Original #41

broj 41 // mart 2019. // cena 199 din.

// RS 3,50 KM

// CG 1,99 Eur

www.originalmagazin.com

original

magazin

Original Orgnlmagazin

mart 2019.

maga zin

Miloš Timotijević

Bunim se, dakle postojim Odskočna daska za 109 godina borbe uspešnu karijeru bajke o ravnopravnosti

ISSN 2466-2747 = Original magazin COBISS.SR-ID 217647628

Original

maga zin broj 41 // mart 2019. // cena 199 din.

Impresum

ORIGINAL magazin Izdavač Fondacija „Novak Ðoković“ Direktor magazina Jelena Ðoković Pomoćnik direktora Aleksandra Radujko Projektni menadžer Originala Ivana Hibner Pomoćnik projektnog menadžera Danijela Jovičić Uslužni izdavač Ringier Axel Springer Srbija Generalni direktor Jelena Drakulić Petrović Direktor izdavaštva Sreten Radović Glavna i odgovorna urednica Ivana Stanišić Bokić Šef tehničke redakcije Zoran Stojković Tehnički urednik Aleksa Vasović Dizajn i lejaut Slobodan Jovanović Coba www.cobaassociates.com Urednik fotografije Vladislav Mitić Foto-agencije Profimedia, Getty Images, iStock Lektura i korektura Nataša Ðorđević Redakcija Ana Kalaba, Vesna Lalić, Biljana Stefanović, Dragan Jovićević, Ivana Stojanov Kontakt: orgnl@novakdjokovicfoundation.org Društvene mreže i digitalni marketing Sofija Borković Oglašavanje Media Impact Srbija original@mediaimpact.rs Tel. 011/3334 502 Pretplata: distribucija@ringier.rs 011/3334-644 Štampa Rotografika Subotica

Reč urednice

Č Čim postaviš pitanje, već si se pobunio - rečenica je našeg sagovornika sa naslovne strane, glumca Miloša Timotijevića, o kojoj sam dugo nakon intervjua razmišljala. I čini se da je zaista tako, samo dok se ne oglašavate, ne bodete oči. Ali ko kaže da je dobro ne upadati u oči?

Upravo oni koji se izdvoje imaju priliku da nešto zapravo urade.

To važi i u svakodnevnom životu, ali posebno u poslu. I posebno ako ste tek na početku karijere. Ne, postavljanjem pitanja kada vam nešto nije jasno, nećete pokazati da ne znate, već da želite da naučite. Ako ne pitate ništa, pretpostavlja se da vam je sve jasno i da nemate zamerke. A ukoliko imate bilo kakve nedoumice, a o njima ćutite, one će kad -tad isplivati na videlo.

A ukoliko ti ne pustiš glas kada se radi o tebi - ko će?

Ovo su samo neki od zaključaka priča koje vam pričamo u ovom broju magazina Original, od Originalnih razgovora koji su mladim ljudima na početku poslovnog puta pomogli da krenu sigurnijim korakom napred; preko već pomenutog intervjua sa sjajnim Milošem Timotijevićem, koji je na svoju veliku priliku čekao čak 20 godina i sada nema nameru da je ispusti; pa do istraživanja na temu rodne ravnopravnosti među studentima Beogradskog univerziteta i razgovora o tome šta su nam donele neke hrabre žene koje su se borile da bismo dobile ono što sada možda olako shvatamo.

U ovom Originalu razgovarali smo i sa mladim i uspešnim ljudima sa svih krajeva sveta, a koji su potekli s naših prostora Lazar Stojković prenosi svoja iskustva iz Silicijumske doline, Bojan Janković priča o tome kako je zaslužio priznanje za najboljeg nastavnika u Kini, Dunja Jocić nam govori o karijeri koju gradi u Holandiji, dok dr Aleksandra Barać, najbolji mladi infektolog na svetu, otkriva zašto je odlučila da ostane u Srbiji uprkos brojnim ponudama iz inostranstva.

Otkrijte svoje talente, pratite ih - i slobodno postavljajte pitanja.

Ivana Stanišić Bokić

Generalni distributer Ringier Axel Springer Magazin podržala Direct Media United Solutions original

3

Original maga zin

U ovom broju

Originalni razgovori 2

6

Miloš timotijević

14

Bajke o ravnopravnosti

20

Dr aleksandra barać

26

pop kultura

30

dušan makavejev

34

Budi odgovoran

37

karl lagerfeld

44

lazar stojković

46

dunja jocić

51

Virtuelna realnost u muzejima

54

marija grujić bepa

58

bojan janković

64

Hose muhika

66

sergio lounge

70

upoznaj svet - arizona

74

20

bajke o ravnopravnosti Jedan vek i devet godina od kada je Međunarodni dan žena ustanovljen na Drugoj međunarodnoj konferenciji žena socijalista u Kopenhagenu, i dalje postoji pitanje - da li jednakost uopšte postoji?

4

26

↘

Dr Aleksandra Barać

Ne želim da odem u svet, već da svet približim nama

54

VR-All-Art

virtuelna realnost je stigla i u muzeje

46

Lazar Stojković

Devet od 10 startapa propadne zbog loše distribucije

www.originalmagazin.com

original

70

Sergio Lounge

Čar bavljenja muzikom je u poigravanju percepcijom slušaoca 5

originalni razgovori # 2

Svi u sebi nose talente, samo je potrebno probuditi ih Tekst: Maša Milojković Foto: Snežana Krstić

Kako napisati dobar CV i motivaciono pismo, šta je važno istaći na intervjuu za posao, kako se gradi lični brend u poslu i šta današnje tržište rada traži bile su neke od tema konferencije „Originalni razgovori”, održane 22. februara u organizaciji magazina Original i Fondacije „Novak Đoković”.

Više od 200 mladih imalo je jedinstvenu priliku da razgovara sa HR menadžerima 36 vodećih kompanija u zemlji i regionu i da se upozna s celokupnim procesom intervjua za posao, ali i da dobije kompletnu analizu svog nastupa. Najbolji kandidati dobiće i zaposlenje 6

www.originalmagazin.com

original

7

originalni razgovori # 2

Ja u svom timu uvek imam ljude koji su bolji od mene – otkrila je jedan od parametara svog uspeha Vesna Damnjanović

36

Najbolji sportista sveta Novak Đoković prisutnima je ispričao koje su tri stvari najbitnije na putu ka uspehu

Novak Đoković i Slavimir Stojanović Futro pričali su na temu izgradnje ličnog brenda

ž

elite da radite u jakoj firmi, ali mislite da je tako zvučno ime vama nedostižno?

Mislite da niste dovoljno dobri? Priliku da ih u tome razuvere upravo HR stručnjaci jedne od 36 vodećih kompanija imali su kandidati koji su učestvovali u panelu „Originalni razgovori“.

Događaj su svečano otvorili najbolji sportista sveta Novak Đoković, koji je bio i govornik na jednom od panela, kao i globalna direktorka Fondacije „Novak Đoković“ Jelena Đoković. „Razgovori su najznačajniji samim kandidatima koji prvi susret sa HR menadžerima percipiraju kao stresno iskustvo. Mi želimo da ih ohrabrimo i ukažemo im na činjenicu da svi oni u sebi nose veštine i talente, samo je potrebno da ih probude i veruju u njih.

Misija Original magazina jeste motivacija mladih ljudi kroz dobre primere, a ovaj današnji panel je najbolji način da sami sebi dokažu da znaju i mogu mnogo, da su pobednici“, rekla je Jelena Đoković, a želju mladih da rade na sebi i unapređuju svoje veštine pozdravio je i najbolji teniser sveta Novak Đoković: „Na putu ka uspehu najbitnije su tri stvari: da se identifikujete sa tim šta želite da radite i kako to utiče na ono što vi jeste; da definišete gde želite da idete i dokle da stignete i da negujete disciplinu u radu, koja je neophodna za ostvarenje cilja. Svi mladi ljudi koji su danas ovde imaju priliku da testiraju sebe i dokažu da znaju, mogu i umeju da obezbede put do uspeha. Ne smemo zaboraviti ni tim, jer je svaki član tima u kojem ćete raditi bitan činilac koji vam može pomoći da razvijate sebe i svoju karijeru“, objasnio je Novak.

Učesnici panela „Kako brendirati sebe u poslu?” bili su Slavimir Stojanović Futro, dizajner, vizuelni umetnik i pisac, Vesna Damnjanović, osnivač i direktorka Belgrade Business International Case Competition, Branislava Antović, osnivač i autor bloga „Brana’s Divine World“, Ivana Mihajlović, HR direktorka u kompaniji Direct Media United Solutions, Predrag Mihajlović, predsednik Izvršnog odbora Vojvođanske banke, a govorio je i Nemanja Đorđević iz Inicijative „Digitalna Srbija“.

Oni su sa okupljenim mladim ljudima, željnih konkretnih saveta i pomoći da se izgrade u poslovnom svetu u kome imaju premalo iskustva ili ga nemaju uopšte, podelili svoja iskustva.

Komunikacija je ključ saradnje u svakoj kompaniji, istakli su panelisti, te je tako idealno da intervju za posao bude dijalog, a povratna informacija ključ je za napredak svakog mladog čoveka koji ima volju da napreduje, ali ne i dovoljno iskustva da zna šta je potrebno da promeni u pristupu prilikom razgovora s potencijalnim poslodavcem i kako da se predstavi, i to ne u najboljem svetlu – već onakav kakav jeste. Kultura i zahtevi nisu isti u svakoj kompaniji, 8

kompanija imalo je svoje predstavnike na Originalnim razgovorima, koji su u okviru simulacija poslovnih razgovora dali dragocene povratne informacije

U našoj kompaniji prepoznajemo vrednost i doprinos koji talenti daju poslovanju orijentisanom ka budućnosti, što ne podrazumeva samo postizanje boljih rezultata već i unapređenje kvaliteta usluga koje pružamo. Želimo da naša banka bude prepoznata kao kompanija sa strategijom orijentisanom ka ljudima, te da pripadamo grupi organizacija u kojoj se prednost daje talentima“, rekao je on, a na pitanje kako u njegovoj kompaniji neko ko je mlad i talentovan može imati svoj put i koja je mera ličnog brenda koju mlada osoba treba da poseduje, Mihajlović je rekao da, pre svega, u kompaniji treba da postoji jak proces podržan od vrha i da se razvije agilna organizacija koja pomaže talentima da se pokažu. Ključnu ulogu video je u ljudima zaposlenim u HR sektoru: „Oni treba da upravljaju tim procesom. Da prepoznaju ljude koji su spremni da obavljaju svoje dužnosti, ali i da ih menjaju“.

Ivana Mihajlović objasnila je da je za uspešan model poslovanja važno da stariji menadžeri osnažuju i ohrabruju mlad kadar, a da su odnosi nadređenih i podređenih uveliko prevaziđeni.

Partnerski odnos je ono što održava uspešne kompanije. „Dobro je filozofirati i maštati, ali sve se svede na to da moraš da zasučeš rukave. To je uloga kompanija, da pomognu mladima da istraju u frustracijama, nelagodnim situacijama“, rekla je ona o tome kako se kompanije bore sa sve više milenijalaca na tržištu rada i sa njihovim specifičnostima, a potom je govorila o zapošljavanju mladih iz svog iskustva kao HR direktora u kompaniji Direct Media United Solutions: „Kandidati dođu puni entuzijazma i kad sedim preko puta takvog kandidata pomislim da je to divno. Ali onda se setim surove realnosti i važno je uraditi reality check. Hvala što ste ambiciozni i želite puno, ali važno je kako ćete to integrisati u sistem pun izazova, koji je sporiji da isporuči očekivanja.“ Predočila je i da je rešenje u toj situaciji - dijalog.

te je potrebno da se i kandidat prikaže kao jedinstven, koristan i, zaključuje se na osnovu uputstava panelista – timski igrač.

Vesna Damnjanović prezentovala je svoj „3C+ system“: create, connect, communicate – kreirajte, povežite se, komunicirajte.

Ona je ta tri parametra istakla kao najvažnije za lično brendiranje i pozicioniranje u poslovnom svetu: „Uvek tražite od saradnika i privatnu mejl adresu. Nikada se ne zna kada će neko promeniti posao, a važno je okružiti se prvoklasnim ljudima“, posavetovala je ona prisutne, i to navela kao sistem dobre komunikacije, te dodala da, ako imate strast i kvalitet, svi će želeti da vam pomognu, a prevashodno je važno da mi sami saznamo šta je to u čemu smo najbolji i da se na tome nadograđujemo. „Ja u svom timu uvek imam ljude koji su bolji od mene“, otkrila je jedan od parametara svog uspeha Damnjanović.

Na pitanje da li su kompanijama korisniji ljudi koji nikada ne naprave „požar“ ili oni koji ga uspešno ugase, Vesna Damnjanović www.originalmagazin.com

rekla je da je greška sastavni deo učenja: „Ja biram one koji pale, koji su inovativni, daju nešto novo i rizikuju. Važno je imati ljude koji su spremni da uče kroz greške. Ne mogu da uzmem nekog ko je ravnodušan, čak i ako je najbolji student. Mora da želi da sarađuje.

Naravno, bude i problema, oni su sastavni deo rada. To je profesionalno i lično unapređenje. Kompanije moraju biti otvorene, pogotovo za specifične potrebe nove generacije. Ako ljudi postave pogrešna očekivanja, uvek bude razočaranja. Potrebni su ljudi koji menjaju svet, genijalci koji hoće da primene znanje. Za takve ljude ću da umrem.“ Predrag Mihajlović govorio je o izazovima prilikom integracije, o značaju ulaganja u mlade talente, kao i o postojanja strategije u kojoj su ljudi na prvom mestu „Integracija sama po sebi predstavlja veoma zahtevan i kompleksan proces. Iako su sve integracije IT vođene, ne smemo zaboraviti da ključnu ulogu u uspešnom sprovođenju integracije imaju upravo ljudi, što predstavlja jasan pokazatelj da strategija usmerena na ljude daje dobre rezultate. original

Branislava Antović, osnivač i autor bloga ”Brana’s Divine World”, poručila je da je upravo njen blog njen najbolji CV „Kada sam diplomirala, mislila sam da imam diplomu u rukama i samim tim i svet pod nogama“, a onda je usledilo otrežnjenje tokom potrage za posao, kada joj niko nije odgovorio ni na jedan mejl koji je poslala.

Ubrzo je shvatila da ako ne može da se probije u tuđem svetu, može da napravi svoj. „Mesec dana nakon lansiranja bloga dobila sam ponudu za novinarsko angažovanje i sve poslovne ponude tokom naredne tri godine bile su upravo posledica bloga, nijedan CV nisam poslala“, rekla je ona, te otkrila da se nakon tri godine posvetila samo blogu. „Radim za svoj san, a ne za tuđ. Ako vam ne odgovara da budete deo sistema, napravite nešto svoje. Vi barem imate glas koji prethodna generacije nije: internet. To vam može pomoći da nađete svoje mesto“, poručila je ona.

Nemanja Đorđević govorio je o poslovima budućnosti i savetovao mlade da odaberu zanimanje koje neće postati „žrtva“ digitalnog doba. „Procenjuje se da će preko 65 odsto današnjih đaka prvaka u Srbiji raditi poslove koji još uvek ne postoje. U tom smislu, vreoma je važno pozicionirati se na tržištu rada kao koristan kadar, ići u korak sa inovacijama i dobro proceniti šta je ono što 9

originalni razgovori # 2

Dragoceni razgovori

Tema drugog panela bila je „Šta tržište traži – kako do željenog posla?“

svako od nas može da ponudi da bi bio nezamenjiv.“ Slavimir Futro takođe je dao neprocenjiv uvid u koncept brenda i samobrendiranja: „Živimo u vreme brenda, svi smo mi brendovi. Šta god radili, makar ležali u krevetu ceo dan i vrteli kanale, i to je neka vrsta brenda. Mladi ljudi treba da se trude da izgrade brend. Brend je višestruko ispunjeno obećanje. Kad si mlad, teško je da zarotiraš fokus sa sebe i dokazivanja svog talenta.

Dokazivanje čini da postanemo karikature.

Brend se postaje tako što ponavljaš stvari od šireg interesa“, rekao je Stojanović i zavredio aplauz publike.

Na drugom panelu „Šta tržište traži – kako do željenog posla“ govorili su Sanja Miladinović, iz kompanije PepsiCo, Duško Krsmanović, lobista i osnivač Flagshipa, Katarina Marković iz SBB-a, Olivera Kovačević, urednica zabavnog programa Radiotelevizije Srbije, Vladimir Majstorović iz firme Srma Consulting, a moderatorka je bila Ruža Ristanović iz magazina Diplomacy and Commerce.

Sanja Miladinović govorila je o procesu selekcije prilikom zapošljavanja iz ugla HR stručnjaka i poručila kandidatima da je izuzetno važno da pokažu šta je njima profesionalno bitno, dok je Katarina Marković objasnila da je potrebno pre svega potruditi se oko pisanja CV-ja, jer svaka firma ima svoj softver za filtriranje. „Postoji šansa da vas nećemo ni videti. Važno je da kratko i jasno pošaljete 10

„Misija Original magazina je motivacija mladih kroz dobre primere, a ovaj panel je najbolji način da sami sebi dokažu da su pobednici“, rekla je Jelena Đoković poruku. Kada je CV u pitanju, ne sme da bude predug, već jasan direktan i konkretan, jer računajte da neko ima jedan minut da ga pogleda“, potom je mladima na tržištu rada poručila da se dobro zagledaju u svoje ciljeve i sklonosti: „Ako volite utaban put, velike kompanije su mesto za vas, ako volite da stvarate nešto novo, onda se odlučite za manje kompanije.

Kada birate kompaniju, važno je da dobro uradite pripremu.“

pojma. Vredni su oni koji hoće da prihvate argumentaciju, ali hoće da brane svoj stav i da uče i rade“, rekla je ona i zaključila da ipak ima nade: „Dovoljno je nekoliko dobrih ljudi… Da su kreativni, i da hoće da rade. To je sve što vam treba. Sa strepnjom gledam u vas jer ste vi odgovorni kako ću ja živeti kad budem penzionerka. Zato vam žeim da budete što sposobniji da bih ja nekako uživala“, našalila se ona i dobila gromoglasan aplauz.

Olivera Kovačević pričala je o stanju medijima u Srbiji i o profilu prosečnog mladog čoveka koji želi da postane novinar: „Svi imaju svoje mišljenje i svi su iskreni. Imam stav, ali nemam pojma, što bi reklo “Hladno pivo”. Izgubljeno je vreme sa onima koji imaju višak samopouzdanja, a nemaju

Kompanije čiji su HR menadžeri intervjuisali prijavljene kandidate su: Direct media, Vojvođanska banka, Pepsico, SBB, Hilton, Ringier Axel Springer, Ikea, Unicef, Telenor, VIP, Coca Cola, Continental, Delta Holding, Addeco, Medigroup, NIS, Nortal, Grundfos, Atlantic Group, Bambi, Deloitte, Nelt, eFront, British American Tobaco, Hemofarm, L’oreal, PharmaSwiss, Delhaize, Energoprojekt, Sitel, Knjaz Miloš, Rakita, Vega It, Vivify Ideas, Adacta i Fondacija „Novak Đoković“.

Vesna Damnjanović i Predrag Mihajlović

Nakon panela, usledile su simulacije poslovnih razgovora sa kandidatima, gde su mladi ljudi između 22 i 30 godina, sa malo iskustva ili bez ikakvog ranijeg poslovnog angažovanja, čuli kako da poboljšaju svoj CV, lični nastup ili kako da se njihova motivaciona pisma istaknu pred potencijalnim poslodavcem direktno od HR stručnjaka najuspešnijih kompanija

S

imulacija je zamišljena kao dijalog, jer je kandidatima na prethodno održanom panelu savetovano da na razgovorima za posao aktivno učestvuju i postavljajući pitanja ispitivaču saznaju kako da baš oni postanu najatraktivnija osoba za određenu poziciju.

Iako je u pitanju simulacija čiji je cilj da aplikantima pokaže da razgovor za posao ne mora da bude stresno iskustvo, kandidati su ušli u sistem 36 izuzetno uspešnih kompanija u našem regionu, te se najbolji u budućnosti mogu nadati i realnom zaposlenju.

Jovana Nikolić, jedna od kandidatkinja, aplicirala je upravo za poziciju u Fondaciji „Novak Đoković“, i to za asistenta direktora. Sa Jovanom smo razgovarali odmah nakon simulacije, i iako je bila uzbuđena, nimalo nije bila pod stresom, što je prvi pokazatelj da je ovakva zamisao veoma korisna.

- Sam panel mi je pre svega bio značajan, jer sam mogla da čujem razmišljanja i iskustva veoma uspešnih ljudi, a razgovor sa HR-ovima Fondacije „Novak Đoković“ je prošao bez stresa, jer su bile izuzetno ljubazne i pristupačne. Osim što su mi odmah uživo, dale smernice kako da poboljšam CV, kroz nekoliko dana dostaviće mi i čitavu analizu mog nastupa. Smatram da su takvi saveti i ta povratna informacija veoma važni, i to je nešto što kod prethodnih poslodavaca nisam mogla da dobijem, bar pre drugog kruga razgovora – ispričala je svoje iskustvo Jovana.

Ona je te, „uobičajene“ razgovore nazvala znatno stresnijim od iskustva koje je imala tokom simulacije, jednostavno jer je ovaj put bila uključena u dvosmeran dijalog sa članovima HR tima.

Učesnici „Originalnih razgovora“, pored konkretnih saveta i preporuka za unapređenje komunikacionih i prezentacionih veština, ušli su i u bazu kandidata za zaposlenje svih 36 kompanija koje su bile deo simulacija. l www.originalmagazin.com

original

11

originalni razgovori # 2

Budi direktan

Učesnici simulacija razgovora za posao otkrili su šta im je od toga što su čuli bilo najkorisnije - I danas su imali moj CV pred sobom, i postavljali su mi pitanja, ali razgovori za posao su po mom iskustvu uvek izgledali kao da vas ispituje neki inspektor.

Nova zanimanja u marketingu

Jovana trenutno radi kao profesor jezika, a osim te kvalifikacije ima i master diplomu Fakulteta organizacionih nauka, te je očigledno da je u pitanju komunikativna devojka, a upravo to su pohvalile i članice HR tima sa kojima je razgovarala.

Promene donose nova zanimanja za koja su najvažnije matematičke i statističke sposobnosti, kreativno i kritičko mišljenje, uz algoritamsku pismenost i umeće rešavanja kompleksnih problema

- Sviđa mi se što su primetili da sam komunikativna, a pohvalili su i to što sam ambiciozna i željna da radim. Saveti vrhunskih stručnjaka su neprocenjivi i značajno je to što su išli i dalje od toga da nas puko posavetuju kako da napišemo dobar CV - zaključila je naša sagovornica.

Piše: Ana Jekić, HR saradnik u DIRECT MEDIA United Solutions

Kako su simulacije izgledale bukvalno sa druge strane stola, proverili smo i kod jednog ispitivača, Dušanke Miljaković iz kompanije Ringier Axel Springer.

Sa Dušankom smo razgovarali odmah nakon što je završila intervju sa prvim kandidatom i ona nije krila oduševljenje koliko je on bio dobro pripremljen i koliko je ozbiljno shvatio savete koje je čuo na prethodnom panelu.

- Kandidat se veoma potrudio i odlično pripremio, a zanimljivo je i da su uz sve prijave koje smo dobili priložena odlično napisana motivaciona pisma. A svi znamo koliko je teško napisati kvalitetno motivaciono pismo, pogotovo kada imamo u vidu da je kandidatima to verovatno prvi put da se prijavljuju za posao – rekla je Dušanka.

Č Mnogo je korisnije da kandidati ne izgovaraju socijalno prihvatljive fraze, već da se predstave što autentičnije, kaže HR Ringier Axel Springera

Kompanije koje razvijaju nova tehnološka rešenja kroz AI i mašinsko učenje su sve uticajnije na društvo i našu budućnost. Da li to znači da tehnička znanja i veštine postaju sve više automatizovane? Vodeće kompanije, Microsoft, IBM, Facebook, ipak prepoznaju ulogu ljudi u ovom tehnološki naprednom dobu.

Softveri, programi i uređaji koji funkcionišu po principu AI podrazumevaju čitav tim „iza scene“.

Trend tehnološkog razvoja neće zaobići nijednu industriju, ali priroda i brzina ovih promena je različita. U industriji marketinga nema čekanja. Promene određuju i donose nova zanimanja za koja su najvažnije matematičke i statističke sposobnosti, kreativno i kritičko mišljenje uz algoritamsku pismenost i umeće rešavanja kompleksnih problema. Kreativna upotreba podataka postaje imperativ na kome se gradi komunikacijska strategija usmerena ka konkretnom potrošaču. Istraživanja pokazuju da svakodnevno nastaje 2.5 kvintiliona bajtova podataka, a tempo se još više ubrzava razvojem Internet of Things.

Ona je uvidela da je kandidat sa kojim je razgovarala odlično upućen u to šta zapravo podrazumeva rad na poziciji za koju se prijavio, ali da nije dovoljno isticao koliko je informisan.

- Savetovala sam ga da slobodno priča o svemu što zna. Nije dovoljno da poseduje znanje, već i da ga pokaže, da ga ne zadržava za sebe. Sugerisala sam i kako da mu CV bude što pregledniji, da sadrži više ključnih reči, kako bi ga regruter zapazio. Takođe, govorili smo i o tome da je korisnije da ne izgovara neke takozvane socijalno prihvatljive fraze, već da se predstavi što autentičnije i da je to veoma važno.

Data Science odeljenja postaju nova nafta koja sakuplja i analizira veliki broj podataka na osnovu kojih diktira marketinške trendove. DIRECT MEDIA United Solutions je, potvrđujući poziciju vodećeg regionalnog komunikacionionog sistema, spremno odgovorila na izazove osnivajući Data Science odeljenje. Pod sloganom „To make value from Data“ kao osnovni zadaci izdvojeni su: analiza podataka o oglašavanju, stvaranje novih usluga vezanih

Dušanka je zaključila rekavši da na nju uvek ostavi pozitivan utisak kada kandidat pokaže inicijativu, iskreno interesovanje i da istinski voli posao za koji se prijavljuje.

12

etvrta industrijska revolucija dovodi do rapidnog razvoja i fuzije digitalnog, biološkog i fizičkog sveta.

Otvaraju se prilike i mogućnosti za kompanije koje upravljaju novim trendovima da ciljano investiraju transformišući svet u kome živimo. Milenijalci i generacija Z, koji su nosioci ovih promena, ističu da im je važno da kompanija u kojoj rade ostvaruje uticaj na širi socioekonomski ekosistem.

Prema mnogim istraživanjima, veruju da se poslovni uspeh ne meri isključivo finansijskim parametrima.

www.originalmagazin.com

original

za analizu podataka, kreiranje novih platformi za razumevanje i komunikaciju sa potrošačem.

Na bazi podataka dolazi do ekspanzije digitalnog, višekanalnog (multichannel), e-commerce marketinga, četbotova, blokčejn developera, komunikacija postaje sve više integrisana. Kreatori digitalnog sadržaja ostvaruju direktan uticaj na donosioce odluka. Usled premeštanja velikog dela komunikacije sa offline na online kanale javlja se potreba za upravljanjem online rizicima kao što su krađa identiteta, zlostavljanje i uznemiravanje na društvenim mrežama. Kao posledica ovih brzih promena pojavljuju se nova zanimanja, ali i nove organizacije rada i drugačije korporativne kulture.

Kao HR profesionalci treba da budemo informisani i razumemo tokove biznisa. Ljudi nisu lako zamenljivi. Razmena iskustava i znanja, osećanja, ljudski susret kao takav prave razliku. Važno je da prepoznamo, podstaknemo i omogućimo razvoj veština i sposobnosti koje nisu ili možda ne mogu uopšte biti automatizovane, a kojima je tehnologija sredstvo za efikasniju i efektivniju isporuku rešenja. U high tech svetu važno je ostati high touch i mi u DIRECT MEDIA United Solutions smo toga svesni. Zbog toga podstičemo razvoj veština i sposobnosti imaginacije, kreativne analize i strateškog mišljenja, razvoja, motivacije i vođenja timova. Dajemo priliku ljudima bez iskustva da se profesinalno usavršavaju i pronađu svoje mesto u našem sistemu. Zajedno gradimo korporativnu kulturu na vrednostima profesionalizma, strasti prema poslu, stručnosti i poverenja. Težimo da budemo agilniji u našim procesima i organizaciji jer je to jedini put uspeha. l 13

EKSKLUZIVNI INTERVJU

MILOŠ TIMOTIJEVIĆ

Čim postaviš pitanje, odmah si se pobunio Miloš Timotijević s glumom se upoznao relativno rano, kada ga je otac sa svega šest godina odveo kod Mike Aleksića u dečji glumački studio. Međutim, to nije bila ljubav na prvi pogled. Već je upisao Akademiju i stigao do treće godine kada je shvatio da zapravo time zaista i želi da se bavi. Kao što se gluma nije lako probila do njegovog srca, nije ni on do njenog – dve decenije čekao je na glavnu ulogu, što je i tema kojom smo počeli intervju za Original Tekst: Ivana Stanišić Bokić Foto: Zoran Lončarević

14

www.originalmagazin.com

original

15

EKSKLUZIVNI INTERVJU

MILOŠ TIMOTIJEVIĆ

Ako vam nešto nije jasno, najlogičnija je stvar postaviti pitanje. Problem je što danas više ni od koga ne dobijate odgovor

P

osle dvadeset godina karijere konačno ste dobili glavnu ulogu. Možete li da prepoznate momenat u kom ste sebi rekli – ja mogu više i bolje od ovoga? Koliko je to zavisilo od vas, a koliko od ponude? Da li vi niste bili spremni?

je najvažnije kod umetnika.

Kada prebacimo pitanje sa posla na život… Koliko te uloge igramo za sebe, a koliko za publiku?

- Mogu opet da posmatram kroz prizmu glume, ljudi se jako lako izgube u svojoj ulozi. Nisu ni svesni koliko danas igraju uloge koje su nametnute i koje su sami sebi nametnuli. Po inerciji igraju i shvate posle nekog vremena da su tamo gde ne pripadaju. Prođete jednom glavom kroz zid, drugi put, treći… onda se u nekom trenutku zapitate: treba li da budem ovde?

Ja to sebe uvek pitam i to me uvek resetuje.

I mislim da bi ljudi trebalo s vremena na vreme da se zapitaju, da povuku ručnu.

Najbolje da odu na odmor, tamo se obično sve vidi jer nemate presiju.

- Mešavina svih tih stvari. Možda nisam bio spreman, a tu je i sklonost naših reditelja i producenata da nas guraju u fah. Dosta toga ide po inerciji. Ljudi teško dobijaju priliku da snime seriju, film i onda kad je dobiju, nemaju hrabrosti da rizikuju. To se promenilo tek sa pojavom novije generacije: Nikola Ljuca, Vuk Ršumović, iako je on moja generacija, ali tek sad je dobio priliku… Sa Nikolom sam radio na njegovim studentskim filmovima i dobro je znao šta mogu. Tako je došla ponuda za „Vlažnost” i tek kada je film izašao, ljudi su shvatili da mogu da se nosim i sa velikim i ozbiljnim ulogama, a ne samo sa epizodnim.

Koliko puta nekoj ulozi date priliku pre nego što kažete: ’okej, ovo nije za mene’?

- Užasno sam intuitivan, čim osetim da mi nešto ne prija, ne ulazim u to. Sečem drastično.

U „Srećnim ljudima” dobili ste prvu ulogu. Gledate li ono što se snimili i kritikujete li sami sebe?

- Gledam sve što sam snimio jer mislim da tako mogu da naučim, gledajući svoje greške. Kod „Srećnih ljudi” najvažnije je što sam imao neverovatnu priliku da radim sa Đuzom Stojiljkovićem, Batom Živojinovićem, Sekom Sablić… To iskustvo je mnogo važnije od toga kakva je uloga koju sam snimio, posebno jer sam tad bio student.

Postoji li uloga za koju žalite što vam je promakla?

- Nekoliko. Najčešće su to one za koje sam bio na kastingu, a nisam ih dobio…

Simptomatično, to se dešavalo kod jednog istog reditelja, Srdana Golubovića. Žao mi je što nisam dobio ulogu u „Krugovima”, mislim da je to jako dobar film. Bio sam na kastingu i za film „Otac”, koji je sad snimio, ni tu nisam dobio ulogu. Ali ne gubim nadu.

Postoji li uloga kao pisana za vas?

- Dosta uloga je pisano za mene. Previše.

Kad god čitate neki roman, dramu, uvek nađete nešto što biste voleli. Neostvaren san mi je da igram Sirana, možda malo i zbog mog fizičkog kvaliteta… (smeh) Ce16

log života sam smatrao da je Sirano kao lik najbliži meni… Još uvek nije kasno, Sirano može da ima i 45 godina.

Kada prihvatate ulogu, koliki procenat igrate za sebe, a koliki za publiku?

- Uvek moram da igram ulogu zbog sebe.

I onda se to transponuje na publiku. Ako nije meni važno, neće biti ni publici. Morate učiniti ulogu svojom, da je to duboko intimno bitno vama. Ako vam nije bitno,

onda je to samo još jedan posao, a gluma nije samo posao, ona je mnogo više od toga, bar za mene. Uvek dajem i tražim nešto što će meni značiti, posebno u pozorištu, jer su to uloge kojima se uvek vraćate.

Ne razmišljate nikada o reakciji koju će vaša uloga izazvati?

- Ne, mislim da o tome ne sme da se razmišlja, jer onda mislite o krajnjem proizvodu, a ne o procesu, a proces je ono što www.originalmagazin.com

Kad smo kod uloga, a povodom jedne od tema koju obrađujemo u ovom broju Originala… Postoji uverenje da žena mora da se ostvari kao majka. Da li je naša dužnost da igramo uloge koje su nam podelili ili da sami sebi dajemo željene role?

- To je presija sistema, presija patrijarhata.

Svako od nas je individua i ima pravo na svoj životni izbor i da sa svojim životom radi šta god hoće, dokle god ne ugrožava druge. Samim tim mislim da ostvariti se kao bilo ko, to je vaš lični izbor. Pitanje je da li pristajete na neku igru ili ne, ako previše pristanete na takve stvari, izgubićete sebe. Onda ćete se naći u nekim godinama kao što sam ja, kada ćete pomisliti - e sada je kasno da se krene ispočetka. Ne vredi, ja već ovu ulogu igram…

Jedan od najvećih problema žena je seksualno uznemiravanje. Prošlu godinu obeležio je #metoo pokret, a upadljivo je da se ovde niko nije oglasio tim povodom. Da li mi kaskamo za svetom u hrabrosti da se progovori, da original

li je to stvar mentaliteta ili taj problem ne postoji kod nas?

- Ako su glumice takvog uticaja poput Mire Sorvino, Gvinet Paltrou i druga velika holivudska imena imale problem da po 10–15 godina ne progovore, kako će tek ovde? Ako tamo uspe neki producent da vas izbriše sa spiska da ne možete da igrate narednih 10 godina, pa šta očekujete od Srbije? Vrlo je jednostavno. Osnovni je problem što ne postoji konsenzus ni oko čega. Po meni, najveći problem žena su druge žene. Ne mogu da verujem da se žene podignu, a onda ih ne diskvalifikuju muškarci, nego druge žene. To je fascinantno. To muškarci jedni drugima ne rade. Možda je to stvar genetskog koda.

Generalno je tako, a kod nas je to dodatno pojačano zbog mentaliteta.

Zašto ovde nema pravih, ozbiljnih, velikih ženskih uloga?

- Nema toga ni u Holivudu. Sve što vidite u Holivudu a da je jak ženski lik, to su žene producirale… Big Little Lies, Sharp Objects, Handmaid’s Tale… Morate biti sami svoj pokretač. Na domaćem primeru mogu da navedem svoju dragu koleginicu Tamaru Krcunović, koja nije videla sebe u domaćoj produkciji i onda je rešila da sama napravi svoju produkciju i pravi predstave i uloge koje bi želela da radi.

Ako su glumice takvog uticaja poput Mire Sorvino, Gvinet Paltrou i druga velika holivudska imena imale problem da po 10–15 godina ne progovore, kako će tek ovde? Ako tamo uspe producent da vas izbriše sa spiska da ne igrate više, šta očekujete od Srbije?

Ako razmišljate o reakcijama koje će to što radite izazvati, mislite o krajnjem proizvodu, a ne o procesu, a proces je ono što je najvažnije kod umetnika Slična je situacija i kod nas i u Holivudu.

Samo, naravno, sve je drastično manje, s obzirom na to koliko smo malo tržište.

Sigurno ste pratili rasplet situacije u Narodnom pozorištu. Kako vam deluje novo rešenje?

- Verujem da je Ivana Vujić sposobna žena koja može da napravi promene, pitanje je samo da li će dobiti priliku da nešto promeni. Mislim i da je Tanja Šljivar pravi izbor za direktora drame, iako verujem da je Željko Hubač uradio fantastičan posao i vratio Narodno pozorište gde mu je mesto.

Ali ne mislim da kad neko dobro radi svoj posao, mora to da radi zauvek. U pozorištu se sve jako brzo menja. Mislim da je ovo dobro rešenje, ali to nije moja kuća i nije moje da više govorim o tome. Drago mi je da su se kolege pobunile, jer sam ja zagovornik onog što govori Žan-Pol Sartr: „Bunim se, dakle postojim”. Nama to jako smeta, umetnicima po prirodi, bodu nam oči stvari koje iskaču iz logičnog poretka, nije ni čudo da se mi prvi bunimo…

Smatrate li da li je obaveza glumca da bude glasan?

- Naš posao je da postavljamo pitanje. A postaviti pitanje u današnjem sistemu znači buniti se. Znači kritikovati. Ako vam nešto nije jasno, najlogičnija je stvar postaviti pitanje. Problem je što danas više ni od koga ne dobijate odgovor. Dobijate spinove, pa spin spina… To je vrzino kolo iz kog se ne može izaći. Građanska dužnost svakog mora biti da se buni. Ne da razbija izloge, ali da se oglasi kada mu nešto smeta. To se oslikava i na porodicu – ako vam nešto u porodičnim odnosima smeta, morate reći, ne možete trpeti, izbiće kad-tad i desiće se prekid. Ljudi danas previše gutaju, teraju po svom i onda pukne. Kada vam nešto bode oči – morate reagovati. Ne znam zašto ljudi na Balkanu imaju problem sa promenama. Možda koren problema leži u našem vraćanju na tradiciju. Ali treba se buniti, posebno u današnje vreme, kada cela današnja civilizacija srlja u haos.

Posle uloga u filmu Anđeline Džoli „U zemlji krvi i meda“ i u filmu „Novembarski čovek” sa Pirsom 17

EKSKLUZIVNI INTERVJU

MILOŠ TIMOTIJEVIĆ

Brosnanom, vidite li sebe u Holivudu?

- Ne, nikada se nisam ni video tamo. Uvek sam bio ljubitelj evropskog i autorskog filma. Bio sam par puta, Kalifornija je divna zemlja, lepo je otići tamo na odmor, možda nekada i snimiti neki film, možda sa Dejvidom Linčom… Propustio sam Stenlija Kjubrika, još par drugih reditelja, a sa Linčom bi bilo lepo snimiti bar jedan kadar. Ali ne, nikada nisam imao te aspiracije. Ovo je moja baza, rođen sam u Beogradu i kad god odem odavde, i nakratko, osećam se loše, vuče me da se vratim. Svakako, uvek sam se bolje osećao radeći na manjim filmovima jer nema presije producenata, pitaju se autori i slušate samo reditelja, a kada radite velike filmove, pita se i reditelj i producent i kreator…

Film „U zemlji krvi i meda” dočekan je ovde na nož zbog. Da li ste vi nekada imali problem što ste u njemu glumili, i to, kako sami kažete, najgoreg od najgorih?

- Ukoliko ne čitam komentare ispod članaka, onda ne, nikakav problem. Ali ja razumem te ljude, njih su povukli mediji kojima je tad odgovaralo da pišu o tome i izguraju taj film u prvi plan, iako je bilo mnogo drugih tema o kojima je trebalo pisati. Garantujem da većina tih ljudi nije ni gledala film, a da su ga gledali, shvatili bi da nema razloga da se piše o njemu jer film realno nije nešto i samim tim ga je trebalo devalvirati na taj način, napasti režiju, scenario, glumu, što da ne… Ali ovako, zašto?

Ipak, taj film je doneo važnu promenu - Anđelina je zahvaljujući njemu uspela da izdejstvuje veliku stvar u UN, da silovanje postane ratni zločin.

- To je zaista velika stvar i kada gledate sa te strane, to što je urađeno bilo je veoma važno. Ona je ambasador UN i žena se bavi time, to je humana stvar. To što kod nas tu i tamo izađe neki komentar, nebitno je. Meni je žao tih ljudi koji su zavedeni i ne mogu da sagledaju širu sliku.

Da li ste se ikada pokajali zbog neke uloge?

- Retko kad. Bilo je nekih projekata koji nisu uspeli, ali na tome učite. Možda nisam ponosan na neke stvari iz devedesetih, kada ste kao umetnik u Srbiji morali da pristajete da radite neke stvari… I u većim evropskim produkcijama umetnici jedva spajaju kraj s krajem, a možete zamisliti kako je ovde. Ali ne kajem se ni zbog čega.

Da li ste ikada dobili ulogu za koju ste mislili da joj niste dorasli?

- Upravo ste opisali moju idealnu ulogu. Uloga za koju na početku ne znam kako ću se izboriti s njom, a da je posle polako osvajam.

To sam mislio sa Petrom za „Vlažnost” - kako ću ja sada ovo. Ranije nisam igrao na filmu glavnu ulogu i sada je bilo - konačno si dobio priliku i šta ćemo sad. Imao sam sreću da sam imao prijatelja za reditelja, godinu i po dana sam imao scenario, sedam meseci sam se spremao za ulogu… I nekako sam se izborio. Ako imate vremena, možete izaći nakraj sa svim. Vidite šta radi Kristijan Bejl – gubljenje, vraćanje kilograma, sve može… I Metju Mekona18

Moja idealna uloga je ona sa kojom u početku ne znam kako da se izborim, a onda je posle polako osvajam.

Mislio sam da nisam dorastao ulozi Petra u filmu „Vlažnosti“, ali sam se na kraju izborio... hi je imao problem, jer kada napravite karijeru na romantičnim komedijama, treba jako mnogo da uradite da bi vas konačno shvatili ozbiljno. Stiv Karel takođe – igrao je komedije, pa bi sada ozbiljno, i pokazao je nekim ulogama da je fantastičan, nominovan za Oskara… Ako takvi glumci imaju problem sa guranjem u fahove, šta mi da kažemo.

vani i koji su dobijali Oskare? Koliko ima kvaliteta koji će opstati, a koliko je stvar politike?

- Nisam odgledao ovogodišnje laureate, nisam stigao… Ali prethodni - Shape of Water, La La Land… Neobjašnjivo. Holivud je uvek bio oglasno telo američke politike. Pogledate četiri blokbastera koja izađu i vidite šta Amerika u tom trenutku misli, oseća i kuda ide. Mislim da Amerikanci imaju ozbiljan problem sa kreativnošću poslednjih deset godina. Sve je politički. I to je počelo negde sa Martinom Skorsezeom. Čovek koji je zato što je snimio ,,Poslednje Hristovo iskušenje” bio kažnjen da 20 godina ne dobije Oskara i na kraju ga dobije za jedan od svojih najgorih filmova… To pokazuje da je Oskar zapravo Evrovizija. Više nije relevantan, nije čak ni Golden gloub, zapravo ne postoji nijedna više američka nagrada koja je relevantna. Nadao sam se kada su Beniniju dali Oskara, da će ova dodela postati internacionalna i zaista nagrađivati najbolje, ali oni su se fokusirali na Holivud i tu su izgubili, jer odatle izlaze Avengersi i slične stvari. Veliki kreativni ljudi beže na TV, rade serije… Mnogo kvalitetnijih sadržaja sada imate na televiziji, na Netflixu…

Nakon 20 godina karijere, konačno je došlo vaše vreme. Da li je to odlika dobrih glumaca, da dugo sazrevaju? I kakva je situacija sa glumicama?

- To bi trebalo da bude odlika svakog čoveka – što je stariji, da bude bolji, pa i u svom poslu, naravno. Ali sve je to individualno. Postoje glumci koji se razvijaju celog života, a postoje oni koji idu linijom manjeg otpora, i muškarci i žene. Gledam neke svoje kolege kako se konstantno razvijaju, idu korak po korak napred… Ne mora to da bude veliki korak, samo ići napred. I ne bih to nikako odvajao na muškarce i žene, to je prosto stvar rada na sebi i vizualizacije sebe – šta bih da budem za 15-20 godina. Rešite i onda pratite taj put. Ako sebe vidite kao tipa koji 20 godina igra istu ulogu, ako je tako lakše, to je meni okej, ali ja tako sebe ne vidim i nisam počeo ovim poslom da se bavim zbog toga da bih celog života igrao iste ili slične uloge, već sve više različitih, sve one živote koje ne mogu ja da proživim, da ih prođem kroz uloge.

Kako je došlo do toga?

- Treba vam 300 miliona da snimite film, a seriju možete i za tri miliona. Čak je i Igra prestola nastala tako što je ta producentska kuća snimila tri super serije koje su donele pare, pa su ih oni uložili u to. Velike holivudske studije više ne drži jedan čovek, već korporacije koje zanima samo ulaz-izlaz. Nema više kreativnosti.

Ne postoji više Dino de Laurentis, koji će snimiti tri blokbastera, pa te pare uzme i uloži u dva fantastična filma koja zajedno uzmu 12 Oskara. To više ne postoji i nikog ne zanima.

Vaš film ,,Psi umiru sami” prikazan je na FEST-u, srpski film se vraća i ljudi se vraćaju njemu. Šta je najvrednije u srpskoj kinematografiji danas, mimo onoga što ste vi snimili?

- Teško pitanje, ne zato što su samo oni filmovi koje ja snimam dobri, a ostali ne, daleko od toga. Ali kad pogledate broj filmova koji se snime godišnje… Srpska kinematografija je fantastična stvar.

Ali ovde je glavni problem što ljudi dobiju priliku za debitantski film, a onda za sledeći film nikad ne dobiju šansu jer stalno ima neki novi debitant. I prosto su politički tokovi umešani u film. Ne bavi se struka filmom i tu je problem, sistemski. Ja vidim da se Boban Jevtić u Filmskom centru stvarno trudi da uradi nešto. Nije lako u državi u kojoj je čitav sistem vrednosti urušen, da vi onda treba samo u onom što radite da napravite nešto dobro. Ali vidim da mnogo više novca ima, što je jako pozitivno, s druge strane treba napraviti zakonske olakšice, da sponzori lakše ulaze u film, da im to znači kad investiraju, a ne da dobiju samo product placement, koji je po meni skandalozan. Kada vidim u nekoj sceni očiglednu reklamu, to automatski uruši film, koliko god da je dobar.

Imamo kvalitetne ljude, scenarije, glumce, fantastične filmske ekipe. Dolaze Amerikanci, Italijani… Evropske produkcije snimaju kod nas, a ako su njima dobri naši ljudi, zašto nama nisu?

Mislim da je samo problem u selekciji, šta se radi i ko dobija pare, zašto neko dobije 200.000 a neko 500.000 za film… Zašto bilo ko mora da bude član bilo koje stranke da bi dobio šansu? Zašto se glumci nisu pobunili protiv toga, to je ono što meni smeta! Ne možeš se buniti samo kad god tebe u kući nešto ne valja. U našem celokupnom sistemu nešto ne valja, a ako ne valja – digni ruku.

Kada vidimo na koji način se danas uspeva, kako na pravi način edukovati generacije koje dolaze za nama, kako ih učiti šta je dobro, a šta loše?

- Šta će im doneti prečice? Kada producent ode i žrtvuje se da bi dobio pare za film, učlani se u stranku, to je jedno i to razumem…

Film koji će on da snimi, ako je kvalitetan, ostaće za sva vremena, a stranka će doći i proći. Ali ako neko proda dušu đavolu zarad lične promocije, to je veliki problem. Nemam problem sa žrtvovanjem zarad umetnosti, to su radili direktori pozorišta, producenti…

Postoji uvek nešto što je iznad vas. A ako je to moralno… Šta je najveća boljka čovečanstva danas?

- Svašta su nam boljke. Koliko nam je internet pomogao, toliko nam je i odmogao. Ne optužujem ga za današnje vreme, ali kad gledam ljude koji komentarišu, šta pišu… uvek to vidim vizuelno kao scenu iz Odiseje 2001, majmun koji je našao kosku i udara.

Morate ljude edukovati jer manjak edukacije je upravo ključni problem danas. I egocentrizam je u usponu. U tolikom usponu da imamo predsednika Amerike koji je egomanijak, i ništa sem toga.

Rijaliti-star ljuštura, koji je upravo zbog medija i interneta tu gde jeste… Dobro, i sticajem nesrećnih okolnosti u vidu suparnice. I na nas se to preslikava, na našem mikronivou. A spas je u filtriranju informacija i razdvajanju bitnog od nebitnog. l

Šta mislite o filmovima koji su poslednjih godina nominowww.originalmagazin.com

original

19

TEMA

Bajka jednakost polova

o ravnopravnosti Tekst: Andriana Janković Foto: Profimedia

Jedan vek i devet godina od kada je ustanovljen na Drugoj međunarodnoj konferenciji žena socijalista u Kopenhagenu, Međunarodni dan žena postao je sinonim za bombonjeru, poluuveli karanfil u providnom celofanu i mnoštvo plišanih srca i medvedića. Tačno 109 godina kasnije u vazduhu lebdi i dalje isto pitanje: Da li istinska jednakost uopšte postoji?

20

www.originalmagazin.com

original

21

tema

jednakost polova

Osmog marta 1857. godine u štrajk su stupile radnice fabrike tekstila u Njujorku, zahtevajući bolje uslove rada za sve žene

da zna gde idu pare iz kućnog budžeta, smatra se nadležnim da zameni pregorelu sijalicu, kao i da organizuje nekakvo porodično okupljanje. Za ostale obaveze stvari idu malo teže.

Kada su obaveze oko dece u pitanju, tek svaki drugi muškarac u Srbiji biće od pomoći ženi sa kojom živi, ostali ili se „u to ne mešaju” ili pomažu zanemarljivo malo. Prosečan oženjeni muškarac u Srbiji ne prilazi šporetu osim ako na njemu nije skuvano jelo, nešto je revnosniji ipak ako treba da se ode u prodavnicu da se nabave namirnice i ostale potrepštine za kuću.

– Ono što nekako i dalje stoji kao prepreka da bi žena zaista bila ravnopravna jeste ta ideja da, budući da su žene biološki date za rađanje, ženama pripada sve što je u vezi s tim. I kuvanje, spremanje kuće, peglanje... Kakve to veze ima sa decom, ne znam. Ali otprilike to je čitav jedan set okolnosti koje ženama navodno pripadaju – priča psiholog Aleksandra Janković.

Ipak, prema mišljenju stručnjaka, u čitavoj toj priči najveći problem leži u tome što mnoge žene prihvataju takvu vrstu životnog stila.

– Osim što prihvataju te nametnute norme, neke od njih čak idu dotle da osuđuju one druge žene koje s druge strane ne podležu takvim pravilima. Zbog toga što neka žena ima drugačiji stav pa, recimo, ne kuva, po pravilu nailazi ne na netrpeljivost drugih muškaraca, nego na netrpeljivost žena.

Najveći problem ženi danas je upravo žena koja je odlučila da bude potlačena i koja se povinuje svim davno nametnutim društvenim normama – smatra sagovornica Originala.

Jesmo li zaboravile šta je to ženska solidarnost?

Osmog marta daleke 1857. godine u štrajk su stupile radnice fabrike tekstila u Njujorku, zahtevajući bolje uslove rada za sve žene. Policija ih je rasterala, ali su dva meseca kasnije ove hrabre žene osnovale sindikat, te su protesti osmog marta postali tradicija. Nešto više od pola veka, tačnije 53 godine kasnije, na inicijativu Klare Cetkin, vođe nemačkih socijalista, i ženskog radničkog pokreta da se uvede dan večnog sećanja na demonstracije američkih radnica u Čikagu 1909. i na njujorški marš više od 15.000 žena koje su tražile kraće radno vreme, pravo glasa i bolje plate, ustanovljen je Međunarodni dan žena. U patrijarhalnoj Srbiji ovaj praznik prvi put je proslavljen u Beogradu 1914. godine u tadašnjem Narodnom domu.

S

S vremenom i među generacijama koje su se smenjivale Dan žena kao praznik pravde i jednakih šansi za žene i muškarce kao takav ostao je negde u stranicama istorije. Danas se Osmi mart usko vezuje za unapred rezervisane romantične večere, vikende, liste i liste termina kod frizera, manikira, kozmetičara. Veliki broj žena danas na ovaj datum gleda kao na jednodnevnu šansu da ne moraju da kuvaju, da mogu da odu i naprave frizure srećne jer su iz državne firme izašle tri 22

sata ranije jer, eto, šefovi „razumeju da je danas njihov dan”.

Vek kasnije od oštre borbe žena koje nisu želele da ćute – žene danas ćute. I to se očekuje da budu srećne jer „neko nema ni taj jedan dan”. Posmatrajući entuzijazam potlačenih radnica iz njujorške fabrike i današnju letargiju i samovoljnu destrukciju ženske ličnosti, teško se može dati tačan odgovor na pitanje: Gde je ravnopravnost za koju su se naše prethodnice toliko borile? Savremena žena danas mora biti, žargonski rečeno, full paket – zaposlena, domaćica, prijatelj, ljubavnica i, naravno, majka. Nezavisno od svojih poslovnih obaveza, žene danas moraju da kuvaju, peglaju, čiste i ribaju, potpuno ubeđene u to da je sve to njihov posao. A nije.

– Ravnopravnost u smislu mogućnosti da žena poslovno napreduje je ženama multiplicirala obaveze. Kao da je sve ono što im je od (kućnih) obaveza ranije pripadalo ostalo i sad se još na to dodao i svaki poslovni angažman - objašnjava za Original Aleksandra Janković, klinički psiholog. Često ćete danas čuti mnoge žene koje u šali kažu – sačuvaj me bože ovakve emancipacije jer su, „osvojivši ravnopravnost”, zapravo dobile dva posla odjednom. Prosečan oženjeni muškarac u Srbiji (ili muškarac u vanbračnoj zajednici), kada je reč o pomoći u kućnim obavezama, ima svoje prioritete: voli www.originalmagazin.com

A da bi se rešenje ovog socijalnog problema barem naziralo, žena sama sebe mora da osvesti i da se zapita da li je to baš sve za šta je ona data.

Ravnopravnost kao mogućnost za poslovni napredak je ženama multiplicirala obaveze

„Osim što prihvataju nametnute norme, neke žene idu dotle da osuđuju druge žene koje s druge strane ne podležu takvim pravilima. Najveći problem ženi danas je upravo žena koja je odlučila da bude potlačena“ original

– Ja zaista ne vidim nikakav problem u tome da žena i dalje zadrži svoju ženstvenost i sve ostale ženske osobine, ali ne vidim da to podrazumeva da ona bude sve - i domaćica, i prijatelj, i majka, i žena i ljubavnica. Kao robot. Od žena se očekuje da funkcionišu kao multipraktik. Da li ona ima važan poslovni sastanak, projekat koji treba da završi, to je jedna stvar koja se posmatra kao njen hobi. Ali ono što mora da se uradi po kući, to jednostavno mora – ističe psiholog Aleksandra Janković. I to što se po kući „mora”, nekako uvek mora da uradi ona. I uvek, kao po pravilu, u pomoć joj priskaču druge žene uz komentar – nego šta ćeš, žensko si.

– Kao da se rađamo sa kutlačom u rukama. Mišljenja sam da smo upravo mi žene jako doprinele tome da budemo tu gde smo sada. Jer ako pogledate bilo koju emisiju u kojoj se pojavljuju žene koje bi trebalo da budu uzori 23

Tema

jednakost polova

Foto: Profimedia

Klara Cetkin je svoj aktivizam i borbu za ženska prava skupo platila, ali od nje nije odustala

današnjim mladim devojkama, te žene po pravilu dele recepte, pričaju kako one spremaju hranu, uređuju dom... U stvari, potkrepljuje se ta jedna ideja da je neminovna uloga žene i dalje da bude ministar unutrašnjih poslova u svojoj kući, a šta god da radi spolja, to je dobrodošlo – objašnjava Jankovićeva. Nažalost, još uvek postoji i predrasuda oko toga da žena ako nema dete, ona je po automatizmu socijalno neadekvatna.

– Ona je izopštena iz sredine jer, bože moj, nije se ostvarila kao majka. Čak se ne postavlja pitanje zašto se ženama ne bi dala mogućnost da same odluče da li hoće ili neće da budu majke, pa čak i ako to mogu. Takvo razmišljanje ne doseže do ovdašnje populacije jer se to prosto očekuje – kaže Aleksandra Janković. Kada su poslovne prilike u pitanju, i dalje se broj žena koje se nalaze na rukovodećim pozicijama znatno razlikuje od broja muškaraca zaposlenih na istim i sličnim poslovima.

– Što se rukovodećih poslova tiče, ženama se uglavnom i dalje preporučuju takozvana pomagačka zanimanja; to neko radno mesto gde će ona biti druga violina i gde se ona, koliko god da je u suštini nosilac posla, neće eksponirati i neće imati tu vrstu javne odgovornosti, što mislim da je pogrešno – zaključuje klinički psiholog Aleksandra Janković.

24

Studenti o ravnopravnosti Studenti smatraju da društvo u Srbiji i dalje toleriše porodično nasilje, a nejednaka raspodela kućnih poslova i nasilje u porodici najčešći su vidovi rodne neravnopravnosti.

Najveći problem sa kojim se žene suočavaju u srbiji

To je pokazalo istraživanje „Stavovi studenata Univerziteta u Beogradu o rodnoj ravnopravnosti u Republici Srbiji”, koje je sproveo Centar za međunarodnu javnu politiku na uzorku od 1.403 ispitanika, studenata fakulteta Univerziteta u Beogradu. Većina akademaca smatra da je vidljiva neproporcionalna zastupljenost žena na mestima gde se donose ključne odluke, kako u javnoj tako i u privatnoj sferi, kao i da je znatno veća stopa nezaposlenosti žena u odnosu na muškarce. Više od polovine studenata, njih 53,5 odsto, izjasnilo se da je u Srbiji rodna ravnopravnost delimično zastupljena.

Koordinator Sektora za istraživanje javnog mnjenja Lazar Subotić rekao je da je istraživanje potvrdilo neke postojeće teze, ali da su pojedinim rezultatima do kojih su došli bili iznenađeni.

– Najveće iznenađenje za nas je da su muškarci u Srbiji, prema mišljenju studenata UB, diskriminisani. Takođe, muški studenti smatraju da su i u brakorazvodnim parnicama diskriminisani prilikom dodele starateljstva nad decom i imovinom – rekao je Subotić pred početak predstavljanja istraživanja.

Kako je istakao, situacija u Srbiji u proteklih nekoliko godina je napredovala i Srbija se sada, prema izveštaju Svetskog ekonomskog foruma o stanju u rodnoj ravnopravnosti, nalazi na 40. mestu od 144 zemlje.

Kao najveće probleme s kojima se žene suočavaju u Srbiji akademci su naveli seksualno uznemiravanje, nasilje u porodici, ali i usklađivanje materinstva sa karijerom. Još jedan od problema leži i u nejednakoj plati između polova, kao i manje učešće žena na rukovodećim pozicijama. A za sve korenite promene koje su ovom društvu neophodne da bi te

Žena se prvenstveno mora ostvariti kao majka

Ženski pol muški pol

49.8% Manje učešće žena na rukovodećim pozicijama Seksualno uznemiravanje nasilje u porodici usklađivanje materinstva sa karijerom nejednake plate

57.5% 65.7% 34.3%

30%

ispitanih muškaraca je delimično ili u potpunosti saglasno sa tim da žena pre svega mora biti majka

Najveće iznenađenje bilo je da su, prema mišljenju studenata UB, muškarci diskriminisani

40. mesto od 144 zemlje zauzima Srbija kada je reč o rodnoj ravnopravnosti, što je napredak u odnosu na ranije

stavovi studenata u vezi sa sledećim tvrdnjama muškarci prirodno imaju veće liderske sposobnosti i zbog toga bi trebalo da zauzimaju rukovodeće pozicije 61.1%

37.6%

42.5%

70%

32%

18.2%

43.8%

31.6%

7.3%

42.2%

www.originalmagazin.com

35.9%

23.5%

59.8%

54.6%

Sisam saglasan/na original

delimično saglasan/na

treba izjednačiti zakonsku granicu za odlazak u penziju 62.9% 60.3%

32.4% 40.5%

56.2%

45.4%

rodne razlike nestale potrebno je vreme, smatraju stručnjaci.

– To što smo u 21. veku i što se nama puni glava sa političkim pamfletima, ne vredi jer sredina prosto ima svoja pravila ponašanja koja se vrlo teško menjaju.

Ponašanja i društvene norme su kod nas uređeni tradicijom, kulturom, svime onim što smo imali i što imamo i dalje, posebno u unutrašnjosti, u manjim sredinama, a svi ti oblici ponašanja ostaju takvi i teško se menjaju – objasnila je Vesna Tomić, socijalni psiholog.

A do promene kolektivnog društvenog ponašanja jedino se može doći istinskom promenom svesti naroda, što je, priznaje naša sagovornica, veoma dugotrajan proces.

– Plašim se da ljudi očigledno ne znaju šta znači promena svesti, koja jedina može da dovede do promene ponašanja. To je dug proces, trajan proces, moraju za to da se stvore uslovi u sredini. A sudeći po rezultatima ovog istraživanja, sredina očigledno ne stvara uslove i onda to deluje kao prazna priča.

Protiv sredine je vrlo teška, dugotrajna borba na apsolutno svim poljima – smatra psiholog Vesna Tomić.

Imajući u vidu to da Srbija nije stvorena juče, kao i da srpski narod već vekovima neguje jedan model ponašanja i razmišljanja, naše društvo se traži u svim pravcima, ali je put do promene dug.

– Nema tu preko noći ništa. Ono što se kroz sredstva masovnog informisanja nameće, a mislim na sve prisutniju nasilnu komunikaciju, to u velikoj meri dovodi do velike stope nasilja i do svih ostalih negativnih oblika socijalnog ponašanja koji se i pominju kao rezultati ovog istraživanja – zaključuje Vesna Tomić.

u potpunosti saglasan/na

nisam saglasan/na

delimično saglasan/na

u potpunosti saglasan/na

27.6% 25.5% 14.1% 9.2% u potpunosti delimično nisam saglasan/na saglasan/na saglasan/na 25

Budi uspešan

P

Dr Aleksandra Barać

roglašena je za najboljeg mladog infektologa na svetu, kao gostujući profesor predaje na evropskim univerzitetima, uređuje stručne medicinske časopise. Ono što ovu mladu naučnicu takođe izdvaja jeste i činjenica da je, i pored nebrojenih ponuda za odlazak, ipak odabrala da živi i radi u svojoj zemlji.

Ne želim da odem u beli svet, želim da taj svet približim nama Aleksandra Barać ima 33 godine i već je postigla ono o čemu mnogi sanjaju – ona je klinički lekar i specijalizant infektologije u Klinici za infektivne i tropske bolesti Kliničkog centra Srbije, ali i naučni saradnik na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu Tekst: Andriana Janković Foto: Milan Ilić

Proglašena si za najboljeg mladog lekara u oblasti infektivnih bolesti 2017. godine. Kaži nam nešto više o sebi.

– Rođena sam u Sremskoj Mitrovici 1985. godine, gde sam završila Osnovnu školu „Sveti Sava” kao đak generacije i prirodni smer gimnazije „Ivo Lola Ribar” kao nosilac Vukove diplome.

Medicinski fakultet sam upisala 2004, završila ga 2010. i iste godine upisala doktorske studije. Zvanje doktora medicinskih nauka sam stekla 2015. godine. Trenutno sam na specijalizaciji iz infektologije.

Zbog čega baš Medicinski fakutet, a kasnije Infektivna klinika KCS? – Upisala sam Medicinski fakultet sa idejom da se bavim mikrobiologijom, odnosno njenom praktičnom primenom u lečenju ljudi. Tako je i bilo, tokom studija sam se bavila istraživanjima u mikrobiologiji na studentskom nivou i prezentovala rezultate na studentskim kongresima, a nakon susreta sa predmetom Infektivne bolesti, na četvrtoj godini studija, shvatila sam da je infektologija zapravo pravi izbor za mene, jer predstavlja praktičnu primenu mikrobiologije u dijagnostici bolesti i lečenju pacijenata. Najveći uticaj da se odlučim za infektologiju na mene su imale kliničke vežbe koje je držao tadašnji asistent, a sadašnji direktor klinike, doc. dr Goran Stevanović. Bila sam potpuno fascinirana znanjem koje nam je prenosio, ali i kompleksnošću infektologije, gde svaki slučaj može imati bar pet diferencijalnih dijagnoza i pravi je izazov uspostaviti pravu dijagnozu i izlečiti pacijenta. A kada sam se opredelila za infektologiju, onda je Klinika za infektivne i tropske bolesti Kliničkog centra Srbije bila prava ustanova za mene.

Da li je neki konkretan slučaj uticao na tvoj odabir zanimanja?

– Jedna neobična retka bolest bila je razlog što sam donela odluku da se posebno posvetim gljivičnim infekcijama. Pre 10 godina bila sam deo tima koji je dijagnostikovao fulminantni oblik rinocerebralne mukormikoze. Pacijent je u veoma lošem stanju bio hospitalizovan na jednoj drugoj klinici gde se primarno lečio zbog osnovne bolesti (malignitet) i bio je otpisan zbog iznenadnog razvoja nepoznate bolesti rapidnog toka, koja je dovela do nekroze potkožnog tkiva i kože srednjeg masiva lica. Uzorkovali smo deo zahvaćenog tkiva, obradili ga u laboratoriji, zasejali na hranljive mikrobiološke podloge i posmatrali obrađeni materijal pod mikroskopom. Dijagnostikovana je infekcija izazvana retkom gljivom iz roda mukormiceta (Zygomycetes), koja se zove Rhizopus oryzae. Ordinirana je odgovarajuća antigljivična terapija i pacijent je bio uspešno izlečen. Bila sam potpuno fascinirana celim procesom, od pregleda pacijenta preko uzorkovanja do finalne dijagnoze i izlečenja, zbog čega sam i odlučila da se posebno posvetim istraživanjima gljivičnih infekcija.

Kako izgleda tvoj radni dan na Infektivnoj klinici?

– Radni dan na Infektivnoj klinici počinje nešto posle sedam časova ujutru. Po dolasku na posao obiđemo pacijente, primarno one koji prethodnog dana nisu bili stabilnog kliničkog stanja, a zatim obiđemo i ostatak odeljenja. Pregledamo novoprimljene pacijente, ordiniramo terapiju, zatim odlazimo na jutarnji sastanak

26

www.originalmagazin.com

original

lekara, gde se referišu dešavanja na klinici i u prijemnoj ambulanti tokom prethodna 24 sata. Rad na odeljenju se nastavlja do 14 časova, a danima kada smo dežurni, s odeljenja prelazimo u prijemnu ambulantu, gde se posvećujemo ambulantnim pacijentima sve do početka narednog radnog dana. U vreme epidemija, koje su se, nažalost, u poslednjem periodu smenjivale, dešavalo se da tokom 24 časa pregledamo skoro 200 ambulantnih pacijenata i uradimo preko 20 lumbalnih punkcija. Onim danima kada nisam dežurna posle posla se najčešće bavim naučnim radom, bilo praktično u laboratoriji ili teorijski, čitajući nove publikacije iz oblasti kojima se bavim. Veoma sam srećna što sam zaposlena baš na Klinici za infektivne i tropske bolesti KCS jer u našoj ustanovi rade zaista izuzetni lekari koji svakoga dana ulažu veliki deo sebe, lečeći najteže pacijente i nama, mlađim lekarima, odličan su uzor.

Imamo vrhunske stručnjake, veoma često od profesora i lekara iz inostranstva sa kojima sarađujem dobijam upite za konsultacije u vezi sa dijagnostikom i lečenjem specifičnih slučajeva sa kojima se susreću Kako porodica i prijatelji gledaju na tvoje zanimanje?

– Moj suprug, njegova porodica, moji roditelji, brat i njegova porodica moja su najveća podrška. Bez njih ne bih uspela u ostvarivanju svojih planova. Ja sam jedini lekar u mojoj porodici i kada sam upisala medicine, postojala je određena doza straha kod mojih roditelja da li je to pravi izbor, da li je ipak trebalo da upišem nešto lakše s manje stresa… Međutim, vrlo brzo su postali ponosni na moj izbor, posebno kada se vratim kući iz dežurstva i prepričam im neke od urgentnih situacija sa kojima se naš tim susreo, a koje su imale pozitivan ishod.

Gostujući si profesor na mnogim stranim univerzitetima.

– Već četiri godine sam gostujući profesor na Univerzitetu u Sasariju u Italiji, član sam međunarodnog naučnog odbora za doktorske disertacije na istom univerzitetu, mentor sam jednog doktoranda, a ove godine sam dobila titulu počasnog profesora na istom univerzitetu. Koliko su cenjeni naši lekari i naučnici, govori i to što sam dobila poziv Engleskog kraljevskog udruženja infektivnih bolesti da budem jedan od urednika njihovog naučnog časopisa za infektivne bolesti, koji je veoma cenjen. Takođe, poslednjih pet godina sam urednik italijanskog naučnog časopisa „The Journal of Infection in Developing countries”, član sam uredništva veoma cenjenih časopisa „PLoS One” i „Frontiers in Microbiology”. Bila sam i gostujući profesor na Univerzitetu u Beču i kao rezultat višegodišnje uspešne saradnje u januaru 2019. godine izašla je iz štampe knjiga o gljivičnim infekcijama koja je zvanični udžbenik na Univerzitetu u Beču, a izdavač je čuveni „Springer”. Imala sam čast da budem jedan od autora ove knjige, napisavši jedno od 13 poglavlja. Za mene su jako važne međunarodne saradnje, vrlo rado prihvatam poziv za predavanja na vodećim evropskim i svetskim skupovima iz oblasti infektivnih bolesti, te sam tako bila predavač po pozivu na preko 30 međunarodnih i nacionalnih kongresa, između ostalog, 27

O preporuka

budi uspešan i u Britanskom Institutu za javno zdravlje u Londonu, Buenos Ajresu, Stokholmu, Madridu, Barseloni, Beču, Salcburgu, Rimu, Solunu, Tbilisiju, Port Saidu...

Možeš li da uporediš način rada u svetu i kod nas – u čemu su nam odmakli, a u čemu možemo da im pariramo?

– Gotovo u svemu možemo da pariramo! Ali zaista. Imamo stručan kadar vrhunskog nivoa, lekare koji su u svakom momentu pripremljeni za najteže epidemije, ali i za lečenje specifičnih nejasnih febrilnih stanja sa kojima se svakodnevno susrećemo. Što se tiče dijagnostike, sve što nam je najpotrebnije imamo, i to je ono što nam znatno olakšava svakodnevni rad sa pacijentima.

Veoma često od profesora i lekara iz inostranstva sa kojima sarađujem dobijam upite za konsultacije u vezi sa dijagnostikom i lečenjem specifičnih slučajeva sa kojima se susreću; pre par dana me je pozvala koleginica iz Oksforda koja je tražila dopunsko mišljenje i savet u vezi sa pacijentom sa nejasnom dijagnozom.

Takođe, redovno od kolega sa jednog univerziteta u Italiji dobijam mikroskopske slike specifičnih mikroorganizama sa upitom za identifikaciju uzročnika.

Dobila si nagradu za najboljeg mladog lekara u oblasti infektivnih bolesti 2017, a 2018. si bila najbolji mladi lekar u oblasti kliničke mikologije. Kakva je konkurencija bila i koliko znače ta priznanja?

– Za mladu osobu je veoma važno da pronađe sebe u nečem, da jasno vidi svoj cilj i da svakodnevno ide putem koji vodi ka tom cilju. Za mene lično su svaka nagrada koju sam dobila, svako priznanje i svaka saradnja od izuzetnog značaja, jer su potvrda da sam odabrala pravi put. Od najvažnijih nagrada bih izdvojila onu iz 2017. godine, koja mi je dodeljena na svečanoj ceremoniji u Beču, „ESCMID Trainee Award for Training Achievements“, za najboljeg mladog lekara u oblasti infektivnih bolesti i mikrobiologije. To je zaista velika čast i iskreno nisam se nadala toj nagradi jer su u konkurenciji bili lekari iz celog sveta mlađi od 40 godina koji se bave infektivnim bolestima ili mikrobiologijom, bilo u naučnom ili u kliničkom smislu. Posebno je značajno to što dolazim iz jedne male Srbije, a ovakve nagrade dobijaju uglavnom lekari koji dolaze iz najsnažnijih zemalja iza kojih stoje velika svetska imena i univerziteti. Druga najvažnija 28

Original

nagrada za oblast kojom se bavim jeste „ISHAM Young Investigator Award“, dodeljena 2018. godine na svečanoj ceremoniji u Amsterdamu – nagrada za najboljeg mladog naučnika u oblasti kliničke mikologije, koja se dodeljuje jednom u pet godina. U konkurenciji je bilo 3.000 lekara iz celog sveta mlađih od 40 godina, usko specijalizovanih za oblast dijagnostike i lečenja gljivičnih infekcija. Nakon dodele ove nagrade, usledilo je novo iznenađenje, a to je da sam izabrana za počasnog člana Evropske akademije medicinskih mikologa (Fellow of European Academy of Medical Mycology), čime sam stavljena rame uz rame s vodećim svetskim profesorima iz oblasti dijagnostike i lečenja gljivičnih infekcija.

Sigurno si imala mnogo ponuda za rad u inostranstvu, šta je to što te je zadržalo u Srbiji?

– U Srbiji sam rođena, ovde živi moja porodica i moji prijatelji, i želela bih da i moja deca sutra odrastaju u Srbiji. Najlakše je otići, najteže je ostati i napraviti nešto u svojoj sredini. Svaku priliku za usavršavanje i saradnju sa kolegama iz inostranstva rado sam prihvatala, ali sam se s radošću vraćala i primenila stečeno znanje u svojim istraživanjima i kliničkoj praksi. Iako sam uvek bila lepo prihvaćena u inostranstvu, nikada se nisam potpuno osetila kao da pripadam tu. U Srbiji je sve ono što je meni privatno važno i veoma sam srećna i zahvalna što su moj trud i rad prepoznati na Klinici za infektivne i tropske bolesti KCS i što sam dobila priliku za zaposlenje u svojoj zemlji. Sebe vidim u Srbiji i u budućnosti nemam ideju ni cilj da odem u beli svet, ideja mi je da taj svet približim nama. Moj sledeći cilj je da u narednih par godina organizujemo u Srbiji nekoliko važnih međunarodnih skupova iz oblasti infektivnih bolesti i mikrobiologije i na taj način dovedemo u Srbiju najvažnija svetska imena iz tih oblasti i omogućimo usavršavanje našim mladim lekarima, i to u sopstvenoj zemlji.

Kako stižeš sve – da budeš i doktor i žena i naučnik i da imaš vremena za sebe?

– Uz dobru organizaciju sve je moguće. Jedna od prvih stvari koju sam naučila od velikih imena su potreba za pravljenje plana obaveza i liste prioriteta. Pravim planove obaveza na dnevnom i mesečnom nivou i njima se vodim da bih imala što manje praznog hoda, ali i da ne bih nešto propustila. Jedino što nije označeno na tom spisku jeste moje slobodno vreme, koje i te kako znam da cenim i dobro iskoristim. Najviše volim da provodim vreme sa svojom porodicom, suprugom, bratom i njegovom porodicom, prijateljima. Kada čovek ima dosta obaveza, mnogo više ceni svaki slobodan trenutak i trudi se da uživa u njemu.

Gde vidiš sebe za 10 godina?

– Za 10 godina vidim se u Beogradu na Klinici za Infektivne i tropske bolesti KCS, kao stasalog kliničkog lekara infektologa, sa velikim iskustvom iza sebe koje prenosi mlađim lekarima i studentima. Ono što je za mene najvažnije, vidim sebe kao majku, bez čega celina ne bi bila zaokružena i sav trud i rad ne bi imali smisla. To je ujedno i jedina neosvojena nagrada koju sebi želim u 2019. godini. l www.originalmagazin.com

Aida Jokanović Jedno od omiljenih TV lica regiona i odskora dizajnerka za Original otkriva koja knjiga, predstava, film, serija i destinacija su imali najveći uticaj na nju i koje je lekcije iz njih izvukla KNJIGA

Volt Dizni filmski arhiv ZahvaljujućiRimivratila sam se u svet Diznijevih junaka i nedavno sam slučajno nabasala na knjigu “Volt Dizni filmski arhiv: Animirani filmovi 1921-1968.” koju je priredio Daniel Kotzhenschulte. Ova knjiga sakuplja na jednom mestu 1.500 slika i eseja uglednih poznavalaca Diznijevog dela iz vremena zlatnog doba crtanih filmova i prati Diznijev razvoj od početaka nemih filmova preko Pepeljuge i sedam patuljaka sve do Knjige o džungli. Ono što je slikovnica za Rimu, za mene je bila ova knjiga, posebno kada sam u fazi da mi se ne opterećuje nekom ozbiljnijom literaturom, a istovremeno sam ko zna koji put ostala fascinirana Diznijem i njegovom količinom imaginacije pretočenom u naš svet.

PREDSTAVA

PAD

PAD, Kokana Mladenovića zato što mislim da nikad ne smemo prestati da se suočavamo satim gde i kako živimo.

Predstava priča priču o stradalim radnicima na građevinama i frapantan je podatak da je kada je počeo rad na predstavi broj poginulih radnika u Srbiji bio 39, a na dan premijere 45 i taj broj se stalno uvećava. Jedna od onih predstava posle koje ti se samo ćuti od muke.

FILM

„Šavovi“ Na neviđeno preporučujem film Miše Terzića „Šavovi“, koji je nedavno poharao Berlinale i stiže u naše bioskope da nam ispriča isto jednu priču o kojoj se ćuti - priču o nestalim i ukradenim bebama, priču o onima koji su doživeli najgore što jednom čoveku može da se desi, a koji su svuda oko nas i niko ih ne čuje.

SERIJA

Sluškinjina priča

DESTINACIJA

The Handmaid’s Tale, zasnovana na istoimenom romanu autorke Margaret Atvud. Remek delo u svakom smislu.

Odlična paralela žene u društvu nekad i sad. Konstantno pitanje koliko je i da li je žena samo instrument koji služi određenoj svrsi u društvu i sistemu. Bolno, realno, tačno, otrežnjujuće. original original

Selo

Selo. Bilo koje. Bilo gde. Na dva sata, dva dana, ili duže.

Odeš da čuješ kako zvuči ništa. Odeš da vidiš kako živi priroda. Odeš da primetiš sneg u izvornoj čistoći. Odeš da gledaš u nebo jer ga vidiš. Odeš da te umesto tramvaja probude životinje. Vratiš se preporođen.

29

POP KULTURA

1

2

O „Šavovima“ se najviše priča, posebno nakon uspeha u Berlinu

„Južni vetar“ vratio je prošle godine publiku u bioskope

Povratak pod reflektore

Možda još uvek zvuči neverovatno, ali nakon godina i godina lutanja u svetu filma, domaća kinematografija konačno je dočekala svojih blistavih pet minuta

Tekst: Tekst: Dragan Jovićević

D

ruga polovina minule godine dokazala je da domaća publika i dalje ipak najviše voli filmove na maternjem jeziku, samo što još više voli da ih gleda kada oni pružaju visok kvalitet, barem iole blizu svetskih standarda. Bioskopima su ponovo zagospodarili naslovi proizvodeni prevashodno u Srbiji – akciona drama Južni vetar Miloša Avramovića, koja nas je uverila da je i ovde moguće snimiti film žestokih scena i brzog ritma; istorijski Kralj Petar Prvi Petra Ristovskog, koji nas je odveo vrlo

30

3

uverljivo u epohu, ispričavši na gotovo holivudskom nivou tako moćnu priču koja kao da je čekala pravi momenat za realizaciju; do samog početka ove kalendarske godine, kada nas je kao gotovo nikada dosad (otkad Srbija ima samostalnu kinematografiju) zasmejala do suza jedna urnebesna komedija kao što je Taksi bluz Miroslava Stamatova. Dakle, sve može i sve je moguće. Samo je bilo potrebno vreme da neke stvari sazru, ali i da neki novi ljudi dobiju šansu da rade. Zahvalnost tome umnogome pripada Filmskom cenwww.originalmagazin.com

„Psi umiru sami“ je debitantsko ostvarenje samoukog reditelja

4

Film „Reži“ već mnogi porede sa „Klipom“ Maje Miloš

tru Srbije, koji sada godišnje raspisuje na desetine konkursa za filmsko stvaralaštvo u različitim oblastima (igrani, kratki igrani, animirani, dokumentarni film, te eksperimentalni i video-art, a zatim i za razvoj projekata, scenarija itd.), čime se stvaraoci podstiču na veći rad, ali samim tim i na izraženiju međusobnu kompeticiju. Tako se stvara filmska scena koja u ovom trenutku pretenduje na proširenje, što je takođe ove godine vidljivije no ranije zahvaljujući i činjenici da Srbija kao manjinski producent učestvuje u ostvarenjima koja se snimaju u mnogo razvijenijim zemljama Evrope. Srebrni medved za režiju na minulom Berlinskom filmskom festivalu za nemačko-srpski film Bio sam kod kuće, ali… Angele Šanelec samo je dokaz u prilog tome.

ne dođe do dokaza da je svih tih godina bila zapravo u pravu… Sa Šavovima srpski film je dobio konačno jedan veliki ženski lik, tako redak u recentnoj srpskoj kinematografiji. Snežana Bogdanović, glumica čijim je odlaskom s javne scene još početkom devedesetih godina ovdašnja kinematografija i te kako mnogo izgubila, sada superiorno igra ženu koja urušava kako sopstveni život tako i život ostatka svoje porodice zbog vlastitog uverenja da joj je dete tamo negde još živo. Takvom liku Bogdanovićeva daje širinu junakinja iz antičkih tragedija, jer njena žena borac ne odustaje ni kada postaje svesna svih mogućih posledica, koje, logično, ovako koncipiranu priču vode ka katarzičnom kraju.

Ovo ostvarenje videće i publika predstojećeg Festa. I upravo će najvoljeniji beogradski filmski festival staviti domaći film na novi test jer će tom prilikom biti prikazano čak nekoliko novih, premijernih ostvarenja.

Ključno pitanje koje postavljaju Šavovi jeste zbog čega te strašne priče o nestalim bebama nemaju epilog ni do dana današnjeg, naročito u pravnim okvirima. Da bi ušli u psihu porodice razorene takvim saznanjem, autori filma iščitali su, kako kažu, na hiljade ispovesti i konačno progovorili u ime 500 porodica u Srbiji koje se s tim problemom susreću u stvarnosti. Nesumnjivo, Šavovi će obeležiti i ovogodišnji Fest.

Najpre Šavovi. Već po prvoj projekciji na minulom Berlinalu, svima je bilo jasno da je naša zemlja isporučila jedan od najautentičnijih filmova poslednjih godina, ako ne i najbolji u žanru porodične i psihološke drame. Film Miroslava – Miše Terzića govori jednu potresnu priču o otetim bebama. Njegova junakinja je žena šnajderka, čija se porodica niže srednje klase raspada usled njenog neodustajanja od vere da je njen sin, za kojeg joj je rečeno da je umro na porođaju, zapravo i dalje živ. Ona ga traži uporno osamnaest godina, sve dok jednog dana original

Proslavljeni filmski stvaralac Goran Marković dolazi ovog puta sa njemu poznatim tekstom. Komad Delirijum tremens godinama je s uspehom igran u Beogradskom dramskom pozorištu, a sada je sa scene prešao na filmsko platno. Komad je tretirao problem savremenog čoveka u potrazi za identitetom. Kako u predstavi, 31

POP KULTURA

5

Norveško-srpska produkcija dobila je Srebrnog medveda na Berlinalu

6

„Kralj Petar I“ bio je jedan od najgledanijih filmova 2018.

Dečak nestaje bez traga i pojavljuje se posle nedelju dana - tako počinje priča filma „Bio sam kod kuće, ali...“

Scenario za film „Psi umiru sami“ odbijen je na dva konkursa, ali to nije obeshrabrilo reditelja Nikolu Petrovića

tako i u filmu priča prati poznatog glumca koji se iznenada razboli i u bolnici, uz pomoć psihodrame, počinje da se preispituje… Pišući komad, Marković je na zanimljiv način izjednačio glumu i bolest. Pošavši od premise da su njih dve suštinski isprepletane i da među njima postoji i duhovna i fizička veza, neka vrsta jedinstva, uspeo je da ispriča crnu komediju punu gorčine i saosećanja. Nesumnjivo je taj osećaj preneo i na film, posebno što je za tumača glavne uloge postavio Tihomira Stanića, koji takvim graničnim likovima uvek ponudi dodatnu vrednost.

32

i uvodi ga u potragu za istinom – čini se kao stvorena za veliko platno. Literarne adaptacije prihvatio se i Dragan Marinković, čiji su filmovi Bumerang, Diši duboko i Vizantijsko plavo, između ostalih, već bili prihvaćeni i od publike i od kritike, dok su glavne uloge poverene Lazaru Ristovskom i Nikoli Đuričku…

Adaptacije poznatih literarnih dela u mnogo čemu su retkost u srpskoj kinematografiji, a posebno kada su u pitanju dela gabaritnih pisaca kakav je David Albahari, čiji bi romani dosad u nekim bogatijim kinematografijama sasvim sigurno imali više filmovanih verzija. Ovog puta filmadžije su se odlučile za ekranizaciju romana Pijavice. Priča o Petru Miriću čiji sopstveni stavovi stvaraju konflikte sa vodećim političkim režimom u vreme velike društvene i političke krize, a bliski susret sa Državnom bezbednosnom službom pretvara njegov život u paranoju

Sledeći film neobičnog naslova Psi umiru sami predstaviće publici jednog posve novog filmskog autora Nikolu Petrovića. Trejler za film obećava uzbudljiv triler gotovo nordijskog stila. Glavni lik Viktor je bivši programer koji napušta haotični život prestonice i vraća se u porodičnu kuću na Tari. Društvo mu pravi njegov najbolji prijatelj, pas Ares. Neplanirano, Viktor u svoju kuću prima Milicu, koja je privremeno došla da istražuje ekološke probleme Tare. Ubrzo saznajemo da je šef firme za koju je Viktor godinama radio ubijen! U priču ulazi inspektor koji pokušava da reši ovo ubistvo kao poslednji slučaj u svojoj karijeri, što postaje njegov najteži i najveći izazov, i lični i poslovni... Veliki zalogaj za debitantna, no iznenađenja su uvek moguća.

Tužan oproštaj od dvoje velikana, Dušana Makavejeva i Milene Dravić, koji nisu dočekali film Gorana Radovanovića „Slučaj Makavejev ili proces u bioskopskoj sali“

Posle svih ovih ostvarenja, čini se da su mračni dani srpske kinematografije sada deo neke ne tako davne prošlosti. Samo da taj privid ne ostane trenutan www.originalmagazin.com

„Reži“ prati jedan dan u životu tinejdžerke, u kojem avantura polako prerasta u noćnu moru sa ožiljcima za ceo život

O filmu Reži Koste Đorđevića zasad se malo zna, no sasvim sigurno u pitanju je priča koja se tematski i stilski naslanja na slične mladalačke filmove, poput Klipa Maje Miloš, recimo. Jer i ovoga puta u fokusu je jedna tinejdžerka čiji život polako prerasta u noćnu moru sa ožiljcima za ceo život. A Saša Radojević, rodonačelnik garažnog filma kao stila i žanra u novoj srpskoj kinematografiji, nastavlja u svom maniru, donoseći ostvarenje Aleksandra, u kome su naslovna junakinja i njena majka Draginja zaljubljene u istog čoveka.

Svaka na svoj način, one pokušavaju da se kroz tu romansu iskobeljaju iz rutine, usamljenosti, sivila, slabosti. Aleksandra želi da pronađe svoj identitet, a Draginji je očito lakše da kontroliše i vodi mali porodični posao nego emotivni život, pa i odnos s kćerkom.

I konačno – Makavejev. Biće to još jedan tužan oproštaj od dvoje velikana kao što su Dušan Makavejev i Milena Dravić, koji nisu dočekali dokumentarni film Gorana Radovanovića Slučaj Makavejev ili proces u bioskopskoj sali, u kome se istražuje pozicija umetnika u socijalističkoj Jugoslaviji i usredsređuje se na političku i društvenu klimu u kojoj je sa javnih govornica i pod pokroviteljstvom Komunističke partije osuđivan jedan film kao što je Misterije organizma, našeg proslavljenog reditelja sa našom proslavljenom filmskom divom. Film se zasniva na novootkrivenim snimcima koji poziciju umetnika u jednom sistemu čine još dramatičnijom. Ovaj naslov je u startu, sasvim sigurno, jedan od najočekivanijih filmova ovogodišnjeg Festa.

Ako svemu ovome dodamo i nekoliko kratkometražnih naslova, među kojima su i film Strano telo Dušana Zorića, koji nas je predstavljao u Veneciji prošle godine, ili još jedna zombi komedija Mališan Danila Bećkovića po scenariju Dimitrija Vojnova, čini se da su mračni dani srpske kinematografije sada deo neke ne tako davne prošlosti. Samo da taj privid ne bude trenutan. l

original

33

To što je vest o smrti našeg proslavljenog sineaste Dušana Makavejeva stigla u sve krajeve sveta, pa su telegrame saučešća uputili i Frensis Ford Kopola, Vim Venders ili Alfonso Kuaron između ostalih, samo je jedan od pokazatelja koliki je trag on ostavio svojim po svemu drukčijim i osobenim radom. Ali to nije bilo potrebno da bi se opisala veličina jednog Dušana Makavejeva. To je samo dokaz koliko su prave vrednosti uvek više cenjene van granica naše zemlje Tekst: Dragan Jovićević Foto: Profimedia er filmografija Dušana Makavejeva neuporediva je i sa jednom drugom.

Možda je za to kriv ni manje ni više nego film Ljudi mačke Žaka Turnera, koji je, kako je govorio, bio prvi film koji je pogledao u životu! Nakon studija psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Makavejev počinje da radi kao reditelj dokumentarnih filmova, ali još važnije od toga jesu prvi koraci u svetu filma, koje je ostvario u čuvenom beogradskom kino-klubu, u tom pribežištu filmskih stvaralaca, koji su tu, potpuno lišeni produkcijskih stega, realizovali ostvarenja eksperimentišući kako sa filmskom naracijom, tako i sa slikom, zvukom, jezikom. Interesantno je danas da je njegov prvi kratki dokumentarni film nosio naslov „Jatagan mala“ iz 1953. godine, o siromašnom delu Beograda, kojeg će vek i kusur kasnije osvežiti u sećanjima Dragan Bjelogrlić u svojoj seriji Senke nad Balkanom.

J

LEGENDA

Dušan Makavejev (1932-2019)

Jugoslovenska kinoteka nas je, po njegovoj smrti, podsetila na neke od prvih, danas manje poznatih filmova, a među njima je i onaj o čoveku kojeg opčinjava maneken-lutka u filmu „Antonijevo razbijeno ogledalo“ ili, slično tome, seksualna opsesija jedne žene prema statueti u filmu „Spomenicima ne treba verovati“. Bilo je godina kada je Makavejev realizovao i po nekoliko kratkometražnih ostvarenja. Tih godina, važio je i za jednog od najznačajnijih filmskih kritičara, čija je reč i te kako uticala na kreiranje opšteg ukusa tada probrane filmske kritike.

Odlazak velikog sineaste 34

www.originalmagazin.com

I tako, sa već utabanim imenom u svetu filma, Makavejev se konačno odlučuje za prvi dugometražni film, danas čuveni „Čovek nije tica“ iz 1965. godine. Tu prvi put otkriva svoj naum i koncept koji će obeležiti njegovu karijeru. Daleko radikalnije od mnogih predstavnika Jugoslovenskog crnog talasa, Makavejev ulazi duboko u pore onih slojeva društva koje tada stabilni socijalistički sistem nije želeo niti hteo da vidi, već ih je sklanjao od očiju javnosti. U tom filmu, duboko u sećanju je pokušaj Eve Ras da se otrgne kontroli hipnotizera, kako bi se probudila iz uspavanosti… Kao radikalni predstavnik umetničkog talasa original

filmskih autora koji su predstavljali prst u oko socijalističkoj vlasti, Makavejev od tog stila nije odustao ni u godinama koje su usledile. Naprotiv! „Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT“ jedan je od danas voljenijih naslova iz šezdesetih godina prošlog veka, iako tada nije postigao poseban bioskopski uspeh. Taj film je osobeni odraz seksualne revolucije na jugoslovensku kinematografiju i njegov dramski zaplet prožet je dokumentarnim scenama, u kojima se autor na eksplicitan način bavi temama seksa, nasilja i smrti, a zahvaljujući ovom filmu Makavejev u svetu postaje poznat i kao balkanski Godar.

Scena u kojoj Eva Ras leži na krevetu kao od majke rođena sa crnom mačkom ispod zadnjice, obeležila je jugoslovenski film ne samo tog doba, već i mnogo kasnije. Seksualna revolucija očito još nije bila dovoljno pokorila svet, te su scene golotinje prosto šokirale do te mere da je „Ljubavni slučaj“ bio cenzurisan, čak i na zapadu. Kada je Milutin Petrović zajedno sa ekipom svojih studenata iz škole filma Preditor pre tri godine snimio rimejk ovog filma (što je ujedno prvi zvanični rimejk u srpskoj kinematografiji) morao da ode dalje, progovorivši o novoj seksualnoj revoluciji danas, što je Makavejev zdušno podržao.

Odmah nakon svog „Ljubavnog slučaja“, Makavejev je i sam pokušao obradu jednog starog filma, naime ostvarenja „Nevinost bez zaštite“, kojeg je 1941. godine, za vreme Drugog svetskog rata u Beogradu snimio tada poznati atleta Dragoljub Aleksić. Makavejev u svojoj istoimenoj igrano-dokumentarnoj satiri iz 1968. godine koristi inserte iz tog ostvarenja, dok paralelno razgovara sa Aleksićem kako o snimanju filma u nemogućim uslovima, tako i o njegovim gotovo neverovatnim akrobatikama koje je tada izveo a potom i snimio, i to sve u trenutku okupacije. Sem što je te godine nagrađena na filmskom festivalu u Berlinu, Nevinost bez zaštite predstavlja i prvi meta-film, koji je svojom uspešnom izvedbom najavio rađanje ovog filmskog stila, odnosno žanra.

Nakon toga dolazi do velikog preokreta. Godine 1971. inspirisan učenjem Vilhelma Rajha koji je tražio vezu između komunizma i seksa, Makavejev snima kultni film „W. R. Misterije organizma“. Film razuzdane strukture i raspuštenog libida, danas izgleda kao neverovatan poduhvat za bilo koje doba, a kamoli za ono u kome je sve praćeno budnim okom cenzora. Naravno, kako su o sudbini velikih autora odlučivale nevidljive ruke, tako je odmah nakon premijere ovaj film bunkerisan na neko vreme, upravo zbog problematičnog tretiranja komunističke ideologije.

Nepristajanje na takav tretman umetnosti i slobodne misli odvodi Dušana Makavejeva van granica naše zemlje, gde realizuje nekoliko ostvarenja sa različitim uspesima - „Sweet Movie“ 1974, „Montenegro“ 1981, „The Coca-Cola Kid“ 1985. i „Manifesto“ 1988. godine. Karijeru zvanično završava filmom „Gorila se kupa u podne“ iz 1993. u kome je era eksperimentisanja na filmu tog tipa već doživela svoj kraj.

Dušan Makavejev je to znao i osetio, i na vreme se sa filmske scene i povukao.

I da je to uradio po bunkerisanju „Misterija organizma“ bilo bi isto. Nekima bi samo taj naslov bio dovoljan za čitavu karijeru.

Ali veličinu jednog sineaste čini pre svega široka erudicija, koju on na različite načine manifestuje. A Dušan Makavejev je njome plenio. Jednako i kada je radio sa velikim uverenjem u ono što stvara, i onda kada se odlučio na nepristajanje.

35

Radar nove generacije

Budi odgovoran

Praktični saveti za pokretanje sopstvenog biznisa

D

a li imam dovoljno dobru ideju za pokretanje biznisa?

Kako da sastavim biznis-plan? Mogu li da se izborim sa kompleksnom administracijom? Da li je povoljna poslovna klima za investiranje u privatni biznis? Ovo su samo neka od najčešćih pitanja sa kojima se suočavaju mladi koji se nalaze na prekretnici da li da svoju karijeru usmere ka građenju sopstvenog poslovanja ili da se ipak opredele za zaposlenje u nekoj od domaćih ili stranih kompanija. Zbog toga smo o ovim i drugim važnim pitanjima razgovarali sa Anom Mirković, diplomiranim ekonomistom sa preko 10 godina radnog iskustva u administraciji, finansijama, marketingu i prodaji.

strah kada se upušta u preduzetničke vode i upravo je to ono što treba da naglasimo svima onima koji su u toj vrsti dileme.

Verujemo da je baš iz te želje za osnaživanje mladih ljudi koji imaju viziju svog poslovanja nastao i kurs „Uvod u poslovanje“, koji će uskoro imati svoju premijeru.

Sa željom da osnaži buduće preduzetnike da veruju u sebe, u svoju ideju i pomogne im u savladavanju ključnih veština za us- - Baš tako, ovaj program je nastao s idejom da omogući osobama pešno poslovanje, Ana je pokrenula projekat pod nazivom „Uvod bez poslovnog iskustva da razumeju od čega se proces poslovanja u poslovanje“, koji je koncipiran kao dvodnevna obuka i sastoji sastoji, nezavisno od delatnosti kojom žele da se bave. Sve ono što se iz četiri biznis-segmenta: značaj i ponisu imali priliku da nauče za vreme školoznavanje poslovne administracije, veštine vanja polaznici će sada moći da savladaju poslovne komunikacije, struktuiranost u kroz adekvatno pripremljen program, PET PRAKTIČNIH poslovanju i svrha marketinga. koji je vrlo koncizan i prilagođen upravo SAVETA ZA BUDUĆE početnicima.

PREDUZETNIKE: Koji su najčešći izazovi sa kojima se 1. Verujte u sebe; mladi suočavaju pri pokretanju sopKome je namenjen kurs?

2. Unapređujte stvenog biznisa u Srbiji?

- Ovo nije usko specijalizovano predavanje svakodnevno svoje lične - Početna investicija i strah od neuspeha su za određenu oblast, već program koji se i poslovne veštine; dva najveća izazova kada je u pitanju posastoji iz različitih tema koje čine jednu 3. Budite vredni i posvećeni kretanje sopstvenog biznisa. Verovanje u celinu, a ta celina je poslovanje. Namenjen svom poslu; sopstvenu ideju je preduslov za upuštanje je mladim ljudima koji završavaju ško4. Nemojte razmišljati o u privatan biznis, kao i spremnost da se u lovanje, ali i svima onima koji planiraju tome šta će ljudi reći; ime te ideje ulože potrebna materijalna da pokrenu svoj biznis a prethodno nisu 5. Nemojte prodavati ono sredstva. Svaki početak je težak i potrebno imale priliku da steknu radno iskustvo. što ne biste vi kupili. je dosta zalaganja i truda da bi se posloIdeja je da kroz dvodnevnu obuku polaznivanje isplatilo, a svi pozitivni poslovni ci budu u mogućnosti da sagledaju proces rezultati su zapravo rezultat posvećenog poslovanja široko da bi stečeno znanje rada i strpljenja. Važno je istaći da ne možemo znati da li će naša mogli da primene u svom budućem poslu. Svakako, više o saideja i biznis-model biti prihvaćeni na tržištu dok ne pristupimo mom programu i sadržini tema koje ih očekuju svi zainteresovani realizaciji, ali ono što možemo jeste da pripremimo biznis-plan, mogu da pronađu i na sajtu www.uvoduposlovanje.rs. sagledamo svoje raspoložive resurse i potrebu tržišta u datom trenutku.

Koja su najčešća pitanja koja muče početnike pri pokretanju biznisa, a na koja ćete im vi pomoći da pronađu Zasigurno je strah od neuspeha jedna od prvih kočnica pri odgovore? donošenju odluke o privatnom biznisu. Kako biste vi save- - Pitanja i izazovi su brojni, ali najčešće im probleme zadaju tovali i motivisali početnike da ne odustaju? osnovne stvari bez kojih ne mogu da se upuste u sledeće korake - Ne treba zanemariti činjenicu da je često strah od neuspeha koje pokretanje sopstvenog biznisa podrazumeva: kako da izdaju spoljna manifestacija podsvesnog straha od toga šta će ljudi reći. fakturu, kako pravilno da koriste Excel, kako da registruju pravno Strah je prirodan i potiče iz sopstvenih očekivanja i želja da što lice, za šta je zaduženo računovodstvo, kako izgleda profesiobrže ostvarimo svoje ciljeve. Zato, kada se prevaziđe strah od neus- nalna korespodencija – neke su tema na koja ću dati odgovore peha, najčešće se ostvaruju pozitivni rezultati jer tek tada izlazimo polaznicima, a koje su im neophodne na putu njihovog profesiiz zone komfora koja nas ograničava. Ne postoji osoba koja nema onalnog razvoja. l 36

www.originalmagazin.com

Spas planete je najvažnija investicija Koliko god novca da zaradite, ukoliko ga trošite samo na sebe, on gubi vrednost. Bogatstvo dobija smisao tek kada ga ulažete u nešto što će ostati i mnogo posle vas. Ovi ljudi su to shvatili na vreme i čine sve da planeta koju će ostaviti bude bolja od one koju su zatekli Foto: Profimedia, iStock

N

ajmlađi milijarder na svetu Mark Zakerberg pre nekoliko godina odlučio je da donira veći deo svog bogatstva, tačnije 45 milijardi Fejsbuk deonica u dobrotvorne svrhe. Mnogo pre njega to je učinio Bil Gejts, koji je sa suprugom Melindom osnovao fondaciju i odrekao se polovine svog bogatstva, ukupno doniravši 100 milijardi dolara za borbu protiv ekstremnog siromaštva, kao i u zdravstvenu negu najzapostavljenijih. Finansirali su istraživanje HIV-a, pomogli izgradnju kanalizacija za zemlje u razvoju i školovanje u SAD-u. original

– Verujemo da time što ljudima dajemo mogućnost da žive zdravim i produktivnim životom, da im pomažemo da se spasu siromaštva – kažu osnivači te fondacije.

Voren Bafet, još jedan od najbogatijih ljudi na svetu, takođe se odrekao polovine svog bogatstva. Zajedno sa Gejtsom pokrenuo je 2010. godine kampanju „The Giving Pledge“, koja je do sada okupila 187 potpisnika iz 22 zemlje sveta koji su pristali da se odreknu polovine onog što su stekli, bilo za života ili nakon smrti, da bi pomogli onima kojima je to daleko potrebnije. Jedna od Bafetovih najpoznatijih mudrosti je da bogati ljudi treba da daju svojoj deci „dovoljno da urade bilo šta, ali ne toliko mnogo da ne rade ništa“.

Karlos Slim, koji se takmiči sa Gejtsom i Bafetom na listi najbogatijih ljudi na svetu, odbio je da postane potpisnik njihove kampanje, ali svakako dobar deo svog bogatstva donira u dobrotvorne svrhe.

LLi Ka-šing obećao je da će donirati trećinu svog bogatstva, i to je učinio – oko 10 milijardi dolara njegovog novca kralj biznisa iz Hongkonga uložio je u promociju obrazovanja i u zdravstvenu zaštitu.

Azim Premji, jedan od najbogatijih ljudi Indije, koga nazivaju kraljem autsorsinga, takođe u obrazovanje i zdravstvenu zaštitu uložio je osam milijardi dolara. Osnovao je i univerzitet i nazvao ga svojim imenom.

Ser Ričard Brenson ubrzo nakon pokretanja „The Giving Pledge“ priključio se pokretu i polovinu svog bogatstva koje iznosi pet milijardi dolara donirao je.

37

Pet koraka za karijeru po meri

Budi odgovoran

K

ao predstavniku sektora za ljudske resurse, nemali broj puta od kandidata čujem uverenje da su konkursi za posao unapred odlučeni. Opterećeni glasinama i strahovima zaboravljamo mnogo važnije elemente za posao iz snova.

Najvažnije od njih, na osnovu našeg iskustva, sumirali smo u pet koraka.

CV

Bil i Melinda Gejts donirali su polovinu svog bogatstva i podstakli još preko 180 milijardera da učine isto Jedan od njegovih osnovnih fokusa jeste očuvanje životne sredine. Poslednjih godina posvetio se I istraživanju okeana, a nedavno se pridružio timu naučnika i istraživača da bi otkrio šta leži na samom dnu Velike plave rupe u Belizeu. Čak Fini osnovao je „The Atlantic Philantropies“ 1982. godine i tamo preusmerio skoro sve svoje akcije koje je posedovao u Duty Free Shoppers grupi, čija je vrednost bila oko 500 miliona dolara – a to nije rekao čak ni svojim poslovnim partnerima. Donirao je ogroman novac za finansiranje univerziteta, a podržao je i modernizaciju zdravstvenih institucija u Vijetnamu. Krajem 2016. godine donirao je svojih poslednjih sedam miliona dolara, a ukupno je tokom života u bolje sutra cele planete uložio osam milijardi.

Džordž Soros među najvećim je filantropima sveta. Prema podacima Forbsa, jedan od 30 najbogatijih ljudi na planeti upravlja bogatstvom od preko 25 milijardi dolara, a u razne svrhe donira još od sedamdesetih godina prošlog veka – kada je sve počelo njegovim pomaganjem studentima tamnije puti da upišu univerzitet u Kejp Taunu usred aparthejda, a potom je finansirao i disidentske pokrete iza Gvozdene zavese. Više od 50 miliona dolara uložio je u borbu protiv siromaštva u Africi direktno, a podržavao je takve programe i kroz UN projekte.

Princ El Valid bin Talal sa četiri milijarde dolara podržao je inicijative kojima je cilj bio građenje mostova razumevanja između zapadnjačkih i islamskih zajednica. Nakon cunamija u Indijskom okeanu, donirao je 17 miliona dolara 38

žrtvama ove prirodne katastrofe. Najavio je da će uložiti 32 milijarde u filantropske svrhe, a deo tog novca, kako je najavio, odvojiće i za projekte koji će služiti osnaživanju žena i mladih, oporavku od katastrofa i razvoju razumevanja među kulturama. Smatraju ga zagovornikom ženskih prava u veoma konzervativnoj Saudijskoj Arabiji. Finansirao je trening Hanadi Zakarije al Hindi, prve žene pilota u toj zemlji, i tvrdi da apsolutno podržava saudijske žene da budu zaposlene na svim pozicijama.

Voren Bafet, jedan od najvećih filantropa na svetu, rekao je čuvenu mudrost da bogati ljudi treba da daju svojoj deci dovoljno da mogu da urade bilo šta, ali ne toliko mnogo da ne rade ništa www.originalmagazin.com

Traženje posla počinje od CV-a – bilo da ga šaljete poslodavcu ili svoju radnu biografiju predstavljate kroz LinkedIn. To je vaša lična karta i prvi korak da vas poslodavac upozna.

Takođe, LinkedIn je i mesto gde možete pratiti otvorene pozicije – u Srbiji ili bilo gde na svetu, a upravo naša kompanija, PepsiCo Zapadni Balkan, svoje pozicije oglašava i na ovoj društvenoj mreži.

ISKUSTVO Novak i Jelena Đoković osnovali su fondaciju čiji je glavni fokus rano obrazovanje dece Veliki broj poznatih ličnosti takođe se ističe po dobročinstvu. Iako njihove finansijske donacije možda nisu pojedinačno toliko velike kao one gorenavedenih filantropa, svakako su i svojim uticajem doprineli tome da se o velikim problemima današnjice više piše, da im se ozbiljnije pristupi, ali i da se obični ljudi širom sveta uključe, svako onoliko koliko može i koliko oseća potrebu. Među takvim zvezdama su: Džon Bon Džovi, koji je osnovao svoju fondaciju 2006. godine; Džordž Kluni, koji je nadaleko poznat po svom humanitarnom radu i organizovanju neprofitne organizacije „Hope for Haiti Now“; Bono, pevač slavnog benda U2; Elton Džon, koji je kroz svoju fondaciju za borbu protiv side prikupio više od 125 miliona dolara, a sam je donirao preko 40 miliona velikom broju dobrotvornih organizacija; Andželina Žoli, koja je ambasadorka dobre volje Ujedinjenih nacija; Ališa Kiz, portparol udruženja „Keep A Child Alive“; Lejdi Gaga, koja je fondaciju „Born This Way“ pokrenula 2011. godine; Kris Martin, koji zajedno sa svojim bendom Koldplej donira 15 odsto svog zarađenog novca u dobrotvorne svrhe; Ilon Mask, koji je osnovao i Mask fondaciju; Petra Nemcova, supermodel, koja je, nakon preživljenog cunamija na Tajlandu osnovala fond „Happy Hearts“; Pol Njumen, koji podržava teško bolesnu decu; Džoana Rouling, spisateljica, koja je predsednica fondacije „One Parent Families“, koja se bori za društvenu jednakost; Šakira, koja je osnovala fondaciju „Pies Descalzos“; Opra Vinfri, koja je donirala više od 300 miliona dolara i osnovala „Oprah‘s Angel Network“... Lista dobrih ljudi oko nas je veoma duga i svakog dana se proširuje, a sve zarad toga da ova planeta bude bolje mesto za život onima koji dolaze. l original

Autor: Sanja Miladinović, Talent Acquisition Manager u kompaniji Pepsico za Zapadni Balkan

Ono što vas izdvaja u odnosu na druge kandidate je radno iskustvo. Ukoliko ste student ili ste tek završili fakultet, možete ga steći kroz različite vidove prakse, a samo naša kompanija nudi bar dva programa - PepsiCo Go: Start, program namenjen diplomcima bez radnog iskustva i PepsiCo Go: Challenge program, namenjen diplomcima sa ciljem da razviju i predstave jedinstvenu ideju u industriji grickalica i pića.

PRILAGOĐAVANJE I AMBICIJA

Brzo prilagođavanje radnom okruženju, učiniće vas kandidatom koji se kvalifikuje za neki od Talent menadžment programa koje multinacionalne kompanije nude. U kompaniji PepsiCo Zapadni Balkan, neguje se i praksa razvijanja talenata i interne selekcije, pa mlađe kolege iz kompanije dobijaju priliku da uče i napreduju. Svim zaposlenima dostupni su i najbolji primeri prakse iz celog sveta, kao i programi PepsiCo Unversity-a.

OKRUŽENJE PO MERI ZAPOSLENIH

Kada ste pronašli okruženje u koje se svojim profesionalnim kvalitetima uklapate, važno je i da to okruženje odgovara vama.

To znači da kompanija nudi stimulativnu radnu sredinu koja će vas motivisati da ostvarujete najbolje rezultate. Da li je tako često pokazuju različiti sertifikati, a u kompaniji PepsiCo za područje Zapadnog Balkana možemo se pohvaliti priznanjem Top Employer, koje u Srbiji osvajamo petu godinu za redom, a u Bosni i Hercegovini drugu godinu za redom. Ovaj sertifikat je odraz našeg dugogodišnjeg nastojanja da stvorimo multikulturalno, inkluzivno i stimulativno radno mesto i da kontinuirano sprovodimo inicijative za unapređenje radne sredine.

ODGOVORNOST SA OBE STRANE

Kada se podvuče crta, traženje posla, ali i odabir najboljeg kandidata je uzajamna odgovornost. Na kandidatima je da daju sve od sebe, dobro se pripreme i pokažu inicijativu, a odgovornost kompanija je da dobrim kandidatima pruže najbolje uslove rada.

39

O Kulturni vodič

Priredila: Ana Kalaba

Mart Original

I ovog meseca očekuje nas veliki broj događaja koji zavređuju i vreme i pažnju

1-5. mart

Dani Darka Rundeka

Darko Rundek se ovog marta vraća pred beogradsku publiku i to sa pet različitih koncertnih koncepata - različitih po repertoaru, postavama muzičara, scenografiji i prostoru. „Dani Darka Rundeka“ startuju 1. marta u Domu omladine Beograda, kad će Rundek sa svojim pratećim bendom Ekipa izvesti svojevrsni best of pesama koje su obeležile njegovu karijeru, od vremena legendarnog novotalasnog Haustora do danas. Sledeće večeri će akcenat biti na ređe izvođenim kompozicijama i novim materijalima koje trenutno stvara sa Ekipom, a 4. marta imamo ekskluzivnu priliku da uživo čujemo eksperimentalni bend Cul-DeSac u kome Rundek još od kraja osamdesetih svira bas. Za 5. mart najavljena je velika koncertna promocija albuma „Mura Mura“. „Dani Darka Rundeka“ se završavaju 7. marta koncertom slavnog Rundek Cargo Trija i pesmama sa albuma „Plavi avion“, „Mostovi“...

22. mart - 12. april

15. mart

Nipplepeople

Tajanstveni zagrebački elektro pop duo Nipplepeople zaljuljaće 15. marta Dom omladine Beograda. Nipplepeople su jedinstvena pojava na regionalnoj sceni. Zarazili su je instant hitom „Sutra“, potpuno osvojili fantastičnom obradom davnog hita Zdenke Kovačiček „Frka“, a između su stali i „Broj“, „Bolji“, „Ne volim te“, „Balkan Express“ i dr. Uprkos sve većoj popularnosti, tandem je uspeo da zadrži anonimnost - identitet članova je i dalje misterija, uvek nastupaju pod maskama, lica ne otkrivaju ni na fotografijama, intervjue ne daju, zvanična biografija ne postoji… Ipak, neke maske će sigurno pasti na velikom beogradskom koncertu.

25. mart

Alborosie

Aborosie je trenutno najslavniji reggae umetnik na planeti i stiže 25. marta u beogradski SubBeerni Centar kako bi s fanovima obeležio 25 godina karijere. Aktuelnom turnejom Alborosie promoviše i novi album „Alborosie Meets The Wailers United - Unbreakable“. Iako je rođen na Siciliji, Alberto D’Ascola, poznatiji kao Alborosie, već 15 godina živi i stvara naJamajki i jedan je od njenih najiskrenijih i najpoštovanijih kulturnih ambasadora. U svom zvuku stapa roots, dancehall, rub-adub, raggamuffin, dancehall, dub…

Uvek uz važnu društvenu poruku.

Musicology Barcaffe Sessions

15. mart

Sergej Polunjin i „Posvećenje“

40

Tema 16. BFI su „Emocije“, koje će sa BG publikom svojim smelim koreografijama podeliti ukupno 16 kompanija baleta i savremene igre iz 11 zemalja. Jedan od najintrigantnijih savremenih koreografa, Sidi Larbi Šerkauji, konačno stiže u Beograd; čuveni Holandski teatar igre ćemo imati čast šesti put da vidimo i to na svečanom otvaranju Festivala; kanadska umetnica Mari Šuinar, koja je prošle godine dobila Nagradu Jovan Ćirilov, vraća se sa svojim novim delom; zvezda južnokorejske scene EunMi An otkriće „Igru Severne Koreje“ koja je u najavi dobila reputaciju kontroverzne… I to su samo neki od specijaliteta ovogodišnjeg programa. Festival se odvija od 22. marta do 12. aprila na pozorišnim scenama u Beogradu, Novom Sadu i Vršcu.

10, 12. i 26. mart

7-9. mart

Svetska baletska zvezda Sergej Polunjin biće specijalni gost Narodnog pozorišta 7, 8. i 9. marta i poneti glavnu ulogu u baletu „Posvećenje“, u koreografiji Juke Oiši. Predstava je inspirisana koreografijom i izvođenjem Vaclava Nižinskog na čuvenu kompoziciju Igora Stravinskog „Posvećenje proleća“.

Beogradski festival igre

Carminho na Guitar Art Festivalu Koncertni serijal Musicology Barcaffè Sessions ovog marta u Bitefartcafeu ukršta puteve dva izvođača koja smo dugo iščekivali. Slavni afrički muzičar Richard Bona će, sa svojim petočlanim bendom, održati čak dva koncerta, 10. i 12. marta, a 26. marta, na istoj sceni, publici će se predstaviti i sjajna američka fank basistkinja jedinstvene energije i imidža - Nik West. www.originalmagazin.com

Trenutno najveća fado zvezda Karminjo (Carminho) prvi put dolazi u Beograd i održaće koncert 15. marta u Kombank dvorani. Portugalska pevačica nastupiće u okviru 20. Guitar Art festivala. Nazivaju je „novom kraljicom fado muzike”, jedna je od trenutno najtraženijih world-music zvezda, a ovom prilikom će, pored popularnih numera koje su joj obezbedile taj status, predstaviti i pesme sa svog aktuelnog petog albuma „Maria“, koji je po rečima kritike najličniji do sada. Guitar Art Fest će 12. marta otvoriti najbolji svetski flamenco gitarista Vicente Amigo sa svojim bendom, a do 17. marta ljubitelji zvuka gitare moći će da čuju i Rosenberg trio, Kings of Strings, Vlatka Stefanovskog i Miroslava Tadića.

original

41

Intervju

Pozitivan stav će vas izdvojiti

Ivana Bogićević

Milenijalac koji zna šta želi

da radim. To je svakako olakšalo moj poslovni razvoj i pomoglo mi da za kratak vremenski period dođem do pozicije na kojoj sam sada. A moj prvi posao je bio na recepciji - u srcu hotela gde iskustvo gosta počinje i gde se završava. U direktom kontaktu sa različitim gostima upoznate njhove želje i potrebe, pa kasnije možete lakše da odgovorite na njihova očekivanja.

Posao u hotelijerstvu je vrlo aktivan i stvarno se mora voleti. To me je motivisalo, kao i želja da ispunim ciljeve.

Tekst: Biljana Stefanović Foto: Vesna Lalić

Ivana ima 26 godina i iako mlada, brzo je shvatila da u svakom razvoju mora da postoji puno odricanja. Njen trud i istrajnost su se isplatili, pa je tako za samo godinu dana dobila čak dva unapređenja u hotelu „Hilton Beograd“

K

Šta je po vašem mišljenju važno za lični i poslovni napredak?

- Po mom mišljenju želja i istrajnost su dva ključna faktora u napretku.

Lični napredak donosi poslovno unapređenje. Konstantan rad, usavršavanje i učenje nam omogućavaju da steknemo samopouzdanje i da bolje nastupimo pred drugim ljudima. Nije uvek lako jer u svakom karijernom razvoju mora da postoji puno odricanja, ali kada imate jasno postavljen cilj i kad znate tačno čemu težite, onda je puno lakše.

ad si mlad, istrajan i kad tačno znaš šta želiš, uspeh je zagarantovan. Trud i rad uvek budu primećeni, a pravi dokaz za to je Ivana Bogićević, referent prodaje za grupe i događaje u hotelu „Hilton Beograd“. Za samo godinu dana dobila je čak dva unapređenja u jednom od najpoznatijih hotelskih lanaca na svetu. Njena priča može da posluži kao primer mladim ljudima jer pokazuje da se uz malo odricanja svaki cilj može ostvariti.

Šta podrazumeva pozicija na kojoj se sad nalazite?

- Najjednostavnije rečeno referent prodaje za grupe i događaje kreira i prezentuje hotelsku ponudu sa ciljem da se uspešno iznajmi prostor i obezbedi određena usluga ili servis klijentima koji za to imaju potrebu. Osim toga, puno pažnje posvećujemo i kreiranju dugoročnih veza sa klijentima zasnovanim na prijateljstvu i poverenju. Ispunjena očekivanja klijenata nama garantuju da će se ponovo vratiti u naš

Jako ste mladi, imate 26 godina, a brzo ste napredovali u karijeri i dobili ste posao u prestižnom hotelu kakav je „Hilton“. Kako vam je to pošlo za rukom?

- Rad i trud uvek budu primećeni. Imam sreću da radim u divnom timu sa pravim liderima koji konstantno dele svoje znanje sa nama. Pored toga „Hilton Beograd“ puno pažnje posvećuje razvoju i napredovanju svojih zaposlenih kroz razne treninge i obuke. Potrudila sam se da to maksimalno iskoristim, a menadžment je primetio moje zalaganje, tako da sam za godinu dana dobila čak dva unapređenja.

Kako je tekao vaš poslovni razvoj i šta vas je najviše motivisalo na tom putu?

- Tokom školovanja imala sam priliku da kroz stručne prakse prođem kroz različite sektore hotelskog poslovanja i shvatim u kom sektoru želim

42

www.originalmagazin.com

original

Kako ostaviti originalan utisak na intervjuu za posao? Koji je vaš savet mladim ljudima?

- Pored dobre radne biografije, originalan utisak ostavićete pozitivnim stavom i dobrom pripremom za intervju. Saznajte što više o kompaniji za koju aplicirate jer ćete tako pokazati preduzimljivost i stavićete poslodavcu do znanja da vam je stalo. Skrenite pažnju na sebe nekim svojim ličnim pečatom. Sve više kompanija upravo traži mlade ljude bez iskustva, entuzijastične sa čvrstim karakterom kako bi ih oblikovali po njihovim merama. Ne bojte se, budite nasmejani, vedri i pokažite da ste otvoreni da se trudite i naučite.

hotel, što je svakako dugoročan cilj. Nakon svakog događaja, grupe ili konferencije imamo evaluaciju kako bismo konstantno mogli da unapređujemo naše poslovanje i izdvojimo se na tržištu.

Kako je „Hilton“ prepoznao važnost „Originalnih razgovora“ i šta je bitno kod organizacije događaja ovog tipa?

- „Hilton Beograd“ je društvenoodgovorna kompanija i svako kreiranje vrednosti za ljude, okolinu i zajednicu je prepoznato od strane menadžmenta.

Otuda i želja da budemo partner na ovom projektu.

Kod događaja ovakvog tipa važno je saslušati potrebe klijenata i odgovoriti na njih, ali i na vreme proslediti sve potrebne informacije odeljenjima koji učestvuju u pružanju usluge. Hotel je zapravo jedna velika fabrika sa više različitih sektora koji zavise jedni od drugih.

Dolazak u nov kolektiv može da bude vrlo stresan. Kako se što brže uklopiti u nov tim kad dobijete posao?

- Upoznajte kolege, slušajte ih, budite prijateljski nastrojeni. Ljubaznost, osmeh i pomoć kolegama nikada nisu naodmet. Budite opušteni i svoji, ali ne previše nametljivi. Ne moraju vam svi biti prijatelji, već pronađite nekoliko ljudi za početak sa kojima imate zajedničke teme i oni će vam najbolje pomoći da se uklopite. Pitajte – potražite pomoć ili savet od drugih kolega jer učite i kroz iskustva drugih ljudi. l

43

LEGENDA

Karl Lagerfeld Čovek koji je živeo kako je želeo U

mro je u Parizu u 86. godini. Priča se da nije dugo bolovao, mada se ljudi koji su mu bili najbliži ne oglašavaju. Oni iskreno tuguju. S Karlom su izgubili vetar u leđa i svesni su da ga niko ne može zameniti.

Mnogo je toga što je Lagerfeldov karakter činilo jedinstvenim. Bogatstvo, glamur, ukus, pamet samo su delići slagalice. Kao i Koko Šanel čiju modnu kuću je podigao iz pepela, bio je genijalan u kreiranju lične uniforme. Crna odela i 44

„Odeća govori istinu“, rekao je svojevremeno.

Baš zato je to kako je izgledao najbolja metafora Lagerfeldove filozofije mode i života.

Na početku karijere je bio asistent Pjera Balmena. To je period procvata francuskog šika. Posle toga je pet godina dizajnirao kreacije visoke mode za modnu kuću Jean Patou.

Već tada su uveliko pričali o Karlu kao o dizajneru koji donosi nove forme.

Godine 1963. prelazi u Chloé. Taj period obeležili su lepršavi komadi i karakteristične haljine s korpama za grudi. Lagerfeld žena je eterična, ona je seksi, ali ume da se pretvori u nepredvidivu buntovnicu. Žena za koju kreira se ne folira, obučena je za stvarnost koja je okružuje. Ona je seksi, nikada vulgarna.

Sa sestrama Fendi 1965. je započeo partnerstvo. Potpisali su doživotni ugovor, baš kao kasnije sa Chanelom. Sa sestrama Fendi je bio jako blizak, a zahvaljujući njihovim kontaktima krojači rimskih ateljea su ga upoznali i momentalno počeli da ga obožavaju. Godine 1974. Karl osniva brend pod svojim imenom koji je 2005. kupio Tommy Hilfiger, ali je Karlu ostavio umetničku kontrolu i slobodu.

Otišao je kralj mode i teško je, gotovo nemoguće zamisliti bilo koga ko će dostići njegov status. Genijalnost, kreativnost, stručnost, oštar jezik i originalnost su ga učinili svetskim superstarom. Imao je 300 Ipoda i mačku s dve lične asistentkinje.

Karl Lagerfeld je definicija dekadencije Tekst: Ivana Stojanov Foto: Profimedia

Modni genije nije imao nameru da ikada ode u penziju

kožne rukavice, nizak konjski rep, seda kosa, velike naočare koje nije skidao… sve to ga je činilo prepoznatljivim, što je prilično pametan potez za nekoga ko mrzi anonimnost.

Izgledao je kao plod ljubavi kurtizane s dvora iz 18. veka i Mika Džegera.

Koliko su mu bili bitni detalji najbolje objašnjava činjenica da je isekao palčeve sa svojih kožnih, crnih rukavica da bi mu ruke izgledale duže. Kako je objasnio – u Francuskoj ste uticajni ako imate dugačke ruke. I ljudi su mu verovali, čak i ako to nije bilo sasvim tačno. Ipak, znao je šta je za njega jedina važna istina. www.originalmagazin.com

Kada su mu deset godina nakon smrti Koko Šanel ponudili da preuzme modnu kuću Chanel i ponovo je učini „modernom“, poznanici su ga molili da to ne radi, da ne ulazi u taj prašnjavi, prevaziđen mauzolej. Naravno da je prihvatio. Znao je da Koko ne bi podržala ono što je radio, ali imao je zadatak. S njim kuća Chanel je ponovo špstača sinonim stila, statusni simbol. U toj modnoj kući proveo je punih 36 godina.

Nikada nije hteo da uspori, I nije mu padalo da se povuče, bez obzira na godine. Rekao je da neće učestvovati u retrospektivama svoje karijere, ne želi nikakve fondacije, nije hteo da piše autobiografiju i nije mu padalo na pamet da čuva arhiv svojih radova. „Ne volim sahrane i ne želim da iko dođe na moju. Radite šta hoćete s pepelom. Bacite ga u đubre“, rekao je.

Priča se da je kompletno bogatstvo ostavio svojoj miljenici i saputnici, beloj mački Choupette. Chanel je zvanično objavio da će Lagerfleda naslediti Viržini Vijar, „koja u toj modnoj kući neće biti revolucija, već evolucija“. l original

Život i smrt Karla Lagerfelda

njegovim rečima

O sebi Stojim čvrsto na zemlji.

Samo ne na ovoj Zemlji.

O ranom detinjstvu Kada sam imao četiri godine, od majke sam za rođendan tražio barmena.

O svom kreativnom radu Imam neku vrstu Alchajmera kada je reč o svom poslu, što mislim da je veoma dobra stvar. Previše ljudi danas pamti šta su radili, zaboravite sve i počnite opet.

O modnom poslu Stvorili smo proizvod koji nikom nije potreban, ali ga ljudi svejedno žele.

O taštini Taština je najzdravija stvar u životu.

O svojoj javnoj personi Ja sam poput karikature samog sebe i to mi se sviđa. To je poput maske. A za mene Karneval u Veneciji traje cele godine.

O brizi o sebi Nemojte sebe previše da žrtvujete, jer ako to uradite, ne ostaje vam ništa više što možete da date i nikog neće biti briga za vas.

O ulozi mode Bilo da se desi nešto dobro ili loše, utiče na modu. To možete brže videti na modi, nego na bilo čemu drugom.

O penziji Zašto bi trebalo da prestanem da radim?

Ukoliko se to desi, umreću i sve će biti gotovo.

O memoarima Nemam šta da kažem. Zapravo se trudim da ne budem zapamćen.

45

Lazar Stojković

BUDI USPEŠAN

9 od 10 startapa propadne zbog distribucije Otprilike 60% startapa doživi neuspeh, a u čak 90% slučajeva uzrok tome je loš ili nepostojeći model distribucije, priča za Original Lazar Stojković, mladi stručnjak koji poslednjih sedam godina živi i radi u Kaliforniji Tekst: Ivana Stanišić Bokić Foto: Đurđica Marčetić

K

ako sam kaže, odavde nije otišao trbuhom za kruhom, već zato što je smatrao da ovde dalje ne može da raste. Napustio je San Francisko i trenutno živi u Los Anđelesu, radi kao direktor dizajna u kompaniji ,,Super”, fintech startapu iz San Franciska, osim toga je i mentor u 500 Startups, najaktivnijem svetskom akceleratoru, i u VC fondu za startape u ranoj fazi razvoja i suosnivač i član Upravnog odbora Serbian Entrepreneurs, poslovne mreže koja okuplja uspešne startap preduzetnike, investitore, inženjere i menadžere našeg porekla koji pružaju podršku srpskom startap ekosistemu širom sveta kroz sveobuhvatan pristup veštinama, resursima i mentorstvu.

Po odlasku iz Srbije studirao je na UC Berkeley School of Information, a nakon završetka je, kao asistent profesora Mortena T. Hansena, jednog od najvećih živih stručnjaka za menadžment na svetu, radio na istraživanju aplikacija za promenu ljudskog ponašanja na radnom mestu.

Na početku razgovora za Original Lazar otkriva šta ga je pokrenulo na odlazak u Ameriku i da li ga smatra definitivnim.

46

www.originalmagazin.com

original

47

BUDI USPEŠAN

Lazar Stojković

-Kada sam se 2012. godine preselio u Kaliforniju, startap ekosistem u Srbiji je bio u embrionalnoj fazi. Praktično ništa nije postojalo. Zajednica, investitori, akceleratori, specijalizovani događaji, tehnološki mediji, coworking prostori – sve te komponente su bile potpuno ili skoro potpuno odsutne. Nije bilo ni nekog sistemskog razumevanja da je tehnologija glavna industrija 21. veka. Država je još uvek uporno i nerazumno forsirala poljoprivredu, nemajući apsolutno nikakvu viziju u kom pravcu bi srpska ekonomija trebalo da se razvija dalje od poslovičnih rala i volova. Cela srpska startap scena je bila samo šačica entuzijast,a kojoj sam i ja pripadao. S jedne strane, super mi je išlo. Napravio sam i prodao tri startapa u Beogradu, živeo sam jako lepo i lagao bih kada bih rekao da sam jedan od onih koji su otišli trbuhom za kruhom. S druge strane, već neko vreme sam bio potpuno svestan toga da okruženje u kom sam se nalazio jednostavno nije bilo preterano podsticajno za moj dalji profesionalni razvoj. U toj atmosferi stigla mi je vest da sam primljen na master studije na UC Berkeley School of Information, za koje sam aplicirao nekoliko meseci ranije. Taj izbor nije bio preterano komplikovan. Evropa je totalna periferija kada je u pitanju tehnološka industrija, a i ne privlači me za život, tako da su Amerika, UC Berkeley i Silicijumska dolina bili sasvim logičan izbor. Faktor koji me je dodatno stimulisao da spakujem kofere je i taj što je Srbija tip zemlje gde je difolt odgovor na sve bio „ne može“, dok je u Americi difolt odgovor na sve „može“, a kada nije – onda je „može, ali će da košta više“. Što se tiče definitivnosti, mislim da mi kao narod nepotrebno baratamo apsolutnim kategorijama kada se priča o tim stvarima.

Pre svega, današnja visokoobrazovana dijaspora nije isto što i ona stara emigracija pre 50 godina. Većina tih ljudi su iz različitih razloga - što političkih, što ekonomskih - dolazili u Srbiju samo jednom u 10 godina i to bi bio, razumljivo, veliki doživljaj i za njih i za njihovu porodicu i prijatelje. Danas smo neuporedivo mobilniji na svaki način. Ja sam u Beogradu bar 2-3 puta godišnje. Kada mi se dolazi, sednem u avion i dođem. Ako mi je lepo, ostanem i po dva meseca. Dok god imam internet konekciju, mogu normalno da radim. Današnji svet je zbog svega toga suštinski mnogo manji nego nekada. Istovremeno, nije da sedim ostatak godine samo u KA. Supruga i ja volimo da putujemo, tako da sam tokom 2018. godine ukupno preleteo oko 70.000 kilometara. Suštinski, jednom kada napravite taj prvi veliki korak i donesete odluku da se preselite u neku novu zemlju, definicija doma postaje mnogo fluidnija i otvaraju se vrata celog jednog novog sveta.

Doskora ste bili u Silicijumskoj dolini, koju mnogi smatraju prestonicom inovacija. Kakva je to sredina za rad? I kako odande izgleda ostatak sveta, posebno ovaj?

- Gledano kroz prizmu tehnologije, zalivska oblast San Franciska ili, što bi se danas reklo, Silicijumska dolina u širem smislu jeste centar sveta, a San Francisko je njena prestonica. U tom regionu su sedišta tehnoloških giganata današnjice: Google, Apple, Facebook, Twitter, Uber, Netflix, Tesla i mnogih drugih. Tu su Stanford i UC Berkeley, dva od pet najboljih univerziteta na svetu. Tu je 40 odsto sveg kapitala investiranog u tehnologiju u SAD. Novi 48

Ne računajući tehnološku industriju koja je svetla tačka života tamo, San Francisko se tokom poslednjih godina pretvorio u potpunu urbanu distopiju, zbog čega sam Silicijumsku dolinu zamenio toplijim krajevima – i metaforički i bukvalno

proizvodi najinteresantnijih startapa na svetu se kao po pravilu prvo testiraju na tom tržištu, tako da imate priliku da iskusite stvari koje su za ostatak sveta još uvek naučna fantastika, kao npr. autonomna vozila. Zaposleni u tehnologiji su izuzetno dobro plaćeni, s obzirom na to da lokalna tehnološka industrija godišnje generiše oko 750 milijardi dolara, više nego cela ekonomija Švajcarske ili Saudijske Arabije. Često se govori o mehuru koji živi i nekoliko decenija u budućnosti u poređenju i sa ostatkom Amerike i ostatkom sveta. Na druge zemlje, pa i na Srbiju, gleda se uglavnom samo kao na turističke destinacije ili eventualno lokacije za outsourcing, a nikada kao bilo kakvu ozbiljnu konkurenciju u svetskoj tehnologiji, s izuzetkom Kine, i to samo u oblastima kao što su e-commerce i veštačka inteligencija.

Iz San Franciska ste prešli u Los Anđeles. Zbog čega ste tako odlučili i možete li da uporedite ta dva grada?

- Osnovni razlog je bio kvalitet života. Ne računajući tehnološku industriju, koja je svetla tačka života tamo, San Francisko se poslednjih godina pretvorio u potpunu urbanu distopiju. Kada inicijalni momenat oduševljenja izbledi, obično posle nekoliko godina, ljudima se otvore oči i shvate gde žive. Kada se to meni desilo, odlučio sam da se preselim u toplije krajeve – i metaforički i bukvalno. Mogu da povučem paralelu, ali s obzirom na to da sam se preselio pre manje od godinu dana i da sam još uvek u fazi medenog meseca sa Los Anđelesom, uzmite moj odgovor s www.originalmagazin.com

rezervom. Kao što rekoh, LA je mnogo kvalitetnije mesto za život.

Prvo, klima je mnogo prijatnija. San Francisko se geografski nalazi u Kaliforniji, ali klimatski kao da je negde severnije uz obalu, hladan je, često oblačan i siv, ujutru ima magle. Oblačenje u slojevima je pravilo cele godine. S druge strane, LA je baš onakav kako ljudi zamišljaju sunčanu južnu Kaliforniju. Sad, da li je do te klime ili nečega drugog, ali i ljudi su ljubazniji i opušteniji. U sebi definitivno nose mnogo više optimizma nego stanovnici San Franciska, gde je epidemija galopirajućeg cinizma već ozbiljno nagrizla većinu ljudi koje svakodnevno srećete. Osvežavajuće je i to što LA, uprkos uvreženom mišljenju, nije grad jedne industrije.

U SF se kompletna ekonomija vrti oko tehnologije i maltene svi razgovori koje čujete oko vas su isključivo o ovoj aplikaciji ili onoj rundi finansiranja. Najveći poslodavac u gradu je ,,Salesforce”, sa svojih 8.400 zaposlenih i novim neboderom koji je koštao preko milijardu dolara. Ako se bavite tehnologijom, sve to je u početku vrlo uzbudljivo, ali posle nekog vremena počne da vas zamara što se svuda vrti ista traka. U Los Anđelesu nije tako. Iz istorijskih razloga svi misle da se u tom gradu sve vrti oko Holivuda, ali ako je to nekada i bilo tačno – danas više nije. Manje od dva i po odsto stanovnika radi u filmskoj industriji, čak je i tamošnja restoranska industrija bukvalno četiri puta veća od filmske! Ekonomija Los Anđelesa je diverzifikovanija od ekonomije San Franciska i samim tim interesantnija. S druge strane, upravo ta uska specijalizacija i fokus na tehnologiju u SF su izgradili jedan neverovatno kompleksan tehnološki ekosistem koji još uvek nema realnog takmaca nigde na svetu. Zbog toga sam i sam još uvek poslovno vezan za San Francisko. I baš zbog toga, i pored toga u šta se on kao grad pretvorio, smatram da bi svako ko se bavi tehnologijom morao da proživi nekoliko godina tamo da bi suštinski razumeo industriju u kojoj je. Što se mana Los Anđelesa tiče, čujem da se dosta ljudi žali na to da je automobil neophodan i da saobraćaj ume da bude pakao kada pet-šest miliona vozila izađe na ulicu svakog dana, ali ja iskreno nemam taj problem. Organizovao sam sebi život tako da mogu lako da stignem peške do svega što mi je potrebno, a najduža vožnja mi je do aerodrome, oko 20 minuta.

Na čemu trenutno radite i kakvi su vam planovi za dalje?

- Kao i ceo tim Supera, startapa iz San Franciska čiji sam deo, fokusiran sam na to da on uspešno izraste u fintech jednoroga koji će biti dominantni igrač na home warranty tržištu u SAD. U poslednjim smo fazama pred rundu finansiranja Series B i u 2019. godini nam predstoji puno posla sa skaliranjem kompletne organizacije i distribucijom na novim tržištima. Takođe, kako firma bude rasla, voleo bih da u narednih godinu dana Superov tim za razvoj proizvoda koji sam osnovao u Beogradu podignem sa desetak na pedesetak ljudi.

Mentor ste u 500 Startups. Da li je postojao neki startap za koji ste bili sigurni da će uspeti, a da ipak nije? Kada analizirate, možete li da zaključite zbog čega se to desilo?

- 500 Startups ima odličan program akceleracije startapa u koje investira i ono na šta se stavlja ubedljivo najjači akcenat tokom original

te akceleracije jeste distribucija. I to je s razlogom tako. Većina osnivača koji se prvi put nađu u ulozi CEO je potpuno pogrešno opsednuta proizvodom umesto distribucijom. Iznenađujuće veliki broj inteligentnih ljudi i dalje ima onaj stav ’build it & they will come’, i obično im je u početku teško da shvate da je čak i portfolio najboljih proizvoda na svetu bezvredan u njihovoj kompaniji ako ona nema jasan model distribucije. I ne samo to, već će takvu kompaniju na tržištu kao od šale razbucati čak i konkurent sa osrednjim proizvodom, ali s izgrađenim robusnim kanalom distribucije. Na App Storeu za svaku osrednju aplikaciju koju koriste milioni korisnika postoji po hiljadu odličnih, lepo dizajniranih konkurentskih aplikacija koje je skinulo manje od 100 korisnika.

Razlika? Samo distribucija. Kada vidim startap koji nije uspeo, prvo gledam kakav je bio model distribucije. U devet od deset slučajeva ispostavi se da upravo tu leži razlog neuspeha.

U jednom intervjuu pre nekoliko godina rekli ste da je budućnost u bitcoinu. Koliko se tu stanje promenilo za ovo vreme? Da li su ispunjena očekivanja koja ste imali?

- Da, i dalje verujem da je bitcoin (BTC) osnova budućeg decentralizovanog globalnog finansijskog sistema bez posrednika i digitalni zlatni standard koji ima dobre šanse da iskoreni i bankarski sistem kakav danas postoji i kejnzijanski inflatorni fiat novac, koji je njegovo pogonsko gorivo. Ta dva su zbog svoje uske sprege sa centralnim bankama i državama do danas bili manjeviše jedan potpuno izolovan prostor, ušuškan i zaštićen od bilo kakve tržišne konkurencije. Srećom, ta žurka se sada bliži kraju i informatička revolucija je konačno došla po svoje. Predstojeća ekonomska recesija u SAD 2019. ili 2020. godine i globalna finansijska kriza koja će doći na njenom repu će samo ubrzati kraj tog tradicionalnog sistema. Čak bih rekao da ako su ideje Džona Mejnarda Kejnsa obeležile 20. vek kao jednu monetarnu eru, 21. vek pripada idejama Satošija Nakamota i Ludviga fon Mizesa. To je sada već postalo očigledno i pametnim ljudima van tehnologije i finansija. Na primer, izraelski premijer Benjamin Netanjahu je u neformalnom razgovoru sa novinarima 2017. godine izjavio da će banke nestati i da je to ono što gura cenu BTC gore. Nasuprot tome, najglasniji BTC skeptik među intelektualcima u SAD je Pol Krugman, nobelovac koji je 1998. godine rekao da će uticaj interneta na ekonomiju biti manji od uticaja faks-mašine, a to mu očigledno nije bilo dovoljno, pa sada ima nova predviđanja.

Nažalost, i pored istorijskog značaja BTC, onaj deo javnosti koji je uopšte i svestan tektonske promene koju donosi protokol za transfer vrednosti, suštinski ne razume ovu tehnologiju i posmatra je na najpovršniji mogući način, fiksirajući se isključivo na dnevno kretanje cene. Tako onda dobijamo poređenje sa holandskom manijom za lalama iz 17. veka ili neinformisane komentare kako je, eto, jedan BTC pre godinu dana vredeo 19.500 dolara, a sada vredi oko 4.000 dolara, i to je onda siguran znak da je sve to jedna velika prevara, takoreći virtualni Jezda i Dafina. Hajde da stavimo stvari u perspektivu: u trenutku kada sam dao intervju koji ste pomenuli cena BTC je bila 265 dolara, što znači da je od tada do danas skočila oko 1.400 odsto. Šta nas to uči? Ako 49

BUDI USPEŠAN

Lazar Stojković Budi kreativan

U plesu je najvažnija priča

Lazar je u SAD od 2012, ali u Srbiju dolazi često

neko već želi da prati grafikon sa cenom, preporučujem da se BTC posmatra isključivo na duži rok, i to u logaritamskoj skali jer je u pitanju eksponencijalna tehnologija. Taj aspekt rasta je donekle sličan kao kod uspešnih startapa koji od runde do runde finansiranja eksponencijalno vrede sve više, dok na kraju ne postanu džinovi od stotinak milijardi kao „Uber“, samo što je ovde reč o open-source projektu bez stotine miliona VC investicija. Postoji puno drugih indikatora koje su mnogo važniji od same cene. Jedan od njih je broj transakcija – najprecizniji podatak koji trenutno imamo o tome koliko se BTC zapravo koristi u stvarnom svetu.

Dalje, tehnički fundamenti koji su jači nego ikada. Upotreba SegWit adresa se 2018. godine učetvorostručila, što znači da sada više transakcija može da stane u svaki blok. Ukupni hashrate se utrostručio od početka godine, čineći BTC mrežu bezbednijom.

Važno je istaći i to da za ovih devet godina, koliko postoji, ona nijednom nije kompromitovana ili je prestala s radom i pored toga što su razni maliciozni akteri, od struktura pojedinih država do black hat grupa, pokušavali da je hakuju. Dalje, kapacitet Lightning Networka, rešenja za off-chain poravnanja, konstantno raste i deluje kao da bi mogao biti solucija za neke od najvećih izazova pred tehničkim skaliranjem BTC, poput broja transakcija u sekundi i njihove brzine. Pojavljuju se polako i novi projekti za implementaciju pametnih ugovora, poput Rootstocka. Naravoučenije? Nemojte previše verovati senzacionalističkim naslovima po medijima, naročito ne onima kojima su najveći oglašivači banke i finansijske institucije. Nasuprot onome što kažu, bitcoin niti propada niti nestaje. Šta je to što nedostaje Srbiji da bi mogla da postane konkurentnija na IT tržištu, ne samo kao rasadnik kvalitetnih programera već i na polju inovacija? Ideja svakako ne fali…

- Srpski tehnološki ekosistem je još uvek u relativno ranoj fazi razvoja i postoji dosta toga što je potrebno da se desi da bi Srbija ispunila svoj potencijal na tom polju i jednog dana postala sledeći Izrael ili Irska. Već sam više puta pričao u javnosti o tome da našoj tehnološkoj industriji na prvom mestu nedostaje ono što nedostaje i svim ostalim granama privrede u Srbiji – ljudi koji znaju da rade kvalitetan business development. Tehnička ekspertiza bez biznis-ekspertize neminovno vodi u outsourcing, a to je najgori

Nemojte previše verovati senzacionalističkim naslovima po medijima, naročito ne onima kojima su najveći oglašivači banke i finansijske institucije. Nasuprot onome što kažu, bitcoin niti propada niti nestaje 50

mogući ishod za zemlju. Ako želi da uspe na globalnom tržištu, Srbija mora da bude orijentisana ka proizvodima, a ne ka uslugama. Dalje, nedostaje svest o samim pravilima igre u tehnološkom biznisu. Navešću samo dva primera. Do pre par godina većina ljudi po srpskim startapima nije znala šta su opcije na akcije, iako je to osnovni mehanizam kompenzacije zaposlenih u startapima, bez kog im se više isplati da odu da rade u nekoj velikoj kompaniji nego da rizikuju. Imao sam čak prilike da čujem od prijatelja koji su prodali svoje startape u Srbiji za milionske iznose da su njihovi zaposleni pre toga odbijali procentažu u firmi kao deo svoje kompenzacije uz komentare ’ma jok, bre, šta će mi to, daj ti meni 300 dolara više mesečno’. I, naravno, direktno kao posledicu te odluke gubili su stotine hiljada evra kada dođe do prodaje firme.

Drugi primer je boostrapping, odnosno izgradnja startapa bez uzimanja novca od investitora. Par srpskih startapa koji su uboli taj džekpot i uspeli da naprave uspešne firme bez ijednog centa investicija sada propagiraju da je fundraising opciona stvar. Iako razumem nameru promotera te ideje, koja prividno jeste plemenita – slanje poruke ’ostanite potpuni vlasnici svoje kompanije i njene sudbine’ – moram da kažem da je taj savet dosta loš. U Silicijumskoj dolini ne postoji nijedna velika tehnološka kompanija koja je nastala bez VC kapitala. Baš nijedna. U poslovnom svetu SAD kažu: „Koja je razlika između preduzetnika i budale? Preduzetnik radi sa investitorskim parama, a budala sa svojim.“ Sve su to neke dečje bolesti koje srpska tehnološka scena tek mora da preleži da bi se takmičila u prvoj postavi globalne lige. l www.originalmagazin.com

original

51

Budi kreativan Tekst: Ana Kalaba Foto: Beogradski festival igre, Jelena Janković

Dunja Jocić je igračica, koreografkinja, rediteljka čija je životna priča dokaz da se pred istinskim talentima svi putevi otvaraju – uz malo hrabrosti i upornosti. U sklopu 15. Beogradskog festivala igre vraća se da nas podseti na to

D

unja Jocić je rođena u Beogradu, 1978. godine, i često ističe da je odrastala u porodici filmskih stvaralaca. Ipak, njena prva ljubav bio je sport. Bila je vicešampionka ritmičke gimnastike i deo jugoslovenskog olimpijskog tima. Danas kaže da na to vreme gleda kao na „davnu prošlost, ali na jedan važan period života“.

- Gimnastika me je prilično izvajala kao osobu, i odredila odnos prema svakom poslu kojim sam se kasnije bavila. Od tada se nikada nisam bavila sportom, ali ceo život živim kao sportista. Sa sportskim duhom i energijom uplovila je u svet umetnosti. Objašnjava nam da je recept za uspeh isti na oba polja: upornost, disciplina i cilj. Diplomirala je u Baletskoj školi Lujo Davičo 1998. godine i nastavila studije na Roterdamskoj akademiji za igru. Od tada živi, igra i stvara u Holandiji.

- Znala sam da je Akademija za igru u Roterdamu odlična škola, ali sam se tamo našla zahvaljujući jednom dobrom prijatelju. Na njegov nagovor, i zahvaljujući njegovim vezama, mi smo teške i ratne 1998. godine uspeli da dobijemo vize i iz Beograda odemo u Holandiju. Otišli smo na jednu audicju, nakon koje sam ja upisala roterdamsku Akademiju – priseća se u razgovoru za Original, i ističe da nakon toga nije bilo teško probiti se na holandskoj umetničkoj sceni.

- Moram priznati da meni zaista nije bilo teško. Jasno sam znala šta hoću. „Pravila igre“ na holandskoj sceni su neuporedivo drugačija nego kod nas. U Srbiji je scena toliko mala, da kao i da je nema. Možda je i ima, ali se ne vidi… U Holandiji je velika produkcija, mnogo trupa, i sve se stalno menja. U Srbiji, sve stoji. Kada to kažem, ja sam tužna, i uvek tražim način da podržim svoje kolege, i da im poručim da navijam za njih. Mora se ići napred.

Sama pomisao kako staviti Endija Vorhola u svet igre mi je bila, a i dalje mi je jako uzbudljiva.

Nije me zanimalo da se bavim njegovim radom, već njegovim manje poznatim privatnim životom 52

Dunja Jocić na Beogradski festival igre stiže kao dobitnica izdanja „VIP poziva“, sa Korzo teatrom iz Haga i predstavom „Ne govori sa mnom dok spavam“.

Tema festival je „Emocije“, a Dunja kaže da njena predstava „nosi vrlo suptilne, ali i potpuno suprotstavljene emocije - ljubav, prezir, iritaciju, konstantnu repeticiju, zavisnost, zavist, pa opet ljubav, koja mora pobediti sve…“ „Ne govori sa mnom dok spavam“ je inspirisana zajedničkim životom slavnog Endija Vorhola i njegove majke Julije, ali pre svega…

- To je jedna intimna priča o odnosu dvoje ljudi. Vrlo specifična priča, dekor, igrači, koreografija… Vorhol je jedna intrigantna i čudna osoba. Sama pomisao kako staviti Endija Vorhola u svet igre mi je bila, a i dalje mi je jako uzbudljiva. Nije me www.originalmagazin.com

zanimalo da se bavim njegovim radom, vec njegovim manje poznatim privatnim životom. Situacija da je on sa majkom Julijom živeo sve do njene smrti mi je na neki način bila bliska. Takvi primeri nisu usamljeni na Balkanu – kaže Dunja za Original.

Ako je pitate za njeno najintimnije delo, bez razmišljanja bira svoj koreografski debi „Bez cveća, molim“ iz 2007. koji joj je doneo nagradu Festivala koreografskih minijatura u Beogradu i označio početak njene koreografske karijere. I iza njega stoji moćna priča o majci.

- Jeste, to je moja najličnija koreografija do sada. Ona je posvećena mojoj majci Veri. Nastala je nakon njene smrti.

Inače joj je, kaže, priča glavni fokus kad je u pitanju koreografija.

- Priča mi je najvažnija. Od dobre priče uvek polazim. U zavisnosti šta želim da ispričam zavisi i moj pristup, odnosno način rada. I svaki put je to drugačije. Kojim putem ću da krenem, zavisi i od mog raspoloženja. Rado se koristim i inspirišem kroz original

druge umetnicke discipline, naročito film. Sve shvatam kao koreografiju, mislim da tako pristupam i kada režiram.

Pitali smo je za sledeći projekat – ispostavilo se da ih ima nekoliko prilično velikih i izazovnih.

- Ako živite u inostranstvu onda je normalno da znate da nabrojite sledećih pet projekata! Moj sledeći angažman je u Operi u Mastrihtu, a posle toga krećem u snimanje jednog filma. Zatim moja nova predstava, za koju sam sredstva dobila zahvaljujući prestižnoj nagradi za najboljeg nezavisnog koreografa u Holandiji… Ta nagrada je stigla prošle godine, samo nekoliko dana nakon što sam obaveštena da sam dobila nagradu Vip poziva i da će se moje delo izvesti na Beogradskom festivalu igre. Nagrade su mi važne, one su znak da ste nešto radili, i da ste to što ste radili – radili dobro. U svemu tome, opseda me i jedan potpuno poseban projekat koji već nekoliko godina osmišljavam… Mislim da ništa slično nisam videla, a moguće je da će se otvariti baš u Beogradu!

53

Budi originalan Vitomir Jevremović, osnivač VR-All-Art platforme, sproveo nas je kroz svet VR umetnosti

Virtuelna realnost je stigla i u muzeje 54

Šetnja sa dinosaurusima, surfovanje na talasima u Australiji, ronjenje na 50 metara dubine i razgledanje korala koje možete, gotovo pa da pipnete – sve to je moguće ako imate odgovarajući VR set. A odskora, i to zahvaljujući domaćem startapu, moguće je na ovaj način i videti brojne postavke iz muzeja širom sveta, a sve to iz svoje fotelje www.originalmagazin.com

Tekst: Ana Lađarević, DigitAla.rs Foto: Mitar Mitrović

V

kacige ili naočara u kojima su smešteni odvojeni displeji za svako oko kao i senzori koji prate pokrete vaše glave. Kako vi pomerate glavu, tako vidite širi deo slike, baš kao što činite u pravom životu. Opciono, VR setovi imaju kontrolore, pre svega oni koji su namenjeni za video-igre a zavisno od njihove preciznosti i naravno kvaliteta sočiva varira kvalitet (i cena) samog VR seta.

Virtuelan realnost je donedavno bila rezervisana za filmove naučne fantastike, a danas za 200 evra i vi možete imati svoj set koji vas vodi direktno u neku video-igru, film, razgledanje svemira ili krajeva sveta do kojih biste inače teško došli.

Koncept virtuelne realnosti je zapravo krajnje jednostavan - onaj koji je dostupan potrošačima je napravljen u vidu

Oculus ima popularni Rift, HTC i Valve Vive, Sony je među vodećima na tržištu sa svojim PlayStation VR, a Samsung je dodao i odvojene kontrolore svom Gear VR. Google u ovoj oblasti ima Daydream a Microsoft jednu kombinovanu platformu koja polako počinje da osvaja tržište. Tako da bojazni nema, ima puno opcija za sve kojima trenutna realnost nije dovoljno uzbudljiva.

irtuelna realnost je nikad stvarnija. U poslednje četiri godine broj ljudi koji koristi VR setove je sa 200.000 porastao na 171 milion! Ova tehnološka niša postala je industrija vredna 162 milijarde dolara, realnih, ne virtuelnih.

original

55

Budi originalan Za samo sat vremena posetili smo nekoliko umetničkih postavki, a da se nismo pomerili iz svojih fotelja

najbolji način. Reakcije ljudi su upravo ono što nas je motivisalo da svaki put imamo sve više entuzijazma – svi, od četvorogodišnjeg dečaka do važnih ljudi iz sveta umetnosti imaju isti izraz oduševljenja kad se prvi put nađu u virtuelnoj galeriji. Ovo smo mogli da doživimo i na otvaranju Narodnog muzeja u Beogradu, gde se nalazi VR-All-Art stanica – roditelji nisu mogli da odvoje svoju decu od virtuelnih naočara, a kada su i sami ušli u digitalnu galeriju, razumeli su šta im se toliko dopalo. Ono što je zanimljivo je da na našoj platformi mogu da se nađu identične kopije postojećih galerija (mi ih nazivamo „klonovi“) ili potpuno izmišljeni prostori kreirani od strane našeg umetničkog sektora. Galerije-klonovi mogu da se adaptiraju: mogu biti proširene, sa većim prostorom za izlaganje ili višim zidovima, te je zanimljivo gledati ljude kojima su takve galerije već poznate kako se oduševljavaju njihovim digitalnim replikama.

Sa druge strane, galerije koje ne postoje u stvarnom svetu, pružaju mnogo više prostora za manevrisanje, pa je uvek interesantno odgovarati na izazove visoke umetnosti u spektaklu virtuelne stvarnosti.“ Postoje dva načina na koja trenutno može da se pristupi VRAll-Art izložbama i umetničkim delima - kroz aplikaciju, koja će uskoro biti dostupna svima, kao i na VR stanicama koje se nalaze u muzejima i galerijama u kojima su izložena isključivo dela ovih ustanova.

U čemu je tajna? Vrlo jednostavno - VR setovi ispunjavaju glavni zadatak svakog gedžeta, ekstremno su zabavni!

Osećaj kada ih koristite je neverovatan. Sve što vam se odvija pred očima, stvari koje vidite, izgledaju intenzivnije i relanije nego u pravom životu! Imate konstantnu potrebu da nešto pipnete, da osetite sve njegove dimenzije i uverite se da je stvarno tu. Realnost situacija u koje vas animacije vode su takve da ako se nalazite na ivici provalije zaista mislite da ćete pasti preko ivice i videćete, adrenalin i te kako proradi. Uz VR možete da uđete u igru i stvarno osetite kako je igrati iz prvog lica... A tako je i sa muzejem. Razgledajući postavke možete prići delima slavnih umetnika mnogo „bliže“ nego što biste to bili u prilici da učinite u pravom muzeju, pre svega zbog gužve koja se obično stvara ispred najpopularnijih ostvarenja. O virtuelnim muzejima pričali smo sa Vitomirom Jevremovićem, osnivačem projekta VRAll-Art, koji je za Original otkrio kako se rodila ideja o ovom načinu predstavljanja umetnosti: „Galerije i muzeji neprestano traže nove načine za prezentaciju svojih sadržaja. Nakon rada na nekoliko muzejskih postavki u virtuelnoj stvarnosti, otvorio se put ka prezentaciji umetnosti u ovom novom medijumu. Vremenom, kroz razgovor o ovoj ideji sa domaćim i inostranim galerijama, došli smo do zaključka da virtuelni izlagački prostori nisu samo luksuz, već i potreba, ne samo radi animacije poseti56

laca, već i za kustose i radnike u kulturi. Naime, virtuelna realnost pruža mogućnosti za arhiviranje prethodnih izložbi, proširenje prostora, kreiranje novih sadržaja, sve ono što u realnom životu iziskuje novac, vreme, logistiku i ljudske resurse. Kroz eksperimentisanje sa novim načinima izlaganja, došli smo do zaključka da zapravo možemo da napravimo „alat“ za lakšu organizaciju za galeriste, ali i kompletno iskustvo za kolekcionare i ljubitelje umetnosti.

Tehnologija se brzo menja i ono što je neupitno je da je budućnost virtuelna. Za nekoliko godina telefone i televizore zameniće naočare koje ćemo nositi svakodnevno, a ispred nas će se odigravati pomešane stvarnosti sa hologrami-

Na VR-All-Art platformi mogu da se nađu identične kopije postojećih galerija ili potpuno izmišljeni prostori, a galerije koje ne postoje u stvarnom svetu pružaju mnogo više prostora za manevrisanje www.originalmagazin.com

ma, avatarima i stvarnim objektima. Smatram da je takva budućnost pred nama, tako da je važno da je prigrlimo i krenemo da je ostvarujemo.“ Ideja za ovaj projekat nastala je, kako otkriva Jevremović, pre dve godine, a na pitanje koliko vremena je bilo potrebno od ideje do realizacije, kaže: „Projekat ovakvih razmera, koji teži da ima uticaj na celoj planeti, razvija se i unapređuje konstantno. Ideja je nastala pre dve godine, a realizacija se odvija od samog starta, uz uvek prisutne promene radi prilagođavanja realnim potrebama. U razvoju VR-All-Art platforme nailazimo na različite prepreke - koje galerije imaju najviše potrebe za inovacijama? Kako pristupiti kolekcionarima koji čuvaju dela vredna nekoliko miliona dolara? Umetnički svet je zatvorena i nepristupačna celina, te ukoliko ne uđemo u nju sa vrha, sa najviše pozicije i najznačajnijim delima svetske umetnosti, teško da ćemo uopšte ući. Zato svaki korak planiramo dugo, strpljivo, sa mnogo taktike, stečenog i novog znanja koje stičemo.“ Skoro celu prethodnu godinu ekipa koja stoji iza ovog startapa provela je na svetskim sajmovima na kojima su promovisali VR-All-Art, pa premda je bilo iscrpljujuće, reakcije ljudi su ih dodatno ohrabrile da nastave dalje u istom pravcu: „Sajmovi zahtevaju mnogo rada, energije i napora da se svakom zainteresovanom predstavi nov proizvod na original

„VR-All-Art stanica nalazi se u Narodnom muzeju u Beogradu, a u njoj se trenutno mogu videti izložbe dela Paje Jovanovića i Vlaha Bukovca. To je još jedan aspekt virtuelnog izlagačkog prostora – dela koja se nalaze u muzejskim depoima mogu da dopru do publike bez fizičkog prisustva.

Na ovaj način možemo da demokratizujemo pristup mnogobrojnim umetničkim delima od svetskog značaja koja nisu uvek dostupna za javnost“, kaže Vitomir Jevremović i otkriva kakvi su planovi za razvoj u budućnosti, te hoće li i kada iz svakog dela sveta biti moguće pristupiti njihovim izložbama: „Naša vizija je da VR-All-Art postane vodeća globalna platforma za izlaganje i prodavanje umetnina onlajn. Virtuelna realnost pruža daleko više utiska od fotografija umetničkih dela na veb stranicama, a atmosfera i namera autora može se mnogo verodostojnije preneti, kao i predstaviti u odgovarajućem kontekstu. Svetski izveštaji o prodaji umetnina pokazuju da se manje od 10% od ukupne trgovine odigrava onlajn, te se mogu očekivati velike promene upravo u digitalnoj prodaji umetničkih dela. Umetničko tržište, kao i svako drugo, konstantno se razvija, tako da i stalno nastaju novi načini da se dopre do kupaca. Nameravamo da aplikaciju VR-All-Art u virtuelnoj stvarnosti učinimo dostupnom na Viveportu, kao i SteamVR prodavnicama već na proleće, te će širom sveta svako moći da istražuje umetnička dela autora sa naše platforme u virtuelnoj realnosti gde god se nalazili.“ l 57

Budi heroj

Marija Grujić Bepa je ličnost kojoj treba pristupiti iz nekoliko uglova i svetova da bismo je predstavili. Pre svih tih formi, ona je sadržaj koji oplemenjuje i hrani dušu

Marija Grujić Bepa

B

epa je učiteljica životnih veština i transformatorka rana u darove. Takođe je i matematičarka, spisateljica, kreatorka, profesorka. Živela je nekoliko života u ovom jednom, između ostalog, u Somboru, Novom Sadu, Beogradu. U potrazi za znanjima zadesila se i u Japanu i sa druge strane sveta, u Americi.

Heroji novog doba

O tome možete čitati u njenim knjigama Nindža od Japana sa Balkana i Virtuoz svakodnevnice, kao i na sajtu koji nosi njeno ime.

Njen izraz možete učiti na radionicama Sve što ste oduvek želeli, a niste znali kako i Heroji novog doba, ili ga nositi jer je nedavno pokrenula brend Heroina Fashion. Sa njom smo razgovarali o kreativnosti, herojima, hrabrosti i kako da budemo ono što smo uvek hteli – najbolja verzija sebe.

Ko su heroji novog doba i kako se postaje heroj ili heroina?

– Heroji novog doba za mene su svi koji su spremni da preuzmu svoj život u svoje ruke. Da im je jasno da su oni odgovorni za svoj život. Da se ne bave drugima ni njihovim životima, a naročito ne žalopojkama. I umesto kukanja na spoljašnje nepogode, da se pozabave svojim životom, svojim potrebama, željama, idejama.

Herojima novog doba potrebna je hrabrost novog doba. Koja ne znači odsustvo straha. Naprotiv. Ona je puno prisustvo straha. To je hrabrost da preuzmemo odgovornost za svoj život i sve što se u njemu dešava. Čak i ako nam se to ne sviđa. To je hrabrost da se promenimo kada je potrebno da se menjamo. Hrabrost da sebi priznamo svoje greške. Da počnemo od nule. Da se nasmejemo sebi. Da putujemo svoje putovanje heroja. Koje je samo po sebi izazov i rizik. Jer nema garantovanog uspeha. Inače ne bi bio potreban heroj da ga putuje. Heroji novog doba žive sebe. I putuju svoje putovanje čak i ako se to ne uklapa u očekivanja njihovih najmilijih. Odnosno u trendove i opšte standarde šta je dobro, poželjno, kul.

žive sebe

Šta mislite, zašto se ljudi plaše da se usude da budu ono što jesu i da stvaraju ono zbog čega su stvoreni?

– Ja verujem da svako na ovom svetu želi da živi sebe. I svoj poziv.

Jer smo svi rođeni da budemo heroji svog života. Ali – to je taj demončić zvani ali. Nismo sigurni kako će to putovanje izgledati.

Bojimo se neprijatnosti koje na putu mogu da nam se dese. Nismo sigurni kako ćemo se s njima nositi. Ni da li ćemo uspeti da se sa njima izborimo. Pa biramo poznato. Znano. Sigurno. Više volimo poznatog đavola nego nepoznatog anđela. Tako nekako.

I što više razmišljamo, naš um nam samo dodaje i dodaje nove moguće komplikacije. Mislimo o onom o čemu ne bi trebalo da mislimo. Na čiji tok nemamo uticaj. O demončićima koji nas usput čekaju. Iako znamo da je strah od opasnosti nebrojeno puta veći od same opasnosti. I ne mislimo o onome o čemu bi trebalo. Na šta možemo da utičemo. Da razumemo kako će naše putovanje da izgleda. Da se spremimo za putovanje. Da, u tome je kvaka. Što umesto da mislimo o putovanju i njegovim deonicama, mi razmišljamo o imaginarnim demonima. Koji nas vrebaju čim pređemo prag. U svakom slučaju, da bi se putovalo putovanje heroja, potrebna je upravo ta hrabrost. Da se krene na put uprkos određenim nesigurnostima, strahovima, sumnjama. Da izađemo iz okova sigurnosti koja je zarobila više ljudi nego svi zatvori sveta. A život je sve – samo nije siguran. I ništa nije sigurno. Praviti sigurnost u nesigurnom svetu je prilična kontradikcija. I jedino što je sigurno jeste da ga nećemo preživeti. Pa kada već znamo da je tako, onda možemo makar da ga lepo živimo. Umesto da preživljavamo. I da ga ne shvatamo suviše ozbiljno. Jer

Tekst: Sofija Borković Foto: Dragana Selakovic Druu

58

Zbunjenost je prvi korak svakog učenja. Svakog rasta. I jeste vrlo nekomforna faza. U kojoj postajemo svesni koliko je veliko polje u koje smo kročili. Ali ako znamo da bez nje nema rasta, onda samo možemo da joj se pustimo. Znajući da će proći

www.originalmagazin.com

original

59

Budi heroj

Zasigurno znam da je sigurnost vrlo varljiva ideja. U svetu koji se stalno menja. I u kom je sve u stalnom fluksu. Zasigurno znam da ništa nije sigurno

nam za najbolja rešenja često fali upravo životne opuštenosti.

I humora. Igre. Bez toga ništa. Nema novoga. Nema stvaranja.

Nema dobrih rešenja.

U tim momentima je dobro odsetiti se raznih naših zbunjenosti.

Koje su u međuvremnu postale majstorija.

Određeno vreme ste proveli u Japanu gde ste naučili važnost kaizen principa. Šta on predstavlja?

– Kaizen je upravo obrnut mnogima omiljenom kampanjskom principu. Kad se lenj pomami – kuću strovali. Kad jednom nešto dohvatimo – gulimo dok se ne oderemo. Kaizen je umešnost i umetnost malih koraka. Kretanje na put slatkim malim koracima. Koji će nam prijati. I u kojima ćemo uživati. Ali svakoga dana.

Nema preskakanja. Kaizen odgovara zakonu velikih brojeva u matematici. Puno puta malo je jako puno. Samo ne smemo da množimo nulom. Jer uvek dobijemo nulu. Kaizen je kvalitet mog života koji mi daje sigurnost. Ideja da svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem. I da sam bolja sebi. I svetu oko sebe. On mi dozvoljava da se slobodno krećem van pretinaca. I da budem zbunjena. Ali i sigurna da ću svakodnevnim malim akcijama živeti sebe. Moju jedinstvenu životnu energiju. I izraziti je na moj način. My Way.

U tekstovima na vašem sajtu pišete kako ljudi ne žive svoje živote, već ono što bi trebalo, ono što je poželjno, ono što društvo želi. Šta je potrebno da se živi svoj život i da li svako ima pravo na to?

– Mi živimo živote za koje su nas spremili. I kakvima su nas naučili naši odgajivači. Koji su nam objasnili kako se živi. I koji je pretinac naš. I mi budemo u tom nekom svom pretincu. Za nas spremljenom. Dok nam ne postane tesan. Smoran. Bezvazdušan.

Beživotan. Nepodnošljiv. Ili dok nas ne obasja bljesak vizije. I pozove napolje. Kao kada se zaljubimo. Svako na svetu ima svoj poziv. Svoju jedinstvenu životnu energiju. I čini mi se da nam je to najvažniji zadatak. Da živimo sebe. I život koji smo dobili. A ne da popunjavamo neke pretince. Koji su nam namenili. Naučeni smo da verujemo da je taj sapeti pretinac naša sigurnost. A naš je zadatak da uvidimo da nije. Da je svet mnogo veći od tog našeg malog pretinca. A šta je potrebno? Najpre da poverujemo da ima života i van pretinca. I onda da krenemo da ga pravimo. Jer je život van pretinca potrebno napraviti. Potrebno je vreme. Da oslušnemo, razumemo, izrazimo i sa svetom podelimo tu svoju jedinstvenu životnu energiju. I potrebna je hrabrost. Da izađemo napolje. U široki svet.

Govorite kako se hrabrost i sloboda stvaraju i da retko kad dolaze na tacni. Kada je čovek zaista slobodan?

– Sloboda je izaći iz oklopa zvanog ja. Koji nam ne da da budemo slobodni. Istinski. Autentični. Neko tako izabere da uvek bude fin. Ili struktuiran. Ili poređan. Ili tačan. Ili dobar. Ili raspoložen.

Ili da uvek ima stav. A život je mnogo sveobuhvatniji od tog jednog kostima koji obučemo. Slobodan čovek je za mene istinski autentičan čovek. Sloboda da oseti i iskaže sve svoje emocije. I koji doživljava život u svojoj punoći. I ovakav. I onakav. I da ne kaže – ja sam takav. To je nesloboda. To je ropstvo. Ta naša ideja o nama. U tom slučaju nikada nećemo spoznati šta sve možemo da budemo.

mi uvek uradimo isto. Neko pristane na nešto. Da novac. Zakaže 10 sastanaka u tri sata. Neko, bogami, ovako zakaže i venčanje.

Pa mu posle bude bezveze da se predomisli. Da kaže NE. I zato je tako važan taj momenat. Taj udah. Koji će nam dati odmak.

Ja sam napravila lampu ДИШИ. Ona me redovno podseća na izlazak iz automatizma. Da to što mi stigne najpre zaprimim. U dvorište. Pa u predsoblje. U ajnfort. Da ne primam odmah u svoj dom. U svoje srce. Baš kao što ni hranu ne jedem svu. I ne jedem uvek. Nego samo kada sam gladna. Ili mi se baš jede.

Kako se izlazi iz tih okova automatizma i šta je zapravo taj automatizam. Kako možemo da uvidimo da li smo u njemu ili van njega?

– Čini mi se da je izlazak iz automatizma baš veliki zadatak. Naučili smo da gutamo. Da uzmemo zdravo za gotovo sve što nam se kaže. Da odgovaramo na sve što nas se pita. Nekada nam to prija.

A nekada nam i ne prija. I dok ne razumemo taj svoj automatizam – mi samo reagujemo. Kao neki automat. Nešto se desi, a

U svojim radionicama napominjete da je važno prvo biti, a da zatim da možemo raditi, igrati, dati. Možete li nam objasniti šta ti pojmovi predstavljaju i zašto je bitno da iskusimo sve te suštine jednog bića?

– Naša jedinstvena energija se kroz nas izražava delovanjem. Tako da su za mene biti i raditi vrlo povezane stvari. Ipak, sve počinje od biti. Jer to što mi jesmo je mnogo glasnije od svih naših reči. I dela. Nije toliko važno šta radimo. Nego kako to radimo. A kako

To što mi jesmo je mnogo glasnije od svih naših reči i dela. Nije toliko važno šta radimo. Nego kako to radimo. A kako nešto radimo je direktan izraz našeg bića 60

www.originalmagazin.com

nešto radimo je direktan izraz našeg bića. Našeg biti. Prazan je svaki rad koji otaljavamo. Koji bez ljubavi radimo. I bolje da ga ne radimo. Na to sam od malih nogu vrlo osetljiva. Imala sam jednu tetku koja je svake tri nedelje dolazila u kuću svojih roditelja. Niko od nje nije tražio pomoć. Ali ona je ipak besno uzimala usisivač.

I tukla je tim usisivačem i nameštaj. I nas. Svima je presedalo njeno davanje. Jer nije bilo iz njenog bića. Nego iz njenog mozga.

Iz njenog trebalo bi. Rad je naše biće na delu. I ako ne možemo raditi s ljubavlju, bolje da ništa ne radimo. Neka radimo ono za šta imamo ljubav. Nije važno šta radimo. Važno je kako to radimo.

Kako da spoznamo šta je ono što istinski volimo da radimo?

Ljudi kada izađu iz automatizma postaju zbunjeni i često požele da pobegnu od tog osećanja, ali vi smatrate da je ono dobro. Čemu su vas naučila vaša lutanja i govorenje „ne znam“ kada stvarno ne znate?

– Dok smo u pretincu – znamo. Jer to je poznata teritorija. Čim izađemo van pretinca – zbunjeni smo. Čim ne znamo – odškrinuli smo vrata jednog novog sveta. I otvorili smo se da budemo nešto više. Zbunjenost je prvi korak svakog učenja. Svakog rasta. I jeste vrlo nekomforna faza. U kojoj postajemo svesni koliko je veliko polje u koje smo kročili. Ali ako znamo da bez nje nema rasta, onda samo možemo da joj se pustimo. Znajući da će proći. Čim joj se pustimo, ona već polako prerasta u znanje. Pa i u majstoriju. original

U svojoj knjizi Nindža od Japana sa Balkana pominjete da je važno napraviti prostor za sebe i svoje snove da bismo mogli da ih realizujemo. Kako da naše želje budu veće od naših strahova? Kako da izbrendiramo svoju ludost, o kojoj često pričate?

– Kako da želja bude veća od straha? Tako što ćemo shvatiti da se nismo rodili da bismo život proveli u nekom pretincu. I da nas život u pretincu baš i neće naročito usrećiti. Ma koliko ga ukrasili.

Naprotiv. Život u pretincu može da bude vrlo siv. Tmuran. Daje nam osećaj da smo propustili da živimo. Može da nas pokrene upravo strah da propustimo da izrazimo svoju neponovljivu životnu energiju. Da je svet više nikada neće imati. Ako mi sa njom nešto ne napravimo. A onda, kada se naša životna energija pokrene, ona će već tražiti prostor i vreme za sebe. Važno je uvažiti je. I dati joj neko fino, kvalitetno vreme. I prostor. Svakoga dana. Ja volim da to bude rano ujutru. Pre svih. Neko voli kasno uveče. Nije važno. Važno je da to ne budu ostaci dana. Nego lepo kvalitetno vreme. Da se pozabavimo tom svojom neponovljivošću. I jako je važno ne porediti naš izraz sa drugim izrazima. Nego ga samo izraziti. Izraziti. Izraziti. Izraziti. I tu na red dolazi ono famozno jebe mi se. Koje nam daje hrabrost da sa svetom podelimo taj svoj izraz. Šta znate zasigurno? Šta se nikada ne menja i da li postoji ta neka nit?

– Dobrog li pitanja. Zasigurno znam da je sigurnost vrlo varljiva ideja. U svetu koji se stalno menja. I u kom je sve u stalnom fluksu.

Zasigurno znam da ništa nije sigurno. Ali opet, neke niti se provlače. I mogu reći da ih znam zasigurno. Kao Crvena, kao crveni karmin, kao svitanje, kao dimenzija više, kao igra staklenih perli, kao stvaranje, kao potreba da se podelim, kao bicikl, kao ples, kao pokret, kao plivanje, kao joga, kao Kalenić pijaca, kao prijatelji, kao kafa, kao nana, kao kakao, kao kaizen, kao Ljubav. l 61

Tuš koji čuva prirodu Kreatori NebiaSpaShower nazvali su svoje otkriće revolucijom u tuširanju, te obećavaju više toplote, više snage i mnogo više uštede – i vode za planetu, i novca u budžetu. Svojom misijom smatraju promenu iz korena načina na koji koristimo vodu da bismo sačuvali prirodu. Zbog revolucionarnog dizajna tokom kupanja uštedi se čak 65% vode i prva verzija ovih tuševaveć je pomogla da se sačuva 100 miliona galona ove sve dragocenije tečnosti, a tvrde da je to tek početak. Za samo nekoliko dana novo rešenje prebacilo je milion dolara podrške na Kickstarter platformi, a i to je samo start. Inače, promo cena ovog tuša je 350 dolara.

2

Najbolji saputnik

Za zaljubljenike u putovanja „Alfred“ je idealno društvo. Pomaže da čujete i razumete, vidite i shvatite, briše strah od nepoznatog, te olakšava obilazak i upoznavanje sveta. „Alfred“ je konstantno povezan na brzi internet po veoma povoljnim cenama (od 0,2 dolara po danu) u više od 80 zemalja. Osim toga, preporučiće vam gde da idete, šta da vidite, koju hranu da isprobate, a u isto vreme će vam kroz slušalice pričati zanimljivosti o mestu koje obilazite, a sposoban je i da interpretira 108 jezika, tako da nikada nećete biti izgubljeni u prevodu. Početna cena je 200 dolara.

62

1

Proteklih nedelja pojavile su se brojne inovacije koje su zainteresovale i oduševile veliki broj ljudi i još jednom dokazale da svaka roba ima svog kupca, samo je potrebno ubediti svet da nudite baš ono što žele, iako ni sami nisu znali da im je to potrebno

Budi inovativan

Najlakše prevozno sredstvo

4 www.originalmagazin.com

3

Obuća u kojoj ćete lebdeti, u kojoj samo treba da naučite da balansirate i možete stići gde god ste zamislili – tako tvorci ZUUM-a opisuju svoj proizvod. Kažu za ove cipele da su najlakše prevozno sredstvo na svetu, koje možete brzo napuniti, voziti brzinom oko 10km/h, a dok upravljate njima, beskrajno ćete se zabavljati. Ukupna težina je oko sedam kilograma, a početna cena ovog transportnog uređaja i modnog komada je 299 dolara.

Vaš prognozer vremena Nikada više nećete izaći napolje u neodgovarajućoj odeći – posteri koji koriste pametno mastilo i internet prikazuju vam uvek kakvo vreme je napolju, kao i šta vas očekuje narednih sati. Početna cena je 150 dolara.

original

5 Uzgajajte 90 biljaka u svom domu Savršen baštovanski sistem u vašoj dnevnoj sobi, ili u kojoj god želite prostoriji. Ogarden Smart omogućiće vam da odjednom gajite 90 voćki i povrćki, brzo, lako, lepo dizajnirano i potpuno automatizovano. Supersveža hrana na vašem tanjiru, a OGarden Smart ne zahteva gotovo nikakav trud – sam zaliva biljke, a LED svetla koja troše minimalno energije nude idealnu količinu svetlosti da bi biljke tokom cele godine mogle da se razvijaju. Ovaj neverovatni izum dostigao je željenu cifru na Kickstarteru za samo šest minuta, iako je početna cena 600 dolara.

6

Konzola koju sami pravite

Za sve fanove video-igara stiže nešto potpuno novo i sjajno – možete sami da napravite svoju konzolu i kreirate sopstvene video-igre zahvaljujući PYXA. Dolazi u pakovanju koje treba sami da rasklopite, sklopite i dok to radite učite da kodirate.

Sklapanje je prilično lako i ne zahteva poseban alat niti veštine, a omogućiće vam da se dobro upoznate sa svim komponentama konzole za igranje. Rezolucija Pyxa je 128 x 160 piksela, baziran je na ATmega328P procesoru i ima slot za micro SD karticu. Baterija je punjiva i omogućiće vam da se igrate četiri sata bez prestanka. Početna cena paketa je 80 dolara.

63

Budi uspešan

Bojan Janković

Kako otići u Kinu Ukoliko razmatrate Kinu kao destinaciju za život i rad i interesuju vas detalji o tome kako se zaposliti i preseliti u jednu od najvećih svetskih ekonomskih sila, gde je trenutna stopa nezaposlenosti ispod 4%, donosimo vam najvažnije informacije.

Dajte prešto nego se šansu otisnete Srbiji u svet

Posao Najtraženiji posao u Kini jeste profesor engleskog jezika – upravo ono što i Bojan radi. Najveći broj stranaca, bez obzira na iskustvo i formalno obrazovanje, za Kinu dolazi i predaje engleski. U želji da, pored Pekinga, Šangaja i Šenžena, i ostatak ove velike zemlje progovori engleski, vlasti su počele da masovno zapošljavaju strance kao nastavnike. Kako se otvara sve veći broj škola, trening centara i privatnih vrtića gde se uči engleski, tako je i poteba za predavačima neprestana.

Ukoliko to ne smatrate idealnim poslom za sebe, ponuda drugih zaposlenja je široka – traže se i predavači matematike, hemije, biologije, čak i likovnog, baleta, fizičkog, glume… Svakako, za posao ne treba da brinu ni arhitekte, fotografi, snimatelji, dizajneri, menadžeri, a ukoliko ste stručnjak za društvene mreže, očekuje vas veoma dobra zarada.

Poslove možete pretražiti na sajtovima EChinacities, Angelina’s ESL Café, Dave’s ESL Café, Lingua Tutor, Glassdoor, Asia teaching jobs, ESL Teachers Board, China Daily Information i drugi, a važno je da imate u vidu da će zvanični način komuniciranja za potencijalnim poslodavcima biti WeChat, pa ga instalirajte odmah, budući da Kinezi nemaju Google, Facebook, a često ni Skype.

Budite oprezni kada kontaktirate agencije za zapošljavanje u Kini, najbolje je da tražite direktne preporuke za agenta od ljudi koji su već otišli tamo, pa da sarađujete sa onim koga više ljudi preporuči.

Mladi Zrenjaninac Bojan Janković dobio je priznanje za nastavnika godine u Kini, koje dodeljuje Akademija Stanley Potential English, gde predaje engleski jezik

S

voja iskustva iz Kine, kako se uopšte našao tamo, kao i šta nekom mladom poput njega znači ovakvo priznanje, Bojan je ispričao za magazin Original.

Kako je došlo do toga da iz Srbije odeš u Kinu?

- Sa nekih 24 godine došlo je vreme da se nađe neki ozbiljan posao, imao sam veliku želju da to bude u Srbiji, ali za kratko vreme sam shvatio da domaća plata ne nudi mnogo toga u životu, pa sam rešio da odem preko. Tromesečna pretraga se završila sa ponudom iz Kine, koju sam dobio od Predraga Nikića. Ovde sam došao 2016. godine i krenuo gotovo od prvog dana da predajem engleski. Šta si završio ovde, i šta predaješ tamo? Koje su kvalifikacije potrebne da bi neko radio kao nastavnik u Kini?

- Završio sam Zrenjaninsku gimnaziju. I završena srednja škola, uz dobro poznavanje engleskog jezika su jedine kvalifikacije potrebne za posao kojim se ovde bavim. Ali su stvari mnogo jednostavnije ako imate bilo kakvu diplomu, ne samo na poslu nego i generalno. Diplome su veoma značajne u Kini.

Pored znanja engleskog jezika, vrlo je važno da osoba ima dovoljno energije, jer u početku sve ono što se ne zna nadoknađuje se upravo energijom.

64

Koliko dugo si tamo i možeš li da izdvojiš dobre i loše strane života i rada u Kini?

- Živim ovde skoro tri godine. Kina je svet za sebe i kao takva nije joj lako suditi ni za dobre ni za loše strane. Ako bih morao nešto da izdvojim to bi bilo što u ovoj zemlji kriminal gotovo ne postoji, kao i nasilje, depresija… S druge strane, Kinezi mnogo pažnje posvećuju školovanju, a pogotovo obrazovanju dece. Ovo ponekad sa aspekta nastavnika ume da bude i mana, jer nekad se desi da deca dolaze na časove premorena prethodnim časovima klavira, matematike, kaligrafije i ostalog, čak i tako mladi sa svega 6-7 godina. Kinezi imaju vrlo komplikovan način komuniciranja i često ume da bude suprotstavljen našem, dok se kod nas podstiče otvoren razgovor, kod njih se mnogo više obraća pažnja na to kome se obraćate i na koji način to činite, što zahteva mnogo više strpljenja.

Priznanje za najboljeg nastavnika je sigurno velika čast, posebno za nekog tako mladog. Šta je to što veruješ da je tebe izdvojilo od drugih?

- Jeste velika čast i vetar u leđa, ali i odgovornost. U ovu školu sam nedavno došao, pre svega 5 meseci, tako da sam bio mnogo iznenađen priznanjem koje su mi dali. Na to su mi rekli da su mnogo zadovoljni mojom posvećenošću i odnosu prema radu od samog početka kako bih se uklopio

www.originalmagazin.com

u njihove standarde, a sigurno je imao uticaja i broj studenata koji sam upisao. Ovo priznanje dodeljuje Stanley Academy, koja je jedna od najuticajnijih škola, pogotovo u Pekingu, ali svakako nije jedina i zato mnogi sjajni nastavnici nisu bili u konkurenciji za ovu nagradu.

Vidiš li sebe i u budućnosti u Kini, kakve su ti ambicije za dalje?

- Vrlo sam srećan i zadovoljan svojim životom ovde, našla se i prava devojka, tako da bilo kakvo razmišljanje o povratku za sad ne postoji. Ambicije za budućnost su pre svega vezane za porodicu i naravno da usavršim kineski jezik.

Imaš li neku poruku za mlade ljude ovde, koji još uveke razmatraju da li da se otisnu u svet?

- Poruka za mlade jeste da daju šansu poslu u Srbiji, otići preko znači da morate mnogo toga ispočetka da naučite - jezik, kulturu, zanat, kao i mnoge druge stvari, a u startu se odričete dobre komunikacije sa odličnim ljudima iz vaše okoline. Ali, ako platom koju dobijate ne rešavate egzistencijlna pitanje, onda je stvar jasna, bolje otići nego čekati Godoa. l

original

Plata Po pravilu, najviše plate su u velikim gradovima, poput Pekinga, Šangaja i Šenžena, gde je i najveća konkurencija za posao, ali i najviši troškovi života. U ovim gradovima se plate predavača engleskog u proseku kreću oko 15.000 juana, odnosno nešto manje od 2.000 evra, dok su u manjim gradovima plate između 8.000 i 12.000 juana. Neke privatne i internacionalne škole daju zaposlenima plate između 20.000 i 30.000 juana, potrebno je da dobro ispregovarate svoje uslove. Privatni tutori zarađuju oko 20 evra na sat.

Viza Ukoliko ostajete do 30 dana, nije vam potrebna viza za Kinu, ali ako želite da radite tu, poslodavac mora da vam obezbedi Z radnu vizu, koja traje koliko i ugovor koji ste potpisali, a to je uglavnom najmanje godinu dana.

Kvalifikacije Da biste predavali engleski u Kini, nije potrebno da ovde imate diploma profesora, uglavnom je jedino što je potrebno da imate TEFL sertifikat, koji možete dobiti i online preko licenciranog kursa (npr. Global Language Training).

65

ikona

mir Kusturica kaže da, kad je čuo za predsednika koji vozi traktor i sam popravlja kuću, odmah je pomislio kako želi da snimi film o njemu, o omiljenom predsedniku Urugvaja. Snimio ga je u samom finišu predsedničkog mandata Hosea Muhike, tokom serije filozofskih razgovora o politici, lepoti, smislu života... Biografski film “Pepe, jedan uzvišeni život”, koji je premijeru imao na ovogodišnjem Kanskom festivalu, pred srpsku publiku stiže kao specijalitet ovogodišnjeg FEST-a. U međuvremenu, svet je počeo “najsiromašnijeg predsednika na svetu” da gleda kao najbogatijeg čoveka na svetu, i najmoćOsvojio je 65% glasova na nijeg - onog koji je uspeo da otkrije najveću izborima, povukao se sa tajnu… funkcije i iz javnog života, a i dalje ga svi pamte kao - Tajna sreće je da živiš u skladu sa sopstveomiljenog predsednika nim vrednostima i stavovima. Budi svoj, i

E

ne pokušavaj da nametneš svoje kriterijume drugima. Ja ne očekujem da drugi žive poput mene. Želim da poštujem slobodu ljudi, ali ja branim svoju slobodu. A to dolazi sa hrabrošću da kažete šta mislite, čak i ako ponekad drugi ne dele to mišljenje – objasnio je jednom prilikom Hose Muhika (83). Više nije predsednik, iako i dalje ima bezrezervnu podršku svog naroda - sa osvojenih 65 odsto glasova na izborima, povukao se sa funkcije i iz javnog života.

Odbio je penziju i devetu deceniju živi skromno, u miru i jedinstvu s prirodom, na farmi u predgrađu Montevidea. Dok drugi filozofiraju – on svoju filozofiju živi i kaže da nikad ne gleda unazad. Ipak, njegova biografija satkana je od važnih lekcija za čovečanstvo. Prva je da nije lako menjati svet, ali da možda vredi.

- Posvetio sam se borbi za promenu… Doživeo sam mnogo spoticanja, mnogo povreda, neko vreme sam bio u zatvoru. To je normalno za svakoga ko reši da menja svet. Čudo je što sam još tu. I, povrh svega, volim život – kaže Muhika.

Ranjavan je šest puta, četiri puta je zatvaran, a dva puta bežao iz zatvora, nakon čega je okovan

Nije lako menjati svet, ali vredi Tekst: Ana Kalaba Foto: Profimedia

Ceo svet zna za „najsiromašnijeg predsednika na svetu“, divi se njegovoj skromnosti i poštenju. Ceo svet prepoznaje ga kao političara za primer, ali pre svega kao čoveka velikog srca kojeg moć nije promenila. Hose Pepe Muhika tvrdi da moć ne menja ljude, već samo razotkriva njihovo pravo lice… A njegovo blista jedinstvenom energijom uprkos borama i ožiljcima koje mu je život naneo

Čovek je žilava vrsta i može da napravi čuda Hose Muhika rođen je 1935. godine u Montevideu, u porodici evropskih doseljenika - otac mu je bio baskijskog, a majka italijanskog porekla. Studirao je pravo, ali ga je ipak više povukla politika. U vremenu kad je cela Latinska Amerika pulsirala pod represivnim režimima, priklonio se gerilskom Pokretu nacionalnog oslobođenja – Tupamarosima. Bili su inspirisani kubanskom revolucijom, pljačkali su banke i pomagali siromašnima, prkoseći korumpiranim urugvajskim vlastima i iščekujući priliku za državni udar… Bili su u nemilosti, hapšeni su i mučeni. Sam Muhika je u toj borbi ranjavan šest puta, četiri puta su ga zatvarali, dvaput je bežao iz zatvora, a onda su ga uhapsili i okovali. Zatvoren je proveo ukupno 13 godina, od toga dve u samici.

- Ali, čovek je vrlo žilava vrsta i može da napravi čuda. Većina čovečanstva utehu pred ponorom metafizičke prirode pronašla je u veri u Boga, neki ludaci poput mene našli su utehu u ostvarenju sna o slobodi – objasnio je jednom prilikom.

66

www.originalmagazin.com

original

Iz njegovih kasnijih izjava, čini se da je zapamtio svaki dan zarobljeništva. Kaže da je tad naučio da razgovara sa onim kojeg nosi u sebi, da ga je samoća naterala da postavlja prava pitanja o čoveku i njegovoj prirodi, kao i da je to bio “najplodotvorniji period mog života u kome sam shvatio da onaj koji se upušta u menjanje sveta najmanju cenu koju plaća za to jeste da ode na robiju”. Ali, seća se i kako je bio prebijan, izobličen, kako se borio s halucinacijama i strašnom paranojom…

- Bol koji sam doživeo ništa ne može da anulira. Niko to ne može da obriše. Ali svako mora da nauči da zaleči rane i da se okrene budućnosti.

Vidim život kao put koji se prostire ispred nas. Sutra je zapravo jedino važno. Ako provedeš život pokušavajući da naplatiš dugove koje niko ne želi da plati, protraćio si život.

Njegovo “sutra” stiglo je 1985. kad je konačno pušten na slobodu. S uspostavljanjem demokratije u Urugvaju pomilovan je na osnovu zakona o amnestiji. Deset 67

Ikona godina kasnije izabran je za poslanika, a do zgrade parlamenta dovezao se na svojoj “vespi”. Može se reći da je u tom momentu krenula da se ostvaruje njegova misija. Muhika je od 2005. do 2008. bio ministar stočarstva, poljoprivrede i ribarstva, a 2009. je kao kandidat Širokog fronta pobedio na izborima i postao predsednik Urugvaja. - Moj program, ako je to uopšte program, je jednostavan: poštovanje građanskih sloboda, ekonomski razvoj i smanjenje siromaštva – rekao je. I za razliku od većine političara, uspeo je da svoj, zapravo nimalo jednostavan program - zaista ostvari.

Jedino život ne može da se kupi Muhika je dva puta uzastopno bio predsednik, smanjio je nezaposlenost za 47 odsto i povećao bruto društveni proizvod.

Urugvaj je doveo na poziciju zemlje sa najmanjom stopom korupcije u Južnoj Americi i znatno je smanjio nivo siromaštva.

- Izumeli smo mnoštvo suvišnih potreba. Stalno kupujemo nešto novo, bacamo staro… To je uzaludno trošenje života.

Kada nešto kupim, kada vi nešto kupite, ne plaćate to novcem.

Plaćate ga satima života koje ste morali da provedete zarađujući novac. Razlika je u tome što jedino život ne može da se kupi – smatra Muhika. Urugvaj se danas smatra i najliberalnijom zemljom Južne Amerike i prednjači u donošenju naprednih zakona o građanskim i ljudskim pravima. Na Muhikinu inicijativu su doneti zakoni o legalizaciji abortusa i istopolnih brakova, kao i zakon o legalizaciji gajenja i korišćenja marihuane.

Primenili smo jednostavan princip - prepoznati činjenice. Abortus je star koliko i svet. Gej brak, molim vas - on je stariji od sveta – Sve policijske mere koje su se u poslednjih stotinu godina sprovodile u borbi protiv trgovine drogom samo su uvećale kriminal, potrošnju i promet narkotika, a nasilje je zadominiralo društvom. Legalizacijom su ti nelegalni poslovi izvučeni iz ruku kriminalaca na svetlo dana. Svako može nabaviti dozu u apoteci, daje se mesečna doza onima koji se registruju, a ako nekom treba više, znamo da mu je onda potreban tretman.

Prisilom se ne postiže ništa – tvrdi Muhika, odgovarajući na polemike koje je pokrenuo taj zakon.

Što se tiče istopolnih brakova…

- Primenili smo veoma jednostavan princip - prepoznati činjenice. Abortus je star koliko i svet. Gej brak, molim vas - on je stariji od sveta. Imali smo Julija Cezara, Aleksandra Velikog, ma hajte. Reći da je to moderno, ma to je starije od nas. To je objektivna realnost koja postoji. Za nas, da ih ne legalizujemo, bilo bi nepotrebno mučenje ljudi. Problem oružja na ulicama je, na primer, rešio tako što je pozvao građane da se odreknu svog privatnog naoružanja u zamenu za bicikle i kompjutere.

Veruje da je najveća bitka koju bi čovečanstvo trenutno trebalo

FEST ove godine u znaku istinitih životnih priča Istinite priče uvek nose posebnu težinu, a ovogodišnji FEST obeležilo je nekoliko upečatljivih biografskih filmova – različitih umetničkih senzibiliteta, boja i žanrova.

Crni anđeo “Crni Anđeo” je argentinsko-španski film u režiji Luisa Ortege, premijerno prikazan u Kanu u selekciji Un Certain Regard. Film koji je producirao Pedro Almodovar, je biografska drama o serijskom ubici zvanom „Anđeo“, koji je trenutno poznat kao najduže zatočeni zatvorenik u argentinskom zatvoru. U filmu upoznajemo mladog Karlosa, naizgled srećnog tinejdžera, koji zbog svojih plavih lokni izgleda kao pravi anđeo. Kako neko toliko lep može da bude toliko ružan iznutra? Ovaj film možda ne daje konkretan odgovor, ali pruža fascinantan uvid u svet jednog od najozloglašenijih argentinskih zločinaca.

Zelena knjiga “Zelena knjiga” američkog reditelja Pitera Farelija, film koji niže nagrade na najprestižnijim festivalima sveta, istinita je priča o neobičnom prijateljstvu koje se razvija između tamnoputog dr Dona Širleija, svetski poznatog pijaniste, i njegovog vozača Tonija Lipa - na koncertnoj turneji po jugu SAD-a početkom šezdesetih. „Zelena knjiga” bila je vodič kroz mesta koja su se u tom trenutku smatrala sigurnim za Afroamerikance na putu kroz američki jug.

da vodi ona za očuvanje životne sredine, i to na planetarnom nivou, jer je “čovek verovatno jedina životinja sposobna za samouništenje”.

Ja ne zagovaram siromaštvo, ja zagovaram zdrav razum Muhika zna da “kada ti većina pokloni vlast, moraš da živiš kao većina, a ne elita”. Zato je od svoje plate, koja je iznosila 12.500 dolara, 90 odsto davao u dobrotvorne svrhe, za izgradnju stanova za siromašne, a živeo sa 1.250 dolara. Na posao je išao u starom “folksvagenu” iz 1986. – legenda kaže da mu je jedan saudijski šeik nudio čak milion dolara za taj auto, ali je Muhika odbio jer bi to uvredilo prijatelje koji su mu pomogli da je kupi.

Umesto predsedničkog aviona kupio je spasilački helikopter s hirurškom opremom, kako bi stajao u pripravnosti u udaljenim krajevima. Sve to donelo mu je nesrećnu titulu “najsiromašnijeg predsednika na svetu”, mada on svaku priliku koristi da objasni svetu da je on daleko od toga, jer “najsiromašniji je onaj kome treba mnogo da bi živeo”.

- Ili ste srećni sa malo, slobodni od suvišnih opterećenja jer ste u sebi srećni, ili ništa nećete postići! Ja ne zagovaram siromaštvo. Ja zagovaram zdrav razum – objasnio je Muhika, koji svoju zemlju danas doživljava kao „ostrvo izbeglica u svetu ludih ljudi“. Činjenica da ju je on učinio takvom govori mnogo više o njemu od slike u bašti sa cvećem, u raspadnutoj “bubi” ili na traktoru, kakve, uostalom, danas gotovo svaki političar ima u svojoj kolekciji. l

Bela vrana “Bela Vrana” je treći rediteljski poduhvat Rejfa Fajnsa, dok je scenario napisao Dejvid Her, poznat kao dramski pisac i autor scenarija za filmove “Sati” i “Čitač”. “Bela vrana” govori o Rudolfu Nurejevu, legendarnom ruskom baletanu koji je napravio nečuveni skandal kada je 1961. prebegao na Zapad... Fajns nam daje uvid u umetnikov rani život - film počinje njegovim rođenjem u vozu trans-sibirske železnice, prati ga na putu da postane jedan od najvećih baletana svoje generacije, a priča prirodno kulminira momentom kada je Nurejev odlučio da pobegne svojim KGB pratiocima i nikada se više ne vrati u Sovjetski Savez.

Ili ste srećni sa malo, slobodni od suvišnih opterećenja jer ste u sebi srećni, ili ništa nećete postići

68

www.originalmagazin.com

original

69

INTERVJU

drugim ljudima. Tako je tastatura postala zaštitni znak Sergija, i srećan sam zbog toga. Dovoljno je šašavo da mi ne dosadi nikad, a opcije su beskonačne.

Sergio Lounge

Po čemu se sviranje tastature razlikuje od onoga što rade di-džejevi i producenti u elektronskoj muzici?

– Tastatura je instrument, to je način na koji sam je osmislio i na koji je koristim. U tom smislu je bliža nekim tradicionalnim instrumentima i samim tim se idejno teško može uporediti sa profesijom di-džeja.

Čar bavljenja muzikom je u poigravanju percepcijom slušaoca

Šta želiš na tastaturi da izvedeš a da ne možeš na nekom drugom instrumentu?

– Tastatura nosi svoje jedinstvene karakteristike, svirački je najsličnija keytaru, mada u načinu na koji je koristim asocira i na harmoniku dugmetaru, ali i na harfu – zbog njene dijatonske prirode i sistema pedala kojima se menja tonalitet. Sviđa mi se takođe što sam sa tastaturom pokretan na bini, ne zavisim od nekog stalka na kojem ću je držati, samo je okačim oko vrata na isti način na koji bih to uradio sa gitarom. Postoje i drugi razlozi zašto je koristim, možda i najbitniji razlog od svih drugih – zabavno je i meni i publici. To što sviram nešto što se ne koristi kao instrument šalje određenu poruku i srećan sam zbog toga. Nemam potrebu da se dokazujem svojim umećem na drugim instrumentima, bitna su samo muzika i poruka koja stoji iza nje.

Kad su muzika i poruka u pitanju, prvi singl ,,Kako da te zaboravim, draga" dugo je bio jedina stvar Sergija Loungea koja se može naći na Jutjubu... Zašto si baš nju izabrao da te predstavi sceni?

- Ta pesma se nastavlja na tradiciju šlagera, bio sam jako inspirisan tom muzikom. U momentu kad je nastala, to mi je bio najlakši način da predstavim tu jednu jako jednostavnu emociju nakon raskida, koja je uostalom i jasna iz samog teksta. Pre nego što sam je objavio, izvodio sam je uživo i bila je jako dobro prihvaćena. Uverio sam se da našoj publici nedostaje ta sentimentalna, nežna i iskrena emocija u muzici, naročito zbog činjenice da sam neretko nakon koncerta čuo ljude kako pevaju melodiju te pesme, često i nesvesni da to rade. Ti momenti bili su odlučujući faktori da baš tu pesmu objavim. Isto tako, sviđa mi se što je nešto drugačija u odnosu na ono što se nudi trenutno na našoj sceni, i to je nešto što ću nastaviti da radim u budućnosti – da iznenađujem ljude i njihova očekivanja. Jedino ograničenje koje vidim je ono što ja smatram kvalitetnom i uzbudljivom muzikom.

Tekst: Ana Kalaba Foto: Zoran Lončarević

Sergio Lounge se pojavio na domaćoj alternativnoj sceni pre nekoliko godina kao prilično neobična figura. Na binu izlazi sa šarenom tastaturom nalik onima za decu. Nosi naočare za sunce sa samo jednim staklom. Njiše se dok peva šlagere. Neko bi pomislio da je u pitanju parodija – ali Sergio Lounge se ne smeje. A ne smeju se ni muzičari koji su ga zapratili u njegovom intrigantnom muzičkom istraživanju, šmekerskom podrugivanju žanrovskim ograničenjima i kreiranju autentičnog muzičkog imidža

ergio Lounge danas se predstavlja kao prvi srpski tastaturista, iza sebe ima bend ozbiljnih muzičara, nekoliko značajnih muzičkih priznanja i punu pažnju scene. A kad se reflektori ugase, Sergio Lounge ponovo postaje Srđan Popov, mladi muzičar kojeg znamo kao člana benda About Lorna, ali i iz saradnje s nekim od naših najatraktivnijih bendova kao što su Bitipatibi, Ti... Popov je audio-inženjer po struci, a svira flautu, kontrabas, bas gitaru, klavijature... U razgovoru za Original otkrio nam je tajnu svoje šarene tastature.

S

Za početak, ko je Sergio Lounge?

– Sergio je moj alterego. Nastao je pre nekoliko godina kao anti70

teza nekim određenim stvarima koje sam primećivao kod sebe i koje su mi smetale. To se dogodilo potpuno slučajno – prvo sam napravio tu muziku koja će kasnije postati muzika Sergija Loungea. Nakon toga sam smislio ime koje će savršeno odgovarati toj muzici. Tastatura, nastupi uživo, bend, to je sve došlo kasnije.

Prvo je bila muzika koja je definisala Sergija kao produžetak moje ličnosti… Njega vidim kao zabavnog, pomalo drskog i bezobraznog čoveka koji ne prihvata kompromise i ne plaši da se da uradi stvari onako kako misli. U međuvremenu, Sergio i ja smo se dosta približili jedno drugom, tako da ga ne osećam više kao nekog drugog čoveka, već samo kao moju scensku personu. Volim da nastupam na bini, volim to uzbuđenje i taj adrenalin koji nastaje pod koncertnim uslovima, i u tim momentima se transformišem u Sergija, kome je bina jedno prirodno okruženje. www.originalmagazin.com

Od svih instrumenata koje sviraš, za Sergija Loungea si izabrao šarenu tastaturu. Kako si odlučio da tastaturu pretvoriš u muzički instrument?

– Nisam ni sam siguran kako je to tačno izgledalo na početku.

Kad sam prvi put osmislio lik i muziku Sergija Loungea, znao sam da mi je potreban neki instrument koji će biti u duhu te muzike. Razmišljao sam o nečemu što bi bilo šašavo, jedinstveno, ali i praktično za sviranje. Shvatio sam da bi bilo relativno jednostavno od tastature napraviti instrument, pa sam počeo taj koncept da osmišljavam. Sve drugo je dolazilo maltene samo od sebe – muzika koju sam pravio bila je savršeno zgodna za sviranje na tastaturi, a javio mi se i ceo taj imidž retro futurizma, ili kako to već nazvati... S vremenom sam nastavio da usavršavam te ideje, da ih razrađujem, najviše kroz koncerte, ali i kroz saradnju sa original

Futuristički imidž malo se kosi sa donekle retro zvukom koji ispituješ... Ili ne?

– Muzika koju pravim je potpuno iskrena, pravim je od meni bliskih i dragih elemenata, bio to neki žanr, stil, metoda ili instrument. Dogodi se da ti elementi često budu kontradiktorni, pa verovatno postoje ljudi kojima je to čudno, nespojivo. Meni je upravo u tome cela čar bavljenja muzikom, poigravanje sa percepcijom slušaoca. Volim da koristim muzičke idiome i kulturološki utemeljene šablone u nekoj svojevrsnoj igri. Odlukom da li ću tu određenu asocijaciju ispratiti ili potpuno izokrenuti, stvaram određena osećanja koja želim da prenesem.

Koja je, po tvom osećaju, muzika budućnosti?

– Zamišljam da će u budućnosti žanrovi i žanrovska određenja postati još manje bitni nego što su danas. Primećujem takođe i sve češće sudare između svetova umetničke i popularne muzike, što je jedno izuzetno pogodno tlo za razvitak 71

intervju

Sergio Lounge

Šta ste voleli na

O

muzike i muzičke svesti. Slušaoci muzike sve češće tragaju za novim zvukom, sve su svesniji ograničenja nekih ustaljenih formi, tako da se sve više cene novi izrazi, traži se neki novi eksperiment koji će biti uspešan. A da bi bio uspešan, mora da se naslanja na već postojeće muzičke tradicije, a ne da ih potpuno napušta isključivo u svrhu stvaranja nečeg novog. To je bila česta metoda tokom 20. veka i ispostavila se pogrešnom. Sviđa mi se što kod novih generacija muzičara ne primećujem više toliko zatvorenosti koliko je bilo ranije, ne opredeljuju se za jedan stil i ne plaše se da lutaju kroz sve moguće vrste muzike.

72

3

Tokom februara posetioce našeg portala najviše su, očekivano, interesovali Originalni razgovori. Ali osim toga, nekoliko posebnih priča su takođe izazvale njihovu pažnju.

Ukoliko ste ih vi propustili, pored svakog naslova nalazi se QR kod, skenirajte ga i odvešće vas direktno na ove tekstove.

Prošle godine dobio si nekoliko važnih priznanja regionalne muzičke scene.

Koliko ti je bitna takva podrška?

– Bitno je imati tu vrstu priznanja iza sebe, velika je čast. Bunt rok festival i Demofest su velike muzičke institucije u našem regionu i jako mi je drago da imamo tu vrstu podrške od muzičke kritike. Šta ćemo uraditi sa tim u budućnosti, zavisi samo od nas, toga smo svesni i zato samo još ozbiljnije radimo na sebi i svojoj muzici.

Pored tih nagrada, dobili smo podršku od drugih kolega sa scene, kao i od same publike. Mnogima je interesantno to šta mi imamo da kažemo i njihova podrška mi je podjednako važna kao bilo koja nagrada.

I konačno, Sergio Lounge će uskoro izbaciti i debi album. Šta možemo da očekujemo?

– Album će biti sastavljen od pesama koje već izvodimo uživo, ali spremamo i neke potpuno nove pesme. Veliki sam ljubitelj albuma kao formata i volim kad ceo album ima razlog za postojanje, kad nije samo zbirka singlova. To ćemo se truditi da postignemo, neku vrstu kohezije u zvuku i idejama, što nije lak poduhvat s obzirom na žanrovsku šarolikost koja je u samoj srži Sergija i te muzike. Album već dugo planiram i imam više nego dovoljno pesama za njega, tako da sam sad u procesu sastavljanja te celine. Zadao sam sebi i bendu rok do proleća da ga objavimo. Naredni koraci biće krupni i jako sam uzbuđen zbog toga. l

ORIGINALMAGAZIN.com 5

Naš fotograf Sever Zolak snimio reklamu sa Bredom Pitom Sever Zolak izgradio je zavidnu reputaciju i smatraju ga jednim od najuticajnijih modnih fotografa u Srbiji, a poslednjih godina uspešno gradi i karijeru van granica naše zemlje.

2 10 knjiga koje bi svi trebalo da pročitaju Neke knjige napisane su tako da ih možete čitati više puta i nijedan neće biti uludo potrošeno vreme, a jedina greška sa njima koju možete da napravite jeste da ih nikada ne pročitate.

1

4

Sviđa mi se što kod novih generacija muzičara ne primećujem više toliko zatvorenosti koliko je bilo ranije, ne opredeljuju se za jedan stil i ne plaše se da lutaju kroz sve moguće vrste muzike

www.originalmagazin.com

Airbnb traži ljude koje će platiti da žive u italijanskom seocetu Čuveni servis za kratkotrajno iznajmljivanje i izdavanje smeštaja, Airbnb, traži četvoro ljudi koji će na tri meseca postati stanovnici sela Grotole, koji se nalazi u italijanskoj regiji Bazilikata.

Pred našim očima nestaje 500 reka Srbije Prirodne lepote naše zemlje, kojima se toliko ponosimo, ozbiljno su ugrožene, jer se dešava ono što stručnjaci nazivaju ekološkim masakrom. original

Kako je Novaka Đokovića sopstveno detinjstvo inspirisalo na velika dela i van terena Novak Đoković osvojio je 7. titulu na Australian Openu. Ali gotovo jednako interesovanje kao njegovi sportski uspesi, poslednjih dana izaziva i njegov rad i ciljevi koje ima van terena.

73

Upoznaj svet

Tako grandiozna, a ipak beba Tekst: Ivana Stanišić Bokić Foto: Bojan Bokić

Arizona je, kao poslednja savezna (kontinentalna) država Sjedinjenih Američkih Država, nazvana Bebi stejt, a kako je stekla državnost 14. februara 1912, dakle na Dan zaljubljenih, nazivaju je i Valentajn stejt. Dom je jednog od sedam prirodnih čuda sveta – Veliikog kanjona Kolorada, a posebno čudo su zalasci sunca, koji su zaista veličanstveni. Svaki njen deo izgleda kao pojedinačno čudo prirode koje kao da su klesali najveštiji umetnici sveta 74

www.originalmagazin.com

75

Upoznaj svet

Arizona

P Postoji nešto u isto vreme i duboko uznemirujuće i istinski smirujuće dok stojiš sam pred Grand kanjonom – shvataš koliko si zapravo mali u odnosu na tu monumentalnost, a opet sam u sebi nosiš ceo jedan veliki svet. U tom svetu od tog momenta nosićeš i Grand kanjon, kao i svaki drugi delić Arizone, koja je, iako je deo Sjedinjenih Američkih Država, potpuno drugačija od bilo kog drugog mesta na svetu i u sebi krije takve prirodne lepote koje se graniče sa čudom.

Kanjon Antilopa nalazi se na teritoriji Navaho Indijanaca i do njega se ne može stići bez vodiča

I koliko god vremena da provedete u Arizoni, malo je jer ćete uspeti da vidite i osetite tek njen delić, ali će vam se uvući zauvek u sve pore i vući vas da joj se vratite.

Ova država smestila se na površini nešto manjoj od 300.000 kvadratnih kilometara, od čega je 15 odsto u privatnom posedu, a ostalo su pustinje, šume, parkovi i indijanski rezervati.

Već pomenuti Veliki kanjon svakako je najpoznatije obeležje Arizone, magija koju je reka Kolorado stvarala i dorađivala milionima godina. Dug je 500 kiilometara i možete da ga obiđete avionom, helikopterom, autobusima ili, naravno, peške (ako imate baš mnogo vremena i volje), a na najbolji način ćete ga doživeti ako posebno obiđete južni, a posebno severni kraj. Ipak, ako imate vremena samo za jedan, preporuka je da odaberete tzv. Južni obod (South Rim), i to iz više razloga, a prvi je svakako to što otvoren je cele godine. Severni obod (North Rim) radi od sredine maja do sredine oktobra, a često se dešava i da ga zatvore zbog lošeg vremena. Osim toga, u južnom delu videćete predele kakve ste viđali na razglednicama – široko, duboko, blago nerealno, prizor koji će vas zauvek promeniti. Sa severne strane je pogled jednako neverovatan i delovaće vam kao da kanjon ide

oko vas, ali je pristup moguć samo sa tri izgrađena vidikovca i malo se vidi reka Kolorado ispod. Osim toga, temperature su tu osetno niže jer je severni deo na 300 metara većoj nadmorskoj visini od južnog. Tu možete i hodati po vazduhu – skoro. Ukoliko posetite Skywalk, imaćete osećaj da zaista lebdite jer stojite na staklenom luku i vidite sve ispod i oko sebe. Iako Grand kanjon godiišnje poseti preko pet miliona turista, osim na početnim tačkama i na autobuskim stajalištima, velike su šanse da vas niko neće ometati dok uživate u pogledu.

Tu privilegiju, ipak, nećete imati kada je većina drugih znamenitosti Arizone u pitanju. Horseshoe Bend, fascinantni meandar reke Kolorado, nalazi se u blizini Velikog kanjona Kolorada – mada treba imati u vidu da blizina kada govorimo o Arizoni podrazumeva dva sata vožnje – i gotovo je nemoguće da na prilasku nije gužva. Ali je pogled koji će vas dočekati kada se brojni turisti raziđu i kada stanete na 1.300 metara nadmorske visine vredan sveg tog čekanja i penjanja – u to se možete uveriti tako što ćete se vratiti na otvarajuće strane ovog teksta. Za razliku od većine prirodnih lepota Arizone, pa i SAD-a uopšte, za Horseshoe Bend se ne plaća ulaz (za ostale je uglavnom 25 dolara po vozilu).

Šansa da posetite magični The Wave je minimalna - samo 20 ljudi dnevno ima sreću da uživo vidi ove fascinantne predele, a ko će oni biti određuje se lutrijom. Kao i uvek, učešće plaćate, a svoj novac ne dobijate nazad ukoliko vas ne izvuku 76

www.originalmagazin.com

original

77

Upoznaj svet

Najveća dubina Grand kanjona iznosi 1.857 metara, dug je 500 km, a uprkos tome nije ni najveći ni najdublji na svetu

Arizona

Na teritoriji rezervata Navaho Indijanaca nalazi se Kanjon Antilopa, do kog možete doći samo uz pomoć vodiča. U opcije za posetu ulaze Gornji i Donji kanjon – svaki se posebno plaća i morate unapred rezervisati svoj termin, a početna cena je od 60 dolara. Naravno, što su više cene, to je bolje vreme za posetu, posebno ukoliko ste fotograf – idealno sunce se kroz stene probija oko podneva, ali to zadovoljstvo košta i 125 dolara. Ovde možete provesti maksimalno dva sata (za obične posetioce ture su ograničene na sat vremena), a većina posetilaca bira Gornji kanjon, koji Navaho Indijanci zovu ,,mestom gde voda juri kroz stene” iz dva razloga – ulaz i kompletna tura su na zemlji, nema penjanja na stene, a osim toga, ovde se mnogo češće probijaju sunčevi zraci nego u Donjem kanjonu.

Dolina spomenika (Monument Valley) je slika i prilika američkog zapada – izolovana crvena kamena uzvišenja okružena peščanim pustinjama. Viđali ste ih sigurno u brojnim filmovima i zbog toga bi vam ti predeli mogli delovati veoma poznato, čak i kada ste tamo prvi put. Kompletna dolina leži na rezervatu Navaho, a do nje je moguće doći samo s jednog glavnog puta, s kog je svakako moguće videti veliki broj lepota ovog predela.

Naravno, oni skriveni detalji su ipak dragulji, stoga svakako vredi posetiti ovo mesto.

Zalasci sunca u Sedoni se pamte zauvek – a posebno su lepi ako ih doživite s voljenom osobom. A ukoliko ste zauvek mladi u duši, možete uživati i u prirodnom akvaparku i u urnebesno zabavnom spuštanju niz slapove, okruženi crvenim stenama.

Biver vodopadi zahtevaju da se zaista potrudite da biste ih videli. Veoma je teško stići do njih, ali kada to konačno učinite, bićete zahvalni na trudu koji ste uložili jer od pogleda zaista zastaje dah.

U Arizoni je i jedan od poslednjih živih gradića na čuvenoj Ruti 66 – Vilijams, koji, iako veoma mali, i dalje privlači veliki broj ljudi.

Hoover Dam je brana nadomak Las Vegasa, koja obezbeđuje struju za Kaliforniju, Nevadu i Arizonu Još teže dostupan posetiocima je magični The Wave – formacija stena koja izgleda baš kao skamenjeni talas. Nalazi se na samoj granici Jute i Arizone, a samo 20 srećnika dnevno može da ga poseti. Način na koji se posetioci biraju je posebna priča – polovina posetilaca se bira mesecima unapred na lutriji, dakle ovog meseca možete se prijaviti ukoliko ste planirali putovanje za jul (a kako leta u Arizoni umeju biti paklena, to nije preporučljivo), a već 1. aprila znaćete da li ste imali sreće; druga polovina određuje se na licu mesta od prijavljenih koji tog dana dođu u turistički centar u Kenabu. Cena ulaznice je sedam dolara na licu mesta, a dodatnih pet ako aplicirate onlajn, a kao i kod većine lutrija, plaćate unapred i neće vam vratiti novca ako vas ne izvuku.

78

Većina posetilaca radije bira južni od severnog dela Grand kanjona, pre svega jer je otvoren tokom cele godine, pristupačniji je i ima bolji pogled na reku Kolorado

Osim toga, u svoj plan puta trebalo bi da stavite i Bearizonu, park prirode gde vladaju medvedi; nacionalni park Saguaro, gde možete videti džinovske kaktuse; Goldfild, grad duhova, koji je u vreme Zlatne groznice bio krcat onima koji su želeli da se brzo obogate i očuvan je gotovo u izvornom obliku; potom Havasu vodopad; čuvenu Huver branu u blizini Las Vegasa, koja obezbeđuje struju za Kaliforniju, Nevadu i Arizonu. Tu su i Hunts Mesana na 1.940 metara nadmorske visine, most London na jezeru Havasu, dvorac Montezuma, isklesan u kamenu, i mnoge druge znamenitosti.

Iako kanjon godišnje obiđe pet miliona posetilaca, uglavnom ćete moći da uživate u samoći, ili bar u veoma malom društvu

Lokalci imaju nekoliko saveta za one koji prvi put dolaze u Arizonu, a prvi i najvažniji je svakako – ne pipaj ništa! Šta god da je - ili grize, ili sikta, ili bode ili peče. Takođe, preporučuje se da o politici ne govorite, niti da pretpostavljate bilo šta – ljudi iz Arizone svom snagom su protiv predrasuda. Ukoliko ne podnosite ljutu hranu, budite oprezni kada isprobavate njihove specijalitete i klonite se takosa. Takođe, ova savezna država omogući će vam da uživate u jedinstvenom događaju – da skuvate kaktus. A verujte, to je baš onako teško kao što izgleda. Međutim, postoje profesionalni kuvari koji drže časove o tome kako da ono što raste u Arizoni i deluje kao da bi moglo da vas povredi učinite jestivim. Takođe, ako želite da postanete kauboj – ovde i to možete.

Jer ovo je Arizona, ovde su čuda svuda oko vas. l www.originalmagazin.com

original

79

Budi zdrav

Naravno, ovo ne znači da ne treba da se obratite lekarima kada imate zdravstvene tegobe, već je samo način da budete zdraviji i srećniji rada i putovanja, došla sam kući potpuno podmlađena i spremna da se suočim sa veoma napornim rasporedom koji me je čekao, a bila sam i mnogo bolje društvo i puna podrške za svoje prijatelje, porodicu i pacijente kojima sam potrebna.

Zbog toga sam se zamislila o brojnim istraživanjima koji ukazuju na benefite prirode, kao i koliko nam urbani život i vreme koje provodimo pred ekranom štete. Često sam i pre toga pisala na tu temu a da je nisam u potpunosti ni sama razumela sve do ovog iskustva.

Dozvolite prirodi da leči Odnedavno lekari u Šetlandu u Škotskoj mogu da izdaju recepte kojima svojim pacijentima propisuju boravak u prirodi.

Cilj ovog programa jeste da se obolelima snizi krvni pritisak i da se reše anksioznosti, pokazalo se da pomaže kod mentalnih bolesti, stresa, srčanih oboljenja, i sve to bez lekova 80

U

koliko je vaša dnevna dinamika slična većini drugih ljudi – veći deo danaprovoditeuzračunar,iliispred TV-a, ili gledajući u svoj smartfon, vozeći automobile, ili sedeći za stolom, a retko kada nađete vreme za boravak na svežem vazduhu–isamistesvesnitogadatonijezdravo,aliverovatno uvek nalazite opravdanje za to. Doktorka Eva Selhub, specijalista interne medicine i predavač na medicinskoj školi Harvard, objašnjava koje sve benefite možemo iskoristiti iz prirode i tako sebi obezbediti dobro zdravlje.

– Trudimo se da živim koliko-toliko zdravo, kao i mnogi drugi ljudi, ali često ne shvatamo koliko smo uskraćeni za prirodu. To sam uvidela nakon što sam provela nedelju dana radeći pored jezera Luiz u Kanadi, što je jedno od najspektakularnijih mesta koja sam ikada posetila. Glečeri, planine, jezera, svež vazduh, fini ljudi, odlična hrana… lista je beskrajna. I možete tvrditi da bi boravak u bilo kom velnes-centru bio dobar za zdravlje, ali ja nisam bila tu da se odmaram, već sam radila. I to sam radila i duže od punog radnog vremena. Ali sam se osećala mnogo bolje nego inače – počinje priču doktorka Eva.

Šta je toliko drugačije u prirodi?

Po čemu se razlikuje raditi iz hotela nasuprot uobičajenom radu od kuće? Svaka soba hotela u kom sam boravila imala je pogled na glečere, veličanstvene planine i na divno jezero prekriveno snegom. Bilo je zaista očaravajuće. Iako sam veliki deo vremena provela unutra, samo gledajući kroz prozor, to je pomoglo da mi se telo opusti i um da mi se umiri. Umesto da budem umorna nakon nedelju dana www.originalmagazin.com

Da li znate da prosečan čovek u Americi gleda u ekran na ovaj ili onaj način bar 10 sati svakog dana? To uključuje gledanje TV-a, boravak pred računarom, korišćenje smartfona i igranje video-igara? Jeste li svesni da je ta zavisnost toliko jaka da nas sprečava da izađemo iz kuće, košta nas zdravlja, a potencijalno i života?

Kako dobiti redovnu dozu prirode?

1

Provodite vreme napolju svesno i namerno

Zacrtajte sebi da ćete svakog dana nešto raditi napolju 20 minuta – šetati, trčati, sedeti, meditirati, okopavati baštu… Nećete morati ni da se potrudite naročito a već ćete dobiti injekciju zdravlja koja će pozitivno uticati na vaš mozak i telo, poput negativnih jona koji će popraviti vaš imuni sistem i relaksirati telo, nasuprot pozitivnim jonima koje emituju elektronski uređaji. Šta god da odaberete da radite, budite svesni toga da ste u prirodi. Uključite sva vaša čula, posmatrajte okolinu i budite zahvalni na svemu onom što vam ona pruža u tom trenutku i na svemu dobrom što vam daje. To će vas umiriti i opustiti.

Kako uskraćivanje prirode šteti zdravlju?

Razne studije pokazale su da se s povećanjem vremena provedenim pred ekranom pojačava umor, razvijaju se depresija, anksioznost, poremećaj pažnje kod dece i slabi koncentracija.

Japanski naučnici su dokazali da ljudi koji žive blizu šume znatno ređe obolevaju od raka pluća, grudi, materice, prostate, bubrega i creva.

Istraživanja koja su sprovođena širom sveta pokazala su da ljudi koji žive u blizini velikih zelenih površina žive duže i imaju manje zdravstvenih problema, te da zelenilo samo po sebi ublažava stres i pomaže ljudima da se lakše nose sa životnim problemima.

Druge studije su pak pokazale da nevidljive hemikalije fitoncidi, koje se nalaze u drveću, mogu sniziti hormone stresa, smanjiti anksioznost i poboljšati krvni pritisak i imunitet.

Kao što je već poznato, boravkom napolju izložićete sebe prirodnom svetlu i tako dobiti veoma važnu dozu vitamina D i stabilizovati nivo melatonina, poznatog i kao hormon spavanja, koji se poremeti kada mnogo vremena provodimo pred ekranom. l original

2

Zasadite biljke

Stavite biljku u kancelariju ili gde god da provodite mnogo vremena. Istraživanja pokazuju da je dovoljna samo jedna biljka u prostoru da bi se poboljšala energija, a može uticati i na olakšavanje bolova. Prema nekim istraživanjima, kad se u bolničkim sobama nalazi biljka, broj dana koje pacijenti provode u njima je manji, kao i potreba za lekovima protiv bolova.

81

Budi zdrav

3

Pronađite sobu sa pogledom

Veliki broj studija dokazao je da se pacijenti mnogo brže oporavljaju u bolnicama, te da ljudi imaju više energije i uspešniji su na poslu ukoliko imaju pogled na prirodu umesto na betonsku džunglu.

Ukoliko postoji bilo kakva mogućnost, provodite vreme u prostoriji iz koje se pruža pogled na zelenilo. Ukoliko to pak nije moguće, potrudite se da svuda oko sebe okačite fotografije prirode, pa čak i na ekran svog računara i telefona stavite sliku nekog predela koji volite.

4 5

Povežite se s prirodom kroz hranu

Možda je očigledno, ali ukoliko hrana ne dolazi iz zemlje, ljudsko telo često neće dobro reagovati na nju. Zato vodite računa o tome da prirodu unosite u sebe ukoliko već ne možete da provodite mnogo vremena napolju.

Jedite što više povrća, voća, orašastih plodova, čistog protein bez hormona, kao i integralnih žitaricica. Ukoliko imate uslova da sami sadite povrće, još bolje – imaćete kombinaciju zdrave hrane, vremena provedenog u prirodi, a usput ćete i vežbati.

6

Pobegnite negde za vikend

Kad god možete, provodite slobodne dane u prirodi. Sklonite se iz uobičajenog okruženja, opustite se, šetajte po svežem vazduhu, jedite zdravo, spavajte dubokim snom, isprobajte meditaciju – sve ovo pomoći će vam da se brzo oporavite, napunite baterije i budete spremni za nove radne pobede. Meditacija dokazano smanjuje anksioznost, depresiju, stres i poboljšava kvalitet života.

82

Dodajte zelenilo u svoju fitnes rutinu Kada vežbate napolju, benefiti su višestruki. Ukoliko džogirate kroz šumu, bićete brži i zadovoljniji nego ukoliko u sali trčite ukrug. Takođe, bićete manje umorni i imaćete mnogo pozitivniji stav.

7

Uključite prirodu u životne planove

Kao što smo već napomenuli, studije širom sveta pokazale su da što ste bliže zelenilu, to ste dalje od stresa. Te zelene površine mogu biti parkovi u komšiluku, bašte, pa čak i male travnate površine, dakle nije neophodno da se vozite do najbliže planine ili šume. Istražite svoje okruženje i nađite parkove u kojima možete da provodite vreme ili, ukoliko za to imate uslovi, napravite sami svoju baštu.

www.originalmagazin.com

original

83

www.novakdjokovicfoundation.org