Tom Rob Smith

TOM ROB SMIT

AGENT 6

Prevela Eli Gilić

Naslov originala: Tom Rob Smith AGENT 6; Copyright © 2012 Tom Rob Smith; Translation copyright © 2012 za srpsko izdanje, LAGUNA. Ova knjiga je istorijska fikcija. Radi dočaravanja tih vremena, navedeno je nekoliko imena stvarnih ljudi i mesta. Međutim, događaji prikazani u ovoj knjizi izmišljeni su i svaka sličnost sa stvarnim ljudima ili događajima sasvim je slučajna.

Za Zoi Trod

SSSR Moskva Lubjanka Trg Lubjanka Štab tajne policije 21. januar 1950.

Najbezbednije je zamišljati kako Staljin čita svaku reč kad pišete. I pored takve obazrivosti postoji opasnost od toga da promakne neka fraza, slučajna dvosmislenost – da se rečenica pogrešno protumači. Pohvale se mogu shvatiti kao ruganje, iskreno obožavanje kao podsmeh. Budući da čak ni najobazriviji pisac ne može da se osigura od svih mogućih tumačenja, drugo rešenje je da se dnevnik sakrije, čemu je pribegla mlada slikarka Polina Peškova. Njen dnevnik otkriven je u kaminu, ni manje ni više nego u dimnjaku, uvijen u voštanu tkaninu i uglavljen između dve razlabavljene cigle. Da bi uzela dnevnik, spisateljica je morala da sačeka da se vatra ugasi pre nego što zavuče ruku u dimnjak i opipa hrbat sveske. Ironija je što je Peškovu odala upravo složenost tog skrovišta. Jedan jedini čađav otisak prsta na površini njenog radnog stola probudio je sumnju agenta koji je ispitivao slučaj i preusmerio pretragu – uzoran primer policijskog razmišljanja.

Iz ugla tajne policije, sam čin skrivanja dnevnika jeste zločin bez obzira na njegovu sadržinu. To je pokušaj građanina da odvoji svoj lični život od javnog kad takav jaz ne postoji. Nijedna misao ili iskustvo ne postoje nezavisno od autoriteta Partije. Skriveni dnevnik često je dokaz koji najviše osuđuje te mu se agenti najviše nadaju. Budući da dnevnik nije namenjen čitaocima, ljudi pišu slobodno, oprez im popušta i stvaraju ništa manje od netraženog priznanja. Iskrenost čini dokument pogodnim ne samo za osudu pisca već i njegovih prijatelja i članova porodice. Jedan dnevnik može odvesti do čak petnaest novih sumnjivih lica, petnaest novih tragova, često više od najiscrpnije istrage.

Na čelu ove istrage je Lav Demidov, dvadesetsedmogodišnjak, odlikovani vojnik regrutovan u redove tajne policije posle velikog Otadžbinskog rata. On je napredovao u MGB-u 1 zahvaljujući mešavini jednostavne poslušnosti, verovanja u Državu kojoj služi i strogog obraćanja pažnje na pojedinosti. Njegova revnost nije podstaknuta častoljubljem, već iskrenim obožavanjem otadžbine, zemlje koja je porazila fašizam. Lep je koliko je i ozbiljan, lica i duha kao s reklamnog postera, četvrtaste vilice s ukočenim usnama, uvek spremnim da izgovore neki slogan.

Za vreme kratke karijere u MGB-u Lav je nadgledao ispitivanje više stotina dnevnika, zagledao je hiljade zapisa u neumornoj potrazi za onima koji su optuženi za antisovjetsku propagandu. Seća se prvog dnevnika koji je istraživao kao prve ljubavi.

Njegov mentor Nikolaj Borisov dao mu je težak slučaj. Lav na stranicama nije otkrio ništa optužujuće.

1 Ministarstvo državne bezbednosti (rus. Министерство Государственној Безопасности) – ime sovjetske tajne policije 1946– 1953. (Prim. prev.)

Potom je njegov mentor pročitao isti dnevnik i istakao naizgled nedužno zapažanje: 6. decembar 1936. – Sinoć je usvojen Staljinov novi ustav. Osećam se kao i svi ostali u zemlji, tj. potpuno i neizmerno sam oduševljen.

Borisovu se nije dopalo što ta rečenica ne otkriva iskreno oduševljenje. Pisca je više zanimalo da uskladi svoja osećanja s osećanjima sugrađana. To je strateški i cinično, prazne reči čija je namera da sakriju piščeve sumnje. Zar neko ko se iskreno raduje neće opisati svoja osećanja umesto da upotrebi skraćenicu tj.? To pitanje je odvelo osumnjičenog do isleđivanja: ISLEDNIK BORISOV: Kako se sad osećate?

OSUMNJIČENI: Nisam uradio ništa pogrešno.

ISLEDNIK BORISOV: Ali moje pitanje je glasilo kako se osećate.

OSUMNJIČENI: Osećam strepnju.

ISLEDNIK BORISOV: Naravno da je osećate. To je sasvim prirodno. Ali primećujete da niste rekli: „Osećam ono što bi svako osećao na mom mestu, tj. strepnju.“ Čovek je osuđen na petnaest godina. A Lav je naučio važnu lekciju – istražitelj se ne ograničava na traganje za buntovničkim izjavama. Daleko je važnije da uvek traga za neuverljivim izjavama ljubavi i odanosti.

Oslanjajući se na iskustva iz protekle tri godine, Lav je listao dnevnik Poline Peškove i primetio da osumnjičena ima ružan rukopis za jednu slikarku. Sve vreme je jako pritiskala olovkom, nijednom je nije naoštrila. Prelazio je prstom po poleđini svake stranice, preko rečenica udubljenih poput Brajeve azbuke. Prineo je dnevnik nosu. Miriše na čađ. Stranice su škripale kao suvo jesenje lišće kad bi prešao prstom po poleđini.

Njuškao je, zavirivao i odmeravao svesku u ruci – ispitujući je na sve načine umesto da čita. Zatražio je izveštaj o sadržaju dnevnika od pripravnika. Lav je uz nedavno unapređenje dobio zadatak da nadgleda nove agente. Više nije učenik, nego učitelj. Ti novi agenti ga prate za vreme radnog dana i noćnih hapšenja, stiču iskustvo i uče od njega dok ne budu spremni da vode sopstvene slučajeve.

Grigorij Semičastni ima dvadeset tri godine i peti je agent koga Lav obučava. On je verovatno najpametniji i nesumnjivo najmanje obećava. On previše zapitkuje, previše ispituje odgovore. Osmehuje se kad ga nešto razgali, mršti kad ga nešto uzruja. Dovoljno je da mu vidite lice da biste znali o čemu razmišlja. Regrutovan je s Moskovskog univerziteta, gde je bio izuzetan student i dobio akademsko zvanje, nasuprot svom mentoru. Lav mu nije zavideo; spremno je prihvatio da nikad neće moći da se posveti ozbiljnom učenju. Iako svestan svojih intelektualnih nedostataka, Lav ne shvata zašto je njegov učenik prihvatio zanimanje za koje je potpuno neprikladan. Grigoriju taj posao toliko ne leži da je Lav čak pomišljao da mu savetuje da potraži drugi posao. Ali ako bi naglo otišao, našao bi se pod prismotrom i, po svemu sudeći, bio osuđen u očima Države.

Grigoriju preostaje samo da se tetura svojim putem, a Lav oseća da mu je dužnost da mu

pomogne koliko god može.

Grigorij je napregnuto listao strane, napred-nazad, očigledno tražeći nešto određeno. Napokon je podigao pogled i objavio: – Dnevnik ne otkriva ništa.

Setivši se svog iskustva kao novajlije, Lav se nije mnogo iznenadio takvim odgovorom, ali razočarao ga je štićenikov neuspeh. Odvratio je: – Ništa?

Grigorij klimnu glavom: – Ništa važno.

Takva zamisao je neverovatna. Iako dnevnik ne sadrži izravne primere provokacije, ono što nije spomenuto jednako je važno kao ono što je napisano. Lav je odlučio da podeli tu mudrost sa svojim štićenikom i ustao: – Dozvoli da ti ispričam priču. Jedan mlad čovek svojevremeno je napisao u dnevniku kako je izvesnog dana bio neobjašnjivo tužan. Zapis je unet dvadeset trećeg avgusta. Godina je bila 1949. Šta bi ti pomislio o tome?

Grigorij sleže ramenima.

– Ništa naročito.

Lav nastavi: – Kad je potpisan Pakt o nenapadanju između nacističke Nemačke i Sovjetskog Saveza?

– U avgustu 1939.

– Dvadeset trećeg avgusta 1939. Što znači da je taj čovek bio neobjašnjivo tužan na desetogodišnjicu pakta. Kad se tome doda da nije napisao ni reč hvale o vojnicima koji su porazili fašizam i Staljinovoj vojnoj neustrašivosti, tuga tog čoveka protumačena je kao ispitivanje naše spoljne politike. Zašto se zadržavati na greškama, ali ne izraziti ponos? Razumeš li?

– Možda to nije imalo nikakve veze s paktom. Svi su nekad tužni, usamljeni ili setni. Ne proveravamo istorijske datume kad god se tako osećamo.

Lav se iznervira: – Možda to nije imalo veze s paktom? Možda neprijatelji ne postoje? Možda svi vole Državu? Možda ne postoje oni koji bi da podriju naš trud? Naš posao je da otkrijemo krivicu, a ne da se naivno nadamo da krivice nema.

Grigorij je razmislio pošto je primetio da se Lav razgnevio. Neuobičajeno taktično, preoblikovao je odgovor, ostao je pri svom zaključku, ali nije zvučao kao da se suprotstavlja: – Polina je u dnevnik beležila obična zapažanja o svojim dnevnim navikama.

Koliko vidim, nema ničega što bi je moglo optužiti. To su moji nalazi.

Lav je primetio da Grigorij nezvanično koristi slikarkino kršteno ime. Peškova je izabrana za dizajniranje i slikanje niza javnih murala. Budući da postoji opasnost da ona, ili bilo koji umetnik, stvori nešto donekle subverzivno, umetničko delo sa skrivenom porukom, MGB je preduzeo rutinsku proveru. Stvar je jednostavna: ako u dnevniku nema pritajenih subverzivnih poruka, malo je verovatno da će ih biti u njenom radu.

Zadatak je lak i prikladan za novajliju. Prvi dan je prošao dobro. Grigorij je pronašao dnevnik dok je Peškova radila u ateljeu. Pošto je završio pretres, vratio je dokaz u skrovište u dimnjaku kako Peškova ne bi otkrila da je pod istragom. Podneo je izveštaj i Lav se načas zapitao postoji li nada za mladog čoveka. Zadivljujuće je što je shvatio da je čađav otisak prsta trag. Sledeća četiri dana, Grigorij je nastavio da nadzire, radeći mnogo više sati nego što je neophodno. Ali uprkos dodatnom poslu, nije podneo više nijedan izveštaj niti je izneo ikakva zapažanja. A sad tvrdi da je dnevnik bezvredan.

Lav mu je uzeo dnevnik. Osetio je da Grigorij nerado pušta stranice iz ruku. Prvi put je počeo da čita. Na prvi pogled se složio da u dnevniku nema ničeg provokativnog, kako bi se moglo očekivati s obzirom na pažljivo skrovište blizu vatre. Ali nespreman da popusti pred zaključkom da je osumnjičena nedužna, okrenuo je poslednje stranice i pregledao najnovije beleške, zapisane u poslednjih pet dana koliko je Grigorij nadgleda.

Osumnjičena je opisala kako je prvi put videla jednog suseda, čoveka koji stanuje u stambenom bloku s druge strane ulice. Nije ga ranije viđala, ali prišao joj je i razgovarali su na ulici. Napisala je da je čovek zabavan i da se nada novom susretu pošto je stidljivo primetila da je lep.

Je li mi rekao kako se zove? Ne sećam se. Mora da jeste. Kako mogu biti tako zaboravna? Rasejana sam. Volela bih da se setim kako se zove. Sad će se uvrediti kad se ponovo sretnemo. Ako se ponovo sretnemo, a nadam se da hoćemo.

Lav je okrenuo stranu. Želja joj se ispunila već sutra – ponovo je naišla na tog čoveka. Izvinila se što je zaboravna i zamolila ga da je podseti kako se zove. Odgovorio je da se zove Isak i neko vreme su zajedno išli, opušteno razgovarajući kao da su dugogodišnji prijatelji. Srećnim slučajem, Isak je išao u istom pravcu. Kad je stigla do ateljea, rastužila se što on odlazi. Sudeći po njenom zapisu, počela je da žudi za novim susretom čim je nestao iz vida.

Je li to ljubav? Ne, naravno da nije. Ali možda ljubav tako počinje?

Kako ljubav počinje – sentimentalna je, u skladu s čudnom naravi žene koja piše bezazlen dnevnik, ali ga brižljivo krije kao da sadrži izdaju i zaveru. Kakav budalast i opasan postupak. Lavu ne treba fizički opis tog druželjubivog mladog čoveka da bi znao o kome je reč. Pogledao je štićenika i pitao: – Isak?

Grigorij je oklevao. Odlučio se za istinu i priznao: – Mislio sam da bi mi razgovor mogao koristiti da procenim njen karakter.

– Tvoj zadatak je bio da pretražiš njen stan i pratiš šta radi. Bez uspostavljanja veze.

Mogla je da posumnja da si agent MGB-a. I da se ponaša drugačije kako bi te prešla.

Grigorij odmahnu glavom.

– Nije posumnjala u mene.

Lav se iznervirao zbog takvih početničkih grešaka: – To znaš samo na osnovu onoga što je pisala u dnevniku. Ali mogla je da uništi

prvobitni dnevnik i zameni ga ovim nezanimljivim nizom zapažanja jer je znala da je pod prismotrom.

Pošto je to čuo, Grigorijevo kratkotrajno ukazivanje poštovanja se rasprši, poput broda smrskanog na stenama. Namršti se i neobično drsko odvrati: – Čitav dnevnik smišljen da nas prevari? Ona ne razmišlja tako, ne razmišlja kao mi. To je nemoguće.

Suprotstavlja mu se mladi pripravnik koji se nije pokazao na zadatku – Lav je strpljiv čovek, tolerantniji od drugih oficira, ali Grigorij ga iskušava.

– Često treba najpažljivije motriti upravo na ljude koji izgledaju nedužno.

Grigorij pogleda Lava s nečim nalik sažaljenju. Prvi put mu se izraz nije podudarao s odgovorom: – U pravu si. Nije trebalo da razgovaram s njom. Ali ona je dobra osoba. U to sam uveren. U njenom stanu i svakodnevnim aktivnostima nisam otkrio ništa što bi nagovestilo da je ona išta drugo od odane građanke. Dnevnik je bezopasan. Nema potrebe da se Polina Peškova odvede na ispitivanje. Trebalo bi joj dozvoliti da nastavi da slika, u čemu je izvrsna. I dalje mogu da vratim dnevnik pre nego što se vrati s posla.

Ona ne mora saznati za ovu istragu.

Lav pogleda njenu fotografiju, zakačenu na početku dosijea. Lepa je. Zaludela je Grigorija. Je li ga očarala kako bi izbegla sumnju? Je li pisala o ljubavi znajući da će on pročitati te redove i osetiti potrebu da je brani? Lav mora da ispita tu izjavu ljubavi.

Nema izbora osim da pročita dnevnik od početka do kraja. Više ne može da veruje rečima svog štićenika. Ljubav ga je učinila nepouzdanim.

Ima više od stotinu strana. Polina Peškova pisala je o svom radu i životu. Njena ličnost snažno je izbijala: mušičav stil, obeležen diverzijama, iznenadnim mislima i uzvičnicima. Zapisi su skakali s jedne teme na drugu, često skretali s niti misli i ostavljali je nedovršenom. Nema političkih izjava, sve se svodi na njen svakodnevni život i slikanje. Pošto je pročitao čitav dnevnik, Lav nije mogao da ospori kako postoji nešto privlačno u vezi s tom ženom. Često se smejala svojim greškama, koje je beležila s primetnom iskrenošću. Njena otvorenost može da objasni zašto je tako pažljivo krila dnevnik. Malo je verovatno da ga je skovala da prevari. Pošto je to pomislio, Lav je pokazao Grigoriju da sedne. On je stajao kao čuvar na dužnosti sve vreme dok je Lav čitao. Uznemirenje. Kad se spustio na ivicu stolice, Lav ga je pitao: – Kaži mi zašto je krila dnevnik ako je nedužna?

Naslutivši da je Lav smekšao prema njoj, Grigorij se uzbudio. Govorio je brzo, hrleći prema mogućem odgovoru: – Ona živi s majkom i dva mlađa brata. Ne želi da oni njuškaju po dnevniku. Možda bi je ismevali. Ne znam. Ona govori o ljubavi, možda se stidi takvih misli. Ništa više od toga. Moramo da razlučimo kad nešto nije važno.

Lavu misli blude. Zamišlja kako Grigorij prilazi mladoj ženi. Ali teško mu je da zamisli kako ona srdačno odgovara na pitanja jednog neznanca. Zašto mu nije rekla da je ostavi na miru? Veoma je nesmotreno što je bila tako otvorena. Nagnuo se i spustio glas, ne zato što se boji da će ga neko čuti, već kako bi mu dao do znanja da više ne govori zvanično, kao pripadnik tajne policije.

– Šta se desilo između vas dvoje? Prišao si joj i počeli ste da razgovarate? A ona...

Lav je oklevao. Nije znao kako da završi rečenicu. Konačno, kolebljivo je pitao: – I ona je odgovorila... ?

Grigorij izgleda kao da nije siguran da li mu pitanje postavlja prijatelj ili nadređeni oficir. Kad je shvatio da je Lavova znatiželja iskrena, odgovorio je: – Kako drugačije da se upoznaš s nekim nego da se predstaviš? Govorio sam o njenom slikarstvu. Rekao sam joj da sam video neke njene radove, što je istina. I nastavili smo da pričamo. Lako je razgovarati s njom, druželjubiva je.

Lavu se to čini neverovatnim: – Nije bila sumnjičava?

– Nije.

– Trebalo je da bude.

Nakratko su kao prijatelji razgovarali o pitanjima srca, ali sad su ponovo agenti.

Grigorij obori glavu.

– Da, u pravu si. Trebalo je da bude.

Ne ljuti se na Lava, već na sebe. Njegova veza sa slikarkom izgrađena je na laži: njegova naklonost utemeljena je na smicalicama i obmani.

Iznenadivši samog sebe, Lav pruži dnevnik Grigoriju: – Uzmi ga.

Grigorij se nije pomerio, pokušavajući da dokuči šta se dešava. Lav se osmehnu: – Uzmi ga. Ona može slobodno nastaviti da slika. Nema potrebe da je nadalje ispitujemo.

– Siguran si?

– Nisam našao ništa u dnevniku.

Shvativši da je ona bezbedna, Grigorij se osmehnu. Ispružio je ruku da uzme dnevnik od Lava. Kako su mu stranice kliznule pod prstima, Lav oseti obris utisnut u papir – ne slovo ili reč, već nekakav oblik, nešto što nije video.

– Čekaj.

Lav ponovo uze dnevnik, otvori stranu i pogleda gornji desni ugao. Prostor je prazan. Ali osetio je utisnute crte kad je dotakao drugu stranu. Nešto je izbrisano.

Uzeo je olovku i počeo da prelazi grafitom po papiru. Ukazala se avet sitne škrabotine, crteža ne većeg od njegovog palca. Žena stoji na pijedestalu i drži baklju – kip. Lav je tupo zurio dok nije shvatio o čemu je reč. To je američki spomenik. Kip slobode.

Grigorij zamuca: – Ona je slikarka. Neprestano crtka.

– Zašto je izbrisano?

Nije odgovorio.

– Petljao si s dokazima?

U Grigorijevom glasu začu se strava: – Prvog dana u MGB-u čuo sam priču o Lenjinovoj sekretarici Fotijevoj. Ona tvrdi

da je Lenjin pitao svog šefa bezbednosti Feliksa Deržinskog koliko je kontrarevolucionara uhapšeno. Deržinski mu je pružio list papira na kome je pisalo hiljadu pet stotina. Lenjin je stavio krstić na cedulju i vratio mu je. Njegova sekretarica tvrdi da je Lenjin tako obeležavao pročitane dokumente. Deržinski ga je pogrešno razumeo i sve ih je pogubio. Zato sam morao da izbrišem crtež. Mogao bi da se protumači pogrešno.

Lav pomisli da je takvo poređenje neprikladno. Čuo je dovoljno: – Deržinski je otac naše službe. Besmisleno je što upoređuješ svoju nevolju s njegovom. Mi nemamo ovlašćenja da tumačimo. Nismo sudije. Ne možemo da odlučujemo koje dokaze da dostavimo, a koje da uništimo. Ako je nedužna, kao što tvrdiš, to će se otkriti za vreme daljeg ispitivanja. Ugrozio si samog sebe takvim pogrešnim pokušajem da je zaštitiš.

– Lave, ona je dobar čovek.

– Opčinjen si njome. Rasuđivanje ti je nepouzdano.

Lav primeti da mu je glas postao grub i surov te ublaži ton: – Budući da je dokaz netaknut, ne vidim razloga da privlačim pažnju na tvoju grešku, grešku koja bi svakako označila kraj tvoje karijere. Napiši izveštaj, obeleži crtež kao dokaz i pusti iskusnije da odlučuju.

Dodao je: – I, Grigoriju, neću ponovo moći da te zaštitim.

Tramvaj Moskovski most Istog dana Lav dunu na prozor i napravi se para. Detinjasto, bez razmišljanja, prstom je nacrtao obrise Kipa slobode – sirovu verziju crteža koji je danas video. Žurno ga obrisa grubim rukavom kaputa i osvrnu se. Skica bi bila neprepoznatljiva ikome osim njemu, a tramvaj je gotovo prazan. Unutra je samo još jedan čovek koji sedi u prednjem delu i kome se lice gotovo ne vidi od brojnih slojeva odeće zbog hladnoće. Pošto se uverio da niko nije video skicu, Lav je zaključio kako nema razloga za brigu. Uglavnom veoma pažljiv, teško mu je da poveruje kako je napravio tako opasan propust. Učestvuje u previše noćnih hapšenja, a teško mu je da zaspi čak i kad ne radi.

Tramvaji su uvek krcati osim rano ujutru i kasno uveče. Oslikani debelom prugom po sredini, tandrču po gradu poput divovskih bombona. Lav često nema izbora osim da se ugura na silu. Tramvaji imaju pedeset sedišta, ali u njima je uglavnom dvostruko više putnika koji se tiskaju za mesto u prolazu. Lavu bi večeras više prijala neudobnost krcatog tramvaja, ljudi što se guraju i zarivaju mu laktove u bokove.

Umesto toga, uživa u raskoši slobodnog sedišta dok putuje prema povlastici praznog stana – ne mora da deli smeštaj, još jedna prednost njegovog položaja. Čovekov status određuje se time koliko ga praznog prostora okružuje. Uskoro će mu dodeliti sopstveni automobil, veći stan, možda čak i daču – kuću na selu. Sve više prostora, sve manje veza s ljudima koje je zadužen da nadzire.

Reči mu navreše u glavu: Ljubav tako počinje Nikad nije bio zaljubljen, ne onako kako je opisano u dnevniku – nije osetio uzbuđenje pri pomisli da će uskoro videti neku ženu niti tugu čim se ona udalji. Grigorij je stavio život na kocku zbog žene koju jedva poznaje. To je valjda čin ljubavi? Izgleda da je nepromišljenost odlika ljubavi. Lav je više puta stavljao život na kocku za svoju zemlju. Pokazao je izuzetnu smelost i posvećenost. Ako je ljubav žrtva, onda je njegova jedina prava ljubav ona prema Državi. A Država mu uzvraća ljubavlju, kao sinu miljeniku, nagrađuje ga i da je mu moć. Nezahvalno je i sramotno što mu je uopšte palo na pamet da ta ljubav nije dovoljna.

Podvukao je ruke ispod butina ne bi li ih bar malo ugrejao. Stresao se pošto mu je i dalje hladno. Đonovi njegovih čizama šljapkaju u baricama istopljenog snega na metalnom podu. Oseća težinu u grudima kao da je podlegao gripu, bez ikakvih simptoma osim iscrpljenosti i sumornih misli. Došlo mu je da se nasloni na prozor, zažmuri i zaspi.

Staklo je prehladno. Obrisao je novu mrlju od pare i provirio. Tramvaj je prešao most i sad prolazi ulicama s hrpama snega. Sneg i dalje pada, krupne pahulje udaraju o prozor.

Tramvaj se zaustavio. Prednja i zadnja vrata se bučno otvoriše i pahulje pohrliše unutra. Vozač se okrenu prema prednjim vratima i povika u noć:

– Požuri! Šta čekaš?

Glas mu odgovori: – Tresem sneg sa čizama!

– Ulazi više snega nego što otresaš. Odmah ulazi ili ću zatvoriti vrata.

Ušla je žena s velikom torbom, čizama pokrivenih grudvama snega. Kad su se vrata zatvorila za njom, rekla je vozaču: – Ionako nije mnogo toplo unutra.

Vozač pokaza na vrata: – Radije bi pešačila?

Osmehnula se i ublažila napetost. Poražen njenom ljupkošću, otresiti vozač joj uzvrati osmeh. Žena se okrenula da osmotri redove sedišta i ugledala Lava. Prepoznao ju je.

Stanuje nedaleko od njega. Zove se Lena. Često je viđa. Zapravo mu je zapala za oko upravo zbog toga što se ponaša kao da ne želi da bude primećena. Neupadljivo se oblači, poput većine žena, ali ona nije nimalo neupadljiva. Lenina lepota zasenjuje njenu želju da se ne ističe i Lav bi je svakako primetio čak i da mu posmatranje ljudi nije posao.

Pre nedelju dana sreo ju je u metrou. Bili su toliko blizu jedno drugome da je pomislio kako bi bilo nepristojno da joj se ne javi. Budući da su se sretali nekoliko puta, pristojnost je nalagala da je bar pozdravi. Toliko se unervozio da mu je trebalo nekoliko minuta da skupi hrabrost da joj se obrati. Ali predugo je oklevao i ona je izašla iz voza.

Osujećen, Lav je pošao za njom iako nije bila njegova stanica, impulsivno, što mu nije nimalo svojstveno. Dok je išla prema izlazu, ispružio je ruku i dotakao je po ramenu.

Okrenula se, obazrivih krupnih smeđih očiju, spremna da se suoči s opasnošću. Pitao ju je kako se zove. Procenila ga je jednim pogledom i osmotrila putnike što su prolazili pored njih, pa tek onda odgovorila da se zove Lena. Zatim se izvinila da žuri pa otišla.

Nije bilo ni trunke ohrabrenja kao ni najmanjeg nagoveštaja nepristojnosti. Lav se nije usudio da pođe za njom. Smeteno se vratio do perona da sačeka sledeći voz. Taj poduhvat ga je skupo koštao. Sutradan je zakasnio na posao, što mu se nikad nije desilo.

Tešio se time da je bar saznao kako se zove.

Sad je prvi put vidi posle tog nespretnog upoznavanja. Napregnuo se kad je pošla prolazom, ponadao se da će sesti do njega. Ljuljajući se u ritmu tramvaja, bez reči je prošla pored njega. Možda ga nije prepoznala? Lav se osvrnuo. Sela je blizu samog kraja. Torba joj je na krilu, a pogled prikovan na sneg što pada. Nema svrhe da se laže: naravno da ga je prepoznala; vidi se po tome kako se pažljivo ne obazire na njega.

Povredila ga je razdaljina koju je postavila između njih; svaki metar je mera njene odbojnosti prema njemu. Sela bi bliže da je htela da priča. S druge strane, to bi bilo previše očigledno. Trebalo bi da on priđe njoj. Zna kako se zove. Oni su poznanici.

Nema ničeg nedoličnog u tome da započne drugi razgovor. Što duže čeka, to će biti teže.

Ako razgovor omane, Lava će koštati samo malo ponosa. Našalio se u sebi kako može podneti takav gubitak: možda je previše tašt.

Naglo je ustao, rešen da dela, pa pošao prema Leni s odglumljenim samopouzdanjem. Seo je u red ispred nje i okrenuo se preko sedišta: – Zovem se Lav. Upoznali smo se pre neki dan.

Toliko je dugo ćutala da se Lav zapitao hoće li mu uopšte odgovoriti: – Da, sećam se.

Tek tad je shvatio da nemao čemu da priča. Posramljen, brzo je improvizovao: – Čuo sam da si rekla kako je u ovom tramvaju hladno kao i napolju. Baš sam mislio o tome. Mnogo je hladno.

Pocrveneo je zbog ispraznosti tih reči i ogorčeno zažalio što nije temeljno promislio o ovom razgovoru.

Ona je pogledala Lavov kaput i primetila: – Hladno? Čak i s tako lepim kaputom?

Kao agent, Lav može da priušti sebi kvalitetan kaput, ručno izrađene čizme i debelu šubaru. Njegov kaput objavljuje njegov status. Ne želeći da prizna da radi za tajnu policiju, odlučio je da slaže: – Poklon od mog oca. Ne znam gde ga je kupio.

Promenio je temu: – Često te viđam. Pitam se živimo li blizu jedno drugome.

– To izgleda verovatno.

Lav se zbunio tim odgovorom. Lena očigledno ne želi da mu kaže gde stanuje.

Takva obazrivost nije neobična. Ne bi trebalo da to shvati lično. On to razume bolje od drugih. U stvari, to mu se dopada. Ona je promućurna i u tome je deo njene privlačnosti.

Pogled mu se zaustavio na njenoj torbi, punoj knjiga i svezaka – školskih vežbanki.

Pokušavajući da deluje opušteno, posegnuo je za jednom vežbankom.

– Ti si nastavnica?

Lav je pogledao podatke ispisane na prvoj korici. Lena kao da se neznatno uspravila: – Tako je.

– Šta predaješ?

Lenin glas postade slabašan: – Predajem...

Izgubila je nit misli i dotakla čelo: – Predajem političke nauke. Izvini, mnogo sam umorna.

Nema dvosmislenosti. Ona želi da je on ostavi na miru.

Trudi se da ostane ljubazna. Vratio joj je knjigu.

– Izvinjavam se. Uznemiravam te.

Lav je ustao, osetivši se nesigurno na nogama kao da tramvaj putuje uzburkanim okeanom. Vratio se do svog sedišta, pridržavajući se za šipku. Poniženje mu kola venama umesto krvi, ispunjava mu celo telo – sav gori. Pošto je nekoliko minuta sedeo, stisnute vilice, zureći kroz prozor dok mu je njeno blago odbijanje odzvanjalo u glavi, primetio je da je toliko stegao ruke da mu se trag noktiju usekao u dlanove.

Lubjanka Trg Lubjanka Štab tajne policije Sutradan Lav nije spavao sinoć. Ležao je u krevetu, zurio u tavanicu i čekao da žaoka poniženja iščili. Posle nekoliko sati ustao je i koračao po praznom stanu, prelazio iz jedne sobe u drugu kao životinja u kavezu, pun mržnje prema izdašnom prostoru koji mu je dodeljen.

Bolje bi mu bilo da spava u barakama, prikladnom mestu za jednog vojnika. Njegov stan je porodični, zavist mnogih, ali je prazan – kuhinja je nekorišćena, dnevni boravak netaknut, bezličan, ništa više od mesta gde može da predahne posle posla.

Pošto je rano stigao u kancelariju, seo je za radni sto. Uvek dolazi rano, osim onda kad je zastao da pita Lenu kako se zove. Sve ostale kancelarije su prazne, bar one na njegovom spratu. Možda ima ljudi dole u sobama za isleđivanje, gde ispitivanje može bez prestanka trajati danima. Posvetio se poslu, nadajući se da će mu to skrenuti misli s Lene. Ali nije mogao da se usredsredi na dokumenta pred sobom. Naglo je zamahnuo rukom i oborio papire na pod. Nepodnošljivo je – kako jedna neznanka može tako da utiče na njega? Ona je nevažna. On je važan čovek. Ima drugih žena, mnogo njih; mnoge bi bile zahvalne kad bi obratio pažnju na njih. Ustao je i ushodao se po kancelariji, kao što je hodao po stanu, osećajući se zarobljeno. Otvorio je vrata, pošao pustim hodnikom i obreo se u obližnjoj kancelariji gde stoje izveštaji o osumnjičenima. Proverio je da li je Grigorij podneo izveštaj, očekujući da je njegov štićenik zaboravio ili zanemario dužnost zbog sentimentalnosti. Predao je izveštaj; on čami pri dnu hrpe dosijea slabog prioriteta o svakojakim tričarijama, koji nedeljama neće biti pročitani.

Lav je podigao dosije o Peškovoj i napipao dnevnik unutra. Naprasno je odlučio da ga premesti među dosijea najvišeg prioriteta i spustio ga na sam vrh gomile, za najteže osumnjičene, kako bi ga osoblje pročitalo čim stigne. Pošto se vratio za radni sto, oči počeše da mu se sklapaju, kao da konačno može da zaspi pošto je obavio tu birokratsku dužnost. Lav otvori oči. Grigorij ga je gurkao da ga probudi. Lav je ustao, postiđen što je uhvaćen kako spava za radnim stolom, pitajući se koliko li je sati.

– Jesi li dobro?

Pribrao je misli i setio se – dosijea. Lav požuri iz kancelarije bez reči. Hodnici vrve, svi su stigli na posao. Ubrzavši korak, gurajući se pored kolega, stigao je do kancelarije gde drže otvorene slučajeve zarad ispitivanja. Nije se obazirao na ženu koja ga je pitala šta mu treba i poče da pretražuje hrpe dosijea, tražeći dosije o slikarki Polini Peškovoj.

Bio je na vrhu. Stavio ga je tamo pre samo sat vremena. Sekretarica ga je ponovo pitala šta mu treba.

– Ovde je bio jedan dosije.

– Odneli su ih.

Slučaj Peškove je na razmatranju.

Istog dana Lav je na Grigorijevom licu tražio znake mržnje ili gnušanja. Njegov štićenik očigledno ne zna da je dosije Poline Peškove premešten. Uskoro će saznati. Lav bi trebalo da preduhitri otkriće nekim objašnjenjem, opravdanjem – bio je iscrpljen, samo je pogledao dokument i vratio ga na pogrešnu gomilu. Kad bolje razmisli, nema potrebe da to spominje. Dokazi protiv slikarke su tanki. Pročitaće njen dosije i odbaciti slučaj. Ionako bi ga pročitali: Lav je samo ubrzao postupak. U najgorem slučaju, pozvaće je na kratak razgovor. Slobodno će moći da nastavi svoj rad. Grigorij će ponovo moći da je vidi. Lav bi trebalo da izbaci slučaj iz glave i usredsredi se na zadatak pred sobom – na njihov sledeći zadatak. Grigorij ga zapita: – Jesi li dobro?

Lav spusti ruku na njegovu: – Dobro sam.

Svetla su isključena. U zadnjem delu sobe okreće se projektor. Na ekranu se pojavi snimak idiličnog sela. Kuće su od brvana, a krovovi od slame. U bašticama bujaju letnji začini. Debeljuškaste kokoške kljucaju zrna iz punih keramičkih posuda. Svega ima u izobilju, uključujući sunce i dobro raspoloženje. Zemljoradnici su odeveni u tradicionalnu nošnju, šalove s mustrom i bele košulje. Hodaju kroz polja kukuruza prema selu. Sunce je jarko, a nebo vedro. Muškarci su snažni. Žene su snažne. Rukavi su im zavrnuti. Uzvišenu muziku smeni zvanični glas naratora: – Danas će ove zemljoradnike posetiti neočekivan gost.

Nekoliko ljudi u odelima stoji u središtu sela. Izgledaju nezgrapno, kao da ne pripadaju tu. Bucmasta lica su im osmehnuta dok vode počasnog gosta po živopisnom okruženju. Posetilac je muškarac u kasnim dvadesetim, visok, lepo građen i markantan.

Ili je greška u montaži ili je čovek zaista takav, tek izgleda kao da se neprestano osmehuje. Podbočen je. Ne nosi sako i zavrnuo je rukave kao i zemljoradnici. Nasuprot izveštačenoj seoskoj pantomimi oko njega, čovekovo uzbuđenje izgleda iskreno. Narator nastavi: – Svetski poznat crni pevač i odani komunista Džesi Ostin posetio je našu provinciju u sklopu obilaska naše velike zemlje. Iako građanin Sjedinjenih Američkih Država, gospodin Ostin je dokazao da je najodaniji prijatelj Sovjetskog Saveza koji peva o našem načinu života i veri u slobodu i poštenje.

Na snimku se pojavi gospodin Ostin u krupnom planu. Njegovi odgovori prevedeni su na ruski, mada se u pauzama čuo i engleski: – Želim da prenesem poruku svetu! Ova zemlja voli svoje građane! Ova zemlja hrani svoje građane! Ovde ima hrane! I to obilje! Priče o gladovanju su laži. Priče o tegobama i nesreći su propaganda velikih kapitalističkih kompanija, koje žele da poverujete kako samo one mogu da vam obezbede ono što vam je potrebno. Oni žele da se osmehujete i zahvaljujete dok plaćate jedan dolar za hranu vrednu nekoliko centi! Oni žele da radnici osećaju zahvalnost kad dobiju nekoliko dolara za svoj rad dok velike

kompanije zgrću milione. Ovde ne! Ne u ovoj zemlji! Poručujem svetu – postoji drugi način! Ponavljam – postoji drugi način! I video sam ga svojim očima.

Ljudi u odelima zaštitnički su okružili Ostina, smejući se i pljeskajući. Lav se zapitao koliko je agenata Državne bezbednosti prerušeno u zemljoradnike. Pretpostavio je da su svi. Ne bi verovali da će ijedan pravi zemljoradnik odigrati ulogu kako valja.

Snimak se završio. Iz zadnjeg dela istupi njihov nadređeni oficir, major Kuzmin.

Nizak i zdepast, s naočarima debelog okvira, nekome sa strane može izgledati smešno.

Ali ne i oficirima MGB-a jer znaju koliko je moćan i spreman da koristi tu moć. Rekao je: – Ovaj snimak napravljen je 1934. kad je gospodin Ostin bio dvadesetsedmogodišnjak. Njegovo oduševljenje za naš režim nije splasnulo. Kako možemo biti sigurni da nije američki špijun? Kako možemo biti sigurni da njegov komunizam nije kakva obmana?

Lav zna ponešto o tom pevaču. Čuo je njegove pesme na radiju. Pročitao je nekoliko članaka o njemu, od kojih nijedan ne bi bio objavljen da vlasti ne smatraju tog Amerikanca vrednim saveznikom. Naslutivši da su Kuzminova pitanja retorička, nije rekao ništa, već je čekao da on nastavi. Major je čitao iz dosijea: – Gospodin Džesi Ostin rođen je 1907. u Brakstonu, u Misisipiju. Imao je deset godina kad se s porodicom preselio u Njujork. Mnoge crnačke porodice odselile su se s Juga, gde su ih progonili. Gospodin Ostin je iscrpno govorio o tim iskustvima u prepisima koje sam vam dao. Rasna mržnja je veliki izvor nezadovoljstva crnih Amerikanaca i delotvorno sredstvo za njihovo regrutovanje u komunizam, možda najdelotvornije sredstvo koje imamo.

Lav pogleda svog nadređenog. On ne govori o mržnji kao o zločinu – nema dobrih i loših postupaka, sve se odmerava s političkog stanovišta. Nije reč o zlobi, već o proračunima i ispitivanjima. Kuzmin primeti Lavov pogled: – Hoćeš li nešto da kažeš?

Lav odmahnu glavom. Kuzmin nastavi da čita: – Porodica gospodina Ostina preselila se 1917, zajedno s mnogim drugim. Bilo je to vreme masovnih seoba s Juga na Sever. Od svih mržnji koje je Džesi Ostin iskusio, verovatno ga je ona koju je spoznao u Njujorku okrenula komunizmu. Nije naišao samo na mržnju belaca već i crnačkih porodica iz srednje klase koje su se već snašle na tom području. One su se bojale da će doseljenici preplaviti severne gradove. To što je video kako se ljudi koji bi trebalo da se svrstaju uz pridošlice okreću protiv njih snažno je uticalo na njega. Video je kako klasne razlike unose razdor čak i u srodne zajednice.

Lav je prelistao svoj primerak dosijea. Unutra je samo jedna fotografija mladog gospodina Ostina s roditeljima. Majka i otac stoje uspravno, kao da su nervozni pred foto aparatom, a mladi Ostin je između njih. Kuzmin je nastavio: – Otac mu je u Njujorku radio kao liftadžija u zapuštenom hotelu po imenu Skajlajn, koji je u međuvremenu propao. U tom hotelu su se odigravale sve vrste izopačenosti uobičajene za kapitalistički grad – droga, prostitucija. Koliko znamo, njegov otac nije bio umešan ni u šta nezakonito, iako su ga više puta uhapsili i pustili bez kaucije. Majka mu je bila domaćica. Džesi Ostin tvrdi da mu detinjstvo nije bilo naruženo nasiljem niti pijanstvom; umesto toga njegovu porodicu tištala je nemaština.

Soba im je bila hladna zimi, a topla leti. Otac mu je umro kad je imao dvanaest godina.

Dobio je galopirajuću tuberkulozu. Iako Sjedinjene Američke Države imaju zadivljujuće zdravstvene ustanove, one nisu otvorene za sve. Recimo, Životno osiguranje Metropoliten iz Njujorka napravilo je veoma napredan sanatorijum za svoje zaposlene.

Međutim, otac gospodina Ostina nije radio za tu kompaniju. Nije mogao da priušti sebi sanatorijum. Gospodin Ostin je dan-danas siguran da bi njegov otac preživeo da su ga primili u neku ustanovu. Možda je to još jedan važan događaj u političkom razvoju gospodina Ostina: gledao je kako mu otac umire u zemlji gde je zdravstvena nega uslovljena time gde je neko zaposlen, što pak zavisi od boje kože, od slučajnosti pod kojima se neko rodio.

Lav je ovog puta podigao ruku. Kuzmin mu klimnu glavom: – Ako je tako, zašto nema više komunista među Amerikancima?

– To je veoma važno pitanje, koje nas mnogo zbunjuje. Ako nađeš odgovor, možeš da dobiješ moj posao.

Kuzmin se nasmeja čudno, zagrcnuto, pa nastavi: – Iako je gospodin Ostin pun hvale za svoju majku, ona je posle muževljeve smrti morala da radi u više smena. Pošto je toliko vremena bio prepušten sebi, počeo je da peva kako bi se uposlio i detinja sanjarija pretvorila se u karijeru. Njegove pesme uvek su bile vezane za politiku. Po njemu, te dve stvari su jedno te isto. Za razliku od mnogih crnačkih pevača, Džesi Ostin ne peva pesme vezane za crkvu, već za komunizam.

Komunizam je njegova crkva.

Major Kuzmin je pustio ploču. Svi su sedeli i slušali gospodina Ostina. Lav nije razumeo reči. Ali je shvatio zašto Kuzmin, najsumnjičaviji čovek na svetu, ne sumnja u iskrenost gospodina Ostina. To je najiskreniji glas koji je Lav čuo, reči kao da mu izviru pravo iz srca, obazrivost i proračunatost ih nisu učinili umerenim. Kuzmin isključi muziku.

– Gospodin Ostin je postao jedan od naših najvažnijih propagandista. Pored toga što su mu stihovi polemički i što je postigao komercijalni uspeh, on je sjajan govornik i poznat je širom sveta. Njegova muzika donela mu je slavu a njegova politika dobila je međunarodnu platformu.

Kuzmin dade znak čoveku koji rukuje projektorom: – Ovo je snimak govora koji je održao u Memfisu 1937. Pažljivo ga pogledaj.

Nema prevoda, ali posmatraj reakcije publike.

Film je promenjen. Projektor zazuja. Na ekranu se pojavila koncertna dvorana ispunjena hiljadama ljudi.

– Obrati pažnju na to da su samo belci u publici. U južnim američkim državama postoje zakoni koji nalažu da u publici mogu biti ili samo belci ili samo crnci. Nema mešanja.

Gospodin Ostin, u odelu i s kravatom, stoji na podijumu i obraća se velikoj publici.

Neki ljudi izlaze, drugi ga grubo prekidaju. Kuzmin pokaza na neke ljude što su izlazili: – Zanimljivo je da veći deo te publike sastavljene od belaca zadovoljno sedi dok on peva. Sede i tapšu, čak mu priređuju stajaće ovacije. Međutim, gospodin Ostin ne može da završi koncert a da ne održi politički govor. Čim počne da priča o komunizmu, oni ustaju i odlaze. Ali gledaj izraz gospodina Ostina dok odlaze.

Ostin ne izgleda malodušno zbog njihove reakcije. Izgleda kao da uživa u toj nezgodi, pokreti mu postaju sigurniji dok je i dalje govori.

Kuzmin je upalio svetio: – Tvoj zadatak je suštinski važan. Gospodin Ostin trpi sve veći pritisak američkih vlasti zbog nepokolebljive podrške našoj zemlji. U tim dosijeima su članci koje je sam napisao i objavljivao u američkim socijalističkim novinama. Videćeš koliko su provokativni za konzervativno uređenje – pozivi na promene i zahtevi za revolucijom.

Bojimo se da bi Ostinu mogli da oduzmu pasoš. Ovo mu je možda poslednja poseta.

– Kad dolazi?

Kuzmin je stao ispred Lava i prekrstio ruke: – Večeras. Ostaće dva dana. Sutra će ga odvesti u obilazak grada. Uveče će održati koncert. Tvoj zadatak je da se pobrineš da ništa ne pođe naopako.

Lav se zaprepasti. Dobio je premalo vremena da se pripremi. Obazrivo je izrazio svoje brige pitanjem: – On stiže večeras?

– Tvoj tim nije jedini kome sam poverio taj zadatak. Odlučio sam da te uključim u poslednjem trenutku. Imam dobar osećaj u vezi s tobom, Demidove. Bilo bi razumljivo da naš gost, pošto je pod tolikim nadzorom kod kuće, preispita svoju odanost prema našem narodu. Želim da moji najbolji ljudi rade na ovome.

Kuzmin je blago stegao Lavu rame kako bi istovremeno izrazio poverenje u njegove sposobnosti i ozbiljnost zadatka: – Njegova ljubav prema našoj zemlji mora se očuvati po svaku cenu.

Kuća na obali Serafimovičeva ulica 2 Sutradan Pored Lavovog tima, još dva rade nezavisno jedan od drugog kako bi osigurali da Ostinov raspored teče po planu. Nije mu ugrožen život, već njegovo lepo mišljenje o Državi. Budući da su tri tima dobila isti zadatak, operaciji je udahnut takmičarski duh, kao i osećaj sigurnosti – ako jedan tim omane, drugi će popraviti situaciju. Neviđene mere predostrožnosti naglašavaju koliko je Ostinova poseta važna.

Dali su im automobil. Mala je razdaljina od Trga Lubjanka, sedišta tajne policije, do Serafimovičeve ulice i raskošnog stambenog kompleksa u kojem će Ostin odsesti.

Očekivali su da će uzeti sobu u hotelu Moskva, na petnaestom spratu, s pogledom na Crveni trg, ali odbio je i izrazio želju da odsedne u opštinskom stambenom naselju, po mogućstvu s drugom porodicom koja ima slobodnu sobu. Želeo je da bude do guše u stvarnosti.

Taj zahtev je izazvao veliku brigu, budući da bi timovi trebalo da pokažu Ostinu projektovanu viziju komunističkog društva, predstavu njegovih mogućnosti umesto trenutne stvarnosti tog društva. Idealista s principima, Lav je izgladio tu neiskrenost time da revolucija još uvek traje. Vreme obilja nastupiće za samo nekoliko godina. Trenutno je soba viška nešto nečuveno u gradu koji pati od hroničnog manjka stanova. A smeštaj kod ruske porodice predstavlja preveliku opasnost. Osim uslova, svugde skučenih, oni bi mogli da kažu nešto što ne treba. Preteško je stvoriti idealizovanu porodicu zarad Ostina s tako kratkim rokom. Gospodin Ostin je tek na aerodromu zatražio promenu plana.

Uspaničeno improvizujući, smestili su ga u Kuću na obali2 u Serafimovičevoj ulici broj dva. Nečuveno je predstaviti zgradu vrednu četrnaest miliona rubalja, namenjenu političkoj eliti, kao tipičan opštinski kompleks. Za razliku od većine stambenih zgrada, sa sobičcima jednim do drugih, zajedničkim kuhinjama i kupatilima u hodniku, ova ima samo dva velika stana na svakom spratu. Samo dnevna soba zauzima sto pedeset kvadratnih metara – prostor koji je inače namenjen za nekoliko porodica. Pored dodatnog prostora, stanovi su namešteni po najvišim merilima, opremljeni plinskim šporetima, tekućom toplom vodom, telefonima i radio-prijemnicima. Tu su i antikviteti i srebrni svećnjaci. Zbog gosta osetljivog na nejednakost, Lav se bojao blizine mnogoljudne posluge koja stanarima obezbeđuje sve od pranja rublja preko kuvanja do čišćenja.

Uspeo je da nagovori druge stanare da posluzi daju slobodne dane za vreme Ostinove posete. Povinovati su se jer bez obzira na to koliko neki građanin bio imućan, boji se tajne policije koliko i siromašan, ako ne i više. Prethodni stanari teško da su bili obični građani Sovjetskog Saveza, uključujući komunističkog teoretičara Nikolaja Buharina i Staljinovu decu Vasilija Staljina i Svetlanu Alilujevu. Životna očekivanja stanara možda su čak manja nego kod onih koji žive u najgoroj oskudici.

Raskoš ne nudi zaštitu od MGB-a. Lav je lično uhapsio dva čoveka iz ove zgrade.

Pošto su parkirali automobil, Lav i Grigorij su požurili kroz sneg do veličanstvenog 2 Kompleks za sovjetske zvaničnik (Дом на набережној) (Prim. prev.)

ulaza. Lav je otkopčao kaput i pokazao isprave, kako bi mu našli ime na spisku onih kojima je odobren pristup u zgradu. Pošli su u suteren, gde je u jednom podrumu smešten tim agenata koji nadzire dvadeset četiri sata dnevno. Oprema je postavljena mnogo pre Ostinovog dolaska. Budući da u tim stanovima stanuju uticaljni ljudi sovjetskog društva, suštinski je da Država zna kako se oni ponašaju i o čemu pričaju. Ostin je pet spratova iznad njih, u stanu s prisluškivačima u svakoj sobi. U timu za nadziranje je i troje prevodilaca, koji rade u osmočasovnim smenama. Pored toga, jedna privlačna agentkinja smeštena je u sam stan, tobože kao stanarka. Pretvara se da je udovica čiji je muž poginuo u Velikom otadžbinskom ratu. Pošto su napravili Ostinov profil, pretpostavili su da će takva priča posebno da mu se dopadne. On mrzi fašizam iznad svega i mnogo puta je izjavio kako je za njegov slom najzaslužnija ruska pobeda, osvojena komunističkom krvlju.

Lav je pogledao prepiše svih Ostinovih razgovora otkako je stigao – hronologiju deset sati koliko je u stanu. Proveo je dvadeset minuta u kupatilu, večerao je četrdeset pet minuta. Razgovarao je s agentkinjom o Otadžbinskom ratu. Ostin odlično govori ruski, a jezik je naučio posle posete 1934. Lav je to smatrao dodatnom teškoćom. Agenti neće moći otvoreno da razgovaraju jer će Ostin razumeti sve što im se omakne. Listajući prepiše, primetio je da je njihov gost već primetio protivrečnost između ogromnog stana i samo jednog stanara. Agentkinja je odgovorila da je to nagrada zbog muževljevog junaštva u borbi. Ostin je pozvao svoju ženu posle večere. Razgovarali su dvadeset minuta.

OSTIN: Stvarno bih voleo da si tu. Voleo bih da doživljavaš isto što i ja i kažeš mi jesam li slep. Bojim se da vidim stvari onakve kakve želim da budu umesto onakve kakve jesu. Sad su mi potrebni tvoji instinkti. Žena mu je odgovorila kako ga instinkti dosad nikad nisu prevarili i da ga mnogo voli.

Lav je pružio prepiše Grigoriju: – Promenio se. Nije isti čovek koji je posetio zemljoradničku zadrugu. On prolazi kroz krizu poverenja.

Grigorij je pročitao strane pa ih vratio Lavu: – Slažem se. Ovo ne miriše na dobro.

– Zato je čekao poslednji trenutak da kaže kako hoće drugi smeštaj.

Agentkinja koja se pretvara da je udovica ušla je u štab za nadziranje. Lav se okrenuo prema njoj: – Zanimaš li ga?

Odmahnula je glavom: – Nekoliko puta sam rekla nešto dvosmisleno. Ili nije primetio ili se ne obazire.

Pretvarala sam se da sam uzrujana zato što sam razmišljala o muževljevoj smrti. Zagrlio me je. Ali nije bilo ničeg seksualnog u tome.

– Jesi li sigurna?

Grigorij prekrsti ruke:

– Zašto pokušavamo da ga uvučemo u zamku?

Lav je odgovorio: – Ne osuđujemo ga. Moramo da upoznamo svoje prijatelje kako bismo ih štitili.

Nismo jedini koji ga uhode.

Jedan agent u uglu podiže ruku: – Budan je.

Partijski zvaničnici su se okupili u mermernom predvorju – bio je to skup osmehnutih sredovečnih ljudi na srednjim položajima u odelima, sličnih onima koji su vodili Ostina po selu. Koliko god Ostin bio važan, odlučeno je da se ne sastaje sa zvaničnicima na visokim položajima kako FBI ne bi mogao da ga predstavi kao bliskog prijatelja Sovjeta, čoveka koga zanima elita, umesto čoveka očaranog samim sistemom.

Ostin se pojavio u podnožju stepenica. Nosio je kaput do kolena, čizme za sneg i šal. Lav je procenio njegovu odeću krojenu po meri. Nije upadljiva, ali je nesumnjivo odličnog kvaliteta. Džesi Ostin je imućan čovek. Izveštaji procenjuju njegov godišnji prihod na sedamdeset hiljada dolara. Ostin je procenio odbor za doček. Lav je video nagoveštaj nezadovoljstva u njegovom izrazu. Možda se oseća kao da je okružen, kao da ga previše nadgledaju. Obratio im se na ruskom: – Jeste li svi me dugo čekali?

Ruski mu je odličan, ali sledi američki red reči i, iako mu je naglasak dobar, zvuči strano. Najviši zvaničnik je istupio i odgovorio na engleskom. Ostin ga je prekinuo: – Pričajmo na ruskom. Niko ne priča ga kod kuće. Kako drugačije da vežbam?

Usledio je smeh. Zvaničnik se osmehnuo i prešao na ruski: – Jeste li dobro spavali?

Ostin je odgovorio da jeste, ne sluteći da svi već znaju odgovor.

Grupa je izašla iz Kuće na obali i povela gosta kroz sneg prema limuzini. Lav i Grigorij su se odvojili i pošli prema dodeljenom automobilu. Pratiće grupu i pridružiti im se na odredištu. Kad je Lav otvorio vrata, osvrnuo se i video da Ostin prezrivo gleda limuzinu. Tražio je nešto. Lav nije čuo šta govori. Došlo je do neslaganja. Zvaničnici su izgledali nezadovoljno. Ne obazirući se na njihovo protivljenje, Ostin se žurno udaljio od limuzine i prišao Lavu i Grigoriju: – Ne želim da voze me okolo iza zatamnjenih stakala! Koliko ljudi u Rusiji vozi takve automobile?

Jedan zvaničnik im se pridružio: – Gospodine Ostine, svakako će vam biti udobnije u diplomatskom vozilu. To je samo običan automobil.

– Običan automobil zvuči sjajno meni!

Zvaničnik se zbuni tom promenom pažljivo osmišljenih namera. Brzo se vratio grupi da porazgovara o tome. Zatim se vratio i klimnuo glavom: – Vrlo dobro, nas dvojica ćemo poći s oficirom Demidovom. Ostali će ići ispred nas u limuzini.

Lav je otvorio vrata i ponudio Ostinu suvozačko mesto. Ali on je ponovo odmahnuo

glavom: – Sešću pozadi. Ne želim da zauzimam mesto tvog kolege.

Lav je ubacio u brzinu pa pogledao Ostina u retrovizoru.

Budući visok, sabijen je u nevelikom automobilu. Zvaničnik je nezadovoljno pogledao unutrašnjost vozila: – Ovakvi automobili su veoma jednostavni. Napravljeni su za rad, ne za dokolicu.

Pretpostavljam da loše izgledaju naspram mnogih američkih. Ali nemamo potrebe za viškom.

Taj stav bi imao veću težinu da zvaničnik pet minuta ranije nije pokušao da zadivi gosta luksuznom limuzinom. Ostin je odvratio: – Odvešće nas tamo, zar ne?

Zvaničnik se osmehnuo kako bi prikrio zbunjenost.

– Kuda će nas odvesti?

– Kuda god da smo pošli.

– Da, odvešće nas tamo. Nadam se!

Zvaničnik se nasmejao.

Ostin nije. Ovaj čovek mu se ne dopada. Planovi se već kvare.

Jelisejeva prodavnica Prodavnica broj 1 Tverska 14 Istog dana Prodavnica broj 1 ima najveći izbor u gradu i otvorena je samo za elitu. Zidovi su kitnjasti, ukrašeni pozlatom. Mermerni stubovi imaju složene ukrase na kapitelima – ukrase kakvi priliče dvorcu. Kraljevsko okruženje za konzerve hrane, izglancane i poređane s etiketama okrenutim napred, sveže voće poređano u raznim oblicima, spirale od jabuka, brda debeljuškastih krompira. Nekoliko dana su pripremali prodavnicu. Svi redovi su krcati robom; magacini su opustošeni, sve je izneseno i brižljivo izloženo.

Ishod je okruženje koje je Lav odmah prepoznao kao potpuno neprikladno za njihovog gosta, ogromno nerazumevanje publike kojoj je namenjeno. Ova prodavnica ne predstavlja model novog društva – ona oličava prošlost, sliku carske ere i preteranog bogatstva. Ali jato partijskih zvaničnika široko se osmehuje Ostinu kao da očekuju da zapljeska. Dozvolili su da zbog taštine ne vide šta njihov gost zaista želi, predstavili su mu razmetanje, misleći da će se više diviti što mu više budu pokazali. Zaslepio ih je veliki strah da će ih doživeti kao siromašne i bedne u poređenju s američkim neprijateljima.

Lav je zastao pored konzervi supe od graška poređanih u obliku piramide. Nikad nije video tako postavljenu hranu i zapitao se zašto bi neko bio zadivljen takvim izlaganjem. Ostin je prošao pored piramide i prezrivo je pogledao. Okružen je zvaničnicima koji živo pokazuju prema egzotičnom voću čije ime Lav ne zna. U pokušaju da se ovo obilje uklopi s komunističkom ideologijom, izabrani su kupei, sve samo agenti MGB-a, raznih godina, odeveni u običnu odeću i oguljene čizme, kao da je prodavnica broj 1 otvorena za sve – ostarele bake kao i mlade zaposlene žene. Naloženo je osoblju – muškarcima na odeljenju s mesom, ženama u redovima s voćem – da se osmehuje kad Ostin bude prolazio pored njih, da okreću lice prema njemu kao da je sunce a oni cveće koje se okreće prema njegovoj svetlosti. Još kupaca čeka napolju, iza pozornice, drhte u snegu i ulaze u nasumičnim razmacima kako bi se stekao utisak da ljudi ulaze i izlaze.

Ostinov izraz postajao je sve kiseliji. Ućutao se. Gurnuo je šake duboko u džepove, pognuo ramena dok su se oko njega kupci ponašali kao jato svraka, pomerali se iz reda u red i uzimali sve što uhvati svetlost. Lav je u jednoj korpi video tri crvene jabuke, jednu cveklu i konzervu prerađene šunke, malo verovatan izbor namirnica za odlazak u kupovinu.

Ostin se odvojio od kruga zvaničnika i ponovo prišao Lavu. Očigledno je zaključio da on predstavlja običnog čoveka. Možda zbog njegove grube uniforme i otresite povučenosti – za vreme vožnje automobilom Lav jedva da je progovorio, za razliku od zvaničnika koji je neprestano laskao. Ostin je spustio ruku Lavu na rame.

– Osećam da mogu da razgovaram s tobom, druže Demidove.

– Naravno, gospodine Ostine.

– Svi hoće da mi pokažu sve najbolje. Ali ja samo želim da vidim obične prodavnice, gde običan narod kupuje. Ima li ovde nešto običnije? Ne možeš ozbiljno da tvrdiš da su sve prodavnice ovakve? Je l’ to hoćeš da mi kažeš?

Lav je osetio pritisak tog pitanja kao šaku stegnutu oko srca. Odgovorio je: – Nisu sve iste. Nalazimo se u centru grada. Ova prodavnica ima bolju ponudu od neke seoske bakalnice.

– Ne pričam o seoskoj prodavnici, već o svakodnevnoj. Znaš? Nemoguće je da je ova jedina u gradu.

– Ima i drugih.

– Do kojih može peške da se stigne?

Pre nego što je Lav stigao da odgovori, zvaničnici se sjatiše oko njih, željni da vrate gosta postavci. Ima još stvari koje žele da mu pokažu – svež hleb, najfinije odreske šunke. Ostin podiže ruku kao da hoće da ih zadrži na odstojanju. Odlučio je: – Moj prijatelj će me odvesti u šetnju. Pokazaće mi manju prodavnicu, znate, neku koja je malo više... obična.

Zvaničnici prostreliše Lava pogledom kao da je on to predložio. Razvijen im je nagon za preživljavanjem. Odjednom se druga dva tima agenata probiše napred i obratiše Lavu: – To ne dolazi u obzir. Moramo da se držimo rasporeda zbog bezbednosti.

Ostin izvi obrvu i odmahnu glavom: – Bezbednost? Niste valjda ozbiljni? Nisam ni u kakvoj opasnosti, zar ne?

Nema im izlaza. Teško da mogu reći kako ne mogu da ga zaštite na ulicama svoje prestonice. Ostin se osmehnuo: – Znam da imate pravila i propise. Znam da postoje stvari koje želite da mi pokažete. Ali ja hoću da istražim, u redu? Ustrajavam na tome. Čujete li? Ustrajavam.

Nasmejao se da ublaži naređenje, ali to je ipak naredba. Dobili su uputstva da rade ono što njihov gost traži. Po tome kako ostali gledaju Lava, jasno je da će njega okriviti.

Lav je poveo grupu iz prodavnice pošto je proglašen vođom ove ekskurzije u potrazi za običnim. Ostin je pored njega, već se oraspoložio dok su gazili kroz dubok sneg. Lav se osvrnuo i video zvaničnike kako se uzbuđeno savetuju pored veličanstvenog ulaza u prodavnicu. Stigao je nov priliv pažljivo loše odevenih, neurednih kupaca u jeftinim kaputima i video da je predstava završena. Partijski zvaničnici ne shvataju šta Ostin želi da vidi, ali znaju da to nisu dugački redovi i bedno opskrbljene radnje. A s obzirom na to da su dobili stroga naređenja da udovolje svakom hiru svog gosta, teško da mogu da se umešaju.

Ostin je srdačno spustio ruku Lavu na leđa: – Pričaj mi malo o sebi.

Lav ne želi da priča o sebi: – Šta vas zanima?

Jedan zvaničnik se pojavio niotkuda pošto je očigledno čuo njihov razgovor: – Lav Demidov je jedan od naših najhrabrijih oficira. Junački se borio u ratu i nagrađen je brojnim odlikovanjima. Molim vas, gospodine Ostine, kuda biste voleli da

vas odvedemo? Možda biste želeli da popijete čaj dok obavimo pripreme?

Ostin se ozlovoljio zbog upadice i nije se obazirao na poziv da popije čaj, nevešt pokušaj da se kupi vreme, već se obratio Lavu: – Šta sad radite, druže Demidove?

Lav veruje u svoj poziv agenta. Komunizam je suočen s pretnjama s mnogih strana.

Moraju ga sačuvati. Međutim, to je previše složena tema da bi sad govorio o tome.

Jednostavno je odgovorio: – Ja sam milicajac.

Lav se ponada da je ispitivanje završeno. Ali Ostin nastavi: – Ima li mnogo zločina u gradu?

– Nema kao u Americi. Nema ubistava i krađa. Imam posla s političkim zločinima, zaverama protiv Države.

Ostin je načas poćutao: – Pravičnost ima mnogo neprijatelja, zar ne?

– Da. – Kladim se da vam je posao težak.

– Ponekad.

– Vredan je toga, prijatelju moj, vredan je.

Poigravaju po ivici te mračne teme. Lav je zahvalan Ostinu na diskreciji. Zaključak razgovora kao da je iziskivao dugu tišinu, predah. Džesi Ostin je napokon prekinuo ćutanje, odlučivši se za lakšu temu: – Dosta je bilo ozbiljnih pitanja. Šta volite da radite iz zabave? Zgodan muškarac poput vas mora da je oženjen?

Postiđen što ga je nazvao zgodnim i što je samac, Lav pocrvene: – Nisam.

– Ali zašto niste?

– Ne znam...

– Ali postoji žena koju volite, zar ne? Svakako ima neka? Uvek postoji ljubavna priča, zar ne?

Pitanje nagoveštava da je prosto nezamislivo da neko živi bez ljubavi. Lav očajnički želi da promeni temu. Laž je najlakši izlaz: – Postoji jedna žena. Nedavno smo se upoznali.

– Šta ona radi?

Lav je oklevao, setivši se Lenine hrpe vežbanki: – Nastavnica je.

– Dovedite je na koncert večeras!

Lav odsečno klimnu glavom: – Pitaću je. Često je veoma zauzeta. Ali pitaću je.

– Molim vas, dovedite je.

– Pokušaću.

Već deset minuta hodaju sporednim ulicama. Jedan zvaničnik povuče Lava za ruku i široko se osmehnu da sakrije uzrujanost: – Idemo li nekud određeno?

Pre nego što je Lav stigao da odgovori, Ostin je ugledao red. Podigao je ruku i pokazao na red što je vijugao ispred male bakalnice. Grigorij potrča napred da proceni radnju. U redu je bar trideset muškaraca i žena. Mnogi su stariji, a iskrzani kaputi su im pokriveni snegom. Grigorij uplašeno pogleda Lava. Stariji građani se okrenuše i zagledaše u neočekivane posetioce, agenta MGB-a i dobro odevenu američku slavnu ličnost – možda najpoznatijeg američkog pevača u SSSR– u, jednog od retkih o kojima mediji smeju da govore.

Lav se okrenu prema Ostinu: – Sačekajte ovde. Idem da vidim o čemu je reč.

Lav pohita do Grigorija, koji mu prošaputa: – Nisu još otvorili!

Lav pokuca na izlog. Poslovođa brzo izađe iz zadnje prostorije i otključa vrata. Pre nego što je Lav stigao da ga upozori, Ostin se obreo kraj njega: – Ovde otvaraju nešto kasnije?

Uprkos hladnoći, Lavu se košulja zalepi od znoja: – Izgleda da je tako.

Ostin je pozdravio poslovođu čim je ovaj otvorio vrata: – Dobro jutro. Kako ste danas? Zovem se Džesi Ostin. Ne obazirite se na nas, samo da razgledamo hoćemo. Molim vas, nastavite sa svojim poslom kao uvek i obećavam da vam nećemo smetati!

Poslovođa se okrenu prema Lavu, razrogačen, otvorenih usta: – Da li da zatvorim radnju zbog vas?

Ostin odgovori, uzevši stvar u svoje ruke: – Ovi ljudi čekaju na snegu! Pustite unutra sve. Nemojte ništa raditi drugačije nego inače.

Kupci su oprezno ušli, zbunjeni okolnostima, pa napravili drugi red ispred kase.

Lav je objasnio: – U drugoj samoposluzi ste videli kako kupci razgledaju. Ovde postoji više reda.

Mušterije govore osoblju šta žele. Zatim plate i preuzmu ono što su kupili.

Ostin je zadovoljno zapljeskao: – Shvatam. Sve se svodi na nužnost! Oni kupuju šta im je potrebno, ništa više od toga.

Lav promrmlja u znak slaganja: – Tačno tako.

Dok je sinoć čitao prepiše Ostinovih govora i američkih intervjua, Lav je naišao na nekoliko vatrenih rasprava u kojima su ga optužili da veruje u krivotvorenu sliku Rusije, napravljenu za lakoverne zapadnjake. Te optužbe su ga žacnule. Osporio je takve

tvrdnje. Ali Lav nije sumnjao da će Ostinu zapasti za oko ako ga budu previše nadgledali za vreme obilaska. Zbog toga su Lav i Grigorij sinoć pripremili teren u nekoliko manjih prodavnica nedaleko od mesta koja je trebalo da obiđu. Lav je predvideo mogućnost spontane posete. Upozorili su poslovođe i, gde je bilo moguće, preusmerili dodatne zalihe kako bi ispunili police. Procenio je da će doterana verzija stvarnosti biti delotvornija od veštačkog modela savršenstva. Pošto nije stigao da lično proveri svaku prodavnicu, sudbina im je u rukama poslovođa. Pošto je pogledao levo-desno, proverio police i čistoću podova, Lavu je laknulo što je prodavnica čista i srazmerno dobro opskrbljena. Ima svežeg hleba i kartona s jajima. Mušterije su stvarne, nisu ručno izabrane, a njihovo dobro raspoloženje je iskreno zbog sreće pred tolikim izborom.

Jedna starica na početku reda likujući uze karton jaja. Smela se zbog uzbuđenja usled kupovine i zbunjenosti što je posmatraju agenti MGB-a. Karton joj je skliznuo iz ruke i pao na pod. Ostin je prvi istupio da joj pomogne. Lav je primetio poslovođin pogled – oči su mu ispunjene stravom. Nešto nije u redu. Lav je brzo reagovao, protrčao pored Ostina, podigao karton i pogledao unutra. Umesto jaja, unutra je šest kamičaka.

Lav je zatvorio karton i vratio ga poslovođi: – Razbila su se.

Poslovođi je ruka drhtala dok je uzimao karton. Ostin povika: – Stanite!

Poslovođa se ukoči pa zadrhta. Lav zamisli kako se šest kamičaka trese u kartonu.

Ostin pokaza na staricu.

– Dobiće drugi karton, zar ne? Bez naplate?

Lav stavi ruku ženi na rame, zamislivši njeno razočaranje kad se bude vratila kući i otkrila da je ponosna vlasnica šest kamičaka: – Naravno.

Većina zvaničnika je napolju, stisnuta uz izlog, previše uplašena da se pokrene; žele da se udalje od onoga što im izgleda kao propast. Postepeno su skupili hrabrost da uđu, slabašno se osmehujući. Ostin je zadovoljan: – Ovo je odlično, stvarno odlično.

Poseta prodavnici je uspela. Zvaničnik koji je ranije predložio čaj ponovi pitanje: – Šta kažete na čaj?

Ostin odmahnu glavom: – Šta vam je s tim čajem?

Zvaničnici se nasmejaše. Ostin objavi: – Nestrpljiv sam da vidim još. Šta je sledeće?

Sledeća stavka u rasporedu je poseta Moskovskom univerzitetu. Pre nego što je zvaničnik uopšte uspeo da iznese tu ideju, Ostin se okrenuo prema Lavu: – Vaša devojka je nastavnica, rekli ste?

Zbunjen, Lav kolebljivo ponovi: – Moja devojka?

– Vaša cura? Ona o kojoj ste pričali. Nastavnica. Zar ne bi bilo lepo da obiđemo školu?

Srednja škola broj sedam Avtozavodska ulica Istog dana Lav čvrsto steže volan, besan na Ostina što ne shvata u kakvu ga opasnost dovodi.

Njegovi postupci su naivni – potpuno tuđinski. Željan da dokaže klevetnicima kod kuće kako nisu u pravu, upustio se u proračunatu sabotažu i odbacio njihove planove, radostan kao čovek bez razumevanja režima koji prikazuje u povoljnom svetlu. Režima koji ne dopušta greške. Ljudi koji su zaduženi da ga prate, uključujući Lava, izloženi su smrtnoj opasnosti. AH Ostinu ne pada na pamet da će oni snositi posledice ako on vidi bilo šta što se ne uklapa u idealizovanu sliku koju Kremlj želi da on izveze u Sjedinjene Američke Države. Njegovi pokušaji da izbegne zvanične pripreme nisu ništa više od igre, što je jasno po tome kako je zviždao celim putem do Srednje Škole broj sedam u kojoj Lena radi.

Lav užasnuto zuri u Srednju školu broj sedam; novoizgrađena kutija učionica na betonskim nogama. Srećom, ne postoji opasnost od toga da sama školska zgrada ne prođe pregled. Zvaničnicima je mnogo laknulo što je gost izabrao ustanovu za koju bi se rado i sami odlučili. Opasnost je isključivo na Lavovim plećima. Lagao je. Kad je rekao da voli ženu po imenu Lena, pretpostavio je da će se laž izgubiti u razgovoru kao nešto nevažno što se odmah zaboravlja. To je učinio kako se ne bi ponizio priznanjem da ne voli nikoga i da njega niko ne voli. Sad gorko žali zbog svoje gluposti. Zašto nije prosto priznao da živi sam? Nema načina da se izvuče iz zamke. Ostin je odlučio da poseti školu i to školu koju nisu unapred obavestili. Lav mu je savršeno poslužio.

Izašao je iz automobila i pokušao da razmisli mirno, razborito, što mu nije polazilo za rukom poslednjih četrdeset pet minuta. Zna da se ona zove Lena. Ne zna joj puno ime.

Zna da predaje političke nauke. A najvažnije od svega, zna da joj nije drag. Noge mu klecaju kao osuđeniku koji ide na pogubljenje. Razmotrio je mogućnost da prizna kako je lagao: može da zaustavi grupu i prizna da ne poznaje Lenu. Izmislio je da ima devojku zato što nije želeo da ispadne usamljen. Bilo bi to jadno, ponižavajuće priznanje. Ostin će smehom ublažiti situaciju, možda reći nešto ohrabrujuće o ljubavi. Mogu da obiđu školu a da ne posete Lenu. Zvaničnici neće reći ništa. Ali Lavova karijera će nesumnjivo biti okončana. U najboljem slučaju će biti ražalovan. Mada je verovatnije da će ga optužiti za namerno potkopavanje mišljenja ključnog saveznika Sovjetskog Saveza.

Budući da priznanjem neće dobiti ništa, bolje je da se drži laži koliko god je moguće.

Veliki je odmor. Deca se igraju u snegu u dvorištu. Lav to može da iskoristi kako bi kupio vreme, da ohrabri Ostina da priča s đacima dok on ode da pronađe Lenu. Potrebno mu je samo nekoliko sekundi da je pripremi. Ona ne mora da radi ništa osim da se osmehuje, odgovara na pitanja i prihvati njegovu laž. Pametna je, siguran je u to.

Razumeće. Snaći će se.

Kad su prošli kroz kapiju, Grigorij je požurio do njega. To im je prva prilika da nasamo razgovaraju otkako je Ostin tražio da poseti školu: – Lave, šta se dešava? Ko je ta žena?

Lav je proverio da niko ne može da ih čuje: – Grigoriju, lagao sam.

– Lagao si?

Grigorij zvuči zapanjeno, kao da je smatrao Lava mašinom nesposobnom za nešto toliko ljudsko kao što je laganje.

– U vezi sa ženom, Lenom. Ona me ne voli. Jedva se poznajemo.

– Radi li ona ovde?

– Radi. Toliko je istina. Bar mislim da je tako. Ne mogu da budem siguran.

– Zašto si lagao?

– Ne znam. Samo mi je izletelo.

– Šta ćemo da radimo?

Grigorij se nije povukao zbog Lavove neprilike. On ne razmišlja kao tipični agent MGB-a. Oni su tim. Lav oseti navalu zahvalnosti.

– Pokušaću da ubedim Lenu da prihvati laž. Ostani uz Ostina, uspori ga, pokušaj da mi kupiš što više vremena.

Deca potrčaše napred i obrazovaše krug oko Ostina kad je ušao u školu. U dvorištu zavlada tišina. Nesumnjivo strepeći da bi neko dete moglo da kaže nešto neprilično – sasvim je moguće da nijedno nikad nije videlo crnca – jedan zvaničnik progovori, široko se osmehujući da prikrije prećutnu pretnju: – Deco, danas imamo veoma važnog gosta. Ovo je Džesi Ostin, poznati pevač.

Morate pokazati našem gostu kako se lepo ponašate. Čak je i najmlađe dete instinktivno shvatilo koliku opasnost ti ljudi predstavljaju.

Ostin čučnu da nešto pita. Lav nije čuo šta govori. Već je išao prema ulazu. Čim je ušao, dalje od pogleda, Lav potrča. Čizme su mu glasno odzvanjale na glatkom kamenom podu. Zaustavio je jednu nastavnicu i zgrabio je za ruku, zaprepastivši je svojom žestinom: – Gde je direktorova kancelarija?

Nastavnica je zanemela, zureći u Lavovu uniformu. Protresao ju je: – Gde? Pokazala je prema kraju hodnika.

Lav utrča u kancelariju, a direktor skoči na noge. Bivao je sve bleđi iz sekunde u sekundu. Lav je shvatio da siroti čovek misli kako će ga uhapsiti. Krhak je, pedesetih godina. Od strepnje je skupio usne u tanku crtu. Nema mnogo vremena.

– Ja sam oficir Demidov. Moram da znam sve o jednoj nastavnici koja ovde radi.

Zove se Lena.

Direktor zvuči kao uplašeno dete: – Nastavnica?

– Zove se Lena. Mlada je, mojih godina.

– Niste došli zbog mene?

Lav odbrusi:

– Ne, nisam. Došao sam zbog žene po imenu Lena. Požurite!

Stariji čovek kao da je oživeo kad je to čuo – nije on u nevolji, već neko drugi.

Istupio je ispred radnog stola, gorljiv da pomogne koliko god može. Lav pogleda prema vratima.

– Lena, rekoste?

– Predaje političke nauke.

– Nastavnica po imenu Lena? Žao mi je. Došli ste u pogrešnu školu. Ovde nema nijedne nastavnice koja se tako zove.

– Molim?

– Ovde nema nijedne nastavnice po imenu Lena.

Lav se zaprepasti: – Ali video sam njene vežbanke. Na njima je pisalo ime ove škole.

Grigorij otvori vrata i prosikta upozorenje: – Dolaze!

Lav je siguran da ona radi u ovoj školi. Gde li je pogrešio? Rekla mu je kako se zove. Njeno ime! Lagala je.

– Koliko nastavnica predaje političke nauke?

– Tri. – Je li među njima i jedna mlada?

– Jeste.

– Kako se zove? Imate li njenu fotografiju?

– U dosijeu je.

– Požurite!

Direktor je pronašao odgovarajući dosije i pružio ga Lavu. Pre nego što je Lav stigao da ga pogleda, Grigorij ponovo otvori vrata. Ostin i zvaničnici su ušli. Lav se okrenuo prema njima: – Direktore, voleo bih da vam predstavim Džesija Ostina, našeg gosta. On želi da obiđe jednu sovjetsku školu pre nego što se vrati u Ameriku.

Direktor se jedva pribrao od prvog šoka i već se suočio s drugim – međunarodno poznatim gostom i grupom visokih zvaničnika. Direktora je pozdravio čovek koji se obratio deci u dvorištu, krijući upozorenje istim osmehom: – Želimo da pokažemo našem gostu da je sovjetski prosvetni sistem među najboljima na svetu.

Direktorov glas ponovo je postao slabašan: – Voleo bih da ste me ranije obavestili.

Ostin istupi: – Bez upozorenja. Bez meteža. Bez ceremonija. Bez priprema. Hoću da pronjuškam naokolo, da vidim šta radite. Da vidim kako sve funkcioniše. Ponašajte se kao da nisam tu.

Ostin se okrenu prema Lavu:

– Kako bi bilo da prisustvujemo jednom času?

Lav proračunato predloži: – Možda času prirodnih nauka?

– Predaje li vaša devojka prirodne nauke?

Direktor se zapiljio u Lava kad je čuo da mu je nastavnica devojka. Ne obazirući se na njega, Lav odgovori Ostinu: – Ne, ona predaje političke nauke.

– Pa, svi volimo politiku, zar ne?

Svi su se nasmejali osim Lava i direktora. Ostin dodade: – Kako se zove? Jeste li mi već rekli?

Lav nije mogao da se seti je li spomenuo ime Lena ili nije.

– Kako se zove?

Ostin očigledno ne zna njeno ime. Direktor je previše uplašen ili priglup da bi se umešao i pritekao mu u pomoć.

– Zove se...

Lav namerno ispusti dosije – pusti da mu sklizne iz ruke. Papiri se rasuše. Sagnuo se da ih pokupi i pritom ih pogledao.

– Zove se Raisa.

Direktor ih vodi prema učionici dvadeset tri na drugom spratu. Ostin ide pored njega, a zvaničnici iza, povremeno se zaustavljaju da pogledaju neki poster na zidu ili provire u drugu učionicu. Za vreme tih prekida, Lav je morao da čeka, ali nije mogao da stoji mirno. Nije znao kako će reagovati žena koja ga je slagala za ime. Pošto su napokon stigli do učionice, pogledao je kroz prozorčić. Nastavnica jeste žena koju je upoznao u metrou, žena s kojom je razgovarao u tramvaju, žena koja mu je rekla da se zove Lena.

Palo mu je na pamet, kasno, da je možda udata. Možda ima decu. Ako je pametna, oboje će biti bezbedni.

Lav je istupio i otvorio vrata. Delegacija je pošla za njim i ulaz u učionicu ispuni se zvaničnicima. Direktor i Džesi Ostin su na čelu grupe. Učenici su ustali, zapanjeni, prelazeći pogledom s Lavove uniforme preko direktorovog teskobnog osmeha do Ostinovog širokog osmeha.

Raisa se okrenula prema Lavu, držeći komad krede, prašnjavo-belih prstiju. Ona je jedina u prostoriji, osim Ostina, koja deluje pribrano. Držanje joj je izvanredno i Lav se setio zašto ga je toliko privukla. Koristeći njeno pravo ime, kao da ne zna za drugo, rekao je: – Raisa, žao mi je što dolazim nenajavljeno, ali naš gost Džesi Ostin želeo je da poseti jednu školu i, naravno, setio sam se tebe.

Ostin je istupio i pružio joj ruku: – Nemojte se na njega ljutiti. Ja sam kriv. Hteo sam da ovo bude iznenađenje.

Raisa je klimnula glavom, brzo procenivši situaciju: – Svakako ste me iznenadili.

Primetila je Lavovu uniformu pre nego što je dodala: – Gospodine Ostine, mnogo volim vaše pesme.

Ostin se osmehnuo i skromno pitao: – Čuli ste ih?

– Vi ste među retkim zapadnjacima...

Raisi pogled skrenu na partijske zvaničnike i brzo se ispravi: – Pevačima sa Zapada koje Rusi vole da slušaju.

Ostin se oduševio: – To je lepo od vas.

Raisa pogleda Lava: – Laska mi što misliš da su moje lekcije dostojne ovako važnih posetilaca.

– Neće vam smetati ako prisustvujemo času?

– Sedite na moje mesto.

– Ne, stajaću. Obećavam da nećemo smetati! Vi samo nastavite. Radite ono što inače radite.

Smešno je pomisliti da bi čas mogao biti normalan. Lav je pomalo histeričan i vrti mu se u glavi. Toliko je zahvalan da mu je došlo da Raisi izljubi ruke. Nastavila je da predaje, ne obazirući se na to što je učenici, budući opčinjeni gostima, ne slušaju.

Posle dvadeset minuta, ushićeni Ostin zahvali Raisi: – Imate pravi dar. Kako govorite, šta govorite o komunizmu. .. Hvala što dozvolili ste mi da slušam.

– Bilo mi je zadovoljstvo.

– Jeste li slobodni večeras, Raisa? Voleo bih mnogo da dođete na moj koncert.

Siguran sam da vam je Lav već rekao?

Pogledala je Lava: – Jeste.

Veoma vešto laže.

– Onda ćete doći? Molim vas?

Osmehnula se, otkrivši izuzetno razvijen osećaj za samoočuvanje.

Fabrika SRP I ČEKIĆ Magnitogorsk Istog dana Organizatori večerašnjeg događaja nosili su se mišlju da se koncert održi u samoj fabrici, da snime kako Džesi Ostin peva okružen mašinama i radnicima, kako bi se stekao utisak da je Ostin spontano zapevao dok je obilazio prostorije. To se pokazalo nepraktičnim. Ne postoji slobodan deo koji bi poslužio kao gledalište. Teške mašine bi mnogima zaklonile pogled, a postavilo se i pitanje da li bi mašine prošle međunarodni ispit. Zbog toga će se koncert održati u susednom ispražnjenom magacinu, koji je tradicionalnije uređen.

Postavili su privremenu binu na severnom kraju ispred hiljada drvenih stolica. Kako bi se održavala obmana da je ovaj koncert drugačiji od onih koje izvodi na Zapadu, radnici su dovedeni pravo iz fabrike. Nisu im dali vremena da odu kući kako bi se presvukli.

Organizatori nisu želeli samo da radnici budu u publici već i da izgledaju kao radnici, ruku umazanih mašinskim uljem, oznojenih čela i prljavih noktiju. Taj događaj će biti oštra suprotnost elitizmu kojim se odlikuju koncerti u kapitalističkim zemljama, gde je publika slojevita zbog skupih ulaznica – siromašni sede toliko daleko pozadi da ne vide gotovo ništa dok oni koji su zaista dovedeni do prosjačkog štapa tumaraju hodnicima iza bine i čekaju da se koncert završi kako bi obrisali pod.

Lav je nadgledao dovođenje radnika iz fabrike u magacin i razmišljao o Raisi. Nije mogao ničim da je zadivi danas u školi, bio je očajan i neiskren. Međutim, on je na moćnom položaju, a Raisa je pokazala da je oštroumna. Moguće je da će iz praktičnih razloga doći na koncert, što mu ide u prilog. Zapitao se šta li ona misli o njegovom zanimanju. Mozgajući o mogućnostima, terao je ljude oko sebe da požure i popune sva raspoloživa mesta. Nema karata. Koncert je besplatan. Muškarci i žene su poslušno zauzimali preostala mesta, neki su drhtali. Magacin je samo čelična ljuštura, tavanica je previsoka a prostor prevelik da bi ga plinske grejalice ugrejale. Radnicima u srednjim redovima između grejača neupadljivo su dali rukavice i kapute. Lav je protrljao ruke dok je pogledom pretraživao gužvu – nema još mnogo vremena, a Raisa još nije stigla.

Program je utvrđen unapred, mada se ne zna hoće li Ostin i to izmeniti. Predložili su mu da otpeva nekoliko pesama i da između njih održi kratke polemične govore. Govoriće na ruskom. Uz nekoliko izuzetaka, pesme će biti na engleskom. Lav je pogledao publiku, zamišljajući kako će prizor izgledati na propagandnom filmu namenjenom distribuciji po Sovjetskom Savezu i istočnoj Evropi. Brecnuo se na čoveka koji je sedeo nekoliko redova iza njega: – Skini kapu.

Rukavice se neće videti na filmu. Kape hoće. Ne žele da odaju kako se publika smrzavala. Dok je Lav poslednji put proveravao je li sve na mestu, video je kako jedan radnik trlja malo prljavog ulja sa čizama preko lica kako bi ga zacrnio. Nije morao da čuje šta je rekao jer se nekoliko ljudi nasmejalo. Progurao se kroz red, stigao do čoveka i prošaputao: – Hoćeš li da ti to bude poslednja šala u životu?

Stajao je nad njim dok je brisao ulje s lica. Pogledao je ljude koji su se smejali.

Mrze ga, ali njihov strah od njega veći je od mržnje. Postrance je izašao iz reda i stao ispred bine. Posle trideset minuta komešanja, popunjena su sva sedišta. Još radnika stoji u grupama pozadi. Orkestar je na bini. Koncert će uskoro početi.

Utom je spazio Raisu. Jedan oficir je vodi kroz publiku. Ranije ju je viđao samo u radnoj odeći, praktičnoj i debeloj, lica skrivenog ispod debelih kapa, kose vezane na potiljku – bledog tena bez šminke. Nije znala kakav će koncert biti i otmeno se obukla – u haljinu. Iako nije upadljiva, izgleda omamljujuće naspram radnika. Uzrujano je prolazila između ljudi mahom u prljavim košuljama i iscepanim pantalonama. Izgleda previše doterano, napeto i kao da ne pripada ovamo. Radnici su je pratili pogledom i to s razlogom. Večeras je još lepša nego ranije. Lav je istupio ispred drugog oficira: – Ja ću preuzeti gošću.

Otpratio ju je do prednjeg reda. Usta su mu se osušila: – Sačuvao sam ti mesto, najbolje u hali.

Raisa odgovori s tračkom ljutnje u glasu: – Nisi mi rekao da je koncert tako nezvaničan.

– Žao mi je. Zbunio sam se. Ali divno izgledaš.

Ljutnja kao da se raspršila zbog komplimenta: – Htela sam da ti objasnim zašto sam lagala kad si me pitao kako se zovem.

Primetio je napetost u njenom glasu i uljudno je prekinuo: – Nema potrebe da se izvinjavaš. Uveren sam da te muškarci stalno zapitkuju za ime. Mora da ti je dosadilo.

Raisa je ćutala. Kako se tišina ne bi odužila, Lav je dodao: – Uostalom, trebalo bi ja tebi da se izvinim. Iznenadio sam te danas. Ostin je želeo da vidi školu. Doveo sam te u nepriliku. To je bilo nepošteno. Mogla si da me osramotiš.

Raisa okrenu glavu od njega: – Počastvovana sam što su me posetili tako ugledni gosti.

Zvanično razgovara s njim, više nije otresita niti pokazuje želju da ga se otrese.

Osvrnula se po hali: – Radujem se što ću čuti gospodina Ostina.

– I ja.

Stigli su do prednjeg reda.

– Evo nas. Kao što sam rekao, najbolje mesto.

Lav se odmakao. Blago ga je razveselila njena blistavost naspram iscrpljenih fabričkih radnika.

Svetla se isključiše i upališe se jarki reflektori na bini, okupavši zdanje žutim sjajem. Kamere počeše da snimaju. Lav je zauzeo položaj na stepenicama kako bi gledao u publiku. Ostin se pojavio s druge strane i dugim koracima popeo stepenicama. Energija mu je izuzetna. Na bini izgleda još viši, zadivljujući. Kratko je mahnuo rukom i skromno zatražio da prestanu da tapšu. Pošto je zavladala tišina, uzeo je mikrofon i rekao na ruskom:

– Počastvovan sam što sam u Moskvi, što sam pozvan da pevam tamo gde radite.

Dobrodošlica koju mi ukazujete uvek je posebna. Ne osećam se kao gost. Istina je da se osećam kao kod kuće. Ponekad se ovde osećam više kod kuće nego u svojoj zemlji. Zato što me ovde, u Sovjetskom Savezu, vole ne samo dok pevam, dok sam na bini i dok vas zabavljam. Ovde me vole i kad nisam na bini. Ovde nisam drugačiji od vas samo zato što sam pevač, iako su nam zanimanja potpuno drugačija. Ovde, bez obzira na to da li pevam, bez obzira ha moj uspeh, ja sam komunista i drug, kao svi vi. Isti kao vi! Slušajte te slatke reči. Isti sam kao vi! I to je najveća počast od svih... da budem drugačiji a da se prema meni ipak isto ponašaju.

Orkestar zasvira. Ostin prvo zapeva Prijateljsku pesmu, napisanu za komunističku omladinu, sa stihovima što pozivaju na podizanje novih gradova i izgradnju novih puteva. Prilagođena je orkestarskoj pratnji kako bi od propagandne himne nastala muzička tačka. Na Lavovo iznenađenje, izvođenje je nadvladalo strogu polemiku stihova. Ostinov glas istovremeno je moćan i prisan. Ispunio je prostor nalik pećini. Lav je uveren da se svakome u publici čini da Ostin peva samo za njega. Zapitao se kako li je to kad imaš glas koji može da gane ljude do suza, glas koji može da ućutka i umiri prostoriju punu hiljada umornih radnika. Pogledom je potražio Raisu u prvom redu.

Usredsredila se na Ostina, opčinjena njegovim glasom. Zapitao se hoće li njega ikad pogledati s takvim divljenjem.

Tek što je završio pesmu, u zadnjem delu magacina izbi pometnja. Publika se okretala i zurila u tamu. Lav istupi, naprežući oči, pokušavajući da otkrije šta se dešava.

Jedan čovek izroni iz senki. Nosi uniformu MGB-a, ali košulja mu je neupasana, a pantalone prljave. Sav je neuredan i mahnito se tetura s jedne strane na drugu. Lavu je trebao trenutak da shvati da je taj čovek Grigorij – njegov štićenik.

Lav pojuri ispred drugih agenata kako bi ga presreo. Uhvatio je štićenika za ruku.

Grigorij zaudara na alkohol. Iako je u opasnosti, kao da nije primetio Lava. Tapše Ostinu glasnim, sporim, nepravilnim udarcima. Kad je Lav pokušao da ga izvuče iz magacina, Grigorij zareža kao besan pas: – Pusti me.

Lav mu šakama obujmi lice, zagleda mu se u oči i užurbano mu reče: – Saberi se. Šta radiš?

Grigorij odvrati: – Sklanjaj mi se s puta!

– Slušaj me...

– Tebe da slušam? Voleo bih da ti nikad nisam čuo glas.

– Šta ti se desilo?

– Meni! Ne, ne meni, već nekom drugom, Lave, slikarki, Polini, sećaš je se? Žene koju volim? Uhapsili su je. Iako te nisam poslušao, iako sam iscepao optužujuću stranicu... Grigorij izvadi stranicu s crtežom Kipa slobode.

– Uhapsili su je iako nije bilo ničega u tom dnevniku, ipak su je uhapsili iako sam iscepao stranicu!

Ponavlja se, zapliće jezikom i spaja rečenice kao da poje. Lav je pokušao da ga prekine:

– Onda će je osloboditi i zaključiti slučaj.

– Mrtva je!

Povikao je te reči. Mnogi su se okrenuli od Ostina prema Grigoriju. Nastavio je da priča, sad šapatom: – Sinoć su je uhapsili. Nije preživela ispitivanje. Slabo srce, tako su mi rekli. Slabo srce... slabo srce! Je li to njen zločin, Lave? Ako je to zločin, onda bi trebalo da i mene uhapsiš. Uhapsi me, Lave. Uhapsi me. Optuži me za slabo srce. Radije bih da imam slabo srce nego jako.

Lavu pripade muka: – Grigoriju, uzrujan si, slušaj me...

– Stalno govoriš da te slušam. Ali neću, Lave Demidove, neću da te slušam! Gadim se zvuka tvog glasa.

Drugi agenti im se približavaju, nekolicina je ustala iz publike. Grigorij pojuri napred, ustrča stepenicama, prođe pored orkestra i nastavi prema Ostinu. Lav pohita stepenicama za njim, ali zaustavi se na pragu bine. Ako pokuša da primora Grigorij a da ode, izbiće tuča. Kamere i dalje snimaju. Hiljade ljudi ih posmatra.

Grigorij stoji i trepće na svetlosti reflektora. Želeo je da uzvikne istinu. Želeo je da im kaže kako je nedužna žena ubijena. Kad se usredsredio na lica u prednjim redovima, shvatio je da oni već znaju – ne da je Polina mrtva, već da znaju njenu priču, čuli su je mnogo puta. Ne moraju da je čuju i od njega. Niko ne želi da on govori. Oni se plaše, ne za njega, već od njega, kao da ima neku bolest koja može da im zatruje živote. On je luđak, čovek koji stoji na bini i od sebe pravi metu – samoubilački čin. Nema ničeg plemenitog u njegovim postupcima. Kakve veze ima ako govori istinu? To je beskorisna, opasna istina. Okrenuo se čoveku na bini, slavnom Džesiju Ostinu. Čemu li se Grigorij nadao? Možda se nadao da će taj čovek pun snova o njegovoj zemlji čuti istinu i od zagovornika postati kritičar – to bi bio težak udarac režimu, prikladna osveta za Polinino ubistvo. Ali kad se zagledao u Ostinove blage oči, shvatio je da ni taj čovek ne želi da zna istinu.

Ostin mu prebaci ruku preko ramena i obrati se publici: – Ne znam je li ovaj čovek obožavalac ili hoće da zaćutim!

Smeh. Grigorij je zaplitao jezikom, pijan ali iscrpljen, poražen: – Druže Ostine.

Grigorij izvuče stranicu iz dnevnika: – Šta vama ovo znači?

Ostin je uzeo list i pogledao u crtež. Okrenuo se prema publici: – Naš prijatelj pokazao mi je crtež najvažnijeg simbola našeg doba, Kipa slobode u Njujorku. U mojoj zemlji taj kip je obećanje onoga što će doći – slobodne budućnosti za svakog čoveka i ženu, bez obzira na poreklo i rasu. A ovde je vaša sloboda stvarna.

Grigorij zaplaka. Iako okružen ljudima, on je sam. Ponovio je Ostinove reči, glasno da bi se čule do zadnjeg dela magacina: – Ovde je naša sloboda stvarna!

Na stepenicama što vode na binu, jedan agent uhvati Lava za ruku: – Uradi nešto! Popravi ovo!

– Šta mogu da uradim? Hoćeš da se popnem na binu?

– Da! Lav se približi, ali Ostin odmahnu glavom da pokaže kako može sam da se snađe.

Zapevao je drugu pesmu. Trebalo je da je ostavi za sam kraj, kao finale, ali Ostin ju je sad započeo, osetivši da je potrebno nešto da ublaži prekid. Bila je to Internacionala – komunistička himna: Ustajte svi na zemlji kleti, Svi sužnji koje mori glad!

Veći deo publike odmah je ustao. Ostali su se brzo poveli njihovim primerom i uskoro su svi bili na nogama. Lav je shvatio zašto je Ostin izabrao tu pesmu da prekrije pometnju. Publika zna reči. Isprva su kolebljivo pevali, ali samo zato što nisu bili sigurni treba li da se pridruže. Kako ih je Ostin ohrabrivao, postajali su sve glasniji dok nisu svi pevali iz sveg glasa, možda iz straha da će njihovu odanost Državi meriti time koliko su glasni, možda se bojeći da će postati čudne i tužne prilike kao Grigorij ako ne promuknu od pevanja. I Lav je pevao, ali malodušno, zaokupljen osuđenim štićenikom. U mladićevim očima blistaju suze, presijavaju se na jarkom svetlu. I on je pevao: Bezbrojno roblje, sad ustaj!

Nek svetu starom nema traga, Svoj bedi sutra biće kraj!

Ostin je završio pesmu posle prvog stiha. Kad su utihnuli pozivi za novim svetom, razlegao se gromoglasan pljesak. Agenti su se popeli na binu i napravili obruč oko Grigorij a, usiljeno se osmehujući ne bi li prikrili ubilačke namere. Nesvestan toga, Grigorij je stajao i mahao u daljinu, prema zamišljenim prijateljima, opraštajući se od novog sveta.

Lav oseti kako ga ponovo neko vuče za ruku. Raisa. Ustala je sa svog mesta i prišla mu. Prvi put ga je dotakla. Prošaputala je: – Molim te, Lave, pomozi tom čoveku.

Lav je u njenim očima video strah, za Grigorija svakako, ali i za sebe. Ona se plaši.

Taj strah ju je doveo njemu. Napokon zna šta da joj ponudi – sigurnost i zaštitu. Teško da je to veliki talenat. Ali možda je u ovim opasnim vremenima to dovoljno, dovoljno da se stvori dom, dovoljno da se zadovolji žena, dovoljno da se ona zaljubi u njega. Spustio je ruku preko njene i rekao: – Pokušaću.

PETNAEST GODINA KASNIJE

SSSR Moskva Novije Čeremuški Hruščovljevi sirotinjski stanovi 24. jul 1965.

Dok se peo stepenicama, Lavu Demidovu se košulja ovlažila od znoja, i providne mrlje lepile su mu se za leđa i stomak. Curilo mu je iz čarapa kad god bi pomerio nožne prste. Pokvaren lift stoji u prizemlju: poluotvorena vrata su zaglavljena, a svetio treperi kao sve slabije srce životinje na umoru. Nije sreo nikoga iako se popeo uz trinaest spratova. Sablasno je da stambena zgrada bude tiha usred dana. Nema dece što se jure po hodnicima, nema majki s namirnicama, ne čuje se zatvaranje vrata niti komšijske svađe – vrevu normalnog života prigušio je toplotni talas koji traje već šest dana. U zgradama takve gradnje beton pohlepno upija toplotu poput tvrdice koji sakuplja zlato. Zastao je na vrhu stepenica da dođe do daha pre nego što je ušao u stan 1312 a da ga nije video nijedan drugi stanar s trinaestog sprata.

Osvrnuvši se po skučenom okruženju, uštinuo je košulju na grudima kao da se gomila pijavica gosti njime. Prešao je iz dnevnog boravka u kuhinju, odvrnuo slavinu i gurnuo lice pod mlaz. Pritisak je slab, a voda razočaravajuće mlaka. Bez obzira na to, osećaj je prijatan i ostao je ispod štucavog mlaza, žmureći dok mu se voda slivala po obrazima, usnama i kapcima. Zavrnuo je slavinu. Voda mu kaplje s lica i sliva se niz vrat. Otvorio je prozorčić i otkrio da je reza kruta iako je zgrada stara samo nekoliko godina. Napolju je vazduh nepomičan, bez daška vetra; obruč vreline stegao je zgradu.

Nasuprot njemu, istovetna stambena kula svetluca poput priviđenja, vertikalne linije hiljada prozora podrhtavaju na sunčevoj svetlosti.

Stan je uobičajen u gotovo svakom smislu. Ima samo jednu spavaću sobu pa su grubo podelili dnevni boravak kako bi dobili dodatni prostor za spavanje. Takva priručna podela uobičajena je u mnogim domaćinstvima, konopac razvučen od zida do zida s obešenim čaršavom da odvoji dva uska kreveta od kuhinjskog dela. Lav je prešao do granice između dnevnog boravka i dela za spavanje. Torbe su spakovane, jedna pored druge, spremne za polazak. Podigao ih je da vidi koliko su teške. Jedna je primetno teža od druge. Lav je za mnogo godina pretražio stotine stanova i razvio oštar osećaj za sve što nije na mestu. Nečija kuća otkriva tajne isto kao što osumnjičeni otkriva krivicu – najmanjim sitnicama. U stanovima tragovi mogu biti količina prašine na nečemu, male ogrebotine na parketu ili jedan jedini čađavi otisak prsta. Jedan krevet mu privuče pogled. Zbog velike vrućine nema debele ćebadi na krevetima, samo po jedan tanak čaršav ispod koga se nazire dušek. A na dušeku je mala izbočina, kao bubuljica bez vrha, gotovo neprimetna svima osim onima koje je obučavala tajna policija.

Vođen instinktima, Lav je prišao krevetu i zavukao ruku pod dušek. Prstima je očešao ivicu knjige. Izvukao ju je. Bila je to beležnica tvrdih korica. Ništa ne piše na njoj, nema naslova niti crteža. Nije reč o jeftinoj tankoj beležnici kakvu većina školaraca koristi. Papir je skup. Hrbat ušiven.

Okrenuo ju je da vidi koliko je papira izgužvano. Polovina dnevnika je ispisana, možda dve stotine strana. Obrnuo ju je naopako i protresao. Ništa nije ispalo. Pošto je završio početno ispitivanje, okrenuo je prvu stranu. Rukopis je uredan, sitan, pedantan, pisan olovkom oštro zarezanog vrha. Nekoliko bledih mrlja na mestima gde su reči izbrisane pa druge napisane preko njih. U te reči uloženi su vreme i trud. Za života je pregledao mnogo dnevnika. Često su zapisi bili pisani u žurbi, nažvrljani, reči nabacane bez mnogo razmišljanja. Pažljivo ponovno zapisivanje obećava da dnevnik sadrži vredna priznanja.

Prvi unos star je godinu dana i Lav se zapitao obeležava li početak ove beležnice ili početak autorovog prvog dnevnika. Uvodna rečenica odgovorila mu je na pitanje: Prvi put u životu osećam potrebu da zapišem svoje misli.

Lav uz tresak zatvori beležnicu. On više nije agent. Ne radi više za tajnu policiju.

Nije u stanu osumnjičenog – već u svom domu. A dnevnik pripada njegovoj kćerki.

Taman je hteo da vrati dnevnik u loše skrovište kad je čuo okretanje ključa u ulaznim vratima. Uhvatila ga je strava kad je shvatio da nema dovoljno vremena da vrati dnevnik – uhvaćen je na delu. Umesto toga, sakrio je ruke s dnevnikom iza leđa.

Zakoračio je prema vratima, dalje od kreveta, i podigao pogled kao vojnik koji raportira.

Raisa, njegova žena, s kesom stoji u dovratku i posmatra ga. Sama je. Zatvorila je vrata, ušla u stan i nestala u senci. Čak i u mraku, Lav oseća kako ga njene oči osuđuju.

Od sramote ga obli vrućina, drugačija od vreline dana, nalik gorućem osećaj u pod kožom. Raisa je postala njegova savest. Ne može da je laže i retko odlučuje o ičemu važnom a da se ne zapita kako li će ona reagovati. Ona predstavlja moralnu snagu, pritisak na njegova osećanja snažan poput oseke. Kako se njegova veza s Raisom razvijala, tako je veza s Državom slabila – pitao se je li uvek podozrevao da će tako biti, da će se njegov brak s MGB-om okončati kad se zaljubi. Lav je sad poslovođa jedne male fabrike, nadgleda isporuke, ispunjava prijemnice i bije ga glas među radnicima da je nepotkupljivo pošten.

Zakoračila je prema njemu, izašla iz senki i stupila na sunčevu svetlost. Po Lavu je sad mnogo lepša nego kad je bila mlada devojka. Ima boriće oko očiju i koža joj više nije zategnuta i nežna kao nekad. Crte lica su joj nežnije. Ali Lav voli te promene više od bilo kog ideala mladalačke lepote i savršenstva. Video je kako nastaju te promene: promene koje su se dogodile dok je bio pored nje, tragovi njihove veze, godina koje su zajedno proveli, i podsećaju ga na najvažniju promenu od svih. Ona ga sad voli. Ranije ga nije volela.

Pod njenim pogledom, Lav je odustao od želje da neprimećeno vrati dnevnik, već joj ga je pokazao, pružio joj ga. Raisa ga nije uzela, samo je pogledala koricu. Objasnio je: – Jelenin je.

Jelena je njihova mlađa kćerka, sedamnaestogodišnjakinja, koju su usvojili u prvim godinama braka.

– Zašto ga držiš?

– Video sam ga ispod dušeka...

– Sakrila ga je?

– Da. Raisa je načas razmislila pa pitala: – Jesi li ga čitao?

– Nisam.

– Nisi?

Kao novajlija u isleđivanju, Lav je poklekao pod najmanjim pritiskom: – Pročitao sam prvu rečenicu pa zatvorio beležnicu. Taman sam hteo da je vratim.

Raisa je prišla stolu i spustila namirnice. Natočila je čašu vode, okrenuvši mu leđa prvi put otkako je došla kući. Popila je vodu u tri dugačka gutljaja, spustila čašu na sudoperu pa pitala: – Šta da su se devojčice vratile pre mene? Veruju ti, Lave. Dugo im je trebalo, ali veruju ti. Zar bi to ugrozio?

Poverenje je eufemizam za ljubav. Nije siguran govori li Raisa samo o njihovim usvojenim kćerkama ili posredno spominje i sopstvena osećanja. Nastavila je: – Zašto ih podsećati na prošlost? Na to kakav si čovek bio? I na posao kojim si se bavio? Toliko si godina ostavljao prošlost za sobom. Ona više nije deo ove porodice.

Devojčice te napokon doživljavaju kao oca, a ne kao agenta.

Njen odgovor odiše proračunatom surovošću, nepotrebno je spomenula njihovu prošlost. Ljuta je na njega. Povređuje ga. Prvi put otkako su počeli da razgovaraju, Lav se uzbudio, povređen njenim primedbama: – Video sam nešto skriveno pod dušekom. Zar ne bi svako bio znatiželjan? Zar ne bi svaki otac postupio kao ja?

– Ali ti nisi bilo koji otac.

U pravu je. On nikad nije bio običan muž. Nikad nije bio običan otac. On mora da se čuva prošlosti sigurno kao što se svojevremeno čuvao državnih neprijatelja. U Raisinim očima vidi se kajanje. Dodala je: – Nisam tako mislila.

– Raisa, kunem ti se da sam otvorio dnevnik kao otac koji brine o svojoj porodici.

Jelena se čudno ponaša. Svakako si to primetila.

– Nervozna je zbog puta.

– Nije samo to posredi. Nešto nije u redu.

Raisa odmahnu glavom: – Nemoj ponovo o tome.

– Ne želim da idete. Ne mogu protiv tog osećaja. To putovanje...

Raisa ga je prekinula: – Dogovorili smo se. Sve je udešeno. Znam šta osećaš u vezi s putovanjem. Protiviš se od početka iako mi nisi dao nijedan razlog. Žao mi je što ne ideš s nama. Volela bih da budeš tamo. Bila bih opuštenija da si uz mene. I molila sam da ti dozvole da ideš s nama.

Ali nemoguće je. Ne mogu više ništa da učinim. Osim da se bez ikakvog objašnjenja povučem u poslednjem trenutku, što bi bilo daleko opasnije od odlaska, bar se meni tako

čini.

Raisa je pogledala dnevnik. I nju mami.

– A sad, molim te, vrati dnevnik na mesto.

Lav steže dnevnik, nerad da se odvoji od njega: – Prva rečenica me uznemirava...

– Lave.

Raisa nije podigla glas. Nije bilo potrebe.

Vratio je beležnicu na mesto, pažljivo je položio ispod dušeka, hrbata okrenutog prema njemu, približno širinu šake dalje od ivice – isti položaj u kom ju je našao. Čučnuo je da proveri vidi li se da je podizao dušek. Pošto je završio, odmakao se od kreveta, svestan toga da ga Raisa netremice posmatra.

Sutradan Lav ne može da spava. Raisa će napustiti zemlju za nekoliko sati. Samo su u izuzetnim okolnostima bili razdvojeni duže od jednog dana. On je čovek koji se borio u Velikom otadžbinskom ratu, ratni heroj odlikovan zbog hrabrosti, a uznemirava ga pomisao da će ostati sam. Okrenuo se na bok, slušajući njeno disanje. Zamislio je da ona diše za oboje, usklađuje svoje udisaje s njegovim. Polako je ispružio ruku i nežno joj je spustio na bok.

Iako se nije probudila, reagovala je na njegov dodir, uhvatila ga za šaku i pritisla je uz stomak kao da je dragocena uspomena. Disanje joj se ustalilo. Njegove zebnje gotovo sigurno izviru iz činjenice što on ne želi da Raisa otputuje. Moguće je da je prizvao brige u vezi s njihovim namerama, smislio razloge zašto bi trebalo da ostanu kod kuće – govorio o bezbednosti samo zato što je sebičan. Odustao je od pokušaja da ugrabi bar sat sna i ustao iz kreveta.

Dok je tapkao po mraku, stopalom je očešao njen kofer. Spakovan je i spreman u podnožju kreveta kao da je nestrpljiv da krene. Kupio je taj kofer petnaest godina ranije dok je bio agent, u vreme kad su mu skupe prodavnice bile dostupne. Kofer je među prvim stvarima koje je kupio pošto su mu rekli da će njegove dužnosti iziskivati česta putovanja. Uzbuđen tom mogućnošću, naduvan značajem koji mu je pridat, potrošio je celu nedeljnu platu na taj otmeni kofer, zamišljajući kako ide uzduž i popreko po zemlji i služi joj kad god ga dužnost pozove. Lavu taj ponositi i častoljubivi mladi čovek sad deluje kao neznanac. Ostao je bez nekoliko luksuznih predmeta koje je sakupio tokom karijere. Taj kofer, sklonjen da skuplja prašinu u zadnjem delu plakara, sve je što je ostalo iz tih dana. Hteo je da ga baci i očekivao je da njegova žena pozdravi takvu odluku. Iako oseća samo mržnju prema njegovom ranijem zanimanju, Raisa se usprotivila rasipništvu tog simboličnog gesta. S njihovim platama nikad ne bi mogli da kupe nov kofer.

Podigao je sat prema prozoru kako bi uhvatio mesečinu. Četiri ujutru – za samo nekoliko sati ispratiće porodicu na aerodrom i oprostiti se jer on ostaje u Moskvi.

Obukao se u mraku i nečujno izašao iz spavaće sobe. Kad je otvorio vrata, iznenadio se što vidi mlađu kćerku kako sedi za kuhinjskim stolom u mraku. Položila je ruke preda se i spojila šake kao da se moli – duboko zamišljena. Sedamnaestogodišnja Jelena Lavu

izgleda kao čudo: naizgled nesposobna za zlobu i pakost, njena ličnost ima samo nekoliko ožiljaka, za razliku od Zoje, starije kćerke, često otresite, nadurene i ratoborne, naravi koja može da plane na najmanji izazov.

Jelena ga je pogledala. Osetio je drhtaj griže savesti kad se setio kako je otkrio njen dnevnik, a onda se podsetio da ga je vratio na mesto, ne pročitavši ništa više od uvodne rečenice. Seo je pored nje i prošaputao: – Ne možeš da spavaš?

Pogledala je preko sobe prema Zoji. Kako ne bi uključio svetio i probudio njenu sestru, Lav je upalio kratku debeljuškastu sveću, izlio malo voska u solju za čaj i pričvrstio svecu. Jelena je ćutala, opčinjena svedošću plamena što se prelamala. Nije pogrešio kad je rekao da se ona čudno ponaša. Nimalo ne liči na nju da bude tako napeta i ćutljiva. Da je reč o isleđivanju, Lav bi bio uveren da je ona umešana u nešto. Ali Lav više nije agent i nervira ga što mu mozak i dalje radi u skladu s onim što je naučio.

Izvadio je špil karata. Nemaju šta drugo da rade naredna dva sata. Prošaputao je dok je mešao špil: – Jesi li nervozna?

Jelena ga je čudno pogledala: – Više nisam dete.

– Dete? Znam da nisi dete.

Ljuta je na njega. Pritisnuo ju je: – Šta je bilo?

Razmislila je, gledajući u šake, pa odmahnula glavom: – Nikad nisam letela avionom. Stvarno je šašavo.

– Rekla bi mi? Da nešto nije u redu?

Klimnula je glavom: – Da, rekla bih ti.

Nije joj poverovao.

Lav je podelio prvu ruku, bezuspešno uveravajući sebe kako je ispravno postupio što se nije usprotivio putovanju. Bunio se koliko god je mogao i pokleknuo tek kad je ispalo da se protivi samo zato što ne može da ide s njima. Lavova odluka da napusti KGB ostavila je neizbrisivu mrlju u njegovom dosijeu. Nikad mu neće dozvoliti da otputuje iz zemlje. Nije pošteno da one ne odu zbog njega. Prilike za putovanja u strane zemlje izuzetno su retke. Moguće je da im se neće pružiti druga prilika.

Igrali su karte oko pola sata kad se Raisa pojavila na dovratku. Osmeh joj je smenilo zevanje. Sela je s njima, pokazala da želi da i njoj podeli karte pa promrmljala sebi u bradu: – Nisam ni očekivala da ću moći da spavam cele noći.

S druge strane začu se namerno glasan uzdah. Zoja je sela u krevetu. Povukla je tkaninu koja deli sobu i pogledala karte. Lav se brzo izvinio: – Jesmo li te probudili?

Zoja odmahnu glavom:

– Nisam mogla da spavam.

Jelena upita: – Jesi li slušala naš razgovor?

Zoja se osmehnula sestri dok im je prilazila: – Samo kako bi me uspavao.

Sela je na preostalu stolicu. Verovatno svi izgledaju smešno, raščupani, obasjani samo plamenom svece. Lav je podelio karte svima. Gledao je kako ih uzimaju. Da je mogao, zaustavio bi vreme, odložio nadolazeću zoru, sprečio sunce da izađe i u beskraj odagnao trenutak rastanka.

Sjedinjene Američke Države Njujork Menhetn Donji Ist Sajd Metro stanica Druga avenija Istog dana Osip Fajnstajn je polako hodao kad je izašao iz podzemne železnice, nasumično trupkajući, odajući utisak ekscentrika bez sreće, što je delotvorna obmana jer nije daleko od istine. Njegov spori hod je predostrožnost kako bi otkrio prati li ga neko. Najčešće ga uhode mladi agenti FBI-ja, fiziološki nesposobni da izgledaju opušteno, budući kruti i uštogljeni kao da im je koža uštirkana zajedno s košuljom. Uglavnom ga prate jednom mesečno, što izgleda kao rutinsko uznemiravanje FBI-ja umesto smišljenog pokušaja da izgrade slučaj protiv njega. Međutim, prošlog meseca počeli su da ga prate svakog dana.

Nadziranje svakog koraka je dramatična mera. Članovi Komunističke partije Amerike prijavili su slično povećanje aktivnosti FBI-ja. Osipu ih je žao. Oni većinom nisu uhode.

Oni su vernici koji neguju snove o revolucijama, jednakosti i poštenju – legitimne pristalice legitimne političke partije. Nije važno što komunizam nije zločin. Njihova politička odanost dovela je do toga da im je život pod stalnim nadzorom. Umrljani su optužbama. Njihovim poslodavcima dostavljaju dosijea koja ne sadrže ništa više od nagoveštaja njihovih slobodnih aktivnosti, dosijea čiji je zaključak: Kompanija se ocenjuje po ponašanju svojih radnika.

Ispod toga se nalazio telefonski broj. Tražili su od svakog poslodavca da uhodi za vladu. Ove godine je već troje ostalo bez posla. Jedan čovek doživeo je slom živaca kad su članove njegove porodice, prijatelje i poznanike pozvali na saslušanje. Jedna žena više ne izlazi iz kuće, sigurna da motre na nju. Osip je zastao da proceni ljude iza sebe. Niko se nije zaustavio niti ga je pogledao. Naglo je prešao ulicu pa polako hodao još stotinak metara pre nego što je ubrzao. Skrenuo je u jednu ulicu pa u drugu i na kraju završio maltene tamo odakle je pošao. Ponovo je procenio ljude iza sebe pre nego što je nastavio svojim putem.

Mesto sastanka je ružna, niska zgrada, spečena od letnjeg sunca, puna poraženih imigranata poput njega. Možda ne sasvim nalik njemu – teško da mnogi među njima rade kao uhode, mada nikad ne možete biti sigurni. Na ulazu je gužva, ljudi stoje ispred vrata, čuče na stepenicama jer je veče prijatno. Osip prikladno nosi iskrzanu odeću, ten mu je nezdrav. Niko nije obratio pažnju na njega. Možda se uklapa ili ih možda prosto nije briga za siromašnog pedesetdevetogodišnjaka. Ušao je u stambenu zgradu i košulja mu se zalepila od znoja čim je zakoračio u hodnik. Veče je vlažno, a unutra smrdljiv, sparan vazduh pritiska kao pokrov. Šišteći, popeo se na sedmi sprat. Iako je imao veoma niska očekivanja, iznenadio se koliko je ovde užasno. Na zidovima su mrlje kao da je cela

zgrada bolesna, pati od simptoma nalik osipu. Pokucao je na vrata stana šezdeset tri.

Vrata su se odškrinula: – Zdravo.

Nema odgovora. Širom je otvorio vrata. Ostaci sumraka provlače se kroz prljave mrežaste zavese i bacaju rešetkaste senke po sobi. Uzan hodnik prolazi pored uzanog kupatila i vodi u uzanu spavaću sobu. Jedan krevet, sto na rasklapanje i jedna stolica. S tavanice visi gola sijalica. Posteljina nije menjana mesecima i sija od masnoće. Vonj je okrutan. Osip je izvukao stolicu i seo. U kašasto toplom vazduhu, zažmurio je i zadremao. Maglovito svestan prilike u sobi, Osip se probudio, uspravio i zatvorio usta. Čovek je navratima. Sunce je zašlo. Svetlost sijalice na tavanici je slaba. Osip ne zna je li je čovek upalio ili je sve vreme gorela. Čovek zaključa ulazna vrata. Nosi ispucalu kožnu sportsku torbu. Prešao je pogledom po sobi i masnoj posteljini. Po zgađenom izrazu je jasno da nije njegov stan. Navukao je prekrivač preko kreveta pre nego što je seo na ivicu. U kasnim je tridesetim ili ranim četrdesetim. Sve na njemu odaje snagu, ruke, noge i grudi, crte lica. Naslonio je torbu na kolena, otkopčao je i izvadio nešto malo – bacio je taj predmet Osipu, koji ga je uhvatio. U dlanu mu je paketić opijuma. Pokretom usavršavanim godinama, sakrio je paketić u unutrašnji džep sakoa i on je upao u postavu kroz prorez. Mnogi agenti imaju zavisnosti, jedni od kocke, drugi od alkohola. Osip puši opijum gotovo svake noći dok se ne obeznani, ležeći na leđima, prepušten najčudesnijem osećaju na svetu – ništavilu. Zavisnost od droge služi drugoj svrsi. Ona umanjuje sumnjičavost njegovih nadređenih, kao i onih u Sovjetskom Savezu koji nadziru njegovo delanje. Oni misle da upravljaju njime zato što je zavisnik. Da ga poseduju. Da on zavisi od njih. Njegovo tajno ime je Smeđi Dim. Iako protkano prezirom, Osipu se dopada to ime. Zvuči kao da je američki domorodac, što je verovatno ironija budući da je imigrant i uhoda. Ne veruje da je ovaj čovek tajni agent FBI-ja. Nije rekao ni reč. Tajni agent bi već izgovorio stotinu nervoznih laži. Čovek ponovo posegnu u torbu. Osip se nagnu, strepeći od toga šta li će sledeće izvući. Kamera s teleskopskim sočivima. Osip upita: – Je l’ to za mene? Čovek nije odgovorio, samo je spustio kameru na sto.

Osip nastavi: – Mislim da je posredi greška. Ja nisam terenski operativac. Čovekov glas je grub i tih, pre nalik režanju nego govoru: – A šta si ako nisi operativac? Ne pružaš nam korisna obaveštenja. Tvrdiš da vrbuješ špijune. Nemamo nikakve koristi od tvojih špijuna.

Osip odmahnu glavom, pretvarajući se da je ogorčen: – Stavio sam život na kocku...

– Proračunati rizik čoveka koji nema šta da izgubi. Ti si stručnjak u tome da radiš što je moguće manje. Vreme te je stiglo. Plaćeno ti je više hiljada dolara. A zbog čega?

– Rado ću razgovarati o tome šta još mogu da učinim za Sovjetski Savez.

– Već se razgovaralo o tome. Odlučili smo šta moraš da uradiš.

– Onda savetujem da ti zadaci budu u skladu s mojim sposobnostima. Čovek se počeša po grudima preko košulje pa se zagleda u nokte, iznenađujuće dugačke i besprekorno čiste.

– Dogodiće se nešto veoma značajno. Da bi to uspelo, dve stvari se moraju učiniti.

Tebi je dodeljen foto-aparat. Pokazaću ti šta su meni dodelili. Čovek spusti pištolj na sto.

Američki vazdušni prostor Njujork Istog dana Oblaci se razdvojiše kao da je ruka razmakla pozorišnu zavesu, otkrivši Njujork publici što kruži nebom. Reka Hadson račva se poput rašlji oko uskog ostrva Menhetna, gde su čuveni neboderi toliko uredni i brojni da grad izgleda kao geometrijska tvorevina sačinjena samo od pravih linija. Raisa je očekivala da Njujork bude ogroman čak i s neba, kolos od čelika, s ulicama s osam traka i nizovima automobila nalik mravima što se pružaju kilometrima. Videvši Sjedinjene Američke Države prvi put, otkrila je da zadržava dah, pustolovka koja je konačno stigla na mesto učenosti i legendi – upoređuje mit sa stvarnošću. Ne samo da prvi put vidi Ameriku već je i prvi put u avionu, prvi put vidi grad iz vazduha. Trenutak nalik snu, iako Raisa zapravo nikad nije sanjala o dolasku ovamo. Njeni snovi, skromni, uvek su bili oivičeni granicama SSSR– a. Nikad joj nije pala na pamet mogućnost da će posetiti Ameriku. Naravno, razmišljala je o zemlji koju njena vlada ocrnjuje i predstavlja kao njihovog najvećeg neprijatelja, društvo zatrovano korupcijom i moralnom degeneracijom. Nikad nije u potpunosti verovala u te tvrdnje.

Ponekad je, budući nastavnica, morala da ponovi te izjave glasom koji odiše ljutnjom i uvređenošću, plašeći se da će je učenici potkazati ako ublaži svoj opis Sjedinjenih Američkih Država. Ali bez obzira na to je li verovala u njih ili nije, te laži su uticale na nju. Ovaj grad i ova zemlja su pojam, a ne stvarno mesto, pojam koji Kremlj kontroliše.

Sovjetski mediji smeju da objavljuju samo fotografije narodnih kuhinja i redova nezaposlenih, postavljenih pored slika ogromnih kuća bogatih, ljudi čiji stomaci napinju tkaninu odela krojenih po meri. Posle godina tajanstvenosti, grad je prostrt ispod nje, potpuno izložen, kao pacijent na operacionom stolu, spreman za nju bez primedaba ili ograničenja, bez pratnje polemičkog propagandnog naratora.

Odjednom se uplaši da je pogrešila što je dovela kćerke u ovaj nepoznati novi svet.

Raisa pogleda Jelenu, koja je sedela pored nje i posmatrala kroz prozorčić dok je avion kružio: – Šta misliš?

Jelena je toliko uzbuđena da ne čuje pitanje. Raisa ju je potapšala po ramenu i rekla: – Grad je manji nego što sam očekivala.

Jelena se okrenula prema njoj. Uspela je da kaže samo: – Stvarno smo tu!

Ponovo se zagledala u grad kroz prozor. Raisa je ustala i preko naslona sedišta pogledala stariju kćerku. I Zoja se prilepila za prozor, kao malo dete, želeći da upije sve pojedinosti. Raisa je ponovo sela, uverena da je ispravno postupila što je dovela kćerke u Njujork – ovo je izuzetna mogućnost.

Pilot je najavio sletanje i objasnio da domaćini nesumnjivo spremaju neku ceremoniju dobrodošlice. Na složenoj ceremoniji odlaska u Moskvi rečeno im je da je pilot isti čovek koji je doveo Hruščova u posetu Americi 1959. i da je ovo isti avion koji premijer koristi, jedan od retkih koji može da pređe toliku razdaljinu bez presedanja zbog

sipanja goriva. Brinući o međunarodnom ugledu, Kremlj je ustrajao da delegacija sleti u Njujork u najnaprednijem avionu na svetu.

Dok je Tupoljev TU-114 kružio prema moru, spremajući se da sleti na aerodrom Džon F. Kenedi, Raisa je spazila manje ostrvo ispod donjeg kraka Menhetna. Naslonila je prst na prozor i pitala Jelenu: – Vidiš li to?

Jelenino lice je i dalje blizu prozora jer se boji da ne propusti neko čudo: – Vidim. Šta je to?

Raisa je stegla kćerki ruku: – To je Kip slobode.

Jelena se okrenula prvi put otkako su se oblaci razdvojili: – Šta je to?

Gotovo sedamnaestogodišnja Jelena ne zna ništa o gradu u koji će upravo sleteti.

Dok je Raisa bila spremna da ugrozi život čitanjem zabranjenih knjiga i protivzakonito uvezenih časopisa, nikad nije dozvolila kćerkama da čine isto. Rastrzana nagonom nastavnice i zaštitničkim majčinskim instinktom, majka je uvek pobeđivala. Svesno je zaklanjala kćerke, zaklanjala ih od svih saznanja koja bi mogla da im naškode.

Odgovorila je samo: – Poznati njujorški spomenik.

Raisa je pogledala uzbuđena lica sovjetskih učenika i nije mogla da ospori kako se ponos meša sa strepnjom. Lično je učestvovala u planiranju ovog putovanja. Nije se političkim vezama izborila za mesto u avionu. U stvari, potpuno je suprotno: morala je da savlada ozbiljna pitanja o svojoj prošlosti. Lav je parija u složenom političkom krajoliku Moskve, ugled mu je narušen kad je odbio da radi za Državnu bezbednost. Već deset godina je neupadljiv dok je ona sve više napredovala u prosvetnom sistemu. Pošto je unapređena za direktorku srednje škole u kojoj radi, redovno su je pozivali na sastanke u Ministarstvo zbog tema kao što je stopa pismenosti. Njena škola je postigla poboljšanja koja bi Raisa otpisala kao propagandu da nije učestvovala u njima. Sreća se neobično okrenula. Lav, nekad moćan i s dobrim vezama, sad je izolovan, odsečen od napredovanja, dok njena karijera napreduje, gurajući je bliže hodnicima moći. Ali nikad nije pokazao ni nagoveštaj zavisti. Mnogo je srećniji nego ikad. On voli svoju porodicu. Živi za porodicu. Umro bi za njih: u to nema sumnje. Osetila je žaoku tuge što on ne može da podeli ovo iskustvo s njima. Nije sigurna da bi mu se Njujork svideo – gotovo sigurno bi bio napet, očekivao zavere i intrige – ali bez obzira na to, uživao bi što je s njima.

S obzirom na stepen neprijateljstva između dve zemlje, mnogi su ovo putovanje proglasili naivnim. Delegacija sovjetskih učenika izvešće koncerte u Njujorku i Vašingtonu ne bi li se time donekle poboljšali odnosi između dve zemlje. To je izgledalo kao neobična zamisao. Nedavni diplomatski incidenti bili su ozbiljni: Kubanska kriza dovela je zemlje na ivicu nuklearnog rata. Iako su drugi incidenti bili relativno beznačajni u poređenju s tim, kao što je izuzeće Sovjetskog Saveza sa Svetskog sajma u Njujorku, ipak su doprineli pogoršanju odnosa. Napetost je velika. U takvom raspoloženju, predlog o đačkoj poseti naišao je na odobravanje obe strane. Budući da nijedna država ne može da popusti u vezi s kritičnim vojnim pitanjima, malo je

diplomatskih puteva koji su otvoreni. Iako naizgled neznatno, pristajanje na održavanje koncerata ubraja se među retke ustupke na koje su obe zemlje spremne.

Diplomate obe strane su posle duže rasprave objavile zvanični cilj putovanja, koje je nazvano Međunarodnom đačkom mirovnom turnejom: Nadamo se da će današnja deca u životu znati samo za mir.

Sovjetski učenici od dvanaest do dvadeset tri godine dovedeni su iz svih oblasti.

Isto toliko američkih učenika dovedeno je iz svih pedeset država. Dva naroda pomešaće se na pozornici, stajaće jedni pored drugih, držati se za ruke i pevati pred svetskom medijskom i diplomatskom elitom. To je obična politička vežba i više puta su pripreme prerasle u farsu. Govorilo se o tome treba li uskladiti visinu i težinu svih učenika kako bi se izbeglo da jedna grupa deluje nadmoćno na pozornici.

Uprkos tim besmislicama, Raisa je smatrala da je zamisao zadivljujuća. Prvobitno su je zamolili da izabere učenike koji najbolje predstavljaju zemlju i oduševljeno se uključila u pripreme. Neočekivano su joj prepustili vodstvo na turneji. Ona nije bila rada da ostavi kćerke, te su turneji priključene Zoja i Jelena. Iako Zoja nije bila oduševljena zamišlju da predstavlja svoju zemlju – ona ne voli Državu i jedva obuzdava svoj buntovnički duh – dovoljno je oštroumna da shvati kako se prilika za putovanjem gotovo izvesno neće ponovo ukazati. Povrh toga, nezamislivo je odbiti takvu ponudu. Ona želi da postane hirurg u uglednoj bolnici. Mora da deluje kao uzorna građanka. Videla je posledice Lavovog odbijanja da radi kao tajni agent. Jelena, nasuprot starijoj sestri, nije se nimalo premišljala u vezi s putovanjem. Neizmerno se oduševila i molila je Raisu da prihvati ponudu.

Avion je počeo da se spušta, a nežno ljuljanje nakratko je prigušilo uzbuđenje među putnicima. Začu se nekoliko uzvika među decom, pa čak i među nastavnicima. S obzirom na njihovo neiskustvo, bili su izuzetno mirni za vreme leta. Kad su prošli kroz oblak, Jelena je uhvatila Raisu za ruku. Kako god gledala na to, danas je značajan trenutak. Raisa ne samo da nikad nije sanjala o tome da poseti Ameriku već ni da će imati svoju porodicu. Kad je bila tinejdžerka nalazila se u tako očajnim okolnostima – kao izbeglica za vreme Velikog otadžbinskog rata – da joj je jedina želja bila da preživi. Čak i danas joj izgleda kao čudo što je imala sreće da usvoji dve kćerke kojima se divi i koje voli.

Pošto su sleteli, putnici su preneraženo ćutali, kao da nisu sigurni jesu li se spustili s neba na zemlju. Sad su na američkom tlu. Pilot reče: – Pogledajte kroz prozor! S desne strane!

Svi su odmah otkopčali pojaseve i požurili da provire kroz prozor. Stjuardesa je naredila Raisi da brzo vrati učenike na mesta, na šta se ova nije obazirala pošto nije mogla da odoli a da sama ne proviri kroz prozor. Napolju je hiljade ljudi. Drže balone i zastave s dobrodošlicom na engleskom i ruskom: DOBRO DOŠLI U AMERIKU

Raisa upita: – Zbog koga su ti ljudi došli?

Stjuardesa odgovori: – Zbog vas.

Avion se zaustavio. Čim su se vrata otvorila, zasvirao je školski limeni orkestar i zvuk je ispunio kabinu. Zabezeknuti putnici napravili su red u prolazu. Raisa je stala napred. Školski orkestar stoji u podnožju stepenica i svira s više oduševljenja nego sluha.

Raisu poguraše niza stepenice i prva je sišla na pistu. Novinari su s jedne strane, među njima je i dvadesetak fotografa, blicevi sevaju. Raisa je stala pa se okrenula, ne znajući šta bi trebalo da radi ili kuda da ide. Rekli su im da ostave torbe u avionu kako bi mogli bez tereta da uživaju u dočeku. Odbor dobrodošlice ih je pozdravio, usledilo je osmehivanje i rukovanje.

Raisa ugleda grupicu muškaraca nešto dalje od ostalih. U odelima su, a ruke su im zabijene duboko u džepove. Izrazi su im neprijateljski. Nije morala da vidi značku ili pištolj da bi znala da je to američka tajna policija.

Agent FBI-ja Džim Jejts gledao je kako sovjetska delegacija obrazuje tri uredna reda, najniži spreda, najviši pozadi. Orkestar, baloni, publika, fotografi koji škljocaju kao da su ova deca filmske zvezde. Nijedno dete se ne osmehuje, izrazi su im kruti, usne stisnute.

Kao mašine, pomislio je, baš kao mašine.

Menhetn Hotel Grand metropoliten Četrdeset četvrta ulica Sutradan Ako bi je pitali mari li za koncerte, Zoja bi slegla ramenima i odgovorila kako se nada da će dobro proteći zbog njene majke. Nije lično uključena i ne veruje mnogo u njihov značaj – zamisao da će pevanje prizvati međunarodnu dobru volju deluje joj smešno koliko i naivno. Njeno pravilo je da se ne meša u politiku i ideologiju. Ona će se specijalizovati za hirurga. Bavi se telom, mesom, kostima i krvlju, ne idejama i teorijama. Zoja je želela zanimanje u kom ima što manje moralnih dvosmislenosti. Daće sve od sebe da pomogne bolesnima. Njen je stav o ovim koncertima je praktičan. Želela je da putuje: to je razlog što je ovde. Htela je da vidi Njujork. Htela je da upozna Amerikance. Naučila je malo engleskog i htela je da ga primeni. A nipošto ne bi dozvolila da Jelena otputuje a da ona ne motri na nju.

Zoja sedi na ivici kreveta, manje od metra od televizora, zadubljena u američke programe koji se izgleda prikazuju u svako doba dana i noći. Ekran je smešten u blistav kabinet od orahovine sa zvučnikom s jedne strane i pločom s malim dirkama s druge.

Uputstvo na vrhu prevedeno je na ruski. Bez obzira na to koje dirke okretala ili koje dugmiće pritiskala, uvek se vrte isti programi. Crtani filmovi. Muzički program nazvan Šou Eda Salivana, koji vodi čovek u odelu, Edvard Salivan, dok sviraju grupe za koje nikad nije čula. Posle toga još crtanih filmova s psima koji pričaju, kolima što jure i strmoglavljuju se s litica u prasku zlatnih i srebrnih zvezda. Zojino poznavanje engleskog svodi se na nekoliko fraza. To nije ni važno, budući da u crtaćima gotovo da nema dijaloga, a u Šouu Eda Salivana grupe sviraju uživo, a čak i kad voditelj priča, čak i kad ne razume, opčinjavajuće je. Da li Amerika to gleda? Da li se Amerika tako oblači?

Emisije su očaravajuće. Rano se probudila kako bi gledala još. Činjenica da ima televizor u spavaćoj sobi, da ima spavaću sobu s pripojenim kupatilom, toliko je neverovatna da je šteta da traći vreme na spavanje.

Crtani samo što se nije završio. Zoja se nagla, uzbuđena. Programi između emisija sviđaju joj se više od crtaća i muzike. Nisu duži od trideset sekundi. Nekad prikazuju muškarce i žene kako pričaju pravo u kameru. Govore o automobilima, srebrnini, alatu i aparatima. Ukazao se prometan restoran u kom su se deca smejala dok su im davali široke čaše sa sladoledom, čokoladnim sirupom i voćem. Sledio je program s prizorima kuća, nemoguće velikim za jednu porodicu, više nalik dačama nego kućama. Ali za razliku od dača smeštenih u unutrašnjosti, mnoge velike kuće stoje jedna pored druge, s urednim travnjacima na kojima se deca igraju. A svaka kuća ima automobil. Jedna emisija prikazala je sprave za seckanje šargarepe, krompira i praziluka i pretvaranje tog povrća u supu. Zatim kreme za lice za žene. Odela za muškarce. Ima predmeta za svaki zadatak, mašina za sve poslove i sve je na prodaju – propaganda, ali ne za politički režim, već za proizvod. Nikad nije videla ništa slično.

Neko je pokucao. Zoja je smanjila ton, otvorila vrata i zatekla Mihaila Ivanova. On je najmlađi član osoblja koji putuje s njima, ima tridesetak godina i stručnjak je za

propagandu. Njegov zadatak je da se poštara da nijedan učenik nenamerno ne osramoti Državu i da Amerikanci ne utiču loše na njih. Zoja ga ne voli. On je lep, tašt, nadmen i bez smisla za humor – pravi primer partijskog poslušnika. Priključio se delegaciji pre tri meseca i nekoliko sati nedeljno držao je učenicima predavanja, isticao društvene probleme u Americi i objašnjavao zašto je komunizam napredniji od kapitalizma. Dao im je spiskove stvari kojih bi trebalo da se čuvaju. Dok su u inostranstvu, trebalo bi da nose te spiskove sa sobom kud god da pođu. Na spisku su izjave poput: Razmetljivo bogatstvo Manjine Oskudica Većine Zoja bi se lecnula kad god bi Mihail progovorio. Shvatila je načelo – siromašni su na obodima, skriveni od pogleda, i lako je zadiviti se simbolima u centru Menhetna. Bez obzira na to, dosadno joj je njegovo neumoljivo isticanje partijske dogme. Njemu najmanje veruje od svih ljudi koji su pošli na ovu turneju.

Mihail je prošao pored nje, prišao televizoru i ljutito ga isključio: – Rekao sam ti: bez televizije. To je propaganda. A ti je upijaš. Ophode se prema tebi kao prema budali, a ti se ponašaš kao budala.

Zoja je isprva pokušavala da se ne obazire na njega. Budući da nije uspela u tome, zaključila je kako je zabavlja da ga nervira: – Mogu da gledam televiziju a da mi ne isperu mozak.

– Jesi li ikad ranije gledala televiziju? Zar ti nije palo na pamet da su pažljivo razmislili koje će ti programe puštati? To nije prava televizija koju gledaju američki građani – napravljena je samo za tvoje oči, baš kao i sadržaj onog bara.

U sobama su našli male frižidere pune koka-kole, čokolada i slatkiša s ukusom jagoda i krema. U porukama, ljubazno prevedenim na ruski, pisalo je da se slobodno posluže jer je sve besplatno. Zoja je bila brza poput munje, iskapila je gazirani sok pre nego što je pojela čokoladu. Kad je Mihail došao da konfiskuje sadržaj frižidera, u njemu nije ostalo ništa. Razbesneo se i temeljno pretražio sobu, ali nije našao ništa jer je Zoja sve slatkiše i čokolade poređala sa spoljne strane prozorskog ispusta. Lav bi se ponosio njom.

Mihail je pobesneo zbog televizora i isključio ga iz struje kao da Zoja ne može ponovo da ga uključi: – Nemoj potcenjivati moć američkih programa. Oni služe otupljivanju umova njihovih građana. To nije puka zabava, već ključno oružje da zadrže moć. Pružili su građanima ove zemlje taj idiotski eskapizam kako bi ih sprečili da postavljaju dublja pitanja.

Iako Zoja uživa u tome da ga nervira, iako joj je zabavno kad ga razbesni, ubrzo joj je dosadio i prišla je vratima ne bi li ubrzala njegov odlazak. Osvrnuo se po sobi: – Gde je Jelena?

– U kupatilu. Kenja. Kako bi uvredila Amerikance – trebalo bi da si zadovoljan.

Posramio se: – Došla si ovamo samo zbog svoje majke. Greška je što smo te poveli.

Nisi nimalo nalik sestri. Uvežbavaj pesme. Večerašnji koncert je važan.

S tim rečima je otišao.

Zoja je zalupila vrata, ljuta što ju je uporedio s Jelenom. Kao većina partijskih aparatčika, on vlada tako što unosi razdor među ljude, članove porodica i prijatelje.

Sestra joj je bliža od bilo koga i neće dozvoliti da ijedan državni agent nagovesti da nije tako. Naslonila je uvo na vrata da se uveri da je otišao. On je od onih ljudi koji bi ostali da prisluškuju kako bi otkrio šta ljudi misle o njemu. Pošto nije čula ništa, čučnula je i provirila ispod vrata. Nema senki, samo pruga svetlosti.

Prolazeći pored kupatila, pitala je sestru: – Je li sve u redu?

Jelena j e tiho odgovorila: – Izlazim za sekundu.

Već neko vreme je unutra. Zoja je uključila televizijski kabl u utičnicu, vratila se do ivice kreveta i uključila ga, neznatno smanjivši ton. Možda američki programi služe ispiranju mozga. Ali znatiželjna je pošto joj Kremlj nije isprao mozak.

Iako joj je stomak prazan, Jeleni se čini da će ponovo povratiti. Sipala je vodu u čašu i isprala usta. Očajnički žedna, ali ne znajući hoće li moći da otpije ijedan gutljaj, pljunula je vodu. Uzela je peškir, obrisala lice i sabrala se. Zapanjila se kad je videla koliko je bleda. Duboko je udahnula. Ne može više da okleva.

Otvorila je vrata, izašla u hodnik i počela da pretura po ormanu, nadajući se da će Zoja ostati zaokupljena televizorom. Sestra je upita: – Šta tražiš?

– Kupaći kostim.

– Ideš na bazen?

– Tamo ljudi plivaju, zar ne?

Jelena pokušava drskošću da sakrije nervozu, ali to joj nije svojstveno i reći su joj zaškripale. Zoja kao da nije primetila: – Hoćeš li da idem s tobom?

Jelena odbrusi: – Neću.

Zoja je ustala i zagledala se u sestru: – Šta je bilo?

Jelena je pogrešila što je bila tako otresita: – Ništa. Idem na plivanje. Vidimo se za sat-dva.

– Majka će se vratiti na ručak.

– Završiću dotle.

Jelena je izašla, noseći sportsku torbu.

U hodniku je požurila dalje od sestrine sobe, osvrćući se da se uveri da je niko ne gleda. Nije pošla prema liftu, već se zaustavila ispred sobe osamsto četrdeset i četiri i pritisla kvaku. Otključano je. Ušla je i zatvorila vrata za sobom. Soba je u mraku. Zavese su navučene. Mihail Ivanov je izašao iz senki i zagrlio je. Naslonila mu je glavu na grudi i prošaputala: – Spremna sam.

Podigao joj je bradu kako bi ga pogledala. Poljubio ju je.

– Volim te.

Menhetn Sedište Ujedinjenih nacija Ugao Prve avenije i Istočne četrdeset četvrte ulice Istog dana Raisu nije zadivila arhitektura – sedište Ujedinjenih nacija nije naročito visoko niti lepo – već činjenica da je tu. Danas joj je prvi dan u Njujorku i porazilo ju je što je u inostranstvu, u zemlji opisivanoj kao „Najveći neprijatelj“. Probudila se u hotelskoj sobi usred noći, dezorijentisana, tražeći Lava u krevetu. Pošto je shvatila da je sama, razvukla je zavese i otkrila neprivlačan pogled na sporednu ulicu i deo nebodera, ivicu poslovne kule – pogled na prozore i kutije klima-uređaja. Ali stajala je i preneraženo se divila kao da se pred njom pružaju snežni planinski vrhovi.

Ušla je u sedište Ujedinjenih nacija. Ona je jedini član delegacije koji će prisustvovati preliminarnim sastancima i videti dvoranu Generalne skupštine gde će večeras biti održan koncert. Razgovaraće o događaju s ključnim sovjetskim diplomatama, ljudima uključenim u neprekidne složene pregovore s američkim vlastima.

Sastanak će sigurno biti naporan. Želeće da pređu svaku pojedinost njenih planova.

Večerašnji koncert je ključni diplomatski događaj turneje jer će prisustvovati predstavnici Ujedinjenih nacija, predstavnici gotovo svih zemalja. Sutrašnji koncert je za javnost. Snimaće ga i emitovati širom sveta. Posle toga će delegacija vozom otputovati u Vašington na poslednje koncerte.

Kao deo pregovora nalik šahovskoj partiji, sovjetske vlasti su ustrajale da grupa ne ide u turistički obilazak Njujorka ili Vašingtona. Zvaničnici u Moskvi žele da izbegnu fotografije sovjetskih učenika koji u čudu zure u nebodere i Kip slobode ili balave nad viršlama i đevrecima kao da su izgladneli i lišeni svega. Takve fotografije se mogu zloupotrebiti. Uprkos navedenom mirovnom planu, obe strane žele legendarne predstave kako bi sebi pripisale zaslugu za turneju predstave koje će se pamtiti i širiti svetom. Zbog takvih strahova je odlučeno da dva zvaničnika osmisle javne nastupe grupe i procene u kakve situacije bi američki vodiči mogli da ih dovedu. Raisu ne zanimaju takve igre i nervira je što neće moći da vidi njujorške znamenitosti, iako verovatno nikad više neće doći ovamo. Razmišljala je o tome da se noću išunja s Jelenom i Zojom iz hotela i odvede ih u nezvanični obilazak. Ali teško će proći pored obezbeđenja i možda su njeni nagoni nastavnice prejaki. Bilo bi opasno. Odbacila je tu misao i usredsredila se na predstojeći sastanak.

Iako živi u Moskvi i ima ugledan posao, brine da će izgledati kao provincijalka.

Kupila je novu odeću pošto je dobila velikodušan dodatak. Prvi put je obukla čelično-sivi komplet. Neprijatno joj je u njemu, kao da nosi tuđu odeću. U Moskvi je dobila jednokratni pristup otmenim radnjama, kao i drugi nastavnici koji su pošli na ovaj put kako bi izgledali prikladno. Bez obzira na to, ona ne zna ništa o svetskoj modi. Iako su joj prodavačice pokazale šta nose poslovni Njujorčani, mislila je da nemaju pojma o čemu govore. Sastaće se s diplomatama koji su celog života u društvu najvažnijih ljudi

na svetu. Zamislila je kako će je odmah proceniti kao ženu skromnih primanja koja je retko putovala izvan Moskve. Osmehivaće se, biće učtivi i popustljivi – uvereni da su je izvukli iz zabiti, iz osrednjosti, i gurnuli na međunarodnu scenu. A to će shvatiti čim vide njene obične cipele i kroj njenih blejzera. U običnim okolnostima ne bi marila šta će neki neznanci pomisliti o njenom izgledu. Ona nije tašta. Nasuprot tome, više voli da ne upada u oči. Ali u ovoj prilici moraju da je poštuju. Ako im ne ulije poverenje, doći će u iskušenje da joj se mešaju u planove.

Poslednji put se pogledala u liftu. Vodič je primetio kako se nervozno procenjuje.

Mlad čovek, obrazovan, kose zalizane u stranu, u nesumnjivo skupom odelu i lakiranim cipelama, snishodljivo joj se osmehnuo kao da potvrđuje da su njene zebnje na mestu: cipele su joj obične, odeća jeftina i izgledom ne ispunjava merila zaposlenih u ovoj zgradi. Još više joj je zasmetala pomisao da on shvata njen položaj i stoga pokazuje neophodnu obzirnost. Raisa ćuti, osećajući da nije u svojoj ligi. Sabrala se i dala sve od sebe da zaboravi na to pre nego što je ušla u kancelariju sovjetskog predstavnika u Ujedinjenim nacijama.

Dva čoveka u besprekornim odelima ustala su da je pozdrave. Već je upoznala Vladimira Trofimova, markantnog čoveka četrdesetih godina. On radi u Ministarstvu prosvete, gde su planovi za putovanje uobličeni. Upoznali su se u Moskvi. Iako je očekivala da se ponaša kao političar i da je uglavnom ravnodušan prema deci, ispostavilo se da je srdačan i da voli društvo. Provodio je vreme s učenicima i uključivao ih u razgovor. Trofimov ju je upoznao s drugim čovekom: – Raisa Demidova.

Usvojio je američki naglasak: – Ovo je Evan Vos. Nije očekivala Amerikance na ovom sastanku. Čovek je visok, u kasnim pedesetim.

Vos se toliko napregnuto zagledao u nju da se načas zbunila. Nije prešao pogledom po njenoj odeći niti je primetio njene jednostavne cipele. Pružila mu je ruku, a on ju je mlitavo prihvatio, kao da je nešto odurno. Nije je protresao, već ju je samo zadržao u svojoj. Otkrila je kako želi da je povuče. Izgleda kao da je nesvestan toga da joj je neprijatno. Iako je vežbala, Raisino vladanje engleskim je ograničeno.

– Drago mi je što smo se upoznali.

Trofimov se nasmejao. Vos nije. Pustio joj je ruku i odgovorio na savršenom ruskom: – Zovem se Jevgenije Vasiljev. Zovu mu Evan Vos iz šale. Pretpostavljam da je to šala? Nikad mi nije bila smešna.

Trofimov objasni: – Evan je veoma dugo u Americi i američki način života ga je toliko iskvario da smo ga preimenovali. Čak su i te opuštene reči zbunile Raisu – teško da se neko može šaliti time da je nekoga iskvario američki način života, ali izgleda kao da ta primedba nije ništa više od zadirkivanja. Ovi ljudi žive u razređenoj atmosferi gde čak ni ozbiljne optužbe ne nose opasnost. Dok joj je Trofimov točio čašu vode, podsetila se da, bez obzira na to koliko su popustljivi jedan prema drugome, ona nije na njihovom nivou i da se pravila koja se ne odnose na njih i dalje odnose na nju.

Pošto je pregrmela zbunjujuće upoznavanje, Raisa je ponovila svoje planove za koncert i istakla značaj svega, od izbora pesama do položaja koji će zauzeti na pozornici.

Sinoć se u hotelu srela sa svojom američkom koleginicom: drugi sastanak održaće se u dvorani Generalne skupštine. Po podne će imati generalnu probu. Trofimov je sve vreme pušio, osmehivao se i klimao glavom, povremeno gledajući kako se dim cigarete izvija pri strujanju iz klima-uređaja. Vos nije reagovao i netremice ju je posmatrao očima crnim poput uglja. Kad je završila, Trofimov ugasi cigaretu: – Zvuči odlično. Ne bih ništa dodao. Izgleda da držite sve konce u rukama. Uveren sam da će koncerti postići veliki uspeh.

Muškarci su ustali. To je mig da ona treba da ode. Raisa nije mogla da veruje i nesigurno je ustala: – Nemate nikakve primedbe?

Trofimov se osmehnu: – Primedbe? Da: srećno! Radujem se koncertu. Postići će veliki uspeh. Pobedu, ne sumnjam u to. Videćemo se večeras.

– Zar nećete doći na generalnu probu po podne?

– Ne, to neće biti potrebno A i moglo bi da nam pokvari doživljaj. Verujemo vam.

Verujemo vam u potpunosti.

Trofimov je istupio i poveo Raisu prema vratima. Mladi vodič čeka napolju, spreman da je isprati do dvorane Generalne skupštine. Trofimov se pozdravio s njom.

Evan Vos se pozdravio s njom. Raisa je klimnula glavom i pošla prema liftu, zbunjena njihovom reakcijom. Nisu je ispitivali. Nisu nametali svoj autoritet. Ponašali su se kao da ih nimalo ne zanima koncert za koji su toliko dugo tražili diplomatsku dozvolu.

Dotakla je vodiča po ruci i pitala na engleskom: – Gde je kupatilo?

Promenio je pravac i poveo je prema kupatilu. Ušla je i proverila je li sama pre nego što se naslonila na umivaonik i zagledala u svoj odraz, u svoju ružnu, staromodnu odeću.

Po ramenima se vidi da je napeta. Lava nisu prevarili instinkti u vezi s ovim putovanjem.

Nju Džerzi Okrug Bergen Grad Tinek Istog dana Agent FBI-ja Džim Jejts stoji pored svoje usnule žene i posmatra je kao da je leš, a on prvi policajac koji je stigao na mesto zločina. Iako je sredina leta, a u spavaćoj sobi vrelo kao u sauni, uvijena je u debeli pokrivač. Budući da je preosetljiva na zvuke, uvojci vate vire joj iz ušiju kao pramenovi logorske vatre. Debela crna maska za oči štiti je u neprekidnoj tami, odvaja je od sveta jer ona prezire čak i ovakva divna sunčana jutra.

Nagnuo se, spustio usne iznad njenog čela i prošaputao: – Volim te.

Prevrnula se na bok, okrenula od njega, iznervirano nabrala lice, nabrala čelo da ga otera. Nije spustila masku za oči niti je odgovorila. Kad se ispravio, kroz glavu mu je prošla slika kako joj skida masku, stavlja joj prste na kapke i tera je da ih otvori i pogleda ga – kako ponavlja mirnim, odmerenim glasom, ne vičući niti gubeći živce: Volim. Te. Ponavljao bi te reči sve glasnije i glasnije dok mu ne bi odgovorila: Volim. I. Ja. Tebe.

On bi rekao hvala. Ona bi se ljupko osmehnula. Tako bi trebalo da počne normalan dan. Muž kaže ženi da je voli, ona mu uzvrati da i ona njega voli. To čak ne mora biti istina, ali valja slediti taj obrazac. To rade u svakom drugom domaćinstvu, u svakom pristojnom predgrađu, u svakoj normalnoj američkoj porodici.

Jejts je prišao prozoru, razgrnuo zavesu i pogledao u njihovu baštu – izdžikljalu, s cvetnim alejama zagušenim korovom umršenim poput veštičje kose i visokim do kolena.

Travnjak je odavno propao, zemlja je razrovana u busene tvrde poput kamena: nazubljene pukotine između hrpa tanke žute trave, nalik površini nekog negostoljubivog meseca. Smeštena između besprekorno održavanih bašta njihovih suseda, izgleda odvratno. Jejts je predložio da unajme baštovana, ali njegova žena je odbila, uznemirena pri pomisli da joj se neznanac kreće po kući, pravi buku i razgovara sa susedima. Jejts je predložio da zamole baštovana da ne progovara, da nikad ne ulazi i da pravi što je moguće manje buke, bilo šta kako njihova kuća ne bi izgledala tako sramno zanemareno.

Njegova žena je odbila.

Spreman za polazak, posvetio se rutinskim proverama pre izlaska: uverio se da su prozori zatvoreni i telefon isključen. Zatim se spustio stepenicama. Mnogo je potrošio da ih tapacira najdebljom i najfinijom tkaninom egzotičnog porekla kako bi prigušio zvuke.

Jejts je izašao iz kuće i zakačio poruku na vrata: MOLIM VAS, NE ZVONITE. MOLIM VAS, NE KUCAJTE NA VRATA. Prvobitno je mislio da napiše kako nema nikoga kod kuće. Ali morao je da odustane od toga zato što mu je žena brinula da može privući provalnike. Skinuće poruku kad se vrati. Kad god izađe, čak i na sat, čak i na pet minuta, proveri sve i okači poruku.

Njegova žena Dajana ne podnosi nikakva uznemiravanja.

Jejts je ušao u automobil i stegao volan, ali nije upalio motor. Samo je sedeo i gledao svoju kuću. Voleo je tu kuću kad ju je kupio. Voleo je ulicu s lepim prednjim dvorištima, smeštenu blizu parkova i više prodavnica. Leti miriše na sveže pokošene travnjake i uvek je svežije nego u gradu. Ljudi mašu i pozdravljaju jedni druge. Ništa ga ne ljuti više od ljudi koji ne shvataju koliko su srećni što žive u ovakvoj zemlji. Rasni nemiri u Džerziju u avgustu prošle godine prava su sramota, muškarci i žene koji uništavaju mesto na kome žive. Ti nemiri su dokazali da je bio u pravu što se protivio desegregaciji u državnim školama u Tineku. Mnogi se ponose time, govore da je to društveni napredak. Jejts nije rekao ništa javno, ali veruje da će to izazvati navalu došljaka, što će dovesti do napetosti. Raju nije potreban napredak. Prenerazile su ga fotografije iz Džerzija: razbijeni izlozi, zapaljeni automobili. Možda su postojale opravdane žalbe u tom delu grada, problemi sa zapošljavanjem – uvek ima nevolja – ali samo bi bolestan čovek, slep čovek, uništio svoj dom umesto da pokuša da ga popravi.

Jejts bi se borio da spreči da se ovde dogodi tako nešto.

Izvezao se iz prilaza i pošao prema Menhetnu – vožnja od tridesetak minuta. Sinoć se dugo zadržao u gradu pošto je hteo da se uveri jesu li svi članovi sovjetske delegacije tamo gde bi trebalo da budu. Kad se uverio da su svi u svojim sobama, trebalo je da se vrati svojoj ženi. Umesto toga, otišao je u suterenski kafe po imenu Flut, ispod Brodveja, gde jedna žena radi kao konobarica sa skraćenim radnim vremenom, žena s kojom se viđa već tri meseca. Dvadeset godina mlađa od njega, konobarica je lepa i zanimaju je uglavnom izmišljene priče o FBI-ju koje joj pripoveda. Ležala bi na krevetu, naga, glave oslonjene na ruke dok bi on sedeo u otkopčanoj košulji i prisećao se svojih pustolovina.

To kako je upijala svaku reč i govorila ne-ve-ro-vatno na kraju svake priče kao da izgovara četiri reči – kao da je neverovatno najveće priznanje koje se može odati jednom muškarcu – gotovo je jednako dobro kao seks.

Prava žena bila bi sumnjičava. Vratio se kući u četiri ujutru, tiho se popeo tapaciranim stepenicama i ugledao Dajanu sklupčanu pod pokrivačima poput bolesne životinje. Dani su prolazili, on je nikad nije zatekao u drugom položaju. Bilo je prevruće za spavanje i legao je preko pokrivača, nag, i dalje mirišući na Rebeku. Nikad nije hteo da vara ženu. Nije imao romantičnu predstavu o neverstvu. Želeo je da bude dobar muž: ništa na svetu nije želeo više od toga. Pokušavao je da ne krivi Dajanu za grižu savesti koju oseća svakog dana. Ponekad je bio toliko uzrujan da je želeo rukama da sruši njihovu kuću, gredu po gredu, ciglu po ciglu. Želeo je da može iznova započeti svoj život – ne bi promenio ništa osim Dajane.

Njegovi roditelji su prošle godine proslavili zlatnu godišnjicu. Napravili su zabavu u bašti. Došlo je preko dve stotine gostiju. Ljudi su doputovali iz drugih država.

Nekoliko parova došlo je avionom. Dajana nije mogla da ide. Pošto ju je dva sata preklinjao, udarao glavom po stolu, razbio bocu vina staru dvadeset godina koju je hteo

da odnese kao poklon, pesnicom slomio staklenu vitrinu i posekao zglobove prstiju, Jejts je morao da ode bez nje, povijene šake, sa zakašnjenjem jer je popio četvrt boce skoča.

Preuzeo je roštilj i stajao kao gluvonemi poslužitelj, zureći u meso koje je cvrčalo dok je masnoća prštala u vatru. Jejts je završio u najnesrećnijoj, najgoroj vezi na svetu i svi to znaju. Nekad je zbog poniženja želeo da umre, doslovno da umre, da mu se srce začepi a pluća osuše poput prašine.

Dajana je bila kod raznih lekara i terapeuta, a svi su rekli manje-više isto. Nešto s njenim živcima nije u redu. Jejtsu je bilo neverovatno kad je čuo dijagnozu koja mu je zvučala kao da je postavljena pre sto godina. Postoji li pilula koja bi pomogla? Davali su joj pilule i ona ih je pila, ali nisu postigle ništa. Pokušali su da dobiju dete ne bi li sprečili raspad braka. Pobacila je. Iako se Jejts molio za snagu da ne krivi Dajanu, radio je to: krivio ju je za smrt svog deteta. Krivio ju je za konobaricu – krivio ju je za sve što ne valja u njegovom životu zato što sve loše potiče od nje. On je želeo san, savršen brak, decu, savršen dom, mogao je to da obezbedi i materijalno i emotivno, bio je spreman za to a ona je sve uništila svojim ludilom. Možda je to definicija ludila – uništiti nešto dobro bez ikakvog razloga.

Stigao je do Zapadne sto četrdeset pete ulice. Parkirao je automobil i zatvorio prozor. Pored njegovog, samo je tri automobila u ulici – jednoj od onih harlemskih ulica, u kojima niko ne bi primetio da je kuća ostavljena da truli i da u njoj živi luda žena koja neće da ustane iz kreveta. Dajana pripada ovom susedstvu. Ona ne zaslužuje njihovu kuću. Ovde nema zelenila, nema parkova u kojima bi se deca igrala. Deca trče po ulici, uskaču u školice nacrtane kredom na vrelom asfaltu i iskaču iz njih, kao da su ulice napravljene za decu umesto za automobile.

Jejts bi zastao kad god bi video tu decu. Bez prostora za igru, bez budućnosti, bez nade – ljute ga muškarci koji sede u dovracima i ne rade ništa umesto da privređuju, da pokušaju da pruže toj deci zadnje i prednje dvorište. Ali ti muškarci nikad ne rade ništa, osim što se okupljaju da razgovaraju kao da moraju pretresti važna pitanja. Smešna je ozbiljnost s kojom ti otpadnici sede i razgovaraju dok starice, čak i sedamdesetogodišnjakinje, nose teške torbe s namirnicama. Jejts nikad nije video da je ijedan muškarac ustao da pomogne, ponudio da ponese torbu ili pridrži vrata. Uveren je da oni s nipodaštavanjem gledaju na rad. Rad je ispod njih. To je jedino objašnjenje.

Dočekala ga je teška omorina kad je izašao iz kola. Kuće od crvene opeke upijaju svaki sunčev zrak, ali ovde leto nije prijatno kao u Tineku; ovde je vrelina nezdrava, tropska. Ulice su prljave, a prolazi između zgrada toliko krcati smećem kao da čekaju da ga poplava odnese. Jejts pomisli kako to i ne bi bilo loše, poplava, moćni potop koji bi odneo i nekoliko tih lenjih nikogovića. Dok je prelazio ulicu, osećao je poglede stotine očiju što škilje na suncu. Deca prestaše da se igraju. Muškarci zaćutaše, prateći ga pogledom s potisnutim neodobravanjem, nedovoljnim da upadnu u nevolju, ali dovoljnim da mu stave do znanja da ga mrze.

Neka ga mrze! Neka misle da se njegovo mišljenje zasniva na boji njihove kože. Ali on zapravo ne mari za boju njihove kože: mari za to kakvi su ljudi – za boju njihovih duša. Čovek bi trebalo da radi. Da od svoje zemlje napravi bolje mesto. Jejts je poželeo da im kaže kako čovek bez posla nije čovek, ali bio je siguran da ne bi shvatili. Ti ljudi su mu strani, baš kao i oni sovjetski komunisti.

Jejts radi za Kointelpro3 kontraobaveštajni program FBI-ja, otkako je nastao 1956.

U proteklih devet godina postao je jedan od vodećih agenata programa i stvorio sebi ime kad je sprečio pokušaj Nacionalnog komiteta da ukine Odbor predstavničkog doma za antiameričke aktivnosti. Komitet za ukidanje komiteta: ali ti aktivisti nisu imali dovoljno mozga da shvate čak ni koliko im je besmislen naziv, a kamoli njihovo čitavo delovanje.

Bili su prezauzeti zalaganjem za prava izdajnika, zaokupljeni apstraktnim akademskim raspravama o tome kako su prava pojedinaca važnija od dobrobiti društva. Mislio je da će komunisti shvatiti da potrebe mnogih nadmašuju potrebe nekolicine. Njih ne zanima što zaista postoje zavere da se naudi ovoj zemlji. Oni otpisuju takve argumente kao govor mržnje. Jejts se zgražava nad njihovom popustljivošću. On je video zavere, planove – on zna da moćan neprijatelj mrzi njihov način života, koji treba sačuvati.

Brzo je unapređen da se razračuna s Komunističkom partijom Amerike. Članstvo partije se osipalo. Nije znao je li to stoga što naređuju novim članovima da tajno delaju.

Ali neće rizikovati. Kointelpro želi da uništi Partiju. Neće ih zadovoljiti ništa manje od toga. Novi vođa Komunističke partije Gas Hol obučavan je u Lenjinovoj međunarodnoj školi u Moskvi, a Kointelpro ne namerava da mu ostavi prostora da popularizuje organizaciju niti da stvori tajnu mrežu koja će bolje izbegavati mere osmišljene protiv nje. Koriste nekoliko načina: infiltriranje, psihološki rat i zakonite napade, kao što je slanje poreskih inspektora da pregledaju svaki list papira, tražeći i najmanju grešku.

Takođe mogu da koriste lokalne policijske snage i, poslednje, ali veoma važno, nezakonite napade. Jejts ne učestvuje u tome; takvi poslovi dodeljuju se penzionisanim agentima ili ljudima koje ništa ne povezuje s FBI-jem. Naravno, to mu ne smeta. Kako je Huver rekao: Cilj kontraobaveštajnog delovanja jeste unošenje razdora i nevažno je postoje li činjenice koje potkrepljuju optužbe.

Agentima Kointelproa zadatak je da otkriju i savladaju izazivače nereda pre nego što ispolje svoje mogućnosti za nasilje. A Jejts je jedan od najboljih.

Temperatura kao da je skočila kad je ušao u petospratnicu od crvenih cigala. Toliko je vrelo da je Jejts zastao, izvadio maramicu i obrisao čelo. Zadah je užasan, pomešani mirisi o kojima ne želi mnogo da razmišlja. Dok se peo stepenicama i iz pora izbacivao sinoćnji alkohol, posmatrao je napukli malter i slomljene podne daske, oronule cevi i vrata od nabacanih delova drveta i kartona, verovatno provaljena za vreme neke svađe.

Jejts je osećao neprijateljstvo ljudi u hodnicima, ljudi koji su tumarali prema zajedničkim prostorijama, bez posla na koji bi trebalo da odu, bez veština koje bi mogli da ponude, ljudi koji imaju samo urođeni osećaj nepravde. Oni dvadeset četiri časa dnevno pričaju kako im je naneta nepravda i kako ih je zemlja izneverila. Procenjuje se da bar dvadeset odsto članstva KP SAD čine crnci, daleko više od ukupnog procenta crnaca u zemlji – to im je rešenje za nezaposlenost: uništenje temelja njihove države. Osmehivao se dok je prolazio, znajući da će ih time izludeti. Mržnja im je izbijala iz lica kao vrelina iz usijanog uglja.

Ako misle da mu to smeta, prevarili su se. Poželeo je da pita mladića naslonjenog na prozor: 3 Cointelpro (eng.) – skr. za Counter Intelligence Program. (Prim. prev.)

Misliš li da je tvoja mržnja važna?

Od svih mržnji na svetu, njihova je najbeznačajnija.

Pokucao je na vrata na vrhu stepenica. Već je stajao na ovom pragu, iako ga nikad nisu pozvali da uđe. Voleo bi da pretrese stan, ali nemoguće je učiniti išta bez znanja suseda – svi dišu jedni drugima za vratom, ulaze u susedne stanove i izlaze iz njih. On lično ne mari ako saznaju. Ne vidi nikakvu potrebu za tajnovitošću. Bio je u iskušenju da ipak zatraži pretres, ne zato što je očekivao da će išta pronaći, već kao deo psihološkog rata. Ali odustao je zbog rasnog pitanja. Rečeno mu je da bi protivzakonit pretres mogao pogoršati odnose između žitelja i policije. Čak ne mogu ni da zataškaju pretres kao krađu jer niko ne bi provalio u takvu usranu rupu.

Pokucao je ponovo, glasnije ovog puta. Zna da je stan mali, jednosoban. Šta god da rade u njemu, potreban je samo trenutak da stignu do vrata i otključaju ih. Možda prepoznaju njegovo kucanje – ljutito, nestrpljivo. Možda niko drugi iz zgrade ne kuca kao on. Napokon se vrata otvoriše. Čoveku koji se obreo pred njim FBI je dodelio tajno ime: Veliki Crveni Glas. Jejts ga pozdravi: – Zdravo, Džesi.

Harlem Bradherst Zapadna sto četrdeset peta ulica Istog dana Agent Jejts se nasloni na dovratak, što bliže unutrašnjosti stana. Na to se žena Džesija Ostina pridruži mužu kako bi što više zaklonili pogled na stan – ljudski štit. Njen čin razgali Jejtsa. Zna da ne kriju ništa nezakonito, da nemaju drogu ili kradenu robu kao većina porodica u zgradi. Ovo je prkos radi prkosa, borba za privatnost – za trunku dostojanstva – jadan pokušaj da se odbrane od njegovog autoriteta.

Džesi je krupan čovek, visok i stamen. Nekad je bio snažan, ali sad su mu se leđa povila, mišići omlitavili – čvrstina se nije pretvorila u salo, već u opuštenu kožu.

Nasuprot njemu, žena mu je smršala. Pre petnaest godina bila je lepotica, bujnog tela i otmenih oblina. Sad je mršava kao fizička radnica, koža joj visi ispod očiju i duboke bore presecaju joj čelo. A što se stana tiče, nemaju mnogo toga da čuvaju: jedna soba služi i kao spavaća i kao dnevna, druga je ujedno kuhinja i trpezarija. Samo nekoliko koraka deli krevet od šporeta i još nekoliko od kupatila. Iskreno govoreći, uredniji je i bolje okrečen od nekih rupa punih pacova koje je imao prilike da vidi. Ono što se ističe, jedini znak da ovaj stan može ispričati neku priču, jeste nekoliko skupih komada nameštaja nalik muzejskim primercima, spasenih iz olupine potonule karijere. Antičke komode i ukrasni stočići koji štrče, spali na niske grane, vape za svojim ranijim domom u Park aveniji.

Jejts se zagledao u Džesijevu ženu Anu. Ona je suviše pribrana i razumna da bi izgubila vlast nad sobom. Divi se toj ženi, zaista joj se divi. Svojevremeno je bila lepotica koju su fotografisali na uglednim skupovima ogrnutu krznom i okićenu draguljima poput princeze dok je držala podruku svog muža izdajnika. Dok je gledao te fotografije, Jejts se mogao zakleti da su joj zubi isklesani od slonovače: savršen osmeh, neprirodno beo. Kako su moćnici pali i spali na ovo – od dijamanata do prašine, od sjaja do prljavštine. Uprkos tim patnjama, toj bedi koju je sama izabrala, tim nepotrebnim nedaćama koje je Džesi prizvao, ona ga i dalje drži podruku. Samo što sad izgleda kao polomljeni novogodišnji ukras, napukla kugla što je izgubila sjaj.

Jejts je video kako je Džesi uhvatio Anu za ruku. Hoće li time da ga podseti da su oni zajedno bez obzira na sve što su im on i njegovi saradnici priređivali – uključujući glasine o preljubništvu i optužbama da je napastvovao bele devojke? Bilo je lako potkrepiti takve tvrdnje. Postojalo je mnoštvo Džesijevih fotografija na kojima su ga posle koncerata okružili obožavaoci, mahom žene, među kojima je bilo i mladih. On je čovek koji voli dodir i uvek je prebacivao ruke ljudima preko ramena, grlio lepe mlade devojke. Rekli su toliko laži da su poverovali u njih. Dovoljno novina je objavilo takve priče, dovoljno devojaka je svedočilo da se nedolično ponašao. Naravno, to su činile tek pošto bi ih Jejtsovi ljudi malo podstakli, ohrabrili, zapretili da će biti optužene kao komunističke simpatizerke. Ana se nijednom nije pokolebala, nazivala ih je lažljivicama kad god bi joj se pružila prilika i u javnosti ih sažaljevala što nemaju moralnu snagu da se odupru FBI-ju. Da je bila slabija, da je ostavila Džesija, on bi se svakako slomio.

Ostala je odana, nepokolebljiva i postojana – vrline koje jedna žena treba da ima. I dalje ga voli, i dalje je uz njega, i dalje ga drži za ruku kao da on može da je zaštiti. Mora da shvati istinu: te velike nežne ruke nisu je štitile, one su joj nanele više štete nego da ju je ponekad ošamario. Džesi i Ana toliko se ponose svojom ljubavlju, toliko se ponose svojim odnosom – kao da im je neko rekao za Jejtsovu beskorisnu, ludu ženu. Jejts je izgovorio ono što mu je bilo na umu: – Koga zabole?

Oboje su ga pogledali kao da je čudan koliko i zastrašujući. Jejtsu se dopada pomisao da izgleda zastrašujuće.

Potražio je cigarete u džepu. Ostale su u kolima. Shvatio je da je još mamuran od sinoć: – Veliki stari Džesi, kaži mi, nameravaš li da se sretneš sa svojim sovjetskim pajtašima dok su u gradu? Oni su neprestano pokušavali da stupe u vezu s tobom. Pisma, pozivi... Presreli smo većinu, ali uvek postoji mogućnost da nam je neko promaklo. Ili su možda poslali nekoga lično?

Džesiju je lice ostalo bezizražajno. U nedostatku cigarete, Jejts je izvadio čačkalicu i počeo da čačka zube: – Hajde sad, bez igara, nas dvojica se dugo znamo. Zar hoćeš da mi kažeš kako ne znaš da će gomila sovjetske dečurlije ispevati svoja srca večeras u sedištu Ujedinjenih nacija? Pevaće o miru, harmoniji u svetu i svim stvarima koje vi komunisti volite. Pa rekoh da svratim i vidim nameravaš li da se pojaviš.

Ana odgovori: – Ne znamo ništa o tome.

Jejts joj se unese u lice i natera je da uzmakne: – Ne znate?

Džesi odgovori: – Ne znamo. Nemate prava da nam presrećete poštu.

Iako je Džesi odgovorio, Jejts nije skidao pogled s Ane: – Uglavnom si mi privlačna kad si uzdržana, gospođo Ostin. To bi možda upalilo pre dvadeset godina, dok si se kočoperila po gradu s dugačkim lažnim trepavicama, išla na dobrotvorne večere i pojavljivala se u časopisima. Padam na lepe cure. Možda bih sklopio nagodbu s đavolom i pojebao te samo da bi ljudi manje pljuvali tvog muža.

Kladim se da bi uživala iako bi govorila sebi, dok mi grebeš leđa, kako to radiš zbog njega.

Jejts primeti da je Džesi stegao pesnicu. Bes je vratio starca u život. Nije se pomerio, nije se usudio da napravi korak. Jejts nastavi: – Samo napred, Džesi. Odbrani je. Budi muško. Zamahni. Možda ćeš se čak iskupiti što si je naterao da živi u ovoj usranoj rupi.

Džesiju lice zadrhta od mržnje, kao da je neko prešao rukom po struni violončela.

Jedva je uspeo da sačuva prisebnost dok je ponavljao ono što je Ana već rekla: – Nemamo više nikakvih veza sa sovjetskim vlastima. Ne znamo ništa o njihovom dolasku ovamo ili o njihovim namerama.

Jejts na to popustljivo klimnu glavom: – Čak ni novine ne čitate? Verovatno ne znate ni gde je Rusija, zar ne? Da Sovjeti pevaju? Ima li ičega što bi ti se više svidelo, Džesi, od gomile lepih mladih komunistkinja kako pevaju? Nisi li i ti nekad pevao? Nisi li radio tako nešto?

– Jesam, gospodine Jejtse, vi ste tome stali na put.

– Nema to nikakve veze sa mnom. Nije zločin pevati pesme. Ali ispostavlja se da su jedne pesme popularne dok druge, tvoje koje slave komuniste, izgleda da nemaju veliku publiku danas. Vremena se menjaju, ukusi se menjaju: zaboravljaju na ljude, nije li tako, Džesi? To je tužno. Zar ne misliš da je to tužno? Mogao bih gorko da zaplačem zbog svih tužnih stvari u svetu. Karijere propadaju, talenti propadaju, tužno, tužno, tužno, jebeno tužno.

Ana se lecnula, ne odvajajući pogled od Džesija, naslutivši da bi njen muž mogao da odgovori nešto drsko. Jejts se svakako nadao tome. Upitala je: – Zašto ste došli, gospodine Jejtse?

– Gotovo bih mogao da se uvredim. Čini mi se da me niste pažljivo slušali. Sovjeti su vas pozvali na taj koncert. Možda smo presreli nekoliko njihovih pokušaja da stupe u vezu s vama, ali oni ne odustaju lako. Oni žele da dođete. Želim da znam zašto. Posao mi je da držim na oku ljude poput tebe...

Džesi ga prekinu: – A kakav sam to čovek?

Jejts se umorio od igara: – O kakvom čoveku pričam? O čoveku koji je javno rekao da se ne bi borio za Ameriku kad bi izbio rat sa Sovjetima, o čoveku koji živi u ovoj zemlji i izražava kako nije odan kad god mu se pruži prilika. O kakvom čoveku pričam? O komunisti, eto o kakvom čoveku govorim.

Jejts pogleda Džesijeve cipele. Stare su, iznošene, ali vrhunskog kvaliteta, možda italijanske ili pomodne evropske, još jedna relikvija iz vremena kad je zarađivao mnogo novca, više za godinu dana nego što će Jejts zaraditi u životu. Ali ko je to mogao znati? I dalje gledajući u cipele, pitao je: – Džesi, znaš li šta me stvarno ljuti?

– Uveren sam da vas mnogo toga ljuti, gospodine Jejtse.

– To je tačno. Izgubim živce zbog mnogo toga. Ali najviše od svega zbog ljudi koji su uspeli u ovoj zemlji, ljudi poput tebe koji nisu imali ništa, zaradili sav taj novac, postigli toliki uspeh, a onda okrenuli leđa zemlji i otišli u krevet s drugim režimom.

Sovjeti ti nisu dali ništa. Ne mogu da nahrane čak ni svoj narod. Kako možeš njih da voliš umesto nas? Kako možeš da pevaš o njima, a ne o nama? Ti si oličenje američkog sna, Džesi. Zar ne shvataš to? Ti si jebeni američki san. Kakva je to šteta.

Jejts obrisa čelo. Srce mu ubrzano lupa. Ovo više nije zabavno. Duboko je udahnuo: – Toliko je vrelo ovde da ne shvatam kako spavate. Ne znam kako dišete. Mora da imate drugačija pluća.

Ana je tiho odgovorila: Dišemo isto kao vi, agente Jejtse.

Jejts izvi usne kao da nije uveren u to: – U poslednjem stanu ste imali klima-uređaj? Mora da vam nedostaje.

Nisu odgovorili i Jejts je izgubio želju da ih dalje podbada: – Slušajte, završio sam s vama. Sad ću vas ostaviti. Pre nego što odem, imam još jedno pitanje, filozofsko pitanje, o kome bi svi trebalo da razmislimo. Mislite li da u Sovjetskom Savezu postoje ljudi koji mrze svoju zemlju? Zar ne mislite da bi bilo mnogo jednostavnije da oni žive ovde, a vi odete da živite tamo?

Džesi odmah odgovori: – Gospodine Jejtse, vređajte me koliko hoćete. Ali ne možete mi reći da ova zemlja nije moj dom koliko i vaš. To...

Jejts ga prekinu i okrete se da pođe: – Ne samo da ću ti to reći, Džesi, već ću te naterati da to shvatiš. I poslušaj me: bilo bi pametno da se držiš dalje od tog koncerta. Zaista pametno.

Gornji Menhetn Istog dana Jelena steže pesnicu kako joj prsti ne bi drhtali. Srce joj mahnito lupa, dva otkucaja u sekundi. Mora da se smiri. Prvi deo nauma je uspeo. Neprimetno se iskrala iz hotela.

Njen ljubavnik Mihail Ivanov proučio je šeme Grand metropolitena i pronašao slabu tačku: bazen i velika terasa na petom spratu vide se samo s glavnog ulaza. Američka tajna policija pogrešno je pretpostavila da ne postoji izlaz.

Taksi je prošao pored gornjeg kraja Central parka i pošao na sever. Jednim delom zna da bi trebalo da gleda prizore oko sebe, park, stambene kule, ljude na pločnicima, ali suviše je rasejana da se usredsredi te grad promiče pored nje u izmaglici. Pogledala je kroz zadnje staklo da vidi prati li ih ko. Nije očekivala toliki saobraćaj, neverovatan broj automobila. Malo njih je službeno: izgleda da je većina u privatnom vlasništvu. Divila bi se tome da joj nije muka. Omamljena je. To je svakako zbog kretanja vozila. Ne želi da veruje da su njeni živci uzrok mučnini. Celog života je bila slabija mlađa sestra – tiha i pristojna, sestra koja nikad nije pravila nevolje. Nasuprot njoj, starija Zoja je samostalna, jake volje, zadivljujuća. Ona je odlučivala za obe. Njen autoritet bio je neprikosnoven.

Jelena je uvek bila popustljiva i oslanjala se na sestrin sud. Odnos im je takav otkako zna za sebe. Ali Jelena je samostalna. Sad je vreme da izađe iz sestrine senke i pronađe sopstveni identitet. Prvi put u životu, poveren joj je veoma značajan zadatak. Neko izvan porodice prepoznao je njene mogućnosti. Mihail ju je izabrao. Smatra je odraslom i ravnom sebi. Čak i pre nego što su se zaljubili, nikad se prema njoj nije ophodio s omalovažavanjem i odlučio je da joj poveri pravi razlog što je poslat na ovaj put.

Mihail radi za tajno odeljenje Ministarstva propagande zvano Služba A. Kao što je objasnio Jeleni, svrha odeljenja je da u inostranstvu naglašava pozitivne razlike između komunizma i kapitalizma, da ukazuje na institucionalizovane nejednakosti kapitalizma, da ističe kako komunizam nije utemeljen na vojnoj sili ili strahovladi – da obnovi ideologiju umrljanu preteranim merama protiv sopstvenog naroda. Pošto je čuo da je tajna policija ubila Jelenine biološke roditelje, Mihail je prihvatio da je Partija grešila.

On smatra da te greške umanjuju njenu ideološku nadmoć. Komunizam se zalaže za rasnu i polnu jednakost, za kraj ekonomskih muka većine i obilja manjine. Jelena je vatrena kad je reč o progonima i predrasudama. Pošto je dobila priliku da nešto promeni, pristala je da odigra svoju ulogu. Izgubila je mnogo toga pod Staljinovom vladavinom, uključujući roditelje, ali ipak veruje da ubilačka preterivanja jednog tiranina ne bi trebalo da unište san o poštenom društvu. Neće dozvoliti da zbog toga postane cinična kao Lav. Služba A bavi se samo onim što Mihail naziva pasivnim merama: objavljivanjem publikacija i novčanim pomaganjem simpatizera. To je nenasilna organizacija koja podstiče razlike u mišljenju. Zavrbovali su američke naučnike i novinare koji pošteno izveštavaju o nedostacima kapitalističkog društva i novčano pomažu jednu izdavačku kuću što prihvata kontroverzne rukopise kakve nijedan drugi izdavač ne bi pipnuo. Ona je objavila knjigu o tome kako su Kenedija ubili krajnji desničari, klika trgovaca oružjem i naftom. Izdavačka kuća postigla je izvesni komercijalni uspeh s feminističkim tekstovima i podigla veliku akademsku prašinu. Ali pokazalo se nemogućim zaista promeniti nešto u Americi izravnim obraćanjem ženama. Kao ishod relativnog neuspeha

eseja o polnoj nejednakosti, prodavanih samo u stotinak primeraka, prihvaćeno je da manifest o ravnopravnosti polova neće povesti revoluciju i Služba A je preusmerila pažnju i sredstva na rasna pitanja. Umesto knjiga, delili su besplatne brošure na uličnim uglovima u ciljanim gradovima kao što su Atlanta, Memfis, Oukland i Detroit. Namera brošura je da provociraju zapanjujućim naslovima: Prosečan crnac zarađuje četiri hiljade dolara!

Prosečan belac zarađuje sedam hiljada dolara!

Crnačko dete je u trostruko većoj opasnosti da umre od belog deteta!

Crnačke porodice u triput više slučajeva žive u prljavštini!

Jelena i Mihail ležali bi u krevetu i satima pričali o tome kako je komunizam zanemario upravo ono zbog čega je privlačan – sam razlog svog postojanja. Zavela ju je njegova vatrenost i bila je polaskana što ju je uključio u svoje namere. Za razliku od Mihaila, niko od njene najbliže porodice nema nikakvu ideologiju. Raisa nikad ne govori o politici osim o onome što predaje u školi. Lav ne govori o politici, kao da je zabranjeno. Jeleni je žao Lava. Morao je da radi za tiranina i njegov idealizam je iščezao.

Za njega nema povratka. Izgubio je svaku nadu. Njega ne zanima ništa osim porodice.

Ako je on razočaran, to ne znači da i ona mora postati takva. Mihail je čovek kome veruje. Starija sestra joj je svojevremeno poverila kako je to kad si zaljubljen. Jelena nikad nije u potpunosti shvatila ta osećanja dok nije upoznala Mihaila. Ljubav je divljenje i posvećenost; ljubav je kad sve čini za njega jer zna da bi on to učinio za nju.

Taksi je upravo prošao Sto dvadesetu ulicu i bližio se njenom odredištu – Sto četrdeset petoj ulici.

Harlem Bradherst Zapadna sto četrdeset peta ulica Istog dana Dok je Jejts silazio stepenicama, prošao je pored istih mladih nikogovića u hodnicima.

Klimnuo im je glavom.

– Naporan dan, gospodo?

Nisu odgovorili. Jejts se nasmejao. Sumnja da ijedan među njima zna naslov jedne jedine Ostinove pesme. Veliki Crveni Glas svojevremeno je pevao milionskoj publici, a sad su ga zaboravih i crnci i belci, i bogati i siromašni. Jejts sumnja da ovi ljudi u hodnicima uopšte znaju ko je starac na poslednjem spratu. Svakako se niko mlađi od trideset godina ne seća njegovog uspeha. Džesijeve pesme više ne puštaju na radiju. U prodavnicama nema njegovih ploča. Ne štampaju njegove reči u novinama niti ga intervjuišu za šarene časopise. Toliko je propao da više nema srčanosti da ustane u odbranu svoje žene kad je neko vređa pred njim. Jedno je uništiti čoveku karijeru: to je prilično lako. Ali sasvim je drugo slomiti mu duh. Pošto je video kako se Džesi kreće, pogrbljen, klonuo u dovratku, jedva nalazeći snagu da odgovori, Jejts je siguran da je blizu te naročite pobede.

Jejtsa zbunjuje zašto su Sovjeti toliko puta pokušali da stupe u vezu sa Ostinom, moleći ga da dođe na večerašnji koncert. Šta oni očekuju od njega? Nikad neće uspeti da ga uvedu u zgradu Ujedinjenih nacija. Uveren je da je Džesi lagao kad je rekao da ne zna ništa. Oseća da nešto nije u redu – propustio je nešto, nije video nešto. Previše naporno radi, predugo, da bi dozvolio da se Džesi poslednji put pojavi pred reflektorima.

Mamurluk je popustio kad je izašao iz stambene zgrade i potražio cigarete u džepu, ponovo zaboravivši da ih je ostavio u kolima. Na stepenicama pored njega je još jedna grupa mladića, dvojica sede a dvojica stoje. Za skupinu propalica besmisleno su brižljivo odeveni: čiste upasane košulje, prsluci i sakoi, dvojica čak imaju kravatu kao da rade u banci. Puše smotane cigarete. Jejts im je prišao.

– Gospodo, da li bi mi neko ljubazno smotao jednu cigaretu?

Nije mu teško da uzme svoje iz kola, ali ovo je zabavnije.

Muškarci se zgledaše, bez reči vagajući njegovu molbu. Znaju da je on zakon. Mrze ga. Ali ne mogu da odbiju.

Ponavljajte za mnom: Vaša mržnja je nevažna.

Divno je videti te snažne mladiće potpuno nemoćne, pune razmetanja i drskog držanja, ali poslušne i uslužne, ponizne pred njim poput najvećih mekušaca.

Najmlađi je izvadio duvan i smotao savršenu cigaretu. Brižljivo je to uradio, pazeći

da Jejtsu ne da razlog da se naljuti. Pametan je, svestan toga da bi i najmanji znak prkosa rasrdio agenta. Kad je završio, ponudio ju je. Jejts je prihvatio, ali nije izvadio šibice iako su mu u džepu sakoa.

– Volim da duvan malo gori pre pušenja.

Drugi čovek kresnu šibicu i prinese je Jejtsu. On približi vrh cigarete plamenu, pripali i udahnu, zahvalno se osmehnuvši.

– Prošlo je neko vreme otkako sam probao ovako jeftin duvan. Podseća me na prvu cigaretu koju sam popušio kao klinac. Želim vam uspešan dan. Uživajte u suncu. Čovek ugasi šibicu ljutitim pokretom članka – samo je time smeo da izrazi svoja osećanja. Jejts je duboko povukao, uživajući u tom trenutku – uzvišenom trenutku tog divnog sunčanog dana.

Taksi se zaustavio. Jelena pogleda kroz prozor. Ovo mora da je to mesto – Sto četrdeset peta ulica. Prometna je ali potpuno drugačije od Četrdeset četvrte ulice. Neki su uposleni, mnogi samo vise okolo. Zabrinula se da će biti upadljiva, sedamnaestogodišnja Ruskinja u staromodnoj odeći bez ikakvog znanja o ovom gradu, ovoj četvrti i njenoj kulturi.

Nema mnogo vremena, malo više od jednog sata, dok u hotelu ne primete njeno odsustvo. Grupa mora da se okupi na ručku pre generalne probe, kad se Raisa vrati iz preliminarne posete sedištu Ujedinjenih nacija. Jelena pogleda na sat. Vožnja taksijem trajala je duže od trideset minuta, više nego što je računala. To znači da nema mnogo vremena da pronađe gospodina Ostina i razgovara s njim. Rekli su joj da je postao pustinjak koji više ne peva i retko izlazi iz stana, nezaposlen, slomljenog duha zbog ugnjetavanja koje trpi.

Taksista, belac, okrenuo se i zabrinuto je pogledao.

– Jesi li sigurna da hoćeš ovde da izađeš?

Jelena dobro vlada engleskim. Ali ta fraza ju je zbunila. Ponovila je adresu: – Zapadna sto četrdeset peta ulica.

Taksista klimnu glavom: – Tu smo. Nije mesto za curu kao što si ti.

Jelena nije shvatila. Pitala je: – Koliko? Čovek pokaza na taksimetar. Izvadila je novac koji joj je Mihail dao: – Možete li da me sačekate?

– Koliko dugo?

– Dvadeset minuta.

Taksista izgleda nesigurno. Jelena mu pruži pet dolara. Primetila je da je vozač zadovoljan iznosom. Mora da je znatna suma.

– Biće toga još ako me sačekate.

Klimnuo je glavom i promenio držanje zbog novca. Jelena oseti gađenje prema tom čoveku zaljubljenom u novac, čoveku čiji se karakter menja pri pogledu na novčanicu.

– Čekaću, ali samo dvadeset minuta. Otići ću ako zakasniš.

Ispred taksija su staromodna drvena kolica s nadstrešnicom od tkanine. Natovarena su hrpama leda, koje se brzo tope, ivica glatkih od toplote. U ledu su školjke, neke u bledim oklopima, a mnoge izvađene, kuvane u začinima, pršte na vrelini. Prodavač ih pakuje u fišeke napravljene od novina. Na prašnjavoj ulici, umesto gomile automobila, deca se igraju loptom, preskaču konopac ili mole prodavca školjki za malo leda. On mlati pesnicom kako bi ih oterao. Jelena pomisli kako su zgrade lepe; nisu previsoke niti su od ružnog betona kao u sirotinjskoj četvrti u kojoj ona živi. Sagrađene su od lepe cigle, a mnoge spolja imaju metalne požarne stepenice. Na jednom prozoru nalazi se znak: Bez besposličenja na stepenicama!

Jelena ne zna engleski dobro, ali shvatila je da neko moli ljude da ne sede na stepenicama ispred zgrade, što je smešno s obzirom na to da ispred gotovo svake zgrade na stepenicama sede grupe muškaraca.

Stan je malo dalje. Prošla je pored uličnog prodavca, pored dece koja sisaju neravne komade leda, koje mora da su ukrali dok prodavač nije gledao. Nikad se nije osećala toliko strano. Smetena, morala se naterati da nastavi da hoda umesto da otrči natrag do taksija. Ne mora daleko. Zgrada je odmah pred njom.

Visok belac u odelu stoji i puši na stepenicama. Jelenu su upozorili da američka tajna policija pritiska gospodine Ostina. Ne zna je li taj čovek agent, ali očigledno je da on tu ne pripada, gotovo kao što je očigledno da ni ona ne pripada. Preletela je pogledom okolo, tražeći mesto da se sakrije. Ali prekasno je. Spazio ju je. Nema izbora. Ubrzala je, praveći se da žuri. A on je sišao niz stepenice da joj prepreci put. Jelena je gledala u zemlju i zadržavala dah kako joj se približavao.

Prošli su jedno pored drugog na pločniku. Nastavila je da hoda i prošla pored zgrade gospodina Ostina kao da ide nekud drugde. Kad je zamakla za ugao, naslonila se na zid. Ne može da uđe u stan gospodine Ostina. Niti da se vrati do taksija.

Istog dana Za čoveka koji sebe smatra optimistom, Džesiju Ostinu je čudno što oseća kako ih pritiska očajanje, koje povremeno nazire krajičkom oka. Čak i pokreti njegove žene odaju strahovitu iscrpljenost – teško geganje smenilo je njen svojevremeno prepoznatljiv brz korak – iscrpljenost dublja od one koju izaziva previše rada ili briga zbog novca; iscrpljenost joj se uvukla u kosti i od nje su teške poput olova. Pregažena je. Neprestane brige izbrisale su joj sjaj iz kose, otupele joj oči, istisnule krv iz usana i čak joj promenile način govora. Njene reči izgubile su šaljivost i više ne odjekuju nestašnom pameću. Sad joj ispadaju iz usta kao da teret sedi na ramenu svakog sloga i otkriva umor koji san ili nekoliko slobodnih dana ne mogu otkloniti. Proteklih godina se pitao jesu li Anina snaga i prilagodljivost kletva umesto dara. Svako drugi bi ga napustio, pritisci bi ga slomili.

Kolege i prijatelji udaljili su se od njega. Nekoliko je svedočilo protiv njega, stajalo na saslušanju Odbora predstavničkog doma za antiameričke aktivnosti i upiralo u njega, drhteći od besa, kao da je kriv za ubistvo. Ali ne Ana, ni na tren, i nije prošao nijedan dan a da Džesi nije bio skrušen zbog njene ljubavi.

Ana je bila u pravu. Predvidela je da su neprijatelji koje je stvorio osvetoljubivi i da mu nipošto neće oprostiti. Džesi se šalio da vlasti mogu da mu oduzmu sve, ali da mu ne mogu uzeti glas i da će imati karijeru sve dok ima glas. Pogrešio je. Tridesetih godina je pevao pred dvadeset hiljada ljudi. Na turneji 1937. publika širom sveta brojala je preko milion ljudi. A danas nijedan lokal neće da mu ponudi tezgu, ni veličanstvene koncertne dvorane ni najmanji zadimljeni barovi u kojima je zveckanje boca glasnije od pevanja.

Nije dovoljno što je Džesi potpisao ugovor u kome je obećao da se neće upuštati u rasprave i zakleo se da će pevati samo one pesme koje su proglašene bezazlenim. Dan posle njegovog nastupa, lokal bi neminovno posetila zdravstvena i komunalna inspekcija ili policija zbog tobožnjeg nereda: tuče na ulici. U svakom slučaju, zatvarali su lokal na nekoliko nedelja. Bez obzira na to koliko ih to ljutilo, niko nije mogao dozvoliti sebi da dvaput pogreši. Ako bi to učinili, ostali bi bez dozvole. Vlasnici lokala, ljudi koji su se svojevremeno rukovali sa Džesijem posle njegovih koncerata, očiju punih suza i kasa krcatih dolarima, nisu se čak udostojili da priznaju istinu. Nije mogao da ih krivi što brinu o svojim interesima, ali jesu li morali da lažu? Govorili su mu da je prestar ili da njegova muzika više nije popularna. Radije su ga vređali nego da priznaju kako se boje.

Okrutna je šala što je Džesijevo svedočenje u Odboru predstavničkog doma za antiameričke aktivnosti u julu 1956. bilo njegov poslednji nastup na velikoj sceni. Dok su ga ispitivali, kongresmeni su navodili njegove pohvale komunizmu naspram kritika Amerike. Nije li rekao da se više oseća kod kuće u Sovjetskom Savezu nego u Sjedinjenim Američkim Državama? Džesi je pokušao da objasni značenje svojih izjava: da je pod kućom mislio na to kako ga poštuju u inostranstvu dok ga ugnjetavaju u otadžbini jer se njegovi sunarodnici pridržavaju zakona o segregaciji Džima Kroua.

Prikazali su snimke njegovih govora u Moskvi 1950. i u fabrici Srp i čekić, dok su titlovi s pogrešnim prevodom prelazili donjom polovinom ekrana: DŽESI OSTIN: Kipu slobode je mesto ovde, u Moskvi, a ne u Njujorku.

Slušao je uzvike među kongresmenima, škripanje olovaka u beležnicama novinara.

Potrošio je mnogo novca na advokate, samo da bi shvatio da ne postoji odbrana od insinuacija. Citati izvučeni iz konteksta odjekivali su prostorijom. Raspravljalo se o njegovom odbijanju da potpiše kako nije komunista. Prosleđivane su fotografije iz Moskve na kojima su ljudi pored njega bili zaokruženi. Opisivali su ih kao agente KGBa, izvikane zbog ubistava i porobljavanja čitavog naroda. Džesi se pobunio: Komitet nema nikakve dokaze za takve optužbe. Oni su vikali da su zaokruženi ljudi pripadnici tajne policije, za koju je dokazano da je instrument terora. Zar on poriče da postoje radni logori u SSSR– u, logori koji se izruguju njegovim izjavama o jednakosti i poštenju?

Odvraćao je da su drakonske mere, ako ih je uopšte bilo, korišćene samo protiv fašističkih elemenata, elemenata koji su, ostavljeni bez nadzora u Nemačkoj, ubili milione ljudi. On neće oplakivati nekoliko mrtvih fašista.

Iako nije osuđen ni za kakav zločin, oduzeli su mu pasoš. Više nije mogao da putuje u Sovjetski Savez niti da prihvata pozive iz nekomunističkih država poput Engleske, Francuske ili Kanade. Više ga nisu pozivali na javne nastupe. Njegova muzička karijera ostala je bez kiseonika. Nijedna radio-stanica nije puštala njegove pesme. Nijedna diskografska kuća nije izdavala njegove ploče. Nijedna prodavnica nije prodavala njegove albume, a njegove kompilacije povučene su iz upotrebe – njegovi uspesi postali

su nevidljivi. Prestali su da mu isplaćuju tantijeme. Čovek koji je plaćao porez od svoje šesnaeste godine, čovek koji je doneo više hiljada dolara iz drugih zemalja, doživeo je da mu država oduzme sredstva za život, čime je ukinula i jedan izvor svojih poreza.

Primanja su mu se svela na manje od četiri stotine dolara godišnje. Ušteđevina je otišla na sudske troškove, uključujući kaznu njegove diskografske kuće zbog kršenja ugovora.

Nijedan sud nikad nije presudio u njegovu korist. Trajalo je dvanaest godina, ali konačno je na prosjačkom štapu. Dobili su šta su hteli. On je bez prebijene pare, kakav je bio pre nego što je počeo karijeru. Morao je da proda stan blizu Central parka, uveren da je FBI obavestio sve potencijalne kupce O njegovim finansijskim nedaćama. Prodajna cena bila je upola manja od prave tržišne vrednosti i nije pokrila dugove.

Ana otvori prozor, nasloni se na okvir i zagleda u ulicu. Pramenovi kose lepili su joj se za lice dok je čekala povetarac koji neće skoro dunuti. Džesi joj se pridružio, zagrlio je oko vitkog struka i naslonio joj glavu na rame, želeći da joj se izvini hiljadu puta. Reči su mu se osušile u grlu.

Oboje se istovremeno okrenuše kad neko pokuca na vrata. Džesi oseti Aninu napetost. Kucanje agenta i kucanje nekoga ko živi u zgradi razlikuje se po tišini što sledi.

Prijatelj bi rekao nešto. Čula bi se uobičajena graja u stepeništu. Agent ućutka celu zgradu – stepenište utihne, svi stanu, zure i čekaju. Džesi pođe prema vratima, podsetivši se da Jejts čeka na najmanji izazov. Uhvatio je kvaku, očeličio se i otvorio vrata.

Nije Jejts nego Tom Flaker, mrzovoljan šezdesetogodišnjak koji ima malu alatnicu na uglu. Pored njega je bela devojka duge tamne kose. Nije je prepoznao. Pre nego što je stigao da progovori, Tom je počeo tiradu: – Zatekao sam ovu devojku kako pokušava da se ušunja kroz zadnji ulaz, krijući se kao lopov. Kaže da tebe traži. Pitao sam je zašto ne uđe na glavni ulaz kao svi ostali. A onda se zbunila, kao da ne shvata. Prvo sam mislio da se pravi nevešta, a onda shvatio da ne razume engleski najbolje. Ima i naglasak. Zato sam još malo slušao. Ona je Ruskinja! Šta Ruskinja ovde traži? Ne treba nam još nevolja, ionako ih imamo napretek.

Džesi pogleda devojku pa Tomovo lice iskrivljeno od srdžbe. FBI je pokušao da okrene susede protiv Džesija. Prijatelji i neznanci, kongresmeni i poslovni ljudi javno su se zgražavali zbog njegovih komunističkih stavova i tvrdili da je on sramota, potpuna suprotnost od njihove želje da marljivo rade i izgrade složniju Ameriku. Bilo je nekih koji nisu hteli da javno govore o njemu, ali verovali su da je uvrnuta pažnja kojom zasipaju Džesija besmislena. Dok se oni trude da poprave položaj svoje zajednice i osvoje prava za svoj narod, on ih vuče unazad. Tom je od takvih. On marljivo radi.

Vlasnik je prodavnice. Džesi je prepreka njegovom snu da postane uspešan, da ostavi novac svojoj deci, da ih pogura u svet. On nema vremena za ideologiju. On broji dolare u kasi na kraju nedelje i ljudi poput Džesija loši su za posao. Nema vremena da misli na Džesija. Nikad nije posumnjao u svoja uverenja zbog činjenice da je Džesiju naneta nepravda. Takav stav je najgori oblik podjarmljenosti – strah da se učini ono što je ispravno kako se oni koji čine zlo ne bi rasrdili.

Tom se okrenu prema devojci: – Ti si Ruskinja. Kaži mu.

Istupila je.

– Zovem se Jelena. Gospodine Ostine, mogu li da popričam s vama, molim vas?

Nemam mnogo vremena.

Govorila je na engleskom, iako joj očigledno nije maternji jezik.

– Hvala, Tomase. Ja ću se postarati za ovo.

Tom nije znao treba li da kaže još nešto. Iako Džesi zna da je čovek jednim delom u iskušenju da pozove FBI kako bi se isključio iz ovoga, siguran je da ga Tom – bez obzira na to što se ne slaže s njim – nikad ne bi ocinkario. On nije takav čovek.

Tom se okrenu i požuri niz stepenice, ne osvrćući se, odmahujući glavom s nevericom, zgroženo, ponavljajući naglas kao da je reč o drevnoj, zlobnoj kletvi: – Ruskinja u Harlemu!

Istog dana Ana obori glavu, znajući da će se ovo loše završiti. Lagali su agenta Jejtsa – znaju za večerašnji koncert u Ujedinjenim nacijama. Članovi Komunističke partije Amerike pokušali su u četiri navrata da nagovore Džesija da prisustvuje. Hteli da se on obrati publici koja će se okupiti ispred kapija na prokomunističkim demonstracijama. Za svaki pokušaj pribegli su drugačijem pristupu: poslali su mudrog starca koji je mogao da citira gotovo sve što je Marks ikad napisao; lepu mladu ženu ne bi li Džesiju polaskala njena pažnja; mladog militantnog komunistu koji je ratoborno zahtevao solidarnost s drugovima; sredovečni bračni par koji se takođe muči zbog FBI-ja ili bar tako tvrde. Ali Džesi ih je sve odbio, govoreći da se penzionisao, da je star i da je dovoljno pričao u prilog svemu tome. Borbu mora nastaviti neko drugi, neko nov. Kad su ga optužili da je slomljen, nije to osporio, već im je pokazao da izađu i naložio da više ne uznemiravaju slomljenog čoveka.

Ozbiljna i razrogačena, ova devojka koja odiše nedužnošću i idealizmom svakako je njihov poslednji pokušaj. Ona je mnogo pametniji izbor za izaslanika. Ova devojka nije puna teorija i citata. Umesto toga, vedra je zbog nada i snova; ona veruje. Pažljivo i proračunato su je izabrali i ta proračunatost nema nikakve veze sa seksom. Njen muž ne oseća seksualnu privlačnost prema ovoj devojci. Nije reč o tome da je Ana šlepa, da veruje u mit o muževljevoj vernosti dok on koristi svaku priliku da je prevari. Tu neprijatnu sliku stvorio je FBI. Za gotovo četrdeset godina braka Džesi je nije nijednom prevario, iako je imao bezbroj prilika. Bio je lep čovek s glasom zbog koga su žene zadivljeno plakale. U ranim godinama, dok je išao po turnejama, obožavateljke su se tiskale pred njegovom garderobom. Te žene bi se skinule do gole kože samo da ih je značajno pogledao. Mnogi su mislili da je ona budala, a on prevejani lažov slatkorečivog jezika s glasom sirene koji može da je navede da poveruje u sve što hoće. Ana je znala da nije tako. Njegova nevolja bila je vernost, a ne promiskuitet. Ostao je odan jednoj slabosti – odan svojoj ljubavnici, komunizmu, čak i kad ga je koštala svega.

Ana nikad nije krivila Džesija zbog nedaća koje su njegova uverenja izazvala.

Prijatelji su je molili da ga natera da umukne, da povuče svoje izjave i čak se izvini iako ne misli tako, samo kako bi smanjio pritiske. Odbila je. On je iskren i vatren – to su odlike čoveka kog je zavolela. Njegove pesme su produžetak njegovih uverenja – oni se ne mogu odvojiti jedno od drugog, njegova ličnost se ne može promeniti. On ne može

postati prihvatljiviji ili manje provokativan. Međutim, koliko god ga podržavala do dana današnjeg, postojali su trenuci kad bi ogorčenost jurnula njenim venama poput plimskog talasa. Bila je njegova menadžerka. Oblikovala mu je karijeru: sav taj trud je izbrisan poput tragova na peščanoj plaži. Nekad, kad bi pomislila na sve što su stekli i sve što su izgubili, izdala bi je snaga, duh bi joj klonuo i zamišljala je život bez komunizma. U tim trenucima je mrzela sam zvuk te reči, prezirala svaki slog, ali nikad nije manje volela Džesija.

Ana je primetila muževljev brz korak dok je uvodio mladu posetiteljku u stan i zatvarao vrata. Malodušnost posle razgovora s Jejtsom isparila je poput jutarnje izmaglice oterane suncem novog dana. Devojka je nervozna i mnogo se trudi da to sakrije, ali umesto da zbog toga deluje manje ubedljivo, njeno zamuckivanje i nespretnost su opčinjavajući. Kolebljivo je pričala na engleskom: – Zovem se Jelena. Učenica sam iz Sovjetskog Saveza i došla sam u obilazak Amerike. Imaćemo dva koncerta u Njujorku i Vašingtonu. Večeras nastupamo u Ujedinjenim nacijama.

Agent Jejts, koliko god mrzak, nije budala. Bio je u pravu – Sovjeti nisu odustali. Stupili su u vezu. Džesi se odavno razočarao u Komunističku partiju Amerike, ali nikad nije mogao da odbije ništa Sovjetima. Mlada Ruskinja kao da nije znala kome da se obrati, možda nije očekivala da će Ana biti kod kuće: – Gospodine Ostine, gospođo Ostin, dobrovoljno sam se javila da budem glasnica.

Moj engleski nije najbolji. Rekli su mi da pričate ruski, gospodine Ostine. Mogu li da govorim na ruskom? Žao mije, gospođo Ostin. Molim vas, oprostite mi. Ali neću pogrešiti ako budem pričala na ruskom.

Džesi pogleda Anu i reče: – Prevešću ti.

Ana klimnu glavom. Devojka pređe na ruski. Lice njenog muža se ozari pri zvuku tog jezika – jezika koji Ana nikad nije razumela.

Džesiju se ruski jezik vraćao u naletima; zapanjio se što toliko dobro vlada njim posle toliko godina. Nije se osećao kao da govori jezikom koji je sam naučio, već kao maternjim.

– Mislio sam da više nisam koristan vama.

Nije nameravao da zvuči kao da se sažaljeva. Mlada Ruskinja odmahnu glavom: – Pre dve godine smo vam pisali u okviru školskog programa pošto smo saznali za vaše nevolje s vlastima. Hiljade učenika napisalo je pisma podrške. I ja sam napisala pismo na tri strane. Sva su vam poslata poštom. Svakako je neko dospelo do vas?

– Ne, nijedno.

– Bojali smo se toga. Presreli su ih. Američka tajna policija vam otvara poštu.

Džesi je odavno sumnjao da mu presreću poštu, mada nije imao predstavu da je to poprimilo tolike razmere. Zamislio je mlade agente FBI-ja koji su dobili zadatak da pročitaju stotine dečjih pisama, da ih prouče i provuku kroz najsloženije programe za razbijanje šifara. Jelena je nastavila:

– Zamolili smo i članove Američke komunističke partije da razgovaraju s vama, ali oni nisu uspeli da vas privole da dođete na koncert.

Džesi se ozlovolji pri pomenu Komunističke partije Amerike: – Američki komunisti se neprestano glože međusobno. Nikad nisu postigli ništa vredno spomena. Zašto bih učinio išta za njih?

– Pozvali bismo vas...

Ruskinja je pocrvenela jer nije htela da ukaže na njihove bedne prilike. Više nemaju telefon. Devojka nastavi: – Zato sam morala da dođem lično. Ali to nije jedini razlog. Došla sam da vam kažem da vas, došli vi večeras ili ne, u Sovjetskom Savezu nisu zaboravili kao što su vas odbacili u Americi. Imam sedamnaest godina i moj ste heroj. Vi ste heroj mnogim Sovjetima nezavisno od toga koliko godina imaju. Puštaju vaše pesme na radiju. Danas ste popularniji nego ikad ranije. Zato sam htela da dođem danas, gospodine Ostine, zato što smo čuli da vam neprijatelji govore mnogo laži. Mi želimo da vam kažemo istinu.

Dive vam se i vole vas! Nikad vas neće zaboraviti i nikad neće prestati da puštaju vaše pesme.

Džesi kao da se odledio od ledene sante; topla radost prostruja mu telom. Njegove pesme nisu izgubljene. U drugoj zemlji uživaju u njegovim pesmama iako mu je životni rad izbrisan iz američke svesti. Iako ga više ne slušaju u sopstvenoj zemlji, u inostranstvu to i dalje čine. Savladan osećanjima, prišao je kuhinjskom stolu. Morao je da sedne. Ana mu je prišla i uhvatila ga za ruke: – Šta je bilo? Šta je rekla?

– I dalje puštaju moje pesme.

Istina je da se osećao kao da su ga napustile država i partija kojima je toliko toga žrtvovao. Saznanje da nije tako bilo je poput moćnog melema za mnoge povrede nanete proteklih godina.

Okrenuo se prema devojci i pitao: – Ko te je poslao?

Jelena odgovori na ruskom: – Dobila sam uputstva od vrha sovjetske vlade. Ako ništa ne proizađe iz ovog sastanka osim moje poruke zahvalnosti, i to je dovoljno. Međutim, voleli bismo da više učinimo zajedno. Znamo da više ne možete da govorite s pozornice ili iz koncertne dvorane jer niko neće da vas angažuje. Rekli su nam da ste u početku na to odgovorili tako što pričali na uličnim uglovima, odbijali da pokleknete, da ste improvizovali dvorane i pretvarali parkirališta u publiku. Ali izveštaji kažu da više ne držite govore.

Džesi obori glavu. U početku se borio protiv mera FBI-– ja time što je svoje reči izneo na ulice, stajao na sanducima, gajbicama voća ili na haubama, govoreći svima koji su hteli da ga slušaju. To je prošlost. Nije održao nijedan govor bar dve godine. Ne samo zbog čestih prekida patrola policije ili optužbi da narušava javni red. Publika je često bila ravnodušna, a neki su ga čak vređali. Uzdahnuo je pa odgovorio na engleskom: – To je igra za mladog čoveka.

Ana mu stisnu ruke. Glas joj je uzrujan: – Da li ju je Jejts video kako ulazi? Pitaj je, molim te.

Ponovio je Anino pitanje. Jelena je odgovorila na ruskom: – Jejts je agent američke tajne policije? Videla sam ga. Ali bila sam veoma pažljiva.

Zato sam i ušla u zgradu sa zadnje strane.

Džesi je preveo. Umesto da se umiri, Ana se ražestila: – Shvataš li šta si uradila dolaskom ovamo? Shvataš li opasnost? Šta još možete da tražite od njega? Šta još može da vam pruži? Osvrni se. Šta je ostalo da se uzme?

Ana retko gubi živce. Džesi ustade i stavi ruke ženi na ramena. Ali to kao da ju je još više razgnevilo. Odgurnula ga je, odbijajući da ćuti. Pokazala je hrpu ploča naslaganu u uglu i obratila se Ruskinji kao da ona predstavlja sovjetski režim: – Vidiš li ovo? To je jedini način na koji danas može da prodaje ploče. Pravi ih o svom trošku jer nijedna diskografska kuća neće da sarađuje s njim. Prodaje ih pretplatnicima, obožavaocima koji ga se još sećaju. Nekad je prodavao milione ploča.

Koliko sad prodaješ, Džesi? Koliko pretplatnika imaš? Kaži joj!

Jelena je shvatila tek ponešto jer slabo vlada engleskim. Shvatila je da je reč o pločama u uglu sobe. Mihail joj je rekao da je Komunistička partija Amerike ponudila gospodinu Ostinu otvorenu novčanu podršku čim je FBI počeo da mu podriva karijeru.

Odbio je, ponavljajući da nikad nije uzeo novac od sovjetske vlade – nikad nije prihvatio mito, isplatu niti ikakav poklon. Gospodin Ostin čučnu pored hrpe ploča, okrenuvši leđa Ani i Jeleni. Odgovorio je na ruskom: – Pet stotina. Samo mi je to ostalo. Imam petsto pretplatnika. Petsto obožavalaca.

Jelena zna da je četiri stotine tih pretplatnika Komunistička partija Amerike. To je bio jedini način da ga podrže a da on ne otkrije. Neznatno je odstupila od pažljivo pripremljenog teksta: – Mogu li da vas pitam nešto? Rečeno mi je da to ne činim. Ali volela bih da vas pitam. Lično je.

– Slobodno me pitaj šta god hoćeš.

Jelena je primetila Anin pogled i prešla na nesiguran engleski: – Zašto podržavate Sovjetski Savez? Zašto nam toliko dajete?

To pitanje je snažno uticalo i na gospodina Ostina i na njegovu ženu. Zgledali su se i njihovo neslaganje rasprši se u trenu. Nisu odgovorili. Načas kao da su zaboravili na Jelenu.

Pogledala je na sat: mora da se vrati u hotel. Bliži se podne.

– Molim vas, gospođo Ostin. Nemam mnogo vremena. Moram ponovo da pređem na ruski.

Prešla je na maternji jezik: – Kao što znate, večeras imamo koncert u sedištu Ujedinjenih nacija. Prisustvovaće mediji iz celog sveta. Prisustvovaće najvažnije diplomate. Želimo da i vi budete tamo.

Pokušali smo da izdejstvujemo zvanične karte za vas i vašu suprugu, ali organizatori su nas odbili. Zato sam došla da vas zamolim da sačekate napolju, na ulici, i održite govor ako želite, da pokažete kako vas nisu ućutkali. Kad se koncert završi, nekoliko ruskih učenika izaći će na glavni ulaz.

Okružićemo vas, klicati i pljeskati. Taj trenutak postaće fotografija koja obeležava

celo putovanje. Svi u Sjedinjenim Američkim Državama setiće se nepravde koja vam je naneta. Molim vas, gospodine Ostine, recite mi da ćete doći. To je naš način da uradimo nešto za vas.

Ponesena snagom molbe, Jelena spusti ruku na njegovu.

Istog dana Osip Fajnstajn čuči na krovu zgrade naspram Džesijeve. Da se Ruskinja nije pojavila, pripao bi mu zadatak da ubedi Ostina a sumnja da bi uspeo u tome. Pratio je zbivanja u stanu i škljocao foto-aparatom: mlada Ruskinja i pevač Džesi Ostin, čovek koji je mogao da živi na vrhu zgrade s pogledom na Central park umesto u ovoj sirotinjskoj četvrti. On je navučen na drogu mnogo otrovniju i moćniju od opijuma: zavisnik je od pravedne ideologije. Osip škljocnu još jednom. Poslednja fotografija najviše optužuje – njena krhka bela šaka počiva na njegovoj krupnoj crnoj ruci, a iza njih je izgužvana posteljina.

Menhetn Hotel Grand metropoliten Četrdeset četvrta ulica Istog dana Kad je Raisa ušla u predvorje, dvadeset pari očiju zagledalo se u nju: agenti američke tajne policije pretvarali su se da su gosti, sedeli na kaučima i stolicama, pijuckali kafu, pratili je – gledali je preko ivica šolja i novina. Dovezli su je iz sedišta Ujedinjenih nacija i ostavili bez nadzora samo koliko je potrebno da od automobila dođe do obrtnih vrata Grand metropolitena. Delom je očekivala da će jedan agent ući u lift s njom. Tolika prismotra zbog dece deluje joj preterano. Vrata lifta se zatvoriše. Raisa reče: – Dvadeseti sprat, molim vas.

Liftadžija se nije okrenuo, samo je kratko klimnuo glavom. Uverena je da je i on agent, iako je obučen u hotelsku uniformu. Pogledala je upadljivu crvenu uniformu s belim porubom na nogavicama; neobično je odeven za uhodu. Upitala se ne brine li previše. Vidi uhode svugde.

Pokušala je da se usredsredi na ono što je stvarno umesto na zamišljene opasnosti i podsetila se da su pripreme za koncert dobro prošle. Razgovori s američkim organizatorima bili su čudni, ali ne nepodnošljivi. Raisin položaj na američkoj strani zauzima profesorka uredne sede kose i s debelim ovalnim naočarima. Uz pomoć prevodioca otkrile su kako imaju mnogo tema za razgovor, ne iz političke obaveze, već iz iskrene znatiželje. Raisa je naslućivala da je njena sagovornica morala da pokaže izvesnu primesu potisnutog neprijateljstva kako bi dokazala da nije komunistička simpatizerka. Ključni sovjetski zvaničnici nisu prisustvovali njihovom razgovoru pošto nisu izrazili želju da gledaju predstojeću probu; isključili su se iz priprema iako će koncert privući svetsku pažnju.

Vrata lifta se otvoriše. Liftadžija se okrenuo: – Vaš sprat, gospođo.

Klimnula je glavom i izašla, poželevši da je Lav pored nje. On može odmah da nanjuši obmanu. Pošto je ostala sama, shvatila je koliko je postala zavisna od njegovih instinkata.

Pre nego što je stigla do sobe svojih kćerki, jedan propagandni agent istupi ispred nje u hodniku i prepreci joj put. Mihail Ivanov. On je nadmen, lep i potpuno nepotreban prilepak njihovoj delegaciji. Pitao je: – Kako su protekli jutarnji sastanci?

Koliko god želela da se ne obazire na njega, Raisa odgovori: – Uspešno. Koncert će dobro proći.

– Jesu li vas fotografisali? Rekao sam da se ne fotografišete ako nisam prisutan.

– Ne, nisu me fotografisali. Nije bilo novinara.

Podigao je prst, željan da je ispravi:

– Ali morate se čuvati onoga što izgleda kao amatersko fotografisanje. Neko se može pretvarati da vam je prijatelj i da želi fotografiju za lični album, što je samo obmana kako biste odbacili obazrivost.

– Niko me nije fotografisao.

Zašto je Mihail Ivanov zadržava nepotrebnim pitanjima? Pre nego što je stigao da kaže još nešto, Raisa je nastavila, stigla do sobe svojih kćerki i pokucala. Zoja otvori vrata. Televizor je uključen. Raisa se osvrnu po sobi: – Gde je Jelena?

– Otišla je na plivanje.

Raisa je nagonski pogledala preko ramena, samo da bi otkrila kako je Mihail neobjašnjivo usredsređeno posmatra.

Istog dana Džim Jejts je ušao u hotel i klimnuo glavom kolegama loše prerušenim u goste, raspoređenim u predvorju. Ne mari znaju li Sovjeti da ih nadziru; njihova osećanja nisu njegova briga. Prišao je recepciji i dobio najnoviji izveštaj o kretanjima sovjetske delegacije. Sudeći po izveštaju, jedina osoba koja je napustila hotel jeste žena po imenu Raisa Demidov, nastavnica koju su odveli u Ujedinjene nacije. Vratila se tek pre nekoliko minuta. Jejts je ostavio izveštaj na recepciji i pošao prema liftu. Mladi agent FBI-ja koji je radio kao liftadžija posramljeno mu se osmehnuo zbog smešne uniforme.

Jejts ga upita: – Sećaš li se da se mlada žena vozila liftom?

– Naravno, upravo je izašla.

– Ne, mlađa, oko osamnaest godina.

– Nisam siguran. Ne verujem. Možda je išla drugim liftom.

Vrata se otvoriše. Jejts je izašao, ogorčen zbog nedovoljne opreznosti svojih kolega.

Um im je otupeo zbog toga što imaju posla sa slatkom decom, previše anđeoskom da bi išta smerala. Čim je saznao za putovanje, Jejts je odlučno tvrdio da će Sovjeti naći način da iskoriste priliku. Prišao je kitnjastim dvostrukim vratima plesne dvorane. Zatvorena su i na vratima piše da se renovira. Izvadio je ključ, otključao teška vrata i ušao u dvoranu nalik pećini.

Preko trideset stolova poređano je duž prostorije, a za njima sedi mnoštvo agenata sa slušalicama na ušima dok prave beleške. Sve sobe dodeljene sovjetskoj delegaciji opremljene su prislušnim uređajima na tavanici spavaće sobe i kupatila kao i u plakarima kako niko ne bi mogao da vodi privatni razgovor. Televizori su se pokazali kao kamen spoticanja. Jejts je mislio da predstavljaju opasnost budući da bi zvuk mogao da priguši razgovore. Nije shvatao zašto učenicima prikazuju crtane filmove, pop muziku i reklame.

Nadglasali su ga. Televizori su podešeni da bombarduju prizorima koji projektuju način života kakav su Jejtsovi nadređeni želeli da pošalju u Sovjetski Savez, poruku izobilja i udobnosti. Kao ustupak, Jejts je uspeo da se poštara da televizori ne mogu da se pojačaju dovoljno da nadjačaju razgovor.

Svakoj sobi su dodelili dva prevodioca, koji su radili u dvanaestočasovnim smenama. Razgovori su simultano snimani, ali kako bi se dobili pravovremeni podaci, timovi su simultano prevodili služeći se stenografijom. Odmah su označavali sve što je važno. Ako nije bilo ničeg značajnog, prevodioci su kucali beleške kad su učenici i nastavnici bili napolju ili spavali. Operacija je toliko velika da je FBI okupio najveći broj ruskih prevodilaca u državi.

Jejts je uzeo fasciklu s fotografijama sovjetskih učenika. Već ih je mnogo puta proučio. Video je kad su deca izašla iz aviona pa gledao dok su ulazila u hotel. Nije potpuno siguran da je devojka koju je video na harlemskoj ulici bila među njima. Kako li je uspela neprimećeno da izađe iz hotela? U pometnji joj je samo načas video lice* a onda je prošla pored njega pre nego što je skrenula u drugu ulicu. Očigledno nije stupila u vezu sa Džesijem Ostinom, najpoznatijim komunističkim simpatizerom u okolini. To je veoma neobično i neprikladno mesto za mladu belkinju. Jejts se vratio do svog automobila, primetio da jedan taksi čeka pa odlučio da i on sačeka. Devojka se nije vratila. Na kraju je taksista otišao bez putnika. S ulice nije mogao da vidi Džesijev stan. I Jejts je odustao posle četrdeset minuta, nestrpljiv da proveri svoje sumnje kad se vrati u hotel.

Odjednom je prestao da lista fotografije. Njena je crno-bela. Zove se Jelena. Ima sedamnaest godina. Deli sobu sa starijom sestrom. Jejts je prišao stolu prevodioca zaduženog za tu sobu.

– Šta rade? Žena je skinula slušalice i odgovorila s jakim ruskim naglaskom. Jejts sakri neodobravanje. Ima posla s imigrantkinjom, najmanje pouzdanom među lingvistima.

– Starija sestra gleda televiziju.

– A mlađa sestra? Jelena?

Prevoditeljka je pogledala beleške: – Izašla je iz sobe u deset.

– Jesi li to prijavila?

– Pratili su je do bazena.

– Je l’ se vratila?

– Nije.

– Toliko dugo je na bazenu? Ne misliš da je čudno što se nije vratila?

Podigao je njenu praznu šolju i tresnuo je na sto – dovoljno glasno da trgne sve u tihoj prostoriji. Svi su se zagledali u njega.

– Želim da znam gde je jedna devojka, Jelena, sedamnaestogodišnjakinja.

Prijavljeno je da je bila na bazenu.

Jedan agent je podigao ruku i nervozno rekao: – Pratili su je do bazena. Jedan agent je ispred.

– Je li ona još tamo?

– Nije izašla.

– Agent može da je vidi? Može u ovom trenutku da vidi šta ona radi?

Usledila je ćutnja pa kolebljiv odgovor:

– Agent nije na samom bazenu. Čeka ispred vrata. Ali nije prošla pored njega pa mora da je tamo.

– I spreman si da se opkladiš u svoju karijeru da je tako? Čoveku samopouzdanje splasnu. Zamucao je: – Postoji samo jedan ulaz na bazen. Ako nije prošla pored njega, onda mora da je tamo.

Jejts se nije potrudio da odgovori. Požurio je prema vratima, potrčao pored lifta i pojurio prema bazenu preskačući dva stepenika.

Centar Menhetna Peta avenija Istog dana Jelena je pogledala na sat dok je sedela u taksiju. Kasni. Učenici će se svakog časa okupiti. Sve je trajalo duže nego što je očekivala – vožnja do Harlema trajala je mnogo duže nego što je predvidela, trebalo joj je više da stigne do stana gospodina Ostina kao i da izađe iz njega. Pošto se Džesi Ostin bojao da američka tajna policija posmatra, odveo ju je do zadnjeg izlaza. Mahnula mu je, ne znajući hoće li doći večeras. Nije obećao ništa. Uradila je sve što je mogla.

Hotel je ispred nje, samo petsto metara dalje, ali vozila se ne pomeraju. Ne znajući ispravnu englesku frazu, rekla je: – Ja platiti sad.

Ostavila je novac, previše, ne sačekavši kusur. Izašla je i potrčala ulicom. Umesto da pođe prema glavnom ulazu, skrenula je u prolaz za dostavu. Niz metalnih lestava zakačen je za zadnji zid. One vode do balkona na petom spratu – požarni izlaz za one koji bi ostali napolju ako bi glavni deo s bazenom i hodnik postali neprohodni. Pre nego što se popela lestvama, Jelena se svukla. Ispod bluze i suknje ima kupaći kostim. Kad je jutros sišla, čekao ju je zamotuljak s odećom i cipelama sakriven iza velikih kontejnera.

Jelena ne zna ko joj je ostavio odeću; možda član Komunističke partije Amerike. Bacila je odeću u kontejner pre nego što je stupila na lestve. Crvena i zadihana, popela se do terase na petom spratu i provirila preko ivice. Terasa je puna jer je sunčan dan. Popela se i odlučno pošla prema bazenu, ne znajući je li iko video neobičan put kojim je došla. Čovek koga je videla u Harlemu, američki tajni agent, stoji pored ivice bazena. Ne može neprimećeno da uđe. Ako je već gledao na terasu, postaće sumnjičav ako se najednom pojavi. Možda će otkriti požarne stepenice. Možda će pronaći njenu odeću u kontejneru. Jedino mesto koje nije mogao da proveri jeste ženska svlačionica. Do nje se može doći i iz pravca bazena i s terase. Jelena je skrenula i pošla dalje od agenta.

Gurnula je vrata i ušla.

Dok je išla prema svom ormariću, nečija šaka joj se spusti na rame. Trgla se i okrenula. Raisa.

– Gde si bila?

– U sauni.

Laž je bila pametna improvizacija. Sva je crvena i oznojena. Raisa kao da je razmislila o tom objašnjenju i Jelena je shvatila – da je Zoja na njenom mestu, još bi ispitivala. Umesto toga, klimnula je glavom i prihvatila njene reči kao istinu. Jelena je uzela peškir i vezala ga oko sebe. Raisa upita: – Jesi li došla u kupaćem?

Jelena odmahnu glavom i uze odeću iz ormarića. Taman je htela da se presvuče kad ju je Raisa zaustavila.

– Možeš da se istuširaš i presvučeš u sobi. Hajde, zakasnićemo.

Jelena se ozlovoljila što priča s njom kao s detetom. Griža savesti koju bi mogla da oseti zbog svoje tajne pustolovine odmah je iščilela.

Kad su izašle u hodnik, naišle su pravo na američkog tajnog agenta – onog iz Harlema. Oči su mu krvave, crveni kapilari šire mu se kao korenje iz crnih ženica, ima znojave mrlje na košulji. Jelena je pokušala da ostane mirna. Raisa ga upita na engleskom: – Izvolite?

Jejts se zagledao u Jelenu, ne obazirući se na Raisu. Pružio je ruku, stavio prst na Jelenin obraz i otro kap znoja. Podigao ju je prema oku kao da je dokaz.

– Ja sam agent Jejts iz FBI-ja. Odsad ću dobro motriti na obe.

Raisa pogleda Jelenu pa Jejtsa. On im se skloni s puta.

Raisa je u liftu ćutala. Kad je Jelena zaustila da nešto kaže, ljutito joj je dala znak da ćuti. Na dvadesetom spratu su brzo otišle do Zojine sobe. Raisa je progovorila tek kad su ušle i zaključale vrata za sobom: – Moraš mi reći šta se dešava. Nemoj me lagati.

Raisa joj je jako stegla ruku. Jelena se zapanjila: – Boli me! ^ Šta se dešava?

Zoja im se pridružila: – Šta je bilo?

Raisa je gledala Jelenu: – Jelena, odmah mi kaži u šta si se uplela.

Jeleni je bilo neprijatno pod njenim pogledom pa se okrenula prema televizoru. Na ekranu je automobil vedrih boja sleteo s litice i buknuo u pljusku plavih, zelenih i ružičastih zvezda. Odgovorila je šapatom: – Ni u šta.

Raisa je pustila kćerkinu ruku, potpuno preneražena onim što je zatim rekla: – Ne verujem ti.

SSSR Moskva Novije Čeremuški Hruščovljevi sirotinjski stanovi Istog dana Lav nije očekivao da će čuti ijednu reč od svoje porodice dok su na putu. Isto važi za sve porodice koje su ispratile sinove i kćerke. Rekli su im da je suviše zamršeno udesiti telefonski poziv ukoliko iskrsne kakav hitan slučaj. Prošla su dva dana otkako je Lav gledao kako njihov avion poleće prema Njujorku zajedno s ostalima koji su došli na ceremoniju ispraćaja. Iako su. svi otišli s platforme za osmatranje pošto se avion izgubio u daljini, Lav je ostao da stoji još dugo pošto je letilica nestala iz vida. Porodica mu neće biti tu osam dana. Lavu se to činilo nemoguće dugo.

Toplotni talas nije uminuo. Bliži se ponoć. Lav sedi za kuhinjskim stolom u prsluku i šortsu, s čašom mlake vode na stolu i kartama raširenim ispred sebe, života zaustavljenog dok mu se porodica ne vrati. Karte su sredstvo za odvraćanje pažnje, anestetik koji mu blago otupljuje nestrpljivost. Usredsredio se na njih, dostigavši meditativno stanje praznog uma. Noći su teže od dana. Na poslu je zauzet, pribegava čišćenju fabričkog poda – možda jedini poslovođa koji to radi – ne bi li se fizički iscrpao kako bi uspeo da zaspi. Kod kuće se njegova taktika svodi na to da igra karte dok se ne nađe na ivici sna, dok ne može da drži oči otvorene. Sinoć je zaspao za stolom, brinući da će se rasaniti ako pređe u spavaću sobu i upropastiti priliku da odspava bar jedan sat.

Sad čeka taj isti trenutak, trenutak kad će mu kapci otežati, kad će spustiti glavu na sto, lica naslonjenog na karte, odahnuti što je prošao još jedan dan.

Taman je hteo da spusti jednu kartu kad mu se ruka ukočila s dvojkom pik među prstima. Čuo je korake u hodniku. Gotovo je ponoć, teško da se iko sad vraća kući. Čekao je i osluškivao. Koraci su se pred njegovim vratima zaustavili. Bacio je kartu, požurio do vrata i otvorio ih pre nego što je posetilac stigao da pokuca. Bio je to agent u uniformi KGB-a, mlad čovek – čela orošenog znojem pošto se popeo na trinaesti sprat.

Lav je prvi progovorio: – Šta se desilo?

– Lav Demidov?

– Ja sam. Šta se desilo?

– Pođite sa mnom.

– O čemu je reč?

– Morate da pođete sa mnom.

– Ima li to veze s mojom porodicom?

– Dobio sam naređenje da dođem po vas. Žao mi je. To je sve što znam.

Bila mu je potrebna stečena disciplina da ne uhvati agenta za ramena i prodrma ga ne bi li odgovorio. Međutim, verovatno je tačno da ne zna ništa. Savladao se, vratio u

stan, požurio do Jeleninog kreveta i zavukao ruku ispod dušeka. Dnevnik je nestao.

Lav je stavio šake na kolena i ćutao dok su se vozili prema centru. Razmišljao je o raznim mogućnostima. Nije obraćao pažnju na vožnju i trgao se iz zabrinutih misli tek kad se automobil napokon zaustavio. Nalaze se ispred njegovog bivšeg radnog mesta, Lubjanke – štaba KGB-a.

Sjedinjene Američke Države Njujork Menhetn Hotel Grand metropoliten Četrdeset četvrta ulica Istog dana Dok su učenici ručali u hotelskoj trpezariji, Raisa je tražila da joj dozvole da pozove muža u Moskvi, ističući kako joj je ovo jedina prilika da razgovara s njim pre probe. Dok je kao mlada žena pokušavala da preživi za vreme Staljinove strahovlade, morala je naučiti uverljivo da laže, bojeći se da će, ako odbije bilo koga ko joj se udvara, uzrokovati optužbu za antisovjetsko ponašanje. U ovom slučaju je rekla kako je Lavov ostareli otac bolestan i da želi da se uveri da mu se stanje nije pogoršalo. Nije naišla na protivljenje američkih vlasti, koje su rado pristale da udese razgovor. Umesto toga, pritisak je došao od njenih kolega, pogotovo Mihaila Ivanova, koji nije hteo da članovi delegacije zovu kuću. Raisa je odbacila njegove prigovore: ona predvodi delegaciju, nije učenica koja pati za domom, i telefonski poziv njenom mužu teško da bi trebalo da ga se tiče, pogotovo što se Amerikanci ne protive. Naravno, Raisa ni u jednom trenutku nije pomislila da će razgovor biti privatan. Amerikanci i Sovjeti će slušati svaku reč. Zbog takvih ograničenja moraće da govori šifrovano. Lav će shvatiti da nešto nije u redu već po tome što ga ona zove i nadala se da će, pažljivim izborom reči, uspeti da mu prenese dovoljno kako bi joj rekao svoje mišljenje. On će veoma brzo znati da li nešto stvarno nije u redu ili je njena zebnja bezrazložna.

Sedela je na ivici kreveta u hotelskoj sobi i čekala, zureći u aparat na noćnom stočiću. Ako vlasti u Moskvi pristanu na njenu molbu, Lava će dovesti iz njihovog stana do telefona. Kad bude spreman, obaviće međunarodni poziv. Razmišljajući o sovjetskom i američkom stavu, pretpostavila je da su veoma gorljivi da čuju šta će ona reći. Ako kaže išta što se Sovjetima ne dopadne, prekinuće vezu.

Prošao je gotovo čitav sat, učenici će uskoro završiti ručak – proba će ubrzo početi.

Vreme ističe. Raisa je ustala, ushodala se po sobi, nesigurna hoće li je pozvati. Sa zakašnjenjem je shvatila da nikad nije razgovarala s Lavom telefonom.

Telefon je zazvonio. Skočila je prema njemu. Glas na ruskom je rekao: – Doveli smo vašeg muža. Možete li sad da pričate?

– Da. Usledila je pauza pa škljocaj – zvuk nalik šuškanju listova papira: – Lave?

Nije bilo odgovora. Čekala je. Nestrpljivost ju je savladala: – Lave?

– Raisa.

Glas mu je izobličen, gotovo neprepoznatljiv. Pritisla je slušalicu na uvo, bojeći se

da ne izgubi zvuk. Savladala se da prosto ne izruči šta joj je na pameti: mora da bude obazriva i ne sme da zaboravi laži koje je rekla kako bi joj odobrili poziv.

– Kako ti je otac? Je li mu bolje?

Usledilo je dugo oklevanje. S obzirom na okolnosti, ne zna je li to zato što se Lav zbunio ili zbog veze. Konačno je odgovorio: – Otac mi je i dalje bolestan. Ali stanje mu se nije pogoršalo.

Osmehnula se: Lav ne samo da je shvatio da je laž izgovor za poziv već je ostavio temu otvorenu za slučaj da mora ponovo da ga zove. Nije uspeo da sakrije zebnju kad ju je pitao: – Kako je tamo?

Raisa mora da odgovori posredno, da bez naglašavanja iskaže šta je brine: – Danas sam se srela sa zvaničnicima u Ujedinjenim nacijama, gde ćemo održati prvi koncert. Nisu imali nikakva pitanja u vezi s našim namerama. Ranije su se zanimali za svaku pojedinost, ali danas su sve prihvatili bez primedaba.

Ponovo oklevanje. Raisa je čekala i pitala se kakvo će joj tumačenje ponuditi.

Konačno je pitao: – Bez primedaba?

Odgovorio je isto što i ona. Neuobičajeno je za ruske zvaničnike da ne nameću svoj autoritet, da se ne mešaju.

– Bez ijedne.

– Mora da si... zadovoljna?

– Iznenađena.

Raisa ne zna koliko još vremena ima. Neophodno je da mu kaže drugo što je brine: – Lave, devojke su nervozne. Pogotovo Jelena.

– Jelena?

– Ne liči na sebe. Provodi mnogo vremena sama.

– Jesi li razgovarala s njom?

– Ona kaže da je sve u redu.

Krčanje u slušalici podseti Raisu na tananost veze, koja može svakog časa da se prekine. Odjednom mahnita, izbrbljala je: – Lave, ne verujem joj. Šta da radim?

Oklevanje se toliko odužilo da je bila sigurna da se veza prekinula. Pozvala je: – Lave? Lave!

Lavu je glas odlučan: – Nemoj joj dozvoliti da prisustvuje koncertu. Raisa, čuješ li me? Nemoj joj dozvoliti...

Začu se škljocaj. Zakrča. Veza se prekinu.

SSSR Moskva Lubjanka Trg Lubjanka Štab tajne policije Istog dana Lav je ponavljao njeno ime, svaki put sve glasnije: – Raisa?

Tišina. Veza se prekinula.

Vrata kancelarije su se otvorila. Ostavili su ga samog dok je pričao, što je apsurdna iluzija privatnosti i veoma cinična varka, nesumnjivo u nadi da će mu obazrivost opasti.

Jednostavno je smešno pomisliti da nisu snimili razgovor kako bi ga kasnije ispitivali. Žena je ušla u kancelariju i rekla: – Žao mi je, Lave Demidove. Veza se prekinula. Žena izgleda kao sekretarica. Ne nosi uniformu. Pitao ju je: – Možemo li ponovo da stupimo u vezu s mojom suprugom? Žena stisnu usne, neuverljivo podražavajući saosećajni osmeh.

– Možda ćete sutra moći da razgovarate.

– Zašto ne možete sad da me spojite s njom?

– Sutra.

Njen popustljivi glas, koji nagoveštava da je ona razumna a on nije, razgnevi ga: – Zašto ne može sad?

Zao mi je, to nije moguće.

Njeno izvinjenje je tupo i neiskreno. Lav je i dalje stezao slušalicu i pružao je prema ženi kao da očekuje da je ona oživi: – Moram da razgovaram sa svojom suprugom.

– Ona je krenula na probu. Možete sutra razgovarati.

Ta laž mu je povećala nelagodu. Čim je ovlašćena da laže, znači da je agentkinja.

Odmahnuo je glavom: – Nije krenula nikuda. Ona u Njujorku radi isto što i ja, drži slušalicu i traži da razgovara sa mnom.

– Ako hoćete da ostavite poruku, pokušaću da izdejstvujem da joj je večeras prenesu.

– Molim vas, spojite nas sad.

Agentkinja odmahnu glavom: – Žao mi je.

Lav nije puštao slušalicu.

– Dozvolite mi da razgovaram s nekim ovde.

– S kim hoćete da razgovarate?

– S onim ko je zadužen za ovo.

– Zadužen za šta?

– Za ono što se dešava u Njujorku!

– Vaša supruga je zadužena za putovanje u Njujork. I sad je krenula na probu.

Možete razgovarati s njom sutra da je pitate kako je prošlo.

Lav je zamislio agente u okolnim kancelarijama: agente koji su prisluškivali njegov telefonski razgovor, a sad slušaju i ovaj. Zamislio je kakvu raspravu vode. Ustanovili su jedan suštinski podatak: on ne zna šta se dešava u Njujorku, kao što ni njegova žena ne zna. Neće mu dozvoliti da razgovara s Raisom dok se ne vrati kući, bez obzira na to kakvu scenu napravio, bez obzira na to koliko ustrajao. Ona je prepuštena sebi.

Sjedinjene Američke Države Njujork Menhetn Hotel Grand metropoliten Četrdeset četvrta ulica Istog dana Raisa i dalje drži slušalicu i zahteva da je Mihail Ivanov ponovo spoji s Lavom. Mihail odmahnu glavom, kao da on lično kontroliše telefonske razgovore. Njegov samozadovoljni autoritet dovodi je do ludila. Zvučeći razumno i odmereno, rekao je: – Generalna proba počinje za manje od jednog sata. Učenici su završili ručak.

Moramo da krenemo. Ponašate se nerazumno. Ovde ste kako bi koncert protekao kako treba. To vam je prioritet.

Raisa se zapanji žestinom mržnje prema ovom čoveku: – Jedan minut neće promeniti ništa.

– Ako mislite da ne možete obaviti svoju dužnost bez supruga, možda je on trebalo da predvodi ovaj put umesto vas. Razočaravajuće je što ste toliko nesposobni.

To je prepredena taktika. Ako bude i dalje tražila da razgovara s Lavom, to će biti ponižavajuća potvrda optužbe da je slaba. Neće joj dozvoliti drugi razgovor. Ona neće moliti.

Raisa je spustila slušalicu. Ostala je pored komode i premetala Lavov glas u glavi: – Gde mi je kćerka?

– Kao što sam rekao, učenici su završili ručak. Svi su u svojim sobama. Čekaju da uđu u autobus. Svi čekaju na vas.

Raisa primeti da je nije pitao na koju kćerku misli. Zna da ona misli na Jelenu.

Kako zna? Je li slušao telefonski razgovor ili je i on umešan? Ali umešan u šta?

Bez ijedne reči, izmarširala je iz sobe i prošla pored Ivanova,svesna toga da će je pratiti.

– Raisa Demidova!

Stigla je do kraja hodnika i pokucala na vrata Zojine i Jelenine sobe. Ivanov potrča prema njoj: – Šta nameravate?

Jelena je otvorila vrata. Raisa je ušla i okrenula se prema Ivanovu: – Odvedite ostale učenike u autobus. Sići ću za nekoliko minuta. A moja porodica nije vaša briga.

Nije sačekala odgovor, već mu je zatvorila vrata ispred nosa.

Zoja i Jelena stoje jedna pored druge, u odeći koju će večeras nositi – spremne da krenu na probu. Raisa je rekla:

– Jelena, hoću da ostaneš ovde. Ako večeras sve protekne kako treba, moći ćeš da prisustvuješ sutrašnjem koncertu.

Pošto se načas prenerazila tim vestima, Jelena skoči napred, crvena od ogorčenosti: – O čemu pričaš? Kako da ne prisustvujem?

– Odlučila sam. Nemamo o čemu da razgovaramo.

Jelena još više pocrvene. Oči joj zablistaše od suza: – Došla sam čak iz Moskve da bih sedela u sobi!

– Nešto nije u redu!

– Šta nije u redu?

– Ne znam. Ali razgovarala sam s Lavom i on se slaže...

Raisa je zažalila čim je izgovorila Lavovo ime. Jelena ga je odmah optužila za sve: – Lav! On je od početka protiv ovog putovanja. Šta je sve govorio? On je paranoičan. Vidi zavere, obmane i izdaju svugde. Bolestan je. Stvarno jeste, u duši je bolestan. Ne dešava se ništa loše. Kunem se. Nema razloga da me držiš u sobi samo zato što je jedan bivši agent tajne policije zaboravio da nije sve na ovom svetu izopačeno i preteče.

Jelena govori o Lavu kao o bivšem agentu umesto kao o svom ocu. Raisa je potkopala njegov odnos s devojčicama.

Jelena zaplaka: – Zar sam jedina učenica koja će ostati zaključana u svojoj sobi? Bez razloga? Dok svi ostali pevaju? Ja ću sedeti ovde. Moja prava majka se nikad ne bi tako ponela. Prava majka bi shvatila koliko je to ponižavajuće...

Zoja uhvati sestru za ruku. Uloge su se obrnule i ona je pokušala da zauzda njenu ljutnju: – Jelena...

Jelena istrže ruku i zagleda se u Raisu: – Ne, niko mi neće govoriti kako bi trebalo da se osećam. Niko mi neće govoriti kako da se ponašam. Više nisam dete! Možeš da mi zabraniš da dođem na koncert. To je u tvojoj moći. Ali nikad neću oprostiti Lavu ako to učiniš.

Istog dana Jejts se muči da razume prevoditeljicu s jakim ruskim naglaskom. Ona živi u ovoj zemlji više od četrdeset godina i predaje lingvistiku na univerzitetu Ajvi lige, a ipak ne govori engleski kako valja. Pitao je: – Majka je popustila?

– Kćerka će ići na koncert. Dozvolila joj je da prisustvuje.

– Je li devojka spomenula neke planove? Rekla još nešto?

– Ona poriče da će se išta loše desiti.

– Sigurna si?

– Jesam.

– Nema pomena o nekoj zaveri?

– Govorim ruski celog života.

Prevoditeljka ga ne voli i ne boji se da to pokaže, gledajući ga preko naočara debelih okvira kao da Jejts ne zavređuje ni prezir. Ona je jedina koja se protivila učestvovanju u ovoj operaciji, ističući da je ona profesorka a ne špijunka.

– Govoriš ruski celog života? To je dugačko razdoblje. Možda i dalje gajiš osećanja prema svojoj zemlji? Sentimentalna osećanja zbog kojih ćeš propustiti neku važnu pojedinost? Ženi se lice iskrivi od besa: – Neka neko proveri prepis, neko kome verujete, ako tako neko postoji.

Jejts gurnu ruke u džepove: – Kako bi bilo da mi samo odgovoriš na pitanje?

Trenutno me ne zanimaš. Zanima me o čemu je ta porodica razgovarala. Je li neko spomenuo Džesija Ostina?

– Nije.

Jejts se obratio čitavoj sobi, držeći papir sa stenografskim prepisom Raisinog telefonskog razgovora s Lavom: – Ta Ruskinja je bolji detektiv od svih vas zajedno. Ona zna da se nešto dešava.

Ona to oseća. Slažem se s njom. Morate da radite svoj posao!

Podigao je dosije o Raisi Demidovoj i njenim kćerkama Jeleni i Zoji. U njemu nema ničega osim zvaničnih podataka koje su im sovjetske vlasti prosledile, statističkih podataka poput težine i školskih ocena. Bacio ga je na sto.

Jedan agent povika: – Učenici ulaze u autobus. Hoćete li da idete s njima?

Jejts razmisli: – Neka naši agenti motre na tu porodicu. Želim da ih posmatraju celim putem od autobusa do zgrade Ujedinjenih nacija. Ne ispuštajte ih iz vida ni na trenutak.

Agenti su se posvetili ulasku učenika u autobus, a Jejts se ushodao pored stolova prevodilaca, uzrujan što ne može čak ni da pretpostavi zašto je Sovjetima toliko stalo do toga da Džesi Ostin prisustvuje koncertu. Oni su poslali tu devojku: stavili su glavu u torbu da se ona iskrade iz hotela. Prisustvo Džesija Ostina neće dospeti ni u novine.

Doviknuo je: – Je li nedavno bilo nekih aktivnosti u Harlemu?

Prišao mu je jedan terenski agent: – Tim koji nadzire čoveka za koga se sumnja da je sovjetski operativac izvestio je da je jutros bio u Harlemu. Uglavnom uspeva da nam pobegne u podzemnoj železnici.

Ali danas mu to nije pošlo za rukom te smo ga pratili.

– Kuda je otišao?

– U Sto četrdeset petu ulicu.

– Ko je on?

– Zove se Osip Fajnstajn.

Menhetn Agencija Global travel Brodvej broj 926 Istog dana Osip Fajnstajn je u magacinu iza kancelarije razvio fotografije Džesija Ostina i Ruskinje s izgužvanom posteljinom u pozadini koja nagoveštava da su imali seksualni odnos. Bilo bi poželjno da Džesi nju drži za ruku umesto što je obrnuto. Ali bez obzira na to, nečasni nagoveštaji su nedvosmisleni. Na fotografiji se ne vidi Ostinova žena. Nije je uhvatio u kadar. Niko neće znati da je krevet bio nenamešten pre nego što je devojka došla. Oni koji će osuđivati teško da će trošiti vreme na razmatranja: fotografija će izazvati ogorčenost. Nedvosmisleno je ko je zločinac, a ko žrtva. Iako je sastanak bio potpuno nedužan, fotografija pokazuje zapanjujuću krivicu i moralno popuštanje – iskorišćena, nežna bela devojka tužno se pozdravlja posle nečasnog susreta s razvratnim starim crncem.

Osip postiđeno obori glavu i zagleda se u naborane šake kojima je držao fotografije.

Sa zanimanjem je primetio da i dalje može da oseti stid. Nije potpuno obamro iznutra; otupeo je od opijuma, ali nije sasvim nesvestan svojih promašaja. Nije zamišljao takav život kad je došao u Ameriku: da će napakostiti čoveku kome se divi, čoveku velike moralne snage.

I Osip je nekad davno imao moralnu snagu. Iako je uhoda, on ne voli Sovjetski Savez, dok mu je zemlja koju izdaje draga. Donekle je smanjivao tu suprotstavljenost pušenjem opijuma – što mu je mnogo pomagalo – i racionalizacijom – što mu je veoma malo pomagalo. Kad je kao mladić stigao u Njujork, bio je uveren da će postići kakav uspeh. I postigao je, mada ne onakav kakav je očekivao. S pedeset devet godina, Osip je postao sovjetski špijun koji najduže dela u „Najvećem neprijatelju“, špijunskom nazivu za Sjedinjene Američke Države.

Pre četrdeset godina Osip je bio ambiciozni devetnaestogodišnjak. Živeo je u Ukrajini i pohađao Kijevski univerzitet, želeći da se celog života bavi naukom. Osetivši kako se kandže predrasuda stežu oko njegove karijere u povoju – bacili su mu izmet na vrata, urezali mu Davidovu zvezdu na vrata, profesori su ga prezirali – shvatio je da nikad neće postati profesor. Sedeći u svojoj hladnoj sobi i gledajući ulicu pokrivenu snegom, nije mogao da zamisli budućnost u Kijevu. Bez najbliže porodice zbog koje bi ostao u gradu, odlučio je da ode, podstaknut ne toliko strahom koliko odlučnošću da iskoristi svoje mogućnosti. Prvobitno je nameravao da otputuje u Francusku. Međutim, kad je otišao iz Kijeva, kao da je zakoračio s litice i pao u okean, nošen talasima, bez vlasti nad svojim kretanjem. Naposletku je osvanuo na obalama američkog konzulata u Rigi, u Letoniji, gde je proveo dva dana u državnoj imigrantskoj kući i trpeo poniženja dok su ga pregledali i dezinfikovali. Dao je svu ušteđevinu agenciji Sovt-org-flor koja se specijalizovala za imigranatska putovanja. Držeći tranzitne papire i doktorsku potvrdu, šest meseci pošto je doneo odluku da ode, ukrcao se na brod.

Prvi put je ponovo mogao da zamisli budućnost: budućnost u Njujorku.

Stigao je 1934, u najgorem trenutku za traženje posla. Da bi sve bilo još gore, njegovi darovi bili su intelektualni. Bez obzira na to, nije uspeo da završi fakultet, što je značilo da je mogao dobiti samo posao nekvalifikovanog radnika, ali nije posedovao fizičku snagu potrebnu za nadmetanje u toj ogromnoj i očajničkoj gomili radnika. S prozora oronule sobe koju je delio s petoricom ljudi, gledao je kako Sindikat nezaposlenih maršira ulicama, spore redove radnika bez posla koji su išli na jug Brodveja. Nekoliko godina je živeo u bedi i očajanju s nedovoljno novca za osnovne potrebe pre nego što je naišao na komunističke aktiviste koji su pokušavali da iskoriste razočaranje nezaposlenih. Nadvladao je nagon za preživljavanjem i, osetivši priliku, pristupio im je i ispričao svoju prošlost. Budući Jevrejin i da tečno govori ruski, pretpostavili su da ima urođenu sklonost ka komunizmu. Lagao je zašto je napustio Sovjetski Savez, rekavši da je došao u Ameriku usred Velike depresije uveren da je kapitalističko društvo u krizi i želeći da podstakne revoluciju. Budući da je znao žargon, slogane, aforizme i teoriju, opčinio ih je. Iako Komunistička partija Amerike to nije znala, doživljavala je najveći procvat. Komunistički predsednički kandidat Vilijam Foster i njegov zamenik Džejms Ford, crnac, osvojili su više od sto hiljada glasova na izborima 1932. jer su tvrdili da donose promene: oni su društveno napredni i nude radikalnu alternativu slomljenom kapitalističkom sistemu koji navodi radnike da skaču s prozora kancelarija i porodice da žive u sirotinjskim barakama u Central parku. Gotovo svi koji su imali veze s Komunističkom partijom Amerike nadali su se da je Velika depresija početak kraja kapitalizma; odnosno, svi osim njenog najnovijeg regruta Osipa.

Osip je bio gladan, izgladneo, bolestan i nezaposlen. Nije mario za Partiju. Ali bilo mu je stalo do njenog novca. Ona je mogla da mu plati. Komunistička partija Amerike dobijala je veliku novčanu pomoć od Sovjetskog Saveza, a novac se tajno prebacivao poštom. Oni su mogli da ga obuku i nahrane. Prvi put otkako je dospeo u Njujork hranio se kako treba, ne računajući koliko svaki zalogaj košta. Povratio je snagu. Pošto je nekoliko meseci delio letke i obavljao proste zadatke za Partiju, odlučeno je da on u skladu sa zakonom otvori agenciju Global travel, koja će tobože nuditi turističke pakete za Istočnu Evropu i Sovjetski Savez. Pod tim plastom, Osip je dobio zadatak da dovodi moguće špijune iz Sovjetskog Saveza, studente i naučnike koji bi se infiltrirali u ključne vojne i naučne operacije u Americi. Američka vlada prihvatala je podnosioce zahteva jer su bili previše briljantni da bi ih ispustila. Vodio je turističku agenciju, iako je izgubila mnogo hiljada dolara, gotovo trideset godina.

Nad vratima kancelarije čulo se zvonce. Došla je mušterija. Prave mušterije dolaze veoma retko: retko više od četvoro-petoro njih nedeljno. Osip je oprao ruke i ušao u kancelariju. Ugledao je četrdesetogodišnjaka u izgužvanom odelu. Kroj beše loš, a cipele jeftine i oguljene, ali on nosi svoju odeću s izazivačkim razmetanjem koje skriva brojne nedostatke. On je agent FBI-ja i Osip je siguran da je to isti čovek koga je video ispred stana Džesija Ostina. Agent ga još nije pogledao jer je listao jednu brošuru. Osip mu se obrati: – Izvolite?

Agent se okrenuo i podrugljivo odgovorio: – Pitam se koliko košta karta u jednom pravcu za Sovjetski Savez. Prvom klasom, naravno. Hoću da vidim komunizam samo ako mogu da putujem u raskoši.

Zatim je nastavio normalnim glasom:

– Nije li tako s ovakvim smicalicama? Oni koji imaju mnogo novca plaćaju da vide kako žive oni koji ga nemaju?

– Reč je o tome da putnik doživi drugačiji način života. Šta će oni zaključiti o takvom društvu, zavisi isključivo od njih. Mi samo organizujemo obilaske.

Osip mu pruži ruku: – Ja sam Osip Fajnstajn, vlasnik agencije.

– Agent Jejts.

Jejts je izvadio legitimaciju, ali se nije rukovao s Jejtsom. Umesto toga, zavalio se u stolicu, kao da je ispred televizora u svojoj kući. Pripalio je cigaretu, uvukao dim, izbacio ga i nije rekao ništa. Osip je stajao i čekao: – Pretpostavljam da niste došli radi putovanja.

– Tačno.

– Šta mogu da uradim za vas?

– To vi meni recite.

– Šta da vam kažem?

– Slušajte, gospodine Fajnstajne, možemo da se pretvaramo ceo dan. Zašto ne bih stavio karte na sto? Pod prismotrom ste više godina. Znamo da ste komunista. Opisuju vas kao obazrivog čoveka i lukavog smutljivca. Ali danas su moji ljudi uspeli da vas prate do Harlema. Ušli ste u stambenu zgradu nedaleko od zgrade u kojoj stanuje čovek po imenu Džesi Ostin. Otišli ste posle nekoliko sati i vratili se ovamo s foto-aparatom prebačenim preko ruke. Sve smo videli. To je ono što me muči. Ne liči na vas da budete tako neoprezni. Izgleda mi kao da očijukate s nama, gospodine Fajnstajne. Ako sam pogrešio, ako sam vas na neki način uvredio, u redu je: odmah ću otići odavde i izviniti se što sam vam oduzeo toliko vremena. Siguran sam da imate mnogo posla s tim turama.

Jejts je ustao i pošao prema vratima. Fajnstajn ga je pozvao: – Čekajte!

Nije hteo da zvuči toliko jadno. Jejts se polako okrenuo s pakosnim osmehom.

Osip je brzo pokušao da proceni s kakvim čovekom ima posla. Nadao se da će razgovarati s nekim ko je uslužan i poslovan. Ovaj agent izgleda kao da je preplavljen osećanjima, srdit: – Jeste li peder, gospodine Fajnstajne? Koliko znam, većina komunista su pederi, crnci ili Jevreji. Znam da ste Jevrejin. Vidim da niste crnac. Možda ne umem da prepoznam pedera. Naravno, moguće je da postoje i druge vrste komunista, ali oni koji se ne stide da ustanu i kažu kako se ponose time što su komunisti uvek su pederi, crnci ili Jevreji.

Jejts je povukao još jedan dim pa ga izbacio, mahnuvši cigaretom prema Osipovim grudima: – Sa zanimanjem sam pratio vašu karijeru, gospodine Fajnstajne. Već neko vreme znamo da je ova turistička agencija samo pokriće. Mislite li da smo glupi? Oni špijuni koje ste nam slali? Rado smo ih primili. Zašto? Zato što smo sigurni da su zaboravili na prokletu komunističku rupu koju su ostavili za sobom čim su stigli u ovu zemlju i počeli da žive u lepim kućama, voze dobra kola i jedu ukusnu hranu. Biće nam odani zato što

kod nas žive bolje nego kod vas. I znate šta? U pravu su. Udesili ste da tri stotine ljudi dođe ovamo s porodicom, nije li tako?

Tačan broj je trista dvadeset pet. Jejts se podrugnuo: – Koliko njih vam je dalo ijedan poverljiv podatak? Koliko njih vam je dalo bar neke mrvice ili ijedan nacrt?.

Iako sumnja u Jejtsa, sad nema odstupanja. Osip mora da nastavi sa svojim naumom: – Agente Jejtse, napustio sam Sovjetski Savez jer sam strahovao za život. Ne volim taj režim. Počeo sam da špijuniram za njih samo zato što nisam mogao da nađem drugi posao u Njujorku. Bio sam gladan. To je bilo za vreme Velike depresije. Komunistička partija Amerike imala je novac. Ja ga nisam imao. To je istina. Pošto sam im pristupio, nije bilo povratka. Obeležen sam kao komunista. Morao sam da se ponašam u skladu s tim.

Muškarci i žene kojima sam izdejstvovao vize verovatno nisu bili špijuni. To su ljudi koji su bili u opasnosti, naučnici i inženjeri. Bojali su se za svoje živote i živote svoje dece. Nikad nisam verovao da će postati špijuni. Nisam očekivao da će mi pružiti, kako ste rekli, mrvice. Koristio sam sovjetska sredstva da ih dovedem na bezbedno pod izgovorom da će se infiltrirati na američke univerzitete i fabrike, čak i vojsku. To je istina. Dokaz mog uspeha nije koliko sam špijuna zavrbovao, već koliko sam života spasao.

Jejts ugasi cigaretu u pepeljari: – Gospodine Fajnstajne, to je zanimljiva priča. Zvuči kao da ste američki heroj. Želite li to da kažete? Da bi trebalo da vas potapšem po leđima?

– Agente Jejtse, ne želim više da radim kao sovjetski agent. Hoću da radim za vladu Sjedinjenih Američkih Država. Pošto sam to rekao, život mi je u velikoj opasnosti i nemate razloga da sumnjate u moje reči.

Jejts mu se približi: – Hoćete da radite za američku vladu?

– Agente Jejtse, molim vas, pođite sa mnom. Mogu vam dokazati da sam iskren.

Osip ga je u odveo u privremenu mračnu komoru i pokazao mu fotografije Džesija Ostina. Tek tad je primetio da je Jejts izvadio pištolj, bojeći se zamke. Držeći pištolj u ruci, Jejts ga upita: – Zašto ste napravili te fotografije?

– One čine deo planova sovjetskog odeljenja nazvanog Služba A. Sovjetske vlasti nameravaju da iskoriste te koncerte za svoje svrhe. Zamolili su Džesija Ostina da večeras održi govor ispred Ujedinjenih nacija.

– Već mesecima pokušavaju da ga navedu da prisustvuje. Pa šta?

– Odbio je sve njihove molbe pa su poslali tu devojku, Ruskinju, obožavateljku Džesija Ostina. Oni žele da se on obrati gomili. Tamo će biti mediji iz celog sveta.

– Mediji će biti u dvorani, a ne na pločniku. Hoćete da mi kažete kako nameravaju da nagovore propalog pevača da viče o svojoj komunističkoj braći svetini na ulici? Neka priča! Zabole me.

Jejts se nasmeja i odmahnu glavom: – Fajnstajne, jeste U me zaista zbog toga doveli ovamo?

– Agente Jejtse, posle današnjeg dana Džesi Ostin će biti poznatiji nego ikad ranije, poznatiji nego što možete da zamislite.

Jejts je prestao da se smeje: – Ispričaj mi sve.

Harlem Bradherst Zapadna sto četrdeset peta ulica Istog dana Noć je vrela kao i dan. Zidovi od crvene opeke celog dana su se pekli na suncu i sad izbacuju dnevnu vrelinu, a stanari će se polako kuvati cele noći. Približno jedan sat pre izlaska sunca ima izvesnog olakšanja, malo svežine kad su cigle hladne, jedino doba dana kad je sveže i ljudski. Džesi sedi na prozorskoj dasci, ali ne očekuje povetarac.

Spolja više ne dopiru zvuci dece koja se loptaju ili preskaču konopac. Pošto je prodao dnevne zalihe, prodavač je odvezao svoju pokretnu tezgu, a artistični zarđali točkovi škripe u daljini. Prosjaci, koji su se namestili pored kolica u nadi da će dobiti nešto sitnine, raštrkali su se u raznim pravcima u potrazi za prenoćištem ili novim mestom za prosjačenje. Oni ljudi koji su igrali karte u hladovini, zaštićeni od podnevnog sunca, sad su nastavili igru na klimavim stolovima na sklapanje nasred pločnika. Oni koji su spavali danju, oživljavaju noću. Ima alkohola, droge i smeha – vedra strana noći, prvo piće, prva cigareta. To je uvek dobro vreme. Kasnije će biti tuča, rasprava i vike, ženskog plača kao i muškog.

Džesi je gledao kako tama guta ulicu dok su nestajali i poslednji sunčevi zraci. To mu je sad zanimacija jer Ostinovi više nemaju televizor; prodali su ga pre nekoliko godina. Nije im nedostajao. Nisu želeli da gledaju prikazivane emisije i pesme, sumnjičavi prema vlastima koje kontrolišu program, vlastima koje ga mogu prognati s televizije u deliću sekunde. Džesi se pitao šta je s drugim muškarcima i ženama koje je mogao da upozna i zavoli da im karijere nije progutala neodobravajuća država. Koliko li je umetnika, muzičara, pisaca i slikara izgubljeno zbog straha? Poželeo je da može da okupi te izgubljene duše, da svi sednu za njegov sto, da im natoči piće, sasluša njihove priče, njihove nedaće i ushiti se njihovim talentima.

Ana se spremila za posao. Radi noćnu smenu u restoranu koji je otvoren dvadeset četiri sata. Ni mlađe konobarice se ne javljaju dobrovoljno za smenu od devet uveče do devet ujutru. Ana tvrdi da joj više odgovara takvo radno vreme zato što noćne ispičuture ostavljaju veće napojnice od dnevnih gostiju i ne ostavljaju tanjire s polupojedenom hranom. Stoji na vratima, spremna da krene. Džesi je ustao s prozorske daske i uhvatio je za ruke. Pitala je: – Jesi li odlučio?

Džesi odmahnu glavom: – Ne znam. Prosto ne znam. Da stojim na pločniku ispred Ujedinjenih nacija i držim govor? Nisam sujetan, Ana, ali nisu me pozvali da nastupam u Medison skver gardenu. Nisam to imao u vidu za nas. Ne znam šta da mislim o svemu tome.

– Džesi, ne mogu da uzmem slobodno veče pošto ga nisam tražila na vreme.

Moram na posao.

– Ne znam ni hoću li ja ići, pa nema svrhe da ostaneš.

Uznemirila se: – Ne želim da misliš da se protivim ako odlučiš da odeš.

– Znam.

– Nikad ne bih tražila da ne uradiš nešto u šta veruješ ako misliš da je tako ispravno.

– Ana, šta je bilo?

Izgleda kao da će zaplakati. To je trajalo samo trenutak: nalet osećanja na licu, a onda se pribrala. Ana nikad nije plakala.

– Kasnim, to je sve.

– Onda nemoj gubiti vreme brinući za mene.

Ana ga poljubi u obraz. Ali umesto da se povuče, ostala je blizu njega i prošaputala: – Volim te.

Te dve reči bile su više nego što je sad mogao da podnese. Džesi se zagledao u pod i glas mu je zadrhtao: – Žao mi je, Ana. Zbog svih ovih muka, zbog svih ovih...

Osmehnula se: – Džesi Ostine, nemoj nikad da mi se izvinjavaš, ne za ono što su oni uradili, ne za ono za šta nisi kriv.

Ponovo ga je poljubila: – Samo mi kaži da me voliš.

– Nekad „volim te“ ne zvuči dovoljno.

– To je sve što sam ikad htela.

Pustila ga je, izravnala odeću, otvorila vrata i požurila stepenicama. Nije se osvrnula niti je zatvorila vrata za sobom.

Džesi je čekao pored prozora. Ana se pojavila na ulici i provukla između kartaroša na putu prema restoranu. Gotovo je nestala iz vida pre nego što je stala, okrenula se i mahnula mu. Odmahnuo joj je. Kad je spustio ruku, ona je nestala.

Vreme je da odluči. Pogledao je na sat. Za sat vremena bi trebalo da se obrati skupu nepoznatih demonstranata Ne zna čak ni zašto protestuju. Sva je verovatnoća da ga neće prepoznati i da će morati da se potrudi kako bi ga čuli. Koncert počinje u devet. Ruskinja mu je rekla da će trajati samo sedamdeset minuta. Džesi kucnu lep sat kupljen u srećnijim vremenima. Dok je razmišljao treba li da prihvati poziv, u misli mu se prikrala uspomena na drugi sat, na sat koji nikad nije nosio. Dobio ga je na samom početku karijere, dok je bio na prvoj turneji po zemlji. Vlasnik koncertne dvorane bio je toliko zadovoljan neočekivanim uspehom nastupa, time što su rasprodate sve karte za sve tri večeri u gradu Monrou u Lujzijani, da je doneo Džesiju poklon – lepu kutiju sa satom fine izrade i rečima Napravljeno u Monrou utisnutim u kožu na poleđini. Džesi se ne seća dobro samog sata, ali veoma dobro se seća vlasnika. Čovek mu je pokucao na vrata garderobe posle poslednjeg nastupa i ušunjao se unutra kradomice poput ljubavnice. Ana je bila u garderobi i videla kako je nervozno pružio Džesiju sat u znak zahvalnosti pre nego što je žurno izašao. Džesi se nasmejao čudnom ponašanju tog prijatnog čoveka, a onda je primetio da se Ana ne smeje. Objasnila je da je on hteo da iskaže zahvalnost, ali

ne javno. Nije mogao da dođe na pozornicu na kraju nastupa i preda mu sat. Nije mogao da ih pozove na večeru jer nije hteo da ga vide kako sedi u restoranu sa Džesijem i Anom. Čovek može da angažuje Džesija da peva, može da pljeska nekoliko sekundi posle koncerta, ali ne može da bude viđen blizu njega čim siđe s pozornice. Bio je to dobar sat, lep sat, pogotovo za mladog čoveka koji će tek zaraditi mnogo novca, ali Džesi ga nije uzeo, već ga je ostavio u garderobi zajedno s porukom: Večera bi bila dovoljna.

Više ga nikad nisu pozvali da tamo peva.

Svako može da voli nekoga dok peva ili pleše na pozornici. Džesi je to saznao kao sedmogodišnjak. Tad je s porodicom živeo u Brakstonu, u Misisipiju, pre nego što su odlučili da se presele na sever. Bila je jesen 1914, a noć toliko topla da je posle stotinak koraka Džesiju majica bila mokra kao da ga je kišni oblak pratio u korak. Majka i otac su ga naterali da obeća kako noću neće izlaziti iz kuće jer su oboje morali na posao. Ali prošle nedelje im je nestalo drva i otac ga je prekorio što ne pomaže u kući. Džesi nije hteo da ga ponovo grdi i odlučio je da bi bilo bolje da sakupi malo drva. Zato je skupljao grane bez mnogo muke jer je u šumi sve bilo suvo kao barut, a kora gruba u njegovim rukama. Grančice su mu pucketale pod stopalima, i pucketanje suvog drveta odjekivalo je između drveća. Iako to nikad nije priznao porodici, uvek se bojao šume – mašta mu se rasplamsavala i um ga je zavaravao. Govorio je sebi da je šašav. Nekad je čak naglas sebi govorio da je šašav: – Džesi, ne boj se. U ovim šumama ima samo buba i komaraca, ničeg više.

Ali i dalje je čuo glasove. Odmahnuo je glavom kao da mu je voda ušla u uši.

Glasovi su se i dalje čuli, ne jedan, već dva-tri: – Pogrešno si namestio!

– Ovako!

– Stani ovde.

– Pomozi mi s ovim!

– Spremi foto-aparat!

Pošao je u dublje u šumu. Glasovi se utišaše. Promenio je pravac i uputio se prema izlazu iz šume. Glasovi postadoše glasniji. Trebalo je da otrči kući. Trebalo je da ispusti naramak drva i potrči, ali nastavio je dalje, prateći zvuke.

Kad je stigao do ivice šume, nedaleko od grada, Džesi se iznenadio kad je ugledao veliki skup – iznenadio jer su njegovi roditelji tako odlučno tražili da ostane kod kuće te noći kad izgleda da toliko ljudi radi suprotno. Stotinak ljudi stoji u polukrugu, leđima okrenuti prema njemu. Shvatio je da ne stoje kao da su na skupu, već kao da su u publici.

Oni pozadi i na bokovima drže zapaljene grane, treperave svetiljke, reflektore iz kojih crvene varnice pršte u noćno nebo. Potrebne su im svetiljke jer nema mnogo mesečine, mesec bi samo povremeno zasjao pre nego što bi ga ponovo zaklonili gusti oblaci.

Džesiju se učini da su ti ljudi lepo odeveni. Neki se hlade slamenim šeširima, dame rasteruju komarce i muve blagim zamasima nežnih prstiju. Žene u nabranim haljinama.

Devojčice u kompletima. Muškarci košulja upasanih u pantalone. Kao da su se obukli za

crkvu ili pozorište. Džesi ugleda mrlje od znoja na njihovim leđima i zaključi da se ipak ne razlikuju mnogo od njega.

Nisu primetili malog Džesija, koji se nečujno sklonio iza debelog stabla – ruku punih drva, kose pune lišća, odeće prljave kao da je načinjena od opalog lišća. Publika je bila opčinjena onim što se odvijalo pred njima, ali Džesi nije video šta je tako zabavno toliko duboko u šumi. Zna da se publika okuplja kad se dešava nešto zabavno, kad neko peva, pleše ili izvodi predstavu. Suviše je nizak da bi video šta se dešava a nije se usudio da se pomeri sa svog mesta iza drveta jer su svi belci i nije pametno da se meša s njima.

Kao da je neko odjednom bacio čini, svi muškarci, žene i deca istovremeno podigoše pogled. I Džesi pogleda nagore, nadajući se da će videti vatromet, prasak zaslepljujućih zvezda. Umesto toga, video je ono zbog čega se publika okupila – bio je to ples, dve noge plesale su u nebu, isprekidan ples kakav nikad nije video, ples u kome dva crna bosa stopala ne dodiruju tlo, ples bez ritma i muzike, tihi ples koji nije trajao duže od minut-dva.

Dok su te noge završile ples, Džesi je izlomio sve grančice u rukama a cipele su mu bile pokrivene izmrvljenom korom.

Jedan čovek u publici podiže glomazni, kockasti foto-aparat i blic sevnu, načas jarko zasjavši i otkrivši sve što je noć skrivala. Džesi se do današnjeg dana pitao zašto je čovek čekao do samog kraja da bi napravio fotografiju. Možda nije hteo da propusti ni trenutak tog zanimljivog plesa.

Mlada Ruskinja ga je pitala zašto je toliko žrtvovao zbog komunizma, neznanci, prijatelji i porodica su ga pitali zašto ne može da se okane politike i uživa u novcu, a nikad nije rekao istinu. Zbog čega je Džesi postao komunista? Ne zbog mržnje s kojom se njegova porodica suočila kad su se preselili u Njujork niti zbog uvreda koje su mu govorili. Ne zbog siromaštva i muka njegovih roditelja da sastave kraj s krajem. One večeri kad je održao svoj prvi veliki koncert, dok je stajao na pozornici pred prepunom dvoranom i gledao polukrug imućnih belaca koji pljeskaju dok on peva i igra – publiku koja ga je volela – znao je da ga vole samo dok pomera noge u ritmu i dok mu iz usta izlazi pesma umesto govora. Kad se predstava završi, kad njegove noge završe ples, oni neće želeti nikakve veze s njim.

Nije dovoljno biti voljen na pozornici. Pevanje nije dovoljno.

Menhetn Sedište Ujedinjenih nacija Dvorana Generalne skupštine Ugao Prve avenije i Istočne četrdeset četvrte ulice Istog dana Okupila se publika sastavljena od najvažnijih diplomata sveta – pozvani su svi predstavnici u Ujedinjenim nacijama. Dvorana Generalne skupštine je puna. Koncert samo što nije počeo. Kao dete pre školske predstave, Raisa je provirila iza zavese i zapitala se nije li se njena nervoza zbog večerašnje predstave pretvorila u paranoju.

Njena mašta je uzela maha i crpla nadahnuće iz prošlosti, u kojoj je svaka reč bila prožeta opasnošću i paranojom. Nije je odeća odala kao provincijalku, već činjenica da se prestravila, uzrujala što joj je pružena takva velika prilika. Postidela se svog ponašanja. Ohrabrila se posle uspešne generalne probe, smirila se, uravnotežila i njen ispad joj se učinio smešnim.

Pogledala je sovjetske učenike: postrojili su se, spremni da izađu na pozornicu.

Zadatak joj je da ih ohrabri, a ne da bude smušena. Pošla je pored njih, svakome se osmehnula i rekla nešto ohrabrujuće. Stigla je do Jelene. Jedva da su progovorile od rasprave. Raisa je nerado popustila i dozvolila Jeleni da peva, bojeći se da će ona u protivnom kriviti Lava i omrznuti ga. Međutim, osećaj nelagode nije popustio. Raisa se nagla i prošaputala: – Ovo je novo i za mene. Pritisak je postao prevelik. Žao mi je. Znam da ćeš biti odlična. Nadam se da ćeš uživati u ovoj večeri i da ti je nisam upropastila. To mi nije bila namera.

Jelena zaplaka. Raisa joj brzo obrisa suze: – Ne plači. Molim te ili ću i ja zaplakati.

Raisa se osmehnula ne bi li sakrila da je i ona blizu suza pa dodala: – Ja sam kriva, a ne Lav. Ne ljuti se na njega. Samo se usredsredi na predstavu.

Zabavi se. Uživaj.

Raisa je pošla dalje kad ju je Jelena uhvatila za ruku i rekla: – Majko, nikad se ne bih umešala u nešto zbog čega se ne bi ponosila mnome.

Namerno je upotrebila reč majka. Bojeći se da će izgubiti vlast nad osećanjima, Raisa je brzo odgovorila: – Znam.

Raisa je požurila na svoje mesto i pribrala se, spremna da izvede učenike na pozornicu. Duboko je udahnula, rešena da uspe. Ovo je izvanredan događaj. Pre mnogo godina, za vreme Velikog otadžbinskog rata, razmišljala je samo o tome da preživi. Kao nastavnici u Moskvi za vreme Staljinovog režima, jedina ambicija bila joj je da izbegne hapšenje. Kad bi se Raisa vratila u prošlost i toj uplašenoj mladoj ženi pokazala

nagoveštaj budućnosti – kako će s dve lepe kćerke pored sebe stajati pred uglednom međunarodnom publikom u ovoj veličanstvenoj dvorani – ova joj ne bi joj verovala.

Jedino je želela da je Lav pored nje, ne zbog neke zavere ili izdaje – gorko je žalila što mu je utuvila tu misao u glavu – već zato što niko drugi ne bi shvatio koliki je put prevalila.

Dat je znak. Orkestar je spreman. Publika ućuta. Zajedno s američkom direktorkom škole, Raisa je izvela svoje učenike. Dočekao ih je učtiv pljesak i osetila je da se ispod njega krije nesigurnost. Niko nije sasvim siguran kako će se ova nečuvena predstava završiti.

Dok je izlazila na pozornicu, Jelena je uveravala sebe da nije lagala: majka će se svakako ponositi njome kad sazna šta ona pokušava da postigne – preko potrebno iskazivanje ljubavi i divljenja za Džesija Ostina, čoveka koga su nepravedno ugnjetavali zbog njegovih uverenja, briljantnog čoveka slomljenog državnim pritiscima zbog vere u poštenje i ljubav. Naravno, Raisa će se najpre ljutiti, pobesneće što je to krila od nje.

Rasrdiće se što joj nije rekla. Ali kad ta ljutnja iščili, onda će svakako shvatiti, možda će se čak diviti Jeleninoj hrabrosti.

Jelena smatra da je čitav događaj – dvorana, ukrasi, zastave i ugledna publika, političko plemstvo u najboljim odelima – izveštačen, bez ikakve veze sa stvarnim problemima i pitanjima. Koncert ne obećava društvene promene niti napredak, sterilisan je, lišen i najmanjeg gneva ili gorčine kako ne bi uvredili domaćine. Ulični protesti nisu protiv ove ili one vlade, oni će biti univerzalni, protiv netrpeljivosti i mržnje, protiv nejednakosti i neljudskog stava prema ljudskom životu. Svetu je potrebna nova revolucija, revolucija građanskih prava. Komunizam je najbolje oruđe za takvu revoluciju. Kako da se Raisa ne ponosi onim što će ona i Džesi Ostin postići? Pljesak utihnu.

Sedište Ujedinjenih nacija Dvorana Generalne skupštine Ugao Prve avenije i Istočne četrdeset četvrte ulice Istog dana Džim Jejts je ušao u dvoranu. Prekrstio je ruke i posmatrao predstavu. Komunisti su pomešani s američkim učenicima i svi su istovetno odeveni: dečaci u belim košuljama i crnim pantalonama, devojčice u belim bluzama i crnim suknjama. Ne razlikuju se ni po čemu. U programu, uokvirenom mnoštvom zastava raznih država, piše da su pesme komponovali muzičari iz celog sveta. Čak ni liberalni organizatori ovog događaja nisu mogli dozvoliti komunističke propagandne pesme, sovjetske himne o najjačem narodu spremnom da šatre sve neprijatelje, uključujući Ameriku. Neka komunisti sačuvaju te pesme za povratak kući, čim iskorače iz aviona u Moskvi. Budući da Sovjeti ne mogu da pevaju svoje pesme, to ne mogu ni Amerikanci, kako ne bi uvredili goste. Ne smeju da pevaju svoje pesme u sopstvenoj zemlji! Naravno, ovo nije njegova zemlja – sedište Ujedinjenih nacija ne ulazi pod američku jurisdikciju iako je kompleks u Njujorku. Ovo zemljište su bez ijednog ispaljenog pucnja predali međunarodnoj organizaciji. Jejts ovde čak nije agent FBI-ja. On je gost.

Kad se pesma završila i publika zapljeskala, Jejts je pogledao diplomate. Belci su u manjini. Nekoliko predstavnika ustalo je da pljeska. Jejts ih nije dobro razabrao s mesta gde stoji – verovatno su Kubanci ili Južnoamerikanci. Istina je da obe države smišljaju kako da unište jedna drugu dok im učenici pevaju ruku podruku na pozornici. Čitava predstava je užasna. Zgrozio se što postoje američki roditelji koji su dozvolili da im deca ovde pevaju. Te majke i očeve valja dodatno ispitati.

Jejts pogleda na sat i kucnu ga noktom. Prava predstava večeri održaće se ispred zgrade.

Ispred sedišta Ujedinjenih nacija Istog dana Džesi Ostin je doneo gajbicu za jabuke, koju je uzeo u kuhinji Nelsonovog restorana.

Već je govorio na uličnim uglovima i zna da ga niko neće čuti ako se ne popne na nešto iako je visok čovek i iskusan govornik. Svakom izvođaču je potrebna pozornica i premda gajbica za jabuke nije najbolje rešenje, bolja je od pločnika. Kad je izašao iz podzemne železnice, pošto se provukao s gajbicom između putnika, video je da je deo Prve avenije zatvoren za saobraćaj. Umesto da ublaži atmosferu, odsustvo vozila pojačava utisak da se nešto neuobičajeno dešava. Pogledavši prizor ispred zgrade Ujedinjenih nacija, video je da se okupilo više stotina ljudi, daleko više nego što je očekivao. Ana ga uhvati za slobodnu ruku. Uzrujana je.

Policajci su raspoređeni na obodima. Jedni su u punoj opremi za razbijanje demonstracija, drugi su na konjima i patroliraju ispred prvog reda demonstranata dok im konji frkću kao da se groze svetine. Demonstranti su opkoljeni poput stoke, a nad njima se uzdižu upadljive ručno napravljene zastave, krevetski čaršavi čvrsto rašireni preko drvenih motki, jarke boje – tapiserija različitih tkanina. Slova su pojedinačno i neravno isečena, zbog čega neke zastave izgledaju poput dečjih naiva. Džesi je pročitao slogane i zaključio da su demonstranti mešavina različitih grupa. Tako nešto nije nikad video u Njujorku – ljudi s gitarama i bubnjevima koji protestuju protiv rata u Vijetnamu stoje pored urednih muškaraca i žena u uštirkanim košuljama koji napadaju Komunističku partiju, jedni nose plakate sa zahtevima da se Mađarska oslobodi sovjetske vlasti, drugi koriste otrcanu frazu: SAMO JE MRTAV CRVENI DOBAR CRVENI To je rečeno toliko puta da se Džesi zapitao zašto ne mogu da smisle nešto novo – zbog toga je još više poželeo da govori. On postaje sve jači što mu više prete: oduvek je verovao u to.

Zakasnio je da bi našao dobro mesto: sva su već zauzeta. Neće moći da stane blizu kapije kao što je Jelena tražila. On i Ana će morati da se zadovolje drugom stranom, dalje od raštrkanog kraja gomile umesto da budu u njenom središtu. To je daleko od idealnog i iznervirao se što nije ranije došao. Kad su pošli između redova demonstranata, jedan glas doviknu: – Džesi Ostine!

Okrenuo se i nedaleko od kapije ugledao čoveka kako mu maše da priđe. On i Ana poslušaše, iako nisu imali predstavu ko je taj čovek. Mlad je i ima prijatan osmeh: – Ovo je vaše mesto! Sačuvao sam ga!

Mesto je pored glavnog ulaza kao što je Jelena tražila. Uzeo je Džesijevu gajbicu i podigao je preko barikade. Proverio je da li je čvrsta pre nego što je pogledao Džesija: – Preskočite!

Džesi se nasmeja: – Možda pre trideset godina.

Držeći Anu za ruku, pošao je kroz masu. Polako su se probijali dok nisu stigli do gajbice. Čovek je čuvao priručnu binu od drugih demonstranata jer je nekolicina pokušala da se popne na nju. Kad je video Džesija, spustio mu je ruku na rame: – Ovo je vaš trenutak. Sve im recite! Nemojte se uzdržavati!

Džesi se rukovao s mladim čovekom: – Ko ste vi?

– Prijatelj. Imate više prijatelja nego što znate.

Istog dana Jejts je izašao iz zgrade Ujedinjenih nacija pre nego što se koncert završio kako bi posmatrao bučne demonstracije. U normalnim okolnostima ne bi im dozvolili da se okupe toliko blizu sedišta, već bi ih uputili do Parka Ralfa Banča ili Trga Daga Hamarskjelda na uglu Četrdeset sedme ulice i Prve avenije, jednu četvrt dalje od ulaza za goste, četiri četvrti dalje od ulaza koji koriste najviše diplomate. Odluka da se dozvole demonstracije tako nečuveno blizu Ujedinjenih nacija bila je simbolična, kako bi se pokazalo da Amerika, za razliku od Sovjetskog Saveza, nema čega da se boji kad je otvoreno kritikuju. I eno ga – Džesi Ostin, koristi slobodu koju mu pruža ova država, slobodu govora, slobodu kakva ne postoji u zemlji koju toliko veliča.

Kad je izašao na ulicu, Jejts je video kako jedan policajac prilazi Ostinu, prekida njegov govor i pokazuje na gajbicu na kojoj stoji. Jejts požuri napred, uhvati nadležnog policajca za ruku i povika da nadjača buku: – Kaži svom čoveku da odstupi! Niko ne sme da pomeri Džesija Ostina!

– Ko je Džesi Ostin?

Njegovo ime ne znači ništa ovom policajcu. Jejtsu je bilo drago: – Visoki crnac koji stoji na kutiji! Neka ostane tamo!

– Ne sme da bude tako visoko, ne tako blizu glavnog ulaza.

Jejts izgubi živce: – Baš me briga za tvoja pravila. Slušaj me! Ne smete da pomerite tog čoveka.

Sovjeti su ga pozvali ovamo u nadi da ćemo ga naterati da ode. Ako to uradimo, on će se opirati i na svim naslovnicama će osvanuti fotografije na kojima ga odvlačimo. To on želi! Zato je ovde! On je poznati komunistički simpatizer, popularna ličnost crne kože.

Ne želimo da vide kako petorica belih policajaca vuku ostarelog crnačkog pevača.

Nalazimo se usred propagandnog rata. Ne želim nikakvu primenu sile večeras. Ne zanima me kakva je provokacija. Jesi li razumeo?

Niko ne sme da pomeri tog čoveka!

Istog dana Džesi nije mogao da veruje kad je policajac odstupio, dozvolivši mu da ostane na gajbici.

Pogledao je Anu. I ona izgleda jednako zbunjeno što se neslaganje završilo tako lakom pobedom. Mora da su dobili naređenje da se uzdrže zato što su novinari prisutni; pustiće da demonstracije neometano proteknu, što je taktička odluka kako bi pokazali da u Americi postoji sloboda govora – cinična odluka, ali ako je dozvoljen slobodan govor, iako samo na jedno veče, on namerava da ga iskoristi.

S gajbice je video sve, stotine lica, jedna oslikana poput cveća, druga iskrivljena od besa. Džesi poče da govori, najpre bojažljivo. Osim njegove žene, niko nije obratio pažnju na njega, čak ni oni najbliži gajbici. Manje je ličio na govornika koliko na izlapelog starca koji priča sam sa sobom.

– Ovde sam večeras...

Kolebljivo je počeo jer nije znao je li bolje da čita iz beležaka ili da improvizuje.

Odlučio je da iskoristi ono što je napisao u stanu, pokušao da se ne obazire na to što ga niko ne sluša i usredsredio se na jednu tačku u masi, praveći se da je na velikoj pozornici pred publikom od više hiljada koji su platili kako bi ga slušali. Međutim, ritam mu je remetilo neprekidno udaranje bubnjeva antiratnih demonstranata. Reči su mu nepovezane: zastao je usred rečenice i prešao na drugu. Ponovo je zastao i iznova započeo prvu, samo da bi se zapitao ima li veze hoće li govoriti na ruskom ili engleskom budući da ga ionako niko ne sluša. Malodušan, osetio je da ga je Ana uhvatila za ruku.

Pogledao ju je. Stisnula mu je šaku i posavetovala ga: – Samo govori ono što osećaš. Pričaj im onako kako meni pričaš, iz srca, zato su te ljudi uvek slušali. Zato što nikad ne lažeš, nikad se ne pretvaraš, samo govoriš ono u šta veruješ.

Džesi je isključio zvuk bubnjeva i podigao ruku, spreman da progovori. Tek što je zaustio, kad uzviknu jedan ostareli antiratni demonstrant, neuredne brade i mišićavih ruku, s gitarom oko vrata. Na golim grudima je nacrtao crveni znak mira: – Džesi Ostin!

Džesi se iznenadio što ga je neko prepoznao i izgubio nit misli. Pre nego što se pribrao, demonstrant se probio do njega, rukovao se s njim i rekao: – Uvek sam voleo vašu muziku. Recite mi, Džesi, jesu li ubili Malkoma Iksa zato što se protivio Vijetnamskom ratu? Uveren sam u to. Ubili bi svakoga ko zucne protiv tog rata. Malkom Iks je rekao da svi crnci treba da podržavaju Vijetnamce umesto američkih vojnika i zato su ga ubili, zar ne? Koga vi podržavate? Vijetnamce ili Amerikance?

Malkom Iks je ubijen početkom godine. Džesiju je palo na pamet da se iza njegovog ubistva krije više nego što se čini. Bilo je zgodno da okrive Naciju islama,4 a kad god postoji zgodno objašnjenje, istina je najčešće negde drugde. Zaustio je da odgovori kad je isti starac doviknuo svojim drugovima: 4 Nation of Islam – Pokret za prava Afroamerikanaca iz koga je Malkom Iks istupio zbog neslaganja s rukovodstvom. (Prim. prev.)

– Hej! To je Džesi Ostin!

Iako se ljudi nisu obazirali kad su ga videli na gajbici, pri pomenu njegovog imena su se okrenuli i pomnije ga pogledali. Iz antikomunističke grupe javiše se glasovi, promukli od zgražanja: – Zašto si rekao da ti Amerika nije dom!

– Rekao si da bi se rado borio protiv američkih jedinica!

Stari mirovni demonstrant namignu Džesiju: – Bolje pazi šta ćeš da pričaš.

Džesi je odgovorio: – Nisam rekao ništa slično! Verujem u mir, a ne u rat.

Prva optužba otvorila je branu i poteklo je još podmuklih laži, sve ekstremnijih.

Antikomunistički demonstranti upamtili su Džesija, više od bilo koga drugog, kao čoveka koji izaziva mržnju i podsmeh: – Nije li istina da si zaveo gomilu belkinja?

– Zašto ne plaćaš porez?

– Nisi li bio u zatvoru?

– Zar ne varaš ženu?

– Čuo sam da je mlatiš kad se napiješ!

Džesi nije video lica onih koji ga optužuju, glasovi su im nepovezani. Za razliku od njih, pokušao je da savlada gnev i odgovorio na optužbe: – Plaćam porez! Nikad nisam proveo nijedan dan u zatvoru osim kad sam išao da posetim one kojima je trebala pomoć. I nikad nisam ni dotakao nijednu belkinju, ne na taj način, baš kao što nikad nisam nikoga udario, a kamoli svoju suprugu, ženu koju volim više od svih. To što govorite samo su klevete! Kampanja mržnje i laži!

Glas mu je drhtao. Bol zbog tih laži nabujao je u njemu, sećanje na bespomoćnost, na to kako su mu naružili ugled.

Naslutivši da je u nevolji, Ana se pope na gajbicu i uhvati ga oko pasa radi ravnoteže: – Zar bih stajala pored svog muža da je to istina? Zar bih ostala uz njega nakon što nam je vlada oduzela dom? Kad su nam uzeli posao? Kad su nam uzeli novac i hranu sa stola? Izgubili smo sve. Rado ste slušali laži. A sad ću vam reći istinu. Džesi nikad nije nikoga povredio. Nikad nije učestvovao u kafanskoj tuči ili uličnoj prepirci. Nikad nije podigao glas na mene! A što se rata tiče, ne bi sanjao o tome da potegne oružje na drugog čoveka. On ne veruje u nasilje. On veruje u ljubav! On veruje u ljubav više od svega! Veruje u jednakost za sve muškarce i žene, bez obzira na to gde su rođeni i koje im je boje koža. Možete da se ne slažete s onim u šta verujemo. Možete nam reći da smo budale zbog svojih uverenja. Ali ne govorite nam da se ne volimo.

Kad je sišla s gajbice, Džesi je video da su njene reči okrenule svetinu na njegovu stranu, privukle još pažnje na njega. Pokajao se što je odustao od javnih govora.

Dozvolio je da insinuacije ispune tišinu. Dužnost mu je da iznese istinu iako su mu zvanični kanali zatvoreni. Dužnost mu je da se suprotstavi neprijateljima bez obzira na to što mu ne ide sve u prilog. Toliko su ga slomili da je poverovao kako je istina bezvredna.

Nije tako: ona je jača od njihovih laži i publika je to osetila u njegovom glasu. Ohrabren, pokušao je da obraćanje pretvori u raspravu. Vreme je da kaže ono zbog čega je došao: – Pošto smo završili s pobijanjem lažnih optužbi, možemo li da pređemo na ono što je zaista važno? Ono što je važno milionima Amerikanaca u ovoj velikoj zemlji! Na nejednakost, predrasude, netrpeljivost i institucionalizovanu diskriminaciju, ne samo prema crnim Amerikancima već prema svim siromašnim Amerikancima!

Spustio je pripremljen govor i nastavio da priča spontano. Baš kao što mu se ruski vratio u zadovoljavajućim naletima reči i izraza, tako su se vratile i gnevne reči usavršene stotinama govora, godinama protestovanja. Publika se namreškala, muškarci i žene različitih godina i rasa složno su se okrenuli prema njemu. Neki antiratni demonstranti su im se pridružili i prestali da udaraju u bubnjeve kako bi čuli njegove reči. Ovo je najveća publika kojoj se obratio za gotovo deset godina i nisu došli zbog njegovih pesama ili da bi se zabavili, već da bi promenili svet. Masa je i dalje rasla, pristizalo je sve više ljudi, tiskali su se u prostoru iza metalnih barikada.

Jedna ljutita žena uzviknu: – Ako toliko voliš Sovjetski Savez, što se ne vratiš tamo s njima!

Pošto mu je samopouzdanje raslo, Džesi je rado odgovorio protivnici: – Zašto bih ikuda išao kad mi je ovo dom! Živim ovde celog života. Roditelji su mi ovde sahranjeni! Njihovi roditelji su ovde sahranjeni! Ja sam Amerikanac koliko i vi, možda i više, zato što iskreno verujem u slobodu govora, u jednakost, u pojmove za koje sumnjam da ste i čuli. Toliko ste zaneti mahanjem američkom zastavom da biste razmislili o tome šta ta zastava simbolizuje! Ženi se priključila jedna izdvojena grupa antikomunističkih demonstranata i na smenu su počeli da napadaju Džesija, vičući da nadjačaju buku jednima se glas gubio, dok se drugima probijao do njega: – Živiš u Americi i vređaš sopstvenu zemlju!

– Vređao sam jedino ljude poput tebe, ljude koji ne shvataju da su svi muškarci i žene na ovom svetu jednaki. Iako to možda ne shvataš, u ćelom svetu razumeju nadu u bolji život. Želja da se pošteno ophode prema tebi ne menja se u zavisnosti od toga gde živiš ili kojim jezikom govoriš.

Džesi pokaza na sedište Ujedinjenih nacija: – Ova zgrada predstavlja svet pod jednim krovom. To je stvarnost našeg postojanja. Živimo pod jednim nebom. Udišemo isti vazduh. Greje nas isto sunce. Ljudska prava ne stvaraju ljudi na vlasti. Ta prava su prva nastala! Vlade postoje da bi služile osnovnim ljudskim pravima i branile ih. Ta prava nemaju nikakve veze s tim za koga glasate na izborima, gde živite, koje vam je boje koža ili koliko novca imate u novčaniku. Ta prava su neotuđiva. Boriću se za ta prava dok god imam vazduha u plućima i krvi u srcu!

Džesi zna da će se koncert uskoro završiti. Sovjetska delegacija će izaći na ulicu, mladi učenici će se uliti u masu i okružiti ga. Mogao je samo da se osmehne pri toj pomisli.

Agencija Global travel Brodvej broj 926 Istog dana Vezah lisicama za radijator u zadnjoj sobi, zaključan u mraku, Osip Fajnstajn je izgubio pojam o vremenu. Znoji se zbog apstinentske krize. U uobičajenim okolnostima bi u ovo vreme pušio opijum i potreba njegovog tela za drogom nadvladala je sva ostala osećanja, uključujući ono koje bi normalan čovek osećao u takvim uslovima – strah. Pantalone su mu natopljene. Pošto nije mogao da ode u kupatilo, umokrio se. Članak ga boli od metala koji mu se usekao u kožu. Ne može da mrda prstima. Agent Jejts je uzeo fotografije Džesija Ostina i mlade Ruskinje i ispostavilo se da je Osipov prvi utisak o njemu bio tačan: taj čovek je izuzetno opasan.

Iako ošamućen, postao je svestan toga da je neko ispred kancelarije. Vrata se polako otvoriše. Osip zatrepta na svetlu. Nad njim stoji sovjetski operativac koji mu je dao foto– – aparat. Kad su mu se oči navikle na svetlost, video je da čovek drži pištolj: – Pogrešio si što si odlučio da veruješ FBI-ju. To je neočekivano pogrešno prosuđivanje s obzirom na to koliko si ranije bio prepreden.

Osip nema snage da poriče – nema ni snage da se bori za život: – Bežim od vas trideset godina.

– Nema više bežanja, Osipe. Čovek podiže bocu hidrohinona, hemikalije koja se koristi za razvijanje filmova, izuzetno zapaljive. Polio je Osipa po odeći i licu. Ušla mu je u grlo i oči. To je jak izbeljivač i Osipa je koža strahovito pekla kao da gori čak i pre nego što ga je čovek zapalio.

Sedište Ujedinjenih nacija Dvorana Generalne skupštine Ugao Prve avenije i Istočne četrdeset četvrte ulice Istog dana Koncert je završen. Publika pljeska. Mladi američki učenik pored Zoje toliko se uzbudio ovacijama da joj je stisnuo ruku. Star dvanaest-trinaest godina, dečak se osmehuje.

Trenutno ne mari što je ona Ruskinja – oni su prijatelji, deo pobedničkog tima. Uspeh je zajednički. Sa zakašnjenjem je shvatila da je njena majka nameravala da postigne mnogo više od dobrog izvođenja. Raisa je predložila da se svi isto obuku, i američki i sovjetski učenici, kao i da kompozitori iz celog sveta komponuju pesme. Diplomatska elita sveta pljeska zato što je koncert izbegao brojne moguće zamke, nije nikoga uvredio a uključio je sve. Raisa je sa sigurnošću diplomate na vrhovima prstiju obišla brojne škakljive zamke i diplomatska publika izražava svoju zahvalnost.

Zoja je pošla za američkim dečakom s pozornice dok je pljesak još odzvanjao dvoranom. Kad su se našli u hodniku, učenici razbiše red i zagrliše se, oduševljeni uspehom. Raisa razgovara s američkom direktorkom škole i obe se smeju, iako su se obazrivo držale za vreme probe. Zoja je srećna zbog svoje majke. Ona zaslužuje da se ponosi ovim uspehom i Zoja je zažalila što je bila tako zajedljiva u vezi s koncertima.

Poželela je da joj je pružila više podrške, kao što je Jelena činila.

Osvrnuvši se, Zoja nije videla svoju sestru. Iako je bila samo nekoliko mesta u redu iza nje, Jelene nema nigde. Pošla je da je nađe, probijajući se kroz učenike kojima su se pridružili gosti iz publike. Sve više zvanica tiska se u hodniku, oduševljeno žele da im čestitaju, nepoznati ljudi se rukuju s njom. Videla je kako se Mihail Ivanov, propagandni agent, probija između učenika. Ne obraća pažnju na njih iako ih fotografišu.

Zoja krenu za njim.

Opijena uspehom, Raisa je nestrpljivo tražila kćerke. To se pokazalo teško zbog velike gužve u hodnicima. Zaustavila se u mestu i polako se okretala, pogledom pretražujući svetinu. Nigde ih nema. Žaoka zebnje penje joj se od nogu do stomaka: ne obazire se na čestitke, na ljude i žene koje je trebalo da zadivi. Gurajući se kroz svetinu, ugledala je Zoju i osetila neznatno olakšanje. Požurila je prema njoj: – Gde je Jelena?

Zoja je pogleda, bleda od brige: – Ne znam.

Zoja podiže ruku i pokaza ispred sebe.

Raisa ugleda Mihaila Ivanova. Okrenut im je leđima i zuri kroz velike prozore u predvorju na ulicu, gde su demonstracije u toku. Iza njega fotografi slikaju decu, ali ipak se ne okreće, usredsređen na događaje napolju. Prišla mu je, zgrabila ga za ruku,

okrenula prema sebi i unela mu se u lepo lice s divljom odlučnošću. Ustuknuo je, ali nije mu pustila ruku: – Gde je Jelena?

Zaustio je da kaže neku laž. Jasno je videla kako se sprema da slaže kao da je gledala satni mehanizam.

– Nemoj me lagati ili ću vrištati pred ovim važnim zvanicama.

Progutao je laž. Nije rekao ništa. Pogledala je demonstrante napolju i prošaputala: – Ubiću te ako joj se nešto desi.

Ispred sedišta Ujedinjenih nacija Istog dana Niko nije zaustavio Jelenu kad je izašla iz sedišta Ujedinjenih nacija. Obavili su pripreme i dogovorili put – provući će se pored obezbeđenja na nečuvanom mestu u zgradi što vodi do izlaza, kuda je pobegla bez pitanja. Čim je izašla, dobila je tamnocrveni kaput s kapuljačom da sakrije lice. Ništa nisu prepustili slučaju. Odvojila se od grupe čim se koncert završio. Mihail nije pošao s njom. Važno je da on ne bude na fotografiji jer bi prisustvo propagandnog agenta bacilo sumnju na njenu verodostojnost. Promenili su plan za vreme probe. Mihail joj je objasnio da je nemoguće da se grupa učenika priključi demonstracijama: mogu udesiti samo da se ona iskrade. Američke vlasti su udesile da deca uđu u autobus odmah ispred stepenica Ujedinjenih nacija i da ih vrate ispred vrata hotela. Agenti FBI-ja voziće autobus. Jelena će morati da ide sama. Operacija zavisi od nje: prilika da se komunizam ponovo predstavi u očima sveta, da se stvori nova, napredna slika oličena u fotografiji mlade Ruskinje koja drži ruku starijeg Amerikanca, dva naroda, dva pokolenja premošćena. Fotografija će preneti moćnu poruku ideologije koja uključuje sve i podseća svet kako Sovjetski Savez prihvata različite rase i kulture na širokom geografskom prostranstvu. Jelena će konačno istupiti iz sestrine senke i dokazati Mihailu da je dostojna njegovog poverenja i ljubavi.

Izašla je iz Ujedinjenih nacija dalje uz ulicu, dalje od glavnine demonstranata. Kako bi stigla do Džesija Ostina, moraće da prođe pored policijskog kordona. S kapuljačom na glavi, požurila je prema demonstrantima, prestravljena da će je američka policija zaustaviti. Držala je glavu oborenu, a srce joj je ubrzano lupalo dok je podizala-pogled prema Ostinu na gajbici. Nije je primetio, zaokupljen je svojim govorom. Bilo bi najlakše i najbrže da se popne preko metalne barikade kako bi mu prišla, ali bojala se da će je policija uhvatiti i uhapsiti te se pridružila svetini. Okružena ljudima, duboko je udahnula i spustila kapuljaču, osetivši se daleko sigurnije nego dok je bila izložena na ulici. Dok se probijala napred, polako napredujući jer su je demonstranti gurali, primetila je da masa nije haotična, već pozorna publika – svi gledaju u istom pravcu, slušaju gospodina Ostina, najvišeg među govornicima i daleko najistaknutijeg. Glas mu se prenosi nad svetinom. Nema mikrofon niti beleške u ruci. Sasvim je drugačiji čovek od tihog, učtivog gospodina koga je upoznala u njegovom stanu. Obraćao se masi ljutito, moćno. Jelenu je opčinilo njegovo obraćanje. Bunt mu je jednostavan, prirodan poput disanja.

Naspram bezvrednog koncerta unutra, pažljivo izabranih pesama što ne vređaju, lišenih ikakvih izazova ili iskrenih želja za promenom, ovo je bučno, promuklo i zbog toga je bolje. Jelena nikad nije učestvovala na demonstracijama. Nije ih čak nikad videla u Moskvi i bilo joj je nezamislivo da je protest dozvoljen dok milicija dokono stoji sa strane. Njujorški policajci stoje na ulici umesto na pločniku, naizgled su se povukli pred svetinom, na odstojanju, neobično nezainteresovani. Znatne policijske snage kao da ne brinu Ostina. Stojeći na vrhovima prstiju, Jelena je gledala kako pomera ruke u ritmu rečenica, šakom naglašava svaki izraz. Nosi belu košulju i zavrnuo je rukave kao da je govor naporna fizička aktivnost. Njegovo obraćanje prevazilazi reči – ono poseduje i magiju. Naspram Lavove ćudljive povučenosti i cinizma, Džesi Ostin je najživlji čovek

koga je ikad videla.

Hodanje je nalik plivanju protiv struje, njenu sitnu priliku gurkaju tamo-amo, publika ne želi da se razdvoji. Niko neće da izgubi mesto blizu Ostina. Jelena nema mnogo vremena. Vlasti će uskoro otkriti da je nestala. Kazniće je kad je uhvate. To nije važno samo ako uspe da pozira s Ostinom. Izvadila je sovjetsku zastavu iz džepa. Ovo joj je prilika da napravi razliku: njen način da pokaže Ostinu da cene njegov trud i da ga nikad neće zaboraviti. Zagrliće ga dok se zastava vijori iza njih kako bi se na fotografiji videlo ono što žele – njih dvoje, jedno pored drugog. Zaboravila je na lepo vaspitanje i probila se, gurajući druge u stranu. Ostin ju je ugledao kad se probila u prve redove.

Sagnuo se i uhvatio je za ruku pa je povukao na gajbicu. Za čoveka njegovih godina izuzetno je jak. Jelena je tek tad videla njegovu ženu. Gospođa Ostin uradila je nešto što ranije nije: osmehnula se.

Videvši Jelenu na gajbici, svetina ih obasu primedbama. Jelena nije razumela šta govore, ali znala je šta treba da uradi. Raširila je zastavu iza sebe. Ostin ju je uhvatio.

Načas mu se u očima pojavi strah; shvatio je provokaciju. Jelena se čak zapitala hoće li je presaviti. Ali pustio je zastavu tako da je visila između njih. Publika poput talasa pohrli prema gajbici.

Blicevi sevaju, novinari zapitkuju, jedan deo demonstranata je besan, drugi deo je ushićen. Ostin izmaknu rukom u vazduh kao da je kosa: – Želim da vam predstavim svoju prijateljicu. Ona je mlada učenica iz Sovjetskog Saveza!

Morao je da podigne glas jer je publika zaurlala, jedni s odobravanjem, drugi sa zgražanjem. Svetina je zapanjena, ne veruje u ono što vidi. Jelena se nehotice nasmeja.

Ostin joj podiže ruku, kojom i dalje drži zastavu, u vazduh: – Mi smo iz sasvim drugačijih okruženja, ali nas ujedinjuje želja za jednakošću.

Rođeni smo na drugim kontinentima, ali verujemo u iste vrednosti! Jednakost! Pravdu!

Blicevi i dalje sevaju. Jelena je ushićena uspehom. Ovo je sve čemu se nadala.

Zaglušujući zvuk ućutka Džesija Ostina i sve ostale, zvuk nalik grmljavini, toliko glasan i nenadan kao da se čitavo ostrvo Menhetn raspolutilo nadvoje. Gajbica se zatrese.

Vibracije joj se popeše uz noge. Zapanjena tišina potraj a pošto je zvuk uminuo, a odsustvo zvuka usred do maločas bučnih demonstracija bilo je zaprepašćujuće i čudno kao da se sunčeva svetlost promolila kroz noćno nebo. Tišina potraja svega sekundu, smenjena mučnom zvonjavom koja je bivala sve glasnija dok je uši nisu zabolele.

Namirisala je dim. Namirisala je metal. Neki demonstranti preneraženo stoje, ukočeni.

Drugi su zinuli. Jelena polako spusti ruke – sovjetska zastava je nestala, leži na pločniku, raširena poput izletničkog ćebeta. Ostin stoji pored nje i drži jednu ruku na grudima kao da svira nacionalna himna. Kao da se približava Jeleni, sve bliže, naginje se ka njoj, obara je, pada kao drvo, ogromni prastari hrast posečen u podnožju. Oboje padoše na pločnik, odgurnuti u različite pravce. Ostin tresnu u metalnu barijeru, dok Jelena pade među demonstrante, s glavom na nečijim grudima, držeći se nekome za odeću kako bi usporila pad na pločnik.

Leži među nogama demonstranata koji je šutiraju jer je nastao uspaničen stampedo.

Obavila je ruke oko glave. Između topćućih nogu i stopala, gledala je kako se gospođa Ostin spušta pored muža. Svetina se probi kroz barijere i pokulja na ulicu, gde obori još barijera. Ručno napravljena zastava leži na tlu pored nje. Ustala je samo da bi je ponovo

oborili na kolena. Ponovo je pokušala i uspela da ustane dok joj je u ušima odzvanjalo.

Policija je pošla napred iz suprotnog pravca, podignutih pendreka. Demonstranti naleteše na policajce.

Jelena othrama do gospodina Ostina i sruši se pored njega. Bela košulja mu je pocrvenela, boja se brzo širi, osvaja sve bele delove. Kroz zvonjavu u ušima, Jelena začu krik gospođe Ostin: – Pomozite nam!

Policija je obrazovala krug oko mesta zločina. Ostalo je samo nekoliko demonstranata.

Neko obujmi Jelenino lice i zagleda joj se u oči: – Jelena! Jesi li povređena? Žena priča na ruskom.

Raisa nije videla krv na Jeleninoj bluzi kao ni trag povrede. Smakla joj je crveni kaput, kaput koji nikad nije videla. Osetila je nešto teško u džepu. Gurnula je ruku unutra i uhvatila hladnu metalnu dršku. Pištolj.

Odmah je znala, bez imalo sumnje, da je Džesi Ostin ubijen tim pištoljem.

Bolnički kompleks Belvju Prva avenija broj 462 Istog dana Ana je sigurna da će se srušiti na pod ako pusti umivaonik za koji se drži. Svaki dah joj je isprekidan, ne diše normalnim ritmom, već kao da crpe iz vazduha, dok ponavlja pet reči u glavi, iako ne može da ih prihvati kao istinite.

Džesi je mrtav. Živa sam.

Kolebljivo je podigla desnu ruku s umivaonika i pustila hladnu vodu. Skupila je dlan ispod mlaza, napunila ga i podigla do lica dok joj je voda curila između prstiju. Dok je podigla dlan do lica, u njemu je ostalo samo nekoliko hladnih kapi koje je naslonila na čelo. Slile su joj se niz lice i skupile u očima poput suza, da je mogla da zaplače.

Izgovorila reči, zapitavši se hoće li tako postati stvarne: – Džesi je mrtav. Živa sam.

Ne može da zamisli život bez njega, ne može zamisliti da se probudi sutra ujutru bez Džesija pored sebe, da ode na posao i vrati se u prazan stan. Zajedno su preživeli nedaće i zajedno uživali u uspehu. Proputovali su celu zemlju i delili skučen stan u Harlemu. Šta god da su radili, radili su zajedno.

Vlastima je trebalo gotovo pedeset godina, ali konačno su ga uništili. Nisu mu stavili omču oko vrata, nisu ga ubili na ivici šume ali, iako ubice ne mogu da istupe i ponosno tapšu jedni druge po leđima, ipak je to bio linč sa sve fotografijama i publikom.

Neće zaplakati, ne još. Neće oplakivati Džesijevu smrt kao udovica na njegovom grobu.

Džesi ju je naučio boljem. Džesi zaslužuje bolje.

Pošto je nekako zavladala svojim telom, ispravila se i isključila hladnu vodu. Prišla je vratima toaleta i otvorila ih. U hodniku nešto dalje videla je policajce koji čekaju da je ispitaju. Okrenula se u suprotnom pravcu, znajući šta treba da radi.

Sedamnaesta policijska stanica Istočna pedeset prva ulica broj 167 Istog dana Raisa je naslutila opasnost i onda se nije obazirala na pretnju, iako joj je Lav potvrdio da ne umišlja. Toliko godina nije verovala ni u šta, sumnjala je u svako obećanje i verovala da se svi odnosi zasnivaju na ličnoj koristi i obmanama. To se pokazalo kao iscrpljujuće bivstvovanje što izjeda, ali uspelo je – ona je preživela iako je režim ubio više hiljada ljudi. Međutim, nije želela da njene kćerke imaju takav život. Nije ih naučila da lažu kad ih neznanci pitaju kako se zovu. Nije im usadila oprez i sumnjičavost. Nije htela da ispituju svako ispoljavanje naklonosti i prijateljstvo. I time je omanula kao majka i kao nastavnica. Ne znači da mračne sile više ne postoje samo zato što je Lav ostavio svoju prošlost za sobom. On se promenio. Ali pogrešila je što je poverovala da se i svet promenio.

Pod prismotrom policajke, Raisa nije htela da sedne, već je stajala u uglu ćelije, leđima naslonjena na zid, prekrštenih ruku. Nisu joj rekli ništa o Jeleni. Odvezli su ih zasebnim automobilima u policijsku stanicu, razdvojivši ih u pometnji što je nastala posle ubistva. Za tih nekoliko sekundi dok je grlila svoju kćerku, Jelena je ponovo bila devojčica, devojčica koju je usvojila pre dvanaest godina – izgubljena i zbunjena, što traži zaštitu od sveta koji ne razume. Zagnjurila je lice Raisi u rame, ruku vlažnih od krvi Džesija Ostina, i zaplakala poput deteta. Raisa je poželela da kaže kako će sve biti u redu iako nije tako,’ ne ovog puta, no nije uspela da izrekne čak ni utešnu reč; toliko se prenerazila događajima da nije rekla Jeleni ni da je voli. To će joj prvo reći kad je ponovo vidi, pa makar na tren. Raisa ne zna pojedinosti zavere u koju se Jelena uplela.

Kakva god da je zavera, Jelenu je moglo da zavede samo da joj obećaju bolji svet. Zbog tihog optimizma slična je Lavu, sanjar koji završava s krvlju na rukama. Raisi se srce slomilo pri pomisli da ta mlada devojka puna ideala nikad više neće biti ista, bez obzira na to šta joj kažu ili koliko je ohrabruju. Lav će joj pomoći. On je prošao kroz isto – on će znati šta da kaže. Samo moraju da se vrate kući.

Vrata se otvoriše i agent iz hotela, Jejts, uđe u ćeliju. Izgleda veoma zadovoljno za čoveka odgovornog za bezbednosnu katastrofu. Postoji samo jedno objašnjenje: nekako je umešan. Jedna starija žena stoji pored njega – ona ne nosi uniformu. Prva je progovorila, na savršenom ruskom: – Pođite s nama.

– Gde mi je kćerka? Žena je prevela Jejtsu. On je odgovorio: – Ispituju je.

Raisa je pošla za njima i rekla na ruskom: – Moja kćerka nije nikoga ubila. Žena je prevela. Jejts je saslušao, ali nije odgovorio ništa dok ih je vodio prema glavnoj kancelariji – otvorenoj prostoriji s radnim stolovima i stolicama, punoj ljudi, uglavnom policajaca, telefona što zvone, ljudi koji viču da nadglasaju jedni druge, guraju

se jedni pored drugih.

– Kuda me vodite?

Pošto je čuo prevod, Jejts odgovori: – Premestiće vas.

– Hoćete li premestiti i moju kćerku?

Nije dobila odgovor. Jejts je razgovarao s drugim čovekom.

Dezorijentisana, uplašena i vrtoglava, Raisa se osvrtala po sobi dok je čekala.

Taman je htela da zamoli za čašu vode kad je u gužvi spazila jednu ženu – jedinu crnkinju u prostoriji. Nosi civilnu odeću. Pored nje je uniformisani policajac, koji joj nešto govori, ali ona se ne obazire na njega. Usredsređena je na njih, zuri u njih s uznemirujućom žestinom. Jejts ugleda ženu sa zakašnjenjem i burno reagova, uzvikujući naređenja. Uniformisani policajac zgrabi ženu za ruku i pokuša da je odvuče. Ona ga otrese i podiže drugu ruku. Drži pištolj.

Raisa je već videla tu ženu, pored tela Džesija Ostina, kako iz petnih žila doziva pomoć koja nije došla. Prepoznala je ljubav i bol na njenom licu, ljubav pretvorenu u gnev. Kad je pištolj uz bleštavo belu eksploziju opalio, poželela je da je rekla Jeleni kako je ne krivi ni za šta i da je mnogo voli.

Harlem Bradherst Nelsonov restoran Ugao Osme avenije i Zapadne sto trideset devete ulice Sutradan Osoblje ne radi, gosti ne jedu, svi slušaju radio. Osoblje se okupilo oko aparata da čuje vesti. Nelson drži ruku na dugmetu za pojačavanje, koje je okrenuo na najjače. Nekoliko žena plače. Nekoliko muškaraca plače. Nasuprot njima, glas radijskog voditelja je odmeren i bezosećajan: – Sinoć je ubijen svojevremeno popularni pevač Džesi Ostin, upucan na javnom mestu. Osumnjičena je jedna Ruskinja, komunistkinja, za koju se pretpostavlja da mu je bila ljubavnica. Izvor iz njujorške policije kaže da je Ruskinja posle ubistva rekla kako je ubila gospodina Ostina zato što nije ispunio obećanje da će se oženiti njome i spasti je iz Sovjetskog Saveza. Gospodin Ostin već je bio oženjen. Tragični događaji nisu se završili na tome. Sinoć je njegova žena, za odmazdu zbog njegovog ubistva, uzela pištolj, ušla u policijsku stanicu i ubila Ruskinju. Pošto je ubila osumnjičenu, gospođa Ostin je uperila pištolj u sebe...

Nelson izvuče gajtan iz zida i podiže radio iznad glave. Gosti zure u njega.

Predomislio se i spustio ga. Posle jednog trenutka im se obratio: – Ko hoće da sluša te laži, neka to radi negde drugde.

Otišao je u svoju kancelariju i vratio se posle nekoliko trenutaka s velikom staklenom teglom, koju je stavio na pult pored kase: – Skupljam priloge. Ne za sahranu. Ovo nije vreme za cveće, a Džesi ga ionako ne bi želeo. Unajmiću nekoga da sazna ko je stvarno ubio Džesija i Anu. Trebaju nam advokati. Privatni detektivi. Ne mogu da govorim u vaše ime. Ali ja moram da saznam.

Izvadio je novčanik i ispraznio sav novac u teglu.

Do kraja prepodneva tegla se napunila, konobarice su priložile napojnice, a gosti su ostavljali više nego što obrok košta. Kad je Nelson prebrojao novac i upisao sumu u knjigu poslovanja, čuo je jednu Džesijevu pesmu. Izašao je iz kancelarije i zatekao goste i konobarice kako stoje pored prozora i gledaju na ulicu, odakle se čula pesma. Nelson je prišao vratima, otvorio ih i izašao. Mladić po imenu Vilijam, čije roditelje dobro poznaje, stoji na gajbici i peva jednu Džesijevu pesmu. Ne drži note u ruci. Zna reči napamet.

Ljudi se zaustavljaju na ulici, okupljaju oko gajbice, stvara se publika. Muškarci drže šešire u rukama. Deca prestaše da se igraju i zagledaše se u mladića, slušajući.

Ja sam samo narodni pevač I to mi je dovoljno Ja sam samo narodni pevač Koji se nada da će jednog dana živeti slobodno.

Gledajući te ljude, Nelson je znao da bi lako mogao da okupi hiljade – mogao bi sam da im se obrati, ima svašta da kaže, možda ne Džesijevim glasom, ah našao bi svoj.

Setivši se šta je Džesi odgovarao kad ga je pitao zašto se toliko izlaže opasnosti, Nelson je napokon shvatio. Vođenje restorana, čak i uspešnog restorana, nije dovoljno.

NEDELJU DANA KASNIJE

SSSR Aerodrom Šeremetjevo Dvadeset devet kilometara severozapadno od Moskve 4. avgusta 1965.

Frol Panjin gleda kako pljušti po praznoj pisti. Vreli talas je prošao i tamni, ljutiti oblaci smenili su plavo nebo i žežuće sunce. Zemlja pored piste je posle nedelja vrućine ispucala, trava je požutela, toliko suva da jaka kiša samo klizi s nje kao da pada na beton.

Kako su se vremenski uslovi pogoršali, kontrola saobraćaja razmotrila je da li da preusmeri avion koji čekaju. Preterano su obazrivi i Panjin se usprotivio tome. Na aerodromu su obavljene opsežne pripreme za doček putnika. Ukoliko nije reč o hitnom slučaju, sleteće ovde.

Učenici koji se vraćaju ne znaju kako je vest o ubistvu Džesija Ostina odjeknula u Sovjetskom Savezu i inostranstvu. Vest je postala međunarodna senzacija. Kod kuće je pristup odmeren i manje histeričan – Pravda je zvaničnu verziju događaja dovela u pitanje iako nije izričito izjavila da je lažna. Bez obzira na to, ovim mladim ljudima potrebna su pažljiva uputstva i pomoć kako bi prevazišli šok. Aerodrom vrvi od agenata KGB-a, psihologa i propagandnih agenata. Za razliku od radosnog ispraćaja, nema proslave za doček, nema orkestra, nema šarenih traka, alkohola, i prisutan je veoma mali broj novinara. Nisu dozvolili porodicama i prijateljima da dođu iako su to tražili.

Aerodrom je zapečaćen. Šezdesetjednogodišnjem Frolu Panjinu kosa je sad veličanstveno srebrnkastobela, kao dobro podšišanom čarobnjaku. I dalje je vitak. Nabori na licu manje podsećaju na bore a više na pobedničke recke, svaka urezana za vreme jedne od brojnih velikih pobeda u karijeri. Najnoviju recku je stekao dok je sarađivao sa šefom države Brežnjevom na smenjivanju ostarelog i sve hirovitijeg Hruščova. Na kraju se ispostavilo da je pobeda laka jer je Hruščov otišao bez borbe, depresivan zbog ražalovanja. Bivši zemljoradnik nije odustao od života, već se mudro vratio mirnom seoskom imanju, što je prikladan kraj jer mu je takav bio i početak. Panjin je tvorac političkih kraljeva, jedan od najmoćnijih ljudi u Kremlju. Uprkos tome, evo ga ovde, na naizgled beznačajnog zadatku, spreman da sedi i čeka povratak aviona i njegovih putnika, da se lično umeša u operaciju u kojoj nije učestvovao niti je znao za nju. Dok je čekao, odlučio je da pregleda sve protokole Službe A, obaveštajnog odeljenja koje nadgleda. Očigledno su potcenili njihovu sposobnost da provociraju.

Agenti i zvaničnici kruže oko njega, pružaju mu podatke, odgovaraju na pitanja. Čak su i kontrolori saobraćaja dolazili kod njega, kao da ima neku vlast nad oblacima.

Vozač i telohranitelj stoje pored njega, povremeno pitaju treba li mu nešto i donose mu šolje čaja kako avion sve više kasni. On je ovde zbog jednog čoveka – Lava Demidova.

Sarađivali su u prošlosti i, osetivši neobičnu odanost, možda čak i naklonost – osećanja retka za njega – Panjin je odlučio da preuzme ovaj naročiti zadatak.

Nebo je toliko mračno a kiša toliko jaka da je Panjin ugledao avion tek kad se našao

nekoliko stotina metara nad zemljom. Krila se zaljuljaše dok se spuštao. Sletanje je proteklo bez uzbuđenja. Kad se mlažnjak zaustavio, on ustade. Njegov vozač, savesni mladić, već je raširio kišobran.

Stojeći pod kišobranom dok su mlazevi kiše pljuštali sa svih strana, Panjin je posmatrao kako delegacija izlazi. Među prvima je sišao Mihail Ivanov, propagandni agent zadužen za loše osmišljenu operaciju. Lep, mlad čovek izgledao je nervozno dok je polako silazio stepenicama. Možda očekuje da će ga uhapsiti čim stane na pistu. Ugledao je Panjina i, iako ga nije prepoznao, uplašio se najgoreg. Panjin istupi: – Mihail Ivanov?

Klimnuo je glavom s koje se slivala kiša: – Da? – Ja sam Frol Panjin. Preraspoređen si. Odmah ćeš otići iz grada. Čeka te automobil koji će te odvesti na železničku stanicu. Voz kreće večeras: Ne znam kuda će te odvesti, saznaćeš u vozu. Dobio si novo mesto. Nemaš vremena da se vratiš kući, nemaš vremena da se spakuješ. Moći ćeš da kupiš sve što ti treba kad stigneš.

Mihail Ivanov je uplašen i iscrpljen. Ne zna je li reč o prikrivenom hapšenju ili samo o ražalovanju. Panjin objasni: – Ivanove, ne poznaješ me. Ali znam šta si uradio i poznajem Lava Demidova, Jeleninog oca. Kad mu ispričaju šta se dogodilo, on će te pronaći i ubiti. Uveren sam u to. Moraš odmah da napustiš grad. Važno je da ne znam kuda će te odvesti zato što će me Demidov pitati i znaće ako lažem. Iz istog razloga, ne smeš reći nikome, čak ni porodici, ili će te pronaći. Jedina nada ti je da uradiš kako sam rekao i nestaneš bez reči. Naravno, izbor je na tebi. Srećno. Panjin ga potapše po leđima i ostavi ga zabezeknutog na kiši.

Pogledavši učenike koji su izlazili iz aviona, Panjin je uporedio njihove izraze s onima kad su se ukrcavali na avion, okupani suncem, osmehnuti, mašući kamerama, uzbuđeni što će avionom preći Atlantski okean. Sad su umorni i uplašeni. On čeka devojčice koje bi trebalo da dočeka, devojčice koje su bile veoma male kad ih je poslednji put video – Zoju i Jelenu.

Video je da su sišle pa pošao prema njima. Vozač ga je pratio kako bi mu kišobran ostao nad glavom kad je presreo devojke: – Ja sam Frol Panjin. Ne poznajete me. Došao sam da vas odvedem kući. Prijatelj sam vašeg oca. Nisam dobro poznavao vašu majku. Veoma mi je žao zbog vašeg gubitka. Ona je bila izuzetna žena. Ovo je strahovita tragedija. Ali dođite, požurite, sklonimo se s kiše. Moj automobil je blizu.

Devojke ga tupo pogledaše. Bolesne su od tuge. Mlađa, Jelena, pogledala je niz pistu, trepćući na kiši, dok su vodili Mihaila Ivanova prema drugim kolima. Nije se osvrnuo. Jelena pati. Panjin se zapanjio što ga ona čak i sad, posle svega što se dogodilo, voli i veruje da je i on nju voleo.

Panjin je u kolima uputio devojke u zbivanja, izneo reakcije u Njujorku i rekao kako su događaji opisani, tačno ili ne. Američka verzija, objavljena u novinama od Njujorka do San Franciska, od Londona do Tokija, lako se prodaje publici jer sadrži dramu i senzaciju. Ona tvrdi da je lepa Raisa Demidova imala avanturu sa ženskarošem Džesijem Ostinom. Ta veza je počela 1950. u Moskvi. Upoznali su se za vreme Džesijeve turneje. On ju je posetio u školi i pozvao je na koncert u fabričkom skladištu.

Čak postoji snimak, sovjetski propagandni film, , gde Raisa Demidova čestita Ostinu na kraju koncerta. Zaljubila se i molila ga da je spase iz Sovjetskog Saveza. Imali su seksualni odnos, koji je za njega bio beznačajan, dok je njoj promenio život. Bila je opsednuta njime i redovno mu je pisala, čak je podstakla učenike u svojoj školi da mu masovno šalju pisma podrške kad je čula za njegove nedaće s američkim vlastima. Utom ga Jelena prekinu, uzviknuvši: – To nije istina!

Panjin joj dade znak da ćuti. On samo kaže da je svet prihvatio tu istinu. Po toj priči, Raisa je romantična žena koju je Džesi Ostin očarao, uverena da su pronašli savršenu ljubav i da su ih države razdvojile. Za Džesija Ostina reč je bila samo o zaboravljenom seksualnom uživanju. Kad je saznala da sovjetska delegacija ide za Njujork, nametnula se turneji u nadi da će se ponovo sresti sa Džesijem Ostinom. San joj je bio da traži azil, da živi s njim i napusti omraženog muža Lava, koji je igrom slučaja agent tajne policije. Kad je posetila Džesija Ostina u Harlemu, ponovo su imali seksualni odnos. Postoji fotografija Raise Demidove kako stoji pored nenameštenog kreveta s izgužvanom posteljinom, zaklonjena prilikom Džesija Ostina. Jelena ponovo povika: – Ja sam bila tamo, a ne Raisa!

Panjin je nestrpljivo odvratio da su američke vlasti proširile takvu verziju kako bi smirile situaciju. Nastavio je da prepričava kako je za vreme tog sastanka Ostin rekao Raisi da nikad neće ostaviti svoju ženu i da će ona morati da se vrati u Rusiju, svom mužu. Savladana ljubomorom i očajanjem, Raisa je kupila pištolj. Upucala je Džesija Ostina ispred Ujedinjenih nacija. Uhvaćena je dok je držala pištolj.

Jelena više nije mogla da se uzdržava: – To je laž! Sve su laži!

Panjin klimnu glavom; jeste laž. Ali Sjedinjene Američke Države ispričale su takvu verziju medijima i zahtevale da Sovjetski Savez to potvrdi. Sovjetski Savez se bezuslovno složio. Usamljeni strelac, bez zavere, bez uplitanja većih sila – priča o neuzvraćenoj ljubavi i ženskom besu zbog odbijanja. Preostali mirovni koncerti su otkazani. Frol Panjin i mnogi drugi u Kremlju mnogo su se pomučili da se delegacija vrati bez većeg zadržavanja. Napokon su učenici pušteni i vratili se kući. Ne zna se kad će vratiti telo Raise Demidove.

Na zadnjem sedištu limuzine, gledajući kako dve devojke prihvataju izmišljenu priču, Panjin je prešao na drugu temu: – Moram da vam kažem da je Lav drugačiji čovek. Vest o ženinoj smrti ga je...

Panjin je tragao za odgovarajućim izrazom: – ...poremetila. Ne mislim na normalno oplakivanje. Njegova reakcija je mnogo jača od toga. On nije čovek koga pamtite.

Iskreno govoreći, nadam se da će ga vaš povratak uravnotežiti.

Starija devojka, Zoja, prvi put progovori: – Šta smemo da mu kažemo?

– On će hteti da zna sve što se desilo. Obučen je da prepozna kad ga lažu. Uveren je u to da je zvanična verzija laž. Što, naravno, i jeste. On nimalo ne sumnja u postojanje zavere. Morate same odlučiti šta ćete mu reći. Ne postavljam nikakva ograničenja u vezi s tim o čemu ćete pričati s njim. Možda se, Jelena, bojiš da mu kažeš istinu. Ali, s obzirom na njegovo trenutno stanje, više bih se bojao toga da ga lažem.

Moskva Novije Čeremuški Hruščovljevi sirotinjski stanovi Istog dana Lift i dalje ne radi. Pošto se popela na trinaesti sprat, Jelena je osetila slabost, noge su joj zaklecale. Kad su stigle do poslednjeg odmorišta, ugledala je vrata njihovog stana.

Ukopala se, nije mogla dalje, ustravljena pri pomisli na čoveka u stanu. Koliko li se Lav promenio? Sela je na stepenik i okrenula leđa vratima: – Ne mogu.

Lav ih nikad nije povredio, nikad nije podigao ruku u besu, čak nikad nije vikao na njih. Ipak, plaši se. Uvek je bilo nečega u vezi s njim što ju je uznemiravalo. Povremeno ga je zaticala kako sedi sam i zuri u šake kao da se pita jesu li njegove. Zaticala ga je kako gleda kroz prozor dok mu misli blude, i premda se svi prepuštaju sanjarenju, kod njega nije bila reč o dokonim mislima. Nešto mračno skupljalo se oko njega poput statičkog elektriciteta. Kad bi shvatio da ga neko posmatra, osmehnuo bi se na silu, ali taj osmejak bi bio loman, površinski, dok je tama ostajala. Plašila ju je pomisao na Lava bez Raise.

Zoja prošaputa: – On te voli. Ne zaboravi to.

– Možda nas je voleo samo zbog Raise.

– To nije tačno.

– Možda je samo zbog nje hteo decu? Šta ako je sve što volimo kod njega postojalo samo zbog nje?

– Znaš da to nije istina.

Zoja ne zvuči potpuno uvereno. Frol Panjin čučnu pored njih: – Biću s vama. Nemaš čega da se bojiš.

Stupili su na odmorište. Frol Panjin pokuca na vrata. Iako ne veruje Panjinu jer ne zna ništa o njemu, Jeleni je drago što je tu. On je pribran i odmeren. Fizički nije nikakav pandan Lavu. Međutim, ne može da zamisli da neko ne posluša njegova uputstva – izgovara ih s velikim autoritetom. Svi troje su čekali. Čuli su korake. Vrata se otvoriše.

Jedva je prepoznala čoveka pred njima kao svog oca. Oči su mu naduvene od žalosti i izgledaju neljudski krupno. Obrazi su mu upali, usukani. Pokreti mu odišu mahnitošću. Bezrazoložno skuplja ruke, kao da će se pomoliti, pa ih odvaja i spušta pored bokova. Kad skreće pogled, umesto glave okreće celo telo. Pogledao je preko njihovih ramena u hodnik i prema stepeništu, možda u nadi da će se Raisa pojaviti.

Prekrupne oči su mu pune iščekivanja uprkos svemu što su mu rekli. Njegova žalosna nada toliko je bolna da je Jelena zaplakala, iako još nije rekla ni reč. Možda bi dugo tu stajali jer Lav izgleda kao da ne može da govori. Panjin je uzeo sve u svoje ruke i uveo ih unutra.

Dezorijentisana dugim letom, drugom vremenskom zonom, osećanjima cele prošle nedelje i ovim susretom, Jelena se načas zapitala nije li ušla u tuđi stan. Nameštaj je pomeren, njihovi kreveti sklopljeni, stolice gurnute u stranu, kao da je napravljeno mesto za ples. Kuhinjski sto je postavljen u sredini sobe odmah ispod lustera. Pokriven je isečcima o ubistvu Džesija Ostina iz sovjetskih novina. Tu su i listovi papira s opsežnim beleškama, fotografije Džesija Ostina. Raisine fotografije. Jedna stolica postavljena je pored stola. Raspored je prepoznatljiv. Sve je spremno za isleđivanje. Lavov glas je isprekidan i promukao: – Ispričaj mi sve. Čvrsto isprepletenih prstiju, Lav je s nepokolebljivom usredsređenošću slušao dok je Jelena prepričavala događaje iz Njujorka. Savladala su je osećanja, zbunila se dok je pričala neke delove, brkala imena i smušeno objašnjavala. Tad ju je Lav prekidao, tražio isključivo činjenice, zahtevao pojašnjenja i pokazivao pedantnu želju za tačnim podacima. Nije gubio živce, nije podizao glas i to odsustvo osećanja bilo je uznemirujuće. Jelena je pomislila kako je nešto umrlo u njemu kad je stigla do kraja priče. Lav je rekao: – Molim te, daj mi svoj dnevnik.

Jelena ga zbunjeno pogleda. Lav ponovi zahtev: – Tvoj dnevnik, daj mi ga.

Jelena pogleda sestru pa ponovo Lava: – Moj dnevnik?

– Da, tvoj dnevnik. Gde je?

– Amerikanci su nam sve oduzeli, odeću, kofere, sve. Dnevnik mi je bio u koferu.

Lav je ustao i ushodao se po sobi: – Trebalo je da ga pročitam.

Odmahnuo je glavom, ljut na sebe. Jelena nije razumela: – Moj dnevnik?

– Pronašao sam ga ispod tvog dušeka pre nego što ste otišle. Vratio sam ga natrag.

U njemu su sigurno podaci o tom Mihailu Ivanovu. Nije li tako? Razmišljala si o njegovim osećanjima prema tebi. Napisala si šta te je zamolio da uradiš. Bila si zaljubljena. Bila si šlepa. Video bih da je ta veza obmana.

Lav je odjednom prestao da korača i podigao ruke do lica: – Shvatio bih da sam pročitao dnevnik. Sve bih sprečio. Sprečio bih da odeš. Raisa bi sad bila živa. Samo da sam se ponašao kao agent. Mislio sam da nije u redu da ti preturam po stvarima. Ali to sam ja. To ja radim. To su moje jedine veštine. Mogao sam da spasem Raisu.

Pričao j e toliko brzo da su mu se reči ulivale jedna u drugu: – Ti voliš tog čoveka, Mihaila Ivanova, koji radi u tom tajnom odeljenju? On ti je rekao da su njegovi motivi jednakost i pravda. Jelena, on te nije Voleo. Ljubavlju je manipulisao tobom. Jedni žele novac. Drugi žele moć. Ti želiš ljubav. To je bila tvoja cena. Nasela si. Sve je bilo smišljeno. Ljubav je bila varka, najočiglednija i najjednostavnija obmana.

Jelena obrisa suze, prvi put osetivši nalet ljutnje: – Ne možeš da budeš siguran u to. Ne znaš šta se desilo.

– Siguran sam. Sam sam smišljao takve operacije. Što je najgore, znali su da samo neko ko ne zna ništa o zaveri može da ubedi Džesija Ostina da prisustvuje koncertu.

Trebao im je neko ko je zaljubljen. Trebao im je neko pun ljubavi i optimizma. U protivnom bi Džesi Ostin prozreo varku. Naslutio bi da si ga lagala ili da nisi zaista verovala u ono što govoriš. Nikad ne bi došao na koncert da ga ti nisi pozvala.

Jelena ustade: – Znam da sam kriva! Znam!

Lav odmahnu glavom i spusti glas: – Ne, krivim sebe. Nisam vas naučio ničemu. Pustio sam vas u svet ogoljene i naivne i to se desilo. Raisa i ja smo želeli da vas sačuvamo od toga – laži, prevara, obmana – ali to su istine u kojima živimo. Izneverio sam vas. Izneverio sam Raisu. Mogao sam da joj ponudim samo jedno, zaštitu, i nisam uspeo čak ni u tome.

Lav se obrati Frolu Panjinu: – Gde je Ivanov sad?

– Znam samo da je u vozu. Ne znam kuda ga taj voz vodi.

Lav je zastao. Naslutio je da je to istina, ali ipak je posumnjao: – Ko je ubio moju ženu?

– Za svet je odgovor Ana Ostin.

– To je laž.

– Ne znamo šta se dogodilo.

Lav se naljuti: – Znamo da je zvanična verzija događaja laž! Toliko znamo.

Frol Panjin klimnu glavom: – Da, ta verzija izgleda malo verovatna. Međutim, kako bismo izbegli diplomatsku krizu, složili smo se da ne osporavamo američku verziju.

– Ko je ubio Džesija Ostina? Jesmo li mi to uradili? Ili Amerikanci? Mi smo, zar ne?

– Koliko znam, plan je bio samo da se Džesi Ostin pojavi ispred Ujedinjenih nacija.

Nadali su se da će ga uhapsiti i da će ga policija odvući. S propagandnog stanovišta bilo bi korisno da neko od naših učenika bude umešan u nerede. Tu zaveru osmislilo je odeljenje koje želi da preokrene antikomunističko raspoloženje što vlada u Americi. Oni su hteli da obnove Ostinovu karijeru. Hteli su da ga ponovo učine poznatim.

Lav se ponovo ushodao po sobi: – Sve vreme sam znao da je nemoguće da ne pokušate nešto. Niste mogli samo da održite koncert. Morali ste da idete dalje. Morali da uradite još nešto.

– Bio je to loše osmišljen plan koji je krenuo potpuno pogrešno.

– Pustite me da odem u Njujork. Pustite me da istražim.

– Lave, druže moj, slušaj me: to što tražiš je nemoguće.

– Moram da otkrijem ko mi je ubio ženu. Moram da ih pronađem i ubijem.

– Lave, nikad ti neće dozvoliti da odeš. To se neće desiti. Ne možeš ništa da učiniš.

Lav odmahnu glavom: – Ne postoji ništa drugo! To je sve što mi je preostalo da uradim! Kunem se da ću pronaći njenog ubicu. Pronaći ću onog ko je odgovoran. Pronaći ću ih.

Istog dana Lav nema predstavu koliko dugo sedi na krovu zgrade – najmanje nekoliko sati. Pošto je Panjin otišao, s devojkama je vratio dva kreveta jedan pored drugog kako bi soba nalikovala domu. Lav je počeo da sprema večeru, ali odjednom je odustao i ostavio hranu neskuvanu. Jedino mesto na koje je mogao da ode bilo je krov.

Tinejdžeri nekad dolaze ovamo da se ljubakaju ako ne mogu da nađu drugo mesto.

Večeras je pusto zbog kiše što lije. Lav ne oseća hladnoću iako mu je odeća natopljena.

Vidi ceo grad, noćna svetla Moskve zamrljana na pljusku. Ustao je, prišao ivici i pogledao nadole. Mora da je više minuta tako stajao, pokušavajući da nađe razlog da odstupi. Setio se svog obećanja. Udaljio se od ivice, okrenuo leđa gradu i pošao dole prema stanu koji je nekad smatrao domom.

OSAM GODINA KASNIJE

Sovjetsko-finska granica Sovjetski kontrolni punkt 760 kilometara severozapadno od Moskve 240 kilometara severoistočno od Helsinkija 5. januar 1973.

Ranac pripada čoveku upucanom dok je pokušavao da pređe finsku granicu. Uprkos surovom vremenu i snegu do pojasa u šumama, čovek je pogibeljno pokušao da pređe granicu, možda u nadi da će proći neopaženo zbog loših vremenskih uslova i gotovo neprestanog mraka. U ovom području koje se teško čuva, ulazak – greškom ili namerno – smatra se pokušajem prebega na Zapad, izdajom. Vojnici koji patroliraju, mnogi na skijama, imaju uputstva da odmah pucaju. Bilo bi dalekosežnih posledica da je izdajnik uspeo da se provuče i traži azil u inostranstvu, da je neprijateljima otkrio poverljive podatke o Sovjetskom Savezu. Elija Roma, zaduženog za ovaj granični prelaz, pozvali bi na sud i gotovo sigurno bi izgubio posao, a verovatno i slobodu zbog optužbe da je bio neoprezan ili, još gore, da je namerno dozvolio sabotažu.

Eli je pregledao sadržaj ranca pronađenog kod čoveka. U njemu su osnovne potrepštine: voda, hleb, sušeno meso. Preobuka, tamna, debelo vuneno ćebe, nekoliko kutija šibica, pribor za prvu pomoć, oštar lovački nož i metalna šolja – uobičajena oprema, nezanimljiva. Eli izvrnu ranac naopako. Ništa nije ispalo. Opipao je postavu, prešao prstom po ivicama, ubeđen da ranac sadrži još dokaza. U pravu je. Osetio je zadebljanje pod tkaninom, skrivenu pregradu. Isekao je tkaninu, iscepao postavu i otkrio nekoliko tankih zlatnika uvijenih u plastiku, nesumnjivo da bi poslužile kao sredstvo plaćanja kad čovek pređe granicu. Zlato je dokaz da je ovo ozbiljan pokušaj prebega, za koji su obavljene iscrpne pripreme. Običnim građanima je gotovo nemoguće da se domognu zlata; nameće se zaključak da je druga zemlja umešana i da je čovek profesionalni špijun.

U tajnoj pregradi nalazi se više od zlata. Rom je pronašao dve fotografije. Očekivao je da će biti poverljive te se iznenadio što izgledaju beznačajno s obaveštajnog stanovišta, fotografije dve žene u kasnim dvadesetim. Obe su napravljene na dan njihovog venčanja. Tu je i nekoliko listova papira. Rastvorio ih je i još više se zbunio kad je video da je reč o pažljivo presavijenim, izbledelim isečcima iz sovjetskih novina o ubistvu čoveka po imenu Džesi Ostin, svojevremeno popularnom komunisti i pevaču, koga je u Njujorku upucala njegova ljubavnica Raisa Demidova. Ubistvo se odigralo pre nekoliko godina. Članci su iz 1965. godine. Tu su i iscrpne beleške o člancima, napisane urednim rukopisom, razmišljanja o slučaju, spisak imena, ljudi koje je čovek hteo da vidi. Iz tih beležaka je očigledno da je čovek hteo da se domogne Njujorka, Sjedinjenih Američkih Država – „Najvećeg neprijatelja“. A motiv je izgledao toliko čudno da se Eli zapitao nisu li papiri kakva šifra. Moraće o tome da obavesti najviše vlasti u Moskvi.

Zatvorenik je u ćeliji u suterenu – upucao ga je dežurni vojnik, ali nije ga ubio.

Pošto je snajperom pucao na njega iz daljine, stražar je pokušao da uhvati ranjenika ali nije uspeo. Iako povređen, čovek je nekako uspeo da se probija kroz sneg. Stražar se

vratio u postaju i zatražio pojačanje radi pretrage područja. Naposletku, našli su ga živog, okruženog psima. Njegova povreda, jedna rana od metka, nije bila opasna po život i ukazali su mu prvu pomoć u barakama. Čovekova žilavost, to kako je nekoliko sati izbegavao hapšenje iako u nepovoljnom položaju, kao i organizovan, disciplinovan sadržaj njegovog ranca upućuju na vojničku prošlost. Odbio je da razgovara sa stražarima ili da kaže kako se zove.

Eli je ušao u ćeliju i pogledao čoveka koji je sedeo na stolici. Leđa su mu pokrivena zavojem: metak mu je ušao kroz desno rame. Ispred njega je netaknut poslužavnik s hranom. Lice mu je bledo od gubitka krvi. Ćebe mu je prebačeno preko ramena. Eli ne sprovodi mučenja. Njegova jedina briga je da sačuva granicu, a time i svoj posao. Seo je ispred čoveka i podigao novinske isečke i fotografije ispred njega. To ga je vratilo u život. Eli upita: – Kako se zoveš? Čovek nije odgovorio. Eli je istakao: – Suočen si s pogubljenjem. U interesu ti je da razgovaraš s nama. Čovek je izgledao kao da ne obraća pažnju, zurio je u papire, u sliku pevača Džesija Ostina na njujorškoj ulici. Eli zašuška papirima: – Šta sve ovo znači?

Zatvorenik ispruži ruku i uhvati papire – čvrsto je stegao izbledeli novinski papir.

Eli je naslutio da će mu ih istrgnuti iz ruke ako ih ne pusti. Zbunjen, popustio je stisak i gledao kako ih čovek slaže pred sobom, pun poštovanja kao da su mapa s blagom.

SEDAM GODINA KASNIJE

Avganistan Provincija Kabul Jezero Karga Devet kilometara zapadno od grada Kabula 22. mart 1980.

Leđima okrenut Kabulu, Lav odeven zakorači u jezero. Voda mu je došla do kolena.

Nastavio je da hoda. Iz svetlosmeđih vojničkih pantalona prstenovi crvene prašine nalik Saturnovim širili su se po površini vode. Ispred njega se nazubljeni vrh planinskog lanca Koh i Kuroh uzdiže prema bledoplavom nebu. Prolećno sunce je jarko, ali još nedovoljno jako da ugreje ledene reke pune istopljenog planinskog snega. Zna da bi smaragdnozelena voda trebalo da bude hladna dok prolazi prstima kroz nju, ali osetio se čudesno toplo kad mu je preplavila kukove. Da može verovati telu, zakleo bi se da je ovo tropsko jezero, prijatno poput sunca na njegovoj ispucaloj preplanuloj koži. Nije podigao ruke, već je pustio da potonu u jezero, vukao ih iza sebe dok je koračao. Uskoro mu je voda došla do ramena – nalazi se na ivici plićaka i stopalima dodiruje ivicu s koje naglo počinje dubina. Još jedan korak i potonuće ispod površine, teško kamenje u džepovima povući će ga nadole, gde će se odmoriti na muljevitom dnu. Čeka na ivici. Voda mu zapljuskuje donju usnu, tik ispod nosa, površina se mreška pri svakom sporom udahu.

Opijum mu je gust u krvi, otcepljuje mu čula od stvarnosti. Dok dejstvo ne umine, droga će ga štititi od hladnoće i svega ostalog – od razočaranja životom koji vodi i kajanja kakva je nosio život koji je ostavio za sobom. Trenutno je oslobođen briga, povezan sa svetom samo jednom niti. Ne oseća ništa osim spokoja, ne u obličju sreće, već spokoja kao odsustva bola, odsustva nezadovoljstva – izuzetnu prazninu. Od opijuma kao da je postao šupalj, opijum je istisnuo gorčinu i prekore. Ne uzrujava se što se zakleo na osvetu, obećao pravdu i nije postigao ništa. Droga je privremeno bekstvo; oterala je njegove neuspehe i drži ih na odstojanju, iako su spremni da se vrate čim prođe dejstvo opijuma.

Voda što mu zapljuskuje usne podstiče ga da nastavi: Još jedan korak.

Zašto se zadovoljiti podražavanjem praznine koja zavisi od droge kad je pravo ništavilo tako blizu? Još jedan korak i sedeće na dnu jezera, a trag mehurića iz Lavovih usana do smaragdne površine biće jedini trag njegovog postojanja. Teško kamenje u džepovima pridružilo se horu šapata, nagovarajući ga da načini poslednji korak.

Lav nije poslušao njihov zov, ostao je nepomičan. Bez obzira na to koliko puta tu stajao, bez obzira na to koliko bio siguran da je došao dan kad će preći preko, ne može se naterati da preseče nit koja ga povezuje sa svetom. Ne može da načini poslednji korak.

Dejstvo opijuma čili. Čula mu se ponovo povezuju sa stvarnošću, vraćaju se poput planeta koje ponovo zauzimaju poredak. Voda je hladna. Hladno mu je. Stresao se, zavukao ruke u džepove i izvadio glatko kamenje pa pustio da padne pored njega. Osetio je vibracije kad je palo na dno. Okrenuo se od planina, zagacao kroz vodu i polako se vratio na obalu pa pošao prema Kabulu.

Grad Kabul Četvrt Karti Seh Bulevar Darulaman Istog dana Dok se Lav vratio do stana, sunce je zašlo i odeća mu se osušila; kapi su ostavljale trag u prašini dok je vozio bicikl od jezera. Kako je dejstvo opijuma bledelo, oticalo poput peska u peščanom satu, vraćali su se seta i osećaj neuspeha, moždani virus samo privremeno potisnut. Razdvojen je od svojih kćerki, sam u ovom gradu, a jedino društvo su mu uspomene na ženu, uspomene neodvojive od saznanja da je njen ubica izbegao kaznu. Mišići na leđima zgrčiše mu se pri sećanju na ponižavajući pokušaj da se domogne Njujorka, ožiljak od metka na ramenu zapeče ga kao da je povreda sveža, čelo mu se nabra kad mu pojedinosti slučaja oživeše u glavi. Zašto je Džesi Ostin ubijen i kakve to veze ima s njegovom ženom? Kakva se istina krije iza te noći? Opasni nemir uskomeša se u njemu – ne može da odustane od slučaja a dalji je od istine nego ikad.

Opijum nije postao odgovor, već prosto način da potisne te misli na dvanaestak sati.

Nije se ni presvukao, samo se srušio na krevet, tanak dušek usred sobe. Ovaj stan je neprijatan ali praktičan. Odbio je smeštaj u vladinom kompleksu, gde zvaničnici bezbedno žive iza čuvanih kapija i ograda od bodljikave žice, gde svaki stan ima klimauređaj u novoizgrađenim stambenim blokovima opremljenim generatorima na dizel zbog čestih nestanaka struje. Nikad nije jeo s oficirima u menzama gde služe uvoznu, vakuumiranu rusku hranu niti se družio u kafeima koje pohađaju sovjetski vojnici što pate za domom. On bivstvuje poput udaljenog meseca, u orbiti zadatka ali retko viđen, povremeno prođe dovoljno blizu da podseti ostale na svoje postojanje pre nego što se vrati usamljenoj, eliptičnoj putanji u kosmičkim dubinama.

Ne obazirući se na protokol, sam je našao stan i pogodio se za stanarinu sa stanodavcem umesto da koristi zvanične sovjetske kanale. Imao je samo jedan uslov – da stan ni po čemu ne podseća na dom koji je svojevremeno delio sa . ženom i kćerkama.

Zbog toga mu je odgovaralo što je blizu čajdžinice, ispred koje su postavljeni zvučnici što prenose mujezinov poziv na molitvu, i taj zvuk mu ispunjava stan, zvuk koji nikad nije delio s porodicom. Nameravao je da ispuni život stvarima koje ga ne podsećaju na Raisu – da mu život bude toliko stran da ga ništa ne podseća na ono bez čega je ostao.

Veliki prozori gledaju na grad i okolne planine, što nema nimalo sličnosti s onim pogledom u Moskvi. Čak je i raspored u stanu neobičan: jedna soba dovoljno velika da služi kao spavaća, dnevna i kuhinja. Bilo mu je neophodno da nema odvojenih soba.

Zatvorena vrata unosila su mu pustoš u um. Njegov prvi stan u Bala Hisaru, centru starog Kabula, bio je uređen za tradicionalnu islamsku porodicu sa zadnjom sobom za ženu i kćerke.

Dok je tamo živeo, Lav je često čuo prigušen Raisin glas. Otrčao bi do vrata i otvorio ih samo da bi otkrio praznu sobu. Druge noći čuo je Jelenin glas pa onda i Zojin.

Oba puta je dotrčao. Bez obzira na to koliko je nemoguća pomisao da je porodica s njim, njihovi umišljeni glasovi terali su ga da proverava prazne sobe, ponekad tri-četiri puta za noć. Ludilo nije bilo daleko. Našao je privremeno rešenje tako što je skinuo vrata i

postavio ogledala u hodnike kako bi uvek video prazan prostor. Tad je počeo da traži prikladniji stan.

Lav uze svoju lulu, tanku, drvenu cev s metalnom posudicom oko dve trećine dalje od piska. Oko ruba posudice su grube rezbarije, a unutrašnjost je crna od sagorevanja opijuma. Iako to nikad nisu izravno spomenuli, njegovi nadređeni znaju da je zavisnik.

Sistem prećutno odobrava vojnicima i oficirima sva zadovoljstva do kojih mogu doći, što je svojevrsna nadoknada za nadnice koje nikad ne mogu biti dovoljno visoke da umanje opasnosti Avganistana. Za Lava opijum nema nikakve veze sa zadovoljstvom; reč je o istom razmišljanju koje se odnosi na stan, da mu je telo postalo strano, nimalo nalik onom telu što je spavalo pored Raise gotovo svake noći petnaest godina – zavisnost, svakako, ali i način da podnese bol.

Požurio je prema svom skrovištu, izvadio grumen veličine zrna graška, ali ušeprtljao se i opijum mu je pao na prašnjav pod. Kleknuo je, podigao grumen pokriven prašinom i dunuo. Prašina je ostala: opijum je lepljiv. Ne mari. Stavio ga je u metalni držač i upalio sveću, nestrpljivo čekajući da se plamen razgori. Opijum ne gori lako kao duvan i zahteva stalni izvor toplote kako bi se pušio. Legao je na krevet, na stomak, postavio metalni držač nad sveću, ne skidajući pogled s opijuma, gladno čekajući da se istopi na plamenu i da dim prođe kroz lulu. Opijum se razgoreo, oblik grumena se menjao. Duboko je udahnuo i napunio pluća. Dim je ublažio nemir, ponovo otupeo osujećenost i neuspeh.

Pošto je uspavao osećanja kao što hirurg da pacijentu anesteziju pre operacije, Lav se vratio uspomenama na Raisu. Usled opijumske otupljenosti izgledalo je kao da pripadaju nekom drugom iz nekog dalekog sveta. U Moskvi je bio okružen životom koji je stvorio s njom, od njihovog stana do samog grada, parkova, reke. Čak i zvuk tandrkanja tramvaja terao bi ga da se zaustavi usred rečenice, a grudi mu je stezao fizički bol. Oštre zime, vrela leta – nije postojalo ništa u šta Raisa nije utisnula sećanje na sebe. U mesecima odmah posle njenog ubistva, želja za istraživanjem gorela mu je u glavi, jarka poput sunca, gutajući sve ostale brige. Nije mislio ni na šta drugo otkako bi se probudio pa sve dok se ne bi srušio u krevet da uhvati nekoliko sati razdražljivog, nemirnog sna. Slao je peticije zvaničnicima, pisao pisma, molio za priliku da ode u Njujork, samo da bi mu svaki put odgovorili da je to nemoguće.

Vratili su Raisino telo u Moskvu. Lav je tražio novu autopsiju. Iznenadio se što su pristali, možda u nadi da će mu to omogućiti da je ožali i odustane od neprestanih zahteva. Sovjetski doktori potvrdili su američku presudu da je ubijena hicem iz daljine od desetak metara: ubijena jednim metkom iz jakog pištolja, pogođena u grudi, odmah ispod rebra. Pošto je pročitao izveštaj, zahtevao je da mu dozvole da vidi telo. Postavili su mu ženu na čelični sto i pokrili je tankim belim čaršavom. Uhvatio je čaršav i spustio joj ga do pojasa – najmučniji ponovni susret koji se može zamisliti. Njena koža, uvek bleda, postala je vodnjikavobela s plavičastim crtama. Nije se obazro na uputstva da je ne dodiruje i otvorio joj oči. Bile su tako pametne, istovremeno lukave i šaljive, obazrive i nestašne, ali sad nije bilo ničega u očima što su zurile u tavanicu. Toliko se zaprepastio promenom da se načas zapitao je li to ista žena, kao da su njen život i pamet bile sile previše moćne da bi bile ugašene bez traga.

Pribrao se i posvetio nepristrasnom policijskom ispitivanju. Izvadio je malu beležnicu i olovku. Kad je pogledao prvu stranicu beležnice, video je nažvrljanu crtu

nehotice načinjenu kako je prelazio drhtavom rukom po papiru. Skupio je snagu, iscepao prvu stranicu i pribeležio nekoliko zapažanja pa ih proverio s doktorom koji je stajao pored njega. Raisa je umrla od gubitka krvi. Kao bivši vojnik, čim je video ranu znao je da smrt nije bila trenutna, već bolna i spora. Pitao je lekara koliko je vremena približno proteklo otkako joj je metak ušao u telo do smrti. Bila je na Menhetnu kad je upucana, samo pet-šest minuta od nekoliko najboljih bolnica na svetu. Lekar nije mogao da mu kaže tačno vreme, ističući da se to umnogome razlikuje od čoveka do čoveka i da ne postoji formula. Pošto ga je Lav pritiskao, procenio je da je prošlo između dvadeset i trideset minuta – što je potvrdilo da je zvanična verzija laž. Mogli su da spasu Raisu.

Zbog toga je postao još odlučniji – mora dospeti do Njujorka, uz dozvolu države ili bez nje.

Budući da je bio slep za sve ostalo, Zoja ga je naterala da se suoči s posledicama zaokupljenosti istragom. U mesecima posle njihovog povratka, Jelena je mnogo popustila na fakultetu, smršala je i osamila se, bojala se da sklapa nova prijateljstva i sumnjala u one koje poznaje godinama. Osećala je da joj je dužnost da ne ostavlja Lava samog u takvom izmučenom stanju iako joj je bilo bolno da gleda njegovo očajanje. Zoja je istakla da takav život uopšte nije življenje. Oni moraju da nastave dalje kao porodica.

Njena odlučnost i pamet podsetili su ga na Raisu. Iako nije odustao od istrage, shvatio je kako je mala mogućnost da skoro napreduje i pristao da preusmeri pažnju, potisnuo Njujork u pozadinu i krio svoju zaokupljenost. Taj ustupak trajao je sedam godina. Za to vreme je Lav mnogo puta bio srećan, ali ta sreća bi iznenada iščilela kad bi mu se misli vratile Raisi, što se uvek dešavalo. Naučio je da bolje skriva osećanja pred kćerkama.

Naučio je da laže, da se pretvara. Jelena se oporavila. Završila je fakultet. Zoja je postala lekarka. Obe su našle ljubav. Jelena se prva udala, u dvadeset prvoj godini. Bacila se u romansu, ljubav je ponovo bila njeno rešenje. Zoja je čekala nešto duže. Pošto su se obe kćerke odselile kod muževa, Lav je smatrao da je ispunio obećanje. Ostao je sam i ponovo se posvetio zadatku od koga nikad nije odustao.

Godinama je razmišljao o slučaju, ali i dalje ga je zbunjivao. Nije znao šta se krije iza plana da se ubije Džesi Ostin. Zaključio je da mu je prvi zadatak da pronađe propagandnog agenta Mihaila Ivanova, čoveka koji mu je prevario kćerku. Njegova potraga nije bila podstaknuta željom za osvetom, već time što Ivanov ima važne podatke o događajima te noći. Razumno je da ga pronađe pre nego što pokuša da stigne do Njujorka.

Ivanov više ne živi u Moskvi. Morao je mnogo da se pomuči i podmićuje kako bi otkrio da je premešten u Perm, grad u središnjem delu Sovjetskog Saveza. Kad je bez dozvole otputovao u Perm, Lav je otkrio da je Ivanov poslat tamo po povratku iz Njujorka i da je radio u lokalnoj vlasti, ali da se odao alkoholu. Nekoliko zima ranije pijan je otišao do sredine jezera, propao kroz led i umro od upale pluća. Jedni su mislili da je posredi nesrećni slučaj, drugi da je reč o samoubistvu. Lav je otišao na groblje.

Zbog sedmogodišnjeg odlaganja bilo je još teže otkriti istinu. Dokazi, sećanja i očevici izbledeli su poput mastila na novinskim člancima koje je sakupljao.

Više nije mogao da traći vreme. Počeo je da smišlja kako da stigne do Njujorka i štedeo od svoje skromne plate kako bi na crnom tržištu kupio zlato, koje će mu biti neophodno kad pređe granicu, pažljivo smišljajući put u Ameriku. Te pripreme nudile su nagoveštaj rešenja – bez obzira na to koliko će biti teško doći do njega.

Dočekao je Novu godinu 1973. s kćerkama i zetovima. Večerali su i dao im je

poklone. Poljubio ih je na rastanku. Nije im rekao ništa o svojim namerama. Sutradan se otisnuo na putovanje prema finskoj granici. Približio se, bio je udaljen samo nekoliko koraka, pre nego što su ga upucali i uhvatili. Neuspeh i hapšenje mogli su dovesti do pogubljenja. Ponovo se umešao Frol Panjin. Krhak i bolestan, starac je upozorio Lava: – Neću ponovo moći da te zaštitim.

Te reči je Lav svojevremeno rekao svom štićeniku. Pošto je njegov pokušaj da pređe granicu protumačila kao čin žalosti umesto izdaje, Država je Lavu postavila uslov – doživotna robija ili da prihvati zadatak toliko opasan da za njega nema dobrovoljaca.

Grad Kabul Sovjetska ambasada Četvrt Karti Seh Bulevar Darulaman Istog dana Kapetan Anton Vaščenko se probudio u pet, ustao iz kreveta čim se oglasio budilnik, ne čekajući ni tren, izbacio noge ispod pokrivača i spustio ih na hladni pod. On uživa u disciplini i u mraku je otpio iz metalnog termosa za vodu u koji je sinoć sipao jaku, hladnu kafu. Bez šećera, bez mleka u prahu, napitak je gorak i ustajao. Otpio je veliki gutljaj pa u mraku obukao opremu za trčanje – donji deo trenerke, majicu, patike – i stavio futrolu s poluautomatskim makarovom ispod ramena. Uvek trči oko pet kilometara Bulevarom Darulaman i prelazi reku Kabul u centru grada. Predložili su mu da trči na čuvanom aerodromu, da pravi krugove po pisti. Odbio je. Trčaće tamo gde živi, kao što je uvek radio. U Staljingradu, gde je odrastao posle Velikog otadžbinskog rata, trčao je pored srušenih zgrada, obilazio neeksplodirane bombe, preskakao krhotine – razaranje je bilo pozadina njegovog detinjstva. U Kabulu trči pored sirotinjskih četvrti i ministarstava izrešetanih mecima. Odbija da živi u zaštićenoj izolaciji, u bezbednim vojnim garnizonima izvan grada. Izazvao je neprilike zahtevom da živi u skromnom privremenom smeštaju u ambasadi uprkos protivljenjima da je to neprikladno. S kapetanovog stanovišta, poverena mu je bezbednost Kabula te je nerazumna pomisao da živi izvan grada. Ako bi izgubili kontrolu nad ulicama, njihov neprijatelj bi osvojio psihološku pobedu na samom početku. Neophodno je da se ponašaju kao da je ovo njihov grad. I zaista, Kabul je sad njihov grad, svidelo se to Avganistancima ili ne.

Kapetan Vaščenko je izašao izvan kapija ambasade i potrčao prema centru grada.

Kad je trčao u normalnim uslovima u Sovjetskom Savezu, otresao bi se tromosti u mišićima tek posle jednog kilometra pošto bi kofein počeo da deluje a on se prepustio ritmu trčanja. Ali u Kabulu je bio pozoran od prvog koraka, a srce mu je brzo kucalo, ne od naprezanja ili brzine, već zato što je postojala mogućnost da neko pokuša da ga ubije.

Posle nekoliko stotina metara čuo je puškaranje. Potisnuo je nagon da se zaustavi i čučne pošto je zvuk dopro izdaleka, iz udaljene četvrti. Sporadične razmene vatre svakodnevna su pojava u gradskom životu, zajedno s reskim mirisima – hrane i kanalizacije. Čak i dok je posezao za oružjem, nije poželeo da se nalazi negde drugde.

Kao otporne pustinjske vrste, kapetan cveta u ekstremnim uslovima. Život u Sovjetskom Savezu sa ženom i decom nije mu bio zanimljiv. Postajao je razdražljiv posle nekoliko dana kod kuće. On nije dobar otac i to je prihvatio, kao što neko prihvati da nikad neće ovladati određenim veštinama. On je morao da stavlja sebe na probu svakog dana: samo se tako osećao živim. Nijedna vojnička dužnost za sovjetskog vojnika nije opasnija od one u Avganistanu i zbog toga nema nijednog drugog mesta gde bi se kapetan radije nalazio.

Pripadnik elitnih Specnaz5 jedinica, stigao je pre tri meseca kao prethodnica 5 Specijalne jedinice (Воиска посебна назначенија). (Prim. prev.)

okupacionih snaga poslatih da spasu zastarelu komunističku revoluciju u Avganistanu od raspada zbog nedelotvorne vlade. Iako su sovjetski savetnici već bili stacionirani u gradu, oni su bili samo diplomatski gosti nezavisnog Avganistana. Kapetan beše deo prve sovjetske invazije u dve decenije, složene logističke operacije na ogromnom prostranstvu. Brz uspeh zasnivao se na mogućnosti da avganistanski komunistički režim ne shvati da ih saveznici okupiraju, što je smela vojna pretpostavka, koju je kapetan rado prihvatio. Dvadeset četvrtog decembra 1979. sleteo je na aerodrom u Kabulu u isto vreme kad je druga jedinica Specnaza stigla u vojnu bazu Bagram na severu, pod izgovorom da su nova vojna pojačanja. Prva proba odigrala se na aerodromu kad su kapetan i njegovi vojnici izašli iz aviona, pošto su sleteli bez dozvole i prekršili međunarodne zakone. Prišli su avganistanskim državnim jedinicama stacioniranim na aerodromu, jedinicama koje nisu upozorene na njihov dolazak. Nekoliko Avganistanaca podiglo je oružje i uperilo sovjetske mašinke u sovjetske saveznike. U tom času je invazija bila na ivici noža. Kapetan je prvi reagovao. Bacio je pušku, potrčao napred i visoko podigao ruke kao da dočekuje voljenog druga. Očekivao je da će mu meci izrešetati grudi. Ali nijedan metak nije ispaljen i invazija se nastavila pod plaštom vojne pomoći. Obezbeđena je nova municija za Sedmu i Osmu avganistansku diviziju, koja je bacila pištolje dok su se haubice postrojavale u pesku, čekajući nove delove koji nikad neće stići. Rekli su avganistanskim tenkovskim jedinicama da će dobiti savremenije naoružanje i naredili im da istoče gorivo. Pošto su kanistere goriva odneli, teška artiljerija beskorisno je stajala dok su sovjetski tenkovi prelazili granicu.

Kapetan je imao suprotstavljena osećanja dok je gledao kako se prevara odvija. Iz događaja se moglo zaključiti samo jedno – Avganistanci nemaju iskustva, nije im svojstvena disciplina savremene vojske. Lakoverni su zato što su ustrojeni prema zapadnim vojnim merilima, indoktrinirani da im neko govori kako da se ponašaju. Nisu uviđali da neka naređenja izgledaju čudno. Na te iste vojnike će se osloniti sa svojim drugovima u gušenju pobune, na ljude koji su bili u potpunom rasulu dok su motorizovane artiljerijske divizije ulazile u Avganistan iz Turkmenistana i Uzbekistana, ljude koji nisu ispalili nijedan metak dok je pedeset hiljada stranih vojnika zauzimalo zemlju. Nije ga brinula snaga avganistanskih vojnika, već njihova slabost. Invazija je osmišljena kako bi se zarobila avganistanska vojna mašinerija, izgrađena dugogodišnjom izdašnom novčanom potporom. Uloga sovjetskih vojnika u Avganistanu nije da se bore u ratu, nego da ga usmeravaju korišćenjem avganistanske vojske. Ali pre nego što se slegnuo pustinjski pesak uskomešan invazijom, postalo je jasno da ratna mašinerija koju treba zarobiti ne postoji. Kad se obruč sovjetskih jedinica raširio zemljom i zauzeo najvažnije gradove – Herat, Farat, Kandahar i Džalalabad – u gotovo savršenom krugu uspešnih manevara tenkova i trupa, avganistanske sile nisu pale pod sovjetsku kontrolu, već su se istopile. Na Novu godinu 1980. avganistanska Petnaesta divizija pobunila se u Kandaharu. Kad je sovjetska Dvesta prva divizija ušla u Džalalabad, avganistanska Jedanaesta divizija naprosto je dezertirala, cela divizija nestala je za samo nekoliko sati.

Kapetan je shvatio da pravi rat tek počinje.

On nikad nije bio od onih tupih oficira koji smatraju otpor komunističkoj Državi primitivnim, otcepljenim i neorganizovanim – plemenska opozicija sa skrpljenim puškama, nekim starim i pedeset godina, predvođena međusobno suprotstavljenim grupama. Takva procena, iako u materijalnom smislu tačna, previđa jednu ključnu prednost neprijatelja. Ovo je njihov dom. Nadmoćno oružje ne jamči pobedu u ovom tajanstvenom predelu. Poražen čudnovatošću ove zemlje, kapetan je mnogo sati čitao o

istoriji otpora u Avganistanu, o porazu Engleza i njihovom jadnom povlačenju iz Kabula.

Jedna činjenica ga je najviše pogodila – da otkako su izbacili Engleze: Avganistanci nikad nisu izgubili rat.

Ima li boljih protivnika na kojima će izgraditi sjajnu karijeru? Stupio je u rat s velikim poštovanjem protivnika, ali i s nepokolebljivim uverenjem da će on biti prvi vojnik kome će ti moćni ratnici priznati poraz ili, ako im se tako više sviđa, poginuti u borbi.

Kad je završio trčanje, prvi zraci zore pojavili su se na nebu. Neke prodavnice su otvorene: u zadnjim sobama založene su nove vatre od kresiva i grančica. Kapetan se ukopao u mestu, izvukao pištolj i munjevito okrenuo. Cev pištolja mu se zaustavila u ravni s čelom deteta iza njega, dečaka koji je trčao i rugajući se oponašao kako bi zadivio nekoliko prijatelja. Smeh zamre pri pogledu na pištolj. Dečak zinu, prestravljen. Kapetan se nagnu i nežno kucnu dečakove prednje zube makarovom, kao da kuca na vrata.

Mršav pas lutalica dotrča nasred ulice, očiju blistavih pri ostacima tame, pa pobeže.

Dan kapetana Vaščenka je počeo.

Grad Kabul Četvrt Karti Seh Bulevar Darulaman Sutradan Lav se probudio i odlepio lice od jastuka. Drhtavo je ustao i pogledao svoj trag utisnut u dušek. Mišići ga bole. Stomak mu je zategnut i suv poput stare kože. Kratak isprekidan kašalj kao da mu je ovladao celim telom. Na sebi ima istu odeću u kojoj je juče ušao u jezero. Osušila se i ukrutila na njemu. Izravnao je nabore na košulji, oteturao se do ulaznih vrata i natukao tamnozelene japanke. Plastični đonovi odzvanjali su na svakom stepeniku dok je silazio. Otvorio je vrata i pogledao ulicu – od tame u njegovom stanu do jarke sunčeve svetlosti i gradske vreve, prešao je iz jednog sveta u drugi. Jedan harkar, skupljač smeća, protandrkao je pored njega, šibajući mazgu žalosnog izgleda koja je vukla kolica škripavih točkova, pretovarena svakojakim gradskim nečistoćama. Kad je harkar odmakao, Lav je duboko udahnuo i osetio izduvne gasove i začine. Zapitao se koliko li je sati ostalo do sumraka. Sunce se probilo kroz smog i, zaškiljivši prema nebu, on proceni da je poslepodne. Po pravilu, ne puši opijum dok ne padne mrak.

Nije se presvukao, umio niti je išta pojeo, već je izašao, zatvorio vrata i ostavio ih otključana budući da u stanu nema ničega što bi se moglo ukrasti. Nastavio je prema prolazu gde ga je zarđali bicikl čekao kao odani pas mešanac. Nije zaključavao ni bicikl, zaštićen time što je bezvredan. Prebacio je nogu preko sedišta, nesigurno balansirajući, pa se odgurnuo od zida i kolebljivo pošao prolazom prema glavnoj ulici, gde se pomešao s drugim biciklima i kolicima koja vuku mazge. Iz izudaranih automobila su trubili, auspusi su štektali u odgovor. Lav se trudio da ne padne, ljuljao se s jedne strane na drugu dok nije uspeo da nađe krhku ravnotežu usred te pometnje.

Već sedam godina radi kao sovjetski savetnik avganistanskog komunističkog režima. On nadgleda rad tajne policije, posao koji nijedan agent KGB-a ne želi. Postavili su ga na to mesto da bi bio u nekakvom izgnanstvu, što beše kazna zbog pokušaja da ode u Njujork. Opasnosti su brojne. Nekoliko savetnika je surovo ubijeno, regionalne kancelarije su poharane, izvršena su javna smaknuća. On obavlja najomraženiji posao u društvu gde ga mrze ne samo zato što je agent već i zato što je okupator. Njegov zadatak je, kao i pre sovjetske vojne okupacije, stvaranje avganistanskih političkih policijskih snaga sposobnih da zaštite Komunističku partiju u povoju. Komunizam se ne može izvesti u Avganistan bez izvoženja političkih policijskih snaga: oni idu ruku podruku, partija i policija, ideologija i hapšenja. Pošto je istupio iz tajne policije u otadžbini, primoran je da se vrati poslu koji je Raisa toliko prezirala. Ako napusti posao ili omane u zadatku, ako pokuša da pobegne, pogubiće ga. Sad se primenjuje preki sud. Pošto su s pravom pretpostavili da se ne plaši za svoj život, njegovi nadređeni su mu jasno stavili do znanja da će posledice po njegove kćerke biti ozbiljne, njihov ugled naružen i budućnost uništena – te pretnje ga teraju da obavlja posao. Nateran na poslušnost Državi, jedini izbor mu je da izvršava svoje obaveze – svestan toga da od njega ne očekuju da preživi. Ali i dalje se drži tog polovičnog življenja i sad je sovjetski savetnik koji najduže služi u Avganistanu.

Avganistanska komunistička partija je mlada tvorevina, osnovana samo nekoliko godina pre nego što je u trošnom avionu sleteo na kabulski aerodrom 1973. Pompezno nazvana Narodna demokratska partija Avganistana, predvodi je čovek po imenu Nur Muhamed Taraki, agent Sovjetskog Saveza s tajnim imenom NUR. Budući da Partija tad nije bila na vlasti, Lav nije mogao da osnuje išta složeno poput zvaničnih policijskih snaga i prvobitni zadatak mu je bio da sačuva Partiju od unutrašnjih i spoljnih neprijatelja. Kao da se vratio u prve godine Lenjinovog delovanja: komunizam je bio manjinska partija kojoj sa svih strana preti smrtna opasnost. Bilo je teško osujetiti brojne zavere koje je kovala CIA i rešiti unutrašnja trvenja. Malo je ljudi koji su se iznenadili više od Lava kad je u aprilskom kupu 1978. Komunistička partija osvojila vlast. Agent NUR postao je predsednik revolucionarnog saveta. Tad je Lav dobio drugu dužnost.

Trebalo je da savetuje kako je najbolje uspostaviti policiju s uniformama i zatvorima, policiju sa samo jednom svrhom – da sačuva komunističku vlast.

Trudeći se da izbegne zverstva i okrutnost koji su obeležili njegove rane godine kao agenta tajne policije, Lav je predložio umerene i uzdržane policijske snage. Njegovi predloži odbijeni su kao naivni. Policija koju je novi komunistički režim stvorio sledila je staljinistički model. Osvetoljubiva je i hapsi bez razlike. Posle godina obazrivosti i težnji da se domogne moći, predsednik se opio terorom. Svakodnevno su mu dostavljali imena građana o čijem životu ili smrti je trebalo da odluči, spiskove imena za označavanje ili precrtavanje. Ironija je u tome što je uspeh Partije zasenio Lava. Više im nije bio potreban. Pisao je izveštaje Kremlju o prirodi čudovišta u čijem je stvaranju učestvovao.

Nesputan zakonima, predsednik je skrnavio džamije i hapsio religiozne vođe.

Antireligiozna kampanja bila je toliko pogrešno usmerena, ali tako rigorozno sprovođena da je Lav pomislio kako svaki novopečeni diktator koji preuzme moć nalik božjoj mora da mnogo mrzi pojam boga. Pokušaji predsednika da preko noći oblikuje Avganistan prema komunističkom modelu bili su jednako pogrešno usmereni. Dekretom broj osam ograničio je imanja na šest hektara. Ostatak je konfiskovala Država. Stanovništvo se pobunilo. Žitelji osećaju duboku kulturološku povezanost sa zemljom. Porodice žive u oblasti gde su rođene: njihov identitet čvrsto je povezan s mestom stanovanja. Ta osećanja daleko nadmašuju nezadovoljstvo radnika bez zemlje koji rade na imanjima.

Dok je predsednik petljao sa stvarima kojima je vladao, ne mislima i uverenjima svog naroda, već njihovom zastavom, koju je preoblikovao, uklonio mimber, propovedaonicu u džamiji, i zamenio je petokrakom zvezdom, rađala se pobuna. Kad se nova zastava zavijorila, predsednik je naredio da se slavi crvena boja. Golubovi su poprskani crvenim mastilom, građanima Kabula je naređeno đa ofarbaju ulazna vrata u crveno, studentima da oboje stolice i radne stolove u crveno. Lav je dobio poruku s predlogom da oboji bicikl u crveno. Sačuvao je pismo, obeležio ga kao dokaz i priložio uz izveštaj, koji je te večeri poslao u Kremlj. U izveštaju je opisao katastrofalni neuspeh njihovog satelitskog režima i predvideo neumitni krah vlade.

Sovjetskom Savezu je ostao samo jedan izbor: da se izravno umeša. Upali su u zemlju dvadeset četvrtog decembra 1979, tri meseca ranije. S novim prilivom vojnika, Lav više nije bio usamljeni Sovjet u gradu. Sovjetski tenkovi kontrolisali su kabulske ulice. Bivši predsednik je ubijen i postavljen novi, Babrak Karmal, sovjetski poslušnik.

Na radiju su naveli preterivanja prethodnog predsednika i obećali poštenje i vladavinu zakona. Novi režim je predstavljen kao pravedan umesto razbojničkog, sveobuhvatan umesto divljačkog i kaznenog. Ali naklonost zbog uklanjanja prezrenog vođe iščilela je

usled mržnje zbog prisustva stranih jedinica, jedinica koje je predsednik ozakonio time što je tražio njihovu pomoć, jedinica koje su kao zakonski okvir koristile Sporazum o prijateljstvu i dobrosusedskim odnosima. Bila je to politička farsa, čiju su ironiju shvatali čak i nezainteresovani posmatrači. U februaru su se antisovjetske demonstracije u Kabulu pretvorile u pobunu. Ubijeno je tri stotine ljudi. Ali ni te smrti nisu bile dovoljne da se ublaži nasilje. Prodavnice u Kabulu bile su zatvorene nedelju dana. Naređeno je da nadleću mlažnjaci i helikopteri – razmetanje silom, nedvosmislena pretnja da će neposlušne četvrti biti uništene, sravnjene sa zemljom ako se ne pokore.

Potreba za moćnom i delotvornom tajnom policijom postajala je sve veća.

Preimenovana je i sad je poznata kao KHAD6 – Državna informaciona agencija – avganistanski pandan KGB-u. Objavili su lažna obećanja. Era nerazumnog divljaštva je gotova. Krv više neće teći u potocima niti će bojiti golubove u crveno. Predsednik Karmal proglasio je trinaesti januar 1980. danom žalosti za onima koje je bivši predsednik ubio, a Lav je već sutradan počeo da drži časove tek regrutovanim avganistanskim agentima.

Zbog neuredne sede brade i lica ostarelog i ispucalog od vrelih avganistanskih leta, sovjetske kolege su se šalile da je specijalni savetnik Lav Demidov postao domorodac.

Priznavali su da ne nosi šalvar kamiz, tradicionalnu lokalnu nošnju, ali ne nosi ni uniformu – on nije jedan od njih.

Njegova odeća je mešavina stilova: lokalno pletene košulje, sovjetske vojničke pantalone, američke rejban naočare i plastične japanke masovno proizvedene u Kini. On je među retkim sovjetskim savetnicima koji tečno govori dari, persijski dijalekat, jezik vladajuće klase u Avganistanu, manje korišćen od paštunskog. Dari je prvi strani jezik koji je Lav naučio i sad ga govori češće od ruskog. U časovima dokolice čitao je o kulturi i istoriji ove zemlje i otkrio da je učenje jedino, pored opijuma, što može da mu ponudi bekstvo. Ako se izuzme komunistička dogma, Lav gotovo da nije pročitao nijednu knjigu trideset godina; sad retko radi išta drugo.

Vlasti su podnosile Lavovo neuobičajeno ponašanje i ekscentričnost s popustljivošću nečuvenom u Sovjetskom. Savezu. Pravila i propisi primenjivani kod kuće ovde su prećutno zanemarivani. Pojam discipline je promenjen. Kabul je granični grad: revolucija na litici koja je svakodnevno u opasnosti da se surva u anarhiju. Mnogi savetnici molili su da ih vrate kući, napuštali položaje, navodili zdravstvene tegobe, namerno nisu lečili dizenteriju kako bi potkrepili tvrdnje da ovo nije mesto za njih.

Govorili su kako se nikad neće navići kao Lav. Ali iako je sovjetski savetnik koji najduže služi u Avganistanu, Lav nije sebe smatrao Avganistancem ništa više nego onog dana kad je stigao. Tvrdnje da se odomaćio iznosili su uplašeni sovjetski vojnici koji su se upravo iskrcali iz transportnog aviona, od kojih mnogi nikad nisu bili u inostranstvu.

Nijedan Avganistanac s kojim je Lav stupio u vezu nije ga smatrao jednim od svojih. On poznaje mnoge, ali nema nijednog prijatelja. On je stranac, a stranci nemaju mesto na skali ocenjivanja. Prepoznavali su da je drugačiji od ostalih Sovjeta. Naizgled bez ikakvih uverenja, bilo nacionalističkih bilo duhovnih, nije pevao hvalospeve svojoj otadžbini. Iako deluje nemirno i neskućeno, ne izgleda kao da mu nedostaje mesto gde se rodio. Nije govorio o svojoj ženi. Nije govorio o svojim kćerkama niti je ikome pokazivao njihove fotografije. Nije govorio ništa o sebi. Ne pripada ovoj zemlji, niti onoj 6Doslovno: Državna obaveštajna agencija (Khadamat-e-Aetla’at-e-Dawlati). (Prim. prev.)

koju je ostavio za sobom. Mnogo je lakše razumeti konvencionalne sovjetske vojnike u uniformi, s ideologijom i svrhom, ciljevima, strategijama, i rasporedima. Oni predstavljaju nešto, iako je to nešto što treba prezirati i poraziti. Lav ne predstavlja ništa.

Nihilizam je pojam još straniji i od komunizma.

Lav stisnu kočnicu bicikla i uspori pa se zaustavi. Ispred njega je jednom kamionu upao točak u duboku rupu na drumu i deo tereta je ispao, hiljade plastičnih boca pijace vode. Ljudi viču. Saobraćaj je zaustavljen. Nestrpljivi vozači trube. Lav pogleda krovove i nezainteresovane posmatrače – nagledao se dovoljno nezgoda na drumovima u Kabulu da prepozna nameštaljke radi zasede. Nema sovjetskih vozila u saobraćaju. Budući da nije video nijedan razlog prepreci osim pogibeljnih puteva, krivudavo je prošao između raštrkanih boca i dospeo ispred kamiona. Ljutiti učesnici nisu se obazirali na njega.

Osvrnuo se preko ramena i video kako deca trpaju boce u iscepane majice pa žure dalje s plenom. Prošao je pored nezgode kao da se nije ni desila.

Ubrzao je i odrecitovao stih koji je Sabah napisao pre mnogo hiljada godina: U pustinji sam sam Ostao sam bez puta: Staza je duga i nemam Pomoći ili saputnika, Ne znam kuda da idem.

Za razliku od pesnika, Lav je uvek znao svoje odredište. Njegova muka je što ne može dopreti do njega. On zna šta hoće da postigne, ali ne može. Pošto je drum pust, zažmurio je, recitujući i skinuvši ruke s ručica, i počeo da vijuga biciklom sa strane u stranu.

Grad Kabul Četvrt Dih Avganan Sedište Kabulske policije Istog dana Pripravnici Nari Mir nije smetalo da čita udžbenike dok čeka profesora, druga Lava Demidova. On kasni nekoliko sati, što nije neuobičajeno. Nepouzdan i hirovit, on je verovatno najneobičniji čovek koga je upoznala, svakako najčudniji, potpuno stran njenom senzibilitetu. Uprkos tome, radovala se njegovim časovima iako joj je neverovatno da je on svojevremeno bio pripadnik svetski poznatog KGB-a. Nara ima dvadeset tri godine, uskoro će završiti obuku i postati agentkinja koja nadgleda ideološko obrazovanje na fakultetima i nadzire studente, procenjuje ko bi mogao da bude koristan novom režimu i koga bi trebalo uzeti u obzir za državne poslove, a ko bi mogao da postane problematičan, možda čak i pretnja. Ne smatra takav posao uhođenjem: svaki profesor procenjuje učenike u sklopu svog posla, radio za državni obaveštajni servis ili ne. Uzbuđena je zbog mogućnosti da se nađe na čelu društvenih promena, što joj se ukazuje prilika koja do pre nekoliko godina za žene nije postojala.

Nara je nedavno regrutovana u sklopu promena u avganistanskoj tajnoj policiji pre manje od tri meseca. Prethodna organizacija bila je ozloglašena, poznata kao KAM,7 klika kasapina i sadista koji nemaju viši cilj niti ideologiju. Nikad ne bi radila za njih.

Završeni su mračni dani njihove vladavine. Novi predsednik obećao je eru uzdržanosti i poštenja. Sovjeti su rešeni da razviju njenu zemlju u veliku državu, veliku kao što je SSSR. Nara želi da odigra ulogu u tom razvoju.

Susedna Uzbečka Sovjetska Socijalistička Republika može da se pohvali stoprocentno pismenim stanovništvom. U Avganistanu samo deset odsto muškaraca i dva odsto žena zna da čita. Životni vek je četrdeset godina naspram sedamdeset u Uzbekistanu. Gotovo polovina dece umre pre navršene pete godine. Niko ne može tvrditi da je sadašnje stanje vredno očuvanja. Potrebne su radikalne promene kako bi se postigao napredak. Protivljenja su neminovna. Da bi bilo ikakve nade u napredak, potrebni su ljudi poput nje da čuvaju režim. Neophodna je pozornost zbog onih koji žele da ostanu u prošlosti. U Avganistanu postoje regioni u kojima se način života nije menjao hiljadama godina i posledica toga su neslaganja s bilo kakvim reformama. To je neminovno. Nažalost, doći će do gubitaka života. To je za žaljenje.

U Heratu je prošle godine izbila pobuna zbog obaveznog obrazovanja žena. Izvukli su sovjetske savetnike na ulice i obezglavili ih pa groteskno izložili njihova unakažena tela. Jedino rešenje bili su bombardovanje i smrt mnogih civila da bi se pobuna ugušila.

Nasilje je neophodna alatka. Nara je sigurna da tim izlivima krvavog otpora diriguje nekoliko ključnih tradicionalnih elemenata, muškaraca koji bi je rado kamenovali što je prihvatila da radi i nosi uniformu. Izolacijom takvih disidenata više hiljada života biće spaseno na kraju, a životi mnogih miliona umnogome poboljšani.

7 Državna policija, prethodnica KHAD– a. (Prim. prev.)

Pogledala je na sat. Pošto drugu Demidovu i dalje nije bilo traga, listala je stranice vežbanke i čitala zbirku citata: Ideje su moćnije od oružja.

Ne bismo dozvolili svojim neprijateljima da imaju oružje, zašto bismo im dozvolili da imaju ideje?

Buntovnici su mahom nepismeni, većina boraca ne zna da čita i piše. Ali opsednuti su nepokolebljivom idejom – da je ova invazija nepravedna, da je komunizam tuđinsko gnusno delo i da će na kraju pobediti bez obzira na to koliko su dobro naoružani vojnici poslati ovamo da umru. Bog je na njihovoj strani. Istorija je na njihovoj strani. Sudbina je na njihovoj strani. Takve ideje su daleko opasnije od njihovog zastarelog oružja. Sad sledi izazov poricanja da je njihova pobeda neizbežna. Čula je da su se vrata otvorila i podigla pogled. Stigao je drug Demidov, njen profesor. Sede kose, posedele brade, tena mnogo tamnijeg nego u većine njegovih sovjetskih drugova, on je jedinstven među strancima i po izgledu i po ličnosti. Nikad ga nije videla u uniformi. Nikad nije videla da je pokušao da se uredi. Uvek izgleda rasejano, kao da neprekidno sanjari i samo se povremeno posvećuje stvarnosti. Čini joj se da je lep, ali je brzo odbacila taj zaključak kao nevažan.

Sa zakašnjenjem je primetio da je Nara jedina u učionici. Promuklo je pitao: – Gde su svi?

– Otišli su kući.

Pogledao je prazne klupe ni rasrđen ni razgaljen, tupog izraza. Dodala je objašnjenje, bojeći se da će zvučati kao prekor: – Čas je trebalo da počne u podne.

Drug Demidov proveri sat na zidu. Zakasnio je tri sata. Okrenuo se prema Nari i pitao: – Ovde si tri sata?

– Da. – Koliko si nameravala da čekaš?

– Učila sam. Ovde je mirnije nego kod kuće.

Prišao joj je, podigao njenu beležnicu i pročitao spisak citata. Objasnila je: – Htela sam da budem sigurna da razumem mudrost naše Partije.

Kad god bi spomenula Partiju, drug Demidov bi je pomno pogledao, nesumnjivo procenjujući njenu odanost. Pročitao je: – Veruj, ali proveri.

Objasnila je ne bi li ga zadivila: – Bez obzira na to koliko nekome verujemo, trebalo bi uvek da motrimo na njega.

Suština je u tome da kao agenti nemamo luksuz da pretpostavimo kako je neko nedužan.

– Znaš li ko je to rekao?

Nara klimnu glavom i ponosno odgovori:

– Drug Staljin.

Lav pogleda svoju učenicu koja je izgovorila Staljinovo ime kao da je on mudri i obožavani seoski starešina, prijatelj svima i ni za koga tiranin. Narine crte lica neverovatno su nežne. Gotovo da nema nijednu grubu crtu – okrugle jagodice, mali prćast nos i, najupadljivije, krupne bledozelene oči. Njihovo bledilo čini ih izuzetnijim umesto da je obrnuto, kao da je samo nekoliko kapi boje pomešano s vodom. Oči joj odaju utisak velike radoznalosti i zbog njih, kao i zbog nestrpljivosti, izgleda kao da pokušava da upije i razume svaku pojedinost sveta koji je okružuje. Njeno lice i držanje podsećaju ga na mladu srnu, životinju koja se trudi da deluje veličanstveno, čuvarku šuma, ali još mladu i uplašenu. Čudno je upoređivati je sa životinjom koju nikad nije videla, a možda nije ni čula za nju. Samo na osnovu njenog izgleda zaključio je da nema ličnost agenta. Ona ima blagost i otvorenost zbog kojih ju je teško zamisliti kako preduzima ono što se uglavnom naziva „neophodnim merama“. Može li ona da hapsi svoje sunarodnike? Međutim, Lav prihvata da izgled može da prevari jer je prečesto pogrešio u vezi s ljudima da bi se oslanjao na tako površan utisak. Što se tiče njenog razumevanja Staljinovih reči, to su apstraktni pojmovi koje je zapamtila kako bi ispunila svoje ambicije. Nikad nije upotrebila te reči niti je videla kako one mogu promeniti čitavo društvo, stanovništvo koje ne može da veruje nikome, čak ni porodici, prijateljima i partnerima. Za nju je Veruj, ali proveri komunistički aforizam, nešto što valja ponavljati i primati pohvale zbog ponavljanja. Ona nije samo ambiciozna već je i idealista, utopista koji iskreno veruje u viziju savršenog društva, ozbiljna u vezi s obećanjem napretka, bez trunke cinizma ili sumnje. Po tome mnogo podseća na Jelenu.

Možda zbog toga on podnosi njenu fanatičnu odanost komunizmu i prihvata je u sklopu njenog karaktera, koji ne može da opstane bez nekog sna. Možda mu je postala draga i zato što je ispod njene sigurnosti primesa sete, kao da je optimizam nanesen preko namučene duše. Nije verovao da je ostala u učionici samo zato što je htela da uči. Krije se od nečega kod kuće. U vezi s tim, njena sigurnost nije urođena, već naučena. Ponekad bi se uzdržala od neke primedbe ili zapažanja, uplašena da je preterala. I baš kao što je Raisa mislila da je lepota opasna, tako se i ova mlada žena svesno trudi da izgleda obično: namerno nosi uniformu za broj veću kako bi sakrila obline.

Uvek vezuje kosu u rep. Nikad ne stavlja ni trunku šminke ili kap parfema. Lav ju je viđao kako crveni kad neko obrati pažnju na nju, kako mrzi kad je neko gleda, možda i mrzi svoju lepotu zbog toga. Uvek je istovremeno viđao njenu lepotu i tugu, kao da je nemoguće videti jedno bez drugog.

Budući da nema više učenika, Lav je taman hteo da je pošalje kući kad je ušao kapetan Vaščenko. Lava je razveseljavalo što kapetan kucanje smatra slabošću i upadanjem u sobu iskazuje snagu, pobedu nad etikecijom. Razgovarali su nekoliko puta od sovjetske invazije i Lav je otkrio da je kapetan jednostavan čovek. Najčešće je mnogo lakše razumeti nemilosrdnost od umerenosti. Ako ima izbora, kapetan se uvek odlučuje za najagresivniji pristup. Ne pridržava se ceremonija. Ne zanimaju ga povlastice niti je zaveden udobnostima dostupnim višim oficirima. Ne mnogo visok, on je robustan, dobro građen, sve u vezi s njim deluje sažeto i nabijeno, telo, ramena, grudi, vilica. Lav se iznenadio što ne može da ga mrzi – to je isto kao da mrzi ajkulu, još jednog smrtonosnog grabljivca. On nema nikakav vidljiv psihički poremećaj, nije sadista niti nalazi nastrano uživanje u nasilju – zanima ga samo delotvornost. Ukratko, uradiće sve što je potrebno i nikad se neće povući.

Kapetan se nestrpljivo obrati Lavu na ruskom: – Sinoć je nestao jedan oficir na višem položaju u Četrdesetoj armiji. Niko nije provalio u štab. Nema tragova upada. Verujemo da je dezertirao. Jedan automobil je nestao iz kompleksa. Moji ljudi ga traže. Postavili smo kontrolne punktove na svim drumovima. Ali nema mu ni traga. Treba nam tvoja pomoć. Niko ne poznaje Kabul dobro kao ti.

– Niko osim Avganistanaca.

Kapetan nije imao vremena za Lavovu drskost, već je nastavio sa svojim zahtevima: – Ako je u gradu, naći ćeš ga. Siguran sam u to.

– Koliko je taj čovek važan?

– Važan je, A još je važnije što moramo pokazati da ne praštamo dezerterstvo.

To je prvi slučaj dezertiranja za koji je Lav čuo. Siguran je da će mnogi poći tim putem. Ovde su leta duga i vrela, bolesti su uobičajene i daleko su od kuće.

Kapetan kao da je tek tad primetio Naru Mir. – Je li ona tvoja učenica?

– Na obuci je.

– Povedi je sa sobom.

– Nije spremna.

Kapetan odmahnu rukom: – Nikad neće biti spremna ako ostaje ovde. Vidi kako će se snaći u pravoj istrazi.

Potrebni su nam agenti, a ne učenici. Povedi je sa sobom.

Shvativši da razgovaraju o njoj, Nara Mir je pocrvenela.

Tadžbegova palata Štab Četrdesete armije Deset kilometara južno od Kabula Istog dana Palata je smeštena na grebenu što gleda na dolinu, koju s druge strane nadvisuje udaljeni planinski venac – živopisno okruženje za dirigovanje okupacijom Avganistana. Palata je skromna po međunarodnim merilima, više nalik plemićkoj kući, kolonijalnom zdanju ili predsedničkoj daći, a svakako se ne može meriti s veličanstvenim carskim palatama.

Bledih boja, sačinjena od stubova i velikih lučnih prozora, ranije je bila letnji paviljon za kralja kad se umori od prestoničke vreve. Brdo je toliko strmo da je samo palata na uzdignutom terenu, a vrtovi su na stepenastim poljima ispod nje. Svojevremeno ih je navodnjavala i negovala svita posluge; nekad okruženje za kraljevske zabave, danas su vrtovi zapušteni, iždžikljali i sprženi suncem, a osušeni ružini grmovi istačkani su opušcima i čaurama metaka.

S Narom pored sebe, Lav je izašao iz automobila, i dalje u zelenim japankama i odeći u kojoj je juče ušao u jezero i izašao iz njega. Već su ga pozivali u palatu, kao nitkovskog podanika, da ga prekore što ne nosi prikladnu uniformu i što se ne brije. To su uglavnom govorili oni koji su tek stigli i još nisu sagledali veličinu svog zadatka, pridržavajući se sitničavih pravila dok su čitave divizije dezertirale i avganistanska vojska se rasipala. Iako nije obraćao pažnju na njihove, primedbe i još uvek se neuredno oblači, sumnjao je da će ga ponovo prekorevati. Prošlo je nekoliko meseci – dovoljno da ih zaokupe veće nevolje.

Uveli su ih u zgradu i usledilo je brzo upoznavanje. Sovjetska komanda se stidi što im je nestao jedan čovek i ogorčena je zbog Lavovog i Narinog prisustva, pogotovo zbog nagoveštaja da bi ona mogla pomoći u onome u čemu su njihovi ljudi omanuli.

Unutrašnjost je oštećena borbama, rat je svrgao kraljevsku bezbrižnost s prestola.

Kitnjasti i ukrasni antikviteti dobili su novu, praktičnu namenu i pokriveni su glomaznim radio-predajnicima. Oprema okupatorske vojske odudara i ružna je: prvobitne namene palate – zadovoljstvo, dekadencija i lepota – ne zanimaju krute nove stanare. Mape zemlje, obeležene tenkovskim formacijama i armijskim divizijama, okačene su na mesta gde su nekad stajale slike i kraljevski portreti.

Odveli su ih do soba na spratu. Nestali oficir proglašen je dezerterom iako istraga još nije zaključena, mada Lav ne može da zamisli kakva bi ga druga sudbina mogla zadesiti. Zove se Fjodor Mazurov i u ranim je tridesetim – mlad za tako značajan položaj. Napredovao je zadivljujućom brzinom. Kad je pročitao njegov dosije, Lav je primetio da Mazurov nije živeo u inostranstvu i da ima veoma malo iskustva u borbama.

On je karijerista i Lavu nije bilo teško da zamisli koliko se zaprepastio kad je stigao u Avganistan, toliko daleko od sveta koji poznaje. Nara primeti:

– Ne razumem zašto smo došli ovamo. Znamo da je u Kabulu. Već su pretražili njegovu sobu i nisu našli ništa. Šta očekujete da ćete pronaći?

Lav sleže ramenima: – Možda im je nešto promaklo.

Nara nastavi da ga pritiska: – Kao šta?

– Soba mnogo govori o nekome.

Nara se namršti od ozbiljne usredsređenosti, pokušavajući da dokuči je li to istina.

Pošto nije uspela, primetila je: – Pretres nečijeg stana možda ima smisla u Sovjetskom Savezu. U većini avganistanskih kuća ima veoma malo predmeta, nešto odeće, nužni nameštaj i pribor za kuvanje. Soba nam ne otkriva ništa o onome ko živi u njoj. Zar to ne važi i za sovjetske vojnike? Oni imaju osnovni pribor. Po čemu se jedna soba razlikuje od druge?

– Uvek postoje razlike. Čak i ako dve osobe imaju potpuno istovetne stvari, ipak je zanimljivo kako ih slože. A postoji mnoštvo predmeta koji se ne ubrajaju u osnovni pribor. Šta je s novcem, cigaretama, bocama alkohola, pismima, papirima, dnevnikom?

Nara razmisli o tome: – Dnevnik? Vodi li mnogo Rusa dnevnik?

– Više žena nego muškaraca, ali vojnicima često pomaže da beleže dnevne događaje.

– Iznenadila bih se da postoji pedeset dnevnika u Kabulu, možda i u ćelom Avganistanu. Mislite li da je ovaj vojnik vodio dnevnik?

– To ćemo saznati.

Fjodor Mazurov je dobio malu sobu na poslednjem spratu. To je neobičan smeštaj za oficira zaduženog za krvavu okupaciju. Umesto metalnog kreveta uobičajenog za vojnike, Mazurov je spavao u kitnjastom krevetu s četiri stuba, samo zato što je krevet bio tu da se upotrebi. Soba je opremljena smrskanim lusterom, od koga je ostalo nekoliko polomljenih zubaca, i pisaćim stolom od orahovine, jednim od retkih predmeta u palati koji je ostao netaknut. Lenjin zuri u njih, zalepljen na brzu ruku i premali za prostor koji iznad kreveta zauzima, i u izbledelom kvadratu na tapetama od prethodnog portreta izgleda još manji.

Lav je otišao u drugi kraj sobe i zagledao se u prizor pred sobom. Čoveku je dodeljen ovaj mali prostor da ga načini svojim – njegova ličnost svakako je utisnula trag u njemu. Nara je ostala kraj vrata, brinući da mu ne poremeti misli, kao sumnjičavi posmatrač. Lav je upita: – Šta vidiš?

Osvrnula se po sobi bez mnogo pouzdanja, sumnjajući da će videti išta zanimljivo.

Lav joj pokaza da priđe: – Stani pored mene.

Pridružila mu se i pogledala sobu iz njegovog ugla. Rekla je: – Vidim krevet.

Lav pođe napred i zaviri pod krevet. Par čizama. Pogledao je đonove: teške,

standardne crne kožne čizme, prevruće za Avganistan, ostavljene zato što su nepraktične.

Ustao je, zavukao ruku ispod dušeka i prevrnuo ga. Ispod njega nije bilo ničega. Prešao je na pisaći sto i otkrio da je raščišćen. Nema papira. Pogledao je kantu za smeće. Ništa.

Rekao je Nari: – Nekad je korisno kad ne pronađeš ništa. To nam govori da nije reč o spontanoj ili impulsivnoj želji da pobegne. Pažljivo je razmislio o tome. Pospremio je sobu. Očekivao je da ćemo je pretresti.

Lav je otvorio orman i iznenadio se kad je ugledao svoj odraz. Na vratima je kitnjasto ogledalo, veće od Lenjinovog portreta, zidno ogledalo. Podigao ga je da ga bolje pogleda. Ogledalo je teško, antikvitet, sa srebrnom pozadinom i šarom duž ivica.

Osvrnuo se po sobi: – Odakle je ovo?

Nara pokaza na Lenjinov portret: – Nije li zamenio ogledalo Lenjinom?

– Nije, mnogo je manje od slike koja je tu ranije stajala.

Lav pogleda površinu: ivice su pokrivene otiscima prstiju.

– Mnogo je ruku prešlo preko ovog ogledala.

Prešao je na ruski i obratio se stražaru pored vrata: – Znaš li odakle je uzeto ovo ogledalo?

Stražar odmahnu glavom. Lav upita: – Gde je kupatilo?

Nara je pratila Lava kad je, noseći ogledalo pod miškom, pošao za stražarom do kupatila, tmurne prostorije teško oštećene borbama: prozori su polomljeni i privremeno zamenjeni daskama. Ogledala su smrskana: – Ovde nema ogledala.

Lav upita stražara: – Kako se brijete?

Stražar sleže ramenima: – Ne živim ovde.

Lav požuri iz kupatila u hodnik i poče da zagleda nijanse na zidovima. Našao je odgovarajuću. Okačio je ogledalo: iste je veličine, vraćeno na prvobitno mesto. Pogledao je Naru: – Uzeo je jedno od retkih neoštećenih ogledala u zgradi i držao ga u sobi.

Nara se približila, polako razmišljajući o onome što je videla, uzbuđena značajem tog otkrića.

– Oficir je brinuo o svom izgledu?

– A šta to znači?

– Da je bio tašt?

– Da je upoznao neku ženu.

Grad Kabul Murat - hanova četvrt Istog dana Nara se pokazala neprocenjivom pri pregledanju spiskova žena s kojima je odbegli oficir mogao da stupi u vezu. Znala je većinu lično ili iz priče i brzo je otpisala one koje nikad ne bi dozvolile sebi da se upletu u skandaloznu vezu. Lavu se čini da njegova mlada štićenica ne shvata da ljubav može naterati čak i najpouzdanije ljude na nepredvidljivo ponašanje, sumnja da se Nara ikad zaljubila. Ali odlučio je da se drži njenih prvobitnih zaključaka budući da sam nije znao ništa o ženama sa spiska.

Iako je Fjodor Mazurov proveo tri meseca u zemlji, ukazalo se veoma malo prilika za romansu. Za razliku od mnogih ratnih zona i prestoničkih gradova, u Kabulu nema bordela, mada je Lav od nekoliko viših oficira čuo da se govori o otvaranju jednog zbog priliva vojnika. Dovešće žene iz inostranstva, možda od komunističkih saveznika na Istoku, dopremiće ih kao sanduke s mecima i artiljerijskim granatama, a bordele neće voditi radi dobiti, već kao deo vojne infrastukture, u taj nos ti kako ne bi uvredili pobožno lokalno stanovništvo. Taj projekat, nesumnjivo pod kakvim nepristojnim tajnim imenom, još nije sproveden, što znači da se mlad oficir sigurno zaljubio u Avganistanku.

Zbog položaja žena u zemlji nema ženskih prodavačica, nema žena koje dokoličare u čajdžinicama i mala je verovatnoća za slučajne susrete na ulici. Nara je odlučno tvrdila da žena mora poticati iz više klase, jedinog dela društva gde postoji izvesno mešanje polova. Dok su pregledali Mazurovljev spisak sastanaka i dužnosti, jedna žena se isticala. Mazurov se redovno sastajao s jednim avganistanskim ministrom, članom nove vlade, čovekom s kćerkom od približno dvadeset pet godina, obrazovanom na univerzitetu, koja tečno govori ruski i radi kao njegova prevoditeljka.

Adresa ih je dovela do tradicionalne kuće sa zidovima od blata i ukrasnim šarama, starim stotinu godina. Mnoge slične kuće su srušene i taj način gradnje više nije uobičajen za čitave četvrti, već je opstao samo na nekoliko usamljenih primera. Kuća raskošnih crvenih i smeđih boja nalazi se u uskoj, staroj ulici. Lav pomisli kako je prikladno što je ljubav našla utočište u jednoj od retkih netaknutih lepih četvrti. Nekad relativno bogata, beše dom više klase; ali sad je bilo teško doživeti ijedan deo grada kao povlašćen. Nigde nije sigurno, ne postoji mesto zaštićeno od izliva nasilja.

Lav nije pokucao, već je počeo da obija tešku gvozdenu bravu. Stare je izrade, s ukrasnim gravurama i složenim mehanizmom, zbog čega ju je teže obiti od mnogih savremenih brava. Nara se uznemirila: – Šta ako sam pogrešila? On je ministar.

Lav klimnu glavom: – Bićemo u velikoj nevolji. Ali ako tražimo dozvolu, uvredićemo ministra i dati osumnjičenom vreme da pobegne. Dakle, suština je u tome...

Lav podiže prst na usta, pokazujući joj da ćuti. Ako su pogrešili, išunjaće se tako da ne ostave tragove pretresa. Pošto je konačno čuo škljocaj, Lav gurnu vrata.

Ako se ispostavi da su im pretpostavke tačne, malo je verovatno da je ministar

umešan ili čak svestan kćerkinog ponašanja. Opasnost po njega je prevelika i, sudeći po njegovom dosijeu, suviše je prepreden političar da ne shvati ozbiljnost posledica, ne od sovjetskih saveznika nego od avganistanskih kolega. Jedno je sarađivati sa Sovjetima, ali sasvim drugo udati kćerku za sovjetskog vojnika. Lav sumnja da je par pobegao iz grada, mada se nada da su upravo to učinili. Njegova odanost je nepodeljena: isključivo na strani para. Kćerka, koja se zove Ara, gotovo sigurno skriva ljubavnika i smišlja njihov naredni potez, verujući da mogu sačekati da prođe prvi nalet potrage i otisnuti se na put kad pažnja bude usmerena nekud drugde.

Prizemlje neuobičajeno velike kuće je napušteno. Poput provalnika, Lav i Nara su se nečujno popeli na sprat. Nara je toliko mlada i neiskusna da je delovala kao da glumi, kao da je ovo pripravnička vežba umesto stvarnosti. Stigli su do zatvorenih vrata. Lav ih otvori. Ara je sedela za pisaćim stolom s papirima raširenim ispred sebe. Iako im je bila okrenuta leđima, čula ih je, ustala i okrenula se, trgnuta i uplašena. Više nemaju izbora osim da se posvete pretresu. Pošto se pribrala, Ara je pitala na ruskom: – Ko ste vi? Šta tražite u mojoj kući?

Neverovatno je lepa, sa stavom i otmenošću uglavnom povezanim s povlasticama i obrazovanjem. Iskreno se zaprepastila. Međutim, njena ogorčenost je usiljena, glas joj ne podrhtava od gneva nego od uznemirenosti, što je potpuno drugačiji ton. Lav je siguran da je dezerter u kući.

Prešao je pogledom po sobi. Nije video nijedno uočljivo skrovište. Odgovorio je na dariju: – Ja sam Lav Demidov, specijalni savetnik u tajnoj policiji. Gde je on?

– Ko? – Slušaj me pažljivo, Ara: postoji način da se ovo dobro završi. Fjodor Mazurov može da se vrati na dužnost, može da tvrdi kako se napio ili je žalio za domom, ili umislio da ima slobodan dan. Nema veze kakav je izgovor. Neka laž se može smisliti.

Nestao je tek pre osamnaest sati. Ima neukaljan dosije. Ovo mu je prvi put u inostranstvu. Štaviše, tvoj otac je ministar. Niko ne želi sramotu ili skandal; Sovjeti će biti spremni da ovo zataškaju umesto da ga uhvate. Možemo to da udesimo ako sarađujemo. Moraš da mi pomogneš. Gde je on?

Iako spremna da laže, Ara je u iskušenju da prihvati njegovu ponudu. Lav joj se približi, pokušavajući da joj pokaže kako nije reč o zamci: – Nemamo mnogo vremena. Ako me slažeš i neko drugi ga pronađe, možda neće izneti istu ponudu. A otkriće za nekoliko sati. Nismo jedini koji ga traže. Nismo jedini koji mogu izvući zaključke koji su nas doveli ovamo.

Ara pogleda Lava pa Naru, procenjujući situaciju: – Ne znam o čemu pričaš.

Glas joj je slab, jedva je uspela da izgovori negiranje, reči su joj se mrvile. Lav uzdahnu: – Onda bi možda trebalo da pozovem vojnike da pretraže kuću? Mogu da dođu ovamo za nekoliko minuta. Razneće zidove i smrskati sav nameštaj.

Suočena s tom mogućnošću, Ara je odustala od pretvaranja i oborila glavu. Prišla je vratima, okrenula se prema Lavu i zaklinjući ga pitala:

– Obećavaš da ćeš nam pomoći?

– Obećavam.

Zagledala mu se u lice, pokušavajući da vidi neki znak da je dobar čovek. Teško je znati šta je zaključila. Verovatnije je da je shvatila kako nema izbora i povela ih je niz stepenice, otključala vrata i uvela ih u podrum.

Podrum služi kao skladište, i zbog niske zaobljene tavanice vazduh je hladniji. Ara je upalila sveću i otkrila Fjodora Mazurova u uglu. Zapanjio se što je vidi s dva agenta tajne policije. Lav mu reče na ruskom: – Budi miran. Mogu da ti pomognem. Ali moraš da radiš sve što ti kažem.

Mazurov nije rekao ništa. Lav primeti da je stegao pesnice. Sigurno je naoružan.

Ovo je čovek spreman da pogine za ženu koju voli. Bez ruganja, Lav ga upita s iskrenom znatiželjom: – Kaži mi šta si nameravao da uradiš? Da zajedno pobegnete?

Ara uze ljubavnika za ruku, čime je za jednu Avganistanku drsko iskazala naklonost. Nara je primetno reagovala. Mazurov odgovori: – Hteli smo da odemo u Pakistan.

Govori bez ubeđenja. To je vratoloman naum. Ne samo da će morati da prođu pored sovjetskih kontrolnih punktova već i kroz uporište pobunjenika na granici. Ali Lav nije u prilici da kritikuje ludo smele poduhvate. Osetio je veliko saosećanje prema njima i shvatio da nije reč samo o razumevanju – želi da pođe s njima. Njihova namera podseća ga na sopstveni pokušaj, jednako odvažan i glup, da se domogne Njujorka. Pitao je: – Nameravali ste da živite srećno u Pakistanu?

Fjodor je zaustio da ospori pa se zaustavio i progutao reči. Lav je naslutio šta im je bio pravi cilj: – Hteo si da tražiš azil? Od koga? Od Amerikanaca? Hteo si da te oni zaštite?

Ta činjenica jamči njegovo smaknuće. Da bi se Lav nagodio s njim i spasao mu život, suštinski je važno da ne otkriju taj deo svog nauma. Moraće da predstave osamnaestočasovno odsustvo kao privremeni gubitak samopouzdanja, kao noć seksualnog uživanja. Sudeći po tome koliko se njihovi nadređeni zalažu za stvaranje bordela, to opravdanje bi moglo naići na razumevanje.

Svi su čekali da Lav progovori dok je procenjivao šta da rade: – Prvo moraš da me uveriš da ćeš pristati na sve što ti kažem. Moraš da zaboraviš na odlazak u Pakistan. To je ludo u svakom slučaju. Ako te Sovjeti ne ubiju, onda će mudžahedini. Zatim moraš da se vratiš na dužnost i uveriš ih kako si odan vojsci. Uveri ih da se to nikad neće ponoviti.

Pojedinosti njegovog improvizovanog plana prekinu zvuk iznad njih. Neko je na vratima. Čuvši glasove, Lav pogleda stepenice pa Aru: – Tvoj otac?

Ara odmahnu glavom. Čuo se bat koraka više ljudi. Odjednom nekoliko sovjetskih vojnika nahrupi u podrum. Mazurov posegnu za oružjem. Sovjeti podigoše oružje pa naciljaše i njega i Aru. Zarobljen, opkoljen, mlad oficir baci pištolj na pod i podiže ruke iznad glave.

Ara pogleda Lava i otrovno ga optuži: – Obećao si!

Lav nije shvatio otkud su se vojnici pojavili. Nije nikome poverio svoje namere, nije nikome rekao kuda idu.

Polako se okrenuo prema Nari. Stajala je iza njega i držala ruke iza leđa. Pod njegovim pogledom je rekla: – Kapetan me je zamolio da ga obaveštavam o našem kretanju.

Lav je napravio početničku grešku. Verovao je da je Nara pošla s njim kako bi učila. Ali pošla je kao uhoda. S obzirom na njegov dosije, razborito je što je kapetan preduzeo takvu predostrožnost kad ima posla s čovekom punim nedostataka.

Izveli su Fjodora Mazurova pod naoružanom pratnjom. Ara je ćutala dok ga je posmatrala, naslutivši da bi bilo kakvo ispoljavanje osećanja isprovociralo avganistanske vojnike. Nisu je uhapsili: tako nešto bi osramotilo ministra. Njen otac će odlučiti kako da je kazni. Ako je oštroumna, poreći će da ga je volela i svaliti krivicu na njega, tvrdeći da je bio opčinjen njom. Ali ona je zaljubljena i Lav misli da je malo verovatno da će to poricati, iako je siguran da će joj to doneti mnogo nedaća i sramotu.

Poslednji je izašao iz podruma i rekao svojoj štićenici Nari Mir: – Imaš osobine odličnog agenta.

Shvatila je tu primedbu doslovno pošto nije razumela nagoveštaj. Osmehnula se: – Hvala.

Grad Kabul Murat - hanova četvrt Istog dana Nestalo je struje u četvrti i Nara je morala da završi večernju molitvu pri svetlosti čađave petrolejke. U mislima su joj bili dezerter, oficir Fjodor Mazurov, i njegova ljubavnica Ara, žena kojoj se Nara ranije divila kao emancipovanoj ženi. Obrazovana, zaposlena i pametna, Ara joj je bila uzor. Iako je Nara uradila ono što joj dužnost nalaže, pitala se je li pravilno postupila što je obavestila kapetana Vaščenka da im je Ara glavna osumnjičena. Da nije to učinila, možda bi Lav spasao oboje. Ali teško da je Nara kriva za njihovu nevolju. Ona je samo izvestila šta rade. Oni moraju da snose odgovornost.

Molitve su joj prekidale sumnje jer nije verovala u svoje rasuđivanje. Ara će doživeti sramotu, a verovatno i fizičko nasilje. Bez obzira na to koliko joj otac izgleda liberalno kao komunistički ministar, pitanja pola odvojena su od glavnih političkih struja i njegov stav prema toj vezi svakako je konzervativan. Fjodora će izvesti pred vojni sud. Ari će otac suditi i sprovesti presudu.

Duboko je disala, bez pribranosti i uravnoteženosti koje je obično nastojala da postigne molitvom, dok je svijala molitveni ćilim. Ne očekuje se da se žene mole u džamiji; naglasak je na obožavanju u osami. Iako ne postoje teološki razlozi zbog kojih ona ne sme da se moli u džamiji, uslovi za njeno prisustvo toliko su strogi da čine javno obožavanje mučnim. Prilikom poslednje posete optužili su je da stavlja parfem i naposletku je priznala da je prala ruke sapunom i da je sapun možda namirisan. Pošto je doživela poniženje da je njuška porota sačinjena od muškaraca, sad se moli u samoći.

Razmišljala je o lekciji druga Demidova dok je prelazila pogledom po sobi, molitvenom ćilimu, odeći, plakaru, stolici, lampi. Ako bi agent pretražio njenu sobu, jedino drugačije i sporno što bi pronašao bili bi predmeti koje su joj Sovjeti dali – beležnica i jeftina olovka. Nara mora krišom da unosi udžbenike u sobu kad uči. Knjige su napolju, uvijene u plastičnu kesu radi zaštite od nevremena i prljavštine, skrivene u pukotini između slomljenih opeka i blata u uskoj sporednoj ulici. Nije joj lako da ih uzme a da je ne vide susedi ili dečaci koji se igraju u uličici. Često se pitala nije li preterano obazriva, nije li joj obuka zamaglila rasuđivanje. Opreznost ima smisla kao taktika: ako su joj roditelji hladno primili vest da ide na univerzitet, teško je zamisliti njihovu srdžbu zbog toga što radi za avganistansku tajnu policiju.

Narin otac Memar jedan je od vodećih arhitekata u zemlji. Izabrali su ga za predsednika strukovnog udruženja i on pregovara s državnim funkcionerima, te je veoma uticajan kad je reč o bilo kom većem građevinskom projektu u Kabulu. Veteran u struci, poznat kao majstor, ustad, on vodi program obuke pomoćnika, uključujući Narinog starijeg brata. Njen brat je protraćio ponuđene prilike. On je lenjivac koji uglavnom provodi vreme jurcajući kabulskim ulicama na uvezenom motociklu kako bi zadivio prijatelje. Lep i omiljen u društvu, više ga zanima druženje od učenja.

Naru nikad nisu pitali želi li da se uključi u program niti je ikad posetila očevo gradilište. Ne samo da joj je uskraćena mogućnost da krene očevim stopama već to nikad nikome nije palo na um. On ne priča s njom o svojim poslovima niti će to činiti. Kako bi

saznala išta o njemu, morala je sama da istražuje, da prisluškuje lične razgovore, čita njegova pisma – što je bilo prethodnica zanimanju koje je izabrala.

Iz onoga što je uspela da sazna, Memar se kao momak preselio iz sela u Kabul, a novčano ga je pomogao njegov otac, koji se obogatio krijumčarenjem životinjskih koža i runa karakulskih ovaca preko avganistansko-kineske granice. S tim novcem je stigao u Kabul kao i s namerom da pomogne porodici kod kuće pošto je njihovo selo pogođeno slabom žetvom posle najgore suše koju je zemlja doživela. Žarko želeći da se uklopi u srednji stalež, Memar je brinuo da će delovati provincijalno zbog verskog konzervatizma. Imućan i pobožan, u životu su mu najvažniji religija i posao, dve sile koje nisu uvek usklađene. Poslovna pronicljivost ga navodi na ustupke. Nara je pohađala školu zato što su to činile kćerke njegovih klijenata. Pristao je na njenu odluku da ne nosi čador samo zato što njegovi klijenti nisu terali svoje kćerke da ih nose. Pustiti kćerku da ne nosi veo upadljiv je društveni signal koji potiče iz 1959. godine, kad su se žene iz buržoaskih porodica gologlave pojavile na godišnjici Dana nezavisnosti u Kabulu. Ali Nara je znala da je očeva tolerantnost samo trgovačka strategija. U duši je strog i pobožan, a njeno obrazovanje ga silno uzrujava. U posluje postigao sve što je zacrtao.

Ali ne i u porodici. Za decu ima priglupog sina i neudatu kćerku.

Naru silno tišti rascep u porodici. Ne samo da je neudata već joj se niko ne udvara, čak ni sinovi elite koja tvrdi da liberalno gleda na njeno obrazovanje. U praksi čak i najslobodoumniji muškarci daju prednost tradicionalnim ženama, zbog čega se Ara verovatno odvažila na vezu sa sovjetskim vojnikom. Niko drugi se ne bi zaljubio u nju.

Isto svakako važi i za Naru. Jedina razlika je u tome što je ona takvu sudbinu prihvatila.

Nara je mogla da se preseli i odvoji od porodice. Međutim, bez obzira na njene teškoće, ona voli roditelje i zna da bi ih potpuno izgubila takvim činom. Oni je ne bi posećivali. Nije htela da prihvati kako nema kompromisa. Njen otac je već činio ustupke: karijera mu počiva na ustupcima. Kompromis predstavlja budućnost zemlje. Novi avganistanski predsednik svestan je toga. On je napravio ustupak u vezi s verom. Mnogi državni neprijatelji tvrde da je nemoguće ostati musliman i raditi za Narodnu demokratsku partiju Avganistana. Oni tvrde da komunizam podrazumeva bombardovanje džamija i spaljivanje Kurana. Novi predsednik prihvatio je pomirljiv stav prema islamu. Pomirljiv je čak i u vezi sa škakljivim pitanjem obrazovanja žena, izvukao je argument u prilog tome iz svetih spisa tako što je citirao suru iz Kurana koja opisuje stvaranje muškarca i žene: ...koji vas od jednog čoveka stvara, a od njega je i drugu njegovu stvorio, i od njih dvoje mnoge muškarce i žene rasijao.8 Postoji verski temelj pojma jednakosti. Nara nekako mora to da prenese roditeljima.

Njena vera je možda poprimila drugačiji oblik od obožavanja koje oni poznaju, ali jednako je snažna. Ona svoju porodicu smatra uzorom, mikrokosmosom za zemlju. Ako odustane od porodice, kako može da se posveti ujedinjenju zemlje?

Nara je legla u krevet, suviše iscrpljena da bi dalje čitala ili razmišljala. Želi da spava, izmorena je dnevnim događajima. Taman je htela da ugasi lampu kad je čula 8 Kur’an, Sarajevo, 2009, preveo Besim Korkut; džuz 4, sura 4, ajet 1. (Prim. prev.)

zvuk. Roditelji i brat joj nisu kod kuće. Otišli su da posete rođake u selu izvan Kabula, rođake s kojima Nara nema nikakve veze. Proširena porodica pridržava se najgorih tradicionalnih običaja i ne prihvata Naru ni kao gosta. Čučnula je na krevet i otvorila prozor. Kuća je podignuta na strmoj padini. Oni žive na poslednjem spratu. Provirila je u sporednu uličicu, gde krije udžbenike. Nema ničega. Ponovo je čula zvuk, škripanje.

Dopire iz stana.

Izašla je iz kreveta pa bosa pošla iz sobe prema ulaznim vratima. Do stana vodi usko stepenište od opeke. Drveni dovratak škripi kad god se neko penje. Nara se uglavnom ne plaši kad je sama. Na dnu stepeništa je kapija s rešetkama od debelih čeličnih šipki. Kapija se zaključava katancem. Uljezi ne mogu dospeti do ulaznih vrata.

Nara je naslonila uvo na drvo i čekala.

Od siline izvaljenih vrata ili od zaprepašćenja, tek Nara pade na pod. Ugledala je dvojicu ljudi kako ulaze u stan pošto su šutnuli ostatke drvenog dovratka. Telo joj je reagovalo brže od mozga: skočila je na noge i požurila prema svojoj sobi. Jedan čovek je obori na zemlju. Batrgajući se ispod njega, stigla je do svoje sobe. Kad se podigla na kolena, drugi čovek je šutnu. Nikad nije osetila takav bol, nalik eksploziji u stomaku.

Srušila se i sklupčala u loptu, boreći se da dođe do daha. Čovek je pogleda očiju punih prezira, neznanac kome glas odiše snažnom mržnjom kao da je lično poznaje: – Izdala si svoju zemlju.

Drugi čovek se baci na Naru i prikova je za pod. Seo joj je na grudi, izbivši joj vazduh težinom. Prvi mu je dodao njene beležnice i on poče da ih čepa: stranice i stranice urednog rukopisa, Staljinovih citata, predavanja Lava Demidova, padale su joj na lice u komadićima. Pokušao je da joj gurne šaku iscepanog papira u usta. Čvrsto je skupila usne. On se podigao s njenog stomaka, popustio pritisak, pa ponovo seo.

Zadahtala je, a on joj gurnu papire u usta, držeći joj zglobove prstiju na zubima, puneći joj usta. Čovek koji je stajao nad njima reče: – Htela si obrazovanje...

Nara ne može da diše. Ogrebala je čoveka po licu. On joj odgurnu ruke i strpa joj još papira u usta. Papira je toliko da joj je zapušio grlo, tera je na povraćanje.

Zamlatarala je rukama, bespomoćna, uhvatila posteljinu i povukla je nadole.

Nesposobna da se usredsredi, zamagljenog vida, šakom je uhvatila nešto – olovku kojom je pisala beleške. Čvrsto ju je stegla, škljocnula i zamahnula prema napadaču.

Ušla mu je u vrat. Nara je slaba od napada, ali vrh olovke ušao je dovoljno duboko da ga natera da krikne. Sklonio je ruke s njenog lica. Oslobođena, ispljunula je deo papira i polovično udahnula. Pošto ponovo vidi, sabrala je misli. Vratila joj se snaga i gurnula je olovku dublje, što je jače mogla, osetivši kako joj njegova krv klizi niz ruku. Čovek se sruši.

Nara je ustala, u neverici što je odjednom slobodna, i ispljunula ostatak papira.

Skočila je na krevet, što dalje može u skučenom sobičku. Drugi čovek je prišao saučesniku. Izvukao je olovku i krv je pokuljala. U pometnji koja je nastala dok je čovek bezuspešno pokušavao da zaustavi krvarenje, Nara je procenila razdaljinu do vrata.

Morala bi da prođe preblizu napadača. Čak i ako protrči, uhvatiće je u dnevnoj sobi ili u stepeništu. Osetivši svež noćni vazduh na bosim stopalima, okrenula se prema prozoru.

To je jedini izlaz. Stala je na ivicu i popela se na krov.

Pošto nema struje, nema ni svetlosti na ulici. Grad je u mraku, crnilo se širi susedstvom poput naftne mrlje, proteže se preko doline i uz udaljena brda, narušeno samo treperenjem gasnih lampi i sveća. Imućnija imanja i vladine zgrade imaju generatore, koji blešte u mraku: geta svetlosti. Čula je kako je preostali napadač udario rukom po krovu iza nje. Bosa na betonu, pošla je napred prema susednoj kući iako nije mogla da razluči tamu krova od tame prostora između dva krova. Kad je nožnim prstima prešla ivicu, odgurnula se i skočila što je dalje mogla. Noge joj se okretoše u vazduhu pre nego što je pala na susedni krov.

Otkotrljala se napred pa ustala i ponovo potrčala. Osetila je teške vibracije kad se napadač dočekao iza nje. Nije se osvrnula, trčala je što je brže mogla, petama bodući preko grubog betona. Oči su joj se navikle i mogla je da razabere krovove i praznine između njih. Skočila je i gipko se dočekala na sledećem krovu. Napravila je samo nekoliko koraka kad je ponovo osetila vibracije – napadač se dočekao iza nje. Približava joj se. Nije odolela nagonu da se okrene i videla je njegovu tamnu priliku ispruženih ruku samo nekoliko koraka iza sebe. Očajna, nastavila je dalje i procenila razdaljinu do sledećeg krova. Predaleko je. Neće uspeti. Ali nema šta da izgubi.

Stopala joj se odvojiše od krova, telo se podiže u vazduh. Načas je pomislila kako će se bezbedno dočekati, ali brzo je propala, za dlaku ispred drugog krova, i udarila u stranu zgrade. Udarac je odbaci unazad i ona poče da pada. Jednom rukom je uhvatila prozorski okvir. Prsti nisu mogli da izdrže njenu težinu, skliznuli su i ponovo je pala.

Nezgodno se dočekala.

Nepokretno leži, ne zna može li da se pomeri. Pokušala je da ustane i osetila bol, ali nedovoljan da je zadrži. Čekala je, zadržavajući dah. Nije skočio: čula bi ga. Pogledala je prema zvezdanom nebu i videla njegov tamni obris na ivici krova. Utom je nestao. Traži drugi način da siđe.

Ustala je i zahramala prolazom, posrćući, trčeći, naslepo skrećući. Jedina prednost joj je nestanak struje, teže će je pratiti u mraku. Stigla je do glavne ulice, bez predstave gde se nalazi ili koliko je daleko odmakla. Videla je jednu ženu kako ulazi u kuću.

Potrčala je prema njoj, preklinjući: – Pomozite mi.

Nara izgleda nepristojno, polunaga, pokrivena prašinom i blatom. Žena zatvori vrata.

Struja je došla uz škljocaj. Ulične svetiljke zašištaše i zatreperiše iznad nje – odajući njen položaj.

Grad Kabul Četvrt Karti Seh Bulevar Darulaman Istog dana Otkako se vratio posle hapšenja dezertera, Lav je nekoliko sati pušio opijum ne bi li suzbio gotovo nepodnošljiv nemir. Namera dvoje ljubavnika da se otisnu na nemoguće putovanje podsetila ga je ne samo na njegov osujećeni pokušaj da se domogne Njujorka već i na put koji je svojevremeno napravio s Raisom, duž Sovjetskog Saveza i u Mađarsku. Videvši njihovu rešenost, koliko god bila naivna, morao je da se zapita je li odustao od sna da će jednog dana rešiti Raisino ubistvo. Setio se uslova koje su mu postavili. Ne može da napusti Avganistan a da ne osudi kćerke na propast. U svakom slučaju, rekao je istinu Fjodoru i Ari: moraju se prevazići nesavladive teškoće kako bi se došlo do Pakistana. Sovjetske snage nadziru drumove, borbeni avioni i helikopteri patroliraju vazduhom, dok planinama i stazama vladaju Avganistanci koji bi ubili Sovjeta čim ga vide, bio on dezerter ili ne. Par ne bi uspeo ni da izađe iz Kabula. Ipak, postoji nešto plemenito u njihovom neuspehu. Nije mogao da ospori romantizam takvog poduhvata. Pomislio je na Jelenu: i ona bi smislila nešto slično da je rođena u Kabulu.

Postepeno, usred tih misli, postao je svestan jednog zvuka: užurbanog kucanja na vratima. Nije spustio lulu i ostao je ispružen na krevetu – znatiželjno se zapitao je li zvuk stvaran ili umišlja. Ne namerava da ustane i proveri, zadovoljio se time da čeka i vidi. Čuo je drugi pokušaj, mahnitiji ovog puta, praćen krikom. Ženski glas. Lav je duboko povukao iz lule i ostao potpuno nepomičan, zadržavajući dragoceni dim u plućima. Nije se pomerio kako bi ustao i otvorio vrata, ostao je pasivan i nepokretan. Glas uzviknu njegovo ime: – Lave Demidove!

Izdahnuo je i pogledao oblike sačinjene od opijumskog dima pre nego što se počešao po neobrijanom obrazu i zaključio da je žena stvarna a ne umišljena. Malodušno je povikao: – Otključano je.

Glas mu je jedva glasniji od šapata. Nije ga čula. Ponovo je pokucala. Bio je potreban veliki napor da podigne glas: – Otključano je.

Vrata se otvoriše i utrča žena pokrivena blatom i prašinom. Zatvorila je vrata i zaključala ih pre nego što se plačući srušila na pod. Pogledala je Lava, kose pale na lice, čupava i mahnita. To je Nara Mir: njegova učenica koja najviše obećava.

Iako je udaljena samo nekoliko koraka, izudarana i blatnjava, iako mu se obraća – jadna prilika koja bi svakako probudila saosećanje u bilo kom normalnom čoveku – Lav se oseća otuđeno. Kao da je pod vodom dok je posmatra. Oni pripadaju različitim svetovima: njegov je topao i miran dok je njen uskomešan i hladan. Nije osetio ravnodušnost ili bezosećajno neobaziranje. Hteo je da čuje šta mu govori i zanima ga šta

se dogodilo. Osetivši uticaj poslednjeg udaha, duboko je udahnuo kroz nos i pomislio da bogovi, ako postoje, gledaju čovečanstvo isto kao što on sad posmatra Naru, kao udaljeni posmatrači događaja što se zbijaju pred njima.

Lav sklopi oči.

Nara ućuta. Njen mentor, nedokučivi Lav Demidov, čovek kod koga je došla kad joj treba pomoć, bacio je jedan pogled na njenu uzrujanu priliku i odgovorio time što je zaspao. Nije je zagrlio, nije joj rekao da će je zaštititi. Njen profesor je pustio da ostane na podu, krvava i izubijana, ne ponudivši joj pomoć pa čak ni brižan izraz. Začudo, nedostatak pažnje ju je smirio. Nekim slučajem, ona je najsposobnija u ovoj prostoriji.

Ustala je, prišla krevetu i pogledala mentora s lulom u šaci, glave i tela klonulih kao u lutke isečenih kanapa. Namirisala je opijum. Nije znala da je zavisnik, ali pošto je videla dokaz, shvatila je da je to i bilo očigledno. On je hirovit, odsutnih misli, nepouzdan, ali prilikom prosuđivanja stranaca teško je ne pretpostaviti da su ekscentrični samo zato što su iz druge zemlje.

Uzela je stvari u svoje ruke i procenila situaciju. Nalazi se iza zaključanih vrata.

Možda bi neprimećeno stigla do stana da nije došla struja. Ali ovako ju je napadač jurio sve dovde jer nije mogla da ga se otrese. Požurila je do prozora, čučnula i provirila.

Očekivala je da će videti samo jednog čoveka, ali na ulici je pometnja: bar petoricašestorica. Ne vidi im lica. Ljutita grupa se obrazovala u podnožju stepenica. Nesumnjivo je polunaga žena koja je utrčala u stan sovjetskog savetnika usred noći privukla pažnju suseda. Njen napadač bio je samo nekoliko sekundi iza nje: već se pridružio grupi i raspaljuje ih. On neće odustati. Oni organizuju grupu, rulju koja će oboje linčovati, kao što se desilo u Heratu kad su ubili i Avganistanke i sovjetske savetnike.

Nara je procenila njihov položaj u gradu u odnosu na vladina uporišta i pokušala da dokuči odakle bi pomoć mogla da dođe. Sovjetska ambasada nalazi se na južnom kraju Bulevara Darulaman. Treba joj telefon. Nara se povukla od prozora i vratila Demidovu.

On je u nesvesti. Ostavila je profesora i pretražila stan ne bi li otkrila telefon. Za čoveka koji veruje da pretres čovekove imovine može otkriti mnogo o njegovoj ličnosti, čudno je da nema gotovo ništa. U ćelom stanu ima manje nameštaja nego u njenoj sobi kod kuće.

Ukoliko je strava nije zaslepila, nema ničeg što bi mogla da iskoristi. Ponovo je pretražila stan, pomislivši da je previdela telefon u žurbi. Pri drugoj pretrazi videla je utičnicu i tupo se zagledala u nju dok nije shvatila da on nema telefon. To se uklapa. On ne želi da ga pozivaju i ometaju. Njihova najbolja prilika za bekstvo isparila je. Strava joj je nabujala u grudima i ona se spusti pored mentora pa ga uhvati za okovratnik i snažno protrese. Ako nema telefon, možda ima pištolj.

– Probudi se!

Prevrnuo je očima kao dvema teškim kamenim pločama i načas otkrio beonjače.

Nara otrča u kuhinju, napuni prljavu čašu hladnom vodom, vrati se do kreveta i izruči mu je na lice.

Lav otvori oči i dodirnu kapi vode na licu. Zaboravio je šta se događalo poslednjih nekoliko minuta i, ugledavši svoju učenicu koja najviše obećava u podnožju kreveta, zapitao se otkud li ona u njegovom stanu. Unezverena je. Koliko li dugo stoji tu i odakle

se stvorila? Pokušao je da se seti njenog imena, ali nije uspeo. Preplavila ga je sveobuhvatna prijatnost i samo je hteo da spava. Osetio je kako mu se kapci sklapaju i promuklo pitao: – Otkud ti ovde? Čučnula je blizu njega. Primetio joj je krv na usnama i masnicu na obrazu. Neko ju je tukao. Glas joj je piskav i glasan. Nervira ga što ga ovako uznemirava. Rekla je: – Pokušali su da me ubiju. Provalili su mi u kuću.

Lav oseti kako mu se lula za opijum kotrlja iz šake. Pokušao je da je uhvati, sklopio dlan, ali prekasno. Njegova učenica povika: – Zar ne shvataš? Oni su ispred! Pratili su me ovamo! U opasnosti smo!

Lav klimnu glavom, ali ne zna s čim se složio. Duboko dišući, gledao je kako Nara uzima sveću i stavlja mu je ispod dlana. Koža poče da mu gori.

Njegov mozak je polako postajao svestan bola. Na koži mu izbiše plikovi. Otrgao je ruku – beše to najbrži pokret koji je napravio za mnogo sati – i video da mu je dlan crven, otekao. U njegovom lomnom opijumskom oklopu pojaviše se pukotine. Pripala mu je muka, mešavina bola i opijumskog spokoja, dva suprotstavljena osećanja.

Nesigurno je ustao, zajahavši oba sveta: opijumski i stvarni ispunjen bolom, žalošću i gubitkom. Mučnina se pojačala kad se naslonio na zid. Otišao je do sudopere i stavio šaku pod mlaz hladne vode. Bol se javio pa nestao i onda se vratio jači nego ranije.

Lav je sklonio ruku ispod mlaza i uspeo da potisne mučninu. Okrenuo se prema sobi i pogledao povrede svoje štićenice, polako razmišljajući o događajima koji su prethodili njenom dolasku. Poluodevena je. Pokazao je na malo odeće raširene na podu i jedinoj stolici: – Uzmi šta ti treba.

Dok je preturala po njegovom oskudnom izboru odeće, pitao je: – Ko ti je to uradio?

Pre nego što je stigla da odgovori, u stanu zavlada mrak. Nestalo je struje.

Lav pogleda kroz prozor. Susedni stan je osvetljen. Njegovi susedi imaju struju.

Mora da su presečene žice što vode do stana. Pogledao je na ulicu. Napolju je bar deset ljudi.

– Ko su oni?

– Ne znam. Dva čoveka su me napala kod kuće. Jednog sam povredila. Drugi me je jurio.

– Jesu li razgovarali s tobom?

– Znali su da radim za tajnu policiju.

Načas se zamislio dok je gledao plik. Nara je obukla njegove široke vojničke pantalone i stala pored njega: – Imaš li pištolj?

Odmahnuo je glavom i video kako je Naru načas napustila snaga, i kao da je klonula. Prvi put je zvučala bespomoćno: – Šta ćemo?

Lav je svestan toga da vreme koje je proveo u Avganistanu neće značiti ništa ako rulja provali. Ubiće ga bez razmišljanja, ne razlikujući ga od vojnika koji su nedavno stigli u uniformama Crvene armije.

Začu se glasan tresak kad je nešto udarilo drvena vrata. Još jedan težak udarac i pojavi se bela isprekidana linija. Provaliće u stan za nekoliko minuta.

Lav podiže dušek i nasloni ga na vrata. Nagomilao je posteljinu i knjige u njegovom podnožju. Slomio je jedinu stolicu i šutnuo drvene komade na gomilu. Tražeći šta još može da gori, video je nedovršena pisma kćerkama. Tu je bar pedeset poluispisanih strana, pokušaja prepiske koju je zapostavio, potišten zbog nesposobnosti da se izrazi – pisma mu ispadaju trezveno i bezosećajno, s pojedinostima o izgledu grada ili kako je zavoleo neko novo jelo. Ne ume da pretoči u reči prostu činjenicu da mu kćerke nedostaju i da žali zbog bilo kakvih briga koje je izazvao svojim odsustvom.

Nara uzviknu: – Lave!

Napadači i dalje udaraju po vratima. Samo što nisu provalili. Lav zadrža pisma i podiže trbušastu, starinsku petrolejku – zbog hirovite struje i nedostatka generatora.

Zavitlao ju je u vrata. Razbila se i petrolej se razli po drvenom dovratku. Podigao je sveću i zapalio ga. Plamen pojuri podom, uz dušek, preko drveta. Dušek se naduo i pukao. U sledećem trenutku se posteljina zapalila.

Podigao je rezervnu kantu petroleja i pokazao Nari da stane pored prozora: – Popni se na krov.

Krov je obložen limom i poduprt drvenim okvirom. Goreće. Izgleda da je i Nara isto pomislila: – Krov?

Lav klimnu glavom: – Nadajmo se da će nas neko spasti pre nego što se sruši.

Napadači su odustali od pokušaja da razvale vrata, zbunjeni vatrom. Kad se Nara popela na krov, Lav je uzeo lulu za opijum. Stojeći na prozorskom okviru, zavitlao je kantu u središte vatre. Plastika se brzo istopi. Dok se penjao na krov, osetio je iznenadni toplotni talas i osvrnuo se. Plamen je progutao dušek i sad bljuje crni dim.

S krova je pogledao veliki oblak dima što se izvijao u noćno nebo. Možda će patrola stići na vreme. Nara čuči u uglu krova najudaljenijem od požara. Lav sede pored nje. Sad nema ništa na svetu osim odeće na sebi, hrpe nezavršenih, nesuvislih pisama kćerkama i opijuma u džepu. Prekrstio je noge i gledao kako se plamen probija kroz deo krova. Nemaju mnogo vremena. Prvi put te večeri poneo se kao normalan čovek i zagrlio povređenu učenicu.

Okrug Surobi Brana Barki - Surobi Pedeset kilometara istočno od Kabula Istog dana Fahad Muhamed uze šaku ušećerenih badema i sede blizu vrha brda što gleda na reku Kabul. Mesec jarko sija nad klisurom, ali čak i bez njegove svetlosti mogao bi da siđe padinama koje se strmo spuštaju do reke. Uljuljkana među brdima, poput divovskih betonskih usta, nalazi se brana Barki– Surobi. Ne sme se potceniti njen strateški značaj za okupatore jer ona obezbeđuje veliki deo struje prestonici. Pristupni put utvrđen je kontrolnim punktovima i ogradama od bodljikave žice. Dva tenka stoje na vrhu brane, jedan okrenut na sever, drugi na jug – visoko podignutih kupola kao da se boje da bi se planine mogle podići i smožditi dragocenu strukturu. Koliko god takva odbrana izgledala zadivljujuće sovjetskim stratezima, Fahada nije mnogo zanimala. Nijedan mudžahedinski napad neće biti izveden na drumu. Voleo je da govori svojim ljudima: . Sovjeti brinu o kontroli drumova. Ovo nije zemlja puteva. Neka drže naše drumove. Mi ćemo držati ostatak Avganistana.

Branu čuva pedesetak vojnika, avganistanskih redova kojima zapovedaju okupatori.

Tvrdnja da je reč o saradnji jednakih uvredljiva je – Avganistanci primaju naređenja, poslušni su, robovi u sopstvenoj zemlji i Fahad ih se gadi. Obazrivo raspoređivanje trupa u suprotnosti je s uverenjem da će mine posejane duž klisure osujetiti napade.

Dok je Fahad žvakao poslednje bademe, video je jednu minu, kvrgav oblik udaljen manje od deset metara. Čovek bi mogao da je pomeša s kamenom jer ove mine nisu zakopavali timovi vojnika, već su ih neprijateljski avioni bacali iz vazduha. Pad im usporavaju naročito oblikovana krilca, groteskno podražavajući izgled javorovih semenki, kako bi lako pale na tlo. To je oružje bezazlenog izgleda. Deca misle da su igračke jer boja plastičnog omotača zavisi od toga je li mina pala na crvenu i žutu planinsku zemlju ili na zelenilo obrađenih polja. Iako ih budno oko može spaziti, gotovo su nevidljive za detektore metala jer imaju samo tanki aluminijumski detonator. Fahad je procenio da je na ovim brdima raštrkano nekoliko hiljada mina, od kojih nijedna nije ubojita. Ispitivanje je otkrilo da nemaju dovoljno eksploziva da ubiju. Napravljene su da osakate. Povređeni mudžahedin je okupatorima daleko dragoceniji od mrtvog. Ranjeni vojnik može dovesti do otkazivanja čitave operacije dok ga preživeli nose kući. Mrtvi ne predstavljaju takav problem: njih ostavljaju gde god da padnu.

Fahad se vratio svom timu. Kratko ih je pozdravio: – Alahu ahbar.

Pozdrav odjeknu grupom. Kad je zavladala tišina, Fahad ih povede niz klisuru.

Njegov tim sastoji se od četvorice muškaraca, uključujući njegovog mlađeg brata

Samira, mladića nežnih, ženstvenih crta. Fahad je mnogo viši i vitkiji od njega. Deluje nezgrapno kad stoji. Ali kad se kreće, telo mu je otmeno i gipko; on je jedan od najbržih vojnika i može da prepešači ogromne razdaljine bez predaha, uzimajući samo gutljaje vode iz reka pored kojih prolazi. Fahad voli svoja tri brata, uključujući Samira, ali mnogo sumnja u njegove vojničke sposobnosti.

Samir je zadužen za eksploziv i za ovu misiju je odlučio da koristi kamu, uravnoteženu mešavinu koja ne može da se detonira greškom. Bombe napravljene od njega mogu se detonirati samo nabojem iznutra. Mogu da se ispuste ili udare, onaj ko ih nosi može da se spotakne i padne a da ne ubije celu grupu. Samir uglavnom provodi slobodno vreme praveći nove vrste bombi: isprobava različite detonatore, eksperimentiše s brojačima, proverava razornu moć time što oko eksploziva pakuje eksere ili kuglične ležajeve, koje je veoma teško nabaviti. Nije vešt u borbi prsa u prsa niti je tip vode. Ali je njegova veština pravljenja bombi neprocenjiva. Što je još bolje, nema ožiljke koji bi odali čime se bavi, svi prsti su mu na broju, nema oči pune gelera. Možda prevareni njegovim nežnim licem, sovjetski vojnici nikad nisu posumnjali u njega i s lakoćom je prolazio kontrolne punktove, dok su Fahada uvek zaustavljali i pretresali kao da u njegovom izrazu čitaju bes i rušilačke namere. Fahad je hteo da Samir ostane kod kuće umesto da učestvuje u ovoj misiji. Samir se usprotivio jer je najiskusniji s eksplozivom i potreban je kod brane kako bi promenio nešto ako treba, prilagodio uslovima. Fahad je popustio, premda se mnogo bunio. I dalje mu je nelagodno zbog takve odluke, nešto ga neprestano kopka.

Pošto su se spustili, počeli su da prilaze brani s mesta oko kilometar nizvodno, dalje od pogleda patrola. Ne mogu da deaktiviraju mine, ali Fahad je preko dana raščistio put i napravio sigurnu stazu koju će pratiti noću. Polako su napredovali pošto ne mogu da koriste baterijske lampe, već kao orijentire prate stope pažljivo utisnute u tlo. Kako se zemlja sa svakim korakom odronjavala, morali su da se zaustavljaju da povrate ravnotežu pošto nisu mogli da se uhvate za nešto radi potpore, sve iz straha da ne uhvate minu. Trebao im je gotovo ceo sat da stignu do dna klisure.

Mesečina obasjava reku Kabul, koja teče preko kamenja. Neprijatelj je preduzeo mnoge mere predostrožnosti protiv mogućeg napada, ali zanemario je reku. Oni razmišljaju konvencionalno i to će ih uništiti. Fahad zakorači u reku i potisnu nagon da uzvikne zbog hladnoće. Čuo je oštre udahe kad su njegovi ljudi ušli u vodu iza njega.

Nemaju nepromočivu odeću. Ostavili su tradicionalne široke košulje i obukli američke majice koje se ne nadimaju u brzoj vodi. Ne bi dugo preživeli pri ovoj temperaturi ako bi pokvasili glavu ili vrat. Gornji deo torza mora da im ostane suv tako što će se probijati kroz plićake. Mogu preživeti, postaviti eksploziv i povući se samo ako ostanu neprimećeni.

Cilj operacije nije razaranje brane. Iako bi to bio divan prizor, ujedno je i nemoguć zadatak uprkos Samirovoj veštini. Nameravaju da unište tunele ispod brane, da izazovu nestabilnost strukture kako bi morali da zatvore branu radi popravke. To će zaustaviti operacije u Kabulu. Sovjetski režim moraće da se usredsredi na energetsku stabilnost, da zadrži snage blizu prestonice dok pokret otpora ojača. To će biti velika psihološka pobeda i pogodiće samo srce izvora moći okupatora istog dana kad Fahadov stariji brat Dost Muhamed ubije čitavo odeljenje tajnih agenata pripravnika.

Dok su savlađivali poslednju okuku reke, brana se ukazala ispred njih. Jasno su videli kontrolnu prostoriju i ljude na prozorima. Reka je ovde najmoćnija, sputana u

najužem delu, a brzinu toka određuje nivo puštanja iz brane.

Jedan pritisak dugmeta u kontrolnoj sobi mogao bi da izbaci dovoljno vode da poplavi korito i pošalje ceo tim nizvodno. Svetlost nekoliko reflektora šeta po dolini i reci odmah ispred Fahada. Skupio se tako da mu je samo glava ostala nad vodom. Snop je skrenuo dalje.

Samo nekoliko koraka od strmog betonskog pročelja, Samir prionu na posao.

Ostatak tima rasporedio se oko njega. Fahad zadrhta pošto se više nije kretao. Nije mogao da prestane, ruke mu se tresu. Zabrinut zbog bratovljeve koordinacije, prišao je da mu pomogne. Ali otkrio je da Samir ne postavlja eksploziv. Umesto toga, lomi beton.

– Šta radiš?

Tutnjava vode iz brane prigušila je razgovor. Samir odgovori: – Ako se eksploziv postavi samo malo u beton, silina eksplozije pojuriće unutra, prema strukturi. Možda će čak srušiti sve!

Fahad pobesne: – Nije takav plan. Moramo da je oštetimo, to je sve. Rupa je preopasna. Čuće nas!

Nemamo vremena!

– Reka je dovoljno glasna da prikrije zvuke.

Fahad preklinjući reče bratu: – Ne moraš to da radiš da me zadiviš. Postavi eksploziv i idemo! Drži se plana! Ovde se ne radi o tvom ponosu!

Uvređen, Samir se okrenu i ponovo udari u beton, pokušavajući da probuši rupu.

Snop reflektora prišunja se duž obale do pročelja brane. Ovog puta se kretao polako i pažljivo. Čuli su nešto. Fahad pokaza ljudima da čučnu i povuče brata sa sobom. Snop pogodi vodu i obasja je kao da je dan. Fahad se pomoli.

Sporo je reagovao na prve pucnje, nadajući se da nisu pravi. Zapanjila ga je moć poricanja; žarko je želeo da može da vrati vreme i naredi bratu da ostane kod kuće. I dalje pod vodom, Fahad je video kako reka oko njega crveni. Ustao je. Zvuci teške pucnjave, meci se odbijaju od betonske brane, seku vodu. Jedan čovek pluta na površini.

Samir je živ; naslonjen uz branu, ne može da se pomakne, paralisan strahom. Fahad posegnu za eksplozivom. Moraće odmah da ga detonira. Poginuće ali bar će naneti što više štete. Samiru metak raznese lice. Fahad ispusti torbu. Eksploziv otpluta.

Dvojica preostalih beznadežno uzvratiše vatru, isprazniše šaržere u mete koje ne vide. Fahad nije ispalio ni metak; srušio se na kolena grleći mrtvog brata. Omanuo je.

Zaslepila ga je ljubav prema bratu. Momak nije bio vojnik. Nije trebalo da mu dozvoli da pođe s njima. Začu se tutnjava i odjednom se nivo vode podiže, njemu preko pojasa, do ramena. Čitava reka nabuja. Iz brane kulja sve više vode. Sručila se na njega. Voda odvoji Fahada od bratovljevog tela, podiže ga i odnese kroz novostvorene brzake.

Nizvodno ga je bespomoćnog bacala. Budući loš plivač, našao se pod vodom, telo mu je udaralo u zidove korita. Snažno je zamlatarao nogama, ali novi talas ga je uhvatio i obrnuo. Fahad tresnu u stenu i načas izgubi svest. Kad se pribrao, nalazio se na površini.

Snaga reke je posustala, iznenadni priliv je prestao i on je mogao da se održi.

Za nekoliko sekundi, voda ga je odnela nekoliko stotina metara nizvodno od brane.

Zvuci mašinki sve su dalji. Ostavši sam, pustio je da ga reka nosi. Nesrećan, zapitao se zašto li je pošteđen.

Provincija Kabul Grad Kabul Četvrt Dih Avganan Sedište Kabulske policije Sutradan Spasli su Lava i Naru iz požara samo nekoliko minuta pre nego što se krov srušio.

Nekoliko ljudi iz rulje pokušalo je da se popne uz delove zgrade koje nije zahvatila vatra.

Njihova odlučnost naterala je Lava na delanje, šutirao im je ruke i gazio lica. Kako je plamen sve više zahvatao zgradu, uključujući prodavnicu ispod stana, pokušaji su posustali. Rulja je čekala da oni poginu. Nara je zagnjurila glavu Lavu u rame; nije mogla da gleda kako se plamen sve više bliži. Komadi lima su se potklobučili i savili, postali prevrući pod njihovim bosim stopalima i terali ih da skakuću kao školarci koji igraju kakvu igru. Baš kad su počeli da razmišljaju da li da skoče u plamen ili u rulju, stigao je sovjetski odred da ispita pometnju.

Pošto su im pomogli da siđu, odveli su ih u policijsku stanicu, gde ih je lekar pregledao. Dali su im da pojedu nešto i ispričali novosti. Spasao ih je vojni odred zato što je u grad uveden preki sud. Napad na Naru nije usamljen slučaj. Svi Lavovi učenici bili su mete koordinisanog niza napada. Nara je jedina preživela. Ubistva su se odigrala u roku od četiri sata. Pošto su obeležili mesta zločina na gradskoj karti, po udaljenosti između poprišta bilo je jasno da jedna grupa napadača nije mogla da obavi sva ubistva.

Ukupno je petnaestoro mrtvih, devet učenika i šest članova porodice – bilo zato što su smetali ili zato što se smatralo da podržavaju obrazovanje svoje dece. Ubistva su surova.

Namena im je dvojaka: da ubiju ali i da izazovu. Jednima su presekli vrat, drugima su isekli jezik. Jednu žrtvu su obezglavili i urezali joj komunistički srp na čelo. To su napadi na instituciju tajne policije i deo propagandnog rata koji se ne vodi radio-talasima već krvlju, događaji dovoljno užasni da bi se o njima pričalo po ćelom gradu. Poslali su poruku onima koji razmišljaju o savezu s neverničkom vladom – očekuje ih smrt. Lava nije utešila činjenica da je uvek otvoreno govorio učenicima o opasnosti zanimanja koje su izabrali i upozoravao ih da će iskusiti mržnju za kakvu ranije nisu znali.

Za razliku od drugih oficira, kapetan Vaščenko nije delovao uznemireno ni umorno kad je upao u prostoriju, kao i uvek, naglo i efikasno: – Naro Mir, svaka čast što si preživela. Tvoj a snaga nas zadivljuje. Ti si moćan simbol toga da nas nije lako poraziti. Kao jedina preživela, ti si i ključna za rešavanje ovih zločina.

Lav podiže ruku i prekide ga: – Nara je tek nedavno počela da uči ruski. Možda bi trebalo da prevodim.

Kapetan klimnu glavom, nimalo se ne postidevši zbog svoje greške. Kad je Lav preveo, Vaščenko je nastavio: – Ova ubistva su senzacija. To im je i bila namera. Ceo grad samo o tome priča.

Zbog toga moramo danas da rešimo taj zločin. Meni se ne čini da je slučajnost što su

napadi na agente izvedeni u isto vreme kad i drski nasrtaj na branu Barki– Surobi. Da je napad uspeo, nestalo bi struje u ćelom gradu. Ta dva združena događaja znatno su nam podrila autoritet i sad ne možemo uverljivo tvrditi kako imamo vlast. Srećom, napad na branu nije uspeo. Pokušavamo da identifikujemo tela bombaša.

Pošto je čula prevod, Nara je pitala: – A šta je s čovekom koga sam povredila?

– Sklonili su njegovo telo iz tvog stana pre nego što smo stigli. Našli smo samo krv.

Jedno je sigurno: ovo se ne može ovako završiti. Kao što ćemo pogubiti oficira koji je dezertirao kako bismo poslali jasnu poruku našim vojnicima, moramo nedvosmisleno da pokažemo i Avganistancima da ćemo ubiti sve koji ugrožavaju našu operaciju.

Lav nije preveo, već je pitao: – Pogubićete Fjodora Mazurova?

Pogledao je Naru da vidi je li razumela. Njen zaprepašćeni izraz potvrdio je da jeste. To je nešto što se ne može naučiti – mora sama da iskusi taj osećaj, odgovornost za nečiju smrt. Slep za nijanse tih osećanja, kapetan je bezbrižno nastavio: – Kao što rekoh, moramo da napravimo primer od njega. Iz istog razloga, moramo napraviti primer od tih napadača i vratiti gradski život u normalu. Opozvao sam preki sud. Uticaj tih zločina mora se smanjiti, a ne povećati. Život mora da teče po starom. I uhvatićemo ubice.

Zavladala je tišina. Nara upita na smušenom ruskom: – A žena, Ara? Kapetan postaje nestrpljiv zbog njihovog zanimanja za stvari koje on smatra zaključenim: – To je pitanje za njenog oca. Ostala je bez posla. On je ponižen. Pretpostavljam da joj je život trenutno težak. Za to može samo sebe da krivi.

Lav je držao ruku u džepu i stezao hrpu nedovršenih pisama. Zamislio je da njegove kćerke slušaju ovaj razgovor, zamislio je da Raisa stoji pored njega i znao je kako bi one reagovale. Ogorčeno bi se zalagale za blagost, molile bi Vaščenka da pokaže milost prema Fjodoru i Ari. Ne bi shvatile da Lav tu ne može ništa. Ne bi to prihvatile kao izgovor za dokono stajanje po strani. Ali i dok je zamišljao njihov gnev, Lav je bio suviše poražen, preumoran da se drži svog mišljenja, znajući da je to neminovno bez obzira na to šta on kaže ili uradi. On je samo savetnik, čovek s margina, plaćen da iznosi svoje mišljenje bez obzira na to da li ga prihvataju ili ne. Pokušao je da spase par.

Uvređenost i gnev sad im nisu ni od kakve koristi. Promrmljao je: – Pokušao sam.

Vaščenko i Nara ga pogledaše. Kapetan upita: – Šta si rekao?

Lav se vratio razgovoru o istrazi i istakao: – Kako da rešimo ubistva kad nemamo ni osumnjičenog? Sami ste rekli da su sklonili napadačevo telo.

Kapetan odvrati: – Imamo trag.

– Koga?

Ne obazirući se na to što ona ne vlada dobro ruskim, kapetan se obratio Nari: – Tvoje roditelje.

Preneražena, očigledno je razumela šta joj je rekao i ponovila na nesigurnom ruskom: – Moje... roditelje?

Kapetan je primetio njenu uzrujanost. Okrenuo se prema Lavu: – Njeni roditelji su uhvaćeni i odvedeni u pritvor. Hoću da ih ona ispita. Voleo bih da pomogneš.

On traži od Lava da se ponaša kao islednik. Nara je ponovila; ruski joj se sve više popravljao usled vežbe: – Moje roditelje?

Provincija Kabul Osam kilometara istočno od grada Kabula Istog dana Nenaviknut da vozi vojno vozilo, ili bilo koje vozilo osim bicikla, Lav je polako upravljao. Dodelili su im sovjetski UAZ-469, rusku verziju američkog džipa s prozorima otpornim na metke i ojačanim stranama, kako bi im osigurali bezbednost. U prtljažniku ima signalne rakete, kanister goriva, pribor za prvu pomoć, vodu, sledovanje suvog mesa, oružje i municiju. Bez obzira na to, više je voleo da se kreće biciklom. Trag prašine koji su zadnji točkovi podizali stvarao je peščanu perjanicu visoku bar dvadeset metara, što čitavoj dolini obznanjuje prisustvo vozila. Kapetan Vaščenko ustrajao je da uzmu UAZ-469, ne shvatajući da vožnja u vozilu koje je očigledno sovjetsko povećava izglede da neko puca u njih. Verovanje da je tehnologija rešenje za opasnost od pobunjenika jeste manjkavo. Oklopljeno vozilo s prozorima otpornim na metke danas može sačuvati Lava i Naru, ali za nekoliko meseci neprijatelj će osmisliti nove načine uništenja. Sovjetski odgovor biće da dodatno ojačaju vozila, da stave oklopna vrata i presvuku šasiju. Ali uvek je nešto lakše uništiti nego sačuvati i Lav je zbog toga uveren da će okupacija propasti: ima toliko toga što valja zaštititi, a previše ljudi koji to teže da unište. Bez obzira na to koliko vojske pošalju ili novca potroše, neravnoteža će ostati.

Nara sedi pored njega. Gotovo da nije progovorila otkako je dobila naređenje da ispita roditelje. Ubrzo pošto je svanulo, izvukli su joj majku i oca iz rodnog sela. Specnaz tim je obezbedio oblast, izvukao ih iz porodične kuće i strpao u helikopter. Kad je to čula, Nara je pitala jesu li povređeni, zabrinuta za njihovu dobrobit, uverena da su nedužni. U glavi je imala samo jedan razlog za odlazak u zatvor: da izdejstvuje njihovo oslobađanje.

Lav više voli da putuje u tišini. Međutim, u ovoj tišini je čuo Narine misli jasno kao da ih je izgovarala – njene pokušaje da pobije dokaze i stane u odbranu roditelja: Oni me vole.

Ne bi me povredili.

Oni su miroljubivi ljudi.

Oni su dobri ljudi.

Ja sam im kćerka.

Razmišljajući kako najbolje da dokaže njihovu nedužnost, osmišljavajući objašnjenja što njeni roditelji nisu bili prisutni kad se napad odigrao, Nara na kraju nije odolela da isproba svoje argumente na njemu: – Moj otac je izgradio veći deo Kabula od bilo kog živog čoveka. On je stvaralac, vizionar, a ne terorista. Možda jeste staromodan. Većina muškaraca jeste. Možda sam ga razočarala u vezi s nekim stvarima. To ne znači da može da ubije.

Lav skrenu pogled s druma i osmotri lepu mladu ženu krupnih bledozelenih očiju.

Za razliku od Raise, ona je naivna i gorljiva – nemoguće je zamisliti da bi Raisa ikad mogla biti tako lakoverna. Raisa je bila borac i najoštroumnija žena koju je Lav poznavao. Nije siguran želi li Nara Mir da joj on protivreči. Nije joj odgovorio i ponovo se zagledao u zemljani put. Kroz oblake prašine, tačno ispred njih promolili su se obrisi zatvora Puli Čarki.

Iako nacrti i rešenje zatvora prethode komunističkoj revoluciji, završetak radova slučajno se podudario s njihovim dolaskom, što je stvorilo utisak da jedno ne može da postoji bez drugog: ozloglašenom političkom zatvoru potrebna je revolucija koliko je i revoluciji potreban ozloglašeni politički zatvor. Začudo, Lav prvi put odlazi tamo.

Izbegavao je Puli Čarki kao i sve zadatke koji imaju ikakve veze s njim. Ne mora da uđe da bi znao kakvo je to mesto. Uslovi su neljudski. Degradacija i poniženje su institucionalizovani. Pod upravom bivšeg predsednika, stražari su davali prednost bocama soka kao sredstvu za mučenje, pokazujući neobjašnjivu odanost američkoj gaziranoj šećernoj vodi s ukusom narandže pod imenom fanta. Postoje i poznatiji načini, neki preneti pravo iz sovjetskog modela, uključujući elektrode, gole pesnice i pendreke. I divljaštvo ima svoje klišee.

Osećaj poznatog nije ograničen samo na sredstva za mučenje već se odnosi i na rečenice koje izgovaraju njegovi vodeći igrači. Arif Abdula, jedan bivši stražar zadužen za Puli Čarki hvalio se Lavu: Trebalo bi da preživi samo milion Avganistanaca – milion komunista. Ostali nam nisu potrebni. Otarasićemo se svih ostalih.

Ta ravnodušnost prema ljudskom životu, apsurdna i jeziva pompeznost, mogli bi biti himna autoritarizma. Te grandiozne izjave ljudi, opijenih moći nad životom i smrću, nesvesnih toga da se ponašaju manje-više isto kao sovjetski stražari i upravnici zatvora koji su živeli trideset-četrdeset godina pre njih, hiljadama kilometara daleko, okruženi snegom i ledom umesto prašinom i pustinjom. Uprkos njihovoj nadmoći, oni nemaju ni trunku samosvojnosti ili ličnosti, kao da moć ovladava mozgom i pravi marionete od tih ljudi što žele da budu bogovi.

Kad se Lav zaustavio, Nara se još više uzrujala i stala da petlja rukama. Otvorila je pregradak. Unutra su pištolj i rezervni šaržer. Zatvorila je pregradak. Lav se načas zapitao hoće li povratiti. Pogledala ga je, potpuno izgubljena: – Ali ja sam im kćerka.

Lav je izvadio naočare za sunce, video da su stakla prljava, ali nije ih očistio. Stigli su.

Provincija Kabul Zatvor Puli Čarki Deset kilometara istočno od grada Kabula Istog dana Poput prostranog pustinjskog utvrđenja, zatvor opasuju spoljni zidovi od žute opeke, triput viši od čoveka; neravnomerno se pružaju preko terena i povezani su nizom zdepastih stražarskih kula s kupastim krovovima. Stražari mršavi kao sarage u prevelikim uniformama, s prastarim puškama prebačenim preko ramena, tromo šetaju u senkama. Takav prizor pristajao bi američkom vesternu, graničnoj postaji s viskijem, buradima baruta i štalama. Lav je pogledao ustanovu kroz prljava stakla pilotskih naočara: pogled mu nije toliko privlačila sama zgrada koliko veliko prostranstvo oko zatvora. Smešten usred nedođije, podignut na jalovom zemljištu, za njegovo postojanje na ovom mestu nema razloga: utvrđenje koje nema šta da čuva, nema reke, doline, useva niti ljudi, kao da je sagrađen pre hiljadu godina i opstao iako je prvobitni razlog njegove izgradnje progutan peskom. Nema sumnje u simboliku ovog zabačenog mesta, geografski i moralno izvan domašaja civilizacije, svet za sebe. Lav je čuo da je petnaest hiljada ljudi tu pogubljeno, ali oguglao je na te statistike, oguglao na ozloglašenost. Za života je čuo toliko različitih cifara za toliko različitih zatvora, video toliko spiskova, čuo toliko prošaputanih zverstava. Koliki god da je tačan broj, uveren je da niko od tih muškaraca i žena nije sahranjen kako valja i da su im tela bačena u plitke jame iskopane izvan spoljnih zidova. Možda su zato napravili zatvor kao utvrđenje, da čuva gnevne duše zarobljene u pesku. To je čudnovata zamisao i Lav bi je možda ozbiljnije shvatio da je ikad verovao u život posle smrti.

Ušao je u zatvor-utvrđenje kao da su ga kroz velike kapije propustili u srednjovekovni zamak. Baš kao zamak, ova ustanova služi isključivo očuvanju moći.

Zidovi nemaju nikakve veze s pravdom. Sovjetske okupacione snage odmah su uvidele značaj zatvora i poslale odred vojnika, koliko su poslale i u elektrane i ministarstva. Tu se obavljaju prljavi poslovi čuvanja režima, razvrstavanje opasnih elemenata. Sovjetsko protivljenje metodama bivšeg predsednika nije izazvano moralom. Oni smatraju da ubijanje bez razlike predstavlja taktičku grešku koja podriva komunistički režim. Nemaju ništa protiv krvavog čišćenja, ali ubijanje mora biti pametno i u korist Partije umesto radi rešavanja ličnih sukoba. Ubistvo treba da umiri a ne da uznemiri, da olakša okupaciju umesto da je oteža.

Iako ih ne poznaje, sovjetski vojnici klimnuli su glavom kad je Lav prošao pored njih; tuđinci se međusobno pozdravljaju. Nema drugarstva među vojnicima različitih nacionalnosti: Avganistanci i Sovjeti se ne mešaju, ne razdvaja ih samo jezik već i duboko nepoverenje. Pre samo tri meseca, Puli Čarki je bio pod neposrednom kontrolom tiranskog predsednika koga su Sovjeti ubili. Smaknuli su i nekoliko njegovih pomoćnika, ali mnogi zatvorski čuvari su i dalje tu, uključeni u stege nove vlasti. Za nekoliko minuta Lav je izbrojao tri različite grupe: sovjetske jedinice, nove avganistanske čuvare i ostatke stare postave. Da mu neko zatraži izveštaj, napisao bi da su izgledi za pobunu veliki.

Korupcija, izdaja i neprijateljski doušnici su neminovni. On bi preporučio da odmah pošalju sovjetsko pojačanje i preuzmu punu vlast nad zatvorom. Takav nepouzdan obrazac savezništva postoji i u vojsci i policiji. Lav poznaje vojne savetnike koji smatraju da je jedino rešenje postaviti Sovjete da sve rade. Integracija i saradnja su zabluda, koju potpiruju političari neradi da pošalju još jedinica.

Nara se donekle pribrala, bojeći se da ne izgleda slabo u ovom surovom i neprijateljskom okruženju. Koliko je Lav video, ona je jedina žena. Stotine očiju prati je s mešavinom požude i prezira. Vodi ih veoma uslužan zatvorski upravnik, koga je novi režim nedavno postavio na taj položaj, i željan je da udovolji. Pričao je o promenama koje je uveo u zatvor, istakao razne pojedinosti, uključujući nedavno očišćene i renovirane kuhinje koje će obezbediti osnovne ali zdrave namirnice. Lav primeti: – Nije teško poboljšati ishranu ako ranije nisu ni hranili zatvorenike.

Upravnik se zaprepastio što Lav ne samo da razume i govori dari već se i šali na tom jeziku. Glasno se nasmejao: – U pravu ste: bilo kakva hrana bolja je nego nikakva. To je tačno.

Ukoliko ne skriva mračnu dušu dobrim raspoloženjem, čovek nema šanse da opstane na tom položaju. Lav mu predviđa jedan mesec.

Nara Mir je malo zaostala. To je njen način da poruči kako želi da razgovaraju nasamo. Lav je sačekao da upravnik požuri napred kako bi otključao vrata. Iskoristio je priliku, zaustavio se i okrenuo prema Nari. Glas joj drhti od osećanja: – Ne smeju da me vide ovakvu.

– Kakvu?

– U uniformi... Moji roditelji.

Lav pogleda Narinu uniformu: – Znaju li da si u tajnoj policiji?

Odmahnula je glavom i dodala: – Niste me učili kako da ispitujem osumnjičene. Ja se školujem za profesorku. Ne bi trebalo da budem ovde. To nema smisla. Postoje drugi koji su prikladniji za taj zadatak.

– Možeš da hapsiš pa možeš i ovo.

– Ne mogu.

– Činjenica da je reč o tvojoj porodici ne menja ništa. Država ti je porodica.

– Bojim se.

Da nije pokazala onakvu nemilosrdnost prema vojniku koji je dezertirao, Lav bi se možda sažalio na nju.

– Nisi ovde da postavljaš pitanja. Ovde si da ih izazoveš. Kapetan te nije poslao zato što misli da si iskusni isleđivač. Ovde ima ljudi koji će se baviti istragom. Ti si samo mamac.

– Mamac? Ne razumem.

– Ovakva isleđivanja su teatralna: dovode ljude radi utiska. Ti ćeš paradirati pred svojim roditeljima. To je sve. Ne očekuje se da postavljaš pitanja.

– Ne mogu to da uradim.

Upravnik vreba u blizini, pokušavajući da dokuči u čemu je nevolja. Tračak nestrpljivosti prikrao se Lavu u glas: – Naro Mir, ti si agentkinja. Radiš za Državu. Ne možeš da kažeš da ti je zadatak neprijatan i odbiješ da poslušaš. Na kraju ćeš uraditi kao što ti je rečeno. Uradićeš ono što je neophodno. Omanuo sam kao tvoj profesor ako ti to nisam objasnio.

Nara je izgubila vlast nad sobom. Odjednom se naljutila i brecnula se: – Da li biste isleđivali sopstvene roditelje?

Lav joj stavi ruku na rame, ali taj čin podrške nije potkrepio odgovorom: – Takve nedoumice ti se čine novim i velikim. Ali za mene su zastarele. One su poput pesme koju sam previše puta čuo. Pokušaj da shvatiš da strahota tvog položaja nije neuobičajena ni izuzetna, ona je uobičajena.

Istog dana Čitavo krilo dodeljeno je važnijim političkim zatvorenicima i prostorijama za njihovo ispitivanje. Kameni podovi su čistiji, čuvari pozorniji a ventilatori na tavanici rade, što je siguran znak da je u blizini nekoliko sovjetskih zvaničnika. Jedan čovek ih je pozdravio, još jedan savetnik poslat u Avganistan. Specijalizovan je za ispitivanje zatvorenika i izvlačenje podataka – on je profesionalni islednik.

– Ja sam Vladimir Borovik.

Srednje građe, posedeo i mekih šaka, Borovik je neupadljiv kao birokrata srednjeg ranga. Mlađi je od Lava, ima četrdesetak godina, i ukazuje mu nepotrebno poštovanje.

Lava je ozlovoljio nagoveštaj da on ima ikakav autoritet na ovom mestu. Pre će biti da čovek želi drugarstvo, sunarodnika koji će mu praviti društvo u ovom gradu i pokazati mu kako da preživi sledećih nekoliko meseci, gde da nađe alkohol i žene. Borovik se uopšte nije obazirao na Naru iako je ona ključna za isleđivanje. Brzo je govorio na ruskom, ne dajući Lavu vremena da prevede: – Stigao sam pre dve nedelje. Smestili su me u vojnu bazu. Ne mogu reći da mi se ova zemlja dopada. Ali plata je dobra pa nisam mogao da odbijem. Zaradiću pet puta više nego kod kuće. Nameravam da ostanem šest meseci, možda i godinu dana ako mogu da izdržim, pa da se vratim kući i penzionišem se. To mi je san. Verovatno ću se vratiti kući, potrošiti sav novac za mesec-dva i ponovo se vratiti ovamo.

Napokon je Nara morala da ga prekine na slabom ruskom: – Izvinite, nisam razumela.

Lav joj odgovori na dariju: – Ništa vredno prevođenja.

Upravnik ih je ostavio same, ne želeći da se meša. Dok su išli prema ćeliji, Borovik je prošaputao Lavu, neobjašnjivo spustivši glas kao da su u opasnosti da ih neko prisluškuje: – Ženini roditelji nisu pitali za njeno zdravlje ili bezbednost, ni jedan jedini put.

Klimnuo je glavom Nari pa nastavio: – Rekao sam im da je surovo napadnuta. Nisu marili. Nimalo ne sumnjam da su umešani. Otac je ponosan čovek. Iz iskustva znam da je najlakše slomiti ponosne zatvorenike.

Nara pogleda Lava, očekujući prevod. Lav nije rekao ništa i pustio je Borovika da nastavi: – Otac je davež. Ako nije ćutljiv i ozbiljan, onda besni i razglaba o raznim političkim pitanjima. Majka stalno ćuti, čak i kad joj postavim izravno pitanje. Jedva čekam da vidim kako će reagovati kad vide kćerku.

Pomno je pogledao Naru pa dodao: – Sočna je. Postoji li mogućnost da kasnije bude raspoložena za malo zabave? Ona spada u opuštenije ženske ovde, je l’ tako? Rekli su mi da možemo da se spanđamo samo s onima koje nose uniforme. Veo preko lica znači da neće da se jebu, je l’ tako?

Zbunjena, Nara molećivo upita Lava: – Šta je rekao?

Lav odgovori: – Tvoji roditelji ne sarađuju.

Kad su stigli do ćelije, Borovik im je dao iscrpna uputstva u vezi s redosledom ulaska: – Ja ću ući prvi, pa onda ti, i konačno Nara Mir. Važno je da postoji kratak razmak od bar jednog minuta između tvog i njenog ulaska kako bi oba roditelja pomislila da niko više neće doći. Tad će ona ući u ćeliju i iznenaditi ih.

Stražar je otključao ćeliju dok je Lav prevodio Nari. Ona se mučila da razume.

Napokon je kratko klimnula glavom, nagoveštavajući da je shvatila svoju ulogu u toj predstavi. Čuvar je otvorio čelična vrata. Borovik je ušao, Lav posle njega. Njeni roditelji sede na dve stolice, jedno pored drugog. Majka joj ne nosi čador i lice joj je otkriveno.

Posramljena, zuri u pod, pogrbljena, ne gleda nikoga, već samo deo kamenog poda između stopala. Nasuprot njoj, otac se šakama oslanja o kolena i drži glavu visoko. Lav nije morao da pita ništa. Nema sumnje da je ovaj čovek izravno tražio da mu ubiju kćerku ili je bar bio umešan u planove. Borovik je bio u pravu da je ponosan. Ponos pršti iz njega.

Borovik je dao znak avganistanskom prevodiocu da napusti ćeliju. Nema potrebe za njim pošto je Lav tu. To je iznenadilo Narinog oca, ali ćutao je, čekajući da oni progovore. Utom je Nara ušla u ćeliju, zastavši pored vrata pre nego što je stupila unutra, ruku nespretno opuštenih uz bokove. Iako je sve osmišljeno kao u amaterskom pozorištu, ipak se pokazalo delotvornim. Otac se zagledao u njenu uniformu, pogledom upijao pojedinosti, boje, oznake novog režima. Videlo se da već zna da ona radi za vladu.

Ponovo je namestio ravnodušni izraz i naslonio se u stolici.

Borovik se primakao Lavu: – Pitaj ga stidi li se što je naredio napad na svoju kćerku.

Lav prevede pitanje. Pre nego što je otac stigao da odgovori, Nara istupi:

– Oče, molim te, dozvoli da ti pomognem. Ovo je neka greška. Ovde sam da objasnim kako nemate ništa s tim napadima. Ako budeš sarađivao, izaći ćete odavde za nekoliko sati.

Pretnja nasiljem ne bi mu bila toliko mučna kao ova ponuda pomoći. Zinuo je zbog kćerkine naivnosti pa pitao: – Hoćeš da mi pomogneš?

– Oče, mora da si zapanjen prirodom mog posla.

Nastavila je, zavaravajući se, pričajući o njegovoj nedužnosti, fantaziji rođenoj za vreme vožnje do zatvora: – Razlikujemo se. Ali znam ono što ovi ljudi ne mogu znati. Volimo se. Sećam se kako sam te držala za ruku. Voleo si me kad sam bila dete. Nije bilo lako kad sam odrasla. Htela sam da ti kažem da sam regrutovana. Gledaj na to ovako: ti radiš za vladu.

Ti praviš zgrade. I ja radim za vladu. Predavaču na fakultetima, možda u nekoj zgradi čijoj si izgradnji pomogao.

Njen otac odmahnu glavom, postiđen njenim pokazivanjem osećanja i pričom o ljubavi. Osetio se poniženo i ućutkao ju je: – Pronašli smo tvoje knjige, tvoje političke manifeste i beleške o tome kako prepoznati regrute koji će raditi za vladu i one koji bi mogli predstavljati pretnju. Kad si mislila da nas potkažeš? Jednog dana bi to učinila ako bismo rekli nešto pogrešno ili kritikovali osvajače.

Nara odmahnu glavom: – Ne, nikad. Želim da vam pomognem.

– Ne možeš mi pomoći. Ti si me upropastila. Čak ni kurva ne bi toliko osramotila našu porodicu kao što si ti uradila.

Nara zinu. Lav je video kako se koleba. Načas se zapitao hoće li morati da se pridrži za zid. Ali nije. Njen otac je nastavio, osetivši njenu slabost, želeći da je povredi. Želja da joj nanese bol jača je od nagona za preživljavanjem.

– Dozvolio sam da se školuješ, a ti si sebe naučila da budeš šlepa. Ne vidiš šta ti se dešava sa zemljom. Ona je okupirana. Ukrali su je na tvoje oči, ali ti to slaviš.

I dalje zaprepašćena, Nara se uhvati jednog od svojih ranijih argumenata, očeve uloge kao graditelja, stvaraoca, a ne teroriste.

– Ti radiš za vladu. Arhitekta si.

– Hoćeš li da ti kažem šta sam naučio iz prošlosti zgrada oko nas? Pre nekoliko stotina godina, Englezi su uništili drevni bazar Čarčatu zbog ubistva njihovog izaslanika.

Tako zavojevači vrednuju život jednog od njih u odnosu na naš narod. Čitav grad nije vredan jednog njihovog oficira, oni će ga sravniti sa zemljom. Isto važi za Sovjete jer ovo nije njihov dom, nije njihova zemlja, i bez obzira na to koliko razaranja doneli, oni uvek mogu da se vrate svojim gradovima i porodicama. Nikad nisam radio za Sovjete.

Radio sam za avganistanski narod, za narod Kabula.

Nara istupi, samo tri koraka od oca. Lav pomisli da će je udariti, iako je u ćeliji.

Ruke i noge mu nisu sputane. Nara upita: – Znao si za napad?

Odgovorio je: – Znao? Nacrtao sam im raspored našeg stana i krstom obeležio mesto gde spavaš.

Lav nije preveo ni reč. Pogledao je Borovika. Islednik kao da je tačno znao šta se dešava i pitao je: – Otac je priznao krivicu, zar ne?

Lav klimnu glavom. Borovik nastavi: – To je bio lakši deo. Trebaju nam imena umešanih.

Lav prošaputa: – On nikad neće odati imena.

Borovik se složi: – Ponos koji nam je išao naruku sad će se okrenuti protiv nas. U pravu si, otac nam neće reći imena. Ali njegova žena je druga priča.

Borovik dade znak čuvaru pored vrata. Čulo se kako se otvaraju vrata susedne ćelije. Pojavi se mlad čovek s povezom na očima i ruku vezanih iza leđa. Lav ga nije prepoznao. Narina majka ustade, prvi put podigavši lice, sklopi ruke i zamoli: – Ne! Bio je to očajnički krik, nalik životinjskom. Lav upita Borovika: – Ko je taj čovek?

– Narin brat. Izgleda da majka voli sina. Složila se s kćerkinim ubistvom. Pitam se hoće li pristati i na sinovljevu smrt.

Nara preblede gotovo koliko i majka. Borovik prošaputa Lavunauvo: – Kladim se da ću izvući ime u roku od pet minuta.

Poput sultana koji traži hranu, Borovik pljesnu rukama.

Ušao je stražar noseći poslužavnik od nerđajućeg čelika.

Na njemu stoji usamljena boca soka od narandže; tečnost je blistava u tmurnoj ćeliji, plava etiketa fante je izbledela. Čuvar spusti poslužavnik na sto. Izvadio je otvarač iz džepa, sav zvaničan kao konobar u luksuznom hotelu. Metalni čep boce zazveča na podu. Borovik istupi i poče da pije velikim gutljajima, tanka narandžasta Unija curila mu je iz usta dok nije sve popio. Spustio je praznu bocu na ivicu stola. Pala je, kao što je i nameravao, i pukla nadvoje. Borovik podiže najveći komad, uhvativši ga za grlić kako bi napravio pesnicu od nazubljenog stakla. To je gruba pretnja, koja oduzima dah po svom divljaštvu, zloupotrebljava ozloglašenost ovog mesta. Lav je video dovoljno. Bez reči je prošao pored zaprepašćene Nare i izašao iz ćelije. Borovik ga pozva, ali se Lav nije osvrnuo. Kad je prošao pored izbačenog prevodioca, rekao mu je: – Potreban si im.

Lav zamoli stražara da mu pomogne da pronađe izlaz iz krila, nestrpljiv da izađe, i napokon se našao na prašnjavoj zemlji praznog dvorišta. Otišao je u najudaljeniji ugao i seo uza zid, zažmurio, ispružio noge na suncu dok mu je ostatak tela ostao u hladu. Pošto sinoć nije spavao, umoran je i brzo je zaspao na prijatnoj toploti.

Kad se probudio, ugao senke se promenio i sunce mu je padalo preko polovine tela.

Nadlanicom je obrisao usta. Tek tad je primetio da nije sam. Nara sedi nedaleko od njega na prašnjavoj zemlji, leđima naslonjena na zid. Nema predstavu koliko dugo sedi tu.

Zaškiljio je i primetio da nije plakala. Hrapavim glasom je pitao: – I? – Moja majka voli mog brata. Rekla nam je ime.

Nara se promenila. Drugačija je. Obamrla je.

Grad Kabul Kružni tok Sar i Čouk Istog dana Lav pogleda kružni tok, jednu od najprometnijih raskrsnica u gradu. Sar i čouk je više od raskrsnice – to je tržnica, ne samo materijalnih dobara već i podataka i usluga. Tezge s izloženim proizvodima postavljene su na pločnicima. Iza tezgi su krcate čajdžinice, u kojima muškarci sede na plastičnim stolicama i nadziru dešavanja kao osmatrači na jarbolima brodova. Izgledaju veoma mudro dok drže čaše čaja i cigarete između dugačkih, tankih prstiju, opasno blizu uvijenih gustih brada. Sklapaju se poslovi, razmenjuju ideje, raspravlja o ljudima. Ovo je središte – metež glasina, ogovaranja i trgovine buja nalik kružnom kretanju vozila, središte potpuno izvan vlasti komunističkog režima, bez telefonskih linija koje se mogu prisluškivati ili pisama koja se mogu presresti.

S proračunatom nehajnošću, Lav šeta između tezgi, nošen stotinama ljudi koji su pošli kući krajem dana. Jedni kupuju, drugi zastaju da popričaju, dok se neki trgovci pakuju pošto dnevna svetlost počinje da bledi. Nije mu dugo trebalo da nađe svoju metu.

Kapetan Vaščenko je rešen da danas zatvori glavnog osumnjičenog. Majka Nare Mir rekla im je ime jednog mladog čoveka – Dosta Muhameda. Sudeći po njenom priznanju, on je glavni organizator napada. Stupio je u vezu s Narinim ocem da mu kaže za plan i zamolio ga da tog dana otputuje.

Kapetan smatra da je brzina vrlina, za razliku od opreznosti. Lav pretpostavlja da je pitanje krivice drugorazredno. Nisu ozbiljno ispitali tvrdnje. Obavili su samo osnovne provere. Avganistanska policija ne zna gotovo ništa o tom čoveku osim njegovog zanimanja. Nisu pronašli njegovu fotografiju u dosijeu. Birokratija im je žalosno nerazvijena. Podaci čine kičmu svakog ozbiljnog autoritarnog režima – vlada mora da poznaje svoj narod. Uprkos brojnim nedostacima, kapetan nije odustao od namere da uhapsi nekoga u roku od dvadeset četiri sata posle napada.

Kad se Lav usprotivio jurišu na tržnicu dok ne saznaju bar kako osumnjičeni izgleda, kapetan ga je prekorio i istakao da u Avganistanu ne mogu da se ponašaju kao KGB u Lavovo vreme i da hapse u četiri ujutru kad svi spavaju. Neprijatelju bi to izgledalo kao ženska prevara i izgovaranje. Ako hoće da podjarme Avganistan, moraju ispoljiti hrabrost, smelost i drskost. Ovde su lukavstvo i prepredenost mane, a ne vrline.

Javno ispoljavanje pravde na najprometnijem mestu u gradu biće robustan i prikladan odgovor na divljaštvo sinoćnjih ubistava. Što se tiče opasnosti od pobune mase, kapetan to ne doživljava kao pretnju. Išao je toliko daleko da se nadao kako će se neprijatelj otkriti. Neka se naoružaju. Biće ubijeni.

Pošto nemaju fotografiju, znaju samo da osumnjičeni najčešće na tezgi na kružnom toku prodaje uobičajene avganistanske poslastice – suvo voće, ušećerene bademe ili bademe prelivene medom. Profil osumnjičenog je najgori koji je Lav ikad video. Po jednima Dost Muhamed ima dvadeset pet godina dok po drugima ima trideset. Budući da mnogi ljudi ne umeju da broje, godine se često određuju na osnovu nečijeg izgleda. Lav će morati da započne razgovor i proceni je li dotični

čovek Dost Muhamed. Zatim će se vratiti do tima koji će čekati u blizini kako bi oni upali na tržnicu i uhapsili ga. Pretpostavlja se da niko neće posumnjati u čoveka u zelenim japankama, s prepoznatljivim znacima uživaoca opijuma u očima i na licu. Lav nije toliko siguran u to.

Dok je tražio tezgu, Lav je razmišljao o nevoljama u vezi s položajem tržnice.

Nemoguće je osigurati oblast: postoji bezbroj izlaza čak i za veliki tim pojačanja. Ima mnogo povoljnih tačaka za neprijatelja. Možda ima izviđača. Osumnjičeni ovde radi više godina. On poznaje kretanja na tržnici, plime i oseke mušterija i osetiće da nešto nije u redu. Lav je odlučio da kupi nešto kako bi manje odudarao. Jedan starac prodaje samo jaja; visoko je naslagao kartone i izuzetno je smiren s obzirom na mahnit metež koji preti da mu obori robu. Lav je na tezgi s voćem kupio nar u najtanjoj plastičnoj kesi, koja se rastegla pod težinom voća – poslednje voćke ove sezone. Gotovo je napravio čitav krug oko tržnice. Ostaje mu samo severni kraj.

Prošao je između ljudi i stigao do poslednjih nekoliko tezgi ispred čajdžinica. Tu su dva stola na rasklapanje s čeličnim činijama punim bundevinih semenki, zelenog sočiva, mahunarki i žitarica. Nijedan prodavač se nimalo ne zanima za njega. Nastavio je dalje i zaustavio se pored tezge s isečenim mesom. Odsečena kravlja glava zuri u nebo, obraza nastanjenog muvama koje šetaju po zategnutom kanapu od tetiva. Aroma nečeg slatkog meša se s vonj em otpadaka. Prateći miris, Lav je stigao do uzane tezge pokrivene drvenim kutijama. Kutije izgledaju kao fiočice pune ušećerenih poslastica – nukl i nahud, ušećereni rogač, nukl i badam, ušećereni badem i nukl i pistah, ušećereni pistać. Lav nije gledao prodavca već proizvode i odlučio se pre nego što je pogledao čoveka u oči i istovremeno rekao: – Trista grama nukl i badama. Čovek pametnih očiju nema više od trideset godina. Za razliku od druge dvojice, on se zanima za Lava. Njegov izraz ne odaje ništa i time odaje sve. Vlast nad sobom je uvežbana, mržnja potisnuta. Napunio je papirnu kesu ušećerenim bademima. Lav je izvadio novčanik i spustio kesu s narom na ivicu tezge. Čovek je uzeo novac i gledao Lava kako odlazi. Nije mogao da ga pita za ime a da mu ne probudi sumnju, nikako nije mogao da zapodene razgovor s njim. Lav je zaključio kako je velika verovatnoća da je on osumnjičeni. Međutim, pobunjenici nisu jedini koji mrze osvajače.

Na kraju ulice, oko pet stotina metara od kružnog toka, Lav se sreo s nestrpljivim kapetanom. Nara stoji pored njega. Lav reče: – Jedan čovek prodaje ušećerene bademe na severnom kraju tržnice.

– Je l’ on? Je l’ to Dost Muhamed?

– Nisam mogao da ga pitam kako se zove.

– Imaš osećaj za te stvari. Je l’ on?

Lav je vodio mnogo slučajeva, uhapsio mnogo ljudi: – Verovatno je on. Kapetane, moram da vas upozorim da će se ovo loše završiti.

Kapetan klimnu glavom: – Ali ne za mene.

Lav sede na stepenice jedne kuće i zagleda se u papirnu kesu s lepljivim ušećerenim bademima. Jedna muva je sletela, zalepila se za bademe i zamlatarala nogama, krila

ulepljenih šećerom i sirupom.

Pojaviše se skrivene jedinice s puškama na gotovs. Kapetan pođe na čelu, odlučan da obavi hapšenje i pošalje jasnu poruku. Lav zažmuri, slušajući škripanje guma i pometnju na tržnici. Krici, vriska, mešavina ruskog i darija. Odjeknuše hici. Lav ustade.

Pored njega je usamljena prilika Nare Mir, verovatno najusamljenije osobe koju je ikad video.

Zajedno su krenuli prema kružnom toku, prošli pored barijere vojnika i ušli u krcat tržišni deo. Stigli su istovremeno s helikopterom koji je nisko kružio nad njima. Elise su podigle vetar koji je zahvatio cirade nad tezgama i naduo ih poput jedara. Neke se prevrnuše, a sadržaj im se prosu. Lav pogleda jaja. Smrskana su, ljuske i žumanca rasuti su po tlu.

Lav i Nara progurali su se kroz gomilu Avganistanaca. Mnogi kleče s rukama iza glave dok su im cevi pušaka naslonjene na leđa. Čovek koji mu je prodao narove pogleda ga s mržnjom. Zbog okupacije, Lav više ne može da se drži margina, zanemaren i nevažan, nevidljiv, ne može neprimetno da živi. Više nije avet, već je lice okupacije koliko i gorljivi kapetan.

Osumnjičeni nije mrtav. Avganistanski i sovjetski vojnici opkolili su ga nedaleko od tezge sa začinima. Pogođen je u ruku, krv mu se sliva niz šaku. Nara dodirnu Lava, ostavši iza njega, krijući se od osumnjičenog. Lav je upita, iako je već znao odgovor: – Je li te taj čovek napao?

Ona klimnu glavom.

Osumnjičeni podiže košulju. Na grudima ima nekoliko plastičnih kesa – od one vrste u koje stavljaju voće. Iz njih curi, tečnost mu se sliva niz telo i natapa mu odeću.

Utom videše varnicu i plamen buknu u ruci Dosta Muhameda, upaljena šibica koja se niotkuda stvorila. Prineo ju je pantalonama i tkanina se zapali, plamen mu se pope do košulje, plastične kese planuše. U sekundi je bio obavijen plamenom. Brada mu se zapali. Koža poče da se odvaja od kostiju. Nije mogao da ostane miran, trčao je tamoamo od nepodnošljivog bola i mlatarao rukama dok su se plameni jezičci podizali prema nebu. Jedan vojnik podiže pušku da ga ustreli. Kapetan gurnu cev nadole: – Pusti ga da izgori.

Osumnjičeni se konačno sruši na kolena. Plamen zgasnu jer je benzin ispario. I dalje se pomera, manje nalik ljudskom biću a više tinjajućem lešu oživljenom crnom magijom. Konačno se umirio ispod jednog stola sa začinima. Sto se zagreja i semenke začina popucaše na toploti. Vazduh smrdi na izgorelo meso i začin ruj. Lav je pratio pogledom pramenove dima neobičnih boja što su se izvijali ka nebu, plave i zelene niti.

Na svim prozorima načičkana su lica, mladići i mladi ljudi, gledaoci koje je kapetan toliko žarko želeo za hapšenje.

U čajdžinicama starci drže čaše s čajem i cigarete između prstiju, mirni kao da su to već videli i uvereni da će jednog dana videti sve iznova.

Granica provincija Lagman i Nangarar Selo Soh Rot Sto šesnaest kilometara istočno od Kabula Devet kilometara zapadno od Džalalabada Sutradan Pošto Zabi ima samo sedam godina, smatraju da je pravljenje tepiha preteško za nju te je celog jutra pravila dve boje za farbanje tkanina. Nokti su joj crveni od boje napravljene od istucane kore nara. Zasisala je vrh prsta, iznenađena što boja ima naročit ukus: crveno ima ukus gorkog voćnog soka, gorčeg i oštrijeg od ogavnog čaj i sija, crnog čaja koji njen otac pije svakog jutra, toliko jakog da ostavlja trag na obodu čaše. U drugoj urni je smeđa napravljena od istucanih orahovih ljuski, teža za pravljenje od crvene. Prvo mora da polomi ljuske pa da ih glatkim kamenom istuca u prah i doda malo mlake vode.

Spustila je tačku na vrh jezika. Smeđa pasta ima posebnu zrnastu teksturu, ali ne i neki ukus. Zaključila je kako smeđa boja ima manje ukusa, a više teksture pa uvidela da je takva nit misli dokaz da joj je dosadno.

Njena majka sa svojom haka handom, grupom bliskih prijateljica, sedi u sabijenom krugu i priča dok prave tepihe, neke za ličnu upotrebu, većinu za prodaju. Zabi bi trebalo da posmatra i uči. Neko vreme joj je bilo zabavno da pravi boje. Međutim, ruke je bole od tucanja ljuski, a njena majka neće skoro završiti. Pravice tepihe celog dana a možda i sutra pa i prekosutra. Na podu se pojavi kvadrat sunčeve svetlosti. Oblaci su se razišli.

Ide joj se napolje, ali zna da joj neće dozvoliti da izađe ako pita. Bojeći se da je ne prekore, polako se pomerala po podu, sve bliže vratima, pa uzela metalnu urnu za vodu u kojoj meša pastu: – Treba mi još vode.

Istrčala je ne čekajući odgovor, puna nestašne energije. Bosim nogama je brzo pretrčala glatku zemljanu stazu, projurila pored kuća i izašla iz sela.

Njeno selo je među voćnjacima koji se pružaju u svim pravcima – čitava dolina je zelena i bujna, puna drveća tako zasađenog da neprestano sazreva nova voćka – bademi, orasi, kajsije, jabuke i crne šljive, a svaki voćnjak je snabdeven sistemom navodnjavanja.

Duboki kanal oivičen betonom donosi vodu s planina, koja brzo teče pre nego što se podeli na manju mrežu što se pruža kroz voćnjake. Njen otac tvrdi da je zbog njihove oštroumnosti selo Soh Rot najbogatije u okolini, čuveno po usevima i veličanstvenoj povorci dudova koji uokviruju glavni drum do središta sela.

Uprkos lepoti okruženja, Zabi je jedina devojčica koja voli da se igra napolju. Lejla i Sahar ponekad izlaze, ali one imaju samo tri godine i nikad se ne udaljavaju mnogo od kuće, već uglavnom hrane koze. Ostale devojčice, one starije, ostaju unutra. Kad napuštaju domove, uvek su tradicionalno odevene i izlaze po naročitom zadatku, nikad radi igre. Zabi može da sedi unutra s njima, sa svojom majkom, i da uživa u njihovim

pričama. Ona priznaje da je nekad lepo biti unutra, kad je hladno ili kišovito, i da je zabavno peći, kuvati, vesti ili praviti boje za tepihe ali ne stalno, ne svakog dana.

Prestala je da trči kad je dovoljno odmakla od sela da je ne mogu pozvati natrag. I dalje nosi metalnu urnu. Spustila ju je ispod najveće kajsije u središtu trećeg polja od njenog sela. Nema cipele. Nije važno. Nije joj hladno. Dok je hodala između drveća, setila se reči koje joj je majka nedavno rekla: Sad si maltene žena.

Lepo je što ju je nazvala ženom. Ali ta primedba ju je ipak uzrujala. Žene iz sela nikad se ne igraju napolju, nikad ne trče voćnjacima, nikad se ne penju na drveće. Ako biti žena znači da neće raditi ništa od toga, onda bi više volela da ostane devojčica.

Približila se kraju voćnjaka i stala pored glavnog kanala za navodnjavanje koji dovodi vodu s planina. Tok je brz. Podigla je list, spustila ga u vodu pa gledala kako brzo pluta. Izgovor da je došla po vodu neće je poštedeti grdnji. Istući će je. Ona ne mari zbog toga. Kazna koje se boji više od bilo čega jeste da joj neće dozvoliti da izlazi. Žalosno se zagledala u planine i poželela da se jednog dana popne na sam vrh i pogleda nadole u dolinu.

Trgao ju je glas: – Ti! Zabi se okrenula, bojeći se da će je grditi. Jedan stariji dečak šeta među kajsijama.

Nije mu razabrala crte lica pri jarkoj sunčevoj svetlosti. Pitao ju je: – Zašto si toliko tužna?

Zabi podiže ruku da zakloni oči od sunca i usredsredi se na dečakovo lice. To je Sajed Muhamed. Sajed ima četrnaest godina i nije nimalo nalik starijoj braći, koja su retko u selu. Zabi je stidljivo promrmljala: – Nisam tužna.

– Lažljivice! Vidim da jesi.

Nije odgovorila. Taj dečak joj uliva strah. Poznat je u selu po pevanju i poeziji. Iako je mlad, često sedi i razgovara s odraslim muškarcima, pijucka njihov gorki čaj kao da je jedan od njih. Promenila je temu: – Šta ti radiš?

– Sastavljam pesmu.

– Možeš to da radiš dok hodaš?

Sajed se osmehnu: – Sastavljam ih u glavi.

– Mora da imaš dobro pamćenje.

Izgleda da ozbiljno razmišlja o toj izjavi. Sajed o svemu ozbiljno razmišlja.

– Imam način da zapamtim pesme. Pevam ih drugima. Brzo zaboravim one koje nisu dobre. Zar ti ne zaboravljaš ono što ne radiš dobro?

Pokušavajući da podražava njegovu zamišljenost, Zabi polako klimnu glavom. Pre

nego što je stigla da odgovori, video je njene prste i promenio temu: – Što su ti prsti crveni?

– Pravila sam boju.

Zabi požele da zadivi Sajeda i bubnu: – Znaš li da je crvena boja gorka?

Iznenadila se što se zainteresovao: – Je I’ tako?

– Pravila sam je celo jutro i probala nekoliko puta.

– Od čega je praviš?

– Od kore nara.

Zabi je zadovoljna što nije rekla nešto glupo. Sajed se počeša po licu: – Crveno je gorko... Mogao bih to da iskoristim za pesmu.

Zabi se zapanji: – Možeš?

– Zastava Sovjetskog Saveza je crvena. Ako kažeš da je crveno gorko, to je politička izjava.

Zagledao joj se u lice: – Znaš li šta je Sovjetski Savez?

– Oni su okupatori.

Zadovoljno je klimnuo glavom: – Okupatori! Mogao bih tako da nazovem pesmu. Prvi stih bi mogao da glasi otprilike...

Ponovo je zaćutao i zažmurio, sav usredsređen dok je premetao razne zamisli: – Crvena zastava gorka kao?

Zabi predloži: – Kora nara?

Sajed se nasmeja: – Zar to ne zvuči blago prema našem neprijatelju? Pomisliti da njihova ideologija ima ukus našeg nacionalnog voća? Ne možemo porediti voće što raste ovde, na avganistanskom tlu, s okupatorskom zastavom.

Pošto je to rekao, Sajed nastavi dalje. Očigledno je zaboravio na Zabi i ostavio je za sobom. Stigla ga je jer je htela još da ga sluša umesto da se razgovor završi njenim glupim predlogom: – Hoćeš li da mi otpevaš pesmu?

Sajed odmahnu glavom: – Ne pevam svoje pesme devojčicama. Moram da mislim na svoj ugled. Pevam samo borcima.

Povređena, Zabi se ukopa u mestu. Sajed je primetio njenu reakciju: – Ne primaj to k srcu.

Zabi je na ivici suza. Mrzi što je devojčica. Sajed nastavi blažim glasom: – Znaš li da je moj otac prezirao moje pesme? Udarao me je i govorio mi da umuknem. Rekao je da su pevanje i poezija za žene, da bi trebalo da budem više nalik braći.

Istina je, neke pesme su za žene, kao uspavanke ili nahta koje žene pevaju kad oplakuju smrt junaka. Zbog nahte sam pomislio da bi možda trebalo da sastavljam pesme za junake, ne žalosne, nego pobedničke, protiv okupatora. Poezija treba da ima još nešto osim da bude lepa i prijatna za uvo. Ona mora imati svrhu. Mora imati gnev.

Sajed je otkinuo nekoliko listova s drveća i nastavio: – Otpevao sam te nove pesme svom ocu. Zbog njih se predomislio. Više me nije udarao. Počeo je sve više da mi priča o događajima u našoj zemlji kako bi moje pesme bile što tačnije. Otada pevam pesme o otporu, pesme koje su bunt protiv ophođenja prema našoj avganistanskoj braći i sestrama. Moj otac se ponosi mnome. On dovodi borce iz brda. Oni pričaju svoje priče koje pretvaram u pesme. Sastavljam poetsku istoriju o našem ratu, hiljade različitih pesama. Moj otac će me povesti na put kroz brda i nastupaću u raznim logorima. Znaš li da su mi braća borci?

– Ne znam.

– Oni se bore protiv Sovjeta. Samir mi je rekao da će podići branu u vazduh i naterati vodu da se obruši i odnese sovjetske tenkove. Uskoro će se vratiti u naše selo i pretvoriću njihove pobede u najbolje pesme koje sam ikad sastavio. Celo selo će se okupiti da me sluša.

Sajed je čučnuo pored Zabi i počeo da šapuće kao da u voćnjaku ima nekoga ko bi mogao da prisluškuje: – Hoćeš li da čuješ pesmu zbog koje bi te uhapsili i upucali namrtvo ako bi je pevala na ulicama Kabula? Ako ti je otpevam, ne smeš nikome da kažeš i niko ne sme da sazna. Obećavaš li da ćeš čuvati tajnu?

Zabi se unervozila i uzbudila. Ne želeći da ispadne uplašena, klimnula je glavom: – Obećavam.

Sajed zapeva: – O, Karmale!

Ućutao je: – Znaš li ko je Karmal?

Zabi odmahnu glavom. Ne zna nikoga ko se tako zove.

– Karmal je predsednik. Znaš li šta je predsednik?

– Starešina?

– Jeste na neki način. On je vođa, predvodnik. Ali nismo ga izabrali mi, narod koji živi u ovoj zemlji. Na vlast su ga doveli okupatori kako bi ih slušao. Zamisli da našeg seoskog starešinu biraju u drugom selu udaljenom hiljadama kilometara. Da li bi to imalo smisla? A onda zamisli da taj starešina nije čak ni rođen u našem selu, već je došao spolja, došao ovamo, na našu zemlju, da nam govori šta možemo a šta ne možemo da radimo.

Zabi je razumela: takav sistem nema nikakvog smisla.

Sajed nastavi pesmu: – O, Karmale! Lenjinov sine...

Ponovo je zastao: – Znaš li ko je Lenjin?

Zabi odmahnu glavom. To ime joj je čudno.

– Lenjin je čovek koji je izmislio komunizam. Tako se zove vera okupatora. Lenjin je njihov bog ili prorok, božanska figura, oni stavljaju njegove fotografije na zidove u svojim školama i zgradama. Čitaju njegove reči i poju ih.

Sajed ponovo započe svoju pesmu: O, Karmale! Lenjinov sine, Ne haješ za religiju i veru.

Suoči se sa svojom sudbom i Propadni. O, izdajnički sine, O, Lenjinov sine!

Uprkos objašnjenju, Zabi nije potpuno shvatila smisao stihova. Međutim, svideo joj se Sajedov glas te je zapljeskala kad je završio.

Sajed se osmehnuo i taman je hteo da se nakloni kad se, poput uplašene životinje, okrenuo i zagledao u nebo. Zabi nije čula ništa osim žubora vode u kanalu za navodnjavanje. Sajed je nepomičan, pogleda prikovanog za plavo nebo na kome nema ničega. I Zabi je sa zakašnjenjem čula zvuk, zvuk nimalo nalik ičemu što je ikad čula.

Sajed je uhvati oko pojasa i podiže na najbližu kajsiju. Zabi se pope na nisko drvo: – Šta hoćeš da uradim?

– Pogledaj nebo! Kaži mi šta vidiš!

Iako je lagana, grane se poviše pod njenom težinom jer je drvo mlado. Zvuk postaje glasniji. Osetila je vibracije u deblu. Pošto nije mogla da se popne Ariše, isturila je glavu nad krošnjom.

– Šta vidiš?

Dve ratne mašine – ogromni metalni insekti kratkih krila i s oštricom što se okreće i seče vazduh – lete nisko nad drvećem, pravo prema njoj. Zamagljuju plavo nebo nad njima. Spreda imaju prozore, nalik staklenim pupoljcima – užasavajuće veliko čudovišno oko. Leteće mašine su toliko nisko da vidi čoveka koji sedi unutra, pilotovo lice skriveno kacigom. Kad su joj prošli nad glavom, izgledalo je kao da može ispružiti ruku i dotaći im metalne trbuhe. Sajed joj nešto viče, ali ne čuje njegove reči, već samo tutnjavu oštrica koje se obrću. Nalet vazduha, oluja izazvana ljudskom rukom, protutnja kroz drveće. Morala je čvrsto da se uhvati za granu. Čitavo stablo se trese. Ne obazirući se na Sajedove pozive da siđe, Zabi je gledala kako dva džinovska metalna insekta kruže oko njenog sela.

Prva eksplozija bila je toliko silovita da je Zabi poletela s drveta, sila ju je udarila u grudi i bacila unazad. Pala je, grane su pucale pod njom. Tresnula bi na zemlju da je

Sajed nije uhvatio. Strahovito je vruće od požara. Perjanica dima u obliku pečurke zapluta prema njima, podižući se ka nebu kao oslobođeni gnevni duh. Voćnjaci najbliži selu gore, vrhovi krošanja su zapaljeni. Usledi druga eksplozija, nalet vazduha od čije joj se vreline uviše trepavice. Sajed potrča, držeći je pod miškom kao umotan čilim. Komadi zemlje podižu se oko njih.

Osvrnuvši se, videla je kako se crni dim probija između drveća i kotrlja prema njima kao rub zlog oblaka. Odjednom se oblak rastvori – krdo planinskih ponija izjuri iz dima. Oči su im ogromne, grive zapaljene, koža pocrnela i izgorela. Neki su oslepeli, ili su slepi od strave, pa naleću glavom na stabla kajsija, iverje leti, poniji se ruše na tlo.

Kopitama podižu zemlju. Jedan poni nastavi da trči iako ima zjapeću rupu u trbuhu, a drugi se sruši na zemlju pored njih, nogu podvijenih ispod sebe, isplaženog jezika.

Mehanička tutnjava se vrati. Jedna leteća mašina probi se kroz crni oblak, lebdeći tačno iznad njih. Sajed potrča brže, očiju mahnitih od iste strave kao u ponija što jure pored njih. Nemaju gde da se sakriju.

Zabi ugleda kanal za navodnjavanje pred njima. Pre nego što su stigli do njega, usledi treća eksplozija – zemlja kao da se izmakla, svaki delić zemlje, svaki list vibrira.

Sajed je baci napred. Načas je bila u vazduhu a onda je pala u kanal, upala u vodu, preplavio ju je ledeni tok. Prevrnula se i pogledala naviše kroz vodu. Ni traga Sajedu.

Poni u plamenu skoči joj nad glavom, kopitama okrznuvši betonske zidove. Nestade plavog neba, zameni ga vatra. Ledena voda proključa.

Grad Kabul Četvrt Džada i Majvand Stambeni kompleks Mikrorajon Tri dana kasnije Stan je u vladinoj novogradnji. Unutrašnjost miriše na svežu boju i lepak. Lav je pokušao da otvori prozor, ali otkrio je da je zaglavljen, verovatno radi njegove bezbednosti jer je otporan na metke, uvezen iz SSSR– a, a uvoz svakog okna iznosi više nego što jedan avganistanski stakloduvač zaradi za godinu dana. Naslonio se na prozor i gledao kako se sunce pomalja kroz gusti gradski smog i obasjava komad zemlje i prašine crvenim i narandžastim oblicima. On je na petom spratu, poslednjem spratu zgrade koja bi, da se nalazi na obodima Moskve, bila neupadljivi betonski blok stanova što ne zavređuje da se dvaput pogleda. Ali u Kabulu je zgrada upadljiva baš zato što je neupadljiva, tuđinska nepravilnost sovjetskog dizajna za razliku od tradicionalnih gradskih zgrada od štukature. Podignuti vratolomnom brzinom, bez korišćenja mesnih usluga ili tradicionalnih umeća, stambeni blokovi raširili su se po četvrti Džada i Majvand posle okupacije kao da izbijaju iz spora. Ova zgrada, završena tek prošle nedelje, okružena je ogradom od bodljikave žice i reflektorima, a oko nje patroliraju sovjetski vojnici, ne Avganistanci, što pokazuje koliko nepoverenje vlada između njih. Pribojavajući se dalje odmazde posle okrutnog javnog spektakla smrti Dosta Muhameda, sovjetsko osoblje, uključujući savetnike, premešteno je u bezbedne komplekse. Odbacili su Lavovo protivljenje. Nema izuzetaka. U roku od nekoliko sati stvorili su geto za okupacione snage, upravo ono zaveštanje podele i sumnje koje je Dost Muhamed hteo da ostavi za sobom.

Pošto se uselio, Lav je odmah skinuo četvora vrata između soba i poslagao ih na podu. Bez vrata, postoji jedno mesto u dnevnom boravku odakle može da vidi ceo stan, osmatraonica s koje se može uveriti da su sobe prazne i onemogućiti mašti da ga muči uspomenama na porodicu. Ali čak i tako, raspored je previše sličan stanu koji je delio s Raisom i devojčicama, kopija uobičajenog sovjetskog stana, opremljenog policama za knjige i ormanima od šperploča. Lav nema šta da raspakuje. Sve što ima je na stočiću za kafu – hrpa nedovršenih pisama kćerkama i lula za opijum. Odlučio je da ne čuva Jelenina i Zojina pisma samo zato što nije mogao prestati da ih čita – iznova je pretresao značaj dok se reči i rečenice ne bi razlile i izgubile smisao. Sa svakim čitanjem osećao je sve veću nesigurnost u njihovo pravo značenje te je morao da pročita još jednom, stvarajući začarani krug. Upoređivao je pisma, pitao se zašto je Zoja ovog puta napisala samo osam stotina reči kad uglavnom napiše preko hiljadu ili je li Jelenin stil postao hladniji, je li napisala poslednje reči – S ljubavlju – iskreno ili iz osećanja dužnosti.

Nemoguće je biti siguran. Jedne tople letnje noći nekoliko stotina puta je pročitao Jelenino pismo, sitnog urednog rukopisa na samo jednoj strani, a pročitao bi ga još nekoliko stotina puta da nije zaspao od opijuma. Posle toga, čitao je svako novo pismo tri puta pa ga spaljivao. Nije primio novo pismo već nekoliko meseci. Moguće je da je tome kriva nepouzdana služba – možda će odjednom stići tri-četiri pisma – ali pre će biti da je razlog to što nije odgovorio na poslednje. Sve mu je teže da pribere misli, nervira se

svojim pokušajima, počinje stotinu puta i mrzi sve što napiše.

Dok je koračao po grubom sintetičkom tepihu, neuobičajenom u ovoj zemlji jer su tepisi posle nekoliko dana puni prljavštine i prašine, Lav je shvatio da mora odmah uzeti opijum. Pripremao je grumen kad je čuo tihu muziku iz susednog stana, u kome je Nara Mir. Posle pokušaja hapšenja Dosta Muhameda, Lav je otpratio jedinu preživelu učenicu do porodične kuće da joj pomogne da pokupi stvari, od kojih je najvažnije – knjige o marksizmu – sakrila napolju, u uzaludnoj nadi da ih njeni roditelji neće pronaći. Čuvala su ih dva sovjetska vojnika. Dok su se spremili da pođu, gomila se okupila i progurala sve do vozila. Vojnici su pucali u vazduh da rasteraju svetinu, a Lav je ugurao Naru u kola. Dok su vozili kroz rulju, neko je bacio malu plastičnu kesu s kiselinom na vetrobran. Kesa puče, kiselina se razli i komad stakla se zadimi i istopi. Lav naredi vojnicima da nastave da voze, da ne izlaze iz kola, naslutivši da je provokacija samo uvod za zasedu. Nara je ostala mirna iako ju je prezrela zajednica kojoj je nekad pripadala. Kao odgovor na izgnanstvo, vežbala je ruski: – Moj ruski je loš. Volela bih da ga poboljšam. Odsad moramo više da razgovaramo na ruskom.

Ostatak vožnje, dok je vetrobran bubrio i siktao, čitala je svoju knjigu ruskih fraza kao da je sve u redu.

Znatiželjan zbog muzike, Lav je našao snage da odloži pušenje opijuma i natukao japanke. Izašao je u hodnik i pokucao na njena vrata. Nara je otključala nekoliko teških brava i otvorila. Nosi uniformu iako nije na dužnosti. Nije dobila povlasticu da živi u sovjetskom smeštaju zato što su Avganistanci i Sovjeti jednaki, već prvenstveno zato što ona predstavlja simbol neuspeha pobunjenika da ubiju sve pripravnike tajne policije. Ona je važan simbol, talisman okupacije, i Sovjeti su rešeni da je zaštite. Izvan ograde od bodljikave žice i patrola, ne bi opstala duže od nekoliko sati.

Na stolu u dnevnom boravku nalazi se glomazni kasetofon. Nara upita na ruskom: – Je li muzika... prevelika?

Nije mogla da nađe odgovarajuću reč te je prešla na dari: – Je li preglasna?

Lav odmahnu glavom.

– Nije.

Pustila je krijumčarenu zapadnjačku pop muziku. Kasete se mogu naći na tržnicama, raširene na šalovima, s fotokopiranim omotima albuma. Namenjene su okupacionim snagama te ih dopremaju iz drugih zemalja i prodaju s ogromnom maržom.

Lav nema pojma kakva je to muzika niti ko je pevač. Peva na engleskom s američkim naglaskom. Čovek ima odličan glas. Nara upita, iskreno zabrinuta: – Je li pogrešno što komunista kupuje kasete američkih pevača?

Lav odmahnu glavom: – Ne verujem da će ikome smetati.

– Kapetan mi je dao platu. Nikad nisam imala svoj novac. Potrošila sam ga. Sve sam potrošila za jedno poslepodne. Samo sam kupovala stvari koje mi ne trebaju dok nisam potrošila sav novac. Je li to pogrešno?

– Nije.

– Pevač se zove Sem Kuk. Jeste li čuli za njega?

– Ne razumem se u muziku.

Slušali su još nekoliko minuta pre nego što je Lav rekao: – Poznavao sam jednog američkog pevača. On je bio komunista i došao je u Moskvu pre mnogo godina dok sam bio mlad. Obezbeđivao sam ga. Zvao se Džesi Ostin. Njegov glas podsećao je na glas ovog čoveka. Samo što Džesi Ostin nije pevao pop pesme.

Nara uze olovku i blok sa stola i zapisa ime Džesi Ostin, kao da je on osumnjičeni koga bi trebalo da ispita: – Pokušaću da pronađem njegovu kasetu sutra na bazaru.

Lavu nikad nije palo na pamet da potraži njegovu kasetu: – Kaži mi ako je nađeš. Mogli bismo zajedno da slušamo.

Lav baci pogled po njenom stanu, po komunističkim knjigama izloženim na policama, knjigama koje je donedavno morala da krije između cigala u sporednoj uličici, knjigama koje su razgnevile njene roditelje i dovele do pokušaja da je ubiju. Ona poseduje malo toga: stan je prazan gotovo kao Lavov. Pesma se završila. Traka je zašuštala. Počela je nova pesma. Nara primeti: – Vaš život u Moskvi mora da se mnogo razlikovao od ovog ovde?

Lav klimnu glavom s nelagodom zbog skretanja na tu temu: – Jeste.

– Nedostaje li vam porodica?

Nikad ga nije ispitivala o njegovom ličnom životu i nije mu se dopalo što to sad radi. Taman je hteo da joj poželi laku noć i vrati se u svoj stan kad je dodala: – Pogubiće mi oca.

Lavova zlovolja iščile. Odgovorio je: – Da. Znam.

– Majku će mi zatvoriti. Kao i brata. Nikad nisam živela bez porodice.

– Biće teško.

Zagledala mu se u oči s tužnom mešavinom usamljenosti i odlučnosti: – Hoće li postati lakše?

Lav odmahnu glavom: – Naći ćeš načine da to lakše podnosiš.

Lav nije ušao u njen stan, već je ostao na pragu jer nije hteo da naruši njeno vlasništvo. Nije ga pozvala unutra. To bi bilo kulturološki neprikladno. Međutim, osetio je da ona ne želi da on ode, već da želi da je pita može li da uđe. Nije mogla da se natera da ga pozove. Najzad je rekao: – Pokušaj da odspavaš.

Okrenuo se i otišao, primoravši se da se ne osvrne kako bi video posmatra li ga.

Kad je stigao do svojih vrata, Lav se zaustavio. Zamislio ju je samu u tom čistom,

sveže okrečenom stanu bez duše. Glupo je što ju je ostavio. Ostala je bez porodice.

Naravno da želi društvo. Želi li da bude s njom upravo zato što je sama? Njih dvoje su u istom položaju, sami, uljezi. Ne mora da im bude neprijatno. Šta ima loše u tome ako se sprijatelje? Polako se okrenuo. Nara je na vratima. Nije ih zatvorila, već gleda u njega.

Kapetan Vaščenko je na kraju hodnika i ide prema njima, noseći smotanu mapu pod miškom: – Moram da razgovaram s vama. Uđimo u Lavov stan.

Nara je sačekala da kapetan prođe pored nje pre nego što se udaljila od vrata, sakrivši se iza njega. Lav nije stigao da joj vidi izraz.

U Lavovom stanu, kapetan raširi mapu po stolu, ne obazirući se na lulu za opijum koju je Lav sklonio. Kapetan izvadi pištolj da pritisne mapu. Na njoj su planine i jedna dolina blizu Džalalabada, nedaleko od pakistanske granice. Vaščenko objasni: – Pretpostavio sam da postoji veza između ubistava u Kabulu i neuspešnog miniranja brane Surobi. Bio sam u pravu. Dost Muhamed stoji iza ubistava u Kabulu.

Kod brane smo pronašli telo Samira Muhameda, poznatog bombaša. Njih dvojica su braća. Po našim izvorima, ukupno ima četiri brata, uz ovu dvojicu tu su još i dečak Sajed i borac Fahad, čovek koga se boje kao velikog ratnika. Ta porodica je pobunjenička ćelija. Meta im je stabilnost Kabula. Pre tri dana poslali smo tim u njihovo rodno selo, nedaleko od Džalalabada. Trebalo je da helikopteri MI-24 pruže vazdušnu podršku kopnenom odredu. Rečeno nam je da su seljani otvorili vatru. Helikopteri su uzvratili.

Sukob se rasplamsao.

Zastao je i pogledao Lava: – Nekoliko stotina je poginulo, uključujući žene i decu.

Sad imamo drugačiju nevolju. Priče o pokolju proširile su po okolini. Bojimo se da će to raspiriti pobunu, ne samo u provinciji gde se to desilo već i u Kabulu. Vesti o pokolju stigle su do prestonice. Ljudi nas optužuju da smo napali selo iz odmazde. Mnogi naši avganistanski saveznici su uzrujani. Smatraju da je naš odgovor nepriličan.

Lav je naslutio na šta kapetan cilja: – Imate vojnu upravu unutrašnjih poslova. Pustite da oni istraže. Neka se pokažu pravičnim.

– Ovo nije istraga o našim ljudima. Oni rade svoj posao. Ovo je reč o odnosima s javnošću. Moramo da odemo u tu oblast i načinimo kakav pomirljiv gest. Ti si nam najiskusniji savetnik, razumeš te ljude. Ti teroristi nam prave više nevolja mrtvi nego dok su bili živi. Želim da sklopiš nekakav mir, nekakav ustupak.

Smatrajući da je to besmisleno, Lav se počeša po bradi: – Kapetane, biću iskren s vama. Odlazak u to selo je gubljenje vremena. Oni od nas ne žele ništa osim da odemo iz njihove zemlje. Ali nisam ovlašćen da im to ponudim, zar ne?

Kapetan je uzeo pištolj i ostavio mapu. Nije se obazirao na Lavovu pritužbu: – Krećemo rano ujutru. Potrebni su mi ljudi koji će pregovarati, ljudi kojima verujem. Zato hoću da i Nara Mir pođe s nama. Dokazala se kao agentkinja koja obećava. Bilo bi dobro da imamo bar jednog Avganistanca kako bismo ostavili utisak.

Pošao je naglo kao što je i došao, ali zaustavio se kod vrata i pogledao ih: – Prevešćeš joj sve što sam ti rekao, zar ne?

Kapetan zatvori vrata i ostavi ih same.

Drum od Kabula do Džalalabada Sto kilometara istočno od Kabula Dvadeset pet kilometara zapadno od Džalalabada Sutradan Lav sedi pored Nare na zadnjem sedištu oklopljenog džipa UAZ. Gledaju u suprotnim pravcima, tela iskrivljenih dalje jedno od drugog. Bili su u tom položaju veći deo dugog, neudobnog putovanja, ne progovarajući i izbegavajući da se pogledaju, zureći napolje dok je njihova povorka izlazila iz Kabula i nastavila jednim od najopasnijih drumova na svetu prema Džalalabadu. Primoran da obilazi planine, poražen pred avganistanskim krajolikom, drum prolazi kroz klisuru Surobi, gde vijuga oko strmih litica visokih nekoliko stotina metara, padina istačkanih izgorelim ljušturama slupanih vozila. Ovo je teritorija zaseda, pogibeljna kao prolaz Salang, jer se pobunjenici kriju u planinama i napadaju povorke što dopremaju gorivo. Jedan oficir vozi, a kapetan sedi pored njega.

Prati ih još jedno vozilo s četvoricom sovjetskih vojnika, skromna povorka sa spremnim radijima da pozovu vazdušnu podršku ako zatreba. Kapetan se povremeno okretao i nešto govorio Lavu, ali njegovo nedokočivo, četvrtasto lice nije odavalo naslućuje li šta se sinoć dogodilo. Bilo bi u skladu sa sovjetskim protokolom da ozvuče novoizgrađene stanove.

Ono što se sinoć desilo bilo je greška, impulsivna greška usijane glave, poput najgoreg pubertetlije. Nije trebalo da se poljube. Nara se svakako slaže s tim. Bili su usamljeni, dve izgubljene duše u tmurnim i praznim novim stanovima. Ne može da se seti kako je tačno došlo do poljupca – razgovarali su, stojeći jedno blizu drugog i gledajući raširenu mapu na stolu. Pokazala mu je selo svoje porodice, selo u kome nikad nije bila dobrodošla. Pokazala je Lavu put kojim je njen deda krijumčario runo u Kinu i objasnila kako su mnogi krijumčari našli smrt u planinskim prolazima. Tek tad je shvatila da je njen deda verovatno znao za zaveru da se ona ubije i da se zasigurno složio s tim. Uzrujala se i objasnila zbog čega. Moguće je da ju je Lav tad dodirnuo, samo kako bi je utešio, ili joj je nehotice očešao ruku. Nije siguran. Iako se smušeno seća uvoda, poljubac je probudio nesputanu seksualnu želju toliko dugo potisnutu opijumom ili žalošću, ili i jednim i drugim. Na trenutak je iskusio jednostavno uživanje koje je zaboravio, nezaustavljiv poriv, uverenje da ništa nema smisla osim prepuštanja tom nagonu. Ali kad ju uhvatio oko pojasa, osetio je kako drhti, preplavljena osećanjima, nervozna i neiskusna. Povukao se. Stajala je pred njim, poluotvorenih usta kao da pokušava da kaže nešto, ali ne može da sroči reči. Izgledalo je da su minutima stajali jedno naspram drugom. A možda je prošlo samo nekoliko trenutaka pre nego što je konačno izašla i tiho zatvorila vrata za sobom.

Kad je Nara izašla, Lav je pušio, ispunio pluća opijumom, zamenom za ljudski dodir. Iscrpljen, sad je naslonio glavu na staklo otporno na metke i sklopio oči.

Lav se probudio i video da se vozilo zaustavilo. Nara nije pored njega. Niko ne vozi.

Otvorio je teška oklopljena vrata i izašao. Ispred njega je plavozeleno jezero. S druge strane druma, strma planina se uzdiže nad njima. Nalaze se kod brane Darvanta, nedaleko od odredišta. Selo Soh Rot je u dolini s druge strane planine. Kapetan stoji sa svojim vojnicima. Nekolicina puši. Nara stoji pored jezera i zuri u vodu, odvojena od ostalih. Lav joj priđe. Kolebljiv i svestan toga da ih kapetan posmatra, nije znao šta da kaže. Dotakao je vodu i namreškao Narin odraz: – To ne mora da bude poteškoća.

Nije rekla ništa. Lav dodade: – Ja preuzimam... odgovornost. Ti nisi kriva ni za šta.

Hteo je da ućuti, ali nehotice je pojašnjavao svaku primedbu: – To je bila greška, greška koju možemo ostaviti za sobom. Bar tako mislim.

Ona nije odgovarala. Lav nastavi: – Bilo bi najbolje da nastavimo kao ranije. Kao da se ništa nije desilo. Trebalo bi da se usredsredimo na trenutni zadatak. Sad smo blizu.

Brzo je pojasnio: – Hoću reći, blizu smo sela, nisam mislio da smo nas dvoje bliski zbog onog sinoć.

Ne kažem da ne možemo da se zbližimo, u budućnosti, kao prijatelji. Voleo bih da ti budem prijatelj. Ako to želiš...

Lav je poželeo da je kapetan tražio helikoptere i time sveo putovanje na nekoliko minuta umesto nekoliko sati. Ali s obzirom na situaciju, na tobožnji pokolj koji su napravila dva helikoptera MI– 24, ne bi bilo razborito da dođu vazdušnim putem jer bi time izazvali bes ili raspirili strah. Lavu je čudno što je kapetan ustrajao da se sam pobrine za taj problem. Zvuči neuverljivo da vest o tom pokolju rasplamsava pobunu u Kabulu. Jednako je neuverljiva pomisao da se oproštaj može kupiti nekim projektom, bolnicom, školom, bunarom pitke vode ili krdima ugojene marve ili da taj gest podmićivanja iziskuje kapetanovo vreme. Lav je spakovao samo svoju lulu i mali grumen opijuma, predvidevši da će morati da ostanu u obližnjem Džalalabadu dok se pitanje ne razreši.

Kako su se približavali odredištu, kapetan Vaščenko je postajao neuobičajeno pričljiv: – Znate li koje je moje najveće razočaranje otkako sam stigao u ovu zemlju?

Pitanje je retoričko i nastavio je da priča, ne čekajući, niti želeći odgovor: – Za vreme invazije učestvovao sam u jurišu na predsedničku palatu u kojoj je smeštena Četrdeseta armija. Tamo gde je dezerter živeo, bili ste tamo.

Nara je razumela dovoljno da odgovori: – Tadžbegova palata.

Kapetan klimnu glavom: – Trebalo je da zarobimo predsednika. Očekivali smo da se njegova lična garda preda. Ali ona je pružila otpor, za razliku od svih drugih avganistanskih divizija. Morali smo da prokrčimo put borbom. To je bio prvi put da sam se borio u kraljevskoj palati.

Skupoceni kristal bio je razmrskan po podu. Lusteri su padali s tavanica. Slike i

umetnička dela su uništeni.

Kapetan se nasmeja: – Zamislite da se borite u muzeju, tako je izgledalo. Krijete se iza antikviteta koji vrede više nego što ćete zaraditi za ceo život. S obzirom na to da nisu imali nikakvih izgleda, ti stražari su se hrabro borili. Mislim da su znali da će poginuti šta god da se desi. Obezbedili smo jednu po jednu prostoriju. Hteo sam da budem taj koji će uhvatiti ili ubiti predsednika. Kakva bi to nagrada bila! Pretpostavio sam da se krije u spavaćoj sobi.

Zar se svi u trenucima opasnosti ne sklanjaju u spavaću sobu? Ljudi povezuju tu sobu sa sigurnošću ili najprikladnijom prostorijom za umiranje. Pogrešio sam. Drugi pripadnik mog odreda našao je predsednika u baru. Imao je privatni bar. Sedeo je na stolici, leđima okrenut vratima, i pijuckao skoč star pedeset godina. Upucali su ga u leđa, pazeći da ne pogode bocu. Popili smo taj skoč da proslavimo. Ali nije mi bilo do slavlja. Bio sam ogorčen što sam izabrao pogrešnu sobu.

Kapetan žalosno odmahnu glavom: – Nikad nisam ubio jednog diktatora.

Lav primeti: – Postavili ste drugog. Možda će vam se pružiti prilika.

Iznenadio se što je to razgalilo kapetana: – Ako dođe taj trenutak, otići ću pravo u njegov privatni bar.

Okrenuo se; čovek bez izraza dozvolio je sebi da se slabašno osmehne: – Kako bi bilo da joj to prevedeš?

To je poslednje što je kapetan rekao pre nego što ih je sinoć ostavio. Zna da su se poljubili. Lav je bio u pravu. Sobe su ozvučene.

Granica provincija Lagman i Nangarar Selo Soh Rot Sto šesnaest kilometara istočno od Kabula Devet kilometara zapadno od Džalalabada Istog dana Okolina se menjala kako su se približavali mestu pokolja. Više nije bilo rascvetalog drveća, već izgorelog – crnih, sprženih grana, izgorelih debala, svedenih na crne obrise kao na dečjem crtežu grafitnom olovkom. U središtu je nestao i sam drum: smenio ga je niz crnih rupa okruženih nazubljenim panjevima, nalik trolovskim zubima, tamo gde su nekad bila stabla.

Kapetan naredi da se zaustave. Lav izađe i odmah oseti kako iz zemlje oko njega izbija oštar zadah hemikalija. Kad bi dunuo vetar, fina prašina vijugala se u vazduh, crne čestice kružile su oko njih. Pepeo im je škripao pod nogama. Primetio je Narin pogled.

Ona nikad nije videla rat izvan Kabula. Preneražena je. Zapitao se koliko će joj trebati da opravda ovo razaranje, da ga razborito objasni i osmisli argumente u prilog njegove nužnosti. Taj proces je nesumnjivo već počeo.

Zidovi od blata nisu srušeni, već su sasvim nestali. U nekoliko slučajeva, na obodima sela, videli su ostatke kuća, hrpe blata, osušene i spečene vrelinom. Lav upita: – Šta je ovo uradilo?

Kapetan je nosio naočare za sunce i Lav se zagledao u svoj iskrivljeni odraz: – Ova sela izgledaju spokojno i zastarelo, kao uobičajena primitivna mrtvila s kućama od kravlje balege, decom koja jure koze, šerpama i loncima, vrećama pirinča.

Ovo je bilo terorističko utočište. Braća potekla odavde imala su dovoljno dinamita da izazovu ovakvo razaranje, a možda i gore. Hteli su da unište čitavu branu. Znaš li koliko bi ljudi poginulo, ne samo vojnika već i civila? Šta je ovo uradilo? Seljani koji su tu živeli. Sami su to tražili. Otvorili su tešku vatru na naše helikoptere.

Lav ne zna poverljive tehničke pojedinosti o napadu na helikoptere MI– 24. Oni su teško oklopljeni: elise su im ojačane titanijumom. Rafalna i automatska paljba teško da je mogla da ih obori.

– Koliko je paljba bila teška?

Kapetan šutnu prašinu: – Nismo došli ovamo da ispitamo jesu li naši piloti pravilno postupili. Po meni, termobaričke bombe su prikladno oružje. Ovde smo da objasnimo tim ljudima da postoji bolji i pametniji izbor od borbe protiv nas, da će rat protiv nas unesrećiti milione.

Lav se uhvatio za izraz koji je kapetan upotrebio jer mu nije značio ništa: – Termobaričke bombe?

Nikad nije čuo za njih. Kapetan brzo pogleda Naru. Iako je uhodila Lava, iako ga je obavestila o dezerteru, ona je ipak tuđinka i kapetan ne može da joj veruje u potpunosti.

Odgovorio je tiho i brzo kako ne bi mogla da ga prati na ruskom: – One izazivaju eksplozije koje duže traju, vazdušne udare koje je mnogo teže preživeti. Usisavaju kiseonik iz okolnog vazduha. Normalni eksploziv sadrži veći procenat oksidansa. Termobaričko oružje sastoji se uglavnom od goriva.

Dok je slušao kapetana, Lav je shvatio zašto su vojni stratezi toliko sigurni da će dobiti ovaj rat. Imaju toliko moćno oružje da je sve osim pobede nezamislivo. Primetio je: – Kako bi se osiguralo da neće biti preživelih?

– Napravljene su za pećinske tunele. Ako bomba ne može da uništi celu pećinu, bar može da usisa vazduh i pretvori osnovu koja je strukturalno bezbedna u smrtnu zamku.

Lav upita: – A sela?

Lav nije očekivao objašnjenje – kapetan se već udaljavao – ali sa zakašnjenjem je shvatio čemu služe. To je oružje koje osigurava da svi poginu i smanjuje fizičke ožiljke napada bez odavanja smrtonosnih namera.

Nara je čučnula. Ugledala je metalni lonac, pocrneo ali neoštećen. Obrisala je jedan deo.

Oko nekadašnjeg središta sela stvara se plitko jezero od pepela. Otrovna materija zapljusnu Lavova stopala. Bombardovanje je uništilo mrežu kanala za navodnjavanje koji opskrbljuju Voćnjake. Voda i dalje teče s planina, ali nema kuda da oteče. Zahvatio je šaku vode. Iscurila mu je između prstiju. Palcem je razmazao talog. Kapetan postade nestrpljiv: – Moramo da odemo u brda, razgovaramo s ljudima i vidimo šta žele. Naravno da ćemo ponovo zasaditi stabla, pročistiti vodu i raspodeliti zemlju rođacima poginulih. Ti ćeš voditi pregovore.

Lav stade pored Nare: – Nara i ja ćemo otići sami. Bilo bi najbolje da ostanete ovde s vašim ljudima.

Kapetan odmahnu glavom. Nije hteo ni da razmisli o tome: – To bi moglo biti opasno.

– Nimalo opasnije nego ako pođete s nama.

Kapetan izvadi dvogled i zagleda se u najbliže selo: – Dobiće bolnicu ili školu. Nema potrebe da budemo previše darežljivi.

Selo najbliže mestu pokolja zove se Sau. Čini ga skupina kuća na padini, nekoliko stotina metara iznad doline. Odatle su meštani mogli da vide kako dva helikoptera nadleću njihove susede, izbacuju projektile, bacaju bombe, kako vatra zahvata drveće i kuće. Iako selo ne izgleda daleko, trebao im je gotovo ceo sat da pređu sprženu zemlju i popnu se uz terasaste padine, prateći kanal za navodnjavanje, hodajući duž betonskih zidova. Kapetan ne samo da je ustrajao da pođe s njima već je poveo svu petoricu vojnika. Lava je zbunio njegov pristup. Istina je da opasnost postoji. Ali teško da su postavili zasedu u samom selu. Taktika mudžahedina je da napadaju sovjetske položaje a

da ne pruže neprijatelju mete kojima će se svetiti i onda da nestanu u planinama. Nije im cilj da ponovo osvajaju gradove jer bi takve pobede pružile Sovjetima mete za napad.

Oni odbijaju da se upuste u konvencionalno ratovanje, već nasrću na okupatore, nanose im niz rana, od kojih su neke duboke a mnoge plitke. Puštaće Sovjetima krv dok oni bacaju bombe na prašinu i stene ili, u ovom slučaju, kajsije.

Lav je obrisao čelo orošeno znojem i zagledao se u selo kome se približavaju. Sau je mali. Dok Soh Rot leži usred svojevremeno plodnih voćnjaka, ovo selo očigledno nema nikakvu privrednu granu osim stočarstva. Krda koza su se raštrkala. Za tako malo mesto, okupila se velika svetina, nekoliko stotina ljudi, mnogo više nego što se inače može naći u selu te veličine. Lav je prišao Nari i kapetanu: – Šta mislite o tome?

Pokazao je na svetinu. Pristiže još ljudi, silaze niz planinske staze i prelaze dolinu.

Kapetan osmotri okolinu i ljude. Nedokučiv, ozbiljno je odgovorio: – Žele da vide uništenje svojim očima.

Lav odmahnu glavom i pokaza na drugi kraj doline: – Zašto prelaze dolinu? Mogu videti razaranje odatle. Zašto dolaze ovamo?

Kapetan nije odgovorio.

Lav se s nelagodom popeo poslednjih nekoliko koraka, ušao u središte sela i video da je potpuno opkoljen.

Selo Sau Sto osamnaest kilometara istočno od Kabula Sedam kilometara zapadno od Džalalabada Istog dana Pri letimičnom pogledu nema više od četrdeset kuća, ali u ovom seocetu vlada tolika gužva da mnogi muškarci stoje rame uz rame, a središte je prometno kao tržnica u Kabulu. Tu su mladići, odrasli muškarci, starci. A planinskim stazama i dalje pristižu – toliko ih je da su neki našli uporište na višem terenu, čuče na ivicama terasa, postrojeni kao vrane na telefonskom kablu. Selo je postalo mesto hodočašća i privlači ljude iz svih pravaca. Neki nose darove: ćupove s kozjim mlekom i činije sa suvim voćem, orasima i bobicama kao da su došli na versku svetkovinu ili venčanje. Praznična atmosfera skupa trebalo je da opusti kapetana Vaščenka. Međutim, on izgleda uznemireno. Vojnici Specnaza spremiše oružje i zauzeše odbrambene položaje. Nijedan nije otišao toliko daleko da uperi oružje pravo u seljane, što bi bio čin provokacije posle koga nema povratka.

Shvativši da bi situacija brzo mogla da se rasplamsa u nasilje, Lav preuze vodstvo i podiže ruke kako bi pokazao da nema oružje. Progovorio je na dariju: – Nenaoružan sam. Došli smo da razgovaramo.

Shvatio je da tvrdnja da je nenaoružan ne znači mnogo s obzirom na to da je okružen teško naoružanim specijalnim snagama. Zbog zida nedokučivih lica nije mogao znati jesu li ga uopšte razumeli ili nisu. Gradski Avganistanci mogu da razumeju Lavov naglasak, ali možda nije tako u ruralnim delovima. Okrenuo se prema Nari: – Pričaj im. Ohrabri ih.

Nara istupi i stade pored Lava: – Napad na selo Soh Rot je strahovita greška. On ne predstavlja namere režima. Želimo da razgovaramo s vama o obnovi ovog predela. Želimo da zasadimo drveće i prečistimo zemlju. Želimo da na ovim poljima ponovo raste voće. Ovde smo da vas saslušamo. Želimo da sarađujemo s vama, pod vašim vodstvom.

Govorila je ozbiljno, s iskrenom žalošću zbog razaranja i iskrenom željom da se uništena zajednica obnovi. Iako je rečeno da su došli radi pokušaja pomirenja, kapetanove misli su očigledno negde drugde. On gleda levo-desno, zaokupljen nečim, ne traži prevod i ne da je uputstva.

Među svetinom izbi živahna rasprava, džep bučnog neslaganja. Podizali su glasove, upadali jedni drugima u reč. Rasprava prestade naglo kao što je i počela i rulja se vrati ćutanju. Lav je iskoristio priliku i pomerio se prema mestu gde je rasprava izbila.

Proučavajući lica seljana, zaustavio se pored starca sa zapanjujućom plameno crvenom bradom. Prkos, vatren kao njegova brada, seva mu u očima. Vatreno ponosan, čovek očajnički želi da progovori. Muči se da ćuti. Lav je pomislio da će najmanji izazov biti

dovoljan: – Napad na Soh Rot je sramota. Pomozite nam. Savetujte nas. Kako možemo to da ispravimo?

Kao što je očekivao, čovek nije mogao da drži jezik za zubima. Pokazao je na uništeno zemljište gde je nekad stajalo selo: – Da vam pomognemo? Evo kako ćemo vam pomoći. Porazićemo vas. Isteraćemo vas s ove zemlje. I bićete nam zahvalni na tome jer ne pripadate ovamo. Imate moćno oružje. Ali nijedno oružje koje je čovek stvorio ne može se meriti s Alahovom snagom.

Njegova ljubav će nas štititi. Dobili smo znak da je to tačno.

Svetina burno reagova. Ljudi mu doviknuše da ćuti. Lav upita: – Kakav znak?

Odjeknu još naredbi da ćuti, ali starac se namerio da priča: – Dete je preživelo! Čudesni dečak! Pogledajte sve ove ljude što su došli da vide čudo! Vidite kako ih ono nadahnjuje. Napustite naše selo. Ne želimo vašu pomoć.

Ponovo ćemo izgraditi svoju zemlju bez vas!

Nekoliko ljudi iz mnoštva ponovi njegov zahtev: – Idite!

Neki ljudi su živnuli, jedni su pljeskali i klicali, dok su se razboritiji namrštili i povikali nepromišljenom čoveku da ćuti. Lav brzo upita: – Postoji preživeli? Dečak?

Odveli su starca dalje od Lava. Pokušao je da krene za njim, ali preprečili su mu put.

Kapetan Vaščenko probi se kroz svetinu, želeći da zna šta se dešava: – Šta je bilo?

Lav objasni: – Nisu svi ubijeni. Jedno dete je preživelo napad. Oni to nazivaju čudom.

Kapetan nije izgledao iznenađeno. Lav ga upita: – Znali ste za to dete?

Kapetan nije porekao: – Čuli smo govorkanja. Prvo priče o pokolju, a onda o dečaku. Oni veruju da je dečak dokaz da će poraziti komunizam. Naši izvori u Kabulu tvrde da je za samo nekoliko dana priča o čudesnom detetu postala važna propaganda za pobunjenike.

Ispevaju pesme o dečaku koga je božja ruka zaštitila. To je besmisleno. Ali je broj dezertera iz avganistanske vojske samo juče skočio na trista odsto. Izgubili smo i petoricu milicajaca: jedan je zapucao na svoje drugove. Izgleda da je čudo važnije od pokolja.

Lav je shvatio šta zanima kapetana – bombardovano selo teško da zavređuje njegovu pažnju, ali čudo zavređuje. Nara im se pridružila. Nesvesna toga šta se dešava, rekla je: – Trebalo bi da odemo. Previše je ljudi. Ne možemo da pregovaramo.

Rulja se nije smirila. Kapetan odmahnu glavom:

– Reci im da hoću da vidim dete.

Lav se prenerazi: – Odbiće. To će ih uvrediti." Nara je u pravu. Moramo odmah da odemo. Možemo se vratiti kad raspoloženje bude manje neprijateljsko.

Kao da Lav nije rekao ništa, kapetan ponovi: – Kaži im da hoću da vidim dete. Prevedi.

Lav je ostao pri svome: – Možemo da se vratimo kad bude manje ljudi.

Kapetan se okrenu prema Nari: – Hoću da vidim dete.

Pošto je dobila naređenje, Nara podiže glas i obrati se ljudima: – Uz vašu dozvolu, želimo da vidimo tog čudesnog dečaka.

Taj zahtev izazva bes. Jedni podigoše ruke, dok se drugi razgalamiše, stotinu odbijanja istovremeno. Kamenica polete i pogodi Naru u obraz. Ona se sruši, držeći se za obraz. Pre nego što je Lav stigao do nje, odjeknu paljba iz automatske puške. Kapetan je pucao u vazduh. Ostali vojnici uperili su oružje u rulju. Lav se približi kapetanu: – Niko neće umreti ako odemo. Situacija će izmaći kontroli ako ostanemo.

Kapetan je pribrano pomogao Nari da ustane, ne obazirući se na Lava: – Jesi li dobro?

Ona klimnu glavom.

– Ponovi im da hoću da vidim dečaka.

Nara ponovi naređenje na dariju. Čim je ućutala, kapetan je ispalio još jedan rafal u nebo. Spustio je oružje i uperio ga u svetinu. Jedan vojnik izvadi granatu, izvuče iglu i baci je na zemlju. Uprkos pretnjama, niko u gomili se nije pomerio niti dao ikakav nagoveštaj gde bi dečak mogao biti. Lav reče: – Neće vam pokazati!

I kapetan je zaključio da je tako te je pošao prema najvećoj kući pošto je ispred nje video nagomilane poklone. Lav pođe za njim. Kapetan je ušao i naredio vojnicima: – Napravite obruč. Niko ne sme da uđe. Budite na oprezu.

Lav i Nara uđoše za njim. Vojnici ostadoše napolju, podignutih pušaka.

U kući je mračno; tanak sloj dima skuplja se pod kupastim krovom i mreška poput zarobljenog oblaka. Sveće su poređane u polukrug: tamjan gori. Miris je oštar, sveprožimajući. Jedan dečak je u središtu sobe, na platformi – postavljenoj kao podijum – pokrivenoj divnim vezenim pokrivačem. Na sebi ima bele šalove. Nema više od četrnaest godina, mada je teško proceniti jer izgleda veoma neobično. Potpuno je ćelav, nema trepavice ni obrve, odeven je i postavljen kao verska figura. Nema vidljivih opekotina, koža mu je neozleđena vatrom ili gelerima – izgleda kao da nije doživeo nikakve povrede. Dva starca sede pored njega, ali ne na platformi. Oni su mu sa strane, naglašavajući njegov značaj – četrnaestogodišnjaka višeg od dvojice staraca. Lav je pomno pogledao dečakovo lice i video da je preplašen.

Kapetan se okrenu prema Nari:

– Pitaj ih kako je dečak preživeo napad.

Nara je prevela pitanje. Jedan starac je tiho odgovorio, gestikulirajući jednom rukom dok mu je druga ležala na krilu.

– Bacili ste bombe, spalili drveće, polja i ljude. Vaše mašine su otišle, ostavivši mrtve. Neka tela bila su crna kao gar, a neka su izgledala kao da su živa, ali nije bilo života u njihovim plućima. Kuće su gorele. Drveće je gorelo. A kad se dim razišao, videli smo ovog dečaka. Sva kosa mu je spaljena. Bio je nag. Ali nije imao ni trag na telu. On je bio zaštićen i bos je hodao kroz krvoproliće vaših borbenih aviona.

Kad je starac završio, Nara je pogledala Lava jer nije mogla da prevede. Kapetan povika: – Prevedi!

Lav je poslušao i brzo sažeo starčeve reči. Starac prkosno pogleda kapetana i reče na dariju: – Zbog ovog dečaka ćemo vas potući.

Kapetan nije čekao da Lav prevede. Podigao je pušku i upucao dečaka u glavu.

Istog dana Lav je stajao i nadao se da će se stvarno desiti čudo, da će dečak ustati nepovređen i dokazati da ga ne mogu ubiti meci niti bombe, da ga zaista štiti božanska moć. Dečak je ostao nepomičan, opružen preko lepog pokrivača, bez tragova krvi na snežnobeloj odeći.

Kapetan Vaščenko spusti pušku. Poznat po hrabrosti, kapetan je ubio dečaka da dokaže kako nema boga, a ako ga i ima, da se neće mešati u ratove. Avganistanci nemaju nikakvu natprirodnu silu na svojoj strani. I Avganistanci se bore protiv snaga koje će činiti sve što je neophodno. Sve je to izrečeno jednim hicem.

Lav istupi, priđe platformi, sagnu se i stavi prst dečaku na vrat, osetivši toplinu njegovog tela. Nema pulsa. Kapetan reče: – Završili smo ovde.

Lav nije poznavao dečaka. Ne zna kako se zove ni koliko ima godina. Za sedam godina u Avganistanu prisustvovao je zverstvima avganistanskih komunista i pobunjenika, religioznih fanatika i fanatičnih komunista – obezglavljivanja, ubistva, pogubljenja, streljački vodovi. Te smrti će se nastaviti bez obzira na to šta on učini ili kaže. Kapetan će reći, s pravom, da je dečak bio dovoljno star da se bori, dovoljno star da nosi pušku AK-47, da puca u konvoje, da nosi eksplozivne naprave. Da nije sad ubijen, mogao bi da pogine u bombaškom napadu ili da zgazi na minu. Lavov bes ne treba nikome, pogotovo ne Avganistancima – oni imaju svoj. Ovo je vojna operacija.

Kapetan nije izgubio živce, nije ga gonila mržnja ili sadističko zadovoljstvo, procenio je situaciju. Dečak je neprijateljsko oružje kao i hrpa pušaka. Njegov zadatak bio je jednostavan: dokazati da nema čuda. Lav je bio previše zaokupljen brigom zbog poljupca s Narom da bi shvatio kako je navedeni razlog za njihovu misiju bio paravan za smaknuće. Bio je slep, otupljen opijumom i nedostatkom sna.

Dva vojnika proviriše, videše mrtvog dečaka, uveriše se da je kapetan dobro. Oni su znali razlog misije. Kapetan nestrpljivo pokaza Lavu i Nari da izađu:

– Idemo, odmah!

Niko iz rulje nije video smaknuće, ali čuli su pucanj.

Kao kameni kip koji je oživeo, jedan starac u kolibi zakuka – zakasneli krik bola.

Trgnut zvukom, Lav se okrete. Po čovekovoj reakciji je zaključio da je on dečakov otac.

Istovremeno, ispred kuće, vojnici otvoriše vatru iz mašinki. Lav je i dalje klečao, s prstom na dečakovom vratu, pa je video kako se svetina razilazi, trči, nekoliko ljudi pade. Kapetan stade uz vrata i ispali nekoliko pucnjeva.

Lav je u pometnji propustio da obrati pažnju na starca. Ovaj se teturavo osovio na noge i pošao prema njemu sa zakrivljenim nožem, a sečivo mu je virilo iz šake kao kandža. Podigao je nož iznad glave, spreman da udari. Lavova obuka i borbeni instinkti ga napustiše, ostavivši ga bespomoćnog ispod sečiva tog čoveka.

Starcu se ruka cimnu unazad, kao da ju je neko povukao uzicom. Kapetan ponovo zapuca, pogodivši ga u rame i stomak. Starac ispusti nož. Četvrti metak ga obori na pod, nedaleko od dečakovog tela. Lav je ostao u istom položaju, i dalje čekajući da mu se nož zarije u vrat. Kapetan uperi pušku u drugog starca, čoveka koji je prekrštenih nogu ćutao na zemlji. Kapetan mu ispali metak u grudi, ubivši ga pre nego što se ponovo posvetio borbi napolju.

Lav je polako ustao, siguran da će se srušiti, nogu teških poput olova. U delirijumu je. Sveće trepere, dim se vije. Eksplozija ispred kuće natera ga da se pribere. Iako nije video da su Avganistanci naoružani, očigledno imaju nešto oružja. Kapetan je ostao u kolibi, spustio se na jedno koleno, promenio okvir i ponovo pripucao s dovratka, nimalo uzbuđen zbog mrtvog dečaka iza sebe.

Rafal iz mašinke probi krov, meci zadobovaše po zemljanom podu. Zarobljeni dim izvio se kroz rupe i dnevna svetlost pokulja unutra. Seljani pucaju s litice. Kapetan uzvrati vatru na terasasta polja, uzvikujući naređenja vojnicima. Istrčao je na otvoreno.

Još jedan rafal probi krov i pogodi telo mrtvog starca. Lav nije pokušao da se skloni na sigurno. Neko ga uhvati za ruku. Nara ga povuče prema zadnjem delu kuće.

Obreli su se u kuhinji. Četiri žene sklupčale su se pored pećnice od blata. Pored njih stoji visoka hrpa ravnih hlebova, spremnih za brojne ljude koji su posećivali dečaka.

Jedan nan se zapalio, ugljenisao. Žene su suviše uplašene da se pomere i pustile su da se hleb dimi. Okružuje ih paljba mašinki. Lav čučnu pored vatre, gurnu izgoreli nan s pećnice i prvi put pomno pogleda četiri Avganistanke. Jedna od njih nije žena nego devojčica, stara sedam-osam godina. Glava joj je gotovo sasvim ćelava ako se izuzme poneki pramen, uvijen od toplote. Lobanja joj je crvena i ranjava. Ima opekotine na licu i šakama. Lav polako poče da ispituje ono što je video. Kako je dečaku mogla da izgori kosa a da mu koža ostane neozleđena? Čuda na stranu, nema logike u tome kako je dečak izgledao. Lav je video mnogo muškaraca, žena i dece koji su preživeli pustošenja i niko od njih nije izgledao kao dečak – izgledali su kao ova devojčica. Shvatio je da su dečaku obrijali glavu. Promenili su mu izgled. Obukli ga kako bi se uklopio u ulogu. Ako postoji samo jedan preživeli, to nije bio dečak – već ova devojčica. Zamenili su je dečakom, možda dečakom za koga su se seljani nadali da će izrasti u borca ili u simbol koji će putovati iz jednog sela u drugo. Ne bi mogli tako da iskoriste devojčicu. Čudo je moralo da bude dečak kako bi mogli da iskoriste to čudo. Lav pogleda Naru. I ona je zaključila isto.

Ispred kuće, kapetan ih uzvikom pozva:

– Lave! Naro!

Lav podiže prst na usne, poručujući joj da ćuti. Pri slaboj svetlosti ognjišta, Nara nije odgovorila, ostala je nepomična, lica zaklonjenog dimom što se izvijao iz izgorelog hleba. Svakako joj je jasno da će kapetan ubiti ovu devojčicu isto kao i dečaka. Pol deteta nije važan.

Kapetan povika: – Polazimo!

Lav pođe prema vratima i pokaza Nari da krene za njim. Nije se ni pomakla.

Uzviknula je na nesigurnom ruskom: – Kapetane Vaščenko, morate nešto da vidite.

Istog dana Ne znajući zašto ga je pozvala, kapetan obazrivo uđe u kuhinju, podignute puške, očekujući zamku. Lav, preneražen Narinim postupkom i ubeđen da ona ne shvata posledice svog postupka, pokuša da ih brzo izvede, nudeći joj drugu priliku da spase devojčicu: – Hajdemo.

Lav je potcenio vezu između Nare i Partije. Dala je prednost Državi, ne obazirući se na njegov savet, ne obazirući se na sopstveni moral – koji je znao da ima. Neće joj dozvoliti da napravi istu grešku koju je on načinio kao agent. Već je napravila jednu kad nije pokazala milost prema paru koji je hteo da pobegne. Ali posle ovoga neće biti povratka, promeniće se, poput plastike iskrivljene toplotom neće moći da povrati stari oblik. Suprotstavljene sile su moćne. Ona je odana Partiji; ona je odana Državi. Država joj je sad porodica i njihov sinoćnji poljubac potvrdio je ono što je već znala. Nijedan Avganistanac neće se oženiti njome. Biće sama, društvo će je mrzeti, a štitiće je samo kapetan i ljudi nalik njemu. Njen život zavisi od okupatora. Ako Sovjeti izgube rat, ona će poginuti zajedno s njima. Lavov položaj, budući da nije ni Sovjet ni Avganistanac, ne nudi joj ništa.

Uhvatio ju je za ruku i rekao: – Naro, hajdemo.

Istrgla je ruku, pokazala na devojčicu i rekla kapetanu na nesigurnom ruskom: – Dete.

Kapetanova nestrpljivost iščile i on se usredsredi na devojčicu. Prišao joj je i zagledao je. Trebalo mu je samo nekoliko sekundi da shvati njen značaj. Lav povika: – Ostavite je!

Spustio je ruku kapetanu na rame. Kapetan se naglo uspravi i udari Lava drškom puške: – Šta misliš, zašto sam lično došao ovamo, Lave Demidove? Zašto nikom drugom nisam poverio ovaj zadatak? Jedini sam koji je spreman da uradi ono što se mora učiniti.

Drugi čovek bi možda pogledao ovu devojčicu i ne bi shvatio koliko je opasna.

Neprijatelj zaveden sujeverjem nastaviće da se bori iako će jamačno izgubiti. Ova

devojčica bi mogla da oduzme stotine sovjetskih života. Mogla bi da oduzme hiljade avganistanskih života. Tvoja milost izazvala bi više krvoprolića.

Podigao je devojčicu i izneo je iz kuće. Nara je pošla za njim. Lav je ostao u kuhinji s tri žene lica skrivenih u senkama dok se dim iz vatre izvijao oko njih. Tri neznanke čekaju da vide šta će odlučiti. Nema razloga da Lav mari za njihovo mišljenje. Nikad ih više neće sresti. Nerazumno je da ga uznemiravaju njihove oči koje ne vidi. Ali u tmini one više nisu bile neznanke, već su se pretvorile u tri žene iz njegovog života: njegove dve kćerke i ženu Raisu. A ništa na svetu mu ne znači više od njihovog mišljenja.

Nevažno je što više nikad neće držati Raisu za ruku, što je neće dodirnuti ili poljubiti.

Sva je verovatnoća da nikad neće videti ni kćerke. Ali one su sad s njim u ovoj prostoriji i procenjuju ga. Dim iz ognjišta pretvorio se u opijumski oblak u kome se krio. Vreme je da odluči hoće li izneveriti porodicu iako se zakleo da tako nešto neće ponoviti.

Lav se vratio u glavnu odaju, sagnuo pored starčevog leša i podigao njegov dugački, zakrivljeni nož.

Istog dana Selo gori. Više ljudi leži na zemlji. Neki beznadežno pritiskaju rane kao da pokušavaju ponovo da sastave tela. Drugi žalosno puze dalje i ostavljaju krvave tragove u prašini.

Lav prolazi između njih, preskače ih, polako napreduje, s nožem u ruci, pritisnutim uz leđa.

Jedna kuća je uništena, granata je bačena u nju, zid se srušio i drveni krov se puši.

Trojica vojnika Specnaza su mrtva. Četvrti je pogođen i ne može da drži pušku. On se pridržava za ramena jedinog preostalog nepovređenog vojnika, koji drži dve puške i puca u osmatračnice nad njima, a meci se odbijaju od grebena. Promuklo viče, besan zbog zadržavanja: – Hajdemo!

Kapetan primora devojčicu da klekne u središtu sela. Povikao je prema planinama, prema skrovištima u koja su preživeli pobegli, prema uporištima iz kojih pucaju: – Evo vam vaše čudesno dete! Evo vam dete koje se ne može ubiti!

Naslonio joj je cev puške na potiljak.

Lav požuri prema kapetanu i zamahnu nožem, podražavajući starčev napad, ciljajući u vrat. Nije brz kao što je bio, veštine su mu otupele od godina i opijuma.

Kapetan ga vide i okrenu se, podigavši ruku da odbije nož. Oštro sečivo zaseče kapetana po podlaktici, dovoljno duboko da ga natera da ispusti pušku. Lav podiže nož, spreman da ponovo napadne. Kapetan se munjevito okrenu, ne obazirući se na povredu, i šutnu Lava u noge. Lav pade, ispusti nož i zagleda se u nebo.

Vojnik Specnaza zakorači prema Lavu i spusti pušku. Lav se otkotrlja prema devojčici koja i dalje kleči. Reče joj na dariju: – Trči!

Nije se pomerila. Nije čak ni otvorila oči. Odjeknu rafal iz mašinke. Ali Lav nije pogođen. Nije mogao da shvati kako je vojnik promašio, pa je podigao pogled. Video je kako sovjetski vojnik pada unazad, povlačeći ranjenog saborca sa sobom.

Iskoristivši pometnju, nekoliko naoružanih seljana je istupilo, pucajući. Sam, kapetan se povukao, nenaoružan i na liniji paljbe. Procenivši situaciji, brojčano nadjačan, bez nade da dopre do devojčice, kapetan pobeže stazom niz brdo, praćen pucnjavom. Lav pogleda devojčicu. Ona i dalje žmuri. Seo je pa dopuzao do nje. Dotakao joj je lice.

Otvorila je oči, uvijenih izgorelih trepavica. Prošaputao je: – Bezbedna si.

Seljani se vraćaju i skupljaju oko njih. Jedan čovek ih predvodi, visok, mršav, nezgrapno građen čovek sa sovjetskom puškom AK-47. Prišao je ranjenom vojniku i iz blizine mu pucao u glavu. Okrenuo se prema Nari, koja se nije pomerila, zgrabio ju je za ruku i bacio na zemlju pored Lava. Podigli su čudesnu devojčicu. Vođa se nadvio nad Lavom, gledajući ga s mešavinom prezira i zbunjenosti: – Zašto si napao svoje ljude?

Lav odmahnu glavom: – Nisam vojnik. Nisam odan ljudima koji mogu da ubiju dete.

Visoki muškarac ga upita: – Kako se zoveš?

– Lav Demidov, specijalni savetnik sovjetskih okupatora. Ti? – Fahad Muhamed.

Lav nije otkrio da mu je to ime poznato. Nara nije uspela u tome. On je brat čoveka koga su uhapsili i ubili u Kabulu, brat bombaša upucanog pored brane i dečaka ubijenog u selu. Fahad se okrenu prema Nari: – Znaš za mene, izdajnice?

Nekoliko boraca nacilja.

Istog dana Na bezbednoj udaljenosti od sela, kapetan Vaščenko je stao da dođe do daha. Bled je, vrti mu se u glavi i mnogo krvari. Previo je ranu, ali krv je natopila tkaninu i curi mu niz šaku. Izgleda da ga niko ne juri i sad je siguran da može stići do džipova. Okrenuo se prema selu Sau. Velika je verovatnoća da će borci ubiti Naru Mir i Lava Demidova. Ali čudesna devojčica je još živa. Neuspeli napad na njen život ide u prilog verovanju da je ona pod božanskom zaštitom i dokaz da će Sovjeti izgubiti rat. Vaščenko je sve pogoršao. Poginulo je pet vojnika. Njihove leševe će razvlačiti kao otpatke, njihove uniforme postaće trofeji, paradiraće s njihovim oružjem – s mecima koji nisu uspeli da ubiju devojčicu.

U vozilu je radio-predajnik. Tražiće da bombarduju čitav planinski lanac. Bujne zelene padine postaće crne, izgorele. Sravniće sve kuće sa zemljom. Pri toj pomisli kapetan se oseti malo bolje.

Provincija Nangarar Okrug Rodat Petnaest kilometara južno od Džalalabada 3.100 metara nadmorske visine Sutradan Iako nisu pogubili Lava, daleko od toga da je bezbedan. Sklupčan je na pećinskom tlu i drži se za stomak. Grčevi nadolaze u talasima. Njegova potreba za opijumom je očajnička kao da je pod vodom i ne može da diše – kako može odbiti svom telu nagon da izroni? Opijum mu je prirodan kao vazduh njegovim plućima. Njegovo telo više ne zna kako da funkcioniše bez droge, ni fizički ni psihički. Zaboravio je kako obični ljudi opstaju iz sata u sat, kako se bore s bolom i teskobom. Drogom je odagnavao bol i potiskivao patnju. Sedam opijumskih leta nije imao drugih potreba osim dima koji je uvlačio u pluća na kraju svakog dana, postižući obamrlost, neophodnu kako ne bi pokušao nešto nepromišljeno. Odrekao se svojih velikih planova, puta u Ameriku i odbacio želju da jednog dana pronađe čoveka koji mu je ubio ženu. Iako to nije priznao, pretvarajući se da je samo odložio put, istina je da je odustao od istrage i živeo isključivo po satnici zavisnosti i dnevne rutine zaborava. Bez droge, vratila se neumoljiva stvarnost njegovog neuspeha. Nije postigao ono najvažnije – pravdu za Raisu – jedino što joj može pružiti. Umesto toga, on je odrastao čovek koji je od sebe napravio dete, stvorivši opijumsku matericu.

Simptomi krize javili su se dok ih je Fahad Muhamed izvodio iz doline, najpre polako, kao blagi podsetnik tela da je zavisnik. Pošto se nije obazirao na upozorenja, postali su mnogo gori. Lav se tresao dok su koračali, čitavo telo mu je drhtalo od hladnoće iako su išli veoma brzo. Fahad je hodao neverovatno hitro, nogu toliko dugačkih i gipkih da su povremeno morali da trčkaraju kako bi održali korak s njim. Lav i Nara su na smenu nosili čudesnu devojčicu, koja se zove Zabi. Zaprepašćena, zapanjena događajima, nije se žalila niti zapitkivala. Kad je Fahad bio dovoljno daleko da ih ne čuje, Nara je htela da razgovara s Lavom, ali on nije bio u stanju ni o čemu da priča. Do sumraka mu se stanje znatno pogoršalo. Celo telo mu je podrhtavalo pri svakom koraku i morao je da se usredsređuje samo na to da ostane na stazi, stavljao jednu nogu ispred druge, tela hladnog i vlažnog, čela s koga je kapao znoj. Prvi vazdušni napadi usledili su s prvim mrakom, kao zalazak sunca od usplamtelih bleskova i požara. Načas su zastali da pogledaju vatru koja se širila padinama, sela dignuta u vazduh. Kako su bombe padale sve bliže njima, Fahad naredi da potrče. Pod plastom mraka, nastavili su da beže u noć.

Mogli su da čuju, osete i nanjuše bombardovanje. U jednom trenutku je bomba pala toliko blizu da je dim pokrio čitavu stazu. Borbeni mlažnjaci sekli su noćno nebo, ciljajući staze kojima su tek nedavno prošli, i slali vibracije kroz predeo kao da je reč o ratu protiv zemljišta i stena Avganistana.

Lav je zamolio za predah, zaustavio se pored reke i pretvarao se da će otpiti vode.

Izvadio je zalihu opijuma i, iako mu je lula bila slomljena, pokušao da ga zapali. Ali

Fahad mu je oteo drogu, smrvio je u ruci i bacio ostatke u reku.

Mahnit od teskobe, kao da je izgubio ljubav svog života, Lav se baci u vodu, naslepo pipajući ne bi li našao neki ostatak, žalosno uzvikujući.

Jecajući poput deteta, do pojasa u reci, okrenuo se i video da Fahad, Nara i devojčica Zabi zure u njega. Bilo mu je previše loše da bi osetio poniženje. Fahad je nastavio bez reči, noseći devojčicu. Nara je sačekala nekoliko sekundi pa pošla za njim, ostavivši Lava samog. Sreća da je otišla jer je Lav izgubio vlast nad telesnim funkcijama i čučnuo u reci kad su ga istovremeno skolili povraćanje i dijareja. Kad je konačno izašao iz reke, teturao se za ostalima kao grbavac, nije mogao da se ispravi, posrtao je umesto da korača, sa svakim korakom siguran da će pasti i da nikad više neće ustati.

Kad su konačno mogli da predahnu, Lav je pao u delirijum; jedva je shvatao gde se nalazi, nije imao predstavu gde je niti kuda idu. Pružili su im utočište u jednom selu. Ali Lav nije spavao jer je povraćao u redovnim razmacima sve dok mu u stomaku nije ostalo ništa osim žuči i kisele pljuvačke. Tad je ponovo legao u fetusnom položaju na madrac od jute. U zoru im je Fahad rekao da brzo pojedu doručak – hleb i čaj. Lav je odbio hranu i popio samo nekoliko gutljaja slatkog čaja jer nije mogao da zadrži ništa u sebi.

Drugi dan hoda bio je gori od prvog. Ne samo da mu je bila muka već je bio iscrpljen. Fahad nije hteo da se zaustavi niti uspori i stalno je zahtevao da ubrzaju korak.

Vazdušni napadi su ponovo počeli, ali sovjetski bombarderi uvek su bili jedan planinski lanac iza njih. Lav se teturao bez ijedne misli u glavi osim slike opijuma u reci. Kad je morao da se popne uza strmu planinsku stazu, bio je na ivici kolapsa. Nije se obradovao kad je Fahad rekao da su stigli. Samo je pustio da mu noge otkažu i srušio se na tlo ispred pećine. *** Grozničav, sklupčan na hladnom kamenu, Lav je polako postajao svestan toga da mu neko drži ruku na ramenu. Prevrnuo se i video da mu neko pruža metalnu solju slatkog crnog čaja. Kad je prihvatio šolju i osetio toplinu na dlanovima, ugledao je ženu koja mu je dala čaj. Seo je i prolio čaj po prstima, ali ne obazirući se na bol, zapanjen dok mu je njegova žena Raisa brisala čelo hladnom krpom. Hteo je da je dodirne, ali bojao se da je prikaza, da će se raspršiti i nestati ako je dotakne. Obamro od radosti, gledao joj je usne dok je govorila, i svaka reč bila je čudo. Rekla je: – Pokušaj da popiješ čaj dok je vruć.

Lav je poslušao i pijuckao slatki crni čaj, ne skidajući pogled s nje: – Sanjao sam o našem prvom susretu. Sećaš li se?

– Našem susretu?

– Sišao sam na pogrešnoj stanici samo da bih te pitao kako se zoveš. Rekla si mi Lena. Cele nedelje sam svima govorio da sam zaljubljen u prelepu ženu po imenu Lena.

A onda sam te ponovo sreo u tramvaju. Ne znam zašto sam bio toliko odlučan kad je bilo očigledno da želiš da te ostavim na miru. Bio sam siguran da ću ti se svideti ako budemo pričali i da ćeš me, ako ti se bar malo dopadnem, možda jednog dana zavoleti. A ako se to dogodi, ako neko kao što si ti može da me voli, kako onda mogu biti užasan čovek?

Nisam mario kad sam saznao da si me lagala za ime. Bio sam veoma uzbuđen što sam

otkrio kako se zaista zoveš. Govorio sam svima kako sam zaljubljen u prelepu ženu po imenu Raisa. Smejali su mi se jer je prošle nedelje bila Lena, a onda Raisa. Ali uvek si to bila ti.

Lav nije smeo da trepne, terao se da drži oči otvorene, kao da bi treptajem mogao da izbriše njeno postojanje. Čvrsto stežući šolju kako je ne bi uhvatio za ruke, rekao je: – Žao mi je što nisam dospeo do Njujorka. Da si bila pored mene, znam da bismo uspeli na tom putovanju. Istina je da sam uvek bio bezvredan bez tebe. Jedino dostignuće kojim se ponosim jeste što sam te voleo. Otkako si umrla, bio sam rasejan otac i, što je najgore od svega, ponovo sam postao agent, radim posao koji prezireš.

Raisin lik se zamaglio kad je zaplakao. Kriknuo je: – Čekaj!

Obrisao je suze, ali žena pred njim više nije bila Raisa nego Nara Mir. Poćutala je neko vreme pre nego što je pitala: – Žena ti se zvala Raisa?

Lav zažmuri. Progutan tamom, duboko je udahnuo: – Žena mi se zvala Raisa.

Svih onih godina dok je pušio opijum, nijednom nije imao jasno priviđenje svoje žene, nikad nije doživeo halucinaciju, nikad je nije video niti osetio pored sebe čak ni na tren. A sad, bez droge, našla se pored njega. Pogrešno je zvati ove simptome krizom – opijum ga je odvojio od sveta. Ovo su simptomi čoveka koji se vraća svetu.

Polako je ustao. Izašao je, držeći se jednom rukom za pećinski zid. Noć je. Mesec je svetao. Ispred njega se dolina strmo spušta, a u daljini se druge planine podižu kao kičma kakve nepokretne preistorijske životinje. Seoske vatre trepere kao zvezde pale s neba dok one na nebu jarko sijaju, brojnije nego ikad. Pošto više nije obamro, Lav oseti detinje divljenje pred tim prizorom. Nije još završio s ovim svetom. Ne samo da je to osetio već je i verovao u to.

Sutradan Nara sedi na ulazu u pećinu i gleda izlazak sunca. Svetlost seče nazubljene planinske vrhove u zrake nejednakog oblika i nagoveštava savršen dan. Pogled na sunce nije je ispunio zadovoljstvom niti nadom. U bekstvu, s bombama sovjetskih borbenih aviona iza sebe, iscrpljena, nije imala vremena ni snage da razmišlja o svojim postupcima. A kad je stigla na sigurno, kad je našla utočište u pećini, mislila je samo o svojoj odluci da pozove kapetana Vaščenka. Njene reči odjekuju joj u glavi: glas joj je grozan, pun samozadovoljnog ponosa, obmanutog uverenja da obavlja časnu dužnost prema Državi: Morate nešto da vidite.

Zvala ga je da vidi povređenu devojčicu, iako je znala kakve su mu namere. Upucao bi devojčicu kao što je ubio dečaka. Ne može da se pravda neznanjem. Bila je spremna da posmatra ubistvo sedmogodišnje devojčice.

Promenila se i ne može da ospori preobražaj. Čak i pošto je porodica pristala na njeno ubistvo, pošto je videla mržnju u očevim očima, nije posumnjala u svoju prirodu.

Ona je dobar čovek. Nanesena joj je nepravda i ne razumeju je.

Namere su joj plemenite. Ona nije poput muškaraca koji su je napali: nije nalik svom ocu koji je smišljao njenu smrt niti majci koja je ćutke pristala. Njom ne vladaju bes ni ljutnja. Nagone je nada i idealizam, ne boji se da ostane pri svome. Da, zbog toga je sama i nevoljena. Ali bolje je da bude usamljena nego da se odrekne svojih uverenja, da se bori da je prihvate oni koje ne poštuje. Ljubav koja počiva na pretvaranju nije vredna. Otkako zna za sebe, uvek je radila ono što je ispravno, bez obzira na to koliko joj život bio težak zbog toga. Više nije tako.

Ne može pobeći od zaključka. Pošto je ostala bez jedne porodice, nije bila spremna da izgubi i drugu – Državu. Ona je kukavica. Postavlja se pitanje nisu li njene vrednosti puke lične ambicije prerušene u ideologiju. Baš kao što nije mogla da se odupre kapetanovoj odluci, nije mogla da podrži Lavov otpor, već je ostala po strani, nesposobna da se založi. Ona je izdajnica u očima komunističke države i izdajnica u očima avganistanskog naroda. Za Lava je moralni slabić. Zar se toliko trudila da se obrazuje samo kako bi smišljala opravdanja za ubistvo devojčice? Je li zato pročitala tolike knjige? Neizmerno se stidi. Osećaj je sličan žalosti, kao da joj je identitet umro.

Teško je disala pri pomisli da će se mala Zabi probuditi i tražiti doručak, nesvesna toga da je Nara pozvala na njeno ubistvo. Uspravila se, grozničavo udišući.

Ustala je i pošla niz stazu, dalje od pećine. Ne čuvaju ih budući da je svaki pokušaj bekstva uzaludan: čak i da imaju prednost od nekoliko sati, ne bi imali gde da se sakriju.

Našli bi ih i ubili. Samo nekoliko koraka dalje, uska planinska staza još više se sužava. S jedne strane je strmi ponor od tridesetak metara. Stigavši do ivice, Nara pogleda nadole.

Bez imalo samo sažaljenja, prihvatila je to kao jedini preostali izbor. Više ne zna kako da živi. Više ne zna svoje mesto u svetu. Ne može da se vrati ni komunističkom režimu ni devojčici. Zažmurila je, spremna da iskorači, da padne u smrt.

– Šta radiš?

Nara se trže i okrenu. Zabi stoji blizu nje. Nara odgovori nesigurnim glasom: – Mislila sam da spavaš.

Zabi podiže ruke i pokaza opekotine: – Boli me koža.

Bledi melem koji su joj stavili na opekotine skinuo se. Tanke kraste i izgorela koža su izložene. Vide se gole crvene mrlje. Nara je otera natrag: – Vrati se u pećinu. Molim te, vrati se.

– Ali ne mogu da spavam.

– Vrati se u pećinu!

Zabi se polako okrenula kad je Nara podigla glas.

Ponovo sama, Nara se zagleda u ponor. Umesto o smrti, razmišlja o pravljenju novog melema. Bez toga, Zabi će češati kraste i rane će se inficirati. Nara zna ponešto o prirodnim svojstvima planinskih biljaka. Deda ju je tome učio kad je bila mala. Uživala je u tim podukama. On je znao sve biljke što rastu na avganistanskim planinama; za sve godine krijumčarenja nekoliko puta je preživeo zahvaljujući njima. Umesto o

samoubistvu, mislila je o tome kako se od borovnica može napraviti umirujući melem, pogotovo ako se pomeša s prirodnim uljem isceđenim iz oraha ili semenki.

Okrenula je leđa ponoru i potrčala da stigne malu priliku. Pozvala ju je: – Čekaj!

Zabi se zaustavi. Nara se nagla i pogledala joj kožu: – Ne smeš da se češeš.

Zabi zacvile: – Svrbi me.

Nara zaplaka kad je čula njen namučeni glas. Nije mogla da prestane: – Napraviću ti novi melem. I onda te više neće svrbeti, obećavam.

Zbunjena Narinim suzama, Zabi prestade da plače: – Što plačeš?

Nara nije mogla da odgovori. Zabi upita: – Je l’ i tebe boli koža?

Nara obrisa suze.

Istog dana Pošto je odspavao, prvi put u tri dana, Lav je nespretno ustao, bolnih mišića. Grčevi su i dalje bolni. Ruke mu se tresu od dehidriranosti, nedostatka hrane, iscrpljenosti. Usne sa mu ispucale, koža presušena. Nokti su mu crni od zemlje. Kosa mu je raščupana. Počeo je da se dovodi u red bez ogledala. Polomljenom šibicom je očistio nokte, jedan po jedan; na šibici se nakupila debela crta prljavštine i on obrisa drvce o zemlju. Pokušao je da se umije šoljom hladne vode, ogulio suvu kožu s usana i zagladio kosu. Čuje glas u glavi koji traži opijum, uporno zvocanje umesto zaglušujućeg zahtevanja; tiši je i više nije jedini glas koji čuje – više je nalik dalekom šapatu.

Dovoljno je jak da se ne obazire na njega. Još jedan glas se vratio: njegov sopstveni. On zahteva da se usredsredi na najvažnije, na bekstvo; ne na opijumsku otuđenost, već kako da se izvuku iz škripca u kome su se našli. Prvo mora da proceni situaciju: ne zna koliko je vojnika u ovoj bazi. Nije siguran čak ni gde je baza.

Pošto je počeo da razmatra bekstvo, javilo se pitanje kuda i zbog čega. Godinama nije imao nikakav cilj; teško mu je da se seti vremena kad su ga vodili sopstveni snovi i ambicije. Više ne može da pluta kroz dane i nedelje u izmaglici opijumskog dima. Mora da donese odluke. Mora da se brine o novoj porodici. Setio se sovjetskog dezertera, njegovog nauma da pređe pakistansku granicu i traži azil od Amerikanaca, da traži njihovu zaštitu u zamenu za podatke o okupaciji Avganistana. Tako će postići dva cilja: preživeće i dobiti priliku da stigne u Njujork Ah iako će time zaštititi Naru i Zabi, dezertiranjem će kćerke u Moskvi izložiti velikoj opasnosti. Um mu je otupeo od opijumske lenjosti i nije navikao na takve nedoumice. Predosetivši težinu puta koji ga čeka, Lav oseti glad, a koliko juče bi se zakleo da to nikad više neće osetiti.

Nara i Zabi sede na ulazu u pećinu. Pridružio im se i neupadljivo osmotrio

okruženje i broj vojnika u bazi. One jedu šlombe, usireno kravlje mleko i hleb sa začinima. Iako mu je bolje, odlučio je da ne uzima mleko i iskidao je komade toplog hleba. Polako je jeo, pažljivo žvakao. Testo je gusto i oštro začinjeno izmrvljenim semenkama kardamoma. Otkinuo je još jedan komad i vrhovi prstiju mu požuteše od ulja iz hleba. Gledajući ga kako jede, devojčica upita: – Jesi li sad bolje?

Lav je sažvakao pre nego što je odgovorio: – Mnogo bolje.

– Šta ti je bilo?

– Bio sam bolestan.

Nara joj reče: – Pusti ga da jede.

Ali Zabi nastavi da zapitkuje: – Od čega si bio bolestan?

– Nekad se čovek razboli od odustajanja. Ne boluje od bolesti. Nema osećaj svrhe niti pravac. Čovek može da se razboli od očajanja.

Zabi se pažljivo usredsređivala na svaku reč kao da su mudrost nekog drevnog učitelja. Primetila je: – Vrlo dobro govoriš moj jezik za jednog okupatora.

Zabi je otvorena, iskrena u svojim zapažanjima i neustrašiva za devojčicu bez porodice, toliko daleko od kuće, kuće čije je razaranje videla. Lav odgovori: – Bio sam gost kad sam došao u ovu zemlju. Nije bilo sovjetske armije. Niti vojnih garnizona. I počeo sam da učim vaš jezik. Ali u pravu si. Više nisam gost pošto ti je zemlja okupirana.

– Je li Le-Njin tvoj bog?

Lav se nasmeja tome kako je izgovorila to ime. Blago je odmahnuo glavom: – Ne, Lenjin nije moj bog. Otkud znaš za njegovo ime?

Zabi uze još jednu kašiku usirenog mleka: – Jedan drug mi je rekao. Hteo je da sastavi pesmu. Sad je mrtav. Poginuo je u napadu. I moja porodica je mrtva.

Lav klimnu glavom: – Znam.

Zabi više nije spominjala svoju porodicu niti napad u kom su poginuli. Jela je usireno mleko ne pokazujući osećanja. Veoma je staložena za tako malo dete; možda tako beži od užasa koje je doživela. Trebaće joj pomoć. U šoku je. Trenutno se ponaša kao da je sve što se dogodilo normalno. Ne znajući šta da joj kaže, Lav je pogledao opekotine na njenim rukama, šakama i glavi – pokrivene su svežim slojem melema. Pitao je: – Smem li?

Uzeo joj je ruku i pomirisao melem:

– Šta je to?

Zabi odgovori: – Od toga me opekotine neće svrbeti. Tako ih neću češati i one će zaceliti. Tako Nara kaže.

– Odakle vam melem? Jesu li vam ga vojnici dali?

Nara odgovori: – Napravile smo ga dok si spavao. Od bademovog ulja, skuvanih borovnica i cveća koje smo našle. Vojnici su nam dali ulje. Same smo našle ostale sastojke. Zabi je htela cveće.

Zabi dodade: – Nismo znale koje je to cveće. Nikad ga nisam videla. Nikad nisam bila ovako visoko. Ovo je prva planina na koju sam se popela.

Nara ju je pomilovala po glavi: – Pokušala sam da objasnim da nešto može biti opasno iako je lepo.

Zabi reče: – Pojela je cvet da proveri je li opasan pre nego što mi je dala da ga stavim u lek.

Videla sam kako ga je stavila na jezik i onda progutala. Latice su mu plave.

Zabi je zastala i zagledala se u prste: – Znate li da je crvena boja gorka?

Bez ikakvog nagoveštaja, naizgled bez ikakvog razloga, briznula je u plač i nije mogla da prestane. Nara ju je zagrlila, pazeći da joj ne dodirne opekotine. Šta god Lav uradio, moraće to da učini s njima. One će ići s njim. Neće ih ostaviti.

Istog dana Posle doručka, Lav je čekao priliku da nasamo razgovara s Narom. Iskoristio je priliku dok je Zabi nanosila nov sloj melema na ruke: – Prošetaj sa mnom.

Izašli su iz pećine i pošli stazom niz planinu, sve do ponora. Iako se Lavu žuri, Nara izgleda rasejano. Dodirnuo joj je ruku, pokušavajući da je natera da se usredsredi, ne znajući koliko vremena imaju.

– Naro?

Podigla je pogled s ponora: – Misliš da je licemerno što brinem o Zabi kao da je sve u redu? Pokušala sam da je ubijem i sad se staram o njenim povredama? Kaži mi, kako bi trebalo da se ponašam?

Lav odmahnu glavom: – Naro, strahovito si pogrešila. Bio sam u istom položaju kao ti. Pravio sam slične greške u uverenju da služim višem cilju. Međutim, ljudi o koje sam se ogrešio nisu preživeli. Ti imaš priliku. Možda ona jeste čudo, preživela je.

– Uvek ću znati šta sam uradila, čak i ako ona ne zna.

– To je tačno. Moraš da naučiš da živiš s tim. Moguće je, teško je, ali potreban joj je

neko da se brine o njoj. Sama je. Možeš da je voliš ako ti ona dozvoli.

Niko nije pošao za njima i Lavu je bilo drago što ih tako slabo paze. Dok je Nara i dalje mozgala o svojoj odluci, on je prešao na mogućnost bekstva: – Šta vojnici nameravaju s nama? Jesu li rekli nešto?

Nara odmahnu glavom: – Veoma su malo govorili. Dobro se ophode prema nama. Hrane nas. Dali su nam bademovo ulje za melem.

– A Fahad Muhamed?

Nara pokaza prema pećinama: – On je tamo. Nisu nam dozvolili da uđemo dublje. Kad smo stigli, dali su nam ćebe i rekli da ne palimo vatru. Brinuli su da će neko videti plamen.

– A Zabi? Kako je ona?

Nara postade nesigurna: – Uzrujana je...

Lav je prekide: – Mislio sam je li dovoljno jaka da trči?

Lav pogleda niz planinsku stazu, procenjujući njihov položaj i visinu. Čovek se na planinskom poniju peo stazom prema njima; poni je dahtao od napora, natovaren potrepštinama. Nara se zbunila: – Kuda da trči?

– Ne možemo da ostanemo ovde.

– Da bežimo?

– Da. – A koliko bismo daleko odmakli? Oni znaju ove staze. Znaju svako selo odavde do Pakistana. Nemamo nikakve izglede. Šta misliš, zašto nismo pod stražom? Ili vezani?

– I ranije sam preduzimao opasna putovanja. Ali neću to učiniti bez tebe.

– Ne znam šta si ranije radio. Ovo je moja zemlja. Moraš da me slušaš. Ne bojim se smrti. Ali to što predlažeš je nemoguće.

Pre nego što je Lav stigao da nastavi, iz pećina je izašla grupa mudžahedina. Visoki Fahad Muhamed je s njima. Nije se zabrinuo što ih vidi izvan pećine.

– Sazvana je džirga.

Džirga je savet starešina koji donose odluke. Lav upita: – Hoćete da stanem pred džirgu?

– Vas troje ćete stati pred džirgu. Za mnom.

Pošto je prvi put ušao u mrežu pećina, Lav se zadivio savršenstvom s kojim su uređene. Dalje napred su drvene stepenice, spust od bar deset metara u nejednak prolaz – uzan hodnik stvoren ljudskom rukom, raznet dinamitom i poduprt skelama. S obe strane je nekoliko nejednakih niša u kojima su velike zalihe municije i hrane. Na kraju hodnika je još stepenika što vode dole u prirodnu odaju s velikom kupolom, kao da je ogroman vazdušni mehur zarobljen u kamenu kad su planine nastale. Ima i tekuće vode –

planinski potok. Vazduh je hladan i vlažan. Mora da postoji prirodan izvor ventilacije budući da su preduboko u planini da bi vazduh iz ulaza bio dovoljan. Osnova je domišljata mešavina okruženja koje su stvorili priroda i čovek, što omogućava da ova središnja odaja bude nastanjena duboko u planini ispod hiljadu metara stena i snega.

Lav izbroja šestoricu muškaraca na tlu. Kao seoske starešine, ne nose uniforme, pored njih je raznovrsno oružje, a neki pištolji toliko su stari da je teško smatrati ih ičim više od ratnih simbola. Drugi su naoružani puškama. Svi su u prepoznatljivom čučnju, nogu podvijenih ispod sebe, tela skrivenih ispod debelih patua, ćebadi u koju su se uvili poput mahuna. Osvetljenje u pećini je električno kako ne bi zagadili vazduh upaljenim bakljama. Sistem žica pruža se preko poda i povezuje baterije – to je tmurno okruženje koje priliči slepim miševima i Lavu je trebalo vremena da mu se oči priviknu pre nego što je uspeo da razabere lica. Izveli su ga pred njih dok su Nara i Zabi zadržane na ulaze u zasvođenu odaju. Čovek u sredini, očigledno vođa, ustade: – Hareji već tri dana bombarduju dolinu i pucaju na sve koji prođu stazama. Poslali su mnogo stotina vojnika da te traže. Ti si im vredan. Objasni to.

Hareji je prezriv naziv za tuđince. Lav ne zna zašto su Sovjeti poslali toliko jedinica u dolinu, ali s obzirom na okolnosti, razborito je da naglasi svoj značaj. Odgovorio je: – Ja nisam vojnik. Nisam ispalio nijedan metak u ovoj zemlji. Savetnik sam. Živim u Avganistanu mnogo godina, duže od svih ostalih savetnika. Razumem bolje od svih drugih zašto se Sovjeti zanimaju za ovu zemlju. Pisao sam izveštaje Kremlju...

Jedan čovek ga prekide: – Šta si govorio u izveštajima?

– Savetovao sam o raznim pitanjima, uključujući preporuku da ne bi trebalo okupirati ovu zemlju.

– Nisu poslušali tvoju preporuku. Nemoguće je da si važan.

– Uvažili su neke moje savete. Mnoge nisu.

Među starešinama izbi tiha rasprava. Konačno je vođa ponovo progovorio: – Kao što smo mislili. Ti ćeš biti vredan talac. Fahad Muhamed je ispravno postupio što te je ostavio u životu.

Mahnuo je Lavu da se skloni i pokazao na Zabi: – Odlučeno je. Jedan dečak će se pretvarati da je jedini preživeli iz sela Soh Rot. Tvoje čudesno preživljavanje nam je korisno. Obavestili su nas da je ta priča postala jako nadahnuće. Poslaće te dalje odavde. Naći će ti novi dom. Čuvaće te od Sovjeta.

Zatim pokaza na Naru: – Napokon dolazimo do žene. Ona je izdajnica. Ona je gora od hareja. Avganistanka je, ali je rob okupatora, ubica. Ona će biti pogubljena. Presuda će se odmah izvršiti.

Istog dana Nema mesta raspravi. Doneli su presudu i savet je ustao pre nego što je Lav stigao da se usprotivi. Vojnici odvukoše Naru. Lav pokuša da pođe za njima, ali jedan mladić, lica gotovo sasvim pokrivenog, istupi i prepreci mu put. Izveli su Naru i Zabi iz pećine.

Bespomoćan, Lav je gledao kako se članovi saveta penju stepenicama. Povikao je za njima: – Čekajte!

Nisu se obazirali na njega. Izlazili su iz odaje, jedan po jedan. Lav ponovo povika: – Ona bi mogla da bude vredna za vas!

Poslednji član saveta zastade na stepenicama: – Ona jeste vredna za nas. Vredna je kao mrtva, kao simbol onoga što će zadesiti Avganistance koji izdaju svoju zemlju. Član saveta dade znak stražaru: – Povedi ga. Neka gleda.

Vojnik je sačekao da svi ostali izađu iz odaje pre nego što je dozvolio Lavu da priđe stepenicama. Zarobljen na kraju grupe, nestrpljivo je pokušao da požuri, ali ljudi ispred njega nisu žurili.

Pošto je poslednji stigao do ulaza u pećinu, Lav je video poslednje pripreme. Nari su vezali ruke za noge. Privezali su joj konopac oko pojasa i učvrstili ga za leđa olinjalog ponija kog je ranije video. Poni nije nosio zalihe, kao što je Lav pretpostavio; doveli su ga kao sredstvo za pogubljenje. Životinja stoji na ulazu u pećinu, nimalo uznemirena metežom, udara kopitama po zemljanoj stazi i frkće. Naru će vući do smrti.

Zabi je u prvom redu, greškom ili namerno. Nateraće je da gleda zajedno s ostalim vojnicima, njih pedesetak, koji su se okupili radi pogubljenja. Lav se progura napred.

Neko uperi pištolj u njega, kao upozorenje da se povuče. On povika prema članovima saveta: – Imam predlog!

Vođa odmahnu glavom: – Misliš da smo surovi? Kako se komunisti obračunavaju sa svojim neprijateljima?

Muče ih. Streljaju ih. Više hiljada Avganistanaca je umrlo. Mnogo hiljada će umreti.

Tvoji vojnici ubijaju nedužne porodice u nadi da će ubiti jednog borca. Ne postoji ništa što možeš da kažeš u njenu odbranu. Ne postoji odbrana. Ona je izdajnica. Ne može se sklopiti pogodba. Nemaš predlog koji bi nas mogao zanimati.

Jedan starac udari ponija po turu i životinja krenu. Nara pade na zemlju i iseče obraz na pećinskom tlu. Nije mogla da vrisne jer ima povez na ustima. Lav povika što je glasnije mogao: – Koliko je pušaka dovoljno da se kupi njen život?

Poni je ubrzao jer su ga i drugi šibali. Izvukao je Naru iz pećine i pošao grubom šljunkovitom stazom, a nos joj se napunio zemljom. Niko nije čuo Lava niti obratio pažnju na njega. Ponovo je povikao: – Koliko je pušaka dovoljno da se kupi njen život?

Vođa saveta mu se nasmeja: – Možeš dobiti ženu za deset hiljada mašinki i hiljadu minobacača.

Starešine se nasmejaše. Lav odgovori: – Dogovorili smo se. Ako prekinete ovo!

Starešine prestaše da se smeju i pogledaše ga, procenjujući je li ozbiljan. Lav dodade: – Deset hiljada pušaka, možda i više.

Vođa podiže ruku: – Želim da čuje šta ima da kaže.

Zaustavili su ponija po naređenju saveta. Odvukao je Naru bar dvadeset metara.

Ostala je nepokretna. Zabi je skupila obe šake u pesnice i stavila ih na oči. Vođa priđe Lavu. Zaudara na duvan. Izbliza, Lav vide da je mnogo mlađi nego što izgleda. Koža mu je ispucala a brada seda, ali mlađi je od Lava: – Odložio si njenu smrt samo za nekoliko sekundi ako nas ne zanima ono što hoćeš da kažeš.

To je Lavova poslednja prilika: – Rekli ste da Sovjetski Savez želi da me ubije. To je tačno. Priznajete da sam vredan talac. Zapitajte se šta bi po njima bilo najgore što može da se dogodi.

Vođa slegnu ramenima: – Najgore se već desilo. Zarobili smo te živog. Kazaćeš nam ono što hoćemo da znamo.

– Mogao bih da vam ispričam specifikacije mašinki na helikopterima MI– 24.

Mogao bih da obeležim kretanje jedinica na mapi. Mogu da vam dam sve te podatke za nekoliko sati. Ali to vam neće doneti oružje i minobacače koji su vam potrebni.

Međutim, razmislite o ovome. Šta bi se desilo ako bi najvažniji savetnik Sovjetskog Saveza prebegao Amerikancima pošto biste me odveli preko pakistanske granice? Čovek odmahnu glavom: – To je prevara.

– Ne, to je iskren predlog. Zamislite šta bi se desilo kad bih ubedio Amerikance da podrže vašu borbu.

– Kako bi to uradio?

– Time što bih im rekao istinu o ratu. Time što bih objasnio šta je na kocki za Sovjetski Savez, njihovog „Najvećeg neprijatelja“.

– Šta je na kocki?

– Amerikanci imaju priliku da ovde, u Avganistanu, nanesu udarac sovjetskoj vojnoj sili bez izazivanja nuklearnog rata. Sovjetski vojni zvaničnici znaju da je tako.

Ništa ih ne plaši više od toga. Oni računaju na američku ravnodušnost prema zemlji toliko udaljenoj od njih. Nadaju se da će zbog iskustva s Vijetnamom biti previše obazrivi da bi shvatili mogućnosti ovog sukoba. Nateraću Amerikance da shvate kako je ovo prilika koju ne smeju propustiti.

Lav je ratni heroj, bezbroj puta je stavio život na kocku da bi odbranio Sovjetski Savez od napredovanja fašističkih jedinica. A sad izdaje otadžbinu, dovodi sovjetske vojnike u opasnost, ali on se nije borio da bi njegova zemlja bombardovala sela i spaljivala obradiva polja. Članovi saveta se okupiše da raspravljaju o tom predlogu, i mrmljanje odjekuje pećinom. Ostali mladi vojnici ćute, neutralni, kao što su ćutali sve vreme; nijednom nisu

izrazili svoje mišljenje. Lav ne može da pogleda Naru. Ona leži na licu, iscepane odeće.

Noge su joj izranjavljene. Nije siguran da je svesna. Naposletku se savet ponovo okrenuo prema Lavu; oni pokušavaju da shvati prebeg s ideološkog stanovišta: – Teško nam je da shvatimo to što nam govoriš. Zašto bi se osramotio? Postao bi izdajnik.

– Moji razlozi nisu vaša briga.

– Moramo znati da si iskren.

– Pitajte Fahada Muhameda. On je video kako sam nožem napao svog nadređenog oficira. Ranio sam ga. Već sam izdajnik.

– To je mogla da bude prevara.

– Radi čega? Pitajte čoveka koji je video šta se desilo misli li da su moji postupci prevara.

Savet se okrenu prema Fahadu Muhamedu: – Šta misliš?

– Ako jeste prevara, ja ne razumem.

To je obazriv odgovor, ali nije potvrda, te Lav mora još da se trudi kako bi ih ubedio: – Uradiću ono što sam obećao. Prebeći ću. Recite mi šta mislite o mom predlogu.

– Zanima nas.

Lav nastavi: – Potrebna vam je američka podrška. Potrebno vam je njihovo oružje, novo oružje, a ne prastare puške koje ne pucaju kako valja. Ne zarđali pištolji koje nosite oko pasa.

Potrebne su vam rakete. Potreban vam je način da oštetite helikoptere i mlažnjake.

Starešina klimnu glavom, razmišljajući o tome: – Kako ćeš to da postigneš? Amerikanci ti neće verovati.

– Odvedi nas preko granice, u Pakistan. Znam da vam pomaže pakistanska tajna policija. Ona mora da ima veze s organizacijom CIA. – Moguće je.

– Onda imate načina da stupite u vezu s njima. Možete iskoristiti Pakistance da udese sastanak.

– I šta onda? Kako možemo da verujemo reči jednog izdajnika?

– Ne morate da mi verujete. CIA me neće uzeti u zaštitu ako im nisam značajan.

Reći ću im sve ili će me ostaviti na cedilu.

Starešina upita: – Šta hoćeš zauzvrat?

– Nara Mir i devojčica će poći sa mnom.

Taj predlog izazva bes. Pre nego što su stigli da rasprave, Lav nastavi: – Moj predlog vređa vaše poimanje ispravnog i pogrešnog. Ali znam da će vaša odluka biti praktična. Mnogi od vas preziru drogu, ali menjate je za oružje. Gnušate se pomisli na američku podršku kako biste potukli neprijatelje, ali znate da ćete teže dobiti

rat bez njihove podrške. Ne samo da će moj prebeg u Ameriku biti psihološki udarac za Sovjetski Savez, vaš propagandni udarac, već ću reći Amerikancima ono što bi trebalo da čuju. Ovo im je jedina prilika da se bore bez slanja ijednog vojnika. Oni mogu stvoriti velike nevolje Sovjetskom Savezu dok se pretvaraju da su neutralni. Da li bi vam poverovali kad biste im ispričali isto? Oni znaju da želite novac i oružje. Hoće li meni poverovati? Ja ne želim ništa.

– Svako želi nešto.

Vođa prekrsti ruke: – A ti želiš nju. Stranci dolaze ovamo i uzimaju nam žene, tako to ide, zar ne? Želiš je za svoju ženu?

– Moja žena je mrtva.

– Onda želiš drugu? Želiš nju?

– Ona mi je prijatelj.

– Prijatelj?

Savet se nasmeja tome.

– Svima trebaju prijatelji.

Vođa prestade da se smeje i utonu u ozbiljno razmišljanje: – Glasaćemo.

Avganistansko - pakistanska granica Planinski lanac Hindukuš Hajberski prevoj 1.000 metara nadmorske visine 180 kilometara jugoistočno od Kabula 30 kilometara severozapadno od Pešavara, Pakistan Sutradan Preći će granicu noću. Fahad Muhamed se dobrovoljno javio da ih isprati u Pakistan, nepokolebljiv da on treba da ih vodi. Lav se iznenadio zbog njegovog učešća. Pokazao je veliko neprijateljstvo prema njima – nije krio da ih mrzi i bio je spreman da gleda Narinu smrt. Izgubio je trojicu braće u sovjetskim operacijama za tri dana. Iako ne zna koliko su Lav i Nara bili umešani u hapšenje i ubistvo njegovog najstarijeg brata Dosta Muhameda u Kabulu, oni su ipak agenti ubilačkih, neverničkih okupatora i mrzi ih s istim žarom kao pilote helikoptera koji su spalili njegovo selo, ubivši žene, decu i starce. Uprkos mržnji, javio se za zadatak kad je savet starešina izglasao da prihvata Lavov predlog. Savet je bio podeljen. Neznatna većina verovala je da američka podrška može uticati na dalji tok rata.

Drugi su smatrah da je uvredljivo tražiti pomoć. Međutim, prihvatili su ishod glasanja i ustrajali da pošalju svog najboljeg vojnika, prikladnog za tako važan zadatak.

Fahad Muhamed će ih odvesti u pakistanski grad Pešavar, gde će raspravljati o predlogu s njihovim najvažnijim saveznicima, Pakistanskom obaveštajnom agencijom, s kojom blisko sarađuju, dobijaju oružje od njih i zajedno smišljaju strategiju. Ako Pakistanci pristanu na predlog – a njihova podrška je suštinska – stupice u vezu s operativcima organizacije CIA, koje ova vatrena nacionalistička grupa mudžahedina nikad nije srela niti je imala ikakvog posla s njima. Stvaranje mosta između njih zbog Lavovog prebega može ostvariti važnu vezu, a savet je gorljiv da njihova grupa boraca prva dobije američku pomoć, ako ikad stigne, jer su svesni opasnosti toga da se suparnička grupa naoruža dok oni nemaju ništa. Cilj im nije samo da poraze Sovjete, što veruju da je neminovno, već se bore za prevlast među sobom i igraju dalekosežnu igru koja će se produžiti i posle sloma okupatora.

Kad stignu u Pešavar, Lav će se založiti za prebeg. Neće biti lako. On shvata položaj Sjedinjenih Američkih Država. Tamo postoji veliki otpor mešanju u avganistansko pitanje, pogotovo posle Vijetnama, što Sovjeti koriste, svesni toga da američka javnost neće pristati na još jednu daleku i skupu vojnu kampanju. Predsednik Karter postavio je ultimatum da će Sjedinjene Američke Države bojkotovati Olimpijske igre u Moskvi ako se sovjetske jedinice ne povuku i postavio februar kao krajnji rok. Kad je rok prošao, zvaničnim saopštenjem je potvrđeno da nijedan američki sportista neće učestvovati. Čak je i taj simbolični protest bio veoma kontroverzan. Ako američka javnost negoduje zbog takve pasivne mere, teško je zamisliti da će podržati vojnu akciju.

Avganistan je geografski dalek, a njegova strateška važnost je pojmovno udaljena.

Moguće je da CIA neće biti zainteresovana za njegov prebeg ili će smatrati da je to suviše politički provokativno u trenutnoj napetoj situaciji. Ako CIA ne prihvati ponudu, Fahad će ih zasigurno ubiti. Ta tiha pretnja nadvija se nad zadatkom. Međutim, odložiće tu nevolju za drugi dan. Još nisu u Pešavaru.

Da bi izašli iz Avganistana, ići će Putem svile, jednim od najstarijih trgovačkih puteva na svetu zbog kog su se borili hiljadama godina. S planinama s obe strane, neprohodnim čak i najveštijim alpinistima, Hajberski prevoj je strateški put za vojske, lopove, trgovce i begunce. Budući da je s njima mala devojčica, prolaz im je jedini izbor; ne smeju se odvažiti da pređu planine. Postoje dva puta, jedan za tradicionalne karavane i kola, drugi za kamione.

Oba puta su u rukama sovjetskih snaga. Hajberski prevoj vrvi od patrola i kontrolnih punktova. Fahadov naum je da prate put preko padina koje ga okružuju. Na nekim mestima je teren koji uokviruje prolaz sastavljen od blagih padina i neće im predstavljati teškoće. Na drugim mestima su litice pogibeljne. Moraće da pronađu ravnotežu između udaljenosti od sovjetskih jedinica i opasnosti samog zemljišta. Što budu dalje od prolaza, penjanje će biti opasnije. Što budu bliži prolazu, veća je verovatnoća da će ih otkriti.

Nema mesečine, nema zvezda – noćno nebo zaklonila je besna oluja koja je doplutala niotkuda, gnevni oblaci mreškaju se, uvijaju i brzo jure ne mnogo iznad njih.

Bleskovi munja su jedina svetlost, poput iskri od kresiva koje neće da se rasplamsaju.

Vetar je hladan i jak, ometa im napredovanje, tera ih da hodaju povijeni protiv njegove siline. Napreduju sporo. Pošto su blizu sovjetskih položaja, nemaju izbora osim da putuju pod okriljem noći. Borbeni helikopteri nadleću planinske staze preko dana i mitraljiraju na sve što se kreće. Fahad tvrdi da od prvih dana okupacije nije video toliko sovjetskih vojnika blizu granice. Lav se zapita traže li ih helikopteri. Kapetan Vaščenko je možda naslutio njihove namere. Pošto su tolike vojne snage na granici, ključno je da pređu pre svitanja.

Posle nekoliko sati hodanja i penjanja, teturanja četvoronoške, prešli su zaravan istačkanu tankim rastinjem. S desne strane je strm pad sve do druma koji nadziru Sovjeti.

S uzdignutog položaja vide svetla jedinica ispod njih. Srećom, vetar prigušuje zvuke. Ali čak bi i plamen šibice bio vidljiv i nisu koristili baterijsku lampu iz straha da ih ne vide.

Fahad ide prvi, kao da nagonski oseća stazu. U potpunosti zavise od njegovog poznavanja terena. Naglo je stao i pogledao u burno nebo: – Oluja se pogoršava.

Lav upita: – Imamo li dovoljno vremena da stignemo do skloništa?

– Nema skloništa dok ne budemo u Pakistanu.

– Treba li da se vratimo?

Naviknut na mudžahedinov stoicizam, Lav je očekivao da ovaj odmah odbaci tu pomisao. Međutim, Fahad je ozbiljno razmislio: – Stigli smo dovde. Jednako je teško vratiti se kao i produžiti.

Pošto je to čuo, Lav izvuče jedini mogući zaključak: – Onda ćemo nastaviti.

Taman je hteo da zakorači kad ga je neko povukao za ruku. Zabi. Lav je nije video u mraku, ali ju je čuo: – Slušaj. Čuo je oluju. A onda, usred rike, začu mehanički zvuk – zvuk mlaznih motora. Iako je mrkli mrak, Lav se zagleda u nebo u pravcu aviona, nadajući se da će munja obasjati neprijatelja. Padine Hajberskog prevoja logična su meta za bombardovanje: teren verovatno uvek vrvi od krijumčara oružja i droge ili, u njihovom slučaju, političkih begunaca.

– Moramo da trčimo!

Oluja proguta Lavov krik. Nemaju kuda da beže, nema zaklona na zaravni. Zvuk motora se približava. Lav čučnu i zakloni Zabi kad im je avion prošao nad glavom.

Zvuk mlaznih motora se pojača pa utihnu, progutan olujom. Nema bombi, nema eksplozija. Mora da je bio transportni avion. Lav se s olakšanjem ispravi i zagleda u crno nebo. Munja sevnu kroz oblake i načas je ugledao stotine crnih tačkica, mećavu – pahulje kako padaju prema njima. Svetlost nestade i Lav ostade da zuri u tamu, čekajući novu munju. Kad je napokon sevnula, snežne pahulje bile su samo nekoliko metara nad njima.

Otkrio je da to nije sneg, već predmeti veličine pesnice koji se obrću u vazduhu, jure prema njima. Fahad uzviknu: – Ne mrdajte!

Prva protiv pešadijska mina pade u blizini. Lav je nije video, ali čuo je udarac u zemlju, pa još jedan i još jedan, jedne blizu, druge daleko. Nisu eksplodirale, ležale su na tlu, okružile ih. Sevnu munja i Lav ugleda minu nad sobom, cilja pravo na njegovu glavu. Uzmakao je jedan korak i povukao Zabi sa sobom. Mina mu je prošla ispred lica, gotovo mu okrznuvši nos, pa pala na zemlju između njega i Fahada – tačno na mesto na koje je hteo da zakorači.

Za nekoliko sekundi, čitava visoravan postala je neprohodna. Ne mogu napred. Ne mogu natrag.

Istog dana Zarobljeni su. Čak i po danu bi sporo napredovali, morali bi pažljivo da koračaju između mina s plastičnim omotačima obojenim kako bi se stopile s narandžastim i crvenim nijansama terena. Nara reče: – Ujutru će biti dovoljno svetlosti da se probijemo.

Odao ju je nedostatak uverenja u glasu. Lav promrmlja: – Udaljeni smo samo nekoliko metara od sovjetskih pograničnih patrola.

– Možda ćemo imati dovoljno vremena.

– Ovo je prvo mesto koje će pretražiti kad svane.

Fahad prekinu razgovor: – Moramo da čekamo prvu svetlost. Nemamo drugog izbora. Pazite da ne pomerite noge ili zaspite. Jedino mesto koje je sigurno jeste ono gde stojite. Moraćemo da budemo veoma brzi ujutru, čim se pojavi nešto svetlosti. Predahnimo sad.

Lav je čučnuo i obrnuo se, pazeći da ne pomeri stopala. Zagrlio je Zabi da je ugreje.

Nara je uradila isto s druge strane. Ruke su im se dotakle na Zabinim leđima, prsti stali jedni preko drugih. Palo mu je na pamet da povuče ruku, ali odbacio je tu pomisao i uhvatio njenu. Sklupčani zajedno, čekali su jutro.

Teško se moglo proceniti koliko je vremena prošlo. Bili su u mraku, iscrpljeni, gotovo u delirijumu od hladnoće, bilo im je teško da odrede protok vremena. Vetar se pojačao, i besneo je oko njih kao da pokušava da ih obori na minsko polje. Iako se odmaraju, hladnoća ih je savladala. Sva je verovatnoća da će imati nekoliko minuta u zoru pre nego što stignu borbeni helikopteri, ali jednako je izvesno da im ta neznatna prednost neće biti dovoljna. Iscrpljeni surovom noći, moraće da se trude da nađu snage i održe korak potreban da bi došli do zaklona.

Nešto mokro pogodi Lava u potiljak. Dodirnuo je kožu i osetio komadić leda.

Podigao je glavu prema nebu. Još jedan komadić pade mu na trepavice, drugi na čelo.

Kiša se pojačala: bili su natopljeni za nekoliko sekundi. Kao da im nastojanje da se ne smrznu do jutra nije bilo dovoljan izazov, kiša se pretvorila u grad, komadi leda padali su tolikom silinom da su mu pekli kožu. Lav oseti kako mu Nara čvrsto steže ruku, u očajanju. Njihovo putovanje je završeno.

Odjednom sa strane, samo nekoliko koraka dalje, eksplozija – mala, kao da je neko detonirao ručnu granatu. Lav upita: – Šta to bi?

Fahad odgovori: – Mina!

I druga mina je eksplodirala u blizini. Lav oseti dim i vazdušni udar. Još jedna mina, ovog puta nekoliko stotina metara dalje. Grad je aktivirao senzore pritiska. Za nekoliko minuta, čitava visoravan ožive od bleskova svetlosti i pramenova dima. Kako se grad pojačao, tako se ubrzao ritam eksplozija, sad toliko brojnih kao da dolaze iz minobacača. Zabi kriknu, prestravljena bukom.

Setivši se mine odmah ispred njega, Lav pusti Zabi i Naru i brzo se obrnu, i dalje ne pomerajući stopala. Ako mina eksplodira toliko blizu, povrediće sve troje. Ispružio je ruke, pokušavajući da pogodi gde je kako bi je zaklonio od grada. Led mu udara ruke.

Kroz nekoliko sekundi ih više nije osećao – utrnule su od laktova naniže. Grad se nastavi, prekinut samo detonacijama što su odjekivale okolinom. Lavu se ruke tresu. Ne može dugo da ostane u tom položaju, štiteći napravu bačenu kako bi ga ubila.

Grad poče da slabi, i ponovo se pretvori u ledenu kišu. Ritam eksplozija se usporio sve dok napokon više nije bilo detonacija. Lav više nije mogao da drži ruke ispred sebe te ih je spustio. Udario je jednu o drugu, kao dva komada mrtvog mesa, ne bi li povratio cirkulaciju. Ne oseća prste, previše mu je hladno da bi razmišljao o posledicama grada.

Fahad reče spreda: – Put je raščišćen.

Je li moguće da su sve mine uništene ili su detonacije prestale prosto zato što je i grad prestao? Uspeo je da pokrene prste i pitao je Fahada: – Kako možemo biti sigurni?

Fahad odgovori:

– Ovaj zadatak je blagoslovljen.

Iako ta izjava Lavu ne znači ništa, neosporna je činjenica da će umreti ako ostanu ovde, smrznuti, čekajući svitanje. Lav se složi: – Moramo da pokušamo.

Nara je obazrivija: – Ne znamo je li put raščišćen. Neke mine su uništene, ali svakako nisu sve, možda čak nije ni većina.

Fahad besno povika: – Ti si nevernica! Ne shvataš značaj ovog događaja!

Nara ljutito odgovori: – Nisam zaglupela zbog vere. Ne verujem da sam neranjiva.

Lav ih prekide: – Nevažno je u šta verujemo. Ne možemo ostati ovde! Do jutra ćemo biti preslabi da trčimo, preslabi da pobegnemo. Moramo da nastavimo. To je proračunat rizik. Ja ću ići prvi.

Fahad odgovori: – Ti si razlog ove misije. Ti si čovek koga CIA hoće. Misija je propala ako ti pogineš. Devojka bi trebalo da ide prva.

Nara reče: – Slažem se. Ja ću prva.

Fahad se usprotivi: – Ne ti. Devojčica, čudesna devojčica, ona će naći put. Nije slučajno što je s nama kad se ovo dešava. Moramo da verujemo u nju.

Ako se izuzme pljusak kiše, vladala je tišina dok je Lav pokušavao da shvati Fahadov predlog. Čovek iskreno veruje da je Zabi pod božjom zaštitom. Nije iz kukavičluka tražio da devojčica ide prva, da ih vodi kroz minsko polje, već iz pobožnosti. Lav je siguran da bi ponositi Fahad radije izgubio život nego da se krije iza devojčice. Za Fahada je sve drugo vređanje Boga. Nara je prva progovorila, a njen pažljivi odgovor odao je diplomatsku veštinu: – Ja ću ići prva. Vodicu nas. Ako se to ne svidi Alahu, poginuću. Ako ne, onda ne treba dalje da pričamo o tome. Ali ne dolazi u obzir, Fahade, uopšte ne dolazi u obzir da Zabi ide prva. Ne dok sam živa.

Kao što se moglo očekivati, Fahad se uvredio: – Ovo nema veze s hrabrošću. Rado ću poći prvi...

Nara mu nije dozvolila da završi: – Bez tebe ćemo svi poginuti. Bez Lava će misija propasti. Ja sam jedina koju možemo da izgubimo. Nije reč o teologiji ili odvažnosti. Radi se o zdravom razumu. Ja ću prva. Vi me pratite.

Lav se usprotivi: – Ne, Naro, ti moraš da nosiš Zabi. Ja ću prvi.

Nara odbaci njegov predlog.

– Ja nisam zanimljiva za organizaciju CIA. Izgubljeni smo ako nas Fahad ne vodi.

Moram da budem ja. Besmisleno je dalje raspravljati o tome. Ti moraš da nosiš Zabi.

Ne čekajući da odgovori, Nara ga obiđe, držeći ga oko pasa, kako bi stala ispred njega. Lav uzviknu: – Čekaj!

Setio se mine koja je pala ispred njega. Dok mu je kiša lila niz lice, čekao je da sevne munja. Mina je i dalje tu, neeksplodirana. I Nara ju je spazila. Pustila je njegov pojas, obišla minu i stala ispred Fahada.

Lav podiže Zabi: – Drži mi se oko vrata.

Iscrpljen gradom, osetio je kako mu se mišići bune iako je devojčica lagana. Obišao je minu, nogu klecavih od izmoždenosti. Ne vidi Naru, izgubljenu u mraku. Čuo je njen glas: – Fahade, prati moje korake. Stavi mi ruke na pojas. Samo tako možemo uspeti! To je jedini način da preživimo.

Lav se zapita hoće li odbiti. Fahad mu reče: – I ti moraš da učiniš isto.

Lav mu stavi jednu ruku oko pasa dok je drugom pridržavao Zabi.

Obrazovavši nezgrapan ljudski vozić, pošli su naslepo, vođeni samo neredovnim bleskovima munja. Oluja je prošla i nastavila prema pakistanskim planinama. Lav čuje Fahadovo teško disanje. Čuje bat njihovih koraka po zemlji. Svaki korak koji je tonuo u vlažnu zemlju donosio je olakšanje. Lav je osetio kako mu Zabi uplašeno steže vrat.

Nikad nije bio tako blizu tome da se pomoli.

Pakistan Grad Pešavar Prestonica severozapadne pogranične provincije Četrdeset tri kilometra jugoistočno od avganistanske granice Dva dana kasnije Kamion se zatresao kad je prešao preko rupe – izrovan drum ih je pun – i Lav se probudio. Zadremao je na najskupljem krevetu na svetu, na heroinu vrednom nekoliko miliona dolara sakrivenom u vrećama s brašnom sa oznakom zapadnog dobrotvornog društva. Glas njegove zavisnosti i dalje zahteva opijum, ali iz dana u dan postaje sve tiši.

Iako je okruženost drogom gruba proba njegove rešenosti, opijum je uvek bio samo način da potisne želju da napusti svoj položaj, put da uguši nemir i nemoguće nade u istragu o ubistvu svoje žene. Ono što je bilo nedostižno sad mu je nadohvat ruke: prolaz do Amerike i put do Njujorka.

Ušli su u Pakistan ubrzo pošto su prešli minsko polje. Pošto su hodali u gotovo mrklom mraku, nisu mogli znati jesu li sve mine eksplodirale. Ostalo je nejasno jesu li bili blagosloveni ili je reč samo o slučaju. Lav nije previše razmišljao o tome. Kao vojnik u Velikom otadžbinskom ratu, video je kako su njegovi drugovi verovali da ih je spasio čudo kad bi se meci zaglavili u religioznim drangulijama i zaokupili se razumevanjem značaja toga samo da bi bili ubijeni nekoliko nedelja kasnije. Uprkos sumnjičavosti, bilo mu je drago što se neprijateljstvo njihovog vodiča smanjilo. Kad je sunce izašlo i rasteralo ostatke oluje, zaustavili su se na vrhu pakistanskog brda i osvrnuli se. U daljini su sovjetski borbeni helikopteri kružili oko Hajberskog prevoja. Ubili bi ih da su čekali zoru. Šta god da je istina, svakako se činilo da je reč o čudu.

Smrznuti, prljavi i iscrpljeni, stigli su u Daru, gradić u severnom plemenskom predelu Pakistana koji služi kao prestonica nezvanične države. Iako ga pogrešno doživljavaju kao tampon-državu u kojoj vlada bezvlašće, njime upravljaju zakoni preživljavanja i trgovine. Lav je očekivao da će sovjetski civil, žena, teško povređena devojčica i mudžahedin privući pažnju, ali u tom gradiću ne postoje nikakve konvencije, njime ne upravljaju verska ni vladina politika, već osnovne materijalne potrebe – to je trgovački bazar tri najtraženije stvari na svetu: droge, oružja i podataka. Njih zanima šta hoćete da kupite i šta biste da prodate. Heroinske fabrike u kolibama raštrkane su po gradu poput čajdžinica, vreće neprerađenog opijuma prodaju se za dolare i tovare na magareća leđa. Isprobavaju i zagledaju oružje, iznose ga iz grada i pucaju u panjeve.

Razgledaju sanduke metaka kao da su kovčezi puni rubina i smaragda. Sakupljaju sredstva za rat. Kradu sredstva za rat. Savezi se stvaraju pa raskidaju. Kradu se podaci.

Izmišljaju se pobede i poriču porazi. Sa severa dolazi priliv avganistanskih izbeglica, mnogi sa strahovitim povredama, nogu isečenih gelerima, beže od sukoba. S juga dolaze zapadnjački novinari i putnici, jedni u tradicionalnoj širokoj odeći, drugi u Armiranim vojničkim pantalonama i sa složenim spravama. Po malom broju novinara, iako je ovo

najbliža tačka iz koje se može pristupiti Avganistanu, Lav je zaključio da Zapad nije mnogo zainteresovan za rat. Takvo odsustvo zanimanja znači da se njegovom prebegu ne piše dobro.

Iako nisu više u Avganistanu, i dalje su u opasnosti. Sovjeti su aktivni u plemenskom području i prelaze granicu vrlo redovno, te se otvoreno ne obaziru na pakistanski suverenitet. Lav je čuo razgovore o nizu tajnih operacija kako bi se oblast destabilizovala i izvršio pritisak na Pakistan da postavi patrole duž cele granice, da je zatvori. Planiraju krajnje provokacije kao kaznu zbog pomaganja mudžahedinima, iako je zvanična politika Pakistana neutralna. Ti komunistički agenti sigurno su Avganistanci, možda prerušeni u izbeglice. Neki su možda čak potkupljeni mudžahedini. Fahadu je neverovatno da Sovjeti mogu potkupiti ijednog mudžahedinskog borca. Lav mu je rekao da je video mnoštvo ljudi koji su na sovjetskom platnom spisku, s tajnim imenima, tvrdeći da na svakoj strani uvek postoje ljudi koji se mogu kupiti, do kojih se može dopreti, ljudi sa slabostima koje se mogu zloupotrebiti. Fahad je zgađeno odmahnuo glavom i rekao da Lav govori kao zapadnjak, truo od nagodbi i dvosmislenosti.

Fahad nije gubio vreme da ih skloni s ulica i smesti u čaj-hanu, gde su ih odveli u zadnju sobu dok on udesi prevoz do Pešavara, prestonice regiona s milion stanovnika.

Samo u Pešavara mogu da stupe u vezu s pakistanskom obaveštajnom agencijom, poznatom po bliskoj ideološkoj sponi s islamskim fundamentalizmom. Ona je najmoćniji saveznik mudžahedina. Čim je Fahad otišao, njih troje su u roku od nekoliko minuta zaspali, vatrica ih je grejala dok su zajedno ležali na grubom dušeku pod jednim debelim ćebetom. Izgledali su kao junaci iz kakve bajke. Kad se Lav probudio, zatekao je Fahada, visokog, štrkljastog tela umotanog u ćebe, kako pije čaj pored vatre. On je zaista izvanredan vojnik, čovek koji izgleda kao da se ne odmara niti mu pažnja slabi. Ne želi da zadivi svojom snagom, nije reč o razmetanju – ne zanima ga šta Lav misli o njemu. Videvši da se Lav probudio, ponudio mu je sladak zeleni čaj. Lav je prihvatio i bez reči mu se pridružio pored vatre; neverovatni saveznici. Ali takvi saveznici su potrebni da bi pakistanska obaveštajna agencija pristala da ih poveže sa ovima iz organizacije CIA. Uveče su stigli na odredište. Kad je sišao iz kamiona, Lav se zapanjio vrevom u Pešavaru, nenaviknut na metež posle usamljeničkih, mračnih dana u planinama i plemenskim područjima. Vreće heroina na kojima su spavali dostići će cenu od nekoliko miliona dolara samo na američkim ili evropskim ulicama; na ovim bučnim ulicama svaki džak vredi samo nekoliko hiljada dolara. Kamion je otandrkao dalje dok se crni dim vio iz klimavog auspuha. Lav se zapitao ima li droga veće izglede da stigne u Ameriku od njih.

Pratili su Fahada uskim ulicama, pored izloga i jarkova zapušenih omotačima slatkiša jarkih boja, poput palih latica posle oluje. Grad se razlikuje od Kabula i ima izraženiju kolonijalnu arhitekturu – kitnjaste ružičasto-crvene zgrade od opeke sa sahatkulama, avenije oivičene drvećem.

Kao i u Kabulu, oštar je kontrast između drevnog i savremenog. Veličanstvene džamije stare stotinu godina stoje pored modernih zgrada koje izgledaju kao da će s mukom preživeti još jednu godinu. Telefonski kablovi izbijaju poput korova, pod čudnim uglovima, a iz njih se širi stotine žica što vise nad ulicama. Propadanje i bogatstvo stoje

rame uz rame. Ratu susednoj zemlji učinio je ovo izgubljeno istureno mesto značajnim, podarivši mu novu i veoma unosnu privrednu granu – špijunažu, profesionalno obmanjivanje.

Fahad ih povede prema gostionici za zapadnjačke mušterije. Oslikana drvena tabla visi sa strane zgrade. Na njoj je na engleskom napisano: GOSTIONICA „LAKU NOĆ“ Sijalica žmirka u uskom hodniku. Recepcija bez recepcionara služi za skladištenje buradi jestivog ulja. Fahad nije pozvonio na električno zvono za vrata zakačeno za pult.

Pošao je dalje, ispod polomljenog ventilatora na tavanici, mlitavog i iskrivljenog poput osušenog insekta ostavljenog da visi u paukovoj mreži. Ušli su u mali restoran, gde je nekoliko četvrtastih stolova poređano uz jedan zid kao da čekaju da ih pogubi streljački vod. Pokriveni su crveno-belim mušemama i postavljeni jarkožutim salvetama i nečistim escajgom, a svaki komad ima stotinu polovičnih otisaka prstiju. Gosti su mešavina drogiranih turista, izgubljenih duša pobeglih od kuće, pustolova i plaćenika. Razlikuju se po fizičkoj snazi ili njenom nedostatku, kao i po odevanju – kožnim čizmama zašniranim iznad članaka ili japankama i živopisno lakiranim noktima. Sovjetska vrhovna komanda brine da mudžahedini popunjavaju redove zapadnjačkim plaćenicima, borcima plaćenim novcem od droge, verujući da samo zapadnjaci umeju da se bore iako su na ovom terenu zapravo mudžahedini najbolji borci na svetu. Njihova borba je lična, bore se zbog načela a ne profita. Oni nemaju vremena za plaćenike u čije motive ne veruju i smatraju ih veoma nepouzdanim. Skupine sede za stolovima i kuju planove nad tanjirima s masnim pomfritom. Nema alkohola, a čini se ni osoblja. Neki gosti se okrenuše da pogledaju pridošlice, znatiželjni, drugi behu previše drogirani da bi marili. Fahad je ušao u kuhinju i bubašvaba smelo istrča kao da je jedini konobar. Kroz nekoliko sekundi, Fahad se vratio s ključem.

Na zadnjem spratu je pet soba, tri s jedne strane, dve s druge. Uzeli su poslednju, u uglu, s prozorima koji gledaju na dve ulice. U njoj je krevet, nema kupatila – zajedničko je na donjem spratu. Pod škripi. Malter je zamazan. Posteljina nije oprana, samo zategnuta posle poslednjih gostiju. Fahad baci ključ na krevet: – Sastaću se s Pakistanskom obaveštajnom agencijom. Ako odbiju da nam pomognu, misija je propala. Ja nemam nikakve veze s organizacijom CIA. A ne možemo da im priđemo bez dozvole Pakistanske obaveštajne agencije.

– Mogli bismo da odemo pravo u ambasadu i probijemo se do Islamabada.

– Ne bez dozvole Pakistanaca. Sad smo u njihovoj zemlji. Moja naređenja su jasna.

Oni će odlučiti šta da rade. Ako bez mene pokušaš da dospeš do američke ambasade, pronaći ću te i ubiti.

S tim upozorenjem, Fahad je otišao.

Lav podiže Zabi i stavi je na krevet. Ona upita: – Hoćemo li umreti?

– Nećemo.

– Ali on je rekao...

Nara je prekide: – Zaboravi šta je rekao.

Lav dodade: – Nismo stigli da razgovaramo o tome šta se dešava. Mora da si mnogo zbunjena.

Shvataš li zašto je opasno da živiš u Avganistanu?

Ujela se za nokat i nije rekla ništa. Lav nastavi: – Sovjeti se mnogo plaše poraza.

– Zašto?

– Brinu da će ispasti slabi. Spremni su na mnogo toga kako bi to sprečili. Imaju mnogo oružja. Upotrebiće ga na bilo kome, muškarcima, ženama i deci. Zemlja nije bezbedna ni za tebe, ni za mene, ni za Naru.

Zabi upita: – Gde ćemo da živimo?

– Moramo da nađemo drugo mesto.

– Možemo li ovde da živimo?

– Ne verujem.

Nara je sela pored nje: – Ovde ima mnogo ljudi iz naše zemlje. Oni su izgubili svoje domove i porodice, baš kao ti i ja. Oni nemaju ništa. Žive u izbegličkim logorima, na hiljade njih spava pod plastičnim nadstrešnicama. Nemaju čistu vodu. To je težak život. Može da bude opasno, možda jednako opasno kao i rat.

Zabi je s pameću prerano sazrelog deteta pratila šta joj govore: – Kuda onda možemo da odemo?

Lav odgovori: – Postoji mogućnost da otputujemo u Ameriku. Jesi li čula za tu zemlju?

Ona odmahnu glavom.

– Daleko je. Drugačija je od sveta na koji si navikla. To je mesto bez rata, s čistom vodom, s hranom, sigurno mesto, mesto gde ćemo imati mogućnosti. Ovde nemamo nikakve mogućnosti. Sve vreme ćemo se boriti samo da preživimo.

Zabi oštroumno upita: – A kakve ćemo nevolje imati u Americi?

– Biće teškoća. Tebi će sve biti nepoznato. Bićemo tuđinci. Stranci. Oni govore drugim jezikom. Moraćeš da se navikneš na drugi način života. Ali ako uspeš da naučiš njihov jezik i prilagodiš se njihovom načinu života, verovatno će te prihvatiti kao jednu od svojih.

Zabi upita Naru: – Ima li tamo planina kao ovde?

Nara se postidela. Pitala je Lava: – Ne znam. Ima li planina?

On klimnu glavom:

– To je veoma velika zemlja. Ima planina. Ima pustinja. Ima šuma. Ima plaža. Moći ćeš da plivaš u jezerima ili u moru.

Zabi zapita: – Šta je more?

Ne samo da nikad nije videla more već nema predstavu šta je to. Lav se načas zamislio, pokušavajući da shvati veličinu ovog putovanja za devojčicu. Zapitao se kako najbolje da joj objasni: – More je vodena površina velika kao zemlja. Umesto zemlje je voda, a ona je duboka koliko je planina visoka. Puno je životinja, kao u jezeru, ali neke su mnogo velike, velike kao ova zgrada.

Zabi se zapanjila. Povikala je: – Riba velika kao zgrada!

– Zovu se kitovi. Oni nisu ribe. Udišu vazduh kao i mi.

– Zašto žive u vodi ako udišu vazduh?

Lav je zastao, setivši se takvih razgovora s Jelenom kad je bila mala. Ona je bila opčinjena svetom i neprestano je tražila nove podatke. Beskrajna pitanja, kojima se starija sestra Zoja smejala, bila su odraz prisnosti i poverenja koliko i znatiželje. Isto važi za Zabi – ona istovremeno poseže za njim i za pojmom tog novog sveta. Ali u tom novom svetu neće biti njegovih kćerki. Ako ode iz Pakistana kao izdajnik, nikad više neće videti Jelenu i Zoju. Nemoguće mu je da prihvati tu pomisao, kao što mu je neverovatno da nikad neće resiti ubistvo svoje žene. Ali istina je da bi ga pogubili ako bi se posle prebega vratio u Sovjetski Savez. Još više ga uznemirava pomisao da bi njegove kćerke mogle biti kažnjene ako se sazna da je pobegao. Njihova bezbednost počiva na pretpostavci da je Lav ubijen u vazdušnim napadima ili da su ga mudžahedini pogubili.

Tajnost je ključna. Neće moći da im piše. Neće moći da ih zove. Ako se razboli, biće sam. Ako se one razbole, neće moći da bude uz njih.

Zbog tih tmurnih misli nije odgovorio na Zabino pitanje. Ustao je. Ona mu stisnu šaku: – Pričaj mi još o moru.

Lav odmahnu glavom: – To je dosta zasad.

Pomilovao ju je po glavi. Zabi upita: – Jesi li bio u Americi?

– Jednom sam pokušao da odem, ali nisam uspeo.

– Hoćemo li mi uspeti?

– Imamo dobre izglede.

Zabi je primetila da je nesiguran. Uhvatila je Naru za ruku: – Hoćeš li ostati sa mnom i ako ne uspemo?

Nara klimnu glavom: – Nikad te neću ostaviti, bez obzira na to šta se desi.

Obećavam.

U njenom glasu nema nesigurnosti. Nara je spremna da umre za ovu devojčicu. Lav se ponadao da neće doći do toga.

Sutradan Lav čeka pored prozora. Zabi i Nara spavaju iza njega. Iako je hteo da ih pusti da spavaju, veoma je uznemiren. Prošlo je deset sati otkako je Fahad otišao iz gostionice.

Svanuće za nekoliko sati, a i dalje nema ni reči od njega. Ako Fahad omane, jedini izbor im je da pokušaju sami da pronađu američku ambasadu, da pokušaju da stignu u Islamabad i traže azil bez posredovanja Pakistanske obaveštajne agencije. Ako odbaci logističke poteškoće takvog putovanja, Lav nije siguran da će moći da se nagodi uz pakistansko odobrenje. Jedini drugi izbor je bekstvo.

Otvorio je vrata i pogledao u hodnik. Pust je. Pokucao je na vrata sobe preko puta.

Niko nije odgovorio. Pogledao je bravu i otkrio da je toliko slaba da je dovoljno da pogura ramenom kako bi polomio drveni okvir. Pretraga sobe nije otkrila torbe niti lične stvari. Pogledao je prozor. Za razliku od njihove sobe, iz ove se može izaći na ulicu – preko table do zemlje, teško ali ne i nemoguće. Požurio je natrag i probudio Naru: – Hoću da budete u drugoj sobi. Ne pali svetio. Nemoj da pustiš ni zvuk. Ako mi se nešto desi, beži. Nemoj da ideš u Islamabad. Nemoj pokušati da odeš u američku ambasadu. Ne veruj nikome. Samo beži.

Nara se nije usprotivila. Podigla je polubudnu Zabi i ponela je prema drugoj sobi.

Zastala je na vratima, vratila se, poljubila Lava u obraz pa se povukla u sobu i zatvorila vrata.

Lav se vratio u njihovu sobu i seo na ivicu kreveta. Potražio je išta što bi moglo da posluži kao oružje. Pošto nije našao ništa, pogledao je svoj odraz u ogledalu. Izgleda divlje i odrpano, što nije utisak koji želi da ostavi ako hoće da se predstavi kao vredan izvor podataka. Brzo je zagladio kosu i taman je hteo da siđe u kupatilo kad neko pokuca.

Lav stade pored dovratka i upita: – Ko je?

– Fahad.

Otvorio je i Fahad je ušao s dva čoveka u odelima. Agent Pakistanske obaveštajne agencije je stariji, u kasnim šezdesetim, tanke kose i živahnih očiju. Agent CIA je Lavov vršnjak. Lice mu je ispijeno, beonjače posute žutilom. Visok čovek krhke građe, kao kostur. Dok Fahadovo žilavo telo odaje snagu i okretnost, agentova građa nagoveštava život posvećen čitanju, piću i intrigama. Dvojica zavisnika su se prepoznala bez reči. Za razliku od Lava, oba agenta su izuzetno dobro odevena i uredna, u sakoima i čistim košuljama. Nijedan ne nosi kravatu. U slučaju agenta CIA, naslućuje se da besprekorno odevanje skriva suptilnije nagoveštaje njegove zavisnosti. Odelo pakistanskog agenta je pravi pokazatelj njegove moći i ranga. Agent CIA rukovao se s Lavom: – Ja sam Markus Grin.

To je rekao na savršenom ruskom, pa nastavio na tečnom dariju: – Trebalo bi da govorimo na jeziku koji svi razumemo.

Pakistanski agent se rukovao s Lavom i takođe rekao na dariju: – Abdur Salam. To mi nije pravo ime, ali poslužiće za ovaj sastanak.

Grin se osmehnu: – Markus mi je pravo ime. Nisam obazriv kao moj prijatelj.

I Abdur Salam se osmehnu: – Tebe sovjetski agenti ne pokušavaju da ubiju. Mada ne verujem da naš gost želi da me ubije. Fahad jamči za njegovu iskrenost. On retko jamči za bilo koga, a pogotovo za jednog Sovjeta.

Grin je prišao prozoru i pogledao na ulicu, bez primetne brige, samo letimično, pre nego što je seo na prozorsku dasku, ispružio noge ispred sebe i poravnao pantalone: – Želite da prebegnete, gospodine Demidove?

Ton mu je neprikladno neozbiljan. U njemu se čuju sumnjičavost i kolebljivost.

Lava više brine što čuje veoma malo uzbuđenja. Obazrivo je počeo: – U zamenu za azil, ne samo za sebe već...

Grin ga prekide: – Da, za devojčicu i ženu. Uzgred, gde su one?

– Na bezbednom.

Grin je zastao pošto je primetio njegovo nepoverenje. Lav nastavi: – Želimo nov život, sve troje.

Grin brzo klimnu glavom, kao da je čuo taj zahtev hiljadu puta i da je nestrpljiv da sazna šta ima da ponudi: – Vi niste vojnik, zar ne? Civil ste u službi avganistanske vlade, savetnik. Kakve podatke imate?

Lav poče da izlaže svoj slučaj: – Radio sam za avganistansku vladu sedam godina.

– U kom svojstvu?

– Obučavao sam tajnu policiju. Pre nego što je komunistički režim preuzeo vlast, pomagao sam mu da preživi. Pošto su se dokopali vlasti, nastavio sam da im pomažem da prežive. Sredstva i načini su se promenili, ali posao je ostao isti.

Grin pripali cigaretu: – Šta ste radili pre nego što ste došli u Avganistan, gospodine Demidove?

– Radio sam za KGB. Grin je duboko povukao i zadržao dim u ustima. Fahad je postao nestrpljiv; kao vojnik nije navikao na suptilnosti diplomatskih pregovora. Brecnuo se na Lava: – Pričaj o sovjetskim operacijama u Avganistanu, a ne o KGB-u. To su podaci koje hoćemo da razmenimo.

Poput nervoznog deteta, Lav brzo nabraja tačke koje bi mogao da razmeni: – Znam specifikacije, tehničke detalje o oružju koje koriste, o tenkovima, helikopterima, sve što se koristi i što nameravaju da upotrebe. Znam kako je Četrdeseta armija raspoređena. Mogu da vam kažem predviđenu stopu smrtnosti pre invazije i kako

je taj broj kasnije promenjen. Isto važi i za materijalne troškove. Znam imena većine viših oficira i njihov stav prema ratu. Znam naša ograničenja, koliko vojnika možemo dozvoliti sebi da izgubimo, koliko novca smo spremni da potrošimo. Mogu vam pružiti dovoljno podataka da možete tačno da procenite trenutak kad Sovjetski Savez neće imati izbora osim da se povuče.

Grin je istresao pepeo na tepih pa načas gledao žar kako gori pre nego što ga je ugasio cipelom.

– Dozvolite da vam objasnim situaciju iz našeg ugla. Ne bi trebalo da se mešamo u ovaj rat.

Umeša se Salam: – Ni Pakistan ne bi trebalo da se mesa u ovaj rat.

Ta primedba natera Grina da izvije obrvu, kao da je to moglo da bude izgovoreno samo ironično. Nastavio je: – U Sjedinjenim Američkim Državama javnost nije raspoložena za mešanje u ovaj sukob. Ako vam damo azil, izlažemo se opasnosti stvaranja velikog rascepa sa Sovjetima, rasplamsavanja političkog sukoba čiji ishod možda nećemo moći da kontrolišemo. Oni bi mogli da zahtevaju vaš povratak. Mi bismo odbili. I tako dalje: ko zna kako bi se to moglo završiti?

Lav ga brzo ispravi: – Slažem se. Ključno je da Sovjeti ne saznaju za moj prebeg. Nema razloga da saznaju. Svakako veruju da sam ubijen u bombaškim napadima. Slabi su izgledi da sam došao u Pakistan, što nikad ne bih uspeo bez Fahadove pomoći. Sovjeti nikad ne bi pretpostavili da bi mi mudžahedini pomogli. Fahad bi čak mogao da kaže kako su me zarobili i ubili posle izvesnog vremena.

Lav nije spomenuo svoje kćerke u Moskvi, ne želeći da dodatno zamrsi situaciju.

Grin je ponovo povukao dim. Izgleda da procenjuje koliko je Lav razmišljao o planu: – Vaš predlog je pametan. Naravno da ne možemo da objavimo da ste prebegli, ali postoji mogućnost da otkriju.

Lav je čekao pošto je naslutio da se Grin sprema da objavi svoj stav: – Siguran sam da imate podatke koji bi mogli da nas zanimaju. Imam drugačiji predlog. Možemo ovde da vas ispitamo, platimo vam izvesnu sumu...

Lav odmahnu glavom i prekide ga: – To nije dovoljno. Potreban nam je novi dom, nova zemlja. Ovde će nas pronaći i ubiti.

Abdur Salam pogleda Markusa Grina. Njih dvojica sarađuju kako bi izvukli podatke a da ne daju ništa zauzvrat. Grin sleže ramenima: – Da Sjedinjene Američke Države nameravaju da se uključe u sukob, čak i prikriveno, onda biste nam bili vredni. Ali Sjedinjene Američke Države to ne nameravaju. I zbog toga se bojim da moram reći kako ne možemo prihvatiti vašu ponudu.

Istog dana Grin i Salam su brzo pošli stepenicama, nestrpljivi da završe sastanak pošto ne mogu da postignu dogovor po svojim uslovima. Lav krenu za njima, moleći pošto su pregovori na ivici propasti: – Mora da mogu nešto reći da vas ubedim. Neko obaveštenje koje vam mogu odmah dati kako bih dokazao svoje reći.

Grin je odgovorio, ne okrećući se: – Trebalo bi da mi kažete što više.

Lav primeti: – Neću sve da vam kažem samo da biste me ostavili ovde.

Grin sleže ramenima: – Onda smo na mrtvoj tački. Razgovaraću o ovome s pretpostavljenima. Moguće je da će oni imati drugačiji stav. Trebalo bi da sačekate ovde. To će trajati samo nekoliko dana.

– Vi ćete predložiti da odbiju moju molbu za azil? Reći ćete da ono što mogu da ponudim nije vredno opasnosti?

– Na kraju to neće biti moja odluka.

Lav više nije mogao da krije svoje očajanje: – Oni će vas poslušati! Prihvatiće šta god im savetujete. Jedino vi ste se sreli sa mnom!

Grin zausti da odgovori pa se zaustavi toliko naglo da Lav umalo nije naleteo na njega. U podnožju stepenica stoji kapetan Vaščenko.

Kapetan stoji između dvojice Avganistanaca, specijalnih operativaca i njegovih vodiča u ovaj region budući da on ne priča ni dari ni urdu. Vaščenko je obučen kao putnik i nosi zapadnjačku odeću. Prerušavanje mu je nevešto: nezgrapno hoda u civilnoj odeći. Iako je vlažno veče, on nosi široku jaknu, nesumnjivo da sakrije oružje. Fahad, na stepeniku iza Lava, posegnu za pištoljem. Grin mu pokaza da ostane miran, želeći da izbegne razmenu vatre na stepeništu. Bili su na neprijatnoj mrtvoj tački sve dok kapetan nije povikao na ruskom: – Ne možemo vam dozvoliti da ga odvedete.

Vaščenko je pretpostavio da je CIA rado prihvatila Lava.

Grin je mogao da ga ispravi i kaže kako ga Lav ne zanima, čime bi se sve odmah završilo. Umesto toga, pokazao je prema restoranu: – Zašto ne bismo razgovarali o tome?

Pakistanski obaveštajac je bio manje učtiv. Pošto ne govori ruski, obratio se Grinu na urduu. Lav ga nije razumeo, ali posmatrao mu je govor tela. Grin klimnu glavom, pokušavajući da zauzda saradnika, pribojavajući se nasilja. Odgovorio je Salamu na urduu pre nego što je dodao na ruskom: – Hajde da razgovaramo.

Lav je bio više zadivljen nego iznenađen što ga je Vaščenko pronašao. Vojno

prisustvo u Hajberskom prevoju nagoveštavalo je da je predvideo Lavove namere. Na kraju krajeva, on je i ranije pokušao da stigne do Amerike. Iako Vaščenko nije znao kako će Lav pokušati da prebegne, došao je u Pešavar, uveren da će ovuda proći. Kapetanovo je neovlašćeno prisustvo u Pakistanu nečuveno. Ako bi ga otkrili i zarobili, izbio bi veliki diplomatski skandal. Lav veruje da mu Kremlj nije izravno odobrio prelazak granice.

Mogu zabašuriti avganistanske operativce, ali nemoguće je ne prepoznati sovjetskog oficira. Moguće je da dela na svoju ruku, iz lične revnosti, rešen da ispravi grešku koju je napravio u selu Soh Rot. Seli su za jedan od upadljivih stolova, i dalje natrpan prljavim posuđem. Lav, Grin i Salam s jedne strane, kapetan s druge. Fahad i dva avganistanska vojnika ostali su da stoje, s rukama na oružju, poput stražara na sastanku kraljeva. Grin se obratio ostalim gostima na engleskom. Lav je pretpostavio da im je rekao da odu, što su poslušali bez pogovora. Samo plaćenici nisu žurili, pitajući se postoji li potražnja za njihovim uslugama. Kad se prostorija ispraznila, Grin je pripalio još jednu cigaretu i zauzeo stav srdačnog profesora koji se sprema da sluša izlaganje svojih učenika. Vaščenko se obratio Lavu: – Niko nije verovao da si preživeo. Osim mene. Pročitao sam tvoj dosije. Znao sam da ćeš pokušati da pređeš u Pakistan. Došao sam da te odgovorim od toga. Lave, ti si ratni heroj, služio si svojoj zemlji mnogo godina. Ne možemo ti dozvoliti da prebegneš. Što je još važnije, ne verujem da želiš da prebegneš.

Lav nije odgovorio, već je čekao da Vaščenko završi. Blago ubeđivanje svakako će biti praćeno pretnjom.

– Lave, pogrešili smo u vezi s devojčicom. Ja sam pogrešio. Samo si hteo da je zaštitiš. Shvatam zašto si se tako poneo. I ja sam otac.

Ta izjava je smešna, ali Lav je pazio da ne pokaže šta misli: – Iskreno sam verovao da će njena smrt spasti hiljade života inače nikad ne bih tako postupio. Možda sam bio u pravu, možda sam pogrešio. To je nevažno. Mit o čudesnom detetu se raširio i taj mit se ne zasniva na njoj. Njeno ubistvo ne bi ništa promenilo. Priča ima sopstveni život. To je ono što nisam shvatio. Dozvoli da vas vratim natrag. Neće biti optužbi. Vas troje možete da živite u Sovjetskom Savezu ako hoćete. Zar Nara i devojčica to ne bi volele? Dovoljno si dugo u Avganistanu. Stekao si priličnu ušteđevinu.

Trebalo bi da lepo živiš u svojoj zemlji, blizu svojih kćerki. Trebalo bi da misliš na svoje kćerke. Kako se beše zovu?

Vaščenko veoma dobro zna kako se zovu.

– Ako nastaviš s ovim, one nikad više neće videti svog oca. Čak bi mogli da ih podvrgnu istrazi, moglo bi se raspravljati o njihovoj odanosti.

Pretnja je lukava. Ponuda je primamljiva. Lav je razmislio o mogućnosti povratka u Moskvu. Ponovo će biti sa svojim kćerkama. Nara i Zabi će biti bezbedne. Ali sme li da veruje da će kapetan održati reč? Možda će ga pogubiti čim se vrati u Kabul. Smaknuo je dezertera Fjodora, koji je pobegao samo na jedan dan i to samo zato što se zaljubio.

Lavova izdaja daleko je ozbiljnija.

Dozvolivši Lavu da razmisli o ponudama i pretnjama, Vaščenko se okrenuo prema Grinu i usmerio napad na zemlju spremnu da ga prihvati: – Trebalo bi da pažljivo razmislite hoće li vam ovaj čovek koristiti ili naškoditi.

Pre nego što je Lav stigao da odgovori, Grin je odvratio na tečnom ruskom: – Pažljivo smo razmislili o tome. Već smo usvojili njegovu molbu za azil. Štaviše, on nije u Avganistanu, pod kontrolom Sovjeta. On je u Pakistanu te nemate nikakvu zakonsku vlast nad njim. Moj saradnik Salam je besan zbog vašeg neovlašćenog ulaska u njegovu zemlju. Bojim se da vam ne možemo dozvoliti da ga odvedete.

Lav je uspeo da se pribere kako ne bi glasno uzviknuo ili zaprepašćeno zinuo u Grina, i trudio se da izgleda kao da je ta laž istina i pritom jasna istina. Grin se poigravao kutijom cigareta: – Trebalo bi da istaknem da će se pakistanska vlada uznemiriti ako vas uhapse u ovoj zemlji, sovjetskog oficira, jer pretpostavljam da ste upravo to. Proglasili bi vas špijunom. To bi vam stvorilo nevolje, nevolje mnogo veće od onih koje ste došli da rešite.

Grin je brzo preveo svoje reči na urdu i pakistanski obaveštajac klimnu glavom.

Lav zna da kapetan Vaščenko nipošto neće dozvoliti da ga uhvate živog. A ako ga pronađu mrtvog u Pešavaru, sovjetska vlada će poricati da je radio za njih, pronaći će brojne izgovore.

Bojažljiv mlad konobar prišao je stolu, noseći četiri boce kole na metalnom poslužavniku. Spustio je jednu bocu ispred svakog. Kapetan ispreplete prste i spusti šake na sto: – Pakistanci pružaju pomoć i oružje Avganistancima. Sovjetski Savez ne zanima njihovo pretvaranje da su neutralni. Ne marimo hoćemo li ih uznemiriti ili ne.

Grin pogleda Salama i brzo mu to prevede pre nego što odgovori kapetanu: – I na čemu smo sad? Dovoljno je reći da bi ubistvo operativca CIA u Pakistanu znatno promenilo stav Sjedinjenih Američkih Država prema ovom ratu.

Kapetan se osmehnu: – Niko ne mora da bude povređen. Samo hoćemo svog čoveka. Veoma je jednostavno. Verujem da vam on nije ni od kakve koristi. Sjedinjene Američke Države ne bi trebalo da budu toliko glupe da pošalju vojsku u Avganistan. Zašto biste se mešali u sukob toliko daleko? Demidovljevi podaci nisu vam ni od kakve koristi.

Iako mu se izraz nije promenio, na Grinovom licu se nekako vidi da se gnuša kapetana: – Izvinite, nisam čuo kako se zovete...

Lav odgovori: – On je kapetan Anton Vaščenko.

Neko vreme je vladala tišina dok su pravili proračune, razmatrali mogućnosti. Grin je nastavio da puši i tresao pepeo u netaknutu kolu. Kapetan je postao nestrpljiv. Ponovo se obratio Lavu: – Demidove, vrati se u Avganistan sa mnom. Nije ti mesto u Americi. Dve osobe koje si pokušao da zaštitiš više nisu u opasnosti. A tvoje kćerke će se naći u užasnom položaju ako prebegneš.

Lav obori glavu, razmišljajući o opasnosti koje će zadesiti Jelenu i Zoju ako se

sazna za njegov prebeg.

Sudeći po tome kako gleda, kapetan Vaščenko je počeo neupadljivo da procenjuje stepen pretnje. Fahad je jedini ozbiljan protivnik. Grin izgleda kao da je nesvestan ili nezainterešovan, duboko uvlači dim pa ga izbacuje kroz nos. Lav je uveren da će Vaščenkova sledeća primedba biti poslednja pre nego što pribegne nasilju. Kapetan reče: – Nemojte se mešati u Avganistan. Avganistanci vas mrze koliko i nas. Ako se ne budete mešali u njihove poslove, ako odbijete da snabdevate mudžahedine oružjem, uvešćemo red i vladavinu zakona za nekoliko meseci. Otvorićemo škole, izgraditi puteve, popraviti infrastrukturu. Obrazovaćemo stanovništvo. Ako se Sjedinjene Američke Države uključe u rat, osudićete zemlju na godine rasula. A na kraju nećete dobiti saveznika. Stvorićete režim koji će vam prezirom uzvratiti podršku.

Grin ubaci opušak u bocu kole i on zašišta na površini: – Preneću vašu poruku svojim pretpostavljenima.

Zatim je preveo razgovor. Salam je pažljivo saslušao pa rekao nešto Grinu.

Amerikanac prevede: – Salam će vam dozvoliti da odete odavde, neće vas uhapsiti. To je najbolje što može da ponudi. Živite da biste se borili još jedan dan. On ne namerava da raspiruje neprijateljstvo sa Sovjetima.

Lav je ćutao za vreme razgovora. A sad je završen bez ikakvog dogovora. Nema izbora osim da dela.

Kolenom zatrese sto i obori jednu bocu na pod. Smrskala se i svi pogledaše u pravcu zvuka. Lav skoči napred, zgrabi prljav nož sa stola i zari ga kapetanu u vrat. Zbog skretanja pažnje kao i zbog toga što mu čula više nisu otupljena opijumom, prilično je brz i Vaščenko nije stigao da odbije napad. Nož mu štrči iz vrata. Dva avganistanska operativca užasnuto ga pogledaše pošto nisu doživeli Lava kao pretnju. Fahad reagova prvi, izvuče pištolj i ubi ih. Nije pucao u Vaščenka, već ga je ostavio da sedi. Lav zgrabi kapetanove ruke i prikova ih za sto. Iako smrtno ranjen, čovek je neverovatno snažan i pokušao je da se oslobodi. Lav mu nije dozvolio da se pomeri, čvrsto mu je držao ruke.

Kapetan je izmahivao nogama, naginjao se, gotovo dotakavši Lavu lice. Konačno ga je snaga napustila i sklopio je oči, ali Lav ga i dalje nije puštao; držao mu je ruke dugo pošto je kapetan prestao da se pomera.

Pustivši Vaščenka da padne na pod, Lav se ispravio i rekao: – Ne bi mi dozvolio da ostanem u životu. Niti bi dozvolio da ga zarobite. Nije bilo drugog načina.

Dugo je prošlo otkako je Lav ubio čoveka. I dalje sedeći, Grin pomeri otmene cipele dalje od lokve krvi koja se širila i primeti: – Sovjeti su se zaista potrudili da vas ućutkaju. Vredite im više nego što sam mislio.

Salam pogleda tela pa se sagnu i pretraži kapetanu džepove. Lav prošaputa Grinu: – Hoćete li mi dati azil? Hoćete li podržati moju molbu?

Grin razmisli: – Da.

Lav se polako peo stepenicama, zbunjen, ne znajući bi li trebalo da bude zadovoljan ili zabrinut. Ne može biti siguran da će njegov prebeg ostati tajna. Međutim, napokon mu je otvoren put u Ameriku i bez obzira na sve, Zabi i Nara će dobiti nov dom. S tim mislima je požurio stepenicama, preskačući po dve. Na poslednjem spratu je širom otvorio vrata i utrčao u sobu. Zavese su razmaknute i svetlonarandžasti sjaj s ulice širi se po posteljini.

Od Nare i Zabi ni traga. Ušao je u sobu, obišao krevet i spazio ih kako sede prekrštenih nogu na podu, skrivene u uglu. Seo je pored njih, nesposoban da kaže šta se desilo dole – da postoji mogućnost da dobiju novi dom. Iako se osmehivao, video je da obe zure u njegove šake. U žurbi je zaboravio da ih opere. Umrljane su krvlju. Pomislio je da ih stavi iza leđa. A možda je i bolje da vide. Krvave ruke su cena koju je platio za njihovu slobodu.

ŠEST MESECI KASNIJE

Sjedinjene Američke Države Njujork Menhetn Sedište Ujedinjenih nacija Ugao Prve avenije i Istočne četrdeset četvrte ulice 15. novembar 1981.

Lav stoji na Prvoj aveniji, ispred glavnog ulaza u sedište Ujedinjenih nacija, na mestu gde je šesnaest godina ranije ubijen Džesi Ostin. Pošto je proučio fotografije i novinske članke, proveo mnoge sate u njujorškoj državnoj biblioteci s pristupom dokazima za kojima je žudeo posle Raisine smrti, Lav je odredio tačno mesto gde je Ostin postavio gajbicu koju je doneo čak iz Harlema – pozornicu njegovog ubistva. Nema ploče koja obeležava to mesto, nema znaka niti kipa. Samo neupadljiv pločnik, koji pešacima ne da je nikakav razlog da razmišljaju o onome što se tu dogodilo, o životima izgubljenim te noći.

On često dolazi ovamo i stoji s rukama na leđima, kao da je pred njim nadgrobni spomenik umesto pločnika. Razmišlja o brojnim pitanjima koja nije uspeo da shvati. U suštini, on ne shvata zašto je Ostin ubijen niti zašto je izgledalo kao da sovjetska i američka vlada sarađuju u zataškivanju ubistva. Zašto su počinioci smestili pištolj njegovoj kćerki, ubacili ga u džep njenog kaputa, da bi onda okrivili Raisu za ubistvo?

Takvo neslaganje ukazuje na promenu plana i kasniju improvizaciju. Iznad svega, jedno pitanje ostaje bez odgovora: Ko mi je ubio ženu?

Odgovori u istorijskim udžbenicima su laži, neprimetne običnim čitaocima zaokupljenim pričom o preljubi i nedozvoljenoj strasti, maštovitoj priči koja je prerušena u niz naglašenih činjenica.

Kad bi Lav zažmurio, vratio bi se u tu noć, osetio toplinu što izbija iz svetine i vlažni letnji vazduh. Mogao je da klekne pored Ostinovog tela na ulici i zuri u belu košulju koja crveni od krvi. Video bi izraz Ane Ostin: otvorena usta dok vrišti. Čuo bi očajanje u njenom glasu pošto je pretpostavila da pomoć neće doći. Zamislio bi kako rulja panici, ruši barikade – zveket metala. Video bi svoju ženu i približio joj se, toliko blizu da joj je čuo otkucaje srca dok je grlila Jelenu, toliko blizu da je čuo kćerkino plitko, ubrzano disanje dok su joj snovi o boljem svetu ležali raspršeni kraj nogu.

Poput optičke iluzije, jasno je video scenu, ali opet nije shvatao ono što vidi. Iako postoje brojne fotografije te noći, začudo nema nijedne s Jelenom. Sudeći po njenoj priči, ona je bila usred meteža. Držala je sovjetsku zastavu pored Džesija Ostina. Ali ne postoje dokazi koji to potvrđuju, novine ne spominju njenu ulogu. One pričaju drugačiju priču,

potkrepljenu jednom fotografijom koja je postala ikona, koja nije objavljena u Sovjetskom Savezu, koju Lav nije ranije video, s Raisom pored Ostinovog tela. Lav je video kako doziva pomoć. Američka javnost videla je ludu ubicu, ogorčenu od ljubomore. Na drugoj fotografiji je Raisa u stanu Džesija Ostina, pevač drži ruku na njenoj, u pozadini je izgužvana posteljina. Lav zna da je fotografija promenjena – Jelena mu je ispričala da je ona posetila Ostina, a ne Raisa. Dok Lav nije stigao u Ameriku, nije znao za javnu sramotu nanetu njegovoj ženi: stepen do koga su novinari bili opčinjeni idejom o tragičnom sovjetsko-američkom ljubavnom trouglu. Najoštroumnija žena koju je poznavao, jedina žena koju je voleo, upisana je u istorijske čitanke kao naivna i obmanuta ljubavnica. Čoveka koji je verovao u ideale više od svih koje poznaje, jednog među retkim kojima se istinski divio, predstavili su kao razvratnika i lažova, čoveka toliko niskog morala da su mnogi smatrali kako je metak u srce bio prikladan kraj za njega.

Prilikom poseta, Lav se nije uvek zadržavao napolju. Postoje obilasci zgrade i on je išao s vodičima, iako je razumeo samo malo engleskog. Video je dvoranu u kojoj se održao Raisin koncert, ne zato što je to služilo svrsi, već zato što je voleo da razmišlja o njenom uspehu – ratna izbeglica koja je izbegla Staljinove čistke predvodila je predstavu na ovakvom mestu, a diplomatska elita je ustala da joj pljeska. Zoja mu je rekla da je koncert prošao bolje nego što je iko očekivao, sve Raisine pripreme ispale su savršeno.

Dok je ona razmišljala o nadi, muzici i pesmi, drugi su smišljali ubistvo.

Prošlo je dvadeset minuta i nije se pomerio, stoji na istom mestu, s rukama na leđima. Stražari u Ujedinjenim nacijama zure u njega, sumnjičavi. Taksisti usporavaju da vide želi li nekud. Ali ne postoji mesto kuda bi hteo da ide. Nema više putovanja na koja bi pošao. Zadatak mu je sad samo istraživački. Pogledao je u nebodere, koje smatra čuvarima gradskih tajni, nemim divovima, što drže odgovore zaključane u čeliku, betonu i staklu. Nije položio cvet. Ne zanima ga nikakav spomenik osim da uhvati ubicu svoje žene.

Savetovali su mu da ne dolazi ovamo iz sigurnosnih razloga. Sovjeti bi lako mogli da ga pronađu ako posumnjaju da je prebegao. Ovo je prvo mesto na koje bi motrili. Kao uvek, nije se obazirao na uputstva. Pošao je prema podzemnoj železnici, svestan da ga prate. Ne mora da stane i okrene se kako bi znao da je to tačno, ne mora da vidi agenta koji je iza njega niti da ga spazi krajičkom oka. Njegovi nagoni brušeni su godinama. Ne krivi američku tajnu policiju što motri na njega. U normalnim okolnostima ih pušta da ga prate kako bi se osećali sigurno. Ali ne danas – ima posla i ne želi društvo FBI-ja.

Harlem Bradherst Zapadna sto četrdeset peta ulica Istog dana Lav je prošao pored stambene zgrade u kojoj je svojevremeno živeo Džesi Ostin i odoleo želji da uđe. Obigravao je oko tog mesta kao da veruje da je ostao neki trag prošlosti, neki otisak dana kad je mlada Jelena stigla sa snovima o jednakosti i pravdi. Istrajnost mu još nije nagrađena: njegova pitanja svaki put dočekuju odgovori koji se kreću od neprijateljstva do tupog nerazumevanja. Ne postoji niko u toj zgradi kome se nije obratio i među stanarima ga bije glas čudaka. Kad je pokucao na vrata stana u kome je svojevremeno Džesi Ostin živeo, na lošem engleskom je pitao nove stanare, mladi par, znaju li išta o pevaču. Odmahnuli su glavom, izgleda pod utiskom da traži nekoga ko trenutno tu živi. Pošto nije mogao da objasni svoju pravu svrhu, izvadio je novinske članke o ubistvu. Po njihovoj zbunjenosti je bilo jasno da ne znaju za taj događaj, nemaju predstavu ko je bio Džesi Ostin i svakako ne shvataju zašto se ovaj čudni stranac raspituje za njega šesnaest godina posle ubistva. Iako su bili ljubazniji od većine, zatvorili su i zaključali vrata, poslavši mu nedvosmislenu poruku da ne žele dalja pitanja.

Udaljavajući se od zgrade, Lav je pošao ulicom, držeći članke koje je pokazao gotovo svima, a pogotovo onima dovoljno starim da su bili odrasli u vreme ubistva. Dok je bio u Sovjetskom Savezu i Avganistanu, uvek je pretpostavljao da je najveća prepreka dolazak u Njujork. Pogrešio je, potcenio je teškoće na koje će naići jedan stranac koji pokušava da reši slučaj star šesnaest godina kog niko ne želi da se seća.

S druge strane ulice je restoran, uvek krcat, omiljen među starijima. Prešao je ulicu i ušao. Restoran je pun ljudi koji ručaju, bučan, živahan, krcat malim četvrtastim stolovima postavljenim toliko blizu da su konobarice morale postrance da se provlače između njih, što su vešto radile. S keceljama na plavo-bele pruge, okretno su se snalazile u skučenom prostoru i nosile velike tanjire pune hrane koja ne izgleda otmeno, ali zato deluje veoma ukusno. Vidi se kuhinja iz koje izbija para. Neprestano se čuje zveckanje tanjirima. Mnogi gosti stari su bar pedeset godina. Svakako neko zna Džesija Ostina i istinu o njegovoj smrti, čak i ako je samo glasina. Lav bi rado saslušao i najdokonija premišljanja.

Prišao je ženi za blagajnom i osetio se osujećeno zbog svog ograničenog engleskog, verbalne trapavosti koja ga neće omileti ionako sumnjičavoj publici: – Hoću da pitam. U vezi s ovim čovekom... Džesijem Ostinom.

Kad je Lav razvio novinske članke, žena je nakrivila glavu sa zbunjenim izrazom koji je video bezbroj puta. Povikala je prema kuhinji: – Bolje bi bilo da dođeš ovamo!

Iz kuhinje izađe starija žena. Čim je videla Lava, odmahnula je glavom. Lav nema sreće, već ju je molio za pomoć. Ona je odbila: – Morate da odete!

– Molim vas...

– Već sam vam rekla. Kazala sam ne!

Lav odluči da izgovori čovekovo ime kako bi video hoće li iko reagovati: – Hoću da razgovaram o Džesiju Ostinu.

– Izlazite, odmah!

Naredba joj je glasna, utišala je čitav restoran, gosti i konobarice zagledaše se u njega, pokušavajući da dokonaju ko je on. Lav je primetio nešto zanimljivo: bez obzira na to koliko je živcira, bez obzira na to koliko se ljuti, nikad nije pretila da će pozvati policiju. Podigao je novinske isečke, pokazao ih mušterijama i ponovio ime: – Džesi Ostin. Molim vas. Neko. Razgovarajte sa mnom.

Sačekao je ispred da vidi hoće li iko uslišiti njegovu molbu. Nije niko. Uzdahnuo je.

Nada se da ta žena ne radi svakog dana. Pokušaće ponovo i ponovo. Uslediće napredak.

Njujork Brajtonska plaža Istog dana Podne je i voz je gotovo prazan dok se približava Brajtonskoj plaži. Lav sedi i gleda reklamu s lepom devojkom u bikiniju koja drži bocu soka od narandže s etiketom: FANTA Nijedan drugi putnik ne zna za ozloglašenost te marke, nijedan drugi putnik ne zna kako se ta boca koristila u Kabulu – strah kakav je ta etiketa izazivala u glavama zatvorenika koji čekaju isleđivanje. U Njujorku je to samo zašećereni napitak, simbol lepršavosti i zabave, ničeg više. Dok je zurio u reklamu, Lav se osetio kao posetilac iz drugog sveta.

Jedan putnik čita novine, pune kese namirnica su mu pored nogu. Drugi čovek stoji iako ima slobodnih sedišta, drži se za šipku, izgubljen u mislima dok voz izbija na površinu grada. Jedna majka sedi s malom kćerkom kojoj noge landaraju preko ivice sedišta, ne dodirujući pod. Lav se seti kćerki koje je ostavio u Rusiji. Ne prođe nijedan dan, pa ni sat, da ne misli na njih. Nije ih video osam godina i nema predstavu kad će ih ponovo videti. Cena ove istrage je visoka. Boli ga pomisao da Jelena i Zoja ne znaju čak ni je li on živ. Ne može da stupi u vezu s njima. Ne sme da se izloži opasnosti da sovjetska vlada sazna da je živ. Ako se to dogodi, devojke će zasigurno postati mete. Baš kao što ne može da poveruje da neće rešiti Raisino ubistvo, ne može prihvatiti ni da nikad više neće videti Jelenu i Zoju, iako ne shvata kad ili kako bi se to moglo desiti.

Ako odbaci reklame, podzemna železnica je jedino mesto gde se Lavu čini da se život ne razlikuje mnogo u Moskvi i Njujorku. Putovanje izjednačava ljude. Uvek je sa zanimanjem gledao kad se otvore vrata i uđe nov talas putnika. Blaga očijukanja među putnicima daleki su odjeci njegovog i Raisinog slučajnog susreta u moskovskom metrou.

Umesto da ga ta uspomena uznemiri, pitao se hoće li neznanci poći svojim putevima, da se nikad više ne vide, ili će pokušati da pretvore slučajni susret u nešto više.

Kad je izašao na Brajtonskoj plaži, granulo je sunce i on otkopča jaknu jer je toplo iako je kasna jesen. S divljenjem je pogledao okruženje; još se nije navikao na činjenicu da mu je ovaj strani novi svet dom. Ta pomisao ostala mu je čudna. Možda zato što su mu kćerke u Rusiji, ali ne može da zamisli da će se ovde ikad zaista osećati kao kod kuće. Pošto su stigli u Ameriku, on, Nara i Zabi su se nekoliko nedelja selili iz jednog privremenog smeštaja u Nju Džerziju u drugo – nepovezano, kidajuće iskustvo, ali Lavu je bilo manje čudno od dobijanja stalne adrese. Ustrajao je da ih smeste u Njujorku, sakrivši svoje prave namere time što je istakao kako taj grad nudi nekoliko prednosti. U njemu žive brojni ruski emigranti te Lavovo nepoznavanje engleskog neće predstavljati nevolju, niti će biti upadljiv kao u manjim gradovima. Uglavnom ga niko ne primećuje, živi pod novim imenom i radoznalcima govori kako je pobegao od progona.

Zabi i Nara žive u stanu do njegovog, takođe s novim imenima i lažnim poreklom.

Navodno su iz Pakistana umesto iz Avganistana jer će im tako teže ući u trag ako ih traže. Želele su da Lav živi s njima, ali to bi ugrozilo njihove nove identitete. Ovako su imigranti iz drugih zemalja i susedi koji su se sprijateljili. Nara je zvanično postala Zabina majka. Ima papire koji to potvrđuju i Lav bi je povremeno uhvatio kako ih proučava kao da ne može da poveruje u ono što piše. Devojčica na čiju je smrt pozvala sad je zakonski njeno dete, što je protivrečnost o kojoj razmišlja svakog dana. Umesto da je ta misao porazi, ona je od nje napravila posvećenu majku. Budući da je premlada da ima sedmogodišnju kćerku, dočekivala je sva pitanja neznanaca o tome strogom tišinom, koja nagoveštava da je objašnjenje previše sumorno da bi pričala o tome – što je delom istina.

I tako je Lavov dom u Šestoj ulici u Brajtonu, na trećem spratu. Nisu uspeli da dobiju pogled na more – u stvari, nemaju neki pogled – ali stanovi su prijatni i imaju klima– – uređaj, frižider i televizor. Za razliku od stanova u Kabulu, nije skinuo vrata drugih soba. Nepodnošljivi nemir je iščezao. Više mu ne treba opijum: ponovo je agent.

Kad je otključao ulazna vrata i ušao u dnevnu sobu, Lav je osetio da je neko unutra.

Ako je reč o sovjetskom operativcu, svakako će ga ubiti pre nego što upali svetio. S tim na umu, posegnuo je za prekidačem.

Istog dana Markus Grin, besprekorno odeven, izvadio je cigaretu i seo kao da je u svojoj kući.

Primetio je: – Izgledate nervozno.

Lav nije odgovorio. Ne sviđa mu se bahatost s kojom mu ulaze u stan, prisluškuju telefon i pretražuju stvari kad nije tu, što zna jer ne uspevaju sve da vrate na isto mesto.

Ali on nema iluzije u vezi s tim da pripada Amerikancima, da je deo intelektualnog vlasništva i da će se oni ponašati onako kako im se prohte. Bilo je gotovo smešno kad je Grin pitao: – Mogu li da pripalim?

Lav klimnu glavom, skide jaknu i okači je u predsoblju. Vratio se u dnevnu sobu i stao naspram Grina: – Zašto niste u Pakistanu?

– Uzeo sam dopust da vidim porodicu.

Grin je duboko povukao dim, s ljubavlju kakvu poznaju samo zavisnici. Lav je seo naspram njega, nagnuo se i stavio šake na kolena. Grin bez imalo samosažaljenja primeti: – Nisam dobar otac. Žao mi je zbog mojih nedostataka, valjda. Ali nisam učinio mnogo u vezi s njima te ne znam koliko mi kajanje vredi, bar u očima moje žene i sinova. To vam govorim zato što sam delom došao zbog toga. Znam koliko vam je porodica važna, ne samo ova koju ste doveli u Njujork već porodica koju ste ostavili u Sovjetskom Savezu.

Lavu je glas napukao od napetosti:

– Šta se desilo?

– Sovjeti sumnjaju da ste živi. Mislili smo da činjenica da ste preživeli neće biti potvrđena zbog ubistva kapetana. Možda i jeste tako. Međutim, oni ispituju teren. Dok sam bio u Pešavaru, postarali su se da do nas stignu podaci u vezi s vašim kćerkama Zojom i Jelenom...

Lav ustade kao da će odmah krenuti. Grin mu pokaza da sedne. Lav se nije obazirao na njegov pokret i naposletku je i Grin ustao: – Nema načina da potvrdimo te glasine. Možda je reč o lažima, kojima je cilj da vas izvuku na otvoreno. Pritiskali su me da vam to ne kažem, ali siguran sam da biste voleli da znate. Na vama je hoćete li poverovati u te priče ili ne.

– Kakve priče?

– Zbog vašeg prebega odveli su vaše kćerke na saslušanje. Ispitali su i njihove muževe. Svi su pušteni, ali budućnost im je neizvesna. Sledeći korak bi bio njihovo hapšenje. Još nije došlo do toga, ali moglo bi. To je mamac, primitivan, ali po vašoj reakciji vidim da je delotvoran.

– Hoće li ih uhapsiti ako se ne vratim? Time prete?

– Lave, nema načina da znamo je li to samo varka. Oni ne mogu biti sigurni da ste živi.

– Imaju li američki izvor?

– Ne verujem da je to moguće. Sovjeti nikad nisu uspeli uspešno da se infiltriraju među agente CIA. Ako ne uradite ništa, ako ne reagujete, pretpostaviće da ste mrtvi i vašim kćerkama se ništa neće desiti. Uveren sam u to.

Ali Lav zna kako KGB dela: zna kako razmišljaju. Setio se kako se on ponašao kao ambiciozni mladi agent. Odmahnuo je glavom, pripala mu je muka od opasnosti u koju je doveo kćerke: – Nemam mnogo vremena.

Istog dana Lav je ćutao za vreme večere i mrljavio obrok koji je spremio. Ispuniće pretnju bez obzira na to što su mu kćerke nedužne. Za vreme Staljinovog režima ustanovljeno je da su sinovi ukaljani očevom krivicom. Jedan zločin, jedna optužba mogli su uništiti čitavu porodicu, i otrov sumnje širio se krvnom vezom. Vremena su se samo donekle promenila. KGB je zadržao takav način razmišljanja; ta organizacija je uvek volela da se njeni agenti venčavaju među sobom, praveći ustrojstvo dinastije operativaca koja se razlikuje od običnih građana. Zbog toga su se delom uvek protivili njegovom braku s Raisom. Ako se Lav ne preda, njegove kćerke biće uhapšene, zatvorene u najgorim uslovima. Zloba KGB-a nije lična, takva je procedura, potpuno predvidljiva. Baš kao što nije važno što su kćerke nedužne, nije važno ni što nisu sigurni je li Lav živ. Sovjetska obaveštajna mreža u Americi je slaba, svakako u poređenju s evropskim ćelijama.

Međutim, oni lako mogu isterati Lava na otvoreno. Toliko toga je zavisilo od toga da pretpostave kako je on mrtav. Taj plan je propao.

Lav odgurnu tanjir u stranu. Nara i Zabi znaju da nešto nije u redu. Pogledale su se.

Ne može da im kaže vesti jer nije odlučio šta da radi. Neizvesnost će izazvati nepotrebnu napetost. Zabi se upravo vratila s razgovora s psihijatrom. Iako su joj se fizičke povrede zacelile, ona odlazi na terapiju dvaput nedeljno, što su odlagali nekoliko meseci dok je intenzivno učila engleski zajedno s Narom. Lav je preskočio većinu časova jer se usredsredio na istragu. Međutim, uvek je nalazio vremena da odvede Zabi psihijatru, iznenađen što ordinacija nije u bolnici, već u prijatno uređenoj sobi u doktorkinoj kući.

Posle treće-četvrte seanse postao je opušteniji kad je bilo reči o tretmanu. Zabi se nije plašila seansi. Nije potrebno reći da američka vlada pokriva troškove lečenja. Ona pokriva sve njihove troškove. Zauzvrat, Lav se sastaje s obaveštajcima i pruža im podatke o Avganistanu. Njegovo znanje o samom Sovjetskom Savezu zastarelo je, pogotovo u vezi s KGB-om i tajnom policijom. Ti podaci najviše zanimaju istoričare i naučne radnike, od kojih su neki dobili odobrenje da ga ispituju. Samo su njegovi izveštaji o Avganistanu poverljivi. Teško je odrediti kakav uticaj oni imaju na američku politiku – ne veruju mu dovoljno da bi mu otkrili šta misle, već samo da ga ispituju.

Neka pitanja su otkrivala šta misle. Očigledno postoje struje unutar organizacije CIA koje bi rado finansirale pobunjenike i obezbedile im oružje. Ali Lav ne može znati hoće li to učiniti.

Posle večere je rasklonio tanjire i vratio se do stola s kutijom sladoleda, koju je kupio u prodavnici jedne Ukrajinke. Ona je jedna od retkih iz susedstva s kojom razgovara, nedruželjubiv je u Njujorku kao i u Kabulu. Dok je sipao sladoled u tri činije, rekao je: – Sutra idem u Vašington. Sećate se posla o kome sam pričao? Postoji arhiva s predmetima povezanim sa sovjetskom špijunažom u Americi. Hoće da to pogledam ne bih li nešto pojasnio.

Nara se iznenadi: – Mislila sam da će to biti tek za nekoliko meseci.

– Žele da odmah odem.

– Zašto?

Razlog je prost. Ne veruju da će Lav još dugo ostati u Americi. Lav to nije rekao i samo je slegnuo ramenima: – Ne znam.

Neuverljivo je dodao: – Radim ono što mi kažu.

Zabi upita: – Je I’ nas napuštaš?

Lav nije mogao da je pogleda u oči. Mrljavio je sladoled: – Idem samo na nekoliko dana.

Vašington, okrug Kolumbija Zgrada Dž. Edgara Huvera Štab FBI - ja Pensilvanijska avenija broj 935 Sutradan Lav će ostati u Vašingtonu nekoliko dana, u zavisnosti od toga kako rad bude napredovao. Pomiren s činjenicom da je vreme koje će provesti u Americi odjednom znatno skraćeno, nestrpljiv je da se vrati u Njujork – sad oseća veliki pritisak da završi istragu. Sva je verovatnoća da ima nekoliko nedelja, ne meseci, dok Sovjetski Savez ne preduzme sledeći korak protiv njegovih kćerki. Ako odu toliko daleko da uhapse Zoju i Jelenu, onda neće moći da odugovlači – verovatno će istog dana preduzeti mere da se vrati. Svojevremeno bezopasno putovanje do arhive sad je skupo skretanje s puta.

Srdačan čovek po imenu Sajmon Klark dočekao ga je na aerodromu i predstavio se kao arhivar. Podseća na sovu, pedesetih godina s okruglim naočarima u zlatnom ramu i blago zaobljenim stomakom koji buja iz njegovog tela poput prijatne padine. Tečno govori ruski, gramatika mu je savršena, ali ima američki naglasak, te je Lav pretpostavio da je razgovarao s veoma malo Rusa. Učtiv i blag, Klark se nada da će Lav baciti svetio na neko od brojnih otkrića koja sakupljaju prašinu, tajne o sovjetskim metodama špijunaže protiv „Najvećeg neprijatelja“ koje nisu uspeli da odgonetnu. Klark je upotrebio sovjetski špijunski termin – Najveći neprijatelj – gorljiv da pokaže kako poznaje njihove šifre.

Brzo su obišli grad pre nego što su se uputili u arhivu. Zgrada je savremena, betonska, nimalo nalik štabu ruske tajne policije, Lubjanki, s veličanstvenom starom fasadom u centru Moskve. Izgleda da je arhitektonski cilj Huverove zgrade bio da izgleda neprobojno umesto zadivljujuće. Nema ničeg kitnjastog ni zadivljujućeg u vezi s dizajnom: mešavina između parkirališta i elektrodistribucije, kao da je FBI u istoj komunalnoj grupi. Arhiva, koja nije obeležena ni na jednoj mapi niti upisana ni u jedan javni registar, nalazi se tri četvrti iza Huverove zgrade u Osmoj ulici. Nema znaka, nema prijemnice, samo neupadljiva vrata što izlaze pravo na ulicu kao požarna. Ulaz je između dve velike kancelarije: vrata bez broja i poštanskog sandučeta, poput magijskih dveri pored kojih svi prolaze, nesvesni tajni koje sadrže.

Klark izvadi ključeve, otvori vrata, upali svetio i otkri usko stepenište. Propustio je Lava pa zaključao vrata za njim pre nego što su pošli niz stepenice. Vazduh je suv, veštački rashlađivan. U podnožju stepenica je mala prljava kancelarija u kojoj je Klark isključio alarm. S jedne strane su metalna vrata, zapečaćena poput trezora u banci. Kad je Klark ukucao šifru, začu se tiho šuštanje i vrata se otvoriše. Svetla su se automatski upalila, neonske sijalice koje su se uz treperenje uključivale jedna za drugom u brzom nizu i otkrila pune dimenzije arhive.

Daleko veća nego što je Lav očekivao, arhiva se prostire na stotinama metara.

Redovi i redovi metalnih polica. Za razliku od biblioteka, ovde nema knjiga. Sve je pohranjeno u istovetne smeđe kartonske kutije, jedna do druge – hiljade kutija, svaka na

jednakom odstojanju od druge. Lav pogleda Klarka: – Sve ovo?

Klark klimnu glavom: – Materijal sakupljan sedamdeset godina. Veći deo nam je jasan, ponešto nije.

Lav krenu napred, ali Klark mu stavi ruku na rame: – Pre nego što počnemo, postoji nekoliko pravila. Naloženo mi je da vas pretresem pre nego što izađete. Molim vas, nemojte se uvrediti: to je standardni postupak i važi za sve posetioce. Moraćete da nosite rukavice dok dodirujete bilo šta. Možete da gledate šta god hoćete. S tim što ne smete koristiti nalivpera ili bilo kakvo mastilo. Imate li olovku kod sebe?

Lav odmahnu glavom, skinu jaknu i okači je u kancelariji. Klark primeti: – Možda je bolje da je ne skidate. Hladno je unutra, uključen j e klima-uređaj radi prezervacije.

Sedamdeset godina špijunskih tajni na ledu, hiljade pokušaja izdaje, prevare i ubistva, sačuvanih kao da su najblistavija dostignuća čovečanstva.

Tavanica nije naročito visoka; međutim, prostorija je neverovatno široka, zbog čega dobija natprirodne razmere, oblik stisnute kutije za cipele. Čitava arhiva je u betonu, i podovi i zidovi, zbog čega preovlađuju dve boje: sivilo betona i smeđa boja kartonskih kutija. Čuje se šuštanje vazduha i povremene slabe vibracije podzemnih vozova što prolaze. Središnji prolaz pruža se sredinom arhive i deli je na dva dela. Svaki red obeležen je brojem. Nema znakova, nema napisanih objašnjenja. Klark mora da je naslutio o čemu Lav razmišlja i rekao: – Ne brinite! Ne želimo da sve gledate. Odvojio sam nekoliko kutija za koje sam pomislio da biste mogli da ih rasvetlite. Ali slobodno razgledajte i vidite hoće li vam nešto zapasti za oko. Što se ne biste upoznali s arhivom pre nego što sednemo s materijalom koji sam izdvojio?

Uprkos tome što je rekao Lavu da slobodno može da istražuje, Klark se nije odvojio od njega.

Lav se smeteno zaustavio pored jednog reda, nasumično ga izabravši. Kartonske kutije uredno stoje jedne pored drugih. Svaka ima nalepnicu s napisanim brojem, dugačkom šifrom koja na prvi pogled ne znači ništa. Sve kutije su poklopljene te je razgledanje nemoguće. Klark primeti: – U kancelariji je katalog u kome uz šifre stoji popis sadržaja. Mada nije sve u kutijama. Neki predmeti čudnog ili prevelikog oblika stoje sami. Oni su nešto niže, bliže kraju. Doneću jedan katalog: to bi moglo da pomogne.

Klark se okrenuo i požurio prema kancelariji. Lav je nemirno kružio – razmišljajući o istrazi. Dokono je otvorio najbližu kutiju. Puna je novca, svežnjeva novčanica od pet i deset dolara, mali iznosi, ali netaknuti, nekorišćeni, malo bogatstvo. Lav je pomislio da je reč o falsifikatima koje su Sovjeti proizveli. Jedan svežanj novca nalazi se u plastičnoj kesi na kojoj piše OPREZ. Novčanice verovatno sadrže neku hemikaliju, možda i otrov.

Vratio je poklopac i prešao u novi red, izabrao kutiju i podigao poklopac. Ta kutija je puna naučne opreme, tu su mikroskop i druge naprave koje Lav ne prepoznaje. Predmeti su zastareli, možda pedesetak godina. Ponovo nema objašnjenja niti pisanih dokumenata.

Kod treće i četvrte kutije je shvatio da je veći deo arhive beznačajan. Izgleda da su Amerikanci skupljali sve što bar maglovito ima veze sa sovjetskim špijunskim protokolima.

Taman je hteo da se okrene i sačeka da se Klark vrati kad je spazio velike predmete.

Otišao je do kraja arhive i pronašao štap za hodanje od čvornovatog drveta. Igrao se s njim neko vreme, pitajući se postoji li tajna pregrada, neka sporedna funkcija, možda otrovna strelica. Odustao je i vratio ga na policu. Tu je staromodni prijemnik, možda za tajnu komunikaciju, veliki kao televizor. Pored njega je kofer. Čučnuo je. Ruke su mu se tresle kad ih je spustio na kofer. Iako su se Lavu šake znatno promenile za sve ove godine, kofer nije. Staromodan je, s drškom obmotanom kožom i zarđalim metalnim bravama. Iako ga nije video šesnaest godina, nema sumnje da je to isti kofer koji je kupio kao mlad agent tajne policije.

To je kofer koji je Raisa ponela u Njujork.

Istog dana Lav ustade i proviri između kutija da proveri je li Klark u blizini. Nema mu ni traga.

Ponovo se posvetio koferu i rukama i dalje drhtavim od nervoznog iščekivanja pritisnuo brave pa pogledao unutra.

Razočaranje je poražavajuće. Kofer je prazan. Pribrao se i duboko udahnuo. Prešao je prstima po postavi, tražeći cedulju ili pismo skriveno u tkanini. Nema posekotina nožem, ni ušivenih pregradaka. Pregledao je spoljašnost kofera, okrenuo ga, opipao osnovu i uglove. Čuo je Klarkove korake na betonskom podu: – Gospodine Demidove?

Kofer ne sadrži nikakve tragove. Pogledao je obližnje predmete: tu je bar još dvadeset kofera. Nije prepoznao nijedan. Svakako su Zojine i Jelenine stvari negde u arhivi. Oduzeli su im sve: devojke su se vratile u Rusiju samo s odećom koju su imale na sebi. Lav je zapamtio broj na Raisinom koferu. Klarkovi koraci se približavaju: udaljen je samo nekoliko metara. Kad se pojavio na vidiku, Lav je ustao i udaljio se od ženinog kofera.

Klark mu se osmehnuo: – Jeste li pronašli nešto?

– Ne baš.

Neuverljivo je porekao, ali Klark nije primetio. U ruci drži debelu svesku s tvrdim koricama uvijenim u plastični omotač: – Evo kataloga.

Lav je uzeo katalog. Nije rekao ništa o svom otkriću, trudeći se da ostane miran.

Otvorio je svesku i prelistao je. Klark mu je prijateljski spustio ruku na rame: – Bio sam slobodan da izdvojim nekoliko kutija s predmetima i zanima me vaše mišljenje o njima. Čitaonica je blizu kancelarije, smeštena u arhivi budući da ništa ne sme da se iznosi.

Unutra su sto, Stona lampa, stolica i nekoliko kutija s predmetima. Klark je neko vreme

ćaskao s Lavom i objašnjavao zašto ga zanima sadržaj kutija. Lav je jedva čuo i reč, napaćen zbog odlaganja, očajnički želeći da potraži broj kofera u katalogu. Napokon, Klark ga je ostavio i mogao je da pogleda unose. Sistem dodeljivanja brojeva je složen.

Iz sećanja je napisao šifrovani broj kofera pa ga pronašao u katalogu. Pisalo je: ISTRAGA CRVENI GLAS 1965 NJ Pogledao je u svoj rečnik. Upotreba reči CRVENI svakako se odnosi na komunizam, na istaknuti komunistički glas – svakako upućuje na Džesija Ostina.

Lav je zurio u šifre i pokušavao da dokona kako da pronađe ostale dokumente vezane za istu istragu. Pošto nije uspeo da razabere sistem i ne želeći da traži pomoć, nema izbora osim da pogleda svaki unos, prateći reči prstom. Bio je na polovini kataloga, neprestano pogledavajući hoće li mu Klark prići, kad je nad prstom ugledao reči: ISTRAGA CRVENI GLAS Prepisao je mesto gde se kutija nalazi – šifra 35/9/3.3 – pa zatvorio katalog i ubacio ceduljicu u džep.

Ustao je i pošao napred. Klark je u svojoj kancelariji. Zauzet je i Lav je iskoristio priliku. Požurio je prema trideset petom redu pa skrenuo desno. Prelazio je rukom preko brojeva dok nije stigao do broja devet. Kutija je na gornjoj polici, treća po redu. Ruke su mu se tresle od navale osećanja dok ju je uzimao. Teška je i namučio se dok ju je spustio.

Kao da drži dragoceno blago, polako je podigao poklopac.

Unutra je mnoštvo dokumenata, pojedinosti o koncertu u Ujedinjenim nacijama, program. Zvanična pisma iz Kremlja u vezi s putovanjem, Mirovnom turnejom učenika, predlozima i protokolu. Kao bivši agent, Lav je posle godina pretraživanja papira i ličnih stvari izbrusio osećaj za ono što je važno. Ovo su zvanični državni dokumenti. Oni otkrivaju samo površinu. Napipao je nešto tvrdo na dnu kutije, hrbat knjige – dnevnika.

Lav pročita prvu rečenicu i seti se reči sa sigurnošću kao da ih je lično napisao: Prvi put u životu osećam potrebu da zapišem svoje misli.

Njujork Harlem Bradherst Zapadna sto četrdeset peta ulica Tri dana kasnije Lav na zadnjem sedištu taksija steže beležnicu u koju je prepisao najvažnije unose iz Jeleninog dnevnika. Pošto nije mogao da ukrade ceo dnevnik, čitao je stranice u arhivi kad god ga Klark nije nadzirao. Vodila je dnevnik sve do poslepodneva na dan koncerta, poslednjeg dana Raisinog života. Pošto se vratila u hotel posle sastanka sa Džesijem Ostinom u Harlemu, Jelena je u pratnji otišla do svoje sobe. Dok se spremala za probu, otišla je u kupatilo i unela poslednji zapis. Ta brzo nažvrljana stranica nesumnjivo je najvažnija. Lav ju je iscepao iz dnevnika i gurnuo u čarapu zajedno s drugim beleškama koje je napravio pa ih prokrijumčario iz arhive.

Veći deo dnevnika sadrži podatke koje mu je Jelena već ispričala po povratku u Moskvu, uključujući kako joj je prišao propagandni oficir Mihail Ivanov i kako je započela njihova veza. Srce mu se slamalo i besneo je u jednakoj meri dok je pratio njena osećanja, čitao opise o tome kako je nasela na izdajnikovu ljubav i njegove plemenite, visoke ciljeve. Iskreno je verovala da joj je zadatak da dokaže napuštenom i oklevetanom Džesiju Ostinu da ga komunistička Rusija i dalje voli. Dubina njenog idealizma mogla se meriti samo s ljubavlju prema Ivanovu. Sve što je uradila – svaka greška – bilo je podstaknuto ljubavlju. Lav je pretpostavio da su je označili kao metu i izabrali za operaciju upravo zbog njene sposobnosti da voli. Dok je čitao reči umočene u med kojima je Ivanov zaveo njegovu kćerku, Lav nije mogao a da se ne zapita gde li je omanuo kao otac, omanuo da zaštiti decu od sveta obmana koji mu je bio posao. Ako postoji išta čemu je trebalo da ih nauči, onda je to bilo kako da prepoznaju laž.

Jelena je znala da je vođenje dnevnika opasan poduhvat, pogotovo zbog tajnovitosti njenih ciljeva. Zato je pribegla primitivnim šiframa, brojevima za imena i skraćenicama za opise. Da nije njen otac, teško bi shvatio napisano. Ali Lav je u većini slučajeva uspeo da zameni brojeve imenima. Propagandni oficir Ivanov je broj 55. Džesi Ostin je 71, a obrnut broj – 17 – njegova žena Ana, što otkriva mnogo o Jeleninoj romantičnosti. Lav nije mogao da poveže nekoliko brojeva s imenima, ali nije sumnjao da su oni najvažniji: AGENT 6 O njemu je samo brzo nažvrljala: Uliva mi strah.

Ta šifra se odnosi na agenta FBI-ja koga je Jelena videla kako izlazi iz Ostinovog stana u Harlemu, istog čoveka koji ju je pratio natrag do hotela.

Ovog puta Lav ne ide sam u Harlem. Pored njega je Nara. Kao pripravnica u Kabulu, učestvovala je samo u jednom slučaju – hapšenju zaljubljenog dezertera koje je dovelo do njegovog pogubljenja. Deluje prikladno da joj Lav pruži priliku da završi kratku karijeru agentkinje slučajem protiv nekoga ko zaslužuje da bude uhvaćen. Pored te plemenite misli, istina je da mu je ona potrebna. Nara vlada engleskim daleko bolje od njega. Neumorno je učila da ga usavrši, željna da se uklopi, da načini Njujork svojim domom i da se zaposli. Pored toga što vlada engleskim, ona je lepa i šarmantna dok je on otresit i neuredan, te će joj možda uspeti da navede ljude na razgovor, u čemu je Lav omanuo. Trebalo je od samog početka da je zamoli za pomoć, ali nije znao je li pametno da je uključi. Ona bi osetila obavezu da mu pomogne bez obzira na to odobrava li njegovu istragu ili ne. Pošto je traženje škakljivih podataka jasno kršenje uslova za azil, nije hteo da je meša.

Posle povratka iz Vašingtona, Lav je prihvatio da nema vremena za bacanje i da ne može to da uradi bez nje. Nara je saslušala sve što joj je ispričao: istraživanje u biblioteci, neuspele razgovore u Harlemu. Zapanjila se što je toliko sati izvan kuće proveo u vraćanju u prošlost umesto u istraživanju grada. Kao što je očekivao, video je da je uznemirena pri pomisli da će naljutiti američke domaćine. Na kraju krajeva, ona je sad majka i mora da razmišlja o Zabinoj budućnosti. Međutim, oseća dužnost da podrži Lava. Njemu duguje život. S pomešanim osećanjima, strepnjom i kolebljivošću kao i dužnošću i znatiželjom, pristala je da učestvuje u potrazi za Raisinim ubicom.

Taksi se zaustavio. Lav je izašao i pridržao joj vrata. Posegnuo je u džep da plati taksisti. Pored novca su beleške koje je prepisao iz dnevnika i stranica koju je iscepao. U tom poslednjem, najvažnijem zapisu Jelena je spomenula da ju je jedan čovek odveo do stana Džesija Ostina, ljutiti starac koga je označila brojem 111. Džesi joj je objasnio da se on naljutio zato što ima lokalnu alatnicu i smatra komunizam lošim za posao i lošim za društvo. To i nije neki trag.

Lav je odlučio da ode do broja sto jedanaest u Sto četrdeset petoj ulici, nadajući se da je to alatnica, ali nije zatekao radnju, već stambenu zgradu. Pošto su ušli, Lav je pokucao na vrata stana sto jedanaest. On i Nara su popričali s vlasnikom stana, starijim čovekom koji tu živi gotovo celog života, nikad nije imao alatnicu i ne shvata zašto ga to pitaju. Lav je naprečac odlučio da ga pita je li možda poznavao Džesija Ostina. Starac ga je čudno pogledao. Očigledno je da jeste poznavao Ostina, možda čak i dobro, ali odmahnuo je glavom i zatvorio vrata. Lav je pogledao Naru i ogorčeno odmahnuo glavom: – S tim se suočavam. Niko neće da priča. Nisu ga zaboravili, ali neće da pričaju o njemu.

Ona je odgovorila samo: – Možda postoji razlog za to.

Lav nije raspoložen za ustupke: – Postoji i dobar razlog što želim da pričaju.

Dok su išli ulicom, Lav je podigao ruku i pokazao na zapuštenu alatnicu, propalu i zastarelu prodavnicu. Izlog je prenatrpan i mračan. Nara ga pogleda: – Otkud znaš da je to ta prodavnica?

– Ne znam.

Pokazao je na rukom oslikanu tablu: Porodična radnja već trideset godina!

Kad su otvorili vrata, nad glavom im se oglasilo bronzano zvonce. Oseća se vonj vlage. Pult je prašnjav. Izloženi predmeti su u neredu. Na jednom zidu iza kase nalazi se niz plastičnih fioka, natrpanih svakojakim drangulijama, ekserima i klinovima, šrafovima i šarkama. Fioke su naslagane sve do tavanice.

Iz zadnje sobe je izašao vlasnik, čovek u ranim tridesetim. S naočarima za čitanje navrh nosa, zagledao se u neobične mušterije. Usredsredio je pogled na Lava i odmah postao nepristupačan: – Već ste bili ovde?

Nara istupi i, pošto je već prešla pitanja kod kuće s Lavom, reče na tečnom engleskom: – Tražimo podatke o čuvenom pevaču koji je ranije živeo ovde. Zvao se Džesi Ostin.

Pošto je čuo to ime, čovek je skinuo naočare i spustio ih na pult: – Tako je, vi ste čovek koji se raspituje o Džesiju Ostinu. Šta vam je?

– Zovem se Lav Demidov.

Postiđen svojim engleskim, okrenuo se prema Nari. Ona je dodala: – Ja sam Nara Mir. Ovo je moj prijatelj. Lav je odavno poznavao gospodina Džesija Ostina. Pokušavamo da dođemo do nekih podataka. Čovek se zagleda u Lava i reče: – Znali ste Džesija Ostina? Ne verujem vam.

– Istina je.

– Niste iz Njujorka, zar ne?

Lav odmahnu glavom: – Ja sam iz Sovjetskog Saveza.

– Iz Sovjetskog Saveza? I poznavali ste Džesija?

– Upoznali smo se u Moksvi.

– Upoznali ste se u Moskvi?

Vlasnik radnje je sve što Lav kaže pretvarao u pitanje, a Lav nije bio siguran kako da odgovori. Čovek se obrati Nari: – A ko ste vi? Njegov prevodilac?

– Ja sam mu prijateljica.

– Šta vas dvoje hoćete?

Lav reče Nari na dariju: – Želim da znam kako je Džesi Ostin umro, istinu, a ne ono što je objavljeno u novinama.

Nara je prevela. Lav je posmatrao čovekovu reakciju. Odmahnuo je glavom i pokazao na vrata: – Ne znam ništa. A sad idite. Ozbiljan sam. Nemojte me više uznemiravati. Ovo je prodavnica. Ako hoćete da kupite nešto...

Pre nego što se vratio u zadnju sobu, Lav je odlučio da se kocka i rekao: – Vaš otac je poznavao Džesija Ostina.

Vlasnik prodavnice se naglo okrenuo i optužujući pogledao Lava, odjednom se naljutivši: – Otkud znate za mog oca? Zašto njega uvlačite u ovo? Bolje bi bilo da imate dobar odgovor.

Lav je rekao Nari: – Vaš otac se sreo sa Džesijem Ostinom onog dana kad su ga upucali. On je odveo mladu Ruskinju do njegovog stana. Njih dvojica su se raspravljali.

Nara je prevela. Vlasnik radnje se prenerazio. Pošto se donekle pribrao, odgovorio je: – Šta hoćete?

Lav je osetio da napreduje i nastavio je da pritiska: – Novine tvrde da je jedna Ruskinja ubila Džesija Ostina. Novine tvrde da se ta Ruskinja zove Raisa Demidova. Novine greše. Ona ga nije ubila. To je laž.

Odvažio se da doda: – Vaš otac je znao da je to laž. Čovek je saslušao prevod pre nego što je pitao Lava – A otkud vi to znate?

Lav je zapamtio odgovor na engleskom: – Raisa je bila moja žena.

Harlem Bradherst Nelsonov restoran Ugao Osme avenije i Zapadne sto trideset devete ulice Istog dana Čovek koga je Jelena u dnevniku pominjala kao broj 111 bio je Tom Flaker. On više nije živ i njegov sin Vilijam danas vodi radnju, kao što je Lav pretpostavio. Pošto su uspostavili izvesno poverenje, Vilijam je ispričao događaje iz vremena ubistva Džesija Ostina. Sećao se da je njegov otac govorio o Ostinu i da se ljutio na njega što je navukao nadzor i sumnju na njihovo susedstvo: – Džesi je izluđivao mog oca. Govorio je da on donosi nevolje. Ali one noći kad je Džesi ubijen, otac nije rekao da je to zaslužio niti išta slično. Uradio je nešto što nisam očekivao od njega. Plakao je. Sećam se da sam pomislio kako je čudno što nikad nije rekao nijednu lepu reč o Džesiju i onda plače kad su ga ubili. Bio sam mali i tad mi je to delovalo protivrečno.

Vilijam ih je odveo do restorana koji se zove Nelsonov restoran. Dok je iscrpno istraživao susedstvo, Lav je prošao pored restorana, ali nikad nije ušao jer je udaljen nekoliko četvrti od Ostinovog stana i izgleda novo. Jelena ga nije spomenula u dnevniku i o njemu nije bilo nikakvog pomena u novinskim člancima o Ostinu. Dok su hodali, Vilijam je donekle smekšao prema njima, gotovo izvesno zbog Nare. Ona mu se dopala na prvi pogled i Lav je video da joj to laska. Vilijam je pristao mlad čovek.

Za razliku od alatnice, koja izgleda kao da nije renovirana trideset godina, restoran je nedavno obnovljen. Poput turističkog vodiča, Vilijam je pokazao na fasadu: – Nemojte se prevariti. Ovaj restoran ima više godina od mene. Nelson ga je otvorio. On i moj otac bili su prijatelji. Obojica su ni iz čega razvili posao. Ovo je bio najpopularniji restoran u susedstvu sve dok.., Zaćutao je pa dodao: – Nije na meni da to pričam.

Unutra je osoblje iskoristilo priliku da predahne posle ručka. Rasklanjali su stolove, a samo je nekoliko starijih ljudi, koji izgledaju kao da nikuda ne žure, sedelo i ispijalo kafu. Vilijam uhvati jednu konobaricu za ruku: – Možemo li da razgovaramo s Jolandom?

Konobarica je pogledala Lava i Naru, procenjujući ih, pre nego što se okrenula i kroz kuhinju otišla u kancelariju. Nekoliko trenutaka kasnije, vratila se sa ženom tridesetih godina u odelu. Žena je visoka i upadljiva. Odmerila je Lava i Naru od glave do pete pre nego što je prišla da se rukuje s njima. Vilijam ju je pozvao telefonom pre nego što su pošli. Očekivala ih je: – Drago mi je što te vidim, Vili.

Pružila je ruku Lavu:

– Ja sam Jolanda.

Lav se rukovao s njom, a odmah zatim i Nara. Lav ih je predstavio: – Ja sam Lav Demidov. Ovo je moja prijateljica Nara Mir. Osmehnula se: – Bolje bi bilo da razgovaramo u mojoj kancelariji.

Za razliku od njene besprekorne odeće, kancelarija joj je u neredu. Radni sto natovaren je hrpom papira i fascikli. Na zidovima su uramljene fotografije i novinski isečci. Ne čekajući dozvolu, Lav je instinktivno pogledao fotografije. Sa zakašnjenjem je shvatio da je Jolanda pored njega. Povukao se, pocrvenevši, postiđen svojim neučtivim ponašanjem. Ona mu je rekla da se ne ustručava: – Samo izvolite.

Jedan čovek prisutan je na većini fotografija, ne Džesi Ostin – već čovek koga Lav ne poznaje. Jolanda reče: – To je moj otac Nelson u danima kad je demonstrirao.

Pokazala je na jednu fotografiju i uperila prstom u lice tinejdžerke u svetini oko njenog oca: – To sam ja.

Lav je primetio da nije izgledala zainteresovana za protestnu šetnju kao ljudi oko nje; devojčica izgubljena u gužvi. Jolanda s iskrenom znatiželjom upita: – Raisa Demidova je bila vaša žena?

Lav klimnu glavom: – Ona nije ubila Džesija Ostina.

Jolanda se srdačno osmehnu poput popustljive nastavnice: – Znam. Kao i svi koji ovde stanuju. Niko u Harlemu ne veruje da je vaša žena ikoga ubila, gospodine Demidove. Ovo susedstvo je možda jedino mesto na svetu gde je ona nedužna. Moj otac svakako nije verovao u to, ni na tren. Novine su napisale da je vaša žena bila Džesijeva ljubavnica. Te laži pretvorile su se u istine. Glasine i glasine predstavljene su kao novinarstvo. Možda su znali istinu, ali su se plašili da je objave. Ne mogu nikoga da krivim zbog toga. U svakom slučaju, sve je zaboravljeno posle nekoliko meseci i sad je to skandal koga se većina ne seća. Neobično je što je vaša žena dobila mnogo saosećanja u štampi. Ljudi su govorili kako ona nije kriva. Govorili su da je odbačena. Sve što je želela bilo je da pobegne iz Sovjetskog Saveza, obećan joj je život u Americi. Uzrujala se kad je shvatila da će morati da se vrati. Ta laž je laskala Americi.

Pretpostavljam da je zbog toga bilo veoma pametno odlučiti se za takvu laž.

Nara je prevela. Jolanda je sedela i gledala Lavovu reakciju. Kad je Nara završila, Jolanda je uzela fotografiju na kojoj njen otac radi u restoranu i pružila mu je: – Imala sam četrnaest godina kad je Džesi ubijen. To mi je promenilo život, ne zato što sam ga poznavala, već stoga što se moj otac promenio. Dotle je vodio ovaj restoran i to uspešno. Bio je poslovan čovek do srži. Posle Džesijevog ubistva postao je aktivista, organizovao govore i proteste, štampao letke. Jedva sam ga viđala. Restoran je zapao u nevolje. Pretvorio se u mesto za rasprave. Mnogo mušterija prestalo je da dolazi ovamo, bojeći se da će ih videti i obeležiti kao radikale. Oni koji se nisu uplašili, koji su

sarađivali s mojim ocem, besplatno su jeli u nadoknadu za svoje usluge. Novac je oticao.

Zbog politike je dospeo u nevolje sa zakonom: umalo nisu zatvorili restoran. Poslali su inspektore koji su rekli da su kuhinje prljave, što je bila laž jer sam ih lično prala.

Lav je ispravno protumačio fotografiju: Jolanda je bila devojčica uvučena u proteste, nije bila u prvim redovima. Srce joj je bilo u restoranu, a ne u politici. Postojala je i ljutnja. Ona je doživljavala restoran kao svoje nasledstvo: ona ga je prala, naučila kako se njime upravlja, samo da bi mu drugi pretili. Veći deo besa bio je usmeren na nepravdu inspektora, ali jedan deo odnosio se i na njenog oca.

– Na kraju se očevo zdravlje pogoršalo te sam preuzela restoran. Promenila sam sve osim imena. Ponovo sam pokrenula posao. Bez politike. Bez priča o menjanju sveta. Bez besplatnih obroka.

Dok je Nara prevodila, Vilijam se pridružio razgovoru: – Moj otac je govorio da je najbolji vid aktivizma dobro voditi svoj posao, plaćati porez, postati deo sistema.

Jolanda sleže ramenima: – Džesi je plaćao velike poreze, više za jednu godinu nego ja za ceo život. To mu nije mnogo pomoglo. I dalje su ga mrzeli.

Otvorila je fioku, izvadila cigarete i staklenu pepeljaru u obliku lista. Po tome kako je oklevala, izgleda da je pušenje navika koju pokušava da ostavi. Lav upita: – Ko ga je ubio?

Jolanda pripali cigaretu: – Je I’ vas to zanima? Odgovorna osoba? Ili način razmišljanja iza toga?

Lav je proverio je li Nara razumela njeno pitanje. Nije morao dugo da razmišlja: – Zanima me samo pojedinac. Ne borim se protiv sistema.

Jolanda povuče dim: – Ne znamo sigurno ko je ubio Džesija. Moj otac je pretpostavljao da je FBI. Nikad mu nisam protivrečila, ali to mi nije delovalo uverljivo. FBI je već potukao Džesija.

Oduzeli su mu sve, karijeru i novac: ukaljali mu ime. Nije imalo smisla da ga ubiju.

Možda su bih toliko puni mržnje da im razlog nije ni trebao, ali kao poslovnoj ženi teško mi je da to svarim.

Konobarica je donela kafu i svakome natočila po šolju, što je Nari dalo vremena da prevede. Lav je pogledao beleške, prepisane iz Jeleninog dnevnika. Rekao je Nari: – Na dan Džesijevog ubistva moja kćerka je došla u Harlem da razgovara s njim, da ga ubedi da se obrati demonstrantima ispred Ujedinjenih nacija. Naišla je na agenta FBIja ispred Ostinovog stana. U jednom dokumentu ga je nazvala Agentom 6. Pitaj je ima li predstavu ko bi to mogao da bude?

Jolanda se zahvalila konobarici pre nego što je izašla, pa odgovorila Lavu: – Agent FBI-ja u Džesijevom stanu. Bio je jedan čovek koji se vrzmao tamo. Ne sećam se kako se zvao. Ana, Ostinova žena, pričala je mom ocu o njemu. Ona je bila žena puna ljubavi, nije rekla nijednu ružnu reč ni o kome, ali mrzela je tog agenta više od svih na svetu.

Jolanda protrlja čelo pošto nije mogla da se seti imena. Otpila je gutljaj kafe,

iznervirana što ne može da se seti. Neko vreme su sedeli u tišini. Lav je čekao i posmatrao je.

Iako joj prva cigareta još gori u pepeljari, Jolanda pripali drugu i povuče dim pa ga dunu u vazduh: – Žao mi je. Ne sećam se.

Laže. Lav je primetio promenu u njenom izrazu, od pokušaja da se seti do trenutka kad se setila. Pokušala je to da prikrije pušenjem jer se setila cene koju je njen otac platio zato što se mešao. Sa sećanjem na ime Agenta 6 vratilo se i sećanje na to kakav je to čovek. Lav se setio Jeleninog opisa: Uliva mi strah.

Jolanda se plaši.

Lav se okrenu prema Nari: – Kaži Jolandi da shvatam zašto ne želi da se meša. Reci joj da obećavam da nikad neću odati njeno ime. A kaži joj i da ću saznati šta se desilo te noći, s njenom pomoći ili bez nje.

Pošto je čula prevod, Jolanda se nagnula bliže Lavu: – Džesijevo ubistvo je tajna koja je dugo zakopana. Nema mnogo ljudi koji žele da iskopate istinu. Čak ni ljudi odavde. Vremena su se promenila. Oni su nastavili da žive.

Zagledala mu se u oči: – Vidim istu odlučnost kakvu sam viđala kod svog oca. A on mi nikad ne bi oprostio kad vam ne bih pomogla.

Uzdahnula je: – Agent 6 je gotovo izvesno čovek po imenu Jejts. Agent Džim Jejts.

Nju Džerzi Sutradan Nara je ćutala gotovo sve vreme dok su se vozili autobusom iz Njujorka i usredsređeno je gledala kroz prozor. Shvativši kakve su posledice, postala je još uverenija da je istraga ozbiljna pretnja njihovom azilu i pitala se koliko je pametan pokušaj da reše kontroverzni slučaj budući da im život zavisi od velikodušnosti američkih domaćina. Njihovi postupci su svesno provociranje i nisu pametni u vreme kad bi činjenica da su živi trebalo da ostane tajna. Šta Lav očekuje da postigne posle šesnaest godina? Neće biti suđenja niti zvaničnog hapšenja, neće skinuti ljagu sa ženinog imena – istorijski udžbenici neće biti iznova napisani. Iako nije izrazila te misli niti je pokušala da odgovori Lava od njegove odluke, naslutio je njene sumnje jasno kao da ih je izgovorila. Možda se nije protivila njegovom naumu jer je i sama naslućivala njegove misli – suočavanje sa agentom Jejtsom je neminovno.

Posle razgovora u Nelsonovom restoranu, Jolanda je odvela Lava i Naru u svoj stan i dozvolila im da pretraže očevu veliku zbirku novinskih članaka iz vremena ubistva koji su opisivali događaje te večeri i kasnije tvrdnje o ubistvima.

Jolanda je čuvala svesku s isečcima kao porodični album. U neku ruku, ona to i jeste, jer sadrži fotografije njenog oca iz vremena kad je bio aktivista. Lav je pročitao većinu članaka u državnoj biblioteci, ali neke, objavljene u mesnim novinama i na protestnim lecima, nije ranije video. Ni u jednom se ne spominje agent FBI-ja Jejts.

Jolanda tvrdi da je činjenica da se Jejts ne spominje u medijskom izveštavanju svakako dokaz da je nekako umešan – nelogično je da se tako važan agent, čovek koji je posetio Džesija Ostina na dan njegovog ubistva, nigde ne spomene. Njegovo ime nalazi se samo u jednom članku, koji je Nelsonu poslao drugi aktivista iz Nju Džerzija dva meseca posle ubistva, nevelika objava u mesnim novinama o tome da se stanovnik Tineka Džim Jejts povukao iz FBI-ja zato što se zdravlje njegove žene pogoršalo i namerava da provodi više vremena s njom. Objavljena je i fotografija. Novine su predstavile tu vest kao da je čovek kakav junak. Nelson je na članku napisao: Šta je pravi razlog njegovog penzionisanja?

Iz onoga što je Lav mogao da razabere na osnovu Nelsonovih razmišljanja i nažvrljanih primedaba na isečcima, odgovorni pojedinac mu beše manje važan od sistema čiji je on bio deo. On se usredsredio na postizanje većih društvenih promena – bio je sanjar, kao Jelena i Džesi Ostin. Lav je odavno odustao od ideoloških ambicija: one su ga dovele na rub propasti baš kap što umalo nisu uništile Nelsonov restoran.

Snovi o boljem svetu nisu lišeni opasnosti.

Kad je autobus stigao do Tineka, Nara se odlučno okrenula prema Lavu. Duboko je udahnula, očigledno nervozna, pre nego što je rekla na dariju: – Odlaziš, zar ne? Nemoj me lagati. Samo mi reci istinu. Nećeš ostati u Americi?

Nešto se promenilo.

Lav je zažalio što joj se nije ranije poverio. Nara više nije naivna studentkinja. Ona zahteva da bude deo njegovih planova i ima pravo da zna istinu.

– Sovjeti znaju za naš prebeg ili bar sumnjaju na njega. Uznemiravaju mi kćerke.

Trenutne mere protiv njih samo su upozorenje. Uhapsiće ih ako se ne predam. Jedini način da ih spasem jeste da se predam.

– Ko ti je to rekao?

– Markus Grin.

Nara se zagleda u svoje dlanove kao da je odgovor zapisan na njima: – Dakle, vratićeš se?

– Imam li izbora?

– Povratak u Sovjetski Savez možda neće ništa promeniti.

– Moja zemlja nije ista kao ranije. Nemaju koristi od toga da mi povrede kćerke.

Oni su osvetoljubivi samo ako imaju korist od toga. Ako se vratim, verujem da neće povrediti moje kćerke. Ne mogu biti siguran...

– Bićeš izdajnik.

– Jesam izdajnik.

– Pogubiće te?

– Sarađujem s Amerikancima. Odajem im podatke koji će dovesti do smrti ruskih vojnika.

– Ti vojnici ginu zato što su ih poslali u Avganistan, ne zbog tebe.

– To nije važno. Ja sam izdajnik. Nema rasprave.

– Zar ti je sopstveni život toliko bezvredan?

Lav razmisli o tome: – Vidim svoj život samo u odnosu na ljude koje volim.

– Voliš li nas?

– Naravno.

– Ali ostavićeš nas?

– Naro, nemam izbora.

Nara se strahovito trudi da vlada osećanjima. Ona je majka: odgovornost joj je da nepristrasno i razumno procenjuje.

– Imaj u vidu da ćeš napustiti ovu zemlju ako nađeš agenta Jejtsa. Mi nećemo. Mi i dalje moramo da živimo ovde. Tvoji postupci bi mogli da utiču na naš život.

– Nikad ne bih dozvolio da se nešto dogodi tebi ili Zabi, baš kao što nikad ne bih dozvolio da se nešto desi Zoji ih Jeleni.

– Traženje Jejtsa neće pomoći tvojim kćerkama.

– To je tačno.

– Zašto onda?

– Ne radim to zbog njih.

– Radiš to zarad svoje žene?

– Da. – Ne verujem ti. Ona je mrtva, Lave.

– Obećao sam joj. Ne mogu to da objasnim.

Nara odmahnu glavom: – Ne radiš to radi nje, već zarad sebe. Tvoj život se ne vrti samo oko ljudi koje voliš nego i oko ljudi koje mrziš.

Lav se naljuti: – Da, u pravu si. Kad ubiju onoga koga voliš najviše na svetu, onda počne da se radi o mržnji. Nadam se da to nikad nećeš iskusiti.

Nara se okrenu prema prozoru, poručivši da više nema šta da kaže. Ljuta je. I Lav je ljut. Je li potraga za ubicom njegove žene sebičan čin ispunjen mržnjom i ogorčenošću?

Nije imao takav osećaj, iako ne može da objasni ko bi još mogao imati koristi od njegovih postupaka. Čini mu se da je istraga suštinska, kao da nema nikakvog izbora u tome. Okrenuo se od Nare i ćutali su sve dok autobus nije stigao do odredišta: grad Tinek.

Nju Džerzi Okrug Bergen Grad Tinek Sidar Lejn Istog dana Lav je stajao u Tineku, sa suvim jesenjim crvenim i žutim lišćem oko nogu, dok je Nara šarmom izvlačila odgovore od vlasnika prodavnica, kretala se po glavnoj ulici s lakoćom i lukavošću koji potvrđuju da bi bila odlična agentkinja. Lav se zapitao čime će se ona baviti. Pretpostavio je da bi bila izuzetna nastavnica, baš kao njegova žena. Neočekivano, umalo nije zaplakao; boli ga da razmišlja o njenoj budućnosti jer zna da neće biti njen deo.

Nara je izašla iz jedne prodavnice i prišla mu. Sabrao se i pitao: – Jesi li imala sreće?

– Jejts i dalje živi ovde. Žena mu je umrla pre nekoliko godina.

– Jesu li ti dali adresu?

Oklevala je: – Lave, želim da ti to kažem još jednom. Ne ljuti se na mene. Ne bi se osramotio kad bi ovo ostavio za sobom.

– Naro, nije prošao nijedan dan da nisam mislio o onome što se desilo Raisi. Za mene nije bilo predaha niti će ga biti dok ne saznam istinu. Umoran sam, Naro. Toliko dugo mislim o tome. Želim ono što mi predlažeš: želim da predahnem. Želim da spavam i da se ne budim obliven hladnim znojem dok razmišljam o tome šta se desilo. Moram ovo da završim.

– Šta ćeš uraditi kad se nađeš oči u oči s njim?

– Ne znam šta će on reći pa ne mogu predvideti šta ću uraditi.

Nara se još više zabrinula. Lav se osmehnu i uhvati je za ruku: – Ponašaš se kao da prelazim neku moralnu granicu posle koje nema povratka.

Moraš da imaš u vidu da je ovo nekad bila moja rutina. Uhapsio sam mnogo nedužnih muškaraca i žena. Lovio sam ljude za Državu, dobre ljude, kucao sam na vrata iako nisam znao ništa o osumnjičenima osim da su im imena na spisku.

– Da li bi to i dalje radio?

– Ne, ali uloviću čoveka odgovornog za ubistvo moje žene.

Lav je zastao i zapitao se želi li Nara da izbegne dalje učešće: – Jesu li ti dali adresu?

Pogledala je u nebo.

– Dali su mi adresu.

Prednje dvorište je zaraslo, korov je visok do kolena a grmlje je gusto – komad zemlje odudara u ulici u kojoj su ostala dvorišta besprekorno uredna i pokošena. Sledeći zaraslu stazu, dok ga je korov šibao po listovima, Lav je prišao ulaznim vratima. Nara je pored njega. Nema automobila u prilazu. Pokucao je pa pogledao kroz prozor. Svetla su isključena. Pritisnuo je bravu. Zaključano. Brzo je izvadio kalauz i spajalicu iz džepa.

Nara ga pogleda s nevericom kao da joj je neverovatno da je on po profesiji agent tajne policije i da je provalio u kuće bezbroj osumnjičenih. Otvorio je vrata za nekoliko sekundi. Vratio je alatke u džep i ušao. Posle delića sekunde, Nara je ušla za njim i zatvorila vrata za sobom.

Jejts živi u velikoj porodičnoj kući s dva sprata, podrumom i zadnjim dvorištem, uzorom normalnosti iz predgrađa. Ali umesto da bude umirujuća, atmosfera uznemirava, od divljine prednjeg dvorišta do neukusno uređene unutrašnjosti neutralnih boja, s kopijama antikviteta i staklenom vitrinom ispunjenom porcelanskim drangulijama.

Tepisi su raskošni, najdeblji koje je Lav video, poput grive arktičke životinje, usklađeni s tapetama čija je mustra izbledela od godina i sunčeve svetlosti. Međutim, kao i prednje dvorište, sve ukazuje na propadanje i zanemarivanje. To je porodična kuća bez traga od porodice: nema fotografija osim jedne s venčanja na kojoj su markantan muškaraca i lepa žena, oboje pokriveni prašinom.

Dok su istraživali, svaki korak na tepihu podizao je oblačić prašine, koja se slegala na Lavovim cipelama. Samo kuhinja pokazuje znake da je nedavno korišćena. Fuge između pločica crne su od prljavštine. Sudovi su naredani u sudoperi, šolje za kafu i skoreni tanjiri. Lav je pogledao u frižider. Tetrapaci mleka. U zamrzivaču je kula gotovih jela. Izbrojao je sedam kutija.

Lav je video da se Narina znatiželja probudila: želja da nastavi bori se protiv zabrinutosti. To je drugi put da pretražuju kuću osumnjičenog, zajedno kao profesor i učenica. Lav primeti: – Ne verujem da je agent Jejts od onih što vode dnevnik.

– Kakav je on čovek?

Lav se ponovo setio Jeleninih reči iz dnevnika: Uliva mi strah.

Ova kuća joj ne bi umirila strahove. Razmišljajući da li da pretraži sprat ili da siđe u podrum, Lav se ipak odlučio za tamni podrum, pretpostavivši da više odgovara Jejtsu.

Pravougaoni komadi tepiha zakucani su za drvene stepenice što vode u podrum, bez imalo obaziranja na estetiku, zbog čega je nejasno zašto je to uopšte rađeno. Odgovor se nalazi na tavanici: pokrivena je crnim stiroporom za zvučnu izolaciju. Na betonskom podu su viškovi od tepiha u prizemlju. Nije reč o estetici ili udobnosti, već o buci, o stvaranju tihe prostorije, čaure odvojene od sveta.

Jedna izlizana naslonjača stoji naspram velikog televizora na malom stolu. Tu je još jedan frižider, pun uredno poređanih boca piva, etiketa okrenutih tako da se vide. Hrpa novina, nedavno pročitanih, i rešene ukrštenice. Lav je pogledao ručno napravljene police za knjige. Na njima su biografije velikih sportista, enciklopedije, rečnik sinonima.

Ribolovački magazini. Pornografija – fotografije nagih žena. Prostorija podseća na

tinejdžersku sobu zakopanu ispod propale i očigledno ugledne porodične kuće.

Zbog stepenica zastrtih tepihom i zvučno izolovane tavanice ni Lav ni Nara nisu čuli kad je Jejts došao. Tek kad se Lav okrenuo da kaže nešto Nari, ugledao je čoveka na vrhu stepenica.

Istog dana Jejts je nekad bio lep čovek, pomisli Lav, setivši se fotografije s venčanja na kojoj je imao gustu tamnu kosu i dobro skojeno odelo. Ali više nije: koža mu visi ispod očiju sa žutim beonjačama. Naspram te mlitavosti, usne su mu čvrsto stegnute, tanke kao konopac za prostiranje rublja. Gelom je zagladio sedu kosu kako bi napravio istu frizuru koju je nosio kao mlad, ali sad je izgledala kao jadno podražavanje, obmana mladosti.

Isto tako, odelo mu je nekad bilo pomodno, ali sad je zastarelo i iznošeno, tkanina se istanjila i visi mu na udovima. Smršao je. Po sadržaju njegovog frižidera, Lav je zaključio da mu je telo propalo od pića. Ali prikradajuća krhkost starosti nije mu ublažila izgled; fizička ranjivost nije umanjila ratobornost kojom odiše. Šta god da je zgrešio, kakvu god ulogu da je imao u događajima te večeri, ovo je čovek koji se ne kaje. Zuri u njih s drskim samopouzdanjem, bez trunke kajanja. Oni su došli kod njega, provalili mu u kuću i on je prvi progovorio, zauzevši nadmen stav, samozadovoljan što nisu uspeli da ga iznenade: – Očekivao sam vas.

Lav se pribrao pa pitao Naru na dariju: – On zna ko smo?

Nije stigla da prevede. Jejts je pretpostavio šta je pitao i odgovorio: – Vi ste gospodin Lav Demidov.

Lav je upoznao mnoge odlične, nemilosrdne agente u KGB-u, ljude koji u trenu procene nečije slabosti a već u sledećem smisle kako najbolje da ih iskoriste, neuznemireni moralnim nedoumicama i etičkim ograničenjima. Zbog potpune sigurnosti su veoma dragoceni organizacijama kao što je tajna policija, gde se sumnja nikad nije smatrala vrlinom. Jejts je takav čovek. Jelena se plašila s pravom.

Lav se obrati Nari: – Otkud zna da smo u Americi?

Jejts je nehajno sišao stepenicama, otvorio frižider i izvadio pivo, okrenuvši im leđa: – Koji je to jezik?

Nara odgovori, a drhtaj u njenom glasu otkri Lavu da se ona, kao i Jelena, plaši: – Dari.

– To je jezik kojim govorite u Avganistanu?

– Jedan od jezika kojima se služimo.

– Možda vam je zato zemlja u tolikom rasulu. Zemlja bi trebalo da ima jedan jezik.

I mi imamo tu nevolju: previše jezika prodire ovamo i zbunjuje ljude. Jedna zemlja,

jedan jezik. Iznenadili biste se koliko se ljudi uznemire kad to spomenete. Meni deluje prilično razumno.

Jejts skinu čep s boce i pusti da bešumno padne na debeli tepih. Otpio je gutljaj, olizao vlažne usne i slušao kako Nara sa zakašnjenjem prevodi Lavovo pitanje: kako zna ko su oni i da se nalaze u Americi? Izgleda kao da se zabavlja, u središtu pažnje i važan na način na koji nije bio mnogo godina.

– Kako sam znao da ćete doći? FBI me je obavestio da je mužu Raise Demidove odobren azil.

Lavu se osećanja uskomešaše kad je ovaj čovek pogrešno izgovorio ime njegove žene. Nespretan pokušaj izgovaranja njenog imena zapekao ga je poput uvrede. S neverovatnim zapažanjem, Jejts je primetio njegovu reakciju i ponovio ime: – Raisa Demidova, ona je bila vaša žena, zar ne?

Lav odgovori na engleskom: – Raisa Demidova mi je bila žena.

Lav nije mogao da vlada svojim glasom ni izrazom lica. Ogolio je svoje namere.

Jejts otpi još jedan veliki gutljaj piva, tankih usana zalepljenih za grlić. Adamova jabučica mu se pomerala dok je pio – ne skidajući pogled s Lava. Konačno je spustio bocu i prezrivo rekao: – FBI nije verovao da ćete pokušati da me nađete. Tako su mi rekli.

A ja? Znao sam da ćete doći. Nisam verovao da ste slučajno završili u Americi.

Pokušali su da me uvere da je reč o slučajnosti, da nije bilo planiranja, da je pukim slučajem tako ispalo, da ste igrom sudbine završili u zemlji u kojoj vam je žena ubijena.

Jejts polako odmahnu glavom: – Današnji agenti su toliko jebeno glupi da mi dođe da zaplačem. Mekani su. Idu u školu da nauče kako da šarmiraju, uče da jedu s četiri različite vrste noževa i viljušaka.

Imaju odlične ocene i trče maratone, ali ne znaju ništa o stvarnom svetu. Fakultetlije s pištoljima. Otpustili su me. Jeste li to znali?

Sačekao je prevod jer je hteo da proceni Lavovu reakciju. Lav klimnu glavom: – Povukli ste se samo nekoliko meseci posle ubistva moje žene.

– Ja sam jedan od najboljih agenata koji su radili za FBI. U moje vreme je bilo radikala u Birou, ljudi koji su obavljali posao služeći se svime što je potrebno i ne postavljajući pitanja. Davali su nam prostora za delanje, za donošenje odluka.

Procenjivali su nas na osnovu rezultata, a ne po postupcima. Nismo imali ograničenja ni pravila. Radili smo šta god je bilo potrebno. Ta vremena su prošla. FBI se promenio. Oni žele ljude koji rade ono što im se kaže, koji razmišljaju na određen način, kompanijske ljude, bez inicijative, bez petlje. Svaku odluku treba odobriti i potpisati četiri puta.

Pogled mu setno bludi, kao da je zaboravio na goste. A onda se naglo okrenu prema Lavu: – Mnogo toga ste stavili na kocku dolaskom ovamo. Mogao bih da vas izbacim iz zemlje jednim telefonskim pozivom.

Nara je prevela, preklinjući Lava pogledom da odu. Jejts je odmah primetio njihovo neslaganje i brzo je dodao:

– Nemojte me pogrešno shvatiti. Neću to učiniti. Gotovo me niko ne posećuje, a pogotovo ne ljudi s kojima mogu da razgovaram o ovako zanimljivim temama.

Usamljen je. Tašt je. I ponosan je. Kao profesionalni islednik, Lav je odmeravao te osobine, procenjivao koliko je verovatno da će progovoriti i kakav će pritisak možda biti potreban. Mešavina poroka obećava. Jejts je ćutao mnogo godina. Ogorčen je. Činjenica da je istina izbrisana iz istorijskih arhiva smeta mu koliko i Lavu. On želi da ispriča svoju priču. On želi da priča. Lav samo mora da mu laska.

Jejts je seo u udobnu naslonjaču, opušten kao da se sprema da gleda utakmicu na televiziji: – Rekli su mi da ste prebegli. To izgleda uobičajeno za komuniste. Po mom iskustvu, komunisti često na kraju izdaju svoju zemlju. Crveni ne mogu dugo da ostanu verni. Odanost je vrlina koju cenim. Uveren sam da Amerika ima najodanije građane na svetu, i to je jedan od razloga što će pobediti u Hladnom ratu. Uzmite mene kao primer: starao sam se o svojoj ženi sve do njene smrti, dugo pošto je prestala da me voli. Nije važno što me nije volela. Nije važno što ja nju nisam voleo. Nisam je napustio. Znao sam sve njene potrebe. Uredio sam ovu kuću u skladu s njenim potrebama. Koliko god je nekima teško da to prihvate, znao sam i potrebe svoje zemlje; potrebna joj je snaga protiv neprijatelja. Dao sam joj snagu. Nikad nisam činio ustupke. Nikad se nisam uzdržavao.

Radio sam sve što je potrebno i to bih ponovo učinio.

Lav je slušao dok je Nara prevodila. Pre nego što je završila, Jejts ju je prekinuo: – Došli ste ovamo da me ubijete?

Lav je razumeo. Pre nego što je stigao da odgovori, Jejts se nasmejao: – Nemojte se stideti!

Lav odgovori rečima koje je uvežbao: – Želim da saznam ko mi je ubio ženu.

– I želite da ga ubijete? Vidim vam u očima. Nas dvojica nismo toliko različiti, obojica radimo šta god da je potrebno.

Jejts gurnu ruku u džep, izvadi mali revolver i stavi ga na rukonaslon. Pažljivo je gledao kako Lav reaguje na oružje pa nastavio da priča kao da revolver nije tu: – Daleko ste doputovali i zato hoću da pomognem koliko mogu. Ko vam je ubio ženu? Ko je ubio vašu lepu rusku ženu? Bila je lepa, zar ne? Bila je lepotica. Nije ni čudo što ste ogorčeni što ste ostali bez nje. Verujem da niste mogli da poverujete u svoju sreću kad ste se oženili tako lepom ženom. Teško je shvatiti zašto je bila nastavnica. Meni to izgleda kao šteta. U Americi je mogla da ima pravu karijeru, kao manekenka, kao glumica, njeno lice bilo bi u svim časopisima. Lav upita: – Ko ju je ubio?

Jejts protrese ostatke piva kao da meša kakav napitak: – Nisam ja.

Lav je čuo hiljade poricanja za vreme svoje karijere. Razočarao se jer je uveren da Jejts govori istinu.

Istog dana Jejts podiže tri prsta: – Troje ljudi je poginulo te noći: Džesi Ostin, Ana Ostin i vaša žena. Mnogo crnaca je verovalo da sam ja ispalio metak koji je ubio starog Džesija. Oni misle da sam đavo i da sam ga ubio, iako sam stajao s druge strane ulice kad je Ostin ubijen, s rukama u džepovima, okružen svedocima, i to pravim svedocima, ne onima koji čekaju unapređenje ili pokušavaju da izbegnu zatvorsku kaznu. Godinama sam dobijao pretnje smrću, stotine pretnji.

Jejts pokaza prema policama za knjige i Lav se okrenu, pretpostavivši da će ugledati hrpu pisama. Ali nije ih bilo niti dokaza da je dobio ikakve pretnje. Jejts nastavi: – Crnci se žale zbog linčovanja, ali zapravo se žale zato što oni ne mogu da linčuju belce. Tako većina njih shvata jednakost: kao pravo da nam uzvrate linčom. Linčovanje za sve bez obzira na boju kože.

Jejts se nasmejao dok je Nara prevodila. Njegova šala ga je veoma razveselila, kao da je smatra dubokoumnom mudrošću. Nije sačekao da završi, nestrpljiv da nastavi sa svojom pričom: – Istina je da mi nikad nije palo na pamet da ubijem Ostina. Tu zamisao nije predložio niko u FBI-ju, kunem se bogom, nijednom nismo razgovarali o tome, čak ni kad je matora budala svima govorila kako bi se radije borio na strani komunista nego Amerike.

Lava ne zanima ta govornička predstava niti brojni razlozi zbog kojih je Jejts mrzeo Ostina. Pitao je: – Ko ga je ubio?

– Vaši ljudi. Komunisti su ga ubili. Jedan sovjetski agent ubio je Džesija Ostina.

Lav klimnu glavom i uzdahnu: – Verujem vam.

Jejts je spustio bocu i pogledao Naru dok je prevodila Lavovu izjavu. Lav je uvek verovao da je smrt Džesija Ostina bila sovjetska zavera a ne američka. Lav nastavi na dariju: – Moja kćerka Jelena je tom prilikom bila u Njujorku. Ona je radila za sovjetsku vladinu agenciju. Verovala je da joj je zadatak da obnovi Ostinovu karijeru. Jasno mi je da je to bila laž. Prevarili su je. Međutim, nikad nisam saznao zašto je moja zemlja htela Ostinovu smrt. Moja kćerka očigledno nije znala.

Pošto je čuo prevod, Jejts klimnu glavom: – Jelena? Ta devojka nije mogla da vam objasni ništa. Nije ništa znala. Kad smo je uhapsili, samo je plakala. Iskreno je verovala da će obnoviti Ostinovu karijeru. Tužno koliko je bila glupa.

Lav se silno razgnevi zbog tih reči. Iskoristili su njegovu kćerku zato što je bila sanjar, mlada devojka koja se zaljubila. Kad je čuo kako joj se Jejts ruga, želja da ga ubije postala je toliko snažna da je načas morao da zažmuri, da potisne bes, kako bi Jejts nastavio da priča bez prekida.

– Bio im je potreban neko poput nje da izmami Ostina napolje. On se pretvorio u

pustinjaka, uopšte nije izlazio. Ta devojka se pojavila, pričala o menjanju sveta i nije mogao da je odbije. Jedino je neko poput nje mogao da ga ubedi.

Lav je napokon shvatio da ne samo da su lako manipulisali Jelenom zbog njene naivnosti već da je ona bila ključna da probije Ostinovu sumnjičavost: jedini način da se posta – raju da on dođe na koncert.

Jejts se poigravao pištoljem dok je Nara prevodila. Kad je završila, nastavio je: – Ne čudi me što niste mogli da dokučite svrhu ubistva. Teško je zamisliti uvrnutiju zaveru od te. Kremlj je zaključio da više nema koristi od Ostina. Više ga nisu puštali na radiju, niko nije znao ko je on i niko nije kupovao njegove ploče. Nije mogao da peva u kafani, a kamoli u koncertnoj dvorani. Dobro sam obavio zadatak. Zbog mene je starac postao nevažan. Sovjeti su hladno pogledali svoju najveću pristalicu i zaključili da im je korisniji mrtav nego živ. Vaša vlada je uvrtela u glavu da će crnačka zajednica verovatno podići revoluciju u Americi. Pretpostavljam da su mislili kako će crnci, budući podjarmljeni, ustati, iskidati lance i ponovo izgraditi Ameriku po socijalističkom modelu.

Bila je potrebna samo varnica da čitava rasna kutija s kresivom bukne u plamen, sruši kapitalistički režim i oboji Ameriku u crveno. Takav je bio plan.

Jejts se zakikota pri toj pomisli: – Nisam znao da su bih toliko zavedeni da poveruju da bi stari Ostin mogao da bude varnica, ali verovali su da će njegovo ubistvo povećati rasnu napetost. Ako ga ubiju, bez obzira na istinu, svaki crnac u Americi pomisliće da FBI linčuje prostodušnog crnca.

Niko ne bi poverovao da je reč o komunističkoj zaveri; svi bi mislili da FBI stoji iza ubistva. Zbog ubistva bi zaboravljeni čovek ponovo postao slavan, slavniji nego ikad, mučenik crnačke revolucije. Malkom Iks ubijen je samo nekoliko meseci ranije, dva ubijena crnca u jednoj godini, to bi izgledalo sumnjivo. To im priznajem. Nadali su se da će svi kupovati Ostinove ploče posle njegove smrti i slušati snimke njegovih govora.

Mislili su da će udahnuti kiseonik njegovoj karijeri time što će mu ugasiti život.

Jejts se smeškao dok je Nara prevodila, razgaljen tom ironijom, s naklonošću se prisećajući vremena kad je imao moć nad životom i smrću: – Da bi plan uspeo, on je morao da bude na javnom mestu, negde gde će biti novinari iz čitavog sveta. Zato su povezali plan s koncertom.

Lav upita na ruskom: – Ali FBI je mogao samo da kaže javnosti da je reč o komunističkoj zaveri.

Nara se mučila da prevede, ali Jejts se osmehnuo jer je razumeo: – Što bi FBI više tvrdio da je reč o komunističkoj zaveri, to bi javnost više verovala da se radi o zaveri FBI-ja. Tako se rađaju teorije zavere. Zvanična verzija mora zvučati kao laž čak i kad je istinita, a što glasnije govorite istinu ljudi će sve više gledati nekud drugde. Komunisti nisu mogli izravno da okrive FBI: nisu imali sredstva niti sposobnosti. Hteli su da okrive vašu kćerku Jelenu, da je optuže da je spavala sa Džesijem Ostinom. Beli Amerikanci bi poverovali da ga je devojka ubila zbog ljubomore. Crnci ne bi. Plan se zasnivao na nagoveštajima i sugestijama: bili su sigurni da će crnačka zajednica odmah poverovati u bilo šta loše u vezi s FBI-jem.

Jejts je ustao, stavio pištolj u džep i prišao frižideru pa izvadio još jedno pivo.

Skinuo je čep, pustio da padne na tepih i otpio gutljaj dok je nestrpljivo čekao da Nara prevede. Kad je čuo, Lav upita:

– Kako ste to saznali? Jelena nije mogla da vam kaže jer nije znala.

– Sve mi je objasnio jedan peder, jevrejski komunista po imenu Osip Fajnstajn.

Uplašio se zbog svoje umešanosti. Kao i svi komunisti, hteo je da promeni stranu. Hteo je da ga spasem kao da je damica u nevolji.

– Nije hteo da bude umešan u ubistvo Džesija Ostina?

– Možda je voleo starčeve pesme. Ne znam koji su mu razlozi bili. Ali sve je izbrbljao i ocinkario saradnike.

– Je li došao kod vas pre ili posle ubistva?

Jejts je pomislio da slaže pa slegnuo ramenima i odgovorio: – Fajnstajn je u Njujorku vodio agenciju koja je organizovala ture po komunističkoj Evropi za bogate glupe crvene Amerikance. Godinama je držao tu turističku agenciju.

Odjednom je poželeo da priča. Otišao sam kod njega i on me je zamolio da sprečim ubistvo. Rekao je da mogu spasti Džesija Ostina. Zauzvrat je hteo da ga sakrijem, da ga stavim pod zaštitu države, jer se bojao da će ga Rusi ubiti.

Lav upita: – Niste preduzeli ništa?

Jejts klimnu glavom: – Nisam preduzeo ništa... pa, gotovo ništa. Pre svega, nisam znao je li išta od onoga što mi je rekao istina. Taj čovek je menjao strane više puta od svih u istoriji špijunaže.

Niste mogli da mu verujete čak ni kao neprijatelju. A zapitao sam se i zašto bih se mešao ako komunisti žele da ubiju svog čoveka? Zašto bih spasao starog Džesija, tipa koji je hteo da se bori protiv Amerikanaca? Nisam više hteo da slušam kako Džesi Ostin ispira usta ovom zemljom. Zašto bih spasao komunistu koji mrzi Ameriku? Zašto bi FBI spasao jednog izdajnika? Na kraju krajeva, Džesi je izabrao pogrešnu stranu. Ta odluka ga je koštala života.

Lav zamoli Naru da prevede njegovo pitanje: – Zašto se Fajnstajn nije obratio nekom drugom agentu ako vi niste odgovorili?

Jejts klimnu glavom, odajući mu priznanje što je to uočio: – Vezao sam Fajnstajna lisicama za radijator, zaključao ga u njegovoj kancelariji kako bih se postarao da se neće mešati, kako ne bi nikome rekao. Pustio sam da Džesi Ostin dođe na demonstracije. U tome se sastoji moje učešće. Nisam ništa udesio. Nisam ga ubio. A nisam ubio ni vašu ženu. Kriv sam zato što sam dozvolio da do toga dođe.

Jejts se naslonio na zid i zamislio, govoreći za sebe koliko i Lavu: – Jesam li omanuo u svojoj dužnosti agenta FBI-ja? Tvrdim da nisam. Reći ću vam zašto. Znao sam da Ostinovo ubistvo neće izazvati revoluciju. Čak i da su svi crnci verovali da je predsednik Lindon Džonson lično naredio Ostinovo ubistvo, ne bi izbila revolucija.

Pomisao da je trebalo da spase Ostina zato što je američki građanin, nedužni čovek, nije mu pala na um.

– Većina crnaca veruje u Boga. Oni idu u crkvu. Mole se. Pevaju. Komunisti to ne rade. Komunisti mrze Boga. Na kraju krajeva, nije bilo dovoljno crnaca nevernika, nije bilo dovoljno Džesija Ostina da bi demonstracije ikad prerasle u pobunu.

Jejts je ispričao gotovo sve što je hteo. Ali Lav još nije dobio odgovor na pitanje koje ga je dovelo ovamo: – Ko mi je ubio ženu?

Jejts se razrogači kao da je zaboravio na taj deo priče: – Već znate odgovor na to pitanje! Pošto je Ostin upucan, priveli smo vašu ženu i kćerku. Rulja se okupila oko stanice. Novinari su bili na ulici. Kad je Ana Ostin došla, nikome nije palo na pamet da pretrese ožalošćenu udovicu. Sedela je u kancelariji i čekala, tvrdeći da ima dokaze. Ja sam ispitivao vašu ženu. Sovjetske diplomate zahtevale su da razgovaraju s njom. Zajedno smo izašli iz sobe za isleđivanje i pošli prema zajedničkoj kancelariji. Ana Ostin je izvukla pištolj. Uvek me je mrzela. Mora da je mislila da sam joj ja ubio muža. Ispalila je četiri metka pre nego što ju je jedan policajac upucao. Sva četiri metka su me promašila. Pogodili su radni sto, zidove, jedan mi je prošišao pored uva. Čudo je što sam živ. Jedan metak slučajno je pogodio vašu ženu u stomak. To je sve. Bio je to nesrećan slučaj, nema nikakve tajne koju valja rešiti. Čekali ste toliko godina, ali sve vreme ste znali odgovor: zvanična verzija je istinita. Ana Ostin je ubila vašu ženu. Nije to htela da učini, ali uradila je.

Predvidevši Lavovu reakciju, Jejts je dodao: – Brojni ljudi mogu to da potvrde. Videli su šta se desilo. Videli su da je Ana povukla obarač. Videli su kako je vaša žena pala.

Lav je razmislio o tome i pitao: – Ana Ostin nije nameravala da mi ubije ženu?

Jejts mu se približi: – Htela je mene da ubije. Ali nije uspela. Nije bila nikakav strelac, verovatno nikad ranije nije pucala. Kasnije smo lagali u vezi s motivima, ali ne i u vezi s činjenicama.

Džesi Ostin je ubijen. Ana Ostin je ubijena, upucao ju je policajac. Bili smo u nevolji.

Dvoje mrtvih crnaca za jedno veče, a jedno je ubijeno usred policijske stanice! Morali smo da lažemo. Harlem bi buknuo. Nismo imali izbora. Morali smo da izmislimo priču kako bismo zbunili javnost tako da, čak i ako nam ne poveruju, ne mogu međusobno da se dogovore u vezi s tim šta je zapravo istina. Morali smo sve da povežemo. Neko daleko iznad mene zaključio je da će priča o Ostinovoj ljubavnici biti delotvorna. Ispričaćemo svetu kako je vaša žena imala vezu s Ostinom i da ga je ubila zbog ljubomore. Ana je došla u stanicu i osvetila se. To se slagalo s činjenicama. Postoje fotografije vaše žene na mestu zločina. Izmenili smo neke fotografije kako bismo dobili slike o susretu vaše žene i Ostina u njegovom stanu, isekli smo Jelenu i zamenili je vašom ženom. Te fotografije su doterane na brzinu. Pažljivo ih pogledajte: proporcije su pogrešne. Agencija Osipa Fajnstajna je izgorela, zajedno s njim. Sovjeti su ga kaznili što ih je izdao. Bilo je manjih demonstracija. Borci za građanska prava organizovali su protestne šetnje, ali nije bilo ničeg značajnog, svakako nikakve revolucije. Na kraju je većina poverovala da su ubistva ishod tragične ljubavne priče. Samo su crnci sumnjali u to, ali većina njih nije marila. Sve je ispalo tako dobro da nisam mogao da verujem da FBI traži da se povučem.

Tvrdili su da je trebalo da sprečim ubistvo Džesija Ostina.

Jejts odmahnu glavom. Jasno je da ga ne muči ubistvo, ne muči ga smrt troje ljudi, već to što je ostao bez posla. On je zločinac koji veruje da je junak.

Kad je Nara prevela, Jejts ih je upozorio:

– Ne možete da uradite ništa. To je prošlost za koju niko ne mari. Niko vam neće poverovati. Nijedne novine neće objaviti priču. Nema dokaza. Ako pokušate da pravite nevolje, vlada će vas izbaciti iz zemlje. Nemam više ništa da kažem. Ako ste očekivali izvinjenje, traćili ste vreme. Taj slučaj koštao me je posla, posla koji sam voleo i koji sam dobro obavljao, te sam i ja platio svoje. A sad smo završili razgovor. Ako odmah ne izađete iz moje kuće, okrenuću broj i oboje ćete biti vraćeni u onu paklenu rupu od Avganistana.

Lav zgrabi jednu biografiju sa stola. Kako mu se Jejts približio, zamahnuo je knjigom, udario ga po bradi i oborio bivšeg agenta na pod. Munjevito mu je izvadio pištolj iz džepa, kleknuo mu na grudi, prikovao ga i rekao na ruskom: – Radio sam gore stvari od ubijanja takvih kao što si ti.

Lav pogleda prestravljenu Naru i reče na dariju: – Prevedi.

– Lave!

– Prevedi!

Okrenuo se prema Jejtsu: – Moja žena nije odmah umrla. Trebalo joj je dvadeset minuta. Umrla je od gubitka krvi. Možda ju je Ana Ostin slučajno pogodila, ali ti si je pustio da umre, zar ne? Možda si se plašio da će Raisa svima reći da je Ana Ostin pokušala da te ubije? Moja žena je ležala na podu, očajnički čekajući pomoć, a ti si video priliku, je l’ tako?

Lav ga udari pištoljem po licu i rascepi mu usnu.

– Odgovori mi!

Jejts ispljunu krv i sasluša Narin prevod. Mirno je odvratio: – Šta god mi uradio, tvoju ženu će pamtiti kao kurvu.

Pošto je čuo prevod, Lav otkoči pištolj i reče na engleskom: – Reci mi kako je umrla.

Jejts nije odgovorio. Lav je namestio pištolj na isto mesto na koje je Raisa bila pogođena i naslonio mu cev na stomak.

– Reci mi.

Jejts odmahnu glavom. Lav povuče obarač.

Istog dana Nara se baci na pod pored Jejtsa kako bi mu pomogla. Lav je zaustavi: – Pogođen je na isto mesto kao moja žena. Trebalo joj je dvadeset minuta da umre. Reci mu da možda ima toliko. Ali stariji je i metak je ispaljen iz blizine. Sva je verovatnoća da ima manje vremena.

Nara je zamuckujući prevela. Lav je mirno nastavio: – Niko nije čuo pucanj u ovoj zvučno izolovanoj sobi. Preživeće samo ako mu ukažem milost, koju on nije pokazao prema mojoj ženi. Razmišljam da to uradim ako mi kaže istinu.

Nara je prevela i zamolila Jejtsa da progovori. Lav se obratio Jejtsu na ruskom kao da može da ga razume: – Kad je Ana Ostin pucala u tebe, ti si uzvratio paljbu, a ne neki policajac. Pucao si i ubio je, zar ne? A kad je umrla, shvatio si u kakvoj si se nevolji odjednom našao. Bio si kod Džesija Ostina tog dana. On je mrtav. A sad si mu ubio ženu. Video si moju povređenu ženu kao mogućnost: ona je bila teško ranjena, ali ne bi umrla da si tražio pomoć. Nisu tvoj i pretpostavljeni smislili zataškavanje. To je bila tvoj a zamisao. Ali da bi tvoj naum uspeo, moja žena je morala da umre. Nije li tako?

Jejts je čvrsto skupio usne, odbivši da odgovori. Pokušao je da uspori krvarenje, da pritisne ranu, ne obazirući se na pitanja. Lav mu je sklonio ruku i ostavio ranu otvorenu kako bi krv i dalje oticala. Nastavio je na ruskom: – Jesi li to uradio mojoj ženi? Jesi li joj sklonio ruku? Pustio je da iskrvari?

Jejtsu se čelo oblilo znojem, celo telo mu se trese. Lav upita: – Oklevao si da pozoveš hitnu pomoć?

Nara mu je prevela. Više nije zamuckivala, jasno mu je predočila optužbu. I ona želi odgovor. Jejts nije rekao ništa.

Lav nije podigao glas. Nastavio je da priča kao da se obraća detetu: – Jejtse, vreme ti ističe. Ako ne odgovoriš, gledaću kako umireš, baš kao što si ti gledao moju ženu. Smatraću ono što vidim ponavljanjem događaja u Njujorku i ne moraš da govoriš kako bih shvatio staje bilo te noći. Spreman sam da posmatram, kao što si ti, dok ne iskrvariš nasmrt.

Jejts je majstor u čitanju tuđih slabosti i svakako je video da u Lavu nema nimalo nesigurnosti: – Ostao si s njom, zar ne? Dvadeset minuta kako bi se uverio da je umrla? Došao si na zamisao da povežeš sva ubistva, da tvrdiš da je Ana ubila Raisu iz osvete, da nije ciljala na tebe.

Jejts je seo i pogledao krvavu košulju, crvenu sve do grudi, krv koja se širi po tepihu. Lav reče na engleskom: – Pričaj sa mnom.

Jejts je napokon reagovao. Klimnuo je glavom. Lav mu obujmi lice: – Nije dovoljno dobro. Hoću da te čujem. Reci mi: jesi li je pustio da umre?

Jejtsu su zubi krvavi. Odgovorio je: – Da, pustio sam je da umre.

Lavov glas je gotovo šapat: – Moja žena je provela poslednje trenutke s tobom. Opiši mi ih.

Jejts je samrtnički bled. Zažmurio je. Lav ga ošamari, terajući ga da odgovori. Jejts otvori usta, ali ne reče ništa. Lav kaza: – Njeni poslednji trenuci. Želim da znam.

Jejts pokuša da dodirne ranu, ah Lav mu steže ruku: – Nemaš mnogo vremena.

Jejts progovori. Reči mu zvuče kao davljeniku koji se muči da ostane na površini,

isprekidane, ispunjene stravom: – Rekao sam joj da hitna pomoć stiže. Nije mi poverovala. Znala je da lažem.

Pokušala je da pozove pomoć. Kad je shvatila da pomoći nema, smirila se. Disanje joj se usporilo. Mislio sam da će potrajati samo nekoliko minuta, ali prošlo je gotovo petnaest.

Bilo je mnogo krvi. Mislio sam da je spremna da umre.

Odmahnuo je glavom: – Progovorila je. Veoma tiho, kao da se moli. Mislio sam da je ruski. Ali pričala je na engleskom. Meni se obraćala pa sam joj se primakao. Zamolila me je da kažem... njenoj kćerki...

– Jeleni?

Jejts klimnu glavom: – Da nije ljuta. I da je voli. Neprestano je to ponavljala. „Kaži joj da nisam ljuta.

Kaži joj da je volim.“ A onda je sklopila oči. Tog puta ih nije ponovo otvorila.

Lav je plakao. Pustio je da mu suze teku, nije mogao da ih obriše jer je držao Jejtsa za ruke. Dovoljno se pribrao da pita: – Nisi rekao Jeleni? Nisi mogao ni to da uradiš?

Jejts odmahnu glavom.

Lav je ustao. Pošto mu je pustio ruke, Jejts je pritisnuo ranu kako bi usporio krvarenje. Bes i samouverenost mu se vratiše: – Odgovorio sam ti na pitanja! Zovi hitnu pomoć!

Lav uze Naru za ruku i bez reči je povede prema stepenicama. Iza njih se začu krik: – Zovi jebenu hitnu pomoć!

U hodniku, Lav spusti pištolj na komodu. Telefon je ispod fotografije s venčanja, mlad i markantan Jejts sa svojom lepom ženom, osuđeni na zajednički život dužnosti i netrpeljivosti. Podigavši slušalicu do uva, spreman da okrene broj, zureći u tu fotografiju, Lav je razmišljao o pojedinostima Jejtsovog priznanja, zamišljao Raisine poslednje trenutke – fizički bol, produžene patnje i bednu usamljenost njene smrti dok krvari na podu policijske stanice. Po njemu, nema sumnje da agent Džim Jejts zaslužuje da umre.

Sentimentalno je i neiskreno pomisliti da bi pružanje milosti moglo izazvati preobraćenje. Ljudi poput Jejtsa ne žale ni zbog čega. Oni ne mogu da se pokaju i ne znaju za nesigurnost. Razmišljanje i samoispitivanje samo jačaju ono u šta veruju. Oni uvek mogu da opravdaju svoje postupke. Kao da neki glas viče Lavu, zahtevajući pravdu: Pusti ga da umre!

Zbog toga je ovde, zbog ovoga je putovao toliko daleko i ugrozio toliko toga. Zar je moguće da je prevalio toliki put samo da bi spasao čoveka koji mu je ubio ženu? Lav ne teži moralnom zadovoljenju da bude bolji čovek od svog neprijatelja. Neće se ponositi ako spase tog čoveka. Ljutnja i bol zbog ženine smrti jednako su snažni danas kao i kad je prvi put čuo vest – trebalo bi da dela u skladu s tim osećanjima umesto s nekom umišljenom predstavom o čestitosti. Bol mu nije umanjen time što je otkrio istinu niti

oseća unutrašnji mir. I dalje je veoma besan, osećanja su mu jednako uzburkana kao ranije. Ako pusti da Jejts umre, sam u svom podrumu, tužnom i bednom smrću kakva priliči čoveku kojim vlada mržnja, možda će se osećati drugačije, možda će pronaći mir za kojim traga.

Pusti ga da umre!

Pusti ga da umre.

Nara ga dotače po ruci: – Lave?

Kad se okrenuo prema njoj, nije video Raisu, ali bila je pored njega isto kao što je Nara stajala pored njega. Istina je da bi Raisa mrzela Jejtsa vatrenije nego Lav. Nikad mu ne bi oprostila što je dozvolio da Džesi Ostin umre. Nikad mu ne bi oprostila što Jeleni nije preneo njene poslednje reči. Zbog njegove ćutnje Jelena je krivila sebe, nosila je teret krivice koji joj je promenio ličnost i oblikovao joj život. I pored toga, i pored tolike mržnje, Lav je bio siguran da bi Raisa pozvala hitnu pomoć.

Okrenuo je broj i pružio slušalicu Nari: – Kaži im adresu. Kaži im da požure.

– Kuda ćeš?

– Da pomognem Jejtsu.

Njujork Brajtonska plaža Istog dana Lav sedi na plaži i gleda kako se talasi lome o obalu. Zalazak sunca pretvorio se u crvenu mrlju, noć se spušta na ostatke dana. Prebacuje gladak kamen iz jedne šake u drugu, napred-nazad u redovnim razmacima, kao da je reč o složenom časovniku koji odbrojava do tame. Jedno mu je sad jasno – istina mu nije donela mir. Ne podnosi Raisinu smrt lakše zbog otkrića do kojih je došao. Pored tuge, ne postoji nikakav zaključak, nikakav svršetak. Nema kraja. Ona mu nedostaje sad, danas, na ovoj plaži, isto kao i ranije. Ne može da zamisli budućnost bez nje isto kao i kad je čuo da je mrtva. Pri pomisli da će se sutra ujutru probuditi bez nje pored sebe, posle mnogo godina upravo takvog buđenja, i dalje mu pripadne muka od usamljenosti. Istina je da je njegova istraga bilo složeno, petnaestogodišnje skretanje pažnje od činjenice da ne zna kako da živi bez nje. Nikad neće znati.

Koliko god protivrečno izgledalo, pokušavao je da održi Raisu u životu istraživanjem tajne kojom je njena smrt bila obavijena, da opravda svoju opsednutost njome time što je opsesiju predstavio kao istragu. Nerešena tajna nosi besmrtnost. Kad se osvrnuo, shvatio je da je Zoja uvek shvatala pravu prirodu njegove istrage i znala da mu neće pružiti utehu. Bila je u pravu. Lav je saznao ko mu je ubio ženu, otkrio je kako i zašto je umrla. Mogao je da zamisli događaje te večeri u Njujorku, da shvati svaku pojedinost, da potpuno sagleda motive. Ali važnije je što je naposletku shvatio uzaludnost pokušaja da održi Raisu u životu, shvatio da je nerešena tajna samo pružala obmanu njenog društva, da je čovek koji je jurio odraz voljene žene.

Nikad više neće videti Raisu. Nikad neće spavati kraj nje niti je poljubiti. S tom mišlju, pustio je da mu gladak, težak kamen ispadne iz ruke. Noć se spustila. Crvena mrlja sunčevog zalaska je nestala. Svetla Koni Ajlanda su jarka.

Lav je čuo korake i okrenuo se. Prilaze mu Nara i Zabi. Stale su pored njega, ne znajući šta da kažu. Lav potapša tlo pored sebe: – Sedite malo sa mnom.

Nara mu sede s jedne strane, Zabi s druge. Lav uhvati Zabi za ruku. Osetila je da nešto nije u redu iako nije shvatala šta: – Hoćeš li nas napustiti?

Lav klimnu glavom: – Moram da se vratim kući.

– Nije li ovo kuća?

– Za tebe jeste. Moram da se vratim u Sovjetski Savez.

– Zašto?

– Moje kćerke su tamo. U nevolji su. Kažnjavaju ih umesto mene. Ne smem dozvoliti da se to desi.

– Zar one ne mogu da dođu ovamo? Mogu da žive s nama. Ne smeta mi da delim moju sobu.

– Neće im dozvoliti da dođu ovamo.

– Ne želim da odeš.

– Ne želim da te ostavim.

– Zar ne možeš da ostaneš do Božića? Čitala sam o tome u školi. Hoću da ga proslavim s tobom. Možemo da kupimo jelku i da je ukrasimo svećicama.

– Možeš to da uradiš s Narom.

– Kad ćeš se vratiti?

Lav nije odgovorio.

– Vratićeš se, zar ne?

– Ne verujem.

Zabi zaplaka: – Jesmo li uradile nešto što nije trebalo?

Lav je uze za ruku: – Ti si izuzetna devojčica. Imaćeš divan život s Narom. Siguran sam u to. Možeš da postigneš sve ako tako odlučiš. I uživaću dok budem slušao o tvojim uspesima. Ali ima nešto što moram da učinim.

MESEC DANA KASNIJE

SSSR Sovjetski vazdušni prostor nad Moskvom 13. decembar 1981.

Lav je pogledao kroz prozor putničkog aviona koji je sovjetska vlada poslala po njega i razočarao se što je Moskva skrivena iza olujnih oblaka, kao da se krije od pogleda izdajnika koji se vraća, odbijajući da mu pokaže grad što se svojevremeno zakleo da brani od svih spoljnih i unutrašnjih neprijatelja. Koje god načelo primenio, ne može osporiti da se stidi. On je čovek koji se ponosno borio kao sovjetski vojnik i koji bi rado umro za svoju zemlju. Ali na kraju ju je izdao. Iako je njegova lična sramota ogromna, oseća još veći stid što je njegova zemlja protraćila priliku za društvenim napretkom, što je umesto toga industrijalizovala tamu, od građana napravila saučesnike u ubilačkoj privredi, izgradila fabrike smrti na svakom uglu zemlje, od gulaga u Kolimi do štaba tajne policije, Lubjanke, zgrade koja vreba negde ispod zimskih oblaka. U odnosu na ideje koje su podstakle revoluciju, svi su izdajnici u manjoj ili većoj meri.

Let iz Njujorka bio je sablastan. Lav je okružen praznim sedištima, nema nikoga osim operativaca KGB-a koji ga čuvaju i diplomata poslatih iz Moskve da nadgledaju njegov povratak. Kad se ukrcao u avion, nije osetio zebnju, već je razmišljao o ogromnoj količini novca bačenoj na njegov povratak u zemlju. Kao međunarodnom izdajniku, dodeljen mu je ceo avion. Setivši se povlastica koje je priželjkivao kao mlad agent, začudio se ironiji što čak ni najuticajniji agent KGB-a, s najvećom dačom i najdužom limuzinom, ne bi dobio čitav mlažnjak na korišćenje. Radi se samo o predstavljanju.

Lavova deportacija obavlja se na globalnoj pozornici pred svetskim medijskim cirkusom i štednja ne dolazi u obzir. Baš kao što je Raisa poslata u Njujork u najsavremenijem avionu kako bi zadivili „Najvećeg neprijatelja“, tako je i prebegli Lav vraćen kući u najmodernijoj sovjetskoj letilici, direktnim letom od Njujorka do Moskve. Sovjetska vlada žarko želi da pokaže svetu kako je ne muče materijalne brige. Bezbrižno trošenje je pokušaj da se sakrije napetost izazvana rastućim troškovima ovog avganistanskog rata, što je Lav podrobno objasnio Amerikancima.

Dok su pregovarali o njegovom povratku u Sovjetski Savez, bilo je jasno da je Amerikancima drago što će ga se resiti. On izaziva nevolje, nepromišljen je i izvukli su sve podatke koji su im potrebni. Shvatili su iz njegovih izveštaja da će Sovjeti biti poniženi neuspehom u Avganistanu. Ako pomognu avganistanskim pobunjenicima, sovjetska sredstva će se iscrpsti. Oni će dopremiti još jedinica te će im konačni i neminovni poraz biti još skuplji u političkom smislu.

Zataškah su Lavov napad na bivšeg agenta Džima Jejtsa. Jejts je preživeo, hitna pomoć je stigla na vreme. Njegova otkrića neće ugledati svetlost dana. Istorijski udžbenici su napisani i neće biti iznova pisani: laži su utkane u enciklopedije i knjige.

Pucnjava na Jejtsa u njegovom prijatnom domu u predgrađu pripisana je naoružanom provalniku, pljački koja se otrgla kontroli. Lav je uverio američke vlasti da neće praviti nove nevolje niti davati kakve izjave u vezi sa smrću Džesija Ostina sve dok ne budu dirali Naru i Zabi. Usvojen je pakt ćutanja. Lav je našao izvesno zadovoljstvo u tome što je pucnjava na Jejtsa zataškana jer je tako lakše, baš kao u slučaju Džesija Ostina. Iako je

Jejts pristao da se drži priče, uporno je ponavljao mesnim novinarima da se seća samo da je provalnik bio crnac. Što se sovjetske vlade tiče, Lav nije uspeo da izdejstvuje nikakva jemstva, osim jednog – ako se vrati, obustaviće kaznene mere protiv njegovih kćerki. Lav j e zahtevao da mu dozvole da ih vidi dvadeset četiri sata po sletanju. Ali nije u položaju da išta zahteva. Njegova krivica je nesumnjiva. Odao je poverljive podatke „Najvećem neprijatelju“ i sudiće mu zbog izdaje, a presuda je već donesena.

Dok se avion spuštao, Lav je pokušao da zamisli šta se događalo proteklih osam godina, šta se događalo otkako je poslednji put bio u Moskvi – osam godina odsustva iz života svojih kćerki i zetova. Razmišljajući o pismima koja je primio, odjednom je shvatio da ne brine zbog povratka u grad ispunjen uspomenama na Raisu. Nešto se promenilo. Lav je uzbuđen. Ovo je mesto gde se zaljubio. Biće bliži svojoj ženi nego ikad dok je istraživao njenu smrt. Kad su točko vi dotakli zemlju, sklopio je oči. Vratio se kući.

SSSR Moskva Zatvor Butirka Istražno odeljenje Novoslobodskaja ulica broj 45 Nedelju dana kasnije Ruku i nogu vezanih lisicama, čvrsto sputanih tako da je morao da se povije čak i kad stoji, Lav već nekoliko sati čeka u staroj prostoriji za isleđivanje smeštenoj u zatvoru ozloglašenom gotovo od svog nastanka pre sto godina. Video je takvo ophođenje bezbroj puta: ponižavajuće vezivanje, atmosfera straha i psihički pritisak prismotre, dvojica stražara koji ga posmatraju iz dva ugla prostorije. Ne prete mu nasiljem. Umesto toga, primenjuju mučenje daleko lukavije od fizičkog bola.

Lav je već sedam dana u Moskvi i još nije video svoje kćerke. Nije razgovarao s njima telefonom – ne zna jesu li dobro. Svakog jutra kad se probudi, govore mu da će ga kćerke danas posetiti. Dovode ga u istu ćeliju za isleđivanje i govore da će one uskoro doći. Čekao je, nestrpljiv, tapkao nogama. Minuti su prolazili, ali izgledali su kao sati.

Nije bilo sata na zidu, a stražari mu nikad nisu odgovarali. Deo mučenja je što mu je teško da odredi protok vremena. Nema prozora, nema osećaj za spoljašnji svet. Izumeo je način da ne izgubi razum. Jedna gola cev pruža se dužinom tavanice.

Voda curi s jednog zarđalog spoja, sakuplja se i obrazuje kap. Kad bi kap dovoljno otežala, pala bi i počela bi da se stvara nova. Lav je izbrojao koliko sekundi traje čitav ciklus. A onda ih je brojao, iznova i iznova. Svaka kap se stvara približno šeststo dvadeset sekundi i služio se tim brojem da proceni koliko čeka. Danas čeka već četrdeset osam kapi, osam sati. Juče je sedeo dvanaest sati i brojao kapi, silno iščekujući, samo da bi mu rekli kako njegove kćerke neće doći. To mučenje se ponavlja svakog dana, goneći Lava od nade do očajanja. Nisu mu govorili o čemu je reč, je li njegovim kćerkama iz pakosti zabranjeno da ga posete ili one ne žele da ga vide. Naravno, njegovi mučitelji su svesni da će Lava opsedati misao da njegove kćerke ne žele da ga posete i nisu činili ništa da ublaže te poražavajuće misli koje su mu, poput kapi koncentrovane kiseline, trovale um.

Postoji mogućnost da one ne žele nikakve veze s njim. Lav ne može znati kako su one reagovale na vest o njegovom prebegu, ili njegovom povratku. Možda su ljute što ih je uvalio u nedaće – bile su uhapšene, ispitivane, njihove porodice kolektivno su kažnjene zbog njegovog prebega. Za šest meseci koliko je bio u Americi, ne može znati koliko su im karijere pretrpele ili koliko im je glas ukaljan. Možda se boje da ga posete, plašeći se da će im to promeniti život. Dok je premetao te misli po glavi, iznova i iznova, osećao je kako mu se zatežu svi leđni mišići, a šake stežu u pesnice.

Vrata se otvoriše. Lav se uspravi onoliko koliko su mu lisice dozvoljavale, suvog grla, očajnički želeći da vidi kćerke. Zaškiljio je prema senkama: – Jelena? Zoja?

Iz mračnog hodnika se pojavi agent KGB-a i odmahnu glavom: – Ne danas.

Istog dana Lav je dobio zasebnu ćeliju, ali ne iz blagosti. Verovatno se boje da bi starac poput njega mogao dobiti tuberkulozu i umreti pre suđenja ako ga bace u zajedničku ćeliju. Stražar je u redovnim razmacima otvarao prorez na vratima da proveri da Lav nije pokušao da izvrši samoubistvo. Otkako su ga doveli ovamo, nije spavao više od pola sata u nizu.

Kako su dani odmicali, umalo nije sasvim odustao od spavanja i koračao tamo-amo – ćelija mu je četiri koraka sa dva – dok je razmišljao o tome je li moguće da nikad više neće videti kćerke.

Svetla u ćeliji se upališe. Lav se iznenadi. Nisu ga posećivali noću. Vrata se otvoriše. Ušao je čovek star oko četrdeset pet godina u pratnji stražara. Lav ga nije prepoznao, iako je po njegovom otmenom odelu i cipelama očigledno da je uticajan, možda političar. Izgleda nervozno uprkos znacima moći. Nije mogao da gleda Lava u oči duže od sekunde. Nisu zatvorili vrata, a stražar je ostao pored posetioca. Utom Lav primeti da stražar spremno drži pendrek kako bi zaštitio čoveka.

Skupio je hrabrost da pogleda Lava u oči i pitao: – Znate li ko sam?

Lav odmahnu glavom.

– Ništa vam ne bi značilo da vam kažem svoje ime. Međutim, ako bih vam rekao ime pod kojim su me znali...

Lav je čekao da čovek nastavi: – Znali su me pod imenom Mihail Ivanov.

Lavov prvi poriv bio je da ga zgrabi za vrat i zadavi. Procenjivao je kolika je verovatnoća da uspe u tome s obzirom na svoje godine i trenutno fizičko stanje.

Potisnuvši instinktivnu reakciju, uspeo je da zavlada besom. Nije postigao jedino što želi – da vidi kćerke. Kakvo god tupo zadovoljstvo bi mogao osetiti ako ubije ovog čoveka, time će zajamčiti da ga pogube pre nego što vidi Zoju i Jelenu.

Ivanov, očigledno s olakšanjem što ga Lav nije napao, istaknu: – Morao sam da promenim ime.

Lav progovori prvi put: – To vam je svakako teško palo.

Ivanov se naljutio na samog sebe: – Pokušavam da objasnim zašto niste mogli da me pronađete. Frol Panjin mije savetovao da promenim identitet. Bio je siguran da ćete krenuti na mene, bez obzira na to koliko godina prođe. Što ste i učinili. Zato sam morao da se pretvaram...

– Da ste mrtvi?

– Da. – Panjin je bio mudar. Spasao vam je život.

– Lave Demidove, verujete li da čovek može da se promeni?

Lav ga je pažljivo pogledao i osetio da se čovek iskreno kaje. Zapitao se nije li reč o

još jednoj prevari – još jednom obliku kažnjavanja. Promenivši ton od otvorenog neprijateljstva do duboke sumnjičavosti, odvratio je: – Šta hoćete?

– Nisam došao da se izvinim. Znam koliko bi to bilo beznačajno. Molim vas, nemojte misliti da sam tašt ili razmetljiv kad vam kažem da sam postao čovek s priličnim uticajem i moći.

– To me ne čudi.

Lav je zažalio što ga je uvredio. To je detinjasto i nisko. Ali Ivanov je to prihvatio: – Odlučili su da vam ne dozvole da vidite kćerke. Zaključili su da je to jedina kazna koja vas može povrediti. Da ih ne čujete, ne vidite, ne razgovarate s njima.

Lav oseti slabost, postao je nesiguran na nogama. Ivanov je brzo pojasnio svoju primedbu: – Nisam mogao da se mešam u vaše suđenje. Međutim, uspeo sam da izdejstvujem da vas Zoja i Jelena posete. Uspeo sam. One će sutra doći.

Prelaz od očajanja do ushićenja bio je previše. Iscrpljen od nedostatka sna, Lav sede na ivicu kreveta i zagnjuri glavu u šake, duboko dišući. Ivanov je dodao: – Zauzvrat molim samo zajedno. Nemojte reći Jeleni da sam to udesio. Molim vas, nemojte me uopšte spominjati. To bi joj pokvarilo susret s vama.

Lavu je trebao trenutak da se oporavi. Glas mu je bio slab, ljutnja i ogorčenost su iščileli: – Mogli ste to da udesite a da mi ne kažete?

Ivanov klimnu glavom: – Mogao sam.

Ivanov se okrenuo da izađe. Lav ga upita: – Zašto?

Ivanov se kolebao pa izvadio fotografiju. Drhtavim prstima ju je prineo Lavu. Na fotografiji sedi pored svoje žene. Ona je više lepuškasta nego lepa, blagih očiju i otvorenih crta lica. Lav upita: – Rekli ste joj šta radite?

– Jesam.

– Jeste li joj rekli zašto?

– Ona misli da je to nasumični čin ljubaznosti, izraz moje dobre prirode.

Pošto je načas posmatrao njihova lica, Lav se ponovo zagleda u pod, Ivanov vrati fotografiju u džep i dodade: – Ona misli da sam dobar čovek. To je najbliže tome da prihvatim sebe kao takvog.

Sutradan Lav ponovo sedi u ćeliji za isleđivanje, vezanih ruku i nogu, čekajući kćerke. Ponovo je prošlo nekoliko sati bez odgovora od stražara, bez ikakvog nagoveštaja šta se dešava.

Pogledao je cev u uglu tavanice. Trideset treća kap se oblikuje na zarđalom spoju. Prošlo je gotovo šest sati. Je li moguće da ga je Ivanov lagao? Ne, kajanje koje je video na njegovom licu iskreno je i ne može se glumiti. Ali možda su Ivanovom manipulisali moćniji od njega, slagali ga i uverili ga da može Lavu preneti dobru vest, samo kako bi izdajnik danas više patio kad one ne dođu. Nada i očajanje su sredstva za mučenje, a vlasti s takvom okrutnom veštinom prelaze s jednog na drugo da je Lav teško disao dok je zamišljao budućnost. Ostaće ovde u neznanju, mučen prekršenim obećanjima. Nikad neće saznati jesu li kćerke htele da ga posete. Nikad neće saznati jesu li same odlučile da ne dođu. To neznanje će ga slomiti i to mnogo pre nego što sud usvoji neminovni zaključak. Kad je trideset treća kap pala, Lav više nije mogao da se bori protiv zebnji i nagnuo se, pognuo se pred mučiteljima i spustio glavu na sto.

Nešto kasnije, vrata se otvoriše. Za razliku od prethodnih puta, Lav se nije uspravio.

Nije pogledao. Ako dozvoli sebi da zamisli kćerke na vratima kad nisu tamo, možda neće preživeti razočaranje. Osetio je kako mu srce slabi od pritisaka prošle nedelje. Međutim, nije mogao da potisne tračak nade i pažljivo je osluškivao. Čuo je korake samo jedne osobe – u teškim čizmama. Agent KGB-a. Lav zažmuri i zaškripa zubima dok je očekivao njegove užasne reči: Ne danas.

Ali stražar nije rekao ništa. Posle jednog trenutka, Lav otvori oči, uplašen treperenjem u grudima. Ponovo je oslušnuo i nepogrešivo raspoznao zvuk plača.

Brzo se uspravio. Njegove kćerke stoje na vratima. Jelena plače. Zoja je drži za ruku. Obe su lepe na svoj način, obe su uplašene. Lav se ukoči. Ne može da progovori ni da se osmehne. Ne sme sebi dozvoliti da oseti sreću dok se ne uveri da ovo nije san ili obmana koju je njegov um lišen sna prizvao. Možda je u delirijumu i njegov um se poigrava njime, umišlja da vidi kćerke iako zapravo i dalje leži na stolu. Već je to doživeo. Video je Raisino priviđenje u pećini u Avganistanu. Ona je bila utešna obmana, koja se raspršila i iščezla kad su mu se oči ispunile suzama.

Lav je ustao i lisice su zazveckale. Nije mogao da istupi. Kćerke su ušle u ćeliju i polako pošle prema njemu. Gledajući ih u pokretu, primetivši pojedinosti njihovog držanja, zapanjio se koliko je ovo priviđenje uverljivo. Ali neće da se raduje. Neće da se smeje niti da uživa u ovom trenutku. Ne sme da se prepusti. Ne sumnja, nimalo ne sumnja, da će one nestati čim ih dotakne. Ili da će zažmuriti i njihovi obrisi će zatreperiti, svetlost će se rasplinuti i onda će one nestati, a on će ostati sam. Ovo je predstava njegovog uma, priviđenje stvoreno da ga zaštiti od čemerne stvarnosti da ih više nikad neće videti.

Iscrpljen, drhteći, na ivici ludila, Lav im reče: – Pokažite mi da ste stvarne.

Primetio je da je Jelena trudna, što nije znao, niko mu nije rekao. Zaplakao je i one požuriše do njega i zagrliše ga. Lav konačno dozvoli sebi da oseti malo sreće.

Izjave zahvalnosti Posebno zahvaljujem svojoj dobroj prijateljici Zoi Trod, koja je sa mnom podelila svoja istraživanja, vreme i zapažanja dok sam pisao Agenta 6, pogotovo u vezi s komunizmom u Americi, kao i što me je vodila u obilaske značajnih mesta u Njujorku.

Zoi je bila neprocenjiv izvor podataka – ona je divna prijateljica s briljantnim umom. Želeo bih naročito da zahvalim Džejmsu Hopkirku, novinaru, dobrom prijatelju, koji je putovao u Avganistan i ljubazno pročitao rukopis te mi dao korisne i oštroumne primedbe.

Imao sam sreće da dobijem podršku dvoje sjajnih lektora: Miča Hofmana iz Grand central pablišinga i Suzane Babono iz Sajmon i Šuster UK. Voleo bih da zahvalim i Felisiti Blant iz Kertis Brauna na pomoći u vezi s ovim romanom i Robertu Bukmanu iz CAA: njihov sam veliki dužnik. Konačno, zahvalio bih Benu Stivensonu na podršci protekle dve godine.

O autoru TOM ROB SMIT rođen je 1979. godine. Majka mu je Šveđanka, a otac Englez.

Odrastao je u Londonu, gde i živi. Diplomirao j e na Kembridžu 2001. Njegov prvi roman Dete 44 bio je u širem izboru za Bukerovu nagradu 2008, u užem izboru za nagradu za prvi roman Kosta i debitantsku nagradu Dezmond Eliot. Osvojio je nagradu Ijan Fleming kao najbolji triler 2008. godine. I drugi Smitov roman Tajni govor postao je međunarodni bestseler.

Kraj

MMXIV