Mary Balogh- Bekstvo

~1~

Naslov originala: Mary Balogh

The Escape

Meri Balog

BEKSTVO Prevod sa engleskog:

Ilija Aleksov

~2~

I Bližila se ponoć, ali se nije primećivalo da iko ima namere da se povuče na spavanje. „Ovde će da zavlada čaroban mir nakon što svi mi odemo, Džordže”, primetio je Ralf Stokvud, grof od Bervika. „Biće tiho, to je sigurno.” Vojvoda od Stenbruka redom je pogledao svojih šest gostiju okupljenih u salonu za prijeme u Penderis holu, njegovom velelepnom seoskom posedu u Kornvolu, zadržavajući blagi pogled na svakom od njih ponaosob. „Da, i mirno takođe, Ralfe. Ali ćete mi svi prokleto nedostajati.” „Bićeš z-zahvalan nebesima, Džordže”, rekao je Flavijan Arnot, vikont Ponsonbi, „čim budeš shvatio da nećeš morati da slušaš Vinsa kako cigu-uliguliše na v-violini još jednu čitavu godinu.” „Ili mačke kako zavijajući mijauču u ekstazi, zajedno sa muzikom koja se stvara”, dodade Vinsent Hant, vikont Darli. „Mogao bi i to da pomeneš, Flave.

Nema potrebe da se ustručavamo zbog mojih slabosti.” „Sviraš daleko bolje nego prošle godine, Vinsente”, ohrabri ga Imodžen Hejs, lejdi Barkli. „Do sledeće godine ćeš, bez sumnje, napredovati još više. Ti si čudo i inspiracija za sve nas.” „Možda čak i zaigram uz neku od tvojih numera ovih dana, pod uslovom da nije isuviše živahna, Vinse.” Ser Benedikt Harper pogleda sažaljivo na ovu dvojicu navaljen na naslon fotelje. „Da ti slučajno ne gajiš iluzije da ćemo svi ipak odlučiti da ostanemo još godinu ili dve umesto da sutra odemo, Džordže?”, upitao je Hugo Ems, lord Trentam, zvučeći gotovo čežnjivo. „Ne znam kada su mi brže proletele tri nedelje.

Dođosmo ovde, i dok si trepnuo, vreme je da svako krene svojim putem nanovo.” „Džordž je previše u-učtiv da bi mogao da glatko kaže ne, Hugo”, reče mu Flavijan. „Ali život nas poziva dalje, nažalost.”

Njih sedmoro, članovi samoprozvanog Kluba ranjenih duša, osećali su se pomalo tužno. Nekada davno, svi zajedno proveli su par godina ovde u Penderisu, viđajući rane zadobijene tokom Napoleonovih ratova. Iako je svako od njih morao da bije svoju samostalnu bitku na putu ka oporavku, oni su se međusobno zdušno pomagali i pružali jedno drugom podršku, čime je njihov odnos prerastao ~3~

u bratski. Kada je došlo vreme za njihov odlazak kući, kada je trebalo započeti novi život ili, bolje rečeno, vratiti se starom, osećali su ujedno i uzbuđenje i strepnju. Život valja živeti, svi su se u tome složili, ali ih je čaura u kojoj su bili toliko dugo uljuljkala čineći ih sigurnim, pa čak i srećnim. Doneli su odluku da će se vraćati u Kornvol svake godine na par nedelja kako bi i dalje negovali svoje prijateljstvo, kako bi delili svoja životna iskustva izvan granica Penderisa i pomagali jedni drugima u nedaćama koje se javljaju. Ovo je bilo treće takvo okupljanje. Ali sada se završilo makar do sledeće godine, tačnije, okončaće se sutrašnjim danom. Hugo je ustao i ispružio se, šireći se u svoj svojoj veličini i snazi. Bio je najviši i najkrupniji među njima, a i delovao je nekako najopasnije, kratko podšišane kose i uvek namrštenog pogleda. „Problem je u tome što ja ipak ne bih da se sve ovo završi”, reče. „Ali ako bih da poranim sutra ujutru, onda bi najbolje bilo da pođem na spavanje.”

Bio je to znak za sve ostale da ustanu. Većinu su očekivala duga putovanja, pa su planirali polazak rano ujutru. Ser Benedikt bio je najsporiji među njima kada je trebalo stati na noge. Morao je da se osloni na obe štake, da potom j$ provuče ruke kroz kaiševe koje bi pritegao i u bolovima ustao. Svako od njih bi rado ponudio pomoć, razume se, ali znali su da je bolje da to ne čine. Bili su isključivi u svojoj samostalnosti bez obzira na različite fizičke nedostatke. Vinsent bi, na primer, napustio prostoriju i popeo se stepeništem do svoje sobe bez ičije pomoći iako je bio slep.

Međutim, svi bi sačekali svog sporijeg prijatelja i penjali se stepeništem njegovim tempom. ,,V-vrlo brzo, Bene”, reče Flavijan, „moći ćeš da se popneš za manje od minut.” „Što je bolje nego za dva, kako je bilo prošle godine”, reče Ralf. ,,E, to je zaista bilo dosadno, Bene.” Nisu odolevali potrebi da ga podbadaju i zadirkuju svi sem, možda, Imodžen. „Čak i dva minuta je neverovatno za nekog kome je nekada rečeno da mu se moraju amputirati obe noge da bi preživeo”, reče ona. „Klonuo si duhom, Bene, depresivan si.” Hugo je zastao da bi to izgovorio.

Benedikt mu je uputio pogled. „Samo sam umoran. Kasno je, a mi smo na pogrešnom kraju našeg tronedeljnog boravka. Mrzim rastanke.” „Ne”, reče Imodžen, „ovo je nešto više od toga, Bene. Hugo nije jedini koji je to primetio. Svi smo primetili, ali se toga nismo dotakli tokom naših noćnih druženja.” Ostajali su do kasno skoro svake noći tokom protekle tri sedmice, kao što su činili i prethodnih godina, deleći pritom svoje najskrivenije brige i nesigurnosti - ali i trijumfe. Čuvali su ipak pokoju tajnu jedno od drugog. Uvek će biti nečeg potpuno skrivenog, razume se. Jedna se duša ne otkriva tek tako do gole kože pred drugom, bez obzira na to koliko duboko prijateljstvo ih veže. Ben

~4~

je svoju dušu ućutkivao ove godine. Bio je u depresiji. I dalje jeste. Osećao se potišteno, i činilo se da to ne sakriva. „Možda zalazimo u vode u kojima pomoć i sažaljenje nisu poželjni”, reče vojvoda. „Da li je to slučaj, Benedikte? Ili bi trebalo da sednemo i porazgovaramo o tome?” „Nakon što sam ja načinio herkulovske napore da ustanem? I sada, kada bi svako od nas da se odgega do kreveta kako bi sutra ujutru izgledao sveže i odmorno?” Ben se nasmejao, ali niko drugi nije delio njegovo oduševljenje. „Jesi u depresiji, Bene”, reče Vinsent. „Čak sam i ja to primetio.” Ostali su posedali, pa se i Ben, uz uzdah, vratio na svoje mesto. Gotovo da se izvukao. „Niko ne voli da bude cmizdravac”, reče im. „Cmizdravci su stvarno dosadni.” „Slažem se.” Džordž se nasmejao. „Ali ti nikada nisi bio cmizdravac, Benedikte. Niko od nas to nije bio. Ostali ne bi mogli da izdrže tako nešto. Priznati da problem postoji, zatražiti pomoć ili makar popričati o tome sa prijateljem, to nije isto što i cmizdriti. To je prosto razumevanje i saosećanje ljudi koji gotovo tačno znaju kroz šta to prolaziš. Imaš bolove u nogama, je l’ tako?” „Nikada nisam kukao zbog toga”, odgovori Ben, ne poričući da ima bolove. „Ako ništa drugo, podsećaju me da i dalje imam noge.” „Ali...?” Džordž nije nikada učestvovao u ratu, iako je nekada davno bio oficir. Njegov sin jedinac, međutim, jeste bio u ratu u Portugalu u kome je i poginuo. Ubrzo zatim je njegova žena, verovatno ne mogavši da se nosi sa bolom zbog gubitka sina, skočila u sigurnu smrt sa litica imanja. Kada je otvorio svoj dom za njih šestoro, kao i za sve ostale, Džordž je bio ranjen baš kao i svi oni, a verovatno je još uvek. „Ja ću hodati. I sada hodam, mada ne baš najbolje. Ali ću jednog dana moći i da plešem!” Ben se podrugljivo nasmejao. Uvek je tako razmetljivo govorio i zbog toga su ga ostali često zadirkivali.

Ovoga puta ga niko nije zadirkivao. „Međutim...?” Oglasio se Hugo. „Međutim, nikada više neću moći da hodam kao nekada”, reče Ben. „Pretpostavljam da to naslućujem već duže vreme. Bio bih budala da ne primetim.

Ali trebalo mi je šest godina da se suočim sa činjenicom da neću moći da napravim par koraka bez štaka - množina - i da neću moći da se krećem bez stalnog zastajkivanja. Da mi život nikada više neće biti isti kao nekada. Da ću uvek biti bogalj.” „Teška reč”, reče Ralf namršteno. ,,I pomalo malodušna, zar ne?” „To je samo bolna istina”, Ben reče ubeđeno. „Vreme je da se prihvati stvarnost.”

~5~

Vojvoda je spustio laktove na naslon svoje fotelje sklopivši dlanove. ,,A prihvatanje stvarnosti podrazumeva dizanje ruku od svega i nazivanje sebe bogaljem?”, pitao je. „Nikada ne bi ni iz postelje ustao, Benedikte, da si zauzeo takav stav na početku. Naravno, dozvolio bi onda ujedno i vojnom hirurgu da ti odseče noge.” „Suočavanje sa istinom ne znači dizanje ruku od svega”, reče Ben. „Ali svakako znači dobru procenu situacije i usklađivanje života sa realnošću. Bio sam profesionalni oficir i nisam mogao da zamislim sebe u životu nikako drugačije.

Nisam želeo nijedan drugi život. Na kraju bih stekao i generalsko zvanje. Živeo sam i mučio se nadajući se danu kada ću moći da se vratim tom svom starom i životu. Ali nema vraćanja starom životu, to se neće desiti. Nikada nije ni moglo.

Vreme je da to otvoreno priznam i suočim se sa tim.” „Zar ne možeš da budeš zadovoljan životom koji nema veze sa vojskom?” pitala je Imodžen. ,,Oh, mogu, da”, Ben ju je uveravao. „Naravno da mogu. Mogu, i biću. Samo se radi o tome da sam proveo šest godina odbijajući da se suočim sa realnošću, tako da ja ni dan-danas ne znam šta mogu da očekujem u budućnosti - ili šta bih ja od budućnosti želeo. Potrošio sam sve te godine žudeći za prošlošću koja je davno prohujala i koja se nikada neće vratiti. Shvatate? Eto me, kukumavčim, a svi biste lepo mogli da spavate sada umesto da ovo slušate.” „Ja bih ipak p-pre ostao ovde”, reče Flavijan. „Ako iko od nas ikada ode odavde nesrećan jer nije m-mogao da se otvori i poveri ostalima, onda bismo mogli i da prestanemo da se sastajemo. Na kraju krajeva, Džordž živi bogu iza nogu, ovde u Kornvolu. Ko bi bio spreman da d-dolazi ovde samo da izigrava dekoraciju?” „U pravu je, Bene.” Vinsent se nacerio. „Ne dolazim da bih bio dekoracija.” „Ne ideš kući posle ovoga, Bene”, reče Džordž. To je bila tvrdnja, ne pitanje. „Beatris, mojoj sestri, potrebno je društvo”, objasnio je Ben slegnuvši ramenima. „Zimus je bila uhvatila teška prehlada i tek se sada s proleća malo oporavila, ali još nije u punoj snazi. Ne sviđa joj se ideja da se seli u London posle Uskrsa, kada se Gremli bude vratio pred početak rada Parlamenta. A njeni će dečaci biti daleko u školi.” „Grofica od Gremlija je baš srećna da ima brata koji pristaje na sve”, reče vojvoda. „Mi smo oduvek gajili duboku naklonost jedno prema drugom”, reče mu Ben. Ali nije odgovorio na Džordžovo, uslovno rečeno, pitanje. A kako je odgovor činio dobar deo depresije koju su njegovi prijatelji primetili, osetio je obavezu da im ga ponudi. Flavijan je bio u pravu. Ako ne mogu da dele najdublje delove sebe sa ostalima, njihovo prijateljstvo i okupljanja izgubiće smisao. „Kad god se vratim kući u Kenelston”, reče, „Kalvin mi ne dozvoljava da išta radim. Ne daje mi da se prihvatim analiza ili da pričam sa agentom za nekretnine, ~6~

niti da posetim neku od svojih farmi. Insistira na tome da sve poslove obavlja sâm.

Uvek je nasmejan i dobrodušan prema meni. Kao da mi je mozak stradao, a ne noge. A Julija, moja snaja, sve vreme pravi dramu kada sam ja u pitanju, dotle da čisti put preda mnom kad god se pojavim iz neke od svojih odaja. O čemu se radi - deci je dozvoljeno da trčkaraju po kući, što ona i čine, pa jurcajući obaraju predmete okolo? Ona je uredila da mi obroke donose u neku od mojih soba kako ne bih morao da silazim do trpezarije. Ona... oni oboje idu predaleko, u stvari, previše je ulagivanja i ljubaznosti.” „Ah!”, reče Džordž. ,,U tom grmu leži zec!” „Oni se mene plaše”, reče Ben. „Zaista, sve vreme se oseća neka neprijatna, pulsirajuća napetost dok sam tamo.” „Usudio bih se da primetim kako su tvoj brat i snaja počeli da doživljavaju tvoju kuću kao svoju za vreme koje si proveo u lečenju i rekonvalescenciji”, reče Džordž. „Ali otišao si odavde još pre tri godine, Benedikte.”

Zašto u međuvremenu nije preuzeo stvari u kući u svoje ruke i time nekako primorao brata da potraži sreću za svoju porodicu negde drugde? To je u stvari bilo pitanje. Problem je u tome što, sem večitog odlaganja, Ben nije imao drugi odgovor. Ili potpuni kukavičluk. Ili... možda zbog nečeg drugog.

Uzdahnuo je. „Porodični odnosi su tako komplikovana stvar.” „Jesu, svakako jesu”, složio se vatreno Vinsent. „Saosećam sa tobom, Bene.” „Moj stariji brat Volas i moj mlađi brat Kalvin bili su veoma bliski”, objasnio je Ben. „Činilo se kao da ja, ubačen između njih, nisam ni postojao. Nije tu bilo nikakve neljubaznosti ili nečeg sličnog, samo... neravnopravan odnos. Ja sam bio njihov brat i oni moja braća, i to je bilo to, ništa više. Volas je oduvek u budućnosti sebe video u politici i vlasti. Živeo je u Londonu, i pre i posle očeve smrti. Kada je dobio titulu barona, nedvosmisleno je stavio do znanja da ga ne zanima život u Kenelstonu niti upravljanje posedom. Kako je Kalvin bio zainteresovan i za jedno i za drugo, a pritom se i rano oženio i zasnovao porodicu, njih dvojica su napravila dogovor na obostrano zadovoljstvo. Kalvin će živeti u kući i upravljati imanjem, a Volas će plaćati račune i koristiti prihode, ali neće morati da zamara glavu pojedinostima koje upravljanje imanjem zahteva. Kalvin, baš kao ni mi, nije mogao očekivati da će teretna kola da nalete na njega blizu Koventa i da ga usmrte na mestu. Bilo je suviše bizarno. Desilo se neposredno nakon što sam ja ranjen.

Nije se očekivalo ni da ću ja preživeti. Čak i nakon što sam prebačen nazad u Englesku, a potom i ovde, mislilo se da neću preživeti. To nisi ni ti očekivao, Džordže, zar ne?” „Naprotiv!”, reče vojvoda. „Pogledao sam tvoje oči onog dana kada su te prebacili ovde, Benedikte, i jednostavno sam znao da su suviše tvrdoglave i uporne da bi se sklopile zauvek. Gotovo da sam zažalio. Nikada nisam video nikoga da toliko pati kao ti. Tvoj mlađi brat pretpostavio je tada da će titula i sve nasledstvo kao i Kenelston uskoro biti samo njegovi?” ~7~

„Mora da je to bio težak udarac za njega”, reče Ben sa podrugljivim osmehom, „kada se ispostavilo da ću preživeti. Uveren sam da mi nikada nije oprostio, iako sada to zvuči kao da je on zlonameran, a on to zaista nije. Kada nisam kod kuće, on može da nastavi da živi isto onako kako je provodio dane još od očeve smrti.

Ipak, kada sam ja tamo, on se bez sumnje oseća ugroženo, i to sa dobrim razlogom. Sve je, uostalom, prema zakonu, u mome vlasništvu. I ako Kenelston nije moj dom, pa gde bi on onda mogao biti?”

Bilo je to pitanje koje ga je izjedalo iznutra tokom poslednje tri godine. „Moj je dom ispunjen ženama iz familije koje me vole bez granica”, reče Vinsent. „Disale bi za mene, kada bi to bilo moguće. Sve ostalo već rade - ili bar tako izgleda. I uskoro će - čuo sam da se tako priča - početi da mi traže životnu saputnicu jer je slepom čoveku potrebna supruga, žena za čiju će se ruku držati kroz sve mračne godine koje mu preostaju. Moja je situacija pomalo drugačija od tvoje, Bene, ali svakako ima podudaranja. Jednoga dana moraću da kažem dosta i uzmem stvari u kući u svoje ruke. Ali problem je upravo kako to učiniti. Kako govoriti direktno, bez dlake na jeziku, sa ljudima koje voliš?”

Ben je uzdahnuo, a potom se nasmešio. „Potpuno si u pravu, Vinse”, reče. „Izgleda da smo ti i ja obični slabići. Ali Kalvin ima suprugu i četvoro dece o kojima valja brinuti, dok sam ja potpuno sâm. Uz to je on i moj brat. Ja ga zaista volim, iako nikada nismo bili posebno bliski. Stvar je slučaja da se on rodio treći, a ja drugi po redu.” „Osećaš k-krivicu zbog toga što si na osnovu toga ti imao prava da naslediš titulu barona, Bene?”, upita Flavijan. ,Ja to zaista nikada nisam mogao ni da pomislim”, objasnio je Ben. „Na svetu nije bilo nekog ko je više pucao od zdravlja i bio puniji života od Volasa. Uz to, ja nikada nisam želeo da budem ništa drugo do oficir. Zasigurno nisam očekivao da će Kenelston postati moj. Ali jeste, i ponekad pomišljam da kada bih naprosto otišao tamo i posvetio se vođenju poseda, da bih se možda naposletku osetio kao da sam se skrasio, da sam svio gnezdo i da ću moći da živim srećno zauvek.” ,,S tim što su tvoj dom zaposeli neki drugi ljudi”, reče Hugo. „Ja bih sa zadovoljstvom otišao tamo, Bene, i počistio ih odatle, ukoliko bi ti to želeo.

Mogao bih da odem sav namrgođen i besan, i oni bi bili manji od makovog zrna, ne bi ni pisnuli. Ali nije u tome poenta, zar ne?”

Ben se pridružio opštem smehu čitavog društva. „Život je bio tako jednostavan u vojsci”, reče. „Puka sila rešavala je sve probleme.” „Sve dok Hugo nije p-poludeo”, reče Flavijan, „i dok Vins nije izgubio vid i dok tebi svaka koščica u nogama nije bila zdrobljena, Bene. Da ne pominjemo, opet, ostatak kostiju tvoga skeleta. Ralf je izbrisao sve ljude sa liste prijatelja, a potom je i njegova lepota otišla dođavola kada ga je izvesna persona posekla po licu. I dok Imodžen nije bila primorana da d-donese odluku, koju niko n-nikada ne bi trebalo da donese i sa čijim posledicama je kasnije valjalo živeti, i dok Džordž nije izgubio sve što mu je ikada bilo drago a da nije ni stupio izvan ~8~

Penderisa. A gomila r-reči koje bih ja da izgovorim se nekako zaglavi u mom grlu, kao da im treba p-podmazivanje.” „Tako je”, reče Ben. „Rat nije odgovor. Život se samo činio jednostavnijim tih dana. Ali ja vas zadržavam sve umesto da odmarate. Teraćete me dođavola.

Izvinite, nisam nameravao da vas opterećujem svim tim svojim problemima.” „Podelio si sa nama ono što te tišti zato što smo mi tako želeli, Benedikte”, podsetila ga je Imodžen, ,,i zato što je upravo to ono zbog čega se i okupljamo svake godine. Na nesreću, nismo mogli da ti ponudimo neko rešenje za probleme, zar ne? Osim ako ne računamo Hugov predlog da na silu izbaci tvog brata i njegovu porodicu iz tvog doma - što, na sreću, nije mislio ozbiljno.” „Na kraju nije ni važno, Imodžen, zar ne?”, reče Ralf. „Niko nikada ne može da reši tuđ problem. Ali nam uvek pomaže kada možemo da podelimo teret muke sa sagovornikom koji zaista sluša i koji zna da su bilo kakvi odgovori beskorisni.” „Onda zaista jesi u depresiji, Benedikte”, reče vojvoda. „Delimično zato što si prihvatio ograničenja svog tela, ali nisi siguran kuda će te to prihvatanje odvesti.

A delom i zato što još uvek nisi prihvatio kako više nisi srednji brat od trojice, već stariji od dvojice, što nosi sa sobom teret odluka koje moraš doneti, a što nikada nisi mogao ni da sanjaš. Ne bojim se toga da ćeš pasti u očajanje. To jednostavno nije u tvojoj prirodi. Mislim da mi uši još zvone od psovki koje si vikao kada ti je, na samom početku, bol satirao telo preteći smrću. Još tada si mogao da doživiš večiti mir pokojnika, da si iole bio sklon padanju u očaj. Pred tobom je, dakle, samo put nabolje. Samo si se predugo zadržao na jednoj deonici toga puta.

Promene i kretanje napred mogu biti zastrašujuća stvar. Ali to ujedno može biti i uzbudljiv izazov.” „Jesi li tu svoju govoranciju uvežbavao celoga d-dana, Džordže?” upita Flavijan. „Mislim da bi trebalo da ustanemo i aplaudiramo.” „Bilo je prilično spontano, veruj mi”, reče vojvoda. „Ali sam veoma zadovoljan kako je ispalo. Nisam nikada primećivao da sam tako mudar. Ili pak tako elokventan. Već je odavno vreme za spavanje.” Nasmejao se ostalima.

Ben je namestio štake i ponovo prošao kroz čitavu proceduru ustajanja na noge dok su ostali stojeći čekali. Ništa se u poslednjih sat vremena nije ni promenilo, pomislio je dok se sa ostalima malo ispred sebe i Flavijanom kraj sebe polako penjao do svoje spavaće sobe. Ništa nije rešeno. Ali se nekako osetio raspoloženijim - ili možda je bolje reći, osetio je tračak nade. Sada kada je to izgovorio i glasno - da njegov invaliditet ostaje sa njim zauvek, te da će morati da osmisli potpuno novi život za sebe - osetio se sposobnijim da nešto započne, da stvori novu, smislenu budućnost, iako nije imao predstavu kakva bi ona trebalo da bude. Ako ništa drugo, bliska budućnost je sigurna i obezbeđena, a nije podrazumevala uznemirujuće i depresivne odlaske sopstvenoj kući. Sutra kreće put okruga Duram, na sever Engleske, i neko vreme provešće kod svoje sestre.

Radovao se tome. Beatris, koja je bila pet godina starija od njega, oduvek mu je bila omiljena. Dok bude tamo sa njom, porazmisliće dobro šta činiti sa ostatkom ~9~

svoga života. Napraviće neke planove, doneće neke odluke. Nešto konačno, ali zanimljivo i izazovno. Nešto što će ga izvući iz depresije koja se nadvijala nad njim poput tmurnog oblaka isuviše dugo. Neće se više prepuštati da ga struja bespomoćno nosi. Bilo je stvarno nečega uzbudljivog u pomisli da je ostatak njegovog života upravo počinje.

~ 10 ~

II Samanta Kej je osećala nemir. Stajala je kraj prozora dnevne sobe u Brambl holu, njenom domu u okrugu Duram, i nervozno kuckala prstima po drvenom okviru. Njena zaova ležala je na divanu u svojoj sobi na spratu, malaksala od glavobolje koja se ponovo javljala. Matilda nije imala obične glavobolje. To su uvek bile ili nepodnošljivo jake glavobolje ili migrenozni napadi, ponekad i oboje.

Do pre samo pola sata sedele su zajedno uživajući u društvu, dok je Samanta radila vez, a Matilda popravljala čipkani rub stolnjaka. Samanta je primetila kako je konačno lep dan, iako sunce nije sijalo. Neobavezno je nabacila da bi možda mogle da se prošetaju. Gotovo da je žudela za tim, rešena da ostavi sve i krene, ali se nekako suzdržala. Predložila je da možda ne bi bilo loše da danas prošetaju izvan granica samog parka. Iako su zemljište oko kuće uvek nazivali parkom, ovaj je glamurozni naziv korišćen za nešto što bi se moglo opisati kao ogromna bašta. Bila je savršena za opuštenu šetnju među lejama cveća ili za piknik po toplom danu, ali nije pružala baš dovoljno prostora za duže šetnje ili vežbanje, na primer.

A to je upravo ono za čim je Samanta počela da žudi razmišljajući o tome neprestano. Ako ne izađe iz kuće i bašte i ne počne da hoda, stvarno hoda, ona će... Oh, ona će početi da vrišti ili će se baciti na pod i lupati petama o njega u nastupu besa. Bila je gotovo očajna.

Matilda je, što se moglo očekivati, reagovala na predlog postiđeno, ne pominjući svoju šokiranost i tugu. Nije - makar je tako to objasnila - osećala potrebu za šetnjom danas. Prava dama mora naučiti da zagospodari sopstvenim iskonskim žudnjama kada je u dubokoj žalosti. Prava dama bi bila pristojna, te bi ostala zatvorena u svom domu i udahnula vazduh u privatnosti svoga parka, zaštićena iza njegovih zidova pred očima znatiželjnog sveta punog kritike.

Svakako je bilo neprilično da dama koja je u žalosti bude viđena kako uživa. Ne bi bilo na mestu da uopšte bude viđena, osim kod kuće, i to samo od bliskih rođaka i posluge ili od suseda u crkvi.

Kapetan Metju Mekej, Matildin brat i Samantin suprug sa kojim je živela sedam godina u braku, preminuo je pre četiri meseca. Umro je nakon petogodišnjeg lečenja od rana zadobijenih u Španskom ratu za nezavisnost. Bila mu je potrebna stalna nega tokom tih godina, štaviše, on je zahtevao stalnu negu, a uloga negovateljice je ekskluzivno bila namenjena Samanti, budući da je on dozvoljavao ulaz u svoju sobu samo njoj, Ličnom sobaru i lekaru. Već je zaboravila šta to znači prespavati čitavu noć ili provesti koji sat izvan ~ 11 ~

bolesničke sobe tokom dana. Gotovo da nije bilo prilike da ona izađe izvan kapija njihove bašte, čak je retko mogla da se počasti i običnom šetnjom.

Nakon što je Samanta pisala u Lejland opatiju svome svekru, grofu od Hitmura, da doktor misli kako se kraj nažalost bliži, Matilda je došla u Brambl hol da bi provela sa bratom poslednje dane njegovog života. Ali teret brige i nege nije spao sa Samantinih pleća delom zato što je u međuvremenu Metjuu zaista postala potrebna ona, a delom i zato što nije mogao da gleda Matildu i prilično otvoreno joj je govorio kada bi ušla u njegovu sobu da tornja tu svoju bezizražajnu facu dalje od njega.

Samanta je bila na ivici snage kada je Metju preminuo. Bila je potpuno iscrpljena, otupela i utučena. Njen je život iznenada postao prazan i siv. Nije imala snage da išta uradi, čak ni da ustane ujutru, da se obuče ili očešlja kosu. Nije imala snage čak ni da jede.

Ne treba onda da čudi to što je dozvolila Matildi da preuzme stvari u svoje ruke, mada je imala snage da sama napiše pismo svekru sat vremena nakon smrti njegovog sina.

Matilda je insistirala na tome da se za drugim sinom grofa od Hitmura žali u skladu sa svim pravilima tradicije, mada za time nije bilo potrebe - Samanta se nimalo nije protivila. Nije joj palo na pamet da razmišlja kako su pravila o kojima je Matilda govorila prestroga i preterana. Dozvolila je da je od glave do pete obuku u najdeblju i najturobniju crninu ikada sašivenu. Nije čak ni insistirala na tome da sa krojačem organizuju probu odeće. Dozvolila je da bude monaški zatočena u svome domu, sa zavesama na prozorima uvek navučenim više od polovine iz poštovanja prema preminulom. Dozvolila je da Matilda odbija sve posetioce, koji su slali ljubazna saučešća, da ikada ponovo dolaze, dozvolila je da nikada ne ne odgovori ni na čiji poziv, čak i kada su u pitanju važne društvene prilike.

Samanti nije nedostajalo mešanje sa ljudima poput njenih suseda, na primer, jednostavno zato što nije bila takva osoba. Njihovo se poznanstvo svodilo na ljubazno klimanje glavom nedeljom u crkvi. Bila je u Brambl holu poslednjih pet godina i gotovo sve to vreme bilo je posvećeno brizi o Metjuu.

Ali poslednja četiri meseca nije marila ni za šta, sva obamrla, potpuno obavijena letargijom i iscrpljenošću. Istini za volju, njoj je bilo prilično drago da je Matilda tamo da preuzme kontrolu nad svim stvarima koje je trebalo uraditi, iako nikada i nije baš volela svoju zaovu, kao ni njen suprug.

Međutim, obamrlost i iscrpljenost nisu mogle da traju večno. Nakon četiri meseca, životni sokovi su ponovo potekli. Bila je uznemirena. Bila je spremna da izleti iz svoje letargije. Morala je da izađe napolje - izvan kuće, izvan parka. Morala je da hoda. Bio joj je potreban pravi vazduh.

Bacila je pogled napolje, dok su joj prsti lupkali po prozorskoj dasci, a onda je pogledala u svoju crninu i napravila grimasu. Osetila je crnu težinu svakog šava na toj haljini. Pokušavala je da se raspravi sa Matildom ranije. Razume se, ona je ~ 12 ~

rekla, ne bi nikome naudilo da odu u šetnju u prirodu, putevima kojima ljudi retko prolaze. Pa čak i da sretnu nekoga, taj neko ne bi pomislio o njima ništa loše samo zbog činjenice da lagano šetaju u prirodi ne tako daleko od svoje kuće. Ko god da to bio, sigurno ne bi požurio ua započne priču u komšiluku da se udovica i njena zaova šetaju okolo, ponašajući se nepristojno i bez poštovanja prema preminulom.

Da li je zaista mislila da može da izmami osmeh Matildi svojim preterivanjem?

Da li se Matilda uopšte ikada smejala? Ono što jeste uradila, bilo je da skamenjeno posmatra svoju snaju kako se smeška i namerno ostavi nezavršen vez kraj sebe i izjavi da je jako boli glava, zbog čega je, nadala se, Samanta bila zadovoljna.

Povukla se zato u svoju sobu da se odmori na sat ili dva.

Samanti je bilo drago što se Matilda nikada nije udavala. Neki jadan čovek se svakako spasao života ispunjenog bedom i mizerijom. Nije se čak ni osećala krivom zbog ove nemilosrdne misli.

Gledajući u svoju crninu, pod nogama je ugledala krupnog crnog psa koji se pre dve godine iznenada pojavio na njenom vratima. Tada je bio veoma mršav, pa ga je nahranila iz sažaljenja te se on tu odomaćio, i više ga nije mogla oterati.

Uporno je odbijao da ode i nekako je uspeo da se useli u kuću. Raskrupnjao se, krzno mu je postalo gušće, ali nikada nije bio gladak, sjajan ili otmen na način na koji bi gospodski pas trebalo da bude. Sada je sedeo kraj Samantinih nogu, isplaženog jezika, lupkajući repom po podu, sa očima koje su molile da uradi nešto za njega, bilo šta. Razumeli su se. Ponekad se osećala kao da je ovaj pas jedina svetla tačka u njenom životu. „Ti bi pošao sa mnom u šetnju, kada bih to zatražila od tebe, zar ne, Trampe?”, pitala ga je. „Na stranu obziri i pravila ponašanja.”

Tramp, čim ču reč šetnja, skoči na noge, nezgrapno, kao i obično, ciknu poput šteneta, zadahta naglo kao da je trčao svom snagom čitavu milju, i nastavi da blene u njenom pravcu pun očekivanja. „Kako bi tvoj odgovor mogao biti išta drugo osim da?” Nasmeja mu se i potapša ga po glavi. Ali on je želeo i više. Vrteo je glavom kako bi ona obavila svoju ruku oko njegovog vrata spremnog za jednu dobru partiju češkanja. „I zašto da ne? Zašto da ne, Trampe?”

Bilo je jasno da Tramp ne može smisliti niti jedan razlog zašto bi oni morali da ostanu unutra samo zato što Matildu boli glava ili zato što ima neobičan stav prema svežem vazduhu, vežbanju ili prikladnom ponašanju kada je osoba u žalosti. Pas se odgegao do vrata i pogledao u kvaku.

Bilo je neprikladno za damu da šeta sama van granica sopstvenog imanja čak i kada nije u žalosti. Ili je makar Samanta tako naučena tokom godina provedenih u Lejlandu dok joj je suprug sa svojim pukom bio u Španskom ratu za nezavisnost. Bilo je to jedno od mnogih turobnih pravila kojima je Metjuov otac nju podučavao, ženu koju je njegov sin oženio protiv njegove volje.

Dakle, nije joj bilo druge nego da ide sama. Matilda je bila ispružena na sofi u sobi na spratu i ne bi svakako krenula sa njom - sama ideja o šetnji ju je bacila ~ 13 ~

u postelju. Ako Samanta samo zakorači izvan granica parka i Matilda i grof od Hitmura saznaju za to... Pa čak i kada bi napravila rupu sve do Kine i nestala u njoj, ne bi mogla da utekne njihovom besu. A grof će to saznati ukoliko Matilda sazna. Bilo je puno milja između okruga Duram na severu Engleske i Kenta na jugu, ali bi te milje svake nedelje po nekoliko puta prejahale pismonoše koje su nosile Matildina pisma kući i pisma grofa za Brambl hol.

Zašto je dozvolila da se sve to dešava, pitala se Samanta. Počela je da se oseća kao zatočenica u sopstvenom domu, pod zaštitom špijuna koji ne zna za šalu.

Metju to ne bi tolerisao. Sprovodio je neku vrstu sopstvene tiranije nad njom, ali to nije bila i tiranija njegovog oca. Mrzeo ga je. ,,E, pa sada”, reče, „kada sam bila toliko nesmotrena da upotrebim reč zabranjenu pred tobom, bilo bi ravno mučenju da te razočaram. A bilo bi i vrhunsko mučenje za mene da razočaram sebe.” Pas je mahao repom i gledao čas u kvaku čas u nju.

Deset minuta kasnije jurcali su zapadnom stranom će i putem ka kapiji bašte, između leja i livada koje su se pružale. Samanta je trčala nimalo nalik dami dok je Tramp trčkarao pored nje, povremeno skrećući sa puta zbog pokoje veverice ili neopreznog glodara koji bi promolio glavicu.

Ah! Bilo je tako divno udahnuti konačno svež vazduh, pomislila je Samanta, iako ga je udisala kroz gusti crni veo koji je visio sa njenog šešira. I bilo je predivno imati pred sobom otvoreni prostor na koji je pogled pucao, prvo po samom putu, a onda i dalje, ka livadama posutim maslačkom i ljutićem. Bio je božanstven taj osećaj slobode i saznanja da je horizont, makar i na trenutak granica koja jedina bledi pred njom.

Nije bilo nikoga da posvedoči ovom njenom činu nepristojnosti, nikoga ko bi mogao da se sledi od užasa ovog prizora.

Zastajkivala je povremeno i brala ljutiće, dok se Tramp vrzmao srećan oko nje. A onda, kada je buketić bio napravljen, zakoračala je ponovo ostavljajući guste živice sa jedne strane, hrleći netaknutoj lepoti prirode sa druge. Nad njima se protezalo nebo sa visokim zidom oblaka, kroz koji se mogao videti svetli, nejasni krug sunca. Dunuo je svež povetarac i zavijorio veo preko njenog lica, ali ona nije osetila nelagodnost zbog hladnoće. Naprotiv, godilo joj je. Osetila se sretnijom nego što se osećala mesecima unazad, možda čak i godinama. Oh, definitivno godinama unazad.

Neće se osećati loše što je odvojila za sebe sat vremena. Niko ne može poreći da je ona svom suprugu poklonila svu moguću pažnju i brigu koje je bilo moguće nekome pružiti za života. Niko ne može poreći da ga je iskreno oplakala kada je preminuo. I niko ne može da kaže kako je njoj drago zbog njegove smrti. Ona nikada, nikada nije poželela da on umre, iako je bilo trenutaka kada se pitala ima li makar još imalo snage za brigu o njemu i imalo strpljenja za njegova gunđanja.

Bila je potpuno skrhana zbog smrti čoveka za koga se udala samo sedam godina ranije, nadajući se srećnom životu. ~ 14 ~

Ne, neće osećati krivicu. Ovo joj je bilo potrebno - ovo zadovoljstvo, ovaj mir, ovo vraćanje snage njenom duhu.

Upravo dok joj je ova misao prolazila kroz glavu, njen mir je prekinut na veoma uznemirujući način.

Tramp samo što se bio vratio sa štapom koji mu je bacala, te se ona sagla da ga uzme, kada se tik uz njih obrušilo nešto kao grom sa samih nebesa, promašivši ih zamalo. Samanta je vrisnula od užasa, a pas se uznemirio, počeo da laje i trči okolo presecajući put Samanti, koju je na kraju i oborio sa nogu. Njeni ljutići poleteli su u vazduh na sve strane, a ona se srušila na zadnjicu uz bolan udarac.

Zurila je prema mestu sa kog je taj zvuk dopro i užasnuta i u bolu shvatila da je grom u stvari veliki crni konj, koji je preskočio živicu nedaleko od mesta na kome je stajala. Konj je mogao i da nastavi svoj kas jer se činilo da je doskočio dovoljno sigurno, ali su Trampov lavež i trk, a moguće je i njen krik, prepali konja, te se i on uznemirio. Njištao je i propinjao se, a oči su mu se divlje okretale u strahu, dok se konjanik na njegovim leđima borio sve dok nije uspostavio kontrolu nad njim uz puno veštine i ceo arsenal sočnih psovki. „Jeste li poludeli? Jeste li sišli s uma?” „Dođavola, smirite tu prokletu životinju, ženo!”

Samanta je uzvikivala svoja retorička pitanja, a čovek je urlao svoje bezobrazne komande gotovo istovremeno. Tramp je stajao postrance i lajao besno, kezio zube i režao kao lud. Konj se i dalje nervozno trzao, ali se više nije propinjao. Žena?

Prokleta životinja?

Dođavola?

I zašto taj čovek ne skače sa tog sedla da joj pomogne da stane na noge, da proveri da je nije kako povredio, kao što bi svaki pravi džentlmen učinio? „Trampe”, reče ona oštro, ali svakako ne toliko da bi izvršila naređenje jahača. „Već je dosta!” Neki zec se baš u tom trenutku pojavio na horizontu, sa ušima okrenutim ka nebu, i Tramp je otprašio ka njemu veselo, sve lajući, ubeđen da bi ga mogao stići. „Mogli ste me ubiti tom Vašom neodgovornom vratolomijom”, povikala je Samanta. „Jeste li poludeli?”

Džentlmen na leđima konja pogledao ju je hladno. „Ako niste sposobni da kontrolišete tog Vašeg nazovi psa”, reče on, „ne bi trebalo da ga vodate ovuda gde može plašiti konje i stoku, i ugrožavati ljude.” „Stoku?” Pogledala je levo pa desno da pokaže kako nema ni krava ni bikova na vidiku nigde unaokolo. „On ugrožava ljude? Verovatno mislite, ugrozio je Vas. Dozvolite mi da Vas pitam nešto. Da li ste Vi ili je Tramp bio onaj koji je odlučio da iz obesti preskače ovde živice ne proverivši prvo da li je to zaista sigurno činiti?

I da li je on, ili ste ipak Vi taj koji je požurio da svali krivicu na nedužnu žrtvu koja ~ 15 ~

je umalo stradala? Na nju i psa koji se veselo igrao sve dok ga niste prestravili do smrti?”

Ustala je ne skidajući pogled sa njega - i ignorišući potmuli bol u trtičnoj kosti.

Možda je i dobra stvar što nije sjahao da joj pomogne jer je bes zamenio prvobitni strah. Bila bi u stanju da ga tresne posred lica, a to bi svakako bilo neprikladno ponašanje za jednu damu, a kamoli udovicu u žalosti. Širio je nozdrve i stezao usne u tanku liniju dok ju je posmatrao sa visine, kao da je običan crv koga bi bilo bolje da je konj pregazio. „Verujem”, reče kruto i posve formalno, „da se niste ozbiljnije ozledili, madam? Kažem to, jer ne biste inače mogli da pričate.”

Začkiljila je i posmatrala ga hladnim i nadmenim pogledom, doduše shvatajući da je debljina njenog vela umanjivala efekat.

Tramp se vratio trčeći do nje, bez zeca. Prestao je i da laje. Spustila je ruku na njegovu glavu dok je sedao zadihan pored nje, ne odvajajući pogled od konja i jahača, ali nekako željno, kao da se radi o nekim novim prijateljima.

Samanta i jahač su se pogledali na trenutak u kome je zavladala tišina, koja je svejedno bila ispunjena netrpeljivošću. Zatim je on naglim pokretom biča dodirnuo obod svog visokog šešira, okrenuo konja i odjahao u galopu bez ijedne reči, namećući se posve kao pobednik u igri.

Dobro.

Dobro!

Još joj je igralo u grudima. Žena, razume se.

I prokleta životinja. I dođavola!

Bio joj je potpuno nepoznat - bar je ona mislila da je prilično sigurna da ga nikada u životu nije videla. Neznanac sa kojim ni u kom smislu nije mogla da se složi. Uzbuđeno se nadala da će on jahati dok ne bude otišao veoma daleko i da se više nikada neće vratiti. Nije bio nikakav džentlmen bez obzira na njegovu pojavu koja je nagoveštavala upravo suprotno. Učinio je nešto tako neoprostivo nepromišljeno, što se moglo završiti tragično da je stajala koji korak istočnije, a drznuo se da optužuje nju i Trampa. Iako je pitao, bolje reći tvrdio, da se ona nije povredila, nije sišao sa sedla da se u to uveri izbliza. A onda je bio dovoljno drzak da pretpostavi kako joj nije ništa, jer je i dalje mogla da govori, kao da je ona oštrokonđa u priči.

Bila je zaista šteta da su tako privlačan izgled i elegancija, te sveukupna muška pojava, uludo utrošeni na tako drskog, hladnog, arogantnog prostaka, kakav je ovaj čovek. Bio je zgodan, priznala je to sebi kada je razmišljala o njemu, iako mu je lice bilo previše izduženo, i nekako špicasto, da bi se mogao nazvati savršenim. I bio je nekako suviše mlad. Pretpostavila je da ima tridesetak, ako je uopšte imao i toliko godina.

Rečnik mu je bio zavidan, tako da ga većinu reči ne bi ni mogla razumeti da nije provela godinu dana sa Metjuovim pukom pre nego su premešteni na ~ 16 ~

poluostrvo. A on je koristio taj rečnik u njenom prisustvu - bez izvinjenja, kao što bi oficiri iz puka uvek požurili da učine kada bi shvatili da su opsovali makar na pola milje od ušiju dame.

Duboko se ponadala da ga više nikada neće sresti. Možda će tek onda da uvidi koliko dugačak njen jezik tek može biti. „Nazovi psu”, rekla je gledajući u Trampa, „naš jedini korak u mir i slobodu na otvorenom umalo da se završi katastrofom. I evo mene rasute na sve četiri strane sveta. Svekar bi mi dve nedelje držao lekciju kada bi samo čuo za ovu avanturu, naročito ako bi saznao da sam ja naučila pameti jednog gospodina, umesto da krotko obesim glavu i dozvolim mu da mi se ruga. Ne govori, molim te ko boga, ni reči o ovome Matildi. Zaboleće je glava i dobiće migrenu u kombinaciji - nakon što meni održi bukvicu i napiše podugačko pismo kući. Ti ne misliš da bi oni mogli biti u pravu, je li, Trampe? Da ja nisam dama, razumeš? Čini se da je moje poreklo protiv mene, jer je grof od Hitmura sav zadovoljan obavestio o tom jednom pravilu, ali zaista... Žena i dođavola! I ta prokleta životinja! Baš me je dobro isprovocirao. Nas je baš dobro isprovocirao.”

Tramp, čini se već oprostivši, baci se blizu njenih nogu bez namere da iznese svoje mišljenje o događajima.

~ 17 ~

III Krivica i sramota bacali su hladnu vodu na žar Benovog besa. Ponižavajuća istina, priznao je sebi, bila je činjenica da se uplašio do smrti kada je preskočio tu prokletu živicu. Vratio se jahanju pre nekog vremena, kada je otkrio da se može i popeti i sići sa konja pomoću specijalnog stepenika.

Mogao je ponovo da jaše vešto i sigurno iako u njegovim butinama nije bilo snage kao nekada. Danas je po prvi put, u ime danâ provedenih u konjici, postavio sebi izazov da preskoči neku živicu ili ogradu. Možda je to bila reakcija na razgovor koji je vodio sa prijateljima u Penderisu, da vidi dokle može otići sa izlečenjem.

Možda je morao malo da pogura sebe za još koji stepenik na stazi uspeha samo da bi dokazao svima da nije odustao. Otvorene livade ograđene živicom postale su iskušenje za njega tokom jahanja. Živica je bila dovoljno visoka da predstavlja izazov, a opet dovoljno niska da poduhvat sa skokom završi nepromišljeno. Stoga je izabrao baš ovaj deo žive ograde, dao u kas konja i vinuo se za stopu više od nje.

Nije ni stigao da oseti svu ushićenost trijumfa koji je pratio skok jer se ubrzo pretvorio u pravi užas. Njegov se um odmah vratio u onaj najpakleniji, najmračniji momenat ljute borbe kada je upucan, i kada je istovremeno pogođen i njegov konj, koji je pao na njega pre nego što je stigao da oslobodi nogu iz uzengije; da bi se onda još jedan konj i jahač srušili na njih.

Pomislio je da se čitav događaj odigrava ponovo. Javio se taj osećaj padanja, gubljenja kontrole, zurenja smrti u oči. Potpuno instinktivno je uspeo da ostane u sedlu i preuzeo kontrolu nad konjem, da bi uskoro shvatio kako je izvor čitave, skoro katastrofalne, situacije bio prokleti gonič, koji je i dalje skakao okolo i lajao besno, mnogo duže nego što je trajala sama opasnost. A tu je bila i ona žena, ružna stara veštica, obučena od glave do pete u odvratnu crninu, koja je zasela na travu baš ispod živice u divljem cveću, i ne ume da učini niti jednu prokletu stvar da dovede tu zver u red.

Da je samo imao vremena da zastane i razmisli, on bi, razume se, uvideo gomilu drugih stvari, koje mu prolaze kroz glavu sada dok se u kasu udaljava od te scene zbog koje je odjednom osećao krivicu. Nije ona sigurno zasela tu da bere cveće iz čistog zadovoljstva. Bio je prohladan vetrovit dan. Ona je možda pala ili je oborena. Njen se pas ne bi ponašao onako da on nije izleteo iznad živice potpuno nenajavljeno. I malo je nedostajalo da tu ženu ubije na mestu da je ~ 18 ~

preskočio samo malo više udesno. Krivica za čitav događaj je, u stvari, bila u potpunosti njegova - što se ona nije ustručavala da mu kaže.

Nešto drugo mu je postalo jasnije - dve stvari, zapravo. Pre svega, ona nije bila stara veštica. Bila je, u stvari, mlada, iako nije mogao najbolje da vidi njeno lice ispod pogrebnog vela kojim je bilo prekriveno. I bila je prava dama. Njen glas i ponašanje bili su dokaz tome.

Ne bi njegova krivica bila manja da je ona bila veštica, ili neka prosjakinja, ili pak oboje. Vrištao je na nju, a nije bio siguran da li je možda i opsovao pritom.

Svakako je psovao dok je pokušavao da vrati kontrolu nad konjem nakon skoka.

Nije se uopšte potrudio da joj pomogne, iako nije to doslovno ni mogao da uradi, razume se, ali mogao je da pokaže malo više brige ili da objasni zbog čega ne može sjahati.

Ukratko, poneo se vrlo nepristojno. Tačnije, prilično odvratno.

Za trenutak je pomislio da bi možda trebalo da se vrati nazad i moli za oprost, ali je sumnjao da bi se mnogo obradovala da ga vidi ponovo. Uostalom, i dalje se osećao previše iznervirano da bi izrekao iskreno izvinjenje.

Daj, bože, da više ne vidi tu ženu u životu, mada je to veoma teško jer je pretpostavio da sigurno živi u susedstvu pošto je bila u šetnji sa svojim psom bez ikakve pratnje. I očigledno je bila u žalosti za nekim.

Dragi bože, bio se prestravio. Kako li se samo osećala u trenutku kada su konj i jahač tresnuli preko živice promašivši ih za dlaku? A on se drznuo da joj zanoveta zbog šetnje i vežbanja sa psom na livadi koja nije ničija.

Kada je dojahao u Roblend park i sjahao sa konja, i dalje se osećao van sebe.

Polako se odgegao do kuće. „Ah, vratio si se, zar ne?”, reče Beatris. Podigla je pogled sa veza i ustremila ga na brata dok je sedao na stolicu u dnevnoj sobi. „Zabrinjava me što ti, Bene, insistiraš na jahanju umesto da razmišljaš o ženidbi. Svaki razuman čovek u tvojim godinama i okolnostima bi razmišljao o tome. Oh, znam, znam! Ne moraš to da kažeš, vidim da su ti se obrve skupile do uznemirenosti. Ponašam se kao neka majka. Ali sada kada je Hektor u Londonu, a dečaci u školi, nemam o kome da brinem. Međutim, ne mogu jahati sa tobom jer se i dalje pridržavam naređenja lekara da se čuvam nakon one prehlade. Da li si uživao u jahanju?” „Da, veoma”, reče on.

Spustila je vez na krilo. „Šta si se onda nakostrešio sav? Sem što te ja zamaram pitanjima?” „Ništa, što?”

Podigla je obrve i nastavila ručni rad. „Čaj će uskoro stići”, reče mu. „Mogla bih da se zakunem da si malo promrzao.” „Nije hladan dan, nimalo.”

~ 19 ~

Nasmejala se ne gledajući ga. „Ako si odlučio da sve vreme udaraš kontru, posvetiću se vezu ponovo.”

Pogledao ju je na trenutak. Nosila je čipkom opšivenu kapicu preko svoje dugačke ravne kose, a iako je bila lepa, njega kao da je nečim to vređalo, jer je imala tek trideset četiri godine. Zaboga, samo je pet godina bila starija od njega!

Izgledala je veoma ozbiljno i ponašala se kao matrona, majka - što je upravo ona i bila, pomislio je. Ima više od šest godina kako je ranjen i ponekad se činilo kao da je od tada vreme stalo, ali to nije bilo tačno. Sve i svi su se menjali. I to je, razume se, deo njegovog skoro obznanjenog problema, jer se on nije promenio.

Bio je suviše usredsređen na to da vrati kockice pređašnjeg života upravo onamo gde ih je prethodno bio ostavio.

Uneli su čaj, te je Beatris odložila vez sa strane kako bi im sipala i odnela mu šoljicu zajedno sa činijom keksića. „Hvala ti”, reče. „Sigurno mirišem na konje.” „Nije to neprijatan miris”, rekla mu je ne negirajući da miriše. ,,I ja ću od sutra početi pomalo da jašem. Doktor bi trebalo da dođe poslednji put, nadam se.

Osećam se potpuno zalečeno i zdravo. Odmori se tu slobodno pre nego odeš da se presvučeš.” „Ima li neka udovica da živi negde u susedstvu?”, pitao je iznenada. „Neka dama? Koja je i dalje u žalosti?” „Misliš možda na gospođu Mekej?” Prinela je šoljicu svojim usnama. „Udovica kapetana Mekeja? On je bio drugi sin grofa od Hitmura, koji je preminuo pre tri ili četiri meseca. Ona živi u Brambl holu, u zabačenom delu sela.” „Je l’ ona ima velikog, neposlušnog psa?” upita Ben. „Velikog dobrodušnog psa”, odgovori Beatris. „Nisam baš primetila da je neposlušan kada sam bila kod gospođe Mekej da izjavim saučešće nakon sahrane, iako se može reći da se prilično uporno gurao da dobije češkanje. Prilazio je da navali njušku u moje krilo i gledao me je zahvalnim okicama. Pretpostavljam da se moraju dresirati da ne bi radili takve stvari, ali psi jednostavno osete ko ih voli.” „Dresirala ga je na livadi nedaleko odavde”, rekao je. „Gotovo da sam ih srušio kada sam preskakao živicu konjem.” „O, dragi bože!”, uzviknu ona. „Da li se neko povredio? Ama čekaj - ti si to preskakao živice, Bene? Gde su mi mirišljave soli? Ah, sada sam shvatila!

Ponestalo mi je soli, nije da sam tip osobe koja nešto mnogo voli da to koristi, iako mi svakako ne smeta.” „I šta je, zaboga, ona radila tamo bez ikakve pratnje?”, pitao je.

Beatris je zacoktala. „Bene, kakve su to reći?! I mene čudi da je išla bez pratnje. Nikada je nisam videla izvan kuće sem u crkvi nedeljom. Kapetan Mekej je bio gadno ranjen u Španskom ratu za nezavisnost, nikada se nije u potpunosti ~ 20 ~

oporavio da bi mogao ustati iz postelje. Gospođa Mekej ga je negovala sve vreme gotovo sama i sa puno posvećenosti, kako čujem.” „U svakom slučaju, bila je sama danas”, reče on. „Bar pretpostavljam da se radi o dami koju si pomenula.” „Iznenađena sam”, reče ona još jednom. „Njena je zaova u gostima već neko vreme. Vrlo se slabo poznajemo, i neprikladno mi je da ocenjujem neznance iz komšiluka, ali se čini da se i ona pridržava nekog reda u potpunosti, baš kao što bi i njen otac, grof. Njega baš ne volim, što nije slučaj sa svima koje poznajem.

Da je živeo pre par vekova, udružio bi snage sa Oliverom Kromvelom i onim užasnim puritancima, i obrisao sav smeh i zabavu iz svačijeg života. Iznenađena sam da lejdi Matilda nije insistirala na tome da gospođa Mekej ostane kod kuće iza zatvorenih vrata i zavesa.” „Zvučiš ogorčeno”, reče on. „Šta reći?!” Spustila je šoljicu sa tanjirićem. „Kada neko organizuje tihu večeru za najtrezvenijeg suseda, uključujući vikara i njegovu suprugu, sa namerom da pruži ruku utehe i prijateljstva dvema damama koje su nedavno izgubile supruga i brata, a bude izigran i naveden da se oseća jadno što ih je uopšte pozvao, onda je svakako oprostivo što se oseća ogorčeno kada ga na to podsete.”

On joj se nacerio i pratio je pogledom dok ga nije pogledala i nasmejala se. „Odgovor na moj poziv napisala je lejdi Matilda Mekej,” rekla je. „Pre bih rekao da bi gospođa Mekej odbila poziv na neki graciozniji način, ako bi ga uopšte i odbila.” Kez je sišao sa Benovog lica. „Trebalo bi da joj se izvinim.” „Zaista?”, upitala je Beatris. „Zar se nisi izvinio kad se sve to desilo? Nije povređena, nadam se?” „Mislim da nije”, rekao je iako se sećao da je bila na zemlji kada je prvi put postao svestan da je uopšte tu. „Ali samo sam tresnuo pred nju, Bea, i optužio je da je mogla da izazove tragediju - nju i njenog psa, što je veoma podlo, možda najgore nešto što sam ikada ikome rekao. Moram da joj se izvinim.” „Verovatno ćemo je videti u nedelju u crkvi”, rekla je. „Ne bih joj išla na vrata u Brambl hol, da sam na tvome mestu. Ako ništa drugo, nikada se niste upoznali i bilo bi stoga krajnje neprikladno. U isto vreme, njena bi zaova mogla da doživi šok ako bi otkrila da se na stepeništu smuca nekakav džentlmen. Ili to, ili bi te napala najbližim kišobranom, možda iglom za pletenje.”

Mogao bi jednostavno da celi događaj i zaboravi, pomislio je Ben koji minut kasnije penjući se u sobu kako bi skinuo odeću za jahanje. Ipak bila mu je mrska pomisao da je ispalo kao da nema nikakvih manira jednog džentlmena - što jednostavno nije istina. Definitivno je trebalo da joj se izvini. *** ~ 21 ~

Samanta i Matilda išle su svake nedelje u crkvu. Da nije bilo toliko patetično, Samanta bi nedeljne službe smatrala izlaskom i značajnim društvenim događajem nedelje - i tako je već poslednjih pet godina. A bilo joj je jedva devetnaest kada se preselila u Brambl hol. Međutim, izvesno je da se situacija sigurno neće promeniti, bez obzira na to što više nije bilo Metjua da brine o njemu kod kuće.

Sedela je pored Matilde u crkvenoj klupi, sa molitvenikom na krilu, držeći glavu strogo pravo. Nije smela da pogleda ni levo ni desno, iako bi rado želela da vidi ko je od suseda pristigao. Volela bi da im, kao i obično, ljubazno klima glavom, kako je to činila i ranije. Ali Matilda je sedela potpuno mirna i Samanta je izgledala pomalo budalasto, prinuđena da se povinuje njenoj pobožnosti, ako se uopšte o tome i radilo.

Tek nakon službe, u trenutku kada su se penjali kroz prolaz i izlazili napolje pred konjušare koji su čekali, ponovo je ugledala tog čoveka. Pogledala ga, lica sakrivenog iza vela, i bilo je baš kako je i zamišljala da će se desiti dok je razmišljala o njemu poslednja dva dana, osećaj besa je rastao. Taj čovek!

Sedeo je u klupi prekoputa ulaza, u redu iza nje, i verovatno je mogao da je posmatra tokom čitave službe. Još je sedeo, i nije skočio na noge čim joj se pogled spustio na njega, onako kako bi svaki pravi džentlmen učinio, naročito nakon što se prema njoj poneo tako ružno. A nije da je nije primetio.

Njegove su oči bile direktno uprte u nju. Kako se samo usuđivao? Nije imao šešir na glavi u crkvi. Njegovo je lice bilo špicasto, baš kao što je primetila i prilikom prvog susreta. Imao je pravilan nos i obraze sa rupicama, čvrstu bradu i smeđu kosu, a oči plave kao nebo. Mora da je bio poprilično lep kada je bio mlad, ali se više nije mogao nazvati mladićem. Iako je bilo teško proceniti njegove godine, na licu se video trag koji je svedočio o teškom životu, možda čak i stradanju. To lice bilo je i dalje lepo, međutim, priznala je nevoljno, možda utoliko više baš zato što nije bilo dečačko.

Bilo bi lakše da je bio ružan, svi bi zlikovci trebalo da imaju pravilno dodeljene uloge.

Sa namernim prezirom bi skrenula pogled i nastavila ka izlazu, ali je nekoliko trenutaka oklevala, a gospođa pored nje joj se obratila. Bila je to lejdi Gremli.

Naravno da se radilo o njoj - bio je to njen red u klupi. „Gospođo Mekej”, reče ljubazno, „kako ste?” „Dobro sam, hvala Vam, gospođo”, odgovori Samanta. Mogla je osetiti Matildinu čvrstu ruku na leđima. Gospode bože, da li je sada neprikladno za udovicu u žalosti da izmeni par ljubaznih reči sa susedima u crkvi? „Dozvolite mi da Vam predstavim svoga brata, gospodina Benedikta Harpera”, reče lejdi Gremli. „Bene, ovo je gospođa Mekej, a ovo je Matilda Mekej.”

~ 22 ~

Konačno je našao za shodno i da ustane, iako se ni sada nije žurio. Pogledao je u stranu, suprotno od Samante i Matilde, i pridigao obe štake, namestivši svaku sa po jedne strane. Nisu ovo bile obične štake. Bile su duže i sa specijalnim delovima za ruke, kožnim remenom kroz koji ih je provlačio. Taj remen obavijao mu je ruke dok se hvatao ručki i pridizao na slabašne noge.

Da nije pao sa konja u međuvremenu, otkad ga je poslednji put videla, Samanta se pitala puna nade i zlobe. Ali ne! Te štake su specijalno napravljene, to se primećivalo. Nikada nije videla nešto poput toga.

I kad je stao presamićen preko njih, mogla je videti njegovu visoku, vitku figuru. Ne, ne vitku, pognutu - ima razlike.

I mogla je videti njegov savršeno skrojeni sako i modeme pantalone upasane u besprekorno uglancane hesijanske čizme, koje su isticale njegov srazmerno ljubak izgled. Bio je veoma zgodan muškarac, priznala je sebi bez osećaja da je na bilo koji način privlači - i dalje besna na njega, ništa manje nego pre dva dana.

Sada, međutim, uviđa da je imao razlog zašto nije sleteo sa konja da galantno pomogne u nevolji jednoj dami onoga dana, a ona naprosto nije želela da on ima bilo kakvih mogućnosti za izgovor. „Gospodine”, rekla je i pogledala ga sa nadmenom hladnoćom, koja je izbijala iz nje. Primetila je Matildu kako je posmatra postrance i mrmlja njeno ime. „Gospođo”, reče on, klimajući glavom. „Lejdi Matilda.”

Benedikt - bilo je to previše ljupko ime za njega. Zvučalo je kao blagoslov.

Pitala se da li je bilo vulgarnijih reći, svetogrđa, koje nije izrekao onoga dana na livadi. Sumnjala je da postoje. „Moj brat je bio ljubazan te je došao da mi pravi društvo u Roblend parku nekoliko nedelja pre nego što se pridružim svome suprugu u Londonu u drugoj polovini proleća”, objasnila je lejdi Gremli. „Možda se možemo videti neki dan, gospođo Mekej? Nisam razgovarala sa Vama još od kada je Vaš suprug preminuo i ne bih da se osećate kao da Vas komšije zanemaruju u Vašem bolu i tuzi.”

Samanta se sada osetila neugodno, budući da su pre nešto manje od tri sedmice grof i grofica od Gremlija pozvali nju i Matildu na večeru, i Matilda je ubedila da bi bilo potpuno neprikladno da prihvate, te da lejdi Gremli nije trebalo da predlaže tako nešto. Samanta je bila iznenađena, ali još uvek je bila ravnodušna i dozvolila je svojoj zaovi da pošalje pismo u kom odbija poziv, ali uljudno sročen, nadala se. I pored toga, pomišljala je da se lejdi Gremli mogla i naljutiti zbog takvog čina. „To bi bilo sjajno”, reče ona, iako bi više volela da to ne uključuje brata naše lejdi. Ali možda bi ga mogla ugušiti kurtoazijom ako bi došao, pa da vidi šta su to pravi maniri. To bi bila osveta istom merom. Pre će biti, ipak, da će on pokušati da se izvini i nađe izgovor da se ne pojavi. „Očekivaćemo vas, zar ne, Matilda?” ,,I dalje smo u dubokoj žalosti, madam”, Matilda je podsetila lejdi Gremli, kao da njihovi crni velovi nisu bili dovoljno očigledni. ~ 23 ~

„Svejedno, ne može niko da kritikuje neobavezno popodnevno druženje sa ljubaznom komšinicom.”

O, za ime boga! Nije ni čudo da je Metju bio crna ovca u familiji i da su ga se gnušali, uključujući tu i njegovu sestru. Matilda je nazivala groficu ljubaznom komšinicom kao da joj čini neku veliku uslugu.

Ser Benedikt Harper nije skidao pogled sa Samantinog lica. Pitala se koliko toga je mogao videti. I pitala se da li se postideo što je vidi ponovo. Da li se seća da ju je oslovio sa ženo? Ona se prisetila i nakostrešila.

Samanta je zabacila glavu još jednom i krenula dalje. Čitav susret je trajao manje od jednog minuta, ali se činilo da će svakog trenutka da poleti perje.

Ona uljudno klimnu glavom nekolicini drugih ljudi koji su takođe bili na službi, pruži ruku vikaru i pohvali njegovu propoved. Matilda ga je podugo hvalila ukočena od poštovanja. Potom su se popele u kočiju i krenule put kuće. „Lejdi Gremli izgleda sasvim prijatno”, primetila je Matilda. „Oduvek mi se činila ljubaznom i gracioznom”, reče Samanta, „iako se nisam mnogo sa njom družila tokom ovih godina. Ni sa njom, ni sa drugim susedima, ako ćemo pravo. Sve svoje vreme i pažnju posvetila sam Metjuu.” „Ser Benedikt Harper je bogalj”, reče Matilda. „Ali nije baš prikovan za krevet.” Može čak i da jaše, pomisli Samanta u sebi. „Možda neće praviti društvo svojoj sestri ako nas poseti.” „To bi bilo taktično s njegove strane”, složi se Matilda, „jer je potpuni neznanac za nas. Šteta je što nismo mogle da izbegnemo predstavljanje.”

Konačno da se desi da se Samanta slaže sa svojom zaovom. To se nije često dešavalo.

Matilda se razlikovala od svoga brata. Bila je usedelica sa trideset i dve godine, koja je davno odlučila da će život posvetiti negovanju majke u poslednjim godinama njenog života. Činilo se da joj nedostaje bilo kakva mekoća ili ženstvenost. Otac je za nju bio pored samog Boga, toliko je bilo njeno poštovanje. Metju je bio tri godine stariji, zgodan, pun snage, šarmantan - i prilično neodoljiv u skarletnoj uniformi.

Samanta ga ja upoznala kada je njegov puk bio stacioniran na samo tri milje od njenog doma. Bilo joj je sedamnaest godina, bila je mlada, naivna i lako se mogla pridobiti njena naklonost. Zaljubila se luđački u poručnika Mekeja, taj čin je imao tada, kao što bi i svaka druga devojka miljama unaokolo. Bilo bi, možda, čudno i da se nije zaljubila. Kada ju je oženio, pomislila je da je najsrećnija devojka na svetu, osećaj koji je potrajao skoro četiri meseca dok nije shvatila da je plitak i sujetan, ali i neveran.

Da, bio je potpuno drugačiji od svoje sestre. Ipak, od njih dvoje, izabrala bi Metjua uvek. Nažalost, to više nije bilo moguće. Ta ju je pomisao ubola strašnom tugom. ~ 24 ~

Teške rane koje je stekao u bitkama razorile su Metjua na više načina. Bio je naporan pacijent, iako mu je uvek opraštala zbog bolova, zbog invaliditeta i zbog sve goreg stanja njegovih pluća. Bio je zahtevan i sebičan. Ona se posvetila brizi o njemu bez reči žaljenja iako je prestala da ga voli još pre nego što je otišao u rat.

Njegova smrt ipak ju je mnogo pogodila. Bilo je teško svedočiti propasti jednog čoveka koji je bio tako privlačan, pun života i nemaran - i gledati kako umire u trideset petoj.

Jadni Metju.

Matilda je pružila ruku i pomilovala njenu. „Tvoja patnja biće nekako iskupljena, Samanta”, reče ona. „Napisaću tako ocu u pismu sutra.”

Samanta je posegnula rukom ispod vela kako bi obrisala suzu. Osetila je krivicu jer je sa tuga koju je osećala zbog Metjuove smrti bila pomešana sa olakšanjem. Više to nije mogla poricati. Bila je konačno slobodna - ili će barem biti kada se ovaj grozni ritual žaljenja okonča.

Da li je bila zla zato što je razmišljala tako?

~ 25 ~

IV „Pitam se”, reče Ben, „da li je gospođa Mekej uopšte ispričala zaovi šta se dogodilo pre neki dan.” „Zaista je ne poznajem”, odgovorila je Beatris, „ali moram da ti kažem da je sevala pogledom ka meni kao ognjenim mačem.”

Putovali su prema Brambl holu u otvorenoj kočiji, uz dozvolu Beatrisinog lekara koji je konačno proglasio da je ozdravila. Bilo je veoma sunčano, čak i sparno za proleće.

Prošla su dva dana od susreta sa gospođom Mekej u crkvi. „Nisam se poneo kako je trebalo kada sam prvi put sreo gospođu Mekej”, reče Ben. „Zaista bi trebalo da se izvinim, Bea. Ali ako promrsim svoje izvinjenje uz šoljicu čaja, mogao bih je osramotiti pred zaovom. Ne mogu da se ne složim sa tobom o ovoj dami, iako nismo prozborili sa njima dvema ni par reči u nedelju. A bilo je čak nemoguće videti i njihova lica. Da li si ikada u životu videla velove tako crne i debele poput njihovih? Pitam se šta uopšte mogu da vide kroz njih. Ne bi me začudilo da ne primete neki zid.” „Možda je u pitanju prevelika tuga”, reče ona. „Jadni kapetan Mekej je nekada davno bio neverovatno privlačan i zgodan. Rat je tako okrutna stvar, Bene, što od svih ljudi ne bi trebalo ja da ti govorim. Bilo bi bolje, možda, da je odmah poginuo. Bolje po njega, njegovu suprugu, po njegovu sestru.”

Dođavola, da li je uopšte mogao da izbegne sve te priče o ratovima? Ben je razmišljao iznervirano. Kakva ga je to prokleta sudbina navela da skače baš na tom delu živice i baš u tom trenutku kad nije sedeo na konju duže od šest meseci?

I šta je to navelo gospođu Mekej da šeta baš tuda, kada je ona jedva i izlazila izvan svoga doma otkad se u njega uselila zajedno sa svojim suprugom invalidom pre nekih pet ili šest godina?

Sudbina? Prilično je sumnjao u to. A ako jeste sudbina, onda je ona jedna prokleto čudna stvar.

Poseta u koju je nameravao da ode je poslednja stvar koju bi hteo da uradi.

Niko ne voli da bude uhvaćen u trenutku u kome se ne ponaša poput pravog džentlmena, ne voli što mora da se izvinjava povređenoj strani, naročito kada se radi o hladnoj i nadmenoj udovici kapetana Mekeja. „Ako vidim i najmanju priliku za to”, Beatris je obećala dok je kočija skretala ka rampi izvan ulazne kapije Brambl hola, „skrenuću pažnju lejdi Matildi na nešto ~ 26 ~

drugo, makar tako da ne može da vas čuje, Bene, pa ćeš moći da se pomiriš sa gospođom Mekej.” Čim su pokucali na vrata, čuo se odgovor - duboko, uznemireno lajanje iznutra. To je, bez sumnje, bio onaj nestašni veliki pas.

Brambl hol je bio čvrsta kamena kuća, koja je više ličila na dvorac nego na običan letnjikovac, solidne veličine, postavljen u pažljivo negovanim vrtovima, koji takođe nisu bili veliki. Unutrašnjost je takođe bila sasvim lepa, ubrzo je Ben to otkrio, iako je dvorana bila obložena tamnim drvetom, a dnevna soba u polumraku, jer su zavese od tamnog baršuna bile navučene preko više od polovine prozora. Nameštaj je bio star i težak, većinom boje tamnog drveta. Na zidovima su visile slike pejzaža mrkih tonova.

Dame su ustale u trenutku kada je batler najavio posetioce. One su obe, razume se, nosile crne haljine koje su ih pokrivale od vrata do gležnjeva. Lejdi Matilda je nosila crnu čipkastu kapicu, koja je bila vezana čvrstom mašnom ispod njene brade. Ben se nepristojno zapitao da li je možda farbala i svoju kosu u crno?

Gospođa Mekej nije imala kapu na glavi. Jedan deo njene sjajne, tamne kose bio je upleten u čvrstu pletenicu od koje je bila napravljena punđa, dok je ostatak kose začešljan tako da kovrdže i uvojci vise i ublaže strogost izgleda. Njene su oči takođe bile veoma krupne i tamne, dugih trepavica, imala je pravilan nos, puna usta i bila je blago preplanula. Gotovo sa sigurnošću je mogao tvrditi da je teklo i neke druge krvi u njenim venama, iako nije mogao tačno da odredi odakle bi mogla biti. Španija? Italija? Grčka?

Haljina joj je bila sašivena od nekog teškog, prilično krutog materijala, nije joj priličila i nije joj stajala najbolje. Svejedno, haljina nije mogla sakriti činjenicu, kao što je to mogao njen ogrtač u dvema prethodnim prilikama kada ju je video, da je njena figura veoma lepih oblina. Bila je i skladne visine.

Očekivao je da je ružna, izgledala je bar tako kroz veo. Bila je, baš naprotiv, neverovatno lepa - i daleko mlađa nego što je prvi put procenio.

Utisak o obema damama doneo je u trenutku. Na sreću, bio je sprečen da zuri predugo zbog prokletog psa, koji je izgledao podjednako odvratno kao i na livadi pre nekoliko dana.

Trčao je za njima nedisciplinovano, što bi se pre moglo očekivati od nedresiranog šteneta, ali ne i od matorog psa koji je živeo u kući. Činilo se kao da se pas dvoumi da li da bude uzbuđen jer su došli u posetu ili uvređen zato što su prešli prag njegove teritorije. Međutim, izgleda da je potpuno spreman da im dozvoli da uđu ako pokažu i najmanju spremnost da se poigraju sa njim.

Beatris se nasmeja i potapša ga po glavi. „Kako lepa dobrodošlica”, reče ona. „Mirna, kuco!”, lejdi Matilda je bezuspešno komandovala. „Samanta, skloni ga, molim te.” „Sedi, Trampe”, reče gospođa Mekej, „ili ćemo te kazniti izbacivanjem napolje.” ~ 27 ~

Pas nije seo, ali je prestao da zuri u svoju vlasnicu, da dahće, stenje i plazi jezik, a onda se dao u trk ka zraku dnevne svetlosti koja se probijala kroz uski prorez u zavesama, pognutih ušiju kako ne bi propustio nekoga ko nudi dalju zabavu.

Bedni pas! Da nije bilo njega, Ben je mogao da počisti tu živicu i odjaše natrag do Roblenda, a da i ne shvati da je prepao do smrti jednu damu, zamalo je ubivši.

Gledao bi one dve dame uvijene u crno u crkvi bez ikakve želje da ih upozna, ali sada uopšte nije znao kako da postupi, ni da li je izvinjene uopšte prikladno prema bontonu. „Lejdi Gremli”, reče gospođa Mekej zakoračivši ispružene ruke ka svojoj gošći, „izvinjavam se zbog Trampovog ružnog vladanja. Kako lepo od Vas da se odazovete pozivu. Niste bili baš najbolje prošloga puta, sećam se toga.

Ganuta sam da ste se uopšte pojavili. Nadam se da ste ozdravili. Već nam je dosadilo da provodimo po cele dane samo nas dve, zar ne, Matilda?”

Okrenula se Benu nakon što ju je Bea uverila da se potpuno oporavila od uporne prehlade. Izraz gospođe Mekej se neprimetno promenio iz toplo ljubaznog u hladno učtiv dok je prihvatala njegovu ruku. „Ser Benedikte”, reče ona, „lepo je od Vas što pratite svoju sestru. Sedite, molim Vas.” Pogledala je u njegove štake, ali nije pokušala da ga otprati do stolice, zbog čega mu je laknulo.

Neki ljudi bi tako učinili. Ljubazan razgovor je započet pre nego što je poslužen čaj. Gospođa Mekej je sipala u šoljice, a njena zaova ih je pružila gostima zajedno sa činijicama keksića. Pas je došao i pomirisao prvo Beatris, a potom i Bena. Kao da mu se on više dopao, iako je Bea mazila njegovu glavicu, dok je Ben to odlučno odbijao. Spustio se tik uz Benova stopala i prislonio bradu na njegovu čizmu.

Ova životinja bila je mršava kao grana? Nije li Bea rekla da pas zna ko mu se sviđa? „Samanta”, lejdi Matilda reče, „pozovi poslugu da skloni tog psa. Ne bi zaista trebalo da mu bude dozvoljeno da se šeta po svojoj volji ovde, naročito sada kada pokušavamo da ugostimo posetioce. Znaš šta mislim o tome.”

To mora da je najružniji pas od postanka sveta, a Ben sigurno nije bio spreman da se druži sa njim. Ipak, kada je došao trenutak da izabere, da, odlučio je - s jedne strane žena opasnica, Bea je dala savršeno dobar opis lejdi Matilde Mekej, a sa druge, bahati, drski, nedisciplinovani pas, međutim, odluka i nije bila tako teška. „Ako pas, Tramp, čini mi se, ne predstavlja problem gospođi Mekej”, reče on, „svakako ne predstavlja ni meni, lejdi Matilda. Molim Vas da ga ne dirate, neka ga.”

Gospođa Mekej mu je uputila pogled koji se nije mogao razumeti. Sumnja?

Ozlojeđenost? Zameranje? Svakako nije bila zahvalnost. ~ 28 ~

Kvin, Benov sluga, večeras će prvo morati da počisti ostatke pseće dlake pa tek onda da ispolira čizme, zbog čega svakako neće biti previše srećan. „Pojavio se na mom pragu pre dve godine”, gospođa Mekej je objašnjavala, „ta odlučna, oronula skitnica. Nije hteo da ode čak i nakon što sam ga nahranila.

Moj je suprug ispravno rekao kako mu se čini da neće otići upravo zato što sam ga hranila. Ali kako da ga ne nahranim? Njegove nožice su bile kao povijeni štapići, ocrtavala su mu se rebra, krzno mu je bilo bledo i ofucano, a u očima su se videli tuga i nada, tako da jednostavno... i da sam od samog kamena, pa da ga ne nahranim i napojim. Živeo je na dovratku kuće neko vreme. Kako je odatle prešao u kuću i postao gospodar svega što ga okružuje, to već ne znam, ali svakako jeste.” „Ne bi to uspeo da sam u to vreme živela ovde s tobom, Samanta”, rekla je lejdi Matilda. I sada bih te rado nagovorila da ga pošalješ u konjušnicu i da tamo ostane zauvek. Životinje jednostavno nisu prikladne jednoj pristojnoj kući, sa čime se, sigurna sam, slažete, lejdi Gremli.” „Pomislićete da sam običan slabić, usuđujem se reći, madam”, izjavila je gospođa Mekej dok je sluškinja sklanjala šoljicu, „ali vidite, ja ga volim. Ne znam samo kako neko može voleti jednog tako ružnog, bezobraznog zvekana poput tebe, Trampe, ali ja te volim.”

Pokušala je da pogleda psa, primetio je Ben, a da je i nije pogledao. Svaka njena reč bila je upućena Bei, kao da on nije prisutan u prostoriji. Bila je očigledno baš ljuta na njega. „Ljubimci često postanu članovi porodice baš kao ljudi”, Beatris se složila. „Dok naš španijel nije uginuo, jedan od mojih sinova me je optuživao da psa volim više od njega ili brata. I moj je odgovor bio da je njega ponekad bilo lakše voleti. Umirivala sam svoga sina zagrljajem dok sam to izgovarala, moram da dodam.”

Ben je slabo šta govorio. Kako stvari teku, osećaće se gore nakon ove posete nego što se osećao pre. Ako se sada ne bude izvinio, nikada neće, i zauvek će mu biti neprijatno - jer je kriv, dođavola!

Gospođa Mekej bi mogla biti i lepotica, ali njemu se jednostavno ne bi mogla svideti, možda jer je postavila jedno ogledalo, u kojem je mogao prozreti ružniju stranu sebe. Uhvatio je Beatrisin pogled i podigao je obrve. Bonton je verovatno nalagao da bi trebalo da odu uskoro. „Lejdi Matilda”, rekla je, „bojim se da sam pojela previše ukusnih keksića i da bi bolje bilo da prošetam malo pre vožnje do Roblend parka. Da li biste bili ljubazni da me otpratite do terase?”

Lejdi Matilda nije izgledala kao da je želela da učini to. Svejedno, ona je bila dama i njeni uglađeni maniri su prevladali. „Doneću šešir i ogrtač”, rekla je i izašla iz sobe. ~ 29 ~

Beatris ju je lagano pratila, nakon što je gospođu Mekej, izvinjavajući se, retorički pitala da li joj smeta ako krene. Ta je dama izgledala kao da joj ipak smeta, ali je svejedno ljubazno odgovorila obrnuto. Samanta je spustila je pogled u ruke sklopljene u krilu kada su ona i Ben bili sami zajedno. Nastupila je tišina koju je ubrzo prekinuo jedan zadovoljan pseći uzdah. Tramp je izgledao zainteresovano za šetnju terasom, ali je ipak odustao, verovatno zato što je šetnja podrazumevala lejdi Matildu.

Gospođa Mekej svakako nije nameravala da prekida tišinu.

Ben je pročistio grlo. „Gospođo Mekej”, reče on, „dugujem Vam izvinjenje.” „Da.” Podigla je pogled i zagledala se u njega direktno, tako da je on pomerio glavu unazad koji centimetar, iako se ona nalazila na pristojnoj razdaljini. „Da, gospodine, trebalo bi da se izvinite.”

Dakle, da nije možda očekivao da će usiljeno da se smeška i uverava ga da je nije ničim uvredio? „Sve što se desilo onoga dana - sve je moja krivica”, reče on. „Nije trebalo da preskačem onu živicu, a da nisam proverio ima li koga sa druge strane. A kada sam već skočio i gotovo Vas ubio, svakako nije trebalo da svu krivicu prebacim na Vas i da onako vičem.” „Oko toga smo svakako saglasni”, reče ona, brade podignute visoko gore, mirnog pogleda, puna prezira. Nastavila je: „Međutim, bilo bi pomalo apsurdno da svaki jahač mora sjahati i proviriti kroz živicu pre nego je preskoči samo kako bi bio siguran da se neki zalutali pešak ne šeta sa druge strane. Mogao bi, možda, viknuti svaki put Čuuuvaaaj!, ali bi ovo opet možda bilo neobično.

Jednostavno, desila se nesreća. Za to ne možemo nikoga optuživati, zar ne?”

Pravednost njenog odgovora bacila je još veću krivicu na njega. „Ali nekoga svakako možemo optužiti za ono što je usledilo”, on reče. ,,A to sam, u stvari, ja. Moja prva reakcija da napadnem Vas i Vašeg psa, iako ste oboje bili očigledno nevini, nije bila fer i teško se može oprostiti. Ja se zaista nadam da ćete Vi, madam, moći da mi oprostite, bez obzira na sve, ako Vas uverim da se iskreno stidim sebe i svih svojih postupaka. I molim za oproštaj zbog neprikladnog rečnika koji sam sigurno koristio u Vašem prisustvu, za koji se nadam da se nije nijednim delom odnosio na Vas.” I dalje ga je nepokolebljivo gledala, a pogodilo ga je saznanje da su njene tamne oči kao smrtonosno oružje. Morao je da odoli iskušenju da pomeri glavu koji centimetar nazad i obori pogled. „Sve mogu da Vam oprostim, ali jedno ne, dođavola”, reče ona, „to što ste mi se obraćali sa ženo! Kako sam ja bila jedina žena unaokolo, shvatila sam da se to odnosilo na mene.”

Napravio je čudan izraz lica. Dođavola, toga se uopšte nije sećao! „Ono što me je najviše pogodilo, u svakom slučaju”, dodade ona, „bila je činjenica da niste sišli sa konja kada ste videli da sam oborena na zemlju - iako je ~ 30 ~

to izazvao moj histerični pas, a ne Vaš konj. Nažalost, bila sam primorana da se delimično odreknem svog gneva kada sam Vas videla u nedelju i shvatila zašto niste sjahali.” „Trebalo je da sve to objasnim odmah”, rekao je. „Morao sam da pokažem mnogo više brige za strah koji ste pokazali i povrede koje sam Vam mogao naneti.

Trebalo je”, uzdahnuo je uznemireno i provukao prste kroz kosu. ,,U svakom slučaju, najkraće rečeno, poneo sam se surovo i prostački u svakom mogućem smislu. Razumem i da ste uvređeni što sam se uopšte drznuo obratiti Vam se ovde, te ću se zbog toga bez odlaganja povući.”

Mašio se svojih štaka. „Provela sam godinu dana sa svojim suprugom u blizinu puka”, reče mu ona. „Čula sam možda stvar ili dve koje jedna dama ne bi trebalo da čuje. Oficiri imaju neke reči koji su im potrebne na bojnom polju. Nažalost, njih ponekad izgovore i kada nisu u boju. Nisam naivna, ser Benedikte, ali moram Vam nevoljno priznati da se divim Vašoj hrabrosti da dođete ovde i obratite mi se licem u lice. To nisam očekivala. Mislim da lejdi Gremli nije imala žarke želje da se sjuri do terase sa jadnom Matildom? Čini mi se da je pojela samo jedan keksić.” „Bojao sam se”, rekao je, „da bih, kad bih promucao svoje izvinjenje pred Vašom zaovom, mogao da u svoju odbranu upletem i saznanje o nečemu što ona ne zna.” „Gospođe bože, potpuno ste u pravu”, rekla je. „Matilda bi se obeznanila kada bi otkrila da sam bila izvan zidova parka bez pratnje, ili čak i sa pratnjom.” „Oprostićete mi?”, pitao ju je. „Klela sam se da to nikada neću učiniti.” Njen se pogled prebacio na štake. „Da li Vam je teško da jašete?” „Jeste”, rekao je. „Ali sama činjenica da mogu, čini tu draž neizmernom. Živica je bila prva prepreka koju sam preskočio još od... pa... pre moga velikog pada pre šest godina.

Nakon toga bio sam sklon da mislim, s obzirom na ono što se dogodilo, kako će to biti i moja poslednja prepreka. Ali sam odlučio da ne bude tako. Idućeg puta ću izabrati višu prepreku, ali neću zaboraviti da viknem čuuuvaaaj!” „Niste rođeni u tome stanju, dakle?”, upitala je Samanta. „Desila se neka nesreća?” „Zvala se rat”, reče joj.

Pogledala ga je ponovo i blago se namrštila. „Pa ako ništa drugo”, reče ona, „Vaše su rane, iako teške, samo po nogama. Zar razliku od moga supruga.”

Zaustio je da odgovori, ali nije ništa rekao.

Pas se iznenada podigao na noge, dogegao do svoje gospodarice, stavio bradu na njeno krilo i zagledao se u nju. Potapšala ga je po glavi, a zatim pomilovala rukom dok je on od miline zadovoljno žmurio. ~ 31 ~

„To je bilo malo bezosećajno sa moje strane, čini mi se”, rekla je, zvučeći pomalo iznervirano. „Da li imate rane samo po nogama?”

Metak mu je bio ispod ramena, nedaleko od srca, ključna kost slomljena i nekoliko slomljenih ili naprslih rebara, polomljena ruka, a posekotine i modrice na previše mesta da bih ih mogao pobrojati. Ipak, bio je bez značajnijih ozleda po glavi, što je jedino čudo povezano sa tom nesrećom. „Ne.” Izgledalo je kao da očekuje da on nabraja sve svoje povrede. „Mi koji smo ranjeni u ratovima ne takmičimo se da bismo utvrdili ko je to najviše stradao”, rekao joj je. „A ima puno načina da se strada. Imao sam prijatelja koji je vodio svoje ljude u ogroman broj okršaja, a vratio bi se svakog puta bez ogrebotine. Vodio je odred koji je sprovodio čak i samoubilačke napade i preživeo ih je sve bez povreda, iako je većina ljudi izginula. Generali su ga hvalili i dobio je Medalju za hrabrosti princa od Velsa. A zatim je, nažalost, izgubio zdravu pamet i vratili su ga u Englesku u luđačkoj košulji. Trebalo mu je nekoliko godina da se oporavi do tačke koja bi mogla podsećati na kakav-takav normalan život.

Imam prijatelja koji je i oslepeo i ogluveo u svojoj prvoj bici, u sedamnaestoj godini. Bio je pobesneo kada su ga doneli kući. Njegov se sluh povratio posle nekog vremena, ali njegov vid nije i nikada neće. Trebalo mu je nekoliko godina da se vrati sebi kako bi mogao početi da živi svoj život, a ne samo da izdržava u onome što je od njega ostalo sve dok ga smrt ne uzme. Nikada nije lako, madam, odlučiti koje su rane teže od drugih.”

Ona je ponovo spustila pogled dok je govorio. Povukla je psu uši u stranu, a onda spustila nežno svoje čelo na vrh njegove glave, ali je skočila naglo na noge kada je Ben završio priču i okrenuo se da priđe koji korak bliže prozoru. „Tako sam umorna”, rekla je glasom koji je odjekivao nekim snažnim osećanjem. Naglo je zastala, a potom započela ponovo. „Smrtno sam iscrpljena od rata, rana, od stradanja, smrti. Želim da živim. Želim da... da plešem.” Zabacila je glavu unazad. Mogao je zamisliti da su joj oči potpuno zatvorene. Onda se nežno nasmejala. „Želim da plešem. I to samo četiri meseca nakon muževljeve smrti. Mogu li biti sebičnija? Manje osećajna? Više izgubiti meru za pristojno ponašanje?”

Pogledao ju je pomalo iznenađen. „Da li Vas je neko optužio za te stvari?” pitao ju je. Podigla je glavu i pogledala ga preko ramena. „Zar ne bi svako?”, pitala je ona njega. „Niste oženjeni, ser Benedikte?” „Ne.” „A da ste bili oženjeni i da ste preminuli”, rekla je, „da li biste bili šokirani saznanjem da Vaša udovica želi plesati četiri meseca nakon toga?” „Mislim da bih”, reče on, podižući prst da se počeška po nosu, „ali u tom trenutku mi to ne bi nešto mnogo značilo, madam. Ili bilo šta drugo, ako ćemo istini za volju.” ~ 32 ~

Nasmejala mu se neočekivano i odjednom se pretvorila u ženu izrazite lepote.

I mora da je, pomislio je, čak i mlađa od onoga što je pretpostavio kada je došao u posetu - i nekoliko decenija mlađa nego što je mislio kada su se prvi put sreli. „Ali čak i pre moje smrti”, dodade on, „želeo bih da znam da će živeti opet i kada ja odem, da će se osmehivati i slatko smejati, ponovo plesati ako tako poželi. Čovek sam i pretpostavljam da bi mi se svidela ideja da neko vreme žali za mnom, ali ne zauvek. Pa zar me se ne bi s ljubavlju prisećala ako bi se osmehivala, smejala i plesala?” „Da li ćete ponovo doći?” pitala ga je iznenada. „Sa Vašom sestrom?” „Sigurno ćete biti srećni da mi vidite leđa”, reče on. Što se njega tiče, jedva je čekao da pobegne. „Niko ne dolazi”, reče ona. „Nikome nije dozvoljeno da dođe. Mi smo u dubokoj žalosti.”

Njen osmeh je odavno nestao. Pitao se da li ga je samo umišljao. „Možda biste”, predložio je nevoljno, „želeli da posetite moju sestru u Roblend parku? Bio bi to izlazak za Vas, potpuno u skladu sa pravilima. Ili pak duboka žalost ne dozvoljava ni to?” „Ni to”, reče ona. „Pa možda ću ja svejedno doći.”

Odjednom je postao svestan toga da je poslednjih nekoliko minuta ona stajala dok je on sedeo i da je on ostao u tom položaju mnogo duže nego što je to dozvoljeno. „Beatris će se tome svakako obradovati”, reče on, prihvatajući se svojih štaka i provlačeći ruke kroz kožne remene. „Njene aktivnosti su smanjene zbog uporne prehlade koju je zaradila pred Božić. Zahvaljujem Vam na čaju i ugodnom razgovoru.”

Nije joj mogao zahvaliti zbog njenog opraštanja - nije ga iskazala.

Podigao se uspravno, svestan njenog nepomičnog pogleda. Poželeo je da ne mora izlaziti iz sobe ljuljajući se nezgrapno dok ona sve to posmatra. „Imamo nešto zajedničko, znate”, rekao joj je, zaustavivši se naglo ispred vrata. ,,I ja želim da plešem. Ponekad je to nešto što bih najviše na svetu želeo da mogu da radim” Otpratila ga je u tišini do ulaznih vrata i kočije koja je čekala. Beatris je već bila pored sa lejdi Matildom. Svi su se pozdravili i kočija je ubrzo bila na putu. „Pa”, reče Beatris uz uzdah koji se mogao čuti, „ovo je bilo najturobnije popodne koje sam provela u životu. Ne pitam se da li se ona žena ikada nasmejala, Bene, sigurna sam da nikada nije. Ono što se pitam jeste da li se ikada nasmešila. Čisto sumnjam i u to. Govorila je o svome ocu uz najdublje poštovanje. Žao mi je jadne gospođe Mekej.” „Pitala me je da li bismo im došli u posetu ponovo”, rekao je Ben. „Predložio sam joj da ipak dođe kod tebe u Roblend. Izgleda da ni primanje posetilaca niti ~ 33 ~

odlazak u goste nisu za dame u žalosti. Da li je moje vaspitanje bilo nepotpuno, Bea? To mi je bilo jako neobično. Ali je ipak rekla da će svejedno doći. Nadam se da se nećeš naljutiti što sam bio dovoljno slobodan da je pozovem u tvoje ime.” „Možda će doći?”, pitala ga je. „Ali da li će zaista doći, šta misliš?”

Ben je slegao ramenima, ali se setio sa kakvom neočekivanom strašću mu je rekla da želi da živi. Neslavna šetnja po livadi je verovatno bila jedan od načina da se zbaci teret lanaca kojima je bila okovana, makar za trenutak. I on joj je to upropastio. „Da li si se izvinio?”, Beatris ga je pitala. „Jesam.” Ali je prećutao da oproštaj nije izričito izrekla. „Onda je dužnost ispunjena za sada”, reče ona. „Moram da kažem da osećam veliko olakšanje. I možda neće dolaziti.” „Ona želi da pleše”, reče Ben. „Šta?” Okrenula je glavu namrštena. „Na susretu iduće nedelje, misliš?” „Ne. Ona želi da pleše, Bea. Kao i ja. I ja želim da plešem.”

Zabacila je glavu u stranu. „Svakako ćemo otići na susret ako tako želiš”, reče ona, „ali sumnjam da ćeš moći da zaigraš i uz najsporije pesme, Bene. Dobro se krećeš sa štakama. Ponosnija sam na tebe nego što to mogu iskazati. Ali plesanje?

Mislim da bi bilo pametnije da se okaneš te ideje, dragi, i da se usredsrediš na ono što možeš da radiš.”

Ah, Bea, bukvalista! Nije ni pokušavao da joj objasni.

~ 34 ~

V Samanta nije prekoračila kućni prag ostatak nedelje. Padala je kiša gotovo bez prestanka - iako to nije u potpunosti tačan opis. Prijala bi joj istinska kiša, a ovo je bilo rominjanje, vlaga i teški sivi oblaci, uz niske temperature i maglu da se ne vidi prst pred nosom. Pasje vreme - prisećala se kako je ovakvo vreme nazivala njena majka.

Vremenske prilike koje su provirivale u dom ispod vrata i oko prozora, čak i kad su bili čvrsto zatvoreni i činili da se oseća vlažno, hladno i nesrećno, uprkos vatri koja je pucketala u ognjištu i vunenom šalu prebačenim preko ramena.

Nije čak ni u crkvu išla u nedelju, što je inače retko propuštala. Matilda se prehladila i imala je glavobolju, pa je morala da se vrati u krevet sa toplom ciglom koja će grejati njene noge. Samanta je mogla da ode u crkvu sama, kao što je to radila poslednjih pet godina, ali Matilda se uznemirila kada joj je to predložila, i zapravo se radovala što će imati izgovor da ne izlazi.

Sem Matilde i posluge nije nikoga videla od utorka. Poseta lejdi Gremli i ser Benedikta Harpera činila se kao da je bila pre nekoliko sedmica, a ne pre samo par dana. Ali kad je izložila ideju da bi mogle jednog dana sledeće nedelje da se odvezu u Roblend park kako bi uzvratile posetu, Matilda je izgledala rezervisano, kao što je Samanta i očekivala.

Sasvim je u redu posetiti suseda u žalosti, objasnila je ona, ali niko ne bi očekivao uzvraćanje ovakve posete. Naprotiv, većina ljudi, bez obzira na stalež, bila bi iznenađena, pa čak i šokirana da se tako nešto dogodi.

Samanta joj jednostavno nije verovala. Izgubila je poverenje. I čak i da je Matilda bila u pravu u vezi sa društvenim očekivanjima, kako je uopšte mogla da podnese da ostane u zamračenoj kući još osam meseci, uz povremenu šetnju baštom na svežem vazduhu i nedeljnu posetu crkvi? Poludela bi od same pomisli na tu dosadu.

Uzvratiće posetu, odlučila je tokom penjanja gore-dole niz stepenice vodeći brigu o zaovi. Igrala je odavno poznatu porodičnu ulogu, ali je nije mogla oraspoložiti, iako je uvek pazila da bude vesela kad je bila u njenoj sobi. Ugađala joj je okrećući i nameštajući joj jastuke ili ispravljajući prekrivače, premeštajući čašu vode bliže ruci, polažući hladnu krpu na užareno čelo ili zatvarajući gotovo nevidljivi jaz između zavesa koji je puštao u sobu tračak bolne svetlosti.

~ 35 ~

Otići će u Roblend park pa čak i sama ako treba. U suštini, ona bi radije i išla sama. O, bože, dopustila je da postane pravi zatočenik sopstvenog doma otkad je Metju preminuo. I nekako se odrekla svoje uloge gospodarice u kući.

Sviđala joj se lejdi Gremli, koja je bila uglađena i elegantna sa manirima prave dame. Oduvek je bila veoma ljubazna prema njoj, iako je jedva poznavala uprkos tome što je Samanta tamo živela već pet godina. Nadala se da bi bilo moguće da započne nekakvo prijateljstvo sa lejdi Gremli, bez obzira na razliku u godinama.

Ser Benedikt je već druga stvar. Pre njegove posete bio joj je naročito antipatičan, i nevoljno je priznala sebi da je bilo lepo od njega što je uspešno procenio situaciju pa joj se izvinio dok su bili sami. Bio je dovoljno pažljiv da pretpostavi kako Matilda možda ne zna ništa o njenom izlasku toga dana. I njegovo izvinjenje je bilo teško ne prihvatiti, budući da je svu krivicu preuzeo na sebe. Sa druge strane, nije bilo lepo od nje što je prećutala reći opraštanja za koje je on molio. Ali bilo je teško oprostiti nekome ko je uništio jedini čas istinske slobode u kojoj je uživala u poslednjih šest godina.

I ona se osetila krivom za to. Nekako mu je zamerala i zbog toga. Ali on jedva da je posećivao Roblend park. Možda će uskoro nestati i neće ga videti nikada više. Možda će biti na jahanju kada bude posetila lejdi Gremli.

Prisetila se sa malim osećajem stida svojih strastvenih izliva besa tokom njihovog razgovora. Šta li ju je zaposelo? Rekla mu je da želi da živi. Čak mu je rekla da želi i da pleše. Ali znala je šta je to što ju je nagnalo da govori takve stvari. Preživeo je pregršt ozleda, ljubaznošću poslednjih ratova, i veći deo tela mu je bio je oduzet. Ako bi trebalo da se susretne i upozna sa nekim strancem, čak i u okolnostima u kojima su se oni upoznali, da li je to opet morao biti neki ranjeni vojnik?

Došlo joj je da vrišti.

Ali i on je želeo da pleše. Bilo bi joj draže da on to nije rekao. Reči su je uznemirile, jer su izražavale jedan nemogući san, toliko da je poželela da zarida.

Poslednji čovek na svetu za kojim bi pustila suzu bio je ser Benedikt Harper.

Ali i on je želeo da pleše.

Matilda je sišla u dnevnu sobu prilično rano narednog popodneva, iako je, jadnica, i dalje imala tešku prehladu.

Sedela je kraj kamina, sa šalom prevučenim brižljivo preko ramena, i sa maramicom stisnutom u jednoj ruci i nikad predaleko od njenog crvenog nosića.

Samanta je neobavezno nabacila da bi, pošto su kiše najzad prestale, mogla malo da prošeta i uzvrati posetu lejdi Gremli. „Tvoje osećanje odgovornosti je pogrešno”, reče Matilda. „Svejedno nećeš ići, razume se, naročito zato što ja ne mogu da te pratim. Metju to ne bi dozvolio da može, pokoj mu duši.” ~ 36 ~

Verovatno ne bi dozvolio da može. Imao je prevelike prohteve kada su u pitanju vreme i njeno prisustvo dok je bio bolestan, to je svakako bila istina, ali je mrzeo puritanske, uštogljene stavove svoje porodice. Najbolji pokazatelj toga bilo je to što je, nakon što je ona dizala buku oko njegovog neverstva, odlučio da je ipak ne povede na Iberijsko poluostrvo u rat, niti pak da joj dozvoli da ode svome ocu, već ju je poslao da živi u Lejlandu tokom tih godinu dana. Bila je to nesumnjivo najgora kazna koju je mogao da sprovede - podlo do srži. „Organizovaće se sedeljka u selu za par dana”, reče Samanta, ,,i to bi bila skandalozna stvar, Matilda. Međutim, ja nemam ni najmanje namere da odem tamo, ali odlazak kod suseda koji su nam bili u poseti prethodne sedmice, potpuno je prihvatljivo. A što se tiče samostalnih odlazaka na služenje, tako je bilo i dok je Metju bio živ, sve dok ti nisi došla malo pre njegovog upokojenja, i on nije nijednom reći prigovarao zbog toga.” „Onda je trebalo da prigovori”, reče Matilda oštro pre nego što je dunula u maramicu. „Otac to nikada ne bi dozvolio.” „Grof od Hitmura nije bio moj suprug”, odgovori Samanta, „niti moj otac.

Oh, Matilda, hajde da se ne prepiremo! Kako je samo dosadna ova tema! Treba mi vazduha i promena ambijenta. I ja zaista treba da se odazovem ljubaznim pozivima lejdi Gremli, koja nas je dvaput zvanično pozivala od Metjuove sahrane, uprkos činjenici da se nije osećala najbolje. Ja idem. Neću se dugo zadržavati.

Uže za zvono ti je nadohvat ruke. Ako ti išta treba, Rouz ili neko drugi od posluge će ti to doneti.”

Njena zaova izgledala je zajedljivo sa usnama stegnutim u tanku liniju dok je Samanta ustajala. Bez sumnje će obavestiti svoga oca o ovome u sledećem pismu.

Pa neka ga obavesti. Pravila koja je on nametnuo svojoj porodici, čak i sa daljine, bila su iz gotičkih vremena, u najmanju ruku. Samanta više nije imala namere da ih prihvata bez dovođenja u pitanje. Mogla je pokazati poštovanje prema svom suprugu i sećanju na njega bez utamničenja u sopstvenom domu i robovske poslušnosti porodici čiji su standardi čestitosti daleko viši od onoga što društvo nalaže.

Ove misli izazvale su joj samo prolazni trenutak neprijatnosti. Brambl hol, za koji je Metju bio uveren da će mu pripasti dok je bio živ, još uvek je pripadao grofu. Ali bio je obećan Metjuu - s tim što je on sada mrtav. Ipak, neposredno pred smrt, uveravao je Samantu da će to biti njen doživotni dom. Njegov otac morao je da se brine za nju, jer ona nije imala svoje bogatstvo niti rodbinu koja bi je rado primila, a on, ipak, nikada ne bi prekršio svoje obaveze. Do savršenstva bi mu odgovaralo da je zadrži ovde daleko na severu Engleske u kući u kojoj on nikada nije živeo. Poslednje što bi poželeo je da živi u Lejlandu, kao neki trn u njegovoj blizini. Njena je budućnost bila prilično osigurana.

Ser Benedikt Harper projahao je iza ugla kuće u Roblend parku dok se Samanta vozila kočijom do rampe ispred ulaznih vrata. Izgledao je sasvim ~ 37 ~

muževno na konju, nije mogla da to ne primeti, a njegov se hendikep nimalo nije primećivao. Poželela je da je došla ranije ili da bar on produži svoje jahanje.

Zauzdao je svog konja, prišao joj i skinuo šešir u znak pozdrava. „Dobar dan, gospođo Mekej”, reče. „Želite da iskoristite ovo uvek dobrodošlo lepo vreme?

Kada je u pitanju Beatris, bojim se da je ona izašla da sa vikarovom suprugom posećuje bolesne.” „Oh!” Kakva loša sreća i kakav preokret nakon sve buke koja je prethodila njenom dolasku ovamo. „Pa nema veze. Ako ništa drugo, izašla sam iz kuće. Ne bih imala izgovor za šetnju da sam znala da lejdi Gremli nije kod kuće.” „Nema razloga da odlazite”, rekao joj je. „Dajte mi samo koji minut da odvedem konja u štali, pridružiću Vam se. Konjušar je već krenuo ka nama da preuzme Vašu kočiju. Uđite unutra, molim Vas. Ne, izvinjavam se. To neće ići tako, zar ne?”

Potražio je konjušara pogledom.

Samanta je trebalo da kaže svoju nameru da odlazi istog trenutka. Matilda bi bila šokirana ako bi ostala, i u ovom slučaju njenoj zaovi se ne bi moglo puno zameriti. Pored toga, nije želela da razgovara opet sama sa gospodinom. Sa druge strane, želela je da ostane van kuće što duže. „Zašto ne priđete bliže cveću, ovamo?” predložio je. „Imate ovde i stolicu.”

Vratio je šešir na glavu, dotakao se kraja svoga biča i odjahao pre nego što je mogla da mu odgovori. Oklevala je za trenutak pre nego je sišla sa kočije i predala je konjušaru.

Matilda bi rekla da joj je ovo dobra lekcija, krenuti u nenajavljenu posetu i saznati da je lejdi Gremli izašla. Ona bi svakako mislila da je trebalo da se odmah odveze nazad čim je to shvatila.

Oh, dođavola sa Matildom Mekej i njenim ocem, grofom od Hitmura!

Samanti je već dozlogrdilo da meri svaki svoj potez njihovim aršinima. Bilo joj je savršeno jasno zašto je Metju napustio svoj dom čim je bio dovoljno odrastao za to i nikada se nije tamo vratio. Čak i kada se vratio kući iz ratova, opasno ranjen i na ivici smrti, preklinjao je da ga odvedu bilo gde, samo ne u Lejland. Njegov ih je otac poslao ovde, na jedno svoje omanje imanje, najdalje od Kenta.

Ser Benedikt je izgledao najbolje na konju, a najgore kada je hodao, razmišljala je ona dok joj se približavao iz pravca štala. Išao je pomoću štaka, iako ih nije koristio kao oslonac. On je zaista išao sâm, sporo i bolno, i prilično nezgrapno. Bilo bi svakako lakše i mnogo gracioznije da koristi štapove, s tim što bi to podrazumevalo da ima bar jednu zdravu nogu, zar ne?

Nije mogla da ne oseća divljenje, iako nevoljno, jer je bio neko ko uopšte nije trebalo da hoda, a njemu to uspeva. Metju nikada nije napravio nijedan pokušaj da prevlada svoja ograničenja ili da kontroliše svoju zlovolju. Možda bi ovaj čovek zaista i mogao da zapleše. ~ 38 ~

Pošla mu je u susret. „Dođite i izvolite sesti u baštu”, rekao je Ben. ,,Oh, pogledajte!”, uzviknu Samanta zabacujući glavu. „Sunce je izašlo. Bila bi velika šteta propustiti njegov puni sjaj zatvaranjem unutra. Možda sam i imala sreće što lejdi Gremli nije kod kuće. Tako je malo sunca u poslednje vreme.”

A ona ga ne bi mogla videti sve i da ga je bilo. Sada je odlično mogla da razume kako se oseća zatvorenik, utamničen u ćeliju, kako troši godinu za godinom. Impulsivno je bacila svoj teški veo preko oboda šešira i počastila se jarkom sunčevom svetlošću i toplim, predivnim vazduhom. „Lejdi Matilda nije želela da Vas prati?”, pitao je on. „Vuče neku dosadnu prehladu”, reče ona. „Nadam se da Vam ne donosim virus ovde. Bila je zavaljena pored kamina u dnevnoj sobi kada sam otišla.

Svejedno ne bi došla. Ona smatra ovakve susrete neprikladnim dok smo mi u dubokoj žalosti.”

Stigli su do letnjikovca i seli jedno prekoputa drugog na stolice od kovanog gvožđa, koje je primetila ranije. Ostavio je svoje štake pored sebe. „Vaš je suprug bio oficir”, reče on. „Preminuo je od rana zadobijenih u ratovima, zar ne?” „Većinu rana je zalečio”, reče mu, „iako su neke ostavile ožiljke. Živeo je zbog tih rana u zatamnjenoj sobi i nije viđao nikoga drugog osim mene i ličnog lakeja. Oduvek je bio ponosan na svoj dobar izgled. Najgora njegova rana, ipak, bila je od metka koji ga je pogodio negde u grudi, nedaleko od srca. Nije bilo moguće ukloniti metak bez smrtnog ishoda po pacijenta. Ugrozio je njegova pluća i njegovo srce, i sve se više borio za dah. Nije bilo nikakve nade da bi se ikada oporavio u potpunosti.” „Žao mi je”, reče on. „Bilo Vam je nesumnjivo teško sve to vreme.” „One reći i u dobru i u zlu nisu samo bezvezni dodatak bračnim obavezama”, reče ona. „Nekima se desi da moraju da žive u skladu sa datim obećanjima. Da, bilo mi je teško sve to vreme. Ali je tako i hiljadama drugih žena, supruga, majki i sestara.

A za njihove muškarce život takođe nije bio nimalo lak. Neki od njih preminu, kao što je bio slučaj sa Metjuom. Neki postanu doživotni invalidi i žive u stalnom bolu. I Vama mora da je bilo veoma teško.” „Iako se na kraju to odrazilo samo na moje noge?” Okrenula je glavu oštro prema njemu. Bilo je nepristojno da je podseća na njenu budalastu pretpostavku od ranije. „Bilo je to nesmotreno od mene”, reče ona. „Ali jeste priznali da tu ima još nečeg. Mnogo više?”

Nasmejao joj se, i mogla je videti da je nekada sigurno bio veoma zgodan. I sada je bio privlačan, ali nekakve brige su bile urezane u njegovo lice, tamo gde je nekad obitavao mladalački šarm. Baš kao što je bio slučaj i sa Metjuom, iako ~ 39 ~

je pretpostavljala da ser Benedikt nikada nije oduzimao dah svojim izgledom, kako je to nekada bio slučaj sa njenim suprugom. „Godine oporavljanja su najgore u mome životu”, reče on, ,,i ujedno, što je najčudnije, najbolje ikada. Život ima običaj da bude takav, uzima i da je sa merom, kao ravnoteža suprotnosti. Beatris bi me dovela ovamo da se oporavim, ali tada je imala malu decu, i bilo bi nepravedno da je teret ranjenika pao samo na nju. Imao sam sreće da je za mene čuo vojvoda od Stenbruka.

Ugostio je mene i još jedan broj povređenih oficira u svome domu, u Penderis holu u Kornvolu, angažovao je najbolje lekare i sestre, i dopustio nekima od nas da provedu tamo i duže od tri godine dok se nismo potpuno oporavili i zalečili.

Postoji nas sedmoro, koji se sastajemo i dalje tamo svake godine na par sedmica. Tih šestoro ljudi, uključujući vojvodu i jedinu damu među nama, jesu moji najbliži prijatelji. Oni su moja izabrana porodica. Nazivamo se Klub ranjenih duša!” „Da li je nekim slučajem među njima heroj samoubilačkog odreda koji je dovezen kući u luđačkoj košulji i jedan mladi slepi čovek?”, ona upita. „Hugo, lord Trentam, i Vinsent, vikont od Darlija, da”, odgovori on. ,,I jedan od članova grupe je jedna dama?” „Imodžen, lejdi Barkli”, on reče. „Bila je na Iberijskom poluostrvu za vreme ratova sa svojim suprugom, koji je bio oficir u izviđačkom rodu. Špijun, drugim recima. Uhvatili su ga u trenutku kada nije bio u uniformi, i mučili su ga, jednim delom i pred njom. Onda je preminuo.” „Jadna žena”, tiho izgovori Samanta. „Da.” „Pitam se”, reče ona, „ima li koga iz naše ili generacija, pre ili posle nas, čiji život nije upropašten ratovima. Mislite li da ima?” „Uvek na nas utiču veliki istorijski događaji”, reče on. „To se ne može izbeći.

Ko je ono beše rekao”, zastade i namršti se zamišljen. „Bio je to Džon Don u jednom od svojih eseja. Nijedan čovek nije ostrvo potpuno odvojeno od svega.

Tako je. Uvek postoji neki pesnik ili filozof koji je malim brojem živopisnih reći iskazao najveće istine ljudskog postojanja, zar ne?” „Jeste li Vi filozof, ser Benedikte?”, ona upita. „Ne.” Nasmejao se. „Ali se bojim da postajem dosadan. Prošli put ste mi pomenuli da Vam je dosta bolesti, i stradanja, i smrti, ili nešto poput toga. Rekli ste mi da želite da živite, konkretno, da plešete. Da li je prošlo puno vremena otkad ste poslednji put plesali? Pričajte mi o poslednjem plesu ili poslednjem nezaboravnom plesu. Gde je to bilo? Kada? Šta se plesali? I sa kim?” „O, gospode!” Uhvatila je sebe kako se smeje sa njim. „Mogu li da se prisetim toliko davno? Čekajte da vidim. Kada je to bilo? Održalo se nekoliko balova za članove puka pre nego što je poslat u rat. Nisam nešto naročito uživala u njima.” ~ 40 ~

Upravo na tim balovima je prvi put videla Metjua kako pleše sa drugim ženama, i udatim i neudatim. I to ne samo da pleše - svi su oficiri plesali i sa drugim damama sem sa svojim suprugama, naravno. To se uostalom i očekuje na jednom balu. Metju je otvoreno flertovao, i sve te tuđe supruge i ostale dame odgovarale su mu, bile su polaskane i uzvraćale flertom. Mrzela je te balove i to što mora da se smeška i pleše, i da se pretvara kao da nema ničeg odvratnog u njegovom ponašanju. Mrzela je pogled pun ljubaznog saosećanja u očima drugih oficira sa kojima je plesala. „Poslednji ples za pamćenje odigrao se na svečanosti još dok sam živela kod kuće”, reče ona. „Nekoliko oficira koji su bili smešteni u blizini, bili su prisutni i izmamljivali su uzdahe u srcu svake devojke tamo. Kako li su samo ostali muškarci mrzeli sliku njihovih skarletnih uniformi! Nisam razmišljala o tome do sada. Poručnik Metju Mekej, sa kojim sam već imala kakvo-takvo poznanstvo, zamolio me je za dva plesa. Jedan od plesova bio je Roger de Coverley. Mogu da se prisetim preplavljujućeg zadovoljstva tokom igranja. Bila sam veoma zaljubljena, vidite. I on me iste te večeri zaprosio, iako je morao prvo da razgovara sa ocem pre nego što je mogao da uputi zvaničnu ponudu za brak.”

Smeškao joj se, videla je to kada je okrenula glavu prema njemu. O, bože, kad se samo poslednji put prepustila srećnim uspomenama? „Kada ste Vi poslednji put plesali?”, upita ga. „Pretpostavljam da je to bilo na nekom od balova u kojima niste uživali”, reče on. „U stvari, znam da jeste. Igrao sam valcer sa nećakom moga pukovnika. Igrao sam valcer po prvi i zadnji put. Valcer tek što se pojavio. Nema ljupkijeg plesa za čistu romansu.” „Da li je bilo nečeg između Vas i pukovnikove nećake?”, pitala je. „O, da!” Nasmejao se nežno. Više nije gledao u nju, već je pogledom prelazio preko zelenih površina, i znala je da se i on zagubio u srećnim uspomenama na trenutak. „Poznavao sam je tek mesec dana i verovao da je ona druga polovina moje duše.” „Šta se desilo?” „Rat se desio.” Nasmejao se nežno. „Ne možemo pobeći od toga, zar ne?

Pričajte mi o svome domu i porodici.” „Moj otac je bio gospodin koji je vodio zadovoljan život na selu sa svojim knjigama”, reče ona. „Bio je udovac sa jednim sinom kada je upoznao moju majku tokom retke posete Londonu. Bila je dvadeset godina mlađa od njega, ali su se venčali i dobili mene. Majka mi je umrla kada sam imala dvanaest, a tata kad sam imala osamnaest godina.” „Nakon Vaše udaje?”, upita on. „Da.” Preminuo je nakon kraće bolesti tokom godine boravka u Lejlandu. Njen brat Džon ništa joj nije pisao sve dok tata nije umro, pa i tada je odložio za dan ili dva ~ 41 ~

sve kako bi bio siguran da ona neće moći da stigne na očevu sahranu. Svejedno htela je da ide. Kuća je bila na prodaji, zajedno sa stvarima u njoj. Nije bilo ničeg posebno vrednog tamo, ali je bilo par sitnica koje je htela da sačuva za uspomenu, neke stvari njene majke naročito, koje Džona i ne bi zanimale. Ali on je u svom pismu rekao da nema potrebe da ona dolazi i grof od Hitmura, njen svekar, koji je naravno pročitao pismo pre nego što joj je predao, složio se sa tim. Što se njega ticalo, što je manje kontakta njegova snaja imala sa njenom skromnom, čak i senovitom prošlošću, to je bolje za celu porodicu Mekej. ,,A Vaš brat?”, upita Benedikt. „Džon”, reče ona. „On mi je polubrat, osamnaest godina stariji od mene.

Napustio je kuću još pre mog rođenja. Sveštenik je, živi dvadesetak kilometara od mesta gde je živeo naš otac. Ima suprugu i porodicu. Ne viđam ih.”

Džon se protivio tome da se otac ponovo venčava. Mrzeo je i Samantu i njenu majku, iako to nikada nije rekao, razume se. Bio je čovek u odeždi, uostalom, a sveštenici ne dopuštaju sebi osećaj mržnje. „Na Vas je red”, reče ona. „Pričajte mi o svojoj porodici.” „Bilo nas je četvoro dece”, rekao joj je. „Beatris je najstarija. Volas, koji je nasledio titulu barona nakon očeve smrti, bio je član Parlamenta, osuđen na uspeh.

Već se ubrzano penjao na političkoj lestvici kada su ga ubila kola sa povrćem, koja su se izvrnula na ulici Londona. Ja sam nasledio sve od njega, ali samo par dana nakon što sam čuo za to, ranjen sam u Španskom ratu za nezavisnost. Kalvin, moj mlađi brat, bio je jedini vlasnik Kenelston hola, rezidencije porodice, tokom puno godina. Bio je upravnik koga je postavio Volas. Ostao je tamo sa suprugom i decom i nastavio svoju ulogu nakon dvostruke nesreće. Trebalo je da ja ubrzo podlegnem ranama, vidite. Nije se čak očekivalo ni da ću preživeti put do Engleske.” „Znači, očekivao je da nasledi sve”, reče ona. „Da li i dalje stanuje u Vašoj kući?” „Da.” Blago je ustuknuo pre nego što je nastavio. „Odlično je upravljao posedom.”

Okrenula je glavu da ga pogleda iz profila. ,,I da li provodite većinu vremena tamo, takođe”, upita ona, „sada kada Vam je bolje?” „Ne.” Nije dalje obrazlagao. Nije bilo potrebe za tim. Očigledno je njegov brat uzurpirao njegov dom i nekretnine, otežavši time ser Benediktu da ga zameni radeći to na najbolji mogući način. To je, ako ništa drugo, ono što je ona pretpostavljala da se desilo. „Mislite li, molim Vas”, upita ona nakon kraće tišine, „da ima nekoga na ovoj zemlji za koga je život lak?”

Okrenuo se prema njoj i pogledao je znatiželjno. ~ 42 ~

„Svakome se čini da je život mnogo lakši za druge no za njih same”, reče on. „Ali sumnjam da je zaista tako. Usuđujem se da kažem da život nije zamišljen da bude lak.” „Kako neljubazno od onog ko je izmislio život.”

Razmenili su osmehe, i uvidela je da je uživala u ovoj pomalo neprikladnoj poseti više nego što je mogla da očekuje. Bio je zaista prijatan sagovornik. „Život je dugo okrutan prema Vama”, reče on. „Biće bolje, pretpostavljam, onda kada bol zbog suprugove smrti utihne još više. Šta nameravate kada se period žalosti okonča?” „Pokušaću da se bolje upoznam sa svojini susedima”, reče mu, „da među njima nađem prave prijatelje i da izmislim korisne načine da provodim vreme.”

Zvučalo je dovoljno maglovito. U stvarnosti, to bi bilo očaravajuće, beskonačno više od svega što je do sada preživela - ako izuzme euforiju prvih meseci svoga braka. „Da li će lejdi Matilda ostati sa Vama?”, upita on. „Bože, sačuvaj!”, uzviknu pre nego što je stigla da se suzdrži. Prislonila je vrh prsta jedne ruke ustima i bezobrazno ga pogledala. „Ne, mislim da će morati da se vrati svojoj kući kako bi vodila brigu o svojoj majci. Grofica od Hitmura se zbog oboljenja nerava čitava trese. Bojim se da Matilda i ja gajimo neprijatno savezništvo, koje postaje sve teskobnije od dana kada je prestala moja omamljenost strahovima. Matilda je sva korektna u svemu što izgovara i čini, i ponekad sam iskušenje za nju.” „A da li je i ona Vama?” Opet se smešio. „Vi onda nećete otići sa njom kući Vašeg svekra?” „O, ne!”, odgovori ona. „Živela sam tamo godinu dana nakon što je Metjuov puk poslat u rat.” Zaustavila se da ne govori više.

Podigao je obrve. „Ne bih volela da se vratim”, reče ona. „A ne sumnjam da i moj svekar deli moja osećanja.” „Nisam se nikada upoznao sa grofom od Hitmura”, reče ser Benedikt.

To nije bilo začuđujuće. Kad je otišao u London, u tu jazbinu bezakonja, grof je svoje vreme provodio između Doma lordova i svojih klubova. On je retko prisustvovao bilo kojoj zabavi u proleće, a ni ženama u njegovoj grofoviji nije bilo dozvoljeno da prisustvuju. Čim se proleće okončalo, povukao se u Lejland dok ga služba nije ponovo pozvala da se odazove.

Odlazio je u Anglikansku crkvu, što niko ne bi mogao razaznati na osnovu njegovog ponašanja i stavova. Bio je najtvrdokorniji puritanac. Bilo šta što je mirisalo na zadovoljstvo, moralo je po svojoj prirodi biti grešna Bilo šta što je išlo protiv njegovih trezvenih principa i pravila, moralo je biti od đavola, i bilo ko da mu se suprotstavio, bio je đavolji šegrt. U porodici je zavodio red gvozdenom rukavicom, mada, da budemo iskreni, fizičko nasilje retko da je bilo neophodno. ~ 43 ~

„Sumnjam da bi Vam se dopao takav prijatelj”, reče ona. „Možete se osloniti na moju diskreciju, sigurno nikome neću ispričati ovo, madam”, reče on, dok su mu oči svetlucale od uzbuđenja. Ali je nastavio da je posmatra i osmeh je iščezao svuda, sem u njegovim očima. „Dok sam provodio godine u Penderis holu sa svojim prijateljima, imao sam šest poverenika. Oni su razumeli moje misli i osećanja jer su doživljavali veoma slična. Znali su kada da savetuju, kad da se smeju ili da laskaju, a kada samo da slušaju. Znali su i kada da budu zapečaćeni kao vrata i da drže odstojanje. Mislim da sam, tek kada sam ih napustio, u potpunosti shvatio kako sam blagosloven bio, i još uvek jesam.

Mogu se poveriti o bilo čemu ovim prijateljima, što važi i za njih, i to bez straha i cenzure, uveren da će saznanje o rečenome ostati u poverenju. Svima su potrebne osobe sa kojima mogu pričati slobodno. Ja imam i sestru, takođe. Oduvek smo bili bliski iako je pet godina starija. Što smo stariji, međutim, taj je jaz beznačajniji.”

Da li je on želeo da kaže kako je znao i razumeo sve ono što ona nije mogla pretočiti u reči? Da je razumeo njenu usamljenost i otuđenost? I ona ih je samo delom razumela. Oduvek je bila usamljena i oduvek je to poricala, čak i sebi. Priznati to značilo bi dozvoliti samosažaljenju da se uvuče u svest. A bilo je nečeg gotovo sramotnog u usamljenosti, kao da se mora biti nedopadljiv i nevoljen. „Zavidim Vam”, reče ona. „Mora da je divno imati bliske prijatelje.”

Prekasno je shvatila šta je to priznala. Jer je Metju ipak morao biti jedan takav prijatelj. „Bojim se”, rekla je, „da sam verovatno počinila grozni društveni eksces jer sam ostala duže od prikladnog. Mora da sam ovde gotovo čitav sat. Matilda će poludeti. Još ako sazna da lejdi Gremli nije bila ovde...”

Ustala je i sačekala njega da stane na noge. „Da li jašete?”, pitao ju je dok su koračali prema terasi. „Kao devojčica sam naučila”, reče mu ona, „iako nisam imala puno prilike da jašem. Moj otac imao je samo voljenu staru kobilu, koja je vukla našu kočiju brzinom žustre šetnje. Metju je insistirao da jašem češće i nakon venčanja, postala sam prilično okretna u sedlu, iako me nisu ohrabrivali u tome u Lejlandu. Nisam jahala od dolaska u Brambl hol.” „Ima nekoliko konja u štalama ovde”, reče on. „Bea je baš juče pomenula da se ne izvode dovoljno često. Da li biste jahali sa mnom ovih dana? Na primer, prekosutra?” ,,Oh!”, reče ona. „Ja...”

Htela je da odbije - iz svih uobičajenih i očiglednih razloga - ali setila se straha i ushićenja tokom retkih trenutaka jahanja stare kobile u svom detinjstvu, i čuđenja i radosti jahanja na pravom trkačkom konju nakon venčanja.

Bila je preplavljenja iskušenjem. ~ 44 ~

Šta bi Matil... Ne! Nije je bilo briga šta bi Matilda rekla. „Pitaću i Beu da jaše sa nama, razume se”, dodade on. „Pridružiću Vam se rado.”

Govorili su istovremeno. „Izabraću Vam onda konja”, rekao je, ,,i organizovati konjušara do Brambl hola kada dođemo.” „Hvala Vam.” Okrenula se da bi pogledala njegovo lice iz profila. Po načinu na koji je stegao usne, shvatila je da hodanje nije bilo lako za njega. Verovatno je bilo i bolno, ali kretao se stabilnim, mada sporim tempom i nije govorio ništa.

Pitala se od čega li je još bolovao.

Bila je tako srećna što je bila u poseti, razmišljala je o tome nekoliko minuta kasnije vozeći se u kočiji. Bilo joj je čak i drago što lejdi Gremli nije bila tamo jer verovatno ne bi sedeli u bašti, i uživali u sjaju i toploti sunčeve svetlosti.

I bilo joj je drago što je imala hrabrosti da pristane da jaše sa ser Benediktom i lejdi Gremli.

Osetila je da joj se snaga ponovo vraća.

Možda ponovo počinje da živi.

Ali šta će reći Matilda?

~ 45 ~

VI „Fascinantno je posmatrati kako na potpuno različite ljude utiče njihova nesigurnost”, reče Beatris uz šoljicu čaja. „Neki su ljudi tako inspirativni. Oni nastavljaju da se smeju i slave život iako stradaju od najstrašnijih nevolja. Drugi, pak, čine da se čovek oseti kako su zajedno sa njima usisani u crnu rupu. Jadni ljudi.” „Izgledaš iscrpljeno”, reče Ben. „Ali sam i zadovoljna jer sam se vratila najzad svojim obavezama u parohiji i u zajednici”, uveravala ga je. „Kako ti se dopalo jahanje?” „Veoma lepo”, reče on, „za tih pet minuta koliko je trajalo. Samo što sam izjahao sa imanja, primetio sam kočiju kako pristiže putem u pravcu naše kuće.

Učinilo mi se kao da je neko sam, obučen u crno, ali se uz put teško moglo razaznati. Stoga sam se okrenuo i vratio nazad.” „Gospođa Mekej?”, reče ona. „Bez lejdi Matilde?” „Njoj je loše zbog prehlade.” „Te je gospođa Mekej mogla da pobegne sama.” Nasmešila mu se. „Nadam se da si se snašao da je ugostiš, Bene.” „Sedeli smo napolju u bašti gotovo ceo sat”, reče on.

Bilo je iznenađujuće, u stvari, da se uopšte vratio sa jahanja, jer je moglo da se desi da je i ne primeti. A mogao je nekako i sprečiti u tome da ostane. Ona nije htela, on je taj koji je predložio. Bilo mu je žao, zatvorena je u tom sumornom dvorcu sa bojnom sekirom, a ne ženom. „Jadna lejdi”, reče Beatris. „Mislim da joj njena zaova nije dobro društvo čak i kada je najzdravija. Gospođa Mekej mora da je mnogo usamljena. Šteta što nisam bila ovde.” „Ako ikada dođe do sledećeg susreta..., Bea”, reče on, „... nedavno si se žalila da konji ne vežbaju dovoljno.” „O?”, reče ona iznenađeno. „Jesam lija to klevetala svoje konjušare? Moraćeš ti da me podsetiš, Benedikte, jer se ja ne sećam da sam pričala nešto tako. I zašto bismo se uopšte doticah ove teme?” „Zato što sam tako nešto rekao gospođi Mekej pre nego je otišla”, objasni on. „O?” Njena se šoljica zaustavila na pola puta do usta. „Pozvao sam je na jahanje prekosutra po podne”, reče on, ,,i sumnjam da se može naći pogodan konj u štalama Brambl hola.” ~ 46 ~

„Tu si u pravu.” Vratila je šoljicu na podmetač i odložila ih. „I ona se složila?” „Jeste.”

Naslonila je laktove na naslon fotelje i pogledala ga pomalo namršteno. „Sumnjam da će njena zaova dozvoliti to”, reče ona. „Ako ima specijalnih moći nad gospođom Mekej. Ali da li je to uopšte mudro, Bene? Ne vidim nijedan razlog zašto od nedavno ožalošćena udovica ne bi trebalo da provede vreme na vazduhu i u jahanju ako to želi, ali sama u društvu gospodina...” „Rekao sam da ću te ubediti da nam se pridružiš”, reče on. „Hoćeš li, Bea? Da li bi volela da jašeš sa nama?” „Svakako da bih”, reče ona, „ako je alternativa da ideš sâm sa jednom damom na jahanje, Bene. Ne bi bilo prikladno, čak i da nije u dubokoj žalosti.” „Usamljena je, kao što si i sama primetila”, reče on, „ali i nemirna.”

Odgovor na pitanje zašto je on trebalo da preuzme na sebe odgovornost i pokuša da ublaži njen nemir, nije znao. „Ne iznenađuje baš puno”, reče ona. „Ona je praktično zatočena u Brambl holu otkad je stigla. Pretpostavljam da je sav taj napor negovati kapetana Mekeja činjen iz ljubavi, jadne li dame. A iako je očigledno bio veoma bolestan, uvek sam mislila da je veoma sebično od njega što nikada nije insistirao da ona povremeno izađe, čak i ako je samo u pitanju ispijanje čaja sa susedima. Nikada nije to činila. Sasvim je razumljivo da će sada, sa prvim talasom tuge koja prolazi, čeznuti da raširi svoja krila.” „Da.” Zakucala ga je pogledom. „Ne flertuješ li ti možda sa gospođom Mekej, Bene?”, upita ga. „Nisi valjda bacio oko na nju? Već duže vreme se nadam da će ti se vratiti interesovanje za žene i udvaranje. Bio si sâm dovoljno dugo. Nadala sam se da ćeš se oženiti pre nego što napuniš trideset godina, mada ti je ostalo još samo nekoliko meseci da me učiniš srećnom. Ali nisam sigurna da je mlada udovica mudar izbor, naročito s obzirom na to ko joj je svekar. Naravno, ona je zapanjujuće ljupka. Mora da ima u sebi strane krvi, zbog čega je tako lepe tamne puti. To ipak nije bio razlog da se dopadne grofu Hitmuru, usuđujem se reći.” „Beatris”, reče Ben uznemireno, „sreo sam gospođu Mekej četiri puta, uključujući naš katastrofalni susret na livadi i naš kratki sastanak u crkvi. Idemo na jahanje zajedno prekosutra - u tvome društvu. Mislim da se nećemo zavetovati jedno drugom ove nedelje, pa čak ni sledeće.”

Nasmejala se. „Veoma je lepa. Iako joj crnina koju nosi, u najmanju ruku, ne stoji.” „Slažem se.” „Kažeš da ste sedeli napolju u bašti”, reče ona, „pretpostavljam da je zadržala taj grozni veo preko lica.” „Zapravo ga je zabacila preko oboda šešira.” ~ 47 ~

Pogledala ga je u tišini za trenutak duže i slegla ramenima. „Znam”, reče. „Ne moraš ni da kažeš. Nemamo više devet godina, ali ni devetnaest. Sposoban si da živiš svoj život, pa čak i da nisi, ne bi mi bio zahvalan što pokušavam da ga proživim za tebe. U redu, neću. Ali šta planiraš da učiniš, Bene? Čini se kao da... besciljno plutaš u godinama posle Kornvola. Zaklela sam se da ti ništa neću reći, ali evo me kako svejedno izgovaram i nerviram te.”

Bio je nervozan zbog pitanja, jer i dalje nije znao odgovor. I mrzeo je to kod sebe. Oduvek je mislio da je čvrst, odlučan čovek. Svoj život je bio isplanirao još kada je imao petnaest godina, i nije odstupio od tog plana sve dok ga metak i druge razne nesreće nisu zaustavile, bukvalno ga usmrtivši na tome putu pre šest godina. Sada se osećao kao nasukan bez kompasa u širokom, praznom okeanu koji se protezao u svim pravcima. Došao je ovde sa čvrstom namerom da osmisli plan i sprovede ga. I dalje je bio odlučan da krene - od sutra. Da li to beše nedavno kad je shvatio da sutra nikada ne dolazi?

Ali Beatris ga je oduvek istinski volela. Njena je briga bila opravdana. Imala je pravo da pita i pravo da dobije odgovor. „Tokom prve godine i kasnije”, reče on, „sav sam se bio usredsredio na to da preživim. Onda je tu bio monumentalno teški zadatak da ustanem iz kreveta i postanem pokretan. I naposletku, sve donedavno, to je bio plan da opet normalno hodam i vratim se nekadašnjem životu, kako bih mogao da nastavim da živim srećno do kraja života, a sve prema prvobitnom planu. Mora da sam veoma tvrdoglav ili veoma glup, a možda i oboje. Tek sam se nedavno suočio sa istinom - da ni moje telo niti moj život više nikada neće biti onakvi kakvi su nekada bili.

Bio sam čovek od akcije, vojnik, oficir. Sada nisam ništa od toga. Problem je što, sada opet ne znam šta jesam ili šta ću biti. Ili šta ću raditi. U lavirintu sam, Bea, i ne znam gde se tačno nalazim.” Nasmejala se nežno. „Vratićeš se u Kenelston nakon što odeš odavde?”, pitala ga je. „Potrudićeš se da se konačno skrasiš tamo?” „Mislio sam da bih možda prvo mogao da putujem”, rekao je vadeći iz rukava jednu od svojih napola promišljenih ideja. „Vrlo malo sam putovao poslednjih par godina. Provodio sam vreme u Batu, Tunbridž Velsu, u Harogejtu i na još nekim drugim mestima. Razmišljao sam da bih mogao da vidim Škotsku, jezera, Vels. Čak sam razmišljao da napišem i putopis sa uputstvima za putnike. Ima puno takvih knjiga, ali koliko znam, nema za one koji ne mogu da hodaju ili koji hodaju sa poteškoćama. Pa, ipak, mora biti onih koji bi putovali, a da nisu potpuno zdravi i u formi.” „Jesi li ikada pisao?”, pitala je podignutih obrva. „Ne”, priznao je. „Ali nešto moram da radim. Nije mi prijatno da priznam da sam čovek bez cilja koji nigde ne živi. Moram i hoću da nađem novi izazov, a moje oči, mozak i ruke rade dovoljno dobro, čak iako mi noge ne rade baš najbolje. Možda otkrijem da u sebi nosim skriveni talenat pisca. Možda ću završiti na putovanjima po svetu, pišući desetine putopisa za moje obožavaoce, ~ 48 ~

moju čitalačku publiku. Zar ne možeš da vidiš kako zlatno ispisano moje ime stoji na kožnoj korici?”

Odmahnula je glavom, iako je odgovorila na njegov osmeh kratkim smehom. „Tvoj izazov bi mogao biti da počneš da upravljaš Kenelstonom sâm”, rekla je, ,,i da to mesto učiniš svojim pravim domom. To je tvoje, na kraju krajeva. Ali nemaš srca da zameniš Kalvina, zar ne? Mogla bih malo da pretresem tog dečaka zbog njegove bezobrazne sebičnosti. Iako više nije dečak, naravno. Morao je da smisli druge opcije za svoju porodicu kada je jadni Volas poginuo i sve nasledstvo prešlo na tebe. Nije baš kao da ga je otac ostavio bez novca. Ali umesto toga, on je bio miran i nastavio je kao da je Volas još uvek živ. I naravno, tvoja stalna nelagodnost olakšala mu je da se ustoliči. Ali Kenelston nije njegov, i on ne bi trebalo da ga vodi, niti da dozvoljava toj svojoj nepristojnoj deci da se ponašaju onako, kao da nikada nisu čuli za vaspitanje i disciplinu. Dopusti da ja razgovaram sa njim.”

Ideja da mu treba sestrina pomoć kako bi izvojevao svoje bitke, za njega je bila strašna. „Hvala, Bea”, rekao je, „ali je sasvim svrsishodno da putujem neko vreme dok ne vidim svoj put napred u neku svetliju budućnost. A budući da će Kenelstonu biti potreban upravnik dok mene nema, Kalvin, Džulija i deca će možda moći da ostanu tamo gde jesu. On je vrlo dobar upravnik, znaš. I on voli taj posao.”

Zacoktala je i natočila sebi još jednu solju čaja. Pogledala ga je, čajnik držeći uspravno, ali je on odmahnuo glavom.

Zapravo, pomislio je kako možda koristi Kalvina kao izgovor. Možda mu je odgovaralo, baš kao i njegovom mlađem bratu, da ostavi stvari onakvim kakve jesu. Nije bio sasvim uveren da bi život seoskog gospodina bio sasvim po njegovom ukusu. Bila je to prilično zapanjujuća misao. Ranije nije sebi priznavao toliko stvari. „Započni svoja putovanja iz Londona, kada odem tamo da se pridružim Hektoru”, predložila je. „Pođi sa mnom. Možda ćemo ti pronaći lepu mladu damu koja nije postala udovica pre nekoliko meseci i koja nema zmiju za svekra.”

Nasmejao se. „Hvala na ponudi - na obema ponudama. Ali London je poslednje mesto na koje želim da odem. A ako želim lepu ženu ili bilo kakvu ženu, naći ću je sâm. Idem kuda me vodi matica.”

Ali, iznenađujuće, radovao se jahanju s gospođom Mekej, iako će i Beatris biti sa njima. Možda zato što mu se udovica koja je još uvek bila u dubokoj žalosti činila dovoljno sigurnim društvom. Njegov život je bio gotovo u potpunosti bez ženskog društva duže od šest godina. Osim sestre, snaje i Imodžen, prijateljice iz Kluba ranjenih duša, on se gotovo nije bavio nijednom damom. Bio je u celibatu duže od šest godina.

~ 49 ~

Sve bi to izgledalo neverovatno u jednom trenutku njegovog života. Do ušiju se zaljubljivao desetak puta pre nego što je bio siguran da je nećaka pukovnika ona prava. I uživao je u požudnom seksu sa ženama druge vrste.

Ali ne više.

Nedostajalo mu je društvo žena. To je bilo nešto što je želeo ponovo da se desi, pod uslovom da nema udvaranja. Ne bi moglo biti takvih stvari sa gospođom Mekej. Pred njom je bilo još osam meseci žalosti pre nego što bi mogla da razmisli o ponovnom braku. I ona svakako ne bi razmatrala brak sa njim, čak i ako bi bila slobodna da to učini. Upravo je sahranila jednog muža koji je u ratu postao invalid. Sigurno joj ne bi palo na pamet da ponovo živi sa invalidom.

Stoga je ona svakako sigurno društvo. I veselio se što će je videti kako jaše, ako nešto ne odloži čitav izlet, na primer, vremenske prilike - ili intervencija njene zaove. „Kad sam danas pisala ocu”, reče Matilda, „izostavila sam da pomenem tvoju jučerašnju posetu Roblend parku, Samanta. Razmišljala sam o tome sinoć i bila sam primorana da zaključim da nije baš neoprostivo kršenje društvenih pravila uzvratiti posetu grofici, mada bih više volela da si sačekala da ti se pridružim.”

Samanta je držala glavu nisko dok je radila na dizajnu tkanine koju je izvezla. „Lejdi Gremli je sigurno bila oduševljena da te vidi”, dodala je Matilda. „Nadam se da si poslala veliki pozdrav svojoj majci”, rekla je Samanta gotovo istog trenutka. „Jesam”, rekla je Matilda, „pošto si mi to naložila kad si nakon doručka došla u moju sobu da se raspitaš za moje zdravlje. Nisam spomenula tvoju posetu, Samanta, jer bi otac mogao da vidi stvar malo drugačije od mene i mog liberalnog stava, pa nisam htela da bude nezadovoljan tobom.”

Samanta je prosila svileni konac na zadnjem delu svog rada pre nego što ga je isekla i promenila u drugi. Kipela je od snishodljivosti Matildinih reči. Trebalo bi samo da ćuti dok se tema ne promeni. Ali zašto bi? U svakom slučaju će Matilda morati da zna njene planove. „Lejdi Gremli nije bila kod kuće”, rekla je. „Ser Benedikt se upravo vraćao sa jahanja i bio je ljubazan da me neko vreme ugosti u bašti kako ne bih morala odmah da se vozim kočijom nazad kući.” „Nadam se da te niko tamo nije video, Samanta”, reče Matilda. „Možda sada razumeš ludost i impulsivnost ponašanja protivno savetu svoje zaove.” „Vodili smo vrlo prijatan razgovor”, rekla joj je Samanta. „Sutra ću jahati sa njim. Dovešće konja iz Roblenda za mene.” Čudnom omaškom propustila je da doda kako će i lejdi Gremli jahati sa njima.

Podigla je pogled jer nije bilo trenutnog odgovora na njene reči. Zaova je zurila u nju crvenog nosa, bleda u licu i hladnih očiju. ~ 50 ~

„Najozbiljnije te savetujem da ne radiš tako nešto, Samanta”, rekla je. „Zaista, govorim i u ime Metjua i oca. Zabranjujem ti da to radiš.” „Metju je voleo da jašem”, rekla je Samanta, ponovo spustivši pogled na svoj vez. „Ako bi sada mogao da govori, usudila bih se reći da bi rekao da idem, jer više nema potrebe za mnom u bolesničkoj sobi. Trebaju mi vazduh i kretanje.

Očajno su mi potrebni.” „Onda ću prošetati s tobom u bašti”, reče Matilda. „Ne, nećeš”, rekla joj je Samanta. „Imaš jako nezgodnu prehladu. Moraš da ostaneš uz vatru i van promaje. A treba mi nešto više od šetnje nekim ograničenim, zatvorenim prostorom. Šetnja nije dovoljna. Želim da jašem. I to ću i raditi sutra. Oh, bože, da li sam rekla zabranjenu reč?”

Tramp, koji je prethodno ležao u zraku sunčeve svetlosti koji je ciljao kroz prozor, posmatrajući ceo svet kao da je u komi, ustao je na noge i sada je stajao pred Samantinom stolicom, ispuštajući patetične kratke zvuke cviljenja. Fiksirao je pogledom, gledajući sa nadom u nju. „Jao, upotrebila sam reč šetnja, zar ne?”

Mahnuo je repom. Da, zaista je rekla. ,,Oh, pa dobro onda.” Samanta je ustala. „Ići ćemo do bašte i naći ćemo ti štap za bacanje. Iako to uopšte nije fer igra, znaš, jer ti nikada ne bacaš štap meni da ti ga ja donesem.” „Samanta”, reče Matilda oštro pre nego što je njena snaja mogla da pobegne iz sobe da uzme šešir i ogrtač. „Moram kategorički da ti zabranim da sutra ideš na jahanje. Možeš reći, ako hoćeš, kako ja nemam autoriteta da ti komandujem, ali bojim se da imam. Zabranjujem ti kao očev predstavnik.”

Samanta je stala i okrenula se prema njoj. „Tako je, nemaš pravo da mi komanduješ, Matilda. Nepodnošljivo je što uopšte pokušavaš. Mogu da čujem tvoje pritužbe i savete. Imaš svako pravo da ih iskažeš. Ali nemaš pravo da mi kažeš šta moram da radim ili, što je još važnije, šta ne smem da radim. Niti to može grof od Hitmura. On nije moj otac.”

Ipak, on jeste bio vlasnik doma u kojem je živela.

Ostala je napolju u bašti, duže od sat vremena, na Trampovo veliko oduševljenje. Osećala se na izmaku snage. Proteklih pet godina bilo joj je teško, ali iako je Metju bio zahtevan, i često bezobrazan pacijent, ona je razumela bol i nelagodu. Uostalom, on je bio njen muž. Tokom tih godina nije bila srećna, ali bila je previše zauzeta i obično previše iscrpljena da bi osetila bilo kakvu veliku nesreću. Četiri meseca njenog stradanja bila su teška i na jedan drugačiji način. Mogli su biti manje teški da je odgovorila na dirljive izlive simpatije i dobrih želja komšija sa kojima nikada nije imala priliku da se dobro upozna pre Metjuove ~ 51 ~

smrti. Tokom tih meseci stekla bi neke prijatelje, ili možda barem nekoliko poznanstava koja bi se mogla pretvoriti vremenom u prijateljstva.

Međutim, nije joj bilo dopušteno da se zaista zbliži sa svojim komšijama, i ona je pokorno podnosila izveštaje Matildi o tome šta se dešavalo. Više nije mogla. Počela je da se oseća prilično poniženo.

Moram ti kategorički zabraniti da sutra ideš na jahanje... Predstavljam svog oca.

Oh, bilo je nepodnošljivo!

Najzad, čak je i Trampu dosadilo da se igra. Došao je i legao kraj njenih nogu nakon što mu je ona bacila štap, a zatim naslonio bradu na šape. „Nezahvalniče!”, reče Samanta. „Možda si mogao barem još jednom da mi doneseš pre nego izraziš svoje želje. Bio je to sasvim pristojan štap. Sada ću morati da tražim drugi kada sledeći put poželiš da igraš ovu igru.”

Ispustio je nepristojan uzdah dosade. „Sada je bolje da se vratimo unutra”, rekla je. „Izbegavala sam neizbežno.

Zašto sam morala sa se udam u tako užasnu porodicu, Trampe? Ne, ne odgovaraj.

Znam zašto. To je bilo zbog kobne kombinacije skarletne uniforme i lepog lica.

Bio je zgodan, znaš, i veoma očaravajući. Tih dana nisi bio upoznat sa njim. I nije on kriv što je njegova porodica tako strašna.”

Pomislila je da izbegne dnevni boravak kada se vrate kući i da jednostavno iznese stvari na otvorenom, ali Matildu nije zauvek mogla da izbegava, a i svakako se neće skrivati u svom domu. Ostavila je stvari u hodniku i otvorila vrata dnevne sobe. Soba je bila prazna.

Pozvala je poslugu. „Donesite čaja, molim Vas, Rouz?”, rekla je kad joj je sobarica odgovorila na poziv. „Znate li da li se lejdi Matilda ponovo osećala loše? Da li se vratila gore u svoju sobu?”

Rouz se uspravila i pogledala je nelagodno. „Mislim da je ona gore, gospođo”, rekla je, „ali ne da bi se odmarala. Poslala je Rendala u podrum da joj donese veliki kofer, i rekla sluškinji da ga spakuje.”

Samanta je zurila u nju. ,,U redu. Hvala, Rouz”, rekla je. „Neka ostane čajnik neko vreme. Pozvaću te kasnije.” Sluškinja je izašla iz sobe.

Sve je bilo užurbano u Matildinoj sobi. Njen prtljag, dva kovčega i tri kutije za šešire bili su otvoreni na spratu i činilo se da je svaki odevni predmet koji je posedovala bio na njenom krevetu ili na stolicama - osim stolice na kojoj je sedela sama Matilda, sa usnama stegnutim u tanku, ravnu liniju. „Šta je ovo, Matilda?” upita Samanta. Naravno, to je bilo prilično glupo pitanje jer je bilo potpuno očigledno o čemu se radi. „Sutra ujutro odlazim u Lejland”, reče Matilda ne gledajući je. „Uzeću putnički prevoz i neke sluge.” ~ 52 ~

Samanta je krenula dalje u sobu. „Žao mi je što je došlo do ovoga”, rekla je. „Jesi li sigurna da se osećaš dovoljno dobro za putovanje?” „Neću ostati ovde”, reče Matilda. „Znam za šta je zaslužna moja porodica, Samanta, i neću kaljati uspomenu na svog brata ostajući sa nekim ko ga ne poštuje.” „I to je sve zato što sam odlučila da odgovorim na pozive svojih suseda?”, pitala je Samanta. „Čak i da nisi u dubokoj tuzi, ja bih to nazvala i vulgarnim i skandaloznim.” „Vulgarno i skandalozno.” Samanta uzdahnu. „Jesam li zaboravila da spomenem da će lejdi Gremli jahati s nama?” „Ta činjenica ne menja ništa”, reče Matilda. „Nadam se da će te savest ubediti da sutra ostaneš kod kuće, Samanta. Ali bez obzira na to, namera je postojala i nakon što sam govorila sa tobom prilično oštro u ime svog oca, pa tako ostaje i moja odlučnost da ustrajem. Neću ostati posle takve uvrede - razumećeš ne mene, već grofa Hitmura, oca tvog supruga.” „Vrlo dobro”, reče Samanta. „Vidim da nema smisla dalje da kažem bilo šta.

Organizovaću da kočija i nekoliko sluga budu spremni ujutro.” „Već je naređeno”, reče Matilda. „Preklinjem te da se ne deranžiraš zbog mene.”

Kada se Samanta vratila malo kasnije u dnevnu sobu, pomislila je kako jednostavno nema udobne stolice na koju bi mogla sesti - a stvar je u tome što je osećala krivicu, kao da se zaista ponašala prilično bezobrazno da bi je pristojni ljudi izbegavali. Vulgarna i skandalozna - o, bože!

Opet je bila ljuta, u stvari, besna. Sigurno - oh, sigurno se nije očekivalo da će ostale novopečene udovice čitavu godinu boraviti u zamračenoj kući, odbijajući posetioce i ne uzvraćati posete onima koje su primili. Sigurna je bila da način na koji je živela ovde sa Matildom nije bio normalan.

A možda i nije bila u pravu, možda je njen nemir značio nedostatak poštovanja prema čoveku koji je bio njen muž sedam godina i prema njegovoj ožalošćenoj porodici. Da li su oni tugovali? Niko od njih nije došao u Brambl hol nijednom tokom pet godina kada je Metju bio ovde, osim Matilde na samom kraju.

Niko od njih nije došao na sahranu. Naravno, bio je dug put od Kenta do okruga Durem i izazvao bi neprijatno odlaganje čina. Bez obzira na to, ona je lično poslala poruku grofu i grofici specijalnim glasnikom, i mogli su uzvratiti jednako brzo da sve odloži. To nisu učinili.

Metju je bio crna ovca. Oh, ne, odlučila je ponovo povlačeći zvono, neće se osećati krivom. I nije htela da ubedi Matildu da se predomisli. Ni ona neće poslati poruku u Roblend park da otkaže sutrašnju vožnju. Neće se osećati krivom. Ali naravno da jeste kriva. „Donesi čaj, molim te, Rouz”, rekla je sobarici iako nije bila žedna. ~ 53 ~

VII „Padaće kiša”, primetila je Beatris za doručkom sledećeg jutra. Nakratko je podigla pogled sa pisma koje je čitala.

Ben pogleda prema prozoru i složi se da je moguće da će padati kiša. Do sada je bilo prilično tmurno proleće, bar u ovom delu zemlje. Izgledalo je kao da ipak neće moći da jaše sa gospođom Mekej. Nije sumnjao ni da će joj sekira, to jest, zaova zabraniti. Mislio je kako krajnje vreme da je lejdi Mekej lupi u nos zbog silnih ograničenja koja joj nameće.

Možda bi kiša ipak mogla da je zadrži. Kasno jutros je počela da pada, isprva se kao lagano naoblačilo, ali se činilo da bi se moglo pretvoriti u nešto ozbiljnije.

Do trenutka za ručak Ben je bio primoran da prizna kako je previše vlažno za jahanje. Bio je razočaran. Otišao je gore da radi svakodnevne vežbe.

On ih ne bi zanemario, mada je prihvatio stvarnost da se nikada neće oporaviti više od minimalne upotrebe nogu. Međutim, ne bi rizikovao da izgubi i ono malo što je postigao. Bar se mogao osloniti na sopstvene noge. Pored toga, postojali su i drugi delovi njegovog tela koje je trebalo održavati u kondiciji.

Fizička aktivnost nije ga oslobodila nemira. Bio je u kritičnom periodu svog života, shvatio je. Zatekao je sestru za stolom u sobi za crtanje, pisala je sinovima i suprugu. „Osećam se loše što nisam poslao poruku u Brambl hol”, rekao joj je. „Ali teško da nas gospođa Mekej očekuje po ovakvom vremenu”, rekla je ne podižući pogled. „Da”, složio se. „Mislio sam da ionako odem tamo i lično se izvinim. Da li bi volela da pođeš sa mnom?” „Baš me iskušavaš, Bene”, rekla je. „Pisanje pisama mi nikada nije bila jedna od dragih aktivnosti. To dokazuje da baš nisam prava dama. Moram da ih završim sada kad sam ih započela, ili ću to odlagati u nedogled. Ne treba ti moje društvo, zar ne?” „Činiš da zvučim kao zli vuk”, rekao je. Nagnuo se da bi je poljubio u obraz. „Prenesi moju ljubav i pozdrave dečacima i reci im da se ne raspravljaju više.”

Namrštila se nimalo damski. „Reći ću im da im je ujak Benedikt poručio da budu dobri. I štedljivi.”

Nasmejao se i polako izašao iz sobe. ~ 54 ~

*** Samanta je ležala budna do pola noći. Ustala je rano kako bi doručkovala s Matildom i pokušala da se pozdravi sa njom sa koliko-toliko uljudnosti. Ali njena zaova nije došla da jede niti je tražila poslužavnik u svoju sobu. A kad je Samanta sišla, Matilda je već bila obučena za putovanje i kočija ju je čekala ispred ulaznih vrata, natovarena prtljagom. „Kiša će”, rekla je Samanta. „Volela bih da razmisliš, Matilda, i odložiš odlazak barem na nekoliko dana.”

Matilda je izgledala bledo i loše. „Ne bih ostala ovde ni sat vremena, čak i ako bi pretio sneg”, rekla je navlačeći svoje kožne rukavice. „Otac će biti nezadovoljan tobom, Samanta, a majka će biti razočarana. Ali nijedno od njih neće biti iznenađeno. Otac je upozorio Metjua da ne pada tako nisko da se oženi Cigankom.”

Srećom pa je projurila kroz vrata i niz stepenice pre nego što je Samanta uspela da odgovori. Nije se osvrnula i nije okrenula glavu nakon što je sela u kočiju. Na svu sreću, jer je Samanta bila pobesnela. Stajala je na vratima i gledala kako kočija kreće svojim dugim putem, podrhtavajući od potisnutog besa. „Ja sam jednom četvrtinom svoga bića Ciganka”, promrmljala je. „Bolje nego sto posto Mekej.”

Njen deda, Velšanin o kome nije znala ništa osim njegove nacionalnosti, venčao se sa Cigankom, koja je rodila Samantinu majku pre nego što se vratila svome narodu, i nikada više niko nije čuo za nju. I Samantina majka je iz Velsa pobegla u sedamnaestoj godini, od tetke koja ju je odgajala, i završila u Londonu.

Tamo je zarađivala za život kao glumica kada ju je Samantin otac upoznao i oženio se njome. „Ja sam jednom četvrtinom Ciganka, jednom četvrtinom Velšanka, a polovina mi je nejasna engleska nestrpljivost. Ja sam iz porodice velških glumaca, koja je, kao i svi pripadnici te profesije i nacionalnosti, na stepenicama zla, jedan korak od samog đavola. Ili nas je to tako opisao moj svekar?!” Teški oblaci su joj se nadvili nad glavom. Bilo bi čudo ako do podneva ne padne kiša. Dakle, ironičnom igrom sudbine verovatno neće ići na jahanje danas po podne. Bila je to užasno teška misao jer će biti primorana da ostatak dana provede sama i u zatvorenom.

Ali prvo što je učinila kad se vratila unutra, bilo je da uleti u dnevnu sobu i skloni teške zavese sa prozora.

Htela je potpuno da ih promeni. Odabraće svetlije boje i lepše teksture.

Namršteno je pogledala sobu. Sve je trebalo promeniti. Za pet godina zapravo nije ni primetila koliko je to sumorna kuća. Pet godina je svaki trenutak svakog dana posvećivala brizi o sinu grofa Hitmura. Izdržala je pet godina noći bez sna, bez ijednog prigovora. Dala je svaku česticu svoje energije i strpljenja. Kad je Metju umro, činilo se da od nje ništa više nije ostalo. Pretpostavljala je da se zbog toga osećala tako prazno. Pa ipak, u očima grofa i njegove dragocene ćerke bila je opaka i na nju se nije moglo osloniti samo zbog njenog porekla - i samo zato ~ 55 ~

što je nakon četiri meseca iskrenog tugovanja bila spremna da ode u posetu svojim komšijama radi druženja ili da seta i jaše na otvorenom. Bila je ljuta.

U stvari, bila je tako besna, da je ponovo zurila u one grozne ukrase na prekrivaču i sigurno bi i nastavila sa tim, da je to za mrvicu činilo da joj bude bolje. Mekejevi nisu bili vredni njenog besa. Ali bez obzira na to koliko je to puta sebi rekla, ipak se osećala povređenom. Hvala bogu da je bila tako daleko od njih, a sigurno će i oni da budu srećni zbog toga kao i ona.

I da, naravno, padala je kiša.

U početku je samo rominjalo, ostavljajući okrutnu nadu da neće doći do nevremena i da će prestati istog prepodneva. Umesto toga, kiša je padala sve jače i pokazivala znake da neće prestajati. Matilda bi to nazvala pravednom kaznom.

Nakon što je pokušala da pojede nešto, Samanta se vratila u dnevnu sobu i pokušala da veze. Ali kad joj se svila zavezala u čvor, bila je prisiljena da preseče konac i prekine posao, te je ostavila rad. Pokušala je da čita, ali nakon što je odlučno pomerala oči preko dve čitave stranice, shvatila je da ne može da se priseti nijedne reči. Zaplakala je kad joj je Tramp stavio njušku u krilo i tužno je pogledao. Nije verovala onima koji kažu da se posle plakanja osećaju bolje, nos joj se začepio, oči natekle, a maramica je bila natopljena. Samosažaljenje je grozno, pomislila je iznervirana svojim ponašanjem. Ne bi izdržala ni trenutak više. Obrisala je oči, glasno izduvala nos i bacila pogled na svoj vez pre nego što ga je podigla i ponovo se uhvatila u koštac sa njim. Petnaest minuta kasnije njene misli prekinuo je zvuk kucanja o ulazna vrata. Iznenađeno je podigla pogled.

Matilda? Ne, naravno da ne! Lejdi Gremli i ser Benedikt Harper?

Teško. Oni se ne bi vozili po ovakvom vremenu, kiša je neprekidno padala.

Vikar? Nije se vraćao otkad ga je Matilda pre neko popodne držala na stepeništu sve dok ga oštri vetar nije nagovorio da ode. „Gospodin Benedikt Harper, gospođo”, objavio je batler otvarajući vrata.

Zvučao je pomalo sumnjičavo, ali gospodin je prošao pored njega pre nego što je ona mogla da odluči da li je u redu pustiti ga unutra ili ne, ili, da budemo precizniji, da li joj je stalo do toga ili nije. „Gospodine Benedikte”, rekla je i ustala ostavljajući vez. „Sigurno niste jahali po ovakvom vremenu!”

Bilo joj je očajnički drago što ga vidi. „Došao sam kočijom”, rekao je mazeći Trampa, koji je mahao repom drhtavog pogleda. „Dobar dan, gospođo Mekej.

Vaša zaova je još uvek neraspoložena? Žao mi je. Ne bih je...” „Otišla je”, rekla mu je. „Otišla je jutros. Više nije htela ostati ovde kako je ne bih zagadila mojim zlim bićem.”

Oh, bože, nije trebalo to tako da formuliše! Trebalo je da izmisli neku bolest u porodici, kao razlog koji je Matildu odveo. To nije bilo teško. Grofica je uvek bila bolesna. Ipak, bilo je prekasno. Nepomično je gledao u nju dok je batler zatvarao vrata za sobom. Pogledao je prema prozoru, primetila je. ~ 56 ~

„Otišla?” rekao je. „Bez povratka, mislite? Ovo nije imalo veze sa činjenicom da ćete jahati sa mnom, zar ne? Beatris je pristala da pođe s nama.”

Bilo je već prekasno da se stvari izbegnu. „Ništa manje od potpune izolacije iza crnog vela u narednih osam meseci ne bi odgovaralo Matildinom osećaju ispravnosti, ser Benedikte”, rekla mu je. „Nisam sigurna po kojim tačno pravilima žive ona i moj svekar, ali nikada nisam čula da neko drugi živi po njima, na čemu se iskreno zahvaljujem nebesima. Grof od Hitmura je jednostavno zakon za sebe i oduvek je bio takav.”

Glas joj je zvučao krhko, shvatila je, čak i na ivici histerije. Bila je užasnuta što će Benedikt otići odatle ponovo, što bi, naravno, bilo najbolje što može da uradi - za oboje. Ne bi volela da sluša njene izlive samosažaljenja. I trebalo joj je vremena da se sredi pre nego razgovara sa bilo kim. „Došao sam da objasnim zašto ne možemo da idemo na jahanje”, rekao je, „iako se usuđujem da kažem kako je razlog očigledan. Došao sam da vidim da li se gospođa Matilda oporavila od prehlade i da joj poželim što brže ozdravljenje.

A sada bih Vas ostavio, gospođo, jer nemate pratioca i ne možemo se povući u baštu, kao što smo mogli u Roblendu pre nekoliko dana.”

To bi bilo sasvim ispravno, naravno, ali ona nije mogla da podnese da opet ostane sama. Ne još. Koliko je to glupo dopustiti da je neko poput Matilde toliko otuđi od ljudi. „Molim Vas, ostanite”, rekla je. „Sedite. Muka mi je više od bontona, pa čak i od toga da zamišljam da sam sama sebi dovoljno društvo. I zašto ne bih primila gosta koji je bio ljubazan da me poseti uprkos kiši koja pada?” „Možda”, predložio je, „zato što je taj gost samac, a Vi ste dama bez pratnje.”

Uzdahnula je.

Izgledao je kao da mu je neudobno dok stoji naslonjen na štap. Mora da je očajno želeo da ode. Ali usamljenost i klonulost duha naterali su je na sebičnost, pa i indiskretnost, „Da li to znači da ste došli samo da me obavestite da pada kiša i da se raspitate za Matildino zdravlje?” pitala ga je. Oklevao je. A onda ju je potpuno iznenadio. „Manite me sa zdravljem lejdi Matilde”, rekao je. „Ha, pa Vaša kuća sada ima prozore. Oni danas nisu u potpunosti pokriveni zavesama... Došao sam da vidim Vas.” Ako je do pre nekoliko trenutaka mislila da on izgleda kao da mu je nelagodno, to nije bilo ništa slično onome kako se ona osećala sada. Sâm vazduh u sobi nosio je miris nečeg opasnog. Ali na manite me sa zdravljem lejdi Matilde nije mogla da se ne nasmeši. ,,Oh, sedite”, rekla je. „Zašto mislite da bi trebalo da odete samo zato što Matilda nije ovde?”

Polako se uputio do stolice i seo. Sela je i ona, a onda su se zagledali jedno u drugo. Šta sad? U bašti lejdi Gremli su mogli da gledaju u nebo i kuću. I bilo je ~ 57 ~

zvukova kojih ona tada nije bila svesna - ptice, insekti, vetar, ždrebad u štali. A sada, ovde, čak i Tramp ćuti. Ispružio se pred ser Benediktom, sa glavom na njegovoj čizmi. „Da li ste ga voleli?”, iznenada ju je upitao.

Podigla je obrve.

Da li je ona možda očekivala da će on govoriti o vremenu? Ali govoriti o Metjuu? Bilo je to užasno nepromišljeno pitanje. Zahtevalo je oštro odstupanje. „Bila sam zaljubljena preko glave”, rekla je. „Naravno, ne može se očekivati da takva euforija traje večno. Stvarno ne postoji srećno do kraja života, ser Benedikte.” „Koliko dugo ste bili u braku pre nego što je on povređen?”, upitao je. „Dve godine”, odgovori ona. „Provela sam prvu godinu s njim, a drugu, nakon što je njegov puk poslat na Iberijsko poluostrvo, u opatiji Lejland u Kentu sa njegovom porodicom.” „I prestali ste da ga volite zbog njegovih povreda?” „Ne.” Nekoliko trenutaka ga je gledala netremice. Trebalo bi da mu kaže koliko je njegovo pitanje drsko i nametljivo. „Nije mi trebalo dugo nakon venčanja da otkrijem ono što je trebalo da shvatim mnogo ranije. Nije mogao da živi bez divljenja muškaraca i ženskih preljuba. Bio je zgodan, drzak i šarmantan. Svi su ga obožavali. Ali on...”

Ah, stvarno ne bi trebalo tako da priča o svom mužu. „Obožavao je samo sebe”, Ben je pretpostavio.

Pitala se kako je mogao to da pretpostavi. Ali bio je potpuno u pravu. Metju je svakoga doživljavao kao ništa više od pažljive publike koja ga obožava.

Sumnjala je da je ikada u njegovom životu postojao neko koga je zaista voleo ili želeo da voli, uključujući i nju. Čak i tokom poslednjih pet godina, video ju je onako kako je želeo da je vidi, kao poslušnu i pažljivu ženu, stvorenu da bi njemu ugađala. Nikada je nije poznavao, niti zavoleo. Nije poznavao ni deo nje. „Rane ga nisu promenile?”, upitao je. ,,Oh, jesu! Ili su možda promenile samo okolnosti njegovog života, ali ne i njegov pravi karakter.” Okrenula je pogled ka kaminu. „Nos mu je bio polomljen i posečen sabljom. Lice mu nije bilo toliko ružno nakon što je zacelilo, ali nije dozvoljavao da ga vidi iko sem njegovog sluge i mene. Nije imao ni ogledalo u svojoj sobi. Smetao mu je gubitak lepog izgleda, kao da je to bio njegov identitet. Da mu je zdravlje bilo dobro, izuzev tog relativno malog nedostatka, možda bi nekako povratio svoje staro samopouzdanje, ali nije, nažalost.” „Beatris mi kaže da ste mu bili veoma posvećeni”, rekao je. „Kako ne bih bila?” Okrenula se ka njemu. ~ 58 ~

„Bio je moj muž i brinula sam o njemu. Nije trebalo da kažem išta loše. On nije ovde da mi se suprotstavi ili da se osveti spiskom svih mojih mana.” „Ponekad, kao što sam Vam rekao pre nekoliko dana”, rekao je, „treba iz srca razgovarati sa ljudima koji razumeju i na koje se možete osloniti.” ,,I ja se mogu osloniti na Vas?”, upitala je. „Iako ste gotovo stranac?” „Možete se osloniti na moju diskreciju.”

Ona mu je verovala. Setila se šta je rekao o svojim prijateljima iz Penderis hola. „Nije zaslužio takvo mučenje na kraju života”, rekla je ona. „Nikada to nisam poželela.” ,,I ne zaslužujete da Vas hvata osećaj krivice što ste još živi”, rekao je. „Ispričao sam Vam priču o Hugu, lordu Trentamu, koji je poludeo nakon što je uspešno vodio samoubilački odred u Španiji. Njegova glavna muka - mučila ga je godinama posle i još uvek do određene mere - bila je ta što je preživeo netaknut dok su svi njegovi ljudi ili umrli, ili bili teško povređeni. Ali oni su bili dobrovoljci, a on ih je predvodio na frontu sa izuzetnom hrabrošću. Morate sebi oprostiti što ste živi, gospođo Mekej, i to što želite da živite.” ,,A zbog želje da plešemo?”, malo mu se nasmešila. „Čak i zbog želje da jašemo.” „Dosta o meni i mom samosažaljenju”, rekla je sa blagim odmahivanjem glavom. „Šta je sa Vama? Zašto boravite u tako zabačenom kutku Engleske sa sestrom? Čini se da je to veoma povučen život za gospodina Vaših godina.” „Mojih godina?” Podigao je obrve. „Vaše lice zna za patnju”, rekla je, osećajući toplinu kako joj navire na obraze. „Mogli biste imati između dvadeset i trideset pet godina. Ili čak...” „Imam dvadeset devet”, rekao je. „Beatris je trebalo još nekoliko nedelja kod kuće da se oporavi od zime, a Gremli je morao da ode u London i zauzme svoje mesto u Domu lordova. Njihovi dečaci su u internatu, u školi. Nisam smislio šta bolje da radim sa svojim vremenom, pa sam došao ovde da joj pravim društvo.” „Lejdi Gremli ima sreću što ima tako pažljivog brata”, rekla je. „Vi niste toliko srećni zbog svog brata?”, upitao je. „Vašeg polubrata?” „Džon je sveštenik i zadužen je za županiju, za ženu i troje dece”, reče ona. ,,I bio je protiv toga da se naš otac oženi mojom majkom.” „Zašto?”, upitao je. „Samo zato što ona nije bila njegova majka?” „Delimično je i to razlog, sigurna sam”, rekla je. „Njegovu su majku sve komšije mnogo poštovale i volele.” Pažljivo ju je gledao. ,,A Vašu majku nisu?” „Moja majka je bila glumica kada ju je otac upoznao u Londonu”, rekla je. „Bila je ćerka Velšanina i Ciganke, a to baš nije bila kombinacija koja je bila ~ 59 ~

prihvatljiva jednom pastoru, ili otmenim susedima moga oca, pogotovo što je bila toliko mlađa od njega i tako lepa i živahna.” „Ah!”, rekao je i nekoliko trenutaka je gledao u tišini, a ona je čekala da nastavi. Možda je to bio trenutak kada će se maniri vratiti i on užurbano otići onako brzopleto, a da to njegovo prepadanje ne postane previše očigledno. „To bi objasnilo Vašu prelepu tamnu put. Pitao sam se odakle dolazi Vaša strana krv. Od Vaše bake Ciganke.” „Ipak, to nije stvarno strana krv, zar ne?”, reče ona. ,,U Velikoj Britaniji već generacijama postoje Cigani. Ali nije bilo mnogo mešanja, i oni su zadržali svoj karakterističan izgled.” Ponovo ju je tiho gledao, ali na licu mu se pojavio blag osmeh. Nije mogla da dešifruje njegovo značenje. „Da li je još uvek živa?”, upitao je. „Mislim, Vaša baka? A Vaš deda?” „Moja baka se vratila svojima kada je moja majka bila novorođenče”, rekla je. „Ne znam ništa o svome dedi osim njegove nacionalnosti. Moja majka je napustila Vels sa sedamnaest godina i više se nije vratila. Skoro nikada nije pričala o svojoj prošlosti. Možda bi to učinila da je živela duže.”

Tišina se opet protegla između njih. „Možda bi”, reče ona, „trebalo da sada odete, ser Benedikte?” „Da li Vas sramotim zato što hvalim Vaše vrline?” upita. „Ili se stidite zbog mene što ste napola Ciganka?” „Jedna četvrtina”, reče ona. „Ja sam jednom četvrtinom Ciganka.” „Ah, dobro, onda sam siguran”, rekao je. „Jednu polovinu bi možda bilo teško zanemariti.”

Oštro ga je pogledala. Lice mu je bilo ozbiljno, ali su mu se oči smejale. „Da li Vas je to proganjalo kroz život?”, upita. „Činjenica da imate cigansku krv? A nemoguće je da to sakrijete? To jeste samo jedna četvrtina Vašeg nasleđa, ali predstavlja gotovo ceo Vaš izgled.”

Podigla je bradu i nije rekla ništa. „Vrlo lep izgled!”, dodao je. „Žao mi je. Postideo sam Vas u vezi sa pitanjem na koje ste osetljivi. Da, gospođo Mekej, osećam potrebu da se odmorim i odlazim. Ali zbog časti. Vaše časti.”

Osećala se neprijatno zbog njega i bila je uznemirena što ju je on nekako nagovorio da otkrije tako lične stvari iz svog života. Kako je to uradio? Je li to samo bila navika da sa bilo kim ima nekakve društvene veze? Ali ona još nije bila spremna da ostane sama. „Zašto ste želeli da me vidite?”, pitala ga je. „To je ono što ste priznali pre nekoliko minuta - da ste došli da me vidite.” „Pa nisam očekivao da Vas ovde nađem samu”, pobunio se. „Ali jeste. I ipak ste ostali.” ~ 60 ~

„Jesam”, složio se. Podigao je ruku da protrlja nos. „Svakako nisam hteo da se vidimo prošle nedelje. Užasno sam pogrešio i mrzeo sam sebe, morao sam jednostavno da se izvinim. Pre dva dana nisam mnogo želeo da Vas vidim, ali pošto sam ja taj koji je predložio da posetite Beatris, izgledalo bi bezveze da sam samo prošao na svom konju i da Vi niste zatekli nikog kod kuće.” „Onda ste me videli kako dolazim?”, pitala ga je. „Vraćali ste se sa jahanja?” „Zapravo sam upravo bio krenuo”, rekao je. ,,I da, video sam Vas. I uživao sam u našem razgovoru u bašti. Pretpostavljam da sam se uželeo ženskog društva, za šta sam u potpunosti sâm kriv, a Vi ste, izgleda, sigurno društvo.” „Sigurno?” „Vi ste udovica i u žalosti ste” Napravio je grimasu. „Ja se izvinjavam. Pravim haos zbog svega ovoga. Ne zanima me nikakav flert. Ne tražim sebi ženu. Ja... ” ,,A sve i da tražite”, rekla je, „tražili biste na pogrešnom mestu. Nisam trenutno na tržištu udavača.” „Ne”, rekao je. „Naravno da ne. Uživao sam u druženju sa Vama pre nekoliko dana, gospođo Mekej. Nije baš često moguće opustiti se sa pripadnicom suprotnog pola koja mi nije rođaka.” ,,I tako sam sigurna jer sam udovica”, rekla je. „Ali šta ako ja više ne žalim?”

Nekoliko trenutaka je zurio u nju. „Tada uopšte ne biste bili sigurni”, rekao je. „Zašto ne?” „Bio bih u iskušenju... da zadobijem Vaše interesovanje”, rekao je. „Mislite, moju naklonost?” „Naklonost nije uvek neophodna.”

Naslonila se leđima na jastuke iza sebe. „Hoćete reći da biste bili u iskušenju da me zavedete?” „Apsolutno ne!” Namrštio se. „Zavođenje je jednostrano. Ta reč sugeriše određeni stepen prisile ili prevaru.”

Samanta je zapravo mogla da oseti kako joj srce kuca u grudima. Čula je kako pulsira u ušima. „Ser Benedikte”, rekla je, „kako je došlo do ovog našeg razgovora?”

On joj se iznenada nasmešio, a u njenom stomaku čuo se čudan zvuk, jer joj je uputio veoma šarmantan osmeh. Bio je gotovo dečački - osim što uopšte nije bio dečački. Oh, ovo apsolutno više nije bilo prikladno ponašanje!

Kako se usudio? Stvarno nije trebalo da dopustiti da ostane.

~ 61 ~

„Verujem da to mora imati mnogo veze sa odsustvom lejdi Matilde”, rekao je. „Sumnjam da bismo govorili o bilo čemu drugom, osim o vremenskim prilikama i o zdravlju drugih ljudi da je ovde.” „Ne, zaista”, složila se veselo. „Ali nipošto se ne treba brinuti, zar ne? Od nedavno sam udovica i u sigurnom sam društvu.” „Koliko imate godina?”, upita je. „Kakvo nepristojno pitanje”, reče ona. „Žena nikad ne govori svoje godine, gospodine. Mlađa sam od Vas. Bojim se da je moj prvi utisak o Vama ipak bio tačan. Kakav jezik i ponašanje! Vi niste nikakav džentlmen.”

Ali potom je pokvarila efekat svojih reći nasmejavši se. Nasmešio se i on njoj. „Pozvaću da donesu čaj”, rekla je ustajući. „Da li biste želeli nešto drugo osim čaja?” „Šeri, ako ima.”

Povukla je zvono. Tramp je na trenutak podigao glavu i ponovo je spustio na desnu čizmu ser Benedikta. Glupi pas. Zar nije već shvatio da ga ovaj čovek ne voli? Naredila je Rouz da donese čaj, ali nije odmah ponovo sela. Osećala se nelagodno i preselila se pored prozora, gde je stajala gledajući napolje.

Kiša se nije stišavala. Priznao je da bi bio u iskušenju da zadobije njeno interesovanje da od nedavno nije udovica. Trebalo je da mu priđe i odvali ga preko lica. Ili je trebalo da zahteva da ode. Ali to je bila najlepša stvar koju joj je neko rekao. Oh, bože, bojala se da će u danima koji slede prigrliti sećanje na njegove bezobrazne reći. Koliko je samo bila patetična!

~ 62 ~

VIII Ben je uvideo da je gospođa Mekej plakala čim je ušao u sobu. Nije bilo ni traga suza, istina, ali blago crvenilo i natečenost oko očiju su je odavali.

Nameravao je da joj odvrati pažnju razgovorom, a na kraju joj prišao toliko blizu da je flertovao. To nije bila njegova namera kada je odlučio da dođe. Pa naravno da nije! Očekivao je vrlo dosadnu, formalnu posetu dvema damama, ne jednoj. Stvarno je trebalo da ode odmah nakon što je saznao da je ona bez pratnje, ali ona je plakala. I bilo je očigledno da ne da bude sama. Tako da je ostao - vrlo nepromišljeno od njega. Sâm sa njom ovde osećao se potpuno drugačije nego pre dva dana u Beinom vrtu. Dođavola! Šest godina nije poželeo ženu - niti žene uopšte, niti naročito neku ženu. Čak mu je bilo i malo nelagodno zbog toga. Da li je u njegove povrede spadala i smrt njegovih seksualnih apetita? Ali bilo mu je pomalo nelagodno jer je znao da se u braku nikada ne može dati u potpunosti ženi - pošto nikada neće biti skroz izlečen.

Stvarno nije mogao da podnese pomisao da utoli svoju seksualnu želju van braka, jer nijedna suma novca ne bi mogla nadoknaditi fizičku odvratnost koju bi svaka žena sigurno osećala ako bi bila primorana da bude intimna s njim. U tišini ju je posmatrao dok je stajala kraj prozora. Njena vrlo tamna, gotovo crna kosa bila je skupljena u jednostavan rep. Nekoliko vlasi se provuklo sa strane i spuštale su se pravo do ramena.

Lice joj je bilo lepo. Nije mu trebalo ukrašavanje. Odvratna crna haljina nije mogla sakriti bujne obline njene figure i elegantno savršenstvo njenog držanja.

Imala je cigansku krv i bila je osetljiva na to. Donekle je očekivala da će on poželeti da ode kad za to sazna. Bila je, pomisli on, žena kojoj očajnički treba prijatelj. A prijateljstvo je bilo nešto što je prilično rado ponudio - barem nakratko, dok ne ode.

Sluškinja se vratila s poslužavnikom i odložila ga na sto pre nego što se povukla. Gospođa Mekej je okrenula glavu iako se nije odmah pomerila od prozora. „Napolju je baš turobno”, rekla je. „Na kraju krajeva, treba biti zahvalan za krov nad glavom i vatru u kaminu.” „Nije turobno.” Privukao je štake prema sebi i podigao se na noge dok ga je gledala. Pas se uspravio i pogledao ga mašući repom. Ben je prešao čitavu sobu da bi prišao bliže gospođi Mekej. „Iznad oblaka, znate, ne postoji ništa osim plavog neba i sunca.”

~ 63 ~

„To je stvarno neka uteha”, rekla je okrenuvši se licem prema prozoru „kada je nemoguće otići gore da bi se to videlo.” „Balon sa toplim vazduhom?”, on je predložio. „Uh!” Trgla se. „Bila bi kiša na putu prema oblacima, a zatim i sumaglica, i vlaga.” ,,I slava sunčevog sjaja kada pređemo na drugu stranu!”, rekao je. „Mi? Da li to onda znači da bismo išli zajedno?” „Oh, da, mislim da je tako”, rekao je. „Naravno, bio sam vojni oficir i ne verujem da bi balon mogao da propadne. Rekao sam Vam dovoljno glasno da biste me čuli.” „Bilo bi užasno hladno uprkos suncu”, rekla je ona. „Nikada niste videli sneg na vrhovima planina kada je toplo u ravnici?

Odlučni ste da budete pesimistični”, rekao joj je. „Sa sobom bismo poneli krznenu garderobu i uvili se u nju.” „Zajedno?” Opet je okrenula glavu. Lice joj je bilo veoma blizu njegovom. „Jedan od najboljih izvora toplote”, objasnio je, „jeste telesna toplota. Usudio bih se reći da bi stvarno bilo vrlo hladno.” „Ali nama bi bilo toplo zajedno u našem krznu.” „Da. Uživali bismo u dvostrukoj toploti.”

Gotovo je mogao da oseti njen dah na licu. I toplotu njenog tela. I evo ga, opet je flertovao, ali daleko jasnije ovaj put, iako nije imao nameru. Mislio je da je razveseli, da joj izmami osmeh ili čak i da je nasmeje. „Gde bismo otišli?”, upitala je. „Daleko, daleko.”

Pogled mu je skliznuo na njene usne kad ih je ovlažila jezikom. „Ah”, glas joj je bio šapat bez daha. „Najbolje mesto za odlazak.” „Da.” „Zajedno.” „Da.” Oči su joj lutale po njegovom licu. Bile su krupne i tamne, dugih trepavica. „Prošlo je više od šest godina otkako sam nekog poljubila”, rekla je. „Onako, pravo.”

Progutao je pljuvačku. ,,I ja... isto toliko vremena. Možda smo se poslednji put ljubili istog dana u isti čas, pre više od šest godina, ali ljubili smo druge ljude, ne jedno drugo.” „Nećaku Vašeg pukovnika?” „Vi muža?” ~ 64 ~

Oboje su se nasmejali. „Predugo je vremena prošlo”, rekla je. „Da.” „Možda bi”, rekla je, „trebalo nešto učiniti po tom pitanju.”

Pokušao je da razmišlja o svim razlozima zbog kojih ne bi smeo - ili barem o svim razlozima zbog kojih ne bi trebalo. „Žao mi je.”

Obrazi su joj se zacrveneli i ona je okrenula glavu, prilično nespretno, da bi opet pogledala kroz prozor. Nagnuo je glavu malo u stranu i poljubio je.

I jedna stvar je odmah bila sigurna. Njegov seksualni apetit nije bio mrtav, niti je ozleđen. Usne su joj bile meke, tople i vlažne. Bili su blago razdvojeni i pomalo su drhtali. Okrenula se potpuno prema njemu, a ruke mu naslonila na ramena. On je otvorio njena usta svojim usnama i gurnuo jezik unutra. Uvukla ga je i pritisla ga sopstvenim jezikom. Osetio je zadovoljstvo tako veliko da je skoro zaboravio na svoje proklete štake. „Žao mi je”, rekao je. „Ja sam hendikepiran. Ne mogu da te zadržim.” „Možda je to dobra stvar u ovom trenutku.” Odjednom se nasmešila i izgledala mlado i veoma lepo. „Ili smo možda samo gladni i bilo čiji poljubac bi bio čaroban.” „Otrežnjujuća pomisao.”

Spustila je ruke na bok, i dalje se smeškajući. Ali stvarnost se nametala. „Zaista ne bi trebalo da ostajem, sada kada znam da je gospođa Matilda otišla”, rekao je. „Kiša je bila turobna i osećala sam se nemirno, usamljeno i krajnje samosažaljivo. Samosažaljivi ljudi nisu prijatno društvo, čak ni sebi. A onda, kad sam bila na dnu, Vi ste došli. I nekako ste me nagovorili na razgovor kao da ste pravi prijatelj, od poverenja. Zatim ste flertovali sa mnom. Na nekoliko trenutaka ste me odveli do sunca, iznad oblaka, u balonu, zamotali smo se u toplo krzno i odvezli na neko mesto daleko, daleko. A onda ste me poljubili. Više nisam dole. Ne možete imati ni predstavu o tome šta ću osećati nakon što odete.

Ali uveravam Vas da neće biti užas.”

Bože dragi! Pomislio je da će danas možda shvatiti da se prevarila. Osećao se krajnje nelagodno. Jedan gospodin se ne ponaša tako. „Vaš šeri se neće ohladiti”, rekla je prolazeći kraj njega, „ali moj čaj sigurno hoće. Da li da stavim malo keksa na tanjir za Vas?” „Samo jedan”, rekao je dok ju je polako pratio kroz sobu. „Hvala Vam.” Donela mu je keks i šeri, dok se njen pas opet smestio pred njegovim nogama. „Koliko ste imali godina kad ste se venčali?”, upitao je. Smešila mu se dok je sedala i uzimala svoju šoljicu i tanjirić. ~ 65 ~

„Dobri ste u aritmetici, zar ne, ser Benedikte? Dozvolite mi da Vas poštedim računanja. Imala sam sedamnaest godina. Metju i ja smo bili zajedno godinu dana pre nego što je njegov puk poslat na Iberijsko poluostrvo. Sledeću godinu sam provela u opatiji Lejland. Nakon što je Metju doveden kući, došli smo ovamo.

Ovde smo živeli pet godina dok nije preminuo pre nešto više od četiri meseca. Dakle, sada imam dvadeset četiri godine.” ,,U potpunosti ste pročitali moju prevaru, zar ne?” Nasmejao se. „Znači, nepoljubljena i u celibatu još od nepunih osamnaest.” ,,I ja umem da računam”, rekla je dok joj je crvenilo oblivalo obraze. „I Vi ste u celibatu od svoje dvadeset treće godine.”

Otpio je malo šerija. „Ovo nije baš pravi razgovor za jedan ugledni salon, zar ne?” „To se nikada nije nazivalo salonom”, rekla mu je. „Ali u pravu ste. Matilda bi sigurno pala u nesvest da može da nas čuje. A i lejdi Gremli, pretpostavljam.”

O, bože, da.” Spustio je tanjirić sa netaknutim kolačićem kao i čašu sa šerijem na sto pored sebe. „Moje prisustvo ovde, sa Vama, neprimereno je i sigurno bi izazvalo priče, čak i skandal ako bilo ko sazna za to. Ne sme se ponoviti. Ne bih Vas učinio predmetom neugodnih tračeva među susedima.”

Osetila je probadanje dok se smeškala. Prezir? Tuga? „Potpuno ste u pravu”, rekla je. „Ali neću žaliti zbog ovog popodneva, i nadam se da ni Vi nećete. Po prvi put za mnogo godina učinili ste da se osećam kao žena. Sećam se našeg razgovora i našeg poljupca, kratkog i relativno nevinog.

Ali u pravu ste ipak, ne sme se ponoviti. Hoćete li pozdraviti sestru?” „Hoću”, obećao je. Ona je povukla konopac za zvono i zatim naredila sluškinji da kočiju ser Benedikta Harpera dovezu do samih vrata. „Žao mi je zbog jahanja. Možda možemo da probamo ponovo kada bude lepši dan. Sa Beatris, naravno.”

Pružio joj je ruku i ona ju je uzela. „Dođite da posetite Beu kad god se osećate usamljeno”, rekao je. „Biće oduševljena. Možda biste je mogli povremeno pratiti kada posećuje bolesne.” „Hvala Vam”, rekla je. „Ljubazni ste.”

A ipak je u njenom glasu bilo nečeg što on nije mogao sasvim da protumači.

Okrenuo se i pošao do vrata. Osećao se nespretno, čak groteskno, znajući da su njene oči uprte u njega Nekoliko minuta kasnije seo je u kočiju i podigao ruku u znak pozdrava dok je ona stajala na otvorenim vratima kuće, a pas pored nje mahao repom.

Toliko od toga da joj pruži prijateljstvo na neko vreme. Uništio je tu mogućnost tako što je bio prokleto sebičan i flertovao sa njom, pa čak je i poljubio. Nastaviti da je posećuje, nije dolazilo u obzir sada kada je znao da će ~ 66 ~

biti sama. Šteta! Trebalo joj je druženje, i on je to nudio. Ali samac muškarac i jedna slobodna žena ne bi mogli biti prijatelji bez skandala. I opravdano je tako, činilo se.

Dva dana kasnije lejdi Gremli je došla u popodnevnu posetu Samanti, zajedno sa gospođom Endruz, vikarevom suprugom. Razgovarale su o praktičnim stvarima i savetovale gospođu Mekej da se uključi u društveni život, a da nikako ne ugrozi svoj status odskorašnje udovice. Pre nego što su otišle, Samantino ime je dodato na spisak službenih posetilaca bolesnima i postala je član dva odbora, jednog za organizovanje letnjeg sajma u crkvi i drugog za ukrašavanje oltara.

Pozvale su je u posetu i Roblend parku i vikarijatu, kad god poželi, a uveravale su je kako će uskoro biti pozvana i na druga mesta. „Razgovarala sam sa suprugom o Vašoj situaciji, gospođo Mekej”, rekla je vikareva supruga, ,,i uverio me je da se ni crkva ni društvo nikada neće okomiti na udovicu koja čini dobra dela i tiho razmenjuje prijateljstva sa svojim susedima, čak ni tokom prvih meseci njene žalosti. I možete mi verovati kad Vam kažem jer je vikar primer primerenog ponašanja i poštovanja svih društvenih normi."

Samanta je sumnjala kako iza ove posete stoji ser Benedikt Harper i bila mu je zahvalna na tome. Biti zauzet tako što ćeš pomagati drugima je nešto što će učiniti da se oseća korisnom, pomoći joj da pobedi samoću i probuditi želju za novim životom. Konačno će prestati da živi od danas do sutra. A možda će i steći nove prijatelje.

Međutim, ser Benedikt joj nije ponovo došao u posetu i nije bio ni u Roblend parku kada je Samanta došla na čaj, možda zato što je došla po pozivu i on je za to unapred znao. Kad ga je videla u crkvi, pristojno se poklonio, ali nije ni progovorio niti je pogledao duže.

Ona je ponovo uživala u sećanju na njihov razgovor i njihov poljubac posebno na poljubac - ostatak dana nakon što je onda otišao. Ležala je budna pola noći sanjajući o tome - to je zaista ironično. I tražila ga je kroz prozore celo sledeće jutro i u bašti tokom popodneva, kad je kiša napokon prestala, te je izvela Trampa napolje. Ali mnogo pre nego što joj je palo na pamet da više neće doći, ona je osetila krivicu.

Ona ga je ohrabrila da ostane kad je hteo da ode nakon što je otkrio da Matilda više nije sa njom. Ona ga je ohrabrila da flertuje, iako to nije bilo namerno. I ona je sasvim izričito zatražila njegov poljubac. Ponašala se prilično šokantno. Nije ni čudo što nije poželeo da je ponovo vidi. A ni ona sigurno ne bi poželela njega da vidi ponovo da nije bila tako usamljena i tako nemirna. Bilo bi najbolje da ga više nikada i ne vidi, zaključila je. A onda je saznala da ga uskoro zaista više neće viđati. Lejdi Gremli planirala je uskoro da putuje u London kako bi se pridružila svom suprugu, a njen brat je grupi dama u vikarijatu jednog popodneva, dve nedelje nakon njegove posete Brambl holu, rekao da kreće na put oko ostrva, počevši od Škotske. ~ 67 ~

Samanta je u sebi prilično čvrsto odlučila da je vesti neće nimalo bacati u očaj.

To za nju nije bilo ništa. Sećanja na to popodne ostavila je iza sebe. Ubrzo njega više neće biti, a ona bi se mogla posvetiti svom novom životu ovde, u Brambl holu, bez stalnih ometanja i iščekivanja gde god da je on otišao. Nameravala je da bude aktivna tokom ostatka godine žalosti. Možda čak i srećna.

~ 68 ~

IX Posle nešto više od nedelju dana, kočija kojom je Matilda otputovala u opatiju Lejland, vratila se u Brambl hol. Upravljao je drugi kočijaš, a stigli su i neki drugi putnici. Samanta je prepoznala kočijaša od pre pet godina, ali ostali su joj bili nepoznati. Svi su bili krupni, snažni ljudi, kakve su često sluge koje angažuju da čuvaju putnike. Svi su takođe izgledali nabusito i nekako neprijatno. To je ono što se desi ljudima kada rade za grofa od Hitmura, pomislila je Samanta. Jedan od njih joj je uručio pismo sa pečatom grofa. Preuzela ga je i najednom osetila neku jezu. Nije više želela da ima posla sa Metjuovom porodicom i teško da će ovo biti neko ljubazno pismo. I uostalom, zašto su se sasvim druge sluge vratile umesto onih koje su otišle sa Matildom?

Uzela je pismo, ušla u dnevnu sobu i zatvorila vrata. Oterala je Trampa sa svoje omiljene stolice, na kojoj mu je strogo zabranjeno da prebiva - baš kao što mu je nekad bilo strogo zabranjeno da uđe u kuću - i na kraju sela tu.

Nije želela da slomi pečat na pismu i otvori ga. U poslednje vreme se osećala bolje. Stekla je prijateljstva. Imala je gde da ode, stvari koje treba da uradi dok bude čuvala svoju čast i poštovala obavezu da žali godinu dana. Nije želela da se ponovo umota u mrak i krivicu. Na trenutak je pomislila da baci pismo u vatru i zaboravi na njega. Metju bi učinio upravo to. Ali problem je bio što neće moći da ga zaboravi. Bilo bi bolje da sada pročita, a onda nekako izbaci iz misli.

Polomila je pečat uz grozan osećaj. Pročitala je pismo bez zaustavljanja, a zatim spustila glavu u krilo i čvrsto zatvorila oči.

Nakon nekoliko trenutaka čula je Trampa kako dahće u blizini i osetila je njegov ne baš tako sladak dah. Hladnu, vlažnu njuškicu gurnuo joj je pod ruku i zacvilio. Stavila je ruku na njegovu glavu. „Trampe”, rekla je. Liznuo joj je lice i ponovo zacvilio, očigledno predosećajući nevolju. ,,Oh, Trampe!” Strašan očaj ju je celu obuzeo. Grof iz Hitmura bio je nezadovoljan skandaloznim ponašanjem svoje snaje, o kojem mu je ispričala Matilda. To nije bilo iznenađenje. Ako njegova snaja ne zna kako da se ponaša bez čvrste ruke muškarca, a očigledno je da ne zna, onda on insistira da se ona bez odlaganja preseli u opatiju Lejland. Tamo bi sama sebi nametnula potrebnu disciplinu kako bi promenila bezobrazno ponašanje - koje je uvredilo, pa čak i upropastilo, dobro ime njihove porodice. Da je to bilo sve, Samanta bi

~ 69 ~

možda ipak spalila pismo i bavila se svojim gnevom kako najbolje ume, ali bilo je mnogo gore.

Naravno - oh, budalasto, bezumno, glupo od nje da se oslanjala na Metjuova očekivanja - Brambl hol uopšte nije njen! Nikada Metjuu nije ni bio dodeljen, i čak i da mu je bio zaveštan, to ne bi značilo ništa, pošto je umro pre oca. Kuća je, sa svim nameštajem i slugama, pripadala grofu od Hitmura, a sada on šalje svog trećeg sina da živi ovde, jer mu je drugi sin preminuo, a njegova udovica kalja njihovo dobro ime. Rudolf i njegova supruga Pejšns, trebalo bi da se nastane u roku od dve nedelje. Kuća će biti spremna za njih u tom roku.

Grofov glavni kočijaš i njegov glavni konjušar, zajedno sa drugim slugama, dobili su uputstva da prevezu Samantu u Lejland sa samo jednim danom odmora između njihovog dolaska u Brambl hol i njihovog povratka. Moraće da se spremi za to vreme. Učinio je da se ona oseti kao zatvorenik. Izgledala je kao zatvorenik. „Trampe”, rekla je, „kako nisam predvidela ovo? Jesam li ja toliki idiot?

Nikad nisam ni sanjala. Mislila sam da bi on bio srećan ako me ostavi ovde, van svoga vidokruga. Radije bih se ubila nego opet živela u opatiji Lejland”, rekla je.

To je obično preterivanje! Ona je naglo ustala i počela da šeta po sobi, a pismo je i dalje držala u ruci. Šta je ona to strašno uradila? Ako ode u Lejland, poludeće.

Nikad ne bi bila slobodna. Ali koja bi bila druga mogućnost? Nikad nije morala da ih uopšte razmatra. Metju ju je uveravao da će ovde biti njen dom do kraja života, a ona mu je verovala. Oh, trebalo je da zna...

Morala je da izađe iz kuće, iz koje je neka sila isisala sav vazduh. Plafon joj je pritiskao glavu. A kuća uopšte nije bila njena! Rudolf će biti ovde za dve nedelje. Okrenula se i potrčala gore po šešir, ogrtač i cipele, a Tramp ju je pratio u stopu. Ni u bašti nije bilo dovoljno vazduha. Krenula je bočnom stazom bez oklevanja i izašla kroz kapiju. Kada je ugledala kola kako idu u njenom pravcu i njišu se pod velikom balom sena, pošla je preko jedne livade - one na kojoj je jednom davno srela ser Benedikta Harpera.

Roblend park je još uvek bio udaljen, ali je odjednom shvatila da je to njeno konačno odredište, od samog početka. Niko joj nije mogao pomoći, ali trebalo joj je društvo prijatelja, a lejdi Gremli je bila neko najbliži koga je imala. Ona je koračala napred, Tramp je išao za njom i povremeno se odvajao u potrazi za nekim divljim stvorenjem. Jadan, glupi pas! Šta bi bilo sa njim? Sigurno mu ne bi bilo dopušteno da je prati u opatiji Lejland.

Oh, umrla bi od tuge kada bi se odvojili, sigurno.

Samanta nije jedina osoba koja je tog jutra primila važno pismo. I Ben i Beatris su takođe dobili po jedno. Kada su seli da doručkuju, pisma su bila pored tanjira. Pismo koje je Beatris primila bilo je od njene zaove, petnaest godina mlađe od njenog supruga. Karolina je očekivala rođenje svog prvog deteta i nestrpljivo je čekala dolazak svoje svekrve da joj pomogne, ali je ona nedavno ~ 70 ~

završila u bolnici sa neimenovanim oboljenjem nerava, i sada je gotovo histerično preklinjala Beatris da dođe kod nje. „Nadala sam se da ćemo provesti zajedno barem još nedelju ili dve pre mog odlaska u London”, rekla je Beatris Benu uzdahnuvši nakon što mu je prenela sadržaj Karolininog pisma. „Sada se čini da moram krenuti prema Berkširu bez odlaganja - još danas ako je to uopšte moguće. Mogla bih biti tamo već prekosutra ako sve bude išlo po planu. Ne bih da jadna Karolina bude sama, sa mužem, koji ju je uvek terorisao, i sa medicinskom sestrom. Znaš, muškarci su potpuno beskorisni u takvim okolnostima, posebno budući očevi, koje uvek obuzima iluzija da su oni ti koji trpe u toj situaciji.” „Onda moraš ići”, reče Ben, smejući se. „Ali šta je sa tobom?”, upita ona namršteno. „Ne mogu da očekujem da nestaneš iz Roblenda istog trenutka kad sam te pozvala ovde da mi praviš društvo.” „Ne brini za mene, naravno da možeš otići. Karolini je potrebnije tvoje društvo. Ostaću ovde i biće mi potpuno udobno i sâmom, Bea. A verovatno ću i ja otići u toku sledeće nedelje.” ,,U Kenelston?”, pitala je sa nadom. „Još uvek neću u Kenelston”, rekao je. „Verovatno ću u Škotsku. Nikad nisam bio tamo. Svi kažu da je veoma lepa, kao što su lepi i Irska i Vels, i brojni delovi Engleske. Možda ću se na kraju, kada moji čitaoci i obožavaoci budu molili za još knjiga, čak upustiti u avanturu odlaska u inostranstvo.” ,,I nikad se na kraju nećeš smiriti, pretpostavljam”, rekla je i dalje se mršteći. „Zar ti nije palo na pamet, Benedikte, da je to uzrok tvog nemira?” „Ne želim da se smirim. Pretpostavljam da je to pomalo očigledan zaključak”, priznao je. „Da se skrasim i smirim, ne bih bio nemiran. Ako sam nemiran, opet, ne mogu da se smirim.” „Ah, sva ta srodna i dvosmislena značenja”, rekla je. ,,Ko li je izmislio engleski jezik, pitam se? Nije baš odradio veličanstven posao, ma ko god bio.” „Možda je”, reče Ben, on bila ona.”

Nasmejala se. „Pod pretpostavkom da su žene po prirodi zbunjujuće? Ne mogu da ostanem sada da se raspravljam o tome. Moram da se spakujem što pre. Najveći deo mojih stvari može stići u London za par nedelja, zar ne?”

Ben je ponovo pročitao svoje pismo nakon što je Bea napustila salon. Bilo je od Huga Emsa, lorda Trentama, jednog od prijatelja iz Kluba ranjenih duša. Hugo će se venčati sa lejdi Mjuir. Ova vest je Bena oraspoložila. Pitao se da li će Hugo poći za njom kad svi napuste Penderis. Izvrnula je zglob na plaži kada su bili u Kornvolu, a Hugo ju je pronašao i odneo do kuće poput mitskog heroja.

Zaljubio se u nju, kao i ona u njega. Ali Hugo je bio suzdržan budući da je, iako ~ 71 ~

sa titulom i izuzetnim bogatstvom, bio čovek srednje klase, dok je ona bila sestra grofa od Kilburna i udovica vikonta.

Kada je brat došao po nju nakon nekoliko dana, Hugo ju je pustio da ode, bez borbe. Ali s obzirom na ono što piše u pismu, očigledno je da je ipak na kraju krenuo za njom. Trebalo je da se venčaju u Crkvi svetog Đorđa na Trgu Hanover u Londonu. Pismo je bilo pozivnica za venčanje, mada Hugo nije imao prevelika očekivanja da će Ben moći da stigne na događaj. Imodžen dolazi iz Kornvola, a Flavijan, Ralf i Džordž su već stigli. Još se nije čuo sa Vinsentom, Ben je osetio duboku čežnju i potrebu da ode tamo, pa makar to bio i sâm London. Izgledalo je kao da će on biti jedini iz Kluba koji neće prisustvovati Hugovom venčanju, on je prvi koji se ženi. Da li će on biti i jedini? Svi su mislili da su izlečeni i spremni da ponovo počnu da žive normalnim životom, ali, u stvari, svi su i dalje osećali posledice onoga što su preživeli. Nije to bilo samosažaljenje, taj greh koji ih je pratio, svi su se žestoko borili protiv tog osećanja... Venčanje je bilo za samo nedelju dana. Mogao bi stići ako krene bez odlaganja. Želja da ih ponovo vidi, iako su se razdvojili ne tako davno i ne očekujući da će ponovo biti zajedno do sledeće godine, bila je gotovo neodoljiva.

Još je mogao da stigne na vreme ako krene sutra ujutru, mada bi to značilo putovanje u dužim fazama što mu se činilo neugodnim. I dalje je mogao da ode u Škotsku nakon venčanja, zapisujući svoje utiske sa putovanja. Pitao se da li je bilo blesavo da umišlja kako ume da piše. To verovatno jeste tačno, ali mogao je barem da pokuša. Morao je nešto da uradi. Beatris je otišla pre jedan sat. Vratio se unutra u sobu gde je svakodnevno vežbao. Do tog trenutka je doneo definitivnu odluku da će otići u London, da će iznenaditi Huga pojavivši se u poslednjem trenutku kada svi budu na okupu, pretpostavljajući da će i Vinsent doći. Možda bi mogao nagovoriti Ralfa ili Flavijana da mu se pridruže, ili čak i Vinsa. Možda bi bilo zanimljivo dodati zapažanja slepog putnika u knjigu. Izlazio je iz svoje sobe nakon kupanja i presvlačenja posle vežbanja kada je u hodniku dole čuo glasove.

Batler je nekoga obaveštavao da Beatris nije kod kuće. ,,Oh”, reče druga osoba. I, nakon pauze dodade: ,,A kada očekujete da se vrati?”

To je bio glas gospođe Mekej. Ben se spremio da zakorači u svoju sobu, gde je počeo da pakuje kofere. U proteklih nekoliko nedelja je odradio uspešan posao izbegavajući je, zbog tračeva u okolini, jer do toga bi svakako došlo da je nastavio da je poziva ili posećuje. „Otišla je, gospođo”, objasnio je batler, ,,i neće se vratiti doleta.” ,,Oh!” Ben je oklevao i spustio ruku na kvaku vrata. „Želite li da proverim da li je ser Benedikt kod kuće, gospođo?”, upita batler.

Ben se namrštio i odmahnuo glavom. ~ 72 ~

,,Oh”, rekla je, „ne znam. Ne, možda ne bi trebalo... Ovo nije zamišljeno kao poseta.” Nešto u njenom glasu je govorilo Benu da se radi o nevolji. ,,Ko je to, Rodžerse?”, rekao je dovoljno glasno da ga čuju dole i prišao je stepenicama kako bi mogli da ga vide. „Gospođa Mekej, gospodine”, rekao mu je batler, „došla je u posetu lejdi Gremli.”

Podigla je glavu i pogledala prema njemu. Tamni veo bio je prebačen preko oboda njenog šešira otkrivajuću bledo lice. „Jako mi je žao”, rekla je. „Nisam znala da je Vaša sestra otišla. Ja... neću da Vas uznemiravam. Žao mi je. Hajde, Trampe!” „Jeste li Vi to hodali dovde?”, upita Ben. „Da”, rekla je. „Bili smo u šetnji i iz nekog razloga sam odlučila da dođem.” „Sigurno Vas neću pustiti bez osveženja”, reče Ben silazeći polako stepenicama. „Hoćemo li, Rodžerse? Pozovite gospođu Mekej u mali salon, ako želi, i donesite čaja. I malo brendija.” „Ja...”, nije znala šta je htela da kaže, „hvala Vam. Samo ću popiti šolju čaja i krenuću. Žao mi je što smetam.” „Žao mi je...” ona je ponovo počela u salonu. „Da”, rekao je, zatvarajući vrata za sobom. „To ste već jasno izneli, gospođo Mekej. A šta se to desilo?” Osećao je ogorčenost u njenom glasu.

Da je odložila posetu za sutra, on bi otišao i ništa o tome ne bi saznao. Bila bi primorana da se sama nosi s onim što je muči. „Ništa se nije dogodilo.” Nasmešila se, veoma usiljeno. „Nisam znala da lejdi Gremli uskoro odlazi u London.” „Ona je na putu za Berkšir”, rekao joj je. „Njena zaova svakog dana treba da se porodi. Ma šta to nije u redu?”

Nešto sasvim jasno nije bilo u redu. Trudila se da izgleda sabrano, ali izgledala je kao da bi se svakog trenutka mogla srušiti. Još se držala na nogama. „Ništa.”

Vrata iza Bena su se otvorila i batler je uneo poslužavnik sa čajem i brendijem.

Ben se sagnuo i sipao malo brendija u čašu. Nosio ju je preko sobe, pridržavajući se samo jednom svojom štakom. „Popijte ovo”, rekao je. „Šta je to?” „Brendi” rekao je. „Sedite i pijte. Smrzli ste se tokom šetnje.” „Nisam primetila”, rekla je kad se gotovo srušila na sofu. „Popijte to.”

Uzela je čašu, otpila malo brendija i napravila grimasu. ~ 73 ~

„Progutajte!”, rekao joj je.

Učinila je to i zakašljala se. ,,Oh, to je odvratno.” „Ipak, obratite pažnju na efekte”, rekao joj je.

Zatvorila je oči kratko. Obrazi su joj poprimili neku boju. „Izbacuje me iz Brambl hola”, rekla je, ,,i poslao je trećeg sina da tamo živi.”

Nije uopšte pojasnila značenje svojih reći, ali svejedno mu nije bilo potrebno mnogo napora da ih dešifruje. Uzeo je praznu čašu iz njene ruke i vratio je na poslužavnik. Natočio je solju čaja i pružio joj. Verovatno je govorila o grofu od Hitmura.

~ 74 ~

X Samanta je uzela šoljicu čaja i tacnu od njega pokušavajući da umiri ruke da ne drhte. Tramp je seo kraj nje sa načuljenim ušima i posmatrao je. Znao je da nešto nije u redu, jadničak. „Hvala Vam”, reče mu.

Bila je strašno uznemirena što je lejdi Gremli bila otišla. Iako je bilo i drugih dama u komšiluku kojima bi mogla da se obrati u nevolji, nijedna od njih nije joj bila prijateljica, osim lejdi Gremli. Mada kako je mislila da bi lejdi Gremli mogla da joj pomogne, to nije znala. „Hitmur Vas izbacuje bez ikakvog osnova?”, upitao je ser Benedikt Harper sedajući prekoputa nje. „On Vas praktično isteruje?” „Ne. Ima isuviše osećaja za porodične obaveze da bi me isterao”, reče ona. „Idem u Lejland u Kentu. Poslao je ličnog kočijaša i pratnju zajedno sa kočijom koju je Matilda uzela, i imaju naređenje da me doprate tamo. Treba da pođem prekosutra. Nisam sigurna da li imaju nalog da me primoraju ukoliko odbijem da pođem dobrovoljno ili probam da odlažem, ali se ne bih iznenadila da je tako.

Moj svekar mi je jasno stavio do znanja u pismu koje je poslao da me vidi kao sramotu za njegovu porodicu i da moram da budem tamo gde me može držati pod budnim okom, i da mora stati na put mojoj volji.” ,,I sve zbog toga što ste uzvratili Bei posetu i prihvatili da pođete na jahanje sa mnom i njom nekoliko dana kasnije?”

Mrštio se kao da ni sâm nije mogao da veruje svojim ušima. „To nisu sitnice za Matildu”, reče mu ona. „Kao ni za njenog oca. Sâm bog zna šta mi sve može pasti na pamet ako ostanem ovde sama. Možda mi padne na pamet da idem i posećujem bolesne ili odem i aranžiram cveće na crkvenom oltaru.”

Uzela je gutljaj čaja i zahvalno otkrila da je i jak i sladak. „Možda”, reče on, „nije sve kako Vi zamišljate. Možda zabrinutost Vašeg svekra dolazi iz iskrene brige da biste ovde bili usamljeni bez društva njegove kćeri. Možda misli da ćete biti srećniji okruženi familijom svog pokojnog supruga.” Uzela je još jedan gutljaj. „Mislim da ipak ne. Ali izvinjavam se što Vam dosađujem. Došla sam ovde da se požalim lejdi Gremli, mada iz kog tačno razloga ni sama ne znam.

Jednostavno nisam znala šta drugo da uradim.” „Ne verujete da možete naći ikakvo zadovoljstvo u Lejlandu? Makar privremeno, dok godina žalosti ne prođe?” ~ 75 ~

„Da li biste Vi mogli da nađete ikakvo zadovljstvo u zatvoru, ser Benedikte?”, uzvratila je pitanjem. „Gde se čak i osmeh smatra grehom, da ne govorim o smehu?” ,,A ne dolazi u obzir da odete kod svog polubrata?” „Ne dolazi u obzir”, odgovorila je.

Džon je verovatno ne bi oterao kad bi se pojavila na pragu vikarijata, ali bi joj svakako jasno stavio do znanja da nije dobrodošla i da ne može ostati duže od nekoliko dana. „Oprostićete mi na otvorenosti”, reče ser Benedikt, „ali zar nemate neka sredstva, nasledstvo? Ne možete negde da živite samostalno?”

Gledala ga je prazno. Otac joj je ostavio nešto nasleđa, ali Metju je to prisvojio. Ostavio joj je nekakav prihod, dovoljan za njene lične potrebe budući da nikada nije bila raskalašna. Ali dovoljno da živi sama? Nije znala niti se ikada pitala. Oslanjala se na Metjuovu pretpostavku da bi njegov otac bio srećan da je ostavi u Brambl holu. Oh, kako je samo bila glupa! Glupa! Trebalo je da napravi plan. Ali kakav plan? „Ne mogu ostati nigde u blizini”, reče ona, ,,gde makar imam neke poznanike i nekakav osećaj pripadnosti. Rudolf i Pejšns stići će u Brambl hol u roku od dve nedelje. Učiniće mi život vrlo teškim ako ostanem ovde protiveći se volji svog svekra. A ne mogu ni da se vratim u selo u kojem sam odrasla. Imam nekoliko prijatelja tamo, ali sve u svemu, ne bih bila lepo primljena jer ni moja mama nije bila. Za druga mesta i ne znam.”

Progutala je knedlu. Iznenada bila je prestrašena. Svet je izgledao kao veliko i neprijateljsko mesto. Šta će da radi? „Novi počeci u životu su uvek teški”, reče on, „posebno kad ne postoji baza.

Dakle, imate danas i sutra da smislite alternativu Lejland opatiji.” „Ne mogu da idem tamo.” Spustila je šoljicu i čvrsto stegla naslon za ruke na fotelji. „Neću. Mada možda neću ni imati izbora kada se budem suočila sa ljudima koje grof bude poslao. Bilo kako bilo, moraću da napustim Brambl hol. Očekivala sam da mi to bude dom do kraja života. To je i moj suprug očekivao.”

Tramp je zacvileo. Ona će biti bez doma. I bez prijatelja. „Ne smem ipak da očajavam”, rekla je milujući psa po glavi, kao da tešeći njega, teši i sebe. „Makar nisam bez prebijene pare. Postoje hiljade ljudi koji su ubogi beskućnici. Oh, kako je to strašno! Kako oni preživljavaju, ser Benedikte?

Ne smem da očajavam. To bi bilo pogrešno. Ja nisam bez para. Sigurno postoji mesto gde bih mogla da živim, neka kućica na selu koju mogu sebi da priuštim.”

Namrštila se na tu pomisao na trenutak, ali brzo je odagnala, jer je on ustao i seo kraj nje. Uzeo je njenu desnu ruku svojim obema dok se Tramp ispružio ispred njih. Njegove ruke su bile blagosloveno tople.

~ 76 ~

„Znam kako je osećati se kao beskućnik, iako ne znam kako je stvarno biti beskućnik”, reče on. „To je turobno i samotno osećanje. Ali kao što ste i rekli, makar niste bez novca.”

Okrenula se ka njemu i pogledala pravilne crte njegovog ne baš lepog lica, mada sa divnim plavim očima.

Poljubio je pre skoro mesec dana, a onda se povukao iz njenog života. Ipak, bila je sigurna da je namerno poslao sestru da se sprijatelji s njom, upozna je sa komšilukom i uključi u crkvene aktivnosti. „Imate li drugih rođaka osim polubrata?”, pitao je. „Da, imam nekoliko rođaka, ali ni sa jednim od njih nikada nisam bila bliska.

Svi su oni delili ogorčenje i bes mog polubrata što se otac oženio glumicom sumnjivog porekla, koja je uz sve bila i upola mlađa od njega.” ,,I nemate nikog drugog?” „Bilo je prijateljica, supruga drugih oficira, tokom prve godine mog braka”, reče ona. „Ali nisam provela dovoljno vremena sa njima da bih uspostavila prijateljstvo pre nego stoje puk poslat na Iberijsko poluostrvo, a ja u opatiju.

Ne, nemam nikog drugog.”

Kako je to jadno zvučalo. U svojoj dvadeset i četvrtoj godini života ona nema nikoga kome bi mogla da se obrati za pomoć.

Podigao je njenu ruku i na trenutak je mogla da oseti toplinu njegovog daha na nadlanici. „Ali već sam Vam oduzela previše vremena, ser Benedikte”, reče ona. „Iako ste vrlo ljubazni prema meni, verovatno biste me najradije videli u Hadu. Ovo nije Vaša briga i što duže slušam sebe sve jadnije zvučim.”

Govorila je odsečno, istovremeno pokušavajući da izvuče ruku. Ali on je samo još više stezao. „Mislim”, reče on, „da bi Vam najbolje bilo se udate za mene, gospođo Mekej.”

Istrgla je ruku i skočila na noge. ,,Oh, ne!”, povikala je zaprepašćeno. „Ne, ne, ne! Oh, vrlo ljubazno od Vas. I bolno posramljujuće. Ni na koji način nisam nagovestila tako nešto, znate.” Stavila je dlanove na obraze. Kao što je i očekivala, goreli su od srama. „Savršeno sam svestan toga”, reče. „Ali udaja za mene bi mogla da reši Vaš problem, znate. A možda bi mogla da reši i moj.” „Vi imate problem?” Namrštila se. „Nesposobnost da se nateram da očistim svoj dom, od mlađeg brata i njegove porodice koji su ga uzurpirali”, reče smeškajući se, ,,i nemogućnost da živim tamo sa njima. Zatim, nemir i očaj zbog spoznaje da više nikada neću biti čovek od akcije kakav sam nekada bio. Nesposoban sam da stvorim sebi život koji ima ~ 77 ~

smisla i skrasim se u njemu. Beatris kaže da se sve to može objasniti nedostatkom žene u mom životu.” „Ali ne možete rešiti problem stvaranjem novog.” „Brak između nas bi bio problem?”, pitao je. „Naravno da bi! Bilo bi nedolično da se udam za Vas samo pet meseci nakon smrti mog muža. Osim toga, ja ne želim da se ponovo udajem. A ako se budem udavala želim da to bude sa nekim... sa nekim ko nema nikakve veze sa ratom.

Oprostite mi, ali umorna sam od ratova i onoga što su učinili tolikim ljudima. A što se Vas tiče, samo Vam je iz čiste galantnosti pala takva ideja na pamet. Sami ste rekli da još uvek niste spremni da se skrasite u novom životu, a kamoli da preuzimate i tuđe muke, ser Benedikte. Niste spremni za obaveze koje nameće brak. Svakako ne sa mnom, kada sam podjednako nespokojna kao i Vi. Povukli bismo jedno drugo u jamu beskrajnog jada kada bismo se uzeli.” „Mislite?”, još uvek se smeškao onim veštačkim osmehom. „Nalazim da ste veoma privlačni, znate. A ako ne mislite da je to dovoljan razlog za brak, dodaću da ste Vi prva žena koja mi se dopala u poslednjih šest godina.” ,,I ja nalazim da ste Vi... naočiti, takođe”, priznala je. Gospode, kako bi mogla to da porekne? Poljubili su se, zar ne? „Ali privlačnost nije sve, čak ni mnogo.

Mene je Metju privlačio... Oh, ser Benedikte, ako smo samo privlačni jedno drugom, onda bi trebalo da odemo u krevet i utolimo svoje želje. Ne da se venčamo.”

Osmeli mu je nestao sa lica i pocrveneo je. Oh, bože, da li je upravo rekla ono što je siguran da je rekla? „Romansa?”, pitao je. „To ne bi rešilo Vaš problem, madam.

Osim ako naravno ne predlažete da Vas držim negde kao svoju ljubavnicu.”

Mislila je da nikada u životu nije bila prestrašenija. Zurila je u njega i - počela da se smeje. I on je gledao u nju i pridružio joj se u smehu. „Sa sopstvenom kočijom i četiri čilaša koji će da je vuku?”, pitala je. ,,I dijamantima poput kokošijih jaja za moje uši i grudi, i krevetom prekrivenim skarletnim satenom i kuću sa skarletnim somotskim zavesama na prozorima. Sa tako nečim biste možda i mogli da me nagovorite.” „Verujem da su četiri čilaša premalo”, reče on.

Začudo, oboje su se ponovo od srca nasmejali.

A onda je ona misao koja joj se javila pre nekoliko minuta ponovo okupirala um. ...neka kućica na selu koju mogu da priuštim.

Iznenada se okrenula ka kaminu i praznog pogleda se zagledala u ugalj pripremljen za potpalu. „Samo trenutak”, rekla je podigavši ruku.

Postoji kućica. ~ 78 ~

Možda.

Njena majka je odrasla sa tetkom u jugozapadnom Velsu pre nego što je pobegla sa sedamnaest godina da bi postala glumica u Londonu. Neposredno pred njenu smrt, kada je Samanti bilo dvanaest godina, stigla je i vest o smrti te tetke i informacija da je tetka ostavila tu kućicu na obali njenoj majci u nasledstvo.

Kućica je ostala Samanti nakon majčine smrti. Nije to ni znala sve dok nakon očeve smrti Džon nije dobio pismo od advokata iz Velsa koji je bio zadužen za nasledstvo. Gospodin Ris je pisao obaveštavajući je da su ljudi koji su iznajmljivali kućicu dugi niz godina otišli i da će gledati da je održava sakupljenim novcem od najma dok od nje ne dobije instrukcije da li da je ponovo iznajmi ili da je proda. Džon je to preuzeo na sebe i odgovorio advokatu da čini onako kako misli da je najbolje. U to vreme Metju se bio vratio iz rata i tek su se doselili u Brambl hol. On je bio u užasnom stanju i ona još uvek nije bila navikla da ga neguje. Ostavila je pismo po strani, kao i to što se Džon meša u njena posla.

Nije kao da je marila. Svakako ona sama nikada nije pisala gospodinu Risu, kao što je verovatno trebalo da uradi.

Njena majka, kada je saznala za nasledstvo, sa neskrivenim prezirom opisala je kućicu kao straćaru koju je najbolje ostaviti da propadne. To je bilo odavno, a njena majka se sećala kućice još iz ranijeg perioda. Do sada je možda potpuno propala, posebno ako nema onih koji je iznajmljuju da o njoj brinu. Ali je ipak kuća, možda, ako još uvek postoji.

Bio joj je očajnički potreban dom - i ona poseduje jedan. Ako još stoji i ako se u njemu može živeti.

Odjednom je njena udaljenost postala njena najveća privlačnost. Bila je tako daleko od Lejlanda.

Ser Benedikt Harper je još uvek sedeo na sofi kada se okrenula ka njemu i pogledala ga. On je ćutke posmatrao. Mili bože, upravo joj je ponudio brak.

Koliko je to plemenito od njega i koliko različito od onoga što je ona mislila kada su se prvi put sreli. „Znam gde ću ići”, reče ona. „Makar za sada. A možda i zauvek.”

Zauvek? Stomak mu se vezao u čvor.

Podigao je obrve. „Posedujem kućicu”, reče ona. „Tetka moje majke, s kojom je ona odrasla, ostavila joj je kućicu nakon smrti, a ja sam je nasledila kad je majka umrla.

Verujem da je bila stara i trošna već tada. Sada je verovatno u još gorem stanju, ali nisam čula da se srušila. Sada je moja i tamo ću i poći. Čak bi i ruševina bila bolja od Lejlanda.” ,,U Velsu je?” ,,Da, na jugozapadnoj obali.” „I nameravate da tamo pođete sami?” namrštio se. „Moraćete o tome malo bolje da razmislite, gospođo Mekej. Daleko je, treba proći kroz divlje, samotne i ~ 79 ~

moguće opasne predele. I ko zna šta ćete na kraju tamo zateći? Možda kućica stvarno nije useljiva.” „Onda ću naći neku koja jeste i iznajmiti je. Tako ću biti u delu sveta gde bar polovično pripadam. I niko me tamo neće naći. Niko mi neće smetati. Moći ću ponovo da živim.” „I da plešete?” Još uvek se mrštio. „Na plaži, ako postoji, mada sam sigurna da postoji”, reče ona. „Na kraju sveta, sa divljom snagom okeana pred očima.” ,,I nameravate da otputujete tamo sami i živite sami?” Polako se pridigao na noge dok ga je Tramp posmatrao, kao i uvek, pun nade. „To bi bila prava ludost.

Ideja Vam možda deluje primamljivo i mogu da razumem i zašto, mogu Vam čak i aplaudirati na hrabrosti. Ali razmislite na trenutak o napuštanju Brambl hola i odlasku tako daleko u nepoznato.” „Onda morate poći sa mnom”, reče ona.

Ben ne bi tako ostao bez daha ni da je dobio pesnicu u stomak.

Onda morate poći sa mnom.

Stajali su gledajući jedno u drugo. Njoj su se obrazi rumeneli dok se on bojao da su njegovi potpuno prebledeli. „Nemoguće”, reče. ,,Ko će Vam biti pratnja?” „Vi.” „Ali ja nisam ni Vaš otac, ni brat, ni suprug, ni verenik. A nisam ni žensko.” „Pa?” Podigla je obrve. „Vaša reputacija će biti uništena.”

Usne su joj se izvile u poluosmeh. „Pa?” Oh, gospode!

Pokušao je da priđe problemu iz drugog ugla. „Ja sam daleko od osobe koja Vam može pružiti zaštitu ukoliko se nađete u opasnosti.” Namerno je pogledao u svoje štake. „Osim ako nas ne napadne neki razbojnik koji će biti tako dobar da se dovoljno približi kako bih mogao da ga dohvatim štakama.” „Ponećemo pištolj”, reče ona još uvek sa poluosmehom na usnama i rumenilom na obrazima, ,,i možete da ga pogodite iz daljine - dok sedite.” „Pravo među oči, pretpostavljam?” ,,A gde drugde?”

Shvatio je da ona uživa u ovome, da je njena iznenadna spoznaja da postoji rešenje za njen problem ispunila olakšanjem. „Gospođo Mekej, ipak razmislite.” „Zašto? Provela sam sedam godina radeći samo ono što je prikladno, ser Benedikte. A zašto? Udala sam se sa mišlju živeli su srećno do kraja života i ostala udata nakon razočaranja i duševnog sloma koji je usledio nedugo nakon mog ~ 80 ~

venčanja. Provela sam godinu dana u Lejlandu dajući sve od sebe da budem poštovana dama kakvu je moj svekar zamišljao čak i kad me je prezirao. Provela sam pet dugih, iscrpljujućih godina negujući zahtevnog, zlovoljnog invalida jer mi je bio suprug i jer sam obećala na dan venčanja da ću ga voleti i čuvati u dobru i u zlu.

Ispoštovala sam svaki običaj dok sam ga žalila i opet nisam zadovoljila svoju zaovu i grofa od Hitmura. I sad ponovo treba da provodim godine u Lejlandu dok ono što mi je ostalo od mladosti, polako prolazi? Šta sam ja od poštovanja dobila? Možda je vreme da mislim na sebe, da uzmem život u svoje ruke i živim ga, jer brzo će doći i starost i smrt.”

Oči su joj se užarile i bilo je strasti u svakoj pori njenog tela. Ko je on, dođavola, da joj kaže da je u zabludi? A možda i nije. „Imam jedan dan da donesem odluku koja će uticati na ostatak mog života, koja god to odluka da bude”, reče mu ona. „Imam jedan dan da pobegnem - ili da se povinujem svojoj žalosnoj sudbini. Ne znam gde će me bekstvo odvesti, ali znam šta mi prihvatanje sudbine donosi. Bila bih budala kada ne bih iskoristila priliku da pobegnem. Možda je ovako suđeno, ser Benedikte. Zašto bih inače nasledila kućicu u Velsu? Činila mi se tako nepotrebnom da nisam ni pomišljala na nju. A sada je od suštinske važnosti za moju budućnost. Verujete li da nam ponekad život pokaže put kojim treba da pođemo iako nas ne tera da tim putem i krenemo? Idem tamo gde me život usmerava. Oprostite što sam pokušala da Vas upletem u sve to. Naravno da nemate želje da pođete sa mnom, zašto biste? Ništa mi ne dugujete. Bili ste i previše dobri što ste me uopšte saslušali, a Vaša dobrota me dovela do toga da iznađem rešenje za sebe. Idem!”

Oh, bože! Izgledala je kao veličanstveni anđeo osvete. Nema šanse da sama pođe put Velsa u maglovitu neizvesnost.

Zašto se, kog đavola, nije sakrio u sobi istog trenutka kada je čuo njen glas?

Ona bi se i bez njegove pomoći setila kućice u Velsu kada bi se smirila, a kako će stići tamo, ne bi bila njegova briga.

Nije ni sada.

Možda je ovako suđeno, ser Benedikte.

Verujete li da nam ponekad život pokaže put kojim treba da pođemo...

Bože, bože, bože! Zašto nije pošao u London na Hugovo venčanje u isto vreme kada je i Beatris otišla u Berkšir? „Čak i kada bih pošao sa Vama na to putovanje”, reče on, ,,šta ćete raditi kada tamo stignete, bez posluge, osim možda lične sluškinje, bez prijatelja i poznanika? Šta ako je kućici potrebno puno popravki da bi bila useljiva, pod pretpostavkom da je uopšte moguće dovesti je u stanje da u njoj može da se živi?”

Naći će neku drugu koju će iznajmiti. To mu je već rekla.

~ 81 ~

„Pretpostavljam da se posluga može naći i tamo. I mogu se steći prijatelji. Ne bojim se samoće. Suštinski sam bila sama sedam godina i preživela sam. Da li ovo znači da razmišljate da ipak krenete sa mnom?”

Noge su ga bolele jer je predugo stajao u istom položaju. „Kako mogu da Vam dozvolim da pođete sami?”, pitao je.

Podigla je obrve. „Nemate moć da mi dozvolite bilo šta, ser Benedikte”, reče mu. „Niti da me sprečite da uradim bilo šta. Vi mi niste muž.” „Hvala bogu na tome”, rekao je ironično.

Na trenutak je naborala čelo, ali se brzo opustila. „Kako nepravično s moje strane. Upala sam Vam u dom nepozvana i istresla sve svoje brige pred Vas, a sada Vam zameram što pokazujete brigu za moju bezbednost. Lepo od Vas što brinete. Ali to nije Vaš problem, znate. Ja nisam Vaš problem. Bolje da pođem kući. Hvala Vam što ste me primili. Znam da to niste želeli. Izbegavali ste me, i ne zameram Vam.” „Za Vaše sopstveno dobro”, rekao je uzdahnuvši. „Koliko bi vremena trebalo da čitav komšiluk počne da tračari kada bismo postali prijatelji i nastavili da se viđamo nasamo?” „Ne mnogo. Rekla sam Vam da ne zameram. I shvatam da ste upravo Vi dali lejdi Gremli ideju da pošalje vikarovu ženu kod mene kako bih mogla da se uključim u parohijske i društvene aktivnosti. Hvala Vam na tome.”

Nije je baš slušao. Razmišljao je o celodnevnom putovanju sa njom čitavih nedelju dana, možda i više, u skučenom prostoru kočije. O obedovanju sa njom.

O odsedanju u istoj gostionici sa njom svake noći. I osetio je bezrazložnu ozlojeđenost jer ga nije ponovo pitala da pođe sa njom nakon onog impulsivnog predloga da mora da pođe.

Bože dragi, reputacija će joj biti uništena, ali i to je suviše blaga reč. „Primoravate me na nedžentlmensko ponašanje, gospođo Mekej”, reče on. „Primio sam Vas u kuću svoje sestre, a opet, bojim se da ću morati da sednem dok Vi stojite.” „Trebalo je da primetim Vašu nelagodu, oprostite”, rekla je i sela na sofu dok se on vratio u svoju fotelju. „Žao mi je. Nisam Vam pružila ništa osim neprijatnosti od trenutka kada sam došla. Trebalo bi da pođem i Vi bi trebalo da zaboravite da sam dolazila. Idete u Škotsku, zar ne? Čula sam da je tamo divno.”

Iznenada je ponovo ustala i njen pas zajedno sa njom, mašući repom.

Ben ju je pogledao razdražljivo. „Verujem da mora da sam bio blizak prijatelj pokojnog kapetana Metjua Mekeja. Verujem da sam mu obećao na samrtnoj postelji da ću otpratiti njegovu udovicu u Vels, u kuću koju je nasledila pre braka, i gde je on želeo da ona ode da živi nakon njegove smrti. Takođe, verujem da moram ponovo da upotrebim svoj autoritet kao major ser Benedikt Harper.” ~ 82 ~

Pogledala ga je nedokučivim pogledom. „Možda ćemo nekako i uspeti, a da Vam pritom potpuno ne razorimo ugled.” „Idete sa mnom?”, gotovo da je šaputala. „Biće bolje da uzmemo moju kočiju. Ali moramo da nađemo način kako da napustite Brambl hol bez izazivanja sumnje kod posluge, a posebno kod onih koje je Vaš svekar poslao.” Pas je ponovo legao i počeo da liže svoje šape, osećajući da je polazak još jednom odložen. Gospođa Mekej je toliko snažno stezala svoje ruke da je mogao da vidi da su pobelele. A onda su joj oči zaiskrile. „Biću nevidljiva”, reče ona.

~ 83 ~

XI Samantina dugogodišnja lična sluškinja napustila je službu nakon Metjuove smrti. Njeno mesto zauzela je kuvareva kći, vesela devojka koju su svi voleli, Samanta takođe, ali nije se usuđivala da joj poveri svoj plan, niti da je povede sa sobom kada napusti Brambl hol. U roku od petnaest minuta čitava kuća bi znala.

Samanta je sebe ubeđivala da niko nije mogao na silu da je zadrži, naravno.

Ona nije zatvorenik u sopstvenom domu. Sluge iz Lejlanda ne bi mogle da je uguraju u kočiju i sprovedu do Kenta protiv njene volje. Ali koliko god da se trudila da ubedi sebe u to, nije bila ubeđena da se upravo to neće desiti.

Sve sluge u kući praktično rade za grofa Hitmura. On im je davao platu.

Najbolje bi bilo da niko ne zna da odlazi, ni gde odlazi, niti sa kim - posebno ne sa kim. Nije bilo neophodno stvarati nepotreban skandal. Priča o ser Bendiktu Harperu kao bliskom Metjuovom prijatelju ovde neće proći.

Morala je da sačeka da njena sluškinja napusti sobu te večeri pre nego što je počela da se pakuje. Blesava devojka je bila opčinjena dolaskom muških sluga iz Lejlanda, pa se toliko raspričala te je Samanta mislila kako nikada neće otići.

Bilo je blizu ponoći kada je počela da pakuje jedan manji i jedan veliki kofer.

Nije bilo većih problema sa prostorom. Bilo je zadivljujuće koliko toga je bila spremna da ostavi za sobom bez trunke kajanja. Ostaviće svu garderobu za žaljenje osim onu koju će nositi u prvoj etapi putovanja. Bila je žena koja je ispunjavala svoje dužnosti dok je Metju bio živ. Žalila ga je pet meseci. Nije bilo ničega zbog čega bi sebe prekorevala.

Bilo je dogovoreno da ser Benedikt pošalje svog slugu sa dvokolicama u pet sati izjutra. Njegov čovek će ostaviti dvokolice ispred kapije i ući na sporedan ulaz, koji će Samanta ranije otključati, i poneti njen prtljag. Onda će doći u Roblend park gde će je ser Benedikt čekati sa spremnom putničkom kočijom.

Delovalo je da će ovaj plan teško uspeti, posebno kad je tu bio i veliki pas kog je trebalo prokrijumčariti zajedno sa njenim stvarima, jer Tramp naravno nije mogao da ostane na milost i nemilost Rudolfu i Pejšns. Osim toga, Samanta ga ne bi ostavila kao što ne bi ostavila ni sopstveno dete kuda bi ga imala. Tramp je bio njena porodica.

Međutim, sve je prošlo bez ikakvih problema. U pet sati i deset minuta Samanta je sačekala nekoliko trenutaka da Tramp obavi ono što je trebalo i strpala ga u dvokolice zajedno sa njenim prtljagom, a onda sela kraj krupnog, ćutljivog čoveka koji se samo predstavio kao Kvin, lični sluga ser Benedikta. U četvrt časa ~ 84 ~

do šest, sve je bilo prebačeno u raskošnu putničku kočiju u Roblendu. Kuća je još uvek bila u mraku.

Tramp je uskočio u kočiju i zauzeo čitavo sedište prekoputa nje, kao da mu s pravom pripada.

Gospodin Kvin i kočijaš utovarili su njene torbe zajedno sa ostalim stvarima skoro u tišini. Nije bilo konjušara u blizini. Nakon nekoliko minuta vrata kočije su se otvorila i na njima se pojavio ser Benedikt. Pogledao je u unutrašnjost kočije. „Niste poveli svoju sluškinju?” pitao je. „Nisam sigurna da bi želela da pođe”, reče mu ona. ,,A jesam sigurna da bi ispričala svim drugim slugama i da sam je zaklela na ćutanje.” „Ovo jeste neuobičajeno”, rekao je pa nakon još trenutka oklevanja ušao u kočiju sporo, ali vešto i seo kraj nje.

Unutrašnjost kočije je iznenada izgledala duplo manja. Ovo jeste bilo neuobičajeno. Možda je ipak trebalo da pobegne sama, pomislila je ali je progovorila: „Dobro jutro, gospodine.” „Dobro jutro, gospođo Mekej. Čini se da Kvin ipak nije morao da se pobije ni sa kim da bi Vas izveo iz Brambl hola. Nekoliko sluga ovde je već budno, ali niko od njih nije pokazao nikakvo zaprepašćenje što polazim na put tako rano i bez doručka. Mislim da Vas niko od njih nije video. Doručkovaćemo kada zastanemo da promenimo konje. Da li Vam to odgovara? Da, dobro jutro i tebi, džukcu. Ne moraš da treseš prašinu iz sedišta svojim repom. Savršeno te primećujem. A vidim da si čitavo sedište uzeo za sebe.”

Zvučao je usiljeno, lažno veselo, baš kao i ona kad mu je poželela dobro jutro.

Juče je delovao kao prijatelj kojem se može verovati. Ovog jutra činio joj se kao stranac, što u stvari i jeste bio.

Grozničavo uzbuđenje sa kojim je zamislila ovo bekstvo juče, u toku noći se pretvorilo u bolesnu zabrinutost. Spavala je isprekidanim snom, sanjajući neke bizarne snove. Ovog jutra strah ju je izjedao, kao da je stvarno robijaš koji mora da izvede hrabro bekstvo i umakne pred nosom tucetu svirepih tamničara. A sada, dok sedi u kočiji, samo u društvu jednog gospodina, osećala se kao da joj je jezik svezan i bez samopouzdanja.

Gospode dragi, oni će biti sami onoliko dana koliko je potrebno da se stigne do jugozapadne obale Velsa i njene kuće. I isto toliko noći. A on je očekivao da će njena sluškinja biti sa njom i davati makar privid pristojnosti ovome što rade.

Njegov sluga je naravno bio sa njim.

Opet se osećala iscrpljeno. „Nisam nimalo gladna, ser Benedikte”, uveravala ga je sa rukama položenim u krilu i sa leđima ispravljenim da ne dodiruju naslon sedišta iza sebe. Kao da bi ~ 85 ~

damsko držanje i ponašanje nekim čudom moglo svemu ovome da dâ privid normalnosti.

Kočijaš je zatvorio vrata, popeo se na kočiju, seo kraj gospodina Kvina i krenuli su.

To je bio trenutak najveće panike u Samantinom životu. Morala je da se ugrize za donju usnu kako bi sprečila sebe da poviče kočijašu da stanu.

Ser Benedikt je okrenuo glavu i netremice je posmatrao. Sve do sada nije shvatala koliko su sedišta u kočiji uska. Ramena su im se gotovo dodirivala. Lica su im bila preblizu da bi se osećali lagodno. A već se bilo i razdanilo, nije bilo tame u kojoj bi mogla da se sakrije. „Predomišljate se?”, pitao ju je. „Nije kasno da se okrenemo i vratimo, znate.

Usudio bih se reći da bismo mogli da Vas prokrijumčarimo nazad u Brambl hol a da sluge ne posumnjaju kako ste radili išta drugo do otišli u ranu jutarnju šetnju sa svojim psom. Želite li da se vratimo?”

Predlog ju je otreznio. „Apsolutno ne!”, rekla je uvereno. „Neću se vratiti ni po koju cenu. Idem na jedino mesto gde mogu da budem slobodna. Idem da živim, a ne da životarim pod patronatom mog svekra. Ako ste Vi promenili mišljenje, naravno...” „Nisam.” „Osećam krivicu. Trebalo je da idete u Škotsku.” „Trebalo je da putujem”, reče on. „I upravo to radim. Nisam mogao, niti ću, dozvoliti da putujete u Vels sami.” „Opet to radite”, reče ona. „Dozvoljavate mi i ne dozvoljavate mi. Jako mi je drago što nismo u braku. Imam osećaj da biste bili pravi tiranin.” „Nadam se da bih znao kako da zaštitim svoju suprugu, madam”, rekao je kruto, „čak i kada joj se to ne bi dopadalo. I ništa Vama nije draže što nismo u braku nego što je meni.”

Gledala ga je bledo. ,,A ako ćemo se svađati čitavim putem do Velsa”, dodao je, „ovo će biti interesantno putovanje. Posebno imajući u vidu da nismo odmakli ni par kilometara.” „Možda”, reče ona, „ako ne govorimo onda nećemo ni da se raspravljamo.”

I okrenula je glavu da gleda kroz prozor u predele koji su promicali kraj njih.

Na osnovu njegovog ćutanja pretpostavila je da i on isto čini sa svoje strane kočije.

Prošlo je možda pola sata, mada se činilo da je prošlo i sat vremena, ili tri.

Bilo joj je sve teže da zadrži stav, da joj glava ne padne i oči se ne sklope. Zavidela je Trampu koji se izdužio na sedištu prekoputa i spavao, čak i hrkao. I onda u trenutku pada koncentracije, zevnula je glasno i odmah se posramila. „Pretpostavljam”, rekao je, „da niste trenuli okom sinoć.” ~ 86 ~

„Možda jesam trenula jednom”, rekla je. „Eventualno dvaput. Mnogo toga mi se vrzmalo po glavi, ser Benedikte. Ne kreće se svakog dana u avanturu koja menja čitav život. Posebno kad ste žena.” „Niti se svakog dana čovek išunjava sa tuđom udovicom”, rekao je suvo, „bez ijedne reči porodici i prijateljima. Zašto ne skinete šešir i navalite glavu i leđa na sedište? Kada sam Vas maločas video u kočiji, izgledali ste tako ukrućeno i uštirkano da sam pomislio na trenutak da ste poslali svoju zaovu da zauzme Vaše mesto. Konji su još uvek odmorni i preći ćemo još dug put pre nego što bude neophodno da ih zamenimo. Vaš pas nije gubio vreme da utone san.” „Samo nemojte izgovarati reč koja počinje sa š”, rekla je, „i nastavlja se sa et-nj-a. Ubrzo biste otkrili koliko duboko spava.”

Poslušala je njegov savet - delovalo je da i nema nekog izbora jer joj je bilo sve teže da ostane budna. Skinula je šešir i spustila ga u krilo. Navalila se i u sebi odahnula sa olakšanjem. Sklopiće oči na nekoliko minuta. Bila je mnogo svesnija njegovog prisustva sada kada je sklopila oči. Mogla je da oseti toplotu njegovog tela iako se nisu dodirivali. Osećala je miris nečeg izrazito muževnog - koža, sapun za brijanje, šta god. Bilo je teško razdvojiti mirise, ali sveukupno su odavali utisak omamljujućeg, zabranjenog voća. Jednom ju je poljubio. Bilo je tu i igre jezikom i bilo je zaista prijatno. Pitala se da li se on toga seća, mada je sumnjala da je zaboravio.

I ne bi trebalo da sada razmišlja o tim stvarima.

Pronašla je pribežište u drugim mislima. Možda je trebalo da ostavi nekakvu poruku svom svekru umesto što je pobegla kao da je očekivala da će za njom organizovati poteru. Da li će je pratiti? Ali niko ne zna gde je krenula ni kako putuje. Možda je trebalo da piše Džonu i kaže mu da je na sigurnom i da će mu pisati opširnije kasnije. Ali zašto bi to uopšte učinila? Džon njoj nikada nije pisao.

Verovatno ne bi mario ni da se zaputi na Severni pol. Možda je trebalo da piše gospođi Endruz i objasni joj zašto mora da se povuče iz njenih odbora i da može više da posećuje bolesne. Možda...

U tom trenutku je izgubila bitku sa snom. Misli su joj otplutale i glava joj je postepeno padala sve dok nije završila na toplom, snažnom ramenu. Nejasno je bila svesna toga, čak i čije je rame u pitanju. Štaviše, bila je svesna da nema prava da tu drži glavu, ali bila je isuviše pospana da učini nešto po tom pitanju i utonula je u san.

Ben je nepomično sedeo i pitao se da li će uspeti da stignu do svog odredišta a da ne postanu ljubavnici. Pitao se to još od jučerašnjeg popodneva, i sinoć u krevetu. ...ako smo samo privlačni jedno drugom, onda bi trebalo da odemo u krevet i utolimo svoje želje.

Ona je zaista izgovorila ove reći. Nakon što joj je on predložio brak i pre nego što se ona setila da ima kuću u Velsu - kako neko može da zaboravi da ima kuću? ~ 87 ~

Nije želeo da njih dvoje postanu ljubavnici. Dobro, želeo je. Naravno da jeste.

Kada bi u ovom trenutku skinuo svu svoju odeću i uronio u ledeno jezero, ne bi ga nimalo iznenadilo kada bi voda oko njega počela da isparava. Bože dragi, prošlo je više od šest godina, a ona je i lepa i privlačna i mučno dostupna.

Ali nije želeo da postanu ljubavnici. Prvo, pravi joj društvo kako bije sačuvao od mogućih opasnosti, a ne zaveo za sebe. Drugo, malo se pribojavao da bude nečiji ljubavnik. Nije želeo da ga bilo koja žena vidi onakvog kakav jeste, da bude svedok muka koje bi nesumnjivo imao - mada u poslednjih mesec dana, otkad je onaj poljubac probudio njegovu želju za seksom, pitao se da li bi mogao zaista da živi u celibatu do kraja života. Međutim, nije želeo da ga ona vidi. Ona je bila fizički savršena, a on... Pa on nije. I na kraju, ona je udovica od skoro i bilo bi pogrešno upustiti se u romansu sa njom tako brzo.

Ali eto je tu kraj njega, topla i opuštena snom, sa glavom na njegovom ramenu i jednom rukom bez rukavice na njegovoj butini, sa raširenim prstima. Njen mali prst je bio tik uz njegovo međunožje. Činilo se kao da neko upumpava vazduh iz tropskih krajeva u kočiju. A ona je svega toga bila nesvesna.

Pokušao je da misli o drugim stvarima i iznenada se setio da je planirao da ovog jutra krene za London. Dakle ipak neće prisustvovati Hugovom venčanju.

Nije odgovorio na pozivnicu. Osetio je talas kajanja i samoće zamišljajući svojih šestoro prijatelja kako se okupljaju zbog proslave. Nedostajaće im, ali će misliti da je i dalje na severu Engleske kod Beatris.

Gospođa Mekej je mirisala na nešto slatko i neuhvatljivo. Gardenije? U stvari, i nije bio neki stručnjak za ženske mirise, ali ovaj kao da je posebno spravljen samo da bi izazivao čula onih u celibatu.

Pogledao je naniže. Njegove noge su u pantalonama i hesijanskim čizmama izgledale gotovo normalno. Ali kada budu zastali da promene konje, kao što će uskoro morati, biće primetno da nije tako. Sići će u dvorište gostionice i trebaće mu mnogo više vremena za to nego bilo kom normalnom čoveku. Onda će ponuditi ruku gospođi Mekej da joj pomogne da i ona siđe, sav ukrućen od bola i galantnosti, a za to vreme bi ona sama već mogla da siđe i sedi u gostionici. Čak neće moći ni da joj ponudi ruku kako bi je uveo u gostionicu budući da su mu obe ruke zauzete štakama. Ona će nesumnjivo usporiti svoj korak kako bi on bio manje svestan svoje sporosti.

Ko koga prati na ovom putovanju?

Ipak, to je stvarnost i ona nikada neće izgledati drugačije. Zavetovao se da će to prihvatiti, zar ne? On jeste invalid. Njegove noge su tek nešto bolje od neupotrebljivih. Ipak, njegove noge nisu on. Život mu nije izgubio smisao samo zato što ne može da se kreće kao nekad. Koliko će vremena proći pre nego što to napokon shvati?

Pogledao je u ružno pseto opruženo na suprotnom sedištu. Ona je volela tog psa, bez obzira na njegovu ružnoću. ~ 88 ~

Tiho se nasmejao sâm za sebe.

Kako je, dođavola, uspeo da se upetlja u sve ovo? Pitao se šta će njegovi prijatelji iz Kluba ranjenih duša reći o ovoj njegovoj avanturi kada im je bude ispričao sledećeg proleća.

Neće prestati da se šale na njegov račun godinama.

Putovanje je bilo jedna od najnapornijih aktivnosti za Bena. Što je isticalo ironiju ovoga u šta se upustio. Poznavao je svoje telo dovoljno dobro da bi znao koliko je to zahtevno za njega. U normalnim okolnostima putovao bi u kratkim etapama, duplo sporije nego što bi bilo ko drugi. A kada bi putovao čisto iz zadovoljstva, kao što će uskoro činiti, onda bi često uzimao i po nekoliko dana za odmor.

Ovo je ipak bilo drugačije. Iako nije očekivao poteru iz Brambl hola, i dalje je osećao kako moraju da odmaknu što dalje u prvih dan-dva. Nikada se ne zna da li će naleteti na nekoga ko bi prepoznao gospođu Mekej. Osim toga, koristiće mu da se ovo putovanje završi što pre. Ipak on nije od kamena.

Do kraja tog prvog dana nije više mogao da sedi mirno niti da zadrži osmeh na licu ili da makar zadrži masku zainteresovanosti dok su razgovarali. I nije imao pojma kako će uspeti da siđe iz kočije. Međutim, uspeo je, čak je i stajao bez pomoći kod recepcije, u gostionici za koju se kočijaš odlučio, dok je plaćao dve sobe, jednu za njega majora ser Benedikta Harpera i jednu za gospođu Mekej, od skora udovicu njegovog prijatelja iz vojske. Obezbedio je i smeštaj za dvojicu sluga, kao i za Trampa.

Pretpostavio je da objašnjenje nije bilo neophodno pošto gostioničar nije mario za odnose između dvoje ljudi koji su odsedali kod njega. Ben je otpratio Samantu do njene sobe, dogovorio se sa njom da kasnije večeraju u privatnoj trpezariji koju je rezervisao i zatim se stropoštao u krevet.

Imao je iskustva sa trpljenjem bola. Retko je uzimao lekove koji bi ih ublažili i još rede dozvoljavao da ga vežu za krevet. To je stvarnost njegovog života i tako će i ostati. Sve što je mogao da učini da sebi olakša jeste da se uzdržava izvesnih aktivnosti - kao što je celodnevna vožnja kočijom.

Kvin je došao nakon pet minuta, ćutke mu skinuo čizme i počeo da mu masira mišiće i čvorove na nogama kako bi se opustili. „Da li ona zna za ovo?”, pitao je. „Dragi bože, ne!, reče Ben. „Zašto bi?”

Razgovarao je sa njom veći deo dana. I shvatio da to nije bilo toliko teško koliko je očekivao. To je primetio i ranije. Sa njom je bilo lako razgovarati. Uvek bi odgovarala na pitanje, a potom postavila i svoje. Nije držala monologe i vodila glavnu reč, niti je od njega očekivala da samo on priča. Razmenili su uspomene iz detinjstva. Ona se prisetila kako je bosonoga plesala po travi sa svojom majkom i kako se brčkala u potoku sa drugom decom iz sela. On se prisetio plivanja u ~ 89 ~

jezeru u Kanelstonu i penjanju po drveću sa sinovima lovočuvara i kako su se mačevali drvenim mačevima koje je lovočuvar napravio za njih.

Neko vreme su čak i sedeli u prijatnoj tišini gledajući pejzaže, zadubljeni u sopstvene misli. „Možda bi trebalo da malo usporite ovo putovanje”, rekao je Kvin. „Na osnovu žurbe neko bi pomislio da je ona maloletna čedna naslednica, a Vi švorc nikogović koji je oteo i vodi u Gretna Grin.1 ” ,,I toliko izgubljen da je vodim u potpuno suprotnom pravcu?” „Ostaćete bez nogu dok budete stigli do one divljine”, rekao je Kvin pokazujući glavom u pravcu za koji je Ben pretpostavio da bi trebalo da bude severozapad Velsa. „Ne verujem”, reče Ben. „Daj mi pola sata, Kvine, pa dođi da mi pomogneš da se obučem za večeru.”

Njegov sobar je nešto progunđao i izašao iz sobe. On je bio konjušar u Penderis holu kod vojvode od Stenbruka kada ga je prvi put video. U tim prvim danima strašne agonije zbog bolova, jedino je taj konjušar uspevao da ga pomera i okreće kada je bilo potrebno okupati ga, presvući ili lečiti, a da se ne onesvesti od bola. Vojvoda je negodovao kada je Ben poželeo da mu konjušar bude medicinska sestra, a zatim i lični sluga.

Sat vremena kasnije, Ben je sišao u privatnu trpezariju osećajući se prilično odmorno.

Prva misao nakon što je otvorio vrata bila je da je pogrešio sobu. Stajala je kraj stola koji je bio postavljen za večeru obučena u večernju haljinu, od bledoplavog muslina, sa visokim strukom i kratkim rukavima. Njena crna kosa bila je skupljena u komplikovanu pletenicu.

Gledao ju je zatečen i zbunjen. „Šta, kog đavola?” rekao je i pružio neoprezan korak napred, i brzo zatvorio vrata za sobom.

Podigla je obrve. „Svu crninu sam ostavila u Brambl holu, osim onoga što sam nosila danas”, reče ona. „Neću to više nositi. Sve je to naručeno u Lejlandu i poslato u Brambl hol bez ikavih konsultacija sa mnom ili sa nekom modistkinjom.

Sva ta odeća je bila ružna, bezlična i nije mi bila taman, i ni na koji način nije odražavala iskrenu žalost koju sam osećala za svojim pokojnim suprugom, samo razmetljivi spoljašnji sjaj bola sačinjen da se impresionira svet. Više neću praviti besmislene predstave. Taj deo mog života je završen, a naredni je upravo započeo.”

Gretna Grin je selo u Škotskoj gde je bilo dozvoljeno parovima da se venčaju bez dozvole prim. prev.

1

~ 90 ~

Prišao joj je korak. „Zar ste zaboravili da putujemo kao major i udovica njegovog prijatelja iz vojske? Ko Vas je video tako obučenu?” „Kako obučenu? Zvučite kao da sam obučena poput prostitutke.” „Kao mlada dama”, procedio je kroz zube, „koja putuje sa gospodinom koji joj nije suprug. Ko Vas je video?”

Obrazi su joj se zarumeneli. „Gostioničar mi je pokazao gde je trpezarija”, rekla je. „Bilo je još nekih ljudi, ali nisam obraćala pažnju.” „Budite uvereni da je gostioničar primetio”, rekao je. ,,Oh, gospode, još nemate ni služavku uz sebe.” „Ako želite da odete, ser Benedikte...” „Prestanite više sa besmislicama!”, prasnuo je. „Počev od sutra, moraćemo da budemo muž i žena. To je jedini način.” „Ne budite smešni.” „Od sutra ste lejdi Harper”, reče joj. ,,Oh, i ne brinite o svojoj časti!

Uzimaćemo odvojene sobe u gostionicama u kojima budemo odsedali. Moje povrede zahtevaju da spavam sâm. Mada sumnjam da će iko od nas tražiti da se pravdamo.” „Ser Benedikte, pomalo ste naporni sa svim tim. I pomalo tiranin.” „Ono što ja jesam”, rekao je iznervirano, „jeste to da sam zabrinut za Vaš ugled, madam. I od sutra ćemo morati da budemo Benedikt i Samanta, muž i žena.” „Pretpostavljam da biste bili srećni kada bih morala da budem zamotana u crno do kraja života.” „Što se mene tiče, možete nositi purpurno do svoje osamdesete, nakon što Vas bezbedno dostavim Vašoj kući i nastavim svojim putem.” „Dostavite? Kao neželjeni paket.”

Vrata su se otvorila i ušla je služavka sa velikim poslužavnikom hrane. „Dođite i sedite”, rekla mu je. ,,U bolovima ste.”

Prišao je stolu bez reći. „Bili ste u bolovima veći deo dana, zar ne?”, pitala je nakon što su seli i služavka izašla. „Tada ništa nisam rekla. To bi delovalo kao drsko zabadanje nosa u Vašu intimu. Ali možda je trebalo. Da li Vas stalno boli?” „Ne žalim se, madam. Nemojte se time opterećivati.” „Metju se uvek žalio”, rekla je, ,,i ponekad bih poželela da može malo da se uzdrži od toga. Vi se, pretpostavljam, nikada ne biste žalili, i Vaše herojsko držanje bi mi bilo verovatno podjednako iritantno.”

Nasmejao se nevoljno. „Vožnja kočijom satima nije najprijatnije iskustvo ni za one najspremnije”, rekla je. „Pretpostavljam da je za Vas to najgora stvar.” ~ 91 ~

„Verovatno ne najgora”, rekao je. „Činite da se osećam sebičnom i neosteljivom. Najpre moja pojava, a sada i ovo. Nećemo toliko dugo putovati sutra niti ijednog drugog od narednih dana.

Ako je potrebno dve nedelje, čak i tri, da završimo ovo putovanje, neka tako i bude. Ne žuri nam se posebno, zar ne?”

Možda njoj, pomislio je. „Ne želim da Vas moje stanje uznemirava. Ja sam navikao na njega. Niko drugi ne bi trebalo da se opterećuje njime.” Uzela je njegov tanjir i opušteno mu stavljala hranu kao da su stvarno muž i žena koji obeduju u svojoj trpezariji. „Od sutra ćemo putovati malo ležernije”, reče ona. „Možda smo na medenom mesecu. Šta mislite o tome?”

Njen iznenadni osmeh bio je vragolast. Mada, poželeo je da je našla neku drugu stvar sa kojom bi se šalila. Medeni mesec, zaista! Dođavola sa tim. „Ranije danas ste mi rekli, gospođo Mekej, da ste zahvalni što Vam nisam suprug. Uzvratio sam u istom maniru. Bojim se da i sada osećam isto. Čini mi se da bi bilo đavolski teško nositi se sa Vama.”

Spustila je viljušku i nož, stavila laktove na sto i poduprla bradu rukama. „Zaista, ser Benedikte? A kako to?”

Glas joj je bio šapat, ali su joj usne bile izvijene u vragolast osmeh. „Jedite!”, rekao joj je.

Osećao je vrućinu, a čak i nije bilo vatre u ognjištu.

~ 92 ~

XII Nakon tog prvog dana putovali su kao muž i žena. Samanta je shvatila da je tako mnogo bolje jer je mogla da ponovo nosi svoju odeću i zaboravi na turobnost crnine. Nije imala ništa novo i ništa moderno za odevanje, ali je to bila odeća koju je sama izabrala, a neku i sama sašila, i sve joj je pristajalo. Ponovo se osetila kao ona stara.

Zvala ga je Ben. Rekla mu je da Benedikt zvuči kao da je neki monah ili svetac i da niko nikada nije imao neprikladnije ime. Iznenađujuće, on se složio sa njom i poverio joj kako mu se nikada nije dopadalo njegovo ime, i da i on više voli skraćeni oblik. Ona je njemu rekla da ako je ikada bude nazvao Sam, da će se suočiti sa izlivom besa kakav nije još video od žene. On je odmah nazvao Sami i čekao reakciju. Ona mu je isplazila jezik i ukrstila oči kao da je razroka.

Bio je dobar osećaj ponašati se detinjasto. Oboje su se smejali.

Nakon četiri dana putovanja prešli su reku Vaj i ušli u Vels, zemlju njenih predaka sa majčine strane. Nikada ne bi očekivala da će joj to ikada značiti, ali sada je osetila kako joj suze naviru na oči znajući da je napokon tu.

Nije znala nikog iz majčine familije, osim njene tetke gospođice Dilis Bevan.

Oduvek je mislila da nema drugih živih rođaka, ali možda i ima.

Da li je želela da ima? Međutim, znala je da je odgovor ne čim je sebi postavila to pitanje. Jer ako ih i ima, to znači da su oni zapostavljali i njenu majku, a samim tim i nju samu. A to bi bilo gore nego da ih nema.

Iznenada, dolazak ovde je poprimio novo značenje, jer je ovde možda očekuje mnogo više od trošne kućice. Možda postoji čitava neispričana priča. Pandorina kutija koju ona nikada pre nije želela da otvori. Nadala se da ipak ništa od toga ne postoji.

Osećala se malo osetljivo onog dana kada su prolazili kraj Tinternske opatije.

Zastali su da pogledaju ruševine koje je Vilijam Vordsvort opisao u svojoj poemi, a koju su oboje čitali i divili joj se. Građevina i netaknuta seoska idila su bili podjednako ljupki i romantični kao što je i opisano u poemi. Šumovita brda uzdizala su se sa obe strane dok je reka Vaj tekla između, sa opatijom na zapadnoj obali.

Dani su im se ustalili u izvesnu rutinu. Samanta je ustajalu rano ujutru da prošeta Trampa pre doručka, a onda bi putovali sve dok se konji ne bi umorili i kada bi morali da ih zamene ili makar odmore. Ono što bi ostalo od poslepodneva proveli bi šetajući u blizini gostionice u kojoj bi odmarali ili bi pronašli neku ~ 93 ~

lokalnu znamenitost koju bi istražili. Našli bi neko prijatno mesto gde bi popili čaj. Onda bi Ben savesno unosio zabeleške u svoj dnevnik dok bi Samanta još jednom prošetala Trampa. Odmarali su se u zasebnim sobama sve dok se ne bi ponovo sreli za večerom. Odlazili bi rano u krevet očekujući sutrašnje napore.

Istog dana, nakon što su posetili Tintern, nastavili su putovanje kako bi prenoćili iznad doline, u gostionici koju su im preporučili prethodne večeri. Ipak, kada su stigli tamo, rečeno ima je da imaju samo jednu slobodnu sobu. Bila je velika i udobna, uveravao ih je gostioničar kada je video Benovo oklevanje, i da ima predivan pogled na dolinu. „Nastavićemo dalje”, rekao je Ben. „Moje stanje onemogućava mojoj supruzi udobnost deljenja sobe sa mnom.” „Ali najbliža gostionica je daleko”, obavestio ih je gostioničar, „čak u Čepstou.”

Samanta je znala da putovanje teško pada Benu. Iako se nikada nije žalio, naučila je da čita znake na njegovom licu i napetost u telu, čak i dok se smeje. Šta ga je, za boga miloga, obuzelo da pomisli kako može provesti život putujući i pišući o svojom putovanjima? Ali ovo putovanje ide na njenu dušu. „Dovoljno smo putovali za danas”, reče ona. „Moramo uzeti sobu, Bene. To je samo jedna noć.” „Nećete zažaliti, gospodine”, uveravao ga je gostioničar. „Imamo najboljeg kuvara od Čepstoua do Rosa. Možete pitati koga želite.”

Ben je izgledao kao da će se protiviti. Takođe je izgledao vrlo bledo i iscrpljeno. Danas su možda previše šetali oko ruševina, pomislio je. ,,U redu”, reče. „Ostaćemo ovde.”

Soba je bila lepa i čista i zaista je imala spektakularan pogled, ali nije bila vrlo prostrana. Nije bilo ni fotelje ni sofe kako se Samanta nadala. Rado bi spavala na jednom ili drugom. Veliki krevet dominirao je sobom i zauzimao većinu prostora u njoj.

Ali dobro, to je samo jedna noć, pomislila je kada su ušli u sobu. Govorila je odlučno. „Pretpostavljam da ako legnem vrlo blizu ove ivice kreveta, a ti na ivicu one, biće dovoljno prostora da stavimo slona između nas.” „Ako se okreneš na stranu u toku noći, bolje budi sigurna na koju stranu se okrećeš”, rekao je. „A koja bi to strana bila?”

Okrenula se kako bi mu se nasmešila, a u tom trenutku i on je učinio isto.

Iznenada se činilo kao da su njene reći ispisane plamenom u vazduhu između njih. „Da li bi ipak da nastavimo za Čepstou?” pitao je. „Još uvek nije kasno.” „Jeste”, rekla je. „Na ivici si da kolabiraš. Bio je ovo naporan dan. Idem dole da vidim da li je Tramp prikladno smešten. Poslaću ti gospodina Kvina.” ~ 94 ~

Nije se bunio.

Provela je sat vremena sa psom, najpre sedeći kraj njega na čistoj prostirci mazeći ga, a zatim ga je prošetala kako bi obavio svoje potrebe pre nego što ponovo uđu.

Dobro se slagala sa ser Benediktom - Benom. Mogli su da pričaju, smeju se i da ćute zajedno. Mogli su da uživaju u razgledanju uprkos njegovom hendikepu i nemogućnosti da hoda brzo koliko i ona. Ali on je muškarac i morala bi da ne bude žena da je to ne pogađa, posebno jer su, jednom davno, podelili poljubac i vinuli se u mašti iznad oblaka u balonu, umotani u krzno zbog hladnoće na tim visinama.

Ponekad tokom dana, kada su delili skučeni prostor kočije, bilo je teško ignorisati njegovu muškost. Kako li će bili mula kad budu delili krevet?

Kada se vratila u sobu, praveći nepotrebnu buku ispred vrata i polako pritiskujući kvaku, Ben je već bio obučen za večeru i sedeo na ivici kreveta čitajući knjigu. Odložio je knjigu i ustao. Učinio je to mnogo lakše nego obično, primetila je, možda jer je krevet bio visok. „Ostaviću te da se obučeš za večeru pa se vidimo u trpezariji”, rekao je. „U redu.”

Bio je elegantno obučen u crno-belu kombinaciju. Poželela je da nije toliko privlačan.

Ona je obukla zelenu svilenu haljinu i oko vrata stavila nisku bisera koju joj je otac poklonio za venčanje.

Jedina privatna trpezarija već je bila zauzeta kada su oni stigli. Bilo je samo nekoliko ljudi u glavnoj trpezariji, ali svi su bili dovoljno daleko da im ne smetaju pri razgovoru. Hrana je bila izvrsna. Makar je Samanta pretpostavljala da jeste.

Iskreno, nije mnogo obraćala pažnju na to. Bila je isuviše zauzeta pokušajima da održi razgovor koji je stalno zamirao i delovalo je da ne mogu da pogode temu koja će omogućiti više od pitanja i jednosložnog odgovora.

Oh, kakvu razliku je pravilo deljenje spavaće sobe! Nisu imali taj problem prethodnih noći, makar ne u ovom obimu. „Kad bi samo postojala dostupna privatna trpezarija”, rekao je u nekom trenutku, „tamo bi možda bila stolica na kojoj bih mogao da prespavam.” „Ako ćeš to da uradiš”, rekla je, „onda je bolje da smo nastavili za Čepstou.

Ja bih spavala na stolici.” „Gluposti”, reče on. „Nikada to ne bih dozvolio.” „Možda ja ne bih dozvolila da mi kažeš šta bih mogla, a šta ne”, rekla je. „Hoćemo li ponovo da se prepiremo?”, pitao je. „Ali stvarno, Samanta, nijedan džentlmen ne bi dozvolio dami da spava u trpezariji dok se on baškari u luksuzu sobe sa pogledom.” ~ 95 ~

„Ah”, reče ona, „pogled! Zaboravila sam na to. U tom slučaju, bez sumnje bih dozvolila da bude po tvome, teorijski gledano. Ali mi nemamo privatnu trpezariju i nijedno od nas dvoje neće moći da bude tako plemenito da provede noć na stolici.” „Dakle, oboje ćemo uživati u pogledu”, rekao je.

Ona se nasmešila, on zakikotao. Posmatrala ga je zarobljena u trenutku. Otac joj je bio vrlo drag, ali nije mogla da se seti da su se ikada šalili ili da je pričala besmislice sa njim - niti se prepirala. I iako se sigurno smejala sa Metjuom dok joj se udvarao i prvih nekoliko meseci njihovog braka, nije mogla da se seti da je ikada bila svesno luckasta samo da bi se zabavljali.

Dopada joj se Ben Harper, pomislila je, uprkos tome što bi se povremeno ogorčeno nakostrešio na nju. Nedostajaće joj kada bude otišao. „Imao je ljubavnicu”, rekla je nenadano, a onda ga iznenađeno pogledala. Šta joj bi, kog đavola, da ovo kaže? Spustila je nož i viljušku, spustila podlaktice na sto i nagnula se ka njemu. „Već su imali jedno dete kada me je sreo i oženio se sa mnom. Drugo je začeto prvih meseci našeg braka. Iz toga sam shvatila da mu nimalo nije stalo do mene i da nisam baš dobra u bračnoj postelji.”

Gledala ga je zaprepašćeno, osvrćući se kako bi se uverila da niko od drugih gostiju ne može da ih čuje.

Pogledao je u svoju viljušku, pa nož, pa ih spustio preko tanjira i zauzeo istu pozu kao i ona. Lica su im bila veoma blizu. „Pretpostavljam”, rekao je, „da si provela duže od šest godina razmišljajući o tome kako mu nisi dovoljno privlačna.”

Očekivala je da oganj počne da joj gori na obrazima. „Ne”, rekla je. „Zašto bih dozvolila da mi duh bude uništen od nekoga koga nisam poštovala? Izgubila sam poštovanje prema mužu četiri meseca nakon našeg venčanja. To je strašno priznati nekome ko je praktično neznanac, zar ne?” „Teško da sam neznanac”, rekao je. ,,A uskoro ću to biti još manje.

Provešćemo noć zajedno, u istom krevetu, zar ne?” „Da li si ti ikada imao ljubavnicu?” pitala ga je. „Dugoročnu? Ne. I nikada nisam imao dece. A i kada bih imao ljubavnicu, ostavio bih je pre nego što se oženim nekom ženom. I niko je ne bi zamenio.

Nikada.” „Da li je pukovnikova nećaka vrlo lepa?” pitala ga je. Razmislio je. „Bila je lepuškasta. Malecka i delikatna, sva od osmeha, sa jamicama na obrazima, plavim uvojcima i krupnim plavim očima.” „Takva žena sigurno ne bi želela da prati ratne doboše sa tobom.” „Već je to radila sa svojim ujakom”, rekao je. „Izgledala je kao porcelanska lutka, ali bila je tvrda kao ekser.” „Jesi li žalio što si je izgubio?” ~ 96 ~

„Nisam ni pomislio na nju poslednje dve godine. Do tada sam već bio vrlo srećan što se nismo venčali.” „Usudila bih se reći da je sada prava buca”, rekla je. „Male, lepuškaste plavuše često tako završe.”

Oči su mu se smeškale i posegao je rukama preko stola da je uhvati za ruku. „Verujem, Sam, da si ljubomorna.” „Ljubomorna?” Pokušala je da otrgne ruku, ali on je stegao. „Kako savršeno besmisleno. I kako se usuđuješ da me tako zoveš kada sam te posebno zamolila da to ne činiš?” „Mislim da me želiš”, rekao je. „Gluposti!”

Oči su mu se smejale, ali se njoj stomak svezao u čvor. To nije bilo tačno. Oh, naravno da je bilo tačno! Mada on nije verovao u ono što govori. Samo se šali sa njom. Namerno je želeo da je nervira - i uspevao je. „Verujem”, rekao je, „da želiš da dokažeš da ipak jesi dobra u krevetu.” ,,Oh!” Zinula je od čuda i otrgla ruku ustajući na noge. „Kako se usuđuješ?

Oh, Bene, kako se usuđuješ?”

Nekako je uspevala da ne povisi glas. „Možda si izgubila poštovanje prema svom pokojnom suprugu”, rekao je, ,,i možda si odbila da njegova nevernost ubije tvoj duh, ali on te je povredio više nego što ti misliš, Samanta. On je bio budala. A jednog dana ti ćeš dobiti dokaz o tome koliko si poželjna, ali ne večeras. Sa mnom si sigurna, obećavam, uprkos situaciji u kojoj se nalazimo. Neću te iskoristiti.”

Gotovo da je bila razočarana. „Idi u našu sobu sada”, rekao je, „pošto izgleda da si završila sa večerom. Ja ću ostati još malo ovde.”

Otišla je bez reći protesta, iako bi se moglo reći da joj je zapovedio.

Bio je budala.

Dobićeš dokaz koliko si poželjna.

Verujem da želiš da dokažeš da ipak jesi dobra u krevetu.

Mislim da me želiš.

A treba da provedu noć zajedno!

Ne samo da je trebalo da piše Hugu, pomislio je Ben pijuckajući porto, već je trebalo pisati i Kalvinu u Kenelston, a verovatno i Beatris. Nema sumnje da će vrlo brzo saznati da je Samanta nestala iz Brambl hola i da je on napustio Roblend vrlo rano istog jutra. Pitao se da li će Beatris povezati. Ako i poveže, nije verovao da će svoje sumnje podeliti sa bilo kim. ~ 97 ~

Da li će još neko povezati? Sumnjao je, budući da se postarao da ne bude viđen sa Samantom. Niko nije znao da su išta više od poznanika, a i bilo je poznato da odlazi iz Roblenda.

I dalje može da napiše ta pisma, naravno. Mogao bi da zatraži hartiju, pero i mastilo i učini to pre nego se popne gore. Ali bio je nevoljan. Bilo je nečeg primamljivog u ideji da naprosto nestane bez traga na koliko god on odluči. Mogao je da ode gde poželi i radi šta poželi, a da nikome ne polaže račune za to. Želeo je slobodu, da pusti da se ova avantura razvije u šta god. Nije želeo rođake i prijatelje da mu mrmljaju u pozadini ni ohrabrenja ni neodobravanja.

Samanta je još uvek bila budna kada se vratio u sobu, iako se zadržao dovoljno dugo u trpezariji da joj da priliku da se zavuče pod čaršave i makar pretvara da spava ako tako želi. Nadao se da će to biti slučaj.

Sedela je u krevetu u spavaćici, sa nogama savijenim na jednu stranu tako da su joj se samo bosa stopala videla, i podigla je ruke da skine ukosnice iz kose. To nije bila neka zavodljiva poza, ali ipak mu je poremetila disanje. „Mislio sam da spavaš”, rekao je. „Ili da se pretvaram da spavam, sklupčana, duboko i ravnomerno dišući, tako da možeš i ti da učiniš isto na tvojoj strani kreveta?!”

Zatvorio je i zaključao vrata. „Razmišljala sam o tome”, priznala je, „ali bi ti znao da ne spavam stvarno, a onda bih ja znala da ti ne spavaš i ležali bismo budni čitavu noć, oboje se nadajući kako se bolje pretvaramo od onog drugog.”

Nasmejao se. „Dozvoli mi da ti pomognem”, rekao je prišavši joj i ostavivši štake kraj kreveta pre nego što je seo kraj nje. „Mogao bih ti reći da praviš ptičje gnezdo od svoje kose, ali ne bih da uvredim ptice.” „Pa”, rekla je nemirno, spuštajući ruke, „činiš me nervoznom, Bene, i nikako ne uspevam da raspetljam poslednjih par ukosnica. Izgleda da su zauvek izgubljene u mojoj kosi.”

On ih je pronašao i skinuo ih, a onda joj je kosa pala niz ramena i leđa, teška i sjajna. „Nameravala sam da je vežem u kiku pre nego što se vratiš. Zar nisi mogao da ostaneš još malo dole i popiješ još brendija ili porta, šta već piješ posle večere?” „Porto”, rekao je. „Četku?”, ispružio je ruku i ona mu je pružila četku sa jednog malog kovčežića kraj kreveta. Učinio je kružni pokret prstom. „Okreni se.”

Kosa joj je dopirala do struka i gotovo da je padala po krevetu. Nežno je mirisala na gardenije. Spavaćica joj je bila od belog pamuka i pokrivala je pristojno kao i sve njene haljine tokom dana, osim što je ovo bila spavaćica i bilo

~ 98 ~

je očigledno da ne nosi ništa ispod nje. I stopala su joj bila bosa. I sedela je na krevetu.

Provukao joj je četku kroz kosu. Skliznula je od korena do vrhova. „Dve stotine zamaha”, rekla je.

Osetio je trenutno zatezanje u preponama. Dve stotine? „Svake noći”, dodala je. „Da li ih brojiš?” „Da. To je jedan od načina na koji me je majka učila da brojim.”

Tiho je brojao. „Bilo mi je osamnaest godina”, rekla je kada je bio na broju trideset i devet. „Jedva. Tek mi je bio prošao rođendan. Bila sam u braku nešto manje od četiri meseca.”

Nije je požurivao. Ako joj je bilo potrebno da završi priču koju je započela za večerom, onda će je saslušati. Na kraju krajeva, imao je čitavu noć pred sobom, a znao je na osnovu iskustva iz Penderis hola da je važno dozvoliti ljudima da ispričaju svoje priče. Četrdeset i četiri. Četrdeset i pet. „Bila sam toliko zaljubljena”, rekla je, „da sam mislila da je svet premali da moja ljubav stane u njega. Mladost je opasno doba u životu.”

Da, može biti.

Pedeset i jedan, pedeset i dva, pedeset i tri... „Mislila sam da je i njegova ljubav ista takva. Mislila sam da živimo svoje srećno do kraja života. Koliko samo naivni mladi ljudi mogu biti! Da li da ti kažem zašto me je oženio?” „Ako želiš.” Pedeset i devet, šezdeset... „On je oduvek bio buntovnik u porodici”, nastavila je. „Sve ih je mrzeo, posebno oca. Ali njegov otac ga nikada nije ostavljao na miru. Jurio ga je da se oženi nekom prikladnom devojkom - prikladnom u očima grofa, naravno. Čak je i imenovao nekoliko potencijalnih kandidatkinja. Metju je bio jedanaest godina stariji od mene, znaš. Upoznao me na jednoj zabavi, našao da sam lepa i željna oh, koliko je bio u pravu vezi sa ovim drugim! Bila sam žalosno željna. Pružala sam srce na dlanu i nisam krila svoje divljenje prema njemu. Oh, bože, koliko sam samo bila jadna.” „Bila si vrlo mlada”, rekao je. Gospode, pa njoj je i sada tek dvadeset i četiri. ,,I udvarao ti se oficir i plemić.” „Gde sam ono stala?”, pitala je. On nije znao gde je on stao. Zabrojao se. Šezdeset i devet? Sedamdeset? „Umislio je da se zaljubio u mene, naravno, inače, rekla bih, ne bi učinio ono što je učinio. Ali je isto tako i mislio da bi bila izvrsna šala na račun njegovog oca kada bi me oženio. Bila sam kći neuglednog i nebitnog plemića. To bi u očima njegovog oca bilo dovoljno loše. Takođe je znao da sam ~ 99 ~

kći glumice i unuka nekog nepoznatog Velšanina i Ciganke. I tako me oženio. Čuvao je te svoje skrivene motive sve do trenutka kada sam otkrila da ima ljubavnicu i onda mi je rekao - iz pakosti, pretpostavljam, mada se smejao dok je to pričao i tražio da mu se i ja pridružim u zabavi. I bilo je smešno, jer je uspeo u onome što mu je bio naum. Grof od Hitmura je bio van sebe. Kada sam odbila da me dodirne nakon saznanja da ima ljubavnicu, on je odbio da me povede sa sobom i svojim pukom na Iberijsko poluostrvo i poslao u Lejland, ponovo iz pakosti, učinio je da se na lestvici važnosti osećam niže od najnižeg sluge. Ali budući da sam bila snaja kuće, morala sam biti podvrgnuta strogom prevaspitavanju. Nije mi još bilo devetnaest kada sam otišla tamo.”

Spustio je četku na krevet. „Ne tražim tvoje sažaljenje”, nastavila je. „Bože, sačuvaj. Moj život je takav kakav je. Nikada nisam bila gladna niti bez doma. Niko nikada nije bio fizički nasilan prema meni. I sada mi je ponuđen dar slobode i straćara od kuće i spremnost da u njoj uživam. Shvataš li kako je to veličanstvena stvar za ženu, Bene? Mogu da budem nova osoba.” Okrenula se da ga pogleda. „Čemu onda taj žalosni izraz?” „Izgledam li žalosno?” „Pretpostavljam da je to zbog toga što si bila primorana da sa sobom povedeš svoju staru ja.”

Napravila je grimasu. „Zašto je to tako? To je takva smetnja!” „Ali kako bi mogla da osetiš radost ako nisi spoznala turobnost i patnju?” pitao je. „Postoji li uopšte radost?” Njene crne oči pretraživale su njegovo lice kao da se odgovor krije negde na njemu.

Zaustio je da je uveri kako naravno postoji, ali je zastao pitajući se postoji li zaista. Kada je on poslednji put osetio radost? Pre nekoliko meseci kada je stigao u Penderis hol na godišnje okupljanje sa svojim prijateljima? To je bio srećan trenutak, ali da li je bilo radosti? Poželeo je da nije upotrebio tu reč pred njom. To je uznemirujuća reč.

I da li je to, u stvari, njegov problem - da gde god da krene, mora da povede i sebe sa sobom? Da li je bio poricao činjenicu da je odlučio da putuje? Večiti pohod da pobegne od sebe, od tela koje ga je usporavalo, činilo ga grotesknim i nespretnim, sputavalo da živi život kakav bi hteo? „Moramo da verujemo da postoji radost”, rekao je. ,,U međuvremenu, moramo da verujemo da su naši životi vredni življenja.”

Podigla je ruku i stavila mu na obraz. Ruka joj je bila glatka i hladna. „Nezahvalno je od mene”, rekla je, „da mi je data sloboda i nov život, a da se opet osećam žalosno. Naći ćeš smisao svog života.” „Biću svetski poznati putopisac”, rekao je i nasmešio se. ~ 100 ~

„Naći ćeš ono što tražiš, Bene. Ti si dobar čovek.” ,,A dobrota se nagrađuje ispunjenošću i srećom?”

Iznenadio se videvši suze kako joj se cakle u očima, mada se nisu skotrljale niz njene obraze. „Trebalo bi”, rekla je. „Život bi trebalo tako da funkcioniše, iako znamo da nije uvek tako.”

Uhvatio ju je oko struka, privukao je k sebi i poljubio je. Ona ga je zagrlila i uzvratila poljubac.

Usne su im se spojile. Dah im se izmešao. Bila je topla, mirisna, vrlo ženstvena. On je, i pored sklopljenih očiju, bio svestan njene spavaćice i bosih nogu, raspuštene kose na leđima. I nove napetosti među nogama.

Nekako je podigao noge na krevet, a ruke teške i nepokolebljive spustio na njene grudi skrivene ispod belog pamuka spavaćice. Ona je svoje sklopila oko njegovog struka i milovala ga po leđima.

Ispružila se na krevetu i on je učinio isto, sa rukom ispod poruba njene spavaćice penjući se ka toploj unutrašnjosti njenih butina. Težina mu je padala je preko njenih grudi.

Obećao joj je nešto pre samo sat vremena.

Ali ne večeras. Sigurna si sa mnom, obećavam, uprkos situaciji u kojoj se nalazimo. Neću te iskoristiti.

Pokušao je da ignoriše glas u glavi - sopstveni glas. Ne, ipak to ne može biti.

Podigao je pogled i gledao u njene oči teške od strasti. „Ne možemo ovo da uradimo”, rekao je.

Ona nije rekla niša. „Zažalićemo. To je samo zbog sobe koju delimo. Zažalićemo.”

Idiote, pomislio je, budalo. „Misliš?” Uzdahnula je, ali mogao je da vidi da joj se razum vraća. „Znaš da hoćemo.” Seo je i spustio joj spavaćicu. Ustao je na noge bez pomoći štaka. Visoki dušeci su oduvek bili blagoslov za njega. ,,A opet”, rekla je, „potpuno je prihvatljivo za udovicu da ima ljubavnika, pod uslovom da bude diskretna u vezi sa tim. To sam naučila dok sam bila sa Metjuovim pukom. Mislim da bi to bilo pravo upražnjavanje slobode.” „Sa mnom?” Nije se okrenuo da je pogleda. „Sa čovekom koji to želi sa mnom koliko i ja sa njim”, rekla je. „Možda sa tobom, Bene. Ovih dana, ali ne večeras. Tu si u pravu. Izgledalo bi pomalo pogano.”

Polako je udahnuo. ,,A sada”, rekao je, „ako bi se zavukla pod čaršave i pravila se da momentalno padaš u san, poštedela bi me sramote, da se ja izvučem iz odeće i uvučeni na svoju stranu kreveta. A sutra i svako sledeće veče našeg ~ 101 ~

putovanja, nastavićemo, makar i hiljadu milja, sve dok ne nađemo gostionicu koja nas može ugostiti u odvojenim sobama.”

Samanta se zavukla ispod pokrivača i legla toliko blizu ivice kreveta da je bilo čudo kako nije ispala iz njega. Prekrila je glavu i tiho zahrkala.

Nasmejao se i otišao do druge strane kreveta. „Jedini problem jeste u tome”, rekla je, „da dok dođe taj dan, ti ćeš već odavno otići iz mog života.” „Ššš!”, rekao je i ona je počela ponovo da hrče. Ugasio je svecu i popeo se na krevet, što je moguće više držeći se svoje polovine.

Smejali bi mu se u svakoj oficirskoj menzi, pomislio je, ako bi ikada bio dovoljno lud da kaže šta se ove noći dogodilo - odnosno nije dogodilo.

Ali...nije da će on ikada više biti u bilo kakvoj oficirskoj menzi - u vojsku ne primaju bogalje.

~ 102 ~

XIII

Samantin prvi utisak kada se probudila bila je toplina i prijatnost. Odavno nije tako dobro spavala. A onda, kako je postala budnija i drugi utisci su počeli da se javljaju. Njen nos je bukvalno bio zalepljen za gole grudi koje su se uzdizale i spuštale ujednačenim ritmom. Topota njegovog tela izazivala je u njoj želju da mu se još više približi, kao da već nije bila uznemirujuće blizu. Jedna njegova ruka bila je prebačena preko nje ispod pokrivača.

Toliko o besanoj noći na svojim stranama kreveta kako su se nadali.

Samanta nikada ranije nije spavala sa muškarcem - baš spavala, ne u smislu bračnih odnosa. Četiri meseca po njihovom venčanju Metju joj je dolazio u sobu gotovo svake noći, ali bi se nakon toga uvek vraćao u svoju.

Umalo sinoć nisu vodili ljubav - dok nisu dozvali savest. Nije bila sigurna da li joj je žao ili drago zbog toga.

Spavao je. Mogla je da vidi to po ravnomernom disanju i toploj opuštenosti njegovog tela. Bila je u iskušenju da i sama nastavi da spava, ipak nije. Ono što je trebalo da uradi jeste da ustane pre nego što se Ben probudi, odnosno da se makar skloni sa njegove strane kreveta. Možda će pomisliti da je to učinila namerno.

Razmislila je o strategiji. Njegova ruka je ležala preko nje. Jedna njena noga bila je zarobljena ispod njegove, a ruka preko njegovog struka - to je upravo shvatila. Napolju je u potpunosti bio dan. Bog zna koliko je sati. Stvarno je duboko spavala.

Izmigoljila se i nekako izvukla nogu, a zatim sklonila nos sa njegovih grudi.

Pomerala se centimetar po centimetar ispod njegove ruke. Sve to je potrajalo nekih pet minuta. On je duboko udahnuo, glasno izdahnuo pa ponovo utonuo u tišinu. Još malo se odmakla. Ako bi se sada okrenula, prebacila noge preko ivice kreveta i dovela se u sedeći položaj, biće van opasne zone čak i da se u tom trenutku probudi, pa makar je i video svu izgužvanu i sa razbarušenom kosom.

Neće znati da je ona... „Pretpostavljam da oka nisi sklopila noćas”, rekao je savršeno normalnim tonom. „Spavala sam malo”, priznala je tonom koji je odgovarao njegovom. „Da li sam ti ostavio dovoljno prostora?”, pitao je. „Nisam te nehotice dodirivao?” ~ 103 ~

„Oh, ne”, odgovorila je. „Bilo je dovoljno prostora.” „Samanta Mekej, sigurno ćeš goreti u paklu koliko lažeš.” Okrenula se i prostrelila ga pogledom, a zatim zgrabila jastuk i bacila na njega. „Ti, gospodine”, rekla je, „nisi nikakav džentlmen. Mogao bi makar da se praviš da smo oboje ostali na svojoj strani kreveta noćas.”

Uzeo je jastuk i stavio ga preko grudi. „Probudio sam se u nekom trenutku tokom noći i shvatio da sam se otkotrljao na sredinu i da si i ti učinila isto. Da budemo pošteni, verujem da niko od nas nije bio agresor. Gunđala si nekakve besmislice i zagrlila me kada sam pokušao da se vratim na svoje mesto, a budući da sam džentlmen, uprkos tvojoj nepravednoj optužbi da nisam, ostao sam tu gde jesam i pustio te da se ušuškaš uz mene.” „Ti ćeš goreti u paklu”, rekla je. „Sigurno nije bilo tako. A da si džentlmen kakvim se predstavljaš, ne samo da bi se povukao na svoju ivicu kreveta, već bi uzeo svoj jastuk i legao na pod.” „Ti se ležala napola na njemu. A pošto sam džentlmen...” Završio je rečenicu širokim kezom.

Gledala ga je i shvatala da on uživa u ovome. A, začudo, i ona. Ono što je do pre samo minut izgledalo neobično i sramno sada se pretvorilo u... zabavu. Sav razbarušen izgledao je poput kakvog dečaka - i privlačio je. Zaista bi bilo divno voditi ljubav sa njim. „Šta je? Ostala si bez teksta?” Pitao je smešeći se. „Onda si mogao da uzmeš moj jastuk.” „Ali i na njemu si ležala napola.” „Jadničak”, rekla je začkiljivši očima. ,,I tako si ostao osuđen da provedeš ostatak noći nasred kreveta sa samo pola jastuka na raspolaganju.” „Ne žalim se”, rekao je. Stavio je ruke iza glave i izgledao zadovoljno. „Hmm,” Ustala je na noge. „Okreni se i navuci čaršave preko glave. Moram da se obučem. Pretpostavljam da niko nije dao Trampu ni vode ni hrane.”

Uradio je kako mu je rekla i Samanta se na brzinu obukla, sa osmehom na licu, provukla četku kroz kosu par puta pre nego što je vezala u rep. „Videćemo se na doručku za nekih pola sata”, rekla je i izašla iz sobe.

Tiho je zahrkao kao i ona prethodne noći. Smejala se zatvarajući vrata. Koliko joj se život samo promenio za ovih nedelju dana. Jedva je mogla da se prepozna uprkos onom što je rekla sinoć kako je primorana da vodi sebe gde god da krene.

Ne seća se kada je uživala u nečijem društvu, kada se toliko smejala, zabavljala sa nekim i pričala besmislice. I bacala jastuke na njega.

I delila postelju.

I osećala žudnju od koje su joj klecala kolena.

Užasno će joj nedostajati kada stignu do njene kućice i on nastavi svojim putem. Ali o tome će misliti kad za to dođe vreme. ~ 104 ~

Tramp je dočekao kao da je bio zatvoren nedelju dana.

Govorili su o vremenu i pejzažima. O knjigama - pročitala ih je mnogo tokom negovanja svog supruga, a i on tokom svog oporavka u Penderis holu. Pričali su o svojim porodicama i mestima gde su odrasli, o igrama kojima su se igrali, snovima koje su sanjali. O muzici, iako nijedno od njih dvoje nije sviralo nijedan instrument.

Pažljivo su izbegavali bilo koju temu koja bi mogla da rasplamsa privlačnost koju su nesumnjivo osećali jedno prema drugom.

Ponekad su pričali besmislice i smejali se poput dece. Osećaj je bio sjajan.

Nekada su se raspravljali, mada su se i te situacije najčešće završavale smehom. „Razmišljao sam”, rekao je onog jutra kada su ostavili Svonsi iza sebe i nastavili ka zapadnom Velsu, „da ću, kada se smestiš u svoju kućicu, krenuti zapadnom obalom Velsa umesto da se istim putem vratim kući. Videću Aberistvit i Harlek i planinu Snoudon, a onda putovati severnom obalom.”

Njene tamne oči - te divne, izražajne oči koje kao da su oživele otkad su napustili okrug Duram - sada su ga staloženo posmatrale. Bila je obučena u zeleno i izgledala mlado, zdravo i privlačno. I poželjno, mada se trudio da ignoriše tu misao.

Bilo mu je vrlo drago što nisu postali ljubavnici one noći. Biće dovoljno teško otići od nje i bez komplikacija koje bi to izazvalo.

Ili će ipak zažaliti što nije prihvatio ono što mu je ponuđeno? „Sigurno će biti divnih pejzaža na tom putu”, rekla je pogledavši kroz prozor kočije. ,,I već ih je bilo, zar ne? Svaki novi prizor mora pogađa me ovde”, rekla je i pesnicom se lupnula po stomaku. „Ili možda me sam Vels pogađa toliko.

Zaista izgleda kao potpuno druga zemlja uprkos tome što svi pričaju engleski. Ali, oh, taj naglasak, Bene! Kao muzika je.” „Penderis je kraj mora, jesam li ti to pomenuo? Na vrhu je visoke litice u Kornvolu.” „Sa žutim peskom, kao što je i ovde svuda?” „Da. Pesak daleko ispod uzdižućih litica. Kada sam tamo, jedino mogu da gledam sa visine na plažu. Ali prizor je sjajan.” „Dakle, ne plivaš?” „Nekada sam plivao”, rekao je. „Kao riba. Ili jegulja. Posebno u zabranjenim vodama. Dubine jezera u Kenelstonu oduvek su me više privlačile od reke u kojoj dubina ne prelazi visinu struka, čak i dečaku.”

Okrenula se ka njemu. Video joj je na licu svest o tome da se ovo putovanje bliži kraju. „Kada stignemo u Tenbi”, rekao je, „nastaće neke promene.” ~ 105 ~

Gospodin Ris, advokat koji se starao o kućici imao je kancelariju lamo. Pošto ona nije imala ključ, čak nije nizula gde se kuća tačno nalazi, moraće da ga pronađu. A onda će se sve promeniti. U kućici se ili može ili ne može živeti.

Moraju saznati odgovor na to pitanje pre nego što nastave dalje. Ali nije bilo smisla trenutno razmišljati šta će im biti sledeći korak ukoliko se ispostavi da je kućica neuseljiva.

Podigla je obrve. „Zvučiš kao oficir spreman da izda naredbu. Naređujte, gospodine.” „Kada stignemo tamo”, rekao je, „moraćeš ponovo da budeš udovica Mekej, a ja ću morati da budem major ser Benedikt Harper, prijatelj pokojnog kapetana Metjua Mekeja, koji te prati ispunjavajući pokojnikovu želju na samrtnoj postelji.

Ali moraš imati sluškinju, kako bismo sakrili da smo toliki put proputovali sami.”

Obrve su joj i dalje bile podignute dok je on namršten razmišljao. „Išla je sa tobom do Tenbija”, rekao je, „ali je odbila da pođe i korak dalje od Engleske. Čak i da ostane tu. Bila si primorana da je vratiš kući istog dana kada smo se videli sa tvojim advokatom. Naravno, biće ti potrebna trenutna zamena i pre nego što se useliš u svoju kuću. I biće ti potrebno par sluga, rekao bih kućepazitelj i kuvar, po mogućstvu neko ko bi mogao da obavlja obe funkcije, posebno ako se ispostavi da je kuća mala.” „Ne morate da se zamarate tim detaljima, majore Harpere”, rekla je gledajući ga netremice. „Snaći ću se. A mislim i da će gospodin Ris biti voljan da me posavetuje.”

Nasmešio se izvinjavajući se. „Brinuću se.” „Zašto? Zato što sam žena?” „Zato što će ti sve biti novo i neobično”, odgovorio je. ,,I zato što ćeš biti sama.” ,,I zato što sam žena.”

Nije joj protivrečio. Ali nije samo zbog toga. To je nešto što je on radio, organizovao ljude i dešavanja, upravljao njima. Tačnije, to je nešto što je nekada radio, kao oficir. Nešto u čemu je uživao, nešto što mu nedostaje, mada je mogao da preuzme upravljanje sopstvenim imanjem još pre tri godine. „Ovo zvuči kao oproštaj”, rekla je tiho. „Verujem da ćeš biti srećna na ovom kraju sveta”, rekao je. „Kao da već osećaš neku vrstu pripadnosti ovde.” „I osećam.” Pa ipak, bilo je tuge u njenim očima.

Da, skrasiće se ovde, pod uslovom da je kuća useljiva. Sigurno će imati neke komšije i steći će prijatelje, a nakon nekog vremena upoznaće pristojnog Velšanina i udaće se i dobiće decu. Biće srećna. I biće zauvek spasena pogubnog uticaja Hitmura i ostatka familije pokojnog muža.

~ 106 ~

A on neće znati ništa o tome, i to neće biti važno. Uskoro će je zaboraviti, i ona će zaboraviti njega. Samo u ovom trenutku delovalo mu je nemoguće da će ikada moći da je zaboravi.

~ 107 ~

XIV

Stigli su u Tenbi jednog hladnog, vetrovitog dana. To je bio lep, brdovit grad izgrađen iznad visokih litica, sa pogledom na more koje se moglo videti iz mnogih ulica u gradu. Uzeli su sobe u hotelu na vrhu grada i zatim se spustili ka Advokatskoj kancelariji Risa i Livelina. Njihov kočijaš se raspitao gde je dok su se smeštali u hotel.

Gospodin Livelin trenutno nije tu, rečeno im je, ali će ih gospodin Ris primiti za nekoliko minuta.

Samanta je osetila strah kao da ulazi kod zubara. Možda i čitav njen budući život zavisi od onoga što će se upravo dogoditi. Ako njena kuća nije podesna za stanovanje, nije znala šta će dalje. Ako jeste, to znači da Ben uskoro odlazi.

Trudila se da ne razmišlja o tome, i naravno da nije u tome uspevala.

Nedostajaće joj. Pa naravno da hoće. Ali ta spoznaja nije ni približno opisivala duboku jamu praznine koju će osetiti kada bude videla kako njegova kočija odlazi bez nje - zauvek.

Sumnjala je da će ga ikada više videti.

To je bila sumorna misao, kao dodatak na crninu koju je ponovo bila obukla nakon što se zaklela da je nikada više neće obući. Ali ipak nije nosila i crni veo preko lica.

Gospodin Ris, onizak, lepo odeveni čovek sede kose, koji je izgledao kao da je trebalo da se penzioniše pre mnogo godina, pojavio se u prostoriji tri minuta kasnije smešeći se. „Gospođo Mekej?”, rekao je. „Pa ovo je svakako prijatno iznenađenje. I major ser Benedikt Harper? Kako ste, gospodine?”

Srdačno se rukovao sa njima i uveo ih u kancelariju rekavši svom pisaru da im donese čaj. Pokazao im je na dve stolice i zauzeo svoje mesto iza radnog stola sedajući na stolicu malo višu od njihovih, primetila je Samanta pomalo se zabavljajući tom činjenicom. „Ne mogu da kažem da podsećate na gospođicu Bevan, tetku Vaše majke”, obratio se Samanti, „ali deluje mi da ličite na Gvinet Bevan, Vašu majku. Bila je takoreći devojčica kada sam je poslednji put video, ali obećavala je da će biti prava lepotica. Vrlo mi je drago što ste došli lično. Kuća gospođe Bevan, sada Vaša, naravno, bez stanara je već dingi niz godina i u poslednje vreme sam se pitao da li imate nova uputstva za mene. Prošla je čitava godina otkad ~ 108 ~

sam poslednji put dobio pismo od prečasnog Sola, Vašeg brata, koji je obično pisao u Vaše ime. Uskoro bih mu ponovo pisao, ali ovo je mnogo bolje.”

Samanta se namrštila. Džon je pisao u njeno ime? Svakako joj nije napisao ni reč o tome još od onog pisma nedugo nakon smrti njihovog oca. Da li je on njeno ćutanje tada shvatio kao dozvolu da se bavi njenim poslovima u njeno ime? „Da li se u kući može živeti, gospodine Rise?”, osećala se kao da je zadržavala dah još od trenutka kad su stigli ovde. „Možda je malo prašnjava”, rekao je. „Jednom mesečno šaljem čistačice da je srede. Pre nekoliko meseci poslao sam radnike da se pozabave vlagom u ostavi, ali to nije ništa ozbiljno. Vrt, doduše, nije kao dok je gospođica Bevan bila živa.

Cveće je zapostavljeno, ali starao sam se da se trava šiša nekoliko puta godišnje.

Možda ćete naći da je nameštaj malo demode, ali u dobrom je stanju i dobrog kvaliteta, i pokriven čaršavima radi zaštite. Unutrašnjost verovatno treba da se okreči, a ni tepisi nisu baš u dobrom stanju. Međutim, rekao bih da mogu da dobijem dobru cenu ako biste rešili da je prodate.” ,,Oh, ali ja želim da živim tamo”, rekla je.

Ozario se i protrljao ruke. ,,Oh, kako mi je drago da to čujem. Kuće se prave da se u njima živi, kako ja imam običaj da kažem, posebno njihovi vlasnici. Još uvek ima novca preostalog od najamnine. Uzimao sam od tih para samo za održavanje kuće. Ostatak novca je netaknut.” „Ostatak novca?”, rekla je Samanta i pogledala ga upitno. „Gospođica Bevan, kao što znate, nije bila bogata”, objašnjavao je gospodin Ris sa ljupkim preciznim naglaskom pravog Velšanina. „Ali nasledila je pristojnu sumu kada je stari gospodin Bevan, njen otac, preminuo. Nije potrošila mnogo od njega - živela je skromno i uvek govorila kako je zadovoljna svojim životom. A ni gospođa Sol, Vaša majka, nikada nije podigla taj novac. Na računu je već poprilično godina i uvećao se zahvaljujući kamati.”

Ima i novca pored useljive kuće? Zašto ona nikada nije saznala o ovome?

Koje znao? Otac? Džon?

Nije pitala koja je suma u pitanju. Niti je pitala za još detalja o kući. Nije smatrala da je to sada bitno. Ali osećala se pomalo kao budala što nije znala ništa o ovome i pitala se da li je to njena sopstvena greška. Nikada nije pitala - ali njena majka je govorila sa takvim prezirom o svemu ovde da je ubedila da ništa ne vredi.

Samanta je ipak bila zadovoljna da čuje da pored kuće ima i para. Nije ostavljena bez novca kada je Metju preminuo, ali daleko od toga da je bila dobro situirana. Još neka funta je vrlo dobrodošla, posebno ako će kući trebati novi tepisi i krečenje. Razmenila je pogled sa Benom pa se nasmešila.

Ali, s druge strane, sve ovo znači da on neće imati daljeg razloga da ostane sa njom - na čemu će verovatno biti zahvalan. Ona, na kraju krajeva, zaista nije njegova odgovornost. ~ 109 ~

Kuća se nalazila samo nekoliko milja niz obalu, objasnio je gospodin Ris nakon što je pisar doneo čaj i tanjirić sa biskvitima. Blizu je sela Fišermen Bridž, mada je odvojena od njega peščanim dinama koje je skrivaju od pogleda. Plaža ispred kuće smatra se delom poseda i niko je nikada nije koristio osim ljudi koji žive u kući. Ne bi savetovao gospođu Mekej da danas, čak ni sutra ide do kuće jer želi da se kuća očisti i trava okosi za njen prvi dolazak i da se donese ugalj i nešto hrane.

Ben je ispričao izmišljenu priču o svom prijatelju, pokojnom kapetanu Mekeju i Samantinoj sluškinji koja je morala da se vrati u Englesku tog jutra. „Baš šteta zbog toga”, rekao je gospodin Ris. ,,A Vi ćete ostati nekoliko narednih dana ovde, zar ne? U hotelu? To stavlja gospođu Mekej u neprijatnu situaciju, i pored toga što ćete Vi biti ovde da joj pružite zaštitu i društvo, majore. Dami je potrebna sluškinja. Videću šta mogu da uradim po tom pitanju i pronađem novu sluškinju. Ne bi trebalo da bude problema i pored toga što nema baš mnogo vremena. Ovde nema mnogo dobrih prilika za posao, posebno za mlade devojke.” „Hvala Vam, gospodine”, rekao je Ben. „Sada mi je mnogo lakše. Bio sam duboko zabrinut kada je ta blesava devojka insistirala da se vrati u Englesku, ne želeći ni dan da ostane ovde.”

Bio je ubedljiv lažov, pomislila je Samanta. I šta bi trebalo da znači to sada mi je mnogo lakše? „Vels često vide kao divlju, pagansku ispostavu”, rekao je gospodin Ris uz široki osmeh. ,,A ponekad smo mi Velšani zahvalni na tome. Mada o jugozapadu Velsa često govore kao o maloj Engleskoj. Retko ćete ovde naći nekoga ko govori samo velški.” „Ali to je tako lep i muzikalan jezik”, usprotivila se Samanta, „i ja želim da ga naučim.” „Sjajno!” Gospodin Ris ih je oboje ozareno pogledao i ponovo protrljao ruke. Čim su popili čaj, otišli su od advokata. ,,U njoj se može živeti, Bene”, rekla je Samanta dok su se polako vozili uzbrdo ka hotelu. „Hvata me nesvestica od tog saznanja. Mada očekujem da je vrlo mala. Pitam se šta znači pristojna suma? Misliš li da sam bogata?” „Verovatno ne”, odgovorio je. „Ali će biti dovoljno da kupiš uglja da se greješ zimi. Ovde bi zime trebalo da budu blaže nego u drugim delovima zemlje, ali ako je suditi po mom iskustvu iz Kornvola, mogu biti prilično vlažne i sumorne. I vetrovite.”

I danas je vetrovito. „Pretpostavljam da je to cena koja mora da se plati za život kraj mora”, rekla je. ,,Oh, Bene, gospodin Ris je tako... pristojan.” „Naravno”, rekao je. „Šta si očekivala? Divljaka? A i star je koliko i ova brda.” ~ 110 ~

„Poznavao je majčinu tetku”, rekla je. „Ne znaš ništa o njoj sem imena, zar ne?”, upitao je. „Da li si znatiželjna, Samanta? I o ostatku svoje tekovine?” „Majka skoro nikada nije govorila o svom životu ovde. Mislim da je bila nesrećna. Ili prosto nemirna duša. Pobegla je u London kad joj je bilo sedamnaest godina i nikada se nije vratila. Možda je želela da mi kaže više kada porastem, ali iznenada je umrla kada mi je bilo samo sedamnaest godina.”

Ipak nije odgovorila na njegova pitanje da li je znatiželjna da sazna više.

Iskreno, bilo ju je pomalo strah onoga što bi mogla da otkrije. Njenu majku su roditelji napustili. Toliko je znala. Nije bila sigurna da želi da zna i detalje.

Majčina tetka je posedovala sopstvenu kuću. To je značilo nešto. Očigledno nije bila švorc. A nije ni njen otac, budući da je ostavio pristojnu sumu, šta god to značilo. Ali odakle joj novac da kupi kuću? Očigledno se nije udavala. Imala je dovoljno novca da živi i bez sume koju je nasledila. Uspela je da ostavi većinu tog novca Samantinoj majci - a i kuću pride.

Samanta je oduvek mislila da su njeni rođaci s majčine strane ubogi. Ali sve je ukazivalo na to da majčina tetka nije bila siromašna i taj novac je morao dolaziti od nekud. „Oh”, rekla je uzdahnuvši, „možda ipak jesam pomalo radoznala.”

Stigli su pred hotel. „Hoćemo li da se odmorimo ostatak dana i krenemo u istraživanje sutra?”, predložio je Ben. „Ili bi ti...”

Prekinula ga je. „Otići ćeš u svoju sobu da prilegneš”, rekla mu je. „Uvek mogu da vidim kada si u bolovima. Počneš mnogo da se smeškaš.” „Moraću da se mrštim kako bih te ubedio da sam čio.”

Ipak nije se bunio što mora da se povuče u svoju sobu.

Prekosutra, pomislila je Samanta zatvarajući vrata svoje sobe, useliće se u svoj novi dom. Počeće njen novi život. A Ben će početi svoje putovanje zapadnom obalom Velsa i ostatak svog života.

Oh, gospode, kako nečiji duh može biti tako ushićen i tako očajan u isto vreme? Bolje da skrene misli šetnjom sa Trampom.

Dva sata kasnije, dok je Samanta sedela kraj prozora i čas gledala u more, a čas pokušavala da čita, začulo se kucanje na vratima. Otvorila je smešeći se, očekujući da će ugledati Bena. Ali umesto toga, ugledala je mršavu, tamnokosu devojku plavih očiju.

Objasnila je da ju je poslao pisar gospodina Risa, da bude sluškinja gospođi Mekej i stara se o njenoj odeći, donosi joj vodu za umivanje, sređuje joj kosu, i radi sve što joj gospođa Mekej kaže. Gospodin Ris može da potvrdi da je ona dobra devojka pošto sestra njene majke radi kod njegove rođake već pet godina i nikada nije napravila nikakav problem. Zamolila je gospođu Mekej da joj ~ 111 ~

pruži priliku i obećala da nikada neće zažaliti zbog toga jer će raditi sve što ona izvoli. Pisar joj je rekao da mora da ostane preko noći, ako i ne za stalno, jer je blesava Engleskinja, koja je bila sluškinja gospođi Mekej, otišla jutros i napustila je jer joj se nije dopao Vels. Njoj nije jasno zašto jer ništa ne fali Velsu, sto puta je bolji od Engleske u kojoj jedva da ima brdašca ili krtičnjaka da učini krajolik zanimljivim. Ali, kako god, ne bi bilo prikladno da gospođa Mekej bude sama u hotelu bez sluškinje i pored toga što je dragi prijatelj njenog pokojnog supruga, ser i major, tu da je zaštiti - mada, naravno u drugoj sobi i... ponovo je molila da je gospođa Mekej zaposli.

Samanta nije bila sigurna da je devojka zastala da udahne. U očima su joj bili izmešani želja i zabrinutost. „U prednosti si u odnosu na mene”, rekla je Samanta. „Ti znaš moje ime, a ja tvoje ne.” ,,Oh, Gledis, gospođo Mekej. Gledis Džons.” ,,I koliko ti je godina, Gledis?” „Četrnaest, gospođo Mekej”, odgovorila je. „Ja sam najstarija. Imam sedmoro braće i sestara mlađih od mene i niko još uvek ne radi. Bila bih Vam vrlo zahvalna kada biste me zaposlili i da mogu da dam tati nešto para da može da nas prehrani.

Ja sam dobar radnik. Moja mama tako kaže i kaže da ću joj nedostajati ako uđem u službu, ali Keris me može sasvim dobro odmeniti. Ona je dobra devojčica i uskoro će da napuni trinaest godina i skoro je visoka kao i ja. Ali možda još uvek nema potrebe da živim sa Vama i mogu bez problema da dolazim i odlazim pošto živim u Fišermen Bridžu, na nekoliko minuta hoda od kuće gde ćete da se uselite.

Mama očekuje još jednu prinovu za nekoliko nedelja i radije bih noću bila tamo dok se beba ne rodi. Nakon toga ću biti srećna da mogu da živim sa Vama Mada mogu i odmah ako tako želite, samo da mi dozvolite da svakodnevno posećujem mamu i pomognem Keris koliko mogu.”

Samanta se sklonila da pusti devojku u sobu. „Vrlo rado ću ti pružiti priliku, Gledis”, rekla je. „A verujem da mi tvoje usluge noću još neće biti potrebne, makar neko vreme.”

Setila se sluškinje iz Brambl hola i kako ju je često zadržavala noću svojim blebetanjem. Možda će i sa ovom biti takav slučaj ako bude živela sa njom. „Oh, hvala Vam, gospođo Mekej”, rekla je devojka i odmah napala Samantine torbe i počela da ih raspakuje, iako će prekosutra morati ponovo sve da ih spakuje.

Sledećeg jutra u hotel je stiglo obaveštenje da je gospođa Prajs, udovica i majka kovača iz Fišermen Bridža, otišla do kuće da nadgleda čistačice koje su tamo poslate da otvore prozore i provetre sobe, sklone prekrivače sa nameštaja i založe vatru nakon što zatvore prozore kako bi bilo lepo, toplo i udobno kada gospođa Mekej stigne sledećeg jutra. Gospođa Prajs je izrazila volju za stalnim nameštenjem ukoliko gospođa Mekej tako izvoli. Bila je odlična kuvarica i već je radila kao kuvarica i kućepaziteljka. Ima i preporuke da to i potkrepi. ~ 112 ~

I tako je započela nova etapa u njenom životu, pomislila je Samanta dok je provodila popodne sa Benom i Trampom šetajući na vrhu litica iznad Tenbi zaliva, sa povremenim pauzama za odmor.

Etapa koja nije uključivala Bena. „Bene”, rekla je užurbano dok su sedeli i ćutke uživali u pogledu neko vreme, „hoćeš li da ostaneš nekoliko dana? Nakon sutra, mislim?”

Zurio je u more polusklopljenih očiju, braneći se od svetlosti koja se odbijala o površinu mora. ,,Oh, kako sebično od mene”, rekla je. „Molim te, zaboravi da sam te pitala.

Sigurno si nestrpljiv da nastaviš svojim putem.” „Ako postoji gostionica u Fišermen Bridžu”, rekao je, „ostaću još nekoliko dana. Da se uverim da si dobro.” „Da li se osećaš primorano? Stvarno nisi odgovoran za mene.”

Kada se okrenuo da je pogleda, blago se mrštio. ,,Oh, ali jesam”, rekao je. „Obećao sam dragom prijatelju, tvom mužu, na samrtnoj postelji da ću te dopratiti ovde i uveriti se da si se smestila kako treba.

Sećaš se? Ja uvek ispunjavam obećanja.”

I tada, baš kada je pomislila da će zaplakati, on se nakezio.

Taj kez će je progoniti kada bude otišao. Nekako je osećala kako joj uvek od njega klecaju kolena. „Povešću Trampa u brzu šetnju”, rekla je žurno ustajući na noge.

Litice su postajale sve niže i niže kako su išli ka zapadu narednog jutra, mada su se ponovo uzdizale visoko ne tako daleko. Rečeno im je da je selo Fišermen Bridž, a samim tim i kuća, na mestu gde su litice bile najniže.

Samanta nije očekivala mnogo od kućice na osnovu onoga što joj je majka pričala, ali kakva god da bude, uveravala je Samanta sebe, neće biti razočarana.

Makar se u njoj može živeti. Poslužiće, ako ne zauvek, ono makar neko vreme. A ovo je bio tako lep predeo da se sigurno neće pokajati što se seli ovde.

A onda, prilično iznenada, baš dok su se približavali peščanim dinama delimično pokrivenim travom, pojavila se građevina. Valjda je to bila njena kućica budući da nije bilo nijedne druge u blizini.

Samo što to nije bila kućica. Svakako ne kućica kakvom je Samanta zamišljala. ,,Oh, bože mili!”, rekla je zapanjeno.

Bila je to čvrsta, prostrana kuća od sivog kamena sa krovom pokrivenim sivim škriljcem. Izgledalo je kao da ima najmanje četiri spavaće sobe na spratu i isto toliko prostorija u prizemlju. Kuća je imala verandu i prozor na potkrovlju. Vrt je okruživao kuću, ograđen belom, drvenom ogradom. Pored kuće se nalazio i oveći ~ 113 ~

ambar. Ono što su nekada sigurno bili cvetnjaci sada je bilo ogoljeno, ali trava je bila medno podšišana. „Ovo je kućica?” „Pa”, rekao je Ben, „nije vila, ali nije ni pustinjačka isposnica, zar ne?” „Kako je majka mogla ovo da nazove straćarom? Misliš li da je možda ovo neka greška?” „Ne”, odgovorio je. „Kočija skreće ka njoj. Tvoja nova sluškinja bi rekla da je ovo pogrešno mesto, iako je, kako sam primetio, potpuno zanemela otkad je jutros ugledala Kvina, i nisam je čuo da je i reč rekla otad.” „Majčina tetka teško da je bila siromašna sa ovakvom kućom. A oduvek sam mislila da je tako.”

Krupna žena u tamnobraon haljini, velikoj beloj kecelji i sa istom takvom kapom na glavi pojavila se na verandi sa osmehom dobrodošlice. Gospođa Prajs, pretpostavila je Samanta. Naklonila se dok je kočijaš spuštao stepenice na kočiji i pomagao Samanti da izađe pred kapijom. Gospodin Kvin je otvorio kapiju dok je Gledis sama silazila sa kočije. „Dobro došli, gospođo Mekej”, rekla je gospođa Prajs. „Sve je spremno za Vas, iako nije bilo mnogo vremena. Stajala sam svima za vratom juče dok sve nije dovedeno u red. I došla sam rano jutros da ispečem malo peciva kako biste imali šta ukusno da prezalogajite, a i kako bi kuća dobila prijatniji, domaćinski miris.

Ništa nije prijatnije od tog mirisa, zar ne? A, jesi li to ti Gledis Džons? Tvoja mama je rekla da si otišla da vidiš hoće li te gospođa Mekej primiti u službu.

Uđite, madam. Gospodin je povređen, zar ne?” Unutrašnjost kuće je odgovarala spoljašnosti, otkrila je Samanta tokom narednih pola sata. U prizemlju su se nalazile četiri prostrane prostorije - salon, trpezarija, kuhinja i biblioteka. Na spratu četiri spavaće sobe i jedna soba u potkrovlju, sa prozorom na krovu.

Hodnik je delio kuću na pola, a iz njega je stepenište vodilo direktno na sprat.

Arhitekti je, ko god on bio, možda falilo mašte, pomislila je Samanta, ali joj se dopadala prostranost soba. Nameštaj, iako starinski, masivan i pretežno u tamnoj boji, baš kako ga je gospodin Ris opisao, ipak je izgledao udobno. Juče je nesumnjivo ovde mirisalo na ustajalo i staro, ali otvoreni prozori, vatra i ispečeno pecivo su se pobrinuli da taj miris nestane.

Napokon, gospođa Prajs je otišla do kuhinje po sveže umešene kolače i čaj, a Gledis je tumarala po glavnoj spavaćoj sobi iznad salona u kom su Samanta i Ben trenutno sedeli. „Stvarno ne mogu da poverujem”, rekla je Samanta šireći prste preko mekane, stare kože na rukohvatu fotelje. „Da kućica postoji?”, pitao je Ben. „Ili da se u njoj može živeti? Ili da zaista pripada tebi? Ili da si napokon ovde? Ili da imaš plažu samo za sebe i vidik koji će te mamiti na prozore dok god si živa? Ili da ti se život tako drastično promenio za tako kratko vreme?” ~ 114 ~

,,Oh, prestani!”, rekla je smejući se. Na trenutak je naslonila glavu na naslon fotelje i zatvorila oči. „Sve to, Bene. Oh, Bene, osećam se kao da me neko istrgao iz sopstvenog života i spustio u raj. Stvarno se osećam kao u raju.” „Rekao bih da ti je grof Hitmur učinio uslugu time što ti je oduzeo Brambl hol i pozvao u Lejland. Možda nikada ne bi ozbiljno razmislila o ovoj kući da nisi tako očajnički poželela da pobegneš.” „Misliš da je ovo bila sudbina?” Otvorila je oči i pogledala ga. „Nešto što je bilo suđeno da se desi?”

Ali pre nego što je on mogao da odgovori, pojavila se gospođa Prajs saposluženjem. „Nisam znala da li više volite kolače sa ribizlom, sa semenjem ili sa mešanim voćem pa sam napravila sve tri vrste, gospođo Mekej”, rekla je, „da možete da birate. Usudila bih se reći da major voli sve tri vrste. Muškarci obično vole.

Sigurna sam da oboje čeznete za šoljicom čaja. Nadam se da ne biste kafu radije?

Grozna, gorka stvar, ako mene pitate. Ja to u mojoj kući ne držim. Moj čovek to nikada nije voleo, a ni moj sin. Ali mogu da kažem da se sutra nabavi, ako želite.

I ako želite da radim za Vas, naravno. Ne bi mi smetalo da dolazim svakog dana da Vam spremim doručak i ostanem dok ne spremim i večernji obrok, ali bih radije da spavam u svojoj kući. Moj sin bi umro od gladi pošto još nije našao sebi ženu, a i nikako ne mogu dobro da se naspavam u bilo kojem krevetu osim svom.” „Pa da probamo te kolače”, rekla je Samanta. ,,I da, i ja volim čaj više od kafe.” „Dala sam psu da glođe kosku iz supe i vode u kuhinji”, rekla je gospođa Prajs. „Volim psa u kući, i mačku takođe, mada nikada nisam videla ovakvog psa.” ,,I molite boga da nikada više nećete, gospođo Prajs”, rekao je Ben. Gospođa Prajs se nasmejala. „Mogu li da Vam donesem još nešto pre nego što se vratim u kuhinju?”, pitala je. „Oduvek ste živeli ovde, zar ne, gospođo Prajs?”, pitala je Samanta. „Selo nije daleko odavde?” „Odmah iza onih peščanih dina”, rekla je pokazujući na zapad. „A iza je zemlja gospodina Bevana i njegova velika kuća, ali ne može odavde da se vidi.”

Zemlja gospodina Bevana.

Velika kuća. „On je Vaš deda, pretpostavljam, gospođo Mekej, zar ne?”, pitala je gospođa Prajs. „Nisam bila sigurna ko dolazi ovde, mada su mi rekli da dolazi vlasnica. Vi izgledate kao da ste mu unuka. On je oženio Ciganku, znate. Čuj mene, naravno da znate. I Vi imate takav izgled, i moram reći da Vam odlično pristaje. Vraćam se u kuhinju. Kuva mi se supa i stavila sam testo za hleb da nadođe.”

~ 115 ~

„Postoji li gostionica u selu, gospođo Prajs?”, pitao je Ben kada se okrenula da pođe. ,,Oh, da, svakako. Pristojna je i uredna. Ništa ekstravagantno, ali služe dobru večeru i uvek je čisto. Konjušnica takođe. Pripada mom bratu.” „Hvala Vam”, rekao je Ben. „Ostaću verovatno nekoliko noći tamo dok se ne uverim da se gospođa Mekej udobno smestila. Obećao sam njenom pokojnom suprugu da ću to učiniti, znate.”

Samanta je zagrizla jedan kolač kada je ostala nasamo sa Benom. Bio je zaista ukusan, ali nije imala apetit. Ostavila je tanjirić i pogledala u Bena. I on je gledao u nju. „On ima zemlju”, rekla je, ,,i veliku kuću. Još uvek je živ.” „Da.” ,,A opet je poslao moju majku da živi ovde sa njegovom sestrom”, nastavila je. ,,I pustio je da ode u London sa sedamnaest godina i nije pošao za njom. Nije bio na njenom venčanju ni na mom krštenju niti na njenoj sahrani.

Nije siromaštvo uticalo ni na jednu od tih stvari, zar ne?” „Da li ti je to što si zamišljala da je siromašan bilo uteha svih ovih godina?” „Nije mi bila potrebna uteha. Nisam razmišljala niti se pitala o bilo čemu vezanom za njega.”

Ipak, dok je gledala u Bena i on ćutke u nju, znala je da mora da je mislila, makar podsvesno. I znala je da je ubeđenje da je njen deda siromašan jedina stvar koja je ublažavala bol što je odsečena od familije njene majke, u isto vreme dok ja je izbegavala i očeva porodica. „Pretpostavljam”, rekla je, ,,da je to zbog toga što je bila ćerka Ciganke koja ga je napustila. Mislim na moju majku. I zbog toga što sam ja bila njena ćerka.

Ako je uopšte i znao da postojim.” „Hoćeš li sada zažaliti što si došla ovde?” „Ne.” Zaustila je da još nešto kaže, ali je zaćutala. „Ali...?” „Možda se malo plašim”, priznala je. „Bojim se Pandorine kutije.”

Polako je ustao na noge, ostavio jednu štaku i pružio joj ruku. Ona je prihvatila i on je odveo do prozora. „Pogledaj u more, Samanta”, rekao je. „Naučio sam jedan trik dok sam boravio u Penderisu. Bilo je tu mnogo pre nego što smo mi znali za njega. I biće tu dugo nakon što nas ne bude i kada budemo zaboravljeni, sa svojim talasima, plimama i osekama. „Sve naše muke su beznačajne?” „Daleko od toga”, rekao je. „Bol nije beznačajan. Naša zbunjenost i strah takođe. Ili siromaštvo i beskućništvo. li negde - negde - postoji mir. Čak nije ni ~ 116 ~

daleko. Mir je negde duboko u nama, uvek prisutan, čeka da pogledamo unutra i pronađemo ga.”

Okrenula se i pogledala ga iz profila dok je on posmatrao more. „Tako si naučio da savladaš svoj bol?”, pitala ga je. „To je, napokon, jedini način da to učinim”, priznao je. „Ali ponekad zaboravim. Svi mi to radimo. U čovekovoj prirodi je da pokuša da se pozabavi svojim bivstvovanjem na način... Izvini. Nisam imao nameru da budem ovako mračan. Samo nemoj da se bojiš. Šta god da otkriješ ovde, to saznanje te ne može stvarno povrediti, čak i ako bude bolno, jer te stvari jesu takve kakve su, znala ti za njih ili ne. A možda će ti saznanje o tome doneti razumevanje, možda čak i mir.”

On je nastavio da zuri u more, a ona u njega.

Njegov bol je nepojmljivo dubok, pomislila je. Naučio je kako da ga savlada, ali još uvek ga je život nosio i bio je prepušten slučaju. Za razliku od nje, on još uvek nije pronašao svoj dom. Ali isto tako za razliku od nje, naučio je da se ne boji. „Ostaćeš neko vreme?”, pitala ga je. Oh, nadala se da nije bila sebična. Ali samo nekoliko dana... „Ostaću”, rekao je pogledavši je. „Neko vreme.”

~ 117 ~

XV Selo Fišermen Bridž se sastojalo samo od jedne ulice vredne pomena koja se protezala uz obalu. Ovde nije bilo visokih litica, samo zlatan pesak koji se pružao do vode.

Gostionica je bila negde na sredini pomenute ulice. Bilo je slobodnih soba i gostioničar je bio oduševljen što će major ser Benedikt Harper tu odsesti. Ubrzo je postalo jasno da čovek tačno zna ko je on. Vesti su se u malim mestima širile brzo. Znao je da je došao sa gospođom Mekej, koja se nastanila u kući gospođe Bevan iza dina. Pitao je da li je istina da je ona unuka gospodina Bevana i Ben je potvrdio. Nije bilo smisla poricati. Na kraju krajeva, to i nije neka tajna.

Ali ko je, dođavola, bio taj Bevan? Delovalo je da je neki zemljoposednik.

Soba mu je bila udobna i pružala je pogled na more i plažu. Večera koju je spremila gostioničareva žena bila je ukusna i obilna, baš kako je gospođa Prajs i rekla. Bio je jedini gost u trpezariji, ali ako je suditi po galami i smehu, pivnica pored je bila prepuna. Gostioničar sigurno služi tamo. Njegova žena je ta koja je donela Benu hranu i bila raspoložena za priču. „Divno je videti da neko ponovo živi u kući gospođe Bevan”, rekla je. „Bilo mi je mrsko da je tolike godine gledam praznu.”

Ben nije mogao da odoli, a da je ne upita. „Gospodin Bevan živi u blizini?” „Da, u velikoj kući”, rekla je mahnuvši rukom ka unutrašnjosti. „Ako pođete ulicom ka mostu, moći ćete da je vidite na brdu među drvećem. Divno mesto.

Njegov otac pre njega je izabrao savršeno mesto za gradnju.” „Znači nije bilo kuće pre?” „Samo seoska kuća”, odgovorila je. „Ali nije bila dovoljno velika i dovoljno velelepna za gospodina Bevana, izgleda. Pa tako je valjda jedino i normalno.

Stekao je bogatstvo na uglju, ali odlučio je ovde da živi. Želeo je veliku kuću i takvu je i sagradio. Naša Mardž radi tamo kao sobarica, i ima pristojnu platu.” „Ovo teleće pečenje toliko je mekano da može viljuškom da se seče”, primetio je. ,,A i krompir je savršen, hrskav spolja i mekan iznutra, baš kako volim.” „Volim da vidim čoveka koji uživa u jelu”, rekla je, očito polaskana. „Sadašnji gospodin Bevan još uvek poseduje rudnike?” „Da, njih i železare u dolini Svonsija”, odgovorila je. „Tamo radi naš najstariji sin. Zarađuje dobre pare. Mnogo momaka odavde ide da radi tamo, i u rudnike takođe. On je dobar poslodavac. Dobar za radnike. Ali već je u godinama i nema ~ 118 ~

sinove koji će ga naslediti, baš šteta. Gospođa Bevan - ona druga, da kažem - nije bila blagoslovena decom pre nego što je umrla, sirotica.”

Ben je osećao krivicu. Ništa od ovoga se nije ticalo njega - osim što bi možda isti ovaj razgovor vodio i da je savršeni stranac ovde. Postavljao bi pitanja i tražio zanimljive informacije za svoju knjigu. Zaista, verovatno bi trebalo još dublje da kopa.

Pitao se šta bi Samanta mislila kada bi ovo saznala. Šta je ono rekla danas?

Možda se malo plašim. Bojim se Pandorine kutije.

Vala baš! „Možda će naći utehu u svojoj unuci”, dodala je gostioničareva žena. „Udovica je, zar ne, gospodine?” „Njen muž mi je bio moj prijatelj”, objasnio je Ben. „Obećao sam mu pre nego što je umro da ću je dovesti ovde.”

Neko je pozvao iz kuhinje i gostioničarka se izvinila i žurno otišla.

Da li će Bevan biti srećan kada otkrije da mu unuka živi takoreći na kućnom pragu? I da li zna da je već ovde?

Jedna stvar je ipak bila sigurna, pomislio je Ben ispraznivši tanjir. Ostaće ovde dok se neke stvari ne raščiste. Možda će biti potreban Samanti.

To saznanje mu je izazvalo veliko olakšanje.

Sledećeg jutra Ben je jahao konja od gostionice do Samantine kuće. Kvin je išao iza njega kako bi mu pomogao da sjaše i uzjaše pri povratku.

Sunce se već uzdizalo visoko nad morem dok su jahali preko dina i u vazduhu se osećala toplina. Prozori na pročelju kuće bili su otvoreni i zavese su se lelujale na povetarcu. Ulazna vrata su takođe bila otvorena dok je Samanta - da, to je bila ona - bila nagnuta nad jednim od nekadašnjih cvetnjaka i čupala korov. Nosila je rukavice, kecelju i nekakav slamnati šešir koji on nikada pre nije video. Haljina joj je bila od bledožutog muslina i izgledala kao da je videla i bolje dane.

Ben je zaustavio konja kako bi mogao još malo da uživa u pogledu. Izgledala je opušteno i ispunjeno, kao da je oduvek pripadala ovde.

Iako topot konjskih kopita nije bio preglasan, ona ga je izgleda ipak čula jer se uspravila i pogledala u njegovom pravcu. Nasmešila se. I pas, koji je do maločas ležao opružen na suncu u podnožju stepeništa verande, skočio je na noge i počeo da laje mašući repom. „Oduvek sam maštala o sebi kao baštovanki”, rekla je dok se Ben približavao. „Sada mi se ukazala prilika. Želela sam to i u Brambl holu, ali sam uvek bila potrebna Metjuu kraj njegove bolesničke postelje. Gospodin Ris je rekao da je ovde nekada bio lep vrt, zar ne? E, pa ja ću ga obnoviti.” „Samo napred, ako znaš šta radiš”, rekao je smešeći se. „Jesi li dobro spavala?” ~ 119 ~

Bila je sama u kući noćas budući da ni njena nova sluškinja ni gospođa Prajs još uvek nisu živele sa njom. Brinuo je pomalo zbog toga sinoć. „Spavala sam sa otvorenim prozorom”, odgovorila je. „Mogla sam da čujem more i omirišem ga, ali samo nakratko, moram da priznam. Brzo sam zaspala i nisam se probudila sve dok nisam osetila miris slanine. Gospođa Prajs me posramila i došla pre nego što sam se probudila. Kako je tebi bilo u gostionici?” „Vrlo prijatno i udobno”, rekao je. „Ambar pozadi je dovoljno velik da smestimo konje dok sam ovde. Idem tamo sa Kvinom, ako dozvoliš, pa ću doći kod tebe.”

Dok se on vratio iz ambara, rukavice i kecelja su nestali sa nje, ali još uvek je bila napolju i još uvek sa otrcanim slamnatim šeširom koji je činio neopisivo privlačnom. Pas joj se motao oko nogu i revnosno mahao repom. „Sećam se da si mi rekao da u Penderis holu nikada nisi hodao plažom, jer je bila u podnožju visokih litica. Da li je postojao put da se siđe?” „Bilo je nekoliko strmih staza”, rekao je. „Ostali su stalno silazili dole, čak i Vinsent, uprkos svom slepilu.” „Ništa te ne sprečava da ovde hodaš plažom”, rekla je. „Nije daleko i nagib do tamo nije prevelik. Pesak izgleda ravno i glatko. Hoćeš da idemo?” „Sada?”

Odavno je shvatio da je u ljudskoj prirodi da uvek želi baš ono što ne može imati, čak i kada ima sve drugo. Oduvek je čeznuo da se spusti na plažu u Penderisu. Hugo se jednom prilikom ponudio da ga snese do plaže, ali odbio je tako odlučno da ponuda nikada nije ponovljena. Nije da Hugo to nije mogao da učini, snažan je kao bik, ali Ben bi se osećao poniženo. Tešio se da dole nema ničeg osim peska koji bi mu se zavlačio u cipele. „Nadala sam se da ćeš doći rano”, rekla je koračajući sa rukama na leđima uz njega, dok je Tramp trčkarao ispred njih. „Vuklo me da pođem sama, ali želela sam da mi prvi put bude sa tobom, želim da se sećam toga. Moram ti nešto priznati. Nikada nisam bila na plaži. Zar to nije čudno imajući u vidu da je moja majka odrasla ovde?”

Pogledao ju je. Njene aktivnosti u bašti i morski povetarac davali su zdravo rumenilo njenim obrazima. Oči su joj se sjajile. „Smem li da predložim da skineš cipele i čarape pre nego dođemo do peska?

Inače ćeš ih očas posla napuniti peskom i ostatak dana ćeš provesti istresajući pesak iz njih i boreći se sa žuljevima.”

Nasmejala se. „I ti takođe?” „Ja sam u čizmama”, rekao je. Osim toga, uopšte nije imao nameru da izloži bilo koji deo svojih nogu njenom pogledu. „To zvuči kao vrlo nepristojan predlog, gospodine”, rekla je, „ali ipak i vrlo smislen.” ~ 120 ~

Pogledala je naokolo i izabrala jedan veliki, ravan kamen da sedne na njega.

Izula je cipele i skinula čarape dok je on posmatrao. Prekasno se setio da bi bilo džentlmenski da je okrenuo leđa. Imala je vitke noge, lepe zglobove, uska, lepa stopala - koja je već video kada su delili sobu. Pažljivo je skinula čarape i stavila ih u cipele, a zatim ustala i ostavila ih na kamenu. ,,Oh”, rekla je mrdajući prstima u mešavini peska i trave na kojoj su stajali, „divno je. Ali osećam se pomalo grešno što sam bosa napolju.” Prošli su kroz jedan procep u stenama i izašli na široku, ravnu plažu.

Pesak se protezao nalevo i nadesno sve do stena koje su se uzdizale i oivičavale privatnu plažu sa obe strane prolaza, dajući još više na privatnosti. Bila je oseka, mada je lomljenje talasa u daljini ukazivalo da dolazi plima. Ovde je povetarac bio svežiji, mada je u isto vreme sunce bilo jače. Iznad glava su čuli galebove.

Benu su štake tonule u pesak, ali otkrio je da je hodanje po pesku donekle lakše nego po tvrdoj podlozi. Samanta je nakratko potrčala, a zatim zastala, okrenula se ka njemu i raširila ruke. „Sloboda!”, povikala je poput razdraganog deteta. ,,Oh, kaži mi da sve ovo nije varka, Bene.”

Pas je skakutao oko nje i lajao. „Ovo je sloboda”, rekao je poslušno cereći se, a ona je pogledala u nebo i tri puta se zavrtela.

Je li ovo ona odbojna, u crninu obučena, dama koju je prvi put sreo u okrugu Duram? „Postoje takvi trenuci, zar ne?”, rekla je. ,,Oh, zaboravila sam. Bilo je tako davno. Ali postoje trenuci čiste, nepomućene radosti, i ovo je jedan od njih. Tako mi je drago što sam te sačekala, jer takve trenutke treba podeliti. Reci mi da i ti osećaš isto - slobodu, sreću.” Prestala je da se okreće da bi ga pogledala i on je pročitao iznenadnu nesigurnost na njenom licu.

Ali i on je osećao to. Kao da je sve stalo i ništa više neće biti važno osim ovog trenutka. „Drago mi je da si me sačekala”, rekao je.

Spustila je ruke i posmatrala ga sva ozarena. „Kojim ćemo putem da krenemo?” pitao je. „Istok? Zapad? Jug?” „Oh.” Okretala se da pogleda u svakom od tih pravaca. „Na jug. Prema vodi.

Hoće li ti biti ugodno da hodaš do tamo?”

Pas je već bio otrčao u tom pravcu. „Napokon sam na plaži”, rekao je. „Daj da makar umočim vrh štake u vodu.”

Oseka je učinila da ivica vode bude mnogo dalje nego što se činilo. Ali hodanje po pesku stvarno nije bilo naporno, a i da je osećao ikakvu nelagodu, ignorisao bi je zbog zadovoljstva što čini ovo što čini. Ovo je hrana za budućnost. ~ 121 ~

Njena prva šetnja plažom. I njegova prva posle mnogo godina. I radili su ovo zajedno.

Pas je trčao uz ivicu vode. „Da li da se usudim?” rekla je Samanta. To i nije bilo pitanje. „Pretpostavljam da je voda užasno hladna.”

Podigla je svoju haljinu i oprezno ušla u plićak do zglobova. ,,Oh, jeste hladna!”, rekla je duboko udahnuvši od čuda. „Oh, ovo je divno, Bene!” Podigla je glavu i pogledala ga svetlucavim očima. „Dođi i ti.”

Stvarno ne bi trebalo. Ako su njoj stopala tonula u mokri pesak, šta će tek štake uraditi? A čizme će mu verovatno kasnije biti sve bele od soli kad se osuše, što se Kvinu sigurno neće dopasti. Šta ako izgubi ravnotežu i padne u vodu? Kako će posle ustati?

Ona je stala. „Hladno je samo prvih nekoliko trenutaka”, rekla je. „Kroz čizme verovatno nećeš ni osetiti.” „To je sve što je trebalo da čujem”, rekao je i zagazio u vodu dok je ona vriskala od smeha.

Mogao je da oseti hladnoću i preko čizama i čarapa. I njegove štake su opasno tonule u pesak. I mada je bio samo korak od suvog, delovalo mu je kao da je zakoračio u drugi svet. Sunce je sijalo iznad njihovih glava. More je svetlucalo oko njih.

Iznenada je poželeo da su Hugo, Džordž i ostali tu da mogu da ga vide.

Smejao se.

Približila mu se skupljajući haljinu u jednoj ruci i zatim mu uzela jednu štaku i držala je istom rukom. „Stavi mi ruku preko ramena”, rekla je. „Moja težina će biti previše za tebe”, pobunio se. „Svejedno, uradi to. Obećavam da se neću srušiti.”

Osećao se malo posramljeno, ali nije mogao da joj otme štaku i time je možda uvredi. Skoro se nikada nije oslanjao na druge pri hodu. Stavio joj je ruku preko ramena, ona se pribila uz njega i slobodnom rukom ga obuhvatila oko struka.

Oh, bože! „Mi nismo bogalj i sirota negovateljica”, rekla je smejući se zajapurenog lica opasno preblizu njegovom, „već muškarac i žena koji su pronašli savršen izgovor da budu blizu jedno drugom.”

Pomislio je da se i on sigurno zacrveneo. „Da li nam je potreban izgovor?” „Tako bi trebalo”, rekla je krenuvši da hoda zajedno sa njim uz ivicu vode.

~ 122 ~

„Bili smo vrlo pažljivi da se ne približavamo previše jedno drugom od one noći kada smo delili sobu.” „Da li se previše oslanjam na tebe?” pitao je. Pokušavao je da veći deo svoje težine prebaci na štaku, ali je od toga ona tonula dublje.

Mogao je da oseti njene zanosne obline uz sebe. Jedna čvrsta dojka bila mu je na grudima. Bila je visoka, mada ne koliko i on. Osećao je blagi miris gardenija koji se probijao kroz slani miris mora. Osećao je toplinu njenog tela kroz haljinu.

A i njegovo telo je bilo toplo. Tako mu svega, toplije od toplog. „Izbegavaš temu”, rekla je. ,,A to je?” „Da nam je potreban izgovor da se dodirnemo.” „Obećao sam da ćeš biti bezbedna kad si sa mnom.” „Ponekad je”, rekla je pogledavši u more, „bezbednost tako dosadna stvar.”

I bila je u pravu u vezi sa tim. „Nakon što odeš odavde, da li ćeš zažaliti što si sve vreme dok smo bili zajedno, bio savršeni džentlmen?” „Kako bih mogao da zažalim što sam se ponašao kao džentlmen?”, pitao je. „Ja sam prosto takav.”

Hoće li ona zažaliti?

Stali su. Bio je blago iznerviran. Biti džentlmen njemu je bilo važno. A opet... pustio bi je i napravio distancu, ali je ona još uvek držala njegovu štaku. „Naprosto, sloboda je dragocen poklon”, rekla je. „Trebalo bi da se koristi tako što ćeš raditi samo ono što poželiš, pod uslovom da druge ljude ne povređuješ, naravno. Mi sebi nikada nismo dozvolili da se ponašamo slobodno, zar ne? Uvek je tu ili neko pravilo ili društvena norma koja kaže ne. I tako se krećemo linijom pristojnosti i poričemo slobodu koja nam je data i gubimo priliku za malo sreće.” Šta ona to predlaže, pomislio je, da postanu ljubavnici pre nego što ode? A to je imalo savršenog smisla dok su ovde na plaži ovako zajedno. Zašto ne bi uradili nešto... slobodno? Nešto što oboje žele. Samo što ova plaža nije čitav svet. I ne mogu živeti ovde zauvek.

Zažalio bi - jer bi sigurno bio loš u krevetu i razočarao bi i nju i sebe. Zažalio bi što je probudio uspavanog đavola seksualnosti - osim što je on već probuđen, zar ne? Zažalio bi što mora da je ostavi, jer ne može da ostane i zato što ona ne želi da je ostavi. I ona bi zažalila kada bi imah romansu, čak i kada je ne bi razočarao u krevetu. Jer niko nije bio stalno uz nju tokom njenog života. Čak joj je i majka umrla mlada. Bio joj je potreban neko, više od privremenog ljubavnika.

Bolelo bi.

Bol uvek postoji. ~ 123 ~

„Umoran si od ovog hodanja”, rekla je. „Gledam onaj veliki kamen još otkad smo počeli da hodamo. Hajde da odemo tamo i sednemo na njega malo.”

Nije se protivio. Stvarno je morao da odmori noge. Kamen koji je pokazala bio je ravan i taman dovoljno veliki za njih oboje. Pas je otrčao da pojuri galebove koji su sleteli na površinu vode. „Jesam li ti upropastio prvi dolazak na plažu?”, pitao je. „Zato što si se umorio i treba da sedneš? Naravno da ne!” Uhvatio je za ruku i isprepleli su prste verovatno vrlo loša ideja. Spustila je glavu ne njegovo rame. „Divno je ovde. Uvek ću se sećati ovoga. Oh, ali pogledaj, tvoje jadne čizme su sve ulepljene peskom.” „Pre bih rekao jadni Kvin nego jadne čizme”, rekao je. „Plivaću ovde”, rekla je nakon što su neko vreme sedeli u tišini. „Ne sada, ali uskoro. Ući ću u tu vodu i plivati. Učini to sa mnom, Bene. Ti umeš da plivaš. Rekao si mi.” „To je bilo kad sam bio dečak i imao dve zdrave noge”, rekao je. „Sigurna sam da nisi zaboravio.” Podigla je glavu kako bi ga pogledala. „Hodaš iako su ti, rekla bih, svi lekari koje si konsultovao rekli da nećeš moći.” „Nije baš da sam mnogo dobar u tome”, usprotivio se. „Ti hodaš!”, rekla je žustro. „Plivanje će biti još lakše, zar ne? Nećeš morati da nosiš svoju težinu na nogama.” „Verovatno bih potonuo kao kamen i više nikada ne bi čula za mene.”

Necerio se. Da li je moguće da ima pravo? Ali šta ako pokuša da pliva i vidi da ne može i onda ne bude u stanju da ponovo spusti noge ispod sebe? Ali šta da je obraćao pažnju na svako šta ako kojim je bombardovan dok je pokušavao da prohoda? još uvek bi ležao u krevetu ili vezan za kolica. Možda ne hoda dobro, ali ipak hoda. „Kukavice”, rekla je.

Poljubio je.

Bila je slana i topla i jezikom joj je ušao u usta kako bi je još više okusio.

Približio je još više sebi i ona ga je obgrlila rukama.

Oboje su bili bez daha kada su udaljili glave. „Kada?”, pitao je. „Sutra”, odgovorila je, „posle podne.”

Gledali su se prikovanih pogleda. „Reći ću gospođi Prajs da skuva večeru za dvoje. Sigurno ćemo biti izgladneli nakon plivanja.”

Izgladneli.

Biće sami u kući.

Nije skretala pogled sa njega. „Siguran sam da ću pojesti sve što mi dopadne ruku”, rekao je. ~ 124 ~

„Ako se ne udaviš.” Zavodljivo mu se osmehnula.

Nije joj rekao šta je saznao o njenom dedi, iznenada se setio. Da li joj je neko drugi rekao? Sumnjao je u to. Sigurno bi podelila to sa njim kada bi znala.

Ali sada nije pravo vreme za to.

Sutra će plivati zajedno.

A onda večerati sami. Obe sluškinje će se vratiti svojim kućama na noćenje.

Obećao sam da ćeš biti bezbedna kad si sa mnom.

Ponekad je bezbednost dosadna stvar.

~ 125 ~

XVI Posle zajedničkog ručka, odjahali su u selo. Samanta je jahala na konju na kojem je gospodin Kvin jahao ranije. Tokom jutra našao je staro sedlo u štali i radio na njemu nekoliko sati, proveravajući ga radi sigurnosti. Izvršio je nekoliko popravki, očistio ga i ispolirao sve dok nije izgledalo sasvim pristojno. Vratiće se peške do gostionice, uveravao je Samantu. Nije bilo daleko. I tako su napokon jahali zajedno, ona i Beni Matilda bi pobesnela, pogotovo ako bi videla Samantu u njenom starom plavom odelu za jahanje. Ali Matilda joj se već činila kao neko iz sasvim drugog života. „Biće to zaista kratka ruta”, rekao joj je Ben. „To selo uopšte nije udaljeno.”

Samo predaleko da bi on mogao preći toliki put na štakama. Razumela je.

Jahala je malo iza njega i posmatrala ga. Uvek je izgledao tako živo i sasvim svoj u sedlu. Jutros se umalo bacila na njega, setila se. Šta ju je to spopalo? Ali pogodilo ju je što će mnogo zažaliti ako ode, a ukupno su razmenili samo nekoliko poljubaca.

Sigurno ne bi bilo pogrešno da su uživali u kratkoj ljubavnoj aferi? Oboje su bili samostalni, odrasli ljudi. Svideli su se jedno drugom. Privlačili su jedno drugo. Bilo je prerano da bi i pomislila da se ponovo uda. On je rekao da se nikada neće ženiti, a sigurno to neće učiniti pre nego što u životu nađe ono što je tražio i skrasi se. Pa gde bi bila šteta? Da li bi sutra plivali? Ili će padati kiša, jer su tog dana planirali da zajedno jašu? Da li bi mogao da pliva? A šta bi se dogodilo nakon toga, kada budu sami u njenoj kući? Nije baš dugo imala takve misli.

Fišermen Bridž je zaista bio nedaleko. Bila je nestrpljiva da to vidi i pomalo zabrinuta. Ovo selo i ovi meštani postali bi deo njenog života, možda zauvek.

Morala bi da stekne ovde prijatelje, poznanike i sve ono što čini život. Na trenutak se zapitala da li iko zna za nju, ali naravno da je svi poznaju. Gospođa Prajs je živela kod kovačnice, a Gledis je živela ovde pored. Obe su bile pričljive i društvene. A Ben je odseo u gostionici. „Pitam se od čega ljudi ovde žive”, rekla je vidno zainteresovana. „Neki rade ovde u selu”, rekao je. „Ima ribara, kao što bi se moglo očekivati.

Jutros sam razgovarao na doručku sa grnčarom koji prodaje svoje proizvode letnjim posetiocima ovde i u Tenbiju.”

Prošlo je nekoliko ljudi na ulici, a Samanta je pognula glavu prema njima i nasmešila se. Pretpostavljala je da će njena poseta ovde biti tema razgovora ostatak dana. Pitala se kakva će biti priroda tih razgovora. Da li će se pominjati da ~ 126 ~

je njena prabaka odgajala poluciganku i da je ta devojka bila njena majka? Ali naravno da hoće. Gospođa Prajs je to znala. Da li bi svi ovi ljudi zamerili činjenici da je ona nasledila kuću i došla da živi ovde? Ili je ona samo bila preosetljiva?

Uskoro će saznati, pretpostavljala je. „Ah”, reče Ben. „Rečeno mi je da ću to moći videti odavde.” „Videti šta?”

Na pola puta od njih, smešten iza drveća, bio je sjajan letnikovac, koji je blistao na suncu. Čak se i iz daleka moglo videti kako su na sva tri sprata veliki prozori, koji su se sužavah od dna do vrha. Sa svakog od ovih prozora sigurno se pružao veličanstven pogled.

Svetlozeleni travnjak, koji je očigledno dobro održavan, spuštao se niz padinu do ravnice. Ostatak bašte ili parka bio je skriven od pogleda. „To je Kartref?” upitala je. „Izgleda zaista sjajno, zar ne? Nisam očekivala da ću naći neka velika imanja van Engleske. Kome to pripada, pitam se. Da li znaš?”

Nije odgovorio. Konj je odjednom postao nemiran i on se koncentrisao na to da ga stavi pod kontrolu. Tada ju je istina pogodila. „Oh, ne”, rekla je. Pogledao ju je sa izvinjenjem u pogledu, kao da je odgovor na njeno pitanje njegova greška. „To je sve imanje mog dede?” „On je strašno bogat, Samanta”, rekao joj je. „Vlasnik je rudnika uglja - u množini, koliko sam razumeo - u dolinama za eksploataciju u istočnom delu zemlje. Nasledio je sve to od svog oca. Takođe poseduje železare u dolinama u blizini Svonsija, gde industrija stalno napreduje.”

Da nije bila na konju, možda bi se i zaledila. Galebovi su kreštali, plakali nad glavama, zvučeći gotovo kao ljudi. „I oduvek sam zamišljala”, rekla je, „daje on neki radnik ili lutalica, da se moja baka loše udala, za profesionalnog nomada, a onda, kad ga je napustila, prepustila je svoje dete sestri koja je preuzela nekako starateljstvo nad njom. Zašto mi majka nikada nije rekla?” „Pretpostavljam da bi ti rekla”, rekao je, „da je poživela da porasteš dovoljno.” „Nikad ne bih došla da sam znala”, rekla je. „Što da ne?” Ona je okrenula svog konja da se suoči sa njim. „Nije imao nikakvih razloga da napusti moju majku. Imao je dom i sredstava za brigu. Imao je novaca da pođe za njom kad je otišla u London, da prisustvuje njenom venčanju i da je poseti nakon venčanja. Imao je sredstva da dođe kod mene. I kolika je, možeš li pretpostaviti, uredno sakupljana suma koju je štedela mamina tetka i potom je ostavila mojoj majci, pa i meni - zajedno sa interesom? Ben, koliko sam bogata? Ne želim da budem bogata. Ne na ovaj način. Ne želim ništa od toga.” „Razmisli malo.” Bio je neprijatno miran. „Taj novac, koliko god ga bilo, tvoj pradeda je ostavio tvojoj babatetki, svojoj ćerki. Ništa od toga nije od tvog dede.” ~ 127 ~

Nekoliko trenutaka se mrštila. Bio je u pravu, naravno. Ali ipak... Oh, sva iskra i radost su nestali tog popodneva. „Volela bih da nikad nisam saznala”, rekla je. „Bolje da nisam došla.” „Gde bi drugo otišla?”, pitao ju je. „Mogla bih se udati za tebe”, rekla je, ,,i lutati lako i bezbrižno do kraja života.”

Ali pogled na njegovo lice vratio joj je malo vedrine i ona se nasmešila. „Imala sam predosećaj da ću otvoriti Pandorinu kutiju dolaskom ovde.

Jednom kada se u mitu ta kutija otvorila, nije bilo više moguće vratiti nazad nesreće i nevolje, zar ne? Sada ne mogu otići odavde i zaboraviti šta sam saznala.

Da li ima smisla ovo što pričam?”

Njen deda nije želeo ni njenu majku ni nju. Ni Džon ih nije želeo. Sve što je ikad imala bili su majka i otac, a oboje su otišli. Osećala se potonulo i užasno usamljeno. Ipak, ništa se nije promenilo. Kao što je Ben rekao, sve je bilo isto kao i pre deset minuta ili prošle nedelje. Oh, ali sve se promenilo. „Čudno, da”, rekao je. „Uđimo unutra na čaj.”

Nebo je bilo ledenosivo - Samanta je to mogla odmah da vidi kada se probudila sledećeg jutra. A kad je sela u krevet, videla je da je i kiša bila iste boje, i još tamnija. Prozor je bio prekriven kišnim kapima. One joj nisu zaklanjale pogled, i više nije mogla da čuje kako kuca po oknima. Ali to svakako nije bio obećavajući početak dana. Bila je silno razočarana. Ako danas ne budu mogli da plivaju, Ben će možda hteti da ode. Zaista nije bilo puno razloga za ostanak u seoskoj gostionici, zar ne? Imala je više nego pristojnu kuću za život, imala je poslugu, imala je imanje i još više novca u banci u Tenbiju. Juče joj je u selu nekoliko ljudi klimnulo glavom, a vikar i njegova supruga stali su da se predstave i dočekaju je. I vlasnik gostionice i njegova supruga prijateljski su razgovarali sa njima uz čaj. Ne, nije bilo razloga za njega da ostane. Bila je u iskušenju da se ponovo zavuče pod pokrivač i vrati se da spava. Ali znala je da će to biti nemoguće.

Pored svega toga, i Tramp je bio spreman za šetnju. I mogla je čuti Gledis u sobi i gospođu Prajs dole u kuhinji.

Osetila je miris kuvanja. Kako je samo lenjo ona njima izgledala. Obe su jutros krenule peške iz sela.

Ben je planirao da provede jutro u gostionici, radeći na beleškama koje je uneo u svoj dnevnik kako bi pokušao da ih organizuje u nekakvo poglavlje za knjigu koju se nadao da će napisati. Trebalo je da dođe kod Samante tokom popodneva. I tako je rano ujutru ona bila iznenađena kada je čula konjska kopita.

Otišla je do prozora. Bio je to gospodin Ris. Došao je, kako je objasnio, da se uveri da je gospođa Mekej dobro. ~ 128 ~

„Gospodine Rise”, rekla je, „spomenuli ste novac koji je moja babatetka ostavila majci, a potom ona meni. Nisam znala za to do pre dva dana. O kojoj sumi je reč?” „Ovde kod sebe imam izvod iz banke”, rekao joj je, posegnuvši za kožnom futrolom koju je postavio pored svoje stolice. „Znao sam da ćete želeti da saznate.

Znao sam glavnicu, ali ne tačan iznos kamate koja se nakupila. Vidite sami, gospođo. Bićete zadovoljni, mislim.”

Pružio joj je svežanj papira.

Spustila je pogled na gornju stranicu. Molim te, bože, neka to bude omanji iznos, solidan dodatak njenom skromnom budžetu, ali ništa previše - oči su joj se usredsredile na ukupnu sumu, a onda je zatvorila oči, a usne su joj se brzo osušile. „To je jedna sasvim lepa svota, zar ne?”, rekao je. „Da”, rekla je. „Lepa, gospodine Rise.” „Nadam se da niste razočarani”, rekao je. „Gospodin Bevan je najveći deo imovine i bogatstva ostavio sinu, što je, pretpostavljam, bilo sasvim prirodno jer će on nastaviti sa poslom.” „Očekivala sam samo kuću”, rekla mu je. „Pitam se samo zašto moja majka nikada nije uzela nijedan novčić odavde.”

A zašto nikada nije to pomenula? Da li je tata znao za to? Ali mora da jeste posle njene smrti, ako ne i pre. Zašto on nikada ništa nije rekao? Jer je njegova ćerka postala bogatija od njegovog sina? Zato što je poštovao želju njene majke da nema nikakve veze sa njenom prošlošću? Biće da je to, presekla je u glavi.

Poštovao je majčino odbacivanje prošlosti čak i nakon njene smrti - čak i na štetu njihove ćerke. Gospodinu Risu je izgleda bilo nelagodno. „Znam da je gospođica Bevan veoma volela svoju bratanicu”, rekao je. „Prihvatila ju je i hranila, oblačila i vaspitavala. Ali uvek se bojala - uvek se bojala da će se devojčica razbuditi i pobeći za narodom svoje majke. A volela je da bosa izleti napolje kroz vrata, trči po plaži i kupa se u moru. Takva su sva deca, pokušavao sam da objasnim gospođi Bevan. Ni moja nisu bila mnogo drugačija.

Ali ona se bojala. I strah ju je načinio prestrogom. A možda i preterano kritički nastrojenom. Nisam siguran da li je to ono što je odvratilo Vašu majku. Mislim da je možda došlo do neke svađe između Vaše babatetke i njenog brata, Vašeg dede, mada oni i u najboljim vremenima jedva da su razgovarali. I nisam siguran da li je uopšte bilo svađe. Kako god bilo, Vaša majka je otišla. Bila je vrlo mlada.

Možda nije znala da se svađe najbolje rešavaju kada se usijane glave ohlade, posebno među članovima porodice.”

Njena majka se tada sigurno osećala odbačenom, pomislila je Samanta odbačeno od sopstvene majke, koja se vratila svom narodu ostavivši svoje dete; odbačeno od svog oca, koji ju je predao svojoj sestri na čuvanje; i od tetke, koja je bila prestroga i preterano kritički nastrojena prema njoj samo zato što je bila poluciganka. ~ 129 ~

Pobegla je u sedamnaestoj godini i upoznala je tatu, koji ju je tiho, nežno i nepokolebljivo voleo do kraja života. Možda se zato udala za starijeg muškarca, pokušavajući da nadoknadi nedostatak oca. Jer iako je nesumnjivo volela tatu, razmišljala je sada Samanta, to nije mogla biti strastvena veza. „Ne volim da govorim loše o mrtvima”, rekao je gospodin Ris, „ujedno bivšem klijentu i prijatelju, ali gospođica Bevan je umela biti tvrdoglava kao magarac. Kad je bratanica pobegla, ona nije išla za njom, niti joj je pisala da je moli da dođe kući ili da je pita da li joj treba nešto. I nije otišla da upozna Vašeg oca kad je čula za brak, niti da Vas upozna kad je čula da se Vaša majka porodila.

Vaša majka pisala joj je u oba slučaja. Gospođica Bevan joj ipak nije oprostila što je pobegla i postala glumica nakon svega što je učinila da devojčicu pretvori u uglednu damu.” „A ipak”, reče Samanta, „sve je prepisala mojoj majci.” „A sada je to Vaše”, rekao je gospodin Ris. „Drago mi je što ste došli. Hvala Vam”, reče Samanta. „Nisam imala pojma o ovome, znate.”

Došla je ovamo da pobegne, sakrije se, da se oslobodi ugnjetavanja i previše strogih pravila, da pronađe malo mira i malo slobode, da počne ispočetka. Nije to očekivala.

Bila je bogata, pomislila je dok je ulazila unutra, a u stomaku joj je lupalo zbog uzbuđenja od te spoznaje. Ali bogat nije bila dovoljno jaka reč. Bila je prebogata. Uz imovinu i novac koju njena majka nije želela.

Dok se vozio kočijom tog popodneva, Ben je zaključio da ako nešto nije, svakako nije pisac. Mogao je videti pejzaže i interesantne motive u svojoj glavi.

Mogao je da zamisli svaku scenu sa zanimljivim likovima i njihovim pričama.

Mogao je da formuliše svoje reakcije na sve to. Čak j e mogao sve to da sruči na papir bez previše muke. Problem je, međutim, bio u tome što je postojala ogromna razlika između onoga što je video i čuo u svojoj glavi i osetio u svom srcu, sa jedne strane, i onoga što je gusto napisao na tri stranice, sa druge. Negde između te dve stvari nalazio se ceo život, a boja i uzbuđenje nestali su da ostave hladne, teške, dosadne činjenice.

Ne, nije bio pisac. Bilo je pomalo poražavajuće odustati nakon svog prvog pokušaja. Ali poenta je bila da mu je ceo proces užasno dosadio - od dnevnih zapisa u njegovom dnevniku, preko organizovanja ideja u nekakav plan, do pokušaja pisanja uvodnog poglavlja. Osećao se kao da se vraća u školu, primoran da piše eseje na teme koje su bile suve, poput prašine. To definitivno nije ono što je želeo da radi do kraja života.

Bilo je toplo. Nije bilo opravdanja da ne pliva - osim ako se ne ponudi da joj čuva peškir i odeću dok ona pliva. Nazvala ga je kukavicom juče - pre nego što ju je poljubio. Pa nije mogao dozvoliti da ta optužba ispadne istinita, zar ne, ~ 130 ~

pomislio je dok je koračao od štale do kuće. Kukavica je nešto što on nikada nije bio, osim nedavno.

Ponovo je bila u vrtu sa psom. Nosila je ogrtač sa kapuljačom i haljinu od belog muslina sa kratkim rukavima, ukrašenu ružicama. Izgledala je prilično uzbuđeno. „Bene, ja sam, u stvari, strašno bogata.” „Strašno?” Bio je u iskušenju da se nasmeši, ali nešto u njenom izrazu lica ga je zaustavilo. „Gospodin Ris je jutros bio ovde ”, rekla mu je. „Iz banke je doneo izvod.

Mogla bih da kupim polovinu Engleske.” „Ali da li bi to želela?”, pitao ju je. „Nisam uopšte imala pojma”, rekla je. „Majka mi nije rekla. Ni moj otac, čak ni kada sam se udala. Trebalo je da mi kaže. Džon mi nije rekao.” „Šta ćeš da uradiš?”, pitao ju je. „Mislim na tvog dedu. Čuo sam da je trenutno daleko od kuće, iako se očekuje da uskoro dođe kući.” „Nadam se da se nikad više neće vratiti”, oštro je rekla. „Nadam se da će se zauvek držati na distanci od mene. Babatetki mogu oprostiti. Bila je stroga prema mojoj majci, ali nikada nije bila okrutna. S druge strane, njemu nikad ne mogu oprostiti.” „Možda”, rekao je, „ljudima treba dozvoliti da ispričaju svoje priče.” „Da li je ikada pokušao da mi je ispriča?”

Namrgodila se. „Bolje da idemo na plivanje”, rekao je. Nekoliko je trenutaka izgledala ljuto, a zatim se vidno opustila. „Da”, rekla je. „Hajde, ili ću se posvađati sa tobom iako me nisi ti uvredio.

Zaboravimo sve, osim peska, i vode, i slobode, i sreće sunčanog popodneva. I činjenice da smo zajedno.”

Ponekad je bilo dobro samo zaboraviti sve ono što možda neko treba da upamti i na trenutak jednostavno živeti. Ponekad je samo taj trenutak važan.

~ 131 ~

XVII Samanta je ostavila svoje cipele i čarape na istom kamenu kao i dan ranije.

Osetila se hrabro i prilično zločesto. Nije bilo smisla spustiti se na plažu i izgledati kao dama kada će i onako morati sve da skine pre nego što uđe u vodu.

Juče je, tokom svog prvog dolaska ovde, odlučila da plaža bude njeno mesto slobode, mesto gde ništa nije važno osim trenutka u kojem živi i lepote koja je okružuje. Čim je danas kročila na plažu osetila je kako ostavlja za sobom teret novostečenog bogatstva; uznemirujuća saznanja koja je imala o prošlosti svoje porodice; saznanje da je njen deda, koji se odrekao njene majke, bogat kao Krez i da živi u velelepnom dvorcu na brdu ironično nazvanim domom. Ostavila je za sobom sumornu žalost, strogo neodobravanje muževljeve familije, činjenicu da ne može da se obrati za naklonost, pomoć ili ljubav nikome sa očeve strane.

Pokušavala je da zaboravi činjenicu da će uskoro, i to veoma brzo, Ben otići i nastaviti svoje putovanje i da ga više nikada neće videti.

On je sada sa njom, i jedino je to važno.

I bili su na plaži, gde ništa drugo nije bilo važno do slobode da se uživa u trenutku. Svako bi trebalo da ima takvo utočište, pomislila je. Koliko je samo srećna što ona ima. „Nikada nisam plivala u okeanu”, rekla je usklađujući korak sa njegovim, mada je osećala želju da požuri, čak i potrči, kao i Tramp koji je jurio galebove. „Pretpostavljam da je dosta drugačije od plivanja u jezeru.” „Da”, rekao je. „Bolja je plovnost jer je voda slana. Ali je zato mnogo gore kad se nagutaš vode, a i peče oči. I moraš da paziš da te talasi ne poklope.” „Šta ako sam zaboravila da plivam?”, pitala ga je.

Zastao je da je pogleda. „Podseti me”, reče on, ,,ko to od nas dvoje je do juče pričao da se neke stvari ne zaboravljaju.”

Nosio je torbu preko ramena, koja u sebi nije mogla imati više od peškira, pretpostavljala je. Nije imala druge odeće sem one koju je nosila. Odložila je peškir i skinula šešir. Proverila je punđu i da li su sve ukosnice čvrste i na mestu.

Skinula je haljinu preko glave u jednom potezu. Iako se osetila dovoljno obnaženom u negližeu koji je sezao do kolena, ne može se plivati obučen, zar ne?

Skinuo je šešir, sako, prsluk i okovratnik, videla je kada se okrenula. Upravo je seo na stenu niže da izuje čizme i čarape. To mu baš nije išlo lako, primetila je. ~ 132 ~

Imao je gadan ožiljak na jednom stopalu, videla je kada je izuvao čarape - ožiljak od uzengije, pretpostavila je. Imao je sreće da mu noga nije u potpunosti stradala.

Shvatila je da on neće skinuti svoje pantalone. Ali je izvukao košulju iz njih, prekrstio ruke, a potom je svukao preko glave. Stajala je i posmatrala ga, u trenutku kada je podigao pogled. Između srca i ramena imao je još jedan gadan, naboran ožiljak. „Metak?” pitala je. „Hirurg je bio dovoljno spretan da ga izvadi odatle.”, reko je nemarno.

Trgla se. Na njegovim grudima bilo je i drugih rana, nekih većih, nekih manjih, baš kao i po rukama. Bilo koja od njih mogla je biti smrtonosna. Podigla je pogled do njegovih očiju i oblizala usne. „Učestvovao si u mnogo bitaka?” „Osam”, reče on, ,,i u još mnogo manjih čarki. Konjica se nekako uvek upetlja u sukobe.”

Umesto da ga učine ružnijim, ožiljci su nekako naglašavali njegovu muškost.

A videlo se i da je puno vežbao. Njegovi mišići bili su čvrsti i lepo definisani.

Najednom je izgledao kao žestok, čak i brutalan vojnik. Brutalan u ratu, razume se, ali veličanstven kao ljubavnik?! Zakoračila je unazad i okrenula se da baci pogled na vodu. U njenoj utrobi čulo se nelagodno klokotanje, a sunce je peklo vrelije nego pre nekoliko minuta. „Voda je blizu”, rekla je. „Možeš li bez štaka ako se osloniš na moje rame? „Nisi moja služavka”, odgovora je. „Zar je tako ponižavajuće”, upita ga ona, „da me obgrliš jednom rukom i osloniš se na mene za jedan kratak deo puta? Zar će to toliko umanjiti tvoju muškost?”

Stegao je vilicu kada mu se okrenula. Ali je klimnuo glavom i nasmejao se. „Verujem da će to biti izazov mojoj muškosti”, reče on. „Vidiš, primetio sam da si oskudno odevena.”

A to je dakle bio razlog zašto se snebivao da je dodirne? „Šta si ti to, čedna žena?”, pitala ga je. „Samo običan muškarac, madam”, rekao je žustro, ustajući uz pomoć štaka, a zatim ih je odložio na stenu i napravio dva koraka bez njih, pre nego što je posegao za njom. „Vodi me u hladnu vodu, molim te. Što pre, to bolje.” Čudo je šta nekoliko slojeva odeće može da učini - ili nedostatak nekoliko slojeva. Mogla je da oseti snagu u njegovoj goloj ruci preko svog ramena i bila je svesna napetih mišića njegovih grudi pritisnutih tik uz nju - kao i toga da je i ona skoro naga blizu njega. „Prekasno je da promeniš mišljenje sada”, rekao je, cereći se. „Ulazim u vodu, a moraćeš i ti, jer si mi potrebna da bih kasnije mogao izaći.” ~ 133 ~

U trenutku kada je voda doprla do njenog struka i dalje, njegova je ruka postala manje teška, primetila je. A zatim je potpuno popustila i on se bućnuo u vodu. Izronio je, mašući glavom, tako da je poletelo hiljadu kapljica, i šireći ruke pod vodom. Stajao je sam, primetila je.

Ben je legao na leđa i plutao. Ne bi, dakle, potonuo kao neki kamen i udavio se. Posmatrala je kako se okrenuo i počeo da pliva kraul, pri čemu su snažne ruke odrađivale većinu posla, mada su mu se i noge kretale. Plivala je iza njega i shvatila da je bio u pravu juče. Neke se stvari, poput plivanja, ne zaboravljaju.

Vrisnula bi od sreće da je imala daha. Održavala je brzinu sa njim, i plivali su jedno pored drugog, istovremeno, zamah po zamah. Činilo se da Samanta nikada nije bila srećnija u svome životu. Eh, kad bi mogli da plivaju zauvek i da nikada ne moraju da se vrate na obalu.

Ben je mogao da zaplače od sreće. Ne samo da je pamtio kako se pliva, već je i mogao da pliva. Mogao je da pokreće noge bez bolova. Mogao je da se kreće bez bolova - bio je slobodan. Nije bio ni svestan koliko će moći da prepliva dok nije postao svestan Samante pored sebe. I to je bilo neobično jer je bio svestan svakim delićem svoga tela. A kada se razodenula u negliže... Pa... teško je naći reći. I onda kada je zakoračio pored nje da bi ruku oslonio na njeno rame...

Mogao je videti obrise njenog tela u vodi, njen negliže slepljen uz nju poput druge kože. Nije bila previše vitka, ali je bila prelepo i savršeno srazmerno izvajana. Bila je muški san o ženstvenosti.

Uhvatila je njegov pogled i nasmejala se. Nasmejao se i on njoj. Okrenula se na leđa i plutala, a on je plutao pored nje. Nije bilo ni oblačka na nebu. Ovo je, pomisli on, jedan od onih retkih, svršenih trenutaka. Želeo ga je uhvatiti, sačuvati i staviti u kovčežić sećanja, odakle bi ga mogao izvaditi i pogledati s vremena na vreme i proživeti ga, kao što ga doživljava sada. „Pa ti plivaš”, reče ona. „Kao i ti.” „Možeš da plivaš, Bene.”

Okrenuo je glavu da bi je pogledao. ,,U pravu si, mogu da plivam.”

Nikada mu nije palo na pamet da bi moglo biti nečega u čemu ne bi bio hendikepiran - potpuno ili delimično. Izgleda da ipak nije dosegao vrhunac svojih fizičkih mogućnosti.

Vrhovi njihovih prstiju dodirivali su se nehotice dok su rukama lupali po vodi, da bi se potom dodirnuli namerno. „Drago mi je zbog svega ovoga danas”, reče ona. ,,I meni je drago.” „Da li ćeš se sećati ovoga kada budeš proputovao brda i doline, sakupivši materijala za deset knjiga?” upita ga. ,,I postaneš poznat i slavan?” ~ 134 ~

„Sećaću se”, uveravao ju je. „ A da li ćeš se ti sećati kada budeš imala vojsku prijatelja i obožavalaca ovde, uljuljkana u život sela i parohije? I kada naučiš velški i pevanjem budeš sakupljala novac za podizanje krova crkve?”

Nasmejala se. „Sećaću se.”

Još malo su plutali po vodi. Pas je ležao opružen na kamenu preko peškira i njihove odeće. Sunce je sijalo.

Za nju nema ničega u Engleskoj, a za njega nije bilo ničega ovde. Nije bilo ni u Engleskoj, osim ako se ne smesti u Kenelston, neku kuću u Londonu ili Batu gde bi mogao da razvije kakav-takav društveni život. Neće biti putnik, ne bi mogao podneti da to radi sâm, a nije želeo više očima da vidi ni svoj dnevnik ni prazan list hartije. Možda bi mogao da započne nekakvu karijeru, u trgovini, ili kao advokat možda? Ili u diplomatiji? Nikada nije ozbiljno razmišljao šta bi mogao da radi, a nije ni morao budući da je bio prilično bogat.

Sada nije bilo vreme za bavljenje njegovom budućnošću.

Ovo je bilo vreme za sada, za ovaj trenutak. To je bio onaj retki i dragoceni trenutak koji se ukaže tek s vremena na vreme. To je bilo sve - trenutak. Ali trebalo je uživati u njemu u potpunosti dok je trajao i sačuvati ga zauvek u sećanju kada prođe. „I još uvek traje”, reče ona, ponavljajući i njegovu misao. „Da, traje.”

Predstoji im večera postavljena u kući. A onda...

Nije bio siguran da li bi bilo mudro... Mogao bi, ako odluči, nabrojati u svojoj glavi sve te razloge - a bilo ih je mnogo, i to za oboje - zašto to ne bi bilo mudro.

Ali neće razmišljati o tome. Sačekaće da se sve prosto desi. Ostatak dana će izgledati kako već treba da izgleda.

Okrenula se na stomak i polako da zaplivala ka plaži. On je pratio. „Ostani ovde”, rekla je, „doneću ti štake.”

Gledao je kako se vraća sa štakama u ruci. Negliže je bio slepljen uz nju i malo toga ostavljao mašti. Bila je prelepa. „Život stvarno nije fer”, povikala je. „Prvo je bilo ledeno kad sam ulazila, sada je ledeno kad sam izašla iz vode.” ,,Ko ti je rekao da je život ikada fer?”

Pasje skakutao kraj ivice vode i lajao nestrpljiv da izađu.

Kada su izašli, Ben se navalio na kamen i uzeo peškir da se obriše kako bi mogao da se presvuče u suve pantalone koje je poneo. „Nisam ponela suvo rublje. Mislila sam da ću ga osušiti ovde na suncu. Hoćeš li da prilegnemo i upijemo malo toplote pre nego što se vratimo u kuću?”, pitala je. ~ 135 ~

„Jesi li ikada čula za kitove nasukane na plažu?”, uzvratio je pitanjem.

Pogledala ga je zbunjeno. „Posle nećeš moći da ustaneš, zar ne?” rekla je pa se nasmejala. „Izvini, nisam razmišljala o tome, baš glupo od mene.” „Lezi, ja ću sedeti ovde.”

Pogledala je na kamen na kojem su sedeli juče. „Možeš da se opružiš na tom kamenu, biće ti udobnije. Odatle možeš da ustaneš, zar ne?”

I tako su zajedno ležali na peškirima, mada je on ležao metar iznad nje.

Zaklonio je oči od sunca jednom rukom. „Zar dame ne bi trebalo da čuvaju svoj ten od sunca?” pitao je. „Ja imam ten Ciganke”, odgovorila je. „Čak i kad se ne izlažem suncu, ljudi mi se mršte jer mi lice nije porcelansko i rumeno. Zašto bih onda sebi uskraćivala sunčevu toplinu na licu? Ne možeš da zamisliš koliko je naporno bilo četiri meseca nositi crni veo i u tim retkim prilikama kada bih izašla iz kuće. Oh, Bene, svetla nije bilo ni u kući. Matilda je insistirala da zavese budu navučene preko svih prozora. Ponekad bih, kada Matilda ne bi bila kraj mene, stajala na prozoru, na svetlosti i disala iz sve snage kao da ću se ugušiti.” „Ti dani su sada završeni”, rekao je. „Da. Hvala bogu! I to nije huljenje.”

Oboje će verovatno izgoreti na suncu.

Nije ga bilo briga. „Jesam li ja loša osoba pošto...” „Ne”, prekinuo je ne dajući joj da završi. „Samo pre nekoliko meseci Metju je bio živ.” ,,I samo pre pet meseci”, rekao je, „ti si provodila svaki čas svog života negujući ga i tešeći kako si najbolje umela.” „Obećala sam da neću misliti ni na šta drugo dok smo na ovoj plaži osim o čistom zadovoljstvu što smo tu.”

Ne razmišljajući spustio je ruku ka njoj i ona je prihvatila i zadržala. „Moći ćeš da dolaziš ovde do kraja svog života”, podsetio je. „Ali ne sa tobom.”

Nije mogao da smisli odgovor na to, a ni ona nije želela da produbljuje priču.

Ležali su tako neko vreme držeći se za ruke. Onda je ona ustala i pogledala.

Prednji deo njenog negližea bio se osušio i nije izgledala toliko provokativno. „Misliću o tebi čitavog života”, rekla je. „Pitaću se šta se desilo s tobom. Da li si našao ono što si tražio, a verovatno nikada neću saznati.” „Možda ćeš”, rekao je, „pisati mojoj sestri nakon nekog vremena kada se budeš osećala sigurnije ovde.” ~ 136 ~

„Ah, naravno! Ona će mi pisati o tebi. A možda ćeš i ti saznati nešto o meni, ako to želiš, naravno.” „Ne bi nam uspelo, Samanta”, rekao je. „Ne”, složila se. „Međusobna privlačnost naprosto nije dovoljna.”

Poljubio je u nadlanicu. „Ali možda”, rekla je gledajući u njihove ruke, „samo na dan-dva, možda nedelju dana. Možeš li ostati jednu nedelju?”

Polako je udahnuo. „Tvoj deda se vraća narednih dana. Verujem da će otkriti da živiš ovde. Možda će odlučiti da te ignoriše, a možda i neće. Možda ti odlučiš da ignorišeš njega. Kako god, ne mogu da odem dok... pa... dok se stvari malo ne slegnu ovde. Znam da ne voliš moju mušku zaštitu. Znam da možeš da se snađeš i sama. Ali...” „Ali ćeš ipak ostati?” „Da. Još nekoliko dana. Nedelju.” ,,Oh, Trampe!” Pogledala je u psa koji joj je lizao stopala. „Da li mi je noga slana i ti moraš da je oližeš? Ti si baš blesav pas.” „On je pas kojem treba zavideti”, rekao je, a ona ga je zbunjeno pogledala, pa počela da se smeje.

Pažljivo je prebacio noge preko ivice kamena i seo. Gledao je opčinjeno i pitao se da li je to ista ona žena u crnini koju je umalo pregazio konjem pre nekoliko nedelja.

Stavio je ruke na njene bokove, privukao je između svojih nogu i poljubio je.

Imala je ukus soli i letnjeg sunca. „Slan si”, rekla je. „Sada shvatam zašto mi Tramp liže stopala.”

Nasmejali su se jedno drugom i poljubili otvorenih očiju. „Postoji latinska sentença - nešto o uživanju, danima, tako nešto...” „Carpe diem2?” »Upravo tako”, reče ona. „Dan proleti i iskoristi što više onoga što ovaj trenutak donosi, jer ga uskoro više neće biti.”

Naslonila je nežno svoje čelo na njegovo. »Bojim se da te ne povredim, Samanta”, rekao je uz uzdah. ,,A možda i sebe.” „Telesno?”, upitala je. „Ne, ne misliš na to, zar ne? Mislim da bih bila povređena više ukoliko bi naprosto... otišao. Da li je to ono što želiš da uradiš?”

Zatvorio je oči i uzdahnuo. „Ne.” „Vrati se do kuće”, rekla je. „Tamo možeš da se presvučeš i opereš toplom vodom. Ja ću malo da se istrčim sa Trampom.”

2

Uživaj dan današnji (lat.) - prim. prev.

~ 137 ~

Navukla je haljinu i stavila šešir, pa otišla niz plažu sa psom.

Gde su čipke i svilene čarape, sandale, rukavice i suncobrani za uglednu damu iz visokog društva? Smeškao se za njima, diveći se njenim golim stopalima ulepljenim peskom i njenoj bujnosti. Želela ga je. Pitao se da li će je razočarati - ili još gore.

Ali dosta o tome! Neće da se zavetuje na celi život, dok ih smrt ne rastavi, zar ne? Daće sebe onoliko koliko može na obostrano zadovoljstvo - i nadati se da nema previše bola s one strane užitka, jer se bojao da se igraju vatrom.

~ 138 ~

XVIII Gospođa Prajs im je za ručak spremila pitu sa piletinom i povrćem, za koju je objasnila da je omiljeno jelo njenog sina i da je bila omiljeno jelo njenog pokojnog muža. Prethodila joj je supa od praziluka, a sledili su žele i kiseli krem. Stavila je šolje i šećer i mleko, i tanjire za tortu na poslužavnik, a čajnik je ostavljen da se zagreva. Gledis je Samanti pomogla da obuče njenu svilenu haljinu ružičaste boje, koju je pažljivo ispeglala, tako da čak i oko poruba i faltica nije bilo nabora.

Vezala je Samantininu još uvek pomalo vlažnu kosu u elegantno uvijen rep.

Stavila je bisere oko vrata i zakačila joj biserne minđuše, pre nego što se odmakla da se divi svome delu. ,,Oh, izgledate divno, gospođo Mekej”, rekla je. „Kladim se da bi se za Vama okretale glave čak i na nekom velikom londonskom balu.” ,,I sve zahvaljujući tebi, Gledis”, rekla je Samanta uz osmeh. „Ali sve što treba je da prisustvujem večeri dole.” „Ipak je večera sa majorom”, uzdahnula je sluškinja. Očigledno je bila očarana Benom. „Kladim se da će i on za Vama okretati glavu.” „Ako bude tako”, reče Samanta, ustajući sa stolice, „sigurno ću mu reći da je to sve zahvaljujući tebi.” ,,Oh, prestanite, molim Vas”, reče Gledis, zacrvenevši se. „Trebaće mu jedan pogled da shvati koliko je to smešno. Mogli biste obući i vreću, i opet biste nadmašili svaku drugu damu kilometrima unaokolo.”

Samanta se osećala dobro, čak i veselo. Tako se nekada osećala dok se oblačila za skupove i balove, tokom mladosti i prvih meseci svog braka. Ali odjednom je shvatila kako je možda nepošteno da se ona oblači sa posebnom pažnjom kad će Ben nositi istu odeću u kojoj je danas popodne došao iz sela, ili bolje rečeno, onu suvu odeću koju je imao da obuče nakon plivanja.

Nije joj bilo žao jer je videla divljenje u njegovim očima kada mu se pridružila u salonu. I on je izgledao vrlo dobro. Verovatno je našao četku da očisti sako i čizme od peska. I da sve uglanca - čizme su se blistale.

Sako je bio uredno zakopčan, a vezao je i kravatu u večernjem stilu. Kosu je uredno očešljao i zalizao, što mu je u potpunosti pristajalo. Ustao je, iako mu je ona jednom rukom signalizirala da ostane u stolici i uljudno se naklonila. „Izgledaš prelepo”, rekao je. „Uprkos sunčanju?” ~ 139 ~

Samo njegovo lice bilo je ružičasto, ali tako privlačno. Izgledao je zdravo i živo. „Sunce ti ten menja iz grimizne u bronzanu”, rekao je. „Da, prelepo uprkos suncu.”

Gospođa Prajs se tog trenutka pojavila na vratima i obavestila ih da je postavila večeru na sto, te da oni moraju poći odmah ako ne žele da im se hrana ohladi. A ona bi, ako bi tako odgovaralo gospođi Mekej, skinula kecelju i otišla kući sa Gledis.

I tako su Samanta i Ben večerali sami, iako je Tramp ušao u kuhinju kako bi se spustio ispred praznog kamina i čekao na poneko palo parče hrane. Ništa nije palo, ali Ben ga je svejedno nahranio sa nekoliko zalogaja, na Samantinu radost.

Pretvarao se da ne voli ovog psa, ali ona mu nikad nije verovala, jer ga je Tramp voleo, a psi ne vole ljude koji ne vole njih. Hrana je bila obična, ali zdrava i ukusna. Ispričao joj je neke priče iz njegovih vojničkih dana - ništa o bitkama i nasilju, već neke zabavne anegdote.

Ona mu je pričala priče o svojih godinu dana sa Metjuovim pukom, uglavnom smešne sitne incidente u koje su umešane ostale supruge, o kojima godinama nije razmišljala. On joj je pričao priče iz svojih godina u Penderisu - puno lakih, zabavnih događaja sa svojim prijateljima. Ona njemu, opet, o mačićima u opatiji Lejland. Konjušar ih je našao u potkrovlju jedne štale, sakrio ih, i potajno čuvao kako ih ne bi udavili - sve dok ga Samanta nije uhvatila. Ali ona ga nije prijavila. Umesto toga, pomagala mu je i podržavala ga, i volela te mačiće sve dok nisu porasli i napustili imanje jureći miševe. „Nezahvalne mačketine”, rekla je tiho se smejući. Već je zaboravila da je u Kentu te godine bilo ičega dobrog. „Ali ne bi ih ipak želela za petama do kraja života, zar ne?”, upitao je. ,,Oh, bože, ne”, rekla je. „Bilo ih je osam.” „Trampov njuh bi se opasno poremetio”, rekao je. „Da”, složila se ona. „Jadni Tramp! Bilo ih je previše i bez sumnje bi u trci bio na poslednjem mestu, ne bi uspeo da pokaže svoju nadmoć. On ne zna da je veliki. Veruje da je štene.”

Oboje su se smejali, a Tramp je lupio repom o pod. Samanta je počistila sto i odnela suđe u kuhinju gde ga je poslagala na sto. Napravila je čaj, donela poslužavnik u dnevnu sobu i zapalila lampu. Seli su i razgovarali još malo uglavnom o knjigama ovoga puta. Dok su pili čaj, nebo koje se videlo kroz prozor, postajalo je tamnije plavo, a onda indigo boje. Pao je mrak i ona je ustala da navuče zavese.

Odjednom nije znala kako da ponovo započne razgovor. Sama činjenica da je morala da ustane, potvrđivala je činjenicu da je pala noć i oni su bili zajedno, sami, u njenoj kući.

Nekoliko je trenutaka stajala okrenuta prozoru iako je već navukla zavese. ~ 140 ~

„Treba li da odem?”, upitao je. „Da li želiš da odem?”

Možda bi jednostavno trebalo da kaže da. Ništa se dosad nije dogodilo, uprkos prilično dugotrajnom putovanju koje ih je nateralo na blizinu. Za nekoliko dana više ga neće biti. I moralo je biti tako. Iz nebrojenih razloga ne može biti nikakve zajedničke budućnosti. Možda bi bilo bolje da ne preduzimaju taj dodatni korak u nepoznato, u nepredvidivo. Možda bi bilo razočaravajuće ako nastave. Ne, zbog toga nije oklevala. Možda bi bilo bolno. Ne sâm čin, već njegova posledica - jer on će otići. Rastače se. Šta bi bilo bolnije? Da ne spavam sa njim i zauvek žalim zbog toga ili da spavam sa njim i zauvek... se kajem?, razmišljala je Samanta u sebi.

Postavio joj je pitanje. Zapravo dva. Odmahnula je glavom dok se okretala. „Ne, ne odlazi.” I tako se obavezala. Gledala ga je kako se podiže koristeći štake, i prišla mu, sve dok nije stala pred njega. „Ne odlazi”, rekla je opet i podigla ruke da mu dodirne lice. Čak se obrijao, shvatila je. Mora da je poneo pribor sa sobom. Verovatno je očekivao da će ostati. „Jesi li sigurna da nećeš zažaliti zbog toga?” pitao ju je. „Ne mogu te povesti sa sobom, Samanta. Ja sam, bar za sada, nomad. I ne mogu ostati. Ovde nema ničeg za mene. Pored toga, prerano je za ponovni brak. I ne mogu... nikad da se venčam pošto ne mogu da ponudim sve.”

Ma on to zato što je bio dopola osakaćen?! Čudno, složila bi se sa njim pre samo nekoliko nedelja jer nije želela da ima ikakve veze sa ranama i povredama. Ali dok je bio u pokretu, teško je bilo smatrati ga invalidom. Samo što sada nije mogao da je drži za ruke zbog štaka. „Jednom su mi obećali ljubav do kraja života”, rekla je, ,,a dobila sam četiri meseca. Čak ni to, u stvari, jer je to bila iluzija od početka. Sve je to bila laž.

Danas po podne si mi obećao jednu nedelju. Daj da to bude nedelja za sećanje.” „Ljubavna afera za pamćenje?”, rekao je. „Sa zadovoljstvima i ljubavlju”, rekla je. „I, nema žaljenja. Da li ćeš ti zažaliti? Da li bi radije otišao u gostionicu?” Nekoliko je trenutaka mislila da će odgovor biti potvrdan. Zatim je spustio glavu bliže njenoj, zatvorio oči i naslonio čelo na njeno. „Bojim se”, rekao je, „da neću biti dobar.”

Da li je mislio impotentan? Da li se toga bojao? „Bojim se da ću te razočarati”, rekao je. Odmaknula se od njega i nasmešila se dok je išla po lampu. „Dođi gore”, rekla je. „Čak i ako me samo grliš, neću biti razočarana. Jedno od mojih najdražih novijih sećanja je buđenje u onoj gostionici u kojoj smo bili primorani da delimo sobu - kako si me samo nežno grlio! Bilo je tako davno da me je neko dodirnuo - osim tebe, kad si me poljubio u Brambl holu.”

~ 141 ~

Navukla je zavese u svojoj spavaćoj sobi i gledala ga kako skida sako i kravatu. Posmatrala ga je kako skida košulju i otkriva svoje mišićave osunčane grudi u ožiljcima.

Tek tada je krenula prema toaletnom stočiću. „Dozvoli mi”, rekao je i prešao preko sobe, naslonio štake uz toaletni stočić, seo na klupu, raširio noge i povukao je da sedne između njih, leđima naslonjena na njegove grudi. Njegovi prsti upleli su se u njenu kosu, a ona je nagnula glavu gledajući kako napreduje sa odlaganjem ukosnica, sve dok joj kosa nije pala na ramena. Podigao je četku i počeo češljati kovrdže koje je Gledis tako pažljivo napravila. „Može li dvesta začešljavanja?” upitao je tihim glasom sa usnama pored njenog uha. Lagano se tresla. ,,I sto će biti sasvim dovoljno.” „Žuriš se?”, upitao je. „Ne”, uzdahnula je i zatvorila oči. „Vreme ne postoji. Ne želim da postoji.” „Onda ne postoji”, rekao je i provlačio četku kroz kosu sve dok nije osetila da su sve zapetljane vlasi nestale - baš kao i sve kovrdže. Nakon nekog vremena bacio je četku na toaletni stočić, otkačio joj bisernu ogrlicu i skinuo minđuše.

Njegovi prsti su se spuštali niz leđa po mekoj tkanini njene haljine, a istovremeno je spustio usne na njena ramena. Povlačio je polako haljinu otkrivajući joj grudi, pa ih je rukama nežno obuhvatio.

Njegovi prsti bili su topli dok su se lagano igrali njenim oblinama. Osetila je kako joj toplina kreće iz međunožja prema butinama. Prstima joj je uhvatio bradavice nežno i igrao se njima. Pritisla je glavu na njegovo rame i otvorila oči srela je njegov pogled na treperavom svetlu lampe. Mogao je, shvatila je tada, da je posmatra dok to radi. Oh, dragi bože! Onda joj je potpuno skinuo haljinu i stao pred nju. Zatim ju je povukao da ponovo sedne pred njega. Još je nosila svilene čarape i svoje ružičaste podvezice, pomislila je dok je gledala kako se njegove ruke pomeraju - i osetila ih je takođe.

Bio je u celibatu podjednako dugo kao i ona, ali očigledno je znao mnogo više od nje. I, kao što je to bio slučaj i sa plivanjem, činilo se da to nije mogao zaboraviti. Znao je tačno gde da je dodirne, i tačno kako - dlanovima, prstima, palcem. I na kraju su prsti jedne ruke lagano kliznuli kroz trougao na dnu njenih bedara, jurnuli dole i unutra, pritiskajući lagano na najintimnijem mestu, mazeći i dodirujući. Prst mu je lagano kružio sve dok nije osetila tako sirov bol duboke čežnje da je zaječala i zadrhtala. ,,Oh!”, uzdisala je boreći se za dah. „Skoro si potpuno obučen”, požalila se. „To se može popraviti”, odgovori on i u par trenutaka svuče svu preostalu odeću sa sebe. Legao je pored nje. „Ne mogu da se krećem”, reče on, „čak i kada ležim. Izgleda da jedino mogu u vodi. Možda bi ovo trebalo da probamo u vodi.” ~ 142 ~

„Ah”, reče ona spustivši usta na njegova, „ali ja mogu da se krećem.” „Bože, pomozi.” Čula ga je kako se tiho smeje. Ispružio je ruke da je uhvati za bokove. Prelazila je preko njega sve dok nije cela legla, ali nogama ga je opkoračila da mu ne bi nanela bol. I udahnula je toplotu, i njegov blago mošusni miris pomešan sa slanim mirisom mora, iako se kupao nakon što je došao sa plaže.

Njene grudi pritiskale su njegove tople i tvrde mišiće. Spustila je usta na njegova i otvori ih pod pritiskom njegovog jezika. Pomerala je bokove podižući se na kolena tako da je mogla prelaziti nežno rukama preko njegovog tela i osetiti svu njegovu veličinu. Mogla je da oseti tvrdoću njegovog uzbuđenja. Nežno je uzela u ruke njegovu muškost i čula Bena kako polako uzdiše. Milovala ga je dlanovima i prstima dok je on postajao sve krući. Podigla se na kolena, raširila ih šire, i njegovu muškost stavila uz najnežniji deo sebe pa se spustila na njega. Na trenutak, kada je duboko ušao u nju, zategla je unutrašnje mišiće i zastala, glavom nagnuta napreci, i sa očima čvrsto zatvorenim.

U svetu sigurno nije bilo lepšeg osećanja. Ah, to ne može postojati! To je bio Ben. On je bio njen ljubavnik. To je bila reč koju je svesno izgovorila u svom umu, uživajući. On je bio njen ljubavnik. Bolje od muža. Ah, daleko bolje! Postojala je neka sloboda u tome biti ljubavnik - uživanje slobodno dato i primljeno.

Njegove ruke lagano su je uhvatile za bokove i odjednom je on bio taj koji kontroliše situaciju, ulazio je duboko u nju, povlačeći je i gurajući je čvrstim, snažnim pokretima, a ona se naslonila rukama na njegove grudi i zabacila glavu da ga oseti u sebi. Pokretao se brzo, postojanim ritmom. Ona se oslonila na kolena i zajahala ga, njegovo disanje je postalo naporno, a grudi i ruke na njemu postajali su vrući i glatki od znoja, i uvek je, neumoljivo, zahtevao da uđe dublje i dublje.

Na kraju je osetila njegovu vrelinu kako se širi duboko u njoj, čula je njegov uzdah, osetila kako se polako opušta, a potom legla u njegov zagrljaj, foš su bili spojeni.

Da li se on to beše plašio impotencije? Možda se i ona toga plašila - ali zbog njega. Skoro se nasmejala od radosti. Mirno su ležali i opustili se u zagrljaju nekoliko minuta. „Nešto smo zaboravili”, rekao je konačno, glasom tihim uz njeno uho. „Mm?” Gotova se uspavala. „Prolio sam svoje seme u tebe”, rekao je. „Mm.” Sada je već bila budna.

Prsti njegove ruke igrali su se u njenoj kosi. „Moraćemo da završimo... neke stvari pre nego što odem”, rekao je. Otvorila je oči i zagledala se u prozor. „Moramo se pobrinuti da negde napravimo mesta za pisanje”, rekao je, „ako budem morao da se vratim.” ~ 143 ~

Razmišljala je o tome, ali je namerno ignorisala tu misao, što je bilo krajnje glupo i neodgovorno sa njene strane. „Nisam začela tokom braka”, rekla je. „Što ne znači da si neplodna”, rekao joj je.

Da li je to značilo da se njihova veza završila? Skoro pre nego što je započela?

Da ponovo ne bi rizikovali? „Ne bih te zarobila u brak”, rekla mu je. „Ne sumnjam u to”, rekao je. „Iako zarobljen ne bi bila prijatna reč ako se zaista radi o detetu, zar ne?”

Nije mu odgovorila, i odmakla se od njega da bi legla pored. Posegao je za njenom rukom i upleo prste u njene. „Onda se sve ovo mora završiti?”, pitala ga je. Nije odgovorio odmah. „Da li bi bila užasna katastrofa za tebe”, upitao ju je, „da zatrudniš? Da se udaš za mene?” „Nije katastrofa”, rekla je.

Dugo vremena, dok je živela u opatiji Lejland, mislila je da njen život može biti podnošljiv samo ako bude imala dete, mada je, nakon što se Metju povredio i došao kući, bila duboko zahvalna Bogu što ga nema. „Da li bi to bila katastrofa za tebe?” „Da zatrudniš?” rekao je, „Ne sećam se da sam ikada mogućnost za začećem nazvao katastrofom. Ni ti ni ja ne želimo brak, a okolnosti bi ga otežale čak i ako to želimo. Međutim, dete bi uvek bilo na prvom mestu u mom životu, a detetu su potrebni otac i majka. I ako je to moguće - venčani i da vole jedno drugo.”

Govorio je tihim glasom, očigledno pažljivo birajući reči. Samanta je osetila duboku... tugu? Ne, nije bila tuga. Ali neka bezimena čežnja joj je pustila suzu... „Venčali su se i voleli jedno drugo”. Kako bi bilo divno voleti se sa Benediktom Harperom i podizati dete sa njim. Kad bi samo okolnosti bile drugačije...

Odmarala je čelo uz njegovo rame. Nije trebalo da bude ovako.

Trebalo je da imaju kratku romansu, u potpunosti jureći zadovoljstva. „šta ćemo da radimo?”, pitala ga je. „Obećali smo jedno drugom nedelju dana vođenja ljubavi”, rekao je, „pre nego što pokupimo deliće naših života. Da li ćemo održati to obećanje i suočiti se sa posledicama koje mogu nastati - ako i kada one nastanu?”

Tada je nešto znala potpuno jasno. Znala je da nije stvorena za povremene aktivnosti. Započela je ljubavnu romansu, nešto što je po svojoj prirodi privremeno, nešto što je bilo čisto telesno. Nešto zbog čega će na kraju biti povređena i tužna, osim ako bude ostala trudna. Ipak se mora nadati da deteta neće biti, jer ne bi želela da ga veže za sebe pod takvim uslovima. Stisnuo joj je ruku. ~ 144 ~

„Ne sumnjam”, rekao je, „da će biti ljudi koji će zabeležiti tačno vreme kada se vraćam u gostionicu. Ne bih da zakasnim, pa da bude očigledno da sam ovde uradio nešto više nego što je večera sa tobom i kratak razgovor uz čaj.”

Nagao se bliže i poljubio je u usne, a onda je ona prebacila noge na drugu stranu kreveta, ustala i pronašla spavaćicu i haljinu. Sišli su polako do dvorišta. „Hvala ti”, rekao je. „Za?” „Za to što se opet osećam kao muškarac”, rekao je. „Oduvek si za mene bio jedan pravi muškarac”, rekla je i videla bljesak njegovog osmeha u tami. „Hvala”, rekao je ponovo i poterao konja da krene. „Laku noć, Samanta”, rekao je. „Laku noć, Bene.”

Ona je zaplakala nakon što je otišao i nakon što više nije mogla čuti topot konja. Nije mogla da ne pomisli na činjenicu kako će za nedelju dana biti zbogom, a ne samo laku noć. Šta je to uradila?

~ 145 ~

XIX Vreme im je išlo naruku. Sunce je sijalo narednih nekoliko dana i vazduh je bio neobično topao za to doba godine. Jednog jutra Samanta se spustila do sela, pozajmili su dvokolice od gostioničara i odvezli se preko mosta uzanom stazom iznad plaže, zastajkujući s vremena na vreme da se nadišu morskog vazduha i posmatraju brodiće. Ben je ćaskao sa malom grupom ribara dok je Samanta otišla da nakratko prošeta Trampa. Zajedno su ručali u gostionici, obavestivši ranije gospođu Prajs da se njena gospodarica neće vraćati kući za ručak.

Sledećeg jutra stara prijateljica gospođice Bevan došla je sa svojom kćerkom da se upoznaju sa Samantom. Ben je čuo sve o tome kasnije kada je došao kod nje. „Žele da jednog popodneva svratim kod njih na čaj”, rekla mu je. ,,I ti takođe, Bene, ako još uvek budeš tu. Bile su baš ljubazne. Gospođa Tjudor ispričala mi je toliko pričala o majčinoj tetki da mi se sada čini kao da sam je poznavala.” „Ići ćeš?” „Naravno”, rekla je. „Čim... pa čim budem imala slobodno popodne.”

Umalo nije rekla čim on ode, ali on je bio srećan zbog nje. Nekoliko ljudi u selu su je prijateljski pozdravili i očigledno su znali ko je ona. Vikar i njegova žena su takođe dolazili da se upoznaju, a tek je nekoliko dana ovde. Uskoro će delovati kao da je oduvek tu pripadala.

Sigurno će biti srećna ovde, mada ostaje još da se upozna sa svojim dedom.

Svakog poslepodneva su plivali. To je Benu postalo skoro kao droga. Moraće i ostatak leta da provede negde kraj mora, možda u Brajtonu, mada je to bilo previše pomodarsko mesto za njegov ukus. Dok je plivao, gotovo da je zaboravljao da su mu noge obogaljene.

Osećao se kao da je more spralo sve mučne godine sa njegove duše. Osećao se skoro kao normalan čovek. Bio je veseo i pun energije. Nije bilo svrhe razmišljati o odlasku na kraju nedelje. Misliće o tome kad za to dođe vreme.

I nije bilo svrhe brinuti svaki put kada vode ljubav da će ona zatrudneti. Ili će imati aferu ili neće, a budući da su već u tome, valja uživati maksimalno. Ako je ostavi trudnu, ona će mu pisati i saopštiti mu to - obećala mu je - a on će se vratiti i oženiti je. Jeste da nijedno od njih nije to želelo, ali nekako će naći način da funkcionišu zajedno za dobrobit deteta. To je možda bio neodgovoran pristup, ali Ben nije mario. Nekada se prosto treba prepustiti sreći. Život je ionako pružao premalo prilika za to. ~ 146 ~

Bio je srećan. Svake večeri je ostajao kod nje na večeri, nakon koje su pili čaj i razgovarali u salonu. To je nekako pojačavalo zadovoljstvo vođenja ljubavi, ta činjenica da nisu trčali u krevet prvom prilikom, već su prvo provodili neko vreme uživajući u zajedničkom društvu.

Vodili su ljubav u tami. Znao je da je razočarana kad bi ugasio lampu, ali zaista nije mogao da trpi da ga ona gleda takvog.

Bila je divna i pohotna, glatke kože i svilene kose, sa nejasnim mirisom gardenija koji je uvek lebdeo oko nje. Bila je topla i strastvena i nesputana u strasti. A on se divio činjenici da ne samo da može da vodi ljubav, već i pruži zadovoljstvo, kao i da uživa u istom. Bio je nepotrebno uplašen da kod žene sa kojom bi legao u krevet, ne bi mogao da izazove ništa sem odbojnosti. To je bilo glupo s njegove strane.

Jedino što ona nije mogla da ga vidi.

Uvek je bio oprezan da se vrati u selo i gostionicu pre ponoći. Pretpostavljao je da i ovako sigurno kolaju spekulacije i govorkanja. Već je bilo opštepoznato da nijedna od njenih sluškinja nije provodila noć u kući i da je ona bila sama od rane večeri, pa sve do doručka.

Uskoro će on otići i govorkanja će prestati.

Ali neće sada misliti o tome. Obećao joj je nedelju dana - i njoj i sebi.

Petog dana sunce je i dalje sijalo, mada je bilo oblaka koji su ga s vremena na vreme skrivali donoseći senovitost i svežinu. Ben je kao i obično došao dvokolicama do kuće, sa peškirom i rezervnom odećom u torbi. Kada se približio kući, video je da Samante nije bilo u vrtu ispred, gde ga je obično dočekivala. Čak ni psa nije bilo nigde na vidiku.

Sedela je u dnevnoj sobi, lepo obučena u plavu haljinu od muslina. Obično bi nosila najstariju haljinu koju ima kada bi išli na kupanje. Izgledala je bledo kao duh. Nije bilo osmeha na njenom licu kada je pozdravio. „Samanta?”, rekao je ulazeći u sobu i zastavši da pomiluje po glavi Trampa koji je mahao repom. „Bilo je glupo”, rekla je. „Trebalo je da kažem ne. I rekla sam, ali nedovoljno odlučno. Htela sam da idem na kupanje sa tobom. Dan je lep i ostalo nam je još tako malo vremena.”

Stajao je na sredini sobe oslanjajući se na svoje štake. „Šta se desilo?”, pitao je. „Očekujem posetioca”, rekla je ogorčeno. ,,Oh?” Mogao je da pretpostavi ko je u pitanju. „Poslao je svog sekretara”, rekla je, „da se uveri da sam zaista ona za koju se izdajem, mada je rekao da je došao da vidi hoću li biti kod kuće da primim posetu njegovog poslodavca danas posle podne.” „Tvoj deda?” ~ 147 ~

„Gospodin Bevan”, ispravila ga je. „Da li je mislio da će me impresionirati slanjem svog sekretara?”

Seo je i odložio štake kraj sebe. „Možda je želeo da ti dâ mogućnost izbora želiš li da ga vidiš, Samanta. Da je došao jutros lično, ne bi ti ostavio izbora.

Možda ne želi da se nameće.” „Pa znam da to ne želi. Nikada i nije želeo.” „Ali on dolazi”, rekao je. „Tako deluje.”

Gledala ga je besno, mada je verovao da ona trenutno ništa ne vidi. „Obavestila sam njegovog sekretara da ne želim da razgovaram sa njim, da ga vidim niti da znam za njega. On mi je rekao da ukoliko imam nameru da nastavim da živim ovde, neminovno je da se viđam sa njegovim poslodavcem s vremena na vreme, osim ako se potpuno ne zatvorim u kuću. Pitao me je da li imam nameru da idem u crkvu ovde.” „Bevan ide?” „Da”, odgovorila je. „I tako sam odlučila da ga primim. Reći ću mu šta mislim o njemu i poslaću ga da nastavi svojim putem, i stvar će biti svršena. Kada nas prilike primoraju da se vidimo, moći ćemo učtivo da klimnemo glavom jedno drugom i nastavimo svako svojim putem.”

Nije zvučala nimalo uvereno. „Da li da odem?”, pitao je. „Ne!”, ruke su joj grozničavo zgrabile rukohvate fotelje. „Ne, molim te. Znam da je kukavički što ne smem da se vidim sa njim nasamo, a možda bi trebalo.

Rekla bih da jedva čekaš da što pre odeš odavde. Da li je tako?” „Samanta, on nije moj deda, a rekao bih da nije ni čudovište. Ako jeste, ja ću biti tvoj vitez zaštitnik i boriti se protiv njega svojim štakama. Bilo kako bilo, biću srećan da ostanem. Radoznao sam da ga upoznam.”

I prisustvuje njihovom prvom susretu.

Samanta je iznenada nakrivila glavu i pas je zalajao. Kroz otvoren prozor se moglo čuti približavanje kočije.

Poželela je da je otišla u Lejland. I to je bolje... Ali ne, ništa ne može biti gore od života pod budnim okom grofa Hitmura.

Osim toga, ovo je njena kuća. Ima pravo da otkaže gostoprimstvo kome god poželi. Ona je sama rešila da mu dozvoli da je poseti - samo ovom prilikom.

Uskoro će on otići i ona će ponovo biti slobodna.

Ali to nije bilo od velike koristi u ovom trenutku.

Začulo se kucanje na ulaznim vratima i ona su se gotovo momentalno otvorila - očigledno je i gospođa Prajs čula približavanje kočije. Nastupilo je nekoliko ~ 148 ~

trenutaka gotovo nepodnošljive napetosti, a onda se začulo i kucanje na vratima dnevne sobe. Otvorila ih je gospođa Prajs. „Gospodin Bevan, madam”, rekla je.

Nije bio visok čovek, ali imao je čvrsto držanje i može se reći da je bio pojava puna samopouzdanja. Kosa mu je bila seda, ali ne u potpunosti. Imao je prijatno i produhovljeno lice, sigurno je bio vrlo privlačan u mlađim danima. Štaviše, i sada je imao izgled koji pleni. Bio je odeven u skupocenu i modernu odeću.

Samanta se našla na nogama i nesvesna da je ustala.

Pogledao je prvo u nju, a zatim i u Trampa koji je lajao i skakutao - sve u svemu vrlo se nedisciplinovano ponašao. „Gospodin se ne ponaša tako upadljivo u društvu”, rekao je gospodin Bevan ljupko, mekanim velškim naglaskom. „Sedi.”

I Tramp, taj izdajnik, seo je i zurio u svog novog prijatelja inteligentnim očima, isplaženog jezika i blago lupkajući repom. „Gospođo Mekej?’’, rekao je. „Samanta?”

Fiksirao je pogledom i samouverenim korakom krenuo ka njoj sa ispruženom desnom rukom. Bio je visok skoro koliko i ona, primetila je.

Nije imala izbora osim da prihvati njegovu pruženu ruku, inače bi ispala neučtiva. Nežno je stisnuo i stavio i drugu ruku preko njene, sve vreme ne skidajući pogled sa njenih očiju. „Ne ličiš mnogo na majku, osim po tenu”, rekao je. „Ali, devojko, koliko samo ličiš na svoju baku.”

Podigao je njenu ruku do usana pre nego što je pustio. „Gospodine Bevan”, rekla je, „mogu li da Vam predstavim majora ser Benedikta Harpera?”

I Ben je ustao na noge. „Gospodine.” Ben je učtivo klimnuo glavom. „Drago mi je da Vas upoznajem.” „Ranjeni u ratu, zar ne, majore?”, pitao je. „Da”, odgovorio je Ben. ,,I prijatelj pokojnog kapetana Mekeja, koliko sam čuo”, rekao je gospodin Bevan. „Nema mnogo lokalnih vesti ni tračeva koji ne dođu do mojih ušiju u Kartrefu, znate.

Pretpostavljam da bih mogao da stavim brnjice svojim slugama, ali zašto bih?

Pomalo i ja volim glasine.”

Smeškajući se gledao je u Bena, a Samanta je osetila kako u njoj raste ljutnja.

Na koje to tačno glasine je mislio? I šta se to uopšte njega tiče? „Nikada nisam imao zadovoljstvo upoznati kapetana Mekeja”, rekao je Ben i Samanta ga je preneraženo pogledala. „Moje poznanstvo sa njegovom udovicom ~ 149 ~

počelo je tek nakon njegove smrti. Kada je rešila da dođe ovde primorana okolnostima koje je smatrala nepodnošljivim, nije imala nikoga da je doprati ovde, ja sam se ponudio. To nije bio baš najbolji aranžman, gospodine, ali to je najbolje što se moglo u tom trenutku.”

Da li se to on izvinjava njenom dedi? Samanta je podigla čelo i zurila u obojicu. „Nije mi bila potrebna zaštita”, rekla je, „ali je ser Benedikt insistirao.”

Obojica su je pogledali, Ben malo snebivljivo, a njen deda sa osmehom od kojeg su mu bore oko očiju postale izraženije. Mora da se često smeje. „To je moja devojka”, rekao je još više je razdražujući. ,,Oh, sedite”, rekla je nestrpljivo. „Obojica.”

Ali naravno da su obojica sačekala da ona prva sedne. Bili su savršeni džentlmeni. „Zanemario sam te poslednjih, šest, sedam godina, Samanta” rekao je gospodin Bevan gladeći jednom rukom Trampa po glavi dok je ovaj žmurio od uživanja. „Poslednjih šest, sedam godina?” Podigla je obrve. „Nakon što je tvoj otac napisao da si se udala”, rekao je, „odlučio sam da prestanem da ti pišem. Kapetan Mekej je bio sin grofa, zar ne? Vrlo visoka klasa.

Nisam želeo da te brukam kao član porodice koji se obogatio na uglju i gvožđu.

Znao sam da ti je muž ranjen i da ste živeli na severu Engleske. Vidiš, ja sam se obaveštavao o tebi, makar sa distance. Mada nisam čuo da je preminuo. Žao mi je zbog toga. I duboko žalim zbog tebe, devojko.”

Odlučio je da prestane da joj piše? Obaveštavao se o njoj? Znao je sve?

Njenog čitavog života? Samanta je gledala u svoje ruke u krilu kako se bele od stiskanja. „Hvala Vam”, promrmljala je samo da ne bi bilo tišine. „Bio sam u Svonsiju nedelju dana”, rekao je. „Kada sam se juče vratio i čuo da si tu, pomislio sam da si sigurno ljuta čim si rešila da mi ne javiš da dolaziš. Poslao sam Evansa jutros da ispipa teren, da tako kažem, i obavestio me da si zaista ogorčena. Ponekad smo prokleti ako učinimo, ponekad prokleti ako ne učinimo, oprostićeš mi na rečniku, koji verovatno nije prikladan za snaju jednog grofa. Ali zar se ne slažete, majore? Da sam nastavio da pišem, to bi moglo da izazove problem. Prestao sam, i čini se da sam učinio još gore. Mada mi ti nikada nisi odgovarala na pisma, Samanta, osim poruka koje si ponekad slala.” Poruke? Samanta ga je pogledala.

Sumnja je u njoj počela da raste, i više od sumnje. Njen otac mu je pisao makar jednom. Koliko toga je krio od nje? „Napustili ste moju majku”, rekla je, „kada je bila tek nešto više od deteta.

Niste imali ništa sa njom dok je živela ovde sa Vašom sestrom. Kada je pobegla u London, niste pošli za njom. Kada je umrla, niste došli. Nikada nije bilo ničeg.

Ništa.” ~ 150 ~

Želela je da bude u pravu. Nije želela da joj se svet ponovo okrene naopačke.

Njegovo lice je iznenada prebledelo. Ruka mu je nepomično stajala na Trampovoj glavi. „Šta su ti to napričali o meni, devojko?” „Ništa”, rekla je, „osim da je moja majka otišla od Vas ubrzo nakon što se njena majka vratila Ciganima. Apsolutno ništa. Nestali ste iz njenog života.” „Ah!” Sklonio je ruku sa Trampove glave i stavio je na rukohvat fotelje. „Dakle nije samo to što ste bili posramljeni mojim bogatstvom srednje klase?” „Ja nisam znala ništa o Vašem bogatstvu!” povikala je. „Nisam znala ništa.

Mislila sam da ste običan nadničar ili skitnica koji je iz nepromišljenog braka ostao sam sa kćerkom, koju je onda utrapio svojoj sestri. Ništa nisam znala ni o njoj, osim da ima ovu kuću, koju je moja majka opisivala kao straćaru. I ja sam mislila da je straćara, ali sam se nadala da se u njoj koliko-toliko može živeti dok se ne snađem. Nisam čak znala ni da ste živi.”

Ben je ustao, prišao joj i pružio maramicu, a zatim sporo otišao do prozora.

Samanta je obrisala suze. Nije čak ni shvatila da plače. „Ah, moja draga devojko”, rekao je njen deda. Vrata su se otvorila i ušla je gospođa Prajs sa velikim poslužavnikom i širokim osmehom na licu. Samanta je žurno spustila maramicu kraj sebe. „Ah, gospođo Prajs”, rekao je gospodin Bevan. „Pokušavate da ugojite ljude, kao i obično, zar ne?” „Samo nekoliko kolača uz čaj”, rekla je spuštajući poslužavnik na sto kraj Samante, a zatim počela da sipa čaj. ,,A šta drugo da radim kao kuvarica? Gospođa Mekej je vrlo uredna dama, a Gledis Džons se stara o svim njenim drugim potrebama.” „A kako je Vaš sin, kovač?”, pitao je. „Je li mu se ruka oporavila? Čekićem je uvek bolje udarati po nakovnju nego po prstima. Makar po mom mišljenju.” „Bili su natečeni kao kifle”, rekla je, „pocrneli i bolni, mada on to nikada ne bi priznao. Ali sada je bolje, hvala na pitanju. Reći ću mu da ste pitali za njega. I hvala Vam što ste poslali...” Zaćutala je na njegovo odmahivanje rukom. ,,U svakom slučaju, vrlo smo Vam zahvalni”, rekla je. „Nije mogao da radi skoro nedelju dana.”

Podelila je čaj i izašla iz sobe. „Ah, dobra gospođa Prajs! Poslednje što mi se radi je da jedem kolače, mada sam siguran da su izvrsni. Verujem da si i ti izgubila apetit, Samanta. Ali bolje bi bilo da se nateramo da pojedemo makar malo. Biće uvređena ako ne uzmemo.

Majore, dođite i pomozite nam malo sa ovim kolačima.”

Ben je pogledao preko ramena pa prišao i ponovo seo. „Ispričaću ti svoju priču, Samanta, ako želiš da je čuješ”, nastavio je. „Ali možda na danas. I želim da čujem i tvoju. Želim da znam zašto si došla ovde ~ 151 ~

očekujući straćaru od kuće, kada, koliko znam, imaš plemenitu porodicu koja bi trebalo da brine o tebi, kao i očevu familiju. Ali možda ni za to sada nije vreme.

Majore Harpere, koliko dugo je prošlo otkad ste ranjeni?”

Bio je čovek koji je navikao da naređuje, shvatila je Samanta, i naviknut da to radi bez imalo pompe i nametljivosti. Evo ga u njenoj dnevnoj sobi, usmerava razgovor i smiruje strasti koje su do samo pre nekoliko minuta bile uzavrele. I hrani Trampa kolačima kako se gospođa Prajs ne bi uvredila i poverovala da su oni pojeli njene kolače u slast.

Ben mu je ispričao gde, kada i kako je ranjen, mada se nije udubljivao u detalje. Ispričao je i o periodu svog oporavka u Penderis holu i kako je otišao odatle pre tri godine. „Nikada više nećete moći da hodate bez štaka, zar ne?”, pitao je Bena. „Ne”, odgovorio je ovaj. ,,A čime se zanimate? Imate li svoj dom?”

Ben mu je ispričao o Kenelstonu, i o svom bratu, snaji i njihovoj deci kao i o njegovoj nevoljnosti da ih skloni iz svog doma i preuzme upravljanje imanjem. „Izgleda da ste u nezavidnoj situaciji onda.” „Da”, složio se Ben. „Ali smisliću nešto, gospodine. Nisam stvoren za besposličarenje.” „Znači bili ste oficir svojom voljom. Ne samo zato što je Vaš otac izabrao karijeru za Vas čim ste se rodili? Čuo sam da mnoge plemićke porodice to rade jedan sin naslednik, drugi u crkvenu službu, treći u vojsku.” „Bio je to moj izbor”, rekao je Ben. „Nikada nisam želeo ništa drugo.” „To znači da volite aktivan život. Volite da ste odgovorni za ljude. I za događaje.” „Nikada više neću biti oficir”, rekao je Ben skrušeno.

Gledajući ga, Samanta je shvatala koliko ga ta činjenica boli. Možda to čak i objašnjava zašto ne zauzme odlučniji stav prema bratu i svom imanju. Upravljanje Kenelstonom prosto ne bi bilo izazov za njega. Možda ništa nikada više i neće biti. „Ne”, rekao je njen deda, „vidim to i sâm, momče.

Govorio je malo o svojim rudnicima uglja - o dva koja je posedovao u dolini Ronda - i o železarama u dolini Svonsija, gde je upravo proveo nedelju dana. Ben mu je postavljao puno pitanja i gospodin Bevan je na sva odgovarao sa puno entuzijazma. A onda je ustao da krene. „Koliko dugo planirate da ostanete, majore?”, pitao je.

Ben je pogledao u Samantu. „Još dva-tri dana”, rekao je. „Onda biste možda mogli da dođete sa mojom unukom na večeru u Kartref sutra.” Okrenuo se i pogledao u Samantu sa osmehom, ali sa nesigurnošću u očima. „Hoćeš li doći, Samanta? Imam kuvaricu dobru koliko i gospođa Prajs. ~ 152 ~

I voleo bih da čujem tvoju priču i ispričam ti svoju. Nakon toga možeš živeti ovde u miru i ja te neću uznemiravati, ako tako odlučiš. Mada se nadam da nećeš tako rešiti. Ti si sve što imam, devojko.”

Gledala ga je sa izvesnim negodovanjem dok se nije setila onoga što je rekao maločas. Pisao joj je i pre njenog venčanja i ona je njemu slala poruke. Šta je to njen otac uradio? A nakon njene udaje prestao je da joj piše strahujući da bi bila osramoćena njegovim skromnim poreklom i načinom na koji se obogatio. Makar mu je dugovala jedno veče da ispriča svoju priču.

Ali on je ipak napustio svoju maloletnu ćerku. Za to ne može biti izgovora. „Da”, rekla je, „doći ću.” ,,I meni će biti zadovoljstvo, gospodine”, rekao je Ben. Njen deda joj je prišao ponovo sa ispruženom rukom. Dok ju je prihvatala, nesigurnost je i dalje titrala u njegovim očima. „Dozvoli mi”, rekao je i nagnuo se da je poljubi u obraz. „Bila je tako lepa, znaš. Imao sam je četiri godine, a voleo večno.”

Nije ga ispratila iz sobe.

Govorio je o njenoj baki. Pa ipak je nakon nje oženio drugu.

Ona i Ben sedeli su u tišini sve dok nisu čuli da se kočija udaljava. „Voleo je večno”, rekla je ogorčeno, ,,a opet je napustio jedino dete koje je imao sa njom.” „Saslušaj prvo njegovu priču sutra, pa onda donesi sud, ako već moraš”, rekao je Ben. ,,Oh, Bene”, rekla je okrenuvši se ka njemu, „želela bih da imam čarobni štapić i iscelim ti noge kako bi ponovo mogao da budeš oficir i budeš srećan i ispunjen.”

Nasmešio se. „Svima nam je podeljena ruka karata”, rekao je. „Neko već prve odbaci i one budu zamenjene drugim, ponekad ne onakvim kakvim smo se nadali, ali to nije važno. Važno je kako odigramo.” „Čak i kada je to ruka koja gubi?” „Možda nekada nije neophodno da bude tako”, rekao je. „Jer život nije partija karata.”

~ 153 ~

XX Ipak su otišli da plivaju, a zatim su zajedno večerali nakon što su gospođa Prajs i Gledis otišle. Proveli su nekoliko sati u krevetu pre nego što se Ben vratio u gostionicu. Vodili su ljubav dva puta, sporo prvi put i sa žestokom strašću drugi.

Ali bilo je nečeg... očajničkog oba puta, razmišljao je Ben kasnije dok je ležao sâm u sobi u gostionici. Ništa više nije bilo isto. Pravi život se pojavio, u obliku njenog dede. Mali deo njegove priče je ispričan i još više će biti rečeno sutra - ako Samanta bude voljna da sluša. Njen život, verovao je, biće mnogo drugačiji od svega što je zamišljala kada su je okolnosti navele da se zaputi u nasleđenu kućicu u Velsu.

Ima dedu, bogatog i uticajnog čoveka, kojem je, čini se, stalo do nje. Da li će i ona deliti isto osećanje u mnogome će zavisiti od onoga što bude čula sutra.

Bilo je vreme za odlazak. Skoro. Obećao je još dva dana.

Iako nisu o tome govorili, večeras su oboje bili svesni da se njihova letnja romansa bližila kraju. Deo njega je čeznuo da ode odavde, da završi sa svim ovim. Želeo je da može da pucne prstima i bude na putu za Englesku. Mrzeo je rastanke.

A ovog se i plašio.

Sutra je nedelja. Prvi dan nove nedelje. Nije imao predstavu gde će biti sledeće subote uveče, osim da će biti daleko odavde. I nije imao pojma šta će raditi. Ne, to nije u potpunosti tačno. Otići će u London, mada ne da bi bio deo društvenog vrtloga niti da bi dozvolio Beatris da provodadžiše za njega.

Istraživače mogućnosti za posao, možda u trgovini, možda u diplomatiji ili advokaturi. Razgovaraće sa Hugom, sa Gremlijem i drugim kontaktima koje ima u Ministarstvu spoljnih poslova. Nije važno što ne mora da radi. On želi da radi i radiće. Na kraju krajeva, i njegov stariji brat je to činio.

Ali postojala je prepreka na putu ka njegovoj budućnosti. Postoji kraj jedne romanse koji treba preživeti i reći koje na rastanku treba izgovoriti. Sutra je nedelja. Obećao je Samanti da će poći sa njom u crkvu, a nakon toga ih čeka večera u Kartrefu. A onda, posle toga...

Zbogom - sigurno najtužnija, najbolnija reč u engleskom jeziku.

Možda je to imalo veze sa time što je Ben hodao bolno sporo i pomoću štaka, ali sa vidnom hrabrošću i odlučnošću, pomislila je Samanta. Ili možda sa njegovim dobrim izgledom, sada pojačanim osunčanim tenom, ili neopisivim osećajem zapovedništva koji je uvek nekako lebdeo oko njega. A možda zbog ~ 154 ~

toga što su naprosto svi voleli nagoveštaj romanse, možda čak i skandala. Kako god, oboje su bili dočekani osmesima i prijateljskim pozdravima kada su se pojavili na nedeljnoj jutarnjoj službi u crkvi. Samanta je donekle očekivala hladne poglede, mrštenja ili okretanje leđa, jer je očito počelo govorkanje. Njen deda je čuo, znači mnogi su, ako ne i svi.

Iako je Ben izgledao strogo veći deo vremena, bio je vrlo sposoban da šarmira.

I tog jutra je upravo to radio žiteljima Fišermen Bridža i okoline. I Samanta se smeškala, baš onako kako joj nije bilo dozvoljeno nakon Metjuove smrti. Bila je sigurna da se neće sećati ni pola imena onih koji su se pozdravili sa njima i predstavili, i to je i priznala. „Ne brinite za to, gospođo Mekej”, rekao joj je doktor. „Mi imamo samo dva imena da zapamtimo, Vaše i majora Harpera, a Vi tuce.”

Samanti bi bilo toplo oko srca kada su izlazili iz crkve da i njen deda nije bio tamo. Srdačno se pozdravio sa Benom i nju poljubio u obraz - dok je pola sela gledalo razvoj događaja veoma zainteresovano - ali nije im nametao svoje društvo.

Dan je bio oblačan, ali nije bilo ni sveže ni vetrovito. „Želiš li da idemo na plivanje danas po podne?”, pitala je Bena dok su polako išli ka gostionici.

Osećala se pomalo depresivno. Volela bi da je sunce sijalo. „Šta je?”, pitao je ne odgovorivši joj na njeno pitanje. „Bolje bi bilo pitati šta nije”, rekla je uz uzdah, a onda se nasmejala. „Vikar je bio u pravu u vezi sa pevanjem, zar ne?” „Pa mogu reći da sam razočaran što se krov nije srušio. Očekivao sam to.”

Ona se ponovo nasmejala. „Ali da”, rekao je. „Toj crkvi stvarno nije potreban hor, zar ne? Čitava pastva je hor.” ,,I to harmoničan.” „Da, hajdemo na plivanje. Biće vremena.”

Progutala je knedlu. Biće vremena.

Vremena pre nego što pođu u Kartref na večeru.

Vremena pre nego što se nedelja dana njihove romanse završi.

Išli su na plivanje. Trkali su se i plutali, igrali šašave igre, čiji je glavni deo bilo ronjenje, a onda iznenadno izranjanje da bi se potopio onaj drugi. Nije bila baš efikasna igra pošto nije bilo načina da iznenade jedno drugo, ali ih to nije sprečilo da se smeju i zabavljaju.

Smeh je bolji od suza.

~ 155 ~

Nedelja dana se činila kao mnogo vremena kada su započeli svoju romansu.

Ali ovo je već šesti dan, i ta činjenica je pritiskala Samantu kao teg. Ništa joj lakše nije padalo ni to što kasnije moraju da idu na večeru u Kartref. Volela bi da nije bila tako slaba da pristane. Pa opet... njen deda joj je pisao, a otac mu je uzvraćao na pisma. Trebalo bi da sasluša njegovu priču rekao je Ben. Kada su izašli iz vode otišli su do njihovog uobičajenog kamena gde ih je sačekao Tramp, mašući repom i čuvajući njihove stvari od galebova. Umesto da prostre peškir kao i obično, ovog puta Samanta se obmotala njime. „Dala sam gospođi Prajs i Gledis slobodan dan”, rekla je. „Nedelja je. A osim toga idemo na večeru u Kartref.”

Pogledao ju je, brišući grudi i ruke peškirom.

Bože, nedostajaće joj ovo - svakodnevna kupanja, pogled na njega, njegov miris, dodir. Nedostajaće joj on. „Idemo u kuću?”, rekla je.

Uvek su odlazili do kuće nakon plivanja, ali bi prvo ležali na suncu. Međutim, sada je u njegovim očima videla da je znao šta joj je na umu. „Da.” I šokantno, nisu zastali da se obuku već su krenuli tako, on sa peškirom preko ramena, ona u peškir umotana.

Zaboravila je zašto on mora da ode.

Ali naravno da je morao. Ne bi mogao da ostane ovde sa njom sve i kad bi se venčali. Ne bi imao šta da radi. Ubrzo bi postao nemiran i nesrećan, a ona ne bi mogla da pođe sa njim, prerano je da se uda za bilo koga. Iako je izabrao da svoj dom ostavi, i u njemu svog brata sa porodicom, i nije našao drugi, pitala se žalosno hoće li on ikada naći sebe i svoje mesto u životu.

Da, on mora da ode. Ponekad ljubav nije dovoljna, ako je to između njih uopšte ljubav, a verovatno nije. Bila je beznadežno naivna po pitanju romansi.

Možda ovo nije ljubav već samo fizička privlačnost. Nesumnjivo je takav slučaj kod njega - muškarci se ne zaljubljuju tako lako, zar ne? Čim su stigli u kuću, odmah su se zaputili na sprat u spavaću sobu, a Tramp je krenuo u kuhinju u potragu za hranom. Samanta je navukla zavese preko prozora, mada su bile tanke i nisu zaklanjale mnogo svetlosti. Skinula je svoje mokro rublje i protrljala kosu peškirom.

Ben je sedeo okrenut leđima na jednoj strani kreveta. Skinuo je mokre pantalone, ali je i odmah prekrio pokrivačem svoje noge. „Nemoj”, rekla je kleknuvši na krevet primičući mu se. „Nemoj?” „Nemoj da se kriješ”, rekla je.

Posmatrao je nekoliko trenutaka, a zatim se otkrio i legao u krevet podižući jednu pa drugu nogu na njega. Pogledao je sumorno. ~ 156 ~

Noge su mu sigurno mršavije nego što su bile nekada. Leva je bila malo iskrivljena, a desna vidno. Bile su cele u užasnim ožiljcima. ,,A sad mi reci da želiš da vodiš ljubav sa mnom”, rekao je glasom koji je odgovarao njegovom pogledu.

Približila mu se još malo i stavila mu ruku preko desne butine. Polako je spuštala nadole osećajući duboke brazde njegovih starih rana i tvrde, izdignute ožiljke na mestima gde su hirurzi pokušavali da ih zakrpe.

A ovaj čovek ovde je insistirao da će ponovo hodati.

Vratila je ruke na svoje butine dok je klecala naga kraj njega i gledala ga u oči. „Bene” rekla je, „najdraži moj, tako mi je žao. Žao mi je zbog bola koji si istrpeo i još uvek trpiš. Žao mi je što ne možeš da radiš ono što najviše želiš u životu. Žao što se osećaš manje muškarcem i neodgovarajućim ljubavnikom, što se osećaš neželjeno i ružno. Ono što ti se desilo jeste ružno, ali ti nisi. Ja mislim da si ti najžilaviji, najhrabriji čovek kojeg sam srela. I znam da si najbolji. Moraš mi verovati, Bene. Moraš. I da, želim da vodim ljubav sa tobom.”

Zurio je u nju, još uvek teškim pogledom, mada je imala neobičan osećaj kako se bori da mu suze ne krenu na oči. „Nisam ti odbojan?” glas mu je zadrhtao. „Budalo”, rekla je pa se nasmejala. „Da li ti izgledam kao da si mi odbojan?

Ti si Ben. Moj ljubavnik. Makar ove nedelje. I bilo mi je divno s tobom. Daj mi još.”

Setila se da ga je nazvala najdraži moj, a nije želela da on pomisli kako se zaljubila u njega. I govorila je o zadovoljstvu koje joj je pružao - i to nije bila laž.

On mora da je najdivniji ljubavnik na svetu.

Pružio je ruku ka njoj i ona mu se približila da ga opkorači. Ruke su mu prelazile preko njenih butina, pa preko kukova, struka sve do grudi koje je nežno obuhvatio rukama. „Ti si pravo savršenstvo”, rekao je. „Nisam baš vitka.” „Hvala bogu na tome”, rekao je. „Da li žene stvarno veruju kako muškarci vole da im žene liče na motke?” ,,A nisam ni engleska ruža”, dodala je. „Potpuno sam crmpurasta.” „Moja Ciganka Sami.” Nacerio se. „Moja savršena Ciganka Sami.”

Nasmejala se, obuhvatila mu glavu rukama i sagnula se da ga poljubi.

Njegove noge nisu bile potpuno bespomoćne, kao što je i otkrila u prethodnim prilikama. Pre nego što je shvatila šta se dešava, bila je na leđima i on iznad nje, sa nogama između njenih, sa usnama na njenim, jezikom duboko u njenim ustima, rukama na njenoj zadnjici držeći je čvrsto dok je prodirao u nju. ~ 157 ~

Ona je podigla noge sa kreveta i obuhvatila ga oko njegovog mršavog struka.

Voleli su se dugo i strastveno, zajedno uzdišući, lepljivi od znoja, sve dok zajedno nisu dotakli slavu vrhunca i strmoglavili se u svet užitka.

Ležali su zatim jedno pored drugog, zasićeni i pospani dodirujući se rukama.

Sinoć je izgledalo kao oproštaj, pomislila je, tugu zbog toga je osećala i jutros. A sada?

Ne, nije želela da misli o tome. „Mislim da ćeš imati divan novi život ovde”, progovorio je Ben napokon. „Imaš komšije koji deluju kao da su spremni da te prime kao svoju. Naći ćeš prijatelje. A imaš i porodicu ovde - dedu koji želi da bude deo tvog života. Saslušaj ga večeras, Samanta, i razmisli dobro pre nego što ga odbaciš zbog grešaka iz prošlosti.” „Složila sam se da ću ga saslušati”, podsetila ga je. „Mislim da si učinila ispravnu stvar što si došla ovde. I mislim da je sutra vreme da odem, pre nego što ogovaranja prerastu u skandal, što će se sigurno dogoditi ako ostanem duže.” „Dovoljno dugo sam odlagala tvoja putovanja”, rekla je.

Nije rekao ništa i ležali su tako, više ne ni pospani ni dremljivi. Samanta se borila da ne zaplače. Borila se da ne počne da ga moli da ostane još neki dan. Jer bio je u pravu, bilo je vreme da ode. Vreme da pođe u potragu za svojim novim životom i da se ona skrasi u svom.

Bilo je vreme da ga pusti od sebe.

Nakon nekog vremena on se uspravio i prebacio noge preko ivice kreveta. „Biće bolje da se vratim u gostionicu”, rekao je. „Doći ću kasnije kočijom da idemo u Kartref.” „Da, hvala ti.”

Osećala se žalosno da žalosnije nije moglo.

Gospodin Bevan je imao manire pravog džentlmena, iako to nije bio po rođenju, pomislio je Ben. I oblačio se elegantno i sa puno ukusa, nimalo napadno niti da se razmeće bogatstvom, a bogatstva je očito bilo.

Poveo ih je u obilazak kuće. Sve je bilo najbolje od najboljeg, ali bez imalo vulgarnosti. Soba u kojoj su se najduže zadržali bila je dugačka galerija na začelju kuće. Bila je prepuna skulptura i slika velikih majstora, neke od njih je kupio još njegov otac, rekao je, ali većinu je on sâm pribavio. Dodao je da uvek kupuje ono što mu se najviše sviđa, ne ono što je najvrednije. Mada, pomislio je Ben, samo u toj sobi je ležalo čitavo bogatstvo. I u ostalim sobama je bilo slika na zidovima, neke od priznatih umetnika, neke nepoznatih autora koje je gospodin Bevan želeo da ohrabri u njihovom radu. I gde god bi ih poveo, pucao je vidik kroz prozore na velški krajolik i more. Ponudio ih je šerijem i razgovorom u salonu za prijem, a ~ 158 ~

dobrim vinom i hranom u trpezariji. Govorio im je o svojim putovanjima i knjigama koje je pročitao. I postavljao pitanja o njihovim životima umešnošću koja je iziskivala više od odgovora da ili ne, a opet nije delovao nametljivo. Kada ga je Ben pitao o njegovoj poslovnoj imperiji, odgovarao je temeljno, ali nije pričao previše kako Samanti ne bi možda bilo dosadno da sluša.

Delovao je opušteno i iskreno srdačno prema svojim gostima.

Dok su pijuckali čaj u salonu nakon večere, gospodin Bevan im je govorio o muškom horu sastavljenom od osamdesetak njegovih rudara. „Ne postoji bolji hor u čitavom Velsu”, rekao je. „Možda sam i pristrasan, naravno, ali pobedili su na umetničkom festivalu u Njuportu prošle i pretprošle godine. Oduvek sam govorio da ugljena prašina čuda čini glasnim žicama.”

Okrenuo se ka Samanti koja je vrtela talog od čaja u svojoj šoljici i nekoliko trenutaka je ćutke posmatrao. „Tvoja baka je igrala kada sam je prvi put video”, rekao je. „Cigani su se bili ulogorili na plaži i ja sam otišao da ih vidim sa nekim od momaka odavde. Bila mi je dvadeset i jedna. Noge su joj bile bose, haljina se vrtela oko nje i kosa joj je padala preko ramena i lica, i nikada pre, a ni kasnije, nisam video ništa lepše ni punije životom od nje. U to vreme nisam znao ništa o tome da ne treba stavljati ptice, leptire, niti išta što je divlje u kavez. Osvojio sam je i venčali smo se, sve u roku od mesec i po, uprkos savetima svih oko mene, uključujući i njene sunarodnike. Trebalo je da živimo srećno do kraja života. Njoj je bilo šesnaest godina.”

Samanta je na trenutak podigla pogled ka svom dedi pa ga ponovo vratila na šoljicu. „Bili smo srećni nekih godinu dana”, nastavio je Bevan, „mada smo stalno morali da putujemo. Ona nije volela da se zadržava na istom mestu dugo. A onda se rodila tvoja majka, i samo par meseci kasnije otac mi je umro - majka je već bila pokojna. Morao sam da preuzmem poslovanje. I ranije sam pomagao oko posla, mada mnogo više nego nakon što sam upoznao Esmu. Bebi je bio potreban stalan dom. Esmi se to nije dopadalo, ali je shvatala i pokušala je da se skrasi.

Stvarno se trudila. Živeli smo tako nekoliko godina, a onda su ponovo došli Cigani - njeno pleme. Provodila je vreme sa njima dok su bili ovde i poslednje večeri je otišla da se pozdravi. Nikada se nije vratila kući. Pomislio sam da je tamo provela noć, ali kad sam otišao video sam da su otišli, a i ona sa njima.

Nisam pošao za njima. Koja je bila svrha? Venula je ovde u Kartrefu. Umrla je šest godina kasnije, a meni je trebalo još šest godina da to saznam.”

Samanta se nagnula i ostavila šoljicu i tacnu, zatim se ponovo naslonila u fotelju. Ben je poželeo da sedi kraj nje. „Odao sam se piću”, rekao je Bevan. „Tvojoj majci sam obezbedio najbolju moguću dadilju i sve ostalo što joj je bilo potrebno. Takođe i dobrog upravnika da se stara o poslu i rudnicima, a ja sam posvetio svoj život pokušaju ~ 159 ~

da zaboravim i pronađem način da ublažim bol - na dnu flaše. Možda nekih godinu dana nakon što je Ema otišla, bio sam u biblioteci, pio i sažaljevao sebe, kao i obično. Samo što je tog dana bilo gore nego obično. Bila je godišnjica našeg venčanja. Nakon nekog vremena zafrljačio sam čašu u zid pored police sa knjigama. I neko je zaplakao. Gvinet je bila sišla i dadilja to nije primetila. Bila se sklupčala ispod stola baš ispod mesta gde je čaša udarila.”

Samanta je raširila prste preko kolena i gužvala tkaninu svoje haljine. „Sledećeg jutra odveo sam je kod Dilis u kuću u kojoj sada živiš. Nismo se slagali. Smatrala me je divljakom i neodgovornim još dok sam bo dečak. Smatrala je i da je moj brak ludost. Bila je van sebe kada je saznala da je otac gotovo sve ostavio meni iako je ona radila mnogo više. Ali odveo sam tvoju majku kod nje i zamolio je da uzme dete kod sebe dok se ja ne dovedem u red. Rekla mi je da se to nikada neće desiti, da ću uvek biti bezvredni pijanac. Rekla je da će primiti Gvinet samo pod uslovom da je samostalno odgaja, da je se odreknem i da je nikada više ne vidim osim slučajno.”

Samanta je gledala u svog dedu. Ben je gledao u Samantu. „Nastavio sam da pijem narednih šest meseci, a onda sam prestao. I nisam pio sve od tad. I sada ponekad popijeni u društvu, ali nikada sâm. Posvetio sam se poslu. Postavio sam sebi izazov da proširim poslovanje i na nešto drugo osim rudnika, odatle i železare. U međuvremenu, svaku paru koju sam poslao Dilis da joj pomognem u tvom odgajanju, svaki poklon za Božić, sve mi je vratila.

Svaki put kada bih je slučajno video, Dilis bi je sklanjala od mog pogleda.

Kasnije, kada je porasla, tvoja majka je to radila i sama. Želeo sam je natrag. Želeo sam da je spremim za život koji bi mogla da živi kao moja kći. Želeo sam...

Pa želeo sam da joj budem otac, ali sam protraćio svoju priliku. Kada sam čuo da joj nije dozvoljeno da ide na izlete sa ovdašnjom omladinom i da ide na seoske zabave, iako joj je već bilo sedamnaest godina, otišao sam da se suočim sa Dilis.

Završili smo tako što smo vikali jedno na drugo kao neke budale, ponašajući se kao dva pobesnela psa koja se svađaju oko jedne koske. Gvinet je bila u kući i čula sve. Sledećeg dana je otišla. Baš kao i njena majka, istorija se ponovila.” „I kao i sa njenom majkom, niste pošli za njom”, rekla je Samanta. „Jesam”, rekao je. „Ali nije želela da ima išta sa mnom. Nije dozvolila ni da joj platim smeštaj. Nije želela da joj dam novac. Nije želela da joj pomognem da nađe pristojan posao. Zaposlila se kao glumica. Bio sam... ponosan na njen nezavisni duh i u isto vreme prestravljen za njenu sudbinu. A onda je upoznala tvog oca, koji je bio sličnih godina kao i ja i bio sve ono što ja nisam. Mislim da je možda i bila srećna sa njim. Da li je?” „Da”, odgovorila je. „Nakon venčanja nastavila se ista priča. Vraćala mi je pisma i poklon za venčanje, i moj poklon za tvoje krštenje, kao i sve druge poklone koje sam slao.

Mada, nakon što je... umrla, pisma i pokloni koje sam ti slao prestali su da mi se vraćaju i ponekad bi mi tvoj otac pisao o tebi i uključivao poruke od tebe u kojima ~ 160 ~

se zahvaljuješ na poklonima. Često sam pomišljao da pitam da li mogu da dođem da te vidim, ali nikada nisam skupio dovoljno hrabrosti. Bila si kći plemića i njegova pisma su uvek bila učtiva, ali nikad topla. Mislio sam da biste me odbili.

A onda me sva nada napustila. Udala si se za grofovskog sina i mislio sam da bi poslednja stvar koju bi želela, bila poseta tvog dede. Čak sam prestao i da šaljem poklone nakon venčanog dara.”

Samanta je ponovo gužvala svoju haljinu. „Rekao bih da me tvoj otac sažaljevao. Ali izgleda da je odanost prema supruzi bila jača i da se složio sa njom da je najbolje da me ne poznaješ. Nisi pročitala nijedno od tih pisama niti videla ijedan poklon, zar ne?” „Ne.” Glas joj je bio jedva čujni šapat. „Ne mogu da se ljutim ni na tvoju majku ni na oca. Nisam učinio ništa da zalužim njenu ljubav i nisam zaslužio tvoju. Upropastio sam sopstveni život kao i život tvoje majke, žaleći za nečim što nisam mogao imati. A sve vreme sam nadohvat ruke imao blago koje nisam prepoznao sve dok ga nisam izgubio.” „Oženili ste se još jednom”, rekla je Samanta. „Godinu dana nakon što je tvoja majka pobegla.” Uzdahnuo je. „Želeo sam sina. Nekoga kome bih mogao da ostavim ovo sve. Možda sam želeo i neku vrstu iskupljenja. Želeo sam da probam iznova, da vidim mogu li da budem bolji nego prvi put. Izabel je bila dobra žena. Bolja nego što zaslužujem i bili smo zadovoljni jedno drugim uprkos razlici u godinama. Ali nikada nismo dobili dete. Bili smo uskraćeni za taj blagoslov. Umrla je pre dve godine.”

Samanta je ćutala, ali se okrenula i praznim pogledom pogledala u Bena. „Žao mi je”, rekao je Bevan. „Tri najbezvrednije reči u našem jeziku kada se sastave zajedno. Voleo bih da mogu da vratim vreme. I želeo sam to godinu za godinom nakon što sam razbio onu čašu nad glavom tvoje majke. Ali toga nema. Želeo sam da makar znaš za mene. Mislio sam da ti je majka rekla.” „Ne”, rekla je. „A trebalo je. Ben mi je juče kazao da svi imamo svoju priču da ispričamo. I moja majka je imala, samo je nikada nije ispričala. Možda je želela, ali je mislila da sam isuviše mlada. Moj otac takođe, mada pretpostavljam da je mislio da nije na njemu da tu priču ispriča.” „Sada znaš”, rekao je i povukao vrpcu sa zvoncem, ,,i to nije prijatna priča.

Ne znam šta bih još mogao da dodam da pomisliš kako zalužujem da me prihvatiš kao svog dedu. Voleo bih da ima, ali nema. Strašno sam se ogrešio o tvoju majku i nemam opravdanja za to. I nemam prava da zahtevam tvoju naklonost.” „Ja nemam nikoga”, rekla je Samanta. „Tvoj brat?” „Polubrat”, ispravila ga je. „Ne.” „A rođaci sa očeve strane? Muževljeva familija?” „Ne.” ~ 161 ~

Bevan se okrenuo ka Benu. „A kada Vi odlazite, majore?” „Sutra”, odgovorio je Ben. Posmatrali su se neko vreme odmeravajući se, sve dok sluga nije odgovorio na zvono. „Možeš da odneseš poslužavnik”, rekao mu je, „i da pozoveš kočiju majora Harpera da sačeka pred ulazom.” Sačekao je da sluga ode, a zatim pogledao u Samantinu pognutu glavu. „Možeš da imaš mene”, rekao joj je. „Ako me želiš.”

Pogledala ga je. „Želim da živim u miru u svojoj kući”, rekla je. „Želim da budem sama. Ali možda ću Vam jednog dana ispričati i ja svoju priču. Sve što je dovelo do toga da dođem ovde, ali ne još uvek.”

Pognuo je glavu prihvatajući njene reči. „Vreme je da pođeš kući, Samanta”, rekao je. „Major Harper će te otpratiti.” „Da”, rekla je. „Hvala Vam. Veće je bilo prijatno.” „Zaista jeste.”

Rukovao se sa Benom, poljubio Samantu u obraz i ponovo bio onaj nasmejani, prijatni domaćin.

~ 162 ~

XXI Vratili su se do Samantine kuće u tišini. I kada se kočija zaustavila pred kapijom i kočijaš spustio stepenice i otvorio vrata, nastavili su da ćute neko vreme.

Uzeo je njenu ruku u rukavici. „Samanta”, rekao je napokon, „da li bi želela da ostanem još nekoliko dana?

Dok prihvatiš sve ovo što si čula večeras i doneseš neke odluke?”

Ah, kako je bila u iskušenju da kaže da. Da se osloni na njega kao na emotivnu štaku. I da odloži neizbežni rastanak makar za još malo. „Ne”, rekla je. „Potrebno mi je da budem sama neko vreme. Sve što sam znala o svom životu okrenulo se naglavačke. Potrebno mi je da razmislim.

Sama. Biće sama. Bez njega. Zauvek.

Podigao je njenu ruku i poljubio je. „Hoćeš li da se oprostimo sada?”, pitao je. „Ili da svratim ujutru pre nego što pođem?”

Umalo nije počela da panici. Umalo se nije bacila na njega. Umalo nije molila da ne ide i ne ode nikad.

Pa ipak, govorila je istinu. Trebalo joj je da bude sama. Da li će joj biti lakše da se oprosti sa njim ujutru? Ne, rešila je. Nema dobrog trenutka za rastanak. I bilo bi nepravedno prema njemu. On će želeti što pre da krene. „Sada”, rekla je. Okrenula se ka njemu, uzela mu obe ruke i podigla ih do svojih obraza. Zažmurila je i pognula glavu. „Hvala ti, Bene, za sve što si učinio za mene, I hvala ti za proteklu nedelju. Bilo je pravo uživanje. Zar ne?” „Jeste”, rekao je. „Samanta...” „Ako te tvoja putovanja ikada ponovo dovedu u Vels”, rekla je prekinuvši ga, „možda... Ne, to ne bi bila dobra ideja, zar ne? Sećaću se sa zadovoljstvom.

Nadam se da ćeš i ti.” „Hoću”, rekao je, nagnuo se ka njoj i poljubio je dugačkim poljupcem držeći je za ruke. „Zbogom, Samanta. Sačekaću ovde dok ne uđeš u kuću i upališ lampu.”

Lupnuo je o zid kočije i kočijaš se pojavio na vratima da joj pomogne da siđe. „Zbogom.” Povukla je svoje ruke iz njegovih. „Zbogom, Bene.”

Tada je izašla i požurila preko vrta, jedva ugurala ključ u vrata i zamalo se nije spotakla o Trampa koji je dočekao. Upalila je lampu u dnevnoj sobi drhtavim ~ 163 ~

rukama i požurila do prozora, očajna, da ga još jednom vidi. Ali vrata kočije su bila zatvorena i kočijaš je već bio na kočiji koja je kretala. Kroz tamu nije mogla da vidi njenu unutrašnjost. ,,Oh, Trampe!” Srušila se na najbližu fotelju, obgrlila ga rukama i počela da mu plače za vratom.

Tramp je zacvileo i pokušao da joj lizne lice.

Ben je rano sišao na doručak sledećeg jutra. Sve je bilo spakovano i bio je nestrpljiv da krene što je pre moguće. Nije mario u kom pravcu će krenuti, mada je kočijašu sinoć rekao da će se vraćati istim putem kojim su došli. Sve što je želeo bilo je da se što pre udalji od Fišermen Bridža, što je dalje moguće.

Sišao je rano u trpezariju, ali neko je došao još ranije. Gospodin Bevan je ustao sa svog stola kraj prozora kada se Ben pojavio i pogledao u svoj džepni sat. „Da li je ovo vreme”, pitao je, „u koje plemići obično doručkuju?”

Bilo je tek prošlo sedam sati. „Verujem da je to više vreme kad odlaze na spavanje”, rekao je Ben prilazeći mu i odložio štake na stolicu pre nego što će se rukovati s njime. „Nemam apsolutno nikakvo pravo da Vas ovo pitam”, rekao je Bevan kada su obojica seli, „i Vi imate svako pravo da ne odgovorite, ali svejedno ću pitati.

Kakva su Vaša osećanja prema mojoj unuci, majore?”

Ben je napravio pauzu raširivši salvetu preko svog krila. Evo čoveka koji ne gubi dragoceno vreme na sitna čavrljanja, pomislio je. „Gospođa Mekej je”, rekao je Ben pažljivo birajući reći, „izgubila supruga pre manje od šest meseci, gospodine.

Treba joj vremena da se oporavi od tog gubitka. Potrebno joj je vreme da se prilagodi na život u svom novom domu i na novonastale okolnosti. Kao što Vam je sinoć i rekla, potrebno joj je da bude sama. Ne obavezno i bez društva, ali bez emotivnih vezivanja. Bilo bi drsko s moje strane da osećam prema njoj išta više od poštovanja. Osim toga, ja nemam ničeg vrednog da joj ponudim, osim titule baroneta i svog imetka.” „Trenutno”, rekao je Bevan. ,,A u budućnosti?” „Ranjen sam pre šest godina”, rekao je Ben. „Poslednje tri godine se osećam dovoljno dobro da dovedem svoj život u red i odredim mu pravac, pošto onaj stari više ničemu ne može da posluži. Ali ja sam oklevao i odlagao, sve do sada. Odlazim u London. Tamo ću potražiti novi izazov za sebe.” „Nešto drugo osim bančenja?”, pitao je Bevan smešeći se. „Takav način života me nikada nije privlačio”, rekao je Ben. „Moram da radim nešto smisleno i korisno.” Ćutali su dok je gostioničar postavljao hranu pred njih i uputio im nekoliko kurtoaznih fraza o vremenu pre nego što se povukao. ~ 164 ~

Bevan se zavalio u stolicu i u tom trenutku ignorisao hranu pred sobom. „Recite mi nešto o tome kakvi ste nekad bili”, rekao je. „Recite mi o vremenu kada ste bili vođa ljudima. To ste bili, zar ne? Bili ste major, što nije baš isto što i general, naravno, ali Vas je ipak stavljalo u poziciju autoriteta nad ljudima, akcijama i događajima. Pričajte mi o tom čoveku.”

Ben je podigao viljušku i nož i na trenutak razmislio pre nego što je prionuo na hranu. Odakle da počne? I zašto da počne? Zašto je Bevan došao ovog jutra? „Taj čovek je bio srećan”, rekao je Ben. Nije navikao da govori o sebi, nikada se nije osećao prijatno kada bi to činio. Čak i u Penderis holu govorio je manje od drugih, radiji da sluša probleme svojih prijatelja nego da iznosi svoje. Oduvek je pretpostavljao da niko ne bi imao interesovanja da ga sluša, da bi dosađivao ljudima pričom o sebi. Ali narednih petnaestak, dvadeset minuta, radio je upravo to, navođen veštim, upornim pitanjima i izrazom istinske zainteresovanosti na licu svog sagovornika.

Govorio je o svojim snovima i ambicijama, ratnom iskustvu, osećaju da je bio rođen da radi upravo to što radi. Govorio je o bici u kojoj je ranjen, o svojoj dugotrajnoj borbi da preživi i još dužoj da se povrati u fizičko stanje koje će mu omogućiti da se vrati jedinom životu koji je želeo za sebe, o poslednje tri godine i razlozima zbog kojih se nije vratio u svoj dom, o rastućoj frustraciji i nemiru, o odlučnosti da se povrati iz letargije i klonulosti duha pronalazeći nešto što će zameniti ono što je izgubio. „Borio sam se žestoko da samo preživim”, rekao je. „Sada moram da dokažem sebi da je ta borba imala neku svrhu.” „Žene?”, pitao je Bevan. „Da li ih je bilo mnogo?” „Ne otkad sam povređen”, rekao je Ben. „Sve do sada?”

Ben ga je pogledao dugim, mirnim pogledom. „Dopratili ste moju unuku sa severa Engleske”, rekao je Bevan, ,,i bili ste joj dobar prijatelj. Sada odlazite iz razloga koje ste upravo naveli, ali ne možete se pretvarati da Vam ona nije ništa više od prijatelja, Harpere. A ako to i učinite, ja Vam neću verovati.” Prijateljski se nasmešio. „Onda se neću pretvarati”, rekao je Ben. „Imam osećanja prema njoj.

Neprikladna i besmislena osećanja. I ovog jutra odlazim jer ne postoji budućnost za nas, jer ona mora da bude ostavljena na miru kako bi pronašla sebe i svoje mesto ovde. Verujem i da hoće. I verujem da je konačno dobila priliku da bude srećna, nije ih imala mnogo u životu. A odlazim jer i ja moram da pronađem sebe i mesto kom pripadam. To ću i uraditi. Ne morate se bojati da ću otezati sa tim.” ,,I ne bih verovao Samanti”, rekao je Bevan, „kada bi mi rekla da joj niste ništa više od prijatelja.” ~ 165 ~

„Oprostite”, rekao je Ben strogo, „ali nisam siguran da imate prava da nudite ikakvo mišljenje po tom pitanju.”

Bevanove obrve su se podigle i on je uzeo viljušku i nož i latio se doručka. „Dopadate mi se, majore”, rekao je. „Vi ste čovek po mom ukusu. I apsolutno ste u pravu. Nemam prava.”

Zaćutao je kako bi počeo da jede i Ben je učinio isto. Izviniće se čim završi s doručkom i krenuće. Nije znao zašto je Bevan došao, osim možda da ga upozori da pođe što pre i da se nikada više ne vrati. Nije morao to da kaže. A nije ni imao pravo na to. „Šezdeset i šest mi je godina”, rekao je Bevan zapodenuvši ponovo razgovor. „Nisam star čovek - makar se tako ne osećam - ali nisam ni mlad. Da imam sina, postepeno bih prebacivao svoje obaveze na njegova mlađa pleća, pod uslovom, naravno, da on pokazuje interesovanje i sposobnosti za to. To što nemam sina je jedno veliko razočaranje u mom životu, ali tome sada nema pomoći. Imam sposobne ljude od poverenja koji upravljaju rudnicima i železarama, imao sam sreću sa svojim zaposlenima. Ipak, ono za čime čeznem i za čim tragam poslednjih četiri-pet godina jeste nadzornik, ali više od poslovođe, da tako kažem, neko ko će pokazati interes, energiju i sposobnost da preuzme upravljanje svim mojim industrijskim postrojenjima. Neko kome ću verovati i neko ko će verovati meni. Neko ko će mi biti poput sina, ako je to moguće. Neko da me zameni kada se penzionišem i nakon što umrem. To bi morala da bude posebna sorta čoveka, jer nije dovoljno samo razumeti činjenice ili imati ideje, ili i jedno i drugo.

Nije dovoljno da poseduje samo organizacione sposobnosti, mada su one neophodne. To bi morao da bude neko ko završava posao, ali istovremeno ne zanemaruje bezbednost i dobrobit svih radnika ispod sebe. Morao bi kod ljudi da probudi poverenje i odanost, i u isto vreme zahteva napore od svojih radnika.

Morao bi, u neku ruku, da bude neko kao što sam ja. Nije bilo lako naći takvog čoveka, majore.”

Ben je prestao sa doručkom i fiksirao je gospodina Bevana pogledom. „Da li mi Vi nudite posao?”

Bevan je spustio svoj pribor za jelo i nasuo im po šoljicu kafe pre nego što je odgovorio. „Volim da mislim o sebi kako dobro procenjujem karaktere”, rekao je. „Mislim da je to jedan od razloga mog uspeha. Osetio sam nešto u vezi sa Vama čim sam Vas upoznao, uprkos tome što sam mogao da Vas prezirem čuvši lokalna govorkanja - koja nisu zlonamerna, moram da dodam. I tada i sinoć sam osetio to nešto, a potvrdili ste to i ovog jutra.”

Nudi mu se posao. U Velsu. Da nadgleda rudnike i železare. Da li išta može biti bizarnije? „Posao je za mene oduvek bio mnogo više od pravljenja para”, rekao je Bevan. „Mogao sam da uživam u luksuzu koji mi je otac ostavio. Mogao sam da zaposlim ljude koji će upravljati poslom i da ne berem brige. Zaista, a to sam i ~ 166 ~

uradio tokom godina kada sam pio i sažaljevao sebe. Srećom, prekinuo sam dokonost i uma i tela i to je možda bilo moje spasenje. Verujem da smo u mnogo čemu slični, majore.” „Vi mi zaista nudite posao?”, rekao je Ben. „Znajući da Vam novac nije potreban”, rekao je Bevan popivši gutljaj kafe, ,,i da bi neki plemići, možda i većina, smatrali ponižavajućim rad u industriji. Ali Vi zaista treba da koristite svoje talente i svoje veštine, a nikada ih više nećete upotrebiti u vojsci. Od svih ljudi koje sam upoznao, Vas bih najviše voleo da vidim na mestu koje sam Vam opisao.”

Ben je odmahnuo glavom i tiho se nasmejao. Da li on to oseća iskušenje? Čak i više od iskušenja? „Sve što imam, jednog dana će pripasti Samanti”, rekao je Bevan.

Ben se trenutno osvestio. „Da li mi Vi nudite posao pod uslovom da se oženim gospođom Mekej?”, pitao je. Iznenada je osetio ljutnju i čvor u stomaku. „Upravo suprotno, majore. Nudim Vam posao pod uslovom da odete odavde.

Poslovnom imperijom ne može da se upravlja sa seoskog poseda ili kućice na moru. Ja imam kuće u Svonsiju i Mertir Tidfilu. Živeli biste tamo. I ne nudim Vam trajno zaposlenje. Još uvek ne. Nisam siguran da ste sposobni da ovaj posao obavljate valjano. Ne znam da li bi Vam pristajao, ili da li ćete Vi pristajati meni.

Trebalo bi nam vremena da otkrijemo da li se slažemo. A što se moje unuke tiče, pa, neću poricati da sam probdeo pola noći razmišljajući kako bi savršeno bilo da oženite Samantu. Jer tada bi, eventualno, sve bilo Vaše koliko i njeno. Bio bi to kraj kao iz romana za jednog starca koji je odavno prestao da veruje u srećne završetke. Ali ja Vas neću primoravati ni na šta, majore Harpere. Niti nju. Štaviše, insistiraću da odmah odete odavde.” „Gospođa Mekej bi svejedno mogla da oseti pritisak kada bih prihvatio Vašu ponudu”, rekao je Ben. ,,A takođe bi mogla da pomisli da nas dvojica pokušavamo da manipulišemo njenim životom i narušavamo njenu novootkrivenu slobodu. Ja sam se već oprostio od nje.” „Ja ne mogu da pričam o tome sa njom”, rekao je Bevan. „Nije mi dala za pravo, a možda nikada i neće. Moraćete Vi, ako prihvatite moju ponudu, a deluje mi da hoćete. Ali zapamtite, zaposlenje možda neće biti trajno. Moraćete da prođete kroz probni period od nekoliko meseci pre nego što potpišemo ikakav ugovor. Kada je kapetan Mekej preminuo?” „Negde u decembru”, rekao je Ben. „Onda možda možemo da se nađemo u Kartrefu negde pred Božić da razgovaramo o budućoj saradnji, ako je uopšte bude bilo.”

Njegove namere bile su očite. Samantina godina žalosti će se dotad već završiti.

Gledali su se ćutke preko stola.

A onda je Ben iznenada uzeo svoje štake i ustao. ~ 167 ~

,,Moraću da malo razmislim”, rekao je. „A u zavisnosti od ishoda tog razmišljanja, moraću da razgovaram sa gospođom Mekej. Ovo neće biti odluka koju ću moći sâm da donesem čak i ako ne budem živeo nigde u blizini. Jer ona možda neće želeti da ima išta sa Vama, a moj rad za Vas bi onda delovao kao izdaja. A čak i ako želi da ima vezu sa Vama, možda neće želeti da upravljam poslovanjem koje će na kraju pripasti njoj. To bi joj možda izgledalo kao da je u zamci.” „Savršeno Vas razumem, majore”, rekao je Bevan smešeći se i nalivajući sebi još jednu šoljicu kafe. „Hoćete li mi pisati ako ne dođete kod mene?”

Ben je učtivo klimnuo glavom, polako izašao iz trpezarije i otišao u svoju sobu. Osećao se kao da ga je neko udario po glavi i pomutio mu mozak.

Mogao je da vidi da je sav njegov prtljag već bio snesen do kočije.

Samanta je bila zauzeta celog jutra proveravajući ormare sa posteljinom zajedno sa gospođom Prajs i razvrstavajući šta je dobro, šta vredi zakrpiti, a od čega se mogu jedino lupe napraviti. Sutra će se pozabaviti porcelanom. Gospođa Prajs ju je obavestila da su sve vitrine krcate, ali da su neki komadi raspareni, okrnjeni ili naprosto nisu vredni čuvanja.

Proći će kroz sve, odlučila je, dok kuću ne oseti kao svoju, kao dom, kao što Brambl hol nikada nije bio. Nije to shvatala sve do sada.

Uzvratiće posetu gospođi Tjudor i njenoj kćeri i potrudiće se da se upozna sa komšijama i nađe način da se uključi u život sela i bude od koristi. Pitaće da li u selu postoji neki učitelj koji će je naučiti velški. Nije da se velški mnogo pričao ovde, ali želela je da može da ga priča, ili makar razume, odnosno čita. Videla je da ovde među knjigama ima nekoliko i na velškom, uključujući i Bibliju. Možda će uzeti i časove muzike. A možda...

I svakog bogovetnog trenutka je razmišljala o Benu kako se udaljava od gostionice. Ali kojim putem će poći? Nije ga pitala. Ta misao je na trenutak izazvala budalastu paniku kod nje. I gde je sada, u ovom trenutku? Kako se oseća?

Da li razmišlja o njoj? Ili je već svoje misli usmerio ka budućnosti, željan nečeg novog, sa osećajem olakšanja što odlazi odavde i od nje? Ili možda razmišlja o budućnosti i o njoj istovremeno, kao i ona?

Hoće li bol oslabiti vremenom? Pa naravno da hoće! I zašto uopšte oseća bol?

Imali su kratkotrajnu romansu. Dogovorili su se da potraje samo nedelju dana.

Nije želela da on ostane, a sigurno nije ni on. To je bila samo seksualna strast što je osećala. Naravno da će proći za neki dan.

Do sredine jutra nije više mogla da ostane u kući. Stavila je svoj stari šešir, pozvala Trampa, koji je bio zauzet glodanjem koske u kuhinji, i izašla napolje. Na trenutak je oklevala na kapiji, a onda se okrenula ka plaži. Nije bilo svrhe izbegavati je osim ukoliko nema nameru da je izbegava do kraja života. Ali, ipak, osećaj je bio bolno sumoran kada je kročila na plažu. ~ 168 ~

Našla je komad drveta koji će bacati Trampu i krenula u šetnju, pokušavajući da ne gleda u veliki kamen o kojem je mislila kao o njihovom kamenu. Zastala je i u vrtoglavom magnovenju pomislila da je počeo da joj se privida. A onda bila ispunjena nerazumnim talasom nade. „Mislila sam da si do sada već daleko”, rekla je žureći ka njemu. „Doručkovao sam sa tvojim dedom”, rekao je. „Dolazio je u gostionicu.”

Naglo se zaustavila, a Tramp pritrčao dahćući i mašući repom ispred Bena. „Zašto?” „Ponudio mi je posao”, rekao je. „Šta?” „Da budem upravnik svih njegovih poslovanja”, rekao je. „Da budem neko ko će nadgledati posao dok se on postepeno povlači u penziju.”

Zurila je u njega dok se ljutnja skupljala u njoj. „Ne sviđa ti se kako to zvuči.” Na usnama mu je titrao poluosmejak. „To je uvreda. Ti si plemić, baronet. Imaš imanje i bogatstvo. On je... rudar.” „Vlasnik rudnika”, ispravio je. „Postoji razlika.” „To je neozbiljno”, rekla je. „Da li si mu rekao koliko si uvređen? Jesi li ga postavio na mesto? Krajnje je vreme da neko to uradi.” „Nisam se osetio uvređenim.” ,,A zašto nisi? Da li misli da će davanjem zaposlenja tebi meni učiniti uslugu?”

Ošinula ga je pogledom. On se smeškao.

I onda joj je jedna misao pala na pamet. „Zašto nisi već na putu?”, pitala je. „Zašto si došao?” „Da se oprostimo. Put mi je već bio odložen i pomislio sam da još jedan sat neće praviti razliku. Zbogom, Samanta. Pokušaj da ne budeš gruba prema njemu.”

Gledala ga je kako se okreće i odlazi. Tramp je krenuo za njim, a onda se okrenuo ka njoj mašući repom, čekajući je da i ona krene sa njima.

Da se oprostimo.

Put mi je već bio odložen i pomislio sam da još jedan sat neće praviti razliku.

Potrčala je za njim i stigla ga kod stene gde je ostavila cipele. „Došao si da mi kažeš, zar ne? Prihvatio si ponudu.” „Nisam. Odlazim za sat vremena kao što sam i planirao.” ,,Oh, Bene”, rekla je stavljajući ruku preko njegove. „Dođi u kuću da sednemo. Gospođa Prajs će nam skuvati čaj. Došao si onda da me pitaš šta mislim o tome. Ne bi prihvatio bez mog odobravanja. Jesam li u pravu?” „Ja neću prihvatiti bez tvog odobravanja”, rekao je. „ A ti ne odobravaš. I tu se sva priča završava.” ~ 169 ~

„Ne, ne završava se”, rekla je uzdahnuvši dok su prilazili kapiji. „Bila sam uvređena u tvoje ime. Ali ti nisi uvređen. Moraš mi reći zašto. I moraš mi reći zašto bi uopšte razmišljao da se zaposliš kod vlasnika rudnika.” ,,I železara”, dodao je.

Ušli su u kuću i Samanta je otišla do kuhinje da potraži gospođu Prajs, a on nastavio ka dnevnoj sobi. Tek kada mu se pridružila u potpunosti je postala svesna - on je još uvek ovde. Mislila je da ga nikada neće videti, a evo ga u fotelji u kojoj je uvek sedeo i sa štakama odloženim kraj te fotelje. „Tvoj deda tvrdi da dobro procenjuje karaktere”, rekao joj je. „Veruje da imam sposobnosti, iskustva i karaktrernih crta koje on traži za svog upravnika.

Iako bih morao da naučim mnogo o samom poslu, upravljanje se ne bi mnogo razlikovalo od posla oficira.” ,,A to je jedino što si želeo da budeš u životu”, rekla je tiho. ,,I to je nešto što bih mogao da radim uprkos mom hendikepu.” „Da”, složila se. „Ne bih bio ovde da te deranžiram. Živeo bih u Svonsiju ili u dolini Ronda.

Ne bih morao da ikada više dođem ovde. Ako prihvatim ponudu, odlazim odavde odmah, kao što je već i planirano.” „Zašto ti je onda potrebno moje odobravanje?” „Radio bih za tvog dedu, sa kojim ti možda ne želiš išta da imaš. I... Samanta, ti si njegova naslednica. Ako bi iznenada umro, mogao bih da završim radeći za tebe dok ne pronađeš zamenu.”

Uhvatila se za rukohvate fotelje. Naslednica? Ali o tome će misliti kasnije. ,,Oh, Bene, ovo je nešto što bi ti voleo da radiš, zar ne? A sada vidim i zašto.

Bila sam slepa što to nisam uvidela odmah. Ovo je nešto za čim si tragao.” „Neću to raditi ako će tebi zbog toga biti neprijatno.”, rekao je. „Zašto ti je stvarno ponudio to?”, pitala je mršteći se. „Da li zaista samo na osnovu instinkta o proceni karaktera? Ili to ima i neke veze sa mnom?”

Gledao ju je nekoliko trenutaka ćutke. „Želi da najpre prođem probni period od nekoliko meseci da možemo obojica da se uverimo da li sam ja pravi čovek za taj posao. Želi da dođem u Kartref pred Božić da razmotrimo situaciju i dogovorimo saradnju ukoliko obojica budemo zadovoljni i voljni da se saradnja nastavi.”

To znači da će ga možda još jednom videti? „Pre nego što je odredio mesec, pitao me je kada ti je suprug umro prošle godine.”

Razmislila je na trenutak. „Moja godina žalosti će tada biti gotova.” „Da.” Gospođa Prajs je ušla sa poslužavnikom, a Samanta je ustala i prišla prozoru. ~ 170 ~

„On manipuliše nama”, rekla je kada je kućepaziteljka izašla iz sobe. „Da”, složio se. „Verujem da je tako, ali isto tako verujem da je to iz dobre namere. Želi da odem odavde bez odlaganja. Rekao bih da se boji šta bi tračevi mogli da ti učine. U isto vreme veruje da oboje imamo osećanja jedno prema drugom.”

Okrenula se i pogledala ga. „I iskreno veruje da sam ja pravi čovek za posao”, rekao je. „Imamo li osećanja jedno prema dragom?”, pitala je. „Ne mogu da govorim u tvoje ime”, rekao je, „ali da, ja imam osećanja.” Čekala je, ali on nije rekao kakva su ta osećanja. „Do Božića”, rekla je, „sve će se promeniti - i za tebe i za mene.” „Da”, rekao je.

Božić je bio čitavu večnost daleko, ali ne večnost kao njegov odlazak zauvek. „Moraš prihvatiti ponudu, Bene”, rekla je. „Sa mojim odobravanjem i blagoslovom. Verujem da će ti to goditi, mada mislim da će tvoja porodica pomisliti da si sišao s uma kada bude saznala. Idi i budi srećan. A za Božić neka bude kako bude.” „Da. Bez obaveza. Bez obećanja.”

Ustao je, a ona je primetila da nije ni sipala čaj. „Bene.” Požurila je k njemu, a on je odbacio štake kako bi mogao da je zagrli. „Oh, Bene. Budi srećan.” ,,I ti”, rekao je sa toplim dahom kraj njenog uha i rukama poput gvozdenih okova oko nje.

Nisu se poljubili.

Onda je pokupio svoje štake i krenuo ka vratima. „Da li da izađem da te ispratim?” „Ne.” Nije se okrenuo da je pogleda, ali je pomazio Trampa po glavi. „Čuvaj je, ti vrećo buva.”

Tramp je stajao sa nosom na vratima kada ih je Ben zatvorio za sobom i mahao repom.

Samanta je rukama pokrila lice i duboko udahnula.

Ja imam osećanja.

Ona mu ni sa toliko nije uzvratila.

~ 171 ~

XXII Možda iznenađujuća i značajnija stvar koja se desila u narednih nekoliko meseci, mislio je Ben kada se kasnije sećao tih vremena, bila je ta da je naručio invalidska kolica koja je mogao sam da pokreće. Puno ih je koristio i čudio se sebi zašto to nije učinio pre mnogo godina. Bio je tvrdoglav, naravno, da se odrekne svojih snova da će hodati samostalno. I zaista nije mogao sebe da krivi zbog tog sna, bez njega verovatno ne bi nikada prohodao. Ali sada je u svojim kolicima osećao da je veoma pokretan, mnogo više nego pre, i na neki način, ona su ga oslobodila.

Nije više o sebi mislio kao o bogalju. Mogao je da jaše, da se slobodno kreće u svojim kolicima, mogao i jeste hodao, i plivao. Plivao je svakog dana kada bi bio u blizini mora.

Uživao je u tim mesecima, uprkos napornom poslu koji je obavljao, ili možda baš zbog toga. Počeo je kao neko ko nije znao ništa o radu u rudnicima i železarama, a završio kao neko ko zna isto onoliko o tome koliko i svi ostali zaposleni, uključujući i njegovog poslodavca. I posao mu je zaista pružao osećaj blizak onom koji je imao u svom puku. Oduvek je voleo ljude i oduvek je imao dar da učini da i ljudi njega zavole, čak i oni koji su bili pod njegovom komandom.

A mogao je biti prezren u svojoj novoj ulozi jer bio je Englez, pripadao je privilegovanoj klasi, polubogalj, neiskusan i lišen osnovnih znanja o poslu koji je obavljao. Možda ga i jesu prezirali u početku. On se, mudro, nije obazirao na to da li je popularan ili nije. Nije mu bila namera da se ikome dopadne i možda je to i bila tajna njegovog uspeha, jer poštovanje i odanost dolazili su postepeno kako ih je zavređivao.

Nije pisao nikome ni iz porodice ni prijateljima mesecima. Nije želeo da njihovo mišljenje ikako utiče na njega. Sigurno bi bili negativno nastrojeni prema svemu tome. I nije želeo da se ikome poverava pre nego što i sâm bude načisto sa svojom dugoročnom budućnošću. Tu su bile i stvari vezane za Samantu. Nije želeo da govorio bilo kome o njoj dok ne bude nečega konkretnog da se kaže.

Rekao joj je da ima osećanja prema njoj. Ona nije rekla da uzvraća osećanja. A on i nije bio precizan o kakvim osećanjima se radi. Čuo je vrlo malo o njoj tokom tih meseci. Bio je odlučan da ne pita Bevana ništa, a ponekad je pomišljao da je Bevan namerno ne pominje. Do njega je doprlo tek nekoliko zalutalih delića informacija, mučnih u svojoj šturosti. U kuću je stavila klavir, pomenuo je Bevan jednom prilikom. Da li je on video instrument?

Ili mu je neko rekao? Prisustvovala je zabavi u čast žetve, ali nosila je odeću u ~ 172 ~

boji lavande kako bi istakla da je još uvek u žalosti i odbila je da pleše. Da li je Bevan video tamo? Ili mu je rečeno?

Ben nije znao da li je održavala kontakt sa svojim dedom. Nije znao ni da li je njega vreme izbrisalo iz njenog sećanja, i da li joj je možda drago što je otišao.

Sto se njega tiče, on se zaljubio tokom tih nekoliko nedelja koje je proveo sa njom, i ostao je zaljubljen, kao ni u jednu drugu ženu pre nje.

Napokon, početkom novembra, Ben je napisao tri pisma - Kalvinu, Beatris i Džordžu u Penderis hol. Kalvin je odmah odgovorio na pismo i sa toplinom koja je iznenadila i dirnula Bena. On i Džulija su se razboleli od brige, pisao je Kalvin.

Beatris ih je obavestila da je otišao da putuje Škotskom, i oni su brinuli da neće znati gde da ga potraže ako se ne vrati, jer Škotska je tako velika. A opet, on je sve vreme bio u Velsu. Nije izneo sud o onome što je Ben radio sa svojim vremenom. Pismo mu je bilo ispunjeno vidljivim olakšanjem zbog bratovljeve sigurnosti i detaljima o žetvi u Kenelstonu i drugim stvarima vezanim za imanje.

Izgleda, na kraju krajeva, pomislio je Ben, da ga njegov brat ipak voli.

Beatrisino pismo bilo je puno čuđenja i dobronamernog prekorevanja što se tako dugo nije javljao. Gremli, pisala mu je, izrazio je mišljenje da je njegov šurak poludeo ako je zaista istina da je počeo da radi u rudniku. Bea je mislila da je sve to jako zanimljivo i pitala se da li će se njen brat oporaviti od novine da sada mora da radi. Požalila se na gospodina Rudolfa Mekeja i njegovu suprugu, čije je prisustvo u Brambl holu ozbiljan izazov za sve u komšiluku - i pitala Bena da li je čuo da je gospođa Samanta Mekej pobegla letos i da niko od tada nije čuo za nju.

Stvarno se nadam da uživa u životu na nekom egzotičnom mestu, napisala je.

Izgleda da je trebalo da ode u Lejland, pod stražom, i tamo živi na milost i nemilost grofa Hitmura i one turobne ženetine od njene zaove koju si upoznao kada si bio ovde.

Džordž je bio oduševljen vestima i novinama u Benovom životu i verovao da će to goditi njegovom prijatelju, čak i ako sakupi malo prašine od uglja pod noktima. I on je imao zapanjujućih vesti za Bena. Hugo i lejdi Mjuir su se zaista venčali u Londonu, u Crkvi svetog Đorđa kako je i planirano. Svi članovi Kluba bili su prisutni osim njega i Vinsenta, kojeg nisu mogli nigde pronaći. Međutim, dva dana kasnije, Vinsent se pojavio na Hugovom pragu, zajedno sa gospođicom Sofijom Fraj, mladom damom sa kojom je želeo da se venča bez odlaganja. To je i učinio, po posebnoj dozvoli, dva dana kasnije, takođe u Crkvi svetog Đorđa, u prisustvu svih prijatelja osim Bena. Nova lejdi Darli je noseća i trebalo bi da se porodi krajem februara, početkom marta, baš u vreme kad se članovi Kluba obično okupljaju u Penderis holu i predložila je da se umesto toga sastanu u Midlburi parku u Gločesterširu, Vinsentovom domu, pošto je Vinsent svima stavio do znanja da nema nameru da napušta suprugu i svoje tek rođeno dete tako rano nakon porođaja. Svi su se složili sa time, napisao je vojvoda. Život se nastavljao i bez njega, pomislio je Ben. ~ 173 ~

Dakle, i Vinsent, najmlađi od njih, slepi momak, venčao se takođe. Zvučalo je kao da se iza sve te žurbe sa brakom krije neka priča. Ben će je sigurno čuti kada za to dođe vreme, pretpostavljao je. Ali nadao se da je to srećan brak.

Ti njegovi prijatelji su mu bili poput braće - i jedne sestre.

Napisao je još jedno pismo Džordžu, kao i Hugu, s objašnjenjem zašto nije odgovorio na pozivnicu za njegovo venčanje. A pisao je i Vinsentu, znajući da će mu neko - možda njegova supruga - pročitati pismo. Kako je bilo neobično zamisliti Vinsenta sa suprugom!

Gospodin Bevan je konačno odredio datum za planirani sastanak u Kartrefu gde će se diskutovati o Benovoj budućnosti kao njegovom upravitelju poslovanja.

Biće to nedelju dana pred Božić, u isto vreme kada planira i da održi bal za svoje prijatelje i komšije. Provešće nekoliko dana opuštajući se i razgovarajući o svemu, rekao je. Biće tu i drugih prijatelja da stvar učine prijatnijom.

Nije pomenuo da li će i Samanta biti na balu.

Samanta je bila gotovo u potpunosti srećna tih meseci. Ponekad je osećala i krivicu zbog toga, jer jadni Metju je mrtav i možda bi trebalo da se oseća tužnije.

Ali iako je često mislila o njemu i žalila nad činjenicom da je umro tako mlad, nije previše razmišljala o onome što nije mogla da promeni. Ona i gospođa Prajs, čak i Gledis, svojski su se trudile da njenu kuću učine domom. Promenila je zavese i tepihe, i zamenila neke vaze i ukrase koji joj se nisu dopadali. Kupila je nekoliko komada grnčarije u selu. Jedini nov komad nameštaja koji je dodala, bio je klavir.

Kupila ga je kada je saznala da u selu postoji učitelj muzike koji ima vremena za još jednog učenika. U kući u kojoj je odrastala postojalo je čembalo dok je bila devojčica i dok je njena majka bila živa, uzimala je časove muzike. Ali nije u tome uživala nakon majčine smrti i brzo je napustila. Sada je žalila zbog toga i bila odlučna da ponovo nauči da svira, makar dovoljno dobro da može da uživa za sebe. Časove velškog jezika dobijala je od gospođe Dženkins, vikarove žene, i pitala se da li je to zaista najteži jezik na svetu ili joj se to samo činilo jer je jedini jezik koji je pokušavala ranije da nauči bio francuski.

Upoznala se sa mnogim komšijama i stekla prijateljicu Meri Pričard, suprugu seoskog učitelja. Verovatno je privukla i romantične poglede mnogih muškaraca, ali je uvek u javnosti nosila sivo i boju lavande kao pokazatelj da je u žalosti.

Njen deda joj nije prišao ni blizu nedelju dana nakon Benovog odlaska.

Konačno, Samanta je otišla da ga poseti i imala sreću da ga zatekne kod kuće.

Rekao joj je da sledećeg dana odlazi i da će biti odsutan par nedelja. Pitala se da li će videti Bena, ali nije to pominjao, a ona nije pitala.

Sedela je sa njim u glavnom salonu, sa čijeg se prozora pružao predivan pogled na park, selo i more u pozadini. I ispričala mu je svoju priču, završavajući je sa odlukom da dođe u Vels u svoju kućicu, za koju je očekivala da je ruina, i Benovom odlukom da joj pravi društvo na putu za Vels. ~ 174 ~

Sporo je klimnuo glavom. „I nisi znala ništa o meni”, pitao je, „niti o svom nasledstvu ovde?” „Ništa”, rekla je i odmahnula glavom. „Piće je užasna stvar”, rekao je. „Tačnije, piće u rukama slabića i budale je užasna stvar.” „Ali prebrodili ste to.” „Jesam. Ali to nije bila uteha za tvoju majku, zar ne? Drago mi je da je našla sebi dobrog čoveka. I da je imala tebe za kćer.” „Volela bih”, rekla je nakon kraće pauze, „da Vas zovem deda.”

Gledala je kako su mu se oči zacaklile od suza, ali nije ih obrisao, a nakon par trenutaka otišao je da stane kraj prozora okrenut joj leđima. „Voleo sam je proždirućom strašću”, rekao je nakon izvesnog vremena. „Mislim na tvoju baku. Nažalost, bio sam isuviše mlad da bih imao mudrost kojom bih balansirao toj strasti. Kada je otišla, odnela je sa sobom sve što je bilo u meni i ostavila samo praznu ljušturu sirovog bola. Ljubav ne bi trebalo da bude takva, Samanta. Čovek treba da voli iz pozicije ispunjenosti. Čovek bi trebalo da ima nepokolebljiv osećaj da bude svoj bez obzira na sve. Jer bola će uvek biti on ne može biti izbegnut u životu, nažalost. Ali bol ne bi smeo da uništi osobu koja ga oseća. Nije trebalo da budem uništen. Imao sam svoj život i zdravlje, ovaj dom, posao, prijatelje. I važnije od svega, imao sam Gvinet. Voleo sam je više od svega pre nego što me je njena majka napustila. Ali ispostavilo se da više volim svoje samosažaljenje i piće mi je pomoglo da se naslađujem njime sve dok nisam izgubio svoju kćer, baš kao i ženu.”

Okrenuo se od prozora i pogledao Samantu. „Volela si svog muža sa strašću”, rekao je, ,,i preživela njegov rani gubitak, stavljajući dužnost ispred samosažaljenja kada si mu bila potrebna. Snažnija si nego što sam ja bio i ponosim se što mogu da te nazovem svojom unukom.

Pronaći ćeš je ponovo - strast, mislim, i ljubav. Možda već i jesi. Ali uzmi je i pruži je iz pozicije snage. Iskoristi ove mesece...” Zastao je i iznenada se toplo nasmešio. „Slušaj mene, ja, od svih ljudi, dajem savete o mudroj ljubavi.” „Ti si moj deda”, rekla je, ,,i neko ko je iskusio i život i pakao.”

Pokazao je glavom ka Trampu koji joj je ležao kraj nogu. ,,A koja je priča o tvom psu?”, pitao je. „Ne deluje kao pas kojeg bi neko voljno izabrao za svog ljubimca, osim ako nije bio štene u to vreme i nisi znala kako će izgledati kad poraste.” ,,Oh, siroti Tramp!” Nasmejala se i ispričala njegovu priču, makar onaj deo koji je i njoj bio poznat.

Njen deda je otputovao sledećeg dana i bio odsutan dve nedelje. Često je odlazio i nakon toga. Ali kada god bi bio tu, svraćao bi u njenu kuću ili bi ona ~ 175 ~

odlazila u Kartref. Postepeno su se upoznavali i postali dragi jedno drugom, sve dok nije shvatila da je on postao centralna figura u njenom životu. On je bio porodica, nešto za čim je čeznula još od početka braka i očeve smrti.

Nikada nije pominjao Bena direktno. Nije bila čak ni sigurna da Ben još uvek radi za njega sve dok nije odgovorio na jedno pitanje tokom večere u oktobru, jednom od gostiju, da čovek o kojem govori jeste baronet - major ser Benedikt Harper.

Ben je bio taj koji je držao Samantu podalje od savršene sreće. Nije otišla na plivanje otkad je otišao. Nije čak ni često šetala plažom, a i kada bi, obično na Trampovo insistiranje, smatrala ju je više pustom nego čarobnom - jer nije mogla biti sigurna da će se on vratiti. Ona ga je, manje-više, primorala da je doprati ovde. Naterala da ostane kada je on želeo da nastavi svoje putovanje.

Možda ga je čak i uvukla u njihovu romansu. Možda je, kada je otišao odavde, otkrio da mu je drago što je se rešio.

A šta je sa njom? Toliko dugo je žudela za slobodom. I sada jeste slobodna.

Da li bi bilo mudro odreći se te slobode tako brzo nakon svega što je propatila, ako joj neko uopšte bude tražio da je se odrekne?

Tek bi noću sve sumnje nestajale i znala bi da ga voli na način koji se bitno razlikuje od ljubavi koju je osećala prema Metjuu. Jeste, dopadalo joj se kako izgleda, i njegov šarm. I mada sa sedamnaest godina nije gledala dalje od spoljašnjeg izgleda kako bi shvatila da li Metju ima karakter koji bi se slagao sa njegovim izgledom, sada, sa dvadeset i četiri godine, jeste gledala. I njena ljubav prema Benu je bila zbog njega samog. Njegov izgled nije bio važan.

Njegovo poluobogaljeno telo ništa joj nije značilo. Volela ga je.

I sigurno je i on voleo nju inače ne bi prihvatio ponudu njenog dede da nije tako; ne bi došao da je pita za mišljenje i govorio o ponovnom dolasku. Prećutao bi dedine reči o njihovim međusobnim osećanjima - čak je i priznao da ima osećanja, mada, kao tipičan muškarac, nije obrazlagao dalje.

Onda je jednog decembarskog jutra njen deda posetio dok je vežbala na klaviru i rekao joj da će organizovati bal u Kartrefu nedelju dana pred Božić, za sve u komšiluku i nekoliko prijatelja koji nisu odavde i koji će odsesti kod njega nekoliko dana. Želeo je da i ona odsedne kod njega u to vreme i bude domaćica na balu. „Što sve možeš učiniti mirne savesti, mila moja, jer godina žalosti je pri kraju, zar ne?” „Jeste”, rekla je, „rado ću to učiniti, deko.”

Da li je Ben jedan od gostiju koji nije odavde? „Major Harper će biti jedan od gostiju”, rekao je kao da je pitala naglas. „Ah! Biće lepo videti ga opet.”

~ 176 ~

Ben dolazi, pomislila je dok joj treptaj pomešanog uzbuđenja i zabrinutosti titrao u stomaku. Činilo joj se kao da je prošla večnost. Ponekad se mučila čak i da se seti njegovog lika.

On, naravno dolazi da razgovara sa dekom.

I možda...

Pa... možda.

~ 177 ~

XXIII Bilo je dogovoreno da Ben dođe u Kertref dan pre bala. Međutim, njegov polazak iz Svonsija je bio odložen zbog manjih problema u železari. Kao posledica toga, stigao je tek kasno popodne na dan bala. I nije neka razlika, pomislio je, mada su mu noge bile stegnute i u bolovima. Nije kao da će plesati.

Kako se približavao beloj kući na brdu iznad Fišermen Bridža, Ben je jedino mogao da misli kako je na samo par kilometara od Samante i da će je uskoro ponovo videti. Možda večeras na balu, ukoliko se nije otuđila od svog dede? Ili sutra u njenoj kući - ako bude želela da ga primi. Mada nije video razlog zašto ne bi želela, čak i ako ne želi da nastave njihovu romansu.

Da li ga je zaboravila? To je bila glupa pomisao. Sigurno ne bi to učinila.

Ali... da li je nastavila sa svojim životom do neke tačke u kojoj više nije bilo mesta za njega? Njena godina žalosti je i zvanično na kraju. Ovde je već nekoliko meseci. Možda je našla nekog drugog? Nekoga ko je ne podseća ni na koji način na nedavne ratove. I da li ima ikakve odnose sa svojim dedom? Bevan nije govorio o tome, a Ben, naravno, nije pitao.

Uzeo je svoje štake od Kvina kada je sišao iz kočije, polako se uspeo stepenicama i ušao u kuću. Odmah se oraspoložio dočekan dobrodošlom vatrom koja je gorela u dva kamina sa svake strane mermernog foajea, koji je bio ukrašen bršljanom i jarkim bobicama zelenike. Njegov domaćin čekao ga je i prilazio mu ozarenog lica i sa ispruženom desnom rukom. „Majore” rekao je - uvek je tako zvao Bena iako to više nije bilo njegovo zvanje. „Mora da ste se smrzli i da ste umorni. Vi ste poslednji gost kojeg smo čekali. Napolju se već smračilo izgleda, iako je tek kasno popodne. Nije važno.

Danas je najkraći dan u godini. Od danas stvari mogu ići samo nabolje. Šta? Nema kolica danas?” „Bevane, lepo je videti Vas. Nažalost, još uvek niko nije izmislio kolica kojim bi čovek mogao da se popne uz stepenice. Osim toga, ja nisam potpuni invalid i ponekad osećam potrebu da to i pokažem.” „Verujem da Vas niko pri zdravoj pameti ne bi tako nazvao”, rekao je Bevan. „Dođite već tamo u salon. Ne obazirite se na svoj izgled. Poslužavnik sa čajem je gore i reći ću da donesu još. Postaraću se da Vam sipaju i malo brendija u šoljicu, iz medicinskih razloga, naravno. Dođite da upoznate ostale goste.”

~ 178 ~

Potrajalo je, kao i obično, dok se popeo uz stepenište, ali su ga na vrhu čekala kolica u koja je Ben zahvalno seo. Biće mu lakše tako da se pozdravi sa gostima i rukuje se bez moranja da se oslanja na štake pokušavajući da ignoriše svoju nelagodu.

Bilo je desetak gostiju u salonu. Neke od muškaraca Ben je već poznavao budući da su bili Bevanovi poslovni saradnici. Ostali su mu bili nepoznati, kao i sve žene.

Ah! Osim jedne. Polako je udahnuo i zadržao dah.

Išla je ka njemu sa osmehom na licu i ispruženim rukama. Nosila je dnevnu vunenu haljinu tamnozelene boje koja se uklapala sa bojom kojom je bio ukrašen i salon. Bila je to očigledno nova haljina, mnogo elegantnija i modernija od svega što je video na njoj tokom leta. Njena tamna, gotovo crna, kosa bila je skupljena u punđu na temenu. Toplo mu se smeškala.

Polako je izdahnuo.

Dakle, ona jeste deo života njenog dede. „Bene.” Spustila je svoje ruke u njegove i on ih je čvrsto stegao. Bile su tople, nasuprot njegovim koje su još uvek bile hladne od puta. „Samanta.”

Na trenutak duboko su se zagledali jedno drugom u oči, ali se onda ona udaljila za korak, ali još uvek ga držeći za ruke, „Ali šta je ovo?”, pitala je gledajući u kolica. ,,Oh, ne moraš da odgovoriš.

Jasno je šta je. Nisi valjda... onemoćao?” „Ne, ojačao sam”, rekao je. „Više me nije sramota da priznam da moje noge ne funkcionišu tako dobro kao kod drugih ljudi. Takav sam kakav sam. I dalje hodam, ali mogu mnogo brže i efikasnije da se krećem svojim kolicima.” Osmeh joj se produbio i stegla mu je ruke pre nego što ih je povukla i pogledala u Bevana. „Deko, mogu li ja da upoznam Bena sa ostalima ih ćeš ti?” Imala je jedva primetnu velšku raspevanost u glasu, primetio je Ben. Bilo je baš privlačno.

Zaista, osetio je blagu drhtavicu koja mu je prostrujala kičmom. „Ja ću, mila moja”, rekao je njen deda. „Ti se pobrini za potrebe majora Harpera. Naruči, molim te, još tople vode i sipaj mu čaj. I dodaj malo brendija. Čovek se smrzao.” „Da”, rekla je, „nos mu se baš zacrveneo.”

Ubrzo je bio predstavljen onima koje nije poznavao, i razmenjivao je pozdrave sa onima koje jeste. Svi su bili prijateljski raspoloženi i razgovori su bili srdačni te je Ben počeo da uživa uprkos svom umoru - i uprkos činjenici da je okretao glavu kako ne bi gledao u Samantu. Zaboravio je koliko je bila lepa.

~ 179 ~

Da li je njen pozdrav bio i više nego prijateljski? Mislio je da je tako, ali sada je primećivao da je sa svima govorila srdačno i toplo i smešila se blistavim osmehom.

Da li joj je drago što ga vidi? Ili i više nego drago?

U jedno je bio siguran - meseci koje je proveo daleko od nje, nimalo nisu zamutili njegova osećanja prema njoj, upravo suprotno. Videvši je ponovo, znao je da to što oseća mnogo više od zaljubljenosti. Znao je i da je ona od suštinske važnosti za njegovu sreću.

A onda je došla sa čajem i parčetom voćne torte na tacni, ali nije mu pružila niti ostavila kraj njega. Umesto toga, nagnula se kako bi mu se tiho obratila. „Reći ću slugi da ponese ovo, a ja ću ti pokazati gđe je tvoja soba”, rekla mu je. ,,U bolovima si, Bene. I ne možeš to da porekneš. Prepoznajem znake.” „Pretpostavljam da se previše smeškam.” „Ne previše, ali se smeškaš poput vuka stisnutih čeljusti. Izgleda pomalo zastrašujuće.”

Nasmejao se i ona se uspravila i povela ga ka vratima. On se izvinio prisutnima i pošao za njom.

Dakle, nije zaboravila kako putovanje utiče na njega. Primetila je da je u bolovima iako se on svojski potrudio da to prikrije.

Ah, Samanta!

Njegovo kretanje u kolicima, umesto hodanja na štakama, trebalo bi da izgleda kao znak poraza, pomislila je Samanta dok se kasnije oblačila za večeru i veliki bal - ali ipak nije. Nekako je delovalo upravo suprotno.

Više me nije sramota da priznam da moje noge ne funkcionišu tako dobro kao kod drugih ljudi. Takav sam kakav sam.

Uprkos činjenici da je očigledno trpe© bolove - makar njoj očigledno - mogla je da vidi u njemu novo samopouzdanje. Izgledao je kao uspešan čovek koji je pronašao svoje mesto u životu i bio u miru sa njim. A opet, radio je za platu, za čoveka koji nije bio plemić, a pritom je i sâm plemić sa ogromnim bogatstvom.

Ser Benedikt Harper bio je čudesna mešavina protivrečnosti, a izgleda je bio prilično srećan zbog toga.

Ona je došla u Kartref juče i povela sa sobom oduševljenu Gledis kao i Trampa, naravno, koji se presrećan smestio u kuhinju, gde je postao omiljen prethodnih meseci. Očekivala je Bena juče, ali nije stigao iako su ga ona i deda čekali do kasno u noć. A i danas je bio poslednji koji je stigao. Svaki put kada bi neko pristigao, krila je razočaranje i rastuću teskobu iza osmeha dobrodošlice. Naprosto neće doći, zaključila je na kraju. Zbog nečega se predomislio. ~ 180 ~

Možda to što će je ponovo videti, a možda jednostavno nije mogao da se suoći s njom i kaže joj da je on nastavio dalje posle leta i da nema nameru da obnavlja ili nastavlja njihovu romansu.

I onda, kada je teskoba postala nepodnošljiva i veće počelo da pada, on se pojavio.

Nekako se naterala da ostane u salonu za prijem sa svima ostalima dok je njen deda otišao sâm da ga dočeka. Bilo je pomalo šokantno kada ga je videla u kolicima. Osetila je nešto drugačije u vezi sa njim dok joj je u isto vreme bio tako bolno poznat da se čudila sebi kako nije uvek uspevala da stvori njegov lik pred očima.

Njegov pozdrav bio je topao uprkos hladnim rukama i ako je i sumnjala prethodnih nekoliko meseci, sumnje više nije bilo - volela ga je u potpunosti, bez rezerve, i bez obzira na bol i obogaljene noge. Volela ga je.

Ali možda je on samo došao ovde da razgovara o poslu sa njenim dedom. „Eto, gospođo Mekej”, rekla je Gledis. „Zaista volim Vašu kosu kada ima malo uvojaka i slobodnih pramenova. ii izgledate užasno lepo u toj kraljevskoplavoj. Ta boja bi verovatno progutala većinu žena, i mene isto, ali Vama pristaje savršeno. Volela bih da imam taman ten poput Vašeg. Mogu da se kladim da će svi neoženjeni muškarci piljiti u Vas večeras, a, bogami, i poneki oženjeni. Moja mama kaže da je prirodno da muškarci gledaju u žene, bez obzira da li su oženjeni ili ne. Major je ovde, zar ne? Kada je bio ovde letos mislila sam da je stvarno neodoljiv. Bila sam razočarana kada je otišao i ništa se nije desilo.

Mislim, razočarana zbog Vas, ne zbog sebe, to bi bilo šašavo. Ali došao je iako je okasnio i umalo propustio bal. Da li Vam je drago da ga ponovo vidite? Mogla bih da se opkladim da jeste.” „Milo mi je što ga ponovo vidim”, rekla je Samanta. ,,Oh! Verujem da Vam je i više nego milo. Evo! Stavila sam Vam ogrlicu.

Spremni ste da krenete. Izgledate kao poslastica.” „Hvala ti”, rekla je Samanta smejući se i pitajući šta li bi Matilda mislila o sluškinji poput Gledis, ali Matilda je neko iz njene daleke prošlosti iako je prošlo manje od godinu dana otkad su zajedno živele u Brambl holu.

Sišla je ranije kako bi se uverila da li je sve na svom mestu i spremno za bal.

Nije da je to bila njena odgovornost, deda je sve organizovao i udesio.

Balska dvorana je bila velika i visoka dva sprata. Duž čitave dvorane pružala su se na zidovima ogromna ogledala koja su činila da dvorana izgleda još većom i umnožavala zelenilo božićne dekoracije kojom je bila ukrašena, a drveni pod je blistao. Na podijumu su se nalazili instrumenti - članovi orkestra su trenutno dole u kuhinji, večeraju. Tri ogromna lustera ležala su na podu. Sve svece će biti upaljene neposredno pred početak bala i lusteri će biti podignuti da vise sa tavanice. ~ 181 ~

Izgledalo je kao čisto preterivanje imati ovakvu prostoriju na selu u unutrašnjosti zemlje, ali njen deda joj je objasnio da se ona svake godine koristi po nekoliko puta za balove, svečanosti i velike prijeme.

Nije se zadržavala. Bilo je vreme za večeru.

Samanta je, kao domaćica bala, sedela u čelu stola naspram svog dede koji je sedeo na suprotnom kraju. On je odredio raspored sedenja, iako se ona ponudila da to učini. Gospodin Moris, sedokosi advokat njenog dede, bio joj je sa leve strane, a Ben sa desne. Bila je iznenađena mestom na kojem je Ben sedeo.

Očekivala je da bude smešten negde više za stolom, ali kada je bacila pogled na svog dedu, on joj namignuo.

On provodadžiše od samog početka, naravno. Meša se u njen život, tako je nekad mislila, ali nakon što je Ben otišao, jedva da ga je pomenuo i ona je zaključila da sigurno nije bila u pravu. Sada je bila sigurna da ipak jeste.

Lukavi dekica znao je da moraju da se razdvoje da ne bi pravili skandal u komšiluku i da ona mora da dobije vreme da odživi svoju godinu žalosti. I sada, baš kao što je i planirao od samog početka, ponovo ih je spojio - na dan njegove svečanosti. Postavio je scenu i nadao se da će oni odigrati svoje uloge.

Hoće li?

Nije videla Bena nekoliko proteklih meseci i znala je da se nešto suštinski u njemu promenilo. Da li ima mesta za nju u njegovom novom životu?

Samanta je posvetila pažnju gospodinu Morisu, dok je Ben razgovarao sa gospođom Dejvis, ženom jednog od dedinih prijatelja iz Svonsija koja je sedela kraj njega. Prvu priliku koja im se ukazala, iskoristili su da se okrenu jedno drugom. „Izgledaš lepo, Samanta”, rekao je Ben. ,,I lepše od lepog, tačnije, mada vidim da ti je ten manje osunčan nego poslednji puta kada sam te video.”

I on je izgledao lepo u svom crnom, tesnom, večernjem odelu sa pojasom protkanim zlatnim nitima i u blistavoj beloj košulji. Kravata mu je bila vezana na komplikovan način koji je izazvao pogled zavisti kod dvojice mlađih muškaraca maločas u salonu. „Promenio si se.” Nagnula se malo ka njemu. „Pronašao si ono što si tražio, zar ne? U rudniku.”

Nasmejao se tome. „Ima i gorih mesta”, rekao je, „mada ne mogu da se setim nijednog sve da me ubiješ.”

Oduvek je volela kada se smeje. To je bio izraz njegovog lica kojeg se najlakše sećala prethodnih meseci. Imao je bele, pravilne zube i oči bi mu se malčice zatvorile, pa bi se pojavile bore smejalice u njihovim uglovima. „Da li si srećan?” „Uživao sam u iskustvu”, rekao je. ,,I naučio sam mnogo iz toga, i o poslu i o sebi.” ~ 182 ~

„Šta o sebi?” „Uglavnom, da mogu da radim sa svojim hendikepom umesto da ga puštam da on radi protiv mene. Zaista, više i ne razmišljam o tome kao o hendikepu.” „Da li nameravaš da nastaviš da radiš za dedu?”, pitala je.

Razmislio je malo pre nego što je odgovorio. „To zavisi.” „Od?” ,,Oh, ne!” Tiho se nasmejao. „Ovo nije ni vreme ni mesto.”

Gospodin Moris je dodirnuo po ruci kako bi se okrenula i saslušala ga šta ima da kaže.

Od nje? Da li je to mislio?

I ovo nije ni vreme ni mesto za šta?

Ponekad se život činio poput velike komedije.

Ono od čega je zavisilo bilo je da li ga ona želi.

Ben je to znao od samog početka, ali to je sebi i potvrdio otkad je pristigao danas popodne. Znao je da bi mu bilo nepodnošljivo da ima ikakve veze sa njom, čak i sa njenim dedom, ukoliko je ne bi oženio. Radije će se vratiti u Englesku i početi sve iznova. Bio bi to mučan život bez Samante i nade da može biti njegova, ali preživeo bi.

Ubrzo nakon večere počeli su da pristižu i gosti koji nisu bili na večeri i Ben je otišao u balsku dvoranu. Već ju je video ranije, kada im je Bevan pokazivao kuću one prve večeri kod njega, i tada mu je izgledala grandiozno, ali sada je izgledala veličanstveno, poput dvorana u najboljim londonskim palatama.

Ben je seo - odlučio je da koristi štake večeras - i razgledao unaokolo. Pogled mu se zaustavio na grančicama imele koje su visile sa jednog od prozora.

Nasmešio se.

Samanta je stajala na vratima i dočekivala goste sa svojim dedom. Ben je prepoznao neke od njih. Izgledala je apsolutno zanosno u kraljevskoplavoj haljini, sa skupljenom kosom i pokojom loknicom koja je nestašno padala oko njenog lica. Pogled mu se spustio na izvajanu figuru. Očekivao je njeno pismo par meseci nakon svog odlaska, ali ono nikada nije stiglo. Bio je zahvalan na tome, iako je deo njega bio razočaran.

Izgledalo je kao da poznaje sve. Bila je rumena i smejala se, a povremeno bi se okrenula ka Bevanu da mu nešto kaže. Benu je bilo drago što nije odbacila svog dedu iz nekakvog osećaja lojalnosti prema svojoj majci, bio joj je potreban.

Muževljeva familija nikada joj nije pružila ljubav, kao ni njen polubrat, niti bilo koji drugi rođak sa očeve strane.

Izgledala je srećno. Ta misao izazvala je strepnju u njemu.

Neko mu je prilazio, sav ozaren sa ispruženom rukom. ~ 183 ~

„Majore Harpere”, rekao je prečasni Dženkins. „Kakvo prijatno iznenađenje.”

Njegova supruga, sa preterano mnogo peruški na svojoj glavi, nasmešila se i klimnula mu glavom.

Nijedna londonska domaćica ne bi bila u potpunosti zadovoljna, pomislio je Ben kada su svi stigli i orkestar počeo da štima svoje instrumente. Teško da bi se moglo reći da je krcato, ali ipak je dvorana bila zadovoljavajuće puna, a i svi će imati dovoljno mesta za ples, dok će oni koji sede, moći jasno da vide plesače.

Plesači su počeli da se okupljaju na podijumu za igru za prvi splet igara.

Bevan je vodio gospođu Moris, a neki mladi gospodin, kojeg Ben nije poznavao, Samantu. Stajala je u redu za dame i smešila se svom partneru prekoputa. Napokon će joj se ispuniti želja, pomislio je Ben. Želim da plešem, rekla mu je jednom prilikom čežnjivim glasom, dok je bila obučena u sumornu crninu i stajala u zamračenoj dnevnoj sobi Brambl hola.

Odavno - čitav jedan život daleko.

Ben ju je posmatrao narednih sat vremena kako pleše živahne narodne igre.

U međuvremenu, ni on nije samo sedeo. Ustao je par puta i prošetao se, razgovarao i razmenjivao pozdrave sa žiteljima Fišermen Bridža koje je već poznavao od letos.

Sačekaće do sutra, odlučio je, ili možda prekosutra. Da li će se ona vraćati u svoju kuću? Možda će je posetiti tamo. Večerašnja zabava, ma koliko vesela bila, čak i romantična, nije mu baš odgovarala. Borio se kako mu se ne bi vratile stare frustracije zbog njegovog stanja.

Upravo se smejao anegdoti koju je gostioničar ispričao kada ga je neko dodirnuo po ruci. Okrenuo se i bila je tu. „Bene”, rekla je. „Uživaš li?” Nasmejao se pokušavajući da izgleda kao da je tako. Pa i nije bilo toliko teško, zar ne? U izvesnom smislu on i jeste uživao. Voleo je ovo mesto i ove ljude. „Dođi i sedi sa mnom”, rekla je. „Sledeći ples je valcer.” „Ne želiš da plešeš valcer?”

Blago je odmahnula glavom i povela ga ka jednoj dubokoj senici na kraju dvorane. Bila je odraz u ogledalu senice u kojoj se nalazio orkestar na suprotnom kraju, samo što nije bilo podijuma. Teške somotske zavese odvajale su taj deo od ostatka dvorane, mada su večeras bile razmaknute kako bi svako ko bi sedeo tu postojala je jedna dugačka sofa - mogao da gleda plesače. Ali nikoga trenutno nije bilo.

Sela je i on je seo kraj nje odlažući štake pored. „Da li je ovo prvi put da si plesala?”, pitao je. „Da.” „Sećaš li se šta si mi jednom prilikom rekla o plesanju?” ~ 184 ~

„Da. I sećam se šta si ti rekao meni.”

Ah. Rekao je da bi i on voleo da pleše.

Orkestar je odsvirao uvodne akorde valcera i uzbudljiva muzika ispunila je dvoranu. „Oduvek sam mislila”, rekla je, „da nema romantičnijeg plesa od valcera.” ,,A ipak ne želiš da ga plešeš večeras?” ,,Oh, da, želim”, rekla je. „Želim da ga plešem sa tobom.”

Nasmejao se tiho. „Možda možemo da zažmurimo i zamišljamo. Kao uzdizanje u balonu iznad oblaka.”

Ona želi da pleše valcer sa mnom, pomislio je. „Ustani, Bene.” Digla se na noge.

On je uzeo svoje štake i ustao. Da li ona zamišlja da bi ' on mogao da pleše?

Uzela mu je štake, baš kao i onog dana kada su prvi put plivali, setio se, i stavila ih na stranu. „Stavi svoju desnu ruku oko mene”, rekla je.

Obuhvatio je oko struka i uzeo joj ruku. Ona svoju nije stavila preko njegovog ramena, već ga je takođe obuhvatila oko struka kako bi bio stabilniji i pogledala ga u oči, sa osmehom i zabrinutošću u svojim.

Bože dragi, ona je bila ozbiljna!

I zaplesali su valcer.

Otplesali su čitav jedan krug oko senice dok im se činilo da muzika postaje deo njih. Nestalo je smeha i zabrinutosti iz njenih očiju i jednostavno su se izgubili u međusobnom pogledu.

Stvarnost je ipak bila stvarna, naravno. Nisu, kako bi možda bilo u bajkama, u ritmu valcera otplesali iz senice i počeli da se vrte po dvorani dok ih svi zadivljeno gledaju, ali... plesali su valcer, zajedno.

Nešto je privuklo Benov pogled iznad njihovih glava. Grančice imele visile su sa tavanice u samom centru senice. „Ah”, promrmljao je dok je još mogao da stoji na nogama. ,,A za ovo čak neću ni moliti za dozvolu. Božić mi je dao sopstveno odobrenje.”

Poljubio je grleći je obema rukama oko struka dok je ona držala svoje oko njegovog vrata. Onda su se nasmešili jedno drugom i na trenutak se osetili nepobedivo - ali samo na trenutak. „Ako ne sednem odmah”, rekao joj je, „moraće da me dižu sa poda, a to bi bilo baš sramotno.”

A onda su sedeli jedno kraj drugog, dodirujući se ramenima, držeći se za ruke ispreplitanih prstiju. I smejali su se dok je ona stavljala obraz na njegovo rame. „To je verovatno bio najkraći i najnespretniji valcer ikada otplesan”, rekao je on. ~ 185 ~

„To je verovatno bio najkraći i najveličanstveniji poljubac pod imelom”, rekla je ona.

Na trenutak je položio obraz preko njenih lokni. „Voleo sam te i pre nego što sam te napustio letos”, rekao je. „Nisam imao nameru da se zaljubim u tebe. Nije mi delovalo fer budući da sam pošao sa tobom kako bi te zaštitio, ali ipak se desilo. I moja osećanja nisu se promenila.” „Oh, mučki provokatoru”, rekla je nakon nekoliko trenutaka tišine dok se valcer nastavljao izvan njihovog malog utočišta. „Kako se usuđuješ da sada staneš? Ne možeš stati tu, Bene.”

Okrenuo se i nasmejao joj se. „Davao sam ti šansu da me zaustaviš, ako ne želiš da se i dalje sramotim.” ,,Oh, ne! Ja želim da se sramotiš.” „Bednice!”, rekao je. „Hoćeš li se udati za mene?” Čuo je kako je progutala knedlu. „Hmm!”, rekla je. „Da vidimo?! Moraću da razmislim o ovome.” ,,U redu. Ja ću otići na još šest meseci dok ti razmišljaš”, rekao je.

Nasmejala se tiho i podigla lice kako bi ga pogledala u oči. A one su sijale, mogao je da vidi na svetlosti sveca. Sijale su od neprolivenih suza. „Da”, rekla je. „Da?” „Da!” Nasmejali su se, a zatim zagrlili i oboje zaplakali. „Volim te”, rekla je toplim dahom u njegovo uho. ,,Oh, Bene, kako si mi samo nedostajao!”

Podigao je glavu i nasmešio joj se.

Samanta. Njegova ljubav.

Oh, kako čudesno! „Je li mi oprošteno?”, pitao je.

Podigla je obrve. „Što sam vikao na tebe onog dana kada smo se sreli i što sam psovao kao kočijaš? Nikada nisi rekla da si mi oprostila.” „Razmisliću o tome”, rekla je i nasmejala se.

~ 186 ~

XXIV Razmatrali su mogućnost da ipak sačekaju neko lepše doba godine, ali ni jedno ni drugo nisu hteli da odlože sve do juna ili jula, čak ni maja. Smatrali su Kenelston idealnim mestom za venčanje, ali to nije bio stvarno Benov dom iz detinjstva, uprkos činjenici da je on vlasnik, i da sada i neće biti njegov dom.

Potpuno su se preselili u Vels krajem januara, u kuću blizu crkve u Fišermen Bridžu, u kojoj je služio velečasni Dženkins.

Samanta je, nakon što je insistirala da krene na venčanje iz svoje kućice, shvatila da bi povredila deku, iako on to nije rekao, pa se predomislila. Krenuće, ipak, iz velike kuće zajedno sa dekom koji će je pratiti i predati je. Ben će biti smešten u seoskoj gostionici uoči venčanja. Veliki svadbeni doručak biće održan u plesnoj sali u Kartrefu. Bilo je to najgore vreme u godini kada se moglo očekivati da gosti putuju sa bilo koje udaljenosti, ali pozivnice su ionako već bile poslate.

Beatris i Gremli su bili prvi koji su odgovorili. Došli bi, mada je Beatris prijavila da je njen suprug sada sasvim siguran da mu je šurak sišao s uma. Pismo je stiglo i od Kalvina sledećeg dana. On i Džulija bi takođe trebalo da dođu.

Nakon toga, svakodnevno su pristizali odgovori, svi potvrdni da dolaze, osim jednog. Iznenađujuće, svi iz Kluba su krenuli u najmračnije utrobe Velsa - kako je glasio Flavijanov opis - da prisustvuju Benovoj svadbi. Izuzetak je, naravno, bio Vinsent, čijoj se supruzi bližio termin porođaja. Neće ostaviti Sofi, napisao je, iako ga je ona nagovarala da pođe i ne propusti venčanje. Bilo je očigledno da je njegova žena napisala pismo umesto njega, jer je usledila kratka poruka u post skriptumu: Vinsent je više nervozan nego ja zbog skorašnjeg događaja, ser Benedikte.

Bilo bi okrutno od mene kada bih previše insistirala da ode u Vels, naročito kada je toliko zabrinut za mene. Doći ćete ovde u martu, zbog godišnjeg okupljanja Kluba ranjenih duša, zar ne, iako ćete biti sveže venčani? I povešćete lejdi Harper sa sobom, molim Vas. Zaista želim da upoznam sve Vinsentove prijatelje.

Na posebnom listu papira, priloženom uz samo pismo, bio je crtež grafitom zapravo vrlo dobra karikatura - čovek koji je ličio na Vinsa koračao je pognute glave i sa rukama sklopljenim iza leđa, kapljice znoja padale su mu s obrva i izgledao je vrlo zabrinuto, dok je mali miš u jednom uglu sobe ljubazno zurio u njega.

~ 187 ~

„Jako mi je žao”, reče Ben, uzevši Samantu za ruku dok su sedeli zajedno na kauču u njenoj dnevnoj sobi u kućici, jednog popodneva nedelju dana pre venčanja. „Svi gosti izdaleka biće moji.” „Ah”, rekla je, „ali svi ovdašnji gosti će biti moji, vidiš. Svi moji prijatelji i komšije biće tu zbog onoga što očekujem da bude najsrećniji dan u mom životu.

I deka će biti tu da me preda tebi.”

Stisnuo joj je ruku. „Pored toga”, rekla je, okrećući glavu tako da je mogao da vidi kako joj oči blistaju, „danas sam primila veoma pristojno pismo od Matilde.” „Stvarno?” Podigao je obrve od iznenađenja. „Da”, rekla je. „Čestitala mi je što ću po drugi put imati supruga, uprkos mom poreklu.” „Tvoja sumnjiva ciganska prošlost?” „To”, rekla je, „kao i činjenica da moj deda radi sa ugljem. Zvuči vrlo blatnjavo i prašnjavo, zar ne? Nada se - ne, ona se najiskrenije nada i moli Bogu - da sam naučila lekciju i da te neću uvaliti u neprilike kao njenog sirotog dragog Metjua.” „Nemoguće!” „Sve vrlo pristojno”, rekla je. „Iako je na kraju malo otišla u pljuvanje uprkos tome, Bene. Iskoristila je priliku i iznela svoje mišljenje da potpuno zaslužuješ neprilike, jer si izgleda tip muškarca koji veruje da je potpuno prikladno da se zabavlja sa udovicom dok je u najdubljoj žalosti.” „Znači, zaslužili smo jedno drugo?” pitao ju je. „Izgleda da je tako”, rekla je uzdahnuvši. ,,Oh, da, uzgred, ona ne dolazi na naše venčanje. Ni grof i grofica iz Hitmura. Bila sam prilično iznenađena tom objavom, pošto je moje pismo njima bilo samo obaveštenje da ću se ponovo venčati i nikako nije bila pozivnica.”

Sledećeg dana Samantu je iznenadilo još jedno pismo. Velečasni Džon, njen polubrat, bio je zadovoljan kad je čuo da se preselila u Vels i da je tamo srećna u okruženju rodbine svoje majke. Osećao je dužnost da oda počast pokojnom ocu tako što bi prisustvovao venčanju ćerke koju je njihov zajednički roditelj očigledno puno voleo. Njegova draga supruga neće biti u pratnji. Samanta je bila sama u biblioteci kad je pročitala pismo, zaplakala je nad njim, i pored njegove vidljive pompeznosti. „Imaću svog gosta izdaleka”, rekla je, gurnuvši pismo u Benovu ruku kada je tokom popodneva doputovao iz Kartrefa sa njenim dedom. Okretala se i ponovo plakala u naručju svog dede dok ju je milovao po leđima i čitao pismo preko njenog ramena.

~ 188 ~

*** Pripreme za venčanje su obavljene. Ostalo je samo da sačekaju dolazak onih koji su putovali iz Engleske tokom jednog od potencijalno najnepoželjnijih meseci u godini. Svima su se ukočili vratovi, primetio je Ben jednom prilikom, jer su toliko zurili u nebo. Bio je hladan mesec, a vetar, koji je skoro neprekidno duvao, gospođa Prajs je nazvala lenjim vetrom. „Ne može vam smetati”, objasnila je, „ne vrti se oko vas, već samo duva pravo.”

Ali nebo je ostajalo plavo većinu vremena, iako su oblaci bili preteći. Nije bilo snega, a ni kiše koja bi takođe mogla da napravi pometnju, da odnese puteve, ili ih pretvori u blato.

Ali vreme se nije kvarilo.

I prvi gosti su počeli da pristižu.

Svi gosti iz Engleske boravili su u Kartrefu na insistiranje gospodina Bevana, iako se Ben preselio u gostionicu malo ranije nego što je planirano da im svima napravi dovoljno mesta. Kalvin, koji je trebalo da bude njegov kum, došao je tamo pre venčanja sa namerom da ostane kod njega.

Svi iz Kluba stigli su jedno veče pre glavnog događaja, na veliko zadovoljstvo vlasnika gostionice i uz jednaku zabrinutost njegove žene, koja je otkrila ne samo da gospođa i sva gospoda redom imaju titule, što je već bilo dovoljno loše, već da je jedan među njima zapravo vojvoda. ,,A vojvoda je rang”, šapnula je svom suprugu iako su bili u kuhinji i između njih i okupljenog društva postojala su dvoja zatvorena vrata, „na ovoliko do kralja.” Pokazala je kažiprstom i palcem razdaljinu od par centimetara.

Džordž Krab, vojvoda od Stenbruka, u međuvremenu je ispitivao Bena o njegovim kolicima. „Čini se razumnom stvari”, rekao je, „ali oduvek si se odlučno zalagao protiv korišćenja kolica.” „Nemam više šta da dokazujem”, rekao mu je Ben. „Mogu da hodam. Plivao sam. Plesao sam. Sada mogu biti razborit i kretati se jednako brzo kao i bilo koji drugi čovek.” „U i-iskušenju sam da te izazovem na trku seoskom ulicom, Bene”, rekao je Flavijan, vikont Ponsonbi. „Ali niko ne bi želeo da pravi s-spektakl.” „Ili da izgubiš ponižavajuće u trci od čoveka u kolicima, Flave”, dodao je Ralf, grof Brevik. „U martu ćeš moći da se trkaš protiv Vinsa, Bene”, rekao je Hugo, lord Trentam. „Postoji trkačka staza izgrađena oko parka. Jeste li čuli? To će biti prizor!” „Slepac i bogalj”, rekao je Flavijan. „Bože me sačuvaj!” ~ 189 ~

„Nazovi me ponovo tako, Flave”, veselo je rekao Ben, „i možda ćeš biti udaren štakom u glavu.” „To bi moglo izlečiti njegovo m-mucanje”, reče Džordž. „Bene”, Imodžen, lejdi Barkli, pažljivo ga je pozvala. „Da li si plesao?” „Jesam, plesao sam valcer.”

Nasmejao se. „Na jednom kraju plesne dvorane u Kartrefu nalazi se malo skrovito mesto.

Odlazio sam tamo sa Samantom tokom bala neposredno pred Božić.” „Da li je to bilo pametno, Bene?” upita ga Kalvin. „Oduvek sam mislio da insistirajući na hodanju možeš naneti više zla nego koristi nogama. Sad još ples?! Brinem se za tebe, znaš. Sve vreme.”

Ali ostali prijatelji su ga svi ohrabrivali. „Bravo”, tiho je rekao vojvoda.

Hugo je pružio ruku i srdačno čestitao Benu. „Bravo, momče! I moja Gvendolin pleše, a svi ste videli kako šepa kad hoda.”

Imodžen se sagla da poljubi Bena u obraz. „Bio ti je san da plešeš jednog dana”, rekla je. „Svako bi trebalo da ima najdraži san.”

Ben ju je uhvatio za ruku. „A koji je tvoj san, Imodžen?” pitao ju je. Odmah je zažalio zbog pitanja jer su svi zaćutali da čuju njen odgovor, i ona ga je opet pogledala, očiju sjajnih i blistavih. Nešto je u njima lepršalo, a potom nestalo. ,,Oh”, rekla je nežnim, mekim glasom, „da upoznam nekoga visokog, tamnog i zgodnog tipa, i da me obori s nogu, naravno!”

Uzeo joj je ruku na trenutak i približio je usnama. Hteo je da se izvini, ali to bi značilo da je priznao kako nije odgovorila na njegovo pitanje. „Žao mi je, Imodžen”, reče Hugo, „ali već sam zauzet.” „Rekla je zgodan, Hugo”, reče Ralf.

Svi su se nasmejali i neugodni trenutak je prošao. „Ne smemo Bena previše da zadržavamo, mora da se naspava kako bi bio lep sutra”, dodao je Ralf. „Ali popićemo zdravicu za tebe, Benedikte. Neka vam ceo život srce pleše kao što ste to vas dvoje radili na skrovitom mestu pre Božića.” ,,Oh, đavole jedan!”, rekao je Flavijan ustajući i podižući svoju čašu za zdravicu. „Tema b-braka je Huga naterala da nam tu izigrava poetu. Ali on ima prava, Benedikte, dečko moj. M-možda ste srećni. To je sve što smo ikada želeli jedni drugima.” „Za tebe, Benedikte!”, reče Imodžen podižući svoju čašu vina. ,,I za Samantu!” ~ 190 ~

„Za vašu sreću, Bene!”, reče Ralf. „Tebi, brate!”, rekao je Kalvin. „Uvek sam ti se divio. Znao si šta želiš, držao si se toga i uradio sve izuzetno dobro. Skoro da me je ubilo kad si bio jako povređen tako brzo nakon što je Volas poginuo. Ali tada sam naučio da ti se divim više nego ikad. I dalje se trudim, čak i ako me brineš kad nećeš da se vratiš kući i pustiš me da pazim na tebe i kada insistiraš na hodanju, pa čak i na plesu, zaboga. Tebi, brate - svu sreću na svetu, i Samanti, takođe!”

Ben je, smeškajući se, osećao kao da vidi brata po prvi put. ,,I da uvek voziš kolica onoliko brzo koliko mi možemo da trčimo, Benedikte”, rekao je vojvoda.

Svi su popili, a Ben se smejao. „Ako ne želite da se pretvorim u lonac za zalivanje”, rekao je, ,,i ako ne želite da pronađete vrata Kartrefa zaključana za vas, bolje je da odete. Svi ćemo se videti ujutro.”

U vreme Božića Ben je odlučio da će sebi dati tri meseca tokom kojih će se venčati, uživati u svadbenom putovanju i potom u boravku sa prijateljima iz Kluba ranjenih duša. Nakon toga, kao unuk gospodina Bevana, a ne samo kao zaposleni, on bi postepeno preuzeo upravljanje rudnicima i železarom, dok se Bevan pripremao za penziju. Novopečeni bračni par živeo bi u kućici, mada je poziv za stanovanje u Kartrefu bio uvek otvoren. Biće domova i u Svonsiju i u dolini Ronde. Sve je bilo nekako zadovoljavajuće, čak i uzbudljivo za razmatranje, pomislio je Ben dok je sedeo pored brata ispred crkve u Fišermen Bridžu, a njegova i Samantina porodica i prijatelji mrmljali su u tihom razgovoru iza njega.

Jer je to bilo to, desiće se danas - dan njegovog venčanja.

Nije stvarno očekivao da će biti nervozan. Kako bi čovek mogao da oseti strepnju kada je potpuno srećan? Ali je ipak negde duboko u sebi brinuo da se nešto ne desi pre samog čina. I nije mogao prestati da zamišlja kako će ispustiti venčani prsten upravo pre nego što treba da ga stavi na Samantin prst. Zaista, probudio se nekoliko puta tokom noći upravo sanjajući to. U snu je morao dozvoliti nekom drugom da potraži prsten na kolenima, a onda bi morao ponovo da prođe kroz sve to isto još jednom. „Boli li te, Bene?”, upita Kalvin, glasom punim zabrinutosti. „Ne.” Ben ga je iznenađeno pogledao, ali shvatio je da trlja rukama butine. „Obavezno se dobro uhvati za prsten, Kal, pre nego što ga pustiš.”

Njegov se brat nasmešio. „Nikada ga niko nije ispustio”, rekao je.

Sad je bio siguran u to. ~ 191 ~

A onda je velečasni Dženkins, obučen u svoju svešteničku odeću, zamolio prisutne da ustanu, a orgulje su zasvirale. Činilo se da će Benu trebati večnost da ustane na svoje noge, ali kada je to učinio, ugledao je nju kako dolazi, držeći pod ruku ponosnog Bevana, koji je blistao od sreće. Oh, bože, pitao se Ben sa poštovanjem, a ne bogohuleći u crkvi, da li je ikada postojala takva lepota?

Da li je ona zaista njegova? Njegova mlada? A onda je pogledala duž katedrale, pogledi su im se susreli i nasmešila mu se. Bio je sasvim nesvestan malog uzdaha koji se prolomio skupom kada se on nasmešio njoj.

A onda je stala pored njega, i oboje su se okrenuli prema gospodinu Dženkinsu. „Dragi moji...”, rekao je svojim ljupkim velškim naglaskom.

I upravo tako, sve u roku od nekoliko minuta, svet se promenio. Bili su venčani. I ne samo da nije ispustio prsten, već nije ni razmišljao o toj mogućnosti dok ga je uzimao u ruku i stavljao ga na njen prst dok je izgovarao reći koje je sveštenik deklamovao pred njima. Na nekoliko minuta nije razmišljao o tome kako će uspeti sve to bez svojih štaka. Bili su venčani!

A onda su se potpisali u registru i postali su muž i žena i zvanično, na papiru.

Polako su krenuli prema izlazu. Ben je to uradio pomoću jedne štake. Samantina ruka bila je ispod njegove, čvrsto ga držeći, a da se to nije primećivalo. U drugoj je ruci držala svoj beli bidermajer. On nije osećao bol dok je hodao i gledao ulevo i udesno, pozdravljajući goste osmehom. Onda su izašli napolje, a hladan vetar ih je presekao, pa su se okrenuli licem jedno prema drugom i nasmejali se. „Lejdi Harper”, rekao je. „Apsolutno”, rekla je.

Crkvena zvona su zvonila. Prisutni su pozdravljali i aplaudirali mladencima. „Evo”, reče Hugo, „zatvoriću vrata kočije za vama.”

To je i uradio - nakon što je ubacio unutra kišu ružinih latica.

Ben se naslonio na sedište i nasmejao se. Uzeo je nežno Samantinu ruku u svoju dok se okretao prema njoj. „Srećna?”, upitao ju je. Klimnula je glavom. „Reći su ponekad smešne, zar ne?”, rekao je.

Ponovo je klimnula glavom. Nagnuo je glavu i poljubio je dok je gomila iza kočije navijala, a čulo se i nekoliko prodornih zvižduka. Kočije su odmakle u pokretu. „Bene”, reče Samanta, zureći u njegove oči, „odlučila sam da ti oprostim.” „Da mi oprostiš?” „Da ti oprostim što si me nazvao ženom”, rekla je, „i zbog izgovaranja čitavog arsenala ružnih reči u mom i Trampovom prisustvu.” ~ 192 ~

On joj se polako nasmešio. „Pretpostavljam”, rekao je, „dakle, da sam upravo oženio i ono jadno pseto, zar ne?” ,,I u dobru i u zlu”, reče mu. „Prokleti pas”, rekao je i poljubio svoju ženu nešto bezobzirnije nego pre koji minut.

Scan i obrada: Knjige.Club Books

~ 193 ~