Original #14 by Original Magazin

VOJA ANTONIĆ TALENAT JE PROIZVOD MOTIVACIJE I ZNANJA

VELIKO ISTRAŽIVANJE STRAHOVI I TAJNE MLADIH U SRBIJI PROFESOR ČEDOMIR ČUPIĆ OPROŠTAJNI INTERVJU ZA KATEDROM NA FPN-u

O IGINAL MAGAZIN BROJ

NOVEMBAR 2016. CENA

199 RSD

MIRACLE DOJO

SEVEN BRIDGES BEOGRADSKI STARTAP SA ČAK 130 DOMAĆIH INŽENJERA KOJI UČESTVUJU U OBAMINOM PROGRAMU ZA ISTREBLJENJE KANCERA

NAJUSPEŠNIJE SRPSKE KOMPANIJE*

TIM KOJI JE NAPRAVIO PRVU MULTIPLAYER KARATE IGRU NA SVETU I PODIGAO HAJP MEĐU MILIONIMA KORISNIKA

SVETLANA BOJIĆ I MIRJANA RAJILIĆ STOJANOVIĆ, HITTEST: NA PRAGU REVOLUCIONARNOG OTKRIĆA KOJE ĆE IZMENITI MEDICINU

EKSKLUZIVNI INTERVJU ALEKS KLAJN, KANO COMPUTING

„Kako sam osmislio najvredniji Kickstarter svih vremena“

WWW

* ZA KOJE VEROVATNO NISTE NI ČULI

ORIGINAL.ME NEDELJNIK.RS/ORIGINAL : FACEBOOK.COM/ORGNLMAGAZINE : @ORGNLMAGAZINE : ORGNLMAGAZINE

» 5. MEЂУНАРОДНИ

2016

САЈАМ СПОРТА СПОРТ је закон

25-27. новембар БЕОГРАДСКИ САЈАМ » ХАЛА 1

УЛАЗ БЕСПЛАТАН!

sportskisavezsrbije

@sportski_savez_srbije

www.sportskisavezsrbije.rs

SADRŽAJ BROJA

NOVEMBAR

#14

8 / ŠTA KRIJEMO OD DRUGIH

fotografije s naslovne Igor Pavićević, Oksana Toskić, Startit.rs i Kano Computing

Mladi stručnjaci iz Centra za edukaciju, istraživanje i razvoj bavili su se emocionalnim problemima mladih u okviru projekta „Sve naše tajne“. Original ekskluzivno donosi rezultate istraživanja

4 / SER RIČARD BRENSON 6 / ODBACI APATIJU 14 / E-KURSEVI 20 / EKONOMSKI FAKULTET 38 / STARTIT.RS 46 / ENTONI HOPKINS 48 / REPORTAŽA: BUDI HUMAN 52 / POP KULTURA: ČUTURA 60 / UPOZNAJ SVET 66 / DREWBINSKY 70 / KARAVAĐO 76 / RAW FOOD

16 / PROF. ČEDOMIR ČUPIĆ Čupić je od onih profesora kod kojih su studenti mogli da pozvone na vrata i zatraže neku knjigu, jer su znali da na policama kućne biblioteke drži između pet i šest hiljada knjiga. Veruje u to da je knjiga najveći čovekov idol

24 / ALEKS KLAJN Ovo je ne samo intervju, već i inspirativni vodič kroz život mladog čoveka koji se usudio da pomera granice

40 / VOJA ANTONIĆ Briljantni um, tvorac prvog jugoslovenskog kućnog računara „Galaksija“, bez ustezanja i cenzure govori za Original

Impressum

56 / GABRIJEL FELC Biografija Gabrijela Felca je impresivna, ali ne toliko kao njegovo poznavanje muzike. Čeka ga mnogo izazova. Da, dirigovao je najveća dela koja nam je istorija muzike ostavila. No, ovo je prvi put da izlazi iz Nemačke jer staje na čelo nekog inostranog orkestra

22 / TEMA BROJA U Srbiji su nastali neki od startapova koji su upisani na svetsku mapu. Kada čujete priče tih ljudi, prvo što pomislite je „zašto niko u Srbiji ne govori o tome“. Zato, evo tih priča

Osnivač / Fondacija Novak Đoković Direktor magazina /Jelena Đoković Pomoćnici direktora / Aleksandra Radujko i Nebojša Mandrapa Izdavač / NIP Nedeljnik Glavni i odgovorni urednik / Marko Prelević Grafički urednik / Miloš Sinđelić / MaKista Urednik fotografije / Igor Pavićević Izvršni urednik / Ana Mitić Lektura / Sanja Savić Redakcija / Veljko Miladinović, Branko Rosić, Zorica Marković, Jelena Paligorić, Željko Pantelić, Draža Petrović, Slobodan Maričić, Mihailo Medenica, Vladimir Bogdanović Kontakt / original@nedeljnik.co.rs Marketing / Jelena Jevtić jelena.jevtic@nedeljnik.co.rs Štampa / Rotografika Subotica Generalni distributer / Štampa sistem ISSN 2466-2747 = Original magazin COBISS.SR-ID 217647628 Magazin podržala Direct Media

SADRŽAJ BROJA

NOVEMBAR

#14

8 / ŠTA KRIJEMO OD DRUGIH

fotografije s naslovne Igor Pavićević, Oksana Toskić, Startit.rs i Kano Computing

24 / ALEKS KLAJN Ovo je ne samo intervju, već i inspirativni vodič kroz život mladog čoveka koji se usudio da pomera granice

40 / VOJA ANTONIĆ Briljantni um, tvorac prvog jugoslovenskog kućnog računara „Galaksija“, bez ustezanja i cenzure govori za Original

Impressum

EKSKLUZIVNA KOLUMNA

Piše

ser Ričard Brenson

EKSKLUZIVNO ZA ORIGINAL

A ŠTA KAD NE IDE SVE KAKO TREBA? Kada se pojavi kriza u biznisu koji vodite, kako da znate da li paničite previše? Koji je najbolji način da zastanete i da se uhvatite ukoštac sa lošom situacijom, ali potpuno hladne glave?

okom karijere, iznova i iznova sam se susretao sa dobom krize. Hapsili su me; bio sam na ivici da izgubim posao vredan milione dolara preko noći; suočavao sam se sa pravim divovima u sudnicama... To su samo neke od prepreka na koje sam naišao. To može da zvuči kao pravi pakao mnogima, ali ja sam u stvari naučio da prihvatim ovakve izazove. Uživam kada je pritisak na meni – zbog toga se osećam živim, odlučnim, to je nešto što me vodi napred. Ove veštine nije lako savladati. Kada sam bio mali, bio sam toliko introvertan da je moja majka mislila da će se stidljivost s vremenom samo pogoršavati. Kako bi me izvukla iz mog oklopa, stalno mi je postavljala neke ciljeve. Ohrabrivala me je da izvodim predstave pred gostima na večeri i slala me na avanture u kojima bih morao da pitam ljude kuda da idem. Pod njenim vođstvom, naučio sam da živim van svoje zone komfora. Nije bilo lako! Paničio sam, uvek i ponovo... Ali upravo zato što sam iskusio te strahove, naučio sam i da prepoznam šta se stvarno dešava i da se na efektan način izborim sa svime. Te avanture naučile su me još jednoj vrednoj životnoj lekciji: Ne učiš da hodaš tako što pratiš instrukcije, već time što nešto činiš. Čak i ako to znači da ćeš se ponekad spotaknuti i pasti. Ja nisam bio izuzetak – većini ljudi potrebna je vežba u tome, i kada se namere na neki metež, onda će biti mnogo spremniji kada naiđe trenutak koji je ozbiljan ili potencijalno može da promeni život. Ovo je veština kakve nema. I ona je posebno važna za preduzetnike, pošto neki od njih prvi put uopšte naiđu na strah kada stvari krenu loše po kompaniju. A ako ne gurnete napred i sebe i svoj biznis, i vi i vaši zaposleni postaćete nemarni u nekom trenutku, što znači da će vaša kompanija ostati ranjiva na konkurenciju. Stvaranje kulture u kojoj se biznis ojačava izazovima može da ište i promenu u načinu razmišljanja, posebno ako se niste susreli sa nekim izazovom odavno. Štitite se od nemarnosti time što ćete svoje zaposlene dovesti u nekonvencionalne situacije: možda postoje tipovi potencijalnih mušterija koje treba da upoznaju; možda neki od vaših zaposlenih

Shvatio sam da je najbolje održati hladnu glavu kada se jasno fokusirate na ono što želite da postignete. Kao što kaže Billy Ocean u čuvenoj pesmi, „When the going gets tough, the tough get going“

treba da počnu da koriste proizvode vaše konkurencije nekoliko nedelja, ili da se potpuno okanu proizvoda i da vide koje će im alternativne ideje pasti na pamet; ili je možda vreme da redizajnirate ono što nudite i okrenete kompaniju naglavačke. Poenta je da izmestite svoje ljude van njihovih zona komfora – i tada ćete svi zajedno primetiti da na toj tački počinju prave inovacije. Kada dođe trenutak prave krize, panika i urgentnost koju osećate ne treba da budu novi osećaji, i ne treba da dozvolite da vas alarm toliko poremeti. Dve taktike mi pomažu: nosim notes sa sobom i okružujem se sjajnim ljudima. Bez obzira na to kuda krenem, sa sobom nosim notes u koji zapisujem svoje misli. Time što zapišem ideje, brige i stvari koje moram da uradim hitno, postižem jasnoću mnogo brže. Takođe pokušavam da uvek imam na umu da niko ne može da bude dobar u svemu. Ako naiđete na problem koji ne umete da rešite, važno je da delegirate malo posla ljudima koji imaju prave veštine, i koji dele vaše vrednosti i strasti. Iznad svega, kako biste ostali mirni u krizi, fokusirajte se na stvari koje volite. Put do uspeha ima mnogo uspona i padova, kao i obilaznica. Video sam toliko ideja za nove biznise kako propadaju, ali nisam dozvolio da me stres pobedi. Shvatio sam da je najbolje održati hladnu glavu kada se jasno fokusirate na ono što želite da postignete. Kao što kaže ona pesma Billy Oceana, „When the going gets tough, the tough get going“. Neće uvek sve ići onako kako je planirano. To je neizbežan deo svakog preduzetničkog putovanja. Zato prigrlite izazove. Kada to uradite, shvatićete da živite i radite u mnogo boljem ritmu.

ODBACI APATIJU

KOLIKO MLADIH UČESTVUJE U JAVNOM ŽIVOTU? (I zašto je to važno) U Srbiji bez teritorije Kosova i Metohije ima više od milion i po mladih ljudi, što je 20% ukupnog stanovništva. Na pozicijama najviše političke moći, tj. na pozicijama donošenja ključnih izvršnih odluka ili uopšte nema mladih ljudi, ili ih ima u zanemarljivom procentu. A mladost ima svojih prednosti. Prate je energičnost i inovativnost. Donosi neku novu atmosferu, drugačiju viziju i pogled na svet. Mladost je snažna i neponovljiva Piše SOFIJA ŠAJNOVIĆ

ODBACI APATIJU

U SRBIJI TRENUTNO NE POSTOJI NIJEDAN MINISTAR ILI MINISTARKA koji spadaju u kategoriju mladih, odnosno onih koji imaju do 30 godina, dok u Makedoniji na istoj poziciji radi čak devetoro njih koji pripadaju pomenutoj grupi. Zašto je uopšte važno da omladina više učestvuje u politici? Možda bi njihovo aktivnije uključivanje u donošenje političkih, ekonomskih i društvenih odluka uticalo na kretanje omladinskih javnih politika. Da li ste se nekad zapitali koliko nam je mlada Vlada? Koliko mladih ljudi sedi u klupama Narodne skupštine? Ima li, na primer, predsednik vaše opštine manje od 30 godina? Mnogi o ovim pitanjima i ne razmišljaju jer je činjenica da se zrelost, mudrost, kao i sposobnost za donošenje važnih odluka vezuju pre svega za osobe sa iskustvom, što podrazumeva da su te osobe vlasnici određenog broja godina u svom životu. Međutim, i mladost ima svojih prednosti. Prate je energičnost i inovativnost. Donosi neku novu atmosferu, drugačiju viziju i pogled na svet. Mladost je snažna i neponovljiva. Ali ko su uopšte mladi ljudi? U kategoriju mladih osoba i omladine, prema Zakonu o mladima, spadaju lica od navršenih 15 do 30 godina. Zanimljiv je podatak da su za poslednjih 15 godina u Vladi Republike Srbije bila samo dva ministra koja su u tom momentu imala manje od 30 godina. Jedan je Nikola Selaković, koji je 2012. sa 29 godina bio ministar pravde, a drugi Lazar Krstić koji je imao 30 godina kada je 2014. bio ministar finansija. „MREŽA OMLADINSKIH FONDOVA ZAPADNOG BALKANA I TURSKE“ PROJEKAT JE pet omladinskih organizacija čiji je cilj da podigne nivo učešća mladih ljudi u javnom životu ovog dela Evrope. Projekat se realizuje u Srbiji, Crnoj Gori, Albaniji, Makedoniji i Turskoj. Partner za realizaciju ovog projekta u Srbiji jeste Fondacija Ana i Vlade Divac, a celokupno istraživanje finansirano je od Evropske unije. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u Srbiji bez teritorije Kosova i Metohije ima više od milion i po mladih ljudi, što je 20% ukupnog stanovništva. „Na pozicijama najviše političke moći, tj. na pozicijama donošenja ključnih izvršnih odluka ili uopšte nema mladih ljudi, ili ih ima u zanemarljivom procentu. Omladinska politika ovog društva mora da bude podsticajnija za mlade ljude, da prepozna njihovu vrednost i da im pruži priliku da učestvuju u donošenju odluka bar u onim sferama koje se direktno tiču

NEOPHODNO JE POKRETANJE OMLADINE DA SE VIŠE INFORMIŠE, DA SE ZAINTERESUJE ZA POLITIKU, MOTIVIŠE, UČESTVUJE U RAZLIČITIM DEŠAVANJIMA I DONOSI ODLUKE, JER ĆE SAMO TAKO MOĆI NEŠTO DA PROMENI

U SRBIJI TRENUTNO POSTOJE SAMO ČETIRI PREDSEDNIKA OPŠTINE KOJI SPADAJU U OMLADINU, I TO SU OPŠTINE PLANDIŠTE, REKOVAC, PALILULA I BAČKI PETROVAC. ALI TREBA POMENUTI I DA U 128 OD 169 OPŠTINA U NAŠOJ ZEMLJI IPAK POSTOJE FORMIRANE KANCELARIJE ZA MLADE

njihovog života“, objašnjava Jovana Tripunović iz Fondacije Divac. Rezultati istraživanja „Indeks participacije mladih“, sprovedenog u okviru pomenutog projekta, takođe pokazuju da u Vladi Republike Srbije trenutno nema nijednog mladog ministra ili ministarke, kao ni državnog sekretara. „U ovom trenutku nemamo sve postavljene državne sekretare, tako da postoji mogućnost da dobijemo nekog mladog u ministarstvima gde tek sledi postupak postavljenja“, nada se Dragana Aleksić, autorka istraživanja. Sa druge strane, uporedna analiza pokazala je da, na primer, u Vladi Makedonije od ukupno 20 ministara ima čak 9 njih koji su mlađi od 30 godina. KADA JE REČ O POZICIJAMA POMOĆNIKA MINISTARA I SEKRETARA ministarstava, ovde mladi praktično i nemaju mogućnost da donose odluke. Prema Zakonu o državnim službenicima, uslov za rad na ovim položajima jeste završen fakultet, master ili specijalističke studije, kao i najmanje devet godina radnog iskustva u struci. „Ovo su pozicije koje predstavljaju najviši nivo stručnog kadra u našoj zemlji, međutim zakonodavni okvir je takav da se mladima ne pruža prilika da budu imenovani kao pomoćnici. Upravo je jedna od preporuka i izmena pravnog okvira na takav način da se omogući mladim ljudima da dospeju na više pozicije bez obzira na svoje godine“, ističe Dragana Aleksić.

U Srbiji trenutno postoje samo četiri predsednika opštine koji spadaju u omladinu, i to su opštine Plandište, Rekovac, Palilula i Bački Petrovac. Ali treba pomenuti i da u 128 od 169 opština u našoj zemlji ipak postoje formirane kancelarije za mlade. JOVANA TRIPUNOVIĆ IZ FONDACIJE DIVAC SMATRA DA JE JEDAN od razloga niske izlaznosti mladih na izbore upravo činjenica „da se malo bavimo omladinom sa političke tačke gledišta i to što je njihovo učešće u donošenju odluka minimalno“. Zajednička karakteristika Srbije i ostale četiri zemlje obuhvaćene istraživanjem, pored toga što su kandidati za članstvo u Evropskoj uniji, jeste da zapravo ni u jednoj od njih mladi nisu u visokom procentu zastupljeni u donošenju važnih društvenih odluka. Neko bi se sigurno zapitao zašto mladi uopšte treba da učestvuju u donošenju bitnih političkih odluka i da li su dovoljno sposobni za obavljanje gorenavedenih uloga. Međutim, nameće se i pitanje zašto bi uvek stariji morali da odlučuju o mladima. Kako autorka istraživanja Dragana Aleksić ističe, ovde se govori o kategoriji stanovništva do 30 godina, a to nisu male godine. „Značajna je mogućnost da mladi ljudi doprinesu razvoju društva“, ističe ona, dok Jovana Tripunović dodaje da je jedan od naših demokratskih interesa da uključimo više mladih u politiku. „Dobro je da mladi budu više politički aktivni između ostalog i zbog nekih njihovih socijalnopsiholoških karakteristika. Takve osobe će se boriti na drugačiji način, drugačije će razmišljati i zastupati interese“, objasnila je Tripunovićeva. Neophodno je pokretanje omladine da se više informiše, da se zainteresuje za politiku, motiviše, učestvuje u različitim dešavanjima i donosi odluke, jer će samo tako moći nešto da promeni. ®

BUDI SAMOPOUZDAN VELIKO ISTRAŽIVANJE O EMOCIONALNIM PROBLEMIMA MLADIH Mladi stručnjaci u sastavu Mia Popić, Milena Ristić, Tijana Mirović, Daniel Mešković i Milena Oparnica iz Centra za edukaciju, istraživanje i razvoj bavili su se emocionalnim problemima mladih, studenata Univerziteta u Beogradu, u okviru projekta „Sve naše tajne“ u kojem su predstavili strahove, patnju i sve ono što ti uskoro odrasli kriju duboko u sebi, u onoj mračnoj komori koja izlazi na površinu kroz emocionalne krize kada se prepuni tamnim mislima. Ti problemi srca koje najčešće krijemo od svih oko sebe, uplašeni da ćemo biti ismejani ili smrtno povređeni, izgledaju nam kao unikatni. Njihovo istraživanje puno duboko potresnih ispovesti pokazalo je da smo svi, ipak, više slični nego što smo različiti PIŠE ZORICA MARKOVIĆ

BUDI SAMOPOUZDAN

Uspeh je uvek rezultat brojnih neuspelih ili nedovoljno dobrih pokušaja MIA POPIĆ, PSIHOTERAPEUT

BUDI SAMOPOUZDAN

uči me nesigurnost, manjak samopouzdanja i samopoštovanja. Mislim da su svi drugi bolji od mene. Vidim sebe kao manje vrednu i dešava mi se da pogrešno procenjujem svoju efikasnost, što utiče na to da se loše osećam sama sa sobom. Toliko sam se plašila spoljašnjeg sveta da sam se s vremenom skoro potpuno zatvorila, tako da sam postala dovoljno ravnodušna prema ljudima oko sebe. Ne sviđa mi se kakva sam postala. Uvek sam mislila da nisam dovoljno lepa da bih bila uspešna. Stidim se bolesti. Imam osećaj da me niko ne razume i da mi se svet ruši. Previše brinem oko naizgled običnih i nevažnih stvari. Imam veliki problem sa tremom. Uvek sam uplašena bilo u profesionalnom smislu, bilo u svakodnevnom odnosu sa ljudima. Često ne umem da se nosim sa stresom, obično razmišljam o najvećim sitnicama po hiljadu godina i to me parališe. Ponekad se bojim da neću umeti da se adekvatno izborim sa svim nedaćama koje život sa sobom nosi. Imam devetnaest godina i anksiozan sam. Stalno se borim sa sobom. Nekada proživljavam „nevidljivi“ pakao u sebi. Prepoznajete se? Ne, nije u pitanju neka specifična osoba, mada bi i potpisnica ovih redova s nekima mogla da se suoči. Ovo su osećanja od kojih ste bar jedno sigurno pronašli i vi kod sebe, ako smete sebi da priznate, probuđena tokom makar jednog perioda života. To su emocije koje proživljavaju mladi u Srbiji. Citati su samo neke od njihovih izjava – nastalih kao deo obimnog istraživanja inspirisanog metodom čuvenog Irvina Jaloma, i objedinjenih u projekat „Sve naše tajne“, Centra za edukaciju, istraživanje i razvoj – koje su pretvorene u izložbu u „Parobrodu“ ovog oktobra. Mladi stručnjaci u sastavu Mia Popić, Milena Ristić, Tijana Mirović, Daniel Mešković i Milena Oparnica bavili su se emocionalnim problemima mladih, studenata Univerziteta u Beogradu, onim što ti uskoro odrasli kriju duboko u sebi, u onoj mračnoj komori koja izlazi na površinu kroz emocionalne krize kada se prepuni tamnim mislima. Njihovo istraživanje puno je duboko potresnih ispovesti. Strah, bes, tuga, bol, krivica, povređenost, depresija. Ko to još nije iskusio, ima li takvih? Naučeni da „samo najjači opstaju“, da je „emocije javno po-

kazati vrlo opasno jer će biti iskorišćeno“, počnemo da se osećamo nekomforno s njima. U stvari, autostigmatizacija je nešto najbolnije što radimo sebi, potpomognuti najčešće spolja.

ALI TO ŠTO IMAMO TAKVA STANJA NE ZNAČI DA S NAMA NEŠTO NIJE U REDU.

„Ta stanja su sastavni deo ljudskog iskustva, i mnoga od njih dođu i prođu“, kaže psihoterapeut Mia Popić. „Ono što, međutim, dovodi do kompleksnijih emocionalnih problema jeste sakrivanje ovih stanja od sebe i drugih, usled čega osoba gradi jedan izrazit osećaj inferiornosti koji joj otežava da se otvori ka novim iskustvima koja bi doprinela da nezdrava stanja prođu. Na taj način, stideći se sopstvenih emocija zatvaramo se u sebe, povlačimo se, ne tragamo za potencijalnim izvorima podrške i ostajemo usamljeni.“ Mia kaže da je tim mladih stručnjaka projektom „Sve naše tajne“ upravo zbog toga želeo da ispita kako se mladi u Beogradu osećaju, čega se stide i koju to tajnu ne bi bili spremni da podele sa drugima. Kod Jaloma, ispitanici su najčešće verovali da su inferiorni i nekompetentni, zatim da su otuđeni, a treća grupa tajni bila

je seksualne prirode. U Srbiji, to je nešto kompleksnije. „Došli smo do saznanja da su to za većinu njih slični problemi koje smo svrstali u pet kategorija: osećanje stida i straha povodom ’otvaranja’ i samootkrivanja (emocija, psihičkih problema, bliskosti); negativna slika o sebi, nedostatak samoprihvatanja i samopouzdanja; postojanje nekih psihijatrijskih simptoma (anksiozno-depresivni simptomi, suicidalnost, zloupotreba supstanci i sl.), problemi u kontroli vlastitih emocija/ponašanja (impulsivno seksualno reagovanje, agresivnost, prokrastinacija, trema pred ispit, niska frustraciona tolerancija u različitim životnim aspektima, strah od javnog nastupa, strah od gubitaka) i problemi u porodičnim i interpersonalnim odnosima (uključujući i strah od odbacivanja i usamljenost).“ Niko nije imun na emocionalne probleme, ali ih većina duboko cementira u sebi. Čak i oni najbolji među nama, imaju tajne pregrade u koje smeštaju sve svoje bauke iz ormara. Najteže je kada to postane traka koja se vrti po glavi i nema kraja. Tanka je linija od straha i nesigurnosti do anksioznosti a onda i depresije, i u nju upadaju i ljudi koji iza sebe pišu istoriju koja ulazi

DUGO SAM OSEĆAO ANKSIOZNOST KOJA SE U JEDNOM TRENUTKU TRANSFORMISALA U DEPRESIJU. BIO SAM DEPRESIVAN OKO POLA GODINE. NAČIN DA IZAĐETE ODATLE JE DA RADITE NEŠTO SVAKOG DANA. JEDNOSTAVNO USTANETE

ZID MLADIH OD DETINJSTVA IMAM POREMEĆAJ RODNOG IDENTITETA ZA KOJI ZNA SAMO DVOJE LJUDI U MOM ŽIVOTU.

IZ KREVETA I KRENETE DA RADITE STVARI KOJE SU VAM U RASPOREDU. SNIMANJE FILMOVA JE ONO ŠTO SAM JA STAVIO U SVOJ RASPORED. FILMOVI SU MOJ ALAT ZA USTAJANJE IZ KREVETA.

LARS VON TRIER

VRLO RANO U ŽIVOTU POSETILA ME JE TUŽNA PTICA I DONELA MI ANKSIOZNOST. ŽIVIM SA NJOM CELOG ŽIVOTA.

VUDI ALEN

JAVNO GOVORIM O KLINIČKOJ DEPRESIJI. ONA JE POZADINA MOG CELOKUPNOG ŽIVOTA, SAČINJENA OD BOLA I ANKSIOZNOSTI. TO JE OSEĆAJ DA NIŠTA NIJE KAKO TREBA, DA JE ZADOVOLJSTVO JEDNOSTAVNO

ČESTO SE LJUDIMA PREDSTAVLJAM KAO VEOMA VESEO I SREĆAN, A ISTINA JE DA SAM ČESTO VRLO ANKSIOZAN I DEPRESIVAN. OSEĆAM LJUBOMORU. ZAVIST I LJUBOMORA ME NAJVIŠE IZNENADE KAD IH PRIMETIM KOD SEBE. POKUŠAVAM DA IH SE OTARASIM, ALI MI TEŠKO IDE. NIKADA NISAM REKLA NEKOME KADA SAM BILA TUŽNA, JER MISLIM DA ĆU TAKO IZGLEDATI SLABIJE U NJIHOVIM OČIMA. NISAM PRIZNALA SEBI DA IMAM VIŠAK KILOGRAMA IAKO JE TO OČIGLEDNO. OD UPISA STUDIJA BORIM SE SA NAPADIMA ANKSIOZNOSTI KOJIH SE STIDIM, JER SMATRAM DA ME TO STANJE ČINI MENTALNO SLABOM I ČESTO FIZIČKI NESPOSOBNOM ZA UOBIČAJENE AKTIVNOSTI. IMALA SAM ISKUSTVO EMOTIVNE PRIVLAČNOSTI PREMA OSOBI ISTOG POLA, KOJA ME JE MENTALNO UZDRMALA. RAZMIŠLJALA SAM O SAMOUBISTVU.

NEDOSTUPNO I DA SU SVE VAŠE STRATEGIJE KOLABIRALE.

LEONARD KOEN

JA SAM GEJ I MOJA PORODICA TO NE PRIHVATA. ZBOG TOGA SE OSEĆAM LOŠE I ODBAČENO.

BUDI SAMOPOUZDAN

u udžbenike 21. veka. Tako je bilo iznenađenje kada su mnogi poznati i uspešni, svetske i domaće zvezde, priznali da se svakodnevno, nekad čak i konstantno bore sa teškim bremenom emocija. „Često nam naši klijenti na psihoterapiji kažu: ‚Lakše mi je sada kada znam da se to ne dešava samo meni.‘ Mi smo bili vođeni upravo tom idejom i 10. oktobra, na Svetski dan mentalnog zdravlja, u ’Parobrodu’ smo na jednom zidu predstavili deo tajni koje smo dobili istraživanjem. Ovakvim prikazom emotivnog života mladih, omogućeno im je da uvide ono što je svojevremeno rekao čuveni psiholog Karl Rodžers: ono što je najintimnije ujedno je i opšte. Naš ključni cilj bio je da im predočimo da nisu sami u svom problemu, što predstavlja prvi korak ka samoprihvatanju i traganju za izvorima podrške i konkretnim rešenjima.“

TAJ FENOMEN DA MISLIMO DA SMO MI NAJGORI I

da se mučimo sami sa sobom, da smo preteški sebi s teretom neisplakanih suza ili neizgovorenih jada, posledica je, između ostalog, i kulture u kojoj živimo: „Savremena kultura diktira jedan veoma jednostran model ljudskog uspeha. Kada gledamo uspešne ljude, najčešće imamo na umu ono po čemu su se istakli, što je daleko vidljivije od svega onoga što je prethodilo uspehu, kao što su uporan rad, trud, frustracija, neuspesi, greške, odbijanja, strahovi itd. Ukratko, mi vidimo vrh ledenog brega u vidu uspeha, ali ne vidimo sve ono što je ispod, tj. ono što je uspehu prethodilo. Samim tim uspešne osobe ne gledamo kao obične ljude. Ovakva zabluda kod onih koji posmatraju uspešne ljude osnažuje perfekcionizam u vidu očekivanja da su greške i neuspesi neprihvatljivi iako je istina da su oni zapravo samo druga strana medaljona. Uspeh je uvek rezultat brojnih neuspelih ili nedovoljno dobrih pokušaja.“ Kako je kulturu teško menjati, onda moramo da menjamo sebe, a time i da menjamo kulturu. „Jedan poznati i veoma uspešan psiholog sa Harvarda napisao je svoj CV neuspeha i podelio ga na socijalnim mrežama. On je bio strukturiran kao klasični CV sa stavkama svih poslova koje nije dobio, naučnih časopisa koji su odbili njegove članke itd. Na taj način poslao je snažnu poruku da iza njegovog i te kako vidljivog uspeha leži jedna priča o brojnim neuspesima. Do uspeha dolazi

usled ljudske upornosti da se postojano krećemo ka cilju uprkos neprijatnim emotivnim stanjima, a ne bez njih. Najbolje se uči iz iskustva, a najmanje iz glave dok razmišljamo da li ćemo uspeti ili ne“, objašnjava Mia Popić. Jedino kada se otvorimo ka drugima u prilici smo da saznamo da smo daleko sličniji, i to najsličniji u pogledu dve stvari – naše emotivnosti i pogrešivosti, smatra Mia Popić. „Duboko verujem da kada se otvorimo u pogledu svojih emocija dolazimo u kontakt sa sopstvenom ranjivošću i učimo da smo samo ljudi sa nekim svojim ograničenjima, i to na neki način jeste otrežnjujuće i oslobađajuće iskustvo – kada shvatimo da ne moramo da se skrivamo od drugih ili predstavljamo u boljem svetlu.“

PROBLEM SA EMOTIVNOM PATNJOM JE TO ŠTO OBIČNO JURIMO SVOJ REP. I tu je potrebna

podrška jer kod autostigmatizacije patnja čini da se taj beg u sebe pojača. „Mislim da se patnja ne prevazilazi već da ona prolazi ako joj to mi dozvolimo“, kaže Mia. „Ono što je ključni faktor u održavanju brojnih emocionalnih problema nije patnja sama po sebi već naš pokušaj da je hirurškim putem odstranimo, anesteziramo, zamenimo nečim drugim itd. Poput one čuvene metafore sa živim blatom: ako pretpostavite da je živo blato patnja, boreći se protiv nje vi tonete dublje; ako u miru uspostavite kontakt sa njom, vi isplivavate na vrh. Autostigmatizacija je zapravo izrazito negativna slika o sebi koju najčešće gradimo uvereni da problem imamo samo mi, dok se svi drugi bolje snalaze. To naprosto nije istina. Svi

patimo, samo je pitanje da li iz te patnje o sebi nešto saznamo ili je guramo pod tepih...“

IZLAZAK IZ SOBE PATNJI ZNAČI I POTRAŽITI POMOĆ , ŠTO se kod nas i dalje posmatra kao

da smo „u kvaru“ i da treba neko da nas popravlja. Za one koji ipak shvataju da je lakše imati podršku, da je na duže staze bezbolnije suočiti se sa „baukom“ nego ga čekati celog života da izađe, svakog petka organizuje se veče sa psihoterapeutom u „Parobrodu“. „Iako se stvari u poslednje vreme menjaju, psihoterapija se često vidi kao svojevrsna korektivna mera gde ljudi dolaze kod psihoterapeuta da ih popravi. Sa novim pravcima u psihologiji, poput pozitivne psihologije, i razvojem koučing psihologije kojom se bavim u praksi, fokus se sve više pomera ka onome što su naše snage. Ja sam protiv patologizacije čovekovog psihičkog života, ali sam isto tako protiv brojnih ‚afirmativnih‘ metoda koje pronalazimo u takozvanom lajf koučingu koje glorifikuju čovekovo samopoštovanje kao ključnu osobinu koju treba razvijati. Smatram da obe ove krajnosti daju jednostranu sliku ljudskog bića. Čovek ni kada ima emocionalni problem nije sav ’svoj problem’, niti je kada ima pojedine talente i snage imun na negativna stanja i neprijatne emocije. Kada budemo realno sagledavali naše snage i slabosti, verujem da ćemo menjati i stav prema pomagačkim profesijama tako da uvidimo da je u redu emocionalni problem rešavati na psihoterapiji, a svoje snage usavršavati u koučing psihologiji.“

NE VOLIM SEBE. KONSTANTNO IMAM POTREBU DA ME DRUGI VALIDIRAJU. IMAM LOŠU SLIKU O SVOM FIZIČKOM IZGLEDU. ČESTO SE IZGLADNJUJEM NE BIH LI SE OSEĆALA BOLJE. LJUDI ME SMATRAJU VESELIM I ZABAVNIM TIPOM VEROVATNO ZBOG MOG HUMORA. ISTINA JE DA JE HUMOR MOJ NAČIN DA SE BORIM SA SOPSTVENOM POTIŠTENOŠĆU.

ZORAN KESIĆ DEPRESIJA JE KAO ČUDOVIŠTE KOJE ŽIVI U PODRUMU NAŠE KUĆE. AKO NE PRIČAMO NIKOME O NJOJ I NE TRAŽIMO POMOĆ, MI TIME ZAPRAVO HRANIMO ČUDOVIŠTE. OD TE HRANE ONO RASTE I NA KRAJU NAM SE USELI U DNEVNI BORAVAK, KUHINJU, SPAVAĆU SOBU... MISLIM DA STE SHVATILI METAFORU. PRESTANITE DA HRANITE ČUDOVIŠTE. JEDNA OD BOLJIH ODLUKA KOJE SAM DONEO BILA JE DA PRESTANEM DA BUDEM CINIČAN PREMA DOMETIMA TERAPIJE I POTRAŽIM POMOĆ. TO NE IDE LAKO, ČUDOVIŠTE PRUŽA OTPOR, ALI UZ PRIJATELJE, PORODICU, SPORT I TERAPIJU, MOŽE SE USPEŠNO SAVLADATI.

STEFAN FILIPOVIĆ SVI IMAMO MALU GRUDVU TUGE NEGDE U STOMAKU. JA SE S MOJOM BORIM CIJELI ŽIVOT. ČESTO NE USPIJEM SPREČITI DA NARASTE, ALI NAUČILA SAM STAVITI JOJ MRKVU I PRETVORITI JE U SNEŠKA BJELIĆA, SMEJATI SE VLASTITOJ DRAMI. MISLIM DA JE LOLLOBRIGIDA NASTALA TOČNO U TOM PROCESU.

IDA PRESTER

SMATRAM SVAKI SVOJ NEUSPEH KAO DA SAM NEDOVOLJNA, IAKO MOGU DA GA POPRAVIM. MORAM DA BUDEM USPEŠNA DA BIH SE OSEĆALA DOVOLJNOM. STIDIM SE DA PRIČAM PRED LJUDIMA. PREVIŠE MI JE VAŽNO TUĐE MIŠLJENJE. UGLAVNOM MISLIM DA NISAM DOVOLJNO PAMETNA I DA ŠTA GOD URADIM TO NEĆE BITI DOVOLJNO DOBRO. ZBOG TOGA MISLIM DA JE BOLJE DA NE PRIČAM MNOGO, JER JE MALA VEROVATNOĆA DA ĆU IMATI NEŠTO KORISNO DA KAŽEM. JA IMAM PROBLEM ZAVISNOSTI I PRETERANE EMOTIVNOSTI KOJU NE UMEM DA KONTROLIŠEM. PREJEDANJE, PROBLEMI SA ALKOHOLOM, AUTODESTRUKCIJA, GRANIČNO PONAŠANJE (EMOCIONALNA NESTABILNOST, PERFEKCIONIZAM, NISKO SAMOPOUZDANJE). OSEĆAM SE NELAGODNO, NEPRIJATNO I FRUSTRIRANO U GUŽVI, TJ. NA MESTIMA GDE IMA MNOGO LJUDI. OPŠTA INFORMISANOST MI JE VEOMA SLABA I TO MI STVARA NAJVEĆU PREPREKU U OBRAZOVANJU I STUDIRANJU. PRED SKORO SVAKI ISPIT POMISLIM DA ODUSTANEM OD FAKULTETA. IMAM VISOKI PROSEK, BOJIM SE DA NE RAZOČARAM PROFESORE.

BUDI PAMETAN

E-učenje

NA JEDAN „KLIK” DO ZNANJA

Nekoliko ključnih reči iskucanih u brauzeru uz reč „kurs” i na „klik” ste do novog znanja. Lepo upakovanog, dobro objašnjenog, a predaju vam ga stručnjaci iz celog sveta. Bilo da vas interesuje istorija ili kodiranje... Sve je dostupno, i uglavnom besplatno, utvrdilo je istraživanje Jovane Radovanović

KOLIKO JE E-UČENJE RASPROSTRANJENO POKAZUJE I ČINJENICA DA JE FEJSBUK, UPRAVO OVIH DANA, POKRENUO SERIJU BESPLATNIH ONLAJN KURSEVA ZA NOVINARE KOJI ŽELE DA KORISTE TU DRUŠTVENU MREŽU KAKO BI PRONALAZILI VESTI I IZVEŠTAVALI

NAJVAŽNIJA ŽIVOTNA LEKCIJA JE DA SA UČENJEM NIKADA NIJE gotovo. Ni posle završenog fakulteta, ni nakon što pronađete svoj posao iz snova. Rad na sebi jedan je od najbitnijih aspekata u životu. Bilo da imate sedam ili 77 godina. Uvek možete da saznate još nešto novo i naučite nešto što ćete moći da primenite. Važno je da gradite sebe, a danas je to lakše nego ikada. Ekspanzija onlajn kurseva pod pokroviteljstvom najjačih univerziteta na svetu je u jeku. Tome je, svakako, doprinelo i standardno obrazovanje koje nikako da sustigne svetske inovacije. „Pametnih” škola prilagođenih modernom dobu je vrlo malo, a sistem učenja, predavanja i ocenjivanja negde je zapeo i teško se prilagođava generacijama milenijalaca. Pa nije ni čudo što se mladi okreću novim načinima učenja, koji više odgovaraju vremenu u kom odrastaju, ali i vremenu koje žele da provedu učeći određenu temu. Porast ovog tržišta najbolje je prikazan brojevima u 2015. godini, a prema poslednjim procenama, ono je vredelo oko sto sedam milijardi dolara, dok je 2013. godine njegova vrednost bila trideset dve milijarde. Lynda.com, jedan od najvećih sajtova za onlajn učenje, zaradio je sto tri miliona dolara 2013. godine od dve kompanije, a u to vreme već su imali prijavljene prihode od gotovo sto mi-

BUDI PAMETAN

NAJBOLJI BESPLATNI

KADA 71 ODSTO UGLEDNIH AKADEMSKIH LIDERA IZ SAD KAŽE DA JE ISHOD KOD ONLAJN UČENJA JEDNAK ILI BOLJI NEGO KOD STANDARDNOG, JOŠ JE JASNIJE ZAŠTO SE STUDENTI ODLUČUJU DA SEDE ISPRED MONITORA UMESTO U UČIONICI liona dolara i više od dva miliona korisnika. Novac koji vam je neophodan da dobijete pristup za gotovo 100.000 tutorijala znatno je manji od školarine koju biste morali da platite da biste isto to naučili na „stari način”. POSTAVLJA SE PITANJE ZAŠTO BI NEKO PLAĆAO DA POHAĐA časove koji ga ne interesuju i da uči stvari koje mu možda nikada neće biti od koristi? Na primer, zašto bi neko ko želi da uči programiranje morao da zna i računovodstvo? Često kao odgovor čujemo „da bi mladi dobili širu sliku”. Opšte obrazovanje jeste važno, ali ono se ne stiče samo u školi. Zato su standardne škole sve manje

privlačne onim studentima koji žele da se fokusiraju na jednu temu i koji traže kvalitet, zbog čega e-učenje često ostaje jedina validna opcija. A kada 71 odsto uglednih akademskih lidera iz SAD kaže da je ishod kod onlajn učenja jednak ili bolji nego kod standardnog, još je jasnije zašto se studenti odlučuju da sede ispred monitora umesto u učionici. Recimo, za samo 37 dolara možete da odslušate sedmoiposatni kurs koji drži bivši zaposleni u Goldman Saksu, a koji će vam pomoći da savladate osnove vođenja biznisa. Koliko je e-učenje rasprostranjeno pokazuje i činjenica da je Fejsbuk pokrenuo seriju besplatnih onlajn kurseva za novinare koji žele da koriste tu društvenu mrežu kako bi pronalazili vesti i izveštavali. Iako izgleda jednostavnije i preciznije, onlajn učenje nije lako niti idealno. Sa porastom onih koji su spremni da uče putem interneta porastao je i broj sajtova koji nude tu uslugu, zbog čega je veoma važno pronaći odgovarajući kurs. Veliki broj svetski priznatih fakulteta počeo je da postavlja svoje kurseve onlajn, što znatno skraćuje potragu za dobrim i besplatnim, ili veoma jeftinim obrazovanjem. Ovaj vid učenja iziskuje i odgovornost i samodisciplinu kod studenata, koja im je u standardnom obrazovanju nametnuta obaveznim predavanjima, rokovima i ispitima. A te osobine nema svako. Osim velikog broja loših kurseva, mana onlajn kurseva je i što često ne mogu da se izbore sa hiljadama studenata koji žele da se uključe u diskusiju. Veliki broj onlajn studenata ne znači da je došao kraj standardnom obrazovanju, ali ukoliko ono ne počne da se menja i prilagođava potrebama mladih, biće sve manje onih koji će biti spremni da plate skupe školarine. Pojedine škole su to predvidele, pa su počele da kombinuju standardne metode sa modernim učenjem. Jedna studija pokazala je da studenti najbolje uče kada kombinuju standardne metode sa onlajn kursevima. Čak 70 odsto ispitanika složilo se sa tim zaključkom. To znači da škole moraju da se prilagode modernom dobu i novim metodama koje bi tablu, u nekim slučajevima, zamenile monitorom. ®

ONLAJN KURSEVI

Coursera Coursera.org je moćno oružje za besplatno obrazovanje i uključuje kurseve najboljih univerziteta, velikih muzeja i fondova. Na ovom sajtu možete pronaći razne teme. Zbog toga je popularna i među onima koji bi da uče o kodiranju, ali i onima koji bi da nauče nešto više o istoriji umetnosti. Povezana je sa velikim brojem organizacija i univerziteta širom sveta.

Khan Academy Ova platforma takođe je uvezana sa velikim brojem škola, što je čini jednim od najpopularnijih mesta na internetu za učenje. Popularnosti Kan akademije doprineo je veliki broj raznovrsnih kurseva, ali i njen jednostavan interfejs zbog kojeg je učenje znatno olakšano.

Open Culture Online Courses Ukoliko vam ne polazi za rukom da nađete temu koja vas interesuje, ovaj sajt je idealan jer sadrži više od 1.000 onlajn kurseva, videa i podkastova sa fakulteta širom sveta. Ovde se nalazi materijal koji postoji na privatnim sajtovima univerziteta i veoma je lak za pretraživanje. Na jednom mestu možete da pronađete na stotine univerzitetskih kurseva bez potrebe da obilazite svaki sajt posebno.

Udemy Ova platforma veoma je slična Kurseri, ali vam dozvoljava da sastavite svoj kurs od lekcija. Saradnja sa vrhunskim profesionalcima i školama garantuje vam kvalitetan sadržaj, zbog čega nisu baš svi kursevi na njemu besplatni.

Academic Earth Academic Earth, kao i prethodno nabrojani sajtovi, sarađuje sa velikim brojem škola. Na njemu možete naći odlične kurseve i birati čija predavanja, na temu koja vas interesuje, želite da čujete. Pretraga kurseva na ovom sajtu je vrlo jednostavna jer su oni razvrstani po temama i školama.

EX CATEDRA

PROFESOR ČEDOMIR ČUPIĆ

ŽIVOT BEZ IDEALA JE OPUSTOŠENI ŽIVOT

EX CATEDRA

Čupić je od onih profesora kod kojih su studenti mogli da pozvone na vrata i zatraže neku knjigu, jer su znali da na policama kućne biblioteke drži između pet i šest hiljada knjiga. Veruje u to da je knjiga najveći čovekov idol jer ga trajno obeležava. Živi prema četiri Kantova moralna imperativa, ali kao i stari Grci veruje u slobodu i sudbinu. Studenti znaju i one manje bitne detalje u vezi sa omiljenim profesorom: da na fakultet dolazi gradskim prevozom, da najviše voli čaj od nane i kamilice. Na Fakultetu političkih nauka ovih dana drži svoja poslednja predavanja iz sociologije, političke antropologije, medijske etike... Doživljavao ih je kao svojevrsnu dramu u kojoj je učestvovao sa desetinama generacija studenata koji su ga, kako kaže, inspirisali, ozračivali i bodrili Razgovarao DIMITRIJE ĐURIĆ Fotografije IGOR PAVIĆEVIĆ

IKO OD KOLEGA I STUDENATA PROFESORA Čedomira Čupića koji su pomagali intervjueru u pripremi za ovaj razgovor, nije umeo da ga opiše jednom reči ili bar jednom rečenicom. Uvek bi se prisećali susreta i razgovora sa njim, šta im je kojom prilikom rekao i šta su od njega naučili. Zbog toga je brojnim generacijama studenata nezamislivo da profesor Čupić odlazi u penziju, budući da je njihovo intelektualno i moralno sazrevanje svih ovih godina bilo bitno obeleženo njegovom ličnošću, knjigama i brojnim rečenicama – životnih pouka ispisanih u beleškama i urezanih u sećanje. Kao što i on sam kaže, čovek je sazdan od reči kao kuća od cigala.

Studije novinarstva i međunarodne politike završio je na Fakultetu političkih nauka na kojem je kasnije magistrirao i doktorirao, ali je manje poznato da je studije filozofije na beogradskom Filozofskom fakultetu napustio pred diplomski ispit, zbog toga što su pojedine profesore oterali iz političkih razloga. Radio je kao novinar u Obrazovnom programu Radio Beograda sve do smene dvojice novinara i urednika kada je prekinuo saradnju. Kao član Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Republike Srbije i kasnije kao predsednik Odbora Agencije za borbu protiv korupcije, ali i kao profesor, doživljavao je različite napade, a neke od njih opisao je u jednom delu knjige Medijska etika i medijski linč. Čupić je od onih profesora kod kojih su studenti mogli da pozvone na vrata i zatraže neku knjigu, jer su znali da na policama kućne biblioteke drži između pet i šest hiljada knjiga. Veruje u to da je knjiga najveći čovekov idol jer ga trajno obeležava. Živi prema četiri Kantova moralna imperativa, ali kao i stari Grci veruje u slobodu i sudbinu. Optimista i idealista, trudi se da u ljudima vidi samo ono najbolje, pa zato prijateljima, kolegama i studentima obećava da će se uvek družiti samo sa njihovim vrlinama, a ne i sa manama. Studenti znaju i one manje bitne detalje u vezi sa omiljenim profesorom: da na fakultet dolazi gradskim prevozom, da najviše voli čaj od nane i kamilice, a posebno pitu sa višnjama koja je jedno od njegovih malobrojnih gastronomskih zadovoljstava. Možda zato često citira latinsku izreku: „Ja ne živim da bih jeo, već jedem da bih živeo.“ Na Fakultetu političkih nauka ovih dana drži svoja poslednja predavanja iz sociologije, političke antropologije, medijske etike... Doživljavao ih je kao svojevrsnu dramu u kojoj je učestvovao sa desetinama generacija studenata koji su ga, kako kaže, inspirisali, ozračivali i bodrili. A ova krajnje neobična drama u kojoj student pita, a profesor odgovara, počela je ovako...

Na hodnicima fakulteta sve češće se čuje kako je došla prva generacija studenata koja neće upoznati profesora Čupića. Kako to razumete?

To je glas starijih studenata koji su sa mnom imali dobro iskustvo i možda nekih mojih prednosti. Civilizacija je izdvojila tri sveta poziva: sudiju, lekara i učitelja, odnosno profesora. Držao sam ne samo do nauke nego i do pedagogije. Svoj poziv sam uvek posmatrao kao svetu misiju. Trudio sam se da u svakom studentu vidim budućeg stručnjaka, naučnika, javnog delatnika i nijednog nisam tretirao kao broj.

Svakoj generaciji kažem da se pazi foto-kopija, a da knjigu nosi kraj srca, da bi mogla i da ih ogreje. Mislim da je odnos prema knjizi razlika između nekadašnjih i sadašnjih generacija. Veliko čitanje je veliko ulaganje u sebe Rediteljka Ana Maria Rossi je na ovim stranicama jednom rekla da je njenoj generaciji fakultet omogućio da po završetku studija žive kao imena i prezimena. Da li je i to smisao obrazovanja na Fakultetu političkih nauka?

Naravno. Ovaj fakultet je ekskluzivna institucija koja obrazuje studente za ekskluzivna zanimanja. Novinar mora da vidi, čuje i nijansira neke stvari koje građani ne mogu. Diplomata se nalazi na nekoj vrsti kormila sa kog pozicionira svoju zemlju u svetu. Politikolozi su bitni kao znalci i stručnjaci za unutrašnji politički život. Socijalni radnik se bavi ozbiljnim društvenim poremećajima, a socijalna politika iznalaženjem mera i odnosa kako da društvo izvuče iz bede i siromaštva. Ovo su profesije koje traže jedan povišen senzibilitet. Svoje najbolje studente sam preporučivao i za svetske univerzitete kao što su Oksford i Kembridž. Neki su odlazili i u Tokio, čak i na Havaje.

EX CATEDRA

Nije nepojavljivanje u medijima moja odluka. Moje nepojavljivanje u medijima proizilazi iz toga da bi možda ono što bih rekao bilo opasno po njih Da li su se studenti promenili u proteklih 40 godina?

Ranije generacije su bile u velikoj materijalnoj oskudici koju su nadomeštale čitanjem. Najveći deo vremena provodile su čitajući i učeći u bibliotekama. Ono što me raduje jeste da u svakoj generaciji postoje veliki čitači koji neguju poseban odnos sa knjigom. Svakoj generaciji kažem da se pazi foto-kopija, a da knjigu nosi kraj srca, da bi mogla i da ih ogreje. Mislim da je odnos prema knjizi razlika između nekadašnjih i sadašnjih generacija. Veliko čitanje je veliko ulaganje u sebe. Na taj način stvarate ogromni unutrašnji rezervoar znanja sa kojim posle lako možete da se služite i orijentišete naročito u kriznim, ali i u profesionalnim situacijama, pri čemu vidite i razumete šire i dublje od ostalih. Ove generacije, međutim, poseduju neka znanja i mogućnosti koje mi nismo imali, pre svega mislim na kontakte sa svetom. Da li su se promenili profesori? Može li neko da bude profesor, a da od svoje mesečne plate ne može da kupi novo odelo, pročita bar jednu novu knjigu, gleda makar jednu pozorišnu predstavu, pročita neki ozbiljni časopis?

Obrazovanje je u materijalnom beznađu. Profesori bi trebalo da budu najugledniji ljudi i zarađuju dovoljno za pristojan život. Međutim, oni se tretiraju kao državni činovnici i dovedeni su na ivicu preživljavanja, naročito u malim sredinama. Zamislite u takvoj sredini neke male privatnike koji, ponekad, nelegalnim radnjama stiču ogromno bogatstvo i čija deca dolaze pred

nastavnike koji su u bedi i opterećeni unutrašnjim problemima. U moje vreme, učitelji i profesori su bili prava gospoda, počev od toga kako su se oblačili, preko higijene i velikog raspoloženja koje su prenosili na nas. U sve profesore sam gledao kao u katedrale! Ali bili su i izuzetno strogi. Ja i danas sanjam profesorku latinskog kako me ispituje, pa se probudim ujutru i pomislim – kakav hohštapler, profesor univerziteta, a ne zna nastavke treće deklinacije! A tek učiteljica Ružica! Prava dama. Ona je celom mom mestu davala intonaciju, jer kad bi ona obukla neku haljinu, sve ostale dame bi želele istu takvu. Uvek je bila nasmejana, sređena, počešljana. Kao neka princeza. Svi učitelji i nastavnici su išli na skijanje ili na more, neki u Pariz ili u Rim, pa su nam posle prepričavali kako izgledaju ta mesta. Kasnije, kada sam i ja otišao tamo, sve iz tih priča mi je bilo poznato. Obrazovanje je veoma potcenjeno, a male zemlje svoju budućnost mogu da grade samo na obrazovanju. Ovde još nije dozrela svest političkih elita koje bi trebalo da iniciraju i da zajedno sa duhovnim elitama, elitama znanja, naprave strateški plan oporavka obrazovanja. Zašto bi danas neki srednjoškolac odlučio da upiše antropologiju ili sociologiju, društvene nauke uopšte, kada se ispostavlja da su najperspektivnije tehničke nauke ili studije iz oblasti novih tehnologija?

To je uvek bilo veliko pitanje. Praktična zanimanja su uvek bila popularna, jer su donosila velike zarade. Gledao sam, među-

tim, kako iz porodica lekara ili inženjera deca odlaze na filozofiju, sociologiju... U mladosti ljudi imaju romantičarski odnos prema životu i onda se više vode svojim unutrašnjim potrebama ili nekom vizijom, a manje rezultatima koje vide pred sobom. I to je dobro. U suprotnom, društvene nauke bi nestale. Ali zašto su važne društvene nauke? Aleksej Kišjuhas, docent na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, bolje formuliše to pitanje u kolumni za list Danas – čemu to služi, a uz to i ne radi?

On tim tekstom više opominje stratege društva i ljude na vlasti. Društvene nauke nikada neće biti ugrožene. Ljudi, naprosto, imaju različite potrebe. Gledao sam ljude koji su veliki posvećenici i veliki profesori i koji su živeli vrlo oskudnim materijalnim životom, čije su materijalne potrebe bile asketske, čak nepreporučljive. Još je Sokrat to formulisao rekavši jednom prilikom: šta će meni ovoliko stvari? Takvi ljudi, međutim, imaju razvijene duhovne potrebe koje su nezamislive sa aspekta materijalnog. Moj veliki prijatelj i možda jedini živi mudrac Đuro Šušnjić je iz brojnih ideoloških razloga i zavisti bio primoran da se stalno seli, pa sam ga jednom prilikom pitao kako to da je skoro ceo život proveo u seobama, a da se nije oštetio. Odgovorio mi je: „Sva moja imovina je sa mnom. Svi moji koferi su u mojoj glavi. Krenem ja, krene i moja imovina.“ E to su te duhovne potrebe! Naravna stvar, materijalne potrebe olakšavaju život, ali uvek treba praviti neku meru.

EX CATEDRA

Jedna od zamerki na račun fakulteta na kojima se izučavaju društvene nauke jeste da ih oni ne pripremaju za život izvan knjiga i idealnih kategorija, odnosno za stvarnost.

Da vam kažem, život bez ideala je opustošeni život. A to što stvarnost ne odgovora tim idealima, više govori o toj stvarnosti. Volim ljude koji imaju ideale, ideje koje čak i ne moraju biti realizovane. Ljudi bez ideala su postvareni ljudi. Ljudi koji imaju ideale i romantičarski odnos prema stvarnosti žive zadovoljnije i to se zadovoljstvo ne može kupiti. Jednim delom, život moje generacije prošao je u velikim problemima. Živeli smo idealan život sa aspekta sigurnosti sve do ratova koji su napravili pustoš. U najboljim godinama, razmišljali smo kako da preživimo. Održavao sam se tako što sam imao sreće da imam prijatelje bliske po duhovnoj sličnosti, istim načinima viđenja sveta i potreba, i živeli smo u malim oazama. Sve vredno živi u malim srcima i malim oazama. Ne treba previše očekivati od stvarnosti. Stvarnost je, zapravo, onakva kakvom je mi stvorimo i ona čini smisao našeg života. Zašto vas nema u medijima?

Nije to moja odluka. Moje nepojavljivanje u medijima proizilazi iz toga da bi možda ono što bih rekao bilo opasno po njih. Takođe, mislim da to verovatno ima veze i sa izbegavanjem ljudi čije bi mišljenje moglo da ugrozi one koje su na vlasti. Imao sam teške javne napade na moju ličnost preko medija, ali nikada nisam pozvao nijednog novinara sa molbom da bilo šta saopštim. Ako sam imao potrebu, činio sam to preko saopštenja za javnost. Pitaju me ponekad građani da li sam se uplašio. Ne, nikada se nisam uplašio i uvek ću javno reći ono što mislim. Nikada se nisam preporučivao. Smatrao sam da redakcije imaju pravo da biraju koga hoće kao sagovornika i traže mišljenje od njega, iako u gotovo svim medijima rade studenti kojima sam bio profesor. A da li među tim studentima prepoznajete i one koji su pred vama odgovarali na pitanja šta je integritet, odgovornost, istina, poštenje, poštovanje ličnosti, a koji su kasnije radeći u medijima postupali drugačije od onog čemu ste ih učili?

Nažalost, dešava se i to. Moje je bilo da ih naučim onako kako profesija i poziv zahtevaju, a oni donose ličnu odluku. Verovatno su pred nekim ponudama, komforom,

strahom – poklekli. Smatram da je to teško izneveravanje profesije i da na taj način novinari ulaze u jednu opasnu zonu u kojoj će biti zloupotrebljeni i dovedeni u pitanje kao profesionalci. Ovde važi izreka – dvostruko bijen, trostruko vredi. Onaj čovek koji je jednom izneverio svoj poziv, velikim delom je obeležio svoj život. Šta je to „ortopedija uspravnog hoda“?

Ona govori o dve stvari, da čovek pored moći znanja, drži i do moći savesti. Ona podrazumeva da čovek u svom životu da primat svom moralnom ponašanju i delovanju, odnosno da njegovo moralno biće ima primat nad svim unutrašnjim bićima. Moralan čovek je najbolji čovek. Moralni život je najteži, ali je i najljudskiji. Kada je moć savesti utemeljena, ona gori kao večna vatra! U blagostanju – gori kao žižak, a kada nastupe loša vremena – kao plamen. Ljudi uspravnog hoda su ljudi od identiteta i integriteta, dosledni u bitnim stvarima. Oni nikada neće izneveriti univerzalne, svete vrednosti i ideje kao što su istina, pravda, sloboda, dobrota, ljubav, lepota, solidarnost, ravnopravnost i ljudsko dostojanstvo. Na predavanjima često podsećate studente, pre svih buduće novinare, na to da je najvažnija kultura pitanja. Gledajući konferencije za novinare, ispostavlja se da je postavljanje pitanja krajnje nekulturno...

Ljudske aktivnosti izazivaju posledice, ali pitanje ne izaziva. Najpre pitate, potom do-

U sve profesore sam gledao kao u katedrale! Ali bili su i izuzetno strogi. Ja i danas sanjam profesorku latinskog kako me ispituje, pa se probudim ujutru i pomislim – kakav hohštapler, profesor univerziteta, a ne zna nastavke treće deklinacije!

bijete odgovor, pa tek onda otpočinjete aktivnost. U novinarskoj profesiji, međutim, nije reč o običnim pitanjima, već o pitanjima koja moraju biti dobro promišljena. Kao profesionalac ne možete postavljati laička pitanja. Novinarsko pitanje podrazumeva izuzetnu studioznost i pripremu, jer preko pitanja pokazujete svoje znanje, a na osnovu tih pitanja dobijate odgovore koji će vam poslužiti za pisanje raznih tekstova, i u tom smislu je novinarstvo veoma odgovorna profesija. Uprkos utisku da su novinari sve manje potrebni, ipak smatrate da je novinarstvo profesija 21. veka. Zašto?

Novinarska profesija će, pored ona tri pomenuta, postati četvrti sveti poziv zbog toga što su u informatičkom društvu informacije postale pitanje života i smrti. Vest o onome što se dešava ovog trenutka može za svega nekoliko trenutaka obići planetu. Ako imate tačnu informaciju, vi ćete se dobro orijentisati, ali ako je ta informacija lažna, ona može izazvati strašne posledice kao što su, na primer, uzurpacije, pa i smrt. Čemu ćete se posvetiti po odlasku sa fakulteta?

Najviše ću se posvetiti pisanju, upravo završavam neke knjige. Baviću se koliko mogu i javnim nastupima, predavanjima, tamo gde budem pozvan. Odlazak u penziju doživljavam kao nešto normalno. Niko nije nezamenljiv! Zadovoljan sam što sam iza sebe ostavio ljude koji dostojno mogu da nose ovu profesiju, kao što su profesori Slobodan Marković, Miloš Bešić, Dušan Pavlović, Slaviša Orlović, kao i moja saradnica Milica Joković koja pokazuje visoke rezultate. To su ljudi koji će me nadići i voleo bih da budu dobri pedagozi, karakteri, da se izgrade u uzorne ličnosti. Bodrim i ovu instituciju i želim joj sjajnu budućnost. Svom nasledniku sam rekao da kada uvidi da gubim kritičnost u odnosu na javno polje, da mi ne dozvoli da se kompromitujem, jer starost donosi probleme kao što su bolesti tela ili promene u mentalnim stanjima koje ponižavaju čoveka. Čovek mora da zna kada je vreme da se povuče. Svi smo smrtni i to je nešto sa čim moram da se suočim. Voleo bih da starost provedem u zdravlju i da sa ovog sveta odem na najjeftiniji način, bez velikih opterećenja po moju porodicu.

OBRAZOVANJE

Novi međunarodni studijski program na Ekonomskom fakultetu

Londonska škola ekonomije u Beogradu Uvek je postojala ona priča da su američki, britanski i pojedini kontinentalni univerziteti daleko ispred naših, i san je bio nabaviti novac i odlepršati tamo negde u svet, po diplomu koja otvara sva vrata poslodavaca, pa i ona, figurativno rečeno, najdeblja i najteža. Ekonomski fakultet je dugo radio na tome i uspeo da ostvari ono što postoji još samo u Moskvi: da se međunarodni program Univerziteta u Londonu iz Ekonomije i finansija, za koji je fakultet-nosilac LSE, realizuje i u Beogradu Piše ZORICA MARKOVIĆ

UVEK JE POSTOJALA ONA PRIČA DA SU AMERIČKI, BRITANSKI i pojedini kontinentalni univerziteti daleko ispred naših, i san je bio nabaviti novac i odlepršati tamo negde u svet, po diplomu koja otvara sva vrata poslodavaca, pa i ona, figurativno rečeno, najdeblja i najteža. Uvek smo govorili da je Beograd svet i da bi u njega mogli da se presele neki veliki igrači. Iako se dešava postepeno, a ne i brzo koliko bismo hteli, proteklih meseci srpski univerzitet ne samo da je dobio dobre vesti skokom na Šangajskoj listi, već je i Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu postao partner čuvene Londonske škole ekonomije koja je do sada dala 16 nobelovaca. Ekonomski fakultet je dugo radio na tome i uspeo da ostvari ono što postoji još samo u Moskvi: da se međunarodni program Univerziteta u Londonu iz Ekonomije i finansija, za koji je fakultet-nosilac LSE, realizuje i u Beogradu. Reč je o projektu koji podrazumeva realizaciju međunarodnog studijskog programa osnovnih studija Ekonomija i finansije, koji će studentima istovremeno obezbeđivati dve diplome – Univerziteta u Londonu (fakultet-nosilac Londonska škola ekonomije i političkih nauka (LSE)) i Univerziteta u Beogradu (Ekonomski fakultet). Profesor dr Branislav Boričić, dekan Ekonomskog fakulteta u Beogradu, kaže da im je trebalo godinu dana da se postigne dogovor sa tom londonskom školom. Jedan od razloga zbog čega su Britanci prihvatili saradnju jeste to što su na osnovu objavljenih radova profesora Ekonomskog fakulteta u međunarodnim naučnim časopisima procenili da postoji kompetentnost i kvalitet svetskih standarda. Profesor Boričić

kaže da kvalitet jeste imao presudnu ulogu za saradnju sa Englezima jer se Ekonomski fakultet ozbiljno bori protiv neakademskog ponašanja. „Mi smo institucija koja ne dozvoljava pranje diploma, poštuje visoke kriterijume pri izboru svog nastavnog kadra, usaglašava svoje nastavne planove i programe sa modernim trendovima, za izvođenje nastave velikim delom koristi prevode relevantnih svetskih udžbenika“, kaže profesor Boričić. LAKO JE SHVATITI PREDNOSTI KOJE ĆE IMATI EKONOMSKI FAKULTET od novog programa, ali profesor Boričić smatra da svaka nova međunarodna spona između Univerziteta u Beogradu i uglednih univerziteta sveta znači naše novo približavanje svetu od kojeg smo se mnogo udaljili tokom poslednje decenije prošlog veka. On otkriva da je fakultet od trenutka potpisivanja ugovora dobio nove ponude od nekih drugih prestižnih univerziteta iz Nemačke, Švedske, Kine sa inicijativama za tešnju saradnju. Za studente to svakako znači međunarodnu afirmaciju i međunarodno uvaženu diplomu. Ipak, neće biti sve glatko. „Biće teško upisati, i tu ste u pravu, jer ćemo početi sa skromnim brojem kandidata, oko 40 godišnje“, otkriva profesor Boričić. „Konkretno, svi studenti će upisivati našu redovnu prvu godinu, a po njenom završetku, studenti koji žele i ispunjavaju uslove, njih 40, moći će od druge godine da nastave naredne tri godine studije po ovom međunarodnom programu. Uslov za upis na ovaj program je položen IELTS ispit iz engleskog jezika kod Britanskog saveta, ali je

OBRAZOVANJE

JEDAN OD PRIORITETA EKONOMSKOG FAKULTETA JE DA SVOJIM STUDENTIMA STVORI USLOVE ZA DOBRO ZAPOSLENJE. ZBOG TOGA SMO OSTVARILI SARADNJU SA OKO DVESTA DOMAĆIH I INOSTRANIH KOMPANIJA I INSTITUCIJA I VEĆ DUŽE VREME POVEZUJEMO NAŠE STUDENTE SA POTENCIJALNIM POSLODAVCIMA KAKO BI SVOJE TEORIJSKO ZNANJE PRIMENILI U PRAKSI DOCENT DR SAŠA RANĐELOVIĆ, PRODEKAN ZA FINANSIJE I MEĐUNARODNU SARADNJU NA EKONOMSKOM FAKULTETU U BEOGRADU

minimalna zahtevana ocena sasvim približna znanju engleskog jezika dobrog studenta, te u tom pogledu ne očekujemo probleme. Rangiranje zainteresovanih studenata vršiće se na osnovu uspeha studiranja na prvoj godini studija i na osnovu rezultata na pomenutom ispitu iz engleskog jezika. Kada je reč o završavanju ovih studija, tvrdnja da će to biti teško da se završi – ne stoji. Na osnovu uvida u nastavni program, literaturu i ispite, procenjujemo da veliki broj naših dobrih studenata može uspešno i s lakoćom da savlada takvu i sličnu materiju.“ Prodekan za finansije i međunarodnu saradnju na Ekonomskom fakultetu u Beogradu docent dr Saša Ranđelović smatra da će ove međunarodne studije za studente značiti da stiču znanja uporediva sa njihovim vršnjacima sa najboljih svetskih univerziteta. „Kao kruna svega dolaze dve diplome – jedna izdata od Univerziteta u Londonu (fakultet-nosilac LSE) i druga izdata od Univerziteta u Beogradu (Ekonomski fakultet)“,

objašnjava Ranđelović i dodaje da je u okviru tih studija, na engleskom jeziku, sve po programu, literaturi i ispitima definisanim od strane LSE. „Studenti će polagati ispite u pismenoj formi, pri čemu će za pripremu ispitnih testova i njihovo ocenjivanje biti zaduženi profesori LSE, dok će nastavu izvoditi profesori Ekonomskog fakulteta. Oni naviknuti da uče po „Bolonji“, na međunarodnim studijama će morati da menjaju svoje navike – za polaganje ispita predviđen je samo jedan rok, i to u maju, a udžbenici na engleskom su obimni, usled čega su svi predmeti dvosemestralni. Bitne novine u odnosu na postojeće studije predstavljaće to što će se ceo proces nastave i ispitivanja izvoditi na engleskom jeziku i što će po završetku studenti dobiti dve diplome. Shodno tome, diplomci koji budu završili studije po ovom programu steći će znanja i veštine po standardima koji važe na najprestižnijim univerzitetima u svetu, pri čemu će u toku studiranja potpuno savladati i engleski jezik. Dakle, po završetku ovih studija, studenti dobijaju kvalitetno znanje, dve prestižne diplome i tečno znanje engleskog jezika, što će se veoma pozitivno odraziti na njihove mogućnosti za zapošljavanje i dalje napredovanje.“ ŠKOLARINA OD 2.000 EVRA KOJA SE PLAĆA UNIVERZITETU U Londonu jeste tek pet odsto školarine koju inače plaćaju studenti koji po sličnom programu studiraju u Londonu, ali dekan Ekonomskog fakulteta u Beogradu kaže da će ova institucija uraditi sve da obezbedi stipendije za bar jednu trećinu studenata. „Jedna od naših glavnih ambicija jeste da damo svoj skromni doprinos borbi protiv odliva mozgova, jer ćemo studentima pružiti mogućnost da steknu savremena znanja, veštine i prestižne međunarodne diplome bez odlaska u inostranstvo. Činjenica da ćemo diplomce opremiti znanjem i veštinama svetskog ranga omogućiće im zapošljavanje na dobrim pozicijama u zemlji, što je najbolji način borbe protiv odliva mozgova.“ Osim znanja, uz ovu diplomu studenti će dobiti i potencijalne poslodavce, kaže prodekan Saša Ranđelović. „Jedan od prioriteta Ekonomskog fakulteta je da svojim studentima stvori uslove za dobro zaposlenje. Zbog toga smo ostvarili saradnju sa oko dvesta domaćih i inostranih kompanija i institucija i već duže vreme povezujemo naše studente sa potencijalnim poslodavcima kako bi svoje teorijsko znanje primenili u praksi.“ ®

BUDI PREDUZETNIK HAJDE DA

STARTAP M E N J A M O S V E T. . .

JE ... IZ SRBIJE

BUDUÄ&#x2020;NOST

›

U Americi startapovi su pokretači ekonomije. Privlače milijarde dolara. Airbnb, Uber i Snapchat menjaju način komunikacije i života. A koliko je moguće pametnu ideju pretvoriti u biznis, i koliko ne treba da vas ograničava situacija na lokalu, pokazuje i to što su u Srbiji nastali neki od startapova koji su upisani na svetsku mapu. Kada čujete priče tih ljudi i šta oni rade, prvo što pomislite je „pa kako ne znam za ovo, ovo je fantastično“ i „zašto niko u Srbiji ne govori o tome“. Zato, evo tih priča

PIŠE ANA MITIĆ

N OGI LJUDI SANJAJU DA RADE POSAO KOJI VOLE. IPAK, to je još uvek privilegija nekih. A to kaže i statistika prema kojoj više od polovine njih sa diplomama fakulteta ne radi to što je studiralo. To ima veze i sa tim što je poslednjih godina porastao broj mladih nezaposlenih ljudi u celom svetu. I sve to je dobro. Dobro, jer je dovelo do eksplozije startapa u celom svetu, pa i u Srbiji. I pokrenulo i nateralo sve te ljude da, umesto da kukaju, uzmu stvari u svoje ruke i menjaju svet. I rade posao koji vole. Startap je kad imaš dobru biznis ideju koju pretočiš u neku svoju priču. Kad sam sebi osmisliš, kreiraš, i „nađeš“ posao koji voliš. Kad sam sebe zaposliš. Ali nije samo dobra stvar što od sebe praviš preduzetnika, ogromna većina startapova vrlo je korisna za zajednicu i društvo, sa humanom komponentom, a zahvaljujući njima učinjeni su fantastični pomaci u raznim oblastima – od IT-ja, istraživanja, medicine, preko obrazovanja i roditeljstva, do marketinga, farmacije i poljoprivrede. Da li je lako? Nije uopšte. Kao što ćete pročitati dalje u tekstu, nije to „rock‘n‘roll i hipsteraj“. Devet od deset startapova ne uspe. Najbolje prolaze oni koji su pokrenuli startap u oblasti koju dobro poznaju i do koje im je stalo (radiš ono što voliš). Znamo za primere gde su preduzetnici kretali od maminog ili tatinog malog biznisa, ili od sela gde su kao klinci čuvali ovce, da bi krenuli da te oblasti uspešno prilagođavaju 21. veku – kao što je Farmija, onlajn tržnica stoke, čiji osnivač je u vezi sa ovom oblašću bio kao mladi pastir; ili novosadska kompanija Drytools, koju su pokrenula tri programera da učine programiranje četiri puta bržim i jeftinijim. Na nedavnom evropskom takmičenju za društveno preduzetništvo namenjeno studentima „Social Impact Award“ nagrađena su četiri preduzetnička projekta koje valja spomenuti kao dobar primer: „Prozorište“, projekat organizovanja „tim-bilding“ aktivnosti za kompanije za promociju kulture i istorije, koje će voditi srednjoškolci iz lokalnih zajednica; projekat ozelenjavanja krovova stambenih zgrada „Zeleni krovovi“ sa ciljem smanjenja potrošnje električne energije stanara i kreiranja oaza za druženje; „Studenti zajednici“ – ekspres restoran sa dostavom hrane za stara lica na teritoriji Sremskih Karlovaca; projekat „Sa problemima na ti“, usmeren na psihološku podršku mladima sa emocionalnim problemima. Sve dobre i korisne stvari za društvo, ali i za mlade ljude koji su kreatori ovih ideja, jer su već na putu pokretanja sopstvenog biznisa. U Americi startapovi su pokretači ekonomije. Privlače milijarde dolara. Airbnb, Uber i Snapchat (sad sigurno znate o čemu vam pričam) menjaju način komunikacije i života. A koliko je moguće pametnu ideju pretvoriti u biznis, i koliko ne treba da vas ograničava situacija na lokalu, pokazuje i to što su u Srbiji nastali neki od startapova koji su upisani na svetsku mapu. Kada čujete priče tih ljudi i šta oni rade, prvo što pomislite je „pa kako ne znam za ovo, ovo je fantastično“ i „zašto niko u Srbiji ne govori o tome“. Zato, evo tih priča.

BUDI PREDUZETNIK

PRIČA PRVA

BIZNIS SA BAKTERIJAMA Naučnice iz Srbije na pragu revolucionarnog otkrića

To je kao EKG srca, samo za creva. Odjednom imaš uvid u sve

BUDI PREDUZETNIK

DVE NAUČNICE, SVETLANA BOJIĆ I MIRJANA RAJILIĆ STOJANOVIĆ, UJEDINILE su svoja istraživanja i saznanja, pretopile u startap Hittest i upravo rade na mikročipu za analizu mikrobiote, odnosno crevne flore, koji bi mogao da bude revolucija u medicini. U razgovoru sa njima, najjači utisak ostavlja to što bi njihov „mali“ izum mogao da pomogne deci sa autizmom. „Kod nas se ljudi često bave naukom koja nema neki krajnji cilj. Mislim da je to rasipanje vremena, novca i talenta i da je šteta što se sva ta pamet zalud troši. Od svih stvari o kojima sam razmišljala da mogu da radim u Srbiji, ovo je bilo najsmislenije“, priča Mirjana kako su Svetlana i ona rešile da menjaju svet iz jedne male Srbije. Većina ljudi ne zna da u svom telu poseduje još jedan organ koji se naziva mikrobiota, a sačinjen je od bakterija koje žive u našim crevima. Sad zamislite da vam te bakterije spasavaju život. A to je moguće. Takođe je moguće unaprediti lečenje ljudi. Jer odgovarajućom analizom mikrobiote možemo da dobijemo odgovore na većinu pitanja koja se tiču čovekovog zdravlja. Plastično objašnjeno, to je kao kada bismo umesto analize krvi, odgovore na pitanje „Šta mi je?“ dobijali njihovom analizom. U Americi se već razvijaju lekovi zasnovani na sadržaju naših utroba, ali se o novom polju, takozvanoj mikrobiomskoj medicini nedovoljno zna. Zato je njihov startap revolucionaran. „To je kao EKG srca, samo za creva. Odjednom imaš uvid u sve“, pojašnjava Svetlana. „To je alat koji bi trebalo da analizira bakterije u crevima kojih ima oko 500 u svakom od nas, a kako hiljade različitih vrsta naseljavaju naša creva, to znači da postoji neograničen broj različitih kombinacija bakterija, i svaka zahteva različite načine gajenja. HITChip služi determinaciji različitosti bakterija u našem digestivnom traktu“, objašnjava nam Mirjana, docent na Tehnološko-metalurškom fakultetu. Ona je u Holandiji tokom doktorata počela da radi na istraživanjima u ovoj oblasti i ubrzo shvatila koji je potencijal analize mikrobiote. „Kada dobijete antibiotik, on ubije loše bakterije, ali pobije i gomilu dobrih bakterija. Toliko ih ošteti da one nekada ne uspevaju da se rekapitalizuju. Antibiotska terapija je okidač za bolesti za koje imaš genetsku predispoziciju. Istraživanja su pokazala da to utiče na decu tako da su

gojaznija i sklonija su razvijanju alergija... Upravo analiza mikrobiote omogućava lekaru da prepiše antibiotik koji će da nanese najmanje štete, jer utvrđuje koje bakterije stradaju kao kolateralna šteta“, ističe Mirjana. Svetlana kaže da je analiza mikrobiote važna jer pokazuje i koje bakterije treba „dodati“. „Umesto da daješ antibiotik koji je kao ’tepih bombardovanje’, pošalješ tim specijalaca koji ciljano na licu mesta razdele dobre od loših bakterija i organizuju dobre bakterije da pruže otpor, kao neka gerila, i sve to prođe dosta blaže po čovekov organizam“, navodi Svetlana, koja je dve godine provela u primarnoj praksi. „DEŠAVALO MI SE DA DOĐEM DO ZIDA, NE ZNAM šta bih dalje. Imaš situacije kao što je autizam, gojaznost za koju ne znaš poreklo... i onda se pojavi činjenica da si ti sve vreme previđao ceo jedan organ na koji možeš da deluješ. Ova vrsta proboja ravna je onoj kada su otkriveni antibiotici, i to nije nešto što ja pričam, već o tome u poslednje vreme govori mnogo lekara. Ovo je nova vrsta oružja koje možemo da koristimo za lečenje“, objašnjava Svetlana.

“Ova vrsta proboja ravna je onoj kada su otkriveni antibiotici, i o tome u poslednje vreme govori mnogo lekara. Ovo je nova vrsta oružja koje možemo da koristimo za lečenje”, kaže Svetlana Bojić

„Ako se ispostavi da neko ima autizam zbog toga što nema određene bakterijske grupe u svom organizmu, a teorijski te bakterijske grupe mogu da se uzgajaju sa strane, uklope u probiotik, koji dete može da popije i da nema simptome, onda shvatate značaj analize mikrobiote. Ljudi su ranije umirali ne znajući šta im je, lečili se uz pomoć vračeva... A onda je otkriven antibiotik. I to je bila revolucija. Sada je isto sa analizama mikrobiote. I nije samo pitanje autizma, već i gojaznosti, autoimunih bolesti, kancera...“, priča Svetlana. Mirjana dodaje da su sve bolesti moderne civilizacije nastale zbog poremećaja mikrobiote – gojaznost, alergije, autoimune bolesti... koje smo mi slučajno napravili. „ZAŠTO JE EPIDEMIJA GOJAZNE DECE? ZATO ŠTO SE POREMETILA mikrobiota jer konzervirana hrana sadrži nešto što ubija dobre bakterije u crevima. Takođe, pošto se mislilo da nam nisu potrebne, iz hrane su izbačene komponente koje hrane našu mikrobiotu (poput mekinja iz brašna) i zbog toga što su neke naše bakterije gladovale sad imamo promene sastava mikrobiote. Kao kada ti zakržlja ruka ako je u gipsu vrlo dugo“, objašnjava ona. Njihov startap sa mikročipom proglašen je jednim od najperspektivnijih na nedavnoj konferenciji Startita o IT preduzetništvu. Mirjana je preko svoje preduzetničke firme razvila dizajn za novi mikročip, ali kada je trebalo da obavi redizajn softvera, shvatila je da joj treba programer. Tako je upoznala Svetlanu koja je završila Medicinski fakultet, gde je i radila neko vreme u odeljenju za statistiku, a ume i da programira jer je završila Matematičku gimnaziju. Susret njih dveju bio je presudan za razvoj analize mikrobiote i ulazak u preduzetničke vode i razvoj biznisa, koji, kako skromno naglašavaju „još nije uspešan startap“, ali je „u usponu“. Pošto razvoj softvera i analiza, odnosno eksperimentalno potvrđivanje efikasnosti mikročipa, podrazumevaju troškove, a nije bilo zainteresovanih, njih dve su rešile da ne čekaju novac i da uzmu stvar u svoje ruke, a u međuvremenu su razvile druge mikrobiološke analize koje će im obezbediti kapital da nastave rad na razvoju svog mikročipa. Rezultati bi trebalo da budu gotovi do kraja godine.

BUDI PREDUZETNIK

PRIČA DRUGA

CANCER MOONSHOT Put na Mesec naše generacije počinje iz Beograda

BUDI PREDUZETNIK

JEDNA OD NAJVAŽNIJIH STVARI NA SVETU U OVOM TRENUTKU je otkrivanje leka za rak. I zato je jedna od najvažnijih tehnoloških kompanija iz Srbije (i Kanade), koja se upisala i na svetsku mapu uspešnih startapova, kompanija Seven Bridges. Zvuči (ne)verovatno, ali upravo oni rade na otkrivanju leka za rak. Kao jedini iz domena softvera, ovaj startap našao se među 11 kompanija u okviru veoma značajnog nacionalnog projekta SAD za izlečenje kancera. Početkom godine Bela kuća pokrenula je „Cancer Moonshot“, projekat za izlečenje raka, i okupila kompanije iz različitih oblasti, među njima i Seven Bridges koji će stajati iza platforme koja će čuvati i povezivati podatke i omogućiti saradnju svih učesnika na tom projektu. Koliki je potencijal tehnologije u medicini pokazuje i to da je sam predsednik SAD Barak Obama deklarisao razvoj boljih terapija raka do 2020. kao nacionalni prioritet, kao svojevrsni „put na Mesec“ (odatle naziv projekta) naše generacije. REČ JE O PROJEKTU „BLOOD PROFILING ATLAS“ KOJI JE dizajniran da ubrza razvoj jednostavnih, tačnih i pouzdanih testova krvi za dijagnostikovanje raka i tretmana iz polja personalizovane medicine koja se smatra budućnošću lečenja. Ambicija je otkrivanje raka u ranoj fazi testiranjem krvi i omogućavanje lekarima da odaberu najbolji lek za tretman na osnovu genetskih informacija iz testa. Seven Bridgesu poveren je zadatak kreiranja cloud platforme koja će omogućiti postavljanje i kvalitetnu razmenu podataka među istraživačima. Oni nude istraživačima i lekarima mogućnost da jednostavnije obrade uzorke koji su im potrebni, pružajući niz alata na svojoj onlajn platformi. Kompaniju, koja važi i za najperspektivniju u regionu, osnovali su početkom 2010.

u Bostonu Deniz Kural, Daglas Kolton, Džon Šefild i Igor Bogićević. Firma je otvorena i operiše iz SAD, dok se u Srbiji nalazi jezgro inženjerskog tima. Suosnivač i CTO Igor Bogićević vodi 130 inženjera u beogradskom ogranku. Iako je firma registrovana u SAD, beogradski odeljak od prvog dana igra presudnu ulogu u razvoju proizvoda kompanije, dok srpski suosnivač i domaći zaposleni imaju značajan udeo u firmi.

brao bioinformatiku rekao: „Sama misija koja je deo našeg startapa jedan je od glavnih razloga zašto sam se upustio u ovu avanturu. Velika je privilegija raditi na tehnologiji koja bi mogla pomoći velikom broju ljudi pri detekciji i lečenju malignih i retkih genetskih oboljenja, kao i da manje cene dobijanja genetskih informacija neophodno vode ka personalizovanoj medicini i daleko kvalitetnijem životu.“

OVA SRPSKO-AMERIČKA KOMPANIJA UZELA JE POČETKOM GODINE INVESTICIJU ČETRDESET pet miliona dolara za brži razvoj proizvoda koje istraživači i doktori širom sveta koriste za otkrivanje terapija za lečenje teških bolesti. Ljudi iz Srbije koji stoje iza ove priče do sada nisu govorili za domaće medije, a odlučili su da tako ostane i u narednom periodu. Igor Bogićević je u intervjuu za Startit.rs pre nekoliko godina na pitanje zašto je oda-

MLADIM I TALENTOVANIM LJUDIMA KOJI ŽELE DA POKRENU TEHNOLOŠKU kompaniju ovde, savetovao je da rizikuju. „Da rizikuju, da ne odustaju, da prihvate da znaju veoma malo, da pokušaju da bootstrapuju svoj proizvod, da apsolutno nikoga ne zanima njihova ideja do prvog funkcionalnog prototipa. Da inoviraju – ne kopiraju, da nemaju apsolutno ništa da izgube, i da budu svesni razlika i problema koje će imati ovde u odnosu na neka druga mesta na ovoj planeti. Takođe, da pravljenje kompanije i proizvoda nije rock‘n‘roll/hipsteraj, nego težak i dugotrajan proces sa mnogo izazova, malo kontrole i mnogo grešaka, i da je ključna veština umeti da se dočekaš na noge.“ Njihov proizvod koriste hiljade istraživača u državnim, farmaceutskim i akademskim laboratorijama. Seven Bridges je i jedini privatni partner američke institucije National Institute of Health koji pruža autentifikaciju i autorizaciju pristupa najvećem svetskom setu podataka genomike kancera, a nalazi se i na listi 50 najpametnijih kompanija na svetu.

BUDI PREDUZETNIK

PRIČA TREĆA

MIRACLE DOJO Tvorci prve multiplayer karate igre

Uroš Mijalković, seniorski reprezentativac u karateu i vođa tima Miracle Dojo

BUDI PREDUZETNIK

CEO ŽIVOT SAM SE BORIO SA ČINJENICOM DA PROTIVNIK preko puta mene želi da mi ’otkine glavu’, kao i sa time da najveći problem i rešenje leži u meni samom. No, to su stvari koje su sastavni deo ’doa’. Ali najveći problem i najveći bol koji sam osećao bio je taj da karate (iako je jedan od najmasovnijih svetskih sportova) nije medijski ispraćen i nije prepoznat van svojih granica. Svetski prvaci u tom sportu ostali su u senci nekih drugih ljudi. Imajući u vidu da u vreme početka ovog projekta karate nije priključen porodici olimpijskih sportova, poprilično hrabro i nesvestan obima posla, odlučio sam da promenim situaciju – napravim nešto što će ujediniti ceo karate svet i dati mu priznanje van granica ovog sporta – prvu karate igricu. Kako? Nisam znao. Ali sam se usudio da pokušam“, kaže Uroš Mijalković, seniorski reprezentativac u karateu i vođa tima Miracle Dojo koji je kreirao prvu karate igricu koja se upisala među najuspešnije startapove u Srbiji na ovogodišnjoj konferenciji Startita. „KARATE DO“ („KARA” – PRAZNA, „TE” – RUKA, “DO” – put) naziv je multiplayer karate igrice koja će biti dostupna na svim mobilnim platformama. Izdvaja je to što će se kao karakteri naći pravi borci, najveće svetske zvezde u tom sportu, koje prate stotine hiljada ljudi na društvenim mrežama. „Interesantno je da su ti veliki šampioni pokazali veliku želju da pomognu na bilo koji način u realizaciji ovog projekta, videvši potencijal ovakve ideje koja prevazilazi samo ’faktor zabave’. Sa druge strane, susreli smo se sa neverovatnom podrškom mladih stručnjaka iz ICT Huba, koji su uz nas od samog početka”, dodaje Uroš. Ali sve to bi ostalo samo ideja da se nije sakupio tim pravih ljudi – koji svakodnevno dodaju vrednost ovom projektu, u jednom stančiću gde imaju problema sa komšijama jer uglavnom rade noću. „Otkako znam za sebe, počevši od ’lego’ kockica pa kasnije do tastature i miša, uvek sam imao neopisivu potrebu da stvaram. Nikad zadovoljan ’uspehom’, svaki put sam se trudio da pomeram svoje granice (usput razvio i hroničnu insomniju), ali na kraju krajeva legat koji ostavljamo iza sebe je najvažniji i svaki stepenik koji me približi ka tome uvek mi izmami osmeh na lice“, kaže Nikola Dragojević, još jedan član ekipe Miracle Dojo. Mogli su i nešto drugo. Ali ne. Odlučili su da pokušaju. A sada su sasvim sigurni

da će uspeti. Toliko da su se radije opredelili za nespavanje, gorespomenute komšije na grbači i neplaćen posao umesto posla sa redovnom i dobrom platom. Ali to je startap.

“Da bi uspeo, moraš da budeš hardcore, da imaš ogromnu želju za uspehom”, priča Stefan Đorđević „Biti uspešan je relativna stvar. Mi mislimo da je ovaj tim već uspešan, bilo da ova igrica ima milione aktivnih igrača, bilo da doživi fijasko. Nikola je odbio desetak ponuda za posao, odbio je veoma vrednu stipendiju za studije u svojoj struci, Stefan je pauzirao godinu na fakultetu kako bi mogao da bude ’all in’ za ovaj projekat (kako bi mogao da čiste savesti spava na lejzibegovima u studiju), Stevan je odbio posao na fakultetu, i zajedno sa Stankom nekoliko srpskih ’dream jobova’. I sve to kako bi se nervirali i patili od nesanice zbog neke karate igrice, na kojoj radimo već šest-sedam meseci bez novca”, priča Nemanja Tanasković, koji je uz Uroša prvi član ovog tima. KAŽU DA SU I PORED DRUŠTVENO USTALJENIH ŠABLONA I nerazumevanja od strane najbližih, istrajali i privode projekat kraju. „Stalno nas uče i spremaju za život u nekom sistemu koji odavno već ne postoji. Uči školu da ne bi radio – svaki roditelj u Srbiji.

Uvek sam znao da imam ogroman potencijal, ali sada kada sam okružen ljudima koji me razumeju i podržavaju i koji su jednako kvalitetni kao i ja, znam da limit ne postoji. Da bi uspeo, moraš da budeš hardcore, da imaš ogromnu želju za uspehom i da nikad ne odustaneš!”, kroz smešak, ali i rešenost govori Stefan Đorđević. „Napravljeno je čudo, menjali smo šest game-play koncepta. Najveći izazov je napraviti fajting igricu za ’one-hit-win’ sport kao što je karate, igricu koja neće imati energy barove. Možda neskromno, ali smo napravili nešto što ne postoji na tržištu mobilnih igara”, dodaje Stanko Kostić. „Izgurati jedan projekat od apsolutne nule do kraja, ma koliko on obiman bio, ogroman je izazov. Napraviti igricu koja će bez stida da se stavi u rang igara koje su izašle iz ogromnih firmi, sa četiri čoveka u tehničkom delu, podršku još dva, i ograničenim resursima – priča je za sebe. Ali onaj osećaj kada čovek iz Srbije igra sa drugarom iz Dubaija našu igricu, preko backenda koji si ti napravio, neprocenjiv je. Ušli smo na brzi voz, nema iskakanja iz njega. Idemo do kraja!“, kaže Stevan Končar. PLAN JE DA SE IGRA PLASIRA KRAJEM NOVEMBRA. VEĆ su napravili euforiju u karate svetu. Imaju saglasnost najboljih svetskih karatista, a to su ljudi koji će se takmičiti na sledećim Olimpijskim igrama. Priznaju: „Grešili smo mnogo”, ali i objašnjavaju zašto tako treba da bude. „To je nešto što mora da postoji u svakom poslu, ako ne postoji – tada zaista grešite! I pored bezbroj dobronamernih saveta, na kojima smo vrlo zahvalni, uvek smo imali svoj put, svoj ’do’.“

EKSKLUZIVNI INTERVJU

Kada je novembra 2013. pokrenuta kampanja na Kickstarteru za mali računar koji, poput „lego“ kocaka, možete sami da napravite, niko nije ni pomislio da se u tom trenutku menja istorija crowdfundinga, ali i načina na koji ljudi – a posebno deca – shvataju računare. Projekat je prikupio više od milion i po dolara za kratko vreme, uključujući i donaciju Stiva Voznijaka iz Epla, i postao najuspešniji edukativni izum u istoriji Kickstartera. „Živimo okruženi superkompjuterima, zatvorenim u kućišta, smeštenim u našim džepovima, po kojim kuckamo svakodnevno i koji nas povezuju sa svima. Ipak, vrlo malo ljudi zna šta se dešava ispod tih ekrana. To su geniji iz Silicijumske doline, Istočnog Londona i Njujorka. Većina nas samo smo korisnici. Živimo u svetu koji su stvorili drugi ljudi. Ono što sam ja želeo, prvo za svog malog nećaka, a potom i za sve mlade ljude na ovom svetu, bilo je da ih osposobimo da sami stvaraju tehnologiju, da je razumeju, a ne samo da je koriste“, rekao je osnivač Kano Computinga Aleks Klajn za Original na početku intervjua koji se pretvorio u inspirativni vodič kroz život mladog čoveka koji se usudio da pomera granice

, N J A L K S K E L A O N A K PUTING M O C E T J IVA BE Z A IZ I SE E T SAM S A D E TIT NEGO A V SH NIJI E MOĆTHODNJE PRE ERACI A GEN Z E S E T I EM OST R P N S Ć U BUD TE AŠ J A N ET V NO Z I L A JE SV O DIV DA JE OV ŽIVOT I DAME ZA VRE

SA ALEKSOM KLAJNOM EKSKLUZIVNO ZA ORIGINAL RAZGOVARALE SU JELENA ĐOKOVIĆ I JOVANA RADOVANOVIĆ FOTOGRAFIJE LJUBAZNOŠĆU KANO COMPUTINGA

EKSKLUZIVNO

A LEKS KLAJN IMAO JE DVADESET PET GODINA KADA JE odlučio da promeni način na koji pre svega deca, ali i odrasli posmatraju kompjutere. Krenuo je u vizionarski poduhvat da deo naše svakodnevice o kojem znamo veoma malo predstavi na najjednostavniji način. Da ga izvrne naopako i pokaže nam kako radi. Da buduće generacije ne razmišljaju o kompjuterima kao nečemu što mogu da koriste isključivo onako kako su programirani, već da ih stvaraju sami. Bilo da su programeri ili umetnici. Aleks je našao način da deci približi kompjutere, da ih nauči da razmišljaju i stvaraju umesto da samo slepo koriste ono što su drugi stvorili za njih. Aleks je osmislio Kano – set koji vas korak po korak vodi kroz sklapanje vašeg kompjutera, ali i kroz kodiranje i osmišljavanje svojih aplikacija. Kano nije običan kompjuter. On je vesnik promena. Ipak, Klajn nesebično deli zasluge sa ljudima unutar kompanije, ali i sa devojkom Britani, studentkinjom medicine, za koju kaže da mu je najveća podrška. Upitan šta bi voleo da vidi u intervjuu, Klajn nam je odgovorio da se uvek nekako izvuku zasluge njegovih saradnika. Neizmerno je ponosan na svoj multinacionalni tim. Klajn je Kano kompjuters osnovao zajedno sa Džonatanom Rac-Fridmanom i rođakom Saulom Klajnom. Aleks u razgovoru za Original ističe i ulogu drugih iz Kano tima, poput Tomija Šala, glavnog

dizajnera, Tima Grina, nekadašnjeg šefa marketinga Spotifaja, potom kreativnog direktora Kanoa Arona Hinčiona, produkt menadžera Rikarda Vera. Svi oni su započeli kompjutersku revoluciju uz pomoć ljudi koji su uvideli vrednost Kano kita, i donirali dovoljno novca da on ne ostane samo ideja na papiru, a Aleks smatra da još uvek nije gotova. Da novim generacijama ima još mnogo toga da se ponudi. „Živimo okruženi superkompjuterima, zatvorenim u kućišta, smeštenim u našim džepovima, po kojim kuckamo svakodnevno i koji nas povezuju sa svima. Ipak, vrlo malo ljudi zna šta se dešava ispod tih ekrana. To su geniji iz Silicijumske doline, Istočnog Londona i Njujorka. Većina nas

samo smo korisnici. Živimo u svetu koji su stvorili drugi ljudi. Ono što sam ja želeo, prvo za svog malog nećaka, a potom i za sve mlade ljude na ovom svetu, bilo je da ih osposobimo da sami stvaraju tehnologiju, da je razumeju, a ne samo da je koriste. Kano je kao „lego“. Možete da ga sastavite deo po deo. To je veoma važno. Kada smo počeli, sve što smo imali bila je kutija u kojoj su se nalazili kablovi, mali zvučnici; označili smo kablove bojama tako da svako dete zna gde koji kabl ide“, rekao je Aleks za Original na početku intervjua koji se pretvorio u inspirativni vodič kroz život mladog čoveka koji se usudio da pomera granice. Aleks je skroman i opušten u razgovoru s nama. Komplimente na račun rada i ide-

INTERVJU

KANO JE KAO „LEGO“. MOŽETE DA GA SASTAVITE DEO PO DEO. TO JE VEOMA VAŽNO. KADA SMO POČELI, SVE ŠTO SMO IMALI BILA JE KUTIJA U KOJOJ SU SE NALAZILI KABLOVI, MALI ZVUČNICI; OZNAČILI SMO KABLOVE BOJAMA TAKO DA SVAKO DETE ZNA GDE KOJI KABL IDE

je prima stidljivo. Ali kad govori o svojoj viziji sveta u kojoj ljudi nisu puki korisnici tehnologije već je menjaju i stvaraju – on je samouveren. Kako danas, tri godine nakon što je lansiran prvi Kano, vidiš svoj poduhvat?

I dalje mi sve deluje kao da je san. Nikada nisam ni sanjao da ću raditi nešto ovako. Bio sam umetnički nastrojen. Bio sam novinar, sa dvadeset jednom godinom počeo sam da radim za Daily Beast i pišem priče o biznisu i tehnologiji. Na primer, istraživao sam republikanskog kandidata za predsednika Mita Romnija i da li redovno plaća porez. Proveo sam dane u okviru pokreta „Okupirajte Volstrit“.

Istraživao sam Sajentološku crkvu. Oni su tada radili prevaru sa nekretninama. Danas gradim kompjutersku kompaniju koja pravi jeftine kompjutere koje možete da sklopite kao „lego“. Kako su izgledali počeci i kako si došao na ideju da stvoriš Kano?

Napustio sam novinarstvo 2012. godine. Ta grana je počela da gubi svoj biznis model, barem je tako bilo u Americi. Njuzvik je ugasio print. Zaustavili su moju priču o Sajentološkoj crkvi jer je bila previše provokativna i zato što su bili uplašeni. Otišao sam na Kembridž kako bih magistrirao i tamo sam se prvi put susreo sa Raspberry Pi. Sreo sam se sa čovekom koji ga je izu-

meo Evanom Optenom kako bih, ironično, napisao tekst o njemu. Sedeli smo u Starbaksu i on je držao tu mini-ploču i objašnjavao mi kako je koriste hakeri i developeri širom sveta. Kako je šalju u svemir, na dno okeana, i uz pomoć nje prave robote. I sve to zahvaljujući čipu koji košta 35 dolara – open source softveru za koji je Evan mislio da će prodati 25.000 primeraka, a prodao je milion. Sećam se da je on držao tu ploču, i pogledao me je i pitao me: „Aleks, ti si novinar, reci mi zašto deca i početnici nisu zainteresovani.“ Gledao sam u Raspberry i mislim da sam odmah shvatio u čemu je problem. Bila je to suviše kompleksna naprava za ljude koji nisu stručnjaci. Probao sam čak i sam da razumem Raspberry Pi. Kupio sam Raspberry Pi za početnike. Knjigu na četiristo strana sa crnobelim fotografijama i templejt fajlovima. Pokazao sam ga i jednom dečaku, mom nećaku Miki. Pokušao sam da ga zainteresujem za Raspberry i rekao sam mu: „Možemo da napravimo robota, ili solarne panele“, a on mi je odgovorio da želi da napravi kompjuter, ali da bude jednostavan kao „lego“. I upravo me je taj mali izazov postavljen od šestogodišnjaka naveo da shvatim da nije reč samo o deci i njihovoj znatiželji, već o svima nama, da možemo da učestvujemo, kreativno, u ovom digitalnom svetu, a ne samo da budemo korisnici.

EKSKLUZIVNO

Nakon toga smo započeli stvaranje knjige koja priča priču – korak po korak, stranicu po stranicu. Koja može, kroz metafore, da vam pojednostavi kako „mozak“ kompjutera radi, kako možete da dodate memorijsku karticu ili zvučnik, kako možete da se konektujete na internet. I sećam se, u tom trenutku bili smo samo moj mali nećak, prijatelj s kojim sam stvorio Kano i ja, i obilazili smo škole širom Londona. Kakve su bile prve reakcije?

U početku, ljudi su bili veoma skeptični kada bismo se pojavili u ledenim učionicama sa kutijama natrpanim komponentama i pitali klince da li žele da naprave kompjuter. Izdvojio bih školu koju smo posetili jednog ledenog decembarskog dana. Većini dece engleski je bio drugi jezik. Mnogo njih je bilo siromašno. Sedeli su na tom času informatike, i činilo se kao da ne uživaju, kao da je to nešto što moraju da rade. Imali su te kompjutere ispred sebe, ali nisu izgledali kao da im je zabavno. Stao sam ispred njih sa kutijama iza sebe i pitao ih tri pitanja. Prvo pitanje bilo je da li su ikada videli unutrašnjost kompjutera i gotovo niko nije podigao ruku. U ovoj, post Stiv Džobs eri, sve je zatvoreno. Uglačani, divni kompjuteri koji slušaju svaku vašu komandu, a vi ne znate kako oni izgledaju iznutra. Nikada niste videli kako oni zaista funkcionišu i koliko je to lepo. Drugo pitanje bilo je da li neko može da mi kaže kako rade kompjuteri, i tada su se sve ruke podigle u vazduh. Videlo se da su uzbuđeni. Klinci su govorili stvari kao što su: „tako što šalje magične talase u svemir“, „tako što šalje vibracije u zemlju“... To naravno nije bilo tačno, ali je bilo maštovito. Pokazalo mi je da generacije koje danas odrastaju, i koje su okružene ajfonima od malih nogu, i dalje veruju u misteriju i magiju. Čak i kada znate kako kompjuter radi, uređaj koji vam daju ne podstiče vas da razmišljate o tome. I zato je poslednje pitanje za njih bilo da li misle da mogu da naprave kompjuter. Niko nije podigao ruku. Nije postojalo nikakvo samopouzdanje. I onda je učionica eksplodirala. Rekao sam im: „Znate šta, u roku od sat vremena znaćete da li možete da napravite kompjuter. Ja vam neću pomagati. Ali kroz priču korak po korak moći ćete da oživite svoj kompjuter.“ Bila je to naša prva radionica. Potom smo radili sa odraslima, sa tinejdžerima

GRADNJA KOMPJUTERA JE SAMO PRVI KORAK, SRCE I DUŠA KANO ZAJEDNICE JE ONLAJN U ONOME ŠTO MI ZOVEMO KANO SVETOM. TAMO DECA RAZLIČITIH GODINA SARAĐUJU KAKO BI DOŠLA DO JOŠ INTERESANTNIJIH KODOVA. KANO SVET POSTOJI VEĆ DVE GODINE. TO JE KOMBINACIJA DRUŠTVENE PLATFORME SA ALATKOM ZA STVARANJE. SVAKA APLIKACIJA KOJU LJUDI PODELE KONVERTOVANA JE U NIZ KORAKA KAKO BI DRUGI MOGLI DA JE PRATE

iz Sijera Leonea, sa decom na Kosovu. Tamo je jedna devojčica povezala Kano sa solarnim panelom i programirala ga da prati sunce. U Sijera Leoneu jedan tinejdžer je napravio svoju radio-stanicu tako što je povezao Kano sa radio-transmiterom. Nakon svih ovih događaja vidite da su deca veoma pametna, da kada im dozvolite da koriste uređaje koji ih podstiču da prave eksperimete, da istražuju, onda mislim da ne treba da postoji briga da će im mozak „istruliti“ od previše vremena provedenog za kompjuterom. Da li vas upravo to vodi da nastavite da razvijate Kano?

Verujem da je jednim delom i zbog toga. Bilo da stvorimo interesantan kompjuter ili softver preko kojeg možete da kodirate muziku ili igricu, mi ćemo uložiti maštu kako bismo došli do proizvoda koji će se dopasti deci. Ona nas uvek iznenade. Volim što nas uvek iznenade. Na primer,

jedna od najpopularnijih aplikacija na Kanou je „Stvorite umetnost“. Praktično, to je program preko kojeg možete da kodirate prelepe vizuale, poput cveća, drveća, planete... U toku Halloweena zadali smo im neke zadatke, a deca su stvorila veoma kompleksna dela. Umesto da kodiraju bundevu koju smo im predložili, oni su napravili na stotine različitih. Ova generacija je neverovatno kreativna jer je neverovatno povezana. Oni su oduvek imali publiku. Od prvog puta kada su se povezale na internet. Ranije generacije poredile su se prema svojim poslovima ili akademskim dostignućima, ove generacije sude jedni o drugima na osnovu mase. Oni razmišljaju kako da nešto naprave boljim. Na koji način boljim?

Mi u Kano stavljamo klasične igre, poput „Pinga“, „Majnkrafta“, „zmijice“ i „Asteroids“, a deca u 2016. godini polude za njima i promene ih. Oni uz pomoć Kanoa mogu da hakuju „Majnkraft“ i promene pravila igre kako ne bi morali da pomeraju blok po blok, nego na stotine samo u jednom kliku. Oni istražuju memoriju kompjutera, biraju svoje avanture, smeštaju skrivene predmete u različitim folderima kako bi ih druga deca pronašla. Oni koriste kompjutere kao lavirinte u kojima mogu da im se pridruže drugi, i da ih iznenade. Ono što me pokreće jeste osećaj da nam dolazi budućnost koja je kompleksna, ali istovremeno – ovo je divno vreme za život. Mi danas nosimo u džepovima kompjutere koji su mnogo jači od onog koji je odveo „Apolo“ na Mesec. Možemo gotovo sve da naučimo besplatno na internetu, od toga kako da se otarasimo korova u bašti, do toga kako da izgradimo nuklearni reaktor. Današnje generacije su najotvorenije i najtolerantnije u istoriji. Ipak, ako želimo budućnost u kojoj će se ljudi meriti po tome šta su stvorili a ne koliko novca imaju ili šta im piše na vizitkartama, onda će nam biti potrebni drugačiji alati. Biće nam potrebni kompjuteri koje ste sami napravili, a ne kompjuteri koje samo koristite. I mislim da ako sledećoj generaciji tu vrstu iskustva možemo da pružimo u ranijem dobu, oni neće postati sledeći Mark Zakerberg ili Bil Gejts u tridesetoj. Nova generacija muzičara, umetnika, pronalazača i biznismena nastaće u godinama kao što su 15, 16, 17... Jer su toliko povezani, izloženi, i mi želimo da budemo platforma za tu generaciju.

INTERVJU

Kano je prvenstveno namenjen deci, a šta je sa odraslima? Mogu li oni da ga koriste?

Naš proizvod je zamišljen tako da je dostupan svima. Za svakog ko je dovoljno radoznao. Trudili smo se da ne stavimo nešto previše „dečje“ u kit, jer ni deca ne vole previše dečje stvari. Žele da se osete odraslo i da to bude realno. Raspberry Pi, koji je srce kita, pretežno su koristili odrasli. Dajemo ti pravu stvar i vodimo te korak po korak kroz proces. Gradnja kompjutera je samo prvi korak, srce i duša Kano zajednice je onlajn u onome što mi zovemo Kano svetom. Tamo deca različitih godina sarađuju kako bi došli do još interesantnijih kodova. Kano svet postoji već dve godine. To je kombinacija društvene platforme sa alatkom za stvaranje. Svaka aplikacija koju ljudi podele konvertovana je u niz koraka kako bi drugi mogli da je prate. Više od 80.000 ljudi došlo je na platformu. Podelili su dvadeset miliona kodova.

I to su deca. Ponekad mlađa od pet godina. Oni stvaraju umetnost, igre, adventure. Aplikacije koje pokazuju gde se nalazi Međunarodna svemirska stanica. Sve te kreacije su društveni entiteti. Neverovatno je koliko su deca otvorena jedna prema drugima. Deluju veoma zrelo. Ne postoji maltretiranje. I ta socijalna dinamika je veoma važna, jer najbolje učimo kad smo zajedno. Koji je vaš sledeći korak? Da li želite da rastete, da se širite?

Postoje načini na koje želimo da unapredimo naš proizvod. Postoje načini da raširimo biznis. Želimo da uključimo što više dece širom sveta. Kada je reč o proizvodu, želimo da još spustimo cenu kako bi bio pristupačniji na više tržišta. Želim da ovoj novoj generaciji – ne samo u zapadnom svetu nego i u podsaharskoj Africi, istočnoj Evropi i jugoistočnoj Aziji, Južnoj Americi – prvi kompjuter koji će da izgrade bude Kano kompjuter. Da naprave

moćni kompjuter koji košta samo 99 dolara. Da nauče da kodiraju i da ga koriste tako što će preuzeti kontrolu nas svetom oko sebe. Kada je reč o biznisu kao celini, namera nam je da napravimo sledeću veliku kompjutersku kompaniju. Verujemo da će doći kraj danima u kojima svaki kompjuter na svetu izgleda isto i većina aplikacija je zatvorena, jer će sledeća generacija moći da manipuliše hardverom i softverom. To postaje osnova razmišljanja, to će za novu generaciju biti ono što su čitanje, pisanje i aritmetika bile za prethodne. Postojaće mnogo više različitosti u ljudima. Oni će smišljati načine interakcije sa tehnologijom u fizičkom svetu kroz robotiku, softver za prepoznavanje glasa, hardver. Biće veoma maštoviti, a mi želimo da budemo platforma za to na način na koji je ajfon bio platforma za revoluciju aplikacija. Voleli bismo da budemo kompjuterski brend, rame uz rame sa Eplom, Majkrosoftom, Delom, a najveća razlika između

EKSKLUZIVNO

proizvoda koji mi prodajemo i njih je u tome što je korisnik u kontroli nad čitavim procesom gradnje kompjutera. Želimo da budemo platforma za kompjutersku radoznalost i kreativnost, i mislimo da je to veoma važno, pre svega za ovu generaciju. Mi želimo da budemo kompjuterska kompanija koja se bazira i na nauci i na umetnosti. Da budemo kompanija koju su stvorili ljudi koji koriste naš proizvod. Mi predstavljamo dvadeset nacija, i to su neverovatni ljudi. I svi su različiti, mi smo jedna „banda“ odbačenih. Ljudi koji se nisu uklopili u standardne kompjuterske brendove. Kano je mešovita kompanija i mislim da smo svaki uspeh postigli upravo zbog sklopa koji imamo – različitih generacija, različite boje kože, različitih jezika i nacionalnosti. Ove knjige koje dobijate uz Kano prevedene su na deset jezika prvi put kada smo lansirali kampanju na Kikstarteru. Od početka smo bili svetski proizvod. Pomenuli ste Kickstarter, ta kampanja je bila vaš pokretač?

Počeli smo sa radionicama o kojima sam govorio ranije, nakon toga započeli smo kampanju na Kikstarteru – u novembru 2013. godine. Podržalo nas je 30.000 ljudi iz 86 zemalja. Među njima je bio i jedan od osnivača Epla – Stiv Voznijak. Kano je najviše podržani edukativni

projekat u istoriji Kikstartera. Nismo to očekivali. Prikupljanje donacija na ovaj način biće veoma važno za buduće startapove i preduzetnike. U prvoj kampanji sakupili smo milion i po dolara, sada smo sakupili još pola miliona. Prikupljanje novca na ovaj način biće veoma važno za buduće preduzetnike i startapove. Oni neće morati da idu kroz stare kanale. Zašto je ta kampanja bila toliko uspešna?

Mislim da je bila uspešna zato što nije bila vezana samo za učenje koda, Kano je kit za sve ljude širom sveta. Kano nije samo za stvaranje aplikacija ili servera, već je za pravljenje igara, muzike i umetnosti, za povezivanje ljudi oko tog zajedničkog iskustva da ne znamo kako nešto radi. Mislim da je zbog toga bio toliko uspešan. Takođe, imali smo mnogo sreće. Dosta smo se pripremali, radili smo dosta na priči. Pokušao sam da približim Kano ljudima koji nisu zainteresovani za tehnologiju. Kakav je osećaj kada vas na samom početku podrži veličina poput Stiva Voznijaka? Da li se srećete s njim?

Zapravo da. Razgovarali smo u više navrata. Nedavno smo razgovarali o našem novom proizvodu. Bio je to najbolji imejl koji sam ikada primio. Poslao sam mu

imejl o našem novom proizvodu i on je rekao: „Hvala za sve što ste uradili.“ Imali smo mnogo sreće. Takođe, Stiv Voznijak i Stiv Džobs imali su potpuno drugačije viđenje toga kako kompjuteri treba da izgledaju. Voznijak je slao „Epl 1“, prvi kompjuter koji je kompanija napravila, u kutiji, u delovima. Čak ste dobijali šrafciger. Ideja je bila da ga stvorite sami. Džobsov pristup bio je drugačiji. On je želeo zaključan, pojednostavljen kompjuter. I to je dobro. Bila je to dobra stvar za prvih dvadeset godina PC revolucije. Morali smo da pravimo kompjutere koji se lako koriste kako bi svako u svetu mogao da učestvuje. Ali za sledeću generaciju taj isti pristup moramo da primenimo i na to kako se prave kompjuteri i kako nastaje kod. Mi se zapravo vraćamo originalnoj ideji i mislim da je to razlog zašto nas je Voznijak podržao. Zašto je važno da deca nauče kod?

Mislim da bi veliki broj ljudi na ovo pitanje odgovorio da deca treba da nauče da programiraju kako bi se zaposlila. Ja se ne slažem s tim. Ne znači da će svaki posao u budućnosti biti u vezi s programiranjem. I dalje će biti potrebni ljudi da obavljaju poslove, da pišu muziku, da kuvaju, da čiste. Mi smo deo društva u kom mnogi ljude rade različite stvari, to nam je u prirodi. Ne mislim da je budućnost sedenje za kompjuterom i programiranje.

INTERVJU

Ipak, na stranu priča o poslu. Kod i programiranje nisu samo alatka da zaradite novac i postanete milijarder. Možete da stvorite prelepu muziku ili umetnost. Uz pomoć koda možemo da razumemo podatke o sebi, o sportu, o deonicama. Veoma je važno za sve, ne samo za decu, da počnu da razumeju kako razmišljaju kompjuteri. Na taj način ćemo bolje razumeti svet koji nas okružuje i moći ćemo da zadovoljimo taj osećaj znatiželje koji svako ljudsko biće ima – kako ovo funkcioniše, kako svet funkcioniše. Reč je o alatki koja nam dozvoljava da učestvujemo u onome što nas okružuje, a ne samo da zaradimo novac i nađemo posao.

PRODALI SMO PREKO STO HILJADA KANO KITOVA DO SADA, ŠTO NIJE LOŠE, ALI DA BISMO ZAISTA OSTAVILI UTISAK NA ČITAV SVET, MORAMO DA PRODAMO MILIONE. DA BISMO TO URADILI, MORAMO DA SMANJIMO CENU KANOA. DANAS ON KOŠTA 300 DOLARA. ŽELIMO DA GA SPUSTIMO NA TREĆINU TE CENE U NAREDNE DVE GODINE

Koliko im je vremena potrebno da savladaju programski jezik?

To je individualno, kao i u slučaju bilo koje druge veštine, jezika. Uvek možete da naučite više, uvek možete da naučite bolje. Da naučite novi jezik. Međutim, pre nego što se pojavio Kano, bilo vam je potrebno dosta nedelja kako biste uradili jednu jednostavnu stvar u programiranju. Jedna od stvari koju želimo da pružimo, kada je reč o kodiranju, jeste zadovoljstvo, onakvo kakvo osetite kada pravite kompjuter. Da u prva dva minuta ukucate liniju koda i vidite reakciju. U Kano svetu možete da ukucate jednu liniju javaskripta i nacrtali ste krug. Zatim otkucate boju, recimo crvenu, i dobijete crveni krug. Potom možete da otkucate plavu pozadinu i napravili ste jedno, veoma jednostavno, umetničko delo. Na Kanou možete, bukvalno jednog popodneva, da počnete sa zvucima i slikama, jednostavnim igricama poput „Ponga“, i da, ako želite, pređete na malo komplikovanije stvari poput pravljenja servera ili radio-stanice... Jedan od korisnika Kanoa je, na primer, povezao kompjuter na tajmlaps kameru i programirao ga da fotografiše na svaki sat. Za takav projekat vam treba nedelja ili dve. Ali sve zavisi od nivoa do kog želite da idete. Cilj Kanoa, kao i svake druge inicijative za učenje programskih jezika, jeste da vam da vetar u leđa, momente magije u samom početku kako vam ne bi dosadilo. Taj „vau“ momenat u prvih 10 minuta je neophodan. Da li je važno za decu da nauče kako funkcionišu stvari, da bi proširila svoje vidike?

Potpuno ste u pravu. Poenta je da mladi ljudi shvate da je svet njihov. Da zato što su dobili lepo upakovan uređaj ne moraju da se tu zaustave. Da mogu da od njega naprave nešto kreativno. Da izazivaju sami sebe. Da shvate da su moćniji nego starije generacije. Pripremamo ih za budućnost, ali im i u sadašnjosti dajemo taj osećaj kreativnog samopouzdanja, da uvide da ako mogu da naprave kompjuter – mogu sve. Koji su programski jezici budućnosti?

Javaskript je veoma važan programski jezik jer je jezik veba, a sve više se svet isporučuje kroz veb-brauzere. Mi akcentujemo javaskript, jer možete da stvarate unutar aplikacije, da je menjate. Zato je javaskript veoma popularan. Već sam pomenuo da se u Kano svetu nalazi gotovo

dvadeset miliona linija koda i većina je u javaskriptu. Takođe, mislim da se neki budući programski jezici neće kucati. Moći će da se sklapaju kao pazle. Mi imamo način kodiranja na Kanou koji je takav. Sklapate delove kodova kao slagalicu i taj kod se pretvara u igru. Moguće je da će programski jezici budućnosti biti više vizuelni nego verbalni. Ove godine je 35. godišnjica BBC mikrokompjutera koji je bio veoma značajan u Britaniji, da li mislite da bi Kano mogao da postane to isto, ali na globalnom nivou?

Nadam se da bi mogao. Prodali smo preko sto hiljada Kano kitova do sada, što nije loše, ali da bismo zaista ostavili utisak na čitav svet, moramo da prodamo milione. Da bismo to uradili, moramo da smanjimo cenu Kanoa. Danas on košta 300 dolara. Želimo da ga spustimo na trećinu te cene u naredne dve godine. To je moguće i mislim da ćemo uspeti to da učinimo. Da bismo bili novi BBC mikro, moramo to da učinimo. Drugi način je da raširimo naš softver, besplatno. To je open sors softver u koji svako može da uđe, da ga promeni, da ostavi svoje primedbe, i zaista se trudimo ne samo da prodamo svoj kompjuter već i da pružimo način da ljudi budu kreativni u kodiranju na kompjuteru koji već imaju. Sada imate Kano 2 setove sa zvučnicima, kamerom i pikselima. Možete li da nam kažete nešto više o tome?

Prvo iskustvo koje je Kano doneo, ono originalno bilo je stvaranje kompjutera. Napravite ga, oživite, izgradite svoj profil na internetu i možete da stvarate aplikacije, „Majnkraft“, da stvarate umetnost. Međutim, za ove tri godine, koliko je prošlo otkada smo stvorili Kano, primetili smo da su se kompjuteri promenili. Nije više reč o personalnim kompjuterima, već o fizičkim. Kad kažem „fizički“, mislim na pametne satove, kamere, blutut zvučnike, linije piksela. Kompjuteri nas okružuju. I mislili smo da drugi Kano set treba da dâ priliku svakome na svetu da može da napravi, kodira i upravlja tom vrstom kompjutera. Recimo, kada je reč o Kano kameri koja ima pet megapiksela, što je dobra kamera, u nju možete da unesete kod za svoje Instagram filtere, umesto da koristite one koje vam aplikacija već nudi. Oni rade sa bilo kojim kompjuterom, nije vam potreban prvi Kano kit da biste koristili drugi.

STARTUP SCENA

ULAZAK U PROGRAM ZA IZLEČENJE RAKA I DOLAZAK iPaya Najveća i najbolja vest svakako je informacija da je srpsko-američka kompanija Seven Bridges izabrana da bude deo jednog od najvećih i najambicioznijih projekata američke vlade za izlečenje raka – „Cancer Moonshot“. A najveći deo saradnje i analize biće izveden upravo na platformi Seven Bridgesa, koji je do sada sarađivao sa mnogim prestižnim naučnicima i istraživačkim institucijama upravo u ovom domenu Piše ZOJA KUKIĆ, UREDNICA STARTIT.RS

ROŠLOG MESECA DESILO SE DOSTA ZANIMLJIVIH STVARI NA DOMAĆOJ startap i IT sceni – od uspeha domaćih startapova, preko velikog broja događaja, do konfrontacije zajednice sa državom. NAJVEĆA I NAJBOLJA VEST SVAKAKO JE INFORMACIJA DA JE srpsko-američka kompanija Seven Bridges izabrana da bude deo jednog od najvećih i najambicioznijih projekata američke vlade. Američki predsednik i potpredsednik početkom ove godine obećali su da će izlečiti rak i sa tim ciljem pokrenuli petogodišnji program „Cancer Moonshot“. Kako jednostavan odgovor na ovaj problem ne postoji, američka vlada smatra da je ključno da najveći igrači na tržištu počnu da sarađuju i razmenjuju svoja znanja i informacije. Stoga će 11 svetskih giganata iz oblasti farmacije i analiza krvi zajedno raditi na kreiranju kvalitetnijih testova krvi i brže dijagnostike ove bolesti. A najveći deo saradnje i analize biće izveden upravo na platformi Seven Bridgesa, koji je do sada sarađivao sa mnogim prestižnim naučnicima i istraživačkim institucijama upravo u ovom domenu. DRUGA NEDELJA OKTOBRA OBELEŽAVA SE U CELOJ EVROPI KAO Nedelja programiranja i Srbija je, drugu godinu zaredom, u prvih 10 zemalja po broju događaja u okviru te nedelje. Najviše programa bilo je za najmlađe,

koji su kroz javne časove, radionice i predavanja uvedeni u čari programiranja. TEŠKO MOŽEMO PISATI O RAZVOJU DOMAĆEG TEHNOLOŠKOG TRŽIŠTA AKO ne spomenemo državu i regulatorni sistem u kome se ono razvija. Iako u Srbiji i dalje nije legalno da građani između sebe trguju preko svetskih platformi za onlajn razmenu novca, u oktobru dobijamo prvi domaći servis koji bi ovo omogućio. U pitanju je iPay.rs, a iako zasad zahteva da najpre svoj novac uplatite na trafici, ima cilj da pomogne razvoj trgovine na internetu i trenutno je jedna od retkih opcija koje imamo, s obzirom na to da ni banke ni strani servisi nisu previše voljni da se bave našim tržištem. U OKTOBRU JE I MINISTARSTVO PRIVREDE OBELODANILO KOJE KOMPANIJE su obezbedile subvencije za zapošljavanje i među njima se našla jedna strana IT kompanija, koja ima plan da ove godine zaposli više od 300 inženjera. To je izazvalo velika negodovanja domaće IT zajednice, u kojoj trenutno ne postoji nezaposlen programer, te bi ove subvencije zapravo samo postigle pomeranje zaposlenih iz jedne u drugu kompaniju, umesto da smanjuju nezaposlenost u zemlji, što im je i cilj. Predlog IT zajednice je da se ovakav tip subvencija ne daje IT sektoru, jer stvara nefer konkurenciju na tržištu rada programera, koje se već samo uredilo, i da umesto toga, država svoj novac usmeri na razvoj obrazovnih programa i kreiranje većeg broja programera. Trenutno je procena da u Srbiji nedostaje više do 30.000 IT stručnjaka.

NAJUSPEŠNIJI STARTAP – Novosadski OrganicNet koji se bavi onlajn prodajom voća, povrća i prirodnih proizvoda sa srpskih pijaca pobednik je lokalnog takmičenja Slush i ide na jedan od najvećih startap događaja u Evropi, Festival Slush u Finskoj.

NAJNOVIJI STARTAP – Distribooted je startap koji je pokrenuo svetski iskusni preduzetnik Bal Baladi sa svojim timom u Beogradu i ima cilj da kreira jedinstvenu tržnicu za prodaju cloud aplikacija, čime bi mogao da obuhvati tržište vredno sedam milijardi.

ZA KRAJ O TOME KAKO JE PROŠAO PRVI MESEC jeseni. Ostaje nam osvrt na kampanju „Znam da možemo“, koja je na svom finalnom događaju okupila više od 1.500 ljudi. To je jasan dokaz da je domaci IT jači iz godine u godinu, a o tome možete dosta da čitate u drugim rubrikama Originala. Na kraju, možete pogledati i predavanja i snimke na zvaničnom Youtube kanalu Startita. ®

Druga nedelja oktobra obeležava se u celoj Evropi kao Nedelja programiranja i Srbija je, drugu godinu zaredom, u prvih 10 zemalja po broju događaja u okviru te nedelje

NAJNEOBIČNIJI STARTAP – Pet studenata ETF-a i FON-a pravi startap namenjen svemirskim istraživanjima. Balloonera će kroz njihov hardver i softver postati znatno pristupačnija za naučnike, fotografe i sve one kojima su potrebni snimci iz svemira.

EKSKLUZIVNO

VOJA ANTONIĆ ČOVEK KOJI JE KONSTRUISAO PRVI KUĆNI RAČUNAR „GALAKSIJA“

NAJGORE JE IMATI VIŠE POVERENJA U DRUGE NEGO U SEBE Razgovarala ZORICA MARKOVIĆ Fotografije OKSANA TOSKIĆ

INTERVJU

U bivšoj Jugoslaviji Voja Antonić je konstruisao i napravio prvi kućni računar „Galaksija“ – devedesetih godina kada se sve rušilo i kada je pretilo da nacija postane talac vidovnjaka a ne kompjutera, on je krenuo u odlučni rat protiv praznoverja. I danas je ovaj pronalazač i publicista aktivan u društvenom angažmanu i raskrinkavanju obmana, a njegova misija je oduvek nastojala da nas razmrda i natera da mislimo svojom glavom jer samo tako se možemo odbraniti od manipulatora, bilo da oni dolaze sa ulice, bilo sa televizijskog ekrana

EŠKO JE ODREDITI DA LI JE VOJA ANTONIĆ PRE svega pronalazač, publicista, novinar ili filmski montažer, kako ga predstavljaju stručni IT časopisi... Čovek koji je u onoj velikoj Jugoslaviji konstruisao i napravio kućni računar na principu samogradnje nazvan „Galaksija“, može se čak smatrati izumiteljem preteče današnjih laptop računara. „Galaksija“ je bila nešto najpozitivnije što se događalo tokom tih pionirskih dana IT i u svetu i u socijalizmu. Tokom devedesetih koje su za mnoge generacije bile mračne, pa i za njegovu porodicu, ponovo je odlučio da menja ovo društvo učaureno u mitovima i legendama koje su kulminirale bogaćenjem proročica i vidovnjaka koji su „znali“ da nam se piše crno i da su to „više sile“. Kolega Antonić je znao da nam se piše – budućnost, ali za to je trebalo da na prelasku u novi milenijum objavi knjigu Da li postoje stvari koje ne postoje – Vodič za kritičko razmišljanje, a kasnije i Kremansko neproročanstvo: Studija jedne obmane, pa i Patenti koji neće promeniti svet. Njegova misija da nas navede da „mućnemo svojom glavom“ nije okončana, samo je dobila drugačiji pravac. Vi se u kultnoj knjizi iz detinjstva mnogih Da li postoje stvari koje ne postoje – Vodič za kritičko razmišljanje razbili mnoge mitove... pa i naše zablude, i one ekonomske, i efekat stotog majmuna i efekat Mocarta i alternativne medicine, astrologije i sl. Kad se okrenete oko sebe, šesnaest godina kasnije... pa i ako idemo unazad... čini se da se kulise nisu promenile, a sve je aktuelno kao i kad sam ja bila dete?

Zablude su kao paraziti, uvek će postojati i napadaće nas, ali to ne znači da treba da odustanemo od borbe. Uvek moramo da se branimo od njih, i to ne tako što ćemo čekati da nas odbrani zakon ili neko drugi, a ponajmanje vlast, koju ne zanima ništa što ne ugrožava nju lično. Jedina prava odbrana je lično obrazovanje i razvija-

nje tehnike kritičkog mišljenja. Za tih šesnaest godina koje pominjete, kulise se jesu promenile, i to ne jednom nego tri puta. Na prelasku u novi milenijum imali smo jedan divan nalet optimizma, posle koga je došlo otrežnjenje, kad smo prepoznali sebične motive nove vlasti. Treću promenu obeležio je period vraćanja na staro, da ne kažem na neslavne devedesete, jer smo na kraju dobili skoro kompletnu garnituru vlasti iz te decenije. Poslužiću se primerom da bih ilustrovao te tri promene. Vidovita Zorka ne zaslužuje mnogo pažnje, ali je ipak ostala simbol jednog vremena. Posle prve promene, ona je uhapšena i osuđena na efektivnu kaznu zatvora. Tada smo čak dobili i izveštaj psihološkog veštačenja, po kome je ona na donjoj granici normalne inteligencije, skoro na nivou fiziološke tuposti, što je bio dobar povod da se sve njene prevarene mušterije zapitaju i o svojoj inteligenciji. U drugoj fazi, ona je na neki volšeban način izbegla kaznu, a u trećoj su se vratili ili izrodili mnogi drugi prevaranti. Sad smo ponovo u istom sosu kao devedesetih, doduše bez kilometarskih redova za ulje, mleko i benzin, ali sada više nemamo ono što smo tada imali – nadu da će jednoga dana biti bolje. U trenutku kad srpska opozicija pokušava da se oporavi i bude kritičar vlasti, vi ste „opozicija“ svima onima koji u ovo društvo unose sujeverje, horoskope... Svi se nekad štrecnemo na neko sitno sujeverje i, ako ništa drugo, onda bar iz radoznalosti svi znaju „šta su u horoskopu“. Kako su obećanja „kako da zaradite milion evra preko noći“ spojiva sa svim onim što nam je dostupno na dodir smartfona?

Smartfon je vrlo moćna naprava, ali on je samo alatka koja svakome donosi ono što mu treba. Nekome obrazovanje, komunikaciju i korisne informacije, a nekome privodi žrtve za trafiking, pedofiliju ili novčane prevare. On neće izmeniti naš duh ili način na koji posmatramo stvari, izmeniće samo tehniku kojom dolazimo do cilja. Svako od nas ima pomalo smisla za natprirodno ili iracionalno, jer u suprotnom ne bi mogao da uživa u nematerijalnim aspektima života. Vi ne morate da slušate Hendlov oratorijum sa pozicije verovanja u to što se u njemu pripoveda, kao što ne

JEDNOG DANA SAM SE POSLE NEKOLIKO TRAGIČNIH DOGAĐAJA U PORODICI NAŠAO SAM SA SVOJIM DVOGODIŠNJIM SINOM, BEZ NOVCA, NAJUREN IZ IZNAJMLJENOG STANA U KOME SMO ŽIVELI. BIO SAM PRISILJEN DA BACIM POLA SVOJE SKROMNE IMOVINE, PA SU SE TAKO I SVI PROTOTIPOVI „GALAKSIJE“ NAŠLI U KONTEJNERU. A ONDA SE DOGODILO ČUDO

morate ni da verujete u postojanje Zevsa i Neptuna da biste razumeli grčke mitove. Zato mi imamo sposobnost istovremenog verovanja i neverovanja u stvari. Kako bismo inače mogli da uživamo u filmovima, kad dobro znamo da je sve to samo gluma? Ovaj dualizam verovanja i neverovanja se na studijama psihologije rutinski dokazuje zanimljivim eksperimentom. Vaspitač pokaže grupi dece praznu kutiju i predloži im da je crtaju, ali tako da se u njoj nalazi nešto, recimo ključ. Deci ne treba mnogo da im proradi mašta i ona crtaju taj ključ, dodaju mu različite priveske i usput živo razgovaraju o njemu. A onda, po dogovorenom scenariju, ulazi čovek i žali se da je negde zaturio svoj ključ od susedne kancelarije. Da li je neko možda video ključ? Ne, sva deca odmahuju glavom, ali čim on ode, ključ i dalje postoji u njihovoj mašti i na crtežima. Koliko ljudi veruje u Boga ili u razne druge natprirodne pojave na sličan način? Izgleda da to nije važno institucijama koje profitiraju od svega toga. Kakav god da je mehanizam verovanja, najvažnije je da ništa ne ometa dotok novca. Mnogi kažu: „Ona intuicija me nije prodala.“ Da li je taj osećaj iznutra u stvari iskustvo? Treba li verovati toj „intuiciji“?

Tanka je granica između sujeverja i intuicije. I jedno i drugo nam diktira neki unutrašnji mehanizam koji ne umemo da objasnimo, ali intuicija nas vodi otvorenih očiju i zato ona uglavnom radi za nas. Praznoverje je i slepo i glupo, ono radi protiv nas, ili je, u najboljem slučaju, indi-

INTERVJU

TALENAT NE POSTOJI KAO ZASEBNA KATEGORIJA, ON JE SAMO PROIZVOD MOTIVACIJE I ZNANJA. TREBA DODATI SAMO JOŠ DA JE U SVEMU TOME VEOMA VAŽNA VEŠTINA KRITIČKOG MIŠLJENJA, JER JE ONA NEODVOJIVA OD VEŠTINE KREATIVNOG MIŠLJENJA POZNAJEM LJUDE KOJE JE NOVAC UNIŠTIO – MOŽDA NE NA SPOLJA PRIMETAN NAČIN, ALI NIJE TEŠKO NAPRAVITI DIJAGNOZU NJIHOVE ŽIVOTNE PATOLOGIJE I ZA TO OKRIVITI VIŠAK NOVCA

ferentno prema našim interesima. Intuicija je naša nesvesna logika i svakako joj treba verovati. Iako nam ona nikad ne garantuje najbolje moguće rešenje, često nam pomaže da donesemo odluku koja je najbolja u datim okolnostima. Problem je samo u tome što nekako treba razdvojiti intuitivne zaključke od čistog lupetanja, a time dolazimo do sledeće zanimljive teme – kritičkog mišljenja. Jer onaj ko ne ume objektivno da proceni svoje sposobnosti i ograničenja u donošenju odlika, taj je već na pola puta da uvali sebe u nevolju. Ili nekoga drugog, ili celu naciju – sve zavisi od toga na kom položaju se nalazi. Kada govorimo o veri, koliko je važna vera – u sebe?

Teško je reći da li je gore nemati poverenja u sebe, ili ga imati previše. Najgore je, ipak, imati više poverenja u druge nego u sebe, a to je osnovni zahtev koji se stavlja pred svakog vernika. Ljudi masovno prepuštaju moralne procene nekome ko nema baš mnogo morala, a materijalne odluke nekome ko je pohlepan i vodi parazitski život. Nedavno smo imali tragičan slučaj koji zaslužuje mnogo veću pažnju nego što je dobio u medijima. Dečak se obesio zbog siromaštva, a pre toga je njegov otac

poklonio svu svoju imovinu Crkvi. To je možda nesrećan sklop slučajnih okolnosti, ali za nereagovanje Crkve, kojoj je jedini odgovor na sve to bio trljanje ruku zbog neočekivanog poklona, nema razumnog opravdanja. Ljudi će i dalje poklanjati svoju imovinu Crkvi, a ona neće imati problema sa nedostatkom vere u sebe. Kako kad razgovaramo sa nekim možemo da prepoznamo da pokušava da nas prevari, blago rečeno? Je li to onaj prvi utisak, ili je važno „ohladiti“ glavu, pre nego da nas neko „uhvati“ na brzinu, dok smo ranjivi i zbunjeni? Tako rade i prodavačice i proročice?

Kao što je za dobrog prevaranta važan talenat, tako je potrebno imati i talenta za odbranu od raznih prevara. Ne postoji univerzalni sistem koji bi nam sa sigurnošću rekao ko je pošten a ko pokušava da nas prevari, ali je najbolje oružje poznato pod nazivom kritičko mišljenje. To je sistem usvajanja zaključaka koji može da se nauči, ali nema jedinstvene definicije koja bi nam pomogla da se na brzinu upoznamo s tim sistemom. Za početak bi možda moglo da se kaže to da je sistem kritičkog mišljenja veoma blizak naučnom načinu izvođenja zaključaka, u kome se sve dokazuje ili se bar koristi logika da bi se iz prethodnih iskustava izveo novi zaključak. Da danas pišete knjigu o tome da li postoje stvari koje ne postoje, šta biste još dodali na radnu listu, listanjem naše štampe i gledanjem TV?

Kad bih imao vremena za to, dodao bih jedno važno poglavlje: kako se odbraniti od reklamnih poruka i, naročito, od političke propagande. Mi još uvek nemamo načina da se štitimo od grabljivica u urbanoj džungli u kojoj živimo, ali bi za početak možda bilo dovoljno i samo to da eliminišemo televizore iz svojih života. Bez televizije bi naša politička i, verovatno, ekonomska situacija bila mnogo podnošljivija. Jedna od velikih zabluda kojoj danas robujemo jeste misao da mi imamo kontrolu nad tim šta ćemo gledati i slušati. Mi u ruci držimo daljinski upravljač, ali je s druge strane tim ljudi različitih profila, koji su celog života usavršavali veštinu sugestije i kontrole naših instinkata. Naivno je verovati da je lako odupreti se, jer je u igri veliki novac, a efekti mogu da budu zastrašujući. A kao kolegi i piscu, šta vam smeta, i šta čitate?

Mislim da sam sada u pomalo nezdravoj fazi, jer sam previše okusio sreću stvaranja, pa sam postao loš potrošač za tuđi kreativni rad. Knjige više ne čitam kao nekad, nego ih zloupotrebljavam kad mi treba opuštanje da bih uopšte mogao da zaspim. Daleko od toga da više ne uživam u čitanju, ali mi sada nešto drugo određuje kad ću otvoriti, a kad zatvoriti knjigu. Trenutno čitam Grofa Monte Krista, jer me je jedan prijatelj nedavno iskritikovao što još nisam pročitao njegov omiljeni roman. Interesantno je da su neki ljudi kojima treba da verujemo, Stiven

EKSKLUZIVNO

MAŠTA NAM POMAŽE DA DUGO OSTANEMO U DETINJSTVU, KOJE JE NAJLEPŠI PERIOD ŽIVOTA. NEVOLJA JE SAMO U TOME ŠTO POSTOJE LJUDI KOJI NISU U STANJU DA RAZDVOJE BAJKE OD REALNOSTI

JEDNA OD VELIKIH ZABLUDA KOJOJ DANAS ROBUJEMO JESTE MISAO DA MI IMAMO KONTROLU NAD TIM ŠTA ĆEMO GLEDATI I SLUŠATI. MI U RUCI DRŽIMO DALJINSKI UPRAVLJAČ, ALI JE S DRUGE STRANE TIM LJUDI RAZLIČITIH PROFILA, KOJI SU CELOG ŽIVOTA USAVRŠAVALI VEŠTINU SUGESTIJE I KONTROLE NAŠIH INSTINKATA

Hoking i Ilon Mask i Bil Gejts udružili snage i odlučili da nas upozore na veštačku inteligenciju koja će se „otrgnuti“ i uništiti nas. Da će priča o Skajnetu nekog drugog naziva biti realnost. Oni su daleko od „proročica“ kojima ne treba da verujemo?

Veštačka inteligencija je nekada bila zanimljiva tema za razgovor, jer je izgledalo da smo na pragu njene primene u praksi. Razvoj događaja u IT svetu demantovao je očekivanja, jer se pokazalo da je zalogaj prevelik za tehnologiju kojom sada raspolažemo. Moje je mišljenje da nam nedostaje jedan veliki prodor, nova paradigma koja bi otvorila vrata takvoj mogućnosti. Pre nekoliko godina izgledalo je da će to biti kvantni kompjuteri, koji su počeli stidljivo da daju prve i zasada skromne rezultate, ali ja nisam siguran u to. Bilo kako bilo, kad neki briljantan um otvori vrata veštačkoj inteligenciji, naći ćemo se u novom svetu. Nemam strah od nepoznatog, pa ne očekujem da će to biti loše za nas. Biće ljudi koji će to zloupotrebljavati, kao što su zloupotrebili svaku tehnologiju do sada, ali to nije ništa novo, zar ne?

Postoji i ona misija da se pronađe „inteligentan vanzemaljski život“ kod zvezde Alfa Kentauri?

Četiri svetlosne godine je pomalo predaleko, pa ne treba gajiti prevelike nade u to da ćemo se ikada sresti s nečim tako atraktivnim kao što je inteligentan vanzemaljski život. Bilo bi ogromno otkriće samo ako bismo otkrili „potpis“ života u nekom od izmerenih parametara sa dalekog sveta. A da li takav život postoji negde u svemiru, u to uopšte ne sumnjam. Na planetama na kojima ima uslova za život, on je neizbežan, jer osnovni zakoni entropije to zahtevaju. A imamo i poplavu romana, serija, filmova, romkomova koji se bave paranormalnim. To nas je uvek privlačilo, nepoznato i nemoguće?

Paranormalno je tema koja ima ogromnu publiku, a mašta ne poznaje granice, pa zašto onda ne bismo imali mnogo lepih priča na tu temu. Mašta nam pomaže da dugo ostanemo u detinjstvu, koje je najlepši period života. Nevolja je samo u tome što postoje ljudi koji nisu u stanju da razdvoje bajke od realnosti, pa formiraju shvatanje sveta koje donosi mnogo štete i

njima i okolini. Takvi ljudi, recimo, sumnjaju u to da su ljudi šetali po Mesecu, a ni na trenutak nisu posumnjali da je pre dva milenijuma devica rodila dete koje je posle 33 godine pogubljeno, pa vaskrslo i popelo se u nebesa. Ne znam koliko ljudi zna da ste vi tvorac prvog jugoslovenskog kućnog kompjutera... da ste napravili „Galaksiju“. Jesu li vam se ostvarila očekivanja kada ste objavili planove kako se on „pravi“ jer je bilo mnogo onih koji su pravili svoj lični kompjuter? Stiv Džobs i Bil Gejts baš i nisu delili ono što su znali?

Ta priča ima više faza, od kojih su neke divne, a neke pomalo nevesele. Sve je počelo u vreme kad su kompjuteri bili prilično neatraktivni širokoj publici i malo ko je znao šta je to kompjuter, a još manje čemu bi mogao da služi. U akciju samogradnje „Galaksije“ krenuo sam bez ikakvih ambicija, mislio sam samo da će se pored mene naći još neko ko će poželeti da napravi kompjuter svojim rukama. Takva akcija nije bila zanimljiva ni za jedan domaći časopis, i da nije bilo Dejana

INTERVJU

Ristanovića, koji je odlučio da napiše prvo specijalno izdanje časopisa Galaksija (po kojem je računar dobio ime) posvećeno računarima, od cele akcije ne bi bilo ništa. Zato su prve procene odziva bile veoma skromne. Možete li da zamislite naše čuđenje kad smo dobili preko 8.000 pisama ljudi u čijim rukama je računar proradio? Ta gomila pisama označila je početak naše kompjuterske revolucije. Još uvek imam utisak da sam se u svemu tome našao pukom igrom slučaja. Već posle nekoliko godina, dobili smo neuporedivo snažnije računare. Naravno da pojedinac u siromašnom društvu nije mogao da prati razvoj tehnologije koji su diktirale kompanije sa neograničenim kapitalom, pa se „Galaksija“ našla u prašini iza drugih računara koji su grabili koracima nezabeleženim u istoriji. U štampi su počeli da se javljaju podrugljivi komentari, ljudi su poredili procesorsku snagu svojih računara sa „Galaksijom“, jer su se osećali nadmoćno dok su poredili nešto što su kupili s nečim što je neko drugi napravio. Tokom nesrećnih devedesetih godina nije bilo teško naći se u depresiji. Jednog dana sam se posle nekoliko tragičnih događaja u porodici našao sam sa svojim dvogodišnjim sinom, bez novca, najuren iz iznajmljenog stana u kome smo živeli. Bio sam prisiljen da bacim pola svoje skromne imovine, pa su se tako i svi prototipovi „Galaksije“ našli u kontejneru. A onda se dogodilo čudo, nešto je počelo da se menja, započela je renesansa starih računara i odjednom su svi ponovo počeli da se zanimaju za „Galaksiju“. Pojavilo se nekoliko emulatora „Galaksije“ za veće računare, ljudi su pravili razne varijante tog skromnog računara, i to ne samo u Srbiji nego i u svetu. Dobio sam pozive za intervjue i za predavanja o počecima računarstva, a naš Muzej nauke i tehnike mi je zatražio prototip. Srećom, jedan primerak je slučajno sačuvan u nekom podrumu i sada je on deo stalne postavke na počasnom mestu. Tako sam stekao čast da budem jedan od retkih živih autora nekog muzejskog eksponata. Dok ste eksperimentisali sa mikroprocesorima, algoritmima, programima i operativnim sistemom, koji ste i stvorili, jeste li razmišljali: da sam imao dovoljno novca, uspeo bih mnogo više od onoga što sam danas? Vi ste

napravili neku preteču laptopa, a daleko ste od toga da imate imperiju?

Novac je najmanje važan u celoj priči. Istina je da me ljudi ponekad pitaju: „Ako si pametan, zašto onda nisi bogat“, ali se zapravo ne opterećujem time. Možda mi nedostaje pohlepnost, ili nešto treće, ne znam. A možda je ovako i bolje, jer sreća leži u nekim drugim aspektima života, u kojima ne oskudevam. Poznajem ljude koje je novac uništio – možda ne na spolja primetan način, ali nije teško napraviti dijagnozu njihove životne patologije i za to okriviti višak novca. S tim iskustvom, koji je onda savet za današnje genijalce? Da pročitaju knjigu Patenti koji neće promeniti svet? Ili da i dalje veruju u ono što rade?

Pre svega da se obrazuju. Danas je mogućnost za to veća nego ikada, jer postoji internet koji samo treba koristiti na dobar način. Umesto gubljenja vremena po kafićima ili Fejsbuku, treba stvarati nešto novo, nešto što ima svoju funkciju ili je naprosto lepo. Ako neko u sebi nosi pravu strast, on će naći snage da prevaziđe sve loše trenutke i kad-tad će pravi kvalitet doći do izražaja. Prve kreacije i prvi uspesi doneće novu motivaciju, koja je od ključne važnosti u ciklusu međuzavisnosti rada i uspeha. Talenat ne postoji kao zasebna kategorija, on je samo proizvod motivacije i znanja. Treba dodati samo još da je u svemu tome veoma važna veština kritičkog mišljenja, jer je ona neodvojiva od veštine kreativnog mišljenja. Roditelji se protive video-igrama. Kao konstruktor nekih, verujete li u njihovu dobru stranu?

Kao i mnoge druge stvari, i video-igre imaju svoje dobre i loše strane. Dobro je igrati ih, ali ne bez osećaja kada treba prestati. Mnogo veću opasnost za razvoj ličnosti predstavljaju društvene mreže, ali je to druga, mnogo opširnija tema. Vi ste citirali Artura Klarka koji je, da slobodno interpretiram, rekao da kritičko rasuđivanje „sprečava truljenje i propadanje duha“ jedne nacije. Ali ne možemo baš sve da kritikujemo i da u sve sumnjamo?

Kritičko rasuđivanje nije isto što i kritizerstvo. Misliti kritički znači imati izgra-

đen sistem usvajanja zaključaka, koji će nas sačuvati od pogrešnih i štetnih konstrukcija koje nam se serviraju, ali i dozvoliti da prihvatimo korisne informacije. Ponekad se događa da trogodišnje dete ume da razmišlja kritički, a iskusan naučnik ne ume, jer je to uglavnom stvar mentalnog sklopa. Kritičko mišljenje nije lako objasniti a još manje primeniti u praksi, ali ono može da se nauči i uvežba. Kako se gaje kritički nastrojena deca? Da li je tu važan isključivo trenutak obrazovanja ili i onoga što gledaju i slušaju od malih nogu?

Najvažnije je u kakvoj sredini deca odrastaju, jer ona upijaju sve modele iz svog okruženja, pre svega iz porodice. Vaspitanje dece je vrlo složeno, ono zahteva od roditelja novi način razmišljanja i usvajanje mišljenja stručnjaka, a pre svega odricanje od svake sebičnosti. Onaj ko očekuje od škole da mu vaspitava dete, nije ni zaslužio da ima decu bolju nego što će uz takvo vaspitanje imati. S decom treba razgovarati i podsticati ih da iskažu mišljenje o svemu što ih okružuje. Nikada im ne treba naturati svoj stav i autoritet, jer to nije put za razvijanje bilo kakvog, a ponajmanje kritičkog mišljenja kod deteta. Umesto toga, treba ih motivisati da stvaraju svoje zaključke, proveravaju ih u praksi i onda usvajaju ili odbacuju. Zvuči jednostavno, a zapravo je vrlo zahtevno za roditelje, jer sve vreme treba održavati kontakt s detetom i diskretno ga usmeravati ka samostalnom razmišljanju. Imate li posle svega vi zablude i koje?

Svi ih imamo. Neprestano pravimo greške, što i nije tako strašno ako nešto naučimo iz njih. Nevolja nastaje kad ne priznamo da smo bili u zabludi, jer onda nećemo ništa naučiti. Trudim se da ne zaboravim svoje zablude, jer ne želim da se dva puta saplićem o isti kamen. Sećam se, recimo, da sam devedesetih godina uživao u uverenju da samo treba promeniti vlast, i eto nama svetle budućnosti. Kasnije sam shvatio da je to bila moja zabluda, pa sad više nisam optimista, skoro bih mogao reći da nemam više čemu da se nadam. Sve bih dao za to da me bliska budućnost razuveri i da mi pokaže da sam ponovo u zabludi.

IKONA

Ser Entoni Hopkins NE PITAJ NIŠTA, NE OČEKUJ NIŠTA Da bi mu se ušlo u srž – u stvari približilo joj se, jer je nemoguće pristupiti joj kompletno – treba pričati o dubokoj usamljenosti u detinjstvu, brutalnosti s kojom se susreo u školi, i bezvrednosti koju sebi pripisuje na poslu, u vojsci i (insistira) na sceni. To je kao istraživanje glumačke tamne strane – pronaći korene onim ikoničnim, moćnim i kompleksnim karakterima Hanibala Lektera i Džona Talbota. No, on govori da „nije to ‘jadan ja‘‘‘. Onda počinje svoju priču u sebi svojstvenom matter-of-fact maniru, onim skoro razdraganim glasom

Piše Margita Milovanović

ntoni Hopkins, složićete se, širi neku finu osunčanu auru smirenosti, odmerenosti i sofisticiranosti oko sebe (iako vam na pomen njegovog imena verovatno prvo na pamet padne neki kripi kadar iz filma Kad jaganjci utihnu). Nosi ona lanena odela, s lila maramicom u džepu, žute „Converse“ patike, čarape na pruge – a i živi tako nekako „žuto‘‘, osunčano, htedoh reći, na belim peščanim plažama Malibua sa svojom trećom suprugom, Kolumbijkom Stelom; slika, svira klavir i „živi dobar život‘‘. „Više ne osećam potrebu da se dokazujem. Sve je drugačije jer više ne dajem pet para šta će ko misliti.‘‘ Da bi mu se ušlo u srž – u stvari približilo joj se, jer je nemoguće pristupiti joj kompletno – treba pričati o dubokoj usamljenosti u detinjstvu, brutalnosti s kojom se susreo u školi, i bezvrednosti koju sebi pripisuje na poslu, u vojsci i (insistira) na sceni. To je kao istraživanje glumačke tamne strane – pronaći korene onim ikoničnim, moćnim i kompleksnim karakterima Hanibala Lektera i Džona Talbota. No, on govori da „nije to ‚jadan ja‘‘‘. Onda počinje svoju priču u sebi svojstvenom matter-of-fact maniru, onim skoro razdraganim glasom. Deluje li vam verovatno da je njegov rođeni deda rekao da Toni ima veliku glavu, ali je velika šteta što u njoj nema ničega? Da, znam, ni meni. Niti da su ga zvali Dambo, šamarali ga i zavrtali mu uši jer nije razumeo aritmetiku. No, dobro, to neodoljivo podseća na onu priču da je Ajnštajn imao keca iz matematike (što je inače mit, ali, okej, razumete). Kad smo kod dede, bio je vegetarijanac, nepušač, pekar, self-educated i marksista, nije pio, rekreativno je boksovao. Možete onda misliti što se nisu slagali. A malo paradoksalno kad zađete u problematiku pomenutih porodičnih odnosa, otac ga je naučio važnosti samoodbrane.

IKONA

OTAC GA JE TAKOĐE OHRABRIO DA POČNE DA SE ŠKOLUJE KOD KUĆE, mada na sasvim nekonvencionalan način. Kupio mu je brdo enciklopedija i, iako nije umeo da sabira, znao je visinu Empajer stejt bildinga i razdaljinu između naše planete i Meseca. „Učio sam opštekulturne stvari, ono što druga deca nisu znala‘‘, objašnjava. „Mučila me je disleksija, ali sa 14 godina čitao sam Istoriju ruske revolucije Trockog. Znao sam da nisam glup. Bio sam vrlo bistar, vrlo pametan, samo mi je trebalo mnogo godina da zaista poverujem u to.‘‘ STRAH OD NEUSPEHA PROGANJAO GA JE GODINAMA, GOVORI. U vojsci se susreo s gotovo identičnim maltretmanom koji ga je gazio u školi, na nekom poslu koji je radio kao tinejdžer, neprekidno, godinama, svuda. Godine 1960. izašao je iz vojske (od vodnika ispraćen rečima „Hvala bogu više!‘‘) i pridružio se malom pozorišnom društvu iz kog je takođe bio otpušten. Zbog nediscipline, je li. Rešio je da se nauči disciplini, pa se zaputio pravo na londonsku Kraljevsku akademiju dramskih umetnosti i 1963. godine počeo iz početka u regionalnom teatru. „Trebalo mi je mnogo godina i za to da postanem disciplinovan.‘‘ POŽELEO JE DA BUDE GLUMAC, U STVARI, KAD JE U PEKARU NJEGOVOG OCA SVRATIO RIČARD BARTON; heroj Južnog Velsa kao lokalni momak koji zgrće holivudsku lovu, instant je petnaestogodišnjeg Tonija uvukao u maštariju da je to – to. „Pomislio sam: jednog dana, želim da budem ovakav.‘‘ Iako je u pozorištu radio s Lorensom Olivijeom, bio mu padavan, menjao ga kad je ovaj dobio upalu slepog creva, nije ga preterano opčinilo. Niti je mislio da će biti istrajan u tome, a još mu je bilo i dosadno. „Najnesmotrenije od mene bilo je što sam išetao sa scene Nacionalnog pozorišta 1973. godine, usred igranja Magbeta‘‘, priča on. „Ljudi su bili besni i kivni, ali tada je to bila najbolja stvar koju sam uradio za sebe. Naprosto sam shvatio da nisam za pozorište. Nisam bio dobar sa Šekspirom i nisam se tu uklapao. Osećao sam se masno i prljavo tamo.‘‘ Oh, naravno da su ljudi govorili da ne možeš da napustiš pozorište i Olivije je pisao kako je ulogu Edgara njegov proteže odigrao kao „mačka s mišem u zubima‘‘, ali Toni je želeo drugačiji život. Te daske su definitivno bile dosadne. A i mislio je, priznaje, da su neke njegove kolege to mnogo bolje umele da rade, poput Džudi Denč, recimo. Njega to nije zanimalo. Jer, i kad vam izađe super

U decembru 1975. godine probudio se stotinama kilometara od kuće, u nekoj hotelskoj sobi u Arizoni, bez ikakve ideje zašto je i kako tamo dospeo. Odatle je otišao pravo u „Anonimne alkoholičare“

kritika, i sve je bajno, shvatite da treba da to isto radite još najmanje devet nedelja, rutina, sve isto, a kad vam razvodnica ponudi kafu neke osme nedelje, vi biste radije konopac da se obesite. Sklon dosađivanju, monotoniju koja se u njemu čaurila dok je putovao po Britaniji s pozorišnom trupom i životario po brvnarama, počeo je da zaliva alkoholom. I dok su njegovi savremenici poput Majkla Kejna i Terensa Stempa harali uzbudljivim svetom partijanja, uz Bitlse i Stounse, Hopkinsu se čitava decenija činila beznadežno depresivnom. „Mrzeo sam šezdesete‘‘, viče. „Opijao sam se da zaboravim. Prespavao sam eru Bitlsa. Pamtim jedino tmurne noći tokom kojih sam uglavnom bio komiran.‘‘ A 1972. GODINE OPIJAO SE I PO JUGOSLAVIJI dok je snimao War and Peace. Kaže kako su se sve vreme uništavali od vinjaka i ispušili kamion cigareta; o, a cigarete je voleo još više od cirke. Baš se lepo zabavio i treba da smo ponosni na to što naše zemlje evociraju i neke fine uspomene kod nekog pripadnika vaskolikog Holivuda, umesto da jedino poznaju Anđelinin In the Land of Blood and Honey sentiment. Ja bar jesam. SADA JE TREZAN VEĆ VIŠE OD 40 GODINA. Stao je onda kada je shvatio da kad ujutru ustane nema pojma gde je bio čitave noći. U decembru 1975. godine probudio se stotinama kilometara od kuće, u nekoj hotelskoj sobi u Arizoni, bez ikakve ideje zašto je i kako tamo dospeo. Odatle je otišao pravo u „Anonimne alkoholičare“. „Samo sam rekao sebi: dosta mi je ovoga! Nisam želeo da nastavim da

se osećam tako loše. I ne nedostaje mi piće, uopšte. Nikad se ne bih vratio u to stanje. Sad volim engleski čaj i biskvite.‘‘ Kad jaganjci utihnu Hopkinsov je najslavniji film, sa, podrazumeva se, najslavnijom ulogom – briljantnog, lukavog, psihotičnog serijskog ubice Hanibala Lektera, za koju je i osvojio Oskara 1992. godine. Film je bio izuzetno uspešan; Džodi Foster je, takođe, prigrabila jednog zlatnog čovečuljka za najbolju glumicu, a osvojene su i kategorije za najbolji film, najboljeg reditelja i najbolji adaptirani scenario. Fun fact: Hopkins se na ekranu pojavljuje čitavih 17 minuta. Logično, najkraća glavna uloga koja je dobila Oskara. Fun fact 2: Nije trepnuo nijednom. Još kad su ga pitali je li on to vežbao, samo je odbrusio: „Kakvo glupo pitanje, šta tu ima da se vežba. Samo držiš oči otvorene.‘‘ Najveća i jedina mana ovog filma je što zbog tih 17 minuta nije mogao da odigra ulogu (namenski za njega pisanu) Denija Driskola u Mućkama čiji je veliki fan, jer se, eto, snimalo u isto vreme, pa je Denija morao da glumi Roj Mardsen. POREKLOM VELŠANIN, PRIZNAJE NOSTALGIJU ZA SVOJIM BRITANSKIM KORENIMA (eto, voli engleski čaj). Ali dom je za njega Amerika. Moteli, američki doručak, džank hrana puna holesterola, vetrovita Montana, Ajdaho, besciljna vožnja onim širokim američkim auto-putevima, definicija su romantike. „Postoji divni duh samovanja u Americi.‘‘ Uvek nekako ambivalentan kada se o glumi govori, a još kada u obzir uzmemo i njegove ambicije da pravi muzičke svetske turneje (jer je, je li, virtuoz na klaviru) i da mu slikanje prilično dobro ide, izdaje diskove, otvara izložbe, suptilno se nametne pitanje njegovog o(p)stanka u filmskom svetu. U više navrata je sugerisao da bi se lako apsolutno povukao, ali i kad se dešavalo da se kao „penzioniše‘‘, uvek bi se vraćao. Barem do sada. „I dalje uživam u glumi, ali za mene tu više nema izazova. Uopšte. Međutim, što sam nezainteresovaniji, to mi se više uloga nudi. Lepo je imati neki kontinuitet, u suštini. Verujem da se u jednom trenutku tako postigne stanje u kome ste potpuno opušteni i zen.‘‘ A mi? Šta ćemo mi ako ode? Kako da budemo zen? „Spenser Trejsi rekao je nekom prilikom Lorensu Olivijeu: ‘Za koga ti sebe smatraš?‘ I bio je u pravu – i da sutra prestanem da glumim, svet neće stati. Na kraju dana, sve je to nevažno.‘‘ Okej. Ali i ne. A i snima se Westworld s unapred najavljenih milion sezona. Bar to. ®

BUDI HUMAN

BOLNICA U KOJOJ ZNAJU DA NIKADA NIJE DOVOLJNO LEČITI SAMO TELO Ko još voli da čita o tome kako je živeti bez nogu ili bez ruku? Paradoks ili ne, najčitanije vesti na portalima su one o tuđoj muci i bolesti. Trudimo se da im olakšamo male stvari, kao što je silazak sa stepeništa ili sa trotoara, ali znamo li zaista koliko im je potrebno snage da samo izađu iz autobusa, ili da odu na pregled u dom zdravlja koji nema lift? Koliko im treba da stanu na nove noge, koliko je teško ili lako nabaviti ih, koliko se suza prolije i zbog bolova i zbog onog bola u duši, pre nego što ovladaju korišćenjem veštačke ruke, ili možda obe veštačke noge? Porodica se često muči da ih razume, da prihvati, da nauči da im pomogne. Kako li je onda živeti svakodnevno brinući o stotinak njih, u bolnici? U susret Međunarodnom danu invalida, 3. decembru, reporteri Originala posetili su Specijalnu bolnicu za rehabilitaciju i ortopedsku protetiku Beograd

Piše ZORICA MARKOVIĆ Foto IGOR PAVIĆEVIĆ

BUDI HUMAN

POKUŠAJ DA ČEŠĆE MISLIMO NA POTREBE LJUDI SA INVALIDITETOM DEFINISALA JE I GENERALNA SKUPŠTINA UN, USVAJANJEM REZOLUCIJE PRE TAČNO 24 GODINE KOJOM SE SVE ZEMLJE POZIVAJU NA OBELEŽAVANJE 3. DECEMBRA, MEĐUNARODNOG DANA OSOBA SA INVALIDITETOM. TAJ DAN JE PODSETNIK DA I ONI PODJEDNAKO TREBA DA UŽIVAJU LJUDSKA PRAVA I RAVNOPRAVNO UČESTVUJU U DRUŠTVU

BUDI HUMAN

IMA ONA POPULARNA PRIČA O ČOVEKU KOJI JE PLAKAO što nema cipele dok nije sreo čoveka koji nema noge. Ta poslovica izlizana kao te nepostojeće cipele služi da nas trgne iz razmišljanja šta nam sve nedostaje, kao i sve ostale fraze zbog kojih izgledamo pametnije u društvu ili možda mirnije spavamo. Nauči li nas ona nečemu, sem da imamo skromnije želje? Pokušavajući da shvatim nešto drugačiji smisao o cipelama i čoveku bez nogu i šta li neko u kolicima misli o onome ko plače za cipelama, stojim u hodniku Specijalne bolnice za rehabilitaciju i ortopedsku protetiku, ispred ambulante za prijem. Ne, nije to Rudo, iako vas pored table sa imenom bolnice čeka i ta oznaka, pre nego što se kapija otvori i ušetate u prelep park koji liči na mnoge beogradske. U hodniku samo stariji gospodin i ja, dok dalje niz bolnicu vrvi od okretanja točkova kolica i odlazaka i dolazaka na terapije. Nekada vitalan čovek, zamišljam da je nekad bio sigurno lep jer isto tako stari, objašnjava mi da pregled duže traje i da je unutra njegova uplakana supruga. Treba joj da razgovara sa nekim, a tu su i doktorka i psiholog. Da, ova bolnica ne leči samo oštećenje tela. Gospodin me teši ne znajući uopšte zbog čega sam tu, i priča mi priču o tome kako se jedna bezazlena ranica pretvorila u ranu koja ne zarasta, a onda i u amputaciju. Kako tu pomaže ona poslovica? Kako kaže Tom Kruz u filmu Rođen 4. jula: „Koga je briga sada da li sam heroj ili ne, ja sam paralizovan.“ Život pre i posle. Pre i posle gubitka. Život koji je imao smisao i život koji treba da dobije smisao. „Šta ću sada da radim? Šta ću da radim?“, ponavlja Ron Kovic u filmu. Kako onaj ko nema cipele može da razume onoga ko nema noge? ONI KOJI PRESTAJU DA ČITAJU TEKST VEĆ OVDE, KAŽU da nemaju srce ili „stomak“ za to. Jednostavno, ne mogu. Ko još voli da čita o tome kako je živeti bez nogu ili bez ruku? Paradoks ili ne, najčitanije vesti na portalima su one o tuđoj muci i bolesti. Trudimo se da im olakšamo male stvari, kao što je silazak sa stepeništa ili sa trotoara, ali znamo li zaista koliko im je potrebno snage da samo izađu iz autobusa, ili da odu na pregled u dom zdravlja koji nema lift? Koliko im treba da stanu na nove noge, koliko je teško ili lako nabaviti ih, koliko se suza prolije i zbog bolova i zbog onog bola u duši, pre nego što ovladaju korišćenjem veštačke ruke, ili možda obe veštačke noge? Porodica se često muči da ih razume, da prihvati, da nauči da im pomogne. Kako li je onda

Nema spremnosti društva da otvorenije govori o problemima sa osobama sa amputacijama ekstremiteta, niti da preuzme odgovarajuće akcije u pravcu njihove veće prisutnosti u društvu i boljeg kvaliteta njihovog života kao što je to slučaj u razvijenijim zemljama živeti svakodnevno brinući o stotinak njih, u bolnici? Novinska priča je jedna, takvih života je mnogo. Najvažniji period u životu tih ljudi je rehabilitacija. Ti meseci beskraja nade i strepnje vezuju ih za neke nove ljude. Njihova porodica su medicinske sestre koje se iz dana u dan trude da svakog jutra ustanu čisti. Da im se svakog podneva napuni flašica s vodom, da im se dohvati ćebe kada im je hladno. Da svake večeri dobiju dodatne lekove za bolove posle prolivenog znoja na vežbama i terapijama. Da ih nauče da koriste nova pomagala. Ta zavisnost stvara neverovatan odnos sa terapeutima, sestrama, lekarima. Rudo je neformalno ime ove bolnice, ali nema ama baš nikakve veze sa Rudom. Ta Specijalna bolnica za rehabilitaciju i ortopedsku protetiku postoji još od 1954. godine, kada je izgrađena pod imenom Zavod za ortopedsku protetiku i bila poznata u bivšoj Jugoslaviji kao mesto za rehabilitaciju žrtava Drugog svetskog rata. Danas je njena primarna delatnost rehabilitacija pacijenata sa amputiranim ekstremitetima, koja podrazumeva izradu proteza, obučavanje da ih koriste u kretanju, ali i fizikalnu, psihosocijalnu i eventualno profesionalnu rehabilitaciju. „Često se sretnemo sa komentarom da se ‘o bolnici malo zna‘. Jednim delom je to možda odgovornost ustanove, koja postoji i osposobljava osobe sa amputacijama na nenametljiv način, preko 60 godina“, kaže direktor bolnice prim. dr sc. med. Igor Simanić. „Možda je u pitanju i nesvestan način solidarnosti sa pacijentima, koji u ranim fazama prihvatanja gubitka dela tela – što je traumatski događaj – imaju potrebu da se sakriju od okoline i da se u većoj tišini sažive sa svojim nedostatkom. Tada se čovek oseća zaustavljeno, pokušava da prihvati identitet osobe kojoj nešto nedostaje i ne može da prati brzinu u kojoj se svakodnevno stvari smenjuju. Možda to određuje i činjenicu o ‚diskretnom‘ načinu postojanja ustanove, koja usled specifičnosti osoba koje zbrinja-

va, ne postiže da se dovoljno brzo marketinški nameće.“ MOŽDA SE O BOLNICI MALO ZNA I ZBOG SAMOG društva, kaže naš sagovornik. Nema spremnosti društva da otvorenije govori o problemima sa osobama sa amputacijama ekstremiteta, niti da preuzme odgovarajuće akcije u pravcu njihove veće prisutnosti u društvu i boljeg kvaliteta njihovog života kao što je to slučaj u razvijenijim zemljama, konstatuje on. Pokušaj da češće mislimo na potrebe ljudi sa invaliditetom definisala je i Generalna skupština UN, usvajanjem rezolucije pre tačno 24 godine kojom se sve zemlje pozivaju na obeležavanje 3. decembra, Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom. Taj dan je podsetnik da i oni podjednako treba da uživaju ljudska prava i ravnopravno učestvuju u društvu. Taj dan je povod da se skrene pažnja na probleme s kojima se osobe sa invaliditetom suočavaju, a to su pre svega siromaštvo, visoka stopa nezaposlenosti i isključenost iz društva. Procene su da približno 15 odsto svetske populacije živi sa nekim oblikom invaliditeta. „Šta je najvažnije sa čime se pacijenti sreću kada dođu kod nas, osim fizičkih nedostataka? To je iskustvo traumatizovanosti, jer amputaciji prethodi period trpljenja bolova, zatim hirurških procedura, a nekad postoji i faktor iznenadnosti, tj. doživljaj da se život promeni neočekivano, bez pripreme“, kaže psiholog Ljiljana Božović. „U prvim kontaktima sa pacijentima srećemo se i sa njihovim strahovima od društvene stigmatizacije (pominju se arhaični izrazi kao ‘bogalj‘, ‘sakat‘), sa potrebom da se izoluju od javnosti, sa negativnim očekivanjem ‚da neće biti ista osoba‘. Nećemo im pomoći ako ih nerealno tešimo, ali često uspevamo vraćanjem na zdrave snage, potencijale, lične resurse i realna postignuća. Za to je potrebno neko vreme, jer isceljenje od traume nije jednostavan proces.“ Bila je to bolnica koja je vodila računa o

BUDI HUMAN

ranjenima i stradalima u borbama i tokom devedesetih. Ratovi su doneli hiljade i hiljade onih koje je bilo potrebno zbrinuti i pomoći im da se vrate nekakvom životu. „Bila su teška vremena i za same zaposlene, koji su preživljavali sa minimalnim materijalnim sredstvima“, seća se dr Simanić. „Posle rata, pitali smo se šta je sa nekim ljudima i danas, dvadeset godina kasnije, za nas je čudo kada sretnemo neke od njih kada dolaze da poprave ili zamene proteze i vidimo da su im se porodice uvećale i da su uspeli da pronađu novi dom. I da se sećaju da smo jedno vreme bili njihova jedina kuća.“ Danas, iako je primarna delatnost invalidnost zbog gubitka ekstremiteta, bolnica se bavi i drugom vrstom pacijenata. Za sve one kojima je potreban stručni tim, sa uputom iz doma zdravlja, može da se uputi u zgradu iznad BIP-a kod Mostarske petlje. Nema dugog zakazivanja, nema čekanja, nema redova. „U našoj bolnici se svakodnevno leče i rehabilituju pacijenti sa različitim reumatološkim problemima, poput problema sa kičmom, zglobovima, deformitetima stopala i slično, pacijenti posle raznih hirurških intervencija, na primer posle ugradnje proteza kuka, kolena, stanja posle preloma kostiju itd., kao i neurološki pacijenti posle moždanih udara i drugih neuroloških problema.“ Zato Specijalna bolnica odavno ima svoje pravilo, a to je: timski rad. Nije dovoljno lečiti telo. Zato je tu sve što treba jednom pacijentu: terapeuti, fizijatri, ortopedi, neurolozi, psihijatri, psiholozi, socijalni radnici, čak i stomatolog. Jer treba nastaviti sa životom sa što manje prepreka i sa što više podrške. KAKO JE REHABILITACIJA NAJČEŠĆE SLOŽEN PROCES, KAKO KAŽE DOKTOR Simanić, stavljanje proteze i fizičko zbrinjavanje predstavljaju samo jedan deo. „Naši pacijenti nisu isti, razlikuju se po težini opšteg zdravstvenog stanja, godinama starosti, snagama ličnosti i sl., tako da i pristup mora biti prilagođen potrebama i mogućnostima“, objašnjava dr Simanić. „Specifičnosti osobe, kao i određene faze rehabilitacije, određuju i potrebu za većim angažovanjem nekog člana tima. Za razliku od brojnih protetičkih kuća, čiji angažman počinje i završava se izradom pomagala, mi brinemo kroz stručne timove i o ostalim suptilnim procesima koji određuju da li će proteza biti prihvaćena i korišćena ili ne. A to se sprovodi kroz svakodnevnu sestrinsku negu, fizikalnoterapijske tretmane, radno-oku-

pacionu terapiju, psihološku pomoć i podršku, defektološke tretmane i rešavanje socijalnih pitanja. I sama izrada proteze zahteva ‚usaglašavanja‘ sa svakim pacijentom. Timove koji se bave pacijentom čine stručnjaci raznih profila (lekar, medicinska sestra, fizioterapeut, protetičar, radni terapeut, psiholog, defektolog, socijalni radnik...). Timski duh je značajan jer jedino tako prilazimo pacijentu kao osobi u celini, a ne jedino delu tela koji nedostaje. Ako posmatramo i samog pacijenta kao bitnog člana rehabilitacionog tima, onda su značajni njegovi kapaciteti za saradnju, volja i motivacija, strpljenje i adekvatna podrška porodice, kao i šireg socijalnog okruženja.“ Na hodniku ćete videti ljude različitih godina, s različitim pričama, s različitim životnim okolnostima, iz različitih razloga pristigle u Specijalnu bolnicu: neki zbog posledica dijabetesa i vaskularnih oboljenja, oni mlađi najčešće zbog saobraćajki, povreda na radu... čak je i bebi pravljena proteza za ruku, ali s jednom misijom danas: da pokušaju da prohodaju, da se naviknu na nove noge ili ruke, da postanu samostalni. U ovakvoj bolnici biti medicinska sestra znači više od toga da date nekom lekove. Biti terapeut znači više od toga raditi s nekim vežbe. Biti lekar znači više od toga dati nekome dijagnozu. „Rad sa takvim pacijentima nije lak, zahtevan je u smislu dugotrajnog bavljenja svakom osobom“, priča dr Simanić. „Problemi sa kojima se srećemo jesu nedovoljan broj zaposlenih, i, kao u ostalim zdravstvenim ustanovama, ograničen budžet kako za rekonstrukcije i opravke na nivou bolnice, tako i za kvalitetne materijale. Problem vezan za niska primanja zaposlenih je poznat.

KAKO KAŽE TOM KRUZ U FILMU ROĐEN 4. JULA: „KOGA JE BRIGA SADA DA LI SAM HEROJ ILI NE, JA SAM PARALIZOVAN.“ ŽIVOT PRE I POSLE. PRE I POSLE GUBITKA. ŽIVOT KOJI JE IMAO SMISAO I ŽIVOT KOJI TREBA DA DOBIJE SMISAO. „ŠTA ĆU SADA DA RADIM? ŠTA ĆU DA RADIM?“, PONAVLJA RON KOVIC U FILMU. KAKO ONAJ KO NEMA CIPELE MOŽE DA RAZUME ONOGA KO NEMA NOGE?

U ovakvoj vrsti posla prirodna je i očekivana povremena psihofizička iscrpljenost ili sagorevanje, takozvani burn out) zaposlenih. Prepoznavanje ove pojave od strane nadležnih bilo bi korisno i produktivno u smislu organizovanja aktivnosti i seminara za smanjenje stresa u radu sa teškim pacijentima (tzv. pomoć pomagačima), što je uobičajeno u razvijenijim zemljama.“ Povratak u stvaran svet izvan bolnice veoma je važan i na njega se priprema upravo kroz rehabilitaciju u Specijalnoj bolnici. Kako to gde su svi jednaki po onome što nemaju, i sa nadom i zebnjom koju imaju, druženje pomaže pacijentima da se socijalizuju? „Nakon smeštanja u našu bolnicu, pacijenti se najpre suočavaju s tim da ambijent i atmosfera nisu stereotipno bolnički – to zapažanje već relaksira“, kaže dr Simanić. „Sreću se sa osobama u sličnoj situaciji, koje ne nose bolničke pidžame već svoje, udobnu odeću, kreću se po hodnicima, u svojim kolicima, na štakama ili sa protezama, razgovaraju, ćaskaju, jedni drugima pomažu, šale se... Vidi se da se nastavlja život. Nekada se i zaljubljuju, a imali smo prilike da saznamo i za brakove koji su sklapani po izlasku iz bolnice. Sve vreme, tu je na raspolaganju osoblje koje brine o njihovom zdravstvenom stanju, njihovim potrebama, obučava ih, podučava i informiše o onome što ne znaju, a što ih ojačava u adaptaciji na promenjeno stanje. Pacijenti pri kraju rehabilitacije su pozitivan primer onoga za šta ih sve pripremamo, a još uvek im izgleda nedostižno.“ Zato su i radosti koje se doživljavaju na ovakvom poslu podjednako velike kao i problemi. „To su i naša mala ‘čuda‘ koja se dešavaju na dnevnom ili nedeljnom nivou. To je, pre svega, vezano za uspehe i pomake koji se dešavaju u rehabilitaciji pacijenata i koji njih same čine zadovoljnim. To mogu biti – prvo stajanje ili prvi koraci napravljeni sa protezom, prvi izlazak u dvorište, odlazak pacijenta na neko javno okupljanje... Za neke pacijente, nažalost, to ostaje nemoguće, ali njihova zrelost i smirenost u prihvatanju manjih ciljeva za nas zaposlene može biti radost; takođe, kada i pored svojih problema, uspevaju da prepoznaju i uvaže našu, nekad ličnu, nekad zajedničku ljubaznost, raspoloživost, brigu i pažnju. Ono što pokretački deluje na nas je – koliko god apsurdno izgledalo – svakodnevno sretanje sa ljudskom snagom i voljom za životom, koja se pojavljuje čak i kada je najmanje očekujemo“, kaže dr Igor Simanić.®

POP KULTURA

NIKOLA ŽIVOT JE UPORNO TEŽAK,

ČUTURILO A POPULARNOST JE ZA LAKOVERNE

ČUTURA

Razgovarao BRANKO ROSIĆ Fotografije IGOR PAVIĆEVIĆ

( POP ) KULTURA

EKO SE MUČI S MANJKOM TALENTA, A IMA I onih koji su dobri u dve-tri oblasti, pa se muče s odabirom profesije. Nikola Čuturilo Čutura imao je privilegiju da se u košarkaškom reketu podjednako dobro snalazi kao i sa gitarom. Čak je učestvovao i na kadetskom prvenstvu bivše Jugoslavije. Ipak, prevagnula je muzika jer, kako je rekao: „Muzika je oduvek bila moja religija.“ Kao vrlo mlad prošao je kroz mnoge bitne bendove uključujući i pionire domaćeg rokenrola – bend Siluete, a prava slava dolazi kada postane član Riblje čorbe s kojom snima nekoliko albuma i obilazi bivšu SFRJ na mnogim turnejama. Kao i njegov prethodnik na radnom mestu gitariste u Ribljoj čorbi – Momčilo Bajagić Bajaga, i Čutura napušta grupu i kreće sa zapaženom solo karijerom. Početkom devedesetih napušta Beograd i odlazi u London, gde provodi deceniju nastupajući na tamošnjoj klupskoj sceni. Posle 5. oktobra 2000. vraća se u Beograd i pored oficijelne karijere i snimanja albuma, kreće sa komponovanjem muzike za mnoge TV serije i pozorišne predstave. Ove godine bio je član srpskog žirija na takmičenju Evrosong, a pre nekoliko meseci otvorio

MISLIM DA JE NAŠE DA POKUŠAMO DECU DA RAZUMEMO, DA IH PODRŽAVAMO I NA PRVOM MESTU VOLIMO. DECA SVE DRUGO IONAKO ZNAJU BOLJE OD NAS

je Art depo studio koji predstavlja porodicu kreativnih radionica u kojima deca i mladi svih uzrasta uče i usavršavaju različite umetničke veštine. Uz dobro osmišljen program i vrhunske profesionalce, mladi talenti se bruse i uče na manje konvencionalan način od onog koji je decenijama postojao u sličnim školama. Studio je namenjen ne samo mladima i amaterima već i profesionalcima, jer u određenim intervalima organizuje master radionice sa gostujućim predavačima posebno namenjenim za stručno usavršavanje profesionalaca i onih koji će to uskoro postati. Kako si se odlučio za otvaranje radionice u šumi raznih škola koje nude podučavanja?

Art depo studio pokrenuo sam pre nepunih godinu dana sa idejom da mladi ljudi dođu i pronađu drugačiji sadržaj. Ovde mogu da razviju veštinu za koju imaju sklonost i da podele svoje ideje sa vršnjacima sličnih interesovanja. Imamo radionice gitare, pevanja, glume i TV novinarstva, a uskoro ćemo pokrenuti i nove. Proletos je devojka koja je kod nas pohađala radionicu glume Danijele Vraneš uspela da se upiše na FDU, a ne bih se iznenadio da neko od klinaca iz radionice gitare čuvenog Mačka završi na Berkli koledžu i postane profesionalac. Hoću da kažem da je to u Art depou svakako mogućnost, ali jasno je da će tim putem od svih polaznika krenuti tek poneko. Ono što je mnogo važnije je da svako ko provede vreme sa nama nauči da sluša muziku, nauči da razlikuje kvalitetnu muziku od đubreta, nauči kako da prati pozorišnu predstavu i da se na taj način duhovno obogati zauvek. To bi otprilike bila osnovna ideja koja nas je pokrenula, a mi se kroz ovaj kratak period postojanja i dalje tražimo i nadograđujemo. Tvoje radionice imaju veliki uspeh. Da li je razlog tome što si ti poznati muzičar, a kurseve drže poznati umetnici?

Mi funkcionišemo kao neprofitabilno udruženje. U oktobru smo, pored naših stalnih radionica, uspeli da organizujemo i seriju jednodnevnih muzičkih master radionica, koje su bile besplatne za sve posetioce. Ako mladim muzičarima koji su se prijavili omogućiš da dođu i sednu licem u lice sa Točkom, Kornelijem Kovačom, Anom Stanić i svim drugima, koji su se zaista nesebično potrošili za njih, onda možda i zaslužuješ mali kredit. Inače mislim da su

posvećenost, entuzijazam i stručnost presudni za uspešan i kvalitetan rad. To koliko je ko poznat u drugom je planu jer dešava se i to, neretko, da taj „neko poznat“ može da ti ogadi entuzijazam trajno. Bio si u srpskom žiriju ovogodišnje Pesme Evrovizije – Evrosonga; kako si reagovao sutradan posle finala kada su pojedini srpski mediji optužili naš žiri da je učestvovao u prljavoj političkoj igri u kojoj je očigledno unapred bila režirana pobeda pesme Ukrajine?

Pesmu Evrovizije uvek sam doživljavao kao jedan krajnje zabavan format u svakom smislu. To mi je bio jedini motiv da prihvatim poziv i budem deo našeg žirija. Sve ono što se događalo dan posle bilo bi isto tako smešno i zabavno – da nije ozbiljno tužno. Zašto mnogi ljudi do krajnje granice politizuju Evrosong? Da li ste vi imali u žiriju pritisak da glasate za bratske zemlje?

Što se dela obične publike tiče, verovatno ih zabavlja da tako posmatraju stvari i to je krajnje bezopasno. Ono što jeste opasno, to su politička lobiranja gde mediji, preko opskurnih manifestacija kakva Pesma Evrovizije jeste, prebijaju ko zna kakve gluposti za naručioce posla. Tužno ali i opasno je da u delu obične publike uvek ima dovoljno budala koje se prime na takve priče i nemaju ideju da su izmanipulisani. Ti si imao pritisak zbog angažmana protiv Miloševića i 1991. godine, zbog toga si i otišao u London. Šta se tačno dogodilo?

Pre neki dan bio je 20. oktobar, Dan Beograda, ja imam pesmu „Beograde“ i u njoj stih: „Pamtim lepo, ono drugo sam zaboravio, i posle svega još sam tu.“ U poslednje vreme sviđa mi se da tako razmišljam, jer vreme neumitno prolazi, a hteo bih još mnogo toga da uradim. Da li je teško kada u novoj zemlji – Engleskoj, moraš da kreneš iz početka a u svojoj zemlji Srbiji bio si rok zvezda i član jednog od najpopularnijih bendova?

Kada pomislim na ljude koji su izgubili zemlju, svoje bližnje, a neki i sebe, moj slučaj je krajnje bezazlen i, sve u svemu, dobro sam prošao. Što se života tiče, on je uporno težak bilo gde, a popularnost je za lakoverne.

( POP ) KULTURA

U trenutku dolaska u Englesku ti si odličan gitarista, imaš odličan imidž, ali šta je to što treba muzičaru da bi uspeo na izvoru rokenrola?

Pretpostavljam da sam i dalje vrlo pristojan gitarista. O imidžu ćemo nekom drugom prilikom, a ono što treba muzičaru sa ovih prostora da bi uspeo na izvoru rokenrola u Londonu isto je ono što treba muzičaru iz Britanije da osvoji nagradu „Prva harmonika Srbije“. A na početku svega je bio basket? Igrao si državno prvenstvo za kadete u bivšoj Jugoslaviji. Da li dođe sekund i danas kada ti prođe misao da je možda trebalo da nastaviš s košarkom? Igrao si protiv Zorana Čuture koji je kasnije bio zvezda Cibone.

Da, čuvao sam Čuturu u polufinalu i dao mi je samo dvadeset tri poena, a ja njemu četrnaest. To je bio ogroman uspeh jer je već tada bio prvotimac i trpao na tom prvenstvu između 40 i 50 koševa po utakmici. O tome imam i negde čuvam mali isečak iz Sporta. Basket je moja velika ljubav ali nije mi žao što je muzika prevagnula jer ona je bila i ostala moja religija. Kakav je bio osećaj doći u jedan od najvećih bendova – Riblju čorbu?

O IMIDŽU ĆEMO NEKOM DRUGOM PRILIKOM, A ONO ŠTO TREBA MUZIČARU SA OVIH PROSTORA DA BI USPEO NA IZVORU ROKENROLA U LONDONU ISTO JE ONO ŠTO TREBA MUZIČARU IZ BRITANIJE DA OSVOJI NAGRADU „PRVA HARMONIKA SRBIJE“

Bio sam spreman i došlo je u najboljem trenutku i za mene i za njih. Bila je to velika škola u svakom smislu. Da li se osećaš privilegovanim što si bio deo velikog benda i života koji je danas u Srbiji nemoguć?

Trudim se da ne mislim, ali kad god pomislim na to vreme, rastužim se zbog ovih novih generacija, koje nikad neće okusiti ludilo turneje od 120 gradova u jednoj godini, u jednoj zemlji. Tvoj sin svira gitaru. Nekada su našoj generaciji roditelji branili bavljenje rokenrolom zbog škole, ali danas verovatno roditelji gunđaju jer je rokenrol nebitan i od njega ne može da se živi. Šta ti savetuješ sinu koji sada živi u zemlji u kojoj ne može da se bavi profesionalno time kao njegov otac?

Podržavam ga bez rezerve za sve što bude radio iz ljubavi i čista srca. Sada je to muzika, videćemo šta će biti. Mislim da je naše da pokušamo decu da razumemo, da ih podržavamo i na prvom mestu volimo. Deca sve drugo ionako znaju bolje od nas.

EKSKLUZIVNO

GABRIJEL F SA KULTUROM NE POSTOJI FINANSIJSKI PROFIT,

INTERVJU

L FELC

ALI POSTOJI DUHOVNA DOBIT ZA CELU NACIJU Biografija Gabrijela Felca je impresivna, ali ne toliko kao njegovo poznavanje muzike i odnos prema radu. Čeka ga mnogo izazova. Da, dirigovao je najveća dela koja nam je istorija muzike ostavila, i to najvećim orkestrima današnjice. No, ovo je prvi put da Felc izlazi iz Nemačke jer staje na čelo nekog inostranog orkestra. I to u Beogradu. U Srbiji. U ulozi šefa-dirigenta u Beogradu nastupiće u februaru sledeće godine i već se raduje tom nastupu koji će svakako nositi posebnu odgovornost za njega. Već je počeo da uči srpski. Za Original prvi put govori detaljno o svim planovima za Beogradsku filharmoniju Razgovarala MILJANA NEŠKOVIĆ Fotografije MARKO ĐOKOVIĆ

GABRIJEL FELC, MUZIČKI DIREKTOR UGLEDNE DORTMUNDSKE OPERE I ŠEF-DIRIGENT DORTMUNDSKE FILHARMONIJE, došao je u Beograd po ko zna koji put. Ipak, ovaj njegov dolazak je poseban, označava njegovo upoznavanje sa beogradskom javnošću sada kada je novoimenovani šef-dirigent Beogradske filharmonije. Na intervju stiže obliven znojem. Dan je sparan, a Gabrijel je upravo završio meč u stonom tenisu protiv koncert-majstora Miroslava Pavlovića. Bilo je, reklo bi se, nerešeno. Svakako zabavno za gledanje. Felcova biografija je impresivna, ali ne toliko kao njegovo poznavanje muzike i odnos prema radu. Čeka ga mnogo izazova. Da, dirigovao je najveća dela koja nam je istorija muzike ostavila, i to najvećim orkestrima današnjice. No, ovo je prvi put da Felc izlazi iz Nemačke jer staje na čelo nekog inostranog orkestra. I to u Beogradu. U Srbiji. U ulozi šefa-dirigenta u Beogradu nastupiće u februaru sledeće godine i već se raduje tom nastupu koji će svakako nositi posebnu odgovornost za njega. Već je počeo da uči srpski. Iako dolazi iz Nemačke, gde je sasvim normalno da se iz državnog budžeta odvoji četiri miliona evra za obnovu samo jedne sale za vežbanje nekog velikog orkestra, Felc ne misli da će u Beogradu doživeti neki veliki kulturno-politički šok kad je reč o odnosu države prema kulturi. Naprotiv. Uzbuđen je jer će raditi sa orkestrom koji voli toliko da je jednom čak bio i uhapšen u pokušaju da stigne na beogradsku probu tačno na vreme. Prvi put kada ste došli u Srbiju 2009, odmah ste imali peh. Kako je izgledalo biti uhapšen prvi put, i to baš u Srbiji?

Vlada vaše države i EU u Briselu su baš tada promenili regulativu za ulaske i izlaske iz zemlje. Ja sam uvek putovao po Evropi bez pasoša, tako da sam i u Srbiju krenuo bez pasoša. Izlazio sam iz aviona sa svojim dokumentima i policija je rekla „Ne“. Rekli su da moram da ostanem na aerodromu, zaključali su me na četiri sata u neku prostoriju, na neki način jesam bio uhapšen. Bilo je interesantno. Tada sam prvi bio uhapšen, i poslednji. Jednu probu sa orkestrom Beogradske filharmonije smo morali da otkažemo. Čim su me zaključali, javio sam da ne dolazim, zvao sam i ambasadu... Nije bilo šanse. Mo-

EKSKLUZIVNO

rao sam da se vratim po pasoš. Prvo u Minhen, pa u Štutgart gde sam živeo, pa onda nazad u Beograd.

PLANIRAM DA KORISTIM NEMAČKU TRADICIJU U KONTEKSTU KAKO SVIRATI

Da li to znači da je vaš prvi utisak o Srbiji bio „Eh, ti ludi Srbi“?

Bio sam iznerviran jer propuštamo važnu probu, i uplašen zbog toga. Ali kad sam se vratio, upoznao sam ljude iz Beogradske filharmonije i sve je bilo na svom mestu. Šta vam se dopalo kod orkestra Beogradske filharmonije?

Upoznao sam mnogo orkestara širom sveta. Beogradski orkestar je svež u energiji i talentu i čine ga dobri ljudi. Ima dobar timski duh, što je neophodno orkestru kao što je potrebno i, na primer, košarkaškom klubu. Komuniciraju i dišu zajedno. Osetite da je orkestar ujedinjen, da stvaraju muziku zajedno. Kad je orkestar podeljen, to se takođe jasno oseti. Pored toga, poštuju dirigenta. „Šta se dešava? Šta možemo da sviramo? Kako biste vi želeli da sviramo?“ Komunikacija je bila laka i otvorena. To mi se dopalo. Na koncertu smo tada izveli Malerovu Simfoniju broj 6. Mislim da se i njima dopalo kako smo radili. Vrlo brzo su me zvali da opet dođem. Vaša baza je Dortmundski orkestar, prvi put ćete sada biti šef-dirigent van Nemačke. Nemačka kulturna politika se dosta razlikuje od ove u Srbiji. Da li računate na to?

Naravno. Ja sam deo nemačke kulture, a nemački orkestri imaju dugu tradiciju. Moj orkestar u Dortmundu je star 127 godina. Ja sam 13. ili 14. muzički direktor od osnivanja orkestra. Ta tradicija je fantastična! Ali mi takođe primećujemo promenu u kulturnom životu. Sve više ljudi se vezuje za druge stvari. Moramo da pružamo nešto posebno, da se ozbiljno bavimo reklamama i da potrošimo mnogo energije kako bismo napunili sale u Nemačkoj. Kad dođem ovde, planiram da koristim nemačku tradiciju u kontekstu kako svirati Betovena, kako svirati Bramsa, kako svirati nemačku muziku, i to kako sastavljamo programe, ali sam takođe veoma otvoren za srpsku kulturu. Želim da pokušamo nešto novo, da sviramo srpsku muziku i da muziku objasnimo publici. Za to su dobar primer otvorene probe na koje publika može da dođe. Dok mi sviramo, na otvorenim probama ja kao dirigent mogu i da govorim o muzici, da objasnim šta se tu zapravo dešava. Kad govorimo o muzičkim autorima iz Srbije, da li imate nekoga čiji vas rad posebno privlači?

BETOVENA, KAKO SVIRATI BRAMSA, KAKO SVIRATI NEMAČKU MUZIKU, I TO KAKO SASTAVLJAMO PROGRAME, ALI SAM TAKOĐE VEOMA OTVOREN ZA SRPSKU KULTURU. ŽELIM DA POKUŠAMO NEŠTO NOVO, DA SVIRAMO SRPSKU MUZIKU I DA MUZIKU OBJASNIMO PUBLICI. ZA TO SU DOBAR PRIMER OTVORENE PROBE NA KOJE PUBLIKA MOŽE DA DOĐE

ZUBIN MEHTA JE DIRIGOVAO OVIM ORKESTROM DUGO. ON JE DIRIGENT SVETSKOG GLASA. DAKLE, TEŽI SE NAJBOLJEM I LJUDIMA SE TO DOPADA. ALI MOŽEMO DA OTPOČNEMO I NEKE NOVE KORAKE SA REPERTOAROM. MOŽDA VIŠE MUZIKE IZ PERIODA PRE BETOVENA? TO BI ZNAČILO MANJE ORKESTRE KOJI SVIRAJU MOCARTA, HAJDNA U BAROKNOM STILU, SA NEKIM DRUGIM INSTRUMENTIMA, ŠTO DA NE?

Imam odlično iskustvo sa Ristićevim delima, na primer. Dirigovao sam njegovu Simfoniju broj 2, sad u maju, sa beogradskim orkestrom. To je veliko delo, imao sam snažnu impresiju. Želim to ponovo da radim, možda čak i ne samo sa srpskim orkestrom nego i sa nemačkim orkestrom. Pokušaću da dirigujem to delo ponovo, dobro je.

Koji su vaši ciljevi sa orkestrom Beogradske filharmonije? Koncerti su do sada bili uvek puni, tako da to nije problem. Šta je sledeći korak? Više nastupa? Veći međunarodni ugled? Širenje publike i približavanje ove muzike publici koja ranije nije išla na koncerte? Postoji utisak da na koncerte uvek dolaze isti ljudi i da to što su sale pune nije dovoljno.

Da, Beogradska filharmonija je uređena. I za publiku ste u pravu. Želim pomalo od svega što ste naveli. Međunarodni standard orkestra bi mogao da bude na još većem nivou. Dobro je da pokušamo da organizujemo još gostovanja najboljih mogućih solista i dirigenata do kojih možemo da dođemo i koje možemo sebi finansijski da priuštimo. Zubin Mehta je dirigovao ovim orkestrom dugo. On je dirigent svetskog glasa. Dakle, teži se najboljem i ljudima se to dopada. Ali možemo da otpočnemo i neke nove korake sa repertoarom. Možda više muzike iz perioda pre Betovena? To bi značilo manje orkestre koji sviraju Mocarta, Hajdna u baroknom stilu, sa nekim drugim instrumentima, što da ne? Takođe, forsiranje nekih novih modernih dela bi sigurno bilo interesantno. Postoje fenomenalna dela. Zaista želim da se potrudimo da pronađemo nova, idealna moderna dela za orkestar. Budžeti za orkestre u Srbiji i u Nemačkoj su neuporedivi. Da li ste svesni finansijske klime kad je reč o kulturi u Srbiji?

Da, u Nemačkoj jeste sve dosta sređeno. Kao i u Austriji i Švajcarskoj, što ne mora da znači da će za 50 godina biti tako. Srbija je drugačija zemlja, ima drugačiju kulturu i drugačiju podršku vlade kad govorimo o kulturi, ali nisu te razlike toliko drastične. Mislim da nam se dešavaju velike promene u celom svetu. To vidimo i u Nemačkoj. Uvek nam je neophodna rasprava o novcu za kulturu. I u Nemačkoj imamo političare koji neće da prihvate da kulturi treba novac. Njihovo razmišljanje teče otprilike ovako: „Kulturna institucija bi mogla da bude samoodrživa, kao kompanija. Oni sviraju, stiču profit i taj profit koriste za dalji razvoj kulture.“ Ali to ne funkcioniše. Sa kulturom ne postoji realan finansijski profit, ali postoji duhovna dobit za celu naciju. Uspeh je u povezivanju ljudi.

INTERVJU

I sjajno je. Mladim ljudima se dopada. A filmska muzika? Na primer, nešto poput Hansa Cimera?

I to! I to radimo. I želim da to radimo u Beogradu. Mislim da treba da privučemo novu mladu publiku nekim svežim kvalitetom. A to je takođe kvalitet. Apropo toga, savremeni kompozitori često kubure u svojim pokušajima adaptacije sopstvenog stvaralaštva digitalnom dobu. Naročito oni koji su školovani u vreme kad tehnologija još nije bila tako jaka kao danas. Koliko je to zaista nezgodno, a koliko izgovor?

Bili ste učenik pokojnog Gerda Albrehta koji je napravio ogroman pomak u Češkoj filharmoniji kao šef-dirigent, upravo zbog toga što je umeo da prikupi dodatne finansije za orkestar tokom devedesetih. Da li ste u to vreme bili u kontaktu sa njim i učili od njega?

Dugo smo se poznavali, on je bio moj prvi maestro kad sam stigao u Hamburg kao asistent. Bio je genije kad je reč o komuniciranju o muzici. Održao je stotine zaista legendarnih koncerata za decu u Nemačkoj. Bio je posvećen objašnjavanju muzike. Takođe, umeo je da ode kod političara i objasni im zašto mu je potreban novac za orkestar. Imao je mnogo problema kad je došao da vodi najznačajniji orkestar u Češkoj. Bio je em prvi stranac na poziciji prvog dirigenta, em još Nemac. Znate istorijsku podlogu svega. Ali snašao se sjajno. Da li ste naučili od njega nešto o pregovaranju sa političarima o značaju muzike i kulture?

Uvek je govorio: „Idi i govori. Pokušaj da im objasniš šta je muzika i koliko je značajna. Postoji toliko čak i medicinskih studija koje potvrđuju značaj klasične muzike za čoveka.“ Za trudnice svi znaju da im klasična muzika neizmerno prija, ali ide se dalje. Na primer, ako ste zaglavljeni u saobraćaju dok kasnite negde, bićete pod manjim stresom ako na radiju slušate klasiku nego ako slušate, recimo, neku pop numeru. Mnogo je knjiga i istraživanja o dobrom uticaju

klasike na pojedinca, a i na društvo. Ona je neophodna. Gerd Albreht je napustio Češku pre nego što je trebalo zbog politike. Koliko ste upoznati sa vladajućim strukturama u Srbiji? Nova vlada je tek formirana.

Ne sada. Muzički direktor sam tek šest nedelja. Moram da upoznam te ljude i da se upoznam sa situacijom. Sada sam još nov. Kada govorimo o savremenoj muzici, koje autore preferirate? Ukoliko sagledamo sadašnji trenutak u muzičkoj umetnosti, kako mislite da će biti opisivan u udžbenicima za, na primer, 100 godina?

Ima malo dela za koja mislim da će preživeti test vremena. Tu su neka dela dvojice britanskih kompozitora Tomasa Adesa i Mark-Entonija Turnejdža. Oni su vrlo ozbiljni i biraju muziku. Oni će preživeti. Mislim da ćemo svirati Tomasa Adesa sa beogradskim orkestrom. Od Nemaca, tu je Vitman. Tu je Sofija Gubajdulina od ruskih kompozitora i Alfred Šnitke, koji je nemačko-ruski kompozitor. Dela tih ljudi je neophodno izvoditi. Kad govorimo o savremenoj sceni, javno mišljenje je podeljeno u pogledu spajanja klasičnih kompozicija sa pop numerama. Koji je vaš stav?

Ja sam otvoren za to! U Dortmundu svake godine radimo ukrštanje velikih klasika sa disko-hausom, tehnom ili elektro-popom.

Jeste nezgodno i kompozitorima je danas veoma teško. Teško im je da prežive i da zarade novac koji je dovoljan za život samo od komponovanja. Samo nekolicina njih na svetu može da živi od komponovanja klasike. Većina se bavi komponovanjem, ali takođe sviraju, rade kao organizatori, možda menadžeri... Sa druge strane, kompozitori za film koriste jednostavnu muziku, srceparajuću, epsku... To mogu da budu velika dela, ali su harmonije jednostavne. Moderni kompozitori moraju da izrode moćan moderan komad za veliki orkestar koji će da drži pažnju. Njima je potrebno nešto komplikovanije, izazovnije za orkestar. Oni se takmiče sa svim ovim stvarima koje već imamo iz prošlosti. Koji bend, da bend, smatrate najboljim bendom svih vremena?

To je nezgodno! Možda stari „Police“, iz vremena kad je Sting bio tu. Znam, moj odgovor je veoma old fashion. Ali, na primer, numera „Every breath you take“ je savršena. Da ste me pitali za najbolji orkestar na svetu, odgovor bi bio lakši, a možda i ne. Teško bi bilo izdvojiti najbolji orkestar na svetu, nemoguće. Nekada je orkestar Berlinske filharmonije bio najbolji, ali mislim da se to promenilo. Najbolji orkestri sveta su sada tako blizu na lestvici, da bi bilo gotovo nemoguće odlučiti. Dobro, koji orkestar bi vam bio najzanimljiviji?

Ako izuzmemo Dortmundski orkestar, neki od mojih omiljenih orkestara su u Aziji. Zendaja filharmonija u Japanu ima sjajan orkestar, veoma disciplinovan. Takođe, Tajvanski nacionalni simfonijski orkestar je fantastičan. Treba ih poslušati. ®

UPOZNAJ SVET

FLAMANSKI VAROŠI ČOKOLADE, DIJAMANATA I VELIKIH SLIKARA

GRADOVI Sve što vredi videti u Belgiji, izuzev Ardena, nalazi se u Flandriji, bilo da govorimo o gradovima, pivu, čokoladama, slikarima, dijamantima. Flamanci su izgubili Brisel, mada se poslednjih godina bore da ga povrate, bez velikog uspeha (tek malo više od 15 odsto stanovnika glavnog grada Belgije su Flamanci), ali kada prođete kroz flamanske gradove i kada se uverite u kvalitet železničke mreže i mreže auto-puteva, postaje vam jasno zašto nikome iz Antverpena, Genta, Luvena ili Briža ne pada na pamet da se preseli u Brisel. Štaviše, i u Briselu najlepši delovi grada imaju veze s Flamancima, poput Gran Plasa, ali prestonica Belgije odavno više nema atmosferu flamanskih gradova koju je lako dodirnuti rukom u obližnjim biserima flamanske arhitekture i ponosa Flamanaca Piše ŽELJKO PANTELIĆ dopisnik Originala iz Italije

UPOZNAJ SVET

ANTVERPEN ANTVERPEN JE OLIMPIJSKI GRAD, ZAVIČAJ PETERA PAULA RUBENSA, PRESTONICA dijamanata, mesto podviga unuka Julija Cezara, Silvijusa Braba, po kojem je i dobio ime (Antverpen na flamanskom znači: zavitlati) pošto je odvažni Brabo ubio diva Antigona surovo slavnog po odsecanju ruke svakome ko bi odbio da plati putarinu, koju bi zatim zavrljačio u reku Šeldu. Na spektakularnom centralnom trgu Grote Markt centralno mesto zauzima statua hrabroga Braba koji vitla Antigonovom šakom. Neki čak smatraju Grote Markt, s njegovim miksom flamansko-renesansne arhitekture, lepšim od Gran Plasa u Briselu. Poput briselskog trga i antverpenski je okružen zgradama koje su konstruisali razni esnafi i udruženja zanatlija takmičeći se ko će napraviti raskošnije zdanje. Za njima ništa ne zaostaje ni Gradska kuća (Stadhuis) u kojoj je smeštena lokalna administracija, U blizini Grote Markta nalazi se Zeleni trg (Groenplaats) sa statuom Petera Paula Rubensa i Crkvom Svetog Pavla u kojoj je sahranjen najveći flamanski slikar. Do pre dvesta i kusur godina tu je bilo groblje koje je tokom austrijske okupacije naredbom cara Jozefa II Habzburškog pretvoreno u zelenu površinu, a danas njome dominiraju elegantni barovi i restorani, kao i „Karbonkelhuis“, odnosno Dijamantska kuća. Za ljubitelje umetnosti u neizostavne stanice spada i poseta Rubensovoj kući (Rubenshuis), ne samo zbog ateljea u kojem je umetnik stvarao već i zbog ostalih prostorija koje verodostojno dočaravaju kako se živelo u Rubensovo vreme i ukrašene su Rubensovim delima, ali i radovima njegovog učenika Van Dajka i ostalih flamanskih slikara. Vrlo bogatu kolekciju remek-dela flamanskih slikara poseduje i Muzej umetnosti.

Jedna od najvećih atrakcija nekada najvećeg U BLIZINI GROTE lučkog grada na Starom kontinentu nalazi se u MARKTA NALAZI kvartu Zurenborg. Reč je o Ulici Kohels-Ojslej (CoSE ZELENI TRG gels-Oysley). Na prelazu iz 19. u 20. vek novopeče(GROENPLAATS) SA ni flamanski bogataši su počeli da se takmiče ko će STATUOM PETERA više da zadivi svoje sugrađane originalnošću, lepoPAULA RUBENSA I tom, ekstravagantnošću zgrada na tom mestu. Rezultat tog nadmetanja je jedna od najupečatljivijih CRKVOM SVETOG ulica na planeti sa nedostižnim brojem zgrada u PAVLA U KOJOJ neorenesansnom stilu, jugendstilu, ar nuvo (secesija), načičkanim sa obe strane kolovoza. JE SAHRANJEN Veoma sugestivna je i šetnja obalom Šelde, ukNAJVEĆI ljučujući i obilazak srednjovekovnog zamka Sten FLAMANSKI SLIKAR. u kojem je i Nacionalni pomorski muzej i sa čijih DO PRE DVESTA I zidina je vrlo lako zamisliti kako su tom rekom, KUSUR GODINA TU koja kao da grli Antverpen, vekovima klizili trgoJE BILO GROBLJE vački brodovi sa dragocenim tovarima iz dalekog sveta za Evropu. KOJE JE TOKOM U neposrednoj blizini glavne železničke staniAUSTRIJSKE ce nalazi se kvart čije ime nedvosmisleno govori o glavnoj aktivnost u četvrti: Dijamant (Diamant). OKUPACIJE Gotovo tri četvrtine svih transakcija najboljeg NAREDBOM ženskog prijatelja na svetu odigra se u nekoliko CARA JOZEFA II ulica oko železničke stanice. Taj deo grada zove se HABZBURŠKOG i Severni Jerusalim, zbog velikog prisustva Jevreja koji su i vodeći trgovci dijamantima, zajedno sa PRETVORENO U ZELENU POVRŠINU, Libancima maronitima i Indijcima đainistima. A DANAS NJOME DOMINIRAJU ELEGANTNI BAROVI I RESTORANI, KAO I „KARBONKELHUIS“, ODNOSNO DIJAMANTSKA KUĆA

UPOZNAJ SVET

Antverpen će vas iznenaditi i svojim šarmom, neverovatno velikim izborom prodavnica svih vrsta i šarenolikošću restorana i drugih mesta za izlaske. Nije slučajno da kad krenete peške od glavne železničke stanice ka Grote Marktu imate utisak da ste u barem dvaput većem gradu nego što je Brisel, uprkos činjenici da je upola manji od glavnog grada Belgije. Kao i u drugim flamanskim gradovima, i u Antverpenu se svake godine centar „okiti“ veoma veselom „Božićnom pijacom“ koja doprinosi da se nekoliko nedelja konstantno oseća praznična atmosfera i s nestrpljenjem iščekuju Božić i Nova godina. Za razliku od drugih flamanskih gradova, u kojima je pivo apsolutno prvo piće, u Antverpenu, starom lučkom gradu a samim tim i mornarskoj Meki, uz školjke i pomfrit, i pored piva, pije se lokalni džin „Jenever“. Takođe, u Antverpenu je jedan od najboljih italijanskih restorana severno od Alpa, „Da Giovanni“ (Kod Đovanija), u kojem će vas, ako vam dosade kiša, vlaga i hladnoća, atmosfera italijanskog juga i mirisi i ukusi napolitanske hrane okrepiti kao da ste se kojim čudom prebacili u grad podno Vezuva.

žu. Nekada se u luci Brižu trgovalo svinjetinom iz Danske, vunom iz Engleske, začinima iz Venecije, keramikom iz Rusije, zlatom i srebrom iz Poljske, bundama iz Bugarske, kožama iz Irske. Zbog svoje pozicije i značaja Briž je često bio jabuka razdora u odnosima Engleske i Francuske kroz istoriju. Na centralnom trgu (Markt) dominira spomenik dvojici flamanskih junaka Janu Brejdelu i Piteru de Koniku, koji su predvodili pobunjenike protiv francuske vlasti u tzv. Briškom jutru, gerilskoj operaciji u kojoj su Flamanci masakrirali francuske trupe uz pomoć lozinke „Schibboleth“, što znači „štiti i prijatelj“, koja je izuzetno teška za izgovor Francuzima, te je omogućila sledbenicima Bejdela i De Konika da lako razaznaju ko su Francuzi a ko lokalni Flamanci u redovima trupa francuskog kralja Filipa Lepog.

BRIŽ

Briž je najposećeniji i najprivlačniji flamanski grad. Iako nije veliki administrativni centar kao Brisel, nije tako važan univerzitetski centar kao Luven, nema takav ekonomski značaj kao Antverpen, nije veliki kao Gent, nije više na moru kao Ostende, Briž ostaje najromantičniji, najpoželjniji i najvoljeniji flamanski grad. Severna Venecija, kako pomalo pretenciozno tepaju Brižu, zaista jeste neka vrsta muzeja na otvorenom. Sreća i nesreća Briža je da je pre petsto godina ostao bez izlaza na more zbog povlačenja vode i ako bi se najpoznatiji ovdašnji slikar Jan van Ajk kojim slučajem vratio sa onoga sveta, ne bi imao nikakav problem da se snađe u Brižu. Ono što je Rubens za Antverpen, ili Magrit i familija Brojgel za Brisel, to je Van Ajk za Briž, iako se „Portret bračnog para Arnolfini“ nalazi u Nacionalnoj galeriji u Londonu a poliptih „Gentski oltar“ u Katedrali u Gentu. Svoje bogato nasleđe današnji Briž duguje viševekovnoj ulozi jednog od najvažnijih trgovačkih centara u Evropi. Pomenuti Arnolfinijevi koje je ovekovečio Van Ajk bili su bogati trgovci iz italijanskog grada Luke koji su poslom boravili u Bri-

IAKO NIJE VELIKI ADMINISTRATIVNI CENTAR KAO BRISEL, NIJE TAKO VAŽAN UNIVERZITETSKI CENTAR KAO LUVEN, NEMA TAKAV EKONOMSKI ZNAČAJ KAO ANTVERPEN, NIJE VELIKI KAO GENT, NIJE VIŠE NA MORU KAO OSTENDE, BRIŽ OSTAJE NAJROMANTIČNIJI, NAJPOŽELJNIJI I NAJVOLJENIJI FLAMANSKI GRAD. SEVERNA VENECIJA, KAKO POMALO PRETENCIOZNO TEPAJU BRIŽU, ZAISTA JESTE NEKA VRSTA MUZEJA NA OTVORENOM

UPOZNAJ SVET

Na Marktu se nalazi i Beffroi (gradski toranj) sa svojih 366 stepenika koje vredi preći kako bi se uživalo u spektakularnom pogledu na Briž i panorami koja se na zapadu stapa sa morem. Beffroi je kroz vekove bio simbol nezavisnosti, ponosa i bogatstva Briža. Interesantno je da ispred gradskog tornja postoji i maketa za ljude sa slabim vidom ili one koji uopšte ne vide – da mogu kroz dodir makete da shvate o kakvom tornju se radi. Takođe, Beffroi je opremljen sa 47 zvona koja svaki sat ne zvone već sviraju. Na Marktu je i Gradska kuća iz 14. veka koja se može pohvaliti kao najdugovečnija u Belgiji. Na par koraka je i Groninge muzej sa jednom od najbogatijih umetničkih kolekcija, posebno kada je u pitanju flamansko slikarstvo, kao i Katedrala Svetog Spasa u gotskom stilu. Pored Markta je Burg, nekadašnji zamak koji je izgradio grof Balduin, zvani Gvozdena ruka, koji će kasnije postati prvi latinski car u Svetoj zemlji početkom 13. veka. Najznačajnije zdanje u tom kompleksu je Bazilika Svete krvi u kojoj se čuva, po predanju, krv Isusa Hrista koju je u Briž doneo grof Tjeri od Alsacije iz jednog od krstaških pohoda. Od 1291. godine, bez prekida, za svaki Spasovdan održava se procesija ulicama Briža u srednjovekovnim kostimima. Osim te procesije koju svakako treba videti, veoma pitoreskna je i „Proslava kanala“. Reč je o manifestaciji koja se održava svake treće godine i tada se osvetle svi kanali koji presecaju Briž, a na nekoliko desetina vrlo sugestivnih mesta prikazuju se scene iz istorije grada i iz njegovog najsvetlijeg perioda. U svakom slučaju, vožnja kanalima je vrlo intenzivan doživljaj, istina ne kao u Veneciji, ali drugačiji i zato primamljiv. Ako vas kojim slučajem put navede u Briž od kraja novembra do sredine januara, osim što ćete moći da uživate u novogodišnjem vašaru, vredi odvojiti malo vremena i za festival skulptura od leda i snega. Jezero zaljubljenih (Minnewater) u Brižu omiljeno je mesto i lokalnih meštana i turista. Reč je o jezeru i parku koji svedoče o postojanju nekadašnje luke u Brižu u koju su uplovljavali brodovi iz čitavog srednjovekovnog sveta. Jezero je okruženo parkom i srednjovekovnim zgradama, tornjevima i zidinama koji su nekada štitili grad. Sa mosta na jezeru pruža se pogled na jednu od najlepših panorama Briža. Zaljubljeni, romantičari, ljubitelji prirode i lepih šetnji biće oduševljeni i Begijnhofom, nekadašnjim manastirom za udovice u kojem su se one posvećivale dobrotvornom radu, uglavnom pomažući bolesnima i siromašnima. Za sladokusce je obavezna etapa i poseta Muzeju čokolade, a za ljubitelje dijamanata Dijamantskoj kući (Diamanthuis). U Brižu obavezno probajte „carbonade a la flamande“, reč je o goveđem gulašu u pivu. Takođe, u ovom flamanskom gradu pijte isključivo svetlo pivo – „witbier“ (ili „biere blanche“ na francuskom), a za desert obavezno uzmite čokoladu u svim oblicima.

OSIM TRADICIONALNOG BOŽIĆNONOVOGODIŠNJEG VAŠARA, POSEBNO RAZDRAGANA ATMOSFERA VLADA U GENTU TOKOM VAŠARA CVEĆA KOJI SE ODRŽAVA SVAKE POSLEDNJE SEDMICE U APRILU, KAO I TOKOM FESTIVALA SVETLOSTI KOJI JE NA PROGRAMU U JANUARU. AKO SE KOJIM SLUČAJEM ZATEKNETE U GENTU U NEKOM DRUGOM PERIODU, NE PRESKOČITE PETAK KADA SE CEO CENTAR GENTA PRETVORI U VELIKU PIJACU SA ŽIVOPISNIM TEZGAMA

GENT Pored Briža, i Gent je deo svetske baštine pod zaštitom Uneska. U jednom periodu srednjeg veka Gent je figurirao kao drugi grad po važnosti i blagostanju u Evropi, odmah iza Pariza. Svedočanstvo tog sjaja Genta najbolje se vidi kroz velelepnu Katedralu Svetog Bava, Belfort (gradski toranj), Zamak grofova i niz zgrada korporacija i zanatskih udruženja koja su vekovima bila nosioci prosperiteta ovog flamanskog grada. Gent se smestio na ušću reke Lej u Šeldu i njegov najlepši deo, po mišljenju potpisnika ovih redova, nalazi se na Grasleju ili Rivi trava i Korenleju ili Rivi žita, gde su najlepše zgrade u Gentu na obalama reke Lej. One se preko dana ogledaju u reci a tokom večeri predstavljaju podlogu za igru svetla velikih reflektora koje je postavio dizajner svetla Rolan Žeol. Reč je o palatama koje su tokom zlatnog perioda Genta, između 13. i 17. veka, podigla zanatska udruženja i korporacije, a na njih se naslanja i Zamak grofova prema kojem lokalno stanovništvo ima podeljena osećanja. Neki su ponosni na zamak koji tu stoji već osamsto i kusur godina, dok drugi i dalje u njemu vide simbol otuđene vlasti i osionosti pojedinih vladara, zbog čega su ga u žargonu zvali Zamkom đavola. To osećanje je na neki način reprezentovano i kroz činjenicu da zamak ugošćuje Državni arhiv ali i Muzej torture, u kojem su predstavljeni brojni predmeti i mašine koji su služili za mučenje ljudi. Mesto u kojem se spajaju sve lepote Genta nalazi se na Mostu Svetog Mihaila. Sa te privilegovane platforme uživa se jednako u panorami Grasleja i Korenleja kao i u pogledu na velike

UPOZNAJ SVET

tornjeve Ganda, odnosno Katedralu Svetog Bava i Crkvu Svetog Nikole sa njihovim zvonicima. Katedrala Svetog Bava, osim što dominira, uz Belfort, centralnim trgom, u sebi čuva dva remek-dela dvojice najvećih flamanskih slikara Jana van Ajka i Petera Paula Rubens: Ajkov poliptih „Gentski oltar“ i Rubensovo „Preobraćanje Svetog Bava“. Belfort je visok 91 metar i svakih 15 minuta odsvira sa svoja 54 zvona veoma prijatan muzički motiv koji se razlikuje od zvonjave naših crkava kao renesansna muzika od guslanja. Gent ima i jednu zajedničku crtu sa Venecijom: kao što su krstaši doneli čuvene „Konje Svetog Marka“, koje su opljačkali u Konstantinopolju, u Veneciju, tako su i flamanski krstaši doneli kao pljačkaški plen iz prestonice Vizantije „Zlatnog zmaja“ („Gulden Draak“) i smestili ga na vrh Belforta. „Gulden Draak“ je i ime piva koje je nastalo u Gentu i koje je dobilo nagradu za najbolje pivo na svetu u 1998. godini. Osim tradicionalnog Božićno-novogodišnjeg vašara, posebno razdragana atmosfera vlada u Gentu tokom Vašara cveća koji se održava svake poslednje sedmice u aprilu, kao i tokom Festivala svetlosti koji je na programu u januaru. Ako se kojim slučajem zateknete u Gentu u nekom drugom periodu, ne preskočite petak kada se ceo centar Genta pretvori u veliku pijacu sa raznovrsnim tezgama na kojima se može pazariti sve, a živopisnost i nošnje brojnih lokalnih prodavaca daju ideju kako je sve to izgledalo pre par vekova. Gent, kao i Antverpen i Briž, komotno se obilazi peške i potrebno je nešto više pešačiti od železničke stanice do centra grada. Ko nije u formi ili ne voli previše duge šetnje, može da se osloni na javni prevoz koji funkcioniše besprekorno ali je mnogo lepše došetati u grad jer tako ugođaj postaje mnogo intenzivniji. U Gentu se jede lokalna pršuta sa senfom i pije se pivo od trešanja, čuveni „Kriek“.

LUVEN

Luven je već vekovima univerzitetski grad po antonomaziji. Višestoletno prisustvo studenata u dobroj meri je oblikovalo izgled i duh grada koji je na 30 kilometara od Brisela i u koji se stiže za 20 minuta vozom iz glavnog grada Belgije. Luven je u neku ruku prestonica belgijskog piva, budući da je tu, između ostalih poznatih maraka piva, rođena i „Stella Artois“ („Stela Artoa“). Luven je manje kitnjast od Antverpena, Briža i Genta, ali će vas ipak iznenaditi više od pomenutih gradova i nije isključeno da ćete iz njega poneti najlepše utiske. Ako je u Brižu najstarija Gradska kuća u Belgiji, onda je Stadhuis u Luvenu ubedljivo najlepše opštinsko sedište, možda i u celoj Evropi. Gradska kuća je napravljena u brabantskom gotičkom stilu sa flamanskim elementima i palata je ukrašena sa 236 figura koje se nalaze u nišama fasade a predstavljaju poznate umetnike, naučnike, erudite, svece, zaštitnike, kao i lokalne vladare, grofove iz Luvena i vojvode iz Brabanta. Preko puta Stadhuisa je Crkva Svetog Petra koja se smatra najreprezentativnijim primerom brabantskog gotskog stila. Na Grote Marktu ili Velikom trgu, osim Gradske kuće i Crkve Svetog Petra, nalazi se i pab „The Capital“ koji sa briselskim „Delirijum tremensom“ deli titulu lokala sa najvećom ponudom piva u Evropi. Karta piva sastoji se od dve hiljade različitih maraka

BUDUĆI DA JE LUVEN GRAD STUDENATA, NEIZBEŽNO JE POSETITI TRG LADEUZEPLEIN KOJIM DOMINIRA MONUMENTALNA BIBLIOTEKA LUVENSKOG KATOLIČKOG UNIVERZITETA. PALATA JE POKLON AMERIČKOG NARODA LUVENU POŠTO SU NEMCI TOKOM PRVOG SVETSKOG RATA ZAPALILI ORIGINALNU BIBLIOTEKU IZ 17. VEKA KOJA JE BILA U BLIZINI VELIKOG TRGA

piva iz čitavog sveta i vlasnici žele da stignu do broja od 2.500. Osim što lokal nudi jedinstvenu atmosferu, prava atrakcija je mehanizam koji se koristi da se iz ogromne kantine sa 2.000 različitih piva, zadovolje prohtevi probirljivih pivopija i na njihov sto stavi tražena marka piva. Najživlji i najintrigantniji deo Luvena je Oude Markt – Stari trg koji mnogi apostrofiraju kao „najduži šank ili bar u Evropi“. Stari trg je pravougaonog oblika i bukvalno ne postoji kvadratni metar koji nije zauzet stolovima barova, restorana, pabova, pivnica itd. Naravno, atmosferi na Starom trgu ton daju studenti koji čine veći deo stanovništva u gradu i dolaze sa svih strana sveta, pa se tokom sunčanih dana Oude Markt pretvara u neku vrstu sveta u malom gde se čuje većina svetskih jezika, pod budnim okom bronzane statue sa eksplicitnim imenom „Studentska mama“. Budući da je Luven grad studenata, neizbežno je posetiti trg Ladeuzeplein kojim dominira monumentalna biblioteka Luvenskog katoličkog univerziteta. Palata je poklon američkog naroda Luvenu pošto su Nemci tokom Prvog svetskog rata zapalili originalnu biblioteku iz 17. veka koja je bila u blizini Velikog trga. Odlično mesto za predah i uživanje u panorami Luvena je „M-Cafe“ sa čije se terase pruža pogled na krovove Luvena; to je savršena loža za posmatranje zalaska sunca tokom vedrih dana, kao i onih sa malo oblaka koji vam dočaravaju kako je Magrit dolazio do ideja da slika paperjaste oblake.

DREWBINSKY PUTOVANJA SU LJUDI PRATITE DRUA NA

aol drewbinsky.com circleinstagram instagram.com/drewbinsky SNAPCHAT: @drewbinsky

Možda i najvažnije za priču o Druu Goldbergu, najpoznatijem travel blogeru, jeste to da on nije bogat. Ne uzima novac od roditelja za putovanja, niti je ikad uzimao. Do sada je obišao 86 zemalja, a njegove avanture prati preko pola miliona ljudi širom sveta zahvaljujući internetu. Sve je uspeo da organizuje i finansira sam. Ne smatra sebe nikakvim posebnim genijalcem. Naprotiv. Znatnim delom, Dru je svoja putovanja posvetio tome da ljude motiviše na otkrivanje planete i da im kroz savete pomogne u podizanju sopstvenih travel blogova. Njegova teorija je vrlo jednostavna: „Ako sam mogao ja, zašto ne bi i ti? Probaj, super je.“ Sve što nauči putujući, Dru redovno deli sa svojim čitaocima. Stil mu je pitak i jasan, a pristup tematici konstruktivan i motivišući

Razgovarala Miljana Nešković Fotografije zahvaljujući Druu Goldbergu

UPOZNAJ SVET

„Neću da radim u kancelariji, niti da jurim američki san praveći novac. Hoću da jedem čudnu hranu, igram golf na Fidžiju i izvodim stoj na rukama ispred Tadž Mahala. I u Kijevu. I u Sahari. I na Kalemegdanu, ali tako da mogu da se slikam sa ’Pobednikom’ u pozadini, pa da onda odem na ćevape.“

ako bi nekako zvučala brifovana verzija poslovno-životne filozofije Drua Goldberga, dvadesetpetogodišnjeg momka iz Arizone. Riđ je. Poznatiji je kao Drew Binski. Dok se dopisujemo, on je na Karibima. Ko zna gde će biti za nedelju dana. Naravno, nasmejan je. Kako je odavno rešio da bude uspešan travel bloger, Dru u radno vreme obilazi i otkriva svet. Neko mora i to da radi. Veoma je ozbiljan u određivanju svojih poslovnih ciljeva. Teži tome da zađe u svaki kutak Zemlje, upozna „sve ljude“, shvati sve kulture, udahne morski vazduh svake egzotične plaže, druži se sa životinjama u njihovim prirodnim staništima, popentra se na svaku planinu, zaviri u baš svaku džunglu i napravi selfi, obiđe sve lude žurke, proba ama baš sve produkte različitih kuhinja, čak i onih najneobjašnjivijih momku naviknutom na „Mekdonalds“... I ide mu. Nakon dve godine intenzivnog špartanja po planeti, kad zavrti globus, oseća se dosta dobro. Možda i najvažnije za priču o Druu jeste to da on nije bogat. Ne uzima novac od roditelja za putovanja, niti je ikad uzimao. Do sada je obišao 86 zemalja, a njegove avanture prati preko pola miliona ljudi širom sveta zahvaljujući internetu. Sve je uspeo da organizuje i finansira sam. Ne smatra sebe nikakvim posebnim genijalcem. Naprotiv. Znatnim delom, Dru

je svoja putovanja posvetio tome da ljude motiviše na otkrivanje planete i da im kroz savete pomogne u podizanju sopstvenih travel blogova. Njegova teorija je vrlo jednostavna: „Ako sam mogao ja, zašto ne bi i ti? Probaj, super je.“ „Trenutno sam na Svetoj Luciji, to je mala ostrvska država u Karibima. Ovo je tropski raj! Mnogo vremena provodim na plaži, dosta ronim i igram golf“, kaže Dru za Original, već prvom rečenicom praveći zazubice članovima naše beogradske redakcije. „Ipak, meni su ljudi uvek bili najimpresivniji aspekt posete nekoj državi“, objašnjava. „Neverovatno je na koliko zanimljiv način možeš da saznaš toliko toga o nekoj državi pričajući sa ljudima koji tu žive. Mnogo sam naučio o istoriji, hrani i kulturi upravo na taj način.“ DRU BINSKI GOLDBERG ODRASTAO JE U SUNČANOM FENIKSU, U Arizoni, SAD. Diplomirao je ekonomiju i preduzetništvo na Univerzitetu Viskonsin Medison, što stalno ponavlja pošto smatra da nikad ne bi uspeo

da živi i radi ovako kako danas živi i radi da nije bilo znanja koje je baš tamo stekao. Svega dva meseca po diplomiranju, znao je da ne želi da se bavi biznisom i da hoće da putuje svetom. Klasično proputovanje koje finansiraju roditelji nije bilo opcija, a ni njemu ne bi odgovaralo. Rešio je da razmišlja „van kutije“ i zaposlio se kao predavač engleskog jezika – u Koreji. Bez ikakve ideje o tome kako se predaje engleski, otišao je tamo i snašao se nekako. „Kako sam zakoračio u Seul, bio sam navučen“, priseća se. „Prvi put sam se našao u Aziji i momentalno sam se zaljubio u nove prizore, mirise i osećaj. Nikad me nisu zanimali korporativni poslovi. Namerno sam sebe bacio u vatru i doveo u situaciju pokretanja travel bloga. Danas sam siguran da nijedan dan života neću provesti radeći za kancelarijskim stolom.“ Njegovi roditelji nisu dovodili u pitanje njegove odluke, niti su insistirali na tome da makar proba neko vreme da radi ono za šta se konkretno školovao. „Roditelji su me ohrabrivali u tome da odem i da živim svoje snove, podržali su moju odluku i dalje me podržavaju – dokle god sam bezbedan“, ističe Dru. „Porodica mi mnogo znači i njihovo razumevanje mi je mnogo pomoglo u procesu ostvarivanja snova o putovanjima.“ SVE ŠTO NAUČI PUTUJUĆI, DRU REDOVNO DELI SA SVOJIM čitaocima. Stil mu je pitak i jasan, a pristup tematici konstruktivan i motivišući. Na njegovom sajtu Drewbinsky.com, Dru je kroz nekoliko članaka podelio iskustva predavanja engleskog i objavio korisne savete za one koji žele da se upuste u ovu avanturu. „Bilo je fantastično živeti i raditi u Koreji“, kaže Dru za Original. „Moj posao nije bio lak. Bio sam jedini stranac u selu sa preko 800 učenika. Ipak, naučio sam mnogo o sebi, naučio sam kako da se adaptiram u nepoznatom okruženju. Neki od mojih učenika su želeli da nauče engleski, ali mnogi i nisu bili zainteresovani. Sastavljanje efikasnih planova lekcija bilo je veliki izazov.“ Kao nastavnik u Koreji imao je dosta slobodnog vremena koje je rešio da posveti građenju bloga. Tokom 18 meseci, koliko je proveo tamo, pokrenuo je prvi blog „The Hungry Partier“, gde je delio priče o svojim ludim iskustvima sa putovanja i iz noćnog života. „Od prvog dana želeo sam da radim na širenju globalne posete“, objašnjava. „Pro-

UPOZNAJ SVET

da svoja iskustva podelim sa svima koji bi možda voleli da žive poput mene.“ Često mu postavljaju pitanje kada planira da se skrasi. Dru ne razmišlja sada o tome. Lepo mu je. „Voleo bih da nastavim da živim tako što ću da snepčetujem svetom, sarađujući sa velikim turističkim brendovima. Nešto kao brend ambasador.“

Prvo pravilo blogovanja i postavljanja portala jeste kreiranje kvalitetnih objava koje će ljudi želeti da podele sa drugima. Tako se polako širi glas o onome što radite vodio sam u proseku 40 sati nedeljno pišući blog-postove, komunicirajući sa drugim blogerima i praveći platformu na društvenim mrežama.“ Posle tri godine, „The Hungry Partier“ brojao je 150K posetilaca na mesečnom nivou i imao oko 200K pratilaca na društvenim mrežama. U februaru 2015, napustio je Koreju i život predavača. Imao je dovoljno ušteđevine da stavi ranac na leđa i krene. Tri meseca je potpuno sam putovao Indijom. Posle su na red došle države istočne i centralne Evrope. Onda su mu pažnju privukla ostrva u Tihom okeanu... Blog i uticaj na društvenim mrežama koristio je da privuče sponzore u vidu turističkih agencija, oglašivače i slično. Naravno, ništa se nije desilo preko noći. „Na samom početku, pisao sam o svemu što je na bilo koji način vezano za putovanja“, prisetio se neke od svojih početničkih grešaka. „Bilo je haotično. Kako je mog blog rastao, počeo sam da pišem više o onome što je zaista moja stvar. Prostor sam posvetio partijanju po svetu, ohrabrivanju ljudi da izađu iz svojih takozvanih zona komfora, da putuju i da se otisnu. Moja želja je uvek bila

KAD SE U INTERNET UNIVERZUMU DOGODIO SNAPCHAT, TA PLATFORMA je postala Druov prvi izbor za povezivanje i komuniciranje sa ljudima širom sveta. Nije prošlo mnogo i „Drewbinsky“ je etiketiran kao „Top Travel Snapchatter“ od strane medija Elite Daily, Uproxx i Yahoo Travel. Upravo preko platforme Snapchat uspostavio je saradnju i sa kućama Lonely Planet, The Infatuation i Spoon TV. „Mislim da se blogovanje velikom brzinom okreće prema video-sadržaju i udaljava od tradicionalnog pisanja“, primećuje danas. „Platforme kao što su Snapchat i Youtube omogućavaju ljudima da podele sa ostalima mali deo svog života kroz video. To vrlo brzo okupira pažnju, pa se samim tim i više šeruje. Mislim da je VR još uvek u drugoj sferi i da neće uticati na razvoj blogova u bliskoj budućnosti.“ Kad je reč o blogu, redovne objave su izuzetno važne, što Dru ističe u svim svojim tutorijalima. „Moraš stalno da proizvodiš sadržaj, animiraš i deliš zanimljive stvari sa ljudima da bi te pratili. Tajming je vrlo značajan, naročito ako govorimo o društvenim mrežama.“ Po tom pitanju dvadesetpetogodišnjak iz Arizone nikad ne pravi kompromise. Na Instagramu uvek objavljuje prema tačno utvrđenom rasporedu, što njegovim pratiocima olakšava da ga prate. „Česta greška u pokretanju travel blogova je gledanje kratkoročnih ciljeva za sajt, umesto fokusiranja na pravljenje i objavljivanje dobrog sadržaja“, smatra Dru Binski Goldberg. „Prvo pravilo blogovanja i postavljanja portala jeste kreiranje kvalitetnih objava koje će ljudi želeti da podele sa drugima. Tako se polako širi glas o onome što radite.“ Svoj prvi blog, „The Hungry Partier“, Dru je nakon nekog vremena profilisao u sajt namenjen vodičima za noćni život po gradovima širom planete, i otvorio ga za sve blogere i pisce koji žele sa drugima da podele svoja iskustva iz provoda. Njegov nešto noviji sajt Drewbinsky.com obuhvata znatno profesionalnije sadržaje sa putovanja, konkretne vodiče za sve gradove i države koje je posetio, tekstove o njego-

vom načinu života, kao i brižno sastavljene lekcije za sve koji žele da krenu njegovim stopama. Iako njegov posao izgleda kao lagano i opušteno zanimanje, Dru svoj blog shvata veoma ozbiljno i pristupa mu profesionalno. Da bi zaista bio od koristi svojim čitaocima i pratiocima na mrežama, ovaj momak provodi oko tri sata dnevno odgovarajući na pitanja koja dobija na mejl ili preko društvenih mreža. Ako se tome pridodaju ostale obaveze koje ima, Dru u proseku radi šest do osam sati svakog dana. „Moj život nije san“, stalno ističe, čak je i ceo jedan članak na svom sajtu posvetio tome. „Teško je uzeti slobodnu nedelju ako si bloger, i nekoliko slobodnih dana može da bude problem. Vrlo je važno stvarati nove stvari na talasu popularnosti prethodnih. Na primer, ako neka objava na Tviteru postane viralna, vrlo je bitno to iskoristiti i u narednim danima ispratiti novim fenomenalnim sadržajima na blogu, kako bi zaista bilo osvojeno interesovanje novih ljudi.“ NO, SVAKOME JE POTREBAN ODMOR, PA I GOLDBERGU. ZA nekoga ko stalno putuje po najneverovatnijim mestima, nekako se samo namesti pitanje kako provodi takozvani „raspust“. „Odmaram se kad dođem kući u Arizonu“, objašnjava. „Godišnje provedem deset meseci u inostranstvu, što mi ostavlja malo vremena za opuštanje. Jesam radoholičar, uvek radim kada sam na putu. Ta dva meseca koja provedem kod kuće iskoristim da pohvatam konce u svom životu, da provedem vreme sa prijateljima i igram golf. Pored putovanja, sportovi su moja najveća strast, naročito golf. Kad sam na putu, nastojim da odigram makar jednu partiju golfa u svakoj državi koju posetim.“ U zemljama koje posećuje najviše voli da upozna lokalno stanovništvo, noćni život i hranu. Kad je rekao da želi da upozna „sve ljude“, nije se šalio. Ako na internetu vidite da je u vašem gradu i pošaljete mu poruku, vrlo je verovatno da ćete ubrzo biti drugari i krstariti istim tim gradom. Uvek je otvoren za druženje i upoznavanje. Kao takvom, Beograd mu nikako nije promakao. „Beograd mnogo volim!“, naglašava. „Mislim da Beograd ima najbolji noćni život u Evropi i jedan je od gradova sa najboljom hranom u istočnoj Evropi. Imam mnogo prijatelja u Srbiji. U Beogradu sam bio dva puta, zasad. Sledeće godine, eto mene opet u Srbiji.“ ®

NAJBOLJE SVETSKO NOVINARSTVO SAMO U Nedeljniku

ČITAJ VIŠE. ZNAJ VIŠE.

UMETNOST

KARAVAĐO BUNTOVNIK KOJI JE NADAHNUO VEKOVE

Slike su, u najmanju ruku, bile jednako kontroverzne kao i čovek koji ih je stvorio. Prema rečima Leticije Trevez, kustosa izložbe „Beyond Caravaggio” u Nacionalnoj galeriji u Londonu, koja govori da je postavka praktično istraživala dramatični uticaj italijanskog slikara na umetnost 17. veka, Karavađo je u istoriji umetnosti načinio revolucionarne zaokrete na mnogo različitih ravni Piše MARGITA MILOVANOVIĆ

apastvovanje. Ubistvo. Šurovanje s đavolom. Ozloglašeni succes-de-scandale 17. veka, Mikelanđelo Merizi da Karavađo optuživan je i za više od toga kroz svoju burnu karijeru, taj „antihrist slikarstva‘‘. Ipak, „Karavađov revolucionarni stil uticao je na gotovo sve umetnike – od savremenih fotografa do Skorsezea – a njegova biografija jednako je provokativna i kontroverzna kao i njegove slike‘‘, govori Alaster Suk za BBC. Dobio je, podrazumeva se, reputaciju buntovnika i tvrdoglavog siledžije istorije umetnosti, jednom kada je stigao u Rim, u poslednjoj deceniji 16. veka, impresioniravši umetnički svet kako nezgodnim temperamentom, tako i svojim nekonvencionalnim slikama. Prema nekom starijem biografu, flamanskom piscu Karelu van Manderu, Karavađo je imao običaj da intenzivno radi po par nedelja, a da se onda „šepuri naokolo po mesec ili dva s mačem u ruci... uvek spreman da se upusti u žarku svađu ili raspravu, koja je uvek rezultirala zaključkom da je nemoguće složiti se sa njim‘‘.

Skorsezea je s Karavađovom umetničkom zaostavštinom upoznao scenarista Pol Šrejder dok su zajedno radili na filmu Taxi Driver; onda je 1988. godine napravio direktan omaž Karavađu filmom The Last Temptation of Christ

UMETNOST

POČETKOM 17. VEKA, SUĐENO MU JE ZA NAJMANJE 11 „ZGODA‘‘, a optužbe su uključivale psovanje čuvara reda, pisanje satiričnih stihova o slikarima rivalima i bacanje tanjira artičoka gostioničaru u lice. A onda, 1606. godine prognali su ga iz Rima nakon što je ubio čoveka tokom tuče izazvane raspravom oko partije igre koja je bila preteča tenisa. Ostatak života proveo je u bekstvu po jugu, naslikavši neke od svojih najcenjenijih prikaza, na Malti, Siciliji i u Napulju, pre nego što je umro od groznice u Toskani, negde na leto 1610. godine, dok je putovao nazad u Rim da od pape zatraži oproštaj. Slike su, u najmanju ruku, bile jednako kontroverzne kao i čovek koji ih je stvorio. Prema rečima Leticije Trevez, kustosa izložbe “Beyond Caravaggio” u Nacionalnoj galeriji u Londonu, koja govori da je postavka praktično istraživala dramatični uticaj italijanskog slikara na umetnost 17. veka, Karavađo je u istoriji umetnosti načinio revolucionarne zaokrete na mnogo različitih ravni. Jedna od prvih stvari na koje se ukazuje kada se Karavađova umetnost analizira u tom kontekstu jeste njegova praksa da modele koristi u neortodoksnom i novom maniru, gotovo avangardnom – dovlačio je u atelje ljude direktno sa ulice, oslikavši ih tako u autentičnom, svakodnevnom, ljudskom izdanju. „Umetnici su oduvek modele pronalazili u stvarnom životu‘‘, govori Trevezova. „Ali ničiji modeli nisu pozirali tako spontano i bivali preslikani na platno na način na koji je to Karavađo činio.‘‘ Nisu njega previše zanimale akademske studije slikanja, niti bilo kakvi drugi umetnički kanoni. Samo je, prosto, preskočio taj deo verujući u važnost neposredne opservacije prirode. Upravo ta neposrednost rezultirala je slikama izvanrednim u svom frapantnom, in-your-face realizmu, koji je uspevao da zarobi i najsuptilnije

detalje: ako su nokti na rukama bili prljavi, na primer, Karavađovoj četki to ne promaklo. JEDNA OD NAJVEĆIH KARAVAĐOVIH INOVACIJA BILA JE, DEFINITIVNO, IGRA SVETLOŠĆU NA PLATNIMA. „Po tome je najpoznatiji‘‘, kaže Leticija Trevez. „To je ono o čemu pričaju biografi – da nikome nije dozvoljavao da pozira na dnevnoj svetlosti, da je koristio svetlo koje će padati odozgo. Naprosto, svetlost je koristio da uhvati, zarobi formu, da stvori prostor i doda malo drame svakodnevnim scenama.‘‘ Tu je, naravno, i Karavađov uticaj na italijansku umetnost i njegove savremenike i sledbenike. „Karavađo-manija‘‘ zapalila je Evropu u prvim decenijama 17. veka, kad su se imućni patroni takmičili u kupovini njegovih dela, a umetnici „karavađisti‘‘ ga imitirali i rip off-ovali njegov distinktivni stil. Ono vrlo interesantno kada se govori o pomami za Karavađom jeste činjenica da je slikanje u njegovom maniru prilično izgubilo na popularnosti do sredine 17. veka. „Došlo je do promene u ukusu, u pravcu klasicizma‘‘, objašnjava Trevezova. „A naturalistički način slikanja koji je Karavađo uveo u umetnost posmatran je kao antiteza toj plemićkoj tradiciji slikanja koju je ustanovio još Rafaelo.‘‘ Trebalo je skoro tri veka da se Karavađova reputacija reinkarnira. Okolnosti su se, naravno, znatno izmenile tokom 20. veka kada je Karavađo ponovo postao in, uglavnom zbog revolucionarnih monografskih izložbi u režiji istoričara umetnosti Roberta Longija u Milanu 1951. godine. Ponovo prominentan, Karavađo je još jednom počeo da inspiriše umetnike na različitim poljima. Ne iznenađuje da je njegov princip korišćenja svetlosti u slikanju bitno uticao na film-mejkere i fotografe. Fotograf Dejvid Lašapel, recimo, govorio je o „veoma snažnom utisku‘‘ nakon gledanja filma Karavađo iz 1986. režisera Dereka Džarmana. Podstaknut ovime, Lašapel se brzo bacio na dublje istraživanje i otkrio da je Karavađo slikao „kurtizane i uličare, prostitutke i prevarante‘‘, te pronašao inspiraciju za svoju seriju fotografija “Jesus is My Homeboy”, na kojima su bili ljudi sa ulice obučeni u moderne krpice. A ne samo Džarman već i Pedro Kosta, Pjer Paolo Pazolini i Skorseze smatraju Karavađa, smelo bi se reći, pionirom moderne kinematografije; kompozicija, akcija, kadar, bez sumnje se sve moglo integrisati u film, zajedno i obavezno sa onim chiaroscuro efektom. Skorsezea je s Karavađovom umetničkom zaostavštinom upoznao scenarista Pol Šrejder dok su zajedno radili na filmu Taxi Driver; onda je 1988. godine napravio direktan omaž Karavađu filmom The Last Temptation of Christ. „Stvar je bila u tome da pravimo film o ljudima sa ulice, baš

„Karavađo-manija‘‘ zapalila je Evropu u prvim decenijama 17. veka, kad su se imućni patroni takmičili u kupovini njegovih dela, a umetnici „karavađisti‘‘ imitirali njegov distinktivni stil

UMETNOST

kao što ih je on slikao. To nisu bili obični renesansni modeli, nego obični, stvarni ljudi‘‘, objašnjava oskarovac Skorseze. „Ideja ovog filma bila je Isus na ćošku Osme avenije i 49. ulice u Njujorku. Tamo bi Isus otišao. Ne bi visio u Park aveniji, nego bi bio na ulici sa zavisnicima od kreka i prostitutkama. Ideja je bila uraditi Isusa onako kako je to Karavađo radio.‘‘ PORED IGRE SENKI, OSTAO JE MNOGO DRAŽI, ILI OMRAŽENIJI, ZAVISI KAKO SE UZME, ljubiteljima umetnosti zbog sirove seksualnosti koju je obilno eksploatisao u stvaralačkom procesu. I nisu te slike kontroverzne slučajno, već su najautentičniji i najdirektniji produkt Karavađovog intimnog percipiranja seksa i nagosti i njihovog simboličkog i stvarnog pozicioniranja u životu, svetu i među ljudima. Znate onog Karavađovog „Pobedonosnog Kupidona”? E, mladić stoji u njegovom ateljeu, samo s veštačkim krilima na sebi. Keseri se gotovo samozadovoljno dok pokazuje svoje meso pod svetlom koje nekako upire baš u njegov penis; na toj transparentnoj seksualnosti, umesto konvencionalnoj romantičnoj predstavi o ljubavi, temelji se trijumf ove slike. Pod njegovim stopalima obitavaju simboli ambicije i kreativnosti: štit, muzički instrumenti, matematički alati i kruna. Kupidonova gotovo drska obnaženost i provokativni osmeh ležerno nagoveštavaju da je konačno sve manje važno od seksa. A Karavađo i želi da bude disturbing. Ma kako reagovali – uz šok, gađenje, stid, fascinaciju ili konfuziju – uvuklo vas je u svoju srž. Ovo remek-delo staro je više od 400 godina. Možete misliti koliko je fasciniralo i frapiralo svoje savremenike. Oni su tu Karavađovu praksu ‘guranja prsta u oko‘ tumačili poput neke vrste lične ispovesti i priznanja: za njih je to bio dokaz da Karavađo jeste

kriv za zločin tada zvan sodomija, koji je u Karavađovom slučaju uglavnom značio homoseksualnost. U hrišćanskom društvu njegovog doba ljudi su goreli na lomači zbog toga. Karavađova seksualnost u središtu je njegovog genija. Njegove slike odraz su čistog prkosa u doba kada vas je pogrešna sorta ljubavi mogla koštati glave, a upravo ta činjenica oblikovala je percepciju njegove umetnosti kroz vekove. DOK SU DA VINČI I MIKELANĐELO EKSPLICITNO OBZNANJIVALI SVOJE NAKLONOSTI i strasti ka muškoj lepoti i dopuštali joj da poput žile kucavice pulsira iz svega što prave, čini se da se Karavađo samo teturao već utabanim stazama svojih prethodnika. Njegova umetnost neumitno referiše na njih kao vrli podsetnik za publiku da su oni bili njegovi role models kako u životu, tako i u stvaralaštvu. Međutim, on se, paradoksalno, pozicionira antipodno njihovom poimanju i obožavanju muškog tela. Mikelanđelov otmeni omaž ljubavi prema lepoti muškaraca Karavađo transformiše u prljav, treši i hazardan. Primoran je da tako čini jer je njegov umetnički izraz neprekidni pokušaj da nas šok-terapijom primora da, na doduše malo inventivniji način, osvestimo surovu stvarnost bitisanja. A upravo forsirajući tu, već pomalo izanđanu, realnost, nagoni na spoznavanje sveta i onih oko nas sa intenzivnošću tako intenzivnom (pleonazma li), da posmatrač i sam prirodno poveruje Karavađovoj sirovosti: dečak Kupidon prkosi i zakonu i smrti, Karavađo mu kroz idolatriju poklanja besmrtnost, mada svestan da mladost gazi ambiciju, kulturu i znanje. Seks je stvarniji od svega; gmiže poput zmije kroz Karavađova platna, ukaze i prikaze, niz naše kičme, i se uvlači pod kožu, pojačavajući osećaj da smo živi, antikonformistički, gotovo na granici sa neprijatnošću. Pa ko šta voli. ®

BUDI DRUGAČIJI

RECENZIJE PRVOG PARFEMSKOG EKSPERTA U SRBIJI

Kako miriše Srbija? Igor Jeremić je diplomirani psiholog i budući master psihologije. Zaljubljenik u filozofiju, istoriju, književnost. I zna jednu veliku tajnu – kakva nam je parfemska kultura nacije i regiona, kakve mirise volimo, šta bismo želeli da znamo. On za Original otkriva kako se rade vežbe za nos, ali i da postoje onlajn kursevi i predavanja parfemskih škola

Piše Danijela Isailović

gor Jeremić je diplomirani psiholog i budući master psihologije. Zaljubljenik u filozofiju, istoriju, književnost. I zna jednu veliku tajnu – kakva nam je parfemska kultura nacije i regiona, kakve mirise volimo, šta bismo želeli da znamo. Za parfeme se zainteresovao, kao i većina mladih, u pubertetu kada su mu imponovali komplimenti da uvek lepo miriše, pa je čulo mirisa podigao na viši nivo – počeo je da istražuje koje emocije bude određene mirisne note. Usledile su godine proučavanja inostrane literature, sadržaja na internetu i istraživačkog rada, uključujući časove hemije i vežbe nosa. Svoje znanje besplatno je dao onlajn zajednici, pa je za kratko vreme dobio 35.000 fanova samo na Fejsbuku, kada je odlučio da izađe iz anonimnosti i otkrije ko se to igra rečima i mirisima na blogu www.scentertainer.net. „Parfemi su za mene pola nauka, pola umetnost. Postoje određene naučne zakonitosti – procedure koje se moraju poštovati, ali izvan toga sve je pitanje osećaja, kreativnosti, mašte. Baš kao i muzika. Pročitao sam sve globalno značajne knjige o parfemima, istoriji i načinu pravljenja, kao i sve što su napisali najpoznatiji parfemski kritičari. U skriptima poznatih parfemskih kreatora pronalazim vežbe za nos. Pohađam onlajn kurseve i predavanja parfemskih škola“, otkriva tridesetogodišnji Beograđanin kako se postaje stručnjak za parfeme. Njegove pratioce zanima sve: od uobičajenih malih saveta i trikova, preko istorije i porekla, do „Male psihologije parfema“ za koju se ispostavilo da je jedan najčitanijih tekstova do sada. „Prvi savremeni parfem nastao je u 14. veku, imao je alkoholnu osnovu kao i današnji parfemi, a od mirisnih, esencijskih ulja sadržao je lavandu i ruzmarin.“ Po predanju, napravio ga je jedan isposnik za kraljicu Eržebet i dao mu naziv „Mađarska voda“. Obećavao je mladost i vitalnost. Ubrzo nakon toga kraljica je zavela kralja Poljske. A on nije ni prvi ni poslednji koji je pao na dobar ženski parfem – priča Igor. Prevedeno sa latinskog parfem bi značilo: kroz dim. „Pre nekoliko hiljada godina otkriveno je da spaljivanje određenih vrsta drveća i smola daje veoma ugodan miris, kome su

Svoje znanje besplatno je dao onlajn zajednici, pa je za kratko vreme dobio 35.000 fanova samo na Fejsbuku, kada je odlučio da izađe iz anonimnosti i otkrije ko se to igra rečima i mirisima na blogu www.scentertainer.net pripisivali božanska svojstva. Mirisi su nosili poruke bogovima. Njihova svrha je u početku bila ritualna, da bi se u starom Egiptu proširila i na svetovnu, gde je viša klasa koristila mirisna ulja za dezinfekciju, ulepšavanje i zavođenje. Stari Grci i Rimljani su to još više razradili, dodali i mirise poput ruzmarina i lavande, a opsesija mirisima proširila se odatle i na Bliski istok, a verovatno i čitav svet. Ko je sada, a i tada bio imun na dobar miris? Ne postoji takav, sem možda ljudi koji imaju anosmiju, pa čak i oni vole da lepo mirišu, iako ništa ne osećaju“, priča ekspert za parfeme.

BUDI DRUGAČIJI

ZVANIČAN PODATAK O BROJU PARFEMA NE POSTOJI, ALI SE PRETPOSTAVLJA DA IH IMA VIŠE OD 10.000 s obzirom na to da se pojavljuju i neki koji nisu registrovani na sajtovima Fragranica ili Basenotes. „Osnova parfema su po pravilu esencijska ili etarska ulja dobijena raznim metodama poput destilacije, maceracije iz biljaka, ponekad i životinjskih proizvoda. Kažem po pravilu, jer razvojem parfemske industrije i hemije kao nauke sada je moguće dobiti mirisni molekul identičan onom iz biljke iz sasvim drugog izvora. Takve vrste supstanci, aromahemikalije, preuzele su primat u parfemskoj industriji, što zbog niže cene proizvodnje, što zbog dugotrajnosti. Zahvaljujući njima rok trajanja parfema je mnogo duži nego ranije. Trenutno stanje u parfemskoj industriji je sledeće: jedan odsto mirisnih apsoluta, 15 odsto etarskih ulja, a sve ostalo čini upotreba aromahemikalija“, kaže Igor objašnjavajući razlike između parfema i toaletne vode. RAZLIKA JE U PROCENTU MIRISNIH KOMPONENTI. Svaki parfem je (izuzev dečjih) u osnovi alkohol; u zavisnosti od toga koliki je procenat mirisnih sirovina rastvoren u alkoholu, dobijamo kategorije kao što su: čist parfem ili extrait, parfemska voda (eau de parfum), toaletna voda (eau de toilette), kolonjska voda (eau de cologne) i dezodorans. Čist parfem ima najveći procenat mirisnih supstanci, oko 30 do 40 odsto, a najmanje dezodorans, oko jedan odsto. Dominantni mirisi su oni sa najmanjom isparljivošću i samim tim najdugotrajnije su takozvane bazne note ili donje note. One su u osnovi parfema, i na njima se parfem gradi. Neki od primera su ambra, mošus, sandalovina, vanila... DOBAR PARFEM TREBA DA IMA PRIJATAN I SMISLEN ODNOS MIRISNIH NOTA koje se, kao i dobre muzičke kompozicije, mogu praviti gotovo po matematičkom modelu. Na kraju, naš sagovornik otkriva da nema omiljeni, već omiljene parfeme, ali i one koje nikada ne bi nosio. „Iz lične kolekcije omiljeni muški parfem mi je Frapin 1270, miris konjaka, suvog voća i orijentalnih začina. Omiljeni ženski Guerlain Shalimar, orijentalna vanila, a uniseks Bvlgari Black, pravi avangardni parfem jer je seksi mešavina gume i vanile. Pomalo perverzan, ali vrlo intiman i prijatan parfem... ®

Recenzije parfema by Igor Jeremic ISSEY MIYAKE L‘EAU D‘ISSEY POUR HOMME Kada bi parfem mogao da se nacrta, L‘Eau d‘Issey bio bi geometrijski savršen trougao. Takva ukomponovanost ne postoji u prirodi, pa i ne čudi što je postojbina ovog mirisa u Japanu. Kažu da Japanci nisu voleli parfeme dok nije napravljen ovaj. A kako i ostati imun na miris koji je u sebi postigao savršen trougao cvetnih i voćnih nota sa jedne strane, drvenastih sa druge, a kao kontrapunkt svim ovima – miris mora. Istovremeno odmeren kao zen monah, ali jak i prodoran kao njegova volja. Paradoksalna blagost i snaga. Misterija Japana pretočena je u bočicu parfema. Moja preporuka je da se nosi u proleće i jesen, kada temperature nisu iznad 25 stepeni i ispod 18. Tada sve note dolaze do izražaja. Ukoliko vas iznervira gradska graja, sirene automobila i nervozni povici vozača, pomirišite deo ruke naprskan mirisom i u mislima prošetajte zen baštom. Buka oko vas će nestati, a vaše misli dobiti novu energiju i fokusiranost. Nosite svoj kutak mira sa sobom, nosite L‘Eau d‘Issey.

BYREDO BLANCHE Tvorac ovog parfema Ben Gorham kaže da je ovim mirisom pokušao da opiše belinu. I mislim da je u tome uspeo. U tome i još nečemu čemu se možda nije ni nadao: a to su bezbrižnost i nevinost. Trenuci smirenosti i spokoja, sa samim sobom. Nežno padanje u san miriše na Blanche. Smeh deteta miriše na Blanche. Siguran sam: kada bih mogao da omirišem oblake, i oni bi mirisali na Blanche. U ovom parfemu najmanje su bitne mirisne note. Bitan je efekat. Delovanje usmereno na našu pažnju koja se okreće ka unutra. Kada nanesemo ovaj miris, mi odstupamo od spoljnog sveta, i zavirujemo duboko u sebe, na mesto zaboravljeno i često sanjano. Svet sigurnosti kojim vladaju smeh i sreća. Više ih ne tražimo negde napolju, pronalazimo ih u sebi. U tome je, mislim, veličina Blanchea. To što nas poput sanki nosi snežnom padinom do nas samih. Mirisi imaju zadivljujuću moć, nekada sasvim neshvatljivu, ali uvek magičnu. A Blanche je jedan od najmagičnijih...

VERSACE EROS POUR FEMME EAU DE TOILETTE Izgleda da je Donatela Versace slučajno ušmrkala malo više belog brašna tip K-51 (if you know what I mean) dok je razvlačila testo za picu, tako da nije baš bila u stanju da razlikuje miris parfema i recimo kaprićoze. Pri samom otvaranju, dominantan je miris maline, opet izrazito sintetički kao kod Jimmy Choo Exotica (will you people ever learn?). A kad kažem dominantan, ne mislim na Mr. Greja koji uživa sa Anastasijom u svom penthaus apartmanu, nego na meč Tajsona i Holifilda. Holifild je ostao bez uveta, vi ćete bez nosa... pažnja: malina grize – gore nego Step sokovi na razmućivanje. Tu i tamo se osete lepe note pačulija (hm, možda je ipak previše slično Exoticu) i ambre, koje zaista umirujuće deluju na sada već spaljene receptore u nosu. Šteta je što ih nisu malo pojačali u odnosu na celu kompoziciju, mislim da bi parfem onda i dobio neki iskupljujući kvalitet. Drvenasti miris, koji se ‚‘čuje‘‘ negde u daljini, daleko je najbolji deo parfema. Kada bi ostavili samo bazne note, rekao bih – okej, ovaj parfem zaslužuje staklenu bočicu. Ovako, ne vredi čak ni plastike u koju toče uzorke.

, O O V V I Ž A I R D EJ IVI ZD Ž MIRIS I UKUS

› Svake godine sve više ljudi

odlučuje da pređe na vegansku ishranu, a razlozi za to su mnogobrojni. Od humanih, do zdravstvenih. Taj trend počeo je da raste i u Srbiji. Broj restorana koji su se specijalizovali za ovaj vid ishrane, ili su je uvrstili u svoj meni, raste. Nema zvaničnih podataka koliko Srba je na raw ishrani, ali Fejsbuk stranicu „Raw food Srbija“ lajkovalo je više od 20.000 ljudi. Sudeći po statistikama organizacije za zaštitu životinja PETA, oko 2,5 odsto građana Amerike, odnosno nešto malo manje od osam miliona, jesu vegani i taj broj je u porastu

MIRIS I UKUS

IROVA HRANA, U SVETU POZNATA KAO RAW FOODISM , NE SAMO što je posebna dijeta već i specifičan način života, koji biraju oni koji brinu o svom zdravlju, ali i o životinjama. Vegana, pogotovo onih koji se hrane sirovom hranom, sve je više i nemoguće je ne zapitati se zašto je to tako. Biti vegan – više je način života i filozofija nego način ishrane. Vegani ne jedu ništa što je životinjskog porekla. Oni ne konzumiraju proizvode u kojima se koristi životinjska koža, niti one koji se, kao što je to slučaj u kozmetici, testiraju na životinjama. Za razliku od vegetarijanaca, vegani ne konzumiraju ni mlečne proizvode ni jaja iako nemaju nikakve veze sa ubijanjem životinja. Jedan od razloga za to je verovanje da životinje treba da žive bez uplitanja ljudi, ali i to što smatraju da životinje poput kokošaka i krava žive u nehumanim uslovima na farmama. Oni koji praktikuju ovakav način ishrane ističu zdrav način života. Ishrana na bazi biljaka mora da bude puna svežeg voća i povrća, zrnevlja, orašastih plodova i semenja. Zbog toga što se oslanja na zdrave namirni-

ce, ovakav način ishrane dovodi organizam u bolje stanje i zadovoljava njegove potrebe za vitaminima B1, C i E, kao i za magnezijumom, gvožđem i folnom kiselinom. Raw ishrana, veruju mnogi, može da smanji rizik od smrtnosti kod oboljenja kao što su dijabetes tip 2, kardiovaskularne bolesti, hipertenzija, šlog, gojaznost. A mnogi tvrde da pomaže i kada je reč o raku. U jednom od mnogobrojnih članka objavljenih na tu temu u magazinu Food Technology, navodi se da sirova hrana u potpunosti eliminiše bolesti poput dijabetesa, srčanih problema i raka. Ovaj način ishrane primamljivim i sve popularnijim čini i to što mogu da ga praktikuju svi – mladi, stari, trudnice, pa čak i deca.

Raw ishrana, veruju mnogi, može da smanji rizik od smrtnosti kod oboljenja kao što su dijabetes tip 2, kardiovaskularne bolesti, hipertenzija, šlog, gojaznost, a mnogi tvrde da pomaže i kada je reč o raku

I PORED SVIH BENEFITA, I DALJE JE VELIKI BROJ ljudi skeptičan prema ovakvom načinu života. Jedna od glavnih teza koje se mogu čuti jeste da manjak životinjskih proteina može loše uticati na nervni sistem. Istina je da je tokom evolucije ljudske rase meso bilo neophodno za naše preživljavanje. Kao što je i jedan od razloga zašto smo danas ovde. Međutim, upozoravaju stručnjaci, priroda neće moći da izdrži trenutne nivoe proizvodnje hrane još dugo. Ujedinjene nacije objavile su 2010. godine preporuku da bi svet morao da smanji unos životinjskog mesa i da pronađe nove načine ishrane. Hranjenje životinjskim mastima i proteinima, pokazale su pojedine studije, povećava rizik od dobijanja raka, dijabetesa, kao i drugih oboljenja. Prema studiji objavljenoj u Journal of Urology, kod raka prostate, koji je uhvaćen u ranim fazama, prebacivanje na raw ishranu može da zaustavi progresiju bolesti. Ljubav prema životinjama dugo je bila jedan od glavnih razloga zašto su ljudi prelazili na raw ishranu, međutim, u poslednje vreme briga o sebi i svom zdravlju je prevagnula, pa često možemo čuti kako je neko prešao na veganski način i sirovu hranu jer mu je potrebno više energije, želi da izgleda svežije i zdravije, ali i kako bi sprečio razne bolesti. I zaista, ima mnogo koristi od ovakvog vida ishrane. Naravno, ukoliko se postarate da unosite u sebe sve neophodne sastojke. Cela zrna, povrće, voće, semena i klice, koji su stalni sastojci u sirovoj hrani nemaju holesterol i imaju veoma malo masti, pre svega onih zasićenih, zbog čega ih mnogi smatraju idealnom hranom. Jedna od najvećih zabluda, kažu oni koji su istraživali temu sirove hrane, jeste da ovim putem ne unosite dovoljno proteina. Vegani ističu da većina ljudi unosi previše proteina u svoj organi-

MIRIS I UKUS

zam na dnevnoj bazi, što može dovesti do zdravstvenih problema. U sirovoj hrani slatko voće, povrće kao i salate imaju dovoljno proteina da zadovolje naše dnevne potrebe. Ipak, ovaj vid ishrane, ukoliko ne vodite računa, može da vam naruši zdravlje. Vegani i vegetarijanci mogu da obole od manjka vitamina B12, čiji oblik iz biljaka naš organizam ne može da koristi. Zato je veoma važno da se uzimaju suplementi kako bi se nadoknadio manjak tog vitamina. Često se čuje pitanje zašto ne kuvana hrana umesto sirove i koja je razlika. Raw foodism to objašnjava veoma jednostavno – kada kuvamo hranu, mi uništavamo jedan deo enzima, vitamina i minerala neophodnih za zdravlje. Ukoliko jedemo prekuvanu hranu, možemo „zagušiti“ creva, što opet može dovesti do većeg broja bolesti. Kuvanje, tvrde oni, izmešta prirodnu strukturu hrane i uzima joj najbitnije nutritivne vrednosti. NAJJEDNOSTAVNIJE JE TO OBJASNILA MAJA VOLK, DRAMATURG, SCENARISTA, PROFESOR, radio i televizijski voditelj i jedan od najvećih zagovornika ovog vida ishrane u Srbiji. „Postoje samo dve vrste hrane. Mrtva i živa. Kuvana i presna. Živa hrana je živa, zato što kad stavite kuvanu šargarepu u ze-

Veliki deo sirove hrane takođe je zagađen jer pesticidi kojim se prskaju voće i povrće spadaju u toksine koji mogu naštetiti vašem zdravlju. Zato je, ukoliko se odlučite na ovaj korak, potrebno naći tezgu na pijaci koja prodaje organsko povrće, što u Srbiji nije ni previše teško mlju, ništa ne nikne, a kad stavite presnu, nešto nikne. Jedući sirovu hranu, unosite žive biljne ćelije, sa enzimima (vitaminima), koji nestaju i pri blagoj termičkoj obradi, a oni su nosioci sveg blaga; kad njih nema, telo troši

svoje, metaboličke enzime, kojih ima ograničeno; kad ih potroši, umre. Prosto rečeno, jedući živu hranu, produžavate život“, rekla je ona jednom prilikom govoreći o sirovoj hrani kojoj se okrenula nakon što je njen organizam, nakon uspešne borbe sa rakom, u potpunosti kolabirao. Nju je u svet sirove hrane postepeno uveo prijatelj, i to je najbolji način da počnete svoj put ka zdravlju. Većina vegana koji već duže vreme koriste sirovu hranu reći će vam da je veoma važno da to uradite postepeno. Oni su, uglavnom, svi bili vegetarijanci, da bi potom postepeno prelazili na vegansku, a potom i na sirovu hranu. Ne morate biti ni sto odsto vegan da biste jeli sirovu hranu. Vegani recimo ne koriste med, koji je sastavni deo recepata sirove hrane. Ukoliko počnete polako da se prilagođavate ovakvom načinu života, kažu oni koji je praktikuju, osetićete nalete energije, izgledaćete mlađe i smanjićete broj poseta doktoru. Unošenje sirove hrane takođe smanjuje broj potrebnih sati za snom, i ujutru će vam biti lakše da ustanete iz kreveta. M N O G I KOJ I S U S E O P R E D E L I L I ZA S I R OV U H R A N U I ST I Č U još prednosti, koje nemaju nikakve veze sa vašim organizmom, ali svakako

MIRIS I UKUS

njeze, tortilje, krekeri, razne vrste potaža, torte i kolači... I sve je sirovo, bez mleka, mesa, jaja, šećera i glutena. Iako je u Srbiji teško zamisliti obrok bez mesa, ljudi sve više vole da konzumiraju hranu koja je domaća, sveža, ukusna i zdrava.“ Irina, kao i većina vegana, ističe da su brojne studije i istraživanja pokazala da je veganski način ishrane veoma zdrav. „Davno su srušene zablude da vegani ne unose dovoljno hranljivih materija, pre svega proteina. Ukoliko su namirnice koje unosimo još i sveže, te se hrana ne obrađuje termički, u organizam unosimo mnogo vitamina, minerala, vlakana, enzima, nepromenjenog sastava...“

imaju uticaj na ekologiju. Ukoliko budete usvojili ovaj način ishrane, pomoći ćete planeti. Potrošnja energetskih izvora znatno je manja, ne koriste se plastična pakovanja ili konzerve. Ipak, i kada je reč o ovoj vrsti ishrane, treba biti oprezan. Veliki deo sirove hrane takođe je zagađen. Pesticidi kojim se prskaju voće i povrće spadaju u toksine koji mogu naštetiti vašem zdravlju. Zato je, ukoliko se odlučite na ovaj korak, dobro naći tezgu na pijaci koja prodaje organsko povrće, što u Srbiji nije ni previše teško niti skuplje nego „zagađeno“ povrće – luksuz koji raw foodisti u svetu nemaju. U Srbiji se povećava broj restorana u kojima se služi sirova hrana iako veganska scena nije velika, ali raste iz godine u godinu. Među njima su „Zdravo živo – Raw food & juice“, „Oliva“, „Radost fina kuhinjica“. Vlasnica prvog veganskog restorana u Beogradu „Zdravo živo“ Irina Bulatović za Original kaže da sve veći broj raw i veganskih restorana sigurno doprinosi boljoj ga-

stronomskoj ponudi grada, ali i promoviše zdraviji način života i odgovornost prema prirodi i životinjama. „MI PRIPREMAMO SPECIJALITETE OD SIROVIH NAMIRNICA BEZ ŽIVOTINJSKOG POREKLA (salate, jela, potaže, kolače, torte...). Iako je ovaj način ishrane i stila života još uvek retkost u Srbiji, sve je veći broj mesta koja nude veganske, i mnogo ređe sirove veganske opcije“, kaže Irina. Njen restoran je pravi primer da sirova hrana nikako nije jednolična – naprotiv. „Kada smo pre godinu i po dana otvorili restoran, nismo bili sigurni šta da očekujemo, jer je raw food kao koncept bio prilično nepoznat širem ‚auditorijumu‘. Međutim, prve reakcije su bile pozitivne. Uglavnom su svi bili iznenađeni kako je to sve ukusno i lepo, i kako sirova hrana ne znači da samo jedete salate i da ste gladni za pola sata, već da tu ima i pravih gurmanluka koje spremamo: sirove punjene paprike, veganski burgeri, sirovi falafel ili sirovi špageti bolo-

IPAK NIJE LAKO PROMENITI SVEST SRBA NAVIKLIH NA MASNU i začinjenu hranu. Irina ističe da je najbolji način da se prodre do njih edukacija. „Roditelji koji se loše hrane, tome uče i decu, tako da sada imamo veliki broj gojaznih, i dece i odraslih, sklonih različitim oboljenjima. Veliki broj naših mušterija dolazi u ’Zdravo živo’ kako bi promenio način ishrane upravo zbog zdravstvenih tegoba, usled neadekvatnog životnog stila. Mi volimo da kažemo da nikad nije kasno da počnemo da se hranimo zdravije, da radimo na sebi, kako bismo bili više u skladu sa sobom i prirodom.“ Vlasnik i menadžer restorana „Oliva“, Stefan Fofić, saglasan je sa Irinom da Srbe nije lako privoleti veganskoj ishrani, ali i da je broj onih koji se odlučuju na takav potez sada veći. U razgovoru za Original iskreno je govorio o tome da nije svako ko je ušao u „Olivu“ bio oduševljen. „Nekome to nije po ukusu, kad čuju da je vegansko-vegetarijanski restoran, izađu, ne žele ni da probaju. Međutim, ima i onih koji prvi put probaju i dopadne im se hrana“, kaže Stefan. Restoran „Oliva“ takođe je jedan od pionira u ovoj oblasti, a Stefan, kao i Irina, ističe da nije lako menjati prehrambene navike Srba. Ipak, postoji veliki broj razloga zbog kojih biste mogli da pređete na ovaj vid ishrane. Oni koji ga praktikuju preporučuju vam da pre nego što donesete konačnu odluku razmislite zašto to želite da uradite i da li je to način života kakav želite da živite. Bilo da ste odlučili da smršate, očistite svoj organizam ili da obrnete stranu i počnete da se hranite zdravo, motivacija je najbolji način da pregurate period prilagođavanja, da pripremite plan, recepte i kuhinjske aparate kako biste sebi olakšali spremanje hrane. Velike promene u navikama podnećete mnogo lakše ukoliko verujete u sebe i svoju odluku. ®

MIRIS I UKUS

Doskoro retka namirnica na našoj trpezi, batat ili slatki krompir, izvrstan je izvor vitamina, minerala i vlakana. Sadrži više beta-karotena od šargarepe i vitamina C od paradajza, i sve se više koristi u prevenciji raka i dijabetesa...

Zdravi čips od batata

BATAT SLATKO, SKRIVENO BLAGO

Piše IRINA BULATOVIĆ, ZDRAVO ŽIVO – RAW FOOD & JUICE BAR

Oljuštiti batat i izrezati ga na što tanje kriške. Preliti preko maslinovo ulje, himalajsku so, mlevenu papriku. Promešati. Ubaciti u dehidrator na 40 stepeni ili u rernu na najnižu temperaturu i sušiti ga oko četiri sata.

Ovaj i mnoge druge specijalitete možete probati u restoranu Zdravo živo. Zdravo živo – Raw food & juice bar Jurija Gagarina 14 LJ, naselje Belvil Tel: 064 90 30 500 Facebook: Zdravo Živo Instagram: zdravozivo

BATAT, POZNATIJI JOŠ KAO SLATKI KROMPIR, POTIČE IZ TROPSKIH područja Južne Amerike. Ljudi ga upotrebljavaju najmanje 5.000 godina. Danas se masovno konzumira u Americi, Aziji i Africi, a najviše proizvodi u Kini, Indoneziji i Ugandi. Zbog svojih blagotvornih svojstava sve je poznatiji i traženiji i na našim prostorima. U ishrani se koriste koren i mlado lišće krompira. Ima veliku nutritivnu vrednost. Sadrži mnogo skroba, vitamina A, B, C, dobar je izvor vlakana, biotena, kalijuma, fosfora, beta-karotena te metala mangana i bakra. Sadrži i fitosterole, karotene i karotenoide, folnu kiselinu, vitamine D i E, magnezijum i gvožđe. Sadrži vrlo malo masti te je visokokvalitetna energetska namirnica. Složeni ugljeni hidrati i vlakna u batatu omogućuju postupno i polagano oslobađanje šećera i njegovu apsorpciju u krvotoku. Zato je izvrsna namirnica za osobe koje boluju od dijabetesa. Batat pospešuje rad endokrinog sistema. Blagotvorno utiče na debelo crevo, slezinu, želudac i bubrege, a može pomoći i kod problema s kožom. Odlično neutralizuje štetne slobodne radikale u organizmu i jača celi imunološki sistem. Budući da sadrži više beta-karotena od šargarepe i više C vitamina od paradajza, onkolozi savetuju redovnu upotrebu batata u ishrani. Batat nalikuje običnom krompiru, međutim ove dve namirnice nemaju mnogo toga zajedničkog. Koren batata je izduženog i šiljastog oblika, glatke kore koja može biti žute, narandžaste, crvene, ljubičaste, bež i smeđe boje. Očišćeni batat je, takođe, širokog raspona boja – od bele, narandžaste i crvene, sve do ružičaste i ljubičaste. Batat se može konzumirati i sirov kao sastavni deo salata i jela. Prijatnog je i slatkog ukusa. ®

SMART LAB O MARKETINGU I MEDIJIMA

EDUKACIJA KROZ STUDIJE SLUČAJA Sa novom akademskom godinom, u Case Study klubu koji okuplja najtalentovanije studente FON-a, startovao je DM Smart Lab, jednomesečni program edukacije studenata u oblasti marketinga, oglašavanja i medija. Studenti su od zaposlenih u Direct Media slušali o marketinškim istraživanjima tržišta, ulozi i planiranju medija u oglasnoj kampanji, a predstoji im čas inovativne upotrebe medija i komunikacije na društvenim mrežama

JOVAN STOJANOVIĆ, DIRECT MEDIA

NA NEDAVNO ODRŽANOM SVETSKOM TAKMIČENJU U REŠAVANJU STUDIJE SLUČAJA u Portugaliji, grupa studenata Fakulteta organizacionih nauka, članovi tima Case Study Club, ponovo je ostvarila zapažen rezultat. Studenti Nemanja Jevtović, Rastko Damnjanović, Đorđe Marjanović i Sofija Jovanović pod mentorstvom profesorki Ivane Mijatović i Vesne Damnjanović osvojili su treće mesto u oštroj konkurenciji finalista Univerziteta Thammasat sa Tajlanda, koji je osvojio prvo mesto, i drugoplasiranog Univerziteta Hongkong. Odlično sagledavanje problema, predlog inovativnih rešenja, prezentacione veštine, timska povezanost članova, kao i strateški pristup u razumevanju tržišta Portugalije, samo su neke od pohvala koje su dobili od žirija. Prethodno je grupa studenata iz Case Study kluba na velikom internacionalnom takmičenju početkom godine u Norveškoj osvojila prvo mesto. Tada su za samo 32 sata rešili studiju slučaja globalne kompanije za proizvodnju aluminijuma za koju je bilo potrebno identifikovati strateške pravce razvoja do 2020. godine, sa akcentom na održivom razvoju. SA NOVOM AKADEMSKOM GODINOM, U KLUBU NAJTALENTOVANIJIH FONOVACA STARTOVAO je DM Smart Lab, jednomesečni program edukacije studenata u oblasti marketinga, oglašavanja i medija. Edukacija je zamišljena kao serijal predavanja sa predavačima iz sistema Direct Media, sa ciljem da studentima približi pomenute oblasti, dublje ih uvede u primenu znanja iz marketinga i nadalje im da podršku u ostvarivanju uspeha na svetskim takmičenjima. Studija slučaja je specifična forma učenja koja simulira realnu ili kvazirealnu situaciju iz prakse sa kojom studenti treba da se identifikuju i za kratko vreme daju predlog poslovnih odluka. Od njih se očekuje da, često bez ikakve dodatne podrške u vidu pristupa internetu i dodatnih informacija, analiziraju situaciju i primenom kombinovanih znanja iz različitih oblasti menadžmenta, ekonomije i marketinga daju predlog rešenja. Ovde najbolje dolazi do izražaja timski rad, kreativnost i originalnost, a pre svega sposobnost primene stečenih znanja u praksi. Prvo predavanje u okviru programa DM Smart Lab studentima je održao direktor Direct Media Srbija Jovan Stojanović koji im je predočio specifičnosti oglašivačkog ekosistema i kakva je uloga oglašivačkih agencija.

STUDIJA SLUČAJA JE SPECIFIČNA FORMA UČENJA KOJA SIMULIRA REALNU ILI KVAZIREALNU SITUACIJU IZ PRAKSE SA KOJOM STUDENTI TREBA DA SE IDENTIFIKUJU I ZA KRATKO VREME DAJU PREDLOG POSLOVNIH ODLUKA

„Cilj programa DM Smart Lab je prenošenje i razmena znanja. Kao komunikacijska agencija sa petnaestogodišnjim iskustvom, studentima želimo da prenesemo praktična znanja koja posedujemo i još više podignemo nivo njihove spremnosti da odgovore na izazove globalnih korporacija u rešavanju studija slučaja. Pored toga što navijamo za njih, u želji da nas i nadalje tako sjajno predstavljaju u svetu, želimo da im pomognemo da stasaju u marketinške i komunikacijske eksperte, ukoliko to bude njihovo profesionalno opredeljenje. Nakon završetka programa, u obostranom je interesu da pratimo razvoj najboljih, sa mogućnošću stručne prakse u sistemu Direct Media, a onda i zaposlenja“, kaže Stojanović. U nastavku programa, studenti su od zaposlenih u Direct Media slušali o marketinškim istraživanjima tržišta, ulozi i planiranju medija u oglasnoj kampanji, a predstoji im čas inovativne upotrebe medija i komunikacije na društvenim mrežama. Program se na FON-u završava takmičenjem u rešavanju zadate studije slučaja iz oblasti komunikacija i marketinga. DM Smart Lab je deo strateškog koncepta podrške i saradnje sa studentima koji sprovodi sistem Direct Media, a u cilju što bolje pripreme studenata za primenu stečenih znanja i regrutacije najboljih kadrova.

KAKO SAM DOVDE STIGAO

Zoran Stanojević NOVINAR I UREDNIK NA JAVNOM SERVISU SRBIJE

DETINJSTVO

VOJSKA Vojsku sam služio u Mostaru i Osijeku kao meteorolog u artiljeriji. Osamnaesti rođendan pao mi je tri dana po odlasku u JNA. Raspad zemlje prekinuo mi je veze sa većinom klasića. Ne volim da ih guglam, plaši me šta mogu da nađem, a još više da ne nađem ništa. Internet kod nas je ipak posleratni izum. FAKULTET Upisao sam fiziku i uspeo čak da apsolviram iako mi je ozbiljno manjkalo talenta. Ali sam tu naučio neke najvažnije stvari, recimo da ne budem praznoveran jer za sve postoji logično objašnjenje, mada nismo sve uspeli da objasnimo. I da saznam svoje limite, bilo je poražavajuće gledati kako talentovani prte kroz nauku dok ti uporno gineš na prvom nivou. Kada radiš ono što ti ne ide, ili se ulenjiš, ili se iskompleksiraš.

PRIJATELJI Ne prekidam prijateljstva, sem kada me okolnosti odvoje od nekoga. Imam prijatelje s kojima se družim od rođenja, imam ih iz škole, Škozorišta, sa fakulteta, sa posla. Nisam promenio previše redakcija, ali u svaku sam mogao da se vratim, što smatram značajnim životnim dostignućem.

FAKULTET

NOVINARSTVO

Kada je krenuo rat, pojavili su se strani novinari kojima je bio potreban neko ko zna jezik, a ako se malo razume u novinarstvo, tim bolje. Drugarica me je igrom slučaja preporučila ekipi NBC-ja koja je bila u gradu i htela do Zvornika i Vukovara. Plaćali su fenomenalno u vreme kada je inflacija uzimala zalet, ali mene je impresioniralo i sve ostalo. Trebalo je da radim sa njima nedelju dana, ali se to rasteglo na desetak godina. Naučio sam šta je ozbiljna televizija, družio se ili barem bio u društvu tada najboljih novinara na svetu i pritom zarađivao dovoljno da devedesete ne zapamtim po bedi. Kupio sam auto i odselio se od roditelja.

Imao sam srećno detinjstvo po svim kriterijumima. Živeli smo u svom stanu, imali smo kola, taman para, škola mi je bila iza zgrade, niko nije bio ozbiljnije bolestan, nikada ništa nisam slomio. Jednom sam se, doduše, posekao za bolnicu. Leti smo uvek išli na more. Nije bilo hrane za kojom sam čeznuo, sem slatkiša. OSNOVNA Išao sam u OŠ „Marko Orešković“ na Novom Beogradu, danas se kaže – kod starog Merkatora. Bio sam vrlo dobar đak kroz celo školovanje. Svi smo bili prva generacija rođena u gradu, nije bilo hijerarhije, klase, mogao si da budeš šta si hteo ako uspeš da ubediš ostale da to zavređuješ. Oni bogatiji nisu bili nedodirljivi, siromašni nisu gladovali. Danas bi se reklo da je to bio inkubator. Više nije. ŠKOZORIŠTE U društvu sam važio za nekoga ko smišlja šta ćemo se igrati. Ako treba da se smisli priča, taj sam. Dobro sam pisao pismene iz srpskog. U sedmom razredu saznao sam da se osniva dramski studio za decu i otišao sam na prvi sastanak. Spremio sam se ozbiljno, osmislio scenografiju, predstavu i ostavio sam baš jak utisak. Ispostavilo se da su svi primljeni jer to i nije bila audicija već potpuno novi pristup drami. Tako je nastalo Škozorište. SREDNJA Usmereno obrazovanje „obavio“ sam u Devetoj beogradskoj koja je tada već postala OŠC „Prvi maj“. Kako smo krenuli u srednju, tako su svi oko mene počeli da puše, kao po komandi. Meni je to bilo glupo, tako da nikada nisam zapalio cigaretu, što je kod novinara retkost. Bilo je to vrlo uzbudljivo vreme. Odmah u prvom razredu je umro Tito, u drugom je krenuo novi talas, svet se menjao kako sam rastao.