Zbornik Šta bi rekao Crnjanski 2 by marstoj

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

1954-2016.

Издавач ''Ђуро Салај АД'' За издавача Иван Ковачевић Уредник издања: Љубомир Вујовић Редакција: Весна Керечки, председник клуба Љубомир Вујовић Васа Радовановић Гордана Ћулибрк Технички уредник: Васа Радовановић Штампарија: ДИЈАМАНТ ПРИНТ, Београд Тираж: 200

ISBN 978-86-83465-76-7

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

Београд, 2016.

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

Велику захвалност дугујемо доајену Клуба (члан је педесет пет година), Марку Гарићу, који је желео да, иако живи далеко од Србије (у Француској), помогне клубу и захваљујући њему ова књига је угледала светлост дана

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

УВОДНА РЕЧ За више од шест деценија постојања, кроз Књижевни клуб ,,Сцена Црњански”, при а.д. ,,Ђуро Салај”, прошла је плејада врсних књижевника који су оставили траг, не само у клупској, већ и у историји српске књижевности. Многи од њих су заступљени у многим респектабилним антологијама, превођени на многе светске језике, ушли у читанке и лектире и заиста би било веома тешко, готово немогуће, направити књигу која би била свеобухватни избор из богате историје Клуба. Дијапазон поетике заступљених аутора је веома широк, тематскомотивски спектар разноврстан, као и квалитативни ниво и њихово место у савременој књижевности. Богатство песничких слика, версификацијско умеће, као и обиље најнеочекиванијих поетских решења, само су делић задовољства које се у овој књизи нуди читаоцима. Од првих дана постојања, када су састанке Клуба својим присуством и добронамерним саветима обогаћивали и Иво Андрић, Десанка Максимовић, Добрица Ћосић, Слободан Марковић Либеро Маркони, Брана Петровић и други врхунски књижевници, и на тај начин иницирали чланове да постижу своје креативне максимуме, до данашњих дана, кроз клуб је прошло више стотина чланова. Многи су постали чланови Удружења књижевника Србије и других сталешких организација, а своје трагове у клупској историји су пре свега оставили: Благоје Којић, Драган Жигић, Томислав Милошевић, Милорад Калезић, Антон Тркуља Тавански, Гордана Томић Радојевић, Вук

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

Боричић Тиврански и многи други којих више нема. Њиховим стопама су кренули врхунски књижевни ствараоци који данас настављају богату традицију: Љубомир Вујовић, Миша Лазар, Гордана Симеуновић, Васа Радовановић, Гордана Ћулибрк, Весна Керечки, Драгица Гашпар, Мајо Даниловић, Љубица Еић Српкиња, Мирјана Новокмет, Мирјана Даниловић, Митар Митровић, Марко Гарић, Миливоје Јозић и многи други... У овој књизи има доста песама које ће се наћи у неким будућим антологијама (неке се већ налазе), још неколико пута више оних са којима ће се будући читаоци идентификовати, а то је сасвим довољно да она испуни свој задатак. Што се тиче најстаријег књижевног клуба на Балкану, то може бити само изазов његовим члановима да следећа књига буде још боља на радост искрених љубитеља лепе књижевности. Редакција

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

ЗАУСТАВЉЕНИ МЕЂУ ЗВЕЗДАМА

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

ТОМИСЛАВ МИЛОШЕВИЋ

(1939-2013)

МОНОЛОГ ЗА ЛАКУ НОЋ Хоће песник да буде самосвојан Као да се сам од себе родио Сам проходао и проговорио Хоће да покажу на њега као на генија Ни из чега земаљско поетско чудо Али како не поменути да је ипак Прочитао Превера Бодлера Мајаковског Сарајлића Тахмишића Десанку или Раичковића Одрећи се таквих учитеља није могао Песник се бавио собом данима и ноћима Снове прескакао ујутро се уморан будио Поезију математички кроз теореме повезивао Али никако није могао да поништи Гетеа Аполинера Тадеуша Ружевича Душана Матића или Васка Попу Они су редовно улазили у његову собу Чим би потпаљен сео за радни сто Хоће песник да буде сасвим сам Да измисли оно што нису ни Јесењин Ни Гинзберг ни Ахматова Јарослав Сајферт Никита Станеску Још мање извесна Марија Чудина

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

Хоће песник али из подсвести долазе гласови Њихови стихови у виду испушених цигарета Испијених пића у соби где ствара сопствену Поетику Хоће песник да не сања а снови сами долазе У њима Они шапућу му на уво Па нека буде по вољи божијој Да се не забораве Велики мудри вешти градитељи Хоће песник да буде самосвојан А природа полази од искона Путује издалека И никад сама не походи усамљене Хоће песник да буде сасвим сам Док плете свој лирски венац А добро зна да му је оркестар Пред вратима 7.4.2003.

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

МИЛОРАД КАЛЕЗИЋ ПРАЗНИК

Ако ноћaс дођем к теби, у постељу, Којa неће свете речи дa рaзуме, Свући ћу ти усaмљеност, од снa бељу, Похaрaти и aрове и подруме. Вриском ћу ти изaзвaти беле груди, И околнa врелa брдa, млечи пунa; Нaтерaћу месечину дa полуди, Кaд те спaзи без хaљинa од лискунa. Ако ноћaс дођем к теби, пун пожуде, Поцепaћу све зaсторе у дубрaви; Сви ће стaти дa се диве, дa се чуде, Кaд сaзнaју дa нaс двоје песму слaви. Узaлуду гaсиш светлa, пaлиш ноћи, Кроз свa ждрелa твоје коже јa ћу проћи.

(1936-2006)

ЗЛАТА НЕШИЋ

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

ЖУТА КУЋА - сан – 1

Опростите, први пут сам у Вашем граду. Необично је леп и чист, али можете ли ми помоћи. Тражим кућу, малу кућу, то је једина жута кућа у Сеновитој алеји иза Трга именованих сенки. Мој пријатељ ми је писао да га потражим ту (ако ми буде потребан). Можда би желео да зна, да му је пре неколико година умрла мајка дозивајући га. Затим му се разболео син и замолио ме да му пренесем позив, да дође. Ако га не нађем да му оставим писмо у коме га схватају... Не љуте се...

(1956-2012)

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II 2

У Сеновитој алеји иза Трга именованих сенки постоји кућа жута (уклета). Чији је сноп светлости који се пробија кроз крошње, и ко до ње стигне нестаје у њој. То је кућа уклета, нико у њу не улази. 3

Можда, али идите... право само право. У близини чућете песму, не људи не птице не деце, само песму. Понекад пред кишу кућа се не види. Станите и сачекајте. Појавиће се.

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

Нисам нашла кућу. Већ дуго седим у Сеновитој алеји и окрећем помало згужвано писмо, отварајући га несвесно. У њему нацртана жута кућа са једним вратима и једним прозором. Утом се облаци повукоше и појави се жута кућа као на цртежу. Дозивам. Пријатељ се не одазива. Кућа пева. Можда ме не чује (због песме). Превалила сам толики пут. Било би сада бесмислено одустати. Мислим како ли изгледа унутра? Улазим... Нестајем...

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

ДРАГАН ЖИГИЋ

ПУТОВАЊЕ СА ТИЈАНОМ Моје путовање са Тијаном Остало је недовршено У возу за Сарајево 1958. Свуноћ сам јој читао Моје песме у рукопису Она је хтела љубав Умивени сунцем Лутали смо Башчаршијом Уз шапат Миљацке Љубили се и сликали На Принциповом мосту У три и пет поподне Села је у воз за Хаџиће И отпутовала у сећање Из будућности Кад смо се касније срели У једном великом граду Са трагом времена И црним облаком на челу Били смо странци

(1935-2009)

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

Љубави моја (нестварна) У нашем црвеном Кавезу Пробудише се звери Одроном зла Заустављени возови За Сарајево више не иду Сумануто време (невреме) По ратним колосецима Расуло браћу и пријатеље Сам и затрављен Стојим на пустом перону Без икаквог изгледа Да се моје путовање Са Тијаном настави И једном доврши... 1958-1997.

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

ДУШАН ВОЈИНОВИЋ УГАШЕНО ЈУТРО

(1952-2009)

Песнику Милораду Калезићу (1936-2006)

Открио је огањ у камену, запалио ватру у грудима, горео у пламену, златна жица у свитање откривена, златним словима извезена песма јутрима. Јерихонске трубе одсвирале су шести круг, Освојена је тврђава, пут је утро узан, грбав, дуг... до сазвежђа Лава, угасило се јутро, у камену ране, к’о буктиње гope песме срцем испеване.

СНЕЖАНА ПЕРОВИЋ

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

ПЕСМА ,,Наша је љубав

проста као песма”

Тагора

Мили, шта си ставио на дланове, на прсте вретенасте, кад се повијам попут травке од твојих додира...

(1954-2005)

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

АНТОН ТРКУЉА ТАВАНСКИ

(1941-2012)

ДОН АНТОНИО

(одломак из поеме)

Као петопарце раситњавао сам дане Деценијама пио линцуру и рум без чаја Волеле ме жене – љубави одане И никада се нисам оженио до краја Ампутирао сам кајање са обадве стране Псујем за памћења и када не певам претећи Таванске клетве моје су невидљиве ране Са чашом рецитујем увек стојећи Позајмљивао сам лице од Франкенштајна Бајрон ми у сну често нешто звоца Ћутња ће убити заувек моју тајну Као вампира са два коца Дон Антонио имао је много дона Упознао је cpeћy без иметка На његовим вратима бдила су звона Осуђена да звоне пре свршетка

СЛОБОДАН М. ЛАЗИЋ

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II (1942-2005)

ДИВНА ГЛУПАЧА Рекла ми је да тако даље не иде. Хтела је да се исповеди људима око себе, Да им ода колико сам себичан и зао, Да ме јавно осрамоти. То нисам могао допустити. Показао сам ко је газда. Сада може да урличе колико хоће, Нико је, сем мене, неће чути. Ишчупао сам јој језик, Пререзао грло, Здробио срце. Ни да шапуће више не може. Када је видела колико сам јак и немилосрдан Пристала је да буде моја сенка, Та дивна глупача, Моја самоћа.

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

МИЛИЈАНА КОМАТИНА ЖИВОТ НА МРТВОЈ СТРАЖИ Ја не волим Милијану Она није пјесник Она је чобаница Пуки надничар Непокорни слуга Њу земља води за руку Кроз временске непогоде На њеном лицу Љубав кроти мржње Бол ућуткује радост Ја не волим Милијану Ни њено камење не волим Што упија тишине Из гроба дјечије маште Њена сјећања У зубима носе мач истине Од немила до недрага Њену је љепоту њен живот Изгубио на коцки Она није птица за ловачке изазове Она је планина Нагнута над огњиштем Старица са епским осмијехом На pacпeћy родословља и родољубља

(1930-2006)

ЗОРАН МАОДУШ

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

ЗНАК ПИТАЊА Сломљена чаша, у руци стакло пијана песма сред касног сата, у углу човек, само за пакло продаје рођену мајку и брата. Излази дим и у ноћ пада, к’о крв из старе ране тече, коју дању зацели нада, а сече очај чим падне вече. И пршти песма у малој кафани, па јекне тресак флаше по поду, ех, што песма уме срце да рани – ни ножеви тако страшно не боду! А ноћ тече – к’о вино снена – чини се да јој и нема краја, кад гле одједном, зора румена и почиње дан белином да осваја. Вирим кроз рупе срца распуклог до болом и тугом киданог сећања, у дну живота – од очаја умуклог видим вечни спомен – ,,Знак питања”.

(1948-2011)

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

ГОРДАНА ТОМИЋ РАДОЈЕВИЋ ОД ТЕБЕ ДО МЕНЕ Од тебе до мене Ј’д’н бунар т’ман и дубок Hoћ уфатила пипка голема П’ на очи с’н не пада Од тебе до мене Пут ископаше Ко бесни коњи Довукоше облаци пуни с’с кишу Слунце отераше из нас У кaл голем би да га удавив Да ни ник’д не с’мне Од тебе до меке големо чекање

(1942-2001)

СЛАВЕНКА ГЕМОВИЋ ТРАГ Смирујеш немире Записујеш речи да не би заборавио живиш сам без жеља и без снова затвараш очи пред светлошћу у речи се претвараш огледаш се у огледалу не препознајеш се траг си оставио таман у кругу живљења а хтео си да будеш срећан

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II (1947-2015)

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

ПЕТАР ПЕРО ПОПОВ

(1940-2014)

ОПИЈАО САМ СЕ СА СОКРАТОМ Опијао сам се са Сократом на Атинским гозбама док су га оптуживали да квари омладину и не верује у богове у које они верују његове проповеди о етици слушао сам ноћима јер он практично није ни спавао Опијао сам се са Сократом у подножју Олимпа под будним оком богова и силника док су голи атлетичари побеђивали на Олимпијадама док су Хетере храбро и опуштено нудиле своје услуге док су песници певали по трговима а Платон туговао у својој Академији док су се водили суманути ратови по 27 година док је поносни и присебни Диоген замолио владара да му се склони са сунца био у свом блиставом комфору био у бурету Опијао сам се са Сократом пре и после суђења и пре оне ноћи када је попио отров од кукуте нико више од њега није могао да попије а остане трезан нико није пре њега рекао да зна да не зна нико храбрији и нико умнији нико оданији у древној Хелади Опијао сам се са Сократом и волео афродизијак – зоре најлепше мамурлуке који се могу замислити нисмо се трезнили тих дана у Атини а причали смо о Филозофији

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

често ме молио да му говорим поезију /лажу они што тврде да је није волео/ сулуде судије Атинске миленијумску срамоту учинише ВЕКОВНО ЛУДИЛО ВЛАСТИ ТРАЈЕ И ДАНАС СОКРАТЕ ПРИЈАТЕЉУ Видим Твоју лагану обућу слушам Твој лагани ход Твој сигурни корак када си кренуо према тамници Твоје очи које су дубоко продирале у човека ,,немој да се трезниш ових дана” рекао си ми ,,све остало нема значаја, видећеш” Љубим Ти ум Учитељу и пријатељу љубим све речи које си изговорио љубим винске ноћи које сам провео са Тобом сва тиркизна сванућа винопијо и естето – етичару хероју за све светове обећавам Ти да ћемо се поново срести и нећемо се више трезнити Критон и ја испоштоваћемо Твоју жељу жртвоваћемо петла Асклепију Дижем чашу за лепоту и склад звезда и људске душе за склад свих светова без табуа и гравитације за бездимензионалне Светове СОКРАТЕ НЕНАДОКНАДИВИ ПРИЈАТЕЉУ.

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

БЛАГОЈЕ КОЈИЋ

(1923-1981)

НА МОСТУ

(одломак из приче)

А није да тај човечуљак (то ,,парче од човека” – како смо радије говорили за њега) није умео да приповеда, чак страсно и мераклијски да приповеда као да је ту вештину савладао још много пре него што ће се родити; као да је, зanраво, рупио у овај свет с готовим речником а не – по обичају – с дреком ка уснама, што ћe му – према мишљењу осталих смећара, отворених увек за шеретске закључке – умногоме помоћи да из прве схвати све о овом гуравом животу и да чак с извесном мудрачком мирноћом прихвати његова уздарја онаква каква ћe му и припасти; као што му је, вероватно, исто то користило да – провлачећи се спретно између његових жрвњева, попут заосталог пшеничног зрна у воденици – остане до краја овакав какав је а не друкчији: у ствари, ведра духа и у свако доба оран за шалу и разговор. Увлачећи у себе дубоким удасима дим из луле – начињене од отпадака са сметлишта комбинацијом бакелитског, закривљеног струјног прикључка за аутомобилске ,,свећице” и оног дужег, цевастoг дела хемијске оловке, спљоштене ка оном крају који залази међу усне – и с посебним, рекло би се, сладoстрасним уживањем пратећи оком димне колутове, што су као из димника какве сићушне локомотиве надирали из његових у слово ,,О” скупљених усана, градећи ваздушасту спиралу левкастог облика и сиво-плаве боје Гргеч је овом приликом, отегнутим и нешто пригушеним гласом описивао начин на који је дошло до тога да се он и

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

Ром Караром упознају и затим придруже чепркарској дружини, што ћy вам, наравно, својим језиком препричати. Ром Караром је ишао корак испред мене и његова помало незграпна фигура јасно се истицала на узвишици пред мостом. Имао је на себи кратак кожни капут низ којег су се цурком сливале капи заостале од малопређашње ледене кише што је, као изнебуха, бризнула с неба па наједном, као да је неко посекао, престала уступајући пространсгво варљивим одблесцима јануарског сунца. Ваљда зато што је знао за ту варљивосг, Караром притеже јаче вунени шал око врата, заби руке у косе џепове и рече: ,,Гадно времиште!”. Затим ме сачека, ухвати корак са мном и продужи да говори: ,,Стварно, човеку просто да стане памет од свега тога! Некада се у ово време санкама прелазило преко, а види сада...” Заиста, дубоко доле река је лењо теглила своје незграпно жућкасто тело, набирајући се по површини као кишна глисга у покрету. На самој средини пловило је јато галебова у правоугаоном поретку, па се чинило да то реком клизи какав треперави ћилим чије сивкастобеле шаре мењају свакога часа облике и положај, као вез под руком спретне и даровите везиље. У једном тренутку чудна шареница налети на кљун пароброда, расцепи се и у метежу прхну над површином, тако да Ром уздахну гласно и разочарано: ,,Ето ти, никад ништа да се докрајчи поштено!”. Затим се нагну ближе, као да оно даље жели у поверењу, на ухо да ми саопшти: ,,Гледаш тако, упиње се човек, подешава и сматра: још само ово, ова ситница само па... А оно – искрсне нешто непредвиђено и – пуф! Све се поквари...”.

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

Било је то искрено, толико искрено и непосредно речено да не одолех, те га – први пут откако смо се упознали и кренули заједно – погледах отворено у лице. Учини ми се да то створење нема очи, већ само две сиве дупље испуњене тугом и празнином. Међутим, Караром је причао даље: ,,А тамо где сам био запослен, радили и кројили планове, гломазне планове неке... Кад, испаде да смо у губитку! Како – Бог свети зна? И онда – дај, отпуштај једног по једног...” ,,Хм”, оте ми се и нехотице. ,,Сад, ево, обијам прагoве...” Под мостом, на прузи што се попут огромне лествице истeгла преко безброј букових прагова у недоглед писну маневарка и обви нас димом до појаса. Стварно, човек никада није сигуран...”, почех раскрављен мало сличношћу нашег положаја, али ме безвољност – која, ме беше сколила после неколико узалудних покушаја да нађем запослење – натера да се предомислим и ућутим. С ону страну реке, из крошњи оголелог дрвећа прхну јато врабаца и цео простор испуни несносном писком. Ром хукну и сав се расплину у својим широким облинама. ,,Ех”, уздахну он тегобно. ,,Веруј, пошао сам, ето, с тобом према бродоградилишту да и тамо окушам cpeћy, али бих после свега најрадије легао овде, насред моста, па како ми буде...” Истог тренутка мост поче осетно да подрхгава, као да се нешто постeпено ломи у ослонцима на она два стуба под њиме. А онда заурлаше аутомобилске сирене. Караром се први осврте и опази да је саобраћај на мосту потпуно укочен. Ускоро и мени би јасно да се све то догађа због аутомобила који се налазио на свега неколико корачаја од нас и чији је возач, сав знојав и разбарушен, узалуд покушавао да га гурањем

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

сам покрене. Ром ме погледа кратко и у том погледу јасно се видела његова чврста одлука да нешто учини. У три корака створи се он крај возила – виновника, пун оне предузимљивости својствене људима који кроз живот опстају благодарећи само снази и умешности сопствених руку. ,,Хеј, пријатељу!” довикну он шоферу. ,,Пали ли тај твој мотор?” ,,Пали”, одroвори шофер задихано. ,,Треба само погурати јаче.” ,,Седи онда за управљач и терај. А ти”, обрати се затим мени, ,,прихвати мало за други крај.” Међутим први покушај није уродио плодом и аутомобил већ после неколико пређених метара стаде као укопан. Караром се усправи и почеша збуњено иза уха. ,,Ето”, рече ширећи руке незграпно, ,,упалио и одмах угасио...” Слегнух раменима: ,,И шта сад?” ,,Како шта?”, љутну се он. ,,Нећемо, ваљда, оставити човека у невољи!” И само мало потом аутомобил рикну мотором, па полете као ђуле кад се откине од топовске цеви, губећи се све брже иза магленог вела што се пространством сунчевих зракова, као једро, извио над водом. Ром махну руком за њиме, отресе прашину с рамена којим је гурао возило па ме погледа с изненадном ведрином на лицу. ,,Па, друшкане”, рече показујући ми прстом низ обалу, ,,бродоградилиште је, ено, на видику. А тамо, иза њега лежи градско сметлиште. Оно нам не гине...” И крену опет испред мене.

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

МИЛОШ МИЋИЋ

ФРЕСКА ЦРКВЕ АРИЉСКЕ Зорану Р. Ковачевићу

Заустављена у вечности, уз два краља, девера и мужа, кроз векове ка светлости Кателина руке пружа... Тајанствено ко панонске магле искри њено племенито лице; и уздиже понос Немањића, урођена отменост краљице. Часни старци од Ларисе васкрснуше из земнога праха; пред олтаром поклони се мајка Јања из Старога Влаха. Вучјом стазом са Рзава праћен гласом будне, ноћне птице, Ахилију стиже монах Сава да освешта воде Моравице. На Андријевдан 1995.

(1931-1998)

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

ВУК БОРИЧИЋ ТИВРАНСКИ ТЕБИ ЗА ЉУБАВ Чемериком Те зовем радости Слад тражим из пора Твојих Моћан будем дарован Тобом Звјездама у инат Теби припадам

Зовем Те кумријом нубијском Брижни чувару треперења душе Љубавна топлина оком забриди Чежња је блиска брзини свјетлости Грјешним поданством припадам Душа пита великог Рубенса Да л’ би завршио на његовом платну Као Данијел међу лавовима Ил' на страшном суду Теби за љубав

(1926-2010)

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

ВЕСЕЛИН ЈОВАНОВИЋ ЈОЛЕ НЕКА БУДЕ БОРБА НЕПРЕСТАНА

Његош

Тамне ноћи освит не долази Ноћ се боји сутрашњега дана Крв отиче низ Лаб и Ситницу Нека буде борба непрестана.

Мртав песник српству поручује Израњаван од косовских рана За опстанак где смо исклијали Нека буде борба непрестана.

Мртво тело душа сахрањује Цели живот витешка одбрана Деветнаест на небу сулудих Нека буде борба непрестана.

Сила правди очи завезала Ракетама Србија орана Аманет се мора поштовати

Нека буде борба непрестана.

Скуп убица усред Вашингтона Над њим јато врана и гаврана Бог у рату стално са сотоном Нека буде борба непрестана.

Рањен Србин слободу прославља У руци му маслинова грана На њој Његош мисли печатио: Нека буде борба непрестана.

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

ШТЕФАНИЈА САША КОБУЛА ПОДЗВУЧНИ СМЕХ Чаробњак размахује плаштом у рог космоса. Обилази звездарев кљун, опхођује светове – д е с н и ц о м. Паперје пустог ветра све гласније слути одашиљач. Подзвучни смех Широка пена у стењу, – Упалио је северац свећу Себи за живота!

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

МИЛИЦА ИЛИЋ ТАТА МИ РЕЧЕ

Синоћ рече мени тата: – Донеће ти рода брата! – Мене мисли да превари, Ја знам како стоје ствари. – Нема везе рода, тата, – Мама ће ми родит’ брата.

ТИХОМИР ЂОКИЋ

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

ПОРТРЕТ ЖЕНЕ У РЕДУ ЗА МЛЕКО Стоји испред мене Око педесет година Средњег раста Мало пуначка Дивна, уредна, седа коса Бео тен Лице скоро без бора Црне светлуцаве очи Извучене полусиве обрве Црвене меке усне Благ и интилигентан поглед Смиреност у разговору И пуловер из Сирогојна Гледам је а она и не слути Да пишем о њој На руци ни прстен ни бурма Удовица или никад удата Ко зна питам се Да ли је срећна Јер усамљен човек Је увек у лошем друштву

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

ПРЕД ОГЛЕДАЛОМ

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

АЛЕКСАНДРА АНТИЋ

НА ОБАЛИ СУНЦА Пред сликама Хоакина Сороље

Одраз – Да сам његову аутобиографију ја написала, на почетку би стајало: срџба и немоћ ударају по тастатури, светлост је с друге стране ако уопште постоји, само се једна зелена пруга пробија ка уцртаним словима и мојим прстима – њихово апсолутно кретање у кући огледала невидљиви заступник је, са места где је постављена камера, мени завештао. Самотни ритам ме прати, прсти му се преплићу изазивајући камерманову будност под оком ласерског снопа, дарујући смислом огледало, једино лице света које присваја назирући у одразу делиће лика, обликујући од њих присутно слово закона као залог свог незнатног постојања у мозаику тастатуре. Кроз пукотине одјека прсти му неуједначено провирују када га нечујни дамар с друге стране поведе ка блеску. Заиграју тад око писца незнани ликови света, а таласи притајене радости нестану у одразу кроз сваки, у неповрат упућен превој жубора. Свикао на траг оштрице, кроз тмину враћа прсте тастатури спирајући сласт са облутака непомичних знакова, повезујући речи у покриће, зурећи у стопе камермана. Невидљиво присуство изнова објављује добујући жестином по срцу, обрушавајући се ласерски и на моје срце, све до тренутка кад сам изложивши себе камермановој будности, на тастатуру спустила прсте и ја.

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

Само је она сила која пахуље претвара у кристалне кокоши што узносе краљичине санке до царства ледених огледала, могла из материног наручја на обали сунца истргнути гладно дете и обасјати га чежњом која ће му даровати звезду када на обзорју света буде окупио сав народ и када из најгушће црне колико и најпрозрачније беле у пастозним наносима боје на његовим сликама буде исијавала светлост. Под сјајем ока васкрслих висина, дечак је креснице недогледног морског хоризонта и сунчане обале упијао ослушкујући сенке немира, бивајући господар њихових обриса од самог сванућа, сустижући промицање последњег светла до смираја. Заклањајући од јаре разиграни дах најмлађих, излажући сунцу поход снажнијих, хранитељке су над покрет потомства надносиле своју сенку – њено земаљско обиље у одразу слободе управљања светом било је исто што и сјај васкрсле висине, у чијем је меком загрљају на обали чежње Хоакин тонуо у сан. Наслеђе земље – Повијају се над белином стена крошње борова, ветру одолевају жарки набори увезаних марама, из буре времена ступа на обалу сунца волујска снага запреге пуне улова. Обриси царства наткриљују тајну поверену нежној девојчици у скровитом кутку пешчаног жала, брод са једрима од папира, поринут ка заталасаним дубинама под неспутаним блеском поднева, израста у блиставог белца, упловљава у луку. Ка светлости која трепери у игри сунца и мора свако се дете отискује из наручја колевке и спокојно јој се враћа, само се мала група осујећених, завештана господину у црној хаљи, стопу по стопу, с бескрајном молитвом на уснама, примиче Осојна увала

–

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

делићу света у којем тело, без бола, упловљава у пределе сновиђења. Шапат молитве на обали чежње чује црноризац, отац је и мајка, вера и нада, наручје благослова. Јутарње крштење нераздвојних благосиља и Хоакин, бреме бола не осећа хрлећи ка таласима, у њему се тајна чаури док вештачке ослонце додирује, прихвата и спушта на влажни песак знајући да ће их први подигнути кад се дрво снагом сунца испуни, дароваће их пријатељу чија га патња тад пече. Бежи од ње у скровити кутак пешчаног жала, склања се од лица таме која се на њега сручила када је на дрвеним ослонцима први пут закорачио као на сопственим ногама и у познатој издуженој сенци постојања осетио на обали сунца немилосрдну снагу света пре снаге заборава. Немоћно да у шапату палминог грозда и мирису бора заоре бразду подвига, крхко тело ближњег залог је чежње и светости бола који рађа ходочасника. Из јаросне објаве свог времена древног као жар истине, Хоакин ослобађа напета једра заједничке сенке славећи у пламену пастозних наноса боје неприкосновеност освојене радости. Лице – Да сам његову аутобиографију ја написала, на крају би стајало: кад сам мозаику тастатуре окренуо леђа, зрак ласерске светлости пробио се кроз сопствени одраз и врата на кући огледала су се отворила.

АНА ГРАМ ИМА Има једно парче неба које не жуља принцезе ни кад залутала деца измрве зелена зрна снова под мадраце облака Има једна стаза која се укрштава и крсти са свим звезданим верама и вере се до невере уз џиновске стабљике и низ патуљасте загрижаје јабука што миришу на живот Има једно огледало што није злоба у рукама вештица јер очарава беле зечеве из шешира и рупозвирне чаробњаке Има једно небо Има једна стаза Има један живот Има једно МИ

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II КЛЕПСИДРА Јутро. Дан. Вече. Капљу сећања у причу која тече. Пуне се трагови узалудног бежања од јуче до сутра. Пролазе возови од сумрака до јутра натоварени пепелом на шинама подсвести. Корачаш као сенка по невидљивој спирали. Тек на крају пута, у центру свега себе ћеш срести.

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

БЕАТРИСА Д. СТОШИЋ ЦИЉ Завежеш чвор, укотвиш чамац, судбини његовој оставиш га, затим у воду скочиш, и пустиш да те струје носе... Свака се река негде улива, стићи ћеш, о, стићи ћеш на циљ. Чак и понорница тамо где припадаш понире те. Или као грумен соли у води растворен део Океана постајеш. Чвор. Са чамца скок. У матици речној до циља кап.

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II ПЛОДОВИ Кад проговорим из мојих речи никнуће дрво у пролеће бехар дароваће с јесени плодове дозреле а ја ћу бити корен... Кад проговорим плодовима дозрелим нечија гладна душа нахраниће се, гранчицу можда откинути, понети... а ја ћу бити корен... До тада, семенка ћутљива с ветром путујем, говор учим сила небеских и земаљских... до одредишта путујем до црне колевке.

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

БОРИВОЈЕ ЖИВАЉЕВИЋ УМРЛО СЕЛО Угашена ватра на огњишту охлађен је пепео, угљевље. На вратима резе и катанци, из дувара испало камење.

На прозоре склопљени шалони празне куће и сокак без света. Маховина прекрила балконе, верно пашче по дворишту шета. Редом празне остале су куће у оџаке гаврани се гнезде. Не засија светло на окнима само с неба трепераве звезде. Око кућа сломљене ограде празне зврје штале и обори. Гробови су шибљем покривени само поток још лепше жубори. Дрвеће је раширило гране а ливаде цветне, шареније. Туга стиска срце помахнита као добош у грудима бије. Жал за селом које се угаси носталгија гуши и раздире. Нема мајке да рашири руке џаба поглед у врата упире.

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II ЉУБАВ ИЗ ОКА Пресекло ме једно плаво око, застало је срце у свом раду, увукло се под кожу дубоко кренуо сам ка моралном паду. Сломиће ме, живот ће ми узет то пространство из њених очију. Плаве очи у срцу сам скрио да их чувам као амајлију. Због њенога, мазнога, погледа те раскоши што у њему видим, на крилима љубавним сад летим, поносан сам, ничег се не стидим. Молим Бога, молим драге свеце да удесе лепу прилику и време пред олтаром да пољубим очи, плаве очи тад већ моје жене.

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

БРАТИСЛАВ ТОДОРОВИЋ ЛУСТЕР

Лустер у соби, сведок времена, говори тихо и упозорава... Купио сам га оног дана, када је убијен премијер. Гласник који ми је то саопштио, није више жив. Град у коме се то збило, одавно више није мој. Судбина која је тада одређена, још увек трепери у ваздуху. Неизвесност и даље влада, док гледам у сведока, лустер са три сијалице, које одавно нема ко да укључи.

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II У 16 И 55, АУТОБУСОМ 45 Из мемљивог и изнајмљеног стана, извлачим се као странац и журим да ухватим аутобус 45, што у 16 и 55 полази до блока. У аутобусу тужни људи, неодређених лица, безживотних погледа у празно, гурају своја нагрђена тела у гомилу лажних оптимиста. Стварамо илузију од које сам сит и уморан у 16 и 55 полазим аутобусом 45. Кроз прозорско стакло посматрам оронуле фасаде, сивило околине, надајући, да се нешто деси, лепо и окрепљујуће, у овом суморном дану. На станици, аутобус узима младе девојке у себе, гужва их у маси тела, о како бих ја то чинио уместо њега, али ђавола. У 16 и 55 аутобус већ давно пошао, на пола пута је до блока 45. Досада их изводи испред студењака, ја настављам с њима у мислима, аутобусом 45, ка послу, пребирајући у рукама гомилу заваравања, замишљеног погледа кроз прозор у плаве увојке лепотице.

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

БУДИМИР СТЕФАНОВИЋ ОБЛИК

Не виде сви исто кад склопе очи, а тајна је у проливеном вину преко прљавог стола, у агонији и привиђењима које се безубо цере око ауре у недовршеном и недодирљивом (јер ништа се никада не довршава) у оних неколико грама душе што ћути до ослобађања, само се назире облик поломљене чаше, згажене шкољке на песку, празне пужеве кућице, заборављеног погледа у црно белом негативу, разбацаних стихова на згужваним папирима, нада у покушај васкрсења свемогућег који широко грли васељену док око њега клече грешници а вино се излива из пехара и цури као крв по земљи, подсећа на облик људског лица, без косе, браде и очију, а ја пијем то исто вино и жмурим пред илузијом немогућег. Гледајући у непрегледну даљину до бестрага и назад. Јер не виде сви исто кад склопе очи.

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II СТРМИНА I

Балони, лампиони и прскалице. Трубачи, ватромет и петарде. Музика и смех. (Дођи испод стола, пијани су...

дођи у сенку да ти покидам дугмад и груди љубим...) А шта ће бити када све прође, тама, само црна тама... II

Стојим на почетку стрме улице, јутро је и киша пада, и као да сам стабло одувек не дотиче ме се стварност, чему, сам сам човек а киша и даље пада. III

Привиђа ми се, ослушкујем невидљиво, љубави се смејете, је ли! Љубав нам не дозвољавате, а ми смо од ње саздани, из њене утробе поникли, из фетуса, пренели је дахом на сопствена чеда, разазнајете ли постоји ли бог,

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

А шта ће бити после погреба, тама, само црна тама... IV

Колико дуго овде станујем, нишаним ли сопствене стопе изнова, омамљен сам... Сунце ми је спржило јагодице на образима, клецају окоштала колена, док планета лудује будан сам. Да видим шта ће се десити кад падне тама, само црна тама...

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

ВАСА РАДОВАНОВИЋ

СОНЕТ О ПРОЛАЗНОСТИ Пролазе дани кроз моју собу Ко мрави када крену у шетњу Већ окрзали гардеробу Прво пролећну, затим летњу Јесења лаганим корацима Гази до свога одредишта Док ја обгрљен песмом и снима Не примећујем, готово, ништа Пролазе дани, тихо, без помпи Уредно, складно, у колони Ни бат чизама ни клепет кломпи Ни шапат ветра да зазвони Пролазе дани кроз моју собу Већ окрзали гардеробу

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

СНЕЖНИ СОНЕТ Слушам како дишеш звонким струном струне Узверио бих се у груд Твојих груди Ноћас бих Те радо повео у шуме Ја да будем јелен, Ти кошута буди Усред снежне шуме Трнова Ружице Тамо где не кроче ни звери ни људи Међ’ Твоја бих недра убраздио лице Својом Те љубављу бранио од студи И не би могао нама нико ништа Ја планински јелен, Ти кошута, црна Столетна стабла би прскала од мраза Ја бих се грејао с` два Твоја ватришта Узрнио бих се међ` та нежна зрна И употочио врх Твога образа

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

ВЕСНА КЕРЕЧКИ ШАРАЦ НЕ ВЕРУЈЕМ БРОДОВИМА Не верујем бродовима ни кад месец знају да надмудре и нестану у правцу незнаном ни луке им траг не слуте камен и суза сједине се лако бол надживи своје кошчате руке не верујем бродовима ни путевима бесконачности свет обиђу а не знају да све је кругу налик и делу плаветне путање и да су им дубине и тмине љубав и сав свет што настану и умину само тачка што спаја небо и земљу

ИМА ТЕ У ЧЕКАЊУ Знам да те има у недрима у белој пени таласа силазиш са гора на длану звезде ми приносиш чувам те мирна као ноћ спокоја што спушта се тихо низ крошње небеске две стазе воде нас ка ружичастом свитању једном време тече низ улице сремске другом прапорци звече и празник ми доносе ти ни не слутуш колико има те у чекању...

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

ГОРДАНА СИМЕУНОВИЋ СТРЕЛАЦ I

Лук у твојој руци се савија. Само тренутак је потребан да стрела полети. Не дозволи себи предомишљање. Иако си свестан да је то што чиниш лудост, и да ће много тога бити другачије кад стрела погоди свој циљ. Или, још горе – ако га не погоди. Дозволи себи тај страшни луксуз ризика. Постани стрелац без обзира на последице. Видећеш... Ти можеш да будеш јачи и од оног страшног у теби што мисли да си ти. II

Стрела је погодила свој циљ. И гле чуда, свака твоја стрела погађа. Стреле лете, мете се умножавају.

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

Мишице ти пуни квасац моћи. Клањају ти се и људи и звери. Мислиш... срце ти лавље расте. Шеташ плећима, а не примећујеш... Понекад с кајањем, потом равнодушан, тирански усхићен погађаш. Опијен, не примећујеш како трули твој први степеник. III

Мислиш... Без првог степеника је лако. Па прескачеш празнину. А у ту рупу што зјапи и у провaлију се претвара склонили су се и црви, и мрави, и људи. Па врви ко у кошници и прети зујем глади. Меда све мање, празнина све већа.

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II Када закорачиш... Пази. Прогутаће те сопствена глад. IV

Процес труљења је почео. Глад гута твоје степенике и кула твоје моћи нестаје. Гнев је све што је остало. Ти и свет који те је створио, и хранио те дивљењем и страхом гледате се са гађењем. Препознао си крај. Да ли ћеш се сетити снажног човека који оклева док одапиње стрелу, и своје необуздане жеље? Тако је морало.

ГОРДАНА ЋУЛИБРК КОРАЧАМ Корачам бескрај са мном путује даљине у мени обитавају стопама натапам пут стопе су моје урасле у асфалт корачам истим стазама вуче се трака мојих отисака мерим време корацима корачам ПЕСНИК Уклети песник на рубу стварности вечито ко жонглер на жици тескобом настањен обитава у процепу времена и простора

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II ПЕСМА Песма се у срцу зачиње у души оплемењује умом казује ОТИСАК Пођи по свету и пронађи отиске мојих босих стопла нека то буду знаци нацртај мапу тих отисака повежи тачке добићеш занимљиву слагалицу која има неслућену снагу БИЛА САМ Када дође последњи час знаћу да није било узалуд што сам сневала и тражила што сам дозивала светлост што сам била

ДАРИНКА МАРКОВИЋ

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

КАД БАДЕМИ ПРОЦВЕТАЈУ Кад бадеми процветају у рано пролеће, птице гласно запевају – око мене коло cpeћe. Златокрилци златокрили, медоносне вредне пчеле, око сунца венац свили, све ливаде оживеле. Долинама поскакује невидљива сенка нека, поток шумом бистри боје, у мору се купа река. Цвеће меко кô паперје, угостило у повечерје: рој свитаца лучоноша, јато птица водоноша. Небо плаво као ирис, удахнуло миомирис. На бадеме просу росу, освежи им белу косу.

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II УСПОМЕНЕ СРОЧЕНЕ У ПЕСМЕ Сви су моји отпловили бродом, с ветровима и сетом у души. Kyћa моја поддинарским сводом ливадама дитирамб певуши. Дани су ми дуги као река. Још миришем јабуке у цвату Још увек ме моја кућа чека, порушена у претходном рату. Прошлост живим само у сновима Две-три звезде на Динари зебу Kyћa моја лепа је без крова, храбро стоји и пркоси небу. Понела сам са брегова цветних успомене срочене у песме: Једно небо тренутака сетних, прву љубав покрај старе чесме.

ДРАГАНА ЈОВАНОВИЋ

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

КАЖИ МИ ТАЈНУ Кажи тајну где расту топлине погледа твојих Нећу је одати ником Венчаћу се тајно с тобом, занесењаком мојим несташним. Не брини... Семе благог осмеха са усана ти не могу украсти. Само знам, да топлином том у дане суморне могу душу згрејати. ЧЕКАЊЕ Чувам у ћошковима душе часове милине чежњом овенчане. Чекам, чекалица стара Час одласка тмине из ћошкова чежње недозреле.

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II МИЛОРАДУ Сакрих те у недра Да не озебеш млад Од ове зиме и студени Сад чекам јутра ведра Ал’ споро долазе у овај град Топао си и далек У мени. ЛЕПА МАХОВИНА Између асфалта и маховине Путеви се годинама двоуме Бреме прерано повило рамена Где ли је право уточиште Поднебље ово отровано Као у лавиринту заробљени Често маховину сањамо На асфалту – као на нишану смо.

ДРАГИЦА ГАШПАР

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

ЛУЧОНОША Зборе столећа из погледа збирају се пера у рукама лишава се дух сиромаштва Ти походиш сваки слог. Трајнији си од заставе речи су ти лучоноше смисао се умножава а немоћ се смрти чуди. У ћутању смо буна у реци тек смо узводни у ветру полен гласа преплављује разум одважношћу. О теби године гуслају у нама стаса запис твој. Ти спавај Вуче – дуг је наш лепотом наслеђа осветљен.

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II НАСЛЕЂЕ

За Животу Мишића

Мој деда по мајци смеши се на фотографији пркосећи непогодама. Синови и кћери му озарују будуће дане. Зањихан под небом Шумадије са поносом зборио о гудурама Албаније, храбро испијао горкост солунских збивања, дочаравао сунце са Крфа, што грејало је кости уморних ратника. Мој деда по мајци остатак година проводио са мирисом топлог хлеба откривајући радост живљења, са кошевима кукуруза што су у дан загледани. Од мог деде по мајци украла сам питомину, разум за неспоразуме, моћ за маштање и мудрост за праштање.

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

ДРАГИЦА КОРАЋ ИВАНОВИЋ СТВАРАН И ГРЕШАН Прошао си кроз време кроз мене. Распепелио, опрљио вене. Нестао си као дух. А стваран си. И леп. Леп као Аполон, нежан као Анђео. Био си, а ниси. Стваран си. И грешан.

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II ДОЗРЕО ЈЕ ЧАС Кишу чешљам капи да разбијем, дугу да породим. Месец будим облаке да смекшам, кáмен оклоп магле ђоном да разбијем. Слова грлим, (отечена, изиграна), у воду их сејем, да чврсну, да плове до ушћа жичаног. Небески брат и ја дозрео час косимо. Снопље је отежало, време је да сване!

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

ДРАЖЕН ЈАНКОВИЋ ДРАЛЕ РАТ ЈЕ СУРОВОСТ

Рат је суровост пуно насиља нема шансе да неко победи Рат није шала не заборавља се никад пуно мртвих збегови колоне избеглих невољника По брдима лутају тенкови и збегови У рукама четкица за зубе молбе визе пасоши слике из детињства мирис освете и хуманитарне помоћи Оно што се зове рат не желим ником да се догоди ни теби ни мени ни никоме другоме Рат је суровост нема му краја не желим ником да буде јава рат је киша пројектила као пљусак колоне исцрпљених бомбардовање возова Оно што се зове рат не желим ником да се деси ни мени ни теби ни никоме другом.

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II ПОШТА Пошта је стигла касно одговор непримерен два су лица остала на танкој жици Један xoћe кратко јасно опиши свој живот чему води луда храброст зашто ти је идеал важност Други се сагнуо и рече мој живот је мој проблем хеј дечко шта је ту твој интерес која количина монете Да ли је важан мој дар за промену колико има разлога за то додај твоју цифру Бирај речи човече зар не видиш колико је сати у чему је онда тај проблем зашто избегаваш одговор Зар ишта још да се дода одговор непримерен два су лица остала на танкој жици.

ЂОКО НОНКОВИЋ

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

ЗАВИЧАЈ У селу моме Жагровићу код Книна, некад се из бачве пило вино! Ракија точила на литре, а пршута каква је тек била, у селу моме Жагровићу код Книна. Највише ми сада фали: Дулац, Рајко, Перо, Бобо, Нине, другови ми од ногу мали, завичај који умине. У селу моме Жагровићу, код Книна, некад се љубило по месечини у виноградима, и градили се бродови за срећу, у селу моме Жагровићу. А данас, недељно јутро у Београду, ракију и кафу пијем сам уз сету, кушам потајну наду, мада одговор унапред знам.

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II САН ИЛИ ЈАВА Промичу дани један по један, отегли се у дуги ред, ниједан спомена вредан, и мишљах све тако у безизглед. А онда ти се деси. Прекрасна као Уна ријека, од чије љепоте се маме уздаси, једна једина, само таква од памтивјека. Сад ми више важно није да ли је киша, сунце или сњежи, сада ми сваки дамар тобом бије, душу ми тако нико не разњежи. Када је ноћ, а када је дан? Када се бдије, а када спава? И не знам више да ли си сан, или ми се само чини да си јава.

ЗОРИЦА КРСТОВИЋ

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

ИСИДОРА Исидора је волела зиму као што је волела Норвешку тајанствена свитања несхваћена непролазна изнад свих ствари изван времена. Исидора је живела у овом граду у којем понекад погледам њену невелику плочу урезано име стамено као бескрај као речити мук чини се као колос израста из камена осликава посебност у погледу пролазника. Исидора је волела рафинирани укус песника наспрам неспретних површинских налета путовања непозната неистражене песме сазвучја небеског склада стојећи сама на видику вечности учила ме да поштујем белину папира

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II да знам мисли халуцогених заноса песника. Исидора је волела туге у очима бледе бистрине даљина у морима негде на крају моје улице на крају овог града на крају свих крајева стрепим док сањам немире овај чудесни дар овај страствени грч који осећам под прстима овај неиздржљиви моменат Исидора је волела мене...

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

САМОУБИСТВО КОЛЕКТИВНОГ НЕСВЕСНОГ Утопиш се у испразност нерешених година отапања прелети се време потписаних издаја. Игра окована поразима на капуту истрошена прича постаје себи ругалица. Моје дете не спава у овој земљи више. Биће још сунца и још ће се дисати узаврео ваздух један. Самоубиство колективног несвесног. Од лажи забележена историја. Не познајем јој лимит. Када будеш потписивао своју причу замисли да мене тамо буде мало више. Замисли. Научи да ђаволу бојиш рогове међу деформисаним лешинама. Ја сам одавно извојевала осећај да не постоје. Не може се убити жеља за лепотом. Београд, 21.11.2015.године

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

ЗОРИЦА МИЛОСАВЉЕВИЋ ЗОРА НЕГДЕ ЈЕ ЗАПИСАНО ВРЕМЕ ОДЛАСКА „Када човеку мајка оде, ма кад да се то догоди, онда више није дете, онда остаје некако сам, свој и сам."

Огњенка Милићевић

Мајка је била ватра жива. Сада само слаби трептај душе, утуљено светло пред одлазак у неки предео необухватан. Уморна од брига и година, Бога молила да заспи и да се не пробуди, да је свесно сучељавање са крајем мимоиђе. У часу муклом јаукну изненада као да тајну откри и обзнани. „Убодоше ме виле у срце, умрећу, умрећу.” Затворене очи, хладан зној на челу. Стишавају се откуцаји срца, ископнила, гаси се полако. Одлази, удаљава се, увире. Можда иде у сусрет неком сванућу. Или ћe је прекрити густа помрчина. Да ли пролази кроз дане минуле и познате крајолике? Ceћa ли се драгих лица? Са криком страха и непребола у грудима, држим је за руку.

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

У часу неисказивом одлазеће топлине додира, наслућујем или откривам: пред безданом невида и безгласа утехе нема, човек је ипак сам. Мајка више није ту. Угасила се, усахнула, клонула јој глава. Палим воштаницу да јој пут осветли. Минула ноћ у којој се вечност проживи. Освануло јутро жалости и тугованке. Растанак боли и гyбитак велики боли, јер више никог нема на свету да тако одано и безусловно воли. ***

Када процветају зумбули и лале, мајка озарена окопава леје, окопава јагоде и винову лозу. Можда ћe и овог пролећа када сунце сине да јој замирише башта из неке модре даљине. Мајка је умрла на Ваведење, четвртог децембра 2010. у 9 и 45

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

ЗЛАТКО СТОЈКОВИЋ ОТАЏБИНА

Све су Мораве текле у исто време Земља је ношена ка ушћу Границе бивале све мање А народ је сањао велики свет Замонашени у мислима времена Плутали су морем Разапетом љубави У глечеру ледника заточеној Топе је снегови Ефектом сунчеве баште И остављају је разголићену На пучини мереној једноумљем У срцу ношена Остаје вечита чежња За остављеним пределима Задојеним првим мајчиним млеком Границе испране Реком туге за далеком домовином Неоствареном дечачком љубави Сагорелој у пламену рата

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

ВЕЧИТА ТАЈНА Једној непознатој дадоше име икс Кад спознаше да постоји друга и он Формулом када створише микс Дадоше њему име ипсилон Кренуше тако у нови ред Мислима мудраца земаљског род Спознаше нову и назваше зед Закона васионе открише код И све се тако у круг окреће Душа слободи доброту даје Открива просторе свевидеће Тајну љубави лепотом препознаје

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

ЈЕЛЕНА АНТИЋ

ТРЕНУТАК О ЦРЊАНСКОМ... Сумрак је већ био захватио Земунски кеј, када угледах силуету упечатљиво црног капута. Осетио је моје неспретне кораке. – Добро вече... – прозборио је одсечно старијим мушким гласом. Срећом, нисам замуцнула, те сам с каквим сулудим поносом, истим, само служећи се женским шармом отпоздравила: – Добро вече, господине Црњански. Зашао је био у педесету годину свога живота. Но, након посматрања његовог држања, призивајући у сећању све ликове његових романа, осећајући његову поезију, била сам кудикамо далеко од промишљања о Милошу Црњанском као пријатељу и искључиво непоновљивој књижевној горостаси. Чинио ми се тада, Рјепнином, љубавником. Показао је мирним погледом на оближњу клупу да би ваљало сести приликом разговора који смо обоје очекивали. – Пажљиво Вас слушам, Лена. Гледала сам право према том чувеном Дунаву, мутном и недокучивом, без смелости да дозволим да се мој прости поглед сусретне са гордим погледом Црњанског. Мислећи у себи како да отпочнем разговор који је био неизбежан, како бих украла који трен, одабрала сам да се најпре накашљем.

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

Лена, молим Вас, то приличи мушкарцима да чине кад су нервозни, обесхрабрени. Када жене то учине, комедијантно је. Признајте! – Ваш омиљени Комедијант случај – окуражих се. Све из њега проистиче и у њему се окончава. Верујем да је Он удесио наша састанчења. – Ви збиља верујете у Случај, драга моја? – подругљиво ме је запитао. Сањалачки бизарно. Као да Случај припада само његовом Рјепнину, помало и замагљеном Чарнојевићу, луталици. – Верујем у комику случаја. У комику немилосрдних таласа који пене, бришући тако границу стварности и маште, – застадох на трен. – Читају вас као фашисту, као патријоту, националисту, безумника који брбља гушећи се у својим бесомучним зарезима у императивном бесу усмереном ка јединкама које чине ваш народ. А и ви и ја бисмо урликали од среће да напусте српски свет. Рву се са вашим духом. – Никада нису ходали у мојим ципелама. Лавиринт оне су умеле да испрате. Енглези су то спознали, walking in my shoes... – смешкао се Црњански. Онако како сам замишљала, док сам читала Чарнојевића. Хм, тако се смешио, мангупски зрело. – Начините мени једне сићушне женске ципеле, у оном вашем мемљивом подруму, да закорачим у њима, у новом калупу љубави. Одмахнуо је руком рекавши: – Не бива! У својим ципелама сам успео да освојим Виду... –

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

ЈОВАН Н. БУНДАЛО

КАДА КАЛЕНДАР СТАНЕ Године бурне збројиле суму, престале страсти ноћи да једу, сећање давно блеска по уму, док жеље трепте кроз косу седу. Пред зору се јави ниодкуда проструји флуид кроз труле вене, долети у снове младост луда, пољубац чедни и осмех жене. Испуне таму давна времена, срце се врати на праву страну, а љубав чедна и лепота њена шапуће песме о мајском дану. Кроз душу чежња нежно лепрша, опет сам к’о некад јак и стамен ђурђевак бели засја из крша лице ми греје твој нежни прамен. И ти ме љубиш к’о оно давно, у тами се срећо теби дивим узлупало срце, док гинем славно лепоту бившег живота живим. Јецај к’о авет из таме бане кад пољубим топле усне твоје, године стану, календар стане само сећања, уздахе броје.

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

КАД ТРУБА ПОЗОВЕ Шта вреди дану плаветнило неба када под њим труба позива у бој, и коме то цвркут славуја треба када је мајчин лелек уз лелек мој. Род смо кад истог човека жалимо тада су нам душе заједно рушне, кад скупа срећу, несрећом калимо и тупимо снагу клетве бездушне. Шта вреди мајчин лелек на опелу и пешкир везени над свежом раком, када војник почива у туђем селу, не умивен мајчином сузом млаком. Како дозвати младића пре трубе када сунце заклања облак сиви, како побећи из стварности грубе како помоћи младости да живи. Шта вреди девојчету да се нада, да ће јој јутро остварити снове када је далеко гроб њеног јада, јер је морао труби да се одазове.

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

ЛАБУД Н. ЛОНЧАР ЗАБОЛИ ЈУТРО

Кад у грудима Заболи јутро Магла покрије стопе, Запјева са гране птица и Даљина донесе слике Заглављене у сјећању На лик једне жене. Вјетарко рука ђевојачка На прозор, тихо, закуца И заболи у грудима јутро, Замирише са плакара дуња – Убрана са неба Руком моје мајке. Заболи у грудима јутро…

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

РОЂЕЊЕ СУЗЕ Ноћног лептира видим у Каменој шуми и Ноћ велику са Мирисом слутње. Бијели се стомак камена и Наготу лишћа проклиње. Остарели мјесецу трећој фази Прелази у прву фазу Рођења сузе. Чујем птицу ту Надомак мене и Нема људи Што носе повратак из Треће смјене Камено лишће у каменој шуми Шушти под босом ногом луталицом Осјећа се паљевина у Укусу јутра и Мјесец постаде суза

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

ЛАУРА ЕСТ

САКРИВАЈ МЕ... Сакривај ме од вештица, сакривај ме од вука... јесам ли већ порасла? Сакривај ме од мука, од чемера и јада, од суза дечијих, и мрак кад ме савлада сакривај ме у стих... Речима ме одевај, сакривај ме у ноћ, преуморној поклањај за ново јутро моћ. И кад на моме лицу будеш видео тугу, својим чаробним прстом сакривај ме у дугу... Тамо где лети птица плава сакривај ме од заборава...

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

ЛЕПТИР Ноћни лептири око мене лете, је л’ су то твоје мисли што ме прате? Са мном плешу танго кад се сете док чекам ја лептире плаве да се врате. Отишли су у неком другом крају да траже мало мира и парче неба плавог, под звездама бар да лепршају, у сновима да нађу неког драгог. А доћи ће с’ осмехом у очима у нежном лету да ми донесу мира, тајни тај осмех, иза зеница, из другог света плави лет лептира.

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

ЉУБИЦА ЕИЋ СРПКИЊА УЗАЛУДНОСТ Зидове и утврђења подизали су не би ли се од звери заклонили и од оних дивљих заштитили, ходећи тако према (не)слободи и каквом таквом (не)спокоју. Упирући поглед у (не)слободу већина се није сналазила. Под притиском лукавијих, или снажнијих, батргали су се презрени опљачканих идеја и осакаћених животних фантазија. Нарушеног здравља, отетих материјалних добара, утицаја и ауторитета – недовршена јединка постајали су... Без много жеље за животом. Осећај (не)слободе био је неизрецив... Видови борбе су кроз време расли и мењали се. Жеље су се и гасиле и нарастале. Већина се борила ,,да не потоне испод човечног” себе лиши достојанства што је неспокојству равно. Заправо шта је слобода ако су ограде и зидови срушени? Та иста слобода помешана, са ,,беживотним” жицама, умрежена и чиповима повезана, све ради ослобађања и сигурности која каже ,,између пасивног бића (ограниченим у времену и простору) које се греје на сунцу и комада белутка кога греје Сунце, постоји неизрецива узајамност”*. * Џон Каупер Павис

МОЈА НАЈДРАЖА У свима сам видела И мајку и сестру И другарицу И пакосницу И нежну добрицу Не чуди се Што свима помажем И што достојанствено Моје речи носи И уздиже и светлост И топлина У свима сам видела И себе самотну И оне којих више нема Само је у души ОНА моје све Моја најдража остала Као да није отишла Неко рече ,,Радите на свом спасењу Без страха и стрепње“ Тако ће док живимо Живети и Она Доброта огромна 2013.

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

ЉУБОМИР ВУЈОВИЋ БЕЗМЕРЈА

Чиме ли те ноћас осећам и грлим Којим чулом бића сенке прошлог ћутим Ceћaњe је стварност слике којој хрлим Садашњост, тек спона ономе што слутим Расплинуло је време безмерје трена Кроз измаглицу бледу расуло наде Изгубљеном смислу постали смо сена Минулој лепоти сета што је краде Чиме ли ми нoћac неспокоје будиш Док изданком стиха жедних недодира Изничеш и бујаш, цватом слова рудиш Неми дух самоће призиваш из мира Обвија ме небо прамима тишине Испраћам комете путем нашег трага Безвремено исто, тек кад прошлим сине У песми је слабост, у нежности снага Чиме ли те ноћас милујем и љубим Док далекој сенци упијам топлину Без додира, без гласа, привиђам и губим Пишем и грлим, да безмерја не мину

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II ОНА НЕ ЗНА

Она не зна да јој песме пишем, Она не зна да су слова тесна Да из сваке речи вечност вири, Док је стихом грлим и удишем Она не зна да је део несна, Да се као опој душом шири Којим неспокоје дана бришем, Кад ме стисну слутње и немири Она не зна да јој песме пишем, Да из сваке речи вечност вири Она не зна да ме чежњом буди, Она не зна да кроз време броди Док ме строфом у сећање враћа, Из даљине блистајем заруди Да ми ехом шапта мисли води, Небом звезда снове да иcпpaћa Или трагом пољубаца суди, Као да се љубав тугом плаћа Она не зна да ме чежњом буди, Док ме строфом у сећање враћа Она не зна да је сјај у тами, Она не зна да је мир у драми Сетна прошлост која нежност веже, Топлим сунцем или римом кише Док горчином краја боје стеже, Да у ствари она мене пише Она не зна да је увек иста, Дахом сенке или Божјег киста Да ме трагом моје песме прати, Она не зна да у мени снева Она не зна и неће ни знати, Да је љубим иако је нема

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

МАЈО ДАНИЛОВИЋ

ГАЗЕЋИ ТУЂЕ ПАРЛОГЕ Далеко прије него сам рођен – и отац мој бијаше нерођен, неко ми моје парче Земље узео, па свијетом лутам газећи туђе парлоге, ја, уљез на свој овој пустој ледини и нисам једини. Кажу: округла, а изравнаше је кулаци, бегови, газде. И тако светом газим и пазим куда стајем, гдје застајкујем и камо даље. Из ничег кренуо у ништа корачам. Ниоткуд, одсвакуд, ноге ми босе, куд ли ме носе, туђом ливадом ходе, као да просе. Погледам горе, прати ме парче мог Неба, високо до звијезда. Мора да сам и сам, одозго, из неког испао гнијезда, па кући не умијем да се вратим. Корачам, не знам за лијево и десно, напријед и назад, узбрдо, низбрдо, у кожи мојој мени је тијесно, и све ми туђе, одијело млађег брата, преко зидова, међа, за мене сва затворена су врата. Када умрем, неће ми служит опело, можда неко, тамо гдје рођен сам, чека ме да се вратим. Испод њихове земље пустиће моје тијело под мој комадић, који вјековима арче да би ми узели и мога Неба парче.

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

ПЕСНИКОВОЈ СУЈЕТИ Ако нисте знали Пјесма над пјесмама је моја пјесма. И Сапфо је писала моју пјесму и Петрарка, Цесарец, Ракић, као и сви прије мене. Савременике да и не помињем. Не трудите се. Ја сам једини пјесник, другог сем мене нема. Живи сам монумент поезије. Само сте у мимоходу крај мојих литерарних хаља. Поклоници сте, емисари мог креативног генија. Моја је пјесма вјечна, живјеће и послије мене – премда за мене причају да сам бесмртан. И да сам од давнине. Једнога дана, сви ће писати пјесму, моју. И нико неће морати да је чита. Не чуди што сам, баш ја, написао Пјесму над пјесмом. Носилац Божјег дара. И Господа сам задивио својом пјесмом. Да – и Мајо Даниловић пише за мене.

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

МАРЕ ЦИЦЕРО

У УСТИМА ПСОВКА У себи ја речи тражим да гнев, бес, искажем ал’ псовку само на непцу налазим. Разум сужен, скраћени видици. Ја шапат бих хтео а чују се крици. Како да се мирим, чиме да прогутам грудву у гуши кад судба се игра, око мене руши. И рима ми смета, до песме ми није ал’ лакше је тако кад грч се у реч слије. О лепом би пев’о, о јесени рујној ал’ псовка ми уста пуни, нема места машти бујној. И нећу даље перо да замарам, све у божју матер, одох душу да одмарам.

СУДБИНА Черга се спаковала. Вичу: ава кари! Седим крај ватру, нож сам у камен заб’о. По угарци чачкам. По небо лутам. Њена ми хаљина у очи како пада скроз. Уздах ми испаде на плућа, онако из душу, велик. Е, судбино циганска.

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

МАРКО ГАРИЋ

НЕКТАР ЖИВОТА

Клодини

Само нам љубав Живот продужити може. Остаћемо у њој, као мирис Што надживи цвијет. Понијет ће нас нетко, Као жетву родног поља... За једну звијезду, кад одемо, Остаће сиромашнији свијет. Не кори ме За немирно срце Нити за душу, Којом те грлим Као топао вјетар. Само је љубав Огњиште плодно. Само је љубав – живота нектар.

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

СУНЦЕ ЈЕ ОТОПИЛО ТУГУ Сунце се опет увлачи у зелене очи фасада А прича града запловила огледалом неба Брегови покривени сребрним откосима Равница пари као свјежи комад хљеба *** Љубави; птицо, цвијете, о свијете, о дјевојко Дјевојко раздрагана, како тебе да зовем Свеједно дођи безимена, дошла је смјена

Сунце је отопило тугу А у срцу за тебе носим причу ко зима дугу Дођи коначно ти отварам врата стана свога И бедра ћу ти за који дан увити у зелену доламу Послату од природе низ прољетње воде за наше прољеће И брачно путовање које све дотле траје Док озебло псето тужно пред вратима не залаје ***

Сунце се опет увлачи у зелене очи фасада А прича града запловила огледалом неба Брегови покривени сребрним откосима Равница пари као свјежи комад хљеба

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

МАРИЈАН СЕЛАН ЗУЛЕЈКА

Посвећено бици против турске Армаде у шеснаестом веку.

Посматраjyћи Раздрагане вилењаке Сутоном понора С лета пресахле Зеленкасте реке Сети се тугом На земљаке Који Бојиштима главе Часно погубише. Дан за даном пролазише Жељно срце вене за Враголастим вретеном. Целов од одласка Месец или два Присећа се Није даровала Измаглицом ноћи Сни Како Његова душа На издаху ври. Зулејка гледа низ Големе понистре Немирног времена Спушта тужни поглед Из јутра је више ни Оста само предање Њезиних маштовитих Сни.

100

СКАМЕЊЕНИ ЦВЕТ Ружиним парфемом Ходником си прошла Цветна нота Замириса – с в у д а Смерно ушла Поред мене Вихором села Уздасима эаноса Напокон освојила Извесног дана Не слутећи Отишла cи Без поздрава Избледевши дане Школске Тридесет лета од Тада је прошло Напокон Вpeме за трећепозивце Дошло Скупили смо се На звонко звоно Чекали cмo Парфем страсти Али стигао је Глас – с и њ и Данaс Сену уклесаног цвета Гледам Призивам душу Нирвани си се предала С пролећа

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

МЕРИМА КРАСНИЋ ЗАР ЈЕ ГРЕХ Зар је грех тебе волети, желети, о теби снивати у загрљај те дозивати?

С тобом ноћи проводити, сањати, будити се зором, шапате тихо изговорити, миловати нежно, усне ти љубити. Зар је грех Име ти дозивати, Загрљени испод јоргана Гледати јутро, Усне ти љубити У загрљају вечно остати?

101

102

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

НЕДРА Ставићу те у своја недра Да дишеш са мном, Да осетиш мене, Да те волим стварно. Ићи ћемо заједно, Ти у мојим недрима. Да осетиш моја бедра, груди Само их љуби. Мој мирис нек се споји с твојим Ознојени, шетаћемо свуда, Опојно ћу мирисати, На својим грудима те носити.

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

МИЛАН СИМИЋ

НИСАМ ОД ОНИХ Нисам од оних који моле За пољубац врели У мом телу мрак Суза у оку неће да се примети Тонем све дубље и дубље Као брод који тоне На дно Суморна јесен омчу бацила Сузе су текле То нико неће да примети

103

104

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

ТИ СИ ЗА МЕНЕ Биљани Богданов, радном терапеуту

Не интересују ме друге жене Ни богатство овога света Не морам да имам Кад ниси поред мене Желим да будем сам Полако венем без тебе Дођи под моје окриље Да пребродим све тешкоће Подарим себе за миран сан

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

105

МИЛИВОЈЕ ЈОЗИЋ

АФОРИЗМИ • За спавање на послу мушкарци добијају отказе, а жене унапређења.

• Тражећи истину у вину, пронашао сам белог миша. • Пијем у кафани, а цех плаћам код куће.

• Боем је боему мио, ма из које кафане био.

• Престао сам да пијем жестока пића. Иду ми на јетру. • Кафана ми је друга кућа. прву сам попио.

• Власт нам чува леђа. Не силази са њих.

• Бог није најјачи. Њему је и наша сиротиња тешка.

• Да нам није сиве економије било би нам још црње.

• У Србији се дуже чека на почетак посла, него на крај школовања. • Премијер ради за двојицу, једе за тројицу а прича за петорицу.

• Два председника разменили поклоне у Кини. Један је добио српску шљивовицу, а други кинеску патку.

106

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II ВОДИЧ

Завршио сам школовање годину за годину, а годинама чекам на посао. Чим сам чуо да се у Београду брзо и лако долази до посла па сам ухватио последњи воз и отпутовао у њега. Више од пола пута провео сам по вецеима бежећи од кондуктера да ме не ухвате без карте коју нисам имао зашта да купим. У Београду ме нико није чекао, јер нисам имао никога у њему. На излазу из железничке станице погледао сам лево и десно и кренуо право уз Балканску улицу. На Теразијама сам провео неколико беспослених дана и непроспаваних ноћи посматрајући беспослене пролазнике како краду богу дане. Из хигијенских и физиолошких разлога често сам силазио са Теразија на обалу реке Саве, где сам се на крају настанио испод њеног моста. Недалеко од њега налази се велико Савско пристаниште на које сваки час пристижу путнички бродови. Близу њега налази се репрезентативан ресторан у који често навраћају страни туристи. Многи од њих и преноће у њему. Дружећи се са њима научио сам да говорим неколико страних језика. Са солидним знањем страних језика добровољно сам водио туристе по Београду да им показујем његове историјске и културне знаменитости, које ни сам нисам довољно познавао. Тако сам постао туристички водич без улагања државе у моје школовање. Са солидним бакшишем од туриста за добровољно вођење по Београду подигао сам животни стандард и уплаћивао социјално осигурање до одласка у СМАЊЕНУ пензију, коју је влада смањила да би њеним министрима била још већа.

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

107

МИЛОЈЕ ВЕЉОВИЋ АФОРИЗМИ • Спојили смо Земун и Борчу. Дунав нам не гине са обе стране! • Криминалци, доста је крађе. Уђите у власт! • Лепе ли су нано Гружанке девојке. Шетају Булеваром! • Нема више чуваркућа. Мењају их телохранитељи! • Не држимо више језик за зубима. Латили смо се трубе! • Нема више шибицара. Пређоше у легалу! • Мој новчаник и ја смо у раскораку. Он све тањи, а ја дебљи! • Неки дан сам видео шубару у граду. Вероватно снимање серије Равна Гора! • Чуо сам се са кумом. Али, преко фејса! • Комшинка ме запалила још једанпут. Бацила је луг у моју шашу! • Опет сам заглибио. У кафани Кишни Дан! • Ох што волим ове разломке. Срце ми се цепа! • Опасуљили смо се ових година. Једемо само пасуљ! • Са женом сам прешао на ви: Вињак, Виски, Вино... • Демократски сам преварио жену. Дао сам јој лажно обећање! • Опет смо добили орловска крила. Дођоше са дроном! • И главу сам коначно почео користити. Зарио сам је у песак! • Опет сам се швалерисао. Са гумом од аута!

108

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

• На млађима свет остаје рекао сам деци кад сам видео рачун за струју! • Комшији сам пружио руку. Само сам засукао рукаве!

СРБОБОЉКЕ Шта Србину као мелем фали, Шта му стално зазубице прави? Можда јелек, лула и опанци И пркосна шубара на глави? Шта Србину као некад треба, Шта му душом неверицу ствара? Можда гусле са гудалом древним И по нека добра песма стара? Шта Србину као злато прија, Шта га срећним на планети чини? Можда више ракије и вина И понека пушка у планини? Шта Србину као рана тиња, Шта га мори, прогања и љути? Можда више вере и умећа, Или прави Светосавски пути? Шта Србина као некад гали, Шта му враћа од живота крила? Можда нова на рамену глава Од Његоша, Вука ил’ Гаврила?

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

109

МИРЈАНА ДАНИЛОВИЋ ЧОВЕК БЕЗ КОРЕНА Кафана је скоро испражњена, За столом сам сам и заборављен, Постојим ли ил’ сам само сена, Расплинута, вином разливена? Који предак са мном вино пије, Беше л’ јунак ил’ беше убица, Чије срце куца под ребрима, Коме сузу мами тамбурица? Ко у снове без лица долази Да ми шапће речи непознате? Чије гене ја предајем сину, Које ли ће клетве да га прате? Вином бришем боју нестајања, Затрављен сам за столом боема, Пијем, патим жудећ за истином И кореном – човек без корена. ПРИЧА ЛЕЊОГ ПИСЦА Већ сам и заборавила кад сам се родила у његовој глави, давно је то било… ноћ је већ одмакла. Он није могао да спава и тако сам настала. Кад се сутрадан пробудио, наравно, пошто сам била написана само у његовој глави јер га је мрзело да устане и узме папир, од онога што сам у почетку била остао је само костур... ма какав костур, тек по која кошчица. И тако, повремено, понекад из чиста мира, пало би му на

110

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

памет да треба да ме заврши и додуше ретко хранио, морам да признам некад и заиста лепим речима и реченицама. Пријало ми је, уживала сам. Причао је пријатељима о мени: како изгледам, како ћу изгледати, шта садржим, била сам пред њима огољена иако нисам ни постојала, бар не у стварном свету. Почела сам да завидим причама које је читао, чак и онима које су биле далеко горе од мене. Али, оне су биле написане. На сваких неколико месеци додавао би ми по неки детаљчић, понеку машницу, мењао фризуру, мењао ми особине. Постајала сам неуротична, мислила сам, нећу једног дана знати ко сам и шта – песма, хаику, афоризам, роман. Постаћу психотична вртећи се тако у недоглед – ненаписана. Нису пролазили само месеци, пролазиле су године. Увек кад би сео да ме напише нешто би се појавило – био је гладан, пило му се пиво, пишкило му се, звала га је бивша љубавница, почињала је утакмица на ТВ-у, ма – хиљаду разлога бих могла да набројим! Страх да ћу остати затворена ту, међу његовим можданим вијугама појавио се тек недавно, када сам ухватила једну његову мисао која је покушала да ми побегне, наравно, као што видите, без успеха. Замислите о чему је размишљао! Он није био сигуран да сам ја његова прича, да ме је он измислио!!! Толико дуго сам живела само у његовој глави да је почео да мисли да ме је негде прочитао. И што је најгоре од свега, тек сада нема намеру да ме напише, боји се да сам плагијат! Тако ја полако старим, заборављене су поједине речи које су ме красиле, читаве реченице су усахле, све више личим на онај почетни костурчић. Врхунац понижења доживела сам јутрос – сео је за сто и написао нову причу. При том се задовољно насмешио и протрљао руке.

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

111

МИРЈАНА НОВОКМЕТ

АСТРАЛНА ПРОЈЕКЦИЈА Астрална пројекција говори о развоју људске свести и подизању на виши ниво духовности. Тај ниво омогућава креацију у складу са библијском истином и Божијом љубављу. Трагачи за златом сатима, месецима, па и годинама, испирају песак, да би одвојили драгоцени прах од оног безвредног остатка, који враћају у реку, да би се опет оплеменио блиставим зрнима изнедреним из земље. Тако и онај који пише, с намером да то што је написано преточи у живот, кроз густо сито сећања просејава наталожене наслаге успомена, тужних и радосних, ружних и лепих, да би тај нови живот заблистао у пуном сјају, као васионска светлост далеког сазвежђа, које једино зна, које једино памти... Дајући одговор да је могће све променити, у надузрочном свету, у коме важе другачија правила, где моћ се свевидећег оваплоћује у љубави и милости, где се пад претвара у узлет, где љубав побеђује зло. Кажу, кад смо били млади, мислили смо да је наш сав свет. Кажу, младост не зна за границе. Са овим другим исказом се слажем. Нисам знала за границе. Али, нисам ни знала шта је то „свет“. Да ли су то удаљени градови и континенти, језера и мора, космичке даљине и духовне висине. Или је то спознаја сопственог постојања, недељиве и непоновљиве целине, настале у мистериозном преплету молекула ДНК. Дезоксирибо-нуклеинска киселина, колико памтим са часова биологије, коју нам је у гимназији предавала професорка благог лица али неке ледене тврдоће, док нам је тумачила науку о животу. Диктирала нам је разговетно реченицу по реченицу, а

112

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

ми смо записивали у свеске, непрекидно, лишени могућности да направимо паузу. Без могућности да се дивимо тајни живота, која нам је промакла неопажено, док смо размишљали, како ће нам бити напорно све то учити напамет. Не само да је било напорно, него је изостајала она лепота откровења, коју сам морала сама научити, да би могла спознати разноврсност света, која се преливала у безброј тонова. Које нас нису учили да разликујемо. Требало је само наћи неки средњи, сиви тон и утонути у њега, као у спасоносни омотач, који спасава од црнила, али штити и од спознаје. Још увек се држим сећања, ако се може ослањати на њега у време неуротичног гуглања, када су нам сви појмови доступни. Као и безброј записа који нам тумаче, како да досегнемо срећу, као неухватљиву суштину постојања, која прожима наше биће, али ипак се понекад чини далеком и недостижном, у чије име су подизане револуције и освајане земље, у чије име се исписују странице историје и слути будућност. Постоји ли негде споменик срећи? Можда то није ни потребно, јер она је неухватљива и свеприсутна, а ипак тако блиска и пожељна. Можемо ли у свом походу на срећу, превидети све оне који нису срећни, или још горе прегазити их, ако су нам сметња да достигнемо оно што желимо. Можемо ли онда бити срећни, или бисмо били срећнији ако би на себе преузели део туђе несреће. Ја искрено верујем да не постоји равномерна расподела среће, као што не постоји равномерна расподела новца, али често дух надокнађује недостатак материјалног богатства. Жеља да живимо у свету у коме ћемо моћи да искажемо своје потенцијале, а не само да механички прихватамо задате друштвене норме, које су, за разлику од научно-техничких достигнућа, показале

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

113

мањи ступањ развоја, навела је велике умове да потраже одговор у високим духовним сферама. Тамо закони физике престају да важе, тамо важи само чистота душе, сачувана у дубоким слојевима колективно несвесног. Тако бајке постају стварност на једном вишем нивоу свести. Стварност, чији је зачетак у космичким даљинама, јер и ова наша планета је део космоса и нераскидиво са њим повезана. Сасвим је могуће да смо и ми као људска бића сачували ту везу са космосом, коју понекад занемарујемо, окренути земним стварима. Сводећи свој живот на пуко преживљавање, заборављамо своје космичко порекло, заборављамо да је камен мудрости стигао некада давно, са кишом метеора на плаву планету, јер плава боја је симбол духовности. Модерни човек, окружен гомилом вештачких предмета, губећи везу са природом, губи везу са духовношћу. И са својом “трећим оком”, у виду пинеалне жлезде, епифизе, која регулише најважније функције организма, а могуће је и да утиче на старење. Излагање сунцу директно стимулише њен рад, али је могуће да смо преко ње повезани са другим звездама у космосу. И не само човек, већ и сав живи свет, који нас окружује, а који човек, у свом самољубљу и користољубљу, немилосрдно уништава. А могао би много да научи од биљака и животиња. Од биљака стрпљењу и пожртвованости, од животиња љубави и оданости. Тада ће му и звездано небо отворити своје светове и послати плавој планети мир и благостање, уз Божији благослов. Посматрајте звезде. Као стари Египћани, или Астеци. Као Етрурци, Сумерци, Друиди. Per aspera ad astra (кроз трње до звезда).

114

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

МИРОСЛАВ ЋОСОВИЋ MASTER MUSIC

КОМУНАЛНИ ОТПАД НАШ НАСУШНИ Комунални отпад, какав леп назив за добро познато смеће, ђубре или како год га другачије звали. Одувек је ту поред нас и вас. Куд год се окренеш а оно стоји ту и тамо. Не можеш ни корак да направиш а да се не спотакнеш о њега. Џакови, кесе, кесице, разни папирићи, само ли нос помолиш из куће кад ево њега. Ништа вам друго не преостаје него да га се решите. После обављеног посла задовољно перете руке. После само неколико сати поново сте изашли из куће да мало проветрите плућа. Потпуно сте задовољни знајући да сте се ратосиљали досадне напасти, тј. смећа. Отворили сте широм врата и удахнули пуним плућима. Истога трена вас је запахнуо несносан смрад, тако да су вам сузе пошле на очи. Погледали сте и ужаснули се од призора. Гомила смећа је била два пута већа од предходне. Прокључали сте од беса. У трену вам се отегао крик из грла са поруком да носе њихово смеће испред ваших врата. За кратко време, као ехо, стигао је одговор да то није њихово већ ваше. Још неко време сте се довикивали са њима, а одговор би и даље остајао исти. На крају сте одлучили да га оставите ту где јесте, па ће се већ наћи неко од њих, или комуналци, па ће однети ту гомилу. Како сте испали лаковерни, али тог тренутка нисте били тога свесни. Једино што вам је падало напамет је да добро замандалите прозоре и врата. Свануо је нови дан. Птице весело цвркућу. Све указује да ће бити можда најбољи до сада. Устајете чили и весели. Једва чекате да удахнете свежи јутарњи ваздух. Отварате широм прозор и удишете пуним плућима. Истога тренутка осећате јак неописив смрад. Почињете да кашљете као да сте болесни од туберкулозе, док вам из очију лију сузе. Затварате прозор и хитро се облачите. Излазите из куће бесни, а испред вас чека нови шок. Она

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

115

гомила смећа од синоћ увећала се неколико десетина пута. Схватили сте да без лопате и крампа нећете моћи да изађете из сопствене куће. Бесно сте залупили врата и добро их закључали. Такође сте све прозоре добро заптили да нимало ваздуха не може да прође. Сада вам је једини излаз био преко кровног прозора. То је било олакшање за вас јер сте сигурни да до те висине неће моћи да га назидају. Донели сте дефинитивну одлуку да га нећете ни пипнути. Тако ћете убудуће елегантно излазити преко крова. Време је пролазило а ви по питању смећа нисте ни прстом макли. Једнога лепог дана на вашим новим вратима затекли сте плаву коверту. Било вам је јасно да то не слути на добро. Били сте у праву. То је био захтев градских власти да одмах уклоните то смеће испред ваших врата или ће ствар доћи до суда. Подивљали сте од муке. Међутим брзо сте се прибрали и дошли до оригиналног решења. Сачекали сте да дотични комшија који вам је ово сместио оде на неко време од куће. Позвали сте свог пријатеља који има грађевинску фирму. Он вам је изашао у сусрет и послао двојицу врсних булдожериста. Под окриљем ноћи, за само два сата, сво смеће сте пребацили код комшије. Частили сте раднике и задовољно протрљали руке. Сутрадан ујутро сте комуналним полицајцима фино објаснили како су погрешили адресу, и да смеће више није ту и показали им где је. Нисте знали да им објасните откуд се ту створило, и упорно сте негирали да је оно било испред ваших врата. Сада се дотични комшија хватао за главу. Али не задуго. Применио је вашу технику и послао смеће на другу адресу. Тако је смеће кренуло своју турнеју од куће до куће. Коначно сте могли мирно да спавате. Свануо је нови дан. Широм сте отворили прозоре и пуним плућима удахнули јутарњи свежи ваздух. Коначно је све било као некада. А о смећу нисте бринули јер док оно поново дође до вас проћи ће доста времена. А и када дође ви за њега имате тактику.

116

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

МИРОСЛАВА ЂУШИЋ НЕДЕЉКОВИЋ ДОРЋОЛ Са Дорћола је дунуо ветар Донео ми мирис Детињства Са Дорћола је дунуо ветар Узбуркао таласе Дунава Са Дорћола је дунуо ветар Донео ми мирис Младости Узбуркао ми Сећања Са Дорћола је дунуо ветар Однео ме далеко Донео ми мирис липе И чежње Можда Дорћол и значи Четири ћошка Раскрсница Можда ћу на тој раскрсници Бити збуњена Можда нећу знати куда да кренем Све је то можда Сигурно је да ће ми ветар Увек доносити мирис Детињства Младости Липа Сигурно је да ће Дорћол Заувек остати део моје Душе Детињства Младости

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II Калемегдана Скадарлије Душанове

8/2 4/7

Део Мене. НОВА ЉУБАВ Направила сам колач у облику Срца Дала сам му име љубав Љубав Хтела сам да га пробаш Док сам ходала према теби Испао је Покушала сам да га Поправим Рекао си ми да се Љубав не може поправити Нисам те чула Погледала сам те очима уплашене Срне Хтела сам да ти објасним Љубав Није само шарена Љубав Је ломљива, ако је испустимо Распада се Ако је чувамо Несаломива је Може поново да се роди Име јој је Нова љубав Колач је имао баш тај укус

117

118

МИТАР МИТРОВИЋ

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

СВЕТИ СТЕФАН Пред Тобом снaгa исконa руди Стидљивa јутрa просипљу росу, У твоме оку море се буди И Месец злaтну рaсплиће косу. Пред тобом бурa опроштaј шaље Морнaру смелом нa пучини, Јер Ти си сјaј злaтне медаље Што нaше море нaјлепшим чини. Ти си опојaн попут пићa С Пaштровске горе што се сливa, Ти си нaјстaрији брaт Пaштровићa Што их окупљa и призивa. Ти пaмтиш многе дaлеке дaне Рaтнике слaвне, битке и буне, Лечио си све нaше рaне С Тобом се буди, у Тебе куне. Нa светом скупу ко тaмјaн меко Рaјском мирноћом нижу се дaни, Твоје је име знaно дaлеко, По теби и ми, постaсмо знaни.

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

119

АФОРИЗМИ • Време је дa одете. Дa пустимо воду. • Дошло је време овновa, пa свaко блеји у својој стрaнци. • Кaд вaс слепци воде, чувaјте се штaпa. • Духовно јaлови људи, нaјвише су ућaрили у животу. • Откaдa је будaлa све више, свет је постaо пaметнији. • Свaког дaнa све нaм је боље, aли то требa издржaти, • Добро се зaборaвљa, јер не морa дa се пaмти. • Многи остaвљaју нешто изa себе. Али сaмо кaд чучну. • Покушaјте дa будете бољи, јер гори и дa хоћете не можете бити. • Индијaнци су имaли Бикa Који Седи. А ми имaмо телaд којa гледaју у шaренa врaтa. • Знaм дa сте веће будaле од мене, у томе су вaше величине. • Убедили сте ме да ми ништа не фали. Сaд сaм срећaн човек. • Мукa ми је кaд вaс видим. А имaм и других здрaвствених проблемa. • Купио сaм фaкултетску диплому зa деду. Жaо ми је дa умре, a дa своју диплому очимa не види. • Кaд фaкултетске дипломе купују високи политичaри, што дa их не купе бaбa Сере. Оне су ту кaд нaм зaгусти.

120

МИША ЛАЗАР

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

МЕСЕЧЕВИ ЉУДИ У малом провинцијском граду, живео је необичан дечак. Ноћу је волео да избива из куће тајно, али само о лепом и ведром времену. Забринути родитељи су га једном приликом уходили и врло се зачудили – њихов добри синак је одлазио у оближњи парк и са неке скровите клупе, непрестано зурио у Месец! Што је исти био сјајнији и већи, малиша је био занесенији. Разговарали су, али нису успели докучити одакле му толика жеља баш за Месецом. Водили су га и код доктора. Овај их је умирио, јер то није болест месечарења у сну. А дечак, иначе, извршава све своје обавезе и задатке како треба. Одрастајући у зрелог младића, необичњак је и сам покушавао прозрети у своју страст. Дошао је до неких сасвим старих књига, у којима су астролози и филозофи, Месец поредили са душом. Ако је тако, мислио је, и то ,,љубљење Месеца” биће му ближе, ако душу испуни жељеним духовним садржајима. Посветио се сасвим поезији, музици, вери... Ипак, ,,нешто битно” му је и даље недостајало, те је са још већим жаром наставио бдети месечеве ноћи у парку, све док на суседној клупи није приметио девојку, која то исто чини!... И данас, после много година од кад их нема, нови месечеви људи, говоре, како их уобличене ,,прахом” светла и сенке, још виђају да тамо седе заједно!

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

121

ПРСТЕН Румени сутон, у најфинијој прашинастој валери, већ се спуштао иза реке. Он је стајао на средини моста, некако више горд и свечан, но понижен и уплашен. Док је стезао песнице до бола и саме крви, тај грч безнадежног, као сулуди арлекин је обигравао око његове једине жеље тог часа: – Пукни ћупријо! Отвори се, да умрем већ једном! Узалуд! Није било одјека његовој самоубилачкој мисли, само је град иза његових леђа, попут тромог медведа брундао своју вечерњу живост... Онда је сишао доле до реке. Мутно-зелена вода, брза и дубока, учини му се као чудесни меки душек за вечност. Хтеде да полети ка њој, али ,,невидљива крила” отказаше. Остаде тако погурен у залету и напетости тела, заустављен у замаху попут птичијег недомака. Кад се усправи, крикну на сав глас: – Растави се водо, проклета да си! Онда помисли: ,,Па ниси ти Mојсије да воде растављаш!” Први мрак га затече у кафани поред реке. Конобарица спусти његов уобичајени дупли вињак на сто, и укори га: – Срам те било! Уместо да нешто радиш, само обиграваш око реке и кафане! Он је погледа право у очи, из џепа извади прстен и сасвим мирно га стави на њен дрхтави прст... Коначно! Она се заплака... прича је заступљена и у зборнику ,,Шумадијске метафоре” – 2015 *

122

МЛАДЕН БАБОВИЋ

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

ЖИВОТ Живот је вјечита загонетка Што се Наравно Тeшко рјешава Проводимо га онако како морамо Тражећи срећу Иметак и остало Што нам обично недостаје Брзо га и непримјетно трошимо И осврнемо ли се каткад Видимо шта смо све прегрмјели Шта износили И претрпјели А још трајемо

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II САЗНАЊЕ Иако смо слични на рођењу Живот брзо донесе Огромне разлике По којима се препознајемо Па вјечито тежимо Да се што више сродимо Да се приближимо Оном часу рођења Оном првом плачу

123

124

НАДИЦА ЦВЕТКОВИЋ САН Јутарње Сунце умива дан нестајеш и ти као сан сањала сам целу ноћ твој лик – твоју моћ засјала сам јутрос цела све додире твога тела све је било тако снажно ал’ то више није важно све је био само сан остах сама читав дан

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II НЕ МОГУ... Не могу да зауставим ветар који дува, кишу која пада, реку која тече, не могу да зауставим време не могу да угасим љубав коју носим, ватру која гори, нити жар којим волим, не могу...

125

126

НИКОЛА МИШОВИЋ

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

АУТОРСКА ПРАВА „Мислим да ћу

га убити”, бесно је говорио стари писац гледајући ка излазу бара смештеног међу мноштвом оронулих зграда. „Он је један обични јевтини плагијатор који се на оно што сам годинама стварао прикачио попут приколице и онда тек тако преузео волан и покупио сву моју славу.” Балкански мудрац који се у свом дугом сивом капуту наслањао на зид зграде поред бара и пушио цигарету подиже поглед и проговори: ,,Дакле, неко ти је узео причу, испод ње ставио своје име и узео сав новац и славу намењену теби?! Без сумње треба да га убијеш, само пази да ти неко не види тај пиштољ. Полиција често патролира овим крајевима па би ти било боље да, уколико желиш освету над оним који је од себе начинио тебе и убедио остале у истинитост тога, прекријеш дршку тог колта јакном.” „Није плагирао причу. Већ стил”, љутито одговори писац. „Ја сам једини човек који је писао тај тип кратких прича које су фокусиране на исказивање дубоких мудрости кроз занимљиве догодовштине не дуже од 1200 речи. Онда је и он почео да их пише и преотео ми сву славу и новац”. „У том случају”, рече мудрац: ,,Требао би да промениш одлуку.”

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

127

„Зашто?! Малочас си рекао да треба да га убијем”, повикну писац чије тело се тресло. „Зато што сам мислио да те је копирао и преотео ти ауторска права. Удахни дубоко и размисли о ономе што ћу те сада питати. Да ли би сваки боксер на овоме

свету требао да плаћа ауторска права борцу који је први пут употребио кроше у тучи, или да, у случају да нема довољно новца да их откупи, не користи тај ударац? Наравно да не. Боксер нема права да украде рукавице свом противнику и остави га голорким зарад прекривања својих песница, али има свако право да опонаша његов стил и надмаши га у борби уколико је за то способан. А шта рећи тек за имена? Да ли свако ко се зове Никола треба да се извињава и плаћа одштету оној породици чији предак је први пут дао свом детету то име и буде кривично гоњен због крађе идентитета? То што си открио језеро не значи да је оно само твоје и да нико други нема право да пије воду и купа се у њему”, смирено доврши мудрац. Тад очајни писац извуче пиштољ, прислони цев на слепоочницу и повуче окидач али се чу само празно шкљоцање јер у бубњу не беше муниције.

128

ОЛИВЕР ЈАНКОВИЋ ИЗАБЕРИ

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

Владимиру Мајаковском

Изабери палету добровољних смрти! Изабери облак откачи еполету... Позови Марију на бал најзад доживео си мај – грешиш, то није маларија већ удаљени рафал. На твом воловском врату крпељи револуције хране се крвљу пресном – док корачница одасвуд сева. Ко то тамо песнике убија десном?! Лева! Лева! Лева!

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

129

КО ЈЕ ПЕВАО ТАЈ НЕ ПЕВА ВИШЕ

Сергеју Јесењину

Кроз сетне преткоморе твог брезовог срца провукла се тихо стара Русија к’о суза. Уморни анђели по душу сежу младост – већ је седокоса муза изневерени идеали стежу к’о сасвим лоше скројена блуза. На песнике паре не иду, већ лепљива њушка смрти усамљена к’о јесењи вук. Ко је љубио тај не љуби више, ко је певао тај не пева више, у души му настанили мук...

130

ПАВЛЕ ЛАЗИЋ И ЈОШ МЕ ИМА Не знам зашто Али ту сам Синова немам Страдали А нису уписани У жртве рата Нерођени... Непрежаљени Крстим се са три прста Кад морам И кад је ред Кад је мука Ћутим Не молим се Стрепим И још сам ту

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II СТВАРАЊЕ ДУГЕ По небу се расула сјајна Кумова слама у оку твом се искри једна звезда мала ноћ је и тама, од азура очију твојих Луна је плава, у небеској шетњи, сама. Око нас, жубори река, носи нам жудње милујем ти косу, умирујем нестрпљење у твом погледу, неки зеленкасти жар плава Луна, зелени пожар, усне на дар. Нудиш ми звезде, а кријеш поглед истичеш, витку, белину врата да љубим, у овој модрој ноћи. Месец се, лењи, у својој шетњи ни река не носи нашу жудњу пољубац у ноћи, рађа дугу.

131

132

ПРЕДРАГ БАЊЕГЛАВ

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

ДУГО СЕ КАНИМ Дуго се каним, као да нешто хоћу Као да желим ил’ ипак нећу Мислим, ил’ ми се чини Ћутим, као да се стидим. Каним се, ил’ пак нећу Да говорим. Да, то хоћу Нисам сигуран да ал’ ћу Да у сунце гледам то хоћу Издржати нећу, ал’ то морам, хоћу Пекле би ме очи. Чули би се уздаси Зато се каним Да баш то хоћу Послушати себе нећу, Дуго се каним да испричам то што хоћу Коме да кажем Ћутаћу као да се стидим И нека сви знају да ипак то што хоћу. Нећу!

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

133

ПРКОСНА КУЋА Кроз моју кућу ветрови дувају Некада топла од рада Са песмом без уздаха Сада ветрови кроз њу све јаче дувају Клати се кућа моја сада Из пукотина сузе теку Кућа моја држава била Данас сузна, али је још жива Кроз кућу моју сада ветрови дувају Прозори напрсли и промаја Пауци мреже исплели, нити окачене Да се човеков лик упеца Иконе умрежене од нечовека Ветрови застали, одуваше све... Куцну време, преко прага уђе, тихо је, домаћина нема.

134

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

РАДОЈКА РЕА САРТОРИ

ПИТАШ ДРАГИ КАКО ДА МЕ ВОЛИШ Не дај да ме гребе дан Не дај да ме соли ноћ Огрни ме милошћу Да ти се од милости истопим Да ти се на души У душу претворим Не дај ме грубим речима Не дај ми с неба да силазим У скуте ми се умрси У косе заплети Шапући с ветром Милуј ме светлом Нека ти будем божица Нека ти будем вила Огрни се љубављу овом Нека ти је свила Онда протерај Из наше ноћи Све петлове Да никад зору не објаве Ето како Да ме волиш драги

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

135

ГУБЉЕЊЕ НЕВИНОСТИ (део из романа) Устала сам од стола и пошла. Он викну за мном: – А што ћутиш проклетињо? Што оцу не обећаш да нећеш више да ме брукаш пред фамилијом? Окренух се и погледах га. Гадио ми се. – Не брини, обећавам! Нећу више да те брукам пред фамилијом, кунем ти се животом! Он слеже раменима и прогунђа: – Надам се да је тако... Ја сам била решена. Биће тако. Ко нема ћерку, нема ко ни да га брука. Изашла сам из стана. Навукла сам тамне наочаре и кренула према гробљу. Тамо су мртви. Мртви не осуђују. Могу пред њима да плачем колико хоћу. Неће ме дирати. Њима је одавно свеједно ко је курва а ко девица. У наредним данима моји једини изласци били су посвећени обилажењу гробља. Срећом, било је широко и богато насељено. По дватри сата свакога дана шетала сам гробљанским стазама, обилазила велелепне споменике и неугледне дрвене крстаче. Било је ту научника, уметника, мале деце, младих људи, напрасно оболелих, настрадалих у несрећама, па и читавих породица страдалих у добро знаним и многобројним ратовима на Балкану. На истом гробљу, подељени само редовима ружичњака, спокојно су лежали православци, католици, муслимани, јевреји, атеисти и припадници разноразних малих верских заједница, забрањених секти. Нико

136

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

никоме ту није био сметња. Мир Божији био је ту дар свакој души. Гледала сам неколико сахрана тих дана, живот и смрт ходали су тим гробљем, руку под руку, помирени. Неколико мачака беше трајно настањено на гробљу. Оне су редовно, као и ја, обилазиле стазе и гробна места. Понеки голуб би се преварио да наврати и нашао би ту сигурну смрт у чељустима спретних мачака. Некима је гробље било извор живота а некима смртна замка. Тако је то. Ја сам тим стазама покушавала да пронађем одговоре.

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

137

РАТОМИР Д. ЈОКИЋ

КУЋОЊА Док смо се ми деца играли – ко ће да жмури, а ко да се крије – истовремено смо слушали разговор оца и мајке. Чујемо кад отац каже мајци: – Ја ћy у петак отићи до Пећи да бих у суботу купио неко веће мушко теле или мање јуне, зависно од цене. Брзо ћe оно порасти. Две зиме и имаћемо вола. Са тим ћемо олакшати посао око орања и вуче. Били су то дани педесетих година прошлог века. Период обнове наше земље после Другог светског рата. Људи су се радовали ако су успели да имају и једну овцу. А ко је дошао до краве, тај се кочоперио да је већ дошао до капитала. Но, став је био да се све ко шта има – удружи у такозване Сељачке радне задруге. Нека буде све свачије, но, тако нешто за свест нашег друштва није било сазрело. Добро замишљена мисао, али још незрело за људско друштво. Наше друштво је мислило да ћe удруженим радом долазити до већег профита. Све ће се делити према томе колико си утрошио рада. Неки су то прихватили и ушли у такозване Сељачке радне задруге, а неки нису. Они који нису ушли у те задруге морали су део свог иметка давати друштву ради обнављања земље. Није то био порез, већ давање у натури. Одређени одбори би одређивали за свако такво домаћинство – толико мораш дати: сира, вуне, јабука, кромпира, меса... Сада, када о томе размишљам, не осуђујем тај став тадашње наше власти. Био је став – колико се може, да се помаже. Но, злоупотреба појединаца и тада и сада загорчава живот народу. Они злоупотребе дато поверење па пређу у насилништво, самовољу, освету и

138

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

користољубље. Почну делити људе по разним критеријима: овај није за ову земљу заслужан, овај не воли ово или оно, овај ми је тада и тада ово урадио, ко је он, шта је он? И тако они по својој вољи одређују колико ће коме шта узети. Народ мора то плаћати и плаћао је увек са речима: – и вама ће доћи крај. И дошао им је (другом приликом ћy и то сликати). Знам те људе, има их још живих и данас, кад о томе причамо, само сагну главу и правдају своје поступке речима: – Занесе се човек у датом времену. Опије се и заборави на свој образ, карактер и корене. Многи су ми лично рекли: – Посра се на свој сој. – Ниси — тешим га ја сада, али кажем – знај да сам те мрзео док сам био дете и гледао те шта радиш. – Мрзи ме и презири и сада – одговарају ми још живи сведоци. Тако ти људи одредише и мом оцу и мајци да задрузи дају толико сира, толико јабука, толико кукуруза, а колико знам и петсто килограма меса у живој мери. Слушао сам свако вече, кад би ми деца легла, а отац и мајка, мислећи да смо ми већ заспали, отпочели отворену причу. Јадали су се једно другом и сигурно тако олакшавали себи муке. – Бацио је неко од „ових” око на Кућоњу зато су нам наметнули толико меса да морамо дати. Завиде нам што имамо оваквог вола. Ко да је Бог знао да га овако лепог створи за нас. Те очеве речи пред мојим очима које су у мрачној соби гледале у плафон, створише слику мог Кућоње. Гледао сам га у свој његовој лепоти. И, заиста, он је израстао у правог, снажног вола. И данас, кад стварам његову слику, очарава ме и чини ми се да никада у животу нисам видео тако лепог и мирног вола. Ми деца

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

139

смо га волели и миловали, а он би, као разумно биће, уживао у том нашем миловању. Гледао нас је својим крупним очима и често својим језиком помиловао. Био је то во какав се на слици може видети као пример расног вола. Имао је риђу, некако жуто-златну боју длаке. На глави правилно израсле рогове који су правили савијени лук један према другом, тако и да је хтео са њима није могао убости ни нас ни осталу стоку. И њих је природа, како она уме, ускладила са бојом његове длаке. Отворено беличасти су долазили до израза у односу на његову длаку. Очи су му биле крупне, некако и оне усклађене са његовом физичком лепотом. Израстао је у крупног вола али не у огромног. Он је у свему био она средина у својој врсти. Таква су сва метохијска црвена говеда. Отац га већ у трећој години научио да вуче и са њим оре. Кад би му јарам стављао, он је просто помагао да то отац учини, на њега није требало бич или прут дигнути. Довољно је било рећи: – А, Кућоња – и он би својим снажним вратним мишићима кренуо напред помогнут, такође снажним уједначеним корацима. Чуо сам како отац рече мајци: – Са њим нам све пође напред. Као да смо знали да му дамо име Кућоња. Он нас поче кућити. Са њим све лакше завршавамо. Но, џабе. Xoћe да нам га узму. Једино са њим можемо задовољити апетите „ових” што лажу и народ и власт. Не зна Београд шта они раде. Лажу их: – Ми поступамо како кажете. Помажемо народ. А народ са радошћу изграђује земљу. Да. Народ то заиста чињаше не знајући да ти који су само за своју гузицу, руше и оно што народ створи. Морамо га дати и подмирити дуг. Е, да је то допринос држави и народу не бих жалио. Појешће га „ови” што не

140

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

брину ни за државу ни за своју земљу. Боже, да ли се борисмо за ово? Не. Они што се борише погибоше. Они прави што осташе, одоше по градовима да воде земљу. Овде осташе они што изађоше из жбуња у којима су провели ратне године и прогласише да се враћају из рата. – Спреми се, Икониа – рече отац мајци – да сутра потераш Кућоњу до Мурине и предаш га. Ваљда ћe подмирити дуг. Узми Илију нека ти помаже и нека га тера. Издржаће Илија иако има тек девет година. И помоћиће ти и колико толико разговараћеш са њим. Не знам још колико су отац и мајка те ноћи причали, ја сам са ликом Кућоње заспао и са њим целу ноћ спавао. Та ноћ је трајала чини ми се само један трен. – Илија, сине, устај, морамо ићи на Мурино да отерамо Кућоњу. – Heћy. Не дам Кућоњу. – Не питамо се ми, сине. Набавићемо ми другог Кућоњу. – Али ја овога волим! – Волећеш и другог. Устај! Морамо ићи да би се раније вратили. Устао сам брзо, али нервозно знајући да ћy се морати опростити са мојим љубимцем. Те мајчине речи су деловале и на осталу моју бpaћy и сестре. Сви смо се гледали немо. Нико није имао речи. Код свих нас се осећала жал за нашим вољеним бићем. Мајка се брзо спремила после задатака које је дала већ одраслим сестрама. Отац је већ водио Кућоњу из штале. Био је чист и поносан. Он је, мени се дечаку тако чинило, ко да иде на редовне послове и да га отац води да му стави јарам и узоре њиву. А било је пролеће. Време за орање и сејање. Пружио је мајци конопац са којим је био везан за његове лепе рогове.

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II – Идите! – рече.

141

Ми смо сви погледали у њега и напунили своје очи сузама. Мајка је кренула и повукла конопац, а он је инстиктивно корачао за њом. Ја погледах бpaћy и сестре и пођох за њима. У руци ми је био прут који ми је отац дао да терам Кућоњу. Чим смо зашли за брег ја бацих прут и рекох самоме себи: – Никад те нисам ударио па нeћy ни овог дана када се растајемо за сва времена. Пут је био прилично далек. Наша кућа је била уврх села Велике и до Мурине је имало око седам-осам километара. Мајка је корачала једним темпом, чинило ми се да је свој корак прилагођавала мојим могућностима. Тако, једначитим, лаганим ходом стигли смо у Мурино без замора. Ја сам само пратио мајку и Кућоњу јер нисам никада до тада ишао до Мурине. Мурино је било централно село неколико околних села. У њему је била управа Задруге где смо требали да магационеру предамо вола, а он да га измери и преда нам потврду о предаји. Зграда Задруге се налазила на самом улазу у Мурино из правца Велике. То је, заправо онај пут који води из Пећи за Мурино и даље пут Црне Горе. Зграда је била прилично велика, а таква је и сада док ово пишем. Чини ми се ни боја јој се није променила. И сада је бело окречена као и тада. Приземље зграде је било претворено за потребе Задруге. Врата окренута ка центру Мурине са оrромним двориштем. На центру дворишта налазио се орах врло млад и тек је требало да расте, али и довољно дебелог стабла да мајка за њега привезе Кућоњу. – Седи ти ту да се јавим магационеру да што пре завршимо. Није дуго потрајало излази магационер и мајка.

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

142

Доста си га напунила соли и воде. Мислиш да мерим со и воду. Узалудно је мајка говорила и чак се и заклела, он је то тврдио. – Но, нека – чекајте. Ја нисам тада схватио речи магационера. Зашто помиње со и воду? Знам да је нама јуче само лизао слане руке, а воду је пио само једном док смо прелазили један поток. Шта ли то значи – напунила си га соли и воде. По изразу мајчиног лица видео сам да нешто није у реду. Питао сам мајку, али ми она тада није рекла. Није хтела моју дечачку чисту љубав о човеку да поквари. Магационер је стално негде одлазио и поново се враћао и увек мајци нагласио да вола не пушта да пасе. И то је за мене тада била велика загонетка. И кад би магационер дошао, мајка би га увек молила – да га измери, мислећи на Кућоњу. – Хоћу! Хоћу!... Сачекај! – и поново би се изгубио. Тако смо ми са тим обећањем чекали од девет сати ујутру до шеснаест часова, односно до четри сата после подне како се обично у народу каже. У том времену дође и рече: – Е, сада је за мерење, сада ћемо завршити посао. Мој Кућоња се и за моје око изгубио, смањио. Завезан цео дан без хране и воде нестао му је онај богати стомак и снага. Осећам га да се и сам уморио. – Доведи га на вагу – рече мајци, што она и уради. – Четиристо шездесет килограма. – То си и чекао – да ми изгубиш тих четрдесет килограма, да би ме и даље уцењивао. – Немој тако да те не пријавим властима. – Тебе треба властима пријавити – нађе мајка храбрости да му одговори. – Ви сте хтели да мерим со и воду – понови магационер. –

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

143

Тада сам, иако дечак од девет година, одгонетнуо намеру магационера. – Нека, нећемо умрети – одговара мајка – доћи ће време и теби. Задужи он нас за још четрдесет килограма меса или – дуг можете подмирити у другим производима: сиру, житу... Одведе он Кућоњу и затвори на одређено место, а у мом сећању остаде заувек лик Кућоње, а и лик магационера коме и данас памтим не само лик већ и име. Но име нек остане за све тајна пошто је већ отишао на вечни починак. Ако га неко препозна јер има још живих сведока док ово пишем, нек му опросте ко што му ја опраштам. Била је то његова заблуда. И моја мајка, сада и она покојна, опростила му је. Ја и орах, обојица остарали, сигурни смо живи сведоци. Орах се развио и покрио цело двориште. Гране су му се почеле сушити, али истрајава. Ја из љубави према Кућоњи и данас зауставим кола и посматрам тај орах и двориште и вратим се у то време мог детињства. Понекад уђем и седнем на оно исто место где сам цео дан гледао у Кућоњу.

144

РЕНАТА БУЈИЋ

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

ДРАГА , НЕ БРИНИ, ТО ЈЕ ШАХ, МИ ТО САМО ИГРАМО ШАХ...

(одломак из романа у сликама Ванвременска капија)

„Ау“ забринуто је зајаукала Ланина сестра а Нушина мајка, стиже друга илустрација, када је Лана почела да прича о шаху. „Знаш да је Мак био најбољи шахиста у граду?“ „Знам“, прекинула ју је Лана. „Али не и у животу. Опколио ме својим друговима. Када он није био ту, увек је неко од његових другова пратио с ким сам и шта радим. Брат другарице је желео да ми приђе, али се није усуђивао. Већ су знали један за другога. Мак је стрепео да не будемо поново заједно. А други се због њега није усуђивао прићи. Нисам могла проћи улицом, а да не налетим на неког његовог друга или на Мака. Помало сам се осећала као пијун на Маковој шаховској табли.

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

РУСИЈА МАРИНКОВИЋ СНОВИ Hoћac Вас сретох

Исте онакве Какви постојасте У галаксији У прохујалим Старинама стварности У црвоточним јаслама И полумраку Морних снова Стидљиво приљубљене И срећно занесене У варљиво себе Са лептиром у срцу Кроз бучност Разгоњене огризине Повукох се бездашно И оставих вас спокојне У полумраку Срећно постојаног Непостојања

145

146

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

ДА Л’ ЈЕ ВРЕМЕ ЗА УДВОЈЕ На глави ми птица мала, Косом крила ојачала. У недрима смиљ мирише, А у срцу жеља дише. У очима башта цвета, Сви мириси жарког лета. На јелеку врба пуца, А у срцу чежња куца. Постала је плаве боје. Да л’ је време за удвоје?!

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

147

САВКА СТОЈАНОВИЋ

ЦРВЕНЕ ЦИПЕЛЕ У малом граду на југу Србије педесетих година прошлог века смештена је радња ове приче. Брачни пар Ружа и Благоје, средовечни људи без деце, усвајају ратно сироче, малу девојчицу Зорицу. Захваљујући свом солидном имовном стању и пристојној породичној кући у центру града, пружају сву своју пажњу и угодан живот малој унесрећеној девојчици. Тада, другарица Ружа је оличење врсне домаћице и пожртвоване мајке, а друг Благоје, ветеринар и заљубљеник у пчеле и пчеларство, представља сигурност и подршку сваке врсте целој породици. Залагање и труд око Зоричиног одрастања били су очигледни на сваком кораку. Сви из улице су знали да је она усвојено дете, али ни по чему се није разликовала од остале деце. Увек лепо одевена, чиста и нахрањена. Године су одмицале, а њено одрастање је било очигледно. Стасала је у праву лепотицу дуге смеђе косе и крупних тамних очију. Стаса витког и грациозног, било је тешко сачувати је од уздаха и чежњивих погледа момака из града. Како је улазила у критичне године одрастања и сазревања, постајала је непослушна и пргава. Из дана у дан бивала је тужна и забринута, као да је крила неку тајну у свом срцу. Као млада и неискусна поверила се својим пријатељима из суседства. Нагризао ју је црв сумње да је њена права мајка жива. У тајности је чепркала, по својој прошлости и њеним личним папирима где открива да после погибије оца у рату, мајка је оставља у сиротиште, а она млада жена одлази у свет, у потрази

148

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

за неким новим и бољим животом и ту се губи сваки њен траг. Зоричина радозналост и упорност уродиле су плодом. Сазнала је адресу на којој живи њена мајка. Како би остварила свој план да оде до своје мајке, све припреме око пута за Београд држи у строгој тајности. Комшије јој помажу да побегне од куће и оде у потрагу за својом мајком. Њени родитељи усвојитељи су очајни, брину и пате за њом. Дуго нису знали шта је са њом. Али једног лепог мајског дана, када је њихова башта одисала мирисом и лепотом расцветалих багремова, она се вратила кући. Ружа и Благоје су били без даха од среће, а она мало потиштена због изневерених очекивања да ће јој се из корена променити живот и да ће убудуће бити уз своју мајку. Причала је да је њихов сусрет био дирљив и тужан. Али она више није била сама, имала је нову породицу и нови живот. Примила је код себе само у госте на пар дана. Пошто је била добро ситуирана, даривала је своју несрећну кћер скупим поклонима као утеху за непружену мајчинску љубав и несрећну младост. Нешто најлепше што је добила на растанку од своје мајке биле су црвене лаковане ципеле и дамска торбица, исто лакована и исте боје. То јој је била најдража успомена. Посебно је волела те ципеле. Ретко их је обувала а дуго времена после тог сусрета их је носила са собом у постељу и скривала од туђих погледа испод свог јастука.

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

САВО БОЖИЋ РУЖИН ЈЕЛЕНСКОГ ЕХА РИКА

С времена на време, заогрнут музиком и озарјем лица cpeћe која несебично траје, сећам се прохујалог лета и сваког трена што ме својом топлином за тебе вежу – то је вртложење вечно од кога немам бољег разлога за песму нити поетичније теме. Докле ћe још у мени пулсирати лепих дана то ткиво течно кад сам био зачараног јелена ДИМИТРОВДАНСКИ ДУБ, а ти забрана тијаних кошута узаврела што у мени стишаваху гејзире капиларне младорогог јелена, пренадошлу гὅропāд... Мним да мајчица света на најједноставније питање једина одговор зна, а пружити га неће.

149

150

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

ДУГА ОБАЛА ВЕТРА Девојчица ликом на М. Ц. Чита класике. Ноћ кад падне, одлази на Реку Са Вертером под мишком И гримизним цветом у коси. На Реци проводи бесане ноћи. Посматра Млечни пут У чудној воденој дубини, На другој обали ветра. Са циком зоре враћа се неприметно. Под раширеним завесама дана И пупољцима ружа красних Умива своје плаве очи Месечином ноћи Осребрене.

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

СВЕТЛАНА БАЊЕГЛАВ МАЛИША И СНЕШКА

(одломак из поеме за децу)

Стигла права дама

Добошар Шуњало окупио клику, врло радозналу – уз то и велику. Посебно је место а објава хитна. – Чујте и почујте, ова вест је битна! Стигла је у село једна права дама. У белој одори шета са газдама. Гиздава држања – без мане грофица, реп високо носи, красна перјаница. Грациозно хода, пази како гази док се гипко креће по неравној стази уз велики напор и озбиљно лице као да је обула од стакла штиклице. Прекрасне главице и љупке њушкице, очи топле, црне – сјаје жеравице, а поглед кроз меке, беле трепавице очара те очас сасвим немилице. – Саме трице, штиклице и трепавице, залајаше углас све те неверице. – Реци брзо где је? Он нас само лаже. Шуњало се нећка да л’ одмах да каже.

151

152

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

Ниже изговоре праве а и лажне да је тешко доћи до те даме важне: – Висока ограда, закључана врата, газде је чувају кo да је од злата... Они наваљују а Шуњало важе да ли да отеже ил’ до краја каже. Малиша по страни, ал’ саслуша причу, даља наклапања баш га се не тичу. Зато брзо хита да је први нађе, иза другог угла – мало ниже зађе, код бунара старог пође сасвим лево, ту се негде крије благо нежно бело. По опису то је, ал’ не нађе рупу, беспомоћно блене у ограду скупу. Префињени парфем удише несвесно, У властитој кожи осећа се тесно. У немој тишини вири под капију и гле белих шапа где се иза крију. Нервозно се врти, копка њега сама колико је лепа тајанствена дама. До ње ће он стићи са супротне стране, кроз баште, атаром – не мож’ да омане. Зову је Мис Инга, гарант виша класа. Да ли шансе има Он – сеоски даса?

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

СЛАВИЦА ДАБЕВСКА КИРОВСКА ПРЕД ОЧЕВИМ ГРОБОМ (глоса)

У свакој мисли и сад си ми оче, протичу љета, прољећа и зиме. Ишли смо гдје се прва вина точе, и тамо, гдје се водопади диме.

Стојим пред тобом у руци ми цвјеће, као некада, невјешта се правим, дајем ти завјет испред свјетла свјеће.

Љубићу тебе својим срцем здравим.

Фали ми оче, топла рука знана, која ме водила кроз тешке зиме. Сјећаћу се тебе до задњег дана и твоје слатко говорити име.

Гледаш у мене са мраморне плоче, пред твојом сликом весела се правим, још уздахе шаљем премили оче, небу и сунцу и горама плавим!

153

154

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

НОЋНА ИДИЛА Гледали смо скупа у небо нас двоје тражили по своду мотив арабеске, а нашли смо звезде сред љубави своје како пију чари љубави небеске. Према моме лицу окрено си главу милово ми образ тек израслом брадом, док смо слали мисли у пучину плаву ти си мене мили, пољубио крадом. Комета у лету махнула нам репом и отишла некуд, кроз плаве висине, а ја сам се тада у тренутку лепом, привила уз тебе препуна милине. Даница са свода пред зору се јави и полако крену пут северног пола, тад ми твоја рука на рамена стави мекан, танки сако јер сам полугола. Намигну нам снено месец, лопов седи и немарно махну својим жутим зраком већ тада сам знала да овај трен вреди и да никад неће бити прекрит мраком. Враћају се кући људи треће смене погледају у нас уз осмехе глупе, уморан од ноћи ћутиш поред мене, почива ти рука на наслону клупе...

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

СМИЉКА ЈОВАНОВИЋ ТВОЈА СТОПАЛА Танки кринови Тек убрани Гроздови на чокотима Врели од сунца Твоја стопала По жару Угљевљу ходе

По паперјастим цирусима Немирна Измаштала су Слагаче корака У раскораку крви Крилати атови Врхови кљунова Витких птица У праху годова Остала Твоја стопала

155

156

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

ОЧЕВО ПИСМО Питаш шта би ти рек’о

Све што сам на земљи стек’о Не вреди пишљива гроша И све што сам ти рек’о Релативно је Истина Престо је Небеског Оца Питаш шта би ти рек’о

Све мудрости Лудости људског ума Срце је извор На мисли Не наседај На речи Превариће те лажи Од којих земља дречи Питаш шта би ти рек’о

Не буди песак Да сваки те ветар обруши Не буди стена И њу ће неко да сруши Од земног си праха У њу ћеш и отићи Гледај да живот буде ти частан Пуно је сцила Не дај се харидби Питаш шта би ти рек’о

Живот је чудо Нико му претек’о

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

СНЕЖАНА БИЈЕЛОВИЋ ГЕРОВИЋ ПИСМО-ГЛАВА Осунчаном улицом идем с парчетом хљеба у руци. Вријеме је поста. Пар птица касни за својим јатом, и слијеће на раме незваног госта. Некада сигурни у себе и друге, некада сигурни... сада више нисмо. А ја бих још једном да завртим писмо-глава, глава-писмо. Под прозором ваљају се пси, док газда брише зној и врућ сомун једе у коси још мирише цвијет и мирисом скрива прве сиједе. Очи иду преко поља, трња и врела. Ријека се полако свлачи. Град би да спава. А ја бих са животом још једном глава-писмо, писмо-глава.

157

158

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

ТОМИ МИЛОШЕВИЋУ ПРИЈАТЕЉУ ПЈЕСНИКУ Научио си нас како отмјено да устанемо од стола кад саговорник ништа зрело нема да каже, и зато, значило је, част је била, имати тебе за друга, док у цик зоре пијане пјеснике одводи кући трамвајска пруга. Значило је, пријало је рећи да се знамо, и заједно с тобом чекати да започне наше пјесничко вече, у задимљеном простору, у нашем клубу, док стари свирач пред вратима сједи и милује своју златну трубу. Доћи ћу једног јутра да будем славуј над твојом хумком кад већ данас нисам стигла на узглавље твоје цвијет да ставим. Подржао си ме да будем пјесник значило је, била је част пјесничке сате с тобом да славим.

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

159

СУЗАНА РУДИЋ ИСКРЕ

Сачекај, стани да ти кажем једну тајну пре него што прва пахуља заплеше танго. Пре него што се отопи на мом топлом длану. Ја нисам од оних који пишу баладе само да би писали. А ти… Ти, и не слутиш да је моја душа свилена и светли да би другима дала мир. А ти… Ти, и не слутиш да је прошла путеве дуге да би из мрачног тунела теби пружила руке. Ако су моје очи искре, нека светле у сећању зимске ноћи. И ако у сузи мојој овог тренутка гинеш, знај да у погледу никада нећеш умрети. Ни у осмеху! Ако су очи моје звезде, нека постану твој анђео чувар који ће те чувати када лик мој једног дана за векове нестане. Срешћемо се једног белог дана тамо где се срећу несуђене љубави. Ја не пишем баладе само да бих писала, за то нисам рођена. Али знај да путујем да би живела. Немој да се љутиш, моје очи су само искре.

160

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

ХЕРБАРИУМ ЖИВОТА У распуцалим главицама мака, несташлуци дечака се веселе. Не знам шта то беше бол... Поље лала вене у загрљају девојачког гласа. Време остаје... Остају изборане, жалосно осушене провидне латице стиснуте између две тешке корице хербариума живота за векове векова. Остаје снага да зањишем долину маслачка на млечној стази успаванке. Просипају се звезде. Данас и сутра. Јуче и прекјуче. Невен као мелем моје ране лечи сад. Дечији кикот пише песму унапред. Усне као пупољак љутића се расцветавају на помолу речи. У леденој долини прикована је сенка. Угушен је светлости траг. У аманет су ми остављени папрени списи. Близина слова је за говор велика. Беспрекорно чиста. Нечујна. Суво лишће испод Ахилове пете шуштањем прича о корацима. Која је награда између страница хербариума живота? Победа или пораз урезан у кори дрвета, урезан у ваздуху вечности?

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

161

О АУТОРИМА

162

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

Томислав Милошевић (1939-2013). Рођен у Крагујевцу, живео у Београду. Песник. Објавио 15 књига песама. Бавио се и књижевном критиком. Био је дугогодишњи председник књижевног клуба и члан Удружења књижевника Србије и Друштва књижевника Војводине. Милорад Калезић (1936-2006), Даниловград (Бријестово). Живео у Београду. Писао поезију, прозу, есеје, сатиру, песме за децу и бајке. Познат и као сликар. Аутор је двадесет самосталних књига поезије, прозе и сатире. Превођен и заступљен у више антологија. Био члан Удружења књижевника Србије и Друштва књижевника Црне Горе. Злата Нешић (1956-2012). Објавила десет књига поезије и прозе. Добитник више књижевних награда. Била је члан Удружења књижевника Србије. Драган Жигић (1935-2009), рођен у Бaлтама под Козаром. Живео у Београду. Објавио шеснаест књига поезије, превођен. Био је члан нашег Клуба од 1955, као и члан Удружења књижевника Србије. Душан Војиновић (1952-2009), рођен у Банатском Соколцу. Објавио једну књигу афоризама, као и доста песама у књижевним часописима. Од 2012. године на фестивалу Rock village додељује се књижевна награда Душан Војиновић, бијенално – једне године за поезију, друге за афоризме. Снежана Перовић (1954-2005). По занимању новинар. Објавила је две књиге поезије и заступљена у више антологија. Антон Тркуља Таванскн (1941-2012), рођен у Пролошцу Горњем. Живео у Београду. Писац, сликар и есејиста. Објавио шест самосталних књига песама и заступљен у више зборника и антологија. Био је дугогодишњи председник књижевног клуба и члан Удружења књижевника Србије.

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

163

Слободан М . Лазић (1942-2005). Филозофски факултет (социолог културе). Био стручни сарадник

Књижевног клуба. Објавио више књига поезије и прозе. Био је члан Удружења књижевника Србије. Милијана Коматина (1930-2006). Рођена у кршевитом делу Црне Горе, живела у Београду. Објавила шест књига песама. Била Члан Друштва књижевника Црне Горе. Зоран Маодуш (1948-2011). Писао поезију и научнофантастичну прозу. Објавио је три књиге. Велики број његових прича је објавио Политикин забавник, а уврштен је у енциклопедију српских писаца научне фантастике. Гордана Томић Радојевић (1942-2001). Професор књижевности. Рођена у Лесковцу, живела у Београду. Објавила три књиге песама. Била и председник нашег књижевног клуба, као и члан Удружења књижевника Србије. Славенка Гемовић (1947-2015). Рођена у Шевици, крај Кучева. Објавила 15 књига поезије. Била је члан Удружења књижевника Србије. Петар Перо Попов (1940-2014). Рођен у Уљми. Живео у Загребу, Новом Саду и Земуну. Објавио 25 књига поезије. Био је члан Удружења књижевника Србије. Благоје Којић (1923-1981), рођен у Зрењанину, живео и стварао у Београду. Писао романе, приповетке и прозу за децу. Један је од оснивача нашег Књижевног клуба, у коме је далеке 1954. године, био и председник. Објављено му је десет књига, осам за живота, а две постхумно. Био је члан Удружења књижевник Србије и Савеза писаца Југославије. Милош Мићић (Миросаљци, Ариље, 1931 – Липље, Љиг, 1998). Писао је песме, прозу и драмске текстове, већином за децу и омладину. Објавио је две књиге поезије и три романа. Превођен на македонски и

164

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

есперанто. Један је од оснивача нашег Књижевног клуба – 1954. године. Вук Боричић Тиврански (1926-2010). Рођен у с. Драгосава, Беране, Црна Гора, живео у Београду. Објавио пет књига приповедака, једну поезије (два издања) и Речник Васојевићког говора. Био је члан Удружења књижевника Србије. Веселин Јовановић Јоле – Јадарски Одисеј Рођен 1933. у селу Цикоте код Лознице. Писао је поезију и романе. Објавио је петнаест књига. Штефанија Саша Кобула Пореклом из Рогашке Слатине. Писала поезију и критику. Објавила је пет књига. Била је члан Удружења књижевника Србије. Милица Илић рођена 1934. у Беркасову, крај Шида. Живела и стварала у Београду. Објавила више књига поезије за децу. Више пута награђивана за своје стваралаштво. Тихомир Ђокић, живео и стварао у Београду. Објавио једну књигу поезије. Александра Антић (1962), објавила књигу Танго у срцу града (2014). Ана Грам (1968, Београд). Магистар електротехнике, смер рачунарска техника и информатика. Годинама је на свом блогу објављивала поезију, кратке приче и дневничке записе. Сада претежно пише поезију. Заступљена је у многим зборницима. Живи у Београду. Беатриса Д Стошић. Пише поезију, есејe и књижевне приказе. Објављује у електронским медијима, часописима и зборницима поезије. У припреми за штампу две збирке песама. Живи у Београду. Боривоје Живаљевић рођен у Штављу општина Сјеница 1960. године. Од 1980. живи и ради у Београду, Објавио две збирке песама. Своју поезију је објављивао у многим зборницима и часописима. Члан

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

165

је неколико клубова и удружења писаца и преседник клуба писаца ,,Дунавски Венац” из Борче. Братислав Тодоровић (Лесковац, 1972) песник, приповедач, романсијер. Објавио три књиге поезије, књигу приповедака, књигу прича и два романа Члан је Удружења писаца Лесковац, као и неколико Књижевних клубова у Лесковцу и Београду. Живи и ради у Земуну. Будимир Стефановић , изворни песник из Шумадије, пише од раног детињства. Објавио две самосталне књиге 1985. и 2013, заступљен у многим антологијама и зборницима поезије. Живи и ради у Рачи Крагујевачкој. Васа Радовановић (1961, Београд). Објавио пет књига поезије. Превођен на енглески, француски, јапански, турски, немачки и руски језик. Заступљен у антологијама. Главни уредник регионалног часописа Књижевне вертикале. Члан Удружења књижевника Србије. Весна Керечки Шарац (1959, Земун). Објавила три самосталне књиге поезије, једну заједничку, заступљена у неколико десетина Зборника, као и у песничким антологијама. Вишеструко награђивана и похваљивана. Председник је КК „Сцена Црњански“ у Београду, а такође и члан више књижевних клубова. Живи и ствара у Батајници. Гордана Симеуновић (1963, Београд). Објавила је шест књига поезије. Приредила је антологију Најлепше љубавне песме српских песникиња (Граматик, 2013). Песме су јој превођене на енглески, француски, шведски и шпански језик. Добитница је награда: Коста Абрашевић, Нек теку реке и Стеван Средојевић Полимски. Живи и ствара на Умци, недалеко од Београда. Члан је Удружења књижевника Србије.

166

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

Гордана Ћулибрк (1952). Живи и ствара у Београду. Прозу и поезију објављује у периодици. Објавила је: Снага отиска, књига поезије и Пусто острво у срцу цивилизације, роман. Превођена је на француски, енглески и руски језик. Заступљена је у више антологија. Даринка Марковић (1952). Завршила Педагошку академију у Сплиту и Учитељски факултет у Београду. Играла у драмском ансамблу Хрватског народног казалишта у Сплиту. Објавила је шест књига песама. Живи и ствара у Београду. Драгана Јовановић (1964, Уб). Песникиња, дугогодишњи члан Клуба. Објавила књигу песама Низ латице руже (2015). Драгица Гашпар (1932), рођена у Ражњу. Правни факултет. Живи у Београду. Пише поезију, хаику поезију и приче. Бави се и књижевном критиком. Објавила шест самосталних књига песама. Члан је Удружења књижевника Србије. Драгица Кораћ Ивановић (1954, Радуч код Госпића, Република Хрватска). Од 1973. живи у Београду. Активан је радио-аматер, са позивним знаком YT1DI. Има објављену једну збирку поезије („Пркосим ветру“). Дражен Јанковић Драле (1965). Пише поезију, путописе, кратке приче, афоризме... Објавио шест књига. Као клавијатуриста култне групе Забрањено пушење, касније No Smoking Orchestra, оставио неизбрисив траг у рок музици (песма Девојчице којима мирише кожа и др.). Учествовао у култним тв серијама Топ листа надреалиста, Сложна браћа, филмовима и др. Ђоко Нонковић, рођен у Жагровићу, крај Книна. Студирао на Економском факултету, а постдипломске студије на Правном факултету. Објавио књигу Искре душе (2006). Учествовао у више заједничких књига. Живи и ствара у Београду.

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

167

Златко Стојковић (1950, Врање). Одрастао у Новом Саду, живи и ствара у Београду. Објавио једну књигу поезије. Зорица Крстовић, пише поезију, есеје и прозу. У припреми за објаву прва збирка песама. Живи и ради у Београду. Зорица Милосављевић Зора (1945). Песникиња. Објавила четири песничке књиге. Занима се и за књижевну критику. Члан је Удружења књижевника Србије. Јован Н. Бундало, 1948. Сански Мост, аутор 12 књига. Пише поезију и прозу. Више пута награђиван. Живи у Београду. Лабуд Н. Лончар, рођен је 1964. год. у Иванграду (Беране). Члан је Друштва књижевника Београда и многих књижевних клубова и удружења. Заступљен у више домаћих и страних зборника и антологија. Објавио је две књиге поезије. Уредник је Зборника „Умјетност без граница“ из Бара. Живи и ствара у Бару. Лаура Ест, пише поезију. Дугогодишњи члан клуба, застпуљена у књижевној периодици. Љубица Еић Српкиња (1944, Топола). Заступљена у више значајних антологија. Објавила седамнаест књига поезије. За књигу Простор тишине добила Награду Академије Иво Андрић (2010). Веома успешно се бави и сликарством. Љубомир Вујовић (1952, Загреб). По занимању правник. Објавио шест књига поезије и једну афоризама. Са групом Тространи круг објавио по једну књигу поезије и афоризама. Заступљен у многим антологијама и зборницима, а добитник је и великог броја књижевних награда за поезију, прозу и афоризме. Члан је Удружења књижевника Србије. Мајо Даниловић (1955, Г. Лупљаница, Дервента, БиХ). Дипломирани је политиколог и слободни графички дизајнер. Заступљен је у 100 заједничких зборника, антологија и алманаха. Песме су му награђиване.

168

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

Објавио је седам књига. Члан Удружења књижевника Србије. Маре Цицеро, успешно се бави сликарством и поезијом, за шта је више пута награђиван. Дугогодишњи члан клуба. Марко Гарић (1938, Драгаловци, Добој). Од 1959. године живео је у Београду, где је постао члан Књижевног клуба радника писаца Ђуро Салај (сада Сцена Црњански). Песме су му објављиване у: Књижевним новинама, Браничеву, Телеграму, Раду, Гласнику и др. 1965. године одлази у Француску. Живи и ствара у месту Loos les Lille. Маријан Селан (1949, Земун). Гимназију завршио и студирао у Београду. Објављивао у књижевној периодици. Има припремљену књигу поезије за штампу. Мерима Краснић , песникиња и модни креатор. Објавила десетак књига поезије. Члан је Удружења књижевника Србије. Милан Н. Симић (1955, Рудовци). Објавио две књиге поезије. За своју поезију награђиван. Миливоје Јозић (1932). Пише афоризме и сатиричне приче. Објавио пет књига сатире. Афоризми му се објављују у водећим дневним листовима и на Радио Београду. Добитник великог броја награда за сатиру. Живи и ствара у Београду. Милоје Вељовић (1962, Борике код Рогатице). Завршио Педагошку академију у Сарајеву и Математички факултет у Београду. Објавио шест збирки поезије и једну афоризама. Добитник многих награда. Члан је неколико књижевник клубова у Београду. Мирјана Даниловић (1953, Крњево). Живи и ствара у Београду. Завршила је Медицински факултет. Пише поезију и прозу. Објавила је две књиге песама, роман и књигу песама за децу. Заступљена у Антологији боемске поезије и добитник више књижевних награда.

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

169

Мирјана Новокмет (1958, Београд). Дипломирала на Факултету ликовних уметности. Као сликарка, имала је осам самосталних и више заједничких изложби. Члан је УЛУС-а. Као књижевница, објавила је девет књига поезије и пет романа. Добијала је награде за књижевно стваралаштво. Члан је Удружења књижевника Србије. Мирослав Ћосовић Master Music (1966). Пише сатиричне приче и афоризме. За своје стваралаштво је награђиван. Објавио је књигу И боравак је овде ограничен (2013). Бави се и амбијенталном музиком, објавио је два албума. Мирослава Ђушић Недељковић, рођена 19.12.1952. у Београду, где живи и ствара. До сада објавила шест романа Ваљевка, Београђанка, Наталија (трилогија Провинцијалка), Љубав ме ништа није питала, догодила се, Џем од кајсија и Дорћолске липе. Пише и поезију и приче. Члан УК ,,Сцена Црњански” и ,,Либеро Маркони”. Митар Митровић (1933, Подличак, Свети Стефан). Завршио Ветеринарски факултет у Београду. Пише поезију за децу и одрасле, афоризме за одрасле и децу, кратке приче, хумореске и епиграме. Објавио четрдесет две књиге. Превођен је на дванаест језика. Заступљен је у буквару, читанкама и антологијама. Његови афоризми налазе се у књизи Мисли света, Москва 2004. и у Антологији Европе, Москва 2012. Члан Удружења књижевника Србије, Удружења књижевника Црне Горе и Удружења новинара Србије. Миша Лазар (1957, Торничка планина код Љубовије) Објавио седам књига поезије, по једну књигу приповедака и роман, као и две књиге тзв. „толковања„: „Толковање„ и „Бојсе!„ (стари говор Западне Србије кроз сакупљање и надахнуће), које улазе и у српску језичку баштину. Повремено пише критичке осврте. Више пута је награђиван значајним књижевним наградама. Живи у Београду. Члан је Удружења књижевника Србије.

170

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

Младен Бабовић (1980, Беране). Пише поезију, хаику поезију. Заступљен је у више књига, зборника и књижевних часописа. Бави се писањем за дјецу и одрасле. Члан је Црногорског удружења хаику поезије и више књижевних клубова. Објавио три књиге песама, живи у Бару. Нада Надица Цветковић (1966, Топола Варош). Живи и ствара у Београду. Објавила је две збирке песама. Афористичар у покушају. У припреми трећа збирка. Члан књижевног клуба ,,Ђуро Салај” – Сцена Црњански. Оливер Јанковић (Београд, 1957). Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, на групи за пољски језик и књижевност. Пише прозу, поезију, драме и радио драме, за децу и одрасле. Преводи са пољског и руског језика. Такође се бави и књижевном критиком. Превођен је на македонски, пољски и енглески језик. Члан је Удружења књижевника Србије. Павле Лазић (1962) сликар-аматер, учесник у више заједничких пројеката. У припреми две збирке песама, живи и ствара у Београду. Предраг Бањеглав (1947, Нови Карловци). Члан Удружења књижевника Србије и Друштва књижевника Војводине. Оснивач и председник Клуба књижевника ,,Павле Марковић Адамов” Нови Карловци (2005). Објавио је две књиге песама, пет романа и једну књигу прича. Успешно се бави и вајарством. Живи и ствара у Новим Карловцима. Радојка Реа Сартори (1967). Награђивани прозни писац, песник и сликар. Аутор десет књига. Живи у Земуну. Ратомир Д . Јокић (1941, Велика испод Чакора, Црна Гора). Завршио је српскохрватски језик и југословенску књижевност и радио као професор. Објавио самосталне књиге: Нада, Доба сунцокрета и Шта тражиш овде, оче?

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

171

Рената Бујић (1961, Вировитица, Хрватска). Дипломирала је на Академији ликовних уметности и на

Филозофском факултету. Бави се и сликарством. Припада савременој сцени и изражава се мултимедијално, кроз перформансе користећи властиту поезију, прозу, вокал, класично и апстрактно сликарство, често све то обједињујући стварањем амбијенталних целина и инсталација. Ради као професор ликовне културе. Русија Маринковић (1938, Зебинац, Владичин Хан). Објавила је три романа, пет књига поезије за децу, две књиге прича за децу и једну књигу поезије за одрасле. Члан је Удружења књижевника Србије. Савка Стојановић, професорка у пензији. Пише успешно прозу. Члан нашег клуба однедавно. Саво Божић Ружин (1950, Пађине код Зворника). Објавио је четири књиге поезије. Бави се и керамиком, фотографијом и дизајном звука. Песме су му превођене на турски и македонски језик. Члан је Удружења књижевника Србије. Светлана Бањеглав (1948). Објављује у књижевној периодици. Пише приче, драме и поезију за децу. Бави се сликарством и илустрацијама књига. У припреми књига поезије за децу – поема Малиша и Снешка. Живи и ствара у Новим Карловцима. Славица Дабевска Ќировска, рођена у Тетову, Македонија. Ради као дипломирани педагог. Пише прозу и поезију. Објавила је четири књиге песама. Ускоро јој из штампе излази роман. Свој уметнички дар исказује у музици и сликарству. Члан је Удружења писаца Македоније. Смиљка Јовановић (1972) Пише поезију. Објавила књигу Песме (2012). Новинар. Живи и ствара у Шапцу.

172

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

Снежана Бијеловић Геровић , рођена 1965. у Дубровнику, одрасла у Требињу, живи у Београду, где

је завршила Филолошки факултет. Аутор две књиге песама. Сузана Рудић , рођена у Руми 16.10.1996. Живи у Новом Саду. Завршила школу за дизајн ,,Богдан Шупут”. Студент Академије у Новом Саду. Једна објављена збирка.

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

173

САДРЖАЈ: Уводна реч

ЗАУСТАВЉЕНИ МЕЂУ ЗВЕЗДАМА

Томислав Милошевић Милорад Калезић Злата Нешић Драган Жигић Душан Војиновић Снежана Перовић Антон Тркуља Тавански Слободан М. Лазић Милијана Коматина Зоран Маодуш Гордана Томић Радојевић Славенка Гемовић Петар Перо Попов Благоје Којић Милош Мићић Вук Боричић Тиврански Веселин Јовановић Јоле Штефанија Саша Кобула Милица Илић Тихомир Ђокић

9 11 12 15 17 18 19 20 21 22 23 24 25 27 31 32 33 34 35 36

ПРЕД ОГЛЕДАЛОМ

Александра Антић Ана Грам Беатриса Д. Стошић

39 42 44

174

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

Боривоје Живаљевић Братислав Тодоровић Будимир Стефановић Васа Радовановић Весна Керечки Шарац Гордана Симеуновић Гордана Ћулибрк Даринка Марковић Драгана Јовановић Драгица Гашпар Драгица Кораћ Ивановић Дражен Јанковић Драле Ђоко Нонковић Златко Стојковић Зорица Крстовић Зорица Милосављевић Зора Јелена Антић Јован Н. Бундало Лабуд Н. Лончар Лаура Ест Љубица Еић Српкиња Љубомир Вујовић Мајо Даниловић Маре Цицеро Марко Гарић Маријан Селан Мерима Краснић Милан Симић Миливоје Јозић Милоје Вељовић Мирјана Даниловић Мирјана Новокмет

46 48 50 53 55 57 60 62 64 66 68 70 72 74 76 79 81 83 85 87 89 91 93 95 97 99 101 103 105 107 109 111

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

175

Мирослав Ћосовић Мaster Мusic Мирослава Ђушић Недељковић Митар Митровић Миша Лазар Младен Бабовић Надица Цветковић Никола Мишовић Оливер Јанковић Павле Лазић Предраг Бањеглав Радојка Реа Сартори Ратомир Д. Јокић Рената Бујић Русија Маринковић Савка Стојановић Саво Божић Ружин Светлана Бањеглав Славица Дабевска Кировска Смиљка Јовановић Снежана Бијеловић Геровић Сузана Рудић

114 116 118 120 122 124 126 128 130 132 134 137 144 145 147 149 151 153 155 157 159

О ауторима

161

176

ШТА БИ РЕКАО ЦРЊАНСКИ II

CIP – каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-1(082.2) 821.163.41-32(082.2) 821.163.41-84

ШТА би рекао Црњански II : [1954-2016.] / [уредник Љубомир Вујовић]. - Београд : "Ђуро Салај", 2016 (Београд : Дијамант принт). - 175 стр. : фотогр. ; 21 cm Тираж 200. ISBN 978-86-83465-76-7 COBISS.SR-ID 221100300