Сцена Црњански
Број 30
Књижевни часопис Година XII Број 30 мај 2013
СЦЕНА ЦРЊАНСКИ
Књижевни клуб ''СЦЕНА ЦРЊАНСКИ'' при ''Ђуро Салај'' АД
1
Сцена Црњански
Број 30
2
Сцена Црњански
Број 30
СПЕЦИЈАЛНИ ДОДАТАК
МАЈСКИ СУСРЕТИ 2013. НАГРАЂЕНИ
3
Сцена Црњански
Број 30
4
Сцена Црњански
Број 30
РЕЗУЛТАТИ КОНКУРСА ЗА 2013. Награде: Прву награда за причу Нешто као сага, шифра Офелија, Мирјана Ђапо из Брчког. Другу награда за причу У очекивању пријатеља, шифра Дуга, Јованка Божић из Ваљева. Трећу награда за причу О мојима, шифра Рођен 91., Дејан Војводић из Милића (БиХ). Похваљене су приче: 1. Прича Разбибрига (шифра Скилос), аутор је Марко Поповић из Врбаса. 2. Прича Шарена крила (шифра Мили Лили) ауторка је Тијана Ступљанин из Новог Београда. 3. Прича Касна љубав (шифра Сећање) аутор је Јован Бундало из Београда. За Зборник (који излази као додатак овог броја Сцене Црњански) је одабрано још 15 радова.
Жири је радио у саставу: 1. Гордана Симеуновић 2. Зорица Милосављевић Зора 3. Мирјана Даниловић 5
Сцена Црњански
Број 30
6
Сцена Црњански
Број 30
ПРВА НАГРАДА Мирјана Ђапо, Брчко НЕШТО КАО САГА Одавно заказале састанак, негде између ноћи и дана, између пустаре и оазе, без сведока – очи у очи. Једна у сивој одежди, са црном марамом, ни мушко ни женско, успорена, свој долазак најавила лелеком, заузела гард напада. Друга нага, миришљава од снова, крилата. Из погледа јој се можеш напити воде изворске, од додира душу залечити. – Зашто ми пркосиш, не даш да својом мрежом овијем себе и овај свет? Зар не видиш да ја, Тама, господарим временом? Дружбенице ми Туга, Бол, Очај. А, ти – да л’ те ико прати? – Ту сам, Светлост, иза мрака. Послала ме Нада, замолила Вера, Он довео, да се суочимо. – Које оружје си припремила за двобој? Имаш ли сузу у коју ме је Несрећа обукла? Дај ми доказе да си опипљива! И та Срећа којом си се умила, не питаш се да ли је варљива. – Мој штит је Љубав, од Свевишњег дата, Праштање. Те две сестре, удружене, научиле ме како да те се не бојим. Како да избегнем сенке Мржње, Похлепе, Сујете од којих плетеш своју мрежу. Узалуд ме пратиш, неухватива сам! Тама се мало залелуја, пови над овако моћним оружјем, које то није. Када уз то дође и реч, Света, од помирења саткана, најбоље је закопати ратне секире. – Поштујем твој мрак, ако га не можеш осветлити! – Поштујем твоје светло. Немој га угушивати! 7
Сцена Црњански
Број 30
ДРУГА НАГРАДА Јованка Божић, Ваљево У ОЧЕКИВАЊУ ПРИЈАТЕЉА Свако јутро на железничкој станици седи, и неког чека. Изопштен од свога порекла, топлог и сигурног окружења, тек у чекању је са пронађеним смислом. Напуштен од људи или, одано, издалека, праћен љубављу којом ће га, при повратку, обасипати? Сам у мноштву, галамом и људским немирима, повезан. Тражи спокој у вреви нестрпљивих, ужурбаних пролазника. Радошћу узнемирен у очекивању пријатеља. Спреман, само понекад, да без карте уђе у воз, а да га, потом, избаце. Дуго је, ипак, достојанствено стрпљив, да дочека и испрати све поноћне возове. И сачека да се сви вагони тужно испразне. И када нема оног коме се нада, увек неког има. Није усамљен, јер се понеко може осмехнути, руку пружити, залогај дати. Остали, родно груписани или одавно сами, напуштени и у себи једино поуздани, који иду својим путем, у проласку скрену му тренутно поглед, сетом препуњен, али га не померају с места, које му даје најбољи преглед, возова који стижу и путника који излазе. Реп заигра, око се ужари, а онда све се смири, у клупко савије, до новог писка локомотиве, гласа и – срца. Једном таквом, у Јапану, су подигли споменик, а овај пас још живи надљудску оданост човеку.
8
Сцена Црњански
Број 30
ТРЕЋА НАГРАДА Дејан Војводић, Милићи (Бих) О МОЈИМА Расли смо на згариштима рата, у клими помјешаних емоција. Расли смо са циљем да никад не одрастемо, и то је ваљда једино што ће нам се свима испунити. Знате, ми смо она екипа која је прве кораке учила уз најбоље на свијету. Ми смо они чији су снови остварени чим смо проходали и они који су учили да се радују последњим искреним осмјесима. Дакле, ми смо се наживјели прије вас, ми смо вас престигли за кратко вријеме. Ми носимо тајну дана који вас пеку, и ми славимо баш те дане. Притајени са својим учитељима, посматрамо стварност и наставак онога што би прије нашег. Мој друг и ја пред вама смо усамљени маргиналци о којима свако за себе тек нагађа истину. И ту нашу тајну сви врло добро знате, исто онолико колико немате појма о њој. Обраћам се свима вама чије су мајке радосне што вас имају, а очеви поносни. Не схватате разлику, знам, не љутим се. Нас није пуно, свега неколико у сваком омањем граду. Ми нисмо хорде разјарених хулигана. Нас је тешко препознати на улици. Ако се ’пак боље загледате и препознате наборано чело дјечака у старкама излизаних дана, знајте да смо само у пролазу кроз вашу улицу. Наше цесте нису прометне као ваше, јер наших шофера нема на списку, али су наша гробља прави вашари. Ваше су критике наша побједа. Пјесма одбјеглих минута увукла се у наше вокмене. Наша је емоција исписана на прозору замагљеног међународног купеа. Један од нас можда сам и ја. Своје смо дјевојке скрили вјешто од очију сигурности. Једини наши властодршци јесу наше мајке.
9
Сцена Црњански
Број 30
ПОХВАЛА Марко Поповић, Врбас РАЗБИБРИГА У осамдесет и другој години свог живота решавао је укрштене речи, уобичајено. Када је завршио дошао је до коначног решења. Скинуо је наочаре са лица и ставио их на сто. То је била реч смрт. Он се препаде и умре. У наредним данима се тумачио тај догађај. Неминовност или нешто више од тога, питали су се сви. Након неколико недеља окупљени изнад укопаног тела нису спомињали ни покојника, ни чудни случај везан за његов одлазак. Причали су о свакидашњости.
10
Сцена Црњански
Број 30
ПОХВАЛА Јован Н. Бундало, Београд КАСНА ЉУБАВ Трошио се живот без трага, био и трајао па као да је престао. Просто и тихо се гасио као свитац пред зору. Понеки пут нешто га изазове да живне, па изнова занемоћа. Оду жеље у заборав да би се незване и ненадано појавиле као први цветови испод снега. Отупело време свему одузима значај па не могу веровати несигурном памћењу. Остаци некадашњег благостања подсете ме на добра, стара времена, па тугу осећам јаче. Давно и далеко изгледа ми све. Мисли поприме смисао када слике из младости вратим у доба када је моје срце било део љубави. Тада сећања очистим од ружних детаља и скренем поглед на живот, а цело биће западне у стање пасивне сласти. Опије ме стара милина, тако блага и непосредна, а магловита као да се знамо из другог живота. Пробуђена сећања враћају ме у нешто трајно, што је можда непролазност. Разнежим се као дете, па обликујем емоције на нови начин. Прихватам живот као мирис цвећа и са захвалношћу уживам у потпуном задовољењу свих чула. Дајем све од себе да буде онакво какво није. Опијен лепотом постајем осетљивији. Откривам да и осмех чини живот важним. Данас сам га видео на твоме лицу и душа се вратила у истрошено тело. Прихватам га и узвраћам са ведрим изразом и у добром расположењу, а около мене зеленило и бујност. Посматрам јутрос лик у огледалу и схватам да сам то ја и да живот поново добија смисао. Твој осмех вратио је радост овом мртвом тренутку, а стара сећања провалила су насип. Излазим поново на стазу среће и остављам траг у прашини. Сањам те са младошћу страсном. Збогом, говорим старим искуствима, идем да оздравим. Буди се окорело срце и поново нисам господар својих мисли, али на други, леп начин. 11
Сцена Црњански
Број 30
ПОХВАЛА Тијана Супљанин, Београд ШАРЕНА КРИЛА Неким људима лептир симболизује живот, рађање, преображај, док другима симболизује смрт и пропадање. Да ли си гледао некад како од гусенице настаје лептир? Када сам била мала мислила сам да је гусеница која је прекривена неком белом паучином, у ствари, мртва и да ју је неки велики паук ,,сахранио” у својој мрежи. Са друге стране лептири су ми увек били лепи, толико живахни и раздрагани, толико различити, са бојама свих контраста и шара! И сада их доживљавам као оличење живости и пролећног буђења. Била сам веома замишљена када сам први пут чула да лептири уствари настају из учаурене гусенице и живе само један дан... Један дан да проживе и остваре своју судбину, један дан да открију свет! Замисли то, а ми проведемо године мозгајући, падајући и подижући се. Мада ми и даље није јасно где одлазе и како умиру, мислим да су лептири изванредна мала створења. Јутрос сам размишљала о томе колико је наш живот сличан животу лептира... Родимо се пузећи беспомоћно кроз руке које брину и негују, онда се учауримо у телима која смо добили и пипамо у мраку, учимо, трудимо се да нађемо смисао, да постигнемо нешто што ће се памтити или бар препричавати. Само ако бисмо били успешни у том сазревању, кад умремо наша би се душа ослободила у спектру јединственог облика и шара, уздигла попут најфинијег лептира до врха небеског... Шта би се после дешавало, нико не зна или, можда, ћути о том...
12
Сцена Црњански
Број 30
Јагода Никачевић, Нови Београд ЛИСТОВИ У школи сам био заљубљен у професорку биологије. Мислим да ни она није била равнодушна. Како знам? Једноставно: само мени је давала посебан задатак – код куће, тушем, да на хамеру формата А3 цртам длакаве парамецијуме, анемичне имеле и фину нерватуру листова. На часу сам грозничаво пиљио у листове. Нерви су били затегнути, као струне.
13
Сцена Црњански
Број 30
Ненад Перић СУПЕРНЕДЕЉА Дешава се, понекад, у животу човека, да му се године сажму, као на убрзаној траци, у недељу дана живота, у којој треба да донесе неке важне одлуке. Да одлучи у ком правцу да усмери свој брод. Измеша му се прошлост, садашњост и будућност. Као у неком сјајном рецепту, који се никад не може поновити. Никад завршене реченице, врате му се у лице, као лишће на снажном јесењем ветру. Из таме заборава изроне људи на које је давно ставио крст. Из маште изађу неке нове, заводљиве прилике. Будућност свему томе дода зачин мистерије. Из снова, искоче најстрасније авантуре и најјезивије море. Живот их из набујале реке сна изненада избаци на обалу. И послужи их маестрално, право под човекове ноге, попут величанственог шведског стола. На њему је само да изабере. Баш у томе је и замка. У могућности избора. Паралисан је и задивљен; двоуми се између најузвишеније лепоте и најстрашнијих ужаса. Између ствари које крв доводе до тачке кључања или управо оних, које је леде у жилама. Но, ово се показало као лековито. Прикљештило га је и натерало да дела. Да не оклева, да не одуговлачи, да се не прибојава, већ да одважно делује. Потпуно хладно и срачунато, с неком новом снагом и памећу која се акумулирала негде, мимо његове воље играо је самоуверено, театрално. Био је сам на позорници живота, обасјан рефлекторима и сви погледи били су у њега усмерени. Знао је да све док буде свирала музика, орио се смех и точило се неко добро вино, играће. Није било дилеме. Само се надао да ће бити достојан улоге која му је додељена. Да неће разочарати себе самог.
14
Сцена Црњански
Број 30
Воја Радовановић ПРИЧА... Првог радног дана. нови министар је одлучио да покаже како озбиљно мисли да спроведе у дело све оно што је обећавао у кампањи. За почетак, обрачунаће се са свима који годинама избегавају да плате порез држави. Погледао је списак који му је донео саветник, намрштио се, уздахнуо, па почео да размишља гласно: – Где ставише мог кума на прво место? Докле ће у Србији да удара кум на кума? Са тим се коначно мора престати... Овај ми је пословни партнер. Морам да мислим на будућност фирме... Жениног брата ћу да прескочим, морам да мислим на фамилију... Овај је представник крупног капитала, такви су нам сад најпотребнији... Овај нас је подржавао док смо били у опозицији, треба га сачувати за случај да се тамо опет нађемо... Овај је представник мањина. Било би мало незгодно... Овај је борац за људска права. Боље са таквима да се не качим... Овај је вођа једног синдиката, тај би могао да организује штрајкове и блокаде путева... Овај је познати уролог, не знаш кад може да ти затреба... Овај је гинеколог, морам да мислим и на жену... Овај нам је на својој ТВ станици бесплатно пуштао спотове... Овај ми је помогао да на његовом факултету докторирам... Овај певач је бесплатно певао на свим нашим страначким конвенцијама... Овај глумац је познати патриота. У филмовима се борио против окупатора, и у тој борби више пута дао свој живот... На крају министар позва свог саветника и раздра се: – Какав си ми ово списак донео?... Ако мислиш да задржиш своје радно место, нађи ми неког нормалног, на коме могу да спроведем закон... 15
Сцена Црњански
Број 30
Vladimir de Caldera (Владимир Перић), Београд МУЗА „Ја сам атеиста!”, рекао је збуњено и несигурно. „А шта мислиш, ко ме је послао?!” Била је саздана од свега што је волео, о чему је маштао и сањао... за чим је трагао. Све мисли и сва дела била су сахрањена у њој, као у дубоке и мрачне гробнице света. Била је кула сачињена од осећаја и сазнања, створена као имагинаријум који плови морем бесмисла, чувајући суштину љубави. Снагом древних времена удисала је живот заборављене бајке. Тај омиљени пород богова, окупан месечевом пеном и слободом змајева, представљао је сврху. Служила је, и била је служена.
16
Сцена Црњански
Број 30
Весна Лаудановић, Крагујевац ПРЕПОДНЕВНИ ЉУДИ Право говорећи, ко је о њима икад написао песму? Ко? Нико. Ко их је икада ставио у своју причу на неко иоле значајније место? Нико. Шта ће коме сакупљач секундарних сировина у мува категорији, који гура препуна колица картона, трица и кучина?... Или на пример, трговац чешљевима и батеријама од 1,5 V?... Или Есмералда која у кривим штиклама бесплатно дели гласно смејање, најпре у картон насељу, а затим и у другим деловима града?... Па онда, продавци половног алата, ципела и транзистора, уџбеника о удруженом раду, Марксове дијалектике,... Теза о Фојербаху,... Титове бисте и акумулатора,... бакарних жица,... ексера и шрафцигера,... гумица за једноручне батерије,... „Други пол” у II тома Симон Де Бовоар (Акција!),... водоводних муфова и холендера,... тигрове масти?... Шта ће коме преподневни људи који зује око пијаца и чекају пад цена који никада неће бити довољно велики за њих? А исти, на срамоту песника, воле живот и верују да срећа постоји... И први избију у пролеће. „Звезда тјера мјесеца, ааааааај!!...”, ево пева један Харис, пуштен однекле за викенд.
17
Сцена Црњански
Број 30
Јованка Јелић, Умка БИДЕРМАЈЕР Ноћ уочи свадбе. Над свечаним рузмарином, над бременитом ојађеношћу њене старије сестре, режање и сиктање њихове обудовеле мајке. Целу ноћ. У отеченом јутру, муња досећања: бидермајер! ,,На њега смо потпуно заборавили!” На уже бацано следећој невести, из ружиног грма. Стићи ће! Рекла је: она ће стићи. Излетела је ка граду и зауставила првог. Сазнаће убрзо, упорног љигавог старца са љигавим кратким присуством у њој... Само да би стигла. Да умањи бременити јад. Овај бели букет ће бити њен, од сатена и седефа, бисеран сав. Прозрачне чипке и свилене врпце ће трајати. И водиће је далеко, што даље, што даље, узаврелошћу пахуља... У трену надохват, обесни чопор прљаве уличне деце, ниоткуд, испречио се попут црног зида. Стигла је само да гледа како њен отети покушај махнито проносе, добацујући се њиме, подврискујући, ритуално поскакујући попут канибала пред пленом. А тамо унутра, у набору неба, у њеним грудима, и даље је цветао блажено неометен, нечујан... ватромет сестринства.
18
Сцена Црњански
Број 30
Мајо Даниловић, Београд СТО ДЕСЕТ ДАНА За не поверовати је шта ми се догађа. Говорим у крајњем поверењу, рачунајући на вашу пословичну дискретност. По овом деликатном случају, никоме се нисам поверио. Нећете веровати, сутра ће бити сто десет дана како ништа не усањам. Боље рећи – стотину десет ноћи. Ништа! Уредно лежем у кревет. Облачим исту пижаму, на ноге вунене чарапе. И, ништа. Ни један, макар мали санак. Само заспало тело, просуто по постељини. Претпостављам и да хрче. Бадава ми све припреме. Сујеверни и остали церемонијали. Ујутро припремам списак тема које би ваљало одсањати. Пред спавање читам узбудљиве романе, одгледам кадар каквог страобалног филма. Не замарам се. Опустим се. Покривам се преко главе. Без резултата! Пристао бих и на какав полован сан. Или црно-бели. У крајњем случају, да одсањам какав туђи сан. Не верујем у теорије да човек може усањати, а ујутро се не сећати сна. Посебно не у мом случају. Јер, моји су снови бивали толико динамични, садржајни, па ако хоћете и духовити, да су ме држали готово данима. Како заборавити та мала ремек дела од снова? Понављам, о овоме никоме нисам причао. Вама казујем у поверењу. Ваљда зато, да се не би нашао паметњаковић који ће рећи: ако не сањаш сто десет дана, ускоро ћемо ти давати шестомесечни помен.
19
Сцена Црњански
Број 30
Јелена Суботић, Батајница МИСЛИ Цело јутро покушавам да пишем. Трчим за мислима, а оне ми беже. Зграбим једну за ножни чланак: ,,Аха, ухватила сам те!” помислим, а она се, кучка, измигољи и побегне. Окренем се, хиљаду других око мене. Навиру са свих страна, окружују ме. Кад хоћу да их дохватим нагло се измакну. Стану мало даље, меркају ме испод ока. Меркам и ја њих. Спремам се да скочим, да бар једну ухватим. А оне се само смејуље, зачикавају ме: ,,Ја сам твоја прича, ухвати ме.” Боже, колико их је. Лепих, ружних, налицканих, зарозаних, ма свакаквих. Требаће ми два живота да их похватам. Доста ми је! Нећу да их јурим. Оне које су заиста моје доћи ће саме. Неке ће се пришуњати с леђа, неке ће стати испред мене и рећи: ,,Ево ме!”, а неке ће стидљиво доћи у моје снове. Те највише волим, увек ми причају о стварима о којима ни сањала нисам.
20
Сцена Црњански
Број 30
Никола Бајић, Београд ЗБОГОМ, ИДЕМ ДА ОЗДРАВИМ Жар је горео цигаром... Филтер се одвојио од њених усана, између којих поче да се пробија густи, желатинасти дим који се необичним облицима увијао око себе и мешао са недостижним слојем. Слојем „великог дима”, који се таложио по плафону, као слој душа по небеским сводовима, које су се из меса цепале и трзале... И тај метак је могао бити мој... и сваки тамни тутањ, тешке црне земље који је одзвањао у дубини, док су ноге трчале мојим телом... ка рову. Рову, испред кога и у кога падају тела, чији ће он гроб радо бити. Стропопггао сам се у њега преко крви, меса и ужасног задаха распадања. Био сам сигуран... као коцка шећера која је полако, рубом њених прстију, клизила ка тамној пропасти свеже скуване кафе. Јак звук се протегао ваздухом разарајући моја чула. У којима је једно остао усечен мирис свеже спрженог меса и укус крви која се шеткала, по рубу мојих усана и као црна кап се растопила у ноћи... ноћи без наде. Обукла је црвено, иако сам јој рекао да сам омрзео, ту боју. Нога... нога је садржала вриштећи бол предат од забијених парчића метала, док ме је један војник вукао ка бункеру. Преживели смо ноћ... Сутрадан је војска пробила фронт... док је на рубу њених усана био трзај осмеха, а поглед говорио милионима песама. Видех своју душу у њеном погледу, пуну ожиљака и таме... Устао сам и рекао: „Збогом.” „Куда ћеш?” „Идем... идем да оздравим...”
21
Сцена Црњански
Број 30
Ана Никвул, Београд АКО ТЕ САД ИЗБАЦИМ ИЗ БАЈКЕ Био једном један човек и имао сво благо овога света у својој глави. И ишао по свету. И причао, причао, причао, причао. И ко је имао уши, чуо га је. Ко није имао уши, мрзео га је. Било је и оних који су у потаји ћутали да га воле, а све бојећи се од оних који га мрзе. И дође дан, судњи дан за све. Оде он, а у грудима својим понесе део зла земаљскога. Тако је оно било закопано заједно са њим. И постаде црвоточно. Ал’ ипак, остаде срж зла да влада мозговима испраним невиделом и мржњом. Срећа па је човек оставио свој лик. Па се могао још помало назирати до оног дана кад су сви могли да га из свих ћошкова свога мозга виде. И посвађаше се људи опет, језицима разним не успеше да се разумеју. А он је довикивао: ,,Нисам вам све рекао! Нисам вам све рекао! Нисте хтели да чујете да, ако хоћете у бајку, мозак мора поприлично да се озноји, срце мора поприлично да се очисти од мржње, душа мора да воли. Зато, ко није хтео у бајку, избацио сам га. Е, зато се свађате. Зато и даље једни друге не разумете. Јер, ако стане сан, изгубио си циљ. А шта је човек без сна и снаге која га води ка циљу?”
22
Сцена Црњански
Број 30
Стеван Шарчевић, Суботица ВАТРА И ЧЕЛИК Артриљерија је још пре оне дводневне кишурине изровашила околину. Тупи ударци унаоколо. Прасак из даљине. Две рупе даље је капетан Јовановић. Повремено добацује нешто о џукелама и кукавицама. Шта се тол’ко надрнд’о? Је л’ он то јутрос пребацио дозу? Ко га јебе, гледам ја своју гузицу. Кад мисли дођу мислим о својој лепотици. Мислим о својој авлији и Џекију. Кад мисли дођу. Ух, ово је било близу. Дај бре, лакше мало. Чварци су вам онамо, у оној другој рупи. Ух бре, па зар три месеца после свадбе да загинем као будала? Јебем ти ја овакав медени месец! Овде у овој каљузи. Ма, јебем ли га... Трећа недеља од кад су нас потоварили у камионе и истресли овамо. Патриоте се овде баш и нису нешто запатиле. Ваљда и даље ординирају по кафићима и на телевизији. Са библијом у једној, а мачем у другој руци. Помишљао сам већ да се пребацим у следећи кратер. Само да не слушам више сероњу. Ноге не слушају. Укочиле се од јутрос. Не покрећу се. Ваљда боље од ове збуњене главе знају који су изгледи. Па чак и да тамо стигнем жив, шта ће се променити? Поглед на крајолик? Не, Јовановићу. остављам то задовољство теби. Баш судњедановски...
23
Сцена Црњански
Број 30
Лука Максимовић, Ниш ЧОВЕК ПРЕТВОРЕН У МИША Једном је један човек јурио миша. Појавио се чаробњак и рекао: – Зашто га јуриш, он је беспомоћно мало створење? – Ко тебе шта пита – рекао је човек. – Хоћу да га узмем за љубимца. Чаробњак: – Да ли ћеш му давати храну? – Хоћу. – Да ли ћеш га држати у кавезу? – Хоћу. Чаробњак је рекао да ће га казнити. Човек је рекао: – Ти си само купио костим, глумиш чаробњака и правиш се важан. – Сада ћеш видети шта ја умем – рекао је чаробњак. Претворио га је у миша исте величине. – Ако хоћеш да те вратим у човека, донеси ми ковчег са благом. Човек, односно миш, пронашао је књигу са чинима. Чак тридесет шест дана је вежбао и коначно успео. Рекао је: – Чаробњаче, донео сам га. Чаробњак је дошао и видео ковчег. Рече: – Задивљен сам. Затим је вратио човека у исто стање. Питао га је да ли има двориште. Човек је рекао да има. – Онда ћеш моћи да купиш неку животињу и да јој саградиш кућицу – рекао је чаробњак. Затим је чаробњак помогао човеку да нађе другу животињу. – Никад не бих заборавио тако лепу причу – рекао је писац. 24
Сцена Црњански
Број 30
Невенка Војиновић, Београд У ЦВЕЋАРИ Стојим у цвећари, жена стоји поред мене. Цвеће мирише, жена мирише. Цвеће је свеже, жена је свежа. Прија ми да гледам цвеће, лепо је, жена је лепа. Жена гледа у цвеће, ја гледам у лепу жену поред себе. Гледам у њен капут, сив је, елегантан, гргурав букле као крзно, као да је јагње загрлило ову лепу жену да буде још лепша. Мада њој нису потребни додаци, све је на њој лепо, префињено складно. Око лица је бело крзно, око лица лелујају искре, да ли су то искре из крзна или из њених очију, није важно. Стојим, гледам, уживам у откривању лепоте и стила. Жена је одабрала цвеће, треба и ја да одаберем цвеће, а ја сам неочекивано одабрао жену, пахуљу. Боже, како је лепа, као да анђео стоји поред мене, уз мене. Како да продужим тренутак, како да је гледам још, још и само још мало. Моја пахуља плаћа, окреће се, одлази, пратим је, гледам је. Покушава да отвори врата, покушава, успела је. Чујем је: Чекај ме, па не могу сама и цвеће и пиће и кишобран! Изашла је, отишла је, мора да пожури да стигне свог партнера. У цвећари има људи, цвећара је празна, у цвећари има цвећа али ништа не мирише. Сабери се, закаснићеш, одабери, одлучи и купи. Шта треба да купим... да, и ја треба да купим цвеће. Где је моје јагње у сивом капуту, да ли је греје и нека рука или само јагње? ,,Господине, да ли сте одабрали, изволите?” ,,Да, управо сам одабрао.” ,,Господине, изволите, молим Вас пожурите, ред је иза Вас.” Пакују ми цвеће, плаћам и излазим. Киша је замирисала улицу, опрала је и освежила, пуно је аутомобила, шкрипи жути аутобус, лепо обучени људи пролазе са кесицом за пиће и цвећем. Ја не пролазим, ја стојим, гледам око себе, гужва је а тако је празно, бучно је а тако је мирно. ,,Господине, молим Вас, где је најближа цвећара, да ли знате?”. ,,Знам, знам.” 25
Сцена Црњански
Број 30
Светлана Перишић, Крагујевац МУДРОСТ ИЛИ СРЕЋА Аерофлот је остављао сребрни траг на небу тог августовског јутра. Вукао се у недоглед, у незаборав, у несан, у нирвану, у бол. Стајала је на плочнику и немо је испраћала своју садашњост, која се пред њом мрвила у прошлост. ,,Зар је праведно да огољеној души буду и Бог и суд?”, питала се. Многе су зиме и пролећа протутњале њеним чулима. Није покрила лице рукама, није се саплела о прекоре околине, није судбини дала име безнађе. Он, на проспектима Мирабо, балалајке, даљине које не боле, успех, и сви под ногама, Она са семеном страсти посејано, са благословом живота, седи у парку гледајући у своје унуче. Он, очајан, сам.
26
Сцена Црњански
Број 30
Звонко Пешић, Београд РАЗВОЈ МОЈЕ УЛИЦЕ Када је мој тата био момак на крају улице се налазила посластичарница. У то време мама и он често су одлазили на колаче и лимунаду. Касније, када сам се ја родио и мало порастао посластичарница је још била ту, па су и мене водили да једем колаче. Ја сам растао, куће су мењале власнике и постајале солитери, а у посластичарници се уз лимунаду и бозу служила и Кока-кола. А онда је једног дана уместо посластичарнице на крају улице осванула кладионица. Али ни то није потрајало дуго; уместо кладионице осванула је трговинска радња, па филијала стране банке и на крају кинеска радња. Моја жена не зна да меси тако добре колаче као што су их правили у посластичарници с’ почетка приче. Али нема везе, ми имамо породични излазак у кинеску радњу. И та радња је породична, баш као што је била посластичарница. На једном месту сви се поновимо и деци купимо играчке, сретнемо се са познаницима. Онда дођемо код нас на кафу, а деца се сита наједу кекса. „Ето,” каже комшиница, „данашња деца више воле кекс.” Можда је у праву жена!?
27
Сцена Црњански
Број 30
IN MEMORIAM
Томислав Милошевић (1939-2013) рођен је у Крагујевцу, у ком је и начинио прве књижевне кораке давних педесетих година прошлог века. Од прве књиге НЕКЕ ДАЛЕКЕ ОЧИ У ПРОЗОРУ, објављене у Ријеци 1976. године до данас је објавио 15 књига поезије. Своју песничку зрелост и јединствени поетски говор је изградио у Београду, где је провео највећи део свог живота. Добитник је многих књижевних награда и признања. Дугогодишњи угледни члан Удружења књижевника Србије и Друштва књижевника Војводине. Књиге је објављивао за најугледније српске издавачке куће попут Просвете или Партенона. Ипак, оно што је њему највише значило – био је доајен Књижевног клуба Сцена Црњански при ''Ђуро Салај АД'', најстаријег књижевног клуба на Балкану, у коме је провео пет деценија и коме је себе несебично подарио до последњег атома снаге. Многим својим песничким саборцима је помогао на том мукотрпном поетском путу: саветима, упутствима, рецензијама и, пре свега, топлим људским речима. Своје богато књижевно искуство је несебично делио са члановима свог клуба, за шта су му они вечно захвални, али и са многим другим књижевним ствараоцима. Иза себе је оставио богато књижевно дело, заступљено и у многобројним антологијама. Међу колегама песницима, као и многобројним поштоваоцима његове поезије остаће вечно упамћен. Слава му! 28
Сцена Црњански
Број 30
Драгица Гашпар СЕЋАЊЕ Кад неко напусти овај свет а та особа ти блиска или си у сродству то много боли. Али ништа мање не боли и кад ти пријатељ одлази и још изненада а толике године смо заједно провели у књижевном клубу ,,Ђуро Салај”. Талентован песник Тома Милошевић успешан, посвећен поезији, радовао се свакој новој песми, новој књизи, радо је помагао, бавио се књижевном критиком, писао и објављивао своју поезију у многим часописима. Добитник је многих награда и похвала. Сарађивали смо од првог дана нашег познанства, Учествовали смо на конкурсима, радовали смо се успесима. Борио се за овај клуб да опстане и давао нове предлоге. За њега је увек био празник – долазак да чује нову поезију или да чита своју. Било је туге у његовим стиховима и најаве одласка а ми у то нисмо хтели да верујемо. Он је и даље објављивао нове књиге и од свега је правио песму. У својим песмама је често наводио имена многих песника и одавао признање. У песми ,,Скадарлијски ноктурно” каже: Песници су говорили Скадарлија немо слушала као да нам је душу поклонила Зато из ње нико не одлази Само пристижу говоре, певају, сликају памте и верују... јер можда ћемо већ сутра бити птице које су певале Само једну ноћ... Збогом Томо, драги песниче и пријатељу. Била је привилегија дружити се с тобом, писати, слушати поезију и радовати се сваком новом успеху. Оставио си дубок траг у просторима овог клуба. Чуваћемо успомену на тебе, на песника који је певао до краја живота а нама поклањао своје књиге. 29
Сцена Црњански
Број 30
Томислав Mилошевић МОНОЛОГ ЗА ЛАКУ НОЋ Хоће песник да буде самосвојан Као да се сам од себе родио Сам проходао и проговорио Хоће да покажу на њега као на генија Ни из чега земаљско поетско чудо Али како не поменути да је ипак Прочитао Превера Бодлера Мајаковског Сарајлића Тахмишчића Десанку или Раичковића Одрећи се таквих учитеља није могао Песник се бавио собом данима и ноћима Снове прескакао ујутро се уморан будио Поезију математички кроз теореме повезивао Али никако није могао да поништи Гетеа Аполинера Тадеуша Ружевича Душана Матића или Васка Попу Они су редовно улазили у његову собу Чим би потпаљен сео за радни сто Хоће песник да буде сасвим сам Да измисли оно што нису ни Јесењин Ни Гензберг ни Ахматова Јарослав Сајферт Никита Станеску Још мање извесна Марија Чудина Хоће песник али из подсвести долазе гласови Њихови стихови у виду испушених цигарета Испијених пића у соби где ствара сопствену Поетику Хоће песник да не сања а снови сами долазе У њима Они шапућу му на уво Па нека буде по вољи божијој 30
Сцена Црњански
Број 30
Да се не забораве Велики мудри вешти градитељи Хоће песник да буде самосвојан А природа полази од искона Путује издалека И никад сама не походи усамљене Хоће песник да буде сасвим сам Док плете свој лирски венац А добро зна да му је оркестар Пред вратима. 7.4.2003. Мирјана Новокмет КАДА ОДУ ПЕСНИЦИ Томиславу Милошевићу Да ли је У Мајанском пророчанству записано Да ће пре краја света Наступити крај поезије? Онда када сви песници оду. Можда је поезија опет спасила свет Када смо дочекали Нову 2013. Не знајући да ће нам она донети Сузе и растанак с великим песником Који је изгарао у својим песмама Да глас поезије не утихне Да исконска потреба човекова не згасне Можда су древне Маје предвиделе Оно што ми не можемо наслутити Отргнути од својих корена 31
Сцена Црњански
Број 30
Отуђени од природе Загледани у земне ствари А не у звезде Тамо куда је отишао Велики маг поезије Онај који је Из ничега стварао нешто Супротно законима физике Као белокоси чаробњак Гандалф Он је уместо чаробног штапа Имао перо којим је исписивао Стихове чији се ехо простирао До бескраја, Јер он беше тај који је Створио оазу бескраја Који је пробудио празнину Да затрепери и запева Из таме у светлост прелије Апостол поезије Промишљу Божанском међу нама Да нам путеве нове отвори Човек који је волео птице Покисла јутра И мирис озона И одјеке корака на тротоарима Посматрач магличастих пејзажа Са прозора своје собе Сликар градских ведута И уличних свирача Задивљен погледом Који му се отварао пред очима И нас је опчињавао Магијом коју је само он Могао наслутити Научио нас да верујемо у бајке 32
Сцена Црњански
Број 30
Свој одлазак у чудо претворио Одјахао на белом коњу У правцу сазвежђа лава Лепршала је бела коњска грива И његова бела одора На ветру И он скоро прозрачан Из руке је звездани прах просипао Махнуо ми и рекао Да ће опет доћи Да краљици Поезији круну донесе Од сунчевог злата. Подизао је пале Успаване лепотице будио Пољупцем стихова За повређене неправдом Ишибане хладним ветровима И опрљене ватрама страсти Мелем од речи справљао И учио нас Да и ми то чинимо Мелем горког укуса Од кога зацељују ране Поглед се изоштрава Од кога дах постаје дубљи А мисао смелија. Отишао је у оазу бескраја Рекавши да ће се вратити Када се вода избистри И праве вредности заблистају У пуном сјају Када се поезија вине у висине У које је он уздизао својим стиховима.
33
Сцена Црњански
Број 30
О ДА САМ ЗНАЛА Да ће отићи Да сам бар покушала Белог коња који га је У неповрат однео Да зауздам Не би ми било тако хладно О како желим песмом да га угрејем Као што ће његови стихови нас грејати Да песма моја допре До његове оазе бескраја. Београд, 7. 1. 2013. На Божић Миодраг Д. Игњатовић СКИЦА ЗА ПЕСНИЧКИ СПОМЕНИК ТОМИ МИЛОШЕВИЋУ У спомен нежном сањару, песнику Томиславу Милошевићу Прашњаве путеве стопалом љубиш Снеговито цвеће на путоказима дана Нема те више под сивим небом овим Шта Боже сада тражиш, шта губиш Под небом овим где смо птичија храна Под овим небом у ствари љубећи губиш Легла су свуда вучја та брда зелена а мост дуге Дечаци прелазе срећни и боси А под овим небом свачија сазрева кост И љубави у младој роси
34
Сцена Црњански
Број 30
И зато све што налазиш у ствари губиш Дишеш жут пепео лета сагорелог на грани Мирис даљине јата плавим небом проносе Од Тоскане до Фрушке светлост задани Дрхтај сребрне воде Арно ко жена донесе О како изненадна љубав туђином рани А овде у завичају крв и корење и свила жита Рано сазнање о трешњама и девојачком ребру Запете стреле и прошлост одсањаног мита Узнет ко витки јаблан лутај с цитром од сребра Боже, да л’ су то харфе или трстик родног рита А ти веровао сањао знао да кажеш и наслутиш Све то те уби љубављу горком до краја Па сад и ватре живе знаш празно да прећутиш С чежњом за влажним пољупцима и маслачцима маја У рукама држиш клас Сунца уместо родног жита О све што је патило и гинуло имађаше твоје лице Ловац и срна страсно поваљаше росно цвеће Ал’ руке осташе као празна гнезда и несташе птице. Запламсаше у вечерњем сунцу јабланови као свеће. О плаво небо разапето између звезде и муља рита Прашњаве путеве божурима и смехом кити Расцветане перивоје прећутаних младалачких дана Једну љубав и јутро у туђини својим срцем штити Свака звезда у плавом кругу је непреболна рана Срце ти сноп сунчани ко поље златног жита
35
Сцена Црњански
Број 30
ХАИКУ КУТАК Драгица Гашпар ПРОМИЧЕ МЕСЕЦ Путује месец вечити путник искри – а ја не спавам.
Пун месец зове на посматрање свода после поноћи.
Сребрна кугла Бљешти – скупоцен лустер над облаком.
Чистач са метлом Заспао на клупи – месец се купа.
Промиче месец светлећи кишобран на тамном небу.
МАЈСКИ ХАИКУ
Ено га опет дружи се са мном ове ноћи.
Већ је у стотој бистрог ума – срећна сам што је упознах.
Тмуран облак Ајфелова кула – месец је осветли.
Пролећни пљусак коси киша са градом – бели кликери.
Две младе брезе лагано њише титрај пуног месеца.
Кристално јутро латице багрема вихори ветар.
Месец јединац просипа млазом сребро на мирну реку.
Пролећна киша замирисала зова – време за бербу.
Окачио се млад месец о крило птице на грани.
Капљице росе на купусовом лишћу – сунце их злати. 36
Сцена Црњански
Број 30
ПОЕЗИЈА Мирјана Даниловић *** Моје очи за тебе су слепе Иза маске лица скривена суштина, Ти кроз мене прођеш ко кроз празну собу Иза других остала је само паучина. Моје руке налик су на лађе Укотвљене у својим лукама, Исплове ли, дах ветра олујног Већ их враћа својим обалама. Свако у свом затворен кавезу, Само сан су љубав и топлина, Илузија да су жеље исте – Заједничка само помрачина. ПРОЛАЗНОСТ II Сипим ко киша кроз време Повремено пљуснем Па станем Заборављају ме они којима бејах драга Заборављам и ја знане Старим.
37
Сцена Црњански
Број 30
Драгана Јовановић *** Рађаш и убијаш песму моју Грех је то Као да гушиш Чедо у повоју. Ти ведриш и облачиш Све моје риме Лета претвараш у зиме. Погледом ме зачараш С ногу обараш Љубавне олује У мени ствараш. Непредвидив си Ко летња киша Која у мени Све буре стиша. СНОВИ МИ ЗАЧАРАНИ Дани без тебе једнолични кроз време се вуку ал’ пролазе, некако теку један другом слични. Звуци старих песама губе се у тами, досада стеже, непознато мами чежња ми душу слама. Снови ми некако зачарани непознате руке мене желе на јави, неке очи погледом ме грле врати се, од снова ме брани! 38
Сцена Црњански
Број 30
Зорица Милосављевић Зора МОРАЛИСТА
ТИК-ТАК
Моралиста држи предавање о моралу, човеку коме крче црева. Хлеб је закључао у ормару.
Стали су сатови Ненавијени. А ја чујем: тик-так, тик-так... Како неумитно откуцава у мени.
КО САМ ЧОВЕК И ПТИЦА Ко сам, шта сам како бих то могла знати, кад у многим тест-ситуацијама нисам била нити ћу икада бити.
Човек своје време стално мери и омеђава. Птица само безбрижно лети испод облака. ТАКАВ ЈЕ ЖИВОТ
НАЈТЕЖИ НАУК Мање више жедан знања, човек учи и научи што шта. Али му је најтеже научити да прашта. ЉУБИЧАСТИ ОСМЕХ Делић Африке смеши се љупко осмехом љубичастим. Процветала афричка љубичица на прозору.
Некад лети, некад трчи, некад хода, некад мили, мало мази, више боли, све док сасвим не ишчили. КРАЈ ПУТА Раширених крила, велика црна птица тамну сенку на човека баца. Он стиже на крај свога пута.
39
Сцена Црњански
Број 30
Мерима Краснић НЕ, НЕ ВЕРУЈЕМ Не, не верујем кад ми кажу да ме не волиш, то они хоће срце да ми сломе. Не, не верујем кад ми кажу да ноћи проводиш с њом и да је љубиш сваку ноћ, они желе душу да ми трују. Не, не верујем кад ми кажу да испијаш капи вина док свира мандолина а мене убија твоја тишина. Не, не верујем њима кад ми кажу да је то истина, ти, у ствари, желиш мало мира. УЗДАХ ЉУБАВИ Свака моја проливена суза је уздах за тобом, гуши ме, стеже и не да ми да од тебе бежим. Мирна попут детета, уздахе бројим, замуцкујем, стајем, и гушим се док ти љубав своју дајем. Очи су ми влажне, образи пеку, усне подрхтавају али се, теби, са уздахом дају. 40
Сцена Црњански
Број 30
Милан Симић КРВАВИ ПИР Посвећено трагедији у Великој Винчи Тринаест људи Погубише за један сат Последњи дани Србин Србину Сече главу Вучија крв У људском облику Шта је криво дете Од две године Живот није осетило А смрт га затекла Крвава бајка у Великој Винчи Срце боли за невиним људима Он није болестан Вучија крв кроз њега пролази Последњи дани Србин Србину Сече главу Тринаест људи за сат времена изгуби живот
41
Сцена Црњански
Број 30
Радојка Никић РАСУТЕ СЕНКЕ *** Мрва сна сумор бледуњаво траје шапутање шум Блистају образи расуте сенке безличје бездна буди дан Речи су саткане од близине реке да пролију се међу врбама Румен зоре отвара врата *** Речи тишине чувају и имају снове птица да нестану трагови од јуче зора зна зрно песка Пешчано чекање часови временити 42
Сцена Црњански
Број 30
Гордана Ћулибрк КРЛЕТКА Крлетка коју сам за Тебе направила од чежње и снова ипак је само крлетка а Ти си птица полети са мога длана ПРОЛЕЋНА РЕМИНИСЦЕНЦИЈА Не дозволи да моја тескоба у Тебе пређе ухвати ме за руку и поведи у поље ухвати дрхтај мојих мисли додирни моје снове бићемо једно СУМЊА Пођи и види има ли нас још на местима где смо бивали често ако нађеш и наговештај нас знај вредело је
43
Сцена Црњански
Број 30
ПОЕЗИЈА ЗА ДЕЦУ Мирјана Даниловић КАД СЕРГЕЈ ПЛАЧЕ Чим Сергеј отвори очи, На први звук громког плача, Породица цела скочи Дискусија почне јача. Имам млека, тврди мама, Ту дилеме нема. Он је гладан, каже тата И флашицу спрема. И бака се тад укључи – Педијатру треба ићи, Поуздано ја вам тврдим – Њега боле сад ушићи. А Сергеју баш је лепо Носају га, љуљушкају, Певају му разне песме А успут се и свађају. Он зажмури ко да спава Ал’ чим га на кревет ставе, Тад закмечи, тужно гледа Крећу поново расправе...
44
Сцена Црњански
Број 30
Васа Радовановић ЗАЉУБЉИВАЊЕ Песма о једном осмеху Долепршао попут лахора Један осмех с последњег часа Нечујан као шапат мора Немиран као шум таласа Упућен кришом из трећег реда Сакривен испод косе плаве Најлепши осмех целог разреда Долепршао од сна до јаве Долепршао пред мене стао Нити шта видим нити чујем Предао сам се јер сам знао – По први пут се заљубљујем
45
Сцена Црњански
Број 30
САТИРИЧНО ОГЛЕДАЛО Миливоје Јозић ТРЕЋА СРЕЋА Због дугог чекања на лекарске прегледе по препуним чекаоницама здравствених станица и болница, многи болесници још више се разболе. Најдуже чекају они којима нико не ради у здравству. За разлику од њих ја користим кућно лечење. Оба родитеља су ми лекари. Задовољни својом струком и науком, родитељи су ме често наговарали да кренем њиховим путем. Да им не би кварио задовољство, одлучио сам да студирам медицину. Мислио сам да ћу уз њихову обилну материјалну помоћ и велико радно искуство у здравству лакше и брже окончати своје студије. Нисам бежао ни од других факултета, ако проценим да ми медицина не иде. На моју и родитељску велику жалост, тако је и било. Падао сам на испитима један за другим као на кору од банане. Када сам коначно закључио да студије на медицини нећу моћи никада да окончам, прешао сам на фармацију због њене блискости са њом. Убрзо се показало да ни на фармацији немам шта да тражим. Никако нисам могао да схватим, нити да прихватим да у здравству постоје бољи лекови од камилице и нане за све здравствене мане. Тако сам се поново нашао на почетку размишљања о избору мог животног позива. Док сам размишљао о упису на неки други факултет, трећи по реду, и ко би све могао да ми помогне да га завршим, сетио сам се познате народне узречице да трећи пут Бог помаже. Због тога сам се уписао на Богословију коју сам, уз божју помоћ, успешно завршио. 46
Сцена Црњански
Број 30
АФОРИЗМИ Миливоје Јозић • Србија је филмска земља. Где год се камера укључи, испадне хорор филм. • На сајму књига највише су се продавале – улазнице. • У недељи штедње штедим на сваком кораку. Идем бос. • Ма каква недеља штедње. Код нас нико никога не штеди преко целе године. • Пијем у кафани, а цех плаћам код куће. • Избором жене за гувернера народне банке динар је почео да нам скаче. • Лежао сам невин у затвору. Нико ме није сексуално узнемиравао. • Борим се за живот рукама и ногама. Рукама зарађујем, а ногама бежим да ме не ухвате. • Ухватио сам га у лажи. Узео ми је реч из уста. Мирослав Ћосовић • Добио је поклон од срца, сад лечи ангину пекторис. Жене су добиле осми март, а мушкарци ташту за понети. • Био сам станар њених недара, а сада сам подстанар таштиног крила. • Ко са молекулима тикве сади, атоми му се о главу разбију. • Не играм ја због вашег аплауза, већ због пендрека по леђима. • Сада сте ви на реду да нам нешто одпевате – рече полицијски инспектор. • Написао сам сјајан афоризам, сад чекам судску пресуду. • Доживео сам еротику у бусу. Због бус плуса, скинули су ме контролори на следећој станици. 47
Сцена Црњански
Број 30
СЦЕНА ЦРЊАНСКИ Лист књижевног клуба при ''Ђуро Салај'' АД Број 30. – мај 2013. године За издавача Мирослав Костић Коле, председник Клуба Гл. и одг. уредник: Љубомир Вујовић Редакција: Васа Радовановић, проза Миливоје Јозић, сатира Гордана Ћулибрк Мирјана Новокмет Секретар редакције: Вукашин Луковић Технички уредник: Васа Радовановић Корице: Claude Monet - Water Lilies
Адреса редакције: ''Ђуро Салај'' АД (за књижевни клуб) Немањина 28, 11000 Београд WEB-страна: www.scenacrnjanski.biz.ly
48