ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
14. март 2020. | година I | број 2
Актуелно, ево нам пребројавања на противнике и присталице Закона о слободи вјероисповијести и правном статусу вјерских заједница, сукоба између државе и цркве, а са њим усијаног “православно – националног” питања Црне Горе 21. вијека?! И онда све очекивано. Божја ријеч, а и празновјерна, и атеистичка и правничко – експертска и партијско - политичка смијешано најлакше се пије, па са једне стране слушамо “Не дамо светиње”, а са друге одјекује “Отето је проклето”. Гложимо се тако једнако из дана у дан, мјесецима… Опет уз мошти чудотворног свеца и духове небоходних предака, сад колоне вјерника - грађана у литијама, као новопеченом демократском протестном моделу, премрежавају територије Црне Горе два пута седмично, а некад и у ванредним терминима. Фанатична изричитост захтјева формулисана паролом “Не дамо светиње”, закићена је црквеним заставама и тзв. тробојкама које кристализују политички став према црногорској државној застави (у нуспојавама гађаној, паљеној и цијепаној да би однос према њеном кредибилитету био што очитији); вриједности су егзалтиране реквизитаријем икона и свијећа, уз микс духовне и реп – поп музике, јер популарно је функционално.
Радмила ВОЈВОДИЋ
Уз пјесму и клетву друштвени амбијент 2020. евоцира догађаје из 1918, 41, 48, 91, 2006. са новим образложењима и у новим правцима. Бијемо претходне битке и ружне успомене из даље и блиске историје инкорпорирају се опет у културну свакодневицу. А (не)култура је, је ли, највидљивија у свакодневици… ског човјечанства и у обичном куповном огледалу - ви, издајници себе самих. Дакле, овако дајџестирано “српско православно” смјештено је у панегирик догматско - релијигијско - политичко - патриотским вриједностима искључујући “црногорско православно”. Након метафоричког разгона мрака усљедиће метафоричка зора и то се римује одсудним: свиће зора, народ се пробудити мора… црногорско је српско, бог заповиједа и тјеши, српско је црногорско - црногорско је српско - црногорско је мрско; а коме није, живо месо од њега отпадало и пас му га се напотеза и сјеме му се затрло и ненадна ура нашла домовину му… Литијско “ми” се билдује и хомогенизује као политичко - асимилаторско, сувишно је то тумачити. Отприлике тако некако, сасвим богобојажљиво, свакако… Уз пјесму и клетву друштвени амбијент 2020. евоцира догађаје из 1918, 41, 48, 91, 2006. са новим образложењима и у новим правцима. Бијемо претходне битке и ружне успомене из даље и блиске историје инкорпорирају се опет у културну свакодневицу. А (не)култура је, је ли, највидљивија у свакодневици… Није, дакако, проблем у томе што су ови протести отворили питање ко је старији кокошка или јаје, односно ко се коме мијеша у посао, држава Црна Гора СПЦ–у или црква држави, већ што је такво питање, у свакој секуларној држави
беспредметно и апсурдно, и што, у нашем културном случају, изругује и уставно грађанско и црногорско државно трајање које почива на аутентичној државној традицији забиљеженој теократским атрибутом – а наш народ је баш збуњив у тумачењу историје. И није питање да ли су грађани у благословеним литијама, заправо, политичка офанзива СПЦ на државу и национални интегритет Црногораца, то се само од себе тумачи смјештено у 176 година стар одговор, у јасноћом већ похабано значење. Уосталом, кад смо већ код нашег двоструког етницитета и “идентитетске шизофреније” - Мирко Ковач је тај синдром називао менталитетска самомржња - српски Црногорци (или црногорски Срби) су ту негдје од историјски знаковите 1918. постали дио антрополигије наше политичке свакодневице и јединствене традиције црногорског располућеног идентитета. Нема ту ништа ново, нити је по праву и слободи грађанина вриједносно неприватљиво. Као и на друге идентитете, и на тај гледам да би требало да се потврђује у ваљаном људском и политички - културном обрасцу суодноса са овим мојим јасно црногорским, и никако пежоративно монтенегринским, иначе се извргава у болесни национализам и друге “изме”, тако је колико је цивилизације, колико и божијих заповијести и људских права и мултикултуралног грађанског друштва. И доврага ти
нормирани идентитети, ако овако наставимо ми на терен грађанског нећемо ускоро закорачити… Но, да у амбијенту заморног и квази морализаторског поповања не упаднем у иделизирање и редизајнирање објективно неприличних културно – политичких околности. Не заслијепе очи, него срце у грудима, нијесам сигурна бјеше ли то из Курана или из Библије, а и свеједно ми је. Црква и држава су у сукобу заглибиле, јасно нам је, па је једино право и грађанско питање (и, ах, демократско) што одуговлаче са дијалогом? Дијалог умјесто сукоба који блокира конструктивни демократски амбијент? Па да разлучимо је ли по сриједи имовина или религија, је ли закон демократски устројен макар и на папиру који све трпи, и што је са тим ђавољим члановима под шестицама!? Или, зато што би без дијалога (а и с њим) сукоб временом могао којекако ескалирати…? Мегафони и микрофони ођекују грађански разорно?! Никако да умакнемо минулој стогодишњој историји трвења и подјела, да се посветимо грађанском помирењу и суживоту, да успоставимо какву базу заједничкој култури сјећања, а згаришта југословенског рата још се нијесу охладила, ни жртве поштено пребројале…?! Сјетих се чега се иначе нерадо јавно сјећамо већ петнаестак година… На Румију је, противно ур-
ДОБРИЛО МАЛИЏАН
Речитатив литијског исказа “У миру, слози и љубави обнављамо своју кућу” растаче се у реторици ригидног колективног “ми”, а из те националне реедукације реппоповање наставља отприлике овако: Светиње су наше, него скините ту бескарактерну маску ђавољег обриса, па да видите своје лице и у чистом зденцу вјере срп-
Све по старом — биће боље?
ПРОТЕСТИ ИСПРЕД ПАРЛАМЕНТА 1998.
банистичким законима – а гдје јој мјесто културолошки није ношена војним хеликоптерима, нашим небом долетјела метална црква. Па се нађох пред новим питањем. Коме ће та црква на мултивјерској историјској коти Црне Горе припасти у законом најављеној имовинској раздиоби? Којем ће образу, српском или црногорском, такав савремени “културни капитал” припасти и што ће културолошки значити? Барата се податком да је од 198 православних сакралних споменика готово осамдесет одсто изгубило споменичку вриједност, а за небригу и девастирање њиховог аутентичног архитентонског идентитета, гле чуда, црква и држава пребацују кривицу једна на другу?! Скандализовани смо актуелним графитима политички субверзивних тзв. тробојки на културним споменицима, а испод них извирују графити које до сада нијесмо ни примјећивали?! И тако даље… Само нека се раздиоба оконча подвигом који би осигурао да се убудуће макар порез законски убира, да бисмо боље школовати потомство, одржавали народно здравље и културно се издизали из каљуге… Најважније је да се владике врате служби богу истиноме, а политике да се грађански проперу. Да ли бисмо ово могли убрзати? СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
Историја нас баш не поучава, каква црна magistra vitae… та максима (historia est magistra vitae) је израубована демагошка поштапалица којом истјерујемо на видјело прошлост која никако да прође.
МУЛТИКУЛТУРАЛИЗАМ НАСУПРОТ „ПРАВОСЛАВНО – НАЦИОНАЛНОМ” ПИТАЊУ И ПРЕБРОЈАВАЊУ НА ПРОТИВНИКЕ И ПРИСТАЛИЦЕ
СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
Н
икако да умакнемо минулој стогодишњој историји трвења и подјела, да се посветимо грађанском помирењу и суживоту, да успоставимо какву базу заједничкој култури сјећања, а згаришта југословенског рата још се нијесу охладила, ни жртве поштено пребројале…
ПРИСТАЛИЦЕ ПОКРЕТА ЗА ЗАЈЕДНИЧКУ ДРЖАВУ Његошев парк у Подгорици, 2006.
ПРОТЕСТ СВЕШТЕНСТВА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ИСПРЕД ПАРЛАМЕНТА Децембар 2019.
2
14. март 2020.
ПОШТОВАЊЕ РАЗЛИЧИТОСТИ: СТВАРНОСТ И ПОТРЕБА
Црна Гора – земља радикализма и патриотизма Саит Ш. ШАБОТИЋ
М
ултикултурализам своје име дугује појму културализам, који је у периоду између два свјетска рата постао централни појам у оном значењу када се о култури говори као нечему што разграничава. Та теоријска становишта развили су амерички антрополози, посебно њемачки Јеврејин Франц Боас, оснивач првог америчког Института за антропологију на Колумбија универзитету. У том значењу појам се даље ширио и теоријски проширивао, па чак доживио и конкретизацију. Примјер за то је Малезија у којој су 1969. године избили међуетнички сукоби у главном граду Куала Лумпуру. Старо муслиманско становништво чинило је тада нешто више од половине укупне популације, док су остатак чинили припадници различитих раса, вјера, култура, језика и религије. У врло заоштреној ситуацији власт је успио да преузме Мохамед бин Махатир, политичар чија је каријера била у кризи. Пошто је Махатир преузео власт, пред њим је искрсла дилема оличена у питању куда то треба да крене Малезија. Након озбиљних промишљања Махатир је све своје мисли и енергију преточио у књигу о мултикултурном друштву, чиме је “Малезијска дилема” била ријешена. Држава је успјела да се развије у богато друштво које карактеришу безбједност и стабилност. Овај примјер наводимо због тога што су се неки слични процеси, у не тако давној прошлости, одвијали на нашем “брдовитом Балкану”. Али, занимљиво је како смо ми, након тога кренули даље. Свима нам је позната чињеница да су велика царства била мултикултуралне државе. И не само она. Иако је по свом уређењу била република, мултикултурална је била и бивша нам држава, СФР Југославија. А онда су, деведесетих година XX вијека, услиједили ратови и расплети југословенске ратне драме, након које смо се сви нашли на „својим позицијама“. Југословенство је било збрисано и о њему није више нико ни питао. Била је то тешка и мучна прича, пуна бола и горчине, али, ето, и са таквом недавном прошлошћу се
Актуелна политичка драма на испит зрелости изнова ставља суживљење. Ове стољетне вриједности нашег, иако малог друштва, почивају на убјеђењу да једино са њима можемо бити сигурни у стварању будуће прошлости. Те вриједности треба дограђивати, развијати, афирмисати, давати им смисао и будућност
Хомогенизација у државама насталим распадом СФРЈ
96.30
Босна и Херцеговина*
90.42
Хрватска
83.32 83.00 64.18 44.98
Словенија
Македонија**
Црна Гора
* Збирно за три ентитета ** На основу података из 2002.
ваља суочити и суочавати. Иако у већини бивших југословенских република постоји увјерење да су остварени неки циљеви, усмјерени прије свега према доминацији националног идентитета, могло би се рећи да је то тачно, али, с друге стране, тачно је и то да нам статистика говори и нешто друго. Довољно је, да ради потврде, направимо само један увид у податке не тако давних пописа становништва и ствар покушамо да видимо из нешто другачије перспективе. Састав становништва у
Толеранција одолијевала насртајима Обзиром на геостратешку позицију коју има, Црна Гора је одувијек завређивала пажњу свог окружења. Стога је питање шта се догађа у Црној Гори важно за балкански регион, па и шире, јер, Црна Гора је, ако ништа друго, лидер и позитиван примјер интеграција и складног мултиетничког суживљења. Посматрано кроз вјерску призму, а полазећи притом од неких давних времена која су иза нас, сасвим сигурно можемо рећи и потврдити да су православци, католици и муслимани у Црној Гори од Берлинског конгреса, а нарочито Лондонског мировног конгреса, одолијевали разним насртајима с поља успијевајући да са-
Србија
чувају традицију суживљења и толеранције. Савремена Црна Гора, конципирана на принципима демократије, препознала је различитости цивилизацијског насљеђа, сматрајући је као предност, а никако као хендикеп. Зато и државно уређење наше мултикултуралне заједнице уважава савремено поимање појма човјека-грађанина у контексту полиидентичности, који уважава и обликује и правна наука у духу мултинационалне стварности, не губећи из вида да је сваки човјек један свијет у малом. Уважавајући ту реалност, мултикултурализам би требало да се отвори према људима, што чини суштину бића толерантног човјека.
Републици Србији према попису из 2011. године, био је сљедећи: Срби 83,32 одсто, Мађари 3,53, Роми, 2,05, Бошњаци 2,02 одсто, Хрвати, 0,81, Словаци 0,73, Црногорци 0,54, Власи 0,49, Румуни 0,41, Југословени 0,32, Македонци 0,32, Муслимани 0,31, Бугари 0,26, Буњевци 0,23, Русини 0,20, Горанци 0,11, Албанци 0,08 одсто..., итд. Према попису из 2002. године, стање у Македонији је сљедеће: Македонци 64,18 одсто, Албанци 25,17, Турци 3,85, Роми 2,66, Срби 1,78, Бошњаци 0,84, Власи 0,48. Према попису становништва из 2011. године, Хрватска је имала сљедећи састав становништва: Хрвати 90,42 одсто, Срби 4,36, Бошњаци 0,73, Италијани 0,42, Албанци 0,41, Роми 0,40, Мађари 0,33, Словенци 0,25, Словаци 0,11, Аустријанци 0,01... итд. Последњи резултати пописа за Словенију којима располажемо су из 2011. године када је било: Словенаца 83 одсто, Мађара 0,32, Италијана 0,11 и Рома 0,17... итд. У Босни и Херцеговини је, према попису из 2013. године, утврђен сљедећи етнички састав: Бошњаци 50,1, Срби 30,8, Хрвати 15,4, осталих 3,7 одсто. Што се тиче Црне Горе, могло би се рећи да је то земља коју воле и мрзе, земља којој приписују и радикализам и патриотизам, море и планине, али и различитости, такође. Потврђују то и подаци Пописа из 2011. године. У Црној Гори тада је било: Црногораца 44,98, Срба 28,73, Бошњака 8,65, Албанаца 4, 91, Муслимана 3,31, Рома 1,01, Хрвата 0,97, Србо-Црногораца 0,34, Египћана 0,33, Југословена 0,19 одсто, итд.
Свакако, закључак који се може извести из наведених података гласи да оно што је било велико и хетерогено, сведено је на много мањих дјелова, који егзистирају по неким новим обрасцима. Национално најхомогенија је Хрватска, док Црна Гора, по том основу, долази на посљедње мјесто. Надаље, примјећује се да су све бивше југословенске републике заправо какве-такве мултиетничке заједнице. Уз наведено, сасвим се логично и легитимно запитати да ли различити народи могу да живе заједно, односно, могу ли да се не мрзе и да не штете једни другима? Уосталом, различитост је основа комуникације, односно заједница искуства је оно што представља основу за успостављање комуникације. Додајмо наведеном да је мали број данашњих земаља културно хомоген, а да је знатно више оних које су културно хетерогене. У прилог наведеној тврдњи довољно је рећи да данас у свијету постоји око 600 језичких и 5.000 етничких група, односно заједница. Постојање овако великих различитости захтијева проналажење одређеног модела друштва које би нормално функционисало без да његове чланове неко сваки дан подсјећа да су различити и да не могу да живе заједно. Интеретничка једнакост и равноправност грађана који припадају различитим идентитетима, означена и именом мултикултурализам, представља модел који омогућава коегзистенцију унутар држава које имају различите слојеве насљеђа. Наравно, у овом осврту никако не треба изгубити из вида чињеницу да политика мултикултурализма сама по себи отвара низ сложених питања унутар контекста разлика, прије свих питање идентитета, а затим права на језик, пропорционалну заступљеност у институцијама правно-политичког система, заступљеност у наставним програмима итд, итд. Другачије казано, то значи да је пожељно да друштво посједује способност да све “друге” прихвати на исти начин као себе и омогући им да ни у чему не осјете оскудицу права која им припадају. Актуелна политичка драма која се одвија у Црној Гори у вези са Законом о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, чини се да на испит зрелости изнова ставља суживљење, односно темељне концепције Црне Горе – мултиетничност, мултиконфесионалност и мултикултурализам. Ове стољетне вриједности нашег, иако малог друштва, почивају на убјеђењу да једино са њима можемо бити сигурни у стварању будуће прошлости, што увелико даје смисао и нашој садашњости. Те вриједности треба догра-
Синоним различитости Подручје Балкана, којем и сами припадамо, одавно је постало синонимом различитости, због чега је данас бесмислено говоритити о чистотама било којег балканског друштва појединачно. Како је култура универзална одредница, сасвим је за очекивати да она не треба да има било каквих граница. Те чињенице свјесни су и мањински народи у Црној Гори, који мултикултурализам доживљавају као стварност, потребу и основу хуманог развоја. У том смислу важно је напоменути да и међународни стандарди у овој области, дефинисани низом конвенција, налажу учешће представника мањинских народа у културном, друштвеном и економском животу државе као заједнице. Слиједећи логику принципа толеранције, никако се не смије запоставити и упознавање култура, језика и историје мањина. Да би тај корак имао континуитет он се ваљано може направити у образовној пракси давањем простора оним садржајима који су посебно важни мањинским народима. На тај начин би вриједности мултикултурализма обогатиле образовне садржаје и учиниле их разноврснијим и динамичнијим, а судионике образовног процеса увеле у поља позитивних ставова према културним разликама и демократском поимању стварности коју живе.
ђивати, развијати, афирмисати, давати им смисао и будућност. Оне не смију постати дио “свијета који смо изгубили”. Заправо, све поменуто треба да буде онај, већ поменути именитељ, око кога се ваља окупити. Само на тај начин можемо стварати простор за испољавање потенцијала сваког грађанина, односно појединца и тежити универзалним вриједностима. Значајну подршку у остваривању циљева црногорског друштва, треба очекивати од дијаспоре Црне Горе. Та Црна Гора, која је ближе или даље од кућног прага, мисли на своје најближе и не заборавља их. Зато би се могло рећи да је битан интерес дијаспоре да њихова матична домовина буде хармонична заједница срећних грађана. Црна Гора је, на другој страни, свјесна демографског развоја своје дијаспоре, због чега у будућности треба да тежи стварању тзв. кохезионих снага друштва у дијаспори. И тај детаљ нам само потврђује чињеницу да мултикултурализам више није само изазов који стоји пред балканским друштвима, већ стварност и потреба.
3
14. март 2020.
МАСОВНИ ПРОТЕСТИ СПЦ ПОКАЗАЛИ ЛИМИТЕ ДОСАДАШЊЕ ЦРНОГОРСКЕ КУЛТУРНЕ И ИДЕНТИТЕТСКЕ ПОЛИТИКЕ
Угрожена грађанска оријентација и антифашистичко насљеђе Форсирана измишљена историјска слика која почива на митским представама прошлог, а која није ништа друго до обод једног великодржавног програма, апстраховала је многе вјекове и многе фундаменталне чињенице из црногорске политичке и културне историје а црногорски оквир свела на православно-светосавски културни модел Бобан БАТРИЋЕВИЋ професор културне историје на Факултету за црногорски језик и књижевност на Цетињу је темељ црногорскога грађанског идентитета, није заживјела јер су се средства улудо усмјеравала на „фестивалске“ и „перформерске“ пројекте, а то су поборници културне асимилације веома вјешто користили и успјели стећи највеће повјерење од свих институција у Црној Гори, о чему свједоче и резултати анкета неколико посљедњих година. У таквој ситуацији на мултикултурализам Црне Горе, који је углавном флоскуларно заживио у свечарским и политичким дискурсима, временом се општедруштвено почело гледати као на принудни суживот различитих и супротстављених култура којима је судбина опредијелила да дијеле заједнички простор. Данас зато с правом морамо поставити питање – што је то Црна Гора и што чини њезину културу и њезин идентитет? Слична питања постављали су разни свјетски теоретичари посљедњих деценија. Крајем XX вијека Дејвид Морли и Кевин Робинс уредили су зборник радова Британске студије културе. У њему рецентни аутори, социолози, историчари, културолози, антрополози постављају питања – што је то Британац? Што је национална култура у глобалном контексту? Како посматрати британски културни идентитет и насљеђе? Која Британија, која Енглеска, који ćевер? Резултат њихова напора огледао се у тежњи да антагонизме унутар Британије ријеше дијалогом и чињеницом да сви они заједно чине Британију. Схваћено је да Британију не чине
само Енглези нити само енглеска култура, већ да је савремена Британија конгломерат свих култура и народа који живе у њој. Али је као темељна теза узето мишљење да сви морају поштовати Велику Британију и њезине симболе, културу, традицију и историју. Примијењено на Црну Гору то би могло изгледати овако – ако кренемо од чињенице (надајмо се дугорочне) да је Црна Гора по Уставу грађанска држава, то значи да су носиоци њезина суверенитета сви њезини грађани, без обзира на њихову религијску и националну припадност. Интеркултуралном оптиком посматрано из тога проистиче да грађани Црне Горе који се национално изјашњавају као Црногорци, Срби, Бошњаци, Муслимани, Албанци, Хрвати, Роми и др. заједно са свим својим разликама и специфичностима припадају Црној Гори и црногорској култури, исто као што та држава и та култура припадају њима. Све њихове засебности заправо су црногорски мостови према осталим културама – српској, хрватској, бошњачкој, муслиманској, албанској, ромској, док све оне заједно спадају у свјетску ризницу културе. Слично полазиште изнио је поткрај шездесетих година XX вијека један од утемељивача монтенегристике – Радоје Радојевић. Иако је прошло више од педесет година, Црна Гора и даље тумара у дефинисању свога идентитета. Истина је да јој на руку нијесу ишле историјске околности, али актуелна ситуација показује да времена више нема. Ра-
дикализација „нарцизма малих разлика“ и културна гетоизација Црне Горе посљедњих година растачу њезину суштину, без стратегије одбране од насртаја на црногорско насљеђе. Узмимо примјер Румије, која је до прије неколико година била риједак балкански примјер заједничког баштињења од стране више народа који живе у Црној Гори и све три бројније конфесије. Неактивношћу државе, а фалсификаторским радом црногорских негатора, Румија је сада постала искључиво власништво СПЦ и мјесто њезина ходочашћења. На Румији сада нема мјеста за муслимане, католике и православце који не иду у СПЦ, а како би и било кад митрополит Амфилохије ислам назива „лажном вјером“, а муслимане „лажним људима“ и „потурицама“, док неки његови свештеници отворено пишу о католичкој уроти против српства и светосавља. И на крају, како на Румији очекивати Црногорце кад им попови СПЦ не признају идентитет, нако право на пасош јер не „не знају разлику између моштију и костију“? Већина кровних институција црногорске културе, образовања и науке које би теоријски и практично морале одговорити на та питања, дакле, није радила свој посао већ је нијемо посматрало дезинтеграцију црногорске културне баштине и традиције у корист комшилука. Зато је неопходно црногорски простор посматрати као јединствен у свим његовим различитостима те на тај начин стварати свијест да ми
гајимо традицију изузетно богате културе која почиње Црвеном стијеном и непоновљивим цртежима из пећине Липци, преко насљеђа илирске и римске културе, затим насљеђа које су за собом оставиле наше четири династије, до XX и XXI вијека кад је црногорска култура доживјела својеврстан процват. У свим тим слојевима у којима се гомилају вјекови, на наш идентитет утицали су и православље и католичанство и ислам, али и паганство и богумилство. Суштина будућих напора црногорских културних и научних институција мора ићи у правцу изучавања, заштите и афирмисања свих културних достигнућа овога простора као дијела црногорске културе у њеном најширем грађанском опсегу. Пред Црном Гором данас је тежак избор – она бира између великодржавне идеје која потире црногорску културну полифонију и идеје грађанске, секуларне, антифашистичке Црне Горе која може и мора бити способна да окупи све црногорске различитости. Како то одлично примијети и српски историчар Миливој Бешлин у својем потоњем тексту о Црној Гори: „Онај ко добије битку за интерпретацију Црне Горе ‘располаже’ и њеним идентитетским политикама и самим тим судбином њене државности.“ Свако бјекство од идентитетске дебате и скретање с ове неријешене теме иде на руку онима који Црну Гору пројектују и виде као монокултурну, јадранску покрајину светосавске Велике Србије.
СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
П
рва два мјесеца 2020. године у Црној Гори протекла су у изузетно напетој атмосфери. Изгласавање Закона о слободи вјероисповијести, а потом и организовање масовних протеста од стране СПЦ против његове примјене, показали су све лимите досадашње црногорске културне и идентитетске политике, али и довели у питање стубове црногорскога друштва – њезину грађанску оријентацију и антифашистичко насљеђе. Добро организована и споља потпомогнута акција усмјерена против важних цивилизацијских тековина које баштини овај простор изузетно су утицали на серијску производњу и поновну рециклажу одавно изанђалих националистичких теза о Црној Гори као земљи једне културе, вјере, нације и језика. Форсирана измишљена историјска слика која почива на митским представама прошлог, а која није ништа друго до обод једног великодржавног програма апстраховала је многе вјекове и многе фундаменталне чињенице из црногорске политичке и културне историје а црногорски оквир свела на православно-светосавски културни модел. Заговорници и промотери таквих теза, који имају велику политичку снагу, своју црногорску повјесницу почињу од тренутка појаве православља на њезиноме тлу, тј. од времена династије Немањића. Све оно што је било прије њих, за СПЦ као да се није збило, а све оно послије њих као да је проистекло од њих. Немањизована Црна Гора тако уз алхемијску методологију постаје српско извориште и српска земља која нема и не познаје других културних образаца. Наспрам те реконструкције прошлости која је више пута у XX вијеку војнополитички операционализована стоје и разум и историјска наука. Свођењем црногорскога битка на искључиво православну статику значи порицање њезине суштине која почива на традицији различитих културних образаца који су долазећи на овај простор попримали специфичан облик. Свођење данашње Црне Горе на један културни образац значи минирање њезине вишенационалне и вишевјерске реалности, што ће дугорочно урушити темеље на којима се обновила црногорска држава 2006. године. Тих момената свјесни су прије свега они који фалсификују нашу прошлост и зато се толико труде потиснути сав неправославни дио наше културне баштине. Одговор црногорских власти и институција на ампутацију црногорске традиције претходних година био је неадекватан, а проблему се приступало веома неозбиљно. У складу с прокламованом европском традицијом мултикултурализма, ми смо доиста успјели импортовати све важније пароле о толеранцији и у своје законодавство имплементирати све важније документе на којима почивају европска заједница и демократски свијет. Но, реализација заштите и афирмације црногорскога културног мозаика, што
НЕКАДАШЊА УЛИЦА ПРЕДГРАД ПРЕИМЕНОВАНА ПРИЈЕ ДЕСЕТАК ГОДИНА У УЛИЦУ НЕМАЊИЋА
4
14. март 2020.
М
еђу бројним и различитим народним умотворинама црногорско етничко биће и традиционална култура се посебно изражава кроз епску поезију, односно црногорске народне јуначке пјесме. Као израз колективног народног духа и стваралаштва, оне су вјековима трајале и опстајале и значајно, повратно, утицале на стварање и учвршћивање савременог црногорског идентитета, бића и културе. У предговору изабраних Црногорских народних пјесама, Момир Марковић је записао: „Наша историјска наука (општа и посебна) углавном је добро обавијештена о онима који су заузели истакнута мјеста на позорници историје: владарима и владикама, војводама и војсковођама, сердарима и сенаторима... Мање или више успјешно тумачи њихова дјела, побуде и идеје. Но доста јој је нејасна материја од које је стварана историја - обичан човјек који није обасјан свјетлошћу факата и извора такозванога првога реда. А упознавање једног обичног значи упознати хиљаде, упознати дух и осјећања једног доба. За то нема бољег избора од народног књижевног стваралаштва.“ Црногорска епика, према стиху у коме су пјесме спјеване, баштини двије врсте пјесама: гусларске јуначке пјесме и бугарштице којих је много мање и углавном су се угасиле у 16. вијеку. Прве су у десетерцу, а друге су најчешће од 15 и 16 слогова и често с припјевом. Научници који су се бавили настанком, развојем и карактером епске (јуначке) народне поезије, као и бројни сакупљачи и антологичари, вршили су подјеле епских пјесама по темама или раздобљима на циклусе. Вук Караџић их је подијелио на пјесме старијих, пјесме средњих и пјесме новијих времена. Познати српски антологичар Војислав Ђурић епске пјесме о војевању за слободу сврстава у пјесме новијих времена. Но, то војевање Црногораца је трајало четири вијека и побједнички се завршило Вељим ратом (1876-78) и коначним стицања државне независности на Берлинском конгресу 1878. године. Веома значајно је истаћи четири збирке црногорских јуначких пјесама које имају антологијски карактер, са изузетно стручним и
ЦРНОГОРСКЕ ЕПСКЕ НАРОДНЕ ПЈЕСМЕ: ОДРАЗ ИСТОРИЈСКЕ СТВАРНОСТИ, ЖИВОТА И ОБИЧАЈА
Сјећање на Црнојевиће се није гасило Зорица МРВАЉЕВИЋ
Црногорске пјесме су неријетко присвајане или стављане у епски корпус других народа. Вук Караџић је, и не само он, црногорске пјесме и јунаке превео у српске, што свакако није сакрило и умањило њихову етничку посебност и значај
КРСТО ПЕЈОВИЋ СВИРА ГУСЛЕ НА ЊЕГУШИМА (ЦРНА ГОРА) Едит Дурам, 1905
проницљивим предговорима и коментарима: Вукоман Џаковић, Црногорске народне јуначке пјесме (Цетиње, 1953); Видо Латковић и Јован Чађеновић, Епска народна поезија Црне Горе (Титоград, 1964), Радован Зоговић, Црногорске епске пјесме разних времена (Титоград 1970); Момир М. Марковић, Црногорске епске пјесме (Подгорица 2015). Вукоман Џаковић их је подијелио на пјесме које се односе на средњовјековну властелу, затим, у сљедећем циклусу, оне које се односе на народну борбу против Турака у оквиру кога су опјевани појединачни подвизи отпора, плијени оваца и осветничко чето-
Црногорску слогу стварали епиком За настанак епике је врло важно било постојање и обнављање племена као родовско-територијалних јединица ондашњег црногорског друштва. Она су била, условно речено, у некој врсти „конфедерације“, повезане Општецрногорским збором и Митрополијом црногорском. Иако јединствени у ослободилачкој борби, племена су често међу собом била завађена и закрвављена, па је општенародну црногорску слогу требало стално изнова стварати: „Ово је дошло да се мре, да се изљубимо и један другоме сваку жалост опростимо, па да ударимо на обштег крвника, па кад њега поломимо, ми ћемо се намиривати међусе, како узможемо и како ми жнамо“. Када је требало, јунаци показују племенску и међуплеменску несебичност, оданост, хуманост, пожртвованост, правичност итд. Све су то јунаци из народа који се опиру насиљу, злу и неправди. У црногорској нововјековној
историји, у стварању државе и стицању независности, преломни период почиње битакама на Мартинићима и Крусима (1796). Од тада се држава обнавља и ствара нова, национално утемељена, у чему учествују удружена црногорска племена која су се слила у народ црногорски. У томе процесу наставља се и јачају слога и црногорска борбена свијест, о чему управо свједоче јуначке епске пјесме: Црна Гора, отечество наше, гнијездо се соколово зваше, ђе соколи у слободи живе који лове змије грабежљиве. Спомен’те се ко ве је родио, Кога ли сте рода и племена славенскога од искон имена! ................... Црногорци када разумјеше Којизи се онден намјерише, У свакога срце узиграло Од јуначке жеље и радости. Барјактари развише барјаке, Четовође војску поставише Све по реду племе до племена.
вање ван Црне Горе и пјесме које се односе на Никца од Ровина, док су у трећем, завршном, циклусу пјесме о подвизима удружених племена. Латковићев и Чађеновићев избор од 38 пјесама, за које је опширан предговор написао В. Латковић, потиче из више извора: Вукових збирки и оставштине, Његошевог Огледала српског, Милутиновићеве Пјеваније црногорске и херцеговачке, из збирки В. Богишића и Ђ. Драговића-Ђуричковића и из дјела Племе Кучи Марка Миљанова. Већина их је настала током XIX вијека и углавном се односе на карактеристично црногорско јуначко ратовање, тзв. четовање, које се везује за одбрану својих или отимање туђих стада оваца, што није био само извор преживљавања већ и доказ одважности и јунаштва. Зоговићеву Антологију прати уводна студија на преко 130 страница, обимне напомене и објашњења и рјечник страних и мање познатих ријечи. Он је 45 уврштених пјесама дао изједна, хронолошки: од средњег вијека преко Црнојевића, хајдучких времена,
црногорских бојева са Турцима у 17, 18. и 19. вијеку, закључно са бојем у Дуги. Марковић је у својој антологијској збирци, уз врло инвентиван предговор и драгоцјене напомене, направио врло занимљиву подјелу црногорских епских пјесама: у првом блоку су пјесме које се односе на зетско средњовјековље, други се односи на Никца од Ровина, трећи на војевање за стада и пасишта, четврти на четовање, пети је посвећен црногорском отпору турском феудализму а шести је под насловом Тотални рат, рат за слободу и независност. Овдје треба истаћи да је Факултет за црногорски језик и књижевност на Цетињу као посебне књиге објавио пјесме које је Вук Караџић чуо и записао од пјевача из Црне Горе: Старца Милије, Старца Рашка, Тешана Подруговића и Стојана Хајдука Ломовића. То има посебан значај и вриједност јер су ове пјесме, иако имају универзалну вриједност и превазилазе националне и државне границе, враћене тамо гдје и припадају - у крило црно-
Овдје се слави побједа а не пораз Црногорци су се стољећима борили да сачувају или задобију слободу. Њихово царство је царство слободе, императив опстанка и постојања, а не царство небеско. Они славе побједе а не поразе. Српски цар Лазар и његови ратници су задобили, по Божијој вољи царство небеско, али су изгубили царство земаљско – Косово и државу. Због тога се косовска легенда, која је славила пораз и мирење са њим, што црногорском борбеном моралу није одговарало, задуго и није могла укоријенити у Цр-
ној Гори. Његош је прославио Милоша Обилића као витеза и јунака, али је и први и највећи критичар косовског мита: „О Косово грдно судилиште/ насред тебе Содом запушио“. По црногорском схватању и етичким нормама јунаштво и храброст у борби је витешки чин, обавеза и према живима и мртвима, прецима и потомцима. Ко јуначки погине стиче заслужену бесмртност и вјечни спомен у народу; наставља да живи у царству поезије и народном памћењу, овјенчан ореолом славе.
горског етничког бића и културе, као духовни и стваралачки израз управо тога бића у коме су настале и које га повратно детерминишу. Врло је замашан корпус сакупљених епских пјесама из Црне Горе. Поред Вука Ст. Караџића народне епске (јуначке) пјесме сакупљали су и публиковали Вук Врчевић, Сима Милутиновић Сарајлија, Филип Радичевић, Марко Миљанов, Валтазар Богишић, Петар II Петровић Његош, Павле Аполонович Ровински, Новица Шаулић, Милутин Томић, Мићун Павићевић, Андрија Лубурић, Вуле Кнежевић, Ђорђије Драговић-Ђуричковић и бројни други. На примјер, у наведеној црногорској периодици је објављено преко осамдесет епских пјесама које се односе на истакнуте црногорске јунаке и њихове бојеве против турака и турских зулума, на чијем је сакупљању било ангажовано преко двадесет сарадника. У коментару ових пјесама, Нико С. Мартиновић примјећује: „Интересантно је да на подручју Црне Горе нема пјесама о Марку Краљевићу, изузев двије које је забиљежио Илија Златичанин (о Марку Краљевићу и његовом сестрићу и Марку Краљевићу и његовој љуби).“ Епска поезија уопште, па и црногорска, сеже у далеку прошлост. Међутим, поједина њена раздобља су, из неких разлога, током историјског развоја скоро избрисана и потонула су у заборав. На примјер, нијесу сачуване пјесме из времена црногорских династија Војислављевића и Балшића, или се о њима врло мало зна, али јесу из периода владавине Немањића, српске династије која је Дукљу – Зету освојила 1186. и њоме владала до 1360. године. А, да је у Дукљи – Зети у вријеме Војислављевића било пјесама, испјеваних у епском народном духу и десетерцу, свједочи и дјело хрватског пјесника Андрије Качића Миошића (1704-1760) Разговор угодни народа словинскога, које је створио користећи се усменим и писаним изворима, поред осталих и Љетописом Попа Дукљанина. У овом дјелу су, између осталог, с различитим писмам опјевани владари словенски, па је од 136 пјесама, колико их има у књизи, четири посвећено владарима из династије Војислављевића: краљевима Владимиру, Доброславу (Стефану Војиславу), Радославу и Бодину. За разлику од Војислављевића и Балшића који су стицајем историјских прилика и освајачких претензија на овом простору потискивани из колективног памћења црногорског етничког бића, сјећање на Црнојевиће се није гасило, па је и Вук Караџић записао: „Успомена на Ивана Црнојевића у Црној је гори још и сад тако свјежа као да је јуче владао“. Епика је сачувала подловћенску Иванбеговину као црногорско државно језгро. Она је јачала свијест о заједничком отпору и борби против Турака и Млечана, са коначним циљем обнављања и саздања црногорске националне државе и њена независност. У ствари, пјесме о Црнојевићи-
5
14. март 2020.
Епске пјесме чувају и славе јунаштво и морал црногорских жена, појединачно (Стана Томашева, сестра Батрићева, љуба Радунова, и бројне друге) или у цјелини: Како иду младе Црногорке, Веселећ’ се и пјесму појући, Јунацима тајин доносећи Не би река да су женске главе Ни женскога срца ни погледа, Него срца огњенога Вука А погледа од горе хајдука! Мало не би, пушке прихватиле И с Турцима кавгу начиниле.
ма су оживљавање традиције о старој држави и државној независности. Народ црногорски је у својој колективној историји и памћењу, у приликама и неприликама у којима је живио, сачувао спомен на своје знамените и заслужне претке, људе и догађаје, храбре ратнике и моралне подвижнике. Потомство је славило оне који присилно нијесу избачени из сјећања, који су оставили име и спомен о себи. Народ је кроз пјесму и звуке гусала испољавао свој однос и осјећања према гордим, храбрим и слободним људима, црногорским витезовима и јунаштва и чојства, величајући њихове јуначке подвиге и чојство као морално начело. Црногорска епика је стварана у дубинама црногорског етничког бића и изливала се у пјесама гуслара и народних памтиша који су били израз народног духа и осјећања; кроз појединца, гуслара - пјевача, проговарао је народ... Иако је црногорска епика свој пуни процват доживјела у 19. вијеку, у континуитету се може пратити од 16. вијека… Због етичких и естетских вриједности, међу више пјесама са црногорском средњовјековном тематиком, познаваоци народне књижевности као посебно значајне истичу пјесме: Бановић Страхиња или Страхињић Бан и Женидба Максима Црнојевића, које је Вук Караџић записао од старца Милије из Колашина. По некима, епски јунак Бановић Страхиња је, у ствари, господар Зете - Ђурађ II Страцимировић Балшић, а „нема боље, увјерљивије и пластичније представе природе црногорског познофеудалног система, скале друштвених вриједности, слома и краха друштвене заједнице“ од оне која се налази у пјесми Женидба Максима Црнојевића. Иако је по неким стручним мишљењима старац Милија аутор ових пјесама он „своје познавање феудалних двораца, костима, реквизита, манира и коначно друштвених односа дугује колективном памћењу“ и сопственој имагинацији. Црногорске пјесме су неријетко присвајане или стављане у епски корпус других народа. Вук Караџић је, и не само он, црногорске пјесме и јунаке превео у српске, што свакако није сакрило и умањило њихову етничку посебност и значај. Но, како у коментару пјесме „Три сужња“ примјећује М. Марковић: „Караџићу као идеологу и агитатору српске националне револуције не траба замијерати на преименовању јунака у српске војводе, јер Црна Гора и Црногорци су примјер и инспирација револуције“. (Tекст је дио пројекта који је ауторка радила за ЦАНУ)
П
ТЕМЕЉИ ТОЛЕРАНЦИЈЕ КОЈЕ ЈЕ НАКОН РАТА УСПОСТАВИО КЊАЗ НИКОЛА
Муслимани су Црну Гору прихватили као своју државу Живко АНДРИЈАШЕВИЋ
Без обзира на непобитну чињеницу да је државна политика према вјерским мањинама подједнако посљедица осјећаја за толеранцију колико и прагматизма, црногорска власт је и неким – било конкретним, било симболичним потезима – давала доказа о уважавању муслимана и њихове вјерске посебности не, одређено је и да муслимани не похађају наставу у вријеме својих празника (Бајрам, Рамазан). У школама гдје су муслимани били већина, нерадни дан је био петак. Посебним упутством Министарства просвјете одређено је и да вјероучитељ мухамеданаца не смије бити узнемираван у току наставе, а управитељ школе га смије посјетити само на његов захтјев. Управитељ школе је био дужан и да се према свим конфесијама односи непристрасно, не мијешајући се у вјерска питања, док је, с друге стране, имао обавезу да о свакој вјери говори с поштовањем. Наредбом школских власти било је прописано и да је управитељ дужан да строго казни сваку увреду ма чијег вјерског осјећања, те да у таквим приликама истиче да је свака вјера од Бога, и да је свака вјера добра уколико се човјек влада по правилима које она прописује. За односе између црногорске власти и муслимана од почетка осамдесетих година XIX вијека, можемо рећи да су имали уобичајен и нимало драматичан ток. Након првотних несугласица, црногорски су муслимани прихватили Црну Гору као своју државу, исто као што је та држава прихватила њих као своје равноправне поданике. Проблеми
Посебна обазривост постојала у случајевима вјерске конверзије Настојећи да не наруше вјерску толеранцију у Црној Гори, црногорске власти су показивале посебну обазривост у случајевима вјерске конверзије, која је у Црној Гори била веома ријетка - свега неколико случајева за скоро четрдесет година заједничког живота. Поступак преласка муслимана у православље, био је у Књажевини Црној Гори законски регулисан. Чланом 39 Устава православних консисторија (1903) одређује се да иновјерац
који одлучи да пређе у православље, мора најприје дати изјаву у надлежном суду да то чини добровољно. Суд ће затим иновјерцу издати потврду да је изјава дата добровољно, а он ће изјаву показати православном свештенику. Уставом и законима биле су зајамчене и вјерске слободе у Црној Гори. Црногорски устав из 1905. године означава православље као државну вјеру, док осталим признатим вјероиспо-
LIBRARY OF U.S. CONGRESS
Жене са срцем огњенога вука
ослије окончања црногорско-турског рата (1878), становници исламске вјероисповијести постали су пуноправни држављани Црне Горе. Иако је било јасно да је османска држава бесповратно напустила простор који је након Берлинског конгреса припао Црној Гори, један дио муслимана тешко је прихватао ову чињеницу. Многи од њих одбијали су да Црну Гору прихвате као своју државу и да се повинују одлукама њених власти. Али, без обзира како су се муслимани односили према држави чији су поданици, црногорска власт је морала наћи начина да их обавеже на лојалност. Вођена тим циљем, власт је повукла низ потеза који су директно или индиректно значили уважавање права и захтјева становништва исламске вјероисповијести. Тако је првих дана заједничког живота Црногораца и муслимана, власт признавањем и гарантовањем вјерских, имовинских и уопште грађанских права муслимана, манифестовала своју благонаклоност. На црногорској страни постојала је свијест о неминовности суживота у заједничкој држави, али и увјерење да без уважавања муслиманског становништва, и поштовања њихових права, жељена хармонија и стабилност црногорске државе није могућа. Такве полазне основе црногорске политике према иновјерцима, биле су донекле условљене и међународним обавезама које је Црна Гора имала, али и увјерењем да овакава политика има далекосежни значај за црногорске спољнополитичке интересе. Наиме, будући да су на Цетињу сматрали да процес територијалног конституисања Црне Горе још није завршен, те да ће се она и убудуће ширити на области у којима живе муслимани, толерантна политика према иновјерцима могла је користити придобијању заграничних муслимана. Посебно се књаз Никола старао да код нових поданика исламске вјероисповијести стекне повјерење и наклоност, па је и конкретним потезима покушавао да пружи доказе о уважавању иновјерних поданика. Он је, примјера ради, из личних средстава финансирао обнову џамије у Бару, која је страдала у току црногорске опсаде овога града. Књаз је наредио и да се у Бару пуцањем из топова означи почетак рамазанског поста. Кратким писмом он поручује војводи Машу Врбици: “Машо, Дај наредбу топџијама у Бар да приликом овога Рамазана пале јутром и вечером по један топ који ће им навјестити пост и омрс али реци им да то чине уредно и на вријеме којему ови оџа одреди.” Убрзо након завршетка црногорско-турског рата, муслимани су добили и свог муфтију, којег је, с одобрењем турске владе, именовао књаз. Такође, у складу са Законом о обавезном школовању (1879), муслимански (мухамедански) свештеници су самостално изводили вјерску наставу у школама. Законом о основним школама, који је донешен 1884. годи-
САРАЧИ НА ПОДГОРИЧКОМ ПАЗАРУ Око 1920.
које су муслимани имали с црногорским властима били су исте природе као и проблеми које су с том влашћу имали Црногорци православне вјероисповијести. О дискриминацији није било никаквог знака. Тако је у свим крајевима гдје су живјели, обавезно било да муслимани буду равноправно присутни у власти, а онамо гдје су били већина имали су и капетана. Истовјетан је однос био и у расподјели чинова у војним формацијама које су обухватале области гдје су живјели муслимани. Обавезно је и један муслиман био ордонанс-официр књаза Николе. Без обзира на непобитну чињеницу да је државна политика према вјерским мањинама подједнако по-
вијестима гарантује слободу (чл. 40). Све три вјере биле су заштићене законом (чл. 208). Кривични закон Књажевине Црне Горе (1906) предвиђа затворску казну од три мјесеца до три године за свакога ко „јавно, усмено или писмено на Бога или на чију му драго вјеру хули, или јавно исмијава начин и обичаје слављења Бога чије му драго вјере; ко дјелом смета упражњавање чијих му драго дозвољених у Црној Гори вјерозаконских обреда, или с образима светих или других служби Божјој посвећеним стварима на нечастан и подругљив начин поступа и омаловажава их” (чл. 207).
сљедица осјећаја за толеранцију колико и прагматизама, црногорска власт је и неким - било конкретним, било симболичним потезима - давала доказа о уважавању муслимана и њихове вјерске посебности. Симболично је, рецимо, било књажево позивање муслимана на своју славу, Ђурђевдан. Књаз и књажевска породица дали су прилог и за изградњу жељезничке пруге од Меке до Медине, што је група подгоричких муслимана оцијенила као још један доказ високе наклоности и заштитничког односа династије према муслиманима. Књаз је, такође, стипендирао школовање неких црногорских муслимана у Цариграду. Неки су подгорички трговци чак сматрали да црногорске власти претјерују у исказивању наклоности према муслиманима, па су се жалили Министарству унутрашњих дјела због тога што је трговцима исламске вјероисповијести било дозвољено да држе отворене радње у вријеме хришћанских вјерских празника, док је трговцима православне вјере било забрањено да то чине. Они су то оцијенили као дискриминацију према хришћанима. И на основу овог осврта могу се спознати основна полазишта црногорске државне политике према муслиманима, по којима се види да је држава Црна Гора водила толерантну вјерску политику. Оваква политика црногорске власти може се сматрати најважнијом историјском основом хармоничних односа између Црногораца и муслимана у читавом XX вијеку.
6
14. март 2020.
ПРИКАЗ ЗБОРНИКА “МИШЉЕЊЕ И ВИЂЕЊЕ” ВЛАДИМИРА ВУКИЋЕВИЋА
Књига која заслужује напор тумачења Драган РАДУЛОВИЋ
Читатељ који пажљиво и без предрасуда приступи овом дјелу, приређеним текстовима тридесет шест најзначајнијих ликовних умјетника двадесетог вијека, неће остати ускраћен за вриједан интелектуални добитак
Т
екстови тридесетшест најзначајнијих ликовних умјетника двадесетог вијека, које је изабрао и превео професор Владимир Вукићевић, и објавио у зборнику под знаковитим насловом Мишљење и виђење – ван сваке сумње представљају битан догађај у култури Црне Горе. Битан тим прије, што је естетичка мисао у нашој култури озбиљно запостављена, па и у дијелу компетентног промишљања ликовне умјетности, без обзира на то што о црногорском сликарству волимо да мислимо као о ликовној велесили. Због тога ваља истакнути и одређену педагошку димензију овог зборника, јер је приређивач, као професор естетике на цетињској Ликовној академији, имао на уму студенте са којима ради, тачније: њихову насушну потребу – били је свјесни или не! – да се упознају са мишљењем својих двадесетовјековних колега који су властитим дјелом радикално измијенили лице ликовне умјетности. Но, овај зборник намијењен је и мање стручним читатељима, уколико их занима да из прве руке, дакле од самих стваралаца, чују и покушају разумјети што се то битно догодило у сликарству прошлог стољећа. И због чега, најзад, ликовна умјетност XX вијека не личи на оне које су јој претходиле? Или прецизније, због чега представља суштински раскол у односу на њих? Та два питања су довољан разлог да овај зборник заузме мјесто у кућним библиотекама читалаца у Црној Гори. Ако је тачна прича да су се своједобно браћа Дишан заклела да у времену које долази више неће важити као истинита она француска пословица „глуп као сликар“ – онда овај зборник недвосмислено потврђује да су били у праву, и да се њихова заклетва остварила. У XX вијеку ликовни ствараоци озбиљно су рефлектирали оно што раде, и доказали да могу бити све друго само не трбухозборци без властитог гласа, да нијесу чисти проводници немуште генијалности, некаква (псеудо)умјетничка бића без икакве свијести о ономе што чине; а којима ликовна критика – као да су некакви ретардирани мутанти!? – тек треба да објасни што су постигли. Најзад, сликари XX вијека су били и духовном си-
туацијом времена принуђени да мисле, јер као што каже Тео ван Дусбург у свом тексту „Коментари уз Основу конкретног сликарства“: „Дух је досегао стање зрелости. Потребна су му јасна интелектуална средства да би се манифестовао на конкретан начин... Развој сликарства није ништа друго до интелектуална потрага за истином кроз културу Визуелног“. Или још прецизније: „Ми смо сликари који мисле и мјере.“ Умјетници рефлектирају, међутим њихове рефлексије нијесу филозофија, или естетика са себи припадајућим категоријалним апаратом, а још мање су поетика, уколико тај појам схватимо у традираном, аристотеловском смислу као судско-патолошку обдукцију над мртвим тијелом трагедије, дакле као посљедњу ријеч о ономе што је готово, свршено, у чему више нема духа и што управо због тога може бити предмет успјешне анализе... Умјетници XX стољећа рефлектирају из својега времена, схватајући да крај умјетности лијепога, који је најавио Хегел, (што се иначе битно разликује од краја умјетности!), да крај метафизике и њој припадајуће естетике, који је потврдио Ниче – намеће један нови задатак како мишљењу, тако и умјетничком дјелу, што је недвосмислено обзнанио Хајдегер. Јер послије Хајдегера, све се чешће питамо како је и чиме је једно умјетничко дјело уопште могуће! Напосљетку, што нам умјетничко дјело – ако јесте! – уопште говори? Говори ли то дјело себи, или о нечему изван себе? Или, пак естетски великодушно, допушта: да нам нешто – проговори из њега самога, о њему самом и о нама? И то проговори одјевено у потпуно ново, пост-картезијанско, субјект-децентрирано рухо, али због тога не мање – јасно и разговјетно! Хајдегер у тексту „Крај филозофије и задатак мишљења“, тематизирајући појам „Lichtung“ (просвјетлина) на једном мјесту пише: „А оно што та ријеч у сада мишљену контексту именује, оно слободно отворено, јест, да употријебимо једну Гетеову ријеч: ’прафеномен’. Ми бисмо морали рећи: праствар. Гете каже (Максиме и рефлексије, бр. 993): “Не
Аутентично живљење светковине мишљења Владимир Вукићевић (1947–2012) филозоф и историчар умјетности, био је задивљујуће успјели амалгам љуботињског соја и најбољих традиција духа њемачке филозофије. Докторирао је дисертацијом „Логика и вријеме у феноменолошкој филозофији Мартина Хајдегера (1925–1928)“ пред комисијом којом је предсједавао Ото Пегелер. На њемачком је-
зику објавио је више наслова. Своју књигу „Сезанова реализација. Сликарство и задатак мишљења“ превео је са њемачког и објавио у Подгорици 2010. године. Парадоксалност те позиције била му је често добар повод за шалу на властити рачун. А умио је да се шали, и био је драг пријатељ. Једно друштванце у Будви – интерно названо „Конзилијум“ – обича-
тражите само ништа иза феномена: они сами су наук”. То ће рећи: “Феномен нас сам, у овом случају просвјетлина, ставља пред задатак, да из њега, опитујући га, научимо нешто, тј. пустимо да нам се (по)-каже.“ Од мноштва суптилно изатканих веза које постоје међу текстовима који су заступљени у зборнику, за потписника ових редова једна од занимљивијих је она која твори разлику између апстрактног и конкретног сликарства, или тачније: веза која твори разлику – и нагласак је управо на томе: веза која твори разлику – између (објект)трансцендентног сликарства и оног сликарства које искушава област трансценденталног, или да се послужимо ријечима Барнета Њумана: сликарства које је „...сасвим из себе самог евидентно откровење које је реално и конкретно, и разумљиво свакоме ко хоће да посматра слику без но-
вало је да се окупи суботом ујутро, и уз кафу и новине оговара гротеску друштвено-политичке стварности и њене истакнуте актере. Будући да сви одавно живимо у „рђавој бесконачности“ транзиционог Дизниленда, материјала за иронију и циничне коментаре увијек је било више него довољно. Када смијех утихне, професор је знао да баналну друштвену ситуацију филозофски контекстуализује, и да својим пријатељима дарује усмени есеј невјероватне мисаоне оштрине. Из суботњих дружења са њим увијек бисмо излазили бога-
сталгичног погледа на историју.“ Апстрактно сликарство се удаљило од објекта(историје), али још увијек указује на њега као на свој непревазиђени облик, јер је тај облик апстрактном дјелу стварни подстицај. Оно постаје разумљиво на основу препознавајућег виђења, тачније: на основу оних значења која реципијент развија интерпретативним оживљавањем у темељу дјела већ постојећег објекта(историје). Апстрактно дјело непрекидно упућује на нешто изван себе, на оно од чега је почело, од чега је апстраховало; сходно чему, дакле, није себи достатно – није умјетнички узрок самог себе! Јер, „један прави угао, један троугао и један круг исто су тако дио природе као што је то и једно дрво, и са овим имају заједничка сва својства своје непосредне спознатљивости.“ (Б. Њуман) Дјело конкретног сликарства не упућује на ништа изван себе, оно је аутохтоно догађање „саме ствари“, тачније: најчистији повратак бивствовању који се још може реализовати само у сфери естетског. Иако није означитељ означеног, дакле означитељ који симболизује – дјело конкретног сликарства, због тога ипак није „празни означитељ“ лишен смисла.
тији за интелектуално искуство непроцјењиве вриједности. Слушајући га како говори, по ко зна који пут изнова био бих убијеђен да је филозофија заиста „весела наука“. Када помислим на професора Вукићевића увијек се сјетим једне Хајдегерове реченице која ми је посебно драга: „Ступити на овај пут (кружни ход) је снага, а остати на овом путу је светковина мишљења, под претпоставком да је мишљење занат.“ Владимир Вукићевић је аутентично живио ту светковину мишљења, без компромиса и узмицања.
Његов је смисао у опажајном стварању услова унутар којих је могуће да човјек, не више пасивни реципијент умјетничког дјела, колико у естетској реализацији слике дјелатни „пастир бивствовања“ – створи услове у властитој свијести за догађање оне „просвјетлине“ о којој Хајдегер говори, дакле нужне услове за догађање „истине умјетничког дјела“! Не више предметне умјетности која симболизира – јер, она је мртва! Не више раније естетике, и њој припадајућег категоријалног апарата, јер, сазнање стварности помоћу опажаја у сликарству XX вијека битно се изједначава – ако га већ нужно и не превазилази? – са оним сазнањем помоћу појмова. Ријеч је о томе да човјек као ту-бивствовање може бити савремен својему времену (и) тако што ће допустити дјелу умјетности да га стави наспрам „саме ствари“, то јест да учини да „сама ствар“ успостави однос између његове свијести и пуноће бивствовања која се неспутано реализира у конкретном умјетничком дјелу. Реализира на начин који у сликарству XX вијека можемо разумјети тек пошто се ослободимо носталгије за ранијим моделима перцепције и тумачења ликовно-умјетничког дјела, тек пошто допустимо „узвишеном“ (како га разумијева Њуман као естетску вриједност коју не можемо потпуно асимилирати) да се у нама непорециво оствари у чистоти „хроматске мисли“, и тиме нас натјера да себе успоставимо као аутентичну егзистенцију. Успоставимо тако, што ћемо, суочавајући се са умјетничким дјелом, наш властити идентитет, као и уобичајени начин доживљавања стварности – учинити упитним. Имајући у виду чињеницу да се у другој половини XX вијека, раније код Дусбурга назначени однос апстрактно/конкретно, још дубље проблематизује: са Џаспером Џонсом и његовом сликом „Застава“, на примјер, која наизглед предметно представља америчку заставу, али нас истовремено упућује да схватимо како у ствари не симболизује ништа изван, јер је ријеч о слици која саму себе чини упитном: тако што престаје да буде осликана застава, колико и слика заставе, већ постаје јасан умјетнички захтјев за преиспитивањем идентитета – и дјела, и стварности, као и нас самих. Виђеће виђење које настојимо изградити на дјелима конкретног сликарства поставило је један нови захтјев пред нас: а то је да властити поглед више не усмјеравамо само на феномене конкретне умјетности, већ да га – са истим интелектуалним захтјевима – усмјеримо и према опажању ванумјетничке реалности. Али то је већ авантура другачије врсте, коју ће читаоци зборника са уживањем одгонетати. Напосљетку, ако значај једне књиге мјеримо тиме колико је у стању да нас подстакне да размишљамо о њеном садржају, колико је у стању да на боље измијени наше разумијевање једне области испољавања људског духа (у овом случају: ликовне умјетности XX вијека) – онда је зборник професора Владимира Вукићевића књига која заслужује напор тумачења, а читатељ који пажљиво и без предрасуда приступи овом дјелу – сасвим сигурно – неће остати ускраћен за вриједан интелектуални добитак. (Kњигa есеја „По рубовима текста“)
7
14. март 2020.
РЕПУБЛИКА ЧИТАЊА: ЦРНОГОРСКА КЊИГА ОПРАВДАЊА
Пјесме Али Бинака трајнa опоменa и (по)етички тестамент
Павле ГОРАНОВИЋ
Д
ок је писао незаборавну и увијек изнова потресну поему Дошљаци – Пјесме Али Бинака, Радован Зоговић се на различите начине суочавао са сопственим мучеништвом. Ови стихови су морали бити створени као лозинка, а постали су кључ за разумијевање једне голготе. Дописивао је Зоговић у више наврата Дошљаке - од објављивања у Нашој стварности, односно забрањеној књизи Пламени голубови 1937. године, па до коначног уобличења 1958. године, што свједочи о темељитом интересовању пјесника за болну тему страдања племена Али Бинаковог. Зоговић је данас не само естетски, него и етички стуб црногорске књижевности. Један од најрјечитијих симбола те постојаности јесу строфе посвећене проживљавању драме албанског народа на Косову, чије су се муке отиснуле у увјерљиве и тешке пјесникове ријечи које још одзвањају чврстином пјесничког и људског саосјећања. Нигдје као у овим пјесмама Зоговић се не исказује као пјесник непристајања и побуне. Пјесме Али Бинака садрже све кључне пој-
Зоговић је данас не само естетски, него и етички стуб црногорске књижевности. Један од најрјечитијих симбола те постојаности јесу строфе посвећене проживљавању драме албанског народа на Косову, чије су се муке отиснуле у увјерљиве и тешке пјесникове ријечи мове и значења поетике аутора Пркосних строфа: солидарност и снагу израза, енергију (из) ината и ријетку истрајност, осјећај за универзалност патње и дубоко саучествовање са трагиком која се догађа око нас. Поезија је та која, упркос свему, зближава људе, која подсјећа и спашава. Зоговић је и у овој књизи одбранио право на ријеч и право на сан. При томе је указао на цикличну појаву историје и у средиште пјевања и мишљења поставио човјека – угњетаваног албанског човјека с чијом се муком саживио и оставио трајан печат не само на ванредну поетску емпатију, већ и на усуде и односе два народа. Право на чо-
вјеков израз нераздвојно је од права на слободу - није узалуд говорио. Да, слобода – да буде! – лири. Ова књига оправдања у многим временима подсјећа и црногорског и албанског читаоца на истинску снагу пјесничке ријечи која траје и све надилази. Ето зашто је онда, по Бодлеру, пјесник колективна душа што поставља питања, што плаче, цвили, нада се и погађа кадикад. Свевремена је ово поема, чији јунаци пате и ослушкују мисли Али Бинака, намученог мудраца једног доба. Поема без које не можемо замислити црногорско књижевно искуство и његове тежње ка универзалном изразу. Радован Зоговић пажљиво трети-
ра Другост и пише: У мени тече пулс други у бићу. Пјесник се једноставно није могао помирити с неправдама које су други проживљавали. Сродио се са болом измученог свијета и то осјећање је у темељу његове поезије. Није ли то у основи кључне филозофске мисли: брига за Другог и саучесништво. То су ознаке Зоговићевог пјевања који се у овим поетским цјелинама брижно и с великим пјесничким умијећем умјешно стављао у позицију Других, који су увијек - ближњи. Радован Зоговић се зближава са болом, умије да пригрли невољу других и на тај начин дефинише своје постојање. Тако објашњава однос према аутобиографском: Аутобиографско, бар по моме мишљењу и искуству, постаје све што се, људски значајно, дешава у свијету око писца и снажно обузме његово срце, савјест и мисао, заувијек се или за врло дуго, смјести у његову сјећању. Прецизност која дефинише обједињен однос према Ја и Другом. Зато је у његов крвоток ушла драматична судбина коју проговара укоријењено коријење које хода.
Дирљиви су ти драмски монолози - исповијести других (и у име других, у наше име) било да се налазе у насјпоријем свитању Augusta Cesareca у Књажеској канцеларији, у мрачном окну рударском или тврдој и бесконачној ноћи племена Али Бинаковог. Интересантно, при градњи лика Али Бинака који је и род и индивидуа, Зоговић се позива на Меринга. У њему је било онога што је мојој замисли - контексту најнеопходније: и нечега патријархално свечаног, и призвука личне изузетности, и горчине и тихе надмоћности искусних људи, умних и једноставно храбрих. Онда се и цјелокупно пјесништво Зоговићево исписује у име тог злосрећног рода и индивидуе. А куд би Зоговић него на страну потлачених, побуњених, мањина, јер је и пјесништво у крајњем - мањинско дјеловање. Ово је поема коју Црна Гора не смије заборавити, пјесма која је оправдава. Овом пјесмом је нашао збирно име бола, као трајну опомену и (по)етички тестамент. Зоговић, наш род и индивидуа.
МАРАЧ: ПАГАНСКИ ПРАЗНИК СЛАВЉЕН У МАРТУ
И наша традицијска култура имала је Дан вјештица Аднан ЧИРГИЋ
А
ко бисмо млађој популацији у Црној Гори споменули Halloween, вјероватно данас не би било никога међу њима ко тај назив не би повезао с тзв. Ноћи вјештица. Још више него млади, томе се датуму радују власници књижара и других ситних трговина који ђеци продају маске и сличне реквизите поводом дана о којему се колико до јуче није знало ништа. Међутим, тешко да би ико од младих знао што је Марач, а вјероватно га се и од старијих мало ко данас ćећа. Да је у Црној Гори Halloween још једна од бројних потврда оне народне о коњу и жаби која је дигла ногу, није потребно посебно образлагати. Међутим, потребно је подćетити да је у традицијској култури Црногораца постојао изворни „Halloween“ и одређене радње које су на тај дан практиковане. Ријеч је о Марчу, паганскоме празнику који је обиљежаван 1. марта по „староме“, односно 14. по „новоме“ календару. То је празник о којему су рачуна највише водиле жене, особито вјештице. Образлагање изворне улоге вјештица увелико би превазишло природу овога текста. Укратко би се могло рећи да су оне насљеднице службеница прољећњега култа Magna mater, као што су здухачи и вједогоње у традицијској култури били везани за зиму и јесен. У основи је њихова имена и њихова изворна функција и значење: вјештице су изворно жене које располажу вјештином. Њихова превасходна негативна функција сасвим је си-
гурно секундарна. Паганска божанства и натприродна бића уопште могла су бити и добра и лоша, зависно од ситуације и контекста. Вјештице у црногорској традицијској култури имају шаманистичка својства – њихова душа у сну напушта тијело и, најчешће претворена у птицу или лептира, наноси штету другима. Такво је вјеровање изузетно старо, а чувени британски антрополог Џ. Џ. Фрејзер налази да вјеровање о привременом напуштању душе потиче из примитивних заједница. Онај ко ухвати ту птицу или лептира може наудити и вјештици чија се душа претворила у ту птицу или лептира. Такође, типично је вјеровање да вјештица најприје може наудити блиским сроднициВИЛЕНДОРФСКА ВЕНЕРА (30.000 п.н.е.) ма и пријатељима, али не Једна од најстаријих пронађених фигурина и мрзнима и онима који су женског божанства плодности свјесни њезине вјештине. У неким вјеровањима она може постати вјештица тек након Тада би се, по народноме вјеровашто науди сопственоме сину. На њу, вјештице ноћу, претворене у птитакво вјеровање подćећа и усмена це или лептире, окупљале на тим лирска пјесма „Иźеден овчар“ с ри- тајновитим мјестима или би пак јетким мотивом мајчинога убиства јахале вратила (вретена) или месина. Иначе, вјештице су, у тради- тлу – што су њихови главни атрицијским вјеровањима, удате жене бути. Зато је у народној традицији које су најчешће рођењем у „кошу- Марач био везан уз бројне лустраљици“ предоређене за тај посао. тивне радње које су за циљ имаТзв. мједена гумна мјесто су саста- ле да одагнају вјештице или пак јалишта вјештица, а њихово глав- уз одређене радње које засигурно но годишње окупљање је Марач. представљају реликт некадашњих
обреда посвећених каквом прољећњем женском божанству, вјероватно Magna mater. Уосталом, чињеница да је ријеч о почетку прољећа те да су главне службенице тога култа жене, довољно говори у прилог томе да је ријеч о женскоме божанству плодности, које је христијанизацијом само донекле преображено, али не и потпуно потиснуто, па чак ни у засвједоченим примјерима жигосања или спаљивања вјештица, особито у Боки, а против неких су вођени и судски спорови. Један од начина за заштиту од вјештица био је и помоћу магичнога круга, браве и кључа, коју спроводе два младића, у ноћи уочи Марча. Наиме, они пођу с договоренога мјеста и обиђу цијело село не проговоривши успут ни с ким ни ријечи и не обазирући се за собом. Кад се након тога састану на мјесту с којега су кренули, један држи браву а други убаци кључ и закључа, те је послије тога „од Марча до Марча“ село заштићено од вјештица. Сличну је заштиту од демонских сила пружало ношење крстā око села. А забиљежена је и варијанта ношења тикве с водом око села. Осим тих радњи сасвим је обично било паљење ватри испред сваке куће, а о томе су се бринуле жене које би спаљивале „буњиште“ и мокро сијено или сламу како би се ширио што већи дим. У етнографским записима о Црној Гори остале су потврде о томе како су свештеници и „књижевници“ крили од жена и ђевојака податак о томе
кад је Марач, о којему су оне биле особито заинтересоване. У вези су с тим и карневали који су се организовали или на тзв. Бијеле покладе или на Марач, што је у сваком случају приближно исто доба године. Тако су рецимо подгорички сурети, особита врста карневала, организовани баш на Марач. Сурети, прерушени младићи, ишли би од куће до куће, ђе би их дочекивале домаћице и пуниле им корпе оним чега би жељеле имати у изобиљу током цијеле године. У неким мјестима, попут Црмнице, машкаре би се организовале на Бијеле покладе а куће би обилазила група прерушених младића, међу којима је било неколико њих прерушених у ђевојке. Није било необично кићење врата од штала и кућа те пуштање неке животиње да прва прође кроз кућна врата на Марач како би она преузела свако зло намијењено укућанима те године. Није немогуће да су у тој симболички жртвованој животињи крије некадашња стварна жртва. Ограниченост новинскога текста онемогућава ширу и детаљнију елаборацију значаја Марча у црногорској традицијској култури. Овђе су изнесена неколика репрезенативна детаља као подćећање на обиљежавање данашњега дана у не тако далекој прошлости. У даљој прошлости, чини се да то није тешко дешифровати, био је тај дан посвећен женскоме божанству плодности. Вјештице су биле службенице тога божанства, а наша традицијска култура имала је свој дан вјештица – данашњој млађој популацији непознат у мјери у којој је познат Halloween. Обиљежаван је машкарама, карневалима, суретима и паљењем и прескакањем ватара, за које је културна антропологија утврдила да су биле карактеристика цијеле Европе још од ранога средњег вијека, што је Црква још у VIII вијеку окарактерисала као многобожачко обиљежје.
Издавач „Нова Побједа“ д.о.о. | Директор и главни и одговорни уредник Драшко Ђурановић | Уредница Тања Павићевић Лектура Сузана Булатовић | Уредник фотографије Стево Васиљевић | Графичко обликовање Марко Милошевић
8
14. март 2020.
ЦРНОГОРСКA УМЈЕТНОСТ XX ВИЈЕКА
Сентиментална танкоћутост којом се помјерају границе Тема дискурса је посвећена ликовној умјетности посматраној у контексту њених идентитетских особености које не подразумијевају само лични интегритет појединца, већ и етнички, вјерски, а прије свега културни идентитет конституената мулти-националне и мултиконфесионалне средине Љиљана ЗЕКОВИЋ
Н
е постоји нешто што је више неодређено од ријечи култура која представља многозначни феномен који припада универзалној хуманистици (А. Клосковска). Њена општост не искључује њену разноликост, разноврсност и градације у оквирима једног друштва, заједнице, тако да се појам мултикултуралност, односи како на свијет у цјелини тако и на његова микрогеографска, демографска и историјска подручја. Тема овог дискурса посвећена је ликовној умјетности посматраној у контексту њених идентитетских особености које не подразумијевају само лични интегритет појединца, већ и етнички, вјерски, а прије свега културни идентитет конституената мулти-националне и мулти-конфесионалне Црне Горе. Мултикултуралност у ликовној умјетности - сликарству, умјетности као стању духа, анализираћу кроз проблемско питање значајно за разумјевање црногорске умјетности XX вијека. Ријеч је о genius loci – генетском отиску мјеста, односно spiritus loci – духу, заштитнику мјеста који можемо ближе појаснити дефиницијом А. Хасановића који сматра да: свако мјесто има свој ум, своју личност, своје схваћање („Глас ислама“ 281). Ову констатацију покушат ћу да приближим кроз умјетничко стваралаштво припадника муслиманског, бошњачког и црногорског етничког корпуса, који својим различитостима и сличностима формирају јединствен, коегзистентан, културни миље. Наслијеђене традиционалне вриједности и искуствена спознаја о себи и свијету, атмосфера поднебља, ритам живота, етнографска заоставштина, духовна и
„ПЕЈЗАЖ“ Исмет Хаџић, 1985.
религијска баштина, митологија, природа, утицалу су на формирање психофизичког профила умјетника који представља неодвојив дио културног простора који карактерише етничко, духовно и социјално-антропоплошко заједништво. Све док је неко интегрални дио свијета, он нема потребу да га се плаши... постоји пут успостављања спонтаног односа са другим човјеком и природом, којим се индивудуа повезује са свијетом око себе без жртвовања своје индивидуалности (Е.Фром). Овдје бих скренула пажњу на духовну и ликовно естетску посебност арс поетике коју његују ликовни ствараоци који припадају бошњачкој и муслиманској културној средини. Њихов сликарски свијет карактерише лирско-сензитивна и сентиментална танкоћутост којом се помјерају временске границе између прошлости и садашњости. Слике испуњавају надреалне сање које припадају једном утопијском свијету у којему као да је вријеме стало или се преточило у романтич„ЧУДОВИШТЕ“ Бранко Фило Филиповић, 1963.
ну бајковитост. Топлина домаћег огњишта, етнографско насљеђе, авлије, сокаци, баште, ћепенци, калдрме... представљају свијет у малом који граде/надграђују као секвенце похрањене у својој меморији, док су се љепота свјеже и живописне природе, и њене зелене, жуте и црвене хроматске симфоније урезале у њиховој подсвјести као психолошки атрибути традиционалног насљеђа. На сликама је увјек присутан човјек, спокојан у свом контемплативном миру или експресиван у свом унутрашњем болу, утопљен у споствени свјет тишине. Некада се појављује као сјенка, као пројекција Алтер Ега, док се његов дах осјећа се у свакој влати траве, зеленим и жутим бојама Хајле и Љубишње, тајанственим водама Лима, у којима се рађају визије надреалног и фантастичног , или се слави и љепота малих ствари које прате ритмове природе. Заправо, умјетник је своје национално биће уткао у сваки дјелић својих слика чинећи их јединственим и аутентичним. Ријеч је ликовним ствараоцима старије и средње генерације: Хазбу Нухановићу, Хилмији Ћатовићу, Алдемару Ибрахимовићу, Исмету Хаџићу, Сабахети Беки Масличић, Суаду Масличићу, Ибрахиму Курпејовићу, Кемалу Рамујкић, Халку Халиловићу, Зећиру Лубодеру и др, који инспирацију налазе у родном крају, у његовом предањском наслијеђу, својим корјенима и успоменама. Полазећи од меморијског искуства и перцептивних утисака они су богатом имагинацијом и индивидуалним креативним особеностима, које можемо смјестити у домен модерног реализма, асоцијације и апстракције, створи-
ли посебан сликарски свијет у којем су уткали, попут шароликих бихорских ћилима, своје мисли, осјећања, наинтимније исповјести и хумане људске вриједности свог националног бића. Genius loci код умјетника који инспирацију налазе у црногорском кршу, одражава егзистенцијални и психофизички профил човјека са ових простора, који у магичним морфолошким структурама камена рефлектује своје мисли, осјећања и чулне сензације. Зенбудистички однос према природи, код сликара каменитих црногорских предјела условљен је поистовећивањем њиховог бића - битка са исконском величанственошћу и моћима драматичне природе која је у њиховим душама створила неку врсту страхопоштовања према њеној грандиозности (Петар Лубарда, Фило Филиповић, Војо Татар, Никола Вујошевић, Вуко Радовић...), и отворила просторе епској, херојској митологији која упориште налази у симболичком, надреалном и апстрактном изразу. Синергију два наведена антејска прступа у изражавању односа према духу мјеста налазимо у ликовном стваралаштву умјетника медитеранског поднебља. У реализацији својих дјела они полазе од различитих психолошко-антрополошких аспеката: бајковитост преко које исказују осјећај хелиоцентричне, животне радости и експресивне драматике која долази из подручја иреалног и метафизичког (Војо Станић, Ђорђе Правиловић, Лука Берберовић, Митко Булајић – представници херцегновске ликвне сцене, Јово Ивановић, Слободан Словинић, Саво Павловић и др.). То је сликарство лирске медитације, интимне поетске атмосфере, звучних колористичких сензација, заправо, један микропростор у којем су перцептивни утисци и ирационални простори “оживљени” на пејзажима и фигуралним представама морске флоре и фауне. Међутим, реална слика сагледавања црногорске ликовне сцене кроз мултикултуралност је много сложенија. Кроз вишезначност појма genius loci, који представља иманантан анрополошкосоцијални, психолошки, филозофски, културолошки феномен без којег се не може вредновати мозаичка слика црногорске ликовне умјетности XX вијека, заснована на мултикултуралном и интеркултуралним парадигмама, покушала сам да отворим питања која захтјевају једну опсежнију студију у којој би се ова проблематика проширила и на савремену мултимедијалну умјетничку праксу у којој су, без обзира на глобализацију, присутни, у овом или оном виду, наслијеђени митологеми. Деметрополизација, проучавање и вредновање умјетности представља предуслов развијања свијести о мултикултуралном богатству Црне Горе. Заправо, на темељима поштовања посебности и аутентичности сваког појединца-умјетника и његовог националног и културног идентитета заснивају се највеће хуманистичке вриједност сваког цивилизованог, демократског друштва.