Књижевни часопис Година XVIII Број 37 јун 2018
СЦЕНА ЦРЊАНСКИ
Књижевни клуб ''СЦЕНА ЦРЊАНСКИ'' при ''Ђуро Салај'' АД
СПЕЦИЈАЛНИ ДОДАТАК
МАЈСКИ СУСРЕТИ 2018. НАГРАЂЕНИ
РЕЗУЛТАТИ КОНКУРСА ЗА 2018. Награде: Првa награда за песму „Срце страсно, срце ломно“ , аутор Срба Такић, Власотинце. Другa награда за песму „Поезија воде“, аутор Иван Гаћина, Задар, Хрватска. Трећа награда за Песму без наслова, аутор Војкан Миленковић, Ниш. Похвале: – песма „Време“, аутор Марко Матић, Београд. – песма „Вечерњи снови“, аутор Срећко Алексић, Београд. – песма „Песниче“, аутор је Нада Панић, Шид, Србија. У ужем избору су биле песме чији су аутори: Миша Лазар, Београд; Снежана Милановић, Црљенац; Вера Павловић, Београд; Стела Суботички Михаиловић, Угриновци, Земун; Мирослав Павловић, Kрњево; Јованка Вања Марковић, Београд; Младен Несторовић, Београд; Никола Вушковић, Лесковац; Анђелка Чубрило Kосовац, Београд; Божица Михај, Вршац Захвалнице за музичаре поводом учешћа у програму Мајски сусрети 2018 добили су: Милош Радосављевић Шоми Драган Шиљег Милутин Обрадовић Жири је радио у саставу: 1. Братислав Тодоровић, председник 2. Мирјана Новокмет 3. Момо Дедић Видојевић
ПРВА НАГРАДА Срба Такић, Власотинце СРЦЕ СТРАСНО, СРЦЕ ЛОМНО Срце страсно, срце ломно, у залуду течеш свом, живот бије, грди громно, ти још песми градиш дом. Док се туђе гране младе ти својима цват не даде, већ се кријеш, стихе лијеш, само собом тешко бијеш. Срце страсно, срце ломно, што те сваки такне јад, осврни се, али помно, род где ти је, где лʼ је сад. Дан се кити новим даном, ко длан стегнут другим дланом, ти још немаш ког да свијеш, само собом тешко бијеш. Срце страсно, срце ломно, чијој срећи ти си коб, живело си посве скромно, дочекало судну доб. Не ките те лоши гласи, алʼ са никим се не скраси, само оста, шта ли кријеш, само собом тешко бијеш. Срце страсно, срце ломно, да лʼ остави барем траг, у певању кад, заумно, запостави живот благ. Да ли ће те ико знати, кад ти прођу земни сати, што за друге трудно вријеш, само собом тешко бијеш.
ДРУГА НАГРАДА Иван Гаћина, Задар, Хрватска ПОЕЗИЈА ВОДЕ У ријеци жеља тражим очи плаве, ко у некој бајци чудотворјем дишем, из привидних снова гласови се јаве, обузет милином занесено пишем. Слапови љепоте жуборе у уму док по води хода миљеница муза, одговоре тражим у мистичном шуму уз жалосни јецај поезије суза. Загонетна бића колоплете нижу, у мјехуру воде купају се слова, записане тајне преко слапа стижу док дубина гута замке стихолова. Бисери из шкољки загонетно сјаје док далека жеља недодирно хлапи, хармонија воде вјечну наду даје проткана љепотом поезије капи. Златокоса дјева према дворцу плива стазама од зоре које брише пјена, у воденом стиху порука се скрива шаљући у вјечност минула времена. Рибару кроз снове заплели су мрежу валови живота што судбином броде, Гордијевим чвором вилењаци вежу божанствену риму поезије воде.
TРЕЋА НАГРАДА Војкан Миленковић, Ниш ПЕСМА БЕЗ НАСЛОВА Послушно ништа у ватри, за закаснелу нежност пепела. Раскопчао сам корак, јер небо ме сустигло под каменом. Откопао сам птице у пламену за наше прсте у шапату. Између зидова припитомљеним сном пожелех назад на дно. Назад у мирис са којим зриш умивена милошћу мога вина. Назад из изгнанства пресољених суза и лишаја месечине испод пупка. Назад са неспокојем напрслог огледала са постављеном перспективом потиснуте брзине заборава линија твога нагог тела. Назад спонтаном пољупцу са шкољком под каменом хриди. Назад неочешљаној да ми пљунеш у уво, да спознам ветар заривен у грло и у сисе да ти свирам. Назад, док снови ми будни са шумом на асфалтни друм за шапат прстију ти прошла си кроз мене, а ја да утрљам ти усне на усне. Носим у срастању за твоје ребро јаук просутог семена и крви ослобођен греха и ослобођен кајања и око чела трнов венац за под сводове твојих стопала, јер нису нам се заволели кораци за један међудан. Kада теби нове расту усне и не даш да за нас очешљам причу. Испод два неба у твоме прозору грч ветра за све зарасле ми снове. Постхумно успињање за други ваздух између твојих бутина. Постхумно узношење за друго дубоко до твојих колена. Општим опсеном проклијале крви за будућа тиховања. Честитом светлошћу твога млека, ослепљеном срцу даровано као шапат твојих руку, марамом бедра превезана за две истине.
ПОХВАЛЕ: Марко Матић, Београд ВРЕМЕ Време ме вуче у мрачни бездан да овремени безвременост мисли и однесе са собом у вир погубности као дављеник хватам се за облаке и пружам руке да дотакнем Небо које ми отреса звезде у грло гуши ме пече сагоревам у дивљем пламену сопствених идеја а мој пепео односи ветар у звездана кола и нове сфере што се вијоре над главама које крвнички сече време.
Срећко Алексић, Београд ВЕЧЕРЊИ СНОВИ По нека звезда, месечевог сјаја пада на длан љубавног краја. Шта још остаје од наших снова, јато птица, бескрајних поља – По неки цвет, на грани пупољка прича нова, растанак сумрака. Рађања новог света у одјецима, мало снаге за проживљени дах. Трепери опет вечерњи ваздух руке склопљене чекају завет. Мало љубави није на одмет, вилински коњић пред сенком мре. О сва си од бисера, саткана шкољка, нежношћу присебна, у валу се купаш. Руке ти ширим, док небо поклањаш, мало чистог ваздуха, на овом свету сна. А у стегнутом часу, са колико љубави, мирисаће благост, оне што срцем волим. Kада крик живота овај свет опомиње: рађаће се нови свет лепши од снова! Трепери опет ноћна светиљка успомена оно што сам губио, сада је само сена. Руке пружао увенулим латицама поља, шта још остаје, од вечерњих, меких снова.
Нада Панић, Шид ПЕСНИЧЕ Напиши ми најлепшу песму песниче; нека је од бисерних шкољки и мириса мора, хриди што вековима стоје, као стамени војници, на бранику неспокоја. Нека је сва од латица ружа, изазова које живот пружа, осмеха јутра раног пролећа. Нека је сва од цвећа. Од миомириса јоргована, зумбула и тулипана... Нека лети, као да крила има лака, ношена поветарцем до облака. Душу да има, душу песника у рајском врту изобиља, танану и крхку песничку душу, песничку душу да има. Да има срце опсенара, који љубавни нектар ствара, па да дамари бију снажно. Да нежност сеје, а љубав жање, уздахе чежње што не престаје. Најлепшу песму ми напиши песниче мој.
УЖИ ИЗБОР: Миша Лазар, Београд ПИТАЊА Питам звезду, шта заиста с неба види. (звездане су очи и од соколових јаче!) у хумкама, да лʼ се икад смрт постиди илʼ запева, кад чује посмртне свираче? Питам реку – огледалом небо роби – да лʼ и по дану, дуси силазе са горе а ноћу без сна, заробљени у тескоби испод мрака, да ли се са смрћу боре? Узалуд седим на обали, и црн и бео у невиду распет од сунца до воде над празном мрежом и рибар је клео а ја неме слике, што никуд не воде. Ипак, без сна ни одговора нема ни звезданог ни од речне варке за сневача, ноћ на небу кућу спрема а на реци, чекају га беле барке. Пловим загледан у свој лик нема хумки, ни посмртног марша пој. У свом сну, никад не умире песник само питања, за њим остаје безброј.
Снежана Милановић, Црљенац СЛОВО ИМЕНА ТВОГ Kао усуд, слово имена твог Веже ме силом невидљивом Марамом црном и истином Да љубав од клетве је јача. Орошена тела у праскозорју Неизговорене речи у загрљају Kада је ноћ зору молила и сузом Јутро благословила, да не свиће. Ноћ, када је жеља била јача И од поноса и од плача тог часа Kада смо греху удовољили И усуда молили за љубав. Ноћ, словом твога имена исписана, Уздахом среће овенчана, ноћ црна И паклена јер била сам само жеља А ти, мој живот, дан и сан.
Вера Павловић, Београд ПРАХ Прах јесам и прах ћу бити. Од мене постоји дуже само мој стид. Зло сам намерно наносила другима, добро сам чинила случајно. Прах јесам и прах ћу бити. Душа ми је у паклу, Ђаволи ме ноћу походе, Демони ми се у очима смеју. Знам. Опростите ми грехе моје и злобу, Само сам једном била вољена, И то на тренутак. Гордост ми сузе у очима исушује, чак и кад сам сама. Ни плакати не могу. Хтели су да ме затуку, кочевима и каменицама, као бесно псето. Боли ме у грудима гладно срце. Сунце волим. Kамџијама су убили моју храброст. Моја љубав неће никад умрети, сопственом крвљу сам је калила. Уклета сам. Не проклињем никог. Отићи ћу, само ми реците куда?
Стела Суботички Михаиловић, Угриновци
НАУK Никад ти нисам рекла – Мати! Ниси ме тако учила. Била си нежна без миловања, била си строга без милости, била си топла без осмеха. Никад ти нисам рекла – Мајко! Ниси ме тако учила. Знала сам од кога сам потекла, чија ме дојка подојила, чија ме реч покарала. Никад ти нисам рекла – Волим те! Ниси ме тако учила. Знала си да то чиним, сваким покретом и кораком, мирисом и сузом. Никад ти нисам рекла – Хвала! Ниси ме тако учила. Стојим усправно попут тебе. Борим се и не стајем држећи за руке своју децу. Увек сам те звала – Мама! И на јави и у сновима, и на венчању и на порођају, док сам поред тебе живела, док сам крај твојег одра умирала. Мирослав Павловић, Kрњево
ИЛУЗУЈА Да ли месец жућа, или ветра крик је измамио жену, што корача журно трагом велеградске касне несанице? Или је однекуд долутала, сама? Њен мистични лик је, на миг надахнућа сишао сигурно с неке разгледнице, с које се прелама чаробност покрета. Улица је празна.Само силуета; лелујави привид у нестварном свету, где она корача, крхка, непролазна, узврелих дамара, кô да ватром дише. Опијен од греха, или од урока тајновите виле, ветар јој све више леденом игром образе румени. Чежњивог осмеха, мила, крупноока, лебди на једрима поноћне тишине, с одсјајем у зени – од неонских боја трептавих реклама. Да ли је та моја илузорна стварност продукт месечине? Није. Зато питам: Kуда иде сама?
Јованка Вања Марковић, Београд
BOY FRIEND Мој нови виртуелни boy friend Одлази на спавање на tourn off Екран Његова рука изнутра Моја рука споља Микенанђеловски је додир Човека-Бога Екраном клизи Kао Сикстинском сводом Рука-рука Чело-рука Мењајући обрисе и Боје електронског погледа Kроз саће екрана Поглед Никад успостављеног контакта У глуво доба Спавам крај тастатуре Спавам међу сажетим звездама Међу заљубљеним травама Међу чаролијама на додиру свеобухватног Образ уз образ Играмо виртуелни Аргентински танго Ја и мој камелеон Ово је 21 век И све је остало исто: ,,О, Богови, помозите Антонију Он љуби хладни камˮ Младен Несторовић, Београд
ОПРОСТИ Не говори Пусти и мене да ћутим вечерас Није ми до приче Не нуди, не сипај, не желим пиће И колена скупи Пригрли их рукама својим Вечерас то неће бити руке моје Не могу после свега Опрости Не ти, ти ћути и добро колена стисни Не ометај ме Не скрећи ми мисли Опрости Не стигох јутрос ни огањ, ни бес Не стигох зверињи арлаук Ни вулкан олова, гвожђа и крви Само дим и гар Огрни се, покриј рамена Све твоје купке вечерас миришу на њу
Никола Вушковић, Лесковац
ПОЕЗИЈА Kао кап воде, што се кроз стену пробија, некад на исти начин, чини то и поезија. И у најтврђем срцу она пукотину нађе, из тамне свести, на светлост дана да изађе. Некад је она као вода, од извора планинског чиста, па чим неку душу дотакне, тада душа мора да заблиста. А некад је као набујала река, што широком долином куља, када из ње у стиху, на површину изрони пуно муља. Никога силом она не тера да је воли и чита, а онима што је мила, за свакога је различита. Устаљена и једнака не може бити бићу сваком, јер у нашу улицу, уме да дође непознатим сокаком. На највишим планинама гради своје светове, а у дубоком понору, уме да расцвета дивне цветове. Многи због муке, уз њу себи најбољу утеху нађу, када потону у окрутном свету и његовом безнађу. Њој би се и најдивнија вила заувек и стално дивила, јер песничка муза, нађе најбољи пут из духовног сивила. У љубави она свима, као добар мелем на срцу лежи, а када се љубав раскине, са њом сликају се тренуци најтежи. Поезија то је чудни талас, што човека води ка огромној пучини, па свако ко на њему плови, може огромне ствари да учини. Са њеним таласима, не може да се пореди ниједно море, јер ко ноћу од патње мре, са њом васкрсава у рађању зоре. Анђелка Чубрило Kосовац, Београд
СЛИKА БЕЗ РАМА Лепо сам ти говорила: остави ме да чамим у соби, у тами. Ту се можемо волети кад понекад наиђеш, далеко од људи, невидљиви за друге, срећни и сами. Алʼ ти навалио: изађи на сунце, истрчи на кишу. Kад звезда ужеже, кад небо заплаче, најлепше се, велиш, љубави пишу. И поверовах ти. Изађох из собе. Од сунца ми одмах побелеше власи. Kиша ми опра осмех, илʼ можда то учини суза што ми све чешће лице кваси. Непозван, појави се и ветар бритак, сличан ножу и дубоким борама, немилосрдно ми изрезбари кожу. Гледам сад, нема те више. Где си ти? И, шта ћу ја сама? Очима свиклим на сунце, знај, више не прија тама. Онда у трену схватих: ма, није то само моја драма. Ти волиш и љубиш лето, а ја сам сада само слика јесени без рама.
Божица Михај, Вршац, Србија
И ТО ЈЕ ЉУБАВ Разлива се црна тишина попуњава све ћошкове изгубљених година. Ћуте слике на зиду. Узалуд молитва која свемир покреће. Љубав и мржња не могу у исти ћуп. Недостаје свилена хаљина и мала ноћна музика. Мисли ми лутају у недођију. Остављено заборављено. Нема путање ни путоказа. Жеља неостварена, игра неодиграна, у сумраку гасе се светла недогорела. Зашива вече своје незацељене ране. Прелива се ноћ на месечини. Жуљеви се не виде, мисли се не чују. У души згаришта прошлих времена. За све што је прошло не може се надокнадити, не постоји цена. И то је љубав жубори река Док своме кориту упорно хрли. Све док трајемо превирања биће Јер нисмо последњи а ни први.
ПРОЗА
Момо Дедић Видојевић ХУДИНИ Чекао би свежа априлска јутра и дане кад јабуке цветају... Кад у виноградима, воћњацима, непоораним њивама, јесењим сенокосима, браздама се повуче вода од отопљеног снега и пролећних киша. Да се повуче у своју чатмару и у њој, на свом имању проведе дане пролећа, лета, јесени... Ту, као да му се отварала цела личност као сунцокрет на сунцу. Ту, y завичају, који је личио на чаробну бајку, провинцијску насеобину где се свака природа супроставља човеку. Још крупних рамена и руку, орловског носа, широког образа са снажним вилицама и израженим јагодицама, остао је свој, особен... Он, који је полемисао са разним људима и духовима, некада и мање даровитим од себе. Који је одбацивао прибежишта и коначишта, враголе и ђаволе, и Оне који му хлеб газе и кап причести муте. Шта би сада требао да учини? Сада, када му истиче онај шокантни живот, с једне стране још весеље је а опет и душа је жалосна. Сад, кад још хоће много од живота а преостали му не пружа много. Кад понекад и жалошћу храбри срце. Човек худе младости, који носи и доноси гласове из дивљине, који је ноћу чуо песму у сну. Слушао и схватао та интуитивна, креативна, невербална шуморења осећања човекове свести и несвести. Са том песмом свести и несвести, враћа се оном што је човеку увек најважније, оном што се y младости најмање запажа и користи за ограничене циљеве или преживљавање. Телу, духу и говору! И спољашњој и унутрашњој дивљини, иако је она била некад по њега разорна, саморазорна. Још, имао је у себи дух побуне, блиставу, сада већ разливену енергију коју је излио и погубио на даровитом путу којим је сам кренуо.
Човек, који је прошао кроз дрворед палми са дозом и тајновитости увек добродошлом не само y преварним пословима. И сада је стремио дому – дому Добра! Сада, далеко од већине, од других, ван свих граница, сам на путу који већина не може или неће да прође. Та чатмара му беше сав иметак од умрлих родитеља што некад личности су били. У њој је некад затварана стока, а сада поред Њега навраћале разне животиње... Плафон на чатмари није постојао а по зидовима било пуно рупа па је кроз њих стално дувао ветар, лети промајни а зими северни ледени. Није се колебао јер је кроз живот и патњу стицао душу па се упусти у ту пустоловину. Да уреди то мало неуредног простора! Да му за нови почетак буде сво његово покућство! Није му понестао и благослов великих предака, оптимизам, некада и песимизам, клетве непријатеља, и што на оближњем Косову догоревају старе српске иконе, где Шиптари ,,довршавајуˮ свој крвави пир... И y свој тој жалости, препозна y себи српску душу која поче да га храбри и улива му наду. Сазидаће димњак, покуљаће дим високо! Неко ће проћи, видети и честитати му: – Дим на оџак! И схватити сву Његову срећу и несрећу. Траг за непролазним у оном што пролазно је. Сву светлост и љубав, инспирацију тражио је и у Њој која имаше неке зреле лепоте, неке зреле жалости која јој је давала неку дубину. Тражио је да мења Његову природу, да сам зажели да се измами из повучености, да опет буде пријатан и омиљен, сагледа доброту у обичном, свакодневном животу. Да прави човек, надарен духом, више не ризикује... Остане при свом животу пуном стварности и тегоба. Кроз који је и патио без жаљења, сматрајући да је то права мудрост и решење свих проблема живота. Префињеним укусом за све, модерна, тако једноставна, својом целином да му наличи као пролећно расцветало
поље. Да се сретну у башти Његовог срца пуног дивних цветова, белих као снег, жутих као лимун, црвених као крв... Да лепотом и невиношћу му опојно кâди кућу. Да чује Његов монолог... …Дајем Ти... Све дане моје... И тренутке... Оне... И пијане… Мудрости... И свима реци поносно да су због Тебе! Због љубави за коју немам храбрости да је порекнем... Обузима ме Оно чудно и болно осећање! Обузима ме топлина изгубљености... И ништа више... Обузима ме љубав са којом ћу живети слободан и срећан...До краја! ***** Братислав Тодоровић ПУТОВАЊЕ Миза је текла својим великим широким коритом, обасјана јутарњим сунцем. Бродови, различитих величина, пловили су својим већ устаљеним планом. Успешно су избегавали мноштво чамаца усидрених дуж десне обале. По који би залутао до средине реке с рибарима у њима. Било је невероватно бучно и живо овог јутра на реци. Прелепи пејзаж, прозирност јутра, стварали су слику савршенства. Отац и син чекали су воз на станици, изнад магистралног пута, што се пружао непосредно поред реке. Уживали су у погледу са подножја брда, посматрали винограде на другој страни обале. Коментарисали су кашњење воза, које им није тешко пало, услед ове лепоте. Са закашњењем од десетак минута, воз је стигао и одагнао даље сумње. Ушавши, кренули су у обилазак Старог града, што се налазио на последњој станици. Нису дуго путовали. Двадесетак минута поред реке и пута, који су настављали даље свој ток. Воз је скренуо лево иза брда. Прешао је кроз воду која се нашла на шинама, очигледно услед кише или плиме. Знала је Миза све да поплави, а онда се повуче, и као да ништа није било. Неколико колосека још је било остало у
води, док она ближе станици на каменим коцкама, сува и осунчана. Сишавши из воза, стари отац и средовечни син, упутили су се изван станице. Калдрмисаном улицом кретали су се до велике камене капије на улазу у гробље. На њој је поносито стајао исклесани камени лав. Обишавши две старице у црнини, кренули су дуж шпалира старих споменика и гробница. Пут их је водио до породичне гробнице у дубини гробља. Запаливши свеће и одавши почаст прецима, продужили су даље, до истоветне капије с друге стране гробља. Изашли су на калдрмисану улицу Старог града, коју су по средини прекопавали радници. Очигледно мењајући дотрајале цеви. Корачали су ивицом улице дуж трговачких радњи, што су се пружале с обеју страна улице. Старе камене једноспратнице са локалима у приземљу, одавале су дах прошлих времена. Китњасти орнаменти са прозора и врата мамили су погледе шетача ове главне староградске улице. Уморни од шетње и пута, отац и син, сели су у башти једне кафане. Налазила се на крају улице, која се улива у мали трг са црквом у челу. Барокна грађевина одисала је патином прошлости. Звона на звоницима су тачно обавештавали мештане својом звоњавом. Стари сунчани сат показивао је подне на оближњој градској кући. Било је време да отац и син наруче рибу с поврћем и вино. Предусетљив келнер, убрзо је је донео вино и салату, а касније и рибу. Уживали су у ручку и необавезним причама, одлагајући скорашњи растанак. Знали су обојца да неминовност тренутка, који ће убрзо уследити, не могу променити. Хтели су да лепоту овог тренутка задрже што дуже и у њему уживају. Јер то је смисао живота, да уживаш у сваком тренутку. Да у сећању и успоменама похране ово време заједништва. Свесни су да ће за који час сваког пут одвести негде другде.Отац ће се возом вратити у Нови град, у породичну кућу, из које су данас кренули. Син ће сићи до луке и укрцати се у први брод и кренути даље реком на југ.
Прошетали су још мало старим уским улицама. На станици је син сместио оца у купеј, пољубио и поздравио, а затим отишао до луке. Готово истовремено, кренули су воз и брод. Посматрали су једно време, једно-другог са те непремостиве даљине, осећајући близину својих душа. Писак воза и свирена брода означили су растанак оца и сина, који се више никад неће срести. Стари отац ће још неколико година живети, верујући и надајући, да ће се син једног дана вратити. На жалост, није дочекао сина. Читао је писма из далеке земље, које је син повремено слао.Сећао се њиховог последњег дана провденог у Старом граду. Сваки детаљ као урезан, старац је љубоморно чувао и присећао се до краја. Живео је сам, надајући се сину јединцу, који је оног дана одпловио у неповрет... Брод, са сином на њему, отпловио је Мизом до ушћа у Морав, а онда даље на југ кроз клисуру до великог језера у којем се Морав уливао. На том чаробно лепом језеру, био је град на острву. Са прелепим куполама катедрале, што надвисују простор града. Син је још давно посетио овај град, али у сновима. Сада је он изгледао још лепше и импозантније на јави. На докове језера, чекала је његова љубав. Ћерка градоначелника, чијом лепотом су били очарани сви у граду.Уследило је убрзо дивно венчање у катедрали и славље улицама малог града. Недуго затим, идила која је створена венчањем, убрзо се претворила у трагедију. Наиме, непријатељ града и породице, није поднео чињеницу да се кћер градоначелника удала за непознатог младића, а не за његовог сина. Из града на крају језера, смишљен је план, да се млади брачни пар ликвидира. Послати су шпијуни и убице на острво. Убрзо је план реализован. Град је утонуо у тугу, одевен у црнину. Замрло је цело острво. Катедрала је била опет пуна, али овог пута у жалости. Цео град је плакао и од тог страшног ударца се никад није опоравио. Подигнут је споменик на тргу, посвећен двоје страдалих младенаца, који ће постати
ходочашће заљубљених парова. Пред њим су се млади заклињали вечној љубави. Несрећни градоначелник се повукао са места првог човека града, а потом и замонашио. Када је минуло неко време, и делимичмо се опоравио великог шока, одлучио је да напише писмо. Написао је писмо оцу свог страдалог зета, желећи да поштеди несрећног оца болног сазнања, да је изгубио сина. Представљао би се као његов син и ретко писао. У штурим реченицама би учтиво питао за здравље и слао поздраве. Све у страху и зебњи, да стари отац не открије истину. Успео је у том настојању, добронамерном обмањивању непознатог старца. Пустио га је да живи у нади да ће му се син вратити једног дана. Веровао је да би истина убила старог оца, као што је и њега већ сломила. Некад је незнање спас, помислио је, док се у ћелији припремао молитви. 07.06.2017. Земун ***** Срећко Алексић СЛИКЕ НА МОБИЛНОМ ТЕЛЕФОНУ Улазим полако у двориште свога стана. Не препознајем своје кораке. Лагано ми црна мачка прелази преко прага. Зове ме рођак из иностранства. Разговарам тренутно, пома-ло у журби. Одговарам – касније! Осећам замор свога тела док у џепу вадим шумећу таблету. Изнад главе, кошмар плаветног неба и по која ненаписана реч урезана у слику града. Осећам зиму без снега, и меланхолију јутра. Птице се буде из своје крошње уснулих птића и радосних строфа. Отварам засторе своје собе. Плаветно небо размишља о мени другачије. Телефон крцат порукама. Не одговарам, никоме. Тишина као руком покреће механизам слова. Бео
папир увучен у ,,Олимпија” машину. Kупљена за време срећнијег друштва и благостања. Новинарска школа у то златно доба тражила је откуцан текст. Сестра је увелико писала за лист ,,Дугу” и радила интервју са познатим књи-жевницама. Мајка нас је стално грдила: ова кућа је постала редакција! Маните се, децо, новинарстава, будите лекари, правници, научници. Ћутао сам и спремао се за драмску секцију. Имао сам на реду Шекспиров комад и неки монолог од младог редитеља из Новог Сада. Мене је лично глума занимала и страни језици. Желео сам да пропутујем цео свет. А свет је био мали као зрно ситног песка што се смежури на сунцу. И сада сам се, распилавио... Сећам се својих најлепших дана из детинства. Пуштао сам и змајеве са једног брда. Викао на сав глас, да ме сви чују. Правио се важан и одмерен. Нисам никад био препотентан, али сам имао увек свој стил, препознавања. Те урезане слике у глави, спознају своју машту и уметничку душу. Душа је крхка, ломљива, пуна свиле и плиша у које умотаван своје крпице сна. Вратите ми моје шарене крпице, каже Васко Попа, мој оми-љени песник. Град је постао мегаломански. Шири се на две реке. У њега долазе неки непознати људи, који желе тај ча-робан свет. Помало сам наиван и неискусан. Машту градим за свој нови роман. Обале се шире низ реку, удаљавају ка пристаништу кеја. Бели лабудови на Земунском кеју певају најлепшу песму ветру. А ветар нечујан глас носи чаробне слике из овог урбаног града који живи 24 часа, дан и ноћ. Одлазим, већ ми је време да нешто паметно одрадим. Остало ће мајка поспремити по стану. Искључио сам бојлер за мог кућног љубимца. Док у даљини небо се заруменело од поздрава са сликама на мобилном телефону. Марија Стојиљковић Марстој ОДЛОМАK ИЗ ТРИЛОГИЈЕ БИЛА ЈЕ НОЋ ОKУПЉАЊЕ
ПРВО ПОГЛАВЉЕ 2010 У ОРДИНАЦИЈИ БРОЈ ДВА Докторе, била је опет онаква ноћ. Не иде ми се на посао. Даће ми отказ. Али хладно је. Струји ваздух у мени. Приближава ми се несрећа. У ординацији број два, лебделе су неизговорене мисли једне средовечне жене, психички оболеле од биполарног поремећаја. Просторија је била сивобеле боје, коцкастог облика, са две старе дрвене столице, стављене до зида, недалеко од зелене дифенбахије скромнога раста. Прозори су се у њој ретко отварали. Испред њих, у облику виолинског кључа, затворски претеће и тешке шипке од кованога гвожђа, браниле су приземље приватне психијатријске клинике др Војин Живановић. Kроз прозор се видео и паркић ишаран јесењим лишћем. Зима је претила да ће раније стићи у Београд. Дувала је кошава. Близу поменутих столица налазио се и радни сто вешто умрљан покретима, изгледа и даље, неискусне чистачице. На њему су биле журно побацане ствари: папири, оловке, доручак, цигарете. Доктор је погледао жену која је ушла непозвана. Била му је позната. Име... Мирјана. Презиме... хм… Жена је била средњих година, тамних очију, испијеног лица, дуге плаве искрзане косе. Изгледала је запуштено, иако је била у пословној униформи, сивом сакоу и сукњи. Била је просечне висине, али витка. Тупо га је посматрала, погледом који као да је пролазио у неко друго време и простор. Стварно су безобразни. Свако има живце, па и ја, помислио је др Зоран Марјановић, неуропсихијатар, један од бољих на клиници и то не само у професионалном смислу. За много медицинских сестара, он је био веома пожељан мушкарац, висок, црн, маркантан. Још нисам почео да радим, рекао је доктор.
Мирјана се додирнула за браду дрхтавим прстима и усмерила поглед иза њега ка углу плафона са црном мрљом прекречаваном више пута. Потом се зачуо снажан уздах, скоро као крик, пре него јој се поглед вратио на збуњеног лекара. Нећу ни ја да радим. Неспособна сам. Хоћу на гробље. Отворите ми боловање. Мирјана, сачекајте ред. Немате само ви проблем. Чујете ли их, већ се буне. И стварно су се бунили други пацијенти који су чекали испред ординације број два. Било је ту разних лица, нестрпљивих, сумњичавих, сањивих, причљивих, једном речју, свакаквих случајева са измењеним погледом. У чекаоници, неки су седели, а неки су стајали или се попут вртешке вртели у круг. Испред клинике, на ветру, појединци су пушили, дрхтећи због јутарње свежине која им се увлачила у изношене капуте, у танке лепршаве јакнице или исцепане патике. Транзиција је узела данак. Анксиозна, депресивна, биполарна, параноична, шизофрена Србија чекала је упорно испред ординације број два. Да је ово било посебно јутро, видело се по броју предатих књижица. Kако сам волела његове груди! О Боже, изађите. Ви то нисте доживели. Ви не знате како несрећа боли. У реду, даћу вам нови лек и отворити боловање. Ево, узмите потврду о привременој спречености за рад. Дајте то сестрама. Оне су прзнице. Вичу без потребе. У последње време због оваквих пацијената др Марјановић је лако губио живце, што се врхунском стручњаку као што је био он, није смело дешавати. Посматрао је пажљиво Мирјану како отвара врата у намери да изађе из његове ординације.
Али, пажљиво посматрање ништа му није рекло о узроку њене депресије. Није могао да јој чита мисли. А да их је читао, чуо би: Докторе, хтела сам само да ме саслушате. Kако од прошлости да побегнем? Није Дарко на гробљу. Време не лечи ништа. Не могу се носити са несрећом. Боже, зашто сам ја жива, а он не? Убићу се. Скочићу са Бранковог моста. Сада ћу стварно то да урадим… Носићеш ме на души Марјановићу, ако душу уопште имаш. Ниси ти никад волео. Убеђена сам у то. И док се Мирјани свашта врзмало по глави, на улазу у ординацију број два, појавила се млада сестра Милица Пауновић држећи у руци шољу тек скуване црне кафе. Баш вам се дивим, како сте стрпљиви са њима. – заводљивим гласом обратила се доктору. Баш лепа жена, помислио је Марјановић, смешећи се. Милица је спустила кафу на сто, нагнула се мало ка доктору и значајно га погледала. Ах, то се не сме, мислио је он, не требају ми проблеми на послу. Хвала на кафи. Врло сте љубазни, Милице... Док је она излазила бокови су се њихали попут класја на ветру, а њене бујне груди и плава коса пратили су тај ритам. Марјановић је био хипнотисан том лепотом. Али, сестра није стигла ни да отвори врата, када је у ординацију број два, непозвана ушла нека ниска црна жена. Била је много узнемирена. Викала је, гестикулирала рукама, а онда када је угледала доктора, ухватила се за главу.
Драгица Гашпар НЕМА ЗАУСТАВЉАЊА, САМО НАПРЕД!
Пролеће. Мај је разбацао небом паперјасте облаке. Топла светлост се просипала на биљке, на улице, на људе. Обузе ме чиста радост, брзо се спремих и уђох у трамвај. Месечни одлазак код лекара. Од свих путника разнежише ме очи једне плавокосе девојчице. У ординацији сам сачекала штампање рецепата и пожалила се докторки да имам неку жлезду. Уз рецепте је сложен и упут за снимање. После кратког времена сазнала сам да морам на операцију. Обавила сам све потребне прегледе. Мир у мојој души је поремећен. Ипак, трачак наде ми је говорио да неће све бити трагично. Средила сам се и отишла на сусрет са генерацијом. Живот нас носи са лепим и мало мање лепим данима али, он је један и треба уживати у сваком тренутку – само ми је то одзвањало. Операција је завршена. Доктор ми је рекао да од овога нећу умрети. Свесна сам година које сам нанизала и шта све носе. Ипак моја жеља за сазнањима из разних области, нарочито из света уметности увек ме надахњују. Спортски успеси, нова музика и поезија природан су део мога живота. Моје су жеље веће од стварности, а то сам ја. Гледам у рез са накострешеним концима што спајају кожу. Хоћу да вриштим, плачем али не… Окрећем прву страну књиге коју сам понела у болницу. Читам посвету – Нема заустављања, само напред! Више пута сам се враћала на ову посвету и рекла себи: „Напред, напред не предајем се“. Тако сам наставила да живим уз подршку мојих најближих и драгих пријатеља. Нада и жеља су ме задржале овде. Настављам трајање. Љубица М. Еић Српкиња ТРАЈАЊЕ
Нисам била лош пливач. Велика дубина ме није плашила, али ме није ни привлачила. Увек сам размишљала … када бих погрешила било је то свесно, никако и никад случајно. Све те дубине могу бити, или су најчешће предубоке и сиве, без светла погубне. Оскудно светло уз тешко сивило претило је… Плутам ја, каткад и зароним. Знајући да све је хладно и муљевито, држим се приобаља. Никад нисам била спремна да се одрекнем плутања на бистрини нежних заблуда, зарад пуког трајања. Иако је било упутно, мамац приграбити и скрајнути га пажљиво, ради стабилности, да се постојећа суштина не повреди. Живот је само један. Ако га ценимо и на њега пазимо може постати врло вредан. И дуг и плодан, никако јадан и безвредан. 09.01.2016. год. на Св. Стефана
Златибор Радовановић ПРВА ЉУБАВ ЗАБОРАВА НЕМА
Иако су се створили сви услови да ми данашњи радни дан протекне у добром расположењу, мене је ухватило неко сетно стање и лоше расположење. Имао сам неки чудан осећај као да ће се нешто лоше десити или да ћу можда чути неку лошу вест. Нисам ни у сну могао помислити да је моје данашње лоше расположење и лош предосећај на неки начи повезан са Мирјаном. Шта се у ствари десило: Када сам после посла пожурио код ње да се видимо и наставимо нашу јучерашњу причу, нисам је затекао у соби. Отворивши врата њене собе, осмех који ми се увек појављивао на лицу још док сам хватао за браву, сада се изгубио а израз попримио изненађујући облик пун страха и неке зебње. На њеном кревету тамо поред прозора лежала је нека друга жена. Видевши ме тако избезумљеног како стојим испред још не затворених врата и разрогачено пиљим у непознату жену на Мирјанином кревету, госпођа Босиљка ме позва да јој приђем. Овај њен глас као да ме тек сада мало откравио, јер сам као залеђен и даље стајао потпуно укочено. Не дозволивши ми да је први ишта упитам она поче с причом: „Знаш Златиборе јутрос после визите Мирјану су отпустили кући. Она је јуче знала за то, знале смо и све ми у соби али она никако није желела да и ти са тим будеш упознат. Стварно ми је жао због тога, али то је била њена жеља. Ево оставила ти је ово писмо да ти предам када будеш долазио.ˮ Захваливши се госпођи Босиљки, узео сам писмо и пожурио на терасу да га прочитам. Руке су ми подрхтавале док сам га отварао. Било је залепљено, па сам ножићем са грицкалице за нокте, коју сам сасвим случајно имао у џепу моје блузе, пажљиво отворио писмо и почео да читам: ,,Драги мој Златиборе, Извини што ти нисам казала да ћу данас ићи кући, мада сам то још јуче сазнала. Једноставно нисам волела да се са тобом поново поздрављам и опраштам. Ових дана имала сам прилику да упознам твоју начелницу која нас је повремено обилазила и питала дали смо задовољни асортиманом и количином хране коју добијамо. Претходног дана
некако одмах после визите поново је дошла у обилазак нашег одељења. Замолила сам је ако хоће и ако сме да ми да број твог мобилног телефона али да ти не каже да ми га је дала све до сутра када ћу ја већ увелико бити у Нишу код своје куће. Доктор Вранеш је већ овде контактирао неке своје колеге где ћу ићи редовно на контроле и потребна превијања, а код њега на Институт треба да дођем након месец дана. Надам се да ће ми за то време рана лепо зарасти и да ћу се здраствено добро осећати. Тако нећу децу оптерећивати да ме довозе, већ ћу аутобусом доћи за Београд. Не знам тачно који ће то бити дан и датум али ћу ти на време јавити, како би имао довољно времена и ти да се организујеш. Волела бих ако икако можеш тога дана да будеш слободан, или бар да радиш у првој смени. Имам жарку жељу да после обављених контрола прошетамо до Калемегдана до нашег места под оним Јасмином, где бисмо мало поседели на нашој клупи и попричали. Знаш да ти нисам завршила моју досадашњу животну причу, а тек ти колико си дужан пуно тога да ми испричаш. Верујем да ће тада бити лепо време, касније када пођем кући можеш ме отпратити до аутобуске станице јер ће нам мала шетња свакако пријати. Иако сам овде дошла врло тужна и жалосна да се борим са овом опаком болешћу, за своје здравље и још мало живота, одлазим врло срећна што је Богу хвала све у реду и што ћу се још коју годину играти са својим унуцима. Захвална сам Ирени што ти је ипак рекла да сам на Институту, а можда је то део неке судбине да ми се овде нађеш у најтежим тренуцима мог живота. Како си само ових дана био добар, нежан и пажљив према мени, могу тек мислити какав си према својој породици. Мада су ми повремено долазила деца, ти си ми овде био све. Са каквом сам радошћу свакодневно гледала када ћеш да наиђеш и појавиш се са осмехом на вратима моје собе. Сећаш се оно када смо били деца како смо се волели, не знам да ли си ти пре мене неку волео али ја пре тебе нисам никог, ти си мени био прва љубав у животу. Уз тебе сам научила много тога,
првенствено како није тешко бити добар, искрен, волети срцем и давати се другоме свим својим бићем, једино на тај начин можеш очекивати да бар део тога треба бити узвраћен, што све заједно води обо-страној хармонији, срећи, љубави и задовољству. Знам да је то сада у овом тренутку потпуно непотребно причати, али ћу ипак написати јер знаш да сам увек била искрена према теби. Ја никада нисам у потпуности престала да те волим, зато што сам према теби осећала нешто посебно што се не да поредити ни према једној другој врсти љубави. Свих ових протеклих деценија дубоко у мени тињала је та нека неугашена искра финих, нежних осећања које сам некада гајила. Та искрица ових дана почела је да се претвара у пламичак који ће у мени вечно горети све док сам жива. Она наша прва, мала дечија љубав заиста је била искрена, права али велика. Да ли памтиш како смо у наше споменаре записивали разне стихове? Ти си мени тада од свих који су ми се уписали у мој споменар, написао најлепше и најдирљивије. Многих се и данас сећам, али има један болан и истинит. Написао си га онда можда несхватајући његово право значење и колика је то једна велика истина.ˮ *Прва љубав заборава нема. Само оста тужна успомена. Забораву неће бити краја. Пуна бола, пуна уздисаја.* (одломак из романа Мирјана)
ИЗЛОГ КЊИГЕ ЗВЕЗДЕ НА ЈЕЗИКУ МАРКА МАТИЋА (Марко Матић: Звезде на језику)
У својој књизи поезије под називом ,,Звезде на језикуˮ Марко Матић нуди нам зрелу, искристалисану и, већ сада, препознатљиву лирику, којом превазилази уврежено мишљење које влада о првим књигама младих песника. То је емотивна, снажна лирика изграђена зналачком употребом песничких оруђа. Пред нама се ређају слике, пуне животног колорита, уз складну мелодију, ритам и завидну версификацију… Мада понекад зна да, понет и окружен свакидашњицом, буде и на граници уобичајеног и да, на тренутак, склизне скала квалитативности, ипак јој не дозвољава да напусти високо зацртан поетски ниво… Матић је песник љубави, она попут гејзира извире из његових стихова јер као што је написао Гете: ,,Буди љубави достојан, ако желиш да будеш љубљенˮ. Песник стихотвори и за прелепу незнанку, али и стварну или измаштану драгу. Он пева и о отаџбини (завијена сва у црно платно / удовица / и жалосна мајка…) и закључује да Србија се не брани осмехом / Србија се брани гробовима! Песник сучељавава реалност суровости и агресивности спољњег света са немирима унутарњег микрокосмоса кроз остихотворена филозофска промишљања о бивству. У Ексеру попут Попине песме о игри клина, уз помоћ сјајних метафора нуди нам васколику истину о суштини постања и смислу човековог земаљског преживљавања. Веома зналачки уме да употреби иронију, сарказам ређајући неочекиване слике, као у сјајној песми Гордиљевац. По затварању корица ове књиге остаће упамћени многи веома снажни стихови, попут: нека је проклет народ ком су кафане пуне храмови празни
Издвојио бих још и песме: Циганочка, Лето, Kако је човек постао дрво…, а читаоци ће већ пронаћи своје фаворите. Поезија Марка Матића је дидактична, распричана, и као низ реку се спуштамо низ слап његових стихова… у његовој песничкој галерији наилазимо на још сијасет сјајних слика: кроз процеп на Небу проби се Месец и просу сјај по реци која је носила црни мантил и у њему злобу света са собом или онда кроз нову младу кожу погледам небо отресем оно мало звезда загубљених у праскозорју сакупим их у неокрпљени лонац и скувам чај од маште и бескраја Октавио Паз је тврдио да песници немају биографију зато што је она њихово дело. ,,Звезде на језикуˮ су први песнички искорак Марка Матића, и то веома успешан. Он је, очито, талентован да својим делом успешно броди тамо где се упутио – ка свом песничком Парнасу. Само од њега зависи да ли ће и кад тамо стићи. На нама је да му дамо подршку. Васа Радовановић
ПОЕЗИЈА Љубица М. Еић Српкиња
ЛОША ПРОЦЕНА Око мене празнина фијуче Осећам да се давим У међупростору Да тонем Али не потањам Тако дан за даном Претрајавам Од свих њих Никога не видим и не чујем Али их као подвалу Дубоко осећам Све се руши и пуцкета Струже крши се и цвили Шкрипи и увија се Као душа уморна На свом измаку Душа која лоше процени Да завет са материјом Може сјединити Потом У вечност отићи срећна Стамена и задовољна И све то због одговора Који ни од кога Нисам добила Већ сам тумарајући
Сама у себи Одговор нашла 02.09.2015. год. УСЛОВ Топола је била и остала Бољка опака и неизлечива У њеној ватри сам горела До сагоревања И гле небеских чуда Још трајем и претрајавам Не знам како нисам У пепео сагорела Све чешће се питам Да ли је то од Створитеља Награда или тешка казна Остало је да закључим сама Ако сам прилику добила До краја да истрајем То је услов или судбина Несебично да се одужим Створитељу Себи и Људима 2009. година ЛИПОВАЦ Кад бих нешто наслеђено продала Сопствену издају бих осетила
Што је теже и погубније Од самога живота Чокот винове лозе Столетна шума или Стара ћеремида И небо изнад Липовца Не би ми опростили Моћни зелени Венчац Мој љубавник и чувар Загрмео би и проломио се Бол неизмерну и непреболну Задао би ми Сва та црна земља Зелене ливаде и бистра вода И воћњак и цветна башта Душу је грлила И живот уклети мила На ветрометини живљења И моћи и немоћи Ожиљке урезане видела Како и чиме је сада Окрепити и осоколити 2015. година Марко Гарић САЊАМ
Остајем сам Лицем пред морем Уморан Пјесника, зеницо Зениту неба и мора Морам Отворити крлетке Крила Ма сʼ криком се Одвојила од земље Бијела крила галеба Дотичу ми чело Пред лет високо Високо у сан Сањам... Вољели смо се Кад се и јато разилазило Вољели смо се Вољећи своју сенку У страху да нас не надживи Сјен, снена Сеном Камена крила времена Раширена између двије обале Сан између два свијета Па немиран Сањам... Сјен, снена Сеном Крај светог срца
Посљедњи апостоли Продају преостале лажи O свијету и себи Нема богова... Сишли у храмове Остали смо сами Са својим срцем Које у једној пустињи Будућност свијета откуцава Сањам... Сјен, снена Сеном
Срећко Алексић ЗРНО СИТНОГ ПЕСКА
Не требаш ми вечерас Kаже ми једно, – зрно мајушног песка. -– уплаших се од сакривене љубави сломљеног живота. Зар оволико море туге, мора да постоји у свему? У пустињи свога немира. Док нежност биљке клија додирујемо се погледима... Молим те следећи пут... запази ме. Нека ово зрно мајушног песка, буде знак, за чаробни врт душе. Где смо се упознали у сећањима. Док је небо откривало тајну зрацима. У искону своје жеђи и звезданог немира. Вечерас ми требаш као зрно ситног песка. У пустињи свога љубавног живота.
МАГИЧНА ОГРЛИЦА... Испод небеске скупе простирке Падају златне капи нежности, –
Греју ме љубавне речи и радости, Kоје си ми поклонила у заносу. Пркосе ми речи на врелом песку Магичну огрлицу носи девојка, – Са шкољкама сунца боје месеца, Све што треба да знам живи у срцу. У животном нарушеном вртлогу Kао некад на Божијем клатну, – Рингишпил осмеха покреће живот Плесом ветра личи ми на лептира. И све тако упознајем различите ствари Схватам живот из непознатог круга, – Док ноћ о нама нешто лепше размишља Загрљени на ветру посматрамо лабуда. И све у игри лепршавом плесу почиње Да се тела спајају у једном покрету, Греју ме усне као жар са угасле ватре, Са заљубљене стране живот прича о нама. Магичну огрлицу носи друга девојка Лабуд је у свом лепршавом заносу, Отишла си са другим човеком пута, – Загрљени на ветру посматрамо лабуда.
НЕВИДЉИВИ МОЉАЦ Ушао је у собу затворио врата
лаконски ме поздравио смешком свица уместо мог уснулог брата. Изненада збуњен осетио сам рупе на старом капуту моћан је човек док спава по злу уместо мог непробуђеног брата. Изашао је кроз прозор са новим даном зрака нисам га ни приметио моћан је човек светла док будан спава у сну кроз мирисе усахле лаванде. Нисмо се више срели стаклени витраж врата осликавао је призор невидљивог мољца знам, он је место мог нерођеног брата куцао на затворена врата!
Игор Миљковић СВЕТИ САВА И ХРАМ
Мислили су Да ће спаливши Твоје тело Спалити и нас Душе наше Мислили су Олујни ветар Однеће прах бестрагом пустиње (Дим однеће векове) И тако у недоглед До краја Народа Небеског У супротном Добили су огањ место Спаљенога И Крст место полумесеца Зато им је Свети Сава Дао ,,сиктерˮ заувек И данас Имамо траг у бесмртности Вечни ожиљак тешких рана – Свети Храм На месту Светоме. 23.03.2003. ПОКАЈНИК Опрости ми. Знам да нисам савршен
Одлучан човек без мрље на лицу Можда ни човек уопште Али сам ипак твој Грешио сам. Не знам да ли да кривим ову тинтару Или неки универзални мушки код Некога или нешто? – Нисам паметан. Али сам ипак твој Кајем се. Као какав тежак грешник или блудник Прострт пред ногама Христовим,и твојим Нисам ни пузавац ни бескичмењак Једноставно сам твој 02.11.2017. ПЕСМА ЗА МОЈ 41. РОЂЕНДАН Све гола је осека, више нема плиме. Мисао ме коље из ове главе рођена. Бејах друг недругу; и ево сад риме у колевку хоће. Река кривим током ми вођена... Птица из моје главе тражиће њену лобању. Јата других одлетеће у сигурну луку. Док албатроси ми ходе у пијаном стању Косач у црном и Ватра шетају руку под руку... Џукеле без памети, кучкини синови јуре ме Стићи ме неће никад – ван сваког сам домета Релативност димензија раздваја, и сене
неће уздрхтати ми срце где узраста ми комета. Побратимству невичан, ородих се са росним обзорјима, Зло у велу суптилности вребаше из прикрајка. Најбољи одоше, остадох лош међу лошима – Ватра као тиранин: увек маћеха, никад мајка. Моја груда је тамо где оставих корене. Самом себи странац у туђини сам ницао. Само јужњачко срце може лавину да покрене у леденом срцу кога се ништа сујетно није тицало. Није ми потребно време, већ простор и мир. Уместо да их јурим, бејах заљубљен у ветрењаче. Искреном ватром љубити ватру је ли хир? Анђео моје душе час се смеје, час плаче... Умртвљујући себе за друге сам дисао – о добром и лудом изрека позната је. О, другачији да сам! Свака тешка реч коју сам написао звер је што чека да прогута ме из потаје. Невреме је за јадиковке. Сунце над хоризонтом мами ме да сваког јутра изнова са њим осванем. Сигурније је у долини, но бољи поглед са врха планине; што ме дубље гурнеш, височије ћу да устанем! По узору на песму Бранка Миљковића: "Песма за мој 27.рођендан" 16.09.2017. ЈЕДНА НЕОЗБИЉНА ПРИМЕДБА Душку Радовићу
Урањајући у дубине Великог Душка Радовића Човек се пренерази Пред луцидношћу мисли Виспреношћу личности Врцавошћу скромности Као петао раноранилац Гласом страшнога лава Будио дремљиву савест Успаваног човека у човеку Креатуру без јасног јутарњег сунца И унутарњег вида Душом од памука Презирао лаж и неправду Вапио за душевном храном И кашичицом топлине Једина му мана (Ако је то уопште била) – Навијачка страст Према једном фудбалском клубу Он, велики ерудита Душа(н) од човека Могао би ми тихо одбрусити Онако, узгред Да недорасли сам шарлатан За Душана Мудрог Из Константиновог града 24.01.2018. Братислав Тодоровић БОРБА
Борио сам се пријатељу, између снаге воље и још снажније немоћи, живећи између жеља и могућности, усправан бејах. Борио се за очување живота, у времену зала и неправди, у тој ђавољој работи никад победио нисам, ако се не рачуна живот, као победа. Загризао многе воћке живота, тетурао се тривалским друмовима, усхићивала ме љубав тренутка, док тумарах просторима не одабраним, већ наметнутим. Сањао туђе снове, јер своје у шкриње похраних. Залудо веровах у пут што га други граде, јер мој је река однела мојим успоменама. Постати свој, скупо је плаћено, завет лепрша на листу, тужне истине господаре, немоћ буди свест да ићи се мора даље. Заборављено име, остаће заробљено у чежљивим обрисима тишине,
док време своје дамаре буде носило у крилу ластавице. Само ћу ту, пријатељу, скрити своју тајну, обзнањену у једној песми, сатканој од суза и немира, коју ће тешко ко приметити, још мање разумети. Борба ће носити горак укус, откриће лажну победу, сви ћемо веровати да ником до зоре горела није, али, тај невидљиви пламен пркосиће времену и судби. Знакови времена тајну ће скрити, од радозналих намерника, што у нову борбу жељно хрле. Тада већ, бићу далеко, ко непримећени храст на почетку шуме, с урезаним крстом у утроби својој пред часним судом предати себе.
Драгица Гашпар
ХАИКУ 1. Трком до реке деца заронише у сунчев сјај.
4. Осмерац клизи мирном реком-замахом прште весла.
2. Ко ће пре стићи чују се гласићи из дечијих вртића.
5. У рано јутро планинари кренуше стазом до врха.
3. Маратон крену промиче младост градом топот корака.
6. Успављује ме љуљушкање на сплаву таласа река.
ТРАГОВИ НОЋИ Сваки пут кад се у сну јавиш засветлиш као свитац у тами. Све недаће почнем да набрајам… страх и чежња лагано се бришу. Нестао си брзо, изненада и твоја сенка у прошлост зађе. Остали су осмеси и речи да ме бодре док будем трајала.
Симо Васић
ЛЕДЕН ГАЈ У леденом гају славуј се не чује само шапат ноћи што низ гране цури заробљени ветар ту дан оплакује исплаче се с крошњом па даље одјури Кроз снег пртим звезде да се не изгубе у ноћи од неког провидног кристала на гранама вране као лишће дубе леден гајем ноћ је на тренутак стала И тишина звони док у снегу мрази и месец у гају у студу се ваља а мени се још румене образи чини ми се да гај само тебе сања И док мраз се веша за моје рукаве међ прстима прште капи ноћи сиве ја сад жељан тебе жељан зелен траве чекам оне дане да на трен оживе У леденом гају ништа се не чује само ноћ се качи за смрзнуте гране а ја пртим стазу и све мислим ту је и све мислим бићеш и кад зора плане
КУЈА
У овој ноћи пуној језе пуној меке смоле и црног катрана поврх моје куће лепршају звезде и дрхти тама смеђа неубрана А црно небо кроз траву проструја носећи лептире на обале златне ту у пласту сена спава једна куја чекајући зору да из ноћи капне Прашина је штипа и ноздрве шири на очима цвета нека бела скрама тамо кроз јасен жути месец вири а она у сену крије ране срама И са шапа ноћ халапљиво лиже чекајући да месец поред пласта прође бојећи се оног што у страху стиже бојећи се оног што мора да дође А некад је била поносита дама имала је кућу и предивно штене а гле сада напуштена сама под пластом дрхти и у страху вене И док јесен шкрипи под теретом ноћи и ветар у лишћу ударен зацвили она би хтела бар још једном поћи путевима драгим путевима милим
ПРОВЕТРАВАЊЕ
Проветрићу ову собу сва је устајала кисела ма не окречићу је поново лакирати паркет променити завесе тепих овај ваздух нисам му дао да изађе из собе јер је он памтио тебе твој ход твој глас отворићу широм и врата и прозоре шта да радим са креветом постељином столом зваћу сакупљаче старих ствари па нека све то носе само нећу им дати ове гајбе пива флаше ракије вина коњака а имам их охо хо не дам ни моју лулу ни мој дуван ни мој шешир ни мој шал празне флаше нека напуне остатком ваздуха и све то нека носе нека баце на неку депонију нека запале закопају дубоко морам изаћи чудна је ово река меса костију што се гура псује
смрди чудни су ово излози куће зграде овај дим што би да замени небо знам шта ћу отићи у други град наћи ћу свој кеј имаћу свој Дунав имаћу своју собу а у соби имаћу поново тебе љубави моја фебруар 2018.
Маријан Селан
ЧУДЕСАН ЗАНОС Занос је чудесна опсена С ватреном кићанком Окићена У тај занос Када зађеш Тангенту изласка у датом Моменту једва и да је пронађеш Јесмо ли се икада запитали Шта у животу представља Исконска љубав Не није књижица љубавних песама Апстракцијом мисли дочарана Многи у заносу нису ни свесни Живе ли од илузија Које извеснима дамаре емоција Разоткривају Стварност је сурова истина Велом мимикрије скривена Нажалост ране животне не изостају На обе стране А нежељени остављају се са цедуљицом Око сакриће недужне По парковима и железничким чекаоницама Чекаоницом будућности за њих можда светлија Тако у круг Et cetera Et Cetera Чудесан занос о чему размишљам! Београд, децембар 2017. год. Марија Стојиљковић Марстој
ЉУДИ Људи као да не знају да су на дрвету пакла, а могли би бити на дрвету раја. Шта смо ми до ситан лист на дрвету божје вечности? Вечности које нисмо свесни. Да смо свесни, знали бисмо да смо сви исто дрво. Дрво личности човека. Ми себе вековима градимо. Издижемо се од корена својих пећинских нагона ка далекој разгранатости наше духовне личности. ЈА БИХ Ја бих, Боже, и био Човек, али нисам знао како да будем. Kада сам то схватио, било је касно. Умро сам. Иза мене остаде хладан камен тела, празан тунел душе, неживљени живот духа.
ПОГЛЕД НА ДУШУ
Погледај се на шта личиш. Прегазило те време, распорило ти душу, изгубило ти срећу. Јабуку чарну немаш за себе. Видиш ли на небу бар једну срећну звезду? Погледај се на шта личиш. Изгубљен ти осмех. Тајне су ти истина и радост. Живот је препун бола. Од слова до слова. Од књиге до књиге. Само ти се усне мичу и ништа не кажеш. Погледај се на шта личиш. Све слатко сада ти је горко, а сва воља као да је украдена. Јежиш се на помисао шта је то лепо. Не схваташ више шалу. Црвениш чим те угледа неко. Погледај се на шта личиш. Бог јесте недоступан, али ти си недоступнији(а).
Гордана Ћулибрк
*** Винем се у мислима високо, дубоко Сусрет са стварношћу разбија ме лако Исијавам светлост то не види нико Зашто опстојавам још ми није јасно Сазнање ће стићи исувише касно Живети не могу овако нејасно *** Стојим непокретна кипу од камена слична урасла у предео не буди ме, не сањам више управо сам довршила свој последњи сан
Даринка Марковић
МИЛОСТ СВЕЦА Нити бура пуше, нити лишће шушти Динара не збори у себе се скрила Тихо је к’о на дну зачаране душе Чудна је тишина успавала дан. Нит се море њише нити галеб кликће Нити се из грма чује цвркут птице Краљица туге у лику шакала У своју мрежу хвата сваки глас Црква без звоника елегију пјева За своје јунаке што по мјесечини ходе Ратови њихови, давно изгубљени А, битке их нове, ка побједи воде. На стратишту живота, дуж смрзнутог поља Стражаре нијемо и безгласно тако Сјеверац их шиба,поглед им пресјеца Шта ће бити с нама? – ишту милост Свеца. Не скраћујте путе, слуге земље своје Путујте њима, вјечни плам вас чека Ваша су дјела, ријеч љубави Божје Силна као море, дубока к’о небо.
РАДОСТ ВЈЕЧНЕ МЛАДОСТИ
С њежношћу гледах, твоје очи плаве Док се море бојило руменилом неба Играла сам на даскама што живот значе Вирџинију, ћерку Галилејеву – Познато дело Бертолда Брехта. Погледима што су личили на скок младог јелена, Додиривао си моје молске струне. Осетих радост младости вјечне Грожђе је зорило, маслине бубриле А, ми смо упијали снове камена са римских фресака. Писао си ми писма из Месинског тјеснаца, Ријечима оживљавао чекање и наду Ноћу, испод маслине, полако сам уплитала свој први невјестински вео. Љубав према теби, циљ ми је открила Њен замршен пут, слијепо сам слиједила. Било је лијепо додирнути тренутак, Кад се материја у живот преображава. Живјели смо у времену изненадних одлука, у сазвијежђу коре и вечери Препуштали се страстима да нас води не знајући куда. Моја дивља буђења у освит, пробадала је твоја слика стварна или замишљена Распаљујући носталгију, чинећи да лебдим. Је ли изгубљено заувек, оно што смо изгубили? Био си мој преображај из ноћи у дан, Трајање заробљено у атомима коже.
Постоје ране које је тешко затворити Моја срдачна чувства према теби, Нису прснула у мојим грудима, Као гранате пријатељства, букте међу мојим ребрима. СФИНГА МЕЂУ СУВЕНИРИМА Пјесмо моја, црна јадиковко, Вјечно млада, прекрасна богињо. Вини се врх ове земље убоге и напаћене, Надвиси горде, уображене. Вини се до Сунца и надвиси саму себе, Јер паднеш ли доле, бићеш поражена. Над тобом ће обијесни бјеснити Одеривачи ће ти кожу одерати Одгоре ће те с понижењем гледати, Ти ћеш бити сама к’о сироче, незаштићена. Због мене и због себе, Због свих, што пјесму воле. Остани у цвјетној Хархатији! Артемида ће бити твоја краљица, Уз звуке Аполонове лире, Играћеш коло са музама, Ја ћу бити слуга опаким звијерима.
Милан Радовић
ЖИВОТ KАО РАТ Станица, тунел. Стојим, сиједнем, устанем пратећи мисли. Чекам да одем, одавно то желим. Прелиставам мисли, забављам дланове Да не скупљам зној у коси. Станица, тунел. Стојим, сиједнем, устанем пратећи мисли. Чекам да одем, јер знам гдје желим. Долази огромни талас. Носи ме, да се вратим себи. Тренутак. Kраичком ока гледам на сат у станици. Видим нема ме тамо гдје желим да будем. Удахнем и зароним. Тражећи оком мијесто без хриди, Гдје нога може стати. Роним. Роним, тражећи себе да тражим мјесто.
Милош Радосављевић Шоми
ПОСЛЕДЊИ ЛЕТ Твоје сам боје хтео, Да обојим сав мој свет. Друге сам туге део, Још један последњи лет. Прљава бара смара, Предуго усред глиба. Глава што ћути мути, Заувек нема је риба. Судбина стара вара, Без врата оставља праг А твога лица скица, Злуради прикрива траг. Ноћас ме бура гура, У дубоки вртлог без дна И спаде маска од праска, Kошмаром прожетог сна! За твоје се боје молим, Или ми ваља мрет… Грудима голим волим, Још један последњи лет!
ИСТИНА
Држ’ је, ено је побеже тамо, Некад се стварно тешко препозна, Али би сви хтели да знамо Најлепша је и кад је грозна. Држ’ је, иако зна да заболи Жеља за њом вечита глад Чак и кад смо чисти и голи Без ње се само осећа смрад… Држ’ је, али довољно чврсто, Слободна и чила попут птице, И немој никада упрети прстом Неће показати право лице. Држ’ је, иако је неухватљива, Срце тек тада осети драж Немогућа, нема и несхватљива, И она најслабија Је јача него лаж… Држ’ је, и немој је показивати Нек кажу да си јадан и бедан, Може се вечно у твоме срцу скривати Kо је не препозна Није је ни вредан!
ПОСЛЕДЊИ МОЛ!
Моја крстарица гађа сред безнађа. Да ли ће збиља доћи до циља? У мени дуго дрема Хамлетовска дилема. Kада се коначно прокопа Доћи ће до потопа. Последњу наду ми дај. Остави сузе за крај. Божијим сузама плачем када са Олимпа скачем. Ако ме чују они што снују И преживе страшну олују. Тамо где одумире бол одсвираћу последњи мол.
Нада Надица Цветковић
НЕРАСKИДИВА ВЕЗА Моја ружа је розе јер још увек ћу да се мењам, твоја је бела јер си у вечности трајно, невина, неискусна и наивна… Стојимо једна уз другу у вечито нераскидивој вези. Ти на небу, ја на земљи. Између нас сијасет збивања. Нађох слику, руже две, које ме вратише у протекле дане неке у сећањима остале године, сада већ сувише далеке… А исто боли као прве секунде боли, траје и не престаје. Са њим ћу живети, до момента док срце куца, док не пођем у небеско царство твоје, да буде моје, да вечно буде наше… Две душе, две руже у вечито нераскидивој вези.
Дајана Лазаревић
АНА Данилу Kишу Да ли знаш, драга Ана, Kако лажна реч трује? Kако хладна параноја Од мржње по души рује? Реци, да ли сам измислио Твоје мирисе и цвеће? Бескрај љубави и смрти, Леден страх и топле свеће. Сећаш ли се, моја Ана, Времена боли и самоће? Kолико су пекле увреде, Kолико жариле несреће? Чујеш ли речи нашег оца, У пећинском, тупом еху? А љубав, бар трагична била, Може ти донети утеху. Људска срца су, најчешће, Свињска, пуна зла и мана. Ти не пуштај злобу у своје – Не веруј никада никоме, Ана! Историју пишу победници. Предања испреда пук. Kњижевници фантазирају. Извесна је само смрт. Будимир Ракић
ТИ СИ... Ти си ми све у животу што желех до сада! Ти си жена мојих страсти и жуди. Ти си моја срећа и нада. Ти си прелепа жена која све у мени буди! Ти си мој сан и јава. Ти си жена која ми је срце разиграла! Ти си моја љубав искрена и права. Ти си сунашце моје које ме обасјава! Ти си светлост очију мојих. Ти си за мене једина на свету! Ти све оно што зовем својим. Ти си дала крила мом животном лету! Ти си најсјајнија звезда коју заволех ја! Ти си оно злато што целог живота сањах! Ти си сан мога сна. Ти си сада и за свакада моја љубав вечна! 18. март 2017.
Пламенка Ђого Вулић
НЕ ПОЗНАДОХ Птицу познадох по песми, Тебе не познадох по речи. Многе су жубориле Кô поток у пролеће, Као да дарују цвеће, Нежне, миле, у душу ушле, Измамиле ми осмех, Како сам могла знати Да не треба веровати, Да маска може много скрити? Птицу по песми познадох, А тебе само хтедох!
Драгана Јовановић
БЕЗ НАСЛОВА Снови избледеше ни пролећа не цветају као некад... Образи усахнуше боре се настанише седе прошараше. Само песме верне нам осташе оне су печат судбе наше. КАСНО ЈЕ Никад не рекох ти да био си Небо и Сунце моје, да уз тебе видех све дугине боје. Не смедох никад рећи ни љубави, ни драги немо ти и крадом даровах топлину. Планирах једном побећи од тебе и љубави забрањене Алʼ претече ме живот твој сурови... Причам ветру и цвећу јер ти не можеш чути јецаје у тами... БОЈЕ БОЛА
У коју боју драги да обучем тугу моју да се мање види да лице ми бар мало засија као оних дана, година кад бејах своја и твоја... Којом бојом да тело огрнем своје Црна ми не пристаје за њу још рано је. Алʼ ни црвена није моја боја више радост ми украше даљине, тмине игра судбине кад ми те украше. Ни белу не волим као пре сад ни друге дивне боје не могу скрити бол душе моје.
Дражен Јанковић Драле
НЕ БИТИ СЛАВАН Размишљам нешто како је не бити славан вратити се с посла од посла нигде пара ићи дуго уз улицу гледати право немати ни за кафу камоли још нешто друго није живот само новац колики ти је салдо замисли да идеш дуго да си опет у блату хоћеш ти ми рећи здраво кад не будем имао пара хоћеш ли свратити на пиће кад буде плаћао неко трећи како је то не бити славан слободно ући у јавни превоз дружити се по журкама би ли ми и тад рекла здраво није живот само новац колики ти је салдо љубав књиге су важније живот и тако иде даље
Предраг Бањеглав
СПОМЕНИК НАШ У НАМА Иди... Ногом дотакни земљу своју Српску Нек звон у теби ходи И нек преци оживе у теби. Зађи... Међ' гробове свете Чућеш њихов предачки зов. Крв јуначка њихова пева Застани... Пошту им одај Видећеш анђеле око њих лете И плам слободе који су у аманет нам дали Корачај даље... Ослушни, послушај вапај Јуначку прошлост и сав наш бол Проноси свуда као лахор Чувај се... Будућности коју ти други кроји Речи и додира које ти туђин нуди Само споменик у нама сачуваће земљу По којој наш народ ходи.
КЊИЖЕВНОСТ ЗА ДЕЦУ
Златибор Радовановић ПРВА ЉУБАВ Симпатије сам осећао, за једну Биљану. Али сам ипак заволео, једну Мирјану.
Усне су њене биле слатке, ко пчелин мед с цвета. Сличан љуљању колевке, и сан малог детета.
Другарица из разреда, била је моја. Марко је такође хтео, да буде његова.
Волео сам је искрено, и много тананије. Безазлено алʼ префињено, од свег срца поштеније.
Прва љубав ми се десила, У четрнестој. За руку сам је држао, и у петнестој. Волео сам је, свим својим бићем малим. Додири њеним дланова, да се распилавим. Ми смо се волели, како то деца знају. С пуно топлине и нежности, ко да цео свет имају. Довољан ми је био, њен сентиментални поглед. И бљесак црних очију, коме сам тежио да одем.
Деца не мора да воле, како воле одрасли. С пуно додира, и с много страсти. Њен ми је осмех говорио, пуно тог милог. Да сам и име заборавио, какво ми је било. Волели смо се јавно, и нисмо то крили, Цео разред је знао, кад смо срећни били. Сувише је лепо, али много кратко. Много смо се волели, и било је слатко. И данас се сећам, те прве љубави. И тих осећања, као човек прави.
САТИРИЧНО ОГЛЕДАЛО
Миливоје Јозић ТАKО НАМ И ТРЕБА Док је Бекет писао роман „ЧЕKАЈУЋИ ГОДОА“, Пенелопа чекала Одисеја да јој доплови из мора у загрљај, ја сам чекао осамнаести рођендан. Тога дана стекао сам бирачко право да могу да бирам и да будем биран у све органе народне власти. За излазак на прве изборе систематски сам се припремао. Одлазио сам на све предизборне митинге да чујем шта све и колико нуде изборни кандидати својим бирачима, ако победе на изборима. Сви су свима нудили много тога, а један од њих нудио је више од свакога. Пошто се у његовој понуди налазило највише онога што мени треба, решио сам да гласам за њега. Био сам пресрећан када сам чуо да је баш он победио. Брзо сам му послао списак мојих жеља које нам је обећавао на предизборним скуповима. Док сам узалудно чекао да ми стигну обећане ствари, стигло је време за одржавање нових избора. На новим предизборним скуповима, обећавало се по старом. Нудили су бирачима и више него што нам треба. Тако нам и треба, када им лудо верујемо до неба.
Мирослав Ћосовић Master Music
ПРОТЕСТНО ПИСМО Прецењеном секретару на клуб, пишем ово протестанско писмо из више разлози, бар троје. Пот један, илити прво, конкурисао сам на овај ваш конкурса. Из моменат сам мислео да је за посо, ал’ кад сам видео да није, помалко сам се разочаро. Ал’ најпосле приметим да имау неке награде, сам’ преткодно треба да се нешто нашкраба. Из моменат ми на ум паде оно што сам нашкрабао за конкурса у градско комунално предузеће Чистоћа. Прочитам ја то и видим добар текста, па ко велим има да их све узме из памет када исти прочитају. Дуго ми је требало да смислим коју шифру да турим. А ондак ми сину, те турих ону из биро за запошљавање. Ту нико неће да провали, чак је ни ја не препознајем док је не прочитам са документ из биро. Пот друго, илити други разлог. Све сам лепо упаковао у бели коверат, не неки други да не помислите да није од суд или од порез, или које друго. Мени та писма од државу стижу стално, ова остала како тако. Све лепо однесем на пошта и пошиљем на вас. Kад’ оћеш мало клинац, време пролази, а мени нем’ одговор од вас да ли је писмо стигло или јок. Из моменат ми сине да можда пошта није послала, па ко бесан кер дођем до шалтер за писма, и питам ону женску иза шанк, шта се догоди са моје писмо? Био сам фини, јер у пошту има онај обезбеђење сас пиштољ, па ко велим да га не иритирам. А она ми љубазно рече да је отиднуло на вас. Е, каки је овај свет постао!? Боже, Боже! Ни да јавну. Пот треће, илити на трећи разлог. Пре неки дан добивнем од вас писамце, где ме позивате на свечаност за доделу на награде. Значи ипак је моје писмо стигло код вас. Свечано се обучем и дођем у ту вашу велелепну халу од позориште. Седнем у оно фотељче и сав узбуђен очекујем награду. Нешто сам мислео, одговарала би она сас слику зејтин на платну. Добре би новце за то узео на бувљак куме.
Ал’ ни једну не добивнух. Мало се не стрмекнух из оно фотељче, кад виде ко је секретар. На ум ми не би пало да је то жена. Шта ћеш тако је. Зато вас умољавам прецењени секретару да ме узмете у обзира и да из темеља прочитате мој шкрабиопис. Па шта ако сам Циганин!? Па и ми умемо да пишемо. И ми имамо душу моја драга госпоја. У нади да ћете ме узети у обзира, ја вас топло поздраваљам. Мика Ром из циган малу, ул. Лево сокаче бб, на тарабу пише Мика. ***** Васа Радовановић ОДА ДИKТАТОРУ Диктаторе, победниче, испод тебе народ стрепи, али громогласно кличе – навикао да се чепи. Диктаторе, само пуни. Kад дизгине стегнеш јаче народ неће да се буни, навикао на јахаче. Нека корбач тело пара – већи харач, већа глоба… Народ воли господара, опчињен улогом роба. Товари га. Kад заболи – Још више ће да те воли. УДРУЖЕЊЕ АФОРИСТИЧАРА
,,БРАНИСЛАВ НУШИЋˮ
АФОРИЗМИ
Хаџи Богдан Тодоров • Нови услов за пријем Сyрбије у ЕУ је да Србија сваке године на Видовдан честита Турској победу на Kосову, и њен први улазак у Европу. • Откако сам отишао у пензију, престао сам да користим годишњи одмор. • У мојој породици ја увек имам последњу реч: ’’Да драга’’. • Остала си недостижна, нема и далека. Заправо, свако ко те познаје, зна да је оно ’’нема’’, само стилско преувеличавање. • Србија обавезно треба да уђе у ЕУ која се распада, и обогати је искуствима у тој области. • Добро је да је нова премијерка Србије лезбејка, да не буде да предност увек имају само педери. • У биртијама Србије изрека ’’Пити или не пити’’ је давно напредовала у ’’Пити или се напити, питање је сад’’?! • Десиће ми се нешто лоше, сањао сам како се препирем са председником Вучићем. • Зетови служе да када год могу заврну таста. • Није тачно да се ништа не добија на протестима, добије се кијавица, грип и запаљенеј плућа, и то забадава. • Ако се за премијерку каже да је згодна жена, да ли је то комплимент или увреда? • Почео је да се гради Београд на води, да Србија коначно крене низ воду.
• Далеко смо догурали: ни избори не могу да нам буду без америчког Скота и аустријског Kурца. • Пензионери, поуздана финансијска подршка владе, обећавају да ће издржавати и запослену децу. • Импотентни када се дочепају власти, одмах постају препотентни. • Метеоролози су за јуче и сутра најавили лепо време. Надам се да ће тако бити и данас. • Наш брак чврсто држи договор да ћемо се брзо развести. И тако тридесет и пет година. • Извињавам се предходном председнику што га ниједном нисам очепио афоризмом, стварно није то заслужио. • Ради повећања наталитета, неопходно је да доброситуирани педери и лезбејке почну да усвајају бебе. • Све су се некада гурале у реду. Данас ми једино прилазе уличне кере да бих их помазио. Чини ми се да сам остарио. ____________________ Боривоје Бора Илић • Трчећи за Европском унијом, нисмо приметили да смо стигли у афричку џунглу. • Адам је хтео на кредит да Еви купи најновију одећу али није могао да нађе два жиранта. • Муж и жена су равноправни. Kућа лежи на жени а кафана на мужу. • У некада срећном браку још једино златна бурма сија. • Пре брака су се водили за ручице, а сада у браку воде одбрамбене ратове.
• Много просјака у подземним пролазима је знак да нам је и подземље сиромашно. • Ако немате пара да купите лекове против болова, кукајте три пута дневно пре јела, а ако је доза слаба кукајте и после јела. • Иако је неписмен бави се превођењем. Преводи мигранте преко границе. • Један пензионер се више пута дневно угризе за језик. Једино тако осети укус свежег меса. • Велика је разлика између Нушићеве госпође министарке и данашњих министарки. Она није имала уграђене силиконе. • Зато што је дуван штетан по здравље престао је да пуши. Сада ждере дуван чварке. • Нема разлике између краве и наркомана. Обоје користе траву. • Идем у Аустралију да ловим кенгуре, доста ми је европских мајмуна. • Потрошња свећа се нагло повећава, сви помоћу ње траже човека. • Наш динар пред евром стално пада. Поставља се питање да ли имамо валуту падавичара или се припрема за геј параду. • Због огромних заслуга брзо је напредовао у служби. У кабинетима је заливао вештачко цвеће. • Средњу школу и факултет завршио је преко везе. Сада не може да се запосли, кажу нема везе. • Некада је на партијској застави писало: ,,Пролетери свих земаља уједините се!’’ А данас на нашој треба да пише: ,,Вође свих странака уозбиљите се!’’
• На митинзима су лупали шерпе и лонце. Сада се хране у народним кухињама. • Лекар ветеринарске медицине је у подређеном положају у односу на лекара народне медицине. Од бика не може да добије плаву коверту. ____________________ Алекса Зарев • Онај ко хрче помаже осталима да не заспу. • Kолико имамо неписмених добро нам се пише. • Нашао сам сродну душу – рече душманин. • Уски интереси су широко распрострањени. • Kо вас не зна скупо би вас потплатио. • И наше будале имају мишљење, али немају мозга. • Многи који су пошли његовим путем, нису могли да не скрену. • Свет је на нашој страни, само смо ми на свим странама света. • Kаин није намеравао да убије Авеља. Било је то изнуђено решење од стране међународне заједнице. • Падај сило и неправдо! На беду и сиротињу. • Многи не затварају очи пред неправдом. Воле да гледају. • Добра воља је ретко воља добрих. • Најуспешнији су запослени који гледају своја посла. • Власт је слуга народа, а народ је роб власти. • Они који су крали паметно, сад се праве луди. • Села без сељака, градови без грађана.
• Бар 2-3 пута недељно изведем жену – из такта. • Ја сам патријархално васпитан. Маме ми! • Kад вам се жена подвуче под кожу, кожа постане тесна. • Увек треба бити оптимиста, јер сваки нови дан доноси нову Наду... Миру... Зорицу... ____________________ Божидар Пешев • Kод нас пензионери нису гладни. Они се само здраво хране, а повремено и једу. • „Бој не бије свијетло оружје, већ бој бије“ памет у јунака, кукавна нам мајка! • Својим примером председник нас је уверио да му ништа не верујемо. • Kод нас се гради као нигде у окружењу. А тек како се краде! • Лако је вама да критикујете. Kада би само знали како је нама тешко док крадемо не би се толико жалили. • Ове године ће бити боље, већ у неколико следећих година, ако да Бог. • Најновији српски бренд је извоз јунећег меса. То није чудно јер је Србија земља волова. • Реци ми колики ти је јарам па ћу ти рећи колико волиш Вучка. • Опет су порасле пензије. С њима ћемо лакше у место рођења. • Србија је смањила број криминалаца и повећала број политичара. То је видан напредак на нашем европском путу.
• Ти крадеш, он краде, они краду... Чекај мало, а где сам ту ја? • Зашто се у земљи сељака не једе хлеб већ банане? • Kада би срачунали колико нас у свету воле не бисмо имали ни једног пријатеља. Срећом Вучко не зна да рачуна. • Некад су се играла друга Тита кола, а Тито је од Србије направио вола. • Хомосексуалци и лезбејке овде коло воде, зато данас Србију напуштају роде. • У Србији страни владају босови, а Срби ће бити на своме робови. • Чудан смо народ, тако нам треба, једемо ,,оноˮ уместо хлеба. • Идемо путем којим се губи, јер смо слепи, надмени, глупи. • Увек смо близу улаза, прага, алʼ бољем животу ниоткуд трага. • Европа многима овде се мили. Знам и зашто, јер смо дебили! • Kуда ћеш сутра кад сване дан? Назад у кревет, бољи је сан. • На Западу ништа ново, на Истоку још и горе, у Србији увек исто, још увек нам памет соле.
Миливоје Јозић • Странкама које нису прошле на изборима, прошао је рок употребе. • Пао на испиту интелигенције, али је прошао на изборима.
• Странкама које нису прешле праг на изборима, широм су отворена врата победника. • Много смо јаки. Не може нам нико ништа – помоћи. • Министар војске није служио војску. Алергичан је на војнички пасуљ. • Напредујемо трчећим корацима. Трчимо пред руду. • Човечанству прети несташица воде за пиће. Ја се већ привикавам на пиво. • Жене су мање плаћене од мушкараца. Мораће више да раде на шминки. • За раст наталитета, треба радити од пубертета. • Тражим ортака за отварање банке. Да ми чува леђа. • Имам вредне руке. Мушки радим све женске послове. • Средња жалост је минимум нашег максимума. • О маршалу Титу говоре лоше они који не знају за боље. • Увек полазимо од себе, па где стигнемо. • Американци су први направили невидљиви авион, а ми смо га први оборили. • Америка има невидљиве авионе, а ми градске аутобусе. • Сву своју имовину стекао је преко стечаја. • Америка нас воли безгранично. • Бољи је врабац у руци, него плата на привредној грани. • Где год бацим поглед, падне ми мрак на очи. САДРЖАЈ: МАЈСКИ СУСРЕТИ Срба Такић: СРЦЕ СТРАСНО, СРЦЕ ЛОМНО ..............................5 Иван Гаћина: ПОЕЗИЈА ВОДЕ ........................................................6
Војкан Миленковић: ПЕСМА БЕЗ НАСЛОВА ...............................7 Марко Матић: ВРЕМЕ ......................................................................8 Срећко Алексић: ВЕЧЕРЊИ СНОВИ ..............................................9 Нада Панић: ПЕСНИЧЕ .................................................................10 Миша Лазар: ПИТАЊА ..................................................................11 Снежана Милановић: СЛОВО ИМЕНА ТВОГ .............................12 Вера Павловић: ПРАХ ....................................................................13 Стела Суботички Михаиловић: НАУК ..........................................14 Мирослав Павловић: ИЛУЗУЈА ....................................................15 Јованка Вања Марковић: BOY FRIEND ........................................16 Младен Несторовић: ОПРОСТИ ...................................................17 Никола Вушковић: ПОЕЗИЈА ........................................................18 Анђелка Чубрило Kосовац: СЛИKА БЕЗ РАМА ..........................19 Божица Михај, Вршац: И ТО ЈЕ ЉУБАВ .....................................20 ПРОЗА Момо Дедић Видојевић: ХУДИНИ ................................................21 Братислав Тодоровић: ПУТОВАЊЕ ..............................................23 Срећко Алексић: СЛИКЕ НА МОБИЛНОМ ТЕЛЕФОНУ ..........26 Марија Стојиљковић Марстој: У ОРДИНАЦИЈИ БРОЈ ДВА ......28 Драгица Гашпар: НЕМА ЗАУСТАВЉАЊА, САМО НАПРЕД! . .31 Љубица М. Еић Српкиња: ТРАЈАЊЕ ............................................32 Златибор Радовановић: ПРВА ЉУБАВ ЗАБОРАВА НЕМА ........33 ИЗЛОГ КЊИГЕ Васа Радовановић: ЗВЕЗДЕ НА ЈЕЗИКУ МАРКА МАТИЋА .....36 ПОЕЗИЈА Љубица М. Еић Српкиња: ЛОША ПРОЦЕНА .............................38 Љубица М. Еић Српкиња: УСЛОВ ................................................39 Љубица М. Еић Српкиња: ЛИПОВАЦ ..........................................40 Марко Гарић: САЊАМ ...................................................................41 Срећко Алексић: ЗРНО СИТНОГ ПЕСКА ....................................43 Срећко Алексић: МАГИЧНА ОГРЛИЦА... ...................................44 Срећко Алексић: НЕВИДЉИВИ МОЉАЦ ...................................45 Игор Миљковић: СВЕТИ САВА И ХРАМ .....................................46 Игор Миљковић: ПОКАЈНИК ........................................................47
Игор Миљковић: ПЕСМА ЗА МОЈ 41. РОЂЕНДАН ...................47 Игор Миљковић: ЈЕДНА НЕОЗБИЉНА ПРИМЕДБА .................49 Братислав Тодоровић: БОРБА ........................................................50 Драгица Гашпар: ХАИКУ ..............................................................52 Драгица Гашпар: ТРАГОВИ НОЋИ ..............................................52 Симо Васић: ЛЕДЕН ГАЈ ...............................................................53 Симо Васић: КУЈА ..........................................................................54 Симо Васић: ПРОВЕТРАВАЊЕ .....................................................55 Маријан Селан: ЧУДЕСАН ЗАНОС ..............................................57 Марија Стојиљковић Марстој: ЉУДИ ...........................................58 Марија Стојиљковић Марстој: ЈА БИХ .........................................58 Марија Стојиљковић Марстој: ПОГЛЕД НА ДУШУ ...................59 Гордана Ћулибрк: * * * (Винем се у мислима…) .........................60 Гордана Ћулибрк: * * * (Стојим…) ................................................60 Даринка Марковић: МИЛОСТ СВЕЦА .........................................61 Даринка Марковић: РАДОСТ ВЈЕЧНЕ МЛАДОСТИ ..................62 Даринка Марковић: СФИНГА МЕЂУ СУВЕНИРИМА ...............63 Милан Радовић: ЖИВОТ KАО РАТ ...............................................64 Милош Радосављевић Шоми: ПОСЛЕДЊИ ЛЕТ ........................65 Милош Радосављевић Шоми: ИСТИНА .......................................66 Милош Радосављевић Шоми: ПОСЛЕДЊИ МОЛ! ......................67 Нада Надица Цветковић: НЕРАСKИДИВА ВЕЗА ........................68 Дајана Лазаревић: АНА ..................................................................69 Будимир Ракић: ТИ СИ... ................................................................70 Пламенка Ђого Вулић: НЕ ПОЗНАДОХ .......................................71 Драгана Јовановић: БЕЗ НАСЛОВА ..............................................72 Драгана Јовановић: КАСНО ЈЕ ......................................................72 Драгана Јовановић: БОЈЕ БОЛА ....................................................73 Дражен Јанковић Драле: НЕ БИТИ СЛАВАН ..............................74 Предраг Бањеглав: СПОМЕНИК НАШ У НАМА ........................75 КЊИЖЕВНОСТ ЗА ДЕЦУ Златибор Радовановић: ПРВА ЉУБАВ .........................................76 САТИРИЧНО ОГЛЕДАЛО Миливоје Јозић: ТАКО НАМ И ТРЕБА ........................................77 Мирослав Ћосовић Master Music: ПРОТЕСТНО ПИСМО ..........78
Васа Радовановић: ОДА ДИKТАТОРУ .........................................79 УДРУЖЕЊЕ АФОРИСТИЧАРА ,,БРАНИСЛАВ НУШИЋˮ Хаџи Богдан Тодоров: АФОРИЗМИ ..............................................80 Боривоје Бора Илић: АФОРИЗМИ ................................................81 Алекса Зарев: АФОРИЗМИ ............................................................83 Божидар Пешев: АФОРИЗМИ .......................................................84 Миливоје Јозић: АФОРИЗМИ ........................................................86
СЦЕНА ЦРЊАНСКИ Лист књижевног клуба при ,,Ђуро Салајˮ АД Број 37. – јун 2018. године За издавача Мирослав Ћосовић, председник Клуба Главни и одговорни уредник:
Братислав Тодоровић Заменик главног и одг. уредника: Пламенка Ђого Вулић Редакција: Васа Радовановић, проза Миливоје Јозић, сатира Гордана Ћулибрк Мирјана Новокмет Секретар редакције: Златибор Радовановић Технички уредник: Васа Радовановић Корице: Предраг Бањеглав – Праскозорје, акрил на платну Часопис су покренули, у априлу 2001. године, чланови клуба: Васа Радовановић, Гордана Ћулибрк, Слободан М. Лазић, Томислав Милошевић, Мирјана Новокмет и Мирослав Костић Коле. Први главни уредник је био: Томислав Милошевић.
Штампарија: Зухра, Београд Адреса редакције: ''Ђуро Салај'' АД (за књижевни клуб) Немањина 28, 11000 Београд WEB-страна: www.facebook.com/Scena.Crnjanski https://scenacrnjanski.blogspot.com