Književni časopis Scena Crnjanski br. 39 by marstoj

Књижевни часопис Година XIX Број 39 јун 2019

СЦЕНА ЦРЊАНСКИ

Књижевни клуб ''СЦЕНА ЦРЊАНСКИ'' при ''Ђуро Салај'' АД

СПЕЦИЈАЛНИ ДОДАТАК

МАЈСКИ СУСРЕТИ 2019. НАГРАЂЕНИ

Сцена Црњански

Број 39

РЕЗУЛТАТИ КОНКУРСА ЗА 2019. Награде: Првa награда за причу „Чекам да се удрвеним“, Слободан Цвитковић, Шид. Другa награда за причу „Емпатија“, Јелена Кујунџић, Мајур код Шапца. Трећа награда за причу „Војник и хаос“, Александра Исаковић, Београд. Похвале: Прича „Зашто сам оставио Милену“, Јован Н. Бундало, Београд. Прича „Пољак Шеврдуда“, Градимир Обрадовић, Јагодина.

Жири је радио у саставу: 1. Даринка Марковић, председник 2. Мирослав Ћосовић 3. Марија Стојиљковић Марстој

Сцена Црњански

Број 39

ПРВА НАГРАДА Слободан Цвитковић, Шид ЧЕКАМ ДА СЕ УДРВЕНИМ Није да не волим друштво, или да сам не дај Боже постао неки особењак, али у последње време нешто ми се баш и не иде међу људе. Углавном виђам неку млађарију која прича мени непознатим речима, па нити они мене разумеју, а ја њих још мање. Ето ономад шетајући парком, седнем на празну клупу да одморим моје старе кости. Пролазе млади, а богами и неки који се не би могли тако назвати. И једни и други галаме, надвикују се, пљују на све стране, а највише тамо где виде старије људе. Вероватно не желећи да испрљају канте углавном поред њих бацају масне папире, испијене празне боце и лименке. Многи од њих сваки час из џепова ваде неке мале пластичне флашице, за које не знам шта су, а које често приносе носу или ка месту на рукама, одакле мени приликом лекарске контроле, у лабораторији ваде крв. Након што испразне оно што је у њима труде се да их се што пре отарасе. Остављају их на трави, испод клупа, а понекад се и такмиче ко ће са њима погодити а ко промашити неког од пролазника. Седећи на клупи сагнем се да подигнем и погледам једну од тих флашица. Видим мало је за сатљик, не може у њега стати ни гутљај мученице. Што више гледам све ми је мање јасно шта би то могло бити? У том тренутку ногама на клупу стаде и на наслон седе деран од неких двадесетак година. У првом тренутку би ми га жао, млад а већ остао без косе. Тек када сам боље погледао видим, није он оћелавио, него му коса обријана а глава премазана неком помадом да се боље сјаји. Пружи руке да на ушима намести неке чепиће са жицама, а руке му се шарене. Поново ми би жао момка. Мора да се дечко опекао. Опет се замислом, да се опрљио 5

Сцена Црњански

Број 39

руке би му биле замотане, а овако му се шаре и ожиљци простиру све до рамена. Забринутим гласом прозборих; „Извини што те питам, али да ли ти је руке повредила нека машина или ти је преко њих прешао трактор“? Погледа ме, а испод обрва засветлеше неки метални ексерчићи, и таман када је хтео да ми нешто каже поред њега клупу закорачи још једна особа за коју на први поглед нисам могао да утврдим да ли је мушко или женско. Без пардона ме одгурну до самог краја клупе тако да умало нисам пао на ивичњак од бетонске стазе. Када се та особа окренула, видим гола леђа а на њима нацртана нека тичурина раширених крила, као јастреб када се са висине стушти на мале пилиће. Загрли оног дерана и почне језиком да га лиже. Да би скренуо пажњу да сам и ја присутан на тој клупи, накашљем се, и учтиво кажем: „Добар дан“. Особа за коју нисам могао проценити да ли је мушко или женско, не окрећући се према мени, најгласније што може, одбруси; „Мрш“. Између себе почеше причу спомињући, џоинг, футра, тетра, алкос... и још много за мене неразумљивих речи. Лупам главу, али никако не могу да се сетим шта значе те речи. На крају одустанем од покушаја да разумем шта њих двоје причају. У себи помислих, ко ми је крив што сам остарио и заборавио шта сам некада учио у школи. Моја излапела памет никако да се сети да ту сметам и да је време да кренем даље. Када су то видели, онај деран и она друга особа, за коју још увек не знам да ли је мушко или женско, говорећи углас показаше колико имају снажне гласне жице; „Шта си се учаурио на тој клупи“? Испружише руке у правцу гробља и рекоше; „У оном смеру је правац којим треба да идеш“. Погледам шта ми то показују и уљудно кажем; „Шта ћу тамо? Данас није ни субота а нису ни Задушнице“. Ови двоје разрогачише очи као да су видели неког духа, па целим парком одјекнуше њихове речи: “Ти си бескорисни пензос који ваља нашу лову. Шта чекаш, удрвени се већ једном да не сметаш младом, вредном и поштеном народу“. 6

Сцена Црњански

Број 39

Жири је радио у саставу: 1. Даринка Марковић, председник 2. Мирослав Ћосовић 3. Марија Стојиљковић Марстој

Сцена Црњански

Број 39

ДРУГА НАГРАДА Јелена Кујунџић, Мајур код Шапца ЕМПАТИЈА У мом животу овце су одиграле пресудну улогу, и то два пута. Први пут су ме блејањем и брабоњањем натерале да се очајнички ухватим за књигу, као сламку спаса која ће ме извући из сеоске монотоније и лансирати право под светла велеграда. Стигла сам само до предграђа, али хвала им и на томе. После тачно тридесет година на штиклама, нагло сам се спустила на земљу. Прецизније речено – страни капитал ме бацио на колена, а транзиција измакла тло под ногама. Од силне бриге нисам успевала да заспим, навлачила сам ћебе преко главе и бројала... Нажалост, не новце, као док сам радила у банци, већ – овце! И гле... Jедне вечери, иако је све у мени већ одавно било мртво, нешто се у глави покренуло, народски речено – кликнуло ми је. Зов ливада проломио се мојом душом као јек драгачевске трубе. Пошто сам из дечјег искуства знала да овце много блеје а мало дају млека, овог пута сам се одлучила за козе. Бивша директорка некадашње експорт-импорт фирме спремала се за операцију пробавног тракта (годинама је, као и свака жена у Србији, гутала и што треба и што не треба, па јој је дебело црево отказало послушност). Стога је брижљиво бирала будућег власника својих миљеница. Тражила је неког ко ће да их пази и мази, да им се поверава, ако треба псује и власт и државу, све до Бога, али не и њих. Да замахне прутом, ни случајно. Нисмо испиле кафу ни до пола, а у мени је већ препознала ону праву. Да ли је на њену одлуку утицала 8

Сцена Црњански

Број 39

сличност наших судбина, мој благо-телећи поглед пун поверења којим пиљим у саговорника или то што сам се козици обратила са ''где си ти мени, јепотице'' – не знам. Козица је имала женско јаре, али и једну сису мању од друге, а звала се исто као моја јетрва. Виме јој се није дало променити, али без обзира на пословичну нетрпељивост српских јетрва, именом смо се позабавили још током повратка кући. Мој син, с којим се савршено допуњујем (он све зна како треба радити, а ја умем то његово знање да спроведем у дело), имао је предлог. ''Зваћемо је Лада. Разлика је само у једном слову, Рада – Лада, па коза неће ни приметити. А има и симболику – Лада је била богиње земље код Старих Словена'', рекао је. Нико ме никад није питао ни да ли ми се свиђа сопствено име, па зашто бих правила питање око козиног. Радујући се чињеници да ћу коначно и ја неког да измузем, све до куће сам весело певушила: Не љути се, козице, што те музем ја, јер коза свака за мужу и створена! Али да бих имала шта да помузем претходно сам морала и да нахраним. Па сам се прихватила прављења јасала. И син се ангажовао максимално. Са компа ми је одштампао нацрт, признао ми да је пре неки дан један повећи трешњин стуб пукао под њим (делија је то, љуби га мајка), па бих могла да га довучем и истестерим, а за ексере ћу морати у гвожђару јер, колико он зна, у кући их немамо. Па наравно да их у кући немамо, ексери се и не држе у кући већ у гаражи, мајсторе мој, под чардаком и слично, мислим ал' ћутим и, уместо на сина, попреко погледујем на мужа. Он би могао да припомогне, некад је био оштар и на језику и на делу, али је сада капитулирао на свим пољима. Откад су укинули Раднички савет одузевши му председничку функцију, не учествује ни у раду кућног савета. Само седи у хладу и оштри језик на сину и мени. За све што му није по вољи псује нас, јер другог никог не сме. И за то што први део пензије остави држави за обавезе, а други потрошимо за два дана, ми смо му криви. Прохтело нам се да једемо сваки 9

Сцена Црњански

Број 39

дан. И то три пута, замислите! А нећемо ни да ходамо около боси, хтели би и чизме и ципеле и сандале и папуче... ма, незајажљиви смо. Шта њему фали што је као дете ишао бос и у лажигаћама, ево још мало па ће загазити шездесету? Гази ти и стоту, мислим свом снагом ударајући ексер у главу, ја сам решила да се вратим тамо где ми је било најлепше - у детињство. Одгајена сам на на црном хлебу и белом мрсу и тако ћу и да завршим. На крају дана одала сам себи признање. Нису то биле непресушне државне, још мање блиставо осветљене Христове, но какве год – јасле су јасле. Али пошто од њих нема користи ако су празне, а син ништа теже од ''миша'' не узима у руку, под старост сам морала да научим и да косим. У животу се обично зна ко коси а ко воду носи, али у мом то није случај – ја и косим и воду носим. Дакле, сама ћу да храним и музем, али и да скидам кајмак. Додуше, ја кајмак скидам а други га једу, али то је из чисто здравствених разлога – такав ми коронарни систем. Син није престајао да даје свој допринос. Гуглао је даноноћно и саопштавао ми нова сазнања, као на пример, колико воде дневно треба да попије обична српска коза, да се не предозира а да газда сваконевно има шта да измузе. Упознао ме са чињеницом да је козама најлакше манипулисати ако се спустите на њихов ниво и гледате их право у очи док им причате. Кад навикну на руку која их музе, тачно у одређено време почињу да блеје и тако опомињу да су им се вимена препунила, те да је време за још једно измузање. Захвалне на сваком навиљку сена и шаци кукуруза коју им баците, козе верују да им то дајете зато што их волите, а не из користољубља. Ја сам присталица демократије, а и искуство ме научило да је преваспитавање јалов посао, па је најбоље пустити сваког, па и најобичнију српску козу, да верује у шта год хоће. Надам се да сте до сада схватили да ја своје козице гледам као род рођени ( а с обзиром кад ми је неко од рођака последњи пут отворио врата и не грешим много). 10

Сцена Црњански

Број 39

Једно је кад вас лајкују, пошаљу смајли или позову телефоном, а сасвим друго кад ја увече прислоним главу на топли Ладин стомак и док млеко у два равномерна млаза штрца у кофицу, испричам јој шта сам радила од јутра до мрака, обавестим је да је још један дан до пензије мање (што је дивно), али да сам и за тај исти дан ближа смрти (што је апсолутно депримирајуће). Кажем јој да сам смршала (што је здраво), али није баш и паметно, јер због тога морам све хаљине прекројити. Али је донекле економично – две сузим и трећу од остатака скројим... Причам ја тако, мељем као воденица у давна времена, која данас многи називају срећним и то само зато што нису слушали шта им њихови стари причају. Јер да јесу, знали би да је тад надница била – чинија кукуруза, да женска чељад нису могла на факултет нити на бирачко место, да је свака кућа била једна велика задруга и да се, осим домаћина куће, нико ни за шта није питао... Одлутала ја тако у мислима, млеко више не пљуска у кофицу, измузла сам све па вучем на празно. Лада се ућутала, престала и да прежива. Не чујем ни јаре да скакуће по слами. Обазрем се да видим шта им је, кад оно.... Људи моји, нећете веровати! Обе се загледале у ме, само што ми не уђу у очи. Не само што ме пуштају да им испричам све што ми је на души, него ме гледају као да хоће да кажу ''ма, није ваљда... причај, причај још''. Само што не почну да уздишу и цокћу језиком. Душе ми, учинило ми се да ће заплакати. Наравно, козе не плачу, па није ни Лада. Али зато ја јесам. Како да се не разнежим над толиком дозом емпатије за мој убоги живот? И сад ме нешто у очима жуља. И жуљаће ме увек кад се будем сетила времена које сам протраћила јурцајући с посла на посао, од распродаје, преко акције, па све до финалног снижења, срозавајући своје критеријуме све ниже и ниже. А за то време у мојој башти смењивала су се годишња доба. И све то изван мојих очију, 11

Сцена Црњански

Број 39

Постиђен устанем са клупе и својим уморним старачким кораком кренем у супротном правцу од онога који су ми ови млади људи показали. Тамо ми се налази кућа. Сада, седећи између четири зида, гледам кроз прозор и размишљам; Да ли су они у праву? Да ли сам радећи, градећи, стварајући...стварно допринео томе да се нови људи осећају оштећеним? Ако је тако и треба да су кивни на мене. Зато ми се више и не иде међу те нове и савремене нараштаје.. Гре'ота је да заузмем њихова места у кафићима, тротоарима, на клупама у парку... да они у радно време немају где да се сместе. Није лепо ни да нешто кажем и на тај начин покварим њихов тако фини и пријатан говор. Зато на миру бројим дане, и чекам да се удрвеним.

Сцена Црњански

Број 39

TРЕЋА НАГРАДА Александра Исаковић, Београд ВОЈНИК И ХАОС Давид је брзо ходао идући тик уз зидове зграда. Киша је падала, цурила, цедила се низ све усправне површине. Данима. Чинило му се да је одавно мокар и пре те кише. Град је празан, такав је већ извесно време. Тачније, душа града је празна. Примећивао је Давид људе, то да, кретања има, али нема искре, ужурбаности, смеха, праве љутње, не памти кад је осетио живост на улицама. Боже, какав хаос, помислио је, хаос у мени, хаос око мене. Зна да се хаос у њему, постепено развијао. Прво је почео да се стално осећа лоше, а он је ведар и једноставан лик. Затим је почео да губи вољу, ујутру је тешко устајао, тешко одрађивао вежбе, све што је пре радио без размишљања, сад је морао да се натера. А он је имао јаку снагу воље, то је стално у себи градио. Кад је почео да одбија друштво и одласке на пиће, схватио је да мора да стане и коначно чује сам себе. Данас није отишао на посао. Први пут за 15 година радног стажа – Служби у разним недођијама и у разним по живот опасним ситуацијама нису га довеле до тога да просто одустане, а јутрос је јавио да неће доћи - без објашњења. Није знао ни шта би објаснио, још увек и сам покушавајући да схвати ту одлуку – да не оде на посао. Цео дан се развлачио по кући, гледао кроз прозор у кишу и знао је да све то што осећа мора да систематизује и прихвати. Али тишина у стану га је додатно убијала, није могао да мисли од њеног притиска. Одлучио је да изађе и потпуно заокупљен својим немиром, уместо да обуче нешто, он облачи униформу и излази. 13

Сцена Црњански

Број 39

И ето га на улици, сагнут под кишом, сваки корак ка неком месту где има људи, чини му се да га смирује. Улази у кафић и осети скоро радост, због жамора и топлине. Провлачи се између отворених шарених кишобрана и очи му се боје њиховим шаренилом, ведрином. У њему се рингишпил успорава. А онда примећује да се жамор, са сваким његовим кораком стишава и док стигне до шанка, потпуно престаје. Нестају му боје кишобрана из очију. Да, осећа њихов презир. Никако не може да прихвати тај презир. Зна он да је то зато јер је војник у служби ове државе, а не због њега лично. Али он је он – војник. Он воли што је војник. Воли ред, дисциплину, систематичност, воли што у послу нема варијанти на тему, већ само један правац. Слушај и уради. Припремао се за разне недаће које могу снаћи војника, али да ће бити онај кога презиру, јер „само ради свој посао“, то не. И боже каква глупа фраза - ради свој посао! Није желео да живи ту фразу и то га је ужасавало. Збуњујуће, страшно збуњујуће за једног војника. А зашто је он мета презира? Због власти које је он као војник део, тако га суграђани виде, а он зна да је само део државног апарат – те машине, а не власти. А власт је дошла у руке оних који ништа нису успели да уреде у себи самима, а сад имају могућност да уређују другима живот. Понашају се као ватра која потмуло лиже и гмиже по тлу и једе све пред собом. Побуна народа је логичан исход. Јасно је то њему. То му је одавно постало јасно – та врста напрезања, мора довести до пуцања. Град је утихнуо, барикаде су завладале улицама, раздвојен је, нема светла. Хаос се фантастично угњездио. А сад, сад је још морао да брани један део града од другог – односно истомишљенике од неистомишљеника, власт од народа или народ од власти. Стојећи за тим шанком, осећајући погледе пуне презира на својим леђима схватио је да је дошао тренутак кад мора да изабере страну. А осећао је и толико нагомиланог разочарења у властите изборе. Толико много кајања, због 14

Сцена Црњански

Број 39

свега што је радио од кад трају сукоби. Схвата – не, не жели више да буде овде у овој земљи војник. Ето мисли која покушава да га пронађе, да сиђе са рингишпила мисли у њему – он неће више у овој земљи бити војник. Пије пиће, погледа у искривљено огледало иза шанка и међу флашама пића примети дигитални сат. 18:36. Већ!? Види да се кафић празни. Види свој искривљен лик између флаша, свој поглед и схвата да је морао да дође овде и да је с разлогом обукао униформу. И мисли - Људи одлазе јер је данас на главном тргу у 19х планирано окупљање противника режима или боље рећи следбеника здравог разума. Морам и ја тамо отићи. Исправља се, испија последњи гутљај пића и лагано, али сигурним кораком, излази.

Сцена Црњански

Број 39

ПОХВАЛЕ: Јован Бундало, Београд ЗАШТО САМ ОСТАВИО МИЛЕНУ Када би могао написати сва слатка осећања и све слутње које сам таложио у души од оног дана када сам последњи пут видео Милену, мислим да би то била прича за Нобелову награду. Како описати све што је пола века лежало у души, будило ме у по ноћи и уздахе изазивало. Како описати осећања која сам крио пола века од драгих људи и од себе самога. Како описати чежњу и жељу која је стално била будна, која ми није дозвољавала ни једног трена да Милена не буде у мислима. Улепшавао сам је чежнјом, а жеља никада није изгубила младалачку снагу ни сјај у очима који се види само код заљубљених. Пола века сам био заљубљен у Милену. Сви сте ви драги пријатељи имали прву љубав, а мени је Милена била прва, једина и вечна љубав. Мислећи на њу писао сам песме, мислећи на њу одлазио сам у снове и дозивао је да дође у њих чедна и мила, будио се опијен лепотом њених очију и шапутао јој све речи које јој никада нисам казао, док смо били у некаквом додиру. Жеље су је дозивале и улепшавале и никад је нисам престао звати. Њена лепота или нејасне слутње о њеној лепоти изазивале су немире и нове песме су из душе излазиле. Мислећи на Милену, давно, у младости написао сам причу и назвао је Лептирица у ћилибару. Да би вам дочарао део осећања на љубав која не тамни, навешћу неколико реченица из те приче: Одлазио сам у нови град и док сам чекао да путници заузму своја места у аутобусу, замишљено сам гледао кроз прозор. Поздрављао сам се са детињством и са успоменама на једно доба помешаних осећања. Мало по страни стајала је девојчица и нетремице гледала у мом правцу. А моје срце, 16

Сцена Црњански

Број 39

Сцена Црњански

Број 39

Пролазиле су године једна по једна, ређале се у чежњи и у сновима и ћутале у души као цигле у бунару, а Милена их је улепшавала. Жеља за њом је живела своју јаву и снове и надала се и надала. И тако пола века. Понекад би чуо за Милену, у главном знао сам све кључне детаље њеног живота. Знао сам да је живела у граду наше младости и шта је студирала, када је дипломирала и када се удала. Ни то сазнање није ми мрачило наду ни сузбијало жеље. После њене удаје нисам маштао о заједничком животу већ о чедној љубави, о праву да је волим, о жељи да њој дозволим да ме воли. Она је била и остала мера и поређење са сваком женом и са свим осећањима. Оженио сам се неколико месеци после сазнања да се Милена удала. Оженио сам се чини ми се из љубави, била је то друга, зрела, рационална љубав, а Милена је била са нама и за ручком и у постељи и у шетњи и на мору. И тако пола века, она моја девојчица сетно насмејана са кикама боје зрелог жита, била је у мојој тихој јави и у бурним сновима. Као што смо се нагло растали тако смо се срели без најаве и припреме. Одмах сам је препознао, јер је из ње избијала она драгост коју сам оставио под оном дрветом, под зрацима сунца које је истицалу сву чедну лепоту младог лица. И све је било на новом почетку, били смо удовица и удовац, а душе нам беху још младе и жељне једна друге. Несрећа нас је спојила. Стигла је Милена у мој град у избегличкој колони и скоро пет година је живела у мојој близини а да се нисмо срели. И онда случај је учинио своје. Изостала је само чар удварања, просто наставили смо тамо где су нас збивања раздвојила. Живела је у једнособном стану који је добила од комесаријата за расељена лица. Почела је долазити код мене, а ја сам одлазио једном или два пута недљно код ње. Одлазио сам предвече и остајао до јутарње кафе. Не могу рећи да није било жеље, али није то она нерационална страст када се ни нашта не мисли нити за другог мари. Било је ово наше некако више службено, више као некаква потреба. Спајало нас је поверење, приче из детињства и стапали смо се у некакву симбиозу у којој смо 18

Сцена Црњански

Број 39

једно другом били од користи. Искуства и године смирила су и обуздала захтеве тела и неразумност душа. Рационално смо гледали на све, па и на ову нашу нову, да кажем везу. Мени је пријало њено друштво, њена чорбица и пита од зеља, а она је напомињала да би прешла код мене да живи како би у њен станчић могли да се врате ћерка и зет. Није ми то сметало, она би и на мом шпорету припремала јела која волим. Ни мојој деци није сметала Милена. Њеном појавом они су се растеретили, нису морали да се старају о мом ручку. Знали су да има ко о мени да брине и да позове лекара ако ми затреба. Почела је све чешће да долази код мене. Прве године није остајала да преноћи, са првим сумраком враћала се у свој топли кутак. Намерно кажем топли јер је њен станчић имао централно грејање, а мој није. Зимске дане и понеку ноћ проводио сам код Милене. И шта ми је сметало. Милена је пре сваког мог изласка после проведене ноћи дуго гледала кроз шпијунку. Није желела да комшије виде да у зору излази неко из њеног стана. Нисам ни једног трена помислио да се она стиди мене, већ просто речено хтела је спречити да се о њој пронесе прича да јој долазе мушкарци. Говорио сам да је то јалов посао, све се зна у нашем месту, чак ако нешто није јасно дефинисано добиће димензије у негативном смислу које нам не припадају. Милена је остала доследна. Гледала је кроз шпијунку, ослушкивала и онда нагло отварала врата и уз кратку команда: Ајде сад и тихо. Излазио сам као лопов и журно ишао на прстима до излазних врата. Све ређе сам одлазио у њен стан, да ли због тог искрадања или је нешто друго било по среди ни сада не знам. Потом су се проредили и њени доласци код мене. И све се тихо угасило, као цврчак у трави. Певао и певао и једно вече заћутао и као да га није било...

Сцена Црњански

Број 39

ПОХВАЛЕ: Градимир Обрадовић, Јагодина ПОЉАК ШЕВРДУДА – Ћу! ћу! Ћук! Ћукавац! запева једно дете скривено иза жбуна. – Ћу! ћу! Ћук! Ћукавац! одговара друго дете са супротне стране. Задиркивала су га два несташка скрита иза зелених жбунова на супротним странама од Шеврдуде, пољака – чувара сеоских имања од крадљиваца и дивљих штеточина, док је калемио дивљу крушку на сеоској ледини. – А! Ухватићу те ја! Боље да си дошао да те научим да калемиш, покушавајући да слухом одреди где се крије та „птица ругалица“. И таман би дошао на корак до те „птичице“, огласи се „ћукавац“ на супротној страни. – Како брзо прелете иза мојих леђа!? Тада се игра завршавала, појављивао се један па други дечак и придружили часу калемљења. Шеврдуда је живео сам у чатмари која је имала само једну собу, једна врта и један прозор, у којој је на средини било огњиште над којим је висио бакрач са водом , један кревет, један сточић и столица, у углу собе мале јасле, слама као простирка за привезане две козе. Магарац је био привезан испод трема куће, али у опасне зимске дане и он се придруживао козама уз јасле. Неограђено, запуштено двориште је било једино такво у селу. Да није било привезаних коза да пасу по дворишту, змије би се уселиле у кућу, говориле су комшије. Шеврдуду памтим и по истом сукненом оделу и шубари које је носио и лети и зими. Иако су га деца задиркивала, Шеврдуда је волео децу и деца су волела њега. Било је дана када је Шеврдуда дозвољавао деци да јашу његовог магарца један круг под условом 20

Сцена Црњански

Број 39

да донесу лонац зоби, што је деци представљало посебно задовољство. Шеврдуда је рано остао без оца. Отац се није вратио из Првог светског рата. Мајка је брзо потом умрла, он још није напунио ни петнаест година. Раније са мајком, сада постаде сам сеоски надничар. Школу није похађао, за сваку помоћ он је троструко одрађивао. Био је надничар док је имао снаге. Сакупили су сељаци новац да га помогну да се ожени и заснује породицу, али он је одбијао сваку милостињу. Неколико пута сељаци су стављали кесу са новцем на путу где је најчешће пролазио, он је увек кесу заобилазио. Видећи да нема среће, реше да кесу са новцем поставе на брвно, верујући да када прелази брвно мора да гледа испред себе и тако нађе новац. Шеврдуда дође до брвна, стаде, па помисли: „Како ли преко брвна прелазе слепи!“ Зажмури и пређе на другу страну реке не видећи кесу са новцем. „Ех, шта ти је срећа? завапише два сељака која су наместила и пратила цео догађај. Онда сељаци одлуче да га поставе за пољака. Зато он у сеоском атару познаје сваку њиву, дивљу воћку коју треба калемити, по шуми сакупља суве гране, товари магарца и дене гране поред куће. У јеку бербе за свој труд добија од сељака део летине којом пуни своју собицу и са козама, магарцем и верним псом дочекује зиму. Једне зиме нашли су га угушеног од дима у својој собици. Тамо где је била његова чатмара данас се налази велелепна вила. И гроб му се не зна. На гробљу крстача је одавно иструлела, а генерације сељана који су га познавли скоро су сви нестали. Остале су само калемњене крушке по пољу као „Шеврдудине крушке“ и тако чувају његово име од заборава.

Сцена Црњански

Број 39

Сцена Црњански

Број 39

Без поверења, не постоји ни најмања претпоставка љубави. Ако, без икаквог, наизглед, реалног разлога осетите љубомору, то је знак да нешто није у реду, да су му "мисли и очи" негде залутале. Јер, жена у животу доживљава и преживљава многе преображаје, од трудноће, до незадрживе потребе да "нешто жваће, да се не баци", и оних, женских, месечних проблема. Ако се поштујете, и имате обострано поверење, долазите до следећих битних ставки-стрпљивости и разумевања. Уз разговор, сви се проблеми разрешавају, ако се поштује договорено. Немојте да дозволите себи да постанете немарне, али немојте ни да будете ни самољубљиве. Јер то неизбежно води у понижавање, а то није љубав. Немојте никад да дозволите себи, да ласкањем, умиљавањем, добавите, за себе, неку ствар, која је само вама битна, јер то води у самодовољност. Ако вас воли, даваће са радошћу поклоне, уколико они не ометају егзистенцију. Ако га волите, само његово присуство је довољан дар за цео живот. Тата

Сцена Црњански

Број 39

Марија Стојиљковић Марстој ОДЛОМАK ИЗ ТРИЛОГИЈЕ БИЛА ЈЕ НОЋ Први роман ОKУПЉАЊЕ У ОРДИНАЦИЈИ БРОЈ ДВА (наставак) На те речи, Душанка је устала брзо са столице, држећи у руци рецепт. Договорите се све са сестром Бранком. Она је преузела бригу о смештају ваше ћерке. Од свих које лечим највише ме погађају баш овакви случајеви. Стварно ми је жао. Ићиће она код нашег психолога Марине Накић. Ви сте диван човек каквог бих пожелела за зета. Др Марјановић се насмешио. Па лепу ћерку имате, помислио је он. Док је несрећна мајка излазила из ординације број два, у њу је ушао следећи пацијент. Сократе…Баш сам те малочас спомињао. Ти изгледа немаш намеру да проредиш доласке код мене. Шта је сада било? Сократ је био клошар, за дивно чудо свеже обријан. Био је у ритама, скројеним за сва годишња доба; у изношеним драп ципелама са препознатљивим жутим каишем, стегнутим јаче да се заустави глад. Опет сам био у станици, објашњавао је Сократ. Пратио ме је, мој лични пајкан, горила Мишић. Више се нераздвајамо. Куда се запутим, он ме прати. И сада је тако било. Познат крај за избацивање млаза. Скупштина, главна пошта, Пионирски парк. Гужва. Чеп у Кнеза Милоша. Чеп у Краља Александра. Пуно је било неискусних и бахатих возача. Свако је возио, као да је благостање, а не беспарица. 24

Сцена Црњански

Број 39

Сократова прича је временом бивала све боља, мислио је др Марјановић. Горила Мишић, причао је даље Сократ, упорно ме је пратио. Мислио је да нећу опет то да урадим, а ја сам из ината млаз шикнуо на једног од два коња, што красе улаз у Скупштину Србије. Опет то радиш, викнуо ми је горила Мишић и шчепао ме грубо за руку. Ниси ваљда опет то урадио – изненадио се др. Марјановић. Опет. – са поносом у гласу, потврдио је Сократ. Па зашто Сократе запишаваш Скупштину Србије? Не запишавам. Заливам. Заливаш? Заливам. Је ли то нека нова мудрост за спас и благостање отаџбине? Па коње треба да напојим. Пишаћа је лековита ствар. Знам шта радим? Чиним услугу политичарима. Сећаће се они мене када год у Скупштину уђу, а још више када из ње изађу. Не играј се са политичарима. То је држава. – рекао је ироничним гласом др Марјановић. Не разумеју политичари заливање. Казали су горили Мишићу да ме одведе у лудару. Притом је један од политичара, пролазио поред мене. Запушио је нос и љутито ме погледао, као да сам блато. Имао је у руци црну актовку и на себи елегантно црно одело. Улицкан, са црвеном краватом, упутио се степеницама, ка Скупштини. Бацио је још једном поглед на скупоцени сат и на црне очишћене ципеле, које су баш сијале, а онда ушао у Скупштину. Сјајни пакети нашега ништавила, викнуо сам за њим. Тада ме је горила Мишић ухапсио. Опседнут си политиком. – казао је доктор. Нисам политиком, него политичарима. То је исто. 25

Сцена Црњански

Број 39

То није исто, нити може бити исто. Како није исто? Мени није битно шта они кажу. Ја их не слушам, само пратим њихову гестикулацију, покрете, господствени ход, манире у опхођењу. Србија није заслужила тако фине политичаре. Старије скелете и младе гологузане. Само је један, знате на кога мислим, био другачији. Убили су га. Убили. – разочарано је потврдио доктор. Није ти Сократе ово стара Грчка, него Србија, земља издајника и патриота, традиционалиста и европејаца. Ма каква земља. Грци су имали земљу, праву земљу, оно када се тврди да негде баш, вала баш, онако баш, има те земље, хрпа земље, брда непрегледна земље. Немој тако да причаш. Имамо ми земљу. И даље живимо, а по свему судећи, и стално ћемо, у опасним временима. Суђено је то Србима. Да ли је суђено, или не? Судбину можемо променити. Шта то причаш, Сократе? Мислио сам да је неке ствари заиста немогуће променити, али да на неке одлуке можемо утицати. Чак и те одлуке су нам суђене. Зашто ти не промениш своју судбину Сократе? Зашто живиш на улици? Зашто не радиш? Чини ми се да те је управо један политичар хтео да запосли као курира у једној државној агенцији. Одбио си га. Ти си студирао Правни факултет, али си стао на последњој години. Био си један од најбољих студената. Сећам се те твоје приче. Био сам разочаран. Нисам хтео да ми неко намеће своје политичко мишљење. Докторе знате да се на неким факултетима стварају политичари. Нисам хтео да ми други говоре ко сам, куда да идем, у каквој држави да живим. Не припадам политичкој групи. Ја сам слободни стрелац и то другачији, болестан. Врло брзо почела су оговарања, да са мном нешто није у реду. На свакој следећој години, поправљао сам просек, али не и углед међу њима. Смејали су 26

Сцена Црњански

Број 39

Сцена Црњански

Број 39

Братислав Тодоровић ЧУДНОВАТО ДЕТИЊСТВО Стара оронула штала од земље и дрвета, са пропалим кровом у страни поред гробља, била је зборно место дружине. Одтуд су кретале све акције и замисли ове сложне дружине. На тој, како су звали, „Тензилији“ пространој ливади са обраслим грмљем и чичковима, где се и поменута штала налазила, био је центар света дружине. Водиле су се борбе са дечацима из других улица и насеља, организовале спортске игре, била је стециште деце. Тензилија је била симбол једног времена када су клинци из седамдесетих и почетка осамдесетих година прошлог двадесетог века маштала о неком свом новом свету. Свирко, Мицко, Бацко, Крки, Мутомбо, Цобра, Галча, Жорка и многи други чинили су дружину са Тензилије. По цео дан неко је морао да борави и чува царство које су многи покушавали да отму, поготово дечаци из других насеља. Као и у древног Грчкој, када су спортске игре, рат се прекида, и спортска олимпијада може да се одвија на миру. Тако је и код дружине било, сви су били добродошли да се у миру такмиче: било фудбал, атлетика, игра кликерима, или пуштање змајева. Али када тога више нема, тада је то постајала забрањена зона. Осим за старог циганина који је ту везивао и напасао свога коња. Белосива рага дружини је био најлепши коњ. Звали су га Звездан и био је њихова велика играчка. Послужио би он и за ратовања, када бих се улогорили у штали, а Звездан некога од њих однео до првих борбених редова непријатеља. Тада би почеле да праште стреле, праћке, раклице и друго наоружање. Борба би трајала док нека од мајки не изађе пред капију или са терасе, позове децу на ручак. Тада бих се бој обустављао до послеподнева, да се напуне стомаци и спреми за даљи окршај. 28

Сцена Црњански

Број 39

Када би се поново сакупили у Тензилију није им више било до борбе, онда бих позвали непријатеља да се договоре око одласка у биоскоп. Договор се одвијао изван ограде која је раздвајала Тензилију и Шпитаљско гробље. Страховали су да их не види деда Фурка, господар гробља. Деда Фурка је живео и радио на гробљу, у својој кућици поред капела. Имао је дуге сиве бркове, штап, шубару или шешир, зависно од годишњег доба, чојане панталоне, бела кошуља, јелек и гуњ. Поред гробљанске чесме, умивао се и бријао. Није дозвољавао да деца долазе на гробље, сем да наточе воду, које је увек било. Када нестане вода са градске мреже, сви са балонима похитају на Фуркину чесму по воду. Деда Фурка је знао да се добро напије, а посебно када су биле велике сахране. Дечаци из дружине су то знали, па су често доносили ракије деда Фурки, да бих се склопио савез о ненападању. Увече бих дружина довела у гробље дечаке из других насеља, причали на клупама у паркићу у центру гробља у близини великих борова. Када бих кретали даље, дечаци из других насеља нису хтели, нити смели, да иду ни на почетку, ни на крају колоне, већ у средини. Уплашени, тресли су се од језивог призора које гробље ноћу доноси. Споменици, упаљене свеће, сенке које их прате у стопу. Онда би Свирко повикао: „Диж` те се мртваци, идемо у биоскоп“! Док су се неки смејали, стигао би одговор. „Ево, само да узмем шешир, чекај те ме “! Гости дружине би се разбежали ка капију гробља. Остали бих сачекали иза споменика деда Фурку, који се изгледа добро напио када је до вечери спавао крај споменика. Одвели деда Фурку његовој кућици и наставили у биоскоп да одгледају филм: „У змајевом гнезду“, свог идола Брус Лија. Сутрадан би применили све оне вештине и покрете са филма у Тензилији. Девојчице из улице имале су приступ Тензилији само кад су спортске активности или у гробље да беру зелене шљиве или кајсије и крушке ранке. У гробљанском паркићу на клупама, водили се слободни разговори, спознавале прве 29

Сцена Црњански

Број 39

нежности, бирали прве симпатије. Оне су биле ту да помогну када се брало комшијско воће. Подизали их да оберу што више, а онда би настао стампедо када их појуре. Чак су једном плакали заједно, јер је неко бацио сузавац на њих. Брзина којом су дојурили кућама да оперу очи, била је квалификациона норма за олимпијске игре. Када се та авантура завршила, излазило се напоље да се играју жмурке, док их родитељи не позову на вечеру и спавање. Кад су Тензилију изпарцелисали и почели да граде куће, прешло се на источну стану гробља, на ливаду која је постала нови фудбалски рај. Та ливада, између гробља и трафо станице, била је полигон за нова ратна стања. Вршене су диверзије као у „Отписанима“, нападали направљеним динамитом трафо станицу. Правили су се од тутки и канапа штапићи динамита, које су постављали у жбуње. Палили фитиљ и чекали да експлодира. Дечија наивност је некад прелазила и границу играња, па је тако једног јутра ватра направила пожар, кога су ватрогасци с успехом угасили. Претило је да захвати и трафо станицу, а онда би последице биле катастрофалне. Операција је успела у тајности, јер нико није признао ко је запалио жбуње од постављених „експлозива“. Тада је дружина схватила да је превазишла ратне игре и од тада се на ливади играо само фудбал. Био је то знак да су неки клинци већ одрасли и да ће се мењати место дружења. Кренули су да излазе у град, и опет кроз гробље, да их подсети на лепе успомене. Прошли би покрај деда Фуркине кућице, али на прозору је стајала само његова умрлица. Цео један свет нестајао је пред њиховим очима, а јављао се неки други, нов, препун изазова. Остала је само успомена на Тензилију, територију њиховог детињства. Радостима и тугама, среће и безбрижности дошао је крај. Дружина је нестала у годинама које су дошле и све њих одвеле неким својим путевима.

Сцена Црњански

Број 39

Златибор Радовановић СВЕТЛОСТ ЖИВOTA (одломак из романа) Било је то једнога дана тек што сам ушао у четврту годину мог заточеништва на Голом Отоку. Од напорног рада, батина и изгладнелости био сам се јако разболео. Неколико дана лежао сам на кревету под високом температуром сав сломљен и полуонесвешћен. Видевши ме у каквом сам стању, чувари од мене нису тражили да устајем, мада то свакако не бих ни могао. Пустили су ме на миру и нису тражили да обављам било какве послове. Вероватно да је један од инспектора хтео да ме види у каквом сам стању, ушао је у спаваону и пришао кревету на коме сам лежао. Као кроз маглу чуо сам га кад каже неком: „Ово је најгори и најтежи облик пегавог тифуса, не ће он још дуго, а ви после знате шта треба да чините.“ То су последње речи које сам чуо, јер сам убрзо упао у дубок сан, а можда и неко друго стање слично коми. Одједном нешта ме није болело. Осећао сам се врло лаким па сам просто одлетео до плафона. Са таванице наше спаваоне посматрао сам своје тело како непомично лежи на кревету. Мој ратни друг Илија стајао је испод мојих ногу на крају кревета и брисао сузе. Спустио сам се са таванице и ударио га по рамену, да се окрене према мени и питао га зашто плаче када сам ја сада добро, и да ме више ништа не боли. Он се није ни померио нити обраћао пажњу на мене. Ударио сам га још једном сада мало јаче по другом рамену да се већ једном окрене према мени и одговори на предходно постављено питање. Али он је и даље немо стајао крај моје постеље бришући своје сузе. Било ми је криво и жао што ме Илија овако игнорише, све до тренутка неких гласова који су долазили до мене однекуд споља. Два пута сам се 31

Сцена Црњански

Број 39

Сцена Црњански

Број 39

су ми биле скоро на леђима. Чуо сам их како ми се ругају погрдним именима и вичу замном: „Комунисто..., комунисто..., не бежи ти си сад наш.“ Увек кад год би ми било тешко у животу, ја сам спомињао моју покојну мајку. Па и сада ми се отео уздах: „Мајко, мила, моја. мајко, помози ми?“ И гле, стварно, у том мраку појавио се лик моје покојне мајке, са којом сам путем мисли разговарао. Питао сам је, где сам ја то, и како да се спасим ових сподоба које ме јуре? Она ми је рекла да ја више нисам жив, и да сам у паклу. Уопште ме није бринуло нити ме се имало тицало то што сам мртав, већ како да се спасем сподобе која ми је већ села на леђа, и почела гребати по њима, хватајући ме својим канџама око врата. „Мајко, мајко!“ Завапио сам поново из свог гласа. „Молим те помози ми?“ Мајка је рекла да само Бог може да ми помогне, и да њега позовем у помоћ. „Како мајко да га позовем у помоћ, када Тито и партија кажу да нема Бога.“ „Не знају они сине ништа, јер када би знали колика је његова моћ, сигурно би другачије говорили и мислили. Једнога дана када буду почели долазити овде, сви ће да се одрекну Тита и партије. Да се горко покају, а и да призову Бога у помоћ, како би им тако грешнима опростио, што су целог живота хулили на њега и што су га одбацивали. А и ти сине како си тако брзо заборавио шта си у школи из веронауке учио. Редовно сам те о празницима водила у цркву, и знао си напамет молитву Господњу. Ако желиш да се спасиш тих сподоба да те не растргну, ти позови Бога у помоћ, његова је моћ велика! Сећаш се за славу, када си понекад са оцем, а некада и самном, носио колач и панаију у цркву да се освешта. Тада би нам поп читао и понављао из новог завета да је Исус син Божји оживео мртвога Лазара, 33

Сцена Црњански

Број 39

нашу крсну славу коју прослављамо. Па када је Лазару помогао Исус и његов Бог отац, можда ће помоћи и теби?“ Опет сам почео са мајком да расправљам. Рекавши јој како ћу Тита и партију да издам. „Па ти си га већ издао, а партија тебе, док те је послала на Голи Оток.“ Тачно је то што мајка каже. Ишао сам као дете у цркву. И у школи из веронауке учио да Бог постоји. Али Тито и партија кажу да он не постоји, и да је то само сујеверје простога народа. Да су комунисти савремени и довољно свесни, и да су све те приче о Богу потпуне бесмислице, и како су таква схватања широких народних маса глупа и превазиђена. Баш сам збуњен, и просто не знам шта да чиним? Па зар би ме мајка слагала, она која ме је родила, и под срцем носила. Уз то и толико волела. А ево и сада у овим мојим великим мукама моја мајка је ту, да ми помогне својим саветима и спасе ме од ове ружне сподобе, да ме не удави и напије ми се крви. Мајци су пошле сузе, сва уплакана рекла ми је: „Мени овде није више место, ја сада одлазим. А ти сам одлучи шта ћеш урадити?“ Чим се мајчин лик изгубио још једна сподоба скочила је на мене и почела ватати за гушу. У тој борби добиши мало ваздуха, одлучио сам да послушам мајку и искрено се помолим. Сетио сам се њених и својих ђачких молитви, и завапио из свог грла: „Господе мој Боже, помози ми грешноме?“ Одједном сподобе су нестале са мојих леђа. А изнад моје главе далеко горе појавила се нека беличаста и сјајна светлост. Један веома јак зрак те светлости пробио се кроз ову велику таму и додирнуо ми лице. Кроз средину мога чела одмах изнад обрва светлост је полако улазила у мене. Још једном сам поновио: „Господе мој Боже, помози ми грешноме?“ До мене су почеле допирати нечујне телепатске вибрације и мисли које су долазиле из самог језгра. „ Ја сам 34

Сцена Црњански

Број 39

*Светлост Живота*, свог неживог и живог у Космосу. Учио си у школи из веронауке о Богу, а тамо у Јовановом Јеванђељу лепо пише да је Бог Светлост.“ Сетио сам се тога чак и тог тренутка када сам то читао из Новог завета библије. „Бог је светлост,“ за разлику од нас људи, који имамо у себи добро и зло. Бог је чиста светлост, Бог је љубав, Бог је светлост живота. Тако стојећи пред том светлошћу и даље смо телепатски разговарали. Светлост ми је говорила, да моје време није још дошло да будем овде и да се морам вратити назад. На тренутак сам отворио очи, и прво што сам осетио био је несносни смрад лешева који су свуда били око мене. Био сам потпуно го и лежао на бетону малог хангара где смо сакупљали мртве логораше. Два пута недељно, а неки пут и само једном долазио је бродић на који смо укрцавали те лешеве, и они би били одвожени на пучину и тамо бацани рибама у море. Покушао сам да се придигнем, али нисам имао снаге већ сам се само мало померио од леша који је већ био у фази да експлодира од надутости и смрада. Осетио сам главобољу и јаку несвестицу, изгледа да сам поново упао у неко стање полу свести. Све чујем а ништа не видим, нити могу очи да отворим. До мене су одједном допрли гласови споља, чујем како се и врата хангара откључавају. Прво што сам помислио било је то, да је изгледа данас дан када мртве одвозе на пучину, па ће и мене са њима однети. Боље да су ме мртвог тамо у паклу оне мочваре те сподобе појеле, него сада овако живог да ме рибе поједу. Међу одређеним логорашима који су носили лешеве чуо сам и глас мога друга Илије. Не знам колико су их до сада на брод однели, изгледа да је дошао ред и на мене. Неко ме је ухватио за чланкове ногу и после неколико тренутака пустио. Јер сам опет чуо Илијин глас: „Пусти, Стево, мене и Драгана, ми ћемо га однети, то је мој ратни друг Добра.“ 35

Сцена Црњански

Број 39

Илија ме је ухватио испод мишица руку, бар тако сам претпоставио јер се његов глас и разговор са Драганом чуо баш изнад моје главе, а Драган за чланке ногу. Како да им кажем да сам жив, па зар они не виде да дишем. Изгледа да је и то дисање било незнатно, док они нису приметили. У том мом ношењу према бродићу, вероватно да се Илија саплео о неки камен, и испустио ме. При паду на камено тло из његових руку, мора да сам од тренутног бола пустио неки глас из себе. Док се одједном ни је проломио глас мога Илије: „Командире..., командире..., Добра је жив!“ Чуо сам Илију како плаче, и осетио како ме љуби. Вероватно да сам сада јаче дисао, и на основу тог дисања остали су закључили да сам жив. „Однесите га у наш амбулантни стационар“, наредио је командир. И даље сам био у тој полу несвестици, све сам чуо, али очи никако нисам могао да отворим. Прве мисли сада уопште нису биле упућене мени, већ мом ратном другу Илији. Боже мој, па зар опет он, па зашто поново он да ме спашава. Како ћу то све носити кроз живот, када сам га ја издао и директно утицао на то да и он буде овде доведен. У стационару сам лежао десетак дана, уз неке инекције и лекове брзо сам се опорвио и поново вратио мом логорашком животу. А мој Илија, тај човек изгледа да је био сретнији од мене самог што сам поново жив.

Сцена Црњански

Број 39

ПРОЗА Павле Лазић Мојим ћеркама: ЉУБАВ Љубав је, пре свега – поштовање, јер не можеш волети неког, кога не поштујеш. Заљубљивост је нешто друго, то је одраз наших жеља, прохтева и тренутних хирова. Али Љубав, ње нема без поштовања. Свест, да сваки живи човек греши, није оправдање за пороке – коцкање, пијанчење, крађу, швалерисање, лагање. Лагање је најопаснији порок, и у директној је супротности са Љубављу. Јер, онај који је у стању да слаже, за обичну ситницу, сматрајући је небитном, није у стању да поштује никог. Само да се боји, а такав вам не треба, јер нити ћете га поштовати, а још мање волети. Љубав почиње пољупцем, све жене воле да се љубе, јер кроз пољубац процењују мушкарца, какав је, да ли је "сладак" или буди "лептириће", колико је навалентан или обзиран, уосталом, не плаше се мушкарци без везе, женског језика. Он је њихова најача и одбрана и оружје. Кад нађете мушкарца, који у вама буди осећај поштовања, добро размислите зашто је тако. Није добро да вас подсећа на мене, морате да се запитате, да ли сте достојне да будете уз њега. Мерило није новац, већ ум, начин размишљања, ставови о животу, воља да оно што замисли и оствари. Ту долази до изражаја, друга битна особина – поверење. Ако нема поверења, нема ни љубави, никад и нигде је није било. Много жена користи "кокетирање", да би изазвало љубомору, и тако провериле, колико су заиста вољене. То је најгори могући начин провере, и готово увек води у свађу и неверство. 22

Сцена Црњански

Број 39

једном…ˮ. Јер су носталгија кад надјача – два облака плава над Требињем зашла загрлила су ноћи пуне неспокоја; грожђе мирисало на младост (у сну), ниједна постеља не мирише као завичајна, а небо над Требињем никад мекше… Пита се док у сну плаче – ,,Требиње, Требиње!ˮ: Kо ће нас сачекати, на мосту требињскоме, кад после киша дођемо, тамо гђе смо проклијали? Ови стихови неће освојити само њене Требињце већ и све друге који су далеко од својих родних места и са носталгијом их се сећају. Песме о сину су писане са посебном љубављу, и иако су о овој теми песници доста писали, они су посебно сугестивни кад долазе из пера мајке песникиње. Нарочито, кад поједини стихови достижу врхунац емоција: Не жури сине, моје је, да голим рукама, из ружа трње вадим… У овом циклусу се налази и, можда, најлепша песма у овој књизи за коју верујем да ће скренути пажњу будућих састављача антологија и зборника, сонет – Први пут са сином подно Леотара. Савршена версификација, снажне и прелепе слике, гомила емоција не могу читаоце оставити равнодушним. Очигледно је да је песникиња дуго радила на овом сонету и брусила га до најситнијег детаља. Песме Снежане Бијеловић Геровић се не могу прочитати само једном да би се дошло до њихове есенције. Оне су вишеслојне и вишезначне и могу се, и морају, исчитавати на више нивоа да би се дошло до песничког разрешења јер поред емоција, оне поседују и високу дозу мисаоности која им даје посебан печат. На крају – три кратке приче. Оне се на најбољи начин надовезују на једну од тему ове књиге – родитељство, али и показују неспоран Снежанин таленат за лирску прозу. Верујем да ће ова књига скренути пажњу правих, исконских љубитеља лирске поезије, надам се и критике. 38

Сцена Црњански

Број 39

Мирјана Штефаницки Антонић НЕПРЕГЛЕД ИНСПИРАЦИЈЕ И ПИСАЊА

(Марија Стојиљковић Марстој, ПТИЦА ИЗА ЖИЦЕ)

Након објављеног романа антиратне тематике и хибридног жанра – „Божанска је снага књижевности“, 2015. године, Марија Стојиљковић Марстој (1974, Београд), објављује и своју прву књигу поезије, подељену у неколико тематских целина, са врло звучним насловом „ПТИЦА ИЗА ЖИЦЕ“. Магистар економских наука, по образовању, укршта бројке са словима и мачевима, без штитова, предајући се и књижевности приљежно. Песме су распоређене у седам циклуса, о којима у књизи зналачки зборе и четири рецензента и приказивача: Зорица Тијанић, Симо Б. Голубовић, Владанка Цветковић и Зорица Крстовић, рашчлањавајући књигу аналитички и додирујући и описујући њене сегменте. „Нисам сам. Она је сад овде. Понекад мислим да је нестала, а онда долеће назад ујутро или у подне или ноћу. Птица коју нико неће, моја је. Моја птица бола.“ Чарлс Буковски У многим културама, птице представљају духовни симбол Божанске љубави и везе између неба и земље. Према веровању старих народа птице су симбол бесмртности. И, Маријине песме се налазе у том непрегледном времену, које се зове бесмртност. Песникиња у песми „Славујев зов“ призива славуја да јој само дође, и поручује: /Да ми отпеваш тихо, и све тише, и тише, / да се боли склоне, да се жеље стопе. / Дођи, дођи мени ти само. Моја дико, моја помамо, пробуди ме славујски славно! / - Жица твоја чека те амо. / 39

Сцена Црњански

Број 39

/ А где је завршетак, даљине уметак? / Како да се песма заврши када краја нема, / када тај славуј у некоме упорно дрема? / Птице су ван жице (нису у кавезу), али се Песникиња пита зашто су одлетеле давно, током Дунава, обалом Саве, из Београда, попут старе славе града… Вешто „баратање“ са свеколиким и необичним симболима, књижевним зрнцима и зрневљем – рефлексивним, социјалним, психолошким, љубавним (љубавне песме чине пети циклус певања), тезама, опсервацијама, са поруком да све буде како је срцу жеља, што и чини снажни епилог, попут љубавног зова и вапаја за љубављу, као асоцијација слободе живљења, ослобађања емоција и сензибилности. НЕ – иза жице, већ пут Космоса… раскрилаћено пут Универзума, по непрегледним пространствима сопства. Славуј сугерише љубав и чежњу кроз прекрасни пев илити пој. Птица представља звезде, кућу, стреху, кров, оџак, свемир, сунце, месец и небески свод. Птица је симбол лепоте, благостања, љубави, самилости душе и мира. Птица је симбол Песме. Упоредити Птицу са Поезијом. Пронаћи срећу, склад, спокој и мир, кроз промишљања филозофије слободе бивства. Славуј се тешко може видети. Гнезда су дубоко заклоњена од погледа, у густом жбуњу. Када друге Птице заћуте, боље чује. Славуји певају и дању и ноћу, попут наше Поетесе. Компарација стихова… ћутање… дозиви, призиви – на сав глас… / Које време?/ Какви сати? / Колико секунди ? / - наслов песме. ...кроз вишезначно тумачење књиге – (до)стизања Бога, јер Богови дебатују у нама. / О мотивима писати. О живима ћутати. / Све те руке што праве жице / да заграде људе, да униште свет. / Реч зашиљена и лепа, може она све / чак и Бога да види. / - из песме „Кишова полица“ 40

Сцена Црњански

Број 39

„У песмама ћемо открити зашто је овде душа иза жице. Баш због тога да би се нагласила потреба за разрешењем од свих везаности и окова, зашто је неопходно уздићи се и себе у небо… Часови достизања Бога су наставак божанске снаге Марије Стојиљковић Марстој да пером мења свет, да га упита куда то иде у својој муци, болу, злоби, немоћи, инату, пркосу, уместо да се посвети љубави – хришћанском постулату, којег када бисмо се држали, све би муке нестале…“ – Зорица Тијанић, Манифестације унутрашње експресије Импресије о књизи нам доноси сликарка Соња Јовановић, са својим илустрацијама, које су у коресподенцији и у складу са појединим песмама, поред којих се налазе. Насловну корицу, која је у боји, где преовлађује црвена (хаљина црвене боје на жени плаве косе, која се налази, на љуљашци у крлетци, са белом раскрилаћеном птицом у свом крилу), треба посматрати као две слике, у обрнутом следу. Две слике у једној. Задњу корицу, која је такође у боји, исто треба тумачити својом интуицијом и својим личним доживљајем…. Птица се ослобађа кавеза и лети ка слободи, ка сунцу… Попут Човека. Укупно деведесет осам песама, са различитим бројевима у циклусима, дељивим са Маријиним, очигледно срећним бројем седам, у непрегледу инспирације, писања и размишљања. Јер, број седам игра космички важну улогу, као позитиван свети број у различитим религијама. Број седам се ставља на пиједестал, као један од најмагичнијих и најсветијих бројева за које људска врста зна. Урањамо у седам поглавља, попут седам дана у недељи. Урањамо у загонетну седмицу. Да ли ћемо одгонетнути строфе, у Маријиној запитаности? Путујмо кроз седам етапа, испод дуге, која има седам основних боја… Кроз седам етапа или степенова иницијације, кроз симболичне капије облака и гране дрвећа, прхутом, лепетом, ћурликом, 41

Сцена Црњански

Број 39

Сцена Црњански

Број 39

МИШЉЕЊЕ Миша Лазар: МАРГИНАЛИЗОВАНИ СРПСКИ ПИСЦИ /Прећуткивање великана – порицање српске духовности/ У Црној Бари код Богатића, од 22 – 24. јуна 2018., одржана је велика културно-научна манифестација ``ДАНИ МИЛОША С. МИЛОЈЕВИЋА``, у спомен, а још и више ради``враћања међу Србе``, овог изузетног српског родољуба и књижевно-историографског посленика 19-ог века (1840 – 1897), нажалост, одбаченог и анатемисаног од ``својих`` још за свог кратког, али невероватно плодног живота. Овај велики истраживач српског бића и борац за истину и самосвест српског народа, због своје ``аутохтоне историје Срба``, бескрупулозно је омаловажен и као велики сакупљач српских умотворина, путописац, фактографски историчар, црквени обновитељ, полемичар...Само његов сакупљачки опус обичајних и обредних песама српског народа, већи је и с много ширег простора од оног Вуковог, којег знамо и, с разлогом, преносимо генерацијама. И сам сакупљач старог говора Западне Србије на крају 20-ог и почетку 21-ог века ( преко три деценије, почев од 1982-ге године!), позван сам да на првом међународном научном симпозијуму ``ДОПРИНОС МИЛОША С. МИЛОЈЕВИЋА КЊИЖЕВНОСТИ``, управо тај његов грандиозни подухват мало више осветлим. Чудно је, и после толико времена од Милојевићевог, и подвига и драме, моје сакупљање (свакако, на много ужем простору) је прошло врло сличан пут и бродило исте проблеме – од самог сакупљања на терену, преко стручне обраде и објављивања до неразумевања званичних и незваничних институција за то 43

Сцена Црњански

Број 39

задужених! Милојевићева Србија, тек озваничена на Берлинском конгресу 1878-ме, и после више од сто година (деведесете прошлог века) као да је опет била на почетку – државно, политички, институционално, традицијски, културолошки... На тој очигледној паралели сам и базирао свој рад под насловом:``Прилог за боље разумевање и вредновање личности и дела Милоша С.Милојевића``. Ако сам и сам у свом времену, спознао шта значи бити ``један`` наспрам ``глувих институција``(моје две књиге ``толковања`` са преко пет хиљада језичких артефаката са терена, ниједним словом није подржала Вукова задужбина, Матица српска и друге установе и манифестације језичко-културне традиције) утолико ми је била јаснија и ближа слика борбе овог генијалног Србина – академика, професора, војсковође, политичара... О дометима првог научног скупа у родној му Црној Бари, тек ће се чути, јер удружење са његовим именом спрема и велики зборник радова нас учесника, где су из разних углова говорили академици, професори, етнолози, политиколози, новинари, писци... Сем о Милојевићу, подсетио сам на још једног знаменитог ``Србина од Дрине``, којег смо, ево више од века, такође закопали у заборав. То је песник Петар Протић – Сокољанин, иначе и први доктор наука из Азбуковице (1827 – 1854). Био је најактивнији члан тадашњег родољубивог удружења ``Младежи сербске``, сарађивао и са Вуком Караџићем, а због своје родољубиве поезије штован као и његов савременик Бранко Радичевић. Са његовим стиховима родољубља, све до Великог рата (1914-те) испраћане су српске чете на фронт и у бојеве са непријатељима. Једно од ретких гласила нашег времена, које је обележило 160 година од његове преране смрти је часопис ``Хоризонт``(дневно електронско и повремено штампано издање), иначе без икаквих потпора од званичних институција. Нажалост, Сокољанин још нема ни своју 44

Сцена Црњански

Број 39

улицу, трг, културну установу, песничку манифестацију и сл. Колико ће још чекати (и да ли ће дочекати?) да се и у његову част и помен направи овакав сабор, као што су Милојевићу направили његово завичајци? Али, на овом значајном сабирању, неизоставно је провејавало и питање – колико ми данас у овом времену, по истим моделима ``духовне правде и вредновања`` правимо сами себи и међу собом нове ``криве Дрине``, тј. нове ``живе закопане Милојевиће``!? Пошто сам пре свега писац, не могу а не подсетити, како протеклих неколико деценија, српском књижевном сценом ``прођоше`` неки значајни писци, а ко да их није ни било! И даље стоји та колона несхваћених, одбачених, непризнатих и без било каквог осветљавања њиховог дела. Као и у другим сферама нашег друштва, у којима су важни и подржани угланом они, који су ``на оку власти`` и даље од тог ``видокруга`` као да ништа и не постоји, тако и у ``случају српски писац``, постају битни и протежирани они, који су на било који начин ``блиски`` управама струковних удружења (од највиших професионалних до најнижих локално аматерских!), тимовима разних институција, манифестација, конкурсних жирија, медијских уредника итд. Нажалост, све је то јавно и доступно, јер, да би се неко произвео у ``име``, мора добити неку јавну награду високог ранга, мора бити у медијима, мора бити везан и за неку званичну институцију културе (или њој сарађујућу) итд. Ко нешто зна о књижевности, а успут и ``поштено суди``, чешће је згрожен коме се по сваку цену даје јавни простор и част овог времена. Али, нема јавне, ни критике ни осуде тога! Док нам неки уметници (писци) потурају само своје ``лоше дане``, још има наде за њих и за нас – кад нам почну наметати и своју умишљеност у величину, и уметност постаје велики губитник.

Сцена Црњански

Број 39

Тако ће бити све док на челу званичних и незваничних ``чуваркућа`` српске уметности и културе, не буду стручни, поштени и независни духови! Кад бисмо правили само списак маргинализованих овдашњих вредних аутора, требало би доста и времена и простора. А тек презентацију њиховог дела! Но, ја не могу овог пута заобићи неколико имена, на које сам био упућен дуги низ година (са некима и даље сарађујем). Пре свих осталих је то песник и књижевни теоретичар Миодраг Д. Игњатовић, доктор књижевних наука, а одскора и редовни члан Српске академије образовања (САО). Као песник се објавио чак пре шест деценија са Попом, Павловићем, Миљковићем... и створио једну од ретких и оригиналних модерних поетика, која има здраву ``унутрашњу логосност`` и универзалну поруку (ових дана је објављена његова књига сабране поезије ``Пешак на води``). Објавио је преко двадесет књига поезије, неколико књига прозе и врло обимно поучно и значајно књижево-теоријско дело. Пред сам грађански рат у Југославији, провео је као подсекретар Владе Србије (1989-1995) пет година на Косову и Метохији и, убрзо после тога, сву виђену и доживљену драму тамошњег српства преточио у једну од најупечатљивијих новијих поетика о Косову (``Косовске елегије``). Знамо већ, многи режимски писци (и онда и сада), који нису ни ``омирисали`` ту српску свету земљу, добили су разне почасти и хрисовуље, а Игњатовић ништа! На ту наша ``живу легенду`` песништва и беседе, сада већ у добрим зрелим годинама,тек повремено подсети неки од још поштених и савесних уредника књижевних часописа и културних додатака. Песници: Тома Милошевић (1939 – 2013) - 16 књига поезије, Драган Жигић (1935 – 2009) - 13 књига поезије и Милорад Калезић (1936 – 2006) - 12 књига/ поезија,проза/, 46

Сцена Црњански

Број 39

Сцена Црњански

Број 39

Миша Лазар: ``ВИСОКА СРБИЈА`` НА ``НИСКИМ ГРАНАМА`` Позната је чињеница, да се у Србији у односу на њену величину (по броју становника и површини се убраја у ``мале земље``) рађа невероватан број врхунских талената, у скоро свим областима достигнућа духа. И време иза нас и свет око нас, то су потврдили поклонивши се делу једног Тесле, Андрића, Ђоковића итд. Требало би да је срећна она земља и задовољан онај народ, који имају широк избор својих репрезената. Јер – тужно је оно племе, које сем ``врача и поглавице`` нема ниједног истакнутог ``играча``. Ипак, далеко смо од те среће и мирног сна успешних. Утолико горе што нам, не само вође то хоћу, већ нам је и у гену ``српског бића`` од искони та жудња, да будемо ``неко и нешто`` на светској позорници цивилизације. Чини се – сви предуслови су ту! Па где онда ``запиње``, баш у овом ``најопаснијем времену``, кад и авет глобализма прети да поништи и маргинализује сваку националну и локалну аутентичност? Но, да смо сами олаки према свом богатству, па и овом највишем духовном, историја је много пута досад показала. И сам тај свет, у много чему реалном моћнији од нас, често се снебивао шта ми ``сами са собом радимо``. За подсећање је довољан и један Арчибалд Рајс, од само пре сто година, који је непогрешиво поставио дијагнозу најотровније ``боље`` српског духа – склоност корупцији! Нажалост, данас је Србија од ње болесна и у сфери највишег духовног деловања (чак много више од оне у материјално-економској!), поготово у књижевности, којом смо више пута очаравали свет. Утолико већи императив да и даље буде тако. Само не са ``писцима у покушају``! Рекосмо – није овде проблем што толико људи и позваних и непозваних пише ``неку књижевност`` (мада, толико болесно и неутемељено амбициозних у тој хипер-продук-цији, може бити велика тема и неког медицинског истраживања!). 48

Сцена Црњански

Број 39

Проблем је у нездравој селекцији, која је све друго, а не етична, стручна и одговорна! Парадокс је, да поред толико званичних државних институција културе, професионалних и аматерских друштава, високостручних критичара појединаца итд. у ``висококњижевну Србију``, силовито, без зазора и било какве критичности, већином ``продиру`` они, који се често не би могли подвести ни под ``просечан``. Лепо је што је недавно министар културе, заједно са Кустурицом, Данојлићем, Хандкеом и осталима, саборовао ``Београдски контрапункт``, указујући на погубност профитизације, популизације и глобализације уметности у свету око нас. А нико не ``котрапунктира`` шта се заправо (и још) овде у Србији дешава. Свакако – и на њеној књижевној сцени! Колика је борба за прављење књижевног имена (по сваку цену!), а колико у други план (скоро сасвим небитан!) иде и књига, тј. дело као истинска вредност, које ће Србију одржавати, колико унутар саме себе, толико још и више пред глобалним и другим таласима моћнијег света око нас? Не заваравајмо се, да Србија на свом ``усудном меридијану``размеђе Истока и Запада, себе може бранити и одржати само економским, политичким, гео-политичким и сл. балансима. Србија се мора борити истинским вредностима, понајвише и овим, које ће духовно надвисити сваку осредњост, којом моћ профита и популизма засипа планету. До не тако давно, тај свет је типовао међу нама на једног Киша, Павића, Попу.. А где су такви последње три деценије? Скрајнути управо најкоруптивнијим селекцијама поменуте ``званичне и незваничне`` Србије, они живе и умиру са својим значајним делом, остављајући у аманет некој будућој генерацији, етици, правди, родољубљу... да их се сете и исправе један ``брутални духовни лоповлук`` овог времена. Јер данас у Србији, од највиших националних награда и медијске пажње, до оних на најнижем (чак се не може рећи, ни достојном аматерском нивоу!) које се сваког дана и 49

Сцена Црњански

Број 39

свугде оснивају и додељују, прво иде име писца, па име награде, а онда и саме књиге – најчешће и по таквој ``силазној лествици`додељених вредности, кад ово треће остаје само повод, који ће се или неће неком вештом софистиком ``замазати`` пред очима јавности. Утолико горе, што нека струковна удружења добијају и државне паре (жале се да су мале, а ни држави ни народу не нуде истинске вредности, да их исти и подрже!). Постоји и читав низ моћних привредних гиганата и фондација, које су своје име, новац и моћ уплеле у разне књижевне награде, где се опет само и искључиво исте додељују намештањем, без обзира на вредност дела. Све је више и разних уметничко-духовних манифестација, где се преплиће надлежност цркве и уметничких појединаца, група и локалних културних установа. Ако је палим уметничким духовима и очекивано то искушење, зашто је исто потребно и цркви, као мајци српског духа? На таквим манифестацијама и ``саборима``, ретко кад ``првоначално`` понесе истинско књижевно-духовно писмо, оно, које ће бити достојно и канона и молитве, и уметности и њене врлинске слободе. Истинска елита узвишене Србије, ако данас јавно и постоји, мора бити спремна да ни осведочени писац и академик, не пише ``баш сваког дана`` ремек-дело, као што се исто зна догодити и оном без икакве јавне титуле, те сведочити само вредност, а не нечију таштину и фараонску мегаломанију. Док год у жиријима и институцијама културе седе људи, који нису спремни да се исповеде ни сами себи, а камоли пред Богом, народом, истинским вредностима прошлости итд. некада ``Висока Србија``, падаће на све ``ниже гране``! Само, докле? У Београду: марта 2019. Члан Српске духовне академије, писац МИША ЛАЗАР/ Београд.

Сцена Црњански

Број 39

ПОЕЗИЈА Момо Дедић Видојевић ЗИМА У ЈЕДНОЈ СУДБИНИ Снове ми разгоне налети хладне кише а ледени ветар прочешљава кости Зборано свенуло јесење доба одлази трагом сунца Северац брише беле се травке ломе надире зима Колебљиве ми мисли на шта да се ослоне у беспућу Даљином незнаном тражим извор ненапојене жеље Њену милост живоносну и жал моје немирне душе 51

Сцена Црњански

Број 39

Сцена Црњански

Број 39

где душа Твоја још к`о сунце блиста?! Тело Твоје извор непресушне топлоте Да се примакнем још жељан бујице среће лавине топлоте?! Још чекам будан ту искру у мраку у кошмару патим да верујем да чујем те речи које ми нису на домаку Зовем Те ноћас пребол мој буди!

Сцена Црњански

Број 39

Русија Маринковић КАП ЦРНОГ ВИНА Да ли је јава ил привид жељан Ено ми крчме друму на домак Можда сам тамо и непожељан Неко ми снове брише са ума Не беше привид већ крчма стара Крочих без табана и без бића Кад на средини три неимара Прерушена у исхабане крпе Проширих зене сви су ми знани Луцифер Исус покојни отац Мисле можда да су ми незнани Врло су мудри а и спокојни Без душе склизнух у ћоше старо За мном кренуше и неимари Хоће да руше боемске снове За моје ломове нико не мари Отац се диже рече очински Каза ми синко одричеш пиће Ломих се оче већ три године Више не може ал' ваљда биће Исус ми каза краљевски знано Пиће је порок за свечовека Али ти ни отац не доказа Суј кап у маглу до краја века 54

Сцена Црњански

Број 39

Луцифер гледа ломног боема Шкљоцну му оком већ два три пута У капи вина лошега нема И боем лизну кап црног вина РОМАН СУЗА Отишо си са пролећем На спектралном седлу дуге Обишо си море жеља Даривао роман туге Сузу кане свако слово Речи реке понорнице Реченице уклесане У леденог мора лице Отишо си с мајском росом Јек живота када поче Мимоишо звезду среће Роман суза читам оче

Сцена Црњански

Број 39

Симо Васић БУКЕТ Рекоше ми да ћеш на станицу наде возом љубави пре сунца стићи устадох и брзо се обукох и пођох да те дочекам. Кроз поља велеградска јутро је бауљало гасећи закаснеле свице када дођох до клупе на којој смо синоћ плели венчиће љубоморе застадох и почех те звати пробуђени Дунав грохотом ми се насмеја не знам зашто позајмих чекић од ковача и једним ударцем разбих клупу а венчићима окитих главу потпуно сломљен сиђох на станицу тамо пронађох кофер сећања и очи како странице лексикона опрашују понадах се да ћу те опет видети изађох на перон с букетом загрљаја у руци

Сцена Црњански

Број 39

Сцена Црњански

Број 39

Павле Лазић ЦВЕЋЕ Пролистало цвеће у врту туге пелин и булка најлепше ничу бехар им шљашти к'о твоје лажи "волим те много" "без тебе не могу" буника на уснама ум ми помутила хтео сам децу "узећу ти децу" то нисам схватио да се крв може заборавити јер већ заборавио сам крв своју "узећу ти децу" па шта с'тим ионако ће једном да оду "узећу ти децу, и знам где ћу с'њима" мислио сам нек су живе и здраве па и без мене само нек су здраве "узећу ти децу, и знам где ћу с'њима, ионако сам их ја родила" ако си моје су по погледу 58

Сцена Црњански

Број 39

по кожи по нарави по крви по свему су моје ако их не буде моје су нек' ме забораве нек' су ми живе и здраве нек' рађају зато су рођене да другог гледају туђег оца својим зову моје су по крви и памети једном сетиће се оца су имале нек' забораве видеће ме у погледу своје деце покрету бесу кад им се буду умиљавали због слаткиша и беснели због казни видеће ме увек у њима пролистало цвеће у врту туге пелин и булка најлепше ничу бехар им шљашти к'о твоје лажи 59

Сцена Црњански

Број 39

Будимир Стефановић ПАУЧИНА Данас је дан први, гледам паука изнад постеље, неузнемирен плете мрежу, боли узвишеност илузије, јутро је... Кафа је горка, нема шећера, постеља празна, дан други, очи су моје слабовиде, мачка јури пацове около, паук шири попрсје, дан трећи, да ли се нека нова деца смеју облацима, киша пада, дан четврти. Свештеник одлази из куће, смеши се слика свеца са зида, мирише босиљак, дан пети. Кап вина на уснама је преображај, два паука воде љубав на плафону, изнад постеље, мрежу шире, тишина се размножава наоколо, дан шести. Данас је седми дан, убио сам утваре изнад постеље, узнемирен излазим из паучине, грлим узвишеност илузије, ноћ је...

Сцена Црњански

Број 39

СВЕТИЛИШТЕ Цури ми небовид кроз оживљена сећања у измаглици, страст тражи предах. Закључавам адреналин у малу фијоку са сувенирима и похабаним успоменама, одлажем га док ми непозната бића гмижу низ леђа, невидљива. Мораћу да пуцам у ближње, речима, острашћен јер се не сећам где сам почео а слутим где завршавам. Усправан на прагу светилишта корачам ка жртвенику док из видокруга ишчезавају сенке драгих људи, дубоко испод земље затире им се траг.

Сцена Црњански

Број 39

ИЗЛОГ КЊИГЕ Васа Радовановић СЛАПОВИ НЕЖНИХ ЕМОЦИЈА И СУГЕСТИВНЕ РЕФЛЕKСИВНОСТИ (Снежана Бијеловић Геровић: Требиње моје зна) После књига Чекајући пјесника (2002) и Подно Леотара (2006) Снежана Бијеловић Геровић се јавља са новим песничким рукописом. Велики временски размак између претходне и ове књиге је искристалисао песме респектабилне вредности, које се настављају на препознатљив поетски језик којим нам се песникиња обратила у претходним књигама. Kњига Требиње моје зна је подељена у четири заокружене песничке целине. То је лирика чистих, најискренијих емоција, мотивски усмерена на теме о којима песникиња највише пева: родни град, родитеље и сина. Снежанини стихови су сугестивне рефлексије јер, као што је рекао Мирослав Мика Антић: ,,Најлепша поезија је тренутак кад ниси свестан песме. И најлепши је живот кад ниси свестан да живиш, него мислиш да сањаш.ˮ У уводном циклусу она на најлепши начин остихотворује своју љубав према родитељима. Сјајни су стихови упућени мајци: Нисам Те питала хоћеш ли моћи / Толико вјетра на груди да примиш… Kвалитативна амплитуда песама је уједначена, али бих издвојио песничку минијатуру Моји родитељи и прелепе стихове: Мајка је отишла раније, много раније, / Да спреми постељу, набере цвијеће, / Да моме оцу уљепша дан. Град у којем је одрасла и који се урезао у сваку њену вену, Требиње, заслужан је за наслов ове књиге. Она му пева најлепше оде (али и елегије), питајући се ,,зар никада више?ˮ, и изговорајући највећу жељу – ,,ја бих још 37

Сцена Црњански

Број 39

АБАЏИЈА Од звезда да ти капу скујем, да те чува. Да те под њом нико не спази, не види… А од облака начиним сомот, па ти сашијем прслук, кад дува и бриди. Онда га извезем срмом са језера умивеног вилиним сузама. У мрачној шуми скривеног… Од песме ћу сребрн ланац да ти испевам, а од њива да ти постељу спремим. Од сувих шљива мелем на влажне усне да ти ставим, па из корена дивљег љиљана воду захватим, да ти жедну душу напојим. Проткаћу од косе твоје по себи ко гајтан нити од свиле. Ко’ на фермену мојем некад што су биле. Па те за руку ухватим и одведем у прошлост, далеко. Да видиш кога све има тамо, да знаш да и даље постоји неко.

Сцена Црњански

Дуња Танасковић ДРОГА Није то више ваше дете Које сте гајили годинама као цвет Које сте чували од сумњиве чете Коме сте дали цео свој свет. Није то више ваша продужена рука Ваш одраз, који вам враћа младост Чији осмех вас лишава мука Коме сте заштита, ослонац и радост. Није то више ваше дете коме сте дали слободу, јер је дошло време Које сте љубили док га је било стид Које сте бодрили, лишавали треме Коме сте удахнули слух и вид. Није то више ваше дете Погледајте га у очи, не личи на вас Погледајте му руке, постале су мете То су та уста al&apos; не језик и глас. То није више ваше дете Старији је од вас, смрт му је близу Минути су кратки док му дани лете Он постоји само да преброди кризу. То није више човек коме сте понудили вашу памет и очи Погледајте га добро док не буде касно Немојте страх од истине да вас кочи Све у шта сумњате изговорите гласно Помозите му док је још ваше дете! 64

Број 39

Сцена Црњански

Број 39

ЈАУК Предамном стоји, није онај исти У очима му крв и лед Нисам смела ништа да питам Јер је он тај који заводи ред! Син ме пита: “Што се тата љути; Што стално виче, што ме стално грди?“ „Иди у собу, још си ти мали; Не разумеш сине, не питај, ћути“ Из страха и ја ћутим Због детета опраштам све Знам да сам луда што га још трпим Али немам куда, немам где! Дете оца мора да има Он је у суштини јако добар Домаћин је он, говорим свима „А што ти је онда поглед модар!“ Тргни се, монструма се спаси Он ће бити све гори и гори Дете за руку, потражи помоћ Живот ти се уз њега гаси!

Сцена Црњански

Број 39

Соња Шестаков ИМАМ САН Имам један дубок сан Да је овај и сваки дан Дан изнад свих других дана, Невезан и слободан као звезда Која пада изнад једног гнезда, Да је моћан и чаробан попут дуге, Где се вијоре њене шарене пруге, Као завет између људи и Бога, Да је ведар и слободан као људска слога После страшних недаћа и мука. Да се отвори као давно стегнута рука, И да пружи шаку пуну пролећа, Где је све ружичастих боја цвећа, И да сија као месец путовођа, И да води као коловођа, Да блиста вечно као једном, Да на земљи буде рај, Да се блиста звездани сјај, Да се човек пробуди и зна, Сва је прошлост само ружан сан. Загрљај ту је после олује, Једра су пуна и све добро ту је. Човек наличи на птицу, И мир је на његовом лицу, У јату лет голубов лети, И увек ће све смети.

Сцена Црњански

Број 39

Сцена Црњански

Број 39

Срећко Алексић ЈА НИСАМ ИЗУЗЕТАН Jа нисам толико изузетан да бих свима ишао у загрљај нисам ни привидно препотентан усмерен првим зрацима Сунца. игра ми је смрт шареног лептира што уздахом буди заспалу свест на прозору промашених погледа. нисам толико ни допадљив као монте Кристо јак и самоуверен у отмици љубави мали комадић сломљеног стакла што бљесне у мраку да се види расеченог на два једнака дела у мозаику љубави шта бих још хтела када је ноћ глупља од јутарњих шетњи у проводу залуталог миша и сиве мачке! РЕЦИ У НЕДОГЛЕД Рекао сам све искрено Употребио сва времена Кајање оставио за слабе Одрешио кесе и поздраве Да би ме искрено волела Трчао сам препун празнине Ослоњен на прошлост ведрине Док жути маслаци опојно миришу На Васкрс и шарена јаја празника Голготу смо заједно проживели У надању за нечим боље у трену 68

Сцена Црњански

Број 39

Време у невреме зна да заболи Разапет Христ с очима плаветним Ведри под међе ексере и клинове Теби Творче за све ове несуђене Године у тражењу правих речи срца Да крв потече и цвет прокрвари речима.

Сцена Црњански

Број 39

Весна Керечки НАШЕГ ЦАРСТВА ГОДИНЕ Остави ту љубав Видиш да јача је од светлости Ромињање кише неће је сломити Ни призвати мрачне силе Ни напуштен дворац У ком ти осаме позлатих Рушећи сивилост зидова Бранећи јој име Остави драж надмашених висина И блискост што подарисмо им Слутећи пут заласка сунца Остави им да памте Нашег царства године БЕКСТВО У ТРИ ЧИНА Сутра да умрем знала не бих да све нестати може за трен сви сусрети и трагања у недоглед како онда написати оду плавој води кад јој је душа ко моја неутешна и данима кад не попушта лед сав тај од хладноће бег Изненадне зиме ништа донеле не би нити би имале коме 70

Сцена Црњански

Број 39

враћам се тако столећима браним пут надошлим водама уступам ти место да отпловиш са остацима грања и стакла расплинут струјама у нека нова изворишта и кад свеједно све је да ли нас има ил нема ту смо се затекли ко два немира усмрћена и даље се гневна за нешто необјашњиво држим питам се ко си ти у ствари кад чувам те тако дуго на дну непостојећег а ноћ ће ускоро и поред воде проћи ће сви путари размишљам како ми се искрасти можеш куд и коњи врани а ја ни покушала нисам у бекству да их изненадим

Сцена Црњански

Број 39

Сцена Црњански

Број 39

Милоје Вељовић ЈЕФТИНА ДУША Немам много тога да изгубим Године сам проћердо олако Све сам спискô – не остаде ништа ― На мом месту рондао би свако! Немам екстра чиме да се хвалим Нисам имô наклоњену звезду Могу само да звоцам у браду ― Као квочка кад лежи у гнезду! Немам рајшта на Бога да хулим Ни на прошлост напорну и тешку Родила ме несретнога мајка ― Срљао сам из грешке у грешку! Немам коме да поверим тугу Сви крај мене причају о срећи Свак је неку позобао радост ― Ја остадох у везаној врећи! Немам више чиме да се коцкам Ставио сам главучу у торбу Веровô сам и Курти и Мурти ― Многи су ми запржили чорбу! Немам облог за гелере бројне Дубоко су урезане боре Могу само да сањам о бољем  И надам се да не буде горе! 73

Сцена Црњански

Број 39

Немам веру да свануће стиже Гатала ми циганка у шољу Судбину сам и превише чачко — Можда нисам заслужио бољу!? Немам снаге да исправљам Дрине И да снагу размећем на олош Нек ме судба носи куд јој драго  Душу своју ставићу на добош! КОЛИКО ЋУ ПУТА ЗАПИТАТИ СЕБЕ Колико ћу пута запитати себе Шта ли је то стварни смисао живота Никад праве чари не осетих посве  Као верна сенка, прати ме голгота! Колико ћу пута лајати на звезде Што ми путне нису обасјале стазе У магли ми оста гро животних стопа  Ноге моје стално по каљузи газе! Колико ћу пута обратит` се Богу У трагању пустом за сутрашњост бољу Постао сам гавран поломљених крила  Са слутњама које позобаше вољу! Колико ћу пута сиктати у етар Играти се с јавом глувих телефона Да сам постô баксуз сакрити се неда  Нарасла ми туга скоро до плафона! 74

Сцена Црњански

Број 39

Колико ћу пута покварити риме Рећи своју прошлос уз присуство пера Судбина ми просто окренула леђа  Кренем ка бољитку - она ме отера! Колико ћу пута поверит` се чаши И рећи јој муке као верном другу Једино ме она саслуша до краја  И бар за тренутак забашири тугу! Колико ћу пута уздахнути чедно И знојавом руком обристи чело Где је лука спаса да јој се упутим  Да у боље сутра закорачим смело?

Сцена Црњански

Број 39

Милош Радосављевић Шоми ЈАЧЕ ОД БОЛА! Ево ме опет у парку без наде, Где чак ни клупа нема свој мир Огољен као песник без браде Спреман за неки сопствени пир. Звуци тишине далеко се чују Кроз предивну ноћ у нове дане Када олују неверни снују, Помози Боже само да стане. Док тражим острво Робинзона Тамо где увек одлазе самци Таман кад помислим долази она Схватам да сам у сопственој замци! И пазим док газим облаке густе Докле ће снови још да ме носе Гледам да се предам када ме спусте, У таласе њене немирне косе! Сачеках јутро изможден од ноћи Згњечен под ногом љубавног трола, Скрхан сазнањем да неће доћи Е то је оно јаче од бола! КОЈОМ ЗЕМЉОМ ХОДИМ Нисам могао да бирам Кад ћу да се родим И сада се питам којом земљом ходим? 76

Сцена Црњански

Број 39

Сцена Црњански

Број 39

Игор Миљковић У ТМИНУ ЗАГЛЕДАН У тмину загледан Мислим на твоје очи Два дивља кестена Месец ме обасјава И прича ми О тајнама и манама свемира Неописива светлост Пролази кроз мене И просвећује Птице склоне паду и залуту Звезде ми се смеју Али сам већ навикао На подсмехе и мисли у цвату У тмину загледан Ал не због лепоте Већ из туге Што сад ниси ту

Сцена Црњански

Број 39

БИВШИМ ЉУДИМА Као духови Застрашујуће прозирни Пролазите поред мене Ја вас не примећујем Отварате уста Нема речи Само муљ и гамад Киша то све испере Гледате ме Бледим погледима отровним стрелама Гађате мој везани дух Свесни да га нисте достојни Покушајте бар Да пружите руку човеку Да загрлите коња или пољубите реку Поново да будете људи У противном Природа постаће црна Окована лимом у чађи и диму У противном Више нас неће бити

Сцена Црњански

Број 39

Милан Радовић НЕМОЈ МИ ДОЋИ Немој ми доћи на рођендане Знам да времена немаш Немој ми доћи на славља Знам да времена немаш Немој ми доћи Кад купим стан на кредит Знам да времена немаш Немој ми доћи Да попијемо пиће За мој нови половни ауто Знам да времена немаш Немој ми доћи Кад упишем сина у школу Знам да времена немаш Немој ми доћи Кад прву пензију поштар донесе Знам да времена немаш Немој ми доћи Трошак је, не само у новцу Знам да времена немаш Дођи, дођи ми кад умрем Времена некако нађи тада За софром ћеш причати Како се нема времена Како смо били добри И како је живот кратак Да могу рећи, чуо би Нека си ти мени дошао Знам да времена немаш. 80

Сцена Црњански

Број 39

ЧЕКАЊЕ Колико листова из књиге живота Истргнутих чека да Поново латим перо Чекаћу Нису још сјене пале У моје руке да од њих Направим снове Чекаћу Можда чекање Потраје дуго Чекаћу Тренутке праве да Снова Испуним листове Чекаћу Вјечност је преда мном

Сцена Црњански

Број 39

Сцена Црњански

Број 39

ПЕСМА БЕЗ НАСЛОВА О како смо мали, слаби и лажни. Док звезде самују свој век. Нама је битно да неком смо важни. А шта би ти хтела само сам човек. Пред природом, небом вечним. Док све на овом свету нама се нуди. Човек се чини тако себичним. А шта би ти хтела само смо људи. Ми узимамо увек више него што смо дали. И опет нам мало оста. Ми тако смо горди, јер тако смо мали. Људи смо, и то је доста.

Сцена Црњански

Број 39

Драгана Јовановић УЗАЛУД Узалуд чекам да дам ти преостале прегршти радости. Узалуд Твоје тело зовом судбине однето. У даљине се к'о у замршене конце уплело. А замршено клупко пркосно ми се смеши. ЧЕКАЊЕ Чувам у ћошковима душе Часове милине чежњом окупане. Чекам... чекалица стара Одлазак тмине из ћошкова Чежње недозреле.

Сцена Црњански

Број 39

Марија Стојиљковић Марстој ПУТ Пут ме носи у непознато У даљину и у висину У дубину знања и ширину спознаје У оно лепо и у оно ружно У стрепњу и суд о свима У похвалу и незатражену награду И док идем пада поглед по мени Мој поглед знатижељни И свуд се гледам И свуд се пратим И помиришем свежину света који видим И очима упијам као сунђер И олују и кишу и рат и мир који У мени је или око мене је У руци ми кључ што откључава све Све наде, мисли, жеље, истине Држим кључ чврсто Знам да без њега изгубићу све НОСИ МЕ Носи ме песмо ка небу плавом Дигни ме високо у свежину ваздуха Да упијем лек и излечим се од отрова. Овде доле обитава сурова стварност И мирис је другачији и није као на небу. Окренем се и видим бол других и свој У огледалу приземног времена претње се нижу Није ми добро и гушим се од тескобе Зато жељу једну имам само за узлетом и осамом 85

Сцена Црњански

Број 39

Гордана Ћулибрк МОЗАИК Покушавам да сложим квадрате мозаика који се живот зове ослушкујем и тражим загонетни део који недостаје ЈОШ ЛУТАМ ЖИВОТНИМ ПРЕДЕЛИМА Тренутак када дан прелази у ноћ болно одзвања у мени немоћ постојања хрли да ме уништи хватам се у коштац и молим се да цела уђем у ноћ ноћ је нешто друго носи ми црне дарове и тако лутам од сутона до сутона тражећи се

Сцена Црњански

Број 39

КОШМАР У осамљеном очају мисли моје с временом се боре укус несна на уснама зло вијуга Облачим своју самоћу дани пролазе а године ћуте у пепелу једна чежња сетна Утробом ровари пожуда махнита постојиш далека а срцу блиска Да осећам смирај пред буре нове Тебе још видим кроз снове када си била најдраже моје?! Да скривам Те у срца кутку из живота прошла из сањаних снова 52

Сцена Црњански

Број 39

Лабуд Н. Лончар ЗАБОЛИ ЈУТРО Кад у грудима Заболи јутро и Магла покрије стопе Запјева са гране птица и Даљина донесе слике Заглављене у сјећању На лик једне жене. Вјетар ко рука ђевојачка На прозор, тихо, закуца И заболи у грудима јутро, Замирише са плакара дуња Убрана са неба Руком моје мајке. Заболи у грудима јутро… ТАМО ГДЈЕ ТИХУЈЕ БОЛ Из колијевке давно Челом омеђих Себе и Космос Тражећи Линију што полови Јаву и Сан Линију танку и малуГраницу Вјечности и Друма И чело постаде темељ А небеске ширине мета Коракнух по Небу У мени запјева Друм 88

Сцена Црњански

Број 39

Из колијевке давно Челом омеђих Себе и Тебе, Спојих на Друму Јаву и Сан Небом потписах сновеВисоко горе На лицу Вјечности Гдје спавају Нада, Љубав и Вјера И гдје тихује Бол Широким, дјетињим, осмијехом На широком Друму Челом омеђих Себе и ТебеВисоко горе докле само долазе птице Што имена нам говоре И гдје тихује Бол!

Сцена Црњански

Број 39

Марко Матић ЦИГАНОЧКА Зашто си тако лаконога црноока играчице? Можда да би ме нервирала и навела на грех да те украдем од газде који те тако љубоморно чува, или да ме доведеш до лудила док опијен твојом игром дајем и последњи стих за бокал вина. Мајка ти је рекла да не долазиш више кући, хранитељко породице, када је чула да плешеш међу прљавим столовима у крчми пуној мемле и пијаних пропалица, а није знала да твоји покрети вреде више од свег новца, да сликаш својим телом у простору и ствараш уметност. О да те само срео неки дебели кореограф док се смуцао по биртијама тражећи пропале глумце, открио би звезду која је једино светло у болној кафанској тами, 90

Сцена Црњански

Број 39

и одвео те негде далеко, да играш у хаљини белој пред богаташима и господом. Била би то дивна прича о животу. Да се лепе ствари ретко догоде, размишљам док гледам како играш и тераш ме да испијам сваки твој покрет и поглед ватрени који ме све више увлачи у сопствене лажи. А једина истина је да смо нас двоје ту, на размеђу славе и пакла, и чинимо ствари на које нас је живот проклео: ти играш да би живела, ја живим да бих писао! ШОАХ У возовима без реда возе се милиони, у безбројним вагонима, са знаком древног царства, са знаком срамоте и понижења вози се смрт. Где си Господе? Да ли си најзад напустио народ Израиља, после толико столећа? 91

Сцена Црњански

Број 39

Сцена Црњански

Број 39

Љубица М. Еић Српкиња ГДЕ СУ СВИ Где су сви нестали где је све што не враћа се где су радости и заклињања на љубави праве. Где сам ја то била када ме срећа заобилазила како су нам се путеви разилазили када су нераскидиво били укрштени. Где су нестали сви моји пријатељи и незгасле горуће љубави где су сви снови недосањани. И Они који су ме до нествара волели до небеса дизали и поштовали где одоше кад времена прохујаше пуна туге љубави и неспокоја. Где сам то била док су ми се крила ширила мора да сам их покршила цели живот носећи на њима. Мора да сам смејући се кроз сузе одбила да верујем да свих више нема да су сурови вихори срећна времена у неповрат однели. 93

Сцена Црњански

Број 39

Небојша Стојоски СНАЈПЕРИСТА Гледам те преко нишана, спреман да опалим метак. Можда ме сутра смрт чека може мене однети заборава река. Живот за Отаџбину дајем, губим свесно једино што имам. Касно је сада да се кајем. Судбину своју знам и примам. Војник сам целог живота. Умирем за Србију чисте душе. Не плаше ме НАТО авиони што мостове и градове руше. Гледам душмане преко нишана, узимају невине Српске животе. Ја сада чувам одступницу насред Косовске Голготе. Они, што Космет издају, нек се Лазаревој клетви надају. Косово је Српски Јерусалим. Бранећи светињу-живот не жалим. Поносно рафал сада палим.

Сцена Црњански

Број 39

БРАЋА ПО КРВИ (песнику Владимиру Шибалићу) Одувек си био мој брат по поетском перу и крви. Иако се нисмо раније зналистихови су нашу песму казивали. Заједно смо на барикадама, бранили нашу слободу. Хранили гладне, тешили невољнепомагали Српском роду. Градови нас раздвајајуа песме и поеме спајају. „Но пасаран“ рекли смо њима. Замерили се душманима. Бол је писао песме, били смо окупани у крви. Брате мој, у страдању смо били увек први. Могу да дрхте изроди који нас се плаше. Нисмо дали своје, а хтели њихово. Само чувамо оно што је наше. И када нас не будеостаће неке празне чаше. Стихом бранимо слободу. Чувамо оно што је наше.

Сцена Црњански

Број 39

Слободанка М. Антић ГРАЧАНИЦА С благословом је мили мој роде, Грачаница ницала крај воде. Умори се краљу Милутине, Те прилеже крај реке Грачанке. Како леже санак га обори, Да пред бојем јунак се одмори. А када се оран пробудио, Чудо Божије на небу видео: На облаку белом изнад воде, Указа се светиња велика, А јави се и Ангел Господњи, Рекавши му да ће победити, Победа ће њега прославити, Ал' светињу што му се показа, Саградити ваља своме роду Уз похвалну молитву Господу. Сав устрепта краљу Милутине, Те прозбори љуби Симониди: „Верна друго, Симонидо моја! Санак није, но на светло дана На облаку цркву славну видех, Златокрили Анђео се јави, Од Господа аманет остави, Да светињу такву саградимо, Да с народом Господа славимо. Позовимо браћу неимаре, Николаја,Ђорђа, Добросава, Свету знана њихова је слава, Што градише, свето и остаде.” 96

Сцена Црњански

Број 39

Сцена Црњански

Број 39

Куколеча СУНЦЕ, ЉУБАВ, ЦВЕЋЕ Сунце, љубав, цвеће овај свет покреће. Пролеће долази нове жеље доноси. Тужна сећања проносе топли ветрови. Знам да никад нећу моћи гледати твоје очи. Сада сам у збиљи. Живим и пролазим стазама некој будућности. Још по тој земљи ходам. Облаче бели што хиташ ветром ношен на својим крилима узнеси поздраве моме вољеном.

Сцена Црњански

Број 39

ДУШО МОЈА Скриваш своје мило лице у гранама брезе И у крилу птице. У облаку сненом дремаш с висина ме смело гледаш. Ти се дружиш са анђелима горе виђаш своје миле. Да л' си срећан то већ не знам, Без тебе ми живот бедан. С висина се на нас смешиш излазећим сунцем к нама гледиш. У смирај нас небеским шарама Поздрављаш и у снове испраћаш. Кућа наша тихује и мирише траговима твојим још одише. Као да чујем твој глас "Дођи ево кафице за нас" На жалост, то ми само жеља каже тебе нема, зашто лаже?

Сцена Црњански

Број 39

Невена Петровић ИГРА БЕЗ ТВОЈИХ ПРАВИЛА Некада загрлиш Сву мудрост овог света Не слутећи да Тренутак гордости је може Из твог наручја однети. Понекад осетиш срећу Њен делић ил' целину Не слутећи да већ ће У следећем трену исклизнути... И повероваћеш да је то илузија И тако играш Одавно познату, а никад научену игру Повремено је називајући живот, А повремено немо корачајући Док време поред тебе неумитно пролази...

100

Сцена Црњански

Број 39

ЈЕДАН ЖИВОТ Једнога дана гледајући дуж твојих седих власи што оставља траг толико слојева снега који је годинама падао и толико брига од којих си страдао ал' ниси и ти падао И још си се надао Своју си тугу у оку свом скрио и није вредело Додуше, ниси се штедео сада свој дуг плаћаш, а ниси дужан. И после толико времена остајеш много тужан некоме леп, а неком ружан...

101

Сцена Црњански

Број 39

Сцена Црњански

Број 39

Даринка Марковић МИЛОСТ СВЕЦА Нити бура пуше, нити лишће шушти Динара не збори у себе се скрила Тихо је к’о на дну зачаране душе Чудна је тишина успавала дан. Нит се море њише нити галеб кликће Нити се из грма чује цвркут птице Краљица туге у лику шакала У своју мрежу хвата сваки глас Црква без звоника елегију пјева За своје јунаке што по мјесечини ходе Ратови њихови, давно изгубљени А, битке их нове, ка побједи воде. На стратишту живота, дуж смрзнутог поља Стражаре нијемо и безгласно тако Сјеверац их шиба,поглед им пресјеца Шта ће бити с нама? – ишту милост Свеца. Не скраћујте путе, слуге земље своје Путујте њима, вјечни плам вас чека Ваша су дјела, ријеч љубави Божје Силна као море, дубока к’о небо.

103

Сцена Црњански

Број 39

ГОСТ ПЕСНИК Петар Милатовић Острошки ОГЊИШТЕ ЈЕ КОЛИЈЕВКА Oгњиште је колијевка сваке цивилизације И први интернет уживо у историји Послије огњишта грађене су куће Данас са другим интернетом имамо раскуће Огњиште је емигрирало у памћење и у музеј Али је остало као најпоузданији свједок На сваком суду, нарочито оном Божијем Поред огњишта договарале се и мириле главе Дизале револуције и стварале државе Склапани уговори и разни договори Земља са небом купована Од прошлих и будућих дана Огњиште је освјетљавало кућу Сву чељад и њихову будућност Куку онима који немају огњиште

104

Сцена Црњански

Број 39

КОМЕ ТО ПРИЧАМ? Од камена је правио новац Послије га претворише у камен И кад нијесу могли да га уновче Продали су душу ђаволу Кад су тај камен шутнули Доље у властиту провалију Причао ми мој стрико Да је изнад нашег Ока Био сабор светитеља А говорили су ми и преци Да се испод маховине Крила мисао незасужњена Ма коме то данас причам?

105

Сцена Црњански

Број 39

Милутин Мирковић РАЧУНАЈТЕ НА МЕНЕ Замислите да сам песник, и да о вама песме пишем. Да уђем у вашу душу, да са вашом душом дишем. Па где би ми био крај, да духовног имам дара. И срце би моје могло, женска срца да отвара. Винућу се у висине, узлетећу попут Змаја. Да уђем у вашу душу, и откључам врата раја. Зато овде, сам због вас, а и ви сте ту због мене. Ви сте моја свежа крв што тече кроз ваше вене. Тражим речи адекватне, вашу пажњу да привучем. У песничко рухо да вас, стиховима преобучем. Сваки стих тражи своје, место где да га упишем. Песме вама намењене, у Поети промовишем. 106

Сцена Црњански

Број 39

Миланка Кузмић ПРОБУДИТЕ СЕ ЉУДИ Колијевке празне села нам красе а ми као вуци гладно завијамо на звијезде, газећи коров зараслих огњишта палимо кандила на оронулом зиду. Сјеме родно позобаше нам црне птице док ораницом господаре оструге и трње, јецајем манастирско звоно Светог Николе опомиње „Пробудите се људи!“ и зора као сиња кукавица нариче. Безгласно цвили накривљена капија вапајем родитељског прага дозива нас себи са Острога Свети Василије поруку шаље „Пробудите се људи!“, у сновиђењу преци нам говоре да обришемо прашину са славске иконе смиљем и босиљем напојимо душе завичаја жедне.

107

Сцена Црњански

Број 39

Сцена Црњански

Број 39

Стефан Ђорђевић БЕЗ ТЕБЕ Од свих звона глас твој чујем у молитви кроз плач душе дозивам те јецајући док ме речи не угуше. Ћутећи исповедам грех за грехом живот бојим вечност своју исписујем знајући да још те волим. Без тебе сам сумрак дану крај што души смртно кличе без тебе је љубав мртва док са тобом опет дише.

109

Сцена Црњански

Број 39

Стефан ЂУРИЋ СВЕ ЏАБА КАД НЕМА ОНЕ КОЈА МЕ ВОЛИ Свe џaбa кaд нeмa oнe кoja мe вoли. Mjeсeц и сунцe мoгу нa зeмљу сићи свaкa звиjeздa дa сe у жeну прeтвoри, ал' бeз oчиjу ћу прaшњaвим путeм ићи кaд њe нeмa зaштo мe Бoжe ствoри. Свe џaбa кaд нeмa oнe кoja мe вoли. Свe џaбa кaд нeмa oнe кojу вoлим. Пjeсници ћутe, цвркути птицa стajу, људи нису свјесни свиjeту је крaj скoрo. Дjeцe су стишaлa свojу бeзaзлeну грajу а ja мoлим никaд нe свaни зoрo... Свe џaбa кaд нeмa oнe кojу вoлим. Свe џaбa кaд нeмa oнe кoja мe вoли. Дa прeсaхну свe свjeтскe вoдe, пустињa дa сe рaзнeсe свудa јa бићу зaтoчeник, бeз слoбoдe, кaд нeмa тoг oсмoг свjeтскoг чудa. Свe џaбa, кaдa je нeмa тo бoли. Свe џaбa кaд нeмa oнe кoja мe вoли. Римски и слoвeнски бoгoви клeчe, Сизиф сe мaнуo вjeчнoгa рaдa, вишe сe нe знa кaд je дaн a кaдa вeчe пoнoвo ћe нeкa Tрoja дa пaдa. Свe џaбa кaд нeмa oнe кoja мe вoли!

110

Сцена Црњански

Број 39

Иван Гаћина ПОЕЗИЈА ОСЕКЕ И ПЛИМЕ Поезију пишем од дјетињих дана, стихописе њишу осеке и плиме, пловим малом барком преко океана док на прамцу снова љета носе зиме. Понекад се сјетим срцоболних рана кад понори смрти гутају ми име, на пјешчаној плажи иза стихобрана од љепоте градим поезију риме. Хармонија душе хитро испловљава, небоумљем једри и неправду слама ширећи у срцу љубав цватног стиха. У мислима тече мудра Стихослава, плодове живота шири обалама док их тамо чека твоја душа тиха.

111

Сцена Црњански

Број 39

Радмила Милојевић ЧУДНО СЕМЕ Размичем прошлост – врата дана и ноћи. У изобиљу мајскога цватја мирис се ружа шири. Само ми машу цветне гране. С тамног неба жмиркање звезда. Пролећно жубори река. Несташе дани наши међу врбама и јовама. С болним сећањем туга шета. Шумори трска – цвастима лепеза. Љубав је у срцу чудно семе? Сама отвара златна врата раја, вечито искри у нама. Пролазе дани, зиме и лета, даљине деле. Никако стари дани – врате се. Превише је празних дана. А боли, боли до бола. У овим данима маја цветни се мирис шири. Жубори река – шумори трска, маше частима лепеза. Љубав је у срцу чудно семе? Кораком лаким осваја човека. Даје животу свој тон и боју, вечито искри у нама. Сели се из приче – у причу. То је њен говор. Никада краја љубавној речи.

112

Сцена Црњански

Број 39

Сцена Црњански

Број 39

Бранка С. Рајковић ВОЉЕНОМ ЧОВЕKУ Теби само ову песму певам. Са тобом могу све! Добро и зло да делим, и све препреке савладам. Теби цвеће из наше баште поклањам, своје најлепше године живота, дане, и ноћи, сваког годишњег доба. Уз тебе најлепше снове сањам, само теби и ником више, све од срца дајем. И ове стихове са лакоћом пишем, и тако то годинама траје. Kада се заједно будимо, јутро нам лепше почиње. А кад увече захлади, и све око нас се умири, ми водимо разговоре, као да смо још увек млади.

114

Сцена Црњански

Број 39

КЊИЖЕВНОСТ ЗА ДЕЦУ Даринка Марковић ПЕТЉА ПРИШИПЕТЉА У кућерку, у планини живи петља, пришипетља. Дању петљу на петљу намеће Ноћу петљу кроз петљу премеће Као вешта петљоткаља Ветар петља упетљава Међу петљом и међ сном. Никад не знаш, пришипетља Иза леђа шта ти снује, пришипетљава. Неосетно, као паук, у своје те чврсте петље без милости упетљава. И, ти имаш своју петљу Негуј је од малих ногу, Учи, ради, образуј се Хвала Богу, једног дана Неко ће ти стварно рећи: Овај чова, има петљу што све петље распетљава међу петљом и међ сном.

115

Сцена Црњански

Број 39

САТИРИЧНО ОГЛЕДАЛО Миливоје Јозић АФОРИЗМИ • Од љубави се не живи, али се без ње умире. • Љубав је лепа само док се чека, да комшија оде од куће • Права љубав је када ниси заљубљен само у себе. • У Србији се лепо живи. Треба то доживети • Радим на себи без грађевинске дозволе. • Не либим се никога, јер имам алиби против свакога. • Власт брине о пензионерима као Ескими за лањски снег. • Имамо све што нам не треба. Тако нам и треба. • Полиција је опалила воденим топовима по демонстрантима. Да им охлади главе. • Против сам увођење смртне казне по цену живота. • Жене су моја слабост. Обарају ме с ногу. • Не загађујем животну средину. Возим на алкохол. • Учествовао сам на рели тркама. Стигао сам први до бандере. • Имамо снажну опозицију. Руши све пред собом. • Обогатио се продајом своје душе. • Власт нас учи пливању. Пустила нас је низ воду. • Остао сам без речи на саслушању у Муп-у. Заборавио како се зовем. • Толико нам је добро, да не може боље. • Ућићемо у Европу кроз иглене уши. • Наши министри говоре да раде и ноћу. Зато им се резултати не виде.

116

Сцена Црњански

Број 39

ПИЛУЛАМА ПРОТИВ НЕЗАПОСЛЕНОСТИ Заиграла светска економска криза и пред мојом кућом коју сам купио на кредит. На кредит нисам дуго чекао, јер сам имао велику плату, позамашну покретну и непокретну имовину без хипотеке и јаке жиранте. У жељи да отплатим кредит пре ууговореног рока, уплаћивао сам и по две-три рате месечно. Тако је ишло све док ми фирма, у којој сам провео најлепше године самоуправљачког живота, није отишла на добош. После добоширања добио сам решење о престанку радног односа, уз напомену да ће ми бити исплаћена прописана отпремнина према социјалном програму. Пошто ми је до одласка у пуну пензију требало још половина радног стажа почео сам да тражим посао на све стране. Безуспешно сам се јављао на све објављене јавне конкурсе за пријем радне снаге. Најчешћи одговори на моје молбе били су да ме је време прегазило. Kада сам закључио да се због година годинама нећу моћи да запослим, решио сам да добијену отпремнину уложим у изградњу погона за производњу пилула против зачећа да незапосленост не буде још већа.

117

Сцена Црњански

Број 39

Сцена Црњански

Број 39

Све сам вам река. Моје је мшиљење да је бомна, али боље ви то да погледате. Добро. А ниси приша да провјериш шта је у пакет? Јок море! Не коцка ми се са сопствени живот. Добро, у параву си. Него реци још само ово, можеш ли се како сјетити какав је био ауто? Је ли таблица домаћа или страна? Неко мало ауто, шерпа плаве боје. За марку нијесам сигуран, али таблица је наша. Не знам број, али је наша сто посто. Све се брзо догодило. Уреду. Буди ту сад ће неко од наших доћи. Буди без бриге, пошто је наша таблица сигурно је то урадило неко наше јадо. Ако је бомба онда је то нека ручне израде. Направљена је код нас, а ако је све тако, онда се не бој, неће та скоро пући. Ево сад ће неко стићи за који минут. Обавестићу и антитерористичку јединицу из главог града да уклоне сумњив пакет. Буди без бриге. Хвала вам. Довиђења. Здраво био. Поштовани слушаоци добар вам дан. Ово су најновије вјести. Вијест дана је да је у нашем приморском лучком граду, у строгом центру примећен некакав сумњв пакет. По дојави једног грађанина, полиција је убрзо изашла на лице мјеста. Око сат касније из главног града стигла је и антитеростичка јединица, којој је требало два сата да испита и уклони сумњив пакет. Брзом и ефикасном акцијом полиције, која није виђена до сада, спречена је велика катастрофа. поводом ове успјешне акције полиције, честитке су упутили, предсједник државе, премијер и министар унутрашњих дјела. Командант ове операције истиче како је безбједност грађана на првом мјесту и да ће они чинити све да тако и остане. А сада остале вјести...

119

Сцена Црњански

Оливер Јанковић

Број 39

НАДКУЦАВАЊЕ Прво куцање у згради се зачуло одмах после другог дневника око 20 часова. У мојој четвороспратници је увек тешко одредити одакле долази звук. Посумњао сам на комшију са другог спрата, али што сам више ослушкивао ударце чекића о зид био сам све сигурнији да куцање долази са четвртог спрата. После десетак минута периодичног куцања – јер је комшија или мајстор који је био код њега, правио паузе, рекох жени: – Дај да и ја закуцам једну слику. – Па немој сад. Сад ће да ми почне серија. – Дај слику, жено – био сам неумољив. – Нека чују да и ми имамо нешто да закуцамо. Моје претпоставке су се оствариле. Док сам ја укуцавао слику незнани куцач се примирио. Сигурно је помислио да ја ништа не укуцавам ништа него да куцам у зид из протеста што он куца. После десетак минута се осмелио и наставио да куца. – Жено, да још једну слику. Жена бледа, али одлучна, додаде ми наредну слику. Ситуација се поновила. Тишина код комшије па ново куцање. – Овај сигурно не зна с ким има посла – рекох жени. – Грдно ће се покајати што ме је изазвао на двобој куцањем. Дај још слика! Време је одмицало, вече се претварало у ноћ, ноћ у поноћ а поноћ у глуво доба. Незнани комшија се одавно повукао из двобоја и ућутао, али он није знао да ме је моја наивна ташта из Ковачице снабдела огромном количином слика. Негде око првих петлова уморан и сав обелео од креча оставих чекић. – Сутра ћу да се одморим а прекосутра да повадим ексере и слике – рекох жени. – Ако опет нека шуша покуша да се надкуцава са мном да имам шта да закуцавам. 120

Сцена Црњански

Број 39

Милоје Вељовић ЈУТАРЊЕ ПРЕЗНОЈАВАЊЕ УЗ ОЛОВКУ - Није страшно што сам ташти погодио у жицу, већ што је жица била под напоном. - Са братом сам поделио дедовину. Он је наследио имање, а ја гене. - Написао сам један афоризам о нашем председнику, али га нисам објавио. Кажу неки да је и превише смешан. - Комшиницу сам запалио својом математиком. Рекао сам јој да рачунам на њу. - Мој тата воли народне изреке. Највише ону: Боље бити пијан него стар. - Мој прадеда је био на Солунском фронту, деда на Голом отоку, а ја сам на белом хлебу. Тако нам је наша борба дала. - Не смем ни да помислим шта ме још чека у животу. Комшија ми се зове Ђока, а комшиница Сида.

121

Сцена Црњански

Број 39

Алекса Зарев АФОРИЗМИ

– Некад је био морално-политички подобан. Данас само политички.

– Политичар без грешке је грешка у политици. – Изађи, бори се, па у скупштину, одмори се. – Поједини уметници су постали политичари. Ретки су политичари који су постали уметници.

– Рад владе је транспарентан, једино се зграда владе не види од транспарената.

– Онај ко стоји иза свега, ретко стане испред свих. – Онај на врху нам је на врху оног. – Две трећине запослених у Србији прима плату испод

националног просека. Доказ више да Срби нису националисти. – Паметнији попушта, а ми и даље натежемо. – Данашњи лоповлук је криминалан. – Моје поштење нема цену и тачка! Ма, три тачке... – Ми не сечемо грану на којој седимо. Посечемо дрво. – Свако је свој на своме, само су код нас мој до мојега. – Много смо осиромашили. Чак нам је и уранијум осиромашен. – Данас су се злочин и казна удружили против жртве. – Востани Сербие! Давно се смркло. – Нисмо ми заостали, већ преостали. – Астрологија није у праву! Рекла ми је да ми стиже новац на који нисам рачунао. Стигао ми је рачун за који немам новца. – Ко је луд не буди му конкуренција! Заједно смо јачи! – Ђаво је однео шалу. Преостаје нам само зезање.

122

Сцена Црњански

Број 39

Сцена Црњански

Број 39

САДРЖАЈ: МАЈСКИ СУСРЕТИ Слободан Цвитковић: ЧЕКАМ ДА СЕ УДРВЕНИМ ................... 5 Јелена Кујунџић: ЕМПАТИЈА ....................................................... 8 Александра Исаковић: ВОЈНИК И ХАОС ....................................13 Јован Н. Бундало: ЗАШТО САМ ОСТАВИО МИЛЕНУ .............16 Градимир Обрадовић: ПОЉАК ШЕВРДУДА ..............................20 ПРОЗА Павле Лазић: ЉУБАВ .....................................................................22 Марија Стојиљковић Марстој: У ОРДИНАЦИЈИ БРОЈ ДВА .....24 Братислав Тодоровић: ЧУДНОВАТО ДЕТИЊСТВО ..................28 Златибор Радовановић: СВЕТЛОСТ ЖИВОТА ...........................28 ИЗЛОГ КЊИГЕ Васа Радовановић: СЛАПОВИ НЕЖНИХ ЕМОЦИЈА И СУГЕСТИВНИХ РЕФЛЕКСИВНОСТИ………………………….37 Мирјана Штефаницки Антонић: НЕПРЕГЛЕД ИНСПИРАЦИЈЕ И ПИСАЊА ………….……………………………………………. 39 МИШЉЕЊЕ Миша Лазар: МАРГИНАЛИЗАЦИЈА СРПСКИХ ПИСАЦА ......43 Миша Лазар: ВИСОКА СРБИЈА НА НИСКИМ ГРАНАМА ......48 ПОЕЗИЈА Момо Дедић Видојевић: ЗИМА У ЈЕДНОЈ СУДБИНИ ..............51 Момо Дедић Видојевић: КОШМАР ..............................................52 Русија Маринковић: КАП ЦРНОГ ВИНА .....................................54 Русија Маринковић: РОМАН СУЗА ..............................................55 Симо Васић: БУКЕТ ........................................................................56 Симо Васић: ОЧИ ............................................................................57 Павле Лазић: ЦВЕЋЕ ......................................................................58 Будимир Стефановић: ПАУЧИНА .................................................60 Будимир Стефановић: СВЕТИЛИШТЕ..........................................61

124

Сцена Црњански

Број 39

Сцена Црњански

Број 39

Слободанка М. Антић: ГРАЧАНИЦА...........................................96 Слободанка М. Антић: ШТА БИ ПЕСНИК ..................................97 Анка Куколеча: СУНЦЕ, ЉУБАВ, ЦВЕЋЕ...................................98 Анка Куколеча: ДУШО МОЈА........................................................99 Невена Петровић: ИГРА БЕЗ ТВОЈИХ ПРАВИЛА ....................100 Невена Петровић: ЈЕДАН ЖИВОТ ..............................................101 Златибор Радовановић: ОСТАЈЕМ САМ .....................................102 Даринка Марковић: МИЛОСТ СВЕЦА .......................................103 ГОСТ ПЕСНИК Петар Милатовић Острошки: ОГЊИШТЕ ЈЕ КОЛИЈЕВКА ....104 Петар Милатовић Острошки: КОМЕ ТО ПРИЧАМ ..................105 Милутин Мирковић: РАЧУНАЈТЕ НА МЕНЕ…........................106 Миланка Кузмић: ПРОБУДИТЕ СЕ ЉУДИ…. ...........................107 Нада Панић: БИЋЕШ ВОЉЕНА…...............................................108 Стефан Ђорђевић: БЕЗ ТЕБЕ ........................................................109 Стефан Ђурић: СВЕ ЏАБА КАД НЕМА ОНЕ КОЈА МЕ ВОЛИ ....101 Иван Гаћина: ПОЕЗИЈА ОСЕКЕ И ПЛИМЕ ...............................111 Радмила Милојевић: ЧУДНО СЕМЕ ...........................................112 Љубодраг Љумовић: БАЛ ЗА ОДРАСЛЕ.....................................113 Љубодраг Љумовић: ПТИЦА ........................................................113 Бранка С. Рајковић: ВОЉЕНОМ ЧОВЕКУ..................................114 КЊИЖЕВНОСТ ЗА ДЕЦУ Даринка Марковић: ПЕТЉА ПРИШИПЕТЉА ..........................115 САТИРИЧНО ОГЛЕДАЛО Миливоје Јозић: АФОРИЗМИ ......................................................116 Миливоје Јозић: ПИЛУЛАМА ПРОТИВ НЕЗАПОСЛЕНОСТИ...117 Мирослав Ћосовић Master Music: ПОЗИВ ..................................118 Оливер Јанковић: НАДКУЦАВАЊЕ............................................120 Милоје Вељовић: ЈУТАРЊЕ ПРЕЗНОЈАВАЊЕ УЗ ОЛОВКУ..121 Алекса Зарев: АФОРИЗМИ ..........................................................122

IN MEMORIAM..........................................................................123 126

СЦЕНА ЦРЊАНСКИ Лист књижевног клуба при ,,Ђуро Салајˮ АД Број 39. – јун 2019. године За издавача Мирослав Ћосовић, председник Клуба Главни и одговорни уредник: Братислав Тодоровић Редакција: Васа Радовановић, проза Миливоје Јозић, сатира Марија Стојиљковић Марстој Гордана Ћулибрк Мирјана Новокмет Технички уредник: Васа Радовановић Илустрације: Мирјана Новокмет Корице: Сава Шумановић, Портрет Милоша Црњанског, 1921. Часопис су покренули, у априлу 2001. године, чланови клуба: Васа Радовановић, Гордана Ћулибрк, Слободан М. Лазић, Томислав Милошевић, Мирјана Новокмет и Мирослав Костић Коле. Први главни уредник је био: Томислав Милошевић.

Штампарија: Зухра, Београд Адреса редакције: ''Ђуро Салај'' АД (за књижевни клуб) Немањина 28, 11000 Београд WEB-страна: www.facebook.com/Scena.Crnjanski https://scenacrnjanski.blogspot.com

127