Kukavica

„Malen oblik žalbe i kuknjave nadvija se polako, a potom stvoriće se strašnom burom besa“1 Euripid „Medeja“

1

Grčke tragedije Sofokle, Eshil, Euripid, prevod Miloš N. Đurić, Dereta, Beograd 2, izdanje 2001. (Prim. prev.)

Kako je sve počelo

Postoji nešto čudno. Njoj su svi uvek govorili da je lepa. Njena lepota je postala činjenica izrečena toliko puta da su i oni koji su imali neke sumnje potpuno zaboravili na njih. Međutim, moram reći da meni toga dana pre toliko godina, kada sam je prvi put videla u parku, nije tako delovala; ne, trebalo je da prođe vreme da bi me njena lepota oborila s nogu. Bila je sitna, tanke plave kose i slepoočnica prošaranih bledoplavim venama. Imala je tamne podočnjake, meni dobro znane „čari“ roditeljstva, a pod određenim uglom nos joj je izgledao kao da ju je neko dobro raspalio. Na poseban načinje gledala onim smeđim očima, nekako iskosa. I previše je žmirkala. Sve u svemu, imala sam utisak da je zbog nečeg zabrinuta.

Kasnila sam da uzmem Eni iz obdaništa. Ona je sedela na klupi ispod prazne vešalice za kapute, naslonjena na zid i ponosno je držala štapić od lizalice na koji je bio zalepljena zgužvana crvena papirna maramica.

– Srce, izvini što kasnim – rekla sam i sela pored nje, s olakšanjem što napokon mogu da predahnem. – Šta si to napravila? – upitala sam gledajući štapić od lizalice u njenoj ruci. Karl se u ovome snalazio bolje od mene. Svakom sranju koje bismo doneli iz škole divio se kao da nam je dete mali Leonardo. Da se on pita, kuća bi nam izgledala kao domovi onih ljudi s televizije što opsednuto sakupljaju sve i svašta, krcata glinenim smećem i naslikanim brljotinama.

– To je mak.

Bože, pa naravno! Bližio se Dan primirja u Prvom svetskom ratu, a u vrtiću nikad nisu propuštali priliku da pokažu maštovitost. – Divan je! Znaš li zašto ste ga pravili? Za koga je to? – Možda često kasnim, zaboravljam božične priredbe i roštiljanje, ali bog mi je svedok da se trudim da koliko-toliko obrazujem decu kad god mogu.

Pogledala me je i pružila mi štapić od lizalice. – Za tebe?

– Ne – rekla sam. – Htela sam da pitam, zašto si to napravila? Kojim povodom?

Odmahnula je glavom, a njene heruvimske kovrdže poskakivale su na sve strane.

Nisam se prvi put zapitala kako je nešto tako ljupko moglo da potekne od mene.

– To je u znak sećanja na vojnike koji su poginuli u borbi – rekla sam neprikladno veselo. Pogledala me je u čudu razrogačivši oči i zapanjeno otvorivši ustašca dok su se točkići u njenoj glavi sporo okretali. Polako se okrenula i dotakla torbu koja je visila s

kuke za odeću. – U ovoj torbi? – upitala je pipajući je debeljuškastim prstićima, valjda u potrazi za leševima.

Ponekad je tako slatka da bih mogla da je pojedem. – Hajde da kupimo neki slatkiš i odemo u park! – rekla sam.

Eni je otrčala ispred mene usta punih bombonica. Bila je dete kamikaza. Kad sam je stigla, već je sedela na vrhu tobogana, isturene donje usne, sva zajapurena, i gledala u šareni mlaz bombonica koje su poskakivale niz prečke i padale na zaštitnu podlogu na tlu. Druga devojčica je stajala u dnu lestvi, skupljala bombonice i trpala ih u usta najbrže što je mogla.

– Ne! Ne! Ne! – vikala je Eni besna na malu nevaljalicu pored tobogana.

Njena majka nije primećivala šta se dešava. Bila je zauzeta praveći nešto na klupi sa starijom ćerkom. Počela sam da skupljam bombonice i ubrzo mi se pridružila i majka devojčice pored tobogana. Pogledala je svoje dete bucmastih obraza uz odgovarajuće prekore. – Poli, nevaljalice! To nije tvoje.

Reći ću vam nešto čudno: sećam se da me je nešto u njenom glasu teralo na oprez; nije u pitanju njen ton, inače tih i smiren, ili nešto što je rekla, jer nikad nije govorila ništ a neuobičajeno. To je više bilo nešto neopipljivo, nešto što se oseti u utrobi, veoma utešno i veoma uznemirujuće u isto vreme. Tako se osećam kad čujem crkvena zvona.

Zvuči malo besmisleno, zar ne?

Godinama ću se sećati tog dana kao primera koji pokazuje kako ne smemo verovati prvim utiscima, jer mogu da budu varljivi. Osetila sam neobjašnjivu i snažnu odbojnost prema njoj, kao da me je nešto žignulo ispod rebara, kao da je neki vešti lutkar uz trzaj povukao konce upozoravajući me.

Uljudno smo proćaskale smirujući decu i bile primorane da sedimo zajedno na klupi, dok su se tri devojčice odmah sprijateljile i otišle u potragu za puževima, zakopavši ratne sekire s lakoćom kakva krasi samo decu.

– Živite u blizini? – pitala sam.

– Odmah pored bazena – odvratila je, neodređeno pokazavši glavom. – Samo što smo se uselili.

– Oh! U kojoj ulici?

– U Bakston roudu.

– Stvarno? U kom delu?

Tako smo otkrile da smo susetke. Zivela je odmah iza ugla, nedaleko od nas – samo četiri ulaza dalje. Zapravo, njena kuća se videla kroz prozore zadnjeg dela naše. To otkriće promenilo je tok našeg razgovora. Zašto mi žene osećamo potrebu da se zbližavamo? Muškarci na našem mestu verovatno ne bi ni zapodenuli razgovor.

Otvorila sam Eninu kutiju za užinu i dok sam prebirala po gnjilim jagodama, naš razgovor je glatko skrenuo sa ćaskanja o kraju u kojem živimo i našem potomstvu na nas same.

– Čime se bavite? – upitala je.

– Ja sam pisac – odgovorila sam.

Bez predaha i daljih pitanja, rekla je: – I ja sam pisac! – Iz načina na koji je to izgovorila i brzine kojom je reagovala, izbijala je želja za nadmetanjem – Ponovo sam osetila onaj nelagodni trzaj. Šta pišete? – upitala sam ponudivši je gnjilim jagodama, koje je odbila.

– Poeziju… – Ponovo sam je pogledala. Zanimljivo, niko živ ne bi priznao da piše poeziju – … kad dobijem nadahnuće – dodala je.

Ha, žao mi je ako zvučim nadobudno, ali to nije pisac. To je diletant. (Pisac nema tu povlasticu da čeka nadahnuće, pisac radi bez obzira na sve, pisac rizikuje, živi u oskudici i daje sve od sebe kako bi bio rob svoje umetnosti.) Nisam dopustila da se to primeti, ali mislim da sam je, na sebi svojstven način, napala tamo gde je najslabija.

– Da li živite od toga?

– Ne, ne.

Da, upravo to sam htela da kažem: ona nije pisac.

– Ja sam… tačnije, vodim galeriju… Imate malo… – rukom mi je pokazala da sam jagodom umrljala obraz. Obrisala sam ga. Odmahnula je glavom i opet pokazala pa sam obrisala ponovo.

Onda je – to vam se možda neće dopasti, a možda ćete misliti da sve majke to čine – uradila nešto što mi je izgledalo neobično prisno: liznula je prst i nežno mi protrljala obraz.

Dok je to radila – mrlja je bila uporna – nisam mogla da se ne zagledam u nju, u njene pege, plavu kosu u oštroj suprotnosti sa tamnim očima. Taman sam htela da je pitam za taj posao u galeriji kad je rekla: – Divno mirišeš. Koji ti je to parfem?

I to je bilo neobično prisno, zar ne? Prvi put nekog vidite i komentarišete kako mirišeš U svakom slučaju, lako se primam na komplimente i kao da mi na čelu piše koliko im se radujem.

– Hvala! To je džo malon, limeta i bosiljak.

Osmehnula se. Imala je lepe zube, blistave i bele, kao s reklame. – Divan je.

I sama sam to mislila, ali lepo je to istaći. Zašto žene laskaju? Pretpostavljam da je to iskonska ženska taktika za preživljavanje jer sve to radimo (s obzirom na to gde sam završila, očigledno je da su neke manje uspešne od drugih). Sad kad se osvrnem, verovatno su upravo ti komplimenti bili jasni znaci upozorenja. Kako jadno, zar ne?

– Čime se bavi vaš suprug? – upitala je.

– On je savetnik za komunikacije – odgovorila sam, a nakon toga ljudi obično zaćute. Kao i sada. – A vaš suprug? – uzvratila sam.

– Supruga, zapravo. Radi na televiziji…

Sad sam ja zaćutala. Ona je lezbijka. Kakvo osveženje! Ovom kraju će dobro doći malo raznolikosti, o bilo kom obliku da je reč; u našoj školi je iz godine u godinu sve više bele plavokose dece; roditelji sve više liče jedni na druge, sve je više muškaraca u uskim pantalonama boje lososa i žena s blistavim pramenovima u kosi. Odmah sam htela da je pitam za devojčice: ko im je biološka majka? Koje otac? Kako je oslovljavaju? Sva ona pitanja koja se sama nameću, a niko ne voli da ih postavlja, iako bi svi voleli da čuju odgovore. Potom i sva ona tananija pitanja, na primer, kako je

shvatila da je gej. Bila sam zaintrigirana. Ja sam uvek bila načisto sa svojim opredeljenjem. Pomisao da vodim ljubav sa ženom nikad me nije privlačila. Ja volim muškarce. Volim njihovo telo, volim razlike: volim muškost. Ali naravno, ništa je nisam pitala. Trudila sam se da ostavim utisak kul žene.

– Sviđa mi se tvoja kosa… tvoje šiške – rekla je. – Moraš da mi preporučiš nekog dobrog frizera… Nimalo ne poznajem ovaj kraj. – Gladila je svoje tanke pramenove, gledajući me onako iskosa. Moram da kažem da sam toga dana bila podložna laskanju jer sam se upravo bila ošišala, a nova prizura mi je i te kako ulila samopouzdanje.

Možda sam pomalo izgledala kao da sam iz 1974, i to ne u dobrom smislu. Frizerka je bila malo previše revnosna. Dok sam izlazila iz salona, uhvatila sam svoj odraz u ogledalu sa strane i na čelu ugledala nešto nalik uredno podšišanom morskom prasetu.

– Naravno! Ima jedan dobar pored biblioteke – rekla sam izvijajući se da bih videla gde je Eni, koja je sumnjivo bazala naokolo – znala sam da ima običaj da čučne u nekom žbunu i kaki. To moje dete je previše divlje.

– Uzgred, ja sam Nes – rekla je žena pružajući ruku.

– Ja sam Koni – odvratila sam prihvatajući njenu ruku.

Tako je prijateljstvo sklopljeno.

Sve ovo kao da se desilo veoma davno, u drugom životu, u vreme kad bih prolazila pored beskućnika na ulici sklupčanih na nekom uglu natopljenom urinom, bezbrižno se pitajući: „Kako je, za ime sveta, tvoj život krenuo takvom nizbrdicom?“ Pa, sad znam – odgovor je: sasvim lako, kako se ispostavilo. Mogli biste pomisliti da je to spor proces propadanja, ali istina je da sve može da se okrene u trenu, možda jednostavno zato što se nekom strancu ćefnulo da prihvati ponudu za kuću u Bakston roudu, na primer.

2.

Dok kroz prozor posmatram golo stablo koje cvili na vetru, ponovo se čudim stanju u koje sam dospela. Osećala sam se izgubljeno. Nisam imala pojma gde sam. Čak je i moje telo neprepoznatljivo; imam posekotine na levom ručnom zglobu. Desna mišica, torzo i desno bedro izgledaju mi kao da su bili potopljeni u crvenu farbu, kao da su izbrazdani ožiljcima, koža odrana i izgrebana. A ipak, ovi zidovi su počeli da mi postaju poznati. Znam da je jedanaest sati jer čujem Škripavu kako dolazi hodnikom, a ja sam u poslednjoj sobi. Veoma je tačna. Mislim da nisam dugo ovde, ali možda i grešim. Dani se ovde malo razlikuju jedan od drugog. Škripava ima utisak da izjutra ne radim ništa, ali ja se, zapravo, tada koncentrišem. Napolju je vetrovito. To je jedan od onih dana kad se vreme neprestano menja, kao da ne može da se odluči kakvo bi da bude. Moja pažnja je, međutim, jasno fokusirana. Proučavam jedan konkretan list. Činim to sve vreme otkako sam stigla ovamo. Taj list je na samom vrhu drveta. Rečeno mi je da se vrtovi spuštaju nizbrdo prema jednoj rečici. Kažem „rečica“, iako se, verovatno, radi o nekom potoku punom smeća. Ipak smo u Londonu. Usamljeni list mahnito leprša. Ko zna zašto, uporno se bori za život iako je očigledno da je uzaludno to što radi. Veoma se divim njegovoj drskoj smelosti. Škrip-škrip, zvec-zvec, evo je stiže. Ne mogu da odvojim pogled od lista. Plašim se da čeka da se ja predam kako bi i sam to učinio. Noću ponekad toliko brinem zbog toga da ustanem iz kreveta i podignem roletnu kako bih na narandžastom sjaju uličnog svetla koje dopire s druge strane zida proverila da li je list još tu. Škripava otključava vrata, pokuca i ulazi ne čekajući dozvolu. Ne smeta mi. Ne radim ništa što ne bih radila pred njom. Slušam je kako prolazi kroz sobu. Nosi udobne cipele s gumenim đonom. Davno se odrekla stila u korist udobnosti. Škripe točkovi njenih kolica. Pošto se zaustavlja ispred mene, primorana sam da odvojim pogled od svog lista. Škripava je danas posebno neprivlačna. Čelo joj je prekriveno čvorugama i čirevima, a na otromboljenoj donjoj usni ima herpes.

– ’Jutro – sumorno kaže dok mi daje lek i sipa mi vodu iz plastičnog bolničkog bokala koji je nekad bio providan, a sad je prekriven nekakvim sivim slojem. Voda je mlaka i ima ukus bokala. Gutam pilule.

– Boli me kad gutam – kažem. Ne prepoznajem sopstveni glas. Potpuno sam promukla.

– E pa, Koni, hoće to tako – odgovara mi. Ona stoji, a ja sedim i glava mi je u visini njenih ramena. Ima tamne kolutove pod pazusima na bledoplavoj uniformi. I ja sam sklona znojenju, pa joj dajem savet.

– „Perspireks“. Stvarno deluje. Za probleme sa znojenjem – kažem joj. – Treba da ga probaš. Može da se kupi u „Butsu“.

Bezmalo me i ne sluša, osim toga, jednim okom čita „Dejli mejl“ na svojim kolicima. Ne bi smela da mi dozvoli da vidim novine. – A zašto bih primala bilo kakve savete od tebe, Konstans? Ja sam ta koja uveče može da izađe odavde i ode svojoj kući.

Prava je kučka. – Ne bi trebalo tako da razgovaraš s gostima – kažem.

– Ti nisi gošća – odgovara, ne baš neljubazno, dodajući mi još dve plave pilule, ali pažnja joj je usmerena na novine. Čita naslovnu priču propraćenu fotografijom bradatog bombaša. Ili je to neka slavna ličnost. Fundamentalistički stil je postao iznenađujuće popularan. Kad je to postalo moderno dizati ljude u vazduh? Sad zvučim kao moja majka.

– Hoće li neko dovesti moju majku da me poseti?

Ona prekida čitanje, podiže pogled s novina i pogleda me. – Kad ćeš prestati da se praviš blesava? – pita, što je očigledno podseća na nešto jer se saginje dok joj pozamašne butine zatežu pantalone koje samo što ne puknu i vadi rasklimani stari laptop s donje police svojih kolica. – Doktorka Robinson mi je rekla da ti dam ovo – kaže uzdišući s neodobravanjem. Stavlja kompjuter na stočić pored mene. – Napunjen je.

Posmatram laptop i pitam se mogu li da se priključim na internet.

– Ne možeš da se priključiš na internet – kaže mi. Prosto uživa da moja iscepana jedra lišava i najmanjeg daška vetra.

– Znači, ništa od pornića s magarcima. – Primećujem da sam jjrilično dobro raspoložena. Škripava mi pokazuje zube. Ne smeši se. Pre bi se reklo da reži. Primećujem, ne prvi put, da ima prilično lepe zube. Malo su nakrivljeni ka unutra, kao kod ajkule. Onda se prisećam da sam joj se zamerila.

Juče, ili možda nekog drugog dana, Luda Sita i ja smo sedele u televizijskoj sali. U toj prostoriji nema ničeg osim televizora na zidu, sofe i plastičnih stolica pričvršćenih za pod. Luda Sita je zaljubljena u plavokosog doktora iz rijalitija „Stidim se svog tela“.

Opsednuta je njime. Želi da se nađe s njim u nekom zatvorenom belom prostoru i da mu, što dosta govori, prenese psorijazu. Obe obožavamo tu emisiju i stalno tražimo da nam je puštaju. Nema čoveka kog tuđa sramota ne bi oraspoložila. To je dobitna formula. U epizodi koju smo tada gledale, doktor Plavušan je pregledao Seron iz Hartlpula. Prebirao je po naborima njene kože uzaludno tražeći vaginalne bradavice. Sama Seron jedva je mogla da dohvati donji deo svog tela, a kamoli da ga vidi. Ali mi smo mogle. I to nas je, iz različitih razloga, opčinjavalo. Seron je bila maljava dama i prirodna plavokosa. Mene je njena vagina podsećala na nekakvo usnulo stvorenjce, možda na puha, udobno šćućurenog u kutku nekog plasta sena. Međutim, iz nje je izbijalo nešto što je upućivalo

na takvu zanemarenost i usamljenost da sam se zbog toga osećala pomalo tužno. Ali ne i Luda Sita. Ležala je izvaljena na plavoj sofi i dokono masturbirala zadovoljna što može da posmatra Doktora kako petlja po bilo čijoj vagini. Ja sam sedela na neudobnoj plastičnoj stolici. Očajnički mi se pišalo još otkako su Seron spustili iz prikolice.

Međutim, bila sam toliko udubljena u ono što se nalazilo između tih džinovskih butina među koje su zaronili spretni prsti doktora Plavušana, a i donekle uljuljkana i omamljena ritmičnim radom prstiju Lude Site, da nisam mogla da se podignem sa stolice. U stvari, odlučila sam da sledim primer Lude Site. Shvatila sam da više ne moram da ustajem i odlazim u toalet, više uopšte ne moram da se ponašam onako kako se to od mene očekuje. Pokušavam da se, kad god je moguće, usredsredim na ono što je dobro. Moja majka je bila velik zagovornik takvog načina razmišljanja i ja sam pokušala da ga usadim i sopstvenoj deci. Zato sam osetila ogromno olakšanje kad sam sedeći na toj plastičnoj stolici dozvolila mišićima karličnog dna da se opuste. To me je odmah vratilo u detinjstvo i probudilo drage uspomene na mokrenje u krevetu. Zapanjilo me je koliko mi je nedostajalo sve ono čega čovek mora da se odrekne u detinjstvu: izlivi besa i neobuzdavanje telesnih nagona, da navedem samo neke. Možda je došlo vreme da povratim te slobode. Kad sve izgubite, kad više nemate čega da se plašite, a stvarnost i vaši strahovi konačno se izmešaju, divno je što posle toga ostaje samo oslobađanje. Kad vam se s grbače skine teret pravila, istog trena osetite olakšanje. Međutim, upravo u tom trenutku u sobu je ušla Škripava i videla da se odvijaju dva naizgled nepovezana događaja. S moje stolice na pod je kapao urin, a Luda Sita se milovala spuštenih pantalona. Luda Sita je stvarno bila luda, pa je Škripava skoro nije ni pogledala. Ali za mene nije bila tako sigurna. Mislila je da se pretvaram. Ljudi se unervoze u mojoj blizini. Smatraju da sam opasna, da na mene treba motriti. Jedini izuzetak je možda bio policajac koji me je odveo u stanicu. Čula sam ga kako razgovara s kolegom dok su me smeštali u ćeliju. Rekao je da on uvek može „da nas prepozna“. „Krivci osete da im ja najzad skinut teret njihovih zločina pa se smire i spavaju kao bebe.“ Ja nisam ni trenula. Škripava mi daje moje pilule. Stvarno je prava muka gutati ih.

– Moja majka će biti veoma zabrinuta za mene. Hoće li je neko dovesti da me poseti?

Ona sklapa novine i presavija ih. – Ne znam ništa o tvojoj majci – govori s dosadom.

– Ne sećam se kad je rekla da će doći…

– Tu bi moglo da se nađe mnogo toga čega bi trebalo da se sećaš – rekla je kuckajući po laptopu jednom rukom i sređujući kolica drugom.

Ovdašnje osoblje ume da bude veoma grubo. Ali mene to ne uzrujava.

Vraćam se listu. Vetar se stišao i on više ne drhti. Razmišljam o tome kakva sam nekad bila. O snazi koju sam rasipala dozvoljavajući da me nešto povredi ili uvredi. O svim tim godinama koje sam provela besmisleno se vrteći ukrug, poštujući nametnuta pravila za slabiće, trudeći se da budem dobra majka, žena, ćerka, da zaradim za život, održavam kuću kako dolikuje, nosim prikladnu odeću, usvajam ispravne stavove, pijem

dobro vino, hranim se pravilno i ispoljavam prikladnu dozu cinizma. A zašto? Sve to mi je sad izgledalo potpuno besmisleno. Da li bi o tome trebalo da pišem? O tami? O noćima kad sam se budila izbezumljena i znojava dok mi srce divlje lupa, a telo me boli kao da se raspada? Ne želim da razmišljam o bolu. Sad sam bezbedna. Ona nekadašnja ja bila je previše osetljiva.

Slobodna sam.

Pogledala sam laptop. To je stari del bez punjača, valjda kako ne bih pokušala da izbodem njime neku od nas.

– Šta bi trebalo da pišem? – pitam. Škripava briše malo prosute vode s kolica i stavlja salvetu u džep. Pre polaska se naginje prema meni i pogleda me u oči. – Zašto nam svima ne učiniš uslugu i ne napišeš šta se, koji kurac, dogodilo? – odgovara mi.

Ona baš ume da ostavi utisak. Nikad ne okoliša. Ja ponovo posmatram svoj hrabri list dok ona i njena debela guzica izlaze iz sobe.

Neću joj dozvoliti da me iznervira. Ustajem i odlazim u kupatilo. Da budem iskrena, pišanje u gaće i nije tako sjajno. Zadovoljstvo ubrzo prođe za razliku od pišaće koja se ohladi i pecka. Obavila sam nuždu i oprala ruke u malom umivaoniku. Iznad njega je traka sjajnog metala i tu mogu da se ogledam. Bogu hvala, odraz je mutan, ali vidim da ne izgledam najbolje. Kosa mi raste u čudnim pramenovima i vidi mi se skalp.

Izgledam kao najdraža plišana igračka nekog deteta, pohabana od nosanja, ali ne osećam da sam ikom draga, već samo da sam propala. Koža mi je grozna, a vrat mi je u bezbroj boja. Prinosim ruku grlu da proverim da ne nosim neku od jezivih marama u jesenjim bojama koje sam dobila od majke. Ovo nije mesto za razmišljanje o modnim detaljima.

Trljam sapunom preko metalne trake sve dok ne počnem da nestajem. * Još izdaleka sam čula doktorku Robinson. Nosi cipele za stepovanje. Ona je moj klinički psihijatar. Još nisam donela konačan sud o njoj. Videla sam je samo jednom. Ima umirujuć, znalački glas stručnjaka, koji je verovatno godinama usavršavala. Pomalo je previše savršen, baš kao njena odeća, koja nije jeftina, ali je smrtno turobna. Doterana je i čista, ali krajnje neupadljiva. Samo joj se cipele ističu. Dok ulazi u moju sobu, na vrhu njene desne cipele primećujem ptičje govno ili malo kaše. Kasnije bih joj mogla skrenuti pažnju na to, ako bi to moglo da mi koristi.

Govori kako je došla „da mi pomogne“ i „dođe do korena svega ovoga“. Nalazimo se u nekoj ustanovi u severnom Londonu za koju se šuška da je u njoj više psihijatara nego ludaka. Ako se posmatra iz tog ugla, onda ja njoj činim prokletu uslugu s njenim venecijanerima, njenom kuhinjom s kuhinjskim ostrvom i njenim skupim sovinjon blankom koji se hladi u frižideru.

Smeška mi se. To nije iskren, već profesionalni osmeh. Obučila se da uživa u dugom gledanju u oči. Misli da je dobra u tome, ali u stvari niko ne može da izludi

ludaka. Ima ptičje lice i škiljave svetle oči, blago zrikave i pomalo uznemirujuće, što je, pretpostavljam, zgodno, ako se ima u vidu posao kojim se bavi.

Sve je kod doktorke Robinson silovito i odmereno u isto vreme. Ona je ozbiljna.

Ništa joj ne izleće iznenada. To cenim, pošto sam sama svojevremeno umela da se izletim. Ima tamnu sjajnu kosu oblikovanu u duži paž pa joj pramenovi zadenuti iza ušiju stalno beže. Pokret kojim pokušava da vrati kosu na mesto postao je gest kojim ističe svoju metodičnost. „Razumem…“, vraća kosu na mesto. „…A šta vi mislite…“, vraća kosu na mesto, „…da je ona time htela da kaže?“, vraća kosu na mesto. Dok skida sako, užurbano kao obično, osetim miris mentol cigareta, ili možda mentol bombone kojom je pokušala da prikrije miris obične cigarete.

Pušenje je slabost.

Gledam je kako prebacuje kaput preko naslona stolice, koju zatim pažljivo i tiho izvlači, a onda seda na nju i namešta kosu. Iz džepa na grudima njenog sakoa čuje se pisak telefona. Ozlojeđeno ga izvlači iz džepa, naginje se i gleda u ekran. Sa svog mesta mogu da vidim šta piše jer koristi krupna slova. Da, u kasnim je četrdesetim, malo starija od mene. To su lepe godine. Oči nam možda gube sjaj, ali moći su nam na vrhuncu. To je poruka od „Mužića Saja“, poslata preko Votsapa. Licem joj ponovo preleće titraj nezadovoljstva dok čita poruku koju je okrenula od mene, tako da sad ne mogu da je vidim. Isključuje telefon i ponovo se usredsređuje na mene s onim usiljenim osmehom profesionalca.

– Izvini – kaže spuštajući torbu na pod. Doktorka Robinson i dalje umnogome živi u zemlji pravila i normi lepog ponašanja i voli da se pretvara kako sam i ja tamo s njom.

Veoma drži do svake pojedinosti. Nije zadovoljna mestom na koje je spustila torbu, pa je premešta s druge strane svoje stolice. Onda mi posvećuje punu pažnju nekako naročito nakrivivši glavu, a na licu joj se vidi blaga uznemirenost, kao da čuje kako odnekud iz daljine dopire zavijanje vuka. Netremice me posmatra škiljavim očima. Opčinjena je mnome. Ja sam poput Šeronine vagine, nešto opčinjavajuće, ali u suštini odvratno.

– Dobro, Konstans. Drago mi je što se ponovo vidimo. Kako si danas?

Ne sviđa mi se držanje tih lekara. Tako su nadobudni, jedbote. Dobro, za igru je potrebno dvoje. Polako podižem dlaku s donjeg dela trenerke.

– Pretpostavljam da znaš zašto sam došla? – kaže. – Danas ćemo da razgovaramo o Nes…?

Zevnula sam. Posmatram neupadljiv prsten na njenom domalom prstu, pored zlatne burme. Uporno pokušava da me izbaci iz koloseka. Danas ću pokušati da na svako njeno pitanje odgovorim pitanjem.

– Nes? (Iznenađujuće je teško.)

– Da. Vanesa Džons.

– Da ne dolazi da me poseti? – pitam.

Doktorka Robinson je zastala pa odmahnula glavom. – Ne, Koni. Ne dolazi.

Načas sam povređena tim saznanjem. Doktorka Robinson to primećuje. Vidim da su joj oči blago zasijale. Gomila idiota u njenoj glavi radosno kliče.

– A šta misliš, zašto Nes neće doći da te poseti? – pita trudeći se da što više iskoristi trenutak slabosti koji nisam uspela da prikrijem. Dugo me netremice posmatra, a onda duboko uzdiše menjajući pristup i vraća svoju neposlušnu svilenkastu kosu na mesto. – Mislila sam da bismo mogle da krenemo od početka – govori kao da iznosi neku zapanjujuće originalnu ideju.

– Mislim da bih želela jednu vašu cigaretu. – Ne pušim, ali volim da sakupljam stvari.

– Ovde je pušenje zabranjeno.

Zurim u nju. Toliko je obuzeta onim što bi trebalo da radi da ume da bude dosadna.

Odlučno se odmiče od mene i ustaje. Proteže se i malo se trza. Korača do prozora okrenuvši mi leđa kako bi mi pokazala da me se ne plaši, kako bismo jednostavno mogle biti prijateljice koje zajedno piju kafu. Stoji tamo i gleda napolje. Ne želim da primeti moj hrabri listić kako joj mahnito maše. Kada je on u pitanju, prilično sam posesivna.

Polako hoda pored prozora od nesalomivog stakla. Posmatram je. Sviđa mi se njeno telo.

Snažno je i stameno, telo u dobroj kondiciji, spremno za težak fizički rad. Krupna je, ali lakih pokreta. Neobična kombinacija. Pokušava da otvori prozor, ali on je, naravno, zaključan. Sve što se može otvoriti na ovom mestu uvek je zaključano: ormari, prozori, vrata, umovi. Čak je simpatično što izgleda iznervirano. Pokušava s drugim prozorom.

Možda se smatra izuzetnom osobom, ženom koja otvara zakucane prozore.

Polako se vraća do mene i ponovo seda. – Hoćeš li upotrebiti laptop koji smo ti doneli? – pita.

– Više bih volela da dobijem mak er – odgovaram.

Smeši se. Prvi put pomišljam kako bismo nas dve mogle da budemo prijateljice da nema stotinu prepreka.

– Ti si pisac. Zar ti ne nedostaje pisanje?

Stvarno ništa nije shvatila. Oslobodila sam se sveg tog sranja.

– Ponekad je lakše kad sve zapišeš. Jednostavno ispričaj priču, kako je sve počelo… Da li bi to volela?

– Koliko godina imaju vaša deca? – pitam je.

– Mogla bi mi da ostaviš tu priču u dropboksu da je pročitam. Jesam li u pravu ako pretpostavim da je sve počelo pre osam godina?

– Koliko dugo se vi i Mužić Saj poznajete? – pitam.

Ona zastaje i žmirka. – Ovde se ne radi o meni, Koni.

Bliskost se ne postiže ako učestvuje samo jedna strana.

Smešim joj se. Moj osmeh je iskren. Dopada mi se. – Hajde – kažem joj. – Gde ste se vi i mužić upoznali? – Ljuta je na sebe što mi je dozvolila da vidim onu poruku na njenom telefonu. Škilji onim ionako škiljavim plavim očima, nakrivivši glavu i sluša zavijanje vuka. To je ozbiljna poza. Ponekad podseća na direktorku škole. Trebalo bi to da izbegava.

– Znaš, Koni, svi moramo da prihvatimo odgovornost za svoje odluke i postupke. – Deluje oduševljeno sopstvenom dubokoumnošću i onda mi zadaje ono što smatra odlučujućim udarcem. – Nećeš večito moći da koristiš taktiku izvrdavanja.

Razmišljam o tome dok ona preusmerava pažnju i gleda kroz prozor. Mislim da je spazila list. Odlučno se okreće prema meni. – Ovde sam da ti pomognem – kaže ponovo se vrativši poslu, sva uživljena u ulogu gospođice Marpl, koja rešava neki težak slučaj. – Možemo ovo da rešavamo kako god želiš, Koni. Možemo da koristimo različite uloge ako će tako biti lakše…? – Pušta me da razmislim o tome. Nadam se da može da protumači izraz mog lica: može da nabije te dramske igrice tamo gde sunce ne šija. Kad smo kod toga, sunčev sjaj je nestao i soba odjednom deluje mračno. Ona i dalje zuri u mene. Ima smeđe tačkice u tim čudnim plavim očima.

– Da li biste rekli da lepo živite? – pitam je prekrstivši ruke i nakrivivši glavu, dok osluškujem zavijanje onog vuka.

– Imate zanimljiv posao, pristojno zarađujete. Imate divnog Mužića Saja, on nije kao drugi – dodajem da bih razjasnila. – On je tako divan i odan muž, zar ne? Možda će staviti decu na spavanje dok se vi večeras vratite kući pošto ste proveli dan vredno radeći i toliko pomažući drugima. Doći ćete kući, proćaskaćete u kuhinji, otvorićete flašu vina, preći u dnevnu sobu i možda večerati uz epizodu najnovije skandinavske serije. Na kraju ćete otići u krevet. Ali, tu je začkoljica.

– Stišavam glas bezmalo do šapata radi maksimalnog efekta.

– Može se ispostaviti da je večeras ono veče koje ste vešto izbegavali: veče mesečnog jebanja po dužnosti. A možda biste mogli i dalje da izbegavate tu dužnost, da odugovlačite, ili odete u krevet pre njega i pretvarate se da ste zaspali. Nemojte pogrešno da me razumete. Dobra ste supruga, volite ga i sve što uz to ide. Znate i da je seks važan za vezu, bla-bla-bla, to vam govore svi časopisi, verovatno i sami to govorite drugima, pošto ste tako skloni izazivanju nevolja. Ali ipak ćete se zadržati u kupatilu, znate, za slučaj da on nešto pokuša. Jer ste mnogo umorni od spašavanja svih tih ljudi.

To je strašno iscrpljujuć posao. Osim toga, seks je tako naporan. Ipak, koliko dugo zaista možete da izbegavate seks, jer to je deo sporazuma, nepisanog ugovora jednog para?

Ležete u krevet nadajući se da on neće… Ne, ipak hoće. Polako kreće u akciju. Počinje samo dodirom. Nervozno pruža ruku prema vama, a vi znate šta je naumio, znate šta hoće, iako je u poslednje vreme i sam bezmalo digao ruke od toga. Da. Noćas zaista moram da se potrudim, govorite sebi. Zato se okrećete na leđa dajući mu do znanja da može da nastavi i puštate ga da to obavi. A kad počnete, i nije tako loše. „Trebalo bi ovo češće da radim“, mislite dok ga osećate u sebi. Čak je vrlo prijatno, iako očekujete da će se prilično brzo završiti…

Zastajem. Ona pilji u mene usta blago otvorenih od iznenađenja. Čvrsto ih zatvara.

Malo se naginjem prema njoj i šapućem svojim novim, čudnim i promuklim glasom, u čemu počinjem prilično da uživam. – Ali jebanje nije problem, zar ne, doco? Poljupci su ono što ne možete da odglumite, jer poljupci su istinska bliskost. Ljubljenje je ono što ne možete da podnesete. Kad ste poslednji put poljubili mužića? Ne mislim na dečji cmok u obraz, ne, govorim o pravom poljupcu u usta od kog se istopite. Setite se njegovih usta.

Uh, ta usta, kako samo odvratno jede njima, kakve gluposti izgovara, kakve idiotske grimase pravi… ta usta s kojima ćete ostati zarobljeni sledećih četrdeset godina. Ali vi se trudite da o tome ne razmišljate na takav način jer… I, kako je to živeti bez strasti?

Usta doktorke Robinson su ponovo otvorena i ona me gleda ne trepćući. Izgleda kao četvorogodišnje dete kom sam upravo otela slatkiše. Dođe mi da se nasmejem kad je vidim takvu. I zaista se smejem. Onda prestajem. Više ne glumim.

– Mislim da svi mi primenjujemo taktiku izvrdavanja, zar nije tako, doktorko Robinson? * Ema seda u autobus. Veče je bilo užasno. Satovi su pomereni unazad i zima je stigla poput udarca u lice. Briše deo zamagljenog prozora kako bi mogla da posmatra blistave, klizave ulice Vud Grina, odsjaj svetala konzumerizma na glatkim pločnicima, uniforme i nezadovoljne ljude kako se krajnje odlučno izlivaju iz stanica metroa, tu vojsku mokre bede koja maršira napred u ovo doba kad svi nekud žure. Autobus zaudara na vlažna tela i staromodnu odeću koja kao da je kupljena u nekoj prodavnici polovne robe za sirotinju. Čini se da joj je kiša izoštrila čula i Ema je zasuta zvucima. Čuje gume kako prolaze preko bara, korake, motore, glasove, zvuk sitnog dobovanja iz slušalica.

Pokušava da se vrati svojoj knjizi, „Hotel na jezeru“. Čitala ju je samo zato što joj je godinama stajala na polici, a ona nije mogla da se natera da baci nepročitanu knjigu, to joj nije delovalo ispravno. Osim toga, bila je tanka i laka i mogla je da joj stane u torbu.

Ali uzalud. Ne može da se usredsredi. Umorna je i nervozna, u glavi joj vladaju nemir i pometnja. Već mesecima se nije bavila meditativnom jogom. U tome je problem s meditacijom. Cim je uspela da povrati unutrašnji mir, zaboravila je da nastavi s tim. Ali zaista bi trebalo da pokuša i postavi to sebi kao prioritet. U autobus se naguralo još sveta. To su bili ljudi iz grada i predgrađa i poslednji đaci. Vozilo je ispunila šarolika gomila, a svi su bili jednako umorni i mokri. Pažnju joj privlači žena u burki koja nosi dve teške kese pune namirnica. Iskreno, Emi su burke bile zastrašujuće. Zurila je u nju, u tu bezobličnu senku nalik smrti bez kose. Nije imala pojma da li i ta žena gleda u nju jer nije mogla da joj vidi oči. Za Emu, koju je danas sve razdraživalo, ta žena bila je živ simbol represije nad ženama jer su je muškarci u isto vreme oslepili i učinili je nevidljivom.

To ju je ljutilo. „Mi žene, naporno smo se borile u ovoj zemlji da nas čuju i vide.“ Odmah je osetila krivicu i, kao da se izvinjava, pomerila se da napravi mesta toj ženi, iako je zapravo oslobodila veoma malo prostora. Svojim gestom je samo pokazivala da je dobar čovek i da ne pati od islamofobije. A možda i pati? Ne, smeta joj samo mizoginija. To je kulturni, a ne verski problem. Žena je sela i spustila torbe između nogu dodirujući svojom butinom Eminu. Ema je nagonski reagovala na britanski način, izvinila se i ponovo se pomerila, ali želela je da toj ženi stavi do znanja da je donekle povredila njen lični prostor. Ali umesto da se uljudno povuče, ženina noga je brzo zauzela nov prostor koji joj je Ema napravila. Ema se iznervirala i ponovo osetila krivicu ponadavši se da ta žena neće pomisliti kako je ona pomerila nogu jer je rasista. Autobus je krenuo i vozač je pritisnuo sirenu. Žudela je da

dođe kući i da se ovaj dan već jednom završi. Kao da izvodi mađioničarski trik, žena u burki je izvukla telefon odnekud iz nabora svoje odeće. Ema ju je pogledala krajičkom oka dok je ova prelistavala meni na ekranu. Na noktima je imala sličice meseca i zvezda, što je ukazivalo da se pod tom burkom skriva samouverena osoba. Telefonirala je nekom po imenu Mo. Prinela je telefon uhu tako da se aparat našao skoro jednako blizu i Eminom uvetu i ona je uhvatila sebe kako s nestrpljenjem iščekuje da se Mo javi. On je to učinio i bio je, baš kao Ema, zapljusnut bujicom glasnih reči. Ženin glas je bio bučan i grub. Govorila je nekim neprepoznatljivim jezikom, ali jedno je bilo sigurno: ona se nikako nije mogla smatrati potlačenom. Ema je sa čuđenjem slušala i divila se samouverenosti i samosvesti te žene, tome kako uopšte ne mari kakav utisak ostavlja na svoje saputnike i koliko se dobro oseća u sopstvenoj koži. Nije joj promaklo koliko je to ironično dok je slušala kako se Mo slabašno pravda. Zapitala se odakle su ti ljudi, da li su izbeglice, ili imigranti. U poslednje vreme se stidela što je Britanka. Pretvarala se da gleda po autobusu s osmehom za koji se nadala da deluje prijateljski, a zapravo je predstavljao izvinjenje toj ženi, pokušaj da pokaže kako ona lično prihvata sve useljenike i izbeglice, sve ljude u nevolji. Ali žena nije obraćala pažnju na Emu. Možda prezire ovu zemlju zbog sramotnog opijanja po njenim gradskim centrima nalik na noćnu moru, njene omladine koja divlja po stranim letovalištima, nemorala, njenih taštih sitnih briga i opsesija dok se deca utapaju u Sredozemnom moru. Preplavio ju je talas tuge. Ema je okrenula glavu i ponovo pogledala na ulicu.

Bolela ju je glava, osećala se klaustrofobično s tom ženom oštrog jezika pribijenom uz nju. Plesnivi mirisi mokrih ljudi napadali su joj nozdrve, sedište joj se treslo od buke motora pod njim, sistem za grejanje joj izbacivao smrdljiv, ustajali vazduh pravo u noge, donovi su joj se lepili za prljav pod, a na sedištu naspram nje sedeo je muškarac ramena poprskanih kišom, po kojima je pala perut. Gadio joj se ceo ljudski rod. Želela je da iskoči iz kože i pobegne.

Kad je izašla iz autobusa, raširila je kišobran i prešla ulicu skupivši se kao i svi ostali. Dok je stigla do svoje ulice, kiša je prestala, pa je sklopila kišobran osećajući se pomalo budalasto što to ranije nije primetila. Ugledala je Klarensa kako ide niz ulicu prema njoj. Zaista nije imala snage za razgovor o reciklaži ili o stanju državne poštanske službe. Izvadila je telefon i pretvarala se da razgovara oštro koreći izmišljenog nemarnog kolegu. Crno-bela mačka koja se zbog kiše bila sklonila pod kola kao da se nije dala prevariti i optužujuće je gledala Emu dok je ova prolazila pored nje.

Kad joj je Klarens prišao, bila je prinuđena da nastavi tu besmislenu šaradu sve dok nije stigla do svojih ulaznih vrata i videla ga kako zamiče za ugao. Osvrnula se prema mački. Da, ona je grozni prevarant. Vratila je telefon u torbu, otresla k išobran i pronašla ključeve stideći se sebe. Provirila je kroz vcnecijanere. U dnevnoj sobi je bilo upaljeno svetlo.

– Saje? – pozvala je, ali kuća je bila tiha. I protiv svoje volje osetila je olakšanje.

Naravno, već joj je bio poslao poruku. To je bila ona poruka koja ju je odala. Izašao je s momcima. Skinula je kaput i izula cipele, odsutno pregledajući poštu među kojom se nalazila samo jedna koverta koja je izgledala zanimljivo, adresirana na doktora i

gospođu Robinson. Nerviralo ju je to kako ljudi imaju predrasude o nečijoj profesiji na osnovu pola. Bacila je kovertu na stranu i otišla niz hodnik u kuhinju. Otvorila je frižider i izvadila otvorenu flašu sansera. Napunila je neopravdano veliku čašu. Otvorila je klizna vrata prema vrtu i posmatrala natopljen travnjak. Potapšala se po džepovima tražeći cigarete, a onda je pripalila jednu. Duboko je, kao na jogi, udahnula i ispunila pluća mentolom i olakšanjem. Odlično je znala zašto se oseća tako nelagodno.

Više nije mogla da se uzdrži. Ugasila je cigaretu, zatvorila vrata, sela za sto i uključila svoj mek er. Satima je želela to da uradi.

Kada je videla da u dropboksu ima nov dokument, osetila je čudnu strepnju, kao da otvara prvo ljubavno pismo. Nosio je naslov „Kako je sve počelo“. Srce joj je malo poskočilo kad je, sva napeta, kliknula na dokument. Prvi put ga je pročitala brzo a drugi put polako.

To je bio napredak. U mislima je sebe potapšala po ramenu (mada se trudila da ne razmišlja o krupnijim posledicama rada s ovom konkretnom pacijentkinjom i kako se to može odraziti na njenu karijeru). Zanimao ju je taj kratak pogled na ženu pre zločina, majku koja je upravo izašla od frizera, uzela svoje dete iz obdaništa i odvela ga u park.

Bila je ista kao svaka druga zaposlena majka: rasejana, ali popustljiva i davala je sve od sebe. Ali pred Eminim očima je stalno bila slika žene koju je videla u onoj psihijatrijskoj bolnici kako sedi na stolici s opekotinama i dubokim ranama, s kosom koja joj je rasla u neurednim busenovima s uglavnom ogoljenog skalpa; u njenim zakrvavljenim očima beonjače se nisu ni videle, sve je bilo ružičasto i crveno – krvni sudovi na licu su joj popucali – a te grozne ružičaste, žute i crne masnice koje joj poput neke jezive ogrlice obavijaju vrat svedočile su o neopisivom nasilju. Sve što bi rekla izgovarala je onim užasnim promuklim glasom kao iz filma strave i užasa. Obmotavala je sigurnosni pojas oko vrata, čvrsto rešena da pronađe zaborav.

I u neku ruku je uspela u svojoj misiji. Da li je iznenađujuće što se ničeg ne seća?

Ilije na delu magija ljudskog mozga koji nas do kraja štiti s jednim jedinim ciljem: preživeti.

Ema je pogledom potražila nešto što bi mogla da sipa u kupku i za oko joj je zapala bočica s ostacima ulja za kupanje džo malon, božični poklon od Sajmonove sestre, pre dve-tri godine. Otvorila je bočicu, omirisala i nikako nije mogla da se otrese slike one male, ljutite prilike koja sedi u svojoj praznoj sobi osvetljenoj jakom fluorescentnom svetiljkom i zuri kroz prozor. Bolničarka je rekla kako zuri satima, bez prestanka, ponekad i po celu noć.

Ema je napunila bočicu parfema vodom i promućkala je pre nego što ju je izručila u kadu. Miris je bio divan. Bacila je bočicu u kantu i nesvesno je uhvatila svoj odraz u ogledalu pre nego što je stigla da uvuče stomak. Prizor je bio depresivan. Gravitacija je uzela svoj danak. Pokušala je da ispravi leđa i što više uvuče stomak, ali sve je bilo badava. Na sreću, para je počela da zamagljuje ogledalo. Zavrnula je slavinu. Ponovo je padala kiša, mogla je da je čuje kako tuče po simsu. Ušla je u kadu i prepustila se vodi, zahvalna što su joj dostupna takva sitna zadovoljstva, što može da spere talog proteklog dana, za razliku od… pa, za razliku od mnogih ljudi koje je obilazila. Mrzela je to

mesto. Njegov lekovima zasićen bolnički vazduh prodirao joj je u svaku poru. Odatle je uvek odlazila s glavoboljom. Unutra je bilo pretopio, nisu otvarali nijedan prozor.

Sklopila je oči i polako uronila dublje u vodu, ostavivši samo lice napolju, isključena iz svega. Noge je prekrstila kao jogin i pustila da joj telo pluta. Nekoliko puta je duboko udahnula. Mora ponovo da krene na te časove subotom ujutru. Osećala je kako joj se u leđima nakuplja napetost. Naglo je otvorila oči. Ovo ne pomaže. Pogledala je u pukotinu na tavanici. Nije mogla da pobegne od toga. I dalje je osećala one neustrašive, zakrvavljene oči koje netremice prate svaki njen pokret kroz sobu, upijaju sve, procenjuju je i neprestano nemo komentarišu. Ovo je smešno. Ema je ta koja ocenjuje, ona komentariše i daje sud. Ali ako ta žena želi tako da se igra, onda dobro. I Ema ume da igra takve igre.

Sišavši u prizemlje, glatke kože i namirisana, Ema jc iskapila ostatak vina. Otišla je do zvučnika, priključila svoj telefon na njih i otvorila aplikaciju spotifaj. Odabrala je neke pesme „Džoj divižna“, a onda se vrzmala po kuhinji pa stavila gotove lazanje čarli bingam u mikrotalasnu. Prelistala je spisak ponuđene muzike, predomislila se i odlučila da promeni žanr. Natočila je još jednu čašu vina, pa uz promenjen ritam otišla do kuhinjskog stola. Sela je i otvorila svoj laptop. Samo još jednom, rekla je sebi i kliknula na dokument.

– Zdravo, dušo, još si budna?

Ema je poskočila. Nije ni čula vrata. Okrenula se i videla da se Saj vratio.

Pogledala je u sat na svom kompjuteru. Bilo je skoro jedan po ponoći. On je bio sav mokar i pripit.

– Lepo si se proveo? – upitala je zatvarajući laptop i okrećući stolicu. Bilo je nečeg raskalašnog i privlačnog u njemu kad je takav. Poljubio ju je u čelo, onako kako se ljube deca. Zaudarao je na pivo.

– Da, umirem od gladi – rekao je spustivši svoju torbu i otvorivši frižider. – Lepo mirišeš – dodao je, ali to nije imalo nikakvo posebno značenje.

– Ko je sve bio? Možeš da pojedeš ono što je ostalo od lazanja. Stavi ih u mikrotalasnu.

– Uobičajeno društvo. Da, Adrijan je poveo svoju novu devojku.

– Mislila sam da će biti samo momci – rekla je. – Kakva je?

– Stvarno fina devojka… predobra za njega. Šta si ti radila?

– Uobičajeno. Kako se zove?

– Samanta? Tako nešto. Možda Suzana. – Ema ga je gledala kako pretura po frižideru tražeći lazanje. Prošao je prstima kroz proređenu kosu. „Zaista me privlači“, pomislila je s izvesnom uzdržanošću. Ranije je bio zgodan, ali poslednjih nekoliko godina stomak mu je porastao, pa je izgledao kao figurica Bude koju je njena instruktorka joge stavljala pred polaznike kursa. „Gospode bože, ko sam ja da se žalim?“ Ali bio je visok i odeća mu je dobro stajala. Poput svih drugih, i ona je sve dobro u svom životu uzimala zdravo za gotovo.

Ustala je, nasula sebi još malo vina i sela na kuhinjsko ostrvo polako mlatarajući nogama. Kad je Saj prišao mikrotalasnoj i podesio je, pružila je nogu i prešla mu

stopalom niz butinu. U njihovom odnosu takav gest nije mogao proći nezapaženo jer je mnogo toga nagoveštavao. Ona je to znala. Osećala se razuzdano. On se okrenuo i pogledao je u oči.

– Hej! – rekao je. – Šta je sad ovo?

Bilo je tako lako. Zakoračio je prema njoj. Ona je spustila šaku na njegove prepone i malo mu protrljala alatku, koja se skoro odmah digla. – Da mi nije danas rođendan? – upitao je. – Uvedi onda plesačice!

To joj je zasmetalo. Prešla je preko toga ne dozvoljavajući da je skrivena osuda u njegovom glasu odvrati od onoga što je radila. Iznenadila je sebe sopstvenom neposrednošću. Više ga nije zanimalo čega ima u frižideru. Malo je raširila noge. Zbog neobičnog mesta na kojem se sve odvijalo osećala se smelo i avanturistički, kao da je neko drugi. Protrljala je dojke o njegova prsa. Imala je lepe grudi. Svi su joj to govorili, čak i njena majka. Uživala je u sopstvenoj drskosti, pa ipak, dok mu je skidala sako i mokru košulju, bila je svesna da samo igra ulogu zavodnice, ali da zapravo nije takva.

Sve je to samo predstava, to nije njeno pravo lice. Osećala se kao da ih posmatraju publika i nekoliko kritičara.

Srećom, Saju nije trebalo mnogo podsticaja, te je preuzeo inicijativu. Raskopčao je pantalone, svukao joj gaćice i krenuo da uđe u nju zavukavši joj ruke pod majicu i uhvativši je za grudi. Malo je bolelo jer nije bila dovoljno vlažna, ali oboje su znali kakva je procedura, pa je pljuvačkom ovlažio prste da pripomogne. Onda se sagnuo da uzme njenu bradavicu u usta i snažno počeo da je sisa. Zabacila je glavu i uzdahnula, reagujući u skladu s okolnostima. Bila je odlučna u nameri da više ne ocenjuje samu sebe i ne bude deo publike. Rekla je sebi da samo oseti njegova usta na svojoj dojci.

Dok je to činila, negde duboko ispod glazure užitka, probudila se neka čudna tuga. Bilo joj je drago što mu nije udobno u tom položaju i što njegova usta moraju da krenu uz njeno telo. Trebalo bi da ga poljubi, zaista bi trebalo, ali on to nije očekivao, niti je, na njeno olakšanje, nameravao on nju da poljubi, pa su žestoko vodili ljubav onako kako su to obično radili, kako im je najviše odgovaralo. „Ovo je dobro“, pomislila je slušajući sebe kako stenje baš kad treba, „ovo je spontano.“ Nije joj smetao zadah piva jer je stvarao određenu distancu, bezmalo kao da je tu i neko treći, još „nešto“, a ne samo njih dvoje. Tako je bilo lakše. „Ali trebalo bi da ga poljubim.“ Njene usne su hrabro potražile njegove. Nikad se nije navikla na njegove tanke usne. Jezici su im se sreli i prepleli, ali sve je delovalo hladno i pogrešno, reptilski. Zato je pokušala da se usredsredi na njegov ud u sebi. Uspela je vešto da odvoji usne od njegovih zagnjurivši lice u bezbednost njegovog vrata dok su usklađivali ritam. Pogledala je prema vrtu iza njega dok je kiša dobovala o sims. Zaječala je, delimično zato što je on sada bio duboko u njoj, delimično zato što je to bila odgovarajuća reakcija. I sama je bila bezmalo ubeđena sopstvenim nastupom, mada ne u potpunosti. Ni publika nije poverovala do kraja. Osećala je kako se vrpolje na svojim mestima, nekoliko puta je začula tih kikot, a onda je neko počeo da se smeje naglas. Prepoznala je taj smeh. Da, Konstans Mortensen je umirala od smeha.

Ema je poželela da odmah završi sa seksom, bilo joj je dosta. Želela je da sve bude gotovo, da leži u krevetu i čita „Hotel na jezeru“. Ali ona i Saj su u tom pogledu uvek

bili obzirni jedno prema drugom i znala je da će on čekati da ona svrši. Bolje onda da prione na posao. Zavalila se, malo ga odgurnula kako bi mogla da zavuče ruku među svoje noge i pokuša da sama malo ubrza stvar. Ali nije joj išlo, nikako nije mogla da dostigne vrhunac. Radila je sve brže i brže, hajde, za ime boga, ali sa sigurnošću je znala da neće svršiti. A svakako nije želela da prolazi kroz objašnjenja, tešenja i nove pokušaje, pa je morala da učini ono što je najdelotvornije. Njeno stenjanje se ubrzalo, kriknula je, ukočila se, a onda se trgnula i zadrhtala baš onako kako treba. Bilo je bezmalo kao da je svršila. Nijedan posmatrač ne bi mogao da primeti razliku. Tako je obavila svoj deo posla. Onda je Saj, kao što je očekivala, svršio skoro odmah uz glasan uzvik i onu čudnu grimasu usnama koju radije ne bi videla. Sad je sve bilo gotovo. Kraj.

Zudela je da siđe s kuhinjskog ostrva, ali to bi bilo grubo od nje. Sačekala je da se njegovi nepravilni trzaji stišaju privijajući se uz njega onako kako treba dok nije prošlo dovoljno vremena da može da pokaže kako joj je neudobno. Finito. Neko vreme neće morati ovo da rade. Da, to je bilo sjajno. Imaju dobar seksualni život na kom bi svako mogao da im pozavidi. Posle petnaest godina i dalje se upuštaju u impulsivno vođenje ljubavi u kuhinji. Saj i ona imaju dobru vezu.

Međutim, u lepljivom epilogu odnosa, u toj postkoitalnoj crnoj rupi, Ema nije sišla s kuhinjskog ostrva. Sedela je tamo zadnjice zalepljene za kamenu radnu ploču kad je Saj otišao da napuni svoj mobilni. Sve je bilo tiho. Kiša je bezmalo prestala, samo je poneka kap dobovala o krov poput mlakog aplauza posle veoma loše predstave. A ona je sama stajala na pustoj pozornici dok su poslednji gledaoci razočarano mrmljali. Oni su primetili prevaru. „Mislim da svi mi primenjujemo taktiku izvrdavanja, zar nije tako, doktorko Robinson?“ * Lasica je dolazio da me vidi. Lasica je moj muž, moj bivši muž. Pravo ime mu je Karl.

Ovo je njegova druga poseta i potpuno je ista kao prva. Stajao je veoma mirno pored prozora, tiho plačući. Uvek je bio plačljivko, pa to i nije tako strašno kao što zvuči.

Danas izgleda staro i tužno. Ali lepo miriše. Uvek je lepo mirisao. Dozvoljava mi da ga malo pomirišem iako znam da mu je neprijatno i zgleda se sa Škripavom iza mojih leđa. Škripava je takva licemerka. Pred ljudima sa strane ponaša se potpuno drugačije nego obično. Samo kezi one svoje kljove i sva je puna obzira. Donosi mu šolju čaja, a on reaguje s takvom preteranom zahvalnošću da bi čovek pomislio kako je svojim čeljustima obujmila njegov istrošeni ud.

– Kaži Ludoj Siti da ćemo se videti u šest! – govorim otpuštajući je kao konobaricu. Umem da budem ohola, ali ona je to zaslužila.

– Nemoj tako da je zoveš, Konstans – uzvraća. To govori zbog Lasice. Zabole nju za Ludu Situ.

Mrko me pogleda izlazeći iz sobe, a ja okrećem stolicu da pogledam Lasicu. On ništa ne govori. Pijucka čaj. Posmatra drvo, ali ne gleda moj list, iako je ovaj dobio epileptični napad u pokušaju da privuče njegovu pažnju.

– Kako mi je mama? – pitam. Usne su mu na obodu šolje i primećujem kako je zastao pre nego što je popio još malo čaja.

Ignoriše me. Prošli put jedva da je jednu reč izgovorio. Posmatram ga. Neverovatno je visok i ima vretenasto telo kao trkač na duge staze. Zgodan je, crnokos i prijatne spoljašnosti. Ali koža mu je samrtnički bleda i pegava, pa izgleda kao nekakvo čudovište koje je ribarski brod izvukao iz dubina.

– Šta je sa Džošom? – pitam. – Hoće li on doći da me poseti? Nedostaju mi deca.

Drži šolju na tacni i izazivački gleda u prozor kao da se sprema da se potuče s njim i nasmrt ga ispoliva čajem, ili tako nešto. Onda se okreće i gleda me. Ja sam ta koju želi da ubije.

– Džoš ne želi da te vidi.

Zapanjim se svaki put kad to čujem. Ali trudim se da ne pokažem. – Razumem. A Eni? – pitam.

Lasica zuri u mene. Oči su mu izrazito plave i ledene kao zima. Sprema se da nešto kaže, ali se obuzdava. Gleda u moj vrat, u moje grlo. Odmahuje glavom prema meni. Ili taj gest upućuje samom sebi. Nisam sigurna.

– Dobro – kažem. Kad su deca u pitanju, naravno da se ponašam kao odrastao čovek i trpim njihove izlive besa. Ali nema ničeg strašnijeg nego kad čuješ da te rođena deca mrze. Osećaš se kao da gutaš žilete.

– Ne znam ni da li ću ja ponovo doći – kaže. Veoma sam iznenađena što to čujem od njega. Uprkos svemu, on je odan do kraja. Brinem da nešto ozbiljno nije kako treba, nešto što mi on ne govori. Ustajem i prilazim mu. Pogled mu luta od moje kose, preko vrata, do očiju. Do očiju, ali ne gleda u njih.

Stajem tik naspram njega. On je na ivici suza. Glas mu je tako slab, toliko je iscrpljen da mi ga je žao, iako mi veoma smeta njegov plač. Nikad nije shvatao koliko mi njegovo samosažaljenje ide na živce. Zaista ne znam šta da radim, kako da mu pomognem, ali ipak pokušavam. Grlim ga. On se malo trza, ali onda se smiruje. Pušta me da ga grlim. Zaista dobro miriše.

– Voleo bih da te nikad nisam sreo – kaže. – Voleo bih da te nikad nisam video.

Svesna sam da to ne zvuči romantično, ali na neki čudan način jeste. Neko je jednom rekao da svog partnera zaista upoznaš tek kad se slomiš pred njim. To je potpuno tačno. Tek onda možeš nekog potpuno da sagledaš. Od očaja i straha postajemo čudni i ružni. Bes je dobar. Neophodan je za psihičko pucanje. Ne može biti razdvajanja bez prolivene krvi i bez bola. Ali rane mogu da zacele. I na kraju, ako si iole dobar, možeš završiti s osećanjem od kog je sve počelo. Taj neko ponovo može mnogo da ti se sviđa.

Karl je dobar čovek. Uprkos svemu, on je dobar čovek. Uzimam ga za ruku i stežem mu prste.

– Doneo sam ti neke stvari – kaže izvlačeći prste iz mog stiska i upošljava se pretraživanjem papirne kese. Vadi jedan tviks, nekoliko knjiga i neke šugave časopise.

Uvek mi kupuje šugave časopise. Nikad ih nisam čitala, ali on mi ih je uvek kupovao.

Počelo je kao šala, a onda se pretvorilo u naviku. Više nema šala.

Vidim da želi da ode i osećam se čudno potišteno. To je druga stvar koja se dešava kad se raziđeš sa svojim dugogodišnjim partnerom. Teško je setiti se gde ste tačno vi u toj vezi, po kojim pravilima živite. Onda sam se setila da za mene nema pravila. I ovog puta to mi ne deluje tako oslobađajuće kao ranije.

– Kad se vraćam kući? – slabašno ga pitam. Stvarno skačem s teme na temu. On prestaje da slaže donete stvari i gužva papirnu kesu s nepotrebnom silinom, teatralno.

(Iako bi, u suštini, ja trebalo da gužvam papir s nemim besom, a ne on, ali eto.)

– Kući? – ponavlja. – Kuće nema – kaže, sada glasnije.

Sklon je melodramatičnosti. Ne može jednostavno kao svi normalni ljudi da ima glavobolju, ili pati od gasova. Ne, kod njega je to tumor na mozgu, ili rak želuca.

Zakoračim prema njemu, a on se odmiče ispruživši ruke kao da ću ga napasti. Nikad nikog nisam napadala. Nisam nasilna. Rastužuje me kad vidim koliko sam mu strana. Ne može čak ni da me pogleda. Savladava me tuga. Pitam se kud je nestala naša ljubav.

Negde mora biti. Možda je u fioci sa sitnicama desno od umivaonika. Kad-tad neko će otvoriti tu fioku i reći: „O! Gle šta sam našao! Gomilu ljubavi!“ Dok prilazi vratima, okreće se. Izgleda kao da ima sto dve godine. Podseća na iznurenu matoru šakoperku. – Jebote, Koni, saberi se – kaže.

On odlazi, a ja ostajem da stojim i osećam njegov bes kako se kovitla oko mene, ali ne prodire u mene. Trudim se da dozvolim da me prožme, da me dodirne, ali ne ide.

Ništa ne osećam. Sasvim sam otupela.

Odlazim do gomile knjiga i časopisa koje mi je doneo. Prelistavam ih i sedam.

Odvajam knjige od časopisa. Prepoznajem korice jedne vežbanke. To je Enin dnevnik.

Na koricama piše „Eni Mortensen, 9 godina i 5 dvanestina. Poverljivo. Ne čitaj.“ Pobesnela bi kad bi znala da mi je doneo njen dnevnik.

Sećam se njenog prvog dnevnika. Poklonila sam joj ga za sedmi rođendan. Sedela je za stolom, u Džošovom maskirnom bademantilu kad ga je otvorila. Želela je da počne odmah. Otvorila je svesku i zapisala: „Ustala umila se oprala zube“. Onda me je pogledala i rekla: „Zar dnevnici nisu dosadni?“ Onda smo razgovarale o tome kako bi dnevnik mogao biti zanimljiviji kako bi jednog dana mogla da ga uzme i zaista uživa čitajući ga. Razmišljala je da bi mogla da zapiše nešto što se dešava u svetu. Rekla sam joj da je to sjajna zamisao. Kazala sam da bi mogla da zapisuje samo neke trenutke, možda „najbolje trenutke dana“ ako tako želi, a ne šta je radila u svakom momentu. Njoj se taj predlog svideo i otad je vodila dnevnik s pobožnom predanošću. „Uvek ću zapisivati istinu“, rekla je i ja sam se saglasila da je istina najvažnija kod vođenja dnevnika. I Poli je počela da vodi dnevnik, ali jedna drugoj nikad nisu dozvoljavale da čitaju šta je ona druga zapisala. Umesto toga su satima čitale šta se desilo na nasumično odabrane datume, što je bilo smešno jer su bile nerazdvojne i svaki trenutak su ionako provodile zajedno. Baš kao njihove majke, samo još više, jer su njih dve bile i u istom

odeljenju. Eni sad svoj dnevnik drži u zaključanoj kutijici, tako da ne znam kako ga se Lasica domogao.

Ranije sam držala do privatnosti. Više ne.

Uzimam dnevnik i nasumično ga prelistavam. Neke strane su spojene od prstiju ulepljenih slatkišima. Čak je između listova ubacila omote od čokoladica za slučaj da zaboravi koje su joj omiljene: „toksik vejst“, „milions“, „čokolit orios“, „noams“, „fangtastik“. Neki dani su obeleženi i datumima i naslovima. Smešim se. Eni je oduvek umela da prepozna ono što je važno. „7. april. Kako se ajped pokvario“; „16. mart.

Budilnik“. Prelećem stranicu pogledom. Izgleda da su ona i Poli otišle u prodavnicu „Tajger“ u Hamersmitu i podesile sve budilnike u njoj da zvone u isto vreme. „21. mart.

Zašto je, u stvari, Džoš razbio nos.“ Ona je dobra mala književnica. Eksperimentiše s prostaklucima, što se može i očekivati u njenom uzrastu, ali ima dara za pripovedanje.

Nosim dnevnik do prozora i sedam. Nasumično ga otvaram na „1. februar.

Izgubljeni kupaći kostim.“ „Mama je strašno, strašno ljuta. Kaže da nemam poštovanja prema imovini.

U stvari kad smo se vraćale s plivanja prečicom Poli je rekla JESI li znala da SVE u svemiru poskakuje? Ja sam rekla da ne poskakuje a ona je rekla da poskakuje, (ko da je ona neka naučnica što sve zna). Rekla sam da slonovi ne skaču. Slonovi NE SKAČU. Ona je rekla da skaču. Rekla sam da KUĆE ne skaču. KUĆE NE SKAČU. Ona je rekla da skaču. Nema SMISLA raspravljati s Poli.

Prolazile smo pored neke fine kuče s metalnom ogradom, skelama i gomilom cigle u žutom kontejneru, i ona se nagnula preko ivice kontejnera SVI su mogli da joj vide gaćice. Ja nisam DIRALA cigle. Samo POLI. Ja sam vežbala špagu držeći se za metalnu ogradu. VIDELA sam noge i stopala nekog čoveka u prizemlju. Poli se popela TRI METRA uz skelu sa ciglama i rekla mi Gledaj, Eni. Onda je bacila ciglu na pločnik JAKO. Cigla se razbila u deset milijardi komada ijedan komadje razbio prozor pored nogu onog čoveka. VEOMA glasno. Čovek je počeo da viče i POBEGLE SMO najbrže što smo mogle i sakrile se u žbunje kod autobuske stanice. Poli je bila zadihana. Ja nisam ja mogu da trčim sto godina. Rekla je JESI LI VIDELA ONU CIGLU? ODKOSČILA JE PRE NEGO ŠTO SE RAZBILA, zar ne? Mislim da je upravu ali nisam joj to rekla.

P. S. zašto onakav naslov. Dok sam bežala ispao mi je kupaći kostim s plavim tačkama i nismo smele da se vratimo po njega. Rekla sam mami da je na bazenu i ona me naterala da pozovem kupalište i slušala je dok sam se pravila da ga je neko ukrao.“

Naglas sam se nasmejala. To nije bio sarkastičan, već iskren smeh. Zvučao je kao pseći lavež. Bila sam zahvalna I rasici što mi je ovo doneo. Kako mi nedostaje moja nevaljala mala Eni. Nije mi dozvoljeno da joj telefoniram. Kad bih imala pravo na jedan telefonski poziv, pozvala bih nju. Cak i ako ona sad ne želi da razgovara sa mnom, pozvala bih samo da joj čujem glas. Promukao je i uvek spreman na šalu.

Iako je ovde toplo, osećam blagu jezu. Uzimam ćebe sa svog kreveta i odnosim ga do stolice, pa se udobno smeštam. Počinjem od početka. „5. januar, nezgodacija na bazenu.

Danas smo Poli i ja otišle na zatvoreni bazen s daskama za skakakanje, gde se Džoš ukakio kad je bio beba (on kaže da to nije tačno, ali mama uvek pravi grimase iza njegovih leđa). Tu je bio i spasilac sa izbačenom stomačinom i tamnim naočarima. Igrale smo se MRTVACA. Ta igra može da se igra svuda, najbolja je s kečapom. U Škotskoj smo se igrale na peščanim dinama. Najbolje je sa šminkom. Ja sam jednom ofabrala lice ko zombi i deka to ceo dan nijeprimetio. Igrale smo ecipecipec, IAKO sam ja to smislila i bolje plivam, ona kaže da je bolja glumica. Pobedilaje u ecipecipec pa je onda ona to uradila. Otplivalaje nasred bazena a ja sam se sakrila uz ivicu. Kad je bila sigurna da je spasilac gleda počela je da mlatara rukama i nekoliko puta se zgrčila ko da ima napad ko Fibi B na netbolu. Bacakala se mnogo dugo a onda je samo počela da pluta licem u vodi. Moram da priznam da je to bilo mnogo dobro izvedeno umiranje.

Spasilac je SKOČIO sa stolice i BACIO SE u vodu obučen. Naočare su mu spale. Poli se veoma dramatično okrenula na leđa (ona ne ume da zadržava vazduh tako dobro ko ja). Isplazila je jezik i iskolačila oči i ja mislim da je malo preterala. Spasilac se baš bio prestravio. To je i mene malo uplašilo.

Uhvatio ju je i otplivo do kraja i izbacio je na pločice okrenuvšije na leđa.

Moram da kažem da je izgledalo da je stvarno mrtva sva mlitava i otvorenih usta. Onda jojje spasilac podigo glavu i POKUŠO DA JE POLJUBI u usta! Ona je vrisnula i skočila ko MUNJA. Pogledala meje a ja sam morala da se nasmejem i ona je počela da se smeje. On je počo da viče na nas. Reko nam je da nam je zauvek ZABRANJEN dolazak na bazen što znači da više ne smemo da idemo tamo. Kupile smo 2 čokoladice kad smo išle kući i poli je svoju ispustila.“ „12. januar, NAJLEPŠI DAN NA SVETU Poli i ja smo pokušale da uđemo na gradski bazen. Dale smo lažna imena i imale smo naočare za sunce, ali ona žena nam je rekla da je nama

zabranjen ulaz. Pravila sam se da sam Francuskinja i da je ne razumem ali poli je počela da se smeje. Mogu da s trpam celo pakovanje žvaka u usta.

Onda se desila NAJBOLJA STVAR NA SVETU. Prolazile smo pored hotela Holidej in i polije rekla da tu možda ima bazen. Zato smo se pravile da živimo u hotelu. Tamo su stvarno IMALI bazen. Bio je okej. Ali NAJBOLJE je bilo kad smo sepopele liftom i našle ona kolica puna besplatnih šampona i malihflaša viskija koji je BLJAK. Ljudi su ispred soba ostavili hranu na poslužavnicima pa smo pokupile sav kečap pa smo prosile na putu do kuće.

Sele smo na pločnik pored Rimansa i sipale kečap na noge i pravile se da umiremo pijući viski. Da budem poštena Poli nije tako dobra glumica koja.

Isprosile smo tri funte ipetpenija i morale smo da prestanemo jer smo videle gospođu gradonačelnicu kako dolazi ulicom rukupodruku sa svojom lezbijkom. Kupile smo još slatkiša (uzele smo tri mlečna kadberija za 3 funte i u ponedeljak ćemo ih prodati u školi za 20 penija po komadu).“ „Ponedeljak 21. januvar STROGO POVERLJIVO Poli i ja smo videle Džoša i Ivi kako se ljube koristile smo Ivin bezodorans u gornjoj klonji i oni su došli gore pa smo morali da se sakrijemo. Seli su na krevet i spojili lica. GROZNO. Pokušale smo da shvatimo šta to znači ako se ožene i mislimo da će nam tako napraviti sestru. Tako nešto.

Džoš me pito da mu budem model za rad iz likovnog. Ne znam da li sam lepa ili još nisam. Tata kaže da sam lepa. Mama kaže da imam zanimljivo lice, džoš kaže da to znači ružno. Prvi put sam POZIRALA. To je u stvari mnogo dosadno i džošova soba smrdi. Kad poziraš za potret moraš da sediš a Džoš samo komanduje Ne mrdaj. Digni glavu. Ne trepći. Ne da mi da vidim crtež dok ne završi u petak. Umislio je dajepikaso ili tako nešto pošto onako drži olovku i zatvara jedno oko." „Petak 26. januvar najgori dan NA SVETU MRZIM svoju porodicu. Najviše na svetu MRZIM DZOSA. Volela bih da umre. Bila bih srećna da je mrtav. CELE sedmice sam pozirala džošu za njegov glupi rad. 4 sata sam radila za njega. Večeras je priredio otkrivanje potr eta za uži krug ljudi. Okačio ga je na zid i sa strana postavio dve krpe ko zavese i mama i tata, Nes i Lija, i Ivi i Poli došle su da ga vide sa bocom crnog vina i sokom od ribizli u vinskim čašama. Kad su se zavese podigle umesto MENE koja sam mu pozirala cele nedelje tamo je bio crtež dlakavog gorile u mojoj školskoj uniformi koji sedi na stolici. Svi su se

smejali. Mamu MRZIM najviše jer se smejala toliko da su joj krenule suze.

Rekla je džošu najsmešnijeje što si uhvatio nešto odEni i SVI su ponovo počeli da se smeju. Smejala se čak i Lija, koja se nikad ne smeje. Sve sam ih ušutkala kad sam rekla da su džoš i ivi jedno drugom nabili jezike u grlo i čulo se mmm-mmmm-mmm. “ Pogledala sam svoj list. Prestao je da leprša. Odjednom mi je mnogo nedostajala Eni. Stomak me je zaboleo. Kad se rodila i kad sam je prvi put uzela u ruke, imala sam osećaj da je već poznajem. Ne mogu to da objasnim. Sa Džošom se nisam tako osećala, on mi je bio potpuno nepoznat, ali s Eni mi je bilo kao da je oduvek poznajem. Nas dve ličimo kao jaje jajetu. Moja majka je stalno zove Koni. Moram da vidim svoju ćerku.

Nedostaje mi. Njoj je potrebna majka. Ko brine o njoj? Lasica? Moja majka? Kad ću moći kući? Volim Eni, volim Džoša svakim delom svog bića. Oči me peckaju i grlo me boli. Više ne mogu da čitam.

3.

Doktorka Robinson uzdiše i naslanja se na sto naginjući se napred. Imamo seansu, a onda će se ona po podne vratiti na još jednu seansu kad stigne inspektor Alan. Doktorka Robinson mi je rekla da će mi ovo biti veoma naporan dan. Ali ona je veoma živahna.

Možda živi za teške dane. Može da se vrati kući Mužiću Saju i deci osećajući da radi nešto stvarno korisno. Danas je živopisnija. Uniformisana, ali nekako drugačije. Veoma je zvanična, ali se trudi da ne izgleda tako. Nosi haljinu koja odaje nekakvu prikrivenu razdraganost. Izgleda kao da je izašla iz „Bodenovog“ kataloga. Mogla bi proći kao nastavnica francuskog ili prodavačica. Volim da je posmatram. Njeni pokreti su i dalje odmereni i uzdržani. Ali postoji i nešto drugačije kod nje kad mi se nasmeši, a ja još uvek pokušavam da dokučim šta je to.

– Koni, hvala ti što si mi poslala onaj dokument. Bio mi je veoma zanimljiv. I zaista dobro pišeš.

– Hvala vama, doktorko Robinson. I dozvolite mi da iskoristim ovu priliku da kažem da i vi odlično obavljate svoj posao. Eto! Sad imamo mali klub uzajamnih obožavalaca! Divno! – kažem. Uvek sam imala problem što zvučim sarkastično čak i kad to ne želim. Ali ovog puta želim. Sve mi odjednom izgleda smešno.

Sređujem svoje časopise. Sve sam ih pročitala i na kraju zaključila da su velike zadnjice ponovo popularne. Kakvo olakšanje, sad mirno mogu da pokazujem svoju.

Sakrila sam Enin dnevnik. To je moja tajna. Kad Eni odluči da me poseti, ne želim da pomisli kako sam ga čitala.

Doktorka Robinson škilji u mene onim škiljavim očima. – Zainteresovala sam se – kaže ponovo se pretvarajući u gospođicu Marpl. – Poželela sam da saznam šta se desilo posle toga.

– Pa, to je valjda neophodan preduslov za bavljenje pisanjem.

– Jesi li napisala još nešto?

– Ne – odgovaram i uzvraćam joj osmeh.

– Kako si danas?

– Dobro, hvala.

– Bolje izgledaš – kaže. Verovaću joj na reč. Ne ogledam se.

– I vi – uzvraćam. To nije sasvim tačno, oči su joj naduvene, sinoć je popila koju. U stvari, danas mi deluje energičnije, nekako poletnije. Onda shvatam!

– Aaa! – kažem i ovog puta seja pretvaram u detektivku. Znalački se kikoćem, prekrštam ruke i zavaljujem se u stolicu tako da joj se prednje nogare odižu od zemlje.

Drsko joj i ortački namigujem.

– Znači, Mužić Saj je sinoć omastio brk? – kažem.

Doktorka Robinson se na to bukvalno zarumeni. I frizura joj se kvari. O, da. Znam da sam u pravu. – To je dobra vest – nastavljam. – Sjajno je kad pomislim da je naš mali razgovor imao tako dobar uticaj.

Sad je zajapurena. Takav joj je ten. – Izvinite, nisam htela da vas postidim – kažem joj. – Porumeneli ste. Zar nije neverovatno kako nas telo odaje uprkos manipulacijama mozga?

Ostavljam doktorki vremena za slučaj da želi da se uključi jer to zaista jeste fascinantna tema i ona je sigurno obučena da uočava govor tela, ali ne, ona namešta kosu i vrpolji se. Međutim, i dalje ne odvraća pogled od mojih očiju što je prilično simpatično, jer je tako ponosna na tu veštinu. Nije sigurna kako da se vrati u kolosek, pa ja nastavljam po svom. – Svaka čast što ste se tako potrudili! Malo ste popili za hrabrost i navalili? To mi se sviđa kod vas, stvarno se trudite, zar ne, doktorko Robinson? Jeste li se potrudili da i vaše telo oseća ono što treba? Jeste li bili hrabri? Jeste li ga poljubili? – Nadam se da primećuje kako oponašam njene tehnike ispitivanja, ali ona je previše zaokupljena pretvaranjem da prekopava svoju torbu u potrazi za nečim.

– Ne znaš ti ništa o meni, Konstans – kaže s ukočenim, lažnim osmehom.

Bože, nazvala me je Konstans, mora da sam je iznervirala. Juče se baš trudila da uspostavi ortački odnos. Vraćam razgovor na suštinu. – Jednostavno sam iznenađena – govorim gledajući kroz prozor u svoj list, koji tog jutra leluja kao da je pijan – s obzirom na posao kojim se bavite, što od mene očekujete istinu, skoro je zahtevate, a s druge strane se mirite sa činjenicom da ste… pa, nema drugog načina da se to opiše… pomalo prevarant….

Hoću dobro da osetim ovu ženu koju su poslali da me proceni. Savršeno bi bilo kad bih mogla da joj se divim. Ako njeno mišljenje ima takvu težinu, u najmanju ruku moram da je poštujem. Ali još nisam ubeđena da ona to zaslužuje.

– Reći ću ti šta je stvarno zanimljivo – kaže ona. – To što osećaš toliku potrebu da svoja sopstvena osećanja preneseš na mene…

– O, to jeste zanimljivo – potvrđujem. – To je zadivljujuće… ali nije neobično u ženskim odnosima. Mi uvek tražimo veze, nešto što nas spaja… I verujem da među nama ima nekih sličnosti.

– Nismo se sastale da bismo razgovarale o mom ličnom životu – kaže vrpoljeći se na stolici. Kosa joj je ponovo pobegla, ali nije je namestila. Ne deluje više onako kočoperno kao kad je ušla.

– Ne, u suštini nismo. Ali moglo bi da bude korisno. Mislim da treba da razjasnimo zašto mi, vi, ja, mnogi od nas, osećamo potrebu da obmanjujemo. Sumnjam da su vaši

razlozi posebno drugačiji. Mora da je posredi ono uobičajeno: bezbednost, finansijska sigurnost, spremnost da prihvatimo poznato zlo, hipoteka, deca.

Ošine me pogledom. Nema pojma koliko ju je lako pročitati. Juče kad je pokušala da otvori prozor, košulja joj se podigla i ugledala sam njen stomak. Bio je opušten i izbrazdan kao reljefna mapa, prepun strija, baš kao i kod nas ostalih. Imala je tragove porođaja koje neće izbrisati ni da bezbroj puta izvede pozdrav suncu, psa koji gleda dole, ili bilo koje drugo sranje kojim se bavi. Kod Nes mi se uvek dopadalo što nije marila za svoj majčinski stomačić. Pretpostavljam da je to zato što su joj ostali delovi tela savršeni, pa bi bilo preterano da i to ispravi.

Na trenutak sam izgubila nit. Kad sam ponovo pogledala doktorku Robinson, videla sam čeličnu odlučnost u tim škiljavim očima.

– Inspektor Alan dolazi po podne. Jesi li spremna? Upozoravam te, on nije fin kao ja. On neće okolišati, Koni.

– A vi to radite? Okolišate? Mislim da to nije pošteno.

Koža joj blago šija od znoja. Ovde je pretopio. Usne su joj stisnute od nepokolebljivosti i previše pušenja, što je pogubno za lica žena u godinama.

– Šta misliš, Koni, zašto si ovde? – pita me.

Volim kad je takva: čvrsta, odlučna. Tad je više poštujem.

– Ne smete biti tako oštri prema sebi – kažem. – Ne smete se osećati loše. Svi glume. Možda mali broj srećnika to zaista oseća. Nadam se. Bože, zaista se nadam.

Nadam se da negde postoji neko ko živi ne pretvarajući se. Ali za nas ostale, pretvaranje je važno, to mi je sad jasno. Išla bih tako daleko da kažem da je vitalno. To je temelj na kom gradimo svoje svetove.

Pogledam u svoj list. Zavladala je tišina. Ona razmišlja. Zatim odlučuje da prihvati moju igru. – Kažeš kako veruješ da u vezi nema mesta za istinu?

To je dobro pitanje i vraća me godinu dana unazad. U krevetu sam, nedelja je ujutru, Karl mi je doneo kafu, danje predivan. Iz prizemlja dopiru zvuci crtanog filma, a Džošova lopta napolju udara o zid kuće.

Jednog jutra – kažem okrećući se da je pogledam – potpuno neočekivano, bar je meni tako izgledalo, Lasica se probudio, pijuckao svoju kafu i rekao mi da je već godinama nezadovoljan.

Zastajem, ne mogu da govorim. To mi je i dalje zapanjujuće. Kako neko može da ne primeti da je njegov partner nezadovoljan?

– Nastavi – kaže ona. Pomno me sluša.

– Mislim, nisam očekivala da skače od sreće posle petnaest godina braka. Ali nikad mi nije delovao nezadovoljno. Čeka. – I kako si reagovala?

Zastala sam. Duboko razmišljam prisećajući se kako smo sedeli jedno pored drugog u krevetu, vozač i suvozač u bračnom vozilu. – Morala sam da mu odam priznanje za iskrenost. Ipak, kad»se te reči izgovore, kad se sumnje potvrde, više nema povratka na staro. To je početak kraja starog načina života…

– Ali to je moglo predstavljati i početak nečeg dobrog…

– Vi to ne znate jer živite zaštićeni svojim obmanjivanjem, bez obzira na ono što trtljate svojim pacijentima.

Popravlja frizuru. – Misliš da iskrenost nema nikakve šanse?

– Iskrenost stvara haos.

– Ali veze se menjaju, to je živ organizam.

– Jeste li se pomirili sa životom s Mužićem Sajem?

– Jesi li se ti pomirila sa životom s Karlom? – Opa, zagrizla je moj mamac.

– Mislim da veza ima veće izglede ako ste bar jednom osećali nešto iskreno i strastveno jedno prema drugom. Ali naša generacija u važne veze stupa uglavnom oko tridesete godine… i mnogi od nas su se pomirili s nečim. U tim godinama već smo upoznali strast i znamo kad je nema. A ako to nikad niste osetili s nekim, mislim da ste osuđeni na propast. Je li između vas i Mužića Saja ikad postojala strast?

– Znači, ti si zagovornica života zasnovanog na obmani?

Smejem se. Osvrćem se oko sebe dajući do znanja da okolnosti u kojima živim svakako dovoljno govore. Ona me gleda. Oči su joj prilično lepe, tako živahne, plave, a pogled saosećajan.

– Samo vas upozoravam – tiho kažem. – Budite spremni. Ništa vas ne sme iznenaditi.

– Razgovaramo o tebi i Karlu – kaže. – Šta misliš, zašto je bio nezadovoljan?

Uzdišem. – Zašto je bilo ko nezadovoljan posle toliko godina? Iz prisnosti se rodio prezir. Više se nije osećao voljeno, nisam mu pokazivala da prema njemu osećam fizičku i duhovnu privlačnost. Imao je potrebu da bude poželjan. Nervirao me je. Zvocala sam mu. Navodno sam mu „oduzela muškost“… smešno je što ne postoji izraz za oduzimanje ženstvenosti… naš jezik je veoma ženomrzački.

– Zvuči kao da je sva krivica pala na tebe?

Smešim se. – Nisam znala sve činjenice.

– Misliš da bismo mogli sve da znamo?

Smejem se. To je prvo dobro pitanje koje mi je postavila. Ne bih imala ništa protiv da joj kažem za svoj list. Gledam napolje. Sedimo ćutke čitav minut. To je sjajno za nju ako je plaćaju po satu.

– Mislim da prodaje kuću – kažem joj. Ponovo se osećam utučeno. – Da li biste razgovarali s njim? Zamolite ga da samo malo sačeka.

– Ima li šta da čeka?

– U-hu-hu! – Oponašam huk sove samo zato što mi se može, nemam šta da izgubim i te fore. Ali s doktorkom Robinson to nije tako zadovoljavajuće kao sa Škripavom. A ona to ionako ignoriše.

– Nije moj posao da razgovaram s Karlom.

Tako se strogo drži okvira svog posla. Tako je dosledna. Prava je… Engleskinja.

Znaš li zašto si ovde, Koni?, pita me kao da je iskreno zainteresovana. Ne deluje folirantski.

– Da – odgovaram.

Reci mi. Hajde.

Našli su me golu pored reke… – To nije odgovor koji ona očekuje. Nastavljam: – Inače, za to postoji objašnjenje.

Odmahuje glavom. Ne zanimaju je moja objašnjenja. – Znaš li zašto si ovde, Koni?

Načas se gledamo u oči. Sležem ramenima.

Ona ispušta odmeren uzdah koji je teško protumačiti. Onda prekrsti punačke, snažne noge. – Dobro – kaže. – Vratimo se na Nes. – Važi – kažem. Želim da joj udovoljim. Ona je jedina osoba s kojim zaista mogu da razgovaram i ne želim da ode. – Šta želite da znate?

– Šta želiš da mi kažeš?

– Hoću da vam kažem istinu – govorim kao veoma dobra devojčica. Sad sam joj malo draža. Vidim to po njenom pogledu.

– I ja to želim – tiho kaže. Ponovo sam joj prepustila kormilo. Sve je onako kako treba da bude. – Znači, srele ste se na igralištu, počele ste da ćaskate, deca su se igrala, saznale ste nekoliko pojedinosti jedna o drugoj, ona želi da se bavi pisanjem kao i vi, daje vam komplimente…

– Tako je. To je važno… Pa, kad sam je sledećeg puta videla, ubacivala sam pismo u poštansko sanduče na uglu naše ulice, ili tako nešto, ili sam možda ulazila u kola, ne mogu tačno da se setim, to je bilo davno. Delile su nas samo četiri kuće, znate.

Uglavnom, Nes je pokušavala da izvuče Poli iz sedišta u kolima. Nisam je odmah prepoznala. Samo sam pomislila da su kola baš kul, u retro-stilu i lepe plave boje. Onda se uspravila i prepoznala sam je. Zanimljivo je bilo to što je sada imala istu frizuru kao ja! Sa šiškama i svim ostalim!

Doktorka Robinson se naginje prema meni i drugačije prekršta noge, ispravljajući svoju „Bodenovu“ suknju.

– Primetila sam to. Očekivala sam da pomene kako je odlučila da se ošiša kao ja posle onog našeg razgovora, ili… da to pomene bar na neki način. Ali ona to nije učinila.

– I šta si ti pomislila?

– Samo sam pomislila kako je to donekle čudno. Pomislila sam da je možda pomalo stidljiva. Ili da je zaboravila da me je kopirala.

– Šiške su veoma uobičajene. Mnogi se tako šišaju.

– Da. To sam i ja rekla sebi. Onda sam joj pomogla da otkopča pojas na Polinom sedištu za kola. Bilo je kod nje još nečeg što mi nije dalo mira, nečeg što nisam mogla da odredim. Uglavnom, iste nedelje u školi je organizovan roštilj. Nes i Lija su bile hit u školi, nekonvencionalna porodica, Džonsonovi, čula sam ljude kako pričaju o njima; svi su žudeli da se sprijatelje s njima. Vidite, bile su glamurozne. Prava atrakcija. Zbog Lije.

Lija Vordington, televizijska voditeljka. Znate onu s naočarima, hladnu, ozbiljnu, pametnu, što uvek izgleda pomalo nesrećno.

– Znam ko je ona…

Slava stvarno ume da pomuti mozak. Lija je normalna žena; drugačije se ponašaju svi ostali. A možda ju je slava i promenila, ne znam. Zračila je sjajem uspešnog čoveka, onom lažnom ležernošću. Kad smetnete s uma ko je ona, veoma je neobično gledati

kako se ljudi menjaju kad je prepoznaju. Prodavci, konobari, poštari, bankarski službenici, nastavnici, direktor, doslovce svi bi u njenoj blizini počinjali da se smeškaju i pomalo očijukaju. Ivi i Poli su odrasle uz povlastice, celog života im se gledalo kroz prste, i one su to primale zdravo za gotovo. Uvek su išle pravo na početak reda, svuda su ih dočekivala prijateljska lica. Nes je povučena, nepoverIjiva je prema ljudima jer svi odjednom postaju mnogo finiji kad se Lija pojavi.

Doktorka Robinson ostaje nepomična, ali oči joj gore od radoznalosti. Vidim da bi želela da me pita kakva je Lija i slična sranja, ali pretvara se da je ravnodušna i da je to ne zanima. Ali vidim da se ispod te „Bodenove“ haljine krije želja da je svuče za nju.

– Ni ja nisam bila izuzetak. Bilo je zaista teško ostati ravnodušan prema njima.

Slava je činila svoje.

– A Karl? Je li i on bio zadivljen? – pita.

Ne radi se o tome. Lasica je taj koji zadivljuje. Uspeo je kod Lije. Mislila je da je neverovatno zabavan. Ranije je nikad nisam videla da se smeje. Ali on je svakoga umeo da pridobije; posvetio bi čoveku svu pažnju dok ovaj ne bi pao na njegov šarm. Čudno, ali ima potrebu da se dopadne i nepoznatim ljudima – stavi decu na ramena i dernja se ushićeno „Uraaa! Idemo!“ i to na javnom mestu, samo da bi bio siguran kako su svi primetili da je on divan otac… Izuzetno mu je važno da svi smatraju kako je sjajan…

Pretpostavljam da i vi to već mislite.

– Nisam ga upoznala.

– O, upoznaćete ga. I zaključićete da je sjajan. Ironija je u tome što on jeste fantastičan, samo nema potrebe da se toliko trudi.

Podigla je glavu, ne prestajući da gleda u mene. – Šta misliš, zašto to radi?

Slegnula sam ramenima. – To vi meni recite, doco.

Doktorka Robinson klima glavom dajući znak da je s tom temom zasad gotovo i da će dobijene informacije sačuvati za kasnije. – I kako je bilo na roštilju? Jeste li razgovarali sa Nes? – Isprva nismo. Videla sam je onda u novim okolnostima i delovala je mnogo drugačije nego u parku. Isprva, u parku, imala sam utisak da je malo uskogruda; nosila je prilično svedenu odeću i izgledala veoma uštogljeno. Ali na roštilju, bila je potpuno drugačija, glamurozna; mnogo samouverenija, možda zato što je bila s Lijom, a možda i zbog alkohola, ne znam. Nije bila nimalo nervozna ni stidljiva. Uglavnom, nešto kasnije, Lija je odvela decu kući a nekoliko nas je ostalo u dvorištu, svi smo bili pripiti. Nes se vratila iz klonje s malo toalet-papira zakačenog za suknju i ni ona ni ja nismo mogle da ga izvučemo. Smejale smo se i šalile povodom toga. Ja sam razmazala malo čokolade po papiru, samo sam se glupirala. Tada je između nas kliknulo, rekla bih. Bila je stvarno prelepa. Sad to mogu da vidim, tu lepotu o kojoj svi pričaju. Bila je zaista izuzetna.

Kako mi je, za ime sveta, to moglo promaći? Uglavnom, pokušavala sam da pospem malo kečapa po tom komadu toalet-papira koji je visio, a ona se toliko smejala dok se naginjala nad mene pokušavajući da ga istrgne. I onda tras! Bože! Osetila sam ga! Taj miris! Koristila je isti parfem džo malon kao ja!

– Tvoj parfem? Isti onaj parfem koji je prokomentarisala u parku? – pita doktorka Robinson kao da je i sama uvređena time, što deluje ohrabrujuće. To je ono što zaista želite od psihijatra: slaganje.

– Da. – Jesi li nešto rekla?

– Jesam! Rekla sam: „O, kupila si onaj parfem džo malon?“ Ali ona je izgledala zbunjeno kao da nema pojma o čemu govorim.

– Baš čudno.

– Veoma. Bilo mi je veoma čudno što nije pominjala naš prethodni razgovor na igralištu. Ponovo mi je palo na um da je možda pomalo rasejana.

– Kako si se ti osećala zbog toga što je stavila isti parfem kao tvoj?

– Pretpostavljam da sam bila polaskana…

– To je sve?

– Ne – kažem. – Pomalo sam se osećala kao da sam opljačkana. Kao da me je pokrala time što nije priznavala da se ugledala na mene.

Klima glavom. Razmišlja o tome mršteći se. – Koji je to miris bio? Pitam iz čiste radoznalosti.

Smešim se. – Ne, nije onaj koji vi koristite. – Ovde nam je zabranjeno da koristimo mirise, pa se posetioci izdvajaju. Ona deluje zatečeno.

– Ja koristim ulje za kupanje – kaže i sad je obe vidimo golu kako stoji pored kade i sipa ulje od grejpfruta i mandarine pod mlaz vrele vode. – Jeste li bili ljubomorni?

– Na koga?

– Na obe, na njihov zajednički život?

Nikad nisam bila naročito ljubomorna. Urođeno sam samouverena. Ali sad pokušavam iskreno da govorim o svojim osećanjima. Zaista sam videla da između Nes i Lije postoji strast i zavidela sam im na tome. – Možda – kažem.

– A jeste li bili ljubomorni na njenu lepotu?

Smešim se i odmahujem glavom. – Ne – kažem. – Veliki sam poklonik lepote.

Obe puštamo te reči da lebde u vazduhu. Njihov odjek treperi u sobi mešajući se s mirisom mandarine. * Jeftino odelo inspektora Alana je umrljano. Sigurna sam da je to primetila i doktorka Robinson. Sudeći po njenoj torbi, reklo bi se da je bolesno pedantna. Stoji otvorena pored njenih nogu, kopča ne radi kako treba. Unutra je sve na svom mestu. Vidim pakovanje antibakterijskih maramica, plastičnu torbicu za šminku, dijetalnu ovsenu pločicu, njene mentol cigarete i hrbat neke knjige. Naginjem se da pročitam naslov: „Hotel na jezeru“. Čitale smo je u našem klubu ljubitelja knjiga. Nes se nimalo nije dopala. Primećuje kako gledam, ali se pravi da ne vidi, saginje se, zatvara torbu i spušta je s druge strane stolice.

Nalazimo se u drugoj sobi. Recepcionerka, ili tamničarka, šta god da je, izvela me je iz sobe i provela me hodnikom. U stvari, to je možda bio i muškarac, teško je reči, ali ta osoba je bila građena kao nosorog. Deo puta je vodio kroz dvorište i svež vazduh me je iznenadio. Zastala sam. Okrenula sam lice prema suncu i osetila njegove zrake na svojoj koži. Imam riđu kosu i svetlu put, ali oči su mi smeđe. Moja pojava zbunjuje sunce, pa mi dozvoljava i da pocrnim i da imam pege. Pomislila sam kako nikad nisam zastala da osetim zahvalnost na suncu što nas greje. Nosorogica me je malo cimnula i nastavila sam kroz dvorište prateći težak korak njenog krupnog tela.

Dok smo prolazili pored televizijske sale, videla sam Ludu Situ. Ovog puta se, da se tako izrazim, nije bavila ručnim radom. Mahnula sam joj, a ona me je pogledala kao da me prvi put vidi. Uostalom, ona je luda. Ova ustanova je pravi lavirint pun hodnika žutih zidova, vrata i linoleuma. Prošle smo pored kantine i ugledala sam Škripavu kako se smeje s kuvarom. Rekla sam sebi kako bi trebalo da zapamtim da su njih dvoje, po svemu sudeći, u vezi. Ona mu je nešto rekla, on se okrenuo, pogledao me i osmeh mu je nestalo s lica. Svuda se srećem s tim. Pogledi se podižu i glave se okreću za mnom dok prolazim. Na sopstveno iznenađenje shvatam da sam u neku ruku zvezda. Možda se Lija tako oseća. Samo što im njena pojava ne skida osmeh s lica.

Soba u kojoj se nalazimo ima prozore s neprobojnim, armiranim staklom ojačanim crnom žicom. Iza stakla je gorila u uniformi od poliestera i patrolira linoleumom. Nema drugih prozora. Prostorija pomalo zaudara kao Džošova stopala i kukuruzni čips. U suštini, to je policijska soba za saslušanja sa sve opremom za snimanje na jednom kraju stola. Ja sedim sjedne strane. Inspektor Alan i doktorka Robinson su s druge. Inspektor Alan se ovde oseća najopuštenije, olabavio je kravatu. Ja nisam opuštena, stavili su mi lisice.

Inspektor Alan se ni po čemu ne izdvaja. Rekla bih da mu je šezdesetak godina, ima sedu kosu, crveno lice, previše pije i pomalo je naduven. Ukratko, izgleda kao policajac.

Kad bi postojala fabrika policajaca, takvi bi silazili s proizvodne trake.

Ne, povlačim sve što sam rekla. Postoji nešto izuzetno kod njega. Ima čudno zadihan glas, nalik na sušač za ruke u klozetu. Sve što kaže zvuči kao da mu pomalo nanosi bol. Znam taj osećaj. Mogli bismo da se nadmećemo u promuklosti.

Gledam ga kako vadi papire iz dosijea. Nokti su mi izgrizeni. Izvlači nekoliko polaroid fotografija spojenih gumicom. Na trenutak se pitam da ne namerava da mi pokaže svoje slike s odmora. „Ovo smo moja žena i ja u Margejtu…“ „Ovo je boing 747, serijski broj 0985…“ Međutim, izraz njegovog lica mi govori da nije tako.

Posmatram ga dok skida gumicu sa slika. Pokušavam da uhvatim pogled doktorke Robinson, ali ona to izbegava.

Gumica pucne prilikom skidanja i on je uredno spusti sa strane. Neko vreme posmatra prvu fotografiju. Ne vidim izraz lica doktorke Robinson. Pognula je glavu, ali pod posebnim uglom, i ona gleda sliku. Inspektor Alan polako okreće fotografiju, spušta je na sto i gura je prema meni preko glatkog stola.

Uzvraćam mu pogled, a onda ga spuštam na sliku.

Na fotografiji je Eni kako leži na belom čaršavu, golih grudi, puštene kose, sklopljenih očiju i razjapljenih usta sa cevčicom u nosu – nalik na onu cevčicu za vodu na rancu. Smešim se s ljubavlju: stvarno je odlična. Po grudima su joj sjajne modrice; izgledaju neverovatno uverljivo – tamnocrvene i ljubičaste. Smešim se s ljubavlju: stvarno je odlična. Preda me je gurnuta još jedna slika. I na njoj je Eni, ovog puta iz drugog ugla. Njena prljava šačica leži otvorena uz bok. Nokti su joj namazani mojim crnim lakom, koji se uglavnom ogulio. Palac joj je podignut kao znak za sreću.

Očigledno ga je upravo izvadila iz usta. Gledam drži li u drugoj ruci komad ofucanog starog ćebenceta koje voli da njuši dok sisa prst, ali ga ne vidim. Ona i Poli su čudan par.

Ako joj ćebence nije pri ruci, „radi dodatnog zadovoljstva“, Eni voli da njuši Polinu šaku dok sisa prst. Stvarno je neobično zateći ih na kauču udubljene u „Doktora Hua“ dok Poli strpljivo drži ispruženu ruku, a Eni je njuši i sisa svoje prljave prste.

Inspektor mi je gurnuo još jednu sliku pod nos. A, da! To je Poli. Sad ona leži na belom čaršavu. Ona izgleda uzdržanije. Eni se trudila da izgleda jezivo i možda je malo preterala s modricama. I Poli ima cevčicu u nosu – mora da je Džošova, što mu se neće svideti.

Ne mogu da se ne nasmešim.

Podižem pogled prema inspektoru Alanu i doktorki Robinson. Oni se ne smeše.

Oboje me gledaju zbunjeno. Niko ništa ne govori.

Onda inspektor Alan naglo ustaje, pri čemu njegova stolica glasni škripi. Naginje se napred, spušta svoje prste izgrickanih noktiju na sto, na sredinu čela mu pada mali pramen sede kose, prilično se zajapurio, ali mu je njegov čudan glas veoma miran. – Dabogda goreli u paklu, gospođo Mortensen.

Okreće se i izlazi iz sobe pustivši da se vrata zalupe za njim. Doktorka Robinson ispušta uzdah nalik jecaju.

– To je igra – kažem joj. Ona se saginje da žurno pokupi svoju torbu. Neće da me pogleda. Ponovo oblači sako. – Tako se njih dve igraju!

4.

Ne znam kad sam tačno shvatila da sam zagrejana za Nes. Tako nešto se dešava veoma sporo. Sad kad se osvrnem, mora da se to desilo tokom one duge šetnje po okolini Bata.

Izgledala je tako moćno s topografskom kartom i svojim plavom kabanicom. Pratila sam te duge, žustre noge koje se nisu plašile krava, konja, ni nepoznatog. Takvu potčinjenost nekome nikad nisam osetila. Stalno sam govorila sebi: „Da sam muškarac, zaljubila bih se upravo u ovakvu ženu“.

Putovanje je bilo neplanirano. Nes je do tada dobila posao u galeriji u Saut Benku pa su je poslali da poseti nekog umetnika u Bristolu kako bi porazgovarali o predstojećoj izložbi. Veče pre puta, uganula je ručni zglob igrajući netbol. Lija je bila zaokupljena svojim obavezama, pa me je Nes pitala da li sam slobodna da je odvezem tamo i nazad.

Pristala sam.

Isprva, dok smo napuštale London u mojoj krntiji, bilo je malo čudno. Nes i ja smo se uvek družile u bezbednom okruženju svojih porodica, a vidi nas sad: ponovo smo jedinke, u velikom svetu, samo dve žene u kolima koje su krenule na put. U porodičnom okruženju smo postajali prisniji zahvaljujući deci koja su zujala tamo-amo, čas u našoj, čas u njihovoj kući, bez imalo ustezanja pred odraslima. Ona su srušila sve prepreke među nama, što se završavalo mnogim neplaniranim zajedničkim večerima. Karl je uživao u tome, on je savršeno srećan u ženskom društvu (sve dok je u centru pažnje); ima dosta prijateljica, voli žene. A uživale su i Lija i Nes, jer su imale dosta muških prijatelja. I, znate šta? Čak sam primetila da Nes očijuka s njima – pretpostavljam da je to u lezbijskoj vezi dozvoljeno jer je bezopasno. Lijin brat i Karl su se zgotivili na prvi pogled, navijali su za isti fudbalski tim, imali su zajedničke poznanike među gradskim facama. (Zašto su muškarci tako opsednuti facama? Zašto im je tako važno da dokažu kako poznaju neke face? Da li misle da bi mogli da se ogrebu o malo njihove moći?) O Liji i Nes smo do tada znali ovo: biološki otac njihove dece bio je njihov gej prijatelj, koji je živeo u Francuskoj, a Nes je bila biološka majka. Zanimala me je njihova prošlost: Lija je oduvekbila lezbijka, ali Nes je bila samo u heteroseksualnim vezama dok se nisu upoznale; njen prethodni partner bio je muškarac i zabavljali su se pet godina. Pretpostavljala sam da je oduvek bila zainteresovana za žene, ali ona me je razuverila rekavši: „Jednostavno sam se zaljubila i puka je slučajnost što je to bila žena“.

Bila sam potpuno zadivljena kako su funkcionisale kao par, želela sam da ih smestim u kalup, da ih nekako definišem, da preuzmu tradicionalne uloge polova, što su zaista donekle i radile. U izvesnom smislu Lija je više bila muški partner: nije bila sujetna, nikad se nije šminkala osim na televiziji, nikad nije nosila suknju, bila je sportski tip i praktična, opijala se kao muškarac, galamdžijski i bahato. A Nes se brinula o Liji, branila je od preterane pažnje javnosti, bodrila njen duh, odbijala nalete depresije, koja je, kako se činilo, stalno pretila da izbije na površinu. Nes je nekako bila razboritija od Lije, odgovornija. Na stranu to što je bila gej, bila je oličenje čistunstva. A opet, ponekad je znala da me iznenadi: pušila je travu, mogla je da ostane budna celu noć, nimalo se nije ustručavala da pušta vetrove (blage, bezopasne, bez trunke stida); bilo je u tome nečeg buntovničkog.

Putovanje nam je proletelo u ćaskanju. Nes je bila priključila svoj telefon na zvučnike i pustila jednu pesmu Rufusa Vajnrajta. Spustila je prozor i nagnula se kroz prozor dok joj je vetar milovao lice. „Going to a town“ – jeste li je čuli, doktorko R? Ako niste, odmah je nađite na Spotifaju i zamislite nas dve u kolima, sa spuštenim prozorom, dok iz sveg glasa pevamo s Rufusom, ostavljajući London iza sebe. To je bio jedan od onih trenutaka sreće koji mi sad deluju kao da su se desili u nekom drugom životu. Smešim se kad se toga setim. Možda nisam obdarena melodičnim glasom, ali bila sam prva u redu kad je deljen polet. Nes, s druge strane, ima lep glas (znam, znam, postoji li na njoj išta što nije lepo?). Ispostavilo se da se čak upoznala s gospodinom Vajnrajtom na nekom svečanom skupu poznatih ličnosti na koji je išla sa Lijom. Kao što sam vam rekla, doktorko R, bila je baš kul na svoj ispravan način, ili na vas tako nešto ne ostavlja utisak? Ne bih rekla da je tako. Niko nije otporan na slavu; na kraju vas svi razočaraju, zar ne?

Ne želim da smaram pričom o Nesinoj lepoti jer, iako cenim lepotu, prezirem opsednutost njome, mada moram reći da sam tada već bila opčinjena njenom lepotom. Ćaskale smo o onome što pokreće ljude, o srednjovekovnim vidarima, ili o izvanrednom Karavađu (mom omiljenom) – a meni bi pažnju privukla njena predivna put, ili krupne tamne oči, ili neverovatno crvene usne kakvima bi Sekspir posvetio hvalospeve (stvarno, otkud ta dodatna količina krvi u njima?), ili njeni savršeni zubi, njena sitna građa, istaknute jagodice ili jedre grudi. Priroda prema meni nije bila tako štedra. U poređenju s njom osećala sam se beznačajno, kao nešto sklepano na brzinu. Nemojte pogrešno da me razumete. Ona nije savršena, ali bilo bi zlobno istaći da joj je kosa možda malo previše kovrdžava, ili da su joj prsti malo kratki – sve se to gubilo u veličanstvenosti celine. Bilo je nečeg nesporno ženstvenog u njoj, a opet su je odlikovali muška čvrstina, sposobnost, apetit i snaga. Tada još nisam bila svesna da sam se zanela. I dalje sam se prilično dobro držala. Još nisam bila potpuno pečena. I da se razumemo, i sama sam, na svoj način, bila pametna, kul i prilično šarmantna (u ovim beleškama nema mesta za lažnu skromnost, zar ne?). Ne, nikad nisam sumnjala u sopstvenu privlačnost. Za mene to nikad nije bio problem, ali ona je bila klasa.

Neverovatno je koliko se u kolima može plesati. „Temptejšens“ je žalio zbog nesrećne ljubavi: „Mogu napraviti zamak od jednog zrna peska. I mogu da jedrim

brodom, aha, da jedrim kopnom… ali ne mogu da budem pored tebe, dušo…“ Teško je naći mnogo bolje stihove od ovih. Na naše zajedničko oduševljenje, pokazalo se da obe pridajemo ogromnu važnost tekstovima. Saglasile smo se da loši tekstovi mogu da upropaste celokupan životni rad jednog muzičara. Nikad nisam oprostila Prinsu što je ubacio reč „restoran“ u pesmu koja je inače savršena. To je nekako neoprostivo. Reč „restoran“ nema šta da traži u tekstu jedne pesme. Udaljila sam se od teme. Hoću da kažem da je zajedničko slušanje muzike prisan čin, sličan onome kad Poli i Eni zajedno čitaju svoje dnevnike. Postoji element rizika kad otkrivate svoje sklonosti, ali ispostavilo se da Nes i ja potpuno isto razmišljamo. Ako bismo se sporečkale oko neke pesme, to nije bio problem. Uspevale smo da uverimo ili razuverimo jedna drugu. Zaustavile bismo pesmu, analizirale stih, tražile doslednost, smejale se ili menjale mišljenje. Lepo smo se slagale.

Dok je Nes obavljala šta je imala u Bristolu, ja sam malo procunjala uokolo, pojela sendvič pored kanala, čitala knjigu pijuckajući kafu. A onda smo krenule kući.

Verovatno bismo stigle na večeru. Ali usput nas je, na putu M4, uhvatio gadan pljusak i jedan brisač mi se polomio. Bilo je veoma opasno, nalazile smo se u brzoj traci, ali ona je ostala pribrana, signalizirala je ostalim automobilima dok nisam bezbedno skrenula u zaustavnu traku, pri čemu su mi se noge oduzele. Spustila mi je ruku na butinu umirujući me. Ne umem da opišem, doktorko R, ali osetila sam njenu brižnost, kakvu od Karla nikad nisam doživela. „Da, da sam muško, zaljubila bih se u ovu ženu.“ Pozvale smo šlep-službu, javile se svojima i čekale na kiši.

Kad razmislim, potpuno je neočekivano bilo ono što se potom desilo. Slep-služba je brzo stigla i odšlepala nas kilometrima do ne neke garaže u okolini Bata. Ispostavilo se da moraju da poruče neki poseban brisač za vetrobran, koji je, u najboljem slučaju, trebalo da stigne tek sutradan.

I tako smo zaglavile usred nigdine, bez plana i cilja. Imale smo vremena napretek.

Zato smo obavile nekoliko važnih poziva kući, pobrinule se za decu a onda pronašle iznenađujuće prijatno konačište na kraju sela koje nam je preporučio automehaničar – omiljeno stecište ljubitelja pešačenja u prirodi: s niskim gredama, popločanim podom i kaminom u kojem gore cepanice. Imali su samo jednu slobodnu sobu, i to dvokrevetnu, što nijednoj od nas nije smetalo. Tako smo se obrele ispred založenog kamina ispijajući krigle lokalnog piva, ushićene zbog tog iznenadnog preokreta. Pile smo drugu kriglu piva kad je zapištala poruka od Karla: „Gde su Džošovi štitnici za cevanice?“ „Eni ne može da nađe svoju plavu periku.“ „Nisi kupila tablete za pranje.“ Kako se uključuje mašina za pranje sudova?“ Nes nije mogla da veruje da on ne zna da uključi mašinu. Ja sam mogla. Po mom mišljenju, bio je to lukav trik. Karl je bio veliki majstor letargije; pretvorio je beskorisnost u način života. Najuvredljivije je to što je sigurno mislio kako ga ja nisam prozrela. Kako je moguće da posle toliko godina nije u stanju da stavi tanjire u mašinu za sudove tako da se prskalica ne zaglavi? (Ume li to Mužić Saj, doktorko R?) Ili da odmah izvadi veš iz mašine kako se ne bi osećao na neoceđenu vodu i okači ga da se suši tako da ga posle ne treba peglati? Kako je moguće da nije ovladao tim jednostavnim

veštinama kad sam mu ih objašnjavala hiljadu puta? Reći ću vam kako. Jedini cilj mu je bio da ja sve ponovo radim za njim kako bi on mogao da širi ruke uvređen i ozlojeđen, kukajući: „Tebi, Koni, ne valja ništa što uradim, je li tako?“ Kao da sam ja kriva što želim da nam odeća bude čista i da on ne smrdi kao pseća lešina, jebote. Nas dvoje smo oduvek jednako doprinosili našem domaćinstvu, kad je reč o finansijama. Kad sam ja to potpisala saglasnost da budem jebena kućna robinja?

Pitate me da li sam ljubomorna, doktorko R? Reći ću vam na šta sam ljubomorna: na podelu kućnih poslova. Zamislite ovo: prolazite pored komode gde ste ostavili gomilu čistog veša i otkrijete da ga je neko sklonio! Po mom mišljenju, to je predigra.

Vratiti se kući a sto raspremljen! To je bezmalo kao orgazam. Znate šta, Lija ne ostavlja tragove pisaće na dasci klozetske šolje, namesti kauč pre nego što ode na spavanje i čita vesti na BBC-ju, jebote. Da, ljubomorna sam!

Nabila sam sebi nervozu i izvinjavam se zbog prostota, ali morate me shvatiti. Te sitne traljavosti ubijaju veze. To je ono što ih stalno drobi i izjeda, uništava ono što bi moglo biti zdrava struktura.

Popile smo pivo i pojele obilan obrok. Zanimljivo je da Nes i ja (za razliku od vas, doktorko R s vašom ishranom za konje) spadamo u one malobrojne žene koje nikad nisu stale na vagu, niti su držale dijete, što automatski eliminiše mnogo onih jezivo zamornih razgovara kakve druge žene vode. I tako smo se, nabrekle od hrane i pića, sručile na meke jastuke našeg kreveta sa četiri stuba.

Sutradan ujutru, sedele smo za stolom od izbeljenog drveta i doručkovale uz zveckanje belog posuđa, šuštanje novina i miris tosta. U pola jedanaest pozvale smo automehaničarsku radionicu da bi nam rekli kako brisač neće stići do sutra ujutru.

Nekoliko minuta smo stajale u neverici što nećemo moći da nastavimo put zbog običnog brisača – po rečima našeg auto-mehaničara, to nije po propisima – ali nijedna od nas nije zapravo previše marila. Bile smo na neočekivanom i dobrodošlom odmoru od stare rutine. Menije bilo ostalo još nekoliko dana da napišem članak do isteka roka, a Nesin šef je bio veoma predusretljiv. Telefonirale smo kući, proćaskale sa parom za susednim stolom i rešile da odemo u šetnju – i to dobru šetnju. Nes, uvek u udobnoj odeći, već je nosila patike a i ja sam imala jedan par u prtljažniku. Tako smo uslikale topografske mape onog para i odredile rutu dok smo jele ovsenu kašu i kuvana jaja. Nameravale smo da prepešačimo trinaest kilometara do jezera i nazad. Na neki način, otkad znam za sebe, čekala sam Nes: pustolova, saputnika za Carpe diem!. * Vlasnik konaka pozajmio nam je ranac i ponudio nam gumene čizme, što smo odbile.

Gledala sam kako Nes spretno pakuje u ranac bocu vode i energetske čokoladice s mentolom koje je kupila na kasi, brižljivo savija norvešku plavu jaknu (pretpostavljam da u takvim jaknama ljudi umiru na Mont Everestu) i uredno je slaže u pregradu sa strane. Metodično je otkrivala čemu koji odeljak služi. Bila je temeljna.

– Da sam znala, ponela bih kompas. Imaš li nešto nepromočivo? – pitala me je.

Videla sam njenu novu stranu: bila je malčice zapovednički nastrojena, ali mi to zaista nije smetalo. Osim toga, uživala sam da me neko vodi. Bilo mi je neobično što ne moram trista puta da pitam jesu li svi piškili, poneli džemper i tako dalje. Danas sam to morala da pitam samo sebe.

Nisam imala ništa nepromočivo.

– Ni u prtljažniku? – upitala je iznenađeno.

Kladim se da je kod kuće imala odgovarajuću torbu za pešačenje sa setom za prvu pomoć i vreću sa kompasom, signalnim raketama i parom dereza, za razliku od mene s ručnom torbicom, ružem i nekoliko tampona. Svratile smo do automobila, gde je ona ljubazno ćaskala sa auto-mehaničarom dok sam ja obuvala patike i oblačila pilotsku, izgledajući kao gradska cura pala s Marsa. To je bilo zaista jadno, ali za slučaj da budu primorani da angažuju gorsku službu spašavanja, bar ću izgledati lepo. „Hvala bogu, jakna joj se slagala s promrzlinama.“ Na moju sreću, vreme je bilo predivno (što je zapravo značilo da smo glatko mogle da se vratimo kući). Okolina Bata bila je veličanstvena.

Nas dve smo se kasno upoznale i trebalo je da nadoknadimo mnogo toga. Zato smo jedna drugoj pričale svoje priče, ispitivale jedna drugu, pokrile svaku fazu života, mada ne po redu, a onaj ko ispituje mogao je da pita sve što želi. Nijedno pitanje nije bilo zabranjeno, ništa nije bilo tabu. Sve što se izgovori u Batu – ostaje u Batu. Time smo se vodile. Trebalo je da ja nju ispitujem na putu do jezera, a ona mene dok se budemo vraćale.

Sledile smo reku preko ravnijeg terena. Nes je bila veoma sigurna u sebe i svoje tumačenje mape, a ja sam uživala da me neko vodi. Divile smo se drveću koje nas je zasipalo rumenilom i zlatom. Imale smo utisak da je jun, a ne septembar, i uskoro je postalo tako toplo da smo džempere strpale u Nesin ranac. Proveravala je slike mape u svom telefonu svaki put kad bismo stigle do neke ograde ili tačke gde se staza račvala.

Već sam zavisila od nje i pitala sam se zašto ona nosi ranac, drži telefon. Sviđalo mi se što se ponaša tako, pomalo štreberski, što pomno proučava mapu prateći prstom crvenu tačkastu liniju i što zna značenje svih simbola. Isprva sam htela da proverim svaku odluku jer sam navikla na ulogu vođe puta u sopstvenom plemenu, ali uskoro sam se prepustila njenom vodstvu. I prijalo mi je da neko dominira nada mnom. Bio je to nov i možda ženstven osećaj na koji nisam bila sasvim naviknuta. Odavno se nisam tako prepustila.

Prvo sam ja pričala svoju priču. Kad smo prešle reku i našle jasan, vidljiv orijentir prema kom smo se uputile, ozbiljno smo počele da ostvarujemo svoj naum. Ona je htela da počnem od toga kako su se moji roditelji upoznali. I tako, tri sata kasnije, kad smo stigle do vrha brda, prešla sam rođenje svog brata Dejvida, svoj dolazak na svet, polazak u školu, važne ličnosti iz detinjstva, prijatelje – postavila mi je sijaset pitanja o mojim najboljima prijateljicama Grejs i Eli – o ranoj mladosti i prvoj ozbiljnoj vezi. Pitanja su joj bila pronicljiva ali osećajna, a radoznalost oštroumna. Bila je vrsni ispitivač. Puštala je da priča teče, sprečavala velike digresije, uočavala veze i ukazivala na obrasce, sve

vreme mi dodajući komadiće energetske čokoladice s mentolom i podsećajući me da pijem vodu.

Hodale smo vrhom nasipa kad smo spazile jezero. Bilo je plavo kao nebo i oduzelo nam je dah. Bilo je predivno šetati s nekim ko zaista oseća moć prirode. Između nas je postojala istinska bliskost. Karl je bio neobično neosetljiv na prirodu.

Bez obzira na to da li smo posmatrali Vezuv kako izbacuje lavu, ili samo poslednje zrake zalazećeg sunca, morala sam da mu skrenem pažnju na to. On bi zastao, pogledao i pokušao da oseti divljenje jer je znao da se od njega očekuje da nešto oseti. Šta god da je zaista osećao, to je oslabilo, baš kao što se jaz između nas povećao. Bezmalo se izvinjavao što nije u stanju da se divi čudima prirode, šalom pokušavajući da premosti taj jaz. „Hana Gordon!“,2 rekao bi. Ili: „Voleo bih da sam poneo svoje vodene boje“.

Tako bi nas ponovo zbližio šalom. Bio je pametan, znate, tako da smo našli način da to uspe. Prisnost smo zamenili smehom. Smeh je postao izraz naše bliskosti, što je, na neki svoj način, bilo divno. Ali s Nes je bilo drugačije. Nas dve smo govorile istim jezikom.

Obe smo se zaustavile i pogledale jezero u potpuno istom trenutku, jer smo, jednostavno, obe osetile isto.

Kad smo stigle do jezera, bile smo prokuvale. Izule smo se i skinule čarape, pa sele na obalu spustivši noge u vodu i uživajući na toplom suncu. U blizini nije bilo ni žive duše. Pljusnula sam se ledenom vodom po licu i kosi pa smo pojele poslednje čokoladice s mentolom. Onda je Nes iznenada počela da čeprka po rancu, izvukla norvešku jaknu, otvorila patent-zatvarač na džepu i izvukla ostatak džointa i upaljač.

– To! – uzviknula je. – Znala sam da je tu negde. Lija i ja smo pušile prošle nedelje!

Marihuana je zbog nečega izašla iz mode. Roditeljstvo je čitave zajednice pretvorilo u uživaoce kokaina. (Uostalom, tako je jeftin, zar ne, doktorko R?). Poturila mi je džointpod nos, a onda ga je zapalila. To je bio trenutak blaženstva za kakvim žudite kad ste zaglavljeni u krcatom metrou.

Ležale smo na travi u opuštenoj tišini, praćakajući prstima po vodi, prepuštajući se toplom suncu. Pčele i druge zujalice lelujale su oko nas spuštajući se da vide vredi li nas oprašiti. Posmatrala sam orla kako krstari nebom visoko iznad nas i osetila Nes kako se oslanja na lakat pored mene. Bila je toliko blizu da sam mogla da osetim njen miris.

Mirisala je na mene. Na mene bez znoja. Bila je bliža arhetipu ženstvenosti nego ja.

Dodala mi je džoint.

– Kad si upoznala Karla, jesi li odmah znala da je onaj pravi?

Uvukla sam dim i polako ga otpuhnula pre nego što sam se okrenula i pogledala je.

– Ne znam baš da li verujem kako postoji onaj pravi.

To kao da ju je istog trena rastužilo. Nisam bila zadovoljna sobom zbog toga. Tako je lako poniziti ljude. Ali moj odgovor je odavao više nego što je ona čula, zar ne, doktorko R? – I dalje sam obuzeta mišlju kako ću onog pravog naći u nekom drugom – rekla sam kako bih se iskupila. Pogledala me je onako kako samo ona ume, krajičkom oka. To 2Britanska glumica po kojoj je nazvana jedna vrsta ruže. (Prim. prev.)

je bilo privlačno. – Zanimljivo je kako se sve odvija – nastavila sam. – Mnoge odluke ne donosimo svesno. Kad sam upoznala Karla, svakako nisam imala želju da se vežem za nekog. Bio je dašak svežine. Bacio je oko na mene i zadivljujuće neumorno se trudio da me osvoji. – Nasmešila sam se setivši se kako se tih prvih dana nepozvan pojavljivao kud god bih otišla. Ja sam bila nedruželjubiva, a moj brat, koji je iz Australije došao na porodično okupljanje, bio je otvoreno grub prema njemu. Međutim, Karl to nikad nije primao k srcu. Nastavio je da mi se udvara. (U vašoj profesiji, doktorko R, to bi se moglo nazvati proganjanjem, ali on je uspeo da se zadrži na samoj granici prihvatljivog.)

– I bio je tako duhovit! Nisam mogla da odolim njegovom šarmu.

– Da, zaista je šarmantan – rekla je Nes. U njenom glasu sam osetila prizvuk nečega što nisam mogla tačno da odredim, nisam znala šta je time htela da kaže, da li je htela da kaže nešto loše o njemu. Nadala sam se da nije. Želela sam da i ona poklekne pred njegovim šarmom; želela sam da me podrži. Ne bih podnela pomisao da joj se Karl ne sviđa.

– Doveli su ga u časopis za koji sam pisala; tamo su svaki čas otpuštali ljude i primali nove. Zamolili su me da ga provedem uokolo. Završili smo na ručku i on me je pitao da izađemo. Uskoro se pokazalo kako imamo iste poglede na život, iste želje… bilo je tako jednostavno. Nije bilo razloga da ne budem s njim. – Nasmejala sam se osetivši talas neverovatne nežnosti prema Karlu. (Zanimljivo je kako oblikujemo svoje priče da bi se uklopile u naše predstave o samima sebi. Ne smete moju verziju smatrati istinom. I sigurna sam da je ne smatrate istinom.) Ko zna zašto, propustila sam da pomenem Nes kako je Karl tokom prvih meseci naše veze bio serijski zavodnik. Otkrila sam da se viđao sa još najmanje tri žene, od kojih je svaka verovala da mu je jedina. (Da li sam možda zbog toga ostala zainteresovana za njega? Da bih pobedila u tom takmičenju a onda ostavila trofej da skuplja prašinu? Nadam se da nisam tako površna, ali moglo je biti tako.) Znam zašto joj nisam rekla. Nisam htela da vidim njenu nevericu, niti da slušam njeno neodobravanje. Želela sam da zaštitim Karla.

Nes se oslanjala na lakat okrenuta prema meni, a jedna dojka joj je pritiskala drugu.

Povukla sam još jedan dim.

– Onda sam saznala da sam trudna… Ne, stani malo, nešto sam preskočila. Tek smo bili počeli da se viđamo kad se njemu desilo neko veliko sranje, a ja sam slučajno bila tamo, znaš… Tako smo u očima drugih postali par…

Ona je grickala još jednu travku malo savivši noge u kolenima prema meni dok su joj na listovima blistale kapljice vode. Kuk joj je štrčao ispod farmerki, a tanke ruke su joj počivale ispružene niz telo.

– Šta se desilo? – upitala je jer je mogla. Takva su bila pravila. Muškarci nikad neće razumeti divnu prisnost ženskog prijateljstva.

Promenila sam položaj naslonivši se na lakat kao i ona. – On ne govori o tome, zato nemoj to da pominješ.

– Neću.

– Udario je nekog kolima. Jednu ženu. Ona je kasnije umrla u bolnici. (Kod njega biste naišli na pravo minsko polje, doktorko R.)

– Sunce ti poljubim! – uzviknula je Nes. Često je koristila te simpatične, staromodne psovke. – Strašno. – Pokrila je usta dlanom.

– Da. – Strašno je za njega. Kao što sam rekla, ne pominji to, važi?

– Neću.

– Nije bio kriv. Kriva je bila ta mlada žena. Posvađala se s nekim pa ne gledajući izletela na ulicu i tras…

– Bože dragi! Jadni Karl. – Bio je to prvi put da je pokazala saosećanje prema njemu i to mi se dopalo. Ponekad sam imala osećaj da mu nije stvarno verovala.

– Zapao je u nekakvo stanje šoka, a onda je jednostavno odbijao da govori o tome… Ni danas ne seda u sitroene – rekla sam.

– On je tako veseo čovek… – rekla je, što je u tom kontekstu zvučalo nekako neprikladno. Sela je i obujmila kolena rukama. Pogledala sam njena ljupka prava leđa.

Kosa joj je bila skupljena, ali se nekoliko pramenova bilo izvuklo. „Da sam muško, zaljubila bih se u tebe.“ Okrenula se i dodala mi džoint. – Je li teško živeti s nekim kao što je Lija? – upitala sam je.

– Misliš na slavu? Ili gospođu Kukumavku? – nasmešila se. Upravo to sam imala na umu, znala je to. – Valjda sam se već navikla na to. – Nasmešila se pogledavši prema meni. – Mislim da ne bih podnela nekog ko je stalno veseo. To bi mi išlo na ganglije.

I to sam shvatila kao blag napad na Karla, koji je imao čudnu naviku da u društvu bude sav živahan i raspoložen. Inače u suštini nije bio takav. Kao da je podvojena ličnost. U javnosti je bio kao Ned Flanders. Čak je i govorio kao on: „Je li neko za pićence?“ I često je pevušio nekakve glupe melodije. Nes je bila potpuno u pravu. To mi je zaista išlo na ganglije. Ajde što je mene živciralo, ali nisam želela da živcira druge, ako me razumete, doktorko R (jer bi se to loše odrazilo i na mene?). Želimo da se naši partneri dopadaju našim prijateljicama baš onako kako treba.

– Jesi li ikad patila od depresije? – upitala sam. Zanimalo me je to.

– Hmm… – rekla je, slegnula ramenima i morala da razmisli. Niko ne voli da prizna kako nikad nije bio depresivan jer bi zbog toga izgledao kao neosetljiv i površan čovek. S druge strane, niko ne voli da kaže kako se kljuka antidepresivima, da se svakog jutra budi nesrećan pri pomisli da treba nekako da pregura još dvadeset četiri sata, jer bi zbog toga zvučao neuravnoteženo. Da bi vas prihvatili u društvu, treba da iskusite vrlo određenu dozu patnje. Zar ne?

– Uvek se setim ljudi kojima je mnogo gore nego meni – rekla je Nes. Otpuhnula sam plavi dim u plavo nebo. Da, mogla sam da poverujem da je zaista tako. Bilo je u njoj nečeg starovremskog, nije prihvatala loše izgovore, krasio ju je mentalitet uvek spremne žene. To je bila suprotnost samopovlađivanju, što mi se dopadalo, ali je ukazivalo i na grubost koju sam primetila u nekim drugim crtama njenog karaktera. Lija je umela da bude otvoreno bezobrazna prema njoj, a ona nikad nije reagovala, kao da to nije ništa. Prešla bi preko toga, kao da je nije ni dotaklo. Ja bih bila

neverovatno povređena ili besna kad bi neko tako razgovarao sa mnom. Robija je baviti se odnosima među ljudima, to morate priznati, doktorko R. I zavidela sam joj na duhovnoj snazi. Kako je divno kad nečija duša nikad ne luta mračnim mestima. Verovatno je, naprosto, bila takva po prirodi. To mi se dopadalo kod nje. Bila je neposredna. Vi to sigurno bolje znate, ali ja sve više verujem da je u genima zapisano hoćemo li imati to dugme za samouništenje. Ili ste suicidni ili niste. To ne znači da ste potonuli dublje nego bilo ko drugi, već samo da je vaš mozak programiran da se na određen način bori s tim. Nekima od nas smrt deluje kao privlačno, proaktivno rešenje problema. A tada se činilo da je to daleko razboritiji izbor nego da guraš dalje.

Smatram sasvim objašnjivim što su ljudi spremni na rizik skloniji tome da dignu ruke od svega. Prvi put sam pokušala da se ubijem sa petnaest godina. Zatrudnela sam prilikom prvog seksualnog odnosa i zaista sam imala osećaj da je za mene nastupio smak sveta.

Otišla sam u kupatilo u roditeljskoj kući i progutala svaku pilulu koju sam uspela da nađem u ormariću. Na moju nesreću, moji su bili matori hipici i ispostavilo se da sam se overila algama i ženšenom.

– Bila sam na antidepresivima – rekla sam joj jer sam to, jednostavno, htela. – Kada sam rodila Eni, potonula sam. – Nije posebno reagovala, niti se činilo da me osuđuje. Danas se tako nešto više ne smatra sramotom.

Obe smo ležale na travi, gledale u nebo, već prilično odvaljene, razgovarale o uzrocima i posledicama, slučajnosti i sudbini, srećnim okolnostima. Posmatrale smo orla i činilo se da i orao posmatra nas. Stalno se obrušavao i ponovo uspinjao. Pretpostavile smo da je tamo gore uhvatio slatki miris marihuane, najeo se zečetine koju je negde sačuvao i sad zajebava druge orlove. Neko vreme smo se kikotale pre nego što je svaka odlutala u sopstveni svet.

– Kakav je bio taj tip u kog si bila zaljubljena? – upitala je prekidajući me u sanjarenju. Oklevala sam.

– Koji tip?

Tip pre Karla. Rekla si kako si mislila da si našla onog pravog.

Uzdahnula sam. Taj tip. Bože, kako to opisati, doktorko R? Jeste li vi to doživeli?

Da li se pored Mužića Saja osećate kao da ste ceo život proveli u polusnu? Je li vas on budio i ispunjavao do kraja? Jeste li patili od te posebne vrste ludila? Ili je to bilo s nekim drugim?

– Upoznala sam ga pre mnogo godina. Bio mi je profesor na faksu. Ali onda sam koju godinu kasnije naletela na njega na jednoj zabavi i… to je… zamršeno je.

Udisala je i okrenula glavu prema meni izvivši obrvu. – Misliš, bio je oženjen?

Uzvratila sam joj i sama izvivši obrvu. – Ispostavilo se da jeste, da.

Koliko dugo ste bili zajedno?

– Četiri godine s prekidima.

Kratko je zviznula i nastavila da leži gledajući u nebo. – Kladim se da je seks bio žestok.

Nasmejala sam se. – Jeste. – Stvarno jeste. Gledala sam Nes kako se proteže pruživši ruke iznad glave. Bila je zavrnula rukave majice i mogla sam da vidim deo njene dojke.

– Zar ne bi bilo sjajno kad bi nam bilo dozvoljeno da imamo jedan dan čiste strasti, da se tucamo do besvesti, bez bilo kakvih posledica? – upitala je uzdišući. Na trenutak sam pomislila da govori o nama, o sebi i meni, i srce mi je nakratko zaigralo od radosti.

– S kim bi to uradila? – upitala sam je. (Da, ja to smatram flertovanjem. Šta vi mislite?)

– Ne znam. S bilo kim ko te pokrene.

Na nebu kao da su zaiskrile zvezde, iako je bio dan.

– Da li bi rekla za sebe da si biseksualna? – upitala sam.

– Ne volim te etikete.

– Ne bi propustila seks s muškarcem?

Pogledala me je i slegnula ramenima. – Ne. – Ali ti i Lija imate dobar seks, zar ne? – upitala sam. Cim je dozvolila da razgovor krene u tom smeru, odmah sam to iskoristila. Oduvek sam pretpostavljala da imaju dobar seksualni život, ali kad malo bolje razmislim, nisam primetila naročitu privrženost među njima.

– Da – rekla je iz lojalnosti jer se ne može kazati „ne“, zar ne, doktorko R? Svi smo mi lažovi. – A ti i Karl? – upitala je.

– Da – rekla sam jer sam i ja lažljivica. – Ali recimo samo da bih morala da skinem paučinu sa starog kostima francuske sobarice u dnu našeg ormara.

Naslonila se na lakat i pogledala me. – Oblačiš kostime? – izgledala je zaista zapanjeno. Rekla sam vam, ona je pomalo starog kova. Ali to mi se i dopadalo kod nje, to što je smatrala da su kostimi smešni, i odjednom mi je odbijanje da ispunjavamo muške fantazije delovalo veoma feministički. Ali, s druge strane, činilo mi se da njenoj prirodi nedostaje izvesna doza mašte. (Šta je sa vama? Igrate li se i dalje doktora i medicinske sestre kad dođete kući? Voli li Mužić Saj da ponekad budete seksi Deda Mrazica?)

Nes me je gledala čekajući odgovor. – Ne! Ozbiljno pitam. Oblačiš li kostime? – ponovila je.

– Ranije jesam – rekla sam. Karl je voleo te fore s kostimima kad smo počeli. – Ima neobične sklonosti. Na primer, voli beo donji veš. Mora da bude beo. Ne šalim se, doktorko. Poklanja mi ga za svaki rođendan. Da budem iskrena, ne smatram to pravim poklonom, a vi? Isto tako bi mogao da mi pokloni peglu ili usisivač.

– Bože, ne mogu da verujem da oblačiš kostime! – povikala je Nes odmahujući glavom i smejući se s nevericom. – Ja ne, nema šanse, ne podnosim ništa od toga.

Jednostavno se osećam potpuno idiotski odevena kao srednjoškolka ili… šta nosiš? – upitala je kezeći se s neodobravanjem. Nikako nije bila sposobna da shvati ceo taj koncept.

Počela sam da se smejem. – Pa, imala sam jedan kostim zečice…

Sad je prasnula u smeh. Obe smo prasnule u smeh, bile smo prilično razvaljene.

Ustale smo i počele da slažemo face jebozovnih zečica najbolje što smo umele. To me je podsetilo, doktorko R, da za vas imam besplatan seksualni savet koji možete preneti svojim prijateljicama: kad ste na sve četiri i primate ga otpozadi, nikad, ali nikad se ne osvrćite pokušavajući da izgledate seksi. To vam nikad neće uspeti. Nes i ja smo to dokazale isprobavši svaki mogući ugao, ali stvarno je nemoguće izgledati dobro. Alije da plačeš od smeha.

Smejale smo se dok polako nismo istrošile šale i dok naš smeh nisu zamenili pesma ptica i zuj insekata. Onda smo zaključile da bi možda bilo vreme da nastavimo šetnju, pa smo, bez mnogo uspeha, počele da sakupljamo svoje stvari. Primetila sam da ona pomno proučava naopako okrenutu mapu. Ona je meni skrenula pažnju da sam obe čarape obula na istu nogu. Na kraju smo ipak uspele da se saberemo i nastavimo put.

Nego – oglasila se posle nekog vremena dok smo pešačile pored jezera – kako se zvao taj profesor?

Zapitala sam se koliko ljudi u srećnom braku i dalje negde u kutku svog srca čuva uspomenu na nekog ko nije njihov partner. To nije nešto ozbiljno, nikad ništa ne bi preduzeli tim povodom, život im je lep, ali prepuštaju se mašti. Kako vi stojite sa statistikom? Odaću vam jednu tajnu, doktorko R: taj muškarac je bio u stanju da me potpuno obezliči, da me svede na puku biljku. Sigurna sam da vaša bratija ima naziv za to stanje. Ili se to naprosto zove „zaljubljenost“? Kako god da se zove, drago mi je što više nisam takva. Nisam želela da ponovo doživim takvu ljubav. Nisam videla ništa osim njega. A onda, kad je otišao, u meni je ostavio prazninu. Ispunila sam je betonom.

Očvrsnula sam. Sad u sebi imam kamen. Svi mi to govore.

– Džonatan Hapgud. – Dok sam izgovarala njegovo ime, osećala sam se kao da iz blata izvlačim na svetlost izgubljenu drevnu rukotvorinu. To ne mora biti dobro. Setite se Tutankamonove kletve.

– Džonatan Hapgud – ponovila je. Kako je uzbudljivo čuti njegovo ime s njenih usana. Od trave sam postala popustljiva prema sebi, jer, morate to shvatiti, bila sam veoma zadovoljna svojim životom. Karlom, našom decom, životnim odlukama koje sam donela. Ta ljubav od koje se topite nije osnova za podizanje porodice. Porodicama je potrebna čvrstina. Imala sam prošlost, to je sve.

– Šta se desilo sa Džonatanom Hapgudom? – upitala je posmatrajući me kao obično krajičkom oka.

– Oh – rekla sam nemarno. – Na kraju je raskinuo sa mnom. Kasnije sam čula da ga je žena ostavila zbog nekog drugog.

– Kako seješ, tako ćeš i požnjeti. Viđaš li se i dalje s njim? – upitala je.

– Bože, ne. Nisam ga videla skoro deset godina.

Okrenula se da me pogleda. – Jeste li i dalje u kontaktu? – Ne. – Uopšte?

– Možda jedno drugom pošaljemo poruku za Novu godinu. Ili čestitamo rođendan mejlom.

– Ali i dalje misliš na njega? – Bila je tako uporna i radoznala.

Uzdahnula sam. – Ponekad.

Pila je vodu iz flaše kad smo počele da se spuštamo s nasipa. – Kad na primer?

Grizla me je savest i mučio osećaj da sam neverna, ali sam se istovremeno osećala neobično slobodno. Nikad nisam razgovarala o tome. – Ne znam. U stvari, pomislila sam na njega malopre gledajući ovo… – rekla sam pokazujući brda, jezero, lepote tog mesta. – Setim ga se i ponekad kad čujem neku zaista posebnu muziku… Ne znam, sve su to uobičajene otrcane gluposti. Nego… sada je red na tebe… – Želela sam da prestanemo da pričamo o meni. Osećala sam da sam se bez razloga previše razgolitila, kao u onim snovima kad ste u javnosti obnaženi. Rekla sam previše, pridala sam nečemu veću važnost nego što zaslužuje. Morala sam to da objasnim. – Nes, ponekad mislim da se to dešava jer teško zaboravljam ono što se desilo u prošlosti. Ja sam odana do koske.

Kad nekog zavolim, nikad ne prestajem da ga volim. Bilo da su to muškarci, prijateljice, nikad nikog nisam prestala da volim… (Obratite pažnju kako se veličam, kako se predstavljam kao da sam pomalo posebna i pravdam se svojom lojalnošću, a ne time što sam nestalna.)

Išle smo jedna pored druge i ona se nasmejala pa me uhvatila za ruku obema šakama. – Na kraju krajeva, ime ti je Konstans 3. Ne brini! Ne ponašaš se neverno.

Mislim da nikada nisam srela nikog tako iskrenog.

Oduševilo me je što je to rekla i što sam videla da me gleda onako posebno, iako sam uvek verovala da je iskrenost precenjena. Osećala sam njen meki dlan na svojoj koži. Prstima je milovala unutrašnju stranu moje podlaktice spustivši se sve do šake, koju je stisnula. – Osim toga – rekla je – postoji mnogo vrsta ljubavi.

3U originalu Constance. Izvedeno od latinske reči koja znači „postojana“. (Prim. prev.)

5.

Žena s Emine leve strane bila je televizijski producent, a muškarac s njene desne strane ginekolog. Ema je zakasnila i propustila upoznavanje i martinije. Koliko god se trudila da bude tačna, kao da je uvek kasnila. Saja je to izluđivalo. Jednom joj je održao žestoko predavanje o tome kako su ljudi koji kasne namerno bezobzirni. Bila je zapanjena.

Mrzela je što je tako vide, ali kao da nije bila u stanju da požuri. Pre mnogo godina, dok je studirala, mesecima je sporo i temeljno radila dok joj se činilo da drugi mogu očas posla da napišu svoje radove, pred sam istek roka. Njen trud nije bio uzaludan. Stekla je vrhunsku diplomu koju je želela. Možda je njen unutrašnji časovnik podešen drugačije nego kod drugih ljudi. Sve iziskuje vreme: odluka o tome šta obući, rezervisanje odmora, dostizanje orgazma.

Večeras je zaboravila da je pozvana na zabavu. Poziv je dobila previše rano da bi ga zapamtila. Heti je umela da stavi ljude pred svršen čin. Oduševljena svojom novom vezom, pritisla je Emu još u julu. „Šta radiš osamnaestog oktobra?“ Pitanje je bilo smišljeno tako da onoga kome je upućeno natera da se obaveže. A Ema nije dovoljno brzo razmišljala da bi izbegla zamku. Nimalo joj se nije išlo na tu zabavu, ali Ema je bila pouzdana i ako bi rekla da će doći, uvek bi došla. Krenula je uberom, ali kod Hajberija i Izlingtona je vladala takva gužva da je izašla i prepešačila poslednjih deset minuta. Usput je dobro pokisla pa joj se šminka razmazala. Heti je smatrala kako to mora da napomene u prostoriji punoj suvih, savršeno doteranih i umereno pijanih neznanaca. Tako je tog dana, osamnaestog oktobra, sedela za stolom pošto je popila jedan martini, i onima što su sedeli do nje postavljala ljubazna pitanja onako kako je vaspitana da čini. Zasad je ustanovila da je ginekolog ženomrzac, a da televizijska producentkinja radi na rijaliti-emisijama, zbog kojih se jedna polovina britanske javnosti smeje onoj drugoj. To su bile njene reči, ne Emine. Zvala se Alba, bila je vegetarijanka i volela je životinje, ali činilo se da za ljude ne mari previše. Alba i ženomrzac prepirali su se dok je Ema između njih jela školjke s nanom i graškom. Pretpostavila je da su njih dvoje u braku. Laknulo joj je što je nijedno od njih nije pitalo ništa o njoj.

Uhvatila je Sajev pogled. On je sedeo na drugom kraju stola. Bio je uklešten između Adrijana i njegove devojke, čije ime nije uspela da zapamti. Svi su se složili da su školjke s graškom i nanom odlične. Heti je mrtva hladna u tančine objašnjavala kako

se spremaju, iako je Ema sa sigurnošću znala da su naručene iz neke skupe firme za ketering jer je za Heti efikasnost bila na prvom mestu. Nalazila je prečice za sve: zašto vežbati kad možeš otići da ti isisaju salo s dupeta?

Cilj ove večere bio je da svi upoznaju Blera, Hetinog novog nabildovanog momka, koji je kao savršen Ken pristajao njenoj ulozi Barbike. Nekada davno, Saj i njegova sestra su ličili jedno na drugo, ali Heti se u poslednjih deset godina promenila do neprepoznatljivosti, posebno nedavno. Sad je izgledala kao plastična lutka. Koža joj je stalno bila tamna i sjajna, usne su joj izgledale naduveno i bolno, kosa joj je bila izblajhana i promenljive dužine, obrve su joj milele preko zategnutog čela, a trepavice su joj klepetale poput gavranovih krila praveći senku iznad njenih ogromnih veštačkih grudi. Uspela je da izgleda stoprocentno veštački, a godine joj je bilo nemoguće odrediti: mogla je imati između četrdeset i osamdeset. To joj verovatno nije bio cilj.

Kako je odmicala s vinom, Ema se sve više isključivala iz razgovora. Misli su joj lutale. Primetila je da se za stolom igraju muzičke stolice. Ljudi su ustajali, sedali i vrzmali se naokolo. Primetila je da se Saj ruga svojoj sestri i znala je da će ispričati priču iz njihovog detinjstva kad je Heti bacila njegove cigarete u jednu klisuru na jugu Francuske. Emi su se popeli na glavu s tom pričom. Nije bila ni naročito zanimljiva jer Saj nije dobar pripovedač. Kad je počeo da priča tu dogodovštinu, Emin pogled je odlutao preko sobe prema drugim gostima. Ohrabrujuće se nasmešila. Tako se ponašaju pravi partneri, pomislila je, treba jedno drugo da puštaju da žive u zabludi. Poželela je da i ona ima prijateljicu s kojim bi za praznike odlazila na planinarenje, komentarisala njihove partnere, smejala se seksualnim pozama i osećala se kao deo nekog sestrinstva.

Ali činilo se da sve Emine stare prijateljice imaju decu i sada žive u drugačijem svetu, svetu roditeljstva, i razgovaraju o nečemu što njoj nije blisko. Nisu tačno znale kako da se postave prema njoj.

Eminu pažnju je ponovo privuklo ćaskanje na zabavi. Adrijanova devojka je smatrala da je Sajova priča veoma smešna, pa je Saj bio srećan. Saj je bio drag i dobar, ali nije posedovao ono što bi se moglo nazvati harizmom. Nije mogla trezveno da razmišlja. Nasula je ostatak vina iz poslednje boce na stolu u čašu tipa do sebe, jer joj je bilo glupo da sipa i sebi. Ken ili Bler, ili kako se već zvao, primetio je to i prosledio novu bocu vina na njen kraj stola. Bila mu je zahvalna na tome i čekala da joj neko napuni čašu. Niko to nije uradio.

Neko drugi je već bio počeo da priča smešniju priču. Emi je promakla suština, ali toj priči su se svi smejali mnogo više nego priči o klisuri. Ona se ljubazno smešila.

Muškarci kao da su postali glasniji i nadmetali se ko će biti drskiji, ko će reći nešto bezobraznije kako bi ostavio bolji utisak. U sobi je vladalo neko raspoloženje grozničavog flertovanja kakvo je Heti uvek volela da stvori. Pošto su svi bili u vezi, mogli su slobodno i bezbedno da očijukaju. Provalila je šta se dešava tek kad je oko Blerovih nozdrva spazila beli prašak nalik prah-šećeru za krofne. Osetila se naivno i utešila se svojim šardoneom.

Neko je pričao drugu priču u kojoj su se pominjali golotinja i jedna koza. Ema je pravila odgovarajuće izraze lica u prikladnim trenucima, ali promakla joj je suština

priče, pa je gledala oko sebe ne bi li videla ko je još otišao da napuderiše nos. To ju je uznemirilo. Nevolja nije bila u samom drogiranju (ona je bila zadovoljna svojim šardoneom), već što se to radilo u tajnosti, u zatvorenom krugu, u odlasku od stola krišom. Sve je to izgledalo tako detinjasto. Što je još gore, jednostavno nije bilo pristojno.

– Rekao bih da je to bio užasan trenutak za izvođenje irskog plesa u irskom pabu – rekao je Bler, a Ema je primetila kako je u tom trenutku naišao na opšte odobravanje uprkos tome što drži farmu kokošaka a ima savest lisice.

Ema je iz pristojnosti nasula još vina ginekologu, onda je natočila i Albi, televizijskom producentu, pa na kraju sebi. Bila je počela da se opušta, a napetost od tog dana tonula je u pozadinu. Uzela je još jedno parče pudinga od hleba i maslaca.

Uživaoci kokaina su već bili izgubili apetit, pa su se samo ona i Saj ponovo služili hranom. Pitala se da li bi privukla pažnju ako bi stavila naočare kako bi izvadila suvo grožđe, kad je razgovor u sobi iznenada zamro. Jasno je čula kako neko kaže: – Mora da se šališ?

Ema je podigla pogled držeći viljušku s nataknutim zrnom suvog grožđa. Svi pogledi su bili uprti u nju. Prvo je pomislila kako su svi začuđeni njenom halapljivošću.

Ali nešto u njihovoj napetosti ukazivalo je da nije to posredi. Odjednom je zapazila dve stvari: prvo, bila je prilično pijana, a drugo, neko ju je čvrsto stezao za ruku.

– Bože moj! Kakva je? – Alba je zažagrenih očiju tapšala od nestrpljenja. Onda je zavladala tišina.

– Ko? – upitala je Ema. – Ona zla kučka… Fensi Čedomorka?

– Ovi iz „Sana“ su pogrešili. Deca su preživela, zar ne? – neko se ubacio.

– Mislim da nije izvesno, tako sam bar čitala.

– Jedno je u komi. Zar ne, Ema? – Ema ju je gledala osećajući kako joj se talas vreline širi iz stomak do lica. – Mislim, bila je kao sve obične majke iz srednje klase i pukla je, zar ne?

– Jašta! – oglasila se neka žgoljava žena na suprotnom kraju sobe koju je Ema tek tad primetila. – Znate da je Lija Vordington napustila BBC? – Mislio sam da se vratila? – rekao je neko drugi i na trenutak su svi bili pometeni primedbom mršave žene. – Znam nekog ko je išao na trčanje s Fensi Čedomorkom. Bila je kao sve ostale majke.

– Znam! Bila je u čitalačkom klubu s rođakom Amande Luis.

– Bože! – kazao je neko.

– Pazite, ja bih poubijala svoju prokletu decu samo kad bi mi se ukazala prilika – rekla je Alba čisteći prstom svoj tanjir. Nekoliko njih se od srca nasmejalo. Ema je primetila kako Saj zabrinuto pogleda Heti, čije je izraze lica sad bilo teže čitati, ali kao da je pokušala da nabere čelo.

– Tako bih volela da snimim emisiju o njoj – producentkinja se ponovo ustremila na Emu. – Konstans Morison, je li tako? – upitala je ona žgoljava.

– Ne, Mortensen – ispravilo ju je nekoliko njih, ali svi su i dalje gledali Emu. – Gospode bože dragi! Hoće li dobiti doživotnu? – zanimalo je nekog.

Svi su čekali da Ema kaže nešto. Ona je otpila gutljaj iz čaše pune vode. – Ja sam., ne… ja sam njen psihijatar.

– Trebalo bi spaliti kučku – rekao je masovni ubica kokošaka, Ken, ili Bler, ili kako se već zove. – A i to je blaga kazna za tu ludaču. Trebalo bi je kamenovati.

Ema ga je pogledala. Obrazi su joj buktali.

– Umukni, jebote – rekla je Heti svom dečku blago ga pljesnuvši po ruci. – Nego, ozbiljno, Em, je li ona čudovište?

Soba je vibrirala od siline njihove mržnje.

– Zašto je to uradila?

– Zato što je očigledno luda…? Koliko će dobiti, Saje?

– Ema ne sme da priča o poslu – rekao je Saj pritekavši joj u pomoć. – To je strogo poverljivo. Ni ja ništa ne smem da je pitam. Kad god prođem pored njenog laptopa, ona ga sklopi kao da čita ljubavno pismo!

Adrijan, šaljivčina i šarmer, u tom trenutku je prihvatio šalu i nastavio u istom duhu. – Mislim, dovoljno je loše što je ubila svoje dete. Ali tuđe! Zamislite samo taj telefonski razgovor… – Namestio se kao da telefonira. – Divno je što su prespavale zajedno, sjajno su se zabavile, ali postoji jedan detaljčić…

Svi su se nasmejali i okrenuli se da vide smeje li se i Ema. U tom trenutku je mrzela Adrijana. Tog brižnog levičara, socijalnog radnika koji radi sa ženama žrtvama trgovine ljudima, a sam posećuje prostitutke. Znala je za to jer se Saj jednom izlanuo.

Polako je ustala sa stolice. Tiho i smireno je progovorila: – Da – rekla je gledajući Adrijana. – Zamisli samo. – Obrisala je usta salvetom, spustila je na sto i vratila svoju stolicu na mesto. – Izvinite me – rekla je. – Moram do toaleta.

Nije želela da im time bilo šta stavi do znanja, ali ipak je primetila da je nakon njenog odlaska na trenutak zavladao muk. Kad je stigla do stepeništa, čula je kako se razgovor polako nastavlja. Kretala se sporo držeći se za rukohvat. „Saberi se“, govorila je sebi. Stigla je do odmorišta i otvorila vrata toaleta. Ušla je, zaključala vrata za sobom i naslonila se na njih osećajući kako joj srce bubnji u grudima. Otišla je do umivaonika i uhvatila se za njegovu ivicu. Pogledala se u ogledalo. Previše je popila. Ruke su joj se tresle.

Prenula se kad je neko pokucao na vrata. Pročistila je grlo i odvrnula slavinu.

– Samo trenutak! – doviknula je.

– Hej… – odgovorio je glasić tanak poput dečjeg s druge strane vrata. – Ovde Savana. – Ema nije imala pojma ko je Savana, a onda se setila da je to Adrijanova devojka. – Samo sam htela da vidim jesi li dobro.

– Da, dobro sam, hvala. – Pustila je vodu iz vodokotlića da bi bila uverljivija. Sela je. „Saberi se, ženo.“ Duboko i nesigurno je udahnula. Čula je kako iz prostorije tačno ispod nje dopire podrugljiv smeh i osetila mržnju prema svima njima. Neko je ponovo pokucao na vrata toaleta.

– Em? – Saj je pritisnuo kvaku. – Jesi li dobro? Pusti me da uđem.

Razmislila je, a onda je ustala, otključala vrata, pustila ga unutra i ponovo zaključala za njim.

Stajao je i gledao je. Osećala se budalasto. Nije volela da pravi scene.

– Daj, Em… – Daj šta? – lomila se jer, iako nije želela da pokvari zabavu, bila je orna za svađu.

Kako se Saj usuđuje da zanemari njihovu mržnju? – Tamo sedi gomila prokletih licemera, jebote. Heti, na kojoj nema ničeg prirodnog, s hranom koju nije sama spremila i kosom koja nije njena, i onaj njen dečko moron. I oni imaju smelosti da onako sude.

– Opa! – rekao je. Znala je da će braniti sestru.

– Njima je sve predmet šale, sve im služi za sprdnju. E pa, nije tako, Sajmone. Nije sve smešno. Neke stvari nisu smešne.

– Ma pusti Adrijana. Znaš kakav je.

– Oni su gomila prevaranata.

– Da. Pa, ko sad osuđuje druge?

Mrzela ga je. Njega i njegovu glupu sestru. – Ona vredi više nego deset takvih kao što ste vi.

– Ko to?

– Koni. – Ispravila se. – Konstans Mortensen.

Pogledao ju je. – Šta si rekla?

Ema nije mogla da ponovi. Nije trebalo to da kaže. Čak nije znala ni šta je time mislila. Trebalo je da uradi nešto konkretno, a ne da dozvoli da se ovo nastavi, pa je uzela malo toalet-papira i izduvala nos.

– Trebalo bi da vodiš računa šta govoriš – rekao joj je.

Ja uvek vodim računa šta govorim! To mi je posao, jebote! – besno je prošaptala. Čak je i u takvom stanju brinula da je neko ne čuje. – Hoću i ja malo kokaina koji ovi dole šmrču.

– Šta?

– Svi šmrču. Nas nisu ponudili jer smo previše dosadni. Previše smo uštogljeni.

Kad sam to postala toliko uštogljena? Nisam uvek bila takva. Zašto svi misle da sam tako uštogljena?

Gledao ju je isto onako kako se ona trudila da ne gleda svoje pacijente. – Ne misle svi da si uštogljena.

– Jajesam uštogljena. Hoću malo kokaina.

Saj je seo na ivicu kade i pogledao je.

– Ne želiš kokain, Ema. Jednom si probala marihuanu i dva dana ti nije bilo dobro.

– Ali želim ga. – Bila je zapanjena time koliko detinjasto zvuči. I ona je sela na ivicu kade oborivši pritom ceo red Hetinih skupih kozmetičkih preparata.

– Previše si popila – rekao je.

– Ne, nisam. – Bilo je jasno da jeste.

– Sutra moraš na posao.

– Ne, ne moram. Sve do petka.

Sedeli su tako oko minut, jedno kraj drugog i oboje zurili u pločice na podu. Kosa joj je pala napred, pa nije mogao da joj vidi lice, ali glasno je šmrknula.

– To je strašno – rekla je dubokim, srditim glasom. – To je jednostavno strašno.

– Šta je strašno, dušo?

– Te devojčice… te malene devojčice…

On je polako protegnuo noge i prekrstio ih u gležnjevima. – Znaš da ne moraš da ostaneš na tom slučaju?

Ema ga je ignorisala i brzo je ustala. Otišla je do prozorčića iznad šolje i otvorila ga. Izvadila je svoje cigarete i zapalila jednu. Stajala je tamo okrenuvši mu leđa i duboko uvukla smirujući dim dok se pribirala. – Danas sam videla forenzičarske fotografije… – rekla je okrećući se i pogledala ga. – Pokazali smo joj ih. Znaš li šta je uradila kad je videla fotografiju lesa svoje ćerke?

Na trenutak su se gledali u oči. – Nasmejala se, Sajmone.

Ema je ponovo pogledala kroz prozor. Napolju je nalet vetra nanosio kišu na susedni zid od cigle.

– Ona nije pri sebi, ljubavi – rekao je. Uvek se ponaša kao advokat. Njemu je sve crno i belo.

– Ali deluje kao da jeste. Deluje mnogo prisebnije nego bilo ko od nas.

– Činjenice se ne mogu pobiti – rekao je.

– Kakvi su moroni ovi dole – rekla je tiho da je moroni ne bi čuli. – „Da li je mrtva? Da li je u komi?“ Baš njih briga, sve dok imaju temu za tračarenje.

Ema je otpuhnula dugačak pramen dima u mokru noć i nepomično slušala dobovanje kiše zureći u zid od cigle na turobnoj pozadini.

– Ne – mirno je rekla posle nekog vremena. – Mrtvo dete je mrtvo dete.

Nije se okrenula, ali ga je čula kako ispušta nekakav čudan zvuk, glasan uzdah nalik šištanju probušene lopte. Kao obično, osetila je jaz među njima. * „Deseti febuar Lija je išla da igra tenis i rekla meni i poli da budemo dobre nekoliko sati. Poli joj je tražila malo para ali onajoj je rekla da se nosi što je bilo dobro jer ona ima kutiju za psovke u koju mora da stavi pare kad god opsuje. Ubacila je deset penija i obe smo počele da cvilimo i klekle smo na kolena i pokušale da je nateramo da ponovo opsuje. Volim kad se ona smeje. Reklaje da poli ne ume da ceni vrednos’ para (zato što jojje dala dvajes kintiprošle nedelje a njoj su ispale iz džepa, to je sigurno bilo kad smo kredom crtale krugove oko kučećih govanaca u parku). Rekla je da ako ’oćemo pare moramo da ih zaradimo i rekla nam je da sredimo kuću dok se ona vrati. Izgledlaa je smešno dok je išla ulicom u teniskom šortsu nalik

bapskim gaćaronama. Sakupile smo sve pare koje smo našle u kući. Ispod kauča. U stalku za olovke. U radnom stolu. Pored kreveta. Našle smo MNOGO toga zanimljivog u floti kod kreveta. Imaju OGROMNOG gumenog kiću igračku koji zuji i igra po podu! Poli mu je stavila pleteni grejačza kuvana jaja na glavu pa smo se pravile da je beba.

Onda nam je dosadilo i rešile smo da idemo da prodajemo. Poli kaže da nes ima mnogo stvari koje nikad ne koristi pa smo zavirile u njen orman i našle svašta. Neke stare zlatne čizme koje nosi samo za božić. I mnogo providnih kesa na šniranje sa starim stvarima. Onda smo našle Lijine štapove za golf poli je rekla da neće videti ako neki od njih nestane i neke lepe velike knjige s gornje police. Poli kaže da niko NIKAD ne gleda gore.

Uzele smo i razigranog kiću. UGLAVNOM našle smo toliko stvari da smo morale da pozajmimo kolica iz sejnsberija i sve smo stavile unutra i odvezle u park i napravile tezgu pored pijace antikveta. Neki momci iz sedmog razreda su kupili kiću za dve funte! A Sašina mama je naišla i kupila Nesinu kožnu jaknu. Manekenisala se ko manekenka i mi smo joj rekle super baš ti dobro stoji, iako da budem iskrena ne stoji joj jer nije baš mršava, kah-kah, ako me razumete, ali u prodavnici morate lagati ako hoćete da budete trgovac.

Zaradile smo BRDO para. 46 funti i 35 penija. (minus 10 funti pošto su Džoš i njegovi smrdljivi prijatelji naišli i rekli da će nas cinkariti.)

Uglavnom kad smo se vratile kod poli nes i lija su se svađale. Još iz dvorišta smo čule kako lija viče u kući. Prvo smo mislile da je to zbog nas i našeprodavnice ali nije bilo. Nisu nas ni čule kad smo ušle. Zato smo tiho otišle na sprat a one su nastavile da se raspavljaju.

Poli kaže da misli da će se razvesti i onda će ona dvaput ići na letovanje umesto jednom. I dobiće više poklona za božič i dve božične večere. I možda če ići najamajku da živi. Kaže da ljudi to rade kad se razvedu. Ja mislim ona nije u pravu. Mama kaže da poli ima veoma bujnu mašti što znači da laže. Na primer Poli mi je jednom rekla da je njena tetka kadje bila u bolnici, odjednom iščupala sve svoje cevčice, ogulila pomoradžu, pojela je i umrla na podu. Nadam se da neče otiči na jamajku da živi.

Nadam se da se neče razvesti. Nadam se da se moji mama i tata neče razvesti. Zao mi je dece u našem odeIjenju čiji su roditelji razvedeni.

Pokušavam da se pravim kako je to dobro za njih ali meni bi bilo grozno.

Alis kaže da uopšte nemaš pojma da se to sprema ali Fibi P kaže da možeš da vidiš da se sprema kadprimetiš da tvoji mama i tata nikad nisu u istoj sobi (moji jesu). Ondaprimetiš da se nikad ne drže za ruke (moji se i dalje ponekad drže) i onda uvek treskaju stvarima (moji to rade) a glavni znak je da ne spavaju u istom krevetu (moji spavaju!!!) Poli kaže da misli da se moji neče razvesti jer se u našoj kuči svi uvek smeju. Stalno teramo šegu.

Znači kod nas je sve u redu, molim lepo. Poli kaže da se nes i lija nikad ne

smeju samo kad su s drugim ljudima. Ona kaže da je nes bolja kad lija nije tu inače lija samo sedi na kauču i gleda golf. Poli voli da se popne da dohvati keks iz kređenca da bi je naterala da viče na nju.

Ovo lija kaže nes u svađi: 1) da ne može da podnese njenu glupu porodicu i da ona ponekad treba da pokuša da izvuče glavu iz svoje guzice. ???

2) da nemaju NIŠTA zajedničko, (pogrešno. Poli i ivi i dva hrčka.)

3) Zašto nikad ne pokazuje bilo kakva osečanja?? Nazvala ju je jebenim robotom. (Poli i ja volimo robote.)

Nes uopšte nije vikala na nju. Ja bih vikala. Rekla bih ustani s kauča, govno lenjo. U stvari, rekla bi da je BBC sranje. Brine se što je stalno nd Tviteru i psuje u telefon.

4) Nes kaže liji: Mislim da je bolje da se smiriš pre nego što kažeš nešto zbog čega bi mogla da zažališ.

5) Lija kaže nes: Prestani da mi popuješ, jebote.

6) Nes kaže liji: Umeš da budeš priličan klišej, lija. (Poli i ja ne znamo šta je klišej i ne piše u rečniku pa je verovatno ružna reč. Ja mislim da bi to mogo biti onaj kiča što igra.)

7) Lija kaže nes. Ti si tako pasivno-agresivna (poli kaže da ona to uvek kaže i znači da ponekad hočeš seks a ponekad nećeš.)

Onda mi se pakovanje okruglih bombona prosulo niz drvene stepenice i nes je izašla i rekla zdravo, devojke, možda je vreme da kreneš kući, eni.

Rekla sam da ne moram ali lija je rekla da moram. Kad sam došla kući uzgredno sampomenula da se nespravi da neprimećuje, ali mama ništa nije rekla. Baka i deka su bili u kuhinji i baka je rekla da sam baš porasla i pitala jesam li i dalje dobra u matematici. Ja sam rekla da nisam porasla odjuče i da sam u matematici dobra kao i juče. Sela sam deki u krilo i dala mu malo bombona. On najviše voli one s pomoradžom. Mama je pitala dedu je li bio kod doktora timinsa. Deda je pitao šta se dimi. A baka je rekla da mu treba pročistiti uši. Mama i tata su se toliko smejali da sam znala da se neće razvesti. Uh!“ Osećam se tužno dok ovo čitam. Sklopila sam dnevnik i neko vreme gledala kroz prozor. Bio je siv, beživotan dan s nebom poput teškog, zagušljivog prekrivača. O, Eni. Nema ničeg goreg nego kad ti je rođeno dete nesrećno. Ne mislim na ono kad izgube fudbalsku utakmicu ili kad povrede koleno. Mislim na istinsku tugu s prokleto dobrim razlogom: smrt ili razvod, koji je samo druga vrsta smrti. Džoš je to nazivao smrću svoje porodice. Bio je tako besan. Nisam to očekivala. Nisam očekivala ništa od toga. Svaki udarac kao da je predstavljao iznenađenje za sve nas. Bili smo porodica na ivici ponora koja je visila o niti. Kad je ta nit pukla, svi smo poleteli naniže, pali i završili s različitim prelomima. Džošov bol se pretvorio u gnev na sve nas. I s punim pravom. Uništili smo

njegov sigurni svet. Mi, njihovi roditelji, svesno smo doneli odluku da ih povredimo. Mi smo bili uzrok njihove nesreće. Koliko je neprirodno i izopačeno učiniti to svojoj rođenoj deci, upravo onima koje bi trebalo da zaštitite. Ali dokle treba da idemo zbog svoje dece, koliko možemo da podnesemo? Rekla sam mu da se osećam užasno krivom.

– Krivom? – rekao je. – U čemu je smisao krivice? To mi samo govori kako smatraš da si ti dobar čovek.

Nisam čula Škripavu kad je naišla niz hodnik. Okrenula sam se kad je otključala vrata i pogledala na sat. Nije vreme za lekove. Onda sam se setila da je danas trebalo da dođe socijalni radnik. Iznenadila sam se videvši da Škripava nije dovela socijalnog radnika već doktorku Robinson.

– Treba li vam još vode, gospođo Mortensen? – pita me Škripava. Kao da ju je briga.

– Da, molim, s ledom i limunom – odgovaram vedrije nego što se osećam. Ali drago mi je što vidim doktorku R. Škripava koluta očima na mene, donosi nov bokal mlake vode i odnosi onaj koji je bio u sobi. Čemu trud? Doktorka Robinson se ljubazno smeši Škripavoj i pomaže joj pridržavši joj vrata kako bi ova mogla da se vrati svojim kolicima. Primećujem mrlju na pantalonama doktorke Robinson i da joj kosa ovog puta nije onako blistava. Zamastila se na potiljku.

– Ova isparenja su prilično jaka… da li bismo mogli da otvorimo prozor? – pita doktorka Robinson Škripavu. Farbaju čitavo mesto u veselu žutu boju koja nikog ne može da zavara. Ja ništa ne osećam, navikla sam se na taj miris, ali ko god dođe ovamo, prokomentariše to. Miris je prilično toksičan. Luda Sita je podivljala. Nekako se dokopala kante farbe i pokušala da nabije glavu unutra. Ona baš ne jebe živu silu. Škripava nije navikla da se bilo ko važan bavi njome, ali ugegava se u sobu i čini slabašan pokušaj da otvori prozor iako odlično zna da to nije moguće. Trtlja nešto, kao pitaće nekog na prijavnici, ali neće to uraditi. Ona je lenja krava.

Pošto je ona izašla iz sobe, doktorka Robinson mi se kratko, brzo osmehne i dolazi za naš mali sto. Skida kaput i imam priliku da uživam u tome što je džemper obukla i naopako i prevrnut. Kupuje odeću Agnes B. – Tek jutros sam shvatila da ću danas morati na posao… – rekla je objašnjavajući. – Oh, ova isparenja! – Mlako maše rukom ispred lica. – Nepodnošljiva su. – Posmatram je dok odlazi do prozora i sama pokušava da ih otvori. U govoru njenog tela prepoznajem nestrpljenje. Danas nešto nije kako treba s njom. Uzdiše, popravlja frizuru i oprezno prolazi kroz sobu da bi sela na svoje uobičajeno mesto. Dok se saginje da spusti torbu na pod, uspevam da osetim njen miris. Sve mi je bilo jasno. Taj zadah je mnogo jači od mirisa farbe. Dobro mi je poznat. Neobično je što ne možete da ga osetite na sebi.

Kad je podigla pogled, moj izraz lica ju je unervozio pa se sagnula da uzme nešto iz svoje torbe. Ubacila je jaku mentol bombonu u usta. To joj neće pomoći. Bazdi na alkohol, on izbija iz svake njene pore. Meni se taj otužno slatkasti miris čak prilično dopada. Podseća me na onaj slatkiš iz sedamdesetih, čokoladice s višnjevačom. Karl stalno miriše na njih, svaki put kad se vrati s neke terevenke. On je bezopasan pijanac.

Glup je i dosadan, ali bezopasan. Pitam se kakva je doktorka Robinson kad je pijana.

Kladim se da je pomalo luda.

Trudi se da mi se profesionalno osmehne, ali to joj više ne polazi za rukom. I koža joj ima čudnu boju.

– Konstans – kaže očajnički pokušavajući da održi privid kontrole – hoću da razgovaramo o vašoj kosi. Kad ste primetili da je počela da opada? – Stvarno je veoma bleda. Pada mi na um da je možda na ivici da se ispovraća.

– Doktorko R – kažem. Prvi put je otvoreno tako oslovljavam, ali ja sam uvek umela da iskoristim priliku. U ovom trenutku je slaba i ranjiva.

– Mislim da sam pojela nešto što mi nije prijalo – govori, a iznad gornje usne joj izbijaju graške znoja.

– Ili je to – kažem – ili je možda posredi bure vina.

Na sam pomen vina, sve se urušava. Odjednom steže usta rukom. Ona, klinički psiholog, povratiće u sobi jedne lujke. To je zaista veličanstveno. Velikodušno, poput ležerne domaćice, pokazujem prema otmenom, svetlucavom klozetu srebrne boje dizajniranom tako da je u njemu nemoguće izvršiti samoubistvo, i ona ustaje. Čak i u tako teškom trenutku, ona kao da nikud ne žuri i zato ne uspeva da stigne do klozeta pre nego što joj malo povraćke procuri između prstiju na pod. Jadna doktorka R, sad je na kolenima, steže ivicu lujkine klozetske šolje, bljuje kao alkos, što očigledno i jeste.

Mislim da mi nikad nije bila draža nego tada.

Odlazim u klonju za njom i spuštam joj šaku na leđa dok ona povraća. Tako je prijatno zbližiti se s ljudima. Leđa su joj široka i snažna. Drugom rukom joj pridržavam pramenove kose koji su se izvukli napred. Kosa joj je zaista veoma meka. Osećam se dobro. Briga o drugima mi je urođena. Ponovo sam majka. Ona nakratko zastaje, a onda nastavlja da bljuje. Posle sledeće stanke puštam vodu pomažući joj da zaboravi bljuvotinu koju je napravila i pritom mi ne promiče koliko je to ironično.

Kad je završila, polako je sela u čučanj, protresla glavom i obrisala usta. – Izvini, Konstans. Strašno mi je žao, ovo je neoprostivo – umire od stida nesvesna da nema potrebe za tim. Nedolično ponašanje je oblast u kojoj se osećam prijatno. – Mislila sam da danas nemamo seansu. Probudio me je telefonski poziv…

– Š-š-š-š – kažem. – Nije važno. Hoće li ti ponovo pozliti? – Odmahuje glavom.

Nije sigurna.

– Treba da operete ruke. – Uspravljam je. Krotka je kao jagnje. Vodim je do govnjivog malog umivaonika i ona pere ruke i pljuska se vodom po licu. Onda je sprovodim do mog kreveta i govorim joj da malo prilegne.

– Ne… – mrmlja. – Tako mi je žao, ovo je neoprostivo. Zaista se izvinjavam.

Samo se nadam da je zabava bila vredna ovoga. – Dozvoljava mi da je spustim na svoj krevet.

– Bolje da…. – kaže i pokušava da ustane jer joj je previše neprijatno. Jaje ponovo spuštam na krevet i ona se ne opire.

– Samo na minut – kažem joj – dok počistim sobu.

Ona se malo opušta i ja isključujem bočno svetlo pa joj izuvam cipele (rasel i bromli). Spuštam ih na pod, a onda uzimam nekoliko papirnih ubrusa da počistim povraćku s poda i oko klozetske šolje. Perem ruke i natapam peškir hladnom vodom.

Vraćam se do kreveta i stavljam joj ga na čelo. Ona nakratko otvara oči i dodiruje peškir mrmljajući nekoliko uljudnih reči u znak protesta.

Posle minut-dva, kad sam već pomislila da je zaspala, ona se oglašava: – Nije bilo vredno ovoga, ne… – Onda, što deluje prilično simpatično, pokušava da nastavi s radom kao da ništa nije bilo. – Dobila sam vaše novo pismo. Hvala vam…

Primećujem malo povraćke na njenoj bradi i brišem je. Ona pokušava da otvori oči, ali odustaje.

– Je li bilo lepo? – pospano pita. – Na pešačenju? Je li okolina Bata lepa?

– O da – odgovaram. – Predivno. Ako niste bili tamo, treba da odete…

Ona se smeši još ne otvarajući oči i malo klima glavom. – Je li večera u konaku bila dobra?

– Da, bila je odlična.

– A soba? Je li bila fina?

– O da, spavale smo u velikom krevetu sa četiri stuba.

Bezmalo je zaspala, ali upitno izvija obrvu. Sviđa mi se kad je takva, zaista.

Smešim se, ali ona ne može da me vidi.

– Razmišljate jednosmerno. Svi vi psihijatri ste takvi – kažem joj tiho pomerajući stolicu od stola do kreveta. Smeši se. Sedam i veoma nežno je milujem po kosi. Vrlo smo blizu jedna drugoj. Trza joj se jedan mišić na licu i sećam se Nes kako je ležala pored mene u onom velikom, raskošnom krevetu, udaljena samo nekoliko centimetara, baš ovako. I sećam se nečeg što je rekla dok smo ležale u gustoj tami u kojoj smo bile jednake. Kazala mi je da ima nešto da mi prizna. Bila sam veoma uzbuđena kad sam to čula. Nije bila sigurna zašto, ali nije mogla da se izbori s ljubomorom na moje najbolje i najstarije drugarice, Sali i Grejs, i na mesto koje one zauzimaju u mom srcu. Razumela sam je, ili sam se bar pretvarala da je razumem jer sam se osećala polaskano i trudila se da svoju postiđenost prikrijem pretvarajući se da je shvatam. Kratko smo porazgovarale o ženskim prijateljstvima, ali trebala mi je čitava večnost da zaspim. Onda sam se u jednom trenutku tokom noći probudila osetivši njenu šaku na svom boku, ali kad sam oslušnula njeno disanje, shvatila sam da spava. Možda je mislila da sam Lija. To… šta god da se dešavalo između nas… tu nežnost, nije bilo lako opisati. Izazivala je nesigurnost, nemir. Osim toga, ja sam bila strejt. Nisu me privlačile žene.

– Vidite, doktorko R, nikad nisam želela haos u svom životu. To mi je oduvekbilo sasvim jasno. Mrzim haos. Mrzim obmanu. Karl to nije zaslužio… činjenica da nešto osećamo nikako ne znači da ta osećanja treba i slediti… – Ta mantra koju sam često ponavljala, sad, u ovoj sterilnoj sobi, zvuči prazno, a moj glas je samo promukli šapat.

Gledam oko sebe i razmišljam u kakav se haos pretvorio moj život. – Mrzim haos – tiho ponavljam zbunjena svim što me je snašlo.

Napolju vlada ubitačno sivilo. Tražim utehu posmatrajući svoj list. Nepomičan je.

Osećam neverovatnu tugu zbog svega što je nestalo, zbog svega što je izgubljeno. Šta sam učinila? Kud je sva moja ljubav nestala?

Onda pogledam doktorku R. Ona sad čvrsto spava. Usne su joj razmaknute i ispušta zvuk na ivici laganog hrkanja. Izgleda tako mlado, kao dete, pošto su sve ono mrštenje i strepnja nestali s njenog lica. Sad kad mogu da je vidim zaista opuštenu kako se odmara, odjednom shvatam da u njoj ima nečeg tragičnog. Ona na plećima nosi breme kojeg san ne može da je rastereti. Milujem njenu svilenkastu kosu. Primećujem da je farba, i to onom skupom, jer u samom korenu kose vidim naznake sedih vlasi. Počinje tiho da hrče.

Ja nisam loš čovek.

Isprobavam njen sako. Šira je i krupnija od mene. Obuvam njene cipele. Velike su mi za ceo broj. Hodam po sobi osećajući se profesionalno i kicoški, organizovano i uspešno. Ona je u dubokom snu. Malo stepujem. Baba me je naučila da stepujem dok je na sebi imala samo hulahopke (majčina majka, naravno). Cipele kao da oživljavaju.

Prebacujem njenu malberi torbu preko ramena i pravim onaj plesni pokret kad podigneš obe šake raširenih prstiju. Zapanjujuće je šta odeća može da učini. Mogla bih da izađem odavde. Mogla bih da prođem pored morona ispred sobe i odem niz hodnik. Međutim, zaustavili bi me na izlazu. Ovo mesto je čuvano kao Fort Noks. Ali ne odlazim. Ne želim da odem. Treba mi ovaj mali predah u životu.

I tako vraćam stolicu do stola, sedam i počinjem da preturam po njenoj torbi. Nema novčanika, ključeva, niti bilo kakvih oštrih predmeta. To je morala da ostavi na prijavnici. Na dnu je uredno složeno nekoliko ovsenih pločica bez glutena, tu su njene ekstrajake mentol bombone, kutija tampona, ono uobičajeno. Nalazim nekoliko računa: restoran „Vagamama“ (pileći ramen £11,95, smuti £4,95. Znači, jede sama), „Buts“ (aha… taj svilenkasti izgled postiže koristeći preparate „Džona Frida“ za brinete po ceni od £9,95, „Braunova“ četkica za zube, £74,95. Ma daj! To je previše.) Torba joj je uredna, a ne kao moja. Gde je moja torba? Ja više ne nosim ručne torbe. One nisu namenjene štićenicama ovakvih ustanova.

Otkopčavam džep sa strane i nalazim njen telefon. Treba mi vremena da prepoznam sliku na ekranu, previše sam obuzeta pojedinostima. Tek kad sam se odmakla, videla sam o čemu se radi. To su otisci dečjih šaka u beloj glini kakve prave novopečeni roditelji ispunjeni opojnom ljubavlju prema svojoj novorođenčadi. Tada prvi put istinski shvataju prolaznost i već unapred žale za sadašnjim vremenima jer se strašna stvarnost ne može ignorisati. Jednog dana ta savršena sišćušna čudesna bića postaće deo ružne zbrke koju predstavlja čovečanstvo. Zato, u očajničkom pokušaju da sačuvamo to trenutno savršenstvo, utiskujemo njihove male šake u belu glinu kako bismo ih sačuvali kao čvrste dokaze.

Gledam svoj list, a glupi list gleda mene i veselo mi maše. Alija nisam vesela, daleko od toga. Osećam kako se u meni kovitlaju panika i tuga. Kuda sva ljubav ode?

Kud je sve nestalo? Gde je moja majka? Aktiviram telefon. Hoću da razgovaram s Karlom. Hoću da čujem njegov glas. U ovom trenutku ne mogu tačno da se setim zašto

smo razvedeni. Razlozi mi ne deluju bitno. Možda za nas dvoje još ima nade. Moram da razgovaram s njim.

Zurim u tastaturu. Nemam pojma koja je šifra telefona doktorke Robinson. Zato nastavljam da pregledam njenu torbu. Nalazim fotografiju proćelavog muškarca, verovatno Saja, koji svira fagot, obraza naduvenih kao u hrčka. Nalazim njenu vozačku dozvolu. Treba mi vremena da shvatim da je na dozvoli njena slika. Vreme nije bilo velikodušno ni prema njoj ni prema meni. Obe nas je žestoko opaučilo. Ona na slici izgleda tako mlado i srećno, preplanula i ozarena. Možda su ona i njen muž svirač s rančevima na leđima obilazili Himalaje, pomagali gladnoj siročadi, ili obnavljali gradove razorene zemljotresom. Da, kladim se da je on lekar koji radi za Crveni krst, ili se bavi nekim sličnim plemenitim zanimanjem. Njeno puno ime je Ema Elizabet Dejvis.

Sveta Ema. Kao što sam i mislila, Engleskinja do srži. Ima četrdeset sedam godina.

Nalazim njen datum rođenja i isprobavam različite kombinacije tih cifara na njenom telefonu. Ništa. Vadim njen mini-ajped, isprobavam nekoliko kombinacija njenog datuma rođenja i bingo, aktivirala sam ga. Nema vajfaja pa ne mogu mnogo da učinim.

Pregledam istorijat njenih pretraga, koji je zanimljiv, i proveravam šta je gledala na BBC ajplejeru. Ništa. Sedim tako neko vreme, u njenoj odeći, sa sadržajem njene torbe izručenim u svoje krilo i zamišljam da sam ona, da sam uspešna i proživljavam njene unutrašnje nemire. Zamišljam da sam neko drugi, neko normalan, sposoban da se izbori sa svojom patnjom. Ali koje normalan? I koja je u stvari razlika između normalnih i ćaknutih? Jedina razlika je što se jedna od nas davi. Jedna od nas je skliznula pod površinu jer više nije mogla da podnese teret. Uplašena sam. Želim nešto da učinim, ali ne mogu ništa. Moja majka bi znala šta da radi. Mnogo mi nedostaje. Zamoliću Karla da je dovede ovamo. Sigurno je zabrinuta. Možda je otišla u Australiju da poseti Dejvida.

Da, sigurno je to.

Sad bi trebalo da probudim doktorku Robinson, ali volim da je posmatram. Deluje mi bezmalo surovo da je budim iz tog slatkog dremeža. Ponovo pomeram stolicu do kreveta i još malo je gledam. Ovo je, najblaže rečeno, bila čudna seansa. Ali prošlo je sat vremena. – Doktorko Robinson? – tiho kažem, lice mi je veoma blizu njenom.

Ona otvara oči i gleda me. Na trenutak nema pojma ni gde je, ni ko sam ja. Onda shvata. Vidim kako se izbezumljuje. Mora da je zbunjena. Obukla sam njen sako.

– Nosite moj sako – obazrivo kaže ustajući iz kreveta. Skidam sako i stavljam ga na kraj kreveta. Da budem iskrena, potpuno sam zaboravila na to. Nadam se da ga nisam usmrdela.

Ona uzima sako i odlazi do svoje torbe. Tu zastaje. Znam šta misli. Vidim kako proverava svoj telefon, vreme, šifru, vozačku dozvolu. Sakuplja svoje stvari, odlazi u kupatilo i pokušava da popravi šminku u metalnoj mrlji od ogledala. Ne gleda me u oči.

Onda odlazi pravo do vrata čvrsto stežući svoju torbu. Želi da se što pre izgubi odavde.

Zaustavlja se i okreće se.

– Koni – kaže. Vidi se da joj je neprijatno, što nije ni čudno ako se ima u vidu kako je prošla ova seansa. – Izneverila sam vas i žao mi je. Razgovaraću sa svojim nadređenim.

– Ne – govorim prilično odlučno, uznemirena tom mogućnošću. – Ni sa kim nemojte da razgovarate. Neću ni ja.

Izgleda iznenađeno. Mislim da u njenim očima vidim nešto nalik zahvalnosti. I tračak straha. Ljudi me se plaše. Sama sebe se plašim. Tako sam usamljena.

– Tražim samo da dovedete moju majku da je vidim… molim vas. – Kao što sam već rekla, uvek gledam da iskoristim priliku.

– To ne mogu – kaže.

– Možete. Samo banite, nema svrhe najavljivati se. Ako nije kod svoje kuće, onda je kod nas. Samo idite i dovedite je. Kažite da ste došli po moju spavaćicu ili tako nešto.

Ona to ne želi. Pogled joj šara po podu, seća se povraćanja. – Ništa ne mogu da obećam. – Ali razmišlja o tome.

– Probala sam vaše cipele – kažem.

Ona na trenutak ćuti. Gleda svoje cipele. Možda se pita da li se sada u njima oseća drugačije pošto ih je nosila neka lujka. Ona mi se dopada, zaista. Ranjiva je kao ja. Ne želim da ode i da ostanem sama.

– Mogu li nešto da vas pitam? – kažem pošto mi se čini da bi ona zaista mogla da zna odgovor. Podiže pogled prema meni i kratko klima glavom.

– Kako svi ostali… funkcionišu? – pitam.

Mršti se nakrivivši glavu i osluškuje onog vuka.

– Zašto ulice nisu prepune sjebanih ljudi? – pitam. I vidim nešto nalik prepoznavanju u njenim očima. Stojimo tako u tišini koja ne smeta samo ljudima kao što sam ja i psihoterapeutima.

Odmahuje glavom. Ne zna. Mnogo je tužna. Mislim da je tužna koliko i ja. Tada, nemam pojma zašto baš tada jer deluje neprikladno i kao samopovlađivanje, počinjem da plačem. Ne mogu da se setim kad sam poslednji put plakala, ali kad god da je bilo, mislim da nije zvučalo ovako: kao rog kojim se dozivaju ovce zalutale u magli. I toliko je čudno osećati nešto (a pritom ne potonuti do dna) da se osećam bezmalo kao pobednik u svom jadu.

– U redu je – čujem je kako kaže. Ne znam da li umišljam, jer joj nije dozvoljeno da me dodiruje (niti da povraća u mom klozetu), ali osećam njenu ruku na svom ramenu pa se ponovo oglašavam kao onaj rog za ovce. Toliko mi nedostaje ljudski dodir.

Nedostaju mi moja deca. Nedostaje mi moja mama.

Molim vas, nemojte da me mrzite – sad sam jadna, njačem kao magare. – Zaista se ponižavam tim groznim preklinjanjem, znam to, ali odjednom mi se čini da je najvažnije da me ona ne mrzi. Ako ode iz ove sobe mrzeći me, osećam da bih mogla da poludim, to jest da postanem još luđa.

Ona odmahuje glavom. – Ne mrzim te – kaže i mislim da su to najdivnije reči koje sam ikad čula.

– Svi ostali me mrze – kažem. – Primećujem kako se njena ruka polako spušta s mog ramena.

– Možda te ne razumeju – kaže. Čujem kako Škripava dolazi niz hodnik. Čuje je i doktorka Robinson i odjednom mi se smeši onim ukočenim profesionalnim osmehom.

– Znači, vi me razumete? – Ona sa zebnjom gleda kroz staklo na vratima.

– Dolazi gospođa Ibrahim – kaže i oprašta se sa mnom kratko klimnuvši glavom.

– Ema! – vičem posežući za njenom rukom. (Nikad je nisam tako oslovila. To kao da ju je ukopalo u mestu.) – Ti me razumeš?

Uspostavljam vezu koju sam tražila: ona ne izbegava moj pogled. – Nastavi da pričaš svoju priču i doći ćemo dotle…

I onda odlazi ostavivši me da stojim nasred sobe kao odbačena igračka.

Ali sad sam zabrinuta. Nisam sigurna da želim da stignem tamo kuda smo se zaputile.

6.

Pregled u lokalnom domu zdravlja bio je čista lutrija. Tu je redovno radilo otprilike šest lekara opšte prakse i ako niste imali zakazano kod određenog lekara, dobijali ste onog koje prvi slobodan. Moja majka je, međutim, imala zakazan pregled kod određenog lekara, i to važan pregled. Čekaonica je bila krcata te smo jedva nekako sele na jednu klupu pored recepcije. Nažalost, žena s glasom i kožom dugogodišnjeg pušača koja je radila na recepciji bila je tvrda na ušima pa sam o boljkama svojih sapatnika u čekaonici saznala mnogo više nego što sam želela. Ja sam bila napeta i drmali su me hormoni, ali bila sam obećala majci da ću je odvesti lekaru. Otišla sam do njene kuće, gde me je ona nestrpljivo čekala na prozoru. Na moje iznenađenje, nosila je svoje najlepše minđuše i ružičastu cvetnu haljinu pa je izgledala kao da je krenula na svadbu. Pohvalila sam njenu odeću i to ju je malo umirilo. Pitala sam je kako se oseća, da li je i dalje hvata vrtoglavica, ali ona me nije slušala. Stajala je pred ogledalom u hodniku i prilično nasumično nanosila ruž. Kad smo sele u kola, kroz njene hulahopke sam videla da su joj cevanice prekrivene ogrebotinama. Radila je u bašti, ali je s onim crvenim mrljama oko usta izgledala kao da neće dobro proći u borbi protiv mišljenja medicinskih stručnjaka.

Prozivan je pacijent za pacijentom, a njihova imena su proletala ekranom ispisana jarkim tačkastim slovima. Moja majka je svako ime čitala naglas i prilično prijatnim glasom komentarisala moguće poreklo tih ljudi. Kad je njeno ime projurilo ekranom, bile smo takoreći poslednje u čekaonici. Pored sveg uzbuđenja zbog jarkih slova i mešavine pacijenata, obe smo bezmalo zaboravile zbog čega smo u stvari došle ovamo. „Sve će biti kako treba, mama.“ Primila nas je doktorka Ris Evans. Emili Ris Evans. Poznavala sam je. Deca su nam išla u istu školu i granica između privatnog i profesionalnog odnosa zbog toga je bila previše nejasna za moj ukus. Sebi sam uvek zakazivala kod drugog lekara. Obema nam je bilo neprijatno da se pogledamo prvog dana u jaslicama dok smo sa Džošom i Hanom tražile njihove plastične igračke po pesku. Prilikom našeg prethodnog susreta ona je petljala po mojoj ranjavoj vagini posle odlubljivanja posteljice. Neprijatne uspomene na otekle dojke i septične šavove opet su mi se vratile dok sam oduvavala pesak s plastičnog traktora. Sudbina nas je ponovo spojila u prvom razredu kad se Džoš bolesno zaljubio u onu njenu ćerku, fuficu. „Ja sam najtužniji čovek u Engleskoj,

mamice“, rekao mi je jednog dana kad se uplakan i sav balav vratio iz škole (takav izgled baš i ne privlači devojke, mili). Droljica Hana pokazala je gaćice Ejdanu O’Konoru. „Srce, plašim se da Hana može da pokazuje svoje gaćice kome god hoće“, rekla sam mu odgovorno. (I sama sam bila slaba na Ejdana. Bio je žestok klinac iz blokova, koji je navodno jednom rekao direktoru da odjebe. Skidam kapu tom dečku.)

Doktorka Ris Evans (morala sam da zadržim profesionalnu distancu) izgleda nije primetila ogroman trud koji je moja majka uložila i nisam mogla da joj to ne zamerim.

Uzgredni komentar da odlično izgleda i da joj je haljina lepa mnogo bi pomogao da se mama malo smiri. Međutim, čim smo ušle, ona je pažnju usmerila na mene. – Zdravo, Koni, kako si? – Kezila se. Mnogo se kezila i govorila je kroz stisnute zube kao trbuhozborac, što je bilo zaista uznemirujuće. Pretpostavljam da s tim istim osmehom ukočenih vilica iznosi mračne prognoze svojim pacijentima dok mlatara rukom u gumenoj rukavici. Emili Ris Evans spadala je među one žene koje se očajnički trude da budu omiljene u društvu, ali, nažalost, za rukom im polazi samo da svima idu na živce. – Pročitala sam tvoj intervju s onim… ovaj… kako se ono zvaše… s onim osramoćenim poslanikom? – rekla je. – Sjajan je. – Promrmljala sam „hvala“. – Ali Tom smatra da je malo nategnut… – Uvek je to radila. Uživala u spuštanju drugima. Čak nisam sigurna ni da je to namerno radila. To joj je verovatno bilo u krvi. Ja sam toga dana bila prilično podložna lošim kritikama i dozvolila sam da me Tom (njen do bola dosadni muž) i njegovo mišljenje pogode. Ja sam na Emili Ris Evans reagovala nagonski, celim bićem sam želela da pobegnem. Ona je narušavala tuđi prostor uvek stojeći koji centimetar preblizu i imala je veoma neobičnu naviku da vas odmerava tokom razgovara zadržavajući pogled na intimnim delovima vaše anatomije. Navikla sam da muškarci razgovaraju s mojim dojkama, ali nikad ranije nisam srela takvu ženu. I ona nikad nije zaista slušala šta joj se govori, a kako bi bila sigurna da neće ni morati, razvila je poseban način produženog treptanja kojim je sprečavala da je prekidaju. Bila je jezivo naporna. Posle svakog susreta s njom osećala sam se kao da je iz mene isisan život.

I tako smo jedna drugu pitale za decu. Hana, koja nije bila baš najbistrija, od četvrte godine je morala da ide na časove svega i svačega i išlo joj je „apsolutno sjajno“ u privatnoj superfensi školi Sveta štatijaznam ko, dok je Džoš, prosečno bistar, ali lenj, učio kako da s interneta protivzakonito preuzme sve što poželi u Državnoj školi za gluvarenje, odmah iza ugla. Naletala sam na Hanu u autobusu i zbunila se zbog njenog novog naglaska i prekomerne upotrebe reči „kao“ (u stvari, govorila je „ono kao“ ) u jednoj jedinoj rečenici. I tako, tokom prvog minuta sedenja na stolici i slušanja kako je Hana postala član veslačkog tima te kako osvaja planine za vojvodu od Edinburga (šta to uopšte znači?) pa kako posle dve godine učenja skoro tečno govori španski, osetila sam da moje rastuće nezadovoljstvo dobija novu komponentu: krivicu zbog traljavog obrazovanja koje sam pružila svom sinu.

Majka mi nije naročite pomagala pošto je sve vreme govorila: „Baš divno“, „Kako je samo pametna“, „Kakva sjajna škola!“, „Bravo, Hana!“. Poželela sam da lupim šakom o sto i skrenem pažnju na jednu važnu činjenicu: „Ne zaboravimo da Hana pokazuje piću momcima!“

I tako, sva poneta sopstvenim graktanjem, Ris Evansova se napokon obratila mojoj majci razvučenih usana nalik na nepomičan otvor za ubacivanje pisama, pogleda uprtog u posekotine na njenim cevanicama, i rekla: – Dobro, gospođo De Kadene. Jesmo li spremni?

Nisam vam pričala o svojoj majci, gospođi De Kadene, zar ne, doktorko R? Pokušaću ukratko da vam ispričam. Moja majka je ratnica. Uvek je bila neustrašiva.

Preplivavala je jezera, skakala s litica, palila vatru, videla sam je kako golim rukama zavrće šiju umirućem zecu, jahala konje u galopu, pentrala se na drveće, piškila u žbunju, a i gore od toga, s lakoćom je prilazila neznancima, ili otpušivala odvode i menjala gume, bez ustezanja se sunčala u toplesu i suprotstavljala vlastima. Iznad svega je cenila preduzimljivost i najviše ju je nerviralo što je mi nismo ispoljavali. Nama nisu postavljana ograničenja kao drugoj deci. Ona nije svesno odabrala taj pristup, jednostavno je bila takva. Odrasla je u divljini Nortamberlanda uz blago zanemarivanje, što je ona smatrala dobrim načinom gajenja dece. Obožavala je mog oca i on je zaista bio vredan toga. Taj akademik starog kova nije ni primećivao čime se zaista bavimo mi, ili ona. U stvari, on nije primećivao ništa što nije bilo na latinskom. (Jedna od mojih i Dejvidovih omiljenih zabava bila je da mu stavimo povez na oči i tražimo da nam opiše svoju odeću. Nije imao predstavu o tome šta oblači, ali baš nikakvu. „Nosim odeću za tenis“, rekao bi ponosno sedeći u trodelnom odelu.) To verovatno objašnjava i zašto smo živeli tamo gde smo živeli: u jednom budžaku severnog Londona. Mogli su da se presele da su hteli, ali njima izgleda nije smetalo što jedino naša kuća u celoj ulici nije bila oronula, ili u vlasništvu opštine, naseljena bespravnim stanarima, narkomanska rupa, stecište poklonika Hare Krišne (bože Ganeša, kako su oni voleli da udaraju u bubnjeve i zapevaju), niti, što je bilo pomalo čudno, manastir. Moja majka je obrazovala bučne aktivističke grupe koje su se sastajale u našoj kuhinji. Te grupe su obično činili samo ona, moj otac (koji bi prokrijumčario neku knjigu o renesansnoj filozofiji) i stara sestra Gvendolin. Organizovali su kampanje, sakupljali smeće, ležali na ulici kako bi sprečili prolazak teretnjaka (tati je to bila dobra prilika za čitanje) i borili su se protiv ukidanja autobuskih linija. Tužila je opštinu otvoreno odbijajući da plaća komunalne usluge, dobila slučaj i postala prva osoba u istoriji pravosuđa koja ne mora da plaća dažbine opštini. Svi lokalni policajci znali su je po imenu (Džulija) jer ih je po dva-tri puta sedmično zvala zbog nekog incidenta koji je pokušavala da reši: zbog desetogodišnjeg duvača lepka kog je našla kako leži u sopstvenoj povraćki, zbog skinheda koji je mahao oružjem… „Spusti pištolj, mladiću!“ Nju ništa nije moglo da zastraši. Čak ni muškarac koji se pojavio iza nas iskočivši iza drveta dok smo se šetale veoma zabačenim delom zelene površine prepune smeća, izrovane i zarasle u korov, nedaleko od naše kuće.

Mahnito je masturbirao gledajući nas. „Pogledajte me! Pogledajte me!“, vikao je razmetljivo stežući svoj ponos debelim prstima. Moja majka me je gurnula iza sebe (ja sam se ukopala u mestu, potpuno hipnotisana tim čudovišnim prizorom). Onda je stala tik naspram njega i rekla onim svojim glasom rezervisanim za stvarno loše ponašanje: „Sram te bilo! Sklanjaj svoj penis, ti odvratni mali čoveče!“ Na moju zapanjenost, odvratni mali čovek je odmah briznuo u plač (ali nije sklonio svoj penis). Ispostavilo se

da se zaista stidi sebe i onda je ona sledećih dvadeset minuta provela tešeći ga najednom panju dok sam se ja šetala naokolo šutirajući upotrebljene kondome. Stičete li predstavu, doktorko R, o mom poreklu, o tome koje žena koja me je rodila?

Pa, s tugom priznajem da je moja borbena majka konačno bila poražena. Njeno neustrašivo srce prožeto je strahom dok je Alchajmer trese u svojim nervoznim čeljustima. Srećom, pre desetak godina doselili su se nedaleko od mene i zapanjili se kad su videli da neki ljudi žive u ulicama bez razbijenih prozora i koriste toalete. Ali sada svakodnevno, a ponekad i svaki čas, biciklom dolazi do moje kuće potpuno izbezumljena. (Šta će ona da radi ako prodamo kuću? Moram da budem blizu nje, zar ne razumete, doktorko R? Ona će nastaviti da dolazi na svom biciklu nesvesna da u kući sada žive novi stanari. Sedeće u njihovoj kuhinji, nameštaće im krevete, ulaziće u njihove kade.) Zato što je upala u vrtlog rastrojenosti koja je ostavlja bez daha. Zbunjena je, potonula, zamuckuje i guta knedle, strah i zabrinutost joj izbijaju iz svake pore.

Trudim se da je umirim šapućući nežne besmislice dok mi ona priča o tome kako se najnoviji krtičnjak u bašti pretvorio u pravu planinu. Ne može da nađe markicu ili sapun, ne zna gde joj je torba, ni koliko kesica čaja da stavi u šolju. Sam život joj je postao neprijatelj i na svakom zastrašujućem koraku napada je iz zasede.

A opet, uprkos svemu tome, doktorko R, moja mama je još tu. Zadržala je svoju saosećajnost, emotivnu inteligenciju i brižnu dušu ispunjenu ljubavlju. Ona je i dalje moja mirna luka, moje sidro, moje utočište. Ona je moja istinska zvezda vodilja.

Stiskala sam joj ruku osećajući snažan zaštitnički poriv prema njoj. Objasnila sam doktorki Ris Evans da pre testiranja treba da zna kako se moja majka oseća slabo i vrti joj se u glavi. Ona se iskezila, podigla prst i pozvonila sestri koju je upitala ima li vremena za jednu brzu analizu krvi. Onda je doktorka Ris Evans pogledala u svoju strašnu beležnicu.

– Dobro, gospođo De Kadene, da počnemo?

Moja majka je sada bila veoma napeta, ali usredsredila se koliko god je mogla.

– Hoću da zapamtite tri reči… i tražiću od vas da mi ih ponovite na kraju testiranja.

Važi?

– Važi – ponovila je moja majka kao da je to jedna od reči. – Jabuka. Konj. Utorak.

Moja majka se nasmejala oduševljena što će test kog se užasavala biti tako blesavo lak. – Jabuka. Konj i… utorak – rekla je dok su njene usne nekoliko puta ponavljale te reči.

– Dobro – kazala je doktorka Ris Evans. – Možete li mi reći koji je danas dan?

– Utorak! – rekla je moja majka s velikom samouverenošću. Bio je petak.

– Dobro – rekla je Ris. – A možete li nam reći ko je naš aktuelni vladar?

– Naravno da mogu! – kazala je moja majka, sada već prilično zadovoljna sobom. – Kraljica Elizabeta Druga.

– A kako biste se zaštitili od kiše?

To pitanje ju je zateklo i provela je neko vreme ponavljajući ga. – Kako bih se zaštitila od kiše? Podigla bih sklonište?

– rekla je kao da se ovde ispituje njena preduzimljivost. Taj odgovor je donekle imao smisla, zar ne, doktorko R? – Mogla bih da zapalim vatru – nastavila je.

Doktorka se ponovo iskezila. – Dobro. A koliko je devet plus osam?

– Ovaj… devet plus osam je… ovaaaj… osamnaest… ne…

– unezverila se. Imala je ogromnu želju da položi taj test, da joj kažu da je sve kako treba, da ne gubi razum. – Ne mogu da se setim pa da me ubiješ. – Nasmejala se.

– Nema veze. Možete li da mi, slovo po slovo, izgovorite reč „poteškoće“?

– Poteškoće. P… o… t…. e… š… k… o… ć… e. – Ohrabrujuće sam joj se nasmešila. U tome se uvek odlično snalazila. Ovo je bilo ponižavajuće za nju.

– To je divno. A kojih reči sam vas zamolila da se setite na početku testa?

– Oh… – rekla je. Izgledala je zbunjeno. Nije imala pojma o čemu doktorka govori.

– Sećaš se, mama? – kazala sam. – Na početku si dobila tri reči koje je trebalo da zapamtiš?

– A da! – rekla je zadovoljna što sam se umešala. – Hvala ti, dušo. Koje ono behu?

Stani malo. O, dođavola! Zvezdana?

– Da! – rekla sam joj i ona je izgledala veoma zadovoljna sobom. Zvezdana je ime ponija kog je imala u detinjstvu. Konj – poni – Zvezdana. U tome je bilo logike, ja bih joj dala pola boda. Ali doktorka Ris Evans nije bila oduševljena.

– Ne brinite – kaže. – Bili ste sasvim dobri. – Ali moja majka deluje utučeno uprkos dragim uspomenama na Zvezdanu i galopiranje poljima. Upravo tada je ušla sestra s opremom za analizu krvi i sela pored moje majke. – Hvala ti, Sebo – rekla je doktorka Ris Evans i zadržala pogled na mojim grudima nakon što je obratila pažnju na marku i model mojih cipela.

– Pa, kako je Nes? Ne viđam je – rekla je dok je Sebo zavrtala rukav mojoj majci.

Videlo se da je doktorka Evans čekala da mi postavi to pitanje i bila je oduševljena što me je sad saterala u ćošak u svojoj ordinaciji. Nije to pitala jer je bila zabrinuta, već zato što je htela da tračari. U njenom glasu se nepogrešivo osećalo uzbuđenje. Čula sam to kod još nekih ljudi kad su se raspitivali o Nes i Liji (izgleda da sam se bila našla u ulozi njihovog predstavnika za odnose s javnošću).

– Videla sam Liju na roditeljskom sastanku… – nastavila je namećući temu. To je bila još jedna važna osobina doktorke Ris Evans: opčinjenost slavnim ličnostima. Čak i dok je nabrajala Hanine silne uspehe, nije se uzdržala od ubacivanja nekoliko imena roditelja Haninih drugarica, čuvenih kuvara i fudbalera. To je trajalo sve dok moje lice nije iscrpilo sve izraze oduševljenja. Jadna Lija. Na svim školskim okupljanjima doktorka Evans napadala ju je kao posebno uporna vrsta herpesa.

– Nes je dobro – odgovorila sam. Nisam nameravala da o tome razgovaram s njom.

Ali moja majka je očigledno smatrala da je i dalje testiraju te da je naletela na pitanje na koje zna odgovor (obično nije bila brbljiva).

– Sad jeste – rekla je – ali bilo joj je grozno! – S vremena na vreme moja majka bi se bacila na sećanje koje joj prolazi kroz glavu brzinom geparda što zaskače jelena u kasu. Tačno sam znala čega se setila. Na dan kad je Lija napustila svoje ne tako srećno porodično gnezdo, Nes je došla kod mene bosa i zbunjena. Nisam bila kod kuće,

intervjuisala sam nekog naftnog magnata u centru. Slučajno se desilo da je moja majka bila tamo i nešto tražila, ali odavno je bila zaboravila šta. Ona je bila savršena osoba za teške trenutke, srca punog saosećanja i glave ispunjene haosom (možda neki neuzburkan um i ne može da ponudi jednostavnu utehu). Primila je uzrujanu Nes, bez sumnje je zagrlivši. Kasnije, kad sam se vratila kući ušavši na vrata u prizemlju, njih dve me nisu čule. Zastala sam na vratima dnevne sobe i zatekla ih na kauču. Nes je bila dopola oslonjena na grudi moje majke, opruženih nogu poput starog, lenjog psa, dok je moja majka nežno provlačila svoje spretne prste kroz njenu kosu tiho joj pevajući istu onu uspavanku koju je pevala meni kad sam bila mala, „Zlatni snovi“. (Mog oca nije zanimala nikakva muzika nastala posle petnaestog veka, ako se izuzme kratak flert s jodlovanjem. On je uvek nepokolebljivo tvrdio kako su „Bitlsi“ pokrali stihove iz jedne drevne pesme nepoznatog autora.) Zvuči čudno, ali isprva sam pomislila da i Nes peva jer je ispuštala jedva čujan zvuk nalik na cviljenje, ali ubrzo sam shvatila da je to zvuk tuge, zvuk jecaja na ivici sna. Nijedna od njih me nije primetila. Stajala sam tamo upijajući taj prizor, tu živu sliku saosećajnosti između dve osobe koje sam volela najviše na svetu i odmah sam shvatila šta se desilo. Onda sam iza vrata sa strane primetila Karla kako sedi u fotelji sa slušalicama na ušima i na svom telefonu igra igricu Fudbalski menadžer.

Kad se osvrnem na taj događaj, mogu reći da sam čak i tada bila svesna koliko je taj dan bio važan, iako, moram dodati, ne i kuda će nas odvesti. Bio je to kraj jednog doba. Lija je otišla. Nes je bila rastrojena. Međutim, njena nesreća kao da je pokrenula nešto u mojoj majci. Možda joj je dala neki cilj. Odavno je nisam videla tako bistrog uma. Dala mi je znak da spremim kupku za Nes, što sam i učinila. I da joj skuvam čaj, što sam takođe uradila. Ona je spustila čaj pored usnule Nes i izmigoljila se ispod nje, a onda me je odvela u kuhinju sa bezmalo vojničkom odlučnošću. Kaskala sam za njom, kao uvek začuđena koliko mladalački moja majka izgleda otpozadi, lako bi mogla proći kao tridesetogodišnjakinja. U kuhinji mi je rekla da deci spremim ručak. – Ivi je izašla, ali Poli je na spratu s Eni. – Tih kratkih dvadeset minuta ponovo sam imala majku s hrabrim srcem i praktičnom saosećajnošću. Pitala me je šta se desilo i bez osuđivanja saslušala dok sam joj objašnjavala da ništa od toga nije bilo neočekivano. Odavno su se svađale, a na našem poslednjem letovanju, Lija čitave dve nedelje bezmalo ni reč nije progovorila sa Nes. Njoj sve to kao da je bilo nepoznato, iako sam joj nekoliko puta pričala kako njihova veza propada. – Jadna Nes. Jadna deca. Jadna Lija – rekla je ravnodušno. Pošto je trenutak ili dva gledala kroz kuhinjski prozor, dodala je: – Lija ima petlju – što mi je zvučalo čudno. Onda me je privukla sebi i rekla: – O, dušo, ovo će biti čudne okolnosti za sve vas. – Zatim je počela da raščišćava po kući, ali primetila sam da je telefon spustila u frižider, a mleko u ormar sa sredstvima za čišćenje, a kad se Nes uteturala u kuhinju, okrenula se prema njoj i rekla: – Vanesa, izgledaš grozno, jesi li dobro? – To je najgore kod Alchajmera, zbog te bolesti delujete bezosećajno. A to jednostavno nije pošteno.

– Je li bilo nekog sa strane? – upitala je doktorka Ris Evans moju majku s pohotnim sjajem u očima. Svi su pretpostavljali da je Lija imala nekog sa strane. A

obično i jeste tako, zar ne doktorko R? Treba nam neko treći da nas zaista pokrene, da nas šutne u zadnjicu. Šta je pokrenulo Liju? Jedino što mi pada na pamet jeste da je bila jezivo nesrećna ako je mogla tako nešto da učini svojoj porodici. Bila je nezadovoljna, to smo svi znali, ali na to smo se nekako navikli, bezmalo smo se šalili na račun toga. Za jednu Novu godinu je odlučila da počne da hoda poletnije jer je verovala kako bi joj to moglo pomoći da se oraspoloži. Bila je takva otkako je poznajem. Bila sam sigurna da nije imala nikog sa strane. To je ono što me je oduševljavalo kod Lije. Volela je jednostavan, čist život, bez zbrke. Želela je da promeni nešto i to je i učinila.

Ostavila sam Nes u kupatilu na spratu da kuka u kadi, a onda sam svratila u Eninu sobu i zatekla nju i Poli izvaljene na krevetu. Eni je gladno njušila Poline prste dok su gledale nešto smešno na Jutjubu. Zagrlila sam Poli. Mirisala je na čokoladu. Posle trenutak-dva rekla je: – Ne vidim ekran, Koni – pa sam je pustila.

Nes je nepomično ležala u kadi glave okrenute na stranu, šake prebačene preko grudi poput ranjenog Svetog Sebastijana. Znam, nije bilo u redu iskoristiti taj trenutak za tako nešto, ali Nes je uvek bila neobično stidljiva kad je trebalo pokazati svoje telo.

Uprkos tome što smo zajedno bile na mnogo odmora i izležavale se na brojnim plažama, to je bio prvi put da sam zaista videla njeno telo u svoj njegovoj nagoj veličanstvenosti. I zaista je bilo veličanstveno, sa sve strijama i neurednim dlakama. Karlu je već bilo dojadilo to što sam neprestano pričala o tome kako je savršena i skretao mi je pažnju da je ravna kao daska te da nema dupe, da čovek nema za šta da je uhvati. (Alija sam smatrala da je to lepo. Dođavola, muškarci nam zaista šalju dvosmislene poruke.

Uostalom, kad je on poslednji put „uhvatio“ mene? Samo priča uprazno. Ako ćemo pošteno, mi nikad nismo ni vodili ljubav žestoko se „dohvativši“. Upuštali smo se u površni odnos jednom mesečno, kao što, pretpostavljam, i vi radite, doktorko R. Hej, ponekad ludujemo čak i po dve noći zaredom. (Inače, nedavno sam pitala svoju majku koliko često ona i moj otac vode ljubav, a ona je rekla: – O, dušo, u poslednje vreme skoro nikako, otprilike jednom u dve nedelje. (Šta, jebote?))

– Kako je Poli? – upitala je Nes okrenuvši se prema meni. Imala je podočnjake lepe zelenosmeđe boje.

– Gleda Jutjub. Ivi i Džoš su i dalje napolju. (Ivi i Džoš su sad zvanično bili momak i devojka. Čudno, pomalo incestuozno, ali lepo.)

– Bilo je grozno, Kon. Poli je samo otrčala i sakrila se pod svoj krevet plačući. Ivi je izjurila iz kuće i zalupila vrata za sobom.

Biće one dobro, deca su prilagodljiva – rekla sam. Ponekad nam je dovoljna samo neka jeftina fraza da bismo nastavili dalje. Ni vama ne bi škodilo da ih češće koristite, doktorko R. Treba da povedete računa o tome, umete da delujete pomalo ledeno.

– Biću kao one raspuštenice koje niko ne poziva na večernje zabave… – rekla je Nes. Stisnula sam joj prste na nogama. – Ne, nećeš. Otimače se o tebe ako to poželiš.

– Obećaj da ćeš me pozivati.

– Naravno da hoću. Svake večeri možeš dolaziti ovamo na večeru, draga.

– Ne želim da budem sama. – Bila je tako slomljena, skrhana od bola. Bilo je uznemirujuće, ali, moram priznati, i opčinjavajuće videti takvu ranjivost.

– Nećeš biti sama, obećavam. – Spustila sam se na kolena pored ivice kade i došlo mi je da i sama zaplačem. Ponekad se činilo da smo jedna duša u dva tela.

Sve je to bilo veoma tužno. Karl i ja smo te večeri ležali u postelji pretvarajući se da čitamo. Oboje smo zurili u tavanicu, bez reči, svako u svom svetu. Dok smo razmišljali o posledicama, na mene kao da su naletali mali talasi. I moji sopstveni temelji bili su uzdrmani. Znam, doktorko R, to je sebično, ali srce mi se cepalo zbog naše porodice. Nas osmoro smo činili tako bezbedno okruženje. Postali smo nerazdvojni, živeli smo u njihovoj kući i oni u našoj, zajedno provodili odmore poslednjih sedam godina, u stvari, najviše smo voleli da zajedno odlazimo na odmore.

Na kraju smo se tako saživeli da smo nas osmoro bolje funkcionisali zajedno nego dve četvoročlane porodice odvojeno. Lija i Karl su išli da igraju golf, dok smo Nes i ja išle u duge šetnje duž obalu, ili smo čitale u kući. I tako smo stigli do velikog pitanja: šta smo mi bez njih? Nisam bila sigurna. Da bismo saznali kako stoje stvari u našoj vezi, trebalo je da ostanemo sami.

Nisam samo o tome razmišljala. Bila sam pomalo ljubomorna. Lija je imala petlju da se otme, oslobodi se svega, svih onih zgodnih normi naše prijatne, male samozadovoljne zajednice. Više nije volela Nes i otišla je. Usudila se da rizikuje. Moja majka je bila u pravu, imala je petlju.

Trebalo je da Karl i ja ležimo u sve gušćoj tami čvrsto se grleći i govoreći: „Sve će biti u redu, nikad nećemo izgubiti jedno drugo, nikad se nećemo razići“. Ali nismo to učinili. Plutali smo svako za sebe, na talasima okeana koji je predstavljao naš krevet.

– Moramo paziti na Nes, Karle. Zabrinuta sam za nju.

– Pa, može da dolazi kod nas, da jede s nama, deca mogu da borave ovde… – Bio je tako dobar, kao uvek. Čak mi je rekao i da moji roditelji mogu doći da žive s nama.

Ako moj otac ne bude mogao da brine o mojoj majci, ona može doći da živi kod nas.

(Imao je dobre namere, ali znala sam da zapravo znači da ću ja brinuti o njoj pošto je Karl često bio odsutan zbog snimanja. I, koliko god to bilo lepo od njega, doktorko R, obe znamo da on ne ume da koristi mašinu za veš, tako da bi sav teret pao na mene. A kako bih podnela sav taj pritisak zbog posla, brige o deci, kući i svojoj majci?)

Ležeći tako u večernjem sumraku odjednom sam osetila užas pred neizvesnom budućnošću. Posegnula sam za njegovom rukom i on mi je stisnuo prste. Oboje smo ignorisali ogromnog slona koji se vrzmao po sobi oko nas. Bilo je više nego očigledno da bi sad trebalo da vodimo ljubav, da nam treba taj izraz jedinstva, ali nijedno od nas nije imalo dovoljno poleta.

Doktorka Ris Evans je slušala svaku reč moje majke, koja je pokazala svoju izuzetnu moć pamćenja kroz podrobne opise toga dana: šolje za čaj, kako je Nes bila odevena, šta joj je ona pevala… Međutim, ubrzo je počela da se ponavlja i naglo je prestala da deli informacije kad je primetila ogromnu iglu koju je sestra držala izbacujući providnu tečnost pre ubadanja. Moja majka je kriknula i uhvatila me za ruku.

– U redu je, mama – kazala sam. Ja strah od igala smatram potpuno razboritim. Samo

budali ne smeta da je bodu. – Samo gledaj u mene – pomilovala sam je po koži nalik hartiji. Oči su joj odjednom pobelele i ispunile se suzama i nemirom. Njen blistavi plavi ajlajner se razmazao, a nekako je uspela i da se oko nosa umrlja svojim ružem boje ciklame, zbog čega je izgledala tragikomično. Trgnula se kad joj se velika igla zarila u kožu, jezivo bledu u poređenju s tamnim abonosom bolničarkine šake. – O čemu sam ono pričala, dušo? – upitala me je.

Nes je u početku mnogo patila. Međutim, razborita kakva je bila, ubrzo je uspela da se sabere. Nakon što bismo obe završile s poslom, ona i deca su večeri uglavnom provodile kod nas. Deca su radila domaći, ona je telefonirala u našoj kuhinji, a ja sam kuvala. Popile bismo bocu crnog vina. Ako bi Karl bio kod kuće, ponekad bi nam spremio nešto fino. Opasno je baratao vokom. Ponekad bismo gledali film. Obe porodice, bez Lije, naravno, okupile bi se oko televizora subotom uveče i uživale u svojoj dozi savremene adaptacije „Bedlama“. Takva postavka uskoro je postala uobičajena. U tom periodu, moj dragi otac je morao da ugradi pejsmejker, a primetila sam da i on ima određenih problema s pamćenjem. Zato sam trčala između naših kuća i lekara, zabrinuta što ću morati da obezbedim negu za svoje roditelje. Moja majka se pojavljivala kod nas kad god bi poželela i pitala Nes kako su Lija i deca. Nes joj je svaki put strpljivo iz početka objašnjavala kako joj se brak raspao sve dok joj to u jednom trenutku nije dosadilo te je samo odgovarala da su dobro. Meni je Lija nedostajala mnogo više nego što sam očekivala. Njena mračna zamišljenost delovala je iznenađujuće utešno. Na kraju se vratila kući da pokupi sav svoj nameštaj i imovinu. Za sobom je ostavila zjapeće praznine na zidovima i po sobama. Nes i ja smo sedele neko vreme i gledale tu pustoš, a onda smo se odvezle u „Ikeu“ i odabrale jeftine komade nameštaja vedrih boja kojima smo popunile prostor. Ona je iz ćefa sebi kupila simpatičan zidni sat s kukavicom koja je svakog sata izletala i kreštala. Rekla je da je to zabavlja. Saglasila sam se da je to dobro.

Moram da priznam: povremeno sam želela da nam da samo malo mira. Mislim da nije bilo dana da se ona i njena deca nisu pojavili u našoj kući. Želela sam da samo ponekad provedem veče sama s Karlom, ili da pozovem druge ljude u kuću, a da i Nes ne mora da bude tu. Pomalo sam počela da se gušim. A možda sam i ja njoj počinjala da idem na živce. Sećam se da je počela prilično otresito da razgovara sa mnom. Jedne večeri, dok smo nas troje išli prema pabu, rekla je: – Kosa mi je stvarno grozna… – Bilo je čudno što je ona rekla tako nešto jer je to bilo tako ženskasto, a, osim toga, znala sam da je zadovoljna svojom kosom i smatrala je da ima divnu kosu. Umela je da je zabaci na poseban način, koji je mene bio počeo samo mrvicu da nervira. Svesno je flertovala radeći to. Videla sam kako izgleda kad svoj šarm usmeri na razne ljude u školi, muškarce i žene. Nekoliko puta bi zatreptala i zabacila kosu i oni su bili spremni da joj jedu iz ruke. (Jesam li bila ljubomorna na njenu slobodu? Možda. Ali sam u isto vreme i motrila na nju poput jastreba, to morate razumeti. Iskreno sam smatrala da ona zaslužuje samo dobro. Davala sam sve od sebe da je razveselim. Jedan vikend smo provele bojeći pod u belo i zidove u plavo, uklanjajući tragove Lijinog uticaja. Predložila sam joj da i ona sama promeni stil. Oduvek sam žarko želela da joj odaberem neke krpice pošto nije

baš imala stila. Obavile smo kupovinu. Izgledala je prelepo. Kupila sam joj šminku zagasitih tonova pošto joj se dopadalo kako to meni stoji. Stvarno je izgledalo da je živnula. Ponovo je počela da se zabavlja. Osećala sam se kao da posmatram pupoljak kako se rascvetava. Za četiri meseca bila je u punom cvatu. Mrsko mi je da priznam, ali draža mi je bila kad je nevesela, bezvoljna i bespomoćna, jer mi je to omogućavalo da zablistam u tom našem prijateljstvu. Ponovo je počela da izlazi na sastanke – jedna je stvar to što je bila s Lijom a sasvim druga što je provela veče mazeći se s nekom konobaricom. Nisam se najbolje snalazila. – Kosa mi je stvarno grozna… – rekla je razvlačeći svoje lokne. – Sva je… – tražila je pravu reč. Šetali smo se nasipom, ja sam bila iza nje, a Karl ispred. Nosila je onu prelepu haljinu koju sam joj našla u „Urban autfitersu“, a ja sam se divila njenim prelepim nogama. – Oštra? – sugerisala sam jer sam zaista mislila da je pomalo poput grive i verovala sam da je to reč koju je tražila.

Vidite, ona jeste imala mane, nisam bila zaslepljena. Pa, ona se naglo osvrnula s ogorčenim izrazom lica. Cele večeri je bila uvređena i ljuta na mene. U pabu me je naglašeno ignorisala okrećući svoju stolicu od mene.

– Jabuka! – povikala je moja majka pobedonosno dok se krv iz njene ruke slivala niz plastičnu cevčicu. – Jabuka, to je bila jedna od reči!

Doktorka Ris Evans se nasmešila i dodala sestri malo vate. – Odlično! Jabuka! – nije mi se dopao njen nadmeni ton. – Mnogo ti hvala, Sebo – rekla je otpuštajući sestru.

Moja majka se oraspoložila. – O, da! Mnogo vam hvala. – Smešila se sestri, ali onda je shvatila da ne može da se seti imena koje je upravo čula. – Ee… eee… Ebola – povikala je prilično ubeđena da je pogodila. Mogla sam da shvatim kako je to povezala: slični samoglasnici, stalne vesti o eboli, boja kože sestre Sebo. Bilo je logike u njenom načinu razmišljanja. Odjednom me je duboko dirnula sudbina moje jadne stare mame s klovnovskom šminkom i nemarnim, ali ne i zlonamernim rasizmom. Dirnuo me je užasan gubitak sopstvene ličnosti kroz koji je prolazila.

– Mislim da moram da napuderišem nos – rekla je dižući se na svoje izgrebane noge tanke kao pritke. – I ja sam ustala da joj pomognem, ali me je doktorka Ris Evans zaustavila spustivši šaku na moju podlakticu. Upitala je Sebo da li bi ona preuzela tu čast na sebe, što je bilo pomalo bezobrazno ako se ima u vidu uvreda koja joj je upravo bila upućena.

Izašle su iz ordinacije. Bilo mi je neprijatno kad smo nas dve ostale same. Nevoljno sam sela i počela da tražim telefon po svojoj torbi pokazujući da ću strpljivo sačekati da se moja majka vrati. Onda sam, kako bih ublažila prikrivenu grubost svog postupka, rekla: – Da, znam da joj se stanje pogoršava.

Doktorka Ris Evans me je gledala. Nije me gledala ni u grudi ni u cipele, već u oči.

Ta tišina mi je bila neprijatna, pa sam je prekinula. – Niko od nas se iz ovoga neće izvući živ…

– A ti? – upitala je kao pravi lekar, što je i bila, iako sam ja to smetnula s uma. – Kako se ti boriš?

Bila sam iznenađena tim pitanjem. – Ja? – upitala sam.

– Da, kako kod tebe stoje stvari?

Bila sam zapanjena. Otkako se moja majka razbolela, niko me to nije pitao. Pitali su kako su mi roditelji, deca, Karl, Nes. Ali niko nije pitao kako sam ja.

– Da… – rekla sam.

Osećala sam se nezaštićeno. Oči su počele da me peckaju. Ona je to videla. O, ne, posle ovoga će mi piti krv na svim božičnim vašarima.

Moje brige su delovale sitno u poređenju s nevoljama drugih, ali otkako su se Lija i Nes razišle, nisam se osećala baš najbolje. Moj otpor se slamao. Osećala sam kao da se krunim, ne dramatično, već komadić po komadić. Koliko god vredno da smo Karl i ja radili, uvek smo bili na ivici finansijskog opstanka i svakog meseca smo sve dublje tonuli u dugove. Činilo se da nema izlaza. I sam posao je bio težak. Napisala sam članak o generalnom direktoru jedne farmaceutske kompanije za dnevne novine i u odeljku za komentare zasuta sam najotrovnijim ličnim napadima u nizu kom nije bilo kraja. Znam da to sad tako ide, ali ako nikad niste bili meta takvog napada, doktorko R, teško je objasniti. Kao novinarka, trebalo bi sve to muški da podnesem, danas je to sasvim uobičajeno, niko me nije terao da javno iznosim svoje mišljenje. Alija nikad nisam umela muški da podnesem nešto i, što je najgore, uplela sam se u raspravu braneći svoje gledište. To je onda otišlo tako daleko da su mi mi pretili silovanjem uz nekoliko zajedljivih komentara da sam previše ružna za redaljku. Ko su, dođavola, ti ljudi? Druga stvar koja me je strašno uznemirila – a to je stvarno bilo jadno i nezrelo – bilo je to što sam na Fejsbuku videla fotografije svih svojih prijatelja sa fakulteta na zabavi na koju nisam bila pozvana i, iznenađujuće, to me je do srži pogodilo i noćima razdiralo. Povrh svega, Karl je bio na poslovnom putu, tako da sam sama brinula o deci i pokušavala da se staram o svojim roditeljima koji su sve brže propadali. Postajala sam sve zabrinutija za njihovu budućnost. Svaki slobodan trenutak provodila sam u njihovoj kući pokušavajući da sredim rusvaj koji je u njoj vladao. Džoš je, izgleda, zaključio da sam budala. Sve što sam govorila kao da mu je bilo smešno i dočekivano je prezrivim šmrktanjem. Iz škole su se žalili na njegovo ponašanje, a i Eni je imala problem. Na igralištu se potukla s jednim dečakom i poslala ga u hitnu. Činilo mi se da gubim na svim frontovima. Osećala sam da se Nes i ja sve više udaljavamo. Njen život se sad promenio i potpuno je koristila vikende bez dece. Ponovo je otkrila slobodu i često je vikende provodila po spa-centrima sa svojim starim prijateljicama. Uvek me je nagovarala da pođem s njom, ali naravno, nisam mogla, jer ja sam bila čuvar zamka.

Osećala sam se pomalo odbačeno, više joj nisam bila najvažnija, započela je nov život.

Osećala sam se izolovano i usamljeno. Gubila sam previše toga odjednom i te nedelje sam se budila s jasnim osećajem da se na obzorju pojavio talas nesreće koji preti da me preplavi.

– Mnogo toga te skolilo odjednom… – rekla je doktorka Ris Evans. – Nije sramota priznati da ti je teško.

U tom trenutku Sebo je provirila na vrata. – Je li se gospođa De Kadene vratila ovamo? – upitala je. Doktorka Ris Evans i ja smo se zgledale i onda brzo ustale. Moja

majka je nestala. Pojurile smo oko zgrade i na kraju je našle kod piljara iza ugla kako razgovara o receptima za jela od patlidžana.

Eto, doktorko R. Toga dana je moja majka počela da guta floradiks, a ja sam počela da se kljukam lofepraminom.

7.

Ema nije poznavala ovaj deo Londona i da nije bilo Gugl mapa i efikasnog ženskog glasa s australijskim naglaskom koji joj je davao uputstva, uopšte ne bi imala predstavu kako da stigne tamo. Odlučila je da dođe pre samo sat vremena. Iako je ostavila brojne poruke, niko nije odgovorio na njene pozive. Nameravala je da ode na čas joginske meditacije i da ostatak dana provede sa Sajem. Ema je volela da ima jasan dnevni raspored. Međutim, Saj je, na zabeleživši to u dnevnik obaveza, otišao na probu s orkestrom. Bližio se njihov redovni godišnji koncert, a ove godine fagot će čak imati solističku deonicu. Onda je odustala od joge. Centralno grejanje je bilo pojačano, a pre ponižavajućeg uvlačenja u odeću za jogu trebalo je obaviti opsežne pripreme. Brijanje i pranje kose bili su neophodni. U pozi guštera lako ste se mogli naći neprijatno blizu određenih delova tela nepoznatih ljudi. Činilo joj se da ona uvek nekako završi pored neke dvadesetogodišnjakinje od gume u modernoj opremi za vežbanje pored koje se oseća ogromnom, starom i smotanom. Novo sramoćenje sledi na tuširanju. Napupele cure jedrih grudi, s venerinim brežuljcima podšišanim uredno poput Hitlerovih brkova skakuću naokolo posmatrajući Emin neukroćeni žbun dok ona nesigurno žuri prema kabini. Nekada davno, kad su se ona i Saj tek bili upoznali, imala je običaj da ide na depilaciju, ali čak i tada je depilirala samo prepone. Nije mogla da se seti kad je prestala da se gnjavi time. Kao razlog je navodila feminizam, međutim, glavni uzrok njenog nemara bila je lenjost. Ali zašto je bila lenja? Kad je prestala da se trudi? Kad je sebe prestala da doživljava kao seksualno biće? Kako je izgubila libido? Znala je da je sve to još uvek prisutno negde ispod površine. Povremeno bi je obuzimala želja, ali to je postala njena tajna koju nije delila sa Sajem.

– Skrenite desno u Fulam palas roud – rekla je Australijanka upravo kad je Konin unutrašnji glas postao uznemiravajuć.

Ema nije želela da razmišlja o seksu. To joj je bilo neprijatno. Seksu se pridaje prevelika važnost. Bombarduju nas njime sa svih strana. U jednom trenutku, bez sumnje pod uticajem medijskih i reklamnih manipulacija, zaključila je da je seks teren mladih.

Koni je bila u pravu, „telo ne laže“. Sad kad su joj menstruacije postale strašno bolne i neredovne, imala je utisak da se njena sopstvena materica zaverila protiv nje. Pobuni se pridružila i njena vagina postavši suva kao hartija. I nije znala da li je uzrok toga

psihičke ili fizičke prirode. O, radostima menopauze nije bilo kraja: kosa joj je opadala prilikom pranja, dešavalo joj se da odjednom oseti klaustrofobiju i počne da se znoji.

Odlagala je odlazak na hormonsku terapiju. Odbijala je da sebe označi kao ženu u menopauzi i tačka. Ali bila je u menopauzi. U tom periodu je htela da se usredsredi na druge aspekte svog života: na meditaciju i pokušaj da promeni svoj ustaljeni način razmišljanja. Međutim, istina je da posle godinu dana, uprkos uloženom trudu, nimalo nije napredovala. Nije bila sigurna da raspolaže bilo kakvom primenjivom tehnikom ili darom za to. Čim bi sela uspravno i zažmurila u potrazi za mirom, on bi počeo da joj izmiče. U glavi bi joj nastalo rasulo, a misli su joj se pretvarale u zbrkanu mešavinu svakodnevnih nedaća, sumnje u sebe i osećaja krivice. Knjiga pored njenog kreveta ubeđivala ju je da mora biti blaga prema sebi, da ne sme stalno kriviti ni sebe ni druge.

Ali njeno ponašanje u Koninoj sobi pre neki dan bilo je sramotno šta god knjiga govorila. I samo razmišljanje o tome budilo je osećaj duboke postiđenosti. To je bilo jezivo neprofesionalno. Koni je mogla da uradi bilo šta. Mogla je da pobegne, uzme Emina kola, posledice su mogle biti nezamislive. Ema se odmah posle toga odvezla kod svog nadređenog da prizna šta je uradila. Ali kad je posle napornog dana stigla u Tomovu kancelariju, jedinu u zgradi u kojoj je gorelo svetlo, koraka nečujnog zbog sramote, zatekla ga je kako igra „Kol of djuti“ na jorganu prebačenom preko kauča.

Pretpostavljala je da Tom ima bračnih razmirica, ali nije znala da spava u kancelariji.

Neopaženo je izašla i ponovo razmislila o svom lošem ponašanju i Koninoj budućnosti.

Psiholog koji je ocenjivao Koni nije mrdnuo dalje od početka, ona je odbijala čak i da razgovara s njim. CT snimci pokazivali su da je s njenim mozgom neurološki sve kako treba. Ema je zapravo znala da je mnogo postigla s njom, da su napredovale. Na klinici je zabeležena velika promena u Konstansinom ponašanju: „bez incidenata u poslednje vreme“. To je značilo da nije bilo ispada, uriniranja, defekacije, da nije bilo tuča, ni neprikladnog seksualnog ponašanja. Pila je lekove. Ako bi Ema bila skinuta sa slučaja, Konina procena bi morala početi iz početka. Ono je bio jedan mali propust za koji niko ne mora da zna. Osećala se odlučno. Otad nije popila ni kap alkohola.

– Posle trista šezdeset pet metara skrenite desno…

Ali Koni nije pobegla, ni ukrala Emina kola, niti je učinila bilo šta slično. Bila je dobra i nežna. A Ema je bila prilično iznenađena kad je Koni zaplakala. To je bio napredak. Koni je osećala. Ono što je zapanjilo Emu bio je zvuk koji je ova ispuštala, taj jezivi jecaj koji kida dušu, kao da njeno telo zna šta je učinila, iako njen mozak toga ne može da se seti. Ema je poželela da pruži ruke i zagrli je, da je ljuljuška i kaže joj da će sve biti kako treba. Ali bilo je sasvim očigledno da neće. Zapravo, sve će biti mnogo gore. Zato je, umesto da je zagrli, Ema zbrisala kao zec.

– Za dvesta sedamdeset pet metara skrenite desno u…

Ustanovila je da se raduje njihovoj sledećoj seansi. Konino društvo, iako uznemirujuće, bilo je neobično uzbudljivo. Pitala se da li je to zato što Koni ne laže. „Svi mi ostali samo smo uverljivi lazovi.“ Kad je bila s Koni, osećala se kao da sledi pravu liniju u svetu anđela. Više nije mogla da skrene s nje. Otišla je predaleko da bi se

sad vratila. Bila je svesna da joj Koni nedostaje. Nedostajali su joj Konin promukli glas i njene nemilosrdne opaske.

– Nastavite pravo osamsto metara.

Tog jutra se posvađala sa Sajem. Ona je isprovocirala sukob. A on ju je optužio da postaje opsednuta tom „čedomorkom“. Ema se strašno uvredila, prvo što je govorio jezikom žute štampe, a drugo time što je etiketira. On je sve više postajao pasivnoagresivan i nazivao ju je dvoličnom kad mu je skretala pažnju na to. „Svi su navučeni na nešto“, čula je sebe kako govori. No, da li je on u pravu? Je li stvarno opsednuta? Uvek je bila pomalo opsesivna: od Inid Blajton i Agate Kristi, preko „Suzi end Benšiz“ do serijskih ubica. Ali on izgleda nije shvatao da ona mora tako. Mora da uđe u glavu te žene, da zamisli sebe na Koninom mestu. (Da li je Koni zaista obuvala moje cipele dok sam obeznanjena ležala na njenom krevetu?)

– Na kružnom toku skrenite na trećem izlazu za Patni bridž roud.

Prešla je preko mosta dok su kola truckala preko neravnog asfalta. Okrenula se da vidi kakav se pogled pruža na reku. Bio je predivan. Nadolazila je plima, bilo je sunčano, a oblaci su se brzo kretali nebom. Koni je nađena tu negde. Prešavši most, Ema se parkirala pored puta. Izašla je iz kola ne trudeći se da obuče jaknu. Vetar je bio jak, ali ne i hladan. Prijao joj je njegov dodir na koži. Udahnula je. Osećao se blagi zapah dima iz dimnjaka pomešan s rečnom vlagom i mirisom jesenjeg lišća. Između opalih grana drveća plivale su patke, voda pod njima se kretala neverovatnom brzinom. Stajala je tamo s rukama u džepovima opčinjena prizorom. Reka je pored nje nosila granje i razno smeće, a ona je u toj prolaznosti nalazila utehu jer ćemo pre ili kasnije svi mi biti zbrisani i zamenjeni. Pomislila je na Koni kako stoji tu u rođendanskoj odeći, bezumna i prekrivena krvlju. U izveštaju je pisalo da se opirala policiji i da su na kraju morali da upotrebe elektrošoker i omame je pre nego što je uhapšena.

Ema je zakoračila unazad da propusti kolonu biciklista. Pored nje je proletela mrlja likre i zapahnuo ju je vonj muškog znoja. Iznervirala ju je samouverenost kojom su zaposedali prostor. Zar više niko ne koristi zvonce na biciklu? Zar im zvonca narušavaju aerodinamiku, ili je ona samo matoro džangrizalo? Dok su prolazili, usmerila je pažnju iza njihovih leđa, na velik balvan koji je plovio rekom, velik bezmalo kao drvo.

– Ema? – pogledala je desno. Jedan od biciklista se zaustavio i okrenuo se da je pogleda.

– Ema Dejvis? – bio je u tesnoj crno-žutoj opremi i onako vitak izgledao je kao osa.

– Da – rekla je. Nešto u njegovom osmehu bilo joj je neverovatno poznato. Skinuo je kacigu. O, moj bože. To je bio Dagi.

– Dagi?

– Da! – Dagi Tompson? O, moj bože!

Nije mogla da se uzdrži, osetila je kako se sva zarumenela. U školi je nekad bila zaljubljena u Daglasa Tompsona, i to tako ludo da se osećala smlavljeno silinom sopstvenih osećanja. Nije bila jedina. On je na svakog ostavljao utisak svojom mirnoćom, samopouzdanjem i samosvešću.

– A-uh… – rekla je, ponovo se ponašajući kao glupa sedamnaestogodišnjakinja.

Dagi nije bio samo najveća faca u školi, bio je i najpametniji momak. Nije bio pametan kao Ema, ali to je bilo samo zato što nije bio jednako marljiv.

– Učinilo mi se da si ti! – rekao je prebacujući jednu dugu nogu preko zadnjeg točka i podižući bicikl kao da nije teži od kesice čipsa. Doneo ga je do nje. – Pomislio sam: ova devojka mi je poznata… „Devojka.“ Nije ni primetio Emu sve do prve godine srednje škole. U to vreme je izlazio s Deborom Dženkins. Izlazio je samo s kul devojkama, a ne s gotičarkama kao što su bile Ema ili Semi Pi. Šuškalo se da je Debora zatrudnela s njim. Ema se setila kako ga je nastavnik matematike jednom gnjavio jer nije bio predao rad, pa mu je ona dodala svoj ispod stola. Posle toga su se jedno vreme družili i Debora Dženkins ju je ubacila u ulogu posrednice. A ona je prihvatila ulogu posrednice. Ona i Dagi bi se toliko zaneli razgovorom da bi oboje potpuno zaboravili na poruku za Deboru. Kad je Debora počela da je odbacuje, Ema je prvi put shvatila moć sopstvene privlačnosti.

– Izgledaš zaista dobro – rekao je. Zapravo je hteo da kaže: „Ranije si bila baš debela“. Njena majka je to zvala „dečjom bucmastošću“. Skrenula joj je pažnju na to upravo onog dana kad je Ema počela da ceni svoje obline.

– Mislim, sviđao mi se onaj tvoj gotičarski fazon i to…

Ona bi se zacrvenela na svaki komentar na lični račun – više nije izbeljivala lice šminkom koja bi to sakrila. Osetila je kako joj drugi talas krvi kola telom i nakuplja se u grudima. Tu ništa nije mogla da učini. To ju je svaki put odavalo otkrivajući svima šta oseća.

– Kako si? Živiš li negde u blizini? – upitao je.

– Hvala. Dobro sam. Ne… a ti?

– Da, nedaleko odavde. U Patniju. Ti si lekar, je li tako, psihijatar?

– Tako je… – Ponovo se našla u kovitlacu protivrečnosti iz svoje mladosti.

Samouverenost kojom je prikrivala svoju ranjivost, klike, strast, mucanje, teško breme budućnosti krcate mogućnostima, sve se vratilo.

Semi i ja smo uvek mislili da ćeš postati premijerka! – rekao je. Ona se nasmejala. „Ma šta kažeš?“ – Ali ne čudi me što istražuješ ljudski mozak. Uvek si bila radoznala. I dobra.

U grudima joj je opet buknulo. – A ti? – upitala je. – Čime se ti baviš?

Isključila se posle skraćenice IT. „Uvek radoznala i dobra. Dagi Tompson, Semi Pi. Debora Dženkins.“ Kako je izgubila kontakt sa svima njima? Kud su proletele godine?

– Jesi li čula za Semi? – upitao ju je smešeći se.

– Ne, izgubila sam kontakt s mnogim ljudima…

– Nedavno je osvojila sto pedeset hiljada na lutriji.

– Sta? Ne pričaj! – ciknula je Ema. To je bilo neverovatno. On se smejao, oboje su se smejali. Uvek je tako delovao na nju, opuštao ju je na potpuno neopušten način.

Prišao joj je malo bliže kad je naišao još jedan talas biciklista.

– E pa, stvarno ne znam šta bih rekao za tu devojku! – kazao je odmahujući glavom. – Pravi veliku rođendansku zabavu. Ubiće me ako joj kažem da sam te sreo, a nisam te pozvao. Moraš doći.

– Tako je. Rođendan joj je. Osmi novembar!

Izvadio je telefon iz džepa na rukavu majice. Koža mu je bila glatka i smeđa. – Koji je vaš broj, doktorko Dejvis?

Robinson – ispravila ga je i odmah se pokajala. Unela je dozu nečeg stranog u njihov razgovor. Muževi ovde nemaju šta da traže. Nije pošteno što muškarci mogu da ostanu zagonetni, a žene moraju da budu žigosane. Posmatrala ga je kako unosi njen broj u svoj telefon dok mu je diktirala, primetivši lakoću njegovih pokreta i gracioznost njegovih prstiju. Setila se toga i svog oduševljenja kad je neko greškom pomislio da su njih dvoje par. Pitala se da li i on pamti tu noć na zabavi Džejmija Storma, kako su cele večeri razgovarali sedeći na kauču, a noge su im se satima dodirivale. Nije znala da li je on toga bio svestan ili ne.

Kakva je ona budala, naravno da se on toga ne seća. To je bilo pre trideset godina.

– Da, udata si, znao sam to. Imaš decu, je li tako? – upitao je.

Zurila je u njega. Mozak joj se ispraznio. Crvenilo je zgasnulo.

– Da – čula je sebe kako govori.

– Dečake ili devojčice? – upitao je.

Zastala je. – Imam samo jedno dete. Devojčicu. Abigejl. Poželela je da bude normalna samo na trenutak.

– Lepo ime – rekao je. Pogledala ga je i klimnula glavom. Da, to jeste lepo ime. – Koliko joj je godina?

Ema se osećala kao da ovaj razgovor prati s jednog od oblaka koji su jurili nebom.

– Devet – rekla je.

Posle toga je dugo nepomično sedela u kolima zureći u volan. I broj je bio pogrešan. „Zašto ulice nisu pune sjebanih ljudi?“ Tek kad joj je na prozor pokucao čuvar parkinga, trgnula se iz sanjarenja i pokrenula kola. Vesela Australijanka, neosetljiva na gubitak i laži, zatekla ju je nespremnu.

– Tražimo novu putanju.

Da, pomislila je, tražimo novu putanju. Pogledala je svoj telefon primetivši da je baterija na izdisaju. Bilo je jedanaest. I dalje nije bilo odgovora na njene poruke. Neće se dugo zadržavati.

Ema se parkirala u Alison roudu, najbliže broju pet što je mogla. Bila je to obnovljena viktorijanska ulica s kućama u nizu nastanjenim pripadnicima više srednje klase. Ranije se nadala da će živeti na nekom sličnom mestu, gde plavokose guraju dečja kolica, deca ostavljaju bicikle nezaključane pred otvorenim vratima veselih boja, sa cvećem na prozorima i kantama za smeće u ofarbanim kućicama smeštenim pored maslina okruženih lavandom, gde susedi svraćaju da vas pozovu na večerinke, poštari zvižduću i ostavljaju pakete kod suseda. Na takvim mestima se ne dešava ništa loše. „O, Koni, šta si učinila?“

Posmatrala je ulicu u svom retrovizoru: blatnjavi dečaci u fudbalskoj opremi izlazili su iz jednog džipa. Voz je protutnjao šinama na kraju ulice, a dve devojčice u kratkim suknjicama prozujale su iza ugla na skejtbordima. Onda je naišla žena besprekorne „nemarne“ frizure vukući jednu od onih pudlica što se ne linjaju. Iza nje je išao dečačić odbijajući loptu o pločnik. Ema ih je gledala kako prolaze. To je oduvek želela: da bude deo velike porodice pune života, poput one iz koje je Saj potekao. Ta porodica je bila ono što ju je umnogome privuklo njemu: buka, gurkanje, peckanje i neusiljena ljubav. Ljubav njene majke uvek je bila uslovljena nečim: da mama bude zadovoljna Emom, da Ema bude pametna (kao ona), da Ema bude vitka (kao ona). I njih dve su uglavnom bile same. Tek kad je malo odrasla, u vreme studija, kad je učila o narcisoidnoj ličnosti, počela je da shvata kakva je njena majka. Kad Ema nije uspela da zatrudni, majka ju je stalno podsećala na to kako je ona sama lako zatrudnela sa žarkom željom da se ogradi od toga što je Ema omanula kao žena. Tako se ispostavilo da su sve one kontraceptivne pilule i pilule za jutro posle koje je uzimala tolike godine bile nepotrebne jer Emino telo (sa savršenim bokovima za rađanje) nije moglo da začne. I kako su se ona i Saj obradovali, koliko su bili presrećni kad im je drugi pokušaj vantelesne oplodnje uspeo. Zato je udarac bio još teži kad se to desilo.

Zašto je slagala Dagija?

Izašla je iz kola. Zaključala je vrata, provukla prste kroz kosu, prebacila torbu preko ramena i došla do broja pet. Kuća De Kadeneovih delovala je zapušteno. Granje nepotkresanih japanskih javorova nadnelo se nad pločnik, a pločice na ulazu bile su klizave od opalog lišća. Zavese su bile navučene, ulazna vrata crna i okrnjena, a na staklu je bio debeo sloj prašine.

Ema je pokucala na vrata. Unutra je bilo mračno i tiho. Nije bilo odgovora.

Odmakla se da pogleda ima li na spratu bilo kakvih znakova života. Kapljice kiše prskale su joj kožu i svetlosivu jaknu. Ako nikog nema kod kuće, ostaviće im poruku.

Uzeće list papira iz njihove kante za stari papir prepune nepovezanih listova uredno ispisanih nalivperom. „S tačke jedinstva, samo sopstvo se može odvojiti…“ Ostatak je bio skriven ispod časopisa „Močvare“. Ponovo je pokucala i provirila kroz staklo na vratima. Spremala se da krene kad je videla kako neko polako prilazi. Odmakla se od vrata. Posle dugog otključavanja, vrata su se otvorila i na njima se pojavio starac. Po njegovim tamnim, vatrenim očima i crnpurastoj koži videlo se da je Konin otac. Žmirio je na nju.

– Dobar dan – rekla je. – Izvinite što vas uznemiravam. Nekoliko puta sam vam telefonirala…

Dobar dan – kazao je. Osećao se vonj budi i kanalizacije.

– Ja sam doktorka Robinson iz „Tačvela“, radim s Konstans…

Na pomen ćerkinog imena preko njegovog lica kao da je provejala duboka tuga.

– Uđite – rekao je šire otvarajući vrata. Ušla je u kuću. Unutra je bilo mračno, a zidovi hodnika bili su krcati slikama i plakatima, dok su na podu, uz ivice, bile poredane „Sejnsberijeve“ kese s gomilama knjiga. On se nezgrapno kretao hodnikom ostavljajući za sobom blag zadah urina. Ema se zapitala ima li nekoga ko mu pomaže da neguje

ženu, ili to pokušava da radi sam. Pozvaće socijalnu službu kad se vrati i saznati kako stvari stoje.

– Je li vam žena tu? – upitala je, ali on se bio sagnuo da pomeri teški metalni podmetač za vrata koji je s treskom pao i prigušio njen glas.

Pogledala je naviše u tamu na spratu. Sve zavese su bile navučene, kuća je bila mirna, a zeleni tepih izlizan celom dužinom. Jedna slika joj je privukla pažnju. Na njoj su bili Koni i njen brat kao tinejdžeri kako leže na kauču i čitaju knjige.

– Vaš sin Dejvid živi u Australiji, je li tako? – upitala je.

– Tako je – rekao je gospodin De Kadene zastavši na pola koraka, veoma iznenađen što ona to zna.

– Ovde nema više nikog? – upitala je kad su skrenuli levo u dnevnu sobu, gde su se gomile odeće prelivale iz crnih kesa za smeće. Pospremali su kuću. Svaki kutak na zidu bio je prekriven slikama ili grafikama i svaki centimetar prostora na podu kao da je bio zauzet, bilo kesama ili gomilama knjiga koje su se kao kule uzdizale s tepiha, kauča i stolica. „Život Medičijevih“, „Pisma Marsilija Fičina, V tom“ i „Ramzes“ bili su na vrhu najbliže gomile.

– Bože – rekla je – sigurno raščišćavate kuću!

– Da, pokušavamo da je… sredimo – rekao je zbunjeno gledajući po sobi. U tom trenutku je zazvonio telefon. On kao da ga nije čuo, ili ga je ignorisao. Očigledno je tako bilo i s njenim pozivima.

– Jeste li došli po knjige? – upitao je.

– Ne – rekla je. – Došla sam da razgovaramo o Koni… Ja sam njen klinički psihijatar.

– Naravno da jeste.

Sve je bilo prekriveno debelim slojem prašine. Slike na zidovima bile su naherene, a na zidu iza njih videli su se tamniji tragovi. Pogledom je ispratila trag mrvica preko tepiha sve do dopola pojedenog kolača s limunom koji je stajao na jednoj stolici, u svom pakovanju iz „Sejnsberija“. Električni kamin s lažnom vatrom bio je uključen, ali u sobi je bilo hladno, a njegove ruke su bile modre i pomalo su drhtale.

Krenuo je kroz sobu. Na leđima njegovog džempera na kopčanje primetilaje mrlje koje su izgledale kao da ga je neko gađao blatom. Setila se Koni i njenog brata i igre koju su igrali s njim terajući ga da pogađa šta nosi od odeće. Teško se kretao, a kad je spustila pogled, shvatila je i zašto: naopako je obuo cipele. Pozvaće socijalnu službu čim se vrati u kola.

– Ali svakako bih mogla deo kesa da odnesem u neku dobrotvornu radnju ako želite – rekla je. – I dozvolite mi da odnesem ove šolje i tanjire u kuhinju.

Stao je nasred sobe i okrenuo se prema njoj. – To je veoma ljubazno od vas – rekao je iznenađen njenom ponudom.

Pokupila je šolje rasturene po sobi. U svakoj od njih nahvatala se buđ. Sklonila je kolač s limunom i našla još nekoliko tanjira među gomilama stvari. – Imate divnih slika – rekla je rasklanjajući sudove. On je stao i pogledao po sobi kao da ih je tek tada primetio.

– Da, uvek smo voleli umetnost. Ja ne toliko, ali drago mi je kad drugi ljudi vole umetnost… – Nasmešio joj se i oči su mu bezmalo nestale. Odnela je šolje i tanjire u kuhinju, koja je takođe bila u rasulu. Potopila je prljave stvari u vodu u sudoperi pa dopunila mašinu za pranje sudova dopola napunjenu tanjirima prekrivenim skorenom prljavštinom i uključila je. Dok se vraćala u dnevnu sobu, pažnju joj je privukla fotografija na kredencu: cela porodica umotana u šalove, s kapama na glavama, stoji na nekoj vetrovitoj britanskoj plaži. Mogla je poslužiti kao reklama za životno osiguranje, za neku banku, ili za nešto drugo gde se sreća obračunava u novcu: svi se smeju ili smeše pogleda uprtih u Eni, koja je visoko podigla nogu, mlatara njome i bezubo se osmehuje, a vetar joj divlje mrsi riđu kosu. Ema je osetila kako joj je srce brže zakucalo.

Bile bi vršnjakinje. A više nema ni jedne ni druge. Podmukla neopozivost gubitka i dalje ju je pogađala istom silinom kao pre toliko godina. Telefon je zazvonio. Stajala je trenutak slušajući ga, a onda se vratila u dnevnu sobu.

– Hoćete li da se javim? – upitala je. On je sedeo na malom dvosedu. Raščistio je dovoljno mesta za njih dvoje i nasuo dva viskija pa ih stavio na rukonaslone.

– O, ne, ništa ne razumem o čemu mi pričaju… Sedite, molim vas. Popijte viski – rekao je. Sela je pored njega pomerivši jednu od kesa za smeće pored nogu.

– Je li se Koni setila nečeg? – upitao je lupkajući svojim elegantnim, ali ukočenim prstima po čaši.

– Polako se priseća… – rekla je Ema popravljajući suknju i okrećući se da ga bolje vidi.

– Hoćete li joj reći šta je uradila? – Njegove oči, iste kao Konine, sada su je ispitivački gledale.

– Pokazali smo joj fotografije…

I dok je zamišljao te fotografije, Ema je videla tugu na njegovom licu. Izgledao je skrhano bolom. Drhtavom rukom je prineo viski usnama i otpio.

– Ona je u stanju poricanja – rekla je Ema. – Karl kaže da vi imate neki naziv za njeno stanje?

– Disocijativna amnezija. Nije neuobičajena. To je jedan od načina na koje se ljudi nose s traumom.

– On misli da ona folira. Šta vi mislite?

– Simuliranje je relativno retko. Disocijativna amnezija je više povezana s pokušajem mozga da se zaštiti, da traumatične događaje smesti u nešto nalik na kutiju i potisne ih u pozadinu – rekla je. I sama se prilično izveštila u potiskivanju, ali ona je to, naravno, činila svesno.

– I šta je loše u tome?

– Molim?

– Mora li da se seti? – upitao je. – U toj kutiji nema ničeg dobrog. Samo bol. Zar se ne slažete da je možda bilo već dovoljno bola?

Poželela je da otpije iz te čaše. Mogla je da zamisli koliko dobar mora biti taj viski.

Skoro da je mogla da oseti kako joj gori u grlu.

– Ja moram da procenim njeno mentalno stanje u trenutku zločina. Gospodine De Kadene, Koni će pre ili kasnije morati da se sabere. Ako ne prizna šta je učinila, kako se bilo ko od vas može oporaviti od toga?

– Da se oporavimo? – ponovio je skinuvši naočare i štipkajući koren nosa. On je pripadao drugom naraštaju, deci iz ratnih vremena, odgajili su ga roditelji koji su čitave svetove držali zaključane u kutijama.

– Verujem da se moramo suočiti s bolom, gospodine De Kadene – blago je kazala svesna svoje dvoličnosti.

– Izvinite zbog nepoštovanja, ali ja vama doktorima ne verujem – rekao je gospodin De Kadene. – Vidite, Koni nije ličila na sebe. Lekovi koje joj je dala ona smešna iskežena lekarka… nešto su joj uradili, siguran sam.

Tačno je znala koje lekove je Koni pila u vreme zločina. Osim lofepramina, prepisan joj je i benzodiazepin za smirenje. Ništa neobično.

– To je malo verovatno, gospodine De Kadene.

– Svi misle kako ja ništa ne primećujem, ali nije tako. – Glas mu je zadrhtao, usna mu se iskrivila i sad je gledao pravo u nju. – Ona jednostavno uopšte nije ličila na sebe.

Izvukao je prljavu sivu maramicu iz džepa i njome otro oči. Ema je pružila ruku i dodirnula njegovu hladnu drhtavu šaku. „Gde je Dejvid? Gde je Karl? Gde je gospođa De Kadene? Gde su socijalne službe? On ne bi smeo ovde da bude sam.“ Njen dodir i saosećanje pokrenuli su lavinu i starac je pognuo glavu i zaplakao.

Obema rukama ga je uhvatila za ruku milujući je i stežući je. – Ništa niste mogli da učinite. Koni je doživela psihotičnu epizodu…

– Gde smo pogrešili? – plakao je kao dete. – Ne znam mogu li da joj oprostim.

Mislio sam da sam hrišćanin… ali jednostavno ne mogu…

Ema je stezala njegovu ruku prošaranu staračkim mrljama. Ništa nije rekla.

– Ne znam šta da radim. Džulija je uvek znala šta činiti kad nešto pođe naopako…

Nekoje pokucao na vrata. – Ja ću otvoriti – rekla je Ema puštajući mu ruku. Ustala je i izašla u hodnik. Otvorila je ulazna vrata očekujući da na njima ugleda Džuliju, ali na pragu je stajao sredovečan muškarac neuredne kose, šmrcavog nosa u farmerkama umazanim farbom. U ruci je držao ključeve. Na ulici iza njega bio je parkiran kombi s upaljenim motorom, otvorenim zadnjim vratima i upaljenim stop-svetlima.

– O zdravo – rekao je očigledno se pitajući ko je ona. – Samo sam svratio da pokupim Endruove knjige za prodaju? – Imao je blag naglasak, možda iz zapadnog dela zemlje.

– Dobro – kazala je.

Začula se automobilska sirena. Jedna kola su stala iza kombija. On se okrenuo, zviznuo i mahnuo vozaču.

– Rekao bih da su to sve one u „Sejnsberijevim“ kesama – nastavio je.

Ema mu je pridržala vrata i on je ušao da pokupi prvih nekoliko kesa, a kola iza kombija ponovo su se oglasila sirenom.

– Dajte da vam pomognem – rekla je. Uzela je još nekoliko kesa i krenula za njim prema kombiju. Bio joj je zahvalan i mirno se objasnio s vozačem iza svog kombija

pokazujući da mu treba nekoliko minuta. Onda se okrenuo Emi i tiho rekao: – Krelac. – Ona se nasmešila i vratila u kuću po nekoliko poslednjih kesa.

Dok je ubacivala poslednje kese u prtljažnik, zakačila je džemper za nešto u zadnjem delu kombija. Nije mogla da dohvati deo koji se zakačio. On se nagnuo da joj pomogne da se oslobodi nežno vukući njen džemper. Mirisao je na nešto mošusno, ali prijatno.

– Oh, izvinite – rekao je samo napravivši štetu. Džemper se rasparao.

– Ne brinite! – Kola iza njih besno su zatrubila. – Kakav krelac, hajde da ovo obavimo bez žurbe – rekao je i namignuo joj. Ema je svukla džemper i pokušala da oslobodi deo koji se zakačio, ali to nije mogla bez naočara, koje su joj ostale u kući. On je strpljivo stajao dok ona nije otkačila džemper, onda je zalupio vrata kombija i zahvalio joj na pomoći.

Vratila se u kuću i zatvorila vrata. Kakav fin čovek. Neki ljudi jednostavno umeju da vam poprave raspoloženje. Hodnik je ispražnjen izgledao mnogo lepše. Vratila se u dnevnu sobu, gde je gospodin De Kadene sedeo u potpuno istom položaju kao kad je izašla iz sobe, s tom razlikom što u njegovoj čaši više nije bilo viskija. Izgledao je izgubljeno u svom svetu i na delić sekunde kao da je nije prepoznao kad je sela pored njega.

– Je li Karl već otišao? – upitao je.

Mogla je da čuje kombi kako se isparkirava.

– To je bio Karl? – Razmakla je zavese i pogledala na ulicu. „Mislićeš da je sjajan.

On će se postarati za to.“ Da je znala, predstavila bi mu se.

Trebalo je da obavi posao zbog kog je došla ovamo. – Gospodine De Kadene, razmišljala sam da bi možda pomoglo ako biste došli da posetite Koni.

On je uzdahnuo i spojio dlanove.

– U „Tačvelu“… – dodala je.

– Ne… Ne bih to mogao… ne…

– Ona bi mnogo volela da vas vidi…

Odmahnuo je glavom. – Ne. – Da li bi gospođa De Kadene razmislila o tome? Koni užasno želi da je vidi.

Mogla bih da dođem po nju i posle je vratim ako vam to odgovara?

On se polako okrenuo prema Emi. Delovao je zbunjeno. – Gospođa De Kadene?

– Da. Koni očajnički želi da je vidi.

– Džulija je mrtva – rekao je.

Ema ga je pogledala, posmatrala je te oči koje bi mogle biti Konine. Malo je otvorila usta, ali ništa nije rekla. – Zao mi je – najzad je prozborila. „Zašto ona ne zna za to? Zašto joj niko nije rekao da Koni tuguje?“ – Umrla je pre šest nedelja. Prekomerna doza… – tiho je rekao ponovo gledajući u svoje ruke.

– Tako mi je žao.

– Slučajno je uzela prekomernu dozu… ja sam kriv…

Naglo se okrenula prema njemu. – Ne, sigurna sam da niste. – Te reči ništa nisu značile. Ljudi su joj to često govorili.

– Jesam. Vidite, trebalo je da obratim pažnju.

– Tako mi je žao – ponovila je.

– Nisam sklonio lekove. A ona se nije sećala da je već uzela svoju dozu analgetika… i tako je samo nastavila da uzima još… Trebalo je da obratim pažnju – rekao je podižući svoje hladne šake pokrivene staračkim mrljama do lica, ponovo se štipkajući za koren nosa, kao da bi tako mogao da potisne jad. – Trebalo je bolje da brinem o njoj…

Mnogo kasnije, nakon što je sredila i očistila dnevnu sobu i kuhinju i pošto je sve torbe odnela u lokalnu dobrotvornu radnju, Ema se po mraku vratila preko mosta.

Između prstiju je imala cigaretu, a suze su pretvarale grad u bezbroj zamagljenih svetala.

Vozila je severnom obilaznicom oko centra grada, pored onih sumornih, neurednih kuća, sve dok se nije vratila u Enfild i svoju uređen, siguran dom. Naslonila se na vrata sprečavajući da za njom uđe dan koji je ostavila za sobom.

U kuhinji je ugledala Saja kako sedi za stolom i jede. Setila se da je pre nekoliko sati rekla da će kupiti jagnjetinu na pijaci i spremiti im večeru. Prošla je hodnikom i ušla u kuhinju. – Zdravo, dušo – rekla je.

– Hvala što si me obavestila da nećeš biti kod kuće – rekao je demonstrativno ustajući i bacajući ostatke večere u kantu pre nego što je izašao iz kuhinje.

8.

„Nedelja 25. maj Poli ja smo odlučile da budemo hrišćanke. Odabrale smo katolizam jer ima više krvi i klope i crkva je pored trafike. Otiše smo u crkvu Svete deve marije. Morate da se rukujete s ljudima pored sebe i kažete neka sila bude s tobom, onda dele novac na nekom tanjiru. Poli je rekla da ću otići u pakao jer sam uzela malo (samofuntu) a trebalo je da dam. Rekla je da će me vrelim iglama bosti u guzu.

Vratile smo se mojoj kući gde je GROZNA mama KOJU MRZIM počela odmah da viče BEZ RAZLOGA. Ona UVEK viče i gunđa zbog SVEGA posebno zbog bacanja kaputa na pod i sređivanja. Juče sam ostavila omot od lizalice na stolici, a ona je vrisnula na mene POČISTI ZA SOBOM, LENŠTINO ŽARNE VIDIŠ DA SE TRUDIM DA NAM KUĆA BUDE ČISTA!!! Rekla sam joj da onda nabavi čistačicu a ona je rekla ti si razmaženo DERIŠTE. Ja sam rekla epa ko je za to kriv i okrenula sam drugi obraz. Tata koji je MNOGO bolji nazvao juje mučenicom ali tako da nije mogla da ga čuje. Poli kaže da je mučenica majka deve marije.

Moliću se da moja mama bude finija. Ako bude obećala sam BOGU da ću postati kaluđerica. Poli kaže da se kaluđerice seksaju s Isusom. Ja sam je pitala kako neko može da se seksa s mrvtacem. Ona kaže da on dolazi noću s alatkom za prelivanje ćurećeg pečenja. Ja sam rekla da je to nemoguće zašto peče ćurku pre nego što je izmislio božić?? U svakom slučaju ću zaključati vrata. Otišle smo polinoj kući umesto mojoj. Tata je pomagao nes da postavi neke police iz ikee. sve vreme je nešto lupo i kučko i šalio se dok se nije lupio po prstu i reko SRANJE!! Prst mu je pocrveneo i spljesko se ali on uopšte nije plako i nastavio je da se šali. Tek kad je došo kući počo je da kuka ko beba i mama je morala da ga odvede u hitnu.“

Vrata se otvaraju. Podižem pogled i vidim Škripavu kako otvara vrata doktorki R, koja je odsečna i poslovna: stisnutih usana, odlučnog koraka, s dosijeom pod miškom.

Danas se ponaša kao da se prošlog četvrtka ništa nije desilo, kao da uopšte nije grlila moju klozetsku šolju. Pokušava da se upusti u razmenu površnih ljubaznosti sa mnom, ali ja to ne prihvatam. Sedim s Eninim dnevnikom u rukama, ali ona me ne pita ništa o tome. Došla je s planom. Usredsređena je (ali prvo zatvara svoju torbu i stavlja je iza svoje stolice, daleko van mog domašaja).

– Sećate li se kad je kosa počela da vam opada?

Nagonski opipavam svoje pramenove. Veoma su meki. Odmahujem glavom.

– Znate da kosa može da opadne od šoka.

– Tako kažu…

Pravi značajnu pauzu. I ja takođe.

Gledam kroz prozor. Osećam da me sad ništa ne može potresti. Čovek mora stvarno da bude potpuno siguran u nešto, da bi se šokirao ako se ispostavi da se prevario.

Zapitala sam se u šta sam ja to tako sigurna.

– Vratimo se – govori prekrštajući noge – na ono jutro kad vam je Karl prvi put rekao da je nezadovoljan.

Cenim kad žena ima tu poslovnu crtu, kad nema pardona. Ona je borac. Ali ne mogu da potisnem osećaj blage uvređenosti. Mislila sam da smo uspostavile prisniji odnos.

– Jeste li posetili moju majku? – pitam.

Ignoriše me. – I da razjasnimo, kad se to tačno desilo? – uzdišem. Pokušavam da se setim i uspevam.

– Negde krajem aprila – odgovaram. Mora da je bila nedelja ujutru jer su novine bile raširene preko našeg kreveta, što znači da je Karl već izlazio, a onda se okupao, skuvao kafu i doneo je u našu sobu. Bio je go, imao je samo peškir oko struka kad je zapanjujuću vest o svom nezadovoljstvu saopštio jednako neusiljeno kao što je ubacio kocku šećera u moju kafu.

– Ti si nezadovoljan? – rekla sam mu. Bila sam zaista iznenađena jer se nadate da ćete tako nešto primetiti kod supružnika, zar nisam u pravu, doktorko Robinson? Imala sam utisak da je Karl, ako je zaista bio nezadovoljan, to odlično prikrivao. – Da – rekao je. – Nezadovoljan sam ,već godinama. – Ali nije zvučao nezadovoljno, niti ljutito, ili tužno. U stvari, bio je smiren, skoro kočoperan. Ali onda je nastavio: – Osećam se kao da sam izgubio samog sebe.

Pogledala sam kroz prozor u nizak, taman pokrivač od oblaka. Delovao je zagušujuće. „Karle, ti smešna budalo, svi smo izgubili sami sebe“, pomislila sam, ali nisam mu to rekla. „To se dešava kad postaneš roditelj. Moraš da svučeš staru kožu, da zaboraviš stari način života. Moraš da se odrekneš starog sebe. To se jednostavno zove odrastanje.“ Ali ja sam se neprestano pitala kako, za ime sveta, nisam primetila njegovo nezadovoljstvo? Ponekad mislim da je to zato što ono nije ni postojalo. On ga je izmislio i dobro uklopio u priču. Tako govorim sebi da bih svemu dala neki smisao. Ne mogu da

shvatim kako sam od tog razgovara u krevetu s Karlom stigla do ovog razgovora na ovom mestu s doktorkom R. Ponovo gledam u nju. Ona čeka da nastavim.

– Ni ti nisi zadovoljna – rekao je. Naravno da nisam bila zadovoljna. Ko jeste, doktorko R? Ali guramo dalje, zar ne? Ne govorimo to. Nastavljamo borbu s nadom da ćemo se kadtad probuditi srećni. Bila sam se toliko navikla» na svoje nezadovoljstvo da sam se pomirila s njim. Svojski sam se trudila da ga podnesem. Pila sam lekove, trudila se da organizujem pomoć roditeljima, uveče bih otvorila bocu dobrog vina. Nes i ja smo odlazile u duge šetnje parkom, tražila sam predah gde sam mogla. I pogledajte kako sam završila! Sedela sam tako u svom ogromnom udobnom krevetu u svojoj velikoj lepoj kući s dvoje zdrave dece u prizemlju i kakvo sam pravo imala da budem nezadovoljna?

– Grešiš – rekla sam mu. – Ja sam zadovoljna. – Poricala sam stvarnost. Gledala sam ga kako ustaje i zatvara vrata spavaće sobe. Njegovo golo telo u umornoj sredovečnoj veličanstvenosti bilo mi je poznato koliko i moje sopstveno, pa i bolje, jer njegovo sam poznavala iz svakog ugla. Obukao je svoj pohabani plavi kućni ogrtač i seo na kraj kreveta okrenut prema meni, a muda su mu udobno počivala na dušeku nalik onim čudnim ćosavim mačkama.

– Mi smo ko sav normalan svet, Karle.

– E pa, mene to ne zadovoljava – rekao je posežući za mojom šakom i stežući je obema rukama. Osetila sam kako mi se srce steže od straha. Nisam imala pojma kuda to vodi. Izgledao je namučeno, napeto, kao da mu nije lako da bilo šta kaže, ali očigledno je već neko vreme razmišljao o tome. Taj mali govor je bio pripremljen. – Osećam se kao da ti i ja više ne živimo, samo životarimo. Ti si strastvena žena, Koni. Zar ti ne nedostaje strast u životu?

– Pa, strast mi jeste nedostajala, doktorko Robinson. I te kako. Ali bila sam spremna da je žrtvujem zarad sigurnosti. Baš kao što činite vi, kao što čini većina nas.

Ali shvatila sam njegovu zabrinjavajuću poruku. On je sticao sve više samopouzdanja sa svakom izgovorenom reči. „Ti si čovek slobodnog duha, Kon, kakvog nikad nisam sreo.

Umetnica si. Umetnicima je potrebno da budu slobodni. Osećam kao da jedno drugom potkresujemo krila. Ne dozvoljavamo jedno drugom da letimo… nismo…

Nemam snage da nastavim. To što je rekao bilo je bezmalo divno. Pogledam kroz prozor na hladan i siv dan i svoje borbeno drvo. Sve lišće je sada opalo, sve osim mog tvrdoglavog prijatelja i poneke bitange koja raste iz samog stabla.

Nekoliko kapi kiše naleće na prozorski sims. Spuštam pogled na svoje šake.

Izgledaju kao šake moje majke s izraženim venama i staračkom mrljom na desnom zglobu. Zašto sam ovde? Ne mogu sasvim da pojmim šta se zbilo, kako sam pokušala da iskoristim priliku da budem slobodna, kako sam nakratko letela pre nego što sam s neba oborena u ovaj mračni bezdan.

– Pitam se šta nas to kao vrstu čini tako nemirnim… – kaže doktorka Robinson.

Glas joj zvuči drugačije, kao da razgovara s ljudskim bićem, čak s bliskom prijateljicom, a ne s pacijentkinjom. Reagujem i hvatam se za to. Osećam se kao da mi srdačno pruža ruku izvlačeći me iz ambisa. – Zbog čega žudimo za transcendencijom? – govori.

I ona gleda u moje drvo i teško je reći obraća li se meni, drvetu, ili nikom posebno.

Ali onda se okreće i pogledi nam se sreću. To je veza za kojom sam čeznula otkako je ona ušla u ovu sobu.

– Pretpostavljam da je to jednostavno deo ljudske prirode – kažem. Sad ću joj sve reći.

– Zašto više ne vodimo ljubav? – upitao me je bez ogorčenosti u glasu. – Vodimo – brzopleto odgovaram. Oboje znamo da je to jadan odgovor, ali mi jednostavno deluje nemoguće žalosno da se saglasim s njim, da to priznam. Jedno od nas mora da zaštiti našu vezu. U sebi se divim njegovoj smelosti da tako govori. „U pravu si“, govorim mu, nešto u meni takođe žudi da poletim, da osetim vetar na leđima, čezne za tom transcendencijom.

Onda mu postavljam jedno od onih pitanja koja ne mogu ostati bez odgovora: – Imaš li ljubavnicu? – čujem sebe kako pitam. Nisam budala, doktorko R. Vidite, Karl je često bio odsutan. U stvari, on je već oko godinu dana putovao u Edinburg jer je tamo bila firma za koju je radio i podozrevala sam šta se tamo dešava. Videla sam da se to ime, Džanin, nekoliko puta pojavljuje na njegovom telefonu, a on bi svaki put okrenuo ekran od mene i nije se javljao. Posle minut-dva videla bih ga kako tajno šalje poruku.

Ali ništa nisam rekla. Ako to ne utiče na nas kod kuće, smatrala sam da je bolje da ništa ne znam. To pitanje kao da ga je povredilo. – Ne, nemam ljubavnicu – rekao je gledajući me pravo u oči. – Ali sviđa ti se neka žena? – upitala sam. Mislila sam da će poreći.

Promeškoljio se na krevetu. Pa, to teško da me je iznenadilo. Bili smo zajedno duže od petnaest godina i naravno da će mu se dopasti neka druga. Rekla sam mu to a on je teško uzdahnuo, kao da se već neko vreme uzdržavao da to učini, možda čitavih petnaest godina. Ramena su mu se opustila s olakšanjem. – Da, dopada mi se – rekao je. – To je u redu – odvratila sam. Nagnuo se napred i stisnuo mi obe ruke. – Bože moj! Ti si neverovatna – kazao je. – Zaista te volim, znaš to.

– Ali iznenadilo me je ono što je zatim rekao. – Koni, znam da nikad nisi zaboravila Džonatana Hapguda. – Bila sam zapanjena. To je bilo potpuno neočekivano. Te teme se nikad nismo dotakli. Ali Karl mi je sad govorio da je oduvek znao da postoji delić mene koji nikad neće biti njegov. I bio je u pravu. U vrtu našeg braka bio je zakopan jedan leš.

Posejali smo travu preko njega, odgajili cveće, postavili tobogan i razapeli konopac za sušenje veša, ali oboje smo znali šta je ispod. Ali zar se u vrtovima većine brakova ne kriju zakopani leševi, doktorko R? Sećam se kako je Karl jednom našao moju elektronsku prepisku sa Džonijem. U njoj nije bilo ničeg nepristojnog, ali odisala je prisnim tonom bivših ljubavnika koji, da, i dalje misle jedno na drugo i povremeno se sretnu u virtuelnom prostoru. Ali to je bilo sve. – Mislim da bi trebalo da stupiš u kontakt s njim – rekao je Karl. – Zašto se ne vidiš s njim i ustanoviš da li i dalje gajite ta osećanja?

Zaprepastila sam se. – Stani malo, Karle – rekla sam – to je opasan teren. Šta mi to tačno govoriš? Hoćeš da kažeš kako bi trebalo da imamo otvorenu vezu? – Slegnuo je ramenima. – Valjda je tako – kazao je. Gledali smo jedno drugo. I tako smo sedeli na krevetu, pijuckali kafu i razgovarali o seksu s drugim ljudima kao da je to nešto

najnormalnije na svetu. Gospode, još dok smo vodili taj razgovor, u glavi sam mogla da čujem Nesinu reakciju kad joj to ispričam, mogla sam da zamislim kako će pokriti usta i ciknuti. To je zaista čudan koncept: dozvola od supružnika za seks s nekim drugim.

Znam da drugi ljudi to rade, često slušate o tome, ali to ne radi niko koga mi poznajemo, ne u našoj ljupkoj maloj zajednici. To bi bilo malo preterano. Ali Karl me je razumeo, ja sam bila umetnik, shvatala sam tu razliku. Mi nismo kao lekari, nastavnici, knjigovođe, pravnici, vodoinstalateri ili psihoterapeuti. Nemamo ustaljene navike. Ne vozimo se krcatim vozovima. Nemamo redovne prihode, niti znamo kad su državni praznici.

Zbunjujemo činovnike jer ne znaju gde da nas svrstaju. Remetimo im sistem. Niko od nas neće tražiti da mu svojim potpisom nešto jamčimo, niti će nas pozvati da svedočimo jer nemamo kredibilitet. Kod nas nije bilo ničeg uglednog. Nismo bili važne ličnosti.

Bili smo deo umetničke bratije koja pliva nasuprot matici, rizikuje, doživljava poniženja ili velike uspehe kako bi drugi imali kulturu, knjige za čitanje, slike za kačenje i večeri uz televiziju. A da bismo stvarali, morali smo da živimo. – Zar ne želiš da se ponovo osetiš živom? – upitao je začuđeno razrogačivši oči. Oh, kako sam čeznula za tim, doktorko R. – Da, Karle, želim.

I tako mi se ukazala prilika da stupim u kontakt sa Džonijem ako poželim. U stvari, od našeg poslednjeg kontakta nisam ni znala da li je on u vezi. Ipak, svest da mogu da vodim ljubav s nekim drugim, da se ponovo upustim u istraživanje sveta, bila je kao otvaranje svih prozora u zagušljivoj kući i puštanje letnjeg povetarca u nju. Bila sam ushićena. – Ali kuća je svetinja, je li tako? – upitala sam ga. – Ono što se desi van kuće, ostaje van kuće. Deca ništa ne smeju da osete. – Već je bio ustao. Gledala sam u njegova leđa dok je otvarao prozor i puštao svež vazduh u sobu.

Sedeli smo na krevetu i gledali se, a onda smo odjednom prasnuli u takav smeh da je Eni ušla da vidi šta je izazvalo takvu gungulu i počela da skače po krevetu. Osećala sam se bliže Karlu nego ikad. Naša ljubav je bila opipljiva. Bila je bezuslovna, jača od posesivnosti, jača od ega, to je bila istinska ljubav. I sva težina neme ozlojeđenosti i još četrdeset godina pretvaranja je nestala. To je bilo neverovatno. Bili smo opijeni time.

Bili smo istraživači koji se ruku podruku spremaju da zakorače u jedan potpuno nov svet.

Osećam se opijeno i sad dok se prisećam toga. Zaista smo dosegli određenu transcendenciju, mada nakratko. I bilo je divno.

– Šta se desilo posle toga, Koni? – upitala je doktorka Robinson.

Okrećem se prema njoj i vidim podsmeh na njenom licu. Mrzim je iz dna duše. Ona je prevarant, još jedan izdajnik. (Kad samo pomislim da sam joj bezmalo poverovala!) „Pogledaj u šta si se uvalila“, misli. Njoj je, baš kao svima drugima, drago što nismo uspeli. To opravdava nužnost konformizma, odluku da radite posao koji ne volite, ili da ostanete u vezi koja vas ne ispunjava, svejedno. Sedi s mirom, ne traži đavola, ne privlači pažnju. E pa, možete svi da odahnete: nema sumnje da smo omanuli.

– Nema potrebe za takvom nadmenošću, jebote – brecam se na nju. – Prodali ste dušu. Vodite dvostruki život, lagano se zavlačite u spavaću sobu na spratu s ajpedom punim prljavih tajni. Koju ćete milfaru danas odabrati na „Jupornu“ da izdrkate na nju?

Sigurno zna da sam pogledala istoriju pretraživanja na njenom ajpedu? Bože, nije baš Serlok Holms, izgleda kao da sam je tresnula u lice, zinula je u čudu. Naginjem se zauzimajući njen prostor. – Vi ste varalica. Mi smo se trudili da to ne budemo.

Deluje slomljeno. Krivo mi je. Otkrivam da imam zlobnu crtu. Ona sklanja kosu za uvo. – Izvinite ako sam delovala nadmeno – mirno kaže iako joj je lice crveno kao bulka. – Nije mi to bila namera.

Nebo je sad mračno. Deluje kao da velika crna usta samo što nisu progutala celu planetu. Skačem sa stolice pošto vetar nanosi kišu na prozor poput mitraljeske paljbe.

Više ne vidim svoj list. Osećam se kao da sam omanula. Na kraju sve propadne, ništa dobro ne može da traje. Rođeni smo sami, umiremo sami i nikom se ne može verovati.

Pognula sam glavu. Prvo sam čula neku grmljavinu iznutra. Moram nešto da učinim povodom toga, moram to da zaustavim. Sedam uspravno i stežem pesnicu. Udaram se u vilicu najjače što mogu. To mi prija. Pokušavam to da ponovim, ali ona pruža ruku i čvrsto me hvata za ručne zglobove. Kratko se natežemo. Čujem je kako doziva osoblje i neko otvara vrata. Obujmljuje me onim svojim širokim, snažnim rukama. I dalje se otimam. Ona me čvrsto drži. Odlučnija je od mene, ja sam slaba. Popuštam. – Odlično ti ide, Koni – govori mi ona. – Odlično ti ide.

9.

Razmišljala sam o tome i znam šta je bilo zaista zapanjujuće, doktorko R. Eni i ja smo sedele kod kuće na kauču kad je zazvonio telefon. Bilo je veče, ali još nisam bila navukla zavese. Napolju se video blistav mesec nalik oštrom noktu koji se drži za električnoplavo nebo iznad pešačkog mosta. Putnici sa stanice su u talasima prolazili pored naše kuće nalik duhovima, lica osvetljenih ekranima svojih telefona. Neko od njih bi povremeno podigao glavu i pogledao kroz naš prozor. Bila sam svesna koliko smo ušuškano delovale, koliko nam je lepa soba i koliko je sjajan moj život. Džoš je bio na treningu, a Karl je trebalo da ode na montažu u Sohou, pa smo Eni i ja odlučile da po petstoti put pogledamo treći deo „Priče o igračkama“. Eni je bila odevena kao kaluđerica. Bila je u religioznoj fazi, čemu sam i sama nesvesno doprinela. Ona i Poli su preturale po kutiji na mojoj gornjoj polici i našle perverzni mali kostim kaluđerice na koji sam bila zaboravila. Ona se pojavila u njemu (u društvu Poli u bolničarskoj uniformi) i otad ga nije skidala. Stajao joj je mnogo bolje nego meni, ali na to je svakako nisam podsticala niti sam joj dozvoljavala da u tome izlazi napolje.

Bila je izvaljena na kauču s nogama preko mene i činijom kokica na svojoj odori od zapaljivog lateksa.

– Seksa li se bog? – upitala je. Tog dana je u školi imala čas seksualnog obrazovanja.

– Zašto si tako sigurna da je Bog čovek?

Sela je, prestala da gricka kokice i razmislila o tome. – Ja mislim da bi on mogao da bude i jedno i drugo. Da ima i pišu i matericu pa može sam sebi da pravi decu.

– To ima smisla – rekla sam. Uživala sam u crtanom filmu više nego ona. Uzela je još jednu šaku kokica pa zavukla jedno stopalo u rukav mog džempera. – Mislim da ću verovatno biti dobra u seksanju kad budem starija.

– O? – Mojoj Eni nije manjkalo samopouzdanja. – A zašto?

– Volim da gledam zadnjice i slično. – Čovek ponekad ne zna kako da reaguje na neke izjave svoje dece. Usredsredila sam se na film. Bile smo stigle do dela gde se ispostavi da je prugasti medved pravo đubre.

– Deni misli da je možda gej – ležerno je kazala. Okrenula sam se prema njoj, nagnula se i zagrabila šaku kokica. Očigledno je da se rasprava sa časa seksualnog

obrazovanja nastavila i u dvorištu. Trebalo bi da vidim s Nes šta je njoj Poli ispričala o tome.

– Opa – rekla sam. – To je baš hrabro od njega. Jesu li svi to dobro prihvatili?

– Da, naravno – odgovorila je. – Kaže da je možda čak panseksualan.

– Boga mu! – rekla sam.

– Ne psuj.

– Šta je, kog đavola, panseksualnost? – Kao kroz maglu sam se sećala predavanja svog oca o Panu. – Ti se lože na prirodu? – upitala sam.

– Da – rekla je opušteno, kao pravi stručnjak za seks. – Znaš, na sneška belića i slično.

U kući je sve bilo drugačije. Došlo je do korenite promene između Karla i mene.

Naš dom je sad bio mesto trpeljivosti i ljubaznosti. Činilo se da taj novi način života odgovara svima. Ja sam se dobro slagala s decom. Karl je proveo dve nedelje u Edinburgu (o tome ga baš ništa nisam pitala) i kad se vratio kući, delovao je zadovoljno, bio je pun ljubavi i prijatan. Jedne noći smo čak spontano vodili ljubav. I bilo je mnogo bolje nego dok smo to doživljavali kao obavezu. Čak je i moj otac primetio da delujem zadovoljnije. – Da li se nešto desilo? – pitao je cmoknuvši me u obraz.

Karl je nepokolebljivo zahtevao da nikom ne govorimo o našem novom dogovoru.

Složila sam se s njim. Osim što sam, naravno, rekla Nes. Ali zaklela sam je da sačuva tajnu. Bila je subota i sedele smo u njenoj kuhinji spremajući se da popijemo čaj. Ona je napokon rešila da sklopi „Ikein“ zidni sat s kukavicom koji je u delovima ležao na stolu.

Kad su deca izašla iz sobe, naterala sam je da me izvesti o novostima svoje poslednje romantične avanture. Bila je na nekoliko sastanaka, sa ženama i muškarcima. Sipala je čaj jednom rukom držeći poklopac svog kornišver čajnika s plavim i belim prugama. – Nes – rekla sam – Karl i ja smo odlučili da… (ona je najbolje znala koliko je naš brak čvrst, ali umrtvljen) – Imaćemo ljubavnike. – Ona je zastala usred sipanja, pogledala me i namrštila se. Nisam očekivala takvu reakciju. To nije bila ni zapanjenost ni oduševljenje, već neodobravanje. Možda je pomislila da joj se nabacujem! Ne znam! – Neobičan način da se to opiše – rekla je ukočeno. Bila sam slomljena. Pokajala sam se što sam joj bilo šta govorila. Pogrešila sam što sam očekivala da ona to shvati. Želela sam da joj bude drago zbog mene, da bude uzbuđena kao i ja. Znala je koliko mi je teško bilo da se borim sa svim što me je snašlo. Znala je da sam počela da uzimam antidepresive. Iskreno, očekivala sam od nje da mi pruži podršku. A ona to nije učinila, ne onako kako sam ja podržala nju. Izgleda da se više nismo razumele kao nekad. U jednom periodu smatrala me je očaravajućom. Bila je opijena mnome, videla sam joj to u očima. Možda u jakom ženskom prijateljstvu nastupi faza sestrinske razdražljivosti, nakon što jedna drugoj otkrijemo sve svoje tajne, ispričamo sve svoje priče i kad možemo da predvidimo kako će ona druga reagovati, kad nešto prihvatimo, a nešto odbacimo jedna kod druge. Tada više težimo da ostavimo utisak na neznance nego jedna na drugu, stajemo na stranu drugih ljudi u raspravama, pa čak ubacimo i poneku zajedljivu primedbu ili podrugljiv smeh. Solidarnost nestaje i zamenjuje je upadljivo ignorisanje. Ukratko, da li ona više nije bila zaljubljena u mene?

Nakon što smo nahranile decu, kad sam krenula, ona me je snažno zagrlila i rekla: – Ti si neverovatna, Koni. Hrabra si. Posebna. (Zaista je zapanjujuće koliko brzo moj ego može ponovo da se napumpa, ali oduševila sam se što mi je to rekla. Imam duboku, iskonsku potrebu da budem posebna. Svi imamo neku potrebu koja nas pokreće. Karlova je da se dopada ljudima (očigledno). Nesina je da bude sigurna. A vaša je, doktorko R, to je prosto kao pasulj, da budete potrebni. U pravu sam, zar ne?)

Kad je Karl krenuo u Edinburg, gde je trebalo da odsedne u velikom, romantičnom hotelu koji mu je firma obezbedila (to sam videla na internetu), na vratima smo se poljubili za rastanak uz saučesnički osmeh i kratko mahanje. Nisam postavljala nikakva pitanja. Takav je bio dogovor. Ostavši sama u kući, napetih živaca, poslala sam Džoniju imejl pod izgovorom da pišem članak o novinarstvu. Na moje iznenađenje on mi je odgovorio u roku od sat vremena i dogovorili smo se da se u petak nađemo u jednom baru na Druri Lejnu u blizini Ekonomskog fakulteta. Taj imejl sam sigurno pročitala pedeset puta. Sve je bilo tako lako. Nisam očekivala da se sve dogodi tako brzo i pokajala sam se. Šta to, za ime sveta, Karl i ja radimo? Zar nije bilo dovoljno što smo bili iskreni? Jesmo li zaista to morali i da uradimo? Poslala sam poruku Nes i ona je došla nakon posla, pa smo pile vino i plesale uz „Fan boj 3“ na Jutjubu.

Sledećih četrdeset osam sati nisam mogla da razmišljam ni o čemu drugom. Moja mašta je divlje galopirala u stilu „pedeset nijansi“. Tokom poslednjih deset godina maštala sam o tome da naletim na Džonija, posebno ako odem u Brajton jer sam znala da sad tamo živi. U svojoj maštariji bila sam hladnokrvna, duhovita i neodoljiva. U stvarnosti nisam bila ništa od toga. Od same pomisli na sastanak drhtala sam. Izgubila sam apetit. Probudila sam se uzlupanog srca. To je bilo besmisleno.

Naravno, potražila sam ga na guglu. Našla sam jednu svezu sliku. Godine su mu lepo stajale. Imao je poneku boru više, veći stomak i redu kosu, što se i moglo očekivati, ali izgledao je manje-više isto. Verovatno je i on mene našao na guglu i video da je vreme i meni zadalo slične udarce. Uhvatila sam sebe kako iz potpuno novog ugla posmatram sebe u Karlovom ogledalu za brijanje. Moje liceje nekad bilo sasvim jednostavna slika: dva oka, nos i usta. Ali sad sam uočila previše pojedinosti: podočnjake, bore na čelu i oko očiju, tanke crvene vene i albino brčiće, kojih, mogla sam se zakleti, juče nije bilo. Na mom licu odjednom kao da se dešavalo mnogo toga. To je bilo depresivno. Ali učinila sam koliko sam mogla. Kožu sam namazala kremom i uljem i počupala naušnice, ofarbala sam i uvila trepavice, za svaki slučaj obrijala noge i čak sam uspela da nađem vremena za depilaciju prepona (što je, moram reći, uradila preterano revnosna kozmetičarka, pa mi je Venerin breg sad izgledao kao praseći papak, što svakako nisam želela). Nemojte me pogrešno shvatiti, nisam nameravala da ga pokazujem, ali želela sam da spremna započnem to sjajno putovanje brodom „Sloboda“.

A onda, kad je stigao petak, uhvatila me je ozbiljna frka. Malo je nedostajalo da mu imejlom javim kako sam bolesna. I bila sam bolesna, na nervnoj bazi. Nes je svratila na povratku s posla da čuva decu i još jednom proveri kako izgledam. Zagrejala se za celu priču sa Džonijem pošto sam joj rekla za Karlovu Džanin u škotskim visovima.

Odbrojavala sam sate do sastanka. Za tu priliku sam čak kupila novu odeću.

Provela sam sate isprobavajući različite kombinacije i na kraju sam se odlučila za provereni spoj dobrih farmerki i obične crne bluze. Taj neobavezni izgled postignut je posle herkulovskih napora. Nes je odobrila moj izbor, prsnula me parfemom džo malon i nasula mi finu tekilu pre nego što me je isterala iz kuće. Podigla sam kosu, pa je spustila, onda sam je opet podigla, i sve tako tokom cele vožnje metroom. Kad sam izašla na Trgu Lester, bezmalo sam drhtala. Pomišljala sam da se vratim. Dok sam išla prema severu Ulicom Old Kompton, mislila sam da će mi srce iskočiti iz grudi. Ali dobila sam ono što sam tražila: osećala sam se živom. Bila sam svesna svega oko sebe.

Ušla sam u bar.

Džoni je bio tamo. Nosio je naočare za čitanje i gledao u telefon. Podigao je glavu, spazio me i nasmešio se. Osetila sam nalet uzbuđenja. Prišla sam mu. On je polako ustao i nespretno smo se zagrlili preko malog stola. Pio je suvi martini, pa sam i ja naručila isto. Delovao mi je poznato i strano u isto vreme. Kao da sam se vratila u staru kuću u kojoj sam nekad živela, u kojoj poznajem svaki kutak, ali dekoracija je promenjena, a možda je nešto čak i dozidano. Da, njegov izgled mi je bio poznat, njegov glas, njegov smeh, način na koji je spajao prste i način na koji je govorio, sporo, šaleći se na svoj račun, sećala sam se njegovih podrugljivih komentara. Ali bio je i drugačiji. Delovao je sitnije. Ramena su mu bila spuštena, leđa povijena, a oko usta je imao tragove koji su svedočili o razočaranju i nezadovoljstvu. Kao da je postao turobniji. Popili smo po još jedno piće i uobičajenim redosledom ispričali jedno drugom kako živimo. On je pričao o svom poslu, a ja o svom. Razgovarali smo o njegovim ćerkama, koje su sada imale devetnaest i dvadeset godina i živele s njegovom bivšom ženom. Nisam mogla da se nateram da ga pitam ima li sad devojku, a on je nije pominjao. Pitao me je za Karla.

Uvijeno sam ispričala da sad živimo svako za sebe, ali zajedno odgajamo decu. Pitali smo jedno drugo za roditelje. Rekao mi je da mu je majka umrla, a otac u domu. Dugo smo razgovarali o tome pošto smo time bili veoma zaokupljeni. Iskreno, sati su leteli, naša bliskost delovala je potpuno normalno. U jednom trenutku me je uzeo za ruku i zagledao se. – Zaboravio sam tvoje šake – rekao je. – Imaš tako lepe šake. – Razgovarali smo o tome kako smo raskinuti na tako čudan način. Činilo se da oboje mislimo kako je ono drugo raskinulo. Šta je istina o tome šta se desilo, doktorko R? Da li ikad bilo kome verujete? Pitao me je šta sam htela da ga pitam o novinarstvu.

Blefirala sam da me zanima obuka za rad u medijima i rekla sam da ću mu proslediti neka pitanja.

Otišli smo u drugi bar. Kad smo izašli na ulicu, imala sam osećaj da sve moramo da počnemo iznova, da naša tela moraju ponovo da se prilagode jedno drugom. On je bio mnogo viši od Karla. Ja sam pored njega izgledala sitno. Našli smo sto u zadnjem delu bara i razgovarali dok je on jeo i vreme je prebrzo prošlo. Kad su konobari počeli da skupljaju tanjire sa šanka, nijedno od nas nije želelo da se rastanemo, pa me je on polako dopratio do stanice Vaterlo. Bilo je predivno toplo letnje veče, London je izgledao divno.

Kad smo prešli most Hangerford, zaustavila sam se da foto-aparatom ovekovečim pogled s tog mesta. Sve je delovalo čarobno, veče, obrisi grada, reka, on.

– Hej – rekao je okrećući se prema meni. I moje srce je zapevalo od radosti.

– Hej – rekla sam oslanjajući se na ogradu.

– Trebalo bi da krenem… – rekao je, ali nije se ni pomerio. – Kako lepo veče – nasmešio se. Gledao je u mene. Mislim, baš me je gledao, doktorko R, onako kako samo ljubavnici smeju da se gledaju. Setila sam se kako sam ga izgubila pre toliko godina i senka te tuge me je na trenutak prekrila. Grupa mladih od dvadeset i nešto godina prošla je pored nas i pomislila sam kako im sigurno izgledamo veoma staro, ali nismo marili za to, sačekali smo da se njihovi glasovi izgube u daljini. Prišao mi je i dodirnuo mi lice.

Poljubila sam ga. Kako su samo meke, pune i poznate bile njegove usne. Mislila sam da sam to bila zaboravila. Njegov miris, ukus, zagrljaji… možete li da verujete da zaboravljamo tako nešto? I kakav je to poljubac bio! Kao da se celo moje biće otelovilo u usta koja su pohotno gutala njegova. Dušu bih dala za takav poljubac.

Ali on se onda odvojio od mene. – Ne mogu – rekao je, ali njegove ruke su me i dalje grlile.

Usne su mi bridele. – Dobro… – Odgovorila sam. – Zašto ne možeš?

Pa… ja… – Bilo mu je neprijatno i odmaknuo se. Premestio se s noge na nogu. – Viđam se s nekim…

– Oh – rekla sam. – Da… naravno.

– Ovaj… to je dosta sveže…

– Da – kazala sam. Pogledala sam iza njega prema Crkvi Svetog Pavla, okuci reke, noćnom nebu, svetlima, vodi i čamcima. Sve to kao da je izgubilo malo svoje veličanstvenosti. Nasmešila sam se. – Blago njoj – kazala sam. Zaista sam to mislila.

– Trebalo je da kažem. Samo sam mislio… Izvini. Šta se dešava? Nisam ovo očekivao…

– O, bože, ne – rekla sam. – Nisam ni ja… – Poželela sam da odmah odem. – Slušaj, hvala što si me ispratio dovde… trebalo bi da pođem.

– Važi. Ostanimo u kontaktu – kazao je.

– Važi – odgovorila sam udaljavajući se unatraške najbrže što sam mogla.

– Bilo je divno videti te! – rekao je. Mahnuo mi je.

Kroz prozor sam posmatrala voz pokušavajući da shvatim šta se desilo. Dobila sam što sam tražila, no da li sam to tražila? Nije bilo sumnje da se ponovo osećam živom.

Ispunjavali su me nemir i uzbuđenje, ali sam bila i tužna i uplašena. Hvala bogu što imam dom i divnu porodicu kojima mogu da se vratim. Pogledala sam telefon. Poruka od Nes, deca spavaju kod nje. Pre toga mi je bila poslala poruku da svi prelaze kod nje jer na našem televizoru, ko zna zašto, nema signala.

Tako sam ušla u mračnu i pustu kuću. Otišla sam u kuhinju i pospremila je. Upalila sam svetlo i otišla na sprat sakupljajući usput razbacanu odeću. Onda sam se umila i oprala zube, čisteći za to vreme umivaonik drugom rukom. Vratila sam se u spavaću sobu, navukla zavese, svukla se i legla u naš veliki hladni krevet. Ležala sam tako u tami osluškujući zvuke napuštene kuće. Delovalo je čudno, strano, nešto je nedostajalo.

Sad se sve promenilo.

* Eni je pojela sve kokice i još komotnije smo se izvalile na kauč. Jele smo sladoled na štapiću i gledale najuzbudljivije trenutke filma dok su jadni Baz i Vudi pokušavali da pobegnu od mašine za reciklažu kad sam osetila da mi telefon vibrira u džepu. Izvadila sam ga. Na ekranu je bilo Karlovo ime. On je bio u Sohou, gde je montirao poslednju epizodu. Verovatno je završio ranije i sad bi na pivo. Javila sam se. – Zdravo, dušo – rekla sam.

Nisam mogla dobro da čujem zbog filma. Pokrila sam uvo. – Zdravo! – rekla sam.

Nije odgovorio.

– Halo? Karle? – rekla sam. Ćula sam ga slabo, kao iz velike daljine, učinilo mi se da se smeje. Pomerila sam Enine noge sa svojih i ustala s kauča s telefonom na uvetu.

Prešla sam u sobu za igranje. – Karle? – pozvala sam. Onda sam viknula: – Karle! – ali on me i dalje nije čuo. Pažljivo sam oslušnula.

– O, dušo – rekao je. Pomislila sam da me zavitlava.

– Da, dušo? – kazala sam.

– Tako je, dušo – čula sam ga. Nije se zavitlavao, zvučao je kao da stvarno uživa. – Mmmm… – oglasio se kao da jede nešto slasno. Možda sladoled od pistaća, taj mu je omiljen. Da, to sam pomislila. I dok se jezivi osećaj užasa iz moje utrobe širio celim telom, mozak mi je neprestano šaptao da je to deo našeg dogovora.

– Uhh… da… to je dobro… – Nije jeo sladoled. Više je zvučalo kao ljubljenje. – Tako je dobro… – stenjao je.

Ponovo sam pogrešila, nije ljubljenje.

– Oh! – rekao je. – Oh… To su van svake sumnje bili zvuci felacija.

Znam, trebalo je samo da prekinem vezu, ali u tome je bilo nečeg omamljujućeg.

Nisam mogla. Stajala sam u dečjoj sobi za igru s nogom na podlozi za tvister, sladoledom u jednoj ruci i telefonom na uvetu i slušala kako neko puši mom mužu, koji nije svestan da sam u njegovom zadnjem džepu, da moje uvo od njenih usta deli svega nekoliko centimetara. Srce mi je divlje lupalo, a isto tako lupa čak i sada dok ovo pišem.

I nastavila sam da slušam.

– Oh, anđele – rekao je.

Nekad je to govorio meni.

– Oh, srce moje – rekao je.

Nekad je to govorio meni. Zašto jednostavno nisam prekinula vezu?

– Najbolja si – rekao je.

Meni to nije kazao veoma dugo.

– Volim te – rekao je.

To je zabolelo.

– Stani! Stani! – povikao je i na trenutak sam pomislila da mu se možda probudila savest, da se setio mene i da ne može da ide do kraja. – Moram da te jebem!

Znam, prekini vezu, je li tako? Ali nisam mogla, doktorko R. Nastavila sam da slušam prigušene zvuke svlačenja, raskopčavanja šnirova i isprekidano, grozničavo disanje. Bila sam nokautirana.

– O, bože, kako me pališ. Uh kakve su ti te gaćice, te bele gaćice, tako si dobra… sve na tebi me pali…

Ukočeno sam stajala s telefonom na uvetu slušajući grozničavo stenjanje, povremene tihe krike, bolno zadovoljstvo vrhunca i drhtaje i uzdahe užitka dok se njihovo uzbuđenje veoma sporo stišavalo.

A onda sam čula: ku-ku, ku-ku, ku-ku, oglasio se sat s kukavicom.

Da, to je bio taj šok. Zbog toga mi je opala kosa: moj muž i moja najbolja prijateljica su se jebali. * Te noći Ema je ležala u krevetu s „Hotelom na jezeru“ u ruci. Bila je tako umorna.

Radila je četrnaest sati. Kad je završila s Koni, imala je nekoliko sastanaka, od nje se uskoro očekivala izjava o slučaju Mortensen. Zatim se kratko pojavila na sudu povodom slučaja koji se razvlačio mesecima, a sredila je gomilu dokumentacije. Pogledom je ko zna koji put prešla preko iste rečenice pre nego što je konačno sklopila knjigu. Broj pročitanih strana bio je žalostan. Nije uspevala da pročita ni stranicu za veče pre nego što bi se onesvestila, ali to joj je pomagalo da skrene misli s neizbrisive stvarnosti i pitanja šta je to što jednu brižnu majku dovodi do tačke pucanja. U tom poludremežu misli su počele slobodno da joj lutaju: zalazak sunca na mostu Vaterlo, onaj poljubac, pravo ljubljenje, bele gaćice…

Na trenutak je spustila knjigu na grudi polusvesna zvukova koje je Saj pravio u susednoj prostoriji. Nije imala snage da razmišlja o tome, ali među njima nešto nije bilo kako treba. Udaljili su se i što je još gore, nijedno od njih kao da nije marilo za to. To je postalo normalno. Kad nije radio, Saj je igrao skvoš ili je bio na probama, a ona bezmalo nikad nije bila kod kuće, posao joj je bio zahtevniji nego ikad. Sutra će morati malo da se potrudi oko njihove veze. Stvarno bi trebalo da nešto rade zajedno. Postaraće se da tako i bude. Mogli bi da odu u bioskop ili u pozorište. Šta je ono Koni rekla o umetnosti? Nije mogla da se seti. Čula je puštanje vode u kupatilu pored sobe i uz jedva primetnu ozlojeđenost njen mozak je počeo da se bavi Sajevim aktivnostima u kupatilu i njihovim neizbežnim posledicama. Sutra će pre posla morati da pokupi prostirku za kupatilo ostavljenu ukrivo na podu, peškir naguran preko šipke, da očisti sitne mrlje po ogledalu koje je isprskala njegova električna četkica za zube, da oriba prljavi umivaonik i očisti kapljice mokraće oko klozetske šolje. Bili su to sitni, ali svakodnevni tragovi koje muškarac ostavlja za sobom. Posle toliko godina, tek sad je postala svesna da joj to smeta. Uvek je smatrala da je njen problem u tome što je preterano uredna i da je sigurno strašno teško živeti s njom. Da li ju je Koni podstakla da se pobuni? Sklopljenih očiju je pružila ruku i isključila lampu.

Iz sna ju je prenula ruka na njenom boku. Bila je svesna mraka u sobi, zveckanja radijatora, svežine njegovih prstiju na njenoj koži dok prave nežne, skoro neprimetne pokrete koji mogu da znače samo jedno. Umorno je shvatila da ima samo dve mogućnosti. Mogla bi da se pretvara da spava, što bi teško i bilo pretvaranje jer je, u suštini, bila zaspala, a mogla bi i da reaguje najmanje što može i tako mu da dozvolu da vodi ljubav s njom. Možda čak ne bi morala ni da otvara oči. Trebalo bi da se odluči za drugu mogućnost, prošle su nedelje. Dugovala mu je seks. Ali onda, u toj bezobličnoj pomrčini, dokje lebdela između sna i jave, iz senki je iskrsnula još jedna mogućnost.

Setila se onih veštih umetničkih prstiju na volanu bicikla, kako je stajao na stazi u sportskoj opremi od likre, a setila se i kako ju je jednom pogledao pre mnogo godina.

Prizvala je u sećanje veče na toj zabavi kad je njegovo koleno bilo pripijeno uz njeno na onom kauču. Sećala se čak i čime je kauč bio presvučen – debelim smeđim somotom. I naravno da je on bio svestan toga da se dodiruju. Kad je izašla sa zabave, pošao je i on, i pratio ju je da bi se oprostio s njom. Da je imala više samopouzdanja, mogla je da mu stavi do znanja kako želi da je poljubi, ali je umesto toga odjurila odatle.

Ali zamislimo da nije odjurila, da ju je on poljubio, da su se njegove pune usne nežno spojile s njenim. Šta bi bilo da se predomislila i ostala na toj zabavi? Da su se vratili na kauč, nastavili da piju, dok im se butine dodiruju, da bi na kraju na njemu i zaspali okruženi drugim tinejdžerima raštrkanim po sobi. Mogla je da se probudi te noći i oseti Dagijevu šaku na svom boku, baš kao sad. Da oseti njegove prste kako joj miluju kožu, razbuđujući svaki nerv u njenom telu, izazivajući ovo oštro pulsiranje među njenim nogama.

Jedva primetno se pomerila kako bi podstakla njegove dodire i prsti su mu kliznuli preko njenog boka, pa naviše uz telo sve do jedrih grudi. Čvrsto ju je stisnuo šakama štipajući joj bradavice, tiho, kao da se trudi da nekog ne probudi. Ona je otvorila usta i tiho zastenjala u bezbednoj zbunjujućoj obnevidelosti u kojoj se osećala slobodno da izrazi i potisne osećanja. Ugrizla se za usnu da ne bi probudila druge i osetila kako se ukrutio uz njena leđa na skučenom prostoru malog kauča. Stavila je svoju šaku preko njegove vodeći ga od grudi naniže, šireći noge i pokazujući mu kako da prstima otkloni taj mladalački bol koji joj ne da mira. Zastenjala je bezmalo nečujno. – Okreni se – rekao je Saj i njeno zadovoljstvo se nakratko prekinulo, njegov glas je razbio opsenu. Ali poslušala ga je, okrenula se. Na svoje iznenađenje, bila je dovoljno vlažna i on je uskoro bio u njoj. Dagi se vratio. Bilo je savršeno. Dagi Topmson vodi ljubav s njom. I ona će svršiti. Sigurno. Sve traje manje od jednog minuta i ona je sigurna da će svršiti. I on će svršiti. Oboje su kriknuli od užitka.

Da, u njihovom braku je sve kako treba.

Kad je Ema sutradan stigla na odeljenje, rečeno joj je da Koni leži u dubokom snu u svojoj postelji. Imala je napad u četiri ujutru. To je bila loša vest. Pre svega za samu Koni, ali, osim toga, i Emi je isticalo vreme da pripremi izveštaj o njenom slučaju. A još nije imala sve činjenice. Pre nego što je ušla da vidi Koni, Ema je zatražila CT snimke i pitala može li da vidi šta je zabeležila kamera u Koninoj sobi u devet sati prethodne večeri.

Sela je u prostoriju obezbeđenja da sa jednim čuvarom pogleda snimak. Zbog načina na koji ju je posmatrao zapitala se da li ju je gledao dokje povraćala u Koninom toaletu i spavala u njenom krevetu. Pila je sladak čaj, koji joj je doneo momak iz kantine. Osećalo se da je čaj bolnički, ali bio je dobar. Premotala je snimak. Poslednja osoba u sobi bila je gospođa Ibrahim, koja joj je dala pilule za tu noć. Koni je tada sedela u krevetu. Njihova konverzacija delovala je kratko i poslovno. Gospođa Ibrahim je zastala kod vrata dokje izlazila iz sobe i rekla nešto preko ramena, na šta joj je Koni pokazala srednji prst, a onda se ispružila na krevet i uprla pogled u tavanicu. Ništa neobično. Koni je onda pet minuta nepomično ležala dok fluorescentno svetlo u svim sobama nije prigušeno, što je označavalo da je vreme za spavanje. Koni je poslušno zaspala. Ema je premotala snimak na 2.20 posle ponoći, kad se Koni probudila, ustala iz kreveta i otišla do prozora, gde je sat i pet minuta stajala i zurila u noć. Onda se okrenula, vratila se do kreveta i ispod dušeka izvukla neku svesku. Ema se nagnula ne bi li razaznala kakva je to sveska, ali snimak je bio loš. Koni je pomerila stolicu od stola do slabog svetla, sela i počela da čita. Bila je bočno okrenuta kameri. Bezmalo se nije pomerala. Povremeno je okretala strane i ponekad bi se učinilo da se smeši. Za sve to vreme niko nije ulazio u sobu. Onda je u 3.50 ujutru Koni podigla pogled sa sveske i neko vreme zurila pravo preda se, a onda se ukočeno izvila unazad. Zatim je klonula i skliznula sa stolice glatko kao rastopljen vosak udarivši potiljkom o stolicu dokje padala na pod. U ruci je držala svesku s iscepanim listom. Onda je počeo napad, ruke i noge su joj se trzale, a glavom je neprestano udarala o pod. Četiri minuta kasnije dve bolničarke su uletele u sobu. Jedna je opkoračila Koni, čiji je napad i dalje trajao, kako bi je uhvatila za noge i ruke, a druga je okrenula Konino telo, svukla joj pidžamu i dala joj injekciju u debelo meso. Ostale su tako, kao da krote divljeg konja, sve dok Koni nije klonula i prestala da se otima. U sobu je ušla još jedna bolničarka i Koni su onda podigli i na kolicima odvezli iz sobe.

Na snimcima mozga koje je Ema posmatrala nisu se videli poremećaji. Nije se radilo o epilepsiji. Ema je ustala, zahvalila čuvaru, sklonila kosu iza ušiju, uzela CT snimak pod mišku, a onda ju je drugi čuvar odveo u Koninu sobu. Njena soba je sad mirisala drugačije, više bolnički, manje lično. Koni je nepomično ležala u krevetu okrenuta prozoru, otvorenih očiju. Izgledalo je da nije primetila kad je Ema ušla. Bila je pod sedativima. Izgledala je grozno. Jedna bleda ruka u modricama mlitavo je visila sa strane, a oko širom otvorenih očiju koje nisu treptale imala je crne kolutove.

– Zdravo, Kon – nežno je rekla Ema privlačeći stolicu. – Čujem da si imala tešku noć.

Nije bilo odgovora. Ema ju je gledala. Nikad je nije videla tako ranjivu. Bila je bleda i krhka s novim modricama po rukama. Zbog pramenova riđe kose izgledala je zapušteno. To je bilo žalosno. Ema je spustila šaku na Koninu ruku.

– O, Koni – prošaptala je. – Mnogo mi je žao.

I dalje nije bilo odgovora.

– Šta se desilo? – upitala je više sebe nego Koni. – Išlo ti je tako dobro.

Ražalostila se zbog svega što se desilo. Ema je pustila da joj šaka padne s Konine mršave ruke i ustala. Prišla je prozoru i pogledala drvo koje je zima ogolila. Na njemu je bio samo još jedan usamljeni list, koji se nije predavao. Dan je bio divan. Naslonila je glavu na prozorsko staklo. Rashlađivalo ju je.

– Sledećeg puta kad dođem izvešću te napolje iz ove sobe koju je i bog zaboravio – rekla je prozoru i Koni u svojoj glavi koja ju je slušala. – Treba ti vazduha… kako bilo ko ovde može da se oporavi? – Od njenog daha staklo se zamaglilo. Obrisala je mrlju prstima i ponovo naslonila čelo na staklo.

Kad se okrenula prema Koni, primetila je tamnocrvenu svesku sa tvrdim koricama kako ukoso leži ispod kreveta. Ema je prišla, čučnula pored Koni i pružila ruku da dohvati svesku, pri čemu joj je lice bilo na samo nekoliko centimetara od njenog.

Privukla je svesku vrhovima prstiju i uzela je u ruke. „Eni Mortensen, 9 godina i 5 dvanestina. Poverljivo. Ne čitaj.“ Ponovo je pogledala Koni: nema reakcije. Prešla je prstima preko korica. Mala Eni Mortensen, prava žrtva u svemu ovome. Otvorila je svesku i osmotrila uredni rukopis devetogodišnjakinje. Prelistala je dnevnik. Eni je bila vredna. Zastala je kod poslednjeg zapisa od dvanaestog novembra i prešla dlanovima preko sledećih praznih listova. Bio je to nagli kraj, reči su ostale neispisane, život neproživljen. Sklopila je svesku. Jedan list je štrčao. Ponovo ju je otvorila, ovog puta tamo gde je list bio iscepan. Spojila je delove. „10. oktobar džoš i ja smo danas videli bakin leš. Ležala je u krevetu u svojoj spavaćici sva bela otvorenih usta i bez šminke na licu s naboranom kožom oko ušiju. I dalje je imala nakit. Baka je umrla noćas i nije se probudila, deka je ujutru mislio da spava i dono joj je kafu u krevet ali ona je bila hladna. On ne da grobarima da je odnesu. Ujka dejvidje stigao večeras.

Izgleda ko kreten.“ Ema je pogledala Koni. O, bože, Koni, poželela je da kaže. Znala si ovo. Znala si da ti je majka umrla. Kakav neobičan način da se ponovo otkrije majčina smrt: iz beleški njene ćerke, njene mrtve ćerke. Ali sve je u Koninom životu bilo neobično. Ema je sela pored kreveta i nastavila da čita. „Poli je došla sa mnom, uplašila se bake i njenih otvorenih usta. Deka ne plače samo sedi pored bake i govori izvini draga izvini draga, jer je on kriv, tata kaže da nije, a Ujka dejvid kaže da je to zato što deka nije primetio koliko pilula baka guta. Lekarkaže da je progutala najmanje trideset. Tata mu je reko da to ne kaže i Dejvid je počo da viče na njega i ja sam počela da plačem jer mi nedostaje moja mamica. Hoću da se mamica

vrati kući kod mene, hoću da sve bude kao ranije, da majka bude kod kuće i da baka nije mrtva. Džoš će me noćas pustiti da spavam u njegovoj sobi.

P. S. Tata je sad reko Džošu i meni da moramo da čuvamo poslednju uspomenu na baku. Moja je bila u ponedeljak kad sam je zvala da joj čestitam rođendan i ona je zaboravila da razgovara sa mnom i počela je da priča s dedom i onda je nosila telefon sa sobom dok je kuvala čaj i jela keks pa je otišla u toalet i piškila kao konj. Cuvaću tu uspomenu.“ Ema je prestala da čita i pogledala kroz prozor. Onda je spustila pogled na tu slomljenu ženu u krevetu. Njene poput grančica tanke ruke počivale su na prekrivaču a beživotna bela šaka bila je otvorena prema svetu. Posegnula je za njom i uzela te hladne, sparušene prste među svoje i čvrsto ih stegla. Koni je trepnula.

– O, Koni – prošaptala je Ema. – Tako mi je žao što si izgubila svoju divnu majku… tako mi je žao.

Koni je ponovo trepnula, sporo i teško. Ema je u tome videla tračak nade. Nade za šta? Kako će Koni ponovo sastaviti deliće svog života? Nije imala nikog. To je bila suština. Duševna bolest najviše izoluje čoveka, ona užasava ljude. Zbog nje Koni gledaju kao čudovište. A ko bi mogao da preživi takvu izolovanost?

Ema je htela da krene. – Sad ću te ostaviti da se odmaraš… – rekla je ponovo joj stežući ruku. – Sutra ću opet doći.

Učinilo joj se da je osetila kako je Koni vuče i to je bilo dovoljno da zastane. – Ostaću još malo ako želiš.

Tako je sedela tamo i slušala nejasne bolničke zvuke koji su dopirali iz hodnika: otvaranje i zatvaranje vrata, škripu cipela, zvonjavu telefona. Ponovo je usmerila pažnju na sobu. Osvetljenje je proizvodilo tiho zujanje koje Ema dotad nije primetila. Bilo je nemoguće čuti bilo šta iza prozora otpornih na metke, pa se zato usredsredila na sopstveno disanje. Onda je odjednom osetila to, osetila je povezanost, odsustvo straha, slobodu van granica sopstvene ličnosti. Imala je utisak da je sve to uvek bilo tu i samo je čekalo nju. Ali u tom trenutku radosti postala je svesna onoga što doživljava i odmah se udaljila od njega. Ponovo je otvorila oči, pogledala u Koni i vratila se dnevniku.

Okretala je listove prelećući pogledom preko ludorija Eni Mortensen. Za sve to vreme Ema je bila toliko usredsređena na Koni da je prestala da gleda Eni kao zasebnu ličnost.

Ema je preletala stranice tražeći mesta na kojima se pominje mama. „10. maj Mama ceo dan nosi pidžamu i da budem poštena smrdi. Ne koristi bezodorans, ne češlja se i ne šminka se. Glas jojje posto skroz čudan, tako je tiha da je skoro ne čujem, ko da više nije moja mama i ko da je neko drugi zauzo njeno mesto. Ne volim da budem s njom, kad pitam šta nije u redu ona se pretvara da se smeši i odmahuje glavom. Ne volim kad je

takva. Ona nije ko što moja mama treba da bude. GROZNA je prema tati šta god da uradi i ne da mu da spava u njegovom sopstvenom krevetu.

Mora da spava na kauču što nije pošteno jer pola kreveta pripada njemu.

Sinoć mu je govorila ružne reči. On je reko da ona NEMA NIMALO NIMALO NIMALO poštovanja prema njemu. Ustala sam iz kreveta da gledam kroz odškrinuta vrata, ona je plakala i udarala tatu i on ju je pustio i ona je odjednom prestala i pala na pod a on ju je podigao i ko lutku je odno u krevet. Plašim je se. A on je tako DOBAR prema njoj donosi joj čaj i sprema večeru. Najgore je što ona čak ne zna ono što ja znam. Tata planira ŽURKU IZNENAĐENJA ZA NJEN ROĐENDAN!!!!!!!!!! Pre oko mesec dana naterao je mene i poli da se zakunemo na ćutanjejer smo poli ija naletele na njega i nes kad smo bile u holidej inu. Bili su u baru i pokušali su da se sakriju od nas iza jedne palme Što je bilo smešno jer smo mi pokušale da se sakrijemo od njih jer nismo htele da radnici hotela znaju ko su nam roditelji. Ali onda se tata pravio da se nije krio i MORO je da nama kaže za tajno iznenađenje. Nije nas čak ni pito šta radimo tamo (počele smoposoprodajući male boce viskija skitnicama na stanici za 35 penija) mnogo sam uzbuđena zbog žurke. Rekla sam da to treba da bude žurka na bazenu. Volim iznenađenja ali sam obećala da neću reći mami. Ona to ne zaslužuje ako mene pitate. „12. maj Kad me je mama pokupila iz cirkuskog kluba posle škole kući smo išle peške. Poli i Nes su potrčale da nas stignu i nes je uhvatila mamu za ruku ali mama je odskočila od nes i rekla joj nešto besnim šapatom i jako me je cimnula za ruku i počela da hoda mnogo brzo, nes je pokušala da nas prati i izgledala je ko da će zaplakati. MISLILA SAM DA ĆES BAR TI TO RAZUMETI vikala je nes za mamom. A mama se naglo zaustavila i ne okrećući se počela da se smeje ali tu ništa nije bilo smešno. Pitala sam je šta da razume, ali mama je rekla da su to stvari za odrasle. Ona meni ne izgleda baš kao da je odrasla, iskreno da sam ja na nesinom mestu otkazala bih žurku iznenađenja (ali nadam se da ona neće. Poli i ja donosimo opremu za plivanje čak i ako žurka nije na bazenu ). Kasnije mi nije dala da odem da se igram s Poli. Ona je smrdljiva krava i mrzim je.

Ema je spustila dnevnik. Osećala se prilično ogorčeno u Konino ime. Karlova veza s Nes je očigledno počela pre sporazuma koji je sklopio s Koni. Za šta god da optužuju Koni i za šta god da tek bude optužena, ona je bar poštena. Ali koji sud mari za to?

Ponovo je ustala, prišla prozoru i pogledala divan dan napolju. – Ma nek se nose – odlučno je rekla i okrenula se prema Koni. – Hajdemo odavde, Koni.

Ema je izašla pravo iz sobe i vratila se s kolicima, nekoliko ćebadi i jednim bolničarom. Zajedno su podigli Koni i smestili je u kolica. Bila je laka kao pero, kao da podižu dete. Bolničar je Koni obuo čarape. Koni im je dozvolila da je pomeraju kako žele. Ema ju je umotala u ćebad i izgurala kolica iz sobe.

Vrtovi su bili dobro održavani, trava pokošena, a žbunovi potkresani. Nije bilo ničeg posebno kitnjastog, nije bilo cveća, ali ipak je bilo prilično prijatno. Sredinom vrta vodila je staza prema starom zidu na kraju, gde je tekao potok i raslo veliko drveće.

Koni je napolju izgledala drugačije, jadnije, kao ptić koji je ispao iz gnezda. Nos i obrazi su joj pocrveneli od hladnoće, a pramenovi kose blistali su jarkom bakarnom bojom na suncu. Ema je izvadila vunenu kapu iz svoje torbe i stavila je Koni na glavu. Na pola puta niz stazu nalazila se klupa i Ema se tu zaustavila. Zakočila je kolica i sela na klupu.

Osvrnula se prema bolničkom krilu iz kog su izašle. Osmotrila je njegovu ružnu jednoobraznost, elektronska vrata i čudne kule. Okrenula je Konina kolica na drugu stranu kako bi Koni bar na trenutak mogla da zaboravi da se nalazi u bolnici. I to je možda delovalo jer se Koni malo pomerila u stranu kako bi osetila sunce na licu.

Zažmurila je. Bilo je neke lepote, neke plemenitosti na tom licu.

Ema je izvadila cigarete i upaljač. Jučerašnja Koni bi to prokomentarisala.

Nedostajala joj je jučerašnja Koni. Nedostajale su joj njene zajedljive primedbe i njena neumoljiva potraga za autentičnošću u svakodnevnom životu.

– Ima nečeg lepog i paradoksalnog u pušenju na svežem vazduhu – rekla je Ema ne očekujući odgovor i ne dobivši ga. Pripalila je i vratila cigarete u džep pogledavši u svoj telefon. Dobila je poruku od Saja: „Vidimo se kasnije sa orkestrom X“.

Zurila je u poruku. Šta to znači? Je li koncert večeras? Proverila je svoje beleške u telefonu. Ne, to je tek za dve nedelje. To je moglo da znači samo jedno: poruka nije bila namenjena njoj. Pročitala ju je još nekoliko puta posebno pomno posmatrajući onaj poljubac. Nikad joj nije slao poljupce u porukama. Ako ovo nije bilo namenjeno njoj, kome je bilo namenjeno? Koja to članica orkestra prima njegove poljupce? Ema je pogledala u hladno, plavo nebo. A onda ponovo u ekran. „Sumnjam“, napisala je, a onda to obrisala. Onda je napisala novu poruku: „Je li ovo bilo za mene?“ Onda je i to obrisala i sklonila telefon. Paranoična je. Upala je u zamku kontratransfera. Ako je ona maštala o drugom muškarcu tokom njihovog seksualnog odnosa, to nikako ne mora da znači da je muž vara. Uvukla je dim snažno i sporo, prekrstila noge, pa ih opet rastavila i pomerila se tako da bude okrenuta prema Koni.

– Moraš da komuniciraš sa mnom, Kon – rekla je. – Samo tako ću moći da ti pomognem.

Male ptice su svijale gnezdo u žbunu s njene desne strane uzbuđeno cvrkućući.

Ema ih je neko vreme posmatrala. Jedna smela pčela u vansezonskom pohodu izletela je iz gustiša i počela da ispituje Konino ćebe. Ema ju je oterala. – Sećaš li se šta se desilo nakon što je tvoja majka umrla, Koni? – To je bilo ključno pitanje, ali Koni je ostala nema.

– Koni?

Odgovora nije bio.

– Dobro, pa, ja ću nastaviti da govorim. Ti možeš samo da slušaš. Prvo, hoću da znaš da ne iznenađuje što nisi mogla da guraš dalje kad ti je majka umrla. Izgubila si bliske ljude, na koje si se oslanjala. Tugovala si, Koni. I dalje tuguješ. Tvoja tuga je trostruka…

I dalje nije bilo odgovora. Ema je ponovo usmerila pažnju na vredne ptičice u žbunu. – Ja znam šta je tuga, Kon… – rekla je slabašno. – Znam kako je kad mrziš sebe… – Jedna ptica je iskočila na travu i gledala Emu nakrivivši glavu. Ona se nasmešila. – Ali živ čovek svašta izdrži…

Uvukla je dim, sporo i duboko, lagano ga otpuhnula i sedela tako neko vreme, nepomična kao kip, baš kao Koni. Ali vreme joj je isticalo.

– Znaš da ćeš kad-tad morati da mi kažeš šta se desilo na Festivalu žetve, Koni. Šta si uradila Nes… Postoji mnogo izjava, postoji mnogo svedoka pa znam šta oni kažu. Ali moram to da čujem od tebe. Moram da znam šta se dešavalo u tvojoj glavi…

Nije bilo odgovora. Ponovo je ušuškala Koninu hladnu ruku pod ćebe. Danas od nje ništa neće izvući.

– Jesi li znala da je i Nes dala izjavu?

Još jednom je duboko uvukla dim i osmotrila Konino lice. Šta ju je nagnalo da ono uradi Nes? Zašto su joj trebala dva meseca? Pokušala je da zamisli kako je morala izgledati svakodnevica u tom prijatnom susedstvu gde ljudi jedni drugima žele dobro jutro, raspituju se za zdravlje članova porodice i jedni drugima dovode decu iz škole.

Pitala se kako bi se ona sama borila s tim. Nes je bila deo infrastrukture Koninog života: njihova deca su se družila, kuće su bile takoreći jedna do druge, viđale su se kad ubacuju pisma u sanduče, ispred škole, u radnjama, kad ulaze u kola. Kako je bilo kad se pročulo, kad su počeli da je gledaju iza spuštenih zastora, kako je podnela taj skandal, ogovaranja, sažaljenje i osudu, tuđe tvrdnje kako su oni videli šta se sprema i kako bi postupili drugačije. To je moralo biti strašno ponižavajuće.

Visoko na nebu ugledala je pticu kako krstari. Moraće da bude strpljiva s Koni.

Razmišljala je o njoj kao o zamršenom klupku koje se može razmrsiti samo uz uporan i sistematski rad, tako što će držati jedan kraj i koristiti nokte, pa ako treba i zube kad naiđe na čvorove.

Ema je pogledala na sat. Bilo je skoro vreme da se vrate unutra. Kad se okrenula da ustane, iznenadila se videvši da su Konine usne rastavljene. Pokušavala je nešto da kaže.

Ema je prišla bliže. – Šta je, Koni? Reci mi.

Prinela je uvo Koninim usnama. – Or… – prošaptala je Koni promuklim glasom. – Orkestar… – Ema ju je oštro pogledala, pravo u oči. Koni se smešila. Onda se slabašno, promuklo nasmejala.

10.

Otkako sam imala napad, dato mi je više slobode. Sad kad sam postala ovako jadna, čini se da su spremni da mi malo više veruju. Za njih bi bilo savršeno da ležim u krevetu nepomično kao klada, razjapljenih usta, da mi na jedan kraj ubacuju tablete, a da ja na drugi izbacujem kuglice. Uglavnom, Škripava me sad preko volje izvodi u vrt na preporučenu dozu svežeg^vazduha, pretpostavljam da je to preporuka doktorke R. Škripava nije ljubiteljka prirode, kaže da od sunca kija. Ponosno izjavljuje kako joj svež vazduh i vežba ne prijaju, kao da je sama sebi postavila dijagnozu da boluje od dembelitisa. Zato idemo pravo prema klupi kako bi ona mogla da nastavi s rešavanjem osmosmerke. Ja sam sad u stanju da ustanem iz kolica, ali koračam sporo kao starica.

Telo mi je slabo. Pogledala sam ga jutros dok sam se tuširala i bilo mi je nepoznato.

Providna sam, žgoljava i aseksualna. Izgledam kao vanzemaljac, ali bez prednosti koje bi to moglo da ima.

No imam jednu obožavateljku. I Luda Sita je u vrtu. Ima posetiteljku, mislim da joj je to majka, ogromna žena u jarkom sariju, kojoj, reklo bi se, niti je hladno, niti mari za brojne nabore sala na svom stomaku. Luda Sita mora da je od nje nasledila tu sposobnost da se zaboravi. Ona sama skakuće po travnjaku sakupljajući listove i trčeći od jednog do drugog bokora, istovremeno zbunjena i sva zadivljena, kao da ne može da shvati zašto je trava s njene leve strane zelenija nego s desne. Obrati pažnju na svetlost, ludačo! Škripava me usmerava prema drugoj klupi pošto je majka Lude Site stigla do prve klupe pre nas. Ždere „Kadberijevu“ mlečnu čokoladu ne obraćajući pažnju na kozu koja se propinje pred njom.

Baš mi je drago što Luda Sita ima posetu. Meni niko nije dolazio posle Lasice, a sad mi se čini da je to bilo veoma davno. Stalno razmišljam o svom ostarelom tati i o tome kako se snalazi bez moje mame. Ne baš dobro, znam. Ne može da se sabere čak ni toliko da dođe da me vidi. Bilo bi lepo da ga je Lasica doveo sa sobom.

Moja majka je mrtva. Kažu mi da je umrla pre devet nedelja. Nikad je više neću videti. Nikad. Ne mogu to da pojmim. Doktorka R kaže da sam potisnula taj podatak. U pravu je. Imam osećaj kao da mi je neko to rekao u snu, kao da neka druga Koni to zna, druga Koni u nekom drugom svetu. Osećam se kao podvojena ličnost, ova Koni, ja,

zauzima samo mali deo mene. Da sam kuća, bila bih u hodniku okružena zatvorenim vratima. Sklupčala sam se na podu. Želim da me neko poseti. Toliko sam usamljena da moram da razgovaram sa Škripavom, koja se udubila u svoju osmosmerku na temu prevoznih sredstva, za boga miloga.

– Znaš li hoće li moj otac doći da me poseti? – pitam je.

Kratkim trouglastim prstom prelazi gore-dole po redovima slova i sleže ramenima.

– Nisam vidovita.

Nedostaje mi moja mama.

– Jesi li nekad videla nekog ko se predozirao?

– Nego šta – kaže, pažljivo zaokružujući reč „damper“.

– Je li takva smrt bolna? – pitam je. Zaista se nadam da nije, nadam se da je samo zaspala.

– To su teške muke – kaže. Baš joj je krenulo: „karavan“. – Ispovraćaš utrobu.

Trudim se da ne razmišljam o tome. Zatvaram ta vrata.

Ja sam ispovraćala utrobu. Povratila sam po podlozi za tvister nakon što sam ih slušala kako se jebu. Bilo je to nagonski, veliko pročišćavanje iz samog središta. Sad mi je sve mutno, ne znam šta se desilo neposredno posle toga, ali sigurno sam nekako uspela to da očistim. Sećam se da sam odgledala ostatak trećeg dela „Priče o igračkama“ s Eni u naručju, brade oslonjene na njen monaški veo. Osećala sam se kao da sam žestoko ošamarena, oči su me pekle. U međuvremenu Džoš je stigao s fudbalskog treninga i izgledao mi je drugačije, odrastao je otkako je bio izašao iz kuće. Glas mu je bio dublji, a kosa tamnija. Za ta dva-tri sata postao je muškarac. – Jesi dobro, mama? – upitao je. – Jesam – rekla sam smešeći se, i to kao da mu je bilo dovoljno. Onda sam mu pripremila pasulj s tostom, ali imala sam utisak da posmatram neku drugu ženu kako to radi. Zahvalio mi je, pojeo, izvadio telefon i otišao u svoju sobu. Odvela sam Eni na sprat. Ona je usput brbljala do koske koristeći moju rasejanost i pitala me da li mogu da joj pozajmim sto funti da pokrene posao sa sladoledima na štapiću. S mukom sam je smestila u krevet pošto je uvežbavala smrt od mitraljeskih metaka i akrobatsko padanje s gornjeg ležaja. Ušuškala sam je u njen netaknut svet, a onda sam sedela u svom krevetu, gde mi više ništa nije bilo nimalo poznato. Čak su mi i moje sopstvene šake delovale kao tuđe. To su šake stare mene, mene od pre dva-tri sata, nevine mene. Ona je bila tu, na mojim šakama, na domalom prstu moje desne ruke, da budem precizna, gde je bio moj predivni prsten u obliku latica. Ona mi ga je dala. Skinula sam ga, stavila ga na sto pored kreveta i zurila u njega. Obožavala sam taj prsten. Bila je i na stolu pored kreveta: tri knjige na njemu bile su njene. Polako sam pružila ruku, snažno ih gurnula i one su pale na pod. Bila je i na podu, na mestu gde je pao obeleživač strana, razglednica Dejvida Hoknija, koju mi je ona dala. Podigla sam je. „Draga K“, pisalo je na poleđini, „zauvek sam ti zahvalna na ljubavi i prijateljstvu. Voli te kao uvek Nestl.“ Skrenula sam pogled. Bila je i na toaletnom stočiću: torbica za šminku koju mi je poklonila za rođendan. A visila je i na vratima: tu je bio moj kimono, poklon od Karla. Ona je bila jedina osim mene koja ga je nosila. Ponovo sam se osetila

kao da me je neko ošamario i osetila sam peckanje u očima. Čak ni tavanica nije bila bezbedna od nje. Abažur je bio rukotvorina njene snaje. Kupila sam ga na zatvorenoj izložbi na kojoj smo bile. Nes je prodrla svuda, prožela je sve, čak i mog muža.

Ali jedno jasno vidim sad kad se setim sebe dok kao budala sedim na tom krevetu: iako sam upala u vrtlog najrazličitijih osećanja, u korenu svega bilo je nešto sasvim jednostavno. Osećala sam se izostavljeno. Dvoje ljudi koje najviše volim isključili su me iz svog klana. Bila sam višak. Jednostavno nisam bila poželjna. Ni potrebna. Poštovala sam sebe mnogo više nego oni. Kakva sam budala bila! Koliko su samo puta želeli da ne budem tu da bi uživali u uzajamnom društvu, koliko su mi se puta kreveljili iza leđa, čak i sad me je sramota kad pomislim koliko sam bila suvišna.

Satima sam sedela na krevetu i čekala dok su mi se misli nemilosrdno rojile, a deca spavala u svojim sobama. Više ništa nije bilo kao što izgleda. Pokušala sam da se vratim u prošlost, da u mislima pređem put koji je doveo dovde, ali stalno sam se saplitala o svaku radosnu priliku koje bih se setila. Kako nisam mogla da vidim ono što mi je bilo pred očima? Koliko sam samo puta prezrivo šmrknula kad su mi razni ljudi govorili kako svom partneru nikad ne bi dozvolili da ode u biosokop/pozorište s drugom ženom.

Kako sam se nadmoćno osećala nad takvom malograđanštinom, posesivnošću, pa čak i nedostatkom poverenja. Ispostavilo se da su bili u pravu i razočaranje me je strašno peklo.

Nisam mogla da se saberem. Sve je bilo tako zbrkano. Mrzim zbrku. Mislila sam da je suština mog i Karlovog dogovora želja da u našem životu ne bude zbrke. Mogao je odabrati bilo koju. Zašto je onda odabrao baš nju kad je sasvim jasno koliko je taj potez razoran? Ili je to sve vreme bio deo njegovog plana? Tako me je lako nasamario! Čula sam ga kako ulazi, zatvara vrata i zaključava ih za sobom. Čuvar, zaštitnik kuće se vratio. Slušala sam njegove korake dok se penjao uza stepenice i mislila da ću se izbezumiti, da neću moći da ostanem pribrana. Brzo sam dograbila jednu knjigu i pravila se da čitam. Obeleživač mi je sad bio u krilu, a njeni izrazi ljubavi kao da su bili naškrabani po meni. On je stigao do odmorišta ispred spavaće sobe. Pitala sam se kako ću, za ime sveta, da ga pogledam.

– Zdravo – rekao je okačivši sako preko kimona. – Jesi li lepo provela veče? – upitao je zevajući.

– Aha – rekla sam iznenadivši se smirenošću svog glasa. Ispostavilo se da ja njega mogu da gledam. On nije mogao da pogleda mene. U stvari, bila sam opčinjena. Koliko nam se često ukaže prilika da posmatramo nekog za koga znamo da je prevarant? Da znamo da glumi? Njegova laž je bila potpuna. Na trenutak sam osetila vrtoglavicu od pravedničkih visina u koje sam se vinula.

Ponovo je zevnuo. Da, uvek zeva kad laže, primetila sam to kad je telefonom razgovarao s roditeljima. Samo što to dosad nisam primetila kad se radilo o meni.

Glumio je kako je veoma umoran dok se svlačio. Sad je bio skoro nag, a dodiri njenih šapa još su bili sveži. Posmatrala sam njegovu krljušastu kožu tražeći tragove parenja.

On u ovaj krevet neće leći, to je sigurno, a ja ću ovo isterati do kraja.

– Kako je Toni? – upitala sam ponovo se iznenadivši svojim glasom. Zvučala sam ležerno. Spustila sam knjigu spremajući se za obračun. Da nije bio toliko unet u sopstvenu laž, možda bi primetio da je knjiga okrenuta naopako i da mi ruke drhte.

– Dobro je.

– U kom pabu ste bili?

– „Konji i kočije“.

Pustila sam ga da vidi kako proveravam svoj telefon. – Kasno je, da li vas je gazda pustio da ostanete posle zatvaranja?

– Da – rekao je. Sad je izuvao čarape sedeći na krevetu okrenuvši mi leđa.

– Znači, nisi nigde svraćao u povratku kući?

– Ne – rekao je savijajući čarape i saginjući se da ih stavi u fioku u sumnjivom napadu urednosti.

– Čak ni kod Nes? Zastao je. Sad da te vidim kako ćeš da se izmigoljiš, đubre.

– A da! – rekao je odjednom se setivši. Pacov nije znao da je sateran u ćošak. – Trebala joj je pomoć oko bojlera… prekidač je crkao.. – Bla-bla-bla, kakvo sranje (mačo proseravanje, ja sam popravljala bojlere).

– A onda si se okliznuo i kurac ti je slučajno upao u njena usta?

Okrenuo se s trzajem. – Šta?

– Slučajno si me pozvao, kretenčino glupa.

Sad smo se gledali oči u oči. Bio je uhvaćen i znao je to. Polako sam odmahnula glavom gledajući kako sve nestaje: moja nadmenost, njegovo pretvaranje, moje poštovanje, njegovo dostojanstvo, moja kontrola, naš sporazum, naša težnja istini i poštenju, naša prisnost, naša porodica. Osećala sam kako se sve oko mene raspada. Na oči su mi navrle suze, a glas mi je pukao. – Kako si mogao?

Na trenutak ili dva se spetljao tražeći reči kojih nije bilo, ali, o kako je brzo napravio preokret! – Mislio sam da te nije briga – mirno je rekao. – Tako smo se dogovorili, zar ne? Zašto bi marila? Ja tebe ne pitam šta radiš… „Zašto bih marila?“ Šta, jebote?

– Mislio sam. da nećemo razgovarati o tome – rekao je. – Ono što se desi van kuće ostaje van kuće.

– Ali to nije van kuće, zar ne? – povikala sam. – Jebote, ona mi je najbolja prijateljica!

– Znam to! Znam! – rekao je neobično ushićeno. – Priznaj, Koni. Nikad to ne bi prihvatila, koga god da sam odabrao.

– Prihvatila bih! Sigurno! Samo ne nju!

– Pssst! – oštro je prošaptao, prebacujući mi i gledajući prema vratima kao da sam poludela, kao da se ponašam neprimereno. – Stišaj glas!

– O, sad brineš za decu, jebote… – Počela sam da plačem, nisam mogla da se savladam, niz lice su mi od besa tekle suze.

– Ne razumem zašto si toliko uznemirena – rekao je glumeći zbunjenost i nevino šireći ruke.

– Ona mi je najbolja prijateljica – bilo je sve što sam uspela da kažem. Bože, nameravao je da ospori moja osećanja, bol koji sam s pravom osećala. Više nisam mogla da se obuzdam. Bila sam slomljena, previjala sam se plačući i šmrcajući.

A onda mi je, oprezno kao da prilazi besnom psu, prišao i seo na krevet pored mene pruživši ruku da me uteši, ili da me zadavi, jer osećala sam se kao da mi pritiska jastuk preko lica.

Borila sam se da udahnem. * Borila sam se za vazduh. Luda Sita je zaljubljena u mene. Odnedavno mi na raznim mestima ostavlja znake naklonosti, neke poruke su ispisane po sanitarijama, a neke gurnute ispod mojih vrata. „Imaš lepe pramenove riđe kose.“ „Imaš lep nos.“ „Imaš lepe naramenice brusa“. Prefinjena književna erotika. Ipak, dobro je znati da nisam izgubila stare čari.

– Ti ljupka – kaže dok seda pored mene predajući mi kiticu trave. Ne mogu da dišem, srce mi prebrzo lupa, imam napad panike. Trebaju mi lekovi. Nekoliko puta duboko udišem i zabijam nos u travu. Ništa vas kao miris ne vraća u sadašnjost, niti vas nešto može tako vratiti u prošlost, kad smo već kod toga. Majka Lude Site vrzma se i gega oko nje i obe kao da očekuju neku reakciju od mene, samo ne znam kakvu. Izjavu večne ljubavi? Da kleknem i zaprosim je?

Dolazim do daha i razmišljam da počnem da jedem travu, da je žvačem, pa ispljunem, ali više nemam snage za takvo šegačenje. Škripava to ne bi ni primetila, upravo je našla „kamion s prikolicom“ i sva ponosna na svoj uspeh ustaje s klupe. – Vreme je da ideš na snimanje glave, Koni – kaže upućujući majci Lude Site savršen osmeh ajkule. – Koni sad mora da ide, Sita – kaže Ludoj Siti neobično ljupkim glasom kao da se obraća Devi Mariji, a ne ludači koja je golim rukama ubila deset mačaka. Obe klimaju glavom u znak odgovora.

Volela bih da imam majku s kojom bih klimala glavom. Onda smo nas tri gledale kako Luda Sita skače s klupe i juri prema drveću da malo skakuće po lišću. Pitam se zna li njena majka kakav je nezasiti onanista njena ćerka.

Ubrzo posle toga, sve zajedno, moja nova šarolika družina i ja, vraćamo se unutra.

11.

Osećate li se kao bog, doktorko R? Isceljujete bolesne, olakšavate im bol, prepisujete lekove jednim potezom olovke? Ili se samo osećate kao cenjeni narko-diler (sa usranim kolima)?

Oboje su se zakleli da je gotovo. Nes mi je slala molećive poruke, koje sam ignorisala. „Više se nikad neće ponoviti. Molim te, oprosti mi. Ne mogu ovo da podnesem.“ Nisam odgovorila. Htela sam da pati. U stvari, lažem, poslala sam joj jednu poruku: „Odjebi, pičko“. Bila sam veoma besna. U neku ruku bilo mi je lakše da razumem Lasicu nego nju. Osećala sam se delimično krivom za njegovo zapanjujuće ponašanje. Zajednički smo odlučili (da li?) da skrenemo s utabane staze našeg braka. Ja sam donekle bila kriva što je imao potrebu da se oseća privlačno, a zbog urođene lenjosti, on jedva da se potrudio da pogleda dalje od kućnog praga. Ali Nes? Ne, ona je znala šta se dešava, iskoristila je moju slabost. Navodila je vodu na svoju vodenicu.

Bilo je mračnih časova kad me je izjedao nemir, kad sam prebirala po sećanjima, lovila laži, kao onu kad mi je rekla da ide u pozorište iste noći kad mi je Karl kazao da igra fudbal, a meni je bilo čudno što je zaboravio opremu kod kuće. Bila sam u opasnosti da se izbezumim. Ali šta sam mogla da uradim? Kakve sam mogućnosti imala? Moj život se previše preplitao s njenim, ne samo u školi i našem kraju već i u krugu porodice.

Ako bih je potpuno odbacila, patnji bih izložila i sve ostale. Morali bismo da se preselimo, da uznemirimo porodicu, sve to samo zato što nisam mogla da se nosim s nečim što sam sama napravila. Osim toga, pošto nikako nisam mogla da je izbegnem, morala sam da smislim kako ću da se izborim s tim. Razmišljala sam o polimorfnoj ljubavi. Da li bismo nas troje mogli da gajimo uzajamnu ljubav? Da budem iskrena, doktorko R, bila sam pomalo uvređena što nijedno od njih to nije ponudilo kao mogućnost pre nego što su bez mene osnovali sopstveni klan. Čovek bi pomislio da je to Karlu i njegovom đoki moralo proći kroz glavu. Znate šta još? Bilo je ljubomore čak i zbog toga što je izabrala Karla, a ne mene. Bila sam ljubomorna na sve.

Pokušala sam da nađem dobre strane svega što se desilo, da uživam u tome što je moj muž dovoljno zgodan da probudi žudnju kod lepe Nes. Tražila sam načine da živim bez bola, vidite, pokušavala sam da obmanem sebe. Ali ispostavilo se da sam mnogo konzervativnija nego što sam se nadala. Mogla sam da se kezim i trpim, ili da svima

zagorčam život. „Karl i moje glupe odluke odrasle osobe ne smeju se odraziti na decu.“ Morala sam to da prihvatim. Pustila sam Karla da se vrati u spavaću sobu.

Prilično brzo sam se promenila. Više ni u čemu nisam mogla da nađem radost. Bila sam malodušna i sumnjičava prema svima, pa i prema samoj sebi. Kako sam mogla toliko da se prevarim u pogledu onih s kojima sam bila najprisnija? Nisu bili onakvi kakvi sam mislila, dakle ni ja nisam bila onakva kakvom sam se smatrala.

Kad sam bila sama, provodila sam sate zureći kroz prozor; utehu sam nalazila u alkoholu ili snu, a potrebe i zahtevi dece prolazili su mimo mene. Kuća mi je sada delovala opasno kao minsko polje koje treba preći. Sa zadnjeg prozora mogla sam da vidim njenu kuću. Kad god bih se popela na sprat, pogledala sam da vidim šta se tamo zbiva. Za potrebe ponašanja u javnosti navežbala sam čudan, isprekidan smeh koji nije imao nikakve veze s onim što sam govorila ili osećala. A ono što sam govorila nije imalo nikakve veze s onim što sam osećala. Izgledala sam sablasno s tim čudnim, hrabrim izrazom lica, bilo ispred škole, u „Sejnsberiju“, na fudbalskom stadionu ili na ulici. Ali i najmanja grubost bila je dovoljna da svi vide kako mi je. Smetale su mi sirene tuđih kola, preki pogledi, usputne primedbe, ili ako bi me neko u pogrešnom trenutku slučajno gurnuo u prolazu. Sve to mi je teralo suze na oči. Nikad se nisam osećala tako krhko.

Bila sam lomljiva kao najfiniji porcelan. Ranije sam mogla da otrčim majci. Ona bi mi pružila utočište, pomogla bi mi divnim rečima i nepokolebljivom ljubavlju da svoj bol sagledam iz šireg ugla: „To je samo jedno poglavlje u tvom životu, dušo, koje mu daje dubinu i čini ga zanimljivijim, to su izazovi koje treba savladati“, i tako dalje. Ali zbog Alchajmerove bolesti mama je sad mogla da se izbrblja pred decom, prema tome, nije dolazilo u obzir da joj se poverim. Mnogo mi je nedostajala moja nekadašnja majka, doktorko R. Tužno je što, kad ste najranjiviji, kad vam najviše treba nečije prijateljstvo i društvo, to nikako ne smete da zatražite. Nisam mogla da se poverim nikome iz susedstva. Ulog je bio prevelik. Nisam smela da rizikujem mogućnost da deca načuju neki nemaran komentar ili deo nečijeg ogovaranja koje bi moglo da sruši njihov svet.

Moje ćutanje je bilo ključno. Grejs, moja najstarija prijateljica, pozvala me je telefonom zabrinuta zbog fotografije s Fejsbuka na kojoj sam bila označena. Bila sam mršava i imala sam tamne podočnjake. Ona je živela u Norfoku i nije imala nikakve veze s našim malim svetom, pa sam otišla do reke razgovarajući telefonom s njom, udišući svež vazduh, oslobođen vonja naše kuće. Osmelila sam se i počela da joj objašnjavam šta se desilo, ali sam se povukla čim sam osetila njenu reakciju na moj i Karlov dogovor.

Mogla sam to da čujem u njenom glasu: „Pa, ko se igra vatrom, taj se i opeče“. Ućutala sam i prekinula vezu osećajući se usamljenije nego ikad. Bila je u pravu. Mogla sam da krivim jedino sebe. Ja sam bila odgovorna za taj nered. Nisam zasluživala samopovlađivanje ni ulogu žrtve. Nisam mogla da jedem. Nisam spavala. Iz noći u noć sam se budila uzlupanog srca u onim beskrajnim satima pred svitanje i osećala kako tonem u mračni bezdan za čije sam se ivice držala sve dok se sunce ne bi promolilo i dok mi dan ne bi doneo mali predah od rutine. Moj posao je trpeo. Nisam ispunjavala rokove i dobila sam otkaz. Zapustila sam se i pala u depresiju.

– Dobar dan – rekla je doktorka Ris Evans kad sam ušla, odmeravajući me od glave do pete usana razvučenih u mrtvački ukočen smešak isti kao onoj na mom licu. Primetila sam tračak radosti kod nje kad je videla kako izgledam. Vidite, smatrala me je pripadnicom odabranog društva, a uvek je zadovoljstvo, zar ne doktorko R, videti pad moćnih?

– Drago mi je što te vidim – rekla je okrećući se na svojoj stolici i prekrstivši noge u skupim čizmama. – Hej, dolaziš li večeras na kviz?

Užasavala sam se školskog kviza. Rezervisali smo sto pre nego što se bilo šta od ovoga dogodilo, uobičajeno društvu, naše dve porodice, čak i Lija dolazi. (Svi su im čestitali na tome što su razvili savršeno prijateljski odnos.) Kviz je bio vrhunac godine za decu i bilo je nemoguće izvući se. Dugovala sam im normalan život.

– Da – rekla sam. Samo sam htela da mi prepiše antidepresive i da se izgubim odatle.

– Kako je Nes? – razdragano je upitala. – Videla sam je pre neki dan. Bože! Ta žena je prelepa, čoveče! Poslata je na ovaj svet da bismo se mi ostale osećale kao smeće!

Ponovo sam se iskezila. „Daj mi recept, jebote.“ – A tvoja majka?

– Sve po starom…

Moraću da budem otvorena. Ona nije umela da proceni okolnosti ili da čita između redova. – Zanima me mogu li da dobijem lofepramin…

– Da – rekla je proždirući očima moj stomak. Delovala je kao da joj je krivo. – Bože, uvek si tako vitka – kazala je. – Kako ti to, dođavola, polazi za rukom? Kučko mršava!

Na trenutak sam bila zbunjena. „Ma, znaš, dovoljno je da ti muž švrlja i očas posla se osušiš.“ Bilo mi je došlo da zaplačem, ali sam čula sebe kako izgovaram neke ljubazne besmislice.

– Da, pa kako ide, ima li nuspojava?

– I dalje sam prilično napeta – rekla sam. – Ne spavam.

– O? – Nije mi se dopao njen ton. – Da li ne možeš da spavaš zbog nečeg posebnog?

Odmahnula sam glavom. – Samo sam napeta.

Kratko me je osmotrila. – Šta je s menstruacijom?

– Ne, nije to…

– U menopauzi umemo pomalo da pošašavimo. „Ne mogu da živim s ovim bolom u sebi. Moraš mi pomoći.“ – To je više zebnja – rekla sam. – Imam napade panike…

– Kažem ti, hormonska terapija je rešenje.

– Psihoterapeutkinja mi je rekla da ti se javim za recept…

To je, naravno, bila laž. Nemam psihoterapeuta. Nisam protiv terapije, ali uvek sam verovala da neću naći psihijatra kojeg bih poštovala. Ako ću već da tražim nečiji savet, to onda treba da bude neko na koga stvarno mogu da se ugledam, najbolje neko savršen,

poput kakvog gurua ili sveca, ili makar neko ko i sam vodi uzoran život, a ne neko poput vas s vašim problemima s Mužićem Sajem i dijetalnim pločicama u torbi. Bez uvrede.

– Zebnja i nesanica… – rekla je šišajući olovku na čudno sugestivan način. Stekla sam utisak da pokušava da me zadivi i bilo mi je neprijatno.

– Ona smatra da bi trebalo da povećamo dozu – lažem. Ne dopada joj se to što čuje.

Vidim to. Izvija obrvu trbuhozboračke lutke i unosi nešto u kompjuter.

Onda se okreće prema meni vrteći sa na stolici, sva tajnovita. – Možda imam tačno ono što ti treba…

Doktorka Ris Evans zna da sam sad zagrizla udicu, a ona to najviše voli, jer joj se tako nešto van ordinacije veoma retko dešava. – Slušaj – rekla je zaverenički. – Ne bih da otkrivam imena, ali mogu ti reći da su sve slavne ličnosti koje znam na tim lepotančićima. Među nama, prepisala sam ih Liji i ona kaže da su sjajni.

Bila je neverovatna. U jednoj rečenici je uspela i da oda ime i prekrši etički kodeks. „Želim ih.“ – Šta je to? – upitala sam. Bila sam davljenica koja se hvata za slamku.

– Opušta kao valijum ili ksanaks. Iz iste je grupe lekova, benzodiazepin. Uzima se po potrebi, ako me razumeš. Smem da ti prepisujem samo po četrnaest komada odjednom.

Obe smo slušale astmatični štampač kako moje nade pretvara u stvarnost.

– Samo obećaj da me za deset godina nećeš tužiti! – nasmejala se rekavši nešto što je, morate priznati, prilično neobično za jednog lekara.

Istrgla sam joj recept iz ruke.

– Ispostavilo se da se ono „uzimanje po potrebi“ moralo iskoristiti još iste večeri i to zbog kviza koji podrazumeva zavereničko ćućorenje, došaptavanje i slično. Nisam mogla da podnesem čitavu tu lakrdiju. Prvu tabletu sam progutala pred sam izlazak iz kuće. Zaključala sam vrata, a Eni je otrčala da stigne Poli. Džoš se neko vreme simpatično pretvarao kako želi da razgovara sa mnom, ali ubrzavao je korak i uskoro smo nas osmoro išli zajedno, baš kao za svaki kviz u poslednjih šest godina. Sve je bilo potpuno isto kao uvek, osim što se meni duša cepala. Džoš i Ivi u svojoj kul odeći držali su se za ruke. Džoš je bio pažljiv i trudio se da me uključi u njihov razgovor. Osetio je moju ranjivost i činio je sve što je mogao. Tada sam osetila ogromnu ljubav prema njemu i bila sam dirnuta njegovom podrškom. Eni i Poli su otrčale napred da kredom crtaju krugove oko psećih govana. Stigla sam do prvog. „Istinski divno“, nažvrljala je Eni. „Slasno“, pored sledećeg. Ovladavala je sarkazmom. Lija je proveravala telefon, poluodsutna kao obično, nesvesna svinjarija svoje bivše žene. A tu su bili i izdajnici.

Posmatrala sam ih. Mrzela sam ih oboje. Nes je imala toliko obraza da deluje pomalo nervozno i nije mogla da me pogleda u oči, ali Karl se smejao i grabio napred naizgled neopterećen onim što je uradio. Zar će njegova izdaja proći nekažnjeno? Pitala sam se kako ću, dođavola, pregurati to veče, a da ne nasrnem na njih. Samo je čudo moglo da me spase.

I, verovali ili ne, znate li šta se desilo? Zaista me je spasio čudo, doktorko R! Počela sam da se osećam drugačije bezmalo čim smo stigli tamo. To je bilo neopisivo.

Bukvalno sam mogla da osetim kako napetost počinje da nestaje iz mog tela. Bilo je čarobno, kao da mi se na rame spustila božja ruka. Osećala sam Njegove velike snažne prste kako razbijaju one čvorove u mojim leđima, tonu u moj vrat, masiraju ga i rasteruju sav stres. Kad smo dobili po čašu vina dok smo stajali pored vrata ćaskajući, osećala sam da mi je telo toplo i gipko. A onda, kad sam sela za naš sto, primetila sam da se u mojoj glavi dešava nešto divno. To mogu da opišem samo kao osećaj da je mom mozgu priušteno dugo banjanje u toploj kupki. Sedela sam tamo cereći se. Mislim da se nikad nisam osećala tako dobro: 100 % dobro. Tako potpuno. Tako mirno. Moje brige su bile smešne. Zašto sam se toliko izjedala oko svega kad je ovo moje pravo stanje?

Nisam imala čega da se plašim, to mi je sada bilo sasvim jasno. Život je dar. Mahnula sam doktorki Ris Evans i onom divnom idiotu, njenom mužu. Mahala sam svima. Sve sam ih volela. Volela sam školu. Bila sam otelotvorenje ljubavi.

Dobro, možda sam tokom kviza pokazala malo previše poleta, možda sam se previše unela u takmičenje sa stolom nastavnika matematike, možda sam preglasno vikala, previše prodorno se smejala i, da, videla sam kako me direktor gleda i nikako nisam smela onako da plešem, niti da padnem i zaradim čvorugu i, dobro, nije bilo baš pametno što sam zadremala u dečjem toaletu pored četke za klozetsku šolju, ali nikad nisam osećala takav spokoj i saosećanje prema celom čovečanstvu.

Da, doktorko R, raj se krije u jednom miligramu tablete lorazepama. * Sutradan mi u glavi nije bilo toliko mutno kao što bi se moglo očekivati, a čvoruga se znatno povukla, kao i moje osećanje sveopšte ljubavi. Nes mi je poslala poruku preklinjući me da se prošetam s njom, a ja sam izvolela da pristanem. Poslala sam joj kratak odgovor „4.30 ispred tvoje.“ Nisam se baktala glagolima i imenicama, nije zaslužila. Zakasnila sam samo da bih pokazala ko je gazda. Nisam htela da uđem kroz kapiju i pokucam na njena vrata; sve ono što sam pre toga uradila hiljadama puta sada je bilo nemoguće, pa sam se vrzmala po ulici. Nažalost, spazila me je Ivi, koja je izašla da otvori vrata. Ostala sam ispred, nasmešila se i tek radi reda rekla: – Nateraj Džoša da nešto radi, važi? – Onda je izašla Nes. – Kako ti je glava? Misliš da će kiša? – upitala je kao da je to sasvim običan dan. Bila sam zadovoljna kad ju je nebo pljunulo. Izgledala je prilično grozno, što je bilo dobro. I treba da izgleda grozno. Iznenadilo me je kad sam primetila da se trese. Ruke su joj drhtale dokje ispravljala svoj džemper (tačnije, moj džemper, ja sam joj ga dala), a pogled njenih plavozelenih očiju nervozno je tumarao ne zaustavljajući se ni na čemu i odjednom sam s izvesnim zadovoljstvom shvatila da me se ona plaši. Njeno telo je drhtalo pored mene. I treba da me se plaši. Treba da drhti. Treba da se stidi.

Hodala sam ćutke. Ona je mogla da govori pošto ja njoj nisam imala šta da kažem.

Prešle smo glavni put i pošle prema reci. Nije bilo potrebe da se dogovaramo o ruti, tim

putem smo prošle stotinama puta. – Kon – rekla je kad smo sišle niza stepenice. – Samo hoću da znaš da sam stvarno mislila da bolje poznajem sebe… stvarno sam zapanjena.

Kladim se da je i bila. Vidite, doktorko R, ona je bila veoma razborita, veoma ispravna, pa nosila je svoju plavu vetrovku, za ima boga! Ona je bila Nes, starija sestra, ona odgovorna, oličenje preduzimljivosti i trezvenosti, osećajna gospođa Džons, moralni čistunac, gospoja zvana Ogrni nešto na leđa, podizačica čarapa. Preljuba i izdaja nisu bile deo njenog karaktera i mogla sam da zamislim koliko se iznenadila. Prsti su joj se tresli dokje pokušavala da otkopča džep i izvadi maramicu. Ukoliko se rasplače, to će biti kraj. Ako iko treba da plače, to sam ja. Srećom, samo je izduvala nos. – Dozvolila sam sebi da se previše zbližim s njim.

– Potpuno si u pravu – kazala sam. Sad smo bile na otvorenom prostoru staze pored reke. Staza je bila blatnjava, a ja nisam nosila prikladne cipele. Nastupila je oseka, smeće se zakačilo za granje, a boja vode se nije razlikovala od boje neba. Čitav prizor bio je natopljen jednoličnošću.

Dodirnula mi je ruku.

– Ne pipaj me – rekla sam ukopavši se u mestu. Veoma melodramatično, znam, ali nisam mogla podneti da me dodiruje, da sebi daje takvu slobodu. Tu prisnost je uništila svojim postupcima. Morala je postojati neka kazna, karma, bilo šta. – Otkad to traje? – upitala sam koristeći sadašnje vreme uprkos njihovim obećanjima. Ali, naravno, oni su usaglasili priče. To je bilo tek drugi put. Sumnjivo je da su baš toliki baksuzi da budu uhvaćeni već prilikom drugog pokušaja, zar ne?

Upravo tada je sa psom naišla Alison, još jedna majka iz naše škole, pa smo nas tri zastale da proćaskamo. Evo nečeg zanimljivog i čudnog, doktorko R: smejale smo se i razgovarale kao da se ama baš ništa nije desilo. Pričale smo zabavne dogodovštine iz škole, o psima i deci. Ne sećam se tačno šta, ali nije bilo ni pomena da je moja najbolja prijateljica, žena pored mene, drolja. Da je Alison znala kakvo je pravo stanje i da sam, recimo, posle dva minuta zabila granu duboko u Nesino grlo, pa da je Alison morala da da izjavu policiji, nikad ne bi poverovala šta se desilo. Zar nismo mi ljudi čudna stvorenja? Kao da smo Nes i ja igrale uloge u pozorišnoj predstavi, a ovo je bio međučin. Nakon što je Alison otišla, nastavile smo šetnju i sasvim očekivano bi bilo da sam uhvatila Nes za ruku, što sam bezmalo i učinila, pa sam morala da se zaustavim i podsetim se kako stoje stvari. Ispratile smo Alison mahnuvši joj i brzo se vratile drugom činu: uvređena supruga i pokajnička bludnica.

– Smem li da te zamolim da nikom ne govoriš za ovo? – rekla je Nes. Pogledala sam je. – Ne. Ne odlučuješ ti o tome – odgovorila sam. Bože, daš joj prst… Osim toga, da li je zaista mislila kako ću na sva zvona razglasiti svoje poniženje?

Odmerila sam je od glave do pete. Izgledala je kao govno. Da mi je i dalje bila prijateljica, bila bih užasnuta što je vidim u takvom stanju. U datim okolnostima bila sam samo radoznala. – Zar se nećeš ni izviniti, Nes? – upitala sam.

Izgledala je zbunjeno. – Mislila sam da bi izvinjenje zvučalo otrcano.

– Pa mogla si da pokušaš!

– Naravno da mi je žao, Koni.

– Da, u pravu si. Stvarno zvuči otrcano. – Bila sam svesna svoje okrutnosti, ali opet, imala sam osećaj da tu okrutnost glumim, kao da je sve namešteno: blato, grozan dan, sve je delovalo samo kao kulise. Drugog dana bi moglo da bude sunčano i mogle smo da zamenimo uloge. Da li to zvuči ludo?

– Neće se ponoviti, obećavam – rekla je još jednom me dodirnuvši i brzo me pustivši. I odjednom se predstava završila. Postalo je ozbiljno. Dok smo stajale tamo na pljusku, osećala sam se neopisivo tužno.

– Kako si mogla? – upitala sam.

Kiša joj je curila niz nos. – Pokušavala sam da se sredim. Mislim da sam bila jezivo usamljena nakon Lijinog odlaska, a Karl je naprosto bio… tu… s njim je bilo tako lako razgovarati… Jednostavno, bio je tako dobar… i prešli smo granicu.

– Ti svakako jesi. – Lilo je kao iz kabla, ali nismo imale gde da se sklonimo.

– Previše sam se zbližila s njim.

– Jesi li zaljubljena u njega, Nes? – To je bila greška. Gotovo je.

– Kako ikad više da ti verujem? – upitala sam je. – Znala si sve, sve moje tajne, i iskoristila si ih protiv mene…

Odmahnula je glavom. – Ne, nije bilo tako…

Pa, ne možemo osporavati različite verzije priča koje ljudi sebi pričaju, zar ne, doktorko R? Gledala sam preko njenog ramena u postojani mlaz sivila koji je isticao ostavljajući za sobom još veću turobnost.

– Mnogo mi nedostaješ – rekla je. U toj fazi mi je bilo drago da vidim suze.

Zaslužila je. Osim toga, to je upravo ono što želite da čujete kad vas izostave iz klana, zar ne? „Naš klanje sranje bez tebe. Nedostaješ nam. Pogrešili smo. Trebaš nam. Ti si ključni član.“ – Tako mi je žao…

– Tako i treba, jebote. Šta sam mogla? Šta biste vi uradili, doktorko R? Zamislimo da Mužić Saj kreše neku iz orkestra, da li biste mu oprostili? Pretpostavljam da biste. Niko nije savršen, čak ni vi. A, vidite, ona mi je stvarno nedostajala. Mnogo. Bila sam izgubljena bez nje.

Posebno tokom ovakve noćne more upravo njoj bih se obratila. Mislite li da ljudi zaslužuju drugu priliku, doktorko R? Ja mislim da zaslužuju. Svi možemo da zajebemo stvar. Kakvi smo mi to ljudi ako nismo u stanju da oprostimo?

Nes me je dobro pročitala i oprezno pružila prste da dodirne moje. Odgovorila sam skoro neprimetno i ona je zgrabila moje prste i stisnula ih. Onda je pošla napred i pognula glavu. Pustila sam je da je, onako skrhana, osloni na moje rame. Ona je visoka, ne zaboravite, pa je bilo čudno, ali cenila sam to kako je odigrala ulogu Ponizne Jadnice, pruživši meni priliku da izvedem rolu Velike Utešiteljke. Milovala sam njenu kuštravu kosu govoreći joj da je sve u redu, da će sve biti kako treba.

I dalje sam je volela.

12.

Škripava je danas zakasnila s obilaskom. Doktorka Robinson je već bila stigla pa je tako dobila priliku da posmatra lujku kako pije svoje tablete. Kao da se pomalo stidi dok gleda kako se njene preporuke sprovode u delo, pa svaki čas ustaje i pokušava da otvori prozore, koje je nemoguće otvoriti. Ponovo je zahladnelo. Belo nebo se spustilo nisko.

Onaj tračak nade koji je pre koji dan sunce donelo bio je samo trik. Obična varka. I Škripava i ja gledamo kako se doktorka R muči s prozorskim bravama, ali nijedna od nas ne progovara. Škripava mi daje antidepresiv i ja ga gutam. Onda mi daje pilulu za smirenje i stabilizator raspoloženja. – Njam-njam – kažem i namigujem doktorki R, koja se raća na svoje mesto. Progutala sam i za kraj dobila svoju dozu antipsihotika.

Zabavljam se tako što izigravam psihopatu bečeći se na nju.

– Pravo je čudo da ne treseš kao narkoman – kaže Škripava neočekivano se pridruživši mom šegačenju.

– Odlazi – kažem joj otpuštajući je jednim lakim pokretom ruke, a onda se usredsređujem na doktorku R. Dok se saginje da zatvori svoju torbu, iznenada primetim da ispod uzdržane palete svoje profesionalne odeće nosi drečav elastični sportski grudnjak. Teško je zamisliti je kako trči ili se svojski preznojava trenirajući nešto u prljavom zelenilu severnog Londona među psećim izmetom. Nimalo mi ne deluje kao sportski tip. Pre bih rekla da spada među one koji sportsku odeću nose po kući, dok sede na kauču, jedu čokoladu i osećaju se sportski, sve s nadom da je to sasvim dovoljno da smršaju putem osmoze.

Obe čekamo da se Škripava udalji, što ona, očekivano, i čini. – Hvala, gospođo Ibrahim – kaže doktorka R, a Škripava klima glavom i kezi zube kao u ajkule dok izlazi.

– Prijatan dan, gospođo Ibrahim – dodajem i gledam je kako nestaje u veselom sjaju kao sunce žutog hodnika. Okrećem se doktorki R, koja na krilu drži fasciklu i u međuvremenu je prekrila naramenicu svog drečavog grudnjaka.

– U tvojim beleškama piše da si posle mesec dana otišla kod doktorke Ris Evans po još lorazepama.

– Naravno da sam otišla. Gutala sam i valijum, koji sam nabavljala na drugom mestu. Ali, znate šta? Mislim da nisam bila potpuno šenula dok se nisam našla u onom „Milton hausu“ kljukajući se klonazepamom.

– Gde si to nabavljala? Mislim valijum?

– Kod jedne majke iz škole.

– Je li ona dilerka? – pita doktorka Robinson.

– Da, dilerka je. Baš kao vi, samo bez fakultetske diplome. I, naravno, vozi bolja kola.

Uspela sam da joj izmamim osmeh i drago mi je zbog toga.

– Reci mi šta se desilo na dan Festivala žetve.

Uzdišem – Probate li vi dileri svoju robu? – pitam je. – Jeste li nekad progutali neki valijum, doktorko Frankenštajn? Diazepam? Lorazepam? Peterpam?

Gleda me i uočavam nešto u tim njenim mutnim očima. Ona nije dobar lažov, odaje je blago rumenilo.

– O, jeste? – Iskreno sam iznenađena. Svet počiva na ljudima kao što je doktorka R, koji nose odmerenu odeću, govore ozbiljnim tonom i imaju sređen život u kojem je sve uredno na svom mestu, smešteno u svoju kutiju. Oni ne prave ispade. – Bogami, baš ste me zaintrigirali. – Prekrštam noge i naginjem se savršeno je oponašajući. Odjednom sam sjajno raspoložena.

– Lorazepam je ludilo, zar ne? Mislim, nikad više nisam osetila ono sveprožimajuće opuštanje, ali dešavalo mi se da se izbezumim i često sam se onesvešćivala. Sećam se da sam jedne večeri igrala skrebl s decom. Da, pokušavala sam da se iskupim za rusvaj koji sam napravila. Trudila sam se da napravim raspoloženje iz američke porodične serije. (Da li je Džon Boj bio na Snepčetu, a gospođa Volton na kreku? ). Eni je sastavila reč „anusovi“ za koju je rekla da je množina od reči „anus“ i ja sam prasnula u smeh. Toliko sam se smejala da sam udarila glavom u okvir kamina, a onda sam, izgleda, zaspala kao klada, hrčući sve u šesnaest. Zašto ste ga vi uzimali? Ja vas zamišljam kao nekog savršeno razboritog. Je li vam spašavanje sveta postalo malčice previše stresno?

Mnogo sam zla. A ona mi se stvarno dopada. Volela bih da izađemo odavde i odemo negde na kolače i čaj, da se nađemo u ulogama drugačijim od onih koje su nam dodeljene u ovoj sobi.

– A šta je bilo s anksioznošću? – upitala je.

– Pa, ubrzo mi je trebalo više od jednog miligrama, no uprkos tome bila sam sve anksioznija, pa sam morala da uzimam po nekoliko pilula da bih se osećala iole normalno. One neizostavno izazivaju zavisnost, što je ona doktorka koja se loži na slavne ličnosti zaboravila da pomene. I to ne samo psihičku zavisnost već i fizičku.

Pogađaju ceo nervni sistem. Telo gubi urođenu sposobnost da se umiri. Verovatno znate da u skladu s uputstvima za bezbednu upotrebu lekova benzodiazepini ne smeju da se uzimaju duže od mesec dana. I trebalo bi ih uzimati samo u slučaju akutne anksioznosti.

Recite mi, kako definišete pojam „akutno“ ?

– Pričaj mi o Festivalu žetve, Koni. – Ona je kao pas kad dograbi kosku. Kladim se da Mužića Saja dovodi do ludila. „Jesi li izbacio smeće?“ „Sad ću.“ „Jesi li izbacio smeće?“ „Sad ću!“ – Zašto mi ne kažete šta je vas bacilo na kolena? – pitam je.

– Nismo ovde da bismo razgovarale o meni. Hajde, pomozi mi malo.

– Ne. Vi pomozite meni. Kažite Karlu da dovede Džoša i Eni da me posete.

Nakrivila je glavu, prekrstila ruke, namrštila se. Izgleda umorno, kao da bi jednostavno mogla da ustane i ode. Ne želim to. Gledam kroz prozor. Nebo kao da nešto sprema. Zagušujuća bela vlaga uvlači se u sve i pritiska London kao jastuk. Osećam kako prodire kroz prozorska okna i steže se oko nas kao jezivi zid.

– O, pogledajte! – kažem ustajući. – Izgleda da počinje sneg! – Ona se naglo okreće i obe posmatramo. Stvarno pada sneg. Pridružuje mi se pored prozora. Predivno je!

Velike, pune pahulje bešumno lelujaju ispred nas. Gledamo ih kao deca, širom otvorenih očiju ispunjenih divljenjem. Više nismo psihijatar i pacijent, već samo dve osobe koje gledaju kako pada sneg.

Kad smo se vratile za sto, raspoloženje se promenilo. Kao da me je sneg smekšao.

Više nisam onako prgava. Ne znam zašto sam toliko besna. Ovde se ponekad osećam nemilosrdno i uplašeno. – Morate da shvatite kontekst događaja toga dana – kažem joj.

– Dobro – kaže. Ponekad ume da deluje veoma nežno, veoma majčinski. Samo želim da spustim glavu u njeno krilo i zaspim. – Daj mi kontekst.

Zastajem na trenutak i razmišljam. – Sad mi te pilule trebaju da bih se osećala iole normalno, doktorko R. Na Vikipediji sam otkrila da je jedan miligram lorazepama jak kao deset miligrama valijuma, a bilo je dana kad sam uzimala po tri-četiri miligrama.

Razmislite o tome. Ja sam bezmalo narkomanka, a sve je to savršeno legalno.

– Da li je tvoja lekarka znala kolike doze uzimaš?

– Moja lekarka povlači crte kokaina u školskom toaletu na božičnom vašaru, doktorko R. – Jesi li se nekom poverila?

– To teško da sam mogla reći roditeljima. Setite se, oni se zalažu za lečenje biljem.

Jednom sam kao dete povredila cevanicu, a majka me je strpala u krevet i namazala mi nogu brđankom.

– A Karl? Je li on znao?

– Jeste donekle. Ali Karl je žestok zagovornik korišćenja lekova, bez ikakvog ustezanja. Osim toga, mislim da mu je odgovaralo da budem omamljena, manje razdražljiva, manje budna. Vidite, nisam više bila tako osetljiva i oštra. Kao da sam bila obavijena vatom koja je ublažavala sitne životne udarce.

– A kakvi su bili ti sitni životni udarci? Kakav je bio tvoj odnos s Karlom?

Uzdišem. Protežem svoje kao pritke tanke noge. Nosim bele helanke i bele čarape, pa mi noge izgledaju kao dva štapića za uši. Izgledam ko debil.

– Bila sam potpuno oprostila njemu i Nes. Ali ne iz čovekoljublja, već jednostavno zato što na kraju niko od nas nije imao drugog izbora. Tako bi život mogao da se nastavi kao da je sve kako treba. Htela sam da se deca osećaju sigurno i uverim Džoša kako je između mene i Karla sve u redu. Prestala sam da gnjavim Nes. Uprskala je, znala je to, ali s tim je bilo gotovo. Sve se vratilo u normalu. Zapravo, naša veza se možda još više produbila zahvaljujući praštanju. Ona i devojčice su sve vreme bile kod nas kao obično… mada…

Dok sam govorila o tome, nešto mi je sinulo. – Među nama, možda bi bilo lepo da su njih dvoje pokazali malo više griže savesti, ne bi bilo loše da su se malo duže ponašali pokajnički, ili da su bar odali iskreno priznanje mojoj blagonaklonoj velikodušnosti…

Ona se smeši i klima glavom. Obožavam kad joj izmamim osmeh. – Ali ne, pošto su bili razrešeni grehova, oni su se smejali i ludirali, kao da nimalo ne mare za bol koji su naneli drugima. Zato sam sama lizala svoje rane, jezikom slatkim od lorazepama…

– To je divno, Koni. Svaka čast.

Pometena sam. Njeno saosećanje mi poput malih šačica stiska grlo i naviru mi suze. Ne želim da zaplačem. Ponekad brinem da, ako se rasplačem, neću moći da prestanem. – Radi se o tome što sam ih volela, doktorko R. A to je bio način da ih zadržim u svom životu. Nisam ih izgubila.

– Razumem – kaže. Smeši se, deluje umorno. Želim da joj udovoljim.

– Da, izvinite. Taj dan. Probudila sam se s užasnim menstrualnim bolovima. Znate ono kad vas jedan jajnik ubija svakog drugog meseca. Osećala sam se stvarno ošamućeno i obilno sam krvarila. Probilo je na čaršave, niz moje noge, na tepih. Cak i posle trideset godina, menstruacija me svakog meseca iznenadi. Morate shvatiti, možda i shvatate, da čak i nešto tako obično kao što je menstruacija zahteva donošenje teških odluka o tome kojim redosledom treba nešto obaviti, a od lekova sam uglavnom bila prilično omamljena. Bila sam veoma zadovoljna sobom što sam sve to tako lepo sredila: očistila sam kupatilo i tepih, ubacila veš na pranje, popila ibuprofen i ubacila termofor u bapske gaće. Čula sam Eni kako u prizemlju uvežbava svoju pesmu. Dodeljena joj je solistička tačka na festivalu iako nije bila nimalo nadarena za muziku. To je valjda bilo u skladu sa školskom politikom da se i nesposobnost nagrađuje. Slušala sam je kako oduševljeno peva ne pogađajući nijedan ton. Bila je to neka pesma o izgladneloj deci i voćnoj salati, koliko sam uspela da razaznam. Trebalo je da nosi kostim banane i stoji iza grožđa s nekoliko dečaka u istom kostimu. Poli je bila pitaja, zbog čega je Eni bila pomalo ljubomorna, valjda jer je to voće delovalo više tropski i glamuroznije nego ono koje ona predstavljala. Nes je dobila zaduženje da svira klavir pošto je nastavnik muzičkog bio bolestan, pa je i ona bila tu i vežbala s devojčicama na našem klaviru. Bio je to veliki dan za porodicu Mortensen. Nameravala sam da budem na visini zadatka. Daću sve od sebe da moja porodica bude srećna. U poslednje vreme nisam baš savesno brinula o deci, ali nameravala sam da se tog dana iskupim. Mama i tata dolaze na službu. Džoš posle škole ima trening, pa će nas on sačekati tamo. Onda ćemo svi doći našoj kuću na večeru, a čak će se i Lija i Pol zadržati. Bićemo jedna velika srećna porodica. Moje je bilo samo da napravim lazanje.

Uzela sam „maminog malog pomoćnika“ samo da bih bila sigurna da ću uspeti sve to da izguram. (Tada sam ih nosila sa sobom po džepovima kućne haljine, džempera, jakne, u torbi, nikad nisam znala kad bi mi mogla zatrebati pilula.) Pre nego što je krenuo na posao, Karl me je tobože prozivao što nam je kuća kao svinjac i pitao me dokle ću da glumim žrtvu. Rekao je kako će on da kuva i čisti kad se vrati posle

maratonskog dana na poslu,ako ja nisam sposobna za to. Videla sam da me gleda s nekim dubokim razočaranjem, ali sve se to samo odbilo o moj zaštitni omotač. „Sjajno, onda ću ti to prepustiti“, rekla sam. Primećujete li da sam zadržala malo one stare drčnosti, doktorko R, prljavi ostatak besa usađen duboko u moju utrobu, koji sam povremeno bljuvala po Karlu.

Kuća je bila tiha. Svi su bili otišli. Sedela sam tamo u dnu stepeništa čudeći se neredu koji su deca ostavila za sobom. Mučio me je zlokoban osećaj da me vreba neopisiva nesreća. Zurila sam u taj krš nesposobna da učinim bilo šta kako bih ga sredila. Telefon mi je zazvonio. Bila je to moja majka, izbezumljena jer ne može da nađe svoju tašnu. Pitala me je: „Jesi li dobro, dušo? Pričaš pomalo nerazgovetno.“ U to vreme je bilo neobično da ona primećuje tako nešto kod mene. Bila sam dirnuta i kazala sam joj da sam dobro te da samo nastavi da traži svoju torbicu, a ja ću srediti kuću i otići u kupovinu, pa ćemo se naći kasnije u crkvi. Pitala me je da li treba da donese nešto za večeru, ali znala sam da će zaboraviti na to, pa sam joj rekla da nema potrebe.

Međutim, ni sama ne znam kako, na tom stepeniku ostala sam nekoliko sati jer nisam mogla da odlučim šta ću pre. Telefonirala sam Nes u potrazi za podrškom, ali ona je očigledno bila na poslu. Kad mi se javila malo kasnije, još uvek sam sedela na tom stepeniku. Predložila mi je da se ne mučim da kuvam, već da olakšam sebi i uzmem neko gotovo jelo. Ponudila je da ona donese nešto u povratku s posla. Ali ne, htela sam da spremim obrok za svoju porodicu. Zato sam, u neverovatnoj demonstraciji privrženosti porodici, zanemarila prljavštinu, našla kuvar, napravila spisak potrebnih namirnica i otišla u „Sejnsberi“. U povratku sam svratila u radnju s kućnom hernijom odlučna da očistim kuću kako dolikuje. Kupila sam svašta. Kući sam se vratila s prepunim torbama. Nosila sam žice za ribanje, sredstvo za skidanje kamenca s tuša, tečnost za otčepljivanje onog đavoljeg umivaonika u kupatilu, sredstvo za uklanjanje žute naslage pišaće s klozetske šolje… Bila sam rešena da ne dozvolim sopstvenoj kući da me pobedi.

Na kraju ništa nisam očistila, ali sam pokupila stvari s poda i prešla po kući usisivačem. Sav trud sam usmerila na lazanje i trudila se da ih napravim s ljubavlju, ali mi je bilo teško da se usredsredim te nisam bila u stanju da dobro odmerim sastojke…

Sve je ukazivalo na propast. Uskoro sam ronila suze u bešamel-sos (Ne znam zašto sam bila toliko cmizdrava. Zbog menstruacije? Pilula? Dubokog osećaja promašenosti?), kojim sam bila čudno opčinjena. Zamešala sam sos sa suzama, progutala još jednu pilulu i rekla sebi da ne budem glupa jer treba da budem srećna zbog onoga što imam: divnu decu, sjajne roditelje i, uprkos svemu, dobrog muža.

Prekrila sam lazanje folijom i ostavila ih sa strane spremne za pečenje. Postavila sam sto, što nije tako lako kao što zvuči. Stalno sam zaboravljala koliko ljudi će doći.

Na sredinu stola sam stavila sveće da ih zapalimo kad se vratimo. Onda sam se okupala, presvukla se i našminkala za koncert. Osećala sam blagu zebnju pri pomisli da treba da izađem iz kuće. Izbegavala sam društvena okupljanja, posebno u školi. Zato sam uzela malo diazepama da bih se opustila, pa sam obukla kaput.

Osećala sam se dobro. Padala je kiša i spuštao se mrak. Htela sam da zakasnim.

Nisam želela ni sa kim da ćaskam, ali obećala sam Džošu da ću se naći s njim u školi.

Na pola puta sam shvatila da mi je telefon ostao na punjaču u kuhinji, ali bilo je kasno da se vraćam. Crkva je izgledala predivno, puna sveca i cveća. Bila je topla i suva, krcata svetom. Cuo se žamor stotina glasova. Osećalo se uzbuđenje oduševljenih roditelja koji su došli satima pre početka priredbe kako bi ugrabili mesta u prvim redovima. Držali su kamere i telefone, spremni da snime svoje voljene voćkice. Javljala sam se poznanicima, klimnula svojoj doktorki, koja mi se kezila, i onoj mami što je valjala drogu. Znate šta? Bilo je zapravo sjajno biti tu, među narodom. I svi su bili prijatni i raspoloženi za šalu te sam se ponovo osetila kao deo svega toga. Imala sam osećaj da će sve biti kako treba. Pogledom sam potražila Karla i spazila sam svog tatu kako čita knjigu negde u poslednjim redovima. Probila sam se kroz gužvu do njega. „Zdravo, tata“, rekla sam sedajući pored njega, pored Karlove savijene kožne jakne. Moj otac je podigao pogled, na trenutak iznenađen što me vidi i, naizgled, iznenađen što je i sam u crkvi. „Zdravo, dušo“, rekao je i pokazao glavom prema Karlu i mojoj majci, koji su razgovarali s nekim ljudima pored stuba. Karl je razgovarao s vikarom. „Nema Džoša?“, upitala sam osvrćući se oko sebe. Napred sam ugledala direktora kako razgovara s Nes za klavirom. Ona se smejala. Pokušala sam da uhvatim njen pogled i mahnem joj. Izgledala je neverovatno zanosno, doktorko R. Toga se sećam. Nosila je cvetnu haljinu s dosta velikim izrezom i bila je pustila kosu. Izgledala je čarobno. Nisam je samo ja zapazila. Nekoliko očeva se vrzmalo oko klavira. Odmah sam videla kako pršte varnice od nabacivanja, koje je, dobro sam znala, ona volela da podstiče.

Karlova jakna je zazujala pored mene. Ponadala sam se da bi to mogao biti Džoš, pa sam zavukla ruku u džep jakne i našla telefon. Stvarno je bio Džoš. Poslao je poruku.

Ukucala sam Karlovu staru šifru, ali telefon se nije otključao. Podigla sam pogled. Karl je i dalje bio pored stuba i iz sve snage šarmirao vikara. Bio je malčice preglasan, smejao s trunkom preteranog oduševljenja, jasno pokazujući kako je on sjajno društvo.

Zastala sam za trenutak, a onda pokušala šifru koju koristimo i na televizoru za „Skaj“.

Pogodak. Otvorila sam poruku: „Kasnim, upravo mi je pobegao bus. Dž“. Htela sam odmah da vratim telefon u Karlov džep kad sam primetila da ni prethodna poruka nije pročitana. Bila je od N. Ne znam zašto sam pogledala. Ali uradila sam to. „TAAAKO ovlažim kad mi to govoriš. XX Obrišil!“ Pročitala sam je nekoliko puta. Proverila sam broj. Da. To je bila ona. Imala sam osećaj da je moj duh napustio telo. Uzletela sam iznad redova klupa. Mogla sam da vidim sebe kako sedim s Karlovim telefonom u ruci, potpuno nepomična, sleđena u trenutku. Pogledala sam prema klaviru pored predikaonice. Ona je zabacivala svoju jebenu kovrdžavu kosu, smejala se novim, srebrnastim smehom, blistavih očiju, potpuno u svom elementu, okružena obožavaocima. Povremeno je pogledala prema stubu pored kog je stajao Karl. Bili su jedno naspram drugog, razdvojeni, ali ipak povezani, kao da plešu, kao da postoje samo jedno zbog drugog. Videla sam to sasvim jasno.

Vratila sam se u svoje telo s tupim udarom i ustala. Krv mi se uzburkala. Morala sam što brže da izađem odatle. Prošla sam pored tate ne uzevši čak ni svoju torbu, pa

pored ostalih ljudi u tom redu, našla se manje-više na bezbednom u prolazu između klupa i krenula prema izlazu. Nije mi bilo dobro. Čula sam kako me neko doziva, ali nisam se okrenula. U glavi mi je bila samo jedna misao: treba mi lorazepam. Odmah.

Zavukla sam ruku u duboki džep kaputa, ali sam umesto lorazepama napipala nešto tvrdo, nešto čijom bi delotvornošću mogla da bude mnogo zadovoljnija. Stala sam u mestu. Okrenula sam se. Mogla sam da je vidim. Stajala je tamo oslonjena na klavir, podizala pogled, smejala se, zabacivala kosu, naginjala se i pokazivala svoj dekolte.

Mrzela sam je.

Polako sam krenula prema njoj, poput sporog, ali smrtonosnog projektila. „Izvinite… izvinite“, mirno sam govorila pogleda prikovanog za metu. Znala sam šta moram da uradim. Zaustavila sam se. Bila sam na oko metar od nje. Sad je sedela za klavirom, leđima okrenuta prema meni i razgovarala s nekim, nemam pojma s kim, videla sam samo nju, cvetove na njenoj haljini, mladeže na njenom vratu, ogrlicu koju sam joj svojevremeno poklonila. Činilo mi se da mogu da osetim i njen miris, svoj parfem džo malon.

Izvadila sam bočicu od debele plastike iz džepa i pogledala je: „Hlorovodonična kiselina. Opasno.“ Počela sam da odvrćem čep. Bio je napravljen tako da deca ne mogu da ga odvrnu, pa sam morala da pritisnem. Kao začarana sam gledala kako se iz bočice diže para oštrog mirisa, poput bolesnog, opasnog duha. „Nes?“, rekla sam glasom koji je čak i meni samoj zvučao kao da dopire iz daljine. Ona se smešila, prelepa. Okrenula se i pomalo se oneraspoložila kad me je ugledala. Znala je da znam. I dok sam prosipala sadržaj bočice pravo na nju, imala sam predivan, bezmalo savršen osećaj da je pravda zadovoljena.

Doktorka R je pokrila usta dlanom. Shvatam da ona to ne sagledava baš onako kao ja.

– Ne brinite – kažem joj. – Neki heroj u pokušaju priskočio je u pomoć dami u nevolji pa sam osetila kako se neko bacio na mene i odgurnuo me, a tečni zloduh se izlio po meni, mom vratu, niz moju ruku i noge, odbivši da mi ispuni želje. Ležala sam na podu, a neko je sedeo na meni, dok se jetka para dizala s poda, šuštala mi u ušima i prodirala mi u nos gušeći me. Ona je stajala i dalje lepa, i dalje podmukla, ali netaknuta kiselinom, i gledala me odozgo dok mi je koža cvrčala i gorela.

Doktorka R pažljivo sluša. Onda polako pogleda kroz prozor i mršti se. – Znači, to nije urađeno s predumišljajem? – pita me.

– Nikako. Ta prilika je došla kao dar s neba.

– Šta se onda desilo?

– Sećam se da su me ljudi gledali kako ležim na pločicama, lica izobličenih od neverice i zbunjenosti. Od straha zapravo. Videla sam strah. Bila sam čudovište. I dalje sam držala bočicu. Neko ju je iščupao iz mog stiska kao da bih mogla postati nekakav terorista s hlorovodonikom i početi da jurcam po crkvi i prskam na sve strane.

Izjurila sam iz crkve kroz mala bočna vrata i nastavila da trčim, nizbrdo, pa preko puta i železničke pruge, sve dok nisam stigla do reke. Bio je mrkli mrak, padala je kiša i na nasipu je bilo hladno, ali ja sam gorela, pekla me je koža na šakama, grudima, na

desnoj butini. Plakala sam u teškim mukama kad sam videla kako se iz tame približava trepćuća bela svetlost i obasjava me titravim zrakom. To je bila neka žena na biciklu.

Vrisnula je kad me je ugledala. Sećam se da sam se zapitala zašto me se svi toliko plaše.

Onda sam se pogledala i shvatila. Bila sam prekrivena krvlju od struka naniže. Je li me neko ubo? Onda mi je polako postalo jasno da sam zaokupljena koječime zaboravila da promenim uložak. Ali mnogo preča briga od krvarenja bio je bol od opekotine. Ispružila sam ruku na trepćućoj beloj svetlosti i videla da mi je koža šake izgorela kao da samo meso pokušava da udahne vazduh. Morala sam da uđem u vodu i zaustavim bol. Počela sam da cepam odeću sa sebe. Sjurila sam se niz obalu što sam brže mogla, okliznula se na blato i udarila glavom. Ona žena mi je sve vreme nešto vikala, ali menije samo trebala voda…

Sećam se hladnoće reke, čučanja u plićaku, prljave vode kako blagotvorno deluje na moje zažarene rane. Sećam se da sam se pitala da li ću se vratiti na vreme za Enin nastup u kostimu banane. I kada treba da pokušam da ubacim lazanje u rernu. Trebalo je da zapalim sveće, postavim salvete na sto, dekantiram vino. Ali sledeće čega se sećam jeste da me je jedan policajac izvukao iz vode preko šljunka derući mi kožu. Mislila sam da mi se kida meso s kostiju. Vrištala sam i opirala se, ali onda je još policajaca sišlo do reke i pojavilo se još bleštavih svetala, kao na nekakvom luđačkom karnevalu bola. * „30. septembar Mrzim školu. Fibi B je kučka. Danas kad god sam prošla pored nje hvatala se za nos i mahala rukom naokolo i svi su se smejali. Dok smo čekale ispred učionice za čas kuvanja rekla je da je moja mama umobolna.

Ja sam rekla da je njena mama tako debela da bi svemirskom brodu trebale tri godine da je obiđe. Ona je rekla da je festival žetve odložen jer je moja mama bacila kiselinu na pelinu mamu. Poli je rekla da je nije pogodila. Ja sam rekla da je nije bacila bilo je slučajno. Čistila je i saplela se. Fibi B je rekla da je moja mama uhapšena jer se gola kupala u reci i da su joj obukli luđačku košulju i odvelije u ludaru. Bile smo ispred učionice 6 pa sam je gurnula niza stepenice i ona je plakala kao beba. Gospođa G me je poslala kod direktora. Reko mi je da ostanem u njegovoj kancelariji i sačekam pa sam sedela tamo dok se on javljo na telefon i pio kolu. Rekla sam mu da koka-kola ima 8 kašika šećera. On mi je reko da je to tačno i da je loše što to radi i zamolio me da to ne kažem nikom. Reko mi je da nije trebalo da gurnem Fibi B niza stepenice BEZ OBZIRA na to šta mi je rekla. Ja sam ga pitala šta onda treba da radim kad neko govori ružno o mojoj mami. Dođi i kaži meni reko je, što da budem iskrena nije baš zgodno. Reko je da u školi ima jedna gospođa s kojom bi bilo dobro da porazgovaram. Onda me je

pito kako sam i pito je imam li nekih pitanja. Ništa mi nije palo napamet.

Onda sam ga pitala zna li šta je to luđačka košulja. On je reko da je to nešto što se nosi da čovek ne bipovredio sebe. Valjda mu to dođe ko neki oklop. Učimo o vitezovima. Stalno je gledo u moju školsku uniformu. Jutros nisam mogla da nađem svoju, pa sam obukla džošovu košulju i izvadila svoje čarape i suknju iz mašine za veš, ali sve je bilo mokro i zgužvano i mirisalo je na pse pa sam pustila da se sve osuši na meni. Slušaj, reko mi je. Zašto ne bismo pogledali među izgubljenim stvarima da vidimo šta možemo da nađemo i uzo me za ruku i otišli smo da pogledamo u kutiju. On je stalno govorio mislim da ovo nikom neće trebati i đavo mi je stvari da se obučem. Strogo govoreći on je lopov.“ „4. oktobar Ja i baka i tata i Džoš otišli smo da posetimo mamu tamo gde je sad. To je neka vrsta hotela koji se zove Milton haus gde ti daju tablete i žele.

Pojela sam mamin žele. Milton haus mi se nije svideo osim mašine u kojoj su čips i čokolade. Mama je bila u sobi sjednom ženom koja ima OGROMAN stomak i treba da rodi bebu kroz svoju maternicu. Mama je nosila donji deo trenerke i spavaćicu i sedela na stolici u sobi gledajući neku staru epizodu Trejsi Biker, mama MRZI Trejsi Biker, ali NIMALO se nije bunila, bila je skroz pospana i glas joj je bio drugačiji ko da je iz stranjske zemlje. Nije stvarno bila ko moja mamica i čudno je mirisala.

Baka je rekla meni i džošu da zagrlimo mamicu. Da budem poštena nisam htela da je zagrlim ali sam to uradila a ona nije htela da me pusti i kosa me je bolela i ona je smrdela. Nosila je narukvicu sa svojim imenom. STA će joj to? posle sam pitala džoša da li on misli da je ono stvarno naša mama.

On mi je reko da prestanem da se ponašam retardirano. Tata mi je reko da joj dam čestitku na kojoj sam nacrtala sebe u novoj odeći kako guram fibi b niza stepenice i ona ju je dugo gledala ali nije me pitala šta je tu nacrtano.

Prvo se smešila ali onda su joj na oči krenule suze iako nije kukala na usta, pitala sam je štajoj je ali onaje samo gledala čestitku. Onda sam i ja počela da plačem i baka meje uzela za ruku i izašle smo i uzele jednujlašu soka iz one mašine. Baka je bila veoma gruba premajednoj gospođi i rekla joj je da su pretvorili mamu u PROKLETOG ZOMBIJA i pitala je šta se dođavola dešava i tražila je da vidi direktora. Kad smo se vratili da se pozdravimo Džošje biopromenio kanal i pustiofudbal i svi su gledali TV osim mame koja je bila zaspala a bilo je tek tri sata. U kolima kad smo se vozili kući baka je plakala. Više mi se nimalo ne dopada ovo kako je sad. Mislim da je mama zombi što znači da je mrtva. Hoću da odem kod Nesine kuće.

13.

Sijalo je sunce i sneg se pretvorio u prljavu bljuzgavicu dok je Ema koračala glavnom ulicom. Bila je uzbuđena i pomalo napeta. Saj nije imao pojma da će ona doći. Morala je da se iskupi za mnogo toga. Oboje su bili zanemarili svoju vezu i pustili da stvari izmaknu kontroli. Njen plan je bio da se pojavi posle probe i izvede ga na večeru.

Rezervisala je sto u italijanskom restoranu u njihovom kraju. Posle toga bi otišli u stari bioskop na kasnu projekciju. Stigla je neobično rano. Bilo je tek dvadeset do pet, a proba orkestra traje do pet. Odlučila je da ga sačeka u pabu prekoputa, odakle će moći da vidi vrata kapele. Ušla je unutra. Nekoliko sedih glava nakratko se okrenulo pre nego što su se vratile svom svetlom pivu. Zbunjeni stari belci, zalepljeni za svoje barske stolice, sedeli su kao bebe u hranilicama i pijuckali iz krigli. Na takvim mestima još se smatralo sramotnim da žena uđe sama u pab. Postidela se pred njihovim pogledima. Dokje bila mlađa, nikad se ne bi usudila da dođe na ovakvo mesto. Uvek je zazirala. Ako ništa drugo, godine su joj u tom pogledu donele makar malo samopouzdanja, sigurnosti.

Setila se koliko je Koni samouverena. Odlično je znala ko je i šta je i nekim čudom ništa nije moglo da je poljulja. Koni, koja joj je uvek bila negde u kutku svesti, postala je svojevrsno merilo prema kom je Ema ocenjivala sopstveni odnos prema svakodnevici.

Ema je bila iznenađena što je razvila tako žestok zaštitnički osećaj prema svojoj pacijentkinji. To se ispoljavalo na sastancima, u njenim poslovnim odnosima, susretima s medijima, u društvenim kontaktima, u ličnom životu. Uprkos očiglednoj ranjivosti, Koni je Emi izgledala kao stub snage i nešto od te snage prenelo se i na Emu. Ema je prišla i naručila džin-tonik od lepe Istočnoevropljanke za šankom. Devojka je nije dobro razumela, pa je jedan od onih što „čuvaju“ barske stolice zajedljivo, glasno i nadmeno ponovio narudžbinu. Pritom je zaverenički namignuo Emi pozivajući je da se udruži s njim protiv glupe strankinje, koja, verovatno, govori više jezika nego što je on tog dana popio krigli piva. Takvim mestima dani su bili odbrojani. Ona su bila deo odumiruće britanske kulture. Ovaj pab će uskoro biti zamenjen nekim fensi restoranom.

Hvala bogu. Nije osećala nikakvu setu za itisonom s vijugavim šarama, niti za tavanicom pocrnelom od nikotina. Neće joj nedostajati ovaj bastion muškog šovinizma s lepljivim podom. Osećala je njihove vodnjikave poglede na svojim bedrima dok je nosila piće do malog stola kraj prozora odakle se vide vrata kapele. Takvi muškarci su

bezopasni, ali bilo joj je neprijatno u njihovoj blizini. Sagnula se da uzme neki tabloid s klupe. Iz dosade ga je otvorila i našla se oči u oči s Nevaljalom Mendi iz Mančestera i njenim silikonskim čarima.

Ema je spustila novine i izvadila svoj „Hotel na jezeru“. Prekrstila je noge osetivši kako joj svilene gaćice klizi preko glatke kože depilirane voskom. Osetila je peckanje krivice. Za koga je trpela muke depilacije? Mogla bi da se pretvara kako je to uradila zbog sebe, ali to bi bila laž. A opet, bilo je zaista divno na dodir. Dugo je ležala u kadi prelazeći šakom preko svoje glatke kože. Ali to nije bila cela istina. Pozvala je Saja da pođe s njom na zabavu, naravno, nadajući se da će on odbiti. Kad je zaista odbio, osetila je blago razočaranje, ali to je bilo samo zato što ne voli da ide sama na zabave. „Ne, razumem“, kazala je kad je on odvratio: „Takva okupljanja su uvek dosadna za partnere“.

Sali Pi je Emi izgledala potpuno isto. Osim što je sad imala plavu kosu (s ljubičastim pramenovima), a ranije su obe imale crnu kosu. Pored toga, sad je sigurno imala oko dvadeset pet kila više nego ranije, što je donelo svojevrsno olakšanje. Ema je napola gladovala otkako joj je Sali poslala pozivnicu. Zamišljala da su svi iz njene prošlosti nekako ostali netaknuti protokom vremena. Ali bilo je mnogo toga što se nije promenilo kod Sali: njene blistave okrugle oči, njen osmeh, način na koji se smeje, njena srdačnost. Ciknula je od sreće kad je videla Emu kako dolazi. Obe su bile od glave do pete u crnom, možda, podsvesno, u ime prošlih vremena. I Emi, ispunjenoj snažnom nostalgijom, činilo se kako je potpuno neobično što nisu bile u kontaktu. Kako se to dogodilo? Koliko je introvertna i ozbiljna ona sama postala sa svojim malim nebitnim životom i važnim poslom. Dok su se gledale držeći jedna drugu za ramena ispruženih ruku kako bi osmotrile tragove vremena, Ema se silno pokajala zbog izolacije koju je sebi nametnula iz straha da izrazi svoju ranjivost. Prijateljstvo je ono što vas gura kroz život. Veza je ono bitno.

– Dobila si na lutriji! Ne mogu da verujem! – povikala je nazdravljajući sa Sali.

– Znam! Baš me je usralo! – povikala je Sali i čvrsto je zagrlila. Već je bila prilično nacvrcana. Ema nije mnogo zaostajala. I sama je popila dva martinija pre nego što je došla.

– Ne mogu da verujem da si došla! Mama! Mama! – pozvala je Sali usplahireno mašući jednoj ženi iza njih koja je imala istu frizuru. I to je bila ona, gospođa Pi, loptasta i naborana, ali s istim onim blistavim, treperavim očima. Sali i njena majka su uvek negovale isti stil. Sad su ličile više nego ikad. Ema se setila koliko im je zavidela kao tinejdžerka zbog drugačije atmosfere u njihovoj kući, topline u Salinoj i hladnoće u sopstvenoj. Salije zagrlila majku. – Sećaš se Eme, mama? Pametne Eme? – zagalamila je i okrenula se Emi. – Gluva je kao top.

– Ooh! Bože dragi! Ema Dejvis! Naravno da se sećam, ali ne bih te prepoznala.

Izgubila si neko kilo. Šta si koristila? Daj malo Sali.

Sali je vratila na mesto odlutali pramen majčine kose. – Ko mi kaže!

Gospođa Pi se zakikotala pušački šištavo. – Pa šta radiš, Ema? – upitala je. Mislila je na brak i decu, naravno, jedinu moguću sudbinu žena njene generacije. – Jesi li udata?

– Ona je samo psiholog, jebote! – uzviknula je Sali.

Na licu gospođe Pi videla se mešavina divljenja i zbunjenosti. – Ginekolog? – Po izrazu njenog lica jasno je bilo da su joj kroz glavu prošli svi nezamislivi užasi bavljenja takvom profesijom, i Ema i Sali su se nasmejale.

– Nije ginekolog, mama. Psiholog. – Sali je zakolutala očima prema Emi. – Nema pojma ni o čemu.

– Samo da znaš, ja sam psihijatar, a ne psiholog – rekla je Ema zabacujući kosu i šaleći se na svoj račun, presrećna što je tu. Kako je, za ime sveta, dozvolila da joj tolike godine prođu bez Sali? Pružila je ruku i stisnula Salinu šaku, ispunjena ljubavlju prema njima dvema i njihovom beskrajnom dobrodušnom peckanju, koje, očigledno, nikad nije prestalo.

– Ona je slavna! Radi na onom slučaju iz novina, mama – Sali se nagnula napred da bi vikala na majčino uvo. – Znaš, Fensi Čedomorka? Ona žena što je izvela napad kiselinom?

Ema se trgnula. „Fensi Čedomorka“. Mrzela je taj nadimak. Izmislili su ga tabloidi.

Vrištao je s naslovne strane pored dve Konine fotografije. Pre: Koni na školskom balu, glamurozna, savremena mama. I posle: Koni ošamućena, zbunjenog pogleda na psihijatrijskom odeljenju, sa čudnim pramenovima riđe kose koji štrče na sve strane i s grotesknim ožiljcima po vratu i rukama.

Iako se smešila Sali i njenoj majci, Ema je odjednom osetila snažan poriv da odbrani Koni, koja sad sigurno sedi u onoj stolici pored prozora i nema pojma da je predmet tako bezobzirnog ogovaranja cele zemlje.

– Oh, ona? Išla je na trčanje parkom u Vondsvortu sa ćerkom Albertovog brata.

Zašto svi žele da na neki način budu povezani s tragedijom? Sali se okrenula da povikom pozdravi jednog zakasnelog gosta.

– Gadna stvar… – Gospođa Pi se okrenula prema njoj. – Kako ti je majka, Ema? – Emi je bilo drago što je ta tema ne zanima zaista.

– Umrla je pre nekoliko godina.

– Umrla je? Žao mi je. Uvek sam smatrala, ako smem da primetim, dušo, da je bila malčice prestroga prema tebi. Činilo mi se da ništa što uradiš njoj nije bilo dovoljno dobro. A ti si bila tako zlatna devojka.

Ema je osetila žaoku u tim rečima. Ali i priznanje. – Pa, hvala vam na tim rečima – odvratila je. – Upravo tako je i bilo. – Naišao je konobar i dopunio joj čašu, čemu se ona i nadala.

– A nisi imala ni braće ni sestara s kojima bi podelila taj teret… uvek sam smatrala da si bila veoma usamljena. Imaš li dece?

Ema je otpila veliki gutljaj. – Jok – rekla je.

– Ah, baš šteta.

– Hej, slušaj ovo! – vrisnula je Sali iskapivši svoju čašu i teatralno stavivši šaku pored uveta. Onda je zgrabila Emu za ruku i povukla je prema delu prostorije koji je služio kao diskoteka sa srebrnom kuglom koja se polako vrtela na ljubičastom svetlu.

Nekoliko malo mlađih žena zabavljalo se na plesnom podijumu zračeći

samopouzdanjem zbog kog bi se Ema u drugim okolnostima osetila bedno. Bile su drsko lepe, graciozne i zavodljive, plave kose s tamnim korenom, u odeći koja im je klizila s glatkih ramena i malim tetovažama na erotičnim mestima. Plenile su lakoćom kojom su pratile muziku.

Ali nije imala izbora. Salije nešto šaptala di-džeju i uskoro su se začuli zvuci njene rane mladosti. Nasmejala se. „Bilericky Dicky“. Setila se dana provedenih u Salinoj sobi dok su uvežbavale plesne tačke uz pesme Ijana Djurija (pre nego što su prihvatile gotičarski fazon i potpuno prestale da plešu, držeći se, umesto toga, mračnih zidova na mračnim mestima). Neverovatno je čega sve telo može da se seti. Mlađe, kul ženske, sklonile su se u stranu, bodreći Sali Pi i s uživanjem posmatrajući te matorke kako izvode deliće plesnih tačka zapamćenih iz mladosti. Ema nije mogla da se seti kad je poslednji put uopšte plesala, a kamoli ovako. Zbacila je godine kao zmija košuljicu. Više nije bila stara, ozbiljna i iznad svega toga. Ponovo je bila ono što jeste. Ona i Sali su se glupavo šepurile iz pesme u pesmu. A Salin di-džej samo je nizao stare klasike: „Suzi end benšiz“, „Kjur“, „Kleš“… I njih dve su plesale s poletom sedamnaestogodišnjakinja i ograničenjima četrdesetsedmogodišnjakinja.

Onda ga je ugledala kako stoji za šankom. Posmatrao ju je. Neobično samouverena kao nova, preporođena Ema, prestala je da pleše i otišla do šanka da ga pozdravi. Bila je znojava, blistava, srećna.

– Zdravo da ste, gospodine Tompson.

– Dobri pokreti – rekao je ljubeći je u obraze.

– Pitala sam se kad ćeš se pojaviti – rekla je.

– Je li ti muž ovde? – upitao je.

Odmahnula je glavom. – A tvoja žena?

– Bivša žena. Da… – Pokazao je glavom prema onim opasnim ženskama. Ah, naravno da se oženio nekom takvom. Ipak je on Dagi Tompson.

Osećala se divno pijano i neobično bezbrižno. – Hvala ti što si dao Sali moj broj, Dagi. Sjajno je biti ovde.

– Drago mi je što si došla čak s drugog kraja Londona. Trebalo je naći bebisiterku i sve to.

Odmahnula je glavom. – U stvari, nešto me muči otkako sam naletela na tebe.

Slagala sam te, a ni sama ne znam zašto. Zapravo znam zašto. Rekla sam ti da moja ćerka ima devet godina. Rekla sam ti da Abigejl ima devet godina. Nema. Ponekad samo kažem da je ona… – Batrgala se, ali nije želela njegovo sažaljenje, samo je htela da objasni. – Abigejl je umrla pre šest godina. Sad bi imala devet.

Zapanjeno ju je pogledao. – O, tako mi je žao, Ema. Nisam imao pojma.

Naravno da nisi. Odakle bi znao? Samo si me zatekao u trenutku… O, moj bože! Je li ono Džejms Storm?!

Pogledao je naokolo. – Da, to je on!

Prilazio im je krupan ćelavko. – Zdravo, Dagi! Kako je?

– Džime! Pogledaj ko je ovo! – rekao je Dagi zaštitnički spustivši ruku na Emino rame.

– O, bože! Ne! Ema Dejvis! – uzviknuo je Džejms. – Opa! Izgledaš… sjajno. – Mislio je na to koliko je smršala.

– Zdravo, Džejmse – rekla je. – Znaš, baš pre neki dan sam se setila one žurke u kući tvog tate… Svi smo bili položili neke testove, ili tako nešto. Sećaš se toga?

– Još kako! A seća se i moj tata. Miki Grej se ispovraćao po njegovom krevetu.

Nasmejala se.

– Sećam se te zabave – rekao je Dagi i ona je ustanovila da nema hrabrosti da ga pogleda.

– Video sam tvoje ime u novinama. Ti radiš na onom slučaju, je li tako? – rekao je Džejms uzbuđeno je gledajući. – Fensi Čedomorka, je li tako?

– Jeste, tako je, Džejmse – potvrdila je.

– Zajebano! – kazao je. Sav je blistao.

Ema je klimnula glavom. – Pomalo me nervira taj nadimak. Dobila ga je samo zato što je belkinja iz srednje klase. Tabloidi bi to jedva pomenuli da se radi o nekoj jadnoj imigrantkinji kojoj je pukao film… – Zavladala je neprijatna tišina i Ema je osetila potrebu da je prekine. – Čime se ti baviš, Džejmse?

– Oh – rekao je – bavim se prodajom nekretnina.

– Zajebano! – rekla je i Dagi se nasmejao, zaustavio konobara u prolazu i dodao joj čašu šampanjca. Takav gest bi učinio nečiji partner. Ona je uzela čašu, ne zahvalivši, baš kao da jesu partneri.

– Izaći ću časkom na pljugu – rekla je Ema vadeći svoje cigarete. – Vraćam se za minut.

Napolju je bilo veoma hladno i neobično tiho jer se uhvatio snežni pokrivač, makar u toj bašti. Nije ga bilo mnogo, ali i to je bilo dovoljno da utiša grad za decibel-dva. U stvari, čak je videla nekoliko pahuljica, a možda je to bio samo pepeo, kako lelujaju kroz topli žuti sjaj sijalica okačenih na drvetu. Nalazili su se negde u Batersiju, u nekom skladištu u sporednoj ulici. Ispred je bilo još pušača, pa se ona malo izmakla i sela za jedan sto pored drveta, ispod male nadstrešnice. Nosila je tanke hulahopke, a metalna klupa ispod njenih obrijanih nogu bila je ledena. Stresla se.

Osećala se nezaštićeno u svakom smislu: zbog hladnoće, zbog Koni, Zbog Abigejl.

Nikad nije pominjala Abigejl. Samo dvaput je detaljno govorila o njenoj smrti. Jednom sa Sajem ijednom sa svojim psihijatrom nekoliko meseci nakon što se to desilo. To je sad prošlost. Nije mogla da ne pomisli na Koni kako sedi u onoj sobi primorana da se priseća onog što se dogodilo i koliko je ona velikodušno iskrena.

– Jesi dobro?

Podigla je pogled i nasmešila se. Dag je seo pored nje i ona mu je ponudila cigaretu.

– Ne pušim – rekao je i uzeo cigaretu koju je ona pušila.

Ona se nasmejala. – A, da. Ti si pobornik zdravog života, zar ne?

– Jesam pomalo – kazao je uvlačeći dim i vraćajući joj cigaretu.

– Uvek si bio sportski tip.

– Voleo sam sport. I dalje ga volim.

– Bio si tako pametan, Dagi. Zašto radiš u tom dosadnom IT sektoru?

Nasmejao se. – Nije tako dosadno. Nije uzbudljivo kao tvoj posao, u to nema sumnje. Zar ti se ne smuči što te svi zapitkuju o tom slučaju?

– Videlo se? Jesam li bila gruba?

– Ovde je ledeno – kazao je. – Evo ti moj kaput. – Pustila ga je da je ogrne preko ramena. Da li pripada poslednjoj generaciji žena kojoj je dozvoljeno da uživa u takvim kavaljerskim gestovima?

– Umeš li da čuvaš tajnu? – upitala je.

Naravno.

Ona je sjajna žena.

– Ko? – Konstans Mortensen.

Stvarno? – zvučao je iznenađeno.

Uzdahnula je. – Dopada mi se.

– Zar je dozvoljeno zbližavanje s pacijentom? – zanimalo ga je.

Slegnula je ramenima.

– Znaš, ona se toga ne seća. Samog zločina.

– Sreća njena.

– Ne. Mentalno se distancirala od svojih postupaka.

On se stresao, a ona se malo pribila uz njega da bi ga zagrejala. Bio je to opasan potez, na ivici flerta, ali dugovala mu je malo topline njegovog kaputa.

– Misliš li da smo svi u stanju svašta da uradimo uz odgovarajuće okidače i neodgovarajuće lekove? – upitala ga je.

– Ne baš svašta – odgovorio je. I shvatila je da zapravo ne zna ništa o njemu.

– Možda smo svi samo bombe koje otkucavaju… – rekla je tiho, podigavši pogled.

Svetla kao da su se vrtela iznad njih. Bila je stvarno prilično pijana. On joj je uzeo čašu iz ruke, a drugu rukuje zavukao pod svoj kaput, iza njenih leđa. Osetila je opasnost, uzbuđenje. Ona jeste bila bomba koja otkucava.

– Divna si, Ema Dejvis – kazao je. – Uvek sam tako mislio.

To je bilo to, trenutak o kom je maštala, na koji je vešto navodila. Osetila je kako njeno telo reaguje na njegove reči, na njegov dodir, kako joj se srce s tupim udarom spušta negde u dno utrobe. Celo telo joj je odjednom uzdrhtalo od iščekivanja, od njene brazilske depilacije do vrha jezika. Usta su joj bila vlažna, spremna. Pomislila je na Koni, na Karla i Nes, na onu divnu potragu za osećajem da si živ, da istinski postojiš, da osetiš ono opipljivo čudesno pulsiranje koje ti potvrđuje da si čovek, za dahom na svom licu, za nečijim tamnim, prisnim očima.

A onda je pomislila na Saja.

– Šta je bilo? – prošaptao je usana blizu njenih.

– Volela bih da te poljubim, Dagi Tompsone, više nego išta na svetu. Želela sam da te poljubim pre trideset godina, na onom pohabanom smeđem kauču. I sad će me ona sedamnaestogodišnja Ema mrzeti što te neću poljubiti…

– Nećeš? – rekao je ne verujući joj zaista.

– Neću…

– To je samo poljubac – kazao je. – Ništa više.

– Ne… ali hvala ti.

Klimnuo je glavom i nasmešio se neznatno se odmičući od nje, dok su mu oči i dalje blistale. – Razborita Ema Dejvis. – Zvučao je pomalo ozlojeđeno, a njoj je bilo veoma drago što se zaustavila pre nego što je počelo. Tako je, sad se setila, on je navikao da uvek dobije ono što želi.

– Ne znam ko je taj tip, ali stvarno ima sreće – kazao je vraćajući joj njenu čašu. * I tako je sad sedela tu u subotnje popodne i čekala svog srećnog tipa da izađe s probe orkestra. Muzičari su jedan za drugim izlazili iz crkve i tad ga je ugledala. Izgledao joj je drugačije, tako, „među narodom“. Bio je u svom elementu, šalio se s jednima kod izlaza, pridržavao vrata drugima. Bio je prosečan sredovečan muškarac, to joj je bilo jasno.

Naizgled, nije se odlikovao ničim posebnim, a opet, sve na njemu je ukazivalo na čvrstinu, pouzdanost, na saznanje da mu se možeš obratiti kad ti je teško. Gledala ga je kako pušta vrata i sapliće se na pločniku. Na trenutak se postidela zbog njega, nespretnjakovića s fagotom. Ali on je bio njen nespretnjaković s fagotom i volela ga je.

Popila je ostatak džin-tonika i izašla iz paba nasmešivši se devojci za šankom i uzgredno klimnuvši glavom onom zbunjenom starijem muškarcu.

Na bljuzgavici ispred paba, baš kad je podigla ruku da mahne Saju, ugledala je sitnu plavokosu kako prilazi da ga pozdravi. Trebalo joj je malo vremena da je prepozna: to je bila Savana, Adamova devojka. Poljubili su jedno drugo u obraz, a onda su zastali gledajući levo i desno kao da razmišljaju kuda da odu, potpuno nesvesni da Ema stoji s druge strane ulice.

Radoznalo ih je posmatrala dok su lagano koračali prema raskrsnici. Ona je polako krenula svojom stranom ulice, malo iza njih. Skrenuli su desno. Prešla je ulicu i videla ih kako ulaze u prijatan gastronomski pab sa založenim kaminom. Kroz prozor je gledala kako prilaze šanku, odakle su odvedeni za sto ne mareći ni za šta, osim jedno za drugo.

Ona je ušla u prodavnicu bicikala iz koje je mogla da ih vidi i sakrila se iza frizbija, za koji se ispostavilo da je točak. Nije morala da se krije, oni su bili potpuno zaokupljeni jedno drugim i nisu pogledom tražili Adama kao što se ona pomalo nadala. Što se duže Adam nije pojavljivao, to je osećaj u njenom stomaku bio mučniji.

Ema je sela u autobus i otišla pravo kući. Otključala je vrata, uključila grejanje i sela za kuhinjski sto s bocom riohe. Malo kasnije odnela je čašu vina na sprat i napunila kadu. Peškiri su bili vlažni i pomalo se osećali na buđ pa ih je ubacila u korpu za veš i otišla po čiste. Zastala je ispred ormara s posteljinom. Na njegovom dnu bio je rastavljen krevetac. Zadržali su ga pod izgovorom da bi im u goste mogao doći neko ko ima bebu.

Tako je bilo lakše. Naslonila je glavu na ormar i dugo ostala tako pritiskajući mek i čist peškir od pamuka na nos.

Kad se okupala, sela je za kuhinjski sto i pokušala da obavi nešto posla. Nije bila sredila neka dokumenta za jedan sudski proces, ali čim je sela, uhvatila je sebe kako zuri napolje u baštu. Onda je odustala od pokušaja da radi i pomerila je stolicu do staklenih vrata prema bašti obasjanoj mutnim suncem. Sela je pored radijatora, podigla svoje glatko obrijane noge na drugu stolicu, stavila pepeljaru u krilo i sa cigaretom u jednoj ruci i čašom vina u drugoj posmatrala ostatke prljavog snega čekajući ga da se vrati.

– Zdravo! – doviknuo je kad je konačno stigao. Okrenula se i posmatrala ga kako kači kaput u hodniku. – Mislio sam da nećeš biti kod kuće – rekao je ulazeći i spuštajući kofer sa fagotom na kuhinjski sto. Bio je dobro raspoložen.

– Zdravo – rekla je hladno se smešeći dokje sipala ostatak vina iz boce u čašu. – Kako je bilo na probi?

– Odlično. Odsvirao sam solo. Hoćeš da čuješ?

– Naravno – kazala je spuštajući noge s druge stolice i polako ih prekrštajući i naginjući se da uzme cigarete.

Svukao je džemper i prebacio ga preko stolice, a onda je otvorio kofer i izvadio fagot. Ona je pripalila cigaretu i odškrinuta staklena vrata kako bi dim izlazio u baštu.

Onda ga je posmatrala dokje podešavao jezičak. Njegova usta su joj bita tako poznata, ta usta koja ona nikad nije ljubila, ali ih je sad ljubila neka druga. Baš je fino što je nekom poželjan. Kad je počeo da svira, okrenuta se i posmatrala jednog dobro uhranjenog goluba kako sleće na trešnju, kljucka nekoliko zaostalih plodova i ponovo odleće. Nije mogla da ignoriše muziku. Bita je nežna i uvlačila se pod kožu, pa se potrudila da ne podlegne njenom uticaju. Kad je završio, ponovo se okrenuta prema njemu i ustanovila da on očigledno očekuje nekakvu reakciju od nje.

– Veoma lepo – rekla je.

On se nije pomerio. – Šta je bilo? – upitao je primetivši praznu bocu i polako spustio fagot.

Pogledala ga je u oči. – Osećaš li se kao da te odbacujem, Saje?

– Šta?

– Jesam li te odgurnula od sebe?

– O čemu pričaš? – iščupao je jezičak i počeo da vraća fagot u kofer.

– Samo odgovori na pitanje…

– Ne razumem pitanje – kazao je oštro zatvorivši kofer fagota. Ona je ponovo pogledala u baštu i polako uvukla dim cigarete.

– Šta se dešava? – upitao je prelazeći na njenu stranu stola. Onda je zastao, naslonio se na sto i prekrstio ruke.

– To i mene zanima – rekla je pomno ga posmatrajući dok je stajao u onoj pozi koju je obično zauzimao kad je želeo odgovore od nje. – Zato mi reci. Šta se dešava, Saje?

– Govoriš u zagonetkama.

Celim telom se okrenula prema njemu. – Razumem te, znaš. Ti i dalje možeš da imaš decu. Ja te u tome sprečavam.

– Molim?

– I želiš da nekom budeš potreban.

– Ma nemoj?

– A od mene to ne dobijaš. Potrebno ti je da budeš željen.

– Sad možeš da prestaneš, Ema, nisi na poslu. Ja nisam jedan od tvojih prokletih pacijenata.

– Da li grešim?

– Da želim nekom da budem potreban? Naravno da želim. Svako bi voleo da nekom bude potreban, čak i ti, Ema. Samo što ti jednostavno ne voliš to da pokazuješ jer misliš da, ne daj bože, nećeš moći da se izboriš sa svime ako pokažeš da se ranjiva ili slaba.

Otpuhnula je pramen dima. – Opa, kakav izliv gneva – rekla je gaseći cigaretu, snažno je okrećući u pepeljari koja je počivala na njenoj bolnoj materici mučenoj grčevima.

– Na primer – nastavio je – šta god da si sebi utuvila u glavu, nisi u stanju da to izgovoriš, ne možeš da pokažeš da ti je stalo, moraš to da pretvoriš u nekakvo gestapovsko saslušanje.

Nakrivila je glavu i pogledala ga. – Ne možeš da me gledaš koliko me mrziš.

– Prestani! Prestani da sve izvrćeš.

– Reče advokat. Kako je Sahara, Savana, ili kako se već, dođavola, zove? – I sama se trgnula na te reči. Nije nameravala da tako zvuči.

– Šta?

– Čuo si me.

On se nasmejao, odmakao se nekoliko koraka od stola i provukao prste kroz kosu. – Jesi li me pratila? – pitao je iznervirano.

– Došla sam da te vidim, ali ustanovila sam da si već zauzet.

Pogledao ju je zabezeknuto. – Ona je devojka mog najboljeg prijatelja, za ime boga.

– Ha! Taj stari izgovor – sagnula se i podigla čašu.

– Hajde onda! Postavi mi pitanje! O, ne možeš jer bi onda izgledala previše očajno.

– Pa, jel’ bilo nešto? – rekla je vadeći još jednu cigaretu.

– U kom smislu?

Pripalila je i polako uvukla dim. – Da li se tucate?

Odmahnuo je glavom s nevericom. – Ne, ne tucamo se. Našli smo se jer planiramo zabavu iznenađenja za Adamov rođendan. U redu?

Ema se prvo zakikotala, a onda se glasno nasmejala.

– Zar je to tako smešno?

– Zabava iznenađenja! Baš originalno!

– Previše si popila, znaš?

Pogledala ga je. – Mrziš me, Saje. To je suština svega, mrziš me. Jednostavno priznaj.

– Šta?

– Nikad mi nećeš oprostiti. Moja majka je bila takva.

– Nemoj, Ema – rekao je. – Ne počinji s tim. Pijana si.

– Više i ne razgovaramo o njoj. Ni ime joj ne pominjemo.

Cutao je, pognute glave, pogleda uprtog u svoja stopala.

– Kaži to! – rekla je.

– Ne, neću to da radim.

– Kaži!

– Ne. Ustala je. Sad je bila besna. – Jebote, Saje, samo reci. Reci da kriviš mene! Reci da sam ja kriva!

Podigao je pogled. Donja usna mu je drhtala, ali glas mu je bio miran. – Možda ti to treba da kažeš.

Onda se okrenuo i izašao iz kuhinje.

14.

Doktorka R je danas rasejana. Zajapurena je, a maškara joj je malo razmazana ispod levog oka. Sva je u crnom, ne vide se naramenice grudnjaka i veoma sam iznenađena što su joj minđuše u obliku malih lobanja. Ispod njene ukočene fasade krije se nesuđena buntovnica. Zadenula je kosu za uši i nakrivila glavu kako bi se usredsredila na mene, ali beležnica u njenom krilu okrenuta je naopako, što potire svaki privid sabranosti. Čekam da Škripava završi šta ima pre nego što išta kažem.

– Posvađali ste se? – pitam je. Ne nosi burmu. Primećuje da gledam u njen prst i pokriva ga.

– Nemojte mi reći da je to zbog one ženske iz orkestra. Ona prekršta noge i prilično dobro me ignoriše.

– Danas treba da razgovaramo o „Milton hausu“ – kaže mi primećujući da joj je beležnica okrenuta naopako i pokušavajući da je neprimetno okrene.

– Samo mi nemoj reći da su joj dvadeset tri godine – kažem.

– Ne danas, Koni – tiho kaže ponovo sklanjajući kosu za uvo i pomišljam da bi trebalo da se povučem, ali ne mogu.

– Ima li seksualne odnose s njom? – pitam doktorskim jezikom. – Kopuliraju li?

– Navodno ne – kaže utučeno. Zapanjena sam što me na takav način uključuje u svoj veoma lični svet. Tražim neke znakove da se kaje zbog toga, ali ih ne vidim. Nije se zacrvenela, čak se i ne vrpolji. Oči su joj malo krvave i pitam se da li je plakala.

– Je li rekao da je to samo seks? Ilije stvarno zaljubljen?

Ona odmahuje rukom dajući mi znak da je ne pitam više ništa, ali danas nije dovoljno brza da bi me zaustavila. Sad neću stati. – Znate, jednom sam pitala Karla da li voli Nes. A on mi je rekao da ne zna. Da li verujete? Ne zna! I danas sam besna zbog tog razgovora. Trebalo mi je da ga čujem kako kaže „da“. Da je to rekao, nekako bih shvatila. Mogla bih da razumem. Ali zašto bi svoju porodicu dovodio u toliku opasnost ako je čak i ne voli? Da li bi muškarac sve to uradio samo zbog svog đoke?

– Ljubav… šta je ljubav? – prezrivo kaže doktorka R. Danas je kao ptica zloslutnica, ali nisam sigurna da bi psihijatri smeli da budu tako turobni. Guram dalje.

– Onda sam mu rekla: „Dobro, Karle, postaviću ti isto pitanje na drugačiji način: jesi li joj rekao da je voliš?“ A on će: „O, da, naravno da jesam!“

Doktorki R se otima kikot. Volim kad je nasmejem. Ima divan osmeh. Koluta očima i odmahuje glavom. Stvarno je nikad nisam videla ovakvu. Izgleda iscrpljeno, slabo, istrošeno, kao da više ni za šta ne mari. Moram to do kraja da iskoristim.

– Ona je bar imala toliko obzira da mi kasnije pošalje poruku i kaže kako jednostavno nije mogla da odoli jer se ludo zaljubila u njega. (Što je, inače, čisto proseravanje. U nekom trenutku uvek postoji mogućnost izbora.)

– Uvek imaš izbora! Potpuno se slažem! – kaže doktorka R živnuvši i pravednički podižući prst. Iznenađena sam njenom žustrinom. Diže ruke i spušta beležnicu, na kraju nije ni uspela da je okrene kako treba, a onda proteže noge. Ustaje polako, onako kako ona to ume, i počinje da se šetka po sobi iz nekog njoj znanog razloga, koji ja ne uspevam da prokljuvim. Ali volim da je gledam u tom novom, mračnom ruhu, s onim minijaturnim lobanjama u ušima. A onda, dok prolazi pored mene, hvatam njen miris: pila je. Tek je sredina dana, ali prilično sam sigurna da je pila.

Pričaj mi o „Milton hausu“ – kaže oslanjajući se na prozorski okvir i podižući obrvu.

– Nema šta da se kaže. Jeste bili tamo? – pitam je.

– Ne. Poznavala sam nekog koje tamo radio. – Ni to ne liči na nju. Nikad mi ne otkriva lične podatke.

– Zašto su me prebacili ovamo? – pitam.

Posmatra me nekoliko trenutaka, a onda kaže: – „Milton haus“, Koni…

– Stvarno ga se ne sećam.

– Bila si tamo šest nedelja, mora da se nečeg sećaš.

– Šta vas zanima?

Prekršta ruke. – Sve me zanima. Ali posebno želim da mi pričaš o noći kad si pobegla.

– Toga se ne sećam – kažem.

– Pa pokušaj. – Već sam rekla, a ona bi stvarno trebalo malo da smanji doživljaj i ponaša se nadmeno. Nimalo nije prijatna. Mužiću Saju je toga verovatno preko glave.

Kladim se da se ona dvadesettrogodišnjakinja ne ponaša tako. Ona sigurno misli da sunce šija iz njegove guzice. Svi mi uživamo u obožavanju.

– Malo toga pamtim. Bila sam nakljukana lekovima.

To nije sasvim tačno. Sećam se nekih delića: dolaska tamo i sumnjičavog muškarca u belom mantilu kako mi govori da vrata moraju ostati otvorena kako bi mogao da uđe i vidi me. Bio je perverznjak koji je voleo da me gleda dok se svlačim. Sećam se stajanja u redu za lekove kao u nekoj sceni iz „Leta iznad kukavičjeg gnezda“, sećam se kako su nas gledali dok gutamo pilule i kako su me boli u dupe ako bih odbila. Veći deo vremena sam bila u hiperosetljivom stanju i zato sam na ludake delovala kao magnet. Osećala sam se kao čarobni frulaš za lujke. Znam da su vrata bila bolesnozelene boje, sećam se svetala u hodniku koja su se palila kad biste zakoračili na linoleum i gasila se za vama pružajući vam čudan osećaj da nešto kontrolišete, istovremeno izazivajući paranoju.

Pamtim kako sam bila potpuno svesna da sam na nekom zaboravljenom mestu, da sam

propala kroz mrežu u dubok i mračan budžak u kom niko ne brine o meni. Sećam se i drugih, čudnijih stvari kojih se ne treba sećati.

– Kako si se osećala tamo?

Ha. – Nisam se osećala nikako. U tome i jeste suština.

– Moram da znam čega se sećaš.

Kako da joj objasnim? Bila sam u svojevrsnom transu u kom su stvari bile previše složene da bi se izrazile. Jedino što sam mogla da kažem bilo je: ovo nije u redu. Sećam se da je Karl dolazio da me poseti. Sedeo je tamo natmuren, stisnutih usana, a ja sam pokušavala da objasnim govoreći kako sam možda jednostavno neobična osoba. „Ne“, rekao je, „ti nisi nimalo neobična.“ – Sećaš li se kad su te obavestili o majčinoj smrti?

Spuštam pogled na posekotine na svojim zglobovima i čačkam jednu krastu. – Da – skidam pokoricu s kraste. – Jedan od lekara je došao u moju sobu. Rekao je da nas je moja majka napustila. Mrzim te kenjatorske izraze. Čovek bi od lekara očekivao da upotrebi precizan izraz: „umrla“.

Na izlasku je ubacio pastilu u usta i čula sam ga kako kaže nekom da moja vrata treba da ostanu otvorena i da me nadziru za slučaj da pokušam da se ubijem. To mi je isprva delovalo besmisleno. Pre svega, nisam mu verovala da mi je majka umrla. Više nikom nisam verovala. Znala sam da su ljudi lažovi i varalice i bila sam ubeđena da pokušavaju da me izlude. I to svi oni, pa čak i Karl, i on je bio u dosluhu s njima.

Kasnije je došao da me poseti bez dece. Deca su me se, navodno, plašila. Plakao je kad mi je rekao da je Džulija uzela prekomernu dozu. Tad sam se prvi put zapitala da to možda nije istina. Svakog dana sam je očekivala, ali ona nije dolazila, a nisu došla ni deca. Skolila me je teskoba. Šta je moj život bez moje majke i moje dece? Šta ću ja najednom ovakvom mestu? Da! S razlogom su motrili da se ne ubijem jer je samoubistvo delovalo kao dobra zamisao.

Sklopila sam neku vrstu prijateljstva s jednom Kineskinjom u poodmakloj trudnoći, koja je tamo bila jer je pokušala da iseče stomak i izvadi bebu, ali ako se to zanemari, delovala mi je prilično normalno. Stalno sam joj ponavljala kako želim da umrem, sve dok joj jednog dana to nije dozlogrdilo, pa mi je rekla da to već jednom uradim. Onda sam joj pomenula trovanje praškom za veš ili skok s krova. A ona me je pitala šta me sprečava. Morala sam da razmislim o tome. I znate šta? Jednostavno sam bila kukavica.

– Mislim da nije pošteno što se čoveku ne dopušta da se bezbolno ubije. Zar ne, doktorko R? Zašto to mora da bude tako bolno?

– Jesi li bila samoubilački raspoložena kad si telefonirala kući šesnaestog novembra? Važno je da se setiš toga. Eni se javila na telefon… sećaš li se toga?

Pažljivo me posmatra, naginje se napred i mnogo trepće. Osećam se kao u nekom krimi-filmu. Sve zavisi od mog odgovora. – Ne – kažem.

– Pozvala si na kućni telefon. Javila se Eni. Moraš pokušati da se setiš.

– Ne sećam se.

Ali ipak pokušavam. I sećam se da sam stajala u hodniku čekajući na red za telefon.

Htela sam da razgovaram sa decom, da im kažem da ih volim, da ne treba da me se

plaše. Sećam se da mi je neka bezobrazna krava iza mene rekla da smrdim, što je bilo tačno. Odbijala sam da se kupam. Činilo mi se da je to jedino nad čim imam kontrolu.

Nisam se kupala nedeljama. Kad bih omirisala donji deo spavaćice, mogla sam da osetim onaj otužni morski miris prljave vagine i lepljive kože.

– Jesi li zvala da se oprostiš s njima?

Klimam glavom. Mislim da jesam.

– Jesi li nameravala da se ubiješ, Koni?

Ponovo klimam glavom. Da. – Nedostajala mi je mama. Čuvala sam deo svojih lekova.

Onda sam se setila. U pravu je, Eni se stvarno javila na telefon. Eni i Poli su imale običaj da se smešnim glasovima javljaju na telefon pokušavajući da iznerviraju onoga ko zove i pretvarajući se da su otete, ili da su vanzemaljci i tome slično. „’Alo“, rekla je s prilično lošim škotskim naglaskom. „Volim da jedem kaku“.

Mogla sam da čujem kako se Poli cereka iza nje. I bilo mi je drago što je dobro i što uspeva da se bori s onim što se dešava… Pokušala sam da joj nešto kažem, ali glas me je bio izdao. „Eni“, pokrenule su se moje usne, ali nije bilo zvuka. „Volim te.“ Mislim da me nije čula. Pa ipak, posle jednog trenutka rekla je: „Mamice?“ I to me je dotuklo, oslovila me po imenu, mom pravom imenu…

Na oči mi naviru suze. Ne želim da se sećam svega toga. Doktorka R me posmatra, deluje razdraženo, ljutito. Ovo ne ide.

– Reci mi šta je Eni rekla.

– U pozadini sam čula neki ženski glas. „Eni, ko je to?“ Odlično sam poznavala taj glas, to je bila Nes. Onda je uzela moj telefon u mojoj kući i pitala me: „Koje to? Ne želimo mi ništa da kupimo.“ Rekla je „mi“. U mojoj kući je rekla „mi“.

– I kako si se osećala zbog toga?

– Ljutito.

– I šta si onda uradila?

– Ne sećam se.

Uzdiše. Ogorčena je na mene. – Da, sećaš se. – Sad podiže pogled, a obrazi joj gore. – Sigurno se sećaš.

Odmahujem glavom. – Ne sećam se.

– Šta si uradila posle toga? Je li to bio okidač?

– Ne sećam se. – Želim da umukne, da prestane da mi postavlja pitanja.

– Moraš da se setiš! – kaže stvarno ozlojeđeno. – Šta se desilo u nedeljama posle tog telefonskog poziva?

– Ne sećam se! – Stvarno se ne sećam.

– Šta se desilo, Koni? – Sad je modra u licu. Nikad je nisam videla takvu. – Koni, moraš da se setiš! Niko od nas ne želi da se seća nečeg takvog, ali mora!

– Zašto moramo da se sećamo? – vičem i ja na nju.

– Jer moramo da vladamo sobom! Moramo da vladamo svojim postupcima!

Moramo da snosimo odgovornost! – Stvarno je ljuta na mene i veoma sam uznemirena.

A onda se dešava nešto grozno. Doktorka R mi okreće leđa i po pokretima njenih ramena vidim da plače. Stoji tamo pored prozora, gleda napolje i plače, stvarno rida. Ne mrdam. Ćutim. Šta sam rekla? Nemam pojma zašto je u takvom stanju, ali drago mi je što se to desilo njoj, a ne meni. Puštam je da malo plače, a onda odlazim u klonju da joj donesem papira i pridružujem joj se pored prozora. Glava joj je pognuta, a ramena joj se tresu od siline jecaja, sva je uplakana. Uzima toalet-papir iz moje ruke. Istresa nos i zuri u drvo jecajući, podbulog lica, dok joj maškara curi niz obraze. Polako se smiruje, ali nastavlja da gleda kroz prozor kao da je pala u nekakav zanos. Onda kaže: – Onaj prokleti list ne namerava da opadne, je li tako? – kao da je zbog toga plakala. Govori o mom listu. I ja ga gledam kako leluja na sve strane, potpuno sam na tom drvetu. Drago mi je što ga delim s njom. Taj list sad može da bude naš.

– Sigurna sam da će vam Škripava skuvati čaj ako je zamolimo… – kažem iako je to veoma sporno, ona je nezamislivo lenja, ali moram da kažem nešto umirujuće.

– Ne, ne želim da me bilo ko vidi ovakvu – kaže gledajući me i polaskana sam što mene ne smatra bilo kim. Oči su joj prelepe tirkiznoplave boje. Od suza su postale blistave, kao da tuga prosijava iz nje.

– Sedite! – kažem privlačeći dve stolice do prozora i ona me posluša. Donosim joj vodu u plastičnoj čaši i ona je uzima. Pijucka je i dalje brišući oči. Sedam pored nje i gledam u golo drvo i tako sedimo čitavu večnost.

– Mogu li da ti ispričam jednu priču, Koni? – pita baš kad sam pomislila da bi ovo mogao biti kraj seanse. Glas joj je sad miran. Isplakala se.

– Naravno.

– Dobro. – Ponovo izduvava nos i toliko dugo ćuti da pomišljam kako mora da se predomislila. Ali onda počinje da priča tiho, nekim tuđim glasom, kao da daje izjavu za policiju.

– Pa, bili jednom jedan mladić i jedna devojka. Upoznali su se i zavoleli. Oboje su bili materijalno obezbeđeni, uvek su vredno radili i bili su uspešni svako u svom poslu.

Imali su svako svoj stan i navikli su na određen način života: išli su na skupa letovanja i kupovali moderne stvari. Mogli su da udovolje svojim hirovima. A onda je došlo vreme da se skrase. Prodali su svoje stanove i kupili kuću u predgrađu. Napravili su svadbu, malu, s merom. Dugo su bili zaokupljeni svojim važnim karijerama i nisu više bili tako mladi kad su zaključili da je vreme za decu. Ali život je imao drugačije planove.

Ispostavilo se da ona ima problem s jajovodima, njegova sperma je bila u redu, i da začeće neće ići tako lako. Postali su opsednuti time. U stvari, ona je postala opsednuta time, on ne, jer, da se ne lažemo, s njim je sve bilo u redu i ima vremena do mile volje, ali njen sat otkucava. Ona zaista želi to dete i spremna je da učini sve kako bi zatrudnela, od stoja na rukama do dva pokušaja vantelesne oplodnje. To je skupo i neprijatno.

Svakog dana daje sebi injekcije i goji se, a to mrzi, zaista mrzi. A onda, bingo! Beli štapić kaže: „Da, sad si kao normalne žene!“ Trudna je. Oboje su ushićeni, ona ne može da poveruje. Ali užasnuta je da će nešto poći naopako tokom trudnoće, poznati su joj svi rizici. Zato smanjuje svoje radne obaveze, jede isključivo zdravu hranu, pije sve potrebne dodatke ishrani i gaji tu bebu kao da u sebi nosi biser. Međutim, ne kupuju

nikakvu odeću, niti kreče dečju sobu jer se strašno plaše da će nešto izbaksuzirati.

Porođaj je jeziv, ali ispostavlja se da su oni najsrećniji par na svetu i napuštaju porodilište s predivnom devojčicom u naručju. Savršena je. Ona je upravo ono o čemu su sanjali. Jednostavno je predivna…

Doktorka Rje zastala, liznula usne i uzela još jedan gutljaj vode iz plastične čaše. – Čak ni ženina majka ne može da nađe nikakvu manu toj bebi. I oni su veoma srećni. Žena je već iscrpljena, naravno, pošto u poslednja dva meseca trudnoće skoro nije oka sklopila, a onda je usledila fizička trauma četrdesetosmočasovnog porođaja koji se završio hitnim carskim rezom i hroničnim mastitisom. Ali ona je oduševljena i ne usuđuje se da se žali jer većina žena prođe kroz to. Kako vreme prolazi, žena je sve iznurenija. Mora dodatno da smanji obim posla jer više ne može da se sabere. Beba ne spava, pa, nikad više od sat i po odjednom, i nikad, ali baš nikad, ne spava po celu noć. Žena postaje toliko umorna da ne može da zaspi. Dobija jednu noć predaha nakon što je uzela tomazepam i izvukla mleko pumpicom kao krava kako bi njen muž mogao da nahrani dete. Ali oseća se krivom, muči je glupa briga da bi beba mogla da pati.

Depresivna je i stidi se zbog toga, jer ima sve što je želela. To je žena koja obično rešava nedaće: strpljiva je, ume s drugim ljudima, sama popravlja svoj kompjuter, ume da sastavi montažni nameštaj, da zameni točak na kolima, kuva za desetku, ali uz ovu bebu nije dobila nikakvo uputstvo za upotrebu i pošto se ne snalazi, oseća se potpuno promašeno. A beba postaje detence, ali i dalje ne spava. Ista je kao sva deca tog uzrasta: predivna je, ali zahteva stalnu brigu, preslatka je, ali ima dečje izlive besa. Majka se nalazi u tom čudnom novom ciklusu bez kraja koji je satire: pranje, čišćenje, hranjenje i plakanje. Ne zna kako da se bori s dečjim izlivima besa. Devojčica je puna srdžbe. Sve ženine uobičajene strategije i logika tu su potpuno bezvredni. Njene pretnje su prazne jer jednostavno nema snage da ih sprovede. Sad je na lekovima pošto je sama sebi sa zakašnjenjem dijagnostikovala postporođajnu depresiju. Besna je na oca jer on čvrsto spava u drugoj sobi pošto je njegov posao važniji od njenog. Besna je i jer njegovo telo nije ispijeno, razvučeno i unakaženo do neprepoznatljivosti. Ali zahvaljuje bogu što može da vodi dete na zakazana druženja i što postoje klubovi majki i prijatelji u parku, jer bi u protivnom ta majka, koja je inače zaista zahvalna što je blagoslovena ćerkom, na kraju skrenula s uma…

Tu malo zastane, popije još jedan gutljaj vode i briše nos. Malo pomera stolicu neznatno se okrećući od Koni. Sad govori drvetu.

– Onda, jednog dana, majka i dete kreću da se sastanu s prijateljima na igralištu u lokalnom parku. Majka gura kolica uzbrdo, a ljuljaške i tobogani se vide kroz ogradu i žbunje. Oseća naprezanje u zadnjem delu nogu i miris izduvnih gasova. Defence se uzbuđeno rita, njene gumene čizmice mlataraju po vazduhu jer i ona vidi ljuljaške i tobogane. S njene visine se to bolje vidi jer njoj pogled zaklanjaju samo stabla žbunova i verovatno već može da vidi svoje male drugare kako se igraju. Ali baš kad su došle do ulaza u park, majka sreće jednu poznanicu, takođe doktorku, koja izlazi iz parka. Zastaju kod kapije da porazgovaraju o neprospavanim noćima. Ta druga doktorka je isprobala neki novi biljni lek za koji se čini da deluje, pa pokušava da se seti kako se zove i kaže

to prijateljici. Onda dete, opravdano besno što je njegova majka zastala da razgovara baš tu, tako izazovno blizu njihovog odredišta, počinje da plače i pokušava da se izmigolji iz kolica, ali ne može jer je vezano. Majka govori detetu da će jednostavno morati da sačeka. Ali dete neće da čeka, jer to je ipak dete i hoće da se ljulja. Onda počinje da vrišti i majka, kojoj je toga dosta i, ko zna, možda u želji da pokaže kako ipak ima neki autoritet nad tim sumanitim sićušnim ljudskim bićem što vrišti, govori detetu sa čvrstinom koju nema snage da iznese da prestane! Ali devojčica se rita, sva pomodrela i vrišti kao demon. Sad je već u nezaustavljivom napadu besa i njena majka, van sebe od iscrpljenosti i pomalo postiđena sopstvenom roditeljskom nesposobnošću, potpuno gubi živce: „Umukni! Dosta mi je više, Abigejl!“ Onda hvata kolica i grubo ih okreće za sto osamdeset stepeni, zadnjim delom prema parku, tako da dete više ne može da vidi igralište. Onda majka okreće leđa devojčici, naglašeno je ignorišući, stavljajući joj da znanja da vrištanjem ne može uvek da dobije ono što želi. Izgleda da to deluje. Dok razgovara s koleginicom, svesna je da se dečji bes stišava. Razgovaraju o jednoj od porodica u parku čija deca spavaju po celu noć. Ali ni majka ni doktorka ne primećuju da stoje na blagoj kosini i da su se kolica pokrenula, a upravo u tom trenutku iza ugla juri jedan kamion. Kad kočnice zaškripe i majka se okrene, već je prekasno. Kamion se zaustavlja čitavu večnost vukući kolica prednjim točkom koji se okreće po putu. A kad se konačno zaustavi pedesetak metara odatle, kolica su nagnuta napred i u njima nema nikakvih pokreta. Nema više izliva besa.

Zurim u doktorku R, koja zuri kroz prozor ne gledajući ni u šta, zamagljenih očiju, pošto je već isplakala sve suze.

– Niste zakočili kolica? – kažem.

Doktorka R se okreće prema meni i veoma sporo odmahuje glavom. – Ne. Nisam zakočila kolica. * Tom je ostavio poruku na Eminom telefonu tražeći da toga dana dođe pravo u kancelariju pre posete „Tačvelu“. Zvučao je zabrinuto, kao da ga nešto muči, i bio je neobično zvaničan. Kad je stigla tamo, osetila je da njegova sekretarica nešto krije od nje i uplašila se da nisu stigle neke loše vesti o Eni Mortensen.

– A, uđi, uđi, Ema! – rekao je Tom otvarajući joj vrata svoje kancelarije, a onda ih lagano zatvorivši za njom. Kancelarija mu je bila u neredu, ali on kao da nije bio svestan toga. Pognuo je glavu i zamišljeno gladio bradu.

– Je li sve u redu s Eni Mortensen? – upitala je.

– Nisu mi javili ni za kakve promene… – rekao je uz površan pokušaj da malo sredi svoj sto.

– Dobro – rekla je čekajući dodatno objašnjenje od njega, ali nije ga dobila.

– Sedi, molim te – rekao je pokazujući joj plastičnu stolicu koja je delovala neudobno.

– Nešto nije kako treba? – upitala je.

Nasmešio se samo donjom usnom, pri čemu su mu se napeli vratni mišići, a onda seo za svoj sto. – Kako si, Ema? – Dobro – rekla je sedajući na ponuđenu stolicu i spuštajući svoju torbu. – Mislim da napredujemo. Ni njeno verbalno ni neverbalno ponašanje ne ukazuju na simuliranje.

U ovom trenutku nisam sigurna koliko je u stanju da bude izvedena pred sud. Mislim da je disocijativna amnezija nastupila naglo i nekih perifernih događaja se maglovito seća, što se, na osnovu onoga što sam pročitala, može očekivati u ovim retkim slučajevima porodične anihilacije. Izgleda da je psihotičnu epizodu pokrenuo čitav niz događaja. U stvari, trebalo bi postaviti ozbiljna pitanja u pogledu lečenja benzodiazepinom, koji joj je prepisala njena lekarka, a posebno u pogledu klonazepama u „Milton hausu“…

– Ovaj… – prekinuo ju je. – Nisam zapravo na to mislio. – Oh? Izgledao je kao da bi u tom trenutku voleo da se nalazi bilo gde, samo ne tu. – Ema, nisam uzeo u obzir tvoju situaciju pre nego što si uzela ovaj slučaj.

– Moju situaciju?

– Od početka je bilo jasno da će ovo biti veoma nezgodan slučaj. Nisam znao za tvoju… ličnu tragediju.

Ema je osetila kako je ispunjava hladan gnev. Nije prikladno da on govori o Abigejl. To nije u njegovoj nadležnosti. Ispravila je svoju haljinu i pogledala ga pravo u oči. Skrenuo je pogled.

– Moja lična situacija nema nikakve veze s ovim slučajem – kazala je.

– Tako je, nema – rekao je povlačeći se. – Samo što ne znam da li je to sasvim tačno. Da sam znao…

– Da si znao da sam izgubila dete, ne bi mi dao ovaj slučaj?

– Ema, na tebe su uložene zvanične pritužbe – rekao je menjajući taktiku.

Izgledala je zbunjeno. – Molim? Ko se žalio?

– Dvoje zaposlenih u „Tačvelu“ žalili su se na tebe.

– Zalili su se na mene? Kako to?

– Moraćemo da sprovedemo zvaničnu istragu.

– O čemu govoriš?

– Dolazila si da posetiš Konstans Mortensen, veoma osetljivu pacijentkinju… – zastao je i oblizao usne – …pod uticajem alkohola.

Ema je ostala bez teksta. „Bazdeći na alkohol“ – dodao je zaštitnički praveći navodnike prstima.

Ona nije pomerila ni mišić, ali joj je crvenilo oblilo lice.

– Mogu li da pitam ko se žalio?

– Jasno ti je da to ne izgleda dobro? – uzdahnuo je ignorišući je, petljajući nešto na svom laptopu. – Bio sam spreman da pređem preko jednog izgreda, ali onda su mi poslali ovo.

Okrenuo je ekran svog računara tako da je Ema mogla dobro da vidi sebe na snimku prigušenih boja kako juri kroz Koninu sobu i povraća u klozetsku šolju dok joj Koni, „veoma osetljiva pacijentkinja“, drži kosu i gladi je po leđima, a onda je vodi do

lavaboa da je umije, da bije zatim smestila u svoj krevet, izula joj cipele i milovala je po kosi. Bio je toliko obziran da premota onaj deo kad Ema zaspi, a Koni čisti povraćku.

Ponovo je usporio kad je Koni obukla Emin sako, obula njene cipele i uzela njenu torbu, a onda, čudno, izvela tačku sa stepovanjem kezeći se i mašući rukama dok su joj sise poskakivale. Koni se zatim umorila od toga, sela i počela da pretura po Eminoj torbi.

Pogledala je njen telefon, a onda i ajped, da bi na kraju sela pored kreveta čekajući da se Ema probudi.

Nema šta, bilo je zapanjujuće.

– Razumem – rekla je. – Duboko se izvinjavam. Došla sam da… – zaćutala je, nije bilo izgovora.

– Ema, plašim se da ću morati da te skinem s ovog slučaja.

Ema se izbezumila. – Molim te, Tome. Malo mi nedostaje do konačno doprem do nje. Ona neće razgovarati sa socijalnim radnicima, ni sa drugim lekarima. Znam da to mogu da dovršim.

– Ne, Ema, jednostavno ne mogu.

– Molim te. Potrebna sam joj, Tome. Ja sam joj sad sve što ima.

– Veoma mi je žao.

– Da. – Setila se kako je u ovoj kancelariji igrao „Kol of djuti“ pokriven svojim jorganom. Kakva je ovo profesija?

Treba li da budemo nadljudi? – Razumem – kazala je. Ona bi postupila isto na njegovom mestu.

– Možda bi mogla da razmisliš o više nego zasluženom plaćenom odsustvu? – rekao je s radosnim olakšanjem što je sve prošlo manje-više bezbolno.

– Da. – Htela je samo da izađe odatle. Osećala se poniženo do dna. Sve dosad njena karijera je bila besprekorna. Posledice ovoga toliko su nesagledive da je nemoguće shvatiti ih. Ustala je i nasmešila mu se. – Možemo li da razgovaramo drugi put? – oštro je rekla.

– Naravno. Samo još nešto. Trebalo bi da mi vratiš propusnicu za „Tačvel“ pre nego što odeš – kazao je.

– Dobro. Vratiću je. Ionako moram da pokupim neke stvari odande. Vratiću ti je u toku dana.

– Mislim da bi najbolje bilo da mi je daš sad – rekao je.

Utroba joj se stisla kao pesnica i glas joj se razlegao tom prostorijom kao zveket hladnog čelika. – Rekla sam da ću ti je vratiti, Tome.

Popustio je. Starija je od njega. To bi u ovom svetu trebalo nešto da znači. Još samo nedostaje da joj kaže kako bi valjalo da potraži stručnu pomoć, jebote. * – Oseti težinu svojih kapaka, postani svesna ritma svog disanja, udah pa izdah. Slušaj ptice napolju… slab zvuk kola negde u daljini, onu sirenu skroz u pozadini, avion visoko

na nebu, samo brujanje, slušaj dok se svi ti zvuci ne izgube. Pokušaj da oslobodiš um od svih misli koje se kovitlaju po njemu. Zaboravi ih, one nisu važne. Samo se usredsredi na ono što se čuje napolju… onda se vrati u ovu sobu…

Koni je sedela na stolici zatvorenih očiju, ruku mlitavo spuštenih u krilo. Pošto je na tom mestu tako toplo, nosila je samo majicu i bokserice, i Ema je tada prvi put videla opekotine na njenim nogama. Protezale su se preko cele unutrašnje strane leve butine i sad su bile tamnosmeđe, ponegde sa krastama, a neka mesta su i dalje bila jarkocrvena pošto je raskopala kraste, a koža oko njih je bila zategnuta, tanka i mestimično oguljena.

Ema se bila navikla na tamnocrvene ožiljke od posekotina na Koninom levom zglobu i tragove opekotina na unutrašnjoj strani desne ruke, ali ranije nije bila u prilici da zuri u njih. Kako se napatila sirotica.

– Sad se osećaš budno, ali opušteno, Koni, i treba samo da slušaš moj glas. Sad si na sigurnom, mirnom mestu i ništa loše ti se neće desiti. Ako hoćeš da prestanemo, samo reci. Klimni ako si me razumela.

Koni je klimnula glavom.

– Vratiću te u „Milton haus“… Brojaću unazad od deset do jedan i kad stignem do jedan, bićeš u stanju opuštenosti. Dobro… deset… devet… osam…

Koni je bila iznenađujuće prijemčiva za nekog tako borbenog duha. Strepela je od toga i pristala je tek kad joj je Ema natuknula da im je vreme krajnje ograničeno.

– Tri… dva… jedan… Hoću da mi kažeš šta se desilo u „Milton hausu“ kad si počela da se skidaš s klonazepama… kako je bilo tamo? Kako si se osećala?

Koni je teško uzdahnula i promeškoljila se. Ugrizla se za donju usnu i namrštila se.

– Okitili su jelku na recepciji, pa pretpostavljam da je Božić. Stvarno je kičasta.

Izgleda kao da je kupljena u radnji u kojoj sve košta jednu funtu, ali mi zevamo u nju kao da je Tadž Mahal, jebote. U stanju sam da satima zurim u lampice. Imaju različita podešavanja, svetlo-svetlo-pauza, svetlo-svetlo-pauza, ali su morali da ih promene jer neka od njih izazivaju epileptičan napad. Ali ovo nije običan Božić, ovo je…

– Da li i dalje osećaš želju za smrću?

– Ne… – Šta se promenilo?

– Nema smisla.

– Šta nema smisla? Šta nema smisla, Koni?

– Nema smisla da ona bude u mojoj kući s mojom dečicom. Moram da se vratim kući, gde mi je mesto… to moja mama stalno govori.

– Ali tvoja mama je mrtva.

– Obraća mi se… mogu da je čujem.

– Šta ti govori?

– Najpre treba da razmišljam trezveno, a to je nemoguće dok sam na lekovima.

Znam da moram da prestanem da ih uzimam. Zato u vreme podele lekova stajem u red s ostalim zombijima, gutam ih, a onda povraćam u nužniku. Lin kaže da je klonazepam dvadeset puta jači od diazepama. Je li to tačno?

– Jeste.

– Bila je lekar u Kini.

– Kako izgleda skidanje?

Koni odmahuje glavom i zastaje. – Nije dobro.

– Pričaj mi.

Koni nastavlja da klati glavom napred-nazad. Uznemirena je i Ema se naginje. – Posmatraj sebe, Koni. Ostani smirena i drži se postavljenog pitanja…

– Dobro – rekla je klimajući glavom. – Zastrašujuće je…

– Zašto je zastrašujuće?

– On mi dolazi.

– Ko ti dolazi?

– On… – Trese se.

– Ko, Koni?

Odgovara šapatom. – Đavo.

– Đavo?

– Da. Kaže da me je čekao. Čekao je u tami. Pojavljuje se na zidu u senkama.

– A šta je s tvojom majkom?

Koni odmahuje glavom kao da nema objašnjenje.

– Zašto ti je on došao, Koni?

– Došao je da me odvede – kaže kao da je to sasvim jasno.

– Kako đavo izgleda, Koni?

Kao u slikovnicama. Potpuno isto: crvene oči, rogovi, jareća bradica, razdvojeni papci. Potpuno je zastrašujuć.

– Šta radi?

I dalje govori šapatom. – Kreće se po sobi munjevitom brzinom. Nikad ne znam kud je krenuo. Hoće da legne u krevet sa mnom…

– Šta hoće od tebe?

Lice joj se zgrčilo kao da će zaplakati. – Hoće da me odvuče u pakao…

– Zašto?

– Jer sam zla, jer me se moja deca plaše, jer sam pokvarena do srži, pripadam njemu.

– Dolazi li ti samo noću?

Koni klima glavom kao da je uplašena. – Uglavnom. Dolazi tri noći zaredom… toliko sam prestravljena da se uneredim u krevetu… budim se oblivena znojem u smradu govana…

– Smiri se, Koni, đavo ne može da te odvede.

– Ali ja čvrsto zatvaram oči i samo ponavljam: „U raju sam, u raju sam“.

Pronalazim spajalicu na podu i njome grebem po prozorskom staklu uverena da će ga to sprečiti da dolazi. „U raju sam.“ Koni ubrzano diše. – Polako, Koni. To je sad prošlo. Bezbedna si. Reci mi šta se desilo onog dana kad si pobegla…

Koni ponovo uzdiše i mršti se polako se njišući naprednazad.

– Napolju je lilo kao iz kabla i nekoliko nas je gledalo pljusak kroz prozor kantine.

Ličilo je na Armagedon pa sam se zapitala da li je stvarno došao smak sveta. Takvo vreme utiče na mnoge među nama. Plešu po stolovima. Ja ne. Stojim tamo s Lin i posmatram, ali osećam bol u grudima, u srcu, pravi bol koji ne prolazi. Neprestano razmišljam o svojoj deci…

– I šta se dešava?

– Odjednom se čuje glasan prasak na recepciji, a onda i galama pa svi kao krdo jurimo do vrata da vidimo šta se to zbiva. Tu smo Lin i ja. Dvojica muškaraca u radnim kombinezonima deluju izbezumljeno. Jedan od njih drži kraj cevi koja je upravo pukla i sad visi iz tavanice, a voda iz nje kulja na linoleum. Lampice na jelki nakratko svetle kao lude, a onda se odjednom skroz gase. Mi stojimo tako u gomili i gledamo kako voda šiklja i puni hodnik. Prizor je neverovatan, uzbudljiv, opšte rasulo. Tip iz obezbeđenja viče na nas s vrata, psuje i govori nam da se sklonimo odatle, ali to je nemoguće. Ljudi već šljapkaju po vodi, a jedna neustrašiva bakutanerka, mora da joj je osamdesetak godina, pokušava i da pliva…

Koni počinje da se smeši, pa da se smeje. – Opšte rasulo. Nekoliko bolničara juri niz hodnik i pokušava da otera ljude nazad u sobe, a vodoinstalateri pokušavaju da spreče prodor vode u glavno krilo. Lin i ja smo se pomerile da pratimo šta se dešava kroz unutrašnji prozor kantine, u koju je deo nas poslat da sačeka. Opažam priliku: samo na trenutak na vratima nema nikog. Sigurnosna vrata su otvorena, a čuvar je napustio svoje mesto i izašao napolje da razgovara s vodoinstalaterima, koji vade svoju opremu iz kombija.

– „Kreni odmah!“, kaže mi Lin. I ja sam došla na istu zamisao. Okrećem se da joj kažem da pođe sa mnom. Ali ona ne želi, i sama je na ivici da izgubi kontrolu. Obećava mi da će kasnije staviti nekoliko jastuka u moj krevet i daje mi svoje papuče i džemper…

Koni zastaje zaneta u sanjarenju.

– I samo si izašla odatle? – pita je Ema tiho, podstičući je da nastavi.

– Nisam joj zahvalila. Ne znam čak ni da li je rodila dečaka ili devojčicu. Samo sam izjurila odatle na kišu, u odeći koju sam imala na sebi, i otrčala prema žbunju pored kapije. Nemam pojma gde se nalazim. Negde u predgrađu u tom zaboravljenom mestu na koje niko ne želi da dođe. Ne sećam se ni kako sam došla tamo. Počinjem da trčim sporednim ulicama dok ne osetim da sam dovoljno daleko da mogu da stanem. Niko me ne prati, pa prestajem da trčim i samo sledim zvuk saobraćaja dok ne stignem do neke prometne ulice gde ljudi užurbano idu za svojim poslom po kiši. Niko ne obraća pažnju na mene.

Osećam se dobro. Slobodna sam. Ne mogu da verujem u to. Ali pošto pada mrak, a meni je hladno i mokra sam, odlučim da uhvatim neki autobus. Na prvom autobusu koji nailazi piše da ide do Trga Sloun. Znam da tu mogu da uhvatim dvadeset dvojku. Čekam ispod nadstrešnice s grupom ljudi i autobus se zaustavlja. Provlačim se na vrata za izlazak putnika iza dve devojčice. Devojčice se kikoću i pitam se da li se smeju meni i mojim pramenovima kose i Lininim papučama. Pretpostavljam da sam zanimljiv prizor.

Penjem se na gornju platformu autobusa, sedam pozadi i ubrzo mi postaje toplije.

Muškarac naspram mene nosi naočare i prilično sam sigurna da me posmatra, da me snima, jer to su specijalne špijunske naočare. Onda izlazi pretvarajući se da ne obraća pažnju na mene. Putovanje autobusom traje čitavu večnost, ali meni to ne smeta.

Gledam kroz prozor na mokre ulice i božične ukrase u radnjama i na kućama. Obuzima me uzbuđenje. Razmišljam o deci. Razmišljam o velikoj božičnoj kupovini koju treba obaviti, o poklonima koje ću staviti u čarape iznad kamina i ispod jelke. Toliko toga treba obaviti. Čini mi se da su prošli sati pre nego što sam presela u drugi autobus i vratila se u Patni…

Koni i dalje žmuri, ali zastaje. Razmišlja, izgubljena u sećanjima.

– I šta se desilo kad si stigla tamo?

– Idem prečicom, prelazim mostić i prolazim pored groblja. Osećam se kao da sam u nekoj drugoj stvarnosti, poput duha, kao da sam nevidljiva. Prolazim Nesinom ulicom i usporavam približivši se njenoj kući. Stojim ispred i gledam unutra. Kroz prozor se vidi jelka s lepim belim lampicama odabranim s ukusom, mora da ju je Ivi okitila. Čudno se osećam dok stojim tu gde se ama baš ništa osim mene nije promenilo. Pozadi, u kuhinji, gori svetlo, ali znam da niko nije kod kuće. Ona uvek ostavlja upaljeno svetlo u kuhinji kad izlazi. Nastavljam da zurim u tu kuću, u jarkožuta ulazna vrata iza kojih se krije toliko mojih uspomena. Sećam se srećnih vremena dok smo gajile decu, igrale igre, dok smo svi gledali televiziju subotom uveče, dece kako tobože igraju tango, ili valcer, a odrasli ih ocenjuju i svi zaboravljamo na televiziju jer imamo sopstveni izbor talenata, pamtim kako deca jurcaju po kući, a odrasli sede za stolom, piju vino i raspredaju o svemu i svačemu, vaskrsavaju dani kad je Lija pljuvala po zabavljačkom poslu, sećam se dočeka Nove godine, rođendana, dečjih i naših zabava… bili su to zaista srećni dani.

A sad stojim pred tom istom kućom, od iste cigle i maltera, koja je sad sva ispresecana nevidljivim pukotinama. Polako je obilazim i odlazim pozadi.

U kuhinji nema nikog. Uzimam ključ od zadnjih vrata ispod saksije, gde ga uvek ostavlja. Otvaram dvokrilna zastakljena vrata i ulazim zatvarajući ih za sobom. Miris mi je poznat kao miris moje rođene kuće. Njena kuća ima slatkast miris voća. Tišinu remeti samo zujanje frižidera. Nes je neurednija od mene. Neoprano posuđe je u sudoperi, dečji radovi po stolu, gomila prljavog veša u korpi, a oprana odeća se suši na sve strane, preko radijatora i naslona stolica.

Ulazim, svlačim svoju mokru odeću i oblačim njenu suvu. Sad mi je mnogo bolje.

Odlazim do frižidera i na njegovim vratima vidim sliku svih nas na školskom balu.

Smejemo se, zamrznuti u vremenu, nesvesni nesreće koja nas čeka. Skidam je da je bolje pogledam, ali to me ispunjava setom i čežnjom za domom, za nečim što je davno nestalo. Doslovno me boli da je gledam. Zato otvaram kuhinjsku fioku, vadim velike makaze i presecam njenu glavu između očiju i njegovu između usana i osećam kako bol popušta. Komadi padaju na pod.

Otvaram frižider držeći makaze okačene o palac. Jedem parče kolača s jabukama, a onda odlazim u hodnik pa otvaram ormar u kom vise jakne i kaputi. Vidim da je unutra i jedna Karlova jakna. Pritiskam nos uz nju. Mogu da osetim njegov miris. Pored nje je

Nesina kožna jakna. U stvari, bila je moja. To je smeđa kožna jakna koju sam kupila sebi, ali sam je dala njoj jer joj bolje stoji. Ove makaze su veoma oštre, njima se lako proseca koža i to me… ispunjava zadovoljstvom. Presecam obe jakne napola, a onda zatvaram ormar i krećem dalje prelazeći rukom preko zida i namerno iskrivljujući fotografije, dok moji mokri prsti ostavljaju trag na nijansi plave (koju sam ja odabrala u neka srećnija vremena), a blatnjava voda sa cipela mi curi po podu (koji sam joj ja pomogla da ofarba).

Odlazim na sprat vukući makaze po zidu. Primećujem prljavštinu na tepihu.

Zaustavljam se ispred kupatila. Okrečila ga je u neukusnu bledožutu, ili je to možda uradio on. To mi je novo. Odlazim u spavaću sobu i palim lampu pored njenog kreveta.

Gledam okolo. Sećam se kako sam ležala u tom krevetu nakon što je Lija otišla, tešeći je dokje plakala, naglas joj čitajući tekstove sa veb-sajta „Seeing Stars“ kako bi prestala da plače, kako sam je zagrlila kad to nije uspelo i donosila joj čaj kad nije mogla da spava.

Ova mračna budućnost tad je bila zaista nezamisliva. „Sve će biti kako treba“, rekla sam joj potpuno sigurna u to. Ali nije ispalo tako…

Koni pomera glavu levo-desno kao da stoji u toj sobi. – Primećujem i njegovo prisustvo u toj sobi: gomilu sitnine pored kreveta, njegov zaštitni znak – noćni sef.

Sklanjam jorgan tražeći još noćnih tragova. Saginjem se i njušim njihov jebarnik. Miris mi je poznat, ustajao i sladunjav, primamljiv i odbojan. Pravim zbrkane rezove nepravilnih ivica po čaršavu. Onda zavirujem u korpu za veš tragajući za još dokaza. Da, tu je nešto njegovog donjeg rublja sa sve mrljama. Odlazim do ormara i širom ga otvaram. Preplašila sam samu sebe. Iz ogledala me gleda čudovište sa čudnim čupercima i namreškanim ožiljcima na vratu. Ono podiže unakaženu ruku da dodirne svoju mestimično ćelavu glavu. Vraćam se svom poslu, skupljam svu njenu odeću i glatko presecam celu gomilu napola.

Prekidam svoju igru makazama kad začujem kako se u prizemlju otključavaju vrata. Prekasno je da ugasim svetlo u spavaćoj sobi, pa brzo prelazim u Ivinu sobu, koja je odmah pored, i zavlačim se u nišu pored umivaonika. Tu je ogledalo pa mogu da vidim i vrata i krevet. Čujem glas nekog muškarca. Pažljivo osluškujem. Ivi se smeje.

Onda shvatam da to nije neki muškarac, to je Džoš. Džoš i Ivi dolaze uza stepenice ćaskajući i smejući se. Spuštam se u čučanj kad oni uđu u sobu i zavlačim se duboko u nišu i dalje držeći makaze. Gledam ga u ogledalu, svog dečaka, svog dečaka-muškarca.

On me ne vidi, jer za njega ne postoji ništa osim Ivi. Uzima je u naručje i ljubi je kao pravi muškarac. Ležu na krevet i čekam da ih obuzme ljubavni zanos pre nego što izađem iz sobe. Prolazim pravo pored njih i prepuštam ih njihovoj ljubavi. Vraćam se niza stepenice i izlazim iz kuće kao što sam ušla, vrteći makaze kao što bi Džon Vejn vrteo pištolj.

Kiša je prestala, ali sve je mokro i blista na uličnom svetlu. Podižem pogled.

Stojeći ispred Nesine kuće, mogu da vidim zadnji deo svoje sopstvene. Kako je to lepa kuća. Sredili smo fasadu i okrečili je u veoma bledu nijansu plave pre nekoliko godina, u nekom drugom životu. Sva svetla su upaljena, a u narandžasto nebo diže se tamnosiv dim. Karl je sigurno založio vatru. Kuća naprosto odiše atmosferom porodičnog gnezda,

oličenje je topline i sigurnosti. Otima mi se mali oduševljeni uzdah kad ugledam prilike dece kako trče stepenicama jureći se. Senke poskakuju po zidovima. Znam da su to Eni i Poli. Moram da ih vidim bolje. Iza kuće se nalazi jedna uličica sa zapuštenim travnjakom gde komšijske mačke kenjaju. Prolazim tom uličicom, pružam ruku prema drvenoj kapiji bašte i otvaram je.

Koni zastaje kao da joj zaista treba neko vreme da otvori kapiju, a prsti joj se trzaju.

– Zatvaram kapiju za sobom. Iz dubine bašte mogu da vidim ljude u svojoj kuhinji u prizemlju. Odlično znam da oni mene ne mogu da vide. Možete prići do samog prozora, a da vas ipak ne vide zbog svetla u kući. Povremeno čujem prigušen smeh, ali ne mogu da razaznam o čemu razgovaraju. Idući stazom kroz baštu prolazim pored gomile izduvanih fudbalskih lopti. Da li je Džoš manje opsednut time sad kad ima seksualne odnose? A, eno Karla. On zabavlja goste. Nisam mogla da ga zamislim kako to radi bez mene, ali eno njega za stolom, veseli domaćin, toči vino, zbija šale. Zaustavljam se.

Oh. Eno i nje, vesele domaćice, na mom mestu, pije iz moje čaše, jede iz mog tanjira, srče moj život. Pitam se da li sam ikad i postojala. Ona blista u majici, vezane kose, ozarena i nimalo uzdrmana onim što se desilo. Saginjem se malo da bolje vidim ko su ostali. To su Stivensonovi i neka žena koju ne poznajem. Deca Stivensonovih sad su sigurno zalegla na plejstejšen na spratu. Oni su najgori gosti. Deca kojoj roditelji ne dozvoljavaju da igraju video-igre najdosadnije su društvo za igru, zalepe se za prvi ekran kog se dokopaju. Oni su više Nesini nego naši prijatelji. Karl i ja ih ne poznajemo dobro, osim preko društvenih mreža, na kojima ostavljaju utisak da su teški ljudi, od onog soja što misli da spasava svet. Postavljaju turobne slike neprivlačnih zdravih napitaka navodeći koliko šećera sadrže, trče maratone po mesečini i stalno su ogorčeni na fašistički režim, ali pobesne ako se neko ne slaže s njima. Karl i ja smo ih ismevali.

Očigledno da više nije tako. (Gde smo nas dvoje nestali, gde je nestalo ono što smo bili?) Drugu ženu ne poznajem. Tu je verovatno samo kao marioneta da bi skrenula pažnju s Karlovog i Nesinog preljubništva i kako raspoloženje za stolom ne bi previše podsećalo na druženje parova. Ali svi oni tamo se sjajno provode, veličanstveno se slažu i sklapaju nova prijateljstva pošto je stari režim oboren. Piju domaće vino i jedu prepečene organske brabonjke ili nešto slično, a ostaci toga prljaju sto… ovo nije u redu… ovo nije u redu…

Koni počinje da udara pesnicom u dlan i govori nepovezano, a Ema se naginje prema njoj. – Samo kaži šta vidiš, Koni… – Koni klima glavom i podiže glavu izvijajući vrat, kao da gleda u prozor iznad kuhinje.

– Mali ljudi na spratu i dalje trče na sve strane. Verovatno se igraju šuge ili žmurke.

Cak počinjem da razmišljam o neredu koji ću kasnije morati da raščišćavam… Vidite… ne mogu da shvatim kako sve može da bude kao što je uvek bilo, osim što ja nisam tamo. Ja sam izlišna. Zamenjena sam. Ja sam duh koji spolja gleda u kuću. I poput duha, zavlačim se u mokro žbunje pored prozora da čučnem i pratim šta se dešava. Mora da sam na manje od trideset centimetara od sudopere i ni dva metra od stola. Na neki način, s njima sam. Gledam Karla kako ustaje izgovarajući neku šalu koja izaziva još smeha,

kako njegova ruka dodiruje Nesinu dok prolazi pored nje. Nekom posmatraču to je moglo da izgleda kao slučajnost, ali ja vidim kako njeno telo reaguje, prepoznajem njihov lični intimni jezik i njenu potvrdu da je on izvanredan čovek. Je li to sve što tražimo u ljubavniku? Mrzim ga zbog njegovih jednostavnih potreba i izdajničkih ruku.

On odlazi do frižidera i uzima još jednu bocu vina. Vidim frižider. Pun je. Vidim ono što ja nikad ne bih kupila: konzerve koka-kole, pite sa mesom, jeftine kobasice, skupo vino.

Tražim neki znak svog prisustva, ali ga ne vidim. Kako su svi moji tragovi tako brzo nestali? Onda on zatvara frižider i vazdušna struja podiže jedan školski obrazac otkrivajući ispod njega moju sliku. Na njoj se smešim, bezbedna i srećna. Ali obaveštenje o poseti muzeju „Horniman“ ili čemu već ponovo pada preko mog lica kao veo.

Sedim tamo satima, držeći makaze, čiji mi se vrh zariva u dlan kad god vidim neki znak prisnosti između njih. Nemam plan. Samo želim da budem kod kuće. Ustajem da bolje vidim kad se Džoš i Ivi vrate kući pretvarajući se da su samo išli da kupe lizalice za mlađu decu, ali, u stvari, tek što su napustili postelju. Vidim njihovu zanesenost, glad prve ljubavi potpuno zaokupljene sobom. Eni, Poli i druga mlađa deca tutnje niz stepenice da bi uzeli lizalice. Pritiskam nos uz staklo da vidim svoje malo srce. Ako neko pogleda na ovu stranu, mogao bi da vidi čudan prizor, to jest mene, ali niko to ne čini.

Eni je u kostimu žirafe, koji joj postaje tesan, nogavice su joj do kolena. Sama je skratila šiške i sad joj neravno padaju preko čela. To niko nije sredio. Džoš deli lizalice i derišta Stivensonovih se svađaju birajući ukuse. Pošto su potpuno lišeni šećera, pretvorili su se u prave gnjavatore. Andrea Stivenson ih, kako dolikuje, prekoreva. Eni je na kolenima i prati Karla po kuhinji, ruku sklopljenih kao u molitvi. Poli isto to radi Nes. Znam šta hoće. Preklinju da prespavaju jedna kod druge.

I jedan jadni deo mene oseća se još više zaboravljen. Moraće da počnu pregovori.

Pretpostavljam da je subota. Zgodni Džoš sutra ima utakmicu. Eno ga, baš je odrastao, baš zadovoljen. Podiže Eni s poda i kao vreću je ispod miške odnosi do kauča, gde počinje da se u šali tuče s njom. Čeznem za njima. Želim samo da ih zagrlim, da ih dodirnem. Deci treba majka. A možda i nije tako? Možda samo ona trebaju meni? Zar Karl nije rekao da me se plaše? Zar to nije rekao i sam đavo?

Povlačim se u senke kad Nes priđe sudoperi, mojoj sudoperi, kako bi oprala brdo prljavih sudova. Andrea Stivenson joj se pridružuje. Muškarci stvarno ne biraju šta jebu.

Moja lojalnost je pokolebana. Malo se pomeram u stranu kako bih bolje videla, kako bih joj bila bliže, sigurna da ona nikako ne može da me vidi zbog te čarobne svetlosti u kući.

Sad bih mogla da pokucam na prozor i prestravim je. Okreće se da uzme prljavi tiganj i primećujem da ima nekoliko crvenih tragova opekotina na vratu, i drago mi je zbog toga, zbog činjenice da i ona nosi ožiljke. Mrzim je. Mrzim njega. Mrzim ih sve što se tako dobro snalaze bez mene. I svi oni mi nedostaju. Čekam. Rado bih čekala celu noć. Pratim njihove pokrete. Stojim na zadnjim vratima i virim unutra kad Stivensonovi krenu. Sigurno jedni drugima s nadom obećavaju kako će se ponovo ovako lepo družiti. Druga žena odlazi s njima i ne vidim

ko je od dece ostao u kući, ali čujem vodu na spratu, to neko puni kadu. Karl i Nes se vraćaju kroz kuhinju, zastaju tik pored mene. Njegova ruka je na njenim leđima i okreće je. Pohotno se ljube kao da su željni jedno drugog, kao da bi bilo dobro da su oni Stivensonovi davno otišli. Gledam kako se ona pripija uz njega, kako se stapa s njim.

Zajedno izgledaju nakaradno, on je previsok za nju. Ona je previše lepa. Opčinjeno gledam kako jedno drugom proždiru lica poput ljigavih morskih stvorenja koja se hrane.

Vidim kako poskoče razdvajajući se kad začuju korake na stepenicama, kao lopovi uhvaćeni na delu. Znači, ipak osećaju krivicu. Ipak osećaju da rade nešto pogrešno. Aha! Ipak imaju stida.

Vraćam se do prozora da ih gledam kako sređuju kuću. Primećujem način na koji se ona naginje da ugasi sveće, moje sveće, kako se šunja stepenicama da proveri šta rade deca. Vidim je kako odlazi do svog kaputa po cigarete i onda se brzo pomeram. Ona izlazi napolje. Vrtim makaze oko prsta kao da se spremam za revolveraški obračun i zavlačim se nazad u žbunje iza klupe dok ona otključava zadnja vrata. Staje tamo da pripali cigaretu kao što je činila stotinu puta ranije. Nešto tiho pevuši. Srećna je.

Verovatno i ne pomišlja na čudovište sa psihijatrijskog odeljenja. Zakoračuje na šljunak i hoda prema meni gledajući naviše u maglovito narandžasto londonsko nebo na kom se vide svetla jednog aviona. Zaustavlja se na oko metar od mene i seda na klupu. Okrenuta mi je leđima i puši s ležernošću filmske zvezde. Stvarno je izuzetna, čak i kad je sama.

Tako mi je blizu da mogu da osetim njen miris. Vidim kovrdžavu kosu na njenom potiljku. Nedostaje mi. Želim da pružim ruku i dodirnem je pa da joj zarijem makaze u tu meku kožu.

Ne činim ništa. Ona se vraća u kuću i znam da će spavati u mom krevetu. Čekam satima. Čekam dok cela kuća ne utone u mrak, dok se sva svetla i bojleri ne isključe, dok se sva vrata ne zaključaju, dok ne zgasne i poslednja žiška u kaminu. Više se ne čuje čak ni saobraćaj u daljini. London je napokon usnuo. Onda otvaram vrata šupe, nalazim ključ zadnjih vrata u tegli i otključavam sopstvenu kuću. Ni o čemu ne razmišljam. Samo hoću da budem u svojoj kući i na trenutak se pretvaram da se ništa nije promenilo.

Ostavljam Linine papuče napolju ispred zadnjih vrata, pažljivo otvaram i prelazim preko škripave daske na podu. Zatvaram vrata za sobom i slušam mir u kući. Prolazim kroz kuhinju prema dnevnoj sobi i ulazim. Ah! Tu je božična jelka, naravno. Grozno je okićena kičastim srebrnim kuglama i šarenim lampicama. Očigledno su dozvolili deci da je okite, što se uvek završi stravično. Stojim ispred kamina i žaračem razgrćem žeravicu.

Ona mi upućuje preterano sladunjav narandžast osmeh želeći mi dobrodošlicu. Na okviru kamina su neke čestitke. Propustila sam nečiji rođendan: Karlov. Čitam sve čestitke, uključujući i onu od Nes: „Srećan rođendan, ti divni čoveče.“ Zavrtim makaze u stilu Džona Vejna, a onda isečem čestitku na komadiće iznad žeravice i gledam kako plamenovi osvetljavaju sobu praveći senke na zidu. Vidim ga tamo, đavo me posmatra.

Izletim iz dnevne sobe i zastajem u hodniku. Polica je zatrpana raznim neotvorenim pismima, ključevima od kola, kostobranima, onim uobičajenim. Gledam uza stepenice prema spavaćim sobama. Sve je tiho. Prilazim stepeništu i oprezno počinjem da se

penjem precizno spuštajući stopala. Moje telo pamti svaki pedalj te kuće, zna svaku škripavu dasku zahvaljujući bezbrojnim noćima kad sam se iskradala iz dečjih soba, moleći se za malo sna. Zaustavljam se na odmorištu i gledam levo i desno. Sva vrata su zatvorena. Najzad sam kod kuće. Osećam neobjašnjiv umor.

Otvaram vrata svoje spavaće sobe. I naravno, njih dvoje su tu, ona je tu, spava u mom krevetu, na mojoj strani, u mojoj sobi, pored mog muža. Karl je na svojoj strani, čvrsto spava okrenut prema njoj i ruka mu je pružena prema njoj. Odlazim do njene strane kreveta i gledam je: leži na leđima, rastavljenih usana, savršeno bezbrižna, njena duga kovrdžava kosa rasuta je po mom jastuku, jedna dojka joj nije pokrivena jorganom.

Vidim kako joj se grudi dižu i spuštaju i tačno mesto gde joj srce bije pod kožom.

Njen ajfon je pored nje. Uzimam ga i gledam na ekran. Podesila je telefon da je probudi za dva sata, verovatno kako bi mogla da se iskrade iz kuće i pred svojom decom se pretvara kako je fina. Isključujem telefon.

Sedam na kraj kreveta i neko vreme razmišljam. Pitam se kako bi bilo da legnem u krevet s njima, tako bismo svi ponovo bili zajedno. Ali to nikako ne bi išlo. Umesto toga zavrćem rukav i zasecam ručni zglob.

Ne osećam bol. Krv curi baš kako treba, crna u polutami sobe. Dok teče po belom jorganu, ponovo zasecam. Ovog puta krv šiklja niz moju ruku, niz šaku, na krevet, pa na tepih. Ali i dalje ne osećam ama baš ništa.

Onda mi pada na pamet da možda i jesam duh, utvara, da sam već mrtva. Zato me niko nije video, ni Džoš, ni Ivi, ni bilo ko u autobusu i na ulici. Ovo je neka druga stvarnost u budućnosti u koju sam zakoračila. Nastavljam da bodem svoj zglob kao da želim to da dokažem. Ništa! Ne mogu da osetim nikakav bol jer sam već mrtva. Kakvo olakšanje! Kakvo veličanstveno olakšanje! Ne mogu ponovo da umrem. Nisam đavolu pala šaka! Prevarila sam ga! Samo nastavljam da sečem i krv šiklja, a ja sam i dalje utvara.

Moram reći deci da sam bezbedna, da sam u raju. Džoš i Eni, moja divna deca!

Brzo izlazim odatle i jurim do Džošove sobe više ne pazeći na škripave daske. Sačinjena sam od svetlosti. Bestelesna sam. Otvaram njegova vrata. Unutra zaudara, na čarape i tinejdžera. Ali on nije tamo. Da li spava s Ivi ne krijući se? Zar se niko više neće posavetovati sa mnom kad se radi o takvim odlukama? Naravno da neće, mrtva sam!

Vraćam se do stepenica i otvaram Enina vrata.

Poli i Eni leže zajedno na donjem krevetu i čvrsto spavaju. Eni je zauzela ceo krevet. Leži u svom odelu žirafe raširenih nogu i ruku kao morska zvezda, a jadna Poli je priterana uza zid. Spuštam okrvavljene makaze pored kreveta, saginjem se i ljubim njen topli obraz. Zagnjurujem lice u njen lepljivi vrat. Ona se čak i ne meškolji. „Dušo moja“, šapućem. Ovo je kao povratak kući. Eni i ja smo jedno. Moja ljubav prema njoj je sveobuhvatna. „Mrtva sam, u raju sam.“ I osećam se tako dobro i sigurno. Moram da je zaštitim. Moram da je sačuvam od đavola. I tada, dok udišem njen miris, shvatam šta moram da uradim. Sad mogu da je spasem. Moram da je spasem. Jadna Eni ima moje gene, nema nade za nju, mnogo je bolje da sad pođe sa mnom tamo gde mogu da je zaštitim i sačuvam od Njega, jer On će

hteti i nju da bi se meni osvetio. Prekasno je da spasem Džoša, on je sad muškarac, ali Eni sam potrebna. „Hajde sa mnom, zlato moje malo“, šapućem uzimajući njeno usnulo telo u naručje. Ona se bezmalo ne pomera. Toliko je navikla da je iz raznih kuća unose u kola i odatle iznose u druge kuće i krevete. Čvrsto me grli i na trenutak zna da sam to ja, priljubljuje nos uz moju kožu i uzdiše kao kučence. Stojim tamo osećajući ljubav između nas i njeno neumiveno lice uz svoj vrat. Sva je moja.

Nosim je niza stepenice i uzimam Karlove ključeve s police. Otvaram izlazna vrata i iznosim je u hladnu noć. Ona se vrpolji u mojim rukama, ali odelo žirafe je krzneno, nije joj hladno. Snosim je niz stepenice. Gluvo je doba. Gledam gde su kola, naša stara, izlupana tojota rav 4. Vidim je prekoputa i krećem prema njoj. Otvaram vrata i spuštam Eni na zadnje sedište, a onda je pokrivam starim zamašćenim ćebetom iz prtljažnika.

Ona se malo meškolji i pita me: „Mamice, kuda ćemo?“ Kažem joj da idemo da se provozamo. „Može li Poli s nama? Povedi Poli, mamice.“ „Ne“, kažem. A onda pomišljam: „Poli? Zašto da ne? Možda je u pravu. I Poli mora biti spasena. Već je okaljana svojom bliskošću s nama, strašno će patiti, đavo će uzeti i nju.“ Da je u kući bilo još dece, sve bih ih povela. I tako se vraćam po Poli prateći trag krvavih mrlja koji me kao Ivicu i Maricu vodi preko ulice, uza stepenice, u kuću, kroz hodnik, pa na sprat.

Poli čvrsto spava i okreće se u moje naručje bez problema, polusvesna na trenutak, naizgled nimalo nije iznenađena što me vidi. „Kuda ćemo?“, pita me. Uzimam je za ruku. Ona nosi jorgan sa sobom. Eni sad čvrsto spava na zadnjem sedištu. Poli ulazi u kola i pospano se naslanja uz Eni. Pokrivam ih jorganom.

Zatvaram zadnja vrata i sedam za volan. Vidim da Poli sklapa oči. Na trenutak sedim sasvim nepomično ne pokrećući kola. Spuštam pogled na svoj rasečeni zglob, pomeram sedište napred i okrećem ključ. Pali se radio. Baš savršeno, anđeoski hor počinje da peva. Predivno je, nemam pojma šta je to, stotine dirljivih glasova žele nam dobrodošlicu kući, stavljaju đavolu do znanja da sad ne može da dopre do nas jer ih vodim u raj sa sobom. Smešim se spokojna, sigurna u ono što mora da se uradi. A onda pokrećem kola.

Poli još nije čvrsto zaspala, pa ih vozam po kraju. Počinjem da primećujem sve cveće koje su ljudi izložili u našu čast: venčiće na vratima, ukrašene stubove ulične rasvete, treperava svetla. Kad sam se uverila da obe spavaju, skrećem levo kod mosta i vozim naniže prema padini odakle ljudi spuštaju svoje čamce u vodu. Zaustavljam kola na vrhu.

Vidim da je plima nadošla. Gasim kola i okrećem se da uzmem Eninu ručicu sa crno nalakiranim noktima. Čvrsto je stežem: „Stigle smo, mile moje, baka nas čeka.“ Jednom obmotavam sigurnosni pojas oko vrata kako bih bila sigurna da me đavo neće izvući. Onda spuštam nogu na gas i palim motor osećajući kako se točkovi okreću po šljunku. Jurimo napred, kamenčići škripe pod točkovima, blato prska i odjednom tupo udaramo o površinu vode. Na trenutak plutamo, a temperatura naglo pada. Onda reka okreće kola i vidim obalu. Voda počinje da nas guta, kola se izvrću na stranu i anđeli prekidaju svoju pesmu… ne… ne…

Ema se za to vreme nije ni mrdnula. Koni je govorila tiho, ravno, žmureći sve vreme. Sad je širom otvorila oči i pogledala Emu s užasom. Ema ga je prepoznala jer ga je iskusila.

– Probudile su se! Probudile su se! – povikala je. – Vrište!

Ema poseže da uhvati Koni za ruke. – Slušaj me! Dobro su!

Ali Koni ne sluša Emu. Čuje samo vrisku, sva krv joj nestaje iz obraza, telo joj se ukrućuje, žile njenog ožiljcima prekrivenog vrata se napinju, na ivici je napada.

Ema se spušta na kolena i čvrsto je steže. – Slušaj me! Eni je dobro. Obe su dobro!

Dobro su! Žive su…

Ali Koni ne može da je čuje. – Izvucite ih! Uradite nešto! – sad već vrišti, celo telo joj je kruto kao daska. – Pomozite nam! – Onda iz dubine utrobe ispušta vapaj, tako neljudski i tako jezivo ličan da Ema odskače od nje. Već je čula taj zvuk, pre mnogo vremena, i to iz sopstvenog grla.

– Koni! – urla i žestoko je ošamari. Nešto se u Koni lomi.

– Izvučene su, Koni! Dvojica muškaraca su se vraćala iz noćne smene u fabrici cementa… Videli su kako tvoja kola tonu i kako ih struja nosi. Ušli su u reku, Koni. Sve su vas izvukli. Eni je dobro. Dobro je…

Koni zuri u Emu i sva napetost kao da je nestala iz njenog tela. – Zašto su spasli mene? – viče. – Nije trebalo da me spasu. * Rekla bih da se ne osećam tako dobro otkako je ona otišla. Ne znam zašto je otišla, ona je bila moja veza sa svetom, ona me je držala u životu. A sad je otišla. I dalje razgovaram s njom. „Doktorko Robinson“, kažem, „imate lepu haljinu. Šta vam je Mužić Saj juče spremio za večeru?“ Ili, ako mi dođe da budem drskija, kao u stara vremena, kažem: „Je li se mužiću Saju sinoć posrećilo, doktorko R?“ Ali ona me ne čuje jer je samo u mojoj glavi, to znam. Ja, međutim, zamišljam kako će joj kosa skliznuti napred i kako će pocrveneti i izgledati pomalo zbunjeno. Ili će se nasmešiti, a ja ću se zbog toga osećati sjajno. Ali na kraju joj nisam izmamila osmeh. Ne, digla je ruke od mene. Uradila sam nešto previše strašno da bi mi oprostila. Sad sam ostala bez ikoga.

Mislim da me je Karl posetio jednom ili dvaput. Ne sećam se da sam videla njega, ali videla sam tviks pored svog kreveta i neki usrani časopis. Ja ta govna niti jedem, niti čitam. Više nemam želju za životom, niti zaslužujem da živim, ali moje telo uprkos tome i dalje opstaje. I pitam se zašto. Ne koristim ga, ne hranim ga i ne želim ga. Ono samo leži na krevetu. Imam jednu cev koja me hrani, upumpava hranljive sastojke u mene, i drugu cev koja odvodi otpad. Ponekad me okrenu na jednu ili drugu stranu, ili me operu, i pretpostavljam da vreme prolazi, ali izgubila sam predstavu o vremenu jer vreme je pogled u budućnost, a previše predalek pogled u budućnost je nešto užasno. Možda me se đavo na kraju ipak dokopao i sad sam u paklu, a pakao je ovde u ovoj sobi.

Na tavanici je pedeset sedam ploča. Na dvema se ljušti farba. „Je li ovo pakao, doktorko Robinson? Recite mi, molim vas. Jeste li kod kuće, doktorko R, i uživate s Mužićem Sajem uz Netfliks? Pomislite li ikad na mene? Nedostajete mi i vi i vaša beskonačna glupa pitanja.“ Zamišljam je kako nastavlja sa svojim profesionalnim životom punim obaveza, posećuje druge pacijente, sedi tamo s naopako okrenutom beležnicom, povraća u njihovim nužnicima i ljubomorna sam. Mislila sam da smo napravile pomak. Tog perioda se sećam kao dobrih starih vremena. Ponekad u glavi premotavam svaku našu seansu, sve što je ona rekla, sve tajne koje mi je otkrila.

Zamišljam da sam ona, da guram ta kolica omamljena od umora dok dete vrišti… Nisam joj ponudila nikakvu utehu. Volela bih da jesam. O, koliko je toga što bih volela da sam uradila drugačije.

– Koni? – Taj glas mi je tako poznat. U poslednje vreme ne mogu da odredim šta je samo u mojoj glavi, a šta nije. Ne trudim se da otvorim oči.

– Koni?

– Da – kažem.

– Ja sam – kaže ona.

– Zdravo ja – govorim.

– Ovde sam – kaže. I onda počinjem da mislim da taj glas možda nije samo u mojoj glavi, pa s velikim naporom otvaram oči i usredsredim se na tavanicu. Dan je. Na ovoj svetlosti paneli ne izgledaju belo, već sivo. Gule se tri, a ne dva.

Osećam kako me neko uzima za ruku. Hladna je i lepljiva. Pokušavam da okrenem glavu. Vidim kako neko sedi pored mog kreveta s torbom u krilu. Ne prepoznajem je isprva. Sedi bočno naspram mog horizontalnog sveta i izgleda drugačije. Ali prepoznajem njen miris. Da, to je ona, sedi na toj stolici zračeći sjajem ljudi iz spoljašnjeg sveta, iz te druge stvarnosti kojoj ja više ne pripadam. Mislim da mi se ona možda samo privida.

– Nes? – izgovaram, ali glas me izdaje, dugo nisam govorila. Ona se smeši. Tako mi je poznata. Skratila je kosu i izgleda starije, ali jednako je lepa. Njene tamne oči su pune slatke tuge koju ne prepoznajem.

– O, Koni – kaže mi i ko zna zašto, počne da plače. Bez glasa, samo joj suze cure niz obraze.

Pitam se da se nešto nije desilo. Pokušavam da joj stisnem ruku, ali toliko sam slaba da ne znam može li ona to da oseti. Naginje se i spušta glavu na moj dlan. Gledam je zbunjeno i onda primećujem svoj zglob. Ožiljci su sada ružičasti, što znači da je sigurno prošlo još vremena. Polako dižem drugu ruku i dodirujem njenu talasastu kosu ošišanu u paž i neko vreme ostajemo u tom položaju.

Tako je divno što je ona ovde, čak i ako je samo plod moje mašte. Ponovo imam onaj čudan osećaj da glumimo u predstavi, da smo stare duše koje se zajedno bore čitavu večnost. Ovog puta ja sam invalid, a ona negovateljica. Ništa ne govorimo. Nema potrebe za rečima jer bi one bile neprikladne. Ali osećam njenu ljubav.

Taj trenutak grubo prekida otvaranje vrata. To je Škripava, moja jedina konstanta. – Dobro, Koni, sedi sad kad imaš posetu… – kaže mi ona i tako znam da je Nes stvarna.

Gledam je dok Škripava prilazi mom krevetu s druge strane i obraća mi se kao glupači, što sam i postala. Nadnosi se nad mene, pritiska jedno dugme i moje uzglavlje se podiže u poluuspravan položaj, pa se i Nes namešta drugačije.

– Hoćeš li malo vode? – pita Škripava ne očekujući odgovor. – Hajde, Koni… – dodaje opominjući me. – Ponaša se veoma detinjasto… – obraća se Nes pre nego što izađe iz sobe.

Pokušavam da kažem nešto, ali čuje se samo šapat i Nes se naginje da me bolje čuje.

– Kakva kučka – kažem. Nes se smeši. Osećam samo ljubav prema njoj. Postala sam svesna otkucaja svog srca i odjednom sam osetila povezanost sa sopstvenim telom.

Mrdam prstima i ona me ponovo uzima za ruku. Zatvaram oči. Ovo nije pakao.

Ovo je prvi komadić spokojstva koji sam osetila posle dugo vremena. Osećam njen dodir na svojoj koži i pitam se šta radi, zašto me golica. Onda shvatam da prelazi prstom preko mojih samoubilačkih ožiljaka, rezova koje sam napravila sedeći na krevetu dokje ona spavala. Prelazi prstom preko svakog, osećajući svaku neravninu na njima kao da želi da oseti moj bol. Stidim se sebe. Stvarno sam glupača.

Otvaram oči i vidim da me ona gleda onim tužnim smeđim očima i duboko, drhtavo uzdiše. – Tako mi je žao – kaže i stvarno sam zbunjena. Odmahujem glavom.

Ne znam šta da kažem. Ne znam šta uopšte mogu da joj kažem.

Vadi nešto iz torbe, ne vidim šta. Ali vidim kako odvrće poklopac i sipa nešto u šaku. Onda vrhom prsta nežno utrljava malo ulja u moj zglob. Osećam miris lavande.

Njen dodir na mojoj koži je veoma prijatan, dugo me niko nije tako dotakao, niko nije milovao moju ružnoću. Uzdišem i malo se protežem. Ona se ne zaustavlja na mom zglobu. Bez reči obilazi krevet i uzima me za drugi zglob, posmatra moju šaku. Ponovo osećam stid zbog tih ožiljaka koji su bili namenjeni njoj. Pokušavam da povučem šaku, ali ona mi ne dopušta. Ljubi moje ožiljke. Onda pažljivo spušta moju šaku nazad na krevet.

– Dozvoli mi… – I ja joj dozvoljavam. Zatvaram oči. Čujem točenje i pljeskanje ulja na njenim šakama dok ih trlja pre nego što nežno uzme moju ruku. Počinje blago da mi trlja kožu, trlja mi nadlanice, pa između prstiju, uz zglob, duž ruke prati mračne šare ožiljaka od kiseline. Njen dodir na mojoj zanemarenoj koži tako je čaroban. Uživam u klizavoj glatkoći ulja, njenim toplim dlanovima i ljubavi koju mi pruža. Osećam kako se opuštam dok ti gipki prsti kao da me ponovo vraćaju u moje telo. Ona ne preskače nijedan ožiljak: trlja mi prste na rukama i nogama, cele ruke, vrat, grudi, dojke, stomak, slabine, butinu, koleno i stopalo. Svakom povređenom mestu posvećuje pažnju. Vraća mi moje telo. Opet polažem pravo na njega.

Kad je završila, nisam bila u stanju da se pomerim. Ležim sva blažena, udišući miris lavande koji ispunjava sobu. Kad otvorim oči, ona je i dalje tu, čeka me, posmatra me. Smeši se.

– Donela sam ti nešto – kaže i dodaje mi belu kovertu na kojoj piše „Za Koni“.

Pokušavam da sednem uspravno. Pružam podmlađenu ruku i polako uzimam kovertu od

nje. Proučavam njen poznati rukopis. Obožavam njen rukopis, tako je praktičan i muževan. Pažljivo otvaram kovertu i izvlačim nekoliko fotografija.

Ona mi pomaže. Na prvoj slici su Džoš i Ivi. Zastaje mi dah. Izgledaju tako blistavo i mlado, tako srećno, tako zaljubljeno. Ivi se naslanja na Džošove grudi, a on ju je obujmio rukom. Prelazim prstima preko njegovog lica, koje se menja, nos mu je veći, a vilica naglašenija.

Toliko dugo posmatram tu sliku da Nes kaže: – Ima još. – I pomaže mi da pogledam sledeću. Na njoj je Eni, koja se smeši. Dva prednja zuba su joj ispala i ima veliku rupu na koju je očigledno ponosna. Topim se od nežnosti, oči počinju da me peckaju. Sledeća fotografija prikazuje Poli i Eni, mršave kao prut, kvrgavih kolena, vrte hulahop u bašti. Osećam kako mi svaki delić tela ispunjava plimski talas osećanja.

Podižem pogled prema Nes. – Dobro su – kaže mi.

Klimam glavom.

– Svi su dobro – govori. – Izvući ćemo te odavde, Kon. I dok počinjem da plačem, ponovo se osećam živom. Nes se naginje i naslanja svoje čelo na moje i grli me. Ne zaslužujem to. Kad sam se isplakala, ona uzima fotografije iz mojih ruku i sve ih prelistava pokazujući mi ih, potvrđujući ono što mi je rekla: „deca su dobro“. I počinjem da mislim da ću se možda, samo možda, ipak izvući odavde. * 4. april Najdraža Koni, Mnogo mi je žao što ti se ovako dugo nisam javila. Molim te, oprosti mi.

Nudim ti i najdublje izvinjenje za svoje ponašanje i za to što sam te izneverila. To je bilo krajnje neprofesionalno. Nadam se da ti je doktor Džonson objasnio zašto sam odsutna. Prava istina je, a znam koliko ti držiš do istine, da je uloženo nekoliko žalbi na moj rad (postoji i snimak s nadzornih kamera) i šef me je iznenada skinuo s tvog slučaja. Zabranjen mi je kontakt s tobom. Ja ne želim da se tako završi.

Hoću da znaš da si me duboko zadivila, ne samo što se tiče posla koji smo obavile već što se tiče onog što si ti uradila na sebi kao čoveku. Ti i tvoj nesalomiv duh uvek ste mi bili nadahnuće.

Bila sam oduševljena kad sam obaveštena, a dosad si sigurno i ti to saznala, da ti je sud odobrio da dvaput mesečno primašposete. To su stvarno dobre vesti i sigurna sam da ćeš obnoviti i razviti vezu sa svojom decom te da će ti krenuti nabolje. Obavezno nastavi da uzimaš lekove koji

su najzad, kako izgleda, oni pravi. U stvari, trenutno pišem članak za „BMT o zloupotrebi benzodiazepina. Tvoja priča me je duboko zabrinula.

Kod mene je novo to da sam uzela godinu dana plaćenog odsustva.

Mužić Saj i ja smo odlučili da unesemo promenu u svoj život. Prodajemo kuću, ostavljamo sve za sobom i konačno krećemo dalje. Našli smo novu kuću u Sariju, daleko odprljavštine i sivila gradskog života. Radujem se novom početku, ali ću se uvek vraćati u Enfild da obiđem Abigejlin grob. Želim ti sve najbolje na tvom putovanju. Čuvaj se, draga Konstans. Bio je blagoslov upoznati te. I želim da ti zahvalim na tvom smislu za humor i britkom umu i na tome što si mi pomogla da svet sagledam malo drugačije.

Tvoja, Ema Robinson * Zdravo, doktorko R. Tako mi je drago što sam primila vaše pismo. Obožavam ovu sporu poštu, deluje tako neverovatno staromodno. Držim pismo pored kreveta i često ga čitam.

Zao mi je što vam tek sad odgovaram (čini mi se da je nekako stiglo i proleće), ali pisanje mi je delovalo kao nemoguć poduhvat, a osim toga, stvarno nisam imala mnogo šta da kažem. Škripava vas je otkucala. Kakvo je grozno zlopamtilo ta žena. A opet, navikla sam se na nju toliko da je sad prihvatam kao deo svog života, baš kao hemoroide (moje telo je počelo da se buni zbog toliko ležanja i jedenja raznog smeća). Pretpostavljam da i mediji preko nje dolaze do informacija. Stvarno se nadam da vas neće pominjati, ali od nje me ništa ne bi iznenadilo. O, a drugi cinkaroš je doktor Pizda. Nemam pojma kako se stvarno zove, možda je Džonson kao što kažete. Mislim da mi nije uputio ni dve reči, ali jurca ovuda mašući svojim mačem mediokritetstva.

Kad smo već kod toga, nadam se da vam neće smetati što sam pisala onom idiotu, vašem šefu, Tomu Vorneru, da se žalim što su tako postupili prema vama. Napisala sam sjajan izveštaj potpisan s „Fensi Čedomorka“ (bože dragi, ko smišlja ta sranja?).

Imam dve stvari da vam kažem. Zapravo, tri. Prvo, hvala vam na lepim rečima.

Veoma su me iznenadile i duboko dirnule. Ja hoću vama da zahvalim na svemu. Bez vas ne bih bila ovde gde sam sad, na putu oporavka. Naveli ste me da iz korena promenim svoj stav prema vašoj profesiji. Mada nisam naročito oduševljena vašom zamenom. Ne samo da ima grozan ukus za odevanje već pati i od posebno užasne halitoze. Spremna sam da joj kažem bilo šta samo da bih je se otarasila i čini mi se da ta taktika savršeno odgovara i meni i njoj.

Moj socijalni radnik mi je preneo divne vesti o posetama. Van sebe sam od radosti!

U početku će me, zapravo, posećivati jednom mesečno, sve dok uzimam svoje lekove i prihvatam da se moje stanje zove bipolarna lujka. Kasnije ću moći da primam dve posete mesečno.

Druga vest je da se juče dogodilo nešto izuzetno. Znam da će vas to zanimati. Takvi ste vi psihijatri u suštini, volite da zabadate nos. Pošto izgleda da se vreme konačno malo popravilo, inače, u zadnjem delu dvorišta rastu jabuke koje su se rascvetale i cvetovi su stvarno ljupki, trudim se da napolju provedem što više vremena. Uglavnom, bila sam na travnjaku i pristala da udovoljim Ludoj Siti. Htela je da se igra kučeta (u stvari htela je seks u kučećoj pozi na javnom mestu, ali tu sam morala da postavim granicu, iako mi i te kako nedostaje prisnost), a onda se pojavila Škripava i rekla mi da imam posetioce. Množina: „posetioce“. Uz velikodušan pokret rukom stavila sam joj do znanja da „pomenute posetioce“ može da dovede u dvorište. Postala sam još oholija prema njoj sad kad znam koliko je ona đubre. Očekivala sam da će to biti Karl i moj otac (koji mi je, slučajno, prilikom prošle posete rekao da ga je posetila veoma fina doktorka, psihijatar, ali nije mogao da se seti ničega o njoj. Da to niste bili vi?). Opet sam pogrešila. Znate li ko je to bio?

Da, doktorko R, moja deca su došla da me vide! Džoš i Eni su stajali pored zadnjeg izlaza iz zgrade i gledali me, a pored njih je stajao socijalni radnik. Osetila sam kako me ispunjava neverovatna ljubav. Pupčana vrpca majčinske ljubavi zapravo nikad nije presečena. Oči su mi se ispunile suzama. Činilo mi se da su mnogo porasli otkad sam ih poslednji put videla i izgledali pomalo bojažljivo, što nije bilo čudno.

Nisam baš ostavljala utisak kakav bih želela da ostavim u savršenim okolnostima.

Vodila sam Ludu Situ na uzici, a ona je zadizala nogu uz kantu za smeće. Toliko sam se iznenadila što ih vidim da sam pustila povodac, a ona je pojurila preko travnjaka prema njima. Luda Sita i u normalnim okolnostima ume da deluje uznemirujuće, ali sad je doslovce lajala.

– Recite joj da legne! – povikala sam. – Pravi se da je pas!

Deca su samo pogledala u nju, pa ponovo u mene. (Više ne izgledam onako uvrnuto. Ponovo mi je izrasla gusta i jaka kosa. Ovih dana sam malo i pocrnela. Ne izgledam loše. Ali nesporna činjenica je bila da sam na uzici vodila ogromnu Indijku koja je hodala četvoronoške).

Eni je, kao uvek, prihvatila igru. „Lezi! Nevaljala kuca“, rekla je i Luda Sita je poslušno sela i počela da dahće, spremna za igru. Stigla sam Ludu Situ, uzela povodac i vezala je za drvo.

Na neki način, to je odlično poslužilo za probijanje leda. „Zdravo, narode“, rekla sam. Jedan trenutak smo tako stajali gledajući jedni druge. Ispružila sam ruke.

Bolje je imati čak i ludu majku nego nikakvu, zar ne, doktorko R? Stajali smo tamo i neko vreme se grlili pod budnim okom socijalnog radnika, a onda sam ih povela niz travnjak prema potoku, za koji se ispostavilo da je bara s odvodom. (Mislim da nas dve nikad nismo otišle dotle?) Ne mogu da vam opišem koliko sam bila napeta. U poslednje vreme s tim moram da se izborim samo vrteći list među prstima.

Međutim, svi smo u suštini ostali isti kao što smo bili. Eni i ja smo sele na sunce, izule se, spustile stopala u vodu i počele da pletemo venčiće od belih rada. Džoš je čučnuo pod jednu jabuku u blizini. A socijalni radnik je seo na klupu nedaleko od nas i izgledao jednako čudno kao što smo se mi osećali.

Eni me je zasipala pitanjima o ovom mestu i ja sam joj pokazala razne prostorije u zgradi. Pitala me je može li ponekad da dođe i boravi kod mene i možemo li da gledamo pogubljenja na električnoj stolici. Ne znam šta je gledala, ali rekla sam joj kako mislim da ovde nemamo električnu stolicu.

– Nemoj više da doživljavaš nervne slomove, mamice – rekla je bez povoda.

– Neću više – kazala sam. – Samo hoću da kažem da mi je mnogo žao zbog svega čemu sam te izložila i hoću da znaš da te volim najviše na svetu i da nikad nisam htela da ti naudim. – Pogledala sam Džoša. Njega je bilo teže pročitati.

– Pa, ne smeš to ponoviti – rekla je Eni, usredsređena na Ludu Situ. Sve vreme je pogledala prema drvetu gde je Luda Sita bila zauzeta lizanjem zamišljenih mošnica.

– Neću. Obećavam. I biće mi dozvoljeno da vas viđam dvaput mesečno.

– Hoćeš li morati da živiš ovde?

– Neko vreme.

– Da li bi htela da joj bacam štap? Ona teta-kuca? – upitala je Eni. – Idi i pitaj je.

Eni je skočila. Gledala sam njeno sitno sportski građeno telo kako trči nazad prema Ludoj Siti nateravši socijalnog radnika da se u trenutku zapita ko ovde predstavlja veću opasnost.

– Kako si ti, Džoše? – pitala sam.

Slegnuo je ramenima. – Pa, ovo je pomalo čudno, zar ne? Klimnula sam glavom. I oboje smo se nasmešili.

Dala sam mu znak da dođe i sedne pored mene. Zagrlila sam ga, a on se malčice oslonio na mene. Kako mi je nedostajao on i naša ćaskanja! Nas dvoje smo imali posebnu vezu. Znam da ne bi trebalo govoriti tako nešto, ali ponekad sam imala osećaj da smo prijatelji, ili brat i sestra, a ne roditelj i dete.

– Zao mi je zbog sve zbrke i što nisam bila tamo, Džoši. To nije bilo pošteno prema vama dvoma.

– Da li ti je bolje? – pitao me je češući list na nozi. Videla sam da su mu noge dlakavije i odjednom osetila divljenje prema sebi. Veliki je podvig biti majka jednog muškarca.

– Da. I opet ću biti zdrava – rekla sam smešeći mu se, odlučna da tako i bude. – Kako je Ivi? – Čekaju nas ispred u kolima.

– Oh – rekla sam pretpostavljajući da je s Karlom, ili Nes, ili s oboma. Zanimalo me je šta on misli o njima, ali nisam ga pitala. Bilo je čudno koliko sam ja sad drugačije gledala na to. To mi je delovalo potpuno nevažno, potpuno tričavo kad se sagleda šira slika. U stvari, ako sam nešto i osećala, to je bila zahvalnost prema njoj što je bila tamo kad ja to nisam mogla.

– Kako je u školi? – pitala sam ga.

Slegnuo je ramenima. – Škola ko škola.

– Tako mi je žao, dušo.

On je ponovo slegnuo ramenima. Držao se na odstojanju.

– Imaš puno pravo da me mrziš – rekla sam.

– Nema to nikakve veze s tobom – rekao je kao da sam ga malčice iznervirala.

Bože, naravno da nema sve veze sa mnom. U tome je problem s duševnim bolestima.

Postanemo strašno introvertni, uvučeni u sopstvene vrtloge. Bila sam toliko zauzeta svojim brigama, a život, zapravo, jednostavno teče dalje, zar ne? Bila sam dovoljno pametna da dalje ne insistiram, pa ništa nisam rekla.

Pogledala sam prema Eni, koja je bacala štap Ludoj Siti.

Džoš je uzeo vlat trave i veoma pažljivo je razvukao između prstiju. Onda se okrenuo i pogledao me. – Mama, Ivi kasni menstruacija – kazao je.

Izdržala sam njegov pogled, ali razrogačila sam oči. To stvarno nisam očekivala.

Nastavio je. – Ona sprava za rano testiranje rekla je da nije trudna, ali to je bilo pre šest dana i ona je ubeđena da jeste…

O. Moj. Bože. – Verovatno je sve u redu – rekla sam. – Zna li Nes? Odmahnuo je glavom. Šest dana. Odmah treba da ponovi test. Odlično se sećam kakva je to razorna bomba bila u životu jedne petnaestogodišnjakinje, i znala sam da se ona sad sigurno oseća kao da je sama na svetu, bez igde ikoga. Spustila sam mu ruku na leđa i pomilovala ga kao nekad kad je bio mali. – Ne brini, dušo. Sve se može rešiti…

Klimnuo je glavom i ponovo se zagledao u onu vlat trave. – Samo sam hteo da ti kažem… Odlučili smo. Ako jeste… odlučili smo da ga zadržimo.

Zurila sam u njega. Nisam mogla da poverujem. Kad me je pogledao, u izrazu njegovog lica spoznala sam čvrstinu, koju dotad nisam videla. Videla sam mladog muškarca. S jabuke iza njega vetar je raspršio ružičaste latice, koje su pale po nama kao konfete.

Pretpostavljam da je trebalo da kažem: „Ne budi lud, pred tobom je ceo život, ispiti, fakultet, karijera, u moru ima još mnogo ribe…“ Ali nisam to rekla. Nisam se osećala tako. Bila sam zapanjena, da, ali, iskreno, u tom trenutku mi je bilo drago zbog njih. Oni su mi ulivali hrabrost.

Podigla sam jednu laticu s krila i nežno je protrljala o svoju gornju usnu osećajući njenu glatkoću. Pomislila sam na sve veze koje će ta beba promeniti osim veze između njega i nje. Nes i ja ćemo postati zauvek povezane, Karl i ja, Karl i Nes, Nes i Lija, Lija i Karl. Od toga mi se zavrtelo u glavi. Uhvatila sam za ruku i prinela je usnama. – Sve će biti u redu, šta god da odlučite, Džoš. Čuješ li?

On se nasmešio, zagrlio me i privukao me uza se. Naslonila sam glavu na njega i u tom trenutku sam osetila spokojstvo kakvo nisam osetila ne znam otkad. Oboje smo ćutali i pažljivo osluškivali žubor potoka povremeno prekidan Eninim promuklim glasom dok samouvereno komanduje Ludoj Siti: – Donesi! Dobra kuca!

Pretpostavljam da više nisam ona stara, doktorko R. Petnaestogodišnjaci iz srednje klase u našem društvu ne bi trebalo da zadržavaju bebe, zar ne? To je protiv naših principa usmerenih na uspeh, na ono jedino što želimo za svoju decu, pretpostavljam. S druge strane, ni žene iz srednje klase ne bi trebalo da doživljavaju nervne slomove i razaraju porodicu, zar ne? O, ne, mi takve svinjarije prepuštamo drugima, neobrazovanima, zanemarenima, kako bismo mi i dalje mogli da slušamo „Arčerove“ i

vodimo glavnu reč. Nek obespravljeni i siromašni rađaju mladi i posle se kaju! Njihovo razočaranje mnogo je manje kad sve ode dođavola jer su njihovi životi od početka bili usrani. I šta je uopšte, doktorko R, ono u čemu mi tako silno želimo da imamo glavnu reč?

Novi nalet vetra nas zasipa ružičastim laticama. Prvi put ozbiljno razmišljam o izlasku odavde, o nalaženju nekog mesta na kom bih živela, o oporavku, o tome da ponovo budem roditelj, pa i baba ako treba, o tome šta me još čeka, o povratku na posao.

O budućnosti.

– Požuri, dođavola, i izlazi odavde, važi? – rekao je predosetivši o čemu razmišljam, kao uvek. – Nes mi je rekla da ti kažem da možeš boraviti u kućici njenih roditelja kad izađeš… to je u Safoku. Kažu da je fina.

Iznenađena sam. Razmislila sam o tome. Meni to nije pomenula. Šta mislite, doktorko R, šta Nes hoće od mene?

Mislim da znam šta je to. Hoće ono što vi želite, doktorko R. Ono što ja želim.

Hoće oproštaj. I setila sam se vas i kako ste smogli snage da oprostite meni, ali ne možete da oprostite sebi. I pomislila sam kako ja mogu da oprostim njoj, ali ne mogu da oprostim sebi. I kako ona može da oprosti meni, ali ne može da oprosti sebi.

Kako da oprostimo sebi? Džoš može da kaže: „U čemu je smisao? Samo mi govoriš kako si dobar čovek.“ Ali ja se ne slažem s tim. Šta smo bez savesti? Samo životinje u borbi za goli život: jedemo, otimamo i jebemo se. Dobro ste učinili što ste me naterali da se setim, što ste me proveli kroz to i primorali me da osetim bol koji su izazvali moji postupci, da osetim krivicu. Jer krivica svakako znači da razmišljamo o svojim postupcima i da smo zbog toga sposobni da se promenimo. Uglavnom, nisam sigurna da je suština u tome da oprostite sebi. Mislim da je tu važnije da prihvatite sebe.

A ja još nisam stigla dotle, to je sigurno.

Ali možda vam ovim samo govorim kako sam dobar čovek.

Beleška o autoru

S.R. Fransis je pseudonim objavljivane britanske autorke i glumice, koja, između ostalog, piše i televizijske drame. WARP FILM je otkupio prava za ekranizovanje njenog najnovijeg romana .