Original #16-17 by Original Magazin

Renato Balestra: ANDREJ JOSIFOVSKI I GRAFITI / DŽULIJA KING NAJBOLJI MLADI ARHITEKTA / ANIMAL RESCUE SRBIJA / CENTAR ZA TALENTE I NJIHOVI USPESI /

O IGINAL MAGAZIN

Specijal BROJ

16-17

JANUAR-FEBRUAR 2017.

CENA

199 RSD

MODA KOJA NE PROLAZI + Ričard Brenson:

MOJA POTRAGA ZA BLAGOM

VELIKI INTERVJUI

Aleksandar Zograf: DIZNI KAO INSPIRACIJA Profesor Ratko Božović:

WWW

OVO JE VREME ZA STERIJU I NUŠIĆA

ORIGINAL.ME NEDELJNIK.RS/ORIGINAL : FACEBOOK.COM/ORGNLMAGAZINE : @ORGNLMAGAZINE : ORGNLMAGAZINE

Profesor Miodrag Zec:

HAJDE DA NAJBOLJI NE STRADAJU PRVI

Profesor Vladimir Koprivica:

ČEMU SAM NAUČIO SAŠU ÐORĐEVIĆA

SADRŽAJ BROJA

JAN-FEB

#16-17

12 / MIODRAG ZEC

fotografije Andrej Josifovski

4 / UVODNIK JELENE ĐOKOVIĆ 6 / RIČARD BRENSON 8 / ODBACI APATIJU 18 / DŽULIJA KING 24 / CENTAR ZA TALENTE 30 / IKONA: MIŠEL OBAMA 40 / KRISTIJANO RONALDO 46 / KRIZA VELIKIH UZORA 58 / POP KULTURA 70 / RENATO BALESTRA 76 / CHUMIC DISTRICT

20 / RATKO BOŽOVIĆ Nemoguće je raditi bilo koju temu o životu i društvu ili o kulturi, a ne konsultovati profesora Božovića. Razgovor je počeo profesurom i svim onim što se događa u Srbiji

26 / IVAN BEVC Bevc je za Original govorio o tome šta građani Srbije vole da čitaju, o popularnosti Knausgora, Begbedea, Elene Ferante i Mišela Uelbeka kod nas

36 / VLADIMIR KOPRIVICA Dugogodišnji dekan Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja mnogo više je od teoretičara sporta i dugogodišnjeg košarkaškog radnika koji je edukovao neke od najboljih srpskih trenera

50 / ALEKSANDAR ZOGRAF Saša Rakezić je legenda autorskog stripa. Prvo je postao popularan u Americi a da nije napustio rodno Pančevo, a sada očekuje, opet iz Pančeva, da mu izađe knjiga u Japanu

Impressum

60 / PIJANISTA I GRAFITI Andrej Josifovski je arhitekta, jedan od omiljenih asistenata na Arhitektonskom fakultetu. Iz hobija je počeo da slika murale i u tome postao jedan od najboljih

Osnivač / Fondacija Novak Đoković Direktor magazina /Jelena Đoković Pomoćnici direktora / Aleksandra Radujko i Nebojša Mandrapa Izdavač / NIP Nedeljnik Glavni i odgovorni urednik / Marko Prelević Grafički urednik / Miloš Sinđelić / MaKista Urednik fotografije / Igor Pavićević Izvršni urednik / Ana Mitić Lektura / Sanja Savić Redakcija / Veljko Miladinović, Branko Rosić, Zorica Marković, Jelena Paligorić, Željko Pantelić, Draža Petrović, Slobodan Maričić, Mihailo Medenica, Vladimir Bogdanović Kontakt / original@nedeljnik.co.rs Marketing / Jelena Jevtić jelena.jevtic@nedeljnik.co.rs Štampa / Rotografika Subotica Generalni distributer / Štampa sistem ISSN 2466-2747 = Original magazin COBISS.SR-ID 217647628 Magazin podržala Direct Media

UVODNIK

NOVA GODINA, NOVE AVANTURE! Ovaj mesec u Originalu vredi za dva! Dvobroj koji čitate sadrži mnogo interesantnih tema, a mi se kao i uvek trudimo da osvetlimo one najlepše i najvrednije uspehe naših ljudi. U prazničnom raspoloženju, ispunjavamo vaš um raznolikim idejama i radujemo se da čujemo sutra i vašu priču o usponu. Mi smo baš takvo mesto -- gde pronalazite inspiraciju, podršku i snagu za vaše poduhvate PIŠE JELENA ĐOKOVIĆ, DIREKTORKA MAGAZINA ORIGINAL I FONDACIJE NOVAK ĐOKOVIĆ

U smejemo slatko.

vek se radujem osvrtanju na neke bitne životne lekcije koje istog momenta kada sat otkuca ponoć, kao da postaju vrlo davne. „Pa to se desilo prošle godine“ uvek je rečenica uz koju se šalim kada pričam s najbližima o relativno skorim događajima. Ili „Nikada te nisam videla ove godine“ ili „Nikada te više neću videti ove godine“, zvuči tako dramatično i svi se na-

U decembru sam imala priliku da se susretnem sa fascinantnim mladim umovima koji svakodnevno borave na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Povod okupljanja je bila priča o humanitarnom radu, projektima, timskom radu i prikupljanju novca kroz iskustvo koje imam kao direktor Fondacije Novak Đoković. Ono što je na mene ostavilo najveći utisak jeste činjenica da sam sat i po vremena imala sagovornike u skoro svih 700 ljudi prisutnih u amfiteatru. Gledala sam u njihove oči, klimali su glavom dok su slušali i dizali ruke da postave pitanja poput: „Kako mogu da pomognem, da se uključim“; „Radim kao volonter u jednoj organizaciji, da li i vi imate volontere i kako ih selektujete“; „Šta radite sa onim grupama ljudi koji ne prepoznaju bitnost vašeg rada i pomoći koju im nudite...“ U vremenima kada vas ljudi uglavnom posmatraju kroz ekrane mobilnih telefona i trude se da „ulove“ neku rečenicu ili momenat da bi ih okačili na društvene mreže i pobrali lajkove, velika

UVODNIK

sto – gde pronalazite inspiraciju, podršku i snagu za vaše poduhvate. Za početak, svratićemo nakratko do Čumićevog sokačeta. Zaboravljeni dragulj našeg grada, shopping mall na otvorenom koji skriva mlade dizajnere a sa malo više pažnje i ljubavi može da postane beogradski Soho distrikt. VEĆ SADA MOŽEMO DA SE POHVALIMO DA

U decembru sam imala priliku da se susretnem sa fascinantnim mladim umovima koji svakodnevno borave na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Povod okupljanja je bila priča o humanitarnom radu, projektima, timskom radu i prikupljanju novca kroz iskustvo koje imam kao direktor Fondacije je privilegija biti posmatran samo umom. Ovim putem želim da zahvalim svim studentima Ekonomskog fakulteta i ljudima koji su prisustvovali predavanju. Žao mi je što se o humanitarnom radu do sada nije pričalo u meri koju zaslužuje, ali smatram da smo svi izašli iz amfiteatra sa mnogo pozitivnih utisaka. Biće mi uvek zadovoljstvo da vam približim neprofitni sektor kroz iskustvo naše fondacije. AKO BI TREBALO DA IZVUČEM JEDAN ZAKLJUČAK IZ SVEGA što smo zajedno podelili tog dana, onda bi to bilo da se fokusiramo da dodirnemo one ljude koji su otvoreni i spremni za ono što imamo da im ponudimo. Ne treba da se obeshrabrimo ukoliko ima onih koji nas ne razumeju, osuđuju ili smatraju da je ono što mi radimo nebitno. Svaki život koji dotaknemo s ljubavlju i razumevanjem jeste kruna našeg rada i postojanja. Ako ovu filozofiju posmatramo i kroz biznis, primetićete da svi veliki marketinški stručnjaci prave kampanje za svoju specifičnu nišu kojoj nude proizvod

ili uslugu. Svoju energiju usmeravaju na određenu ciljnu grupu, i računaju da će se ona organski uvećavati kada kupci budu zadovoljni. Veoma je teško napraviti proizvod koji je dobar za svakog i sve. U našem slučaju, i najveći skeptici kada primete zadovoljne porodice koje su dobile mnogo time što su uložile u rani razvoj svog deteta, počinju i sami da se „otvaraju“ i da se interesuju za naš rad i pomoć. Ljudi vole da kopiraju uspeh, sreću i ljubav. Dakle, umesto da mislimo na sve one koji nas ne razumeju i ne podržavaju, mi usmeravamo svoju energiju na one kojima smo beskrajno potrebni. A gravitacija dalje čini čuda. Moć privlačenja je beskrajno jaka i svakodnevno se umnožava. Ovaj mesec u Originalu vredi za dva! Dvobroj koji čitate sadrži mnogo interesantnih tema, a mi se kao i uvek trudimo da osvetlimo one najlepše i najvrednije uspehe naših ljudi. U prazničnom raspoloženju, ispunjavamo vaš um raznolikim idejama i radujemo se da čujemo sutra i vašu priču o usponu. Mi smo baš takvo me-

SU MEĐU najčitanijim tekstovima uglavnom intervjui sa cenjenim profesorima naših univerziteta, pa tako i ovaj put zavirujemo u njihov svet. Ne propuštamo da se osvrnemo i na naš najnagrađivaniji Fakultet fizičkog vaspitanja koji radi mnogobrojna istraživanja uprkos zastareloj opremi i manjku podrške. Izgleda da su i ovde posvećenost, trud i strast recepti za uspeh, a ne novac i pažnja javnosti kako se popularno veruje. A ako se interesujete kako da izdate svoju knjigu i pitate se ko danas kupuje i čita knjige, koji su žanrovi najčitaniji, obavezno pročitajte intervju sa Ivanom Bevcom, direktorom izdavačke kuće Booka. Umetnost je uvek vrlo cenjena u našem magazinu, a pošto je to najraznovrsniji način izražavanja, pričali smo sa našim najpoznatijim strip crtačem Aleksandrom Zografom; pa sa Pijanistom – street umetnikom koji radi murale po velikim površinama u Beogradu; pa prvim ekološkim bendom Park u Srbiji koji ima želju da organizuje svirke po gradskim parkovima i akcije za čišćenje prirode. Ja već sebe vidim u njihovom fan klubu, a vi? U PROŠLOM BROJU SMO VAS UPOZNALI SA ĐORĐEM OGRIZOVIĆEM iz Centra za talente, tinejdžerom koga je svet proglasio najvećim mladim naučnikom, koji je i sam istakao bitnost dobrog vođstva i mentorstva, kao i samoinicijativu kao preduslov za uspeh. Pod okriljem mentora iz Centra za talente rastu mnogi mladi naučnici, a imaćete priliku da o tome više čitate u svakom sledećem broju Originala. Ko kaže da toga nema kod nas? Vreme je da se čuje za naše klince! Želim vam srećne Novogodišnje i Božićne praznike! Da zakoračite hrabro i zdravo u Novu godinu i nove prilike. Želim vam mudrost, strpljenje i upornost u stvaranju vašeg ORIGINALnog brenda. Usudite se da budete ORIGINALni!

S mnogo ljubavi i poštovanja, Jelena

EKSKLUZIVNA KOLUMNA

Piše

Ser Ričard Brenson

EKSKLUZIVNO ZA ORIGINAL

POTRAGA ZA BLAGOM

Stare ideje mogu da dovedu do novih avantura Mora da sam pominjao tu ideju o lovu na blago na desetine puta svake godine, i odjek bi uvek bio isti. A onda smo lansirali Virgin Red, program za nagrađivanje lojalnosti koji je ujedinio sve naše četiri kompanije u Velikoj Britaniji

Ovde ću se na trenutak zaustaviti i skrenuti vam pažnju da su osobine koje treba da poseduje jedan dobar lovac na blago veoma slične onima koje vam trebaju da pokrenete odličan biznis. – Morate dobro da koristite sve informacije i alate koje imate, i pomno da se pripremate pre nego što krenete. – Morate da posedujete neku mapu, na kojoj ćete beležiti putanju kojom bi vaša kompanija trebalo da se kreće. – Morate da pronalazite što više različitih pristupa dok ne pronađete blago. Ako ne uspete, treba da probate opet. Ako opet ne uspete, treba da probate još jednom. – Treba da budete neustrašivi i da gajite avanturistički duh, da idete tamo gde se vaši rivali neće usuditi, i da rizikujete da propadnete zbog toga. – Iznad svega, treba vam sva pomoć i sva podrška koju možete da imate. Niko ne uspe da napravi biznis (ili da nađe skriveno blago!) potpuno sam.

ešava se da vam padne na pamet ideja koja vas stvarno uzbuđuje – ali svi ostali misle da je neizvodljiva, da ne može da radi, ili da je jednostavno baš loša. Oni su verovatno u pravu... Ali šta ako nisu? Šta ako, uz samo malo preoblikovanja i finese, vaša ideja ima potencijal da se pretvori u sjajan poduhvat? S tim na umu, uzmite primer moje ideje kojoj je trebalo nekoliko decenija da izađe na površinu. Još otkako sam bio Osobine koje treba da poseduje jedan dete, obožavao sam NATRAG NA PRIČU: MORA DA SAM ostrva. Sećam se da dobar lovac na blago veoma su slične POMINJAO TU IDEJU o lovu na sam kao dečak mogao onima koje vam trebaju da pokrenete blago na desetine puta svake da otputujem u čudesne odličan biznis: godine, i odjek bi uvek bio isti. i magične zemlje nakon – Morate dobro da koristite sve informacije A onda smo lansirali Virgin što sam pročitao Osi alate koje imate, i pomno da se Red, program za nagrađivanje trvo s blagom Roberta pripremate pre nego što krenete lojalnosti koji je ujedinio sve Luisa Stivensona i Pet – Morate da posedujete neku mapu, na naše četiri kompanije u Velikoj prijatelja na Ostrvu s kojoj ćete beležiti putanju kojom bi vaša Britaniji. Uvek sam smatrao da blagom od Inid Blajton. kompanija trebalo da se kreće su Virgin i njegovi potrošači Sanjario sam da budem – Morate da pronalazite što više različitih jedna srećna porodica – a odmetnik, da vodim pristupa dok ne pronađete blago. Ako ne Virgin Red dao mi je sjajnu gusarski život sunca, uspete, treba da probate opet šansu da revitalizujem svoju mora i avanture. (I staru ideju. prilično sam siguran da Tako je nastala akcija „V su te rane slike imale Marks the Spot“ („V označava mesto“). Prošlog leta izazvao sam mnogo šta sa time što sam ostvario ideju korisnike naše Virgin Red aplikacije da love „zlatnike“ – bilo ih je da kupim Ostrvo Neker.) više od milion! – koje su takmičari mogli da razmene za nagrade i za Godinama kasnije, jedna knjiga Kita druge putokaze. Više od 100.000 ljudi je učestvovalo. Finalisti su mi Vilijamsa, njegova fantastična Masse pridružili na Britanskim Devičanskim Ostrvima na poslednjem, karada, ponovo je oživela moju dečačku epskom lovu na blago. ljubav prema ostrvskim avanturama, i Sreo sam neustrašive avanturiste na Nekeru pre nego što su posebno prema potragama za izgubljenkrenuli na poslednji zadatak. Učesnici su lutali po ostrvu u paroviim blagom. Skoro da su svi u Britaniji ma, išli su na zabavne avanture i izvršavali ozbiljne zadatke, od prepostali lovci na blago kada je knjiga objatresa plaže, kušanja različitih ukusa, do turnira u tenisu. Poslednji vljena 1979. godine! U njoj je bilo mnogo izazov bio je, naravno, trka da se što pre stigne do skrivene škrinje fotografija i zagonetki koje su skrivale sa zlatom. putokaze ka blagu – zlatni, ukrašeni Učesnica Kler stigla je na cilj prva i pronašla plen – Virginovi amulet u obliku zeca – koje je darovi vredni na hiljade funti, od besplatnih letova i karata za pohranjeno negde u Ujedinjenom Kraljevozove, preko letova balonom, do besplatnog pića. vstvu. Bio sam jedan od hiljada čitalaca Bilo je super što sam najzad video kako moja stara ideja izgleda u koji su pokušali da dešifruju znakove stvarnosti, nakon što je decenijama stajala u zapećku. Privukla je na skrivene u knjizi. hiljade ljudi, rasplamsala im maštu, i nadamo se da će biti zamajac za novo širenje Virgin Reda, kao inovativnog načina da nagradi NEKO DRUGI GA JE NA KRAJU PRONAŠAO, ALI TA naše najbolje korisnike. A što je još bolje – svi su se ludo zabavili. potraga obnovila je moje interesovanje Dakle, ako imate ideju o kojoj ste razmišljali nedeljama, za skriveno blago. Odlučio sam da ću mesecima, godinama ili čak decenijama, zašto ne sklonite prašinu napraviti jednu potragu za Virgin ali, s nje? Pričajte o toj ideji sa ljudima kojima verujete i vidite da nažalost, u to vreme nije sve imalo preli može da se sprovede u delo. Nikad se ne zna: vaša stara ideja više smisla za kompaniju, jer smo radili možda će vas odvesti na neverovatno preduzetničko putovanje do milion drugih stvari. skrivenog blaga.

ODBACI APATIJU

Kako da novogodišnje (i svakodnevne)

želje ne ostanu samo škrabotine na papiru

onekad je stvarno teško ne prepustiti se sivilu i je najbitnije da duboko sagledamo sebe i da shvatimo šta nas pokreće, apatičnosti za koju kažu da preovlađuje među šta nas ispunjava i vuče dalje napred, bez ikakvog spoljnog motivatora nama mladima. Zar nije lakše naći krivca u siu vidu „obećane nagrade“. U današnje vreme kada smo zatrpani sa stemu, državi, društvu nego skupiti hrabrost i svih strana stimulansima, pa čak i običnom svakodnevicom koja teži da preuzeti odgovornost i nas omete na putu ka višim ciljevima, to može zamenjati ono što nam se ne ista biti najteži zadatak, ali kad shvatite da na tom PIŠE DANIJELA JOVIČIĆ sviđa ili čime nismo zadovoljni? Jeste lakše, ali ne putu zapravo otkrivate sebe sa ciljem da se unai bolje po nas. Snaga da se odupremo toj lošoj predite i da otkrijete ispunjenog i srećnog sebe, to navici je ključna za naš razvoj kao ljudskog bića. definitivno vredi truda. Taj put sa svim njegovim Naime, postoji spoljašnja i unutrašnja motivacija. Unutrašnja je usponima i padovima, usavršavanjem veština i širenjem znanja, važniji ona koju ne moramo da silimo, koja prirodno dolazi. Kad jedemo je i od samog cilja, jer poznavati sebe je najveća blagodet. jer smo gladni, to je zbog unutrašnje motivacije – gladi. Spoljašnja „Treba napraviti distinkciju između želje i plana, kao i vizualije ona koja dolazi od vašeg šefa u vidu bonusa ili pohvale, od porozovati život nakon što se ta želja ostvari, da li tada ‘naša duša peva dice, autoriteta u okolini, knjige ili filma koji ste pogledali. Ili u ovom i buja‘“, kaže naša sagovornica, psiholog Olivera Sekulić-Bartoš specifičnom slučaju, mogućnost novog početka, prilike da ostavimo iz TIM centra. Od želje treba napraviti cilj, a od cilja dobar plan. prošlost iza sebe i da ne dozvolimo da nas ona definiše u budućnosti. Potrebno je najpre da dobro formulišemo koji su to za nas realistični i dostižni ciljevi jer je u čovekovoj prirodi da voli sebi da KAO I ZA SVE U ŽIVOTU ČIJE DUGOTRAJNE BENEFITE želimo da ugodi i da mu ne bude odviše teško u životu. Kada sebi postavimo iskusimo, moramo da se posvetimo minucioznom planiranju. Najpre nerealne ciljeve, uključuju se unutrašnji saboteri, pa usled straha

ODBACI APATIJU

od neuspeha ili nesigurnosti u svoja znanja i kapacitete odustajemo od rada na realizaciji tih ciljeva. Savet našeg stručnog sagovornika jeste „da budemo samosvesni i konkretni pri formulaciji cilja, šta tačno želimo da postignemo i šta će se smatrati uspehom: završen fakultet, istrčan maraton ili tome slično“. Nakon što smo odredili cilj, treba razmisliti o resursima koji će nam biti potrebni da bismo izvršili naumljeno, koje su to veštine i znanja neophodni da bismo u potpunosti sproveli misli u delo. I naravno, uvek najneomiljeniji deo – vremenski rokovi. Oni su neizbežni da bi se stekao uvid u napredak, kao i da nametnemo sebi „obavezu“. DA NE BISMO IZGUBILI FOKUS SA GLAVNOG CILJA, VEOMA

je bitno da ga izdelimo na manje zadatke, takoreći pojedinačne karike tog lanca koji nas vodi do ostvarenja. Time neutrališemo strah od neuspeha, a negovanje uspeha nakon svakog tog malog koraka znači stvaranje navike bez koje kasnije nećemo moći da funkcionišemo. Na tom putu će nas sačekati brojne prepreke, što predviđene, što nepredviđene, ali i onaj najgori neprijatelj, a to je svakodnevna kolotečina. Na primer, utorkom i četvrtkom uveče imam italijanski, a baš tad me uvek zovu prijatelji u bioskop, održava se neka žurka kod kolege, koncerti...

UVEK ĆE BITI NEŠTO ŠTO NAS VUČE DA POKLEKNEMO POD PRITISKOM TRENUTNE GRATIFIKACIJE I IZAĐEMO U SUSRET SVOJOJ HEDONISTIČKOJ PRIRODI. MOŽDA JE NAIZGLED ZASTAREO PRINCIP, ALI ZAPISIVANJE OBAVEZE MOŽE NAS ZAISTA ZADRŽATI NA PRAVOM PUTU PSIHOLOG OLIVERA SEKULIĆ-BARTOŠ, TIM CENTAR „Uvek će biti nešto što nas vuče da pokleknemo pod pritiskom trenutne gratifikacije i izađemo u susret svojoj hedonističkoj prirodi. Možda je naizgled zastareo princip, ali zapisivanje obaveze u rokovnik (može i u telefon, ipak je on najčešće uz nas) i tretiranje obaveze kao da nam je to posao, može nas zaista zadržati na pravom putu“, savetuje Olivera. Isto tako, često se refokusirajte, setite se zašto to radite, setite se osećaja uspeha nakon položenog ispita ili pomerene svoje granice, taj osećaj postignuća je nemerljiv sa trenutnim udovoljavanjem trivijalnim aktivnostima. Možda će najposle biti i neizbežno da ako želimo da usvojimo novu naviku za koju mislimo da će biti dobra po nas, na kratkotrajne ili dugotrajne staze, neku staru jednostavno eliminišemo. I to je u redu. Čovek se konstantno menja, menja svoja razmišljanja i poglede na život, a navike treba da ga prate u tome. Tužno je ali i istinito, vremena uvek imamo jednako (premalo) za sve ono što želimo, zato bi bilo mudro imati uvek ciljeve kojima težimo ispred sebe da bismo izbegli lutanja. Zato nemojte spisak načinjen 31. decembra sutradan koristiti za škrabanje dok ste na telefonu, već mu se zavetujte. Mi verujemo u vas, trebalo bi da verujete i vi! ®

PRELISTAVANJE TIME, 2. januar 2017. Reporteri najpopularnijeg društveno-političkog magazina pratili su četiri izbegličke bebe, odnosno njihove četiri porodice, od bekstva od rata u Siriji do novih domova u zapadnim zemljama. Potresne i tegobne ispovesti majki i njihovih čeda pokazuju, ipak, da još postoje nada i dobrota. NEW YORK, decembar 2016. Jedna beba je na naslovnoj strani i magazina New York. Godišnje izdanje ovog časopisa tradicionalno predstavlja „razloge zbog kojih treba voleti Njujork“. Evo samo nekih od njihovih argumenata: „Jer znamo gde Tramp živi i kako da ga nerviramo. Jer se čak i u našim bolnicama sada jede hipsterski. Jer čudaci, umetnici i, više od svih, imigranti, nikada neće prestati da žele da ovaj grad zovu svojim domom.“ THE ATLANTIC januar/februar 2017. Umesto da se bave dolazećim, urednici Atlantica i njihov verni saradnik, sjajni Ta-Nehisi Kouts, bavili su se odlazećim predsednikom Sjedinjenih Država. „Moj predsednik je bio crn“ priča istoriju prvog Afroamerikanca u Beloj kući, njegov značaj i uticaj, ali govori i o strepnji od onoga što bi moglo da dođe već u 2017. LE NOUVEL OBSERVATEUR, 4. januar Uticajni francuski magazin najavljuje 2017. povratkom u godinu iz veka ranije. „1917 – godina koja je razdrmala sve“, kaže naslovnica popularnog L‘Obsa. Koliko je boljševička revolucija uticala na svetsku istoriju i šta bi se desilo da Lenjin i crvene zastave nisu pobedili?

ODBACI APATIJU

NOVI LIST

Možete promeniti sopstvene navike

Prema najvećem istraživaču YouGov, u decembru, 63 odsto nas je planiralo da od prvog dana sledeće godine – bez obzira na veroispovest i odnos prema novogodišnjim praznicima – okrene novi list. Gubljenje kilograma, zdrava ishrana, fitnes, sve je to odavno u vrhu naših lista; od onih što preostanu, 12 odsto želi zdraviji i bolje balansiran život u smislu posao/kuća. Koliko ih je u 2016. ispunilo sve ciljeve – nije poznato, ali iskustvo kaže da se te novogodišnje ambiciozne odluke uglavnom završe do sredine januara. Kako onda ostati dosledan sopstvenim rezolucijama do kraja 2017. godine?

ISTRAŽIVALA ZORICA MARKOVIĆ

ok je niz grlo peščanog sata sipao pesak, i sitno odbrojavao tren kada će se spustiti čuvena kugla u Njujorku, ali ne pre nego što su kiribatska Linijska ostrva, a onda i redom Novi Zeland, Fidži, Maršalska ostrva, delovi Rusije, Australija, Evropa... vatrometom pozdravljali boga Janusa, ne bi li ga umilostivili, novogodišnje rezolucije već su stupile na snagu. Život se uvek menja u noći kada se prelazi sa 31. decembra na 1. januar. Ta praznina na kalendaru i novi broj imaju neku magičnu moć jer pružaju novu šansu za zaokret – u ishrani, u načinu života, u ljubavi, u poslu. Dan u kojem se budimo potpuno mentalno preobraženi, spremni za sve izazove. Ali dan u kojem je većina rezolucija, ako ne i sve,

već bila prekršena. Prema najvećem istraživaču YouGov, u decembru, 63 odsto nas je planiralo da od prvog dana naredne godine – bez obzira na veroispovest i odnos prema novogodišnjim praznicima – okrene novi list. Gubljenje kilograma, zdrava ishrana, fitnes, sve je to odavno u vrhu naših lista; od onih što preostanu, 12 odsto želi zdraviji i bolje balansiran život u smislu posao/kuća. Koliko ih je u 2016. ispunilo sve ciljeve – nije poznato, ali iskustvo kaže da se te novogodišnje ambiciozne odluke uglavnom završe do sredine januara. Tek 32 odsto ljudi uspe da se drži koliko-toliko do kraja januara, a samo 10 odsto kaže da ne prekrši nijednu rezoluciju. Većina onih koji čitaju ovo sada verovatno sebe ubraja u onih deset odsto, jer godina je

tek počela, ima vremena da se održe obećanja. Ali većina, ako ne i svi, odložila je njihovo izvršenje, verovatno trajno. Priznajte, koliko ste rezolucija do sada doneli i koliko održali?

a li je to samo pitanje volje ili drugih karakteristika na delu? Možda.

Novogodišnje rezolucije imaju dugu istoriju. Stari Vavilonci obavezivali su se da prvog dana nove godine vrate pozajmljene stvari i stare dugove. Rimljani su započinjali januar tako što bi davali zavet januarskom bogu Janusu. To je viševekovni potencijal za neispunjena obećanja. „Mislim da je glavni razlog zbog čega novogodišnje rezolucije ne uspevaju taj što su ljudi nerealni“, kaže Bendžamin Gar-

ODBACI APATIJU

dner, ekspert za oblast promene ponašanja na Kings koledžu u Londonu. „Ukoliko ne vežbate uopšte i postavite sebi cilj da idete u teretanu pet puta nedeljno po pola sata, velika je verovatnoća da nećete to postići. Drugi razlog je što ljudi nisu obavezno spremni da se menjaju.“ Psiholozi su nedavno predložili da za promenu ponašanja ljudi moraju da udruže sposobnost, priliku i motivaciju da to i ostvare. Često ne donosimo rezolucije iz pravih razloga, kaže Gardner. „Ljudi misle da, pošto je nova godina, imaju obavezu da kažu da će promeniti svoje ponašanje. Ali kada se suoče sa realnošću svojih postupaka, odustaće jer nisu najpre dovoljno motivisani.“

ako se pametnije biraju rezolucije?

Prvo pitanje koje je potrebno postaviti sebi jeste: ako ne bi postojao spoljni pritisak, da li bi voleo da se promeniš? Ovo je važno jer studije ukazuju na to da će ljudi pre uspeti da promene svoje ponašanje kad su pokrenuti unutrašnjim nego spoljašnjim silama. Na primer, studija iz 1996. u kojoj je učestvovalo 128 gojaznih koji su pohađali šestomesečni program mršavljenja, pokazala je da su oni koji su imali unutrašnju motivaciju,

poput želje za promenom zbog sopstvenog zdravlja, češće redovno pohađali treninge, izgubili više kilograma i duže zadržali taj efekat od onih koji su delovali pod pritiskom spolja, recimo od prijatelja i porodice. Ipak, šta ako donosite odluku iz pravih razloga, ali niste fizički i psihički sposobni da uradite ono što je potrebno za uspeh? Mnogi pretpostavljaju da je snaga volje deo karaktera i da se s tim ili rodimo ili smo večito u deficitu. Ipak, nedavna psihološka istraživanja sugerišu da je snaga volje mnogo kompleksnija od toga: može da bude trenirana, ali se isto tako oslanja na energiju, i može da se istroši kao benzin ukoliko se preterano koristi. „To je kao mišić, količina i snaga volje koju imate može da raste i opada, i ako je uvežbavate, postaje sve jača“, kaže Roj Baumajster sa Florida stejt univerziteta. Roj je u svom eksperimentu pozvao grupu volontera da jedu čokoladne kolačiće, dok je od drugih tražio da se odupru porivu da zagrabe u činiju s kolačićima koja je stajala ispred njih i umesto toga da jedu rotkvice. Onda je svima, neočekivano, podeljena geometrijska slagalica, uz merenje vremena koliko im je potrebno da je reše. Oni koji su jeli kolače, proveli su mnogo više vremena baveći se sklapanjem slagalice nego oni koji su jeli rotkvice, čime je obezbeđen prvi dokaz da je volja resurs koji može da donese benefite i postojanost. Kasniji eksperimenti pokazali su da ljudi teže održavaju samokontrolu nakon što donesu odluku; kao i kada je njihov nivo šećera u krvi nizak. Eto zašto se vraćate čokoladama! Doneti nekoliko rezolucija odjednom može da vodi ka sabotiranju samog sebe; ukoliko se energija troši na sprovođenje jedne odluke, podrazumeva se da je neće biti

Psiholozi su nedavno predložili da za promenu ponašanja ljudi moraju da udruže sposobnost, priliku i motivaciju da to i ostvare. Često ne donosimo rezolucije iz pravih razloga

dovoljno za posvećenost još jednoj odluci. Umesto toga, Baumajster savetuje da se radi prvo na jednoj, a odmah zatim na drugoj, počev od najlakše. Tako se bilduje volja, jača voljni mišić, pod uslovom da ne preterate s izazovima, naravno. Na primer, nekoliko studija je pokazalo da kad volonteri jednom nedeljno ili dvaput mesečno imaju sitne i redovne izazove samokontrole, njihova volja se znatno poboljšava.

li da li je volja dovoljna?

Čak i ako volja ne stoji na putu ostvarivanja ciljeva, ima tu začkoljica. Treba se preispitati da li uopšte imamo priliku da promenimo sopstveno ponašanje i postoje li neke prepreke na tom putu. „Našim istraživanjem sada možemo da dokažemo da imati cilj koji bi odredio željeni ishod ili ponašanje nije dovoljno“, kaže Piter Golvajcer, profesor psihologije na Njujorškom univerzitetu. U redu je imati jednostavan svakodnevni cilj, ali svi oni kompleksniji ciljevi – pa čak i takvi koji zahtevaju da, recimo, čim stignete na posao, odgovorite na hrpu mejlova – mogu da izazovu otpor i odustajanje. To je poznato kao „jaz između namere i ponašanja“. Navike su čest razlog zbog čega ljudi i moraju da donose novogodišnje rezolucije svake godine. „Dobra stvar u vezi sa navikama jeste da su one vrlo efikasne mentalno; omogućavaju nam da radimo nešto bez razmišljanja, što je sjajno za stvari koje moramo da radimo često“, kaže Gardner. Recimo, tako česta odluka „zdravije ću se hraniti“. Jedan od razloga zbog kojeg je to tako teško moguće postići jeste taj što formiramo loše navike tokom Božića i nastavljamo tokom godine, iako je put bio popločan najboljim namerama. Prodaja zdravih namirnica uvećava se u periodu januar– mart, u skladu sa rezolucijom, a odmah posle novogodišnjih praznika. Međutim, prodaja one nezdrave hrane se ne smanjuje, već ostaje na nivou perioda praznika, što znači da ljudi nastavljaju da konzumiraju više kalorija ukupno. To sugeriše da se ljudi navikavaju na „status kvo“ prejedanja koji se nastavlja u novoj godini. Kod „razbijanja“ pogrešnih navika, često je dobra ideja pronaći nešto čime će one biti zamenjene. „Ako je sve što radite to što govorite: neću piti čašu vina dok kuvam, a imate flašu vina ispred sebe, moraćete da se borite sa impulsom dok potpuno ne iscrpite snagu volje. Potrebno je da skrenete pažnju sebi ili da radite nešto drugo“, kaže Gardner. ®

INTERVJU

Profesor Miodrag Zec

Hajde da najbolji ne stradaju prvi RAZGOVARALA ANA MITIĆ / FOTO IGOR PAVIĆEVIĆ

Jedan od najboljih srpskih ekonomista, redovni i omiljeni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, često je citiran u domaćim medijima. U intervjuu za Original, pričao nam je zašto je važno da se lestvica ne spušta, zašto je još fakultet ostao kao poslednja odbrana obrazovanja, pošto su osnovno i srednje totalno devalvirani, kako treba da se uči, zašto najbolji studenti ne treba da odlaze i kako umesto da ih sačuvamo, kao što seljak najbolje tele i najbolji paradajz čuva za sebe, mi dozvoljavamo da nam ih uzmu

ok smo čekali profesora Miodraga Zeca u njegovom kabinetu na Filozofskom fakultetu kako bismo uradili ovaj intervju, njegov asistent je pregledao kolokvijum koji su studenti nedavno polagali. Kada se pojavio profesor, prvo što je pitao bilo je: „Kako su uradili?“ Asistent mu saopštava da je trećina studenata prošla, što je, konstatovaće zajedno, prilično dobro. Jer Zec je od onih profesora koji i dalje drže lestvicu visoko. „Daj mi da pogledam rad studenta koji je najbolje uradio“, kaže asistentu. I dok mu dodaje papir, asistent pokazuje: „Čak je

i rukopis kao iz bukvara.“ „Neki kažu da smo prestrogi, ali mi držimo kriterijume“, govori nam jedan od omiljenih, često citiranih profesora, sklon primerima i poređenjima ne bi li razotkrio i približio suštinu problema, zbog čega se njegove izjave dugo prepričavaju, a ekonomski laici, poput mnogih nas novinara, vole da pozovu Zeca da im kaže onako kako stvarno jeste, a ne kako ekonomski stručnjaci hoće da zabašure. U intervjuu za Original, pričao nam je zašto je važno da se lestvica ne spušta, zašto je još fakultet ostao kao poslednja odbrana obrazovanja, pošto su osnovno i srednje totalno devalvirani, kako treba da se uči, zašto najbolji studenti ne treba da odlaze i kako umesto da ih sačuvamo, kao što

seljak najbolje tele i najbolji paradajz čuva za sebe, mi dozvoljavamo da nam ih uzmu. Budućnost svake zemlje zavisi od ulaganja u mlade i obrazovanje. Vaša izjava da seljak najbolje tele čuva za sebe, a mi 10 najboljih učenika Matematičke gimnazije damo strancima, često se citira. Kakva je naša budućnost sa lošim đacima i lekarima koji treba da nas sutra operišu, a platili su ispit?

Problem malih zemalja, a mi smo mala zemlja, jeste što su njeni resursi ograničeni. A stanovništvo je ključni resurs. Jedna je stvar kada vi iz jedne velike zemlje, Indije, Kine, izvadite milijardu ljudi, vi statistički

INTERVJU

morate imati mnogo potencijala. Zato Srbija mora da ima izuzetno dobar sistem identifikacije talenata i ljudskog kapitala i da ih neguje, sa svrhom šta će sa tim ljudima. Nažalost, mi smo potonuli u mantru koja nam je nametnuta, da možemo da se razvijamo na bazi golog fizičkog manuelnog rada, a mi nemamo potencijal za to. Za privlačenje investitora ne traži se znanje već manipulativni poslovi i obuke za 15 dana. A onoga koga školujemo 15 godina i pokaže talente, dajemo. Koliko ima rasnih matematičara na 10.000 rođene dece? Nema ih mnogo. I onda ti to tako ne štedeći daješ i oni ti prvo te uzimaju, a vraćaju ti prljavu industriju. Tako da to na duži rok ne može da bude dobar izbor.

IMAMO TIRANIJU ANALITIČARA NAD SISTEMATIČARIMA I PARCIJALNOG ZNANJA NAD CELOVITIM ZNANJEM

U čemu je naš najveći problem kada je reč o obrazovanju?

U čemu je tajna i moć Engleza i Škota i zašto su oni ti koji osvajaju svet, a drugi su osvojeni? Kad su smislili parnu mašinu, smislili su da trajno proizvode energiju. Nisu čekali vetar. Kad je došlo do tehničkog progresa, rekli su „mi smo malo stanovništvo, ali ćemo iz Indije pobrati sve talente i dovesti u Kembridž“. I danas tamo imate više Indijaca. Kad jedna mala Srbija uđe u tu igru, i jednog

vrhunskog inženjera i lekara sa 30 godina da na specijalizaciju, da mu sve, i onda on ode u Nemačku ili Englesku, a znam mnogo takvih slučajeva, šta si onda dobio? A istovremeno nekritički upisuješ i daješ diplome, a ne znanje, masi stanovništva koja zauzima važne državne položaje. Ti truješ sopstveni narod. Ono što Englezi rade drugima, mi to radimo sebi. E to je naš problem. Mi imamo tiraniju analitičara nad sistematičarima i parcijalnog znanja nad celovitim znanjem. Najveće trovanje naroda vrši se preko religije i obrazovanja. Ako pričamo o obrazovanju, koliko nam jaki lekovi trebaju da bismo ozdravili?

INTERVJU

Kad je temelj klizav, džaba i fasada. Naše reforme su sve plitke po koncepcijskom sadržaju, a i kratko traju. Zato i imamo ovo krivudanje, političko i geostrateško. Zato se mi stalno vrtimo ukrug, jer nismo uhvatili koridor. I zato smo posle 150 godina stigli na nivo Srbije iz 1878. godine. Potpuno ista situacija kao pred Berlinski kongres. A kako je moguće da smo se vratili na početak? To znači da smo lutali kao u šumi. Jer kad lutate u šumi, instinktivno, uvek se vratite na početno mesto zato što nemate snagu i viziju kuda hoćete da odete. Rekli ste i da mi imamo perverzan odnos prema znanju, da ga progonimo. Zato nam mladi i odlaze. Da li je to nešto u našem genetskom kodu?

Naša istorija je prepuna takvih događaja. Mi za 200 godina nismo uspeli da napravimo institucije. Mi stalno tražimo vođu. Dižemo ga u nebo, posle ga spuštamo u blato. I kad pogledate srpsku istoriju, samo noviju – Karađorđe ubijen, Miloš proteran, Aleksandar Karađorđević proteran, Mihailo ubijen, Aleksandar Obrenović ubijen, kralj Aleksandar Karađorđević ubijen, Zoran Ðinđić ubijen... Milošević isporučen. Imate zapise o knjazu Milošu, koji je bio stub srpske države, o njegovom odnosu prema Vuku i ismejavanju Vuka zbog pasoša; jasno je kako je to prosto dobilo pravo građanstva. Ključno je pitanje da li je ovo prostor trajnosti stvaranja institucija ili predmet neprekidne preraspodele. Imate društvo koje kaže – samo se može kreirati bogatstvo stvaranjem jer iza toga stoji zakon, ne može se otimati. Ali ako imate društvo u kojem imate neprekidne pretumbacije, gde jedni drugima otimaju, onda znanje i nema toliko ključnu ulogu. Lakše je pljačkati karavane nego tkati svilu. Evo kako neka društva postave koridor: kad uđete u bilo koji mali grad u Italiji, videćete da ima organizaciju da je trg mesto na kojem se ljudi mogu skupiti da protestuju, obeleže, proslave, i on svedoči da je to grad, zajednica, „society“. A Beograd, koji ima dva miliona stanovnika, nema ni jedan jedini trg. Ima neke prostore koje smo mi tako nazvali, ali nisu trgovi. Kako i od koga bi trebalo da učimo?

Kalemegdan je nacionalni simbol Srbije i ima prostora da se napravi nacionalni memorijal, kao što Mađari imaju Arpadov trg i tamo su svi koji su zadužili Mađarsku.

A ovde spomenike diže ko gde hoće, ko se skupi kao građansko udruženje, jedna ulica ima sto naziva, GPS ne može da nađe... Ideja nije jasna. I kad – vizuelno – vidite jednu državu, vi vidite kako je postavljena. Kad vidite Beč, vi vidite kako svojom pojavom simbolizuje vrednosti tog društva. Kad uzmete Vašington, on simbolizuje Ameriku. Sve ulice se zovu po državama, pa imate dve glavne ulice koje idu od Linkoln memorijala do Kongresa, koje se zovu Independent i Constitution, i to je Washington Mall, i to je srce američke države, i šta je u tom srcu – vojska i znanje. A ovde je prosto jedan razvojni košmar, pa je tako i u obrazovanju i u politici, u svemu. Nedostaje vizija i samo se ide linearno. I ovo malo vrednosti što imamo – proćerdamo. Nije nam to važno. U Francuskoj znaš šta je „Hotel de Vil“, šta je crkva, šta je železnička stanica... to su simboli nekoga trajanja. Isto to znaš u Italiji, u Austriji. Ti ovde državne ustanove ne možeš naći. To je simbol toga što nema trajanja. U Nemačkoj imate male univerzitete i ako nemaju dovoljno studenata da upišu, sačekaće sledeću godinu. Kao kod berbe grožđa – nije rodilo, ali neće zatvoriti univerzitet. Ovde imate kao poplave – proizvedeš pa ne znaš šta ćeš posle sa njima. Ima li smisla dati trista, četiristo hiljada dolara za školovanje lekara i najbolje pustiti da odu, a ne dati im šansu. Kako onda u takvoj atmosferi da jedan mlad čovek ima podstrek i motivaciju i da ne ode? Kako da mu kažeš sutra: „Nemoj da ideš“?

To je jedna matrica kojoj treba duže vremena da se formira i da čovek zna, da ima sigurnost, da je hodogram jasan. A ovde je

U našem narodu postoji izreka da ako neko uči, on je štreber, ako se neko interesuje za neke složenije stvari, kažu „on filozofira“. Ovde se reč „filozofirati“ (voleti nauku i znanju) tretira posprdno

hodogram polomljen, kao što je polomljen hodogram u realnom životu: uči, radi, štedi, investiraj... Ovde je algoritam upitan jer se stalno premeće i tumba. Ovo je zemlja u kojoj se brzo stiče, ali se i brzo gubi. Ovde svaka garnitura na vlasti ima svoju elitu i svoje bogataše. Ne postoji kontinuitet elite, pa imate seču elite – Karađorđevići ruše Obrenoviće, Obrenovići ruše Karađorđeviće, dođu komunisti pa oteraju sve, pa onda postkomunisti... Jedna mala zemlja mora uspostaviti koridor nacionalnih vrednosti i nacionalne memorijale. Da li to znači da u Srbiji nije uvek dva plus dva jednako četiri?

U Srbiji je dva plus dva uvek tri. Šalim se, nego prosto kažem da je prirodno da seljak najbolje tele ostavlja za sebe, kao što i najbolji paradajz ostavlja za sebe. Jer je mlad čovek seme budućeg naciona, pogotovo kod malih naroda. A ti si to kroz ratove devastirao. Pa mi imamo Spomenik 1.300 kaplara koji svedoči da smo najbolju decu poslali da ih ubiju. To je apoteoza. Evo u Sirijskom ratu sada, ne idu jedinci i vrhunski školovani ljudi. Nema smisla gurnuti u rov atomskog fizičara da pogine. A ovde upravo teraju baš najboljeg da ga ubiju. Da li mi znamo šta hoćemo i zašto se ovde ne može to realizovati? Nije Tesla ovde stvarao, kao ni Pupin. Iz celog sveta kupiš sivu masu i dovodiš kod sebe. A ti ideš kontra – da to malo sive mase što imaš, eliminišeš i onda te čeka to što te čeka: težak, mukotrpan, manuelan rad. A manuelnim radom jedna nacija ne može da poboljša svoj položaj. Ona samo može ako smisli nešto, ako ukroti prirodu. Na masu rade Kinezi – oni mogu ručno da prokopaju kanal od Pekinga do San Franciska kroz zemlju jer ih toliko ima. Ali i Kina kaže „nije to dovoljno, idemo mi u tehnički progres“. Obrazovanje je izuzetno važno pitanje. A ti si ponizio školu. Zato danas nije lako biti profesor u Srbiji. Kojim načelima se vi vodite?

Danas je sramota reći da se profesor. Ja sam ovde 40 godina profesor univerziteta i vidim da stepen ulaznog znanja strahovito pada i da pada interes za bazično studiranje. Ali mi u narodu imamo izreku da ako neko uči, on je štreber, ako se neko interesuje za neke složenije stvari, kažu „on filozofira“. Ovde se reč „filozofirati“ (voleti nauku i znanju) tretira posprdno. A istovremeno masa političkih poletaraca juriša da ima kakvu-takvu diplomu. To je potpuno besmisleno. Jer

INTERVJU

političari imaju potpuno drugačiji program. Leh Valensa kaže „ja sam električar, srušio sam komunizam“ i on ulazi u istoriju 20. veka. Nije Leh Valensa tamo otišao da studira neki menadžment, on je ušao direktno u istoriju sa gradilišta. Ovde svaka šuša može da ismejava profesora gimnazije. Deca gledaju kako profesor ne može da popravi zube, nosi pocepane čarape, kako je ponižen. Pa u kojoj je to državi neko ko proizvodi čoveka manje plaćen nego onaj što peče hrenovke? I koliko tih škola ima? Mi idemo na obezvređivanje. Isto kao kad imate jednu radio-stanicu, pa kad čujete ono „Govori Moskva“ – to ima težinu, a sada kad se blebeće sa svake čuke, gde imamo more radio-stanica i novina – više ne znate čemu šta služi. A opet mladima se prigovara da su apatični, mada poslednja istraživanja to demantuju. Šta vi primećujete kod sadašnjih generacija?

Mladi su izraz vrednosti koje vide. Ako on vidi da je profesor bedan, a da je švercer društveno prihvatljiv, s vremenom počinje to i da misli. Ali izgubila se mera za fundamentalnim znanjem, ne čitaju se knjige. Kako mladima danas može da se pomogne?

Da biste imali 30.000 reči, morate da pročitate 10-15 najvećih dela. Sve se svelo na neko prizemno znanje, svi misle da znanje mogu lako kupiti. Mislite li da Google u datom momentu neće biti isključen? Pa pola ljudi ne zna tablicu množenja. Čekaš ujutru mejl da dobiješ instrukcije šta ćeš tog dana da radiš. Pitam nešto studenta, a on mi kaže „čekajte, fali mi digitron“. Pa ako isključe Google, pola ljudi u Aziji neće znati da se vrati kući. Samo će biti „switch off“. Oni koji vode države ne shvataju da moraju imati neki svoj alternativni sistem. Tako gubiš mogućnost da se sam razvijaš. Zamislite da lekar operiše i kaže „ja ću da izguglam kad otvorim stomak gde je bubreg“. Problem je trivijalizacija znanja. I zato su onih 10 najboljih o kojima sam govorio otišli na Kembridž, a mi smo dobili rijaliti šou i plaćamo taksu za to. I to je napravljeno i za njihovu rulju dok njihova elita kaže „ovi što prave bombe su kod nas značajni“. Osim lekcija iz udžbenika, šta biste voleli da vaši studenti nauče o životu, a što im pričate „između redova tih lekcija“?

Studentima sugerišem da ima 30 kapital-

nih pomaka u istorijskom kontekstu razvojničkog duha i svaki intelektualac bi trebalo da prođe taj kratak kurs, bez obzira na to čime se bavi, da shvati kolika je moć ljudskog znanja. Kako izgleda ljudsko saznanje, pojam prostora, pojam vremena... Da samo vide kako je proces sticanja znanja važan i kako je važan algoritam kojeg se neki ljudi drže da bi neko znanje stekli. Svaki intelektualac treba da zna kako ide hodogram sticanja znanja kao opšte baštine čovečanstva da bi otkrio svoj način. Studentima fali način na koji se uči i oni uče haotično. A kako bi trebalo da uče?

Uvek im kažem da postoji jedan ram ili ormar u koji stavljaš svoje znanje i znaš kao i u ormaru gde su ti čarape, kravate, gde su ti šeširi, a ne haotično da ubacuješ sve i svašta u sebe, kao što se dešava u našem školstvu, pa posle ne možeš ništa da nađeš. Kao u neuređenom ormaru, moraš sve da preturiš da nađe čarape. Fale studentima tehničke stvari – kako raspoređivati znanje da traje. Domaćica napravi pekmez, ali nema završnicu pa se on pokvari. A ona dobra domaćica kad napravi ajvar, on stoji četiri godine. Kao i u Francuskoj što vino traje. I da se tačno zna u društvu šta treba da završiš. A to se kod nas ne zna i mi smo to sami sebi uradili. NATO nas je bombardovao, ali nije nam razvalio školski sistem. Mi smo ga sami razvalili, kao i neke druge sisteme. Šta vi čitate?

Vraćam se klasicima. Opet čitam Andrića, iako sam ga celog pročitao četiri puta, Tolstoja, Spinozu... Pročitam 50 knjiga beletristike godišnje i mislim da je to dosta, ali posle nekog vremena se ne sećam šta sam čitao. E zato se vraćam klasicima. To vam je kao pasulj sa rebrima. Zašto da menjaš nešto za šta znaš da je dobro. Vaše izjave tumače se kao pesimistične, a vi zapravo samo realno skenirate naše probleme i pogađate u centar. Kažu da nekada treba dotaći dno da bi se ponovo podiglo. Zašto nama nije dovoljno što smo toliko puta dotakli dno, i koliko još puta treba da ga dotaknemo i zalutamo u šumi?

Nama dno izmiče. Ima toga dna još. Prosto svedočim. Nisam čovek koji ovo prodaje, želim da studente podstaknem na razmišljanje. Kažem da se meni čini da je tako i ništa izričito ne tvrdim, već kroz argumente.

Država je kaznila srednju klasu, rekli ste jednom prilikom. Ko je danas srednja klasa i imamo li je uopšte?

Da li mi možemo da damo stipendije za 50 lekara da odu u Hjuston da nauče da operišu srce? Jedna operacija je skuplja nego sve njihovo školovanje. I da ih obavežemo da posle dođu ovde. Ne možemo očekivati da jedan lekar radi za 400 evra, a da se u upravnom odboru nečega, što ne znamo šta je, dobije 10.000 evra, isto javnog novca. Znamo da nešto košta koliko košta. I da se doktor formira 20 godina, da je to proces proizvodnje i da to nije isto kao lepiti plakate. Ta se klasa tanji i to se može dokazati, a jedna mala finansijska elita sve kontroliše. Imamo na stotine primera kako država kažnjava srednju klasu. Imate politiku da srednja klasa bude predmet političkog plena, pa ide linearno smanjivanje plata, pa kad dođu pred šalter samo što ne pucaju na njih, pa smišljaš procedure... Čemu one služe, čemu služi da svaka dva meseca nešto menjamo? Kakva je to uređena država u kojoj je izvaditi ličnu kartu, vozačku ili zameniti zdravstvenu knjižicu ravno forsiranju Kajmakčalana? Imamo na stotine procedura koje su besmislene, a onda neko smisli da tako zaradi 400 dinara i da ima neki prihod. Onda je najbolje, ako je to biznis, da se svako jutro vadi lična karta i da bude rentabilno. Zato što se kao društvo bavimo najgorima, a ne najboljima. Ne zaseda nastavno veće u gimnaziji da vidi šta će sa pet najboljih i kako njima da pomogne, već da popravi ocene tridesetorici najgorih. I ta bazična stvar se prenosi na čitavo društvo. I ovo je osveta loših đaka. I to tako traje i narod to voli. Kraj je godine i svi sumiraju utiske. Kako globalno vidite 2016. godinu u kojoj je Tramp izabran za predsednika SAD, a kako godinu koja je pred nama?

Svet je u velikoj koncepcijskoj krizi jer nedostaje fundamentalna ideja. Amerika ima svoje ciljeve i ona je ostrvo za sebe, ima dovoljno prostora, moći i može da nađe svoje unutrašnje rešenje. Problem je Evropa koja je upala u jednu konfuziju i sve više se bojim da liči na bivšu SFRJ – svi idu u Brisel nešto da dobiju, a niko neće ništa da dâ. Bojim se za Evropu, tone u birokratiju. Evropa mora da nađe svoj izlaz. Fali joj fundamentalna filozofska ideja, ona je u krizi. Šta se hoće od Evrope, šta su njene vrednosti...? ®

BUDI PREDUZETNIK

ALGRAMO

Inovativnost na gram Ideja o startapu Algramo (po gramu) rođena je u siromašnom kvartu Santjaga u Čileu. Hose Manuel Moler paralelno je studirao i radio i zajedno sa svojim cimerima preživljavao dan za danom, stoga je uvek u radnjama kupovao mala pakovanja namirnica koja su bila potrebna za taj isti dan, kao i oko 70% stanovništva u Latinskoj Americi PIŠE DANIJELA JOVIČIĆ iti inovativan i pun kreativnih ideja danas je na ceni više nego ikad. Kompanije ulažu mnogo sredstava u svoje Research & Development timove kako bi pretekle konkurenciju i zadovoljile nepresušne zahteve potrošača, što nas dovodi do toga da se vrednost firme ogleda 80% u intelektualnoj svojini a tek 20% u onoj fizičkoj. Više nisu najbitniji kapital i iskustvo, jer to se može steći, već ideja, pronalaženje svoje niše na tržištu koje možeš da osvojiš, a to je otvorilo vrata mnogim startapovima da pokrenu i razviju svoj biznis. A da li će se neka ideja pretvoriti u prah ili u magiju, to zavisi isključivo od pojedinca. Kod razvijanja ideje bitna je komponenta njena održivost i socijalni faktor, kako će ona uticati na društvo i pojedince. U slučaju ovog startapa to je bila zvezda vodilja.

IDEJA O ALGRAMU (PO GRAMU) ROĐENA JE U SIROMAŠNOM kvartu Santjaga u Čileu. Hose Manuel Moler paralelno je studirao i radio i zajedno sa svojim cimerima preživljavao dan za danom, stoga je uvek u radnjama kupovao mala pakovanja namirnica koja su bila potrebna za taj isti dan, kao i oko

70% stanovništva u Latinskoj Americi koje zarađuje oko četiri dolara dnevno. A to ga je koštalo mnogo više nego da je kupio veće pakovanje, sasvim logično. Najbolje to možemo videti na primeru. Pirinač od 500 grama košta jedan dolar i dovoljan je za obrok četvoročlane porodice. Za četiri dana kupovine Hose će kupiti dva kilograma pirinča i platiti ga četiri dolara, dok pakovanje od dva kilograma košta 2,6 dolara! Taj fenomen nazivaju porezom „na siromašnost“. Zašto bi ljudi koji već žive u siromaštvu morali biti izloženi toj visokoj taksi? Prosto, zašto neko ne bi kupio samo onoliko koliko treba po ceni jedinice proizvoda? S tim na umu, Hose Manuel Moler rešio je da osnuje Algramo – sveobuhvatni pokret koji počiva na automatima za prodaju namirnica (koje su sami napravili) koji daju baš onoliko koliko nama treba a mi plaćamo onoliko koliko to vredi (bez dodatnih bespotrebno nametnutih troškova). A šta spada u te troškove? Lanac plasiranja robe od proizvođača do potrošača obuhvata troškove pakovanja, marketinga, kao i duple namete distribucije, dok Algramo skraćuje taj put i preuzima direktno robu od proizvođača i nosi u preko 400 lokalnih radnji, u njihova skladišta. Time smanjuje cenu za čitavih 40%!

Potrošači plaćaju uniformno plastično pakovanje samo prvi put kada uzimaju neki artikal, a potom ga svaki sledeći put donose sa sobom i ponovo pune. Najpre je u ponudi bio samo tečni deterdžent, ali s vremenom se dodaju namirnice i one sad obuhvataju sočivo, pirinač, leblebije, pasulj itd.

Temelji na kojima je izgradio čitav pokret jesu: 1) DRUŠTVENI UTICAJ – SMANJUJUĆI CENE OSNOVNIH I KVALITETNIH namirnica za skoro polovinu, učinili su ih pristupačnim i pripadnicima ugroženih porodica. Mesečno pokret pomaže više od 75.000 ljudi da uštede. 2) EKONOMSKI BOLJITAK – LOKALNI PRODAVCI NISU IMALI ŠANSE protiv velikih lanaca supermarketa koji zauzimaju 70% tržišta, nisu mogli da dopuste sebi da ponude nižu cenu od njih. Na pametan i efikasan način, Algramo ih je oživeo, prepoznavši njihov značaj za zajednicu kojoj pružaju osećaj sigurnosti i služe kao mesto okupljanja. Pokriva troškove ugradnje automata, kao i distribucije hrane, a profit deli ravnopravno sa vlasnikom.

BUDI PREDUZETNIK

3) ODRŽIVOST – ALGRAMOV PRINCIP PONOVNOG KORIŠĆENJA PAKOVANJA SPREČAVA nastajanje dva kilograma otpada po porodici mesečno i samu emisiju ugljen-dioksida! To je izuzetno važna komponenta jer po istraživanjima Svetske banke količina čvrstog smeća će se povećati za 70% do 2025. godine, to jest količina proizvedena po danu će iznositi više od šest miliona tona. Algramova filozofija sa čovekom u prvom planu isijava na svakom aspektu projekta, a kao rezultat imamo održivi biznis model koji pomaže ljudima na mnogostrukim nivoima. Pokrenuvši lavinu energije i aktivirajući zajednicu sa svim njenim vitalnim pojedincima, Algramo otelotvoruje novu generaciju Čileanaca koji sami žele da promene stroge ekonomske modele. I to im uspeva. Vlada Čilea je povećala sredstva za pokretanje startapa za 50%, a iste godine su se toliko srazmerno povećali i započeti biznisi. Njihova poruka se čula i do Ministarstva za ekonomiju, sa kojima trenutno razmatraju uvođenje novih mera koje će učiniti njihovu ekonomiju stabilnijom i diverzifikovanijom. San im je da se, nakon što pokriju celu Južnu Ameriku ovim modelom (zasad imaju automate u Čileu, Meksiku i Kolumbiji), prošire u Afriku i pomognu lokalnom stanovništvu da uopšte dođe do hrane.

ALGRAMO JE DELO NOVE GENERACIJE ČILEANACA KOJI SAMI ŽELE DA PROMENE STROGE EKONOMSKE MODELE. I TO IM USPEVA. VLADA ČILEA JE POVEĆALA SREDSTVA ZA POKRETANJE STARTAPA ZA 50%, A ISTE GODINE SU SE TOLIKO SRAZMERNO POVEĆALI I ZAPOČETI BIZNISI

Algramo je prepoznao nišu u kojoj bi mogao da se ostvari i tako pokazao da ima mesta za zaista inovativne kompanije koje su vođene principima društvene promene. Kada pokazuješ pojedincima koliko su jaki i osnažuješ ih da sami kontrolišu svoju sudbinu, ti ne utičeš samo na njih, već na sve ljude na koje oni utiču. Tvoje delanje ima najveću vrednost – zato uvek teži da budeš na početku domino efekta jer kad se sve sabere i oduzme, svi mi pravimo izbore, ali na kraju naši izbori čine nas. ®

BUDI HUMAN

KAKO JE SAVDA GHEVRA DOBILA PRISTOJNE TOALETE Interesantno je kako je arhitektonski projekat postao politički, kako je deo arhitekture postao tačka opiranja, ali i želja da se ostvare prava, potrebe i dostojanstvo svakog čoveka. O svemu tome ekskluzivno za Original govorila je Džulija King, arhitekta-dizajner sa liste „Budućih 50“, na kojoj su mladi projektanti i arhitekte koji pomeraju granice svoje oblasti i pokušavaju da promene svet PIŠE SOFIJA ŠAJNOVIĆ a li možete da zamislite da ujutru ustanete i da treba da se spremite za posao ili fakultet a nemate toalet? Ne možete da se umijete, istuširate i obavite sve ono za šta kupatilo služi. Iako živimo u 21. veku, dosta ljudi se, nažalost, suočava sa tim problemom bez obzira što to spada u osnovne potrebe svakog čoveka. Mnogi od nas se zgražavaju na samu pomisao upotrebe javnih toaleta, tzv. poljski toaleti su nam danas nezamislivi, a da ne pominjemo koliko se iznerviramo kada nam u kući nestane voda na samo dva sata.

DŽULIJA KING JE DEVOJKA KOJA NIKADA

je to nemati toalet, ali je zato svojim projektom pod nazivom „Decentralizovani sanitarni sistem“ rešila jedan od problema u malom gradu Savda Ghevra nedaleko od Nju Delhija u Indiji. Na taj način je hiljadama muškaraca i žena omogućila da dostojanstveno idu u toalet. Ova tridesettrogodišnjakinja je po zanimanju arhitekta-dizajner i istraživač urbane gradnje na poznatoj Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka u Velikoj Britaniji. Sa deset godina preselila se u Indiju gde je i odrasla. „Mama mi je radila kao državni službenik za Venecuelu, a tata je bio umetnik. Sa njim sam proputovala celu Indiju, tako da je ta zemlja na neki način u meni. Kasnije su me doktorske studije ponovo odvele u tu državu, a preko nekih veza sam čula za grad Savda Ghevra i njihove probleme. Tada sam odlučila da uradim nešto kako bih im pomogla“, objašnjava Džulija. U martu 2011. godine ona je poslala svoj NIJE OSETILA KAKO

projekat, koji se odnosio upravo na izgradnju sanitarnog sistema u pomenutom gradu, na konkurs za LafargeHolcim nagradu. U pitanju je međunarodno takmičenje koje traži rešenja i vizije za gradnju sposobnu da se izbori sa izazovima održivog razvoja. Ove godine otvara se konkurs za LafargeHolcim nagrade na koji mogu da se prijave i naši studenti. Važno je da projekat bude inovativan i okrenut ka budućnosti, da se odupre konvencionalnim okvirima održive gradnje i da harmonizuje ekonomske, ekološke i društvene probleme. Džulijin projekat je u tome uspeo i već u novembru iste godine ona je osvojila nagradu u kategoriji „Nova generacija“ za 2011. To je bio tek početak. „Nagrada je tada bila veliki podsticaj za ideju, ali bilo je tu dosta posla. Najpre sam morala da sednem i popričam sa arhitektama, inženjerima i tadašnjom vladom. Odjednom su krenule da se dešavaju konkretne stvari“, priča Džulija King. A onda je počela da se suočava i sa različitim problemima. „KADA SAM OSVOJILA NAGRADU, NAJVEĆA

zamislim koja je uloga mene kao mladog nadahnutog arhitekte u jednoj marginalizovanoj zajednici u Indiji. Kako se projekat razvijao, pojavili su se i drugi problemi. Novac je bio jedan od njih, zatim prikupljanje svih neophodnih dozvola za gradnju, za šta mi je bilo potrebno oko godinu i po dana. I tek 2014. godine smo počeli sa izgradnjom. Tada je usledio problem sa izvođačem radova, pa smo morali da tražimo novog. Zahvatila nas je i promena vlade koja je trajala oko šest meseci. Bio je to jedan dug period“, objašnjava i dodaje da je to proces koji se

POTEŠKOĆA JE BILA DA

zapravo nikad ne završava. Ona je svojim primerom danas podstakla i druge članove zajednice u Indiji da se ujedine i traže ista prava za sebe. „Interesantno je kako je arhitektonski projekat postao politički projekat, kako je deo arhitekture postao tačka opiranja, ali i želja da se ostvare prava, potrebe i dostojanstvo svakog čoveka“, ističe Džulija. Svojim akcijama, ona je ponudila konkretno rešenje koje upućuje na potrebe ljudi. Na taj način je podstakla i druge da ulažu novac u sledeći korak ovog projekta što je, kako kaže, dokaz njenog koncepta. DŽULIJA KING VERUJE DA DOBRA IDEJA

od nekog lepog i za oko privlačnog projekta. „Moj projekat za takmičenje i sami crteži bili su veoma jednostavni. Mnogi su imali neverovatne radove, ali moja ideja je bila prosta i u tom momentu mi je bilo mnogo stalo do nje. Ukoliko si zbog nečega entuzijastičan, sigurno postoji razlog i na taj način ćeš privući i druge da krenu sa tobom u projekat“, savetuje Džulija i ističe da svi koji žele da se prijave na pomenuti konkurs posmatraju to i kao priliku da se progura neki studijski rad i na taj način zaradi novac za njegovu realizaciju. Ova uspešna devojka nalazi se na listi „Budućih 50“. Lista označava mlade projektante i arhitekte koji pomeraju granice svoje oblasti i pokušavaju da promene svet. Kako kaže, ponekad oseća da joj je cela karijera zapravo projekat. Često ne zna kuda ide ili šta će sledeće raditi. Ali zna da želi da joj posao bude uzbudljiv, interesantan, izazovan i da svojim radom može bar malo da utiče na druge. ®

VREDI MNOGO VIŠE

BUDI HUMAN

TOALETI ŠIROM SVETA n Godine 2010, Generalna skupština Ujedinje-

nih nacija donela je odluku po kojoj je pristup sanitarijama i vodi osnovno ljudsko pravo; ono je neophodno da bi se potpuno uživalo u životu i u ostalim ljudskim pravima.

O SVETSKOM DANU TOALETA n Svetski dan toaleta ustanovljen je kako bi se

povećala svest o svakodnevnim problemima sa kojima se susreće 2,5 milijarde ljudi širom planete. Otkako je njegovo obeležavanje – svakog 17. novembra – započeto 2001. godine, Svetski dan toaleta je postao veoma važna platforma da se zatraži reakcija vlade i da se napravi sinergija medija, privatnog sektora, organizacija za razvoj i organizacija civilnog društva, u globalnom pokretu koji se zalaže za bezbedne toalete.

EKONOMSKI UTICAJ LOŠE SANITACIJE U SVETU n 260 milijardi dolara

Zašto to košta toliko? Nesanitarni uslovi izazivaju n Pad produktivnosti i prihoda zbog bolesti i medicinskih tretmana n Zaposleni moraju da ostaju kod kuće sa svojom bolesnom decom n Prerana smrt, uključujući i 1,4 miliona dece koja godišnje preminu od dijareje n Pad prihoda od turizma

POSLEDICE LOŠE SANITACIJE PO LJUDE

Ona je svojim primerom danas podstakla i druge članove zajednice u Indiji da se ujedine i traže ista prava za sebe. „Interesantno je kako je arhitektonski projekat postao politički projekat, kako je deo arhitekture postao tačka opiranja, ali i želja da se ostvare prava, potrebe i dostojanstvo svakog čoveka“

n Svake godine deca izgube 272 miliona škol-

skih dana usled dijareje n Otvorena defekacija je jedan od najvećih

uzroka dijareje, čija je posledica smrt više od 750.000 dece mlađe od pet leta svake godine

ZANIMLJIVI PODACI O TOALETIMA TV I FILM Psiho bio je prvi film u kojem je prikazano puštanje vode. Scena je izazvala more žalbi usled „neprikladnosti". MULTITASKOVANJE Prosečna osoba provede oko tri godine sedeći na WC šolji. Nije ni čudo što su aplikacije za čitanje toliko popularne! PRAVI SUPERBOUL Više se vode pusti u WC šolju tokom poluvremena Superboula u Americi nego za bilo kojih drugih pola sata u svetu Jedna od tri osobe na planeti nema pristup toaletu.

UPOZNAJ SVET

Ovo je vreme za Steriju, Nušića i Domanovića

BUDI KULTURAN

Profesor Ratko Božović, kulturolog

NAJVAŽNIJA SPOSOBNOST JESTE USTATI I USPRAVITISE KAD SE PADNE

Nemoguće je raditi bilo koju temu o životu i društvu ili o kulturi, a ne konsultovati profesora Božovića. Razgovor je počeo profesurom i svim onim što se događa u Srbiji, a ne u rijalitiju. Osim što je sa sobom nosila svojevremeno i odgovornost, profesura je nosila i status, ugled, uvažavanje. Bio je to nekad glas razuma, glas koji bi pokrenuo nešto, glas intelektualaca koji su se bunili protiv režima. Gde su profesori danas, to je pitanje za nekadašnjeg profesora – jednom profesor, uvek profesor, kažu – i po statusu i ugledu, i po odgovornosti, i da li je jaz između njih i novih generacija sve veći?

RAZGOVARALA ZORICA MARKOVIĆ

BUDI KULTURAN

ulturolog Ratko Božović, doktorske diplome ili kada je uništečinjenicom da naša inteligencija nije formina srednja klasa? nekadašnji profesor na rana nezavisno od države, kao inteligencija U vreme tranzicione krize srednji sloj se Fakultetu političkih nauZapadne Evrope. Njena zavisnost od držasurvao u bezdan siromaštva. Nije postojala ka, već decenijama skenive postoji do današnjeg dana. Tu bi trebalo nikakva mogućnost da se iz njega reprodura srpsko društvo, kao tražiti odgovore za podanički mentalitet ovog kuje bilo kakva elita. Najveći problem je što kulturolog i mislilac, kao društvenog sloja. Njemu je bilo važnije mije srednji sloj pretpostavka za svaku strukurednik ili autor brojnih šljenje vlasti nego intelektualnog „esnafa“. turalnu promenu društva. Bez njegovog knjiga, ali i kao profesor. Brojne generacije Mentalitet „poštene inteligencije“ iz komusnažnog uspravljanja zagarantovana je stasadašnjih mislilaca prošle su njegovu školu nističkih vremena ostavio je svoje tragove, gnacija, pa i regresija društva. A takozvani kritičkog sagledavanja života. Nemoguće je što je vidljivo u aktuelnoj paralizi kritičkog i elitizam novokomponovanih intelektualaca raditi bilo koju temu o životu i društvu ili o slobodnog duha. deluje i humorno i karikaturalno. Na javnoj kulturi, a ne konsultovati profesora Božovića. Ali nije uvek bilo tako, nekad su sceni mnogo je nosilaca titula i kupljenih Razgovor je počeo profesurom i svim onim profesori, intelektualci, naučnici diploma. Titulomanijom se kao životnim što se događa u Srbiji, a ne u rijalitiju: da se bili misleća elita koja je vodila ka stilom umnožavaju slabe tačke naše kulture, po novinama provlače profesori optuženi za promenama? posebno obrazovanja. Najgore je kad se nasilje nad decom, ali i oni koje su deca šaNije bilo tako ni u nedavnoj prošlosti. titula pojavljuje kao prikrivanje individualne marala. Profesura, osim što je sa sobom nosiOstaje nam da se sa nostalgijom sećamo praznine. Titulomanija u našoj sredini obla svojevremeno i odgovornost, nosila je i Beogradskog kruga, sa Radomirom Konznanjuje smešnu ozbiljnost, gotovo sprdnju. status, ugled, uvažavanje. Bio je to nekad glas stantinovićem na čelu, koji je usred rata bio To su one životne situacije – kad pojedinac razuma, glas koji bi pokrenuo nešto, glas inteantiratna opcija i žestoka kritika i lektualaca koji su se bunili protiv rata i autokratskog sistema. Beorežima. Gde su profesori danas, Nema ništa od moći znanja bez gradski intelektualci bili su najviše to je pitanje za nekadašnjeg prozaokupljeni idejama o slobodi i defesora – jednom profesor, uvek uglednih univerziteta. A bez mokratiji. Vodile su se slobodoumne profesor, kažu – i po statusu i i aktuelne rasprave. Tada sam i sam ugledu, i po odgovornosti, i da li elite znanja nema napretka ni imao uvodnu reč u dve zanimljive je jaz između njih i novih genedinamizma promena. Jedino rasprave – o posrnulim, podaničkim racija sve veći? intelektualcima i korupciji koja je „Harmonije i saglasnosti elita znanja može da nadoknadi dobila zamah u vreme nezapamnema. Niti je može biti. Prisećene inflacije. Posle 2000. godine, ćam se zaboravljene Gramšijeizgubljeno vreme u društvenoj i zbog nedosledne politike vladajuće ve ideje o tradicionalnoj i organcivilizacijskoj stagnaciji elite i trulih kompromisa, dolazi do skoj inteligenciji. Tradicionalisti izgubljenih nada iskreno opredeljesu zatečeni društvenim promenih za ostvarivanje demokratskog nama sa dilemama o njihovom društva. Najposle, shvatili su da su „zaludu nema ni autoriteta ni znanja, a ima značajan prihvatanju. Organska inteligencija je u krečili“. Javna debata i kritička javnost dožidruštveni status i društvena priznanja. Tako njihovom središtu. Ako bismo uprostili dovele su potpuni debakl. doktorska titula, naročito ona do koje se stiminantne tendencije, onda bismo mogli reći glo plagijatom, deluje neprirodno, naročito – ako su profesori stigli do moderne, nove Gde vidite današnje intelektualce, kad se zna pamet, kreativnost, vizija sveta i generacije su već u postmoderni. Aktuelno i uopšte, da li je njihova pasivnost lestvica vrednosti njenog vlasnika. Njihova bolonjsko usmerenje u visokom obrazovanju znak njihove nemoći da kreiraju karakterna struktura, verujem, biće istinski uspostavlja se u nas pre nego što je prevredbilo kakvu politiku društva? izazov za sadašnje i buduće satiričare. Ovo je novan anahronizam akademske četvrti i pre U društvu u kome smo suočeni sa ličnom i vreme za Steriju, Nušića i Domanovića. nego što je osmišljena ova nova formacija. neograničenom vlašću, bezakonjem i demaŠto se tiče profesorskog kredibiliteta, miOna opstaje između starog i novog iskustva. gogijom, teško je poverovati da intelektualci slim da je on postradao kad je krajem 1999. Za njeno utemeljenje nisu obezbeđeni ni maod integriteta mogu na bilo koji način uticagodine u srpskom parlamentu donet Zakon terijalni ni kadrovski uslovi. Zato se može i ti na aktuelne političke procese, utoliko pre o univerzitetu i kad je od univerzitetskih prodogoditi da kadrovi koji se stvaraju u velikoj što relevantne institucije ili ne postoje ili nisu fesora zatražena lojalnost aktuelnoj vlasti. meri pragmatski i utilitarno mogu biti daleko autonomne. Politika je doživela estradizaciju, Tada svega jedan odsto pripadnika akademod elite koja se stvara na poznatim svetskim pa je kao politička estrada i postala najbliža ske četvrti nije pristalo da se porekne autouniverzitetima. Nema ništa od moći znanja estradi – kič zabave i razonode. nomija univerziteta. To je šokantno saznanje bez uglednih univerziteta. A bez elite znao drastičnoj nesaglasnosti profesije i morala. nja nema napretka ni dinamizma promena. Da li to znači da nestaju intelektualJedino elita znanja može da nadoknadi izna i građanska neposlušnost? Kako se dogodio taj procep ili negubljeno vreme u društvenoj i civilizacijskoj saglasnost? Da, da, apsolutno znači. Intelektualna stagnaciji.“ Jedan od razloga svakako je karakter srpneposlušnost, kao individualna sloboda, odDa li je kredibilitet profesora umaske inteligencije. Desimir Tošić je zapazio lučujuća je kod intelektualca po meri samonjen onda kada su se pojavile lažne da je takvo stanje u velikoj meri određeno opredeljenja i samoodređenja. Tamo gde

BUDI KULTURAN

intelektualac ne može da se usprotivi, da se pobuni, on ne može da brani vrednosti koje je osvojio ili ih osvaja. Tu i gubi svojstva intelektualne elite koja najviše čini kad poriče – u ime vrednosti, racionalnosti i pameti – ono što nije vrednost. Kad to ne čini, dovodi u pitanje i svoju profesiju, i svoju umnost, i svoju savest. Tu se ne može prepoznati ni kao deo intelektualne elite koja brani i dostojanstvo, i slobodu, i zdravlje društvene zajednice, koje je ugroženo u svakom pogledu i na svakom mestu. Jednom ste rekli da je u politici osveta opasan naum. Šta pod tim podrazumevate?

preostali, teško će pristati da ostanu u zemlji izrazite stagnacije u kojoj im je priređeno vreme bez perspektive. Deo tog užasa anticipirao je Boris Dežulović kad je izjavio da će roditelji biti sretni ako im ćerke sa završenim fakultetima uspeju da rade kao sobarice u evropskim hotelima. Ako je to njihova perspektiva, onda perspektive i nema. Bilo bi nepravedno ne pomenuti da su se mnogima koji su otputovali ostvarili životni i profesionalni snovi. Tu se najčešće radi o odlascima, ali bez povratka. Danas se ništa ne menja?

Naša priča o odlascima nikako da se okonča. Povodom Međunarodnog dana mladih saznajemo kako u Srbiji svaka druga aktivna mlada osoba nema posao, da ih 80 odsto živi s roditeljima, dok ih 70 odsto želi da ode iz zemlje. Svake godine za SAD i Kanadu ispratimo 40 odsto studenata koji završe be-

kultura hranila gorkim plodovima populizma i antielitizma. Bio je to trijumf populističke „estetike“. Kad kultura postane instrument ili žrtva bilo koje politike, onda su sporne i kultura i politika. Od devedesetih godina prošlog veka kultura u Srbiji opstajala je u atmosferi olovnih pritisaka krize koju su pratili mitotvorni nacionalistički delirijumi sa žestokim populizmom. Trapavim korakom umarširao je ruralni, folklorni „duh“ u svakodnevlje. Sankcije su bile posebna nevolja. One su jednostavno nespojive s vrednostima kulture, jer nema kulture bez slobode. O tome nije vodio računa ni svet koji je krotio srpsku politiku. Ukinuti legendarne junake Volta Diznija, bez kojih je nezamislivo detinjstvo, bila je velika greška čuvara svetskog poretka, koji su na taj način hteli da isteraju ovdašnju decu iz veka stripa i planetarne civilizacije.

Ne znam koliko ima smisla podsećanje kako smo se odvajkada delili na one koji se nalaze na pravom putu i one koji su izgubili i put i putokaz. Tako su nastajali pravoverni i krivoverni, vernici i nevernici. Nismo se Postoji li kod nas kulmnogo udaljili od podela tura pobeda i poraza ili na četnike i partizane, čak Danas ne prestajemo da govorimo o smo neumereni u njima ni onda kad smo se obučakao i u jelu i u piću? vali za politički pluralizam „odlivu mozgova“. Odlasci se nastavljaju, U nas ne postoji kultura i višestranačje. Nevolja je ni pobede, ni poraza. Izguu tome što tu lekciju nismo i to bez izgleda da se zaustave. Ne bili smo meru, hteli bismo naučili kako valja. To je i postoje podaci koliko je desetina hiljada da onaj ko pobeđuje, poberazlog što se stara matrica đuje neprestano, u svemu, danas obnavlja u karikatuškolovanih napustilo zemlju. Zar i to pa i u sportu. To ne deluje ralnom obličju. Pobednici, naročito normalno, utoliko po našem običaju bahati i ne govori dovoljno o našoj sveopštoj pre što je sport antitragična samodovoljni, pristižu kao rasejanosti i izgubljenosti? aktivnost u kojoj se ne može snage koje menjaju munjeneprestano biti na Olimpu. vitom brzinom sve iz koreKad bismo imali kulturu na jer su njihovi prethodnici ogradski Elektrotehnički fakultet. Za njihov pobeda i poraza, onda bismo više forsirali sve upropastili čega su se dotakli. U njihovoj aktuelni odlazak razloge treba videti u nemopregnuće koje nastaje kad se posustane i kad verziji, oni su lopovi i kriminalci. Tu se baš gućnosti da se ovde potvrde. U ekstremnom se izgubi dostignuto uspeće. Najvažnija sponiko ne izuzima. Oproštaj su doživeli samo siromaštvu, ekonomskoj oskudici i neostvasobnost jeste ustati i uspraviti se kad se padne. prebezi, koji su se „opametili“. Osveta ne renoj socijalnoj mobilnosti trebalo je tražiti samo što nije mudra u osmišljenoj politici već Šta vama najviše smeta u ovom razloge za masovne odlaske. Kao zatvoreno, je i pogubna u svojim posledicama. trenutku našeg društva? srpsko društvo koje se sporo menja, ostalo je Ako želimo da intelektualna elita Smeta mi nacionalistička isključivost. Opazatvoreno za stvaranje društvenih pretpobude obnovljena, moramo da je sno je prihvatiti naciju kao alfu i omegu vredstavki za kreiranje adekvatnog ambijenta za stvaramo. Ali kako ako imamo ogronosti, dovoljan „okvir“ za utemeljenje kultuživot i uspeće mladih. Nedavno nam je stigla man „odliv mozgova“? re, posebno kritičke svesti. Ljosa smatra da je informacija da smo drugi u svetu po odlivu Danas ne prestajemo da govorimo o „odnacionalizam nespojiv sa „idejom slobode“. mozgova. Na putu do kakve-takve Evrope, livu mozgova“. Odlasci se nastavljaju, i to Zato i tvrdi da je on zabluda i abnormalnost, bez kreativnog potencijala mladih, slabi su bez izgleda da se zaustave. Ne postoje podaci oblik fanatizma, restriktivna doktrina. Nema izgledi da se napravi i korak do održivog koliko je desetina hiljada školovanih napustisaglasnosti između nacionalizma i kulture. društva. lo zemlju. Zar i to ne govori dovoljno o našoj Nacionalista najčešće nema distancu prema Kao kulturolog, kako opisujete kulsveopštoj rasejanosti i izgubljenosti? Mnogi obožavanoj naciji, zato nema ni dovoljno raturu u kojoj je izdvajanje za kulturu su spakovali poluprazne kofere i otišli jer nisu zumevanja za različitosti. „Nacionalizam je 0,1 procenat, a Muzej i dalje ne radi? hteli da prihvate nacionalšovinistička orgijagadna forma jednakosti“, zapaža Mirko KoVelika popularnost i enormna gledanost nja i političke horor-sage. Sve što im je preovač. Tu se gube individualne razlike i identirijaliti programa ukazuje na najniži nivo kulstalo moglo bi se označiti kao strategija indivitet ličnosti. Nije slučajno Danilo Kiš zapisao ture u društvu i pobedu primitivizma nad cidualnog spasavanja, koje ni korak nije daleko da je nacionalizam paranoja. „Kolektivna i vilizovanošću. Prekid komunikacije sa svetom od pukog preživljavanja, ali je veoma udaljepojedinačna paranoja“. Sa paranojom se tešpospešio je parazitsku atmosferu, u kojoj se no od rada na sebi i na svom usavršavanju. I ko izlazi na kraj. ®

RADAR NOVE GENERACIJE

CENTAR ZA TALENTE Medalje naših klinaca o kojima se malo priča

U prošlom broju Originala mogli ste da pročitate intervju sa Đorđem Ogrizovićem, polaznikom Centra za talente kojeg su prozvali najboljim mladim naučnikom na svetu zbog priznanja koje je dobio od Svetske organizacije za zaštitu intelektualne svojine, ali on nije jedini – samo ove godine klinci iz Centra osvojili su više od deset medalja. Zbog toga ćemo u narednim brojevima pratiti njihov rad i objavljivati najzanimljivije priče o dostignućima i uspesima naših najmlađih genijalaca

prošlom broju Originala mogli ste da pročitate intervju sa Ðorđem Ogrizovićem, polaznikom Centra za talente kojeg su prozvali najboljim mladim naučnikom na svetu zbog priznanja koje je dobio od Svetske organizacije za zaštitu intelektualne svojine, ali on je samo jedan od mladih ljudi koji su se okitili nekim prestižnim svetskim priznanjem. Samo ove godine klinci iz Centra osvojili su više od deset medalja, zbog čega će Original kroz naredne brojeve pratiti njihov rad i objavljivati najzanimljivije priče o dostignućima i uspesima naših mladih genijalaca. Regionalni centar za talente Beograd ustanova je čija je osnovna delatnost otkrivanje, identifikacija, usmeravanje i praćenje razvoja i napredovanja nadarenih i talentovanih učenika osnovnih i srednjih škola. Posebna pažnja posvećuje se uvođenju učenika u metode naučnog istraživanja i upoznavanju sa multidisciplinarnim i in-

terdisciplinarnim pristupom rešavanju naučnih problema. U JEDNOM CIKLUSU RADA KOJI SE POKLA-

godinom Centar svojim programskim aktivnostima obuhvati preko 600 učenika osnovnih i srednjih škola. Na kraju ciklusa sa uspehom se završi više od 150 istraživačkih projekata iz svih naučnih disciplina. Najuspešnijim autorima omogućuje se učešće na međunarodnim takmičenjima istraživačkih radova. Za uspehe su zaslužni i mentori, koji polaznicima daju sugestije u pisanju rada i veliku podršku u istraživačkom radu. Takođe, nesmetan pristup svim naučnim institucijama, institutima, fakultetima, laboratorijama i bibliotekama, daju mogućnosti da polaznici ostvare vrhunske istraživačke projekte. Upravo sve navedeno doprinelo je da polaznici Centra na ovogodišnjoj Internacionalnoj konferenciji mladih naučnika – Svetskom prvenstvu istraživačkih radova, u Rumuniji, osvoje šest medalja:

PA SA ŠKOLSKOM

Jovan Mitić, učenik Trinaeste beogradske gimnazije, osvojio je zlatnu medalju iz oblasti Life science / biologija-hemija; Tamara Janković, učenica Treće beogradske gimnazije, zlatnu medalju iz oblasti Life science / biologija-hemija; Matija Čupić, učenik ETŠ „Nikola Tesla“, zlatnu medalju iz oblasti informatike; Ðorđe Ogrizović, učenik Treće beogradske gimnazije, zlatnu medalju iz oblasti zaštite životne sredine; Nikolina Marković, učenica Gimnazije u Lazarevcu, srebrnu medalju iz oblasti matematike; Uroš Filipović, učenik Šeste beogradske gimnazije, osvojio je srebrnu medalju iz oblasti informatike. U konkurenciji vršnjaka iz 28 zemalja, uspeh je više nego impozantan, i stoprocentan, a tome treba dodati i osvojenu prvu nagradu Nikoline Marković, za najbolju poster prezentaciju i prvu nagradu sponzora takmičenja za rad iz informatike koju je dobio Matija Čupić. PORED UČEŠĆA NA INTERNACIONALNOJ

RADAR NOVE GENERACIJE

KONFERENCIJI MLADIH NAUČNIKA, NA BAL-

geografskoj olimpijadi osvojili su tri medalje: Teodora Ristoski, učenica Dvanaeste beogradske gimnazije – bronzana medalja, Nikola Vujasinović, učenik Gimnazije „Svetozar Marković“ iz Novog Sada – srebrna medalja, i Emilija Ðokanović, učenica Gimnazije u Novom Pazaru – srebrna medalja. Svakako, velika priznanja stigla su i od Mađarske akademije nauka, koja je istraživački rad Filipa Boškovića, studenta druge godine Biološkog fakulteta proglasila najboljim i dodelila prestižnu nagradu „Stephan W. Kuffler“, po čuvenom neurohirurgu, osnivaču Katedre za neuronauke Univerziteta Harvard. Dodeljuje je Mađarska akademija nauka i ona je nešto najbliže Nobelovoj nagradi. Da upravo on zaslužuje priznanje koje je najbliže Nobelu, jednoglasno su ocenila tri dobitnika Nobelove nagrade, šest članova Nacionalne akademije nauka SAD, među kojima su profesori i naučnici sa univerziteta Harvard, Oksford i Njujork, iz Nase, kao i čla-

KANSKOJ

Nagradu koju je dobio Filip Bošković dodeljuje Mađarska akademija nauka i ona je nešto najbliže Nobelovoj nagradi novi Kraljevskog društva Velike Britanije. Veliko priznanje stiglo je i od: WIPO (World Intellectual Property Organization) Schoolchildern‘s Trophy, i to Ðorđu Ogrizoviću, za njegov istraživački rad iz oblasti zaštite životne sredine. USPESI POLAZNIKA REGIONALNOG CENTRA ZA TALENTE NISU DOŠLI ODJEDNOM,

to je rezultat dugogodišnjeg rada. Raduje činjenica da je postignut kontinuitet na međunarodnim takmičenjima, jer nagrada

WIPO je i prošle godine pripala polazniku Centra, a na Svetskom prvenstvu istraživačkih radova prethodne godine osvojeno je pet medalja za šest učesnika Centra. Međunarodne organizacije koje se bave mladim naučnicima posebno cene rad Regionalnog centra, pa je on dobio organizaciju Svetske geografske olimpijade 2017. u konkurenciji Minska, Hongkonga, Balija, i tako posle Moskve i Pekinga kao prethodnih organizatora ove manifestacije stavio Beograd i Srbiju u red organizatora svetskih geografskih olimpijada. Olimpijada će se održati u avgustu i imaće više od 500 učesnika iz najmanje 53 zemlje sveta. Centar očekuje i organizacija Svetskog prvenstva istraživačkih radova 2018. godine i ima svoje predstavnike u upravnim odborima Svetske geografske olimpijade i Svetskog prvenstva istraživačkih radova. Svi u Centru očekuju nove uspehe, što garantuje veliki rad i upornost svih polaznika, kao i stručnost i želja da pomognu svih angažovanih mentora i predavača. ®

IVAN BEVC 26

BUDI PREDUZETNIK

Da nema žena, svi

koji se bave kulturom u Srbiji mogli bi da

stave ključ u bravu

Izdavačka kuća Booka pokrenuta je kao mali porodični projekat, iza kojeg stoje Ivan Bevc i njegova supruga Nika, sa idejom da se osvoji prazan prostor na domaćoj izdavačkoj sceni nastao nespremnošću većine izdavača da se upuste u plasiranje kvalitetne savremene književnosti. Bevc je za Original govorio o tome šta građani Srbije vole da čitaju, o popularnosti Knausgora, Begbedea, Elene Ferante i Mišela Uelbeka u našoj zemlji, o strahu od neuspeha i kapricima slavnih književnika i njihovih agenata RAZGOVARAO BRANKO ROSIĆ FOTOGRAFIJE IGOR PAVIĆEVIĆ

BUDI PREDUZETNIK

Putujući po razvijenim zemljama primetili smo veliki broj dobrih, lepo dizajniranih knjiga koje istovremeno imaju brojnu publiku, osvajaju nagrade, ulaze na top-liste čitanosti. Računica je bila jasna – ako to funkcioniše tamo, nema razloga da ne uspe i ovde

BUDI PREDUZETNIK

van Bevc i njegova supruga Nika upustili su se pre nekoliko godina u jedinstven poduhvat. Osnovali su izdavačku kuću Booka koja objavljuje samo najkvalitetnije naslove savremene književnosti. Spisak njihovih knjiga jasno pokazuje da nema nikakvog kompromisa i da se bez kalkulacija objavljuju isključivo novi autori i naslovi koji su promenili svetsku književnost. To je možda značilo i tržišno samoubistvo jer je kratka istorija domaćih pablišera govorila i to da savremena književnost i nije neka isplativa stvar. Ali taj koncept je dao rezultate pošto je nekoliko njihovih knjiga ušlo u najprodavanije naslove u srpskim knjižarama, što, iako će Bevc opisati poslovni saldo kao jedva s nosem iznad vode, jeste pokazatelj da i ovde postoje sobne police koje „ljube“ savremene autore. Ove godine, u vrhu prodaje u Srbiji je knjiga Moja genijalna prijateljica Elene Ferante. Prošle godine je to bio slučaj sa piscem Mišelom Uelbekom i njegovom knjigom Pokoravanje čije se objavljivanje u Srbiji poklopilo sa ekstremnom medijskom pažnjom jer je ovaj pisac bio na naslovnoj strani satiričnog lista Šarli ebdo u nedelji kada se u njegovoj redakciji desio onaj monstruozni masakr novinar. Ivan Bevc će „otkloniti“ pohvale i reći da je čitav uspeh Booke rezultat kolektiva jer je izdavaštvo timski posao.

Izdavačka kuća Booka je bez patetisanja i lažnog reklamerstva preuzela ulogu da nas uvede u ono najbolje iz svetske književnosti. Preko vas pratimo trendove. Kako to da neki izdavači nisu uspeli sa naslovima koje vi objavljujete a vi jeste?

Booka je pokrenuta kao mali porodični projekat, iza njega stojimo supruga i ja, a sa idejom da se osvoji prazan prostor na domaćoj izdavačkoj sceni nastao nespremnošću većine izdavača da se upuste u plasiranje kvalitetne savremene književnosti. Putujući po razvijenim zemljama primetili smo veliki broj dobrih, lepo dizajniranih knjiga koje istovremeno imaju brojnu publiku, osvajaju nagrade, ulaze na top-liste čitanosti. Računica je bila jasna – ako to funkcioniše tamo, nema razloga da ne uspe i ovde. A uz sve to, time bismo došli do štiva za čitanje pošto smo u recentnoj književnoj ponudi domaćih izdavača, da budemo iskreni, sve teže nalazili knjige koje nas interesuju.

Mišel Uelbek je imao kultni status u Srbiji, ali vi ste ga na neki način nadogradili. Koliko je uspehu tog pisca u Srbiji doprinela i njegova epizoda oko tragičnog i tužnog događaja vezanog za Šarli ebdo i masakr u redakciji tog lista?

Mislim da je prethodni izdavač Mišela Uelbeka takođe dosta dobro prodavao njegova dela, neki su drugi razlozi zašto ga je izgubio. Mi smo se svojski potrudili da mu damo pravi tretman, dobrim prevodima, opremom, i promocijom, a kako je već bio etablirano ime, uspeh nije izostao. Slučaj oko romana Pokoravanje i Šarli ebdoa pogurao je prodaju, posebno tog dela, tako da je ono bilo među najprodavanijim prošle godine u Srbiji i najčitanije u mreži beogradskih biblioteka. Da li te je iznenadio uspeh norveškog književnog superstara Knausgora u Srbiji? Da tako monumentalno delo odlično prođe i kod nas?

I jeste i nije. Mi smo se par godina nećkali da li da ga uzmemo, ipak je šestotomni epic od preko 3.000 strana krupan zalogaj za malu izdavačku kuću. Na kraju smo prelomili da pokušamo jer domaći čitaoci zaslužuju da budu upoznati sa takvim globalnim fenomenom. U čemu je tajna uspeha faktora Knausgor?

Ima više razloga, rekao bih. Pre svega u kvalitetu književnog izraza koji je zaista na najvišem nivou, potom u do sada neviđenoj iskrenosti kojom je autor pred čitaoca prostro tapiseriju svog života. Ima tu i malo sreće, dobrog imidža autora... ali u ovom slučaju stvarno treba reći da je uspeh više nego zaslužen. Da li te je iznenadio odličan prijem Suđaje i Furije književnice Loren Grof? To je Amazonova knjiga godine i omiljeni roman Baraka Obame.

Mi smo knjigu kupili pre nego što je dobila te laskave titule, tako da možemo da se pohvalimo dobrom anticipacijom. U pitanju je retko dobra knjiga autorke ispod 40 godina, moćna dvodelna rašomonska priča o jednom naizgled savršenom braku. Tek je izašla kod nas i prvi rezultati su zaista sjajni, iskreno se nadamo da će osvojiti i domaću publiku pošto je „žensko pismo“ dosta potcenjeno i često se pejorativno na-

vodi kao primer nečeg lošeg. Mi smo ove godine objavili čitav niz knjiga renomiranih spisateljica poput Elizabet Straut i Mirande Džulaj (SAD), Ali Smit (VB), Mirjane Ognjanović (Srbija), Joane Bator (Poljska) i verovatno najveće svetske književne zvezde ovog trena Elene Ferante (Italija), i svaka od njih je ubedljiv dokaz da upravo spisateljice danas stvaraju najbolju savremenu prozu. Iz prethodnog pitanja i ovo: zašto sem vas niko u tolikom broju ne objavljuje knjige glavnih likova savremene književnosti? Da niste vi izdali Knausgora, pokraj nas bi prošao čitav fenomen ovog pisca koji je tresao i trese Evropu i svet? Ali ne samo njega već i na primer Elene Ferante i Elizabet Straut.

Moguće je da postoji strah od neuspeha. Nije lako i uvek je rizično uvesti novog autora na naše, prilično siromašno i zapušteno tržište. Publike ima ali se mora pronaći, pa i stvarati upravo povlačenjem takvih, rizičnih poteza. Kako se prodaje knjiga nekog značajnog modernog pisca o kome ljudi u Srbiji malo znaju? Kako se vi odlučujete za naslov?

Ako nam se knjiga mnogo dopadne i ako procenimo da ima barem minimum šansi

BUDI PREDUZETNIK

da bude isplativa, uzimamo je. Treba biti iskren pa reći da mnogo sjajnih naslova nismo objavili (još uvek) jer jednostavno nemamo mogućnosti, na listi čekanja nam se nalazi najmanje 30 vrhunskih dela, a nova samo pristižu. A prodaja varira, od knjiga koje jedva, nakon nekoliko godina dođu do nule, do onih koje odu u nekoliko hiljada primeraka. Jedan si od retkih a možda i jedini čovek odavde koji je uspeo da upozna Mišela Uelbeka. Tvoje impresije?

Bila je to večera za njegove izdavače na Sajmu knjiga u Frankfurtu. Reći da sam ga upoznao je možda preterano, rukovali smo se, fotografisali i on me je zaboravio sledeće sekunde. Povučen, tih, u sebe zagledan stariji gospodin. Ko kupuje knjige u Srbiji? Da li su žene glavna publika knjiga? One su glavno tržište za koncerte, bioskope, časopise... Da li bi muškarci u Srbiji trebalo konačno da izumru ili...?

Žene su ključna publika za sve u vezi s kulturom i ovdašnji muškarci su zaista vrsta koja mora ozbiljno da poradi na sopstvenoj nadgradnji. Da nema žena, svi koji se bave kulturom u Srbiji mogli bi da stave ključ u bravu.

Sorentino je istinska renesansna ličnost moderne kulture. Filmovima poput Velike lepote i Mladosti stekao je milione fanova, a roman Svi su u pravu među najuspešnijim je koje smo do sada objavili. Domaća publika očito ima ukusa i sviđa joj se njegov iščašeni pogled na svet i pomereni humor Šta si naučio ili saznao u susretima sa Frederikom Begbedeom koji u Srbiji ima kultni status?

Upoznao sam ga kada je bio u Beogradu 2010. godine, na samom startu našeg rada. Igrom slučaja je tada dolazio pa smo ga „pozajmili“ za promociju dva njegova romana koja smo upravo tada objavili. Naučio sam šta je pravi profesionalac: iako velika zvezda, strpljivo je punih 90 minuta potpisivao knjige svojim fanovima, slikao se sa njima, nasmešio se i proćaskao sa svakim. To je poštovanje prema onima od kojih živite, nešto što mnogi naši pisci nemaju. Filip Rot je irsku književnicu Ednu O‘Brajan nazvao najnadarenijom ženom koja danas piše prozu na engleskom. Sledeće godine nas čeka njen roman Little Red Chairs. Radovan Karadžić je preko nje ušao u svetsku literaturu a ne samo u Haški tribunal. O čemu se radi u knjizi? Da li je ona izazvala kontroverze i u svetu?

Edna O‘Brajan je irska književna ikona koju cene koliko i pokojnog Džojsa, a Crvene stoličice je njen poslednji roman u kome je iskoristila Radovana Karadžića kao inspiraciju za lik glavnog junaka, ratnog zločinca koji se krije u irskoj nedođiji. Roman je izazvao ozbiljne polemike, nije samo taj zli demijurg tu bitan već i oni koji se lako daju izmanipulisati. Iskreno, jedva čekamo da roman izađe kod nas, negde sredinom februara, biće reakcija sigurno. Mesecima je jedna od najprodavanijih knjiga u Srbiji Moja genijalna prijateljica. Da li je delimična zasluga u tome što se dugo nagađalo ko je zaista autor te knjige? Koji je pravi identitet Elene Ferante?

Bili smo iskreno iznenađeni što ovakav

hit koji su mesecima najveći savremeni pisci preporučivali kao remek-delo niko pre nas nije kupio za Srbiju. Misterioznost autorke jeste delimično zaslužna za uspeh ali prevashodno je to njen ogroman pripovedački talenat. Usuđujem se da kažem da će njene knjige uz Knausgorove i Uelbekove biti čitane i za 100 godina. Njen identitet nije bitan i treba je ostaviti na miru, to je najviše što možemo da uradimo za nekoga ko piše tako dobro. Upravo gledamo seriju Mladi papa Pola Sorentina. Vi ste objavili njegovu knjigu. Da li je on najsvestraniji umetnik sadašnjosti?

Sorentino je istinska renesansna ličnost moderne kulture. Filmovima poput Velike lepote i Mladosti stekao je milione fanova, a roman Svi su u pravu među najuspešnijim je koje smo do sada objavili. Domaća publika očito ima ukusa i sviđa joj se njegov iščašeni pogled na svet i pomereni humor. Izdali ste dve knjige Stivena Kinga. Kad taj pisac stigne sve to da napiše?

King je istinski američki klasik, mi smo krenuli sa objavljivanjem zbirki priča i novela i po našem mišljenju to je polje u kome je možda i najbolji. Uostalom, po pričama iz kolekcije Godišnja doba nastali su takvi filmski klasici kao što su Bekstvo iz Šošenka i Ostani uz mene. Kakav odnos imate sa agentima slavnih književnika? Kako oni gledaju na naše tržište?

Zavisi od agenta. Ima onih koji se istinski trude i rade u interesu svih strana, a ima i onih koje osim kratkoročne zarade ništa drugo ne interesuje. Paradoksalno je što često bolje prolazimo sa agentima koji su u inostranstvu nego sa onima čije sedište je u Srbiji, ali i to nešto govori. ®

IKONA

MIŠEL Zauvek prva dama OBAMA

Do sredine drugog mandata, postala je ambicioznija – pokrenula je dve obrazovne inicijative, „Reach Higher“ i „Let Girls Learn“, a tokom prethodnih godinu i po dana postala je i prva dama pop kulture, usavršila baratanje društvenim mrežama (zahvaljujući svojim dvema tinejdžerkama), pevala karaoke sa Džejmsom Kordenom i praktično šarmirala apsolutno sve. Izvojevala je pobedu u poboljšanju zdravlja čitave nacije počevši od školskih užina koje su bile krcate kalorijama i sadržale premalo nutrijenata; „Healthy, Hunger-Free Kids Act“ stupio je 2010. na snagu i postao fokus kampanje „Let‘s Move!“ PIŠE MARGITA MILOVANOVIĆ

na je (bila) prva first lady crne puti, i jedna od najmlađih uz Džeki Kenedi. Desna ruka 44. predsednika Amerike (a nije Džo Bajden), jedina prva dama sa dve diplome Ajvi lige, i prva prva dama koja je progurala reforme u prehrambenim navikama američkog naroda. Možda i najviša sa svojih 180 centimetara. Ipak, za potencijalnu revolucionarku, ostrašćena Mišel Obama u srži je konvencionalna. Mirno je razoružala sve skeptike i osam godina u Beloj kući obavljala sjajan posao. Uloga prve dame u američkom javnom životu umnogome je oblikovana ličnošću, stilom i interesovanjima (ili nedostatkom navedenog) osobe koja je zauzima. „Sve radimo po sopstvenom nahođenju“, rekla je Mišel za Vog. „Mogla sam da čitavih osam godina provedem radeći bukvalno bilo šta i, u određenom kontekstu, to bi bilo sasvim u redu. Mogla sam da se bavim cvećem. Mogla sam da se bavim dekoracijama. Ili zabavom. Jer svaka prva dama ima puno pravo da sama defi-

IKONA

niše svoju ulogu. A to je čudesan dar slobode.“ Ona je svoju ulogu zaista zauzimala i definisala polako. Tokom predizborne kampanje bezbroj puta joj je postavljano pitanje kakva će prva dama biti. Odgovor je uvek bio isti: „Ne znam dok ne budem bila tamo.“ Predsednik Obama napisao je jednom: „Kao i mnogim drugim ženama političara, ta uloga joj je poverena. Ona nikada nije tražila da bude prva dama. Ali uvek sam znao da će u tome biti neverovatna i da će poslu dati sopstveni pečat. Zato što je ona ono što vidite – briljantna, zabavna, velikodušna žena koja je iz nekog razloga pristala da se uda za mene. Mislim da su joj ljudi naklonjeni jer se prepoznaju u njoj – posvećena mama, dobar prijatelj i neko ko se ne libi da se s vremena na vreme našali na svoj račun.“ Kada se smestila u Belu kuću i pomogla svojim ćerkama da se prilagode novom načinu života, Mišel se bacila na posao, odmah se uključivši se u podršku porodicama vojnika i propagiranje zdrave ishrane.

Jedan od načina na koje je Mišel Obama zadržala dodir sa stvarnim svetom, uprkos izolovanosti koju boravak u Beloj kući neminovno nosi, jeste kroz mnogo vremena provedenog sa mladim ljudima, uglavnom studentima i uglavnom privatno

DO SREDINE DRUGOG MANDATA, POSTALA JE AMBICIOZNIJA – POKRENULA je

dve obrazovne inicijative, „Reach Higher“ i „Let Girls Learn“, a tokom prethodnih godinu i po dana postala je i prva dama pop kulture, usavršila baratanje društvenim mrežama (zahvaljujući svojim dvema tinejdžerkama), pevala karaoke sa Džejmsom Kordenom i šarmirala apsolutno sve. Negde usput, postala je najveći politički govornik našeg vremena – bolja od Bila Klintona i sopstvenog muža – čiji govori zaista pokreću javni diskurs. A pored svega, ostala je jedna od najglamuroznijih žena na svetu sa smelim modnim instinktom kome se dive i školarke i bake. Bela kuća definitivno se promenila u poslednjih osam godina – postala je toplija,

IKONA

manje zvanična, i mnogo više diverzifikovana. Obamalot, ako vam je draže. A jedan od načina na koje je Mišel Obama zadržala dodir sa stvarnim svetom, uprkos izolovanosti koju boravak u Beloj kući neminovno nosi, jeste kroz mnogo vremena provedenog sa mladim ljudima, uglavnom studentima i uglavnom privatno i off the record. Vrlo brzo nakon što je pristigla u Belu kuću, pokrenula je mentorski program za devojčice sa smetnjama u razvoju, što je praktično značilo da se od 2009. godine jednom mesečno u Beloj kući sastajala sa dvadesetak srednjoškolki. „Provodim kvalitetno vreme sa tim devojčicama“, objasnila je. Erik Valdo, izvršni direktor Mišelinog projekta „Reach Higher“ (koji nastoji da ohrabri sve američke đake da nastave sa obrazovanjem i nakon što završe srednju školu), svoju šeficu naziva „školskim savetnikom Amerike“ i govori da je loše iskustvo koje je imala u srednjoj školi osnovni razlog zbog kojeg je obrazovanje na njenoj agendi prioritet. „Savetnik joj je rekao da nije siguran da je ona ‚materijal za Prinston‘. A kada je dospela na Prinston, osećala se izgubljeno.“ Ona to priča deci sa kojom se susreće, kaže Valdo, „a ona imaju iste strahove, i vidite kako se to događa, ona je odjednom stvarna osoba“.

specijalizovala za zakon o intelektualnoj svojini. Radila je tamo tri godine, dok se nije, kako je i sama rekla, „razočarala u korporativnu Ameriku“. Onda se zaposlila u čikaškoj kancelariji za program pod imenom „Javni saveznici“ koji mladim ljudima obezbeđuje plaćenu praksu u neprofitnim organizacijama. Kada se prvi put pojavila u Čikago tribjunu, bilo je to u članku o tzv. generaciji X. Rekla je reporteru: „Nosim džins, a direktorka sam.“ Mišel i Barak upoznali su se na leto kada je dobila zadatak da mu bude tutor. Njene koleginice upozorile su je da je stažista sladak, ali, rekla je kasnije Baraku, mislila je da ih impresionira bilo koji crni čovek u odelu i sa poslom. Uprkos njenom stavu da je viđanje sa nekim sa kim radi „otrcano“, Baraku je pošlo za rukom da osvoji šeficu. On je kasnije pisao u svojoj knjizi da je čak pokušala da mu

A VOLI MIŠEL I DA POSEĆUJE STUDENTE, TAMO GDE ih je najviše

– u školama i kampusima – i onda kada se najmanje nadaju. Tako ih je jednom iznenadila: njima je rečeno da u posetu dolazi Nik Kenon, voditelj i glumac, a kada se iza zavesa promolila Mišel Obama, prvo su poskočili u tišini kao da ih je zdrmao električni šok, a onda se prolomila vriska i plakanje. Kažu, ako želite da razumete šta Mišel Obama predstavlja za crne tinejdžere, treba da čujete taj zvuk. Ipak, nikada joj nisu bile svojstvene stidljivost i povučenost, kako bi se to moglo učiniti. „Mišel je uvek bila glasna“, rekla je njena majka, Merien Robinson. „Ako nešto ne valja, ona će to reći. Kada je bila na Prinstonu, njen brat me je pozvao i rekao mi. ‘Mama, Mišel ovde govori ljudima da ne predaju francuski kako treba.‘ Mislila je da se ne fokusiraju dovoljno na veštinu razgovora. ‘Samo se pretvaraj da je ne poznaješ‘, rekla sam mu.“ Dok su ona i njen brat Kreg bili deca, Robinsonovi su crkvu posećivali s vremena na vreme, ali ako je postojalo načelo u koje su čvrsto verovali i kojeg su se nepokolebljivo držali, bila je to sloboda mišljenja. Još od malih nogu učili su ih da sami donose odluke i da za njih snose posledice. „Mnogo važnije od čitanja i pisanja bilo je naučiti ih da misle“, rekla je Merien. „Rekli smo im: ‘Poštujte svoje učitelje, ali ne oklevajte da pitate, da preispitujete. Ne dozvolite čak ni nama da vam govorimo šta da radite. Pitajte nas zašto.‘‘‘ Nije Mišel, kaže Kreg, nikada bila bezobzirna prema drugima, ali se nekako prirodno nametala kao vođa. Kada su njega regrutovali da igra košarku na Prinstonu, Mišel je odlučila da krene za njim, iako Prinston te 1981. godine nije bio nimalo gostoljubiv prema bilo kakvim manjinama; bila je to vrlo seksistička sredina, mesto snažnog segregacionizma. Ipak, Mišel je uspešno diplomirala sociologiju na temi „Crni ljudi obrazovani na Prinstonu i crna zajednica“, baveći se načinom na koji se pohađanje Prinstona odražavalo na osećaj povezanosti crnih studenata upravo sa crnom zajednicom iz koje su potekli. Međutim, na njen zahtev, teza je bila pod embargom sve do novembra 2008. A onda ju je objavila na sajtu Politico, a projekat posvetila „mami, tati, Kregu i svim svojim prijateljima“. PRAVO SA PRINSTONA OTIŠLA JE NA HARVARD, NA STUDIJE

prava. Nakon što je diplomirala, zaposlila se u jednoj čikaškoj firmi i

U kuhinji njenih prethodnica Hilari Klinton i Lore Buš pripremala se organska hrana; Mišel je otišla korak dalje u pokušaju uspostavljanja sveopšteg koncepta zdrave ishrane i zasadila organsku baštu u Beloj kući, prvi povrtnjak još otkada je Elenor Ruzvelt bila prva dama

„namesti“ nekoliko svojih prijateljica. Ipak, do kraja leta ubedio ju je da odu da pogledaju film – Do the Right Thing Spajka Lija – i smažu po sladoled. Na letovanju 2004. godine, Barak je na recepciji hotela upoznao Spajka Lija; Mišel se prisetila kako mu je rekao: „Mnogo ti dugujem“, jer mu je ona tokom filma, pre mnogo godina, dozvolila da joj dodirne koleno. Njih dvoje postali su miljenici internet komune; od beskrajnih foto-galerija sa njihovim najupečatljivijim trenucima u javnosti do članaka u velikim listovima, kao što je Gardijan, u kojima se ispreda njihova ljubavna priča. Ali ono mnogo važnije, Obama se ne bi kandidovao da njegova supruga nije dala zeleno svetlo; eksplicitno je naglasio da je ona imala moć veta. „Njen prvobitni instinkt bio je da kaže ‚ne‘“, rekao je Obama za Njuzvik. Brinula je da bi oni koji ga podržavaju mogli da mu „smeste“, a bezbednosni rizici zaista

IKONA

su bili toliko ozbiljni za potencijalnog afroameričkog predsednika da je Obama dobio zaštitu tajnih službi ranije nego bilo koji drugi kandidat u istoriji. Ipak, Mišel se nagodila s njim. Ako će ući u predsedničku trku, moraće da uradi nešto za nju: da prestane da puši. Kada su pitali je li predsednik Obama nosio nikotinske flastere, Mišelin brat Kreg odgovorio je: „Mišel Obama je flaster!“ A pričaju i da tu predsedničku trku ne bi izdržao bez nje. Kada bi postajao sve uznemireniji, okretao bi se njoj. Ona ga je pažljivo slušala, pomagala mu sa govorima i smirivala ga. „Oni su u skoro telepatskoj vezi.“

samopromociju, obećavši da će se prženi krompirići vratiti u sve kafeterije na velika vrata kad njegova žena bude postala prva dama. ALI MIŠEL SE NIJE DALA OMESTI. IZVOJEVALA JE POBEDU u poboljšanju

zdravlja čitave nacije počevši od školskih užina koje su bile krcate kalorijama i sadržale premalo nutrijenata; „Healthy, Hunger-Free Kids Act“ stupio je 2010. na snagu i postao fokus kampanje „Let‘s Move!“. Angažovala je i predsednika Obamu koji je, kako je Politico objasnio, „kada je kampanja pokrenuta, dao izvršno naređenje da se kreira prva nacionalna agenda za gojaznost kod dece“. Mišel i Barak 2012. takođe su se javno izjasnili kao pristalice gej brakova. Tada su

NJENA NEPRETENCIOZNOST DONELA JOJ JE SIMPATIJE ONOG DELA NARODA i medija do kojih većina nekadašnjih prvih dama ni-

kada nije doprla. Prve dame gotovo su po pravilu uvek naginjale veselim temama, zato Mišelina direktnost i uključenost u goruće društvene i političke probleme ume da bude zbunjujuća, neočekivana. I sama je priznala da su joj često savetovali i nagovarali je da malo promeni ton, da nabaci neki „radosniji“, da jednostavno bude afirmativnija i pozitivnija u svojim izlaganjima. „Ona je suštinski iskrena“, kaže glavni strateg Obamine kampanje Dejvid Akelrod. „Pojavi se, kaže šta misli, šali se. Ne odmerava reči, niti ih bira pomoću antene za političku korektnost.“ Nije da ne ume da bude blaga i ženstvena. Samo se njena gordost gotovo po pravilu rasplamsa kad joj sugerišu da mora da bude tiša, glupavija, malo manje nezavisna. Neki novinar jednom ju je pitao da li je uvredilo kada je Bil Klinton prokomentarisao poziciju Baraka Obame u iračkom ratu kao „bajku“. Prvo je rekla: „Ne.“ Nakon samo nekoliko sekundi usijale su joj se oči i razdraganim glasom rekla je: „Iskopala bih mu oči“, kad je jedan od njenih savetnika odmah uputio značajan pogled. „Šalim se“, dodala je. „Vidite, to je ono zbog čega upadam u nevolju.“ Roditeljstvo je, mnogo više nego politika, neiscrpna pokretačka sila za Mišel. Strastvena je u konfrontiranju s problemima koje zaposlene žene imaju kada je neophodno da uspostave ravnotežu između porodičnog i poslovnog života. Zato se neretko dešava i da je njene ćerke Saša i Malija inspirišu na akciju. „Desilo se nešto sa mojom devojčicom; imali smo dobrog pedijatra, koji se ozbiljno bavi gojaznošću kod dece, i došlo je do toga da mi je jednom rekao da je ona na granici. Onda počnete da čitate sa nalepnica i shvatite da se u svemu što jedemo nalaze ogromne količine šećera. Sve što možete da kupite u flaši ili kako god upakovano je kao otrov, a ljudi toga mahom nisu svesni“, objasnila je Mišel. „Sada u kući držimo činiju punu svežeg voća. Ali da bi šestogodišnjakinja pojela voćku, ona mora da bude sveža – neće pojesti braon bananu, znate. Ko ima vremena da stalno ide po sveže voće? Ko to može da priušti, povrh svega?‘‘ U kuhinji njenih prethodnica Hilari Klinton i Lore Buš pripremala se organska hrana; Mišel je otišla korak dalje u pokušaju uspostavljanja sveopšteg koncepta zdrave ishrane i zasadila organsku baštu u Beloj kući, prvi povrtnjak još otkada je Elenor Ruzvelt bila prva dama. U januaru 2010. godine započela je inicijativu „Let‘s Move!“ čiji je cilj da se uhvati ukoštac sa jednim od najviše zabrinjavajućih trendova u 21. veku u Americi – gojaznošću kod dece. A 2012. godine, napisala je knjigu American Grown koja se temelji na njenom iskustvu sa gajenjem bašte i takođe se usredsređuje na promovisanje zdrave ishrane. Republikanci su je, naravno, kritikovali, u svom republikanskom maniru na Tviteru obaveštavali kad krenu u „Dunkin‘ Donuts“; Ted Kruz čak je iskoristio njenu zdravstvenu politiku kao kontraargument za

Pravo sa Prinstona otišla je na Harvard, na studije prava. Nakon što je diplomirala, zaposlila se u jednoj čikaškoj firmi i specijalizovala za zakon o intelektualnoj svojini. Radila je tamo tri godine, dok se nije, kako je i sama rekla, „razočarala u korporativnu Ameriku“

viši zvaničnici još jednom potvrdili uticaj koji Mišel ima na svog supruga, rekavši da su ona i jedna od savetnica, Valeri Džeret, vrlo istrajne u zagovaranju istopolnih veza i bračnih zajednica u Obaminom životu. Neumoljiva je kada je reč o principima kojih se treba držati bez obzira na sve. U poslu je, kažu, kao gladijator. A sada kada odlazi iz Bele kuće i svi se pitaju ko će Mišel Obama biti u budućnosti. „Otići ću onako kako sam i došla“, kaže. „Neću znati kako će stvari izgledati dok se to ne bude dogodilo. Nikada ranije nisam bila bivša prva dama. Ali uvek ću na neki način ostati uključena u javnu službu i javni život. Onog trenutka kada sam napustila posao u pravničkoj firmi, više se nikada nisam osvrnula. Uvek me je činilo živom da svoje talente i svoj dar koristim da pomognem drugim ljudima. Bolje spavam noću. Srećnija sam.“ ®

BUDI HUMAN

ANIMAL RESCUE SERBIA Volonteri za kuce i mace (i ponekog galeba) U podrumu zgrade Bigza jednom nedeljno okupljaju se entuzijasti željni da pomognu životinjama u nevolji. Oni se veru na drveće, spuštaju u jame i koriste dečje čamce kako bi spasli naše kućne ljubimce, ali i napuštene životinje i ptice. Zahvaljujući njima, više ne gledamo National Geographic pitajući se kada će ekipe za spasavanje životinja stići u Srbiju PIŠE JOVANA RADOVANOVIĆ ećina ljubitelja životinja godinama unazad priželjkuje službe koje će se baviti spasavanjem životinja i njihovim zbrinjavanjem, međutim, u Srbiji, gde problema ima napretek, a rešenja minimalno, takve službe u okviru državnih institucija su nezamislive. Spasavanjem životinja do marta ove godine bavili su se vatrogasci kad stignu, a onda je „njihov“ posao preuzela organizacija Animal Rescue Serbia (ARS). Osnivač netipične organizacije koja broji dvadesetak volontera Aleksandar Gavrić dve godine je čekao da svoju ideju o timu koji će se baviti spasavanjem ugroženih životinja sprovede u delo. U maju 2014. godine Srbiju su pogodile velike poplave. Spasavanje ljudi je izvedeno, reći će mnogi, na jedvite jade, a životinje, koje su ostale iza njih, praktično niko nije mogao da spase. Pokretane su akcije, mahom loše organizovane, međutim broj ljubimaca i stoke koji nisu preživeli navalu vode je veliki. Tada je Aleksandru, kako sam kaže, „pukao film“. Zajedno sa delom svog tima i njihovim ljubimcima dočekao nas je u podrumu Bigza, gde sastanče i čuvaju životinje

koje su spasli, a kojima nisu mogli da nađu dom ili da ih vrate na ulicu zbog stanja u kom su. „Bavim se inače sličnim stvarima. Bavim se speleologijom od devedesetih, radim obuke za specijalne jedinice policije, za vatrogasce. Životinje imam ceo život. Imam 19 mačaka i dva psa – reč je o spasenim. Ljubav prema životinjama i to znanje su se spojili, pa sam došao na ideju da napravim organizaciju i obučim što više ljudi. Da imamo konačno jednu civilnu jedinicu za spasavanje te vrste. Država se neće time baviti, niti želi da se bavi. Nisu rešena ni mnogo teža ni važnija pitanja, a ne briga o životinjama“, rekao je Aleksandar za Original. „POPLAVE 2014. BILE SU POKRETAČ. KADA SAM VIDEO KOLIKO je životinja ostavljeno na milost i nemilost, koliko njih nije spaseno, a moglo je da bude, shvatio sam da nema svrhe čekati. Tada sam počeo ozbiljno da razmišljam o pokretanju organizacije. Neke obaveze su me sprečile da to učinim ranije, pa sam u martu ove godine na Fejsbuku objavio poziv svima koji vole životinje da se okupimo 15. marta u Bigzu u prostorijama Avantura parka, koji vodim.“ Kako to uvek biva, na prvom sastanku se pojavilo 40 ljudi, ali već do sledećeg entuzi-

jazam je opao, pa danas ARS broji dvadesetak članova. „Ovde se, nažalost, dosta povezuje novac sa životinjama. Mnogo loših priča ima o organizacijama koje se bave udomljavanjem i azilima, pa smo mi shvatili da moramo da budemo drugačiji. Akcije spasavanja su potpuno besplatne, prioritet su one životinje koje su u većoj opasnosti, to je jedino čime se vodimo. Mi nemamo formalne članarine, a ljudi mogu da pomognu na razne načine, od toga da budu spasioci, asistenti spasilaca, do toga da nam pomažu oko administracije.“ Za samo par meseci rada zahvaljujući ARS-u spaseno je gotovo 150 životinja. U 90 odsto slučajeva to su mačke na drveću, a u ostalih 10 preovladavaju psi u šahtama. Upravo takav jedan slučaj vinuo je ARS u centar medijske pažnje. Gotovo svi portali pratili su uživo spasavanje dvomesečnog šteneta iz rupe duboke 12 metara. Bila je to filmska akcija koja je trajala satima. Nesretni pas upao je naglavačke u rupu koju su napravili stručnjaci ispitujući kvalitet zemljišta u Mirijevu. Nakon devet sati neprekidnog kopanja osam muškaraca i jedne devojke i još nekoliko volontera koji su držali svetlo i pomagali, psić je spasen u poslednjem trenutku. On je danas udomljen u porodici koja je i pozvala ARS na lice mesta.

BUDI HUMAN

U ARS-u JE SVE NA VOLONTERSKOJ BAZI, ČAK I veterinar. Spasavanje šteneta bilo je, kaže Aleksandar, najteža akcija do sada. Pre šteneta tu „titulu“ nosila je akcija spasavanja galeba, upetljanog u udicu i strujne kablove iznad vode u kanalu. „Ta akcija je trajala tri sata. Koristili smo dva dečja čamca da se izdignemo iznad vode, ali oni nisu bili stabilni, pa su naši spasioci završili u kanalu. Na kraju smo uzeli merdevine, zaboli ih u mulj i tako spasli galeba. Udica mu je bila zabijena u krilo, sam nije imao nikakve šanse.“ „Svaka akcija je posebna priča. Moramo da se dovijamo na razne načine kako da priđemo životinji“, kaže Irena, koja je bila među onima što su prilikom spasavanja galeba završili u vodi. Volontere ARS-a trenutno možete naći u Beogradu, Novom Sadu, Vršcu i Nišu. Javljaju se i iz drugih gradova po Srbiji, ali dok ne prođu obuku, ne mogu postati deo ove humane jedinice. „Obuku obavljamo u Avantura parku na Adi Ciganliji. Učimo ih da se penju na drveće, da se spuštaju u bunare i šahtove, i naravno, kako se postupa u spasavanju sa vode. Obuka traje dva do tri dana, ali reč je o početnom nivou, i ta znanja moraju da se nadograđuju. Pre nas, niko u Srbiji se nije

bavio ovim vidom spasavanja. Ne postoji niko ko može da nam kaže kako se neke stvari rade“, objašnjava Aleksandar. OTEŽAVAJUĆA JE OKOLNOST TO ŠTO, ZA RAZLIKU OD LJUDI, životinje često ne sarađuju sa onima koji su došli da ih spasu – pokušavaju da ugrizu, beže od spasilaca i tada na red dolazi snalažljivost. Aleksandar ističe da je najveća snaga ARS-a u tome što su svi članovi iz različitih struka, različitih profila, i što se svi dopunjuju. Većina poziva koje ARS primi su legitimni, i zaista se radi o životinjama koje su u nevolji, međutim, dešava se da ih pozovu u pomoć kada im gušter uđe u kuću, kada mačka uđe u haubu kola. U tim slučajevima ARS ne može da pomogne, osim da, kako kaže Aleksandar „razvali nečiji auto“. „Naš savet u takvim situacijama je da se vlasniku automobila ostavi poruka, da, pre nego što upali auto, otvori haubu, kako bi mačka izašla.“ Ono što je ARS-u potrebno jeste „izviđački korpus“ i tu se oslanjaju na klince iz srednjih i osnovnih škola. „Trudimo se da napravimo što širu mrežu ljudi koji će nam javljati kakva je situacija na terenu. Kada dobijemo prijavu, da neko iz tog kraja ode da vidi šta se tačno

dešava, da nam pošalje fotografije, kako bismo znali šta nam treba od opreme, koliko je ozbiljna situacija... I tu računamo na klince. Oni najbolje poznaju kraj iz kog su, znaju da rukuju pametnim telefonima, da naprave snimak, da pošalju fotografije“, objašnjava Aleksandar. „Ako bismo u Beogradu, recimo, napravili takvu grupu od 300 ljudi, pokrili bismo sve krajeve grada i mnogo lakše bismo radili svoj posao. Imali smo prezentaciju u Osnovnoj školi 'Mihajlo Pupin', predstavili smo im šta radimo, i nadam se da će nam deca iz te škole biti izvidnica za kraj.“ Oni koji nemaju vremena da budu izviđači ARS-u uvek mogu da pomognu donacijama, kako novčanim, tako i u robi, privremenom smeštaju, jer ARS ne ostavlja povređene životinje na ulici, zbog čega imaju i veliki broj životinja za udomljavanje. ® BROJ ZA POMOĆ Ako vidite životinju u nevolji, možete pozvati ARS-ov kol centar 064/8210-200. Važno je da znate da morate da ostavite tačnu lokaciju i kontakt, kako bi „arsovci“ mogli lakše da nađu životinju. Dostupna je i Fejsbuk stranica – Animal Rescue Serbia

EX CATEDRA

Profesor Vladimir Koprivica

Neko od šanse pravi problem, a neko od problema šansu RAZGOVARALA ZORICA MARKOVIĆ FOTOGRAFIJE IGOR PAVIĆEVIĆ

EX CATEDRA

azgovarajući sa Aleksandrom Ðorđevićem, selektorom košarkaške reprezentacije Srbije, letos na kopaoničkim pripremama, još dok su mediji strepeći iščekivali Olimpijske igre u Riju, legendarni košarkaš mi je kao jedno od imena kojima najviše veruje i koje ubraja u svoj nezvanični „stručni savet“ izdvojio ime profesora Vladimira Koprivice, dekana Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja. Profesora koji već dugo važi za jednog od najboljih na Beogradskom univerzitetu, zvanično najboljeg motivatora koje ova zemlja ima. Uspeh košarkaša bio je tada povod da pretresemo situaciju u srpskom sportu, pa i tvrdnje Andrije Prlainovića koje su uzdrmale Srbiju. Profesor je objasnio da je ovom društvu potreban sistemski rad u srpskom sportu, posebno u onim koji nam donose radost, jer zaista drugačije nije moguće očekivati da vrhunski sport može da opstane. Ipak, on je mnogo više od teoretičara sporta i dugogodišnjeg košarkaškog radnika koji je edukovao neke od najboljih srpskih trenera. Motiv je, kad-tad to shvatimo, jedan od najvažnijih pokretača u životu. Šta kada ne ide, kada treba krenuti iz početka ili kada se treba boriti protiv samog sebe? Tada metode profesora Koprivice mogu da preokrenu ne samo rezultat već i život.

Dugogodišnji dekan Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja mnogo više je od teoretičara sporta i dugogodišnjeg košarkaškog radnika koji je edukovao neke od najboljih srpskih trenera. Motiv je, kad-tad to shvatimo, jedan od najvažnijih pokretača u životu. Šta kada ne ide, kada treba krenuti iz početka ili kada se treba boriti protiv samog sebe? Tada metode profesora Koprivice mogu da preokrenu ne samo rezultat već i život

njegovi ciljevi realni, dostižni. Teško je motivisati ljude u masi, ali put do svakoga je otvoren ako kažete da ste imali iste probleme, iste dileme i ako im pokažete kako ste uspeli da iz toga uspešno i zadovoljno izađete. Neko od šanse pravi problem, a neko od problema šansu. Uspeh je opojna melodija uspavanke, lepa i opasna. A neuspeh mora biti alarm koji u nama budi sve duhovne i telesne sile. U toj ravnoteži dobrog i lošeg treba tražiti sopstveni put koji traži oprez i akciju, a nikada pasivnost, očajavanje i očekivanje da nam neko ili nešto reši problem. Kad motivišete studente da završe fakultet, a da to ne bude zbog toga da mogu da „zapale“ u inostranstvo, šta im kažete?

Obično ih pitam: Kako ćeš sutra podstaći svoje dete da uči, da radi? Dete će odmah reći da ni roditelj nije uspeo. Dakle, završi fakultet, jer tako već ulažeš u svoju decu. Osim toga, sve što ne dovedemo do kraja, nosimo kao ožiljak do kraja života. I ja ih imam nekoliko i trudim se da ih smanjim! Završiti fakultet je i velika sreća za porodicu. Ako sam mentor, uvek insistiram da roditelji prisustvuju odbrani diplomskog rada i uživam u njihovim začuđenim, ponosnim i često suznim licima. Roditelji tada shvate da su im deca porasla, da znaju, da mogu, da su postala ono što su želela.

U moć rada sam apsolutno uveren, jer sam proživeo teške godine. Dete sam nepismenih a mudrih roditelja koji su me vaspitavali da poštujem, da radim i da volim ljude Kažu da ste najbolji motivator, bar je to zvanični izbor studenata celog Beogradskog univerziteta. Kad bi trebalo sada da motivišete sve one kojima ova 2016. nije bila najbolja, šta biste im rekli?

Kad hoću da motivišem nekoga ko je neuspešan, moram znati njegove ambicije, strahove, prepreke, ali pre svega tragam za uzrocima i analiziram u kojoj meri su

A inostranstvo? Treba voleti svoju zemlju; u tuđini si uvek stranac; tuđ jezik je i tuđa misao, običaj, vera; nije sreća samo u materijalnom... Bio sam godinu dana u inostranstvu i znam šta znači čuti pretponoćne vesti iz Beograda, našu reč, našu muziku. Ali kada mi na različite načine studenti kažu ono što se može svesti na: „Volim Srbiju, ali voli li ona mene“ – nemam valjan odgovor!

EX CATEDRA

Treba nešto naučiti i od cvrčka! Rad daje rezultat i zadovoljstvo njime izazvano, ali to treba znati i nagraditi, proslaviti. Posle svih napora i uspeha treba biti i hedonista, uživati u tome i podeliti sreću sa drugima Kako vam se čini ova priča o fizičkom vaspitanju u osnovnim školama? Da li je bolje stvarno ga ukinuti, ako je postojalo „pro forme“, nego da klinci stalno dobijaju opravdanja kako ne mogu da ga rade?

Teško je oceniti ono što još nije ni počelo, jer „vaga ne sme unapred da zna“. Ako se poveća fizička aktivnost učenika, biće to dobro, ako se smanji, onda je to suprotno svemu što nauka kaže, a naše i strano iskustvo potvrđuje. Biće to udar ne samo na biološki već i na psihički i socijalni integritet mladih. Proći će zlatni, senzitivni period za razvoj motorike i to se više nikada neće moći da nadoknadi. Nadam se da će oni koji odlučuju poslušati glas zdravog razuma i logiku da o tome odlučujuću reč treba da ima znanje i iskustvo. Srećna je zemlja u kojoj eksperti imaju moć odlučivanja! Kako vam se čini fizičko zdravlje ove nacije, a onda i njen duh, ako je drevna Grčka bila u pravu da je „u zdravom telu zdrav i duh“?

Neki autori smatraju da je osnovna ideja zapravo da je zdravo telo proizvod zdravog duha. Ima i drugih tumačenja, ali realnost je nekada drugačija. Koliko je ljudi bolesnog tela i zdravog, briljantnog duha! Koliko je tek onih koji imaju savršeno telo i bolestan, nasilnički, često i ubilački um. Dobro je ako se uspostavi harmonija duha i tela u čoveku, a fizička aktivnost, sport i rekreacija tu mogu mnogo da pomognu. Kada su svojevremeno Kanađani uvideli da njihov čovek od 40 godina po svim pokazateljima odgovara Šveđaninu od 60 godina, povela se velika akcija da se unapredi zdravlje stanovništva u kojoj je fizička aktivnost imala dominantno mesto. Rezultati su relativno brzo postignuti, a akcija je postala trajna. Da li je zaista tačna ona priča o cvrčku

i mravu kad govorimo o postignućima? Da li se naporan rad uvek isplati, ako gledamo ovu zemlju u kojoj se isplati ići od rijalitija do rijalitija, kupovati diplome i plagirati doktorate?

Očekivani odgovor je da je mrav u pravu, ali nije! Odnosno nije potpuno u pravu. Treba nešto naučiti i od cvrčka! Rad daje rezultat i zadovoljstvo njime izazvano, ali to treba znati i nagraditi, proslaviti. Posle svih napora i uspeha treba biti i hedonista, uživati u tome i podeliti sreću sa drugima. Ali ako je uživanje samo sebi cilj, onda je hedonizam takve vrste destruktivan za čoveka. Dakle, raditi kao mrav, a proslaviti kao cvrčak, ali i jedno i drugo sa merom. Svaki napor se isplati, naročito ako je nagrađen. Ako nije, mora čovek biti zadovoljan sobom da je uradio, da je dao sve od sebe, i to je neka vrsta nagrade. Ono do čega se dođe bez zasluge, bez sopstvenog rada, nema pravu vrednost. Lažne diplome, prepisani doktorati i drugo uvek stanuju u čoveku. I da niko ne otkrije prevaru, čovek sebe ne može prevariti, jer zna da nije vredan onoga što ima. Odbrana od takvih negativnih misli o sebi često rezultira bahatošću i agresijom prema drugima. Veliki brat stvara ličnosti koje žive u paralelnom svetu i u uverenju da su značajni u svom okruženju. Iz takvog mentalnog stanja se ne može lako izaći. A svako ko pomisli da je značajan u ovom svetu – u velikom je problemu. Ali ne sme pomisliti ni da nije! Majka Tereza je lepo rekla: „Znaj da si zrnce u kosmosu, ali kosmos nije celina bez tebe.“ Vi ste uvek govorili da je legendarni profesor Matvejev vaš otac u teoriji sportskog treninga. Koliko su se njegove postavke promenile do danas?

Lav Pavlovič Matvejev je u sportskoj nauci najveći čovek dvadesetog veka. Bio je filozof i naučnik, čovek sposoban da objedini veliko istraživačko i praktično iskustvo i formira teoriju sportskog treninga koja je prihvaćena u celom svetu. Radio je do poslednjeg daha, završio svoju poslednju, najobimniju knjigu i umro ne dočekavši da je vidi odštampanu. Teorije se dugo formiraju, teško menjaju, a još teže ruše. Mnoge klasične postavke i danas važe, a neke se menjaju. Matvejev je svoju teoriju tako

postavio da nije zatvorio vrata za promene. Naprotiv! Problem je što to neko vidi, neko ne ili neće da vidi. Ni naučnici nisu bez ljudskih slabosti, posebno sujete. Veličina čoveka je da ume da se raduje, da se oduševljava uspesima drugih, boljih od nas. A šta bi taj najveći ruski profesor rekao o onima koji danas predstavljaju Rusiju kao sportsku naciju u ovoj ogromnoj aferi dopinga?

Bio je veliki patriota koji je falsifikovao datum svog rođenja kako bi bio stariji i da bi ga poslali da brani Lenjingrad! Patio bi zbog toga, jer je verovao da se do vrhunskih rezultata može doći bez dopinga. Ali bi znao da u aferi ima istine, ali i mnogo politike. U Riju su učestvovali neki sportisti koji su bili kažnjeni zbog dopinga, a sprečeni su da učestvuju mnogi ruski atletičari koji se nikada nisu dopingovali. Koliko je tek njima teško! Namerno ne kažem: bilo teško. Razgovarao sam sa našim olimpijcima koji su uoči puta za Barselonu saznali za sankcije i da neće učestvovati na igrama. Tu nepravdu, taj sportski infarkt treba izdržati. Rekli ste: „Ako je prava, informacija je moć.“ Kako danas razlikujete pravu od lažne, posebno ako su lažne većina?

Informacija je moć, ali za koga? Ako slušamo prave autoritete, čitamo knjige i radove koji su metodološki dobri i sadrže relevantne informacije, postajemo moćniji, stičemo prava znanja. A put po čuvenoj spirali spoznaje je kraći, radost saznanja veća. Međutim, mladim ljudima nije lako da se u mnoštvu informacija snađu. Znalci kažu da se u jednoj sekundi savremenog sveta plasira toliko informacija koliko su sve svetske novine objavile u prošlom veku! Naizgled je mogućnost izbora neograničena, ali prave slobode ima malo. Internet je auto-put kojim se najbrže stiže do cilja. Ali kraj puta su primamljive reklame da se skrene i pogledaju svetski tračevi, zanimljivosti, erotski programi, muzika... I mlad čovek zaluta na kozje staze i zaboravi na auto-put i svoj primarni cilj. Što je najgore, postaju zavisni od takvih informacija. I tada je informacija moć, ali za one kojima je cilj da drugima, posebno mladima, skrenu misli na ono što oni žele, da im formiraju svest, da umesto njih imaju stav o svetskim problemima, da prodaju ono što žele itd. To je svojevrsna kontaminacija informativnog prostora. Danas svi znaju kako izgleda Kim Kardašijan ili neka starleta, a ne mogu navesti tri akademika. Studentima kažem da stiču funkcionalna

EX CATEDRA

znanja koja mogu da se povežu i praktično primene, a da se čuvaju beskorisnih informacija koje ničemu ne služe. Malo je poznato da ste vi, između ostalog, uticali na to da Saša Đorđević postane trener. On je preokrenuo situaciju u srpskoj košarci. Zbog čega se mi uzdižemo u pobedama, a kudimo u porazima, posebno one najbolje među nama?

Nisam – Sale Ðorđević je još dok je igrao bio u neku ruku trener na terenu. Ljubav prema Srbiji i košarci je tako velika da on vuče sve ljude sa sobom, podiže im samopouzdanje i spremnost da daju sve od sebe do nivoa na kome postižu nerealno visoke rezultate. Sport je metafora rata, a u njemu komandant ima veliku ulogu. Za mnoge koji su malo toga uradili u životu i koji vide samo završni čin – takmičenje, pobeda je melem za sve sopstvene neuspehe i prilika da se identifikuju sa sportistima, a poraz je prilika da iskažu frustracije, jer su izneverena očekivanja. Odmah su spremni da vređaju, omalovažavaju i da zaborave sve što su sportisti prethodno uradili. Oni drugi, koji razumeju sport ili znaju koliko je teško u bilo kojoj oblasti doći do cilja, mnogo su realniji. Kad smo već kod života, da li je opasnije oklevanje ili brzopletost?

Ovo pitanje je najteže. Stari Latini su rekli da je opasnost u oklevanju. A brzopletost nekada mnogo košta. Iskustvo mi govori da čovek u oblasti koju dobro poznaje i gde ima praktična iskustva treba da bude hrabar, da ne okleva u ključnim trenucima, naročito u vremenskoj oskudici. Tamo gde nije siguran, gde nema znanja ni iskustva, brze odluke će verovatno biti i brzoplete, pogrešne. Potrebno je pitati stručne i uspešne, pa tek tada odlučiti. Brinete li zbog budućnosti srpskog sporta, recimo vaterpolisti vape da im se pomogne da sačuvaju taj trofejni sport od nestajanja? I da li brinete zbog budućnosti srpske košarke?

Sa jedne strane su pozitivne promene jer Srbija ima strategiju sporta iz koje niču lokalne strategije u mnogim opštinama; imamo sve popunjeniji sistem sporta, nagrade sportistima, životne penzije; brojne akcije da se mladi uključe u sport... Sa druge strane, sve se manje dece rađa, deca su manje fizički aktivna, gojazna su i malo sposobna, manje žele da se bave sportom... Posledice će biti vidljivije posle desetak godina.

Naši vaterpolisti su neobjašnjiv svetski fenomen – takva u svetskim razmerama nedostignuta dominacija, a tako loši uslovi u odnosu na druge! Partizan, verovatno najuspešniji klub sveta u sportskim igrama po broju osvojenih medalja i uspehu njegovih igrača u reprezentaciji i najboljim svetskim klubovima, a opet kao feniks mora da niče iz pepela! Neverovatno i nepravedno. Srpska košarka će uvek naći rešenje jer ima tradiciju i sposobne ljude. Naša ljubav prema toj igri ruši sve granice realnog. Ipak, svaka ljubav traži potkrepljenje. Šta volite da čitate i šta preporučujete drugima?

Knjige su izvor moje radosti i moje tuge. Pažljivo biram šta čitam i nikada to nisu bestseleri koji žive jedno leto. Moja ogromna biblioteka čeka penzionerske dane. Pogled na te knjige ispunjava me tugom, jer na mom radnom stolu leže diplomski i master radovi, doktorati i knjige koje recenziram. Tu je i neizbežna literatura iz teorije sportskog treninga za pripremu predavanja. Zbog toga za čitanje biram kratke forme, najčešće antologije pripovedaka nekog naroda. Radni dan u kabinetu na fakultetu počinjem uz kafu i poeziju koja mi je nadohvat ruke. Ponekad se šalim da je R. Tagor napisao sve moje pesme. Van struke preporučujem više knjiga, ali ću izdvojiti Mihiza i njegovu knjigu Autobiografija o drugima, jer mislim da je to literarni oblik udžbenika intelektualca – misaonog, hrabrog i nepodmitljivog. A voleo bih da većina studenata bude takva. „Pravi učitelj, dostojan tog imena, kod svojih učenika pobuđuje duh slobodnog mišljenja i osećaj lične odgovornosti.“ To je prvo što izgovarate novim generacijama. Zbog čega taj podsticaj slobodnog mišljenja nije ono što propagira obrazovni sistem?

Sloboda je osnova stvaralaštva. Kaneti je to divno objasnio: „Ne mrzim naučeno – mrzim što u njemu stanujem“! Ako se školstvo pretvori u reprodukovanje znanja, onda tu nema stvaralačke igre niti radosti. Oduzmite detetu igru i ono više ne postoji za školu. Na univerzitetu je sujeta majka intelektualne destrukcije. Pustimo studente da kažu šta misle, šta su saznali; neka kažu nešto drugačije, neka nam se suprotstave u mišljenju, ali argumentovano. Za to treba da ih ohrabrimo, a nikako da ih kažnjavamo ili ismejavamo zaštićeni nedodirljivim autoritetom nastavnika.

Vi često kažete mladima da rade kad je teško, a ako je mnogo teško, da rade mnogo. A kada je strašno teško, onda da daju sve od sebe do granica neverovatnog. S kojim uverenjem im to govorite?

Cinični i duhoviti Oskar Vajld je rekao: „Rad je utočište ljudima koji nemaju nikakvog drugog pametnijeg posla“! U moć rada sam apsolutno uveren, jer sam proživeo teške godine. Dete sam nepismenih a mudrih roditelja koji su me vaspitavali da poštujem, da radim i da volim ljude. Već u četvrtoj godini me je otac zaposlio u bašti, a u sedmoj mi je dao jednu leju da samostalno obrađujem. Sadio sam luk, grašak, pasulj i krompir. A kada je mojom rukom posađen luk počeo da niče, bio sam toliko srećan i ponosan, više nego na sve što sam u životu kasnije postigao. Kada sam studirao, bilo je tu nemaštine, pa i gladi ponekad. Završio sam fakultet i tih godina sam dolazio na posao u pantalonama koje sam dobio na radnoj akciji, jer nisam mogao kupiti nove. Bio sam podstanar i na ivici egzistencije; ipak, nikada se nisam žalio jer sam verovao da ću radom stvoriti sve što mi treba za život. I uspeo sam, pa bih danas mogao mnogo toga da se odreknem. Verujete li u one novogodišnje odluke i studentske dve od tri čuvene laži „od ponedeljka učim i prestajem da pušim“?

Studente učim da u sportu i životu planiraju unazad! Kada bi neko rekao da od sudnjeg dana pa do danas neće pušiti – poverovao bih mu. Student ako sprema ispit iz knjige koja ima dvesta stranica i za to ima dvadeset dana, lako može isplanirati učenje. Da bi se naučilo gradivo, potrebno je bar četiri puta pročitati knjigu, dakle 800 strana. Prema tome, danas treba pročitati i učiti 40 strana da bi se ispunio plan. „Počeću od ponedeljka, od Nove godine, ima još dosta vremena“ i slično, samoobmanjujuće su laži neuspešnih. Verujete li i dalje da je najbolje sredstvo za smirenje – vežbanje?

Da, nauka je to i dokazala. Od pilula za smirenje efikasniji je alkohol, a od oboje dugotrajno vežbanje niskog intenziteta. Treba šetati, plivati, voditi bicikl ili pak nešto fizički raditi. Srbija se uništava bensedinima, a jednostavno je rešenje. Čak i medicina priznaje – nemamo lek koji je moćan kao vežbanje! ®

NIŠTA NIJE NEMOGUĆE, PRIJATELJU MOJ 40

FENOMEN

D Njegov transfer iz Mančestera u Real bio je tada najskuplji na svetu. Rekorder je po broju golova u jednoj sezoni Lige šampiona – 17, a i najviše golova je dao u istoriji tog takmičenja. U španskoj ligi je do gola broj 200 stigao za samo 178 utakmica. Osim toga, jedini je u istoriji koji je postigao više od 50 golova u sezoni šest puta u nizu. Sa reprezentacijom je učestvovao na četiri Evropska šampionata i na tri Mundijala. To je sve Kristijano Ronaldo. Jedan od, kažu, najvrednijih fudbalera koji je ikada jurcao za bubamarom, neko ko je veliki talenat nadogradio time što je uvek trenirao kao sumanut. Međutim, Kristijano Ronaldo je i još nešto – jedan od najomraženijih fudbalera na svetu. Zašto? PIŠE SLOBODAN MARIČIĆ

ečak u zeleno-belom dresu na vodoravne linije zaleće se da izvede „bekovsku“. Teren sav nikakav, linije se jedva vide, a tek pokoja travka uspeva da se probije kroz zemlju. Odmah iza golova je mala ograda, pa nešto što bi lako moglo da prođe kao prašuma. Nije ju lepo ispucao, lopta jedva da je prešla onu magičnu liniju posle koje fudbaleri često naprasno počnu da boluju od padavice. Tu je lepo, desnom nogom, prima dečak u ljubičasto-belom dresu. Na leđima mu piše broj sedam. Pušta je da tapne koji put. Šut. Golman, debeljuca u zelenim štucnama, crnoj trenerci i nekom ljubičastom duksu, samo je pogledom prati. Lopta uleće u suprotan ugao mreže nameštene onako na trougao, kao nekada. Strelac mirno stoji posle evrogola, samo mu je desna ruka podignuta. Saigrači prilaze, grle ga i skaču na njega. Snimak potom prikazuje publiku. Roditelji sede, gledaju svoju decu, maštaju valjda o nekoj zelenijoj travi. Jedna beba baš i nije neki ljubitelj fudbala pa se zanima kakvom kapom, golčina je nije dotakla nimalo. Među njima je i jedan čovek sa bradom, njegova pažnja je usmerena najviše na dečaka koji je postigao gol. DOBRIH PETNAESTAK GODINA KASNIJE, FUDBALSKA REPREZENTACIJA PORTUGALIJE IMA TRENING tokom Svetskog prvenstva u Brazilu. Trava je zelena, nema prašuma iza golova sa mrežom na trougao, a tribine su pune. Tinejdžerka preskače ogradu i veštim manevrom izbegava prvu grupu redara i čuvara. Trči preko terena, tu odmah pored čunjeva i onih štapova koji se zabodu u travu ne bi li izigravali prepreku krivonogim fudbalerima. Ima dugu crvenu kosu, farmerke i dres. Na njemu piše broj sedam. Izvesni rmpalija uspeva da je stigne i njena misija je završena. „Bila je u tvom hotelu juče, čekala te je“,

kaže jedan od novinara Kristijanu Ronaldu. „Ova devojka?“ „Da.“ „Nisam je video.“ „Kristijano, preskočila je ogradu.“ „Da, obezbeđenje mi je reklo. Videću se s njom uskoro. Fizički je dobro pripremljena, treba biti u formi da se preskoči ograda“, govori Ronaldo uz osmeh. Crvenokosa devojka dolazi do klupe. Jedva stoji na nogama dok lije krokodilske suze. On ustaje i grli je. Čuje se kako mu zahvaljuje kroz plač. „Uspela sam“, kaže posle novinarima, i dalje kroz plač. „Šta ti je Kristijano rekao?“ „Rekao mi je da budem mirna, da prestanem da plačem i da se čuvam. Pitao me je kako se zovem, a ja sam mu rekla da me zaprati na Tviteru.“ OVAJ DEČAK I PRATILAC CRVENOKOSE TINEJDŽERKE NA TVITERU NEDAVNO je osvojio svoju četvrtu Zlatnu loptu. Prve tri su pale 2008, 2013. i 2014. godine, što je najviše lopti od zlata koje neki evropski fudbaler ima u svojoj vitrini. Dobro, onaj jedan – što bi sportski komentatori rekli, omaleni – iz Argentine ih ima pet, ali šta sad. Nije lako nabrojati sve uspehe Kristijana Ronalda. Ima četiri Zlatne lopte. Forbs navodi da je najplaćeniji sportista na svetu, a ESPN da je najpoznatiji sportista na svetu. Tri puta je osvajao Premijer ligu, jednom Primeru, nekoliko kupova i u Engleskoj i u Španiji, tri puta Ligu šampiona, bio je klupski prvak sveta i evropski prvak sa reprezentacijom. Njegov transfer iz Mančestera u Real bio je tada najskuplji na svetu. Rekorder je po broju golova u jednoj sezoni Lige šampiona – 17, a i najviše golova je dao u istoriji tog takmičenja. U španskoj ligi je do gola broj 200 stigao za samo 178 utakmica. Osim toga, jedini je u istoriji koji je postigao više od 50 golova u sezoni šest puta u nizu. Sa reprezentacijom je učestvovao na četiri Evropska šampionata i na tri Mundija-

„Bio je neželjeno dete, ali je sin koji mi je doneo mnogo sreće. Sve njemu dugujem“, navodi njegova majka. Ona sada kupuje tablete za smirenje zbog fudbala, suviše se nervira dok gleda utakmice svog sina

FENOMEN

la. To je sve Kristijano Ronaldo. Jedan od, kažu, najvrednijih fudbalera koji je ikada jurcao za bubamarom, neko ko je veliki talenat nadogradio time što je uvek trenirao kao sumanut. Međutim, Kristijano Ronaldo je i još nešto – jedan od najomraženijih fudbalera na svetu. Zašto? Menekin čelendž, jedan od iritantnih internet trendova koji su zanimljivi tek koji dan (ako i toliko), ali u kojima obavezno učestvuje svaka osoba na planeti. Cilj je, kao što znate, da se pretvarate da je vreme stalo – kamera snima, a niko ni da trepne. Mnogi su se snimali u zamrznutom stanju, pa tako i reprezentacija Portugalije. Dok kamera luta svlačionicom, neki igrači sede na klupi i kao gledaju u telefon. Čovek koji bi mogao da bude fizioterapeut zamrznut je u popravljanju nečije noge, a grupa igrača pored pravi selfi. A Ronaldo? Stoji nasred svlačionice, samo u gaćama, naravno, zategnut najviše što može. Zato, između ostalog. KRISTIJANO RONALDO DOS SANTOS AVEIRO ROĐEN JE 5. FEBRUARA 1985. u Santo Antoniju, kraju grada Funšal u portugalskoj pokrajini Madeira. Najmlađe je dete nekadašnje kuvarice Marije Dolores dos Santos Aveiro i Hosea Dinisa Aveira, baštovana. Ima jednog brata i dve sestre. Ronaldo uopšte nije bio „u planu“. „Bio je neželjeno dete, ali je sin koji mi je doneo mnogo sreće. Sve njemu dugujem“, navodi njegova majka. Ona sada kupuje tablete za smirenje zbog fudbala, suviše se nervira dok gleda utakmice svog sina. Drugo ime, Ronaldo, dobio je po bivšem predsedniku SAD Ronaldu Reganu, omiljenom glumcu njegovog oca. Kako kaže, odrastao je u siromaštvu i delio je sobu sa bratom i sestrama. Kao dete igrao je za amaterski tim Andorinja u kojem je njegov otac pomagao oko opreme. Potom je dve godine proveo u lokalnom Nacionalu, da bi sa 12 godina otišao na trodnevnu probu u Sporting i ubrzo krenuo u njegovu omladinsku školu. „Peglao sam odeću kada sam imao 11 godina. Moja mentalna snaga dolazi iz tih dana“, kaže Ronaldo. Dve godine kasnije prekinuo je školovanje, izbačen je nakon što je bacio stolicu na profesora koji ga „nije poštovao“. Kada je imao 15 godina, imao je problema sa srcem zbog kojih je mogao da odustane od fudbala. Išao je na operaciju, izašao je iz bolnice

BBC je nedavno objavio tekst pod naslovom "Možda je vreme da prestanemo da mrzimo Ronalda", u kojem se navodi koliko je novca Ronaldo donirao siromašnima, da redovno daje krv... samo nekoliko sati kasnije i za koji dan se vratio na teren. U prvi tim Sportinga premešten je sa samo 16 godina, čime je postao prvi igrač koji je u samo jednoj sezoni igrao za tim ispod 16 godina, ispod 17, ispod 18, drugi tim i prvi tim. „Sećam se kad sam ga prvi put video da igra. To je bilo u omladinskoj školi Sportinga. Rekao sam asistentu – eno Van Bastenovog sina. Ronaldo je imao neverovatnu tehniku. Istakao se“, kaže Murinjo. U OKTOBRU 2002. DEBITOVAO JE NA MEČU PROTIV MOREIRENSEA i postigao gol, a godinu dana kasnije dogodio se meč koji mu je potpuno promenio karijeru. Sporting je

igrao prijateljsku utakmicu protiv slavnog Mančester junajteda. Ronaldo je taj meč tako odigrao da su igrači Mančestera na putu do kuće preklinjali ser Aleksa Fergusona da ga kupi. „Posle utakmice sa Sportingom momci su mi u svlačionici konstantno pričali o njemu, a u avionu mi je jedan od njih govorio da ga dovedemo. Toliko visoko su ga ocenili“, kaže Ferguson. A moglo je sve da bude drugačije i da svet sada ne bude ovakav kakav jeste. Mogao je da ode u Liverpul, koji bi onda možda osvojio dugo željenu titulu, leptir bi negde zamahnuo krilima i na Kilimandžaru bi se zato zakotrljala kakva snežna kugla... Do transfera na Enfild nije došlo zbog

FENOMEN

sistema plata, rekao je jednom tadašnji trener skauzera Žerar Ulije. Kako kaže, plata koju je Ronaldo tražio izazvala bi probleme u svlačionici. „Možda bismo osvojili titulu sa Ronaldom, ali imali smo Harija Kjuela koji je takođe igrao dobro u to vreme“, navodi Ulije. Zagrizao je i Arsenal, novac nije bio problem. „On (Ronaldo) bio je veoma blizu da dođe ovde. Imao je dres Arsenala sa brojem devet na leđima. Međutim, Karlos Keiroš (Ronaldov menadžer, prim. aut.) otišao je do Mančester junajteda i ukrali su ga. Pa, to je život. Date sve od sebe, ali ponekad su ljudi jači od vas“, kaže Arsen Venger. Kristijano je prešao u Mančester gde je postao prvi Portugalac koji je izašao pred navijače na „Teatru snova“. Stigao je za 12,24 miliona funti – bio je najplaćeniji tinejdžer u istoriji engleskog fudbala. Tražio je broj 28 koji je nosio u Sportingu, ali je dobio sedmicu, tešku od previše znoja koju su na nju nakapali Džordž Best, Erik Kantona i Dejvid Bekam. Ipak, to ga nije omelo, rekao je da mu je cilj da za tri godine bude među najboljim igračima sveta. „Broj sedam je velika čast i odgovornost. Nadam se da će mi doneti mnogo sreće“, rekao je Ronaldo te 2003. godine. Ključnu ulogu u njegovom razvoju odigao je ser Aleks Ferguson. „Bio je moj otac u sportu, jedan od najvažnijih i najuticajnijih faktora u mojoj karijeri“, rekao je Ronaldo o njemu. Debitovao je protiv Boltona 16. avgusta 2003. godine, ušao je u 60. minutu umesto Nikija Bata i dobio ovacije celog stadiona. „Najuzbudljiviji debi koji sam ikada video“, rekao je potom Džordž Best. „Bilo je tokom godina nekoliko igrača koje su opisivali rečima ‘novi Džordž Best‘, ali ovo je prvi put da je to kompliment za mene“, kazao je Best. Dve godine kasnije Ronaldu od alkoholizma umire otac, onaj čovek sa bradom koji je gledao malog strelca u ljubičasto-belom dresu, što ostavlja na njega dubok trag. „Kada mi je otac umirao, bio sam u bolnici u Londonu i nije bilo dobro. Rekao sam Fergusonu: ‘Treneru, želim da idem.‘ Bio je ključni trenutak sezone. Ferguson mi je rekao: ‚Fudbal ne znači ništa u poređenju sa tvojim ocem. Ukoliko želiš da ideš, idi.‘ Uvek ću ceniti to“, priča Ronaldo. TREĆA GODINA U JUNAJTEDU, 2006, BILA JE BURNA ZA Ronalda. Imao je problem sa navijačima Benfike – pokazao im je prst,

ISHRANA KRISTIJANA RONALDA Frekvencija obroka: dnevni unos hrane podeljen je na šest manjih obroka razdvojenih periodima od dva do četiri sata. To pomaže kontroli metabolizma. Ishrana sa značajnom količinom proteina: Ronaldova ishrana sadrži mnogo mesa jer je visok unos proteina neophodan za obnovu mišića. Suplementi za oporavak: proteinski šejkovi, multivitamini. Dovoljno povrća: pošto je povrće puno minerala i vitamina, neophodno je za oporavak. Šećer izbegavati: hrana i piće koji sadrže šećer uzrokuju akumulaciju masnoće i usporavaju metabolizam.

ŠTA JESTI Doručak: jaja, voćni sok, integralne žitarice ili žitarice od celog zrna. Ručak: pasta od celog zrna, zeleno povrće, kuvani krompir, piletina sa salatom. Užina: tunjevina sa voćnim sokom ili limunadom. Večera: pirinač, pileće ili ćureće grudi, pasulj i voće.

dobio je crveni protiv Sitija zbog šutiranja Endija Kola, a onda se sukobio sa Rudom van Nistelrojem, što je dovelo do toga da Holanđanina prodaju. Ipak, najviše problema izazvao je jedan namig. Tokom meča na Svetskom prvenstvu 2006. u Nemačkoj Engleska je igrala protiv Portugalije. Vejn Runi, posle dosta borbe na sredini terena, nagazio je Rikarda Karvalja na sredini terena, a Ronaldo je brže-bolje dotrčao do sudije i bunio se da isključi njegovog klupskog saigrača. Runi je dobio crveni, a kamere su snimile krupan kadar Ronalda kako potom namiguje svojoj klupi. Domaći navijači su mu neko vreme zbog toga zviždali, ali je on prvi put probio barijeru od 20 golova u sezoni. Na kraju 2007, četiri godine posle priče o trogodišnjem planu za osvajanje sveta, Ronaldo je bio drugi u trci za Zlatnu loptu iza Kakaa. Zato je 2008. bila njegova. „Dušo moja, majci je srce htelo da pukne. Dragi moj dečače, zaslužio si“, snimila je kamera njegovu majku kako mu priča preko telefona. Te godine počele su da kruže glasine da Ronaldo želi da pređe u Real Madrid. Ipak, ostao je u Junajtedu još godinu dana, osvojio

Ligu šampiona i postao prvi igrač Mančestera od Džordža Besta 1968. godine koji je osvojio Zlatnu loptu. PRE POČETKA SEZONE 2009/ 10. STIGAO JE U MADRID ZA tada rekordna 94 miliona evra. „Imam samo pohvale za dečaka. Bez problema je najbolji igrač na svetu. Njegov doprinos kao pretnja golu je neverovatan. Statistika mu je neverovatna. Udarci na gol, pokušaji, utrčavanja u šesnaesterac, udarci glavom... Sve je tu“, rekao je tada njegov već bivši trener ser Aleks Ferguson. „Svi moji treneri su bili važni, ali kada sam stigao u Real Madrid, bio sam muškarac, a kada sam stigao u Mančester junajted, bio sam dečak. Odjednom ste u jednom od najvećih klubova sveta i u tom trenutku bio mi je potreban neko kao ser Aleks“, rekao je jednom Ronaldo. Ronaldo sedi na zadnjem sedištu automobila. Nosi neki sako krem boje. Maše ljudima kroz prozor, vidi se da je nervozan. Voze ga na Santjago Bernabeu, treba da ga predstave navijačima. Ispred je velika gužva. „Stadion je bio pun da me dočeka. Osećao sam se kao pop zvezda ili neko iz Holivuda“, priseća se on. „Danas dočekujemo Kristijana Ronalda“, kaže predsednik kluba Florentino Perez i Ronaldo izlazi iz hodnika u kojem se do pre koji minut nervozno muvao. „Ispunio sam dečački san da igram za Real Madrid. Nisam očekivao da stadion bude ovako pun samo zbog mene. Nisam verovao. Impresivno“, rekao je Ronaldo stojeći u belom dresu pred navijačima i dodao: „Idemo...“, pozvao ih je. „Jedan, dva, tri – HALA MADRID!“ Kako je legenda kluba, Raul, nosio njegov broj, Ronaldo je dobio devetku. Na predstavljanju je bilo oko 80.000 ljudi. Kako se navodi, tada je oboren rekord Dijega Maradone i Napolitanaca kojih je bilo 75.000 na dočeku El Pibea. Te godine završio je drugi u trci za Zlatnu loptu, iza Mesija. Mesi će biti prvi i naredne tri i to će Ronaldu biti veliki problem. Prvu sezonu u Madridu završio je bez trofeja. Na početku sledeće Raul odlazi i sedmica dolazi do Ronalda. Na reprezentativnom nivou Ronaldo je imao burnu 2010. godinu. Išlo se u Južnu Afriku, bio je već tada kapiten Portugalije i najbolji igrač, u njega se polagalo najviše nade. Međutim, na Mundijal je otišao povređen i nije pružio koliko se od njega očekivalo.

FENOMEN

„RONALDO NIJE BIO U STANJU DA IGRA, SVI SA kojima sam pričao su rekli: ugroziće karijeru, ne treba da igra; mogao je da bude veliki problem“, izjavio je potom njegov menadžer, „superagent“ Žorž Mendeš. Prvi meč završen je teškim porazom od Nemaca 4:0, potom su Portugalci remizirali sa SAD 2:2 i na kraju pobedili Ganu 2:1. Ipak, nisu prošli grupu zbog gol-razlike. „Da smo imali dva ili tri Kristijana Ronalda u ekipi, osećao bih se mnogo bolje. Ali nemamo“, izjavio je tada Ronaldo. Posle je izjavio i da kada bi mogao da vrati vreme, ne bi išao na Mundijal. Te godine nije bio ni na podijumu na dodeli Zlatne lopte. Ipak, sezonu je završio sa 53 pogotka u svim takmičenjima. Godine 2010. dobio je sina. Dao mu je ime Kristijano. Dečak je rođen u SAD i Ronaldo ima puno starateljstvo nad njim, a identitet majke nikada nije otkrio. U sledećoj sezoni podigao je lestvicu – postigao je više od 60 golova u svim takmičenjima. Tako je, na primer, dao 100 golova za 92 utakmice i oborio rekord Ferenca Puškaša. Sezona 2012/13. došla je i prošla, nastavio je da daje golove, ali je opet bio iza Mesija. Kapiten Reala bio je prvi put u 2013. godini i na El Klasiku je postao prvi kapiten Madriđana posle 60 godina koji je ekipu izveo na megdan sa rivalima iz Katalonije, a koji nije Španac. NA POČETKU SEZONE 2013/ 14. DOBIO JE NOVI UGOVOR, A za rekordnu sumu stigao je i Geret Bejl. Njih dvojica uz Karima Benzemu čine BBC, protivnike MSN trija. U Ronaldove ruke 2013. stiže druga Zlatna lopta, potom Real 2014. osvaja La Decimu, a Ronaldo ponavlja fotografisanje sa loptom od zlata u rukama. Na početku sezone 2015/16. postao je najbolji strelac u istoriji Real Madrida, tu godinu je opet završio iza Mesija, ali Real osvaja La Undécima. „Ne moram da kažem: ja sam u istoriji fudbala, ja sam legenda. Brojke sve govore“, rekao je Ronaldo 2015. za BBC, ističući da je „dostigao nivo koji je teško poboljšati“. Osim toga, Portugalija je stigla do finala EP. Ipak, u finalnom meču se povredio posle samo 25 minuta. Nastavio je da igra posle ukazane pomoći, ali je ubrzo pao. Snimci Ronalda u suzama jer ne može da nastavi meč obišle su svet. Ipak, kako kaže, na poluvremenu je održao govor u svlačionici, davao instrukcije (kao i tokom celog meča posle, maltene kao

Pobeda. To mi je najvažnije. Toliko je jednostavno. Godinu za godinom, uvek rad na tome da budeš bolji. Moram da se borim svim oružjem svakog dana, svakog meča. Kroz celu karijeru, da budem najbolji drugi selektor) i hrabrio saigrače. „To finale me je naučilo koliko je važno biti jedan. Fudbal nije samo 11 ljudi na terenu, mnogo je više od toga.“ Eder je u 109. minutu zatresao mrežu Francuza i Ronaldo je šepajući podigao pehar. Kakav je osećaj osvojiti međunarodno takmičenje u poređenju sa osvajanjem nečega sa klubom? „To se desilo prvi put, uvek je posebno kada osvojite nešto prvi put. Osvojio sam Ligu šampiona tri puta, ali moj san je uvek bio da osvojim nešto za Portugaliju, sa nacionalnim timom, i to smo uradili. Osvojili smo prvi put i osećaj je apsolutno drugačiji. Bilo je mnogo emocija. Razmišljao sam o svojim saigračima, svojoj porodici. Osećaj je bio pomalo lud. Plakao sam mnogo. Tužni momenti, emotivni momenti, srećni momenti, sve se dogodilo istog dana. To je bio neverovatan uspeh, specijalan dan.“ Na kraju, Ronaldo po četvrti put osvaja Zlatnu loptu. Žorž Mendeš: „Veruj mi, ništa nije ne-

moguće. Ništa. Ništa. Ništa. Ništa nije nemoguće, prijatelju moj.“ Jednostavno, postoje igrači koji su vrhunski tehničari. Drugi su vrhunske atlete. Ostali trče mnogo. Ronaldo spada u sve tri grupe, i to zato što on tako želi. Ono što se uglavnom ističe kao razlog svih njegovih uspeha jeste opsesivna trening rutina i danonoćni rad kako bi unapredio svoju igru. „To nije slučajno, vidim Ronalda kako vežba na treningu sve vreme“, rekao je jednom Ferguson. Tokom karijere Ronaldo je prošao nekoliko promena. U Sportingu je bio klasično desno krilo, probijao je po boku i centrirao. Isto je na početku radio i u Mančesteru, ali je prvo morao malo da se disciplinuje. „Ronaldo može da uradi ono što nijedan drugi igrač ne može. Kada sam došao u tim, morao sam da sprintam nazad da pomognem odbrani i to je u mene ugrađeno iz omladinske škole. Ronaldo nije odrastao uz to. Teško mu je jer želi loptu sve vreme. Nekada, kao krilo, ne pipnete loptu po pet minuta i morate da se oslonite na to da će

FENOMEN

vam je drugi dati. To je teško za njega“, izjavio je tada njegov saigrač Rajan Gigs. Sazreo je i radom došao do velike fizičke transformacije. Od mršavog dečaka, postao je mišićavi muškarac, jedan od fizički najspremnijih fudbalera sveta. „Talenat bez vrednog rada nije ništa“, kaže Ronaldo. „Mislim da je ponekad najbolji trening – odmor“, navodi Ronaldo. „Mi patimo. Ljudi sada kažu: ‘Oni imaju novac, imaju kola, imaju sve.‘ Ali ne znaju da smo patili da bismo to postigli. Imam to što imam jer sam mnogo žrtvovao. Posvećenost, vredan rad i verovanje“, kaže Ronaldo. RONALDO JE U 2016. GODINI OSVOJIO ZLATNU LOPTU, PROGLAŠEN je najboljim igračem sveta, ali ono što je godinama tema brojnih prepirki i svađa za kafanskim ili slavskim stolovima širom sveta jeste – da li je bolji on ili Mesi. Mesi je jednom negirao da postoji rivalstvo rekavši: „Samo mediji i novinari žele da budemo jedan protiv drugog, ali ja se nikada nisam svađao sa Kristijanom.“ Isto je kazao i Ronaldo: „Naše rivalstvo stvorili su mediji.“ „Odnos sa Mesijem prošle godine je bio mnogo bolji. Pričali smo o nama, pitao me je za povredu, ja sam njega pitao za povredu, pričali smo o porodici. Ne gledam ga kao rivala, već kao osobu koja me čini boljim igračem i ja njega činim boljim igračem. Uvek dajemo sve od sebe da vidimo ko je bolji“, govori Ronaldo u dokumentarcu o sebi iz 2015. godine. Ipak, kako kaže, gledati kako Mesi osvaja Zlatnu loptu četiri puta zaredom bilo je teško za njega. „Kada je osvojio drugu ili treću, rekao sam sebi: više ne dolazim ovde“, naveo je on. Još od početka karijere Ronalda prati to da se na terenu ponaša arogantno, da stalno gestikulira i pravi dramu. Kritikovali su ga i da je sebičan, da izigrava primadonu, kao i zbog foliranja i namernog padanja. U situaciji iz meča protiv Milana iz 2010, Abate ga je napao pored leve aut-linije. Zakačio ga je pritom rukom po gornjem delu grudi. Ronaldo se uhvatio za lice i pao kao pokošen. I prošlo je. Jednom je to uradio Lampardu i opet je prošlo, a Lampard mu se samo osmehnuo posle. Ipak, imao je niz gafova zbog kojih je prilično omražen. U intervjuu iz 2011. godine

izjavio je da su ljudi ljubomorni na njega jer je „mlad, zgodan i bogat“. Posle se izvinio zbog te izjave. Na pitanje koji igrač mu je privukao pažnju ove sezone, jednom je odgovorio: „Ja, u ogledalu.“ Tako je, na primer, tokom osvajanja La Decime, kada je iz penala, već pred sam kraj meča, dao gol za 4 : 1, skinuo dres, zategao se sav i trčao ka publici. Kritikovali su ga da je preterao. Ronaldo je posle priznao da je to sve bilo za dokumentarac o njemu koji se u tom trenutku snimao. Kad da gol, širi ruke i pokazuje na sebe. Na licu ima onaj izraz lica koji govori „da, to sam ja“. A to je pritom gol na nekom prijateljskom meču, gol koji zaista nije bitan. Internet kao jedan od razloga navodi i „metroseksualni/dušbeg izgled“ – gel, ten, minđuše – i privlačenje pažnje gde god je moguće. Veoma je i egocentričan na terenu, ako nije glavni, odmah se ljuti. Situacija sa Runijem i namigom mu isto nije pomogla. Takođe, imao je izjave poput: „Vaša ljubav me jača, vaša mržnja me čini nezaustavljivim“, „Možda me mrze jer sam previše dobar“ i „Ne smeta mi što me mrze, to me gura napred“. Sigurno da je i to doprinelo jednoj stvari – Forbs je Ronalda dva puta stavio na vrh liste najplaćenijih fudbalera sveta. U svetu sportista bio je na drugom mestu, iza boksera Flojda Mejvedera kojem je nadimak Novac, tako da to nije strašno. Snima bezbroj reklama za bezbroj proizvoda, kopački, preparata i koječega, pratilaca na društvenim mrežama ima u stotinama miliona. Ima i nekoliko aplikacija, svoju modnu liniju i butike, a autobiografiju Moments objavio je u decembru 2007. Četiri godine kasnije izašao je dokumentarni film Ronaldo, u kojem se njegove fizičke i psihičke sposobnosti testiraju u nekoliko oblasti. U junu 2014. izašao je dokumentarac The World at his Feet, u kojem je narator Benedikt Kumberbač. Takođe, tu je dokumentarni film Ronaldo iz 2015. godine, zbog kojeg je skidao dres i zatezao se posle gola u finalu Lige šampiona. U decembru 2013. u svom Funšalu otvorio je muzej CR7 u kojem se nalaze trofeji i memorabilije iz života i karijere. Odlikovao ga je predsednik, a dobio je i svoju statuu u bronzi, kao i voštanu figuru u Muzeju Madam Tiso. Osim toga, aerodrom na Madeiri se od jula ove godine zove „Kristijano Ronaldo“. ®

Saveti za treninge PODESITE TRENING DA BUDE U SKLADU SA VAŠIM RASPOREDOM Tokom sezone kada imamo mnogo utakmica, trening može da nam bude veoma lagan, da se fokusira na tehniku i pripremu za meč. Pre sezone, kada se vratimo sa odmora, rad mora da bude jači. Tada imamo više od jednog treninga dnevno, plus vežbe snage i kondicije. TERAJTE SEBE SVAKOG DANA Svako ima dane kada je manje motivisan, i ja ih imam, ali znam da ukoliko želim da nastavim da igram na najvišem nivou, moram da teram sebe čak i tokom tih dana kada mi nije do toga. Volim ovu igru, takmičenje i moje navijače, tako da treniram za njih. Podržavaju me, tako da radim sve što mogu da budem dobar za njih. Imam obavezu prema sebi i prema ovom sportu, zato dajem sve od sebe da vredno treniram svakog dana kako bih osigurao da igram najbolje što mogu kada izađem na teren. UKLJUČITE POBEDNIČKI MAJNDSET Postavljam ciljeve da treniram svoj mozak, kao i svoje telo. Mentalna snaga je podjednako važna kao i fizička i pomaže mi da postignem više na terenu. Uvek sebi obezbedim dobru muziku da slušam, pomaže mi da budem motivisan i dam sve od sebe. Volim da slušam hip-hop i rege. POJAČAJTE SVOJE SPOSOBNOSTI DIJETOM Pazim na dijetu, jedem zdravo i izbegavam stvari koje su loše po mene, poput alkohola, sokova i obrađivane hrane. Fokusiram se da jedem jednostavnu celu hranu, poput svežeg voća i povrća i proteina. Veoma volim svežu ribu i pokušavam da proteine dobijem iz nje. Takođe, pijem sportska pića kako bih bio hidriran i pun energije za trening i utakmice. To je miks ugljenih hidrata koji poboljšava izdržljivost, a sadrži manje šećera od svih drugih pića. Takođe, sadrži elektrolite koji pomažu u hidraciji i vitamin B12. NAPUNITE BATERIJE Dobar san je veoma važan kako biste izvukli najviše iz treninga. Idem u krevet rano i ustajem rano, naročito pre mečeva. Spavanje pomaže mojim mišićima da se oporave, što je veoma važno. Trening i vežbe u teretani su vitalni, ali opušten život pomaže vam da budete najbolji, fizički i metalno. Provodim slobodno vreme sa porodicom i prijateljima, to mi pomaže da budem opušten i pozitivan.

RADAR NOVE GENERACIJE

POSTOJI LI (MALA) KRIZA VELIKIH UZORA? N Sigurno ste mnogo puta čuli kako ne valja imati idole, ali da su uzori, u suštini, okej. Ili, na primer, kako je bez veze imati uzore pa ličiti na njih jer, valjda, tako nikad nećemo biti svoji, jedinstveni; ili kako ne postoje ni uzori, ni idoli, ni autoriteti, već samo učitelji. Da, deluje zbunjujuće, ali da li je u ovoj pojmovnoj zbrci važno kako zovemo one čije pesme znamo napamet, koje kao pravi posvećenici gledamo na pozorišnim scenama iz prvog reda, čije rečenice mahnito podvlačimo u knjigama, one koje naprosto volimo zato što nešto znaju i umeju, zato što su nas – fraza je, pa šta – učinili boljim ljudima? PIŠE DIMITRIJE ĐURIĆ

a Fakultetu političkih nauka već godinama kruži – sada već legendarna – priča o studentu novinarstva koji je prvi intervju uradio sa čuvenim novinarom Bogdanom Tirnanićem. Pošto je uz čašicu viskija razgovarao sa njim u bifeu pozorišta Atelje 212 čiji je Tirke, uzgred, bio ponosni „član“, i kasnije pročitao svoj rad pred kolegama, profesorima i gošćom na tom predavanju Bojanom Lekić, usledio je vrlo kratak razgovor između ove intervjuerke i njenog tada mladog kolege koji će se pamtiti i prepričavati svih ovih godina. „Dobro, kolega, koliko ste se pripremali za ovaj intervju?“, pitala ga je, ne sluteći kakav će odgovor dobiti. „Ceo život!“, odgovorio je. Tadašnji student Nenad Zorić danas je novinar Sputnjika i mnogo pre nego što

RADAR NOVE GENERACIJE

ćanju studentima onog istog fakulteta ređenja, pa sam čitajući razmišljao kako je razgovarao sa, kako kaže, najobrazovasa početka teksta – rekao je nešto što će i da dosegnem taj kvalitet koji je on imao“, nijim čovekom kojeg je ikada upoznao, a piscu ovih redaka biti inspiracija da, nau dahu govori ovaj „tirkista“ frizure kao u koji je o sebi govorio kao o „nekvalifikovaslućujete već, sa svojim sagovornicima Tijanića, još jedne novinarske legende iz noj radnoj snazi“ jer nije imao formalno razgovara o tome da li su nam i kakvi uzori Aleje zaslužnih građana. obrazovanje, gledao bi i čitao sve što bi potrebni. I da li ih, uopšte, imamo? ovaj rekao ili napisao, i to još od prvog ra„Ko ste, bre, vi ljudi? Šta je vaša generaA KAD SMO VEĆ KOD TIJANIĆA, PRE NEGO ŠTO je zreda gimnazije. Tada je – napisao je to na cija? Koja je vaša pesma? Slogan? Šta piše iznenada preminuo, u jednom od svojih svom blogu – i odlučio da pokuša da bude na vašem bedžu? Kome verujete? Čemu poslednjih javnih nastupa – ili možda u novinar. kličete? Protiv čega ste, za šta jeste? Šta svom poslednjem, testamentarnom obra„Tirke mi je bio uzor zato što je bio nemenjate? Koje su knjige zavisan, zato što je čovek vaše? Čemu se radujete? mislio i čitao. Iz njegovih RANIJE SMO IMALI DRAŽENA DALIPAGIĆA, KREŠIMIRA ĆOSIĆA, Ko su vaši budući klasici? tekstova sam mnogo nauKASNIJE I DIVCA, DANAS SU TO MILOŠ TEODOSIĆ, PA NOVAK Koji je razlog vašeg postočio. Kada bi napisao nešto o janja?...“, pitao ih je Tijanić čemu ja nisam imao pojma, ĐOKOVIĆ, MLADI MATEMATIČARI KOJI OSVAJAJU NAGRADE, na početku i nastavio. otrčao bih u Narodnu bibliIDEALISTI KOJI SE BORE ZA SVOJE IDEJE. JA SAM „ZAKAČIO“ Autorka studije „Zvezde oteku i tražio stare brojeve I ONO I OVO VREME. NEKAD JE BILO SRAMOTA REĆI DA VOLIŠ supermarket kulture“, kulNIN-a od, na primer, 1975. do 1979, kada sam se i ro- NEKU LEPU BRENU, A DANAS NIJE. MOŽDA JE U TOME RAZLIKA turolog Maja Vukadinović, kaže da uzore nikako ne dio. U tim tekstovima su mi NENAD ZORIĆ, NOVINAR možemo izdvojiti iz drušbila zanimljiva njegova po-

RADAR NOVE GENERACIJE

Sudeći po uzorima i idolima, mladi su ranije želeli da budu neka vrsta mirnodopskih heroja, a danas žele da imaju visoki status, da se druže sa poznatima i da budu bogati Zoran Milivojević, psihoterapeut tvenog, ekonomskog, kulturnog ili medijskog konteksta. Naprotiv, posredstvom ličnosti koje se u određenom periodu smatraju poželjnim uzorima, misli ona, možemo da odredimo „puls“ društva, vrednosti, vladajući kulturni obrazac. „Slažem se sa stavom teoretičara Daglasa Kelnera da su mediji izvor kulturne pedagogije, jer nas uče kako da se ponašamo, šta treba da mislimo ili osećamo... Svakodnevno više sati provodimo koristeći različite medije. Mnogobrojne informacije koje nas ‘bombarduju‘ najčešće samo skeniramo, ne udubljujući se u suštinu poruka, čime ostavljamo prostor da medijski sadržaji utiču na naš misaoni proces, čak i ako toga nismo svesni. Verujem da su savremeni uzori pre svega odraz medijskog stanja jednog društva“, smatra dr Maja Vukadinović. PSIHOTERAPEUT DR ZORAN MILIVOJEVIĆ NAPISAO JE JEDNOM U POLITICI da je ovo vreme koje obeležava kriza uzora, da je sve više pojedinaca koji nemaju starijeg brata ili sestru za uzor. Da su roditelji često toliko požrtvovani i prezaposleni, suviše stariji od dece, da ona teško u njima vide svoje uzore, a rođaci sve više okrenuti sebi. Da roditelji često pred decom negativno komentarišu učitelje i nastavnike, te da ih deca ne poštuju, i da se, kada u svakodnevnom okruženju nema prigodnih uzora, mladi okreću virtuelnom svetu. Tamo im se nude različite predstave o pevačima, glumcima, sportistima itd. „Ako gledamo ko su uzori i kakvi su, tada možemo mnogo zaključiti o mladima i njihovim težnjama. U ranijim takvim istraživanjima mladi su hteli da budu lekari, inženjeri, kosmonauti, dakle neko ko će biti cenjen zato što

drugim ljudima, dakle zajednici donosi neku dodanu vrednost. U savremenim istraživanjima željene profesije su one koje donose popularnost, status i dobru zaradu bez nekog truda. Tako je jedno od najpopularnijih ženskih zanimanja među mladima biti TV voditeljka – stalno na ekranu, zvezda pred kojom se smenjuju drugi važni ljudi, a ona stalno ostaje i svi je znaju i cene. Sudeći po uzorima i idolima, mladi su ranije želeli da budu neka vrsta mirnodopskih heroja, a danas žele da imaju visoki status, da se druže sa poznatima i da budu bogati, što je neka vrsta hedonističke i narcisoidne fantazije“, kaže Milivojević i objašnjava da je imati uzor u nekoj ličnosti, u stvari, razvojna potreba, dakle, nešto normalno. „Naše Ja, naš identitet, nastaje na tri načina: neko ko nam je važan govori nam kakvi smo, a mi to poverujemo; sami zaključujemo posmatrajući sebe i druge; i tako što se identifikujemo sa nekim ko je oličenje onoga što bismo mi želeli da budemo. Drugim rečima, mladima je potrebno da vide nekoga ko je onakav kakvi bi oni želeli da budu, a onda da ’upijaju’ kako se ta osoba ponaša. I sama reč ’uzor’ došla je od ’zoriti’ – gledati u nekoga. Tokom tog ’zurenja’ u osobu koja je uzor, mlada osoba uči. Najbolje je kada između mlade osobe

SLAŽEM SE SA STAVOM TEORETIČARA DAGLASA KELNERA DA SU MEDIJI IZVOR KULTURNE PEDAGOGIJE, JER NAS UČE KAKO DA SE PONAŠAMO, ŠTA TREBA DA MISLIMO ILI OSEĆAMO MAJA VUKADINOVIĆ, KULTUROLOG

i njenog uzora postoji trajniji odnos, tako da ona može da svojim očima vidi kako taj uzor reaguje u nekim situacijama i da tako ’preuzima’ njegov način mišljenja, ponašanja i reagovanja“, ističe dr Zoran Milivojević. Sigurno ste mnogo puta čuli kako ne valja imati idole, ali da su uzori, u suštini, okej. Ili, na primer, kako je bez veze imati uzore pa ličiti na njih jer, valjda, tako nikad nećemo biti svoji, jedinstveni; ili kako ne postoje ni uzori, ni idoli, ni autoriteti, već samo učitelji. Da, deluje zbunjujuće, ali da li je u ovoj pojmovnoj zbrci važno kako zovemo one čije pesme znamo napamet, koje kao pravi posvećenici gledamo na pozorišnim scenama iz prvog reda, čije rečenice mahnito podvlačimo u knjigama, one koje naprosto volimo zato što nešto znaju i umeju, zato što su nas – fraza je, pa šta – učinili boljim ljudima. Dakle, postoji li neka važna razlika između uzora i idola? „AKO OBJAŠNJAVAMO PREKO EMOCIJA, TO JE RAZLIKA IZMEĐU POŠTOVANJA i divljenja ili obožavanja. Kod poštovanja mi cenimo kod nekog drugog neku osobinu koju želimo i sami da imamo i koju kod sebe razvijamo. Kod obožavanja i divljenja, mi idealizujemo drugog, ne tretiramo ga kao čoveka već kao boga (obožavanje) ili divu (svetost), znajući da nemamo mogućnost da im se približimo ili da počnemo da ličimo na njih. U vreme masovnih medija i masovne kulture, jako se podstiče obožavanje jer veliki broj obožavalaca znači i veliku zaradu za industriju zabave. Dok je uzor nešto pozitivno, naravno ako su vrednosti koje ’zrači’ socijalno prihvatljive, idol je za mene nešto negativno“, pojašnjava Milivojević.

RADAR NOVE GENERACIJE

rolog Maja Vukadinović pokušavajući da ukaže na to koliko su važni i kakvi su nam uzori potrebni. „Nema sumnje da su nam uzori potrebni. Oni su otelotvorenje dominantnog vrednosnog sistema u jednom društvu. Mogli bismo i da kažemo: kakvi su nam uzori – takvo nam je društvo. Potrebni su nam nesebični, altruistički uzori kojima je stalo do napretka čitave zajednice. Trebalo bi da se ugledamo na one koji neguju empatiju, toleranciju i poštovanje onih koji su drugačiji.“

Maja Vukadinović ističe da su zvezde supermarket kulture proizvod potrošačke masovne kulture i medija fokusiranih na zabavu i spektakl, te da mnogi globalni mediji imaju finansijski interes da promovišu nove junake našeg doba čineći to kroz različite formate – tabloide, rijaliti programe, razne pseudozabavne sadržaje. „Medijske zvezde bez pokrića imaju ulogu bensedina za deo publike. Za druge, to su privlačni uzori zbog sjaja, zbog svog naizgled glamuroznog i lagodnog, uzbudljivog života, zbog popularnosti i novca. Oni su oličenje sna pojedinih mladih o pravom ’idealnom’ životu – uživanju bez muke, bez truda i napornog rada. Zato su zvezde supermarket kulture nekima i uzor za identifikaciju.“ Ona dodaje i da je internet omogućavajući svakom da kaže i napiše šta god poželi – što se smatra njegovom demokratizacijom – zapravo ukinuo princip izvrsnosti, dovodeći tako u pitanje svačiji autoritet.

„Dobra strana interneta je u tome što svako može da iznese svoj stav ili kreira sadržaj koji će videti mnogobrojna publika. To je nekada bila privilegija tradicionalnih medija i onih koji su u njima radili. Istovremeno, omogućavajući svakome da postane novinar, bloger, kritičar društvene stvarnosti ili šta god već poželi, internet je promenio parametre vrednovanja. Ne samo da se na internetu može dovesti u pitanje svačiji autoritet već i bukvalno svako (i gotovo preko noći) može da postane autoritet – u užem ili širem onlajn okruženju, ukoliko ’govori jezikom interneta’, odnosno vlada neophodnim alatima. Danas je teže nego ikada odrediti jasne kriterijume o tome ko predstavlja autoritet u bilo kojoj oblasti. Verujem da se određeni autoriteti, zaista, ne mogu osporavati. Zato ni na internetu ne bi trebalo poistovećivati nečiju vidljivost ili činjenicu da je neko glasan sa stvarnim autoritetom ili vrednošću“, ističe kultu-

NOVINAR NENAD ZORIĆ PROTIVI SE MIŠLJENJU DA SU MEDIJI krivi za sve. U ovom razgovoru za Original on kaže i da se „kultura ne uteruje“, odnosno da se kulturni nivo neće podići tako što će biti ukinuti rijaliti programi, već da „sve polazi od kuće“. „Ja sam iz malog, zabitog mesta, Nove Varoši, gde smo tada imali samo dva kanala na televiziji i nešto novina koje stignu, ali mene niko nije terao da u obilju tih novina, pa i u Dnevnom telegrafu, koji je inače bio tabloid, vidim Tirketa i naučim da ga čitam. Niko mi sa televizije nije rekao – Tirketa moraš da čitaš, sâm sam ga izabrao“, kaže Zorić dok završavajući razgovor pokušava da uporedi uzore iz vremena kada je kao gimnazijalac pasionirano čitao Tirnanićeve kolumne sa onim danas. „Možda je ranije bilo više kvaliteta, ali uzora uvek ima. Ranije smo imali Dražena Dalipagića, Krešimira Ćosića, kasnije i Divca, danas su to Miloš Teodosić, pa Novak Đoković, mladi matematičari koji osvajaju nagrade, idealisti koji se bore za svoje ideje. Znate, ja sam ‘zakačio‘ i ono i ovo vreme. Nekad je bilo sramota reći da voliš neku Lepu Brenu, a danas nije. Možda je u tome razlika.“

BUDI KREATIVAN

Aleksandar

Zograf

STRIP SA SOBOM

NOSI MLADU ENERGIJU Saša Rakezić je legenda autorskog stripa. Prvo je postao popularan u Americi a da nije napustio rodno Pančevo, a sada očekuje, opet iz Pančeva, da mu izađe knjiga u Japanu. Za Zografa je to sasvim normalno. Njegov strip izraz je dovoljno mobilan i univerzalan da već decenijama putuje svetom mnogo više nego sam umetnik. U svojoj 53. godini Zograf govori staloženo poput univerzitetskog profesora, ali i radosno poput deteta koje voli da crta. U novembru je u beogradskoj galeriji O3one prikazana njegova izložba „Dizni kao inspiracija“. Kako je i pasionirani kolekcionar, Zograf je sa umetničkom javnošću podelio deo svoje velike zbirke autentičnih predmeta iz raznih krajeva Srbije

RAZGOVARALA MILJANA NEŠKOVIĆ / FOTOGRAFIJE IGOR PAVIĆEVIĆ

„POČEO SAM DA CRTAM JER SAM UŽIVAO U TOME, I LJUDIMA JE IZ NEKOG RAZLOGA TO BILO INTERESANTNO“,

kaže Saša Rakezić, poznatiji kao Aleksandar Zograf. Mnogi legendarni umetnici se prema svojoj popularnosti ophode sa sličnim skromnim čuđenjem. Na pitanje kako su stigli dotle, odgovaraju po principu: „Napravio sam pitu, i ljudi su rekli da može da se jede. I tako...“ To što je ta „pita“ postala deo istorije popularne kulture, kao da im niko nije javio. Zograf je svakako legenda autorskog stripa. Prvo je postao popularan u Americi a da nije napustio rodno Pančevo, a sada očekuje, opet iz Pančeva, da mu izađe knjiga u Japanu. Za Zografa je to sasvim normalno. Njegov strip izraz je dovoljno mobilan i uni-

verzalan da već decenijama putuje svetom mnogo više nego sam Saša. Ni u snovima, koji su mu čest izvor inspiracije, uglavnom ne može da dokuči dokle su sve njegovi stripovi stigli. U svojoj 53. godini Zograf govori staloženo poput univerzitetskog profesora, ali i radosno poput deteta koje voli da crta. Našli smo se u beogradskoj galeriji O3one, gde je u novembru trajala njegova izložba „Dizni kao inspiracija“. Kako je i pasionirani kolekcionar, Zograf je sa umetničkom javnošću podelio deo svoje velike zbirke autentičnih predmeta iz raznih krajeva Srbije, koji oslikavaju način na koji su se stanovnici naše države počev od tridesetih godina prošlog veka radovali i oduševljavali Diznijevim kreacijama, pre svega neprikosnovenim Mikijem Mausom.

Crteži, ručni radovi, vezovi, fotografije pretvorene u razglednice sa Mikijem, Mini, Pajom i Šiljom u raznim varijacijama... Ima tu svega. Jasno, cela galerija miriše na detinjstvo i budi radovanje, kako to samo čista kreativnost ume. Radili ste i sami na animiranom filmu još kao mlad autor. Kako ste u to vreme posmatrali ono što je kuća Dizni stvorila?

Kao dete bio sam fasciniran Diznijevim kreacijama. Voleo sam da vizuelizujem Mikija Mausa kao trodimenzionalno stvorenje. Mogao sam da sedim i satima da zamišljam Mikija kako ulazi u konkretan svet koji mi nastanjujemo i doživljava sve što mi doživljavamo. Delovalo je kao da su ti junaci stvarni, da imaju neki dublji život koji se ne

BUDI KREATIVAN

POSTOJI NEKAKAV PRIRODNI NAGON KOD DECE DA SE IZRAŽAVAJU PUTEM CRTEŽA. PRIČA U SLIKAMA IMA UNIVERZALNI POLET. STRIP SE NEKAKO UVEK POVEZUJE SA MLADOŠĆU, POŠTO NOSI SA SOBOM MLADU ENERGIJU, IAKO GA NE ČITAJU ISKLJUČIVO LJUDI KOJI SU PO GODINAMA MLADI. NARAVNO, SAVREMENI STRIP POKRIVA TOLIKO TEMA DA PREVAZILAZI SVAKU VRSTU DEFINICIJE ILI STAROSNA OGRANIČENJA

BUDI KREATIVAN

jem dvadesetih i početkom tridesetih godina prošlog veka, najpre u Americi a kasnije i u čitavom svetu. Miki Maus je bio heroj čak i u zemljama koje su imale neprijateljski odnos prema Americi i svemu što dolazi iz Amerike. Kao kasnije rokenrol, on je prevazišao lokalne okvire. Njegov život se proširio na čitav prostor Zemljine kugle, kao preteča globalizma koji je danas to što jeste – univerzalni fenomen. Sve je to bilo zahvalno za teorije zavere i traganje za skrivenom simbolikom, mnogo je načina na koje ti likovi mogu da se tumače. Možete Diznijeve likove doživeti na mnogo načina, što je uvek uzbudljivo. Provociraju, kao što to radi svaka dobra umetnost. Ja moram da priznam da ne verujem u teorije zavere. Ipak, činjenica je da se lik Mikija Mausa menjao kako ga je industrija preuzimala pod svoje. Mislim da je on nastao kao iskrena kreacija koja se kasnije pretvorila u nešto drugo. To je slučaj sa mnogim drugim idejama u trenutku kad je potrebno da se prilagode masovnoj eksploataciji. završava samo na papiru. Kasnije je za mene Dizni postao i simbol nečeg lošeg, pošto je ta korporacija nametnula princip industrijske, serijske proizvodnje kad je popularna kultura u pitanju. Imam dvostruka osećanja prema Voltu Dizniju kao kreatoru i prema njegovim likovima koji su simboli te kulture. Komercijalizacijom se sve pretvorilo u neku vrstu prevare. Onaj rani Miki, koji je bio dobroćudan i iskren, kasnije se pretvorio, otprilike, u neki američki prototip za srednjostaleškog glupaka, ograničenog čoveka (tj. miša) koji živi po unapred zacrtanim pravilima, da se izrazim grubo. Sa druge strane, oduvek je bila fascinantna energija ranog Mikija Mausa, koji je isijavao iskrenost i radost. Na toj energiji i počiva neverovatna popularnost tog lika koji je osvojio planetu. Iz ugla nekoga ko razume filozofiju nacrtanih likova, kako objašnjavate tu specifičnost Diznijevih junaka?

Rekao bih da su se Diznijeve kreacije pojavile u jednom posebnom istorijskom trenutku. Miki je bio prvi megapopularni crtani junak. On nije bio samo popularan već je bio megazvezda crtane kreacije. Ništa se ne može porediti sa tom eksplozijom popularnosti koju je Miki Maus izazvao kra-

U VREME KADA SU SE POJAVILI MOJI PRVI STRIPOVI, U ČASOPISU NON, KAO I SVAKOG KO POČINJE, PLAŠILO ME JE KAKO ĆE NEKO KO KRENE DA LISTA TAJ MAGAZIN DA REAGUJE NA TO ŠTO SAM OBJAVIO. IMAO SAM VEĆ NEKO ISKUSTVO SA OBJAVLJIVANJEM MOG NOVINARSKOG RADA, ALI CRTANJE JE BILO NEŠTO NOVO. U TO VREME SARAĐIVAO SAM SA OMLADINSKOM ŠTAMPOM. ONI SU BILI OTVORENI ZA MLADE LJUDE, KAO ŠTO JE DANAS ORIGINAL OTVOREN ZA MLADE LJUDE. TU STE MOGLI NA NEKI NAČIN DA ISPROBATE SEBE

Danas, nešto manje od sto godina otkako je Miki Maus postao faca, imamo impozantne holivudske produkcije filmova koji počivaju na strip junacima. Možete li da napravite presek te evolucije strip junaka koja nas je, od dobroćudnog Mikija, dovela do, po svemu sudeći, prilično nesrećnog okršaja između Supermena i Betmena na velikom platnu?

Strip je do osamdesetih godina funkcionisao prvenstveno kao literatura. Dakle, strip je bio nešto što se čita. Kako se menjala pažnja publike, tj. kako se publika okretala od literature ka elektronskim medijima, tako je i strip, tačnije najkomercijalniju varijantu stripa, bilo potrebno izmestiti od štampanih ka elektronskim oblicima. Ta evolucija je pogodila najkomercijalnije oblike stripa. U Americi postoji duga tradicija superherojskog stripa, koja je drugačija od tradicije autorskog stripa kojoj sam se ja priklonio, čak i bio njen deo kad sam objavljivao u SAD. Komercijalni američki strip je poseban fenomen. Avanturistički strip je, zajedno sa superherojskim, počeo u SAD da se razvija već tridesetih godina. Tad su se pojavili i Betmen i Supermen. Pedesetih se dogodila velika komercijalizacija, slično kao sa Di-

BUDI KREATIVAN

znijem. Marvel je počeo da štancuje svoje superherojske storije. Bilo je to povlađivanje populističkoj logici. Sa maskiranim junacima i pojednostavljenim sižeom, imate uvek potpuno zle negativce i apsolutno dobre pozitivce bez jasnog motiva. Koji bi bio motiv nekoga da se maskira i da sprečava zločin u svetu? To ne postoji u realnosti. Ljudi koji se u stvarnosti bave tim su policajci, a ne maskirani heroji. U nameri da se kreira neka vrsta populističke zabave, u SAD se došlo do formule o maskiranim junacima. Oni su imali svoje protivnike, koji su bili neverovatno zli, a opet nikome nije bilo jasno zašto je to tako. Koji je motiv nekoga ko smišlja da uništi planetu? U stvarnosti, ljudi koji počine neki zločin obično su imali neke nesrećne sudbine ili nisu socijalizovani, ili tako nešto... Nauka obično ima neko objašnjenje za njihovo ponašanje. U stripovima o superherojima nema nikakvog objašnjenja za njihovu zloću, sem da oni po jednoj vrlo infantilnoj logici žele da unište svet.

te predmete?

Prikazan je samo deo moje velike kolekcije. Meni je prikupljanje predmeta sa motivima Diznijevih junaka hobi nekih dvadesetak godina, koliko sam na buvljim pijacama zaticao predmete i razne artefakte koje su ljudi iz Srbije u svom slobodnom vremenu kreirali inspirisani Diznijevim tvorevinama. Bilo je zanimljivo da to skupljam baš na buvljim pijacama, gde možete da vidite iskren presek načina na koji su ljudi razmišljali i šta su ostavljali iza sebe tokom godina. Tamo završe i neki vrlo intimni crteži koje ste možda baš vi bacili, a onda ih je neko

Kakvu je reakciju izazivala ta logika u krugovima autorskog stripa?

Čak je i u okviru takve logike bilo dobrih stripova. Ja nisam potpuno protiv komercijalnog stripa. Ipak, ta vrsta uprošćenosti jeste izazvala neku ostrašćenost među ljudima koji su se bavili autorskim stripom, pa su počeli da kreiraju sadržaje koji su bili sve suprotno od superherojskog sižea. Kada je autorski strip u pitanju, crtači se bave pristupom koji je kompleksniji. Mi se bavimo onim što je dobro i što je loše kako u onima koji su načelno dobri, tako i u onima koji su zli. Takav je svet. Bar mi to tako vidimo. Sa druge strane, postojalo je nezadovoljstvo i među pojedinim crtačima koji su radili na komercijalnom stripu. Poznajem takve crtače iz Amerike, oni su pokušavali da na neki subverzivni način taj banalni pristup promene iznutra. Oni su shvatali da je superherojski strip otišao predaleko u uprošćavanjima. U jednom trenutku, sve se to preselilo na film, pa smo sve te sižee dobili u verzijama filmskih scenarija. U galeriji O3one je vrlo lepo, primerima, bio prikazan susret Mikija Mausa i Srba početkom prošlog veka. Koliko dugo ste prikupljali

izvukao iz kontejnera i izneo na buvlju pijacu. Ti predmeti imaju istorijat koji je vrlo neobičan. Raznim čudnim putevima te stvari dospeju do ljudi kao što sam ja, koji to uvrste u svoje kolekcije. Naročito mi je bio interesantan period tridesetih i četrdesetih godina, kad je Dizni bio „nov“ i kad je strip tek sticao popularnost. U Srbiji je već tridesetih strip bio vrlo popularan. Bilo je različitih reakcija na Diznija prvo u našoj predratnoj štampi, a i kod nekog običnog sveta, da tako kažem. Ljudi su precrtavali te junake, crtali vlastite verzije... To sam sve nastojao da sakupim. Mislim da je izložba bila interesantna jer je pokazala koliko su ljudi bili bliski sa tom vrstom popularne kulture u ovoj sredini.

Recimo, izložili smo vez na tkanini, nastao tridesetih godina, na kojem je Mini Maus prikazana kako kuva na šporetu smederevcu, a Miki Maus ljušti krompire. Dečji izraz vam je veliki izvor inspiracije. Kako ste vi počeli da crtate?

Rekao bih da crtam stripove otkad imam svest o sebi. Imao sam tu sreću da sam rastao u vreme kad je strip izdavaštvo bilo u usponu. Tada su stripovi bili nešto sa čim su deca često dolazila u kontakt. Rođen sam 1963. godine. Kad sam rastao, bila je vrlo razvijena produkcija popularnih stripova, zahvaljujući Politikinom zabavniku i sličnim izdanjima. Javljalo se opšte oduševljenje svetovima koje su stripovi otkrivali. Moji roditelji su imali 20 godina kad sam se rodio. Moja mama je čitala stripove u to vreme. Praktično sam rastao čitajući stripove i crtajući. Kasnije nisam ni pomišljao da bi strip mogao da bude moja karijera. Delovalo je suviše zabavno, kao zanimanje, da bi moglo da bude stvarnost. Suviše sam u tome uživao da bi mi palo na pamet da bih od toga mogao i da živim. Novinarstvom i pisanjem sam rano počelo da se bavim, paralelno sa crtanjem. Nisam bio ni punoletan kad sam počeo da pišem za muzički magazin Džuboks. Kasnije sam počeo da se bavim stripom, najpre na nivou eksperimenta. Želeo sam da vidim da li i kroz crtež mogu da saopštim nešto zanimljivo. Da li se sećate tog osećaja pred slanje prvog stripa na objavljivanje u redakciju? Da li ste imali dileme, sumnje i tremu?

Kako da ne! Stripom sam se tada bavio sa jednim drugom. Naš prvi strip je bio o susretu Regana i Gorbačova. Tada se govorilo u medijima o tome – u stripu se oni grle, rukuju i sve je divno, ali kada se udalji kadar, vidite da je iza njih sve uništeno. To je bio taj prvi strip koji je izašao u listu NON. Bili smo inspirisani nečim što je u tom trenutku bilo aktuelno. Imao sam tremu. Prepravljao sam ga mnogo pre finalne verzije. Kao i svakog ko počinje, plašilo me je kako će neko ko krene da lista taj magazin da reaguje na to što sam objavio. Imao sam već neko iskustvo sa objavljivanjem mog novinarskog rada, ali crtanje je bilo nešto novo. U to vreme sarađivao sam sa omladinskom štampom. Oni

BUDI KREATIVAN

Mislim da je izložba bila interesantna jer je pokazala koliko su ljudi bili bliski sa tom vrstom popularne kulture u ovoj sredini. Recimo, izložili smo vez na tkanini, nastao tridesetih godina, na kojem je Mini Maus prikazana kako kuva na šporetu smederevcu, a Miki Maus ljušti krompire

istaknuta ličnost, doživljava svu tu propast, svet koji se obrušava oko njega. Nisu me zanimali političari i vojnici. I ispostavilo se da je to ljudima bilo interesantno. Zaprepašćujuće, kao neki nadrealni scenario. Kreirao sam knjižicu u kojoj sam beležio sitna dešavanja iz te propasti. To je bilo u vidu jednog malog fanzina, koji se zvao Alas! Comics. „Alas“ kao „Avaj“. Knjižica je bila na A7 formatu, minijaturnom, mogla je u pismo da se stavi, slao sam je poštom ljudima u Americi, koji su meni takođe slali razne njihove fanzine. Tako sam mogao da steknem uvid u to šta se na američkoj sceni dešava. su bili otvoreni za mlade ljude, kao što je danas Original otvoren za mlade ljude. Tu ste mogli na neki način da isprobate sebe. Da li danas, kad čitate stripove, imate tu prirodnu reakciju poput nekakvog glasića koji iz pozadine mozga kaže: „Zašto je ovo ovako nacrtano? Moglo je onako, bilo bi bolje...“

Da. Imao sam to oduvek. Baš iz tog razloga u stanu nemam nijedan svoj crtež na zidu, već samo crteže prijatelja. Uvek kad gledam svoj strip, razmišljam šta je moglo drugačije, uvek vidim samo grešku i nerviram se. Nikad niste napustili Pančevo, a vaši stripovi su se odjednom našli na policama po Americi, i to tokom devedesetih, vrlo izazovnih po srpsku kulturu. Mnogim veoma ambicioznim umetnicima takav proboj na strano tržište nikad se i ne dogodi, a kod vas je sve nekako delovalo vrlo spontano. Da li je zaista bilo tako?

Početkom devedesetih krenuo sam da izučavam strip scenu koja je postojala u Americi. To je u Srbiji bilo katastrofalno vreme. Stripom sam počeo da se bavim u jednom spokojnom periodu, kad se zaista nije slutilo da će, uz mnogo krvi, doći do raspada zemlje. Baš u to vreme radio sam u studiju za animaciju. Radili smo na popularnoj seriji za decu Mali leteći medvedi. Bila

je to jugoslovensko-kanadska koprodukcija, jedan od prvih internacionalnih projekata tog tipa koji su dospeli do distribucije po celom svetu. Oko te serije okupila se ekipa vrlo kreativnih ljudi. Otkrivali smo zajedno područje animacije. Sve je bilo zanimljivo i zbog toga što smo mogli da živimo od crtanja, što je inače prava retkost. Tada su počela da me zanimaju dešavanja na američkoj strip sceni i počeo sam da je otkrivam. To je bilo pre interneta i komunikacija je bila mnogo sporija. Shvatio sam da je najbolje kontaktirati s nekim ko se zapravo bavi stripom u Americi. Putem pošte počeo sam da razmenjujem svoje radove sa strip crtačima i urednicima iz SAD. U tom momentu je baš eksplodirala kriza u državi u kojoj sam živeo. Odjednom se dogodio sunovrat, zajedno sa svima nama koji smo bili kao na nekom brodu ludaka koji je tonuo. Situacija se drastično promenila, ali ja sam shvatio da bi bilo dobro da na tu situaciju reagujem na neki način. Iako je moj prvi strip bio o Reganu i Gorbačovu, pre toga se nisam mnogo bavio nekim aktuelnostima. Više me je interesovalo da zabeležim svoja razmišljanja i da to pretvorim u strip. Kad je sva ta nesreća počela, shvatio sam da u njoj postoji priča koja je neispričana. Tokom devedesetih, nastojao sam da zabeležim sitna događanja, anegdote koje sam mogao da čujem u okolini, i to sam predstavljao u stripovima. Interesovalo me je kako jedan običan čovek, koji nije neka

Tako ste probijali kulturni embargo?

To je počelo pre embarga, a posle su, tačno, ti mali stripovi premošćavali taj veliki embargo. Ljudi koji su poštom dobili moje stripove krenuli su da ih pokazuju prijateljima, neki od njih su bili urednici značajnih časopisa u Americi. Tako je počelo objavljivanje mojih stripova u Americi, u početku čak i bez mog znanja. Polako su počeli da stupaju u kontakt sa mnom urednici i strip crtači. U nekom momentu sam postao deo američke scene. Bio sam američki strip crtač koji je živeo u Pančevu. Kao iz stripa...

Pa bukvalno. Život je napisao taj scenario koji sam ja proživljavao. Odjednom sam počeo da objavljujem u zemlji u kojoj nikad nisam boravio. Prvi put sam otputovao za Ameriku 1999. godine. Tad sam već objavljivao šest ili sedam godina u njihovim različitim publikacijama. Izdavačka kuća Fantagraphics Books, koja je najveći izdavač nezavisnog stripa, objavila je moje knjige. Tako sam, kad sam konačno otputovao u Ameriku, i to posle nesretnog bombardovanja, na policama prodavnica u Njujorku zatekao vlastite stripove. Kakav je bio osećaj? U zemlji koja nas je bombardovala zatičete svoje radove na vrlo počasnom mestu...

Vrlo čudan. Znate da su svega nekoliko meseci pre toga baš iz te zemlje u vašu dolazili avioni bombarderi. A moji stripovi su tu izlazili, živeli su svoj život. Tek kasnije sam

BUDI KREATIVAN

ih prevodio na srpski, ali su ti reprinti dosta kasnili u odnosu na američka izdanja. Zapravo, dok ste vi crtali u Pančevu, Srbi su vas uvezli sa Zapada, kao Mikija Mausa.

Da, sve je bilo veoma čudno.

Pomenuli smo već fanzine. U Jugoslaviji ste bili pionir small press publikacija. Para za izdavanje, pretpostavljam, nije bilo. Kako je izgledalo to „probijanje leda“, taj proces rada na gerilskom izdavanju stripa u SFRJ?

Krajem sedamdesetih muzika je donela jedan potpuno novi muzički pravac, a samim tim i svež način razmišljanja. Na mene, kao buntovnog mladog čoveka, to je dosta uticalo. Krenuo sam da objavljujem vlastiti fanzin koji je prvenstveno bio posvećen novotalasnoj i andergraund muzičkoj sceni. Bio sam među prvima koji su počeli da rade vlastite fanzine. Sa današnje tačke, to je bilo neverovatno vreme. Jedan tinejdžer nije mogao sebi da priušti da štampa svoj uradak u štampariji. Fotokopir mašine su tek počele da se pojavljuju, pa je i to bilo skupo. List koji sam radio delom je bio fotokopiran, a delom je bio umnožen na šapirografu. Šapirograf je jedna prastara tehnika. Zahvaljujući matricama koje su nalikovale na indigo papir, koji je takođe već zaboravljena stvar, mogli ste da pišete tekst i da docrtate manje crteže. Ta matrica se otiskivala na papiru uz pomoć specijalne mašine koja se zvala šapirograf i to je tada bio jeftin način umnožavanja teksta. Prvih par brojeva svojih fanzina napravio sam tako. Posle su bili u potpunosti fotokopije. Ti prvi fanzini su umnoženi u oko 100 primeraka. Finansirao sam izdavanje od džeparca. Interesovanje za takve stvari bilo je veliko jer je to bilo nešto sasvim novo. Praktično sam bio među prvima koji su sami izdavali, potpuni andergraund. Strip je tokom prošlog veka postao jedna vrsta karakternog pečata svih velikih američkih štampanih izdanja, počev od Pulicerovog Žutog dečaka, preko Plejboja, do Njujorkera. To se brzo proširilo na ceo svet. Da li je upravo strip bio taj koji je, paralelno sa formom kolumne kao pisanog ličnog izraza autora, ulio štampanim izdanjima neku vrstu duše bez koje „nije to to“?

Strip je moderni medij. Savremeni svet

bi bio siromašan bez priče u slikama, kao jednog od svojih bitnih načina izražavanja. Kroz priču u slikama možete da izrazite mnogo toga. Različite vrste publikacija objavljuju različite vrste stripova. Strip ima velike mogućnosti, pa može i da obeleži novinarsko izdanje. Mislim da strip novinama pruža izvestan karakter. Kao dinamičan medij, kroz kombinaciju slike i teksta, on se prilagođava aspektima savremenog življenja. Strip je, u stvari, začin čitave medijske produkcije. Pričate sa ogromnom ljubavlju o stripu kojim se bavite dosta dugo. Da li vam je crtanje pomoglo da zadržite u sebi tu radoznalost deteta?

Apsolutno. Postoji nekakav prirodni nagon kod dece da se izražavaju putem crteža. Priča u slikama ima univerzalni polet. Strip se nekako uvek povezuje sa mladošću, pošto nosi sa sobom mladu energiju, iako ga ne čitaju isključivo ljudi koji su po godinama mladi. Naravno, savremeni strip pokriva toliko tema da prevazilazi svaku vrstu definicije ili starosna ograničenja. I najozbiljnije političke novine ponekad objavljuju stripove. Ipak, i dalje ljudi svrstavaju strip u literaturu namenjenu mladima i u tome verovatno ima istine. To je forma koja se neprekidno sama obnavlja, radosna je, prilagodljiva je i ima nečeg detinjeg u sebi.

ništa drugo nego da ispunjavam ta očekivanja. Knjiga Zlato na Mesecu poslednja je u nizu knjiga koje sabiraju te stripove koje crtam za Vreme. Sada će vam izaći knjiga i na japanskom tržištu, što je još jedan novitet. Koliko će srpski strip u Japanu, zemlji specifičnog strip izraza, zapravo biti sudar svetova?

Da, knjiga je upravo otišla u štampu. U pitanju su moje autobiografske beleške u stripu koje počinju 1999, dakle bombardovanjem Srbije. Pančevo je bilo česta meta bombardovanja i ja sam tada svake nedelje crtao po stranicu stripa beležeći te naše svakodnevne životne situacije. Na neki način sam tako oslikao život u našoj zemlji krajem dvadesetog veka. Sabravši stripove koji su tada izlazili najpre u nekoliko časopisa u Americi i Evropi, a kasnije na jednom američkom sajtu, kreirao sam zapravo neku vrstu dnevnika koji oslikava to doba. Ta knjiga je zbirka stripova koji su već izlazili u nekoliko zemalja kao što su Francuska, Italija, SAD, Portugalija, Mađarska, Grčka, Poljska...

Da li ste nekad imali autorsku blokadu?

Svakome se desi da u nekom momentu ne zna šta će i kako će. Ali moram da priznam da retko doživim kreativnu blokadu kad je crtanje u pitanju. Crtam ceo život. Od 2003. godine crtam svake nedelje po dve strane stripa za list Vreme, što je ogroman posao i to razumeju samo ljudi koji se bave crtanjem. Pošto tu nema stalnih junaka, već svake nedelje postoji druga tema, to zaista zahteva veliki rad. Shvatio sam da prilikom te vrste borbe sa rokovima, vi prisiljavate sebe da razmišljate što manje. Razmišljajući, ljudi ponekad sami sebi grade prepreke u kreativnosti. Kad imate određeni zadatak, koji svake nedelje morate brzo da završavate, onda ne možete da dopustite sebi da imate bilo kakve blokade. Ovih dana će mi izaći strip u tom listu sa kojim se navršava 900 strana radova koji tamo izlaze. Ni sam se nisam nadao da ću biti u stanju da to uradim! Ali nametnuo sam sebi tu vrstu tempa i nije mi preostalo

Ispostavilo se da je jedna mala izdavačka kuća iz Japana, koja će i objaviti tu knjigu, postala zainteresovana za te storije. Želeli su da to predstave japanskom čitateljstvu. Od početka je postojala prepreka s obzirom na to da je Japan vrlo daleko od našeg područja ne samo geografski već i kulturološki. Prirodno, njima je to što se dešavalo kod nas prilično maglovito, možda i egzotično. Japan je inače zemlja sa vrlo snažnom tradicijom stripa, ali potpuno drugačijom od zapadnjačke, evro-američke tradicije. To je bukvalno druga planeta kad je strip u pitanju i vrlo je malo inostranih stripova koji su objavljeni u toj zemlji. Samim tim, mislim da će to biti veoma zanimljiv poduhvat. ®

FONDACIJA

Timska konferencija

Postoji „ja“ u timu kada svaki njegov član ima sličan cilj Održana je Prva godišnja timska konferencija Fondacije Novak Đoković, na inicijativu globalnog CEO-a Alberta Liđija PIŠE SELENA IVANOVIĆ

NAŠ TIM ČINI MNOGO RAZLIČITIH LJUDI. TIPOVI LIČNOSTI KOJI su na prvi pogled nespojivi, a koji, upravo zbog toga, odlično funkcionišu zajedno. Kako? Zato što svi verujemo u misiju naše fondacije. Zato što svaki pojedinac veruje u snove naše dece. Svi želimo da Marko dobije onaj bicikl o kome toliko dugo sanja, da vidimo kako prolazi starim seoskim putem na tom biciklu i ne mora da pešači do škole, kako se hvali svojim drugarima koliko brzina ima njegov bajs. I znamo da ga svakog dana čisti i ponekad, pre spavanja, proverava da li je još na istom mestu gde ga je ostavio. Krajem novembra ove godine održana je Prva godišnja timska konferencija na inicijativu našeg globalnog CEO-a Alberta Liđija. Nešto što planiramo da pretvorimo u jednu lepu tradiciju, uključujući neformalno druženje sa našim donatorima iz Srbije koje se odigralo na kraju drugog dana. KONFERENCIJA SE SASTOJALA OD PREZENTOVANJA URAĐENOG OVE GODINE I plana za sledeću – od strane naših timova za projekte, fundraising, komunikacije i finansije, kao i nekih bitnih odluka i tema za diskusiju – od strane našeg menadžera za ljudske resurse. Veoma smo ponosni što na izmaku ove 2016. godine možemo da kažemo da smo kroz naš strateški projekat Školice života direktno obuhvatili i pomogli 418 mališana, a čak preko 2.000 indirektno. Organizovali smo 11 radionica sa ukupno 148 učesnika u različitim opštinama u kojima smo implementirali ovaj projekat. Takođe, odigrala su se 32 treninga za nastavnike u našoj režiji. Epilog: 696 sati ukupne obuke, 385 učitelja koji su prošli specifične tre-

ninge. Ipak, svi ovi podaci u brojkama ne mogu da prenesu suze radosnice, osmehe, simpatije i ostale emocije koje smo mi, učitelji i mališani doživljavali. Broj ne može da vam opiše pogled deteta koje prvi put u životu jede ananas, koje se prvi put vozi na žičari, vrisku i ciku dok puštaju zmaja. To su uspomene koje ćemo uvek nositi sa sobom, bez obzira na to kuda nas ovaj život prepun neizvesnosti odvede. DISKUTOVALO SE O NOVIM LOKACIJAMA I INFRASTRUKTURNIM PLANOVIMA, O inovacijama na koje smo uvek spremni i prihvatamo ih bez ustručavanja, i o nama. Naša nacionalna direktorka Jelena je u jednom trenutku krajnje spontano predložila da svako od nas kaže nešto pozitivno o drugima, objasnivši da ljudi treba češće da govore lepe stvari; previše se fokusiramo na negativno i imamo neki čudan stav da je lepo manje bitno, tj. ako postoji, da se podrazumeva. Bili smo malo iznenađeni, ali već posle prve dve rečenice smo shvatili da nam se veoma dopada njen predlog. Složili smo se oko toga ko je među nama najmlađi duhom, ko nas uvek sve oraspoloži i nasmeje, ko je najduhovitiji, ko je uvek prijateljski nastrojen i kome možemo uvek da se poverimo... Shvatili smo da smo mi jedan prilično super tim! Da smo kao one japanske mozgalice – naizgled nespojivi, a opet tako savršeno kompaktni kada sve dođe na svoje mesto. Svako od nas je imao priliku da iznese svoja razmišljanja i podeli entuzijazam i nove predloge za narednu godinu. Svakome je data prilika da svojim znanjem, energijom i idejama doprinese kreiranju strategije za novu 2017. godinu. Složili smo se da su osmesi dece ono što nas po-

VEOMA SMO PONOSNI ŠTO NA IZMAKU OVE 2016. GODINE MOŽEMO DA KAŽEMO DA SMO KROZ NAŠ STRATEŠKI PROJEKAT ŠKOLICE ŽIVOTA DIREKTNO OBUHVATILI I POMOGLI 418 MALIŠANA, A ČAK PREKO 2.000 INDIREKTNO. ORGANIZOVALI SMO 11 RADIONICA SA UKUPNO 148 UČESNIKA U RAZLIČITIM OPŠTINAMA U KOJIMA SMO IMPLEMENTIRALI OVAJ PROJEKAT

kreće i da ćemo dati sve od sebe da ih u narednoj godini brojimo na hiljade. Na kraju drugog dana Jelena i Novak su posvetili svoje vreme ljudima iz Srbije koji su nam ukazali poverenje i podržali nas na različite načine. Kao što uvek ističemo, svi naši donatori su širi deo porodice Fondacije i svako od nas zaista ceni podršku koju dobijamo od njih i poverenje koje nam ukazuju verujući u ono što radimo. Gde ćete lepši posao?! Hvala vam, divni ljudi, što ste uz nas sve ove godine, vaša podrška nam stvarno mnogo znači. Šta smo naučili? Naučili smo da treba da budemo ponosni na ono što radimo i da treba da težimo tome da budemo još jači, još bolji i ambiciozniji. Naučili smo da treba da gledamo napred sa osmehom na licu i da se radujemo predstojećim poduhvatima jer će neko sutra zbog svega što radimo izrasti u samouverenu osobu spremnu da menja svet. ®

( POP ) KULTURA

NOVI ŽIVOT ROKENROLA I PARKOVA Park je novi rok sastav na našoj muzičkoj sceni. Čini ga pet zabavnih momaka kojima je za sada jedina ambicija da sviraju ljudima sa Balkana. Pored benda, svi imaju posao u ozbiljnim firmama, ali ih to ne sprečava da nakon posla rade ono u čemu najviše uživaju. Da sviraju i prave muziku PIŠE SOFIJA ŠAJNOVIĆ / FOTO SELENA PETROVIĆ unčan dan, prijatna atmosfera jednog novobeogradskog lokala i članovi rok benda Park koji pristižu jedan po jedan. Prethodno veče održali su promociju svog prvog albuma „Novi život“ i čini se da su još pod utiskom. Razgovor smo započeli tek pošto su sumirali sve događaje od protekle noći. Uz osmeh na licu komentarisali su kakav je bio kvalitet zvuka, da li je sve prošlo kako treba, ko se pojavio na promociji i kako su se proveli. Na kraju su složno konstatovali da su zadovoljni nastupom. „Podrška koju smo dobili je pokazatelj da je ono što radimo prava stvar. Povratna reakcija je bila bolja nego što smo i očekivali“, zaključili su. Bend Park čini pet momaka od kojih su gitarista i prateći vokal Milen Zlatanović Zmolen, kao i bubnjar Miroslav Ćatić ovog puta bili opravdano odsutni. A ostatak ekipe predstavljaju Dušan Smiljanić Lumber, glavni vokal i gitarista, zatim Damir Duraki kao vokal i basista (za njega kažu da je majstor bas-gitare) i Miloš Ðurica koji je zadužen za akustičnu gitaru. Ovaj beogradski bend u svojim pesmama spaja tvrđi zvuk sa nežnijim notama akustične gitare. A njih je spojila ljubav prema sastavima Foo Fighters i Farside. Nastoje da, kako kažu, budu otvoreni ka svima ne bi li njihove pesme mogle da se dopadnu i tvrdim rokerima ali i onima koji vole mekši zvuk. „Sve što radimo, radimo sa ciljem da nekome bude lepo i želimo da rok bude nešto što će svima ulepšati dan“, objašnjavaju oni. Priča o ovom bendu počela je još pre četiri godine kada su Lumber i Ðurica odlučili da okupe

JEDAN OD PLANOVA JE TURNEJA PO PARKOVIMA ČIJI JE CILJ SPROVOĐENJA DRUŠTVENO ODGOVORNOG PONAŠANJA. „ZOVEMO SE PARK, A PARK JE JAVNO MESTO DOSTUPNO SVIMA, KAO ŠTO SMO I MI. TU PRONALAZIMO NEKU VEZU I ŽELIMO DA POSLE SVAKE SVIRKE OSTAVIMO PARKOVE JOŠ ČISTIJE I LEPŠE“

ekipu. „Sve je krenulo tako što smo Ðurica i ja svakodnevno svirali na njegovoj staroj akustari. On je pisao teksove, ja sam svirao. Kasnije su se priključili i ostali, a pesme su polako sazrevale“, kaže Dušan Smiljanić zvani Lumber. Kao mnogi klinci i oni su svoje prve bendove imali još u osnovnoj školi, a parkovi su bili glavno mesto njihovog okupljanja. „Odrastao sam u Crvenom parku na Vračaru. Tamo sam se prvo igrao klikera, pa kada sam malo porastao, tu sam počeo da izlazim, tu su se desili prvi poljupci, prve tuče i prva pijanstva. Još sa trinaest godina, kada sam počeo da sviram gitaru, želeo sam da imam bend koji će se zvati Park“, priča frontmen benda Dušan Smiljanić. KADA JE REČ O INSPIRACIJI, KAŽU DA IM ONA do-

lazi iz svakodnevnog života i da je svaka pesma zapravo priča koja se stvarno desila. „Uzeli smo slike iz života i pretvorili ih u rimu. To je kao neka vrsta našeg dnevnika“, objašnjavaju. Tekstovi pesama odnose se na prijateljstvo, ljubav, na put ka samospoznaji, na život i sve ono što nas okružuje. Prvi spot snimili su za pesmu „Agape“, i želja im je da to bude pesma koju će neko pustiti svojoj devojci i reći joj „Slušaj ovo, ovo ja tebi želim da poručim“. U ulozi reditelja i montažera video spota našao se Miloš Ðurica. U izradi spota pomogli su im i brojni prijatelji. Ovi momci smatraju da na našoj muzičkoj sceni ima mnogo kvalitetnih bendova, ali da mnogi, nažalost, nemaju mogućnost da se afirmišu i da ih bilo ko čuje. Takođe ističu da postoji dosta onih koji su uspeli i sada su poznati u regionu. Sa druge strane, svesni su da postoji i „taj šund ali da nije njihov fazon da pljuju po drugima“. „Mi hoćemo

( POP ) KULTURA

NORDEUS: TOP ELEVEN

Murinjovim stopama Posetili smo neke od najboljih igrača Top Eleven Football Managera, na događaju koji je organizovao Nordeus

da donesemo nešto novo i naša jedina ambicija je da sviramo ljudima sa Balkana, da nastupamo za region“, jednoglasno su se složili. Ne samo što imaju bend, već su članovi Parka zaposleni i u različitim ozbiljnim firmama. Pa se tako pored muzike bave finansijama, prodajom osiguranja i odnosima sa javnošću. Nije im uvek lako da usklade sve obaveze, ali uz podršku najbližih i iz ljubavi prema muzici oni uspevaju sve da postignu. „Imam sina od četiri godine i nekada je teško pored posla i porodice fokusirati se i na bend. Ali dobar deo svega što radim je upravo zbog deteta. Učim ga upornošću i tom željom koju moramo da imamo ukoliko nešto zaista želimo“, ističe Ðurica. I njegov kolega iz benda Damir Duraki smatra da ne mora da bude ili-ili. „MI SE TRUDIMO DA POKAŽEMO DA JE MOGUĆE IMATI i ozbiljan posao i baviti se muzikom ili nečim drugim. Za mene je muzika kao antistres terapija i mislim da svako treba da ima neki svoj hobi. Kada dođem sa posla, obavezno uzmem da sviram prvih sat vremena i posle toga mogu sve.“ Jedan od planova je turneja po parkovima čiji je cilj sprovođenje društveno odgovornog ponašanja. „Zovemo se Park, a park je javno mesto dostupno svima, kao što smo i mi. Tu pronalazimo neku vezu i želimo da posle svake svirke ostavimo parkove još čistije i lepše.“ Izdali su album koji je dostupan na različitim platformama, uradili su promociju, snimili spot i sada idu dalje. „Cilj nam je da brendiramo bend i pružimo ljudima drugačiju muziku. I počinjemo da spremamo i drugi album.“ ®

Reklama za jednu od najboljih igara za Fejsbuk i mobilne telefone nije potrebna – dovoljno je reći da je igra i da joj „šmek“ daje čuveni Žoze Murinjo. Top Eleven je privukao čak 160 miliona igrača iz svih delova sveta, od tinejdžera do sedamdesetogodišnjaka. Neke od njih upoznali smo na druženju koje je organizovano za igrače u Beogradu. Nordeus je u stalnoj interakciji sa svojim fanovima, pa kreatori ove čuvene onlajn sportske igre konstantno rade na njenom unapređenju i inoviranju. To je za Original potvrdio i Marko Krsmanović iz Nordeusa, koji kaže da je cilj druženja da prikupe informacije o željama igrača. „Kada čujemo ideju šta bismo mogli da unapredimo, ili kada nam se požale jer nisu zadovoljni nečim, trudimo se da to promenimo. To je, mislim, i jedan od razloga zašto smo uspeli da privučemo toliko igrača širom sveta.“ U razgovoru sa Originalom igrači su nam otkrili zašto vole igru i šta je čini jedinstvenom. Mirko Kovačević, instruktor plesa i fudbalski sudija, veliki je ljubitelj igrice. Igra je pet godina, sa pauzama, i uglavnom na telefonu. Na pitanje koliko mu je pomoglo sudijsko iskustvo u igrici odgovara: „Nema toliko zajedničkih elemenata, ali verujem da bar malo pomaže. Ipak je reč o drugačijem uglu gledanja. Kada sudiš, vodiš računa o pravilima igre, da se ona poštuju; a kada si trener, samo gledaš da pobediš. Ne zanima te kako.“ On u igri dnevno provede 10 do 15 minuta, zbog čega je, kako kaže, igra. „Tako su je napravili da ne gubiš vreme, što meni baš odgovara.“ Na druženju je organizovan i kviz, a dobitnik nagrade – majice sa potpisom Žozea Murinja, bio je Oliver Farmantije. On je odgovorio tačno na najviše pitanja, koja sudeći po atmosferi tokom kviza nisu bila nimalo laka. „Šest i po godina igram igru, od samog početka, i mnogo mi se dopadaju poboljšanja koja su uveli kada je reč o treninzima“, kaže Oliver. „Volim da pravim svoju taktiku, gledam da na treninzima unapredim ono što ja mislim da je važno, a ne da kopiram iz pravog fudbala.“ Ovo druženje sa igračima nije bilo prvo, ali je svakako bilo drugačije: Nordeus i Nivea odlučili su da udruže snage i da omoguće igračima novo iskustvo. ®

BUDI UMETNIK

ANDREJ JOSIFOVSKI

„ PIJANISTA“ KOJI JE OŽIVEO BEOGRADSKE FASADE M

Andrej Josifovski po vokaciji je arhitekta, među studentima jedan od omiljenih asistenata na Arhitektonskom fakultetu. Iz hobija je počeo da crta murale i u tome postao jedan od najboljih. Iza pseudonima „Pijanista“ se ne krije već sa osmehom priča kako ga je dobio i zašto je odlučio da ga zadrži. Uradio je neke od najlepših murala u Srbiji, nekoliko njih je posvećeno Novaku Đokoviću, Malom princu, Miroslavu Raduljici, ali i tragično nastradaloj Tijani Jurić. Iako se trudi da Beograd učini lepšim mestom za život – u početku nije bilo prepoznato to što je radio. Stizale su i prekršajne prijave, a komunalna policija nije imala razumevanja PIŠE MARIJA BOŽIĆ

ali princ je knjiga za male i velike. Napisana poput bajke, ona otkriva utopijski svet kroz priču o dečaku dospelom sa udaljene i sićušne planete i njegovom traganju za odanošću i ljubavlju. Lik iz jedne od najdražih knjiga svih mališana, ali i nas malo starijih i ništa manje detinjastih koji joj se rado vraćamo, osvanuo je na zidu OŠ „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu. Nije mi trebalo mnogo vremena da se raspitam i saznam ko je zaslužan za taj mural, potpisan pseudonimom „Pijanista“, i upoznam ga. Rado je prihvatio poziv i čekam ga u jednom od njegovih omiljenih lokala u Savamali, simboličnog naziva „Ludost“, ali mi tek kasnije postaje jasno i zbog čega. Andrej Josifovski po vokaciji je arhitekta, među studentima jedan od omiljenih asistenata na Arhitektonskom fakultetu. Iz hobija je počeo da crta murale i u tome postao jedan od najboljih. Iza pseudonima „Pijanista“ se ne krije već sa osmehom priča kako ga je dobio i zašto je odlučio da ga zadrži. „Dali su mi ga drugari u kraju kad sam se preselio iz Zemuna na Bežanijsku kosu pošto nisu mogli da upamte da se zovem Andrej.

BUDI UMETNIK

Mali princ je izazvao reakcije kod najmlađih, obično su oni veliki kritičari jer deca ne mogu da budu naučena da kažu šta je lepo

Bilo im je teško i onda im je bilo lakše da upamte čime se bavim pošto sam tada završavao muzičku školu i svirao klavir po ceo dan. U početku me je to nerviralo, a onda se omaklo kontroli u srednjoj školi. Postalo mi je zanimljivo, svi su smišljali neka imena, potpise, a ja već imam nadimak, zašto bih smišljao bilo šta drugo.“ njegov opus interesovanja je izuzetno bogat. Uradio je neke od najlepših murala u Srbiji, nekoliko njih je posvećeno Novaku, Malom princu, Miroslavu Raduljici, ali i tragično nastradaloj Tijani Jurić. Kada ga pitaju za najdraže murale, kaže da je to kao da ga pitaju koje dete mu je najdraže, iako ih još nema. „Svi murali su kao moja deca“, odgovara kroz dečački osmeh. Ima nekoliko stvarno dragih, recimo ovaj u Savamali – mačka koja ima prozor umesto oka. Sad sam napravio Malog princa u OŠ ‘Vladislav Ribnikar‘. Taj Mali princ je izazvao reakcije kod najmlađih, obično su oni veliki kritičari jer deca ne mogu da budu naučena da kažu šta je lepo. Imam dva koncepta koja razrađujem – NADIMAK JE ODLUČIO DA ZADRŽI IZ PRAKTIČNIH RAZLOGA, A

umetnički i komercijalni. Komercijalni, kako ih ja zovem, jesu oni murali koji odmah i brzo nailaze na veliku pažnju, to su uglavnom neki velikani i sportske legende. To su moji murali sa porukom, jer svaki od njih ukazuje na nešto i zato tako brzo dolaze do medija. Mačka sa okom umesto prozora krasi jedan zid kod Brankovog mosta. Savamala je postala bogatija za jednog stanovnika, a Andrej otkriva koja je poruka tog murala. „Taj mural je predstavnik drugog koncepta mog stvaralaštva – uklapanje u kontekst i pravljenje novog vizuelnog identiteta grada. Taj prozor je trebalo da bude iskorišćen za nešto. Razmišljao sam da taj element iskoristim i napravim celu kompoziciju. Ista stvar je i sa Roniocem koji sa vodostajem reke koji se podiže ili spušta, uranja ili izranja. To je bila ideja i to je pravo uklapanje u okolinu. Što se tiče murala sa porukom, kao što sam rekao, to je drugi koncept koji razrađujem.“ Njegov rad ne prolazi neopaženo. Crtao je dosta i Beli grad oplemenio bojama. Lako mu je da filtrira interesovanja, ali i odabere pravo mesto za svoje radove.

BUDI UMETNIK

„ŠTO SE TIČE PRVOG DELA, TU JE STVAR VEOMA jednostavna pošto sam arhitekta, posmatram svet oko sebe, prostor, zgrade, uočavam gde šta treba da se promeni, naravno, po mom mišljenju. I tako biram ta mesta. Šta se tu stavlja – zavisi od toga da li je to neka društveno odgovorna tema, neka poruka koju treba poslati, ili je opet nešto čisto umetnički gde se ja izražavam slobodno.“ Iako se trudi da Beograd učini lepšim mestom za život – u početku nije bilo prepoznato to što je radio. Stizale su i prekršajne prijave, a komunalna policija nije imala razumevanja. „U principu sam to malo radio nespretno u početku i vodio sam se onim: ako je taj zid bio išaran, šta je mene razlikovalo od tih ljudi koji su šarali pre mene. I onda me prijave i dobijem kaznu. Sada je nešto drugačija situacija, u startu se dogovorim sa tim stanarima i vlasnicima zidova i počnem crtanje. Dozvolu od vlasti ne tražim, ali tražim od stanara, uz njihovu saglasnost ulepšam te zidove.“ Prvi poznati mural u Beogradu, oslikao je 1970. godine Lazar Vujaklija na fasadi male zanatske radnje u Bulevaru kralja Aleksandra. On će 1979. godine uraditi još jednu zidnu sliku na fasadi Zapadne kapije Beograda (Genex) na Novom Beogradu. Pre toga 1977. godine u okviru manifestacije Nedelja Latinske Amerike, umetnička brigada „Salvador Aljende“ iz Čilea oslikala je mural na Studentskom kulturnom centru (SKC) pod nazivom Za jedinstvo i solidarnost sa narodima Latinske Amerike. Kada se danas govori o grafitima i muralima, obično te priče imaju negativan prizvuk i gravitiraju ka vandalizmu. Ali razlika između grafita i murala postoji iako Beograđanima i jedni i drugi privlače pažnju. „Grafiti u žargonu među sugrađanima imaju pogrešnu konotaciju. Oni dok to izgovaraju misle na obične poruke na zidu. Grafiti su zapravo stilizovani ispisi slova, slika i simbola i kao takvi zaista jesu umetnost svakog grada. Uostalom, tako je sve i počelo u Americi. Murali su se razvijali iz toga što je to odraz savremenosti. Ovde su još avangarda, ali ih ima sve više. Murali su slike koje imaju sve elemente jedne obične slike koja visi na zidu.“ U VREMENU KADA SE LJUDI TRUDE DA BUDU ISTI i konformizam je uzeo maha, kaže da je potrebno da radimo na sebi. To je jedan od najvažnijih projekata na kojem svaki čovek može i treba da radi. „Biti svoj je sasvim dovoljno, ali pod uslovom da se ne ćuti – jer ako ćutiš i klimaš glavom tim mediokritetima, onda si i ti u problemu. Mene nervira to što su se intelektualci povukli. Kada govorim o tome, ne vređam seljake, vređam samo one neobrazovane ljude koji se stavljaju na pozicije na kojima im nije mesto. Ne mogu da ćutim. Znam da ćutim, ali kada spavam.“ Kaže da svet prilagođava sebi i samo time se i bavi. I sav taj uspeh zavisi od nenormalnih ljudi koji to rade. Ne može drugačije. Bukovski je pisao da se umetnošću lečimo od života, svako na svoj način. A murali su njegov beg od stvarnosti. „Ima i toga. Ti kada dođeš umoran od nekih stvari, obično uzimaš da radiš nešto što te opušta, slušaš muziku, crtaš. Imamo dobru muziku iz bivše Juge, rado je slušam, čak je imam i na telefonu. Omiljeni bend Riblja čorba, pa onda svi ostali posle nekog razmaka. I taj Bora je buntovnik. On je slao razglednice iz Amsterdama Slobi i Miri. Iz pouzdanih izvora je znao da je Slobi bilo simpatično, a da se Mira nervira, pa je odlučio da njega više ne dira nego je napisao pesmu Baba Jula. On je jedan od ljudi koje izuzetno cenim. Onda Zabranjeno pušenje – volim da slušam tu muziku, Baladu o Pišonji i Žugi rado pevam iako ne znam da pevam. Bežim od stvarnosti, ali i ovu oko sebe napravim da bude lepa.“

BUDI UMETNIK

„Beograd nije u Beogradu, jer Beograd u stvari i nije grad – on je metafora, način života, ugao gledanja na stvari“, pisao je Kapor. Bežanija i njegova osnovna škola zaslužni su za formiranje njegove ličnosti, ali i stila. „Svi ti ljudi koji su radili sa mnom još od vrtića, zatim Osnovna škola ’Lazar Savatić’, pa onda Deveta gimnazija ’Mihailo Petrović Alas’, sve su to izuzetni ljudi, intelektualci. Ne poznajem nikoga iz moje gimnazije da nije uspeo nešto da uradi. Formirale su nas te škole i, naravno, okruženje. Bitno je gde odrastaš i uvek moraš da filtriraš sa kim se družiš.“ NEKE OD NAJBOLJIH INVESTICIJA SU PUTOVANJA I ANDREJ UŽIVA

u njima. Podjednako kao i u dobrom čaju, dok se izvinjava konobarici za nekoliko tura voćnih čajeva od prethodnog dana koje je pio sa društvom. I sa lokalne stanice kreću vozovi za oblake, a već početkom godine pred njim je nova avantura. „Idem u Indiju 4. januara. I nije fudbal najvažnija sporedna stvar na svetu, putovanja su. Sve što zaradim, investiram samo u to. Ostala mi je još Južna Amerika, Australija, Antarktik. Ima strašnih mesta na planeti i potpuno je neverovatno kada dođeš ovde i shvatiš kako živiš u jednoj maloj sredini. Ovde ljudi kada sednu da pričaju, u istoj rečenici idu problemi i finansije. Postoje mesta gde ljudi žive deset puta lošije nego ovde, a poenta je u tome da ljudi uživaju u tome što imaju i srećni su. Kuba – to je beda koju niko od nas nije doživeo, živi se gore nego u nekim kvartovima kod nas. Trebalo bi pronaći sreću u sitnicama, to je ta formula. Čovek vredi onoliko koliko putuje i sva ta iskustva koja se steknu, to niko ne može da prepriča, to treba da se doživi.“ Njegova druga kuća smeštena je na Bulevaru kralja Aleksandra. Arhitektonski fakultet je njegov hram znanja, a u radu sa studentima uživa i otkriva koje su to čari njegovog posla. „Sarađivanje sa mladim, pametnim i kreativnim ljudima. Ja to ne mogu da im objasnim, ali im često kažem koliko toga naučim od njih; oni misle da sam ironičan, ali zaista je tako. Na jednim vežbama razgovaraš sa dvadeset šest ljudi i od svakoga da čuješ bar po jednu stvar, to je nešto novo. Pozitivna energija je najlepša stvar koju možeš da dobiješ. Kažu da je najteže raditi sa ljudima, ali mislim da je sa ovim ljudima divno raditi.“ Jedan od najvećih murala, na preko 450 kvadratnih metara je Čarobna šuma koji je u kolaboraciji sa kolegama iz inostranstva poklonio svojoj osnovnoj školi. U filmskoj adaptaciji ove bajke postoji lik Kaktusa, cara koji je zao jer nije procvetao. Nudi jedinstvenu i veoma jednostavnu formulu koja je ljudima potrebna da bi „cvetali“ i postali najbolja verzija sebe.

PRVI POZNATI MURAL U BEOGRADU OSLIKAO JE 1970. GODINE LAZAR VUJAKLIJA NA FASADI MALE ZANATSKE RADNJE U BULEVARU KRALJA ALEKSANDRA. ON ĆE 1979. GODINE URADITI JOŠ JEDNU ZIDNU SLIKU NA FASADI ZAPADNE KAPIJE BEOGRADA (GENEX) NA NOVOM BEOGRADU NEDAVNO JE DOBIO PISMO OD PROFESORA BRANISLAVA MILENKOVIĆA, KUCANO NA PISAĆOJ MAŠINI, U KOJEM GA OSLOVLJAVA SA „DRAGI MAESTRO“, ŠTO MU JE DALO VETAR U LEĐA I PODSTICAJ DA NASTAVI DA RADI ONO ŠTO VOLI

„Potrebno je da ne budu sujetni. Trebalo bi da se bave sobom i da ne gledaju tuđe dvorište, jer onda obično u njihovom izraste korov.“ Andreja sam pozvala zbog murala Mali princ koji je osvanuo na društvenim mrežama i pre nego što je stigao do medija. Mada je Egziperi knjigu posvetio odrasloj osobi moleći decu da mu oproste zbog toga, i kaže da su svi odrasli prethodno bili deca, Andrej kratko i jasno daje odgovor na pitanje da li je odrastao i šta je želeo da bude ako se to desi. Nedavno je dobio pismo od profesora Branislava Milenkovića, kucano na pisaćoj mašini u kojem ga oslovljava sa „dragi maestro“ što mu je dalo vetar u leđa i podsticaj da nastavi da radi ono što voli. „Ja sam njemu otkucao takvim fontom, ali na kompjuteru pošto mi je pisaća mašina negde u podrumu, nisam mogao da je nađem, ali hteo sam da mu odgovorim na pisaćoj mašini. To pismo je jedna velika obaveza za mene. Isto tako, napisao sam mu kako sam se osećao i da sam ga čitao naglas ukućanima četiri puta. Obično kada neko ode u penziju, ljudi ga brzo zaborave i više se njegovo mišljenje ne uvažava. On je čovek koji ima 90 godina, a svi ga sa velikim poštovanjem zovu. Kada je izašao Mali princ u novinama, onda mi je napisao pismo, jer internet i televiziju ne koristi.“ Nema još ni trideset godina i nije odrastao, a iza njega je životna staza kojom mnogi mogu da sanjaju da će proći. Sa osmehom kakav se retko viđa, kada svi brinu svoje brige i tmurniji su od oblaka, Andrej ostvaruje svoje snove. Kada bi pisao pismo sebi iz vremena nestašluka, malom Andreju bi poručio samo jedno. „Rekao bih mu da sledi svoje instinkte pošto taj Andrej poštuje to i danas i to bi bilo sasvim dovoljno. Ali samo da nastavi da radi do kraja života to što voli.“ ®

UPOZNAJ SVET

ŠVAJCARSKI ALPI

GLEČER PIŠE ŽELJKO PANTELIĆ DOPISNIK ORIGINALA IZ RIMA

UPOZNAJ SVET

EKSPRES OD CERMATA DO SENT MORICA

Putovanje koje traje oko sedam i po sati u okruženju najviših planinskih vrhova u Evropi, glečera koji još odolevaju klimatskim promenama, idiličnih dolina i visoravni, impresivnog kanjona Rone, najvećeg železničkog tobogana u Albuli, prelaska Oberalpa na preko dve hiljade metara, neprestana je slika lepote panorama i sposobnosti Švajcaraca da svojim radom učine svoju okolinu pitomom i dostupnom svima ne kršeći harmoniju prirode

Krećemo na put iz Cermata, „najslađe planinske varoši“, čiji smo simbol upoznali još dok nismo ni znali šta su Alpi a kamoli gde se nalaze, gutajući „toblerone“ koje su napravljene po obliku Materhorna

UPOZNAJ SVET

utovanje od Cermata do Sent Morica ili obratno „Glacier Expressom“ (Glečer ekspresom) spada u obavezna „hodočašća“ svakog ozbiljnijeg putnika, barem jednom u životu. Štaviše, nije malo onih kojima dok prolaze 300 kilometara popunjenih sa blizu 300 mostova, gotovo 100 tunela, prelazima planinskih prevoja preko 2.000 metara, ne padne na pamet da bi mogli i peške, kao hodočašće do Santjaga de Kompostele, da pređu razdaljinu od najveličanstvenijeg vrha u Alpima Materhorna ili Červina (kako ga zovu Italijani) do Pic Bernine i pregaze bukvalno Rajnu, Ronu i In, šaljući poruke na tri strane sveta. Rajnom do Holandije i Severnog mora, Ronom do Arla i Mediteranskog mora, i Inom, preko Dunava, do Crnog mora.

Videti Rajnu u kantonu Graubinden (Griđoni na italijanskom, Grišun na romanšu) posle prvog susreta sa Rajnom u Kelnu ili duž granice Francuske i Nemačke, između Alzasa i Švarcvalda, jednako je čarobno kao i perspektiva Rone sa mosta San Benezea u Avinjonu iz ugla potoka koji izlazi iz Roninog glečera iznad prevoja Furka. Putovanje koje traje oko sedam i po sati u okruženju najviših planinskih vrhova u Evropi, glečera koji još odolevaju klimatskim promenama, idiličnih dolina i visoravni, impresivnog kanjona Rone, najvećeg železničkog tobogana u Albuli, prelaska Oberalpa na preko dve hiljade metara, neprestana je slika lepote panorama i sposobnosti Švajcaraca da svojim radom učine svoju okolinu pitomom i dostupnom svima ne kršeći harmoniju prirode. Nije slučajno što je u agendi svakog japanskog turiste kada prvi put krene u Evropu, pored Pariza, Venecije i Rima, velikim slovima ispisano ime „Glacier Express“.

CERMAT

jedinstvenim mestom na planeti. Lepota Cermata je i u tome što je to gradić u kojem nema saobraćaja, pošto je pristup automobilima, motorima i autobusima zabranjen i, osim peške, gradom se kruži samo u elektromobilima. DRUGA KOMPARATIVNA PREDNOST CERMATA JE U TOME ŠTO JE podjednako privlačan

i leti i zimi; to je mesto gde bi se moglo lepo živeti tokom cele godine, ne limitirajući se na godišnje odmore. Uprkos tome što je zavučen u dolini okruženoj sa 16 vrhova preko 4.000 metara, Cermat je dovoljno veliki (ima preko pet hiljada stanovnika) i ima strukturu čarobne varošice. U periodu kada je snega sve manje i kada su temperature lunatične čak i u Alpima, tokom zime u Cermatu se ne rizikuju ružna iznenađenja ili vožnja po mokrom snegu već od podneva. Jedina negativna strana Cermata su cene, pogotovo od odluke vlade u Bernu da „otkači“ franak od evra. Praktično, vrlo je teško naći pristojan smeštaj koji košta manje od 200 evra a ski pass za šest dana košta više od 350 evra, ali je u njega uključena i vožnja Gornergratom, prvom

UPOZNAJ SVET

planinskom prugom na naizmeničnu struju napravljenom još 1898. godine, s kojom se stiže na 3.089 metara.

Sa privilegovanog platoa Gornergrata uživa se u najlepšim zorama i sumracima u društvu 29 vrhova preko 4.000 hiljade metara koji su tu, pred vašim očima, gotovo nadohvat ruke. Jedna od stanica, od Cermata do Gornergrata, jeste Rifelalp – čuven po tome što tu saobraća tramvaj na najvećoj nadmorskoj visini u Evropi, 2.222 metara. Tramvaj koji prelazi oko 600 metara u jednom pravcu, spaja stanicu Rifelalp sa istoimenim luksuznim hotelskim kompleksom i nekoliko planinskih restorana-kuća iz kojih se pruža jedan od najzanosnijih pogleda na Materhorn. Cene u restoranima su generalno astronomske i za evropske uslove. Tanjir špageta, makarona ili rezanaca košta i do 30 evra, a parče mesa više od 50, čak i kafa košta četiri evra i više. Ipak, ko želi da uštedi može uvek da se osloni na „Mekdonalds“ koji se nalazi u glavnoj ulici, par desetina metara od železničke stanice.

GORNJI VALE

Iz Cermata naš „Glečer ekspres“ se spušta u Visp, mesto koje je postalo planetarno poznato po bivšem predsedniku FIFA, nekada svemoćnom Sepu Blateru. Kao i u Cermatu, i u celom tzv. Gornjem Valeu govori se nemački, za razliku od Donjeg Valea gde se govori francuski. Posebnost germanofonskog dela Valea je i u tome da je reč o najjužnijim protestantima na Starom kontinentu. U Vispu nema mnogo toga da se vidi, za razliku od Briga koji je pravi mali dragulj. Varoš koja je vršnjak sa Velikom poveljom slobode iz 1215. godine doživela je svoj procvat u 17. veku tokom vladavine familije Štokalper, koja je ostavila zamak što dominira čitavim gradom sa svoja tri tornja ukrašena krovovima u obliku glavice luka. Iz Briga se nastavlja dolinom Rone prema planinskom prelazu Furka koji su još stari Rimljani koristili. Kroz dolinu koja nosi ime Goms smenjuju se pitoreskna švajcarska sela među kojima najidiličnije izgleda Nidervald, a kako i ne bi kada je to selo u kojem je rođen i odrastao Sezar Ric, rodonačelnik čuvene hotelijerske familije. Pre nego što se dođe u podnožje prevoja Furka, prolazi se pored najvećeg glečera u Evropi, Aleč glečera, dugačkog 25 kilometara i širokog i do dva kilometra na pojedinim mestima. Dolazak podno Roninog glečera zakucaće vam pogled na slap vode koji se „cedi“ iz

glečera i spušta u krivudavi tok kojim počinje jedna od najdužih evropskih reka. „Glečer ekspres“ prolazi tunelom ispod prevoja Furka i prelazi iz kantona Vale u kanton Uri. Ako vas put nanese leti u Gleč, mestašce ispod prevoja Furka, obavezno se ukrcajte na voz sa lokomotivom na paru koji leti vodi turiste starom prugom, do izgradnje tunela 1981. godine, preko prevoja Furka i pored Roninog glečera u kanton Uri.

ANDERMAT, OBERALP, SEDRUN I DISENTIS

Andermat je klasično alpsko mesto koje je doživelo ekspanziju poslednjih decenija zahvaljujući turizmu, letnjem i zimskom. Smešten između tri velika planinska prevoja – Gotard, Oberalp i Furka – Adermat je u bukvalnom smislu raskrsnica odakle se na sever ide ka Lucernu i centralnoj Švajcarskoj, na jug se nastavlja prema Tićinu i Italiji, na zapad se ide u Vale i prema Francuskoj, a na istok, u našem smeru se nastavlja prema kantonu Griđone. „Glečer ekspres“ iz Andermata nastavlja prema Oberalpu, najvišoj tački na koju se penje tokom putovanja od Cermata do Sent Morica ili Davosa, 2.033 metra, pretvarajući se u brdsku železnicu. O kakvom se usponu radi slikovito govori da se tokom uspona putnicima služi piće iz specijalnih čaša koje su pod velikim uglom kako bi njihov sadržaj bio u horizontali.

Smešten između tri velika planinska prevoja, Gotard, Oberalp i Furka, Adermat je u bukvalnom smislu raskrsnica odakle se na sever ide ka Lucernu i centralnoj Švajcarskoj, na jug se nastavlja prema Tićinu i Italiji, na zapad se ide u Vale i prema Francuskoj, a na istok, u našem smeru se nastavlja prema kantonu Griđone

UPOZNAJ SVET

NEDALEKO OD OBERALPA NALAZI SE I PLANINSKO JEZERO TOMA iz

kojeg izvire posle Dunava (ne računajući ruske reke) najduža reka u Evropi, Rajna. Sa Oberalpa se bukvalno strmoglavljuje u dolinu Tuječ čije je centralno mesto Sedrun sa svojim alpskim vilama, kućama, planinarskim domovima, budući da je reč o jednom od renomiranih skijaških centara. Spuštajući se niz dolinu stiže se u Disentis, čuven po opatiji koja je osnovana još 765. godine i značaju koji je imao tokom karolinškog perioda i kasnije u srednjem veku. U Disentisu je i čvorište dva železnička preduzeća koja upravljaju „Glečer ekspresom“ – MGB (Matterhorn Gotthard Bahn) i RhB (Rhätische Bahn). Od Disentisa put nastavlja da vodi dolinom Rajne i zatim u 15 kilometara dugačak kanjon Rajne koji je neka vrsta „poklona“ od glečera koji su nekada gospodarili ovim krajevima i koji su rukom vajara isklesali klance ostavljajući uzani prostor za prolaz reke, meandre, terase i spoj nijansi zelenog rastinja i reke, beline stena i plavetnila neba. Nije slučajno da taj deo Griđona zovu Veliki švajcarski kanjon, po uzoru na onaj u Koloradu.

DOMLEŠG, RAJHENAU, FILISUR, ALBULA

Domlešg se često apostrofira kao kraj zamkova i tvrđava zbog velikog broja tih zdanja koja svedoče o strateškoj važnosti ovog dela Švajcarske. Na ulazu u Domlešg prolazi se kroz Tusis, varoš podno Pic Beverina, jednog od najsugestivnijih vrhova u švajcarskim Alpima. Predele sa šumama prošaranim zamkovima i tvrđavama, zamenjujemo velikim mostovima i elegantnim vijaduktima između Rajhenaua i Filisura. I tu ulazimo u Albulu koju mnogi smatraju jednim od najromantičnijih krajolika u Evropi. Ipak, najveća atrakcije Albule je delo čoveka, a ne prirode, budući da je deo pruge koji spaja mesta Bergun i Predu napravljen kao tobogan kako bi se prevazišla visinska razlika od 400 metara, pošto je Bergun na 1.372 metra, a Preda na 1.788 metara. Takođe, taj prelaz deli severnomorski sliv od crnomorskog sliva, budući da se potoci sa strane Berguna ulivaju u Rajnu, a sa druge u In i zatim u Dunav. Albula je jedno od omiljenih izletišta tokom leta zbog predivnih pešačkih staza kroz šume i proplanke, a u poslednje vreme i za ljubitelje dva točka, odnosno mauntinbajkere. Iz Albule se stiže u Sameden, gradić iz kojeg polazi drugi čuveni voz – „Bernina ekspres“ koji spaja Švajcarsku sa Italijom.

Prva stanica na toj pruzi je Punt Muragl; odatle kreće planinska železnica koja vas vodi na Mutas Muragl, odakle se pruža ubedljivo najlepši pogled na čitavu Engadinu i odakle se kao na dlanu vide Sent Moric, Sils, sva jezera u dolini i vrhovi koji okružuju Engadinu i prevoj Berninu. Za razliku od mondenskog Sent Morica, u centru Samedena možete da steknete sliku kako su nekada izgledala sela u ovom delu Griđona, zahvaljujući velikom broju porodičnih kuća iz 16. i 17. veka. Pre nego što se uđe u Sent Moric, prolazi se kroz Čelerinu koja je povezana žičarama sa Korviljom, skijaškom Mekom, a tokom leta može da ponudi veliko i dobro opremljeno golf igralište svojim posetiocima. Ipak, najupečatljiviji utisak u Čelerini ostavlja crkva bez krova. Reč je o srednjovekovnoj Crkvi Svetog Jovana koju je udario grom pre 330 godina i spalio njen krov. Meštani nisu imali motiv da poprave krov jer su samo koju godinu ranije napravili novu crkvu. Ipak, i pored tog peha, Crkva Svetog Jovana je odolela zubu vremena i sada je zaštićeni spomenik, a to što je bez krova postalo je zaštitni znak. Na kraju, u Sent Moric se ulazi, kako drugačije nego ispod piste za bob, čuvene „Cresta Run“ koja je bila jed-

UPOZNAJ SVET

no od poprišta za medalje na Olimpijskim igrama koje su dva puta održane u Sent Moricu – 1928. i 1948. godine.

ENGADINA (Sent Moric)

Engadina je prirodno savršenstvo na hiljadu i osamsto metara sa jezerima, šumama, vrhovima, panoramama i švajcarskom preciznošću u kojoj sve funkcioniše u minut precizno. Maloja, Sils, Silvaplana, Sent Moric, Pontrezina možda nemaju izraženi šarm klasičnih alpskih mesta, ali je sve oko njih toliko zavodljivo da taj nedostatak prolazi potpuno nezapaženo. Kaže se da je alpski turizam rođen u Sent Moricu još u prvoj polovini 19. veka. Naravno, u početku je bio vezan samo za letnji period, ali zahvaljujući veoma šarenolikoj ponudi, desetinama kilometara uređenih staza za šetnju ili vožnju kočijama-sankama i tokom zimskih meseci visoravan na 1.800 metara je kadra da pomiri čak i porodice u kojima nisu svi skijaši ili snouborderi. Od najvećeg spa centra u Alpima u Sent Moricu, preko voza „Bernine“, do vrlo jednostavnog dolaska na vrhove i bez skijaške opreme sa panoramskim pogledima od kojih zastaje dah, Engadina se vrlo lako pretvori u „slabost“ svakoga ko

može sebi da priušti par dana u okruženju „Picova“ (tako se zovu vrhovi na lokalnom dijalektu). Takođe, Engadina je mali raj za ljubitelje skijaškog trčanja, pogotovo početnika ili onih koji nisu u dobroj formi, jer su staze ravne kao dlan kilometarske, ne morate kao u drugim mestima, sa retkim izuzecima, da se vrtite ukrug. Ko voli polo na snegu, Sent Moric je pravo mesto za njega, dok su Sils i šetnje ili vožnje kočijama do okolnih planinskih domova, posebno u dolini Feks (Val Fex), jednako bajkoviti i zimi i leti. Za razliku od Cermata, zbog veće ponude, cene smeštaja u Engadini su vrlo šarenolike i uz malo veću pronicljivost može se naći smeštaj i po pristojnim cenama, za švajcarske prilike. Hotelijeri ali i brojni privatni smeštaji tokom leta vam daju, ako ostajete sedam ili više dana, besplatan pass s kojim možete da koristite sve autobuse, žičare, uključujući i voz „Berninu“, gratis. Dok je zimski ski pass oko 350 evra za šest dana. Ko voli malo življu atmosferu, apsolutno bi morao da uzme smeštaj u Sent Moricu, kome se sviđa klasična seoska atmosfera – može da sledi ukus Fridriha Ničea koji je dobar deo svojih godišnjih odmora proveo u Silsu, dok su Silvaplana, Maloja, pa donekle i Ponterezina, prave spavaonice.

Kroz dolinu koja nosi ime Goms smenjuju se pitoreskna švajcarska sela među kojima najidiličnije izgleda Nidervald, a kako i ne bi kada je to selo u kojem je rođen i odrastao Sezar Ric, rodonačelnik čuvene hotelijerske familije

EKSKLUZIVNO

RENATO BALESTRA Tajna života i mladosti je u večitoj radoznalosti

isam baš neki ljubitelj floskula tipa „Veče je bilo čarobno“, ali nekako se s vremena na vreme dogode baš takvi trenuci. Nije ih moguće drugačije opisati, ne zato što ne postoje reči – čitav opus barokne literature je materijalni dokaz da postoje – koliko zato što su pojedine impresije toliko divotne da čoveka učine manje rečitim, a više prizemnim. Upravo takvu energiju u Kolarčevu zadužbinu te noći uneo je Renato Balestra. Došao je da izloži svoju kolekciju „Plava, moja ljubav“, kako bi svojim učešćem, a i ličnom donacijom pomogao toj ustanovi kulture da dobije koncertni klavir kakav zaslužuje. Pošto Balestra obožava operu, na programu je prvo bio koncert operskih arija. Nastupali su čuveni dirigent Jakopo Sipari di Peskaseroli i sopran Silvana Froli u pratnji Simfonijskog

Čuveni modni kreator i veliki prijatelj našeg naroda nedavno je boravio u Beogradu, gde je izložio svoju kolekciju „Plava, moja ljubav“. Našao je vremena i da dâ ekskluzivni intervju za Original, u kojem je govorio o svom životnom stilu, vaspitanju, pomaganju Srbiji i Jugoslaviji, inspiraciji... PIŠE MILJANA NEŠKOVIĆ

orkestra RTS-a. Iako je postojala pauza između koncerta i revije, nije baš bilo jasno u kom trenutku je Frolijeva prestala da izvodi vokalne bravure na poznate melodije, a kad je besprekorna šantung svila sa Balestrinim potpisom preuzela scenu. Sve se stopilo i sve je bilo baš kako treba. Pozvan ovacijama, Balestra je doleteo pred publiku da se pokloni. Lepršao je dvoranom, što je sasvim prirodno za apsolutne genijalce

poput njega, čak i u „devedeset i nekoj“ godini života. Srećom, po završetku programa na pola sata nastupila je neartikulisana gužva. Dala mi je vremena da udahnem duboko i izbistrim glavu. Ipak, prilika da se sedne na stilsko kanabe tik uz jednog velikana primenjene umetnosti, nepogrešivog vizionara elegancije, vanserijskog intelektualca specifičnog senzibiliteta, ali i suštinski srećnog i plemenitog čoveka ne dobija se svaki dan. Bila mi je čast, maestro... Za razliku od mnogih vaših kolega modnih superstarova, živite prilično jednostavnim životom; niste ekscentrik, ne karakteriše vas narcisoidnost, nikad vas niko ne bi nazvao „hirovitim modnim čudakom“. Koliko je danas sav taj narcizam u modi i oko mode stvar marketinga, a koliko zaista iskrena potreba kod

INTERVJU

nekih ljudi iz biznisa koji se vrte oko ove primenjene umetnosti?

Živimo u veku u kojem je sve pomalo zbunjujuće. Mi često, ne ja, ali mi generalno, umemo da pomešamo šokantnost sa elegancijom. Ali elegancija je nešto drugo, ona je harmonija. Moj cilj je uvek bio da učinim žene lepšima, da im pomognem da budu lepše. Na tom putu volim da koristim eleganciju, ali nekad i pristup koji je šik, luksuzan, a i glamurozan ponekad. Kad prilika to dozvoljava – zašto da ne? Moj privatni život jeste malo šokantan za mene. Iz Srbije sada za dva dana idem za London. Kad se vratim, idem u Milano, a iz Milana krećem za Ameriku. Moja fasada možda deluje glamurozno ponekad, ali ja jesam vrlo jednostavna osoba. Volim jednostavnost. Kad ne radim, živim jednostavnim životom. Volim da čitam, da se opustim i da provodim vreme sa prijateljima. Da li je na to uticao način na koji ste vaspitani od malih nogu?

Moguće. Odrastao sam u Trstu, dakle u srednjoj Evropi – u tipičnoj kulturološkoj mešavini Austrije, Jugoslavije i Italije. Moj otac je bio inženjer, a moja majka je vrlo razumela kulturu muzike. Svirao sam dosta kao dete. Imao sam sedam godina kad sam počeo da sviram klavir, i do 25. godine sam intenzivno bio posvećen tom instrumentu. Rano sam zavoleo prirodu, muziku i uopšte lepotu. Kasnije, kako sam rastao, ta ljubav je postajala zrelija. Moguće je da ste u pravu. Moguće je da mi je baš moje vaspitanje, i okruženje u kojem sam rastao dosta pomoglo i u mojoj profesiji. Rekli ste jednom da je moda odabrala vas, a ne vi nju kao životni poziv. Ipak, nekako se čini da ste oduvek znali da ćete se baviti nekom vrstom umetnosti?

Nisam znao da ću se baviti modom. Oduvek sam mislio da ću biti muzičar. Ali moj otac i moj stric su bili inženjeri, pa su imali firmu u kojoj su se bavili tim poslom. Prisiljavali su i mene da budem inženjer kako bih radio sa njima. Ja to nikako nisam želeo. Govorili su: „Ali moraš biti inženjer...“ Zvuči kao košmar za svakog mladog proumetnički orijentisanog kreativca...

Da, tako nekako (smeh). Uvek sam maštao o nečemu drugom. Kad je moda ušla u moj život, bilo je to slučajno, bez plana, ništa nije ličilo na neki budući posao. Ali bio je to moj

budući posao. Zbog toga sam uvek govorio da je moda odabrala mene, a ne ja nju. Kad sam počeo da se bavim modom, zaljubio sam se u nju. Moda je donekle povezana sa umetnošću. Rekao sam: „Hajde da vidim, možda ću biti dobar u tome.“ I evo me sad ovde. U modu ste ušli kao dvadesetogodišnjak. To znači da se ovim poslom bavite...

Dugo! Tako ćemo da kažemo (smeh). Da nam se ne zavrti u glavi. I dalje pamtite prvi model koji ste skrojili?

Kako ne! Još uvek ga imam. Bila je to haljina od plavog satena, tačnije u toj boji koja je posle postala „Balestra plava“. Kad ste shvatili da ljudi vole vaš rad u modi, i kad je došla slava, da li su se u vama probudile ambicije?

Ne mogu da kažem da nisam ambiciozan, jesam, ali ne u smislu planiranja karijere i sopstvene veličine. Za mene ambicija znači – uvek i stalno pokušavaj da uradiš nešto bolje. Kad završim kolekciju, kažem: „Nisam zadovoljan, hoću da sledeća bude bolja.“ Tako izgleda moja ambicija. Nikad nisam bio ambiciozan u smislu slave ili nečeg sličnog. Ta slava dolazi neminovno uz moj rad, zato što imam i tu fasadu koja se vidi, ali moja ambicija nikad nije bila usmerena ka toj fasadi. Uvek sam težio tome da budem dobar, i bolji u onome što radim. Govorite sa mnogo strasti o modi i umetnosti. Da li i dalje imate osećaj kao da se igrate dok stvarate modu? Koliko je taj proces kreacije kojem tako strastveno pristupate izvor te energije kojom isijavate?

Da, i dalje. Juče sam baš govorio da i dalje nakon revije doživljavam iste emocije kao nakon „prve revije“. Kad pokažem svoju kolekciju – pokazujem deo sebe. Tako da je normalno što je to za mene i dalje vrlo emotivan trenutak. Da li i dalje trenirate četiri puta nedeljno?

Ne. Treniram pet puta nedeljno, ali ne duže od sat vremena. Kad se probudim ujutru, vežbam oko pola sata, a onda posle podne provedem oko sat vremena u teretani. Svaki put kad dođete u Beograd, u prvi plan se istakne to koliko volite

Srbiju, koliko ste pomagali ovoj državi čak i u vrlo teškim trenucima kao što je bilo bombardovanje 1999...

Drago mi je što se ljudi sećaju toga.

Naravno, to je za mnoge i prva asocijacija na vas, nakon mode. Sve u svemu, od malih nogu ste bili povezani sa, tada, Jugoslavijom. Da li ste već kao dete zavoleli Beograd?

Moja majka je bila iz Jugoslavije. Za početak, pred spavanje sam mnogo slušao o Jugoslaviji. Dosta je i govorila srpski sa rodbinom. I kad sam prvi put došao ovde, još kao dete, osećao sam se kao kod kuće. Zavoleo sam i ljude koji ovde žive, i osetio sam da je ta naklonost obostrana. Mogu da kažem da osećam ljude koji ovde žive. Nemoguće je ne voleti Beograd. Inspiraciju pronalazite u istoriji i u muzici. Postoji li neka istorijska ličnost koju smatrate posebno inspirativnom?

To je nemoguće reći, umetnost je umetnost. Beskrajna je. Istorijski, među genijalcima koji su stvarali tako nestvarne melodije nemoguće je uspostaviti poređenja, nemoguće je reći da je jedan veći od drugog. Naravno, kad sam svirao, neke stvari sam radije svirao – Šopena, Lista, Betovena... Jedna od mojih omiljenih melodija bila je „Mesečeva sonata“ od Betovena. Dakle, romantičari, malo klasike. Ali muzika je muzika, ona je prelepa. U modi, a i generalno, dosta toga se promenilo u poslednjih 50 godina. Kad pogledate dolazeće generacije, imate li nešto što biste mogli da im posavetujete? Da li biste mogli meni, a i njima da pokušate da preporučite put koji vodi ka tome da se čovek i u desetoj deceniji oseća tako kao vi?

Pa da, ja se osećam vrlo mlado. Ne osećam razliku. Vrlo sam spreman da prihvatim sve novine koje te nove generacije donose. To su novi načini razmišljanja, života, nove impresije... Naravno, ja ću od toga svega odabrati ono što meni najviše odgovara. Možda će neko reći i da sam lud zato što kažem da se osećam tako mlado, ali zaista je tako. Mislim da je tajna toga u večitoj radoznalosti. Ona se odražava kroz ljubav prema životu, ljubav prema ljudima, sposobnost iskazivanja emocija, posećivanje različitih mesta, upoznavanje različitih kultura, otkrivanje raznih istorija... ®

UPOZNAJ SVET

BUDI UMETNIK

Adel Bloh-Bauer MISTERIOZNA MUZA GUSTAVA KLIMTA

U posleratnom Beču njena slika transformisala se u simbol austrijske kulture – „Adel Bloh-Bauer I“ dugo je nazivana „austrijskom Mona Lizom“. Kasnije, ona postaje simbol pravde – film Žena u zlatnom iz 2015. godine sa Helen Miren u glavnoj ulozi holivudska je interpretacija priče o konfiskovanju slike od jevrejske porodice Bloh-Bauer tokom Drugog svetskog rata i dugoj, ali konačno uspešnoj borbi Adeline nećake Marije Altman za restituciju. Ali ko je zapravo žena koja je postala remek-delo? PIŠE MARGITA MILOVANOVIĆ

eško je pogoditi šta se zbivalo iza bistrih, tamnih očiju jedine žene koju je austrijski fin de siècle umetnik Gustav Klimt naslikao dva puta. Ali očigledno je bila intrigantna i izazovna žena. Na nedavno održanoj izložbi „Klimt i žene zlatnog doba Beča“ u njujorškoj Neue Galerie, oba portreta – izvanredni, kontroverzni „Adel Bloh-Bauer I“ (1907) i manje poznati, ali ništa manje impresivni „Adel Bloh-Bauer II“ (1912) – prikazana su zajedno prvi put nakon više od čitave decenije. Izloženi su, podrazumeva se, i portreti drugih žena koje je Klimt naslikao, ali Adel se i dalje pozicionira kao najikoničnija od svih; u njoj je, „ženi u zlatnom“, ukotvljen sam klimaks Klimtove tzv. zlatne faze. Spekulisalo se naširoko da je ona i polunaga Džudit, ili Judita, s Holofernovom glavom u rukama i ona

BUDI UMETNIK

blažena, zatvorenih očiju ženska figura na „Poljupcu“. U njoj se inkarniraju ranjivost i snaga žena bečkog društva sa početka 20. veka, duboko ogrezlog u tranziciji. U posleratnom Beču njena slika transformisala se u simbol austrijske kulture – „Adel Bloh-Bauer I“ dugo je nazivana „austrijskom Mona Lizom“. Kasnije, ona postaje simbol pravde – film Žena u zlatnom iz 2015. godine sa Helen Miren u glavnoj ulozi holivudska je interpretacija priče o konfiskovanju slike od jevrejske porodice Bloh-Bauer tokom Drugog svetskog rata i dugoj, ali konačno uspešnoj borbi Adeline nećake Marije Altman za restituciju. Ali ko je zapravo žena koja je postala remek-delo? Rođena je u Beču 1881. godine kao Adel Bauer, ćerka bankara koja je čitavo detinjstvo provela kao član privilegovanih, kulturnih krugova. Sa tek navršenih devetnaest godina udala se za Ferdinanda Bloha, sedamnaest godina starijeg industrijskog magnata. Ferdinand je obožavao ovu mladu, sofisticiranu ženu, toliko da je pristao da uzme i njeno prezime. (Oboje su onda nosili prezime Bloh-Bauer.) Bili su strastveni pokrovitelji umetnosti, ne samo kolekcionari, već su i naručivali slike; Gustav Klimt, disident obučen u kaftan, bio im je jedan od omiljenih umetnika. Klimt je, nakon što je završio studije slikarstva, najpre postao cenjeni dekorater koji je oslikao zidove i tavanice nekih od najbogatijih javnih zdanja u Beču. Međutim, vrlo brzo postao je vizuelni umetnik, zvezda u kulturi velike hrabrosti koju je ustanovio zajedno sa svojim savremenicima Malerom, Šniclerom i Losom. Rad Sigmunda Frojda, tvorca psihoanalize, ipak se najsnažnije odrazio na Klimtove štafelaje. BILO JE TO VREME UMETNIČKE OBNOVE I BUNTA, RAĐANJE

modernizma. Nova umetnost, tzv. art nuveau, donela je samosvesnost i dekadenciju u slikarstvo i literaturu, kroz koje se onda neprestano provlačila snažnija opčinjenost erotikom. Bio je to Frojdov Beč, koji je spolja još bio u duhu viktorijanskog morala, a zapravo sav vrcav, živ i neobuzdan. Bečka zanesenost erotikom našla je u Klimtu medijum da se otelotvori; nijedan drugi umetnik nije tako slavio eros, a iznad svega žene kao ultimativne muze. Na Klimtovim slikama, dok pucaju od gotovo besramnog erotizma, očigledan je uticaj Frojdovog bazičnog uverenja o ljudskoj prirodi koje je insistiralo na seksualnosti kao središtu svačijeg emocionalnog života; čak je njegov rad na portretima često upoređivan sa Frojdovim seansama koje je držao pacijentkinjama. Klimt se, jednostavno, u erotskoj atmosferi Beča osećao udobno, snalažljivo, mada se neretko sugeriše da je njegov vrlo složen odnos sa ženama bio posledica činjenice da nikada nije uspeo da se potpuno odvoji od majke, te da je imao neku vrstu sindroma Petra Pana zbog kojeg je zauvek ostao mali Gustav. Njegovo slikarstvo temelji se na naturalističkim prikazima erotskog i težnji da platna ispuni sjajnim zamršenim dekoracijama. U njegovim najpoznatijim radovima, kao što je „Poljubac“, osećanja i dekorativna preteranost na granici sa kičom sjedinjeni su na veličanstveni način. „Poljubac“ je ikona moderne umetnosti; njih dvoje zaglavljeni u nestvarnom svetu između poljupca i beskraja, a iza njih praznina. Prvi put izloženo 1908. godine, to remek-delo višeznačno govori u seksualnom kontekstu, kako o ispunjenju, tako i o ženskoj emancipaciji. Zato i ne čudi što je svaki studentski dom u doba zahukta-

Bloh-Bauerova je umrla 1925. od meningitisa, u četrdeset trećoj godini. Sudbina joj je na neki bizaran način možda bila i naklonjena, ne dozvolivši joj da doživi mračne godine koje će uslediti u Austriji posle 1930; nakon njene smrti, njena soba postala je svojevrsni oltar Klimtove vizije o njoj vanja seksualne revolucije imao taj poster na bar jednom zidu. A „Poljubac“ nikada nije naučno obrađen niti restauriran, pa i dalje krije tehniku i poteze kojima je slikar započinjao sliku, svu sačinjenu od zlatnih listića (čak osam različitih vrsta) na koje je nanosio boje da dobije različite vrste sjaja. Bio je svojevrsni neoklasicista. Gajio je strast prema grčkoj umetnosti i mitologiji, ali, umesto da slavi grčki racionalizam, evocirao je mračnu stranu antike. Kada je Niče 1872. godine objavio knjigu Rođenje tragedije u kojoj tvrdi da je grčka tragedija proistekla iz muzike, najčistije od svih umetnosti jer se ona crpi iz najdubljih, najprimitivnijih delova psihe, Klimt je

BUDI UMETNIK

njegovu ideju radikalizovao u dve slike – „Šubert za klavirom“ i „Muzika 2“. Obe su spaljene 1945. godine. Pravu priliku da do kraja razvije svoje revolucionarne ideje o umetnosti dobio je u porudžbini Bečkog univerziteta da osmisli i oslika zidove u svečanoj sali. U periodu od 1900. do 1907. rođena su tri slikarska titana, namenjena popravci plafona i tako da se vide odozdo – „Filozofija“, „Pravda“ i „Medicina“. „FILOZOFIJA“, PRVA ZAVRŠENA, BILA JE EKSPLICITNI NIČEOVSKI MANIFEST. U Rođenju tragedije Niče tvrdi da je zapadna

kultura vođena površnim verovanjem u činjenice i grubim nagonom da manipuliše svetom: taj „optimistični racionalizam“, piše on, morao je da pronađe mesta za tragični senzibilitet koji prihvata nesigurnost naše percepcije i iracionalnost. To je praktično značilo da je Niče, dok nauka nudi sigurnost, zagovarao daleko subjektivnije razumevanje sveta, a Klimtova „Filozofija“ načinila je tu ideju opipljivom. Nestala je1945. godine kada je spaljena zajedno sa „Medicinom“ i „Pravdom“ koje odišu istim pesimističnim pogledom na svet. Prvi Adelin portret njen muž Ferdinand je naručio 1903. godine kao poklon za godišnjicu njenih roditelja, samo nekoliko godina nakon što je Klimt već osnovao bečku secesiju, a konzervativni akademski krugovi ga prognali zbog skandaloznih, navodno pornografskih murala. „Adel Bloh-Bauer I“ prvi put je izložena oku javnosti 1907. godine: zapanjujuća scena u ulju i zlatnom lišću; prikazuje rumenu Adel obnaženih ramena na prestolu, staloženog pogleda uprtog u posmatrača, jednako ranjivog i ponosnog, ruku čudnovato sklopljenih – jedan prst joj je bio deformisan, što je često pokušavala da sakrije tokom sesija sa Klimtom koji je napravio oko dve stotine studija za potrebe portreta. U pozadini bujna raskoš svetlucavog Orijenta i erotskog simbolizma – trouglovi, oči, jaja. Remek-delo art nuvoa, trijumfalna zlatna simfonija. Druga slika je dramatično odstupanje; pet godina kasnije, njegova percepcija Bloh-Bauerove kompletno stilistički evoluira. Crnokosa Adel sa šeširom širokog oboda stoji sva veličanstvena, frontalno ka

posmatraču, pozadina je tabla živopisno bojenih mustri, a sve kao reinterpretacija prvog portreta uz moć boje. Ovde je Adel grande dame, premda njene oči otkrivaju neku drugačiju, zreliju melanholiju. Altmanova, koja je umrla 2011. godine, sećala se svoje tetke kao „prilično hladne, inteligentne žene koja je bila politički osvešćena i u jednom trenutku postala socijalista. Nije bila srećna. Bio je to ugovoren brak, živela je bez dece, nakon što je imala dva pobačaja, a jedna beba joj umrla. Pamtim je kao izuzetno elegantnu, visoku, tamnokosu i vitku. Uvek je nosila tanku belu haljinu i dugačku, zlatnu muštiklu“. SVE KLIMTOVE ŽENE UTELOVLJAVALE SU NE SAMO VRLO INTENZIVNU erotič-

nost već i snagu i samouverenost. Kritičari su decenijama Klimtovu umetnost nazivali Frauenversteher – „onaj koji razume žene“, a mnogi su nagađali i da su Adel i Klimt imali aferu, mada to nikada nije dokazano. Na njegovim platnima, Adel se prikazuje kao gospodarica, veličanstvena, čak egzaltirana. U barem jednom aspektu svog života i jeste to bila. Poput drugih žena čiji su por-

BEČKA ZANESENOST EROTIKOM NAŠLA JE U KLIMTU MEDIJUM DA SE OTELOTVORI; NIJEDAN DRUGI UMETNIK NIJE TAKO SLAVIO EROS, A IZNAD SVEGA ŽENE KAO ULTIMATIVNE MUZE

treti izloženi na zidovima Nove galerije na toj izložbi, i ona je pripadala jevrejskoj buržoaziji. A žene iz tog miljea posedovale su izuzetni društveni i intelektualni uticaj u to doba. Berta Cukerkandl, na primer, iako nižeg socijalnog statusa, bila je poznata kao glavna i odgovorna na bečkoj kulturnoj sceni zbog svih veza i kontakata koje je ostvarila, uključujući i upoznavanje Klimta sa Rodenom; secesija je, izgleda, začeta u njenoj dnevnoj sobi. Serena Lederer, ponosna vlasnica najveće privatne kolekcije Klimtovih dela tokom čitavih četrdeset godina, i njena ćerka Elizabet takođe su se pojavile na Klimtovim portretima. Umetnik se nakon 1900. godine u potpunosti usredsredio na žene kao glavne subjekte. Adeline nedeljne salone često su posećivali kompozitori Gustav Maler i Rihard Štraus, zatim pisac Štefan Cvajg, a njen lekar Julijus Tandler – koji se bavio i politikom i zagovarao državu blagostanja – inspirisao ju je da se pozabavi društvenim reformama i ženskim pravom glasa, načinivši je pravim progresivcem među bečkim buržujima. BLOH-BAUEROVA JE UMRLA 1925. OD MENINGITISA, U ČETRDESET TREĆOJ godini. Sudbina joj je na neki

bizaran način možda bila i naklonjena, ne dozvolivši joj da doživi mračne godine koje će uslediti u Austriji posle 1930; nakon njene smrti, njena soba postala je svojevrsni oltar Klimtove vizije o njoj. Nakon što je Austriju stigla aneksija nacista 1938. godine, sve umetnine Bloh-Bauerovih su zaplenjene. Godinama su išle iz ruke u ruku, sve dok na kraju nisu smeštene u bečki muzej Belvedere u posleratnom periodu. Tamo su ostale do 2006. godine kada su napokon vraćene Altmanovoj, jedinom živom potomku Ferdinanda Bloh-Bauera. Marija Altman ih je, međutim, zbog troškova održavanja i skladištenja prodala različitim kupcima, što je glavni razlog zbog kog je i danas retkost da su dve „Adele“ zajedno. U aprilu 2016. godine novo naselje u okolini bečke železničke stanice dobilo je ulicu Bloh-Bauer promenada, nazvanu po Adel i Ferdinandu. Austriji, istina, nedostaju slike, naročito „Adel Bloh-Bauer I“. Ali sada one pripadaju čitavom svetu. ®

NACIONALNA GEOGRAFIJA

ČUMIĆ DISTRICT

Umetnički kvart u srcu grada PIŠE ANA MITIĆ

Svi oni kojima nešto baš i ne štimaju aktuelni šoping molovi sa svojim radnjama po istoj meri i gde sve liči jedno na drugo, oni koji vole nešto malo drugačije, van šablona, originalno, autentično, ručno rađeno, na mašini ili rukama krojačice sašiveno, i na prvi pogled vidljivo da to nije ono što svi imaju, u nekadašnjem legendarnom „Čumićevom sokačetu“ nalaze jedinstvenu priliku. Zbog svega toga eksČumić upisao se i na mape turista koje put nanese u Beograd. Osim onih kojima je to jedna od tačaka koje vredi posetiti, o čemu je nedavno pisao i NY Times, ima i onih koji znaju za naše dizajnere, jer i svetski mediji o njima pišu, pa ciljano tokom posete metropoli dolaze u njihove radionice ne bi li odenuli pokoji autentični komad garderobe, nakita, cipele...

lavno mesto za šoping devedesetih, čuveno „Čumićevo sokače“, odavno je otišlo u istoriju. O fenomenu „Čumića“ mogla bi da se napiše knjiga, ali ta knjiga morala bi da ima nastavak. Jer u tom prolazu između Makedonske i Nušićeve, gde je nekada bio prvi šoping centar u Srbiji, od 2010. godine nalazi se dizajnerska oaza Belgrade Design District, modno umetnički kvart u centru grada koji okuplja najbolje domaće dizajnere. Jedinstven je po tome što ovde samo još vazduh nije dizajniran jer je „presvučeno“ sve redom, od radnji, koje su kreirane prema afinitetima dizajnera, svaki komad koji se prodaje, preko prostora ispred radnji koji su uredili strit art umetnici, pa do kesa u koje kupcima pakuju kupljeno. Nastao je po ugledu na slične kvartove svetskih metropola, a čini ga tridesetak radnji, afirmisanih dizajnera koji se bave modom, nakitom, vešom, kućnim aksesoarom, umetnošću... Svi oni kojima nešto baš i ne štimaju aktuelni šoping molovi sa svojim radnjama po istoj meri i gde sve liči jedno na drugo, oni koji vole nešto malo drugačije, van šablona, originalno, autentično, ručno rađeno, na

NACIONALNA GEOGRAFIJA

Sagovornice Originala u čuvenom pasažu

Pomoć ne treba nama već gradu, jer je BDD značajno mesto za Beograd. Mi ćemo svi moći da izmestimo svoje radnje na druga mesta i radićemo i dalje, ali mislim da je šteta da se na neki način ne pomogne ovoj značajnoj instituciji koja bi trebalo da bude strateška investicija grada

mašini ili rukama krojačice sašiveno, i na prvi pogled vidljivo da to nije ono što svi imaju, ovde nalaze jedinstvenu priliku za kupovinu unikatnih komada, od najkvalitetnijih materijala, sa mogućnošću porudžbine po meri. Serije su male, a većina dizajnera je, kako vole da kažu, „one man band“ jer je reč o malim umetničkim radionicama koje funkcionišu sa mnogo entuzijazma. Naravno, i sama kupovina je potpuno drugačija, kao kad ste došli kod drugarice na kafu, pa je originalni savet stručnjaka i ćaskanje nešto što se podrazumeva. Dizajneri nisu „nedodirljivi“ već ćete ih najčešće sresti u radnji i sa njima popričati. Zbog svega toga eks-Čumić upisao se i na mape turista koje

put nanese u Beograd. Osim onih kojima je to jedna od tačaka koje vredi posetiti, o čemu je nedavno pisao i NY Times, ima i onih koji znaju za naše dizajnere, jer i svetski mediji o njima pišu, pa ciljano tokom posete metropoli dolaze u njihove radionice ne bi li odenuli pokoji autentični komad garderobe, nakita, cipele, tašnu ili poneli kući neku dizajniranu stvarčicu. Svoju stalnu klijentelu BDD ima i među našim građanima koji su odmah po otvaranju tog kvarta prepoznali njegov značaj. I stalno mu se vraćaju. A takvih nije malo. Za Original su o oživljavanju Čumića koji je „prekrečen“ u Belgrade Design District pričale naše tri dizajnerke. Budislava Keković, dizajnerka brenda No Brothers No Sisters,

NACIONALNA GEOGRAFIJA

Ivana Ristić koja se prošle godine predstavila na Londonskoj nedelji mode i o kojoj su pisali engleski Vogue i nemački i italijanski Elle, u Čumiću je skoro od početka i kaže da se lavovski bore, ulažu vreme i trud kako bi BDD opstao. Nije lako, o čemu svedoči i to da su neki otvorili pa zatvorili radnje, ali najuporniji opstaju. Za to je, slažu se sve tri, ljubav prema umetnosti – a tako svoj posao doživljavaju – najvažnija. „ZA RAZLIKU OD VELIKIH SVETSKIH DIZAJNERA KOJE NJIHOVI KUPCI nemaju šanse da ikada sretnu, nas naši kupci mogu da upoznaju i da sa nama pričaju jer smo mi određenim danima u radnjama, i oni čak i očekuju da nas vide“ približava Budislava intimniji odnos koji dizajneri iz BDD-a gaje prema mušterijama. Ona objašnjava da je važno da Beograd ima jedan ovakav kvart jer je jedinstven. „Kao posledicu sveopšte globalizacije imamo situaciju da individualizam

Jasmina Vujović odumire. U bilo koji grad na svetu da odete, vidite brendove koji u ogromnim količinama proizvode odeću, koja prati trend u korak ali je postala potrošna roba i uniforma. U takvoj situaciji, ono što se meni dešava u mojoj radnji jeste da dolaze ljudi iz Londona, Njujorka, Barselone i da su oduševljeni celim tim konceptom jer primećuju da su takvi koncepti u njihovim zemljama u odumiranju. Došla mi je žena iz Njujorka i rekla: ‘Ovo više u Njujorku ne postoji.‘ Veliki brendovi i velike rente isterali su male dizajnere“, priča Budislava. Dodaje da je jedna od prvih stavki koje strani posetioci BDD-a naglase to da su tu specijalno došli jer su saznali za pojedine dizajnere u kvartu. U početku su glavni kupci bile žene iz Srbije jer im je redizajnirani Čumić bio zanimljiv, a u poslednje vreme primećen je porast stranaca koji u ovoj tački prepoznaju nešto što fali njihovim gradovima. Belgrade Design District rado posećuju i naši ljudi koji žive u ino-

stranstvu jer su svesni da su komadi sa potpisom i pečatom domaćih dizajnera vrlo zapaženi van. „Svaki dizajner ima svoju klijentelu i vrlo se razlikujemo jedni od drugih. Ja recimo ciljam na žene srednjih godina koje su svesne sebe i svesne da mogu da ponesu i modele koji nisu dostupni u brendiranim radnjama. To je klijentela koja ne traži komercijalu, traži da se malo izdvoji od okruženja u nekom umerenom stilu, traži po meri, a opet ima i novca da to plati“, objašnjava Jasmina Vujović, dizajnerka brenda GetUp, koja sa ponosom ističe da nije školovani dizajner, već iz ljubavi, što smatra svojim najvećim plusom jer ima hrabrosti i smelosti da se okuša među školovanim kolegama. „Ljudi jednostavno budu privučeni. Rekli su mi neki: ‘Videli smo tvoju radnju i odlučili da dođemo.‘ Taj naš vajb ili estetika privlače ljude“, kaže Jasmina Vujović. I ona je u Čumiću jedna od malobrojnih

NACIONALNA GEOGRAFIJA

Budislava Keković koja je tu od početka. Jer dizajneri se ovde smenjuju, ne uspevaju svi da opstanu. Ipak, najveći deo njih svoj posao shvata vrlo ozbiljno i od toga žive, ne samo oni već i radionice koje šiju garderobu i svi oni koji su uključeni u tu priču. Ivana Ristić, dizajnerka brenda IMI, čiju radnju je NY Times spomenuo u članku u kojem se, između ostalog, postavlja pitanje da li je Beograd novi Berlin, kaže da je strancima BDD privlačan jer u samom centru imaju priliku da kroz uličice nabasaju na prostor koji je „totalno dizajniran“. „Mislim da je dizajnerski kvart zanimljiv jer je sve na jednom mestu – od garderobe, preko nakita, do stvari za kuću i kozmetike – a svaka radnja izgleda drugačije, od enterijera do estetike. Ovo što smo mi nemate svuda“, objašnjava Ivana Ristić i dodaje: „U startu je dobro stvoren imidž i pored svih problema ne mogu da zamislim da

ovaj kvart nestane: ako je BDD preživeo dosad, a bilo je teških momenata, opstaće i ubuduće jer je Beogradu neophodan“, smatra ona. RAZNOLIKOST JE ZA BDD VEOMA VAŽNA I DOBRO JE što su svi tako drugačiji, a opet svi na jednom mestu. Od samog otvaranja dizajnerski distrikt je budio interesovanje. Recikliranje „Čumića“, nekadašnjeg prvog tržno-zanatskog centra glavnog grada koji je zaživeo još početkom prošlog veka, dugo bio jedini tržni centar u Beogradu, a onda od najposećenijeg mesta stigao do potpunog zaborava, dočekano je sa oduševljenjem. Osim radnji modnih dizajnera, tu su radnje sa stvarima za kuću, onih koji se bave enterijerom, pokoji umetnik sa svojim ateljeom, male radionice kozmetičkih proizvoda... Organizuju se i izložbe, modne revije, performansi... Dizajneri su posvećeni tome da im je

moda realna, nosiva i praktična, ali opet ne odustaju od toga da su umetnici pre svega. „Pokušavamo da napravimo spoj kvalitetne kolekcije, koje se nećemo stideti, a sa druge strane da imamo nešto što će se prodavati u našim radnjama“, objašnjava Budislava Keković. Nisu odustali ni kada je promet bio „nula“, održali su se iako je bilo vrlo teških trenutaka. Zabrinuti su za budućnost i smatraju da je BDD jezgro na koje bi neko trebalo da se osvrne jer je nešto što bi se gradu moglo isplatiti. „Pomoć ne treba nama već gradu, jer je BDD značajno mesto za Beograd. Mi ćemo svi moći da izmestimo svoje radnje na druga mesta i radićemo i dalje, ali mislim da je šteta da se na neki način ne pomogne ovoj značajnoj instituciji koja bi trebalo da bude strateška investicija grada. Mi smo neko ko može da pomogne Beogradu da se izdigne, da izgleda bolje“, zaključuje Budislava Keković.

UPOZNAJ SVET

Kokos Eliksir života

Kokosov orah koristi se na razne načine, kao hrana i piće, dodatak jelima, u kozmetici, ali i kao lek. Kokos se lako vari, a bogat je brojnim vitaminima i mineralima, sadrži masne kiseline koje se uspešno bore protiv raznih bolesti PIŠE IRINA BULATOVIĆ, ZDRAVO ŽIVO – RAW FOOD & JUICE BAR

zemljama u kojima je to tradicija, kokos se koristi od pamtiveka: za pripremu hrane, kao dodatak jelima, kao sredstvo za negu i kao lek za najrazličitije bolesti. Bilo da koristimo kokosovo ‚‘meso‘‘, vodu, mleko ili ulje, benefiti na organizam su neverovatni. Delotvoran je protiv gripa i prehlade, bronhitisa i astme, upale pluća, smetnji kod organa za varenje, gojaznosti. Preporučuje se za herpes, hepatitis C, bolesti izazvanih bakterijama (upale grla, bolesti desni, infekcije urinarnog trakta). Odličan je izvor energije, poboljšava izdržljivost. Izuzetno je zdrav za srce i normalan rad štitaste žlezde. Pomaže u izlu-

čivanju insulina i boljem iskorišćavanju glukoze u krvi. Na taj način smanjuje rizik za nastanak dijabetesa. Zahvaljujući velikoj količini kalcijuma i magnezijuma, pomaže razvoju zdravih zuba i kostiju, i usporava pojavu osteoporoze. Kokosovo ulje sadrži čak 66 odsto korisnih, uglavnom zasićenih masnih kiselina, koje se lako metabolišu u organizmu; istraživanja pokazuju da su naročito delotvorne kod bolesti poput Parkinsonove, Alchajmerove i epilepsije. Snižava i nivo holesterola u krvi, redukuje telesnu težinu. Kokosovo ulje pruža odličnu negu koži i kosi. Ublažava upalna stanja, podstiče regeneraciju i brže zarastanje povređenih tkiva.

Kokosovo ulje pomaže u stimulaciji proizvodnje kolagena, zaduženog za elastičnost kože. Takođe, odlično hidrira kožu jer vezuje molekule vode za sebe. Stoga je ono odlično sredstvo za negu kože lica i tela, protiv bora, akni, mrlja na koži, strija, za skidanje šminke, ali i za negu usana. Pored toga, kokosovo ulje blokira 30 odsto ultraljubičastih zraka, pa ga možete koristiti i kao kremu za sunčanje. Masne kiseline koje kokos sadrži, prodiru u koren kose – i dubinski je regenerišu iznutra čineći je mekom i jakom. Kokosovo ulje, takođe, pospešuje rast kose. Zato prvom prilikom nabavite hladno ceđeno nerafinisano kokosovo ulje, i pružite sebi vrhunsku negu i spolja i iznutra! ®

Maska za kosu od kokosovog ulja Istopiti dve kašike kokosovog ulja, naneti prvo na krajeve pa na teme glave, i ostaviti dva sata ili preko noći. Oprati šamponom!

Energetski napitak od kokosovog mleka Pomešajte 2 dl kokosovog mleka, kašičicu sirupa agave i kašiku rogača ili sirovog kakaoa.

Sirove specijalitete od kokosa možete probati u restoranu Zdravo živo ZDRAVO ŽIVO – RAW FOOD & JUICE BAR

Jurija Gagarina 14 lj, naselje Belvil Tel: 064 90 30 500 Facebook: Zdravo Živo / Instagram: zdravozivo

UPOZNAJ SVET

Kako podržati preduzetništvo mladih

Primer iz komšiluka: Štartaj, Slovenija!

rupa mladih preduzetnika iz Slovenije nije ni slukrenu putem preduzetništva, govori činjenica da su i drugi mladi tila da će se baš njihovi proizvodi naći na policama učesnici serijala sa kompanijom Spar Slovenija sklopili ekskluzivnajvećeg slovenačkog megamarketa. Emitovanu jednogodišnju saradnju, koja za mnoge predstavlja značajnu njem poslednje epizode televizijskog serijala „Štarprekretnicu u poslu – na policama ostaje ukupno devet proizvoda. taj, Slovenija!“, završen je jedan od najznačajnijih komunikacijskih projekata u Sloveniji u poslednjih dvadeset godi„SIGURAN SAM DA SVI PREDUZETNICI IMAJU VELIKE ŠANSE DA na koji je upravo to doneo mladima preduzetničkog duha. Ovaj, po uspeju. Sa devetoro njih ćemo potpisati ugovore o saradnji za slemnogo čemu poseban projekat u regionu, prevazišao je sve ciljeve deću godinu. S obzirom na rezultate, angažovanost svih koji su koje su tri partnera na projektu postavila pre bili uključeni, volju i posvećenost, za mene tačno godinu dana. su svi pobednici. Još jednom im čestitam na NA POP TV, VODEĆOJ KOMERCIJALNOJ U potpuno novom TV formatu emitovasvemu što su postigli u ovim mesecima“, renom tokom jeseni na Pop TV, vodećoj ko- TELEVIZIJI U SLOVENIJI, JAVNOSTI JE kao je generalni direktor Spar Slovenija Igor mercijalnoj televiziji u Sloveniji, javnosti je PREDSTAVLJENO 12 PREDUZETNIKA Mervič, navodeći da kompanija na nastavak predstavljeno 12 preduzetnika i njihovih propriče gleda sa optimizmom. izvoda. Iz nedelje u nedelju, tokom serijala su I NJIHOVIH PROIZVODA. IZ NEDELJE Projekat „Štartaj Slovenija!“ kroz strateški prikazivane životne priče mladih ljudi i više- U NEDELJU, TOKOM SERIJALA SU koncept povezao je trgovačku mrežu Spar/Inmesečni put od ideje o proizvodu do police u terspar i televizijsku kuću Pro Plus, dok iza ideje PRIKAZIVANE ŽIVOTNE PRIČE MLADIH Intersparovim objektima, kao i iskustvo koje i realizacije u komunikacijskom smislu stoji tim su stekli kroz proces ulaska na veliko tržište. LJUDI I VIŠEMESEČNI PUT OD IDEJE O agencije Direct Media Komunikacije iz SloveniSami proizvodi su bili raznovrsni: slovenačke PROIZVODU DO POLICE je i partnerske kreativne agencije Formitas. čokolade pravljene na tradicionalan način, Mitja Tuškej, direktor Direct Media Komukrema za negu tetovaža i kože, minijaturna nikacije iz Ljubljane, kaže da se „Štartaj, Slovepolupečena štrudla sa tri fila, prirodni dezodonija!“ temelji na društvenoj odgovornosti i da rans u kremi, unikatna mešavina slovenačke soli i aromatičnih saistovremeno sublimira sve nove trendove u komunikaciji brendova. stojaka lokalnog porekla, linija dizajnerskih čarapa, strateška druš„Benefite je tokom ovog serijala ostvarilo 12 brendova mladih tvena igra, pivo pravljeno po tradiciji slovenačkih rudara, porodica preduzetnika, ali i sam brend Spar kroz povećanje vrednosti svog svežih čili sosova. Sa komunikacijom na društvenim mrežama i brenda kod slovenačkih potrošača. Lakše se povezujemo sa brenpromocijom na prodajnim mestima, projekat je pridobio podršku dovima koji pripovedaju priče, kada su nam blizu i čiji smo deo mi građana Slovenije, pa je i prodaja proizvoda tokom trajanja serijala sami. Kada su brendovi spremni za nas da urade i pomognu nam prevazišla prognoze. Na kraju serijala, a uz pomoć samih potrona putu do ostvarivanja vlastitih ciljeva, identifikacija je još veća. šača, izabran je Hit proizvod 2016 – prirodni dezodorans u kremi Osim toga, a pre svega, ovo je poruka mladima da je uspeh moguć Nelipot, mladog preduzetničkog dvojca, koji ostaje na policama ukoliko imate dobru ideju i mnogo volje i energije, i zbog toga je megamarketa. Da je ovo priča o podršci onima koji se usude da ovaj projekat fenomenalan“, kaže Tuškej.

KAKO SAM DOVDE STIGAO

Darko Lungulov REDITELJ I SCENARISTA, POZNAT PO FILMOVIMA TAMO I OVDE I SPOMENIK MAJKLU DŽEKSONU

OSNOVNA ŠKOLA Išao sam u Osnovnu školu „Veljko Dugošević“ na Zvezdari. Na Zvezdari sam odrastao i za njom još uvek patim. Nedavno sam bio pozvan na proslavu 80-godišnjice škole i to mi je bila baš velika čast. Škola je preko puta policijske stanice i stadiona Hajduka u kome je karijeru počeo Vladimir Petrović Pižon.

SREDNJA ŠKOLA

VOJSKA I FAKULTET Onda je došla vojna obaveza, pa fakultet. Studirao sam slavistiku koju sam apsolvirao ali ne i diplomirao, jer sam počeo da radim; a onda je 1991. počeo rat, pa sam se odselio u Njujork gde sam prvo preživljavao, mučio se, radio kao nosač nameštaja i vozio kombi koji me je othranio i odškolovao, a i druge teške

poslove dok sam studirao film na City College of New York, kome ću večno biti zahvalan što su me kao emigranta bez rešenog statusa primili. City College je inače najstarija filmska škola u Americi, a nekad ju je pohađao i Stenli Kjubrik. Nekad su ga zvali „Harvard za siromašne“ i tu su primali samo najbolje đake koji

To mi je bio problematičan period. Krenuo sam prvo u Šestu gimnaziju na Zvezdari, uhvatio se sa „lošim društvom“ a i „profesori su me mrzeli“, posebno razredni Radonjić koji je navijao za Partizan i stalno je na časovima pravio stihove na tu temu, kao na primer „Borota Partizanom vlada kao Ugandom Idi Amin Dada“. I to je sve što sam upamtio iz srpsko-hrvatskog koji mi je on predavao osim što je bio razredni. Posle sam upisao Pedagošku akademiju za vaspitače predškolskog uzrasta. Bio sam jedini dečak u odeljenju, morao sam da učim da sviram harmoniku, učitelj me je hvalio da imam odličnu levu ruku, da dobro sviram basove.

onda nisu morali da plaćaju školarinu. Oni koji nisu primljeni na CCNY upisali bi se dvadeset blokova niže na Kolumbiju gde su morali da plaćaju. Prošle godine imao sam veliku čast da na City Collegeu održim predavanje i prikažem studentima prvi film Tamo i ovde, i prisetim se studiranja.

PRVI NOVAC I NAGRADE Imali smo 11 ili 12 godina Neša i ja kada smo našli kazan iz bojlera na ulici i krenuli smo da ga sa Zvezdare peške nosimo dole negde ka Dunav stanici, gde smo zamišljali da se nalaze otpadi koji otkupljuju staro gvožđe. Negde oko Gradske bolnice zaustavio nas je radnik, tada se radila Ulica Dimitrija Tucovića, proširivala se u bulevar. Radnik nas pita: „Gde ćete sa bojlerom?“ – „Idemo da ga prodamo na otpad.“ – „Nije ukraden?“ – „Nije.“ Ponudio nam je možda hiljadu-dve. Asistirao sam svom profesoru sa City Collegea, snimali smo intervju sa

Kasnije sam napravio Tamo i ovde, koji je osvojio dvadesetak nagrada na pedesetak festivala, a najdraža je bila na Tribeci „Najbolja njujorška priča“. Onda sam snimio Spomenik Majklu Džeksonu koji je takođe osvojio nagrade, a posle sam pomagao na Dobroj ženi Mirjane Karanović kao koscenarista.

čuvenim Džonom Sejlsom, jednim od rodonačelnika stvarno nezavisnog američkog filma. Tad je završavao Lone Star, film za koji je bio nominovan za Oskara za scenario. Godine 1998. na festivalu South Bronx Representing the Reel dobio sam plastičnu nagradu nalik štafeti mladosti. I dan-danas je čuvam na počasnom mestu u prozoru. Prvi pristojniji novac od autorskog filma zaradio sam kad se moj dokumentarac Bekstvo prodao na četiri televizijska kanala.

BUDUĆNOST

NA SRPSKOM JEZIKU

9, Broj

6. 01 l2 Ju 0, j1 Bro

. 2016 Jun

r 2015. Broj 1, Oktoba

Broj 5, Februa r 2016.

Broj 2,

LA NIK

ita

g pa

rlam

ić

a je

icija

lim

a EU

AG ’N/

zita

-PR

—

END

RJU

A ZA TEST

NJU

JOR

K TAJM

SELMAN

u Indiji.

Uprkos ustavom

Kin

/15

8:3

sti, pritisak

Ko li

o propadaju snovi

PLANETA

sredine ne

Zašto dozvolja vaom bogatstvu Indijkam arktičk a da rade. krajnjeg severa Neke koje su podigle Zagreva nje glas platile ke je energets su veliku cenu namamilo otkrili i Rusiju. Ali kompanije negostoljubivo su krajnje STRANA 8 okruženje AM

ko ti a crta novi to Put se b pi le svil adne vrednosnje Eki rzmn d e, ali Gube li zap ost u svetu? ni partneri, pa o oge države, je nautajuGr Pda lipos riku Peking ima sve enzab SSSR-a. Ali pljee čnik jačanj svoju privlačn ao je vrhundrevn bliski ac kolapsomviziju jeodno ijeuh– la rinutije a decen n dn

SVET

ički

ež

. St

Če

rč

ila

rp H kriv e ko arva ih jo m H k ot Oba la na edni se ds Pre

7_ je a žrt 95ogo 10 pitom , mn ogo 8 mn NA STRA

DIZAJN

garantovanoj /29 12 jednako

u NA rk nje SL va oca Njujo na g OV 1 li AS utoNASLO u ei STRAN og VNA ko . NA .indd DAN posta re” o p tn enih Hus nijs riju AA6SVET NA da 0x50STRA vi su célèb atn odsu ađ aka iz ke isto RAN DA NA Slono “cause otinja kao tunettesu_5 i i on ov ET ud:vig ovc SV er inog a pr ju Bar vela enilao ST novi vanje živ HolivDEiCzlik za Nev bam sam bici je od prom čita T teć Spasa vljeno , preNY me O a pi a am ja ga rd i š nije va RS dra pra S

ANDREA

SVET DANAS.

BRUS ZA

NJUJORK

TAJMS

STRANA 5

8:36

9/15

12/2

nda

SVET DANAS

Slonovi u Mjanm aru ostaju bez posla Zbog

0.ind

50x5

ka om Putanje DEC poTursk u od isa svile. SaN Zapada dostig Istorija posled i uspon S NYT ri ju daci m iBIZNIS svojim ostali pova 7_R jorkSTRANA napori dai diktatu Globalni uticaj vrednosti neizbežan? njeni 1095 m zemlj br3zistvom promena ama koje leže et poika oživi u drvnoj nih aZAJNbogat ka revanšizmu ljanja laem, o tržišt stare bez industriji, sv razmiš DI do trgov blizu zagrljaj zapad tarizma, zaokret Rusije brojneom je nnKina enh re načinu nezapo je & aračke zaRestora ilj putev e NO ka e izaziv brinu lagodn zemlj postala problem slenost je da ad Ban g dodira STI a G je snažan partner. će akogeopo da laNOSTposta ak kineskog autori – protivteža su tom ” ici za vredne LIČ formusu ji k id, om, glihade znač ljudsko Ali radnike – da naruče zn ET litičke ših e mogure lik slonove. Toliko islama lina nla u San nj dn larolekazavis up ne je S ioMušterij UM eh IS moćn o jebri pojedu NA vi ni a sk ija ešod odmora nije radikalnog kov mer Žize od najlep a, da ndupotrese, jer se biog j usple ZN partn DA no dobro za njih hranu, nji p A svo Posi i iki po et tv razv na siplate sretnu ET neera STRANA STRAN A zit a u, a da zo Jed sveta ost el e umje žr za A 22 i& BI aš tu aš” i seFrancisk 7 3 eg SV apr gu a V NJA rnu se10le nekol eričk sovuVAC “Kal a pris “Kal ima 10 Br žen je uporn16 oruđ ao ija AN OVA ističk baš nikoga al R ipre STRANA za PUT st sm d to iko da dugu RANA je am t” Ko NOi suovi nem cija, ortist ANA š tur ja po mik ST ba pi m rt an ST što os N ril a nk Ne he m uto u n ln na sp R - po . N as vo tnici ije i e za rad gl Poš og sa će a ST fil prT I DIZAJN NOVAC & BIZNIS nako je osta j pret a umeren Meka rašivi pu relikv ijskoj budu moć jihov dnom UMETNOS oš o do zb i okre im vre ta vlja ke ažu m ust Štadoba NAUKA lo dina la d“sanam inauticaNajbolj lo nađu a ve ik nam st i Saud Ne iza se se mračno če jedan u da va go g će op ćn sko slatke, do bi etn la ns e sl na cs .aviokom dil kaže gu pla že NA 23pande su lju goa panija le dugo em je ost obRumun mo o Donal pra pros o &istiDIZNAJN h 17 a done je nva o um ivni Crvene zu da ći 15 ji RA na ta n ekstr se prik ho du Trampu zne alskfilmasistražuje . e. i veja ka ta nesna viso Novi A manje OST log brijiETN pra ji ST vat Puni rvencij apjoskš i no s ko ka an alze romskog m Političk A ra atlo senegka o zao svetu ali ih je sve da im istoriju AN je ino Be hr mu i stil predsed i, kiignorisa AN Arabi u ce UmUM ete, etor desetkovane a st STgRbio ijk u a hrle 24ija h pl nu no obla is S inte ohiji, iarEUkokjeonje kood ničkog HR 3. kandid i h š kše Životinje su čk a je ber rek - ata liči na njegov 196 del ropstva slav u pork lja e šuma i bolestim NA st o, ao eutsplsija eavi imSTRANA na Ste 5. do ebSa nd oRAn NANA6 3 poslovn U stival like eDi nestankom se em Met uš d STRAN ima, pa a ST st njihov20 tr us zeja DA i stil a, u ji sv, b sp putvrmam od 194 o sve je ukmu Fe e ob sk Vil A9 STRANA 16 je ii uST STRA g sv aaRko mu na zdisl ET š nik SV RA ira RANA toa dr od ET sv lijan kakočel ba sterda dizajn NA ST SV u goadičist k retn i Sirij rziju ge ita svi da je Am 3 Bo e je e dvero ku alo p lizam reta rb Ddžruihristu Ira se že Ta kođ e i kat nij ob lo poljo a pr ter ka ays.rs od am UMETNOST tu a ljaju ita ok pos otiv rita je d leg & DIZAJN zi rb Jeda priv an av ap p qatarairw la Um Meta Dejmo a B koji sna bo av dst lni k ičkih bran n vr redn žnih k , naBIZ ponovo na lu aj na a re ra list a koji i po lo glas ika NIS NAUKA & zadatkPa izm nalda e ASna se TEHNOLO u Od gađ du, a Kin ku p libDAN GIJA na obra ba n an gr Do avio Najbo I u Marsov n faš d pr jez đu Vulkan u moru u T acioi uspo a retorikaću i porast do apa ivn isto SVE kom lja tipa. To cu igra pametn koji dom ju ze statu čki se in nije gluma dustogodaj n aln antsk Belu ku a širomti na pa man sade lekar mlju s onih lja k Jedna od Z sert om vere Gli ob SvSTRANrij najveći Au22 e men svet nija m , ret i za e ave gazi japlanete leži na h tajni ji pore aslin a i advopod A lisk ak kih Antiimigr leđ je vi u trc ih pok sta re u a še dnu. Naučni z ST e ka ka Pr a slatk onih rani razotkrivaju B ubit listič Trampnalističkbuardilai su a ci je oiz RA ko bi ta STRANA h pi revi vođa im pi koji NA 15 dobi nacio e proi Ig sveg su i g pu ćim okre ća rop oč 3 su ni 7 dira či o li Ev uNA ti p ću ju pl zato a. RA jene ek ičke 5 eo

lit

lo osta a vo p lizm Koesodaakmeknta o je on r d ve Kak štei fu p 21. žarialn veti lob ži i g re tn e p ra eć sle a n Po ožd m ob

ST S Riju al oj lit i, A NA i u ud a pr po st AN DA m igre ica, zbog đeno R ble jske dm ti i ga ST Pro pi o se d pa ta, za zika

ra sa Olimkolik . G nkro ru ne tovi ba a i vi go ize, al kr imin kr

20 15 .

Prkosne žene na radu

Nov em bar

ette_

vign

DŽO

qata ra

irw ays.r s

Prin A stva c nord ra no ijs ke

an mor ove aju da ST RA NA

Re ne vo kuhi i po Re džep kral urba novo jevs nje i ne je os zatv tvo fa rm mišl ara jav “Nom e a ST u” RA kao NA deo 23

Š HA

NER

/TH

E NEW YOR

K TIM

LIČ

Idri s

Elba Sv es afrič tra ni igra “N kog glum brut etfli go alno ac ksa” spod u ul oz ST ara ra i RA NA ta u hi tu 18

Svakog mesesca uz

All the News That's Fit to Print