Сцена Црњански
Број 29
Књижевни часопис Година XI Број 29 јун 2012
СЦЕНА ЦРЊАНСКИ
Књижевни клуб ''СЦЕНА ЦРЊАНСКИ'' при ''Ђуро Салај'' АД НОВЕ КЊИГЕ 1
Сцена Црњански
Број 29
НОВЕ КЊИГЕ Мирјана Новокмет СРЕБРНЕ СЕНКЕ Љубица Еић Српкиња СЕЋАЊЕ НА ЖИВОТ Славенка Гемовић РУМЕНИ БЕСКРАЈ ПОЕЗИЈЕ Олгица Бешевић МОМ ГИМНАЗИЈАЛЦУ Весна Керечки Шарац ОКО ДУШЕ Стојанка Раденовић Петковић ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ Група аутора УЛИЦАМА БЛОГОГРАДА Душица Ивановић ЗВЕЗДАНИ ПУТНИЦИ Здраво Станишић ВУК У КАВЕЗУ
O 2
Сцена Црњански
Број 29
СПЕЦИЈАЛНИ ДОДАТАК
МАЈСКИ СУСРЕТИ 2012. НАГРАЂЕНИ
3
Сцена Црњански
Број 29
РЕЗУЛТАТИ КОНКУРСА ЗА 2011. Награде: Прву награду за шифру "Мефисто" и истоимену песму Томислав Милошевић из Београда. Другу награду за песму "Подскуње развигорите", шифра "Путник", Мајо Даниловић из Београда. Трећу награду за песму "Негде у мени'', шифра "Сиријус", Богданка Анђелковић из Београда. Похваљене су песме: 1. Миша Лазар из Београда, шифра "Доживљено-опевано", песма "Раскршће". 2. Јован Бундало из Београда, шифра "Цицибан", песма "У навику се враћам". 3. Весна Керечки-Шарац, шифра "Естера", песма "Корак судбине". За Зборник (који излази као додатак овог броја Сцене Црњански) су одабрани: Љубомир Вујовић из Београда, шифра "Бдења", песма "Коло моје да си вечно"; Радојка Милошевић из Београда, шифра "Бреза" песма "Одмор"; Мирослава Вукмировић, из Републике Српске, шифра "Грлица", песма "Пелин и. мед"; Кристина Плавшић, из Републике Српске, шифра"Далиа", песма "Тражим те''; Никола Јовановић из Београда, шифра"Гокси", песма "Фајронт"; Радуљ Ружица из Београда, шифра "Тортица", песма"Сизиф"; Марковић Даринка, из Београда, шифра "Антигона'', песма "Видех ти очи"; Марко Миливојевић из Новог Сада, шифра "Тезеј", "Плава песма"; Верослава Малешевић, из Костолца, шифра "Љиљан", са песмом "Земља"; Татјана Дебељачки из Ужица, шифра "23" са песмом "Савршенство"; Марина Булајић, из БИХ, Дрвара, шифра "Април у Београду", песма "Неспокој"; и Лука Максимовић из Ниша, шифра "Деветогодишњак" песма "Траг у срцу".
Жири је радио у саставу: 1. Мирјана Новокмет, председник 2. Драгица Гашпар 3. Мирослав Костић Коле
4
Сцена Црњански
Број 29
ПРВА НАГРАДА Томислав Милошевић МЕФИСТО Читатући новине које не искључују морбидне вести фаталне прогнозе у години пред нама да ипак нећемо одолети грандиозним корпорацијским орлушинама да нам заробе тело и душу тик пред морем које обећава бонацу вечерњу небеску румен и миран сан пробудих се са осећањем потонулог камена на дно неистраженог мртвог мора свирачи у оближњој крчми свирали су молто адађо софистицирано за потребе дегустатора севдаха не знајући колико је тога тренутка без иницијације замукло песника самоубило се напуштених препуштених себичној руци садо глобалистичких иноватора у туђем дворишту прикладном ђубришту бирам пут улицом којом проћи неће та сила бездушја јер у њој је сувише мрачно а у невиделу намере њихове могле би се изгубити што се мене тиче више волим да сам свој на своме пољубићу свети крст и врата ће ми отворити моји преци прострти ми постељу и нахранити сећања.
5
Сцена Црњански
Број 29
ДРУГА НАГРАДА Мајо Даниловић ПОДСУКЊЕ РАЗВИГОРИТЕ Са раскриљених пенџера младости девојке машу пупалим недрима. Заносно, полетно. Белим из груди једрима. Рекло би се – маме, пркосе. Чежње ми трепераве беру откосе. А ТО САМО ИСКРЕ СЈАЈЕ МЛАЂАНЕ! С усана ваших зборе отрови невиности, гиздаве, фине, ви бисте већ да сте вине. У вама ковачнице мерака из којих искре родиље звезда, у сутон нашег, жишкају сумрака. У зденцима ваших зена варљива купа се нада, за љубављу потопљене, мрлошћу ушкопљене. НЕКА ВАС, НЕКА МЛАДОСТИ ВАШЕ! Дрскости, бедрости, прсности. И нека ми Свевишњи опрости, њишите раскошним боковима, у стројевима младости, девојачким бригадама чавле избијте на мојим оковима васкрсните у мени Адама. Звонко нам појте, животу замрлом пламена дајте, да није готово, да траје, привиде, илузије, ДАЈ МАЛО ЗА НАС ПОКЛЕКЛЕ ХАЈТЕ! Дамаре, уздахе, трептаје, оду за нашу иност, усахле трзаје. ПОДСУКЊЕ РАЗВИГОРИТЕ, ЗАСТАВЕ БЕЛЕ!
6
Сцена Црњански
Број 29
ВИ СРНЕ, ЖЕНЕ ДОЗРЕЛЕ, све од сочности и зрења – дане наше старости у хип радости, посљедње жеље смртнима, кап драгости, још мрву хтења... НЕКА ВАС, МЛАДОСТИ НЕКА ВАШЕ!
N B N ТРЕЋА НАГРАДА Богданка Анђелковић НЕГДЕ У МЕНИ Негде у мени ко пукла грана, постоји рана, где капље крв, тачка што тишти црна ко врана далеких дана где гризе црв. А ја све хоћу сећање клети, што јадом прети, мучи ко враг, милујем косу и сваки прамен, љубљено лице, осмех му драг. И чини ми се, да дан се рађа, ја се понадах, биће ми драг, у једном трену осетих малко, блаженства неког тек неки траг. Ал' све се старо поново враћа, на исто место где гризе црв, гвоздени укус и модра боја, Није опсена, то тече крв.
7
Сцена Црњански
Број 29
ПОХВАЛА
ПОХВАЛА
Миша Лазар
Весна Шарац
РАСКРШЋЕ
КОРАК СУДБИНЕ
Коначно-стигао сам на раскршће! Сам. Ослобођен од времена и димензија. Иза мене су остали мириси боје, облици. И успомене и речи. Сад не смем погрешити! Прави пут морам одабрати!
Хајде, Кренимо већ једном. Направимо само корак да се памти. Срушимо зид ћутања и чежње. Ограде предрасуда уклонимо. Испреплетане мреже речи разапнимо. Пливајмо низ набујалу реку страсти кроз вирове опасних дубина. Поклонимо авантуру врелу уморним ноћима од чекања. Предајмо се, док у неповрат плове бродови. Частимо истином жедну радозналост у нама. Погледајмо право у очи судбини, никада се поновити неће ови сати. Хајде, кренимо већ једном. Направимо само корак да се памти...
Али, изван времена раскршћа не постоје!? Само слутим непознате светове. Тамо се улази кроз ново рођење. Да ли сам сачувао бар мало семена Љубави? Да наставим да постојим! У прах да се не вратим!
8
Сцена Црњански
Број 29
ПОХВАЛА
Радојка Милошевић
Јован Бундало
ОДМОР
У НАВИКУ СЕ ВРАЋАМ
Жмурим, одмарам се од бројних сударања погледима и порама, од дивљења према лепотама, од загледања и запажања.
Просуло небо мирисну влагу кишне се капи на лицу роје. Лутају жеље по влажном трагу у капи тражим осмехе твоје.
Жмурим, слике нове маштам на којима је и могуће и немогуће и црно и ружичасто и изазовно.
А ти се кријеш иза врбака док киша пада у моју реку, упијам снено мирисе мака дозивам тебе, не другу неку. Сладуњави мирис хризантема и са црквеног торња драго звоно казују само да тебе нема и да ово, не личи на оно.
Старе слике се намећу, хтеле би у први план, нове их свежином прекривају, и потискују до заборава.
Још лутам госпо, по белом свету заљубљен исто к’о првог дана. Душа је плахи лептир на цвету, чека те у мирису јоргована.
Заиграћу жмурке са непознаницама. Покушаћу да их откријем помоћу компаса најјачих промисли.
Над реком и сада застане вила огледа лице у модрој води, мами ме песмом чедна и мила ал’ жеља давна ка теби ходи! Бисерно иње прекрило росу, светли свето к'о са крста часна прелило боје и на моју косу, ал' мени прија ова јесен касна. Опојан парфем чула ми пара, мисли за старом навиком пате на лицу блесне трен старог жара сећања би хтела да ме врате у она добра времена стара.
9
Сцена Црњански
Број 29
Љубомир Вујовић КОЛО МОЈЕ ДА СИ ВЕЧНО Омаж Бранку Радичевићу Шумадијско коло моје, песмовито, небовито Урешеио, удешено и у лево и у десно Уситњено, напред, назад, лако, хитро, валовито Раширено, разиграно, души пуно фрули тесно Осмехом те занос краси, корацима радост везе Озарено, усхићено, сјајем сунца срце греје У јелеку бор се вити, стари храст до крхке брезе Звездама те небо кити, даром душе песме сеје Коло моје заљуљано, у тебе се љубав свила Топло, силно па умилно, изњедрена шири крила Раздрагано, распевано, разиграно попут чигре Шумадијо дару света, бићеш вечна док је игре Марина Булајић НЕСПОКОЈ Ја не знам гдје се гнијезде Твоје мисли, ни докле сеже блудни поглед твој у одаји слутње опрез и сумња се стисли и граде у храму опет неспокој Ја не знам зашто хрлиш звијездама крадући прах ни докле сеже дрски корак Твој у одаји чежње свијетло и тама у исти мах граде у храму опет неспокој
10
Сцена Црњански
Број 29
Верослава Малешевић ЗЕМЉА Гребу и пљују лице твоје. Буше утробу твоју. Копају ти очи горске. Пију срж твоју. Ти трпиш, рађаш, храниш. и стрпљиво чекаш да ти крв, сузе, зној и семе као жртву принесу. Човек ломан небу пева Сунце хвата и облак грли. Тебе куне, шиба, моли, за небројена блага, не слутећи вечни закон да је и сам прах који тежи праху. Ти тек тада вапај чујеш: „Нека му је земља лака“. Татјана Дебељачки САВРШЕНСТВО Из несавршенства старо сумњало... Да те заступам пред Богом, обичан стваралачки ум?! Нужно записујемо, за утеху, да не поклекнемо. Сатима пред завршетак, разнежени од вина Француског, Pinot Noir-Maison Blanche, одиграли последњи танго. Значи ли ти нешто битка уплашених мисли, пуцање у парампарчад на истоку прошлости! Имао си шта научити, данас си тупог, празног погледа! Преживеће инсект увијајући се уз удовицу!
11
Сцена Црњански
Број 29
Кристина Плавшић ТРАЖИМ ТЕ Тражим те... У хладним зимским ноћима. Међу звијездама јеси ли се скрио? Твоје очи видим у сваким плавим очима. Јесам ли те сањала ил’ си стваран био? Тражим те... Међу страницама старих књига – краљеве, даме, питам за тебе... И као да немам других брига – тражећи тебе, изгубих себе. Тражим те... У зеленој боји моје Уне... Све птице, траве за тебе питам. Још су ми очи тебе пуне, Ал' тебе нема, узалуд скитам. Тражим те... И још ми није лутања доста... Можда већ сутра, ти ћеш ту бити, Јер дио тебе овдје оста – зато се не можеш заувијек крити. Мирослава Вукмировић ПОЛИН И МЕД Као трептај ока, сунце у кишном дану... Ријека дубока, бура на океану. Као љетна ноћ врела, прва пахуља снијега, јабука зрела,
12
Сцена Црњански
Број 29
шума на врху бријега. Као цвијет прољетни, пшенице зреле клас, пљусак љетни, славуја умилни глас. Као громови, муње, олуја што шиба у лице, на ормару жуте дуње, понекад као пусте улице. Као светионик на мору, бурна планинска ријека, сунце у зору, звијезда на небу далека. Као за руку када се држе двоје, поље мака црвено, помало од гаврана црног боје, мало од Уне – смарагдно зелено. Као када се ноћ и дан љубе, црно, сиво па бијело, неке битке се добију неке изгубе, колико стидљиво толико и смјело. Као пелин, као мед, среће и туге спој, послије суза на осмијех дође ред, ето такав живот је мој.
Ружица Радуљ СИЗИФ Тројка. Знам али морам. Следеће бацање. Коцка се котрља. Котрља се увек кроз исти простор.
13
Сцена Црњански
Број 29
Празан простор. Постоје сенке и струје у зидовима простора, засветле баш када се коцка заустави. Коцка је стала. Тројка. Просек. Ни напред, ни назад. Нити главни добитак, Нити највећи промашај. Та страна коцке је излизана. Увек се ту зауставља. Нема наде да ће се зуставити на већем броју, можда четворци, петици, или чак оном највећем,... шестици,... Можда ако неко други баца? Можда у неком другом простору? Можда би тада увек била петица.!? Ипак једино време и простор су Сада. Знам али морам. Следеће бацање. Коцка је стала. Тројка. Поново. Коцка се котрља. ...Тројка. Просек. Ни напред, ни назад. Знам али морам. Следеће бацање. Опет,...тројка. Мој срећан број!
14
Сцена Црњански
Број 29
Никола Јовановић ФАЈРОНТ Фајронт је кад конобар склони чаршав са стола, кад се растанак деси, пун горчине и бола, кад се светиљке гасе што, мирно, сву ноћ сјаје, када сва нежност прође а љубав посустаје. Фајронт је кад људско зло – људску доброту свлада, кад се изгуби вера, када нестане нада; кад више нема слоге, ни радости, ни славља, кад се све лепо брише а добро заборавља; кад се заборави то – за шта се гинуло славно, кад ти је све, одавде па до Косова, равно, када те братска мука не мучи а бол не боли, кад човек, осим себе, никог више не воли. Фајронт је оно време кад нас године гуше, то је просуто вино за покој нечије душе, то је кад једна река у другу реку увире, то је тренутак туге кад људско биће – умире. Фајронт је део живота, можда и живот цео, и свет и васиона само су фајронта део! Кад је о фајронту реч, треба подвући главно: многи су животом и делом – у њему поодавно! И зато отворт'е флаше, црвена вина дајте, све наше животне путе – црвеним наливајте, јер ако нико не зна куд воде ти наши пути – фајронт се подноси лакше – кад вино ошамути!
15
Сцена Црњански
Број 29
Марко Миливојевић ПЛАВА ПЕСМА Заборавих ти нешто рећи о плавој боји! Зашто, ни сам не знам да ти правилно кажем, она је и сад ту, крај мене стоји, ако бих другачије рекао, испало би да лажем! Када та боја поклопи моје очи, све ми је нешто топлије испод главе, узаврела крв тера срце да мало скочи, и све ми је небитно, осим боје плаве. А када плаво на плаво усне стисне, Уперено, оно чудо, већ на небу стоји. Дође ми ето, да ми грло врисне и све се опет завршава на – плавој боји. Када ноћ падне тамна и ништа се не види, месец кад само растера и оплави исту, оно чудо поново, опет се не стиди, и слеће право код тебе, на твоју писту. А када залети утихну и нова зора крене, исплави се ново јутро, стидљиво од ноћи, заплавих се и ја, сретан, од поплављене жене и ето, поврх свега, добих – плаве моћи.
16
Сцена Црњански
Број 29
Даринка Марковић
Лука Максимовић
ВИДЕХ ТИ ОЧИ
ТРАГ У СРЦУ
Видех ти очи у касно поподне на пустом острву. Утопих се у зеленим шкољкама, док су валови плесали танго љубави, светлошћу плављом од ириса.
Један човек стари појавио се на улици сам и питао ме да ли имам нешто да му дам.
Видех ти очи у касно поподне у зрелом мирису лаванде, међу уснулим свицима, у облаку бродова. Заплових у њима светлошћу бељом од дана. Видехти очи у касно поподне, у врелом песку. Намежура шум свој море, луна се насмеја с глатким гонгом меда. Заспах у њима, уз звуке ватреног фламенка, славећи живот боја и љубави.
Потрчао сам ка њему и рекао: "Здраво чико, нисам знао да за мене зна ико.” Рекао је да је песник и да моје песме жели да чита, рекао сам да сам зачуђен што за моје песме неко пита. Тај човек је песник који је оставио траг, о њему сви радо говоре а и мени је драг. Дао сам му песме да их чита често, рекао је: “Лепо је што у твом срцу имам своје место.” Кад порастем и постанем песник прави Ова песма нек ме подсећа На прве лепе песничке мисли У мојој глави.
17
Сцена Црњански
Број 29
ПРОЗА ЧЛАНОВА КЛУБА Драгица Гашпар ИСПРАЋАЈ Био је март те године, још се развлачила зима а ветар је харао новобеоградским булеварима када сам кренула у посету брату. Он је са својом породицом, са женом и децом већ годинама живео у Новом Београду у пространом стану са више тераса. У жардињерама су ницале, цветале и венуле разне биљке. Плениле су лепотом и мирисом у дане цветања. Собне биљке су дочаравале егзотичне крајеве у одајама украшеним пробраним уметничким сликама. Није у породици његовој текло све као "мед и млеко". Било је болести, непријатних изненађења, пуно брига и траума као и у многим другим породицама. Деца су била радост, нада, испуњење живота. Низале се године, стицале дипломе, служили се војни кадрови, славили се рођендани. Одаје су се ориле од младих гласова, рођака и нас три сестре, које смо ређе долазиле, јер су нам станови били прилично удаљени. Слушала се музика са клавира а понеко је и запевао. Са братом смо се најчешће састајали код најстарије сестре и то је био празник за нас. На окупу смо били на дан славе и то је била свечаност која се памти. Стан је брујао од наших и дечијих гласова, орио се смех, празнили се тањири и наздрављало се животу. Синови су склапали бракове, рађала се деца и брзо стасавала. Мој брат је доживео четири унучади, два праунука. Мој лепи брат је био нежног здравља. Борио се са болестима и уморио. Више није имао снаге и нерве да посећује лекаре а још мање болнице. И поред крхког здравља приближио се осамдесетој години. У посети мартовског дана провела сам неколико сати. Био је добро расположен и још увек снажног гласа и то ме је увек храбрило кад бисмо се чули преко телефона. Снаге је било мало у њему. Недостајали су му килограми. Сачекала сам да се одмори а ја сам за то време била у разговору са братичином и снахом. По повратку својој кући пошао је да ме испрати по обичају. Нисам инсистирала јер је време било хладно и ветровито. Но он је био упоран. Обукао је свој тамни капут и кренули смо. Увек је имао смисла да одабере добру гардеробу која се да запазити. Када је
18
Сцена Црњански
Број 29
купио свој први сако од прве плате била сам задивљена. Дизајн – рибља кост драп браон и браон панталоне. Ходао је као манекен. Успут смо причали о свему и допратио ме до трамвајске станице. Када сам ушла у трамвај, гледала сам како стоји а онда лагано крете назад према своме стану. Мрак је плавио улице и зграде. Да ли ће сигурно стићи до свог улаза? Једног момента сам са сумњом помислила гледајући његову веома танану фигуру. Плашило ме да га ветар не сруши. Давао ми је знаке поздрава. Пратила сам га погледом све до угла улице у коју треба да скрене. Са неком тугом у себи присећала сам се како је био леп, наочит као млад, светлоталасаве косе са тамним очима и густим трепавицама. Како су га девојке и младе жене са жаром посматрале, док сам ја, млађа од њега шест година, стајала поред њега док је куповао цигарете и неке марке. Трамвај је кренуо са станице све до насеља где ја боравим у Београду. Враћала сам се у прошле дане када ме де брат први пут одвео на фудбалску утакмицу Црвена звезда-Партизан. И од тада сам симпатизер Партизана као што је и он био. Опет сам била за кухињским столом у касне сате кад бисмо се враћали са вечерњих забава. Ређали се датуми: смедеревске плаже, његови другови, заједничко становање у Београду после завршених студија и мог запослења. Наше дискусије и мишљења о прочитаним делима познатих писаца које смо волели и познавали. Мој брат је преживео експлозију петог јуна 1941. на смедеревској станици и скоро сваке године је одлазио у Смедерево на тај скуп иако више није живео у Смедереву. Изашла сам из трамваја и журним корацима сам кренула у свој стан под налетима мартовског ветра. Нисам знала, нити сам желела и да помислим, да ће то бити наше последње виђење, последњи ИСПРАЋАЈ. СЕЋАЊЕ Бавим се већ двадесет година хаику поезијом која ме је понела са једне значајне вечери и даље настављам да пишем те стихове, да читам најлепше, награђене, лепе, умне успешних песника. Читајући разне часописе запазила сам стихове Рајне Беговић. Постала ми је блиска иако се нисмо знале, јер здравствено стање је
19
Сцена Црњански
Број 29
спречавало да присуствује састанцима. Њено име Рајна асоцирало ме на највећу европску реку Рајну, на моју школску другарицу Рајну, која је изузетно поседовала сликарски таленат. А презиме Беговић, као да је додавало владајућу снагу стиховима. Једне вечери у Центру "Сцена Црњански" се појавила Рајна. Упознале смо се и сликале са њеном ћерком Тањом. Имале смо утисак да се одавно знамо. Била је лепа докторка, мила и говорила је најлепше хаику стихове. Јавила ми се путем телефона, да захвали на цвету којим сам њеној ћерки честитала рођендан и упућеним жељама да оствари своје снове, а да је цвет пустио корене у води. Од срца срцу – рекла сам. Записала је своје име заувек умним стиховима.
20
Сцена Црњански
Број 29
ИЗЛОГ КЊИГЕ Милорад Калезић
Јевгениј Анатољевич Вјазанцев: БОГОВИ ПЛАВИХ ХОРИЗОНАТА Изабране песме (Осврт) Све је засијало светлом неземним Под Сунцем ослепљеног смисла. Ј. А. Вјазанцев Све је засијало од колевке до задње брезе на хоризонту живота, од јутарњих магли до градоносних облака у пределима брдовитих сећања, од свете речи којом смо матер своју назвали до друге светиње која се зове Домовина. Све је засијало светлом неземним у поезији Ј. А. Вјазанцева, врсног песника са Алтаја, који у себи носи љубав према ближњим световима и далеким светлима неба, према старим вратницама оронуле куће и небеским дворовима који блистају животом и разумом, и надасве – песмом. А у тој песми бесмртни су и детињство и љубав и заборав. И реке су бесмртне и домовина, јер само бесмртни чувају бссмртне. И гробови су бесмртни, и искривљене крстаче и времена прохујала кроз сећање и надања. Целовитој овој тврдњи придружује се аутор ове књиге КОЈИ гради метафору вечности у којој чува све речено и испевано. Не види се јасно, засут песмом, Божјих корака последњи траг. Ал’ нема последњег трага. Божји кораци су такође вечност. И путеви су људски непредвидиви. А тек Божји! То ни пожутели брежуљци не виде, ни влажни димови КОЈИ даљином плове. Све се креће. Све лети у бесконачност, у незнано куд. А опет, све је ту, у пејсажу ојесењених брегова и брежуљака, прашњавих путева, плавих даљина и ждралова КОЈИ одлазе у своју песму. И тај замркли јаук ветра, и та носталгија за умрлом црвеном детелином – све je то Домовина овенчана песмом Ј. А. Вјазанцева:
21
Сцена Црњански
Број 29
Домовину имамо Русију! То је наша земља - не за њих! Ко је мржњом гледао ко силу Присилно је увек био тих. Јевгениј изгара златним цветовима препеваним у пламену дугу, која лије светлост што обасјава сумраке и метафоре и чини магију, од које песник прави крила и лети кроз младост са својом драганом, онако како само могу богови да лете. Песников живот ће Сунце и нерођени стихови вечно да греју. А тек, од рођених – сваки је час заслепљујуће онежен и својим распеваним, бритким акордима реже црницу земљине душе. Песник Јевгениј Анатољевич Вјазанцев је платонски заљубљен и од своје песме гради Експрес у који седа и кроз капи свежих киша, уз буку гвоздене направе, тутњи кроз огњима ткане крајеве, само да је што даље, али то је привид како би се одвојио од њеног лица које у њему гори као икона, као неуништиви немушти сјај, као песма, као љубав. OН својим литерарним кистом слика дубине својих снова о лепоти љубави од које живи његов пејсаж, његово родољубље, његова песма. Колико jе само чежње у његовим очима док посматра ждралове који у јесен полазе на југ и односе своју песму са својом лепотом. Колико поезије увире у њега док из свог Експреса посматра пролеће и крике птица лови. А тек, кад светлост заструји и кад беда одјури, и кад умре речца не, остаје да, и љубав и песма. Остају и срећно небо, и ждралови, и галерија слика испеваних и изложених у овој књизи која се зове ништа мање него Богови плавих хоризоната. У својој дескриптивној верси Вјазанцев, поред тога што ствара пластичну слику, он прати својим избрушеним стихом и нехотично садржај, тако да читаоцу помаже да реалистичније посматра песникову импресију. Њему, на пример, Над морем дрема магла у свануће, да би уз помоћ облака који кључају као таласи и неких цветних аранжмана, спустио своју песничку знатижељу да осети укус соли с јодом океана. И да у влажном диму и сталним свитањима зарони у
22
Сцена Црњански
Број 29
плавичасте дуби, како би спознао медузе које блистају као светли цветови крина. Ето, у свега три катрена, шта све песник може да искаже; али не сваки песник, већ само Јевгениј Анатољевич Вјазанцев. Он је, у овој књизи испевао многе минијатуре и катрене, који су толико снажни да се у њима чује ехо звонова Руба’и - катрена самога Омара Хајјама. Ево једнога од њих: И доћи ће време, сви прах ћемо бити, А ја млађан бејах, блистала ми звезда. Морам да одлетим да ми бујна крила Не би ни случајно разрушила гнезда. Закон несталих огњева што у блату трепте покрива трагове случајних смртника, случајних пролазника кроз време, али песников траг остаје утиснут и у време и у безвремје из кога га не избриса ниједан закон, ни један бљесак судбине, јер, његова га је судба извела на Мироздања пут на коме остају утиснути трагови за вечност. То песник зна добро, стога смирује своје музе из младости, да се не односе с висине према (његовом) стилу, већ да опонашају сјај златних монета. Јер човек без новца и песник без добре песме, се осећају као ратник без оружја. Ако глас Лире проломи стаклени простор глуве васељене, она ће тада засијати у далеким просторима као звезда у оку песме. Вјазанцево сунце светлост дуби и тако осветљава и оне просторе који су недоступни обичном сунцу. Песник се овде несумњиво односи озбиљно према песми, као што то чини Езра Паунд, који каже: Пођите песме моје, иштите похвалу од младих и од нетрпељивих. Међ’љубитељима савршенства крећите се искључиво Или као Рембо, који гледа кроз прозорче, које је било срце живог злата, којим ниско небо сва окна окова. Само што код Вјазанцева постоји нада која обећава да ће опет дунути давност и светлина:
23
Сцена Црњански
Број 29
Погледај - за јутарњим прозором Запањујуће лети пас белих длака На земљи што спава светлим сном На граници сребра и мрака. Али зачудо, све се своди на једно. Зелени мрак ће бити запахнут светом сузом свећа. Ка томе угашеном пламену живот неизбежно хрли. Пa морамо веровати песнику да ... је увек и пророк сам И опет сопствена жртвена клица. Ако гране древних мудрости заклањају новороћено Сунце, Вјазанцев је својом савременошћу у поезији отклонио сметње за смионо напредовање под сунцем личног успеха. И на крају, да кажемо да је ову књигу са руског на српски језик, са особитим успехом превео Милан Вуковић, врли преводилац, књижевник и један од сочинитеља антологије Певачи уснуле престонице. Захвални смо и аутору и преводиоцу што су нас упознали са Боговима плавих хоризоната и тако нам проширили и обогатили поетске видике, а културној баштини обеју земаља поклонили једно вредно књпжевно дело. NBN Васа Радовановић ''ДОБА СУНЦОКРЕТА'' РАТОМИРА ЈОКИЋА Приповетке у својој новој књизи Ратомир Јокић је сместио у ближу прошлост. Од краја другог светског рата до најновијих догађаја, он кроз судбине својих јунака, а очито је да је у првом плану сам писац, прати и судбину свог народа, јер многе од ових прича би се могле лако пресликати са косовског или црногорског поднебља у било који крај васколиког српства. Кроз седам прича пратимо судбину једног народа који је за непуних пола века два пута прошао кроз голготу, а између тога, често разједињен међусобно, и сам доприносио свом страдалништву и мучеништву. Писац се придржава класичног начина приповедања, изграђеног стила, и то , уз занимљиве заплете, одржава пажњу читалаца од прве до последње стране. Увлачи га у пишчев свет, да са њим још једном дубоко проживи те немирне године, да упозна доста позитивних,
24
Сцена Црњански
Број 29
али и негативних ликова, и да још једном утврди градиво о човечштву. "А читалац ће сам донети свој суд по ликовима Благоја и Драгоја", као што каже писац на крају насловне приповетке Доба сунцокрета. Читалац ће сам закључити којим путем треба ићи и који крст носити на својим леђима. Осврнућу се управо на ову причу, али и на приповетку "Кућоња", као две, које су уз "Понела сам прегршт моје земље" оставиле најјачи утисак на мене. У Добу сунцокрета, а то је јасна асоцијација и на једног од јунака ове приче, писац прати српски усуд у тих пола века, која сам напоменуо на почетку. Као што кроз целокупну историју наш народ прати коб подела, што га је увек и скупо коштало, и овде су два главна лика на супротним странама. Од краја другог светског рата, па преко тзв. Сељачких радних задруга, преко борби у слободи за боља радна места, и на крају до доласка демократије, рушења земље и нових страдања, преплићу се судбине двају главних ликова, Благоја и Драгоја, који су сво време били на различитим странама, а писац је са њиховим разговорима и сукобима, како сам каже, "растао и живео". Благоје, са високоузвишеном вером у Господа, у правду, поштење, част, и Драгоје, победник у рату, који, како се говорило у то време "није веровао у небеса већ у Маркса и Енгелса", и који је веровао да је створио земљу, да се све око њега окреће, и да су сви који не мисле исто као он, издајници. И свог комшију Благоја, због три прста, и крштења, шаље у "бург", тј. затвор, на "дошколавање". Драгоју, као победнику, није јасно да не мора све да се испуњава по његовој жељи. Није му јасно да и његова деца морају да се школују, ако желе положај у друштву. Није му јасно ни да је дошао тренутак да и он изгуби своје привилегије. И доласком демократије и друштвених промена први се попут сунцокрета окреће у новом правцу. Маестрално водећи ову причу Ратомир Јокић нам осликава све негативности које су човеку усађене у природу, притом и сам цитирајући Плаута "човек је човеку вук". Али, наду и веру у боље сутра буде, људи као што је Благоје. Они јесу, привидно, страдалници, али су, у ствари, победници, јер када на крају дођу пред оног највишег судију, у кога су веровали, и коме су својим начином живота служили, имају чиме да се прикажу. Друга приповетка, коју бих посебно издвојио, је Кућоња. Топла, лепа, али такође и сурова прича о времену градње земље. Отац главног јунака, који није хтео да уђе у Сељачку радну задругу, био је задужен да преда 500 килограма меса, то јест бика Кућоњу. Писац величанственим сликама описује љубав малишана према свом љубимцу.
25
Сцена Црњански
Број 29
"Отац је водио Кућоњу из штале. Био је чист и поносан. Он је, мени се дечаку тако чинило, ко да иде на редовне послове и да га отац води да му стави јарам и узоре њиву. А било је пролеће..." Дечак није имао снаге ни да замахне штапом на свог љубимца док су га водили на последњи пут. И ту долази до врхунца драме. Бездушни магационер држи Кућоњу од девет ујутру до четири сата поподне, не желећи гда га прими, како би изгубио што више воде и соли из себе, тако да на крају дечакови родитељи остају дужни још четрдесет килограма меса. Кроз овај кратак сиже протеже се цела једна драма, сјајно укомпонована, описујући бездушност људи, који су веровали у нека своја уверења, али то их не оправдава за дела која су чинили. А писац им, као и његова мајка, великодушно опраштају. И ти људи сами, уколико су поживели, пре или касније увидели су своје заблуде, и о томе Ратомир пише: "Знам те људе, има их још живих и данас, кад о томе причамо, само сагну главу и правдају своје поступке речима: - Занесе се човек у датом времену. Опије се и заборави на свој образ, карактер и корене. Многи су ми лично рекли: - Посра се на свој сој. - Ниси - тешим га ја сада, али кажем - знај да сам те мрзео док сам био дете и гледао те шта радиш. - Мрзи ме и презири и сада - одговарају ми још живи сведоци." Али писац не уме да мрзи. Само реалним приповедачким језиком нам омогућава увид шта је све спреман човек само ради мало власти и привилегија. Издвојио бих још и сјајну приповетку Понела сам прегршт моје земље, једну праву епопеју о љубави према свом кућном прагу, према својој груди, према својој земљи. "Главна јунакиња Рада је брижно чувала и са собом носила онај прегршт своје метохијске земље. Набавила је налепшу вазну и у њу ставила тај прегршт земље и сваког дванаестог јуна у ту земљу посеје по једну паприку, која не донесе плод, али је подсећа на онај дивни живот у Пећи." Овакве предивне слике љубави према својој отаџбини, према најближима, према свом народу, и, пре свега, према Човеку, са великим Ч, су одлика ове књиге. И ако има суморних и тужних сцена, то је писац написао са разумевањем и оправдањем, и да на нас пренесе бар клицу човекољубља. Да и ми, попут Благоја, верујемо у тај виши суд, и својим делима не обрукамо ни себе ни своје ближње ни свој род. И на крају да закључим, Доба сунцокрета су још један успешни књижевни искорак Ратомира Јокића.
26
Сцена Црњански
Број 29
Миша Лазар ОНО ШТО ДРУГИ НИСУ ХТЕЛИ (СМЕЛИ) ОБЈАВИТИ ПРИЗНАЊА ЛОШЕМ ДУХОВНОМ ВОЋУ! У лавини разних необичних појава, које се последњих деценија шире земљом Србијом, свакако је и мноштво конкурса и награда у сфери уметности, поготово у књижевности. Практично нема дана да се негде и неком, не додели нека награда, признање, похвалница... почев од великих културних средина и манифестација, па све до оних, назови, локалних – за које често и не постоји утемељен разлог постојања, сем нечије себичне жеље да макар "у свом селу буде неко и нешто". Сведоци смо, да се поред већ неких традиционалних, непрестано оснивају и опседају медијски простор, нечија нова "пролећа", "јесени", "дани", "сусрети", "врела", "искре", "шалови", "академије", "кола", "виле"... Неко ће рећи – па шта? У овој малој земљи, где толико људи претендује да се бави књижевношћу, логично је, као подстицајни фактор, да буде и што више награда. Ако народ воли да пише, пева, игра..., зашто му то ускраћивати? Али, заборавља се на онај парадоксални "ген креативности" у нашем човеку, који – некад "све може", а некад "ништа не може"! Било би невероватно, да су сви ти новобјављени "духовни креативци" у Србији, заиста врхунски или чак, већина да су просечни. Нажалост, чињенице су на другој страни, што аутоматски поставља питање "врлог жетеоца" и "доброг сита", да одвоји зрно од кукоља. А тога, никад у овој земљи није било довољно. Данас – поготово! Када би сваки новопечени писац, а онда и тај утемељивач нове књижевне манифестације такмичарског карактера, имао на уму само две битне ствари – стручност и поштење, добро би се замислио пред својом олакбм жељом да се на овакав начин једном "упише" у вечну духовну књигу свог народа. Уствари, моралност је испред свега! Она је та, која, и знање и незнање, и таштину и великодушје, и скрупулозност и бескрупулозност – управља у правом смеру. Не тако давно, велики Нушић је ''кроз смех" осветлио добро нам знан "ген непотизма" рођака "из базе" и рођака "из власти". У неприкосновеном идеолошком комунизму, то и даље цвета, удружено са оним – (не)морална подобност. Али, јавља се још нешто, оно што нам данас прети да постане "национална грешка”. Корупција! Седамдесетих прошлог века, знамо да је неки ђилкош
27
Сцена Црњански
Број 29
могао продати пар својих волова и за те паре "купити'' снимање плоче, без да уме певати. Знамо, у шта се то претворило хаотичних деведесетих и докле се данас стигло ''том страдом са естрадом". Али, тих година, по истом принципу, одједном се појавило и мноштво душа које нешто пишу, објављују, промовишу... Јуришају на сам културни и духовни пиједестал државе и свог времена. Данас имамо сасвим известан спрег две моћи – политичке и тајкунске, којима често, и углавном, и није битан висок књижевни и духовни домет лауреата, којима "из сенке" (сада, све више и отворено!) додељују признања. Поред свих мафија, већ одавно, можемо нажалост констатовати, да нас је задесила и ова у уметности, која се више не бави само пуком крађом вредних дела или фалсификовањем истих, већ опасно урушава истински "столп вредности", који су мукотрпно и одговорном посветом свом роду, зидали до данас истински великани, од Немањића до Андрића. У држави, где не функционишу ни културно-просветне институције (углавном су и саме примери непотизма, идеолошко-тајкунске корупције итд.) неки се још позивају на тзв. истраживачко новинарство. Част изузецима, али и ту се народ лепо обмањује, понајвише на "нациналним медијима", прво бомбастичним најавама поводом разних случајева (Нинова, Мешина,... – ина награда) кад се чује реч само награђених и њихових жирија, када се финим софистикама (ту им заиста треба дати награду?) све лепо оправда, па се стекне утисак (поготову за оне који ту област не познају) да и проблема нема. Још има живих књижевника, који су још у Титовом времену доживели "мач" књижевне (не)правде, који би имали толико тога да кажу. А колико је тек данас "свим силама" скрајнутих да својим истинским вредностима "не сметају". Не морамо "тражити" ни по "милошевићко-јуловској мрежи". Почев од октобра 2000.-те, велике награде се "размилеше" по земљи Србији, онако, како се који министар и град "везиваше" за власт. И најсвежији пример, ових дана, за награду која сем популарности доноси и 10 хиљада евра – који то жири од 5 чланова може за неколико месеци прочитати 150 предлога за награду? А сигурно је још толико остало ван пријаве! Па чак, и да поверујемо у непристрасност жирија, која је шанса, да се тако брзо и аналитично, практично, међу триста светлуцавог камења, пронађе и на јави покаже, само прави дијамант? Овако, сведоци смо да се годинама "у шеширу" мућка десетак истих имена,
28
Сцена Црњански
Број 29
а по сумњивом одабиру, повремено додају и још два три "аутсајдера". Ружно је да кажем господо, да на тај начин узгајате коров у духовној баштини овог народа! Јер видим, упркос свему, да сте и сами убеђени (то се закључује после ваших објашњења поводом сваке велике награде!) да подржавате највеће вредности. Само, има и оно, просто исконско – што би смо у Србији тражили "најбољи лимун и поморанџу", кад у њој узрастају најбоље шљиве и јабуке? Како год да је, непоштени и користољубиви домаћин ће тврдити да је његово ''воће" најбоље! АЛИ, КАД СЕ ЈЕДНОМ ЗАПУСТЕ ДУХОВНИ ВОЋЊАЦИ И ВИНОГРАДИ (ШТО СУ СВАКАКО, И УМЕТНОСТ И КУЛТУРА) МНОГО ВИШЕ ТРЕБА ДА СЕ ОБНОВЕ, НЕГОЛИ ОВИ ЗА ТРПЕЗУ И СТОМАК!
''БОЛЕСТ'' СРПСКЕ КЊИЖЕВНЕ СЦЕНЕ Ретки су медији, који се последњих година озбиљно и поштено баве проблемима у сфери издаваштва и књижевности. Сведоци смо, да у тв-емисијама, новинским интервјуима, критичким приказима... углавном, сви констатују проблем, али, из разних личних и других разлога, а по оној народној ''ко киша око Крагујевца'', заобилазе га и дубински не разоткривају. Као и већина политичара тзв. нове демократске мисли, користе се давно превазиђеном софистичком реториком, која ''све зна и све може'', а у пракси ништа не решава – напротив! Сви се жале, а највише они, који пишу и објављују софт и комерцијално штиво (тзв.бестселере) које, углавном, и нема неку трајну књижевну вредност. Књиге врсних аутора овог времена, тешко се штампају, немају медијску презентацију, а ни сатисфакцију званичних (државних) културних установа и манифестација. Једноставно – трком за брзим профитом и лажном славом, а уз помоћ разних центара моћи, ''убијају'' се истинске књиге и аутори, а уздиже оно, што ће се заборавити већ после првог читања! КТВ-Коперникус је у једној скорашњој емисији о стању на српској књижевној сцени, чини ми се, доста отворено и утемељено ушла у срж проблема. Гости су били: млади политичар Ж. Ј. (зет негдашњег утемељивача Нинове награде А. И. ) познати књижевни критичар П. А. (кажу - непристрасан 29
Сцена Црњански
Број 29
и непоткупљив) и књижевник В. М. (којег су неправедно заобишле велике књижевне награде). Између осталог, сложили су се сви, да у српској књижевности постоје политички и други центри моћи, разни кланови, осветољубивост и ривалство, намештаљке и мито... Награде иду у руке просечних, а не најбољих. Од преко 60 до сада додељених Нинових награда, тешко да се може набројати десетина књига и аутора, који и даље трају. Још је горе и са другим великим (тзв. националним) наградама, које су често даване писцима и књигама, из неких ванкњижевних разлога. У земљи Србији, где се годишње објави тек неколико стотина књига, избројано је, чак, 420 књижевних конкурса и награда! Ако се само на један конкурс шаље, некад, и више од сто књига, који је то жири у стању, да све прочита и процени, шта је истински вредно? Дубоко се не слажем са учесницима ове емисије, кад одобравају ту набујалу комерцијалну продукцију (бестселере) која нема неких битних књижевних вредности! Олако се поводе за оним – ''ако је то укус народа и ако то народ воли, зашто га оспоравати''. Господо, то је исто као да подржавате и емитовање свих оних шунд музичких и ријалити програма, који немају никакву уметничку и духовну вредност – напротив! Повлађивати том тренду и тој ''производњи'', могло би се само онда, кад се у држави истински ''усправи'' непролазна књижевност и њени аутори, она, која трајно мења свест и дух народа на боље! До тада, имаћемо много новопечених (повремених и пролазних) писаца који су неком битни и корисни, пре свега, због своје основне професије и позиције у њој. Заузврат, добијају сваку могућу подршку, да постану ''велики'' и у књижевности. Откуда у последње време међу писцима, толико правника, адвоката, лекара, новинара, политичара, естрадних звезда...? Чак и гастарбајтера, који су, зарад комплекса и таштине спремни трошити своје муком зарађене паре, на грађењу ''великих'' књижевних каријера. Неки од њих, уз званичну подршку и структура из Министарства за дијаспору, већ са својим првим књигама, добијају медијски простор и подршку, какве неки од знаменитих писаца, не добију за цео свој век! А тек награде!
30
Сцена Црњански
Број 29
ПРЕВЕДЕНА КЊИЖЕВНОСТ Превео: Раде Ћурчин Роча Свемож Ра Игор Владимирович Таљков: МОНОЛОГ (одломак из романа) Ни једном тиранину и освајачу у току постојања човечијег рода није успело да раздвоји свет на два дела, на две боје, на наше и ненаше. Човечанство је стално ратовало, али то су били локални ратови. Тотални рат започео је 1917. године, када је Лењин прогласио да два дијаметрално супротна система не могу да коегзистирају и да један треба да уништи други. Два система – то је такозвани блок социјализма и такозвани свет капитализма. Системи – антиподи током читавог двадесетог века покушавали су да униште један другог. Резултат тих покушаја је махнита трка око наоружавања, милитаризација Космоса, еколошка катастрофа, атмосферске рупе. Ко је он – човек који је радио на остваривању свега тога?! 58. члан, (који је уништавао све и свашта, претварао људе у звери, у животиње, приморавао сина да изда оца, оца да изда сина, брата да убије брата), измислио је Лењин, а очигледно му је сугерисан од стране сила зла, да би уништио човечанство. Рушење храмова – Божијих манастира, довело је до учвршћивања Луцифера и његове диктатуре. Указе о уништавању храмова такође је измислио Лењин. У Библији је написано: ''Антихрист ће бити на власти око четири године''. Присетите се, када је објављено да је Лењин болестан, које се то године ''разболео'' и фактички био уклоњен са власти и све ће вам бити јасно. Пустивши паклену машину у погон, Лењин је урадио свој део посла и затим био удаљен од стране тих истих сила зла, које су га и довеле на власт. После њега су се прихватали кормила паклене машине његови помагачи, људи из његовог окружења, који скоро да су и довршили дело које је он започео. У песми ''Русија'' одјекују стихови : ''Прелиставајући стару свеску стрељаног генерала, узалуд сам се трудио да схватим, како си могла да дозволиш да те растргну вандали?!'' * Књига чувеног певача, песника и композитора Игора Владимировича Таљкова (19561991), ... то нису само његове песме и стихови, међу којима су продорне ''Русија'', ''Глобус'', ''У знак сећања на Виктора Цоја'', ''Бал сатане'', ''Вратићу се'' и друге, него и веома занимљива проза. Из прозних поглавља ''Монолога'' читаоци ће се упознати са животним путем и стваралачком судбином певача, његовим размишљањима о вечним питањима добра и зла, светлости и таме...
31
Сцена Црњански
Број 29
ПОЕЗИЈА Мирјана Новокмет МРТВА ТРКА У тркама на кратким стазама Никада нисам побеђивала Негде на средини стазе Губила би дах Не могавши даље Зато сам одлучила да покушам На дужим стазама Ни ту нисам имала успеха Изгубила бих драгоцено време Осврћући се да видим Оне које би оставила иза себе Њихова лица постајала би тужна Када би схватили да губе И то би ме ражалостило Подстичући ме на размишљање И преиспитивање Зашто трчим кад су и победе и порази Пролазни и краткотрајни Као и сам живот Зар тај тренутак пролазне среће Који доноси победа Вреди толиког одрицања Зашто трчим кад победа Само победницима доноси срећу А побеђенима тугу Исувише је много такмичара Да би сви успели Ако гледамо отпозади Последњи би могли постати први Зато хоћу да пронађем циљ Према којем ћу трчати сама Такмичити се са собом Све остало је мртва трка.
32
Сцена Црњански
Број 29
Томислав Милошевић СКАДАРЛИЈСКИ НОКТУРНО Мома Митровић Драган Лакићевић Љубица Стевановић Радивоје Марковић И моје самопоуздано Ја нешто као "нови мадригалисти" у прозно-поетском фазону за време данас и овде јер можда ћемо већ сутра бити птице које су певале само једну ноћ зато смо ту где још увек живе забаштињени песници Ђура Јакшић Милан Ракић Момчило Настасијевић Растко Петровић Тин Ујевић Танасије Младеновић Стеван Раичковић колико их је вечерас ту да нам упале светла надања да нам гласове поистовете са ветром који се шири епидемично у плућа и душе присутних на ВЕЧЕРЊИ НОКТУРНО у боемичној четврти која живи изнад оних на Дедињу Сењаку Вишњици тамо су застори сувише густи да кроз њих прође жубор песме са скадарлијског извора песници су говорили Скадарлија немо слушала као да нам је душу поклонила зато из ње нико не одлази само пристижу говоре певају сликају памте и верују 14.12.2011. Кућа "Ђуре Јакшића" вече писаца Партенон-а
33
Сцена Црњански
Број 29
Мирослав Костић Коле ОГЛЕД О БОЉЦИ Обитавам у дубини изабраног раја Раздвајам удео пакла од ћелијског сјаја Кроз орловске нокте дижу се таласи Шуште аждахе сунце се гаси Узалуд се браним распуклих красти Ђаво искариот грудвама крви редом части Демони у лирској помами ушли у мене У моју милу бесмртну голет у успомене Растржу мучнине овај бели мрак Гајећи у сваком од нас неизбежни рак Па све ове године пет пара не вреде Кад нас живот попије шта смрт да поједе МОЛИТВА МАЈКЕ Боже скини с мене проклетство Од људских гласова, вучјих завијања Грешних помислии нечистих искушења Да се врате мећу нас тишина и мир А сву лепоту предела дрвећа, ливадаи цвећа Неизмерно подари мом лицу неједнаких отеклина Како би подмлађена у мирној жене Из понора греха вратила песму пепелу своме Крст обнавља огањ чисти земљу напрслу Овде су биле руже сада је смет сиротих људи Слушајући све не говорећи ништа мењам Таленат за истинску љубав лепе душе И славим тебе добри Боже да ме надахнеш скромним Ћутањем да на Ускрс затреперим тобом
34
Сцена Црњански
Број 29
Богданка Костић ПРАЗНИК Данас је празник. Надам се да ниси заборавио. Мој дан. Твој дан. Наш дан. Дан у који смо обећали да прослављамо лепоту наших сусрета, Који је значио хиљаду животних окрета, У који смо се зарекли у милион будућих додира, Који је наговестио брдо љубавних немира, Дан који је у ствари био почетак нашег свемира. Дан када смо рекли да нема ничег између, Да ни новац, ни људи, ни закон, ни време нису препрека, Да само ти, ја и вечност смо у сазвежђу, Јер умемо да волимо силно од тада па све довека. Много је данас тужних људи на свету. И много је птица палих у лету да више никада не полете. Где год да сам, и ма ко да сам, данас је дан када славим љубав, са тобом или без тебе. И стрпљиво чекам да добијем своју ружу, јер верујем у нас. ЈОШ УВЕК КАПЉЕ... Јесење вече, а туга тече, Преливам крв своју у мален стих, Са срца бакље, још увек капље, Растанак ускоро биће тих. Цури низ влати гушчијега пера, Напрсле вене последњи дах, Питам се само, која је мера, Где је граница, већ мрем на мах. Згариште оста, канда је доста, Напокон вије се само дим, Тек јутро груну у време поста, Нов дан се рађа и ја са њим.
35
Сцена Црњански
Број 29
Мајо Даниловић МОДРО У ТАМИ Небо пиџаму до грла закопчало, звијезде ме видјети неће, нит мјесец осеку моју разсребрити. Замрли цврчци у мени, море не шаље мирисе, утекло у неке дубине, не бјеласа вода и жабе дјевојке не пјевају пјесме додолке. Ова ноћ нема у себи ноћи!
И све мање припадам себи, постајем модро у тами, нијемо у галами. Не препознајем се и скоро се не сјећам себе. Јесам ли или нисам? Само ноћ зна да ли у бескрају клокоћу наши кораци. У доласку? У одласку?
Мучан ће испилити дан. Забрињавајућа ноћ, вуче на зелено, капи крви нема у себи, обамрла, анестетична, шта да вам причам – ја најживљи у њој. Саосјећам с њом. Ћути ноћ! Она би да превари, Иза леђа, а испред сна, она би објавити крваву зору. Клин бесанице, забоден у срце ноћи, разбија тмину у комаде, па никако да је сакупим. Ни близу сну. Завукла ми ноћ руку у џеп, па ме изнутра краде.
36
Сцена Црњански
Број 29
Мирјана Маринковић КРИЛА
СКЛЕПАН
белом обалом сувоте жељани од морскијех миља несагледани' ходисмо
Ко Пигмалион Галатеју, од блата ћу те по својој мери склепати. Мозга ћу ти, малко више нег' Орфеју, у главу глинену утапкати.
тад твојом увалом заплови ми душа
Афродиту замолићу лично, с крдом ћу марве пред њу на дар, тек да подмажем ствар.
ми најзад омађијани части састависмо хиљаду ме миља намах осени кад очију нам се ненагледани нагледасмо
Кумићу, клечаћу, сколићу је дично да те оживи – мени за ћар и љубавни жар.
и Онда ћу јој, с роговима злаћеним, подарити још волова пар.
треном окрилатисмо 11. децембар 2011.
И бићеш, о, кићени, моје величанство и мој од блата цар! 21. август 2011.
37
Сцена Црњански
Број 29
Зорица Милосављевић Зора ПИЈАНА ОД СНОВА Могла сам пити и бити пијана због стаза трновитих и погрешних корака, због тешких речи и мисли несувислих, због пропуштених прилика и промашених љубави, због деце нерођене и трава покошених због илузија и лажних нада, због барикада и оаза превиделих у пустињи. Могла сам пити и бити пијана због страха да полетим у загрљај једног високог Н. далеке седамдесет и неке. Могла сам пити и јурити беле мишеве све до посусталости и увира. Могла сам пити и вући по свету ноге од олова. А чему то. Ја сам пијана неизлечиво од заноса и од снова .
38
Сцена Црњански
Број 29
Драгица Гашпар ПОРУКА Пробуди зору из владавине ноћи на раскршће изнеси смех уткај у реку жубор сунца.
У мени питоми коњи подивљаше када си прошао мојом улицом. ПОЗИВ ЗА ИГРУ
Окупај пејзаж млазом слаткоречја исправи полегле жетве пробуди уснуле изворе из повоја прошлости. Увећај моју радост запали утрнуту лампу пут осветли новорођеном пролећу и пусти да живимо до краја. ПИТОМИ КОЊИ У башти цветали плави зумбули. Воће се спремало беле лептире да пробуди.
У лутању поглед ми доби осећање жеља. Руке пружене за игру присвојише струјање мога крвотока. Удаљавање корацима по такту прсти играју. Ћутање и говор се усаглашавају. Усвајам оплемењени простор тишином пусте улице. Не спречавај стид да изрекнеш жељене истине. Играм се спектром сунца издвајам црвену боју и описујем видокруг за један једини дан.
Земља је мирисала снегом натопљена, мајка простирала веш у дворишту, сестра говорила Лоркине стихове...
39
Сцена Црњански
Број 29
Светлана Милић ЈЕЗЕРО
ШКОЉКА
Мисли се сударише Иако се никада раније Нису среле ни дотакле Само се препознаше Као да су одувек биле ту Једна крај друге
Не мариш кад те зрно песка превари Нити за крадљивца кад изрони из језера Не мариш кад се сићушни сурогат Уобличен седефом Руга бижутерији из кутије накита Јер све је привид Лаж или знак питања Само је лепота стварања Смисао твог постојања Бисеру суђена
И видик се проширио Светлост У сенкама заиграла Два погледа Слила У једно ушће А небо раширило Очи плаве Да зенит С радошћу спусти У језеро КАП И ПЕРО
ПОЗИВ Прва кап кише је пала И откачила последњи лист У мојој зеленој хаљини Трепери шума и дах пролећа Пожури – стиже време пахуља И белих уштирканих кринолина
Затварам прозор Да стишам шум Растерујем гуске гакалице Да те не пробуде Једна сам кап у океану На великом таласу пожуде Једно сам перо на јастуку Твојих сањарења
40
Сцена Црњански
Број 29
Биљана Јефтић Косановић ЗАБОРАВ Нисам ни знала кол'ко ми значи то снажно раме крај кога могу да ходам градом Или сам заборавила? Нисам ни знала кол'ко ми значи тај дуги поглед кад сасвим заратим са својом надом Или сам заборавила? Нисам ни знала кол'ко ми значи дубоки смех на моје мисли шашаве, луде. Или сам заборавила? Нисам ни знала кол'ко ми треба подршка нема кад ми се мисли радости чуде. Или сам заборавила? Нисам ни знала кол'ко топлоте може да пружи загрљај када ми срце окују зиме. Или сам заборавила? Нисам ни знала кол'ко ми значи да чујем тихо, чежњиво сопствено име... Или сам заборавила? Нисам ни знала колико лако зидови могу да се сруше и поново постанем рањива тако. Ил' можда нисам хтела да знам?
41
Сцена Црњански
Број 29
Љубица Еић Српкиња СА ЛУЧЕМ
ПЛАТИЋУ
Срце још откуцава Али да пева не може Стегло се Тонове прескаче Радости не памти више Од лепоте подрхтава
Свака реч боли ме Уместо мене говори Вичи плачи јечи Да да Желим да говорим Али много много боли
Осети ли милину Лагано и тихо Као старо звоно удара Потом се звуком опијено У амбис тескобе Стропоштава
Осећаш ли тај бол Песмом кад га Снажно дочараваш Сигурно чујеш И како срчу моју мождину Кичму док глођу
Чини се да подсећа На жестока времена Када смо лучем запаљеним Густи мрак крчили Путељке утирући За неко (не)могуће сутра
Певај молим те Уместо мене плачи Бол ме неизмерно пече Учини да додир прстију По души засвира песму Нежну (нај)нежнију
Ах срце уморно Остарило а још распевано Огромно а онемоћало Мора да се у лупкању Забројило
Певај уместо мене Од суза ме заштити Од патње и туге Избави ме
Често се питам Да ли ће ме неспремну И запевану затећи Једнога дана Када без луча наиђе Одлазак да (пр)огласи
Певај Само певај Све ћу платити
42
Сцена Црњански
Број 29
Љиљана Црнић ЈЕДНОЈ ТЕБИ (Нели) Душо! О, како то мало зна да загорча наше животе! Буде и горко, и бучно и тужно. Немој да те муче узалудности неких ситуација. Ни умору не попуштај. Научи плакати – лакше је... Душо моја! Мој си сан. Мој си разум. Моја утјеха. Моје друго ја. Моја ти. Тако ситна, тако мала, а тако велика. Огромна. Па још већа... Тако своја, Тако зрела. Све дође и прође. Знам да ме знаш. Знам да нећеш рећи тко сам. Ти, само буди своја. Учим и упијам од тебе Душо моја!
ЛИЦА ИЗ НОВИНА (Мојим пријатељима којих више нема) Све озбиљне дневне новине па тако и ове моје локалне, шта их читан на компјутору on line са велике даљине имају странице на којима су осмртнице. Да ли из потрибе или навике, прво погледан те тужне слике. И деси се често да од неког познатог лица у тамнон оквиру буден увучена у црну рупу сићања у мојему свемиру. Улист је лако, деси се само, али је тешко излист цили. Чудно је како нас туга нађе лако, а срића тешко или никако.
43
Сцена Црњански
Број 29
Љубомир Вујовић ДОГОДИНЕ НА ГАЗИМЕСТАНУ Погледај брате небо ка југу Тамо где божур цвета из рана Где заветни сјај облаком дише И рујом вида голему тугу У име Немање и Душана За љубав наде сунца и кише Погледај због сна будућих дана Нек ти реч заструји непрестана Кроз поздрав роду, куму и другу Догодине, код Газиместана Погледај брате небо ка југу Ту заветни сјај облаком дише Ослушни звон са спаљеног храма Тамо где светост предака сија На Косову, срцу душе наше Крст је срушен без имало срама У колевци српства пошаст клија Просто било сили којом плаше Ал догореће та свећа вучија Уз ова слова одабрана Када се зачује са свих страна Догодине код Газиместана Ослушни звон са спаљеног храма На Косову, срцу душе наше Нека прође и стотину лета Свануће дан да избрише тугу Кад радоснице низ лице кану Тамо где божур из рана цвета Озариће сјај тробојну дугу Српске зоре опет ће да грану Погледај брате небо ка југу Молитвом за поља разапета Са вером у моћ праведног света Сачувај речи да не нестану Па нек прође и стотину лета Догодине на Газиместану НЕ БУДИ МЕ Не буди ме зором дане Стварност твоја превише је јака Истопиће лепоту, сан ће да нестане Не буди ме када јутро сване Ни кад сунце разиграно гране Не буди ме, све до позног мрака Не буди ме сјајем дане Изгореће ме светлост јарка Уморне су очи, суза ће да кане На стази наде разоране
44
Сцена Црњански
Број 29
Претешка је љубав за обмане Не буди ме до новог мрака Не буди ме горки дане Спусти маглу са облака Велом песме недопеване Да одживим загрљаје, заблудама ткане Не буди ме зором дане Недај да изађем из мрака
J
J
Зоран Маодуш (1948-2011) СНОВИЂЕЊА Из ока мога кипте лета лења, странац у мени низ небо је пао, сакривен од Сунца, далеко од хтења, смеши ми се хајдук у срцу никао... Далеко од неког изворишта древног, проналазим себе иза старог плота, напуштеног, самог, уморног и сненог, уморног од песме, сненог од живота... Смеши ми се хајдук, из срца никао, сакривен од Сунца, далеко од хтења, у борби са собом, већ сам посустао – остала ми само моја сновиђења...
45
J
Сцена Црњански
Број 29
Саво С. Божић Ружин ПУТ У ЗВОРНИК Путописно-поетска елегија
Док вијугавог друма сунцокретом и кукурузом пева кићена низина успоменама на детињство рањиво срце ми цепа снегокос и на горко пролазно помирљив после тринаест лета жедан рибарског тиркиза језеро да осетим и вечности жилу дамарницу његово непролаз Сунце неба око насмејано ако је могуће одавно просветљеним сном заспала мајчице моја лепа уместо тебе наше да поздравим село наш град његовог постојања окамењене врхунце када мајских киша благородног роморења време није да хоћу сред августовског лета дању и ноћу да ослушкујем леву страну била извору усмеране зеленике Дрине прошлих и будућих дана њену увек орну песму Ја нећу сузе нити злоћу са хриди поетичне реке /жеља да ме мине/ преко таласасте чежње
као алас водоплову вичан када у вала вир дубоки сред сребрног огледала своју мрежу стере као много годиница пре желим да умијем лице и поглед свој плавооки успона и падова Куло бела хитам обелиску историје твоје главом бистром ведранога чела гледом да помилујем роду што гнездашцем виси на огњишту дома напуштеног ластавицу брегуницу што над водом смарагдницом срмене нити злаћан чунак вуче векова тавних обале спаја Ја сликовитог говора и лепршаве песме боник испуњен прозрачном лепотом што ће да ми се деси одредишту свом нестрпљиво журим у срце најтоплије рапсодије док је фрулозова фино треперење ухватим бар део еха што га вековима пролазећим шаље белани Звоник да угледам славуј-птицу и дугу првотницу што осмехе вије изнад веселог завичаја. 3/4. август 2011.
46
Сцена Црњански
Број 29
Никола Витас ЗАГРИЖЕНА ЈАБУКА
ЗАЉУБЉЕНИК СНА
Ноћ као пас Гризе ми срце... А Месец посматра, Каква дрскост. Кога је брига, Што крварим. Црвена нит је пресечена Али не и у мени, Можда у њој?! Осећам бол Све сам јој дао А она ми разара мозак, Растаче подсвест, Нагриза полако, тихо И чека јутро Да ме докрајчи...
Да ли сам блудник Обнажених груди? Кад спавам на међи Распеваних брда. Иза позорнице, гледам... Разоре и чуда. При помисли, цептим И већма се будим. Уз синдром љубави, Себе заборављам И носим у срцу Предубок ожиљак, Јер сам ја њен дужник И њен заробљеник...
ДАН ПОЛАКО ЦУРИ Дан полако цури, сати се топе Твоји пољупци у прегрштима Одзвањању између платана И оних отворених прозора Дан је. Плаши ме ноћ, тад нећеш Бити усталасана као сад Између мене и зида икона Између оне у ноћи која чека. А ја волим дан и лелујаве Трептаје околних платана И свод изнад нас сачињен Од твојих малих чулних руку. Још усне твоје осећам на лицу Стиснут на твом једром бедру У Башти твоје хаљине с цветовима Дан је. Низ тело ми се слива спокој У твојим очима сузе...
47
Сцена Црњански
Број 29
Радојка Никић БЕЛИНЕ ДАНА
ЗРНО ЖИВОТА
Белило боја зрацима шапата ћутње дуге бледе сенке
Траг Крста низ време Крстолико клањање Пут вечне сунчане даљине
Само корак лак лелуја тишина
СЛАПОВИ ЈУТРЕЊЕ Теменом тешко силазе низ рам Слике осунчане долине лета
Молитвена тишина поје песме расуте и тихе Завесе су спуштене и клизе сећањима
СТОПЕ НЕБА Светлост звезда кружне путање води бескрају
БУЂЕЊЕ Све пролази у цвету латице
Даљине круте мрежа путокази покрета дугих
Тако кратко траје сукоб сутона
48
Сцена Црњански
Број 29
Маријан Селан БАЛБЕК
КРОШЊЕ
Стакласт одсјај Твојих зени
Крошње Твоје Сензуално неправилним Ритмом лелујају
Градском измаглицом Бледи Тражећи себе Кидаш окове страсти Маштовитим светом Недостижног мира
Крошње Твоје Безобзирно ноћима Славујају Хаљина пурпурна Истопи се Подно враголастих прстију На трен
Реалност је другачија Без скрупула Прошета Окрутним временом Несугласја
Обнаженим бедрима Свежине Оста усхићен
Судбина је хитрија С ''Тежим" си одхитала Који узвраћа На Твоје креативне Жеље бумерангом
Дух враголаст Одведе те На други пут
Данас седиш на Плочнику спаса Тражећи жртву за који Леј у неизвесности Бурних валова Обриса тмурног Хелиополиса
Данас седим Уз чашу вина
Крајова, септембра 2011.
Београд, 15. 5. 2011.
Присећам се Врелих ноћи Врелих ноћи С поноћи
49
Сцена Црњански
Број 29
Илдико Рашовић ВРЕДЕЛО ЈЕ Сад знам, глупо је спавати, могу и без сна сањарити, сунчан или олујни дан призивати, ил' се у ноћи црној изгубити. На столу су чаше две остале, вино се попило, оне празне стајале, док су моје усне тихо шаптале, оне су нову тајну скривале. У даљини песма, друштво весело, одједном је лудовање почело, наслоних на окно врело чело, ако је и тренутак, доживети је вредело. ПОСЛЕДЊОЈ ЉУБАВИ Моје ноћи су тихе, болне и бесане, маме ме чудне даљине, недоживљене лепоте, моја последња љубави. Моје стазе су тешке, самотне и бескрајне, руке пружене и нежне, имам ли права, снаге, моја последња љубави. Остаје ли ово сан, и небо без боја, и очи без сјаја, не дозволи, моја последња љубави.
50
Сцена Црњански
Број 29
Милоје Вељовић А ГДЕ СМО ДАНАС Време узбуркало и оно мало у нама српско! Као хипнотисани, или заведени, губимо трку са животом! Џаба са Врачара бију звона светосавска кад у душама нестаје дах! Грачаница, Манасија, Жича, Дечани, Милешева и друге богомоље нису довољне за исцељење. А свуда око нас гробови наших предака-хероја. Они крвнике отераше, згажену земљу ослободише! Крв пролише! За кога? Гинуше и за друге који нас се тек олако отарасише. Прођоше голготе Кајмакчалана, Козаре, Јасеновца, Мојковца... Чегар, Шумарице, Таково, Цер и друге ране још боле! Поносних потомака све мање! Србине брате кратковиди, Србине оче стеновити, Србине сине плаховити, Србине сужњу бреновити, Србине црни и несрећни, зашто си глув на време ово? Пусти бар сузу неку нека ти образ скваси! Омали бол!Стави прст на чело! Недај да те снова бију маљом, да ти улар опет вежу. Доста је терета на грбачи твојој! Зашто се опет копају јаме твоје? Зашто црни гаврани опет гракћу изнад нас? Подигни главу и види ужас и лом! Питај се бар понекад: Где смо данас? Да ли смо стварно своји на свом?
51
Сцена Црњански
Број 29
Мерима Краснић МИРИС ЉУБАВИ На љубав ми миришеш, Опојни мирис твој ме мами Како ми је Кад би само знао, Да волим те још увек Погледом те тражим. Љубав ме твоја држи, Чврсто припијена уз твој лик, Љубави, мирису мој Тражим те свуд Да ми будеш вечни друг. Волиш ме себично Увек си то знао, Љубави, мирису мој Знам да си у мојој сенци Не ради ми то, Појави се однекуд По мирису ћу знати.
52
Сцена Црњански
Број 29
Александар Нинковић Гоѕила ЈАБЛАНОВИ (ИГРАЛИ СЕ КОЊИ ВРАНИ) Јабланови тихо шуме, к'о на стражи вечној стоје, све радости и све туге, јесу риме судбе моје. Зелен-пољем ветар пири, птица крила небу шири, не мож' лептир да се смири, јер кроз мрежу паук вири. Цврчак песму лета пева,
цвет девојку око снева, играли се коњи врани, дивљи, пусти, не'седлани. ПРЕД ЗИМСКО СВИТАЊЕ Још свануло није, бела тама срце греје, светлост пева улицама, сан се зимски зори смеје, сузе снежне ветар веје, жут' је Месец моја глава, у души ми звезда спава.
Милан Н. Симић ОСТАЛО ЈЕ Остала је само успомена Споменик прохујалих дана Твоје име у срцу мом Плачем не показујем ништа Баш ме брига што је прошлост отишла Будуће време чекам Последње речи кад будем умирао Биће име твоје Ти си моја богиња И кад будем буктиња
53
Сцена Црњански
Број 29
Гордана Ћулибрк КОРАЧАМ Корачам бескрај са мном путује даљине у мени обитавају стопама натапам пут стопе моје урасле у асфалт корачам истим стазама вуче се трака мојих отисака мерим време корацима корачам Васа Радовановић СОНЕТ О ПРОЛАЗНОСТИ Пролазе дани кроз моју собу Ко мрави када крену у шетњу Већ окрзали гардеробу Прво пролећну, затим летњу Јесења лаганим корацима Гази до свога одредишта Док ја обгрљен песмом и снима Не примећујем, готово, ништа Пролазе дани, тихо, без помпи Уредно, складно, у колони Ни бат чизама ни клепет кломпи Ни шапат ветра да зазвони Пролазе дани кроз моју собу Већ окрзали гардеробу
54
Сцена Црњански
Број 29
ПОЕЗИЈА ЗА ДЕЦУ Зорица Милосављевић Зора МОЈ ДРУГАР И ЈА Нађи Симић и њеном псу
Као снег је бео. Помало на вука личи. Има реп весео попут перјанице у сватовима. Баш као и ја воли да се слика и да се смеје. Зове се Колга. Он и ја смо другари прави. Као звезде светле му очи. Од радости лаје и скичи, када се нас двоје играмо на трави. МАЈ Оглашава се зујем пчела и шапатом младих трава. На ружу и бехар мирише. У несан ноћима са заљубљенима бди и уздише.
55
Сцена Црњански
Број 29
САТИРИЧНО ОГЛЕДАЛО Миливоје Јозић ПОРОЂАЈ НА УЛИЦИ Србија је добила принову. Родио јој се син. Прво, па мушко. Порођај је протекао на улици уз пратњу музике на дувачким и ударачким музичким инструментима. Пиштаљка је била главни дувачки инструмент којом је одувана предходна власт, а лонац ударачки у којем се и данас кувамо. Прејаким ударањем у лонце и шерпе УДАРЕНИ су их полупали због чега смо прешли на суву храну. Рођењу детета родитељи су се радовали као мала деца. Брижно су га неговали и школовали новцем од продате државне имовине. Иако им је син завршио школовање годину за годину, годинама чека на посао јер нема где да се запосли. АФОРИЗМИ • Увозимо банане, а мајмуне правимо сами. • За мајмуне су дошли бољи дани. Све је више банана држава. • Америка нас је дуго кредитирала. Тек сада нам наплаћује труманова јаја. • Добри писци у Србији не могу да добију књижевне награде од оних који их деле. • Пијем умерено. Жена ми мери сваки гутљај. • Научници тврде да су крокодили некада живели у Србији. Зато нам свако гули кожу. • Нови избори су на прагу, а животни стандард нам је испод њега. • Жене су поштеније од мушкараца. Никада им не остају дужне. • У Србији свако има право на живот, ако има од чега да живи. • За улазак Србије у Европу врата су толико мала да ни Ђелић није могао да прође. • Политичаре не може нико да лаже. Они то најбоље раде. • Прихватио сам апел о штедњи струје. Више је не плаћам.
56
Сцена Црњански
Број 29
АФОРИЗМИ Раде Ћурчин Роча Свемож Ра • Бог је постао човек, како би човек постао Бог. • Каваљери дижу даме до небеса, док их не спусте у кревет! • С мушкарцима је ко и са женама: Ако су лепи – нису верни, а ако су верни – нису лепи! Воја Радовановић • Што се стандарда грађана тиче све може стати у једну реченицу: ''Што се ми више савијамо, примања су нам све нижа.'' • Они што су голи и боси, обично гаје оптимизам без покрића. • Нама обећавају куле и градове, а њима остају виле и замкови. • Пролетери пропалих фирми, уједините се испред шалтера Националне службе за запошљавање • Ако причате вицеве сатима мођете ући у Гинисову књигу рекорда, а ако их причате годинама можда ћете ући у Скупштину. • Притисак на евро је у границама нормале, доњи 115, горњи 120. • Већина оних који су некад чували паре у сламарици тренутно млати празну сламу. c Мирослав Ћосовић СПАСОНОСНО РЕШЕЊЕ Како преживети у демократији од плате? Питање је врло комплексно, поготово ако живите у земљи Србији. Желите нормалан живот као у стара добра времена. За то вам треба новац кога нажалост немате и што је још горе, не можете да га зарадите. И ви хоћете нормално да живите, како?
57
Сцена Црњански
Број 29
Већ дуго година радим и не видим никакве користи од тога. Са платом коју примам једва довучем до краја месеца. На телевизији сам видео како радничка класа живи у европским државама. То је управо онако како смо сви живели у она стара добра времена. Покушао сам да решим мистерију како то њима успева а нама не. И убрзо се појавило решење. Гледајући телевизију наишао сам на рекламе које рекламирају познате европске банке, које су и код нас отвориле своје експозитуре. Из рекламне поруке ми је било све јасно. Решење је било у пластичној кредитној картици. Са њом сте могли све што до сада нисте. И што је најважније живели сте нормално, без трзавица. Прави спас. Нисам много оклевао. Упутио сам се у једну банку која ми се учинила најповољнија. За пола сата постао сам власник моћне кредитне картице. Како је време одмицало све се више осећао дух старог времена. Почео сам нормално да живим. Али једнога дана је стигло писамце од банке у којем је стајало да сам у великом дугу. А на све то иду астрономске камате. Изгледало је горе него када сам био без картице. Требало је пронаћи спас из ове ситуације. А он је лежао у рефинансирајућем кредиту, изузетно повољном. Нисам се много двоумио, за два сата је све било готово. Поново је све кренуло на боље. Међутим, ни то није дуго трајало. Поново су почела да ми пристижу писамца о дуговању, које је бивало све веће и веће. Како се спасти сада од овога? Посегнуо сам за последњом опцијом. Ангажовао сам личног банкара. Тек ту сам се закопао у дугове. Тада ми је синуло спасоносно решење. Набавио сам оружје и заказао састанак са личним банкаром. У само неколико речи сам му објаснио да више није мој лични и персонални банкар. Када је покушао да ме убеди да то тако не иде, ја сам га трајно отписао са три метка. Затим сам се упутио у полицијску станициу и све им испричао. Сада сам коначно нашао мир. Не морам више да бринем за стан који су хтели да ми одузму због нагомиланог дуга. Једним потезом сам све то решио. Обезбедио кров над главом, кревет и три оброка дневно, и наравно мало рада тек да ми не буде досадно. Потпуно сам заборавио на картице, камате, којекакве банкарске глупости и личног банкара. Свега тога сам се коначно спасио. Ако ми не верујете, пробајте врло је лако. Само се решите личног банкара, после је све ствар навике. Ја толико.
58
Сцена Црњански
Број 29
IN MEMORIAM (1941-2012) Пролошац Горњи, Имотски - Београд СЕЋАЊЕ Давно сам упознала Антона Тркуљу. Он је и тада био председник КК ''Ђуро Салај''. Веома је много чинио да се клуб омасови и да песницима приђу и сликари, јер је и он био сликар. Долазила сам у клуб, слушала поезију, много читала, учествовала на разним конкурсима и тек након више месеци сам постала члан клуба. ''Дон Тавански'', како је себе прозвао, указивао је на сувишност речи, стихове треба кресати, пустити их да се охладе па тек дати коначну форму. Песник Тркуља је био леп човек, снажног гласа и говорио је умешно стихове, да је и мање вредна песма добијала већи успех кад допре до уха слушалаца. Волео је жене, кафану, живот, био је боем, али је имао увек стално запослење и коначно пензију. Био је увек уредан и у разговору јасан. Како га је здравље почело да напушта, ређе је долазио у клуб, али кад год би се то десило био је драг гост, са новим идејама. Његовом заслугом смо издавали заједничке књиге и то остаје заувек записано. Знала сам да болује, распитивала сам се о њему и позвала га телефоном. Био је тада у периоду побољшања здравља. Било му је драго што сам га позвала. Разговарали смо о свему помало, сетивши се и песника којих више нема и о новим књигама. Смирено, сталожено, као да сутра иде на први задатак. Зажелела сам му оздрављење и да својом снагом превазиђе болест, пожелела му лаку ноћ и то је био наш последњи разговор. Отишао је Антон. Остала су сећања на лепо дружење, на сусрете на Сајму књига и на промоцијама нових књига. Нико нам не може ускратити успомену на Антона, на љубав, смех и његову бескрајну љубав за поезију и сликарство. Био је председник са ауторитетом и увек новим идејама. Ти спавај Антоне а ми ћемо чувати успомену на тебе, лепо и трајно. Драгица Гашпар
59
Сцена Црњански
Број 29
СЦЕНА ЦРЊАНСКИ Лист књижевног клуба при ''Ђуро Салај'' АД Број 29. – јун 2012. године За издавача Мирослав Костић Коле, председник Клуба Гл. и одг. уредник: Љубомир Вујовић Редакција: Васа Радовановић, проза Томислав Милошевић, поезија Миливоје Јозић, сатира Гордана Ћулибрк Мирјана Новокмет Секретар редакције: Вукашин Луковић Технички уредник: Васа Радовановић Корице: M. Utrillo - Pontoise Rue de L'Eperon and Rue de la Coutellerie Илустрације: Цвијета Јуришевић Штампарија: МЕГРАФ, Београд Адреса редакције: ''Ђуро Салај'' АД (за књижевни клуб) Немањина 28, 11000 Београд WEB-страна: www.scenacrnjanski.biz.ly 60