foto: Sandra Šimunović
lazeći neke druge procese zadnjih godinu dana, prolazeći neke osobne tuge i nove radosti, shvatila i koliko je književnost nuž no preslika onoga što zaista jesmo i u što vjerujemo. Ne bih nikada mogla pisati, a da mi sve što jesam nije u zrcalu teksta koji pišem i ta spoznaja me učnila daleko pa žljivijom spisateljicom, opreznije prilazim riječima. Iskustvo urednice također mi je dalo nove oči kojima, ućeći s drugim tekstovima, sada prilazim i onome što pišem.
Svjesna koliko je sjajna književnost suštin ski najviše bitna kada nas dodirne, kada nas promijeni, kada u nama pomakne ne što, kao i svaka umjetnost na kraju krajeva, pišem vjerojatno opreznije i samosvjesnije nego ikada, ali imajući na umu jedino to da mi je bitno svaki dan izazivati ono što na pišem, da pišem bolje i bolje i iz tog razlo ga ne žurim. Prije sam možda znala pone kad biti brzopletija, nestrpljivija, sada učim drugačije. Za takve procese nužno je da se oslobodimo ega, potrebe da ono što dono simo na svijet bude evaluirano nekakvim pljeskom, i tada se čudo može dogoditi.
Književnost Intervju: Vladislava Milovanović Milošević @in_love_with_artandfashion Fotografije: Čitajmo žene @citajmozene
Autorka profila „Čitajmo žene!”, Ivana Kolaković, svoju ljubav prema književnosti otkrila je još u predškolskom kada su je roditelji upoznali sa serija lom „Pet prijatelja” britanske književ nice Enid Blajton, koji je, na neki način, predvideo i tok njenog daljeg školova nja. Naime, Ivana se nakon završene gimnazije opredelila za studije engleskog jezika i književnosti, a njena interesovanja tokom studija bila su mahom usmerena na manjinske književ nosti (afroameričku, latinoameričku i književnost američkih starosedelaca) i teoriju intersekcionalnosti kojom se bavila na master studijama. Blog „Čitajmo žene” upoznaje nas bolje sa autorkama koje široj čitalačkoj publici nisu dovoljno poznate, ali i onima čiji bi glas trebalo da se čuje dalje. Pored promocije ženskog stvaralaštva, ovaj blog neguje vrednosti koje neguje i sama književnost, a to su otvoren um, tolerancija i zajedništvo.
Ukoliko uzmemo u obzir tvoje obrazovanje, jasno je odakle interesovanje za književnost, posebno anglofonu, ali kada je nastao i kako si došla na ideju da pokreneš Instagram profil „Čitajmo žene“ koji se bavi ženskim stvaralaštvom poznatih, ali u najvećoj meri široj čitalačkoj publici manje poznatih autorki?
Ideja za ovaj projekat, ako mogu tako da ga nazovem, počela je da se formira još na fakultetu kada sam shvatila koliko su ženski glasovi zapostavljeni u onome što smatramo književnim ka nonom. Da bismo čitali muške pisce bilo je dovoljno da otvorimo silabus za bilo koji predmet, o bilo kom knji ževnom pravcu ili epohi, ali da bismo čitali književnice morali smo da uzmemo izborne predmete koji su njima posvećeni. Tada sam počela da otkrivam fenomenalnu književnost koja je bila praktično nevidljiva u mejnstrimu, i iz moje želje da ta saznanja podelim sa svetom nastao je profil „Čitajmo žene”.
93
Profil je nastao, između ostalog, i usled želje da svoje znanje sa studija prime nim praktično, i spojim svoju ljubav prema književnosti sa nekom vrstom aktivizma. Želela sam da znanje učinim pristupačnim, da istaknem perspektive koje se ređe čuju, podstaknem učenje o kulturama koje nam nisu bliske, i su štinsko razumevanje da nas kao ljude daleko više toga spaja nego što nas deli.
U opisu profila možemo videti citat Virdžinije Vulf koji glasi: „Tokom velikog dela istorije, anonimni autor bila je žena.“ Šta je, prema tvom mišljenju, to što je presudno uticalo na to da žene počnu da otvaraju prostore slobode u književnosti, ali i drugim umetnostima?
Dok sam istraživala biografije književni ca o kojima sam pisala na profilu došla sam do zaključka da su na to najviše uticale – same žene. Ili preciznije, po-
treba da se pronađe neka zajednička istorija, matrilinearna nit, nasleđe na koje možemo da se oslonimo i iz njega crpimo inspiraciju. Ni sama ne znam koliko puta sam čitajući te biografije otkrila da se za određenu književnicu danas zna samo zato što su neke druge žene, često godinama ili decenijama nakon njene smrti, uspele svojim zalaganjem da je otrgnu od zaborava. Prvu biografiju Šarlote Bronte napisala je njena prijateljica i književnica Eliza bet Gaskel, zaboravljena dela En Bronte dobila su drugu šansu zahvaljujući fe minističkim kritičarkama, Alis Voker je prečešljala pola američkog juga kako bi pronašla Zoru Nil Herston. Rekla bih da je ključna bila baš ta druga generacija književnica i feministkinja zbog čijeg za laganja danas znamo ko su bile te često anonimne pretkinje i možemo da kaže mo – mi smo ovde, i oduvek smo bile ovde. To onda daje vetar u leđa svakoj narednoj generaciji da osvaja još veće prostore slobode.
94 oktobar
Koliko smo i danas, u izvesnom smislu, skeptični kada je reč o ženskom književnom stvaralaštvu i zbog čega je to, iz tvog ugla, tako?
Koliko god da smo prethodnih decenija napravili značajne korake na polju ravnopravnosti, a neosporno jesmo, naročito u ovoj poslednjoj, književnice se i dalje susreću sa dosta prepreka. Postoji čitav niz stereotipa s kojima moraju da se bore, pre svega vezane za to kakve knjige pišu. Ako se opredele za neki ste reotipno ženski žanr njihovo stvaralaš tvo biće nipodaštavano, ako se opre dele za stereotipno muški žanr moraće da rade duplo više kako bi se dokazale u muškom okruženju. Ako pišu ne žanrovsku fikciju to će biti klasifikova no kao „ženska fikcija“ jer se, eto, bavi „ženskim“ temama, odnosno napisana je iz perspektive ženskih likova i opisu je njihova iskustva. Ne postoji „muška fikcija“ – to je samo fikcija. Ovo naravno odražava širi društveni problem, jer književnost je daleko od jedine sfere u kojoj se žene bore da budu shvaćene ozbiljno, i ta borba će trajati sve dok ovakvi stereotipi i podele postoje.
95
Početkom godine, na svom profilu si pokrenula jedan fantastičan izazov koji akcenat stavlja upravo na raznovrsnost ženskog književnog stvaralaštva u različitim žanrovima, te smo bili motivisani da istražujemo o romanima iz oblasti fantastike, magijskog realizma, o knjigama koje se bave mentalnim zdravljem, dela književnica koje su poreklom iz Nigerije, Japana ili Dominikanske republike. Kakve su bile reakcije tvojih pratilaca na izazov i šta si iz njega sama novo otkrila?
Kako vidiš položaj savremenih domaćih autorki danas; koji su najveći izazovi sa kojima su suočene?
Reakcije su zaista bile fenomenalne, i jako me obraduje svaki put kada me neko od pratilaca taguje na objavi ili javi da je ispunio/la još jednu stavku sa liste. Volim da čitam njihove utiske i mislim da su im izbori bili jako inspi rativni, pa sam i ja zahvaljujući njima saznala za dosta novih naslova. Što se mene tiče, ovaj izazov je bio prilika da zađem u oblast publicistike, naročito eseja i memoara, koje inače jako retko čitam. Trenutno su mi u planu kolekcija eseja Zejdi Smit „Feel Free“ i jako potre san, ali po meni neophodan memoar Šanel Miler „Know My Name“.
U suštini isti je kao onaj s kojim se suočavaju autorke globalno, samo sa dodatnim koracima jer neke od konverzacija o položaju književnica koje se odavno vode u svetu tek počinju da provejavaju kod nas. Tu pre sve ga mislim na zastupljenost prilikom dodela nagrada, prostor u medijima i iza kulisa izdavačke industrije. Mi ne mamo glasila poput NYT koja mogu jednim osvrtom da lansiraju nečiju književnu karijeru, nemamo desetine zvučnih nagrada koje bi mogle da povećaju vidljivost mladih autorki, a uz to ih ona jedna koju imamo iz godine u godinu zanemaruje. Ipak, pomak na tom polju prave (kao i obično) same žene, pa je tako ove godine nastala regionalna nagrada za književnost „Štefica Cvek“ koju dodeljuju Pobunjene čitateljke, i nadam se da je to samo početak.
U kojoj meri je tebi književnost menjala život, na koji način te je u izvesnom smislu, formirala, i da li veruješ da će umetnost, ako ne promeniti, makar u našim mikrokosmosima, svet učiniti boljim?
Da u to ne verujem, verovatno ne bih ni pokrenula ovaj profil. Moj rad na njemu proizišao je upravo iz ubeđenja da književnost može da menja svet – da nam proširi vidike, približi stvari koje nisu u domenu našeg iskustva pa ih zato poi mamo kao čudne ili zastrašujuće, pomo gne da razvijemo empatiju i toleranciju, učini da se osetimo prihvaćeni i poka že da nismo sami u svojim strahovima, nesigurnostima i težnjama. Za mene, književnost je bila i ostala nepresušan izvor saznanja o svetu, drugim ljudima i sebi samoj, ponudila mi je zdrav način da negde pobegnem kada mi je to bilo potrebno, i naravno odredila moj aka demski i profesionalni put do sada.
97
Čitajući tvoje objave, uvidela sam da postoji veliki broj književnica o čijem se stvaralaštvu gotovo ništa ne zna. Da li možeš izdvojiti neku koja je ostavila poseban utisak na tebe i obrazložiti njen značaj danas?
Izdvojila bih književnicu o kojoj nisam još uvek imala priliku da pišem na profilu, ali to jako dugo želim jer predstavlja sve ono zbog čega sam zavolela književnost i odlučila da pokrenem „Čitajmo žene”. Radi se o Luiz Erdič, Native American književnici koja bi zaista morala biti mnogo poznatija s obzirom na kvalitet njenog pisanja i teme kojima se bavi. Veliki broj njenih romana odvija se u istom fiktiv nom okrugu, sa likovima koji su povezani na različite načine, a u njihovim pričama prepliću se istorija, mitovi i zaboravljene tradicije jednog plemena. Oklevam da njena dela nazovem primerom magijskog realizma jer ono što je „magično“ za nas često je sasvim normalan deo si stema verovanja različitih starosedelač kih grupa, pa je zato verovatno bolje reći nisu uvek utemeljena u realizmu kakvim ga mi pojmimo. Kada se sve to sabere dobijamo neverovatno bogate, kompleksne narative koji ogoljevaju jednu skrivenu stranu Amerike i njenih korena.
Iako se neprestano govori o negativnim aspektima društvenih mreža, profil „Čitajmo žene“ je samo jedan u nizu onih Instagram profila koji nas istovremeno inspirišu i edukuju. Šta je ono što je tebi važno da bi kliknula „Follow“?
Društvene mreže, kao i internet u celi ni, mogu biti neverovatno koristan alat. Mana je samo što ne dolaze sa priručnikom za korišćenje, pa je onda lako izgubiti se u buci. Činjenica je da nam nikada u istoriji nije toliko mogućnosti i znanja bilo na dohvat ruke, što je sa jedne strane sjajno ali sa druge treba dosta filtrirati da bismo pronašli ono što nam treba. Glavni kriterijum kojim se vodim kada je reč o Instagramu je da sadržaj profila odgovara mojim interesovanjima u datom momentu, bilo da su to književnost, pokreti za ravnoprav nost ili heklanje. Iako je Instagram pre težno vizuelna mreža, nije mi zapravo presudan taj estetski trenutak ukoliko je profil informativan i zanimljiv. Insta gram profili koje bih izdvojila su „Njena umetnost”, „Učenje za tebe”, „Tekst i grad” i „Feminizam iz teretane”.
98 oktobar
Koje savremene autorke trenutno čitaš i šta bi nam preporučila?
Zahvaljujući ovogodišnjem Čitajmo žene izazovu imala sam prilike da se upo znam sa nizom autorki kojima ću se rado vraćati. Tu su pre svega Karmen Marija Mačado, Elizabet Asevedo, Mi eko Kavakami, Patriša Lokvud, i narav no, naša Marija Ratković. Toplo prepo ručujem njen debitantski roman „Ispod
majice“, zatim zbirku priča „Njeno telo i druge žurke“ Karmen Marije Mačado
i roman u stihu „Clap When You Land“ Elizabet Asevedo. Pored toga, ne mogu dovoljno da preporučim romane Hulije Alvarez i Luiz Erdrič, ali pošto za sada u prevodu imamo samo „Doba leptira“ ove prve, možete početi odatle.
99
100 oktobar
101
102 oktobar
Izdavačka kuća Heliks osnovana je 2005. godine sa ciljem da srpsko tržište knjiga obogati najboljim svetskim naslovima iz oblasti popularne nauke, psi hologije, ekonomije, istorije s jedne strane, a s druge, probranim naslovima u oblasti lepe književnosti. Čitaoci Heliksa imaju priliku da uživaju u delima pisaca koji imaju dar da formalni jezik nauke pretoče u uzbudljivo štivo što se s lakoćom čita i razume. Heliksove knjige podstiču logičan i racionalan način mišljenja i kritičkog rasuđivanja, kao temeljno životno načelo za donoše nje ispravnih zaključaka. Misija Heliksa oblikovana je namerom da kod čitaoca gradi široke vidike, da budi radoznalost i da podstiče kreativnost na svim nivoima i u svim životnim dobima.
103
Roman Magnetno brdo Reke Man-Varheđi živo pisan je portret života mladih intelektualaca u Mađarskoj na početku 21. veka. Enike, sociološkinja u srednjim tridesetim godinama, napušta muža i iz Njujorka se vraća u Budimpeštu sa namerom da na piše „monumentalnu knjigu o duši mađarskog naro da“ – Beda Mađara. Bogdan Tamaš, vodeći predavač na univerzitetu, intelektualac prve generacije, u vezi je sa Enike, kao i s Rekom, studentkinjom kojoj oboje predaju. Reka dolazi iz distopijskog komunističkog stambenog naselja, plodnog tla za neonacističke ideologije, što je igrom slučaja središte Bogdanovog istraživanja. Roman se dotakao brojnih pitanja – od ženskog identiteta do jaza između teorije i prakse, kao i odnosa iz među različitih slojeva mađarskog društva: od levičarskih liberalnih intelektualaca i aristokratskih porodica do prve generacije intelek tualaca iz provincije, kao i margina lizovanih grupa, ali i između sveta iz perspektive zapada i Mađarske.
2
Godina je 1963. Devojka Hekla za počinje putovanje iz rodnog seoceta u Rejkjavik. Ime je dobila po jednom od najstarijih i najaktivnijih vulkana na Islandu i to je, na neki način, odredilo njenu sudbinu. Od trenutka kad ju je otac odveo da vidi vulkan koji je proradio, Hekla na svet gleda drugačijim očima. Njena želja je da postane pisac. U narodu pisaca i pesnika, poznatom po svojim sagama, postoji samo jedan problem: Hekla je žena. Vreme je velikih promena, pokretačke sile Martina Lutera Kinga, atentata na Kenedija, vreme Bitlsa i Silvije Plat, a Hekla i Jon, njen pri jatelj i cimer, umetnik koji je homoseksualac, susreću se sa šovinističkim omalovažavanjem, seksizmom i homo fobijom. U društvu kojem dominiraju muškarci za Heklu i žene na Islandu postoje dva puta: da budu pobednice na takmičenjima za mis ili žene i majke. Baš poput silovitog vulkana, glavna junakinja poseduje kreativnu snagu koja nagoveštava nadu u drugačiju budućnost.
3
Priče lutalice, Mario de Karvaljo
Priče lutalice je zbirka od sedamnaest priča poznatog portugalskog autora Maria de Karvalja. Iako pisane šarolikim stilovima i o životu pripovedaju kroz različite perspektive, njihove poveznice se lako prepoznaju. Priče su prožete realizmom svakodnevnog života ukrštenim sa svetom fantastike prepunim ap surda, ironije i satire. Karvaljove priče su poput živog entiteta koji nikada ne staje. Hoda putevima, luta duž najtamnijih ćoškova, ali se pojavljuje i na dnev noj svetlosti, veselo marširajući i ironično upadajući u zaplete ljudskih života. Tokom ovog putovanja okrenuće vam život naopako, na vodeći vas da se i sami preispituje te, izazivajući vas da se prepustite novim avanturama i kompleksno sti koje nude život i književnost.
Mario de Karvaljo će vas na ovo putovanje povesti umešnošću velikog poznavaoca ljudske prirode i još veštijeg pripovedača.
Perničke priče su kratke, koncizne, efektne, intrigantne, dirljive, velike, dopadljive, metaforične, simbolične, magijske, fantastične. Likovi su predstavnici i nosioci svojih teških sudbina, heroji oličeni u običnim ljudima, komšijama, prolaznicima, oni koje srećemo svakog dana, bilo gde. Iako prilično obojena bugar skim mentalitetom i tradicijom, ova zbirka je sveopšta i toliko ljudska da se svaki čitalac može u njoj prepoznati. Siromašni i buržuji, žene žrtve nasilja i alkoholičari u dugo vima, mladi ljubavnici i razvedeni parovi, bolesna deca, gastarbajteri preljubnici, nimfoman ke i egoisti... paleta likova koji se javljaju u ovim pričama je prebogata. Ali mestimično i fantastična – siromasi koji se okamenjuju ali zadržavaju emocionalnost i bogati kojima je dozvoljeno da borave kratko u ljudskom obličju. Naizgled naivne i lepršave, Perničke priče su nežne i poetske, a ujedno snažne i moćne, uzvišene i upečatljive. Evtimova je stvorila majstorski ujednačeno i promišljeno delo.
Edicija Reka pokrenuta je 2017. godine pod okriljem izdavačke kuće Prometej. Naziv edicije simbolizuje fluidnost žanrova, ali i bujicu značajnih naslova, koji nude tokove misli savremenih autora, kao i neprolazne poruke pisaca klasične književnosti.
Osim pažljivog odabira naslova, uredništvo edicije posebnu pa žnju poklanja estetici i dizajnu, a za prepoznatljiv izgled kori ca zadužena je ilustratorka Sonja Bajić. Njeni crteži doprinose kompletnom utisku, restauraciji i umetničkoj impresiji samog dela, čiji se sadržaj može naslutiti već na prvi pogled. Za izbor dela zadužena je urednica Korana Borović i njen tim mladih istomišljenika, koji su uvek spremni za konstruktivni dijalog.
Reku čine ljudi na obali koji uživaju u onome što rade i imaju veliku želju da svoju ljubav, entuzijazam i naklonost ka pisanoj reči prenesu i na one koji će knjigu držati u rukama i u njoj za plivati.
Čitajući roman Banja poljske spisateljice Barbare Klicke, osvesti ćemo jedan veoma važan aspekat književnosti – prevod. Suočena sa brojnim poštapalicama likova, ponajviše same protagonistkinje Kamile, Milica Markić uspela je svojim fenomenalnim prevodom da dočara sve što je spisateljica u originalnom tekstu želela da kaže.
Njeni likovi su rekonvalescenti, izmenjene svesti i traumirani spe cifičnostima života; bez udova, obeleženi prošlošću svi zajedno deluju na skoro grotesknoj sceni jedne poljske Banje u koju se, poput Hansa Kastorpa, konstantno vraćaju, čineći ovaj svet, nalik pariskom podzemlju Moulin Rouge-a, svojim domom u kom se osećaju najsigurnije.
Ustrojstvo banje i njena pravila zatvorske preciznosti, načini će od ovog dela književni rija liti program koji traje dovoljno dugo da sve istinski doživimo, ali i dovoljno kratko da se iz njega brzo izvučemo taman onda kada sve postane previše, za hvaljujući Miličinom prevodu i majstorstvu Barbare Klicke.
110 oktobar2
Čovek koji je shvatio sve, novi je eksperiment Debre Levi, britanske autorke čije knjige već godinama ulaze u najuže izbore za Bukerovu nagradu. Saobraćajna nesreća koja je zade sila Saula Adlera stvara svojevrsni vremenski procep; pukotinu i ne logičnost u vremenskim odrednicama koje egzistiraju naporedo u samom umu protagoniste. U lavirintu londonskih ulica i Zapadne Nemačke, uz muziku Bitlsa kroz jednu fotografiju pratićemo put samootkrivanja glavnog junaka čije nam se nutrina otva ra kroz vizuru ljudi koji ga okružuju. Njegova uspavana svest nepouzdanog autora, sprovešće nas kroz najfinije čestice raz mišljanja i razmatranja onoga što jeste, što je bilo i što se mo glo desiti. Protagonista nam slučajnosti nudi kao neosporne činjenice, sve do samog kraja kada se priča sklopi u mozaik koji u celosti možemo sagledati tek kad se dovoljno odaljimo, čime nam je sugerisana nemogućnost shvatanja sopstvene istine jer smo u dodeljenu ulogu duboko emotivno investirani. Nije nelogično pomisliti da počinjemo tek na samom kraju.
111 3
Knjiga Zagrljaj vetrova nagrađivane kanadske književnice Elen Dorion poziva nas na snoliko putovanje sa kojeg se nećemo vratiti isti. U ovim poetičnim zapisima, koji nisu ni poema, ni roman, pa ni esej, autorka promišlja o vezama koristeći metaforu ostrva. Reminiscencije o ljubavnim spajanjima i raskidima, o prijateljstvima i o ranjivosti odnosa zapljuskuju nas u ritmu plime i oseke. Misli protagonistkinje nas obavijaju, pa se i sami rastačemo u penu razbijenih talasa. Kroz intimno, ali i univerzalno „Ja“ prolazimo kroz ogromni spektar osećanja, od početka do kraja ljubavi, sve do onoga što se nalazi iza kraja –do ponovnog početka.
Ova razmišljanja o svevremenskim filozofskim pitanjima upijaju se sa lakoćom. Dorion sa nežnošću i dubokim razume vanjem govori o nepostojanosti bića i o ljudskom životu. Poput avionskog leta kojim se otisnula na svoje ostrvo pisa nja, autorka nas svakom svojom rečeni com uzdiže sve više kako bi našem pogledu dala širinu, sve dok nas plavetnilo ne obavije u potpunosti. Ova knjiga je istinski zagrljaj duše.
Uskoro ćemo uživati u lepoti njenog no vog poetičnog romana Čak ni šum sa velike reke.
112 oktobar2
Nakon neverovatnog ro mana Priča jednog braka, u ruke nam stiže novi roman Gejra Guliksena Vidi nas sad. Ništa manje intiman od prvog, ovaj roman možemo doživeti kao produžetak priče uz proširenu tematizaciju braka.
Utvrđujući granice slobode u emotivnim relacijama likova, naići ćemo na bunt i iskorak formatirajući bračni odnos na jedan novi način. Izazovi postaju drugačiji kada se hipokrizija skine, a prevara okarakteriše kao zanos i emotivna nemoć da se odupre iskušenju. Ulaskom nekog trećeg, naizgled snažni temelji se krune, a uporedo se sa protagonista svlače slojevi uloga muževa, žena, očeva i majki i sve postaje igrokaz senki kao odraz onog što su likovi bili, što jesu i što mogu biti. Vođeni koreografijom ambiva lentnih emocija podijum se širi i na scenu uvlači neželjene aktere, pa čitav roman postaje hod po žici bez sigurnosne mreže.
Izakulisni prikaz braka čita se iz pera genijalnog Guliksena, u sjajnom prevodu Radoša Kosovića, a stranice žare prste svojom iskrenošću.
113 3
114 oktobar
Izdavaštvo Jeti je mala izdavačka kuća, koja objavljuje knjige za mališane. Osnovana je iz ljubavi prema prevođenju, tako da je uglav nom usmerena na prevode, i to prvenstveno sa italijanskog jezika. Jeti donosi neke stare knjige u novom ruhu, ali i neke nove pisce i ilustratore koji plene talentom i originalnim pristupom književnosti za decu.
115
Sara Kuri je diplomirana slikarka, koja piše i ilustruje za decu. Knjiga Slonov san namenjena je najmlađim čitaocima. U izda nju na srpskom jeziku Sarine reči pretočene su u stih, iako u originalu nežno lebde nevezane rimom. Namera prevoditeljke bila je upravo da time u potpunosti prenese nežnost, snenost i bajkovitost originala u prevod.
Sarin slon melem je za oko, uho i dušu. Ova ilustrovana uspa vanka ohrabruje decu da nesputano sanjaju i ostvaruju snove, ali i da pomažu drugima u pronalaženju odgovarajućih krila za let u svet.
Девојчица
116 oktobar2
сања слона а њен слон сања о миришљавом поветарцу и звезданом небу Сара Кури дипломирала је сликарство на Академији лепих уметности у Венецији Усавршавала се за илустрације намењене деци. Највећи успех постигла је циклусом књига који прати јунака по имену Ciacio , инспирисаног играчком из детињства Њена дела преведена су на неколико светских језика
Pravo malo remek-delo nagrađivanih italijanskih autorki namenjeno je uzrastu od četiri do devet godina, a slavi magiju detinjstva i sposobnost dece da oblikuju svet.
Antonio je neuhvatljiv: na jednoj stranici igra žmurke, a već na sledećoj je astronaut. Taman misliš da ćeš ga uhvatiti, kad eto njega u bazenu, i ne možeš ga više stići. Suzana Matijan đeli poklanja nam izvanredan portret deteta, jedinstvenog, ali istovremeno i potpuno nalik svoj drugoj deci koju poznajemo: on je mali čovek koji se iz dana u dan pomalo menja, i podseća nas da u rukavu drži čitav beskraj mogućnosti.
117 3 Сузана Матиjанђели • Маријакјара ди Ђорђо Антонио је неухватљив: час игра жмурке, час у астронаутском оделу путује свемиром; замало да га ухватиш, кад он скочи у базен и не можеш га више стићи. Где је сад? Код градоначелника? Код краљице? Где све можеш отићи и шта све можеш бити док си дете… КО ЈЕ АНТОНИО? Сузана Матиjанђели • Маријакјара ди Ђорђо
Šuma imena pravi je izbor za uzrast od sedam do deset godina, doba kad se kod dece javljaju razne nesigurnosti. Devojčica i njen neobični saputnik na čudesnom putovanju vode decu kroz odabir imena, pružajući im usput priliku da se, možda i po prvi put, susretnu sa mnogim istorijskim ličnostima, kompo zitorima, glumcima, i drugim velikanima. Nestvarno lepe ilustracije i dinamičan tekst suptilno uveravaju decu da je svako od njih po nečemu posebno, i da je svako ime baš pravo za osobu kojoj je nadenuto.
118 oktobar2
Ђузи Ландолфи / Мери Шери Шума имена Ђузи Ландолфи Мери Шери Шума имена – Мама, дојадило ми је моје име… Зар никако не могу да га променим? – Чек’ да размислим… Да, можда и можеш. Треба да га вратиш чувару дрвећа имена и затражиш му ново. Те исте ноћи почиње чудесно путовање кроз шуму дрвећа имена. Девојчица ће видети дрво хероја, и небеско дрво, и дрво драгог камења, и дрво цвећа, и тако даље, све док не нађе оно са ког су њени мама и тата одабрали њено име. Откриће нешто због чега ће се предомислити на том путовању, захваљујући ком ће сагледати љубав и наклоност које се крију у сваком имену.
Nemoguće je odoleti neverovatnim likovima, maštovitoj priči i duhovitosti ove vanvremenske pustolovine, te je nezahvalno ogra ničiti uzrast kom je namenjena. Nije pogrešno preporučiti je svi ma, od sedam do sto sedam godina. Čita se iz nekoliko puta pred spavanje, uz opasnost da će se i deca i roditelji rasaniti od silnog smeha. Đani Rodari, veran svojim igrarijama sa rečima, podario nam je Jasminka, dečaka sitnog stasa, a moćnog glasa, koji neshvaćen od strane okoline odlazi u beli svet. U tuđini je nabasao na zemlju u kojoj je zaista sve pošlo naopačke za vrapce, ali naročito za mačke – lagarijske mačke laju, a zakonom je zabranjeno govoriti istinu. Srećom, tu su Jasminko i njegovi, u najmanju ruku čudnovati drugari, da stvar uzmu u svoje ruke… i šape.
119 3
120 oktobar
Izdavačku kuću „Bedem“ pokrenuo je supružnički par Mladen Milosavljević i Sanja Savić Milosavljević, u želji da objave sopstvene rukopise, pišući ih, uređujući i pripremajući za štampu s timom pro fesionalaca sa kojima smo sarađivali i na ranijim projektima.
Mladen Milosavljević, po struci etnolog, po usmerenju pisac, filmad žija i urednik portala „Omaja“, svoja interesovanja okreće ka istoriji, folklornoj fantastici, ali i klasičnoj književnosti, dok Sanja Savić Mi losavljević, dramaturškinja ima širok spektar interesovanja: od animiranog filma i eksperimentalne drame, preko tekstova za decu, u prozi ili pozorištu. Ono što im je zajedničko, to je ljubav prema književnosti, želja da budu dosledni, iskreni i beskompromisni u radu. Simbolika naziva „Bedem“ u tom smislu označava onu silu koju smo, nepodržani ničim drugim spolja do sopstvenim voljom i radom, u stanju da emitujemo i podelimo sa onima koji su spremni da nas prepoznaju.
121
,,Roman Sanje Savić Milosavljević Teferič na Slaviji govo ri o graničnom, suštom, radikalnom, duhovnom, ali na način koji poštuje ritam života, našeg krhkog ljudskog postojanja u prirodi i istoriji, kojim se u poetičkom smislu od likova ne prave koncepti, a od iskustava i njiho vog osmišljavanja ideologeme. Likovi su na prvi pogled slučajno spojeni, sticajem životnih okolnosti, uz ozbiljno preispitivanje sudbinske prirode njihovih susreta i veza. Međutim, likovi slikarke i potonje monahinje i mladog delinkventa i zanatlije povezani su ličnošću (bivšeg) monaha Danila (Dejana), a pre svega duhovnom perspektivom koju on, na različi te načine, pred njima otvara. Ta povezanost na taj način nadrasta proizvoljnost i efemernost slučaj nosti koliko i nužnost sudbinskog, postavljajući je na plan duha, koji ne da ne isključuje nego i podrazumeva slobodu, pa i slobodu da se greši, pada, da se prave izbori i da se preuzima odgovornost za svoje postupke, kakvi god oni bili. “
Vladimir Kolarić
122 oktobar
,,Roman Večna kuća Mladena Mi losavljevića kao da ima uporište u antičkim dramama ili Šekspirovim tragedijama. Na vremenskoj pano rami od pola stoleća odigrava se gotovo mitska srpska priča o dva brata blizanca, Miodragu i Miloju, između kojih će se isprečiti istorija, ali i nevere, izdajstva, laži. Od ovog prokletstva nema uzmaka – ono se prenosi i na potonje naraštaje koje stiže kletva roditeljskih grehova. Velelepna kuća podignuta u selu tuđim, prisvojenim dukatima postaje trajna tamnica Miodragovom unuku, dok Miloje ne nalazi mir ni posle samoubistva, po stavši talason – mitsko biće koje nastaje kada zidari uzidaju konac kojim je prethodno izmerena nečija senka. Milosav ljević piše uzbudljivo i uverljivo, s izrazitim darom za epski razmah. Ne propustite Večnu kuću…”
Zoran Živković
123
,,
Jezavu možemo odrediti dvojako: i romanom i zbirkom pripovedaka. Sam autor označava je kao roman, što i jeste u postmodernističkom ključu, složen u dvanaest pripovedačkih celina. U ovim celinama, koje možemo smatrati i poglavljima, izvršavaju se po generacijama, već skoro šest vekova, atavističke sudbine u jednoj li vadskoj porodici…. Ovaj sled nije slučajan, on vaspo stavlja romanesknu strukturu poglavlja sistemom kako se potomak seća svojih predaka. Prvo oca, dede, prade de, čukundede…. Pisci koji se opredele za teme fantastičkih sadržaja posebno razvijaju svoj dar za fabuliranje i odgovornost za uverljivost pripovedanja. Mladen je te veštine doveo do vrlo zavidnog nivoa, što se jasno vidi u ovom romanu, koji spaja istorijsko i mitološko tamo gde se susreću - u dolini reke Jeza ve.”
Milovan Vitezović
124 oktobar
,,U ovoj knjizi se nalaze nove priče Sanje Savić Milosavljević koje se od svega onoga što je do sada pisala razlikuju taman toliko da iz svake rečenice izbija ona prijeko potrebna svježina i originalnost. Ali, umjesto da po svaku cijenu teži ka nečem supermodernom, Sanja Savić Milosavljević se na ovim stranicama vraća samim korijenima pričanja priče. I zato se sve vrijeme osjećate kao da ste usred neke narodne pri če, a to je, vidjećete, jako lijep osje ćaj. I zato, čitajte ovu knjigu polako, gustirajte je riječ po riječ, dijalog po dijalog, rečenicu po rečenicu, tačku po zarez... Prepustite se pričanjima lopova poštenjačine i nećete se pokajati. Jer, riječ je o vrhunskoj književnosti, a ne o tamnom vilajetu.”
Vule Žurić
125
126 oktobar
Mi svakoga dana težimo da pokažemo da svako od vas može da dosegne dalje od mogućeg i da bilo ko može da ostvari izuzetan uspeh na ličnom, profesionalnom i finansijskom planu. Naša misija je širenje ideje da uspeh bilo koje kom panije ne leži u novcu, nego u intelektualnom kapitalu ljudi koji stvaraju taj novac. Čvrsto verujemo da je snaga spoja logike i kreativnosti odlična podloga za razvoj genijalnosti. Naša vizija je da svako od vas postane svestan da su vaše sposobnosti neograničene i da to saznanje iskoristite da biste postali najbolji što možete biti! Mnogo je finesa koje možete napraviti u svom životu, kako biste se osećali bolje i živeli kvalitetnije.
127
Knjiga koju je čuvena Opra Vinfri uvrstila u svoja omiljena izdanja i book club. Put do integriteta autorke Marte Bek, objašnjava zašto je „integritet“ – koji je sada potreban više nego ikada u ovim burnim vre menima – ključ za smislen i radostan život. U knjizi „Put do integriteta”, autorka predstavlja proces od četiri faze koji svako može da koristi da pronađe integritet, a sa njim i osećaj svrhe, emocionalno is celjenje i život bez mentalne patnje. Veliki deo onoga što nas muči — neprijatni ljudi, ostanak u nefunkcionalnim veza ma, negativne navike — sve ukazu je na ono što se dešava kada nismo u kontaktu sa onim što nas zaista čini celim. Autorka pokazuje kako da čitamo naše unutrašnje signa le koji nas vode ka našem pravom putu i da prepoznamo ono za čim zapravo čeznemo u odnosu na ono što nam kultura koja nas okružuje prodaje.
Kao što Marta Bek kaže u svojoj knjizi, „Integritet je lek za psihičku patnju. Tačka.”
128 oktobar
Dok većina knjiga o samopomoći nudi brze ispravke, „Sve je rešivo” će podučiti vaš mozak da razmišlja kreativnije i pozitivnije, suočavajući se sa nedaćama. Prema rečima Še ril Strejd, ova knjiga je „Obavezno štivo za svakoga ko se želi suočiti sa svojim strahovima, ispuniti svo je snove i pronaći bolji put napred“. Kako Marie Forleo kaže: „Rođeni ste s urođenom snagom da stva rate promene kako u svom životu tako i u životima drugih. Ta moć ne postoji van vas i to nije nešto što možete kupiti ili pozaj miti. Već je imate u sebi. Dakle, da – „Sve je rešivo“ znači da možete pronaći, stvoriti ili izmisli ti odgovore koji su vam potrebni da biste transformisali ili prevazišli svaki izazov sa kojim se suočavate. To se odnosi i na naše pojedinačne i kolektivne prepreke.”
129
Sigurno ste nekada u životu čuli onu dobro poznatu prijatelje možete birati, ali porodicu ne. Za manji broj onih srećnih ova floskula nema neki veliki značaj, no za veliku većinu ona predstavlja gorku istinu. Odrastanje u emoci onalno rigidnom i toksičnom okruženju je ogroman teret koji značajno menja kvalitet života – i bez obzira na one for malne okvire procene uspeha u životu, odrasla deca emocionalno nezrelih roditelja se nose sa onim što Lindzi Gibson naziva „Fundamentalnom usamljenošću“. U knjizi Odrasla deca emocionalno nezrelih roditelja ona nam ukazuje na to kako deca nemaju kapacite te da svoje roditelje razaznaju kao nezrele i nesposobne da im pruže neophodnu emocionalnu podršku, ali u zrelom dobu, kao odrasli, smo daleko sposobniji i tu nas Gibson poziva da prepoznamo zastarele obrasce roditeljskog ponašanja i naše adaptacije na njih.
130 oktobar
U knjizi „Atomske navike” postoji deo pod nazivom „Četiri zakona za promenu ponašanja”. To je jed nostavni set pravila koje možemo da upotrebimo da izgradimo bo lje navike. To su: 1. Učinite ih oči glednim; 2. Učinite ih atraktivnim; 3. Učinite ih lakim; 4. Učinite ih za dovoljavajućim. O svakom zakonu možete misliti kao načinu da izbalansira vaše ponašanje. Kada ste u balansu, kreiranje dobrih navika teče bez napora. Kada niste, skoro je nemoguće. Jedna od najverovat nijih stvari u vezi sa motivacijom jeste da obično dolazi nakon što poč nemo sa novim ponašanjem, a ne pre toga. Pogrešno verujemo da motivacija dolazi kao rezultat toga da pasivno gledamo motivacione snimke ili čitamo inspirativne knjige. Ipak, aktivna inspiracija može da bude mnogo moćniji motivator. Atomske navike obično dobijaju komentare koji počinju sa: „Mislio/la sam da je ovo samo još jedna od onih knjiga o samo-pomoći, jer se obično tim putem ne može doći do suštine problema.” Atomske navike su to promenile. Glavni argument ove knjige jeste da vaš identitet proizilazi iz vaših navika - a to je ono što je suština bilo kog problema ili prepreke.
131
Životni stil
Tekst: Vesna Belušević
Potpuno je uobičajeno, već skoro sto pedeset godina, da se svakodnevno nose maske u Japanu. Otvaranjem Japana prema svetu krajem 19. veka, stanovnici Zemlje izlazećeg sunca su prihvatili sa Zapada tehnologiju, industriju, nauku, medicinu itd. Svi koji su radili u rudnicima uglja i fabrikama gde je bilo dosta zagađenja su nosili maske kako bi se zaštitili od prašine i raznih isparenja. U to vreme su maske bile crne boje jer se tako prljavština najmanje primećivala. Japanci su tada među slojeve tkanina stavljali sirup voća KAKI (persimona ili japanske jabuke) i UME (japanske šljive) kako bi pri udisanju osvežili zaprljan vazduh.
Posle Prvog svetskog rata, sa širenjem španske groznice, Japanci su počeli masovno da koriste maske koje su već tada stekle svoju popularnost kako bi se sprečilo širenje smrtonosnog virusa. Još jedna velika epidemija gripa iz 1934. godine je potpuno učvrstila upotrebu maski i ta navika je nastavila da živi do današnjih dana.
Mnogi ljudi u Japanu nose maske, po gotovo kad je sezona gripa ili period polenske alergije, od kraja februara pa do maja, u kom periodu cveta japan ski kedar i čempres, kao i na jesen kad cvetaju ambrozija i druge biljke. Skoro pedeset posto Japanaca se bori sa polenskom alergijom i delimičnu pomoć pronalazi u maskama.
Od kako je počeo da se širi virus korone svi Japanci, bez izuzetka, nose maske. Skoro je nemoguće videti u Japanu ne kog bez maske, čak i sada kad su mere u ostalim delovima sveta potpuno ukinute.
Od davnina, japanska kultura ističe važnost pažnje prema drugima, pošto vanje autoriteta i praćenje instrukcija vlade. Japanci nikako ne žele da stva raju probleme drugima i bez pitanja se povinuju odlukama autoriteta, iako se možda privatno i ne slažu sa tim odlu kama.
133
Godine 2020. japanska vlada je savetovala svim građanima da nose maske, kako bi se suzbila epidemija korone. Bez ikakvog zakona, propisa ili mera, Japanci su dobrovoljno, grupno počeli da nose maske, ne samo u zatvorenom prostoru, već i na ulicama, u parkovima i svuda gde god su se kretali.
Posle dve godine nošenja, maske su postale neodvojivi deo svakog Japanca. Iako ne postoji zakon niti uredba da se maske moraju nositi, Japanci su kolek tivno prihvatili njihovo stalno nošenje, pa su kreativni i snalažljiviji Japanci po stali influenseri sa savetima o dizajnu, boji, načinu upotrebe, pranju, održavanju itd. Mnogi Japanci tokom poslednje dve godine pate od ‘MASK ADDICTION’ (zavisnost od maski) i jednostavno nisu u stanju da prestanu da nose maske, čak ni kad su sami u automobilu, kad su kod kuće ili spavaju.
Početkom septembra ove godine je japanska vlada savetovala svim stanovnicima da prestanu da nose maske na
otvorenom prostoru, međutim nezna tan broj ljudi je poslušao taj savet. Iako su mere korone sve opuštenije i iako su Japanci konačno otvorili svoje granice svim vakcinisanim turistima, maske se i dalje ne skidaju. Sudeći po raznim anketama na pitanje zašto se maske ne skidaju, odgovori su raznoliki: neki se još uvek plaše korone i pokušavaju da se zaštite, nekim ženama odgovaraju maske jer ne moraju da provedu dugo vremena šminkajući se, drugi misle da im maske daju ose ćaj privatnosti, neki misle da su lepši sa maskama i da oči dolaze do izražaja, a nekima su maske postale modni detalj i utrkuju se ko će nabaviti ili napraviti što interesantniju i originalniju masku.
Psiholozi upozoravaju da će nošenje maski loše uticati na razvoj dece i soci jalnu umešnost i snalaženje u društvu. Mnoga deca u osnovnoj školi ne mogu da prepoznaju drugare i učitelje bez maski.
oktobar134
135
U poslednjih mesec dana japanska vla da je nekoliko puta apelovala na građane da prestanu da nose maske, ali avaj! Čak i tokom leta kada temperature prelaze trideset pet stepeni, vlaž nost vazduha je visoka, skoro niko nije poslušao savet ministra zdravlja koji je smatrao da je opasnost od toplotnog udara daleko veća nego od korone.
Japan je društvo grupe, ne pojedinca i retko ko bi se usudio da prvi skine masku. Po njihovoj logici, nošenje maski ne uznemirava nikog, a može da zaštiti druge od širenja virusa. Mnogi stranci koji žive i rade u Japanu su jedini koji ne nose maske na otvorenom prostoru i često su meta pretećih pogleda, a po nekad i ružnih, uvredljivih i rasističkih komentara.
Da li će i kada Japanci prestati da nose maske, pokazaće vreme. Da li će u bu dućnosti maske postati obavezan deo garderobe, ostaje nam da vidimo, a možemo samo da se nadamo da će se pojaviti neko hrabriji ko će biti vodilja za skidanje maski.
Oni koji sigurno žele da nastave da se maske nose su kompanije koje ih pro izvode, jer im se zarada u poslednje dve godine upetostručila. Ne samo za maske za jednokratnu upotrebu, već i za one sofisticirane koje se prave od novih materijala, sa posebnom, najmo dernijom tehnologijom i u raznovrsnim dezenima. Za mnoge Japance maska je neodvojiv deo njihovog tela i mnogi podržavaju parolu ‘Long live the mask’.
136 oktobar
Intervju: Ljiljana Kostić @liliana_k_story Katalin Ladik, Identification, Akademie der bildenden Ku ̈ nste Wien, 1975. Courtesy: Irokéz Collection. Umetnost
Jasmina Tumbas, rođena Jugoslovenka, živela je i rasla u Subotici. Bila je dete kada se sa roditeljima preselila u Nemačku, gde je provela veći deo svog školovanja, ali ju je put potom odveo u Ameriku gde je doktorirala u oblasti istorije umetnosti. Danas Jasmina živi u Americi i vanredni je profesor savremene istorije umetnosti i studija performansa i direktorka diplomskih studija na Odeljenju za globalne studije roda i seksualnosti na Univerzitetu u Bafa lu. Jasminina istraživanja i radovi na temu feminizma, patrijarhata, žena u umetnosti godinama su objavljivana u akademskim krugovima, a ove godine izdala je i knjigu „I am Jugoslovenka“ („Ja sam Jugoslovenka“).
„I am Jugoslovenka“ ni u jednom smislu nije obična knjiga. Uz pomoć vizuelne arhive, autorka ističe da su kvir-femi nistički umetnički i politički otpor pa radoksalno bili omogućeni jedinstvenom istorijom patrijarhata i emanci -
pacije žena u socijalističkoj Jugoslaviji. Obuhvatajući performans i konceptualnu umetnost, video radove, filmsku i pop muziku, lezbejski aktivizam i no vinarske fotografije snajperistkinja u jugoslovenskim ratovima, Jasmina analizira feministički otpor u nizu per formativnih akcija koje manifestuju radikalno oličenje jugoslovenskog antifašističkog, transnacionalnog i feminističkog nasleđa. Knjiga u svom sastavu obuhvata proslavljene i manje pozna te umetnice od sedamdesetih godina prošlog veka do danas, uključujući Ma rinu Abramović, Sanju Iveković, Vlastu Delimar, Tanju Ostojić, Selmu Selman i Helenu Janečić, uz muzičke legende Lepu Brenu i Esmu Redžepovu.
„I am Jugoslovenka“ priča jedinstvenu priču o ženskom otporu kroz presek fe minizma, socijalizma i nacionalizma u istočnoevropskoj vizuelnoj kulturi. Ovo je sve bio niz razloga da porazgovara mo sa Jasminom.
139
Tvoja knjiga „I am Jugoslovenka“ priča o otporu žena kroz ukrštanje feminizma, socijalizma i nacionalizma u vizuelnoj kulturi bivše Jugoslavije. U kakvoj su vezi sadržaj tvoje knjige i njen naziv, prevedeno, Ja sam Jugoslovenka, koji je istovremeno i stih iz popularne pesme Lepe Brene „Jugo slovenka“?
Možeš li nam reći malo više o inspira ciji za knjigu? Kako si dobila ideju da napraviš nešto što se može nazvati arhivom vizuelne umetnosti, a da u isto vreme time prikažeš skoro sve probleme sa kojim su se suočavale žene u bivšoj Jugoslaviji?
Kao istoričarka umetnosti, želela sam da napravim vizuelni prikaz Jugoslovenskog feminizma, sa ciljem da pokažem kako se feminizam manifestovao u oblasti umetnosti i kulture. Ciljano sam izabrala da nazovem knjigu po pesmi Lepi Brene „Jugoslovenka”, sa željom da skrenem pažnju na kompleksnu istoriju Jugoslo venskog socijalizma i raspad države kroz priče o ženskoj moći. Koliko god ta istorija bila i ostala kompleksna i paradoksalna do dana današnjeg, ne samo da je Lepa Brena imala bitan uticaj na moju generaciju, ona je bila i ostala bitna ikona kvir i femističke kulture u celom regio nu. Njena himna je slavila jedinstvenost Jugoslavije kroz Jugoslovenku, i to mi je pružilo šansu da se osvrnem na to koliko su i feminizam i kvir populacija bili raznoliki i mešoviti u popularnoj kulturi, kao i u avangardnoj umetnosti.
Imala sam tu privilegiju da sam imala pristup arhivama u regionu još 2007. godine, kada sam počela doktorske studije na Djuk univerzitetu. Tokom godina istraživanja, mnogo puta sam naletela na sjajne feminističke radove u arhivama, ali sam retko nailazila na aka demske radove koji su se fokusirali na bogatu istoriju umetnosti i raznolikost kulture regiona. Kada sam razmišljala kako bih mogla da objavim knjigu koja bi u isto vreme obuhvatila svu tu istori ju koju sam našla u arhivama, intervjue koje sam uradila sa umetnicama i aktivistkinjama, kao i kataloge sa izložbi iz čitavog regiona, dobila sam sjajan savet od prijatelja: „Napiši knjigu koju bi ti že lela da pročitaš”. Shvatila sam da knjiga kakvu želim da čitam, i ona koju sam na kraju napisala, obuhvata dijalog izme đu istorije feminističkog otpora u Jugoslaviji i performansa i radova koji su se fokusirali na ljudsko telo u umetnosti
140 oktobar
i popularnoj kulturi. Ovaj pristup mi je omogućio da pokažem različite načine na koje je feminizam ušao u moj život: kroz moju majku i baku koje su pripa dale radničkoj klasi, preko popularne kulture sa kojom sam se susrela u Jugo slaviji kao dete, i kroz moja akademska istraživanja kao istoričarka umetnosti. Najbitnije od svega, znala sam da bi za vizuelne argumente koje bih koristila u knjizi o feminizmu u socijalističkoj Jugoslaviji morala da reprodukujem mnoge slike i fotografije koje su do sada retko
bile viđene, posebno u akademskim iz danjima. Ovo mi je predstavljalo najveći izazov, posebno jer nije standard da akademske knjige sadrže toliko slika. Na kraju sam bila presrećna što sam uspela da objavim knjigu koja sadrži arhivu feminističkih radova iz regiona, iako bih volela da sam mogla da uklju čim još više vizuelnih radova. Naravno, želela bih da izrazim zahvalnost svim umetnicima, kustosima i arhivatorima koji su mi dozvolili da prikažem sve ove umetničke radove u mojoj knjizi.
Sanja Iveković, New Star, 1983.
Courtesy: Sanja Iveković.
141
Drugo poglavlje se u prevodu zove:
Marina Abramović, Lepa Brena i Esma Redžepova: socijalistička nacija, orijentalizam i Jugoslovenko nasleđe. Kako su povezane ove tri žene, koje na prvi pogled nemaju ništa zajedničko osim nacionalnosti? U kakvoj su njih tri vezi sa feminizmom i Jugoslovenskim nasleđem?
Dijalog o radovima Esme Redžepove, Lepe Brene i Marine Abramović mi je dao šansu da prikažem raznolikost koju je predstavljao termin Jugoslovenka. Kao socijalistička zemlja koja se razvila pod uticajem različitih tradicija - od Habs burškog i Otomanskog carstva, do kulturnog bogatstva Roma i Sinta, preko marksističke etike za vreme partizanske revolucije - Jugoslovenski brend multi kulturnog orijentalizma je bio suštinski deo Jugoslovenske kulture. Iako danas možda više nisu toliko popularne, htela sam da vidim šta možemo da naučimo od ove tri žene koje su bile „prve”, u smislu da su prve uradile neke stvari u svojim radovima koje su izgledale nezamislivo za žene u tadašnjoj Jugoslaviji. Dok je Marina Abramović, počevši svoj rad sedamdesetih, promenila istoriju umetničkog performansa u elitnim kru
govima na lokalnom i svetskom nivou umetničke scene, Lepa Brena je osvojila popularnu kulturu, počevši svoju karijeru kao pevačica po malim kafanama, da bi njen uspeh doveo do rasprodatih stadiona po čitavom regionu i ogromne popularnosti i u susednim socijalistič kim državama. Redžepova, osim titule „Kraljice romske muzike”, postigla je svetsku slavu, i predstavljala je svoju socijalističku državu na preko 20,000 koncerta pevajući na romskom jeziku, a bila je prva žena romskog porekla koja je pevala na nacionalnoj televiziji. Dok su Brena i Abramovićeva predstavlja le Slovenke iz Istočne Evrope koje su uspele van granica svoje države (Bre na kao pop-folk ikona, a Marina kao komunistički ekspat i priznata umetnca performansa), Redžepova je predstavljala osobe čija koža nije bila bela i koje su bile diskriminisane, preciznije - etničke Rome. Samim tim, put Redže pove je imao dodatne prepreke. Osim rodne diskriminacije, ona se suočava la i sa rasnom diskriminacijom na pro storima tadašnje Jugoslavije. Slučajevi Abramović, Brene i Redžepove komplikuju istoriju feminističkog otpora u Jugoslaviji, jer njihova tela i umetnost pokazuju kako su matrice pola, roda,
142 oktobar
seksualnosti, orijentalizma i folk kulture povezani u jedinstvenoj istoriji so cijalističke Jugoslavije.
Esma Redžepova and Ansambl Teo dosievski, compilation, Jugoton, 1980. Courtesy: Croatia Records.
Lepa Brena Project poster, 2019. BITEF, Belgrade. Designed by McCann Belgra de. Courtesy: BITEF and McCann Bel grade.
Marina Abramović, Portrait with Tito, photograph, 2004. Photo: Paolo Caneva ri. Courtesy: Marina Abramović Archives.
143
Kakva je po tvom mišljenju bila pozicija žene u umetnosti u kovertnom patrijarhalnom društvu kao što je bilo Jugoslovensko? Da li je povezana sa kovertnim patrijarhatom sa kojim se žene susreću danas u Srbiji?
Ovo je veoma zanimljivo pitanje. Ja se iskreno nadam da, ako znamo istoriju i to na koji način su patrijarhalne vredno sti uspele da utiču na socijalizam, iako je socijalizam propagirao rodnu jednakost, čitaoci će imati i uvid u probleme današnje diskriminacije na osnovu pola. Jugoslovenski socijalizam je obe ćavao da će istrebiti toksične elemente patrijarhata, i upravo ova obećanja su navela feministkinje da se bore na ra zličite načine za svoja prava. Mene je baš ta paradoksalna tenzija podrške za jednakost žena dok su se u isto vreme poštovale patrijarhalne vrednosti inspi risala da odaberem radove koji vizuel no prikazuju da su žene morale da se bore na razne načine. Takođe sam že lela da izdvojim žene koje su se isticale u umetnosti i u isto vreme bile aktivne feministkinje, koje i dan danas imaju važan glas, kao što su Dunja Blažević,
Bojana Pejić i Marina Gržinić. I dok su žene morale da se zadovolje pozicijama u umetničkom svetu u kom su dominirali muškarci, upravo su žene iz bivše Jugoslavije organizovale prvu femi nističku konferenciju u Istočnoj Evropi 1978. godine, pod nazivom „Drug-ca Žena”. Ovo je bio nesvakidašnji uspeh u feminističkom otporu, posebno jer se konferencija oslanjala na umetničke ra dove žena. Nakon raspada Jugoslavije i ratova devedesetih godina, situacija se drastično pogoršala za žene i ugrožene manjine u tadašnjim državama regiona. I dalje se to može videti, posebno ako se osvrnemo na EuroPride ovog leta u Beogradu i nasilje koje su učesnici pre trpeli, kao i na konstantne probleme sa nasiljem prema ženama. Dok ovo pišem, Ž enska solidarnost organizuje još jedan u nizu protesta pod nazivom „Preuzmimo noć”, koji teži da se izgradi i ojača ženska solidarnost. Upravo zato je važno da se osvrnemo na istoriju fe minističkog i kvir otpora u socijalističkoj Jugoslaviji, jer nam ona pokazuje da, ne samo da je moguće, nego i neophodno izgraditi transnacionalnu solidarnost žena u čitavom regionu.
144 oktobar
Poglavlje 3 se zove Kvir Jugoslovenka. Možeš li nam reći više o njemu i povezati ga sa postojećim problemima LGBQT zajednice na Balkanu?
Želela sam da napišem knjigu koja će zabeležiti bar deo lezbejskog aktivizma osamdesetih u Ljubljani jer sam sma trala da je bitno uzeti to u obzir kada posmatramo pitanje feminizma i kvir politike u socijalizmu. Osamdesete su zaista bile najprogresivnija decenija kada se osvrnemo na pitanje seksualnosti, posebno jer su nametnuta he teroseksualna politika i rodne uloge zaista stavljene pod upit i bile central na tema na umetničkoj i alternativnoj kulturnoj sceni Ljubljane. Feminizam i kvir seksualnost su bile vrlo česte teme u umetnosti, popularnoj kulturi i aktivizmu u Sloveniji koja je tada bila deo Jugoslavije. Pank i LGBQT andergraund scena Ljubljane je napravila političku transformaciju u umetnosti koja je bila centrirana na pitanjima pola, roda, sek sualnosti kao vid otpora. U sred pretnji nuklearnim ratom i povišenim nacio nalnim tenzijama u Jugoslaviji osamdesetih, upravo su udružene feminističke, Sanja Iveković, He is Looking at Me All the Time, c.1979. Courtesy: Sanja Iveković
145
lezbejske i mirovne grupe bile glavni pokretači borbe da se spreči rat deve desetih godina. Ova kombinacija feministkinja, LGBQT, seks pozitivnih i anti-ratnih pokreta je rezultirala radovima koji su u fokusu imale seksualne teme, a ustvari su razotkrivale patrijarhalno nasilje u Jugoslaviji. U ovom poglavlju sam izdvojila momente koji su bili znak bitnog otpora, kao što je bila saradnja Borghesie sa feministkinjama u performansu, kvir i lezbejske ilustracije u VIKS magazinu, radove prve lezbejske grupe Lilit, koju je predvodila legendar na ikona Suzana Tratnik (i dan danas veoma aktivna), kao i primere iz deve desetih, kao što je kvir ikona Merlinka u filmu Želimira Žilnika iz 1995. Marble Ass. Završavam ovo poglavlje nekim primerima iz današnjice kao što je Helena Jančić, čije slike lezbejske ljubavi na selu i Horny Dykes serijal predstavljaju seks-pozitivnost koja dolazi iz Jugosla vije.
Šta bi želela da ljudi „uzmu” iz tvoje knjige?
Knjiga je zaista namenjena različitim grupama ljudi i ja verujem da će na sva koga drugačije uticati. U najširem smi
slu, želela bih da ljudi znaju da postoji bogata istorija feminističkih radova koji potiču iz socijalističke Jugoslavije, a čije je multinacionalno, kvir, antifašističko i feminističko nasleđe i danas značajno u čitavom regionu.
Svi događaji iz prošlosti utiču na neki način na sadašnjost i budućnost. Zato mislim da je važno da ljudi iz bivše Ju goslavije, posebno žene, pročitaju tvoju knjigu - jer nam može pomoći da razumemo kako smo danas tu gde jesmo. Da li postoje planovi da se knjiga objavi na nekom od jezika bivše Jugoslavije?
Da, trenutno sam u pregovorima sa lju dima koji su zainteresovani da prevedu knjigu, a možda i napravimo izložbu na osnovu knjige.
Koji je tvoj sledeći projekat i da li je povezan sa knjigom „I am Jugoslovenka”?
Ova prva knjiga je zaista bila namenje na da skrene pažnju na važnost osvr tanja na region Jugoslavije i pogled na nasleđe socijalističke istorije iz ugla Jugoslovenke. Moja sledeća knjiga će raditi na otkrivanju i proširenju identiteta dijaspore. Fokusiraće se na moderne
146 oktobar
umetnike (1990. i kasnije) iz regiona, čiji se rad osvrće na pitanja nacionalnosti i pripadanja kroz rod, migraciju i otuđenost u modernoj umetnosti.
Mladina 37, cover, October 1987. Designed by Veronika Jona Rev. © Mladina, www. mladina.si , 2021. Courtesy: Mladina.
Vlasta Delimar, Visual Orgasm, 1981. Courtesy: Vlasta Delimar.
Jugoslovenka Miss Sarajevo
VIKS magazine illustrations, November 1983. Cour tesy: Marina Gržinić and the International Centre of Graphic Arts, Ljubljana, Slovenia.
Šejla
Kamerić, Bosnian Girl, 2003.
Courtesy:
Šejla Kamerić.
147
Interview: Ljiljana Kostić @liliana_k_story Katalin Ladik, Identification, Akademie der bildenden Künste Wien, 1975. Courtesy: Irokéz Collection. Art
Jasmina Tumbas, born in Subotica, for mer Yugoslavia, migrated to Germany with her family as a child. It was the re that Jasmina received most of her education before moving to the United States where she received her PhD in Art History at Duke University. Today, Jasmina is an Associate Professor of Contemporary Art History & Perfor mance Studies and Director of Gradu ate Studies in the Department of Glo bal Gender and Sexuality Studies at the University at Buffalo.
Throughout her education, many of her academic articles and research were published in different media. This year, Jasmina published her first book with an interesting name, “I am Jugosloven ka”.
culture. It argues that queer-feminist artistic and political resistance were paradoxically enabled by socialist Yu goslavia's unique history of patriarchy and women's emancipation. Spanning performance and conceptual art, vi deo works, film and pop music, lesbian activism, and press photos of female snipers in the Yugoslav wars, the book analyses feminist resistance in a range of performative actions that manifest the radical embodiment of Yugoslavia's anti-fascist, transnational and feminist legacies. It covers celebrated and les ser-known artists from the 1970s to today, including Marina Abramović, Sanja Iveković, Vlasta Delimar, Tanja Ostojić, Selma Selman and Helena Janečić, along with music legends Lepa Brena and Esma Redžepova.
"I am Jugoslovenka" tells a unique story of women's resistance through the intersection of feminism, socialism, and nationalism in East European visual
We talked to Jasmina Tumbas about her book, feminism, and how the Yugoslav legacy left an impact on today’s generation in the region.
149
Your book “I am Jugoslovenka” tells stories of women’s resistance through the intersection of feminism, socialism, and nationalism in ex-Yugoslav visual culture. How does the content of your book connect with its title (that’s also the title of Lepa Brena’s legendary song)?
As an art historian, I was interested in making a visual argument about Yugo slav feminism by emphasizing how it manifested in the sphere of art and culture. Using a title that would reference Lepa Brena’s hit song Jugoslovenka was a deliberate choice, as I wanted to signal that I am looking at the complex history of Yugoslav socialism and its disintegra tion through women’s empowerment, however complicated and paradoxical that history was and remains to this day. Not only has Lepa Brena been part of my generation, growing up with her son gs and videos in the 1980s, but she has also become an important icon in queer and feminist youth culture in the region today. Her hymn celebrating the unity of Yugoslavia through an emphasis on Jugoslovenka gave me an opportunity to single out a diverse range of both feminist and queer practices, be it in popular culture or in avant-garde artworks.
Can you tell us more about the inspira tion for this book? How did you get the idea to make -what can be called - an archive of visual arts that, at the same time tackle all the issues and resistance of women in ex-Yugoslavia?
I had the privilege of doing research in archives in the region starting as ear ly as 2007, when I began my PhD stu dies at Duke University. Throughout those years of research, I came across so much amazing feminist work in the archives, but it was rare to find academic publications that focused on this rich art history and cultural history in the region. When I was thinking abo ut how I could write a book that wo uld enfold much of this history I found in the archives, as well as my inter views and excellent exhibition catalogues from the region, a good friend told me: “You should write the book you want to read!” I realized that the book I really wanted to read, and the one I ended up writing, was focused on putting the intricate history of feminist resistance in Yugoslavia into dialogue with performance and body-centered work that included both art and popular culture. This approach allowed me
150 oktobar
to elucidate the diverse ways in which Yugoslav feminism entered my life through my working class mother and grandmother, through popular culture that I picked up in Yugoslavia as a chi ld, and through my academic training as an art historian. Most importantly, I knew that if I wanted to make a visual argument about feminism in socialist Yugoslavia, I would need to reproduce a lot of images in this book, some of which are rarely or never seen, espe
cially not in academic publishing. That was a huge challenge, as it is not common for academic books to include so many images, so I very happy that the book does offers one archive of femi nist visual work from the region, even if I would have loved to include even more images! I also want to note here that I am very grateful to the artists, curators, and archivists for granting me permission to reproduce so many of the works.
Sanja Iveković, New Star, 1983. Courtesy: Sanja Iveković.
151
2nd chapter of your book is called: Marina Abramović, Lepa Brena and Esma Redžepova: socialist nation, orientalism and Yugoslav legacy. How do you connect these three women who appear to have nothing in common apart from nationality? Also, how do they connect to the issues of feminism and Yugoslav legacy?
For me, putting into dialogue works by Esma Redžepova, Lepa Brena, and Marina Abramović gave me the opportunity to show the diversity of Jugosloven ka. As a socialist nation thriving under the influence of intersecting traditi ons—ranging from the Habsburg and Ottoman empires to the extensive cul tural wealth of Roma and Sinti, as well as the bedrock of Marxist ethics during the partisan revolution, and nonalignment cultural exchanges—Yugoslavia’s brand of multicultural Orientalism was an integral part of Yugoslav culture. Even though it is an outmoded term to day, and much important work is being done to introduce decolonial critiques that unfold this important history, I wanted to see what we can learn from these three women’s embodiments of this particular Yugoslav context. They
were all “firsts” in their fields, achie ving breakthroughs previously unatta inable for women within the Yugoslav context. While Abramović changed the history of performance art in the elite echelons of the local and global art world from the late 1970s on, Lepa Bre na conquered popular culture, starting out in the small kafanas of Yugoslavia before erupting into a megastar who toured sold-out stadiums in neighbo ring socialist states in the 1980s with unprecedented and lasting success. Achieving international stature and exposure, and earning the title Queen of Ro mani music, Redžepova represented her socialist home worldwide in more than 20,000 concerts, while also being the first openly Romani woman to re gularly sing in Romani language and appear on national TV and radio. While Brena and Abramović presented as Slavic East European women making it big beyond the Yugoslav borders—Bre na as a pop folk icon and Abramović as a communist expatriate and acclaimed performance artist—Redžepova’s body signaled a much less white and more discriminated against constituent body of people in Yugoslavia, namely the Roma population. As such, Redžepova’s
152 oktobar
Esma Redžepova and Ansambl Teo dosievski, compilation, Jugoton, 1980. Courtesy: Croatia Records.
Lepa Brena Project poster, 2019. BITEF, Belgrade. Designed by McCann Belgra de. Courtesy: BITEF and McCann Bel grade.
Marina Abramović, Portrait with Tito, photograph, 2004. Photo: Paolo Caneva ri. Courtesy: Marina Abramović Archives.
emancipatory strategies were subject to an additional barrier—struggles aro und gender and race within the Yugoslav borders. The cases of Abramović, Brena, and Redžepova complicate the history of feminist resistance in the re gion, because their bodies and practi ces reveal how the matrix of gender, sexuality, Orientalism, and folk culture are all bound up in the unique history of socialist Yugoslavia.
In your opinion, what was the true position of women in Art and in general in such a covert patriarchal country such as Yugoslavia was? Does it relate to the covert patriarchal issues we face today in Serbia?
This is a very interesting question. My hope is that knowing the history of how patriarchal values infiltrated socialism despite its emphasis on gender equa lity will inspire readers to consider the contemporary context of gender dis crimination as well. Yugoslav socialism held a great promise for undermining the toxic elements of patriarchal leadership, and it was this promise that feminists fought for in such diverse ways in Yugoslavia. For me, the para
doxical tension between advocating for women’s rights while also uphol ding patriarchal values is what made the works I single out in my book so potent with advocating for different forms of resistance. I also wanted to highlight women who were held le ading positions in the arts and who advocated for feminist work, such as Dunja Blažević, Bojana Pejić, and Mari na Gržinić, who continue to be impor tant voices in contemporary curatorial practices today. And while women still had to content with the mostly male dominated art sphere in Yugoslavia, it was Yugoslav women who organized the first feminist conference in Eastern Europe in 1978, “Drug-ca Žena,” mar king it as an extraordinary event in the history of feminist resistance that was deeply rooted in the work of women from the arts. With the disintegration of socialism, and the wars in the 1990s, things got a lot worse for women and minorities in the former republics. We see a lot of that today, especially when we consider the controversies around the EuroPride parade this summer in Belgrade and the violence participants endured, once again, or the persistent violence against women. As I am writing
154 oktobar
this, Ženska solidarnost is organizing another important march in Belgrade, “Preuzimo noć” which helps build new and strengthen existing networks of solidarity. As such, I think it is important to remember the robust history of fe minist and queer resistance during so cialism across the region, this history of socialist Yugoslavia hopefully showing us that there is not only a need for, but also a history of, transnational solidarity in the region.
Chapter number 3 is called Queer Jugoslovenka. Can you tell us more about it and possibly connect it with the existing LGBQT situations in Balkan?
I wanted to write a book that would account for some of the lesbian activism of the 1980s in Ljubljana, as I found that very important to considering the question of feminist and queer politics under socialism. The 1980s were really the most sexually transgressive deca de of socialist Yugoslavia and a time when challenging compulsory hetero sexuality politics and attendant gender roles became central to performative art practices in the alternative cultural scenes of Ljubljana. Questions of femiSanja Iveković, He is Looking at Me All the Time, c.1979. Courtesy: Sanja Iveković
155
nist and queer sexuality were a perva sive subtext and were often extremely overt themes in art, popular culture, and activism in the Yugoslav republic of Slovenia, with the punk as well as gay and lesbian underground scenes in Ljubljana marking a decisively political transformation for the arts centered on questions of gender and sexuality as modes of resistance. In the midst of the threat of nuclear war and ascending nationalist tendencies in Yugoslavia in the 1980s, the feminist, lesbian, and peace movements together became one of the principal forces laying the groun dwork for feminist activism against the wars in the 1990s. This combination of emergent feminist, LGBT, sex-positive, and anti-war movements in the arts resulted in sexually charged performance works that confronted and exposed the roots of patriarchal violence in the Yugoslav state. In this chapter, I single out specific moments that for me si gnaled this important resistance, such as Borghesia’s collaborations with fe minists in performances, queer and lesbian illustrations in VIKS magazine, the work of the first lesbian group Lilit, led by iconic figures like Suzana Tratnik
(who is still very active today), as well as examples into the 1990s, such as trans woman and queer icon Merlinka in Že limir Žilnik 1995 film Marble Ass. I end the chapter with a more contemporary example, Helena Janečić, whose paintings of lesbian love in the countrysi de and Horny Dyke series embody the legacy of sex-positivity coming out of Yugoslavia.
What is one thing you would like people to take with them from this book?
The book really speaks to different audiences who will take with them di fferent things. In the broadest sense, I want readers to know that there is a rich history of feminist work that origi nated in the socialist Yugoslav project with an important transnational, queer, and antifascist feminist legacy today in the Post-Yugoslav region today.
I believe that everything that happened in the past influences present; That is why I think is important for ex-Yugoslav people, women in particular, to read your book and maybe understand how we got where we are today. Are there
156 oktobar
any plans to translate and publish the book in any of ex-Yugoslav languages?
Yes, I am talking to several people who are interested in translating the book, and possibly also putting on an exhibi tion based on the book.
What are your next projects and are they connected to this book?
This first book was really about making a case for the urgency to look at the Yugoslav region and the legacy of its socialist history through the lens of Ju goslovenka. My next book is invested in unfolding and expanding theories of diasporic identities by focusing more directly on contemporary artists (1990s and after) from the region, whose works critically engage with questions of citizenship and nationalism at the interse ction of gender, migration, and exile in contemporary art.
Mladina 37, cover, October 1987. Designed by Veronika Jona Rev. © Mladina, www.mladina.si , 2021. Courtesy: Mladina.
Šejla Kamerić, Bosnian Girl, 2003. Courtesy: Šejla Kamerić.
157
Književnost
Nikolina Gavrilov @n.i_n4
Đurđa Stanković, Katarina Marković,
Grasilović
Intervju:
Fotografije:
Marina
foto: Marina Grasilović
Sam naslov je već poprilično razotkrio da će dominantna boja ove priče biti pla va. Milica Mitić je odrasla na području istočne Srbije, letnje raspuste provodila je udišući Dunav. Pored toga, bavila se i pronalaženjem dobre muzike, satima preslušavajući ploče i kasete. Rekla mi je da je jednom naletela čak i na Por tishead. Nekoliko leta kasnije, prateći tok reke, stigla je i do Beograda. Tu je stekla zvanje filološkinje i menadžerke u kulturi. Pre nekoliko godina postala je i majka. U tom periodu odlučila se za još jedan veliki korak. Okrenula je leđa „nine to five“ načinu života i potpuno se prepustila stvaralaštvu. Za ovaj, lite rarni broj Plezira, ćaskale smo o umet nosti i čoveku, ali ponajviše o hemijskoj reakciji do koje neminovno dolazi kada osoba upliva u pesničke vode.
Milice, spomenula si da se tokom odrastanja tvoj epicentar nalazio na međi dve velike vode, koje su zapra vo činile jednu celinu – Dunav. Kakav neuki posmatrač bi ih možda na prvi pogled okarakterisao kao dve potpuno različite vodene formacije, iako to nisu. Ti si predupredila moje pravljenje iste greške, te mi otkrila da je Srebrno jezero ustvari rukavac Dunava i da svaka kap deli izvorište. Isto tako, muzika i pisana reč, su kao dva vida kreativnog izražavanja potekli iz zajedničke tačke – tebe. Da li se poezija izlila u pesmu, ili je pak bilo obrnuto?
Rekla bih da je ipak bilo obrnuto, s ob zirom na to da se muzikom bavim još od svoje četrnaeste godine, a poeziju sam izbegavala u širokom luku, sve dok mi se nije dogodila. Dodala bih samo i da u mom životu, pored jezera i Duna va, postoji i treća voda, a to je reka Pek, čije se ušće u Dunav nalazi nedaleko od kuće u kojoj sam odrasla.
Sva (bivša, ili bolje reći – večna) deca koja su odrasla uz obalu Dunava znaju jednu tajnu. Reka ima magijska svojstva i u stanju je da donese ili odnese šta god poželiš, dokle god to zaželiš baš svakim srčanim atomom. Čuli smo vest da je tebi plima na obali ovog leta ostavila sopstvenu zbirku poezije, te ne čudi što knjiga nalikuje na svojevrsni omaž plavetnilu. Kako si uspela da postigneš dogovor sa Dunavom iliti kako je došlo do stvaranja ove zbirke?
Zbirka „Zabranjeno kupanje u zoni po graničnog prelaza” nastajala je u naj turbulentnijem periodu u mom životu, prvobitno više kao ventil i sredstvo sa mopomoći, dok nisam primetila da bi od svih tih pesama mogla da nastane knjiga, kao i da im je Dunav zajednički imenitelj. Postoji stara izreka koja glasi „nomen est omen“, pa je možda tako i u tvom slučaju. Zaista se retko desi da se ime izdavača toliko tematski poklopi sa radnjom ali i nazivom samog dela. Edicija „Reka“ je do sada, iako relativno mlada, iznedrila brojne zanimljive naslove. Da li si ti prvi domaći autor čije delo je stalo pod okrilje ove izda-
vačke kuće. Kakvo je tvoje iskustvo sa izdavanjem prvenca?
Nisam prvi Rekin domaći autor, bilo ih je nekoliko od kako ova edicija postoji. Skrenula bih pažnju na sjajan roman „Tonemo” Dubravke Rebić, kao i roman Aleksandra Tanurdžića „Usta mi puna višanja”, koji još uvek nisam stigla da pročitam, ali jedva čekam, ima sjajne re cenzije. U isto vreme kad i moja zbirka, izašla je i knjiga poezije Đorđa Simića „Bili smo dobri momci”, koja je i najhrabrija i najnežnija knjiga koju sam ikada pročitala. Mesec dana kasnije Reka je objavila i prvu knjigu Milice Delić zani mljivog naziva, a i forme – „Sanjala sam Bijonse i Džej Zija ”, koja je takođe na mojoj listi za čitanje.
Korana Borović, koja je urednica ove edicije, odrastala je među knjigama, u svetu izdavaštva i ima istančan ukus kada je u pitanju savremena literatu ra (a i mnoge drudge stvari). Presrećna sam što je na prvu loptu, dok moja zbir ka još nije bila ni blizu kraja, prepoznala njenu vrednost i odlučila da je objavi. O saradnji sa njom i procesu stvaranja i izdavanja ove knjige što bi se reklo u starim leksikonima - sve najbolje.
160 oktobar
Tvoje misli vizuelno je adaptirala Sonja Bajić. Vaše dugogodišnje poznanstvo sigurno je potpomoglo da produkt simbioze bude ujednačena homogena celina. Kako ste uspele da se sa dva izvora slijete u isto korito?
Sonja Bajić je ilustratorka svih prelepih naslovnih stranica knjiga iz edicije Reka i ona me je i povezala sa Koranom. Sonja i ja smo godinama imale ideju da napravimo zajednički projekat koji će kao glavnu temu imati Dunav, budući
da je i ona dunavsko dete, odrasla je i živela u Novom Sadu pre nego što se preselila u Pariz. Nakon što sam shvatila da sam počela da pišem zbirku pesa ma o Dunavu, poslala sam joj tu prvu ruku ne bismo li procenile da li bi baš to moglo da postane taj naš dugo pla nirani projekat. Dopala joj se ideja, po vezala me je sa Koranom i odlučile smo da će se, pored pesama, u knjizi nalaziti i Sonjine ilustracije. Volim da kažem da smo nas tri napravile tu knjigu. Sonja nam je poslala ilustracije u koje smo se
foto: Đurđa Stanković
161
zaljubile na prvi pogled, za pravo je uradila i prelom, a njen predlog (usvojen iz prve) je i ova plava boja zbog koje korice ove knjige prepoznajemo u reci drugih knjiga.
Spomenula si mi interesantan komentar koji ti je uputila drugarica a koji glasi: „Ti ni u jednom trenutku ne imenuješ nijednu emociju, ali ja osetim svaku tačno kad treba“, sa kojom konstantacijom je se složila. Zašto misliš da si, svesno ili ne, izabrala da na baš ovakav način oslikavaš atmosferu? Svesno nisam birala ništa, mislim da se dogodilo tako jer i u svakodnevnom životu komuniciram na isti način - kao, trudim se da se ne otvaram previše, a ono kuljaju osećanja na sve strane.
Pre nego što nas plima odnese u muzičke vode, zanima me još kako je prošla skorašnja promocija zbirke u „Prometeju“?
Bilo je predivno, vremenske prilike su više ličile na kraj leta nego na oktobar, pa smo čitav događaj prebacile u dvorište Prometeja: bilo je tu cveća, sijalica, kestenja, štafelaja, hrane, pića i divnih ljudi koji su nam poklonili svoje vreme
162 oktobar
i pažnju. Nadam se da im nismo bile dosadne.
Muzika je oduvek bila tvoj smer plovidbe, stoga ne čudi što tvoj sadašnji bend „Anja Štark“ nije istovremeno i tvoj prvi. Šta bi zanimljivo podelila sa nama o svojim muzičkim počecima ali i o trenutnom sastavu?
Da li te nose različite struje tokom pisanja poezije i tokom pisanja pesama? Koliko ustvari melodija diktira redosled misli usled pisanja muzičkih komada?
U prvom bendu sam počela da pevam sa četrnaest godina i toliko sam se pronašla u tome da nikada nisam prestala da se bavim muzikom. Kako je vreme prolazilo, sve sam se više okretala au torstvu - i u smislu muzike i u smislu tek stova - i čini mi se da je to nešto što me najviše ispunjava na svetu. Kada sam došla u Beograd na studije, sa svojom drugaricom sa faksa, Zoranom Josipović, napravila sam dream pop bend koji se zvao Lula Mae, kroz koji su prošli neki sjajni ljudi, a neki od njih su mi ostali prijatelji zauvek. Nakon toga, bila sam deo akustičnog folk sastava Sofie from Seattle (možda i najdraže i najiskreni je muzičko iskustvo u mom životu) iz kojeg je, na kraju, proizašla Anja Štark, elektropop duo koji činimo Aleksandra Tomović i ja.
Pisanje tekstova za muziku razlikuje se od pisanja poezije. U prvom sluča ju moraš da obraćaš pažnju na ritam, slogove i kako ih deliš, na to koliko se reč lako izgovara, odnosno peva, kao i na rimu, dok u slučaju poezije ništa od navedenog nije toliko važno. Mene zabavlja i jedno i drugo.
Negde je u tebi vremenom nikao i treći rukavac, fotografija. „I poezija i fotografija teže ka metafori.“ (Robert Adams, američki fotograf), da li se putem metafore ova dva medijuma prepliću u tebi ili?
Čini mi se da fotografija u mom životu postoji potpuno nezavisno od drugih oblika kreativnog izražavanja. Njome se isto bavim od srednje škole, kada mi je tetka poklonila stari Pentax Asahi koji i danas koristim. Čini mi se takođe da u mom slučaju ima više poezije u fotografiji nego fotografije u poeziji.
163
Naši čitaoci bi se sigurno obradovali kada bi dobili neke preporuke za čita nje od tebe. Koje knjige su u poslednje vreme na tebe ostavile najsnažniji utisak? I koga od mladih autora ne smemo propustiti da otkrijemo?
U moje preporuke spadaju autori koje sam navela u odeljku o Reci biblioteci, a pored njih skrenula bih pažnju na knjigu Marije Jegdić „Kako nastaje crna”, najbolju knjigu poezije objavljenu ove godine. Što se au tora iz regiona tiče, najdraži i najdirljiviji mi je fragmentarni roman „Kosa posvuda”, hrvatske autorke Tee Tulić, a veoma volim i priče Rumene Bužarovske. Kad smo kod priča, knjiga koju sam jedno vreme nosi la svuda sa sobom zove se „Leto”, a napi sala ju je Tuve Janson, finska književnica, slikarka i autorka čuvenog stripa „Mumi ni”. Nedavno sam ponovo počela da čitam „Gospodara muva” Vilijema Goldinga dok sam radila na novoj pesmi Anje Štark koja se zove „Ivan” (refren te pesme se zapravo nalazi i u mojoj knjizi) i uskoro će biti pu štena u etar. Na kraju, moj najbolji drug iz srednje škole je pod pseudonimom Niko las Boleslavski upravo objavio detektivski roman pod nazivom „Kljun u oku”. Biće to pravi spektakl za čitanje.
Kad smo već tu, iskoristićemo priliku da te pitamo i za neku muzičku pre poruku. Šta najviše slušaš početkom jeseni? Jao, kada dobijete dete, sve je podređeno njemu, pa i slušanje muzike. Mi tako mesecima slušamo jedan jedini al bum na repeat, Tigers Jaw - Spin, jer je njemu omiljeni i svaki put kad uđemo u kola on kaže: „Tata, pusti tetu” što je signal za omiljenu mu pesmu „June” i jako je nesrećan ako mu odmah ne ispunimo želju.
Ostavila bih otvorenu zagradu sa pitanjem – na čemu trenutno radiš i šta možemo očekivati od tebe? Nadam se da ćemo imati priliku da ponovo ćaskamo i da zagradu zatvorimo sa sumiranjem tada već proteklih događaja.
Trenutno sa Aleksandrom radim na uobličavanju prvog albuma Anje Štark koji će se pojaviti za koji mesec u izdanju Pop depresije i pripremam koncept za novu knjigu. Reorganizujem svoj život u potpunosti i pravim mnogo gluposti u tom smislu, ali nadam se pametnim potezima u skorijoj budućnosti.
164 oktobar
foto: Katarina
Marković
Intervju: Sara Savčić
@sara_savcic Fotografije: Privatna arhiva
Životni stil
Mnogo važnih stvari se u svetu već tradicionalno obeležava u oktobru, pa tako i briga o mentalnom zdravlju. O tome zašto ljudi i dalje nemaju hrabrosti da govore o tome kako se osećaju i čak se stide toga, kako o osećanjima da nas razmišljaju mladi, ali i o tome kako je nastala njena prva autorska knjiga, razgovarala sam sa Anom Petrović . Mnogi su sigurno već upoznati sa Aninim radom putem društvenih mreža, a Stripoterapija je nedavno oživela i u tvrdom povezu, i sasvim je izvesno da će se u narednim mesecima tražiti primerak više. Kako je i autorka navela prilikom razgovora, verujem da je svako u nekom periodu svog života osetio neku od emocija kojima je ona posvetila pažnju i prošao kroz neku od šaljivih, a opet ozbiljnih situacija prikazanih na ilustracijama, te vas pozivam da kroz razgovor koji sledi bolje upoznate Anu.
Draga Ana, pre svega čestitke na objavi knjige! Moje prvo pitanje će možda zvučati kao ono koje nam psihoterapeuti neretko i po više puta postave tokom seanse - kako se osećaš tim povodom? Da li si očekivala da će ilustracije koje deliš na Instagramu jednom dobiti oblik knjige i da li je sve onako kako si zamišljala da će biti?
Hvala! Osećanja su vrlo pomešana, ali preovladava radost. Do sada sam ilustrovala preko trideset knjiga. Stripoterapija je prva autorska, vrlo lična, a opet i vrlo opšta priča. Definitivno jedna od najznačajnijih stvari koje sam uradi la do sada. Urednici Kreativnog centra su mi se obratili već nakon trećeg stripa: Ovo bi moglo biti super knjiga! To me je obradovalo, mada sam i strepela. Tada nisam znala koliko ću još stripova moći da smislim. Šta ako ostanu samo tri? Ispostavilo se da u meni ima materijala za čak 74 stripa. Sa Kreativnim centrom sarađujem već niz godina i imala sam puno poverenja u njihove savete i za jedničke dogovore. Najdraže mi je što su mi saradnici javljali da im rad na ovoj knjizi jako prija. To mi je najvažnije.
167
Budući da se baviš ilustrovanjem knjiga za decu, da li si ovog puta prilikom uređivanja svoje knjige imala veću ili manju tremu? Gde je odgovornost veća?
Kad na knjizi radi stručan i dobro uigran tim, odgovornost je ravnomerno raspo ređena, što tremu čini manjom, a ose ćaj sigurnosti većim. Pored autora tu su i urednici, lektori, tehnički urednici… Svako gleda na knjigu iz svog ugla, daje komentare i sugestije. Knjiga se postepeno gradi i kad dođe dan štampe, tu više nema prostora za brigu. Pored lju di iz Kreativnog centra, sve vreme sam se konsultovala i sa psihološkinjom i psihoterapeutkinjom iz Psihološkog sa vetovališta Mozaik, što je takođe uticalo na osećaj sigurnosti. Jedino gde trema još uvek postoji je pri javnim nastupima, ali evo, i to uspešno savladavam.
Kako je došlo do preokreta da umesto dotadašnjeg ilustrovanja tuđih priča i osećanja kreneš sa ilustrovanjem ličnih događaja i osećanja proisteklih iz psihoterapijskog procesa?
Stripoterapija je nastala spontano kao
interna šala između mene i moje psi hoterapeutkinje. U jednom trenutku sam počela da zapisujem i crtam situ acije kroz koje smo prolazile, trudeći se da tim, često gorkim temama, dodam i određenu dozu humora. Vrlo brzo se ispostavilo da su ti stripovi mnogo više od interne šale. Počela sam da ih objav ljujem na društvenim mrežama. Najče šći komentar bio je: Ovo sam ja! Tada sam shvatila da ovo nisu stripovi samo o meni, već o svima nama.
Da li je Stripoterapija tvoj ventil od procesa psihoterapije ili više lični dnevnik u kome kroz poznat medij beležiš taj proces?
Crtanje je moj osnovni način izraža vanja. Često mi je lakše da se izrazim kroz crtež, nego rečima. U jednom periodu sam se osećala jako loše i bilo mi je teško da ilustrujem knjige za decu. Trudila sam se da kolorit i lica junaka nose vedar ton uprkos tome kako se ja osećam iznutra. U tom periodu Stripo terapija mi je bila ventil. Crtala sam baš ono što sam u tom trenutku osećala: apatičnost, isključenost, ogorčenost, izolovanost…
oktobar168
Stripoterapija već izvesno vreme broji veliku i vernu publiku na Instagramu i neretko ljudi mogu da se sažive sa ilustracijama u kojima deliš lično iskustvo sa psihoterapije. Na koji način je ovo prepoznavanje sa drugim ljudima i njihovim emocijama uticalo na to kako gledaš na svoja osećanja?
Pre nego što sam počela da objavlju jem stripove na društvenim mrežama, mislila sam da je Stripoterapija vrlo lična priča. Ispostavilo se da je i vrlo opšta. Sada verujem da je svako nekad u nekom periodu svog života osetio i prošao kroz neku od ovih ilustracija. Kada sam počela da objavljujem stri pove govorili su mi da je to vrlo hrabro. Zapravo mi je žao što je to tako. Nije mi jasno zašto je potrebna hrabrost da bi javno rekao kako se zaista osećaš. Zar to ne bi trebalo da je sasvim normal na stvar? Radila sam u srednjoj školi i od đaka sam naučila šta znači termin fleksovati. Pitala sam ih da li je to nešto kao kurčenje (tako se to u moje vreme zvalo). Objasnili su mi da je to prefinje no kurčenje. Mnogi danas fleksuju i to rade vrlo perfidno, naročito na društvenim mrežama, tako da je teško za ključiti kako se ko zaista oseća.
169
Koji je po tvom mišljenju najveći benefit psihoterapije i šta misliš, zbog čega se ljudi i dalje ustručavaju da potraže ovaj vid pomoći kada se osećaju loše? Svoj benefit sam prikazala u posled njem stripu u knjizi. Ljudi se ustruča vaju da potraže pomoć zato što to ne ide uz već pomenuto fleksovanje. Budući da si predavala u jednoj umetničkoj školi za vreme karantina i pandemije, kakav je tvoj utisak kako su se mladi nosili i kako se nose sa svo jim emocijama? Da li su otvoreniji i u boljem dosluhu sa sobom u odnosu na naše generacije kada je u periodu
adolescencije i dalje bilo tabu govoriti o mentalnom zdravlju?
Često sam tu našu umetničku školu do življavala kao sigurnu kuću za decu koja su u osnovnoj školi preživela teška vrš njačka nasilja. Svašta su mi prepričava li. Preživljavali su i neprijatne situacije od strane odraslih, takođe. Bili su željni priče. Kad se opuste svašta ti ispričaju. Nije im bilo lako tokom pandemije i izolacije. Nanovo su se zatvarali. Nedo stajao im je živi kontakt koliko i meni. Tokom online nastave davala sam im zadatke da likovno prikažu osećanja. Bilo je jako dobrih radova.
oktobar170
Kakve šale najviše voliš i šta te najbolje oraspoloži kada imaš loš dan?
Jedna od mojih omiljenih serija tokom odrastanja bila je Treći kamen od Sun ca. Četiri vanzemaljca dolaze na Zemlju preuzimaju ljudska tela i pokušavaju da razotkriju svakodnevni život čoveka. Ova četvorka nije ni svesna na koliko sarkastičan, duhovit i lucidan način to radi, opet zadržavajući svoju naivnost. I ja sam se često osećala vrlo zbunjeno među ljudima, pokušavajući da se uklo pim i shvatim zašto međuljudski odno
si baš tako funkcionišu. Ova serija mi je mnogo pomogla. Trudila sam se da sa sličnom vrstom humora analiziram apsurdnost ljudskog života.
Praviš li planove nakon promocije knjige, da li ćeš nastaviti sa Stripote rapijom na Instagramu nakon toga? Svakako nastavljam sa crtanjem i svojim humorom. Ne znam još uvek na koju tačno temu. Ne mogu da garan tujem da li će to biti Stripoterapija, Toni Zec ili nešto treće.
171
Stripić koji najbolje opisuje tvoje današnje raspoloženje? Tvoja poruka čitatelju ili čitateljki Ple zira koji se loše osećaju ali se boje da naprave prvi korak i upuste se u psihoterapijski proces? Sreća prati hrabre. 172 oktobar
173
Intervju: Nikolina Gavrilov @n.i_n4 Fotografije: Petar Ačanski Književnost
Dubravka Rebić je nedavno na svet donela knjigu koja u, gotovo svakom čita ocu budi određenu dozu preispitivanja. Psihološka kompleksnost junaka i ne tako česte okosnice događaja u našoj literaturi, privukle su pažnju publike. Činjenica da je završila žurnalistiku i da se godinama bavila raznim varijacijama pisane reči svakako su pomogle da sveukupni osećaj autentičnosti ovog romana bude još izraženiji. Ova mlada autorka uspela je da se multiplicira i da očoveči fiktivne likove, stvarajući uti sak da su neki od njih one komšije koje gotovo svakodnevno srećemo ali retko razmenimo koju reč sa njima, jer uvek deluje kao da nisu sasvim tu, kao da su uvek jednim delom negde u samima sebi. Za Plezir je govorila upravo o tome, i čitaocima odškrinula vrata sopstvenog procesa kreacije, a putem svog prime ra ukazala mladim autorima šta je sve potrebno da iz dubina sopstva ispliva ju sa novostvorenim delom u rukama.
Stekla sam utisak da je materinstvo u tvom slučaju poslužilo kao svojevrstan katalizator, tokom drugog meseca trudnoće počela si sa pisanjem rukopisa koji će vremenom zauzeti oblik romana. Da li si se i ranije upuštala u autorske vode sa namerom da delo i izdaš ili je ovaj slučaj bio presedan?
Pre nego što sam objavila Tonemo, ni sam pisala javno. Moji tekstovi bili su u domenu ličnog i privatnog, pa nisam osetila potrebu da ih delim. Smatrala sam, ipak, da imam šta da kažem i že lela sam da ta poruka dođe do većeg broja ljudi. Štos je bio u tome da nisam imala jasnu ideju ni kako, a ni kada ću reći ono što hoću. Mislim da je trudnoća stvorila osećaj urgentnosti. Iracionalni strah da ću prelaskom u ulogu majke prestati da postojim, bar u nekim okvi rima u kojima ranije jesam, naterao me je da krenem u pravcu razvijanja ideje koja stoji iza teksta.
175
Kako se odvijao sam proces pisanja? Jesi li od početka imala zamisao kako bi finalna forma knjige trebalo da izgleda; kao i predosećaj kako će se poruka koju nosi reflektovati na čitaoca?
Ogromne katastrofe koje nam u današnje vreme prete, nisu događaji fizičke ili biološke prirode, već psihički događaji, odnosno stanja. Prilično je zaprepašćujuć stepen pomola ratova i revolucija, koji se ne bi mogli nazvati ikako drugačije do "psihičkim epidemijama”. U svakom datom momentu milioni ljudi bi mogli da postanu zaposednuti nekim novim psihičkim stanjem; i da vode još jedan svetski rat ili uzaludnu revoluciju. Nekada smo zavisili od milosti divljih zveri, zemljotresa i oluja, ali čini se da je opstanak modernog čoveka pod najvećom pretnjom od elementarnih sila koje upravljaju njegovom sopstvenom psihom.
Nisam želela da napišem roman. Razmišljala sam o tome šta je ono najvrednije što sam do sada stekla, a nekom može pomoći da se ose ća manje usamlje no. Koji uvidi i koja iskustva preneta na papir nekom mogu biti značajna, a da u isto vreme priče zadovolje književne standarde s kojima sam bila upoznata isključivo kao čita lac. Mučan je to period bio jer sam se prvi put susrela sa pisanjem fikcije i ni sam znala radim li išta kako valja. Ali sam se zabavljala. Pisala sam skoro sva-
Carl Gustav Jung
ki dan, bar po rečenicu, i cilj mi je bio da do porođaja završim četiri priče. I uspe la sam. A budući da se moji strahovi da ću kada postanem majka izgubiti želju i sposobnost da ra dim bilo šta drugo nisu obistinili, nakon porođaja sam nastavila da radim na tekstovima, spo jila ih u celinu i tako je nastao prvi nacrt fragmentiranog ro mana. Priča prati smenjivanje oblaka nad glavama glavnih junaka. Svako od njih u sebi svoj mrak nosi na drugačiji način, ali svi osećaju posledice suživota sa njim čim počnu malo pliće da dišu. Koliki je poduhvat bio locirati prvobitnu ranu u svakom od njih?
Pisanju je prethodio istraživački rad. Psihologizacija likova je srž romana,
176 oktobar
ako mene pitate, i zato sam tom as pektu pružila najviše pažnje. Marija živi sa partnerom koji ima narcisoidni po remećaj ličnosti, zavisna je od njega i nesigurno-afektivno vezana, Tadija ima PTSP, Eva histrionični poremećaj, a Katarina pokušava da reši probleme promenom mesta stanovanja. O njihovim dijagnozama nema reči i nisu stavljene u prvi plan, ali su mi znanja iz oblasti psihologije pomogla da oblikujem liko ve. Budući da pišem za sajt i aplikaciju koja se bavi unapređenjem mentalnog zdravlja, to su teme koje sam više puta obradila kroz čitanje studija, knjiga, a i kroz saradnju sa psihologom prilikom pisanja stručnih tekstova. Teme su koje me i privatno zanimaju, o kojima čitam i učim, neprestano. S tim u vezi, posma trati svet očima Marije, Eve, Katarine i Tadije, nije mi bilo strano, došlo je pri rodno i čini mi se s lakoćom.
Zbog čega Eva toliko strahuje da niko neće mariti za nju i da će ostati sasvim sama?
EVA
Bit ću jedna od onih žena što im nitko nikad ne dolazi u posjete pa pokušavaju uvatit pogled tuđih posjetitelja. Trulit ću u stacioniaru doma. Davit se u mirisu starosti, urina i smrti dok mi ne dođe vrime. Eto to mi je preostalo.
Eva je još kao devojka bila prestrašena od starosti i smrti. Njen fizički izgled bio je nešto što je smatrala dragocenim i moćnim. Nešto čega kad ne bude, neće biti ni njene vrednosti u očima drugih. I iako iza sebe nije imala mnogo ne sebičnih dela, ona nije „bez srca” kao što misli, prosto je čitav život prove la nesvesna psiholoških mehanizama koji njome upravljaju. Eva je jedini lik u romanu koji se nije pomerio i koji do starosti ostaje isti. Bilo mi je bitno da i to pokažem. Ne moramo svi da radi mo na osvešćivanju i da unapređujemo odnose sa sobom i drugima. Možemo i bez toga da živimo, sasvim dobro, ali je pitanje šta hoćemo od života. Neko pliva protiv struje, a neko se prepusti. Cilj pisanja ovog romana bio je da čitalac zaklopi knjigu besan i sam sebi kaže: E, dosta je bilo!
177
MARIJA
Spuštam fotoaparat i posmatram naš stan. Moram posklanjati garderobu, usisati tepih, oprati sudove i istući jastuke. Te stvari radim na dnevnom nivou ne zato što mi smeta nered već zato što neću da te nešto iznervira. Lako se iznerviraš. A onda se tvoje prisustvo u prostoriji još više oseća. Jednom ću se skameniti od grča. Skoro je četiri sata.
Marija, konstantno u stanju strepnje, svoje akcije organizuje spram reakcija svog dečka. Koliko je teško žrtvi da uvidi da je uhvaćena u nečiju mrežu?
I da li nešto nužno mora da ostavlja tragove na telu da bi se moglo nazvati nasiljem?
I emocionalno zlostavljanje ostavlja trag na telu. Prolongirani stres orga nizam stavlja u konstantan mod preživljavanja koji iscrpljuje telo. Rezultat mogu biti migrene, povišen krvni priti
sak, akne i osipi, pad imuniteta i koncentracije, bol u mišićima… A šta se tek na psihološkom ni vou desi - odnos s takvim oso bama, bilo partnerski, prijatelj ski ili porodični, može da nam uništi samopouzdanje i učini da se osećamo potpuno nemoćno i beznadežno. Osobe s narcisoidnim poremećajem su manipulatori i učiniće sve što mogu da od njih budemo što zavisniji. Pružiće nam nešto što nismo ni znali da hoćemo, samo da bi nam to istrgli iz ruku, pa da imamo šta da vija mo. Odvojiće nas od porodice i prijate lja kako ne bismo imali kome ili čemu da se vratimo. Postaćemo njihova senka, dok im ne dosadimo ili dok se sami ne odvojimo, a to odvajanje osobi bez samopouzdanja nije nimalo lako. Zato mislim da znake manipulacije treba prepoznati na vreme i da o njima tre ba više da pričamo. Pokušala sam da ih predstavim kroz fikciju.
178 oktobar
TADIJA
Kaže terapeutkinja da zamislim sebe, kao dete. I da onda popričam sa tim detetom, da pokušam da ga zaštitim i da ga utešim. Pokušao sam. Vidim ga u dvorištu tvoje kuće kako sam sa sobom igra odbojku. Lopta se odbija o zid, pa o njegove nespretne ruke. Retko kad je imao sa kim da se igra. Čist je, upeglan i očešljan. Obrazi i čelo su mu puni ujeda komaraca. Opet si zaboravila da postaviš mreže na prozore. Prilazim mu polako pazeći da ga ne uplašim. On zna da sam tu, ali se pravi da me ne vidi. Lopta se odbija o zid pa o njegove nespretne ruke. Stiže zima i kroz vazduh se probija miris paljevine. U dvorištu preko puta naše kuće nešto gori. On ništa ne primećuje. Samo loptu i zid. Kažem mu da znam ko je i da znam šta mu se dešava. Da ne treba da se stidi i da on ni za šta nije kriv. Objašnjavam da su baba i deda veliki i da vrlo dobro znaju šta rade i da to što rade nije dobro. Kažem mu da je način na koji se ponaša ispravan, jer radi najbolje što zna i što može. Da zbog toga nikako nije pogrešan.
Spomenula si mi da je nekim ljudima lakše da se putem projekcije na fik tivnog lika nose sa sopstvenim problemima, jesi li zbog toga odlučila da kroz Tadijin primer čitaocima, gotovo direktno, ukažeš kako da primene određene terapeutske tehnike?
Seksualno zlostavljanje u detinjstvu je tema o kojoj se nedovoljno govori, a po statističkim podacima, jedno od petoro dece je zlostavljano. Neko završi bez ve ćih posledica, a nekome to iskustvo negativno obeleži ceo život. Kako s traumom izlazimo na kraj zavisi od mentalnog sklo pa ličnosti i stepena naše rezilijentnosti, ali bi nam sigurno bilo lakše da s tim zna mo kako da se nosimo. Da znamo kako nešto što nam se dogodilo kad smo bili deca danas utiče na naše odluke, na naš izbor partnera, prijatelja ili postupke i šta možemo da uradimo povodom toga. I možda najvažnije, da znamo da nismo sami. Tadijina priča je teška, ali mislim da je neophodna i značajna kako za žr tve, tako i za njihove prijatelje i porodicu. Ako o mehanizmima traume znamo više, verovatno ćemo postati bolji prijatelji, partneri i roditelji. Bićemo empatičniji i imaćemo više razumevanja. To znanje može da spasi nečiji život.
179
KATARINA
Je l’ sam ja morala da pobegnem na drugi kraj sveta da ne bih slušala njegove rečenice? I da me onda pozove i u sekundi mi pokvari dan. Muka mi je od toga što ja moram da rodim dete da bi on poslao kolegama slike bebe na Vajber.
koja je Tadiji (strašilu koje misli da nema mozak), Evi (limenom koji misli da nema srce), i Mariji (plahovitom lavu), pokazala da u sebi već nose sve što misle da im fali i onda je nestala kad im više nije bila potrebna. Kao izmišljeni drug iz detinjstva.
Mada Katarinin lik ne zauzima veliki deo teritorije same knjige, bilo bi nepravedno da je ne spomenemo. Zbog čega je baš ona ta koja odlazi? I da li je 7,862 km udaljenosti između Srbije i Kanade bilo dovoljno da je misli o onome što je ostavila ne stignu?
Nije. Mada ne mislim da je preseljenje nužno loša odluka. Okruženje i te kako može da utiče na to kako se osećamo i ta promena fizičkog mesta često može biti blagotvorna. Problem nastaje, rekla bih, kada nas nešto dublje muči, a jedi no što menjamo je naše fizičko mesto. To ume da bude teško jer sebe uvek nosimo sa sobom. Ni Katarina nije uspela da pobegne, ali njen lik nije značajan samo zbog toga. Ona je Doroti
Da li misliš da smo kao društvo postali svesni neizmerne važnosti mentalnog zdravlja i je li odlazak kod psihologa konačno normalizovan?
Polako se normalizuje i mislim da je to odlično. Terapija može biti blagotvorna i čini mi se da svakog može da pomeri u dobrom smeru. I ne moramo imati velike smetnje da bismo osetili benefite. Na terapiji se uče alati koji se ne predaju u školi, nažalost. Od toga kako da umanjiš negativna predubeđenja do toga kako da se nosiš s raskidom. Ili s teškim emocijama kao što su zavist ili ljubomora. Nešto radimo intuitivno i radimo dobro, a za neke stvari nam znači pomoć. Meni je terapija defini -
180 oktobar
tivno promenila život na bolje, put je bio dug dok nisam shvatila na koje sve načine, ali se promena dogodila. I dalje se događa.
Da li i pisanje doživljavaš kao kakvu tehniku o(t)puštanja? Često zamišljamo da piscima reči naviru olako, gotovo same od sebe, kako se zapravo kuje ovaj zanat?
Ne doživljavam pisanje kao tehniku opu štanja, nekada me zapravo i uznemiri, ali ne mogu bez toga. Ako ne napišem ništa par dana, postajem nezadovoljna i ner vozna. Fali mi. Nije mi lako dok pišem i svesna sam da postoje mnoge tehničke stvari koje prosto ne znam, to me nekad izluđuje, ali ne prestajem da učim i da se igram. Moja drugarica Staša je jednom rekla da je pisanje najbolja igra na sve tu, i ja se slažem. Ali pravila moraš da znaš i zato sam krenula na radionice. Prvo kod Ognjenke Lakićević na radioni cu pisanja poezije gde sam provela dve
sezone i naučila mnogo. I o pisanju i o sebi. A onda sam išla kod Srđana Srdića i Vlade Arsenića na radionicu pisanja kratke priče i romana. To mi je isto bilo značajno. Jedna polaznica radionice ih je nazvala „svevidećima” i stvarno jeste tako. Odlični su urednici i komentarima te navedu da ispraviš tekst do verzije za koju nisi bio svestan da si sposoban. Ne može mnogo bolje od toga.
Jesi li se tokom života, sem pisaneom rečju, igrala još nekim umetničkim izrazom? Ne, osim što sam se neuspešno bavila modernim baletom, bar je to bio moj utisak. Devet godina sam trenirala, ali sam previsoka i pokreti su mi nekako, ukočeni, uplašeni. Nisam neka plesačica, ali mi je to iskustvo bilo značajno. Izgradilo mi je samodisciplinu, možda čak i samopouzdanje, donelo neke do bre ljude s kojima se i danas družim. I skladnu figuru. (smeh)
181
Koji su to stvaraoci, ne nužno literarni, ostavili dubok utisak na tebe? Koja su to dela kojima bi mogla uvek da se vratiš i da iznova nešto novo pronalaziš u njima?
Crni talas, Sonja Savić, Morisi i Lana Del Rej. Život ti je tokom godina dodelio više uloga, pored svega o čemu smo govorile si i majka. Kako postižeš sve i šta možemo očekivati od tebe u budućnosti?
Za sad ide dobro. Nigde ne žurim i tru dim se da radim najbolje što znam. Pi šem roman o transgeneracijskoj traumi iz perspektive četiri lika. Tekst pokriva period od 1927. godine do danas, za hteva mnogo istraživanja i mislim da otvara važnu temu. Planiram da završim prvi nacrt do polovine sledeće godine, a nisam ni trudna. Čini mi se da možemo da postignemo više nego što mislimo, ali je važno da su pobude pra ve. Moja je da učinim da se drugi oseća ju manje usamljeno i da bolje razumeju sebe i druge. Nadam se da ću uspeti!
182 oktobar
183
Književnost Intervju: Sara Savčić @sara_savcic Fotografije: Privatna arhiva
Neizmerno mi je drago što sam u no vom broju Plezira imala priliku da ugostim nekoliko sjajnih ljudi, između ostalih i Kristinu Simonović, koju sam preko posla upoznala pre nekoliko godina. Obradovala sam se kada sam saznala za objavu njene prve zbirke poezije, a moram priznati da nakon čitanja iste još više vrednujem naše poznanstvo, ali se i divim njenoj hrabrosti. Ovu pri liku smo iskoristile da razgovaramo o tome kako i zašto je počela da piše, o posebnim stihovima, i odnosu pre ma mentalnoj bolesti koja je centralna tema zbirke Nije bol prava linija.
Draga Kristina, pre svega želim da ti se zahvalim što si pristala da budeš moja gošća, a zatim i čestitam na objavi tvoje prve zbirke poezije! Da li možeš da nam opišeš kako je izgledao čitav proces, od rađanja ideje do njenog otelotvorenja među koricama?
Počela sam da pišem u epizodi depre sije, za sebe. Da izbacujem svoje fru stracije, bol, nelagodu. Materijal je bio gotov za mesec dana. Toliko toga sam želela reći sebi, drugima, mojoj bolesti. Tek kada sam u jednom trenutku zasta la, videla sam da imam knjigu u ruka ma. Ova knjiga je zapravo moje dugo pismo koje me je oslobodilo i dalo mi priliku da se kao ličnost odvojim od bo lesti.
185
U zbirci u formi stiha pišeš o, a čini se i obraćaš, mentalnom poremećaju koji ti je dijagnostikovan kada si imala dvadeset pet godina. U pitanju je Bipolarni afektivni poremećaj. Na neke stihove sam se više puta vraćala i divila se kako pojedine misli i stanja opisuješ na jedan bolno lep način. Koliko je teško pretočiti te emocije na papir i otvoriti se bez zadrške na teme o ko jima ljudi i dalje nerado govore?
Neke stihove sam pisala plačući, neke besna, pojedini su nastajali iz ugla racija. Prošla sam emotivno kroz svaku reč. Osećala sam se kao da sam na ringišpi lu koji nikako da stane. Dok nije stao. Kada je stao, shvatila sam značaj koji može imati upravo zbog teme o kojoj govorim, a koja ljudima još uvek stvara nelagodu. Kada je knjiga bila po prvi put u mojim rukama, nalet ogoljenosti i straha je isplivao na površinu. Podrška koju sam dobila nakon izlaska knjige je to ublažila.
za razmenu vlastitih iskustava, dobrim delom urušio tabu o mentalnom zdravlju i psihoterapiji, ali ipak čini se da mnogi i dalje izbegavaju da adresiraju problem koji imaju i potraže pomoć stručnih lica kada se osećaju loše. Zašto je to po tvom mišljenju tako? Da li je u pitanju strah od ličnog suočavanja sa problemom ili potencijalne stigme?
Poslednjih godina se uz sve bolju in formisanost laičke javnosti i korišćenje društvenih mreža kao prostora
I jedno i drugo. U svetu u kome živi mo, u državi u kojoj živimo, nemamo vremena da se suočimo sa sobom. Da zastanemo i budemo sami sa sobom. Sa druge strane, često dolazi do nerazumevanja od strane porodice, bliskih ljudi. Najbitnija stvar kod mentalnog zdravlja je da želiš da pomogneš sebi. Ujedno i najteža, zbog gore navedenih faktora. Nisam stručno lice, ali u mom slučaju, podrška okoline je bila presud na u traženju pomoći i iskoraku ka poboljšanju. A mi, kao društvo, imamo još da koračamo ne bismo li razbili stigmu i omogućili da „ne osećam se dobro psihički”, bude jednako važno kao „ne osećam se dobro fizički”.
186 oktobar
Posebno mi se dopao jedan stih u kojem kažeš kako sve tu treba pokvariti površnost i deo u kojem pišeš o tome da mnogi ne veruju u duševnu bol, jer nije uvek vidljiva. Na koji način misliš da bismo to mogli da promenimo?
Pričati otvoreno o mentalnom zdravlju, o tome kako se oseća mo, jer mentalno zdravlje nije samo dijagnoza. Što se više govori o tome, to će se ljudi više informisati i imati više razumevanja. U jednom trenutku pisa nja sam imala želju da vrisnem na ceo svet, jer nisam verovala da ne mogu da shvate da sam bolesna. Otud taj stih koji si spomenu la. Tako se često osećaju ljudi koji ima ju problem sa mentalnim zdravljem, osećaju da ih niko ne razume i ne čuje, da su sami. Zato sam i odlučila da ono što sam, isprva, pisala za sebe postane knjiga. Želim da budem deo razgovora. Ko je bio tvoja podrška prilikom pisanja knjige? Koliko je ceo proces bio te-
rapeutski za tebe, da li si nešto novo spoznala u vezi sa samom sobom, ali i drugima?
Moja porodica i prijatelji igraju veliku ulogu u mom životu i najveća su mi podrška. Bez njih bih nekoliko puta do sada možda i stala. Neizmerno sam srećna i zahvalna na njihovoj podršci i razumevanju.
187
Najbitnija promena je što sam razdvojila sebe od svojih simptoma i bolesti. Izuzetno je teško kada se nađeš u vrtlogu svega što bipolarni poremećaj izaziva, da shvatiš da tvoje ponašanje i to kako se osećaš, nisi ti, već bolest. Kroz pisanje sam dala sebi slobodu da izbacim sve emocije i spoznala ko sam ja a ko je moja bolest.
Da li je knjiga Nije bol prava linija prva u nizu tvojih knjiga koju ćemo čitati na ovu temu ili sa njom zatvaraš ovo poglavlje?
Nikad se ne zna, za mene je to ne presušna inspiracija. Ipak smatram da sam, trenutno, rekla sve što sam želela. Volela bih da sledeća tema koje se dotaknem bude podjedna ko bitna i snažna.
Koja je tvoja poruka nekome ko se nalazi u stanju psihičkog bola i patnje? Pre svega da se javi za pomoć, koliko god to bilo teško. Da korača dan po dan, i najbitnije, da zna da nije sam ili sama.
188 oktobar
189
Hrana Intervju: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija Fotografije: privatna arhiva
Ovog meseca, naša gastro in spiracija je Jelena Malenović, draga i česta gošća u Pleziru, sertifikovana joga instruktor ka i edukatorka, pobornica zdrave, celovite biljne ishrane kao i ajruvedske ishrane, kolekcionarka kuvara i food magazina i autorka jednog od najdugovečnijih blogova posvećenih veganskoj kuhi nji Spicesunshine.com , koji je otvorila u svojim četrdesetim godinama kako bi zabeležila radikalne zaokrete u karijeri i životu. Za oktobarsko izdanje Plezira, razgovarale smo o sezonskim ukusima, ajruvedi i kuhinji koja je uvek više od kuhinje.
Zdravo Jelena, možeš li da nam ispri čaš kako je izgledao tvoj prelazak na celovitu biljnu ishranu, a onda i usklađivanje sa ajruvedskom ishranom i teorijom o doshama?
Veoma postepeno je to kod mene išlo, gotovo godinu i po dana je trajao peri od traganja za namirnicama i ishranom koja mi prija. Na kraju sam stigla do bilj ne ishrane. Kada sam počinjala nisam imala na umu ni jedan poseban način ishrane, jednostavno sam pokušavala da se oslobodim tadašnjih tegoba i pratila sam svoje telo. I to je veoma važan momenat, ja sam u stvari prvo poče la da obnavljam vezu sa svojim telom, da ga prihvatam i upoznajem iznova nakon toliko godina kroz joga praksu. Što je više jačala ta veza to sam ja lakše prepoznavala hranu koja mi prija. Sa ajurvedom sam se takođe susrela kroz jogu. Bila sam fascinirana kako su se ajurvedske preporuke poklopile sa onim do čega sam sama intuitivno doš la. Nastavila sam da proučavam, poseb no ajurvedsku kuhinju, ali ne mogu da kažem da se hranim strogo ajurvedski. Više koristim neke ključne principe. I dalje se u odabiru hrane vodim samo svojim osećajem i nasleđem.
191
Koliko ti je u čitavom procesu istraživanja i prilagođavanja nekim drugim učenjima pomogla intuitivna ishrana čija si pobornica?
Ajurvedska ishrana je veoma intuitivna. Mi danas imamo sve te spiskove, liste, pisane preporuke i slično, ali nekada toga nije bilo. Ljudi su prepoznavali kvalitete namirnica i svoja stanja, isku stveno su znali kako ishranom da održe ravnotežu, šta da jedu kada su bolesni ili su jednostavno jeli ono što im je bilo dostupno. Ishrana nije samo šta jede mo već i kako jedemo, u kakvom smo stanju svesti dok unosimo hranu, koli ko smo od toga što smo pojeli i svarili. Mislim da ovom segmentu i dalje pri dajemo jako malo pažnje.
Kada kažemo intuitivna ishrana, da li se ona oslanja na „mudrost organizma” i činjenicu da sami osećamo šta je najbolje za nas ili ipak moramo biti dovoljno informisani kako bismo se hranili „intuitivno“? Česta je zabluda da intuitivna ishrana počinje tako što prepoznajemo i pratimo šta nam se jede. Zapravo je obrnuto, efekat koji pratimo nakon jela je taj koji
će nam reći sa čime da nastavimo a šta da izbegavamo. I za ovo je potrebno da osvestimo svoje telo, vratimo svoj nervni sistem u ravnotežu i aktivno negujemo vezu sa svojim telom. Ovo podrazumeva i vezu sa prirodom, prirodnim ciklusima. Tada smo u stanju da čujemo i pratimo svoje potrebe jer ta mudrost organizma potiče od kvaliteta mikrobioma koji izgle da zaista ima svojevrsnu inteligenciju. Čuveni prohtevi za slatkišima mogu biti upravo pokazatelj poremećene ravnoteže mikrobioma. Što raznovrsniji i bogatiji mikrobiom to je manje ovakvih žudnji. Osim što mi kao bića imamo mikrobiom, on postoji i u zemljištu i hrani koja tu ra ste i koju unosimo. To je ta ravnoteža i prirodna veza koju treba da negujemo. Jedemo ne kako bismo zadovoljili svoje želje, već da obnovimo energiju i regene rišemo se. I u tome ima i te kako mnogo uživanja.
Kako se ovakav princip može primeniti na situaciju kada pokušavamo da izađemo iz začaranog kruga viso koprocesuirane i nekvalitetne hrane prepune veštačkih pojačivača ukusa?
Rekla bih nikako. Tu nema druge osim da jednostavno prestanemo da jede
192 oktobar
mo takvu hranu i dozvolimo sebi neko vreme da se naviknemo na prirodne ukuse. Tek tada možemo da primenjujemo ove principe.
Nedavno je tvoj blog napunio 5 godina. Kako se u tom periodu menjao tvoj odnos prema zdravoj, iz balansiranoj biljnoj ishrani i začinima, ali i odnos ljudi sa naših prostora?
Najviše u tome da sam dozvo lila sebi da se ne svrstam stro go ni u jednu kategoriju ili da se identifikujem sa određenim načinom ishrane. Moja ishrana danas nije strogo ajurvedska, više se vodim nekim opštim principima i koristim je po potrebi. Od svih kuhinja kroz koje sam prošla i sa kojima sam se upoznala uzela sam ono što mi odgovara. Kada sam počinja la kod nas su veganska i biljna kuhinja bile egzotika, a ja jedini blog sa takvim receptima ovde. Danas ih je mnogo i to posebno mladih ljudi, i to je sjajno.
Koji je tvoj omiljeni dnevni ritual?
Trudim se da jutro započnem uz zahval nost na tom još jednom danu i ovom čudu zvanom život koje često uzimamo zdravo za gotovo. Inače nisam osoba od rituala.
193
Da li se to što nisi "osoba od rituala" odnosi i na kuhinju, ili u njoj važe neka druga pravila i dnevne rutine?
Ne znam da li imam ritual u kuhinji. Vo lim da čistim svoju kuhinju. I volim da kuvam u tišini. Eventualno uz neki do bar podkast.
Koje su to sezonske namirnice koje će igrati glavnu ulogu u tvojoj kuhinji ove jeseni?
Bundeva, nar, kesten, prokelj, krompir, praziluk, pečena paprika, sve tipično je senje namirnice koje greju i jela iz rerne kojih se baš uželim kako stigne jesen. Tu su obavezno žalfija, ruzmarin, beli luk, cimet, karanfilić.
Na svom Instagram profilu pišeš o doshama i tome kako da prepoznamo koja je naša dosha ili pre kombinacija nekoliko njih. Možemo li reći da su ove podele uvremenjene i prilagođene za ljude sa našeg podneblja?
Teorija da je sve satkano od osnovnih prirodnih elemenata i energija koje proističu iz njihovog odnosa nije nova a ni karakteristična za neko posebno pod
ručje. Tako su doše arhetipi, oličenje prirodnih sila u nama i u tom smislu su veoma univerzalne. Postoje specifično sti vezane za podneblje u vidu određenih namirnica, biljaka, načina života, ali generalno ajurvedski principi su prilično univerzalni: sezonske lokalne namirnice, sveže pripremljena hrana koju jedemo potpuno svesni da u sebe unosimo delić svoje životne sredine, samo ovo otvara potpuno nov nivo svesti o ishrani, eko logiji, zdravlju. Nekada kada hrane nije bilo u ovakvom izobilju ta je svest bila prirodna, ne samo za čoveka u Indiji.
Ajurveda u svojoj suštini predstavlja smernicu za život u skladu sa prirodom, mudrost življenja koju je čovek vekovi ma živeo, posmatrao i sistematizovao u ovu jedinstvenu oblast koja je šira od medicine ili kulinarstva. Zato se i zove mudrost ili nauka o životu.
Podeli sa našim čitaocima trenutno omiljeni recept od sezonskih namir nica. Ovo je divan recept za sladokusce, sa testom od slatkog krompira i kikiriki putera, od kojeg osim mafina možete da napravite i vafle, palačinke ili kolač.
194 oktobar
Sastojci:
• 1 slatki krompir srednje veličine, skuvan i dobro oceđen
• 2.5 kašike kikiriki putera
• 3 kašike kokosovog šećera
• 2 kašike lana i 1 kašika psilijuma razmućene u oko 80ml vode
• 2 kašičice jabukovog sirćeta
• 300-350ml pirinčanog mleka
• 200g brašna od heljde
• 60g brašna od spelte (za bezglutensku verziju stavite heljdino u celoj količini)
• 1 ravna kašičica sode bikarbone
• na vrh kašičice soli
• šaka seckanih oraha
• 50 – 80g crne čokolade ili čokoladnih kapljica
Priprema:
Pomešajte lan i psilijum sa vodom i ostavite sa strane da počne da se steže. Rernu uključite na 180°C i spremi te pleh. Slatki krompir ispasirajte pa umešajte kikiriki puter, šećer, smesu lana i psilijuma, sirće da dobijete prilič no homogenu smesu. Ovu smesu ra zredite postepenim dodavanjem oko 250ml pirinčanog mleka, ostatak mleka sačuvajte za kasnije. U drugoj posudi pomešajte sve suve sastojke: brašna, sodu bikarbonu i so. Uz mešanje dodaj te postepeno suve sastojke u mokrim kao i ostatak mleka, da dobijete gušću žitku smesu koja se gusto sliva sa kaši ke. Smesu ostavite sa strane da odmori bar 5 min. Za to vreme iseckajte orahe i čokoladu i umešajte u smesu. Napunite korpice za mafine i računajte da će smesa pečenjem narasti, ubacite u rernu i ispecite.
195
196 oktobar
Na tvom profilu možemo između ostalog pratiti serije razgovora pod nazivom Sa joga prostirke i Priče iz kuhinje. Kakav koncept rubrika je u pitanju i ko su gosti sa kojima razgovaraš?
To su ljudi koji me inspirišu, čiji rad cenim, od kojih može da se uči i koji imaju šta da ispričaju. Joga i kuhinja su mnogo više od onoga kako nam na prvi pogled izgleda, a posebno na Instagramu. To su pre svega univerzalna ljudska iskustva sa kojima možemo da se povežemo, i praktična znanja koja možemo da primenimo svako na svoj život.
Tvoje preporuke za knjige/blogove/njuzletere/emisije koje redovno pratiš i u kojima uživaš.
Podkast koji pratim već pet godina je The Rich Roll podkast, mislim da je to jedini podkast kojem sam potpuno verna. Inače s vremena na vreme oči stim svoju listu podkasta i zamenim potpuno novim. Od ove godine tu je i podkast mog učitelja Clinical Corner with Leslie Kaminoff.
Kada sam počinjala sa biljnom ishra nom mnogo mi je pomogao The Happy Pear jutjub kanal, i danas volim da se vratim njihovim receptima i optimizmu koji unose u kuhinju.
Za kraj, koji je tvoj savet čitaocima kako da usklade ishranu sa potreba ma svog organizma, periodom života i godišnjim dobom?
Negujte veze sa svojim telom i praktikujte discipline koje regulišu nervni sistem, ovo će vam pomoći da se oslo bodite naučenih obrazaca. Tada može mo da postanemo radoznali za sve što se dešava unutar i oko nas, da želimo hranu koja je dobra za nas i jedemo svesni svakog zalogaja. Prihvatamo da nismo mi preko puta prirode već deo te veće slike, kako kaže ajurveda, sve ono što nas okružuje u nekom trenut ku postaje deo nas samih, kroz hranu, vodu, vazduh. Tako negujući sebe iznu tra negujemo prirodu spolja.
Joga disanja Food photography & styling
197
198 oktobar
199
Zdravlje Intervju: Ljiljana Kostić @liliana_k_story Fotografije: Mali Iv
Psihoterapeutkinja Dunja Vesić, mnogima je poznata kao prva koja je za počela popularnu stranicu o mental nom zdravlju i važnosti psihoterapije (@psihoterapija.dunja.vesic). Dunja je diplomirala na Fakultetu političkih na uka Univerziteta u Beogradu, na smeru socijalnog rada i politike. U isto vreme je završila i četvorogodišnju edukaciju iz Geštalt psihoterapije. Zvanje Ma ster Geštalt psihoterapeut stekla je na Master programu iz Geštalt terapije na Malti. Trenutno je na specijalističkom programu „Geštalt terapija i fenome nološki pristup u radu sa psihopato logijom i kliničkom praksom” na Institutu za Geštalt psihoterapiju u Torinu. Gaji ljubav prema filozofiji i muzici, a osim što nam nudi kvalitetan sadržaj na svom Instagram nalogu, ona orga nizuje brojne grupne programe, radio nice i seminare, a autorka je i podkasta „Priče o svesnosti, procesu promene i kreiranju zdrave unutrašnje podrške“. Sa Dunjom smo razgovarali o mentalnom zdravlju, terapiji ali i mnogobrojnim problemima sa kojim se susreće mo u današnjem svetu.
Koliko je teško biti mlad terapeut? Koliko je teško biti terapeut? A biti terapeut u Srbiji? Znaš kako, vreme radi za mene, pa sad ima i mlađih (smeh). Nije bilo lako na početku, kad sam počela da radim sa prvim klijentima. To je bilo pre nekih 8 godina. Mlada i plava, nije mi baš išlo u prilog. Ali moram da priznam da sam imala dosta dobru podršku mojih učitelja i mentora. Oni su verovali u mene, u to da mogu da sednem ispred klijen ta, i iskreno mogla sam da se oslonim na njih i da i ja verujem u svoje zna nje. I onda, znaš kako to ide, kad ti ne sumnjaš (ili baš ne dominantno), onda i drugi osećaju stabilnost. I manje primećuju godine, plavu kosu...
Najteže mi je da odgovorim na pitanje koliko je teško biti terapeut uopšte, s obzirom na to da mislim da bi meni sva ki drugi posao bio teži od tog. Ja stvar no volim psihoterapiju. Ta transforma cija, magija koja se desi u određenim trenucima, lako preklopi onaj teži deo
201
posla. A zaista moraš da misliš na milion stvari tokom procesa. Da budeš prisutan, kognitivno i emocionalno, pratiš svaki detalj, promene kod klijenta, ali i kod sebe, i u svakom trenutku pra tiš i potencijalna etička pitanja koja se mogu javiti. Sve dok imaš dobru grani cu u ulozi terapeuta, nemaš problem. Kad granica nije dobro postavljenja, onda može da bude dosta teško. Ali to je deo učenja psihoterapije i ulaženja u psihoterapijsku ulogu. Ja u svojoj „fo telji” imam čitav arsenal instrumenata koji podržavaju moju granicu i omo gućavaju mi da radim sa veoma teškim temama i procesima. A kada je Srbija u pitanju, osnovni problem je što još uvek čekamo Zakon o psihoterapiji, ali Savez društva psihoterapeuta dosta radi na regulisanju ovog polja. Osim toga, naravno, uvek postoje predrasude u vezi sa psihoterapijom, ali moram da budem iskrena, ja ne srećem te ljude. Verovatno zbog činjenice da se time ba vim, i da su ljudi koji dolaze uglavnom prevazišli te dileme. Tako možemo reći da su oni koji dolaze na mnogo višem
nivou svesti. Znaš kako se kaže, ljudi dolaze na terapiju zbog onih koji misle da im nije potrebna. Paradoks. Čak i privatno, svi koje srećem kao da žele da se pohvale da su i oni išli nekad na terapiju i da stalno ljude iz svog okru ženja podržavaju da i oni krenu. E sad, ako pogledamo taj kontekst i moju ulo gu, možda ja i nisam dobar sagovornik. Možda nemam realnu sliku.
Koji su po tvom mišljenju najčešći problemi mladih generacija?
Teško je generalizovati, jer svaki te rapeut ima određenu nišu. Svesno ili nesvesno sklonost terapeuta ka nekoj temi, dosta određuje polje u kom se neki ljudi opredeljuju baš za tog terapeuta. Tako da ja mogu imati pretpostavku na osnovu moje niše. Uvek moramo imati na umu kontekst. Ono što je moj zaključak iz rada sa klijentima i onih koji mi pišu na društvenim mrežama je da postoji visok nivo toksičnog stida, ne sigurnosti, sumnje u sebe, i vrlo malo zdrave podrške. Puno je takmičenja, i
čini mi se kao da svi žele da preskoče početak, svi hoće da budu eksperti sada i odmah, da imaju novac, i slavu ako je moguće (bar ovu fiktivnu preko mreža). E onda kad to ne mogu da po stignu, javlja se anksioznost i još dublja sumnja u svoju vrednost.
Treba biti svestan vremena u kom živimo. Svet se ubrzano menja iz dana u dan, mladi ljudi su izgubljeni, ne znaju na šta (ili na koga) da se oslone. Ima ju sve više odgovornosti, a sve manje mesta gde mogu da se „nahrane”, i na pune baterije. Nadolazeća ekonomska kriza i zveckanje nuklearnim oružjem svakako ne pomaže mladim ljudima u njihovoj želji da održe fokus i izgrade svoju budućnost. Sve je to deo šireg konteksta u kom živimo i koji pothra njuje anksioznost. Da li misliš da su društvene mreže po jačale anksioznost i usamljenost ili da nas pak zbližavaju?
Vrlo dobro pitanje. Pre nekoliko godi-
na sam na jednom kongresu izložila svoj rad na temu „Egzistencijalna usa mljenost u onlajn svetu - konekcija bez kontakta” i upravo sam o tome govorila. Od tada su se stvari menjale (kao što rekoh iz dana u dan se svet me nja), i danas bih rekla da je bitno kako koristimo društvene mreže i imamo li zdrave granice. Ukoliko ih nemamo, sigurno će nam pojačati anksioznost. Ako društvene mreže posmatramo kao nekakvu kreativnu adaptaciju društva, možemo videti da postoji potreba za
203
načinom komunikacije koji će biti pod ložniji kontroli. Možemo lakše odrediti kako ćemo se predstaviti, i možda lakše stupiti u kontakt. Ako bih se oslonila na neki opšti utisak, mislim da su društvene mreže ipak uticale dosta na smanjenje doživljaja usamljenosti.
Kao neko ko ima veliki broj pratilaca ne društvenim mrežama, da li misliš da one zaista podižu svest o mental nom zdravlju?
Mislim da DA. Iako sad već počinje da bude dosadno, i donosi opasnost da devaluira izuzetno važne teme i ozbilj nu profesiju (što je opasnost svakog ek strema), mislim da su društvene mre že približile ljudima značaj mentalnog zdravlja i približile načine na koje mo žemo postati svesniji i odgovorniji pre ma sebi.
Hej, da ti iskreno kažem, jesu svesniji, ali nisu dovoljno svesni. Znaš, ljudi koji dolaze na terapiju najčešće imaju pro blem, ili sa previše rigidnim granicama (stoga usamljenošću, nemogućnošću da izgrade zdrave odnose jer se kriju iza zidova, jer su nesigurni i verovatno već povređeni) ili sa odsustvom zdravih granica (to su, popularno nazvani „peo ple pleaser-i“, ljudi koji su jako nesigur ni, koji ulaze u toksične veze, pristaju na sve zarad prihvatanja, beže od kon flikta, nemaju svesnost o svojoj vred nosti i zato teško govore NE).
Odakle potiče problem postavljanja granica? Da li nam je teže da kažemo ne bliskim ljudima ili strancima?
Tvoj novi program „Nauči da postaviš granice” će se fokusirati na otkrivanje sopstvenih granica i kako da prakti kujemo postavljanje istih. Ovo je sve popularnija tema, i zanima me, da li su ljudi generalno svesni da imaju problem da kažu ne?
oktobar
Problem postavljanja ličnih granica do lazi naravno iz porodice i kulture u kojoj živimo. Nismo mi učeni da se sklonimo od ujaka čiji zagrljaj nam ne prija, nego smo morali da poljubimo ili zagrlimo osobu prema kojoj imamo odbojnost. Šta je to drugo nego probijanje granica detetu?
Postoje ljudi koji su super sa svima „na polju”, pa onda u kući svima sve po spi
204
sku. To se dešava jer su ti ljudi sigurniji u to da ih porodica neće napustiti pa mogu da budu grublji, ili čak jako agre sivni. Naravno da to može biti iluzija, jer čak i porodici može da se smuči takvo ponašanje, i niko ne mora da jede tuđe porcije...A opet postoje oni koji lakše postavljaju granice na poslu ili sa lju dima sa kojima nisu baš bliski jer ih ne zanima šta će oni misliti. Dok imaju za visne emocionalne odnose sa bliskim ljudima i tu se teško zauzimaju za sebe jer se plaše da ne ostanu bez tih ljudi. Kako se taj problem odražava na naše uloge u društvu i da li je po tvom mi-
šljenju povezan sa patnjom žena o kojoj slušamo? (Nasilje u porodici, manje plate, nejednaki uslovi pri zapošljava nju…) Naravno. Upravo ono što sam maločas rekla, ako smo vaspitani da nije lepo da kažemo „ne”, zašto smo iznenađeni što je neko trpeo nasilje od učitelja, velikog autoriteta? Dete odrasta sa sumnjom da njegov doživljaj nije važan - i uči da više veruje drugima. Tako će sutra par tner doći i reći nam da smo mi krivi što je on ljubomoran, jer smo se obukli na određeni način i jer smo pogledali neku osobu na specifičan način koji se njemu nije dopao... Onda mi (iako možda ne znamo ni o kojoj osobi priča jer mi nismo primetili nijed nu osobu ili možda smo slučajno pogledali), počnemo da sumnja mo da smo mi krivi za šamar koji je usledio. Lako preuzimamo krivicu, i kada se stalno klatimo na toj klackalici da li smo mi krivi ili da li ćemo biti krivi i loši ako po stavimo granicu, onda gubimo osećaj za lične granice.
205
Da li zaista žene češće traže pomoć terapeuta i kako možemo da utičemo da muškarci više to čine?
Da, ipak malo više žene (smeh). Iskre no, ne znam da li možemo. Mislim da postoji određeni procenat ljudi koji se budi i koji ima tu potrebu. Ali ja srećem i dosta muškaraca za koje, iskreno rečeno, ne mogu da zamislim da bi ikada imali potrebu za uslugom kao što je psihoterapija. Oni imaju svoje načine filtriranja i psihoterapijski razgovori i uopšte taj način razmišljanja njima nije blizak. Možda, da više razgovaramo sa svojim sinovima i uvažavamo njihova osećanja i naučimo ih da je ok da se priča o tome, bilo bi drugačije. Preno šenje predrasuda najviše ide od očeva „starog kova”, rekla bih. Dešava mi se da se žene žale da ne znaju kako da utiču na muževe koji burno reaguju na emotivne reakcije sinova sa čuvenom rečenicom: „Nemoj da si pi*ica” i sličnim uvredama. Koja je razlika između individualne terapije i grupnih programa, i kako da znamo šta je dobar izbor za nas?
Pre svega, moram da kažem da sam čula da neke grupne programe predstavljaju kao grupnu psihoterapiju, pa je važno da se dobro raspitate da li je u pitanju grupni edukativni program ili grupna psihoterapija. To nije isto. Gru pna psihoterapija se fokusira na proce se u grupi između članova, na osnovu kojih oni najviše saznaju o sebi i rade na svojim temama. Ako je to grupa podrške, onda postoji određena tema, u skladu potrebom članova. A koučing i edukacija su nešto drugo. U poslednje vreme mi je nekoliko ljudi to pomešalo, pa moram da naglasim razliku. Eduka tivni programi su važni i za sve one koji idu na individualnu (ili grupnu) terapiju, zato što sate i sate teorije i primera, ne mogu da dobiju tokom 50 minuta psihoterapije. To vreme je posvećeno onome što donosi klijent i osvešćivanju njegovih ličnih emotivnih ili kognitivnih procesa. To radimo uglavnom kroz sa držaje koje oni donose i kroz praćenje psihoterapijskog odnosa koji je tako đe važan deo psihoterapije. I tu nema mnogo mesta za teoriju.
206 oktobar
Tokom programa postoji koncentrisani sadržaj na određenu temu. Ako znate da je to neka tema koju ste osvestili na svojoj terapiji, onda vam edukacija, teorija uz gomilu primera i vežbi (koje ne mogu da stanu u psihoterapijsku seansu) može biti dodatna podrška u razviju svesnosti. A mogu čak i ubrzati čitav proces.
Šta bi volela da ljudi znaju više o mentalnom zdravlju i terapiji?
Da rad na sebi traje čitav život - ali da to ne znači da non-stop moraju nešto da čitaju na tu temu, vežbaju i osvešćuju. Treba da postoje mirni periodi, kada nesvesno procesuiramo nešto kroz šta smo prošli. Svako treba da pronađe svoje rituale, način bavljenja sobom, na dnevnom nivou. I to može biti od 5 minuta do 1h. Sve zavisi. Vremenom to postaje automatizovano i više nije tema pregovaranja da li ćemo odabrati da ceo dan budemo u vakuumu posla, da li ćemo imati vremena za sebe, makar nekoliko minuta u tišini, gde ćemo
sagledati gde smo, kako smo, gde ćemo pokušati da čujemo sebe i proveriti da li smo na putu na kom želimo da bu demo.
Kako je rekao Steve Jobs u jednom od svojih najpoznatijih govora, „Svako ju tro godinama pogledam sebe u ogleda lo i zapitam se: kada bi ovo bio poslednji dan mog života, da li bih bio miran, srećan? Da li je to to? Ako osetim neko liko dana za redom da nisam ok s tim, shvatim da moram nešto da menjam." Eto, ukratko, ne žurite, ne preterujte, ne silite se kada je u pitanju rad na sebi. Ali slušajte sebe, omogućite sebi svaki dan par minuta da zastanete i budete svesni. Potrudite se zaista da budete dobar prijatelj sebi!
Intervju:
Muzika
Sara
Savčić
@sara_savcic Fotografije:
Antek Olesik, Edgar De La Garza, International Conser vatory Week Festiva
Ovog oktobra nam u goste dolazi mul titalentovana umetnica, žena brojnih zanimanja, perkusionistkinja, kompo zitorka, izvođačica, docentkinja na Uni verzitetu u Teksasu, producentkinja po dkasta Percussion i zanimljivo je reći, prva žena sa doktoratom iz udaraljki iz Srbije, Ksenija Komljenović. Za Plezir nam je govorila o tome kako ju je slo venska boginja proleća inspirisala da u vreme pandemije otpočne saradnju sa svojom sestrom po duhu, Lianom, iz koje je proistekao album The Rite of Spring, stvoren oko ideje slovenskog paganskog rituala prizivanja proleća.
Informacija koja nam je stigla nepo sredno pred izlazak novog broja je da se Vesna Duo našao u trci za ovogodišnji Gremi, te mislim da je uz sve navedeno, sasvim dovoljno razloga da nastavite čitanje našeg razgovora i saznate više o putu umetnice kojoj je muzika utkana u svaku ćeliju.
Draga Ksenija, čitajući tvoju impresivnu biografiju pravi je izazov ukratko te predstaviti, zato ću tebe zamoliti da se ukratko predstaviš našim čita ocima.
Hvala na žurnalističkom gostoprimstvu i lepim rečima, Saro. (smeh) Dakle, odrasla sam u Beogradu pohađajući tri odseka Muzičke škole „Stanković” (uda raljke, klavir i muzička teorija) a kasnije i dva odseka Fakulteta muzičke umet nosti (osnovne studije iz kompozicije i udaraljki). Od 14. godine sam cele dane provodila van kuće zbog vežbanja, proba i koncerata. Ako nisam bila u školi ili sama stvarala muziku, uživala sam u živopisnoj umetničkoj sceni koja se nudila na Kolarcu, festivalima, u džez klubovima, na pop i rok svirkama. Uda raljke su mi otvorile mnoga vrata i ima la sam pregršt prilika da sviram: od na stupanja u orkestrima, pozorištima, do dramlajna… Čak sam i jedan dan provela u goth bendu (i vrlo brzo shvatila da ću taj posao ostaviti onima koji ga bolje rade).
209
A onda su 2010. godine sledeća pitanja došla do tačke usijanja: „Da li imam šta da ponudim u drugačijem kontekstu? Da li sam lokalno uspešna samo zato što je izbor ljudi ograničen? Da li ću naći kreativno ispunjenje izvan zone komfo ra?” Želela sam odgovore. Počela sam da živim kao loptica skočica i od tada sam se šest puta selila između Severne Amerike, Evrope i Azije. Moja muzika je postala moja krila i moj pasoš, pružajući mi iskustva koja ne bih mogla imati drugačije. Pre dvanaest godina sam osvojila punu USAID-ovu stipendiju da u Ameri ci budem student razmene na godinu dana. Iskustvo me je oduševilo i rešila sam da tamo nastavim školovanje.
Na početku sam živela u blizini Čikaga, gde sam završila master studije iz udaraljki na Državnom univerzitetu Ilinois (Illinois State University). Zatim sam se preselila u Majami na doktorske i post doktorske studije iz udaraljki na Frost školi muzike (Frost School of Music Uni versity of Miami). Usput sam sarađiva la sa predivnim ljudima iz celog sveta, išla na takmičenja, studirala filmsku muziku, bavila se podizanjem novca za orkestar u Majamiju, bila stažista pri
odeljenju za marketing i komunikacije u svojoj školu, pisala doktorsku tezu, itd. Sve me je zanimalo u vezi sa muzi kom i tako sam se i ponašala. Iako sam tokom sedam godina pohađanja škole u inostranstvu imala pune stipendije i time bila rasterećena troškova studi ranja, uz to sam radila kao asistent na univerzitetima i osvajala dodatne nov čane stipendije da bih mogla živeti. Po sle Majamija sam radila u Hongkongu godinu dana kao predavač, a sada sam u Teksasu već tri godine u ulozi docenta na Texas A&M University-Corpus Christi. I - ta da! - trenutno mi je ovaj grad na obali Meksičkog zaliva baza.
Pionirka si toliko toga! Kako je bilo ko račati putanjama kojima niko ranije nije išao? Šta ti je bio najveći izazov do sada?
Put je bio veoma uzbudljiv (uglavnom u vrlo pozitivnom smislu)! I dalje nala zim da je rebus da sam prva žena iz Sr bije sa doktoratom iz udaraljki. Mislim da ovakve situacije „stvaranja pionira” govore više o društvu u kome je pionir nego o samom pioniru.
210 oktobar
Udaljenost od ljudi je najveći izazov. Stalna selidba je divan način da se upo znaju razne zajednice/kulture i da se ceo svet intenzivnije voli. Žrtva tokom selidbe je prethodno stvoren udoban život koji se ostavlja u prošlosti. Ovakva vrsta karijere je pomalo nalik lansira nju rakete: da bi se postigle određene visine, raketa mora da se oprosti od dela sebe – da se otarasi kanistera sa gorivom koji je bio ključni deo početka njenog puta. Možda to zvuči previše intelektualizovano, ali samo iskustvo daljine je bolno.
Neposredan povod za naš razgovor je tvoj prvi album koji si nedavno izdala. Kako si se odlučila za ovako veliki korak i kako je došlo do nastanka Vesna Dua? Naš debitantski album, Vesna Duo Presents: The Rite of Spring je proizvod pandemije. Liana Pailodze Heron (moja sjajna klaviristkinja iz Gruzije koja živi u Njujorku) i ja smo imale zakazan nastup sa prijateljima u Karnegi holu u aprilu 2020. godine. Naravno, sve se zatvorilo, otkazalo, i preplavila nas je tuga za neostvarenim projektom.
211
foto: Antek Olesik Liana Pailodze Heron (klaviristkinja Vesna Dua)
foto: Antek Olesik
Na sreću, Liana i ja smo sestre duhom - po dobitku loših vesti o Karnegi holu smo se čule telefonom i rešile da nećemo očajavati nego da ćemo uložiti duge, strahom ispunjene dane u ogroman projekat za koji inače ne bismo imale vremena. Stvarnost je bila nemoguća za izdržati, ali u našoj srži nema mesta sedenju i čekanju da se stvari reše i ži vot nastavio. Kako kaže izreka: „Nikada ne treba protraćiti dobru krizu” – tako smo se postarale da se fokusiramo na kreativnost umesto na paniku.
Tri nedelje posle našeg telefonskog razgovora o ideji aranžmana, završila sam prvu verziju legendarnog Posveće nja proleća Igora Stravinskog za marim bu i klavir. Liana i ja smo svakodnevno razgovarale o detaljima, oblikovale aranžman i vežbale odvojeno dok nismo mogle da se sretnemo. Odlučile smo da delo izvedemo napamet (na šta mnogo ljudi kaže da smo lude jer je delo izuzetno kompleksno i profe sionalni muzičari mogu da se izgube i sa notama ispred sebe). Svirale smo svetsku premijeru aranžmana u Teksasu i shvatile da je ovaj ludi projekat bio žurka na bini i za nas i za publiku.
Postalo nam je jasno da je ovo više od jednokratnog projekta. Nazvale smo se Vesna Duo (prema boginji Vesni iz Slo venske mitologije), snimile delo, izdale album, svirale dve promocije na Menhetnu i izazvale talas reakcija iz celog sveta. Čak je i Wall Street Journal pisao o albumu! Sada se pripremamo za tur neju po Americi.
Pored toga što si muzički izvođač i kompozitor, radiš kao predavač na fakultetu, a sama si producirala i aranžirala sopstveni album. Koja ti je od svih ovih uloga trenutno najbliža srcu?
Najbliže srcu mi je šta god tog minuta radim. Moj cilj je da upoznam muziku i njeno funkcionisanje u društvu iz što više uglova. Sve uloge koje preuzimam utiču na moj razvoj. Bolji sam kompozitor jer sam aranžer, bolji sam aranžer jer sam izvođač, bolji sam izvođač jer sam predavač, itd. Želim da živim što više varijanti karijera i nadam se da kroz taj proces postajem informisanija, empatičnija, fokusiranija umetnica, kao i bolja saradnica. Neke uloge su sezon ske (produciranje albuma, na primer). Druge su stalne (sviranje, vođenje an-
212 oktobar
sambala). Treće radim nekoliko puta mesečno (produciram i vodim podkast sa kolegama). Trenutno sam, sem predavanja i izvođenja, okupirana organizacijom takmičenja iz udaraljki u Tek sasu. Sve češće se bavim organizacijom događaja jer mi je stalo da drugima (pr venstveno studentima) pružim prilike za rast i razvoj. U novembru ćemo Lia na i ja svirati na Percussive Arts Society, internacionalnoj konvenciji u Indijanapolisu, što mi je bio san otkako sam bila tinejdžer. Moje prvo veliko delo i porudžbina za duvački orkestar, Slavdom, će imati premijeru i snimanje sledećeg meseca u Arkanzasu. Ja ću čak i pevati na snimanju. Trend je da spisak ciljeva nekontrolisano raste!
Kao neko ko nije birao da ide ustaljenim, sigurnim i konvencionalnim putem, koliko je bilo teško istrajati i ko su ljudi koji ti pružaju podršku i motivišu?
Nije bitno šta je teško. Bitno je šta je vredno rada, pažnje i šta poboljšava kvalitet života ljudima. Porodica, prija telji, mentori, drugi umetnici — voljeni ljudi su mi izvor životnog goriva.
foto: Antek Olesik Liana Pailodze Heron (klaviristkinja Vesna Dua)
foto:Courtesy of International Conservatory Week Festiva Dmitrij Nilov i Grigorij Osipov
foto: Edgar De La Garza Pneuma (sa leva na desno: ja, Piter Vajt, Metju Nikols, Dmitrij Nilov, Antek Olesik)
213
Kao neko ko se školovao velikim delom u inostranstvu, kakav osvrt možeš da napraviš u odnosu na svoje obrazovno, ali i umetničko iskustvo u Srbiji?
Srbija je bila sjajno mesto za odrastanje i rano obrazovanje. Moji muzički temelji su bili solidni, ali i metaforička trampo lina da odskočim dalje. Da nisam ima la tako predane profesore koji su me uspešno podučavali, ne bih dobila studentske poslove i stipendije koje jesam. Većina mojih profesora je nesebično posvećivala svoje vreme mojoj genera ciji, nalazeći se sa nama izvan redovne nastave da nas priprema za takmičenja, nastupe, ispite itd. Svesrdno su ulaga li u nas, brinuli o nama kao o mladim ljudima sa snovima i ambicijama. Na tome sam im večno zahvalna. Takođe, izuzetan je umetnički uticaj imalo to što sam mogla videti zvezde iz celog sveta u našim koncertnim salama. Šačica ljudi koja se bavi organizacijom događaja u Beogradu i Srbiji su kuratori specijalnih iskustava i ogromno blago cele zajedni ce. Oni imaju moju duboku zahvalnost. Da se vratimo na album, koliko je dugo trajao proces njegovog nastanka i po-
stoji li neka zanimljiva priča vezana za neku od kompozicija ili snimanja?
Ovaj album je „samo” aranžman Posvećenja proleća , genijalnog baleta Igora Stravinskog stvorenog oko ideje slovenskog paganskog rituala prizivanja proleća. Izabrana devojka mora plesati do iznurenja (čitaj: smrti) da bi se pro leće prizvalo. Čak su i poslednje četiri note koje sviram D-E-A-D (mrtva). Čovek je bio genijalan!
Posvećenje proleća jedno je od mojih omiljenih dela i jedina muzika koju sam plačući svirala na bini kao deo Beograd ske filharmonije pre desetak godina. Samo što sam tada svirala samo gong i bila maleni deo muzike. Onda sam rešila da to nije dovoljno i da ću ceo orkestar svesti na dva instrumenta – marimbu i klavir. Sto ljudi koji sviraju istovremeno su procesom pažljive destilacije smešte ni u dve osobe koje se na kraju izvođe nja osećaju kao ta izabrana devojka koja pleše do iznurenosti!
Postoji gomila priča o delu. Navodno je izazvalo toliko glasnu pobunu na premijeri 1913. godine u Parizu da plesači nisu mogli da čuju muziku na bini od
214 oktobar
buke iz publike. To je jedino delo ži vog kompozitora koje je Volt Dizni iza brao za svoju nadaleko čuvenu Fantaziju. Problem je nastao kada je izabrao dinosauruse kao objekat animacije i iseckao delo kako je hteo (zbog čega je Stravinski imao snažnu reakciju). Delu ne manjkaju kontroverzne priče koje ga prate. Ipak, i bez tih tabloidnih pri ča, kompozicija je dragulj ljudske krea tivnosti koji vas može podsetiti da ste srećni što ste živi da je čujete.
Album je snimljen za jedan dan. Čula sam da to nije dobra ideja i da bi se albumi trebali snimati danima. Kakve veze ima ukoliko imamo grupu iz snova koja radi na tome? Ovaj album je samo
nas četvoro stvorilo: Liana Pailodze Heron (klavir), ja (marimba), Džonatan Červoni (audio inženjer) i Antek Olesik (videograf i vizuelni dizajner).
Podvig jeste bio izazov. Taj dan mi je u magli i rekla bih da su saveti o sporom snimanju albuma bili dobronamerni –ali kao što rekoh, koga briga ukoliko je nešto teško?
Za sledeću godinu je zakazana turneja u Americi, a kada će domaća publika imati priliku da te čuje?
Čim pre - obožavam da sviram kod kuće. Takva publika ne postoji nigde drugde! (smeh)
215
foto: Antek Olesik
Piše: Katarina Đošan @eutanazija8
Jesen nam je ove godine došla ne kako na prepad: ostali smo uskra ćeni za miholjsko ljeto i jesenji po vjetarac, a umjesto toga eto nam provale kiša i poplave zimskih jakni u septembru. Sve planirane šetnjice i izlete, barem ja, morala sam da odložim, a mirne oktobarske šetnjice gradom malo-malo pa se pretvore u skrivanje od nevreme na. Volim ja kišu, istina, ali volim da je uplaniram, da se za nju pripre mim i da se natenane opraštam od ljeta. Ali eto, ove godine bi drugačije i nema mnogo nade da će se situacija do kraja oktobra promije niti. Zbog toga smo se svi zavukli u kuće a u kući uvijek ima nešto da se radi. Kada se ne radi, može malo i da se uživa – ima ponešto dobro u večerima iznenadnog zahlađenja, recimo, kuvano vino sa suvim voćem i cimetom, čokolade sa šljivama, pečene bundeve i dunje, dok u frižideru i dalje stoji pola lubenice od prije neki dan. Osim toga, knji ga za čitanje, filmova za gledanje, rubrika za praćenje, i Instagram za beskrajno inspirisanje. Evo mojih predloga za jesen 2022.
Umetnost
217
Džon Berdžer, kritičar i istoričar umjet nosti, iako čovjek iz (i moje) struke, piše za sve i svakoga. Temeljno, oštro, pro vokativno, a sasvim jasno i tečno. Služ beni glasnik je izdao i njegovu drugu knjigu eseja, „Portreti“, koja je sledeća stvar kojom ću se počastiti. Ukoliko vas zanima istorija umjetnosti kao nauka, i uopšte načini mišljenja o umjetnosti, koji nisu puki pregledi, moja najtoplija preporuka za Berdžerov rad.
Vlati trave, Volt Vitmen, Biblioteka „Reč i Misao“ 1969.
Evo još jedne knjige koju na jesen volim da nosim sa sobom. Ranije, dok se još putovalo, i kampovalo, bila je omiljena knjiga uz kampersku vatru: Vitmenovo kultno djelo stvoreno je za lutanja, upo znavanje sebe, i prirode oko sebe. On je topli zagrljaj za cijelo čovječanstvo, i knjiga ova zauvijek moderna, stihovi vječno važni.
Kao Adam u rano jutro, Iz ložnice izlazim okrepljen snom, Gledaj me gde hodim, slušaj glas moj, priđi, dodirni me, dotakni dlanom svoje ruke telo mi dok prolazim, Ne boj se tela mog.
Predeli, Džon Berdžer, Službeni glasnik 2019.
218 oktobar
Antologija novije nemačke lirike, Nolit 1956.
Ovo je knjiga koju uvijek imam uz sebe, koju čitam u autobusu dok putujem na posao, ili na pauzi da mi se razbistre misli. Pošto njemačku liriku doživlja vam nekako „jesenje“, otuda predlog da i vi svoj primjerak nabavite sada. „Novija“ lirika se odnosi na djela umjetnika do sredine 20. vijeka, malo prije Rilkea i malo nakon Gintera Grasa. Za svaku priliku, magična, sa prekrasnim Nolitovim omotom, koji je umjetničko djelo za sebe.
Nadja a Paris, Eric Rohmer, 1964. U ovom predivnom kratkom filmu Eri ka Romera, koji traje desetak minuta, radi se o mladoj djevojci iz Jugoslavije koja je došla na studije u Pariz. Nađa hoda niz ulice, kamera je prati, druži se sa ljudima, bira knjige, uživa u jednom novom početku. Poetično, a precizno, jasno, dokumentarno. Prelijep film za početak dana – dostupan na Jutjubu!
Dugometražni film Anjes Varde, o vre menu koje mlada, lijepa, poznata žena, provodi čekajući da sazna rezultate na laza za otkriće raka. Još jedan crno-bi jeli francuski film, ali ovog puta, sa tjeskobom koja kao sjena nečujno preleće preko njenih šetnji i razgovora sa drugim ljudima. Film o iščekivanju, nadi, naglim saznanjima, prolaznosti života, i o dva sata koji nikako da prođu.
Cleo from 5 to 7, Agnes Varda, 1962.
220 oktobar
Jedan sasvim drugačiji film, u odnosu na prethodna dva, a isto jesenji. Tople boje, i jedan matori lik koji odluči da na kosilici pređe iz jedne države u drugu (u SAD). Pratimo ga na proputovanju koje znači povratak svojim bližnjima, o povratku osjećaja za druge, o slučaj nim susretima i razgovorima. Za Lin ča, možda najiskrenija, najljudskija, naj „straight“ priča koju je pretočio u film. Tople, tople preporuke.
The Straight story, David Lynch, 1999.
Gatekeeper. Macroblank, 2021. Nedavno sam otkrila Macroblank, čija je muzika u suštini vaporvawe, i odu ševila sam se, jer mi je od svega u tom žanru ovo za klasu bolje. Bukvalno ni sam mogla da naiđem na album koji mi se ne dopada. Gatekeeper album ima najjesenji zvuk, ritmičan, sređen, a dubok. Osim toga, za fanove ovog tipa muzike, obavezan za preslušavanje je i Dungeon of lust, koji sam od ljeta kada sam ih otkrila pa do sada pustila sigur no milion puta.
Evo nečeg od čeg mi srce zatreperi: kada krenu prvi zvuci Gnossienne 1, sjetim se oktobarskog dana u Pragu, prije 7 godina, kada sam sjedila ispod jednog ožutjelog drveta sa slušalicama u ušima, i činilo mi se, mada sada zvuči patetično, kako sam ja taj jedan list koji pada na zemlju, uz prekor Satija. Poslije sam u okolini Praga vidjela konja kako divlje i ljuto skače po polju kao da je sam na svijetu, i isto sam slušala njega, istu stvar, i isto me je potreslo do srži. Najjesenjija muzika na svijetu, muzika pašnjaka koliko i puste jesenje ulice. Najprodornija i pozdravna, umiruća; a onda krene Gnossienne 2 i već smo u kući i pijemo čaj. Zaštićeni smo i srećni.
Gnossienne No. 1, 2, 3. Erik Satie, kraj 19. v.
222 oktobar
Muzika iz filma In a mood for love, režisera Wong Kar-Wai, kompozitora Shigeru Umebayashi, 2000. Ukoliko niste gledali film, obavezno po gledajte, predivan je. Veće su šanse da ste naletjeli na muziku, koja je zaista priča za sebe. Ozbiljna i topla, na trenutke poletna i plesna, ali najviše emotivna, iskrena, prava za uz topao čaj, ili kuvano vino, uz pravu osobu.
Umetnost Intervju: Jelena Gvozden @3oklagijice Ilustracije: Mali čekić – Dejan Marić
Dejan Marić, hiperproduktivni samouki grafički dizajner, poznat i kao Mali če kić, svakodnevno deli svoja zanimljiva umetnička stvaranja na Fejsbuk profi lu, preko kojih asocijativno osvežava sećanje publike na velike ljude i dela. Obeležavajući autentičnim posterima datume kada su pojedina dela nasta la, a njihovi tvorci rođeni ili umrli, slavi ljudsku kreativnost ulažući svoju.
Poznati ste pod pseudonimom Mali čekić, da li iza ovog umetničkog ime na stoji zanimljiva priča o njegovom nastanku? To ime je nosio moj kratkotrajni muzički pokušaj s početka devedesetih, te sam odlučio da ga iskoristim. U nekoj drugoj ravni, čekić mi je kao elementar na alatka sasvim zgodan, jer povlači sa sobom konotacija na pretek – od pne umatičkog do kujundžiskog.
225
U javnosti ste se prvo istakli vašim vektorskim posterima znamentih ličnosti s domaće i svetske scene. Iako su ovi posteri i dalje dostupni za kupovinu, čini mi se da ste sada više fokusirani na svakodnevno stvaralačko igranje i objave po nekoliko minimalističkih tematskih postera na vašem Fejsbuk nalogu, kao omaž slavnim ljudima iz svih sfera života. Za mene su ti posteri neka vrsta modernih rebusa koji vade slike i značenja iz naše memorije. Kako je došlo do pomeranja stila i obogaćivanja koncepta?
Sa portretima sam ušao u svet digital nog crteža pre nekih šest, šest i po go dina, i bili su mi zgodni za zbližavanje sa softverom i načinom rada koji mi je bio prilična nepoznanica. Pažnja koju su izazvali kada sam se odvažio da izađem u javnost s njima preko Fejsbuka prijat no me je iznenadila, pa sam nastavio da radim u tom stilu koji, uzgred, nije nov, podosta ljudi se bavi takvim izra zom. U nekom momentu je došlo do zasićenja, pa sam odlučio da probam da nađem neki svoj autentičan izraz. Sve je to spontano išlo, a dinamika sa
mog medija na kome sam predstavljao rad (Fb) nametnula je tu temu posveta ličnostima, događajima i delima mom svetonazoru bliskih autora, kao i minimalistički pristup, koji mi je uvek bio blizak. Taj proces i dalje traje.
Kažu da je ponekad jedan kadar filma dovoljan da se zaljubimo u ceo film; ja bih to rekla za vaše grafike – čak i kad su u pitanju umetnička dela ili stvaraoci koji mi se ne dopadaju, vaš crtež ih učini prijatnim i bliskim. Ne mogu vas pitati kako vam to uspeva, ali mogu pokušati da zavirim iz zavese stvaranja, te vas upitati: na osnovu čega birate koordinatne tačke preko kojih ćete kasnije skicirati ličnost i delo?
Namera i jeste bila da se dobronamerno predstave ljudi i dela, ne nužno kao kontrapunkt opštoj zluradosti koja do minira, ali što da ne i tako. Koordinate se nametnu iz nataloženih iskustava i doživljaja, potrebno je samo grafički ih svesti. Nekad je lako, nekad ne uspe.
Negujete kulturu sećanja na zanimljiv vizuelan način. Postoji li neki poster
226 oktobar
na koji ste posebno ponosni nakon što ste ga uradili?
Pre bih to nazvao podsećanjem. Zatrpani dnevnopolitičkim i trivijalnim, za boravimo lako dostignuća iz prošlosti. Trudim se da ne bude lamentiranje o tome kako je bilo nekad, nego poku šaj davanja novog viđenja, doživljaja. Verovatno da postoji, ali ne bih sad da izdvajam nešto posebno. A nije ni lako, jer ih ima oko hiljadu i po.
Šta biste još voleli da pokušate u grafičkom dizajnu?
Da nastavim da se bavim time, za po četak. Tempo rada koji sam nametnuo sebi je nešto s čime ponekad ne mogu da se nosim, dolazi do zasićenja i sindroma belog papira (platna, ekrana). Obzirom da sam samouk, neki procesi teško idu i put do rešenja je duži. Bru siti izraz sa nekim drugačijim temama, recimo.
udruženjima ili nešto treće?
Moram vas ispraviti – izložbe su bile uglavnom u ugostiteljskim objektima, s jednim izuzetkom a i to je bilo spojeno s nekim vidom ugostiteljstva. To ne vidim kao nešto loše, jer kako jedan prijatelj reče – svakako više ljudi dođe u kafanu nego u galeriju. Sve što se desi lo na tom planu je bilo po pozivu i nije bilo loših iskustava. I lepa poznanstva su se uspostavila.
Da li ste imali problema sa plagijatorima i šta smatrate najboljim načinom za zaštitu umetničkog dela?
Nemam saznanja o plagiranju, desilo se i meni nekoliko puta da se poklopim sa nečijim radom, ali to više iz neobaveštenosti. Nisam se bavio preterano razmišljanjem o zaštiti, nemam izraženu svest o tome. Mada sam primetio da pojedini koriste moj rad kao opšte dobro.
Imali ste izložbe u nekoliko galerija –koliko je u ovim vremenima izvodljivo dobiti mesto za izlaganje i šta je ključno za ukazivanje te mogućnosti: poznanstva, pripadanje umetničkim
Uz šta se umetnost najbolje slaže?
To je individualno. Kod mene sa dobronamernošću i otvorenošću.
228 oktobar
229
230 oktobar
231
Dejan Marić
Mali čekić
Umetnost Piše: Vladislava Milovanović Milošević @in_love_with_artandfashion
Nije neuobičajeno da veliki umetnici, kreativci, izuzetni umovi osete snažnu potrebu da se istovremeno oprobaju u više oblasti umetničkog stvaralaštva. Neretko, iako ponekad to bude „dočekano na nož”, oni se pokažu zaista sjajnim u svim tim sferama. Nasuprot verovanju da je nemoguće biti dobar u više kreativnih oblasti istovremeno, mnogi znameniti ljudi u istoriji dokaza li su drugačije i da je čoveku svaki vid kreativnosti neophodan kako bi razumeo sebe, razvio saosećanje za druge, shvatio svet oko sebe i vratio se sebi u vremenu teških kriza i izazova. Ne mački pisac, nobelovac, Herman Hese u jednom pismu, upravo na ovu temu, piše: „Slika bi trebalo da dočara kako su bezazlenost prirode, treptaj nekoli
ko boja, u svakom trenutku-čak i usred teškog i problematičnog života-u stanju da uzdignu veru i slobodu u nama.”
Gete, Hese, Henri Miler, Vilijam Blejk, Edgar Alan Po, Šarl Bodler, Đura Jakšić, Zaharije Orfelin i mnogi drugi poznati su nam prevashodno kao pisci, pa je njiho vo slikarsko stvaralaštvo ostalo u senci genijalnih književnih dela. Ipak, nesum njivo svi su oni svoj izraz pronašli u obe ove umetnosti koje su im pomogle ne samo da svoja najdublja osećanja i promišljanja o svetu ostave budućim generacijama, već i da sačuvaju sve ono što je u vremenima u kojima su stvarali, baš kao i danas, često bilo na testu: duh, slo boda, lični i kolektivni identitet i vera.
233
Skoro da ne postoji osoba koja nije čula za neko delo nemačkog pisca, pesnika i filozofa Johana Volfganga Getea. Svi smo u najosetljivijim godinama mogli da se poistovetimo sa mladim Verte rom ili da se prepustimo Faustovoj priči koja je inspirisala mnoga nova književna, ali i filmska i muzička dela. Pored toga što je u istoriji književnosti ostao upamćen kao jedna od najznačajnijih ličnosti nemačke književnosti i evropskog neoklasicizma i romantizma krajem 18. i početkom 19. veka, Gete je bio izuzetno darovit i za slikarstvo. Slikara u sebi, Gete otkriva tokom boravka u Italiji gde biva očaran živopisnim kolo ritom i prirodom. Najčešće je slikao pej zaže, štaviše boje su ga toliko opsedale da je nastavio da se bavi istraživanjem na tu temu, ali ne naučnim, već okom svestranog umetnika. Napisao je ne koliko naučnih dela: „Metamorfoza bi ljaka”, „Putovanje Italijom”, „Posmrtna posla”, ali jednim od svojih najvažnijih dela smatrao je „Učenje o bojama”, koje je nastalo ne samo iz njegove fascinaci je istim, već i kao neka vrsta suprotstavljenosti Njutnovoj teoriji. Međutim, Ge-
teova se teorija uzela u razmatranje tek u XX veku. Iako su se Njutnovi zaključci nesumnjivo pokazali relevantnijim od Geteovih, upravo zbog nenaučnog pristupa, nemački romantičarski pesnik i pisac otvorio je put ka sasvim novom načinu posmatranja boja. Naime, Ge teov fokus bio je na psihološkom i du hovnom dejstvu boja na čoveka. Prvi je uspostavio danas opšte poznatu pode lu na „tople i hladne boje”, pa je tako verovao da svetle hladne boje poput svetloplave i lila stvaraju utisak širine, a u čoveku bude mir i stabilnost, a tople boje poput žute i narandžaste izazivaju vedrinu i čine da se osećamo toplije. Neki delovi „Učenja o bojama” poseb no su zanimljivi, a takav je onaj u kom Gete određene boje pripisuje određe nim nacijama ili određenom uzrastu. U svakom slučaju, činjenica je da je ovaj umetnik za istraživanje podjednako zanimljiv i kao pisac i kao slikar, ali i kao teoretičar koji je dao jedan sasvim novi pogled, danas opšte prihvaćeni pogled, na boje, a naš svet bi bez boja, kao i bez književnosti, bio prazan.
234 oktobar
Francuski pisac Viktor Igo, svima najve rovatnije poznat kao autor čuvenih dela „Jadnici” i „Bogorodičina crkva u Parizu”, bio je podjednako očaran crtanjem, iako nikada nije želeo da se o tome previše govori, kako ta karijera ne bi zasenila nje gov književni rad. Ispočetka samo hobi, crtanje je u njegovom životu ipak dobilo veoma važnu ulogu i postalo njegov naj važniji kreativni izraz u periodu od 1848. do 1851. godine. Radio je samo na papiru manjeg formata, uglavnom koristeći tamnosmeđi ili crni tuš, a kako bi postigao željene efekte na crtežu, neretko je do davao kafu i čađ. Njegovi sačuvani crteži poprilično su „moderni” u svom stilu, a njegove se slike danas smatraju prete čama nadrealizma i apstraktnog ekspre sionizma. Smatra se da je Igo često crtao levom rukom ili bez gledanja u papir kako bi dopro do podsvesnih misli, što je koncept koji je kasnije popularizovao Sigmund Frojd. Igo je svoje crteže delio porodici i prijateljima, najčešće u vidu ilu stracija na razglednicama koje im je slao za vreme svog egzila. Njegovim delima divili su se umetnici kao što su Vinsent Van Gog i Ežen Delakroa koji su smatrali da bi Igo, da je postao likovni umetnik, a ne književnik, zasenio sve likovne umet nike svog veka.
235
Ništa manje poznato ime u svetskoj knji ževnosti, veliki nemački pisac i nobelo vac, Herman Hese, takođe se oprobao u još jednoj umetničkoj grani. Pored značajne književne zaostavštine, roma na „Sidarta”, „Stepski vuk”, „Igra stakle nih perli” i drugih, Hese nam je ostavio i manje poznat, ali bogat slikarski opus. Slikarstvo je otkrio tek krajem četvrte decenije svog života, ali baš u periodu kada je u njemu uspeo da pronađe utehu i utočište. Najpre je ilustrovao svoje zbirke pesama i druge knjige, a osim skica i crteža, Hese je uradio brojne akva rele većih dimenzija. Najčešće je slikao pejzaže ili mrtvu prirodu. Iako je pro lazio kroz veoma težak period, njego ve teme su tek katkad mračne i nespo kojne, ali uglavnom odišu smirenošću i harmonijom jakih, vedrih boja. Poput mnogih svestranih umetnika, ni Hese sebe nije doživljavao kao ozbiljnog slika ra. Slikarstvo je bilo samo njegov beg u jedan potpuno drugačiji svet od onoga kakvom je svedočio i način da zadrži sve ono dobro u sebi. Međutim, iako sebe nije video kao slikara, njegovi akvareli odišu doslednim i jedinstvenim umetničkim izrazom, izuzetnim osećajem za boju i tehniku, ali i neizmernom ljubav lju prema prirodi.
236 oktobar
Nažalost necenjen i nepriznat za života, britanski umetnik Vilijam Blejk, osta vio nam je umetnička dela čiju ćemo vrednost tek otkrivati u narednim godinama i vekovima. Blejk je bio samouk, pa se u slikarstvu obrazovao uglavnom kopirajući renesansne slikare Mikelan đela i Rafaela, dok je u književnosti sle dio engleske renesansne pesnike i sa vremene „predromantike”. U 21. veku njegovo delo doživelo je jednu sasvim drugačiju percepciju. Savremenici su ga opisivali kao „jednostavno ludog”, ali je razvoj tehnologije, nauke, psiho logije, definitivno uticao na to da Blejk tek nakon svoje smrti postane jedan od najznačajnijih engleskih umetnika svih vremena. Izuzetno živopisne vizije iz svojih, kako je sam isticao, „razgovora i susreta sa anđelima” verno je prenosio na slikarsko platno ostavljajući utisak da je sasvim realistično živeo u svetu mašte. Ili, kako je ovaj umetnik govorio: „Mašta nije stanje: to je ljudsko posto janje samo.” Blejkovi savremenici vero vali su da previše živa imaginacija nosi rizik od određenih psihoza misleći da se upravo to ovom umetniku dogodilo. Međutim, ideja da je svo naše iskustvo koje dobijamo na Zemlji, zapravo često proizvod naše imaginacije i da zapravo
237
jeste imaginarno, postala je danas sasvim prihvaćena u psihologiji i kogni tivnoj neurologiji. Blejkova sposobnost da rečima, ali i slikom pristupi delovima svesti koji prevazilaze okvire prosečnog i značaj koji je pridavao tzv. slobodnoj ljubavi i napadima na establišment, po stala je veoma privlačna tokom 60-ih. Stih Blejkove pesme koji glasi: „Ako bi vrata percepcije bila čista, onda bi se čoveku sve ukazalo onakvim kakvo jeste, beskrajno”, inspirisao je Džima Morisona da svoj bend nazove „The Doors”. Vilijam Blejk je verovao da ima ginacija može da se razvija pozivajući ljude da mu se pridruže u „večnosti”.
Srpski prosvetitelj 18. veka, Zaharija Orfelin, iako pre svega poznat po svom književnom radu kao prvi Srbin koji je pisao i objavljivao stihove i osni vač prvog časopisa, „Slavenoserbskog magazina”, bio je takođe izuzetno da rovit crtač, bakrorezac i kaligraf. Njegove bogato opremljene knjige smatraju se istinskim umetničkim delima. Knjiga „Život Petra Velikog” koja se smatra začetkom srpskog istorijskog romana, ilustrovana je portretima i medaljama,
te je tako postala grafičko remek-delo i do danas važi za jednu od najlepše opremljenih srpskih knjiga. „Živopisac, bakrorezac, kaligraf, kartograf, pisac bogoslovskih, školskih, istorijskih i pri godnih knjiga, fizičar, vinogradar, pe snik, izdavač, uvek puki siromah, on je sve to bio nekih trideset godina naše književnosti, koju je gotovo sam neko vreme predstavljao i nosio”, pisao je o Orfelinu, Jovan Skerlić. Početkom XIX veka ubacuju se u srpske štampane knjige Orfelinovi bakrorezi. Na jednom, prikazan je Hristos koji pred Bogom ocem moli za spas grešnika. Bakrorez je isto tako izveden na Orfelinov tipič no slikarski način, dok je sama grupa komponovana u baroknoj, asimetričnoj dijagonali. Nebeska svetlost koja zrači na sve strane vešto je upotrebljena kao konstruktivni element, čineći snažan kontrast sa jedva naglašenim tamnim isečkom zemaljskog pejzaža. Orfelin je u srpskoj grafici bio prvi umetnik koji je svoje listove rezao sa slikarskim oseća njem i crtačkim sposobnostima koje su naročito dolazile do izražaja u manjim kompozicijama.
238 oktobar
239
Jedan od naših najpoznatijih roman tičarskih pesnika, Đura Jakšić , jedin stven je primer umetnika koji se u dve autonomne umetnosti, slikarstvu i književnosti, ostvario na način da se ne može reći u kojoj je umetničkoj sfe ri bio bolji. Njegovo obrazovanje bilo je prevashodno slikarsko. Naime, učio je kod mnogih slikara, između ostalih i kod Konstantina Danila, najvećeg sli kara našeg bidermajera. Živeo je u velikim umetničkim centrima Evrope: u dva navrata u Beču, zatim u Minhenu. Iako svima nama verovatno poznatiji kao darovit pesnik, u sebi je prvenstve no video slikara. Srpski istoričar knji ževnosti, Jovan Deretić, primetio je da između pesama i slika Đure Jakšića po stoje motivske i dublje stilske srodnosti. On tematske sličnosti zapaža između platna „Odmor posle boja” i pesme „Karaula na vučjoj poljani”; između sli ke „Knez Mihailo na odru” i pesme „Na grobu kneza Mihaila”; između istorijske kompozicije „Vojvodina smrt” i poeme „Nevesta Pivljanina Baja”; između por treta „Knez Lazar” i pesme „Noć u Gor njaku”. Smatra se da je u pesmi „Mila” i na najlepšoj slici „Devojka u plavom”, zapravo ista žena. I u poeziji, i u slikar stvu Jakšić je ispoljio svoj bujni pesnički,
lirski temperament. U kritici svog vre mena slovio je za površnog slikara koji je svoju neostvarenost kompenzovao poezijom. Tek moderna likovna kritika Đuru Jakšića prepoznaje kao začetnika našeg modernog slikarstva. Njegove „slabosti” u crtežu gde se ispoljio nedovoljno savladan zanat, višestruko su nadoknađene njegovom temperamentnom koloristikom, smelim, inova tivnim postupcima i utabanim psihološ kim nijansiranjem. Istoričar umetnosti i likovni kritičar Milan Kašanin primećuje da su Jakšićeve slike ponekad „utopljene u teške senke i zgrušanu svetlost” i da „liče na halucinaciju i mutan san”, ali sigurno je da bez takve intenzivne osećajnosti i plahovitog kolorita, ne bi bilo onoga što Jakšića čini izuzetnim sli karom i pretečom modernog srpskog slikarstva. Umetnica čije su slike čista poezija, a poezija slikarska čarolija, je i naša, svet ski slavna umetnica Milena Pavlović Barili . Svoju prvu pesmu napisala je kada je imala tek sedam godina, ali je svoj život ipak odlučila da posveti sli karstvu. Sa samo dvanaest godina završila je Umetničku školu u Beogradu. Zahvaljujući tome što se lažno potpisa-
240 oktobar
241
la kao muškarac i bila jedina naša predstavnica nadrealizma između dva svet ska rata, bila je prva žena koja je pri mljena u klasu slikara Franca fon Štuka na Minhenskoj akademiji. Ceo njen ži vot bio je obojen umetnošću. Muzika je bila porodično nasleđe: majka Dani ca, pijanistkinja i otac Bruno, kompozitor, odmalena su je uveli u čudesni svet tonova, pa je u njenom životu i ova umetnost zauzimala izuzetno važ no mesto. U muzičkim delima, Milena je često pronalazila inspiraciju za svoje slike. Muzika italijanskih kompozitora nadahnjivala ju je tokom stvaranja. Slu šala je i popularne izvođače kao što su Mami Smit, Luj Armstrong, Besi Smit, Beni Gudmen, Bili Holidej i Žozefina Bejker, koju je čak u zanosu igre pred stavila na jednoj svojoj ilustraciji. Iako je savršeno svirala klavir, njen smisao za likovno izražavanje, majka Danica odlučila je da podstiče u pravcu likov
ne umetnosti. U periodu od decembra 1934. do februara 1936. godine objavila je 17 pesama i dva crteža u itali janskom časopisu „Kvadrivio”. Milena je napisala ukupno 60 pesama na če tiri jezika: pored onih na svom mater njem, tj. jednom od svojih maternjih je zika, srpskom, napisala je i 17 pesama na italijanskom, 7 na francuskom i 14 na španskom jeziku. Ovo nam govori o tome da je ova svestrana umetnica poeziju pisala iz unutrašnje potrebe, kako bi prenela svoja osećanja, pa su joj zbog toga zvučnost i kolorit jezika na kojima je pisala bili značajniji od slo ženosti značenja, semantičkih igara ili eksperimenata u jeziku. Pesničke slike u njenim pesmama poput „Spalićemo Mesec”, „U mojoj svesti”, „Na kutku belog oblaka”, spajaju se kao kod simboli sta, ne toliko na osnovu upotrebe reči i logici koliko prema njihovom psihološ kom tonu i ličnim analogijama.
242 oktobar
Mina Karadžić Vukomanović još jedna je od umetnica koje su svoj izraz pro našle u slikarstvu, ali i književnosti. „Pri pomenu njenog imena najpre se pomi sli da je bila samo ćerka poznatog oca. Ipak, ona ima i ličnih zasluga u srpskoj kulturnoj istoriji. Čuvenija kao slikarka ali zauzima s pravom svoje skromno mesto i u našoj istoriji književnosti. Bila je očeva ljubimica, i ne samo očeva, bila je ljubimica svih njegovih prijatelja a poznato je da su se u Vukovoj kući u Beču okupljali najučeniji i najuticajniji ljudi iz tog perioda kao što su Jernej Ko pitar, Branko Radičević, Đura Daničić. Kao svojoj ljubimici otac je zakidao na sebi da bi njoj obezbedio pristojno obrazovanje. Plaćao joj je privatne časove jezika, muzike i slikarstva. Pored ma ternjeg nemačkog jezika, i očevog srp skog, naučila je i francuski, italijanski i engleski, a služila se i ruskim.” (Gorda na Đoković, iz biografije Mine Karadžić). Talenat za slikarstvo i muziku pokaziva
la je još od ranog detinjstva, a otac ju je u tome svesrdno podržavao, te je imala sreću da dobije najkvalitetnije moguće obrazovanje u vreme kada to ženama još uvek nije bilo sasvim dostupno. Već sa petnaest godina posvetila se pisa nju: pisala je poeziju i prevodila naše narodne umotvorine na nemački jezik.
243
Pored Katarine Ivanović i Poleksije Todorović, bila je jedina žena koja je u to vreme stvarala slikarska umetnička dela. Njeno slikarsko nasleđe obuhva ta oko pedeset radova, a reč je uglav nom o portretima u ulju, akvarelima i crtežima kredom. Pored ikona, slikala je uglavnom portrete ljudi koje je svakodnevno susretala. Inspirisao ju je i Marko Kraljević, čiji je portret naslikala u dve verzije. Sačuvana su i dva crte ža njenog oca, Vuka Karadžića. Njena „Devojka sa vinovom lozom” smatra se jednim od najlepših ženskih portreta u srpskom romantizmu. Prema mišlje nju istoričara umetnosti, njene slike su zrenje građanskog bidermajerskog klasicizma. Savremenici su Mini zamerili što kao Vukova naslednica, u čijoj zao stavštini je ostalo puno radova, nije po svetila više pažnje i truda da se spisi iz njenog „Spomenara” srede. Međutim, posle brojnih tragedija i žalosti koje joj
je život doneo, Mina, očigledno, više nije imala snage. Ostao je, međutim, jedan spomenar koji je, kako je sama zapisa la, dobila od nekog očevog prijatelja na Badnji dan. Ovo „hranilište” njene inti me svojevrsni je, zapravo, deo Minine biografije. U njemu su ne samo njeni zapisi, već i reči brojnih njenih i očevih prijatelja. U ovaj spomenar je i Branko Radičević zabeležio svoju poznatu pesmu „Pevam danju, pevam noću”, pesmu posvećenu upravo Mini Karadžić.
Ovo su naravno samo neki od brojnih svetskih i domaćih autora koji su svo jim primerom pokazali da kreativnost ne poznaje granice i koji nas inspirišu da dalje otkrivamo njihove impozantne stvaralačke biografije, ali i da se ohrabrimo ukoliko smo zainteresovani za više grana umetnosti istovremeno.
244 oktobar
245
Kolumna
Piše: Ljiljana Kostić @liliana_k_story
Prošle godine sam, u jednoj od svojih objava na Instagramu pisala o tome kako žene i dalje nisu slobodne, nema ju jednaka prava i koliko je neophodno da naša generacija nastavi da se bori protiv kovertnog patrijarhata. Tada mi je stigla poruka od jednog pratioca koja je glasila: „Dobile ste pravo glasa, dobile ste pravo da radite, dobile ste pravo da se ponašate kako želite, ne razumem, šta više kukate? Žene su same krive jer jedna drugoj ne pomažu nego su ljubo morne i samo gledaju kako će drugoj da podmetnu.“
Ne znam da li je potrebno da kažem da me je ova poruka uznemirila na više nivoa. Ali, više od svega, sintagma „dobile ste pravo“ nije mogla da mi izađe iz glave.
Dobile ste pravo. Ako smo nešto dobile, neko je to morao da nam da, zar ne? I ako nam neko nešto daje, jasno je da vrlo lako može i da nam oduzme isto. U ovome se verovatno i krije odgovor
na pitanje zašto i dalje „kukamo“. Ženska sloboda je uslovna, i nikad nam nije potpuno pripadala. Sama činjenica da danas, grupa ljudi, od kojih je preko devedeset posto muš kog pola, može da sedne i donese od luku o tome šta žena sme a šta ne sme da uradi sa svojim telom, je dovoljna da se žene konstantno osećaju ugroženo. Odmah se postavlja pitanje, šta još na sledećem sastanku možete da nam oduzmete? I odakle je uopšte po tekla ova ideja da muškarac ima pravo da odlučuje o našim životima i da nam daje bilo kakvo pravo? Kada je muška rac odlučio da treba da kontroliše ženu?
To me je navelo da počnem da istražujem istoriju ženskog statusa u društvu i kako je sve počelo. Godine istraživanja dugačke i komplikovane istorije ću da pokušam da sažmem i pojednostavim, tako da svako ko nema vremena da čita dugačke tekstove i istraživanja, može jasno da shvati šta se desilo.
247
Kada se osvrnemo na istoriju žena, bitno je naglasiti da je jako teško generalizovati. Uvek su postojale države, društva i porodice koje su se ponaša le drugačije od onoga što je tada bilo norma, ali iz toga zaključujemo i da su ti slučajevi bili retki. Takođe, kada go vorimo o istoriji ženskih prava u svetu, moramo da uzmemo u obzir rasu, klasu, religiju i druge bitne faktore. Baš zbog ovih podela, ženama je bilo teško da se solidarišu i naprave svoju grupu. Pojam žena je širok, jer ona nikad nije bila samo žena nego je uvek pripadala nekoj drugoj grupi sa kojom je morala da solidariše.
Ja ću se baš zbog toga dalje više osvrtati na istoriju žena u Evropi i Americi, kao i na istoriju našeg naroda, jer nam je ona najbliskija. Ako bacimo pogled na dale ku prošlost, pozicija žene u društvu nije zavisila od njenog pola. Ljudi su nekada živeli u zajednicama, plemenima ili ko munama, i tada se nisu delili na žene i
muškarce u smislu u kome se danas delimo. Postojale su naravno uloge u društvu, ali one nisu zavisile od pola. Ko je bio dovoljno fizički sposoban da lovi i da radi na zemlji, taj je dobijao tu ulogu, a fizič ki slabiji su radili poslove koji su bili ma nje fizički zahtevni, na primer, grnčariju, krojenje, kuvanje i slično. Brojne studije su pokazale da su žene tada bile i fizički jače, jer ih je rad, logično, ojačavao. Žene su i tada imale ulogu da rađaju decu, ali to nikad nije uticalo na njihovu poziciju u društvu. Šta više, zbog misterije rađanja, u mnogim plemenima žena se smatrala svetinjom i imala je veću vrednost nego muškarac. Poligamija je bila česta i do zvoljena, i niko nije bio ničije vlasništvo. Kada nastaje problem? Jednostavno, otkrićem gvožđa, bakra, metala i pravljenjem mašina za obradu zemljišta. Tada prvi put postaje jasno da postoji razlika između žena i muškaraca. Sa strane ana tomije, muškarci su telesno jači od žena i samim tim sposobniji da obrađuju ze mlju uz pomoć mašina. Naravno, opet,
248 oktobar
ovo je sve zavisilo od žene i muškarca, ali i u slučajevima kada je žena bila dovoljno fizički jaka da radi i parira muškarcu, biologija je ponovo bila protiv nje. Zbog nedostatka edukacije i upotrebe kontracepcije, trudnoća, ali i menstrua cija i ovulacija i simptomi koji ih prate, su često sprečavali žene da rade fizičke poslove rame uz rame sa muškarcima. U ovim trenucima istorije nije moralo mnogo toga da se promeni, da muškarci nisu to želeli.
da se poseduju i žene, ili želja da zemlja pripadne sinu i ostane u porodici, ostavlja se dosta prostora za tumačenje. Činjenica je da nije bilo potrebe da se ženama nametnu nova pravila, ali kako drugačije da se kontroliše ljudsko biće?
Međutim, sa obrađivanjem zemlje, poče la je i želja za posedovanjem. Muškarci su počeli da prisvajaju zemlju koju obra de za sebe. Da li je ta nova moć koju su osetili posedovanjem bila uzrok potrebe
Sa novim posedima zemlje, pojavljuju se i granice, brakovi, nove uloge i novi zako ni, ili ukratko-novo društvo. Svrha žene postaje da rodi naslednike kojima će da pripadne zemlja koju je otac stekao. Naravno, da bi se izvršila ovakva kontrola nad ženom, menja se i način vaspitava nja i razmišljanja devojčica. Svi znamo da nema velikih razlika u ponašanju dečaka i devojčica kada su mali. I jedni i drugi su radoznali, istražuju svet oko sebe, jure se,
249
penju na drveće, igraju, tuku, padaju, pla ču... Društvo nam nameće šta će se dalje desiti. U određenim godinama, devojčica prelazi u ruke društva, koje umesto da je uči o istoriji, jezicima, ekonomiji i dalje im razvija fizičke sposobnosti, stavlja devojčicu u suknje i uči je kako da bude poslušna i privuče pažnju muškaraca da bi se što bolje udala. Naravno, nije im bilo dozvoljeno da rade, da bi morale da budu finansijski zavisne i samim tim lako kontrolisane. Dečaci se od malena uče kako je njihova svrha da postanu i postignu nešto veliko, a devojčice su naučene da je cilj da postanu dobre supruge i maj ke. Ženama je obrazovanje ograničeno kao i sva ostala prava. Ona treba da bude dama, tiha, poslušna i odana svom mužu. Žensko telo je muškarcima misterija, pa se samim tim o njemu ne priča i uče nas da se stidimo svih prirodnih i normalnih reakcija naših tela. Pojava novih religija u tom periodu pomaže da muškarci ojača ju svoj status, opravdavajući svoju ulogu i ulogu žena tekstovima iz svetih spisa.
Kako su mašine i tehnologija napredo vali i razvijali se, pa fizička snaga nije bila neophodna za rad, bilo bi logično da je ovakva podela uloga na osnovu pola prestala. Međutim, stoleća ugnjetavanja, ubeđenja da žena nema mesto u društvu, da je njena uloga da bude dobra žena po definiciji muškarca, odrazila se i na ženska uverenja. Kada emancipacija i obrazovanje nisu dozvoljeni, za ugnjeta vane grupe je očekivano da ne urade ni šta i da se ne bune, jer ne znaju za bolje. Uvek su, naravno, postojale žene koje su se odupirale patrijarhatu i ugnjetavanju, ali je njihov broj bio mali, a put je bio jako težak. Takođe, istorija koju su pisali muš karci, društvene vrednosti koje su vladale i pomenuta politika su odgovarali muš karcima, pa zašto bi oni menjali ono što im ide u prilog, posebno ako od njih ta promena zavisi? Zbog sukoba na osnovu drugih vrednosti, kao što sam prethodno napomenula, ženama je bilo teško da se organizuju i solidarišu, jer je uvek posto jalo nešto što ih je dalje razdvajalo.
250 oktobar
Dva svetska rata na početku dvadesetog veka dovela su do kulminacije dugogo dišnjih bezuspešnih pokušaja žena da dobiju svoja prava. Dok su muškarci bili na ratnim poljima, žene su preuzele brigu o domovima, radile su u fabrikama, obrađivale zemljište, ali su se mnoge i borile, uzimajući puške u ruke i ginući zajedno sa muškarcima. Ovo je dove lo do momenta gde su žene pokazale da i one mogu da rade i da je njihova vrednost u društvu jednaka kao muška. Neprestane borbe i protesti koji su se širili sa jedne posleratne države na
drugu, doveli su do toga da je ženama konačno priznato pravo na rad, pravo glasa i samostalnost. Ovo naravno nije bio kraj ženske patnje. Muškarci su i dalje imali nasleđe u vidu moći, novca i obrazovanja. Oni su i dalje na visokim pozicijama u društvu, na pozicijama da donose odluke i zakone. Žene su i dan danas plaćene manje nego muškarci. O vrednosti žene se i dalje sudi na osno vu toga da li je udata i da li ima decu. Prikrivene patrijarhalne vrednosti su i dalje prisutne. Žena ne treba tako da sedi. Žena treba da bude čista i uredna.
251
Da zna da kuva. Da rodi dete. Da podiže dete. Žena ne treba da bude glasna. Žene nisu dobri vozači... Ma, čujemo ih i osećamo na svakom koraku.
Nažalost, ovakve predrasude i pravila koja nam se svuda nameću nisu čak ni najveći problem. Jedna od najgorih stvari koje je žena dobila je nasleđe kapitalizma. Žena treba da se uklopi u sistem koji je dizajniran za muškarca, koji podrazumeva rad od 8 do 12 sati dnevno i borbu za pozicije i uspeh. Ova kav sistem je napravljen jer se znalo da muškarca kod kuće čeka skuvan obrok, čista garderoba, čist dom, kupljene na mirnice, zbrinuto dete i slično, što je tada bila uloga žene. Naravno, ova pro mena uloga se odrazila i na muškarce. Sistem rada koje tržište nameće je isti, ali uloge koje su tada postojale više ne postoje. Verovatno je ovo jedan od ra zloga zašto smo svi kolektivno iscrplje ni i doživljavamo takozvani „burn out“. No, to je druga tema.
Da se vratim na pitanje „dobijanja pra va“. Kada smo mi žene, dobile prava u sistemu u kome i dalje vladaju muškarci, u kom muškarci imaju privilegije i zaštićeni su, jasno je da je naša sloboda uslovna. Primer toga je pravo abortusa koji je ukinut u mnogim američkim država ma. Osim što nam ovakva odluka koja dolazi u 21. veku pokazuje da muškarci i dan danas mogu da donose odluke o ženskim telima, ukidanje prava na abor tus direktan je napad na žene. Kada su žene primorane da rode, povećaće se broj žena koje će morati da napuste ško lu ili posao koji rade, ili uspore karijeru što im dalje oduzima privilegije o kojim muškarci ni ne razmišljaju. Takođe, vrlo je zabrinjavajuće kada se ovakve stvari dese bilo gde u svetu, jer svi znamo da će i mizogonisti u drugim državama lako usvojiti ovakve ideje.
Da se osvrnem sada na našu državu i zašto se bunimo. Državu u kojoj su žene vekovima pokazivale svoju sposobnost, snagu i moć, a gde patrijarhat i dalje
252 oktobar
dominira. U našoj državi ne postoje za koni koji štite žene u mnogim oblastima, a i kad postoje retko i selektivno se primenjuju. Žene su i dalje manje plaćene nego muškarci, na poslu nisu za štićene od mobinga, trudnice skoro da nemaju nikakva prava, silovanje se ne kažnjava dovoljno (a nažalost silovatelji dobijaju medijsku pažnju zvezde, kao što smo imali priliku da posvedočimo).
Na nasilje u porodici i partnersko nasilje se zatvaraju oči. Dobacivanje na ulici i neodobreno dodirivanje je nažalost, našim ženama postalo nešto o čemu ni ne razmišljaju kao o seksualnom zlo stavljanju, jer imaju mnogo gore stvari o kojim moraju da brinu. Ovo su samo neki od razloga zašto se bunimo. I buni ćemo se sve dok se patrijarhat ne iskoreni. Na kraju, s obzirom da smo mnogo puta optužene da se ne solidarišemo, nadam se da su skorašnji protesti koje smo bile primorane da organizujemo, svima pokazali suprotno, i to šta sve možemo da uradimo kad nam je dosta što nas niko ne sluša dok „kukamo“.
253
Intervju: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija Fotografije: Privatna arhiva oktobar 2022
Dunja Mihalački, inženjerka dizajna tekstila i odeće i osni vačica studia DUM spe cijalizovanog za ručnu izradu malih serija taš ni i propratnog akse soara, ovog meseca je žena u fokusu rubrike Modni Plezir.
Dunjine tašne su prisutne na domaćem tržištu već godinama i lako ćete prepo znati svaki model koji je izašao iz njene radionice, bilo da je to model iz 2016. ili 2022. godine, jer iako su se motivi vremenom i sazrevanjem dizajnerke menjali, svi oni nose snažan pečat ličnosti autorke i čine deo jedne modne familije. U rubrici Modni Plezir ovog meseca razgovaram sa Dunjom o unutrašnjim i spoljnim faktorima koji su je oblikovali u ženu i dizajnerku kakva je danas.
255
Kako započinješ dan?
Trudim se da taj sat nakon buđenja pro vedem u miru, sve natenane, kao da ne moram nigde da stignem. Bez presinga da mislim na obaveze, na ono što me taj dan čeka, bez uticaja, bez reči. Kafa, tuširanje, tišina. Bez telefona, vesti, to do liste.
Koja su tvoja prva sećanja iz detinjstva koja imaju veze sa modom i odevanjem?
Koliko se sećam ništa specijalno nije bilo drugačije kod mene nego kod dru gih devojčica. Kinđurile smo se mami nim krpama, obuvale njihove preveli ke cipele, kitile njihovom bižuterijom. Kako smo sve odrastale skromno, mož da sam se izdvajala samo po tome što sam nešto naizgled bezvezno mogla da premodelujem u nešto atraktivnije, neobičnije.
Povod za razgovor ovog meseca je nova serija fotografija sa Bojanom Banjac u glavnoj ulozi, kao i saradnja sa italijanskim brendom Stemimini
Cashmere. Obala, minimalizam, svedeni komadi odeće upotpunjeni tvo jim tašnama, prava su poslastica za sve one koji godinama prate tvoj rad. Kako je došlo do ove saradnje? Staša i ja smo prijateljice dugi niz godina. Samim tim, delimo vrlo sličnu este tiku i vrednosti. Radimo različite stvari, ali se one fenomenalno komplementi raju.
Putovanja su, koliko znam, tvoja strast i ljubav, rame uz rame sa dizajnom. Za koje destinacije ili specifično lokacije bi mogla da kažeš da su uticale na tvoju estetiku?
Putovanja, kao uostalom i knjige, obra zovanje, neverovatno obogaćuju i šire ljudsku percepciju. Ako sebe izložimo „drugačijosti”, nemoguće je da to ne utiče na našu svest, na njeno proširenje i to u najboljem mogućem smislu. Učimo se toleranciji, ljubavi, prihvata mo nove uticaje. Putovanja ljude čine boljim i kreativnijim. Ne postoji mesto na kojem sam bila, a da nisam ponela lepe utiske, priroda ili grad, svejedno
256 oktobar
je. Ako to već ima takav veliki uticaj na naše biće, onda sigurno ima i veliki uti caj na naše stvaralaštvo.
Na koji način ti je ronjenje, kome si se posvetila poslednjih nekoliko godina, otvorilo nove horizonte i omogućilo ti da se povežeš sa prirodom?
Ja ronjenje poistovećujem sa medita tivnom praksom. Svako praktikovanje „tišine” umiruje naš um, odbacuje ne potrebno i vodi ka jasnoći. A to sve zajedno je ključ i polazna tačka kada je kreativan proces u pitanju.
Kako ovakva iskustva utiču na tvoj pogled na dizajn?
Meni je jako važno da ono što stva ram odražava mene, moj način viđenja sveta i razmišljanja. Da budem fer sa samom sobom, sebi jasna. Za to je potrebno izdvojiti vreme i biti sam sa sobom. To je meni ronjenje, a nekome kuvanje, trčanje, dizanje tegova.
Šta bi rekla da tvoje tašne čini prepoznatljivim, kakva je okosnica tvog stila?
verovatna je i činjenica da se kupovalo i trošilo više, valjda su svi hteli da dodaju malo boje ovom sivilu i neizvesnosti.
Torba je samo torba, praktičan mobilni predmet za odlaganje stvari, pa zašto mu ne nadodati još neku višu vrednost, umetničkiju, zašto ona ne bi govorila nešto više o nama? To sam pokušala da spojim u jedno.
Ko je osoba za koju stvaraš?
Tolerantna, širokih shvatanja, radozna la, plemenita.
Kako je pandemija uticala na tvoj rad i brend, da li si uspevala da nabaviš sve potrebne materijale ili si podstaknuta novim okolnostima dobila nove ideje i otvorila se za upotrebu drugačijih materijala u odnosu na one sa kojima si ranije radila?
Sa nabavkom konkretno nisam imala nikakvih problema. Ja radim male seri je, mali broj komada, tako da je to sve bilo ok. Ono što je pandemija izazvala jeste poskupljenje samih sirovina. A ne-
Poslednji put kada smo razgovarale za Plezir, u januaru 2017. godine, izašla je kolekcija tašni Vitamin koja je i danas, pet godina kasnije jednako sveža, ori ginalna i interesantna. Nove kolekcije i modeli koji su usledili prirodno se nadovezuju. U kom segmentu svog dizajna prepoznaješ vlastiti napredak?
Nekako vidim da se sve manje trudim da impresioniram, a više ugodim sebi. Sve manje kalkulišem, više rizikujem, a to smatram da i jeste cilj odrastanja, sazrevanja.
Na koji način čuvaš i održavaš svoje tašne?
Isto je i kao kada ručno umesim hleb. Njega pazim i čuvam, za razliku od onog kojeg kupim i pustim često da se ubu đa. Dakle, s poštovanjem. Ne bacam je po podovima, ne trpam u nju sve i svašta, držim je urednom.
258 oktobar
Da li si razmišljala o nekoj formi apciklaže gde bi svojim kupcima omogućila da stare modele poprave, dorade i unaprede u saradnji sa tobom?
Mene moje mušterije često zovu i na kon desetak godina da im nešto popra vim na torbi i ja nemam ništa protiv, jer sam i sama protiv konzumerizma i nagomilavanja nepotrebnih stvari.
Odakle potiču materijali koje koristiš za izradu svojih tašni, koliko ti je u či tavom procesu važna održivost i da li vidiš prostor za unapređenje brenda u tom pogledu?
Svakako da postoji u meni misao i ideja o tome da bi to trebao biti neki sledeći korak, onako zdravorazumski. Mislim na tu temu i radim na tome.
Na koji način bi želela da se tvoj brend dalje razvija?
Ja sam zadovoljna kako se stvari razvi jaju, još uvek mi sve ovo donosi veliku radost i sasvim lepo i živim od te svo je radosti. (smeh) Ništa ja tu krucijalno ne bih menjala. Ja sam tip koji jednako ceni i rad i slobodno vreme. Za neke veće biznis planove bih morala da se odreknem većim delom te slobode. Nisam sigurna da me to privlači, ako ćemo onako iskreno.
Preporuči nam knjigu/film/predstavu.
Hoćeš nešto po tvom ili mom? Ako ćemo po mom: Na poslednjem Pulskom film skom festivalu mi se dojmio hrvatski film „ Punim plućima ”, reditelja Rado slava Jovanova Gonze. Za preporuku!
261
Sigurno ste mnogo puta čuli za predrasu du da su Crnogorci lijeni i da im ništa nije milije od ležanja. Pošto sam i sama sa juga Crne Gore, blagoslovenog prilično povoljnom i blagom klimom, na ličnom primjeru mogu da potvrdim da je u toj predrasudi mnogo istine. Ranije sam možda osjećala u toj rečenici prizvuk nekakve grdnje i od bojnosti onih koji je izgovaraju, ali odavno već na to ne gledam tako. Razmišljajući o tome shvatila sam dvije stvari: koliko je brending zemlje bitan i drugo, Italijani su se prvi sjetili...
Prije nekih desetak godina je izašao film Jedi, Moli, Voli (Eat, Pray, Love) koji je pro slavio čuveni italijanski izraz Il dolce far niente, za koji vjerujem da ste čuli i da na slućujete značenje koje je teško prevesti na naš jezik a da ne zvuči rogobatno. To su oni trenuci kad vam se čini da ste laki kao perce, neopterećeni brigama i grižom savjesti što negdje ne jurite i ne radite ne što konkretno.
Životni stil
Tekst i fotografije: Anđela Gažević @philorthia
263
Možda je sreća umiješala prste i iza brala, doduše sa debelim razlogom, Italiju kao ultimativni mediteranski raj, ali ipak ne bih potcijenila moć dobrog brendinga. Nešto slično ovom italijanskom izrazu i stanju koje iz njega proizilazi, može se čuti i u Dalmaciji i Boki Kotorskoj a to je riječ fjaka . Ona nije istovjetna italijanskoj izreci ali ima do sta zajedničkog sa španskom siestom. Interesantno je da se sa ove strane Ja drana siesta nazivala „gluho doba dnevi”, a pod ovim imenom je srećemo u pripovjeci Sime Matavulja „Novi svijet u starom Rozopeku”.
Matavulj je ovako opisuje: „Pa onda, poslije ručka, opet bi nastala tišina –upravo onda bi tek i zavladala mrtva tišina južne „sijeste“, koja zimi traje do dva časa, a ljeti i do četiri, koja ima nječega svečenoga i veličanstvenoga što ti napominje (Bože oprosti!) glavni dio bogosluženja u crkvi.“ Ipak, fjaku treba shvatiti kao odgovor na vremenske pri like a pogotovo na topla jadranska lje ta, kad vas obuzme obamrlost i nemate želju da radite išta što je kompleksnije
od ležanja. Upravo te riječi i izrazi kao i rituali koji dolaze uz njih, treba da služe promovisanju zemlje i stvaranju njenog ideniteta koji će je izdvojiti od drugih. I ne samo to, oni su tu kao čuvari mentaliteta i duha njenih stanovnika. Zamislite da smo glas koji nas bije da smo lijeni, okrenuli u svoju korist i napravili od toga paradigmu drugima kako treba živjeti sporo i umjereno i tim načinom života na našem jugu privlačili turiste!
Kad sam rekla da su se Italijani prvi sje tili, mislila sam na sposobnost da od svega svakodnevnog naprave uživanje i umjetnost. Činjenica da oni to rade je odlika njihovog senzibiliteta i osjećaja za lijepo. Romantizovanje života je sa svim logičan potez kada živite u zemlji koja je prepuna ljepote i mislim da je upravo ta vještina ono što nama fali. Treba prednost prirodnih ljepota koje imamo iskoristiti uz dozu ukusa i poštovanja prema prirodi, kojoj je neophodno da se prilagodimo i potrudimo se da ono što stvorimo svojom rukom nju ni kako ne naruži već je samo istakne.
264 oktobar
Koliko se oduševim kad odem u neko mjesto i vidim da sve izgleda autentič no, u skladu sa istorijom i prirodom, toliko se razočaram kada vidim da su plaža ili grad uništeni panoramom ružnih hotela i zgrada. Dugo su me naruženi predjeli sputavali da vidim ljepotu i uživam u svojoj zemlji, pa čak i ono što mi je bilo lijepo nekad bih zaboravila da cijenim jer sam na to prosto navikla da izgleda tako. Često sam mislila i da je bilo gdje drugo bolje ali istina je da je svuda, gdje god se nalazili, nešto dobro a nešto loše. Vremenom sam naučila da više cijenim ljepotu i da je pronala zim u zapostavljenim ritualima i slika ma koje spor život donosi.
Ljepota su srdačni ljudi, ukusna doma ća hrana, bujni oleanderi na koje gle dam sa terase, zelene škure na kamenim kućama, sjenke koje borovi prave na zlatnim zgradama kada zalazi sunce, anegdote lokalaca, miris soli na koži, vožnja brodićem... Toliko je jednostav nih a prelijepih stvari koje možete vi djeti i čuti na crnogorskoj obali a da na to ne potrošite čitavo bogatstvo. Čini
mi se da se slika o crnogorskom turiz mu nepravedno svodi na dvije krajno sti: elitni turizam i nesnosne gužve na plažama na kojima često trešti muzika koja nimalo ne odgovara ambijentu. Tačno je da toga ima mnogo ali ipak postoje mjesta koja pružaju mir i opuštanje onima koji tako nešto traže.
Slika o kojoj ja pričam nastaje pod uti skom ogromnih bilborda koji reklami raju rizorte i ekskluzivne smještaje, ali ono gdje se može osjetiti pravi duh i uživanje u sitnim svakodnevnim stvarima je razgovor sa lokalcima. U Kotoru sam kroz kratak razgovor sa ženom koja radi u suvenirnici u prvih par mi nuta našeg susreta saznala da voli sva ko jutro da popije kafu u starom gradu jer joj je to gušt. I to je poenta, da sla vimo svakodnevne rituale mještana i pokažemo turistima kako da i oni tokom svog boravka u našoj zemlji žive tako, jer vjerujem da je mnogo ljudi koji izbjegavaju tipične turističke atrakcije i tragaju za nečim specifičnim i auten tičnim.
265
Ono što čini da se zaljubimo u neku destinaciju je predivna priroda, nepre tenciozna arhitektura koja je u skladu sa mjestom, mentalitet ljudi, lokalna kuhinja, ljepota koja je dostupna svi ma. Crna Gora obiluje takvim stvarima i šteta je da one ne dobijaju pažnju ka kvu zaslužuju jer su najpoznatije lokacije one koje su najekskluzivnije. More ne treba da bude luksuz niti povod za takmičenje u tome ko izgleda bolje u bi kiniju. Žao mi je što postoji potreba za megalomanijom kao idealom ljepote, potreba da se ruše stare kamene kuće sa obojenim škurama karakterističnim za primorje da bi se podigao još jedan hotel modernog izgleda koji odudara od ostatka mjesta. Žao mi je što više ne držimo do estetike i što se puno po tencijala da Crna Gora bude pravi biser Mediterana gubi njenim pretvaranjem u nešto što nije u skladu sa njenim kul turnim i istorijskim identitetom. *vita lenta – slow life
266 oktobar
Il dolce far niente u Kotoru
Dašak Napulja u Kotoru
267 Čaršija
u Starom Baru
Zgrada u Baru koja podsjeća na Apulijske
Zelene škure na kamenoj kući u Kotoru
Detalj iz ambijenta u Starom Baru
Intervju: Jelena Gvozden
@3oklagijice
Fotografije: Privatna arhiva
Moda
Leto je odavno gotovo a prvi gla snik njegovog kraja je bilo povla čenje kupaćih kostima iz prodajne ponude. Čak i u sportskim radnjama izbor je minimalistički, kao da se ljubiteljima plivanja i vode suptilno poručuje da zaborave na bazene i mogućnost letovanja na južnoj Zemljinoj hemisferi. Među tim, zahvaljujući postojanju mod nih dizajnerki kupaćih kostima na našoj sceni, ljubav prema brčkanju ne mora kalendarski da stupi u hibernaciju.Na 34. Zepter Fashion Selection reviji, održanoj u maju, Danijela Labović – modna dizaj nerka i vlasnica brenda DACH swim, predstavila je modele ženskih ku
paćih kostima za ovu sezonu. In teresantni komotni krojevi, među kojima oni dublji posebno skre ću pažnju naročito ukoliko imate bilo kakve promene na stomaku zbog kojih se osećate nelagodno, potom nestandardne i jasne boje, kao i jednostavnost neopterećena gomilanjem – atributi su zbog ko jih ovi modeli pretenduju na titulu evergreen među kupaćim kostimi ma. Ukoliko niste stigle da osvežite svoju kolekciju ove godine i niste našle nešto po svojoj meri, topla je preporuka da pogledate mode le ove dizajnerke, prevashodno jer su udobni, a udobnost nikada ne izlazi iz mode.
Kada si stupila na modnu dizajnersku scenu i kako je taj početak izgledao?
Nisam na dizajnersku scenu stupila tek tako nego sam prvo počela da se bavim stvarima koje su približne dizajnu, proizvodnji i svemu ostalom što čini scenu ukupno. Radila sam za jednu modnu kuću gde sam videla kako stvari
zapravo ne treba da izgledaju. Tu sam se trudila maksimalno da naučim sve što mi je potrebno za ovaj posao, a sve ovo što sada radim sam ja. Esteta sam, volim lepe stvari, imam smisla za kreiranje, u trenutku mogu da napravim neke stvari koje su potpuno drugačije i lepe. Otuda ideja da napravim jedan svoj brend.
269
S kojom misijom, ili bolje rečeno –idejom vodiljom – se krećeš kroz svet mode?
Želim stvari da pojednostavim, želim da pokažem koliko je važno da nam ono što nosimo bude udobno, jer tek tada možemo da funkcionišemo dobro. Sve što steže, priteže – to nije kako treba.
Ljudi koji te inspirišu?
Uopšte me ne inspiriše niko iz sveta mode, inspiriše me svaka žena oko mene: preko moje sestre, moje majke, drugarice, žene koje vidim na ulici, ka fiću, plaži, svaka žena me inspiriše. Kad sam pravila sve ovo što sam napravila, radila sam na tome da se svaka žena dobro oseća u kupaćem kostimu. Dakle, i žena koja posvećeno trenira svaki dan i zdravo se hrani, kao i žena kojoj genetski momenat ne dozvoljava da bude idealno građena. Da svaka žena može da nosi i da se dobro oseća u ku paćim kostimima koje pravim.
Koja je najupečatljivija lekcija koju si naučila u ovom poslu i najveći izazov s kojim si se susrela?
Nema tu najupečatljivije lekcije. Svaki dan učim nešto novo i ono što sam na učila je da ništa ne znam, i da svakim danom shvatam koliko ne znam, koliko je važno da se posvetim tome sto posto, da osluškujem sve živo da bih mogla da napravim sve kako treba. Ne mogu da pričam samo s aspekta dizajnerke, nego s aspekta celokupnog posla ko jim se bavim, a uključena sam i radim u potpunosti od početka na svemu: od toga da nacrtam do toga da odaberem materijal i sašijem.
Čini se da je biranje imena i vizuelnog identiteta brenda nešto što će umnogome odrediti njegovu sudbinu kasnije. Da li je DACH bila epifanija koja je oduvek čučala u tebi ili si idejno rešenje prepustila profesionalnim savetnicima?
Oduvek je to ime, DACH, čučalo u meni i ni u jednom momentu nisam imala
270 oktobar
dilemu kad sam davala ime brendu. Inače sam takav tip da, kad napravim nešto, neki komad odeće – to mi je u početku ludilo, ali posle petnaest dana nije više to – to. Međutim, DACH od po četka smatram toliko zvučnim i lepim, i ne bih nikad tako nešto prepu stila na odluku nikome osim sebi. [smeh]
Šta smatraš ključnim za jedan kvalitetan kupaći kostim i čime si bila posebno nezadovoljna kada si tražila modele za sebe na tržištu?
Bila sam uglavnom nezadovolj na kupaćim kostimima, em zbog lastiša koji stavljaju da bude prekratak, zbog žica koje bodu, šnala koje postanu prevruće na suncu i ostavljaju tragove na telu, em zbog materijala od kojeg su prav ljeni i koji se sporo suši. Većinom prave kupaće kostime kao da je svaka žena na ovom svetu savršena i model s Instagrama, a to
uopšte nema veze sa životom. Za kupa će kostime koje ja sada radim, trudim se da budu od materijala koji se brzo suši, da budu raznovrsne boje koje ne mogu da se nađu svuda, da budu jed nostavni ali da ti krojevi izgledaju lepo.
Nema potrebe da imamo bilo kakve su višne trake, gume, šnale i slično, važno nam je da se dobro osećamo i da izgledamo lepo u njima.
Osnove na kojima počiva tvoj brend?
Da se žena oseća lepo u onome što nosi. Sad svi imaju bikinije ili neke plitke ku paće kostime, a žena koja se porodila može da ima višak kože, strije, ožiljak od carskog reza. Bitno mi je da svaka žena može da pronađe kupaći kostim u DACH swim-u, i da se u njemu oseća seksi bez obzira što ima višak kože na stomaku, da joj u njemu bude lepo i udobno.
Obzirom da su kupaći kostimi kod nas sezonski odevni predmet, koliko je isplativo baviti se isključivo njima i da li ćeš možda proširivati svoju dizajnersku paletu na neke letnje modne dodatke ili mušku kolekciju?
Najčešći mit koji čuješ u svom poslu?
Ljudi zapravo ne znaju, bilo kojim poslom da se baviš, da bi uspeo i da bi te u moru svega ovog ipak drugi ljudi prepoznali, mnogo je važno da uložiš dosta sebe. Uglavnom svi vide samo krajnji rezultat, niko tu ne vidi koliko je truda uloženo, koliko žrtve, koliko ljubavi, koliko emocija, koliko vremena si se bavio time. Ljudi k’o ljudi pričaju svašta, ali, veruj mi, apsolutno se ne oba zirem na te stvari.
Mnogo je ljubavi u svemu ovome i krajnji cilj mi uopšte nije bio novac. Naravno, novac je važan, ali mi je mnogo bitnije, još od kad sam počela da radim, da do bijem povratnu informaciju od žena da su zadovoljne a sve ostalo dolazi samo od sebe. Što se tiče isplativosti, kupaći kostim više nije samo sezonski artikal nego ljudi kupuju kupaće kostime to kom cele godine zato što na bilo koji odmor da idu – nije važno da li je more, bazen, spa centar – potreban je kupaći kostim.
Naravno da ćemo proširiti svoj asortiman i da ćemo da upotpunimo sve, od šešira preko kaftana do šorceva i svega što prati kupaći kostim, verovatno već od sledeće sezone.
Gledajući majsku reviju, na kojoj su predstavljeni tvoji ovogodišnji modeli, primetila sam da uspevaš načiniti izražajnim noge i zadnjicu, ma kakve
konstitucije osoba bila. Međutim, ono što nije moglo doći do izražaja na modnoj reviji je činjenica da tvoji duboki modeli kupaćih kostima uspevaju da skinu fokus sa ožiljaka i viška kože na stomaku. Da li si možda razmišljala da napraviš modnu reviju u kojoj neće učestvovati isključivo modeli iz mod nih agencija?
Što da ne. Verovatno ćemo sledećeg aprila na Fashion Selection-u upravo prezentovati tako nešto i da će to biti zanimljivo svima nama. Dakle, da ne budu samo fit utrenirane žene, nego da prosto bude svaka od nas na pisti.
Šta te posebno obraduje, pa to okarakterišeš kao uspeh?
Najvažnije mi je od svega kada mi žena pošalje poruku da je preza dovoljna svojim kupaćim kosti mom. Tako nešto nema cenu, to mi je baš, baš jako bitno.
Savet za čitateljke Plezira koje prate modu?
Kupujte DACH kupaće kostime i izgledajte super zavodljivo u njima. Birajte kostime u kojima ćete se osećati udob no, jer samo kada vam je udobno – bi ćete i zavodljive.
Putopis Tekst i fotografije: Jelena Jović @jjtravelblog
Od kada se beleži istorija, oni su živeli na teritoriji Severne Afrike. Ne zna se pouzdano odakle su došli, ali sudeći po genetskom nasleđu koje „iskoči’’ s vremena na vreme u vidu svetlih očiju, svetle puti, svetlo smeđe ili riđe kose, moguće je da su se pre nekoliko hiljada godina „spustili“ iz Severne Evrope u Afriku, sledeći Sunce kao izvor života, u potrazi za toplijim domom. I prihvatili su Severnu Afriku kao svoj dom, oda kle ih niko nikada nije mogao prognati. Nazvali su ih Berberima još u antičkom dobu, a ta varvarska plemena (barbarius) prihvatala su vlast svih osvajača koji su tim prostorima prolazili, samo oni nisu želeli da napuste svoje domove i teritoriju, jer je jedan deo ovih pleme na nomadskog opredeljenja. Oni sebe zovu Amaziri . Prosto i jednostavno –Slobodni ljudi.
Kada se pomene Maroko i njegovo sta novništvo, verovatno je logična pretpo stavka da su to Arapi, iako oni, doselivši se u VII veku čine samo polovinu uku pnog stanovništva. Drugu, manje do minantnu polovinu čine Berberi, iako nijedan stanovnik Maroka ne može pouzdano da potvrdi da je 100% Arapin ili Berber. Iako je danas islam dominantna religija u celoj Severnoj Africi, Berberi su prihvatali sve religije svojih osvajača na teritoriji na kojoj su živeli u zamenu za slobodu i opstanak na svojoj zem lji. Tako ih je bilo panteista, hrišćana, judaista i bili su jednako strastveni u poštovanju svake religije, jer je njihova vrhovna vrednost Sloboda – bila upravo jednaka toj veri.
275
Tokom istorije u Maroku su vladale brojne dinastije, od kojih je nekoliko značajnih bilo upravo berberskih. Kao strastveni i posvećeni u svemu što rade, krenuli su u osvajanje Iberijskog poluo strva i Andaluzije i zaista sa tih prostora došlo je do najznačajnijih naučnih do stignuća koja su potekla od doseljeni ka, ali svakako neka od najlepših umet ničkih i arhitektonskih dela iz istorije umetnosti. To je i svojevrstan dokaz da se iz slobodnog uma i slobodne svesti stvaraju najbolja umetnička dela i pomeraju granice u nauci. Nazivali su ih Mavarima (sve doseljenike iz Severne Afrike), a čitavu njihovu kulturu i tradi ciju mavarskom. Kada su prognani to kom 16. veka nazad u svoju postojbinu, ostavili su iza sebe sve ono što danas predstavlja glavno uporište turizma Španije i Andaluzije… Vođeni principima – samo vi vladajte, a nas pustite da živimo na svojoj zemlji i čuvamo svoju tradiciju, Berberi su se uglavnom povukli i nastanili u planin skim i ruralnim predelima, dok neka plemena i dan danas žive kao nomadi, lutajući Saharom. U Maroku Berberi uglavnom žive u planinskim selima na Srednjem i Visokom Atlasu. Zanimljiva
je činjenica da su vekovima „trpeli’’ svo jevrsnu degradaciju u smislu ljudskih i prava „manjina’’, iako suštinski nisu manjina… Ljubomorno su čuvali svoj jezik, svoje običaje, svoju kulturu i umetnost od potpune asimilacije sa arapskom. Deca u školama nisu mogla da uče svoje pismo, pa su govorili raznim narečjima berberskog jezika, koji su naučili iz priča svojih predaka, ali nisu imali priliku da nauče da pišu. Berber sko pismo je alfabet gde je svaki glas označen jednim slovom. Svoje pismo i simbole su održavali kroz umetnost, kroz tkanje tepiha, pravljenje grnčarije, nakita, u prošlosti regularno, a u nekim krajevima i danas žene imaju tetovaže na licu koje uglavnom označavaju nji hov bračni status i to kojem plemenu pripadaju. Berberima je u Maroku od pre par godina dozvoljeno izučavanje berberskog pisma u školama. To je samo jedna od reformi koju je sproveo aktuelni kralj Muhamed VI čija je majka bila Berber ka. Vekovima pre toga su se svi vladari Severne Afrike sa nepoštovanjem od nosili prema starosedeocima zemalja koje su okupirali.
276 oktobar
Berberske porodice koje čuvaju tradiciju i običaje svojih predaka su danas prilično tradicionalne i ponosne su na to, ne do zvoljavajući da savremeni trendovi ugro ze ono što su njihovi stari vekovima čuvali od zaborava. Tako da neki običaji koji su prilično arhaični, mogu da se prepoznaju i sretnu u nekim selima na Atlasu. Jedan o njih je prosidba devojke. Porodica pros ca dolazi u najavljenu posetu u devojčinu porodicu i donosi na poklon šećer u veli kim komadima (glava šećera) kako se ne kada šećer i prodavao. Posle razgovora odlaze kući, neko vreme iščekuju, a onda u narednim danima bivaju pozvani u posetu da bi im bio saopšten odgovor, što se takođe dešava na jedan zanimljiv na čin. U tim posetama se uvek služi čaj koji se na ovim prostorima obilato pije (zeleni čaj sa nanom, zovu ga i marokanski čaj) i ako je on zaslađen, odgovor na prosidbu je DA i tada se nastavlja priča u pravcu budućeg venčanja, a ako je nezaslađen, šolje se spuštaju, porodica prosca se zahvaljuje na gostoprimstvu i odlazi svesna negativnog odgovora. Prosac ne zna da
li ga je odbila devojka ili njena porodica, tako da mu je ponos donekle sačuvan. Ipak, s obzirom na to da živimo u svetu modernih tehnologija koje su stigle i u najzabitije delove planete, ovakvi običaji su samo poštovanje tradicije. Odlazeći u Maroko nekoliko godina zare dom i u više navrata, zaljubivši se u ovu zemlju na prvu posetu sa i dalje živom željom da se tamo preselim ili bar pri vremeno nastanim, iznova sam se oduševljavala filozofijom života berberskog stanovništva. Sloboda kao vrhovna životna vrednost, ono je što mene vodi kroz život, na zanimljiv način korespondira sa onim što sam od Berbera naučila i sa znala. Kako živeti svoju ideju slobode bez obzira na konstantne pokušaje svega i svih da te ubace u svoje kalupe, ograniče i nametnu svoje poglede na svet, kako balansirati i kako naizgled nečemu popustiti zarad svojih viših interesa? Sva ko putovanje, ako mu to dozvolimo, ima snagu da nam otvori novo poglavlje u knjizi našeg života, pokaže na mesta na kojima treba da dodatno istražujemo, učimo, rastemo i razvijamo se. Maroko sigurno može da otvori mnoga vrata u vašem srcu i umu. Vi birate koja.
278 oktobar
279
Film Tekst: Nina Simonović @nina.simonn
Znam da nisam jedina koja se rado vraća omiljenim naslovima na prvi znak opadanja lišća, svežeg vazduha i mraka koji sve ranije grabi od nas svetlost dana. Pri bilo kojoj promeni, pa makar ona bila i lepa kao što je dolazak meni omiljene jeseni, normalno je da posežemo za nečim poznatim što nam poma že da se recentriramo i na neki način osetimo sigurno, u nečemu već poznatom. Ovo su naslovi koje iz
godine u godinu rado repriziram, koji mi ispunjavaju srce toplinom i pri svakom novom gledanju donose nove uvide. Stoga vas pozivam da udovoljite sebi i organizujete hedonističko sinematično veče uz šolju omiljenog čaja i ćebenceta i u pratnji činije toplih kokica odgle date ove, sada već klasike, ako već niste. I naravno, podelite sa nama svoje jesenje klasike ako se već nisu našli na ovoj listi.
281
Jedna od lepših oda jeseni u Njujorku, upakovana u prepoznatljiv šarm koji svi filmovi Nore Efron imaju (Sleepless in Seattle, When Harry Met Sally - još jedan jesenji klasik).
Ova romantična ljubavna priča iz 90-ih odiše nostalgijom na mnogo nivoa, a poetičan prikaz Njujorka samo dodaje celokupnoj harizmi filma.
foto© Warner Bros
282 oktobar
Isprepletanost period drame, kostima, nevinih dečijih radosti, „coming of age” priča, suptilna borba za ženska prava i iskrena toplina doma i poro
dice su za mene uvek dobitna kombinacija. Dodajte na sve to i lepotu predela u Masačusetsu i imate divan film za lagano subotnje veče.
©CTMG, Inc 283
Naslov koji je pogodan za bilo koje godišnje doba, ali ipak najviše „leži” u ovim jesenjim i zimskim mesecima. Već dobro poznati junaci i njihove priče nam pružaju udobnost a veru
jem da bude i nostalgiju. Po negujte dete u sebi uz dečaka koji je preživeo, kao i sve osta le voljene likove, bilo uz ekra nizaciju ili knjigu, ili oba.
foto© Warner Bros
284 oktobar
Da li je moguća ljubavna priča između dvoje ljudi koji ne žive u istom vremenu ali ipak žive u istoj kući? Da li će uspeti da se sretnu u istom trenutku u sadašnjosti? Ovaj rimejk korej
skog filma „Il mare” iz 2000. je nežna romantična priča sa tek dovoljno fantasy elemenata is punjena purpurnim predelima prirode oko Čikaga.
foto© Warner Bros
285
Vermont u jesenjim bojama, početak nove akademske godine i važne životne lekcije o bivanju u sadašnjem trenutku, prijateljstvu, mladosti i obrazo
vanju protkane kroz poeziju. Spremite maramice, jer ovaj film lako tera suze na oči ma koliko god puta ga gledali.
Foto © TOUCHSTONE PICTURES
ALAMY
286 oktobar
kasnije)
Kako da jesen prođe bez barem jednog klasika od gospođice Ostin? Ovaj rediteljski debi Džo Rajta (koji je takođe radio i Atonement dve godi ne
je verujem ljubimac mnogih romantičara koji vole ne tako jednostavne ljubavne priče i englesku aristokratiju iz 18. veka. foto © Focus Features
Šta govori više „jesen” od nedelje mode u Parizu i rada u highglossy časopisu za Anu Vintur, pardon, Mirandu Prisli? Iako je lako „štivo” i poslastica za sve lju
bitelje mode, ipak nas tera da se zapitamo koliko smo spremni da odstupimo od svoje autentičnosti zarad posla iz snova, i da li je to uopšte naš san ili nečiji tuđi.
foto
© Twentieth Century Fox
288 oktobar
Maestralni Al Paćino koji je osvojio Oskara za ovu ulogu, legendarna scena tanga, dijalozi koji će dugo ostati sa vama nakon filma, jesen u Njujorku i jedan od
najboljih razvoja karaktera na platnu. Reči su zaista suvišne za ovo remek delo, te ako ga još uvek niste gleda li ispravite to što pre.
foto ©Universal Pictures 289
Svet je pre 3 godine poludeo za Kris Evansom u pletenom džemperu. Koga još briga za priču iza ove jesenje krimi misterije, taj džemper je jedna od najbo
ljih promocija filma (rame uz rame sa Instagram profilom za Kolinovu ogrlicu iz Normal People). Drugi deo nas čeka u novembru ove godine na Netflixu.
©Lionsgate 290 oktobar
Bazirana na triologiji All Souls koju je napisa la profesorka istorije Debora Harknes, ova serija nam donosi dozu istorijske fikcije, nauke i magije, ali se isto tako može preneti i na današnja, aktuelna dešavanja poput rasizma, marginalizacije, borbe za slobodu da živimo svoju autentičnost. Dešavanja u prvoj sezoni počinju na jesenju ravnodnevnicu, te se spremite za jesen u Oksfordu, Francuskoj i Medisonu.
Adaptacija dečijeg klasika Anne of Green Gables je prava poslastica za oči svima nama koji volimo period drame i predele netaknute prirode. Pored klasičnih priča iz knjige, ova ekranizacija je obradila i malo drugačije teme poput diskriminacije, PTSD-a, rasne raznolikosti, feminiz ma, identiteta i slično a sve to upa kovano u poetičnu kinematografiju.
foto SKY UK foto © Netflix 291
Kolumna Piše: Sara Savčić @sara_savcic
Iako poznajem mnogo ljudi koji su, u najmanju ruku, blago rezervisani prema naslovima koji se nalaze u odeljku popularne psihologije u knjižarama, volela bih da barem nekoj knjizi ovog žanra koju ću se truditi, ne samo da preporučim, već i valjano predstavim, ipak date šansu.
Istina je da su društvene mreže, posebno od nedavne pandemije, preplavljene različitim sadržajima i savetima za sa mopomoć, između ostalog i od strane mnogih upitnih pojedinaca i grupa, ali je takođe istina da pravo štivo može i te kako da bude od koristi i pruži značajne informacije i saznanja, pored regular nog odlaska na psihoterapiju koja se prvenstveno savetuje ukoliko se osećamo loše.
Jedan od korisnih izvora je, prema mom mišljenju, knjiga autorke Džuli Henks, Ženski vodič za asertivnost. Au torka je prevashodno psihoterapeut i licencirani klinički socijalni radnik sa višedecenijskom praksom i bogatim iskustvom. Ovu knjigu je pisala na osnovu rada upravo iz svoje prakse, ali i ličnog iskustva, sa željom da ženama pomogne da pronađu sopstveni glas i otkriju kako da unaprede moć komu nikacije u različitim odnosima, lične i poslovne prirode. Pored primera iz pri vatnog života i rada koje navodi i objašnjava, dopalo mi se što na divan način predstavlja asertivnost kao korisnu i neophodnu veštinu koja uobičajeno nije pripisivana ženama i daje korisne vežbe nakon svakog poglavlja o tome kako je možemo savladati i unapredi ti. Henks takođe objašnjava stilove ve zanosti koje razvijamo od detinjstva i kako to dalje utiče na prepoznavanje i upravljanje našim emocijama. U konačnici, ova knjiga ruši ubeđenje da se ženska asertivnost poistovećuje sa agresijom i pomaže nam da postavimo zdrave granice u odnosima sa drugim ljudima, a u isto vreme budemo spo sobni da sa njima i saosećamo.
293
Ukoliko volite formu kratke priče, zbir ka eseja naše nagrađivane književnice Ljubice Arsić, odličan je izbor za čitanje. Zbirka Pročitano sa usana, iza poetičnog naziva krije ozbiljne i zanimljive teme, kao i pronicljiv i duhovit uvid i komentare autorke na iste. Veštim upravljanjem toka eseja, njegovom ekonomičnošću i poentom, autorka nas uvodi u provoka tivnu enigmu umetnosti i prenosi nam svoje iskustvo i razmišljanja o najrazliči tijim temama od slikarstva, preko filma, muzike do utisaka iz popularne kulture. Esej koji je meni najupečatljiviji je Intelektualac u plitkoj bari, a na razmišljanje me je navelo pitanje o tome kako i po čemu se razlikuju pojmovi ženstvenosti i ženskosti i kako se isti prožimaju kroz romane i priče. Zašto ljudi toliko priča ju o sreći, zašto se roditelji plaše bajki, da li je i zašto Kazanova bio uspešniji ljubavnik u odnosu na Don Žuana, zašto je Madona značajna za kulturu i da li je na neki načini povezana sa Mona Lizom? Sve su to pitanja, koja se zajed no sa odgovorima autorke prožimaju u ovoj dragocenoj knjizi.
Oduvek sam pažljivo birala romane no vijeg datuma, tako da moram priznati da sam pre nego što ću odlučiti da kre nem sa čitanjem knjige Lekcije iz hemije, američke autorke Boni Garmus, osećala izvesnu zadršku, tim pre što je roman objavljen u aprilu ove godine. Samim tim što ovom prilikom preporučujem upravo njega, a ne neki drugi, shvatili ste da je predrasuda o mladom roma nu vrlo brzo srušena. Prema mojim ka snijim saznanjima nakon čitanja knjige, autorka je vrlo studiozno i posvećeno pristupila pisanju, što se takođe vidi i oseća tokom čitanja.
Kroz ovu priču, upoznajemo se sa Elizabet Zot, mladom naučnicom iz 60ih godina prošlog veka koja živi i radi u Kaliforniji. Njenu borbu, nažalost, danas i dalje vode mnoge žene širom sveta zbog predra suda da pripadnice ovog pola ne mogu biti uspešne u nauci, da su nesamostalne, da će uvek biti predmet seksualizaci je, i koliko god da se trude, nikada neće biti dovoljno dobre, a njihov rad vredan pažnje. Nakon preživljenog silovanja od strane profesora na fakultetu, neistinite
294 oktobar
optužbe za krađu naučnog rada, smrti ljubavnika i iskustva samohrane majke, glavna junakinja pristaje da vodi emisiju o kuvanju i pomoću svog iskustva nauč nice a uz stav da ženama treba probuditi samosvest, veru i sigurnost u sebe, uspeva da započne pravu revoluciju među domaćicama širom Amerike koje je svake večeri u šest pažljivo prate na TV ekranu. Ovo je zasigurno roman vredan pažnje, vešto napisan, poučan i zabavan, kojem ćete poželeti opet da se vratite, poput nekog od omiljenih filmova.
Piše: Nevena Pajić @pajicnevena
Kolumna
Moda. Garderoba. Trendovi. Ormari puni odeće. Spakovane, složene, naba cane. Sve ono što kopka i zanima svaku devojčicu, devojku, ženu, baku, nezavi sno koliko godina ima, u kom društvu živi i kojem vremenu pripada. Košulje, džemperi, farmerke, pantalone, jakne, mantili, kaputi, bluze, različiti materijali koje su nosile brojne generacije ili je to vintage blago šiveno i pravljeno od prirodnih materijala poput lana, vune koji se dalje čuvaju u starim kredenci ma i drvenim sanducima na tavanima. Možda neke od tih komada bake čuvaju kako bi ih ostavile u amanet svojim ćerkama, a one potom u nasledstvo svojoj deci. I tako vuneni žuti džemper ide sa kolena na koleno, ne menjajući svoju strukturu. Ne menjajući boju. Ne razvla čeći se. Ne bledeći. Iznova se predstav lja drugom vremenu. Drugim genera cijama. Drugim razgovorima. Drugom razdoblju. Uvek isti, ali u novom ruhu. U duhu prenošenja tradicije. Predstavljanja nekoga ko je taj žuti džemper pleo, ko ga je darivao, ko ga je pre 30 godina nosio. Gde je on sve bio, kakve uspome ne nosi i ko ga je danas nasledio.
297
Ti stari, škripavi ormari, kriju prave bisere od materijala, dezena, formi i komada koji su neprolazni, koji se uvek iznova vraćaju, jer moda se stal no smenjuje i pravi krug. Koliko god nam se činilo da na primer jarke boje nisu u „trendu“, nakon nekoliko sezo na one se opet vrate na velika modna vrata. Ali, sve i da se određene forme, boje, materijali i dezeni trenutno ne nose, vašim načinom kombinovanja i uklapanja možete imati jedinstven, originalan i drugačiji stil. Stil koji je prepoznatljiv. Unikatan. Materijale kakvi više ne postoje i koji nemaju gde da se kupe i nabave, jer tehnika dobijanja istih više nije ista. A, oni su neuništivi. Prirodan lan, vuna, teksas iz 70-ih i 80-ih godina, pamuk i svila, koja je na plavom maminom kompletu ostala netaknuta posle 35 godina, a koji je kupila kada se udala.
Vanvremenski. Strukirani blejzer sa duplim kopčanjem sa sitnim, zlat nim dugmićima i suknjom, dubokog struka iznad kolena. Damski. Stoji kao saliven. Majka kao da ga je juče kupila, jer i danas stoji isto kao i pre
nekoliko decenija. Posle dva porođa ja, variranja telesne težine, protoka vremena, materijal se nije pomerio, nije se istrošio, nije izbledeo. Majka ga je nedavno nosila na svadbu kod rođaka. Nije bilo nove kupovine. Ču vanje i ponovna upotreba. Uvek kada otvori svoj ili bakin ormar, poređamo se kao ispred televizora. Gledajući sve te materijale, boje, vezove, šare. Kao hipnotisane. Pitajući se, kako je to opstalo do danas.
A, onda je došao fakultet i sestrin i moj prvi susret sa second hand rad njama. Bilo je to kao kada smo bile male, pa bi nas roditelji odveli u po slastičarnicu, jer obožavamo slatki še i sladoled. Rastrčale bismo se po prodavnici, svaka na svoju stranu, izvlačeći Levi’s farmerke, suknje od vune sa karo šarom, džempere, sa koe i tako u nedogled. A imale smo 21 godinu. Plativši tada 20 komada zimskih, punijih stvari možda oko 2.500 dinara našoj sreći nije bilo kra ja. Nije samo ekonomičnost bila u pitanju, već i materijali i kvalitet teksasa koji nas je oduševio. Jer, odaću
vam tajnu, mi smo zaljubljenice u far merke i njih nikada nemamo dovoljno. Sada zamislite naše oduševljenje i sreću kada smo godinama, sticajem okolnosti, iz prve, nailazile na malene, privatne radnje polovne garderobe, u kojima smo nalazile Levi’s farmerke, od crnog, svetlog i tamno-plavog tek sasa za po 50 ili 100 dinara. Taj osećaj ne može da se opiše.
Na našim second hand putešestvijima, koja traju i danas, više od jedne decenije, uspele smo da nađemo, na sledimo i skupimo dosta jedinstvenih komada, koje obožavamo. Specifičnih i neobičnih materijala i dezena. Znate, mislim da nam je to uvek bilo zanimljivo. Mislim na tu potragu za stvarima koje su negde tamo ostavljene ili skrivene. Možda stavljene u zapećak. Pa, smo tako još kao male išle sa mamom i tatom na buvljak, u naše vreme do bro poznatu pijacu u Pančevu, na va šare, uvek se zavlačeći oko štandova garderobe, kesa i drangulija. Nakita, rukotvorina, pletenih džempera. Divile smo se šarama, starim cokulama i modelima cipela koje su se nosile u
majčino vreme, žudeći da poput Pepe ljuginih sestara uspemo da uvučemo stopalo u neke od tih modela. Jer, to je po mom mišljenju jedina mana second hand prodavnica, što ima samo određena, jedna veličina i to je to. Ali, u svakoj od tih zavučenih i skrivenih, malih prodavnica, uvek se nađe poneki jedinstveni komad. Da li je to vuneni kaput rađen u staroj, ribljoj šari ili je to teksas prsluk sa tradicionalnim motivima cveća, marame koje mogu da se kombinuju na različite načine, klasič ne kožne „motorka“ jakne. Stvari koje su na različite načine došle baš do vas, a kupovinom istih, dobijate teksturu
i materijal koji se ne može kupiti ni u jednoj običnoj radnji. Dobijate istroše nost, mekoću, savitljivost, brazde, koje se nekako savršeno uklapaju u materijal. Dok sa druge strane ne obilazite komercijalne radnje, trošeći novac na nove materijale za koje se troši struja, toksična boja, plastika, a na kraju sav potrošni materijal završi na nekoj od deponija zagađujući zemljište. Kao što sam rekla, ima nešto posebno u traganju između redova ušuškane garderobe, koja je zbijena u redove, nagomilana u gomilice koje se prevrću da bi se izvukao i našao onaj šareni rukav ili onaj sanjivi til. Ali, kako je krenula celokupna
300 oktobar
situacija sa pandemijom COVID 19, potrage su se obustavile. Nije bilo moguće ići i na licu mesta tragati za retro modelima. Međutim, danas imamo veliku prednost društvenih mreža preko kojih su nam dostupne različite stranice čije vlasnice umesto nas
idu u potragu za Vintage komadima, a onda slažu iste, kombinujući ih za nas. Danas, prodavnica polovne garderobe imate u svakom delu grada, svuda po Srbiji, sa razlikom cena, robe, materijala, raznovrsnosti. Ali, neki od njih su odlučili da malo zači ne stvari, pa su garderobu počeli da prodaju na kilo, što je priznaćete pre tri godine bilo nešto sasvim drugačije, inovativno i zani
301
mljivo. I to je urodilo plodom, jer iako kvantitet zavisi od sezone, odnosno od debljine odevnih predmeta, samim tim i od težine, svakako dosta garderobe možete da kupite za pristojnu cenu. Sestra i ja smo ih pre nekoliko godina pronalazile na najskrovitijim mestima. U uvučenim ulicama kod Kalenić pijace, nekolicinu njih na Vidikovcu, u Požarev cu u centru smo otkrile, pre nego u Be ogradu, lanac second hand prodavnica Textil house. Kad je reč o online ponudi, među mno gim profilima na društvenim mrežama koji se bave prodajom polovne odeće izdvaja se devojka po imenu Sara koja se bavi udomljavanjem Vintage stvari u svom rodnom gradu Nišu. Nedavno je napravila čitavu malu radionicu, a uz to prepoznatljiva je po tome što slaže najlepše garderobne kolaže u magičnu celinu, dok istovremeno vodi računa o detaljima kako bi kupci na najbolji na čin videli kako određeni komad može da se ponese. Ime njenog šopa je @ vintage_secrett i možete je naći na In stagramu. Pre nešto više od godinu dana krenula je sa sopstvenim procesom proizvodnje, šijući na mašini uni katne, ručno pravljene korsete, kardi
302 oktobar
gane, kragnice i cegere od recikliranih materijala kombinujući najrazličitije de zene sa tradicionalnim šarama i vezom. Svoju ljubav prema polovnoj garderobi pretočila je u jedan pravi Vintage muzej, otvorivši i simbolično vrata prostora u Nišu u koji mogu da dođu svi oni koji žele da se upoznaju sa predmetima za pokućstvo, od posuđa, čajnika, starin skih lampi i lustera, do garderobe, ali i neverovatnih i jedinstvenih materijala koje nastaju u Sarinoj radionici, gde vi same birate kako će vaši korseti, kardigani i cegeri izgledati. Reciklirani ma terijali u kombinaciji sa pregršt detalja koje ona nalazi na svojim proputova njima kroz Srbiju, kao što su heklani i vezeni detalji, različite šare, sve do mo dernih stikera koji mogu predstavljati različite simbole (od Diznijevih crtaća do gradskih simbola). Na ovaj način svi zajedno možemo uzeti učešće u krea tivnom procesu, iznova upotrebljava jući postojeće materijale kako bismo stvorile nešto potpuno novo, kreativ no, drugačije, moderno i nosivo. Sara je osmislila lepu modnu priču i nadam se da će svoju viziju nastaviti da razvija, pronalazeći i stvarajući nove komade od odbačenih materijala.
Kada je kupovina polovne garderobe u pitanju mislim da smo napravili veliki pomak u odnosu na period pre deset godina, kada je second hand era tek počinjala kod nas i kada je postojala tek poneka radnja, a ljudi se snebivali i sa nekom neobjašnjivom odbojnošću zao bilazili mesta koja prodaju polovnu gar derobu po veoma pristupačnim cena ma. Možda su tome doprineli tekstovi na ovu temu, možda pozitivna iskustva kupaca koja su se prenosila od uva do uva, ali danas veliki broj ljudi ulazi, kupuje i zaista otvoreno govori o tome da kupuje garderobu u second hand rad njama. To i ne treba da bude tajna ili da se neko srami. Ovakvom kupovinom se doprinosi smanjenju potrebe za upo trebom novih materijala, potrošnjom struje, potrošnjom prirodnih resursa, urušavanjem i zagađenjem životne sredine kako u proizvodnom procesu tako i kasnije sa odlaganjem viškova materijala koji ostaju neiskorišćeni ili odeće koja biva neprodata ili se brzo odbacuje. Svako od nas recikliranjem, upotrebom recikliranih materijala i sta re garderobe koja je nosiva, smanjuje zagađenje i utiče na to da priroda bude čistija.
303
Umetnost Intervju: Sara Savčić @sara_savcic Fotografije: Privatna arhiva
Veliko mi je zadovoljstvo da vam pred stavim svog dragog kolegu, Stefana Ve selinovića, kojeg sam upoznala na stu dijama japanologije, a koji danas uživa u svojoj dugo željenoj karijeri koreografa i plesača i živi i radi u Francuskoj. Pozivam vas da se kroz ovaj razgovor bolje upoznate sa Stefanom i saznate više o performansu, For I am an Animal u Teatru Vuk u Beogradu, koji je imao za jedno sa svojim partnerom Romanom, a za koji su se pripremali u vreme kada smo radili ovaj intervju.
Dragi Stefane, kako je neposredan povod za razgovor tvoje učešće na Kondenz festivalu krajem oktobra u Beogradu, da li možeš da podeliš sa nama više detalja o performansu koji je pripreman za ovu priliku?
Naravno i sa velikim zadovoljstvom. Moj partner Roman i ja smo imali čast da budemo odabrani kao jedni od kore ografa koji su predstavili svoje radove na ovom internacionalnom festivalu, koji je došao nakon moje dve godine aktivnog rada u Francuskoj. Obrado vala me je mogućnost da podelim deo
svoje kreativnosti sa mestom na kome sam krenuo da razvijam svoje koreo grafske korene. Ovim izvođenjem želeli samo da, makar na kratko, izmestimo publiku iz svakodnevnice u jedan pomalo haotičan svet simbola i sećanja. U pozorištu, ovoj eksperimentima otvorenoj instituciji, zajedno smo se poigra vali sa kolektivnim pogledima na jezik kroz dva različita medijuma ples/telo i teatar/glas i njihove međusobne kom binacije. Šta je ideja iza performansa For I am an Animal? Publika je imala priliku da se upozna sa tehnikom gramograma - naizgled nasu mičnim pozicijama slova koja dobijaju na smislu tek nakon svog izgovaranja - naslov ‘4IMNNML’ vam je jedan od pri mera. Koristeći njega kao medijum na fizički način smo se pozabavili sa mnogobrojnim kombinacijama i situacijama koje ovakav pristup nudi. Ovim perfor mansom smo želeli da prikažemo da vraćanjem na konstruktivne elemente jezika - slova, pravimo prostora za nova pitanja i perspektive.
305
Sećaš li se kada si zavoleo ples i scenu?
Odgovor na ovo pitanje bih voleo da podelim na tri dela, u odnosu na ples i moje poimanje plesa, i scene. Od svoje sedme godine sam krenuo sa kućnim učenjem koreografija, u to vreme popularnih grupa (čak sam imao i dve dru garice iz ulice sa kojima sam smišljao i naše koreografije) i već tada sam shva tio da je ples nešto što čini da se ose ćam dobro i pomaže da ispoljim svoju kreativnost. Zatim sam krenuo sa tra dicionalnim srpskim igrama, folklorom od svoje devete godine gde sam usled druženja i uzbuđenja kolektivnog izvo đenja ubrzo zavoleo scensko izvođenje iako sam za samu igru osećao da mi ne što ipak fali. Kada sam upisao srednju baletsku školu Luj Davičo, na odseku za narodnu igru imao sam prilike da pro dubim poznavanje drugih vrsta scenskog pokreta. Sa klasičnim baletom su došle karakterne igre, a na trećoj godini i savremena igra. Kako sam, nakon prvog časa savremene igre osetio da je baš to to nešto, takav pristup telu i plesu ono što mi je nedostajao u dota dašnjem plesnom stilu krenuo sam da
gledam savremene plesne predstave. Jedna od njih je bila ‘La Capinera’ u Po zorištu na Terazijama. Tačno se sećam muške plesne scene koja je bila ener gičnija nego bilo šta što sam do tada imao prilike da vidim na jednom scen skom izvođenju. Muškarci u haljinama i uz muziku Kirila Džajkovskog. Energija koju su tom koreografijom odašiljali je bila toliko jaka da je jedina misao koja se vrtela u mojoj glavi bila da želim da im se pridružim i naučim tu predivno snažnu koreografiju. Mogu reći da su taj trenutak i takav osećaj bili ključni u mojoj odluci da se više posvetim i produbim znanje o plesu, a ponajviše pristupu koji savremeni ples pruža.
Savremena plesna scena podrazumeva toliko toga. Kako bi opisao svoj rad i stil? Prvenstveno kao spoj teatra i plesa. Performans, fizički teatar. Pored toga bih dodao i jedan način otvorene koreografije koja ima svoje smernice ali ostavlja dovoljno prostora da se po veže sa publikom i trenutkom koji je ovde i sada. Na taj način performans
306 oktobar
307
predstava živi i razvija se sa svim onim što oseti i čemu je potrebno da se prila godi. Naravno, ovo je nešto čemu stre mim ali i nešto što je definitivno lakše lepo opisati nego zaista primeniti. Interesantno za naše čitaoce bi moglo biti to da u svoje koreografije implementiraš prakse kao koje su proistekle iz filozofije joge, ći gonga i trenin ga monaha Manastira Šaolin. Kako su se razvijala ova interesovanja i kako napreduješ na tom putu? (smeh) Da. Vrlo spontano se razvilo zapravo. Potreba za jogom je došla u peri odu kada nisam mogao da se bavim plesom i bio pri moran da prihvatim posao u firmi pa je moje telo kre nulo da se buni usled mno gosatnog sedenja. Ći Gong je nešto što sam otkrio ubrzo potom i sa kojim sam na dubljem nivou shvatio koli ko pokret može biti bitan za
zdravlje i održavanje optimalnog stanja duha i tela. Principi Ći Gonga koje sam produbio kroz studije kineske medici ne, danas čine poveći deo mojih vežbi zagrevanja i aktivacije tela. Šaolin sam najmanje istražio od tri pomenute filo zofije i tehnike. Ono što mi se kod njega najviše dopalo je termin ‘peaceful warrior’ i sve što on podrazumeva. U plesu sam shvatio da što uspeš mirniji i foku siraniji da budeš to više energije možeš da pošalješ/razmeniš i mnogo više se otvoriš ka svemu što te okružuje. Mir noća te otvara ka mogućnostima, a za jednog izvođača to je poprilično bitno.
308 oktobar
Sarađivao si sa brojnim domaćim i stranim koreografima, trupama i izvođačima, a trenutno živiš i radiš u Francuskoj. Koje bi dosadašnje iskustvo izdvojio kao posebno značajno za tebe i tvoj rad? Smatram da je svako iskustvo, i ono što sam smatrao ‘dobrim’ i lošim’ bilo potrebno da bih postao ono što sam danas. Zato su mi sva podjednako bit na, jer su uvek imala čemu da me na uče. Čak ona „loša“ mnogo više nego „dobra“. Neke prekretnice ipak postoje, kao što je recimo pomenuto gledanje „La Capinera“ predstave u pozorištu na
Terazijama, prvi čas savremenog ple sa sa Isidorom Stanišić i njenom tadaš njom klasom, treninzi sa Bitef kompa nijom, prvo izvođenje sa predstavom „Međuprostor“, prvi solo „Expectati ons“ u okviru Puzzle programa STANICA servisa za savremeni ples, odlazak u Francusku i jednogodišnje usavršavanje, koje me je još više orijentisalo ka multidisciplinarnom načinu izvođe nja, a nakon toga i odlazak u Indiju na „Sanskar“ festival gde sam poboljšavao svoju tehniku. Ali pored toga još neve rovatno mnogo stvari, kompanija, projekata i ljudi preko kojih su ove velike prekretnice dolazile.
309
Da li postoji velika razlika između srpske plesne scene u odnosu na svetsku i kako je ti doživljavaš?
Mogao bih da pričam ponajviše u od nosu između francuske i srpske scene jer sam druge samo posećivao ali ne i zaista iskusio. Smatram da je u Francu skoj ples mnogo zastupljeniji i nekako prirodnije implementiran u sistem edu kacije. Ima mnogo više mogućnosti da kao učenik imaš dodatnih umetničkih aktivnosti i ukoliko si zainteresovan da se razvijaš u tom smeru, mnogo više pravaca. Ja živim i radim u Tuluzu, pre ciziram zato što ipak postoje razlike u odnosu na region, i recimo ovde na jugu možemo da vidimo mnogo više multi disciplinarnih pristupa koji kombinuju cirkuske veštine, ples i teatar, i samim time doprinose jednoj obuhvatnijoj saradnji između umetnika. Ovo naravno pomaže očuvanju jedne zajednice koja je u današnjem kapitalističkom sistemu uvek na neki način ugrožena. Mislim da bi beogradskoj plesnoj sceni dosta pomogao ovakav način kolektivnog udruživanja, a samim umetnicima donelo mnogo više inspiracije i možda čak i hrabrosti da iznesu ono što osećaju da bi trebalo da podele.
310 oktobar
Uz ljubav prema plesu, tu je i ljubav prema Japanu. Zanimljivo je da si za vršio studije japanologije u Beogradu. Da li je do sada bilo prilike da nešto vezano za japansku umetnost i kulturu preneseš u svoj rad? Postoji želja da se pozabavim japan skim pismom i kulturom u svom radu, ali do sada su to sve bile neke kratke seanse istraživanja bez mogućnosti pri kazivanja rezultata. Međutim, japanski jezik i prilike da ga koristim se spontano i često pojavljuju. Jedan plesni film koji sam snimio je režiran od strane ja panske koreografkinje. Kaori Ito, jedna od koreografkinja sa kojom sam skoro sarađivao je Francuskinja japanskog porekla. Zatim sam imao priliku da na pišem i umalo izvedem jedan mono log na japanskom u okviru Romanove predstave (sprečile su nas kovid mere). Malo, malo i neka prilika da se bliže istraži ova fascinantna kultura i jezik iskoči. Nadam se da će sledeća doći sa kartom za Japan.
Za sam kraj, reci mi kakav je osećaj kada radiš ono što zaista voliš?
Iskreno, jedva sam dočekao i tek od skoro mogu da kažem da zaista većinu vremena provodim radeći ono što vo lim. S obzirom na to da je takav rezul tat došao tek nakon mnogobrojnih iza zova, promena, preispitivanja i mogu
reći jedne stoičke borbe u traganju za mestom koje omogućava da se razvijam kao umetnik i pojedinac, moram priznati da me rezultati koji su krenuli da dolaze čine poprilično zadovoljnim i srećnim.
311
Književnost Tekst: Merima Aranitović @soul.blooming Fotografije: Emre Can Acer @acer.emree
Oktobar. Miriše na zrelo voće, sve je još u toplim bojama prirode koja se, pola ko predaje pred zimom u najavi. Peku se prve bundevare, spremaju se ormani i sklanja letnja garderoba. Čuvamo sunce u očima, ali osećamo miris ranih mrazeva i dugih noći. Baš u sve to ušuš kan je i Sajam knjiga.
I nije slučajno što je baš oktobar oda bran za ovaj praznik knjige. U proleće i leto smo u nekim sasvim drugim pričama. Dugačak dan, opuštene kafe u omiljenom lokalu, putovanja i noći pre kratke za čitanje.
Praznik za knjigoljupce Šta nam je plezir u ranim jesenjim i zimskim danima? Dobra knjiga u omiljenom kutku doma. A pravi knjigoljupci skupljaju dobre naslove, traže lekovite reči, probiraju u ponudi mnogih izda vača praveći svoj oktobarski spisak. Za Sajam knjiga.
Zimnica za dušu, lekovite rečenice spa kovane u korice. Zato je taj mali podset nik divna stvar – da ne omašimo neku važnu knjigu, dobru preporuku, omiljenu rečenicu. Često je to prilika da nešto što smo tokom godine sa čežnjom gledali u knjižari, kupimo po ceni koja je samo ovaj put po meri našeg džepa.
Pod kupolama Sajma sretnemo i draga lica. Neke ljude koje i tokom godine vi đamo u knjižarama ili večerima poezije i proze. Prijatelje koji dele istu ljubav kao i mi, a koje tokom godine nismo stigli da vidimo. Upoznavanje sa piscem koji je na nas ostavio utisak. Punimo srce i dušu lepotom, a kese i rance knjigama. Čaroban spoj, čudesni dani Sajma.
Da li ste čuli za biblioterapiju?
Ovo je idealan trenutak da vam ukratko opišem ovaj terapijski pravac ili da vas podsetim da na Sajmu nađete nešto i za ličnu terapiju.
313
Biblioterapija, kao što joj samo ime kaže, terapija knjigama ili tekstovima na određenu temu, pričama, poukama. Zašto je korisna i kao samostalna, ali i kao komplementarna terapija? Jer, ne kad se zaglavimo u određenom isku stvu i ne možemo da se iskobeljamo iz njega. Ne razumemo zašto se to deša va, ne znamo šta i kako dalje. Anksio znost, depresija, tuga, gubitak, rastanak – knjige će nam pomoći da razumemo kroz tuđa iskustva da nismo jedini koji prolazimo kroz neko bolno i naizgled nerešivo stanje. Dobro odabrana knji ga pomaže nam da uporedimo sebe sa junakom koji doživljava u našoj situaciji iste emocije, čak i iste ili slične fizičke senzacije. Biblioterapija ima za cilj da nam pruži informacije, podršku, smernice za dalji život, pokazujući nam da ništa na svetu nije novo i da uvek postoji neki prozor koji možemo otvoriti.
Često su nam i prijatelji nesvesno tera peuti kada nam preporuče neku knji gu u kojoj su prepoznali nešto što se i nama dešava. A nekada nas prosto određena knjiga „pronađe”.
Čitalački klubovi/kružoci
Mi smo u školi imali, recimo bibliote karsku sekciju i čitalačke radionice. Iskustva junaka knjiga bila su divno uputstvo za odrastanje i suočavanje sa adolescentskim izazovima.
Čitalački kružoci nisu toliko popularni kod nas, ali ako malo istražite na druš tvenim mrežama postoji nekoliko jav nih grupa koje su uvele ovu lepu praksu. A sve mislim, ne bi bilo loše da i sami organizujemo u svom okruženju, barem jednom mesečno kružok, u kom bi diskutovalo o nekoj knjizi, a pored toga bi se moglo pričati i o još nečemu što nas u tom trenutku tišti. Kako odabrati pravu knjigu?
Ne morate biti biblioterapeut da biste izabrali knjigu koja bi za vas ili grupu bila baš po meri. Možete naći sajt ne kog biblioterapeuta koji je na njemu postavio bazu knjiga koje predlaže za određene situacije ili naslove koji se bave određenim izazovom ili proble mom u vezi sa mentalnom higijenom ili emocionalnim disbalansom.
Možda vas ovaj tekst
osnujete svoj čitalački klub. Možda rešite da i dalje čitate sami. Ono što je najvažnije, čitajte i shvatite da knjige i pored toga što su tu da nas zabave, ispune slobodno vreme, nauče nas nešto novo, mogu i da budu naš lek. Zato, napravite spisak i pravac Sajam knjiga. Ili neka knjižara. A setimo se i biblioteka – tih divnih mesta koje na svojim policama čuvaju melem za dušu.
Neka vaš dom dobije jednu oazu za čitanje, policu sa knjigama – jer ima li većeg plezira nego pokloniti sebi poneki trenutak istinskog uživanja uz lepu pisanu reč?
U čemu nam biblioterapija može pomoći? Samo čitanje je korisno za sve, ali ciljana biblioterapija može biti korisna posebno u sledećim situacijama: • anksioznost • depresija • poremećaji u ishrani • egzistencijalne brige (izolacija, gubitak smisla...) • suočavanje sa bolešću ličnom ili drage osobe • pitanja slobode, praštanja, rađanja, smrti • razdvajanje, izlazak iz zone komfora • pitanja vezana za partnerske odnose • prevazilaženje socijalnih izazova (stidljivost, povučenost) • tuga, odbacivanje • ejdžizam
podstakne da
315
Film Intervju i tekst: Nevena Pajić @pajicnevena Fotografije sa snimanja: Milena Popović Kadrovi iz filma: promo/Aleksandrija Film
317
Bezvremena priča o čovekovim unu trašnjim borbama i preispitivanjima re žisera Hadži-Aleksandra Đurovića, na repertoaru je u domaćim je bioskopima. Film je nastao po knjizi „Petkana“, napisanoj pre više od 20 godina (tačnije 2001. godine) i priča o jednoj sasvim običnoj devojci, koja je zbog svoje vere krenula put hodočašća u svetu zemlju, Jerusalim, gde je provela 40 godina u jordanskoj pustinji, preispitujući sebe, razmišljajući o svojim gresima, boreći sa iskušenjima i unutrašnjim demonima. Pored glavnog lika Paraskeve, odvija se paralelna priča dve devojke koje dele iste poglede na život, emocije, ali koje potiču iz drugačijeg kulturnog, so cijalnog i verskog miljea. Jedna od njih je Paraskeva, dok je druga devojka po imenu Zejneb, arapkinja iz beduinskog plemena. Njihove sudbine se prepliću tokom Paraskevinog boravka u pustinji, koje rađa jedno čisto prijateljstvo, dok joj Zejneb pruža prolaz u spoljašnji svet koga se ona odrekla.
Režiser Hadži-Aleksandar Đurović je razmišljao o ovom filmu još 2008. go dine kada je prvi put bio na svom pu tovanju u Svetoj zemlji, kada se i rodi la ideja o filmu, jer je baš nekako u to vreme čitao majčinu knjigu, „Petkana“, knjigu koju je napisala jedna od naših najplodonosnijih spisateljica, Ljiljana Habjanović Đurović, čije su se knjige štampale i prevodile na mnoge svetske jezike, kao što su češki, italijanski, grč ki, ruski, albanski, rumunski i drugi. U jednom od intervjua koji je režiser Alek sandar dao povodom premijere filma, rekao je da je put do filma bio dug, pa je tako bilo potrebno da prođe deset godina kako bi se sve kockice složile, a snimanje krenulo 2018. godine. Zajed ničkim snagama i po motivima knjige, u ovom projektu je učestvovala čitava porodica, a reditelj koji je odrastao uz pomenutu knjigu, imao je viziju da film govori o Svetoj Petki od njenih početaka i detinjstva jedne sasvim obične devojčice koja je krenula iz Konstatino polja, prateći njen životni put u Jerusa lim, boravak u jordanskoj pustinji, kao i kraj u Srbiji kada je carica Milica pre
318 oktobar
nela njene mošti, do Rumunije i Jašija, gde se danas nalaze mošti Svete Pet ke. Obuhvatajući njenu ličnost u celo sti, film nam prikazuje ko je zaista bila Petkana, upoznajući gledaoce koji pre gledanja filma nisu znali ništa o njoj, ali i stvarajući priču filmskim pletivom za sve one koji su već pročitali knjigu i koji su od ranije upoznati sa životom i delom Paraskeve. Iako se sa gledao cima susreo tek nakon tri godine od završetka snimanja, usled pandemije korona virusa, utisci i osećanja koje je film izazvao, bili su vredni tog čekanja. Film predstavlja srpsko-jordansku bio grafiju i dramu koja priča priču o jed noj od najvećih svetiteljki i njen put od Konstantinopolja, Vizantije, preko jor danske pustinje do Rumunije. Film je rađen po istinitoj priči, i govori o devojčici koja je od malih nogu bila okrenuta molitvi i veri. Kada je jednog popodneva, igrajući se sa bratom Jefi mijem žmurke u dvorištu kuće, najed nom ostala bez vida, posvetila se molitvi. Reditelj Hadži-Aleksandar Đurović, zajedno sa Ljiljanom Habjanović Đuro
vić, po čijoj je knjizi rađen film, uspeo je da stvori bezvremensku priču. Najstari ju priču o borbi dobra i zla. O borbi sa samim sobom. O čovekovim preispitiva njima, mislima i brigama. Priča počinje Petkinim odvajanjem od male grupe u jordanskoj pustinji i praćenjem njenih koraka, odluka, pa sve do pronalaženja mesta koje će u narednih 40 godina biti njen dom. Kroz slike, Petkina sećanja i snove, reditelj retrospektivom vraća i upoznaje gledaoce sa Njenim pređaš njim životom dok je kao mala živela u Konstantinopolju, koji je pripadao Vizantiji, njeno odrastanje i porodične odnose. Njeno detinjstvo. Stavljajući fo kus na njene isposničke dane, na njen život u samoći, daleko od spoljašnjeg sveta i svih blagodeti koje je uživala u odrastanju, a kojih se odrekla da bi slu žila Bogu. Na Njenom putu spoznaje odvija se najteža spoznaja. Borba sa samom sobom. Borba sa unutrašnjim glasovima. Borba sa sopstvenim demonima. Za osnovne ljudske potrebe, za hranu, za osobu koja će da bude pored nas da ne budemo sami, za razgovor, za ljubav, za čoveka koga volimo, za po
rodicu, za decu. Ali, ova priča to pokazuje. Pokazuje na koji način se dobija uvid u sve životne radosti, iako se Petka istih svojevoljno odrekla. Vera i molitva život su joj ispreplitale sa devojčicom Zejneb, koja raste uz nju. Duše su se prepoznale prvog dana kada su se oči srele. Ona joj je saputnica i drugarica u nemilosrdnoj pustinji. I samoći. Ona koja joj donosi plodove razgovora, ona koja je hrani i šije haljine. Od trenutka kada ju je ugledala kraj oaze, njih dve biće povezane sve do kraja Petkinog putovanja. Zauvek. Ta povezanost nisu isprazna druženja, ona predstavljaju ćutnju, razgovor očima, delima u kojima ima prebacivanja, žali, strepnji, ali i ljubavi, radosti i rađanja novog života. Ona je jedini saputnik koji joj je do deljen, ali, sasvim dovoljan jer se kroz Zejnebino odrastanje, odnos sa ocem, prve ljubavi, udaju, dolazak njene dece, gledalac upoznaje sa Petkinim životom. Sa Njenom mladošću, momkom koji ju je voleo, Njenim gledanjem na ljubav, ali i preispitivanjima u teškim trenucima ćutnje, tišine i samoće. Da li je donela
pravu odluku? Ona je mogla da bude kao Zejneb. Želja Petkine majke je bila da je vidi kako njene ruke ljuljaju dete. U teškim trenucima tame, koja je prika zana samoćom, reditelj otelotvorava lik demona, koji od tog momenta ne napu šta Petku već je sveprisutan i preispituje njenu posvećenost i veru, čineći da se u njoj jave ljubomora, zavist i ljutnja prema svemu što Zejneb ima i što je ostvarila. Sa druge strane, Zejneb ne istupa kakva god Petka bila prema njoj. Istraj na je u posetama, u donošenju hleba i haljina. U razgovorima, kao i u tome da Petka pravi korpe koje ona prodaje kako bi joj ispunila vreme u samoći i uposlila ruke, da ne bi razmišljala i prepustila se dokolici, đavoljoj raboti. Reditelj je na jedan specifičan način prikazao borbu između dobra i zla. Poteškoćama i plo dovima koji se na Njenom putu sraz merno menjaju. Pravac i svetlost koja se ukaže i u najcrnjoj noći. U mislima, strahovima i potpunoj izolovanosti, jer svaki dan i svaka noć predstavlja borbu da uradimo ispravno, da ne posrnemo, da ne posumnjamo, da istrajemo.
320 oktobar
Neverovatnim kadrovima, tišinom i izvlačenjem iskonskih emocija i strahova na površinu, uspeo je približi put jedne devojke koja je svojim delima, istrajno šću, isposništvom prikazala da smo svi jednaki u samoći i patnji, a ujedinjeni u veri. Gde god bili. Nezavisno kojoj reli giji pripadamo. Ili ne verujemo. Svi se sa istim „demonom“ borimo, možda na drugačiji način, u drugačijim uslovima, ali strahovi i pitanja su ista.
Za 50 dana prikazivanja, film je videlo više od 75.000 gledalaca. Pored uspeha u domaćim bioskopskim dvoranama, film je na 10. Međunarodnom festivalu zvuka i filmske muzike osvojio nagradu Crystal Pine Award (Kristalni Bor) za naj bolji film. Nakon svetske premijere na festivalu u Moskvi film očekuju projekcije na festivalima u Australiji i Poljskoj.
321
Hadži-Aleksandar Đurović je mladi re ditelj koji svojim talentom, vizionarskim umećem i kreativnošću oživljava likove o kojima smo čitali i slušali priče. Prikazujući ih kao ljude od krvi i mesa, kao što je učinio sa likom Svete Petke u filmu Sveta Petka – Krst u pustinji, pruža prili ku gledaocima da dobiju neku sasvim novu perspektivu i iz bioskopske sale izađu prepuni utisaka i novih uvida. Diplomirao je televizijsku režiju na Aka demiji umetnosti u Beogradu nakon čega kreće njegov karijerni put, tokom kog je režirao 12 međunarodno nagra-
đivanih kratkih igranih i dokumentar nih filmova. Aleksandrov debitantski dugometražni igrani film „Ljubav dola zi kasnije” osvojio je nagradu na film skom festivalu u Beverli Hilsu za najbolju režiju, dok je ujedno bio nominovan u kategoriji za najbolji strani film i re žiju na filmskom festivalu u Njujorku 2013. godine. U razgovoru za Plezir, Hadži-Aleksan dar Đurović otkriva čitaocima zbog čega je i na koji način želeo da dočara Njen put, od devojčice do Svetiteljke.
322 Film
323
Foto: Nemanja Maraš
Vaša majka Ljiljana Habjanović Đurović je napisala pregršt knjiga, kao što su: „Javna Ptica”, „Ana Marija me nije volela”, „Ženski rodoslov”, „Paunovo pero”, „Igra Anđela”, „Naš otac”, „Gora Preobraženja” i mnoge druge. Zašto ste se odlučili da za temu filma uzmete baš lik svete Petke?
decenije, a sa željom da snimim ovaj film od 2008. godine. Naravno, imam želju da ekranizujem još neke od njenih romana, ali sam ovaj želeo prvi, osetio sam da sam spreman i autorski zreo za tako nešto, a da je produkciono bilo izvodljivo da se uradi.
Mi smo porodično veoma vezani za Sve tu Petku i ja sa tom pričom živim dve
U jednom od intervjua ste rekli da je film rađen po knjizi „Petkana” koju je napisala vaša majka, ali da ste vi ima-
324 oktobar
li ideju i zamisao da ispričate priču o putu jedne obične devojke sve do njenog proglašenja za Svetiteljku kako bi i onaj deo publike koji se nikad ranije nije susreo sa likom i delom Paraskeve mogao da dobije celu sliku. A, da će pak oni koji su pročitali knjigu videti kako to izgleda na filmu. Sam film je zapravo trećina romana. Ali ona, najvažnija trećina, koja je i duhovna
vertikala, ali i esencija romana, a to je kako je, zapravo, Paraskeva postala Svetiteljka. Za one koji se nikada nisu susreli sa Njom, ili koji znaju za nju, ali ne i detalje, film je posve edukativan, a za one koji dobro poznaju žitije, ovo je jedna nadgradnja i novo viđenje Njenog života. Svakako, ko je čitao roman, sam je zamišljao i lik i predele, ali je jedan od mojih zadataka bio upravo i to da, držeći se romana, dočaram čitaocima
i gledaocima Njen put.
325
Obilazili ste i snimali na različitim lokacijama, poput jordanske pustinje, u kojoj se odvija najveći deo filma i Rumuniji, kako bi verno prikazali njen put. Koji deo priče je bilo najizazovnije i najteže uhvatiti i dočarati okom kamere?
Snimili smo divne scene u Srbiji koja je predstavljala Vizantiju u Petkinim seća njima, a bio je veliki blagoslov snimati kraj filma u Jašiju, gde danas počivaju mošti Svete Petke. Najizazovnija je, svakako, bila pustinja iz nekoliko razloga. Pre svega, ovo je prvi put da snimam u inostranstvu, sa stranom ekipom i u surovim uslovima pustinje. Ali je sa druge strane, sreća da tamo, gde god okrenete kameru, imate neverovatan kadar i predeo. Mnogo lepih kadrova je izostalo iz filma, ali svakako mislim da su publici preneti osećaj i doživljaj, koje smo mi imali dok smo snimali u pusti nji. Ta pustinja nije samo lepa lokacija i scenografska egzotika, ona je za mene svojevrstan lik u filmu, koji se menja i koji pomaže (ili na neki način i odmaže) našoj junakinji.
Osim prikaza puta jedne devojke koja je odlučila da se posveti veri i molitvi, da li postoji nešto posebno što vas je inspirisalo da prikažete u njenom liku? Pored puta unutrašnje borbe, preispitivanja i odricanja. Sveta Petka je bila žena od krvi i mesa, sa svim svojim slabostima, ali se svojom verom i voljom uzdigla iznad svega toga i kroz podvig približila Bogu. Iskušenja kroz koja je ona prolazila, identična su onima kroz koje prolazi svako od nas, ako ne svaki dan, onda veoma često. Želja mi je bila da na taj način približim lik i učinim ga realnim, jer je stav prema Svecima uglavnom kao prema likovima iz neke bajke. Mislim da svako od nas ima borbu sa samim sobom i svojim slabostima i da je ta vanvremenost i opštečovečnost gledaocima bliska i da se sa njom identifikuju.
U jednom intervjuu ste rekli da ste za glavnu glumicu namenski odabrali Milenu Predić i da je ona donela ulo gu na celovit i pravi način verno prikazavši osobine jedne devojke toga doba. Kako je izgledala ta saradnja i
326 oktobar
zbog čega ste se odlučili da joj ponudite pomenutu ulogu?
Milena je pre svega sjajna glumica. Na neki način „neiskorišćena”, što je za ovaj film poseban kvalitet, jer nije istrošeno lice. Zaista je na dostojanstven način iznela lik Svetiteljke, a njena netipična lepota, zaista deluje kao da je iz epo he. Takođe, Milena je shvatila šta igra, verujem da je nisam ja odabrao za ovu ulogu, već da ju je ta uloga čekala. Veoma je teško, da pored ikonografije i lika sa fresaka, „ubedite” čitaoca, gledaoca i nekoga ko voli Svetu Petku, da je baš vaš izbor glumice dobar, ali izgleda da smo u tome uspeli, sudeći po brojnim pozitivnim reakcijama gledalaca. Ve rujem da će Mileni ova uloga obeležiti
karijeru ali i otvoriti mnoge nove, dru gačije i dobre uloge.
Petka je bila tek devojčica kada je izgubila vid. Da li je potrebno da nešto izgubimo kako bi imali veru?
Mislim da nije nužno da nas zadesi neka tragedija, gubitak ili nesrećna okolnost da bi smo sa druge strane dobili Mi lost ili neki Dar. Verujemo i kada nam je dobro i sve potaman. Ja na to gledam kao na vrstu kredita koji smo dobili i trebamo biti srećni što nas nije zadesi la nesreća, ali ne smemo izgubiti veru ako nam se nešto ipak desi. Svakako, mnogo ljudi se u nesreći i okreće Bogu i vidi molitvu kao jedini izlaz. Sigurno da kada neko doživi takvo čudo, takav dra
327
matičan šok, kao što je Paraskeva kao devojčica, na drugi način gleda svet oko sebe i svoj dalji život. To je bila jedna od prelomnih tačaka u njenom životu i sigurno ju je učvrstilo u veri, a kasnije i u želji da svoj život posveti Bogu.
Simboli dobra i čistote su predstav ljeni uvek u belom: sova, magarac, anđeo. Na kraju vidimo da je i Petka odevena u belo. Kao znak vere i svetlosti da je Bog uvek tu, čak iako posumnjamo, čak i kada se naljutimo i obuzme nas srdžba.
Na neverovatan način ste dočarali de mone, posebno lik Milice Stefanović, tekstom, ekspresijom, mimikom, gestikulacijom i kostimom. Pokazujući na koji način se svaka osoba preispituje. Od čega imamo strah, za čim žudimo i čemu podležemo.
Film je zaista višeslojan. Nije umetniča renje po svaku cenu, ali ima i Biblijskih simbola i neko alegorijsko značenje, što i jeste svojstveno svakom tumačenju duhovnosti, pa tako i ovom u filmskom izrazu. Želeo sam da sa jedne strane film može da razume običan čovek, koji će se prepoznati u priči, emociji, a sa dru ge strane da bude teološki i kanonski ispravan, da ga dublje razumeju i ljudi iz Crkve i intelektualci. A i jedni i drugi mogu da uživaju u prizorima i poetskim scenama uz prekrasne i egzotične vizualne elemente, kao i zvuk i muziku, koji će gledaoca prosto uvući u tu pustinji, kao da je tamo sa Svetom Petkom.
U romanu, koji je pisan iz prvog lica svakog lika, postoje iskušenja u formi misli, kao i u liku Kušatelja. Naravno, za potrebe filma, želeo sam da ih personifikujem i materijalizujem, te sam se odlučio da taj lik bude ženski i da bude poput neke pustinjakinje koja nikada ne stari i koja govori u muškom rodu (obzirom da je demon u romanu muš ki lik). Milica Stefanović je fantastično iznela ovaj, naizgled jednostavan i jed nostran, ali zapravo veoma komplek san lik, kroz finu gradaciju zla. Od onog koje nam se na prvi pogled uopšte ne čini kao zlo, pritajenog, do veoma otvo renog i punog mržnje. Znajući Milicu privatno već 15 godina, znam koliko je to potpuno suprotno onom kakva je ona privatno i zato je izazov bio veći, ali vidim da je publika sjajno odreago vala na njen lik. Naravno, Milena i ona se upotpunjuju i ne postoje jedna bez druge, baš kao ni u životu. U Miličinom
328 oktobar
liku su sva naša previranja, strahovi i nedoumice.
Glavna glumica, Milena Predić je na jedan sasvim jedinstven način, pokretom, hodom i skrušenošću dočarala lik. Koju deonicu u pustinji je bilo najteže snimiti?
da kožu. Ali Milena je to zaista stoički podnela, bez žaljenja, shvativši to kao jedan glumački i lični izazov i svojevrsno iskušenje.
Verujem da je glumački najteže bilo odigrati ta iskušenja i suptilnu gradaciju podviga i težinu tih greha, a fizički su najkompleksniji bili delovi u pustinji u kojima ona i Milica idu bose po le denoj zemlji, a za Milenu svakako sve scene kada igra staru Petku, jer je imala veoma ozbiljnu i zahtevnu masku, koja nakon 4-5 sati na licu, i na 35 i više ste peni u pustinji, počinje da se topi i izje-
Kroz ceo film se protežu ćutnja, misli (izrečene i prećutne), pogledi i pokreti, naglašeni slikom, kadrom, zvukom koji opisuje situaciju i osećaj. U trenu cima preokreta kojih ima u nekoliko scena, oseti se jeza, jer situacija kulminira. Predstavili ste priču koja traje od kada postoji čovek, sa kojom svako može da se poistoveti.
Kako su rekli mnogi nakon gledanja filma, tih malo dijaloga koje film ima, upravo su na pravim mestima i sasvim dovoljni da se priča razume i da te re
329
čenice ostanu u gledaocu, da odtraju i da mu daju prostor da o njima i promi sli, a ne samo da se pretrči preko misli. Nekada tišina govori više od reči. Sa tom tišinom sam se suočio prvi put kada sam išao na izviđanje lokacija za film i kada sam došao do jedne planine, i pred sobom video nepreglednu pusti nju i stene, a nisam čuo ništa. Nikakav zvuk, čak ni vetar. To je bilo pomalo je zivo iskustvo i sećam se da sam jako zazviždao, da se eho prelomio kroz tu daljinu i da sam tada osvestio zapravo u kolikoj buci mi živimo, da zapravo nekad i ne čujemo svoje misli. Osama, asketski život, pustinja, zaista daju pro stor čoveku da se okrene sebi, da čuje sebe, da se zamisli. Tu atmosferu sam želeo da prenesem i publici. A onda, sve što jeste naglašeno i što je drama, bude još upečatljivije.
Film počinje i završava se sa istom scenom. Noseći poruku zajedništva u veri svuda u svetu. Da li to bila Srbija, Rumunija ili jordanska pustinja. Ljudi je svuda slave, pominju i odaju čast i poklonjenje. Da. Ceo film je zapravo i dramaturški
sklopljen od koncentričnih krugova. Ali i priča od početka do kraja, gde nas ve zuju ista pesma na početku i na kraju filma, gde vidimo Beograd, i Jaši kao mesta hodočašća. Ova priča je univerzalna. Nadilazi etiketu samo hrišćanskog i pravoslavnog filma. To su nam dokazale i reakcije gledalaca drugih ve roispovesti, pa čak i ateista. Ali, svaka ko, cilj jeste jedinstvo i to međuljudsko razumevanje koje nadvisuje ovozemalj ske podele po naciji, rasi, religiji, kulturi i socijalnim razlikama.
Život devojčice Zejneb koji se prepliće sa sudbinom Petke, predstavlja joj jedinog saputnika koji joj je dodeljen da preživi samoću. Kako bi kroz njen život proživela, osetila i dočekala, ono čega se ona odrekla, posvetivši se veri. Uspeli ste da napravite određenu paralelu i prolaz u njen drugi život, kroz sećanja, pružajući dve strane jednog lika. Zejneba je zaista ogledalo Petke. Petka u njoj vidi život kog se svesno i samo voljno odrekla, ali i jedinog prijatelja. Te dve žene, po svemu različite, povezuju njihova čista srca i neobično prijatelj-
330 oktobar
stvo koje traje četiri decenije. Egipatska glumica Mariam Amer koja tumači lik Zejnebe je na divan način prenela tu jednostavnost i prostodušnost jedne obične žene. Ona je na neki način naj bliža svima nama, baš kao i kasnije lik Georgija koji je doživeo milost da otkri je Svete mošti.
Istrajnost i neprekidna borba doneli su Petki počasno mesto, kako joj Zejneb u jednom trenutku kaže, jer Paraskeva prozorljivo vidi da se njeni sinovi vraćaju iz rata i da će moći da uda ćerku rekavši joj da je ona Božija miljenica. Uspeli ste da stvorite nera skidivu vezu koja je trajala i povezala nekoliko generacija i naraštaja. Čemu nas uči taj odnos?
Kada iz današnje perspektive razmislite, kako bi to bilo da lično poznajete ži vog Svetitelja, da li biste uopšte i uspeli da uvidite da je neka osoba baš to, to deluje nadasve neverovatno. Ali kada uzmete u obzir decenije bliskosti i to da Zejneb u nekoliko navrata svedoči Petkinom Daru prozorljivosti, onda nekako zaista dolazi do izražaja i to kako Zejneb to prihvata kao nešto svakidaš
nje i sasvim normalno. Znamo mnogo primera i u modernom vremenu, mo naha, Staraca koji nam mogu reći tajne koje samo mi znamo i rešiti nas nekih nedoumica i muka kroz veoma jednostavne poduke. Kako ste odabrali lokaciju koja će biti Petkina isposnica?
Po romanu, to je bila pećina, a takođe i istorijski, hrišćani su obitavali, pa i dan danas u mnogim krajevima njihove isposnice zapravo bivaju pećine, pukotine u stenama. Tokom izviđanja lokacija sam ih obišao nekoliko, ali je ova bila najzanimljivija i po lokalitetu i vizuelno i produkciono je bilo lako da joj se pri đe. Mana joj je bila što nije malo veća, što bi olakšalo kadriranje, ali ne može kada se snima ovakav film baš sve da bude potaman. Moraju da postoje neki izazovi.
Da li je Zejnebina porodica autentična porodica beduina?
Mi smo pre snimanja u Jordanu mora li da pošaljemo scenario na uvid Filmskom Centru Jordana i oni su scenario
331
odobrili, kasnije smo sa njihovim delom autorske ekipe prošli sve detalje koji su vezani za tradiciju i folklorne elemente, do detalja poput toga kakvu boju na prstima nose udate Arapkinje, beduin ke i kakav kolorit haljina. Tako da smo se zaista trudili da to što predstavimo bude što bliže autentičnom.
A šta je sa običajima pravljenja hleba i haljina na tradicionalan način?
Takođe, i takvi detalji su vrlo precizni. Haljine su za film šivene ručno, od ru stičnih materijala, a hleb, odnosno naan je pečen na plotnama. I danas beduini koji žive u jordanskim pustinjama žive veoma slično. Ono što je zanimljivo jeste da je devojčica Samaia koja glumi malu Zejnebu, zaista beduinka iz okoline Petre i da joj je čovek koji glumi oca, zaista otac. Oni i dan danas žive nomadski. Nama je, iz komfora zapad nog života 21. veka, to prosto nepoj mljivo, ali tamo i sada žive neki ljudi bez struje, pod šatorom, sa svega nekoliko kozica i kamila ili magaraca.
Rastanak od brata, vraćanje uspomenama u detinjstvo, u dane sa roditeljima, želeli ste da pokažete odakle svako od nas crpi snagu, ljubav i veru. Petkana se svega odrekla. Devojaštva. Majčinstva. Sestrinstva. Ona nije to mo rala. Nije počinila nikakav greh ili zločin zbog kog bi pobegla u pustinju. Nju je tamo vodila ljubav prema Gospodu i želja da mu služi, kao i mnoge koji se danas odluče za monaški postrig ali, naravno, sa sobom je ponela svoje uspomene i njih nije mogla da se odrekne. Nakon smrti starih roditelja, ostao joj je samo brat monah, sa kojim se rastala pred polazak na hodočašće u Jerusalim, svesna da se više nikada neće videti. Si gurno su je ta sećanja i bolela na neki način, ali su joj i davala snagu za dalji put i da ne posustane. Zaista, teško je biti sam, čak i kada ste sa Bogom, jer je svakom čoveku prirodno da sa nekim deli. Preispitivanje nekih naših odluka, danas, kada je mnogo ljudi usamljeno, može doći i nakon gledanja ovog filma, i to je jedna od poruka i veza ove priče iz 10. veka sa današnjim vremenom.
332 oktobar
Da li su detalji događaja preuzeti iz knjige Vaše majke ili predstavljaju skup istraživanja, koja su se zajedno sa knjigom pretočile u jednu celinu u filmu? Sve što je vezano za biografski element, lik i žitije Svetiteljke je iz romana, koji je temeljen na istinitoj priči i istraživa nju koje je ona kao pisac sprovela to kom pisanja. Ostali „ukrasi” koji se tiču onoga čega nema u romanu, a koji su više na likovnom i znakovnom nivou, su takođe delo moje autorske vizije, ali i istraživanja. Svakako, ovo je autorski, umetnički film, koji na moderan film ski način prikazuje jednu u isto vreme epsku, ali pre svega lirsku i duhovnu priču, i zajedno sa knjigom čini celinu kako ste rekli.
Naravno, ko nije čitao knjigu, neće biti razočaran i imaće priliku da se upozna sa ovom pričom kao sa nečim novim, ali i oni koji su čitali neće biti razočarani jer je film zaista zadržao sve važne elemente romana, koji bi ceo mogao da se ekranizuje samo kao serija. Nekoliko ljudi nam je nakon gledanja reklo da će čitati i knjigu, a mnogi gledaoci da je film podjednako divan kao i knjiga. To su neki od najlepših komplimenata, uz one da ih je film smirio, učvrstio u veri, nagnao na razmišljanje i da nakon gledanja nisu bili isti kao pre ulaska u bioskopsku salu. Za autora i njegovo delo, nema veće pohvale i nagrade od te da je uspeo da dopre do nečije duše.
333
plezirmagazin.net plezirmagazin.com
Vesna Belušević Verica Nemet
Jelena
Autorka: BECHA Vesna Katanić
Robert Smitson Spiral jetty from rozel point izvor Wikipedia
Džejson de Kaires Tejlor - The Silent Evolution at the Cancún Underwater Museum, foto Jason Decaires Taylor ADAGP 2018
Fotografija: Branislav Nenin
foto: Sandra Šimunović
