Hunter- NSK Bostonske lepotice #1 by Oduvek1

Bostonska razvratna elita gori od uzbuđenja, a porodica Fitzpatrick je izazvala požar.

Stvarno nisam imao nameru da budem glavni glumac u seks videu. To što mi se dogodilo je potpuno neobjašnjivo. Neobjašnjivo poput Stonehenga ili drugog dela filma Policijska Akademija ili jutarnjih oblaka. Prosto se samo dogodilo. Sada me je moj naporni otac osudio na šest meseci celibata, trezvenosti i morbidne dosade u društvu najveće štreberke u celom Bostonu, Sailor Brennan. Devica koja se bavi streličarstvom trebalo bi da mi bude dadilja, dok ne shvatim kako da zaslužim svoje mesto u Royal Pipelines, naftnoj kompaniji u vlasništvu moje porodice. Pojma nije imala da mi neće biti samo dadilja…

Samo želim da znate da stvarno nisam htela ovo da radim. Ali ponuda je bila suviše dobra da bih je odbila. Bio mi je potreban bogat sponzor; Hunteru je bila potrebna dadilja. Uostalom, šta je šest meseci u odnosu na čitav životni vek? Nije kao da postoji šansa da ću da se zaljubim u neverovatno privlačnog, harizmatičnog multimilijardera koji je, između ostalog i jedan od najpoželjnijih neženja grada Bostona. Nema šanse, ostaću imuna na šarm Hunterа Fitzpatricka. Čak i po cenu da sve izgubim. Čak i po cenu da spalim njegovo kraljevstvo.

“Nadam se da će biti glupačica—to je najbolje za devojku u ovakvom svetu, da bude lepa glupačica.” ―F. Scott Fitzgerald, Veliki Gatsby U ovoj knjizi, glavna junakinja nije takva.

“A Little Party Never Killed Nobody”—Fergie “The Quiet Things That No One Ever Knows”—Brand New “Kill and Run”—Sia “Truly, Madly, Deeply”—Savage Garden “One Armed Scissor”—At The Drive-in “When You Were Young”—The Killers “Lullaby”—The Cure

Prolog Bio jednom jedan magični zamak u kome je sve venulo osim duše jednog dečaka. Imao je šest godina kada ga je upoznala. Devojčica je došla sa svojom majkom koja je trebalo da pripremi svečani ručak za njegovu porodicu. Lutala je hodnicima klizajući se niz mermerne podove samo u čarapicama. Imala je pet godina i bila previše mala da bi sa divljenjem posmatrala velike lukove i ogromne bašte pune ruža. Klizala se napred nazad, nalazeći sebi zabavu dok majka ne završi sa poslom. Napolju su se čuli udarci groma. Bila je to zima koju su stanovnici Bostona pamtili mnogo godina kasnije, ledena i nepopustljiva. Iz mračnog neba su poletele oštre iglice grada i obasule zamak dok je led ljutito udarao po zakrivljenim prozorima. Devojčica se otklizala do jednog od gotskih prozora i pritisnula ruku na ledeno staklo. Iznenadila se kada je videla jednu malu figuru kako leži na ležaljci pored bazena, iako su padali kiša i grad. Bio je to neki dečak. Mirno je ležao dok ga je pljusak nemilosrdno udarao po telu i licu. Samo je ležao bez pokreta, trpeći udarce grada. Uspaničena, devojčica je počela da udara o prozorsko staklo. Šta ako je povređen? Ako je izgubio svest? Ako je mrtav? Da li ona uopšte zna kako izgleda neko ko je mrtav? Slušala bi ponekad svoje roditelji kako govore o smrti misleći da ih ona ne čuje. Sve jače je udarala o staklo. Dečak se lagano okrenuo ka njoj-lenjo, kao da ona ne zaslužuje njegovu pažnju. Njegov sivo-plavi pogled se ukrstio sa njenim svetlo-zelenim. “Uđi unutra!” Povikala je vrteći glavom levo-desno u potrazi za ručicom za otvaranje prozora. Odmahnuo je glavom. “Molim te!” Povikala je. “Šalju me daleko od kuće.” Pročitala je sa njegovih usana, ali mu nije čula glas. “Odlazim.” “Gde? Gde odlaziš?” Ali on se samo okrenuo i podigao lice prema nebu puštajući da ga ledeni grad šiba.

Primetila je kako su mu oči bile otvorene. Sledila je njegov pogled, gledajući u crno, noćno nebo mekano poput somota. Nije bilo Meseca. Nije bilo ni Sunca. Planeta Zemlja je izgledala tako usamljena bez meseca i sunca koji je čuvaju sa visina. Devojčica se zapitala šta bi se dogodilo kada bi sunce poljubilo mesec. Nije mogla ni zamisliti da će jednoga dana dobiti odgovor na to pitanje. Niti da će joj odgovor na to pitanje dati baš taj usamljeni dečak.

Sadašnjost “Vreme je za buđenje Kapetane McPicajzlo,” začuo sam glas mog prijatelja - anđela na mom ramenu, Knighta Cola. Osetio sam kako mi gura u leđa, vrh svoje Margiela1 patike. Sudeći prema tvrdoj površini koju sam osetio ispod svojih bolnih mišića, bilo mi je jasno sam da sam ponovo spavao na podu. Nakon što sam osetio nešto lepljivo na preponama, a zatim i lagani povetarac kako pirka kroz moje uredno podšišane stidne dlačice, shvatio sam da ležim potpuno go i da sam verovatno noćas gurao kitu u rupe u koje nije trebalo da je guram. Zastenjavši, zatvorio sam oči i prevrnuo se preko još jednog toplog, golog tela. Sise. Osetio sam sise. Lepe, povelike i prirodne. Ne otvarajući oči, uzeo sam bradavicu u usta i počeo lenjo da je sisam. “Hoćeš i kafu uz mleko?” Upita Knight. Lagano sam spuštao ruku niz devojčin stomak sve dok nisam stigao do njenog “svetog grala.” Bila je topla i vlažna i izvijala je leđa dok su joj butine podrhtavale od želje. Počeo sam da trljam njen natečeni klitoris, pripremajući je za ono što sledi. Moja kita je već bila u stanju neke polu erekcije kada sam osetio još jedno telo kako me pritiska otpozadi. Bingo. “Kad piješ kafu sa mlekom isto je kao kad ližeš nečiju ribicu sa kondomom na jeziku. Tebe bi tačno prognali iz Italije,” promrmljao sam, zatvorenih očiju, dok su mi usne još uvek bile na devojčinoj koži. 1

Maison Margiela –marka muških patika 7

“Zahvaljujemo ti na slikovitom objašnjenu,” moj drugi dobar prijatelj, Vaughn Spencer, izjavi ravnodušno. “Ne obraćaj pažnju na mene, staro momče.” Drugom, slobodnom rukom sam potapšao telo koje je bilo iza mene i prebacio nogu te druge devojke oko svog struka. Gde su mi kondomi? Zašto mi Knight i Vaughn nude šoljicu kafe i čašicu razgovora umesto da mi ponude kondom? Trebalo bi da im dam otkaz i zamenim ih drugim ortacima koji će mi stvarno pomagati da smuvam ribe. Sad, nije da ja baš imam problem da smuvam ribu… “Ako ti nije teško, samo mi dobaci jedan kondom pre nego što odeš.” “Ajde malo odmori kitu i ustani već jednom.” Njegova blatnjava čizma je pronašla put do moje glave preteći da mi polomi lobanju. Vaughn, takođe poznat i kao đavo na mom ramenu. Na bilo čijem ramenu, zapravo. Otelotvorenje đavola. Prema ovom drkadžiji sam gajio odnos koji je neprekidno balansirao na granici između ljubavi i mržnje. Voleo sam ga jer je ipak bio jedan od mojih najboljih prijatelja. Mrzeo sam ga jer je, uprkos gore pomenutoj tituli najboljeg prijatelja, ipak bio pizda neviđenih razmera. Otvorio sam oči. Ostatak mog tela poslao je signal mozgu da će se ove orgije izgleda završiti pre nego što su i počele. Zrnca peska i soli sa njegove čizme padala su po mojim slepoočnicama dok sam osećao kako mi se nozdrve šire od ljutnje, a puls ubrzava. Devojka ispod mene, Alice, pospano se nasmešila i izvila leđa, još više se pribijajući uz mene i ohrabrujući me da nastavim ono što sam radio. Jebote. Nisam ni primeti da su mi prsti još uvek u njenoj pičkici. Nerado sam ih izvukao. Što se tiče devojke iza mene, shvatila je situaciju i prestala da mi naskače nogu kao zamorče koje je upravo otkrilo da poseduje polne organe. “Pomeri tu smrdljivu čizmu sa mog lica,” prosiktao sam kroz stisnute zube, “pre nego što ti polomim kičmu i upotrebim je umesto šala.” I Vaughn i ja smo znali da je to prazna pretnja. Nisam baš mnogo voleo da prljam svoje manikirane ruke i nisam bio sklon nasilnom ponašanju. Zapravo, ne bih ni mrava zgazio. Mogao bih da se naljutim. I da budem besan. I mogao bih nekoga da tužim za nanošenje duševnog bola. Ali da se pobijem? To nema šanse. Nije me u tome sprečavao strah od tuče, već ravnodušnost koja je bila rezultat mog aristokratskog porekla. Kao sin Geralda Fitzpatricka, 8

vlasnika i generalnog direktora Royal Pipelinesa, najveće naftne i gasne kompanije u Sjedinjenim Državama, retko sam imao potrebu da samostalno rešavam svoje probleme. Porodica Fitzpatrick je bila na četvrtom mestu po bogatstvu u Sjedinjenim Američkim Državama i zbog toga sam ja bio lenština koja sve uzima zdravo za gotovo. “Ti i još jedan lik ste juče imali grupnjak sa pet riba.” Vaughn još nije pomerao čizmu sa moje slepoočnice. Ovaj nasilni čin mu je verovatno bio vrhunac ovonedeljnih događaja. Zašto nije mogao, kao svaki normalan čovek, da nalazi zadovoljstvo u običnim stvarima, piću, ženama i preskupoj garderobi, umesto što uživa u slušanju omatorelih rep muzičara? Bio je mnogo komplikovan lik. “Stvarno?” Obrve mi se podigoše od iznenađenja dok mi grudi ispuni osećaj iskrene iznenađenosti i ponosa. “Kada stižu tipovi iz Guinnessove knjige rekorda? Ima li šanse da nam donesu i Guinness pivo? Lično smatram da je crno pivo neuporedivo bolje od svetlog.” “Smrskaj mu lobanju. Zaslužio je,” zarežao je Knight iznad moje glave. On će da mi kaže! Svojom alkoholičarskom karijerom je mogao da prevaziđe i samog Lorda Byrona i Benjamina Franklina. Pošto je sada imao devojku, plašio sam se, da ako zatrudni, ne donese na svet bocu tekile i dve karte za Coachellu2. “Takođe se odazivam i na O Bože ili Bože, Hunteru, kako ti je ogroman,” promrmljao sam razmatrajući mogućnost da malo odremam ispod Vaughnove čizme. Hej, pa nije me baš nešto naročito pritisnuo njome da mi bude neudobno. One dve devojke se odvojiše od mene. Čuo sam ih u pozadini kako sakupljaju odeću i oblače se. Pogledao sam oko sebe prvi put od kada sam otvorio oči. Sudeći prema somot tapacirungu bež boje, ogromnim lusterima i mesinganim lampama od osam soma dolara, bio sam u Vaughnovoj dnevnoj sobi. Tepih je bio nekako lepljiv, a zavese su bile pocepane. Mama i Tata Spencer će biti presrećni kada se konačno budu oslobodili svog potomka drkadžije, pošto uskoro odlazi u Englesku da radi. “Mnogo si se sjebao ovog puta.” Knight me izvuče ispod Vaughnove čizme, bacajući me na sofu i pokrivajući moju, sada već ogromnu erekciju jorganom.

Coachella -muzički festival koji se održava svake godine u Californiji 9

Nije gledao direktno u mene dok mi se obraćao, kao da sam ja kriv što sam toliko zgodan da mogu komotno da budem go sve vreme i što imam kitu od 20 centimetara. “Ja sam od svega čuo samo reč jebanje, i trenutno me samo to zanima.” Ispipao sam sto pored kauča, pronašao nečije paklo cigareta i upaljač, i zapalio jednu, izbacujući dim ka plafonu. Pušio sam samo ponekad, ali ovog puta nisam mogao da propustim priliku, kad mi se već pružila, da se pokažem kao pravi drkadžija. “Zašto mi niste dali da kresnem one dve?” Začkiljio sam očima usmerivši cigaretu negde između Vaughna i Knighta, koji su stajali ispred mene sa rukama na kukovima, skroz ozbiljni i ta sranja. “Nešto je procurelo.” Vaughnove ledene oči su bile pune nezadovoljstva. Odmahnuo sam rukom u kojoj je bila cigareta. “To je sasvim normalna pojava u ženskom telu kada je spremno za parenje. Znao bi to da si ikada u životu jebao živu žensku osobu. Je li to zbog tepiha? Jer ako jeste, nema nikakvih problema, poslaću Syllieu račun.” Syllie—Sylvester Lewis—bio je očeva desna ruka i zamenik tamo u Bostonu. Redovno mi je pomagao, a pošto je njegov posao, između ostalih, bio da vodi računa da ostanem u životu i da ne upadam u neprilike, njegovi napori su od početka bili osuđen na propast. Nisam ga zvao mnogo često, ali kad god bih ga pozvao, morao bi da me vadi iz nekog groznog sranja. Moji roditelji su mrzeli kada štampa piše loše stvari o meni. Do sada, Syllie mi je pomagao da plaćam kazne, da izbegnem da me osude zbog vožnje pod uticajem alkohola, i jednom prilikom diskretno je rešio problem sa picajzlama. “Nešto je procurelo u medijima, moronu jedan,” Knight je pojasnio, savijajući se da me udari po glavi. Moji prijatelji obično nikada nisu bili ovoliko zabrinuti. Uspravio sam se, zavio jorgan oko struka i oslonio se bradom na šaku. “Slušam vas.” (Nisam ih slušao. Razmišljao sam koga ću da kresnem večeras.) Možda Arabellu. Ne, definitivno Arabellu. Bila je opasno zgodna, a još uvek nije imala dečka. “Da napravimo rekapitulaciju.” Knight je pljesnuo rukama. “Juče, posle Vaughnove žurke vratili smo se ovde da se malo opustimo. Ti si orgijao sa pet devojaka na podu dnevne sobe. U nekom trenutku, 10

pridružio se još jedan lik, ali uglavnom si ti sve odrađivao. Pošto to nije bilo u sobi gde je kućni bioskop, svi su imali mobilne telefone kod sebe. Vaughn i ja smo bili na spratu tako da nismo mogli da te spasimo od samog moronskog tebe.” Okrenuo se ka Vaughnu i bradom pokazao na njega da završi priču Vaughn je prekrstio ruke na grudima i preuzeo reč. “Da skratim ovu dugu, groznu priču. Barem deset ljudi je sve to snimalo telefonima. Jedni su objavili snimke na YouTubu, drugi to Twitteru, treći na Snapchatu. Koliko mi znamo, to je sve uklonjeno. Ali oni snimci koji su objavljeni na porno sajtovima? Oni su još uvek dostupni. Iz svega ovoga možemo da zaključimo da nisi baš neki akademski građanin, ali bi mogao da postaneš veoma talentovan glumac u filmovima za odrasle.” Čim je Vaughn završio rečenicu, Knight mi je dao njegov telefon na kome je u pretraživaču bio video snimak. Pritisnuo sam play. Bio je to najpopularniji sajt na internetu. Bio je besplatan i zbog toga veoma popularan među srednjom kasom. Video je imao već 1.2 miliona pregleda i 89 procenata pozitivnih ocena. Jebote. Tagovi na videu su bili sledeći: #Studentskažurka #Orgije #Seksidrolje #Navijačice #Milijarder #Analnisex #Oralnisex #69 #Curisperma #Grupnjak #Bivšadevojkanajboljegortaka A ja sam razmišljao, I sve sam ovo uspeo da uradim za dvadeset minuta i to sa jednim kurcem? Impresivno, jebote. Bio sam mrtav ozbiljan. Je li dolaze ti iz Guinnessove knjige rekorda ili ne? Naslov videa je bio “Polo Princ Milijarder jebe pet riba.” Svidelo mi se to što ima reč princ u naslovu. Nekako je svemu davala crticu otmenosti. A polo nisam voleo ali sam ga igrao da bih zadovoljio mog večito nezadovoljnog oca. Sve ostalo je uglavnom bilo tačno, osim onog dela gde se pominje studentska žurka. I pošto smo svi punoletni, pretpostavio sam da nema šanse da se video ukloni. Posmatrao sam tri maturantkinje iz moje škole- Alice, Stacee i Sophiu, kako se kikoću u kameru dok hodaju ka meni na visokim štiklama, a zadnjice im se njišu. Ja sam bio na kauču dok mi je neka riba, Kylie, pušila, a druga, Bianca, je kružila jezikom probodenim pirsingom po mojoj bradavici. Nosio sam raskopčanu koledž jaknu bez majice ispod, dok su mi farmerke bile spuštene i zgužvane na potkolenicama. Kamera se udaljila, a lik koji je snimao i ja, udarili smo pesnicama u znak pozdrava. Onda je on malo spustio kameru da pokaže kako jebe Kylie otpozadi dok 11

mi ona puši. Svršio joj je po leđima i malo se pomerio navlačeći gaće i zakopčavajući pantalone. Posle pet minuta akrobatike, uspeo sam nekako da stavim i ruke, i usta, i kitu u svih pet devojaka istovremeno. Video je trajao gotovo dvadeset minuta i, po mom skromnom mišljenju, bio je baš vreo. Podigao sam pogled i vratio Knightu telefon. Nastupila je tišina dok su moji prijatelji čekali da obradim informacije kojima su izbombardovali moj, još uvek mamurni, mozak. “Ko je ovaj drugi lik?” zevnuo sam. “Neki Brian.” reče Knight . “Branson,” Vaughn ga dopuni. “Brian Branson?” Trepnuo sam. Nesrećnog li imena. “Wow. Izgleda da ga njegovi roditelji mrze više nego moji mene.” “Ne bih rekao da je tako, pošto si im odjutros ostavio gomilu porno govana na pragu,” prokomentarisao je Knight . Do danas nisam ni čuo za Briana Branson, ali sam sa njim podelio seksualno iskustvo. Kao i sa većinom stanovnika Todos Santosa, u stvari. Lupio sam rukom po butini i krenuo da planiram šta ćemo dalje. “Znači, idemo kod Bennyja na doručak ili …?” “Idiote jedan.” Knight je toliko stezao telefon da su mu zglobovi pobeleli od napora i borio se sa željom da me njime gađa u glavu. “U velikoj si nevolji. Stacee, Kylie i Bianca podnose prijave protiv tebe. Već su u policijskoj stanici. Upravo nam je stigla poruka.” Eto objašnjenja zašto su jutros samo Alice i Sophia bile prisutne. “Zašto? Nisam ja snimao video. Ako ćemo pošteno, i ja sam ovde žrtva.” Pritisnuo sam polu ispušenu cigaretu o paklicu kako bih je ugasio a dim mi je izlazio iz usta dok sam govorio. “Između ostalog, ne verujem da bi se usudile tvrditi kako se bilo šta dogodilo na silu, bez njihovog pristanka, jer...” pokazao sam rukom Knightov telefon. U videu, Stacee me je pustila da ga izvadim, skinem kondom i svršim joj po licu, a onda je sve to lepo polizala kikoćući se od oduševljenja dok je gledala kako mi Kylie sisa kurac sa tolikim entuzijazmom da ga je umalo celog progutala. Da ne pominjem Biancu koja je junački odradila posao u pozi obrnute kaubojke dok mi je Kylie sedela na licu skačući po njemu kao da je trambolina. “Glup si kao noć i niko te ni malo ne sažaljeva,” Vaughn je sumorno izjavio, okrenuo se i počeo da podiže stvari po sobi tražeći nešto. “Ti si naslednik multimilionerske kompanije. Ne treba im razlog da te tuže. Ako kineš na njih, reći će da si ih zarazio svinjskim gripom. Ako ih zagrliš, tvrdiće da si im polomio kosti. Ako ih pojebeš…” Tu je Vaughn zaćutao,

pronašavši ono što je tražio na jednoj od njegovih lampi—moje farmerice—i bacio ih u mom pravcu. Uhvatio sam ih dok su još bile u vazduhu. “A sad se oblači. Moraću da promenim sav nameštaj sad kada si ga zarazio ko zna kojim polno prenosivim bolestima. Moraću da operem zidove varikinom.” “A ja ću morati varikinom da isperem oči,” dodao je Knight. “Moraću da pozovem Ljude u crnom3 da mi urade ono sa mozgom i izbrišu pamćenje,” uzvratio je Vaughn. Knight je podigao nevidljivi daljinac i kliknuo u pravcu Vaughna. “I onda da ostaneš Sam u kući4 kao bi izbegao još javnih orgija,” predložio je Knight. Kiselo se osmehujući, zavukao sam noge u farmerice. Još uvek mi nije bilo jasno šta se desilo. Očekivao sam da će me, kao i uvek, Syllie izvući iz ovoga. Ako ne on, onda moji tetka i teča, Jean i Michael Brady. (Da oni su bili Bradyjevi5, i da, bilo je beskrajno zanimljivo što su me roditelji poslali da živim kod njih nadajući se da će makar oni uspeti da me nauče ponašanju kakvo dolikuje pripadnicima više klase, kad već privatne škole u koje su me upisivali to nisu uspevale.) Poenta je bila u tome da bi me uvek neko izvlačio iz nevolje, a taj neko nikad nisam bio ja sam. To mi je delovalo kao naporan posao, a još ako bi uključivalo i neku papirologiju… U svakom slučaju, naučio sam lekciju. Od sada ću dobro obratiti pažnju gde i sa kim orgijam. Čovek može samo jednom da pogreši. Vreme je da postanem obazriviji. I dok sam još na toj temi, možda bi trebalo, umesto pet, da se ograničim na tri devojke istovremeno. Ustao sam, zakopčao kožni Louboutin kaiš sa šiljcima i okrenuo se Knightu. “Okej, mislim da sam sad spreman da krenemo na kafu.” Knight me je opet lupio po glavi. “Ti ništa ne kapiraš?” namrštio se. “Reci mi koga treba da pozovem. Da li znaš kako ti se zove advokat?” “Pobogu, sinko. Čemu tolika ozbiljnost? Treba da popiješ jedno roze pićence6.” aluzija na film Man in Black (Ljudi u crnom) aluzija na film Home alone (Sam u kući) 5 popularna američka serija 6 mešavina sirupa za kašalj, kodeina ili nekog drugog opojnog sredstva 3 4

To jest kodein. Svima je bilo poznato da je Knight pio kodein više nego vodu u periodu kada je bio ovisan o tabletama. Znam da sam drkadžija što pominjem njegove probleme sa zavisnošću, ali je on prešao preko toga bez reči. Osim toga, sada više i nije imao te probleme. A ja ću svoju nesrećnu zadnjicu da odvučem nazad u Boston, da upišem Harvard i da studiram biznis, ekonomiju i ostala sranja zbog kojih mi dođe da se bacim sa oblakodera. Ne pitajte me kako sam uspeo da budem primljen na Harvard. Tata je verovatno donirao toliko novca da bi njime mogli da se nahrane svi stanovnici države Massachusetts u period od deset godina. Što se mene tiče, da sam ja na nečijem mestu, ne bih mi poverio ni da sastavim spisak za kupovinu, a kamoli esej na neku temu. Takođe se nisam radovao ni praksi koju će me prisiliti da odradim u Royal Pipelinesu tokom leta. “Koga da pozovem? Tvog oca? Majku? Brata? Sestru? Možda Bradyjeve?” Knight je mahao rukom ispred mog lica. Samo što sam otvorio usta da odgovorim, začulo se kucanje na vratima. Vaughn je otišao da otvori. Trenutak kasnije, uđoše tri policajca. Mogu da se zakunem da je jedan od njih napeo mišiće da nam pokaže koliko je strašan. Delovalo je da su baš napaljeni na moć. Najkrupniji od njih, onaj čije je lice ličilo na lice babuna koji pati od zatvora, počeo je da mi recituje prava i istovremeno mi je zgrabio ruke i stavio mi lisice. “Hunter Ernest Vincent Fitzpatrick, uhapšeni ste pod sumnjom da ste izvršili seksualno uznemiravanje, seksualni napad na maloletnu osobu i da ste ometali rad pravosudnih organa. Imate pravo da ne govorite. Sve što budete rekli biće upotrebljeno protiv Vas na sudu. Imate pravo da pozovete advokata i da advokat bude prisutan prilikom saslušavanja. Ako ne možete da priuštite advokata…” Tu se policajac zaustavio i počeo da se kikoće. Preostali policajci prasnuše u histeričan smeh. Da, da, svi znaju koliko sam bogat! Mnogo smešno! “Ako…Ako…” pokušao je ponovo zabacujući glavu i toliko se slatko smejući kao da je upravo čuo najsmešniji vic na celom svetu. “Ako ne možete da priuštite advokata, biće Vam dodeljen o trošku države,” konačno je završio brišući suze koje su mu potekle od smeha. Zurio sam u njega stisnute vilice i prvi put od kada sam se probudio, osetio sam kako me obuzima bes. Nisam ni silovao ni seksualno uznemirio te devojke. Niti bilo koje druge devojke ikada. Ovo sve je nameštaljka. Policajac se mašio džepa, izvadio iz njega novčanicu od pedeset dolara i gurnuo je u ruku kolegi koji je stajao pored njega.

“Do đavola, ne vredi, stvarno nisam mogao da izdržim, Mo.” Dakle, oni su se kladili u vezi mog hapšenja! Baš je to slatko. Lisice su bile hladne i usecale mi se u meso. I bile su potpuno nepotrebne. Više je nego očigledno da sam potpuno bezopasan. Sigurno nisam imao nameru da pobegnem ili da napadnem policajku sa proređenom kosom, ožiljcima od bubuljica i bez tri zuba, koja je stajala sa strane. Knight i Vaughn su stali pored mene. “Hej, drkadžije, je li morate baš da pokažete svu brutalnost po kojoj su poznati organa reda i mira?” upita Vaughn. “A što se tebe tiče…” pokaza bradom na mene. “…Zvaću mog tatu. On je u Virdžiniji sa mamom, ali će se vratiti kući ako bude potrebno.” Knight upita ponovo, “Koga da zovem, brate? Kaži mi.” Odgovor je bio Jean i Michaela, naravno. Oni su mi bili mnogo bolji roditelji nego moji pravi, koji su me najurili iz Bostona čim sam izašao iz pelena. Policajci su počeli da me guraju ka vratima. Vaughn je krenuo za nama, sikćući na mene, “Nemoj ništa da im govoriš, jesi li me čuo?” Klimnuo sam glavom. “Kaži Knightu da ne zove mog tatu.” “Šta?” Policajci su me gurali u leđa, usmeravajući me ka policijskom automobilu. “Samo nemoj da zove tatu,” uspeo sam da zaurlam pre nego što su me gurnuli u kola i oborili na zadnje sedište. “Nek zove bilo koga samo ne tatu!” Knight mi je otpozdravio podignutim palčevima i klimnuo glavom, stojeći na vratima. “Nema problema, brate. Zovem ti tatu!” “Rekao sam da ne zoveš mog oca,” povikao sam, ali mi se zadnja vrata policijskog automobila zalupiše u lice. Knight me nije čuo. Jebiga.

“Tužba za napastovanje maloletne osobe me je najviše brinula, ali se ispostavilo da su to obične gluposti. Svo šestoro ste punoletni. Policajcima nije palo na pamet ni da im pogledaju lične karte dok su popunjavali prijavu. Dakle, ne samo da će povući prijavu, nego trebaju biti srećni da mi njih ne prijavimo za nesavesno obavljanje posla.“ 15

Baron “Vicious” Spencer, Vaughnov otac, sedeo je preko puta mene na tetkinom i tečinom zagušljivom potkrovlju, okrećući debele stranice mog dosijea. Potkrovlje je pratilo oblik krova, sa kosim zidovima i niskim stropovima, tako da sam sedeći na stolici morao da se savijem kako bih mogao da smestim svu svoju visinu u tako mali prostor. Osećao sam se kao Arnold Schwarzenegger u kućici za Barbike. Prošlo je dvadeset četiri sata od mog hapšenja i još nisam imao šanse da se istuširam, serem ili izdrkam, da se malo opustim. Iako je Baron bio advokat po zanimanju, nije se bavio krivičnim pravom. Ali, koliko sam shvatio, ponekad je pomagao rođacima i prijateljima kada imaju pravne problem. Takođe sam shvatio i da svoje usluge naplaćuje 5,000 dolara po satu samo da bi opravdao svoju reputaciju pizde svetskih razmera, jer mu je novac bio potreban koliko su Kylie Jenner bila potrebna još veća usta. Prva stvar koju mi je rekao je bila da će mi usluge naplatiti skuplje od utvrđene tarife. “Samo da bi malo osetio kako je to kad te neko zajebe. Ne možeš samo ti stalno da jebeš druge,” pojasnio mi je ne trepnuvši čim je ušao u kuću pre sat vremena, a pošto su me Jean i Michael uz kauciju izvukli iz zatvora. Uzeo sam gutljaj piva iz flaše i povukao kožnu ogrlicu sa priveskom u obliku Dala7 konjića. “Ima li drugih optužbi?” “Seksualno uznemiravanje će teško da im prođe pošto su devojke bile vrlo lucidne, aktivno učestvovale u svemu i nisu nigde pobegle. A što se tiče ometanja rada pravosudnih organa, tu se misli na činjenicu da je gospodin Cole oduzeo Bianci telefon. Prema svedočenju gđice Evans, ti si to naredio. Ali srećom po tebe, u trenutku kada je ona ušla u kućni bioskop da partija sa ostalima kojima su telefoni takođe bili oduzeti, tvoja kita je već bila meka kao pamuk i ležao si obeznanjen na podu i sve se to dogodilo dosta nakon završetka vašeg orgijanja. Moglo bi se reći da te je spasilo to što više nisi bio sposoban za seksualne aktivnosti.” Podigao je pogled sa hrpe papira, a njegove ledeno plave oči su snizile temperaturu u prostoriji za barem deset stepeni. “Uvek mi je drago da ispadnem gubitnik. Sláinte8.” Nazdravio sam vazduhu, popivši još jedan gutljaj piva. ručno rezbareni drveni konjići, popularan suvenir iz Švedske, smatraju se amajlijom za sreću 7

živeli- na irskom, gelskom jeziku

Baron je imao kosu crnu poput mastila kao i njegov sin, identične ledeno plave oči i osećao je istu glad za uspehom i moći. Pitao sam se, kako li izgleda kad si Spenser- sposoban, motivisan, ambiciozan. Talentovan. Ja, do sada, nisam bio ništa od toga. Imao sam novca —više nego što bih ikada mogao da potrošim- i bio sam lep. Ali osim tih površnih osobina, nisam imao ništa drugo da ponudim. Otac mi je rekao da će vrlo brzo ljudi početi da mi zameraju zbog površnosti. Nisam sumnjao u njegovo mišljenje. Zato sam i zazirao od povratka u Boston i odlaska na koledž- i ponovnog života sa porodicom. A nije postojala otvorena mogućnost da to izbegnem jer je, do sada, kroz Royal Pipelines prošlo šest generacija Fitzpatrickovih. Suvišno je reći da sam za vođenje posla bio zainteresovan još i manje nego za još jedne javne orgije posle kojih bi mi sledovao kraći odmor u zatvorskoj ćeliji. Ali evo kako izgleda surova realnost: moj stariji brat, Cillian, postaće generalni direktor Royal Pipelinesa čim otac odapne, a ja ću biti njegov zamenik. “Kada će biti suđenje?” procedio sam kroz zube. “Nikada.” Baron zatvori moj dosije, preplićući prste na rukama. “Sudski proces bi bio javan, oduzeo bi nam mnogo vremena i pre svegadao bi novinarima mogućnost da iskopaju mnogo prljavštine. A što se dama tiče, koristim ovaj termin vrlo uopšteno, ni one nisu baš mnogo raspoložene da javno iznose detalje masovnih orgija. Svakoj sam predložio vrlo zadovoljavajuću nagodbu. I one i njihove porodice su je vrlo rado prihvatile. Paket uključuje ček od dva miliona dolara nadoknade i plaćenu školarinu za bilo koji koledž. Tvoj otac i brat su vrlo zadovoljni kako je stvar rešena.” Nijednog trenutka nisam pomislio da je otac želeo da se nagodi sa njima zarad mene. Uradio je to zato što se bojao novinskih natpisa. A što se Cilliana tiče, da je po njegovom, držali bi me okovanog i zaključanog u podrumu imanja mojih roditelja, Avebury Court Manoru. Zavalio sam se u stolici igrajući se drvenom amajlijom na vratu. “Zašto im uopšte nudimo nagodbu? Ništa nisam uradio. Sami ste rekli. Nemaju dokaza da me optuže.” “Bez obzira na sve, sam odlazak na sud bi ukaljao tvoju reputaciju i reputaciju tvoje porodice i iznervirao deoničare Royal Pipelinesa, kakav god bio ishod suđenja.” “Znači, moram da podvijem rep zato što je moj tatica vlasnik velike prodavnice?” namrštio sam se. 17

“U suštini je tako.” “Neću,” uzvratio sam mirnim glasom. Baron je gledao u telefon dok je govorio, ni trunčice zabrinut zbog mog odbijanja. “Ako stignemo do porote, nema šanse da predvidimo njihovu reakciju. Mladi milijarder, belac, u sred seks skandala epskih razmera… Teško da bi se sažalili na tebe.” “Nisam ih silovao,” procedio sam. “Nisam im se čak ni nabacivao. One su same došle kod mene.” Baron je ustao, pakujući dokumenta u svoju kožnu akt tašnu. Činilo se da mu je bilo dosta i klijenta i klijentovog gneva. “Bolje da budeš negativac u ovoj priči nego da te naprave budalom. To što su prihvatile ponudu i što su potpisale ugovor o diskreciji je bilo pametno sa njihove strane. A ti, kad god osetiš da je tvom dragocenom egu potreban neki podsticaj, uloguj se na taj porno sajt, pogledaj snimak i podseti se da će onaj koji bude oženio neku od tih devojaka, uvek znati da si ti onaj lik koji ih je pojebao dok su bile mrtve pijane i uspeo da ih natera da svrše više puta.” “Treba mi jače piće.” Odmahnuo sam glavom. “Tebi treba da te neko dobro ispljeska.” Prineo sam ustima bocu piva i uzdahnuo. “Jebiga, u pravu ste. Baš mi je doktor pre neki dan prepisao sado-mazo seks. Ali ovog puta ću se potruditi da ga odradim u nekoj zatvorenoj spavaćoj sobi.” Baron me je prezrivo pogledao i krenuo ka vratima. Znao sam da treba da mu zahvalim za sve što je uradio za mene, ali nisam bio raspoložen za plezanterije. Uostalom, čekom koji mu moj otac bude napisao moći će sebi da kupi još jednu jahtu. “Oh, i da ne zaboravim! Huntere?” Pozva me Baron, stigavši do vrata. Podigao sam pogled sedeći za stolom. “Molim?” “Želim ti sreću na narednom sastanku. Trebaće ti.”

“Sram te bilo!” Tata je pljunuo dok se pljuvačka razletela po stolu koji se nalazio između mene i njega. Njegovo inače bledo lice, posuto pegicama tipičnim za Irca, sada je bilo crveno od besa dok se nadvijao iznad mene u onoj istoj kancelariju u potkrovlju koju je Baron napustio pre samo par minuta. Kuća Bradyjevih je po mišljenju Geralda Fitzpatricka bila udobna i lepa, ali potpuno nezanimljiva. Tamo u Bostonu, on je srušio celo jedno naselje ispunjeno sličnim kućama na Beacon Hillu, kako bi sagradio zamak u koji su mogli da se smeste svi članovi šire kraljevske porodice kao i njihovi poznanici. Avebury Court Manor je imao dvadeset spavaćih soba, petnaest kupatila, zatvoreni bazen, teniski teren, prilaz za automobile sa podnim grejanjem- mislim, a što ne bi bio kreten kad mu se može? U arhitektonskom smislu inspirisan je zamkom koji stoji na vrhu francuskog ostrva Mont Saint-Michel, pun je lukova, statua i ima mnogo slobodnog prostora. Da budem iskren, meni se mnogo više sviđa staromodna, gradska kuća Bradyjevih od ovog mermernog čudovišta tipičnog za novonastale bogataše. “Ti, budalo jedna. Ti…Ti… prokleti…” Zastao je, čvrsto stiskajući pesnice kako bi se što bolje pripremio za prodorni krik koji je sledio. “Ti si razočarenje epskih razmera!” Gurnuo je sto koji se nalazi između nas. Sto me je udario u kolena i osetio sam prodoran bol. Čvršće sam stisnuo usta, ignorišući jak bol i glumeći ravnodušnost. Osećao sam snažnu želju da se sklupčam i sakrijem od njega i da se vratim u normalan položaj tek kada prođu njegove grdnje, ali sam se ipak naterao da podignem glavu i istrpim sve što ima da kaže. Moj brat i sestra su bili savršeni, svako na svoj način, 19

i postizali su velike uspehe u svemu što su radili, tako da sam ja jedini, od sve dece, bio konstantni uzrok njegovog nezadovoljstva. “Hvala dragom Bogu što nisi napravio i neko kopile do sada.” Tata je pogledao u pravcu neba i prekrstio se, kao da je Bog imao neke veze s tim što sam opsesivno vodio računa da uvek koristim kondom. Ovih dana mi baš niko ni za šta nije pripisivao nikakve zasluge. “Noć je tek počela,” rekoh odsečnim glasom. Pogledao me besnim pogledom i uperio u mene svoj debeli prst. “Tvoj avanturica me je upravo koštala šest miliona dolara koje sam potrošio da potplatim sve koji bi mogli i da pomisle da te tuže, a možda me bude koštala i više ako se još neko pojavi. Tebi je ovo smešno? Nemam više nikakve veze sa tobom.” Tresao je pesnicom u pravcu neba šetajući po maloj sobi. “Želim da nemam nikakve veze sa tobom. Ali tvoja jadna majka, Bog je blagoslovio, je mnogo osetljiva na tebe. Možda zato što si srednje dete.” Ili zato što me je poslala u internat u Engleskoj kada sam imao samo šest godina i onda, kad bi me izbacili iz jedne škole, prebacivala bi me u drugu, u nekom drugom delu sveta, a da joj nikada nije palo na pamet da me ona sama odgaja. “Ja, lično, sam te prozreo ko si i kakav si. I u tom smislu imam jednu novost za tebe. Vraćaš se u Boston i ideš na koledž, ali Harvard ne dolazi u obzir, nego ćeš da ideš na državni koledž kao i sav običan svet. A, bogami, nećeš ni da živiš u mojoj kući.” Sada je prst uperio u grudi da naglasi svoje reči. Moj otac je bio visok skoro 1.85 centimetara, samo malo niži od mene i bio je krupan i debeo. Dugogodišnje uživanje u blagodetima života mu je omekšalo telo, ali otvrdnulo dušu. Pramen sede kose mu je pao na čelo, ali obrve su mu bile crne i guste. Moja majka, nasuprot njemu, bila je lagana i delikatna, i psihički i fizički. “Plač, plač! Uh, što mi je žao!” Izazivački sam prevrnuo očima. Vrhovi ušiju su mi goreli i mrzeo sam to. “Čuo sam da i u Bostonu postoje stanovi za iznajmljivanje. Biće mi drago da ti se sklonim s puta.” A što se tiče Harvarda, ovakav idiot kao što sam ja teško da bi tamo preživeo. Verovatno ne bih umeo ni učionicu da pronađem, a kamoli da shvatim predavanja. “A sa kojim parama, moliću lepo, planiraš da iznajmiš te stanove?” Na čelu mu je iskočila vena. Gotovo da sam mogao da vidim kako krv teče kroz nju. “Sa žaljenjem te obaveštavam da sa mojim nećeš moći.” Zurio sam u njega bez reči, čekajući da vidim šta još ima da kaže. 20

“Nikada u životu ništa nisi završio do kraja, Huntere.” Nije tačno. Dovršavao sam analogije, dovršavao sam piva i svršavao na dnevnom nivou. Ali, ma koliko glup da sam bio, shvatio sam da to ne treba da pomenem. “Pakuješ se i odlaziš smesta,” nastavio je da daje instrukcije hladnim, uvežbanim glasom kojim mi je stavio do znanja da je odluku o tome šta će sa mnom biti doneo mnogo pre nego što je njegov privatni avion dodirnuo kalifornijsko tlo. “Nego šta.” Nacerio sam se. “Nema vremena za pozdravljanje sa prijateljima,” rekao je odsečno. Naglo sam podigao glavu. Nikada nisam imao puno prijatelja, ali zapravo sam voleo svoje prijatelje iz Todos Santosa. “Neće mi trebati više od pola sata.” “Ne zanima me ni da ti treba minut. A onda,” nastavio je dok mu se glas odbijao od zidova kao metak u crtanom filmu kad juri zlikovca, “imaćeš šest meseci da mi dokažeš da to što mislim da si mešavina mnogobrojnih seksualno prenosivih bolesti i loših odluka, nije tačno.” “Hoćeš da me pošalješ na odvikavanje?” Umalo se nisam ugušio sopstvenim rečima. “Neću. Razgovarao sam sa tetkom i tečom i oni misle da nemaš problem sa drogama i alkoholom. Tvoj problem je nemogućnost da budeš predan nečemu i da nađeš svoju svrhu. Da preuzmeš odgovornost.” Bilo je neobično slušati kako o mojim problemima priča neko ko me je viđao dva puta godišnje po nedelju dana u poslednjih petnaest godina. “Pa šta ćeš onda da mi uradiš?” Čuo sam sebe kako mu postavljam pitanje. Postoji ta jedna igra koju igram sa samim sobom pošto sam sam sebi bio jedini stalni prijatelj tokom svih ovih godina. Toliko sam često menjao sredine da mi je bilo potrebno nešto da me drži na mestu. Igra se sastoji u tome da za svaki dan izaberem pesmu koja će na najbolji način pokazati moja osećanja. Današnja pesma je, razume se, “Gimme Shelter” od Rolling Stonesa. Jebiga, zato što mi je danas baš potrebno da negde pobegnem i da se sklonim. “Radićeš za mene, sam ćeš se izdržavati dok studiraš i živećeš u jednom od stanova u Ovalnoj zgradi gde moje osoblje može da nadgleda tvoje kretanje i tvoj napredak.” Ovalna zgrada je bila u vlasništvu moje porodice. Bila je to visoka zgrada koja je trebalo da izgleda kao elegantna tuba ruža za usne, ali u

stvarnosti je izgledala kao veliki, neobrezani kurac. Da se tata ikada sa mnom konsultovao u vezi nje, ja bih mu to stavio do znanja. Savio se da bi me pogledao u oči raširivši prste po površini stola koji se nalazio između nas. “I bićeš trezan kao odojče i zaklet na celibat kao kaluđerica.” I smoren do bola. Hvala, ali ne, hvala. “Šest meseci? Zezaš me?” Ustao sam podižući ruke u vazduh. Pri tom sam udario glavom u plafon, a da nisam ni primetio. Što se mene tiče, mogao je slobodno da me ubije. Šta je život bez pičkica i alkohola? Samo niz događaja u kojima i ne želim da učestvujem. “Nema pregovaranja.” Otac je pokušao da ispravi kičmu i da se uspravi do kraja, ali nije uspeo. Soba sa niskim plafonom je postajala sve vrelija i manja kako je vreme odmicalo. Na slepoočnicama su mi izbile graške znoja. Primetio sam i da se otac preznojio kao svinja. “Neće biti.” Prekrstio sam ruke na grudima. “Onda možeš da se pozdraviš sa svojim nasledstvom.” Nasmejao se, izvadio neki papir iz prednjeg džepa i gurnuo mi ga u lice. “Očekivao sam tvoju reakciju, a tvoja majka, prvenstveno zbog brige za tebe, mi je velikodušno dala dozvolu da te uklonim iz našeg testamenta, videvši da nemaš baš neku veliku želju da budeš deo porodičnog biznisa Fitzpatrickovih i da ne poštuješ naše porodične vrednosti.” Istrgao sam mu papir iz ruke i odvio ga drhtavim prstima. Skot me nije zezao. Papir je imao pečat advokatske kancelarije koja je radila za oca i sve ostalo šta treba. Na ispresavijanom papiru, doduše još nepotpisanom, je stajalo da neću naslediti ni penija od porodičnog bogatstva ukoliko ne sprovedem u delo šestomesečni dogovor koji je moj otac smislio na svoje veliko zadovoljstvo. Podigao sam pogled, osećajući kako mi se nešto toplo i neprijatno širi grudima. “Ne možeš to da mi uradiš,” prosiktao sam. “Šta ne mogu da uradim, da te spasim od samog sebe? Upravo to i radim,” izjavio je, šireći ruke. “Pristani na moje uslove i dobićeš polovinu mog kraljevstva, Huntere. Ako nastaviš da razočaravaš mene, svoju majku i samog sebe, nećeš imati mesta u našoj porodici.” Nikad ga nisam ni imao. Zbog toga mi je novac bio toliko važan. Neću dozvoliti da mi i njega oduzmu. “Dobro,” procedio sam. “Kako god. Stavi me u tu tvoju zgradu kurcolikog oblika. Izbegavaću neprilike i neću niti da pijem niti ikoga da jebem šest meseci.”

“Naravno da nećeš,” odvratio je otac, istrgavši mi papir iz ruke i pažljivo da previjajući pre nego što ga je vratio u prednji džep. “Zato što ćeš imati nekoga ko će živeti sa tobom i voditi računa da se ponašaš kako treba.” Zabacio sam glavu i gorko se nasmejao. “Nemam nameru da delim stan sa Cillianom. On verovatno na dnevnom nivou izvodi satanske obrede koristeći krv štenaca i dečije suze.” Moj stariji brat je bio sama definicija pizde. Uvek je na sve oko sebe gledao kao da su daleko ispod njegovog nivoa i imao je taj stav porodičnog wunderkinda, tako da meni nije preostalo ništa drugo nego da budem porodična luda. Svaki pokušaj da se dostigne nivo njegovih akademskih i poslovnih dostignuća bio je unapred osuđen na propast jer on je bio zlatno dete koje mnogo obećava, a zatim i surovi vladar na koga su se svi ugledali. Tata je odmahnuo glavom. “Hajde molim te, kao da bi se mo órga spustio na taj nivo da živi sa tobom pod istim krovom.” Mo órga, prevedeno skroz bukvalno sa gelskog jezika je značilo zlatno dete. Baš suptilno, ćale. “Moja greška. Zaboravio sam da uveče mora da skine kostim ljudskog bića posle dugog i napornog dana i da se malo opusti sam sa sobom. Ko će biti onda?” “Pa, toj osobi tek treba da se obratiš. Moraćeš da je ubediš da pristane na sve ovo. Ako te odbije, plan propada. Ali tvoja majka i ja smo pronašli savršenu kandidatkinju.” Kandidatkinju. Rekao je kandidatkinju. To znači da je u pitanju ženska osoba. To takođe znači i da mogu da je kresnem iza njegovih leđa. Bez obzira kako izgleda i koliko ima godina, bio sam voljan da stavim kitu u bilo šta drugo što nije moja sopstvena ruka. “Koju kandidatkinju?” zaškrgutao sam zubima, znajući koliko uživa u svemu ovome, posebno u činjenici da sam mu prepušten na milost i nemilost. “Sailor Brennan.” U redu, nema veze, ne bih ti ja nju pipnuo ni motkom od pet metara dužine obloženom kondomima. Zašto, pitate se? Evo, nabrojaću: 1. Sailor je dobrica. Ispravna, poštena, sa svim peticama u školi. Mnogo dosadna devojka.

2. Muškobanjasta je i verovatno lezbejka (nije da mi to nešto smeta) i streličarka je (e to mi već malo smeta, jer bi mogla da me ubije bez većeg napora). 3. Ćerka je Troya Brennana, a niko ne bi želeo Troya Brennana za neprijatelja. On je čovek iz bostonskog podzemlja koji obavlja različite prljave poslove za pripadnike visokog društva. 4. Tih nekoliko puta koliko sam bio u prilici da budem u njenom društvu, Sailor je bila uznemirujuće imuna na moj šarm (lepo sam vam rekao da je lezbejka). “Rekao bih da ti je taj plan nešto nesiguran?” Glumio sam da se dosađujem, goreći od želje da pobegnem u južnu hemisferu samo da izbegnem ovu situaciju. “Bolje da imam nesiguran plan nego da budem siguran da ćeš da zavlačiš kitu gde god ti padne na pamet ako ništa ne preduzmem,” izjavio je moj otac, vadeći maramicu uz prednjeg džepa da bi obrisao znojave dlanove, usredsređen na tkaninu zelenu poput deteline. “Da živim šest meseci sa nepoznatom osobom u istom stanu… nije li to malo neprimereno?” “Uhvaćen si u seksualnom odnosu sa pet žena na antikvitetnom italijanskom nameštaju u kući tvog prijatelja, između ostalog, moraćemo da platimo za nameštaj i to ću ti oduzeti od plate. Tvoja reputacija je dovoljno ukaljana da ne moraš da brineš da li je nešto neprimereno ili ne.” “A šta ćemo sa Sailorinom reputacijom?” “Ona je čista kao suza, a niko nije toliko lud da o njoj priča nešto loše kad svi znaju ko joj je otac.” Šalje mene da živim sa devojkom čiji je otac hladnokrvni ubica? Mene. A zna da imam dugačak jezik i da ne umem da kontrolišem ono što govorim. “A zašto misliš da će Sailor pristati na ovo?” Začkiljio sam očima na njega. Video sam Sailor Brennan možda tri puta u životu. Njeni roditelji imaju restorane širom Bostona. Majka joj je vrhunska kuvarica i često je kuvala za moju majku kada bi organizovala velike prijeme. Svaki put, Sailor bi brljala po telefonu i sa radoznalošću posmatrala moju sestru (još jedan dokaz u prilog mojoj teoriji da je lezbejka). Jedva je se i sećam. Ono čega se dobro sećam je da ima kosu boje šargarepe, suvu kao slama, da joj se lice ne vidi od pegica i da ima telo kao neuhranjeni petogodišnjak. “Imam svoje razloge, ali biće potrebno malo ubeđivanja.”

“Pa kako si ti to zamislio? Da odem kod nje i kažem joj: kako si, šta radiš, hajde da živimo zajedno?” Nisam želeo da izgubim nasledstvo zato što moj kurac ima društveni život bogatiji od celog klana Kardashianovih. Neće da me ubije to što ću da živim šest meseci u celibatu sa jednom štreberkom. Verovatno neće. Uostalom, vreme će pokazati svoje. “Uradi šta god misliš da treba da bi je ubedio.” Tata je slegnuo ramenima. “Reći ću ti čime možeš da je namamiš, a na tebi je da odlučiš kako ćeš to da izvedeš. Ne smeš da zoveš Sylliea... inače sam mu naredio da ti više ne pomaže. Nema više zajebancije. Ako nešto želiš, moraš da se potrudiš da to i dobiješ. Ti si taj koji mora ubediti Sailor da sarađuje. Sada si prepušten sam sebi, Huntere. Ako ne uspeš da mi u narednih šest meseci dokažeš da si čovek kakav želim da budeš, ispadaš iz igre. A Sailor je prava osoba da te drži pod kontrolom.”

Dragi Bože, Znam da ti se ne obraćam dovoljno često, i kada ti se obratim, obično tražim neku uslugu od tebe, ali kunem se da je ovo poslednji put. … Dobro. Verovatno nije poslednji put, ali saslušaj me, važi? Molim te, daj mi neki znak da moj san da odem na Olimpijadu ima šanse da se ostvari. Nek počne da pada kiša. Nek mi se pokaki golub na glavu. Bilo koji znak. To je jedina stvar do koje mi je stalo. Jedino što zaista želim. Iskreno tvoja, —Sailor Brennan (P.S. Za vreme posta uopšte nisam jela čokoladu i grickalice, tako da, ako me potražiš na nekom svom spisku i vidiš listu grehova moje porodice, naročito tatinih i bratovljevih, molim te, seti se da sam ja dobra, važi? P.P.S. Molim se i za njih, takođe.) U glavi sam nacrtala zamišljenu liniju između sebe i mete, žmirkajući od jakog sunca, dok mi je znoj oblivao čelo. Držeći strelu i tetivu sa tri prsta, podigla sam luk u pravcu mete, unutrašnji deo lakta mi je bio u položaju paralelnom sa tlom. Mogla sam da osetim kako mi se zenice šire dok sam se fokusirala na metu, a niz kičmu su mi od uzbuđenja prolazili trnci. Ispalila sam strelu, gledala je kako se okreće u vazduhu i promašuje centar mete za nekoliko milimetara. Spustila sam luk i obrisala oznojeno čelo.

“Sailor,” moj trener Junsu me pozva oštrim glasom. Dolazio je iz pravca zaklonjenog dela strelišta koji je bio predviđen za goste, a ruke su mu bile prekrštene na leđima. “Imaš posetioca.” Skinula sam kožne štitnike za ruku i prste i bacila ih u otvorenu sportsku torbu koja je stajala na zemlji iza mene. “Posetioca?” Zgrabila sam flašicu vode sa plastične stolice i sasula je celu u usta. “Ko bi meni došao u posetu?” Nisam nameravala da zvučim toliko patetično koliko sam zazvučala. Bilo je puno ljudi koji bi mogli da dođu da me vide. Na primer, moji roditelji. Mama mi je često ostavljala hranu na portirnici znajući da uvek zaboravim da treba da jedem. Imala sam i drugarice… Persephonu (Persy) i Emmabellu (Bellu) Penrose. Obe su provodile mnogo vremena pokušavajući da me odvuku na različite društvene događaje. Ali svi su znali da nemam običaj da primam posetioce dok treniram. A da i ne govorimo o tome da sam uvek trenirala. “Neki momak.” Junsuova usta su se izvila sa neodobravanjem. Njegov koreanski akcent, sa tračkom britanskog, je zvučao optužujuće. “Visok, plav momak.” Junsu je bio nizak i mišićav i nije izgledao stariji od trideset godina, a pošto je na Olimpijskim igrama kao mladić učestvovao pre trideset godina, nije bilo sumnje da je blizu pedesete. Kosa mu je bila crna poput gavranovog krila, a tamna koža bez bora. Nosio je tesnu, jednostavnu odeću od skupocenih materijala. Uvek mu je bila uredno ispeglana. “Nemam pojma o čemu govoriš.” Odmahnula sam glavom dok mi se kovrdžava riđa kosa, poput Meridine iz Disneyevog crtanog filma, prosula oko lica. Pokupila sam torbu, stavila luk preko ramena i krenula kroz strelište nazad u klub. Junsu je nešto pogrešno čuo. Taj lik je verovatno tražio nekog drugog. “Mogu li da dođem pola sata ranije sutra ujutru da mi pomogneš da naštimujem luk? Mislim da mi treba nova tetiva.” Junsu je klimnuo glavom sa zabrinutim izrazom lica. “Taj momak,” nastavio je da ispituje, trljajući bradu, “da li je on… kako se kaže… tvoj dečko?” Naglasio je tu reč, znajući veoma dobro moj odgovor. Odložila sam upis na koledž i odložila sve obaveze u životu zapravo, da bih bila što usredsređenija na streličarstvo. U stvari na Olimpijske igre koje se održavaju za godinu dana. Momci mi nisu bili u planu za ovu godinu.

Prilika da učestvuješ na Olimpijadi ti se može pružiti jednom, najviše dva puta u životu. Koledž može da sačeka. Upisaću ga sledeće godine, nakon što osvojim zlatnu medalju na Olimpijadi. A momci? Za njih nisam pokazivala apsolutno nikakvo interesovanje. Imala sam to zadovoljstvo da odrastem pored dva muškarca, dva snažna muškarca koja su me naučila sve što treba da znam o muškom rodu. Muškarci su divlji, nasilni i oduzimaju ti mnogo vremena. U mom životu za njih nije bilo mesta. “Ne znam o kome pričaš, Junsu.” Uzdahnula sam dok sam hodala uskim hodnikom streličarskog kluba. Njegovi zidovi su bili prepuni slika bivših i sadašnjih članova koji su doneli klubu mnogobrojne medalje i priznanja. Udahnula sam miris znoja, kožne opreme i talka. “Ali ko god da je, sigurno mi nije dečko.” Zaustavila sam se i počešala obrvu pokušavajući da shvatim o čemu se radi. “Možda je Dorian Sanchez. Išli smo zajedno u školu i molio me je više puta da pitam mamu da ga zaposli kod nje.” Dorian je bio plav i nije bio nizak, i bio je jedina osoba iz mog razreda, osim mene, koja nije upisala koledž. Kupio je kamion za prodaju hrane malo pre mature i znala sam da mu treba novac. Da. Sigurno je Dorian. “Pa…” Junsu je pokazao rukom prema vratima. “Taj momak se mota oko kluba. Voleo bih da to više ne radi. Ovo nije Tinder9.” Pokušala sam da sakrijem osmeh grizući donju usnu i klimnula glavom sa ozbiljnim izrazom lica. “Ubuduće ću svoje šeme sa Tindera voditi pravo kući.” “Ništa nije smešno,” rekao je strogo, razrogačenih očiju. “Jeste, smešno je.” Požurila sam ka izlazu i okrenula glavu da namignem svom treneru. “Zato što oboje znamo koliko ser…” “Bez ružnih reči!” Zapretio mi je prstom. “Da li te desno rame još uvek muči?” “Da.” Slegnula sam ramenima. “Zapravo, umirem od bolova.” Desno rame me je nedeljama mučilo, ali kad god bih išla kod fizijatra, pretvarala bih se da je sve u redu kako bi mi dozvolio da idem i dalje na treninge. Junsu je bio vrlo strog kad su treninzi bili u pitanju, nije voleo kad ih preskačem i uveo je vojničku disciplinu. Trener je klimnuo glavom. “To je normalno. Vidimo se sutra, Sailor.” “Vidimo se sutra.” 9

aplikacija za upoznavanje 28

Krenula sam ka parkingu gde je stajao moj skromni beli Golf GTI. U Bostonu je tokom leta nepodnošljiva vrućina, a tamne zgrade kolonijalnog i federalističkog tipa izgledale bi kao da će se svakog trenutka istopiti od vrućine. Streličarski klub se nalazio u mirnom delu West Enda, i bilo mi je potrebno oko pedeset minuta dnevno kada je saobraćaj gust da stignem od stana mojih roditelja do njega i nazad. Ubacila sam opremu u prtljažnik i gurnula slušalice u uši. Pevušila sam “Kill and Run” od Sie kada sam osetila da me je neko potapšao po ramenu. Okrenula sam se, iznenađena, iako mi je Junsu već rekao da me neko čeka. Ugledala sam nepoznato lice. Nepoznato, da-ti-pamet-stane prelepo lice, da budem preciznija. Ovo definitivno nije Dorian Sanchez. “Sailor Brennan?” muškarac- ne momak- upitao je ravnodušno dok me je odmeravao od glave do pete kao da sam eskort dama koja mu je došla na vrata po pozivu, a on je, nakon što ih je otvorio, shvatio da ne ispunjavam njegove standarde. Osetila sam kako mi se telo zateže kao da želi da zauzme odbrambeni stav i odmahnula glavom pokušavajući da se oslobodim čudnog osećaja koji mi je njegov pogled stvarao. “Ja sam.” Zabacila sam malo glavu kako bih ga bolje osmotrila, a i kako bih mogla što lakše da ga udarim istom ako mi slučajno padne na pamet jer, ako ćemo pošteno, ovaj tip mi je bio skroz nepoznat. “Izvoli, kaži?” “Ja sam Hunter Fitzpatrick.” Pokazao je prstom na sebe sa savršenim, dobro uvežbanim smeškom na usnama koji je pokazivao savršeni broj zuba i jamice na obrazima. Trepnula sam čekajući da nastavi dalje. “I… Onda?” Namrštila sam se kada sam shvatila da je ovo što mi je rekao po njemu bilo dovoljno objašnjenje. Oči su mu se razrogačile od iznenađenja, ali se vrlo brzo pribrao i lice mu se opustilo a onda je pročistio grlo. “Možemo li negde da porazgovaramo?” “Razgovaramo negde.” Izvadila sam slušalice i stavila ih u prednji džep. “Ovde. I ako mi ne kažeš o čemu se radi, bojim se da ću morati da se okrenem, sednem u kola i odvezem se.” “Bojim se da ću morati da ti blokiram izlaz ako to budeš uradila.” Provukao je prste kroz svoje duge lokne, svaka zlatna vlas se pokorila njegovom pokretu kao polje pšenice koje se povija pod vetrom.

Razmaženo derište. Buljila sam u njega istovremeno i iznervirana i zbunjena. “U tom slučaju,” rekla sam pažljivo, “Bojim se da ću morati da te pregazim. Hajde da tebe poštedimo boravka u bolnici, a mene da ne izlažemo neprijatnostima. Možeš li lepo da mi kažeš šta radiš ovde? Napravićeš mi problem.” “Koji, jebote?” “Moj trener je mislio da si mi dečko ili već neka šema.” “Bože, jebote, kako da ne!” podsmehnuo mi se, a ja sam ostala zaprepašćena činjenicom da je u istoj rečenici upotrebio reč Bog i psovku. Pri tom je i bacio prezriv pogled na moje nepostojeće grudi. Nosila sam tesnu majicu sa dugim rukavima, sportske helanke i par starih patika koje je verovatno trebalo da bacim još pre tri godine. Uz sve napore da ne pocrvenim, osetila sam da lice počinje da mi bukti zbog njegovog neodobravajućeg pogleda. Bila sam svesna svog izgleda kao i činjenice da nisam savršena desetka. Koščata, sa crvenom zamršenom kosom koja mi pada niz leđa do zadnjice i sa pegicama na svakom delu tela koji je bio izložen suncu. Na skali od jedan do deset bila sam solidna šestica i to kada sam u najboljem izdanju. Hunter je bio savršeni milion. “Hteo sam o nečemu da prodiskutujem sa tobom.” Naslonio se kukom na moj otvoreni prtljažnik. Čitava njegova pojava je odisala lenjošću i opuštenošću. Bio je sušta suprotnost mom ocu i bratu. Voleo je sebe i bio je više nego svestan činjenice da stvarno mnogo dobro izgleda. I sve to mi nije bilo ni najmanje privlačno. Mada, nije baš da mi je nešto bio privlačan i pre nego što sam postala svesna te činjenice. “O čemu?” Premeštala sam se sa noge na nogu. Uhvatila me je nervoza. Momci mi se nikada ranije nisu obraćali, a ako mi se neki i obratio, nije izgledao ni približno dobro kao on. “O nama.” “Upravo si rekao da mi ne postojimo. I ja bih da podržim tu izjavu.” Izvukla sam ključeve iz svoje sportske torbe, zalupila vrata od gepeka i zaobišla oko kola. Sledio me, pokreti su mu bili gipki kao u tigra, što je neobično za tipa njegove visine. Bio je veoma visok i vitak, i – što me je najviše od svega uznemiravalo – mirisao je mnogo, mnogo lepo. Kao mešavina sveže opranog rublja, cimeta i perverznog muškarca.

“Hej, čekaj, stani malo! Stvarno nemaš pojma ko sam ja?” Dodirnuo mi je rame kako bi me zaustavio da ne uđem u kola jer sam već otvorila vozačeva vrata. Pogledala sam u njegovu ruku sa uzdignutom obrvom. Odmah ju je pomerio. “Bez pipanja,” Rekla sam. “Okej! I? Stvarno nemaš pojma?” Pogledao me sa tako iznenađenim izrazom lica da su mu obrve bezmalo dodirivale kosu. Odmahnula sam glavom. “Apsolutno nemam pojma. Molim te da primiš moje najiskrenije saučešće zbog smrti tvog ega.” “H-u-n-t-e-r F-i-t-z-p-a-t-r-i-c-k,” razvukao je glasove najsporije moguće kao da sam prvače koje tek uči slova. “Znaš, Fitzpatrick, kao vlasnici kompanije Royal Pipelines.” “Ako je ovo neka seksualna insinuacija, moraću da te nabodem kolenom u jaja,” rekla sam ravnodušno. Međutim, nisam ni približno bila smirena kako sam se predstavljala. Samo njegovo prisustvo je pokrenulo neko čudno osećanje duboko u mom stomaku, izazivajući istovremeno i mučninu i ushićenje. “Nemoj da izvlačiš pogrešne zaključke o meni.” Istrgao je Valentino kapu iz zadnjeg džepa firmiranih farmerica, stavio je na glavu i nabio je preko ušiju dureći se sve vreme. Ta stvar košta četiristo dolara. Slučajno sam znala jer sam nešto slično kupila Belli za rođendan. Ali to je bio zajednički poklon za koji su se učipili i njeni roditelji, sestra i jedna dalja rođaka. Ko je, pobogu, ovaj lik? “Moja porodica je na četvrtom mestu po bogatstvu u celoj zemlji.” Napućio se vireći ispod ivice kape, izgledajući smešno, a ipak neodoljivo detinjasto. “Super za tebe. Imaš li još neki beznačajni detalj o svom životu koji bi mogao da podeliš sa mnom pre nego krenem? Koja ti je omiljena boja? Kada ti je ispao prvi mlečni zubić?“ Mada, kad je ponovio svoje ime, već sam shvatila sve i razumela zašto se iznenadio što ga ne prepoznajem, jer su ga gotovo svi u gradu znali. Hunter Fitzpatrick je bio nesumnjivo i nepobitno zgodan da to prosto nije bilo fer prema ostatku sveta. Šokantno lep. Toliko lep da sam ga zbog toga prezirala jer, po meni, u toliko lepog muškarca ne možeš imati poverenja. Da ispravim ovu izjavu- muškarcima generalno ne možeš verovati. Oni lepi su bili naročito zli. To je lekcija koju sam naučila u srednjoj školi, a da i nije bila u okviru ijednog školskog predmeta. 31

Po Bostonu su kružile glasine kako su roditelji poslali Huntera u Todos Santos u Californiji pre četiri godine nakon što je izbačen iz jedne britanske škole, nadajući se da će da popravi ponašanje ako bude živeo sa tetkom i tečom koji su bili izuzetno pobožni, a ako ništa drugo, makar će biti daleko od novinara sa Istočne obale. Gore pomenuti novinari su ganjali njegovu porodicu, a naročito Huntera, pošto su videli da se on ponaša potpuno idiotski. Zapravo, sećam se da su ga u jednom članku nazvali „pijanim naslednikom Velikog Getsbija10“ nakon što se jedna od njegovih žurki pored bazena završila tako što je dvoje ljudi polomilo udove u pokušaju da skoče u bazen sa krova. Čak i iz Kalifornije, neobuzdani Fitzpatrick je uspeo da stigne u novinske naslove. Ako je suditi prema tračevima, broj njegovih seksualnih partnerki je trenutno bio trocifren, a ako bi anđeo dobio krila svaki put kada bi Hunter imao neku šemu, raj bi patio od ozbiljnog problema prenaseljenosti. Hunterova kosa je bila tamno zlatne boje i kovrdžala se oko slepoočnica, ušiju i vrata kao kosa u nekog anđela i još više naglašavala njegovu upadljivu lepotu. Oči su mu bile uzane, gotovo iskošene i neverovatno sjajne, sive boje pomešane sa svetlo plavom i sa zlatnim tačkicama. Sa visokim jagodicama, četvrtastom vilicom i punim usnama, izgledao je aristokratski, poput nekog nabusitog, razmaženog princa. Nos mu je bio prav i uzan, obrve guste i muževne, a koža mu je imala onu zdravu blistavu boju kakvu imaju ljudi koji imaju priliku da putuju na egzotična ostrva. O Hunterovom telu se raspravljalo gotovo isto koliko i o njegovim ispadima u javnosti. Igrao je polo dok je bio u školi u Engleskoj i nastavio privatno kada se vratio u Californiju. Bio je vitak, mišićav i neobično visok za polo igrača. Ako ćemo da verujemo tračevima, imao je neverovatne trbušnjake i „onu stvar“ veličine Ajfelove kule. Ukratko, čim ga vidiš, jasno ti je da je stvoren da te uvali u nevolju, i to u onu vrstu nevolje za koju ja nisam imala vremena. “Imam predlog za tebe.” Podigao je nos kao da nisam vredna njegovog pogleda. Bože, toliko je bio arogantan da sam imala želju da povratim na njegove Fear of God Jungle patike11 od 995 dolara (Emmabelle mi je The Great Gatsby- knjiga F.S. Fitzgeralda o američkom bogatašu ekscentričnog ponašanja. 11 duboke kožne muške patike marke Fear of Good, popularne u SADu 10

jednom prilikom za njega rekla da tako obučen prosto izaziva lopove da ga opljačkaju). “Odgovor je ne.” “Nije u redu da budeš tako ograničena. Još nisi ni čula šta sam hteo da ti predložim.” Podigla sam dlan i ljubazno mu se nasmešila. “Ako uzmemo u obzir tvoju reputaciju i činjenicu da stojimo ovde već deset minuta, a da još nismo stigli do poente, mogu da zaključim da nismo baš neki dobar spoj. U bilo kom smislu.” “Potrebno mi je da živiš sa mnom šest meseci. Ali, ono kao, u jednom super kul stanu u gradu. Ono, baš je vrh.” Potpuno je ignorisao moje odbijanje. Čak šta više, ponašao se kao da on meni čini uslugu. Istina je da se moji roditelji nisu nalazili na listama najbogatijih ljudi u zemlji, kontinentu ili čak i svemiru, ali su bili dobrostojeći. Zapravo, i ja sam odrasla u luksuzu. Ali poput moje mame, ni ja nisam prihvatala ideju da novac može da kupi sreću. Više puta sam se uverila da je, u stvari, situacija obično suprotna od toga. “Oh,” rekla sam veselim glasom. “Pa, u tom slučaju, odgovor je i dalje ne.” “Stani! Imam nešto što želiš.” Imao je smelosti da zatvori vrata od kola iza mene i da se osloni na njih sa jednom i drugom rukom pored mojih ramena tako da sam sada bila zarobljena između njega i kola. Buljila sam u njega potpuno zaprepašćena. Je li on urađen ili tako nešto? “Šta?” izgovorila sam besno, nadajući se da će neko da izađe iz kluba, ugleda nas i probode ga strelom kroz lobanju. Drugi deo mene- mali, malecni deo- uživao je u interesovanju koje je ovaj predivni primerak muškarca pokazivao za mene. U sebi sam pomislila da čim dođem kući moram da napunim kadu i bukvalno udavim taj deo sebe u njoj. “Moj tata kaže da će te sponzorisati sve dok ne odeš na Olimpijadu ako pristaneš na ovaj dogovor. Rekao je da će od tebe napraviti poznato ime američkog sporta i miljenicu stanovnika Bostona. Tu je mislio na reklame, pa da te poveže sa najpoznatijim sportskim agentima u Americi, možda čak i da napišeš knjigu o svom životu. Bićeš slavna, dušo.” Još jednom mi se osmehnuo pokazujući prelepe zube i jamice na obrazima. “Ne želim ništa na silu, samo želim da se bavim onim što volim.” “To je baš slatko, ali pouzdano znam da ti Lana Alder iz New Mexica diše za vratom, i da će možda da ti preotme mesto u olimpijskom timu. A

ona vodi kampanju kozmetičkih proizvoda, pa ima ponude za snimanje filmova, tako da bih ja na tvom mestu debelo razmislio pre nego što bih odbio moju ponudu.” “Vidim da si istražio problematiku. Dobro si uradio domaći zadatak,” rekoh kiselo. Lana je bila za mene bolna tačka. Od samog pomena njenog imena mi se dizala kosa na glavi. “Prvi i poslednji put.” Izvio je obrvama. Zagrizla sam vrh palca. Bio je u pravu. Moja najveća rivalka je bila Adlerova, a ona je bila lepa i talentovana. Kroz pet meseci je trebalo da dođe u Boston da zajedno treniramo pod Junsuovim nadzorom i već je unapred obezbedila mnogo veću medijsku pažnju u mom rodnom gradu od mene. Odmahnula sam glavom. “Ne pristajem.” “Sigurna si? Ista gajba, različite sobe. Moji roditelji samo žele da pripaziš na mene.” “Zašto?” Raširila sam oči od nervoze. “Zašto ja? Zašto ne neka koja bi to stvarno volela? Sigurna sam da ih ima dosta.” “Upravo zato. Zato što ne želiš. Rekli su mi za tebe da te niko ne može ubediti da uradiš nešto što ne želiš, niko ne može da te zavede ili potkupi. Čvrstog si karaktera i odgovorna.” “Hm, hvala.” “Pobogu, ženo, to nije bio kompliment.” Nasmejao se. Namrštila sam se. “E pa, žao mi je što moram da razočaram tvoje roditelje, ali odgovor je i dalje ne.” “Ozbiljno?” Zaječao je kada sam mu gurnula ruku dalje od mene i otvorila vrata da uđem u kola pre nego što se predomislim. “Moj tata zna tvog tatu i sve mu je objasnio. Izgleda da mu se svidela ideja. Pitaj ga sama. Moj tata može da ti progura karijeru. Ako ti je toliko stalo do streličarstva, učini sebi uslugu i stisni petlju, čoveče.” “I moj tata je uticajan,” rekla sam, ne verujući da sam tako nešto uopšte i izgovorila. Je li ludilo prenosno? “Tvoj tata možda može da utiče na broj leševa u Bostonu, ali teško da je uticajna ličnost. Sa druge strane, moj ćale je donirao milione da se izgradi novi stadion Patriota12. Potrebne su ti veze Sailor. Dozvoli mi da ti pomognem.” Upalila sam auto dok su vrata još bila otvorena, vezala se i stegnula volan toliko jako da sam izgubila osećaj u prstima. 12

bostonski klub američkog fudbala 34

“Samo treba da vodiš računa da budem trezan i da ne upražnjavam seks. I to je sve.” Ponovo sam ga pogledala, zaprepašćena. “Ono, kao da ti budem dadilja?” Slegao je ramenima. “Ne piškim u gaće, ne budim se noći, ne budim se rano ujutru, često spavam i do posle podne—i umem da spremim jebeno opasan omlet.” “Možeš li da prestaneš da koristiš različite oblike reči jebati u skoro svakoj rečenici? Koristiš je i kao glagol i kao imenicu i kao pridev?” Upitala sam ga blago začuđena. “Prestaću da upotrebljavam tu reč ako prihvatiš moju jednom-u – životu-mi-se pruža-takva priliku.” Pritisnuo je dugme da spusti prozor kako bi mogao da nastavi razgovor malo pre nego što sam mu zalupila vrata u lice. Dobri instinkti, nema šta. “Ovo nije normalno,” promrmljala sam. “Shvatiću to kao pristanak.” Lupio je rukom po okviru prozora, cereći se. Junsu bi me ubio da zna za ovo. Uvek je govorio da je streličarstvo ugledna veština, a ne specijal sa Disney Channela gde se sve svodi na reklamu i medijsku pažnju—mada, nema šanse da za ovo ikada sazna. Kada bi njega neko pitao, on bi rekao da to nije legalno. Ali, činjenica je da nisam mogla da držim korak sa Lanom Adler i da postoji velika šansa da će me izgurati iz olimpijskog tima —a to će uraditi sa velikim zadovoljstvom. U svakom slučaju, tata bi ubio Huntera Fitzpatricka ako bi mi stvarao probleme. A Sam, moj brat, bi se pobrinuo za njegov leš. U tome je bila sva čar pripadanja mafijaškoj porodici. Zadatak je delovao lako. Bio mi je potreban sponzor da me progura. To su mi govorili svi osim Junsua. Moj problem nije bio u nedostatku veštine i talenta već u tome što sam bila stidljiva i povučena i nisam volela da privlačim pažnju na sebe. I dalje mu nisam ništa odgovarala. Hunter je savio kolena i spojio dlanove, kao da se moli. “Pomozi bratu, staro momče. Obećavam ti da se neću ponašati kao drkadžija. Možda nisam baš dobrica, ali sam svakako potpuno bezopasan. Moje nasledstvo je dovedeno u pitanje. Samo želim da oboje izvučemo maksimum iz ovoga i preguramo ovu krizu. Kunem ti se da je tako.” Zvučao mi je iskreno. A na kraju krajeva, šta može da mi fali? On svojevoljno učestvuje u svemu ovome. A ionako sam već izvesno vreme 35

planirala da se odselim od mame i tate. Stalno su me zapitkivali o mom ljubavnom životu (ili nepostojanju istog). “Koliki je taj stan?” zaječala sam, osećajući kako gubim odlučnost. “Tri spavaće sobe, oko dvesta kvadratnih metara prostora. Do kluba možeš da stigneš pešice. U rezervnoj spavaćoj sobi možeš da držiš opremu.” “Opa,” izlete mi. Mnogo veći nego stanovi koje sam gledala u nameri da pobegnem od konstantnog osamostali-se-i-izađi-iz-kuće zvocanja mojih roditelja. “Takođe ćemo imati i kuvara. Šalio sam se kad sam rekao da umem da napravim omlet. Jedva da umem da otvorim konzervu sa gotovom hranom. Mogu da ti dolaze drugarice i momci kad god. Ja sam odličan ortak za muvanje frajera, Sailor. Pozajmljivaću ti kondome i zvaću im Uber kada rešimo da ih izbacimo iz kuće da bi mogla na miru da se istuširaš i kakiš.” “Grozan si.” “Zašto? Naručiću im najbolji prevoz preko deluxe usluge koju imam na Uber aplikaciji. Čak ću da dovedem u rizik i svoj rejting korisnika Ubera—a ocena mi je, inače četiri zarez devedeset osam—zato što sam tako dobar čovek na koga možeš da se osloniš.” “Zar nisi bio skoro osuđen na društveno-koristan rad zbog narušavanja javnog reda i mira jer si trčao niz ulicu potpuno go?” Namrštila sam se, prisećajući se članka u kome sam to pročitala. Odmahnuo je rukom. “To je bilo pre godinu dana. Sad sam drugi čovek.” Grešim. Znala sam da grešim, a opet sam donosila u sebi odluku da pristanem jer je želja za uspehom odnela pobedu. “U čemu je problem?” Začkiljila sam očima na njega. “Mora da postoji razlog zašto ti je potrebna dadilja.” “Kontrola impulsivnog ponašanja,” rekao je. “Što bi značilo…?” “U suštini, uopšte nemam kontrolu nad svojim postupcima. Zamisli, recimo, da sam kao Bambi, presladak, ali mnogo glup i uvek mi je potrebna neka osoba da pazi na mene.” Ne mogu da verujem da je svojevoljno sebe proglasio glupim. Nekako mi ga bilo žao, a onda sam se setila kakav je, u stvari. “Nekoliko osnovnih pravila.” Zavalila sam se u vozačevom sedištu dok je motor automobila još uvek radio.

Hunterove oči, oštre poput dijamanta, su zasijale kada je shvatio da sam pristala. “Koja god ti kažeš.” “Kao prvo, i kao što si već rekao, spavamo u potpuno odvojenim sobama.” “Toliko su odvojene kao da nisu u istom stanu.” “Kao drugo, nema alkohola, droge i devojaka. Neću zbog tebe da imam probleme sa zakonom, a i već znaš da nisam podmitljiva, u slučaju da planiraš neke gluposti.” “Bez gluposti.” Stavio je lakat na ivicu mog otvorenog prozora i ubacio pola tela u kola, unoseći mi se u lice poput nestrpljivog labradora. “Još nešto?” “Ne smeš da mi se nabacuješ.” “Nema problema,” izgovorio je prebrzo, podižući dlan kao skaut kad polaže zakletvu. “Brzo si me provalila, a?” “Tvoja loša reputacija je ogromnih razmera.” “Kao i jedan moj organ.” Podigla sam ruku u znak upozorenja. “Vidiš li? Baš kao što sam i mislila? Moraćeš da prestaneš da se glupiraš. Nije u opisu posla dadilje da ispravljam tvoje nepristojno izražavanje.” “Dobro. Bez seksualnih insinuacija. Da li mogu da kažem tati da smo se dogovorili?” Sve se prebrzo dogodilo. Nisam do kraja ni shvatila da je Hunter ovde, a već sam nekako pristala na dogovor. Ali nešto mi je govorilo da je ovo znak koji sam tražila ranije danas. Ovaj površni, nestašni momak će biti moja amajlija. Odvešće me na Olimpijske igre u Tallinn sledeće godine. Između ostalog, Persy i Bella će doživeti orgazmični napad kada budu čule da će mi čuveni Hunter Fitzpatrick biti cimer. A i ne kršim svoje pravilo da nema momaka do posle Olimpijade. Hunter jeste momak, ali mi takav momak ne odgovara. Nisam u opasnosti da se zaljubim u njega ili da izgubim fokus. Zgrabio mi je ruku i prodrmao je na komičan način. Primetila sam da mu je dlan mekši od moga. Verovatno jedini deo njega koji je još uvek mek i neukaljan. “Mogu li ja da postavim jedno pravilo?” upitao je. “Ne možeš,” rekla sam odsečno, a onda uzdahnula. “Dobro, koje?” “Nemoj da me pretražuješ na Googlu.” “Zašto?” I zašto mi je još uvek držao ruku? I zašto, zašto, zašto ja nisam još uvek izvukla ruku? “Zato.” 37

Prosto kao pasulj, rekoh sebi. Kao da ĹživiĹĄ sa prelepom beskorisnom slikom.

Na kraju je ispalo da nije baš kao da živim sa prelepom, beskorisnom slikom. Više je izgledalo kao da živim sa tasmanijskim đavolom ako je sudeći po prvih pet minuta našeg „romantičnog“ zajedničkog života (moja majka nas je nazvala „romantični cimeri“, znam, totalno jezivo). Nedelju dana nakon što me je Hunter zaskočio ispred streličarskog kluba, zvanično sam se uselila u njegov stan na West Endu. Mama i Persy su mi pomagale da prenesem kofere i kutije. Belle je htela da dođe, ali je imala “to nešto.” Poznajući moju drugaricu, to nešto je bilo zakačeno za nekog muškarca koga će živog pojesti i, nakon što se malo zabavi sa njim, otkačiti u roku od nedelju dana. Kada smo izašle iz lifta i ušle u stan, ispustile smo sve što nam je bilo u rukama i zinule od zaprepašćenja. Na prvi pogled, sve je bilo onako kako sam i očekivala: lep i moderan nameštaj, prozori od poda do plafona, novi kuhinjski aparati i naravno, prelepi pogled na Boston iz ptičje perspektive zbog koga sam se ponovo zaljubila u svoj rodni grad. Sve je bilo u nijansama tamno plave i bordo boje zbog kojih je stan izgledao skupo, ali ipak moderno. Na drugi pogled, pak, mesto je izgledalo kao da su ga poharali svi rakuni koji nastanjuju severnoameričko tlo. Hunterova odeća je bila razbacana po skoro svakom komadu nameštaja—po kauču, na TV-u, stočiću za kafu, podu, čak i u sudoperi—a svuda su se nalazile i kutije od hrane, pa i na korpi za otpatke umesto u njoj. Moderna siva otvorena kuhinja je tek bila u neredu. Sve je bilo lepljivo. Otvorene konzerve su bile posvuda i iz njih je curila hrana. Čak sam ugledala i kolonu mrava kako maršira po podu put otvorene tegle meksičkog sosa na radnoj ploči. 39

“Pa,” Persy zacvrkuta veselo. “Rekao je da imate kuvaricu pa ćete sigurno imati i spremačicu. Uostalom, ti njega imaš u šaci. Uvek mu možeš zapretiti da ćeš se vratiti svojoj kući ako ne bude uredniji. Je li tako gđo Brennan?” Spustila je kartonsku kutiju na ono malo slobodnog prostora na stočiću za kafu i stavila ruke na kukove. “Zapravo i nije tako. Planiramo da pretvorimo njenu sobu u seks tamnicu.” Mama je jednom rukom prikupljala kosu u rep na vrhu glave dok je drugom vukla moj kofer niz hodnik. Prostrelila sam je pogledom. “Mama!!! Baš super! Grozno!.” Slatko se nasmejala. Srce mi je zaigralo na zvuk njenog smeha. “Planiramo da od nje napravimo još jednu kancelariju. Moji papiri počinju da izmiču kontroli, a nema svrhe da se selimo u veći stan.” “A zašto ne pretvorite Samovu sobu u još jednu kancelariju? Ne živi u njoj godinama.” “Zato što me njegov društveni život ne zabrinjava,” mama je iskreno odgovorila. “I pošto je tako, može da se vrati kući kad god poželi.” “A to će biti nikad.” Promumlala sam. Sam je bio ozloglašeni bostonski neženja i voleo da se zabavlja u stilu Warrena Beattyja13. “U tome i jeste poenta,” zaključi ona. Super. Sad neću imati gde da se vratim kad dođe do eksplozije naših odnosa. Mada, sudeći po stanju u kome se stan nalazio, kao da je nešto već eksplodiralo u njemu. Jasno mi je da moji roditelji hoće da pretvore moju dečiju sobu u kancelariju kako bi me zadržali ovde. Mnogo su me voleli i želeli su da imam bogatiji društveni život. A da se ja pitam, provela bih život gađajući u metu i družeći se sa sestrama Penrose. “Znate šta?” Okrenula sam se ka njima trudeći se da delujem što pribranije. A u stvari, samo što nisam prsla od besa. Bilo je dovoljno deset sekundi da me Hunter iznervira. “Sve ću sama srediti onako kako meni odgovara i kako ima da bude u sledećih šest meseci.” Tokom protekle nedelje, Hunterov i moj otac su se sastali više puta da ispregovaraju zakonske uslove pod kojima će se odvijati ovaj nenormalni dogovor. Mama i ja smo se srele sa Geraldom i Jane Fitzpatrick kako bi svi mogli da potpišemo ugovor. Gerald je bio hladan kao led, a Jane je bila ljubazna, ali rezervisana. Hunter nije prisustvovao sastancima i činilo mi

američi glumac starije generacije poznat po mnogobrojnim ljubavnim avanturama 13

se da se Gerald plašio ili da će ga Hunter obrukati nekom svojom izjavom ili da će misliti da može da drži situaciju pod kontrolom. “Jesi li sigurna ?” Mama se namršti. “Nije nam problem da ostanemo i pomognemo ti.” “Sigurna sam, mama.” Već sam ih gurala ka vratima. Znala sam da neće hteti da sarađuju ako im budem rekla šta sam planirala. Mame sam se lako oslobodila. Ona je razumela moju želju za samostalnošću i potrebu da sve radim na svoj način zato što sam to nasledila od nje. E već Persy nije bilo lako ubediti. Ona je bila dobrica, naivna i sa svima se lepo slagala. Kao i ja, i ona je imala osamnaest godina i ponekad bih se zapitala kako smo uopšte postale najbolje drugarice. Bile smo sušta suprotnost i po izgledu i po ponašanju. Ona je imala dugu, talasastu kosu boje peska, ogromne plave oči i bila je nežna i lepa kao ruža. Upisala je koledž koji su njeni roditelji želeli da upiše i nije imala ni mrvice buntovništva u sebi. Ja sam bila divlja, ambiciozna i usredsređena. Svoje koščato telo sam krila ispod prevelike odeće, širokih majici, muških patika i farmerica. Iako je Persephone dobila ime po grčkoj boginji koju je oteo Had i koja je sa njim živela i vladala podzemnim svetom, ipak je bila neverovatno nesigurna. Beskrajno sam volela Persy jer smo obe posedovale dve osobine koje su za mene bile veoma bitne: bile smo lojalne i nismo volele tračeve. Zapravo, zahvaljujući njima smo se i sprijateljile. Kad sam pošla u osnovnu školu, tračevi o mom ocu su krenuli da teku školskim hodnicima kao reka Mississippi. Troy Brennan je bio ozloglašeni bostonski “fixer14,” i pričalo se da je počinio veliki broj zločina. Uprkos tome, Persy i njena starija sestra Belle su me potražile i od tada su mi pravile društvo na odmorima i u školskoj kantini. Belle je bila potpuno drugačija od Persy i mene, bila je nimfa, posrnula božica. Prepredena i avanturističkog duha sa opasnim jezikom. Pošto sam imala njih dve pored sebe, niko me nije zadirkivao i maltretirao tokom školovanja. “Jesi li sigurna?” Persy je nabrala svoj nosić. “Sigurna sam.” Izgurala sam ih kroz vrata. “Odlazite!” Nekoliko narednih sati sam provela sređujući stan najbolje što sam mogla, sve svoje stvari sam raspakovala i stavila u svoju sobu, a opremu pripadnik mafije koji završava najrazličitije prljave poslove i „rešava“ probleme 14

stavila u rezervnu spavaću sobu, kako sam se sa Hunterom i dogovorila. Nismo čak ni razmenili telefonske brojeve, ali dogovor je dogovor. Pao je mrak i bacila sam se na raskošnu satensku sofu dok mi se zamršena kosa se lepila za oznojeno čelo. Dva znojava kruga su mi se pojavila i na majici ispod pazuha. Mogu misliti na šta sam ličila. Počela sam da tonem u san, iako sam se trudila da ostanem budna, kada su se vrata od lifta otvorila i Hunter je ušao unutra, noseći nekoliko kesa iz prodavnice. “Zdravo cimerka, šta ima?” Pokazao je bradom u mom pravcu, šepureći se dok je koračao ka dnevnoj sobi. Sišao je niz dva stepenika do dnevne sobe, spustio kese na stočić i seo na njegovu ivicu stavljajući laktove na kolena. Osetila sam u nosu njegov miris: omekšivač za veš i mošusni miris bogatog momka od koga mi je polazila voda na usta iako sam ga prezirala. Provirila sam ispod trepavica pripremajući se za prizor neviđene lepote. Ako sam mislila da će nedelju dana odvojenosti od njega ublažiti uticaj koji je imao na mene, grdno sam se prevarila. Njegove sivo-plave, razigrane oči su sijale poput dragog kamenja, obrazi su mu bili zarumenjeni od večernjeg vetra, usne mekane i pune, a tamno plave lokne u neredu. Čitava njegova pojava je odisala muževnošću. “Kupio sam ti poklon.” Bacio mi je nešto u ruke. Neki koverat. Kada sam ga otvorila, videla sam poklon čestitku iz Targeta15. Da, iz radnje. Prevrnula sam očima i umorno se nasmešila. “Hvala ti.” “Sviđa mi se kako si sredila stan.” Pogledao je naokolo, podižući jednu od mojih nogu sa stočića i izuvajući mi izbušenu patiku. Užasnuta sam gledala kako prljava patika pada na pod, a on uzima moje stopalo prekriveno čarapom i počinje da ga masira. Isprva sam pokušala da ga istrgnem, ali nakon višečasovnog rada—i godina napornog treniranja— mišići su mi bili tvrdi i napeti. Suviše mi je prijala masaža da bih je odbila. “Šta to radiš?” Zaječala sam gledajući kako stavlja moje stopalo na svoju mišićavu butinu i počinje detaljno da ga masira. Zapitala sam se kakav bi osećaj bio da dodirnem neki drugi deo njegovog tela. Ako bi dodirnula neki drugi deo njegovog tela, sigurno bi se zarazila nekom polno prenosivom bolešću, moronko jedna.

američka robna kuća; takođe znači i meta (aluzija na njeno bavljenje streličarstvom) 15

Nema sumnje da je imao vešte ruke i pitala sam se koliko li je devojaka ovako palo u njegovu zamku. “Nikada,” rekao je, čitajući mi misli, dok se značajno smeškao. “Š-šta?” Zamucnula sam, mrzeći sebe i svoju slabost. Njegov otac nije trebalo da mi ga poveri. Kad bi me sada video sa Hunterom, znao bi koliko sam bespomoćna. Svakako nisam imala nameru da mu se prepustim, ali ipak nisam bila imuna na njegov šarm. “Pitala si se koliko sam često ovo radio sa devojkama. Odgovor je nikada. Masiram te zato što izgledaš loše i što si umorna i zato što si sredila stan iako sutra dolaze spremačice.” “Oh,” rekoh, osećajući se glupo, ali istovremeno preumorna da se nerviram zbog toga. “Baš umeš da devojci daš kompliment.” Dosadilo mi je više da mi stavlja do znanja koliko sam mu neprivlačna. Uostalom, sve što je radio—čak i ova sjajna masaža—bilo je prožeto izrugivanjem, kao da nikada ništa nije ozbiljno shvatao. “Želiš da ti dam kompliment?” Uzdigao je obrvu, jače pritiskajući moju petu. Oči su mi se okrenule u dupljama i zaječala sam od prijatnog bola. “Svejedno mi je.” Zabacila sam glavu na ivicu sofe i zatvorila oči. “Gde si bio do sada?” Sada je bio pravi trenutak da započnem sa ispitivanjem i da mu pokažem koliki sam autoritet. “U kupovini.” “Sa kim?” “Sa mojom sestrom, Aisling.” Čudnovato, ali sećam se njegove sestre. I njegovog brata. Ali Huntera sam trajno izbrisala iz pamćenja jer je bio mojih godina, prelep i nedostižan poput planete Mars. Zbog svega toga sam ga automatski proglasila neprijateljem. “Svideće ti se moja sestra. Plaši se zabave i muškaraca isto kao i ti.” “Ne dopada mi se ta tvoja izjava.” “Tebi se ništa ne dopada.” Grizući jezik da mu ne bih nešto odbrusila—samo zato što sam znala da sam mu se za danas dovoljno osvetila—promenila sam temu razgovora. “A kako ću da znam da nisi bio sa nekom drugom devojkom?” Otvorila sam oči. Glasno je izdahnuo masirajući kružnim pokretima moj gležanj. “Kao prvo, sigurno bi znala da sam imao seks jer bi primetila kako blistam postorgazmičnim sjajem.” 43

“Ne mogu da verujem da ću uopšte postaviti ovo pitanje, ali kako izgleda taj postorgazmični sjaj?” “Ne vredi, ne mogu da odglumim.” Namignuo je pomerajući moju nogu sa svoje butine i polažući je nežno na stočić. Srce mi je zamalo stalo kada sam izgubila osećaj njegovog dodira, ali on je ubrzo uzeo moju drugu nogu, skinuo mi patiku i krenuo da mi masira i drugo stopalo. “Moraću da doživim orgazam sa tobom da bih ti pokazao.” “Neka hvala,” rekoh. Posmatrao me je, zabavljen, prelazeći prstima po mom gležnju. Zavladala je tišina. Konačno je progovorio, “A ko će onda da se brine o Hunteru Junioru?” “Tvoja ruka?” Predložila sam. “Ili pita od jabuka, ako si ljubitelj klišea pop kulture.” Nisam baš bila raspoložena da pričam o seksu sa Hunterom—ili sa bilo kim, kada malo bolje razmislim—ali nisam želela da primeti koliko sam zbunjena jer me je očigledno testirao da vidi kako ću reagovati. Belle i Persy bi popadale u nesvest da znaju kako vodim seksualne razgovore sa nekrunisanim kraljem seksa. Čim sam im ispričala o svom dogovoru sa Hunterom, odmah su mi prenele sve moguće tračeve o njemu koje sam nekako propustila. Belle je takođe pomenula i nešto kao da bi se popela na njega kao na drvo. “Šta kažeš da se ovako dogovorimo—ako glumim sveca cele nedelje i sklanjam ti se s puta, je li mogu da prošvercujem neke ribe u sobu na par kres partija? Moram da ih dovedem ovde zato što me tatini ljudi prate— već sam ih viđao—a i ti uvek možeš da pomogneš bratu i kažeš da su ti to drugarice.” Oči su mi zamalo iskočile iz duplji, a krv mi uzavrela u žilama. “Šta kažeš?” “Oh. Dobro.” Podigao je ruke. “Ne mora da bude više kres partija. Dovoljna je i jedna. Dvadeset minuta. Ali da znaš da je ovo moja poslednja ponuda.” “Ne,” rekoh. “Dobro. Deset minuta. I potrudiću se da bude tiha. E ovo je moja poslednja ponuda.” Stvarno će biti užasan biznismen. “To sa poslednjom ponudom ne funkcioniše tako i svakako je odgovor i dalje ne.” “Šta?” Prestao je da se osmehuje. “Zašto ne?”

“Već sam ti rekla, ja sam ozbiljno shvatila ovaj dogovor sa tvojim ocem.” Ustala sam. Nije baš pametno da mu dozvolim da me dodiruje dok pregovaramo. Mučilo me je to što sam ista kao i druge devojke, njegov dodir bi potpuno razbio moju logiku. Pokupila sam komadiće gorepomenute logike i držala ih u rukama kao da su minijaturni delovi razbijene statue, trudeći se da saberem misli. Hunter je ustao nadvijajući se nada mnom. Glava mi je dosezala do njegovih grudnih mišića. Morala sam da istegnem vrat da bih ga pogledala u oči. “Ozbiljno si shvatila?” Promenio je ton od veselog u smrtno ozbiljan. “I stvarno nećeš da mi dozvoliš da nekoga kresnem?” Ako ništa drugo, makar sam shvatila šta je bio povod za poklon čestitku iz Targeta i masažu stopala. “Sigurno neću reći tati da mi ti krišom dovodiš ženske u stan. To će biti naša mala tajna.” “Ne želim da delim nikakve tajne sa tobom.” Iznervirana, odmahnula sam rukom. “Ne želim ništa sa tobom da delim, je li ti to jasno? Tvoj tata je u pravu što šalje nekog da te prati. U stanju si da staviš sopstvenu budućnost na kocku zbog seksa.” “Ne bi trebalo da biram između te dve stvari.” Provukao je prste kroz svoju kosu boje bakra. “Što moraš da budeš drukara? I kad smo već kod tebe, što si tako čudna? Što treniraš streličarstvo, što ne treniraš, recimo, zumbu? Šta je tebi? Sve komplikuješ.” “Komplikujem sve zato što sam iskrena?” Histerično sam se nasmejala, krećući ka svojoj sobi. Pojurio je za mnom, brzim, dugim koracima, a srce mi je poskočilo u grudima i stiglo do grla. Ne pamtim kada mi je srce ovako brzo udaralo. Hunter je skočio ispred mene i blokirao mi put, stavljajući laktove sa obe strane lučnog prolaza. “Nesigurnost ti ne pristaje, mala.” Izazivački se nacerio. Osetila sam kako crvenim, a oči mi blistaju od poniženja i ljutnje. “Rugobo jedna. Jesi li ti dečak ili devojčica? Ma svejedno. Ionako ću uzeti sve što je tvoje”—te reči će me proganjati do kraja života. Podsetio me je na nju. Bio je muška verzija nje. Devojčice koja je htela da me slomi tako da sam se zaklela da ću ja prva slomiti nju.

Htela sam da zadavim Huntera. Bio je siguran da ću ga pustiti da radi šta god poželi onda kada me je presreo na parkingu. Znao je da će, ako spava sa nekom devojkom van ovog stana, njegov otac saznati. Bila sam mu jedino rešenje, a nisam htela da sarađujem. “Jebi se.” Iskezila sam zube. “Još par nedelja ovako i možda i razmislim o tome, Carrot Top16.” Preteći mi se uneo u lice. “Šta hoćeš? Pare? Moć? Mogu da te smuvam sa nekim od mojih bogatih prijatelja. Samo kaži Sailor. Kaži, i paparazzi će pratiti svaki tvoj korak. Bićeš nova Serena Williams. Svako ima svoju cenu.” Odmahnula sam glavom. “Ja nemam.” “Lažeš. Ovde si, što znači da te je moj otac već potkupio. Šta mogu ja sada da uradim kako bi bila lojalna meni, a ne njemu?” Da crkneš, htedoh da vrisnem. Samo što ni to nije tačno. I ako bi umro ovog trenutka, ja mu ne bih bila lojalna. Skakala bih od sreće po njegovom lešu, zahvaljujući se Bogu što me je spasio od šest meseci mučenja. Znajući da će naš prvi susret odrediti način na koji će naš odnos funkcionisati ubuduće, povukla sam ga za kragnu na košulji i približila mu lice svome tako da su nam se nosevi dodirivali. Mogla sam da osetim miris njegovog daha. Mirisao je na žvaka od cimeta, mentol i prljavi, strasni poljubac koji nikada neću dozvoliti da se dogodi. I da je bio šokiran mojim ispadom, ničim nije to pokazivao. ”Možda ja tebi izgledam kao nesigurna čudakinja prosečnog izgleda. Ali znaš šta? Takva sam kakva sam i ponosim se time. Ali nemoj da te moja nesigurnost prevari. Potičem od dugačke loze ljudi od kojih su svi zazirali, tako da se nešto od tog njihovog divljeg duha prenelo i na mene. Bez oklevanja ću svojom oštrom strelom probosti to tvoje lepo i razmaženo prinčevsko srce. Međutim, u pravu si, imam cenu. Uspeh je moja cena. Da pobedim Lanu Alder u ovoj igri je moja cena. Ti mi tu ništa ne možeš ponuditi. Bićeš u celibatu, trezan i ponašaćeš se normalno. Ići ćemo na porodična okupljanja, glumiti srećnu porodicu i raditi sve što tvoji roditelji kažu da radimo. A onda ćemo se rastati i više se nikada nećemo obratiti jedno drugome. Je li to jasno?” Umesto da mi odgovori, istrgao se iz mojih ruku, okrenuo i otišao niz hodnik u svoju sobu. Otvorio je naglo vrata, a onda ih uz tresak zatvorio.

američki komičar Scott Thompson pozant po svojoj narandžastoj kovrdžavoj kosi 16

Čekala sam u hodniku, prekrštenih ruku, svesna da eksplozija samo što nije grunula. Hunter je bio u pravu. Nije umeo da kontroliše svoje nagone i ponašao se nepromišljeno. “Tri,” prošaputala sam, držeći tri prsta u vazduhu. “Dva, jedan.” savijala sam ih jedan po jedan, ne skrećući pogled sa vrata. Svaki deo moga tela je podrhtavao od naleta adrenalina, uzbuđenja i straha. “Vreme je za predstavu.” Pucnula sam prstima. Hunter je izleteo iz sobe, rumenih obraza i mračnog pogleda. Oči su mu bile kao dva puna meseca. “Jeboteeee!” Ruke su mu bile pune đubreta: otvorene konzerve sosa koji još uvek curi iz njih, njegova prljava odeća, par firmiranih cipela, džojstik. “Pobacala si svo đubre u moju sobu. Si ti luda?” “Sviđa mi se tvoj Ovo je Sparta17 moment. Sve ovo je tvoje.” Rekla sam strogim glasom. “Mislila sam da će ti biti drago ako ti ga vratim pošto je bilo razbacano po našem zajedničkom prostoru.” Zurio je u mene, potpuno šokiran, kao da sam divlja životinja koju mora da pripitomi, glodar koji je uništio ovaj skupoceni apartman. “Ti nisi normalna.” Slatko sam se osmehnula. “Govorili su mi i gore stvari.” “Sad mi je jasno.” Bacio je đubre na pod upirući prstom u mene. “Ti si kazna za ono što sam napravio. Izabrao je najluđu kučku grada Bostona da me dovede u red, kopile matoro.” Možda je Hunter u pravu. Možda je njegov otac čuo koliko sam nepodnošljiva, ambiciozna i nezanimljiva. Mada, možda tehnički ne bih baš mogla da se nazovem nezanimljivom jer nikada nisam išla na žurke i družila se sa ljudima da bi neko video da li sam zanimljiva ili nisam. “Potrudi se da stan bude uredan, Huntere. Imali ili nemali spremačice, ne želim da živim u svinjcu ni minut. Želim ti laku noć, cimeru,” završila sam izlaganje, otišla u sobu i zalupila mu vrata u lice. 1-0 za gostujuću ekipu.

alizija na čuvenu scenu iz filma 300 47

Najbitnije od svega je da jaja neće da mi otpadnu. Pretraživao sam nekoliko puta na Googlu (dobro, dvadeset tri puta, ako baš insistiramo na tačnom broju) da bih proverio. I tamo su mi potvrdili: mogu da preživim šest meseci bez seksualnih odnos. Fizički da. Ali što se mozga tiče, to je nešto sasvim drugo. Budem li u međuvremenu izgubio razum, ima da Sailor Brennan iščupam i ruke i noge, a onda ih ušijem i pretvorim je u lutku za seks. Vatrena, crvenokosa banshee18 je rekla da se više nikada nećemo videti niti razgovarati nakon ovih šest meseci, ali nije imala pojma da me se neće tako lako osloboditi. Već sam maštao kako je ubijam na najrazličitijim mestima i u najrazličitijim pozama različitim oružjem, kada prođe ovih šest meseci. Recimo: Ja, davim Sailor, dok sunce zalazi na Siciliji. Ja, koljem Sailor, dok nosimo kupaće kostime iste boje na Bahamima. Ja, guram Sailor iz vazdušne gondole, dok uživamo u zimovanju u Aspenu. Ponekad se, u mojim fantazijama, sve to dešava dok spava, a češće je budna i sasvim svesna neizbežne smrti. Tu prvu noć sam proveo na kauču jer nisam hteo da spavam u sobi punoj đubreta, a nisam hteo ni da ga čistim. Slušajte, možda ni ja nisam baš skroz nevin u svemu ovome. U periodu dok se Sailor još nije doselila, možda sam bio malo više očajan i u fazi vila iz irske mitologije, izgleda kao mlada devojka, a svojim kricima najavljuje nečiju smrt 18

sažaljevanja samog sebe i onda sam namerno isprljao stan da bi se i ona osećala loše kad dođe. Ali nije morala baš ovoliko burno da reaguje na to. Spavao sam samo u boksericama. Kada sam se probudio, imao sam erekciju veličine ogromne nemačke kobasice—toliku veliku da moraš nekako da se rveš sa sopstvenom kitom kad ideš ujutru da piškiš—i nadao sam se da će je ona videti pre nego što uroni u svoj dosadni dan u kome će gađati razne objekte i trčati u pravcu zalaska sunca držeći se za ruke sa svojim himenom. Tako je, Sailor. Imam i ja smrtonosno oružje. Što me dovodi do sledeće stvari—ko se, bre, još bavi streličarstvom? Tek tako gađa ni u šta ? Ne koristi svoj talenat da, recimo, ulovi nešto, nego samo nišani u beskorisne mete. I zašto je to uopšte olimpijski sport? Taj sport je za ljude koji vole nadmoć nad drugima bio kao da igraju dame19. “Stigli smo, gospodine,” promrmljao je vozač sa prednjeg sedišta. Moj prvi dan na poslu sa tatom i Cillianom. A trebalo je nekako i da položim ispite na koledžu ove godine. Na koledž bih išao uveče, a radio preko dana. Nisam baš neki matematički genije, ali jasno mi je da mi uz ovakav tempo ne preostaje ni malo vremena za privatni život. Tata me je baš lepo sačekao ovog puta, planirao je kako će da me kazni još dok sam se provodio u Californiji ne sumnjajući šta me čeka. Bio sam na danu broj dva od ukupno sto osamdeset dva, ali ko još to broji? (Odgovor: ja. Ja brojim.) Iskoprcao sam se iz kola i krenuo da se probijam kroz gomilu ljudi koja se kretala po poslovnom delu Bostona, vukući se put nenormalno visokog oblakodera Royal Pipelinesa, koga je devedeset pet procenata stanovnika Bostona mrzelo toliko da su neretko pravili proteste kada je započeta njegova izgradnja. Ovo čudovište je uništilo lepotu Bostona, a oni koji su bili u njemu su uništili moj život. Najbolja stvar ovog dana, osim činjenice da ne moram da ga provedem sa Sailor Prokletom Brennan, je ta što sam imao priliku da obučem Brioni odelo20. Obožavao sam da nosim odela. Čak nisam ni čekao posebnu priliku da ih obučem već sam išao na žurke, u bioskope i u restorane izgledajući kao Jay Gatsby21. igra koju igraju dva igrača na tabli od 100 crno belih polja uz pomoć žetona 20 marka čuvenih i izuzetno skupih muških odela 21 glavni junak romana Veliki Getsby, F.S. Fitzgeralda 19

Proveo sam pola sata sa obezbeđenjem dok su mi pripremali bedž sa imenom, elektronsku karticu i tonu drugih sranja, a onda su me poslali na osmi sprat gde se nalazila očeva kancelarija. Ušunjao sam se do recepcije i obratio ljupkoj dami čiji je pogled bio toliko prazan da bi čovek za nju mogao pomisliti da je Barbi lutka veličine devojke ,a ne ljudsko biće. Kladim se da bi itekako mogla da savije kolena i klekne ispred mene. “Šta ima? Hunter Fitzpatrick se javlja na dužnost.” Naslonio sam lakat na njen radni sto. “Gde mi je kancelarija?” Dva muškarca strogog izgleda prasnuše u smeh iza mojih leđa i pomeriše se. Plavuša je zurila u mene sa mešavinom straha i oklevanja. Možda sam odavao utisak agresivnog tipa, a i kako ne bih bio kad mi niko nije popušio kitu već dve nedelje. “Vaša e-e-elektronska kartica?” zamucala je i gotovo se trgla od straha. Bio sam persona non grata unutar ovih staklenih zidova, što me je vodilo ka zaključku da možda nisam bio upoznat sa svim detaljima. Zašto li je bila ovoliko preplašena? Pokazao sam joj karticu koju su mi dali kada sam ušao u zgradu i vratio je u prednji džep sakoa nakon što ju je skenirala. “K-k-krenite za mnom.” Nesigurnim koracima me je provela kroz prostor u kome se nalazila većina kancelarija. Prostor je imao crno-zlatne podove, prozore celom dužinom zidova i dugačke radne stolove sa MacBookovima, zgodnim sekretaricama, ličnim asistentima i pomoćnicima koji su trčali naokolo. Prostoriju su okruživale staklene kancelarije oblika kugle za ribice. Najveća je pripadala tati, druga po veličini je bila Cillianova, a treća Syllieva. Plavušica me je odvela do jednog prastarog hrastovog stola koji je izgledao kao da je donet iz podruma Dr. Frankensteina i na kome se nalazio telefon i monitor kao iz osamdesetih. Znate onu stvar koja izgleda kao cigla i podseća na srednjovekovno oružje. Ta nazovi-kancelarija je bila prilepljena uz stakleni zid tatine kancelarije. “Jebote, kakvo je ovo sranje?” upitao sam sa izveštačeno ljubaznim osmehom. “T-t-to je Vaš radni prostor. B-b-baš ispred kancelarije Vašeg oca kako bi mogao d-da nadgleda Vaš n-n-napredak .” Izgovorila je rečenicu kao da ju je hiljadu puta uvežbavala.

Okrenuo sam se ka njoj i pogledao je namršteno. Znači, zato je bila toliko preplašena. Plašila se da ću da ubijem glasnika22. Istina je da bih možda mogao da je davim dok mi drka u nekom od toaleta ako se pali na taj fazon. Jer, kao što već rekoh, nisam baš agresivna osoba. Pročistila je grlo i ispravila kičmu. “V-v-vaš otac je rekao da se, ako Vam nešto ne odgovara, obratite Kadrovskoj službi a o-o-onda…—” Umesto da sačekam da završi rečenicu otprilike negde sledeće godine, ušao sam u očevu kancelariju, otvarajući staklena vrata sa ljubaznim osmehom na usnama. Plavušica je utrčala za mnom, mucajući izvinjenje tati, Syllieu i Cillianu. Svi su sedeli za tatinim stolom, nagnuti nad nekim planovima. Mahnuo sam plavušici u znak pozdrava i rekao. “Predstava je završena, srce. Možeš da se vratiš za svoj sto i krišom gledaš The Masked Singer23. Drago mi je što smo se upoznali.” Htedoh da joj zalupim vrata u lice kako bi bilo efektnije, ali bila su to jedna od onih modernih klizajućih vrata koja se sporo zatvaraju, tako da smo svi stajali osam sekundi i čekali da lagano otklizaju dok se potpuno ne zatvore. Iza stakla, mogao sam da vidim šok i užas na njenom licu. Okrenuo sam se ka ocu i raširio ruke sa lažnim osmehom. “Athair,” rekoh. Otac na gelskom. “Tako mi je drago što te vidim. A kad kažem drago u stvari mislim zašto me i dalje mučiš kada si mi već sve oduzeo?” Nisam mario što su Cillian i Syllie bili tu. Syllie je gotovo bio član porodice, a Cillian je zaista bio. Na moju veliku žalost. Pesma trenutnog raspoloženja: “Greek Tragedy” od The Wombats. “Ceann beag, vidim da ti je celibat pojeo mozak i uništio lepe manire.” Cillian je podigao obrvu malo tamniju od moje. Sve sa njim u vezi je bilo tamnije i mračnije od mene—pa i duša. Oduvek sam mislio da njegovo srednje ime treba da bude Zloća. “On nikada nije ni imao mozak tako da nema potrebe da brineš da će mu biti pojeden.” Otac je nastavio da se mršti nad dokumentima koji su stajali na stolu, planovima za novu rafineriju o kojoj se govorilo među zaposlenima na nižim spratovima. Podigao je naočare koje su mu se spustile do ivice nosa dok je drugom rukom držao marker. “Šta je sad bilo, ceann beag?” upita. izreka-Don’t kill the messenger američki muzički reality show gde poznate ličnosti pevaju obrade popularnih hitova pod maskama 22 23

Ceann beag znači mališa na gelskom, što bi bilo slatko da sam zaista najmlađe dete u porodici. Ali nisam. Najmlađa je Aisling. Ja sam srednje dete. Po mom mišljenju, zvao me tako zato što me je voleo najmanje od sve dece. “Ne odgovara ti cimerka?” video sam nagoveštaj smeška na očevim usnama dok je nešto pisao crvenim markerom po planovima, ne gledajući u mene. Nisam se upecao. Čekao je da čuje koliko mrzim ispravnu i nepopustljivu Sailor. Koju, zapravo i jesam mrzeo, ali mu nisam hteo pružiti to zadovoljstvo da mu pokažem. “Sailor? Ona je sjajna. I zgodna. Šteta što sam u celibatu,” uzviknuo sam, naslanjajući rame na jedan od staklenih zidova. Ovo je bila vrhunska provokacija. Ako bi otac mislio da jebem Sailor dok je zapravo ne jebem, a što bi ona, naravno, žestoko porekla —ipak bi i dalje morao da poštuje dogovor. Troy Brennan, Sailorin otac, navodno je strašniji od Smrtonoše24. Što znači, šta god da se dogodi, Sailor će da dobije sve ono što joj je obećano, a i ja ću. Čak ni moj otac nije bio toliko glup da tipu kao što je Brennan pomene mogućnost da mu je neko kresnuo ćerkicu. Još nisam imao tu nesreću da upoznam Brennana pa mi nije bilo teško da njegovu ćerku iskoristim kao piuna. Očevo lice se uozbiljilo, odvojio je pogled od planova i usmerio ga ka meni. “Ako je sve tako sjajno, šta onda tražiš u mojoj kancelariji, nepozvan?” Pokazao sam na svoje radno mesto ispred vrata. “I kućica za psa bi bila bolja od ovoga.“ “Možda, ali mi se ne uklapa u enterijer,” odvratio je tata, stavljajući marker među zube sa osmehom na licu. “Hoćete li me i hraniti ostacima od ručka?” “Ako se budeš ponašao kao civilizovani gospodin, a ne kao divljak.” Uživao je u ovome i shvatio sam da sam se tokom svih ovih godina— dok sam mislio da me nije briga ni za koga i ni za šta— u stvari zavaravao. Jer, bilo me je briga i bio sam besan. Naročito mi je smetalo što me moja porodica mrzi. Kao da nije bilo dovoljno što u Bostonu nemam ni jednog jedinog prijatelja i što sam izbegavao svoju porodicu kao da su kužni. Sad sam još i morao svakoga dana da sedim u “magarećoj klupi“ ispred tatine kancelarije. 24

Green Reaper- Smrt sa kosom u ruci 52

“Želim kancelariju,” rekoh odsečno. “Zasluži je,” odvrati otac. “U tebi nema ni trunke ozbiljnosti.” Imam ozbiljno veliku kitu. Okej, jebiga. Nekonstruktivna ideja. “Hajde, hajde.” Syllie je ustao, pokušavajući da smiri oluju koja je besnela u kancelariji. Bio je mršav i bled kao leš, a tamna kratka brada davala je plavkastu senku njegovoj vilici. Nije me iznenadilo što je Cillian ćutao. Njegova omiljena razbibriga je bila da sluša oca kako me grdi… i verovatno da žrtvuje mačiće i device Satani. “Hajde sada svi malo da se smirimo,” predloži Syllie. “Šta misliš da odem i nađem mu drugi sto i pomoćnika? Tako će lakše učiti.” “Ne,” povika tata. “Biće ovde gde ga mogu videti. Kill i ja ćemo ga naučiti šta treba.“ “Shvatam to, ali Hunter je ipak jedan od Fitzpatrickovih i treba ga tako i tretirati da bismo pokazali solidarnost. Uz dužno poštovanje—” Syllie je pokušao da nastavi da govori prijateljskim tonom. Sad je bio red na Cilliana da ustane i nestrpljivo odmahne rukom, kao da je ovaj čovek običan sluga. Imam utisak da bi Cillian umro kada ne bi mogao da se ponaša nadmeno i nadobudno. “Zahvaljujem,” odsečno je rekao Syllieu koji je bio duplo stariji od njega. Kopile. “Na čemu?” Syllie se namršti. “Na tome što ćeš izaći i ostaviti nas nasamo. Hajde sada, odlazi.” “Ali…” “Ponosno prihvati poraz.” Kill se nacerio pokazujući zube koji bi mogli i da ujedu ako bi bio isprovociran. “Brukaš i sebe i dečaka. Odlazi.” Sylvester ga je pogledao otvorivši usta kao da će nešto reći, pre nego što je klimnuo glavom i krenuo ka vratima gde sam ja stajao. Potapšao me je rukom po ramenu i osmehnuo mi se saosećajno. “Dobro došao kući, sinko,” prošaputao je. Stisnuo sam mu ruku koja mi je bila na ramenu, klimnuvši glavom. Čim je Sylvester izašao, okrenuo sam se ka bratu. “Jebote, čoveče, baš si pizda.” “Zamisli da smo dvanaest godina plaćali privatne škole a vidi kako govori.” Cillian je zavio planove u rolnu okrenut meni leđima. Drkadžija jedan, nikada nije psovao. “Je li kasno da tražimo da nam vrate novac, Athair?” “Nažalost, jeste, mo órga.” Zlato moje. 53

“Izvinite što postojim. Iskreno rečeno, često poželim da me nisi ni napravio,” promrmljao sam, ne uspevajući da začepim usta. Bio sam jedini Fitzpatrick čiji je vulgaran govor nadmašio govor naših predaka, koji su stigli u Massachusetts brodom iz Irske, i kao i svi mornari imali užasan rečnik. Obojica su me pogledala sa prezirom. Mrzeo sam sve to, mrzeo sam kada se kao otac i sin ujedine protiv mene, mrzeo sam što sam stranac u ovom gradu, u ovoj zgradi, u njihovom domu u koji nisam dobrodošao. “Kad smo već kod postojanja…” Brat se okrenu ka meni. Zaboravio sam koliko je Cillian zapravo visok. Armanijevo odelo mu stajalo kao da je na njemu šiveno. Smeđa kosa mu je bila savršeno podšišana, a oči zlatno- žute, baš kao njegov nadimak—mo órga. “Da li tvoj seks video još uvek postoji na internetu?” upita me. Nakon što sam se ukrcao u očev privatni avion iz San Diega do Bostona, saznao sam da je otac unajmio tim od šest najboljih IT stručnjaka da ga skinu, i to ne samo sa interneta, već i sa svih medija. To je samo dokaz koliko tata nema pojma kako internet funkcioniše. Ako je bio tamo, makar i na sekund, ostaće tamo zauvek. Uvek će biti nekog ko će ga sačuvati i ponovo objaviti. Nisam hteo da ga nerviram stavljajući mu do znanja da čak ni on nema toliko love da promeni internet, pa sam ga pustio da likuje misleći da nešto može postići. Ali ja nisam gajio iluzije. Taj video će ostati tamo negde zauvek. Kada sam se pojavio u Avebury Court Manoru pre nego što sam se odvukao u svoju kurcoliku zgradu, mama me je upitala da li se brinem što će moja buduća žena možda videti taj snimak. Odgovorio sam joj da će, ako ga je gledala, biti oduševljena mojim sposobnostima. A sad stvarno. Nisam planirao da se ženim sledećih milion godina. Zašto bih se ženio kada sam sve što mi je trebalo mogao dobiti i bez braka? Imao sam priliku da vidim ako se moji prijatelji zaljubljuju i rade ekstremne stvari zbog devojaka koje vole. Meni je to sve izgledalo kao veliki smor. “Ne.” Prepredeno sam se iscerio Cillianu, trudeći se da sačuvam ono malo preostalog ponosa. Lagano sam se mirio sa činjenicom da će mi tata upropastiti narednih šest meseci života i da ću morati nekako da izdržim. “Ničeg nema više. Za javnost, ja sam sada zlatno dete kao i ti, staro momče.” Najgore od svega je što se uopšte i ne sećam tih glupavih orgija koje su me dovele u nevolju. Voleo bih da mogu da se sećam svega kad god dođem u sukob sa tatom ili Killom. 54

“Prestani da govoriš staro momče. Nisi ti Veliki Gatsby,” reče mi otac. “Kill misli da je sve što radimo takmičenje za prevlast,” zarežao sam. “I jeste. Ko gubi ima pravo da se ljuti.” “Naravski.” Pukao sam balon od žvake, klimajući glavom. “Naravski?” Kill me je pogledao kao da gleda užasnu saobraćajnu nesreću. “Ko još govori tako? Šta imaš protiv engleskog jezika? Iskasapiš ga svaki put kada ti se pruži prilika. Je li te engleski povredio kada si bio mali? Pokaži mi na lutki gde te je povredio.” “Ovde me je povredio.” Uperio sam kažiprst kao pištolj u slepoočnicu i naduo obraze kao da pucam sebi u glavu. Moj brat odmahnu glavom i ostavi me sa ocem. Bilo mi je čudno da delim isti prostor sa tatom, a da nema nikoga da glumi tampon-zonu. Zaista retka prilika. Tata je uvek bio bolećiv prema Aisling, a opet, bio je zaljubljen u prepametnog i samouverenog Cilliana. Ja sam bio divlje dete koje nije sijalo sjajem svojstvenim Fitzpatrickovima i obojica smo znali zašto, ali nismo imali muda naglas da kažemo. Otac je skinuo naočare, stavio ih na sto i zavalio se u stolici. “Sećaš li se dokumenta koji sam ti pokazao? Onoga u kome piše da smo te izbacili iz našeg testamenta?” upita. “Teško da ću ga skoro zaboraviti.” Pljunuo sam žvaku iz usta pravo u korpu za otpatke koja se nalazila čak na drugom kraju prostorije. Nije me bilo sramota da priznam koliko sam želeo svoj deo porodičnog bogatstva. To mi je bila jedina šansa za opstanak. Ni u čemu nisam bio dobar, možda samo u jebanju i pravljenju žurki. Sa takvim sposobnostima mi se jedino smešila karijera igračice iz Vegasa. A za taj posao nisam ima odgovarajuće telo. “Poslao sam ga advokatima, i tvoja majka i ja smo ga potpisali.” Lupkao se po bradi kao da razmišlja o svojim rečima. Osetio sam vrelinu u venama i stegnuo pesnice. “Zašto si to uradio kada sam pristao na tvoje uslove” Upitao sam ga mnogo smirenije nego što sam mislio da ću biti u stanju. Histerijom ne bih mogao daleko da doguram u domaćinstvu Fitzpatrickovih. Što bih više emocija pokazao, veća je bila šansa da mi tata ili Kill slome srce. “Rekao sam im da sačekaju dok ne prođe šest meseci. Samo sam hteo da ti pokažem koliko smo tvoja majka i ja sve to ozbiljno shvatili.” Ćutao sam. Bio sam u njegovoj milosti i zbog toga sam bio besan. Možda i nije toliko loše što krećem na koledž, ipak ću imati neku zaleđinu.

Pogledao sam kroz prozor u oblakodere koji su se nadvijali nad Bostonom, stežući među prstima drvenog konjića koji mi je visio o vratu. “Prestani da stiskaš te tvoje perlice i nemoj da zezneš stvari sa malom Brennanovom,” zarežao je tata. Ispuštajući Dala konjića iz ruke, zagrizao sam unutrašnjost obraza toliko jako da sam osetio kako mi vruća, slana krv ispunjava usta. “Sada se vuci iz moje kancelarije i počni da se navikavaš na svoj novi radni prostor.” “Da, gospodine.”

U jednom trenutku sam pomislio da danas ne može da me zadesi veće sranje od ovoga koje me je već zadesilo, a onda sam shvatio da sam potcenio situaciju. Narednih nekoliko sati sam proveo čitajući sve postojeće materijale vezane za Royal Pipelines, upoznavajući se sa politikom firme, njenom istorijom i nastankom. Postojala je gomila stvari koje nisam uopšte znao. Kao, na primer, da su 2015. godine aktivisti GreenWorlda25 zatvorili šezdeset osam naših pumpi širom Amerike u znak protesta zbog bušenja nafte na Arktiku. Ili da je naša kompanija bila jedna od prvih u Americi koja je počela da zapošljava osobe sa posebnim potrebama kao i da je nekoliko škola u Aziji i Africi bilo nazvano po mom ocu zato što smo mi finansirali njihovu izgradnju. Royal Pipelines je, izgleda, bio mač sa dve oštrice: za neke društvene grupacije dobar, za druge užasan. Pitao sam se da li tatu i Killa uopšte boli kurac za sve te ekološke probleme koje izazivaju. Verovatno ne. Posle paklenog dana, moje govno od brata me je isproveravalo šta sam sve naučio o kompaniji i vratilo me da pročitam još šest debelih knjižurina. Zbog svega toga, kada je došlo sedam sati, jedva sam se isteturao iz kancelarije gladan kao pas. Pri tom sam propustio prvi čas u večernjoj školi, a i glava me je bolela kao da neko u njoj pravi rejv žurku na kojoj svaka prisutna kučka nosi visoke potpetice. aktivistička organizacija koja se bavi zaštitom životne sredine i promoviše zdrav život 25

Samo sam želeo da uhvatim taksi, vratim se kući i prožderem šta god da je kuvarica danas spremila. Pozvao sam Uber i čekao na ivičnjaku, gledajući kako se noć poput plavog somota spušta na žuto osvetljenu ulicu. Neki nov novcati Maserati se zaustavi ispred mene. Suvozačeva vrata se otvoriše. “Ulazi,” naredi neko iznutra glasom sa jakim južno-bostonskim naglaskom. Podigao sam obrvu i nakrivio glavu. “Divna ponuda i u iskušenju sam da je prihvatim, ali ipak ne, hvala.” Dobro je znati da i nakon napornog dana na poslu i dalje lepo izgledam. Nebitno što je u pitanju neki lik, komplimentu se u zube ne gleda. Još samo sto osamdeset i jedan dan celibata. “Ulazi odmah da te ne bih posetio u tvom novom fensi stančiću. Unapred te upozoravam: nećeš želeti da ženska publika sluša razgovor koji ćemo voditi.” Troy Brennan. Jebigajebigajebiga. On i tata su do detalja proučili ugovor između Sailor i mene, ali ga nikada nisam lično upoznao. Ne sumnjam da je tata tako želeo. Verovatno je hteo da me zaštiti od sigurne smrti jer bih izvalio nešto izuzetno neprimereno i uvredljivo. A možda i zato što se stideo mene i mojih nemoralnih postupaka. U svakom slučaju, evo Brennana, spremnog za razgovor. Prema tome, ne razgovarati sa njim nije bila moguća opcija. Ušao sam u kola koja su mirisala na kožu i gotovo opipljivo bogatstvo. Mogao sam da ga osetim na jeziku. Duboko sam uzdahnuo. Devet sati rada u kancelariji mi se činilo kao decenija rada u rudniku. Naslonio sam glavu na hladnu kožu i zatvorio oči, znajući da me on posmatra. Adamova jabučica mi se pomerila kada sam progutao pljuvačku i obliznuo usne ignorišući njegov oštri pogled. Troy je pokrenuo auto. Nisam ga pitao kuda me vozi. Sumnjam da bi mi rekao, a i kada bi mi rekao, ne bih se bunio. Sreća u nesreći: ako me ubije, neću morati sutra na posao. “Verujem da nam nije neophodno formalno upoznavanje.” Skrenuo je u neku sporednu ulicu, presecajući Haymarket i Bowdoin. “Ispravan zaključak,” Odgovorio sam pospano. Bio sam gotov da zaspim u njegovim kolima. Mogao je sada i ovde da me iskasapi, a ja bih samo razmišljao kako je prijatno i toplo da se leži u kesi za odlaganje

leševa. Nije me bilo ni briga što će mi Uber smanjiti ocenu zato što sam „nestao u akciji“ pre nego što je vozač stigao. “Takođe verujem i da znaš zašto si ovde.” Troy je imao glas kao pravi zlikovac. Zvučao je kao Shredder iz filmova o Nindža Kornjačama. Lik je bio prilično lakoveran za nekoga za koga se govori da ima toliko kostura u ormaru da može groblje da napravi. Na silu sam otvorio oči trudeći se da ne zevnem. Pokušao sam da se fokusiram pogledom na njegov profil obavijen tamom. “Pretpostavljam zato da bi mi rekao nešto kao: ne pipaj mi ćerku, nemoj da joj slomiš srce—ili probušiš himen—nemoj da joj ubacuješ u glavu neke ideje, bla bla…” isključio sam se, pitajući se šta li je kuvarica spremila za večeru. Čak nisam ni bio siguran da je kuvarica ili kuvar, mlada ili stara osoba. Kakav mi je raspored, verovatno neću ni saznati. Troy je iznenada zaustavio auto, prema škripanju guma rekao bih da je ostavio tragove kočenja na ulici. Automobili su počeli da trube iza nas. Čuo sam škripu metala praćenu udarcem u branik. Ali Troy nije obraćao pažnju, samo je zurio u mene kao da sam najveća budala na svetu. “Ne, komedijašu. Nisam to nameravao da ti kažem. Ionako nemaš nikakve šanse kod moje ćerke. Ona nije nimalo slična onim kurvicama na koje si navikao. Odakle ti ta ideja da neko treba da je štiti od tebe?” “Da. Odakle ti ta ideja?” zapita jedan drugi glas iza mene. Toliko sam poskočio na sedištu da sam udario glavom u plafon u kolima. Jebem ti sve! Brzo sam okrenuo glavu, mršteći se. Neki čovek, skriven u senci, je sedeo na zadnjem sedištu. Delovao je visoko, mišićavo, svakako je bio belac -ne isključujem mogućnost i da je bio mafijaš— i malo stariji od mene. “A ko si ti?” upitah uzdignutih obrva. “Sam Brennan. Troyjev usvojeni sin.” “Samo sin,” ispravi ga Troy, ne pokazujući ni trunku osećanja. Uf. Čak je i ovaj serijski ubica –nindža- drkadžija voleo svoje dete više nego moj otac mene. Čuo sam za Sama. Pričalo se da je ostao siroče kada je bio baš mali. Roditelji su mu bili Troyjev najbolji drug i Troyjeva bivša ljubavnica. Troy i njegova žena, Sparrow, su ga zvanično usvojili otprilike u isto vreme kada se i Sailor rodila. “Što me čini Sailorinim pomalo nerazumnim, super zaštitnički nastrojenim bratom, koji ni o jednom muškarcu u njenom okruženju nema

dobro mišljenje. A tebe čini savršenim kandidatom da popiješ moju pesnicu.” Kakva zajebana porodica, čoveče. Nije čudo što je Sailor onako žestoka. Količina testosterona koju poseduju Brennanovi je verovatno dovoljna da sruši sve kuće univerzitetskih bratstava na Istočnoj obali. “Je li vi to meni pretite?” Stisnuo sam zube. “Pretimo,” Troy i Sam odgovoriše ravnodušno u isti glas. Mala đavolica je umela da barata smrtonosnim oružjem kao olimpijska šampionka. Ako je nekome potrebna zaštita u tom prokletom stanu, potrebna je meni. “Ako mislite da je vaša dragocena Sailor predobra za mene, zašto sam onda ovde?” Automobili su i dalje trubili. Jedna bela Honda je neprekidno trubila toliko glasno da mi je glava pucala. Imao sam želju da spalim Boston do temelja, počevši od Troya, Sama, Sailor i moje najbliže porodice (možda bih poštedeo Aisling i njenu ljubimicu, feretku26 Shelly, ako je još bila živa). “Ovde si zato što sam saznao sve o tvojim ispadima u Californiji i ne želim da moja ćerka pati zato što si ti malo manje civilizovan od običnog šimpanze. Zato ti lepo kažem, i neću da ponavljam, ne pravi gluposti i pizdarije. Vodi računa da stan bude uredan, ne pravi buku i budi kulturan i ljubazan prema njoj. Ponašaj se kao dobar komšija. Je li to jasno?” Troy je izgledao potpuno nonšalantno za nekoga ko blokira celu jednu prometnu bostonsku ulicu u sred saobraćajnog špica. Pitao sam se kakav li je osećaj hodati naokolo sa mudima težine od pet tona. Pretpostavljam da njihova težina pravi probleme kičmi. Pogledao sam ga kao da je lud. U stvari, nema kao. Da li me je Sailor tužila kod tatice zato što sam pokazao nedostatak organizacionih sposobnosti? Ne deluje mi kao tužibaba. A sa druge strane, pa koliko ja nju uopšte i poznajem? Poznajem je za toliko da znam da me može ubiti i da joj ta ideja deluje veoma privlačno. “Ponašam se kao dobar komšija, gospodine. Čak sam joj dao i poklončestitku juče.” I masirao joj stopala pre nego što se posrala na moj plan, ali sam odlučio da je bolje da ne pominjem taj deo o masaži zarad lične sigurnosti.

ferret- feretka, afrički tvor, često se uzima za kućnog ljubimca 59

“Nisu njoj potrebne poklon-čestitke. Pokloni joj priliku da se uveri da nisi idiot. Jer, ako je povrediš, moraću te ubiti. I to ne kažem figurativno. Stvarno ću te ubiti.” Buljio sam u njega čekajući da se nasmeje i pljesne me po leđima. Ali to se nije dogodilo. “Je li on retardiran ili je samo u šoku?” upita Sam iza naših leđa, paleći cigaretu. “I jedno i drugo,” odvrati Troy. “Samo sam u šoku.“ Odgovorih. “Ne preti ti neko smrću baš svaki dan“ “Baš iznenađujuće,” primeti Troy sarkastično. “Obećavamo da će ti se to dogoditi samo ako pređeš crtu,” Sam pokuša da popravi situaciju. “Tako da, tehnički, ovo i nije pretnja.” Razmišljao sam šta bih mogao reći, a da ne zazvučim kao pičkica. “Sve ću ovo da kažem mom ćaletu.” Jebiga, nije trebalo to da kažem. Baš sam ispao pičkica. “On je već upoznat sa tim i smatra da tvoja smrt ne bi bila veliki gubitak.” Troy podiže obrvu. Šah-mat. “Mogao bih da kažem policiji,” nastavio sam “Oni rade za nas,” Sam odgovori iza mojih leđa, glasno zevajući. “Ima li još nekoga kod koga bi nas mogao prijaviti ili bi možda bilo bolje da stisneš muda i počneš da se ponašaš kao pristojno jebeno ljudsko biće?” Pa kad tako kažu, izgleda da nemam drugog izbora. Čekaj, je li to mene upravo iskritikovao par ubica? Stvarno treba da se debelo zamislim nad svojim životom. Troy je nastavio sa vožnjom ali su, pre nego što je on krenuo, neki automobili prešli preko trotoara kako bi nas zaobišli. Ljudi su vikali i pokazivali nam srednji prst. Tek kada smo stigli u West End i zaustavili se ispred kurcolike zgrade u kojoj sam živeo sa Sailor, shvatio sam da nisam disao tokom cele vožnje. Onog trenutka kada je Troy otključao vrata, udahnuo sam kiseonik kao da sam izronio nakon tri minuta provedenih u vodi. Otvorio sam suvozačeva vrata. “Zapamti,” progovorio je iz automobila, dok mu je ulična svetlost bacala senku na lice, “da treba lepo da se ponašaš.” “I da budeš uredan,” dodao je Sam otpozadi. “Ubiću je ljubaznošću,” odgovorio sam zlovoljno.

“Bože Gospode, nikada nisam sreo nekog ko toliko jedva čeka da mu razbijem glavu,” promrmlja Troy. “Beži odavde da ti ne ispunim želju” Dok sam se liftom vozio ka stanu, shvatio sam šta je šlag na današnjoj torti od govana: tatini ljudi su me sigurno videli kako ulazim u Troyjev auto—pratili su me gde god da krenem—ali nisu ni prstom mrdnuli. Zaista nikoga nisam imao na celom svetu.

Тe nedelje, moje lice je osvanulo na svakom autobusu u Bostonu. Bila je to jedna moja starija slika na kojoj sam, nasmešena, stezala u ruci luk naslonjen na grudima. Ispod slike je pisalo: Bostonska Sailor Brennan za Olimpijadu! Sve ovo je bila zasluga Geralda Fitzpatricka. Održao je svoje obećanje da će mi omogućiti veću eksponiranost u javnosti. Unajmio je tim da održava moje zanemarene (čitaj: nepostojeće) profile na društvenim mrežama uključujući Twitter, Instagram i Facebook. Čak mi je dodelio i PR-a. Zvala se Crystal, imala je jak naglasak stanovnika Long Islanda, a glas joj je zvučao kao da puši pet paklica cigareta dnevno. Došlo bi mi da se sklupčam i negde sakrijem svaki put kada bih videla svoje lice kako se ceri manijačkim osmehom sa autobusa, ali sam ćutala i trpela. A onda, tu je i slučaj “Hunter“. Poslednjih pet dana me je potpuno ignorisao. Ali je makar bio uredan. Iskreno, nismo baš imali mnogo vremena za druženje. Napuštala sam kuću svakog jutra u šest sati kako bih išla u teretanu, a zatim u streličarski klub, gde sam provodila vreme sve do večeri, vežbajući ili držeći časove. Hunter je radio i učio od devet ujutru do osam uveče. Kada bi došao kući, uzeo bi dva tanjira hrane koje bi kuvarica Nora spremila i ostavila na šporet,u a zatim bi, naoružan knjigama za spremanje ispita, otišao u svoju sobu i zalupio vrata nogom. Ujutru bih videla da su tanjiri oprani, vrata od njegove sobe pritvorena, a iz sobe bi se čulo nežno hrkanje. Brinulo me je to što se nikada ne odmara. A ne bi trebalo da me brine jer Hunterov život nije moja briga. 62

…samo što je nekako bio moja briga. Jedan deo mog posla je bio da ne dozvolim da mu se nešto loše desi. Pitala sam se da li da napišem mejl Geraldu i objasnim mu u kakvom je Hunter raspoloženju. Plan je bio da najstarijem Fitzpatricku šaljem detaljne izveštaje na nedeljnom nivou, ali to su bili izveštaji tehničke prirode i nisu se ticali Hunterovog mentalnog zdravlja. Sa svojim roditeljima nisam pričala o Hunteru. Ignorisala sam sva pitanja u vezi sa njim i fokusirala se na razgovore o treninzima sa Junsuom. Radovala sam se što ću u subotu ići sa Hunterom na dobrotvornu zabavu Royal Pipelinesa jer ću tada moći da ispitam kako se oseća. Fitzpatrickovi su smatrali da je najbolje da se sretnemo negde na neutralnom terenu kako bi smo se bolje upoznali, pa nakon toga da krenemo da ih posećujemo u njihovoj kući. Što se mene tiče, bilo mi je svejedno da li ću ih upoznati na Antarktiku ili u prljavoj uličici, bitno bi mi bilo samo, da tom prilikom mogu da obučem pocepane farmerice, patike i sportsku majicu. Pošto je ovo bila zabava gde je ulaz po osobi koštao 5000 dolara i održavala se u raskošnom Roosevelt Hotelu, morala sam da nabavim haljinu. Posedovala sam tačno nula haljina. Belle i Persy, koje su imale mnogo veće obline od mene te nisam mogla ništa od njih da pozajmim, su mi priskočile u pomoć. Pomislila sam da će me razvlačiti po buticima u tržnom centru—tako sam ja zamišljala najgore moguće mučenje—i pripremila se za pakleno popodne U petak, kada su im se završila predavanja, a meni trening, Emmabelle mi je poslala poruku da se nađemo na nekom mestu u južnom delu Bostona. Kada sam ga potražila na Google Mapi, videla sam da je u pitanju kasapska radnja. Odlučila sam da ne budem nezahvalna i ne postavljam suvišna pitanja jer sam verovala da one znaju da nisam tip devojke koja će obući haljinu od mesa kao Lady Gaga. Parkirala sam se ispred reda zgrada od crvene cigle. Na jednoj od tih zgrada su se nalazila metalna vrata koja su očigledno vodila u kasapsku radnju. Čekala sam u kolima, ne gaseći motor i grickala zadebljalu kožicu oko noktiju. Sa mog Bluetooth zvučnika je treštalo “There’s No Home for You Here” od The White Stripes. Pesma me je podsetila na Huntera. Razmišljala sam da nekako izbegnem ovu zabavu. Mrzela sam zabave, nikada nisam plesala, i postojao je razlog zašto sam mrzela kupovinu — kada bih isprobala neku modernu garderobu, izgledala bih u njoj kao

vešalica. Uvek bi mi se rebra ocrtavala kroz tkaninu koja bi prekrivala moj grudni koš i ličila bih kao kostur. Ali, pošto sam po prirodi borac, odlučila sam i ovo da prebrodim. Hunterova porodica je računala na mene, meni je bilo potrebno sponzorstvo njegovog oca i, uostalom, dugovala sam to Hunteru, bez obzira što mi se nije dopadao. Trgla sam se od iznenađenja kada sam začula kucanje na prozoru. Iz nekog glupavog razloga sam pomislila da on kuca. Ali nije bio on. Iza stakla, Belle mi se smešila pokazujući svoje lepe, bele zube. Podigla je levu obrvu i otvorila mi vrata uz mali naklon. Persephone je bila iza nje, skakutala je i cičala od oduševljenja. Izašla sam iz automobila sumnjičavo ih odmeravajući. “Kasapin, a?” Izvukla sam braon kožni ranac i prebacila ga preko ramena, mršteći se na njih i njihovo oduševljenje. “Ne osuđuj unapred, sestro.” Belle se iscerila. “Kreten neće znati gde mu je dupe, a gde glava kad te bude video skockanu.” “Ozbiljno, Hunter ima da crkne kad te vidi nakon što te sredimo.” Persy me je bukvalno gurala preko ulice ka misterioznim crnim vratima. “Obećavaš?” Promrmljala sam. Sutra ću konačno morati da razgovaram sa Hunterom nakon pet dana radijske tišine. Na moje iznenađenje, mržnja koju sam osećala prema njemu se nekako razblažila i sada mi se samo pomalo nije sviđao. “Persy i ja smo zaključile sledeće: da bi Hunter odrastao i postao odgovorniji a da bi ti… pa, počela da živiš i kapiraš neke stvari, neophodno je da se zaljubite jedno u drugo,” objasni Belle, kucajući na metalna vrata koja su podrhtavala pod njenim prstima punim prstenja. Ako je Persephone bila klasična lepotica, Emmabelle je bila neukrotiva lepotica sa naslovnih strana muških magazina. Persy je nosila crvenu haljinu sa tufnicama, a Emmabelle uske kožne pantalone i pocepanu firmiranu majicu koja je verovatno koštala čitavo bogatstvo. Usne su joj bile velike, napućene i obojene u crvenu boju, a oči tamno plave kao okean pred buru. Ako je Hunter mislio da ja mnogo govorim, pa Belle bi ga potpuno uništila za sekundu, dok bi za to vreme izgledala kao davno izgubljena sestra Hadid27. “Hunter Fitzpatrick je zaljubljen u samog sebe. Čak ni samog sebe ne ume da voli dovoljno. Pogledaj u kakvu se glupost uvalio,” rekla sam.

čuveni američki modeli, sestre Gigi i Bella Hadid 64

Belle i Percy su bile jedine koje su, osim moje porodice, znale za moj dogovor sa Hunterom. Znala sam da nikada nikome ne bi ništa rekle i slepo sam im verovala. Vrata su se uz škripav zvuk i sa teškoćom otvorila jer su šarke bile zarđale. Stariji čovek sede kose, opasan kasapskom keceljom, nam je klimnuo glavom u znak pozdrava i u tišini nas poveo pozadi, u svoje dvorište. Mirisao je na sirovo meso i znoj, ni malo slično prodavačicama u buticima u tržnom centru. Sledile smo ga put neke šupe. Taman sam htela da pitam drugarice je li ovo neka escape soba28 ali on je otključao vrata i pokazao nam da uđemo unutra. “Sve je sedamdeset posto na popustu. Ne izdajem račune i nema reklamacija,” reče strogo, okrete se i ode. Buljila sam u svoje prijateljice, potpuno zbunjena. Belle sleže ramenima, skidajući šešir i bacajući ga u pravcu svoje sestre. “Popust je druga reč za đavola, a đavo nosi Pradu29. Poznato je da ne mogu sebi da priuštim Pradu. Ali ovo mogu.” “Odakle mu sva ova odeća?” Oči mi se raširiše. Ja sam poslednja osoba na svetu koja bi smela nešto da pridikuje o kriminalnim radnjama. Posao mog oca nije baš bio najčistiji, a i Sam je bio sa njim u tome. Jedina razlika je ta što sa njihovim poslom nisam imala nikakve veze. “Ima neke likove koji pljačkaju brodove što prevoze odeću pre nego uđu u luku. Kao na Divljem Zapadu. Znaju tačno šta i gde da traže.” Emmabelle se zacerekala, bez problema nalazeći prekidač da uključi svetlo, što je govorilo u prilog tome da je bila redovni posetilac. Soba je bila puna držača za odeću. Bezbrojni redovi venčanica, balskih haljina i svečanih haljina kakve nose samo hollywoodske starlete. Otvorila sam usta da im kažem da ovo baš i nije dobra ideja, kada mi Persy prisloni prst na njih da me ućutka. “Slušaj, ni ja nisam baš neka velika obožavateljka svega ovoga. Ali ti mrziš tržne centre i gužvu na ulicama… i znaš već, mrziš ljude. Tako da je ovo najbolje rešenje za tebe.” “Ovo nije u redu,” prošaputala sam. Uvek sam se trudila da ne primećujem ono što tata i Sam rade. To mi je pomagalo da ih mogu voleti beskompromisno. Ali to ne znači da sam podržavala način na koji zarađuju novac. igra gde su igrači bačeni u svet zagonetki i tajnih kodova s tim što to nije video-simulacija nego realna soba 29 aluzija na film i knjigu Đavo nosi Pradu 28

“Ma daj Sailor.” Emmabelle se nasmeja. Telo joj je bilo zaklonjeno slojevima tkanina dok se provlačila između haljina. “Jedini koju ovde izvlače deblji kraj su vrhunski dizajneri što naplaćuju dva soma dolara za haljinu koja realno košta pedeset. Američka ekonomija neće da propadne ako kupiš jednu od ovih večernjih haljina.” Klimnula sam glavom duboko uzdahnuvši. “U redu, samo izaberite nešto u čemu neću izgledati kao desert.” Persy pljesnu rukama, probijajući se pored sestre do odeće sa oznakom XXS i poče da pretura po haljinama. Grickala sam kožicu na palcu dok su one vadile haljine koje je trebalo da probam i stavljale ih preko ruke. Čula sam da mi je stigla poruka na telefonu koji mi je bio u zadnjem džepu. Izvadila sam ga i pročitala poruku. HHH: Ne zaboravi dobrotvornu zabavu u subotu. Sailor: Ko je to? HHH: Sa kim još planiraš da ideš na zabavu? Sailor: Huntere, ti si? Ubacio si svoj broj u moj telefon? HHH: Pošto sam ti memorisan u kontaktima, odgovor na tvoje pitanje je onda prilično jasan. Sailor: Kako smeš da mi pipaš stvari! HHH: Polako, ubico. Nisam ti ni pipnuo telefon. Sailor: Pa kako si mi onda u kontaktima? HHH: Zamolio sam jednog mog drugara hakera da me doda u tvoje kontakte. Sailor: ŠTA KAŽEŠ? HHH: Lakše je šokirati tebe nego neku englesku groficu iz XVI veka. Spusti loptu, Carrot Top. Nisam ti brljao po telefonu. HHH: (kao da u njemu i ima nešto interesantno) Sailor: Je li shvataš koliko je to nezakonito? HHH: Ispravi me ako grešim, ali čini mi se da tvoj otac nije jedan od devet sudija Vrhovnog suda. HHH: A i stariji brat ne studira pravo, rekao bih. Sailor: Ima da te ubijem. HHH: Stani u red, srce. Nisi ni među prvih dvadeset koji jedva čekaju da me ubiju. HHH: I još uvek mi nisi ništa odgovorila za subotu. Samo da ti kažem, ne možeš da obučeš helanke i duks sa kapuljačom. Naročito kada si moja pratilja. Sailor: Hajde malo da skrenemo sa teme—šta ti znači ovo HHH?

HHH: Hot, Handsome Hunter30, naravno. Sailor: Trenutno sam ostala bez teksta. HHH: Slika govori više od hiljadu reči. Slikaj se gola i pošalji mi sliku. Sailor: Mislim da neću biti u stanju da te podnesem nekoliko sati bez prekida. Persy i Belle su prasnule u smeh iz ugla sobe privukavši mi pažnju. Podigla sam oči sa telefona i odjednom mi je na pamet pala ideja. Ona bi mi učinila humanitarnu zabavu prijatnijom. Krenula sam da pišem Hunteru pre nego mi pošalje još neki podrugljivi komentar jer sam videla kako pored njegovog imena skakuću tri tačkice . Sailor: Želim da pozovem svoje dve prijateljice na zabavu, ali ti bi morao da platiš za njih. HHH: Mogu da namirišem kompromis. Sailor: Teško da ću ti dozvoliti da piješ ili da se kresneš sa nekim u našem stanu. HHH: Pa i nisi baš neki pregovarač, CT. CT? Carrot Top. Jebi se. Sailor: Šta želiš? HHH: Šta nudiš? ; ) Razmišljala sam šta bih mogla da mu ponudim. Belle i Persy su iza mene razgovarale kako će da me našminkaju i nameste mi kosu. Da, mnogo bi mi značilo kada bi bile tamo sa mnom. Ne bih osećala toliki pritisak i bile bi tu da me spreče ako rešim da skočim na Huntera i ubijem ga. Pri tom, one vole te fensi događaje i mnogo bi se lepo provele. Sailor: Možeš da popiješ jedno pivo. HHH: Izvini, je li ti ja izgledam kao da imam dvanaest godina? U pravu je, ali ipak ne bih da mu mnogo popustim. Sailor: Moje prijateljice su sexy. Biće ti lepo u njihovom društvu. HHH: Nema ništa lepše od druženja sa zgodnim cicama kada si u celibatu. Povećaj ulog, CT. Sailor: Prestani tako da me zoveš! HHH: A ti prestani da izgledaš kao on! Sailor: Zašto mi jednostavno ne kažeš šta želiš ? HHH: Mislio sam da me nikada nećeš pitati. Želim poljubac. Sailor: Od koga? HHH: Od vile sa vatreno-crvenom kosom.

Hot Handsome Hunter- vreli zgodni Hunter 67

Nešto treperavo i toplo mi se razli po grudima i je duboko udahnuh vazduh, osećajući kako mi celo telo podilaze žmarci. Nadala sam se me je pogodio srčani udar, i zaslužujem ga, zato što uopšte i razmišljam o mogućnosti da ga poljubim. Sailor: Zašto od mene? Zoveš me Carrot Top i misliš da sam odvratna. Osećala sam kako mi se prsti znoje dok kucam. HHH: Carrot Top nije odvratan. Zapravo je vrlo zanimljiv za nekoga ko ima sto godina. Da ili ne? Sailor: To bi bilo varanje. Treba da budeš u celibatu. HHH: Postoji velika razlika između ljubljenja i jebanja. Tu je, pre svega vizuelna barijera, to jest odeća. Sailor: Ti si odvratan. HHH: A ti si u iskušenju. Volela bi da me isprobaš. Da vidiš o čemu se toliko priča. Sailor: Ne stavljaj mi reči u usta. Hunter: A da ti stavim nešto drugo? ; ) Sailor: Ti čak ni ne podnosiš moje prisustvo. Pet dana nisi ni primećivao da postojim. HHH: Pet dana nisam stigao ni da se pogledam u ogledalu. U velikoj sam gužvi, staro momče. DA ILI NE? Sailor: Kada? HHH: Kad god bude odgovarajući momenat. Odluka će biti na meni. Sailor: Bez jezika. HHH: Sa jezikom, ali bez pipkanja. Sailor: JA TI SE ČAK NI NE SVIĐAM. HHH: Bože, kakve to veze ima? Ti si jedina ženska osoba koja mi je dostupna. Sailor: Baš ti hvala. HHH: Nema na čemu. Sailor: Taj poljubac neće ništa značiti. HHH: Trebalo je to da mi kažeš pre nego što sam naručio pozivnice za našu svadbu. Obuci haljinu. “Pronašla sam!” Povikala je Persy, držeći ofinger sa haljinom u ruci i mašući njome. Podigla sam pogled sa telefona, još uvek vrelih obraza. Činilo mi se da ću eksplodirati. “Opa.” Emmabelle je bacila gomilu haljina na pod gledajući u mene. “Zašto izgledaš kao da si pozvana na sopstvenu sahranu, Sailor?”

“Zato što…” otkinula sam zubima poslednje parče zadebljane kožice sa palca, “…mislim da me je neko upravo pozvao na nju.“

Zamalo nisam ogluvela od Belle i Persy koje su vrištale od oduševljenja nakon što sam im rekla da će ići na zabavu sa Hunterom i sa mnom. U subotu su došle kod mene nekoliko sati ranije izgledajući kao moderne boginje. Persy je nosila romantičnu belu večernju, a Belle mini haljinu u leopard dezenu. Ugurale su me u moju haljinu—ružičastu sa spuštenim ramenima i dubokim srcolikim dekolteom. Prelepi cvetovi izvezeni na prednjem delu haljine su neverovatno isticali moje nepostojeće obline, a Persy mi je od kose napravila neurednu, a ipak seksi punđu sa pokojim pramenom koji je slobodno padao oko mog lica. Emmabelle me je našminkala i zaključile smo da mom bledom tenu i crvenoj kosi najviše odgovaraju svetle boje i debeo sloj ajlajnera. Do trenutka kada se Hunter probudio i obukao odelo u kome je izgledao kao Adonis, ja sam izgledala bolje nego ikada u životu. Zanimljivo je to što je Hunter sebe smatrao glupim, a ja sam sebe smatrala ružnom—i ti različiti izvori naše nesigurnosti su nas učinili neprijateljima. Ja sam ga prezirala zato što je zgodan i ništa više od toga, a on je mislio da sam dosadna i ružna. Izašao je iz sobe, namršten, zakopčavajući dugmad na manžetnama dok mu je somotska leptir mašna još uvek visila oko vrata, nevezana. Kada je ugledao nas tri u dnevnoj sobi, dok se Emmabelle naginjala nada mnom kako bi mi namazala sjaj na usne koristeći dnevnu svetlost koja je ulazila kroz stakleni zid, naglo se zaustavio. “U jebote.” Tiho je zviznuo. Sve tri smo podigle glave i pogledale ga. Persy je uzdahnula pri pogledu na njegovu kraljevsku lepotu. Mogla sam da vidim kako mu Belle očima sa proširenim zenica skida jedan po jedan deo odeće. 70

“Rekla sam ti da su prelepe.” pročistila sam grlo. “U tebe sam gledao, Carrot Top.” Buljio je u mene, a sve mi se zavrtelo i istopilo pred očima. Toplota njegovog pogleda je mogla da me uništi. U tom trenutku sam poželela da me uništi. “Bez ljutnje, devojke.” “Nema problema.” Emmabelle se saučesnički nasmešila. “Obraćao sam se Sailorinim sisama.” Na to su se obe moje drugarice grohotom nasmejale. Pošto sam u trenutku ostala bez reči, okrenula sam se ka Belle. Pogledi su nam se sreli i videla sam da joj oči sijaju od oduševljenja. “Kao u Disneyjevom filmu,” šapnula mi je, ispravljajući se u svoj svojoj visini. “Zavedi princa. Osvoji zamak. Postani njegova kraljica.” Mogu sa sigurnošću reći da je konačno skrenula pameću. “Jeste li spremne?” Upita Hunter, vezujući leptir-mašnu jednom rukom dok je išao u kuhinju da sipa sebi kafu. Zaboravila sam da je on odrastao u aristokratskom okruženju i da ume da radi mnogo toga što uopšte nije ne-seksi, kao da, recimo, veže leptir-mašnu jednom rukom. “Jesmo!” Uzviknuše Persy i Belle. “CT?” bacio je na mene pogled ispod gustih trepavica. Ponovo je bio u elementu nakon nedelju dana povučenosti. “Kada ćeš prestati tako da me zoveš?” “Hmm, recimo nikada.” Ostavila sam moje drugarice i mog cimera da se upoznaju i rukuju dok sam pokušavala da smirim lupanje srca i pri tome popila dve čaše vode, istog trenutka zažalivši zbog toga. Piškenje dok nosim ovakvu haljinu će biti teže nego osvajanje mesta u olimpijskom timu. Tokom vožnje do Roosevelt Hotela smo veselo ćaskali. Belle i Persy su ispitivale Huntera o Californiji. Ne samo da im je odgovarao na pitanja, nego je delovao iskreno zainteresovan za njihove živote i školu. Kada se limuzina zaustavila ispred hotela, jedina osoba koja se nije zabavljala sam bila ja. Šofer nam je otvorio vrata i svi smo izašli napolje. Blago histerična organizatorka, sva u crnom, nas je sačekala u predvorju i predstavila nam se kao Penny. “Samo ću vas pozajmiti na par sekundi da bih vam dala vaše karte i zapisala vam imena zbog nagradne igre. Hvala vam što podržavate fondaciju Škole su zakon!” Nisam imala srca da kažem Penny da su moje drugarice donirale tačno nula dolara za njenu fondaciju i lagano me je hvatala panika dok sam ih gledala kako odlaze sa njom. 71

Hunter je stajao pored mene i gledao u njihovom pravcu, držeći ruke u džepovima. “Nisi preterivala kada si pričala o njima. One jesu zgodne.” “Ma nemaš nikakve šanse kod njih. Možeš samo da crkneš pokušavajući.” “Nakon ovakve nedelje, bolje da me ne dovodiš u iskušenje.” “Kako si platio karte?” Ovlažila sam usne, znajući da nije bilo lepo od mene da tražim od nekoga deset soma dolara za moje drugarice. Ali, opet, taj novac ide u dobrotvorne svrhe. A deset hiljada dolara je smešna suma za Geralda Fitzpatricka. “Rekao sam tati da od ranije dugujem mom dileru neku lovu.” Zagrcnuh se od šoka. “Pa je li mu duguješ?” Skrenuo je pogled sa mojih drugarica i pogledao me, namrštivši se. “Koji je tebi kurac? Odakle meni diler. Ili problem sa drogom. Morao sam nekako da nađem pare za ovo sranje. A tata jedva čeka da čuje još nešto loše o meni. Još kad bi i mogao da nađe tog mog izmišljenog dilera i da ga ubedi da mi u kokain ubaci antraks, ešerihiju koli i cijanid...” “Razumem ga u potpunosti,” izjavih. Zapravo ga nisam razumela. Hunter uopšte nije bio tako loš i svakako nije bio zlonameran. “Ne bih to radio da sam na tvom mestu.” “Šta ne bi radio?” “Ne bih me sa tolikom strešću mrzeo. Od tvog besa mi se diže kita, a još uvek nisam iskoristio onaj poljubac koji mogu da iskoristim kad god poželim jer smo se tako dogovorili.” Iiiiii evo ga, kreten se vratio. “E pa ne možeš baš kad god poželiš. Niko ne sme da nas vidi kako se mazimo.” Obrisala sam znojne ruke o haljinu, razgledajući predvorje. Mermerni pod je bio zlatno-roze boje, zavese svetlo ružičaste, a nameštaj u boji šampanjca. Nisam bila potpuno neiskusna što se tiče seksa. Zapravo, imala sam dečka sa kojim sam se zabavljala dve poslednje godine srednje škole i koji se isto bavio streličarstvom. Beau i ja smo išli u istu srednju školu i trenirali u istom klubu. Nismo nikada išli zajedno na žurke i uopšte mu se nisam obraćala kada bismo bili u školi. On je imao svoju ekipu, sa njima se družio i nikada nije provodio vreme sa mnom za vreme nastave. Ipak smo često zajedno trenirali. Ponekad bismo posle treninga išli kod njega kući, gledali filmove, mazili se i kasnije, kada smo bili malo stariji, imali smo i seks. Ali nikada nismo sebe nazivali momkom i devojkom, davali jedno drugom poklone ili slavili Dan zaljubljenih zajedno. 72

Čak je i naš raskid prošao bez mnogo emocija. Jednoga dana mi je rekao da je dobio stipendiju nekog kanadskog koledža u kome je postojao intenzivan program za streličarstvo i on je, naravno, tu stipendiju prihvatio. Iskreno mi je bilo drago zbog njega, što je po meni i normalno kada ti je do nekoga stalo. Ali kada sam mami rekla lepe vesti i objasnila joj kako je sjajno to što je Beau dobio priliku da studira u Canadi, pogledala me je kao da sam upravo pobegla iz ludnice i naterala me da zajedno jedemo sladoled i gledamo Blue Valentine31. “Da se mazimo? Brzo smo napredovali. Je li to zbog odela?” Hunterov pogled je ponovo odlutao u pravcu Persy i Belle. Pitala sam se šta bi dao da može da me zameni jednom od njih. Verovatno sve što ima. Od te pomisli me uhvati muka. “Pa činjenica da nismo razgovarali gotovo nedelju dana je prilično pomogla.” Preturala sam po crnoj somotskoj torbici koju sam pozajmila od Emmabelle, ne zato što mi je nešto zaista bilo potrebno iz nje, nego zato što sam pokušavala da izgledam zauzeta nečim. “Bolje bi ti bilo da taj poljubac vredi deset soma.” Coknuo je jezikom. “Nijedan poljubac ne vredi toliko.” Promrmljala sam, zakopčavajući torbicu. Okrenuo se i pogledao me, potpuno smireno i pribrano. “Očigledno te nikada do sada nije poljubio neki Fitzpatrick.” “A je li poljubio tebe?” odgovorih izazivački, sa uzdignutom obrvom. “Je li to bio tvoj brat ili tvoja sestra? Nadam se da je brat. Baš bi mi prijalo da vidim malo akcije tipa muškarac-na-muškarca.” Zabacio je glavu i toliko se glasno nasmejao da se zvuk njegovog smeha odbijao od zidova. Jedna grupa ljudi je krenula ka nama. Odmah sam ih prepoznala: bili su to Fitzpatrickovi. Otac mu je bio visok i krupan, a majka nežna. Brat mu je izgledao kao zločesto zgodni zlikovac, a nasuprot njemu, njegova sestra, Aisling, je bila savršena Disneyjeva Snežana. Kosa joj nije bila svetla kao kosa njene braće, već crna kao noć. Tamna boja kose je samo još više naglašavala njene sjajne oči, plave poput zumbula. Svi su bili besprekorno doterani, i svi, osim Aisling, su bili vidno neraspoloženi. Ukočila sam se gledajući kako nam se približavaju. Razmišljala sam kako bi bilo da se okrenem i pobegnem. Hunter je, izgleda, osetio moju uznemirenost, zato što je iznenada spustio svoju ruku na donji deo mojih

američka ljubavna drama sa Ryanom Goslingom i Michelle Williams u glavnim ulogama 31

leđa. Jedva da me je dodirivao, ali mi je ipak, nekako njegov dodir pomogao. “Udahni duboko,” prošaputao je mirnim glasom. “Zapamti, oni su samo ljudi. Dišu, jedu, prde—i to veoma glasno ponekad—i odgovor na tvoje pitanje je da, Cillian i ja se stalno ljubimo sa jezikom.” Jedva sam se uzdržala od smeha. Kad se Hunterova porodica zaustavila ispred nas, Hunter nas je ponovo upoznao iako smo se već sreli. “Sailor, ovo je moj otac, Gerald.” Pokazao je rukom na svog tatu. Rukovali smo se, ruka mu je bila suva, a stisak snažan. “Drago mi je da vas ponovo vidim.” Pokušala sam da nabacim iskren smešak. “Još uvek razmišljam da li je to osećanje obostrano,” promrmljao njegov otac i zbog toga zaradio udarac laktom od svoje žene. “Kako se do sada moj sin ponašao? Bolje nego na poslu, nadam se.” “Bez greške,” odvratih i osetih kako se pritisak Hunterove ruke na moja leđa pojačava. Govorila sam istinu. Ono malo puta što sam imala priliku da ga vidim, ponašanje mu je bilo besprekorno. “Drago mi je što te ponovo vidim.” Jane je stisnula moju ruku sa obe svoje i umorno se nasmešila. Uvek mi je izgledala tužno. “Mnogo ti hvala zbog svega.” “Mama,” procedi Hunter. Osmehnuh se. “Nema na čemu, zaista uživam u tome, Gđo Fitzpatrick.” Kada mi je Cillian stegnuo ruku svojom žuljevitom, podigla sam pogled i srce mi je poskočilo. Bio je prelep i pre surov. Nikada nisam videla nekog tako ravnodušnog prema svemu, čak ni moj otac nije bio takav. Iako je imao tendencije da bude sociopata, Troy Brennan je obožavao moju mamu, Sama i mene. Cillian Fitzpatrick je izgledao kao neko koga niko i ništa ne može da pomeri sa mesta, pa bile to bombe ili tenkovi. “Gđice Brennan, imate li uopšte predstavu u šta ste se uvalili?” podsmehnu mi se, pokazujući svoje savršene zube. Shvatila sam da nešto naročito i ne veruje da će ovaj naš dogovor uroditi plodom. Uzdržavajući se da ga ne šutnem u jaja pred ovolikim svetom i osećajući Hunterov dlan na mom telu, osmehnula sam mu se. “Da li mi to postavljate pitanje ili nešto insinuirate?” Zakikotao se kao da sam ja neko slatko detence koje uporno ponavlja ružnu reč. “Ume da odgovori! Čestitam! Već vidim da pokazuješ više karaktera nego što je moj brat pokazao tokom svojih devetnaest godina života.” 74

“Ona ima više karaktera nego sve tvoje devojke -evropske -bogatašice zajedno,” odvrati Hunter. “A to što se ti ponašaš kao pizda se ne računa u karakternu osobinu. Pošto je pizda mišić ti si, u stvari, tupson sa velikim mišićima.” “Huntere! Cilliane!” Izgovori njihova majka zaprepašćeno, ali u njenom glasu nije bilo ni trunke autoriteta. Moja mama je jurila Sama i mene po parku kada nismo bili dobri, a u našem stanu je postojao jedan stepenik na kome smo nebrojeno puta sedili po kazni. Ni dan danas ne možemo da prođemo pored tog stepenika, a da nas ne podseti na to. Beskrajno nas je volela, ali kada bi nas grdila, mi bismo je slušali. Primetila sam da Gerald sve ovo posmatra sa skrivenim osmehom, kao da uživa u onome što se pred njim odvijalo. Poslednja osoba sa kojom sam se upoznala bila je Aisling, koje sam se isto pomalo sećala. Kada sam bila dete, ona mi se jedino činila ljubaznom od svih Fitzpatricka. “Zdravo.” Pružih joj ruku. “Ja sam Sailor.” “Znam.” Pocrvenela je, spuštajući pogled, dok se sa mnom rukovala. “Ti se družiš sa sestrama Penrose, je li tako?” “Tako je!” Oči su mi zasijale. “Zapravo, one su ovde sa mnom. Je li ih poznaješ?” Znala sam da Aisling ima sedamnaest godina jer je godinu dana mlađa od mene. Pohađala je neku privatnu školu van grada. Po Bostonu se pričalo da su, nakon Cillianovog rođenja, Fitzpatrickovi mnogo želeli devojčicu, i kada se Hunter rodio, njegova majka je želela što pre da zatrudni kako bi je konačno i dobili. Aisling stidljivo povi glavu. “Pa na neki način, da. Znam da ste vas tri pomogle da se očisti sneg ispred kompleksa zgrada u kojima žive stariji građani i tako nekome spasile život. Pričali su o tome na vestima. To mi je bilo skroz super.” Podiže glavu, sada već tamno crvena u licu. Osetila sam kako Hunterov pogled skreće ka meni sa iznenađenjem. “To ste uradile?” upita. “Neki ljudi daju doprinos zajednici, ceann beag, verovao ti ili ne,” reče Gerald. Muškarci iz Hunterove porodice su baš počeli da mi natežu živce. “Možeš da nam se pridružiš, ako želiš,” predložih Aisling koja me je prvi put večeras pogledala pravo u oči. Dodirnula je svoj obraz. “Oh, ne bih da se utrpavam ili tako nešto…”

“Gluposti!” Samo što je nisam povukla za ruku. “Veruj mi, sve se lakše podnosi kada oko sebe imaš prave ljude.” Značajno sam pogledala u Cilliana i njenog oca. Sigurna sam da su svi u Roosevelt Hotelu mogli da čuju kako se kikoćemo dok smo trčale do mojih drugarica, držeći se ispod ruke i bežeći od Fitzpatrickovih i nesrećne Jane koja nas je pratila pogledom. “Izdajice,” začuh Huntera kako mrmlja iza mojih leđa i setno se nasmejah znajući da bi i on mene izdao. Zbog neke lepše, pitomije devojke.

Sve je teklo bez problema. Belle, Persy, Aisling i ja smo uzele tanjire sa hranom i odnele ih u ugao sobe, veselo razgovarajući. Prva tema nam je bila Laura Hartfield, devojka koja je išla u školu sa Persy, Bellom i sa mnom i koja je prisustvovala zabavi. Imala je dvadeset i jednu godinu i trenutno je držala ispod ruke jednog podebelog biznismena starijeg od pedeset godina, dok joj je na prstu blistao dijamant veličine moje pesnice. “Pa sad, ne kaže Kanye da je ona sponzoruša.” Pogled Bellinih mačkastih očiju ih je pratio sa neodobravanjem. “Ali kaže da se ne muva sa sirotinjom32.” “Možda ga voli,” rekoh ja. Persy i ja smo uvek smirivale situaciju kada bi Belle krenula da iznosi svoje mišljenje o drugim ljudima. Jedini filteri koje je Belle upotrebljavala, nisu bili vezani za njen govor, već za uređivanje fotografija na Instagramu. “Baš joj je ispalo zgodno da se zaljubi u sredovečnog multimilionera koji nema kosu, ali ima zube veličine cigle, četiri podbratka i bivšu ženu koja mu je uzela sto miliona prilikom razvoda,” procvrkuta Emmabelle. Sve tri se okrenusmo ka njoj i pogledasmo je sa zaprepašćenjem. “Ma hajde,” nasmeja se Belle, odmahujući glavom. “Sigurna sam da sada dosta vremena provodi sa svojim prijateljem Vinniejem Vibratorom.” 32

aluzija na pesmu Kanye Westa Gold Digger 76

“To je tako tužno. Nikada se ne bih udala zbog novca,” zamisli se Aisling, grickajući mini quiche33. “Lako je tebi kad si bogata,” lupi Persy i odmah pocrvene ispod sve svoje šminke. Emmabelle odmahnu glavom. “Ne. Ni ja se nikada ne bih udala zbog novca, a radim vikendom u Forever 2134 i prevrćem po kontejnerima u komšiluku tražeći konzerve i flaše za reciklažu da bih zaradila još novca.” “Ne bih ni ja.” Persy je rukama zagladila svoju haljinu. Sve pogledaše u mom pravcu. Nastavila sam da prčkam po barenom brokoliju, razmišljajući da im izbor hrane i nije baš nešto naročit. Kad već naplaćuju pet soma ulaznicu mogli su da ponude i nešto bolje za jelo. Iako sam bila mršava, volela sam da jedem. Konačno, Belle me ubode prstom u rebra. “A ti?” “Šta ja?” Namrštih se. “U slučaju da nisi primetila, spontano smo sklopile pakt da nikada nećemo biti poput raznih Laura Hartfield; bićemo sa nekim samo iz ljubavi i nikada nećemo prekršiti ovaj pakt. Slažeš li se sa nama ili ne?” Mogućnost da budem sa nekim uopšte, a kamoli iz materijalnih razloga, izgledala mi je realna koliko i život na Marsu. “Slažem se.” Ubacih brokoli u usta, žvaćući ga, a ne osećajući mu ukus “Naravno da se slažem. Bila bih sa nekim samo iz ljubavi, ni zbog čega drugog.” “U to ime, hajde da overimo pakt.” Persy je ispružila ruku ka sredini stola. Mi smo stavile ruke preko njene. Izgledalo je baš čudno, ali i zabavno. “Za nas koje smo sjajne,” uzviknu Persy. “I iskrene,” Aisling doda tiho. “I koje nikada nećemo biti sa nekim likom samo zbog para Louboutinki35 koje možemo da nabavimo kod kasapina,” nasmeja se promuklo Emmabelle. Aisling nas, nakon Belline izjave o kasapinu, pogleda zbunjeno. Kada smo prestale da se smejemo, sve pogledaše u mene očekujući da i ja nešto doprinesem paktu.

francuski specijalitet od testa punjenog povrćem ili mesom

firma koja se bavi prodajom garderobe čuvena marka ženske obuće

Pomislila sam na nešto što sam želela—jedinu stvar koju sam očekivala od prave ljubavi. “I da budemo sa nekim ko nas voli onakve kakve smo i da mi njega volimo na isti način.” Stegnule smo ruke. Imala sam osećaj kao da je ovo kraj jedne ere. Ali i kao i da je početak neke nove.

Nakon pakta, Aisling je priznala da u školi za devojke koju pohađa ima samo nekoliko drugarica i da se raduje što će ove godine da maturira i ode negde drugde. Belle je donela neopozivu odluku da će od sada i Aisling učestvovati u našim druženjima petkom uveče, a Persy i ja smo tu odluku u potpunosti podržale. Kad god bih bacila pogled na sto Fitzpatrickovih, videla bih da je pun ljudi koji su dolazili da čestitaju i pozdrave se sa Geraldom i Cillianom. Aisling je objasnila da su te čestitke zbog nove rafinerije koju otvaraju u Mainu. Dodala je još i da je ta rafinerija ocu zadavala neviđenu glavobolju jer se stvari u vezi nje nisu odvijale po planu. Huntera su svi uporno ignorisali. Prčkao je po hrani i proveravao svoj telefon. Kad god bi majka pokušala da zapodene razgovor sa njim, on bi se pretvarao da je ne čuje ili bi odgovarao jednosložnim rečima. Pokušala sam da odbacim osećaj krivice koji me je preplavio zbog njega i trudila se svim silama da mu ne pošaljem neku poruku. Iako mi je rekao da bi otišao sa mnom u krevet samo zato što sam mu ja bila jedina dostupna, ipak mi ga je nekako bilo žao. Rekla sam drugaricama da moram do toaleta. Trebalo mi je deset minuta da podignem sve slojeve haljine da bih mogla da piškim. Dok sam spuštala haljinu, čula sam neke glasove ispred moje kabine. “…došao sa ćerkom Troya i Sparrow Brennan. Sally? Stephanie? Neko ime na S.” Čula sam kako neka žena kaže. “Sailor. Mada, brat joj je mnogo zgodan.” Nasmeja se druga. “On je usvojen i mnogo je opasan. Bogat, zgodan, ali loš momak. Ne, hvala, ne želim takvog.” “Videla sam njenu sliku na jednom autobusu. Misliš da su zajedno?” 78

“Sailor i Hunter? Nema šanse. Realno, on je oličenje seksipila…dok ona…pa ona bi bila idealna da reklamira sredstva za kontracepciju.” Začula sam smeh. Glasan i neobuzdan smeh. “Neugledna je i povučena,” složi se prva. “Ali došli su zajedno i priča se da žive zajedno.” “Možda je izgubio neku opkladu,” izjavi druga žena, a po zvuku koji se začuo, rekla bih da je preturala po torbici sa šminkom. “A možda je istrošio sve potencijalne seksualne partnerke,” dobaci ona prva. “Bolje bi joj bilo da ga iskoristi na najbolji mogući način dok je sa njom. Prilično brzo mu dosade. Sumnjam da je ona izuzetak.” “Možda će joj ostaviti nešto po čemu će ga pamtiti. Jesi li videla onaj njegov snimak seksa? V-r-e-l-o.” Pustila sam vodu i bučno izašla iz kabine. Smireno sam im se nasmešila i istisla tečni sapun u ruku, zapazivši u ogledalu njihove zaprepašćene poglede pošto su me prepoznale. Imale su blizu trideset godina i obe su nosile uske haljine koje su otkrivale više nego što su pokrivale. “Baš dobro za vas dve što vam se ne dopada Sam, jer poznajući mog brata, ne bi vas ni pogledao. A što se tiče Huntera, i on je predobar za vas. Ali ću mu svakako preneti sve što ste rekle, i njemu i njegovom bratu Cillianu.” “Čekaj, poznaješ Cilliana?” Upita ona sa veštačkim sisama. Potvrdno klimnuh glavom. “Naravno. Baš smo maločas razgovarali o tome koliko mu se dopadaju žene koje ne vole tračeva i imaju prirodne grudi. Pa, u svakom slučaju, lep provod vam želim!” Okrenula sam se i na drhtavim nogama izašla van.

Deset minuta nakon incidenta u toaletu, koji nisam pominjala svojim drugaricama jer nisam želela da se podsećam na to kako sam bila ponižena, bend je počeo da svira “Twist and Shout.” Belle je otrčala na podijum za ples kao da joj gori pod nogama. Nije umela da igra tvist, ali je to nije sprečilo da proba. Volela sam je što je takva. To ju je uvek činilo najzabavnijom osobom od svih prisutnih u bilo kojoj prigodi. 79

Persy i Aisling su žustro razgovarale o nekoj reality TV emisiji za koju nikada nisam čula, a ja sam još više urušavala svoje samopouzdanje čitajući na telefonu članak o Lani Adler, koja je očigledno dobila neku manju ulogu u još jednom hollywoodskom filmu. Duboko sam udahnula trudeći se da suzbijem osećaj ljubomore koja mi je pritiskala grudni koš poput balona, dok sam posmatrala fotografije sa seta. Ne znam kako joj je sve to uspevalo, kako je ostajala fokusirana na streličarstvo kada je stalno putovala, davala intervjue, radila reklamne kampanje za sportsku garderobu i snimala filmove. Odjednom se nečija šaka pojavi ispred mene, pucnuvši mi prstima ispred očiju da mi privuče pažnju. Podigoh pogled sa ekrana. Hunter. “Hajde da plešemo, CT.” “Zašto?” upitah, žmirkajući zbunjeno. Imala sam dve leve noge i potpuno nekoordinisane pokrete. Uopšte nisam umela da plešem. Pokušala sam da plešem na jedinoj žurci na kojoj sam do sada bila—u drugoj godini srednje škole—i postala sam predmet masovnog podsmeha. Ljudi su me snimali kako plešem i prosleđivali snimke svima u školi. Svaljena Sailor, napisao je neko na mom ormariću. Očigledno, dok sam plesala, delovala sam pogrbljeno i svaljeno. “Zato što se…” nakrivo je glavu i rekao tihim, prigušenim glasom. “Očigledno dosađuješ i moja porodica nas budno posmatra, a i voleo bih malo da te pipkam.” “To je zbog haljine,” promrmljala sam. “Lično bih više voleo da te pipkam kada si bez haljine.” Pogledala sam krajičkom oka i videla da Aisling i Persy nisu čule o čemu razgovaramo. Sada su gledale neki video, verovatno iz tog realityija o kome su razgovarale. Iako je Hunter želeo da otplešemo jedan ples kao prijatelji i pokažemo njegovim roditeljima kako se lepo slažemo, nisam mogla da se nateram da ustanem sa stolice. “Nema pipkanja.” Prekrstila sam ruke preko grudi, namerno odugovlačeći. “E, to ti ne mogu obećati. Ustaj!” “Jesi li ikome rekao da živimo zajedno?” Upitah ga optužujućim glasom. Pogleda me, razrogačenih očiju i otvorenih usta. “Nikome.” “A jesi li ikome rekao da se zabavljamo?” “Ovo ispitivanje ti je skroz bez veze. Nisam nikome rekao.” “Pa, ljudi nešto komentarišu o nama.” 80

“Ljudi inače to rade. Ispunjavaju vazduh beskorisnim rečima kako bi zabavili jedni druge. Naziv za sve to je tračevi i to je mnogo glupa pojava. Ne mora da znači da sam ja nekome nešto rekao. U našoj zgradi živi više od sto ljudi. I svi rade za mog oca. Što znači da on može da proširi koju god priču želi.” “Ljudi će pomisliti da sam tvoja… tvoja…” Nisam mogla da izgovorim, čak i u mojoj glavi je zvučalo pogrešno i prljavo. “Kres šema?” dovrši on umesto mene sa smeškom, verovatno uživajući u tome da gleda kako menjam boje poput semafora. Prevrnuh očima. “Da.” “Nema potrebe da mi zahvaljuješ. Nakon što prođe šest meseci, tvoja popularnost će dostići neviđene razmere.” Pogledam oko sebe osećajući kako mi se čelo rosi, a srce ubrzava ritam. Nisam želela da ustanem i svima pokažem kako užasno plešem. Hunter je ispružio ruku prema meni a ja nisam imala drugog izbora nego da je prihvatim. Ali je još uvek nisam prihvatala. “Hoću li još dugo da stojim ovde i čekam? Pitam za prijatelja koji se zove moj ego,” reče. Osećala sam kako mi grlo pulsira, a nervoza me guši. Svaljena Sailori i najpoželjniji bostonski milijarder neženja su par. Najveći deo vremena sam se pretvarala da smo samo dve osobe koje sasvim slučajno dele isti prostor. Sada kada je bilo jasno da smo došli zajedno, osetila sam da me svi odmeravaju pokušavajući da shvate šta Hunter pronalazi u meni. Ništa, htedoh da zavrištim, ništa ne pronalazi u meni jer mi jedno drugome nismo ništa. Otac ga je naterao. “Sailor?” Hunter se namršti jer ga moje oklevanje očigledno više nije zabavljalo. Promrmljah nešto u pola glasa. “Šta kažeš?” upita. Ponovih, ovoga puta malo glasnije. “Ne čujem te.” “Ne umem da plešem!” Podigoh ruke u vazduh, sva iznervirana. Toliko sam pocrvenela da sam osećala kako mi gori koža na glavi. Glasna muzika je progutala moje reči, ali sam i dalje imala želju da propadnem u zemlju od sramote. “Ne idem na žurke, ne družim se sa ljudima, ne plešem… Ne umem… ne umem… da.…”

“Budeš normalno ljudsko biće?” upita Hunter nimalo mi ne olakšavajući situaciju. Ljutito ga pogledah. On se nasmeja i uhvati me za obe ruke, vukući me da ustanem. Bukvalno me je odvukao do podijuma za igru. Bila sam smrtno preplašena. Mrzela sam sebe što nisam išla na žurke i što nisam pripremljena za ovakve situacije, ali sam bila samo delimično kriva za to. Nije bilo mnogo onih koji bi se družili sa stidljivom ćerkom tipa koji je obavljao prljave poslove za bostonsku elitu. Tih nekoliko puta kada sam i bila pozvana na žurke posle incidenta sa Svaljenom Sailor, nisam ni otišla. Najviše sam se plašila momaka poput Huntera-lepih, popularnih, uspešnih sportista, koji su me gledali sa prezirom. Znala sam da samo čekaju da pokažem makar trunčicu slabosti da skoče na mene i rastrgnu me. Čim smo stigli na podijum, okrenula sam se i pokušala da pobegnem ka izlazu—bukvalno sam potrčala ka vratima. Nije mi to baš bio najzreliji postupak, ali mi se činilo da bi najbolje bilo da pobegnem. Pre nego što sam razvila dovoljnu brzinu, Hunter me je uhvatio oko struka kao da sam dete i stavio me ispred sebe. “Sailor,” reče ozbiljno, ali sam osetila i trag humora u njegovom glasu. “Pusti me! Ne želim da plešem. Ples nije deo našeg dogovora.” Pogled mi se zamaglio i shvatila sam da imam napad panike. Sad sam potpuno uništila svoj imidž opasne, jake cure koja se bavi streličarstvom i puni Hunterovu sobu đubretom. Sve sam uništila. Gde su Belle i Persy? Šta se dešava? Zašto ne mogu da prestanem da drhtim? Brzo pogledam unaokolo i shvatih da se moja najstrašnija noćna mora ostvarila. Većina onih koji su sedeli za stolovima ili se njihali na podijumu u ritmu muzike su sada bacali radoznale poglede na nas i šaputali o drami koju sam priredila. Bila sam glavna atrakcija večeri. “Sailor,” ponovi Hunter, uspravljajući se i hvatajući me za ruku. Bila sam tako sićušna u odnosu na njega, visokog i mišićavog. Beznačajna u svakom pogledu. “Pusti me!” “Sailor.” “Šta želiš, za boga miloga?” Pokrila sam oči rukama. Nikada u životu više neću moći da ga pogledam. Sada definitivno nikada neću unovčiti taj poljubac. “Slušaj. Ovo je lagana pesma.” Obavio mi je vrat prstima, pritiskajući palčevima ispod mojih očiju i skidajući mi ruke sa njih. Držao me je kao da sam porcelanska lutka. Krhka, prelepa i dragocena. 82

“Duboko udahni, otvori oči i pogledaj me,” reče nežno, ujednačenim, umirujućim glasom. Nekako pristanem. Kada sam konačno pogledala u njega, bila sam zatečena nežnim i saosećajnim pogledom njegovih sivo-plavih očiju. “Ovo je najvažniji deo, zato me pažljivo slušaj: niko ne ume da pleše osim ako nije profesionalni plesač. Niko. A naročito ne belci iz Bostona. Poznati smo po tome da smo očajni plesači. Da postoji nagrada za najgoreg plesača, imao bih puno kupatilo pehara.” Ugrizoh usnu, suzbijajući osmeh. “Pričaš gluposti. Stalno ideš na žurke.” “Veruj mi, ples mi nije omiljena kardio vežba kada sam na žurci.” Gorko se nasmejah. Pogledah oko sebe ili sam makar pokušala, ali on mi je držao glavu čvrsto, sa dlanovima prislonjenim uz moje obraze. “Sada ću da ti stavim ruke na struk, a ti nećeš da se izbezumiš. Onda ćeš da mi staviš ruke na ramena i dalje nećeš da se izbezumiš. A onda ćemo da se njišemo kao pijane bebe koje samo što su naučile da hodaju, i čak ni tada—ti nećeš da se izbezumiš. I to je sve što treba da znaš o plesanju. Sada, jesi li dorasla izazovu, CT?” Klimnula sam glavom i progutala pljuvačku kako bih ovlažila svoje suvo grlo. Stavila sam mu ruke na ramena. On je obavio ruke oko mog struka i počeli smo da se pomeramo. Držala sam ga kao da je napravljen od stakla. Držao me je kao da sam satkana od oblaka. Srce mi se umirilo i udahnula sam duboko, pokušavajući da ne razmišljam o tome koliku sam budalu napravila od sebe u poslednjih deset minuta. Hunter mora da je znao da još uvek pokušavam da se priberem, jer je ćutao. Pogledala sam naokolo i videla da drugi parovi plešu i ne gledaju više u nas. Gerald je sedeo za svojim stolom, hvala Bogu, potpuno nesvestan mini drame koja se ispred njega odvijala. Belle je bila u udaljenom delu prostorije u naručju nekog zgodnog gospodina u bordo odelu. Cillian je plesao sa nekom visokom brinetom blizu njih i namršteno gledao pravo u Emmabelle. Ona se glasno smejala i razgovarala sa nepoznatim gospodinom. Mogla bih se kladiti da je baksuza Cilliana nerviralo njeno razuzdano ponašanje. Aisling i Persephone su i dalje razgovarale za našim stolom. Začula sam melodiju koju sam odmah prepoznala. Bila je to akustična verzija pesme “Truly, Madly, Deeply” od Savage Garden.

Hunter nije pominjao moju malopređašnju scenu. Razmišljala sam o tome koliko me je ljudi videlo kako se otimam i pokušavam da pobegnem, ali nisam htela ništa da ga pitam. “I…ceann beag?” Upitah, nakrivivši glavu. “To znači mališa na gelskom jeziku.” “Baš slatko.” “Misliš ponižavajuće,” odvrati. “Jer svakako jeste ponižavajuće.” “Da li govoriš gelski?” Znala sam da taj jezik ne govori mnogo ljudi, ali takođe sam znala da bogataši umeju da rade mnoge stvari koje mi, obični ljudi, ne umemo. Da igraju polo, recimo. Ili da vežu leptir-mašnu jednom rukom. Iako sam ja bila čista Irkinja, moja pripadnost irskoj zajednici se ogledala u tome da, umesto da pocrnim na suncu, ja obavezno izgorim i dobijem pegice, i u tome da obožavam irsku tradiciju i folklor. Hunter klimnu glavom. “Tata insistira na tome. Namučio sam se dok sam ga naučio.” “Znaš li kakve sve neverovatne mogućnosti imaš zahvaljujući znanju ovog jezika?” Pokušala sam da povratim malo svoje samouverenosti uz slabašan osmeh. “Ne znam baš,” reče suvim glasom, bacajući pogled na moje usne. “Prosvetli me.” “Možeš da me zoveš kako god želiš a ja neću znati šta to znači,” gotovo uzviknuh. “Carrot Top je ništa u poređenju sa tim. Razmišljaj van okvira, lepotane. Pusti mašti na volju.” “Dakle, misliš da sam lep?” “Mislim da nema ni jedne jedine osobe na ovom kontinentu koja to ne misli,“ promrmljah. “Prilično sam siguran da sam popularan i u Australiji.” Nasmejah se. Bio je u pravu. “Slušaj, ti si bukvalno savršen što se fizičkog izgleda tiče. Ali tvoj karakter te svrstava u grupu ugroženih vrsta jer zbog njega bi svi da te ubiju.” Pogledao me je blagim pogledom, odmahujući glavom i smešeći se. “Aingeal dian,” reče. “Pa, uglavnom jeste tako.” “Da li to što si rekao znači luda kučka?” Nabrah nos, shvativši sa zakašnjenjem da sam pokušala da izgledam ljupko i pitajući se šta li me je spopalo pa se tako ponašam. Nikada se nisam trudila da budem dopadljiva i ljupka, naročito ne u muškom društvu. Uvek sam pokušavala da delujem kao da mi nije stalo do njihovog mišljenja. “Ni približno,” odgovori, gledajući u moje usne.

“Šta znači onda?” počela sam da govorim kako bih mu odvratila misli od nečeg drugog što mu se, očigledno, motalo po glavi. Ne smemo da se poljubimo pred svim ovim ljudima. Zapravo, trebalo je da pokažemo njegovom ocu da se družimo, ali da nismo previše bliski. Namršti se. “Nema šanse. Ima da ideš na Google Translate ako želiš da znaš.” “Nemoguć si.” Trudila sam se da se ne nasmešim, grizući usnu. “Nemoguć? To ne. Ali nemoguće napaljen? To uvek.” Pogledao me je značajno, a ja se pomerih korak dalje od njega da ne bih morala da se uverim u istinitost njegovih reči. Ućutala sam, razmišljajući kako se divno ponašao kada sam maločas imala napad panike. Da nije razmaženo, bogato, seksom opsednuto derište, mnogo bolje bismo se slagali i ne bih imala konstantnu želju da ga ubijem. “Zašto su te izbacili iz te škole u Engleskoj?” prošaputah. Pitala sam se kako li izgleda biti u njegovoj koži, da ne znaš ništa o gradu u kome živiš, a da pri tom ceo grad zna sve o tebi. “Zbog snimka seksa.” “U tim godinama?” Bukvalno sam viknula na njega, jer još se nije slegla prašina oko onoga koji je nedavno završio na internetu. Povraćalo mi se svaki put kada na to pomislim. Obećala sam da neću da ga tražim na Googlu i nisam. “Šalim se. Izbacili su me zato što sam digao drvo u vazduh barutom, verovala ti ili ne.” “Izabraću da ne verujem,” rekoh, ponovo se suzdržavajući da se ne nasmejem. Nekako nisam mogla da zamislim ovog đavola hedonistu kako smišlja nešto toliko kreativno i divlje. “I u pravu si što si tako izabrala. To je uradio moj drug, Percy. On je dobio ime po pesniku koji se zove Percy Byshe Shelley, i koji je zaista izbačen iz te škole iz istog razloga. Moj drug je izgubio opkladu. Ali kada je došao trenutak da se opklada naplati, znao sam da će Percy da nastrada ako ga šutnu iz škole. Taj internat je bio jedini koji su njegovi bogati baba i deda hteli da plate. Inače, njegov otac je izgubio gomilu porodičnog novca na kocki.” Hunter me uze za ruku, preplete svoje prste sa mojima i natera me da napravim mali okret. Ispod njegove ruke sam posmatrala kako se prostorija okreće, a ivica moje suknje se češala o pod. Savio mi je gornji deo tela, kao što rade u filmovima, i opet primetih kako nas ljudi posmatraju ali, iskreno, nije me uopšte bilo briga. 85

“Izbacili su te iz škole zato što si pokrivao druga?” Razrogačih oči. “Zašto si to uradio?” Kada su mi leđa bila u nivou poda, zadržao me je tako nekoliko sekundi, približivši lice mome. “Dobro znaš zašto. I ti si isto tako lojalna.” Podigao me je i nastavismo da se njišemo. Sada sam ga čvršće držala. Bio je čvrst kao gvožđe i čelik pod mojim prstima. Htela sam i da pobegnem od njega i da mu se još više približim. “Zašto to nikada nisi rekao svom ocu?” “Zato što mi ne bi poverovao. A i kada bi mi i poverovao, samo bi me smatrao još glupljim nego što me već smatra.” Hunterove usne mi dodirnuše uho, a vrh njegovog elegantnog nosa kosu. Srce mi se pope do grla. Imala sam želju da odmarširam do Geralda Fitzpatricka i saspem mu tanjir pun hrane na odelo zato što je uopšte mogao da pomisli da njegov sin nije jedno divno biće. “Sailor?” reče Hunter. “Da?” pročistih grlo. “Pogodi šta ima novo?” Osetila sam njegov dah na svom licu. Kada samo ne bi mirisao tako lepo—na cimet i na muškarca i na moju neizbežnu propast. “Ti plešeš.”

Pesma raspoloženja: “Under the Pressure” od The War on Drugs. Jesam li svršio od sreće posmatrajući tatu kako me posmatra dok plešem sa Sailor, šapućem joj gluposti u uvo i njuškam joj kosu? Nisam. Jesam li bio blizu? … neću da lažem, osetio sam kako mi jaja trepere. Bila je iznenađujuće pitoma imajući u vidu da ima karakter i ponašanje besne kapibare36, u suštini to je džinovski štakor—potražite na internetu ako mi ne verujete. Stvarno loš izbor za kućnog ljubimca. Možda se iscrpla tokom napada panike. Kao deca kada padnu u san usred izliva besa. Jebi me ako nije bila na ivici samoubistva kada sam je odvukao na podijum za ples. Ali činjenica je da nisam baš imao neki veliki izbor ljudi za druženje. Tata i Cillian su me potpuno ignorisali, mama i nije baš umela da vodi zanimljive razgovore, a Aisling je pobegla sa svojim novim drugaricama da oformi ženski bend. Nisam smeo da jurim ribe,, a nisam imao ni jednog jedinog druga u Bostonu. Nije imalo smisla da zivkam Vaughna i Knighta sto puta dnevno. Hteo sam da pokažem tati kako se lepo slažem sa svojim psom čuvarom. A činjenica da je izgledalo kao da ću je kasnije i kresnuti je samo još poboljšavala situaciju zato što tata svakako ne bi smeo da je pita da li smo imali seks. Vidiš, tata? Nisam baš toliko glup koliko ti misliš. 36

vrsta glodara iz porodice morske prasadi 87

Kada se zabava završila i Sailor se izljubila sa svojim drugaricama (zašto ribe to rade? Videće se najverovatnije već sutra ujutru), ugurao sam je u limuzinu i kratio vreme na putu do kuće gledajući slike zgodnih devojaka koje sam jebao. Trebalo mi je da ispraznim glavu. A i kurac. Tokom plesa mi se baš neočekivano digao. Istina je da Sailor nije Candice Swanepoel37, ali jebote, mnogo je dobro izgledala u ovoj haljini. Sailor je sedela na samom kraju kožnog sedišta krem boje, što je moguće dalje od mene i gledala kako trepere svetla grada u daljini. Ljudi su se zavukli u svoje kuće poput miševa. “Hvala ti,” reče promuklim glasom. “Ma sve je u redu,” promrmljah, skrolujući palcem po ekranu. Jebiga, baš mi je nedostala Californija. Morao sam stalno sebe da podsećam da će se sve ovo završiti za šest meseci. Nateraću tatu da mi pokloni ovaj stan, isteraću Sailor sa zadovoljstvom iz njega i jebaću dok ne padnem u komu. “Zar nećeš da me pitaš zašto ti se zahvaljujem?” upita me izazivački. Jebote. Čak i kada dobro izgleda (a izgledala je mnogo dobro u toj haljini i sa podignutom kosom), mora sve da upropasti zato što je tako… pa takva kakva je. Podigoh pogled sa telefona bezvoljno. “Izvinjavam se. Zašto?” “Zato što si izgladio situaciju maločas kada sam se…” Odjednom prekinu da govori i pogleda u moju ruku mršteći se. Trebalo mi je par sekundi da shvatim da je opet ljuta. Ekran od telefona mi je zabagovao na Alicinoj slici na kojoj je ona stegnula sise rukama, a namiguje u kameru sa trešnjom u ustima, obučena samo u minijaturni bikini sa suncokretima. “Ko je to?” upita. Nisam bio raspoložen da se ispovedam i nikada nisam pričao koga jebem, kada, kako i koliko puta. To mi je bilo neukusno—još i više kada je u pitanju Sailor koja je bila oličenje nevinosti. “Neka riba koja je sa mnom išla u školu.” “Baš lepo,” reče onim glasom kojim devojke kažu nešto, a misle skroz suprotno. Opet vrati pogled ka prozoru. A ja se vratih zamišljanju kako jebem Alicine sise. Kada smo stigli kući, Sailor je odmah otrčala u svoju sobu zalupivši vratima iz sve snage. Dok sam išao ka svojoj, začuo sam kako govori “glupačo, glupačo, glupačo” udarajući glavom u zid. Pretpostavljam da se osećala bez veze zbog onog malopređašnjeg sloma živaca. 37

poznati foto-model 88

Zatvorio sam vrata od sobe i poslao Alici poruku. Hunter: Pošalji gole slike. Zatim sam joj poslao GIF psa kako naskače na jastuk. Udvaranje u dvadeset prvom veku je stvarno bilo super. Umesto da se pravi pametna, pada u nesvest i stvara nevolje— kašljuc, Sailor, kašljuc—Alice odmah odgovori slikom sebe od vrata na dole kako leži na krevetu sa raširenim nogama obučena samo u drečavo ružičaste tanga gaćice. Brzo se izvučem iz pantalona. Ostao mi je dignut još od kada sam plesao sa Sailor. Hunter: A sad mi pošalji video kako se dodiruješ. Alice: Siguran si? Čula sam da te je tata stavio u karantin. Hunter: Ne kršim nikakva pravila. Samo ih malo krivim. Na desnu stranu. ; ) Alice: LOL! Perverznjaku jedan! Pričaju da živiš sa nekim. Sa nekom devojkom… Hunter: Nije to što misliš. Alice: Ništa ja ne mislim. Tačno dušo, u pravu si. Ti nikada ništa ne misliš. Izdrkao sam ga dva puta gledajući Alicin video. Kada sam se probudio, Sailor nije bila tu.

Carrot Top se nije udostojila da dođe kući u nedelju. Nije da me je baš bilo briga, ali mi je bilo dosadno samom u ovolikom stanu kada već nisam mogao da ga upotrebim kako želim. Očevi čuvari/privatni detektivi su neprekidno bili u zgradi, svi stanari su znali da Sailor i ja živimo zajedno, a pretpostavljam da je osoblje koje je radilo u apartmanu volelo da prepričava šta se ovde događa. Provodio sam vreme učeći statistiku i ostale ubiću-se-majke-mi predmeti iz oblasti poslovnog menadžmenta. Jedva sam stizao da idem na časove jer sam prošle nedelje svaki dan provodio u kancelariji —donoseći kafu, odgovarajući na pitanja o istoriji kompanije koja su mi otac i brat spontano postavljali i u suštini sam bio kancelarijski potrčko. Kada se Sailor nije pojavila ni do večere, otišao sam u teretanu da se malo izduvam. Juče na zabavi, mama mi je predložila da se vratim igranju 89

poloa u trenucima kada je pokušavala da zapodene razgovor sa mnom. A ja sam njoj predložio da gleda svoja posla. Nisam želeo da se bavim sportom. Nisam želeo ništa da radim. I u tome je bio problem. Nisam bio ni malo ambiciozan osim ako nisu bile u pitanju žurke i jebanje. Osećao sam se praznim iznutra, toliko praznim da sam se bojao da će me praznina progutati. Čuo sam kako se vrata stana otvaraju u ponoć. Bio sam u svojoj sobi sa poluotvorenim vratima, čitajući neki udžbenik. Bilo mi je ispod časti da pitam Carrot Top gde je bila. Čuo sam je u kuhinji, otvarala je frižider i pripremala sebi nešto za jelo. Bila je nadarena za spremanje hrane. Osetio sam miris svežeg hleba, putera od kikirikija, nutele i pečenih lešnika. Začuo sam glasove. Ili je razgovarala sa svojima preko Face Time-a ili ih je stavila na zvučnik. Njen otac i brat su se raspravljali ko će je voditi na ručak sledeće nedelje pošto će biti u različitim delovima grada. Mrzeo sam što je njena porodica toliko funkcionalna za razliku od moje. Deset minuta kasnije je ugasila svetla i zatvorila vrata od svoje sobe, zaključavši ih za svaki slučaj. HHH: Nema potrebe da se zaključavaš. Neću da ti ulazim u sobu dok spavaš. HHH: ? HHH: Još uvek me ignorišeš kako bi me kaznila zbog bog bi ga znao čega? HHH: Idi dođavola, CT.

Bilo je tmurno jutro u ponedeljak i osećao sam želju da se bacim pod autobus. Započeo sam radni dan tako što sam pomagao šefu računovodstva da proveri kvartalni finansijski izveštaj. Nakon četiri sata provedena u tamnici sa Excel tabelama i sredovečnim ljudima koji su smrdeli na starost, kafu i dijabetes, seo sam u kuhinju da ručam i učim, uživajući u zvukovima koje je u pozadini proizvodio moj otac vrišteći na ljude zbog rafinerije koja je, očigledno, ponovo bila zatvorena zbog neke manje eksplozije. Nakon što sam završio sa ručkom, krenuo sam u arhivsku

službu da im pomognem oko zavođenja nekih dokumenata. Eto, takav uzbudljiv život sam ja vodio. Bacio sam praznu činiju od hrane, zaobišao hodnik i odlučio da siđem stepenicama za evakuaciju umesto liftom. Liftovi su uglavnom bili prepuni u vreme pauze za ručak, a zaposleni u Royal Pipelinesu nisu mnogo marili za mene. Očigledno su svi znali da sam lenština i da me nije zanimalo da vodim firmu zajedno sa bratom tiraninom kada tata ode u penziju. Dok sam silazio preskačući po dva stepenika, odjednom sam čuo neki glas dva sprata niže. Dopirao je do mene iako je osoba očigledno govorila šapatom. “…uopšte me nije briga. Samo neka se to završi. Diskrecija je ključna u svemu ovome. Zvaću te sledeće nedelje sa drugog jednokratnog telefona38. Nemoj ti mene da zoveš, jasno? Previše je rizično. Nije trebalo ni sada da ti se javim,” siktao je taj glas. Syllie. Nisam imao običaj da prisluškujem. Ne zato što sam lepo vaspitan, već zato što me je boleo kurac šta drugi ljudi rade. Syllie je bio okej lik, ali se nalazio na dnu spiska ljudi za koje sam pokazivao interesovanje. Ako kreše neku sa strane, super za njega! Odmahnuo sam glavom, smešeći se sam sa sobom. Staro momče je krišom isprobavalo novu robu. Zločesto, nema šta. Ostadoh na istom mestu, čekajući da završi razgovor. “Ne brine me stari gad. Toliko je nadmen i pun sebe da ništa ne primećuje. Mlađi klinac je totalni kreten—taj ne bi mogao da prepozna opasnost sve da ga u oko ubode. Ali stariji je opasan. Moramo da motrimo na njega.” Opa! Čekaj da vratim film. Totalni kreten? To sam sigurno ja. To je bila titula koju mi je moja porodica rado dodelila. Opasan stariji? Biće da je to mo órga. Voljeni Cillian. I ovo uopšte nije zvučalo kao bezazleni razgovor sa ljubavnicom koja voli analni seks. Nisam se uvredio što je o meni govorio kao da sam nesposobnjaković i hodajuća seksualno prenosiva bolest. Više me je brinulo šta zapravo burner phone- telefon koji se baca nakon jedne upotrebe i čije pozive nemoguće pratiti 38

smera. Zalepih leđa za zid, pokušavajući da ostanem neprimećen. Od trenutka kada sam otkrio da moj kurac ima i drugu svrhu osim što uz pomoć njega mogu da, kada pišam, mokraćom iscrtavam zanimljive oblike u snegu, sada sam prvi put u životu bio zainteresovan za nešto što nije pičkica. “Da, to je u redu. Slušaj, moram da se vratim u kancelariju pre nego što se zapitaju gde sam. Razgovaraćemo sledeće nedelje.” Prekinuo je razgovor, duboko uzdahnuo i počeo da se penje uz stepenice. Razmišljajući u hodu, vratio sam se nazad na vrhovima prstiju, otvorio prva vrata na koja sam naišao i uvukao se unutra. Prislonio sam leđa na njih slušajući kako se Sylvester penje uz stepenice ka osmom spratu. Kada je otišao, otvorio sam vrata i krenuo pravo u tatinu kancelariju. Dok sam stigao do njega ostao sam bez daha. Sedeo je sa Cillianom— kakvo iznenađenje— i njih dvojica su se smejali dok su jeli salatu. Ušao sam bez kucanja. Sa jedne strane sam želeo da mu udovoljim, a sa druge sam uživao svaki put kada bih ga iznervirao. “Za Boga miloga, nauči da kucaš.” Tata odloži činiju sa salatom i obrisa usta salvetom. “Šta želiš, ceann beag?” Sačekah da se zatvore ona prokleta sporo klizeća vrata i da mi se povrati dah, pa tek onda progovorim. “Kao prvo, prestani tako da me zoveš.” Setih se kako ja zovem Sailor CT iako znam koliko to mrzi. “Kao drugo, upravo sam čuo Sylliea kako vodi neki čudan razgovor preko telefona. Mislim da je pričao o nama.” “Objasni,” naredi Cillian, žvaćući zelenu salatu i barenu piletinu iz restorana sa organskom hranom koji se nalazio u prizemlju zgrade. Čak ni to drkadžiji nije kvarilo muževan izgled. “Mislim da hoće nešto da nam smesti ili šta već...” “Nama?” Cillian podiže gustu obrvu, posmatrajući me zlatnim očima. Danas je umetnost drkadžijstva uzdigao na potpuno novi nivo— verovatno je još uvek bio nadrkan zbog eksplozije u rafineriji. Ali ako niko nije povređen, u čemu je onda problem? “Vama. Jesi li sad srećan?” Zaškrgutao sam zubima. “Želi da vam smesti nešto. Pričao je nešto o tome kako je Athair nadmen, ja glup, a ti opasan, ali da svakako hoće da sprovede neki plan.” “Gde si to čuo? ” Samo je Cillian govorio. Tata se vratio salati, a ja sam se pitao da li uopšte shvata ozbiljnost ovoga što sam pričao. Osećao sam kako mi uši gore od besa. “Na stepenicama za evakuaciju.” 92

Cillian i tata se pogledaše. Nisam mogao da provalim šta misle. Možda bih i mogao da sam ih viđao više od dva puta godišnje. “Možda je ljut zbog svog kvartalnog bonusa.” Tata obrisa uglove usta zelenom maramicom, još uvek žvaćući. Cillian se namršti, ali ne reče ništa. “Vrati se na posao, dečače.” Otac odmahnu rukom. “Ali tata…” “Hajde, hajde, na noge lagane,” reče pokazujući plastičnom viljuškom u pravcu vrata. Bacim još jedan pogled na njih. Brat me je posmatrao veoma čudno, kao da slaže kockice mozaika u glavi. Uglavnom, nije me podržao, o čemu god da je razmišljao. Šutnuo sam korpu za otpatke iz koje su se papiri i boce razleteli na sve strane. Baš lepo, kreten ni ne reciklira. “Jebote, nikad me ne slušate šta pričam.” “Prestani. Da. Psuješ,” reče Athair odsečnim glasom. Cillian je, bez trunčice emocija, rukom pozvao ljude iz obezbeđenja. “Nema potrebe da zoveš svoje pse čuvare. Odlazim.” Hteo sam da im zalupim staklena vrata u lica, ali sam umesto toga posmatrao kako se, jebenih pola sata, zatvaraju centimetar po centimetar. Sylvester Lewis je želeo da zajebe moju porodicu, i uprkos svemu, ili baš zbog svega toga, bio sam besan na njega. Hteo sam da ga raskrinkam. Pre ili nakon što pojebem tatin mali, crvenokosi projekat? E to će vreme već pokazati, ali bitno je da sada imam dve pokretačke ideje. Dve stvari zbog kojih željno iščekujem svaki novi dan: 1. Otkriti koje su Syllieve namere i sam se razračunati sa njim. 2. Ukrotiti Sailor Brennan, prkosnu, divlju ždrebicu koju ću koristiti kao svoju ličnu igračku dok god traje ovaj košmar od dogovora na koji me je otac primorao.

U ponedeljak, čim sam se probudila, sačekala me je slika u novinama na kojoj sam se videla ja, kako sledim Huntera pognute glave dok idemo ka limuzini nakon dobrotvorne zabave. “Igre Huntera39: Plejboj iz Royal Pipelinesa uhvaćen sa novom ljubavnicom, streličarkom Sailor Brennan!” vrištao je naslov, koji je, po mom mišljenju, bio i neistinit i glup. Pretpostavljala sam da je ovo Geraldovo maslo jer sam znala koliko želi da predstavi Huntera i mene kao par, ne bi li ublažio užasnu sliku kojom je Hunter opisan u javnosti. Pokušala sam sebe da ubedim da me nije briga—ali sam ipak gurnula novine na dno svoje sportske torbe kako ih Junsu ne bi video. Kako se ispostavilo par dana kasnije, uopšte nije bilo potrebe da ih krijem. “Onaj dečko. Opet je tu,” Junsu izjavi ozbiljnim glasom, držeći ruke iza leđa sa izrazom neodobravanja na licu. Ignorišući ga, podigla sam svoj luk koji je izgledao kao Transfomersova ruka i udahnula vazduh da bih se umirila. Trebalo mi je dva dana da se smirim nakon one glupe zabave. Provela sam nedelju sa Persy, Belle i Aisling, jedući kolače, gledajući Riverdale40 i pričajući sa njima o svemu osim o Hunteru Fitzpatricku. Shvatila sam da jedan ples ne znači ništa u ovoj velikoj priči koja čini život. Meni je zasmetalo to što je Hunter po telefonu skrolovao slike polugolih devojaka u limuzini, bukvalno minut nakon našeg takozvanog 39 40

Hunter Games- aluzija na film Hunger Games Popularna američka tinejdžerska serija 94

’’momenta’’. Trenutno me je bila zaslepila njegova lepota, ali sam se veoma brzo povratila. Sada je došao trenutak da se usredsredim na ono što je uistinu bitno: na streličarstvo. Oči su mi se fokusirale na metu i zamislila sam na njenom mestu njegovo prelepo lice. Odapela sam strelu, posmatrala je kako prelazi rastojanje od 70 metara do mete i zabada se u krug koji nosi osam poena. Znala sam da je za ovaj promašaj krivo moje bolno desno rame, a ne nedostatak preciznosti i veštine, ali kada god bih se požalila, Junsu bi rekao da su to uobičajene neprijatnosti koje se javljaju kod sportista. “Misliš da je nešto drugačije u džudou, mačevanju ili sinhronom plivanju? Svi oni osećaju bol, Sailor. Umetnost je bolna.” Spustih luk, nameštajući kačket pre nego što ću uzeti drugu strelu sa gomile pored sebe. “Jesi li čula šta sam rekao?” upita Junsu gledajući me strogim pogledom. “Jasno i glasno.” Podesih tajmer na svom satu na dvadeset sekundi, jer su toliko vremena imali streličari koji se plasiraju u finale na Olimpijadi, i počeh da povlačim strelu. Izbacivala sam između dve i tri stotine strela dnevno, vežbajući danonoćno. “Pa?” reče nestrpljivo. “Oteraj ga. Čeka te ispred.” Odapnem i drugu strelu—ovog puta mi je meta bilo prevrtljivo, hladno Hunterovo srce—i videh kako pogađa krug koji nosi sedam poena. Sranje. Treba mi injekcija steroida ili će mi ovo nedeljni učinak biti nula. Iskrivih glavu kako bih pogledala u Junsua, smešeći se smireno. “Ako bih mu stavila do znanja da sam svesna njegovog prisustva, samo bih ga još više ohrabrila. Kao što sam ti već rekla, on mi nije momak. Ako hoće da me poseti ovde, ja ne mogu da ga sprečim, ali neću ni da prekinem trening zbog njega.” Junsu više nije pominjao Huntera, a ja sam pokušala da ne mislim na njega. Trening je bio potpuna propast, nisam postigla ni jedan jedini dobar rezultat. Nakon pola sata, izašla sam iz kluba i krenula ka kolima, iznenadivši se da vidim Huntera naslonjenog na njihov prtljažnik, prekrštenih ruku i nogu, obučenog u elegantno teget odelo. Sve vreme je čekao ovde? “Znači ovako izgleda pasji život.” Raširi ruke, pokazujući na zamišljenu pseću kućicu i govoreći veselim glasom.

“Ako planiraš da napraviš neku foru na temu kučke, molila bih te da me poštediš svog smisla za humor i da uzgred siđeš sa mog prtljažnika,” uzvratih. Iznenadila sam se kad se Hunter pomerio bez protivljenja, ali sam ga čula da nešto mrmlja o tome kako ne bi silazio sa mene samo da ima šansu. Otvorila sam prtljažnik i ubacila svoju opremu u njega. Zalupila sam vrata od prtljažnika, osećajući kako mi se grudima širi neočekivano uzbuđenje iako sam se svim silama trudila da ostanem ravnodušna. Kada sam se okrenula, Hunter je bio odmah iza mene. Čak i bliže nego kada smo plesali pre neko veče. Naslonio je ruke na kola sa obe moje strane i zarobio me ispod sebe, a usne su mu bile samo nekoliko centimetara udaljene od mojih. “Izbegavaš me,” zasiktao je. “I ti mene.” Moj cimer baš i nije tražio moje društvo nakon zabave osim što mi je poslao par poruka na koje nisam odgovorila. Istina je da nisam imala prava da se ljutim što gleda druge žene, ali ni on nije imao prava da me prekida kada treniram. Postavljene granice su počele da se brišu i to mi se nije dopadalo. Hunterovi palčevi su dotakli ivicu moje zadnjice i pitala sam se da li to namerno radi. “Samo sam ti dao vremena da ohladiš glavu. Ali očigledno, nije bilo dovoljno.” “Očigledno,” rekoh ravnodušno, odupirući se rukama o njegove grudi. Nije ni mrdnuo. Pogledah ga, mršteći se. “Sklanjaj mi se s puta, Prinče Sifilis.” “Hajde sa mnom na večeru, Princezo Psihotična.” “Odlazi. Videćemo se na večeri kod kuće .” “Neću da večeramo kod kuće. Hoću negde drugde. Na nekom javnom mestu. Na nekom mestu koje je zabavno.” Rekao je reč zabavno kao da je psovka. Kao da je zabava moj najveći neprijatelj. Zvučao je poput mojih roditelja. Naravno da sam se zabavljala, ali ne sa momcima. I ne izvan svoje sobe. U redu, priznajem, možda bi trebalo da mi neko pokaže šta je dobra zabava. “Imamo savršeno ukusnu hranu kod kuće. Kuvarica Nora—” “Nora može sebi da zabije špatulu u dupe, što se mene tiče. Ne jede se van kuće zato što si gladan. Jede se da bi se obogatila životna iskustva. Da bi sebi udovoljila.” 96

“Ti sigurno znaš sve o tome,” uzdahnula sam, mrzeći što osećam njegov miris, miris deterdženta za pranje veša i muškarca, koji mi je stvarao leptiriće u stomaku. “Znam.” Okrznuo mi je uho rukom i povukao se korak unazad kada je shvatio da sam popustila. I jesam popustila. Zato što sam duboko u sebi znala da nemam razloga da se ljutim na njega. Dobro je napredovao u svakom pogledu, a pošto sam mu bila dadilja, trebalo bi više da se uključim u njegov život. Izvukla sam ključeve iz džepa i namrštila se osetivši jak bol u ramenu. Kako ću uopšte da vozim sa ovakvim ramenom? Hunter, kao da mi je pročitao misli, zgrabi ključeve iz moje ruke i zaobiđe oko kola bukvalno skakućući. “Dozvoli meni. Da ti voziš, verovatno bismo stigli negde sledećeg četvrtka. Sve i da vozim po blatu, stigao bih brže od tebe.” Htedoh da se pobunim, a onda shvatih da mi zapravo čini uslugu. Trenutno mi je zaista odgovaralo da malo odmorim rame i da stavim led na njega kada stignem kući. Uvukoh se u suvozačevo sedište i zatvorih vrata nepovređenom rukom. “Kuda idemo?” Vezala sam pojas, zureći u njega dok je pokušavao da namesti sedište tako da može lepo da smesti svoje duge udove. Izgledao je smešno veliki dok su mu kolena dodirivala volan sa obe strane. Podesio je sedište i upalio auto. “To je iznenađenje.” “Ja mrzim iznenađenja.” “Prosto sam šokiran tom tvojom izjavom. Zatvori oči i ne otvaraj ih dok ne stignemo.” Pomerio se sa mesta na kojem mi je auto bio parkiran brzinom od pedeset kilometara na sat i izleteo ulicu. U retrovizoru sam mogla da vidim Junsua kako stoji na stepenicama ispred kluba namršten, sa rukama na bokovima. Bio je ljut. “Ne mogu,” začuh svoj glas kako se probija kroz izmaglicu panike u glavi. Zapravo, Junsu nije imao prava da mi govori šta smem, a šta ne smem da radim. Nije imao prava ni da mi kaže sa kime ću da se zabavljam. Lana Alder je stalno izlazila sa momcima. Čak je imala i aferu sa onim glumcem što glumi novog Spidermana. “Smučiće mi se.”

“Do đavola, Sailor. Baš umeš da se posereš na carpe diem41.” Hunter posegnu rukom da me potapše po butini, a ja osetih kako se nešto u meni pokrenu. Nosila sam helanke i izbledelu DriFit majicu i izgledala kao Ed Sheeran u hulahopkama. On je, sa druge strane, izgledao kao da je pošao na dodelu Oscara. Hunter je vozio ka autoputu brzinom koja je bila primerenija avionu pri poletanju nego automobilu. “I kako je ćerka ozloglašenog Troya Brennana ispala tolika štreberka?” upita radoznalo. “Kao prvo, moj otac je ugledni biznismen sve dok se ne dokaže suprotno.” Ponovila sam reči koje me je tata naučio da kažem čim sam progovorila. Ljudi su mnogo voleli da šuškaju i zapitkuju o glavi moje porodice. Hunter frknu, gledajući put ispred sebe. “A kao drugo?” “Mi nismo isto što i naši roditelji. Evo dokaza. Tvoj otac vodi jednu od najuspešnijih kompanija u Americi dok si ti, nasuprot njemu, amaterska porno zvezda.” “Nemoj mi reći da si me videla u akciji?” Osmeh mu se pojavi na licu. “Nisam. Zamolio si me da te ne pretražujem na Googlu.” “Zamolio sam te to, pre nego što sam shvatio kako veoma lako možeš da se izboriš sa mnom. Šteta. Novi kupac dobija besplatnu vožnju” “Preskočiću. Čula sam da je film bolji.” Zaurlao je od smeha, a glas mu je bio seksi promukao. Odlučna u tome da istrajno ignorišem leptiriće u grudima, gledala sam kroz prozor i grickala kožicu oko nokta na palcu. “Za tvoju informaciju, Alice, devojka čije si slike videla da gledam u subotu, mi je samo drugarica.” “Da li to znači da nisi spavao sa njom?” Još uvek sam netremice gledala u mrak napolju, ali sam osećala tračak nade u stomaku. Vozili smo se izvan Bostona, ka severu. “Neeе, spavao sam sa njom više puta, ali ona je kao neka biljčica. Plus, uz nju se ne osećam kao da ću svakog trenutka ostati bez jaja, kao što se osećam kada sam sa tobom. Ti me uvek nadmudriš, nadigraš i nenadmašno iznerviraš.” doslovan prevod sa latinskog je „uberi dan“ a u suštini ova fraza označava stav prema životu da zbog neizvesne budućnosti čovek treba hrabro da koristi prilike i užitke koji mu se pružaju u datom trenutku 41

“Pa šta hoćeš da kažeš? Da sam previše pametna i brbljiva da bih ti bila drugarica?” “Ti svega imaš previše. Zaista bih bio srećan da ti budem prvi, ali moram da ti dam jedan savet- smanji malo doživljaj. Mislim da si u svemu bolja od mene, jedino bolje od tebe igram polo.” “I verovatno umeš bolje da se biješ od mene,” rekoh zamišljeno, ne ispravljajući ga što je pretpostavio da sam devica. Nije te briga šta on misli i nikada neće ni saznati. “I to može da se dovede u pitanje.” Pogleda me krajičkom oka. “Svakako umem da jašem konja.” Pritisnuh vreli obraz na hladno staklo. Kad god sam bila u Hunterovom društvu, kao da mi se nivo inteligencije spuštao za četrdeset poena. Ljudska priroda je pravi drkadžija. Mozak bi mi govorio da ga se klonim, a telo bi me molilo da se razmnožavam sa tim divnim, destruktivnim primerkom muškog roda. “Za polo je potrebno više od posedovanja veštine jahanja konja.” “Mogu jednom strelom, vezanih očiju, da oborim konja u punom galopu,” podsetih ga. “Tako da, praktično, mogu da te pobedim i kada je polo u pitanju.” Nasmeja se ponovo, odmahujući glavom. “Nikada nisam upoznao devojku koja je istovremeno hladna kao led i vrela kao vatra. U jednom trenutku mi se čini da ćeš se onesvestiti čak i ako ti samo dodirnem ruku, a u drugom sam siguran da ćeš me ubiti na spavanju. Stvarno si zanimljiv lik, CT.” Hunter je parkirao moj auto na šljunkovitom prilazu ispred neke stare taverne u sred nedođije. Bila je izgrađena u tudorskom42 stilu, i iz dimnjaka joj je izlazio trag dima koji se uvijajući peo ka nebu bez zvezda i oblaka. Čulo se tiho cvrčanje cvrčaka, buka sa autoputa, a možda i huk sove. “Otkud znaš za ovo mesto? Ceo život sam provela ovde i nikada nisam čula za njega. Ti gotovo i ne poznaješ Boston,” rekoh odvezujući pojas. Dok sam izgovarala ove reči, shvatila sam surovu istinu. Hunter je odrastao daleko od svoje porodice, okružen strancima. Juče nam je Aising ispričala kako je celo detinjstvo provela u Bostonu sasvim slučajno. Pogodilo se da se u Bostonu otvorio internat za devojčice neposredno pre njenog polaska u prvi razred. Pomogla je i činjenica da je roditelji nikada nisu pritiskali u vezi školovanja, i da je Gerald nije primoravao da se uključi u porodični posao jer je devojka. Ali što se tiče 42

The Tudors- engleska dinastija iz V i VI veka 99

Cilliana i Huntera, oni su poslati u internate čim su napunili šest godina, i dok je Cillian svoju srednju školu završio u Novoj Engleskoj, Huntera su poslali u Californiju da ne bi morali da se bave njegovim problemima. Hunter se izvuče iz automobila. “Jednom prilikom, kada sam bio mali, vraćao sam se sa dadiljom sa polo utakmice. Kola su nam se pokvarila, padala je kiša pa smo ušli unutra i ona mi je dala da jedem pomfrit, masni hamburger i milkšejk. Tada sam prvi put probao pomfrit. Pre toga su me hranili samo organskim sranjima koje je spremao naš lični kuvar. Tata se zadesio negde u blizini pa je došao da nas pokupi. Bilo je to prvi put da uradi nešto tako —da provede vreme sa mnom u sred radnog dana i tako to.” Namrštio se, kao da je tek sada shvatio zašto mu je ovo mesto toliko važno. Koliko god imao lošu reputaciju, moj otac gotovo nikada nije propuštao radionice za decu i roditelje u obdaništu. Dozvoljavao mi je da jedem šta god poželim i drugi posao mu je bio posao mog ličnog šofera, sve dok nisam dobila dozvolu za vožnju. Subotom smo išli na Samove MMA43 turnire i oba moja roditelja su bila neprekidno uključena u svaki deo mog života. “U svakom slučaju, kad god dođem u posetu roditeljima, ja svratim ovde. Ponekad povedem Aisling. Ovde nemam prijatelja tako da, kada ona ne može, ja dođem sam.” Gurnuo je stara, drvena vrata kako bi ih otvorio. Ušli smo u bučan pab obavijen narandžastom svetlošću, sa tri dugačka reda ručno izrađenih drvenih stolova i odgovarajućih klupa. Izgledao je kao da je došao pravo iz neke epizode Igre prestola, sve zajedno sa irskom muzikom i radnicima koji su ispijali svoja piva. Miris dimljenog mesa, piva i znoja mi se uvuče u nozdrve. Osetih kako mi se telo kruti od nervoze. Mrzela sam bučna mesta, pretrpana ljudima. A naročito bučna mesta, puna nepoznatih, čudnih muškaraca. A naročito što sam na takvom mestu sa Hunterom, koji se verovatno nikada u životu nije potukao, i koji ne bi mogao da me zaštiti sve da nam život zavisi od toga. Mozak mi je govorio da se okrenem i pobegnem odavde. Nisam bila plašljivica, ali jesam bila jedino žensko u prostoriji, i znala sam da ću 43

MMA (Mixed Martial Arts) – popularan borilački sport

100

izazvati neke komentare na račun mog dečačkog izgleda i divlje, crvene kose. Hunter me progura napred i upita konobara koji nas je dočekao gde bismo mogli da sednemo. “Gde god, čoveče. Inače je prepuno.” Bubuljičavi tinejdžer je leteo po prostoriji noseći dva pladnja prepuna graška, krompir pirea i pečenog mesa i dovikivao brojeve narudžbina koje su stizale iz kuhinje, pokušavajući da nadjača glasan razgovor, smeh i muziku. Seli smo između dva starija čoveka, koja su razgovarali ispijajući pivo, sa jedne strane i gomile građevinaca, lica i odela prekrivenih prašinom, sa druge strane. Dvojica građevinaca koja su sedela baš pored Huntera i mene su bili mladi i govorili su južnjačkim akcentom. Između njih se nalazila gomila praznih pivskih krigli. Očigledno su bili pripiti, moglo se primetiti po njihovom sporom govoru i zaplitanju jezikom. Nervozno sam vrtela prste ispod stola. Hunter nam je naručio bezalkoholno pivo, zbog čega ga pogledah sa odobravanjem i nasmešim mu se. Mršteći se, gledao je jelovnik i istovremeno se igrao drvenim konjićem koji mu je virio iz košulje. Milujući korice jelovnika palcem, gledala sam konjića kako leži naslonjen na svetle malje na njegovim grudima, i pitala se gde li mi je mozak, pošto ga očigledno nisam ponela sa sobom u ovaj pab. Konačno sam shvatila da, kada sam u njegovoj blizini, kao da nemam mozak. Njegova lepota me je činila glupom. “Šta predstavlja taj konjić?” pročistila sam grlo i namrštila se i ja na jelovnik, da ne primeti kako ga posmatram. Hunter skloni ruku sa njega, tek tada shvativši šta radi. “Oh, ova glupost?” Zakikota se, uzimajući kriglu piva koje nam je kelner doneo i otpijajući iz nje kako bi kupio sebi još malo vremena pre nego što mi odgovori. “Ništa bitno.” “Nema veze, ipak mi ispričaj kako si ga dobio.” Isprepletah prste, naslanjajući bradu na njihove zglobove. Tip pored mene glasno podrignu i osetih njegov vreli dah ispunjen mirisom mesa. Udahnula sam kroz usta, trudeći se da ne povratim. “Kada sam bio mali, kad god bih se vratio iz internata kući, moji roditelji su unajmljivali dadilje da me čuvaju kako ne bi morali da troše vreme na mene. Kada sam dobio šestu... ne, osmu dadilju, tata je odlučio da treba da naučim da igram polo. Mene je to nerviralo. Tog leta, Dadilja Broj Osam —jebi me ako mogu da joj se setim imena, samo se sećam da je bila Šveđanka—je morala na silu da me ugura u kola svakoga dana pre treninga. Strašno sam mrzeo konje. Šta ima tu da se voli? Smrde, spavaju 101

stojeći i nemaju refleks za povraćanje—što je super za oralni seks, mada užas ako moraš sa njima da podeliš obrok. Ali pravim mnogo velike digresije. Uglavnom, pretpostavljam da je moja dadilja iz Švedske počela da brine da će izgubiti posao zbog mene i mog otpora—a moje ponašanje je bilo potpuno normalno, imajući u vidu da sam bio jebeno derle. Jednoga dana mi je poklonila ovog Dala konjića. Ispričala mi je kako u Švedskoj postoji verovanje da oni donose sreću i da nikada neću pasti sa konja ako ga nosim. Imaj u vidu da sam negde do trinaeste godine verovao u Deda Mraza, tako da sam, naravno, poverovao u sve to.” “Pa jesi li nekada? Pao sa konja, mislim?” On podiže pogled sa jelovnika i pogleda me vragolasto. “Ne. Nikada. Nikada nisam imao ni udes kolima.” “Ti ga se sećaš.” Posmatrala sam ga značajno. Znala sam duboko u sebi da je ovo što sam rekla tačno. “Čega se sećam?” Trudio se da mu lice bude bezizražajno. “Imena dadilje Šveđanke.” Sećao se zato što mu je bilo stalo do nje. Ali nije želeo da se tako oseća. Hunter uopšte nije bio glup. Samo je podigao zidove oko sebe i nije dozvoljavao nikome da se kroz njih probije, jer je bio ubeđen da ljudi nikada ne ostaju u njegovom životu dovoljno dugo. Đavolasto mi se nasmešio. “Izvini, slatkice, ali uopšte ga se ne sećam. A šta je sa tobom? Kako si uopšte došla do toga da se baviš streličarstvom? To sranje mi deluje mrtvije od Henryja Šestog.” Hunter otpi još jedan gutljaj piva, a na gornjoj usni mu se napravi tamni brk od pene. On ga oliza, a ja sam gledala kako jezikom lagano prelazi preko usta. Osetila sam kako mi srce kuca u grlu. Setila sam se da još nije tražio od mene da me poljubi. Možda je zaboravio na to posle mog nervnog sloma na dobrotvornoj zabavi. “Smejaćeš mi se,” upozorih ga. “Naravno da ću ti se smejati.” Spustih pogled. “Uobičajena priča, zapravo. Robin Hood. Kada sam bila mala, bila sam oduševljena idejom da postanem plemeniti razbojnik. Možda zbog mog tate…” zastadoh, osećajući se postiđenom. “Koji je ugledni biznismen dok se ne dokaže suprotno?” Hunter podiže obrvu. Nasmejah se, osećajući kako crvenim. “Upravo tako. Glasine o njemu su me progonile. Osećala sam se kao da su njegovi gresi i moji. Sigurna sam da ti je poznato osećanje kada predstava o tebi zavisi od predstave o drugim članovima tvoje porodice.” 102

Hunter klimnu glavom. “Poznato mi je iz prve ruke.” “Sviđala mi se priča o Robinu Hoodu, o tome kako je kriminalac predstavljen kao romantični heroj. On je avanturističkog duha, uzima od bogatih i daje siromašnima. Takođe, lisac u Disneyjevom crtanom filmu je bio narandžaste boje, baš kao moja kosa.” Moje priznanje kod Huntera izazva još zaraznog smeha. Njegov smeh je nekako prevladao svu ostalu buku, čak i ono što je govorio tip do mene, koji je trenutno psovao svog prijatelja. Govorio je vrlo žustro, gestikulirajući, a poneki put bi me i uboo laktom dok bi pokušavao nešto da pokaže. “Pored toga, oduvek sam želela da naučim da koristim neko oružje. Pištolji su mi nekako hladni i metalni, nemaju karaktera. Za streličarstvo je potrebna preciznost, strpljenje i strast,” zaključih. “Kad sam jednom probala, postala sam zavisnik. To je bilo moje utočište od priča o mojoj porodici, pa i o meni. Pretpostavljam da si do sada shvatio da nemam puno prijatelja, tako da mi je streličarstvo pomoglo da ubijem slobodno vreme koje sam imala posle škole.” Nije mi bilo svojstveno da se toliko otvorim pred nekim, naročito ne pred nepoznatim, lepim muškarcem. Moja priča je delovala gubitnički, ali ako je Hunter to i pomislio, ničim nije pokazao. Klimnuo je glavom kao da razmišlja o moji rečima. “Drago mi je što se baviš nečim što voliš.” “Žao mi je što ti još uvek nisi pronašao svoj pravi poziv.” Stavim ruke na sto između nas dvoje očekujući... šta očekujući? Da će Hunter da mi uzme ruke u svoje? Naravno da ih nije uzeo. Konobar se pojavio iza naših leđa da uzme porudžbine. Okrenuh se trapavo, shvativši da nisam ni pogledala u jelovnik. Taman kad htedoh da mu kažem da nam da još nekoliko minuta, začuh Hunterov glas iza sebe, “Oboje ćemo uzeti dinstano meso sa sosom, crnim lukom i pečenim krompirima sa prilogom od punjenih pečuraka. Takođe, dobićeš od mene po dvadeset dolara bakšiša za svaki put kada ovoj dami doneseš čašicu Baileys likera kada je vidiš da pocrveni. Ima li šanse da nam to odradiš, staro momče?” Bubuljičavi kelner nije čak ni proverio da li imamo novac ili kreditnu karticu. Nasmešio nam se svojim žutim zubima, klimnuo glavom, pokupio naše jelovnike i otrčao u pravcu pulta da naruči ono što smo tražili.

103

Okrenuh se ka Hunteru. Smešio se iskrivljenim osmeh neshvaćenog zlikovca. “Pošto večeras ne voziš, a ja sam potpuno trezan i u celibatu, pomislih da napravim nešto zbog čega ćemo da budemo izjednačeni. Ti si uvek u svemu bolja od mene, sad i ja malo da budem najbolji.” “Najbolji, ali otpozadi,” primetih. “Pa to je moja omiljena poza.” Raširi ruke prenaglašeno, ne zabrinjavajući se što udara druge ljude. Pocrveneh zbog te njegove izjave, a on se nasmeja, mrmljajući, “Lak plen.” Na sreću, konobar nam je bio okrenut leđima, jer nije prošlo ni tri sekunde od kada je otišao, a ja sam već pocrvenela. Najebaću do kraja večeri. A i napiću se. “Dakle… Rekao si mi da nemaš nikakve planove za budućnost.” Preusmerih njegovu pažnju na naš prethodni razgovor. Čovek koji je sedeo pored mene se podsmehnu okrećući se prema meni, ali ja ga nisam pogledala. Verovatno mi se samo pričinjava. Nisam ga ničim izazvala. Zašto bi me čudno gledao? “Glup sam kao noć. Naravno da nemam pojma šta ću sa sobom. Jedino sam dobar u partijanju, jebanju i napijanju. Tako većina ljudi misli. Zapravo, retko kada bih čuo da mi neko kaže da imam potencijala i uvek sam mrzeo da mi to kažu. Potencijal je kao kada impotentan lik ima kurac od dvadeset centimetara. Potpuno beskoristan. Uostalom, zašto bi mi bio potreban potencijal? Još od svoje četvrte godine znam da ću upravljati Royal Pipelinesom sa Cillianom.” Hunter iskapi ostatak piva i tresnu praznom kriglom o sto. Iskolačih oči od iznenađenja. “Opa! Nisam to znala.” “Moja budućnost je isplanirana još pre nego što sam se rodio. Što i nije loše, pošto sam previše lenj da je sam isplaniram.” “A da imaš izbora?” Insistirala sam. “Šta bi radio da nisi Fitzpatrick?” Čovek pored mene se sada već smejao i udarao šakom o drveni sto. Pribor za jelo i čaše su zveckale po drvenoj površini. Hunter ga uopšte nije primećivao. Bio je samouveren i opušten. Takve stvari ga nisu doticale. “Nemam pojma. Mogao bih da budem DJ. Ili muška prostitutka. Ali samo za zgodne ribe. I verovatno bih bio previše fin da im naplatim za usluge. Čekaj, tako nešto već postoji. Zove se Tinder.” Hunter se nasmeja samom sebi, ali mu oči ostadoše ozbiljne. Ne rekoh ništa par trenutaka razmišljajući o tome kako Hunter vidi sebe. Konačno izgovorim, “Mislim da imaš mnogo talenta. Mislim da si 104

zabavan i da se svima dopadaš i da nosiš u sebi neku neverovatno eksplozivnu energiju koja je toliko očigledna. U tvom društvu se svi osećaju prijatno, a to je nešto što te ne uče na koledžu. Šarmantan si, samouveren i mogao bi da se izvučeš i sa ubistvom. Sigurno bi mogao biti od velike koristi u očevoj kompaniji, mada možda ne u finansijskom sektoru. Šta misliš o odnosima s javnošću ili—” “Jebote, čoveče. Otkopčaj mu pantalone i popuši mu kurac već jednom,” izvali čovek koji je sedeo pored mene. Prasnuo je u neobuzdan smeh, stežući pesnicu i pružajući je Hunteru da „overe“. Ruka mu je ostala u vazduhu jer ga je Hunter pogledao kao da će ga udariti praznom kriglom po glavi. Čovek podiže obe ruke kao da se predaje. “Samo sam hteo da kažem da ovde gubiš vreme sa Wilmom Flintstone44. Samo što nisam crkao dok sam je slušao kako balavi po tebi. Zar nemaš nekoga da pozoveš da te spasi od nje? Je li te zeznula na Bumblu45 da je zgodna? U čemu je fora? Uopšte niste jedno za drugo.” Lik koji je sedo pored Huntera—drug od Nepristojnog Lika—se toliko zasmejao da je iskašljao čips i zamalo se prevrnuo sa klupe. Nekoliko ljudi je ućutalo i okrenulo se ka nama sa interesovanjem. Uvrede su pale na mene kao grad. Tvrd, bolan i surov, kao onaj što je padao po dečaku na balkonu u sred zime, po dečaku koji nije hteo da ide od kuće. Osećala sam se kao što se Hunter osećao kada sam ga prvi put videla. Osetila sam kako mi lice gori od poniženja, a suze mi se kupe u očima. Toliko toga sam htela da kažem, da vičem i vrištim na tog čoveka, ali nisam mogla. Bila sam sleđena. A Hunter… Hunter je samo zurio u njega “Slušaj čoveče. Ti si baš zgodan. I sudeći po odelu, dobro zarađuješ. Sigurno možeš da nađeš neku bolju od ove,” nastavi lik, pokazujući palcem u mom pravcu. “Samo glasno govorim ono što svi u ovoj prostoriji misle.” Zgrabio je svoje pivo i ispio ga u cugu, bacivši kriglu iza leđa i komično mrdajući obrvama. Krigla se razbi o pod. Niko se nije nasmejao. Niko nije progovorio. Niko nije disao. Hunteru zaigra levo oko—samo to. Inače je bio potpuno nepomičan.

ženski lik iz crtanog filma The Flinstones (Porodica Kremenko), sa karakterističnom riđom kosom 45 aplikacija za upoznavanje 44

105

Htedoh da umrem. Da plačem. Do pogodim Nevaspitanog Lika otrovnom strelom pravo u srce. Da pobegnem što dalje odavde. Da spakujem svoje stvari i odem iz Hunterovog stana. Da promenim ime, boju kose i garderobu. Da odem negde daleko, gde me niko ne poznaje i započnem život iz početka. Ovaj lik me ne poznaje. Zato je sve ovo i rekao. On ne zna ko mi je otac. Ili brat. Ne plaši se posledica. Koliko još muškaraca me je tokom mog života videlo istim očima kao ovaj lik, ali nisu smeli ništa da kažu jer su se plašili mog oca i brata? Gledala sam u kretena, svesna da mi je lice crveno kao krv. Krajičkom oka sam videla našeg konobara kako trči sa čašicom Baileysa u ruci dok se piće prosipalo po već ulepljenom podu. Shvatila sam da trči ka meni. Diši duboko. Nisam mogla da dišem. A što je još gore, Hunter se potpuno izgubio. “Ne sada, idiote jedan!” Hunter se konačno povrati i iz njega izbi crni oblak besa. Iznenada ustade i prevrnu tanjir sa hranom u krilo liku koji je sedeo pored njega. Utonuh u drvenu klupu, gledajući kako se Hunterove oči skupljaju od besa. “Šta si mi ti rekao?” Moj cimer iskezi zube, veliki poput Titana, visok i neverovatan, veći nego celo ovo mesto. Izgledalo je kao da svakog trenutka sve više raste, poput Hulka. “Ustani i ponovi šta si rekao, govnaru jedan.” Nepristojni Lik nije želeo da propusti priliku da se potuče. Odmah ustade, visoko podignute brade, kočopereći se kao paun. “Rekao sam da ti je devojka ružna i sad kad vidim koliko si uvređen, rekao bih da niste u ozbiljnoj vezi. Možda ti je ona samo paravan. Lepotan poput tebe nema šta da traži sa nekom poput nje. Osim ako…” Podiže ruku i napravi komičnu pauzu. “…ti nisi žensko u ovoj vezi.” Zidovi paba se zatresoše od smeha, pivo po stolovima se proli na sve strane. Pokušala sam da zadržim poljuljanu samokontrolu, držeći drhtavu bradu visoko uzdignutom iako se deo mene pitao kako ću da izlečim svoje samopouzdanje nakon svega ovoga. Moje samopouzdanje nije bilo samo poljuljano već potpuno uništeno. “Iskasapiću te,” Hunterov glas je bio hrapav, kao da je životinjski. Od izraza njegovog lica… kakvog do sada nisam videla… ispunjenog odlučnošću i besom, osetila sam kako mi kolena podrhtavaju. Bilo je u 106

njemu i malo ludila. Dobro sam poznavala taj izraz lica. Moj otac je imao isti takav sjaj u očima kada bi odlazio da obavlja svoje poslove kasno u noć. “Oh, stvarno?” Tip stavi jedni ruku na svoj zaobljeni struk. Bio je punačak, ali snažan. Sazdan od sala i mišića, izgledao je kao vepar. Po njegovom stavu, pokvarenom osmehu, otvorenim dlanovima, odmah se moglo reći da je voleo da se tuče, da se često tukao i da neće oklevati da Hunteru slomi vrat. “’Jer, kako ja mogu da primetim, ti samo stojiš na svom mestu i dobacuješ mi prazne pretnje, lepotanče.” Bubuljičavi konobar otrča iza bara, verovatno da pozove vlasnika. Nekoliko ljudi povi glavu, raspravljajući da li da ih zaustavljaju ili ne. Uspela sam nekako da ustanem. Savila sam se preko stola prema Hunteru. “Nemoj to da radiš. Nije vredan toga. Bez veze zauzima prostor, troši kiseonik i gleda porniće.” Potrudih se da zvučim duhovito. “Hajde da brišemo odavde, Hunt.” Hunter me je ignorisao, gledajući značajno u lika dok je uredno svlačio svoj sako. Znala sam da ne ume da se tuče. Kao gospodin kakvim se smatrao, nikada nije imao potrebe da sam rešava svoje probleme. “On je niko i ništa.” Pokušah ponovo, očajnički posežući za rukavom njegove košulje. Hunter otrgnu ruku. “Molim te, Huntere, hajde samo da idemo odavde.” “Ah, ona govori. I jeste žensko. Mala, čak i ja imam veće sise od tebe.” Tip se zacereka, pokazujući niz žutih zuba i isturajući grudi ka Hunteru. Bila sam spremna da ga ja lično ubijem od batina. Tata me je naučio kako da prebijem nekoga čim sam prohodala. Atmosfera je postala mračna, nekontrolisana. Zajedljiv smeh, jeftini alkohol i miris adrenalina i nasilja su ispunili prostoriju. Skupila sam šake u pesnice, spremna za napad. Nepristojni Lik se okrenuo oko sebe u nameri da se pokloni publici koja je zviždala u znak odobravanja i smejala se, kada ga je Hunter zgrabio za okovratnik i bacio ga preko stola. Svi u sobi su zadržali dah kada je čovek preleteo preko paba. Udario je leđima u ulazna vrata, a glava mu je pala na grudi. Na trenutak pomislih da mu je vrat slomljen, ali on podiže glavu i poče da se smeje, skačući na noge sa neočekivanom lakoćom, uzimajući u obzir njegovu težinu. Podigao je pesnice u nivou lica, kružeći oko Huntera, koji je i dalje stajao dok je iz njega isijavao tih, smrtonosni bes.

107

“Hajde, napadni me, ženice,” povika čovek i udari Huntera pravo u lice. Potpuno nepripremljen, Hunter se zatetura preko stola i ispravi se baš na vreme da ga lik još jednom tresne, ovog puta pravo u nos. “Huntere!” Poletela sam ka njemu dok su mi pluća gorela. Zaobišla sam oko stola, spremna da zaskočim debeljka. Neki ljudi ustadoše, ali nijedan nije želeo da se umeša u tuču dva muškarca od po devedeset kilograma. Između ostalog, ovo mesto je izgledalo kao stvoreno za tuču dvojice pijanih fizičkih radnika. Samo što Hunter nije bio niti radnik niti pijan. Bio je mladi bogataš, školovan na Etonu koji je verovatno redovno išao u kozmetički salon da mu se uradi manikir. Jedan od dvojice starijih ljudi koji su sedeli na kraju našeg stola me uhvati za ruku, zaustavljajući me. “Nemoj. Tvoj prijatelj mora sam ovo da reši ili nikada neće sebi oprostiti što nije. Nećeš mu pomoći ako se umešaš. Ako ništa drugo, više nikada neće moći da pogleda u tebe, a da ne pomisli kako si ga spasila. On ovde mora nešto da dokaže i sebi i drugima, dušice.” “Ali on gubi. I povređen je!” Istrgnuh ruku iz njegove. Nisam mogla da podnesem da neko povređuje Huntera zbog mene. Pređem dva koraka kada jedan drugi čovek podiže ruku da me zaustavi. “Više će ga povrediti ako ga ti budeš spasila. Mogu to slobodno da kažem nakon dvadeset šestogodišnjeg iskustva. Ako mu sada spaseš guzicu, ubićeš mu ego. Moraš da ga pustiš. Modrice zacele. Ali povređeni ponos…” Podigoh pogled na Hunterovo krvavo lice dok je pokušavao da se fokusira na tipa sa kojim se tukao, pomerajući glavu levo-desno. Nije bio stabilan na nogama. Kružili su jedan oko drugog na sredini paba. Hunter je podigao pesnice, štiteći lice, ali košulja mu je već bila prekrivena krvlju a jedno oko je poprimalo ljubičastu boju. Nepristojni Lik nije izgledao ništa bolje, donji deo vilice mu je natekao, a levo oko mu je bilo potpuno zatvoreno. Nepristojni Lik je pokušao još jednom da udari Huntera, ali ovaj je počeo da kapira suštinu ulične borbe, te se izmakao da izbegne udarac, a zatim ga tresnuo pravo u lice. Eksplozivni zvuk kostiju koje pucaju je odzvanjao prostorijom i stvarao neprijatne trnce koji su mi se peli uz kičmu. Nepristojni Lik se trgnuo i savio, držeći nos obema rukama. Hunter iskoristi priliku i zalete se u njega, te ga ramenom obori na pod. Uzjaha ga, nespretno ga udarajući pesnicama po licu, ušima i grudima dok je ovaj očajnički pokušavao da se zaštiti rukama. Krv je pljuštala po podu,

108

zidu, po cipelama ljudi koji su stajali u blizini. Dva krupna kuvara i jedan elegantno obučen čovek se pojaviše iz kuhinje i potrčaše ka njima. “Kažeš li još jednom jednu jedinu reč za ovu devojku, ima da te ubijem. Je li ti jasno?” Hunter ga još jednom pesnicom udari u glavu pre nego što ga kuvari uhvatiše za ramena. Kada su ga podigli, lice mu je bilo neprepoznatljivo ispod sve te krvi. Hunter im je dopustio da ga pomere dok je ravnodušno posmatrao kako se čovek na podu u lokvi krvi i znoja grči u položaj fetusa. Otrčah do njega, previše uspaničena da bih kontrolisala svoje postupke i opipah mu čelo, obraze i vrat. Takvo ponašanje nije bilo uobičajeno za mene, nikada nisam volela da budem previše bliska sa nekim. Prsti su mi drhtali. Ispipala sam svaki centimetar njegove kože da proverim koliko je povređen. Bio je dosta pretučen, ali ipak ne koliko i lik koji je još uvek ležao na podu i molio vlasnika paba da ne zove hitnu pomoć jer nema zdravstveno osiguranje. “Jesi li dobro?” Prošaputah, shvatajući koliko mi glas podrhtava. Nije me više bilo briga šta je onaj idiot rekao za mene. Samo sam htela da znam da li je Hunter dobro. Hunter klimnu glavu, skrećući pogled ka podu. Ugao usne mu je krvario, a ja dozvolih sebi još jedan trenutak slabosti i obrisah mu krv palcem. “Pričaj sa mnom,” povikah. “Hoćeš li da te vodim u bolnicu?” Hunter odmahnu glavom, još uvek gledajući u isto svojih mesto pored stopala, opet se povlačeći u sebe, zaključavajući vrata svoje duše i bacajući ključ. Konobar se pojavi pored nas i stisnu Hunterovo rame. “Ispričaću gazdi sve što se dogodilo. Svi su videli kako te je isprovocirao. Morao si to da uradiš. Pa, čoveče, pričao je tako ružne stvari o tvojoj devojci.” “Ona nije moja devojka,” reče Hunter ravnodušno, pljujući na pod šlajm izmešen sa tragovima krvi. Iz zadnjeg džepa izvuče novčanik i iz njega izvadi nekoliko novčanica koje tutnu u ruku mladom konobaru. “Nemoj da pereš pod. Hoću da svaki seronja u ovom pabu pamti šta se danas dogodilo.”

109

Otrčala sam napolje za Hunterom. Оn je otključao moj auto, seo i upalio motor, potpuno me ignorišući. Brzo sam otvorila suvozačeva vrata, plašeći se da je potpuno zaboravio na mene i da će me ostaviti u ovoj nedođiji ako ne požurim. Oštar i jak bol u deltoidnom mišiću me je podsetio na moje povređeno rame i ja zažmurih, previjajući se od bola na sedištu. Nisam želela da razmišljam o tome kakve posledice može da izazove povređeno rame—i u smislu moje olimpijske karijere i u smislu mog zdravlja. Hunter je sedeo nepomičan poput statue, zureći u pravcu paba. Volela bih da znam o čemu razmišlja. Gutajući poniženje, obratih mu se u želji da malo ulepšam situaciju. Bila sam puna zahvalnosti i straha od odbijanja. Što je najgore, nisam ni znala šta mu ja to nudim da bi mogao odbiti. “Jeste ironično, ali ovo nije bio tipičan ’’irski rastanak46.’’ Izvadih dve žvake iz pregrade, odmotah foliju i ponudih mu jednu. Nije se pomakao da je uzme. Ubacih jednu žvaku u usta i počeh da žvaćem. “Hvala ti još jednom. Kunem ti se da nisam toliko nesposobna da se izborim sa spoljnim svetom kao što izgledam. Samo što me ti uvek pretekneš kad treba nekog da sredim.” Sad bi bilo krajnje vreme da ućutiš, Sailor. Teško je poverovati da sam ja njemu dadilja kad on mene čuva i brani. Pošto Hunter i dalje nije davao znake života, zabrinuh se da nije dobio post traumatski poremećaj. “Samo mi reci da si dobro.” Osetila sam kako mi glava pada i ramena se povijaju, toliko sam bila iscrpljena od poniženja. “I ostaviću te na miru.” “Nikada se do sada nisam potukao,” konačno izusti, više za sebe nego za mene. “Pravio sam mnoga sranja tokom godina. Čak sam jednom prilikom pojurio mog druga Vaughna mačetom. Ali se nikada do sada nisam istinski potukao. Znaš, ono kad nekoga udariš pesnicom, povrediš ga, on udari tebe, povredi te?” Okrenu se da me pogleda. I ja podigoh glavu da mu uzvratim pogled, gutajući gladno njegovu pažnju.

Irish goodbuy- kada neko napusti neku zabavu ili restoran, a da se nikome pre toga ne javi; istovremeno aluzija na Hunterovo irsko poreklo 46

110

Nije mi jasno kako je to uopšte moguće, ali modrice i posekotine su ga činile još lepšim. Kao kada prvi put ogrebeš novi novcati auto i kada umesto samo nekog novog auta postane tebi svojstven tvoj lični auto— auto sa kojim deliš svoj život, uspomene, probleme. U tom trenutku sam poželela da nikada u životu nisam videla Huntera Fitzpatricka, zato što sam sa sigurnošću znala da, iako je razmažen, lošeg ponašanja i opsednut uživanjem u životu, ipak u sebi nosi dobrotu, odanost i hrabrost. Zbog svega toga je bio opasan po mene. Opasno privlačan. “Nije da podržavam bilo koji vid nasilja, ali ovaj će te lik dugo pamtiti,” rekoh mu. “Pa čestitam ti što si uspešno probio led i razbio mu nos.” Ponovo nastupi tišina. Stomak mi zakrči, podsećajući me da nisam jela duže od sedam sati i ja ga stegoh rukama, pokušavajući da ga ućutkam. Hunter odmahnu glavom, konačno pomerajući auto sa prilaza. “Gladna si?” “Mogla bih nešto da pojedem,” rekoh. On se nasmeja, ali se zaustavi kada mu se posekotina na usni ponovo otvori. “Znaš, sećam se ovog mesta kao mnogo prijatnijeg i lepšeg. Kad malo bolje razmislim, baš je bez veze. Hajde da idemo da se najedemo hamburgera dok nam se arterije ne začepe od masnoće.” “Hvala Bogu. Njihovo meso mi je bilo nešto sumnjivo.” “Imam savršeno dobar komad mesa između nogu, ako si zainteresovana.” Evo, opet se prebacio na starog, groznog sebe. Zapravo mi je bilo drago da čujem njegov vulgarni komentar. “Ni najmanje.” “Ti si na gubitku.” “A svaka druga devojka u Americi na dobitku,” odbrusih. “Ne u sledećih pet meseci zahvaljujući tebi.” Pet meseci. Kad pre prođe mesec dana? Nije prošlo mesec dana. Prošle su dve nedelje. Ali je Hunter je toliko očajnički želeo da me se oslobodi da mu je izgledalo kao mesec dana. Naslonih glavu na sedište dok su me bol u ramenu i adrenalin koji mi je kolao po venama uspavljivali. Zatvorih oči samo na trenutak, ali mi je bilo teško da ih opet otvorim kada je Hunter počeo da vozi, sekući poput noža mrak na putu ka Bostonu. 111

Možda je zato rekao ono što je rekao. Mislio je da spavam. “Agnes,” prošaputao je. “Dadilja se zvala Agnes.

112

10.

Pesma raspoloženja: “Zombie” od Jamie T. Naredne dve nedelje su bile gore od prethodne dve. Moj život se u potpunosti promenio, iz zabavnog parka punog orgazama, dizajnirane odeće i večito lepog vremena, pretvorio se u oblačnu, apstinentsku kataklizmu. Prvo sam u kancelariji morao da objasnim zašto mi lice izgleda kao da su me izgrizli ozbiljno oboleli pit bulovi. Na svu sreću—ovaj izraz koristim prilično uopšteno—Kapetan-Spasi-Brata, takođe poznata i pod imenom Sailor, obećala je da me neće ocinkariti kod tate u svom nedeljnom izveštaju, zbog čega sam se osećao poput profesorkinog ljubimčeta samo bez onog zabavnog dela gde budem nagrađen pušenjem (ili se to događa samo u pornićima?). Sailor i ja smo se dogovorili da tati prikažemo alternativnu verziju događaja u pabu. U suštini, priznali smo da se jesam potukao, ali samo zato što ju je taj lik pipkao. Tata i Cillian su prihvatili priču sa ledenim skepticizmom, a Syllie, koji je sedeo u tatinoj kancelariji dok sam im prepričavao događaj, je sve prihvatio uz podršku i oduševljenje. Na kraju, nikoga nije bilo briga što izgledam kao lik iz serije Trinaest razloga zašto47—sav u posekotinama, modricama i hrom. Da je neko na njihove oči uznemiravao žensku osobu i oni bi isto tako postupili. Samo sam pokušavao da se ponašam kao džentlmen.

Thirteen Reasons Why- popularna američka tinejdžerska serija bazirana na istoimenoj knjizi Jaya Ashera 47

113

Takođe, tu je bio i problem sa Sylliem. Otac me je potpuno isključio, a Cillianu je predstavljalo neviđeno zadovoljstvo da me posmatra kako se mučim, tako da mi nije preostajalo ništa drugo nego da sam istražim problem. Špijunirao sam Syliea na poslu kada nije obraćao pažnju. On je i dalje bio jedina osoba koja se pristojno ponašala prema meni. Ali, nakon onoga što sam čuo, želeo sam da otkrijem o čemu se radi. Problem je bio u tome što, do sada, nisam imao sreće. Syllie nije više obavljao privatne razgovore na stepenicama za evakuaciju i morao sam nekako da podignem svoju istragu na viši nivo. Pet dana nakon tuče u pabu, odlučio sam da ga pratim. Mnogo mi je bilo bitno da otkrijem koje su mu namere. I na kraju, poslednji problem: Sailor. Nismo razgovarali o onome što se desilo u pabu, ali sam siguran da je pošizila što joj je onaj lik rekao da je ružna kao pacov, a od sto muškaraca u pabu niko nije opovrgao njegovo mišljenje. Što se mene tiče, ja bih je jebao do izbezumljenosti. Činjenica je da nije bila zgodna na onaj uobičajen način. Nije imala velike sise, ogromne obline, usta koja izgledaju kao uredno izbrijana vagina i sjajnu kosu. Ali je bila ona vrsta devojke, koju što duže gledaš, sve više postaješ svestan njene lepote. Bila je privlačna na neki neobičan način, ali ipak neverovatno privlačna. Nešto poput Lily Cole48. (Trebalo mi je da probam tri puta dok konačno nisam uspeo da izdrkam na njenu sliku. Ali kada sam pronašao odgovarajući ritam, postala mi je jedna od omiljenih modela za drkanje.) Postojalo je nešto uzbudljivo u Sailorinoj crvenoj kosi, bledoj koži i tamno zelenim očima. Izgledala je poput vile iz neke irske narodne priče u kojoj se događaju čudna, magična sranja. Možete me nazvati nepopravljivim romantikom, ali kada bih, recimo, jednog dana imao priliku da kresnem Sailor Brennan, sigurno bih joj šaputao slatke gluposti u uvo. (Bezobrazne stvari koje bih želeo da uradim njenoj materici se računaju u slatke gluposti, zar ne?) Koliko god da mi je moja cimerka bila privlačna, nisam smeo to da joj kažem direktno zato što je već sumnjala da želim da je kresnem (što je tačno) i zato što smo se oboje ponašali čudno od incidenta u pabu (što je takođe tačno).

poznata američka manekenka karakteristične, crvene kose

114

Ono što nisam umeo da joj objasnim je sledeće: oduvek sam bio idiot. Budala. Sjebani kreten. Govorio sam gluposti koje bi zasmejavale ljude jer se od mene nije očekivalo da mogu da kažem nešto mudro i dubokoumno. Svi su me smatrali osrednje zabavnim likom i nisu od mene očekivali ništa više od toga. Toliko sam sebe ubedio u to da treba da glumim bezbrižnu budalu da me je i sama pomisao na mogućnost da ne budem takav na smrt plašila. Kada sam bio sa Sailor, nisam mogao da se ponašam kao idiot. Neprekidno me je izvlačila iz moje zone sigurnosti, a ja sam se uporno u nju vraćao. Nakon što smo proždrali hamburgere i totalno usmrdeli njen auto, otišli smo kući i ona mi je u kupatilu, bez reči, očistila rane od tuče. Ujutru, kada sam ustao, našao sam je u kuhinji. Bilo je pola osam, prekasno za nju da još uvek bude kod kuće. Video sam kako guta dva leka protiv bolova i vraća se u krevet. Otišao sam na posao, a kada sam se vratio, nje nije bilo kod kuće. Verovatno je otišla na trening. Sledeći put kada sam imao priliku da pričam sa njom, razgovarali smo o Norinoj hrani. Bila je previše začinjena i smetala nam toliko da smo smatrali da treba da je otpustimo i naručujemo hranu. Sailor je potvrdila da je vrlo talentovana u pronalaženju mesta sa dobrom hranom. Što ju je, u mojim očima činilo vrlo pogodnom kandidatkinjom za brak, pod uslovom da sam u fazonu monogamije. Sledeći-sledeći put, pomogao sam joj da nešto nađe na Netflixu. Sledeći-sledeći-sledeći put, rekla mi je da je Nori sredila da radi u jednom od restorana njene majke, što je bilo veoma povoljno po Norin novčanika, a i po naše zdravlje. Ukratko: u suštini smo izbegavali jedno drugo. Ponovo. Prvih par dana, bio sam istrajan u svom mišljenju da Sailor može da radi šta god hoće sa svojim slobodnim vremenom. Sve dok mom ocu na nedeljnom nivou javlja da se ponašam kako se od mene očekuje, ne mora da mi bude drugarica. Bez obzira što sam se osećao usamljenijim od jedne jedine moždane ćelije u glavi Brodyja Jennera49. Očigledno da sam i ja imao ponosa (okej, jesam zvao Vaughna i Knighta toliko često da su promenili svoje brojeve, ali to su uradili čisto iz zezanja). Danas, petog dana ovog hladnoratovskog sranja, stigao sam kući i prošao hodnikom ka svojoj sobi pravo u krevet, suviše umoran da pogledam šta nam je Sailor naručila za jelo. 49

jedan od članova reality show porodice Kardashian 115

“Ohhh,” začuh nežno ječanje iz pravca kupatila. Kurac mi odmah skoči. Jebote, čekaj, stani malo. “Hmm,” začuh opet Sailorin tihi glas. Iako me je jedan deo mog razuma upozoravao da se ponašam kao vrhunski ludak, mnogo veći deo mog razuma je poručio onom manjem da ućuti, jebote, zalepio mu usta lepljivom trakom i bacio ga u prtljažnik automobila nekog čudnog lika. Đavo na mom ramenu me je izazivao da provirim kroz vrata kupatila. U svoju odbranu, bila su pritvorena. Ona dobro zna kada stižem kući i mogla je lepo da zaključa vrata kao što inače radi deset puta dnevno. “Ahhh,” opet začuh njen glas, a krv mi pojuri u kurac koji je sada bio toliko tvrd da se trljao o moje bokserice. Došlo mi je da se trljam o samog sebe. Toliko sam bio napaljen da je čak i meni samom bilo čudno. Sailor je masturbirala i odjednom ovaj dan je uprkos deseto časovnom radnom vremenu, maltretiranju od strane tate i Cilliana, špijuniranju Sylliea i pohađanju večernje nastave —postao mnogo, mnogo bolji. Povlačeći se korak unazad, pogledah kroz tračicu prostora između okvira vrata i samih vrata. Sailor je sedela na ivici jacuzzija, potpuno gola i gledala u vodu sa bolnim izrazom na licu. Jeste da je bilo malo čudno da tako izgleda tokom orgazma, ali nije na meni da sudim o tome. Pomerila je telo napred, previjajući se od bola. I tada sam, na svoju veliku žalost, shvatio da se ne samozadovoljava. Trzala se od bolova i masirala svoje desno rame, koje je bilo potpuno natečeno. A kad kažem natečeno, hoću da kažem da je na deltoidnom mišiću imala otok veličine teniske loptice. Sailor je pokušala da prebaci noge preko kade kako bi ušla u Jacuzzi, još uvek čvrsto držeći desno rame, ali umesto toga je pala pravo na guzu i tresnula u mermerni pod. Zvuk udarca njene trtične kosti o mermerni pod je odzvanjao kupatilom. Zatvorila je oči, tresući se od bolova. Taman sam rešio da se pomerim i ostavim je na miru—Sailor bi me ubila ako bih uleteo unutra da joj pomognem—kada sam primetio da joj niz obraze klize suze. Okreni se i idi. To nije tvoj problem, reče đavo na mom ramenu, isti onaj seronja koji me je ubeđivao da izdrkam u hodniku dok je gledam kako masturbira. Anđeo je nekako uspeo da skine traku sa usta, pa mi reče, Ne možeš da budeš toliki drkadžija. Uostalom, ovde se radi o Sailor. Bio je u pravu. Radilo se o Sailor, a po mom mišljenju, Sailor je zaslužila da joj pomognem. 116

Iznerviran, gurnuh vrata i uleteh u kupatilo. “Huntere! Zaboga! Šta to radiš?” Promenila je ponašanje od tužnog do besnog u roku od tri sekunde. Pokušala je da pokrije sise, ali nije mogla da mrdne desnu ruku. Uhvatio sam je ispod pazuha i podigao da ponovo sedne na ivicu jacuzzija, skidajući bademantil sa držača i obavijajući ga oko njenih golih ramena. Rukama je i dalje pokrivala grudi, cvokoćući zubima od hladnoće. Nisam znao kako da joj na fin način saopštim da sam joj već video sise (i bile su mnogo lepše nego što sam ih zamišljao, a naravno da sam ih zamišljao i to na dnevnom nivou). Takođe, da sam bio na njenom mestu i pokušavao da odbranim svoju čednost, ja bih prvo prekrstio noge, jer je između nogu imala lepe, paperjaste, riđe dlačice, koje nisam mogao da ne primetim. Nije to bio neki ogroman kovrdžavi, crveni žbun koji je izgledao zapušteno i pun stidnih vaši. Bilo je tu samo nekoliko nežnih dlačica koje sam želeo da pažljivo pomerim i poližem joj pičkicu kao sladoled. Seronjo, odmah preusmeri misli na nešto drugo! “Upravo sam stigao. Šta ti je sa ramenom?” Čučnem, osećajući kako mi se tkanina pantalona zateže na kolenima i kurcu. Zažalim što nisam obukao Thom Browne50 donji deo trenerke. “Nisi smeo tek tako da uđeš!” Oči su joj bile širom otvorene i gledala me je divljim pogledom. Stezala je bademantil oko sebe, pokušavaju da se što bolje pokrije njime. Pomogao sam joj da se pokrije i pomerio se korak unazad, gledajući sa strane u neki ukrasni drveni panj koji je stajao na ivici jacuzzija boje šampanjca. “Nisam ni planirao da uđem. Ali sam te čuo kako ječiš od bolova kada sam došao da proverim šta se dešava.” “Nije trebalo da gledaš!” povika. “Jebena vrata su bila otvorena, aingeal dian,” odbrusih, vraćajući pogled na nju. Zurili smo jedno u drugo, duboko dišući. Ne znam zašto sam je ovako nazvao, ali sam zbog toga poželeo da porazbijam sve u kupatilu, počevši od svog sopstvenog lica. Shvatio sam, dok sam gledao njeno ljutito lice, da mi je nedostajalo njeno prisustvo. “Plakala si. I bez uvrede to tvoje rame, veličine ramena nekog ragbiste se ne uklapa u ostatak tvog tela. Odmah idemo u hitnu pomoć.” Krenuo sam ka njoj, a ona ispruži nogu u vazduh i slučajno me napuca pravo u jaja. Zajaukam, previjajući se od bola i držeći jaja rukama. 50

poznati dizajner muške odeće 117

“Koji ti je kurac!” povičem. “Jebote.” Uzdahnu, dižući ruke u znak izvinjenja. “Nisam namerno. Mislila sam da ćeš da se pomeriš kada sam podigla nogu u vazduh.” “To nije bio vazduh!” “Izvini. Loša procena” “Pogađanje u pravu metu je doslovno ono što bi trebalo najbolje da radiš. Ti si jebeni olimpijski strelac!” “Zapravo, još uvek nisam, a i ti imaš mnogo velika jaja.” “E pa ti nemaš mnogo velike sise.” “Mojim grudima ništa ne fali.” “Ne verujem ti. Daj mi da vidim.” Podigao sam pogled sa svojih povređenih jaja na nju i video da joj lice krasi širok osmeh i takođe sam i uvideo da sam potpuno najebao. Kako do sada nisam ukapirao da Sailor Brennan ima jebeno najlepši osmeh na celom jebenom svetu? Ona je sijala. Lice joj je sijalo kao svetlost sveće, oči su joj se caklile, a usta, njene usne nisu bile tanke i nezanimljive. Bile su pune i ružičaste, prekrivene narandžastim pegicama. I želeo sam da ih progutam. Da je celu progutam. Prekrivene narandžastim pegicama. Čuješ li ti uopšte sebe, seronjo? Toliko si otužan da bi svakog naterao na povraćanje. Problem je bio u tome što je Sailor imala jednu stvar koju sam želeo— a to nije bila njena zadnjica koju nisu obrađivali plastični hirurzi i stotine čučnjeva dnevno, u slučaju da ste to pomislili. To je bio talenat, pravi sirovi talenat koji je svakim danom postajao sve veći. Bila je bistra, fokusirana, nezaustavljiva. Ili možda i nije bila… Odjednom mi je njena situacija postala jasna. Lekovi protiv bolova svakog jutra. Izbegavanje teretane. Rame veličine Vin Deiselovog51. E pa nećeš se tako lako izvući iz ovoga. “Oh…uh, šta je bilo, Hunt? Izvini što sam te šutnula u jaja, ali da budem iskrena, uleteo si u kupatilo dok sam bila potpuno gola. Kunem ti se da mi ne treba doktor. Ja —” Bez reči sam je podigao, prebacio preko ramena i obavio je rukom ispod zadnjice, iznoseći je iz kupatila. Duboko je udahnula vazduh, od bola nesposobna da mi zarije nokte u leđa. Iznenađen, otkrio sam kako joj 51

poznati američki glumac akcionih filmova 118

je koža svuda nežna i glatka. Zadnji deo butina joj je bio gladak poput svile, toliko nežan i mek da sam poželeo da zarijem zube u njen list i da je grickam celom dužinom noge dok ne stignem do pičkice. Uz put se sve vreme bunila dok sam je nosio ka sobi i spustio je na krevet. Zatim sam otvorio njen orman i izvukao Anti Social Social Club duksericu sa kapuljačom i par vrećastih pantalona. Okrenuo sam se i počeo da je oblačim. “Šta to radiš?” Prosiktala je dok sam joj gurao nogu u nogavicu pantalona. Ponovo je počela da se bacaka nogama po vazduhu, besna. “Ideš u hitnu pomoć,” rekoh odsečno. “Dobro mi je. Samo sam malo otečena.” Pokušala je da se izvuče iz pantalona. Ne mogu da verujem da zapravo pokušavam da obučem neku devojku umesto da je svlačim. Siguran sam da je ovo bila moja verzija pakla. “Žao mi je, lutko.” Odmahnuo sam glavom, završavajući sa pantalonama i prelazeći na duksericu koju sam pokušao da navučem preko njenih neverovatno lepih sisa. “Ili ćemo da preduzmemo nešto u vezi sa tvojim ramenom ili ćeš se pretvoriti u čudovište mutanta. Gledao sam dovoljno horor filmova da znam da se možeš preobraziti u ponoć i ne bih da budem ovde kada ujutru budeš pokušala da me pojedeš za doručak. Mada, imaj u vidu da bih ti ja rado pojeo pičkicu u bilo koje doba dana ili noći.” Zajaukala je od bola. Jebote, nije mogla čak ni da se nasmeje koliko ju je bolelo. Pronašao sam ključeve od kola, ugurao je na suvozačevo sedište i vezao joj pojas kao detetu. Sve vreme, Sailor je pretila da će me ubiti na najrazličitije načine, od kojih su neki bili izrazito kreativni i izuzetno bolni. Uzvratio sam joj, objašnjavajući na koje sam sve načine ja planirao nju da ubijem kada smo počeli da živimo zajedno, uključujuću ubistvo pri zalasku sunca na Bahamima i bacanje sa Eiffelovog tornja. Nisam mogao da pojmim kako neko može biti nečim toliko opsednut—u njenom slučaju odlaskom na Olimpijadu—da dozvoli sebi da ugrozi svoje sopstveno zdravlje. Nakon što smo završili sa maštarijama o tome kako ćemo jedno drugo da ubijemo, nije prestajala da govori o tome kako će joj ova povreda usporiti treniranje. Nije pomoglo ni kada sam uključio radio, pa sam na kraju odlučio da promenim temu. “Znaš, u prvom trenutku sam virio kroz vrata zato što sam pomislio da se pipkaš.” 119

Pogledala me je očima punim vatre i besa. “Mnogo toga se može saznati o osobi po načinu na koji masturbira.” Slegoh ramenima vozeći praznim bostonskim ulicama. Već su mi postajale poznate. “Znaš, da to odradiš u jakuzziju apsolutno ide uz tvoju konzervativnu narav. Deluješ mi kao tip ženske koja će to raditi dok se pored nje nalazi činija jagoda sa čokoladom i dok čita neku knjigu Danielle Steel sa tvrdim povezom.” “Ja ne masturbiram,” reče, gledajući me prkosno i izazivajući me da opovrgnem njene reči. Verovao sam joj. Izgledala mi je previše zauzeto da bi imala vremena da istražuje sve blagodeti seksa. Protrljao sam vilicu obraslu kratkom bradom. “Zato što ne umeš ili zato što te nije briga da li ćeš da svršiš ili ne?” “I jedno i drugo,” iznenadila me je svojim priznanjem. “Mogu da ti pomognem oko onog prvog.” Pročistih grlo. “Kako ljubazno od tebe!” “Nisi odbila pomoć,” rekoh. “Ali nisam ni prihvatila. Samo pokušavam da ne mislim o tome kako će mi doktor držati predavanje što nisam ranije došla. Nadam se da će mi injekcija steroida pomoći. Sutra ujutru rano imam trening.” Ludača je planirala da ide na trening kroz nekoliko sati. Neverovatno. “To je samo jebeno streličarstvo,” prasnuo sam. “Gađaš u prazno. To nije čak ni pravi olimpijski sport. Ljudi to sranje gledaju da bi se što pre uspavali.” “Stvarno mi je žao što nikada nisi pronašao nešto do čega ti je zaista stalo Huntere, ali nemaš prava da me osuđuješ.” “Upravo sam to uradio.” “Ućuti.” Namrštila se. “Nateraj me da ućutim.” “Kako?” Zaigrao sam obrvama, a ona spusti glavu na naslon sedišta. “Uh. Mozak ti je prljaviji od smetlišta.” Ćutao sam celim putem do hitne pomoći. Sailor je dobila injekciju steroida, lekove za bolove i snimili su joj i pregledali rame. Strogi doktor koji nas je primio joj je rekao da mora da počne sa fizikalnom terapijom, pravom fizikalnom terapijom, kada joj spadne otok. Rekao joj je da barem dve nedelje ne sme da trenira. Složila se i ponašala kao prava dobrica kakva sam i mislio da jeste pre nego što smo počeli da živimo zajedno.

120

Ali dok smo išli ka kolima, reče, “Možeš li da zamisliš? On stvarno misli da ću da uzmem dve nedelje odmora.” “Zato što hoćeš,” odvratih, a da nisam ni trepnuo. Zašto me je uopšte bilo briga? Zašto? Zašto? Zašto? “Apsolutno ne dolazi u obzir.” “Trebalo bi da ja tvojim roditeljima šaljem nedeljne izveštaje,” promumlah. Nasmeja se, ali se odmah zatim uhvatila za rame. Mnogo me je uznemiravalo kad je vidim takvu. Kod kuće sam je stavio u krevet i čekao da zaspe. Lekovi za bolove su brzo delovali. Bila je gotova da zaspi za dve sekunde. Poslednje reči su joj bile, “Hunt, malo mi je jezivo kad me tako gledaš.” Apsolutno sam se složio sa tim, ali nisam mogao drugačije. Zvala me je Hunt i rekla mi da sam sjajan i uvek je znala šta mi se jede i to bi naručivala, iako se ne bismo videli ni čuli celog dana. Imala je toliko vatre u sebi, a ja je nisam uopšte imao. A opet sam ja drkao tri puta dnevno dok njoj seks uopšte nije bio važan. Sailor Brennan me je zbunjivala. Zaspao sam na tepihu u njenoj sobi kao drogirana budala.

Sledećeg jutra, Sailor je izašla iz sobe obučena u svoju iznošenu odeću za trening. Stajao sam za kuhinjskim pultom i pijuckao kafu, obučen u firmirani donji deo trenerke i duks sa kapuljačom. Pružio sam joj šolju vruće kafe kao mirovnu ponudu pre nego što je napadnem svim silama. Sailor se zahvalno nasmešila, uzimajući gutljaj kafe i prebacujući streličarsku opremu preko svog povređenog i malo manje otečenog ramena. Ona je pravo čudo. Da sam kralj koji se sprema za ratni pohod, dao bi njoj da predvodi moju vojsku. Kučka bi uništila sve što bi joj se našlo na putu samo da bi dobila ono što želi. “Hvala ti još jednom za juče. Stvarno si mi učinio veliku uslugu. I u znak zahvalnosti za to, reći ću tvom tati da ti malo popusti. Stvarno si super lik.” Njene zelene oči su se širile dok je govorila, kao dete kad priča priču.

121

“Dobro zapamti ovaj trenutak, aingeal dian, jer od sada krećemo u potpuno drugom pravcu i to mnogo gorem.” Zgrabio sam telefon sa mermernog pulta i bacio ga ka njoj. Pokazao sam bradom na njega. “Otključan je. Proveri listu poziva.” Sailor pritisnu zeleno dugme i pogleda moj poslednji poziv. “Ovo je Junsuov broj.” Oči joj se raširiše. Celo lice joj se skupi. Prvo od zbunjenosti, a onda od šoka, pa je onda konačno shvatila o čemu se radi i na kraju pobesnela. “Zvao sam ga da ga obavestim o tvom ramenu. Poslao sam mu poruku sa slikom onoga što je doktor prepisao. Ne ideš na treninge dve nedelje. Žao mi je, devojčice.” Nastupila je tišina. Neobično duga tišina. Neprijatna tišina tipa sad-ću-da-ti-jebem-mater. Da sam imao tu privilegiju da kažem svoje poslednje reči pred smrt, one bi glasile nekako ovako, Sailorine sise su za čistu desetku. Znam da ne izgledaju tako u prevelikim duksevima i preširokim sportskim majicama, ali zaista su takve. Baš tog trenutka, voditeljka jutarnjeg programa na televizoru iza nas u dnevnoj sobi je progovorila, “A sada nam dolazi posebna gošća. Danas je sa nama prelepa, talentovana, mlada—jesam li rekla prelepa? Ha-ha-ha— streličarka, Lana Alder!” Kamera se udaljila i ugledao sam ženu sa više plastike u sebi nego što je ima u plastičnoj činiji za hranu za poneti, koja je sedela sa ribom mojih godina, možda malo starijom, obučenom u zelenu haljinu. Da budem iskren? Bila je mnogo zgodna. Zamislite Margot Robbie52 sa velikim sisama i nogama poput Sofie Vergare53. Njih dve su počele da ćaskaju o Laninom novom filmu, koji je iskreno zvučao kao sranje, i o njenom uzbudljivom ljubavnom životu koji—ako ću opet da budem iskren—nije zvučao ni malo uzbudljivo. Prošlo je nekih pet minuta pre nego što su pomenule streličarstvo. Sailor je bila hipnotisana onim što se odvijalo na TV-u, tako da je zaboravila da treba da me raspori. Voditeljka je rekla, “Čujem da, osim dve starije takmičarke koje predstavljaju SAD na Olimpijadi, Joanne Dingham and Mary Turner, postoji jaka konkurencija između tebe i Sailor Brennan iz Bostona. Znači, ti nas možeš predstavljati na Olimpijadi u Talinu sledeće godine—a u isto

52 53

poznata američka glumica poznata američka glumica 122

vreme možeš da budeš i uspešna glumica i manekenka i da imaš svoju online prodavnicu odeće!” Od voditeljkine slatkoće sam dobio trovanje šećerom. Pitao sam se da li joj je povraćka u duginim bojama. Takođe, ova Lana je imala više poslovnih transakcija od Richarda Bransona54. Nije ni čudo što je Sailor bila besna zbog nje. Lana se kikotala, glasom toliko piskavim da bi mogao da razbije prozor, pokazujući osmeh pun zuba sa navlakama. “Oh, obećavam vam da ću biti u olimpijskom timu sledeće godine. Na žalost, gđici Brennan nedostaju usredsređenost i harizma za tako veliku stvar, barem je to moje skromno mišljenje. Osvetliću Americi obraz i to sve noseći kombinezone iz moje najnovije modne linije kombinezona, pa izvolite, pogledajte ih na internetu!” Uzeo sam daljinac i isključio TV. Bez upozorenja, Sailor pokupi svoju opremu i krenu ka vratima. Bio sam brži. Stao sam ispred nje, telom joj blokirajući izlaz. “Dve nedelje,” ponovih. “Vuci se u krevet. Pronto.” Umesto da mi nešto odgovori, Sailor se vrati korak unazad, uze luk i strelu, lica potpuno ravnodušnog. Bila je potpuno opuštena. I potpuno luda. Ali video sam lovca u njoj. Bila je hrabra i spremna da me izazove u svakom trenutku i zbog toga sam samo još više želeo da je jebem. “Da se nisi usudila,” rekoh suvim glasom. Nisam otišao na posao zbog nje i ako je planirala da me pogodi strelom —i da me ubije—imaćemo veliki problem. Podigla je luk, naslanjajući ga na povređeno rame i povukla strelu savršenim pokretom, zatvarajući jedno oko da bi me lakše nanišanila. Strunu od luka je prislonila na usta. “Sailor.” “Imaš tri sekunde da se pomeriš od vrata, Huntere. Tri.” “Žao mi je, aingeal dian, ali mislim da si upravo upoznala jedinog seronju koji je toliko glup da se ne plaši ni tebe ni tvoje porodice.” “Dva.” “Ma neee. Nemaš ti muda za to.” Da li sam ja to uveravao nju ili sebe? “Jedan.” Odapela je strelu. poznati britanski biznismen, filantrop i investitor, osnivač i vlasnik poslovne grupe Virgin 54

123

Ponavljam: Kučka. Je. Odapela. Strelu. Posmatrao sam je, paralisan od vrata na dole, kako se okreće i leti ka meni- bio sam siguran da će me zakucati za vrata kroz grlo. Promašila je grlo za par centimetara i probola vrata baš iznad mog ramena. Gutajući pljuvačku, bacih pogled na moju levu stranu i videh da je strelom zakačila i malo tkanine od mog duksa i fizički me zakucala za vrata. Izvuče i drugu strelu potpuno nonšalantno. “Promašila si.” Skupio sam oči, gledajući pravo u nju. “Budalo jedna.” Nasmeja se. “Ja nikada ne promašim.” “Više bih voleo da ja tebe zakucam za vrata.” Dobacih joj psihotični osmeh u stilu Jokera, a moj bes prema mojoj majušnoj, tvrdoglavoj cimerki se gomilao u hrpu nedefinisanih osećanja. Uzbuđenje. Radoznalost. Napaljenost. (Dobro, uvek je prisutna napaljenost, šta ćete sad, da me uhapsite?) Podigla je svoje zdravo rame. “Trebalo je toga da se setiš pre nego što si me prozvao Carrot Top.” “Ti mala k—”. Odapela je i drugu strelu, ovog puta pogodivši desnu stranu mog duksa. Sada sam bio zakucan sa obe strane. Spustila je luk i krenula ka meni uzdignute glave kao kraljica koja posmatra izdajnika bačenog pred njene noge. Kurac samo što mi nije ispao iz trenerke i obavio joj se oko članka kao željno štene. Čudna slika, ali jasan osećaj. Sailor se zaustavila, usta blizu mojih i niko ne bi mogao poreći privlačnost koja je bila prisutna u vazduhu—živa, rastuća, opasna— privlačnost koja mi je ogolila osećanja i ubijala me svojim intenzitetom. Bio sam na ivici ludila zbog najnevinije i najsmušenije devojke na celoj planeti. Jebem. Ti. Ovaj. Moj. Život. “Oslobodiću te ako mi obećaš da ćeš se skloniti od vrata.” Usta su joj se pomerala na mojima. Nisam bio siguran da je shvatila koliko smo bili blizu poljupca. Bez napora, ispravio sam ramena i zbog tog mog pokreta, strele su ispale iz vrata i pale na pod. Mirnog izraza lica, uhvatio sam je za struk, okrenuo je i nabio joj leđa u vrata, unoseći se svojim u njeno lice. “Ovako je bolje.” Okrznuo sam joj usnama nos i zaustavio se centimetar ispred njenih usta. “Mnogo, mnogo bolje.” Zgrabio sam je za zglobove ruku, spojio ih i podigao ih iznad njene glave. Namrštila se zbog bola u ramenu. Došlo mi je da opalim sebi šamar

124

što sam zaboravio na njeno povređeno rame ali, da budem iskren, mislim da sam u tom trenutku zaboravio i kada sam rođen. “Samo da nešto razjasnimo, možda jesi moja dadilja, ali ne možeš ti odlučivati o svemu. Ne možeš da mi naređuješ i ne možeš da donosiš glupe odluke vezane za svoje telo. I na kraju, ne smeš da me loviš. Ja sam ovde lovac55, dušo. A ti? Ti si moj plen. U očima joj je gorela vatra, a vilica joj je bila stisnuta. Hteo sam da uđem u njene zenice i pustim ih da me ubiju. Bila je poput ratnog zarobljenika koji prihvata svoju sudbinu da umre kao heroj, ne izdajući nijednu državnu tajnu. “Tvoje ime može biti Hunter, ali budi siguran da me nikada nećeš uloviti.” Nasmešio sam se, prelazeći kažiprstom od njene brade niz vrat. Uvijala se ispod mene, a prostor između naših tela se sužavao. “Već sam te ulovio, aingeal dian. Želiš da znaš joj nešto? Ne samo da sam te ulovio, nego ću te i pripitomiti.” “Pusti me.” Usne su joj se stanjile, a u glasu je jedva suzbijala nervozu. “Moram da idem. Čuo si Lanu Alder. Želi moje mesto. Neću da se predam bez borbe.” “Nećeš ni imati šanse da se boriš ako još više sjebeš to rame.” “Nije na tebi da odlučuješ o tome.” “Odlučio je doktor.” “Ništa ne razumeš!” Lupila je nogom o pod, dok joj je obraze oblivalo rumenilo. Shvatio sam da mora da postoji neka priča u vezi te Alderove, ali sada nije bio trenutak da to ispitujem. Sailor je sve teže disala- stisnula je šake u pesnice i trzala ih u pokušaju da se oslobodi mog stiska. “Sailor?” “Šta je?” “Sada,” izjavih. “Šta sada?” Pokazala mi je zube, pokušavajući da me šutne. Od potrebe da je ukrotim krv mi je ključala. Hteo sam da je oborim na pod i prožderem je, da ubijem i nju i sebe. Jebote, šta mi je? “Želeo bih sada onaj poljubac.”

Hunter- lovac, na engleskom

125

“Šta?” Sailorine oči su bile najkrupnije, najzelenije, najlepše koje sam ikada video. “Šta to pričaš?” Nije zaboravila na poljubac. Znao sam da nije zaboravila, zato što bih je ponekad, u retkim trenucima kada bismo sedeli zajedno u sobi, uhvatio kako mi gleda u usne i razmišlja o njemu. I ja sam razmišljao. Oboje smo neprekidno razmišljali. “Užasna si glumica. Svakako bolja od Lane Alder, ali ipak užasna.” Nagnuo sam se ka njoj. Dahovi su nam se izmešali. Njen, sa ukusom mentola od paste za zube, moj sa ukusom kafe i žvake od cimeta. “Mi… mi ne možemo da se ljubimo.” Sailor se vrtela slučajno dodirujući moje grudi svojim sisama. Bradavice su joj bile ispupčene i osećao sam ih kroz njenu i moju odeću. “Svađamo se!” “Utoliko bolje. Da tebe nerviram, je moja omiljena zabava u Bostonu, a ovaj poljubac će te ubediti da se ne ljutiš na mene zbog toga. On je moja polisa osiguranja.” “Iznos mesečne rate za osiguranje će ti se povećati ukoliko iskoristiš polisu. Pretpostavljam da to znaš.” Podigla je svoju riđu obrvu. “Sledeći put ćeš je teško dobiti.” “Pretpostavljam da ću morati da rizikujem.” Izbrisao sam prostor od onih par centimetara između nas i pritisnuo svoje usne na njene. Duboko je uzdahnula od iznenađenja, a ja sam joj oslobodio ruke znajući da mi ovog puta nigde neće pobeći. Sailor je držala ruke pored tela. Uzeo sam joj lice u šake, gurnuo joj jezikom usta da bi ih otvorila. Režao sam od besa koja se gomilao u meni nedeljama unazad i probijao se jezikom još dublje u njena usta. Nije se bunila. Bila je iznenađujuće mirna, podatna i pokorna. Plen je za sada prihvatio svoju sudbinu. Otvorila mi se poput cveta—otvorila je svoja usta, grudi, raširila noge za mene, pupeći, rastući, moleći da je obasjaju zraci mog sunca. Mahnito mi je uzvraćala poljupce. Povukla mi je donju usnu zubima, a ja sam je milovao po vratu i licu. Ukus joj je bio uznemirujuće svež. Toliko je bila opijena našim poljupcem da je počela da gubi tlo pod nogama. Zgrabio sam je za butine i podigao je, obavijajući joj noge oko svog struka i naslanjajući je na vrata. Nežno je zaječala kao da se buni, ali je istovremeno kroz odeću počela da se trlja svojom toplom pičkicom o moj nabrekli kurac. Ljubili smo se celih deset minuta dok nije shvatila da se trlja o mene kao ambiciozna striptizeta koja pokušava da zaradi pare za školarinu. Odmah se povukla i zarila lice u moj vrat, tresući se kao list na vetru. Srca 126

su nam snažno udarala, i možda je sve to bio rezultat moje višenedeljne apstinencije, ali mi se činilo da sam se zbog ovog poljupca zamalo onesvestio. Bio sam u magli, kao da sam uzeo tabletu za spavanje, a nisam siguran da li je počela da deluje ili ne. Želeo sam ponovo da je poljubim, ali nisam smeo da budem previše napadan. Obično sam imao osećaj šta ribe očekuju od mene, ali sa Sailor nikad nisam bio siguran. Znajući da bi mogla da provede par narednih meseci lica zarivenog u moju duksericu—Umrla od srama: Osamnaestogodišnja devojka, umire na rukama zgodnog cimera—poljubio sam je u vrat, jedini deo njenog tela koji sam mogao da dohvatim iz ovog ugla. “Junsu su će me ubiti.” Njene reči su se utopile u moju duksericu. Da li se to samo meni pričinjava ili su nam srca zastrašujuće glasno udarala? “Zašto? Krešeš se s matorim?” Bez komentara. Sad kad sam već aktivirao one moje tri sive ćelije, postade mi jasno da su Sailor i njen trener neobično bliski. To nije ništa začuđujuće kada se radi o treniranju za plasman na Olimpijske igre, ali je i više puta naglasila da trener ne voli da se ona druži sa momcima. Sailor me odgurnu, pognute glave. Pokupi svoju opremu i ode u sobu, verovatno da proveri da li može da ostane u drugom stanju od malo lakog petinga. Pitao sam se šta nije u redu sa mnom kada sam toliko opsednut njenim povređenim ramenom, a znam da tata želi da napravi konfete od moje kože, Cillian želi da te iste konfete prospe po luci, a Syllie verovatno želi svu trojicu da samelje i da od nas napravi ćufte. Da ne pominjem da još uvek nisam odgovorio ni na jedan mamin poziv. Podsvesno, bio sam ljut na nju što me je ovolike godine slala svuda po svetu samo da ona ne bi morala da vodi računa o meni. “Ipak moram da razgovaram sa njim uživo,” viknula je iz svoje sobe. “Poći ću sa tobom kako bih bio siguran da nećeš napraviti neku glupost.” Izvadio sam telefon iz džepa trenerke da proverim pozive. Četiri propuštena poziva od tate. Dva od Cilliana. Šest poruka. Athair: Znao sam da ti se ne može verovati. Athair: Dođavola, gde si? Athair: Ako je odgovor, u nekom jarku posle orgija, imaj u vidu da te ovog puta ne izvlačim iz govana. Athair: Završio sam sa tobom, Huntere. ZA SVA VREMENA. Cillian: Podigao si filozofiju “lep i glup“ na potpuno novi nivo. 127

Cillian: I naÄ?isto si se sjebao.

128

11.

Zašto me Beau nije ljubio tako? Mozak mi je pretraživao svaku ćeliju, ćošak i fioku u mojoj glavi, u potrazi za odgovorom na pitanje koje me je mučilo celim putem do kluba, dok je Hunter vozio i slao glasovne poruke svojim drugovima u Californiji. Moje telo je još uvek pokušavalo da se sastavi nakon što se rasprslo od zadovoljstava koje je u njemu izazvao dodir mog cimera. Nikad me niko nije dodirnuo kao Hunter Fitzpatrick… kao da je kraj sveta, a mi imamo samo taj jedan jedini trenutak da zadovoljimo svoju strast. Bila sam na smrt preplašena činjenicom da je čovek sa koji sam delila svoj životni prostor toliko neodoljiv. Jer taj poljubac je bio iskren, strastan i ozbiljan, a Hunter nije bio ništa od toga. Zapravo, zbog nedostatka tih osobina je i završio sa mnom kao dadiljom. Morala sam da izađem iz ove magle koju je Hunter stvorio u mojoj glavi. Pitala sam se zašto nisam zabrinuta zbog predstojećeg viđenja sa Junsuom, koji će me sigurno ubiti zato što mu je onaj dečko poslao poruku i zvao ga zbog mog ramena. Pitala sam se zašto uopšte nisam uplašena zbog Lane Alder, koja je imala neuporedivo bolju reklamnu kampanju i verovatno bila prvi kandidat za Olimpijadu. Pitala sam se šta Hunter misli o mom telu nakon što me je juče video golu kada me je pronašao kako plačem i drhtim dok pokušavam da uđem u kadu kako bih zagrejala mišiće ramena i izmasirala otok. Ubrzo nakon svih tih propitivanja, jako me je zabolela glava.

129

Nisam bila naivna. Bilo mi je jasno da je moje mesto u Hunterovom životu ograničeno samo na ovaj usamljeni mehur u Bostonu u koji ga je otac zaključao sa mnom. Van zidova ovog luksuznog stana, dosadnog posla i koledža, on je imao gomilu drugova. Gomilu partnerki za neobavezan seks. Gomilu manekenki sa Instagrama sa kojima je flertovao. Buran društveni život, hobije i interesovanja koja nisu uključivala mene. Posvećivao mi je pažnju samo zato što nije imao šta drugo da radi. A zaboraviće me otprilike dva sata nakon što naš aranžman bude završen. Usredsredi se. Razmišljaj o onome što je važno, Sailor. Dve nedelje bez treniranja me neće ubiti, je li tako? Mogla bih da iskoristim to vreme da konačno odgovorim na mejlove koje mi je slala Crystal, krvožedni PR, sa kojom me je spojio Gerald Fitzpatrick. Usudila sam se da pogledam u Huntera koji je snimao glasovnu poruku. “Ma ne, brate, skroz sam čist. Pritajio sam se i čekam da sranje prođe. I nemam ni problem sa apstinencijom. Zaista sam u harmoniji sa samim sobom. Naročito sa svojom desnom rukom.” Pauza. “Hvala Bogu da ribe ovde nisu ni prineti onima iz Californije, inače bi mi kita bila na samoubilačkoj misiji.” Hunter je ugasio motor automobila ispred kluba, a lice mu je još uvek bilo obasjano svetlošću telefonskog ekrana. Nisam mogla da se odlučim da li bih mu se radije nasmejala ili ga ubila. Znači, to je imao da kaže nakon što se mazio sa mnom? Da mu se na ovdašnje devojke ne diže? Jer, ja sam imala dovoljno materijala da dokažem suprotno. “Hvala ti za vožnju i ugodan razgovor,” promumlah sarkastično u isto vreme kada mi se on obrati tihim glasom. “Imaš deset minuta da Majstoru Davežu saopštiš da uzimaš dvonedeljni odmor. Nema pregovaranja. Ako te bude gnjavio zbog mene, samo mu reci da si bila toliko omamljena lekovima protiv bolova da sam morao da uzmem stvari u svoje ruke. Imaj u vidu da u ovim mojim rečima ima i seksualnih insinuacija, CT.” “Stvarno sam u šoku. Kad bi se neko prošetao tvojim mozgom, verovatno bi mu izgledalo kao da ide u obilazak Playboy vile.” “Hajde molim te. Playboy je dosadan i mlak. I mrtav. Pre će biti Xnnx56.” Shvatila sam da me Hunter zove CT kada je ljut i neraspoložen, a kada je raspoložen za malo akcije, onda sam aingeal dian. Jebote, baš ga mrzim. 56

porno sajt 130

Zurili smo jedno u drugo. Podigao je obrve, kao da me pita, Šta čekaš, pozivnicu? Hajde, odlazi. Želela sam da mu kažem milion stvari. Ne rekoh ništa.

“Kada sam prihvatio da ti budem trener, mislio sam da ti je više stalo do streličarstva nego do momaka.” Junsuovi beli, oštri zubi su zlobno sijali, spremni da povrede do krvi. Stajao je iza svog radnog stola, tamnoputi prsti su mu poput lepeze bili rašireni na svetloj drvenoj površini. Vrteli smo se u krug oko dve teme: prva je bila moj odlazak kod lekara zbog ramena, a da mu nisam rekla da ću ići, a druga je bio Hunter. Raspravljali smo se već petnaest minuta i bila sam umorna, iznervirana i gladna. Junsu je insistirao da nastavim sa treninzima i nakon što sam mu se požalila na povredu. A i ljutio se što nije bio prisutan tokom pregleda kod doktora. Što se tiče Huntera, Junsu je popizdeo kada je čuo da me je onaj dečko odveo kod lekara. Čak je i natuknuo kako me je Hunter odveo kod doktora koji mi je namerno postavio pogrešnu dijagnozu kako bi me sprečio da treniram. “Zaista mi je više stalo do streličarstva nego do momaka!” Pogledala sam ga namršteno, osećajući kajanje zbog jutrošnjeg događaja sa Hunterom. “Šta si, onda, radila sa njim juče?” Šta se to njega tiče? Ipak sam odlučila da mu udovoljim, samo iz razloga što sam znala da Junsu nije neki matori perverznjak koji je imao nemoralne ideje u vezi mene. Nikada na mene nije tako gledao. Bila sam sigurna u to. Iako sam obećala Geraldu Fitzpatricku da nikome neću reći za naš dogovor, smatrala sam da mogu verovati jedinoj osobi koja mi je bila bliska, a da nije spadala u kategoriju porodice i prijatelja. Na kraju krajeva, Gerald nije imao problem sa tim da proširi glasine kako smo njegov sin i ja u vezi. “Reći ću ti nešto u vezi sa Hunterom, ali ne smeš nikome da kažeš.” Uzdahnula sam, pogledavši oko sebe iako sam znala da smo sami.

131

Junsu blago klimnu glavom prevlačeći prstima po stolu. Primetih da su mu vrhovi prstiju vlažni. Bio je nervozan. Pitala sam se zašto? “Moraš mi obećati da nikome nećeš reći.” Zbog osećaja krivice sam počela da se znojim ispod pazuha. Prekršiću obećanje koje sam dala, a ja nikada to ne radim, ne kršim data obećanja. Ali nisam smela da izgubim Junsua. Moj san da uđem u olimpijski tim se lagano udaljavao od mene i plovio ka Lani Alder, koja je obećala da će da mi oduzeti mesto u njemu prosto zato jer joj se može. Nikad joj nije istinski bilo stalo do ovog sporta, do veštine, samo je želela meni sve da upropasti. “Obećavam,” Junsu ispljunu tu reč kao da su mu usta puna peska. “Pričaj sada.” Ispričala sam mu sve o svom dogovoru sa Geraldom Fitzpatrickom, o Hunterovom snimku seksa, o tome kako smo Hunt i ja postali prijatelji, ali ništa više od toga. Izostavila sam poljubac zato što je on bio deo jednog drugog dogovora koji je sada ispunjen. Junsu je prstima stegnuo kožu na slepoočnici trudeći se da u svojoj glavi isprocesuira informacije koje je čuo. “To baš nije mnogo, kako bih to mogao reći? Moralno.” Ekran telefona mu je zasvetleo zbog dolazećeg poziva. Okrenuo je telefon ekranom na dole i namrštio se. “Sve je potpuno čisto. Fitzpatrick mi je ponudio sponzorstvo što biznismeni često rade za političarе ili sportistе. Svi ćemo od toga imati koristi. Ne kršimo nikakva pravila.” Pravila su mi bila mnogo bitna i poštovala sam ih. Verovatno zato što su me uglavnom poistovećivali sa tatom i bratom. “Ali prodala si im dušu.” Namrštio se, a izraz lica mu je bio napet poput napunjenog pištolja. “Hunter je dobar momak kome je potrebna promena. Pomažem mu.” Da budem iskrena, trenutno je on više pomagao meni nego ja njemu. “Ništa mi se to ne dopada,” reče Junsu. “Odmah da si se iselila iz njegovog stana.” “Neću,” začuh sebe kako mu odgovaram. Moja karijera je bila u pitanju… sve što sam ikada želela… a evo mene, protivrečim najboljem treneru u zemlji. “Već smo se sve dogovorili i ne želim prevariti Fitzpatrickove. Složićemo se da se ne slažemo po ovom pitanju.” Junsu je razmišljao o mojim rečima, posmatrajući svoje prste na stolu. Izgledalo je kao da je preko noći ostario. Lice su mu naružile bore poput ožiljaka iz borbi. Pade mi na pamet da možda i on ima neku svoju priču, da je i on ljudsko biće koje ima snove i očekivanja i koje doživljava lomove. 132

“U redu. Razmisliću o svemu ovome. U međuvremenu, nastavljaš sa treninzima kao i obično.” “Junsu…” duboko udahnuh, odmahujući glavom. “Ne mogu.” “Sa mnom se tako trenira. Iskreno, ne možeš sebi dozvoliti dve nedelje bez treninga.” “Ali ja…” “Ili ćeš trenirati ili ćeš morati da nađeš drugog trenera.” “E pa vidiš, grešiš u vezi sa tim.” Začuh neki glas iza leđa kada se otvoriše vrata Junsuove kancelarije. Hunter ušeta unutra, dok su mu ključevi od mojih kola visili oko prsta. Zatvorila sam oči i uzdahnula. Molim te, Bože, ne dozvoli ovo. “Ona je na dvonedeljnom odmoru. Doktor je tako odredio.” Hunter je bio viši od Junsua za glavu, to se videlo čak i dok je stajao na vratima na drugom kraju prostorije. “Hajde, Sailor. Put pod noge.” “Ti.” Junsu pogleda u Huntera suženim očima, dok mu se telo treslo od besa. “Ti si je odveo kod nepoznatog doktora kao da je vodiš kod kasapina. Ti ne poznaješ ni nju, ni njene karakteristike vezane za sport. Šta ako želiš da je onemogućiš u pohodu na Olimpijske igre?” “A kako to tačno misliš?” Hunter trepnu, praveći spektakl od svog pokušaja da uplaši Junsua. Bio je dobar u tome—bio je poput uragana koga želiš da uhvatiš, pun harizme, humora i samopouzdanja. “Hmm, da vidimo. Kao prvo, nisam psihopata. Kao drugo, da, jebote, nisam psihopata. Kao treće, zašto bih zaustavljao Sailor u njenim naporima? I čak i ako bih to činio, zato što sam skot neviđenih razmera, zašto bih se izlagao tom nepotrebnom naporu da podmićujem nekog tamo doktora da prekrši Hipokratovu zakletvu?” Sačekao je malo da vidi dejstvo svojih reči. “Uostalom, u pitanju su dve nedelje, a ne dva meseca. Stanje joj se može ozbiljno pogoršati ako nastavi da trenira dok joj je rame veličine Hulkovog.” Hunter pokaza bradom na Junsua. “Šta ako si ti taj koji pokušava da je onemogući u pohodu na Olimpijske igre?” Prekrstio je ruke, komično žmirkajući u Junusuovom pravcu. “Tako što je teraš da trenira u ovakvom stanju i previše je forsiraš.“ Na moje veliko iznenađenje, Junsu se iznenada zakašlja i trebalo mu je dobrih deset sekundi da se povrati. “Je li ti to mene optužuješ za nešto? Ona mora da trenira.” “Ona mora da se odmara,” odvrati Hunter, ulazeći dublje u sobu. “I ako još jednom predložiš nešto drugačije ili joj zapretiš da ćeš prestati da je treniraš zato što sluša doktora, kunem se da ću otići na lokalnu televizijsku 133

stanicu i ispričati svima koji izveštavaju o sportskim temama kako se igraš sa zdravljem sportista koje treniraš.” To je začepilo usta Junsuu. Ustala sam i zgrabila svoju torbu pre nego što njih dvojica krenu da razmenjuju još nešto osim reči. “Prestanite obojica. Junsu, u pravu si. Ne mogu sebi dozvoliti pauzu u treniranju. Ali i Hunter je u pravu. Moje rame je trenutno neupotrebljivo i ako ga ne pustim da se malo odmori, stanje će mi se mnogo pogoršati. Moram da idem na fizikalnu terapiju i da primam injekcije steroida. Da se ne bi brinuo, otići ću kod još jednog doktora da čujem i drugo mišljenje.” Nasmeših mu se pomirljivo. “Obećavam ti da neće trajati duže od dve nedelje, a u međuvremenu ću gledati snimke svojih treninga i beležiti koje su mi slabosti a koje dobre strane.” “Tvoja najveća slabost,” reče Junsu odsečno, gledajući u Huntera, “stoji baš ispred mene.” Hunter ubaci žvaku od cimeta u usta i namerno poče glasno da je žvaće. “To što pokušavaš da joj zabraniš seks neće joj mnogo pomoći da bolje pogađa metu.” “Prekini više.” Gurnuh Huntera ka vratima i još jednom se okrenuh ka Junsuu. “Doći ću sutra da porazgovaramo, važi? Smislićemo već nešto.” Tišina se razvuče između nas, preteći da pukne poput gumene trake kada udari o kožu. Konačno, Junsu klimnu glavom. “Samo drži njega podalje odavde.” “Hoću,” obećah mu, izgurah Huntera kroz vrata i lagano ih zatvorih za sobom. Čim smo izašli napolje, podigoh ruke u vazduh i izbečih se u njega, očekujući objašnjenje. “Rekao sam ti da imaš deset minuta. Prošlo je dvadeset pre nego što sam izašao iz auta. Dvadeset pet kada sam ga čak u jebenom hodniku čuo kako viče na tebe. Podseti me, molim te, koliko nam je bitno da se plasiramo na te Olimpijske igre?” Od kada je to postalo nama bitno? Zakolutala sam očima idući ka izlazu. “Jebeno mnogo bitno.” Hunter me lagano sustiže i ja osetih kako mi bes popušta. Ma koliko se trudila da budem na distanci, nisam imala valjan razlog da ga mrzim. Čak naprotiv, bio je sjajan momak, na svoj čudan, uvrnut način.

134

“Hajde da te odvedem na brunch57.” Hunter prebaci svoju ruku preko mog ramena. Bila je to mišićava, topla, zaštitnička ruka. Pomislih na sve one devojke sa kojima je spavao, kakav osećaj je u njima stvarala težina njegovog tela na njihovom. Njegova urođena muževnost me je uzbuđivala. Nisam mu odgurnula ruku iako sam svakim delićem svog tela znala da treba to da uradim. Zapravo, mogla sam da pojedem malo proteina da oporavim pokidane mišiće. “Ja ću platiti,” rekoh. “Toliko toga si učinio za mene prethodnih nedelja, a nisam ti se dovoljno odužila.” Videh krajičkom oka kako Hunter otvara usta da nešto kaže i podigoh ruku da ga zaustavim. “Ne, seksualne usluge nisu valuta koju nudim ili prihvatam .” “Kakva šteta. Seks je bitkoin naše generacije.” “Seks je, zapravo, najstariji vid plaćanja u ljudskoj civilizaciji? Prostitucija, je li neko možda zainteresovan?” Prevrnula sam očima, još uvek se smeškajući. “Evo ja sam zainteresovan. Uzeću dva komada. Nego, slušaj me, imam jedan drugi predlog za tebe.” “Zahvaljujem, ali ne želim.” Ubrzah korak. “Mogu da te povežem sa terapeutom koji radi za Patriote.” “Stvarno možeš?” Dah mi zastade u grlu, ali nisam usporila hod tako da smo bukvalno trčali kroz hodnik. “U novcu je moć, devojčice, a svemir ima uvrnut smisao za humor čim je dopustio da ja budem uticajna ličnost. Ali ako te povežem sa njim, ti moraš da se maziš sa mnom—ali ono, u fulu, ja tebi sisam bradavice, ti meni trljaš kitu. I, da ne zaboravim, pustiš me da se prošetam kroz tu narandžastu šumicu između tvojih nogu. Naravno, ja biram gde i kada.” ’’Ne,“ Zaječala sam, užasnuta pomenom intimnih delova mog tela. Uredno sam šišala i brijala dlačice između nogu, ali nisam videla potrebu da ih u potpunosti uklonim voskom ili brijačem. “Pustiću te da razmisliš.” Potapša me po leđima, namerno me nervirajući. “Koliko imam vremena?” Pogledah ga iskosa.

obrok između doručka i ručka, naziv nastao kombinacijom reči breakfast (doručak) i lunch (ručak) 57

135

“Tri sekunde ili nema dogovora. Jedna moja drugarica je od jutros napravila neku sličnu foru, kod mene je upalila samo tako.” Je li on to mene zajebava? I šta smo mi sada? Drugari? “Tri,” poče da odbrojava, udarajući u izlazna vrata da ih otvori i puštajući mene da izađem prva. Izašli smo i krenuli ka kolima. Nasmešila sam se u sebi shvatajući koliko je Hunter napredovao u međuvremenu. Pre manje od mesec dana, stajao je na istom ovom parkingu moleći me da prihvatim dogovor. A sada sam ja bila u poziciji da meni treba dogovor. “Ne,” Rekoh odsečno. “Dva.” Ignorisao me je, otključavajući vrata izdaleka. Pošla sam ka suvozačevom sedištu, ali on me uhvati za struk i primora me da stanem blizu njega, kao da smo u zagrljaju. Progutah pljuvačku. To je samo maženje, nema seksa. Neće prekršiti obećanje koje je dao ocu. A terapeut koji radi za Patriote? Mislim, stvarno... bila bih luda da odbijem. Luda si što uopšte bilo šta prihvataš od Fitzpatrickovih. Malo fali da te upropaste. Već si zbog njih prekršila sva svoja pravila. “Jedan,” prošaputao je promuklim glasom. Otvorila sam usta. Stavio je svoj palac u njih. Bio je topao, grub i slan. Stisnula sam ga svojim usnama. Pritisnuo je palcem moje donje zube, sprečavajući me da progovorim. Srce mi je toliko snažno tuklo da su mi rebra podrhtavala pokušavajući da ga spreče da se ne rasprsne. Gledao me je svojim tamno plavim, zamišljenim pogledom. “Bićeš moja, htela to ili ne. Ovi naši dogovori ne služe ničemu drugom nego da bi imala opravdanje što me puštaš da ti se zavučem u gaćice. Budi pametna i izvuci neku korist za sebe iz svega toga. Da ili ne?” Pogledah u njega: u to prelepo, neočekivano prokletstvo, u slatki otrov koji se sa latica lagano slivao na moj jezik. Ne, zavrišta moj mozak, ali ga niko ništa nije pitao. Osetila sam kako moja usta oblikuju reč, a onda se začu i glas. “Da.”

136

Uzela sam slaninu, jaja i krišku integralnog hleba. Hunter je naručio brdo palačinki natopljenih sa toliko javorovog sirupa da je mogao da poplavi celu Canadu i milk šejk sa cevčicom na koju je bila nakačena krofna kao kriška limuna na čaši Coca Cole. Proždirao je hranu, ignorišući poruke koje su neprestano stizale na telefon koji je stajao na stolu između nas. Znatiželjno sam ga pogledala, kao da je neka neobična životinja, do sada neviđena na zemaljskoj kugli. Delovao mi je potpuno strano. Pre nego što je sve ovo između nas započelo, mislila sam da je neozbiljan, glupi plejboj bez srca i mozga. Svakodnevno je dokazivao da nije ni blizu toga, a to sve me je vodilo sve bliže propasti. Želela sam da mu skinem odeću. Da udahnem njegov miris. Miris cimeta, deterdženta za pranje veša i taj specifičan Hunterov miris od koga mi je sve u telu podrhtavalo. Naš poljubac će me progoniti do sudnjeg dana. Od iščekivanje daljeg fizičkog kontakta osećala sam trnce u telu. “Možda bi trebalo da se javiš na telefon,” predložih mu dok sam ga posmatrala kako jede, potpuno svesna da mu opet dosađujem i da ga pritiskam da nešto uradi. Poslednji put kada smo hteli da obedujemo u javnosti, nije ispalo baš kako treba. Nije ni podigao pogled sa tanjira na kome se nalazila peta palačinka. “Je li to tvoj tata?” upitah. “Potvrdno.” On strpa još hrane u usta. “Jesi li mu javio da danas ne dolaziš na posao?” “Odrično,” promumla ustima punim testa. “Zašto sabotiraš samog sebe?” Ubacih komad hrskave slanine u usta i počeh da je žvaćem. “Imao si dobar razlog da ne odeš na posao. Ja ću da garantujem za tebe.” Hunter oliza javorov sirup sa palca. Nešto je zatreperilo između mojih nogu dok sam ga posmatrala kako to radi. “Bez obzira na sve, on uvek o meni misli sve najgore. A na poslu je totalno sranje.” “Zašto?” upitah iznenađeno. Dopisivala sam se putem mejlova sa njegovim ocem i čitajući između redova, nisam stekla utisak da je nezadovoljan Hunterovim učinkom na poslu. Čak je bio i vrlo srećan zbog napretka koji je Hunter pokazivao. Hunter spusti pribor za jelo pored tanjira kao da je izgubio apetit. “Postoji tamo jedan lik, Syllie. Radi za tatu sto godina. Dok se nisam vratio u Boston, bio je zadužen da rešava moje probleme. I tako, jednom prilikom u vreme pauze za ručak, pokušao sam da izbegnem gužvu i 137

krenuo stepenicama za evakuaciju umesto liftom. Taman sam počeo da silazim kada sam ga čuo kako telefonira. Govorio je neke čudne stvari i zvučalo je kao da su u vezi moje porodice, ali nemam dokaza za to.” “Šta je rekao?” Hunter se zavali na stolici, dodirujući svog Dala konjića. To je uvek radio kada o nečemu razmišlja. Prosto me je plašila činjenica koliko ga sada dobro poznajem. “Ne znam, nekako mi se čini da bi rado uništio Royal Pipelines samo da može. Rekao je za tatu da je umišljen, za Cilliana da je opasan, a za mene…” Zastao je. Ivice ušiju su mu pocrvenele, a lice mu je poprimilo hladan izraz koji nisam mogla da protumačim. “A šta je za tebe rekao, Hunt?” Nagla sam glavu napred, pitajući ga nežnim glasom. “Da sam budala.” Gledao me je pravo u oči, čekajući moju reakciju. Približila sam palac ustima i počela da grickam kožicu oko polomljenog nokta. Kada od mene nije dobio nikakvu reakciju… bilo potvrdu, kritiku ili kompliment…nastavio je dalje da govori. “Preneo sam svoje sumnje tati i Killu. Recimo da nisu pokazali interesovanje. Želim da saznam šta smera, sa kim sarađuje na tome, jer je to što sam čuo bilo samo vrh ledenog brega. Ali ne znam kako to da izvedem. Koje su šanse da opet čujem neki kompromitujući razgovor? Realno, nikakve.” Lupkala sam prstom po bradi. “Ali ne moraš da čekaš da se takva slučajnost ponovi.” On nakrivi glavu u stranu i opet me pogleda onim njegovim pogledom kao sa sam kutija čokoladnih bombona koju želi da otvori i pojede ih sve do poslednje. “Šta predlažeš?” Nije skretao pogled. “Hajde da preduzmemo nešto sami. Koliko nam je tačno bitno da sredimo tog seronju?” Hunterove oči zasijaše, a usne mu se izviše u smešak. Sada sam ja govorila koliko je nešto nama bitno, i shvatila kolika je zapravo jačina te reči. Bilo je zabavno razmišljati o nama kao o timu, o zajednici, iako nismo bilo prirodno spojeni jedno sa drugim. “Jebeno mnogo bitno.” Ponovio je reči koje sam ja maločas rekla u vezi Olimpijskih igara. “Hajdemo onda.”

138

Ovog lika sam poznavala tako što me je tata ponekad vodio kod njega kada bi me pokupio posle škole. Pre nego što sam dobila vozačku dozvolu, tata me je dva puta nedeljno posle škole vozio na strelište. Tada bismo imali slobodnih sat vremena. Nije imalo smisla ići kući na deset minuta pa onda ponovo upasti u saobraćajnu gužvu. Umesto toga bismo obično otišli u neki od maminih restorana na ručak ili bi on završavao neke svoje poslove. Ponekad su ti poslovi bili vezani za ovog lika, Knoxa. Knox nikada nije išao kod drugih, svi su morali da dođu kod njega ako im je bio potreban i morao si uvek da mu pošalješ poruku da mu najaviš svoj dolazak. Pretpostavljam da mi je ovako brzo odgovorio na poruku zato što su tata i Sam bili njegove glavne mušterije. On je, navodno, bio bivši agent FBI-a koji se odmetnuo i sada je provodio dane radeći sve nezamislive stvari koje inače federalni agenti rade kako bi nekoga pronašli ili pratili. U svakom slučaju, evo nas kako stojimo ispred vrata njegove kuće koja se nalazila u pozorišnoj oblasti58. Knox je otvorio vrata. Spadao je u one ljude kojima je teško odrediti godine, mogao je da ima trideset, a možda i pedeset godina: zaobljenog stomaka, kože rumene od previše alkohola, uvek odeven u sivu trenerku i majicu bez rukava. “Mala Brennanova.” Razbarušio mi je kosu kao da sam dete. Za njega sam, pretpostavljam, još uvek bila dete. “Hej, Knox.” Pokazala sam rukom koja je još uvek bila u džepu moje dukserice. “Ovo je moj drug, Hunter. Mogu da garantujem za njega.” “Trebaće mi nešto više od tvoje garancije, slatkice.” Izvadih ruku iz džepa da pozovem Sama, mog brata. “Hej,” začu se njegov glas na zvučniku. Izgledalo je kao da je negde na putu. “Je li sve u redu? Seronja te maltretira?” “Seronja čuje šta pričaš,” promumla Hunter. “Zapravo, potrebno mi je da garantuješ za njega kod Knoxa, Sam.” Nervozno sam grizla donju usnu. “Kod Knoxa?” Sam se zacereka u neverici. 58

deo Bostona u kome se nalazi najveći broj pozorišta

139

“Ništa nemoj da me pitaš.” “Upravo sam pitao.” “Slušaj, hoćeš li da garantuješ za mene ili nećeš?” prosikta Hunter. Jesu li se već negde sreli? Zvučalo je kao da im susret nije bio mnogo prijatan. “Knox?” Sam ga pozva. Knox napravi neki zvuk koju obično prave svinje, nešto između groktanja i gunđanja. “Garantujem za njega. Hej, seronjo?” “Šta hoćeš?” Hunter odgovori iznervirano. Izgleda da je sada bio seronja. Prvo su ga zvali onaj dečko, sada seronja. Očigledno da ga članovi Ekipe Sailor nisu baš nešto naročito voleli. “Ako nekome ispričaš o ovome ili pokažeš stvari koje kupiš od Knoxa, mrtav si. Je li to jasno?” “Jebote, baš imaš visoko mišljenje o meni.” “Iskreno, uopšte nemam mišljenje o tebi. Čuvaj se, Sail. Čujemo se uskoro.” Prekinuh vezu i okrenuh se ka Knoxu. “Možemo li sada da uđemo?” Knox još jednom odmeri Huntera i nevoljno klimnu glavom. Imala sam utisak da ga je prepoznao. Da li je pomislio da smo par? I zašto mi je zbog te pomisli srce kao ludo igralo u grudima? Seli smo na njegov kauč. Soba je bila mračna, roletne spuštene. Njegova kuća je uvek smrdela na pesak za mačke i smrdljive noge iako je Knox imao dosta para. Pitala sam se koja li je njegova priča, zbog čega je postao ovakav kakav je sada. “Ponudio bih vas nekim pićem, ali sumnjam da bi ijedno od vas stavilo u usta bilo šta iz ovog stana.” Knox je stajao ispred nas sa rukama na struku. “Ima jedna stvar u ovom stanu koju bih voleo da probam,” promrmlja Hunter, gledajući me krajičkom oka i smeškajući se. Udarih ga laktom. Jako. “Znači, odlučili ste da se malo poigrate Super Špijuna?” Knox nas pogleda namršteno. “Pričajte. Šta vam treba?” Okrenuh se ka Hunteru. “Šta Syllie uvek ima na sebi? I nikada ne skida?” “Prevrtljivi osmeh sa lica,” odvrati Hunter. Prevrnula sam očima, ali mi je osmeh bio na licu. “Ne, stvarno, budi ozbiljan.” Hunter slegnu ramenima. “Venčanu burmu. Naočare, pretpostavljam.” 140

Knox klimnu glavom, zapisujući nešto u blokčić koji je izvukao iz džepa trenerke—to je bila još jedna stvar na sve većem spisku stvari iz ovog stana koje nikada ne bih pipnula. “Ima li zidni sat u kancelariji?” nastavih ja. “Ima.” “Kakav?” “Neki običan.” Hunter počeša svoju svetlu bradu. “Crn sa srebrnim okvirom.” Knox i to zapisa. “Moraćeš da mi pokažeš sliku takvog sata na Googlu.” “Treba nam GPS detektor za njegov auto i još nešto što bi moglo da nam posluži da čujemo svaku njegovu reč,” rekoh. “I to u trenutku kad je izgovori. Dakle, treba nam vrhunska oprema.” “To će vas koštati.” reče Knox. “Možda ću morati da radim i na terenu, a to posebno naplaćujem. Kombi i oprema koštaju hiljadu dolara po započetom satu. Zatim moram da postavim server, da na njemu napravim zajednički cloud na kome ću da pakujem dokumenta, slike i snimke koje i vi možete gledati, a koje pre toga moram da editujem. Sve to može podrazumevati i prekovremeni rad i rad tokom vikenda. U zavisnosti od vaših potreba, može da izađe i na pedeset soma za mesec dana pre nego i što počnem bilo šta da radim.” “Pare nisu problem,” Hunter reče hladno sa stavom pravog bogatog seronje. Knox mu se osmehnu sa razumevanjem. “Naravno, lepi, nisam ni mislio da će biti problem. I još jedna stvar.” Podigao je prst. “Ti ćeš biti zadužen za podmetanje spravica za prisluškivanje. Jeste da se poigravam sa zakonom, ali se trudim da ne preteram kad god je to moguće.” “Rešiću to,” reče Hunter. Knox ode u drugu sobu, koja je bila zatvorena, i ostavi nas u dnevnoj sobi. Hunter se okrenu i pogleda me. “Zašto osećam malu neprijatnost, a ogromnu napaljenost zbog činjenice da si ovde bila više puta ranije i da znaš svašta nešto o špijuniranju?” Nasmejah se. “Dolazila sam sa tatom.” “Uglednim biznismenom,” naruga mi se. Slegnuh ramenima, ozbiljnog izraza lica. “Tako je.” “Otac ti je pun love,” reče Hunter. “Ti ćeš da mi kažeš.” nasmejah se. “Inače, kako si planirao ovo da platiš? Mislila sam da ti tata daje fiksnu platu.” 141

Hunter se zločesto nasmeja. “Majka mi daje kintu da bi me umirila. Venmo59 aplikacija mi je najbolja drugarica.” “Lepo od nje.” Grickala sam usnu. “A šta je sa tobom?” Pokaza bradom na mene. “Deluje mi da si prilično bez love imajući u vidu da si dete iz bogate porodice.” “I jesam,” priznadoh. “Ne uzimam novac od svojih roditelja. Živim od novca koji zarađujem dajući časove iz streličarstva tokom leta.” “Kako god ti kažeš.” Hunter je gledao u zid, razmišljajući o mojim rečima, a onda reče, “Moraćemo posle ovoga da se istuširamo.” Kažiprstom je pokazivao na prostoriju u kojoj smo sedeli. “Naravno.” “Zajedno.” “Hunt.” “Dobro, dobro. Ali onaj poljubac...” Zagrizao je svoju stisnutu pesnicu i zakolutao očima. Zatim pokaza na moj telefon. “To čudo samo što ne eksplodira. Je li sve u redu?” Pogledah dole. Imala sam dva propuštena poziva od Možda: Crystal PR Menadžer. Premestih pogled na njega osećajući kako crvenim. Hunter me je pažljivo posmatrao. “Tata je u nekom trenutku pomenuo kako ne odgovaraš na njene mejlove.” “Pa si joj dao moj broj telefona?” “Imaš dogovor sa mojom porodicom. Da bismo ispoštovali naš deo dogovora, moraš da se javiš toj ribi iz PR-a.” “Prestani da mi diraš telefon.” Ali nisam mogla stvarno da se ljutim na njega kada je pokušavao da mi pomogne. Ponovo. “Nisam ti dirao telefon. Samo gaćice.” “Šta?” Hunter je i dalje gledao u mene sa širokim, vragolastim osmehom koji je pokazivao osećanja za koja nisam ni znala da postoje. Ne. “Nisi mi valjda dirao gaćice,” prošaputah, šokirana i uznemirena i ... Zapravo, nisam mogla ni da nabrojim kako sam se sve osećala nakon te njegove izjave.

Google aplikacija za deljenje troškova i računa 142

Podigao je ruke kao da se predaje. “Pozivam se na svoje ustavno pravo da ne moram ništa da priznam i ljubazno te molim da mi ne pretražuješ džepove.” “Nemaš ništa u džepovima.” Raširila sam oči, ali nisam mogla da prestanem da se osmehujem. Šta nije u redu sa mnom? “Naravno da nemam. Prema tome, nema potrebe da ih pretražuješ.” Osetila sa neverovatnu potrebu da proverim da li se šali sa mnom ili ne. Sigurno bi bio oduševljen ako bih krenula da ga pretražujem. Pogledala sam u njegovu trenerku. Videla sam da mu se digao. I to baš mnogo. Obris njegovog kurca je bio dugačak i debeo i stajao je uspravno ka stomaku. Progutala sam pljuvačku. Ako je osećaj koji sam imala dok sam se ljubila sa Hunterom bio neuporedivo bolji od bilo čega što sam doživela sa Beauom, pitala sam se kakav li bi bio seks sa njim. Božanski. Euforičan. Razarajući. A onda nastavih da razmišljam o tome koliko sam glupa. Potpisala sam ugovor prema kome bi trebalo da ga sprečim da spava sa nekim. Kako bih onda ja mogla da spavam sa njim? Skrenula sam pogled i počela da grickam kožicu oko palca. Pošto sam čula da Knox i dalje nešto petlja po drugoj sobi, nisam mogla više da izdržim. Okrenula sam se ka Hunteru i zavukla mu ruku u džep bez upozorenja. Prsti su mi se sudarili sa njegovim penisom i zamalo nisam poskočila kada sam osetila nešto u džepu. Neko parče tkanine. Pogledala sam ga upitno, stežući tkaninu u ruci. “Ne.” Odglumio je ljupki pogled i trepnuo nekoliko puta. “Prestani da glumiš nevinašce. Taj voz je odavno prošao.” “Svakako jeste. Ali ovo bi mogao biti i Knoxov veš. On je baš zgodan lik.” Nasmejah se. “Vadim ga.” “Hej, to bi trebalo ja da kažem.” Izvukla sam tkaninu. Prsti su mi podrhtavali. Žuta. Sa crvenim tufnicama. Imam li ja žute gaćice sa crveni tufnicama? Pokušavala sam da se prisetim. Ali to nisu bile moje gaćice već okrvavljeno parče tkanine. Izgledalo je kao deo nečije košulje. Tada shvatih da je to deo od košulje 143

onog lika iz paba sa kojim se Hunter potukao. Hunter ga je sačuvao. Odjednom me preplaviše najrazličitija osećanja, stid, uzbuđenje, razočaranje... Podigoh pogled. Svojom šakom je stegnuo moju i sada smo oboje držali tkaninu. Nagnuo se ka meni i usnama očešao moje. “Jebote, kako te je lako iznervirati. Kako ćeš lako biti moja u narednih pet meseci, nisi ni svesna toga.” “Pomeri se od mene.” Moje reči nisu bile ubedljive. Bile su prazne, šuplje, slabašne. “Pokori se, lovino” zarežao je. “Bori se jače, lovče.” “Progutaću te celu.” Njegov dah mi je milovao obraz i uho, pomerao mi kosu svojom toplotom. “Ti ne poznaješ moju vrstu. Otpornu na strele.” Divan, mračni drhtaj mi prođe niz kičmu kada je to prošaputao. Knox se vrati u sobu u trenutku kada samo što se nismo poljubili i kada je moja samokontrola visila o tanušnoj niti. Stao je ispred nas sa kutijom punom opreme u rukama, prekidajući naše stanje euforije. “Spremni za igru?” Hunter ga pogleda, potpuno pribran i miran, sa đavolastim osmehom na licu. “Uvek.”

144

12.

Zamenio sam sat u Syllievoj kancelariji nakon što su svi otišli kući. Ostale su samo čistačice i ja, a one su usisavale, tračarile i slušale neku filipinsku radio stanicu. Zameniti sat nije bilo teško. Ranije u toku dana sam otišao na parking da postavim uređaj za praćenje na Sylliev auto. Jedan od tatinih računovođa je izašao iz svoje Tesle Model X i video me kako na sve četiri klečim pored Syllievog Mercedes i opipavam ga kao neki auto fetišista. “Šta, za ime Boga, to radiš?” upita, gledajući me sa prezirom—još jedan dokaz da me je otac tretirao kao najobičniju sekretaricu, samo bez velikih sisa. Morao sam brzo da reagujem. “Drogiram se izduvnim gasovima,” rekoh, a da ne trepnem. Da, da. To je bilo jedino što mi je palo na pamet. Tišina tamo! “Je li to stvarno može?” Oči mu se raširiše od iznenađenja. Pošto je imao oko sto godina, računao sam da će mi poverovati. Pretvarao sam se kako brišem nos rukavom sakoa i cerio se. “Ovako se najbolje uradiš. Ne mogu da verujem da nisi to još uvek probao?!” “Hoćeš da mi pokažeš kako se to radi?” Imao je upitan izraz na bucmastom licu. Baš je bez veze kad si kul klinac u Bostonu. Naročito ako sam ja taj kul klinac koji pritom nema ni jednog jedinog prijatelja —osim Sailor, koja je potencijalna kandidatkinja za kres šemu, tako da na nju nisam mogao da računam. “Nego šta.” Ustadoh. “Uskoro. Ne mogu sada.” A u stvari sam hteo da kažem “na kukovo leto”. 145

Da, baš tada bi bio pravi trenutak da se podružim sa matorom budalom.

Posle automobila i sata, na red je došlo nešto mnogo teže, naočare. Syllie ih gotovo nikada nije skidao. Bio je ćorav kao krtica. Kada ih je konačno skinuo, stavio ih je na radni sto i istrčao iz kancelarije. Možda je to imalo neke veze sa tim što ga je recepcionistkinja pozvala i rekla mu da su stigla neka dokumenta u vezi sa rafinerijom u Mainu i da moraju hitno da se pregledaju. Jeste to bilo malo glupo, tako da verovatno nisam imao više od pet minuta da obavim posao. Uleteo sam u njegovu kancelariju, strpao prave naočare u džep, a druge, identične njegovim, samo sa ugrađenom napravom za prisluškivanje, sam stavio na isto mesto na stolu. Upravo sam krenuo da izađem kada se on vratio. Srce mi je sišlo u pete. Doslovno sišlo u pete. Na trenutak se zapitah hoću li preživeti. Ako ne budem preživeo, očekujem sledeći naslov u novinama “Mladi naslednik iza sebe ostavio nezainteresovanu, delimično privrženu porodicu i seksi cimerku.” Ako ništa drugo, ostaću zapamćen po svom neizmernom doprinosu društvu koji se sastojao u pružanju orgazama, citiranju Georgea Carlina60 i uvođenju trenda nošenja pilotske jakne preko košulje ili smokinga u školi All Saints High u Todos Santosu. Pesma za današnji dan: “Hey, Look, Ma I Made It” od Panic! At the Disco. “Sinko,” Sylvester me pozdravi. “Šta tražiš u mojoj kancelariji?” Bio je mrtav hladan. Dokaz koliko me nije smatrao pretnjom. Bukvalno me je uhvatio na delu u svojoj kancelariji i nije uopšte reagovao. Dograbio sam prvu stvar koja mi je pala pod ruku, heftalicu i krenuo ka vratima. “Samo sam hteo da pozajmim heftalicu.” Odmahnuo sam rukom za svaki slučaj. Gluma za Oskara, nema šta. “Šta će ti heftalica?” Zavukao je ruke u džepove. Crte lica su mu bile nekako neusklađene. Bio je mršav i ličio na gospodina Burnsa iz Simpsonovih. 60

*američki komičar i kritičar američkog društva 146

Nastavio sam da improvizujem. “Malo sam se zaneo sa jednom od stažistkinja. Uništio sam joj čednost, a uz to i suknju.” Pokazao sam očnjake i pogledao u njega poluzatvorenim očima. Syllie mi je uzvratio širokim osmehom. Uostalom, od mene, najobičnije budale, se i moglo očekivati da se dohvatim sa nekom ženskom u magacinu. “Bravo, momče.” Potapša me po ramenu zadržavajući svoju ruku na njemu malo duže nego što je potrebno. “Neću nikome reći,” iskreno obeća, držeći se rukom za srce. “Što se mene tiče, oduvek sam mislio da je tata previše strog prema tebi. Treba malo da proživiš. Da se zabaviš.” Podigao sam pesnicu i udarili smo se njima u znak pozdrava. Sada je mislio da je mnogo kul. Uspešno sam obavio posao. “Ako hoćeš da se kasnije uradimo izduvnim gasovima, samo javi,” iznenada mu predložih na izlazu iz kancelarije. Setio sam se onog idiota računovođe od juče. Syllie se nasmeja. “Možda, sine. Možda.” Matorci su stvarno kreteni.

Nešto kasnije, pozvan sam na sastanak u vezi rafinerije u Mainu, koja je trebalo da bude otvorena ove godine i koja je još uvek bila u izgradnji. Syllie je organizovao kratko putovanje za sebe, tatu, Cilliana i moju malenkost sledećeg meseca kako bismo lično mogli da proverimo stanje. “Moramo biti u toku, da vidimo u čemu je problem. Takođe ćemo dati Hunteru priliku da učestvuje u poslu.” Syllie je veselo govorio gledajuću u nas. Moj otac, koji još uvek nije mogao da podnese hedonističko čudovište koje je stvorio, ne reče ništa. Verovatno je pokušavao da pronađe način da izbegne moje prisustvo. Ja sam vodio zapisnik tokom sastanka i kasnije ga prosledio na mejl tati i Cillianu, iako sam znao da postoji velika verovatnoća da uopšte ne otvaraju moje mejlove. Nekoliko sati kasnije, odlučih da ponesem ručak u biblioteku i da malo učim. U biblioteci je zabranjeno unositi hranu pa sam se sakrio iza police sa autobiografijama. Nikoga nije zanimalo da čita o životima mrtvih ljudi, a nikoga nije zanimao ni moj život.

147

Dok sam razmišljao da li je tehnički moguće da se ubijem udarajući glavom o udžbenik iz ekonomije, začuo sam poznati glas kako dopire iz dela biblioteke u kome se nalaze knjige napisane Brailleovom azbukom61. “…da pokrenemo stvari. Moraš brzo da reaguješ. Sledećeg meseca ili onog nakon toga. Uskoro.” Onda je nastupila pauza. Slušao je šta ta druga osoba govori. Kakve su šanse da Syllie dođe u biblioteku da obavi telefonski razgovor? Očigledno velike. Mesto je bilo mirno i teško da bi tamo mogao da se nađe neki Fitzpatrick osim ako nije pomislio da je biblioteka neko novo, moderno ime za bordel. Tako je barem on mislio. “Otac i stariji sin su opasniji od mlađeg, već sam ti to rekao,” dodao je. Nemoj da si toliko siguran. “Obaveštavaj me dalje. Zvaću te uskoro.” Završio je razgovor. Bacio sam sendvič u korpu za otpatke. Odjednom više nisam bio gladan. Platiće mi već za ovo.

HHH: Kad stižeš večeras? Imam gole vesti. HHH: Nove* vesti. #JeboMeAutocorrect. HHH: (Mada imam i gole slike ako te zanima.) Sailor: Jasno ti je da ovo znači da prečesto kucaš reč gole? HHH: Jbg, imam utisak da nešto pokušavaš da mi staviš do znanja ovom rečenicom. Sailor: Koliko često devojkama šalješ poruke seksualne sadržine? HHH: Je li to trik pitanje? Sailor: Nema veze. Počinjem FT za 2 min. HHH: Kako ti se čini taj lik iz Patriota? Sailor: Dobar je. Hvala ti što si nas povezao. HHH: Srećan sam kad mogu da pomognem drugu. Što se ne bi moglo reći za neke ljude koje poznajem. * emoji koji namiguje* Sailor: Ne vredi da pokušavaš da mi nabaciš osećaj krivice svaki put kada se držim svoga dela našeg dogovora. Neće ti upaliti. HHH: Seks je odlična stvar kada se napališ. 61

azbuka za slepe 148

Sailor: Uostalom, povezala sam te sa Knoxom. HHH: To je tačno. A ja sam uspešno postavio sve spravice koje mi je prodao. Sailor: Drago mi je! Znala sam da ti to možeš. HHH: Šta si rekla, kad dolaziš? Sailor: Kasno. Imam sastanak sa Junsuom posle, a onda slikanje za neki sportski magazin koje mi je Crystal nabacila. Naruči klopu sam. HHH: Ok.

Naručio sam suši. I to ne naročito dobar. Sailor je uvek znala šta i gde da naruči i ko pravi najbolju hranu u gradu. Stan je izgledao posebno prazno sada kada nije tu. Odupreo sam se iskušenju da pozovem Vaughna ili Knighta na FaceTime i spustio štapiće i mineralnu vodu na sto gledajući neku podcast emisiju o nekoj hipsterki koja je godinu dana živela u Škotskoj pokušavajući da otkrije da li kriptozoološko62 čudovište iz Loch Nessa zaista postoji. Začulo se zvono. Otvorio sam vrata. Na njima je stajala neka žena: Azijatkinja, baš zgodna, sa srcolikim licem i dugom ljubičastom, svilenom kosom. Sa fantastičnim, minijaturnim telom poput Sailorinog. Podigla je trostruko vezanu plastičnu kesu koju je držala u ruci. “Nestala je struja, a recepcija je prazna. Ovde je kao u gradu duhova. Jesi li znao da nema struje u celoj zgradi? Morala sam da idem stepenicama.” Nisam znao, ali to je značilo da tatine gorile ne mogu da me kontrolišu ovog trenutka, a da uopšte toga nisu svesni. Nadzorne kamere nisu bile u funkciji. “Nisam imao pojma.” Uzeo sam od nje hranu i počeo da prevrćem po džepovima tražeći novac za napojnicu. kriptozoologija- pseudonauka koja se bavi proučavanjem bića za koja se pretpostavlja da postoje ali nema dokaza za to 62

149

“Uživaj u hrani, Zlatokosi.” Namignula mi je, ali se nije pomerala sa vrata. “Uživaj sa mnom.” Osmehnuo sam joj se opušteno. “Stvarno?” “Stvarno, stvarno.” Sailor nije bila tu. Centralna instalacija u zgradi nije radila, pretpostavljam da je struje bilo samo u stanovima pošto su meni svetla bila upaljena. Niko nije znao da mi je u stanu neka ženska. A uz to, ne sećam se kada sam poslednji put jeo sa nekim ko nije Sailor ili udžbenik. “Ja sam Emily.” Ispružila je ruku. “Hunter.” Prihvatio sam je i blago je povukao ka sebi. Pala mi je na grudi, kikoćući se. “Čoveče, kakav stan! Jesi li ti neki bogataš?” “Bogat i lud.” Otvoreno sam flertovao, a ona je bez otpora prihvatala. Zatvorio sam vrata iza nas i uzeo još jednu mineralnu vodu iz frižidera. Ostala je samo još ta jedna i Sailor će me ubiti zbog toga, ali šta me briga, tako joj i treba kad me je ostavila samog. Počeli smo da jedemo. Dva sata kasnije, Emily je još uvek bila tu. Gledali smo film Brick na Netflixu zato što mi je rekla kako se pali na Josepha Gordona-Levitta63 kao da smo u 1998-oj. Iskreno, film mi je bio bez veze. Ali mi se svidela atmosfera oko nas. Opuštena. Sedeli smo sa nogama na stočiću za kafu i grickali organsku crnu čokoladu koju je kućna pomoćnica ostavila u frižideru. Tokom poslednjih deset minuta filma je konačno shvatila da nemam nameru da je spopadam. Emily je stavila nogu preko moje i mrdala prstima dodirujući mi kožu. Nisam se pomerao, samo sam posmatrao šta radi, znajući da ću da je zaustavim—verovatno—ali istovremeno se osećajući neverovatno dobro što sam neočekivano dobio dva sata slobode. “Brus mi je super neudoban,” reče, napućivši usne. “Je li mogu da ga skinem?” “Stvarno me to pitaš?” odgovorih pospano. Hej, samo pokušavam da budem ljubazan domaćin. Emily zavuče ruku ispod majice i izvuče brus, a da ne skida majicu i baci mi tu belu, čipkastu stvarčicu u lice. Ostavio sam ga da mi visi tako, šale radi, i ubacio još jedno parče čokolade u usta. “Baš si šašav.” Nasmeja se.

američki glumac 150

Brick, kako da ne. Zanimalo ju je da gleda to sranje kao što je mene zanimalo da se kupam u kadi punoj acetona. “Hoćeš li da me muvaš?” konačno upita gledajući u moje lice pokriveno njenim brusom. “Ja sam smrtni greh koji bolje da ne počiniš,” rekoh joj. “Sve sam ih do sada počinila.” Pogleda me sa ozbiljnim izrazom na licu. “Pojebi me.” Odmahnuo sam glavom u neverici. Nisam mogao da poverujem da neću to uraditi. Jebiga, trebala mi je lova, a jebanje sa nepoznatom osobom nije bilo vredno toga. “Žao mi je lepotice, ništa od seksa večeras.” Vrata se otvoriše. “Dušo, stigla sam!” Začuo sam Sailorin raspevani, sarkastični glas. Zastala je kao ukopana kada je shvatila da nisam sam. Naglo sam ustao razmišljajući, Naći ću način da se izvučem iz ovoga, ali sam onda osetio kako mi brus pada sa lica na tepih. Upičkumaterinu. Pesma za današnji dan: “Born to Run” od Bruca Springsteena. “CT, ovo je Emily.” Pokazah rukom na svoju gošću, pretvarajući se da nemam pojma kako je ona pokušala da me zajaše pre samo par sekundi. Kunem se Bogom da mi nije ni palo na pamet da je pojebem. Hoću reći, u budućnosti—sto- deset -posto sigurno bih. Ali sada? Bilo bi previše rizično. Moja čitava budućnost i nasledstvo zavise od moje sposobnosti da zadržim gaće na sebi. Osim toga, ugrozio bih “Projekat Sailor. ” “Emily, ovo je moja cimerka, Sailor.” “Ćao!” Emily skoči na noge, mašući joj rukom, uz osmeh. Sise su joj poskakivale bez brusa, a videle su joj se i bradavice. Sailor joj nije uzvratila pozdrav. Pauzirao sam film koji ionako niko nije gledao i krenuo ka mojoj sluđenoj cimerki. Moglo se osetiti kako se atmosfera menja i prelazi u opasnu i mračnu. Emily je shvatila da nešto nije u redu. Pokupila je brus, telefon, patike, krećući se hitro po prostoriji i ne gledajući u nas. Uzeo sam Sailorinu sportsku torbu i odneo je u sobu umesto nje. “Mala, kako je bilo na snimanju?” Sailor je imala svetlo crveni karmin i neonsko plavi ajlajner. Sve to u kombinaciji sa njenom bakarnom kosom, davalo joj je izgled seksi ženske varijante Davida Bowiea64. Oči su joj još uvek počivale na mom licu. Okrugle, krupne i duboke i jebote, šta mi bi da ovo uradim? 64

britanski pevač 151

“Ja odlazim,” procvrkuta Emily ne obraćajući se nikome od nas dvoje posebno. Otpratio sam je do vrata jer nisam baš toliki kreten i jer sam bio siguran da misli da je Sailor moja devojka. Stisnuo sam joj rame. “Zvaću te,” slagah. “Ma da, važi.” “Hmm, a je li ti nije problem da siđeš stepenicama?” Premeštao sam se sa noge na nogu. “Znaš, zbog kamera i tih sranja.” “Čoveče, ovo je oblakoder,” prosiktala je. “Ma hajde, šta ti je teško da se spustiš niz stepenice.” Umukni već jednom, dovikivao mi je mozak. Stvarno sam bio majstor govorenja gluposti. Zbrisala je brzinom svetlosti, ostavljajući za sobom tragove klizanja po mermernom podu. Okrenuo sam se ka Sailor, podižući dlanove. “Mogu sve da objasnim.” Ništa nije govorila. Samo me je posmatrala. Što mi je nekako bilo gore nego da je vikala na mene. “Samo smo gledali film.” “A njen brus si koristio umesto naočara?” upita Sailor ravnodušno. “Zapravo, to u vezi brusa se dogodilo neposredno pred tvoj dolazak. Ona je htela da se zezamo, ja nisam.” “Zašto? Kao da ima neke veze da li si hteo ili nisi? Tvoj otac verovatno već zna da je bila u stanu. Video je preko nadzorne kamere. Zato si me pitao kada se vraćam, zar ne?” Izgleda da je došla struja. Sailor nije sačekala moj odgovor. Uletela je u kupatilo. Sledio sam je kao neka pičkica koja zapravo nema pičkicu. Bila je tako majušna, a imala ogroman uticaj na mene da sam zbog toga želeo da razbijem sve oko sebe. “Nisi u pravu. Nisam je ni poznavao do pre par sati. Naručio sam hranu i planirao da preslušam materijal koji mi je Knox poslao u vezi Sylliea. Ona je došla da je dostavi. Popela se stepenicama pošto nije bilo struje u čitavoj zgradi. Tata ne zna ništa o tome.” “Baš zvuči kao super scenario za pornić,” promrmljala je Sailor, odvrćući slavinu i pokušavajući da opere lice. Pokušala je da izgrebe šminku sa lica noktima. Nije imala pojma kako se skida šminka, ali nisam smeo ništa da kažem da me ne bi probušila strelom. “U pravu si, zvuči kao scenario za pornić, zar ne?” Gladio sam vilicu, razmišljajući u kojim bi sve pozama jebao Sailor ako bismo ikada bili u

152

prilici da zajedno snimimo pornić. “Stvar je u tome što se ništa zapravo nije ni dogodilo. Nije mi zabranjeno da imam drugarice.” “Ona ti nije drugarica.” Pokazala je prstima navodnike u vazduhu izgovarajući poslednju reč, iznervirana šminkom koju nikako nije mogla da skine. Zavrnula je slavinu i udarila rukom o mermerni umivaonik, mršteći se od bola. “Lepo ti stoji da budeš ljubomorna, CT. Irkinje izgledaju sjajno u zelenom.” “Nisam ljubomorna! Žao mi je što nisam ostala van kuće tako da bi mogao lepo sebi bez problema da upropastiš život. Jer to i zaslužuješ.” Sada je već vikala i žurila ka vratima. Preprečio sam joj put, glasno se smejući i stavljajući ruke na okvir od vrata. “Stvarno? Ocinkarila bi me kod tate, CT?” “Ne bih ni trepnula,” reče odsečno. “Mrdaj odatle, lepotanče.” Opet me podjebava. Čoveče, kako njoj nedostaje vitamin D! “Ne. Seri,” prošaputao sam, ne verujući ni za trenutak u ono što govori. Čak i kad bih kresnuo Emily, a u mojoj mašti ona je bila Sailorina sestra bliznakinja, ili sve devojke iz naše zgrade, Sailor nikada ne bi rekla mom ocu. Pobesnela bi—i verovatno prebacila svo đubre sa područja Severne Amerike u moju sobu, ali mi ne bi uništila život. Shvativši to, osećao sam se kao pobednik. Sve sam to znao zato što sam je poznavao. “Želim da izađem,” izjavi Sailor. “Nema šanse dok ne priznaš da si ljubomorna.” Zašto me je to uopšte bilo briga? Zbog mog ega? Zbog međusobnog nadmetanja? Verovatno i zbog jednog i zbog drugog. Zabacila je glavu i promuklo se nasmejala. “Čak i ako nisam?” “Da. Učini lepotančetu uslugu. Kaži mu ono što želi da čuje pa da zaboravimo na sve ovo.” “Neću.” “Kukavice.” Podigla je ruku da me ošamari, okrećući glavu, ali sam je zgrabio za zapešće i počeo izazivački da joj ljubim dlan, a onda lagano da ga ližem celom dužinom sve do kažiprsta. Stavio sam gotovo ceo njen prst u svoja usta, lizao ga i sisao uz osmeh. Gledali smo jedno drugo u oči kao hipnotisani. Čuo sam kako joj srce ludački udara ispod majice i poželeo da ga stisnem rukom i kažem joj da je već poražena u ovoj našoj igri.

153

Imao sam to zadovoljstvo da u životu zadovoljim mnogo žena, ali nijedna od njih nije reagovala na mene kao Sailor Brennan, koja je pritom još uvek bila obučena. Prestao sam da joj ližem prst i sklonio se u stranu. “U redu. Beži. Imaš tri sekunde.” “Pre nego što uradiš šta?” Reče držeći ruku još uvek u vazduhu. Zaboravila je da je spusti. Sjaj u njenim očima mi je govorio da je spremna za još jednu rundu naših mentalnih igrica. Ulazi Igrač br. 2. “Pre nego što te ulovim i pojebem tako dobro da ćeš zaboraviti sopstveno ime. I to neće imati nikakve veze sa našim dogovorom. Ja ću biti lovački pas, a ti zec.” “Ne razumem?” “Ako ne razumeš, pojasniću ti. Ako ne želiš da ostaneš, beži, a ja ću te loviti. Izlazi odmah ako me ne želiš. Tri.” Oči joj se pomeriše sa mog lica ka vratima. Proučavao sam joj svaki pokret. Oboje smo znali da ovo što postoji između nas, ovo naelektrisanje, koje nema nikakve veze sa onim što se desilo sa strujom u zgradi—neće nestati. “Dva. Odlazi.” Prešla je par koraka do vrata, a za to vreme mi je duša napustila telo, ostavila me na cedilu i krenula sa njom. Onda se Sailor odjednom zaustavila i nije prešla prag. Prošla je prstima kroz kosu, ispustivši neki zvuk koji je ličio na ljubavni zov ludih emua65. “Jebote,” prošaputala je, stopala zalepljenih za pločice. “Šta mi se to dešava?” Ja ti se dešavam. Evo, za sekund. “Jedan.” Pala je na kolena, leđima okrenuta ka meni i povila glavu, poražena. Sve mi je ovo ličilo na nešto što sam gledao na National Geographic kanalu kad sam bio klinac. Pitao sam Dadilju Broj Šest zašto kamerman i ekipa ne pomognu nevinoj, naivnoj zebra kada ju je tigrica uhvatila zubima za vrat. Zato što su zakoni prirode takvi. Samo najjači opstaju. Zamalo sam poželeo da budem milosrdan prema njoj. Zamalo.

australijska ptica trkačica koja pre parenja ispušta neobične zvuke 154

A onda sam se setio pojedi-svoje-mlade životnog principa moje porodice—i setio se šta mi je još Dadilja Broj Šest tada ispričala: tigričinu stranu priče. I tigrica je bila gladna i želela da preživi isto koliko i zebra. Lovci moraju da jedu da bi preživeli.

Prstima mi je uhvatio punđu na vrhu glave, rasturio je neverovatno vešto i pretvorio je u konjski rep. Povukao mi je glavu unazad, izdužujući mi vrat. Zaječala sam, zatvarajući oči. Verovala sam Hunteru kada mi je rekao da nije ni pipnuo Emily. Istovremeno, njen slučaj me je podsetio na činjenicu da će u budućnosti biti nebrojeno mnogo devojaka koje će on dodirivati. Naših šest meseci će proći za tren oka i tada će nestati i njegova zainteresovanost za mene. Biće novih osvajanja, novih, neistraženih oblasti, novih horizonata da ka njima stremi. Ja ću biti samo jedno napušteno ostrvce na kome trenutno boravi bez mogućnosti odlaska. I naravno da će, dok je tu, želeti da isproba ostrvske plodove. Najgore od svega je bilo to što je Hunter odlično znao kakav uticaj ima da mene i da ga nikada ne bih odala. Iako sam prezirala privlačnost koju osećam prema njemu, ipak sam bila neobično zaštitnički nastrojena, naročito kada su u pitanju bili njegov otac i stariji brat. Neću pominjati Emily Geraldu Fitzpatricku u mom nedeljnom izveštaju, zataškaću Hunterovu grešku i pretvarati se da se nikad nije ni dogodila. Pošto kamere ne pokrivaju sam stan, a Emily je došla i vratila se stepenicama, ne bi trebalo da bude problema. “Otvori oči,” Hunter mi je naredio strogim glasom. Njegov glas je nekako dopreo između mojih nogu i izazvao pulsiranje u organu koji se tamo nalazio. Lagano sam otvorila oči i pogledala u njegove. On je bio usamljeni princ—nedodirljiv, a toliko je žudeo za zagrljajem. Genijalan, a tako 155

neshvaćen. Sedeo je na tronu sazdanom od neispunjenih očekivanja i razočarenja. Pitala sam se hoće li ikada shvatiti koliko je pametan, hrabar i dobar. Pitala sam se hoću li ja biti ta glupava devojka koja će mu otkriti tu tajnu. Shvatila sam da je bio u pravu. Ja sam možda imala luk i strele, ali on je bio istinski lovac. “Priznaj,” prošaputao je dok mu se lice spuštalo ka mome preko mog ramena, usne bivale sve bliže i bliže, a njegova toplota postajala sve opipljivija i progorevala put kroz moj strah, odlučnost i logiku. “Među nama postoji nešto. Postoji i ti ga se bojiš. Bojiš se, jer ja nisam deo tvog pažljivo osmišljenog životnog plana. Nisi sigurna da li imaš dovoljno hrabrosti da preživiš naš rastanak kada za njega dođe vreme.” Progutala sam pljuvačku. Nije puštao moju kosu iako sam osećala bol. “Možeš ovo da preživiš,” prošaputao mi je u usta. “Ovo?” promrmljala sam. “Ovo između nas. Moja duša je kao od stakla. Lepa da se u nju gleda, ali se lako lomi i može te poseći. I nikada je niko nije voleo.” Otvorila sam usta da mu kažem koliko nije u pravu, ali njegove usne su se spustile na moje, poljubac mu je bio poput opojnog napitka koji me je celu preplavio —lagan, erotičan, izazivački. Nije ličio na naš prvi poljubac, a opet je bio opčinjavajući. Osetila sam kako spušta ruku preko mojih grudi i zaustavlja je na mom međunožju. Uhvatio me je između nogu i podigao sa poda neprekidno me ljubeći dok su mu se prsti grubo zarivali u moju kožu kroz helanke. Prislonio mi je stomak uz zid kupatila, trljajući svoju erekciju o moju zadnjicu preko odeće. Zastenjala sam. Prigušio je moj glas još jednim poljupcem. Sve je mogao da izbriše svojim poljupcima. Neće biti tu da izbriše tvoje očajanje svojim poljupcima kada te bude ostavio čim prođe šest meseci. Zavukao je svoju veliku šaku u prednji deo mojih helanki, a ja sam zastenjala, pomerajući usne od njegovih i naslanjajući glavu na hladne pločice da umanjim vrelinu koja je vitlala mojim telom. “Nisam devica,” rekoh mu. Ne znam zašto sam mu to rekla. Možda zato što nisam želela da bude previše nežan i pažljiv. Želela sam pravog Huntera, pa makar i zažalila zbog toga čim izađem iz ovog kupatila. Kurac mu se trzao između mojih guzova, dok mu se telo pripijalo uz moje.

156

“Stvarno?” Nisam primetila ljubomoru u njegovom glasu, samo radoznalost. Klimnuh glavom, gledajući u zid. “Koliko njih je bilo?” upita. Razmišljala sam o tehničkoj stani svega ovoga. Da li kršimo pravilo apstinencije ako se samo malo trljamo jedno o drugo? Ne. Ne kršimo stvarno. Mislim, jeste ovo pogrešno, ali je izvodljivo. Gerald je uglavnom mrzeo to što Hunterove avanture završavaju u medijima. Ovo bi bila naša tajna. Nijedno od nas ne bi želelo da je iznese izvan ovih zidova. Hunterovo kraljevstvo bi bilo u opasnosti, a takođe i moja karijera i reputacija. “Samo jedan.” Uzdahnula sam kada je palcem i kažiprstom uhvatio moj klitoris i uštinuo ga. Ostalim prstima je prešao preko mog vlažnog otvora prikupljajući sokove i trljajući ih o moj klitoris. Vrhovi prstiju su mu bili topli, a pokreti vešti i lagani. Osećala sam kako mi se jedan po jedan organ unutar tela topi. Nisam osetila leptiriće. Više je ličilo na moljce koji me izjedaju iznutra i celu obuzimaju. Hunter me je ljubio od uha, niz vrat pa do ramena. “Kako se zove ?” “Beau.” “Bivši dečko?” “Tako nešto.” “Da li si ga volela?” Njegovi prsti u meni su stvarali osećaj koji nisam mogla objasniti. Znala sam samo to da me niko nikada nije dodirivao kao on. Celo telo mi je podrhtavalo. “N-ne.” Nisam htela da lažem. “Da li ti je bilo lepo?” Iznenadilo me je njegovo pitanje. Beau me to nikada nije pitao. Stavila sam dlanove na pločice dok mi je Hunter jednim pokretom skinuo helanke otpozadi. “Ne možemo imati seks. Ne smemo prekršiti pravila,” uspela sam konačno da izgovorim. Nasmejao se đavolasto, uzimajući jedan od mojih guzova u ruku i stiskajući ga. Hunter je ubrzao ritam kojim je trljao moj klitoris, istovremeno gurajući svoj penis između mojih guzova. Znala sam da posmatra svoj penis kako se poigrava sa mojom golom, bledom zadnjicom.

157

Noge su počele da mi se tresu. Zabacila sam glavu, srećna što ću uskoro dostići vrhunac. Osetila sam kako mi orgazam nadolazi od nožnih prstiju ka ostatku tela. Konačno, konačno, konačno. “Oh, Huntere.” Mrzela sam što je njegovo ime tako dobro zvučalo na mojim usnama. Kako lepo zvuči kada ga prostenješ. Odjednom je prestao da me dodiruje i povukao se korak unazad. Trebalo mi je deset sekundi da shvatim da nema ništa od mog orgazma. Okrenula sam se i pogledala ga optužujućim pogledom. “Šta to radiš?” Upitala sam ga, osećajući kako mi lice gori od zbunjenosti i želje. Tako nešto mi se nikada u životu nije dogodilo. Naslonio se na umivaonik osmehujući se, sa rukom zavučenom u pantalone dok se igrao svojom veoma impresivnom erekcijom. “Želim da te zadovoljim,” rekao je bezbrižno kao da vodimo razgovor o vremenskim prilikama napolju. “Pa šta onda čekaš!” Toliko sam se namrštila da su me obrve zabolele. Njegov glasan, radostan smeh je odzvanjao prostorijom kao najlepša pesma. “Vidiš, i ja želim da svršim. Ali istovremeno, poštujem to što ne želiš da prekršimo pravilo celibata. Šta kažeš na kompromisno rešenje?” Ništa nisam rekla. Znala sam da nije fer što očekujem od njega da me zadovolji kada nisam želela da uzvratim. Ali nekako mi nije bilo ispravno da kleknem ispred Huntera. Možda ga je njegova porodica smatrala za budalu, ali svi ostali su ga smatrali božanstvom. A ja nisam htela da prihvatim njegovu religiju niti da mu se poklonim. Zato što sam znala da u takvog boga mogu da verujem. “Pre bih umrla nego da kleknem ispred tebe.” Odmahnula sam glavom. Podigao je obrve, istovremeno iznenađen i zabavljen. “Je li tako?” “Tako je.” “A zašto?” “Zato što si muška kurva i imaš seks video na internetu. Ne želim da ti budem još jedna recka na zidu iznad tvog kreveta.” Zvučalo je mnogo glupo kad sam to izgovorila naglas, ali suština je bila potpuno jasna. Nisam želela da budem samo jedna od mnogih u nizu, znajući, pritom, da me je prihvatio samo zato što nema drugog izbora. “Ali bi ipak bila veoma srećna kada bih te zadovoljio?” Upitao je, a ja sam shvatila koliko je moja izjava bila licemerna. Slegnula sam ramenima. “Ti si prvi počeo.” Baš se ponašaš zrelo, Sailor. 158

Smejući se, krenuo je ka meni, sa zadovoljnim izrazom na licu, kao mačka koja je upravo pojela kanarinca. Savijajući se, skinuo mi je helanke koje su stajale oko članaka i bacio ih na pod, a ja sam ostala potpuno gola od struka na dole. Onda je pružio ruku ka mojoj majici. “Tek toliko da se zna,” izgovorio je ravnodušno i počeo lagano da povlači tkaninu ka sebi sa osmehom na licu. “Ako me posmatraš klečeći ispred mene, iz tog ugla izgledam sjajno. Možda bi mogla malo da razmisliš o svojoj pređašnjoj odluci.” “Ne, hvala.” Progutala sam pljuvačku osećajući kako majica počinje da se cepa. Zvuk cepanja tkanine na mojoj goloj koži je odzvanjao prostorijom. Napravio je loptu od pocepane majice i bacio je preko ramena, a mene postavio da sednem na stepenik od kade i raširio mi noge svojim snažnim prstima. Sa zaprepašćenjem sam posmatrala kako rukom poseže ka mom ulazu, sakupljajući sokove odatle i utrljavajući ih o moje bradavice. Ne znam zašto ga nisam zaustavljala. Ne znam zašto sam još uvek bila tu, u istom stanu sa njim. Sada je Hunter klečao na jednom kolenu sa laktovima na ivici kade, smeškajući se kao da nešto smera. Podigao se, naslanjajući svoje telo u odelu na moje nago i počeo da me ljubi. Nisam ga zaustavila i osetila sam kako mu prsti ponovo pronalaze put do mog međunožja. Telo je počelo da mi bruji od njegovih dodira. Hunter me je ljubio po grudima, stavio jednu bradavicu u usta i razigrano je mazio jezikom. Uzdahnula sam, posmatrajući šta radi. Prešao je na drugu bradavicu, koju je lagano grickao zubima i istovremeno trljao moj klitoris. Celo telo mi je gorelo. Jezikom je mi skliznuo niz stomak, zavlačeći ga na kratko u pupak, a onda ga spustio niže između mojih butina. “Pogodak,” promrmljao je, usisao mi klitoris u svoja usta, a palčevima proširio moj otvor do maksimuma. Dunuo je hladan vazduh u mene, a ja sam počela nekontrolisano da se tresem osećajući orgazam koji nadolazi. Tada mi je svom snagom gurnuo jezik unutra i osetila sam toliko nepodnošljivo zadovoljstvo da sam pomerila zadnjicu uz stepenik i vrisnula. “Ahhhhh.” Jezikom mi je prelazio po klitorisu, a onda ga ponovo gurnuo unutra. Leđa su mi se izvijala, celo telo se trzalo. I tako ponovo i ponovo i ponovo. Nikako mi nije dozvoljavao da svršim, zbog čega sam mu bila zahvalna, ali i ljuta na njega. Kada sam konačno dostigla vrhunac 159

zadovoljstva, bio je toliko intenzivan da mi se svaki mišić u telu zgrčio. Sva sam podrhtavala i pružila sam ruke ka njemu, ali on mi je zarobio zapešća i nije mi dozvoljavao da ga dodirnem. “Molim te,” preklinjala sam. “Molim te, pusti me da te dodirnem.” Ustao je, spuštajući trenerku i bokserice, a njegova ogromna erekcija mi je iskočila pravo ispred očiju. Migoljila sam se ispod njega kad mi je sa obe strane stisnuo noge svojim kolenima dok je njegov penis i dalje stajao ispred mene u svoj svojoj veličini. “Sisaj ga,” jednostavno reče. Otvorila sam usta i primila ga, istovremeno posramljena i zadovoljna. Prekršila sam svoju sopstvenu reč —od pre samo pet minuta—zato što je osećaj bio tako dobar. Pa, možda tehnički i nisam prekršila svoju reč. Nisam klečala ispred njega. On se jednostavno namestio u visini mog lica. Ali u pitanju je bila samo semantika. Zapitah se šta sam ja to postala. “Svršiću ti u usta,” reče, pre nego što sam uopšte i imala šanse da ga stvarno usisam. Shvatila sam da mu je to što me je lizao bilo dovoljno da i sam svrši. Klimnula sam glavom, osećajući kako mi steže kosu u pesnicu i navodi moju glavu onako kako njemu odgovara dok mi je svršavao u usta. Vruća, gusta tečnost mi je glatko skliznula niz grlo. Bila je slana, topla i lepljiva. Hunter je izvadio kurac iz mojih usta i umesto njega u njih gurnuo palac, prelazeći mi njime preko jezika prekrivenog spermom. Namazao je palac ostatkom sperme i protrljao mi je po obrazi. Obeležio me je. Slobodnom rukom je navukao bokserice i ubacio kurac natrag u njih. “Je li vidiš dušo? Sto posto pripitomljena. Možda ja jesam lovac, ali kada si ti u pitanju Sailor, tebe bih voleo da imam za kućnog ljubimca.” “Mrzim te,” rekoh tiho, toliko besna od stida da sam želela da eksplodiram. Uspravio se, okrenuo i odmahnuo rukom dok je okrenut meni leđima izlazio iz kupatila. “Znaš, možda bih ti i poverovao da mi dah ne miriše na tvoju pičkicu. I nema potrebe da mi zahvaljuješ što sam ti obezbedio dnevnu dozu proteina.”

160

13.

Hrpa različitih misli me je odvela put tržnog centra. Kao prvo, Junsu me je ignorisao jer sam ignorisala treninge zbog povređenog ramena. Svakoga dana sam išla na fizikalnu terapiju kod Davea, lika sa kojim me je Hunter povezao. Takođe sam redovno primala injekcije i izbegavala da podižem veliki teret, ali Junsu se sve više i više ljutio. Počeo je da ne odgovara na moje telefonske pozive i pretvarao se da je veoma zauzet svaki put kada bih došla u klub. Pretpostavljala sam da mu se ne dopada ideja da porodica Fitzpatrick ima ikakav uticaj na moju sportsku karijeru. Nisam mogla mnogo da ga krivim zbog toga. Psi lutalice nisu mnogo verni po prirodi, a Hunter je bio poput njih. A da ne pominjem da bi se zbog njegove reputacije postideo i sam Scott Disick 66. Nakon što sam otišla kod drugog doktora kako bi mi postavio dijagnozu—koja je bila identična onoj koju je postavio prvi doktor— pripisala sam Junsuovo ponašanje činjenici da je patio od povređenog ega i odlučila sam da mu dam malo vremena da se izduva. Kao drugo, bila sam u očajnoj situaciji što se tiče garderobe. Sve češće sam imala intervjue i snimanja, pošto me je Crystal baš forsirala, i više sam volela da to radim u garderobi koja nije izgledala kao da ju je kupio neko ko je slep i bez trunke zdravog razuma. Treći razlog je, nažalost, bio Hunter. Nisam želela da ga smatram značajnim činiocem, ali uistinu sam želela da ga impresioniram. Želela sam da misli kako sam lepa i da pored mene zaboravi sve Emily i Alice ovog sveta. 66

učesnik reality TV šou programa Keeping Up with the Kardashians 161

Okej, da budem potpuno iskrena, transformacija je imala devedeset posto veze sa Hunterom a nekih deset posto sa rastućim interesovanjem medija za mene kao i sa viškom slobodnog vremena. Ali to nikome nikad ne bih priznala. Biće to moja tajna i tajna mog (očigledno nepostojećeg) mozga. I tako, evo nas, Aisling, Persy, Emmabelle i mene, naoružanih lateom67 sa ukusom bundeve iako je i dalje bilo neverovatno toplo za ovo jesenje doba godine, kako nosimo pune ruke kesa iz različitih prodavnica. Kupila sam kompletnu sportsku garderobu, počevši od debelih crnih pantalona koje su bile udobne poput helanki, a elegantne poput cigaretpantalona. Moje izbledele, udobne majice su zamenjene kratkim, modernim topovima sa čipkicama i šarama, a naterale su me da kupim i nekoliko slatkih haljina koje, bez sumnje, nikada neću obući. Obećala sam drugaricama da ću pobacati svu svoju garderobu koju su one nazivale “ubica erekcije” i koja se uglavnom sastojala od helanki, toliko puta opranih da su videle više vode nego kupaće gaće Michaela Phelpsa68 i dukserica, toliko razvučenih da su izgledale kao da im rukavi imaju svoje sopstvene rukave. Kako bi me sprečile da ih prevarim, za svaki slučaj su odlučile da me otprate do kuće i lično se uvere da ću pobacati staru odeću. “Znate šta bi bilo ekstra?” Emmabelle nas sve zaustavi na izlasku iz tržnog centra. Jedini odgovor koji mi je padao na pamet je bio da što pre odemo odavde. Ipak, nisam bila toliki partibrejker. “Da dobijem novo rame?” upitah željno. “Da kupimo kapkejkove!” uzviknu Persy. “Da odemo na časove letenja,” predloži Aisling stidljivo, pokrivajući usta šoljom kafe. Počele smo da primećujemo tu buntovničku crtu naše male, bogate drugarice. Zbog nje mi se još više sviđala. A njeno prisustvo me je inače sprečavalo da im ispričam kako me je Hunter polizao kao sladoled u sred vrelog letnjeg dana. Aisling je bila član njegove uže porodice što bi moje priznanje učinilo: 1. Toliko groznim da ne bi pomogla ni činjenica da smo dobre drugarice 2. Takođe i opasnim

67 68

italijanska kafa sa mlekom američki plivač, višestruki olimpijski pobednik 162

Šta ako Aisling reši da ispriča svojim roditeljima? Ili Cillianu? Zapravo, ne mora nikome od njih ni da kaže, a opet bi bilo strašno. Ako bi slučajno neko otkrio da smo Hunter i ja jedno drugom mazili krajnike jezicima, a onda saznao da je Aisling bila upoznata sa tom situacijom, nastradala bi zbog nas dvoje. Tako da, u ovom slučaju, nije bilo dobitne kombinacije. “Bilo bi ekstra da se Sailor ošiša,” Emmabelle je naglasila svoju ideju pucnuvši prstima. Žustro odmahnuh glavom. “I da uradi tretman keratinom!” uzviknu Aisling. “Sa kratkim bobom69, ispravljenom kosom i šiškama sa strane dobila bi pravi “Emma Stone70” izgled.” Od kad je to Emma Stone pridev? “A onda će moći da zarobi Hunterovo srce i dokaže mu da postoji svetlo na kraju tunela.” Persy zapljeskala rukama, sanjivo gledajući ka horizontu. Došlo mi je da ih sve tresnem Thorovim čekićem. Čak bih prekršila i svoje nema podizanja teških stvari dok mi se rame ne zaleči pravilo, samo da bih to učinila. Pogledah u Aisling da vidim reaguje li na Persyin poslednji komentar. Da li me je Hunter možda pominjao? Ali njeno lice je bilo potpuno bezizražajno. Ni jednog trenutka ni ne pomisli na mene osim ako mu nisam baš ispred nosa. “Deluje mi da bi to baš potrajalo,” rekoh, trljajući vrat. “Takođe, ne želim da zarobim Hunterovo srce ili bilo koji drugi njegov organ.” “Ionako ti dugujem rođendanski poklon.” Persy još jednom pljesnu rukama i uperi prst u mene kao da hoće da kaže Pogodak. “Čemu žurba? Sigurno neće u međuvremenu da ti suspenduju Netflix nalog.” Emmabelle me zgrabi za ruku i odvuče u salon po imenu Citrus. Bio je toliko lep da je u njemu moglo da se organizuje venčanje, a frizerke su izgledale kao da su upravo izašle iz epizode serije The Hills71, potpuno histerične i opsednute luksuznim stvarima. Pre nego što sam uspela da kažem Belle da postoje druge stvari koje me zanimaju više od Netflixa (recimo Hunterova erekcija i ostali prominentni mišići), već su me stavile u stolicu, raščešljale mi kosu, namazale je debelim slojem nekog losiona, oprale je, skratile, opet oprale,

vrsta frizure, slična nekadašnjoj paž frizuri američka glumica poznata po filmovima LaLa Land i Spiderman 71 američka reality TV serija 69 70

163

isfenirale, poprskale lakom i ispravile do maksimuma. Očekivala sam da ću, kada završe, izgledati kao pudlica sređena za izložbu pasa. Mogla bih se zakleti da su me držali kao taoca cela tri sata, ali kada me je frizerka Brandie konačno pustila na slobodu, poželela sam da prolijem koju suzu radosnicu i ne samo zato što je mučenje završeno. Zastao mi je dah dok sam posmatrala svoju sliku u ogledalu. Glatki, sjajni, super-ispravljeni pramenovi su mi okruživali lice. Sad sam imala oštre šiške sa razdeljkom sa strane zbog kojih mi je lice izgledalo mekše. Ostatak boba mi je padao na ramena poput somota. Nisam mogla da poverujem da je to ona ista oštra kosa sa kojom sam se borila nakon svakog pranja. U metrou, dok smo se vraćale kući, Emmabelle i Aisling su je neprekidno dodirivale. Persy se svako malo okretala ka meni i šaputala, “Emma Stone” i “Zapamti da možeš da nađeš boljeg od Andrewa Garfielda72.” Moram priznati da sam se osećala mnogo bolje sada kada sam se oslobodila viška kose. Osećala sam se nekako sveže. Ne mogu da se setim zašto nikada nisam htela ništa sa njom da uradim. Poslednjih deset godina sam provela fokusirana na streličarstvo i dokazivanje ostatku sveta kako mi nije bitno da budem lepa i popularna jer me lepa frizura i moderna garderoba samo degradiraju. I sve te ideje koje sam sebe usađivala u glavu—da je sređivanje samo za površne, sebične osobe i da je potpuno besmisleno toliko voditi računa o fizičkom izgledu kada ćemo na kraju svi ostariti i izborati se—su mi sada izgledale potpuno pogrešne. Zato što, iako nisam bila ni blizu savršenstva, ipak sam se osećala lepom. Hunter nije bio u stanu kada smo stigle. Bilo je tek osam sati ,a on je obično učio do kasno. Ipak sam bila svesna svog razočarenja što ga nisam zatekla kod kuće. Nije to bio ubod u srce, pokušala sam sebe da ubedim. Samo mala površinska posekotina, kao kada se posečeš na papir. Nije postojala opasnost da se zaljubim u njega. Čuvene poslednje reči. Naručila sam vijetnamske hrane dovoljno za celu armiju, a onda nastavila da isprobavam odeću koju sam kupila. U međuvremenu, Belle je pustila Seks i grad na Netflixu, skočila na kauč noseći na glavi tijaru koju je kupila u Claire’s prodavnici nakita i aksesoara i pijuckala vino koje sam inače zbog Huntera držala pod ključem.

američki glumac, glumio u filmu Spiderman, muž Emme Stone 164

Toliko sam se dobro zabavljala da mi nije zasmetalo čak ni kad su moje drugarice pustile Billboard plejlistu na Spotifyju73. Izlazila sam iz svoje sobe, noseći par crvenih cipela na štiklu koje sam platila deset dolara (sitnica!) i crvenu haljinu koja se slagala uz njih, zabacujući svoju sjajnu kosu, kada su se ulazna vrata otvorila. Hunter je ušao, razvezane kravate, zamršene kose, visok i mišićav toliko da smo pored njega izgledale kao deca. Nosio je ranac sa knjigama i akt tašnu. Naglo se zaustavih, a bol od posekotine papirom u mom srcu se pojačao kao da sam osetila hiljadu novih posekotina. Izgledalo je da uopšte ne primećuje prizor ispred sebe—Belle i Aisling kako piju vino koje je kupio njegov otac i Persy kako slika selfi sa pogledom na grad u pozadini. Gledao je samo u mene. Nešto se dogodilo u vazduhu onog trenutka kada su nam se pogledi sreli i pitala sam se da li su i moje drugarice to primetile—kiseonik je počeo da šišti i puca svuda oko nas kao otvoreni plamen koji sve više raste i pojačava se. Otvorio je usta da nešto kaže, a sve devojke u sobi su zadržale dah, osim Aisling. Postojalo je to nešto privlačno i životinjsko u Hunterovoj pojavi što su sve žene primećivale. “Želeo bih sada da unovčim naš dogovor,” reče jednostavno, ignorišući ostale devojke, kao da uopšte nisu prisutne. Dogovor: “ maženje u fulu, ja tebi sisam bradavice, ti meni trljaš kitu. I, da ne zaboravim, pustiš me da se prošetam kroz tu narandžastu šumicu između tvojih nogu.” To su bile njegove reči. Ne moje. Usta su mi se osušila. “Kao što vidiš, sa drugaricama sam.” Nespretno sam rukom pokazala na Emmabelle, Persy i Aisling. Ova poslednja je spustila čašu sa vinom na stočić i pretvarala se da nešto čita na telefonu, mršteći se. “Kao što vidiš…” odvrati odmerenim glasom i odjednom muzika stade i svi počeše da slušaju naš razgovor. “Nije me baš mnogo briga zbog toga.” Oči su mu se spustile ka preponama i pogledala sam u istom pravcu, otkrivši da ima erekciju. Pošto je stajao ispred mene, samo sam je ja mogla videti. Ali me je ipak uzbuđivala pomisao da bismo mogli biti otkriveni. Dobacila sam mu ljubazan osmeh. “Sigurna sam da možeš da sačekaš.”

Spotify- aplikacija za slušanje muzike 165

“Ili bi one mogle da odu,” odvratio je. “Dogovor je dogovor, ja možda nisam baš neki uspešan biznismen ali sam Fitzpatrick i ne prihvatam olako kad neko pokuša da me zajebe.” Iza mojih leđa, Emmabelle je pročistila grlo i počela da sakuplja svoje stvari, a i Persy isto tako, dok je Aisling požurila u kuhinju da prospe svoju čašu sa vinom u sudoperu i opere je. Pitala sam se šta li misle o svemu ovome. Kako li će me samo ispitivati sledeći put? Ne znam zbog čega je Hunter tako otvoreno govorio o nama ispred tri svedoka. Svaka od njih je mogla da nas izda. Dobro sam poznavala svoje drugarice i imala poverenja u njih, ali on ih nije uopšte poznavao. Iznervirana, prkosna i umorna od bola koji su izazivale posekotine od papira u mom srcu, ponosno sam podigla glavu. Ne može on meni da naređuje. Ja sam bila njegov čuvar a ne obrnuto. “Moje drugarice ostaju,” rekoh ledenim glasom. “Slobodno se istuširaj hladnom vodom ako ne možeš da podneseš toplotu.” Okrenula sam se, otišla do sofe i ponovo pustila Seks i grad. Mogla sam da osetim začuđene poglede mojih drugarica. Nabacila sam nema-zezanja-sa-mnom izraz lica i sve tri su se skupile na kauču do mene, više izgledajući kao zarobljenice nego voljne učesnice. “Hmm… Zdravo, Hunt. Mama kaže da nije mogla da te dobije na telefon cele nedelje,” promrmlja Aisling, očiju fokusiranih na svoje krilo. Hunter ju je ignorisao, još uvek me paleći svojim pogledom. “Hej, Fitzpatriče.” Emmabelle prekrsti noge ispružene na našem stočiću za kafu kako bi se što udobnije smestila. “Lepo ti stoji to odelo. Hugo Boss?” “Ma daj,” odvratio je sa prezirom. “Da li ti ja izgledam kao neka sirotinja? Ovo je Brioni.” “Opa.” Zviznu Emmabelle, a ja sam, iz nekog razloga, bila patetično oduševljena činjenicom da je Hunter potpuno imun na šarm moje prelepe drugarice. “Još si veći drkadžija nego što se priča.” “Drkanje je veoma operativna reč,” promrmlja, odlazeći u svojoj sobu, ali još uvek ne skrećući pogled sa mene “Samo to ovde niko ne shvata.” To mi je bilo dovoljno da pocrvenim kao semafor i poželim mu da umre najbolnijom i najokrutnijom mogućom smrću. Čim je Hunter nestao iz našeg vidokruga, sve tri glave se okrenuše ka meni. “Mogu li ja prvo nešto da kažem pre nego što svi počnu da te bombarduju svojim mišljenjima?” Aisling podiže stidljivo ruku, kao da smo u učionici. “Ne možeš,” povika Persy u isto vreme kad Emmabelle reče možeš. 166

Pročistila je grlo i malo se pomerila na Hunterovoj sofi. “Obožavam svog brata. Kada ga jednom upoznaš, shvatiš da je on, zapravo, sjajna osoba. Ljudi ga osuđuju zbog naslova u novinama, ali za mene je on neko ko za svaki praznik dolazi kući, donosi poklone i priča zanimljive priče iz svog života. Ali… Sailor, on je zajeban igrač. Bez imalo truda učini da pomisliš da si mu najvažnija osoba na svetu, a onda nestane kada mu dosadiš i kada se zasiti. A njemu svaka žena dosadi. Živi sam svedok da je doveo kući ni manje ni više nego dvadeset tri devojke tokom godina koje je proveo u Californiji. Dovodio bi uvek neku novu devojku kada bi se vraćao kući za vreme raspusta—ponekad bi ih odbacio nakon samo par sati, kao da su donji veš. Nikada neću reći mojim roditeljima šta se dešava između vas dvoje. To nije moja stvar. Ali ipak…” Okrenula se ka prozoru pa nisam mogla da joj vidim izraz lica. Šta je pokušavala da sakrije? Sažaljenje? Osećaj neprijatnosti? Odmahnula je glavom. “Hoću da ti kažem, nemoj da zaboraviš da je sve ovo samo privremeno. Volela bih da Hunter jednoga dana pronađe svoju ženku jastoga. Ali teško da će se to dogoditi u nekoj skorijoj budućnosti imajući u vidu da ima samo devetnaest godina.” Sedele smo u tišini i razmišljale o ovome što je Aisling upravo izgovorila. “Jastozi nemaju jednog partnera za ceo život,” odvalih, i sve tri me pogledaše zbunjeno. Sipala sam preostalo vino u čašu i prinela je usnama, sležući ramenima. “Žao mi je, ali serija Prijatelji nije baš najpouzdaniji izvor informacija. Naročito nije pouzdano ono što kaže Phoebe. Uvek mi je nekako izgledala kao da je na granici ludila. Zapravo, najdominantniji mužjak jastog se pari sa čitavim haremom ženki u periodu od otprilike dve nedelje. Oni su najodvratniji predstavnici životinjskog carstva, poput likova koji povraćaju u tuđe cipele na fakultetskim žurkama zato što su izgubili opkladu ili poput onih što imaju više naloga na Instagramu. Ako iko zaslužuje da bude živ skuvan, kako bi uz bolne krike okajao svoje grehe, onda je to jastog. Mada, ne opravdavam način na koji se jastozi tretiraju, jer i oni su ipak ljudi.” Završih glupom šalom ovaj svoj zrela sam-za- ludnicu monolog. Nemo su zurile u mene. Pretpostavljam da su se pitale o čemu li sam to, za ime boga, pričala sve ovo vreme. Zašto nisam stigla do neke poente koja je imala veza sa Hunterom i sa mnom? Odlučila sam da zaključim priču. Progutala sam vino i spustila praznu čašu na stočić. “Zapravo, ono što sam htela reći jeste da je Hunter jastog. To mi je sasvim jasno. Aisling, budi bez brige, ako ikada toliko poludim i odlučim 167

da tvog brata uzmem za ljubavnika, svakako ću imati u vidu da od njega ne mogu da očekujem venčanu burmu.” Persy, Emmabelle i Aisling su nekoliko trenutaka ćutale, pokušavajući da se saberu. Emmabelle je prva progovorila. “Priznaj, kučko. Počela si da gajiš osećanja prema njemu.” Persy je pokrila usta rukom na kojoj se nalazilo prstenje. “Jadna Sailor. Nema joj leka. Jeste li čule taj monolog? Pa ona je načisto propala.” “Izgubljen slučaj.” Aisling je sumorno klimnula glavom, prekrstivši se i žaleći preranu smrt moje logike. Bilo mi je jasno šta je uzrok njihove zabrinutosti. Hunter predstavlja opasnost. U jedom trenutku mi dobacuje komadiće svoje pažnje i privrženosti, a u sledećem se izoluje i odbacuje me. Potpuno je nepredvidiv kada su osećanja i ljubav u pitanju. Ili kada je spuštanje daske od WC šolje u pitanju. Ili kada je bilo šta u pitanju, u stvari. “Možda i on gaji ista osećanja. Na kraju krajeva, takav je bio plan. Naterati ih da se zaljube jedno u drugo,” razmišljala je Persy. “Sumnjam. Čule ste šta je Aisling rekla. Nismo mogle ni da pretpostavimo da je Hunter tolika muška kurva.” Emmabelle se namršti, kao da planira naš sledeći potez. “Meni se čak ni ne dopada.” Pokazala sam zube, prasnuvši u nervozan smeh. Oglasila mi se poruka na telefonu. Stigla je hrana koju sam naručila. Persy je izašla u predvorje da je preuzme, a ja odmahnuh glavom, nadajući se da su zidovi dovoljno debeli i da Hunter nije ništa čuo. “Samo povedi računa.” Aisling mi je protrljala ruku. “Zaboga. Odakle ti ta ideja da želim da uradim bilo šta sa tvojim bratom osim da ga udarim pesnicom u lice?” “Od činjenice da si veoma osećajno opisala kako ništa ne osećaš prema njemu,” objasni Emmabelle. “A i posmatrala si ga kao da ćeš svakog trenutka da ga zaskočiš,” doda Aisling. “Uz to, pocrvenela si istog trenutka kada je ušao u stan i još uvek nisi povratila svoju uobičajenu boju lica,” zaključi Emmabelle. “Žao mi je što ću vas razočarati, ali među nama nema ničega.” Prekrstila sam ruke na grudima. Sad sam već lagala kao pravi profesionalac jer više nije bilo povratka. Kako sam mogla da budem toliko glupa i dopustim mu da me dodirne? Da dozvolim da sve izmakne kontroli? “Okej,” reče Aisling. “U redu,” doda Emmabelle. 168

“Evo hrane!” Persy ulete kroz vrata sa dve plastične kese u rukama. Hunter se pojavi, sveže istuširam, vlažne kose, koja se kovrdžala oko njegovog blistavog lica, a na sebi je imao donji deo sive firmirane trenerke koju je stalno nosio i u crnu, usku majicu koja mu je isticala isklesane mišiće stomaka. “Potrebna si mi.” Uperio je prstom u mene. “Zbog čega?” Sumnjičavo sam ga pogledala. Da pogled može da ubije, Hunter bi bio prepolovljen i ležao bi, krvareći po mermernom podu. “Imam pauka u sobi i moraš da ga ubiješ.” Ovo je bio najgluplji izgovor koji sam ikada čula. Aisling podiže pogled, užasnuta. “Sailor to radi umesto tebe?” Namreškala je nos. Hunter je pogledao svoju sestru ledenim pogledom i to prvi put od kada je došao. “Ispod tvog nivoa je da budeš ženski šovinista, Ash. U dvadeset prvom veku smo. Nemaš pojma kako dobro izgledam kada stavim kecelju. Hajde , CT.” CT. O moj bože! Ubošću ga nožem. “CT?” Emmabelle podiže gustu, pažljivo raščešljanu obrvu. “Carrot Top,” objasni on. “E jesi kreten,” promrmlja ona. “Čekaj samo da upoznaš mog starijeg brata. U poređenju sa njim, ubice u samicama izgledaju kao male mace.” “Koliko god bi mi prijalo da pokažem svoju nadmoć u odnosu na tebe, ipak mislim da možeš sam da ga se rešiš.” Skrenula sam pogled, pomažući Persy da servira hranu na stočiću za kafu. “Obavio sam ja dovoljno kućnih poslova do sada.” Mahnuo je desnom rukom izazivajući smeh kod Persy i Belle, a prezriv pogled kod svoje sestre. “Ali nema frke. Pretpostavljam da je najbolje da ga odnesem u tvoju sobu.” Znala sam da nema nikakvog pauka. Ali moje drugarice su imale toliko malo vere u njegove sposobnosti da su zapravo mislile da je sasvim očekivano od njega da potraži da nešto tako obavim. “Slobodno. Stavi ga na moj jastuk da mogu dobro da ga vidim.” “Važi, šefice.” Salutirao mi je i odmarširao niz hodnik. Stavila sam komad tikvice u usta, pretvarajući se da me ne zanima da li ipak možda postoji šansa da je neki pauk u njegovoj sobi i da će mi ga sada staviti na jastuk. Sigurna sam da bi to bez razmišljanja uradio ako zaista postoji pauk

169

u stanu. Ako ništa drugo, zbog pauka bih morala da pređem u dnevnu sobu ili u njegovu sobu, što bi mu se sigurno svidelo. Lukavi, bogati kopilan. A njegova porodica ga je smatrala glupim. Hunter je napravio čitav spektakl od odlaska u svoje kupatilo pa zatim ulaska u moju sobu, dok je sve vreme zviždukao melodiju iz filma Kill Bill. Emmabelle je prasnula u smeh, a Persy i Aisling su razmenile zabrinute poglede. Ja sam naizgled bila pribrana, a u stvari sam gorela od želje da otrčim i vidim šta se događa. Pauk. Na mom jastuku. Napetost me je ubijala. A možda će pauk da me ubije. Šta ako je crna udovica? Ili crveni pauk? Skočih na noge. “Samo ću da…” Pokazah rukom ka svojoj sobi. Moje drugarice istovremeno klimnuše glavama. “Da, verovatno bi trebala,” reče Persy piskavim glasom. Prođoh niz hodnik u onim prokletim štiklama, gledajući levo i desno i na kraju videh Huntera kako se vraća u svoju sobu, meni okrenut leđima. Pojurila sam za njih i povukla ga za majicu. On me je u potpunosti ignorisao i bukvalno me vukao ka svojoj sobi pošto nisam htela da ga pustim. Umesto da nešto kaže, ušao je u kupatilo, bacajući parče toalet papira u korpu za otpatke. Parče toalet papira koje je upotrebio da premesti pauka od tačke A do tačke B? “Nema nikakvog pauka.” Namrštila sam se. Oči su nam se susrele u ogledalu. Osmehujući se, spustio je pogled kako bi odvrnuo slavinu. Nije žurio. Lagano je oprao ruke zbog verovatno izmišljenog pauka, zatim ih je obrisao peškirom i tek onda se okrenuo ka meni. Tada me je nadvisio i blokirao svojim telom i naterao me da se pomerim korak unazad ka tuš kabini. Staklena vrata su bila otvorena i udarila sam u njih svojim povređenim ramenom. Trgla sam se od bola. Hunter je uzeo pramen moje kose i protrljao ga između prstiju. Oboje smo se divili njenoj mekoći. Plašila sam se da će se poput butera istopiti među njegovim prstima, toliko je bila nežna. “To što si skratila kosu me neće sprečiti da je vučem kada budemo vodili ljubav,” izgovorio je bezbojnim glasom. Skrenuh pogled, osećajući kako mi lice gori. “Ima li ili nema pauka u mojoj sobi?” upitah zadihano. Hunter je još uvek posmatrao moju kosu, sve više mi se približavajući. Ja se malo udaljih od njega, vodeći računa da ne udarim u pločice. 170

“Lukava mala vilo, pustila si nas da verujemo da si potpuno neupadljiva.” “Ja i jesam neupadljiva,” odgovorila sam, još uvek pomalo zabrinuta zbog pauka. On odmahnu glavom, spuštajući pogled sa moje kose na moje oči. “Šta ću sa tobom da radim, aingeal dian?” Obmotao mi je ruke oko vrata i lica i nagnuo mi glavu na gore. Posmatrajući ga kako me posmatra, osećala sam se kako mi do pluća ne dopire vazduh. Pre nego što su mu se oči ponovo zaustavile na mojima, izgledalo mi je kao da sam u pogrešnoj koži, kao da imam pogrešno lice. A zbog njegovog pogleda sam se osećala lepom i želela sam da taj osećaj potraje. Nerado sam se pomerila još jeda korak unazad. Ovog puta, leđima sam udarila u pločice. “Moramo da prekinemo,” prošaputala sam. “Šta da prekinemo?” Pretvarao se da ne zna o čemu govorim, a lice mu je bilo bezizražajno. “Ovo između nas. Ti si umetnik u zavođenju. A ja ne znam ništa o tome. Samo sam došla da proverim da li ima pauka u mojoj sobi.” “Nema,” Reče lagano, pomerajući ruku iza mene. “Hajde da ne vređamo tvoju inteligenciju pretvarajući se da se sve ovo dešava zbog jebenog pauka.” “Sve to si ti smislio,” podsetila sam ga. Razmišljala sam o različitim brojevima dok mi se sve više približavao, vreo i neodoljiv. O broju srca koja su stradala od oluje po imenu Hunter. O tome koliko puta je čuo reč ne i bez napora je pretvorio u da. O tome koliko je suza proliveno zbog ovog prelepog stvorenja, koje nikako nije moglo da promeni svoju đavolsku prirodu. “Jesam,” prosiktao je, pritiskajući me o pločice. Grudi su mi bile naslonjene na njegov stomak, butine su nam bile jedna uz drugu, usne su nam se gotovo dodirivale. “Jer mi ne predstavlja nikakav problem da vređam svoju sopstvenu inteligenciju.” “Huntere Fitzpatrick, kakve su Vaše namere prema mojoj čednosti?” pogledala sam ga i prvi put mu ozbiljno postavila to pitanje. Nasmešio mi se. “Drago mi je da ste postavili to pitanje, gđice Brennan. Bojim se da je moja namera da je potpuno uništim.”

171

Hitrim pokretom je uključio tuš i voda je potekla iz njega. Kriknula sam, držeći se rukama za njega dok je hladna voda padala po meni. Čula sam njegov smeh dok me je podizao i obavijao oko svog tela kao da sam hobotnica, a zatim je spustio usne na moje pre nego što sam stigla da se pobunim. Negde duboko u mom mozgu, pojavila se pomisao da mi drugarice još uvek sede u dnevnoj sobi, a da je jedna od njih u krvnom srodstvu sa ovim čovekom sa kojim sam se ljubila ispod tuša, dok smo i on i ja bili potpuno obučeni—a ja u crvenoj haljini sa cipelama na štiklu. Takođe mi je bilo jasno da opet pravim istu grešku za koju sam, pre par minuta u dnevnoj sobi kada je Aisling objašnjavala kakav je zapravo njen brat, sebi obećala da je nikada neću napraviti. Ali bila sam potpuno bespomoćna i opčinjena njime. “Ti si jastog,” mrmljala sam dok smo se ljubili i dok je njegov jezik istraživao unutrašnjost mojih usta. Spustila sam ruku na njegov penis i počela da ga trljam, osećajući kako raste i trza se od mog dodira. On je bio moj lek. Moj alkohol. Moj kokain. Moja terapija za pojačavanje emotivnih performansi. “Ako je to nešto iz Prijatelja imaj u vidu da ja pripadam generaciji Z i da nisam mnogo oduševljen pop kulturom devedesetih.” Pomerio je u stranu moje gaćice ispod haljine i počeo da me mazi. Zaječala sam kada sam osetila njegove prste ponovo u sebi. Sve me je još uvek bolelo od juče, od njegovog jezika i prstiju. Ali bez obzira na bol, sa radošću sam dočekala njegove dodire, stežući njegove prste svojim unutrašnjim mišićima, želeći mu dobrodošlicu. Dobrodošao kući. “Jastozi su kurve životinjskog sveta. Samo imaju tu potpuno pogrešnu reputaciju monogamnih stvorenja. Što je … glupo. Tako glupo. Oni su doslovno bubašvabe iz okeana,” brbljala sam puštajući ga da me ljubi dok je voda padala po nama. Govorio je hmmm u moj vrat, dok su mu se usne spuštale ka mojim grudima. “Mrzim jastoge.” Uzdahnula sam kada je savio prste koji su bili u meni i dodirnuo mi mesta zbog kojih mi se unutrašnjost grčila. “I mrzim Prijatelje.” Prekinuo je da me ljubi i dodiruje i povukao se korak unazad. Voda je kapala sa njegovog pravilnog, uzanog nosa. Njegova četvrtasta brada sa rupicom na sredini i napućene usne su bili blistavi od vode. Prijanjala je na njegove trepavice, imao je prelepe trepavice, poput Zayna Malika74— koje su još više isticale njegovu neverovatnu lepotu. 74

britanski pevač, član nekadašnjeg boy banda One Direction 172

“Je li sa nama sve u redu?” Opet je pominjao nas. Odmahnula san glavom. “Huntere, znam da imamo dogovor, ali ne znam da li mogu sve ovo opet da uradim.” “Šta opet da uradiš?” “Da te ljubim. Da te uzmem u usta. Da ti opet dozvolim da staviš usta na mene. Kao što si već rekao, sve ovo je samo privremeno i ne znam kakav ćeš ti izaći iz svega ovoga, ali da budem iskrena, mislim da ću ja na kraju biti povređena ako dozvolim da se sve ovo nastavi. Ja jednostavno ne želim da budem taj tip devojke.” “A kakav je taj tip?” “Tip devojke koja se lako veže za nekoga.” “Ti si dovoljno jaka da se ne vežeš za nekoga poput mene.” “Ja jesam jaka. Ali to što sam jaka ne znači da ne mogu biti povređena. To samo znači da imam visoku toleranciju na bol, ali ne znači i da mogu u potpunosti da ga izbegnem.” Odjednom se otreznio, trljajući obraze zglobovima prstiju. Zatvorio je vodu na tušu i zbog toga mi je nekako bilo još hladnije. Nisam mogla da mu protumačim izraz lica. Imao je mnogo različitih izraza lica za različite situacije što je govorilo u prilog činjenici da nije ni malo glup. Posmatrao me je sa hladnom rezervisanošću. “Jesi li zato skratila kosu? Promenila garderobu? Zato što ne želiš da se ovo između nas nastavi?” Upitao je ravnodušnim glasom. Bio je previše ponosan i samopouzdan da bi ga ovo povredilo. Slegla sam ramenima. “Možda sam želela da te impresioniram. Ali nije trebalo da mi dopustiš.” “Malo je kasno za to,” reče, dohvativši peškir i bacivši mi ga u ruke. “Ali ako je ovo tvoja želja, poštovaću je.” “Stvarno?” Klimnuo je glavom potvrdno. Osećala sam kao da je došao kraj nečemu velikom i važnom. Nečemu što je moglo da mi promeni život, čemu su se moji roditelji nadali da će mi se dogoditi. Osušila sam se peškirom koliko je to bilo moguće i vratila u dnevnu sobu podvijenog repa. Nijedna od mojih drugarica me nije pitala zašto mi je kosa mokra i zašto sam nadurena. Posmatrala sam ih kako jedu, zagrlila ih na rastanku i zatim ih gledala kroz prozor kako povijenih tela žure ka stanici metroa, verovatno raspravljajući o neobičnom slučaju pauka u našem stanu. Odvukla sam se u krevet.

173

San mi nikako nije dolazio na oÄ?i.

174

14.

Pesma za današnji dan: “I Can’t Get No Satisfaction” od The Rolling Stones. Dan nakon što mi je Sailor rekla da se između nas ništa više neće dogoditi, imao sam želju da ubijem svakoga ko mi se zatekao na putu. Tata se ponašao kao pizda, Cillianovi rogovi su danas bili za nijansu oštriji nego inače, a Syllie se zavukao u svoju kancelariju ne radeći ništa sumnjivo. Knox je radio svoj posao i pratio Sylliea 24/775, čak je i spavao u svom kombiju kako bi uhvatio svaki njegov pokret i razgovor, ali za sada nije bilo rezultata. Takođe su mi se nabacivale dve sekretarice koje ili nisu bile upoznate sa činjenicom da sam kancelarijski idiot ili ih je tata poslao da bi proverio kako ću se ponašati. U svakom slučaju, prilično nepristojno sam ih otkačio. (“Kurac mi je na godišnjem odmoru”). Razmišljao sam o tome da pošaljem poruku Sailor—zamalo to i nisam uradio tri puta—ali sam shvatio da bi to bilo sebično od mene. U svakom slučaju, ona je delimično bila u pravu. Ovaj naš glupi aranžman će potrajati još tri meseca i onda će ona sve prekinuti (a ja ću konačno prekinuti da drkam na nju svakodnevno). Biće mi žao kada bude otišla, ali nikada nije ni postojala opcija da ostane u mom životu. Moja pretpostavka je da ću se nakon gubitka Sailor osećati kao kada ne bih mogao do kraja pojesti stvarno dobro parče pice zato što je neki tamo lik kinuo na njega. Grozno bih se osećao ali, ako ništa 75

dvadeset četiri sata dnevno, sedam dana nedeljno, non-stop

175

drugo, ipak sam uspeo malo da je isprobam, a svakako ima još mnogo restorana u kojima bih mogao jesti picu. Svakako da ima. Sailor nije bila kod kuće te večeri kada sam se vratio sa još jednog dosadnog predavanja. Ovog puta sam joj poslao poruku samo da proverim kako je. Bila je dobro. Odgovorila mi je da se vraća u klub nakon što je bila u gradu sa Ash i pitomom i slađom verzijom bliznakinja Olsen.76 Sailor je provodila dosta vremena sa Ash, pa sam se potajno nadao da ćemo se ipak viđati i nakon što naš aranžman bude završen. Ali kako bi to moglo stvarno da se dogodi, morao bih ponekad da se javim majci kada me zove i da provodim više vremena sa svojom porodicom. To se neće baš tako skoro dogoditi, iako sam tati obećao da ću prisustvovati svim porodičnim okupljanjima. Sledeće večeri sam zaspao pre nego što se Sailor vratila kući. Od jutros sam joj ostavio papirić sa porukom i kafu pre no što sam otišao na posao, želeći joj prijatan dan pošto sam se očigledno pretvarao u slatku bakicu. Prvo što sam primetio kada sam stigao na posao je bilo to da Sylvester nije tu. “Jesi li video Sylliea?” Proturih glavu u Cillianovu kancelariju. Sedeo je za stolom i pregledao planove rafinerije. Nosio je Oxxford odelo sašiveno po meri, a kosa mu je bila uredno zalizana. Kako bih ga rado zveknuo preko nosa… Podigao je pogled i napućio se, iznerviran mojim prisustvom. Znam da je mrzeo moj način života i moje ponašanje. On i ja zajedno u firmi smo bili isto kao kada bi predsednik Amerike sedeo u Beloj kući sa Davidom Hasselhoffom77 u ulozi potpredsednika “Njegova žena ima neku rutinsku hiruršku intervenciju. Neće danas dolaziti na posao.” “Nije valjda? Je li sve u redu?” Jedva sam uspeo da sakrijem oduševljenje. Njegovo odsustvo mi je davalo mogućnost da mu njuškam po kancelariji. Nadao sam se da nije ništa ozbiljno—da joj, zapravo, uklanjaju neki mladež ili da povećava grudi (ako iko to još uvek radi. Svi dobro znamo da je sada u trendu povećavanje zadnjice.) “A možeš li mi, molim te reći, odakle ti ta ideja da me je uopšte briga?”

76 77

Kate-Mary i Ashley Olsen, američke glumice, sestre bliznakinje američki glumac i pevač poznat po ulazi u seriji Bay Watch 176

Otvorih usta da nešto kažem, ali on me ućutka pokretom ruke, još uvek gledajući u planove ispred sebe. “Nije važno. Život je isuviše kratak da bih trošio dragoceno vreme slušajući tvoj odgovor.” “Seronjo,” promrmljah, mršteći se na njega. “To svakako jesam. I zbog toga imam običaj da se poserem po svakom ko me iznervira. Zato bi ti bilo bolje da se pomeriš odatle, ceann beag.” Nakon Killovih oproštajnih reči, požurio sam u Syllievu kancelariju, navukao roletne preko staklenih zidova i počeo da mu preturam po fiokama u nadi da ću pronaći nešto što će me uputiti u njegove planove. Upravo sam nameravao da izađem iz kancelarije praznih ruku, kad ugledah nešto na sred radnog stola—gde mi uopšte nije palo na pamet da pogledam. Nekakav papirić. Vratih se unazad, mršteći se. Bio je to spisak imena. Većinu njih nisam prepoznao, ali jedno od njih mi je privuklo pažnju zato što je to bilo ime one ženske koja je bila Sailorin PR. Zašto je Syllieu potreban PR? Koji skandal je planirao da zataška? Koliko mi je bilo poznato, nije nameravao da uplovi u političke vode. Bio je jedna obična propalica kojoj je samo novac bio važan. Javni sektor ga nije privlačio. Slikao sam spisak telefonom, podsećajući se da kasnije potražim ta imena na internetu, i izleteo napolje. Na izlasku iz kancelarije sudario sam se sa nekom nežnom figurom. “Huntere,” uzviknu neko blagim glasom. “Mama?” E jebiga. Stiskala je na grudima svoju Balenciaga tašnicu, obučena u haljinu istog dezena. Ona je zaista bila tatina lepša polovina. Izgledala je prelepo, ali je bila i iznervirana. Nabrala je obrve stisnutih usana. “Izbegavaš moje pozive,” reče. Ništa Zdravo. Kako si? Pravo u vrlo očiglednu metu. Ti si mene izbegavala, poželeo sam da joj odgovorim. Trinaest jebenih godina, ako ćemo da budemo precizni. Kada me je tata poslao daleko od kuće, trebalo je da ga sprečiš. Kada su me izbacili sa Etona, trebalo je da me vratiš kući. Nikada se nisi borila za mene, mama. Zašto bih se ja borio za tebe? “Bio sam zauzet.” Stavih žvaku od cimeta u usta, žureći da se vratim za svoj sto ispred tatine kancelarije. Nazad u svoju kućicu. “Treba ti nešto?” Časovi roditeljstva? Moralni kompas? Jebeno srce? 177

“Da. Treba mi da provodim više vremena sa svojim sinom.” Ahhh, nema šanse. Nastavila je dalje da govori, pokušavajući da prati moj korak. “Tvoj otac je rekao da ćemo te češće viđati, da je i to deo dogovora. Ali uvek kad pozovem Sailor, ona kaže da si mnogo zauzet, a ti se nikad ne javljaš na telefon.” Sailor mi je stvarno mnogo pomagala u tom smislu. Iskreno, ja sam ih izbegavao koliko god sam mogao. Uz obaveze na poslu, predavanja na koledžu, Sailorinu povredu i tuču u pabu, život mi je bio puna vreća problema. “Baš šteta, mama. Svakako, videli smo se danas, što je baš sjajno, i to će nam biti sasvim dovoljno za narednih mesec dana.” “Zapravo, vas dvoje dolazite kod nas ove nedelje.” Potpetice su joj ljutito lupkale po mermernom podu. Bilo mi je žao što je teram da trči za mnom, ali ne toliko da bih se zaustavio. “Objasni.” Skrenuo sam. I dalje me je pratila. “Razgovarala sam sa Sailor. Rekla je da će te naterati da dođeš, bez obzira na sve.” Ne sećam se da mi je to pominjala dok sam je držao u naručju onog dana, pomislih gnevno. Nerviralo me je to što moja kontrola nad Sailor popušta. Zaista se udaljila od svega onoga što se dogodilo između nas i otud ovi planovi koje je pravila sa mojom mamom. “Sad je još i moja lična sekretarica. Baš slatko.” Zaustavio sam se kod stola i krenuo da prelistavam neka dokumenta u fascikli, bez ikakvog drugog razloga nego da izgledam kao da sam zauzet. “Dakle, onda smo se dogovorili. Još nešto?” “Da. To će biti u petak. Ja ću spremiti večeru. I imam još jedno pitanje.” “Naravno da imaš.” Pretvarao sam se u Cilliana i mrzeo sebe zbog toga. Nije mi bilo lako da glumim pizdu. “Šta sam ti ikada učinila da me toliko mrziš?” Podigla je pogled ka meni i krajičkom oka sam video kako joj oči sijaju od suza. Jebiga. Nisam želeo da razgovor ode u ovom smeru—makar ne dok smo u kancelariji. Nisam podizao pogled sa dokumenata koje sam pregledao. “Ništa. Mislim da slobodno mogu reći da nikada ništa nisi učinila,” rekoh, a onda se ispravih, “Za mene, htedoh reći.” Zatvorio sam fasciklu sa treskom, dobacujući joj pogled koji je odavno zaslužila.

178

Ideja da Sailor sedi u mojoj kući i iz prve ruke vidi kako me moja porodica ponižava me je razbesnela, ali je nije bilo moguće izbeći. Već je nešto od toga mogla i da vidi kada smo bili na onom dobrotvornom sranju, ali nije sedela sa nama i nije mogla da stekne pravi utisak. Na kraju krajeva, šta me briga. Zaključili smo da jedno drugome ne značimo ništa, prema tome, nije ni bitno. “Mnogo bih volela da mogu sve da ti objasnim.” Šmrcnula je, obarajući pogled. “Mnogo bih voleo da me bude briga za to.”

HHH: Hvala ti što si me namestila da idem na večeru. Sailor: Nema na čemu. Uvek! HHH: ← Nema šanse da idem. Sailor: ↑Nema šanse da odbiješ, bojim se. Dolaze moji roditelji i Sam. HHH: Zvuči mi kao neka intervencija. Sailor: Ma nije. Ok si, ne treba ti intervencija. Više ne praviš s**nja. HHH: Ne mogu da verujem da sam polizao devojku koja ne sme da napiše reč sranje. Sailor: Huntere! HHH: Šta? Kao da si neka opatica. Inače, seks sa opaticom mi se nalazi na listi želja. Je li mogu sada da precrtam tu stavku? Sailor: Ja sam agnostik. HHH: Ja ću ti pokazati svetlost. Sailor: Dosta si ti meni toga pokazao. A da nema nikakve veze sa božanstvima. HHH: Ne bih se baš složio sad kad se setim kako si me sve nazivala. Bez odgovora. Naravno, morao sam da preteram. Ovo je obično bio trenutak kada dižem ruke od neke ženske jer mi se čini da moram mnogo da se trudim oko nje. Ali kada je Sailor bila u pitanju, njen prkos me je samo još više palio. HHH: Hoćemo li se videti danas? Sailor: Moram da gledam snimke sa treninga do kasno. Onda imam snimanje za neki sportski magazin. HHH: *Precrtava sa liste želja stavku peting sa slavnom osobom.* 179

HHH: Sačekaću te. Da naručim neku klopu? Sailor: Da li uz hranu dostavljaju i lepe manire? HHH: Dobro, naručiću onda suši sa prilogom od mog neverovatnog smisla za humor. Sailor: Molim te potrudi se ovog puta da osoba koja dostavi hranu ne ostane bez odeće. HHH: Ne mogu ti ništa obećati.

Te večeri, Sailor i ja smo jeli suši, preslušavajući Syllieve snimke i pokušavajući da nešto u njima otkrijemo. Izgledalo mi je kao da zajedno učimo za neki test i ta sranja. Naglašavao sam svoje reči lupkajući štapićima za hranu i pitao je: “A šta misliš o ovome? Jesi li čula ovo što je rekao? Da li ti ovo zvuči sumnjivo?” Izveli smo nekoliko zaključaka, ali ništa naročito bitno. Syllie je definitivno mrzeo Cilliana sa strašću nekog Šekspirovog junaka. Mrzeo je i tatu, ali se trudio da prema njemu ima profesionalan odnos. Mene nije ni pominjao, što nijedno od nas nije našlo za shodno da primeti, radi očuvanja onoga što je preostalo od mog povređenog ega. Neka moj ponos počiva u miru! Može li mi nedostajati nešto što nikada nisam ni imao? “Ja mislim,” reče Sailor dok je sakupljala prazne činije i spremala se da ih baci u korpu za reciklažu, “da on definitivno nešto krije. A ako nešto zaista mnogo želiš—više nego što tvoj protivnik to želi—uvek ćeš to uspeti i da dobiješ. Znači, sigurna sam da možeš da ga uništiš.” Radije bih tebe uništio seksom. “Da li to govoriš iz ličnog iskustva?” upitah je. Zanimalo me je zašto je uvek na korak od toga da raščereči Lanu Alder. Znam da se Sailor mogla lako iznervirati, ali mi se činilo da je mržnja koju je osećala prema zgodnoj streličarki nekako lične prirode. Dovoljno sam je dobro poznavao, nije tek tako stavljala ljude na crnu listu i morali bi baš biti pizde svetskih razmera da bi na nju dospeli. “Ne znam,” reče tiho. “Ali pretpostavljam da ću uskoro saznati.” “Video sam je u akciji.” Ubacio sam praznu konzervu od soka u korpu za recikliranje. Oboje smo znali o čemu govorim. “Ona nema urođeni talenat kao ti.”

180

“Talenat je samo jedan od sastojaka. Nije dovoljan samo on da se napravi savršen recept. Ima i drugih bitnih faktora.” Pretvarala se da je zauzeta sređivanjem stočića za kafu. “Ti imaš taj recept.” Uzeo sam korpu za otpatke od nje i ispraznio je. “Pa zašto ona uvek pobeđuje?” upitala je tiho iza mojih leđa. “Trenutno mi deluje da je mnogo bliža pobedi nego ja. Šta to ona ima, a ja nemam?” “Slavu.” Još uvek sam joj bio okrenut leđima. “I lepotu,” dodala je ona. Želeo sam da joj kažem da to nije istina. Da Lana Alder nije ni približno lepa kao što je Sailor, čija misteriozna lepota udara pravo u srce i oduzima dah. Da Sailorinu disciplinu, strast i moral ne može pobediti širokim osmehom punim belih navlaka na zubima. Sve sam to znao, zato što sam ja, u stvari, bio isti kao Lana. Talentovani momci su me lagano ostavljali iza sebe na cilju. Pogledajte samo mog druga Vaughna, koji je dobio stipendiju u Engleskoj. Ili Knighta, koji je studira na univerzitetu koji je sam izabrao i koji je imao sređen emotivni život. Hteo sam da joj kažem da realnost uvek nadmaši maštu. Uvek. Umesto toga, otišao sam do nje i poljubio je u slepoočnicu. “Samo slavu,” rekao sam. Klimnula je glavom, kao da razume sve ono što nisam izgovorio. Uzvratila mi je nežnost time što mi je stavila ruku na srce, ne dozvoljavajući mi da odem. “Što se tiče Sylliea,” reče. “I onoga što je pričao o tebi… Samo želim da podelim sa tobom nešto što mi je moj otac jednom prilikom rekao. Rekao mi je da, ako nekoga voliš i on voli tebe, nema svrhe da se osećaš povređenim zbog nečega što je rekao ili uradio, zato što nije imao lošu nameru. A ako nekoga ne voliš, i nije ti stalo do njega, onda opet nema svrhe da se osećaš povređenim zbog nečega što je rekao ili uradio, zato što ti nije stalo do njega. Ni u jednom ni u drugom slučaju—” “Ne treba da se osećaš povređenim,” dovrših. Pravilno razmišljanje; čak sam i ja to morao priznati. Nasmešila se. “Tako je. Taj lik, Sylvester Lewis, ti uopšte nije bitan u životu. Prema tome, nemoj da te njegove reči uznemiravaju. Jednostavno ga samo sredi i to je sve.”

181

Nespretno smo se zagrlili i dok sam je držao u rukama, pitao sam se kako sam odjednom postao toliko trapav, a onda sam se povukao u svoju sobu pre nego što napravim kakvu glupost. Stigla mi je neka poruka pre nego što sam i uspeo da otvorim vrata. Od Sailor? Možda se predomislila. Možda me zove u svoju sobu zbog seksa. Verovatno se uzbudila zbog onog poljupca u slepoočnicu. Međutim, bila je to Alice, moja stara ljubav. Ženska kojoj je moj otac možda dao silnu lovu da bi ćutala. Nikada je nisam pitao da li ju je stvarno uzela zato što bi me njen odgovor sigurno mnogo povredio. A opet sam se zezao sa njom pre samo par nedelja. Jebote, šta sa mnom nije u redu? Ništa nije u redu sa tobom, moronu jedan. Zato i imaš dadilju. Otvorio sam poruku. Bila je to još jedna seksualna zamka. Ovog puta mi je poslala sliku svog međunožja prekrivenog roze čipkom, a ruka joj je bila zavučena u gaćice. Veoma suptilno, nema šta. Čak je nešto i napisala ispod slike. Alice: Hoćemo na Skype? ☺ Isključio sam zvono na telefonu i zaspao, a u snovima mi je Sailor sedela na licu i jahala ga. Kada sam se probudio, od snova su mi ostali samo tragovi sperme na posteljini, užasna glavobolja i ogromna želja da ubijem Sylliea.

182

15.

Hunter je morao da uključi navigaciju u kolima kako bismo stigli da ogromne kuće njegovih roditelja. Priznao mi je, namrštenog lica, da ne zna put do svoje kuće, a ja sam osetila kako mi se nešto cepa u grudima zbog tog njegovog priznanja. Čekali smo petnaest minuta ispred kapije dok jedan od sluga nije konačno otvorio. “Izvini, nemam ključ,” turobno je promrmljao. Klimnula sam glavom sa razumevanjem. “Bože dragi! Ovo mesto izgleda kao Zamak Otranto78. Jesi li siguran da ovde nema duhova? Možda se duh tvog dede vija po hodnicima?” “Ako i ima duha mog dede, siguran sam da se smestio tamo gde su kupatila za poslugu. Bio je čuven švaler.” “Znaš kako kažu, sličan se sličnom raduje.” “I ja bih se krio po kupatilima—ali svakako ne u kupatilu mojih roditelja. Kako bi mi to bila super zanimacija...” Vozili smo duž prilaza u tišini, ja obučena u firmiranu haljinu— uglavnom u želji da impresioniram njegove roditelje—a Hunter namrštenog lica. Kapija se lagano zatvorila za nama, kao da nas izaziva da pobegnemo.

The Castle of Otranto- gotski roman Horaca Walpola, inače prvi gotski roman na engleskom jeziku. Gotski romani su književna vrsta koja predstavlja romane strave i užasa i nastali su u 18. veku. Obiluju duhovima i drugim natprirodnim pojavama. 78

183

Moji roditelji će se upiškiti od sreće kada me budu videli u ženstvenoj haljini, ali znajući koliko je Hunter napet zbog ove neželjene posete, trudila sam se da ne pokažem previše oduševljenja. Grizla me je i krivica što sam ga potpuno isključila iz svog života tokom ove nedelje. Delimično sam to učinila kako bih sprečila sebe da se previše vežem za njega, a delimično i zbog svega što je pisalo o našoj vezi po novinama. Dan nakon što smo Hunter i ja jeli suši, a on me poljubio u slepoočnicu, Lana Alder me je, prilikom gostovanja u jutarnjem programu Dobro jutro, America, prozvala da se u medijima oglasim o našoj zavadi. Gledala sa više puta video na YouTubu dok sam sedela na WC šolji, dugo nakon što sam obavila jutarnje piškenje. Lukavo se nasmešila i okrenula ka kameri. “Volela bih da mogu da podržim Sailor Brennan kao što podržavam ostale članice olimpijskog tima. Nažalost, ona mi je učinila nešto neoprostivo. Mislim da je krajnje vreme da o tome da izjavu u medijima, pošto vidim da se neumorno po njima reklamira. Javnost mora znati kakva je prava Sailor Brennan, a ne da posmatra sliku o njoj kakvu serviraju ona i njen PR tim.” Lana je zatim iznela pretpostavku da me sigurno finansira neko sa dubokim džepom, ali je to na takav način predstavila da je izgledalo kao da sam ljubavnica te osobe. Nije prošlo ni sat vremena od intervjua, kada me je pozvala Crystal, probijajući mu bubne opne svojim reskim, pušačkim kašljem. “Moraš da mi kažeš šta je to bilo između vas dve da bih znala na koji način da pristupim situaciji.” “Ne mogu,” uzviknula sam. Nisam želela nikome da ponavljam tu priču. “Znači, toliko je loše?” Klimnula sam glavom, zaboravivši da ne može da me vidi. “U pitanju je bio nesrećni slučaj.” Hunter je u nekoliko navrata pokušao sa mnom da razgovara o tome, ali ako bih mu se poverila, samo bi postavljao više pitanja i onda bi to vodilo ka našoj većoj bliskosti što bi me dovelo do potpune propasti. Konačno smo stigli do kuće. Hunter se parkirao pored ručno izrađene fontane: sastojala se od figure devojke koja drži vrč iznad glave, a iz njega se voda prosipa po njoj poput vodopada. Fontana, kao i ostatak imanja— bili su obasjani blagom žućkastom svetlošću. Videla sam da je tatin Maserati već bio parkiran ispred kuće kao i Samov Porsche 911 i jedan nov novcati crni Aston Martin Valkyrie koji je ličio na zgnječenu bubamaru. 184

Hunter je obišao oko mog auta i otvorio mi vrata da izađem, potpuno nesvestan neverovatne raskoši kojoj nije pripadao. Jane nas je sačekala na vratima i zagrlila Huntera. On ju je potapšao po leđima. Moji roditelji i Sem su verovatno razgledali zamak sa Aisling, Cillianom i Geraldom kao vodičima. Svi su bili obučeni shodno prilici i posmatrali su me kao da sam tempirana bomba koja će eksplodirati po antiknom nameštaju koji je, poput spoljašnjosti Avebury Court Manora, izgledao grandiozno. Sve je bilo ogromno i ekstravagantno. Prvi sprat je bio veličine tri fudbalska igrališta. Kameni pod ispod mojih nogu je bio krem boje, sa zlatnim, bakarnim i bronzanim detaljima. Luster koji je zauzimao centralno mesto na plafonu je bio napravljen od desetina starinskih boca od šampanjca u kojima su gorele male sijalice, a vaze koje su bile raspoređene po hodniku su bile veličine odraslog čoveka i prepune svežih, ogromnih cvetova. “Dođi, povešću te u obilazak. Imamo kuglanu, teretanu, dva bazena, a imamo i švedski sto sa slatkišima.” Jane me je povukla za ruku, jedva savlađujući radost zbog našeg dolaska. Švedski sto sa slatkišima? Hunter mora da je primetio izraz na mom licu dok me je njegova majka vukla za sobom, jer je svojom rukom pronašao moju slobodnu i nežno mi protrljao dlan. “Dobro si čula.” “Mislila sam da su me uši izneverile.” “Samo su te gaćice izneverile. Baci ih.” Tajanstveno smo se nasmešili jedno drugom dok je Jane pričala o arhitekturi zamka. Obilazili smo već četrdeset minuta, a nismo uspeli da vidimo sve prostorije na prvom spratu. Kada smo završili sa obilaskom, više mi nije bilo toliko krivo što Hunter nije odrastao ovde. Ovo mesto nikome nije moglo biti dom. Tokom obilaska, Jane je uporno pokušavala da zapodene razgovor sa svojim sinom. Odgovarao joj je ljubazno, ali kruto. Ponašao se uljudno i rezervisano. Njihov razgovor je više ličio na razgovor između potencijalnog kupca i agenta za nekretnine nego na razgovor između majke i sina. Konačno smo se vratili u trpezariju. Moji roditelji i Sam su već bili tu, nakon što su završili svoj obilazak. Zagrlila sam ih. Sam reče, “Opa, obukla si haljinu.” Udarih ga u ruku. “Beži tamo.” 185

“Neka, hvala. Izgubio bih se u ovoj noćnoj mori od kuće.” Aisling, koja je stajala pored Sama, nervozno se nasmejala, pogledala u njega i pocrvenela. On ju je potpuno ignorisao. “Da ponovim, ovde sam.” Hunter pogleda ljutito. Sam ošinu pogledom mog cimera. “Da li se dobro stara o tebi, seko?” upita, ne skidajući pogled sa Huntera. Prevrnula sam oči. “Ja se sama staram o sebi. Dobro došao u dvadeset prvi vek, veliki braco.” “To nije potvrdan odgovor,” reče Sam. “Lepo se ponaša prema meni,” odgovorila sam. Kada smo seli, mama mi je preko stola stegnula ruku i namignula mi. “Lepo izgledaš, ljubavi.” “Lepo se i osećam.” Nasmešila sam joj se, da bih je ubedila u istinitost svojih reči. Zapravo sam se osećala usrano, jedino što mi je rame bilo mnogo bolje nego pre. Bila sam u histeriji zbog Lane, a Hunterova blizina nije ni malo popravljala situaciju. Osećala sam kako gubim kontrolu, ako sam je ikada i imala. “Nadam se da se ne osećaš previše lepo, dušice.” Tata pogleda Huntera pretećim pogledom, a Hunter mu uzvrati pogled, ne trepnuvši. “Na moju veliku žalost, previše lepo,” Hunter promrmlja. “Iiiiii… predstava počinje.” Cillian uze čašu vina sa poslužavnika koju mu je sluga ponudio i zavali se u stolici. “A mi gledamo iz prvog reda,” primeti Sam, koji je sedeo pored Cilliana, i njih dvojica se kucnuše čašama sa nadmenim osmesima na licu. “Ceann beag, može li da prođe makar jedna večera, a da ne uvrediš sve osobe za stolom i da ne kritikuješ jela i dekoracije?” Gerald upita hladno, zauzimajući svoje mesto u čelu stola. Nije se pozdravio sa mnom kad smo došli i jedva da je pogledao Huntera. Zapravo, jedino nas je posmatrao kada Hunter to ne primećuje. Tada bi krišom bacio pogled na njega. Kao da vodi neku unutrašnju borbu sa svojim sinom, borbu koje ovaj drugi nije ni bio svestan. Došlo mi je da ga gađam viljuškom zbog toga. Hunter je uzeo čašu vina i ponudio je meni, a onda uzeo i jednu za sebe. Hodao je po tankom ledu—zapravo, više je skakao nego hodao—ali nisam mogla da ga krivim zbog toga. Vazduh je bio pun mržnje i morao je da se brani. “Da li mislim da bih mogao da nikoga ne uvredim? Svakako da bih mogao. A da li želim to? Svakako da ne, bilo bi mi baš dosadno. Imaš li nešto protiv da popijem čašu vina?”

186

“Zapravo, imam. Tek ti je devetnaest godina.” Gerald omirisa svoje vino, vrteći čašu. “Da, devetnaestogodišnjacima je dozvoljeno da piju u svi zemljama osim u Americi.” “U kojoj, na tvoju veliku žalost, trenutno boraviš.” Cillian se isceri na svog mlađeg brata. “To ti misliš. Pre će biti da živim u paklu,” promrmlja Hunter. Ubacih se u razgovor bez razmišljanja, kako bih sprečila dalji razvoj nadolazeće porodične krize. “Gospodine Fitzpatrick, mogu sa sigurnošću da potvrdim da Hunter nije liznuo ni kap alkohola od kada smo počeli da živimo zajedno. Uvek on vozi auto kada negde idemo. Sigurna sam da jedna čaša vina neće ugroziti njegov napredak.” “Jesi li tako opuštena i kada su ostala pravila u pitanju?” Gerald se namršti na mene preko stola. Nasmešila sam se i nevino ga pogledala ispod trepavica. Ma kakva viljuška. Gađaću ga nožem i to pravo u srce. “Do sada mi niko nije prigovorio da sam opuštena.” “Dušice, tebi niko nema za šta da prigovori,” procedi tata kroz stisnute zube, streljajući Geralda pogledom. Gerald podiže ruke, povlačeći se. “Naravno da nema. Samo sam se našalio.” “Šali se ti sa nekim ko je tvojih godina.” Samov osmeh je bio sladak, ali iza njega su se krile opasne namere. Za predjelo smo imali nekakvu sirovu ribu pa onda hleb, sir i različite vrste tapasa. Onda su izneli glavno jelo: odreske, krompir pire sa buterom, vlascem i komadićima pečurki čijih sto grama verovatno košta nekoliko stotina dolara. Mama je vodila prijatan razgovor sa Jane, ja sam pričala sa Aisling, a tata, Gerald i Sam su razgovarali o poslu, što je ostavilo Cilliana i Huntera da pokušaju da zapodenu neki razgovor. Dok sam razgovarala sa Aisling, jednim uhom sam prisluškivala šta pričaju. “Kako je Syllieva žena?” upita Hunter. Nije mi promakla činjenica da je Hunter koristio svaku moguću priliku da svojoj porodici pokaže srednji prst kad god bi bio prozvan zbog svog ponašanja, ali kada bi sa njima zaista razgovarao, činio je to vrlo pažljivo. Cillian slegnu ramenima, držeći čašu sa vinom i gledajući kroz svog brata kao kroz vazduh. “Na žalost ne raspitujem se o zdravlju žena koje ne želim da odvedem u krevet.”

187

“A posle kažete da ja ne umem da se ponašam,” reče Hunter, ubacujući parče mesa u usta i žvaćući ga. “Moram da se brinem o rafineriji. Syllie je veoma sposoban čovek. Siguran sam da može da pomogne svojoj ženi koji god problem da ima.” “Dovoljno sposoban da nam naškodi?” upita Hunter, podižući obrvu. Aisling mi je pričala o podobnostima odlaska na koledž van Massachusettsa, ali mene je više zanimao razgovor između dva brata. “Verovatno.” Cillian zevnu, podigavši prstima jednu borovicu i razgledajući je sa hladnim izrazom lica. Shvatila sam šta ga je privuklo u tom malenom plodu—ta majušna kruna koja krasi svaku borovnicu i daje joj kraljevski izgled. “A opet nisi stao na moju stranu pred Athairom.” “Tako je.” “A zašto, moliću lepo, nisi?” Cillian ga je posmatrao skupljenim očima. Više su ličile na zmijske nego na ljudske oči. Cillian je bio prelep, boja njegove kose i očiju je bila mnogo toplija od njegove ledene duše. Stariji od braće Fitzpatrick je izgledao poput nekoga ko će te rado probosti mačem i sa osmehom na licu gledati kako ispuštaš dušu. “Zato što nismo imali dovoljno dokaza, a i ti si se ponašao prilično histerično. Zato nismo reagovali.” Hunter je ćutao, gledajući brata namrštenim pogledom. “Da li si znao da reč hysteria potiče od latinske reči hystero što znači materica?” upita Cillian ležerno, pedantno seckajući svoj odrezak na komadiće iste veličine poput Američkog Psiha79.“ U drevnoj Grčkoj se verovalo da uznemirena i nezadovoljna materica izaziva preterani izliv emocija kod žena.” Spustio je viljušku i pogledao u svoje remek-delo na tanjiru. Posmatrala sam ga iza kristalnog ruba vinske čaše koju sam držala u rukama. Cillian je imao oči poput sokola i pokrete poput pantera i to me je uznemiravalo. Osećala sam se nelagodno, nedoraslo—kao da sam prašina ispod njegovih uglačanih, kožnih cipela—a on se čak nije ni trudio da izazove ta osećanja kod mene. Ne bih poželela da sam u koži njegovih neprijatelja.

glavni junak istoimenog filma, Patrick Bateman, zgodni, bogati biznismen, serijski ubica. U filmu ga glumi Christian Bale 79

188

“Da li govoriš latinski jezik, Cilliane?” upitah ga, stavljajući u usta komadić odreska. Aisling prestade da govori, dobacujući mi užasnuti pogled koji je govorio da-li-želiš-da-umreš? Svi za stolom su zaćutali, napetost je lebdela iznad naših glava poput tamnog oblaka. “Da, prilično. Postoji li neki određeni razlog zbog koga te to zanima?” On ubaci parče odreska u usta. Tražio je da njegov odrezak bude slabije pečen i krvav, tako da su uglovi njegovih savršenih usana blistali od sočnog mesa. “Pa pitala sam se da li možda reč kreten potiče od latinske reči koja znači ljubomora. Rekoh, možda bi mogao da nas prosvetliš po tom pitanju.” Osmehnula sam se svojim najslađim osmehom i nakrivila glavu u stranu da bih ga bolje pogledala. Jane ispljunu vino svuda po stolu, gušeći se toliko da je Gerald morao da je udari po leđima. Tata, Sam i Hunter su razmenili poglede kao da ih sve ovo mnogo zabavlja. Mamine oči su sijale od ponosa. Suprotstavljanje važnim facama je bila nasledna osobina u mojoj porodici. Cillian je spustio bradu, pogledavši me sa bledim interesovanjem, prvi put od kada sam došla, kao da je moje postojanje nešto sasvim novo za njega i mora ga malo proučiti. “Misliš da si mnogo pametna, gđice Brennan?” “Svakako nisam genije, ali imam sasvim zadovoljavajući, prosečan IQ.” Još jedan podsmešljivi osmeh mi ukrasi lice. “Postavila bih i ja tebi to pitanje, ali već znam odgovor. Misliš da si pametniji od svih u ovoj prostoriji.” Cillian se zavalio u stolici i posmatrao me, uživajući u šali koju pravi na moj račun. “Dokaži suprotno.” “Mislila sam da me nikad nećeš to pitati.” Napravila sam čitav spektakl vadeći telefon iz torbice. Znala sam da je to podjednako nepristojno kao da sam se usrala za stolom, ali prosto nisam mogla da odolim. Prelistavala sam svoje slike dok nisam pronašla onu koju sam tražila i pružila Cillianu telefon preko stola. “Hunterov IQ test iz perioda kada se preselio u Todos Santos,” objasnila sam. “Pronašla sam ga u jednoj od kutija sa Hunterovim stvarima u našem stanu. Zapravo, tu su rezultati testova od svo troje dece Fitzpatrickovih. Hunter ih je verovatno slučajno spakovao. Tvoj mlađi brat ima 147 poena, što znači da je doslovno genijalac. Ti imaš samo 139. Svakako iznad proseka, ali ipak nije 147. Reci mi, Cilliane, da li si i u

189

matematici isto toliko dobar koliko u latinskom?” Trepnuh, glumeći nevinašce. “Mo órga.” Gerald pročisti grlo iza svoje salvete, dajući Cillianu znak da prekine ovaj razgovor. Ali nije imalo šanse da se zaustavim. Cillian se zavali u svojoj stolici, odbijajući da pokaže znake uznemirenosti. “Meriti nečiju sposobnost na osnovu njegovog IQ-a je kao kada biste procenjivali konja prema njegovoj dlaci. ” “Ili ženu prema veličini brushaltera koji nosi, da se izrazim u terminima koje ceann beag može razumeti,” našali se Gerald, dok mu se stomak tresao od smeha. Jane se namršti na muža, udarajući ga po prstima preko stola. Promrmljala je neko izvinjenje mojim roditeljima. Mama i tata razmeniše poglede pune olakšanja. U poređenju sa Fitzpatrickovima, mi smo zapravo bili sasvim normalna porodica. Sam je, pak, sve ovo posmatrao smeškajući se iza krigle Guinness piva. Nisam imala pojma odakle mu pivo. Niko za stolom ga nije pio. Ali ništa čudno, moj brat je bio najsnalažljiviji čovek u čitavom Massachusettsu. Hunter je pijuckao vodu. Primetila sam da nije ni dotakao vino. Svi u sobi su verovatno pretpostavljali da će ga popiti u cugu. Sada je svima kulturno pokazao srednji prst. Ponos mi ispuni grudi. “Hvala ti što si mi objasnio na najprostijem engleskom jeziku, Athair. Za trenutak sam se osetio histerično izgubljenim u neznanju,” reče Hunter. “Ne govori kada ti se niko nije obratio,” upozori ga Gerald, ubadajući svoj odrezak nožem kao da mu je neprijatelj. “Uopšte nisam ni planirao da govorim, ali mama je toliko insistirala da dođem.” Hunter dodirnu bradu, prebacujući loptu na očev teren. “Ima i ona svoje poroke. Ti si jedan od njih.” Gerald se opet vrati svom odresku. “Ali ti nisi, i zato ja postojim, a samo moje prisustvo te tera da iskočiš iz sopstvene kože,” odvrati Hunter. Aisling prestrašeno uzdahnu, a Jane poblede, zakašlja se i ispljunu svoje piće —izgleda da je to bilo vrlo uobičajena pojava kada je ona u pitanju. Geraldova stolica se pomeri od stola uz prodornu škripu. Ustade i udari rukom o sto, vičući. “Dosta! Zar ti nije dovoljno što si osramotio porodicu—”

190

“Nemoj tako da mu se obraćaš.” Sada je Jane skočila na noge. Izgledala je još nežnije i mršavije naspram svog supruga. Pogled mi se kretao između Huntera i Geralda i bila sam sigurna da postoji nešto u vezi njih dvojice što mi nije poznato. Stisnute vilice, mrtvog pogleda, Hunter ustade, okrete se i napusti prostoriju. Nisam ga mogla kriviti. Ova kuća—ova porodica—kao da ga je odbacivala svaki put kada bi pokušao da se uklopi. Otac ga je prezirao, brat ga je ismejavao, a majka je bila previše slaba da ih u tome zaustavi. Ustala sam, pritiskajući sto vrhovima prstiju. Osetila sam da me svi, osim oca i majke Fitzpatrick, posmatraju. Tata, mama, Sam i Aisling su posmatrali moju reakciju na Hunterov ispad. Čak me je i Cillian odmeravao, verovatno se pitajući koji ću bezobrazluk ovog puta da izvedem. “Želim da znate jednu stvar.” Uperila sam prst na Geralda, osećajući kako mi se oči pretvaraju u uske proreze. “Kada sam prihvatila ovaj aranžman, mislila sam da pomažem brižnom ocu da vrati sina na pravi put. Ali vi niste brižni otac i iskreno, jedva da se i ponašate kao otac. Nadobudni ste i umišljeni. Nemate prava da se ljutite na Huntera što se okrenuo piću i seksu sa nepoznatim osobama. Nikada nije osećao ljubav tamo gde bi najpre trebalo da je oseti —u svojoj porodici. Znajte da za svaki njegov neuspeh velikim delom i Vi sami snosite odgovornost.” Ne čekajući njegovu reakciju, okrenula sam se i otišla u pravcu u kome je Hunter otišao, dok mi je bes kolao venama. Krupnim koracima sam koračala širokim, vijugavim hodnikom. Kad god bih pomislila da sam stigla do najudaljenijeg dela, opet bih naišla na krivinu koju bi krasila nekakva statua i odatle bi počinjao neki novi hodnik. Ova kuća je bila suviše velika da se čovek snađe u njoj. Pitala sam se da li Aisling poznaje svaki njen deo. U nekom trenutku sam primetila tri granitna stepenika koja su vodila do netaknute, bogato ukrašene dnevne sobe. Sav nameštaj u sobi je bio okrenut ka staklenim vratima koja su vodila u prelepi engleski vrt. Vrata su bila pritvorena—da li su ostavljena tako namerno ili su tako dizajnirana, nikada neću saznati. Bez razmišljanja sam ih gurnula i izašla napolje. Znala sam da će svima biti sumnjivo što sam otišla za Hunterom koga sam maločas tako žestoko branila, da se njegov otac verovatno pita jesam li popila Hunterov čarobni napitak i podlegla njegovim čarima. Ali prvenstveno sam morala da se smirim i pomerim daleko od Fitzpatrickovih. Moja majka je trčala da bi se oslobodila viška energije koja 191

ju je opterećivala. A ja? Ja sam koristila luk i strelu. Ali sada mi nisu bili pri ruci. Želela sam nešto da uništim samo da bih se osećala bolje, pa makar uništila samu sebe. Zahladnelo je. Prohladni vetrić mi je milovao gole ruke dok su mi štikle upadale u vlažnu zemlju ispod bujne trave u dvorištu. Mada, dvorište nije bio dobar naziv za ovo. Više je to bila čitava jedna livada na koju se nastavljao prostor za roštilj sa olimpijskim bazenom okruženim ležaljkama, a sasvim desno se nalazila neka neobična, bršljanom prekrivena staklena tvorevina srednjovekovnog izgleda. Zagledala sam je, razmišljajući šta bi mogla da predstavlja. Već odavno sam shvatila koliko Gerald Fitzpatrick voli da se razmeće svojim bogatstvom. Šta bi moglo biti ekscentričnije od švedskog stola sa slatkišima? Možda neka staklena kuća u kojoj Gerald drži svoju saosećajnost i ljudskost—zapečaćene i zaključane, dovoljno daleko da ih niko ne pronađe. Nisam po prirodi bila radoznala, ali me je zanimalo da li je Hunter tu. Imala sam ogromnu potrebu da ga utešim. Otišla sam do građevine prekrivene bršljanom i počela da opipavam vrata u potrazi za kvakom. Nadala sam se da nisu zaključana. Dok sam prevlačila prstima po površini vrata, osetila sam kako se dugačka, mišićava ruka proteže pored mene, očešavši me o rame. Od straha sam uzdahnula i skočila unazad. Ista ta ruka pronađe kvaku sakrivenu među gustim pokrivačem od bršljana i otvori lagano vrata, stvarajući procep između samih vrata i njihovog rama. Ogromna količina neprirodno jake svetlosti pokulja kroz procep. Okrenula sam glavu, dok mi je krv vrila po njoj podsećajući me da je ovo situacija u kojoj moram brzo da odlučim, da li ostajem i borim se, šta god da me očekuje ili odlazim i spašavam živu glavu. Hunter mi se umirujuće nasmeši. “Bašta za leptire.” “Baš liči na tvog oca da zarobi najveće simbole slobode u malu, zatvorenu prostoriju zabave radi,” promrmljah. Oči mu zasijaše od zabavljenosti. “A baš liči na tebe da tako nešto izjaviš.” Slegnuh ramenima. “Poznato je da ne umem da držim usta zatvorenim.” “Što si i pokazala za stolom maločas.” “Nadam se da ti nisam još više pogoršala situaciju.”

192

“Ništa ne može više da pogorša moju situaciju, aingeal dian.” Njegov senzualni glas se obavi oko mog tela poput zmije. Nije zvučao kao da je ljut ili uznemiren. Samo kao da je tužan. “Gde si bio?” Pomerih se od njega, boreći se da progutam knedlu koja mi je stajala u grlu. “Čekao tebe da ukapiraš gde sam. Dođi, hoću nešto da ti pokažem.” Lagano me je progurao kako bih ušla u prostoriju. Vrata se polako zatvoriše za nama. Trepnula sam, pokušavajući da prilagodim rožnjače na veštačko osvetljenje. Bila je to vlažna, vruća prostorija sa kružnim, staklenim plafonom, sa mnogo svetiljki koje su visile iznad naših glava i sa mnoštvom bujne vegetacije koja se savijala oko drvene ograde. Ličile su na znatiželjnu publiku koja stoji iza crvenih konopaca. Svuda pored staze koja je kružila prostorijom se nalazila ogradica, a dve rustične drvene klupe su stajale na suprotnim stranama bašte. Na sredini se nalazilo veštačko jezerce, prekriveno mahovinom i okruženo teškim, sivim kamenjem. Ali prizor koji je oduzimao dah je bio roj leptira koji su lepršali oko nas. Na stotine njih. Plavih i narandžastih. Belih, zelenih, tufnastih, prugastih, malih i velikih. Pratila sam ih pogledom, zaboravljajući da je Hunter uopšte u prostoriji. Okretala sam se oko svoje ose dok sam posmatrala jednog narandžastog, koji je imao simetrične, savršene crne tufnice. Veselo je mahao krilima oko mene i potpuno sam se umirila, kao kada se spremam da ispalim strelu, tela nepomičnog poput kamene statue. Leptir je sleteo na vrh mog nosa, lagano sklapajući krila u trenutku kada se umirio. Ukrstila sam oči kako bih ga što bolje videla. “Pre nekoliko godina, saznalo se da je tata imao sramnu ljubavnu vezu sa jednom udatom ženom. Zapravo, to nije bila bilo koja udata žena, već mamina mlađa sestra, Virginia. Njen muž je saznao i želeo da izvuče novac od tate. S početka mu je upalilo. Ali je onda Ginin muž zatražio deonice Royal Pipelinesa u zamenu za ćutanje. Pretpostavljam da je tada tata shvatio da ga se nikada neće otarasiti ukoliko sve ne saseče u korenu. Zato je sazvao konferenciju za novinare i priznao da je imao aferu sa mlađom sestrom svoje supruge, priznavši da su više puta spavali zajedno, pa čak i u bračnom krevetu mojih roditelja. Mama je toliko pošizela da ga je isterala iz njihove spavaće sobe. Kao što vidiš, njegovo nasleđe i kompanija su mu bili važniji od braka. Moju majku uopšte nije iznenadilo to što je pred celim svetom priznao da je jebao njenu rođenu sestru. U trenucima kada je želeo da dobije njen oproštaj, tata je izgradio za nju ovu baštu jer mama mnogo voli leptire. I mama, koja nije videla ironiju u 193

svemu tome, je prihvatila njegovo izvinjenje. Suvišno je reći da, od tada, Gin, njen muž i njihovo troje dece više nisu bili pozivani na Dan zahvalnosti i Božić.” “Zaboga,” uzdahnula sam i ponovo pogledala po sobi. Sada sam je videla u potpuno drugačijem svetlu—bila mi je nekako ukaljana. “Pravo ludilo.” Hunter uhvati leptira, prinese ruku licu i pusti ga da odleti. “Leptiri imaju kratak, zanimljiv, dekadentan život. Žive obično dve nedelje i za to vreme nikada ne spavaju. Povremeno se odmaraju. Ali, uglavnom su u pokretu. Više vole nektar nego konkretnu hranu, i baš kao i ja, imaju tri noge. A da li znaš šta je najupečatljivija stvar vezana za leptire?” Hunterova topla usta su otpozadi pronašla moju ušnu školjku, i meni puls poče da podrhtava, trudeći se da ne iskoči iz mog tela. Kada mi se toliko približio? Kada me je namestio tako da mu budem okrenuta leđima? Želela sam da iskočim iz sopstvene kože i pobegnem daleko od njega. Od svega ovoga između nas. Zatvorila sam oči, osećajući kako mi srce udara u grlu. “Ispričaj mi,” prošaputala sam, očekujući da će leptir da odleti zbog pokreta mojih usana. Ali nije. Ostao je na mom licu. Osećala sam kako lenjo udara krilcima, naginjući se ka Hunteru. Možda je i on želeo da čuje njegov odgovor. “Zaustavljeni razvoj.” Hunterove usne obaviše moju resicu, nežno je grickajući. Podrhtavala sam od toplote njegovih usta i jezika koji je prelazio preko nežnog dela mog uha. Želela sam da mi pocepa haljinu, baci me na zemlju i uzme me otpozadi, da me učini svojim plenom, kako me je često nazivao. “Kada se temperatura spusti do određenog stepena, leptiri ulaze u stanje hibernacije. Oni tada zapravo ostanu zamrznuti u vremenu— u određenom uzrastu—i čekaju da dođe leto i oslobodi ih hladnoće. Leptiri ne mogu da lete kada im je hladno.” “Kao Uspavana Lepotica,” uzdahnula sam, razmišljajući o satima, danima, nedeljama, mesecima i godinama koje sam provela opsesivno dokazujući da sam bolja od Lane. Ne, čak ni to, nego dokazujući da sam dostojna. Kao da sam bila zaglavljena u večitoj zimi, smrznuta, ni sama ne znajući šta zapravo čekam. Hunter se nasmešio i usnama krenuo od mog uha niz grlo, a svuda ispod njegovih usana, moja koža je podrhtavala. Tela su nam brujala od 194

nečeg opasnog, senzualnog, a ja sam se zapitala da li nas neko traži. Mogao bi da otvori vrata i vidi nas, i sav naš dosadašnji trud bi propao. Ali nekako, u ovom trenutku, nisam marila. “Princ te neće spasiti, aingeal dian. Zaglavljen je u svom zamku, bijući svoje bitke. Da li si spremna da napustiš svoju zonu sigurnosti i osetiš šta je život?” upita, gotovo slomljeno. Nikada ga nisam videla tako ogoljenog, sirovog. “Moraš da dozvoliš da te život nečemu nauči. Prepusti mu se malo zajedno sa mnom, dušo.” Otvorila sam usta, ali nisam bila sigurna šta ću reći. Kako sam ih otvorila, tako je narandžasti leptir odleteo, praveći krugove u vazduhu, poput dima koji se penje u nebo. Stao je da se odmori na fluoroscentnoj svetiljci. Već mi je nedostajao. Okrenula sam se ka Hunteru i stavila dlanove na njegove grudi, pretvarajući se da želim da ga držim dalje od sebe, a zapravo sam tražila izgovor da ga ponovo dotaknem. “Znaš, mislila sam da će te moj tata mrzeti, ali mi se čini da ipak nije tako. Mislim da mu se čak i pomalo dopadaš, a on je inače veoma rezervisan i oprezan u odnosu sa drugim ljudima.” Pročistila sam grlo, nespretno menjajući temu razgovora. Hunter povi glavu, napućenih usana. “On misli da si ti toliko iznad mene da ne predstavljam nikakvu pretnju.” Završi rečenicu smejući se. “I potpuno je u pravu. A što se tiče mog tate, on bi tebe najradije zadavio.” “I ja bih njemu uradila isto to. Ali razlika je u tome što bi moj otac zadavio njega ako bi to pokušao, a Sam bi ga dovršio.” Hunter poče da se smeje, držeći ruke u džepovima. Leptiri su plesali oko nas, a ja sam se pitala zašto me ne poljubi. A onda se setih da sam ga preklinjala da to više ne radi. Glupava tinejdžerka skrivena duboko u meni je osetila razočarenje zbog toga što je poštovao moje želje. “Drago mi je što nisi ovde odrastao. Ovo mesto ti može slomiti dušu. Pitam se kako je Aisling uspela da postane tako divna osoba.” “Aisling je poput mačke. Ima više duša.” Još uvek me nije dodirivao, samo se povlačio dalje od mene. Zbunjena, nastavih razgovor. “Htela sam da te pitam nešto, šta si mislio kada si rekao da tvoj tata nije porok tvoje majke? Da je on ne interesuje kao muškarac?” “Izgubila je interesovanje mnogo pre nego što je Gin zauzela njeno mesto u tatinom krevetu.” Hunter je nakrivio glavu, lenjo se osmehujući. “A takođe sam mislio i na činjenicu da ja zapravo nisam njegov sin. Mama je imala aferu nakon što je rodila Cilliana, a pre nego što je rodila Aisling, 195

otprilike kada je saznala da neka sekretarica puši tati kitu na dnevnom nivou. To je bila najbolje čuvana tajna porodice Fitzpatrick. Saznao sam istinu dok sam bio u internatu preko prijateljevog prijatelja čiji je otac poznavao mog oca. Čak sam saznao i to da su me u svim bogataškim klubovima na Istočnoj obali zvali Krasno Kopile jer sam bio veoma lepo, ali, istovremen, i veoma nezakonito dete.” Vilica mi je pala do poda. Odjednom počeh da mrzim Jane gotovo istom silinom kojom sam već mrzela njenog muža. “To je…” započeh rečenicu. “Veliko, jebeno olakšanje.” Hunter se pretvarao kao da briše znoj sa čela, cerekajući se sam za sebe i povlačeći još više unazad. Kada je stigao do vrata, nisam umela da objasnim zašto se iznenada toliko udaljio od mene. “Retko kada tu aferu tati nabijam na nos, ali kada god to uradim, postignem željeni efekat.” “A to bi bio?” upitah. “Potpuni slom glave kuće Fitzpatrickovih.” “A ko je tvoj pravi otac?” Gledala sam u pod kada sam mu postavila to pitanje. Bojala sam se njegovog odgovora. Hunter odmahnu rukom. “On je potpuno nebitan. Kada sam pitao mamu, pravila se luda i onda mi rekla da je on neki maneken koji je nakon raskida sa njom pobegao u Istočnu Evropu iz koje je inače i došao. To objašnjava zbog čega uopšte ne ličim na tatu, Cilliana i Aisling.” Što objašnjava zbog čega ličiš na grčko božanstvo. Njegova ispovest mi je pomogla da shvatim zašto toliko mrzi ovo mesto, zašto su ga poslali daleko od kuće, zašto je sebe doživljavao kao glupavog plejboja— bila je to uloga koju mu je otac dodelio i on je živeo u skladu sa njom. Možda je Hunter bio jedan od najpoželjnijih muškaraca u Americi, ali oni ljudi čiju je pažnju zaista želeo, članovi njegove porodice, nikada mu je nisu pružili. Povukao se još jedan korak unazad. Najednom sam osetila ogromnu želju da ga zagrlim, da ga ugušim svojim zagrljajem kako bih mu pokazala koliko mi znači. “Zašto bežiš od mene?” Konačno ga upitah, namrštenog pogleda. Hunter otvori vrata i izađe napolje. “Želeo bih da ispitam jednu svoju teoriju,” reče, dodirujući rukama svoju savršenu, četvrtastu vilicu.“ Ako te ostavim da hiberniraš u vreme zime koja predstavlja naš prijateljski odnos, hoćeš li, kada izađeš iz

196

perioda hibernacije, poleteti ka mom srcu ili ćeš ostati i dalje tu, zadovoljna što imaš svoja mala krila koje ti ničemu ne služe?” “Ja nisam leptir.” Namrštila sam se, znajući da su i on i moje drugarice u pravu. Počela sam da razvijam osećanja prema njemu. Zarazila sam se Hunter-virusom. Ali kad god bi naša osećanja počela da izbijaju na površinu, ja bih se povukla. Sada sam osećala želju da se suprotstavim njegovom ocu i našem glupavom dogovoru. Da prekršim obećanje. Da se prepustim, da prkosim sili Zemljine teže, da napravim grešku koju ne mogu ispraviti. Hunter mi okrete leđa i ode, umesto mene donoseći odluku šta će dalje biti. “Ti si moj leptir, Sailor. Ja možda nisam Geraldov sin, ali budi sigurna —kada te konačno uhvatim, zarobiću te kao što je on zarobio ove leptire.”

197

16.

Hunter je ubrzo otišao kući mojim kolima i nije se ni sa kim pozdravio. Nisam ga krivila zbog toga. Bilo bi sumnjivo da odemo zajedno nakon što sam ga onoliko branila i što smo nestali zajedno na skoro trideset minuta. A i moji roditelji su se radovali da me odvezu do kuće. Ispitivali su me o životu sa Hunterom tokom čitave vožnje, ali mi je svakako bilo drago da popričam sa njima. Primetila sam da se raspituju o mom ramenu, o Aisling, Persy i Emmabelle, ali su se uzdržavali od pitanja o streličarstvu. “Zar nećete da me pitate ništa o treninzima?” Šmrcnula sam sa zadnjeg sedišta, tražeći neku temu za razgovor koja nije vezana za Huntera. Streličarstvo je bila dobra, bezbedna tema. Tata me pogleda u retrovizoru, dajući mami signal pokretom glave. “Riđa, preuzmi odavde.” “Mislimo da bi trebalo da se upišeš na koledž u letnjem semestru sledeće godine,” rekla je žustro, kao da skida flaster. “Šta? Zašto?” upitah. Moji roditelji su me uvek podržavali kada je streličarstvo u pitanju, čak i kada su bili zabrinuti da je to jedina stvar na svetu do koje mi je stalo. “Da imaš neku sigurnost,” Mama objasni dok je tata promrmljao, “Ne želimo da gubiš vreme baveći se samo jednom stvari.” Ućutala sam. Mislili su da gubim vreme? Da neću uspeti da se plasiram na Olimpijadu? Gledala sam kroz prozor, boreći se sa suzama koje su mi se skupljale u očima. Nije to bilo ni zbog njih, ni zbog povrede, ni zbog Hunterovog priznanja da nije Geralodov sin, ni zbog užasne večere, čak ni zbog Lane koja me je prozivala da priznam šta se dogodilo među nama pre mnogo 198

godina. Brinulo me je to što je postojalo zrnce istine u svemu što su oni pričali o meni. Razvila sam bolesnu opsesiju prema streličarstvu. Sailor Brennan je uspela da plovi kroz život bez izlazaka, zaljubljivanja, partijanja, upisivanja na koledž, bez toga da uopšte živi život; zato što je sve predstavljalo pretnju za uspešno bavljenje streličarstvom. Ljubav. Prijateljstvo. Škola. Pokušala sam da ubedim sebe da su te žrtve neophodne radi uspešne karijere, ali to nije bilo tačno. Lana je uspela sve da postigne, i da izlazi, i da ima momke, da kreira odeću, glumi u filmovima i da se bavi streličarstvom. Zašto sam uporno gurala Huntera od sebe kada je bilo jasno da je ovaj dogovor bio samo još jedan način da ga otac kazni zato što nije njegovo dete? Pa šta ako se uskoro rastajemo? Sada je tu. Ništa više od toga nisam ni očekivala. Kada je tata zaustavio Maserati ispred moje zgrade, u autu je zavladala tišina. Želela sam da je isečem nožem. “Slušaj,” reče tata u isto vreme kad mama uzdahnu. “Sailor, nismo hteli—” “Nemojte,” rekoh otvarajući vrata. “Pustite to. U pravu ste. Nisam živela život. Krila sam se od života iza luka i strele, posmatrajući ga samo jednim okom jer mi je drugo bilo zatvoreno dok nišanim u metu. Barem ću pokušati—ne samo zbog sebe, nego i zbog vas. ” Zalupila sam vrata i utrčala u predvorje, puštajući da me kružna vrta progutaju. Nisam se osvrnula da vidim da li još uvek sede u kolima i čekaju da bezbedno uđem u lift. Znala sam da čekaju. Uvek su čekali, pazili me, brinuli o meni. Mama i tata su moje leto.

Stan je bio mračan i prohladan. Bio je nekako sterilan, poput hotela, zbog klima uređaja koji je neprekidno radio i sjajnog, luksuznog, potpuno

199

bezličnog nameštaja. Sve do sada nisam shvatala kako ga Hunter podnosi. Sada mi je bilo jasno—on nije imao pojma kako pravi dom izgleda. Skinula sam cipele, osećajući kako mi srce nestrpljivo udara, poput prsta koji nervozno lupka po površini stola. Na vrhovima prstiju sam otišla do njegove sobe. Vrata su bila pritvorena. Uvek ih je ostavljao tako, kao da me neprekidno izaziva da uđem u njegovu sobu. Gurnula sam ih i srce mi je potonulo u grudima kada sam videla da čvrsto spava, dugih, vitkih udova istegnutih po ogromnom krevetu. Koža mu je bila preplanula, a svaki mišić opušten. Čak i u snu, imao je lice đavola okruženo anđeoskim, plavim loknama kose. Proklinjala sam sebe što sam tako kasno došla, a njega što je toliko umoran, i krenula da se vratim u dnevnu sobu i uključim Netflix, jer od nervoze nisam mogla da spavam. Kako sam zakoračila nazad, začula sam u mraku Hunterov promukli glas. “Dođi da te zagrejem, aingeal dian.” Okrenula sam se i vratila u njegovu sobu kao da idem pred streljački stroj. Sa svakim korakom, kao da se nešto cepalo u meni i ostajalo iza mojih leđa. Prvi korak. Strah. Drugi korak. Nemir. Treći korak. Opsesivnost. Četvrti korak. Premišljanje. Stigla sam do podnožja njegovog kreveta. Pružio mi je ruku. Nisam je prihvatila. Još ne. Nešto me je sprečavalo. Znala sam da ne treba da tražim neko osiguranje, nije bilo to u pitanju. A opet sam i dalje bila nespokojna. Nervozna. Hunter se uspravio, uzeo me za ruku i stavio je na svoje srce. Grudi su mu bile čvrste i tople, koža ispod dlačica glatka i nežna. Govorio je ozbiljnim glasom. “Kunem se svim na svetu, kada sam te prvi put ugledao na onom parkingu, znao sam da ti venama teče čisto zlato. Mislim da ćemo biti dobar nauk jedno drugome, Sailor. Ti ne umeš da živiš, a ja ne umem da živim ako ne živim hedonistički.” Kada je to izgovorio, shvatila sam koliko je život prolazan. Da treba da uživam u životu. Mnogo toga da dobijem. Mnogo toga da izgubim. Mnogo toga da osetim. Hunter je ustao i palcem mi pomerio bretelu od haljine sa ramena.

200

“Mrzim zimu,” prošaputala sam, spuštajući pogled. “Uvek sam mrzela zimu.” “I ja.” Zarobio mi je usne svojima, otkopčavajući moju haljinu na leđima i skidajući je, tako da sam ostala samo u brusu i gaćicama ispred njega. Nastavio je da me ljubi—samo me je ljubio—nežno, vešto, tako da zaboravim sve. I zaboravila sam da sam u rukama najnepouzdanijeg čoveka u Americi. Čoveka koji mi nije obećao ništa sem da će mi slomiti srce. Čoveka koji me je naveo da prekršim obećanje koje sam dala njegovom ocu—obećanje od koga je zavisila moja budućnost—samo zato što je znao kako da iskoristi svoj šarm i sve okrene u svoju korist. Kapi prve jesenje kiše su počele da udaraju po prozorskim oknima i osetila sam kako mi se srce steže u grudima. Bože, pošalji mi signal, molila sam se onoga dana kada je Hunter ušao u moj život. Zapitah se, šta li mi sudbina poručuje sada. Ljubio me je dok me usne nisu zabolele, a kada se povukao korak unazad da pogleda u moje telo, shvatila sam da mi je skinuo brus, a da nisam ni primetila. Gaćice su mi stajale na polovini nogu, spuštene do kolena. Uzvratila sam mu pogled, čekajući presudu. “Šta to radiš?” “Posmatram te.” Namestio je izbočinu koja se nalazila na sredini njegove trenerke. “Već si me video golu. Namrštih se, približavajući mu se kako bih ga zagrlila. Izbegao je moj zagrljaj i dalje me posmatrajući. “Ne svojom voljom.” “U čemu je razlika?” “Tada si bila kao bomba koja čeka da je neko deaktivira. Sada si moj poklon.” Zaškrgutala sam zubima, spremna da ga napadnem. Kad god smo bili u istoj prostoriji, imala sam žarku želju i da se posvađam i da vodim ljubav sa njim. “I? Šta kažeš?” spustila sam gaćice do kraja i stavila ruke na grudi, podižući obrvu. “Jesam li dovoljno dobra za tebe?” “Ne,” najzad reče. “Bolja si od meni.” Sa tim rečima, skočio je na mene, obarajući me na krevet i grubo mi ljubeći usne. Usta su mu se spuštala niz moj vrat i zaustavila se na mojim grudima. Uzeo je jednu od bradavica u usta i toliko je snažno sisao da sam zastenjala od zadovoljstva. Povukla sam pojas njegove trenerke, obavila 201

mu noge oko struka i nožnim prstima je skinula sa njegovog tela, milujući rukama njegova leđa. Nakon što je celu moju dojku usisao u usta, prešao je na drugu, a istovremeno je zavukao ruku između nas i počeo da se igra mojim klitorisom. Grizao mi je drugu bradavicu, dražeći je zubima i jezikom. Uvijala sam se ispod njega, pronašla njegovu ogromnu erekciju između naših tela i stisnula je snažno rukom. “Toliko ću te jebati da nećeš moći da hodaš,” zarežao je sa usnama na mojoj koži, dok mu je lice skliznulo sa mojih grudi na stomak. Celo telo mi je podrhtavalo. Ispustila sam njegov penis kada se pomerio i ostala praznih ruku, a telo mi je brujalo od iščekivanja. “Pa počni već jednom.” Lupila sam stopalom o njegov dušek. Nasmejao se, lagano jezikom iscrtavajući krugove po mom pupku. Telo mi je podrhtavalo pod dodirima njegovog jezika i izvila sam leđa, nudeći mu se još više. Želela sam da zažalim zbog dana kada sam pristala na ovaj dogovor, ali nisam mogla. Čudno, ali osećala sam se kao da sam bila baš gde treba da budem sa onom osobom sa kojom treba da budem. Usne su mu se spojile oko mog klitorisa i snažno ga je usisao u usta. Zaječala sam i zavukla prste u njegovu prelepu kosu, posmatrajući šta radi. Ni on nije skidao pogled sa mojih očiju i poželela sam da zaplačem zbog saznanja da se nikada ni sa jednim muškarcem neću osećati ovako dobro kao sa njim. Osećala sam se kao breskva čiji nektar kaplje pravo u njegova usta. Vrhunac se približavao. U jednom trenutku sam uživala u dodirima njegovog jezika dok mi je telo podrhtavalo na krevetu, a u sledećem sam osetila kako mi se mišići stežu i napinju, a oči sklapaju dok uzvikujem njegovo ime. Trebao mi je skoro čitav minuta da se povratim iz postorgazmičnog blaženstva, a dok sam se otreznila, on je već stavio kondom i legao između mojih raširenih nogu, usmeravajući svoj kurac ka mom otvoru i posmatrajući kako vrh ulazi unutra. Podigla sam oči ka njemu. Pogled mu je goreo. “Imam li dozvolu da ti uništim matericu?” Klimnula sam glavom. “Neću biti nimalo nežan.” Osmehnuo mi se onim svojim čuvenim smeškom—onim koji je upotrebio ko zna koliko hiljada puta ranije i koji ga je doveo do ko zna koliko hiljada orgazama. Osećala sam se tako perverzno što radim sa njim nešto što su hiljade devojaka sa njim već

202

radile. Problem je bio u tome što me niko nije upozorio koliko će mi prijati kada primim na sebe tu njegovu perverznost. “Ne treba mi da budeš nežan. Znaš da sam ratnica.” Zgrabila sam ga za lice i privukla k sebi da bih ga još jednom strasno poljubila. Ušao je do kraja unutra jednim pokretom, grizući me za vrat kao tigar koji pušta krv svojoj žrtvi. “Zbog toga si mi tako neodoljiva.” Ulazio je u mene dugim, dubokim ubodima. Sa svakim našim pokretom, krevet se pomerao za po neki centimetar. Daska od kreveta je udarala u zid, a dušek škripao ispod nas, protestujući zbog žestine naših pokreta. Hunter je podigao jednu moju nogu na svoje ram, a drugu obavio oko struka. Krevet i ja samo zacvileli u isto vreme. “Uspori malo,” mlako sam protestovala pitajući se da li mi se čini da krevet podrhtava zato što mi telo neprekidno podrhtava ili zaista podrhtava ispod nas kao da je zemljotres. Hunter je bio neumoran. Bio je toliko čvrst i debeo da sam se pitala hoće li obrisi njegove erekcije ostati zauvek utisnuti u moju unutrašnjost. Kunem se, posle seksa sa njim, porođaj će mi biti lak. Toliko me je raširio i rastegao i nikada se ranije u životu nisam osetila toliko ispunjenom. Hunter se zaustavio, skinuo moju nogu sa svog ramena i okrenuo me na stomak. Držeći ruku između mojih nogu, podigao mi je zadnjicu u vazduh i raširio mi guzove palčevima. “Udovolji mi dušo,” prosiktao je, premazujući prst mojim sokovima i gurajući ga u moj uski otvor. Stisnula sam se oko njegovog prsta nervozno, a on ga je lagano i nežno gurnuo malo dublje. “Zašto?” Poljubio me je u obraz i krajičkom oka sam mogla da mu vidim crte lica. Bio je toliko lep da mi se srce stegnulo i poželeh da zaplačem. “Zato što sam ja tvoj omiljeni zlikovac,” prošaputao je. Sa tim rečima, izvukao je prst pa gurnuo svoj kurac u mene, klizeći unutra milimetar po milimetar. Vrisnula sam i rukama zgrabila čaršav, zatvarajući oči. Istovremeno je gurnuo prste u moj drugi otvor. Svidelo mi se. Sve mi se svidelo. To što je bio u oba moja otvora. To što sam toliko ispunjena njime. Svidelo mi se što sam se osećala i malo poniženom. Najviše od svega mi se svidelo to što je Hunter Fitzpatrick dovoljno lud da pojebe nekoga iza očevih leđa i ugrozi svoje nasledstvo. Dovoljno lud da pojebe ćerku glavnog mafijaša u gradu bez obzira na posledice. Bio je neustrašiv i buntovan, grešnik i svetac. Princ koji nije želeo krunu. 203

Mangup čistog srca. Bio je sve ono od čega bi žena trebalo da pobegne glavom bez obzira. A eto, ja sam se sve više i više zaljubljivala u njega. Neopisivo zadovoljstvo je ispunjavalo naša tela. Osetila sam ga kako narasta i trza se u meni. Borila sam se da stignem do još jednog vrhunca, želeći da ga dosegnemo zajedno. “Hoćeš li skoro?” Dahtala sam. “Dušo, trebaće mi infuzija nakon ovoga. Imam li dozvolu da budem perverzan?” “Imaš.” Zaječala sam kada ga je izvukao iz mene. Kolena su mi se spojila. Drhtala sam, osećajući prazninu koju je ostavio za sobom. On je strgnuo kondom, stavio dlan na moju pičkicu i gurnuo mi prste unutra. Vrh kurca je pritisnuo na moj bolni otvor i osetila sam kako ga puni toplom, gustom spermom. Počela je da mi se sliva niz zadnjicu, a on je gurnuo prste još dublje između mojih usmina da ne bi mogla da uđe unutra. Svršila sam zajedno sa njim. Hunter se sručio preko mene, pritiskajući mi grudima oznojena leđa i pre nego što smo shvatili šta se događa, krevet se nakrivio na stanu i jedna od nožica se polomila. Prodorni zvuk lomljenja drveta je odjeknuo inače tihom prostorijom. Skliznula sam niz nakrivljeni dušek, i jedino na šta sam pomislila je bilo moje povređeno rame koje samo što sam zalečila. Ali pre nego što sam dotakla pod, Hunterova ruka mi se obavila oko struka i nežno me vratila na krevet. Uhvatila sam se za njega kao da smo brodolomnici koji se drže za parče drveta na sred okeana. “Čoveče,” uzviknuh. “Kako se ovo dogodilo?” “Je li to hipotetičko pitanje ili želiš da ti dam dugačak, bezobrazan odgovor?” mrmljao je Hunter u moje uvo, grickajući mi ušnu resicu i terajući me da se kikoćem. Pokušala sam da ustanem, ali me je vratio, hvatajući me za zadnjicu. Poljubio me je u obraz. “Ostani ovde. Ja ću te obrisati.” “Krevet je polomljen,” podsetila sam ga. “Nismo u filmu. Ne mogu da se izležavam na nakrivljenom krevetu.” Teatralno je prevrnuo očima. “Kvariš mi planove.” Podigao me je i odneo u svoje kupatilo, kao mladoženja kad prenosi mladu preko praga. Tu me je stavio na pult, uzeo peškirić, pokvasio ga toplom vodom i krenuo da me briše između nogu. Posmatrala sam ga sve vreme. Nema šanse da je ovo radio drugim devojkama. 204

Prestani da razmišljaš o njima. Prestani da budeš opsednuta njihovim brojem. Biće ih još i više. To se tebe ne tiče. “Dobro si se snašao kod tvojih na večeri danas,” rekoh posle nekog vremena. Tišina nije bila neprijatna. Osećala sam se spokojno dok sam ga posmatrala kako čisti najintimnije delove moga tela. Još uvek nisam mogla da poverujem da sam spavala sa nekim sa kim nisam u ozbiljnoj vezi. Hunter odmahnu glavom. “Još kao mali sam shvatio da ne mogu da se oslonim ni na jednu ženu u mom životu. Roditelji su me poslali u internat kada sam imao šest godina. Kada bih se vratio za raspust, čuvale bi me dadilje. Mislim da mama nije ni bila svesna da radi nešto pogrešno u vezi mene, ali to je svakako ne opravdava. Dadilje su se neprekidno smenjivale. Tata mi je na taj način stavljao do znanja da ne mogu da se oslonim ni na jednu žensku osobu. Mislim da se plašio pomisli da njegov sin može biti zavisan od drugih. Tako se ponašao i prema Cillianu. Ali za razliku od mene, Kill je rođen sa dušom mračnijom od bilo kog drugog normalnog ljudskog bića—pravi tatin sin. Obojica smo odrastali učeći da su žene zamenljive, da su rođene da bi nas opsluživale i rodile nam naslednike. Tata je varao mamu, mama je varala tatu. Kill… pojma nemam šta se njemu mota po glavi dok ide iz avanture u avanturu, ali makar to radi u tajnosti.” Dotaknuh mu lice, ohrabrujući ga da nastavi priču. Bukvalno sam mogla videti kako mu se okreću točkići u glavi dok razmišlja o tome. “Ono što tata nije uzeo u obzir je činjenica da ja nisam Cillian. Nisam se rodio kao hladnokrvni degenerik koji uživa da drugima nanosi bol. Zato sam postao njegova jeftina imitacija. Ali dok je Cillian Fitzpatrick izlazio iz svake avanture neokaljane reputacije, moje su bile javne, prljave i očigledno jebeno skupe.” Nasmejah se na ovo poslednje. Hunter se osmehnu umornim osmehom, bacajući prljav peškir na pod. Sutra će ga spremačica oprati, kao u hotelu. Možda se Hunter uvek tako osećao—kao gost, čak i u svojoj sopstvenoj kući. Skočila sam sa pulta i stavila mu dlanove na grudi. Celo telo me je bolelo. Bila sam uništena od pojasa na dole. A od pojasa na gore, svaki milimetra kože mi je bio izgreban njegovom oštrom bradom “Hvala ti.” Poljubila sam ga u ugao usta. “Za šta?” “Za to što si bio iskren. Znam da nije lako.” 205

Krenula sam ka sobi, boreći se sa željom da ga pozovem u svoj krevet jer je njegov polomljen. Nije važno što smo ga zajedno polomili. Odlučila sam da se veoma pažljivo ponašam u vezi Huntera, da ne budem napadna i posesivna. Ne samo zbog njega, nego i zbog sebe. Čim sam kročila preko praga kupatila, osetila sam kako se njegova ruka prikrada iza mene i hvata me za struk. “Kuda si krenula, aingeal dian? Ako još uvek možeš da hodaš, onda nismo gotovi za večeras.” Odneo me je u moj krevet i radio mi neopisive stvari još tri puta te noći. Na kraju je zaspao na meni, udova isprepletanih sa mojim. A kada smo se probudili narednog jutra, kao i što mi je obećao, jedva sam mogla da hodam od bola između nogu. Neizdrživo me je peklo kada piškim, a nisam smela ni da pomislim da probam da kakim. Ali sve to me nije brinulo. Brinulo me je moje srce, koje je izgledalo pet kilograma teže, toliko veliko da sam se doslovno saplitala zbog njegove težine kada hodam.

206

17.

Naredna nedelja je brzo prošla. Bio sam zatrpan poslom i domaćim zadacima, ali nisam propuštao nijednu priliku da pojebem svoju cimerku za koju se ispostavilo—sada to mogu slobodno da priznam—da je najbolja cimerka u istoriji cimerstva. Za svaki slučaj, nisam kupio novi krevet. Tako mi je bilo lakše i praktičnije da se uveče uvučem u njen krevet. Čak i kada je Sailor ponovo počela da trenira punom parom i ustaje rano, uspevao sam da uglavim malo brzinskog seksa ujutru, pa makar to podrazumevalo da se budim u isto vreme kada i ona. Nakon toga bio bih opušten čitavog dana. Bonus poeni: izgleda da tata ipak nije bio ljut na Sailor nakon one večere, tako da moje nasledstvo nije bilo u opasnosti. Mada se trudio da što manje razgovara sa mnom, i ograničio našu ionako minimalnu komunikaciju, Sailor mi je rekla kako joj je, odmah nakon večere, napisao mejl duži nego inače i obratio joj se sa “dušice” (ovde ubacujem emoji koji povraća). “Rekao je da ceni kako sam se založila za tebe, a njega otvoreno iskritikovala, ali ipak zna da sam dovoljno pametna da se ne smuvam sa tobom,” rekla mi je dan nakon večere, da ironija bude veća, samo neki minut nakon što su mi njene butine poslužile kao grejači za uši i nakon što sam je lizao punih dvadeset minuta. Usne su mi još blistale od njenih sokova i nasmejao sam se, stavljajući ruku pod glavu. “Izgleda da ipak nisam dovoljno pametna.” Zavukla je glavu u prevoj moje ruke i igrala se mojim dlačicama na grudima. Mnogo sam voleo kada to radi, ni sam ne znam zašto. Ponekad bi baš jako povukla, ali mi je to nekako bilo intimno i nikada mi nijedna devojka to nije radila. “Možda on nije dovoljno oštrouman,” odgovorih. 207

“Odgovor je verovatno negde između,” razmišljala je. Uzeo sam joj lice obema rukama i poljubio je. “Ti si pravi genije. Genijalci se uvek međusobno prepoznaju.” Mada, nisam se baš osećao kao genije, bez obzira na rezultate IQ testa. Nakon te glupave večere, redovno smo posećivali moje ili njene roditelje svakog vikenda. Večere kod Brennanovih su bile vrh! Sparrow Brennan je kuvarica svetskih dometa (doslovno), a bilo mi je mnogo zabavno da gledam kako ozloglašenog Troya Brennana preslišavaju žena i ćerka, obe žestoke i lude. Čak sam počeo i da se družim sa Samom, na neki način. Moram priznati da je on jedan opasan lik. Pričali smo apsolutno o svemu—o politici i TV serijama, o tome šta ima novo u gradu, o budućnosti, ali nikada o novcu, što je za mene bilo pravo osveženje. Tata i Cillian su pričali samo o novcu. Ponekad bi i Aisling pošla sa nama i voleo sam kada je sa nama jer je ona bila jedini član moje porodice koji nije imao želju da me udavi. Ali nisam voleo to što je uvek gledala Sama kao da svet leži na njegovom dlanu. Ne bih voleo da ima bilo šta sa tim tipom. Ona je bila princeza, zatvorena u kuli od slonovače, a on propalica koji bi je ukrao i upropastio u roku od petnaest minuta, dok pravi pauzu između dva zločina. Svega je imao previše—i godina i iskustva i surovosti—da bi bio dobar za moju mlađu sestru. Ponekad su tu bile i sestre Penrose. Nisu mi smetale. Pretpostavljao sam da nemaju pojma da se ja i Sailor jebemo. I one su mislile da je ne zaslužujem, i što je još gore—da nemam nikakve šanse kod nje. I bile su u pravu i za jedno i za drugo. Kada bismo otišli u posetu mojima, atmosfera nije bila tako opuštena, ali ako bih uspeo da svedem komunikaciju sa tatom na minimum, mogao sam da izdržim. Čak bih uspeo i da razmenim par mlakih reči sa Cillianom, bez upotrebe psovki, uglavnom su to bila neka sranja o Patriotima ili kako rafinerija u Mainu lagano odlazi u kurac (moje reči, ne njegove, bože sačuvaj). Ipak se i to računalo u razgovor. Jednoga dana na poslu, Kill mi je čak doneo sendvič i konzervu cole kada sam spremao ispit i nisam imao vremena da odem na ručak. “Izvoli, Pravni Plavušane80.” Bacio je hranu na sto, ne udostojivši me pogleda.

film Legally Blonde – Pravna plavuša 208

“Jebote. Hvala ti, staro momče.” Pogledah hranu u neverici. “Nije lako raditi i ići na faks.” Kill mi gurnu preko stola parče papira sa nekakvom mejl adresom. “Ovi mogu da pišu radove umesto tebe i da ti prikupe materijal za pripremu testova. Život je prekratak da bi ga provodio pretvarajući se da ti je stalo do Radnog prava.” “Da li je tebi do ičega stalo?” našalih se. Roditelji su nas obojicu debelo sjebali, samo na različite načine. Meni je bilo previše stalo do svega i bio sam večiti gubitnik. Njemu nije bilo stalo ni do čega. “Siguran sam da jeste, ali još nisam otkrio do čega,” reče. “Lažeš.” “Istina je precenjena—pomoću nje se stvari vide na nemaštovit, neinspirativan način.” Navikao sam se na naporan rad i učenje do kasno u noć. Čak sam se navikao i da jebem stalno istu devojku. Jedino što me je trenutno mnogo nerviralo je bilo ovo sa Sylvesterom. Slušao sam snimke skoro svake večeri i nikako nisam mogao da pronađem nešto konkretno kako bih ga sredio. Jednoga dana, tata me je pozvao u svoju kancelariju. Mogu prstima jedne ruke da nabrojim koliko puta je to uradio od One Večere, tako da sam poziv prihvatio u lošem raspoloženju. Kada sam otvorio vrata, video sam da su Kill i Syllie već tamo. “Sedi,” reče otac, jedva pogledavši stolicu pored Sylliea. “Radije bih stajao. O čemu se radi?” upitah. Sve oči se okrenuše ka meni. Bio sam iznenađen, koliko i oni, tonom svog glasa. Bio je tih i trezven bez onog nazovi-reperskog naglaska koga je moja porodica toliko prezirala. Počeo sam, netipično za mene, da razvijam sopstveni stav i razvojni bolovi su bili nepodnošljivi, ali nije se moglo drugačije. “Huntere,” upozori me otac. “Pusti ga, Athair. Imamo sada važnije stvari da rešavamo,” Cillian nestrpljivo zareža. Poljubio bih ga u usta da mi nije brat i da mi usta nisu pripadala jednoj maloj, crvenokosoj vili. “Pa?” Isturih bradu. Otac se zavali u stolici. Izgledao je umorno i smoždeno. “Nas trojica—ti, ja i Cillian—idemo na put da propratimo izgradnju rafinerije. Dali smo im vremena da reše problem sa mašinama, ali je činjenica da moramo da reagujemo. Neprekidno su se javljali problemi i

209

mislim da bi bilo pozitivno po moral radnika ako se pojavimo sva trojica tamo i zajedničkim snagama pristupimo njihovom rešavanju,” reče tata. Bio sam iznenađen što su me uključili u posao. U svakom slučaju, imao sam sreće da me ne obuku u narandžasti šorc i beli brus i nazovu me svojom kancelarijskom Hooters81 konobaricom. Ipak me je i dalje nešto kopkalo. “A ti, Syllie? Ideš li sa nama?” Nasmešio sam mu se dobrodušno. Okrenuo se ka meni odmahujući glavom. “Neko mora da vodi računa o ovdašnjim poslovima. A i moja žena ima taj problemčić,” dodao je na kraju. “Kakav problemčić?” pritiskao sam. Jebote, neko je morao da ga pita. “Ne oseća se baš najbolje. Imala je operaciju pre manje od dva meseca.” “Kakvu operaciju?” Nisam odustajao. Krajičkom oka sam video kako se Kill smeška, zabavljajući se našim razgovorom. “Oh, sumnjam da bi volela da o tome pričam bilo kome. Svakako mi je žao što ne mogu da vam se pridružim.” “Svakako,” ponovio sam, kriveći glavu i proučavajući ga. Pogledao me je prkosno. “Zar nisi ti stavio Athairu do znanja da kasnimo sa izgradnjom rafinerije i da ovoga trenutka ne bismo mogli da prođemo ni zdravstvenu ni inspekciju zaštite na radu?” Sylliev osmeh poče da bledi. Znao sam da nisam iznervirao samo njega. Tata je mrzeo kada ga kritikuju. Naročito ako ga ja kritikujem. “To je i inače njegov posao,” povika otac sedeći za svojim stolom. “Šta si hteo da kažeš, ceann beag?” Slegnuo sam ramenima. “Ništa. Samo nešto pokušavam sebi da razjasnim.” “Posao ti je da pakuješ dokumente, a ne da razjašnjavaš,” podseti me tata. “Dakle, sve je rešeno. Ideš sa nama u Main. A sada si slobodan.” Salutirao sam mu i odmarširao iz njegove kancelarije. Umesto da odem za svoj sto, odšetao sam do Syllieve kancelarije da proverim sva ona sranja koju sam u nju postavio kako bih ga prisluškivao i video sam da je sve na svom mestu. Nakon što smo prvi put bili kod Knoxa, posetio sam ga još dva puta i uspeo da postavim prisluškivač na Sylliev telefon (koristio je telefone za jednokratnu upotrebu, ali i najlukaviji gadovi mogu ponekad Hooters-lanac restorana u kome rade zgodne konobarice obučene u narandžaste šortseve i bele, dekoltovane majice 81

210

da se zeznu). Nabavio sam i brojeve telefona dva pouzdana privatna detektiva, mada sam bio svestan da će sve propasti ako ne budem dovoljno pažljiv. Večeri sam provodio na sledeći način: Vratio bih se kući. Kresnuo Sailor. A onda bismo razgovarali kako nam je protekao dan, jedući dostavljenu hranu, ona je za mene bila poput Zida plača, slušala je, a nije me osuđivala, nije mi nametala svoje mišljenje, a onda bismo preslušavali Syllieve snimke nakon što ja završim sa učenjem. Sedeli bismo zajedno na kauču, ja bih joj masirao stopala, a oboje bismo imali slušalice na ušima i preslušavali. Kada bi se jednom od nas učinilo da je čuo nešto sumnjivo, pustio bi onom drugom. Za sada, Syllie je bio vrlo obazriv. Konačno, kada bismo otišli u krevet, ponovo bih je kresnuo. Ili bi ona kresnula mene. Sailor je bila živa vatra u krevetu. Nismo razgovarali o tome šta smo jedno drugom. Ili šta nismo. Jednostavno smo bili tu gde smo: jedan leptir i jedan čovek koji ume da ceni leptirovu lepotu. Živeli smo jedno uz drugo u srcu oluje u koju smo bačeni.

Knight: Ej, seronjo. Šta radiš sledećeg vikenda? Hunter: Češkam jaja. Pravim vudu lutkicu mog oca. Tako nešto. Kakvo ti je to pitanje? Knight: Takvo da želim da na njega iskreno odgovoriš, drkadžijo. Hunter: Ništa od drkanja. Vrv.. ću da učim. Da idem kod mojih na večeru. Ti? Knight: Biću u Bostonu sa mojom dragom na promociji knjige. Dolazimo ti u posetu. Hunter: Šta, sad si i jebeni pisac? Nadam se da shvataš da je to najviši intelektualni domet koji ćeš ikada dostići. Knight: Jesam li rekao da ti dolazimo u posetu? Mislio sam da kažem da odsedamo kod tebe. Takođe: Ha. Ha. Hunter: Stipso. Knight: Je li to da? Hunter: Nije ne. 211

Knight: Hoće li tvoja cimerka štreberka imati nešto protiv? Nisam rekao Knightu i Vaughnu da se Sailor i ja jebemo—nije me bilo sramota zbog toga. Ali znao sam da je Sailor zatvorena. Nije čak ni svojim drugaricama rekla za nas i ako bih rekao njima dvojici, osećao bih se kao da sam na neki način izdao njeno poverenje. A naročito je važno da tata ne sazna za nas jer bi ispalo žešće sranje. Što duže naš odnos ostane u tajnosti, to bolje. Nisam nameravao da odbacim svoje nasledstvo zbog pičke—koliko god ona bila slatka i tesna—a i ona je imala odličnu reklamnu kampanju i medijsku pokrivenost. Sailor je nedavno imala intervju u jutarnjem programu, dve naslovne strane u tinejdžerskim magazinima, a Crystal, njen PR, je tvrdila da je tokom prethodnog meseca pretraživana na Googlu više od neke sestre iz klana Kardashianovih, iako je ta, navodno, izoperisala celo lice i još neke delove tela. Time što sam držao vezu sa Sailor u tajnosti ubeđivao sam sebe da ono što imamo predstavlja samo vezicu sa datumom isteka. Ona mi nije devojka. Samo živimo zajedno i volimo da sisamo jedno drugom intimne delove tela. Zaista nije bilo razloga da Knightu ispričam za Sailor i mene, kao što nije bilo razloga da mu ispričam mnoge druge stvari koje mu nisam rekao tokom našeg poznanstva. Hunter: Iskreno, nije me mnogo briga šta ona misli. Knight: Brutalan kao i uvek. Hunter: Vidimo se sl. ned. Knight: Ok.

Narednog dana mi je stigao novi king-sajz krevet. Nabavio sam ga za Knighta i njegovu verenicu Lunu. Platio sam više da bi ga što pre isporučili kako bi mali drkadžija i njegova draga imali gde da spavaju. Nisam imao priliku da ispričam Sailor za to, pošto sam je sinoć zaskočio čim je ušla na vrata i nije bilo vremena za razgovor. Iznenadila se dok smo sedeli u kuhinji u subotu i pili jutarnju kafu kao neki matorci i ta sranja. Začuo se lift i u stan su ušli radnici, noseći kutije sa delovima na kojima su bile odštampane ogromne slike kreveta. Sailor je podigla obrvu iznad ivice svoje šolje, glumeći blagu zainteresovanost, ali znao sam da je besna. Njene zelene oči bi uvek dobile malo tamniju nijansu kada je bila ljuta. 212

“Ne sećam se da sam te izbacila iz svog kreveta. Mislim da nam je ostalo još malo vremena do završetka ovog našeg aranžmana.” Nacerio sam se, spuštajući joj poljubac na kosu. “Ne pada mi na pamet da spavam u tom krevetu. Moj drug Knight i njegova devojka- kosa crta-verenica- kosa crta- razbijačica Luna spavaju kod nas narednog vikenda. Ona treba da se vidi sa svojom agenticom zbog neke knjige ili tako nešto. Je li ti to okej?” “Naravno.” Slegnula je ramenima, a znam da je tako i mislila. Videlo se da je napeta. Neće joj biti svejedno kad je na kraju šutnem. Iskreno, i ona će meni nedostajati (a naročito njeno dupe, pičkica i usta). “Ali nećeš spavati u mom krevetu dok su oni ovde. Niko ne sme da zna za nas,” upozorila me je. Klimnuo sam glavom, srećan što još uvek normalno razmišlja na tu temu. Neke ribe mogu lako da se pogube kada je mladi, dobro obdareni milijarder u pitanju. Ali Sailor Brennan ne. “Spavaću na kauču dok su ovde.” Okrenula se, oprala šoljicu od kafe i spakovala je. Stao sam iza nje, pritisnuo je uz pult i počeo da joj masiram ramena. Desno ju je još uvek pomalo bolelo, ali je bez obzira na to, odlično napredovala na treninzima. Smatrao sam da ima veliku šansu da se plasira na Olimpijadu. To će joj pomoći da se fokusira na nešto drugo i lakše preboli rastanak sa mnom. Jedva sam čekao da se utopim u beskonačnoj masi pičkica i bodrim Sailor dok razbija svoje protivnike na Olimpijadi. Čak ću vrlo rado nazdraviti u njeno ime i popiti jednu čašicu ili možda šest kada osvoji medalju. “Šta planiramo da radimo danas?” upitao sam, ljubeći joj vrat. “Mislim, osim što planiramo da se jebemo.” “Ne planiramo ništa naročito.” Okrenula se, a glas joj je bio hladan. “Idem u kupovinu sa Emmabelle, Persy i Aisling.” Često je išla u kupovinu u poslednje vreme i izgledala predobro u novoj odeći. I kosa joj je bila fantastična, a jednom prilikom sam načuo kako je jedna od sestara Penrose, ona glasnija, Emmabelle, savetuje da napravi nalog na Tinderu. Sailor je izašla iz svog oklopa, na sebi svojstven način, polomivši ga svojim štiklama od dvadeset centimetara. Bio sam srećan što sam imao priliku da budem sa njom. Ubrzo će postati prava proždiračica muškaraca, ali ja sam bio taj koji ju je seksom namamio da izađe iz svog čudnog sveta i umeša se među ljude. “Idem i ja sa vama.” Uštinuo sam je za guzi. I pored svog ovog vremena koje sam proveo u Bostonu, i dalje nisam imao prijatelja. Jedva sam to podnosio. Radio sam sa sredovečnim ljudima 213

po ceo dan, a uveče išao na predavanja uglavnom sa samohranim majkama i starijim ljudima koju su, poput mene imali poslove sa punim radnim vremenom. Sailor mi je stavila dlan na grudi. To je bio njoj svojstven pokret. Taj, i da lizne prst i obriše mi neko sranje sa lica dok jedemo. Kao što nisam mrzeo kada me vuče za dlake na grudima, tako nisam mrzeo ni ovo. “Hm, ne, ne ideš.” “Zašto?” Namrštih se, neprijatno iznenađen. “Zato što ćemo razgovarati o ženskim stvarima.” “O penisima i dildoima?” Iskreno sam se nadao da žene razgovaraju o tome. Gole. Sve osim moje sestre. Gospode Bože, šta mi bi da uopšte i pomislim na to? Sada nikako ne mogu da izbrišem sliku Aisling u donjem vešu na pidžama-partiju i došlo mi je da povratim po kuhinjskom pultu kao u epizodi South Parka82. Jebem ti život. Sailor nakrivi glavu i namršti se. “Pre će biti o odeći, momcima i sitnim, potpuno bezopasnim tračevima.” “I ja volim odeću i sitne, potpuno bezopasne tračeve.” “Nisam ti pomenula da sve ovo radimo slušajući muziku iz filma Šetnja za pamćenje83? Zato što žensko okupljanje nema smisla bez nekoliko ženskih filmova,” reče. “Ništa onda, neki drugi put,” promrmljao sam, ne želeći da je molim da se druži sa mnom. Zabacila je glavu i nasmejala se, trljajući mi ruku. Sailor (Sai-lor. Baš lepo ime, shvatih, ali sa jebenim zakašnjenjem) nije bila hladna i rezervisana kako sam isprva mislio. Sve vreme me je dodirivala na sebi svojstven ne-želim-seks-sa-tobom način. “Shvatila sam da će ti biti dosadno pa sam preuzela na sebe da pozovem tvog brata i isplaniram ti neku aktivnost sa njim.” Izmakla se od mene kada sam pokušao da je privučem sebi i ubedim je da odradimo jedan “brzinski seks”. “Mog brata?” ponovio sam, okrećući se na peti. Jesam li možda imao još nekog nezakonitog brata za koga nisam znao? Jer nema šanse da se radi o Killu. “Misliš na onog seronju koji me gleda kao da sam kravlja balega u koju je nagazio svojom cipelom od hiljadu dvesta dolara?”

američka animirana serija A Walk to Rememeber, film snimljen po istoimenom romanu Nicholasa Sparksa 82 83

214

“Baš na tog.” Zakopčala je svoj ranac i bacila mi u ruke moju pilotsku jaknu. “Ideš na jahanje.” “Mora da me zajebavaš.” Blenuo sam u nju, držeći jaknu u ruci. “Zašto bih to radio? Zašto ne bih? Nisam bio siguran da li sam ljut na nju ili sam zadivljen njenim moćima ubeđivanja. Uspešno sam izbegavao bilo kakav razgovor sa tatom i mamom, ne zato što ih mrzim, već zato što me mnogo nerviraju, dok sam sa Cillianom uvek bio u otvorenom sukobu. Moja osećanja prema njemu nisu bila zbunjujuća i komplikovana. Jednostavno sam mu želeo dugu, bolnu smrt. Nije mogao da kupi moju naklonost sendvičem i mejl adresom nekog asistenta na Harvardu što papreno naplaćuje pisanje eseja koji se realno mogu skinuti sa neta. “Ne možeš da mrziš celu svoju porodicu,” izjavila je Sailor, navlačeći jaknu. Uporno je padala kiša još od one večeri kada sam joj prvi put uništio matericu. “Moraš imati neke saveznike ako želiš da preživiš kao Fitzpatrick. On će ti biti prvi.” “Deluje kao ambiciozan plan. Takođe i kao nemoguć.” “Takođe, počinje da se ostvaruje,” odvratila je mirnim tonom, gurajući me ka vratima sa neočekivanom snagom. “Šta to radiš?” Zarežao sam, vukući pete po podu kao razmaženo derište. “Posmatraj to kao moj oproštajni poklon. Ne želim da te ostavim, a da pre toga ne budem sigurna da imaš neke ljude oko sebe na koje se možeš osloniti. Pretpostavljam da su tvoja mama i Cillian najbolja opcija.” “Zašto ne Aisling?” Pokušavao sam da izbegnem njene ruke, dok sam se istovremeno trudio da je uštinem za dupe. Par sekundi smo se borili kao dva agresivna pauna. “Oh, njen glas već imaš, to je sigurno. Ali moraš da dobiješ podršku onih država koje su raspoložene da glasaju za novog kandidata i čiji glasovi bi ti obezbedili pobedu84. Zamisli da je Cillian, recimo, Virginia.” Došlo mi je da joj kažem da stavljanje njegovog imena uz nešto što ima makar i daleke veze za nevinošću85 predstavlja zločin sam po sebi, ali se uzdržah od komentara. swing states- U SAD-u postoje države koje uvek glasaju ili za republikance ili za demokrate. Swing states nisu nikome posebno naklonjene i njihovi glasači mogu naprasnom promenom odluke za koga će glasati promeniti ishod predsedničkih izbora 85 U osnovi imena se nalazi reč virgin (devica, nevina osoba) 84

215

Hteo sam da se naljutim na nju, ali nije imalo šanse. Zamislite lujku— kad je tako nazivam, u stvari joj tepam—koja sme da pozove najvećeg drkadžiju na svetu i da pregovara sa njim o budućem odnosu između nas dvojice. “Nemam ta sranja što mi trebaju za jahanje,” procedih kroz zube, odugovlačeći. “Pretpostavila sam. Cillian je rekao da će ti pozajmiti,” reče Sailor veselo. Okrenuo sam se da je pogledam dok je otvarala vrata. Radnici su izlazili iz moje sobe, otresajući prašinu sa ruku. “Mrzim te.” Dao sam duplu napojnicu radnicima i ispratio ih iz stana. Kao što vidite, istovremeno mogu biti i pizda i sjajan momak. “Preživeću već nekako.” Osmehnula mi se, a ja sam poželeo da joj izbrišem osmeh poljupcem. “Nemoj da si toliko sigurna. Neće ti biti baš svejedno kada te večeras budem jebao iz mržnje toliko jako da ću u dušeku napraviti rupu u obliku tebe.” Sailor me još jednom odgurnu. “Onda se iskreno nadam da tvoji drugari neće imati ništa protiv da spavaju na dušeku u obliku Sailor, jer ću, u tom slučaju, ja spavati u novom krevetu. Srećno ti bilo na jahanju i zbogom!” Vrata mi se zalupiše u lice i ja počeh da se smejem. Dođavola, Sailor.

Kill me je pokupio ispred zgrade kako bismo zajedno otišli u konjički centar. Tokom čitave vožnje sam se igrao Dala konjićem koji mi je visio oko vrata dok je Cillian sa prezirom posmatrao i komentarisao sve i svašta u prolazu: leju uvelog cveća, polomljeno drvo pored puta, otpatke po trotoaru. Sve ga je nerviralo. Umreće od srčanog udara u trideset trećoj godini života ako ovako nastavi. Tačno će sve da mi izbaksuzira sa tim svojim sranjima da ću morati da se izolujem deset godina u svetilištu na nekoj planini u Indiji kako bih se oslobodio njegovog negativnog uticaja. Kada smo stigli, shvatio sam da Cillian tu ima nekoliko svojih konja. Očigledno nije samo meni jahao po grbači u slobodno vreme. Kill je isto

216

igrao polo kada je bio mlađi i bio mnogo bolji od mene (ovde ubacujem šokirani emoji), ali kada smo zajahali dva crna, arapska konja, bilo je očigledno da smo obojica vešti jahači. Cillian mi je dao kacigu, sedlo i par čizama. U svojoj jahaćoj opremi, izgledao je poput nekog engleskog aristokrate iz osamnaestog veka, i pitao sam se da li zaista uživa u tome da bude savršen jebenih dvadeset-četiri-kroz-sedam. Gledano sa strane, to je delovalo zamorno. Krenuli smo ka šumi. Miris sedla napravljenog od čiste kože mi je dražio nosnice i podsetio me koliko mi je nedostajalo jahanje. Svuda su bili postavljeni znaci koji su upozoravali jahače na prisustvo lovaca u šumi (kako ironično). Kada me je Cillian upitno pogledao, samo sam slegnuo ramenima i poterao konja na tu stranu. Jahanje po nepoznatoj šumi nije baš mnogo mudar izbor, ali sam računao da je moj brat dovoljno razuman i ozbiljan da nas obojicu održi u životu. Kill me je ubrzo sustigao. “Dakle, još uvek glumiš Augusta Dupina i smišljaš kako ćeš da raskrinkaš Sylvestera?” Naravno da će pre pomenuti ličnost iz priče Edgara Allana Poa nego Sherlocka Holmesa. Kill je žudeo da bude drugačiji od ostalih. Pretpostavljam da je verovao kako ja mislim da je Auguste Dupin neka skupocena francuska poslastica. Zajahao sam brže, terajući ga da se pomuči kako bi razgovarao sa mnom. “Nešto smera,” rekao sam odsečno. “Budući da sam proveo dugi niz godina gajeći imidž barabe, veoma lako mogu prepoznati ko je govnar.” “Verujem tvojim instinktima,” reče Kill, svojim poslovično uljudnim tonom, ignorišući grupu radnica iz centra koje su izletele iz šume, kikoćući se i pokazujući na nas. Cillian nije ni konstatovao svoje obožavateljke. Što je najgore, shvatio sam da ni mene ništa naročito ne zanimaju. “Pa zašto me onda nisi podržao?” prosiktao sam. Da li je moguće da je Killova mržnja prema meni bila jača od njegove ljubavi prema Royal Pipelinesu? Pokušao sam da ostanem smiren. Cillian je prezirao javno iskazivanje emocija. Pitao sam se kako će ocu podariti željno iščekivanog naslednika, kada se zgražavao nad svakom emocijom, pa i nad žudnjom. “Sam si započeo, sam moraš i završiti,” objasni Cillian, mamuzajući konja da bi ga ubrzao. Sedeo je na konju, prav kao strela. Trkali smo se, ponekad je on bio ispred mene, ponekad ja ispred njega. Setio sam se njegovih reči : “Sve je takmičenje za prevlast.” Pesma za današnji dan: “Wild Horses” od The Rolling Stones. 217

“Ne volim kada me neko testira,” prosiktao sam. “Ni ja ne volim da plaćam porez,” odvrati on. “Ali pogodi šta radim svakog petnaestog aprila? Evo, pomoći ću ti: ne jebem pet navijačica iz Californije na skupocenom tepihu mog najbolje druga.” Zamalo se nasmejah. Iako seronja, moj brat je ipak bio kul lik. “Sve je to veliko sranje,” procedio sam osvrćući se na Sylliev slučaj. Orgija se i dalje nisam sećao. “Dobro došao u svet odraslih. Pre nego što uđeš, ostavi ispred vrata svoju kreativnost i životnu radost.” “A šta ako ne uspem da ga razotkrijem?” Zavukao sam prste u grivu njegovog konja. Primetio sam da ga Kill zagreva, često ga mamuzajući, kao da ga priprema za skok. Vrlo verovatno još uvek nije dao imena svojim omiljenim konjima. Takav je on bio, rezervisan čak i prema stvarima do kojih mu je stalo. “Biće šteta za Royal Pipelines, ali dugo smo i bili među najboljima,” rekao je ravnodušno, gledajući ispred sebe. Konji su bili disciplinovani i odlični trkači. Bili su mladi, ali mirni i dobrodušni. Odjahali smo u najgušći deo šume, pun drveća i mahovine. Videla se neka stazica koja je vodila ko zna gde. Sunce se probijalo kroz borove, a svuda se osećao miris sveže zemlje. Cillian je sumnjao u Sylliea koliko i ja. Zato ga je Syllie i prezirao. I zato me Kill nije ismejao kada sam izneo svoju teoriju. “Samo si hteo da vidiš da li ću nešto da zajebem.” Pucnuo sam prstima, konačno shvatajući o čemu se radi. Moj brat ukloni neki nevidljivi končić sa svog jahaćeg kaputa. “Potreban ti je pravi izazov. Samo se potrudi da izdajnik na kraju bude propisno kažnjen, a ne da te prevede na svoju stranu.” “Jebi se.” “Jezik je moćno oružje, ceann beag. Bolje ga ne zloupotrebljavaj.” “Šta si hteo time da kažeš?” Pogledao sam ga prezrivo. Prezirao sam njegovu samokontrolu. Izbezumljivala me je. Zamišljao sam ga kao sociopatu koji bi bio u stanju da nekog jebe satima bez svršavanja samo da bi ga kaznio. Toliko je bio disciplinovan. “Bezvredno i neprocenjivo su jedna ista stvar, samo predstavljena na različit način. Reči mogu da te unaprede, ali i da te upropaste. Psovkama spuštaš sebe na nivo nekoga ko ne ume na adekvatan način da se nosi sa svojim emocijama.”

218

“Okej, Geoffrey Chaucer Mlađi86, da se vratimo na Sylvestera. Šta misliš, šta smera?” “Imajući u vidu da je pre par meseci tražio popriličnu povišicu i veći procenat deonica, a mi smo ga glatko odbili po oba pitanja, pretpostavljam da je svestan da ćemo ga se uskoro otarasiti pa pokušava da nabere meda pre nego bude prekasno. Mogao bi da nam pokrade milione, možda i milijarde ako je dovoljno ambiciozan i ne preterano osvetoljubiv.” Reč milijarde je izgovorio istim tonom kao da kaže peniji. Za njega ta suma nije predstavljala ništa. Kill je naglo skrenuo, a ja sam ga pratio. Jahali smo pored nekog mesta koje je ličilo na strelište—ne Sailorino, jer je ono bilo u centru grada. Ovo je više ličilo na neki kamp. Zapitah se da li je ikada bila ovde. A onda se setih da ne treba da me bude briga da li je bila ili nije. Cillian se raspitivao o školi, pa o Sailor (“vatrenoj riđokosoj,” da budem precizniji), a onda je izgovorio najšokantniju stvar koja je ikad izašla iz njegovih usta. “Fitzpatrickovi vode računa jedni o drugima, Huntere. Bez obzira na to, sprovode strogu pojedi-svoje-mladunce filozofiju. To znači da te tata ne mrzi.” “Koji tata?” upitah kada smo počeli da izlazimo iz šume, vraćajući se ka stajama. “Tvoj ili onaj istočnoevropski drkadžija koji nam je kresnuo mamu?” “Onaj koji je bitan,” odvrati. “Onaj koji ti zadaje silne muke kako bi te osposobio da sutra vodiš jednu od najvećih kompanija u svetu zajedno sa mnom.” “Teško mi je da u to poverujem.” “Veruj da je tako. Svi mi imamo svoje ožiljke,” reče Cillian ledeno. “Neki ih nose poput skupocenog nakita, da ih svi vide; drugi ih skrivaju. Ti jednostavno pokušavaš da ih ignorišeš. Moraš se suočiti sa svojim problemima, ceann beag. Jer, zamisli čuda, neće nestati sami od sebe.” “Drago mi je što si uspeo da živiš daleko od kuće—daleko od porodice—od svoje šeste godine, a da opet ostaneš netaknut. Ali nas dvojica nismo isti. I priznaću ti nešto, za tebe sasvim neočekivano: ni ne želim da budem isti kao ti. Ja sam želeo da budem pored oca i majke. Pored jebenog brata i mlađe sestre. Želeo sam da budem pored svih vas.

priča

najznačajniji engleski srednjovekovni pesnik, autor Kenterberijskih

219

Nisam želeo privatne škole i konje i bogatstvo. Samo sam želeo svoju porodicu pored sebe.” “Nije nam tako bilo suđeno,” prasnu Kill, a stopalo mu je ispalo iz stremena kao nekom početniku. Njegov konj se propeo, nenaviknut na gazdin povišeni glas. Usporio sam, posmatrajući ga. “Majka je na antidepresivima od kada se Aisling rodila. Nije bila podobna da se brine ni o hrčku, a kamoli o tri deteta. Tata je retko bio kod kuće. Gotovo svakoga dana je spavao u kancelariji. Dadiljama nije bilo dozvoljeno da žive u Avebury Courtu, jer se mama bojala da će tata imati seks sa njima, a taj njen strah i nije bio neosnovan. Dok si bio u internatu, dva puta je bila na rehabilitaciji. Aisling je letela između različitih dadilja kao teniska loptica. Optužiti ih da nisu držali stvari pod kontrolom je najblaža moguća osuda. Poslali su nas od kuće jer su mislili da je za nas najbolje da budemo što dalje od njih. Ja sam rođen da budem naslednik fitzpatrickovskih sranja i da se sa njima izborim. Ti si rođen iz osvete za Athairovo neverstvo, a nesrećna Aisling je rođena kako bi se sredio haos između njih dvoje.” Nisam znao da mama pati od depresije i ovisnosti o lekovima, ali sam bio toliko zatrovan samoćom i njenom nebrigom za mene da se nisam mogao saosećati sa njom. “Pa da, ti si ispao prilično dobro.” Sakupio sam pljuvačku u ustima i pljunuo je na zemlju. Nisam znao za to u vezi sa Aisling, ali me nije iznenadilo. Moja sestrica je bila poput kaktusa: prilagodljiva, laka za održavanje i rasla je ni iz čega. Kill i ja smo bili različita bića—on snažan i odlučan, a ja divalj i neukrotiv. “Prilično,” reče, ne pokazavši ni trunčicu emocija. “Nije te bilo briga što su te poslali daleko od kuće jer si mislio da si se izdigao iznad ljubavi i osećanja, je li tako?” Bio sam siguran da on nije u stanju da oseća ljubav. Nisam ni ja, ali ne zato što sam iznad toga, već zato što sam se spustio mnogo nisko i bio potpuno nedostojan ljubavi. “Ljubav je veliki markentiški trik. Prodaje gomile knjiga, filmova i dijamanata. Ako izuzmemo to, nisam baš neki njen veliki obožavalac.” “Dakle, ništa od braka za tebe?” upitah. Kill je imao trideset godina i nije nameravao da se skrasi. “Oženiću se na kraju nekom koja će biti podobna da mi podari potomke a da nema ništa protiv da ih odgaja negde daleko od grada—i od mene.”

220

“Verovatno planiraš da pronađeš vremeplov i vratiš se u prošlost, u neko doba u kome zbog takve ideje ne bi dobio batine?” Razmišljao sam naglas. Nasmejao se, istinski se nasmejao i promrmljao: “Tako si mlad i naivan. Novac je veliki podstrek za bilo šta u životu, pa čak i da postaneš rob kome se ukazuje malo poštovanja.” “Da nisi malo šovinistički nastrojen?” “Nisam uopšte. Ova moja izjava se ne odnosi samo na ženski rod. I bilo kog muškarca možeš ukrotiti odgovarajućom svotom novca.” Jahali smo niz stazu, svako sa svojim mislima. Želeo sam da odem odavde, a opet i da ostanem još sa njim. Ne sećam se kada smo se poslednji put Cillian i ja ovako družili. Možda nikada. A i nije mi se vraćalo u stan u kome nije bilo Sailor. Uvek mi je delovao hladno i pusto bez nje. Otišli smo u štalu i skinuli sedla sa konja. Uljudno sam se zahvalio bratu. “Zovu se Washington i Hamilton,” reče moj brat iznebuha, milujući njušku svog konja. Konj ga gurnu u rame, tražeći još nežnosti, ali Kill se već okrenuo od njega i gledao je u mene. Imao je taj talenat da ti pokloni taman onoliko nečega što želiš samo da bi poželeo još više, pri tom te nikada ne zadovoljavajući do kraja. “A gde su Franklin, Adams, Jefferson, Madison i Jay?” Sarkastičan osmeh mi iskrivi lice. “U staji, odmaraju se,” odgovori, mrtav ozbiljan. Stajao je uspravno i delovao turobno, i tada shvatih da Cillian Fitzpatrick ipak nije uvek želeo da bude Cillian Fitzpatrick. Mora da je zastrašujuće biti bolji od svakoga jebenih dvadeset-četiri-kroz-sedam. Jebote, ja bih umro kada, recimo, ne bih smeo da opsujem. Odmahnuo sam glavom i prebacio mu ruku preko ramena. Nije je odgurnuo kako sam očekivao, već me je samo posmatrao sa mešavinom zbunjenosti i prezira. “Hajde da te častim hamburgerom,” ponudio sam mu, osećajući užasnu tremu. Njegovo odbijanje bi me dotuklo. “Ne jedem to smeće,” izjavio je. “Ali odvešću te na najbolje meso koje ćeš ikada probati.” Sumnjam da je mogao da mi ponudi bolje meso od onoga kojeg sam probao svakodnevno kod kuće, ali svakako pristadoh. Dok smo išli ka autu, Cillian reče, “Mala Brennanova će te kastrirati ako je budeš pipnuo. Ne diraj je.” “Mogao bih da je sredim da želim.” Dok sam otvarao suvozačeva vrata, osetio sam kako mi se raspoloženje kvari. 221

Stavili smo pojaseve u isto vreme. “Ne bi mogao,” odvratio je. “Pa ko bi mogao?” Prosiktao sam i okrenuo se ka njemu dok je palio auto. “Ti, pretpostavljam?” Izašao je sa šljunkovitog parkinga i pomerio ruke sa volana ne bi li STAVIO JEBENE RUKAVICE NA NJIH. Nisam mogao da verujem da ću poginuti zbog bratovljevog istančanog osećaja za modu. “Da mislim da je vredna truda, mogao bih.” “Ko je još vredan truda silnog Cillian Fitzpatricka?” Nagnuo sam se na sedištu, otrovno se cereći. “Naslednika ogromne naftne kompanije, sa master diplomom sa Harvarda, sa licem božanstva, telom Adonisa i pronicljivim poput hiljadu advokata?” Citirao sam od reči do reči šta je pisalo o njemu u jednom tabloidu pre par godina. “Niko,” odgovori. “Niko koga sam do sada upoznao” “Zabavljao si se sa princezom od Monaca,” primetio sam. Njegova najduža veza je trajala šest meseci. Pretpostavljam zato što je živela daleko pa nije mogao odmah da joj nađe mane. Konačno je spustio ruke na jebeni volan, dve sekunde pre nego što smo ušli u oštru krivinu. “Ne razumem poentu?” “Izlaziš sa ženama, jebeš ih i uživaš u životu—baš kao i ja. Samo to bolje kriješ od mene.” “Kriminalac si samo ako te uhvate u zločinu. Uči od najboljeg i kloni se Brennanove i njenih drugarica—naročito one dve nevaspitane sestre. Aisling šeta sa njima po Avebury Courtu kao da su divlje mačke koje je nahvatala u brdima.“ Bilo mi je čudno što pominje baš Emmabelle i Persy, ali sam bio previše iznerviran komentarima u vezi Sailor da bih obratio pažnju. “Ma važi, seronjo.” “I prestani da psuješ.” “Dobro, jebote! Prestaću!”

222

18.

“Greška. Velika greška. Ubaci peni u kasicu,” prošaputala sam u Junsuovo uvo, lupkajući ga po ramenu. Moj trener naglo skoči unazad i udari glavom u zid iza sebe. Junsu se nikada nije plašio. Ova njegova reakcija me je baš iznenadila. Mršteći se, protrljao je svoj potiljak i prekinuo telefonski razgovor, a da se nije ni pozdravio sa sagovornikom. Gurnuo je telefon u prednji džep. Čudno se ponašao u poslednje vreme—kasnio je na treninge, nestajao po hodnicima kako bi obavljao privatne telefonske razgovore, nije bio dovoljno usredsređen na posao. Onda sam jednoga dana kupila kasicuprasicu u prodavnici Sve za dolar i rekla mu da mora da stavi po jedan peni u nju svaki put kada se negde izgubi ili ponaša čudno. Pokušala sam da mu na fin način stavim do znanja da se mora ponovo usredsrediti na posao. Mogu vam reći da se kasica punila veoma brzo. Poslednji put kada ju je podigao da ubaci peni kroz prorez, moglo se videti da je prilično teška. Začuo se mekan zvuk kada je peni udario u hrpu ostali bakarnih novčića. To je značilo da je prasicin stomak pun. “Ne smeš više to raditi” Junsu zareža, pokazujući svoje oštre zube i mašući stisnutom pesnicom. Sigurno je video moj prestrašeni izraz lica, jer se odmah opustio i stegnuo moje zdravo rame. “Izvini. Malo sam napet.” “Kako mogu da ti pomognem?” pogledala sam ga. Junsu nije mnogo govorio o svom privatnom životu. Znala sam da je srećno oženjen i da ima troje dece, da se preselio u Ameriku pre trideset

223

godina i da voli sa svojom suprugom da vežba tai chi87 u parku svakog vikenda. Život mu je bio apsolutno nezanimljiv ali počela sam sumnjati da je nešto poremetilo njegov status quo88. Možda mu se neko razboleo? Ili mu je jedno od dece u upalo nevolju? Sigurno nije bilo u pitanju ništa od toga. Znala sam da su svi zdravo i dobro. Pre godinu dana jeste imao problem jer on i njegova supruga nisu imali novca da upišu svog najstarijeg sina, Kwana, na Univerzitet Columbia. Bio je primljen, ali nije imao nikakvu stipendiju. Na kraju su se nekako snašli za novac. Nikada ga nisam pitala kako. Bilo mi je glupo da zapitkujem. “Nikako.” On odmahnu glavom. “Hajde da počnemo sa treningom.” Krenuli smo zajedno ka strelištu u tišini koja mi je poput muve zujala u ušima. “Lana dolazi za dve nedelje.” Počeh da grickam kožicu oko palca. Bila je ružičasta i izgrižena i svedočila koliko sam bila napeta ovih dana. Poslednjih par nedelja su bile strašne. Lana i ja smo se borile za naklonost medija, davale intervjue, fotografisale se, išle na prijeme. Bila sam iscrpljena. Mrzela sam da budem ispred kamera. Ovaj deo posla me je umarao više nego treninzi. Volela sam sport, ali sam mrzela šta nosi sa sobom ako izabereš da ti on bude karijera. Junsu podignu rame, dok su mu ruke i dalje bile prekrštene na leđima. Nerviralo me je što ćuti. Obliznuh usne. “Treba li da se zabrinem?” “Treba,” reče on. “Ali i ona bi trebalo da se zabrine. Obe ste sjajne. Jedna mora biti malkice bolja. Uskoro ćemo saznati i koja.” Trebalo je da znam da od njega ne mogu očekivati da me maksimalno podrži, pohvali i uveri me kako ću je sigurno pobediti u finalu koje se održava u Bostonu, gde će pasti odluka ko ide na Olimpijadu. Nije bio takav tip čoveka. Pa ipak sam osetila ubod razočarenja zbog njegovog odgovora. Nakon treninga sam se odvezla u naš stan znajući da su Luna i Knight, Hunterovi prijatelji, već stigli. Orlovi su sleteli, poslao mi je Hunter poruku čuvena kineska borilačka veština, poznat po sporim pokretima gde se pažnja više posvećuje očuvanju zdravlja nego borilačkom aspektu 87

lat. nepromenljivo stanje

224

nešto ranije. Pobegao sam sa posla da ih sačekam i zatekao ih kako su se pohvatali na našim stepenicama. Bljak! Spavaće kod nas večeras i sutra uveče i mnogo sam se plašila da im se neću svideti, ili što je još gore, da će misliti da sam dosadna i obična, kao što čitav svet misli. Plašila sam se da će mehur, kojim smo se Hunter i ja odvojili se od ostatka sveta, pući onog trenutka kada moj cimer shvati da sam ja i dalje čudna, ćudljiva devojka koja je pristala da mu bude dadilja, a završila u njegovom krevetu poput svih ostalih. U trenutku kada su se vrata lifta koji vodi u naš penthaus otvorila, srce mi je tolika jako udaralo da je počelo da mi bude muka. Glasan smeh i uzvici su dopirali iz kuhinje. Pogled mi je odmah pao na Huntera i tog drugog momka naših godina. Naslanjajući se na kuhinjski pult, pili su bezalkoholno pivo iz nekakvih flaša neobičnog oblika. Lik je bio baš visok—viši od Huntera—i toliko lep i sladak da te dovede do ivice povraćanja. Svojom ogromnom rukom grlio je tamnoputu devojku sa kikicama upletenim u konjski rep. Izgledala je poput neke egipatske princeze—neverovatno lepa, sa iskošenim, svetlim očima i punim usnama. Oči su joj se pomerale od jednog do drugog, poput ping-pong loptice, dok ih je posmatrala sa blagim, zainteresovanim osmehom na licu. Hunter je nosio Brunello Cucinelli odelo od mešavine vune i kašmira, a Knight beli Palm Angels duks sa kapuljačom i kožne, polu duboke Giuseppe Zanotti patike. Njihova garderoba je vredela minimum petnaest hiljada dolara. Ludi bogati plejboji89. “I sad ta devojka, Alice, leži savijena preko bilijarskog stola i priča ovom seronji o svojim avanturama u Hrišćanskom letnjem kampu, a naš dečko Hunter je jebe pred celom sobom.” Hunterov drugar, Knight, pokaza palcem na njega, kikoćući se. “A slušaj sad ovo, Mesečino90. I za sve to vreme, Hunter, ono kao, vodi neki ozbiljan razgovor sa Vaughnom o nečemu—ne mogu sada tačno da se setim o čemu—bez da uspori ritam ili tako nešto, dok se zabija u nju. O čemu ste ono beše pričali?” Knight gurnu Huntera laktom. Niko od njih još uvek nije primetio da sam izašla iz lifta i stajala blizu njih, posmatrajući ih kao opčinjena.

89 90

Aluzija na knjigu Kevina Kwana Ludi, bogati Azijati devojčino ime je Luna (mesec- na španskom) 225

Alice. Alice sa Instagrama. Alice sa kojom je flertovao. Alice iz njegove lične Zemlje čuda. Iz srca, umesto krvi, mi poteče katran. Telo mi postade teško i tromo. Shvatih da me obuzima ljubomora. “Koga bi radije kresnuli od poznatih matorki, Michelle Pfeiffer ili Madonnu,” odgovori Hunter ispijajući još jedan gutljaj svog pića, dok mu je druga ruka bila zavučena u prednji džep sivih cigaret pantalona. Izgledao je mnogo bistriji i zreliji od Knighta, sa plavom kosom elegantno zalizanom, poput svih iz klana Fitzpatrickovih. “Michelle Pfeiffer bez razmišljanja,” prekinuh njihov razgovor, ostavljajući svoju torbu pored vrata i ulazeći u kuhinju. Sve oči se iznenađeno okrenuše u mom pravcu. Osmehnula sam se preterano srdačno, trudeći se da delujem smireno dok sam objašnjavala, “Mislim, svi smo gledali Povratak Betmena, zar ne?” “Dajem ti pola poena.” Knight uperi svoju bocu piva u mene. “Zato što si pogodila osobu ali si promašila film. Opasne misli91, je tačan odgovor. Ja sam Knight.” Skinuo je ruku sa svoje prelepe verenice i približio mi se. Pružila sam mu ruku očekujući da ćemo se rukovati. Knight ju je zgrabio i privukao me u snažan, topao zagrljaj. Sam njegov zagrljaj je govorio da potiče iz porodice u kojoj su se svi rado grlili, bili puni ljubavi i ludo privrženi jedni drugima. Luna je prava srećnica. “Hvala ti što čuvaš našeg malog. Svi znamo da ume da bude pizda.” “Knighte!” zakikota se Luna, pridružujući se našem zagrljaju. Mirisala je sveže, poput omekšivač za rublje i nije u njoj bilo ni trunke zlobe, bez obzira na njenu neverovatnu lepotu. “Ja sam Luna.” “Ja sam Sailor.” “Znamo,” odgovorili su u isti glas, smejući se. Kada smo prestali da se grlimo, okrenula sam se ka Hunteru i videla kako nas posmatra bezizražajnog lica. “Rekao sam Madonna,” izjavio je ravnodušno. “ ‘Kao devica’92? Nećeš to više biti kad završim sa tobom, mala.” “Aha. A njena omiljena pesma sledećeg dana bi bila ‘Gorim93’.” Knight odšeta do Huntera, lupajući ga po leđima. Svi se nasmejasmo, a meni, zapravo, ni malo nije bilo do smeha. Suočavala sam se sa svojim najgorom noćnom morom, Hunterovom

Dangerous Minds- film sa Michelle Pfeiffer u glavnoj ulozi Like a Virgin- prvi Madonnin hit 93 Burning up- Maddonina pesma 91 92

226

skorijom prošlošću i reputacijom čije sam postojanje nastojala da ignorišem. Bio je serijski zavodnik. Muška kurva. Lik kome ne treba verovati. “Hoćemo li u neki izlazak večeras ili nećemo?” Knight otvori još jedno bezalkoholno pivo, ispi ga u cugu i glasno podrignu. “Moramo da proslavimo to što je Luna potpisala ugovor za novu knjigu.” ’’Nema nikakvog provoda kad si u gradu sa dva jebena alkoholičara koji su na rehabilitaciji.” Hunter zavuče prste u prazne flaše na kuhinjskom pultu, pretvarajući se da su mu to nokti i pokazujući njima na sebe i Knighta. “Proslavićemo na drugi način. Vi, deca kopača zlata sa Divljeg zapada, ste sada u američkoj Atini. A Todos Santos je više kao Aiya Napa94. Sada ću vam pokazati pravu zabavu. Spremajte se. Polazimo za petnaest minuta.” Knight i Luna se pogledaše u krenuše u Hunterovu sobu da se presvuku, ali pre svega toga mi još jednom naglasiše koliko su zahvalini što sam ih primila—kao da je stan moj, a ne Hunterov. Nije mi promaklo da me Hunter nije uključio u njihove večerašnje planove, niti je ijednog trenutka obratio pažnju na moje prisustvo. Nisam bila deo njihovog večerašnjeg plana. Pokušala sam da ignorišem bolni ubod razočarenja u grudima, ali shvativši to, jedva sam mogla da dišem. “Odoh da se istuširam. Nadam se da si imao prijatan dan,” mahnula sam mu rukom, sa bledim osmehom na licu. “Da. Nadam se i ti, takođe.” Hunter mi je okrenuo leđa i počeo da sakuplja prazne flaše od piva i stavlja ih u korpu za reciklažu. Zastadoh, nesposobna da napravim korak. Jesam li nešto pogrešno uradila pa me ovako ignoriše? Ne bih rekla. Spavali smo sinoć. I veče pre toga. Jutros sam se probudila, a njegovo lice mi je bilo između nogu dok me lizao i grickao. Ali sve to je samo seks, podsmehnuh se u sebi. Deo vašeg dogovora. On te posmatra samo kao toplu rupu koja ga zadovoljava kada mu je potrebno, kao sredstvo da lakše postigne svoj cilj. A cilj je njegovo basnoslovno nasledstvo. Uskočila sam pod tuš, puštajući vrelu vodu da me udara po koži. Oprala sam i zube da isperem gorčinu iz usta. Kada sam konačno izašla iz kupatila, noseći pidžamu na čijem gornjem delu je pisalo Nije svako Kung

poznato turističko mesto na Kipru 227

Fu Panda (kupljena na Etsyju95 za deset dolara, ni približno koliko plaćaju odeću ovi ljudi sa kojima delim stan preko vikenda), sačekalo me je tri para ljutitih očiju. Hunter, Knight i Luna su stajali u hodniku prekrštenih ruku, mršteći se na mene kao da sam im nešto skrivila. “Šta je bilo?” Pogledala sam na dole da vidim da li sam zaboravila da obučem donji deo pidžame. Nisam, bio je tu. “Šta si radila tamo? Samozadovoljavala si se petsto puta gledajući moju sliku? Već kasnimo, a ti si u jebenoj pidžami. Oblači odmah neke farmerke.” Hunter je mahnuo rukom u mom pravcu. “Oh.” pocrveneh. “Nisam znala… Mislila sam…” Začepila sam usta, shvatajući da se opet ponašam ekstra čudno. Istovremeno, osetila sam toliko olakšanje da sam zamalo povratila. “Ma da, nisi znala. Htela si mene ovakvog da pustiš samog u grad pun zgodnih riba i alkohola?” Hunter pokaza rukom na sebe od glave do pete. “Treba da mi pomogneš da ostanem trezan i u celibatu. Prema tome, oblači se i počni da radiš svoj posao.” Dakle, zato sam mu bila potrebna. Srce mi se skupi u grudima. Mada, u pravu je. Zato sam i bila ovde.

Sat vremena kasnije, Hunter je zaustavio moj auto ispred pozorišta Cutler Majestic. Mesto je bilo poznato po tome što je navodno puno duhova. Priča se da je neki bostonski gradonačelnik, doduše izmišljen, umro u ovom pozorištu tokom predstave. Osim njegovog duha, tu je bio i bračni par duhova kao i duh devojčice koja je uzimala poklone koje bi joj ostavljali posetioci. Podelila sam ove informacije sa našim gostima, dok je Hunter otvarao vrata od kola, i činilo mi se da će svakoga trenutka da pobegnu u Californiju i to pešice. “Duhovi? Krv? Ubistva? Pa Vaughn bi oženio ovo mesto,” reče Knight, a Hunter i Luna prasnuše u smeh. kompanija za prodaju ručnih radova i starinskih stvari i opreme za izradu ručnih radova, bavi se prodajom online 95

228

Čula sam to ime nekoliko puta, ali nisam imala pojma ko je on. “Pa, drkadžija je na drugom kontinentu. Između ostalog, siguran sam da bi se on i Sailor poubijali međusobno, a stvarno trenutno nemam ni vremena ni snage za dugotrajne sudske procese. Naročito sada kada bukvalno mogu da okusim slobodu. I pičkice. I njih mogu da okusim.” Okušaš ti svakoga dana, došlo mi je da vrisnem. Ili se moja ne računa? Naravno, jasno mi je zbog čega je to rekao. Nismo smeli da pokažemo ljudima da smo zajedno i u seksualnom smislu. Tako smo se dogovorili. “U svakom slučaju,” Hunter zevnu. “iznajmio sam ovo mesto za noćas. Kuvar je već tu. Spremiće nam organsku hranu baziranu na biljkama pošto je Luna vegeterijanka, a Sailor je … ono, kao žensko.” “Oh!” Luna zaskičao od sreće, bacajući mi pet. Trudila sam se da ostanem mirna. Ono, kao žensko? Šta sad, nisam stvarno žena? Ma samo se proseravao, tačno sam znala. Stalno smo jeli zajedno i ja sam bila sklonija ka eksperimentisanju kada je hrana u pitanju nego on. Čak mi je rekao da imam metabolizam kao neki sportista sa koledža. “Ješćemo lišće, čoveče?” Knight pogleda Huntera kao da je izgubio svako poštovanje prema njemu. “Ne strahuj, staro momče.” reče Hunter. “Da bi nam uzvratile uslugu u vezi hrane, ako ove biljčice možemo i nazvati hranom, moraće da gledaju sa nama filmski maraton starih klasika u kome ćemo prikazivati Borilački klub, Top Gun i Prljavog Harija.” “Neću da sedim i to da gledam!” uzviknu Luna, smirujući se od euforije koja ju je maločas obuzela. “Čak i ako sediš na meni? Bez gaćica?” Knight se naceri, grleći je svojom mišićavom rukom. Luna mu odgurnu ruku i nasmeja se. Ušli smo u pozorište. Najrazličitije vrste hrane—salate, paste i složenci—su nas čekale u predvorju koje je pretvoreno u prostor za ručavanje. Brzo smo jeli, a onda uši u pozorišnu salu. Tu su bila dva radnika iz pozorišta. Prigušili su svetla i pustili prvi film—Prljavi Harry— a onda se negde izgubili. Sedeli smo na plišanim sedištima u prvom redu na galeriji, u potpunom mraku. Knight i Hunter su svoje duge noge smestili na ogradicu ispred nas, a Knight je stavio Luninu ruku na svoje mišićavu butinu i počeo nežno da je miluje. Hunter i ja se nismo dodirivali iako smo sedeli jedno pored drugog. Nisam mogla da se usredsredim na prva dva filma—Prljavi Harry i Top Gun. Samo sam razmišlja o tome koliko me uznemirava to što mi Hunter ne ukazuje nikakvu posebnu pažnju, zapravo, ne ukazuje mi pažnju

229

uopšte. Ne mogu ni da zamislim koliko će mi biti teško da se suočim sa stvarnošću kada se sve ovo završi. Tokom proteklih nedelja smo spavali zajedno i preslušavali snimke Sylvestera Lewisa sa slušalicama na ušima, zagrljeni na njegovom kauču. Stalno sam pokušavala da zamislim kako će izgledati kada mi konačno kaže zbogom. Zamišljala sam iznova i iznova, nadajući se da će se bol umanjiti što češće budem zamišljala tu situaciju i uvežbavala svoju reakciju. Nije se umanjio. Kada je počeo Borilački klub, Luna i Knight su konačno odustali od pretvaranja da zaista gledaju filmove. Mazili su se. Luna je sela Knightu u krilo. Čuli su se zvuci. Ječanje i stenjanje i vlažni poljupci. Zubi su im se sudarali, odeća šuštala. Nisam mogla ni da razlučim ko je trenutno na platnu ispred nas, Brad Pitt ili Edward Norton. Bacila sam pogled na Huntera koji je sedeo između mene sa jedne i Knighta i Lune sa druge strane. Oči su mu bile prikovane za platno dok je sipao kesicu M&M bombona u svoju kutiju sa kokicama, vešto balansirajući tu ogromnu stvar na svom kolenu. Vratila sam pogled na film, savijajući mali prst koji je stajao na naslonu za ruku između nas i na kratko dodirujući njegov. Dotakni me, ludo. Povukao je ruku i dodirnuo svoju bradu. Taj mali, nepotrebni pokret odbijanja me je ošinuo poput biča. Činilo mi se da ću se raspasti pred njim, kao da sam ga već izgubila, neočekivano i preuranjeno. Možda je trebalo malo više da uvežbavaš kako će biti kada te izbaci iz stana. Verovatno bi ti sada bilo lakše, rugao mi se neki sarkastični glas negde iz dubine mog bića. “Jesi li gledao Borilački klub ranije?” Pročistih grlo. “Šališ se? Je l’ ptice lete?” On ubaci punu šaku M&M bombona i kokica u usta i poče da žvaće. “Zavisi od vrste ptice. Recimo, nojevi ne lete.” Okrenuo se da me pogleda. Krajičkom oka sam mogla videti kako se mršti na mene kao da sam bolesnik iz mentalne ustanove. Poljubi me. Reci da sam tvoja. Pokaži im da sam ti više od dadilje. Umesto da izgovorim svoje mračne, erotske, patetične misli, zevnula sam, ustala i protegla se. “Moram do toaleta. Dolazim brzo.” 230

“Sada? Sada počinje najvažniji deo.” Hunter raširi oči u neverici. Izabrala sam dužu putanju, izbegavajući onu koja je prolazila pored sedišta na kojima su sedeli Knight, Luna i Hunter, da što pre pobegnem iz sale. “Videla sam Brad Pitta bez majice. Za mene je to vrhunac filma. Sada može samo da bude gori,” promrmljala sam sebi u bradu. Sišla sam do toaleta. Nije mi se piškilo, ali sam se malo zadržala da se osvežim i umijem. Zurila sam u svoje lice u ogledalu. Nosila sam sivu haljinu sa spuštenim ramenima, pepito Vansice96 i teksas jaknu. Udobna garderba, ali ne i muškobanjasta. Zagladila sam prstima svoju narandžastu kosu i izašla iz toaleta. Sama pomisao da se vratim gore i da dalje budem svedok Knightove i Lunine ljubavi, a Hunterove ravnodušnosti, me je izluđivala. Uostalom, svi kažu da ovo mesto pohode duhovi. Baš bih mogla da proverim. Odlučila sam da se prošetam po hodniku. Bio je star i kraljevskog izgleda, sa desetinama zlatnih svetiljki koje su blistale poput dijamanata, gde god da pogledaš. Masivni mermerni stubovi braon boje uzdizali su se iz poda poput drveća. Ušla sam na prvi sprat pozorišta, odmah ispod bine, gde me Hunter i njegovi prijatelji ne mogu videti. Lučni plafoni i bogati ukrasi su na mene neobjašnjivo uticali. Osetila sam ponos—ponos što pripadam ovom gradu, što sam majušni deo istorije ovog mesta. Sada sam ja ovde, pomislih. A za stotinu ili dve stotine godina, kada mene davno ne bude bilo, neko drugi će sve ovo gledati kao ja sada. Ali sada je moj trenutak da uživam u čaroliji ovog mesta. Krenula sam ka pozornici, držeći se senovitih mesta, nevidljiva za ostale. Brzi pogled na gore me je uverio da Knight i Luna nisu u stanju da vide bilo šta. Izgledalo je kao da se seksaju, a to kriju ispod slojeva Lunine cvetne haljine. Luna se kretala poput talasa na Knightovom krilu. Hunterov pogled je još uvek bio prikovan za film, hladan i pun besa. Povukla sam se unazad, direktno iza platna, dodirujući nameštaj i rekvizite koji su se nalazili na bini. Pretpostavljam da je na repertoaru bio Krcko Oraščić, jer su se na bini, među rekvizitima, nalazili crveno-beli izuvijani stubovi, leteći balon i novogodišnja jelka. Ruka mi se zaustavi na jednostavnoj drvenoj stolici preko koje je bila prebačena nekakva haljina. Podigoh tkaninu, prinoseći je nosu i udišući njen miris.

patike marke Vance 231

Mirisala je na znoj, poliester i lak za kosu. Zaklopih oči, znajući da se na platnu iza mene i dalje odvija film, skrivajući me od svih. Ovde sam bila bezbedna. Vratila sam haljinu na njeno mesto i ugledala neki zgužvani papira na stolici. Uzela sam ga u ruku. Na njemu je bila ispisana nekakva pesma. Papir je bio ispresavijan i poderan, kao da ga je neko hiljadu puta otvarao i čitao pesmu. Njegova je ljubav poput sunca. I kada je ne može osetiti, Zna da nije prestala da postoji. Čak i kada joj njeni zraci ne greju kožu, Ona daje život njenom univerzumu. Čak i kada je tamna noć obavije samoćom, a zima ga otrgne iz njenog života. Znala je da će joj se vratiti. Uvek se vraćao. Dugo nakon što su se rastali. Stegnula sam papir, prinevši ruku grudima. Savijajući glavu, spustila sam usne na stihove. Bože, šta mi se to događa? Osetila sam kako mi neko istrže papir iz ruke. Oči mi se naglo otvoriše i kada sam podigla pogled, ugledala sam Huntera kako me netremice posmatra. Ja sam prva skrenula pogled. Oči su mi se zaustavile na Hunterovoj ruci koja je gužvala papir, uništavajući ga. Tužno sam se osmehnula, razmišljajući o ironiji njegovog postupka. Da li to znači da se konačno mirim sa našom sudbinom? Da prihvatam neizbežni rastanak? Hunter je bacio lopticu od papira iza svojih leđa i prišao mi. Još uvek je bio u istom, svetlo sivom odelu koje je nosio na poslu, sa svilenom kravatom boje crvenog vina. Podigao mi je bradu jednim prstom. Odgurnula sam mu ruku. Bila sam nerazumno ljuta na njega, a suviše uplašena da, čak i sebi, priznam iz kog razloga. Zato što nisam želela da budem samo dadilja sa kojom spava da bi se malo opustio. Zato što sam nisam želela da se prema meni ophodi samo kao prema običnoj poznanici. Zato što sam želela da budemo kao Knight i Luna. Upitno je podigao obrvu. Okrenula sam mu leđa i pošla napolje. Skoro da sam stigla do stepeništa, kada me je Hunter zgrabio za ruku i uvukao me u prostor iza tamno crvene somotske zavese, koja nas je svojom težinom i debljinom štitila od pogleda ostalih. 232

Pritisnuo mi je nos uz lice i duboko udahnuo moj miris, drhteći. “Kad si takva, dođe mi da te jebem sve dok ne isteram taj prkos iz tebe, aingeal dian.” Nikada nisam imala dovoljno hrabrosti da na Googlu potražim značenje tog nadimak. Nekako sam se nadala da će mi sam reći pre nego što se rastanemo. Pri tom sam volela i malo misterije. Znala sam da ću ga sigurno potražiti čim svako od nas bude otišlo svojim putem. Znam da ću se kao luda držati svakog, i najsitnijeg detalja našeg zajedničkog života, kada me konačno bude ostavio. Što me je podsetilo da moram početi da tražim novi stan, pošto su moji roditelji preuredili moju staru sobu i pretvorili je u nešto sasvim drugo. Još jedna stvar koju sam neprekidno odlagala. “Ponašao si se kao da ne postojim,” negodovala sam, srećna što na prigušenoj svetlosti ne vidi moje crvene obraze. Njegovo snažno, toplo telo me je pribilo uz zid. “Nisam znao kako da se ponašam,” priznao je Hunter. Njegove usne su pronašle moju ušnu resicu i počeo je da je gricka. Njegova usta su imala toliku moć nad mojim telom da, čim bi dotakla makar i samo delić moje kože, čitavo moje telo bi prožimali trnci. “Nikada nisam imao…” Zastao je, razmišljajući kako da nazove ovo između nas. Devojku? “Prijateljicu. Ali pravu prijateljicu,” završio je misao, pomerajući usta niz krivinu mog vrata, ližući je toplim jezikom.“ Ne umem da razgovaram sa tobom, a da ne poželim da ti strgnem odeću zubima.” “Pa si rešio da se ponašaš kao da ne postojim? ”Dah mi se ubrzao, ali sam nastavila da govorim. Kada je shvatio da ga ne dodirujem, da mu ne uzvraćam, zgrabio je moju ruku i spustio je na izbočinu između svojih nogu. Pod rukom sam osetila njegovu čvrstinu. Njegovi prijatelji su se upravo pojebali njemu naočigled. Šta si očekivala? Nije uzbuđen zbog tebe. Nisi ti ništa osobito. “A od kada je tebi stalo do toga kako se ja ponašam?” Svojim usnama je dotaknuo moje. Jednom rukom me je zgrabio za zadnjicu i pribio me bliže uz zid, a drugom mi je podigao haljinu kako bi mogao da zavuče ruku ispod nje. “Od kada se zbog tebe osećam kao govno,” odgovorila sam, stežući ga dole. Nisam ga stegnula jako, ali nisam bila ni nežna. Htela da ga nateram da razbistri svoj hormonima zamagljeni um. Nije mi ni približno uspelo.

233

Hunter se samo promuklo nasmejao, zavukao mi ruku u svoje pantalone, obavio prste oko mojih i naterao me da ga uzmem u ruku. “Drži ga tako. A sad pomeraj ruku gore-dole, dušo.” “Hunte,” zacvilela sam, ali nisam prestajala da pomeram ruku. Mrzela sam sebe što mu se tako lako pokoravam. Tešila sam se da ne radim to zato što želim da on doživi vrhunac nego zato što mene samu ovo neverovatno uzbuđuje. Nas dvoje, koji se mazimo u ukletom pozorištu, samo našem za večeras, dok se ja pretvaram kako osećamo jedno prema drugom isto ono što osećaju Knight i Luna, a Hunter mi, očigledno, ne nudi ništa drugo osim seksa. “Samo tako nastavi, dušo,” zarežao je, trljajući se o moju ruku. “Pokaži ovim duhovima šta znaš. Neka uživaju u porniću do kraja.” “Odgovori mi, Huntere. Zašto si me ignorisao?” Upitala sam ga, ubrzavajući ritam, gledajući kako zatvara oči od bolnog zadovoljstva. Nije mi odgovorio i odjednom sam se zaustavila, izvlačeći ruku iz njegovih pantalona. Stajala sam ispred njega, ruku prekrštenih na grudima. Oči mu se raširiše od iznenađenja. “Jebote, Sailor! Pa šta si mislila da ću da uradim? Da te poljubim? Da se mazim sa tobom pred njima? Mi smo u zoni prijateljstva i seksa iz koje ne smemo da izađemo. Doveli bismo u opasnost sve, i moje nasledstvo i tvoju karijeru. Ovo sve će se ionako uskoro završiti. Zašto hoćeš sada da prekineš?” Prijateljstvo i seks. Od načina na koji je izgovorio te reči—od samog njihovog postojanja u njegovim ustima—koža mi se od nelagode naježila po čitavom telu. Prijatelji. Za. Seks. Dakle, to smo mi bili. Prijatelji koji upražnjavaju seks. Hunter je želeo da ne budemo ništa jedno drugom. A ja sam želela da budemo sve. Osećajući da ga neću udostojiti odgovora, Hunter zavuče ruku između naših tela, pa ispod moje haljine i spusti mi gaćice do kolena. Zadrhtala sam, shvativši koliko su mi gaćice vlažne od uzbuđenja izazvanog našom svađom. “Pusti me da ti malo olakšam,” prošaputao je u moja usta, ljubeći me ponovo. Lagano. Tako lagano. Tako zavodljivo. “Uhvatiće nas,” prošaputala sam. “Neka nas uhvate. To će im pokazati koliko ti pažnje posvećujem.” Nagnuo se i skinuo mi gaćice do kraja. Šutnula sam ih sa strane, još uvek noseći Vansice na nogama. Hunter me je prislonio na zid. “Raširi noge,” naredi mi. 234

“Ne možeš da mi naređu…” “Kunem ti se, Sailor, jebaću te u usta toliko jako da ću ti polomiti sve zube, ako me ne poslušaš.” Pomerila sam kolena, šireći noge. Spustio se na kolena ispred mene, još uvek u odelu, i palčevima otvorio usne između mojih nogu. Približio je svoje usne uz njih i duboko udahnuo, a onda dunuo u mene. Znala sam da mu je dah svež i da miriše na mentol sa daškom čokolade od M&M bombona. Zadrhtala sam i uhvatila ga za ramena. “Uradi to ponovo,” zastenjala sam. Dunuo je u mene ponovo, a svi su mi se mišići stisnuli moleći za više od toga. “Reci mi.” Hunter me je još više raširio svojim palčevima i osetila sam pritisak i blagi bol dole dok me je rastezao. “Da li stvarno misliš da možeš da mi odoliš?” Nisam odgovorila jer mi se nije sviđao moj odgovor. Samo sam ga prkosno posmatrala, iako je bio blizu toga da me dovede do vrhunca, a da me je jedva dodirnuo. Hunter Fitzpatrick je opasna navika, pomislih. Treba da mi bude drago što ću ga ostaviti. Ponovo je dunuo u mene, gledajući me pravo u oči. Pomerila sam ruke sa njegovih ramena i zavukla ih u njegovu kosu, vukući ga za mekane, svilene pramenove. “Još.” Nabio je dva prsta u mene, povijajući ih na gore i udarajući u moju Gtačku dok je zvuk koji je stvarala moja vlažna unutrašnjost ispunjavao vazduh oko nas. Lagano je počeo da pomera prste. Tako lagano, da mi se činilo da ću umreti. I dalje nije skidao pogled sa mojih očiju, ozbiljnog izraza lica. “Brže,” zaječala sam. Odmahnuo je glavom. “Ovo je kazneni orgazam, a ne nagradni. Trebalo je da malo bolje razmisliš pre nego što ti je palo na pamet da treba da prekineš sa mnom.” Srušila sam se niz zid i dalje držeći njegovu glavu među svojim nogama. Mrdala sam zadnjicom, pokušavajući sama da ubrzam ritam, ali mi nije dozvoljavao. Hunter je pritisnuo dlan svoje slobodne ruke na moj stomak i držao me prikovanu u mestu. Zastenjala sam. “Želim još.” “Šta tačno još,” zarežao je.

235

Na platnu iza nas dešavala se neka scena puna akcije. Brad Pitt i Edward Norton su obojica bili prilično žestoki. Bila sam sigurna da nas niko ovde neće primetiti. “Želim seks sa tobom.” Progutala sam svoj sram. “Bzzzz,” reče. “Pogrešna terminologija. A sad lepo reci onako kako bi rekla prava devojka iz dvadeset prvog veka.” “Jebi me,” prošaputala sam, spuštajući pogled. Ubrzao je ritam, znajući da sam blizu. “Glasnije.” “Jebi me.” Povisila sam glas. “Ne čujem te,” zapevušio je. “Jebi m—” Povikala sam, ali pre nego što sam uspela da izgovorim do kraja, već je bio na meni, otkopčavajući kaiš i ulazeći u mene. Ušao je bez kondoma—to nam je bilo prvi put—i zatvorila sam oči, uživajući u toplom, svilenkastom osećaju njega u mojoj unutrašnjosti. Zastenjala sam u njegovo rame, hvatajući mu se za leđa kada je počeo da se pomera u meni. Osetila sam olakšanje zato što smo u nekom trenutku vodili taj razgovor. Razgovor o seksualno prenosivim bolestima. Nismo nešto zvanično razgovarali o tome—Hunter se samo požalio kako ga je otac primorao da uradi test kada se vratio u Boston—ali ipak je bilo lepo znati da mi ne preti zaraza hlamidijom u skorijoj budućnosti. Udarao je u mene brzim pokretima—divljim, grčevitim i bez ikakvog ritma. Hunter je imao par sebi svojstvenih pokreta na koje sam se navikla. Postojao je taj koji sam nazivala ’’striperski pokret“, kada bi ulazio i izlazio iz mene ravnomernim pokretima poput talasa, kao u mekim pornićima. A onda je tu bio i onaj drugi koji sam zvala ’’pokret dečka sa koledža“, kada bi me svom svojom snagom zakucao o bilo koju površinu na kojoj smo ležali, ulazeći u mene brzim, dubokim pokretima, kao da me kažnjava. Ovaj nije bio nijedan od tih. Večeras je ulazio u mene kao da misli da ću ispariti u vazduhu svakog trenutka i da mora da dostigne vrhunac pre nego što se to dogodi. Osećala sam se kao da me seče, još više lomi i odlučila sam da uzvratim. Zarila sam mu nokte u grudi i gurnula ga od sebe. “Mrzim te,” promrmljala sam, a on mi je odgovorio tako što mi je zapušio usta još jednim prljavim poljupcem. Osetila sam njegove usne i zube. Mislila sam to što sam izgovorila. Mrzela sam ga što sam se zbog njega ovako osećala, zato što je uništio moj plan da plovim kroz život bezbedno, bez mogućnosti da budem povređena. Mrzela sam ga zato što me je 236

mamio da se prepustim, a ja sam se zbog njega prepustila osećanjima u bašti leptira njegovih roditelja. A sada nisam mogla da dišem. Jako sam ga udarila po licu da prekinem poljubac. Povukao se, šokiran, ali kada je hteo da ga izvuče iz mene, zgrabila sam ga za golu zadnjicu— samo mu je ona bila gola, još uvek smo bili potpuno obučeni—i nabila ga još dublje u sebe. “Neću to. Hoću prvo da svršim. A onda idi. I to stvarno mislim, Huntere. Sve je završeno između nas.” Videla sam neku promenu na njegovom licu tog trenutka. Setila sam se jedne važne stvari koju mi Hunter ispričao jednom prilikom, dok smo zajedno ležali u mom krevetu. “Istina je da se nikada nisam duže zadržao pored neke žene, ali je takođe istina da se ni one nikad nisu zadržavale pored mene. Mama me je zapostavljala, dadilje su se neprekidno smenjivale. A moja sestra je morala od tate da traži dopuštenje da me pozove telefonom jer joj je on objasnio kako mogu loše da utičem na nju. Svaka devojka sa kojom bih se upoznao, ili je htela da se kresne sa mnom ili ju je zanimao moj novac. Žene nemaju neko naročito visoko mišljenje o meni, ali da budem iskren, nemam ni ja o njima.” Napuštala sam ga, a da nisam zaista ni bila sa njim, igrajući na kartu onoga što je najviše mrzeo—da ga žena neočekivano napusti. I bio je besan zbog toga. Hunter se zabijao u mene sve jače i jače. Zadovoljstvo koje je budio u mom telu bilo je u neskladu sa reskim bolom koji sam osećala u duši. Želela sam da povučem svoje reči, ali nisam želela da žrtvujem svoju sreću zbog njegove. Kad je vrhunac počeo da mi protresa telo, a euforija preplavila moje udove, osetila sam kako pulsira i grči se u meni. Povukao se, držeći svoj nabrekli, crveni kurac u ruci i izvio mi vrat vukući me za kosu. Srce mi je kao ludo udaralo u grudima. Prislonio je vrh svog vlažnog kurca—koji je mirisao na mene—na moje čelo i počeo da ga spušta niz moje lice dok je svršavao u mlazevima, ostavljajući za sobom trag sperme. Zaustavio se kod usta, sa jednom obrvom uzdignutom. Pogledao me je izazivački, kao da kaže probaj da me odbiješ. Poslušno sam otvorila usta. Gurnuo ga je duboko unutra i dovršio započeto. Nagnula sam glavu unazad, puštajući da mi sperma sklizne do dna grla, a onda je progutala. Hunter se hitro uspravio i zakopčao pantalone i kaiš. Otvorio je usta da nešto kaže—nešto grubo, nešto zbog čega će nesumnjivo kasnije 237

zažali—ali u tom trenutku se pomerila tamno crvena somotska zavesa koja nas je skrivala. “Bravo,” zviznuo je Knight. Stajao je pored pozornice, tapšući rukama. Luna je stajala pored njega, usta prekrivenih rukom i zaprepašćeno nas posmatrala. “Nisam znao da u Bostonu postoji taj novi trend jebanja dadilje.” Iscerio se Knight. Osetila sam kako mi se krv neverovatnom brzinom sliva u lice. Činilo mi se da će mi glava eksplodirati. Hunter se okrenuo i otišao bez reči. Nije se udostoji da odgovori svom prijatelju niti da mene podigne sa poda na kome sam sedela, dok mi se njegova sperma još uvek slivala niz lice.

238

19.

Čim sa ispratio Knighta i Lunu na aerodrom, odvezao sam se nazad u stan Sailorinim autom, maksimalno se trudeći da ne iščupam volan i bacim ga kroz jebeni prozor. Htela je da se povuče iz našeg dogovora sada kada smo bili tako blizu cilja? Neće moći. Jebeš to i jebeš nju! Bukvalno. Nameravao sam da je jebem. I to kao po kazni. Zato što je tako volela i zato što sam rešio da njena nesigurnost više neće moći da utiče na moj seksualni život. Do đavola, počeo je da mi se diže kao da sam tinejdžer pri samoj pomisli na to što bih joj radio. Kada smo se sinoć vratili iz pozorišta, nisam mogao da se uzdržim. Sačekao sam da svi zaspu pa sam uzeo telefon i pozvao Cilliana. Po zvucima u njegovom okruženju, reklo bi se da je bio u nekom restoranu punom ljudi, što je bilo prilično neobično jer je bilo mnogo kasno. Svi u njegovoj pozadini su govorili na francuskom. Kada sam mu rekao da je u pitanju ozbiljna stvar, promrmljao je nešto sebi u bradu i izašao napolje. Začuo sam zvuke talasa koji udaraju u obalu. Jebote, gde je otišao?? U Cannes? Monaco? U jebeni raj? “Bolje bi ti bilo da umireš ili da ti je neko nabio cev od pištolja u usta. Tri sata ujutru je.” Čuo sam zvuk upaljača kojim je zapalio cigaru. Moj brat nije pušio travu ili cigarete. Samo King of Denmark cigare. Možda je tri ujutru u Bostonu, ali ne tamo gde je on. U Evropi? Da li je otišao tamo tatinim avionom? Očigledno da ga nije mnogo brinulo što zagađuje vazduh samo da bi što pre stigao do neke egzotične pičkice. “Uzalud se nadaš, brate. Ne liči na tebe da budeš toliki optimista.” Govorio sam istim, ravnodušnim glasom kao i on. “Pređi na stvar,” prosiktao je. 239

Zastao sam. “Obećaj da me nećeš odrukati.” Dosta sam rizikovao, ali nisam imao sa kim da razgovaram o ovome. Knight ne bi razumeo. On je znao da voli Lunu još kada je bio u pelenama. Večiti romantik. Ni Vaughn ne bi razumeo. Taj seronja je toliko bezosećajan da sumnjam da voli i rođenu majku. Tako da mi je ostao samo brat. Zlatna sredina: ozbiljan sociopata, ali sposoban da imitira ponašanje i razmišljanje normalnog ljuskog bića. “Zašto misliš da mi je dovoljno stalo do toga što planiraš da mi kažeš da bih ti išta obećao?” upita je, zvučeći kao da ga sve ovo vrlo zabavlja. Pizdapizdapizda. “Kille,” upozorio sam ga. “Pričaj, ceann beag. Znaš da su tračevi ispod mog nivoa.” Sve je ispod tvog nivoa, pomislio sam sa gorčinom. “Jebem dadilju,” priznao sam. Nakon mog priznanja nastupila je mrtva tišina. Pomerio sam telefon sa uveta da proverim da se nije prekinula veza. Ne, sve je bilo u redu. Na tren sam zažalio što sam se ispovedio svom polubratu—koji me nije polovično mrzeo, već u celosti—i dao mu dovoljno materijala zbog koga bih mogao ostati bez ijednog dolara nasledstva. Onda Cillian progovori. “Imaš li nešto novo da kažeš ili samo da potvrdiš ono što je očigledno?” zagunđao je. “Čekaj, ne zvučiš mi iznenađeno.” “Zato što nisam iznenađen.” “Kako si znao?” Uspravio sam se na kauču. Sva vrata su bila zatvorena, nije postojala opasnost da iko čuje šta govorim. “Kada me je pozvala telefonom zbog tebe, shvatio sam da si pronašao put do njenog srca. A pošto je jedina alatka kojom ti ulaziš u žensko telo tvoja kita, nije mi bilo teško da shvatim.” “Misliš da tata zna?” “Sumnjam. Tati je samo bitno da ne švrljaš mnogo. A rekao bih da si sada pod kontrolom.” “Pa, nisam jebao nikog osim nje sve ovo vreme. A nisam ni pio alkohol.” “Ne zanima me. Pričaj šta dalje imaš. Moje vreme je dragoceno.” Začuo se tih udarac kada je Cillian otresao pepeo sa cigare. Muzika iz restorana koja se čula u pozadini je na trenutak postala glasnija kada je neko otvorio vrata i pozvao ga govoreći na francuskom. Ženski glas. Odgovorio joj je takođe na francuskom. Zakikotala se i zatvorila vrata. 240

Odmahnuo sam glavom. Pitala ga je šta želi za doručak. Odgovorio joj je da želi Rachelle, a to je bilo njeno ime. Proverio sam na Googlu vremensku razliku između Bostona i Pariza. Tamo je bilo devet ujutru. “U svakom slučaju, dogovor je bio da to traje dok se ne iseli. Ali ona hoće sada da prekine.” “I?” “I ne želim ponovo da budem u celibatu!” rekoh odsečno. Kakav idiot. Moj brat se zacereka. Ni u čemu nije uživao toliko kao u mojoj nevolji. “Zbog čega se predomislila?” “Došao mi je drug iz Californie sa verenicom. Malo sam je ignorisao dok su oni bili tu. A i kada smo razgovarali, podsetio sam je da je sve ovo privremena šema. Mislim da sam joj rekao da se nalazimo u zoni prijateljstva i seksa.” “A ljudi kažu da romantika ne postoji,” primeti on sarkastično. “E, da te jebem, znaš?” “Verujem da sam jedina osoba u Bostonu koja nije imala to nezadovoljstvo,” našalio se. “Da li su, možda, tvoji prijatelji pominjali sve one odvratne stvari koje si radio dok si živeo u Todos Santosu?” Setio sam se šta je Knight pričao Luni kada smo mislili da Sailor nije tu. “Ona dobro zna da sam igrač.” Odbacio sam tu teoriju, ali opet, ko bi mogao da je krivi što me je ostavila? Vikend je bio stvarno užasan. “Nije joj teško da zaboravi tu činjenicu u situaciji u kojoj ti je ona jedini izvor zabave, a ti pri tom, uopšte nemaš nikakav društveni život.” “I šta sada da radim?” “Pa sada moraš da klečiš i da moliš.” “Ma da jebeš ti to!” “Postoji i ta opcija, ali nije ni približno prijatna kao ona crvenokosa lepotica što spava u tvom stanu.” Killov promukli glas je postao grublji. Mislio je da je lepa? Osetio sam se glupavo ponosnim zbog toga, ali istovremeno sam bio i neverovatno ljut. “Moram da idem. Samo da znaš, ništa mi nisi pomogao,” rekao sam. “Samo da znaš, nisam se ni trudio.” On je prekinuo vezu, ali je trenutak kasnije poslao poruku. Cillian: Lepo sam ti rekao da je ne pipaš. I sada, nakon dva dana, evo mene, otvaram vrata očekujući da zataknem Sailor u kuhinji, kako se duri i čeka da se izvinim (molim vas, podsetite me za šta se ono izvinjavam?) i posmatra me kao da sam joj se posrao na krevet. Što je najgore, zaista sam planirao da se izvinim. Kupio sam i cveće. 241

Čak sam na Googlu pretražio koje cveće je najbolje kupiti devojci. Uložio sam trud u sve ovo. Ali Sailor nije bila tu. Stan je bio prazan. Prišao sam kuhinjskom pultu, spustio buket na njega i pomislio na najgore—da je tek tako odbacila naših zajedničkih pet meseci i ostavila me—kada sam primetio neki papirić. Podigao sam ga. Hunte, Lana je već u gradu. Bila sam sa Crystal na nekom hitnom sastanku, a onda sam saznala da ću biti na naslovnici GW magazina. Letim za New York i vraćam se kroz par dana. Obavestila sam tvog oca. Budi dobar. Sailor Tako sam jako zaškrgutao zubima da sam pomislio kako ću ih polomiti. Imao sam dva potpuno slobodna dana bez dadiljinog nadzora, a samo sam želeo da mi se dadilja što pre vrati. Shvatio sam ironiju svoje situacije. Moje najveće iskušenje je bilo u mom domu, skriveno kao vuk u jagnjećoj koži. Izvadio sam telefon, ali dok sam posmatrao njeno ime među kontaktima, shvatio sam da ovaj razgovor ne treba da vodimo preko telefona. Zapravo, uopšte nisam ni želeo da vodim takav razgovor. Uostalom, možda će nam prijati da budemo malo razdvojeni. Možda će ona razbistriti glavu i shvatiti da joj nisam uopšte potreban. Možda ću se ja podsetiti da je sve ovo sa Sailor samo privremeno. Pričao sam o njoj i analizirao njeno ponašanje—sa mojim bratom tiraninim ni manje ni više— što znači da je ovo sranje otišlo predaleko. Što sam više razmišljao tome, bilo mi je sve draže što nije ovde. Nadao sam se da će joj snimanje za naslovnu stranu biti zanimljivo iako nije uopšte bila uzbuđena zbog toga. Možda i hoće. Sailor je vrlo dobro umela sebe da zavara. Prezirala je slavu. Nije podnosila intervjue. Mrzela je da bude u centru pažnje. I sumnjam da je u poslednje vreme prezrela i streličarstvo. Sve je radila automatski. Osećajući kako mi se nozdrve šire od besa, zgrabio sam cveće, bacio ga u korpu za otpatke i zgazio ga. Uzeo sam laptop i otišao u svoju sobu, planirajući da se natrpam tajlandskom hranom i preslušavam Syllieve snimke u nadi da ću otkriti kakvu kompromitujuću informaciju. I to bez jebene dadilje. 242

Nakon četiri sada preslušavanja, naišao sam na trag. Susreo se sa nekom osobom lično, mogao sam to da primetim na snimku. Ne znam ko je to bio, ali pre sastanka se vozio oko sat i po, tako da pretpostavljam da je sastanak bio negde izvan Bostona. Bio je nervozan tokom vožnje—često je menjao stanice na radiju, uzdisao i psovao saobraćaj. Dva puta je zvao ženu, ali nije mogao da se seti šta je hteo ga joj kaže. Kill ga je pozvao jednom u vezi detalja za put u Main. Nešto da je ispitivao o problemima sa zdravstvenom zaštitom i zaštitom na radu. Tri mašine su bile pokvarene. Meni je sve to zvučalo kao neko nerazumljivo brbljanje. Jedinice za desaltiranje. Destilacija vakumom. Prečišćivač otrovnih gasova. Jedino što sam shvatio je bilo da ništa od ovoga nikad ne bih ni pipnuo. Nakon što je Sylvester prekinuo vezu, čuo sam ga kako više puta udara po volanu i mrmlja, dođavola. Zalupio je vratima od kola (podsetio sam se da proverim gde je išao na uređaju za praćenje koji sam mu postavio u kolima) i krenuo negde pešice. Oko njega je bila tišina, samo je šuštalo lišće pod njegovim nogama. Razgovarao je sa nekim muškarcem. Zvučao je kao da je stariji i kao da nije odavde. Imao je težak, istočnoevropski naglasak. Možda ruski. Mada, engleski mu je bio besprekoran i govorio je veoma odmereno. “Kako ide plan?” šmrknu Syllie. Čuo sam ga kako hoda. Nakon nebrojenih sati preslušavanja njegovih snimaka, prepoznavao sam njegove navike: kako govori ili hoda ili klikće olovkom kada je nervozan. “Napredujemo, ali kao što sam već rekao, ovo je osetljiva operacija i mnogo toga se mora uzeti u obzir. Isplanirali smo sedam potencijalnih scenarija. Ljudi koji su uključeni u operaciju žele neku vrstu sigurnosti. Ako se njima nešto dogodi, žele da im porodice dobiju neku vrstu nadoknade.” “Dobiće nadoknadu,” reče Syllie odsečno. “Ako me Fitzpatrickovi ne budu omeli.” “Mislim da im je potrebno više uveravanja od toga. Ne krivim ih što su nepoverljivi. Ne dešava se svakoga dana da prosjaci pokušaju da svrgnu kralja.” Čovek iz Istočne Evrope je kliknuo jezikom i čuo sam ga kako pali cigaretu.

243

“Otkud sada to?” uzviknu Syllie. “Detalji našeg dogovora su odavno potpisani i odobreni.” “Dogovori se menjaju. Veliki je rizik. A tvoja nagrada još veća.” “A ugovor?” Sylvesteru je verovatno do sada već krenula pena na usta. “Ugovor je samo jedan običan papir. Tek kada platiš, može se krenuti sa ostvarivanjem plana. A oni mogu da odustanu. Trenutno mi deluje i da hoće.” “Ti misliš da ja plivam u parama i jedva čekam da ih nekome poklonim? Pomisli samo na količinu novca koju će Royal Pipelines da izgubi na kraju. Biće minimum dvesta miliona u minusu, a da ne pominjem naknadu za sudske troškove. A tek deoničari… Biće to crni dana za Wall Street.” Uspravio sam se u krevetu i prevrnuo poluprazne kutije od tajvanske hrane na tepih. Tepih se isflekao, ali me nije bilo briga. Ovo sam tražio— neku vrstu priznanja, dokaz da Syllie planira nešto. I sada sam video da je to tačno. Čudno, ali prva osoba kojoj sam hteo da ispričam za svoje otkriće nije bio tata ni Kill, nego Sailor. A to je samo pokazivalo kolika sam pičkica, u stvari, jer nju uopšte ne ugrožavaju Syllieva zlodela. Ali bi bila jebeno ponosna što sam ga konačno uhvatio. Dosta je bilo, seronjo. Ima da se praviš lud kada se vrati i da je ignorišeš. Krajnje je vreme da prestaneš da misliš na nju. “Izgubićeš samo delić od onoga što ćeš dobiti.” Čovek koji je razgovarao sa Sylliem je povukao dim iz cigarete .“A pri tom će ti ceo svet biti pod nogama. Ako ti je izgovor da ne povećaš plate radnicima u rafineriji taj što ne želiš da uznemiriš brokere sa Wall Streeta, predložio bih ti da isprobaš neku novu taktiku.” “O čemu to govoriš?” odvrati tatina desna ruka. “Pređi na stvar.” “Svaki od njih traži tri miliona dolara u naredne tri godine, plaćena u neobeleženim bitkoinima da mogu sa njima da trguju kako god žele. Što se mene tiče, ja želim pozamašni procenat deonica Royal Pipelinesa. Otkupiću ih na regularan način, a ti ćeš mi u tajnosti vratiti novac.” “Šta ti smatraš pozamašnim procentom?” “Za početak, petnaest procenata.” “Je li se ti šališ?” “Bojim se da nemam baš mnogo smisla za humor.” Nastupila je tišina, a zatim su se malo raspravljali. Na kraju se nisu ništa dogovorili, ali je bilo jasno da ovaj lik iz Istočne Evrope drži Syllieva muda u procepu. Prestao sam da preslušavam kada se Syllie vratio u kola i zalupio vratima. 244

Želeo sam da ispričam sve Cillianu i tati, da im sve bacim u lice i natrljam im na nos kako sam bio u pravu sve vreme. Zapravo, ubacio sam USB sa snimcima u prednji džep, navukao patike i krenuo da izlazim, kada sam se setio šta je Cillian rekao. To je bila moja operacija. Moj rat. Ja sam ga započeo i ja ga moram i završiti—ja sam lovac koji mora da ubije svoj plen. Iako sam znao da Sylvester Lewis nešto sprema, nisam još uvek imao sve delove slagalice. Bilo je tu još mnogo toga da se otkrije. Što je najgore, znao sam da je Syllie snalažljiv čovek i bojao sam se da će svojom slatkorečivošću sve da okrene u svoju korist. Ne. Sačekaću i sam ću se sa njim obračunati. Zaslužiću svoju poziciju u Royal Pipelinesu. Pokazaću tati da sam njegov pravi sin.

245

20.

Poslednja stvar koju sam želela da uradim po povratku iz New Yorka je bila da pravo sa aerodroma odem u klub. Stopala su me bolela od stajanja na štiklama čitavog dana, koža mi je bila nadražena od silne šminke koju su mi natrpali na lice—a onda je skinuli sa njega—a koža glave mi je gorela od silnog laka za kosu i tapiranja. Sedela sam tri sata i odgovarala na pitanja koja nisu imala blage veze sa streličarstvom i na kraju nisam stigla na trening koji mi je bio zakazan u New Yorku. Sve mi je delovalo haotično i nesvrsishodno. Od kada je za sportistu važnija slava od samog sporta? Ali Junsu je insistirao da se nađemo u klubu. Naš odnos je bio napet pa pomislih da je važnije da ga ispoštujem nego da idem kući da spavam. Između ostalog, veliki deo mene nije želeo da se suoči sa Hunterom. Između nas dvoje je proteklih par dana vladala tišina. Zamolila sam tatu, koji je došao da me sačeka na aerodromu, da me odveze pravo u klub. Nije se bunio, ali sam primetila kako mu između obrva stoje dve bore dok me je vozio tamo. Želela sam da pružim ruku i izgladim ih prstima. “Ako imaš nešto da mi kažeš, bolje mi odmah reci,” promrmljala sam dok smo skretali ka klubu. Znala sam da on i mama brinu za mene. Nikad im nisam ništa odgovorila u vezi sa letnjim semestrom. Pretvarala sam se da taj razgovor nismo ni vodili i gurnula ga duboko u fioku u mojoj glavi koja je bila pretrpana stvarima koje sam poricala. “Izgledaš kao da nisi spavala danima.” Tata je gledao u put ispred sebe dok mu se vilica stezala.

246

Dok sam odrastala, uvek me je iznenađivalo kako mi je moj otac, koji je inače za ostatak sveta bio surov i zastrašujući, davao potpunu slobodu da upravljam svojim životom. Kada sam ga jednom prilikom upitala, objasnio mi je, “Ne mogu te sprečavati da praviš greške zato što ćeš iz njih najbolje naučiti. Svet je težak i surov i velikim delom nepravedan. Moramo sami pronaći način kako da se sa njim izborimo. Što te više štitim, manja ti je šansa da preživiš.” “Zato što i nisam spavala,” priznala sam, igrajući se svojim pojasom, dok smo se vozili pokraj redova kuća od crvene cigle, malih kafića i cveća u saksijama. Nebo je bilo puno vunastih, teških, sivih oblaka. Jesen se slila u zimu. Godišnja doba su se smenjivala, a sa njihovom promenom, menjao se i moj život. “Ali spavaću u nekom trenutku. Sada kada je Lana došla, moram da dokažem kako zaslužujem mesto u olimpijskom timu. Tek onda mogu da se odmorim malo.” “Kao što si se odmarala poslednjih deset godina?” rekao je odsečno, stežući volan. “Šta se dogodilo sa onim da me pustiš da pravim greške kako bih učila iz njih?” “A šta se dogodilo sa onim da zapravo naučiš nešto iz svojih grešaka? Ubijaš sebe,” odvratio je. “A kad se tako ponašaš ubijaš i svoju majku. A ja ne želim da postanem udovac zato što ti uporno pokušavaš sebi nešto dokazati. Očigledno, Fitzpatrickov dečko nije postigao željeni efekat.” Šokirana, okrenula sam se prema njemu, trudeći se da mi vilica ne padne od iznenađenja. “Molim?” Podvrnuo je rukave od košulje. “Mislio sam da će ugovorena veza da upali i kod tebe kao što je kod tvoje majke i mene. Očigledno sam pogrešio,” promumlao je bez trunke žaljenja u glasu. “Hunter i ja nismo u vezi,” slagala sam. Možda. Ko je, dođavola, mogao znati šta smo sada jedno drugom? Tata je, otprilike, okej—totalno—davnih dana kidnapovao mamu i oženio se njome. Nisu očekivali da će se zaljubiti jedno u drugo, ali su se ludo zaljubili. Ipak, i dalje nisam mogla da shvatim kako je za njega to bila normalna stvar. “Meni je izgledalo kao da jeste kada sam vas gledao sedeći za trpezarijskim stolom Fitzpatrickovih” “Hunter je u celibatu,” ponovo sam slagala. Tata me je pogledao sa strane, pogledom punim dosade i nipodaštavanja, pogledom koga je obično čuvao za svoje neprijatelje. 247

“Ne laži me, mala. Ja zarađujem za život zahvaljujući svom instinktu da prepoznam kada se neko proserava, a iskreno, tvoja verzija događaja nije baš uverljiva.” “Znači, samo si me gurnuo kod Fitzpatricka nadajući se da će malo da me opusti, da mi pokaže radosti života?” Narugala sam mu se, šokirana tim saznanjem. Zaustavio je Maserati ispred kluba, ali nije isključio motor. Nisam se pomakla. Junsu može da sačeka. Bila sam previše zauzeta pokušavajući da svarim činjenicu da me je otac bukvalno podveo kako bi me izvukao iz ljušture u kojoj sam se skrivala. Tata provuče ruku kroz svoju prosedu kosu, mršteći se na konzolu ispred sebe. “Trebalo je da te neko progura u pravom smeru. I još uvek treba. Nema ničeg lošeg u tome što te momci ne interesuju previše, ali ne možeš zauvek da izbegavaš stvaran svet. Nikada nisi bila ni u koga zaljubljena. Nisi bila zaljubljena u Beaua. On ti je samo služio kao paravan. Bio ti je potreban neko da ti pokaže šta je život. Hunter nam je delovao kao pravi momak za to.” Hunter jeste bio pravi momak za to, pomislila sam gorko. Zahvaljujući njemu, upoznala sam Ash, naučila kako da se izborim za sebe, da verujem u sebe, da se suprotstavim Junsuu. Hunter me je izvukao iz kuće i vodio me u restorane i pozorište i upoznao me sa svojim prijateljima. Uključio me je u nešto veće pod mog maleckog, nebitnog života. Nisam to mogla poreći. I Hunter je, kao i moji roditelji, mrzeo moju opsednutost dobijanjem mesta u olimpijskom timu. “On i jeste pravi,” promrmljala sam, zureći u svoje ruke koje sam držala na krilu. Tata me je iznenađeno pogledao. Pročistila sam grlo. “On jeste pravi momak za to. On me je promenio, tata. Možda ne toliko koliko biste ti i mama želeli, ali svejedno me je promenio. Nisam onakva kakva sam bila kada smo počeli da živimo zajedno.” “Pa zašto si još uvek ovakva?” Gledao me je zbunjeno. Moj otac je baš tipičan muškarac. “Kakva?” “Još uvek…” Pokazao je rukom u mom pravcu. “Obuzeta. Opsednuta. Onakva kakva si uvek i bila.” “Zato što nije sve crno ili belo. U svakom slučaju, nismo stvarno zajedno.” Osetila sam kako mi obrazi gore. Nisam mogla da poverujem, 248

da od svih ljudi na svetu, sa tatom o tome razgovaram. Kao da me Drakula savetuje. “On nema ozbiljne namere prema meni,” priznala sam, glasom koji je bio bolećiviji više nego što sam želela da bude. “Pa ni ja baš nisam bio mnogo zainteresovan za ženidbu pre nego što me je tvoja majka zainteresovala za istu. Budi strpljiva.” Osmehnuo mi se jednim od svojih retkih osmeha i promrsio mi rukom kosu. “Jebote, izlazi već jednom napolje, dušice. Imam posla.” Zakikotala sam se, otvorila suvozačeva vrata i izašla napolje sa mnogo više energije nego što sam je imala dok sam bila u New Yorku. “Srećno, dušo.” “Hvala ti, tata.”

Bill, dečko koji je radio na recepciji u klubu, mi je rekao da Junsu želi da se sastanemo kod njega u kancelariji, ali da malo kasni. “Nešto mu je iskrslo kod kuće. Stići će uskoro. Slobodno uđi u njegovu kancelariju.” Bill me je blago udario pesnicom u rame u znak pozdrava. Zarolala sam kofer iza njegovog pulta. “Hvala ti. Mogu li da ostavim ovo ovde?” “Samo izvoli.” Slegnuo je ramenima, savio se preko pulta i nastavio da otvara pasijans na svom laptopu. Hodajući ka Junsuovoj kancelariji, osećala sam se kao da izlazim pred streljački stroj. Znala sam da nije zadovoljan mnome i da se sve više udaljavamo jedno od drugog. Dobro poznati hodnik mi je sada delovao užim, a vazduh zagušljivim. Shvatila sam da je tata u pravu. Moram da prekinem da prezirem Huntera zbog njegove prošlosti i da mu dam pravu priliku. Možda bismo mogli da nastavimo da se viđamo nakon što se odselim. Možda je Hunter ipak rekao sve one stvari o našem aranžmanu— o tome da je samo privremen i da ima rok isticanja—samo da bi zaštitio sebe da ne bude povređen. Da me izazove da se usprotivim našem šestomesečnom planu. Istini za volju, u proteklih par meseci nigde nisam želela radije biti nego sa Hunterom Fitzpatrickom. On je bio moj dom, mali delić univerzuma koji me je u potpunosti razumeo.

249

Pokucala sam na Junsuova vrata pre nego što sam se setila da mi je Bill rekao kako on još uvek nije stigao. Otvorila sam ih i zakoračila unutra. A onda sam se sledila. I duboko udahnula vazduh. Prvo su me izdala pluća pa osmeh. Jedan po jedan delić, moj sistem se urušavao, zatvarao, grlo mi se sušilo a srce… Preskočilo je otkucaj… ne jedan, dva, tri otkucaja pre nego što je počelo kao ludo da mi udara u grudima u očajničkom pokušaju da iskoči iz njih i padne nemoćno na pod, poput ribe kada iskoči iz vode na kopno. “Za Boga miloga!” Toliko sam glasno povikala da me je grlo zabolelo. Hunter je sedeo na Junsuovoj stolici, bez odeće. Lana je sedela na njemu, sa nogama obmotanim oko njegovog struka. Nosila je njegovu košulju i ispod nje, činilo se, ništa drugo. Bila mi je okrenuta leđima, ali sam bez greške mogla prepoznati njene smeđe ekstenzije u kosi. Ruke su joj bile posesivno obmotane oko njegovog vrata, a lice je zarila u njegove grudi. Osetila sam nagon za povraćanjem. Lana je okrenula glavu ka meni, sa zlobnim osmehom na usnama koji me je posekao poput oštrice noža. Videvši je ovako, licem u lice nakon svih ovih godina, izgledalo mi je kao da sam se suočila sa Ehidnom97— otrovnom pola ženom, pola zmijom. “Ups, je li ovo tvoje?” prela je poput mačke, prevlačeći svojim manikiranim noktima boje kože po njegovoj bradi. Hunter joj je odgurnuo ruku, kao da se otreznio. Povukla sam se korak unazad, oklevajući. “Jebote.” Skočio je sa stolice. “Sailor, stani!” Stvarno jebote. Imao je pantalone na sebi—hvala Bogu makar na tome. Lana se sručila na pod kao vreća krompira, a on ju je zaobišao kao da je smeće i krenuo ka meni. Okrenula sam se i potrčala. Nisam hodala—trčala sam. Znala sa da, ako me stigne, moći će sve da mi vidi na licu: ružnu, jadnu istinu o mojim osećanjima prema njemu. Jedino što mi je preostalo bio je moj ponos. Neću mu dozvoliti da mi i njega oduzme. Srce mi je uzeo, ali ponos neću dati.

Ehidna je u grčkoj mitologiji ime nakazne ćerke morskih božanstava, Forkija i Keto ili Geje i Tartara 97

250

Hunter je pojurio za mnom, njegovi koraci su odzvanjali praznim hodnikom. Razmišljala sam šta su uradili, pokušavajući da shvatim koja je priča iza svog ovog užasa. Ona je nosila njegovu košulju, dakle, u nekom trenutku je morala biti gola ispred njega. Imali su seksualni odnos—prljav, intimni, grubi seksualni odnos. A dobro je znao koliko je mrzim. Između nas je tekla reka zle krvi, a Hunter se u njoj kupao. Prodao me je njoj. Izdao me je. “Stani! Dozvoli mi da ti objasnim.” Hunter samo što me nije sustigao kada sam stigla do staklenih vrata i izletela kroz njih na parking, shvatajući da nisam došla svojim kolima. Gledajući levo i desno, primetila sam da na parkingu ima puno automobila koje ranije nisam viđala. Bill je ustao sa svog mesta i potrčao ka vratima, ali sam odmahnula glavom. “Mogu ovo sama, Bille.” Nisam imala vremena da pozovem Uber. Morala sam da pobegnem pešice, makar da pokušam da se otresem Huntera. “Sailor.” Hunter me je okrenuo ka sebi, hvatajući me za povređeno rame. Njegov dodir me je opekao poput vatre. Osetila sam toliku vrelinu da sam zamalo vrisnula. I dalje je bio bez košulje. “Ne dodiruj me!” Očajnički sam zarila nokte u njegovu kožu, ostavljajući krvave tragove na njegovim nadlakticama. Nije ih primećivao. “Nije to što ti misliš.” Podigao je ruke kao da se brani od mene. Čula sam neki metež oko nas, ali ništa nisam primećivala osim neverovatnog besa koji je isijavao iz mene. “Naravno da ćeš tako nešto da kažeš kada ti je budućnost u mojim rukama.” Krenula sam niz stepenice, ali me je Hunter povukao, prislanjajući me na svoje grudi i snažno me grleći. Pokušala sam da ga šutnem u jaja. Zgrabio me je za koleno, gurnuo ga na stranu i obavio mi nogu oko svog tela. Obuhvatio mi je lice rukama, štiteći me od pogleda i prošaputao mi u uvo, “Ne gledaj tamo, dušo.” Namerno sam okrenula glavu na tu stranu sa ružnim, izazivačkim pogledom na licu. Želela sam da ja njega povredim. A ono što sam videla bili su fotografi, njih desetak—bez sumnje su to bili paparazzi—kako nas fotografišu. Blicevi njihovih aparata su me udarali poput bičeva, a zvižduci i smeh su mi lomili dušu. Klik. Klik. Klik. Ja, slomljenog srca i razdražena. Klik. Klik. Klik. On, polugo, a u celosti kriv. 251

Zamalo se nisam srušila od adrenalina koji je kolao mojim venama, ali me je Hunter odvukao nazad u klub i zatvorio vrata za nama. Fotografi su ga pratili do vrata ali nisu uspeli da uđu unutra. “Pusti me,” zarežala sam kada me je Hunter podigao držeći me za struk, pritisnuo mi leđa uz njegove grudi i odvukao me nazad u hodnik dok sam ja vrištala i šutirala ga, kako bi nas sklonio van domašaja fotografa. Pitala sam se gde li je Lana i koliko li uživa u svemu ovome. Sigurna sam da neizmerno uživa. Hunter me je pribio uz zid, dišući mi u lice. Dah mu je mirisao na ženu, na otužni, slatkasti parfem i na lubenicu iz sjaja za usne. Na usnama je još uvek imao ostatke sjaja. Telo mi je podrhtavalo od besa, izdaje i očaja. Kada me je pustio, prvo što sam uradila je bilo da mu iz sve snage udarim šamar. Glava mu je odletela u suprotnom pravcu i zaklopio je oči, udišući vazduh kako bi se smirio dok su mu se nozdrve širile. “Aingeal dian.” “Još jednom me nazovi tako i iskopaću ti oko strelom.” “Sve su nam ovo namestili. Neko je pozvao fotografe. Neko je želeo da me vide ovakvog. Da tebe vide takvu.” “A ti, naravno, uvek lak plen kada je lepa žena u pitanju, nisi izneverio ni ovog puta i pustio si je da te zavede,” uzviknula sam teatralno, dok se moj nekontrolisani bes pretvarao u sarkazam. “Jadni Hunter Fitzpatrick. Tako blizu porodičnog bogatstva, a opet tako mnogo daleko.” “Nisam…” počeo je da govori, ali sam ga odgurnula. Nije mogao da porekne ono što sam videla sopstvenim očima. “Poštedi me izgovora i odlazi.” Junsu je dotrčao hodnikom, u očima mu je sevao bes. “Pomeri se od nje!” zarežao je poput besnog psa, preteći pesnicom. Ovakvu živost kod njega nisam videla mesecima unazad. “Prebiću te!” Hunter je podigao ruke, gledajući nas, a dok je duboko disao, trbušni mišići su mu se stezali i pokazivali svoju savršenu definiciju i čvrstinu. “Sailor,” Hunter je promrmljao.“ Moram nešto da ti kažem, ali ne mogu pred drugima.” “Više neću ponavljati.” Podigla sam prst ka Hunteru.“ Sa nama je gotovo zauvek. Ne obraćaj mi se. Ne približavaj mi se. Razgovaraću sa tvojim ocem u vezi našeg… aranžmana.” Nisam htela sve jasno da kažem, pretvarajući se da Junsu ne zna o čemu se radi. “Poslaću tatu i Sama da pokupe moje stvari iz stana.” Sa tim rečima sam poletela ka vratima, prolazeći kroz njih brzinom metka. Bilo je još fotografa koji su kružili ispred kluba, pušili i brljali po 252

telefonima. Kako sam izašla napolje, tako su zgrabili svoje kamere i pojurili za mnom. Spazila sam Lanu kako stoji u uglu parkinga, sada potpuno obučena u elegantni džemper ružičaste boje sa jednim spuštenim ramenom, uske farmerice i jahaće čizme, i daje intervju nekom sportskom novinaru, pozivajući se na glasine o sebi i svom novom dečku, Hunteru Fitzpatricku. “Tek smo na početku veze.” Glasno se nasmejala, zabacujući kosu teatralno.“ A kao što vidite, na žalost, progone ga neželjene obožavateljke.” Novinari su prasnuli u glasan smeh, klimajući glavama. Ja. Ja sam bila neželjena obožavateljka. Vrebačica. Čudna debilka koja je dobila slom živaca kada ih je zatekla zajedno. Goreli su mi prsti od želje da je zadavim. A sve to zbog jedne greške. Jednog nesrećnog slučaja. Jedne tragedije koja je povezala mene i Lanu zauvek. Znala sam da će Huntera iz kluba izvesti obezbeđenje pod Junsuovim nadzorom i da će moj trener razumeti zašto nisam mogla ostati i zato sam počela da trčim. Započela sam lagano dok nisam uhvatila ritam. Moja mama je stalno trčala. Od nje sam nasledila svoje vitke, atletske noge. Da pretrčim relativno veliku razdaljinu bez pripreme, nije mi predstavljalo nikakav problem. Tek kada mi je vetar udario u lice, shvatila sam da plačem. Od toplote suza koje su klizile niz moje ledene obraze, lice mi je otupelo. Suze su letele za mnom dok sam trčala sve brže ka centru grad. Telefoniraću kasnije, kada umaknem fotografima. Tek kada sam bila petnaest blokova udaljena od kluba, usudila sam se da pogledam iza sebe. Paparazza nije bilo na vidiku. Već su dobili ono što su tražili —skandal koji mogu da predstave na milion različitih načina i sočne fotografije da svima pođe voda na usta. Zaustavila sam se na semaforu i savila se prislanjajući ruke na kolena, teško dišući. Izvukla sam telefon. Deset propuštenih poziva od Junsua. Dvanaest od mame. Dva od tate. Četiri od Sama, Emmabelle i Persy. Trideset jedan od Huntera. Baterija mi se praznila. Pozvala sam mamu. “Hej, mama, možeš li da dođeš po mene?” Trudila sam se da mi glas zvuči normalno iako sam bila svesna da mama zna da se nešto dogodilo. Ne bi me tek tako zvala toliko puta. Neke slike su verovatno već bile na internetu.

253

Čula sam kako je šmrcnula sa druge strane linije a onda mi je rekla, “Stižem odmah.”

Kasnije te večeri, tračerski sajtovi su dodali najrazličitije izmišljene priče uz fotografije na kojima istrčavam iz kluba, a Hunter juri za mnom, polugo. Kao što sam i sumnjala naslovi su išli od “Lepotan ostavio streličarku Sailor Brennan zbog seks bombe Lane Alder” do “Sin milijardera (da, onaj što ima seks video!) uhvaćen kako vara buduću lepoticu Olimpijku.” Jedan od izvora je čak tvrdio kako smo Hunter i ja ugovorenoj vezi da on ne bi upao u nevolju. Nisam sumnjala u to ko je sve ovo smislio: Lana. Čim je saznala da živim sa njim, ostrvila se na njega i pokrenula čitav ovaj košmar. Jedino nisam mogla da shvatim ko joj je rekao da živimo zajedno. Odakle joj ta informacija? “Mislim, ipak su te nazvali lepoticom.” Emmabelle mi je dodala kutiju sladoleda, otimajući mi telefon iz ruke kako ne bih dalje čitala teorije o mojoj vezi sa Hunterom. Belle, Persy i Aisling su sedele na mom starom krevetu koga su mi roditelji ponovo dovukli iz skladišta kada su počele da kruže priče o Hunter i Lani. Mama je povremeno dolazila u sobu i nudila mi milkšejkove, kolačiće i sladoled. Ne samo da mi je srce bilo slomljeno, nego ću još i umreti pre vremena od dijabetesa tipa dva. “Nazvali su te i Olimpijkom,” rekla je Aisling stidljivo, grickajući donju usnu. Verovatno joj je bilo neprijatno što je ovde, pošto je sestra glavnog krivca, ali se trudila da ostane ozbiljna i nije ga branila. “Dakle, hoćeš li nam reći koja je optužnica protiv Huntera?” Emmabelle me ubode prstom u rebra. “Prekršio je ugovor i zeznuo te u smislu da si izgubila njegovog oca kao sponzora, što je zaista uznemirujuće, ali se ipak može popraviti, ili postoji… još nešto?” Sve su me posmatrale saosećajnim pogledima. Iako su moje drugarice svojim očima videle intimnost između Huntera i mene, nikada im nisam potvrdila da smo u vezi, a one nikada nisu ni insistirale da im priznam. Sa teškoćom sam progutala pljuvačku, osećajući kako mi se grlo pomera i počela da skidam nevidljive končiće sa pokrivača prebačenog preko mojih nogu. Osećala sam krivicu što im se nisam ranije poverila. Nikada ništa nisam krila od njih. 254

“Pitate me da li smo bili zajedno?” Pročistila sam grlo. Kutija sa sladoledom je sada bila u Persynim rukama jer je Belle shvatila da ga ja svakako neću jesti. “Pitamo te da li si zaljubljena,” reče Persy nežno, stežući mi butinu. “Da bismo znale, ako treba da idemo da ga premlatimo.” Emmabelle je stegnula svoj nepostojeći biceps. “Ne brini, Aisling. Ti si izuzeta.” “Oh, ja ću mu ciljati pravo u genitalije da pokažem svoju lojalnost.” Njene oči se raširiše. Sve prasnusmo u smeh. Čak i ja. Aisling odmahnu glavom i potapša me po nozi. “Nikada neću zaboraviti dan kada si me dovela u vaš mali kružok.” “Znam, ali krv nije voda,” rekoh. “To je tačno, ali moja lojalnost je važnija od krvne veze,” uzvratila je Aisling. “Mi smo sada ekipa. Čopor. Bostonske lepotice.” U sobi je zavladala tišina. Novi nadimak je lepo zvučao. Istinito i dražesno. Ponovo sam se osmehnula, najviše da bih ubedila svoje drugarice da su njihovi pokušaji da me uteše bili uspešni. “Dakle?” Emmabelle je skrenula razgovor ponovo na mene. “Jesi li zaljubljena u obdarenog princa, zvezdu seks videa?” Tačno je ličilo na nju da pronađe njegov video i gleda ga bezbroj puta. “Jesam,” odgovorila sam tiho, iznenadivši čak i samu sebe. “Bože, jesam. Sranje.” “Sranje,” ponoviše sve u isti glas. “Stvarno sranje,” dodade Belle. Prekrila me je svojim telom kao da mi je još jedan pokrivač. Persy me je zagrlila sa jedne strane, još uvek držeći kutiju sladoleda u ruci i od nje mi se smrzavao potiljak. Aisling se popela na krevet i zagrlila me sa druge strane. Moje drugarice su me okružile sa svih strana. Osetila sam se voljenom. Toliko voljenom da sam se morala zapitati šta li sada radi čovek koga toliko mrzim. Hunter ovde nije imao prijatelja. Ni grupu za podršku. Odlično, pomislih. Neka trune u paklu i oseti težinu posledica svojih postupaka.

255

Narednog jutra sam otišla da posetim Geralda Fitzpatricka u njegovoj kancelariji kod kuće. Poseta je bila u cik zore, ali sam želela da završim sa tim pre nego što krenem na trening. Takođe, nisam želela da dođem u njegovu kancelariju i sretnem Huntera. Tata je pokupio moj auto i stvari iz Hunterovog stana prethodne večeri. Nisam ga pitala da li je video mog bivšeg cimera, ali mi je pomenuo kako je Hunter pokušavao da me dobije na telefon više puta. Više puta je, u stvari, bilo devedeset šest puta, ako ćemo precizno. Tu sam uračunala i poruke kojima je pokušavao da me ubedi da mu se javim kada zove. U nekom trenutku mi je napisao da se nalazi ispred zgrade u kojoj su živeli moji roditelji. Prema vremenu u koje mi je slao poruke, rekla bih da je proveo četiri sata ispred zgrade. Nakon toga sam ga blokirala. “Pretpostavljam da si došla da mi se izviniš zbog svog neverovatnog neuspeha,” podsmehnu se g. Fitzpatrick, sedeći za svojim stolom od tamne hrastovine. Kancelarija mu se sastojala od biblioteke koja je zauzimala ceo jedan zid, od poda do plafona prepun knjiga, radnog stola, tri stolice i mini bara. Skupocene Picassove i Modiglianijeve slike su zauzimale prostor koji nije bio prekriven knjigama. Od sume kojom se plaćao porez za te slike, moglo bi se kupiti šest kuća u gradu. “Ne baš,” rekoh, trudeći se da mi leđa ostanu prava i da ostanem smirena. Još uvek sam stajala pošto mi nije ponudio da sednem. Svejedno. Htela sam da bude što kraće i neprijatnije. “Da li negiraš da je moj sin spavao sa tom Alderovom?” Gerald je uzdigao debelu, čupavu obrvu dok mu je kažiprst prekrivao usta. “Nisam ih zatekla u seksualnom odnosu.” Podigla sam jedno rame. “Dakle, opet ga braniš?” Oči mu se raširiše. Odmahnuh glavom i pogledah ga. “Ne branim ga. Ali ne mogu ga osuđivati za nešto što ne znam zasigurno. Ali ono što zasigurno znam jeste da sam ja spavala sa njim. Ne želim da mi to stoji na savesti. Zato sam i došla danas, da Vam kažem kako sam prekršila dogovor i izdala Vaše poverenje i da ne mogu da ispunim poslednjih mesec dana našeg dogovora. Molim Vas da mi pošaljete fakturu sa sumom novca koju ste investirali u moju karijeru kako bih Vam ga mogla vratiti.” Prišla sam korak bliže i pružila mu papir sa svojim podacima. Prsti su mi se tresli dok sam ga držala. “Ako ništa drugo, za sve ovo vreme Hunter nije bio ni sa jednom drugom devojkom osim sa mnom i možda sa Lanom

256

Alder i uopšte nije pio. Mnogo se trudio oko posla i škole, zaista je dao sve od sebe.” Izostavila sam Projekat Syllie, kako smo ga nazivali. Bilo je na njemu da kaže to svom ocu. Gerald se nagnuo napred, ignorišući dokument koji sam stavila između nas. “Hoćeš reći kako zaslužuje da dobije nasledstvo?” Namrštio se, a svaku reč je izgovarao ogorčeno, poput psovke. Progutah pljuvačku, osećajući kako mi se grlo pokreće. Nisam mogla da upropastim Hunteru sve. A jedan deo mene—i to ne baš mali deo, moram priznati—želeo je to. Zato što mi je srce bilo slomljeno u komadiće. Od juče, nikako nisam mogla osetiti vazduh u plućima, koliko god se trudila da dišem. Osećala sam da mi je nešto otkinuto iz grudi, a ta praznina se proširila na čitavo moje telo poput nekakve zaraze. Ali ako bih upropastila Hunteru život, upropastila bih i svoj. Nisam želela da snosim odgovornost za njegovu propast, iako je on mene upropastio. “Mislim da svakako zaslužuje da učestvuje u porodičnom biznisu i da dobije svoj deo nasledstva,” Odgovorih ravnodušno. “Promenio se, bez obzira na ovaj incident.” Sa svakom rečju, kao da me probadala oštrica mača. “I voljna si da platiš svoju reklamnu kampanju? Da platiš sve troškove?” naglasio je svaku reč, ravnodušnog lica. Da li je nameravao da prihvati moju ponudu da sve isplatim ili je nameravao da me tuži i odere me do poslednje pare? “Jesam.” Obliznula sam usne, odupirući se želji da počnem da grickam kožicu na palcu. “Isplatiću sve. Možda ću morati da plaćam u mesečnim ratama —ne želim da uzimam novac od svojih roditelja—ali ću Vam sve vratiti. Obećavam Vam.” Pogledao me je oštro. “Odlazi.” Bacila sam pogled oko sebe. Prostorija je bila tiha i hladna, poput njenog vlasnika. “I to je sve?” “Da. Vuci se iz moje kancelarije.” “Gospodine, ja—” “Izlazi. Pre nego što se predomislim i učinim sve mnogo gorim i za tebe i za njega.” Okrenula sam se i pošla ka vratima. Kada sam bila na pragu, zastala sam. Nešto u meni, možda moje dostojanstvo, me je nateralo da ga još jednom pogledam. 257

“Zaista mi je žao,” prošaputala sam. “A znam i da je njemu žao. Hunter bi više od svega na svetu voleo da bude Vaš sin. Vaš pravi sin.” Povio je glavu. Sve i da je čuo šta sam mu rekla, ničim to nije pokazao. Samo su mu se na trenutak ramena zatresla. Od plača? Smeha? Možda je odmahivao glavom? Jednu stvar sam zasigurno znala: Gerald Fitzpatrick nije mrzeo svog nezakonitog sina, želeo to priznati ili ne.

Moja reputacija je bila upropaštena. Shvatila sam to čim sam stigla u streličarski klub. Nekoliko novinara se muvalo ispred kluba, pušeći i razgovarajući međusobno. Probila sam se pored njih pre nego što su uspeli da upere svoje kamere u mene poput oružja. Junsu je žustro otvorio vrata, uvukao me unutra i zalupio ih u njihova lica. Progurao me je ka svojoj kancelariji, držeći mi ruku na leđima. “Taj dečko je sve upropastio, baš kao što sam i znao da će upropastiti,” promrmljao je. Kosa mu je bila u neredu, oči natečene od nespavanja. “Priča se da mentalno nisi u stanju da pobediš Lanu na turniru za kvalifikacije na Olimpijske igre.” “To su gluposti,” odvratih. Pokušavala sam da idem u korak sa njim, ali on se kretao poput oluje, brz poput demona koji se sprema za uništenje. “Hunter nema nikakve veze sa turnirom. Spremna sam.” A da li sam bila spremna? Osećala sam se kao da lebdim na nekakvom oblaku i sa njega posmatram svoj stvarni život. Više nisam znala ni šta želim ni za šta sam sposobna. Zaustavio se ispred svoje kancelarije, stežući mi obe ruke sa očinskom nežnošću koju gotovo nikada nije pokazivao. “Ne želim da te sve ovo slomi.” Stisnuo me je jače i pogledao molećivim pogledom. Nisam razumela zašto. “Neće.” Oslobodila sam se njegovog stiska, osećajući kako me obuzima bes. “Predugo si čekala na ovo,” pažljivo je izgovorio. “Šta ako se onesvestiš na strelištu?” “Neću se onesvestiti.” Zaškrgutala sam zubima, gurnula vrata njegove kancelarije i ušla unutra. Ušao je za mnom i zatvorio vrata iza nas. Sela sam na stolicu. Primetila sam da nema kasice prasice. Možda su je Hunter 258

i Lana razbili da uzmu pare za kondome. Sigurno je potrošio par kutija sa mnom. Da li su sada zajedno? Kada bi to uopšte moglo biti važno? Kada njegov otac sazna, a ja više ne budem u igri? Verovatno tada. “Zašto si želeo da me vidiš juče? ”Lupila sam se snažno po butini da se oslobodim sećanja na Lanu kako sedi na Hunteru. Samo sam o tome razmišljala. Nisam mogla da spavam, jedem, da normalno funkcionišem—samo sam neprekidno u mislima premotavala taj trenutak. Junsu je stisnuo slepoočnicu, još uvek stojeći na vratima, a zatim odmahnuo glavom, shvativši da sam mu postavila pitanje. “Molim?” Šta je njemu? “Pitala sam te zašto si želeo da me vidiš juče čim sam sletela. Zašto si tražio da dođem u tvoju kancelariju,” polako sam ponovila. “Oh. Zato što sam imao vremena da treniram sa Lanom dok nisi bila ovde. Mnogo je dobra, Sailor. Brinem me da nećeš uspeti da je pobediš.” Usiljeno sam se osmehnula. Kada su mentalne pripreme u pitanju, Junsu je u poslednje vreme bio izrazito loš. Činilo mi se kao da niko ne želi da odem na Olimpijadu. Svi su smatrali da žrtvujem svoj život zbog toga. Ovo je bila poslednja kap u već prepunoj čaši. “I ja sam dobra. A i biće mi dobro.” “Eliminacioni turnir će biti prekosutra.” Bacio je najveću od svih bombi ispred mojih nogu i pustio je da mi eksplodira u lice. Znala sam da bi trebalo da bude uskoro, ali za dva dana? Druge dve članice olimpijskog tima su već zaradile svoje mesto na osnovu rangiranja na nacionalnom nivou. Lana i ja smo se nadmetale za individualno mesto u timu. Eliminaciono takmičenje će biti odlučujuće za nas dve. “Kada si saznao za to?” Skočih na noge. “Za vikend.” Prstima je prelazio preko luka koji je visio na zidu, a sa kojim je osvojio zlatnu medalju pre mnogo godina. Razmišljala sam o toj reči. Luk98. Nisam želela da se savijam ni zbog koga. Zbog toga sam pre svega i izabrala to oružje. “Zašto mi nisi ništa rekao?” “Bila si zauzeta snimanjem,” optužio me je, a poslednja njegova reč mu je izašla iz usta kao da je sačinjena od eksera i polomljenog stakla.

bow –igra rečima: luk, ali i savijati se, klanjati 259

Želela sam da vrištim na njega, da ga zgrabim za ramena, da ga prodrmam i okrivim za svu ovu zbrku. Kako je smeo to da sakrije od mene? Ostala bih u Bostonu i trenirala najbolje što mogu. “Pokušaj na sledećoj Olimpijadi,” Junsu reče nežno, glasom tišim od šapata. Čitavo lice mu se izboralo, poput zgužvane papirne maramice koja je čitavu zimu provela u džepu nečijeg kaputa. “To je za samo pet godina, Sailor. Još uvek si mlada.” Ali ne i moja duša, htela sam da mu odgovorim. Preživela je mnogo toga. Bila je stara, istrošena i naviknuta na razočarenja. Prošla sam pored njega udarajući ga ramenom. Ja sam lovac, stvorena za nešto veliko i slavno. Ja sam mornar99 koji plovi okeanima i otkriva nepoznata mora. Srešću se sa Lanom i završićemo tu našu bitku, pa makar posle toga završila u paklu sa Hadom. A i ako ne pobedim, znaću da sam barem pokušala. Da sam se borila do poslednje kapi krvi. Znaću da sam postupila kao prava Brennanova.

Sailor- mornar

260

21.

Dan pre nego što je trebalo da se suočim sa Lanom, mama me je ujutro probudila onako kako me je budila kada sam bila dete. Pomerila mi je kosu sa lica prstima koji su bili hladni nasuprot mojim toplim obrazima. Poljubila me je u slepoočnicu i prošaputala mi u uho, “Dala sam ti ime Sailor zato što sam želela da vidiš svet, da obiđeš sve kontinente, da ploviš morima i okeanima. U drevna vremena, mornari su tetovirali vrapce na svojoj koži pre nego što bi krenuli na plovidbu. Vrapci su im donosili sreću. A pošto je moje ime Sparrow100, ja želim tebi doneti sreću. Želim da me zauvek nosiš sa sobom u svom srcu. Uvek ću biti tu za tebe. Samo što mislim da sam te ipak izneverila, moja hrabra devojčice. Strašno sam te izneverila. Nadam da će on biti uspešniji od mene. Da će videti u tebi mnogo više od tvoje lepote. Da će videti koliko si stvarna.” Zatreptala sam očima da oteram san i lagano ih otvorila. Soba je još uvek bila mračna i hladna, meni potpuno strana iako sam u njoj živela toliko godina. Nije mirisala na Huntera i hranu koju smo zajedno naručivali, ni na naša oznojena, isprepletana tela. “On?” prošaputala sam. Izričito sam naredila mojim roditeljima da ne smeju pustiti Huntera u stan. Mama je ustala sa kreveta. Osetila sam kako se udubljenje u dušeku koje je napravila svojim telom vraća u prvobitni položaj. “Pogledaj na stočiću pored kreveta.” Pomilovala mi je čelo vrhovima prstiju i izašla iz moje sobe. 100

Sailorina mama se zove Sparrow (vrabac) dok sailor znači mornar 261

Uspravila sam se, trljajući oči kako bih se rasanila. Na stočiću je stajala Hunterova ogrlica sa priveskom drvenog konjića koja mu je donosila sreću—to je bio onaj isti konjić za koga je verovao da mu ne dozvoljava da padne. Toplota mi je preplavila grudi. Ako ništa drugo, bilo mi je drago što je Hunter, iako je isprobao obe, bio dovoljno lepo vaspitan da podrži svoju zvaničnu žensku, a ne Lanu. Sa stočića je zalepršala nekakva poruka i pala na pod. Podigla sam je. Ako ga želiš, tvoj je. Da ga zadržiš. Upotrebiš. Spališ. Uz njega, nikad nećeš pasti. —Hunt Gorko sam se osmehnula, puštajući da mi jedna jedina suza sklizne niz obraz. “Smešni dečače,” prošaputah. “Već sam pala.”

Dan nakon što su tabloidi eksplodirali od slika mene polugolog (sa svim trbušnjacima na broju), nisam otišao na posao, već sam odlučio da trčim za Sailor i izvinim joj se za ono što se nije dogodilo sa Lanom. Zapravo, jesam otišao u kancelariju, ali u sred noći i to samo da se dočepam svih dokumenata vezanih za rafineriju koje je Syllie posedovao. Jedini način da uđem na sprat na kome je bila uprava je bio pomoću skeniranja tatinih ili Cillianovih otisaka prstiju. Upotrebio sam gel koji sam kupio od Knoxa da iskopiram tatine otiske prstiju, iako sam znao da me nadzorne kamere snimaju kako provaljujem u kancelariju u sopstvenoj kompaniji. Za svaki slučaj sam se nasmešio u kameru i pokazao srednji prst pre nego što sam ušao u kancelariju. Nezakonite stvari koje sam radio su se umnožavale sve više svake sekunde, a sada je bilo prekasno da prekinem. Želeo sam da objasnim Sailor šta sam, u stvari, tražio u klubu, a da to nije imalo nikakve veze sa Sisatom Lanom. Ali znam šta je videla i moram 262

priznati da je izgledalo jebeno loše. A nakon izvesnog vremena sam shvatio da ionako neće hteti da me sasluša. Tako sam, umesto da puzim i molim za oproštaj koji mi ionako ne bi dala, odlučio da joj poklonim nešto što će mnogo više ceniti. I evo mene ponovo u klubu, kao da sam neki glupi vrebač. Tri noći oka nisam sklopio, zapravo od kada me je Sailor šutnula zauvek. Preslušavao sam snimke dok nije počelo da mi zuji u ušima. Izgledao sam kao gomila pečenih govana dok sam je čekao da izađe iz kluba. Kada je konačno izašla, blokirao sam joj put kao poremećeni nindža, skačući između dva automobila. Zaboravi na princa u sjajnom oklopu. Ja sam govno u aluminijumskoj foliji. “Gospode Bože!” prosiktala je, bacajući instiktivno svoju sportsku torbu na mene. Uhvatio sam je i bacio sa strane, a nju sam povukao za ruku. Pesma za današnji dan: “Creep” od Radiohead. “Rekla sam ti da me ostaviš na miru.” Povukla se na suprotnu stranu, ali nije propustila priliku da me izgrebe noktima. Čoveče, kako mi je samo nedostajala. “Hoću, ali moraš prvo ovo da čuješ.” Izvadio sam telefon iz džepa i gurnuo jednu slušalicu u moje uvo, a drugu u njeno, skrolujući palcem po ekranu da pronađem ono što sam želeo da joj pustim. “Odvratno. Ne želim vosak iz tvojih ušiju u sebi.” “Stavljao sam i gore stvari u tebe pa se nisi baš mnogo bunila niti bila zgrožena.” Izazivački sam zarežao. Htela je da iščupa slušalici iz uha i baci mi je u lice, ali sam je zgrabio za ruku i poljubio je u dlan, što sam uvek radio kada bi pokušala da me povredi (što je, moram priznati, bilo vrlo često). Pogledala me je ljutito kao da kaže bolje bi ti bilo da je nešto dobro u pitanju. Želeo sam da je poljubim u pegavi nosić i mrzeo sebe što sam zbog jebenog nesporazuma dozvolio sebi da izgubim tu privilegiju. “Otkrio sam ko nam je smestio, ko je omogućio da ovo sranje sa Lanom procuri101,” rekao sam, zastajući malo da bih se divio potencijalnom haštegu: #LanaLeak. Sailor nije sa mnom delila oduševljenje zbog mog superiornog uma. Prevrnula je očima, podigla torbu koju sam bacio i stavila je preko ramena. 101

leak-procureti 263

“Nemojmo opet o tome.” Pritisnuo sam “play” pre nego što je uspela još nešto da kaže. Na snimku su se čuli Lana i Junsu kako razgovaraju negde gde je bilo baš bučno. Verovatno u nekom restoranu, to se moglo reći prema glasovima mušterija i konobarici koja je žvakala žvaku i pucala balone dok im je dolivala kafu. Junsu: Ne znam kako da nateram Sailor da odustane od takmičenja. Verovatno nikako. Mnogo želi da pobedi. Pokušao sam kada je povredila rame, ali ga je zalečila i nije htela da pogoršava stanje. Lana: Pa, trebalo je više da se potrudiš, Junsu. Zato ti je moj tim platio— da sprečiš da dođe do toga da moram sa njom da se takmičim. Imaš li ti uopšte predstavu koliko će moji sponzori pobesneti ako se ne plasiram na Olimpiju? Rizikujem mnogo toga. Ako se dobro sećam, platila sam ti celu školarinu za sinovljev koledž. Junsu: Sve znam. Pokušavam da smislim nešto novo da je zaustavim. Lana: Pričaj šta imaš, starče. U ovom trenutku sam spremna za bilo šta. Izgubiću ulogu u filmu ako se ne plasiram na Olimpijadu. Tako piše u ugovoru: ako se plasiram na Olimpijadu, dobijam ulogu. Zamisli ti to? Ljudi su stoka. Junsu: Mislim da postoji još jedan način. Ona ima neki dogovor sa jednim dečkom. Lepim i bogatim. Tajni dogovor. Tako je dobila sav ovaj publicitet. Mislim da bi imalo smisla tu nešto čačnuti. Trenutno živi sa njim. Lana: Koji bogat momak? Kakav dogovor? Znala sam! Tačno sam znala da se nešto čudno događa. Kučka nije tek tako postala ovoliko popularna. Neko je gura. Ko je taj lik? Junsu: Imam njegovo ime. Sačekaj. Često svraća u klub. Mislim da su sada zajedno. Mislim da je on—kako vi to kažete?—njena Ahilova peta. Mislim da je on rešenje za naš problem. Sad je Junsu verovatno dodao svoj telefon Lani. A onda: Lana: Hmm. Hunter Fitzpatrick. Čula sam za njega. Ne bih imala ništa protiv da ove zime budem njegova lepša polovina. Hajde da smislimo plan, Junsu. Ti ćeš biti zadužen za prljave poslove i omogućićeš mi pristup njemu. Ja ću dovesti paparazze. Počni da radiš ono za šta si plaćen. Junsu: U redu. Samo nemoj da je povrediš. Nemoj da povrediš Sailor. Neka ode makar na sledeću Olimpijadu. Može? Lana: Do sledeće Olimpijade ja ću biti multimilijarder, a Sailor će još uvek biti devica i usedelica koja u životu neće imati ništa sem streličarstva.

264

A ja se više neću ni baviti sportom već glumom. Onda može slobodno da ide na Olimpijadu što se mene tiče. Istrgao sam slušalicu iz uha i isključio snimak. Ostatak je uglavnom bilo neko sranje koje je Lana prosipala o Sailor, tako da nije morala baš da čuje i to. Sailorine ogromne oči boje žada su me posmatrale, žute i zlatne nijanse su svetlucale u njima. Svaki mišić u telu joj je bio napet, a meni je baš u tom trenutku palo na pamet da razmišljam o najglupljoj mogućoj stvari na svetu—ako ikada budemo imali decu, čiju će boju očiju naslediti, moju tamno plavu ili njenu divlje zelenu? Kako bi bilo da se prvo fokusiramo na to da te ne ubije, staro momče? “Dođavola, pojma nemam kako je saznao za naš dogovor.” Odmahnuo sam glavom. “Ali šta je, tu je.” “Zaboga, Huntere. Ja sam mu rekla. Za naš dogovor. Za…” Prekrila je usta rukom kao da će povratiti. “Ja sam sve ovo napravila. Ja sam rekla Junsuu. A on je sve to upotrebio protiv mene. Lana ga je podmitila. Gospode Bože. Moj trener...” Zaustavila se, ispravila kičmu i počela da hoda gore-dole po parkingu, čupajući svoje lokne. Morala je mnogo toga da isprocesuira. Sailor i Junsu su godinama zajedno trenirali. Protrljao sam je po leđima, čudeći se da mi je dopustila. Verovatno je još uvek bila u šoku. Neprekidno je ponavljala “Izdao me je.“ A onda je promenila ploču u “I ti si me izdao.” “E sada, sačekaj malo da ti objasnim.” Zgrabio sam je za struk i stavio da sedne na haubu nečijeg automobila. Udarila me je po rukama da je pustim i namrštila se. “Znam šta sam videla.” “Nije tačno, ti znaš ono što misliš da si videla. Nekako u ono vreme kada si povredila rame, počeo sam da sumnjam u Junsuove motive. Njegovo ponašanje mi je bilo čudno za jednog trenera kome je stalo do uspeha sportiste kojeg trenira. Već sam imao gomilu naprava za prisluškivanje i Sherlock Holmesovske opreme pa sam zaključio—šta ima veze ako napravim još jedan prekršaj narušavanja privatnosti pored svih onih koje sam do sada napravio? Bio sam sve bolji u glumljenju super špijuna. Ozvučio sam ga bez njegovog znanja, više iz zezanja, i ponekad sam slušao šta se priča. Jedan uređaj za prisluškivanje sam postavio u kasicu-prasicu. Drugi sam postavio u repliku ručnog sata koji je skinuo na trenutak i stavio na sto dok je isprobavao moj Rolex.” Oči joj se raširiše od šoka. “Dolazio si kod Junsua?” Klimnuo sam glavom. “Pretvarao sam se da me interesuju privatni časovi. Na smrt sam ga isprepadao kada sam mu rekao da želim da 265

naučim da gađam lukom i strelom kako bih preživeo u postapokaliptičnom svetu.” Ovo je zavredelo jedan slabašni osmeh. Tvrd orah, nema šta. Nastavio sam dalje. “Ovi snimci ne mogu poslužiti kao dokaz na sudu, aingeal dian, zato što nikako nisam smeo da ga ozvučim. Onoga dana kada si navodno uhvatila Lanu i mene na gomili, bio sam tamo samo zato što mi je Junsu rekao kako ima nešto da mi pokaže. Zvučalo mi je kao pretnja i bojao sam se da ima nekakve veze sa tobom. Samo, nije Junsu došao u kancelariju. Došla je Lana. I uhvatila me je kako mu preturam po fiokama. Delovalo je prilično loše, da ne kažem užasno. Mislila je da tražim neki dokaz protiv njega—što je bilo tačno—i ucenila me je. Ali pošto sam znao da prisluškivač koji sam podmetnuo u kasicu-prasicu još uvek radi, glumio sam da sarađujem sa njom, znajući da mogu lako da ti dokažem da se ništa nije dogodilo između nas. Između ostalog, od nje sam saznao informaciju za kojom sam sve vreme i tragao.” Ponovo sam pritisnuo “play” na telefonu i pustio drugi snimak. Iz slušalice koja se još uvek nalazila u Sailorinom uhu začuo se zvuk razgovora. Lana: Provaljen si, lepi. Hunter: Na smrt si me prepala. Upravo sam odlazio. Lana: A kuda si ti to pošao? Oboje vrlo dobro znamo da nemaš šta da tražiš u Junsuovoj kancelariji. Hunter: Junsu me je pozvao. Lana: Da mu malo preturaš po fiokama? Čisto sumnjam. Hunter: A šta ti tražiš ovde? Pališ se na starije muškarce? Lana: Jedino ako mi služe svrsi. Hunter: Hej. Jebote, šta to radiš? Lana: Šaljem poruku svojim prijateljima iz lokalnih novina da im javim gde smo. A šaljem poruku i Junsuu da javi tvojoj devojci da dođe ovde kako bi nas videla. Dušo, sada ćemo da napravimo opasan skandal. Hunter: Što bi ti Junsu uopšte odgovorio? On je krut kao daska. Lana: Zato što zajedno radimo na nečemu—nema svrhe da krijem od tebe. Ionako ćeš uskoro postati deo tog plana. Skidaj košulju. Hunter: Skini ti prvo taj bezobrazni i sebični osmeh sa lica. Lana: Mjau. Ne bih me ljutila da sam na tvom mestu, lepi. Ja sam devojka sa misijom, a ta misija si trenutno ti.

266

Hunter: Jebote, zvučiš kao trećerazredna porno verzija Moćnih Rendžera102. Mislim, zvuči kao nešto što bi me zanimalo, ali začudo, uopšte me ne zanima. Lana: Skidaj. Košulju. Hunter: A šta ako neću? Lana: Otići ćeš odavde sa lisicama na rukama i čak ni tvoj tatica neće moći da objasni zašto si obijao nečiju fioku. Naročito imajući u vidu da si ove godine već imao posla sa policijom. Beše optužba za silovanje? Hunter: Odbačena je. A šta će biti ako pristanem? Lana: Sailor ispada iz trke i ostavljam ti je da je tešiš. Mada, moram ti reći, ja sam ti bolja opcija. Hunter: Hajde da se složimo da se ne slažemo po tom pitanju. Samo da ti bude jasno, nemam nameru da te dodirnem, poljubim ili pojebem. Tako da nemoj ništa da pokušavaš. Lana: (smeje se) Što se toga tiče, zbrinuta sam. Sačuvaj te tvoje jebačine na humanitarnoj bazi za nekoga kome su potrebne. Za Sailor, recimo. Dovoljno je samo malo da odglumimo. Ona uskoro stiže. Skidaj košulju, pastuve. Zaustavio sam snimak, uzdižući obrvu. Ako ovo nije bio dovoljan dokaz da ne jebem neprijatelja, ne znam koji drugi bi bio. Problem je bio u tome što nisam ovo smeo da joj pošaljem telefonom jer, kao što već rekoh, sve je nezakonito. Grickala je kožicu na palcu, a onda odmahnula glavom, zatvarajući oči. “Nije bitno. Ništa od svega ovoga nje bitno. Još mesec dana zajedno ne bi nam donelo ništa dobro. Barem meni ne. Ja sam ionako već za—” Zaustavila se, duboko dišući, kada je shvatila šta je zamalo izgovorila. “Ti si ionako već šta?” insistirao sam. “Šta si htela da kažeš?” “Nema veze. Ionako nije bitno. Imali smo još mesec dana, ali ja ne želim da ih provedemo zajedno. Oslobođen si ugovora. Verujem da ti je otac već rekao da to neće uticati na tvoje nasledstvo.” Zapravo, otac mi ništa nije rekao jer sam izbegavao njegove i majčine pozive od kada se ovo sranje dogodilo. Nisam imao vremena da je ispravljam. Želeo sam toliko toga da joj kažem. Ali kada je sišla sa haube i krenula ka svom autu, nisam mogao da je zadržim. Nisam mogao da je zadržim zato što je bila u pravu. Nekoliko nedelja više ne bi ništa promenilo. Power Rangers, popularna tinejdžerska TV serija iz devedesetih godina 20. veka 102

267

Bila je u pravu zato što, iako nisam spavao sa Lanom ili nekom drugom devojkom, ipak sam u milion drugih situacija ispao seronja prema njoj. Bila je u pravu zato što je sada imala važnija posla. Prvenstveno da se obračuna sa Junsuom i Lanom. Ušla je u auto. Pala mi je na pamet ona ideja koja mi se javila pre više meseci, kada sam je prvi put ovde presreo—da stanem ispred auta i sprečim je da ode. Samo što sada više nisam bio toliko siguran da me neće pregaziti. I što, prvi put u životu, nisam želeo da budem sebično govno. Ako ne želi da bude sa mnom, neću je prisiljavati. I to saznanje me je pogodilo kao deset tona cigli. Čim je njen auto zamakao sa parkinga, uzeo sam telefon i poslao joj poruku. Pretpostavio sam da će me odblokirati sada kada zna da imam za nju korisne informacije o Lani i Junsuu. Ispostavilo se da sam u pravu. Hunter: Još nekoliko nedelja. Hajde, šta te košta. Za stara dobra vremena. Sailor: Žao mi je. Više se ne uklapaš u moj svet. Hunter: Jebote, Sailor. Pa nisam ja neka fotelja pa da ti se ne uklapam u enterijer. Hunter: Mada… Sailor: Znam, znam, mogla bih da ti sednem na lice kada god poželim. Hunter: I na kurac, takođe. Sailor: Prestani da mi šalješ poruke.

268

22.

Pre sedam godina Trčala sam kroz gustu šumu, osećajući blato i zimsku mahovinu pod nogama. Čizme su mi svakim korakom sve dublje uranjale u kaljugu dok sam se borila sa silom zemljine teže, očajnički pokušavajući da pobegnem što dalje. Iza mene su se čuli brzi koraci. Srce mi je užurbano udaralo ispod rebara, kao zatočenik koji trese rešetke svoje ćelije, pokušavajući da se oslobodi. Pusti me van, vrištalo je. Bila je to greška—užasna, nesrećna greška. Pas nije trebalo da bude tamo. Strelište je bilo sasvim prazno kada sam potegla strelu, smejući se, vezanih očiju. Smejala sam se. I smejala. I još uvek smejala. Vrtela sam taj trenutak u mislima neprekidno. Drugari iz škole su me pitali da li bih mogla to da uradim. Rekla sam da mogu. Znala sam da mogu. Neko mi je čvrsto vezao nečiju bandanu preko očiju. A onda su ga stavili tamo kada nisam mogla ništa da vidim. Vezali ga za metu konopcem koji su ukrali sa susedne farme. Kada sam začula bespomoćni lavež, počela sam da shvatam šta se dogodilo. To je bio poslednji krik koji je izustio pre nego što ga je strela probila i zakucala za metu. Krv je tekla preko centra mete. Strgla sam bandanu sa očiju uz očajnički vrisak. Svi ostali su se smejali. Pozvali su Lanu. “Tvoj pas,” rekli su joj. “Ubila ga je.” Potrčala sam brže kada sam pomislila na njeno lice, na njene suze. Čula sam korake drugih ljudi kako odzvanjaju kroz visoko drveće. Zvuci čizama. Pljuskanje vode. Dozivanje. 269

Još ljudi je pristizalo. Začula sam majčin rezak i uspaničeni glas kako odzvanja, dozivajući me. “Sailor!” Usredsredila sam se na horizont ispred sebe, na visoka stabla borova i tamno zelenu divljinu. Neprestano mi se u mislima motala ta ideja da me roditelji više neće voleti kada budu saznali šta sam uradila. Listovi na nogama su mi goreli od napora, butine podrhtavale, a suze mi mutile pogled. Saplela sam se o debeli panj prekriven jesenjim lišćem i pala naglavačke na zemlju. Blato mi je prekrilo lice, a kolenima sam udarila u nešto tvrdo. Osetila sam oštar bol i toplu krv kako mi klizi niz nogu. Iskašljala sam nešto prljavštine iz usta, ali mi se dosta nje zadržalo na jeziku. Dlanovi su mi brideli jer sam pokušala—i nisam uspela—njima da ublažim pad. Hitro sam prikupila svoje udove, kao da prikupljam rasute stvari, i uspravila se na drhtavim nogama. Nameravala sam da se okrenem, ali sam osetila kako mi se vrh strele zariva u kičmu. Osoba koja je držala luk i strelu me je saterala uz veliko hrastovo drvo. Lice mi je bilo pribijeno uz njegovo stablo. Jedva sam disala koliko sam bila uplašena. “On mi je bio sve na svetu,” Začula sam njene reči. Srce mi je zadrhtalo i skupilo se, vezujući se u desetine čvorova zbog kojih nije moglo više da kuca. Lana Alder je govorila tihim, nervoznim glasom sa jedva primetnim stranim naglaskom. “Stric mi ga je poklonio kada sam se doselila iz Ciriha. Nikoga nisam poznavala. Nisam govorila vaš jezik. Spot mi je bio jedini i najbolji prijatelj. Ti si mi ga oduzela. Sada nemam nikoga.” Zarila je strelu dublje u moja leđa. Čak i ako bi je ispalila uz pomoć luka, nije imala dovoljno veliki zamah da me ubije. Ali bi mogla da mi povredi kičmu i da završim u invalidskim kolicima. Mama i tata su me naterali da gledam gomilu dokumentaraca o streličarsvu i opasnostima kojima mogu biti izložena pre nego što su mi dozvolili da počnem da treniram. A ti, i pored svega toga, dozvolila si da ti stave povez preko očiju i ubila si nečijeg psa. Želela sam da me hladno, vlažno blato u ustima uguši. Imalo je gorkoslani ukus sa primesama pepela. Počela je da pada kiša, ali drveće u šumi je bilo toliko visoko i gusto da su kapljice jedva stizale do moje kože. Miris vlažne zemlje mi je dopreo do nozdrva i prvi put u životu sam poželela da sam mrtva. Začula sam mamin glas kako me doziva. I tatin.

270

“Žao mi je,” konačno sam izustila. “Mnogo mi je žao. Nisam ga videla. Imala sam povez preko očiju. Nisam znala. Nisam...Nisam mogla…” Ono što je činilo situaciju još gorom je bila činjenica da je Lana pristala da iz New Mexica dođe u kamp u Massachusettsu samo ako može povesti Spota sa sobom. Mnogo je želela da on bude ovde sa njom. Bila je neophodna gomila dozvoli da bi štenac mogao slobodno da šeta kampom. Pretpostavljam da ta osoba koja je bila zadužena da vodi računa o njemu i nije baš dobro obavljala svoj posao. Telo mi se ukočilo i bilo poput statue od soli, čvrsto ali se lako moglo raspasti. Činilo mi se da ću svakoga trenutka izgubiti tlo pod nogama i povratiti. Majčin glas se sve više približavao. Znala sam da će me pronaći. Postojala je između nas dve ta nekakva povezanost koju nisu osećala sva deca prema svojim roditeljima. Kao da se jedan deo mene još uvek nalazi u njenoj utrobi. Mogle smo da osetimo prisustvo one druge na kilometre udaljenosti. Kada god bismo se zagrlile, nazivale smo zagrljaj punjenjem baterija. Legle bismo jedna naspram druge u krevetu, spojile stomake i rekle Bzzzz, kao telefon kada se priključi na punjač. A onda bi mi ona govorila koliko joj je drago što sam joj baš ja ćerka i ja sam volela kada mi to kaže, jer sam osećala da bi baš mene izabrala čak i da nisam njena. Lana nije imala izbora. Nije imala ni majku. Roditelji su joj poginuli u saobraćajnoj nesreći, a njen jedini preostali rođak ju je nerado prihvatio i to samo zato što je imala veliko nasledstvo u novcu i nekretninama. Lana je živela sa svojim stricem i njegovom znatno mlađom devojkom, za koju je moj tata govorio da u sebi ima više plastike nego tri očajne domaćice iz Orange Countyja. Suze su mi potekle iz očiju, a inače nikada nisam plakala. “Mrzim te,” prošaputala je Lana tiho u moje uho. “Mrzim te, Sailor Brennan. Čak ni ne volim streličarstvo. Došla sam samo zato što je moj stric hteo da odvede gđicu Deidre na odmor na Cookova ostrva i mislio je da bi bilo dobro da me ostavi negde gde će se neko drugi brinuti o meni. Ali obećavam ti da će sada moj glavni cilj u životu biti da ti oduzmem sve što je tvoje.” Setila sam se koliko mi je puta ove nedelje rekla da sam ružna i da, kad mi vidi lice, odmah se oneraspoloži. I shvatila sam da ona nije mislila da je sve ovo nesrećan slučaj. Ništa je u to nije moglo ubediti. Mislila je da sam joj namerno oduzela nešto što joj je najmilije i sada ću platiti zbog toga.

271

“Želiš da postaneš streličarka? Biću bolja od tebe. Želiš kućnog ljubimca? Ubiću ga. Nađeš li momka? Preoteću ti ga. Šta god da stekneš u životu, Sailor, ja ću ti to oduzeti. Zato što si ti uzela nešto moje.” Strela se zarila još dublje u moja leđa. Pokušala sam da se izvijem i okrenem kako bih izbegla bol, ali mu nisam mogla pobeći. Pritisnula je jače. “Prekini,” vrisnula sam. “Prekini, molim te. Žao mi je. Bio je nesrećan slučaj. Povređuješ me.” Lana nije odustajala. Osetila sam kako mi strela probija kožu i doseže do kosti. Mrzela sam da molim nekoga za nešto, da se ponižavam tražeći milost. Okrenula sam se i gurnula je iz sve snage, uz besno režanje koje kao da nije dolazilo iz mog grla. Poletela je unazad i srušila se u blato. Potrčala sam ka njoj, shvatajući da sam je gurnula držeći se za njenu strelu. Čučnula sam pored nje. “Lana? O bože! Jesi li dobro?” Šta sam to uradila? Ležala je na postelji od žutog i narandžastog lišća, ravnodušno posmatrajući kišno nebo—kao što ga je posmatrao i onaj dečak u zamku pre mnogo godina—prkoseći kiši, gradu i oluji. Suprotstavljajući se tami. Strela je probola Lanin stomak. Oko nje je počela da se širi crvena mrlja, probijajući se kroz Laninu vunenu jaknu. Ne. Ne. Ne. “Nikada… ti… neću… oprostiti.” To su bile poslednje reči koje je izgovorila pre nego što su nas pronašli moji roditelji. Pre nego što je odvezena u bolnicu. Pre nego što je tata sredio da se sve zataška, da niko ne sazna šta se zapravo dogodilo—da je Spot ubijen, da je Lana pretrpela povredu stomaka koja se zove peritonitis i koja je nastala tako što se jedan deo sadržaja njenih creva izlio u trbušnu duplju i izazvao infekciju od koje se oporavljala nedeljama. Nije mogla da ustaje iz kreveta, bila je sama u bolnici, a stric je došao tek kada mu se završio odmor na kome se i venčao sa svojom devojkom. Znala sam da će Lana održati obećanje i osvetiti mi se. Zato nikada nisam imala kućnog ljubimca. Nikada nisam imala hrabrosti da se zaljubim i vežem za nekog dečka. I strpljivo sam čekala dok nisam bila potpuno sigurna da mogu da je pobedim.

272

Na dan mog duela sa Lanom, došla sam na strelište sat vremena ranije, znajući da je ona tu i da trenira. Bila sam u pravu. Skrivala sam se kod natkrivenih sedišta, posmatrajući kako poteže strelu i pušta je kako bi se zarila u unutrašnji crveni krug na meti. Savršen pogodak. Lana je bila dobra, makar u onim aspektima u kojima nije bila užasno loša. Četiri sudije iz Olimpijskog komiteta su već stigle u klub. Junsu i ostatak osoblja su razgovarali sa njima na spratu. Torbe su im bile na recepciji. Pre nego što sam otišla na strelište, zamolila sam Billa da izađe napolje i proveri ima li nekih fotografa. Obećala sam mu da ću pripaziti na torbe. Pristao je. Čim mi je izašao iz vidokruga, stavila sam ono što sam planirala u torbe od sudija. Kada se vratio, poljubila sam ga u obraz. “Hvala ti što si mi bio tako divan prijatelj.” “Nema na čemu. Hvala tebi što si najmanje zastrašujuća od svih ratnika ikada.” Nasmešila sam se. Znala sam da se rastajemo. On nije znao. Čitavu prethodnu noć sam provela pokušavajući da smislim kako da iskoristim informaciju o Junsuu i Lani koju mi je Hunter preneo, a da njega ne izložim opasnosti i zbog toga nisam oka sklopila. Kada sam stigla na strelište, otišla sam pravo do Lanine mete. Tlo pod mojim nogama je bilo mekano, ali sam bila svesna da će moj pad svakako biti bolan. Zaustavila sam se i naslonila leđa na metu, stojeći ispred Lane, izazivajući je da ispali strelu. Nije bilo nikoga osim nas dve. Ako zaista želi, sada je pravi trenutak da to uradi. Lana je spustila svoj luk i sumnjičavo stisnula oči. Bez reči sam bacila nešto između nas. Bacila sam bandanu, nudeći joj revanš. Na usnama joj se pojavio izazivački osmeh. “Žao mi je što sam morala da ti isprobam dečka. Nisam mogla da podnesem da ga ne osetim,” zaprela je slatkim glasom. Iako sam verovala Hunteru, njene reči su me ipak zabolele. Želela sam da skočim na nju i otkinem joj i ruke i noge samo zato što se usudila da pomene njegovo ime. Bio je moj čak i kada nije bio moj. Uzvratila sam joj osmeh. Imala sam svoj plan. “Uzmi bandanu.” “Mogu da te ubijem, čak i sa povezom preko očiju.” “Ubij me, molim te. Je li makar bio dobar?” pitala sam je, gledajući kako ide da uzme bandanu koja je stajala između nas. 273

“Dakle, ti ništa ne znaš? Niste razgovarali od tada?” Odmahnula sam glavom. Mislila je da mi ništa nije rekao. “Bio je neverovatan.” Zabacila je svoju sjajnu kosu preko ramena još uvek hodajući. “Možda ćemo večeras ići na večeru nakon što te dobro isprašim. Videćemo već. I kvoterbek iz Patriota želi sa mnom na sastanak. Nije lako biti ja.” “Mogu misliti,” rekoh. Podigla je bandanu, vratila se na svoje mesto i vezala je preko očiju. Podigla je luk i nanišanila u mene. Srce mi se popelo u grlo. Htela sam da pobegnem, da samoj sebi udarim šamar jer sam se uvalila u sve ovo. Lanina je ruka bila mirna, ali su joj se grudi ubrzano dizale i spuštale. “Glupačo jedna. Znaš da ću to da uradim” promrmljala je, ne mogavši ništa da vidi iza poveza. “Hajde onda.” Progutala sam pljuvačku. “Ubij me kao što sam ja ubila Spota.” “Ne izgovaraj njegovo ime,” upozorila me je. “Nemoj da si se usudila.” “Bio je to nesrećan slučaj,” ponovila sam. “Užasna nesreća zbog koje žalim do današnjeg dana.” “Znam!” prasnula je, spuštajući luk i udarajući nogom o tlo. “Nisam bila besna samo zbog Spota, glupačo. Bila sam besna zbog svega. Imala si roditelje i porodicu i sigurnost i talenat. A bila si lak plen. Tako nesigurna i pomirljiva i…i…” Odmahnula je rukom u mom pravcu. “Takva kakva si.” A onda je ponovo podigla luk, duboko uzdišući, “A sada stani mirno.” Stajala sam. Znoj mi se slivao niz kičmu ispod džempera, noge su mi se tresle i povraćalo mi se. Zategla je luk. Udahnula sam vazduh i zatvorila oči. Uradi to. Izbaci to iz sebe pre nego što dođe na mene red da te povredim. “Odustani od takmičenja pa te neću ubiti,” začula sam njen glas. Naglo sam otvorila oči. “Mnogo tražiš,” odgovorila sam promuklim glasom. “Ti si moja meta, nisi u situaciji da pregovaraš,” naglasila je. “Jesam, zato što sam sebe svojevoljno stavila u tu poziciju,” uzvratila sam. “Hoćeš li mi oprostiti i sve zaboraviti ako odustanem i ne pojavim se ovde za pola sata?” Nije imala pojma da mi se ispod džempera nalazio prisluškivač. Da je sve ovo što govori snimljeno. “Hoću,” rekla je turobno. “Ali moraš odmah da im kažeš.” “U redu,” prošaputala sam.

274

“U redu.” Ponovo je spustila luk, skinula povez i bacila ga na zemlju. Pogledala me je mrtvim, ravnodušnim očima. “Tek toliko da znaš…” Njen promukli glas me je stezao za vrat. “Hunter je baš onakav kakvim ga u medijima opisuju i još bolji od toga. Mnogo dobro sam se zabavljala kada sam ti ukrala dečka. Baš bih volela da možemo da nastavimo sa ovim. Mnogo bih volela da mogu da te mučim do kraja života.” Pomerila sam se od nje, znajući koliko je velika i nerealna njena laž. “Znam da bi to volela.” Okrenula sam se i videla Junsua kao stoji u senci ispod natkrivenih sedišta, mršteći se. Žurno sam prošla pored njega, ne osvrćući se kada je prošaputao moje ime. Ranije ga je izgovarao glasno. A sad je bio preplašen. Sve je znao.

Junsu je potrčao za mnom. Sada kada sam odlučila da se ne takmičim, pretvarao se da je zabrinut. Očajan čak. Nešto je govorio, ali ga nisam čula. Otključala sam kola i stavila torbu na suvozačevo sedište. Junsu me je zgrabio za rame i okrenuo k sebi. Izgledao je razbešnjeno. “Šta se ovo dogodilo?” upitao me je. “Pretpostavljam da je to retoričko pitanje.” Odgurnula sam mu ruku. To je bilo to. Izgubila sam. Moj san o Olimpijadi je i zvanično propao. Dođavola, sama sam ga uništila. Negde, duboko u mom mozgu je počela da se javlja panika. Znala sam da je ovo poslednji put da sam kročila u ovaj klub. I nakon svega što se dogodilo—i svega što će se dogoditi— nikada neću moći ovde ponovo da treniram. Ni profesionalno ni rekreativno. Možda bih mogla da pronađem neki novi klub ili da idem u šumu ili u kuću koju su moji roditelji imali izvan Bostona. Mogla bih i dalje trenirati, samo ne profesionalno. Došlo je vreme da otkrijem ko sam zapravo. U čemu sam dobra. Došlo je vreme da izađem iz svoje ljušture i živim život. A bila sam na smrt preplašena. “Nisi čak ni pokušala. Samo si odustala.” Pokazao je rukom u pravcu kluba.

275

“Pa šta?” slegnula sam ramenima. “To je moja karijera. Moj san. Moje pravo.” “Moja reputacija,” odvratio je, pokazujući prstom na sebe. “Mogla bi da se potrudiš i da izgubiš za koji poen. Ovako ću ispasti nestručan trener.” “Ah.” nasmešila sam. “Konačno je istina izašla na videlo. Dakle, zaista si želeo da izgubim, samo nisi želeo da izgubim sa mnogo velikom razlikom da ne bi pomislili kako si loš trener.” Junsuovo lice se uozbiljilo. “Šta? Ne! Ja…” Nagnula sam se ka njemu, namerno mu dodirujući nos usnama. Osetila sam kako mu se ježi koža. Nikada nismo bili ovoliko fizički blizu jedno drugog. “Znam šta si uradio, Junsu. Šta ste ti i Lana uradili. Znam za vaš dogovor. Lana je sve priznala Hunteru kada je pokušala da ga zavede u tvojoj kancelariji. Sada imam svedoka i pismo od tri stranice koje sam ostavila u torbi svakog od sudija iz Olimpijskog komiteta. Uskoro će ga pronaći ako već i nisu. Identična pisma su poslata i Američkom Olimpijskom i Paraolimpijskom komitetu. A sad ćeš me izviniti jer žurim u policijsku stanicu da dam izjavu. Hunter Fitzpatrick, takođe poznat i kao onaj dečko je, na moj zahtev, već dao zvaničnu izjavu policiji.” Naklonila sam se, onako kako me je on naučio kada je počeo da me trenira, izrugivajući se znaku poštovanja na kome je insistirao da pokazujemo jedno drugom. “Nemoj!” Junsu je povikao očajničkim glasom, vukući me za ruku. Sela sam na vozačevo sedište, automatski zaključavajući vrata pre nego što je uspeo da ih otvori. Udarao je dlanovima o prozor, a glas mu je bio prigušen zbog stakla koje se nalazilo između nas. “Ona ima novac! A meni je novac bio potreban za sinovljev koledž.” Upalila sam auto osećajući kako me suze peku u očima. Nisam se usudila da ih pustim da poteku. “Sailor! Uništićeš moju karijeru ako to budeš uradila. Uništićeš i moju porodicu! Moju reputaciju!” Napustila sam parking, žureći niz ulicu kojom sam prolazila svakoga dana. Ona je čuvala moje uspomene, deo moga srca i srušeni san koji sam ostavila za sobom. Znala sam da više nikada u nju neću kročiti. Do večeri, detalji o Junsuovoj i Laninoj prevari su bili na svim vestima. Zvali su me telefonom i pitali da li želim da se takmičim sa nekom drugom za mesto u olimpijskom timu jer Lana neće moći ni da sanja o njemu nakon ovoga što je uradila. Odbila sam. Mesto u olimpijskom timu je automatski 276

pripalo trideset trogodišnjoj majci četvoro dece iz nekog gradića u Indiani koja je imala prilično dobre rezultate. Mama, tata i Sam su sedeli u dnevnoj sobi sa mnom dok smo gledali njen intervju. Osećala sam kako me grle. Bila sam bezbedna uz svoju porodicu. Bila sam kod kuće.

277

23.

Shvatio sam, dok sam ulazio u očevu kancelariju prvi put u poslednja četiri dana, da ću tako da najebem da neću znati gde mi je dupe, a gde glava kad me bude izbacio iz nje. Četiri dana. Nula sati spavanja. Nula sati rada. Dva nezavršena eseja za školu. Mnogo polovičnih dokaza o Syllievim marifetlucima. Pobeda mi je bila nadomak ruke. Mogao sam da je dotaknem prstima i ludo sam je iščekivao. Možda je ipak mojim venama tekla osvetnička krv Fitzpatrickovih. Kada sam se vratio u Boston, počeo sam da osećam želju za takmičenjem i dokazivanjem kakvu nikada do tada nisam osetio. Poseta rafineriji je planirana za sutrašnji dan i pogodite ko je konačno odlučio da se pojavi u kancelariji? Ding, ding, jebeni ding. Vaš dragi Hunter. “Živ si,” primetio je otac prilično turobno, ne podižući pogled sa svog iPada. Cillian je sedeo ispružen u svojoj stolici ispred njega i slao poruke na telefonu. “Nemoj da si toliko razočaran” ušao sam unutra i spustio guzicu u stolicu pored Cilliana. Okrenuo sam se ka bratu. “Izađi napolje.” Podigao je svoje sjajne oči sa telefona. Pogled mu je bio izazivački, kao da čeka da ga neko pozove u rat. “Jesi li možda napušen?” ljubazno me je upitao.

278

“Čist sam kao neka jebena slavna ličnost posle rehabilitacije. Moram da razgovaram sa tatom nasamo.” Razmenili su pogled koji je govorio desetine rečenica. Konačno, Gerald je klimnuo glavom. Moj brat je ustao, ali mi je, pre nego što je izašao, dobacio pogled pun upozorenja kojim je želeo da mi stavi do znanja da će me, nakon što me otac izriba, on dokrajčiti. Kada su se vrata zatvorila, okrenuo sam se ka ocu. “Imam odlične tragove o tome šta Sylvester smera,” započeo sam, ali me je zaustavio odmahujući rukom i bacajući svoj iPad na radni sto. “Nema ti ni traga ni glasa već četiri dana od kada si upropastio naš dogovor sa malom Brennanovom i stvarno misliš da ću sada da slušam tvoje teorije zavere?” “Mislim da ti je stalo do ove kompanije,” izgovorio sam kroz stisnute zube. “A ja imam neke informacije.” “Prestani da mi trošiš vreme uzalud,” odvratio je tata. “I pređi na stvar. Ovde si zato što si sve zabrljao a nisi imao hrabrosti to da priznaš. Prekršio si pravila. Nisi bio u celibatu.” “Ne,” priznao sam. “Nisam bio ali nisam spavao sa tom drugom ženskom, Lanom. A ovo sa Sailor…”Zastao sam, osećajući kako mi se nozdrve šire. “To nije bio samo seks.” Želeo sam da opovrgnem apsolutno sve što sam rekao. Šta je meni? Valjda ne osećam ništa prema Carrot Top? Samo što odavno nije bila za mene Carrot Top. Bila je devojka sa kojom sam želeo da razgovaram svakoga dana po ceo dan. Bila je devojka koja me zasmejava. Devojka na koju mi se diže ne samo kada mi je u blizini već i od same pomisli na nju. Samo od tragova njenog mirisa bi mi došlo da naskočim pločice u kupatilu. Mrzeo sam što gajim osećanja prema Sailor Brennan, što ne mogu da prestanem da mislim na nju, da brinem zbog nje, da opsesivno razmišljam šta radi, o čemu razmišlja, šta jede. Mala devojka-lovac je pokorila svaki deo moga mozga, ispunjavajući ga svojim prisustvom, a zatim se iz mog mozga premestila u moje srce a da nisam ni primetio niti joj jebeno dozvolio da to uradi. “Nemoj da mi prodaješ te fore kako sada imaš devojku.” Tata je podigao ruku da me zaustavi. “Nisam ja od juče.” “Nisam rekao da mi je bila devojka. Ali osećam… nešto prema njoj,” rekoh neodređeno. Takođe sam reč nešto izgovorio kao da je napravljena od stidnih dlačica, izbacujući je iz usta što pre. “Bila?” Athair me pogleda sumnjičavo. 279

“Šutnula me je,” priznao sam. “Uopšte ti ne verujem.” “Baš me briga da li mi veruješ ili ne veruješ.” Nasmešio sam se učtivo, prekrštajući noge i stavljajući ruke na koleno. “Istina je i ne možeš to da porekneš. Pretpostavljam da sada nastupa onaj trenutak koji si željno iščekivao, trenutak u kome možeš da mi mašeš ispred lica novim potpisanim testamentom. Hajde, ulepšaj sebi dan.” Ni slučajno ne propuštajući priliku da pokaže svoju surovost, otvorio je fioku i izvadio jebeni testament, praveći čitavu predstavu od toga kako je lizao kažiprst da bi lakše okretao stranice (usputna napomena: ljudi koji to rade treba da gore u paklu. Više puta) i užurbano se potpisujući na svakoj od njih. Podigao je pogled i nacerio mi se. Pesma za današnji dan: “Dead Bodies Everywhere” od Korna. “Ipak imam jedan predlog za tebe,” govorio je dok je potpisivao. “Obožavam predloge,” odvratio sam, neobično mirno. “Oni su me i doveli do svega ovoga. Šta imaš na umu?” “Rekao si mi da gajiš određena osećanja prema toj devojci—” Reč osećanja je naglasio navodnicima koje je napravio u vazduhu, još uvek držeći olovku u ruci. Imao sam želju da ga ubijem. Čak mi ni boravak u zatvoru zbog toga ne bi teško pao. “Sailor,” presekao sam ga. “Njeno ime nije ‘ta devojka’. Njeno ime je Sailor.” “Da. Prema njoj. A ovo ti govorim samo zato što očajnički pokušavam da spasim tvoje nasledstvo. Dakle, šta kažeš na sledeće? Daću ti još jednu šansu. Počećemo sve iz početka. Da se iskupiš, ako želiš. Priznaj da je sve ovo laž, da ne osećaš ništa prema Sailor i ja ću pocepati testament. Ali postoji jedan uslov.” “Koji uslov?” pitao sam, ne trepćući. “Prekinućeš sve kontakte sa njom. Zauvek.” Njegove poslednje reči su stajale između nas poput bombe koja samo što ne eksplodira. Zauvek je bilo previše dugo. Možda bih izdržao sat vremena. “Ako zanemarimo gene, ti i ja smo napravljeni od istog materijala, zar ne, ceann beag?” Nakrivio je glavu. “To si sve vreme pokušavao da mi dokažeš. Da si zaista Fitzpatrick. Da pripadaš ovoj porodici.”

280

“Ako tražiš od mene da izaberem između devojke i porodičnog bogatstva, moj odgovor je sasvim jasan—biram bogatstvo.” Zastao sam, posmatrajući kako mu se grlo pokreće ispod narandžaste kravate. “Ali, ako tražiš od mene da izaberem između porodičnog bogatstva i Sailor Brennan, moraću da se oprostim od tvog novca i odbijem ovaj predlog, bio ili ne bio Fitzpatrick.” Osmeh mu je ispario sa lica. Nije očekivao ovakav obrt. Ako ćemo iskreno, nisam ni ja. Naročito što Sailor nije želela nikakav kontakt sa mnom, ni fizički, ni preko poruka, ni verbalno, možda jedino putem dimnih signala. Možda mi je putem dimnih signala poručila da je ostavim na miru, nego nisam nešto gledao kroz prozor u poslednje vreme. Bez obzira na sve, to je bila istina. Nisam mogao propustiti priliku da pokušam da je vratim. Nisam želeo da izgubim pravo da je grlim, da naručujem hranu sa njom, da se raspravljamo ko daje veće napojnice, da joj pričam kakav mi je bio dan. Zato što su to bili najsrećniji trenuci u mom životu i svaki put kada bih posegao rukom ka vratu da dodirnem Dala konjića, znao sam da ga ona sada ima—tu jedinu stvar koju sam posedovao a da mi je nešto značila. Osim ako ga do sada nije spalila. “Odbijaš moju ponudu?” Tata se povratio od šoka. “Veruj mi, i meni je žao isto koliko i tebi. Dakle, pretpostavljam da sam otpušten?” Ustao sam. Morao sam da dovršim svoje istraživanje vezano za Sylvestera, bez obzira na sve. Nikada više neću odustajati na pola nekog posla, koliko god komplikovan bio. “Ne ideš sa nama u Maine,” potvrdio je. “I počni da tražiš novi posao.” “Možeš se kladiti u to.” Malo sam mu se naklonio i za svaki slučaj mu pokazao i srednji prst. Kada sam izašao iz kancelarije, zgrabio sam hromiranu dršku staklenih kancelarijskih vrata i okrenuo se ka njemu uz oproštajne reči. “Uzgred, što se tiče ovih vrata, mora da ih je dizajnirao neki mazohista. Treba im tri sata da se zatvore. Evo, mislim da će ih ovo popraviti.” Šutnuo sam bravu. Tako razvaljena, vrata su uletela u tatinu kancelariju i uz tresak pala na pod, ostajući potpuno čitava. Pogledao sam ga, dobacujući mu osmeh vredan nekog super zlikovca. “Možda ipak jesam Fitzpatrick. Pogledaj kako uspešno uništavam stvari. Nema potrebe da mi zahvaljuješ.”

281

Te večeri sam sedeo i preslušavao kako se odvija noć u Syllievoj kući. Izgleda, mnogo bolje nego moja. Pokušao sam da naručim hranu iz novog kiparskog restorana koji se otvorio par blokova od mog stana ali sam shvatio da mi je dragi tatica ispraznio račun —sve budući i trenutne transakcije biće odbijene. Stari Hunter—onaj od pre šest meseci—bi pozvao svoju mamicu, koju je prilično hladno izbegavao, i zamolio je da mu preko Venma prebaci količinu love dovoljnu da se prehrani omanja afrička država. Ali novi Hunter je bio previše ponosan da moli za bilo šta, a naročito za hranu. Zato sam otvorio konzervu pasulja, pokušao da je zagrejem u mikrotalasnoj i zamalo izazvao eksploziju (ko bi ga znao da metal ne sme da se stavlja u mikrotalasnu? Ja, očigledno, nisam znao). Na kraju sam spao na krekere sa krem sirom kome je istekao rok. Izgledao sam kao živi mem na temu kučka-jede-krekere-kao-da-su-jojposlednji-u-životu. Jebem ti ovaj moj život u dupe. Pitao sam se kako ću sada plaćati Knoxa koji je sedeo u kamionetu i bukvalno se smrzavao, da bi snimao Syllieve razgovore. Nadam se da prihvata plaćanje u naturi, jer je ovaj brat sada bio siromašniji od Jenne Jameson kada je napustila porno industriju i postala stručnjak za celibat. Zajebali su me na najružniji mogući način. Već tri sata sam slušao Sylliea—upravo je završio večeru sa svojom porodicom za vreme koje su on i njegova supruga razgovarali o kupovini uparenih džempera za Božić—kada je neko zakucao na vrata tri puta. Odložio sam krekere, mršteći se. Ako je to Cillian i njegovi jebeni govori podrške, pre ćemo razmeniti udarce nego reči. Ali nije mogao biti Cillian. Sada bi već trebalo da je u avionu na putu za Maine. Otišao sam do vrata i otvorio ih. A na vratima je stajala ona. Aingeal dian. I držala kesu sa hranom u rukama. Masnoća je kapala sa ivica braon kese. Sailor i brza hrana. Voda mi je pošla na usta, a jaja su mi se stisnula. Da li sam mrtav? Je li ovo raj? “Nisam došla da ti ponudim seks, Hunte. Nisam čak ni došla da ti ponudim pomirenje.” Podigla je dlan u znak upozorenja. “Ali došla sam i donela darove kao i jednu ponudu. Pomogao si mi da sjebem Lanu. Daj da ti pomognem da sjebeš Sylliea.” Zatvorio sam oči i udahnuo duboko kroz nos.

282

“Možeš li da kažeš jebem ponovo, molim te? Zapravo, reci, jebi me, Huntere. Gotovo da si već upotrebila sve te reči samo ne po ovom redosledu.” Prasnula je u smeh a ja sam je uhvatio za jaknu i uvukao je u stan. Ma, boli me briga što sam bez posla i para i u sranjima do guše. “Šta si kupila?” Zagrlio sam je i poljubio u teme dok smo išli ka dnevnoj sobi. I odjednom mi je izgledalo kao da nikada nije ni otišla odavde. Kao da provodim još jedno predivno veče sa mojom devojkom. “Mislila sam da isprobamo ovaj novi kiparski restoran. Ima vrh ocene.” Zagrizao sam pesnicu. Napravio sam pravi izbor. Jebeš pare.

Podsvesno sam znao da mogu uhvatiti Sylliea samo ako napravi neku grešku. Ali bio je baš oprezan, i kada sam shvatio da ću ga baš ja konačno razotkriti, umalo nisam svršio u gaće od uzbuđenja. To se dogodilo nakon što smo Sailor i ja pojeli suvlaki i rolnice od halumi sira. Slušali smo kako razgovara telefonom sa nekim ko ga je obavestio da se ja nisam ukrcao na avion za Maine sa ocem i bratom. “Kako to misliš, nije se ukrcao?” besneo je na osobu sa druge strane žice. Nisam mogao čuti šta govori ta druga osoba. Sylvester je opet koristio telefon za jednokratnu upotrebu. “Kako je mogao da se ne ukrca?” Sailor i ja smo se pogledali dok smo, nadvijeni nad laptopom, slušali prenos uživo. “Čitav plan je besmislen ako on nije tamo. Ne, nemoj ti da mi pričaš da se smirim. Planiram mesecima a sad je sve propalo. Možeš slobodno da otkažeš celu operaciju sada kada on nije sa njima. Taj idiot će preuzeti posao kada njih uklonim i moji problemi će se utrostručiti.” “Kad ih ukloni?” Sailor je prošaputala, razrogačenih očiju. “Stvarno je to rekao?” Nekoliko stvari se desilo u tom trenutku. Možda su se desile zato što me je Sailor posmatrala kao sposobno, inteligentno ljudsko biće, a ne kao žigola punog para. Posmatrala me je kao da umem da rešim ovu zagonetku. A onda sam shvatio…da, u stvari, umem. Brzo sam se preslišao:

283

1. Syllie je poslao mog oca i brata u rafineriju koja je imala probleme sa bezbednošću i zdravstvenom zaštitom. 2. Mašine su bile neispravne. Barem tri komada. Zbog toga smo i zakazali odlazak tamo. 3. Syllie je verovatno mogao da inscenira nesrećni slučaj u kome bismo sva trojica—tata, Cillian i ja—poginuli. Samo je trebalo da izazove eksploziju. Mama i Aisling, iako bi nasledile većinu deonica, nikada ne bi pristale da vode kompaniju. Nego bi je dale u ruke sposobnom Syllieu. Jebote. Pa on je hteo da nas ubije. A ja sam ga načisto sjebao. Sada se postavlja pitanje —hoće li sprovesti svoj plan čak i sada kada ja nisam bio u Mainu, ili će zbog mene da ga odloži? Sailor kao da mi je pročitala misli, jer mi je već gurala telefon u ruke. “Moraš odmah da ih pozoveš.” Pozvao sam Cilliana pet puta. Oca tri puta. Poslao sam im hiljadu poruka. Ili su bili u avionu ili negde gde telefoni nemaju dometa. Sećam se da se Cillian žalio kako u tom delu Maina nema dometa. Siguran sam da je Syllie i to uzeo u obzir dok je sve ovo planirao. “Šta sada da radim?” Ustao sam, hodajući napred-nazad. “Šta da uradim da spasem svoju seratorsku porodicu?” “Sada,” reče Sailor, “treba da uradiš ono u čemu su Fitzpatrickovi najbolji: da kreneš u rat i da pobediš.”

284

24.

Pozajmio sam Sailorin auto, odvezao je nazad kod njenih roditelja (nisam želeo da rizikujem u slučaju da Syllie odluči da unajmi plaćene ubice da dođu u stan i ubiju me) a onda se odvezao do njegove kuće, nadajući se da je još uvek tu. Knoxove špijunske veštine su bile izuzetne. Znao je gde Syllie živi, gde ide na rekreaciju, kada ide u toalet, koja mu je omiljena prostitutka. Sve vreme dok sam vozio ka njegovoj kući, pokušavao sam da dobijem tatu i Cilliana na telefon. Na kraju sam pozvao mamu i rekao joj da ih zove sve dok ne bude uspela da ih dobije i da im kaže da ne smeju da idu u rafineriju. “Ali zašto?” pitala je milioniti put. “Zato što treba da prestaneš više da postavljaš pitanja, mama. Samo uradi tako kako sam ti rekao!” Parkirao sam se ispred Syllieve kuće u Charlestownu. Bila je to kuća sa deset spavaćih soba u jakobinskom stilu103, bleštavo bele boje sa crnim prozorima i prednjim dvorištem punim bujne vegetacije koju bih trenutno tako rado zapalio. Zalupio sam vrata od kola i otišao do ulaznih vrata, a onda sam krenuo da pritiskam zvono jedno dobrih pet puta, za svaki slučaj. Svakako je bilo kasno za posete, ali ako ja ne mogu noćas mirno da spavam, neće moći ni on, ni njegova porodica.

arhitektonski stil iz renesansne Engleske 16.veka, dobio ime po kralju Jamesu I 103

285

Syllie je otvorio vrata mršteći se, obučen u tamno ljubičasti kućni ogrtač. Kunem se da mi je libido pretrpeo smrtni udarac kada sam ga ugledao takvog. Lice mu se u sekundi od ljutitog pretvorilo u preljubazno. “Huntere, kakvo divno iznenađenje. Mislio sam da si na putu za Maine.” Izgovorio je nedužnim glasom. “Jebote, užasan si glumac. Gori si od Harrisona Forda u Frisco Kidu. Blagi užas. Moramo da razgovaramo.” “Nešto se dogodilo?” Namrštio se. Poželeo sam da mu izbijem zube. Umesto toga sam se osmehnuo. Zamolio sam Aisling da ubedi mamu da mi dozvoli da odem u Maine našim privatnim avionom. Moja majka bi mi sigurno dala i bubreg da mi je potreban, da ne govorimo o avionu, ali sam gledao da ipak nekako izbegnem razgovor sa njom. “Ma ne, samo sam poželeo da te vidim.” Slegnuo sam ramenima. “U ponoć?” Pogledao me je razrogačenim očima. Savio sam glavu pokušavajući da dobijem na vremenu. “Šta da ti kažem? Mnogo si mi nedostajao.” Nerado me je pozvao da uđem i pokazao mi rukom da krenem za njim do kancelarije na trećem spratu. Otvorio je vrata od balkona nakon što nam je sipao po čašu viskija. Znao sam da nikako ne treba da pijem piće koje mi je Syllie sipao pa sam okretao čašu sa zlatnom tečnošću u njoj samo glume radi. “Znam sve o tvom planu.” Pustio sam piće da se prelije preko ivice čaše. “A znam i ko ti u njemu pomaže.” Taj deo je bila laž, ali ako sam u nečemu bio dobar, bio sam dobar u blefiranju. Ono mi je spaslo guzicu nebrojeno mnogo puta. “Naravno da sam se pripremao za test.” “Naravno, ti si jedina devojka o kojoj sam razmišljao ove nedelje.” “Naravno da sam dovoljno trezan da mogu da sednem za volan.” “Nemam pojma o čemu govoriš.” Nagnuo se preko ograde, ispijajući gutljaj svog pića. Sitnice su ga odavale: graške znoja na slepoočnicama, podrhtavanje usana, način na koji se naslanjao preko ograde, malo previše duboko imajući u vidu veliku visinu na kojoj se balkon nalazio. Sve je to govorilo u prilog činjenici da je bio veoma nervozan. Naslonio sam se na okvir vrata, daleko od ograde i proučavao ga. “Nadam se da ćeš imati da kažeš nešto bolje od toga u svoju odbranu kada te policija bude uhapsila, gospodine Lewis. Zato što je pokušaj dizanja u

286

vazduh rafinerije sa desetinama ljudi u njoj i sa tri najveća deoničara Royal Pipelines daleko od dečije igre.” Ništa od svega ovoga nisam znao sa sigurnošću, ali kako je njegovo lice ispunio užas dok sam ovo izgovarao, znao sam da sam sve pogodio. Brzo se povratio i spustio čašu viskija na ogradu. “Ko ti je napunio glavu tim glupostima, sinko?” “Tvoj saučesnik u zločinu,” odvratio sam. Još jedna laž. “Nemam ja nikakvog saučesnika.” “Hoćeš li i dalje pevati istu pesmu ako ti kažem da je snimao svaki vaš razgovor kada si ga pozivao sa telefona za jednokratnu upotrebu?” Uzdigao sam obrvu. Laži, laži i još laži. Lice mu se uozbiljilo. Mislio je da znam nešto što zapravo nisam znao. “Boris ne bi to uradio,” procedio je. Boris, hm? Sailorin tata sigurno zna ko je on, moraću to kasnije da proverim. Syllie je nastavio, “Mada, grešiš u jednoj stvari. Znao sam da nećeš biti u Mainu. Nikada nisam želeo tebi da naudim.” “Molim te da se ne uvrediš ako ti kažem da preterano sereš.” Odmahnuo je glavom i krenuo ka meni. Podigao sam ruku pokazujući mu da stane. Zaustavio se. “Slušaj, znao sam da će tvoj odnos sa ocem i bratom u nekom trenutku da se pogorša. Znao sam da te neće povesti u Maine kao što te i nisu poveli. Razlog zbog koga ti nikada nisam želeo zlo je…” O bože, samo ne to. “Zato što sam ja tvoj otac.” Grlo mu se pomeralo dok je izgovarao te otrovne reči. “Moj otac je neki maneken iz Istočne Evrope koji je reklamirao donji veš,” odvratio sam. “Tako je Gerald svima govorio da bih ja mogao da ostanem da radim za njega jer sam mu bio neophodan. A i tvoja majka je pristala na to kako bi očuvala mir u domu Fitzpatrickovih. Razmisli malo, sinko. Ko se brinuo o tebi sve ove godine? Ko bi ti pritekao u pomoć svaki put kada bi bio u nevolji? Ko je zataškavao tvoje skandale? Ja. Uvek samo ja. Preuzeo sam ulogu tvog oca. Brinuo se za tebe. A sada? Sada je početak novog razdoblja za nas. Možemo da preuzmemo kompaniju i da zajedno rukovodimo njome. Možemo da postignemo mnogo toga. Da budemo tim. Oni te nikada nisu poštovali, Huntere. Tvojim venama ne teče krv 287

Fitzpatrickovih, ti nisi njihov pravi naslednik. Tvoj otac uzdiže Cilliana na pijedestal i nikada nećeš moći dostići njegov nivo—ne zato što nisi dobar kao on već zato što Gerald neće to dozvoliti. Potcenjuju te. Oni te ne smatraju članom porodice.” Prišao mi je još jedan korak bliže i nisam ga zaustavio. Spustio mi je ruku na rame. Pustio sam ga i to da uradi. “Slali su te iz jedne škole u drugu, pa su te po kazni poslali kod tetke i teče na Zapadnu obalu. Nikada ti nisu dali šansu. Pokušao sam da ubedim tvog oca, Huntere. Preklinjao sam ga…” Uzdahnuo je i skrenuo pogled, odmahujući glavom, kao da je sve ovo previše bolno za njega. “Slušaj, znam da se nisam poneo mnogo očinski prema tebi jer sam ćutao sve ove godine. Ipak sam imao i svoju porodicu o kojoj moram da brinem. Imam tri ćerke. Ali obećavam ti, od sada pa na dalje, biću tu za tebe.” “Hoćeš li da ideš sa mnom na utakmice?” Progovorio sam promuklim glasom, prepunim emocija. Pažljivo me je pogledao pre nego što je odgovorio. “Hoću, sinko. Ako ti tako želiš.” “A hoćemo li imati i porodične ručkove?” nastavio sam. “Naravno.” Oči su mu se raširile i nežno me je zagrlio, sada potpuno smiren.“ Naravno. Svake nedelje. Reći ću Dianni da si uvek dobrodošao.” Dianne je njegova žena. Sledeću rečenicu sam izgovorio dok sam se pretvarao kako brišem nepostojeću suzu iz oka. “A hoćeš li mi ispričati sve o ptičicama i pčelicama? Načuo sam nešto o tome, tatice. Da li dečaci to zaista rade devojčicama? Deluje mi tako… bolno.” Pomerio se od mene, posmatrajući me ispitivački. Počeo sam da se smejem. “Dođavola.” Odgurnuo sam ga od sebe. “Ne lupaj gluposti. Ja nisam tvoj sin. Možda sam lep i glup, ali sam stvarno lep, jebote. A ti ličiš na Gargamela104.” Čim sam izgovorio te reči, shvatio sam da više u njih ne verujem. Dobro, verovao sam u jedan deo. Nisam bio glup, niti idiot. Samo seronja koga niko nije uzimao za ozbiljno. Do sada. “Ti gov…—” Ulazna vrata su se na silu otvorila pre nego što je Syllie izgovorio svoju rečenicu do kraja. Uzvici “FBI” su odzvanjali sa prvog sprata.

104

zli čarobnjak iz crtanog filma Štrumpfovi 288

Uzdahnuo sam sa preuveličavanjem, podigao svoju čašu viskija i naterao ga da otvori usta stiskajući svojom slobodnom rukom njegove obraze. Sipao sam mu tečnost iz moje čaše u usta. “Evo izvoli. Čini mi se da će ti trebati malo alkohola da te okuraži zbog onoga što sledi.” Znao sam da će policija doći u rezidenciju Lewisovih. Očekivao sam to jer sam ih pozvao i ispričao im ono što znam mada nisam imao čvrste dokaze. Ali činjenica da je i FBI tu, govorila je u prilog tome da se još neko umešao u sve ovo. Tačnije Troy Brennan. Sailor ga je zamolila za pomoć, znajući da možda neću uspeti sve sam da izvedem. Zamolila je svog oca da mi pomogne iako je prezirala sve što je imalo ikakve veze sa njegovim poslom. Učinila je to zbog mene. Syllievo lice se izobličilo od besa. “Oni su već osuđeni na smrt. Nema šanse da ih dobiješ, kretenu mali. Tamo gde se trenutno nalaze, mobilni telefoni nemaju domet.” “Zašto si to uradio?” pitao sam ga. Začuli su se užurbani koraci na stepenicama. Koraci petoro, šestoro ljudi. Konačno je došao kraj svemu ovome. “Nikada me nisu tretirali kako zaslužujem. Najbolje godine svog života sam proveo predano radeći za Royal Pipelines, a da nikada nisam dobio čak ni povišicu. Činjenica je da tvoj otac nije nikakvo nevinašce, zato je i stavio Troyja Brennana i njegovog sina na svoj platni spisak. Cillian izgleda kao terorista u skupocenom odelu, kao đavo koji svakog trenutka može da pokaže svoje pravo, pakleno lice. A ti? Ti si jedan običan kreten. Samo sam hteo da zaštitim ovu kompaniju od propasti, od neodgovarajućih naslednika.” Syllie me je zgrabio za majicu i pokušao da me prebaci preko ograde balkona. Poslednjih šest meseci me je regularno nazivao kretenom, a sada je pokazivao koliki je on kreten ako misli da može da baci sa balkona mene, sto devedeset četiri centimetara visokog i devedeset kilograma teškog bivšeg igrača poloa, punog mišića i feromona. Zgrabio sam ga i prebacio preko ograde, tako da je napola visio u vazduhu, negde između života i smrti. Kuća mu je bila jebeno visoka. Vazduh je bio hladan i proređen, a kada sam disao, osećao sam se kao da umesto vazduha udišem ledenice. “Mrtav si, Fitzpatriče!” uzviknuo je, crvenog lica.

289

Momci u crnom su razvalili vrata kako bi ušli u kancelariju (obožavao sam kada to urade; Kvake su ionako izmišljene samo za pičkice) i požurili da ga uhvate, vukući ga za kućni ogrtač. Mahnuo sam mu rukom na rastanku. “Nikada neću zaboraviti naše utakmice male lige,” povikao sam za njim. “Jebi se!” odvratio je, prilično nepristojno. “Želim da pozovem advokata. Pustite me da razgovaram sa svojim advokatom.” Ostao sam još pola sata u njegovoj kući da dam izjavu dvojici detektiva, a onda sam ih upitao da li sam slobodan da odem u Maine. Rekli su mi da jesam. Kada sam izlazio iz kuće Lewisovih, stigla mi je poruka. Ash: Mama kaže da nećeš ništa dobiti ako joj se ne obratiš lično. Žao mi je. Došlo mi je da ubijem nekoga.

“Pretpostavljam da shvataš da će tvoj muž i sin za par sati biti razneti u paramparčad na nekom udaljenom mestu na kome mobilni telefoni nemaju domet?” Išao sam se niz hodnik ka majčinoj kancelariji. Odvela me je u svoju sopstvenu sobu—ne u spavaću sobu koju je ponekad delila sa tatom. Klimnula je glavom. “Znam. Ali i ti si mi podjednako važan kao i oni, dušice.” Ništa nisam rekao na to jer i dalje nisam verovao. Kada smo ušli, zatvorila je vrata i sela za sto. Nisam imao pojma da i ona ima svoju kancelariju. Sumnjam da joj je bila potrebna jer nikada u životu nije imala posao. Ja nisam seo. Nisam imao vremena za to. “Prekini sa tim i daj mi ključeve od privatnog aviona.” “Avioni nemaju k—” “Govorim figurativno.” Osmehnuo sam se. “Progovori, majko.” Odmahnula je glavom, gledajući u svoje prste raširene na stolu. “Znam da si ljut na mene, Huntere i imaš dobar razlog za to. Rodila sam te van braka kako bih se osvetila tvom ocu i poslala sam te od kuće kada si imao samo šest godina. Imaš potpuno pravo da me prezireš zbog toga. Ali dušo, pokušaj da me razumeš. Nisam ja samo tebi bila loša majka. Ja sam inače bila loša majka svoj svojoj deci. Kada sam saznala da sam 290

trudna …”Uzdahnula je i skrenula pogled u stranu, odmahujući glavom kao da joj je to sećanje previše mučno. Ako je ovim mislila popraviti situaciju, grdno se prevarila. “Bio je to najsrećniji trenutak u mom život. Želiš li da znaš zašto?” Ne baš. “Želim,” rekao sam umesto toga. Reći ću šta god treba samo da mi dozvoli da uzmem jebeni avion. Pogledala me je, sjajnih očiju. “Zato što sam znala da ću tebe najviše voleti. Bila sam ludo zaljubljena u tvog oca—tvog pravog oca—ali Filip nije bio zaljubljen u mene. Pobegao je natrag u Hrvatsku čim je saznao da nameravam da ostavim Geralda zbog njega. Pretpostavljam da mu je tvoj otac dao pozamašnu sumu novca da nestane iz mog života. Ali ti si bio moje dete rođeno iz ljubavi, Huntere. I još uvek si to. Ti si bio jedino dete koje sam dojila, koje sam čuvala i pazila sve do njegove treće godine života.” “Šta reći. Počastvovan sam,” izgovorio sam sarkastično. Nije mi bilo jasno kuda ovaj razgovor vodi. “Ali…” Podigla je ruku. “Borila sam se sa mnogobrojnim problemima. Sa depresijom, između ostalih. Ponekad, nedeljama ne bih izlazila iz kreveta. Ponekad bi me tvoj otac na silu izvukao iz sobe i tada bismo se užasno svađali. Jednom prilikom sam mu čak i počupala kosu sa glave. Sledeći put sam mu polomila rebro. Takvo ponašanje nije pristajalo jednoj majci tako da mi je jedina opcija bila da te pošaljem daleko od kuće da ne bi sve to gledao .” “I da rodiš Aisling,” podsetio sam je. “I to je bilo, takođe, veoma važno. Da sjebeš još jedno dete.” “Preko Aisling sam se izvinila tvom ocu zbog Filipa.” “Dođavola, to užasno zvuči.” Stisnuo sam zube. Skočila je sa stolice i potrčala ka meni. Svaki mišić u telu mi se pretvorio u led. I ostao takav čak i kada se zaustavila na par centimetara od mene. Čak i kada je počela da se spušta na kolena ispred mene. “Dođavola, Huntere, ne mogu ovo više da podnosim. Moraš da mi oprostiš.” “A ako neću?” upitao sam, zavlačeći ruke u džepove. Za trenutak sam zaboravio da moram da spasim one seronje od oca i brata. Toliko me je obuzeo majčin napor da izgladi stvari između nas. Podigla je pogled, klečeći na kolenima ispred mene. “Onda ti neću dati avion.” “Onda će ti muž i sin umreti,” izgovorio sam lagano, posmatrajući je.

291

Ona stvarno nije bila normalna. Nasmešila mi se, očiju punih suza. Bio je to tužan osmeh slomljene žene koja više nema šta da izgubi. “Svakoga dana me po malo ubijaš kada nećeš da mi uzvratiš pozive. Molim te.” Savila je glavu do mojih patika. Gospode Bože! Neće valjda… jebote. Hoće! Poljubiće mi stopala. Ne mogu to da podnesem. Ne mogu da dozvolim da se osoba koja me je donela na svet toliko ponižava. “Ustani,” zarežao sam, vukući je za ramena. “Opraštam ti.” “Stvarno?” Sada je već jecala. “Da, stvarno. Ovo je bilo zaista neprijatno, ali verujem da ti je bilo veoma bitno da mi se izviniš. A sada, za boga miloga, daj mi taj avion, majko.” “Već te čeka u hangaru. I samo da znaš, mnogo te volim, Hunte.” Šta sam mogao drugo da uradim? Zagrlio sam je i nezgrapno potapšao po glavi. “Znam, mama. Volim i ja tebe.”

Moja poslednja stanica pre ukrcavanja na avion za Maine je bila kuća Brennanovih. Sailor je živela u jednoj višespratnici sa svojim roditeljima, tako da nije dolazilo u obzir da pritisnem na sirenu kako bih je dozvao. Morao sam da odvučem dupe do njenih vrata. Spremno ih je otvorila kao da nije bilo dva sata ujutru. Čekala me je. “I, šta se dogodilo?” Oči su joj bile raširene u iščekivanju. “Rekla si tati. Nikada ranije nisi zatražila takvu vrstu usluge od njega.” “Morala sam nekako da ti pomognem,” tiho je odvratila. Znam koliko ju je to koštalo, koliko je to bilo nesvojstveno njenoj prirodi i obećao sam sebi da ću joj sve nadoknaditi. “Mogu li sada da odglumim Christiana Greya i da te pozovem na putovanje svojim privatnim avionom?” Široko sam joj se osmehnuo. “Pretpostavljam da možeš. Ali bez sado-mazo elemenata.” “Ua! Uopšte nisi zabavna.” “Onda pozovi neku drugu umesto mene.” Nasmejala se. Izvukao sam je iz stana, jedva se uzdržavajući da je ne poljubim. “Zabava je precenjena. Hajdemo.”

292

25.

Privatni avion je bio poput luksuzne jahte, sav u krem i mahagoni nijansama sa detaljima od mesinga. Nisam želeo ni da razmišljam o količini Cillianove i Geraldove sperme koju su videla ova po narudžbini napravljena sedišta i pobesneo bih od same pomisli koliko su riba ovde priveli. Zapravo, zamalo da sam rešio da nisu ni zaslužili da ih spasim jer nisu hteli da sa mnom podele ovu igračku. Zamalo. Jer, onda sam se setio da mi ženske uopšte više nisu važne, osim ako nije u pitanju jedna crvenokosa vila. Bio sam kao na iglama tokom celog puta. Bez obzira da li je Syllie dobio kaznu koju zaslužuje ili ne, i dalje sam morao da obavestim oca i brata da će rafinerija eksplodirati. Nisam znao kada je Syllie planirao da započne sa ostvarivanjem svog plana. Bilo bi logično da imam vremena barem do jutra, a put i nije bi toliko dugačak. Ali šta ako tata odluči da ode u rafineriju čim sleti u Maine? To bi bila odlična prilika da ga dignu u vazduh. Ličilo bi na mog oca da ode da proveri svoju imovinu u četiri ujutru, čim se avion prizemlji. Sailor je pričala o svemu i svačemu samo da bi me oraspoložila. Ispričala mi je detalje o svom suočavanju sa Lanom i Junsuom i rekla mi da je počela da traži neko drugo mesto gde bi mogla da trenira, ali da se ipak neće više baviti streličarstvom profesionalno. Kako bi se reklo, okačiće luk i strelu o klin. “Šta ćeš sada da radiš?” Lupkao sam nogom o pod. Stjuardesa u crnoj uniformi se nagla ka nama kako bi nam ponudila piće i hranu sa izveštačenim osmehom na licu. 293

Nije bila mnogo stara. Zapravo, verovatno je smatrala sebe dovoljno mladom da mi namigne dok nas Sailor nije gledala jer je otvarala flašicu sa sokom od jabuke. Stjuardesa mi je dotakla rame u odlasku i rekla mi da joj se obratim šta god da mi treba. Sailor je to primetila, ali ništa nije rekla. Odmahnuo sam glavom. “Ne treba mi ništa od nje,” rekao sam. “Ne moraš da mi se opravdavaš,” odgovorila je, odlepljujući etiketu sa hladne, orošene flaše soka. “Dogovor više ne važi. Možeš da radiš šta god želiš i sa kim god želiš.” “Onda želim sa tobom,” uzvratio sam. “Huntere.” Uzdahnula je. “Mi smo samo prijatelji, zapamti to.” Sada je već preterivala. “I šta ćeš onda da radiš ako se više nećeš baviti streličarstvom?” ponovo sam je upitao, zavaljujući se u sedištu, dok sam je posmatrao poluzatvorenim očima. Nisam mogao da poverujem da sam ikada pomislio da nije prelepa. Svaka crta njenog lica mi je bila neverovatno privlačna. “Obećavaš da mi se nećeš podsmevati?” upitala je. Odmahnuo sam glavom i osmehnuo se. “Želim da studiram žurnalistiku.” “Zašto?” “Da bih postala kritičar hrane.” “Baš super,” rekao sam. Ponašali smo se kao da dva člana moje porodice nisu u neposrednoj opasnosti da budu dignuti u vazduh. Cenio sam njen napor da mi skrene misli sa te situacije. “Stvarno?” Ugrizla se za usnu. “Totalno.” “Huntere…” Zaćutala je, prinoseći palac ustima. Konačno. Osetio sam zabrinutost u njenom glasu. “Koliko dugo nisi spavao?” “Jebiga, nemam pojma.” Slegnuo sam ramenima. “Možda četiri dana?” Otprilike je bilo tako. Jesam nekoliko puta dremnuo po desetak minuta, ali to je bilo sve. Potapšala je svoje rame i rekla, “Obećavam da ću te probuditi ako ti stigne neka poruka ili ako te neko pozove telefonom.” Ustao sam i otišao do sofe u kombinaciji tamno plave i bež boje na kojoj je ona sedela. Naslonio sam joj glavu na rame i sklopio oči. Poljubila me je u kosu. Nikada u životu nisam slađe spavao. 294

Mobilni telefoni zaista nisu imali domet na ovom brdu negde bogu iza nogu gde se nalazila naša rafinerija. Pored nje su bile zgrade za privremeni smeštaj radnika u koje su se smestili tata i Cillian da bi iskazali solidarnost prema radnicima i pokazali da ne preziru prostu radnu snagu. (Za vašu informaciju: ipak ih preziru.) Na sreću, tu je već bilo malo dometa tako da sam imao vremena da pošaljem poruku Troyju, Samu, mami i Aisling i da im javim da smo stigli. Izgleda da je Syllie propevao ispred agenata FBI-a pokušavajući svu krivicu da svali na tog drugog lika, Borisa, pošto je mislio da znaju mnogo više nego što su zapravo znali o celoj operaciji. Dugo će trunuti u zatvoru zbog ovoga. Ali ništa od toga mi nije važno ako ne uspem da upozorim tatu i Cilliana na vreme. Noga mi je poskakivala od nervoze dok sam sedeo na zadnjem sedištu Range Rovera kojim smo se vozili u rafineriju i gledao kroz prozor. Napolju je lagano svitala zora obasjavajući vrhove planina ružičastim i zlatnim sjajem. Kada smo se konačno zaustavili ispred stambene zgrade pokraj rafinerije, neko nam je otvorio vrata i rekao da se tata i Cillian nalaze u tatinoj sobi na spratu. Potrčao sam za njim dok se Sailor zahvaljivala vozaču i tražila da razgovara sa upravnikom. Rekao sam joj da ih zamoli da evakuišu rafineriju i sve u njenoj neposrednoj blizini. Čak i ako ne budemo tu kada se dogodi eksplozija, postoji velika šansa da budu oštećene i stambene zgrade i samo ribarsko naselje koje se nalazilo blizu rafinerije. Preskakao sam po tri stepenika penjući se do Athairove sobe. Kada sam stigao do vrata, otvorio sam ih bez kucanja. Cillian i tata su sedeli za stolom u uglu jedne neočekivano skromne sobe u kojoj se nalazio veliki krevet sa narandžastim čupavim pokrivačem. Nameštaj je bio čist, ali staromodan. Obojica su bili potpuno budni. Tata je pio skoč, a Cillian je pregledao neka dokumenta potpuno nezainteresovan za moj iznenadni upad. Na stolu pored Cilliana se nalazio njegov telefon koji je zasvetleo zbog dolazeće poruke. Drkadžija je imao jebeni domet čak i ovde. Neverovatno. 295

Bes koji sam osećao se utrostručio. Pa oni su me namerno izbegavali. Uleteo sam unutra, zgrabio njegov telefon i bacio ga preko sobe. Udario je u zid i polomio se na dva JEDNAKA dela, što je— po mom mišljenju, makar do ovog trenutka—bilo jebeno nemoguće. Ma kakav polo. Ja sam, izgleda, bio rođen za bejzbol. “Hoćete da mi kažete da niste imali domet na mobilnim telefonima dvanaest sati? Da niste ni jedan jedini put proverili mejlove ili poruke i pozive na telefonu u poslednjih dvanaest sati? Kakvo je to proseravanje! Pokušao sam da vas dobijem na telefone minimum sto puta pre nego što sam dovukao guzicu dovde. Zašto mi se niste javljali?” Nagnuo sam se ka njima, vičući iz sveg glasa. Kapljice moje pljuvačke su im poletele ka licima. Cillian je okrenuo stranu u dokumentu koji je pregledao, praveći se da me ne primećuje. Tata je otpio još jedan gutljaj pića iz svoje čaše. Nemoj ti da ih ubiješ. Syllie bi baš to želeo. “Hoćeš li da mu kažeš ti ili ja ?” upita Cillian ravnodušno, ne podižući pogled sa jebenog dokumenta. Otac me pogleda pravo u oči, osmehujući se. “Položio si test, sine.” Odjednom sam u glavi video neke slike: slike sebe kako udaram očevom glavom o zid koji se nalazio iza njega. Kako obaram Cilliana na pod u besmučno ga udaram pesnicama u ono njegovo lepuškasto, samozadovoljno lice. Takve neke slike. Umesto da sve to uradim, osmehnuo sam se najluđim mogućim osmehom, dostojnim kakvog psihopate. “Stvarno? Kako. Je. To. Jebeno. Zanimljivo. Molim te, prosvetli me, dragi oče.” Cillian se konačno udostojio da ostavi dokument koji je čitao. Pogledao me je. “Kada si nam prvi put rekao za Sylliea, Athair nije hteo u to da veruje. Ako mene pitaš, Syllie mi je uvek izgledao sumnjivo. Zato sam angažovao Troyja Brennana da otkrije šta smera, kakvu nam katastrofu priprema.” Cillian je sve ovo izgovorio vrlo ravnodušnim tonom, kao da čita recept za supu od kupusa. Znači, zbog toga je FBI zakucao na Syllieva vrata. Troy je već pribavio dovoljno sigurnih dokaza protiv njega. “Otkrili smo da se udružio sa Borisom Omelniskim i njegovim drugarima iz Maina kako bi isplanirali da dignu rafineriju u vazduh dok smo mi u njoj. Ispraznili smo je i izbacili iz upotrebe sve mašine koje su bile neispravne. Izgubili smo mnogo novca, ali nismo smeli rizikovati.” Telo mi je ključalo od besa koji samo što me nije ugušio.

296

“Zašto ste mi onda priredili sve ovo?” Prosiktao sam, stisnutih zuba. “Ućutkivali me svaki put kada bih pokušao da vas upozorim? Naterali me da provodim nebrojene besane noći preslušavajući njegove razgovore, pored toga što sam morao da idem i na posao i u školu? Šta sve nisam uradio da bih sprečio ovo sranje… a ti mi govoriš da ste sve vreme znali šta se događa?” Otac je ustao od stola i raširio ruke. Shvatio sam da ga, na moju veliku žalost, i dalje u mislima nazivam svojim ocem iako se prema meni ponašao na najgori mogući način. “Zbog toga si i položio test.” “Jebite se i ti i tvoj test!” Besneo sam, upirući prst u njegovom pravcu. “Jebite se u dupe sa dildom od dvadeset centimetara. Skoro da sam poginuo pokušavajući da vas spasim. Ne znam šta sve nisam radio zbog vas. Bio sam spreman da započnem rat zbog vas. Da izgorim, umrem, nestanem. Zbog. Vas dvojice.” Sada je Cillian ustao. “Kao što sam već rekao, ti si sve to započeo i morao si da ga završiš do kraja. I završio si ga baš u pravo vreme.” “Idi dođavola, Cilliane.” Provukao sam prste kroz kosu. “Već sam ja sa đavolom u paklu. A taj pakao se zove život.” “Dakle, verovao si da mogu da rešim zagonetku, ali mi nisi dovoljno verovao da bi se oslonio samo na mene?” Sada sam se obratio ocu. Troy Brennan je bio sposoban i okrutan, a Sam Brennan je bio zlatno dete podzemlja. Njih dvojica bi mogla da pobede Rusiju u hladnom ratu uz pomoć laptopa starog deset godina i vazdušnog pištolja. To im je bio posao. Logično je da su raskrinkali Sylliea pre mene. “Upravo tako,” reče moj otac gledajući me pogledom punim topline. “Nema potrebe da ti govorim da ću danas izmeniti svoj testament shodno razvoju situacije. Ti si moj naslednik. Moje dete. Pravi Fitzpatrick. I dalje ćeš raditi za Royal Pipelines. Dobićeš i novu kancelariju, odmah pored Cillianove. Dokazao si se kao pravi član porodice, Huntere.” Raširio je ruke očekujući… šta? Da ću da mu poletim u zagrljaj? Usiljeno sam se osmehnuo. “Jebite se i ti i tvoje pare i tvoje prezime. Ako treba da zaradim svoje mestu u ovoj porodici, onda mi to mesto nije ni potrebno.”

297

26.

Iznajmili smo auto i vozili se četiri sata natrag do Bostona. Hunter je ćutao sve vreme osim prvih deset minuta kada mi je čudnim, ravnodušnim glasom koji nije ličio na njegov, ispričao sve što se dogodilo između njega, oca i brata. “Eto koliko malo vere su imali u mene.” “Nisi im ranije ni dao mnogo razloga da ti veruju.” Morala sam malo da branim njihov stav, ali ne zato što sam se slagala sa njima već zato što sam znala koliko bi Hunter patio ako bi se u potpunosti udaljio od svoje porodice. Bez obzira na složenost njihovih međusobnih odnosa, Hunter je obožavao Cilliana i Geralada i ugledao se na njih. Njegova najveća želja je bila da bude poput njih, a mislio je da nikada ne može biti. “Zvučiš isto kao oni.” “Misliš, zvučim logično?” “A da li si znala da je moj tata unajmio tvog tatu?” Pogledao me je krajičkom oka dok je vozio duž otvorenog puta. “Jesi li poludeo?’’ Upitala sam ga. “Naravno da nisam znala.” “A da si znala?” I dalje me je pritiskao. Nadala sam se da me neće to upitati. Odmahnula sam glavom. “Ne odgovaram na hipotetička pitanja.” “Najnovija vest: na ovo ćeš morati da odgovoriš,” uzvratio je. “Moraš da se smiriš živce, Huntere.” “Treba mi neko da bude na mojoj strani.” “Ja sam na tvojoj strani,” uzviknula sam. “Da jesi, bila bi u mom krevetu,” imao je hrabrosti da izgovori, bez traga krivice ili žaljenja u glasu. “A eto, nisi.” “Zato što moram da mislim i na svoje dobro, ne samo na tvoje.” 298

“A šta ti to znači?” “To znači da ne želim da se vežem za tebe više nego što sam se već vezala jer, očigledno, ne osećaš isto što i ja.” “A šta ako i ja osećam to?” upitao je posle napete pauze. Odmahnula sam glavom. “Ne osećaš. Ti nisi sposoban za tako nešto. Svi u tvojoj porodici su skloni preljubi. Kako bi ti mogao biti drugačiji od njih?” Zavalio se na sedištu odmahujući glavom. Istog trenutka sam shvatila koliko je grozno zvučalo ovo što sam rekla. Koliko sam mu odvratna zbog toga. “Znači, istina konačno izlazi na videlo. Dakle, ako sam ja serijski preljubnik poput mojih roditelja, da li to znači da ćeš ti rezati ljudima lica kao bundeve poput svog oca? Hoćemo li sada da razgovaramo o genetici? Jer budi sigurna, iako možda nismo sjebani na isti način, i ti i ja smo daleko od normalnog.” Ništa nisam odgovorila. Bio je u pravu. Hunter je nastavio, “Šta je potrebno da uradim da bih ti dokazao da sam ozbiljan u vezi sa ovim? U vezi nas? Da ti pokažem koliko mi je stalo, negde u javnosti? Da potpišem obavezujući ugovor? Da ti kupim jebeni prsten?” “Možda kada bi prestao da se stidiš toga što si sa mnom. Kada bi prestao da se stidiš toga što postoji između nas,” Odvratila sam. “To bi bilo sasvim dovoljno.” Mislila sam na onu noć kada su Knight i Luna bili sa nama, na svaki put kada je nipodaštavao ono što se događa između nas. Bila sam sigurna da je shvatio na šta se moje reči odnose. Hunteru je stigla poruka. Otvorio ju je dok je vozio. “Jebiga,” promrmljao je bacajući telefon na konzolu, a poruke su nastavljale da stižu, osvetljavajući mu ekran. Kao skrinsejver je bila postavljena slika ženskog dupeta na kome je pisalo: Potrudi se ili odustani. “Јebiga,” ljutito je udario u volan.“ Moram da uhvatim avion za London. Nešto je iskrslo.” “Šta?” upitala sam sa nepoverenjem. “Nešto u vezi sa Vaughnom,” rekao je kao da je time sve objasnio. “Odvešću te do kuće. Nadam se da ću uspeti da zadržim gaće na dupetu dok sam tamo, a ti se u međuvremenu potrudi da nikog ne ubiješ. Važi?”

299

Prošlo je nedelju dana od kada me je Hunter zgrabio za ruku i izveo iz zgrade za radnike rafinerije u Mainu. Tako istinski slomljenog sam ga videla samo onda kada je pre mnogo godina kao usamljeni dečak sedeo na kiši. Nije mi se uopšte javljao od kada je otišao u London. Nisam želela da pitam Aisling za njega, ali nisam mogla da se uzdržim. Rekla mi je da je otišao za vikend i da se nikome ne javlja na telefon. Kada sam konačno toliko pukla da više nisam znala šta da radim, otišla sam u njegov stan. Naravno, nije ga ni tamo bilo. Nije ga bilo ni pre dva dana, ni juče, nije ga bilo iako je Ash rekla da bi trebalo da se već vrati. Hunter je nestao, a sa njim je nestalo i moje najdraže leto.

“Hvala Vam što ste pristali da budete naš gost. Znam da prezirete medije.” Vanessa Shieling iz emisije Dobro jutro, Bostone! se nagnula ka meni i potapšala me po butini, sa osmehom koji je pokazivao blistave, izbeljene zube. Zbog silnog Botoxa koji joj je bio ušprican u lice, izgledala je gotovo groteskno. Pažljivo isfrizirana plava kosa joj je bila previše sjajna, previše savršena. Uspravila se u stolici, ispravljajući nepostojeće prevoje na svojoj crvenoj haljini. “Kako znate da ne volim intervjue?” Bila je u pravu. Najbolja stvar u vezi mog povlačenja iz streličarstva je bila ta što više ne moram da razgovaram sa medijima. Možda rafinerija Royal Pipelinesa nije eksplodirala, ali skandal u vezi sa Junsuom i Lanom itekako jeste. Mediji su želeli moju stranu priče. Isprva sam odbijala, ali onda mi je Crystal, sa kojom sam još uvek bila u kontaktu, objasnila da, ako odbijem da govorim o tome, biće previse glasina o meni koje moram da opovrgnem. “Nisi uradila apsolutno ništa lose, barem ne u poslednjih deset godina. A ubila si joj psa, nisi joj ubila roditelje,” pljunula je pušački šlajm nakon ovih reči i bilo mi je grozno da slušam to preko telefona. Ali moram priznati da je bila u pravu. Moram jednom za svagda da završim sa tim. 300

“Još trideset sekundi,” glas reditelja se začuo iz dubokog mraka koji se nalazio ispred dobro osvetljenog studija. Čitav jedan drugačiji svet je postojao ispred podijuma sa pejzažom Bostona u pozadini—svet pun kamera i žica, mikrofona i sluđenih asistenata koji žive u senkama glamuroznog televizijskog sveta. A bila je tu i publika. Sva sedišta su bila zauzeta. Bilo je puno ljudi. Vanessa je dala reditelju znak da je spremna. “Imamo sve što je potrebno?” “Aha,” odgovorio je. Sve što im je potrebno? Nije mi se svidelo kako to zvuči. “Jeste li spremni?” Okrenula se ka meni. “Ne bih mogla biti spremnija,” promrmljala sam. Kada smo konačno bile uživo u programu, Vanessa je počela da mi postavlja pitanja o mom sukobu sa Lanom i razlozima zbog kojih je nastao. Ispričala sam sve o Spotu i o tome kako sam povredila Lanu. Iskreno sam ispričala svoju stranu priče. Onda smo razgovarale o onome što su Junsu i Lana napravili meni. Pretile su im ozbiljne optužbe i najverovatnije se više nikada neće moći profesionalno baviti sportom. A onda je Vanessa počela da postavlja pitanja o mom privatnom životu. “Hajde malo da poričamo o onim fotografijama.” Vanessa je naslonila bradu na ruku, mršteći se. “Viđeni ste kako istrčavate iz svog nekadašnjeg kluba, a polu-obučeni Hunter Fitzpatrick trči za Vama. Za one koji ne znaju, G. Fitzpatrick je devetnaestogodišnji naslednik Royal Pipelinesa i ozloglašeni plejboj. Ranije ove godine, bio je učesnik seks skandala koji je—” Podigla sam ruku da je zaustavim. “Ne možete tako.” “Šta ste želeli da kažete?” Usiljeno mi se nasmešila. “Ne možete tek tako o njemu govoriti samo kao o plejboju, kao o nekom... nekom tipu koji ima snimak seksa na internetu. Snimali su ga bez njegovog znanja dok je radio nešto…” Htela sam da kažem “zbog čega je zažalio,” ali Hunter se verovatno uopšte nije kajao zbog toga. “…nešto što je svakako trebalo da uradi u privatnom okruženju. Ali bez obzira na to, on nije samo glupavi naslednik naftne imperije. On je vredan i radan, iskren i velikodušan i brižan. Bez razmišljanja bi rizikovao svoj život da spasi one do kojih mu je stalo.” Setila sam se tuče u pabu koju je započeo zbog mene, a da smo se tada jedva poznavali, setila sam se svih napora kojima se izložio kako bi spasio oca i brata. Čak sam se setila i one glupave dobrotvorne zabave kada sam se izbezumila, a on me grlio i nije želeo da me pusti dok se nisam umirila. 301

“Hunter je grešio, ali svi ljudi greše,” nastavila sam. “Jedina je razlika u tome što je on na meti javnosti od kada se rodio. Nikada nije imao priliku da shvati kakav je njegov život i kakav je on, a da u to ne bude umešan čitav svet.” “Hoćete da nam kažete da ste vas dvoje zajedno?” Vanessa se široko osmehnula. Stvarno? Baš taj zaključak je izvela iz svega ovoga što sam rekla? Osetila sam kako mi lice crveni ispod debelog sloja šminke. “Uopšte nisam o tome govorila.” “Dakle, niste zajedno,” naglasila je. “Tako je,” izgovorila sam osećajući kako mi se gorčina skuplja u grlu. “Mi smo samo… prijatelji.” A zašto mi se čini da ću umreti sada kad sam to rekla? “Pa,” reče Vanessa slatkim glasom, lupkajući svoje krilo karticama koje je držala u ruci. “Čini mi se da on ne gleda na vaš odnos na isti način. Što me dovodi do sledeće teme. Želela bih da vam predstavim svog novog gosta, Huntera Fitzpatricka!” Srce mi je poskočilo u grudima kao da ga je ujela zmija. Duboko sam udahnula i trepnula kada je ušao na scenu obučen u elegantno odelo kamel boje—dopunjeno njegovim ubitačnim jagodičnim kostima, izazivačkim osmehom i prelepim plavim loknama. Dok je ulazio u studio, njegove plave oči su se fokusirale na mene, ne ostavljajući mi prostora ni za kakvu nedoumicu. On je bio lovac. Ja sam bila njegov plen. Došetao je do centra pozornice. Umesto da sedne pored mene na jednu od plavih fotelja—ispred Vanesse—ostao je na nogama, nameštajući mikrofon koji mu je dao neko od ljudi iz produkcije. “Jebi ga, Vanessa,” Hunter je izgovorio u mikrofon, provlačeći ruku kroz svoju baršunastu kosu. Njegove mačkaste oči, pune divlje egzotike, plavetnila i svetlosti, su sijale od nestašluka. “Upravo sam shvatio nešto što me čini poprilično depresivnim.” “A šta je to G. Fitzpatrick? I zamolila bih Vas da koristite jezik koji je primeren jutarnjem programu.” Pedikirana domaćica se blistavo osmehnula u pravcu kamere u znak izvinjenja gledaocima. Potpuno je očigledno da je bila rastrzana između osećanja oduševljenja što će joj njegov nastup maksimalno poboljšati rejting i straha što je Hunter izgovorio nepristojnu reč pred televizijskim auditorijumom koji su činile uglavnom sredovečne domaćice i mlade majke. 302

Pokušala sam da smirim disanje, bolno svesna da mi srce kao besno udara u grudima. “Zaljubljen sam u Sailor Brennan. Sranje. Okej, to nije dobro.” Zakikotao se, šetajući po studiju sa mikrofonom u ruci i mršteći se. “Dovršite me, Vanessa. Jer već sam gotov. Ovo je mnogo, mnogo gore od mog prethodnog susreta sa slavom. Tada sam svima pokazao svoju kitu. A sad mi je srce na meti. Moji drugovi će se tako dobro zabaviti dok ovo budu gledali. Znate, ja sam jedini od njih koji nikome nije poklonio svoje srce. Mislio sam da sam imun na ljubav. Uvek sam stavljao kondom na svoja osećanja pre nego što bih i progovorio sa nekom ženskom, da ne pominjem one druge stvari. Tokom godina, mnogo žena me je napustilo. Tako sam shvatio da je po mene mnogo bolje da ja njih prvi ostavim. Ali ti se, Sailor, nećeš izvući.” Njegove oči su gorele tamnim, intenzivnim plamenom dok me je posmatrao. “Prilično zvučim kao serijski ubica? Da, ali to je istina. Neću ti dozvoliti da me napustiš.” Ljudi u publici su se nasmejali a jadnoj Vanessi je umesto usiljenog osmeha lice preplavio užas. Jedva sam razumevala šta govori. Osećala sam se kao da mi je duša napustila telo i sada sve posmatram sa visine, nesposobna da reagujem. Hunter Fitzpatrick je priznao svoju ljubav prema meni. Javno. Pred apsolutno svima. Rekla sam mu da mislim kako me smatra svojom prljavom tajnom, i evo njega, priznaje svoja osećanja javno, pred svima. U autu, kada smo se vraćali iz Maina, pitao me je šta je potrebno da bih mu poverovala. Prsten… ugovor… A šta sam ja odgovorila? Da prestane da se stidi nas i našeg odnosa. Ovako je dokazao da nas se nikada i nije stideo. “I naravno,” Hunter je raširio ruke, nastavljajući svoj monolog, “u skladu sa svojom Fitzpatrickovskom prirodom, morao sam baš da se zaljubim u ćerku…” Zaustavio se, shvativši šta je zamalo rekao. “Uglednog biznismena dok se ne dokaže suprotno.” Ljudi u publici su prasnuli u smeh, a ja sam pocrvenela. Hunter se okrenuo, pogledao me i nasmešio se. Nisam ranije na njemu videla takav osmeh. Nije bio izazivački, seksi ili zabavan. Izgledao je dečački, gotovo stidljiv. Bilo je nešto tako nevino u njegovom osmehu. Želela sam da ga sačuvam na fotografiji koju bih uramila i držala pod jastukom. “Jebote, Sailor Brennan. Ukrala si mi srce. Ono što pokušavam reći— dok sablažnjavam sredovečne domaćice širom zemlje—jeste da je ovo što osećam potpuno iskreno. Uvek je i bilo. Rekla si da te ne želim, a zapravo 303

nikada nisam želeo nikog drugog osim tebe. Samo to nisam shvatio dok nisi otišla i tada, prvi put u životu, nisam mogao da jedem, spavam, dišem... Vidim te, aingeal dian, čak i kada pokušavaš da se sakriješ od mene. Naročito kada pokušavaš da se sakriješ. Ne mogu da te ne vidim. Ja sam kao ono dete iz filma Šesto čulo. Samo što ti nisi mrtva, a ja nisam onoliko dosadan.” Začulo se još smeha iz publike. Shvatila sam da nešto od tog smeha potiče i od mene. Takođe sam shvatila i da sam šokirana, da su mi oči bile pune suza dok sam ga posmatrala, tako prkosnog i sasvim drugačijeg, a opet istog onog dečka u koga sam se zaljubila. Došao je do mog sedišta, spustio se na koleno ispred mene, potpuno pokoran. “Ljutiti anđeo. Aingeal dian znači ljutiti anđeo. Prvi put kada sam te držao u naručju, na onoj zabavi u dobrotvorne svrhe, shvatio sam dve stvari. Prva je bila da ne mogu da te pustim, čak i kada bi me lepo zamolila. Druga je bila da nisam vredan toga da ostaneš kraj mene. Čitavog života da sam bežao od tebe, a da te nisam zaista ni poznavao, Sailor. Ali onog trenutka kada sam te sreo—dobro, možda par nedelja nakon toga— shvatio sam da za mene ne postoji mogućnost da te nemam pored sebe. Zato sam došao ovde da te molim za još jednu šansu. I za malo seksa. Ali seks može definitivno da sačeka. Samo želim da budemo zajedno. Ti i ja. Zajedno. Samo nas dvoje. Da naručujemo hranu i gledamo Netflix. I da radimo sva ta sranja koja rade pravi parovi.” “G. Fitzpatrick!” Vanessa je uzdahnula, stavljajući ruku na grudi kao da je u šoku. “Za Boga miloga, pazite na izražavanje!” Hunter i ja smo se saučesnički nasmešili. “Izvinjavam se. Uglavnom, to sam hteo da kažem. Ludo sam zaljubljen u tebe, Sailor Brennan. Hoćeš li da prihvatiš mene glupana? Sa svim mojim manama. Bez mogućnosti reklamacije.” “Imam pravo na petnaest radnih dana za eventualnu reklamaciju. I želim da mi se vrati celo srce koje sam uložila ukoliko ne budem zadovoljna uslugom.” Počela sam da se cenjkam sa njim, uživo na televiziji. Jer takvi smo mi bili. Stalno smo jedno drugo izazivali. Oči su mu zasvetlele od nestašluka. “Nisi se žalila na kvalitet usluge tokom besplatnog probnog perioda.” “Nisam.” Slegla sam ramenima. “Ali usluga je tada bila besplatna. Sada kada treba da je platim srcem i drugim organima, sasvim je drugačija situacija.”

304

“U redu. Verujem u svoj proizvod. Dogovoreno.” Uspravio se ispred mene. Pružila sam mu ruku da se rukujemo i potvrdimo dogovor. Prihvatio je moju ruku, povukao me za nju da me podigne sa stolice i uzeo me u naručje. Poljubio me je u hollywoodskom stilu—takvu vrstu poljubaca možete videti u fimovima iz devedesetih godina dvadesetog veka nekoliko trenutaka pre odjavne špice. Bila sam kao Julia Roberts u filmu Zgodna žena, neočekivana junakinja u svojoj sopstvenoj priči. Čula sam kako ljudi u publici ustaju i bodre nas, aplaudiraju i zvižde i glasno se smeju. U pozadini je Vanessa pričala nešto o ljubavi između mladih ljudi i pronalaženju sebe u drugoj osobi. Zvučala je kao da čita uputstvo sa teglice kreme za negu lica. Hunterove usne su se na trenutak pomerile sa mojih i ja sam zastenjala, protestujući i tražeći da ih ponovo vrati. “Kaži mi,” uzdahnuo je u moja usta. “Kaži mi da me nikada nećeš napustiti.” “Nikada,” promrmljala sam. “Toliko te volim, Huntere. Toliko, da me plaši pomisao šta bih sve mogla učiniti da te spasim.” “Šta god ti učinila za mene, ja bih još više učinio za tebe.” Poljubio me je i svemir se pomerio, sve je nestalo: drugi ljudi, drveće, ptice i zgrade. Jedino smo ostali nas dvoje, čvrsto zagrljeni, prkoseći sili Zemljine teže. Sve je izgledalo čudno. Nerealno. I sve ovo, razmišljala sam dok sam tonula u njegove poljupce, dokazuje koliko je ovo između nas stvarno .

Tri dana kasnije, Sailor me je odvezla u Avebury Court Manor. Imao sam želju da vidim tatu i Cilliana malo manje nego što sam želeo da ronim u moru sa Scilom, neprijateljski nastrojenim morskim čudovištem iz grčke mitologije. Ali avaj, moja majka mi je nebrojeno puta došla na vrata, plačući i preklinjući. Nakon što je priznala da sam joj ja omiljeno dete, nisam mogao da budem seronja i odbijem je. Ali najviše uticaja je imalo to što mi je Sailor rekla da neće da se vrati da živi sa mnom ako ne izgladim odnose sa porodicom. Zbog nje bih se družio i sa najvećim svetskim diktatorima. 305

Ali, ponoviću još jednom, tata i Cillian su sto puta gori od Bashaar alAssada105. Bila je tu još jedna činjenica koju nisam voleo da priznam: zapravo sam voleo da radim za Royal Pipelines. Odrastao sam misleći da to mrzim zato što mi je nametnuto, ne shvatajući da ću se osećati sasvim ispunjenim radeći za porodičnu kompaniju. Zarađivanje novca je bio moj poziv. Uzbuđivalo me je. Negde u međuvremenu sam se vezao za Royal Pipelines, a Cillian i Athair su imali veliki udeo u tome. “Samo saslušaj šta imaju da kažu.” Sailor je lupkala palcem po volanu. Gledao sam kroz prozor i mrštio se na drveće sa kojih je opadalo zlatno- žuto lišće. Iz sivog neba, poput neba u Gotham Cityju106, padala je ledena kiša pravo na kuće u kolonijalnom stilu pokrivene šindrom107. Sa nezadovoljstvom sam shvatio da volim Boston i Istočnu obalu—njegove prljave uličice, četiri godišnja doba koja se smenjuju, sve ono tipično irsko u njemu. Bio mi je u krvi i nisam mu mogao okrenuti leđa. Poslednjih par godina sam proveo pretvarajući se da mi je svejedno u kom delu Amerike živim, glumio sam dečka iz Californije koji voli sport i plažu i devojke u drečavim šortsevima koje redovno posećuju crkvu Kanye Westa108. Ali moja duša nije bila plastična poput njihovih. Moja duša je bila povezana sa Bostonom. Prvi put nakon dugog niza godina sam osećao da negde pripadam. “Saslušaću ih,” rekao sam svojoj devojci—da, devojci—odsutno. Mada nisam baš bio mnogo optimistički raspoložen “Ali evo spoilera za tebe: reći će mi da mogu da se vratim na posao, ja ću pristati, a onda ćemo večerati. Preskočićemo desert i otići kući na analni seks. Bez kondoma. Pustićeš me da svršim gde god poželim. Nadam se da nećeš dobiti infekciju oka od sperme.”

sirijski predsednik čija vladavina je izazvala američku vojnu intervenciju u Siriji 106 izmišljeni grad iz stripova i filmova o Batmanu 107 pokrivač od cepanih jelovih ili hrastovih dasaka kojima se pokrivaju kuće 108 poznati američki rep pevač koji u poslednje vreme drži redovne nedeljne mise u svojoj samoproklamovanoj crkvi 105

306

Osim ako Sparrow ne donese onu svoju pitu od banana. Onda analni seks može da sačeka jer ćemo ostati na desertu. Da postoji religija pite od banana, odmah bi se preobratio. “Nemam ništa protiv.” Sailor je napućila usne. “Samo tražim od tebe da im pružiš priliku.” “Dogovoreno.” “I da mi kažeš zašto si išao u London.” Nasmejao sam se. Hiljadu puta mi je postavila to pitanje. Uvek je dobijala isti odgovor. “Žao mi je, dušice. Ne mogu ja da ti otkrijem tu tajnu. Samo znaj da nikoga nisam pipnuo tamo, osim samog sebe. Drkao sam gledajući tvoje slike sa lukom i strelom koje sam pronašao na Googlu.” Elektronska kapija na posedu mojih roditelja se otvorila i Sailor i ja smo se provezli kroz nju i parkirali pored ogromne fontane ispred ulaza. Izašao sam iz auta i otvorio joj vrata da i ona izađe. Krenuli smo ka kući držeći se za ruke. Pre nego što smo prešli prag, zaustavila se, stegnula mi ruku i pogledala me. “Pre šest meseci, želela sam po svaku cenu da odem na Olimpijske igre, a ti nikako nisi želeo da radiš za svog oca. Sada nijedno od nas ne želi ono što smo tada želeli. Nemam pojma kojim će me putem život odvesti, ali svakako me neće odvesti na Olimpijadu. Ti si postao svoj čovek, talentovani biznismen, tip koji ima devojku. Šta god da smo postigli za ovih šest meseci, postigli smo to zajedno, Huntere. Šta god da se dogodi danas, zapamti da smo oboje mnogo napredovali. Nikada u životu nisam bila toliko ponosna da držim nekoga za ruku kao što sam sada.” Nagnuo sam se i poljubio je u vrh nosa. Sailor Brenann je bila nestvarno lepa, poput vizije. Sada sam konačno razumeo zašto Knight nikada nije mogao da pipne nijednu drugu devojku, čak ni mnogo pre nego što su on i Luna bili zajedno. Nijedna druga devojka na svetu nije mogla u meni da probudi osećanja koja je budila Sailor. “Čisto iz znatiželje, koliko si to muškaraca do sada držala za ruku?” Promrmljao sam joj u uho, osećajući kako joj se koža ježi od mog daha. “Jednog,” prošaputala je. “I sada gledam u njega.” “To čini tvoj kompliment malo prihvatljivijim.” Nasmejao sam se. “Prihvati kompliment, lovče.” “Prihvatiću kompliment ako skineš odeću, plenu moj.” Ušetali smo u trpezariju iz koje se glasnije čula galama i smeh sada kada smo u nju ušli. Kada smo se zaustavili na vratima, primetili smo da je soba ispunjena nama dragim ljudima. 307

Bili su tu mama, tata, Cillian, Aisling, Troy, Sparrow, Sam, sestre Penrose i sva posluga sa imanja. Moji roditelji su se istovremeno okrenuli ka nama, osećajući moje prisustvo pre nego što sam se i oglasio. Mama je skočila sa fotelje kao oparena i zagrlila Sailor i mene. Svi u sobi su ućutali kada je ispustila krik pun olakšanja. “Došao si. O moj bože, zaista si došao. Sailor, hvala ti mnogo što si ga ubedila da dođe.” “Bilo mi je zadovoljstvo da dođem, Jane. I Hunteru takođe.” Sailor me je gurnula laktom izvlačeći se iz ovog nezgrapnog zagrljaja i ostavljajući mene da se grlim sa majkom prvi put u poslednjih deset godina. Potapšao sam je po leđima, a ona se izmakla i uhvatila me za obraze. Posmatrala mi je lice kao da proverava da li je sve na svom mestu. Oči su joj bile pune neprolivenih suza, nade i ljubavi—toliko ljubavi da sam se mogao njome ugušiti. Pitao sam se kako do sada nikada nisam primetio njenu ljubav. Ali odgovor je bio posve jasan: nikada nikoga nisam voleo da bih mogao znati kako ljubav izgleda. Nikoga nisam istinski voleo. Dok nisam sreo Sailor. Stavio sam ruku na majčinu i stegnuo dok je još uvek bila na mom obrazu. “Žao mi je što sam se ponašao kao seronja.” Odmahnula je glavom. “Ne, Huntere. Ja sam ta kojoj je žao. Sve što želim je da mi pružiš priliku da ispravim to u čemu sam pogrešila.” “Imaš je,” odgovorio sam. Ako sam ja dobio još jednu priliku da ne postanem trećerazredni žigolo, što je ne bi dobila i ona? “Sine,” pozvao me je tata iz daljine, sedeći na stolici zlatne boje koja se nalazila na sredini trpezarije. “Dođi da sedneš ovde. Moramo o nečemu da porazgovaramo.” Cillian je sedeo sa tatine desne strane. Troy i Sam sa leve. Sparrow je sedela toliko blizu Troya da je izgledalo kao da mu sedi u krilu. Ispred njega su bile dve prazne stolice za koje sam pretpostavljao da su namenjene Sailor i meni. Fitzpatrickovu su uglavnom voleli da svoje poslove obavljaju u privatnosti tako da je ovo bilo prilično neobično. Voleli smo da naši susreti budu poput hrane koju smo voleli da jedemo, sirovi i bez dodataka. Uzeo sam Sailor za ruku i odveo je da sednemo ispred njih. “Hvala ti što si pristao da dođeš, ceann beag.” Tata je povio glavo, uzdišući duboko i sa olakšanjem. Izraz lica mu je bio bolan—gotovo pokajnički. 308

Cillian je lupio rukom nestrpljivo, vraćajući ga u stvarnost. Troy Brennan me je iznenadio, progovorivši prvi. “Izvinjavam se što prekidam ovaj vaš momenat dostojan Dr. Phila. Pošto neki od nas imaju prave poslove i moraju njima da se vrate, počeću prvi. Svoju suprugu, Sparrow sam upoznao na sasvim neobičan način. Oženio sam se njome zato što mi je tako bilo određeno, a ne zato što sam bio nešto osobito raspoložen za ženidbu.” Uhvatio je Sparrow za ruku. “Iskreno, mislio sam da nismo jedno za drugo. Bio sam vuk samotnjak, i takav život mi je sasvim prijao. Ispostavilo se da mi je bilo potrebno da me nešto dobro udari po glavi. Ponekad je ono što želimo potpuno drugačije od onoga što nam je potrebno. Shvatio sam to na sasvim neočekivan način. Zato, kada mi se Gerlad obratio sa poslovnom ponudom koja je u sebi sadržala sedmocifrenu brojku i mogućnost da moja ćerka konačno oseti sreću, ja sam je bez razmišljanja prihvatio.” Sailor i ja smo razmenili začuđene poglede. Osećao sam kako joj udara puls u zapešću ruke koja je bila naslonjena na moju. Pogledali smo u mog oca. Taj drkadžija… “To je sve istina.” Gerald se zavalio u stolici, stiskajući usne. Svi u sobi su zadržali dah. Soba je bila ispunjena slatko-gorkim iščekivanjem. Tata je nastavio da govori, “Sreo sam Sailor Brennan pre izvesnog vremena, dok sam pohađao čas streličarstva sa jednim svojim klijentom. Prošlo je mnogo godina od kada sam je poslednji put video. Sailorin trener, Junsu, nam je držao čas tog dana. Došla je na trening malo pre nego što smo mi završili. Odlučili smo da ostanemo i gledamo je kako trenira. Njena preciznost i pažljivost su bile urođene, gotovo božanske. Kada se trening završio, čestitali smo joj. Stajali smo na parking i razgovarali kada je odjednom, na ulici, neki lopov oteo tašnu jednoj starijoj ženi. Sailor je pojurila za njim brzinom munje dok su svi drugi stajali ukopani na svom mestu. Jurila ga je niz ulicu dok ga nije konačno sustigla, zaskočila i oborila na zemlju. Zgrabila je tašnu iz njegovih ruku i još ga njome za svaki slučaj udarila po glavi. Vratila je starijoj gospođi tašnu, ljubazno se osmehnula i upitala Junsua da li sutra može ranije doći na trening. U tom trenutku sam pomislio, sa ovakvim detetom moj Hunter treba da se druži—a ne sa onim degenerisanim, bogatim klovnovima čiji su uzor Kardashianovi sa kojima se družio u južnoj Californiji. Njenim venama teče vatrena irska krv i želeo sam da se i ti, Huntere, prisetiš da si napravljen od istog takvog materijala—izdržljivog, grubog i sposobnog. 309

Priznajem da sam te dva puta namestio da napraviš grešku. Prvi put kada sam insistirao da ne smeš da je pipneš šest meseci, a znao sam sa sigurnošću da joj ne možeš odoleti jer u sebi nosi vatru za kojom si tragao čitavog svog života. Drugi put kada ti nisam pomogao da razotkriješ Sylliea. Ali to sam uradio samo zato što sam znao da si sposoban sam da nađeš rešenje. Nisam ništa dokazivao sebi, sine. To nije bio taj test. Dokazivao sam tebi, pokazivao ti da si sposoban sve sam da uradiš. To nije bila nikakva audicija da postaneš član ove porodice. Oduvek si bio njen član. Samo sam želeo da sam otkriješ koliko si vredan. I upravo si to i uradio.” Osećao sam kako mi vilica podrhtava, ali sam se uzdržao od ispada. Sailor i mene su prisilili na ugovoreni odnos, a da toga nismo ni bili svesni. A najgore od svega je to što su se predviđanja mog oca i Troya zapravo obistinila. Zaista smo se zaljubili jedno u drugo. A ja sam zaista shvatio kolike su mi mogućnosti uz pomoć očevog uvrnutog plana. Gerald se nagnuo napred, naslanjajući laktove na kolena, posmatrajući me kako se mrštim, pokušavajui da shvati šta mislim. “Nikada te nisam odbacivao, ceann beag. Ti si moj sin. Samo moj. Zovem te maleni zato što si mi uvek bio toliko drag. Od kada si se rodio, bio si toliko lep da su ljudi na ulici mislili da si devojčica. Bog te je dotakao, dao ti nešto osobito i goreo sam od želje da saznam šta ćeš učiniti sa tim svojim darom. U toj mojoj ljubavi je bilo i mnogo straha koji je poticao od činjenice da nisi zaista moj, da nisi u svom genetskom kodu imao isprogramirana osećanja prema meni kao što su ih imali Cillian i Aisling, a to me je jako uznemiravalo. Postojalo je nešto divlje, tajanstveno i strano u tebi, neki neotkriveni kontinent pun tajni i stvari koje nisam shvatao ni posedovao. Bio si neverovatno pametan i nezaustavljiv, poput oluje. Kada si odlučio da zloupotrebiš svoje darove, slomio si mi srce, ali sam ipak znao da imaš to u sebi—taj žestoki gen. Samo te je trebalo pogurati u pravom smeru.” Znao sam da sada ja treba nešto da kažem, ali sam čekao da Kill progovori. Voleo mene Gerald Fitzpatrick kao sina ili ne, svima u Bostonu je bilo jasno da će njegov naslednik i budući vođa klana Fitzpatrickovih, biti niko drugi do Cillian. On će preuzeti ovo kraljevstvo, a moje mesto u njemu zavisi samo od njega i nikog drugog. To me je uznemiravalo. Bio sam princ između dva kralja i to ću uvek i biti. Ali prvi put u životu me nije bolela činjenica da je on rođen da vlada, a ja da upravljam pored njega. Okrenuo sam se ka Killu. “Imaš li ti nešto da dodaš?” 310

Prekrstio je noge, posmatrajući me sa izrazom blage dosade. “Biće tu rasprava, neslaganja i svađa. Radiću stvari koje će te nervirati, ali ćeš se ugristi za jezik i nastaviti dalje bez komentara, kao pravi odani vojnik. Za uzvrat, obećavam da ću tolerisati tvoj pogani jezik i sposobnost da pronađeš seksualnu insinuaciju u bilo čemu na ovom svetu. I obećavam da ti neću dirati devojku.” “A što se toga tiče…” Sailor mu je upala u reč, zagrizavši mamac, kako je Kill i očekivao. Zavalio se u stolici i nacerio, očekujući verbalnu paljbu. “Nemaš baš mnogo izbora. Bez uvrede, radije bih otišla sa mrtvacem u krevet nego sa tobom.” “Nisam uvređen, a verovatno bi ti mrtvac pokazao više naklonosti od mene,” potvrdio je Cillian, vraćajući pogled ka meni. “Verovatno zato što ćeš i biti mrtav ako se ponovo tako budeš obratio mojoj sestri,” dodao je Sam sa otrovnim smeškom na usnama. Svi sem Cilliana su se nasmejali. “Bez obzira na sve,” nastavio je Kill, “Želim da budeš moja desna ruka. Znam da ćeš biti dobar u tome. Dokazao si da si vredan, pošten i pouzdan. Bićeš moj moralni kompas. Sam bog zna koliko mi je potreban. Želim da budeš uz mene, brate.” Ustao sam, vukući Sailor za ruku i time pokazujući svima da je razgovor završen. Barem za mene je bio završen. “Potreban mi je pisani ugovor o tome da mi je nasledstvo netaknuto i da više nemate prava da mi mašete njime ispred nosa kad god se posvađamo.” Pogledao sam u brata i oca. “Jesam li bio dovoljno jasan?” Otac je skočio na noge, mršteći se. “Upravo smo ti rekli da te volimo, a ti tražiš da potpišemo ugovor u vezi nasledstva?” “Zato što sam Fitzpatrick.” Osmehnuo sam se hladno. Krenuo sam ka trpezarijskom stolu. Sailor je brzo zagrlila Aisling i sestre Penrose pre nego što je požurila za mnom. Ušli smo u trpezariju. Svi su nas sledili. Seo sam sa strane stola. Tata je seo pored mene, jasno pokazujući gde mu je mesto. Cillian je seo u čelo stola, pokazujući da je nastupila smena generacija. Troy je seo nasuprot nas, a Sam pored njega. Tata je spustio svoju ruku preko moje. Sa druge strane stola, mama nam se smešila dok su joj tihe suze tekle niz napuderisane obraze. Kill je podigao čašu vina da nazdravi. Svi su se pridružili zdravici. Ovoga puta svi smo zaista pili vino. 311

“Za naše kraljevstvo i za to što smo neprijateljima pokazali da će zauvek ostati naše. Za Fitzpatrickove.” Zastao je, zamišljeno posmatrajući sestre Penrose sa blagim osmehom na usnama. “I za Boston.”

312

Epilog

Četiri godine kasnije Osetila sam nežne poljupce na vratu. Hunterova majica u kojoj sam obično spavala mi je povučena na dole. Dobro sam poznavala te poljupce. Bili su to poljupci koji su obeležavali početak svakog novog dana. Okrenula sam se na stranu i gurnula guzu bliže Hunterove erekcije, još uvek ne otvarajući oči. “Previše sam umorna,” promrmljala sam. “A ja sam previše napaljen,” odvratio je ljutito, oslobađajući kurac iz bokserica i smeštajući ga između mojih guzova. Nemam pojma kada je uspeo da mi skine gaćice—znam da sam ih imala na sebi kada sam otišla na spavanje, a sada sam bila gola od struka na dole. Osećala sam njegov nabrekli, vreli, baršunasti ud na svojoj koži. Pljuvačka mi se skupila u ustima. Da, molim te. “Huntere Fitzpatrick. Ne znači ne.” “Ne može da znači i možda ako ti obećam da ćeš svršiti pre nego što uspeš da se rasaniš,” promrmljao je i osetila sam njegov dah na svom vratu. Mirisao je na mentol. Već se istuširao i oprao zube. Verovatno bi za par minuta trebalo da krene na posao. Uvek je prvi stizao u kancelariju. Gerald Fitzpatrick je nameravao da se penzioniše što bi značilo da će Cillian postati najmlađi direktor jedne multimilijarderske kompanije u istoriji Amerike. To bi značilo i da će Hunter provoditi još više vremena na poslu. Neće mi to smetati. Uvek se, nakon njegovog posla, nalazimo na nekom zanimljivom mestu da probamo neku novu hranu.

313

Ja sam sada kritičar hrane. Moj blog Slasna Sailor se sladi Bostonom je postajao sve popularniji. Razmišljala sam da napravim i svoj YouTube kanal i internet sajt. Imala sam preko sedamdeset hiljada pratilaca na Instagramu (zbog toga se Hunter šalio da će precrtati jebanje sa slavnom osobom sa svog spiska želja), među kojima su bile i tri ekstra popularne slavne ličnosti. Među njima nije bila Lana Alder. Živela je prilično povučeno nakon što je proterana iz sveta streličarstva zajedno sa Junsuom. Čula sam da radi kao kozmetičarka u Albuquerqueu. A pre nekoliko godina, Sam je video Junsua na ulici, obučenog u uniformu radnika iz restorana brze hrane. “Daj sve od sebe, pastuve.” Legala sam na leđa, osećajući da je Hunter već smestio glavu između mojih nogu. Podigla sam kukove da se još više približim njegovim usnama, stenjući od zadovoljstva kada sam osetila njegov topli, vlažni jezik sa ukusom mentola. Već sam bila sasvim vlažna. “Bože,” zaječala sam. “Tu sam,” Hunter je progovorio, u mene. Počela sam da se smejem dok je jezikom prelazio po mom klitorisu. “Kako mogu da ti pomognem?” Glas mu je bio prigušen jer su mu usta bila puna moje pičkice. A onda je odglumio odjek izgovarajući sve tiše i tiše “Pomognem, pomognem, pomognem.” Počela sam da se tresem od zadovoljstva, sreće i smeha. “Moj momak i ja vodimo veoma nepristojne razgovore o seksualnim odnosima. Ne znam šta da radim sa njim.” “Pa…” Usisao je moj klitoris u usta pa ga pustio, a zatim zavukao dva prsta u moju vlažnost i počeo da se igra sa mnom. Drugu ruku je pomerio ka mojim grudima i uštinuo mi nadraženu bradavicu. Zadrhtala sam i stisnula unutrašnje mišiće oko njegovih prstiju, duboko uzdišući. Kao da mi je električna struja prošla kroz telo, od nožnih prstiju do glave. “Možda više ne treba da ti bude momak,” predložio je Hunter. Sada su mu usta bila slobodna i mogao je da govori —svoju magiju je izvodio prstima—a kada sam otvorila oči i zbunjeno pogledala u njega, videla sam da me uporno posmatra dok mu je glava još uvek bila između mojih nogu. Uspravio se na kolena, ne skrećući pogled i gurnuo treći i četvrti prst u mene. Osećala sam se ispunjenom i na granici euforije. Dok se vrhunac približavao, pojavio se i paničan strah. “Ovo smatraš pravim trenutkom da raskineš sa mnom?” upitala sam što sam ravnodušnije mogla, ako izuzmemo činjenicu da mi je srce nekontrolisano lupalo i da sam bila blago histerična. Oblizao je usne. “Čujem li to zabrinutost u Vašem glasu, gđice Brennan?” 314

Raširila sam oči od iznenađenja. Šta li je sada smislio? “Naravno da nisam zabrinuta. Baš me briga. Uostalom, nikada me ne bi ostavio.” Tokom godina, Hunter i ja smo postali stalna tema tabloida, ali iz pozitivnih razloga. Išli smo zajedno na zabave u dobrotvorne svrhe, uvek obučeni u najbolju garderobu. Slikali bi nas kako se mazimo u kupaćim kostimima za vreme porodičnih godišnjih odmora na egzotičnim mestima. Nikada kod nas nije bilo dramatičnih situacija i svađa u javnosti, a pošto najpoželjniji neženja u Bostonu, Cillian, nije imao nameru da se skrasi, grad je morao da se zadovolji našom vezom. Bili smo ozbiljan par, u tolikoj meri da su ljudi zaboravili Hunterov snimak seksa. Bila sam sigurna u našu vezu i u njega onakvog kakav je sada bio. “Radi se o tome…” Pritisnuo je palcem moj klitoris dok su mu ostali prsti bili još uvek duboko u meni. Trljao je to moje osetljivo mesto nežnim, kružnim pokretima. “…da mi je uloga nečijeg momka malo dosadila.” “Oh,” tiho sam zastenjala. Čitavo telo mi se treslo dok sam svršavala po njegovim prstima. Osećala sam neverovatno zadovoljstvo, ali i uznemirenost. “Hmm, želiš li da… napravimo pauzu u našoj vezi?” “Želim da budem tvoj suprug,” završio je rečenicu, dok se moje telo stiskalo oko njegovih prstiju, umirujući se nakon vrhunca. Drugom, slobodnom rukom je izvukao nešto ispod jastuka—neku kutijicu—i bacio mi je u ruke. Prsti su mi se tresli dok sam je držala i ispustila sam je na grudi, nervozno se smejući. Ponovo sam je podigla i počela da je otvaram. Srce mi je udaralo kao ludo. Dah mi je zastao. Grudi mi je ispunila neverovatna, čista radost koju nisam mogla sakriti. Činilo mi se da će mi srce pući od sreće. “Huntere.” Prošaputala sam drhtavim glasom. “Otvori je.” Glas mu je bio promukao. Shvatila sam da je i on nervozan. Otvorila sam je i oči su mi se napunile suzama kada sam videla šta se nalazi u njoj. Nije to bio običan verenički prsten. Drago kamenje—rubini i dijamanti—bili su poređani u obliku luka. Mora da je koštao čitavo bogatstvo. Da ne pominjem da je sigurno urađen po narudžbini. Pogledala sam ga širom otvorenih očiju. “Pre nego što bilo šta kažeš.” Nagnuo se i izvadio drugu somotsku kutijicu ispod jastuka. I nju mi je bacio u ruke. Ovu sam uhvatila bez problema. “Ovaj je moj. Naravno, ako kažeš da.” 315

Otvorila sam drugu kutijicu. Hunterov prsten je bio crne boje sa tri zlatne pruge u obliku strele. Ja sam luk. On je strela. Zajedno lovimo. Jedno drugom smo plen. “Želim te,” rekao je hrapavim glasom. “Juče. Danas. Sutra. Zauvek. Želim da budeš moja, Sailor Brennan. Nikada ničija, samo moja.” “Da,” izgovorila sam glasom punim emocija. “I ja to želim.” Stavio mi je prsten na domali prst i nagnuo se da me poljubi. Naš poljubac je bio pun strasti, suza i gladi. Divlja želja je prevladala u nama. Prevrnuo me je na stomak i ušao u mene, baš kao što je rekao da će uraditi kada me je probudio. Nisam marila što mi se verovatno nakon spavanja oseća neprijatan zadah iz usta niti što će on zakasniti na posao. “Aingeal dian,” prošaputao mi je u vrat dok je ulazio u mene. “Moj omiljeni lovče,” zastenjala sam, ležeći pod težinom njegovog tela. Nikada neće shvatiti, pomislila sam. Kako me je ulovio. Zarobio. Kako me poseduje. Dečak koji je nepomično sedeo dok je grad padao po njemu. Dečak koji nije uzvraćao. Koji je nekada davno odustao od svega. Nikada neće shvatiti, zato što misli da sam ja njega ulovila.

“Šta si mu sada poslao?” upitao je Cillian pregledajući gomilu koverata na stolu. Ko još šalje pisma klasičnom poštom? Da li je moguće da ih nije briga za kišne šume? Mislim, okej, radim za kompaniju koja pravi jebeno gorivo—svestan sam koliko je ova izjava ironična—ali gorivo je 316

neophodno za avione i automobile. Neophodno je za grejanje i za pravljenje asfalta. Ali, ako želiš da čitaš, kupi Kindle. Ako želiš da pošalješ pismo, pošalji ga mejlom. Ili preko Messengera. Ili WhatsAppa. Ureži jebenu poruku u zid neke pećine. Seo sam ispred Killa koji je još uvek stajao, okrećući prsten koji sam već nosio na domalom prstu. “Samo par naših fotografija sa Barbadosa. I nekoliko suvenira iz Puerto Rica.” Postao mi je hobi da Syllieu dva puta godišnje šaljem obaveštenja o poslovanju kompanije sada kada on više nije bio u njoj—inače, odlično smo poslovali—i o tome šta se dešava u našim privatnim životima. Slao sam mu svoje fotografije sa godišnjih odmora, sa diplomiranja i kako kupujem stan sa Sailor. Osećao sam bolesno zadovoljstvo radeći to jer sam znao da trune doživotno u zatvoru zbog višestrukog pokušaja ubistva, a ja živim najboljim mogućim životom uz voljenu ženu. Cillian svoju mržnju prema Syllieu nije shvatao tako lično kao ja. Nemojte me pogrešno razumeti, Cillian je spreman da ide u krajnosti kako bi uništio nečiji život, ali je voleo da taj neko može i da mu uzvrati. Syllie nije imao načina da se bori, a bilo je ispod Cillianovog nivoa da se igra svojom hranom. A ja? Ja sam bio onaj seronja koji započinje tuču hranom u školskoj kafeteriji. “Baš lepo,” reče Cillian odsečno, prikupljajući koverte koje mu je sekretarica sortirala po abecednom redu i bacajući ih u korpu za otpatke ispod radnog stola. “A sada napusti moju kancelariju. To tvoje toliko ushićenje mi kvari apetit.” “Jesi li siguran da je to zbog mene, a ne zato što si alergičan na život kao pojavu?” Pretvarao sam se da mu otpozdravljam i ustao sa stolice. “Apsolutno pozitivno.” “Ne postoji ništa pozitivno u vezi sa tobom, drkadžijo.” Nasmejao sam se. “Ljubiš majku sa tim ustima?” uzviknuo je, sedajući na stolicu da odgovori na telefonski poziv. “Psovanje je najmanje bezobrazna stvar koju radim ovim ustima, sinko.” Pucnuo sam jezikom, ciljajući u njegovom pravcu sa oba kažiprsta kao da su pištolji. “Još jednom me nazovi sinko i ješćeš kroz cevčicu,” prosiktao je Kill. “Nemoj da te vrata lupe po dupetu na izlasku.” “Aaaa. Rekao si dupe.” Stavio sam ruku preko usta, pretvarajući se da sam šokiran. “Rekao si ružnu reč. Stavi dolar u kasicu-prasicu.” 317

Cillian je podigao malu zlatnu statuu koja mu je stajala na stolu i bacio je na mene. Za malo sam izbegao udarac i počeo da se smejem kada je statua tresnula o staklena vrata, zbog čega su se pogledi svih zaposlenih uperili u nas. Nacerio mi se sa prezrivim sjajem u očima. “Napolje.” “Ne zaboravi da u osam sati večeras imamo večeru kod Sailorinih roditelja.” Uperio sam prst u njega. Odmahnuo je glavom. “Gread leat.” Sada me je izbacivao napolje i na gelskom jeziku. “Volim te, brate.” “Zvaću obezbeđenje,” zapretio je. Uopšte se nije šalio u vezi sa tim. Zvali smo obezbeđenje jedno drugom veoma često tokom naših rasprava u protekle četiri godine. Izašao sam iz njegove kancelarije i krenuo ka svojoj, koja je bila udaljena otprilike tri koraka od njegove. Sada sam imao i pomoćnika. Dobio sam ga kada sam diplomirao. U ovoj kompaniji se čak i cenilo moje jebeno mišljenje. Zarađivao sam novac za Royal Pipelines kao direktor PR službe i marketinga. Voleo sam da radim sa ljudima, da ih šarmiram i navedem da sarađuju sa nama. Kanalisao sam svoju otvorenu prirodu u dobre svrhe. Zarađivao sam ozbiljnu lovu, a uz to sam i usmerio kompaniju ka tome da postane ekološki osvešćenija. Mislim, činjenica je da pripadnici Greenpeace-a neće nikada ići sa nama na piće, ali zahvaljujući mojim projektima, Royal Pipelines više nije najveći zagađivač okeana. Prvo sam zaustavio bušenje nafte u delu Arktika koji pripada Aljasci. Cillian je javnosti predstavio da troškovi bušenja prevazilaze vrednost nafte koju bismo tu mogli naći. To su bile gluposti, ali neka mu bude, ako mu je to toliko bitno za njegov dragoceni ponos. Više se nismo zajebavali sa svetskim prirodnim sistemom za rashlađivanje, niti smo uništavali sve ribe u okeanu. Da ne pominjem da sam sada zaista imao prijatelje. Žive prijatelje, koji dišu i kojima kuca srce. Prave prijatelje. Istina je da ih nisam voleo kao da su mi braća, kako sam voleo Knighta i Vaughna, ali što se toga tiče, sada sam zaista imao brata. “Huntere!” začuo sam očev glas sa drugog kraja našeg sprata. Upravo je izlazio iz lifta i kretao ka svojoj kancelariji. “Želim sa tobom da porazgovaram, sine.” Zaokrenuo sam i otišao ka njemu. Sreli smo se u njegovoj kancelariji. Zatvorio je vrata (ova su bila nova i nije im trebalo jebenih sto godina da se zatvore) zato što smo sada redovno razgovarali o svemu i svačemu bez Cilliana kao tampon zone. 318

“Šta je bilo?” Naslonio sam se ramenom o staklena vrata i zavukao ruke u džepove pantalona. Tata je seo za sto i rukom poravnao svoju kravatu. “Šta je rekla?” Pogledao me je spuštenih obrva. Njegov sin prvenac je imao želju za ženidbom koliko je Joker iz filma o Batmanu imao zdravog razuma, Aisling je bila suviše mlada tako da sam mu ja bio jedina nada da postane deda. “Ne razumem pitanje.” Glumio sam zbunjenost. “Previše sam star za zajebancije. Šta je Sailor rekla?” Oči su mu se skupile. “Treba joj još vremena.” Mirno sam ga posmatrao čekajući reakciju. Lice mu se uozbiljilo i uzdahnuo je kao da hoće da mi kaže šta-da-se-radi-tako-je-kako-je. Žestoko se trudio da zadrži ravnodušan izraz lica ali kada je izvadio maramicu iz džepa i njome obrisao čelo, bilo je jasno koliko je očajan. “Kupi joj veći prsten. To će sigurno da pomogne.” “Neće kod Sailor.” Odmahnuo sam glavom, još uvek ga posmatrajući. Zastenjao je, trljajući slepoočnice. “Verovatno neće. Ona je tvrd orah.” “Ali ja sam tvrđi.” Nacerio sam se i izvukao ruku iz džepa da mu pokažem prsten koji sam nosio. “Ti i mama nećete još dugo čekati. Planiram da je zarobim što pre dok ne shvati da može da nađe mnogo boljeg od mene.” Tata me je pogledao odmahujući glavom i prošaputao, “Ne može. Nema boljeg od tebe.” Verovao sam mu—ne zato što je to bilo tačno, već zato što je zaista tako mislio. “Volim te, ceann beag. Više od ovog kraljevstva.” Tata se nasmešio blagim osmehom, trudeći se da ne pukne od ponosa. Uzvratio sam mu osmeh, dodirujući Dala konjića koji mi je visio oko vrata. Sailor mi ga je vratila onog dana kada se ponovo uselila u moj stan. Mada, sada više nije bio bezbojan. Sailor ga je ofarbala u narandžastu boju—kakva je bila i njena kosa. “Volim i ja tebe staro momče. Volim te više od pi—” “Ne pričaj dalje.” “Pite sa bananom! Znaš onu koju sprema Sparrow, a koja mi je omiljena? Smiri se, čoveče.” Okrenuo sam se i pošao u svoju kancelariju, smejući se. Totalno sam hteo da kažem više od pičkice.

319

-KRAJ-

Za ovaj divan prevod zaslužna je naša profesorka, ona je nova, ali njoj ide od ruke prevoditi i to još kako dobro. Hvala ti što si sa nama.

320