Ako je reč meseca u decembru bila solidarnost, ovog februara je zasigurno ljubav i to ne bilo kakva već ona ispisana velikim, masnim slovima, uokvirena crveno. I ne, nije ovde reč (bez bilo kakve poveznice sa „U početku beše reč…“) samo o romantičnoj ljubavi, mada pričaćemo i o njoj, razume se.
U danima iza nas svedočili smo nabujaloj i nekontrolisanoj navali emocija, emocija ponosa, radosti, nežnosti i brige, topline i ljubavi (opet ta ljubav). Posle toliko godina potiskivanja tuge, besa i ljutnje, čini se da je na kolektivnom planu došlo do momenta u kome se istovremeno smejemo i plačemo od sreće, grlimo i bodrimo da onaj žar koji su studenti probudili ne utihne, i da svi zajedno ne dopustimo da se napravi manevarski prostor za nove manipulacije, ucene i izbegavanje odgovornosti. Tu snagu jedinstva mirnih i dostojanstvenih ljudi koji ne ćute pred nepravdom, prepoznali su i naši susedi koji svi od reda šalju snažnu podršku studentima kao i građanima koji ih u stopu prate. U takvoj atmosferi naše februarsko izdanje nije smelo biti ništa manje nego ljubavno – izjavljujemo ljubav svima koji hodaju, koji se bore, koji svoje vreme žrtvuju za više ciljeve i koji zajedno dišu kao jedan. Zato vas pozivam da u pauzama između šetnji, blokada i skupova podrške, gde god da se nalazili (jer i dijaspora je na ulicama i šalje podršku protestima) izdvojite svoje vreme i uživate u pričama koje smo vam ovog puta s ljubavlju pripremili.
Teodora Kovrlija, Plezir magazin teodorakovrlija@gmail.com plezirmagazin@gmail.com
Ja sam Dora Spasić. Idem u treći razred Pete beogradske gimnazije u Beogradu.
Odnedavno sam počela da učim fotografiju i u njoj pronašla način da ispoljim svoju umetničku stranu i izolujem se iz realnosti, fotografišući prirodu, na primer. Omiljeno godišnje doba mi je leto i bez njega ne znam šta bih.
Omiljeni dnevni plezir?
Jutarnja mlečna i malo slađa kafa sa najboljim drugaricama.
Šta radiš kad ne radiš ništa?
Razmišljam gde ću biti za pet do deset godina, analiziram situacije koje mi se dešavaju gledajući neki film koji sam već hiljadu puta odgledala mazeći psa.
Devojka sa naslovnice Dora Spasić
(modna agencija J’s Management)
Preporuka za čitanje/gledanje/slušanje:
Što se čitanja tiče preporučila bih knjigu „Deca“ Milene Marković. Jedan od boljih filmova koje sam pogledala su „Čuvari formule” što se tiče drame, a po mom mišljenju možda i najlepši ljubavni film „Notebook“. Što se muzike tiče ono što se meni nalazi na plejlisti i što mogu da slušam nebrojeno puta su Sting konkretno „Shape of my heart“ i Bajaga „Na vrhovima prstiju“.
Foto: Milena Goševski, Šminka:
redakcija PleziR
Marko Vajović
Bojana Đuričić
Andrijana Kovrlija
Milena Goševski
Teodora Kovrlija
Nataša Bućić
Vesna Belušević
Nikolina Gavrilov
Ana Nikolić
Jelena Gvozden
Vladislav Radak
Aleksandra Nikolić
Vladislava Milovanović Zvjezdana Gvozdenović
MARTIN UDIO
Sanja Savić Milosavljević
LAVKRAFTIJANAENCIKLOPEDIJSKI LEKSIKON
POJMOVA
VEZANIH ZA
H.F.LAVKRAFTA
Vladimir Zavadovski, Boban Knežević
PURIŠA
Maja Medić
DECA OD TERAKOTE
Tamara Ereš
ISTORIJA ZAČINA: PUTOVANJA, OTKRIĆA
I OSVAJANJA
Tomas Rejnertsen Berg
GRBA
Sao Ićikava
ELENI, ILI NIKO
Rea Galanaki
VEŠTICE
Daina Tabuna
ŽENSKI KOD
Alisa Viti
S ONE STRANE OVOG SVETA
Joanu Kulianu
JEDINA KĆI Gvadalupe Netel
Plezir šoping vodič
U saradnji sa lokalnim zanatlijama, umetnicima, dizajnerima i preduzetnicima pripremili smo vodič u kome ćete pronaći ideje za kupovinu poklona kojima ćete obradovati
vašeg partnera/partnerku za Dan zaljubljenih, ali i svaku drugu priliku kada poželite da učinite plezir nekome koga volite!
Ovo su naši predlozi!
Klasa, Čumićevo sokače, lokal 48
Niz
Svaki Niz je napravljen iz srca, od prirodnih kristala i perlica. Niz je nakit za sve prilike - jer je diskretan a upadljiv. Kombinacija prirodnih kristala na koncu i podesiva dužina nakita, omogućava onome
ko Niz nosi da način nošenja prilagodi prilici po svom osećaju.
Brend je nastao pre pet godina, kada je Niz bio sačinjen od staklenih perlica a od pre godinu i po dana su one zamenjene kristalima i nova era nizanja trenutaka je došla. Niz se bira intuitivno, prema tome koji kristal te privuče. Svaki Niz ima svoja svojstva i uticaj na onoga ko ga nosi. Svom nizu možeš dati nameru i nositi ga kao amajliju.
Ljubitelji Niza kažu da kad ga stavišuglavnom ga teško skidaš! ❤
12 Peacocks
12 Peacocks je domaći brend koji se bavi ručnom izradom svilenog ženskog donjeg veša i korseta.
Inspirisani vintage stilom, 12 Peacocks komadi su namenjeni senzualnoj, smeloj ženi koja umesto
brze mode i trendova radije bira neprolazni stil, prirodne materijale i vrhunski dizajn.
ANA+SANNE posvećen je personalizovanim aksesoarima koji traju Forever&Beyond —za voljene osobe ili za vas same. Istaknite svoju povezanost uz trajnu zlatnu narukvicu, koja se spaja direktno na zglobu te kao takva predstavlja simbol neraskidivih veza. Dodajte dozu stila uz precizno urađene pirsinge ili malu tetovažu. Upotpunite svoj izgled pozlaćenim nakitom od nerđajućeg čelika skandinavskog dizajna, jer prave veze nikada ne blede.
ANA+SANNE
Mutapova 51, Vračar, Beograd
Nakon studija i rada u domaćoj modnoj industriji, najdragocenije iskustvo stekla
sam u modnim studijima u Njujorku, radeći za brendove ThreeAsFour i Isaac Mizrahi. Brend pod svojim imenom pokrećem
2007, a 2011. otvaram IMI Concept Store u Belgrade Design District-u u kome predstavljam nove kolekcije, kao i limitirane serije kožnih aksesoara, nakita i torbi.
Kreiram kolekcije u malim serijama isključivo od visokokvalitetnih materijala. Moj rad odlikuje smelo kombinovanje materijala, igra kroja u okviru klasičnih formi sa naglaskom na detalje. Kolekcije su inspirisane elementima iz prirode, umetnosti, kulture i svakodnevnog života. Odnedavno i u Čubrinoj 10 možete pronaći najnovije modele brenda Ivana Ristić.
Tartelinna je mesto gde nastaju domaći, ručno pravljeni nepečeni tartovi, koji spajaju bogati ukus i elegantan dizajn, što ih čini savršenim izborom za posebne trenutke, poklone dragim ljudima ili trenutke čistog uživanja. Svaki tart je napravljen sa posebnom pažnjom i ljubavlju, vodeći računa o svakom detalju. Bilo da ste ljubitelj klasičnih kombinacija ili inovativnijih ukusa, osvojiće vas već na prvi zalogaj.
Tartelinna
Atelier A’ nur je mesto gde je ljubav prema cveću, umetnosti i uređenju prostora spojena u jedno. Radionica aranžmana od suvog i dehidriranog cveća, sjajna je prilika da svaki klijent svojim idejama i željama dobije unikatan i jedinstven primerak koji će nositi njegov lični pečat. Ovakav način rada pruža ne samo zabavu, već i priliku da naši klijenti otkriju svoju kreativnu stranu, birajući elemente koji će njihov aranžman učiniti posebnim. Za nas, svaki novi dan donosi izazov i inspiraciju, a zajedno sa vama, stvaramo autentične i neponovljive kreacije.
Atelier A’ nur
AIS DROP
AIS DROP destilerija je nastala kao jedinstveni koncept unikatnih poklona ekskluzivnih
žestokih pića sa 23-karatnim zlatom i srebrom za korporativne i svečane prilike. Naš asortiman dolazi u pojedinačnom ili set pakovanju od 3 flašice po 50ml, a u ponudi imamo pažljivo odabrane vrste alkoholnih pića – rakije od šljive, kajsije, kruške, dunje kao i grožđa. Sva pića su proizvedena po visokokvalitetnoj tradicionalnoj recepturi u domaćoj izradi, bez veštačkih boja i ukusa. U pića dodajemo listiće čistog 23-karatnog zlata i srebra i pakujemo u unikatne bočice koje su po našem dizajnu izrađene u Italiji i za koje garantujemo autentičnost. Kako bismo naš proizvod prilagodili vašim potrebama, nudimo mogućnost brendiranja kako same kutije tako i kliritnog
ogledala koje se nalazi na svakoj bočici i na kom Vam pružamo mogućnost graviranja Vašeg logoa, imena kompanije ili kratku posvetu.
Metafora Studio je prostor koji okuplja ljubitelje održive mode. Nalazimo se u samom centru Novog Sada, u podzemnom prolazu, ali nas takođe uvek možete pronaći i online! Biramo za vas autentične primerke iz perioda od 50-ih do 2000-ih godina. Obožavamo i dizajnerske, arhivske komade! Posebno cenimo prirodne materijale i dobre krojeve koje ćete nositi godinama. Takođe se bavimo i apciklažom, tačnije izradom korseta od tekstila koji je već u upotrebi i restlova materijala.
Kombinujemo prošlost i sadašnjost u potrazi za vanvremenskim stilom!
Kee.bo
Keep.bo je eksperimentalni savremeni brend iza kog
stoji Bojana Rakić, koja proces stvaranja gradi kroz lične inspiracije. Ponekad je to slika koja postaje print na tkanini, a ponekad estetika koja se razvija u kroj. Sve počinje spontano—boja, motiv ili vizuelni fragment privuku pažnju bez jasnog razloga. Kroz proces postaju odeća, a tek na kraju otkrivaju svoju priču. Ke.bo ne prati sezone, već sopstvenu logiku unutrašnjih tema.
Prokleta Jerina
Prokleta Jerina brend nudi ručno rađeni nakit od epoxy smole s jedinstvenim komadima u nepravilnim oblicima i živim bojama. Nakit je unisex, vodootporan, antialergijski, a mnogi komadi imaju višestruku funkciju – kao što su ogrlice koje se mogu nositi i kao pojas, ili ukras na torbi i pantalonama. Svaki komad nosi svoju priču.
Klasa, Čumićevo sokače 48
NEOS
Novosadski brend nakita NEOS sinonim je za minimalizam, jednostavnost i sofisticiranost.
Nakit je delo Dragane Kojić, vajarke i keramičarke, koja posvećenost materijalu u kojem stvara prenosi na dizajn svakog rukom urađenog komada.
Jednostavnih oblika i čistih linija
NEOS nakit je nosivi umetnički predmet i izbor za žene koje vole suptilnu eleganciju.
Baldago Leather
Kožni akseosoari kojima je teško odoleti!
Baldago Leather je brend koji se bavi ručnom izradom kožne galanterije (novčanici, futrole za nao-
čare, olovke, kartice, pasoše) i kožnih torbi. Početkom 2019. godine predstavljamo tržištu stari zanat na moderan način koji nastaje upotrebom tradicionalnih alata. Mi smo Tijana i Aleksandar, mladi bračni par iz Beograda i predstavljamo ti našu široku ponudu aksesoara od najkvalitetnije italijanske kože. Ono po čemu smo prepoznatljivi, pored kvaliteta i ručne izrade je i personalizacija proizvoda. Svaki proizvod kreiraš po svojoj želji – od odabira boje kože, boje konca, otiska personalizacije. Za skoro šest godina proizvodnje izradili smo preko 14.000 aksesoara po želji.
Nova sezona, novi mirisi, novi pokloni
Februar donosi promene – u vazduhu, atmosferi i osećanjima. U Breskva art kolekciji pronađite mirisne sveće, difuzere i umetničke printove za posebne trenutke. Otkrijte limitiranu kolekciju za Dan zaljubljenih i nove arome inspirisane dolaskom proleća. Poklonite sebi i voljenima toplinu, stil i mirise sezone.
Breskva art
Krasuljci
Krasuljci torbice su pravi modni statement sa svojim unikatnim kombinacijama dezena i fokusom na ekološku odgovornost. Ručno šivene od restlova materijala, originalne i praktične, Krasuljci nisu samo torbe, to su mali umetnički komadi koji vas prate kroz aktuelne trendove i moderan ritam života. Izaberite svoju pederušu, tašnuljak, džak torbu - ili nam pomozite da kreiramo novu, baš za vas.
MOJO Microneedle Eye Patch
Inovacija u anti-age nezi!
MOJO Microneedle Eye Patch donosi revolucionarnu kombinaciju nauke i estetike, pružajući vidljive rezultate u samo jednom tretmanu. Svaki patch sadrži 2000 precizno oblikovanih mikroiglica hijaluronske kiseline, koje prodiru u površinski sloj kože i rastvaraju se, oslobađajući moćne aktivne sastojke. Formulacija omogućava dubinsku hidrataciju, redukciju finih linija i tamnih podočnjaka, kao i poboljšanje elastičnosti kože. Idealno rešenje za sve koji žele profesionalni tretman kod kuće, MOJO pruža osvežen, blistav i podmlađen izgled za samo 2 sata.
Pronađite svoju prirodnu lepotu uz
Find Your MOJO!
Ljubav u svakom detalju
Svi znamo da su mali detalji oni koji čine razliku, a idealan poklon za Dan zaljubljenih sigurno je donji veš. Ovaj nežni pamuk pruža udobnost tokom celog dana, uz moderan dizajn koji odiše elegancijom. Ne samo da je idealan poklon, već će pružiti i nezaboravan osećaj udobnosti. Za još inspiracije i kupovinu, pratite ih na Instagramu ili posetite njihov sajt i otkrijte sve što nude.
ARTSINTEZA
ARTSINTEZA studio je umetnička radionica inspirisana poetskom lepotom porcelana - od raskošnog posuđa do jedinstvenih umetničkih instalacija u arhitektonskom prostoru. Javite nam se ako tražite poklon izrađen i upakovan sa puno ljubavi, koji se čuva i u kome se uživa, ali i ako težite izuzetnosti u sferi kulinarstva, dizajna, estetike, ugostiteljstva. Unikatni ručno rađeni predmeti za zadovoljstvo, lepotu i umetnost u svakodnevnom životu čekaju vas u @artsintezaporcelainpoetry studio.
Priča o vinu i prirodi
Na padinama Fruške gore, na 26ha organskih vinograda, nastaju autentična vina naše vinarije. U ponudi su bela, roze i crvena, kao i pažljivo stvarane kupaže koje odražavaju karakter ovog podneblja. Otkrijte sa nama našu vinsku priču kroz vođene degustacije i šetnje među čokotima uz čašu vina. Priroda, posvećenost i uživanje, sve spojeno u jedno iskustvo.
*Preporuka vinarije za Dan zaljubljenih su Župljanka, berba 2024. i organski Merlot, berba 2022.
Vinarija Vinarium
Juvelirka
„JUVELIRKA” objedinjuje prirodne motive, različite tehnike izrade i bogate teksture, stvarajući jedinstvene komade sirovog, ali sofisticiranog izgleda, u duhu održivog dizajna. U fokusu u mojoj radionici 2024. godine
bio je motiv hrasta i žira – simboli koji se ponavljaju kroz civilizacije još od samih početaka juvelirstva. Ovaj, odavnina u juvelirstvu zastupljen, motiv pretočen je u savremene komade nakita, nosive svakodnevno, pri čemu svaki komad nosi moj lični umetnički izraz. Ponekad, vođena kreativnošću, stvaram sasvim drugačije forme koje nisu nužno povezane sa motivim iz prirode, ali u njoj uvek pronalazim inspiraciju.
Često koristim drevnu tehniku kovanja, a neretko ostavljam nakit u sirovim formama koje balansiram sa savršeno oblikovanim kamenom.
Ljubav ugrađena u svako vlakno drveta
U Smederevu nastaje magija pod rukama čoveka koji stoji iza Instagram naloga Drvoljub. Njegova priča počinje iz ljubavi – da pomogne supruzi, umetnici string art-a, naučio je obradu drveta. Iako mu je glavno zanimanje fotografija, grafički dizajn i videografija, rukotvorine su za njega nešto više – opipljive, sa dušom. Stvara male proizvode inspirisane ljubavlju i luksuzne kutije za nakit i satove.
Drvoljub nije samo brend, već odraz strasti i posvećenosti u svakom detalju.
Drvoljub
OMO cvećara
Jezik cveća kao umetnost
OMO nije samo cvetni studio – to je priča o dizajnu, poeziji i emocijama pretočenim u cvetne aranžmane. Kao sofisticirani esteta i ljubitelj umetnosti, OMO doživljava cvece kao moćan alat za izražavanje svog jedinstvenog senzibiliteta. Svaka biljka pažljivo je odabrana tako da odražava strast prema enterijeru, dizajnu, modi i umetnosti u najširem smislu. Za elegantne, dizajnerske bukete koji nadilaze obične cvetne aranžmane i postaju pravo umetničko delo, posetite OMO cvetni studio u Ulici 27. marta 15. Ove godine sa ponosom slavimo tri godine postojanja i kreativnog druženja sa klijentima i kolegama. Naš tim s lakoćom prepoznaje vaš senzibilitet i kroz pažljivo odabrano, sveže sezonsko cveće, uz prepoznatljiv OMO pečat, prenosi vašu poruku – jezikom cveća koji govori više od reči.
27 marta 15, Beograd
Ljubav na prvi gutljaj – Agropošta sirupi za dvoje
Za Dan zaljubljenih, zaboravite na klišee –prava romantika krije se u čaši prirode!
Agropošta sirupi, napravljeni od pažljivo biranih biljaka, voća i ljubavi prema autentičnim ukusima, savršen su dodatak svakom romantičnom trenutku. Bilo da ih pijete uz doručak u krevetu, koktel za dvoje ili topli napitak u hladnoj večeri, svaki gutljaj budi osmeh. Jer ljubav, baš kao i Agropošta, treba biti čista i neodoljiva! Agropošta
Bikicki vinarija
Naši vinogradi se nalaze u selu Banoštor, na severnim obroncima Fruške gore, na samom obodu nacionalnog parka Fruška gora. Trenutno obrađujemo oko 12ha organskih vinograda.
U podrumu radimo po principima proizvodnje vina sa minimum intervencije, fermentacija je isključivo na prirodnim kvascima, bez ikakvih dodataka.
Portfolio se sastoji vina Sfera i Sfera Noir, dva Pet Nat-a: Victor i Nikka, crvenih Pinotte (Pinot Noir), Crne Tamjanike i Lily (Merlot), kao i oranža Cu (Pinot Grigio), S/O (Sauvignon Blanc), Uncensored (Traminac) i Moma iz keramike.
Intervju: Nataša Bućić
@ava_kiddo
Fotografije: privatna arhiva
O snazi ljubavi i njenom pokretačkom potencijalu diskutovala sam za februarsko, ljubavlju obojeno, izdanje Plezira sa osnivačicom Lovers-a, arhitektkinjom, dizajnerkom, multimedijalnom umetnicom i preduzetnicom - Marijom Strajnić, koja svoj specifičan izraz i emociju neguje kroz različite stvaralačke poduhvate. Šta nastane kada kombinu-
jete hrabrost, naklonost prema detalju i principima održivosti na kojima po -
čiva čitav jedan umetnički Univerzum?
Nema pogrešnih odgovora ali jedan od mogućih su Lovers-i. Ukoliko želite da upoznate ovaj jedinstveni ljubavni beogradski brend, da saznate koje je boje ljubav ili šta je sve potrebno da se kreativnost pretoči u preduzetništvo – na pravom ste mestu.
Arhitektura, fotografija, ilustracija, film, književnost. Možeš li da nam kažeš odakle dolazi ta potreba za kreativnim izražavanjem kroz različite stvaralačke forme? I koja od navedenih ti je najbliskija?
Ovo je večito pitanje upućeno meni, toliko često da sam čak upisala doktorske studije 2016. godine sa temom Arhitektura bez arhitekture. Tu sam pokušala pre svega sebi da objasnim zašto mi je toliko prirodno da se rasplinjujem na različite oblasti o kojima malo, ili ništa ne zna. Shvatila sam da mi je važno da svoje ideje iskomuniciram metodom
koji će ih najbolje otelotvoriti i zato mi menjanje medija nikad nije bilo strano, štaviše uzbuđuje me i tera na dublje promišljanje i istraživanje. Šta mi je najpribližnije, trenutno misao o drugom polu - dokumentarnom filmu . O tome sam konkretno danas razmišljala i razgovarala sa drugaricom.
Da li je ljubav tvoje pogonsko gorivo?
U čemu je svakodnevno prepoznaješ i na koje načine te inspiriše?
Jeste, zaista jeste. Ne samo zbog mog brenda kome je ljubav polazna tačka (i završna!), već zaista ceo život sam u ulozi nekog melanholičnog „hopeless“ romantika, malo je i smešno koliko me to opisuje. Ljubav prepoznajem u apsolutno svemu i zaista mislim da je suština života u ljubavi.
Koje je boje za tebe ljubav i zašto?
Naravno - crvena. Jer smo crveni iznutra. Svi do jednog.
Ko su Lovers-i, odakle oni dolaze i u kakve nas avanture svakodnevno vode?
To su dežmekasta debeljuškasta stvorenja sa po dva prsta na rukama i nogama koji promišljaju, žive i slave ljubav! Dolaze iz moje (pod)svesti, a vode nas u svim pravcima i smerovima gde se mogu osetiti osećanja, kakva god ona bila. Avanture su najčešće inspirisane ličnim životom, ali univerzalno prepoznatljive svima koji su ikad voleli nekog ili nešto.
Od jedne obično-neobične ilustracije izrastao je čitav koncept i način razmišljanja. Da li se u stvaralačkim procesima više vodiš osećanjima ili razumom? Koliko su ti studije arhitekture pomogle da dođeš do mesta gde se danas nalaziš i na koji način?
Vodim se i jednim i drugim, razumom smišljam strukturu svojih projekata, a osećanjima program istih. Forma dolazi negde između ta dva. Studije arhitekture su mi mnogo pomogle jer su me naučile da je detalj svetinja i da mi je održivost (u najširem mogućem smislu) religija. Takođe, dala mi je hrabrost (nekad i neosnovanu) da nema stvari na svetu koju ne mogu da savladam, ako mi je dovoljno interesantna. Ovo možda zvuči omnipotentno i sumanuto ali takvi smo mi arhitekte. Ako ne poludimo - sve možemo!
Kreativnim stvaraocima često nedostaje praktičnih alata, kako bi svoj rad pretvorili u osnov za egzistenciju. Početkom ove godine svetlost dana je ugledao i „Lovers E-Book“, koji predstavlja vodič za sve kreativce koji žele
da se krenu putem preduzetništva. Šta sve možemo da naučimo iz ovog vodiča? Šta je za tebe predstavljalo najveći izazov u razvoju brenda i šta je to što bi volela da si znala pre nego si se upustila u ovu avanturu?
Bio mi je veliki izazov da u taj E-Book zaista ubacim SVE. Sadrži informacije od razvoja ideje i vizije brenda - kako od inspiracije stvoriti prepoznatljiv identitet. Zatim put od prvog crteža do proizvoda - proces stvaranja, izbor materijala, prototipova i saradnje sa dobavljačima. Cenovne strategije, finansijski plan, kako se izračunava marža i planira budžet. Otvaranje radnje, važnost lokacije, enterijera i marketinga, uz detalje kako je nastalo Beogradsko srce. Komisiona prodaja i saradnje, kako međusobna podrška kreativne zajednice doprinosi uspehu svih uključenih. I na kraju, istrajnost i sreća - iskren pogled na život sa brendom, ljubav prema poslu i stvaranju ali i svakodnevni izazovi. Za mene je najveći izazov oduvek bio saradnja sa dobavljačima i zato sam uz E-Book dala i spisak preko 50 kontakata sa kojima sam imala pozitivne saradnje.
„Lovers“ književnoj kolekciji se u novembru prošle godine pridružio i naslov „Ispričaj mi Crvenkapu“. Po čemu je ova Crvenkapa posebna i zašto si se odlučila baš za ovu priču?
Ova Crvenkapa je posebna jer sadrži preko 20 verzija ove priče ispričane po sećanju ljudi različitih godina - od 3 do 84. Neverovatno mi je bilo kako sećanje funkcioniše, koliko je selektivno i subjektivno i kako i najpoznatiju priču na svetu NIKO od ispitanika ne pamti u celosti. Usput sam nacrtala Lovers Crvenkapu po scenama iz verzije braće Grim i ubacila crteže kroz celu knjigu.
U tvom radu neretko srećemo i personalizovane ilustracije. Da li nam mo-
žeš otkriti koja je to najzanimljivija ljubavna priča koja se krije iza jedne od njih?
Najzanimljiviji su mi crteži sa velikim brojem prijatelja koje treba da nacrtam u nekoj njima dragoj situaciji ili okupljanju. Jednom sam crtala 13 ljudi na jahti okruženih morem i voljenim predmetima, za koje nažalost nisam dobila dozvolu da objavim. To nikad neću prežaliti što svet nije video jer mi je do dana današnjeg jedan od omiljenih crteža.
Kako je februar mesec ljubavi, Lovers-i
nam u njemu donose i dva veoma zanimljiva projekta - jedan je „Lovers speed dating“, dok je drugi „Ljubavni konkurs za umetnike i umetnice do 13 godina“. Da li nam možeš reći nešto više o njima?
LSD je projekat koji radim zajedno sa Kućom Umetnicom, zajedno sa Marijom Jocić. To je najzabavniji event na kom sam ikad prisustvovala i poručila bih svakoj singl osobi da se obavezno prijavi!
Ljubavni konkurs za male umetnice radim zajedno sa Petits brendom, jer sam želela da prepustim deci da osmisle majice za sebe i takođe me je zanimalo kako će razmišljati o ljubavi. Konkurs traje do 21. februara!
Šta je ono što dolazi u ovoj godini i čemu se posebno raduješ? Po čemu misliš da će ona biti drugačija?
Posebno se radujem preseljenju u novi stan, odlasku na more, polasku mog starijeg sina u prvi razred i još jednoj stvari o kojoj ne smem još uvek da pričam! Poređano hronološki.
Uz tvoj brend ljubav slavimo svaki
dan. Koji je tvoj recept za usporavanje u ovoj haotičnoj svakodnevici? Koje su to male svakodnevne stvari koje ti posebno greju srce u vraćaju osmeh na lice?
Ja ne verujem u usporavanje, verujem u sve veću brzinu i uživam u pokretu i energiji. Kad usporim znam da nisam dobro, tako da se protiv haosa više ni ne borim nego se prepustim pa gde me izbaci - izbaci me. Osmeh na lice mi vraćaju moja dva mala sina slatkiša Feđa i Jan i moj divni muž-puž Marko.
Kako izgleda jedan tipičan dan studenta u blokadi?
Za nas ne postoji tipičan dan jer je sve veoma neizvesno. Tokom ova dva meseca smo morali da se priviknemo na dosta drugačiji način života, bez fiksnog rasporeda i u kom kada se probudiš ne znaš šta će te sve zadesiti tog dana. Mnogo toga zavisi od protesta i sveukupnih društvenih okolnosti. Ljudi van blokada uglavnom nisu svesni koliko radimo na samom fakultetu i koliko puta se ceo dan okrene naopačke samo u jednom satu. Dakle, uglavnom smo na plenumima, protestima i sastancima svojih radnih grupa, ali smo pre svega stalno u pokretu i spremni na sve što može da nas zadesi.
Na koji način su blokade uticale na vaše međusobne odnose, samim tim i one romantičnog karaktera?
Svi smo se zbližili i mnogo bolje upoznali. Samim tim, to je dovelo i do nekih novih ljubavi, poput naše. Na širem planu, vreme koje svi provodimo zajedno razgovarajući, razmenjujući mišljenja i praktično živeći zajedno, dovelo je do većeg nivoa razumevanja i otvorenosti. Nikad ne znaš da li će osoba sa kojom pereš suđe ili razvijaš baner postati tvoja nova devojka, momak ili najbolji prijatelj! Osim toga, i sanduče za ljubavna pisma radi veliki posao.
Dakle, ima (novih) ljubavi u blokadama?
Naravno. Mi možemo da potvrdimo, staying strong od skoro samog početka blokada! A nije ni čudo, čini se da nikad nije bila veća prilika za međusobno upoznavanje. Većinu svojih kolega do juče nismo ni poznavali (kao što se ni mi nismo znali), a već danas okolnosti su nas primorale da pozajmljujemo šampone jedni od drugih, zajedno peremo zube i menjamo čarape kada ukvasimo noge na protestu.
Kako izgleda idealan dejt na blokadi?
Pre bi idealan dejt bio van blokade! Veoma je teško da se osamimo dok smo na blokadi, jer smo stalno svako u svom poslu i radnoj grupi, pa se jedva vidimo i na „puš pauzi“. Ponekad pričamo kako bi nam u tom smislu bilo lakše da nismo u ovoj vanrednoj situaciji, jer bismo imali više vremena jedno za drugo. Sada je i ljubav ipak stavljena u drugi plan do ispunjenja zahteva! Sa druge strane, na svoj način je posebno upoznavanje u vezi tokom blokada jer smo se tokom ova dva meseca suživota na fakultetu veoma brzo zbližili, videli sva izdanja jedno drugog i prošli kroz najrazličitije situacije, za koje bi nam trebalo mnogo više vremena u životu pre blokade.
Šta je najlepše što vam je ova (zajednička) borba donela?
Najlepše bi bilo ispunjenje zahteva, ali do tad – jedno drugo.
Kako izgleda jedan tipičan dan studenta u blokadi?
Anđela: Prezauzeto. Uvek ima šta da se radi, organizuje događaj, ide na plenum, na radionice, a u međuvremenu dođu i druženja, koja zapravo pomognu da se osvežimo, podsetimo zašto smo tu, razmenjujemo ideje, planiramo. Ako se spava na fakultetu, onda i sam dan počne tamo, i uslede, uglavnom tokom celog dana, obaveze oko blokada ili druženje, učenje. Naravno, dosta nam pomažu donacije da lakše preguramo dan. Bude i kuvanih jela, tako da pored svega što radimo, pokušavamo i da održimo ishranu u balansu. Takođe, radnim danima su dosta aktuelne radionice, pravljenje transparenata, maketa i sl. Vikendom su zastupljeni protesti, pa se razlikuju aktivnosti u toku nedelje i u toku vikenda. Nas dvoje često ode-
mo na radionice, zajedno, iako smo sa različitih fakulteta, te ukoliko se de-
šava nešto zanimljivo na bilo kom drugom fakultetu, planiramo odlazak, kao podršku kolegama, ili u vidu druženja.
Širimo poznanstva na individualnom i zajedničkom nivou.
Dimitrije: Za početak, dani kada nisam bio u blokadi mi nisu bili ovoliko stresni. Mislim da sam ja inače flegmatična osoba ali ovo što se dešava me pogađa. Zato gledam da što više dam doprinos u aktivnostima, kako na svom, tako i na drugim fakultetima. Moram da priznam da sam upoznao
dosta ljudi sa kojima sam se psihički poklopio i osećam pripadnost sa svojim kolegama, jer nas je ova situacija spojila. Mogao bih da završim sa time da mi je bioritam vrlo poremećen i to je stvar koja mi najviše smeta, ustvari ne, ipak mi nepravda više smeta.
Na koji način su blokade uticale na vaše međusobne odnose, samim tim i one romantičnog karaktera?
Dimitrije: Ne znam šta će Anđela da odgovori ali iskreno mislim da su nas ponaosob mnoge situacije dosta pogađale i uticale na naše raspoloženje, ali nekako meni je najviše značila međusobna podrška kada smo nailazili na krize.
Mislim da je to nešto što je učvrstilo naš odnos, jer smo uvideli da dajemo snagu jedno drugom u teškim vremenima. I bitno mi je što nismo zapostavili jedno drugo.
Anđela: Iz moje perspektive, blokade su nas povezale na specifičan način. Znala sam da imamo sličan pogled na svet, ali sada do-
bijamo priliku da društvo koje želimo, zapravo i stvorimo. Često razmenjuje-
mo ideje o tome. Oboma nam je veoma bitno ono što se trenutno dešava u državi. Oboje dolazimo iz manjih mesta, a prošlog vikenda je svako u svom mestu držao govor. Tu je bilo pozitivnih i negativnih komentara, ali smo dobili priliku da razmenimo iskustva i što je još bitnije, podržimo jedno drugo, ako ne svojim prisustvom, onda porukama, pozivima, ohrabrivanjima, itd. Dosta često se dešava da plačem, jer jelte, ne osećam se snađeno u određenoj situaciji, što je normalno, jer svi imamo dozu odgovornosti. Dimitrije ne plače baš, ali svakako, prvi put u životu ima „posao” ovog tipa. I tu, logično, dolazi do situacija u kojima treba da utešimo jedno drugo, što definitivno utiče na razvijanje osećanja, i poverenja. Ono što je meni bitno je da imam blisku osobu s kojom mogu sve ovo da podelim, jer čast je živeti u ovom vremenu, i raditi ovo što mi radimo, i zbog toga, mnogo znači imati osobu kojoj možeš sve na kraju dana da prepričaš. Naravno, tu su
i prijatelji i roditelji, ali ovo je nešto drugačije, jer osim osećaja društvene povezanosti, među gomilom ljudi, između nas dešava se i uvećanje povezanosti u
emotivno - romantičnom smislu na dubljem nivou. Imamo priliku da vidimo da li nam se poklapaju ciljevi u životu, i to sve gradi veoma dobar temelj za zdrav odnos u svakom smislu jer, pre svega, delimo iste vrednosti. Iako sam pre blokade u nekoj meri bila skeptična u smislu naše veze u određenoj meri, rekla bih da sad više nema mesta za skepticizam, jer prosto, dobijam priliku da stvaram objektivnu sliku o našem odnosu i potencijalnoj budućnosti. Što se same romantike tiče, mislim da je to malo više rezervisano za mesta van fakulteta, gde nismo okruženi drugim ljudima, ali svakako je prisutna.
Dakle, ima (novih) ljubavi u blokadama?
Anđela: Ovo nije ljubav koju je izrodila blokada, postoji još od ranije, ali bih rekla da je ljubav koju je ova kriza učvrstila. Pod pritiskom bismo svi pukli bez nama bliskih ljudi. Čak i kad dođe do nesuglasica sa drugima, znamo da smo tu jedno za drugo, da se podržavamo. Mi nismo ljudi koji su se upoznali na fakultetu, i ne mogu ovo da smatram nekom studentskom ljubavlju koja bi, po nekom nepisanom pravilu,
trebalo da ispari nakon što završimo studije. Upoznali smo se za vreme korone, i ovo je već druga društvena kriza kroz koju prolazimo zajedno: kroz prošlu kao prijatelji, ali sada kao par. Bitno je naglasiti da je na našu generaciju i korona dosta uticala, i da smo se dosta vezali za ljude koji su u tom periodu bili u našem životu. Evo, mi smo tad bili prijatelji, ali se kroz te situacije videla neka drugačija ljudska dubina, i bila je dobar šlagvort za početak emotivnog odnosa.
Dimitrije: Apsolutno ima, meni je povećalo ljubav to što znam sa kim
sam kada zagusti. Ako mislite generalno na ljubav u blokadama – ja očekujem puno spojenih dlanova na ulicama slobodne države u budućnosti.
Kako izgleda idealan dejt na blokadi?
Dimitrije: Ja preferiram da se krene sa šahom, prvo se odigra jedna partija šaha onda možemo da pređemo na druge aktivnosti, poput pravljenja
transparenata, koje mi je sa Anđelom naročito zanimljivo. Onda odlazak na hor, ali hor pištaljki, jer gde ćete se lepše osećati nego na ulici u potrazi za pravdom. I na kraju, kada se umorite od hodanja odete kući i ušuškate se zagrljeni.
Anđela: Idealan dejt na blokadi je dobra partija šaha na fakultetu, neću da lažem (smeh). Mislim da smo oboje razvili ljubav prema ovoj igri, tako da sam čak šah dobila za Novu godinu. Takođe, jako emotivan trenutak mi je bio doček Nove godine na mostu kod tvrđave, gde smo bili sa mnoštvom ljudi koji su u ovome sa nama. Opet, po-
stoji izolovani balončić za takve situacije, gde u gomili, obraćamo više pažnje jedno na drugo, nego na ostale. Taj doček je bio u isto vreme ispunjen srećom zbog jedinstva ljudi, i tugom zbog onih koji nisu sa nama. A sa potpuno treće strane, tu smo zajedno, i držimo jedno drugo, volimo se i osnažujemo. Eto, to bih izdvojila kao poseban trenutak, iako nije dejt.
Šta je najlepše što vam je ova (zajednička) borba donela?
Anđela: Definitivno međusobnu podršku. Svakako, bilo je nje i pre, samo je sad posebna. Nikada ranije nisam osećala ovoliko podrške drugih ljudi, zaista je drugačije. U trenucima kada nije sve tako idealno, kada se preispitujemo veliko su nam ohrabrenje reči podrške i pre svega razumevanje. Svi ovde delimo sentiment zbog zajedničkog cilja, ali bez bliskih ljudi, nije to to. Bez ljudi iz naše generacije, nije to to, jer oni trenutno osećaju ono što mi osećamo. Ali, eto, najviše razgovora u četiri oka od početka blokada imala sam sa Dimitrijem. To mi mnogo znači, i pomogne mi da se umirim, jer samo mi znamo koliki deo sebe
ulažemo u ovo. Rekla bih da se u ovakvim trenucima stvori posebna vrsta intime, za koju, ne znam da li uopšte postoji reč u rečniku kojom bi se mogla opisati.
Dimitrije: Mislim da je najbitnije to što sada oboje znamo da smo ljudi koji streme ka tome da kreiraju bolju budućnost, kako za nas, tako i za naše društvo.
Kako izgleda jedan tipičan dan studenta u blokadi?
Tipičan dan za vreme trajanja blokada fakulteta počinje kao i svaki drugi. Doručak, ali sa prijateljima i u nekoj učionici koju smo nekad koristili za vežbe i predavanja. Svi koji boravimo tu svakodnevno se već dobro poznajemo i formirali smo posebne konekcije. Upoznali smo i ljude sa drugih fakulteta, ljude koje već smatramo prijateljima za ceo život. S obzirom na to da smo aktivni u različitim radnim grupama, dosta vremena provodimo na sastancima, kao i na plenumima. Radna grupa za radionice se uvek trudi da organizuje aktivnosti zabavnog ali i edukativnog karaktera na dnevnom nivou i svi rado učestvujemo. Večeri su rezervisane za društvene igre,
neki vid opuštanja i druženja koji je svima nama preko potreban ovih dana. Verujemo da je svim studentima u blokadi fakultet postao druga kuća; tu boravimo, spavamo, družimo se i održavamo fakultet kao sopstveni dom.
Na koji način su blokade uticale na vaše međusobne odnose, samim tim i one romantičnog karaktera?
Iako smo bili veoma bliski i do početka blokada, verujemo da nas je sve ovo dodatno zbližilo. Konkretno, našli smo se u situaciji u kojoj prosto moramo da verujemo jedno drugom u potpunosti. Naravno, bilo je situacija kada su tenzije prouzrokovane stresom bile na visokom nivou, ali to su problemi koji se rešavaju dijalogom i komunikacijom, a iz svake smo izašli pametniji i sa više razumevanja.
Odnos nam je stabilniji, jer smo uspeli da ostanemo posvećeni i jedno drugom. Takođe, u isto vreme i damo jedno drugom prostora da radimo ono u čemu smo dobri, budemo u različitim radnim grupama i doprinesemo bloka-
dama svako na svoj način. Lepo je na kraju dana znati da ovo iskustvo, ali i teret, imamo sa kim da podelimo. Dakle, ima (novih) ljubavi u blokadama?
Svakako! Stare ljubavi koje su nastavile svojim tokom, ali i neke nove koje su počele na blokadi. Naša je pre par nedelja proslavila četvrtu godinu baš na blokadama! Proveli smo mnogo vremena zajedno, podržavajući jedno drugo u izazovima koje sve ovo nosi, jer to je postao naš svakodnevni život. Blokade su nam omogućile da učimo kako da se nosimo sa stresom, kako da bolje komuniciramo i kako da budemo tu jedno za drugo u svim situacijama. Zajedno delimo ideje, borimo se za ono u šta verujemo i kroz sve to nas ljubav još više povezuje.
Na fakultetima su se pojavile kutije za ljubavna pisma, gde su se ljudi osmelili da iskažu nove ljubavi. Nama je to došlo nekako prirodno, pa i nije bilo nekog iznenađenja kada smo oboje primili pisma. Lepo je znati da i u ovoj situaciji cveta ljubav! Mi smo našu ojačali i nadogradili!
Kako izgleda idealan dejt na blokadi?
Izgleda prilično mirno: između sastanaka i aktivnosti, u nekoj praznoj učionici gde uz sok i neki slatkiš sumiramo utiske, ali se neretko i distanciramo od tematike blokada. Važno je izdvojiti zajedničko vreme, distancirati se od galame i buke i posvetiti se različitim temama, interesima i budućim planovima. To su momenti koji pokazuju našu povezanost i želju da ostanemo posvećeni jedno drugom. Zahvalni smo što imamo sa kim da delimo ovu borbu, a i ljubav, i što na protestima zajedno ko račamo ka boljem sutra!
Šta je najlepše što vam je ova (zajednička) borba donela?
Razumevanje za potrebe i interese onog drugog. Svako drugačije navigira ovu situaciju i doživljava je na drugačiji način. Kako smo u različitim radnim grupama, imamo drugačije obaveze i na drugačije načine doprinosimo celom ovom pokretu. Bitno nam je da se međusobno razumemo, da smo sigurni u naš odnos i da se na kraju dana opet nađemo da zajedno sumiramo utiske. Dodatno smo potvrdili da smo izabrali pravu osobu, sa ispravnim moralnim kompasom i željom da se bori za pravdu. Jako je bitno da nam se vrednosti poklapaju i da smo jedno drugom podrška. Ima dana kada ovo što se dešava postane previše, i tada se zapravo najbolje ogleda snaga i podrška onog drugog. Spremnost da tih dana pomogne i povrati snagu i veru u ono što radimo i što želimo da postignemo.
Fotografije: Lena Dimitrijević Instagram: @masinci.u.blokadi
Kako izgleda jedan tipičan dan studenata u blokadi?
Lena: Angažovana sam oko aktivnosti vezanih za blokadu, tako da se svaki dan trudim da idem na 15 minuta tišine i nakon toga na plenum. Posle, ako nema nekih dodatnih aktivnosti na fakultetu, sednem da učim.
Đorđe: U suštini, dani se ne razlikuju previše od onih pre blokada, samo umesto predavanja prisustvujemo plenumima i tribinama na fakultetu.
Jedna od omiljenih aktivnosti nam je pravljenje transparenata.
Na koji način su blokade uticale na vaše međusobne odnose, samim tim i one romantičnog karaktera?
Đorđe: Rekao bih pozitivno. Prosto, budući da mnoge aktivnosti pohađamo zajedno na našem fakultetu, provodimo više vremena jedno sa drugim.
Lena: Slažem se da nema nekih drastičnih promena, sem dodatnog zajedničkog vremena.
Dakle, ima (novih) ljubavi u blokadama?
Đorđe: Ima sigurno, dosta ljudi sam video kako nose čak i transparente tražeći dečka/devojku.
Lena: Moje mišljenje je da je ovo i prava prilika za prići nekome, jednostavno, svi imamo neku zajedničku temu o kojoj možemo pričati.
Kako izgleda idealan dejt na blokadi?
Đorđe: Kao što sam već spomenuo, volimo da zajedno oslikavamo transpa-
rente. Takođe, svaki dan posle plenuma sedimo i pravimo nudle za ručak.
Lena: Definitvno nije ništa neverovatno, ali provođenje vremena zajedno boreći se za nešto u šta verujemo nam je dovoljno.
Šta je najlepše što vam je ova (zajednička) borba donela?
Đorđe: To sto smo imali priliku da bezbroj puta zajedno radimo stvari koje doprinose našim blokadama.
Lena: Puno lepih, ali i neobičnih i možda neponovljivih uspomena koje smo zajedno napravili u našoj borbi.
Za poruke ljubavi, ohrabrenja i podrške na Instagram stranici @thedancingis_good rezervisan je svaki dan i mesec u godini, ne samo februar. Iza pomenute stranice stoji Miroslav Živanov, grafički i scenski dizajner, za mnoge ljude čovek-inspiracija, u svakom smislu ove reči. Miroslav nije neko ko šalje poruku da svakog dana, svakog trenutka, svake sekunde treba da živimo baš onako kako želimo, po svojoj meri, svojim tempom, po svojim pravilima, ali neizostavno - punim srcem i plućima. Za njega umetnost jeste i aktivizam, ali i potreba bića, oslobađanje kreativnog deteta u sebi, pokušaj da motiviše i ohrabri ne samo zajednicu ljudi koja ga prati, već kako kaže, i samog sebe jer svako od nas ima loše dane, mesece, nekada i godine. Ali, svaki dan je prilika da pravimo promene. O promenama u društvu kojima svedočimo ovih dana, ulozi umetnosti u njima, doslednosti u tome da se ostane svoj, hrabrosti i slobodi razgovaram sa Miroslavom, mladim umetnikom koji je ostao dosledan sebi.
Šta je Miroslav kao dečak sanjao da će postati i šta bi onaj nešto mlađi poručio ovom danas?
Moja želja je oduvek bila umetnost, kao dete sam bio okružen bojicama i blokom br. 5. Kao dečak sam želeo da umetnost bude moj posao. Želja je varirala od slikarstva do fotografije. Samim tim, išao sam u srednju grafičku, kasnije sam završio osnovne i master studije iz oblasti scenskog dizajna, a danas se bavim grafičkim dizajnom. Mislim da su bojice zamenili programi, ali da je ljubav prema umetnosti i dalje vrlo prisutna. Mlađi Miroslav bi danas poručio ovom Miroslavu - nastavi da se igraš i nastavi da stvaraš.
Tvoj Instagram profil vremenom se razvijao i sada već okupio zajednicu ljudi kojima je svakodnevni izvor inspiracije, ohrabrenja, utehe, nade i onaj najvažniji aspekt, i probudio osećaj da u svojim teskobama nismo sami. Koliko ti znači feedback publike, imaš li osećaj da okupio zajednicu ljudi koji dele iste vrednosti i borbe?
slim da se publika sa mojim radovima često identifikuje, jer pokrećem teme koje čine da budemo ranjiviji, otvoreniji, iskreniji i beskompromisniji, a ja upravo to i želim – da nas moji plakati pitaju ko smo i u šta verujemo. Naravno, hrabrost je tu ključna. Nema ničeg hrabrijeg od suočavanja i razgovora sa samim sobom.
Mnogo mi znači i mnogo sam im zahvalan za svu podršku koju dobijam. Mi-
Svojim radovima šalješ snažne poruke kao reakciju na društvena zbivanja, na sve ono što nas okružuje. U kojoj meri je značajno da umetnost reaguje na društvene probleme, promene i sve ono što zapravo utiče na život
svakog pojedinca u jednom društvu i da li ima moć da postavljajući pitanja, menja društvo?
Za mene je umetnost alatka kroz koju mogu najlakše da izrazim sebe i svoje stavove, da postavim pitanja, pokrenem dijalog ili stavim akcenat na važne teme koje čine našu svakodnevicu. Dizajn je za mene poseban vid izražavanja. On je deo mene, deo moje ličnosti i mog karaktera. Nekada su to reči i font, nekad su to boje i teksture, nekada prostor, a često je to sušta potreba da kroz dizajn delujem. Mislim da je značajno poslati poruku kroz umetnost, pružiti podršku
ili ohrabrenje. Društvo menjamo tako što osluškujemo jedni druge, razumemo i uvažavamo.
Neretko spominješ psihoterapiju kao nešto što je i tebi samom bilo važno i pomoglo da osvestiš i procesuiraš svoje emocije. Na koji je način u sveopštoj buci savremenog doba moguće ,,sačuvati sebe”, čuti sebe i kako ti pronalaziš vreme za osluškivanje sebe?
Terapija vas nauči da je ključ bilo kakvog odnosa zdrava komunikacija. Ću-
tanje nas ne vodi nigde. Osluškivanje sebe znači biti spreman da zaviriš u
sebe, vidiš šta je to što te muči i tišti. Tu počinje promena. Tu počinje rast.
Sačuvati sebe zapravo znači čuti sebe.
U vremenu prebrzih promena, konzumerizma, truda da ispunimo sve zahteve koje nam aktuelni trenutak nameće, često zaboravljamo koliko
su nam potrebni drugi i ti nas svojim radom, između ostalog, podsećaš i na to. Ljudska potreba za povezanošću, ljubavlju, razgovorom i zagrljajem nije upitna, ali takođe svedočimo sveopštoj usamljenosti. Šta može svako od nas učiniti svakog dana da se oseća manje usamljeno ali i da pokaže drugim ljudima, bilo onim najbliskijim ili ne, da nisu sami?
Tvoje objave koje si nazvao Leksikon za odrasle, privukle su veliku pažnju na društvenim mrežama i verujem da su se mnogi zamislili nad ovim pitanjima. Pitanje za tebe iz tvog leksiko-
na: da možeš da izbrišeš jednu emociju, koja bi to emocija bila?
Ne bih brisao emocije, samo bih voleo da podsetim ljude da je u redu da osećaju sram i da više razgovaraju. Manje te boli i tišti kada podeliš. Voleo bih da manje osuđujemo, a više osluškujemo.
Komunikacija je tu uvek ključna. Pitajte ljude oko vas kako su. Razgovarajte. Slušajte. U ovom vremenu brzine i instant razmene, uvek na kraju ostajemo mi. A ne možemo sami. Uvek nam, ma koliko sve bilo dobro, treba dodir i lepa reč.
Osim u svakodnevnim zbivanjima oko nas i potrebi da u svakodnevnim izazovima podržiš i ohrabriš sebe i druge, u čemu pronalaziš inspiraciju i dešavaju li se dani kada, uprkos potrebi da se izraziš, dođe do kreativne blokade?
Ljudi su sami po sebi, riznica inspiracije i koncentracije. Pored toga, to su strahovi, ranjivosti, zagrljaji, emocije, društvene i političke teme, ravnopravnost, more, leto, podrška i naravno ljubav.
Najviše ljubav prema drugima, ali isto tako i prema sebi. Kreativne blokade su često prisutne. Tada pauziram. Ostavim telefon, ostavim profil i pustim da sve malo odleži. Desi se da nemam inspiraciju ili da me neka tema toliko ne zanima. Ali, u redu je odmoriti od svega. Pauza nam često treba. Iskoristite je, ona je tu s razlogom.
Jedna tvoja objava kaže: „Ne možeš istovremeno da rasteš i ostaneš isti”. Svedočimo jednom od, rekla bih imperativa savremenog doba, da „ne dozvolimo drugima da nas menjaju” i da se držimo svog stava. Na koji način iz današnje perspektive vidiš svoje sazrevanje, šta je ono što te je menjalo i zašto je važno biti otvoren za drugačije perspektive?
Ljudi će uvek hteti da vas menjaju i želeti da se prilagodite njihovim pravilima. Bitno je da znate šta vas čini srećnim i kakva osoba želite da budete. Bitno je da znate da kalup nije neophodna stvar. Budite hrabri. Budite vokalni.
Budite drugačiji. Uvek se isplati kada se zauzmete za sebe i za svoje izbore, kada kažete ja to ne želim ili da, baš ovo želim. Kratak je ovaj naš život, nemojte da bude i tesan.
Šta je za tebe ovih dana sloboda?
Studentski protesti, studentske blokade, hrabri mladi ljudi spremni da se izbore za ono što im pripada, a to je demokratsko društvo i država koja ih poštuje.
Tekst: Zvjezdana Gvozdenović @stella_iron
Fotografije: prilozi iz knjiga: „20th century photography“ Museum Ludwig Cologne i „Photojournalism“ Andy Steel
Fotografisati ljude znači napastvovati ih, time što ih vidimo onakvima kakve oni sebe nikada ne vide, saznajući o njima ono što oni nikada ne mogu saznati; to ljude pretvara u predmete koji se mogu simbolički posjedovati. Kao što je kamera sublimacija pištolja, tako fotografisati nekoga predstavlja sublimirano ubistvo - meko ubistvo, koje odgovara tužnom, zastrašenom vremenu.
Tako 1977. godine u svojoj ikoničnoj zbirci eseja „O fotografiji” piše američka intelektualka Susan Sontag. Kako tada, tako i danas - čini se da je fotografija kao medij više nego ikada podložna moralnim skrupulama. Dovodimo u pitanje njenu ulogu u slikama obuzetom globalnom poretku, govorimo o cenzurama, politizaciji vizuelnog, propagandi, pristanku; brinemo se da će manipulisanje slikom dovesti do pervertiranih tumačenja gorućih pitanja i strahujemo
da nas fotografisanje, poput opijata, obuzima i umanjuje našu sposobnost doživljavanja svijeta, uvodeći nas u stanje sediranosti. Fotografisati nekoga znači učestvovati u tuđoj smrtnosti, ranjivosti i promjenjivosti, dodaje Sontag. Povlačeći analogiju između kamere i pištolja, osobu iza objektiva smješta u ulogu agresora, sa kamerom kao oruđem moći koje učestvuje u činu simboličnog prisvajanja. Ako se ipak udaljimo od ovakvog fatalističkog pristupa, nailazimo na neke druge arhetipske krajnosti - fotografe koji poput azijskih turista štancaju fotografije - suvenire, voajere koji se oslobađaju seksualnog nagona kroz pritisak okidača ili nekoga
ko jednostavno želi ostaviti utisak učestvovanja u svakodnevnici. Sontag tvrdi da osoba koja interveniše ne može da snima, kao i da osoba koja snima ne može da interveniše. Šta ako govorimo o jednom činu koji je nešto više od klasičnog FOMO-a? Šta ako snimati znači intervenisati?
The American Soldiers in Presence of Gas during World War I (1918).
Original image from National Museum of Health and Medicine.
Iako Sontag ukazuje na moć kamere da „posjeduje“ ljude, ne mogu se u potpunosti složiti s njom. Kamera može biti sredstvo objektivizacije, ali i oslobađanja. U rukama pažljivog fotografa, ona može osvijetliti nepravdu, nevidljive učiniti vidljivima i potisnute podići na površinu. Kada se koristi sa sviješću i empatijom, kamera ima potencijal da razotkrije stvarnosti koje bi inače ostale skrivene i makar simbolično pruži glas onima koji su ga lišeni.
Uloga fotografije kao vizuelnog pripovjedača nije izum naše hiperpovezane, digitalizovane današnjice. Fotografije su se koristile u novinskim člancima još od početka Američkog građanskog rata,
Sunday. 7 yr. old news-boy, without a badge, who tried to "short-change" me when he sold me a paper. "He can rustle de poipers" another boy said. William Parralla, 313 Second St., S.W.
Location: [Washington (D.C.), District of Columbia].
Izvor: Library of Congres
iako su tada imale više dopunsku, nego glavnu ulogu. Smatra se da zlatno doba fotožurnalizma počinje 1920-ih u Njemačkoj, s dolaskom manjih fotoaparata kao što je prva 35 mm kamera, Leica. Takvi su fotoaparati bili revolucionarni, budući da im je bilo potrebno znatno manje opreme za pripremu i samo fotografisanje. Fotografi su mogli ići bilo gdje i fotografisati nenametljivo i spontano, bez glomazne rasvjete i stativa. U to se vrijeme dogodio još jedan proboj - popularizacija časopisa. Časopisi su postajali sve važniji u Evropi budući da su smatrani puno kreativnijima i vizuelno privlačnijima od novina. Razlika u novim foto-časopisima bila je i saradnja - umjesto izolovanih fotografija raspo-
Eisenstaedt signing "VJ day" print on August 23, 1995 at his Menemsha cabin on Martha's Vineyard
ređenih kao u porodičnom foto albumu, urednici i fotografi počinju raditi zajedno kako bi proizveli stvarnu priču, ispričanu slikama i riječima. Kombinacija fotografije i novinarstva, poznata kao fotožurnalizam, stiče novu popularnost nakon Drugog svjetskog rata. Njemački foto-časopisi možda su uspostavili koncept, ali je Hitlerov uspon na vlast doveo do progona većine urednika, koji su pobjegli iz zemlje i uglavnom se nastanjivali u Sjedinjenim Američkim Državama.
U vrijeme kada je groznica stigla do ame-
ričkih obala, popularni časopisi kao što su američki LIFE i francuski Vu zahtijevali su kuriranje vijesti kako bi uključili pažljivo selektovane fotografije koje bi nadopunile njihove priče, omogućujući ovom novom obliku novinarstva da napreduje. Od 1930-ih do 1970-ih tehnologija i javni interes su se usklađivali i fotožurnalizam doživljava svoje „zlatno doba”. Uprkos tome, televizija je imala ogroman uticaj - gledati stvari uživo djelovalo je moćnije od fotografije na papiru, iako su mnoge scene koje su simbolizovale određene trenutke u vremenu
i prostoru, često bile upravo one uhvaćene kroz objektiv fotoaparata.
Početak modernog fotožurnalizma može se pratiti kroz rad pionira poput W.
Eugena Smith-a, poznatog po foto-esejima prožetima osjećajem empatije i socijalne svijesti, i Alfreda Eisenstaedt-a, sa fotografijama kao što je ikonični prizor poljupca mornara i medicinske sestre na Dan pobjede nad Japanom 1945. godine, koji simbolizuje kraj jednog teškog razdoblja, ali i nadu u novi početak. Sličnu snagu ima i rad Henrija Cartier-Bressona, maestra tzv. „iskrene” fotografije i „hvatanja presudnog trenutka”, jednog od osnivača agencije
Magnum. Pogođen iskustvom Drugog svjetskog rata, zajedno sa ratnim fotoreporterima Robertom Capom, Davidom „Chim” Seymourom i Georgeom Rodgerom pokreće Magnum sa jednostavnom, ali revolucionarnom idejom: zabilježiti svijet takav kakav jeste. Vođeni željom da ispričaju priče koje nadilaze granice jedne nacije ili jednog konflikta, ovi su fotografi vjerovali da je najvažniji posao fotoreportera bilježiti ljudsko stanje što je saosjećajnije moguće. Agencija je osnovana kako bi fotografima dala slobodu da sami određuju svoj
rad i očuvaju njegov integritet. U njoj će kolektivna snaga članova pokriti neke od najvećih događaja 20. vijeka.
Žene su takođe postale vodeće figure na tom polju. Prva naslovnica LIFE magazina pripala je Margaret Bourke-White, prvoj američkoj ratnoj fotoreporterki i prvoj osobi kojoj je dozvoljeno da fotografiše petogodišnji plan Sovjetskog Saveza. Partnerka Roberta Cape, Gerda Taro, ušla je u srce Španskog građanskog rata i u jednoj od nesreća postala prva ratna reporterka koja je izgubila život na prvoj liniji. Lee Miller, nekadašnji model i muza Man Ray-a, postala je istaknuta fotoreporterka koja je dokumentovala strahote Drugog svjetskog rata. Fotografija u kojoj se, kao u nekom intimnom ritualu, kupa u Hitlerovoj kadi postala je simbol trijumfa i mračnog apsurda rata. One su samo neke od žena koje su svojom neustrašivošću donijele jedinstvenu perspektivu ratnim sukobima i hrabro rušile rodne barijere, dokazujući da ljubav prema istini i pravdi nadilazi pol i očekivanja. Era Hladnog rata, rata u Vijetnamu i drugih društvenih previranja, donijela je nove heroje fotožurnalizma. Fotografi poput Dona McCullin-a, Larryja
Burrows-a i Catherine Leroy iz godine u godinu su pratili globalne konflikte, posebno u Vijetnamu, bilježeći bol, strah, ranjivost i brutalnost rata. Vijetnamski rat je dokumentovao i Philip Jones Griffiths, čije su fotografije postale vizuelna osuda američkog uplitanja u jugoistočnu Aziju. Ipak, fotografija koja je presudno uticala na promjenu javnog mnjenja o tom sukobu svakako je „Napalm girl“ fotoreportera Nicka Uta iz 1972. godine. Fotografija koja prikazuje nagu djevojčicu pogođenu napalmom postaće jedan od najsnažnijih antiratnih simbola. Slično tome, radovi Josefa Koudelke, posebno oni koji dokumentuju invaziju
na Čehoslovačku 1968. godine, postali su svjedočanstva borbe za slobodu u hladnoratovskom svijetu. Koudelkine fotografije su bilježile trenutke otpora i pružale intiman uvid u život ljudi pod opsadom, ostavljajući dubok emocionalni trag. Još jedan nezaboravan an-
tiratni simbol je fotografija Marca Riboud-a iz 1967. godine, koja prikazuje mladu djevojku kako drži cvijet ispred naoružanih vojnika tokom antiratnih protesta u Washingtonu. Ova fotografija postala je univerzalni simbol nenasilnog otpora i snage mira naspram surovosti rata.
Nick Ut, "Napalm girl"
Gerda Taro and Robert Capa
Tokom ratova na Balkanu devedesetih, fotografi poput Rona Haviva, Jamesa Nachtweyja i Gorana Tomaševića ot -
krili su užase etničkog sukoba, stvarajući fotografije koje su svijet suočile sa ljudskim posljedicama mržnje i podjela. Scene iz Bijeljine i Vukovara Rona
Haviva ili Beograda i Kosova koje je zabilježio Tomašević pokazale su da, u vremenima rata, ljubav prema čovječanstvu često znači svjedočenje najgorim stranama ljudskog ponašanja, sa nadom da će to probuditi ono najbolje u nama. Daleko od podjela Balkana,
fotoreporteri Bang Bang kluba (Kevin Carter, Greg Marinovich, Ken Oosterbroek i João Silva) su dokumentovali brutalnost aparthejda u Južnoafričkoj Republici 90-ih godina. Prizori poput Marinovicheve „Ljudske baklje” i Carterove „Djevojčice i lešinara” otkrili su svijetu sav horor aparthejda i kao takvi predstavljaju važne svjedoke jednog tragičnog perioda.
U novijim sukobima, fotografi poput Tim Hetherington-a, Chrisa Hondros-a i Alexandre Boulat unijeli su intimniji, humaniji pristup u dokumentovanje konflikata, čime su nas podsjetili da rat nije samo događaj o kojem čitamo u novinama i gledamo na ekranima, već skup pojedinačnih ljudskih tragedija. U istom duhu, Lynsey Addario i Anja Niedringhaus, koja je 2014. godine poginula u Afganistanu, izlagale su svoje živote opasnosti kako bi dokumentovale ratna dešavanja, s akcentom na Bliski istok. Od nekoliko navedenih imena, jedina preživjela je Lynsey Addario koja je kao fotoreporter među prvima pokrivala konflikt u Ukrajini za New York Times.
Gerda
Taro
Fotografi koji dokumentuju pojas Gaze, poput Motaza Azaize, Samar Abu Elouf i Belala Khaled-a, nastavljaju ovu tradiciju, usmjeravajući naš pogled na humanitarne katastrofe i sukobe koji ostaju nevidljivi u mainstream medijima, tako svjedočeći istom idealu - ljubavi prema čovječanstvu i predanosti da dokumentuju istinu, čak i kada je ona neugodna i bolna. Radom ovih i mnogih drugih fotografa, fotožurnalizam nije samo sredstvo bilježenja istorije, već i čin ljubavi - prema ljudima i životu. Prema budućnosti.
Fotografija je odavno medij putem kojeg se ne prikazuju isključivo konflikti, već i djela ljubavi. Ta ljubav nije ona romantična, četrnaestofebruarska sladunjavost. Ta ljubav, kako bi jedna osoba draga srcu mome rekla, nije poezija djevojčica i dječaka na Instagramu. Ona je djelovanje kroz duboko ukorijenjenu predanost čovječanstvu. Od Američkog građanskog rata u 19. vijeku pa sve do današnjih studentskih protesta u Srbiji, fotografi su uvijek bili na prvoj liniji, žrtvujući svoju sigurnost i komfor zbog
nečega mnogo većeg od njih samih. To je ljubav koja transcendentira, prevazilazeći individualne interese - ljubav prema nefotošopiranoj istini koja mora izaći na vidjelo. Tako je fotografija i promicanje odgovornosti. Ona može držati ljude, vlade i kompanije odgovornima za njihove postupke. Mogli bi reći da fotožurnalizam kao takav obavlja važnu građansku dužnost. Snimati može biti jednako intervenisati.
Ako ste ikada sumnjali u to, osvrnite se oko sebe. Danas, dok fotografi bilježe studentske proteste u Srbiji, stoje usred haosa, dokumentujući mlade glasove koji se dižu protiv društvenih nepravdi i političke korupcije. Kamere koje drže u rukama nisu samo sredstva za bilježenje događaja, kao što ni oni nisu samo voajeri. Ovi fotografi, koje ćemo i kroz njihove riječi upoznati na narednim stranicama, nisu tihi svjedoci. Oni su učesnici u dugoj tradiciji upotrebe fotografije kao izraza najdubljih ljudskih osjećanja: ljubavi prema istini i želji da se ona oslobodi.
Sanja Knežević
Dunja Dopsaj
Lilit Andrić
Sunčica Zurković
Gavrilo Andrić
O tome šta se ovih dana radi, na ulici i studentskoj blokadi, razgovarale smo sa fotografima koji proteklih meseci neumorno i posvećeno dokumentuju sve ono što se događa širom Srbije.
Ovom prilikom u našem fokusu ONI koji su naše oči na licu mesta i na najiskreniji način čuvaju od zaborava istorijske momente kojima danas svedočimo.
Kako se nosiš sa fizičkim teretom koji dolazi uz tešku opremu, pređene kilometre i proteste koji traju i po 24h?
Posao fotografa zaista zahteva fizičku spremnost. Teret na leđima je često veliki, ali kad idete sa još većom željom da ovekovečite istorijske proteste ne samo u Srbiji, već i u svetu, on postaje nekako zanemarljiv. Svakako, na povratku kući sa protesta osećam se kao da sam bila u nekoj bici - fizički i mentalno iscrpljena, ali zadovoljna i nestrpljiva da podelim zabeležene trenutke sa pratiocima na društvenim mrežama. Kad smo kod tereta, važno je da će on pasti ne samo sa pleća fotografa, već čitavog društva.
Da li usled izloženosti intenzivnim situacijama uz fizički teret dolazi i psihološki pritisak?
Ja sam stalno na podešavanjima parametara na aparatu, kao dobar vozač kome je ruka stalno na menjaču. Moj
puls kuca u istom ritmu kao i dešavanja na protestima, emocije su prisutne, ali one nisu dominantne i ne smeju biti. Dominantna je velika koncentracija i kad radim potpuno sam u situaciji u kojoj se nalazim i ništa drugo ne vidim, ponekad ne primetim ni poznate ljude, jer oko sebe opažam pre svega likovne elemente.
Šta, po tvom mišljenju, čini fotografiju snažnijom - emocija trenutka ili tehnička perfekcija?
Svakako da je to emocija koju prenosi fotografija, ali tehnička perfektnost takođe nije zanemarljiva.
Kako se osećaš dok si na prvoj liniji događanja?
Često me nosi adrenalin i emocija koja vlada u tim trenucima, ona se u potpunosti preslikava na mene, potisnuta je i oslobađa se pritiskom dugmeta na kameri.
Šta je, i da li je ovog puta na protestima (i u društvu) nešto drugačije?
Lično osećam da ovog puta ne fotografišem, što se kaže, za džabe. Toliko je bilo protesta svih ovih godina unazad koji su se razvodnili, a uložena energija rasula. Sada je drugačije, protesti su nošeni najjačom i najlepšom energijom mladosti, koja je lančano pokrenula sve sfere društva, pobudila veliki bunt i nadu koja ne jenjava, naprotiv, u pitanju je jedna velika katarza.
Kroz objektiv beležiš sadašnji trenutak. Kakvu sliku budućnosti vidiš?
Optimista sam, zapravo realista. Zaista vidim, na duže staze, svetlu budućnost, gde će negativna selekcija i izvrnute vrednosti otići u prošlost. Šta joj želiš poručiti? (budućnosti)
Pošto je budućnost ova omladina koju krase bistri umovi, neverovatan humor i kreativnost koji su vidljivi na transparentima, želim im da se njihova iskra nikad ne ugasi i da ostanu tako pravični. Ako im se desi da budu suočeni sa nekim lošim izazovom u budućnosti, da nikad ne zaborave kakvi su bili i protiv čega su se borili i izborili.
Kako protesti utiču na tvoj doživljaj ljubavi?
Protesti su nas ujedinili, pobudili plemenite osobine koje su dugo bile zaboravljene u našem društvu, vratili su nam osmehe na lica, iz ljudi isijava nada poput upaljenih lampica na telefonima. Vraćeno nam je osećanje zajedništva i solidarnosti - čovek čoveku više nije vuk, nego drug.
Koja fotografija je, po tvom mišljenju, za sada obeležila aktuelne proteste?
Ima zaista dobrih fotografija i teško mi je da izdvojim pojedinačnu koja je obeležila proteste. Možda će takva tek nastati. Svakako, kad pomislim
na proteste pred očima su mi fotografije nastale dronom koje prikazuju svetlucavu masu ujedinjenih ljudi u tišini i zajedničkoj borbi. Takođe, veličanstven i dirljiv doček meštana dok studenti hrabro „marširaju“ od Beograda do Novog Sada.
DUNJA DOPSAJ
fotograf i skiper, pripadnica GSS
Kako se nosiš sa fizičkim teretom koji dolazi uz tešku opremu, pređene kilometre i proteste koji traju i po 24h?
Uključim Stravu da se broji pređena kilometraža, spakujem vodu, čokoladicu, u prolazu zahvalno uzmem koju ponuđenu kiflicu i dok traje, traje. Kući se ode kratko da se napune baterije (što fizičke što bukvalne) i eventualno odspava malo ako je energija baš na izmaku ali na kraju, želja da se bude u centru dešavanja je jača od bilo kog umora.
Da li usled izloženosti intenzivnim situacijama uz fizički teret dolazi i psihološki pritisak?
On je uvek negde u pozadini, posebno kad se fotografišu emotivni trenuci, a tanka je linija između beleženja pravog momenta i granice kad treba znati prestati i dati ljudima njihovu privatnost. A opet, ovekovečiti na pravi način. Najmanje što mogu tada da uradim je da budem brza, tiha i nevidljiva.
Šta, po tvom mišljenju, čini fotografiju snažnijom – emocija trenutka ili tehnička perfekcija?
Emocija uvek i zauvek. Moj način kretanja je dosta dinamičan, mislim da preko 90% uslikanih fotografija uhvatim u hodu bez stajanja, i nastavim dalje. Cilj mi je da što iskrenije prenesem emociju, jer ipak mi kao fotografi na kraju biramo kako ćemo pristupiti određenom događaju a fotografija koja ostane govori mnogo. Tehničku perfekciju ne jurim, ali kvalitetna oprema u svakom slučaju pomaže da se i ona postigne.
Kako se osećaš dok si na prvoj liniji događanja?
Neopisivo, srce hoće da iskoči iz grudi od ljubavi (a i od blage panike kad ne možeš da se probiješ kroz masu), oko želi da zabeleži svaki trenutak stvaranja istorije, od adrenalina ne može da se spava noćima… Čast mi je bila hodati uz studente i ući u Novi Sad preko mosta sa njima. Neverovatan trenutak za biti prisutan, a zajedno i na kraj sveta ako zatreba. A u međuvremenu biti tu i skromno doprineti najbolje što umem - a to su uspomene.
Šta je, i da li je ovog puta na protestima (i u društvu) nešto drugačije?
Nemoć je nestala, stvorila se nova energija u vazduhu, zajedništvo, međusobna podrška gde nema mesta frustraciji, neki novi klinci su preuzeli, u isto vreme oslobođeni tereta prošlosti koju nisu imali ni prilike da dožive. Energija je kolektivno neverovatna, humor nam je neprikosnoven i nikada nisam bila ponosnija što sam iz Srbije nego u ovim trenucima.
Kroz objektiv beležiš sadašnji trenutak. Kakvu sliku budućnosti vidiš?
Ponosnu i istrajnu koja stoji čvrsto za sebe, pravedna i snažna, ne prihvatajući ništa manje od toga. I nežnu, za sve Done ovog sveta! <3
Šta joj želiš poručiti? (budućnosti)
Osmeh se vratio u grad. (smeh)
Kako protesti utiču na tvoj doživljaj ljubavi?
Počela sam iskonski da volim svoju zemlju, verovatno po prvi put u životu.
Patriotizam je kolektivno ušao na velika vrata, i nadam se, da će na najbolji način tu i ostati. Biti iz Srbije od sada za mene predstavlja jednu novu vrstu ponosa koju planiram da nosim svuda sa sobom.
Koja fotografija je, po tvom mišljenju, za sada obeležila aktuelne proteste?
Imam čast i sreću da ulice delim sa fenomenalnim kolegama fotografima od kojih svako dolazi iz drugačije branše posla a spaja nas ista ljubav i želja da se sve ovo što kvalitetnije zabeleži, što se ocrtava u svakoj napravljenoj fotografiji. Tako da ću diplomatski da se ogradim od samo jedne i prosto da skinem kapu do poda svima. Trebaće muzej da se sve ovo sačuva.
event i dokumentarna fotografkinja
Kako se nosiš sa fizičkim teretom koji dolazi uz tešku opremu, pređene kilometre i proteste koji traju i po 24h?
Entuzijazam koji proživljavam, energija koju mi prenose ljudi koje srećem i priče koje čujem usput - uspešno maskiraju svaki vid umora. (dokle god blagovremeno uspem da nadoknadim sate sna)
Doduše, ja od foto opreme sa sobom nosim samo jedno telo i jedan objektiv, što jeste da tehnički ograničava, ali smatram da će mi leđa kroz 10 godina biti zahvalna. Svakako ja većinu stvari vidim kroz 35mm.
Da li usled izloženosti intenzivnim situacijama uz fizički teret dolazi i psihološki pritisak?
Trudim se da u tim momentima osluškujem svoje misli, i ispratim pažljivo šta me savetuju svest i podsvest. Beleženje ovih protesta je u meni vođeno emocijama, tako da neretko ja i spustim aparat kako bih popričala sa ljudima, pružila ruku, zagrlila. Ali takođe, ukoliko vidim da mi situacija ne prija, radije ću se skloniti.
Šta, po tvom mišljenju, čini fotografiju snažnijom - emocija trenutka ili tehnička perfekcija?
Ove dve stvari ne idu jedna bez druge. Jer - potrebno ti je tehničko iskustvo da bi uhvatio emociju u pravom trenutku. Emocija trenutka za mene je suština dokumentarne fotografije, ona mora da je prisutna na svakoj fotografiji manje ili više. Fotograf doživljava trenutak na svoj način, a posmatrač će je tumačiti na sopstveni. Zato, kompozicijom, bojama i drugim vizuelnim elementima pokušavamo da naš autentični doživljaj približimo gledaocu.
Protesti su odličan teren za mlade fotografe da usavrše veštine. Mnogo toga se dešava istovremeno, a svetlosni uslovi najčešće nisu idealni. Sve to doživljavam kao svojevrsno „vatreno krštenje” za početnike.
Kako se osećaš dok si na prvoj liniji događanja?
Osećaji su toliko intenzivni da se menjaju svakog trenutka. Osetim čistu radost kada ugledam prepune ulice, dok mi oči zasuze na okupljanjima ljudi, poput skupa na Trgu Slobode za Donu ili polaganju venaca. Tu su i nebrojeni zagrljaji s onima koji dele istu emociju baš u tom trenutku. Međutim, te suze nisu znak tuge, već predstavljaju nadu koja se rodila iz solidarnosti.
Šta je, i da li je ovog puta na protestima (i u društvu) nešto drugačije?
Vidim mnogo više ujedinjenih ljudi. U skoro svakoj osobi prepoznajem nagomilanu bol iz prethodnih godina i tragedija, ali i ogromnu ljubav prema rodnom kraju. Upravo taj spoj beznađa i ljubavi pokrenuo je talas energije za koji verujem da se neće zaustaviti dok studentski zahtevi ne budu ispunjeni.
Kroz objektiv beležiš sadašnji trenutak. Kakvu sliku budućnosti vidiš?
„Ži-ve-ti slobodno” (smeh) - sad vam je opet ova pesma u glavi.
Zamišljam budućnost u kojoj svako od nas ulaže vreme i trud u oporavak društva. Tek posle nekoliko godina rada i istrajnosti, moći ćemo slobodno da se krećemo i da svojim primerom podstičemo jedni druge. U takvoj budućnosti
vođe će biti ljudi koji promovišu zdrave vrednosti i čine dobro. Vidim budućnost u kojoj sam potpuno sigurna.
Šta joj želiš poručiti? (budućnosti)
Kratko i jasno – „Vredelo je”!
Kako protesti utiču na tvoj doživljaj ljubavi?
Sve češće je uočavam oko sebe i to u najjednostavnijim trenucima. Od trenutka
kada stariji gospodin u kolicima pokloni ružu mojoj prijateljici, preko toplih reči
slučajnih prolaznika i svake skuvane porcije za studente, pa sve do brojnih zaljubljenih lica na ulici. Ta iskra ljubavi u ljudima budi u meni nadu da nas čeka bolje sutra.
Koja fotografija je, po tvom mišljenju, za sada obeležila aktuelne proteste?
Gavrilova fotografija, verujem da je većina nas videla već. Ona je nastala u pravom trenutku, na samom početku ove novonastale borbe, i vrlo jasno predstavlja sve događaje koji slede.
SUNČICA ZURKOVIĆ
diplomirani master inzenjer arhitekture, modna fotografkinja, kreativna direktorka i edukatorka
Kako se nosiš sa fizičkim teretom koji dolazi uz tešku opremu, pređene kilometre i proteste koji traju i po 24h?
Naporno je, nema sumnje. Nosimo tešku opremu, prelazimo kilometre, satima smo na terenu dok protesti traju danima, ali kada shvatite zašto ste tu, fizički umor postaje sporedan. Na početku je iscrpljujuće, ali već posle nekoliko izlazaka na teren telo se privikne, a um se fokusira na ono što je važno –dokumentovanje trenutaka koji mogu promeniti tok istorije.
Biti fotograf na protestima nije samo pritisak na okidač – to je posmatranje, svedočenje, hvatanje emocije mase i svega onoga što bi možda ostalo nevidljivo bez tih slika. Emotivni pritisak ostavlja najdublji trag – scene koje gledamo, nepravda, snaga ljudi koji se bore. Ipak, upravo ta energija nosi nas dalje, gura preko granica fizičkog umora.
Svi imamo svoje živote, poslove i obaveze, ali ovo radimo dobrovoljno jer znamo da je potrebno. Naša realnost je sve, samo ne normalna, i ako želimo
promene, moramo ih zabeležiti, pokazati, podeliti. Kada vidimo da naše fotografije pokreću, bude, menjaju – svaki pređeni kilometar, svaki bol u leđima, svaka neprospavana noć postaju nevažni. Sve to ima smisla.
Da li, usled izloženosti intenzivnim situacijama i fizičkom naporu, dolazi i do psihološki pritiska?
Pritisak je neizbežan, ali se manifestuje na različite načine – kroz fizičku iscrpljenost, emotivno opterećenje i psihološki teret. Naš zadatak ne prestaje onog trenutka kada se protest završi, već se nastavlja kroz objave na društvenim mrežama. Svaka fotografija nosi određenu odgovornost, postaje deo šire slike i odražava naša uverenja i stavove.
Budući da nisam profesionalni dokumentarni fotograf, moj pristup je više ličan i subjektivan. Umesto da se isključivo oslanjam na tehničku preciznost, trudim se da kroz fotografiju prenesem emociju trenutka, intenzitet mase i atmosferu protesta. Kamera često može delovati kao zaštita – stvara
distancu, omogućava mi da situaciju sagledam iz određene perspektive i održim fokus. Istovremeno, kroz objektiv se povezujem s ljudima, pričama i energijom pokreta, nastojeći da uhvatim ono što reči ponekad ne mogu opisati.
Ipak, postoje trenuci kada profesionalna objektivnost mora ustupiti mesto sirovim emocijama. Nekad je potrebno odložiti fotoaparat, udahnuti duboko i pustiti da vas trenutak potpuno obuzme. Kada glasovi mase postanu jedno, kada osećate ritam koraka i vibraciju energije oko sebe, tada snimanje prestaje da bude prioritet. U takvim trenucima ne posmatram, već učestvujem – dišem, osećam, upijam sve što se dešava. Jer protest nije samo nešto što beležimo kroz objektiv – to je nešto u čemu aktivno učestvujemo, što nas oblikuje i menja, dok istovremeno nastojimo da utičemo na promene u društvu.
Šta, po tvom mišljenju, čini fotografiju snažnijom - emocija trenutka ili tehnička perfekcija?
stima, najvažnije je preneti atmosferu i emociju trenutka. Suština dokumentarne fotografije nije u besprekornoj tehnici, već u njenoj moći da ispriča priču i izazove reakciju kod posmatrača. Nije presudno da li je snimljena profesionalnim fotoaparatom ili mobilnim telefonom – ono što je zaista važno jeste da fotografija komunicira.
Iako tehnička preciznost može doprineti estetici kadra, u kontekstu protesta snaga fotografije leži u njenoj autentičnosti. Često su baš ne isplanirani, spontani trenuci oni koji najsnažnije oslikavaju intenzitet situacije. Fotografija ne mora biti savršeno osvetljena niti besprekorno komponovana – njen cilj je da probudi osećaj, prenese napetost u vazduhu, pokaže emocije na licima učesnika i dočara energiju mase.
Iskreno, to zavisi od vrste fotografije i ličnog doživljaja, ali kada je reč o prote-
Na kraju, način na koji će neko doživeti fotografiju zavisi od njegovog iskustva i percepcije. Svako u istoj fotografiji može videti nešto drugačije. Zato verujem da je najvažnije fotografisati ono što osećamo – jer ako je emocija prisutna u trenutku kada pritisnemo okidač, prenosiće se i na one koji je budu gledali.
Kako se osećaš dok si na prvoj liniji događanja?
Kao što sam već rekla, emocije zavise od trenutka i od toga koliko sebi dozvolimo da ih osetimo u punoj snazi. Često fotoaparat postaje neka vrsta zaštitnog zida – distanca koja nam pomaže da se koncentrišemo na kadar, ostanemo profesionalni i uhvatimo pravi trenutak. Međutim, postoje situacije kada ni profesionalizam ne može da obuzda silinu emocija.
Kada su studenti polagali venac, trenutak je postao snažniji od mene same. Nisam mogla da zadržim suze jer osećanja preplavila svaki deo mene. Primetivši, u tom trenutku koleginica fotografkinja mi je prišla i zagrlila me je snažno. Biti okružen hiljadama ljudi koji su povezani istom tugom, ali istovremeno i nadom u promenu, iskustvo je koje je teško pretočiti u reči. To je spoj zajedništva, bola i odlučnosti.
U takvim trenucima granica između posmatrača i učesnika potpuno se briše. Više ne postoji razlika između mene, mog objektiva i ljudi oko mene – svi smo deo iste borbe, iste priče, istog cilja. Fotografija tada postaje mnogo više
od pukog zapisa – ona postaje emotivni pečat trenutka, dokument koji nosi priču dalje. U takvim momentima ne beležim samo prizor pred sobom, već i nevidljivu snagu – dubinu gubitka, veru u bolje sutra i nepokolebljivu odlučnost.
Šta je, i da li je ovog puta na protestima (i u društvu) nešto drugačije?
Svaki protest nosi posebnu vrstu energije, a na nju utiče mnogo faktora – od poruke koju šalje, načina na koji je organizovan, do ljudi koji su njegov deo. Da li je to mirna šetnja, blokada ili direktan apel usmeren ka određenim institucijama i pojedincima – svi ti aspekti određuju atmosferu i emotivni naboj protesta.
Ovog puta, jedan od najupečatljivijih trenutaka bila je promena energije kada su studenti iz Beograda stigli u Novi Sad. U tom trenutku, osećaj zajedništva i odlučnosti značajno je porastao – prisustvo novih učesnika donelo je još veću težinu cilju i borbi. Ovaj momenat pokazao je kako emocije na protestima nisu statične, već se neprestano menjaju i oblikuju u skladu sa situacijom.
Intenzitet i karakter protesta ne određuje samo broj ljudi koji učestvuju, već
i emocije koje nose, način na koji međusobno komuniciraju, podrška koju dobijaju i širi društveno-politički kontekst. Nekada dominira bes i bunt, nekada preovladava tuga i smirenost, ali uvek postoji nešto nevidljivo što povezuje sve učesnike – kolektivna nada u promenu.
Koliko god puta prisustvovali protestima, svaki ostavlja drugačiji trag i nosi sopstvenu energiju. Iako im je suština uvek ista – borba za bolje društvo – način na koji se emocije razvijaju i ispoljavaju zavisi od trenutka, ljudi i okolnosti u kojima se dešavaju.
Kroz objektiv beležiš sadašnji trenutak. Kakvu sliku budućnosti vidiš?
Moj fokus je da kroz fotografiju prenesem viziju budućnosti onako kako je doživljavam. Nadam se da nas čeka svetlija budućnost, a taj zaključak proističe iz ljudi koje sam srela – iz njihove kulture, probuđene empatije i nesebičnosti koja sve više dolazi do izražaja.
Predugo smo zanemarivali značaj društvene odgovornosti, oslanjajući se na pojedinačne napore, ali kroz ono što dokumentujem jasno vidim da su promene najjače kada se dešavaju kolektivno. U takvim trenucima shvatamo da zajedništvo nije samo apstraktan koncept, već ključ za oblikovanje sveta kakav priželjkujemo.
Slika budućnosti koju beležim nije fiksna – ona se neprestano menja kroz ljude koji odbijaju da se pomire sa nepravdom, kroz pokrete koji istrajavaju i kroz solidarnost koja prelazi u delovanje. Ako nešto mogu da tvrdim sa sigurnošću, to je da budućnost oblikuju oni koji je sada grade – a ono što vidim kroz objektiv uliva mi veru da idemo ka nečem boljem.
Šta joj želiš poručiti? (budućnosti)
Hrabrost je zarazna. Ako ne verujete u sebe – niko drugi neće verovati u vas.
Ovo pravilo jednako važi i za pojedinca i za grupu. Vera u osnovna moralna načela, istrajnost i jasno definisane ciljeve ono su što okuplja ljude. Kada dosledno stojite iza svojih vrednosti i kada vaša vizija postane vidljiva, drugi
će vas prepoznati i pridružiti vam se. Budućnost ne nastaje pasivnim čekanjem, već odlučnim delovanjem. Ona pripada onima koji se ne plaše da istupe, da podignu glas, da ustraju i ne posustanu pred izazovima. Svaka promena započinje idejom, ali opstaje zahvaljujući ljudima koji imaju hrabrosti da je sprovedu. Verujem da će te oblikovati oni koji ne čekaju tuđe vođstvo, već oni koji sami postaju svetlo i putokaz drugima.
Kako protesti utiču na tvoj doživljaj ljubavi?
Prvi put mogu da povežem ljubav s patriotizmom. Ovo osećanje tek sada se u meni rodilo, kroz povezanost s masom i ljudima oko mene koji dele iste vrednosti. Kroz poruke i ciljeve koje protest nosi, kroz nesebičnost koja nas podstiče da budemo primećeni i podržani, shvatila sam da ljubav nije samo lična emocija – već i izraz solidarnosti.
Najvažnije je to što smo se otvorili jedni drugima, što smo pružili podršku uprkos razlikama, okolnostima i ishodu. Ta energija, osećaj zajedništva i pripadnosti, nešto je što želim da se nastavi.
Nadam se da ovaj talas povezanosti i hrabrosti neće ostati samo trenutni impuls, već će prerasti u trajnu promenu – dokaz da ljubav može postati snaga koja ne spaja samo ljude, već i budućnost koju zajedno oblikujemo.
Koja fotografija je, po tvom mišljenju, za sada obeležila aktuelne proteste?
Pre svega, smatram da su moje kolege mnogo bolje ispratile događaje od mene, i da su zabeležile snažnije fotografije koje u potpunosti prenose energiju protesta. Njihov rad je uspeo da uhvati suštinu trenutka i emocije koje se ne mogu opisati rečima.
Od svih fotografija koje su moje kolege snimile na terenu, tri su mi ostale posebno upečatljive. One na najdirektniji način oslikavaju energiju protesta, snagu zajedništva i poruku koju nosimo, dok istovremeno podsećaju na tragediju koja nas je ujedinila. Ove slike su snažan podsetnik da je borba za pravednije
društvo dugotrajan proces, ali i da istrajnost i kolektivna volja mogu doneti promene.
Najvažnije je da, iako smo se okupili zbog tragedije, iz nje izvučemo nešto što nas trajno povezuje. Moramo ostati jedinstveni i delovati zajedno, jer snaga protesta nije samo u trenutku kada se dogodi, već u onome što iz njega proistekne. Fotografije služe da nas podsete da ne zaboravimo – ni razloge zbog kojih smo tu, ni ljude koji su deo ovog pokreta, ni zajedničku odgovornost da se borimo za promene.
Foto: Gavrilo Andrić
Foto: David Čojbašić
Foto: Stefan Simonović
GAVRILO ANDRIĆ
fotograf, inženjer za veštačku inteligenciju,
edukator, IT stručnjak, padobranac
Kako se nosiš sa fizičkim teretom koji dolazi uz tešku opremu, pređene kilometre i proteste koji traju i po 24h?
Uglavnom sve to primetim posle protesta, a nekako sam se i navikao. Nekoliko puta sam se prevario i pogrešno rasporedio opremu i brzo naučio kako meni najviše odgovara. Jedino o čemu vodim računa je da imam odgovarajuću garderobu i obuću za uslove takvog kretanja, tako da mogu i da trčim, sve drugo je skroz lagano.
Da li usled izloženosti intenzivnim situacijama uz fizički teret dolazi i psihološki pritisak?
Iskreno, tek sada osećam psihički pritisak i nekako dolazi sa više strana. Prvenstveno je to utisak odgovornosti da li ispunjavam cilj koji sam sebi zacrtao. Često nisam siguran da li sam proizveo fotografiju koja prenosi energiju sa protesta. Međutim, polako prihvatam da ne moram svaki put ni da budem zadovoljan, jer prosto ne mogu uvek
biti na maksimumu sopstvenih sposobnosti. Sa druge strane našao sam se u malo neočekivanoj situaciji i veoma
brzo se dogodilo to da sam upoznao puno ljudi na protestima koji su na različitim mestima a sva ta mesta bih vo-
leo da pokrijem, što nije moguće. To mi je iskreno najteže, jer mislim da svi ti ljudi zaslužuju da budu valjano prikazani i da bude pokazano koliko su fini i koliko se trude. Pokušavam da rešim to tako što sada već znam dosta drugih ljudi koji fotkaju pa razmenim te informacije, ali svakako mi često nedostaje da budem negde.
Šta, po tvom mišljenju, čini fotografiju snažnijom - emocija trenutka ili tehnička perfekcija?
Meni se više sviđa emocija. Međutim i to je meni novo, imam utisak da sam i ja, dok sam u poslednje vreme fotkao malo više ljude, postao osetljiv upravo na emocije koje se primećuju na fotografijama.
Kako se osećaš dok si na prvoj liniji događanja?
U poslednje vreme meni je izuzetno spektakularno da posmatram koliko svi ti ljudi koji su deo studentskih protesta lepo organizuju proteste, kako reaguju u nekim stresnim situacijama i ostaju mirni. Već polako upoznajem neke od njih i ne mogu da opišem koliko je lepo sretati te ljude stalno i zagrliti ih.
Osećam se izuzetno počastvovano jer imam priliku da budem tako blizu i da vidim kako izgleda sve to. Nekako sam tokom poslednja tri meseca koji su počeli tugom i besom (što je i dalje prisutno) pa je tu bilo i beznađe, došao do momenta da ponovo osećam ponos i uzbuđenje praktično jer sam deo ovog naroda. Mogu da kažem samo hvala svim tim ljudima koji su polako gradili ovaj protest. Upravo vođen ovim poslednjim ništa tu nije teško na terenu, sve je ok da se desi. Uživam.
Šta je, i da li je ovog puta na protestima (i u društvu) nešto drugačije?
Ukratko, sve je drugačije. Iskreno, do ovih protesta nisam znao koliko je miran protest moćan alat. Ovi ljudi koji sve to donose na ulice su nas nekako naučili tim veštinama i imam utisak da sada svi žele da protestuju. To je mnogima postala glavna aktivnost, to nisam video do sada. Sve ono što viđamo svaki dan, ovo more solidarnosti, je nešto što mi očigledno umemo, ali je neko morao ponovo da nam to pokaže. To je probudilo ogromnu nadu.
Kroz objektiv beležiš sadašnji trenutak. Kakvu sliku budućnosti vidiš?
Biće sjajno. Kada vidim koliko ima kreativnih, upornih, pametnih, mirnih i solidarnih ljudi sada, ne može da bude loše.
Šta joj želiš poručiti? (budućnosti)
Stižemo i guramo jako, da što pre stignemo, svi zajedno! ��
Kako protesti utiču na tvoj doživljaj ljubavi?
Mislim da ne umem da direktno povežem, još uvek, uticaj protesta, ali definitivno mogu da primetim da je ovo sve ubrzalo da prihvatim koliko je bitno i lepo pokazivati emocije. Zahvaljujući talasima solidarnosti koji su oko nas, primećujem i koliko imamo međusobne ljubavi koju do sada nisam video i jako mi je žao da tek sada to primećujem, ali tu je i to je sjajno.
Koja fotografija je, po tvom mišljenju, za sada obeležila aktuelne proteste?
Fotografija pored zgrade tehničkih fakulteta na kojoj redar stoji mirno ispred čoveka koji agresivno pokušava da isprovocira incident. Imam utisak da je to ono što jasno prikazuje koja je sila u mirnom nastupu.
MARKO RISOVIĆ
dokumentarni fotograf, dopisnik @nytimes i @lemondefr, osnivač fotografskog kolektiva Kamerades
Kako se nosite sa fizičkim teretom koji dolazi uz tešku opremu, pređene kilometre i proteste koji traju i po 24h?
Recimo da prethodni trening još uvek donekle pomaže. Za mene je nošenje teške opreme svakodnevica već dvadeset i kusur godina. Trudim se takođe da budem racionalan i da nosim samo onu opremu koja mi je zaista neophodna – najčešće jedan aparat i dva objektiva, te da raspodelim težinu tako da opterećenje bude što manje za leđa. Uprkos tome, prethodno navedene godine iskustva ukazuju na to da i krštenica čini svoje, pa se često na kraju dana - kada se najzad domognem kreveta, osećam kao da mi je potrebna višednevna rehabilitacija. Dobra fizička forma je veoma bitna za fotografe koji se bave intenzivnim terenskim snimanjima, a ja nažalost ne mogu trenutno da se pohvalim doslednošću u tom smislu.
Da li usled izloženosti intenzivnim situacijama uz fizički teret dolazi i psihološki pritisak?
izuzetno zahtevnim, kriznim ili ratnim područjima, gde se fotografi u svakom trenutku nose sa odlukama koje čine razliku između sigurnosti i opasnosti po sopstveni život. Takođe, etičke dileme koje se nameću i koje su suštinski bitne za ovu profesiju – pomoći nekome ili fotografisati, fotografisati ili spustiti aparat u određenom trenutku, odabrati ovaj ili onaj ugao, biti nepristrasan ili
pokazati jasan stav… Takvih pritisaka i odluka gotovo nijedan dokumentarni fotograf nije pošteđen, a karakteristike ličnosti i „utreniranost“ koja se stiče kroz prethodno iskustvo obrade sličnih situacija čine da se neko teže ili lakše nosi sa tim pritiskom.
Ova vrsta pritiska je stalno prisutna. Intenzitet se povećava kada se radi o
U našoj realnosti i kroz prizmu studentskih protesta, za mene nije bilo toliko izazovnih situacija u ovom smislu. Vrlo sam svestan ispravnosti i iskrenosti studentske borbe, i u ovom slučaju nije uopšte teško opredeliti se tj. „zauzeti stranu“. Konfliktnih situacija je bilo, ali one su ipak generalno gledano bile sporadične, tako da ovi protesti, za sada, ne spadaju u kategoriju visokorizičnih za medijske radnike.
Takođe, kako je moj angažman uglavnom bio samoinicijativan, nije posto -
jao ni pritisak rokova ili ispunjavanja očekivanja urednika ili publike. Sve ove okolnosti doprinele su tome da budem prilično rasterećen.
Šta, po vašem mišljenju, čini fotografiju snažnijom - emocija trenutka ili tehnička perfekcija?
Za mene je to uvek i zauvek emocija.
Naravno da generalnom utisku i potencijalu za prenošenje poruke može da doprinese ukoliko je fotografija dobro komponovana, jasna, oštra… Ali sve to bude nedovoljno ukoliko nema
osnovnog sadržaja tj. emocije na koju bi posmatrač reagovao. Možemo da posmatramo stvari i iz suprotnog ugla – ukoliko na fotografiji postoji snažna emocija, ona najčešće nadilazi i maskira sve potencijalne tehničke manjkavosti.
Kako se osećate dok ste na prvoj liniji događanja?
Generalno govoreći, to je pre svega empatija, uz snažan poriv da svojim radom
doprinesem nekom plemenitom cilju. Zavisno od situacije, često sam tokom karijere osećao bes ili nemoć, jer sam bio svestan toga koliko je sam medij fotografije manjkav i najčešće nedovoljan u smislu iskrene borbe za pravdu. Bilo je tu i straha, onog razumnog, instinktivnog i ljudskog, koji čuva glavu na ramenima.
Ponekad osetim i ponos kada shvatim da sam deo nečega većeg, iskrenog i humanog, i da kroz čin beleženja te i takve stvarnosti jednim malim i skromnim delom možda doprinosim borbi za bolje i pravednije društvo.
Šta je, i da li je ovog puta na protestima (i u društvu) nešto drugačije?
Imajući u vidu da su lideri ovih protesta mladi ljudi, te da su njihove metode nenasilne a motivi iskreni i neiskvareni, rekao bih da je osnovni koktel emocija - ljubav, a da je osno ni motiv bolja budućnost svih nas. U tom smislu se ovi protesti razlikuju od mnogih prethodnih na ovim prostorima, onih koji su odisali tenzijom, negativnom energijom, nasiljem…
Nemoguće je u tom smislu ne povući paralelu sa studentskim protestima 90ih, koji su imali donekle slične motive i načine borbe, sa možda malo drugačije definisanim ciljevima, ali istorijski kontekst nedvosmisleno ukazuje na to da su današnje okolnosti drugačije i da je samim tim i studentska borba specifična i u skladu sa aktuelnim trenutkom.
Kroz objektiv beležite sadašnji trenutak. Kakvu sliku budućnosti vidite?
Osnovni cilj moje profesionalne egzistencije je borba za bolju budućnost, pravičnije društvo i održiviji svet. U tom smislu pokušavam da uvek zamislim da je tu i takvu budućnost moguće dosegnuti kroz intenzivnu borbu, edukaciju i širenje pozitivnih i/ili poučnih poruka... Ipak, kao surovi realista, često i kontradiktorno stvari sagledavam kroz prilično tamne naočare, jer sam odavno izgubio nadu da čovečanstvo može da se značajno promeni u pozitivnom smeru. Balansiram između nade i beznađa.
Šta joj želite poručiti? (budućnosti)
svesti o neophodnosti kontinuirane borbe za pravdu, ugledaju na svetle primere iz prošlosti, i da im ti primeri služe kao ideja vodilja, kao putokaz i opomena da se ne treba plašiti, sklanjati i ponizno pristajati na stvari koje nisu dostojne čoveka. Voleo bih da oni budu neki budući studenti koji će uzdignuta čela i sa žarom u srcu reći – dosta je, želimo da živimo u nekom boljem i pravičnijem svetu.
Kako protesti utiču na vaš doživljaj ljubavi?
Protesti šire ljubav na svaki mogući način. Ljubav je jedini skup emocija u ovom sivilu koje živimo, koji nas može odvesti ka suštinski boljem društvu.
Koja fotografija je, po vašem mišljenju, za sada obeležila aktuelne proteste?
Voleo bih da se moja deca, kada dođu u godine koje sa sobom nose buđenje
Postoji pristojan broj fotografija koje su relevantne i „istorijske” kada se radi o ovim protestima. Dostupnost istih na društvenim mrežama doprinela je tome da se fotografije masovno šire, gotovo u realnom vremenu, i da dopru do velikog broja ljudi. Naročito se nameće i
izdvaja trend fotografisanja i snimanja dronom. Iz ptičije perspektive najlakše je preneti informaciju koju gotovo svi traže – o broju prisutnih na protestu, generalnoj atmosferi i sl. Za sve te i takve fotografije možemo da kažemo da su kvalitetne i u smislu prenošenja bitnih informacija – istorijske. Meni se ipak ovaj trend malo manje sviđa (iako sam i sam počeo da letim upravo tokom ovih protesta) jer na neki način depersonalizuje same učesnike i umanjuje emotivni doživljaj.
Što se tiče onih „zemaljskih” fotografija koje su obeležile proteste, ima ih dosta, i usled rizika da neku propustim ne bih se bavio nezahvalnim poslom ocenjivanja i izdvajanja favorita. Ono što izuzetno cenim kod kolega je istrajnost i dugoročni posvećeni rad, bez lične koristi kao osnovnog motiva, uz istinsku skromnost i nenametljivost. U tom smislu bih želeo da izdvojim kolegu Uroša Arsića (@_lunja__ na Instagramu), koji je osim sjajnog, posvećenog i vizionarskog fotografskog rada napravio i video koji je za mene obeležio i sumirao svu lepotu i uzvišenost studentskih protesta.
Kako se nosiš sa fizičkim teretom koji dolazi uz tešku opremu, pređene kilometre i proteste koji traju i po 24h?
Atmosfera puna ljubavi koja je na ovim protestima mnogo je upečatljivija u odnosu na onu na protestima koji su se dešavali u prethodnih 10 godina, i toliko nas okrepljuje, da skoro zaboravimo na fizički napor koji je potrebno podneti kako bi satima fotografisali blokade i na njima beležili najlepše trenutke.
Da li usled izloženosti intenzivnim situacijama uz fizički teret dolazi i psihološki pritisak?
Praćenje društvenih dešavanja uvek ima i svoj psihički otisak, ali ovog puta, bez obzira na strašne scene koje se povremeno dogode, taj otisak je pun euforije i optimizma. Odnosno, kako se često ponavlja na društvenim mrežama, zbog ovih protesta kao da se neka dobrota uvukla međ’ narod.
Deluje kao da su ljudi, ne samo na protestima, neverovatno ljubazni jedni prema drugima već i van protesta, manje trube u saobraćaju, manje su
neljubazni u prodavnicama… Verujem da i drugi fotografi koji prate proteste, svedočeći svim predivnim scenama zajedništva, posle fotografisanja protesta
odlaze na spavanje uz divan osećaj slobode.
Šta, po tvom mišljenju, čini fotografiju snažnijom - emocija trenutka ili tehnička perfekcija?
Tehnička realizacija je tu samo da nam pomogne da se emocija trenutka što jasnije i bolje ulovi. Doduše, kod ovakvih protesta postoji i još jedan aspekt fotografije, a to su poruke. Često je dovoljno čak i bez emocije ili tehničke perfekcije uhvatiti neku od jasnih poruka na transparentima da bi ona kroz fotografiju nastavila da se prenosi i poručuje da su stavovi studenata: „Lepota će spasiti svet”, „Robije, a na ostavke”, „Nisi nadležan”, „Tužilaštvo ćuti, studenti su ljuti”, „Ugnjetavanje rađa bunt, a bunt rađa slobodu”, „Korupcija vas hrani, nas sahranjuje”, „Ne prelazimo više preko ničeg”, „Gde prestaje strah, počinje život”, „Ne želim da me greje sunce tuđeg neba”…
Kako se osećaš dok si na prvoj liniji događanja?
Na licima svih koje sretnemo na protestima lako je prepoznati sličnu lepezu
osećanja od izraza sreće i euforije do suza koje su često prekidaju osmehom i pesmom. Deluje kao da društvo prolazi kroz neki vid katarze, u kome je svesno da je upravo svojim nečinjenjem odgovorno za tragedije koje su se desile, ali ujedno i srećno u priznanju ovolikog broja ljudi da dele isto mišljenje i spremnost da se sistem koji je toliko korumpiran i urušen napokon menja. Iako proteste pratim da bih dokumentovao dešavanja u društvu, razumevajući ono što se dešava, verujem da jednako proživljavam i osećam ono što i drugi učesnici u protestima osećaju.
Šta je, i da li je ovog puta na protestima (i u društvu) nešto drugačije?
Ovi protesti su značajno drugačiji od svih prethodnih, od „Savamale“ preko „Krvavih košulja“ i „1od 5 miliona“ do „Srbije protiv nasilja“. Ovaj put tu je neverovatna energija studenata, njihova
odlučnost i jasna formulacija zahteva kao i odlična organizacija zbog koje
protesti protiču besprekorno.
Takva atmosfera na ove mirne proteste izvodi sve veći broj ljudi, i oni i posle tri meseca rastu, a energija koja se na njima oseća je toliko inspirativna da je i sa fenomenološke tačke gledišta velika greška ne prisustvovati nekom od protesta i osetiti njihovu atmosferu.
Kroz objektiv beležiš sadašnji trenutak. Kakvu sliku budućnosti vidiš?
Kada nas neko pita o budućnosti, obično osetimo potrebu da ispadnemo što pametniji i pokušamo predvideti što tačnije ono što nas čeka. Meni deluje da je iz ugla pojedinca takav pristup zapravo potpuno pogrešan. Nije potrebno da pogodimo tačno ono što će se dogoditi, potrebno je da izaberemo ono što želimo da se dogodi i da se za to borimo koliko smo u mogućnosti. U tom slučaju, čak i ako rezultat izostane, nipošto nam se neće moći zameriti što smo se borili za svetliju budućnost od one koja nas je sačekala. U tom smislu, u budućnosti vidim društvo koje u svom višeglasju odličnih ideja dogovorom bira najbolju, društvo spremno na retrospekciju i samokritiku, druš -
tvo izgrađeno na odgovornosti, stabil-
nim i snažnim institucijama koje će biti spremne da saslušaju one koji žele da ih unaprede, ali i odlučno reaguju na svaki pokušaj pojedinca koji želi da ih omalovaži i uruši.
Šta joj želiš poručiti? (budućnosti)
Poruka za budućnost mi deluje kao da je poruka studentima, a utisak je da je trenutno mnogo pametnije da mi njih slušamo i to upravo zato što su oni odabrali da nam ništa ne poručuju kao pojedinci, već da plenumski biraju
one ideje za koje su kao dobronamer-
na zajednica primetili da su najlepše i najsmislenije. U tom smislu možemo samo da im pružimo podršku u želji da istraju u svim narednim izazovima koji ih čekaju.
Kako protesti utiču na tvoj doživljaj ljubavi?
Na ove proteste se može ići, ako ni zbog čega drugog, onda upravo sa idejom da se nauči nešto novo o ljubavi.
Doček Nove godine u tišini u kojoj je ponoć osvetljena svetlima mobilnih te-
lefona, a u tišini su se zagrlili i ljudi koji su se prvi put sreli, domaćica koja na
Svetog Jovana prosvetarima i studentima ispred Filozofskog fakulteta redom prinosi slavski kolač, studenti koji na Autokomandi dele zagrljaje, vozač koji zaustavlja autobus kako bi izašao i poklonio se studentima, pisak voza u pozdrav omladini kome se kao eho vraćaju uzvici sreće… Sloga koja na svakom koraku ispunjava društvo u zajedničkoj ideji i ljubavi prema viziji bolje i zdravije budućnosti, obogaćena sa toliko sitnih detalja da je to potpuno nemoguće fotografisati, definitivno je pomerila moje razumevanje odnosa u društvu, kao i
razumevanje ljubavi i načina na koji je izražavamo jedni prema drugima.
Koja fotografija je, po tvom mišljenju, za sada obeležila aktuelne proteste?
Pretpostavljam da će nam u kolektivnoj svesti najdublje ostati utisnute fotografije sazvežđa na Slaviji, Autokomandi, novosadskim mostovima i u drugim gradovima, i verujem da su to fotografije koje će nas grejati svojim svedočanstvom da nismo usamljeni u želji da živimo u zdravijem društvu. Ali, mislim da je dobro izdvojiti neki intimniji prizor koji nas podseća da svaka od tih zvezda
u sazvežđu, nije samo tačka koja svetli već ima svoju jedinstvenu priču i poseban razlog zbog koga se uključila u proteste. U ovom trenutku mi je prvo pala na pamet scena jutra u kome sam ufotografisao jednu od devojaka koje su mele Autokomandu, kako bi posle protesta sve ostalo čisto. Taj trenutak me je prenuo, jer sam se upitao da li je Autokomanda ikada pre metlom pometena, kao tog dana, i pitao sam se šta nam sve ove promene u društvu mogu doneti po prvi put.
Intervju:
Jelena Gvozden
@3oklagijice
Prvo sećanje na pripadnost i ljubav, za mnoge od nas koji su imali sreću, bili su porodični ručkovi na kojima su bakine kulinarske majstorije bez pauze izlazile na trpezu. Verovatno su nas u nekim trenucima i nervirale, ali smo kasnije, kroz odrastanje, shvatali da nijedan restoran ili master šef, ne može da nadomesti tajni sastojak bakinih kuhinja.
Na dvadesetčetvoročasovnoj blokadi
Autokomande u Beogradu, koja se desila 28. januara 2025. godine i na dvadesetsedmočasovnoj blokadi mosta
Slobode u Novom Sadu, koja se desila 1. februara 2025. godine, za studente i okupljene građane – koji su došli da izraze solidarnost i podršku studentima u njihovim višemesečnim zahtevima da nadležne institucije isprocesuiraju odgovorna lica za pogibiju 15-oro ljudi na novosadskoj Železničkoj stanici, nekoliko samoorganizovanih mladih kuvara, oba pola, danonoćno su kuvali u improvizovanim uličnim
kuhinjama. U tim junećim supama, podvarcima, paprikašima, gulašima s vrganjima, picama, palačinkama, varivima – bakin tajni sastojak je vaskrsao.
Za februarsko izdanje magazina odabrala sam da razgovaram s dva momka koji su dotrčali do Beograda, a kroz par dana – i do Novog Sada, i proveli dva puta po 24 sata na nogama, spremajući za sve prisutne tople obroke u zimskoj idili.
Jovan Đelić je posle mokrinskog Sarma izazova adrenalinski samo nastavio do
Beograda i kuvao bez stajanja za sve na skupu „Pod našom (Auto)komandom”, dok je Marko Jevtić, bez dvoumljenja, istim povodom instant doleteo iz Tivta i za jedno veče napravio više pica nego što su Nindža kornjače pojele tokom svih epizoda serije. Do tada se svi odazvani kuvari nisu međusobno poznavali, ali od tog momenta – možete ih sresti na svakom narednom narodnom skupu s istom misijom. Zagrlite ih i u moje ime!
Koji su bili ukusi tvog detinjstva i kako
izgleda kada porodične recepte pokušaš da reprodukuješ u modernizovanoj varijanti?
Mislim da je najčešći odgovor svih nas – bakina supa sa knedlama ili popara, ali iskren da budem, najviše se sećam slatkog kakaa koji mi je mama
JOVAN ĐELIĆ
Nepopravljivi entuzijasta, prijatan u neprijatnim situacijama, perpetuum mobile i spritus movens, baca narodne izreke kao od šale
pravila i u kojem sam uživao ako ga jedem uz keks. Ono gde sam još kao mali bio kontroverzan je spajanje palačinki s džemom, uz prekomerno nalivanje jogurtom. Kada sam stekao neko iskustvo i počeo da izoštravam svoje želje ka hrani i redukovao lude spojeve (pred širim auditorijumom), reprodukcija recepata izgleda nešto nalik kovaču koji želi da napravi starinski nož ali mu fali ona jedna sirovina a to je – ono vreme. Nikada to neće biti taj ukus ali ono čime mogu da se zadovoljim je buđenje ukusa iz detinjstva i umakanje keksa u kakao.
foto:
Dunja
Dupsaj
Kada i kako se desilo saznanje da si kuvar u duši?
„Jovan je uvek to pričao” je rečenica koju može deo familije da potvrdi, a kada sam prvi put to rekao – kažu da je u prvom razredu osnovne. Istina, nastavio sam to da govorim iako nisam znao šta taj put nosi sa sobom. Nemam profi ugostitelje u familiji ali, sećam se da sam voleo da ugošćavam ljude u našoj kući (u vremenima dok su se ljudi okupljali po kućama) i u tome sam baš uživao. Kada je baba prvi put sašila kecelju i kapu – poziv se još više uobličio i prva „misija” podrške uspešno obavljena. Pelcer je udenut.
Možeš li da nam kažeš nešto više o Blokadnoj kuhinji?
Da, dobila je ovaj naziv na drugom okupljanju kada je jedna devojka (kuvar-amater) izjavila da bi volela da se ovo ovako nazove iz više razloga. Naravno, dubok je smisao i jednoglasno smo se složili da (p)ostane tako.
Kuhinja je nastala spontano i sve smo prepustili energiji koja nas je, malo je reći, udružila i poslužila nas da sve teče glatko pored toliko različitih pristupa, mišljenja, karaktera i iskustava koje nosimo. Neformalna mobilizacija se desila kada je jedan kolega objavio poziv
na jednoj društvenoj mreži i nekolicina profesionalaca se odazvala, među ko-
jima sam bio i ja. Napravili smo grupu od četvoro ljudi, koja je ubrzo prerasla u grupu od petnaestoro ljudi. Pitanja su bila koncizna: ko šta ima, ko bi šta kuvao, kada bismo se našli, je l’ imamo transport, ko će u nabavku? Sve ostalo je zapisano na Autokomandi, da ne kažem Studentskoj petlji, jer petlje je svakako trebalo imati za sve ovo.
Na Autokomandu si došao s mokrinskog Sarma izazova i proveo kuvajući za studente naredna 24 sata, te isto tako, na narednoj blokadi, boravio više od dana u Novom Sadu za kuvarskim pultom. Kako si uspeo da izdržiš sav taj napor? Je l’ srce raste paralelno s testom za picu?
Jesam, i ne bih da skrećem s teme ali taj
Sarma izazov je toliko prelepa stvar koja se desila spontano i ovim putem pozivam ljude da isprate o čemu se radi, jer će se to nastaviti i vrlo moguće pretvoriti u redovne događaje sa neopisivo jakim ljudima u svetu gastronomije.
Mislim da se radi o navici (prokletstvu) koju ovaj posao nosi i kuvanje kao takvo bila je čast, to je ono što me je održalo uspravnim i nije mi dozvolilo da atrofiram. Ne bih nazvao naporom nego nekom vrstom zadatka. Nemerljivo je kroz šta prolazimo jako dug period i kakva kompresija osećanja je u svima nama, tako da dva puta po 24 sata neprestanog kuvanja je bleda fleka u odnosu na to, kroz šta su naši preci prolazili i naši budući Nobelovci naučili. Mi smo bili tampon zona koja je održavala puls
ovih okupljanja i pružala topli obrok uz pregršt, isto tako, toplih zagrljaja.
Mislim da su srca koja su se okupljala oko hrane činila ove događaje još većim tako da, je mene to ispunjavalo i nikada više u životu nisam poželeo da budem deo nečega. Taj osećaj je rastao sve više kako je vreme odmicalo.
Čini mi se da je koncept street food-a iz korena promenjen tokom dvadesetčetvoročasnovnih blokada, i što
se tiče diverziteta kulinarskih stilova
i što se tiče poverenja onih koji proces posmatraju. Da li je postojala trema kada si spremao jela pred tolikom količinom ljudi? Jesu li prisutni želeli i sami da učestvuju u procesu pravljenja, makar dobacivanjem? Kakvi su bili komentari koje si dobio ili čuo?
Da, sjajno zapažanje. Neki all around street concept se stvorio s pregršt karaktera hrane, mentalnih sklopova, pristupa i načina termičke obrade. Treme
nije bilo jer nismo bili na poslu, zapravo, nema nje ni na poslu - nego ovde se ništa nije podrazumevalo i nismo
očekivali neprijatan mejl od poslodavca ujutru ili da nas neko zove na razgovor jer nam je neko kasnio u smenu. Ovde je svako bio u pravo vreme i na pravom mestu stoga, misija je bila okrepiti narod i dati jedan korak više. O pomoći ne znam šta da kažem. Ja se i dalje sabiram koliko je ljudi prišlo, pitalo za pomoć, donelo svoje hrane, stalo na 5-10 minuta samo da naseckaju nešto, skupe neko smeće, promešaju da ne zagori; jednom rečju, zajednica kakvu želimo okupila se oko vatre krajnje nomadski.
Koja anegdota ili prizor s blokada će ti definitivno ostati u sećanju?
Anegdota: Policajac ujutru nije hteo da me pusti da prođem do našeg ,,punkta”. Pozvao sam studentkinju u pomoć. Došla, pitala policajca.
Studentkinja: ,,Je l' može momak samo da prođe, nosi hranu?”
Policajac: ,,Ne, dok je pričao telefonom s Vama, on mene nije ni čuo, zverao je okolo, nije me konstatovao da mu go-
vorim da ne može da prođe. Kada se unormali, onda može.”
Studentkinja: ,,Je l' može da prođe momak, ne vidim problem?”
Policajac: ,,Dobro, ali nemojte blizu mase.”
Parkirao u masi.
Prizor:
Novi Sad. Oko tri-četiri ujutro, nisam video u kom momentu ali je jedan čovek prišao, uzeo hranu i bacio je uz prateće provokacije. Onda mi je neka devojka iz mase šapnula da neko priđe čisto radi bezbednosti. Stao sam, ali potpuno pao u senku kada se pojavilo nekoliko redara koji su ga toplo obgrlili i toliko pristojno ga zamolili da napusti mesto, da to ni Momo Kapor ne bi mogao da ilustruje.
Kada ste na društvenim mrežama najavili akciju spremanja obroka, dosta ljudi se odazvalo sa donacijama i pokazalo da za udruživanje ima i prostora i volje. Kroz saradnju sa ostalim učesnicima u kuvanju, deluje mi da se desila jedna lepa kontribucija. Postoji li ideja nekog identičnog umrežavanja u budućnosti, nešto nalik Solidarnoj kuhinji?
Rekao bih da doprinos koji se desio je što od ljudi koji nisu mogli da budu prisutni, što od onih koji su hteli da pojačaju svoje prisustvo. Neizmerno sam zahvalan za toliki odziv, jer uopšte nije bio mali. Prostora u svima nama ima toliko, jer su nam srca otprilike tolika da možemo svet da spakujemo u njih i da nam ostane lufta za po jedan magacinski prostor za emocije.
Postoji ideja ali za sada je to preliminarno i možda je prerano da pričamo o tome. Najpre da se ovo anemično stanje podigne studentskim vitaminskim šejkovima, i da nam hronično postane dobro i to bude naš standard, a mi ćemo lako onda Smederevca na poljanu, pa ćemo da kuvamo i reinkarniramo ukuse detinjstva.
foto: Dunja Dupsaj
Koji su bili ukusi tvog detinjstva i kako izgleda kada porodične recepte poku-
šaš da reprodukuješ u modernizovanoj varijanti?
Rano detinjstvo proveo sam na selu u Banatu, pored Tise, tako da je tu bilo svega kao u Đoletovoj pesmi „Al’ se
MARKO JEVTIĆ
Srčan, vispren, bez dlake na jeziku, nesalomiv, nezaustavljiv
nekad dobro jelo!”. Riblja čorba, naravno, na prvom mestu, štrudle, paprikaš od pevca, rezanci sa makom, babina čuvena kokošija supa – podrazumevano. Ali, obzirom da mi je majka iz Sarajeva: ljevak, kljukuša, pite svih vrsta, takođe su nešto neizostavno.
Što se tiče rekonstrukcije, kako vreme odmiče, sve se više vraćam izvornim tehnikama i ukusima, dok je ranije to bilo više jurnjava za istraživanjem novih tehnika i vizuelno da bude nešto otkačeno...
Kada i kako se desilo saznanje da si kuvar u duši?
Nema tu kliše priče o porodičnom nasleđu i zaljubljivanju u babinu kuhinju. Dok smo živeli na selu, poslednje što sam želeo je da budem unutra i još ,,gubim vreme” na kuvanje. Ali je nakon selidbe u Beograd, shodno životu, došlo do toga da ako želim da mlađi brat i ja jedemo normalnu hranu, moram da je spremim. Tako sam sa 11 godina počeo da sakupljam recepte, zapisujem, isprobavam. Prvi uspešan dezert, to se sećam kao juče, tufahija. I naravno haos u čitavoj kuhinji. Tako da se to sve nekako odigralo samo uz božije nahođenje. Već u osnovnoj školi sam bežao sa časova da kradem zanat u obližnjem restoranu, a posle sam sa 15 godina i srednju napustio, kako bih što brže i što bolje učio zanat.
Možeš li da nam približiš koncept Soul food-a? Kao i s unutrašnjim pozivom za kuvanje, tako je bilo i s tim. Već sam bio ovde
u zalivu pre toga, radio kao šef kuhinje na Luštici bay. Nažalost, jako loše iskustvo, ali umesto da se pokupim i odem, kao mnogo drugih šefova koji dođu i razočaraju se, odlučio sam da pokrenem biznis ovde. Sa 1000 evra u džepu, uz pozajmice tu i tamo, zakupio sam prostor od 20m2, kupio polovnu pica peć i kao: ajde da probam s picom, to je nešto što je u deficitu ovde, a opet može da mi obezbedi život u malom primorskom gradu, koji realno živi tokom kratkog dela godine...
I tako sam se zaljubio u belu umetnost, radeći sam u lokalu 15-16 sati dnevno, samo uz psa, Mališu, koji je bio sa mnom od prvog dana. Iz duše je krenulo, tako da smo otišli do kraja, mesimo sad testo ručno, od prirodnog kvasca koji smo napravili. Autentična zanatska pica. U međuvremenu smo otvorili pored tog pica studija i sendvič studio i tapas studio. Međutim, dobio sam ponudu da Soul preselim u jednu prelepu kuću iz 70-ih godina, mediteranskog stila, jugoslovenske duše, i nisam oklevao puno. Ugasili smo manje projekte i objedinili ih pod jedan krov, gde smo sad. Ima još da se radi i ulaže, ali će biti jedno prelepo zdanje i restoran kakav Boka zaslužuje.
Poznato je da kuvarima kičma često pati zbog konstantnog posla na nogama, međutim iz prizora s Autokomande, na koju si doslovno doleteo iz Tivta, tvoja deluje i dalje vrlo agilno. Koja je tajna zdrave kičme - dobra ishrana ili ima još nešto?
Kao i većina kolega, imam problema malo s kičmom zadnjih par godina. Posle 14 sati po ceo dan i noć, nije čudno. Ali dobro je kad boli, bar znamo da je
imamo, tužno je kad čovek živi bez kičme. Lepši je pogled kad je ima i stoji uspravno. Prisustvujemo nečemu mnogo lepom, nadam se da će ova smena generacija, doneti dobro srpskom narodu. Nismo ni mi baš tako savršen narod, ali da narod u Srbiji zaslužuje bolje i više, to da.
Da li je postojala trema kada si spremao pice pred tolikom količinom ljudi? Jesu li učesnici želeli i sami da učestvuju u procesu pravljenja? Kakvi su bili komentari koje si dobio ili čuo? Odavno je to prestalo da postoji, trema
dolazi iz nepripremljenosti i nesigurnosti, a za ovu akciju konkretno se odazvala ozbiljna kuvarska brigada. Plan je prvobitno bio da doletim, napravim malo pica, više u znak podrške, upoznam studente, vidim kako razmišljaju, gde vode ovo sve i slično, ali se na objavu odazvalo mnogo više kolega nego što sam mislio, pre svega što godinama ne živim tu i nemam poznanstva. Zapravo, nikoga od ljudi koji su došli i dali svoj doprinos nisam poznavao pre ovoga. Hvala studentima! I hvala kolegama sa kičmom!
Da li je bilo ideje za pizza class i interakciju sa studentima, da, nisam očekivao baš toliku navalu na picu pored toliko dobre hrane, tako da je i zbog prostora i svega bilo najbolje uhvatiti zalet i potruditi se da dobiju što više. Za 15 sati na Autokomandi uspeo sam da napravim oko 250 pica, dok sam u Novom Sadu napravio „tek” 140 pica. Ipak smo tamo imali privilegiju da dobijemo najbolje pica testo u Srbiji, pa je svaka bila sa posebnim merakom. Hvala Deki!
foto: Sunčica Zurković
Koja anegdota ili prizor s blokada će ti definitivno ostati u sećanju?
Ma, sve ovo je nestvarno. Kad se vratim nazad u Boku, sve mi to deluje kao da sam sanjao.
Najdirljivije, kad su lekari išli prema Mostu slobode u Novom Sadu i plakali, a za njima veterani 63-će, koji salutiraju studentima i nama, kuvarima tu, uh...
Na Autokomandi mi je svaki momenat bio jako emotivan, od prve grupe studenata koju sam video da dolazi ujutru u 10h, preko 15 minuta ćutanja, skandiranja studenata nama, reči zahvalnosti. Na ivici suza 24 sata, jedva sam izdržao da doletim kući i da to sve izbacim iz sebe... I tamo su nam prilazili reporteri i novinari, jedva sam progovarao i to malo.
Transparenti su takođe genijalni, u muzej da se spakuju jednog dana, kad ovo sve prođe. Samo da ostanemo ovako složni. Prelepo je videti ovaj narod izmaltretiran i razdeljen, kako se ujedinjuje oko nečega tako čisto, sa puno ljubavi, tol’ko pozitivne energije...
bolji prema sebi. I neko lepše i bolje društvo. To što se tamo negde u Americi sve deli u dva tabora, ne znači da i mi moramo. Postoji zamah sa ovom generacijom koja može da donese sklad, da nije sve crno ili belo, istok ili zapad, već možemo da izgradimo društvo gde se poštuje i tradicija i pobožnost, kao i slobode koje novo vreme donosi. Društvo sa više tolerancije. Zvuči utopijski, ali svako ko je prisustvovao ovome može da posvedoči da se to osetilo. Na kraju smo svi ljudi. Možda je vreme da u Srbiji bude malo više humanizma i romanse. Kao što smo se uvek inatili celom svetu, da se ovaj put zainatimo ovom okrutnom kapitalizmu bez duše, licemerju, sujeti, netoleranciji. Svi mi radimo, gradimo karijere, sve to stoji, ali se i to može raditi sa integritetom i sačuvati dostojanstvo i poštovanje. Džabe nekome Rols Rojs, hacijenda u rodnom selu, multimilionski biznis, ako je za to morao da proda dušu mračnoj strani i sad ide okolo i pljuje naše mlade džedaje koji se bore za sve, ne samo za sebe. May the force be with them!
Zaslužio je ovaj narod da bude malo
Najupečatljivije sa blokada mi je jutro u Novom Sadu na -2 stepena, kad u petšest sati ujutru klinci igraju basket, odboj-
ku, kolo, ljudi im sa balkona aplaudiraju, u parku bioskop pod zvezdama, bendovi po klupicama, kao da je neko prolećno popodne a ne minus u februaru!
Tvoj avatar na Instagramu je tetovaža Čegevare u kuvarskom odelu. Kakvim još kulinarskim revolucijama možemo da se nadamo od tebe?
Če sa kuvarskom kapom i bez petokrake nije samo avatar već tetovaža koja ispod ima podsetnik koji se generalno odnosi na ljude, ne samo na kuvare:,,good chefs make chefs, bad chefs make slaves”.
Verujem da dosta kolega kuvara nosi to nešto buntovno u sebi. Če je najbolji primer toga, na stranu njegova ideologija i sve ostalo, više je reč o romantizovanju borbe za slobodu i pravdu.
Stvorili smo zajednicu odjednom u naboju ovog talasa i nadam se da ćemo uspeti da je održimo i pre- točimo tu želju
za pomoć drugima u neke nove akc je i nakon oslobođenja...
Želim ovim studentima da ostanu ljudi pre svega. Na kraju će se ovo morati pretočiti u politiku, tu im želim svu sreću, da kad se sutra budu našli na suprotnim stranama, ideološki, u debatama, poštuju čoveka ispred sebe. Vidim da je kod većine tako, i lepo je naglasiti, probudili su u nama, izbeglicama, želju da budemo kod kuće, u svom gradu, da zajedno s njima gradimo bolju Srbiju. Voleo bih nekim čudom da ovo sve ovde mogu nekome da delegiram i da im se pridružim, i posvetim – slobodno mogu reći – godine našem narodu, da zajedno izgradimo bolje društvo!
Intervju:
Teodora Kovrlija @teoodora_kovrlija
Fotografije: Privatna arhiva
Nedavno je domaća gastro scena postala bogatija za jedan moderan nepretenciozan kuvar koji slavi svakodnevna zadovoljstva i radosti – „ Gozba svaki dan“, koji je osmišljen sa idejom da nas inspiriše da više uživamo u svakodnevnim ritualima u kuhinji - zbog čega sam u goste pozvala njegovu autorku Zoricu
Smallwood. O kuvanju kao slobodi, kreativnosti i igri, putovanjima i začinima, o pijacama, o Kruške & Sir gozbama, radionicama i super klubu čitaćete u nastavku.
Zdravo Zorice, reci nam kako se rodila ljubav prema otkrivanju i kombinovanju neobičnih i novih ukusa? Kada si zavolela kuhinju i kuvanje?
Sa sedam godina sam napravila svoju prvu keks tortu, ali sam uvek pomagala baki i mami u kuhinji dok sam odrastala u porodičnom domu. Kasnije kroz putovanja, razne kurseve, radionice i
kuvanja sa mojom svekrvom Rozanom, moje umeće je dobijalo novi zamah, a kuvanje je postalo više od zadatka –postalo je sloboda, kreativnost i igra ukusa. Kuhinja je oduvek bila srce mog doma, mesto gde se prepliću mirisi, ukusi i priče.
Koji je tvoj omiljeni dnevni ritual, i omiljeni ritual u kuhinji?
Imam ih više. (smeh) Najviše volim okupljanja oko stola sa porodicom i prijateljima i jako me ispunjava da kuvam za najbliže, to me relaksira i opušta.
Volim da osmišljavam menije i da što više stvari pripremim unapred (iseckam, skuvam, obarim…), kako bih sebi olakšala posao. Volim da isprobavam nove začine i kombinujem ukuse, ali isto tako imam klasike kojima se uvek rado vraćam.
Koje su to sezonske namirnice koje igraju glavnu ulogu u tvojoj kuhinji ove zime?
Jedemo dosta povrća i uvek biram sezonske namirnice. Ove zime mi najviše prijaju pečeni karfiol iz rerne, cvekla u svakom obliku i bundeva.
A začini/umaci/namazi/čorbice/slatkiši, kako izgleda tvoj zimski meni?
Zimi se kod nas obavezno pravi čorba od praziluka i leblebija i domaća supa sa dosta povrća. Svi u kući obožavamo humus i pravim ga dosta često. Od ostalih jela tokom zime pravim često hrskavi
batat iz rerne, salatu sa cveklom, Nonin ragu sos, rižoto, šargarepe i paškanat sa zatarom, chily con carne, banana hleb, čokoladni mus, brzi tart sa kruškama i lešnikom i još mnogo toga.
Odakle dolazi tvoja kulinarska inspiracija?
Inspiraciju pronalazim u svakodnevnim, malim trenucima koje delim sa porodicom i prijateljima – bilo da je to razgovor sa mojom svekrvom Ro -
zanom, koja dolazi sa severa Italije, sa suprugom od koga sam dosta naučila o kuvanju ili odlazak u lokalni restoran sa prijateljima. Putovanja su takođe moja neiscrpna inspiracija, gde obilazimo pijace i upoznajemo običaje, kulturu i ukuse jednog naroda. Svako putovanje donosi nova otkrića, ukuse i mirise koje pokušavam da prenesem u svoja jela.
Obožavam kuvare i kulinarske časopise, koje skupljam i kupujem na svim putovanjima.
Na tvom blogu postoji zanimljiva sekcija - Leksikon začina, u kojoj čitaoce bliže upoznaješ sa začinima i namirnicama koji nisu tipične za naše prostore. Po kom principu biraš sastojke o kojima ćeš pisati?
Leksikon začina je nastao kao rubrika kada sam pokrenula blog Kruške & Sir i ideja je bila da pišem o začinima, začinskom bilju i sastojcima koji nisu specifični za našu tradicionalnu kuhinju. Želela sam da čitaocima približim upotrebu začina i začinskog bilja - na koje sve načine mogu da se koriste kao i sa kojim sastojcima se slažu. Začini upotpunjuju svako jelo i daju mu po-
sebnu toplinu i aromu, ali imaju i brojne zdravstvene benefite. Zamrznuto začinsko bilje uvek imam u zamrzivaču tokom zimskih meseci. Leti ga sadim u saksijama i gajim u bašti, tako da su mi uvek na dohvat ruke.
Paralelno sa razvojem bloga pokrenula si i Kruške i sir super klub, kao i radionice. Ispričaj nam malo više o ovom segmentu tvog rada, u kome ljubitelji ukusnih zalogaja mogu kuvati s tobom?
Komunicirajući svakodnevno sa svojom publikom na Instagramu, shvatila sam
da imam sjajnu zajednicu, koju čine pravi fudiji i želela sam da ih upoznam, da sa njima podelim svoje znanje i veštine. U tome baš uživam. Volim da povezujem
ljude kroz hranu. Povezivanje s hranom ne samo da unapređuje kvalitet kuvarskog umetničkog stvaranja, već obogaćuje i naš svakodnevni život. Radionice i super club večere budu ispunjene smehom, sjajnim ljudima i ukusnom hranom koju smo zajedno spremili. I, naravnouvek uz dobru hranu idu i dobra vina. Drago mi je da su to ljudi prepoznali, jer se uvek traži mesto više.
Onima koji bi radije da se prepuste otkrivanju novih ukusa i degustaciji ponudila si Kruške & Sir gozbe koje povremeno organizuješ za manje grupe ljudi. Kako izgleda proces od ideje do realizacije jedne gozbe?
Za Gozbe je neophodna dobra organizacija i dobra lokacija. Uvek gledam da svojoj publici ponudim lepa, neotkrivena mesta na kojima mogu da uživaju i opuste se. Kreativni proces kreće nekoliko nedelja ranije, kada počnem da mislim o meniju. Kod mene u kuhinji „sezonalnost” je jako bitna, tako da uvek počnem od kvalitetnih sezonskih namirnica koje mogu da nabavim. Obično imam jedno jelo koje je glavna zvezda, zatim razmišljam šta bi se sve dobro uklopilo s njim. Jako su mi važne boje, pa tako uvek razmišljam o njima i na stolu, kao i o tome u čemu ću servirati jela. Od salveta koje ću koristiti, preko čaša, do toga koje cveće će se naći na mojoj trpezi. Uvek potražim neko poljsko cveće ili uberem iz bašte, kako bi trpeza izgledala što prirodnije. I tek onda kreće realizacija. Tajna svakog ukusnog jela leži u kvalitetnim sastojcima, pažljivoj pripremi i naravno, ljubavi.
Gde i kada nameravaš da organizuješ narednu i imaš li već ideju za temu?
Plan je da to bude već ovog meseca, ali za sada ne bih da otkrivam sve detalje.
Kada osmišljavaš meni i planiraš pripremu gozbe za veći broj ljudi – u čemu se ogledaju najveći izazovi i kakav savet bi dala našim čitaocima koji nemaju iskustva u samostalnoj organizaciji ovakvih događaja – od čega krenuti i koje zamke bi bilo pametno u startu izbeći?
Priprema unapred je pravi spas. Sve se vrlo lako nauči i biće vam potrebno samo malo prakse i strpljenja. Kad nekoliko puta ugostite veći broj ljudi, svaki put naučite nešto iz grešaka koje ste možda napravili, pa ste svaki sledeći put sve bolji i bolji u organizaciji i pripremanju hrane za više osoba. U tom procesu tačno prepoznajete kako možete da olakšate sebi i, na primer, spremite unapred neka jela. Razne vrste mesa, povrća, laganih zalogaja i namaza, kao i neki deserti koji se mogu napraviti dan ili dva unapred. O svim ovim trikovima pišem u svojoj knjizi recepata „Gozba svaki dan“. Takođe, korišćenje svežih
sezonskih namirnica i začina je moje tajno oružje. Drugo, rasporedite zadatke – neka vam ukućani pomognu, makar oko postavljanja stola ili donošenja pića. Naša kćerka Ema mi uvek pomaže u kuhinji još od malih nogu.
U našoj zemlji i regionu je tokom proteklog meseca u dva navrata organizovan bojkot velikih trgovinskih lanaca – a paralelno sa njim govori se sve glasnije o podršci malim preduzetnicima, poljoprivrednicima i proizvođačima hrane. Kakve su tvoje potrošačke navike i gde obično pazariš hranu?
Za mene su lokalne pijace uvek mesto na kojima se snabdevam svežim voćem i povrćem. Volim da podržim male i lokane proizvođače, tako da uvek pazarim kod njih. Bitno mi je da su sastojci kvalitetni: neprskani, iz slobodnog uzgoja i bez aditiva. Više volim da napravim domaću nutelu od 5 sastojaka, nego da kupujem industrijsku punu aditiva. Imam svoje omiljene mesare i pekare u koje imam poverenja. Naravno da idem i u supermarkete, jer ih je nemoguće izbeći, ali pokušavam da što manje kupujem od velikih lanaca.
Spomenule smo već da je objavljen tvoj prvi kuvar - Gozba svaki dan. Kako je izgledao proces rada na njemu, kome je namenjen, kako si ga koncipirala i gde možemo da nabavimo svoj primerak?
„Gozba svaki dan“ je knjiga koja je namenjena svima koji žele da unesu dašak lepote u svakodnevni život, kroz jednostavne, ali posebne obroke. Zamislila sam ga kao vodič da se prisetimo važnosti malih rituala poput: okupljanja oko stola, postavljanja stola, odlaska na pijacu i biranja najsvežijih sezonskih namirnica – sve su to momenti koji dodaju dubinu našim danima. Iako pojam „gozba“ obično priziva slike raskošnih večera, dodatak „svaki dan“ podseća nas da i male stvari mogu postati prava gozba, ukoliko im posvetimo pažnju. Ova knjiga je poziv da stvaramo posebne trenutke za sebe i svoje najbliže, da slavimo lepotu jednostavnosti i uživamo u svakodnevnim radostima. Knjiga sadrži skoro 100 recepata i podeljena je u osam poglavlja: doručak, lagani zalogaji, obrok salate, povrće i namazi, pasta i rižoto, meso, deserti i kokteli, pružajući ideje za svaki deo dana i svaku priliku. Svaki recept dolazi uz predloge za sastojke, kao
i korisne savete za zamene – savršeno ako volite da eksperimentišete ili prilagođavate jela onome što imate pri ruci.
Recepti su detaljni, sa puno saveta i trikova koji će olakšati vaše kulinarsko putovanje, bez obzira da li ste početnik ili ste već vešti u kuhinji. Knjigu možete poručiti preko mog bloga kruskeisir.com kao i moje Instagram stranice @kruskeisir.
Ako govorimo o aktuelnostima, ne možemo da ne pomenemo studente koji već mesecima blokiraju svoje fakultete, organizuju celodnevne blokade gradskih saobraćajnica, šetaju i bore se, uz podršku sve većeg broja građana za pravdu, reformu društva i države. U ovim okolnostima građani im svakodnevno donose hranu ili pripremaju istu na dvadesetčetvoročasovnim blokadama – te s tim u vezi, koji bi bio tvoj predlog jednog studenskog dnevnog menija? Ideje za ukusne, jednostavne i nutritivno bogate obroke za naše studente?
Da, veoma sam ponosna na naše studente i blokade koje organizuju. Drago mi je da smo se ujedinili i pokazali da smo na strani pravde. Jela koja bi im
Gozba svaki dan
ZORICA SMALLWOOD
Jednostavni recepti koje ! ete obo ž avati
sigurno prijala su vreli potaži puni povrća koji greju dušu i telo, kao i jela od sočiva, bulgura i kuskusa koja jako lepo zasite.
Koju zemlju ili zemlje bi preporučila za posetu pre svega iz gastronomske perspektive?
U Evropi bih preporučila posetu mediteranskim zemljama: Italiji, Španiji, Francuskoj, kao zemljama koje su meni omiljene kad je hrana u pitanju. A, za otkrivanje novih ukusa i egzotičnih kombinacija to bi definitivno bili Maroko, Tajland, Šri Lanka i Australija.
Koje začine obavezno donosiš sa putovanja?
Nekada, kada nije bilo začina kod nas da se kupe, sa putovanja sam donosila baharat, ras el hanout, sumak, zaatar i mnoge druge, ali sada ih retko donosim jer sve začine nabavljam u Spice
Up radnjama, koje na svojim policama imaju svaki začin na koji pomislim.
Tvoje preporuke za knjige/blogove/njuzletere/emisije koje redovno pratiš i u kojima uživaš.
Od domaćih food blogera redovno pratim i uživam u sadržaju @mytastypot, @gourmana, @veselizalogaji, @zdravkokulinarko, @milinkuvar kao i mnogih drugih, a od stranih autora i chef-ova izdvojila bih Ottolenghi-ja, Nigella-u, Micheal Roux Jr., Nigel Slater, kao i mnoge druge. Od emisija bih preporučila dokumentarne emisije New Balkan Cuisine x Agelast na Youtube-u i „Ugly delicious” na Netflix-u.
Za kraj, podeli sa nama jedan san koji bi želela da se sledeće godine ostvari?
Moj najlepši san mi se već ostvario početkom ove godine, kada je izašla moja prva knjiga recepata „Gozba svaki dan”. Svakako nastavljam da sanjam, jer snovi se zaista ostvaruju!
Za Dan zaljubljenih, zaboravite na klišee prava romantika krije se u čaši prirode!
Tekst i fotografije: Vladislav Radak @vradak
„Postoje dva načina da neko bude Svetlost,” pisalo je desno od mog umornog odraza na prljavom ogledalu. „Biti sveća u mraku ili biti ogledalo koje je reflektuje.” Mislio sam da sanjam, ali detaljna inspekcija posle ponoći u udaljenom hostelu na Šri Lanki dokazala je da je neko to zaista napisao na ogledalu, na iskrivljenom parčetu papira istrgnutom iz nečije beležnice. Dva mala srca bila su nacrtana umesto znaka navoda. Hteo sam da povratim, delimično zbog trivijalnosti citata, a delimično zbog umora, ali činjenica da sa preko trideset godina spavam zavijen u svoju vreću za spavanje među telima studenata na udaljenom ostrvu, i što konstantno preispitujem svoje godine i položaj u društvu, osećaj da sam propustio neku autobusku stanicu i da vozilo života nezaustavljivo juri nizbrdo, verovatno je doprinosio mojoj mučnini.
Jutro će baciti novu svetlost na moju novonastalu situaciju, i dok se tela razgibavaju u različitim joga pozicijama na ranom jutarnjem suncu, i dok se cejlonski čaj puši iz ručno pravljenih šolja, postaće jasno da je moj strah, ako
ne neopravdan, onda bio preuranjen. Nema mističnog autobusa, nema voznog reda ni stanica...
Milenijumima, ako ne eonima, antropologija neprestano gura unazad vreme ljudskog porekla. I donekle je to razumljivo: očekivani životni vek bio je kratak. Pretpostavljalo se tada da su retki ljudi koji su doživeli starost, zbog svojih godina, zadobili naklonost bogova. Tipična osoba imala je sreću da doživi 40.
Počevši od 19. veka, svet starenja polako se menja. Od 1840. godine, očekivani životni vek pri rođenju povećavao se za oko tri meseca svake godine. Godine 1840, očekivani životni vek pri rođenju u Švedskoj, na primer, naciji koja je mnogo proučavana zbog svog revnosnog vođenja evidencije, bio je 45 godina za žene; danas je 83 godine. Sjedinjene Američke Države pokazuju sličan trend, ako ne zbog temeljnog vođenja evidencije, onda zbog ideje da je najbolji način da reklamiraš uslugu svoje skupe privatne bolnice prikazivanje vitalnih staraca na brošurama. Na početku 20. veka, očekivani životni vek
pri rođenju u Americi bio je 47 godina; sada se očekuje da novorođenčad živi 79 godina. Ako se svake godine nastavi dodavati oko tri meseca, do sredine ovog veka, očekivani životni vek pri rođenju u Americi biće 88 godina. Do kraja veka, biće 100 godina. To se vidi i među redovima trivijalnih tekstova u rubrici svet i društvo. Prestali smo detaljno da čitamo o bakama iz Japana koje su prešle stočetrnaestu, uglavnom zato što, kad ih upitamo, spremno odgovaraju da je tajni eliksir njihove dugovečnosti manje stresa i nerviranja. I
onda se iznerviramo i više takve stvari ni ne čitamo.
Međutim, ako smo iskreni prema sebi, kao što sam ja povremeno bio sa samim sobom, u nastojanju da odgonetnem da li naša mukom zarađena dugovečnost matematički znači da sam ja u svojim „zlatnim“ tridesetim dobrodo -
šao među ljude koji su dovoljno mladi da mi budu studenti (i to bachelor, a ne master!), doći ćemo do zaključka da smo svi, bilo kog pola, sve više opsednuti svojim starenjem. Skupo plaćeni
članci u magazinima (od kojih ni ovaj koji čitate ne može biti oslobođen krivice) nude različite savete kako da „hakujemo“ svoj unutrašnji časovnik. Hladne kupke, rano jutarnje sunce, manje kafe, još manje rakijetine. Meditacija. Joga. Tofu. Senf. Maslinovo ulje. Kada vam se čini da ništa od navedenog ne sprečava širenje te male, ali uporne crtice u spoljašnjem uglu vašeg zabrinutog oka, tu su preparati. Retinol. Retinoidi. Hijaluronska kiselina. Rakija.
Nije tajna, zaključili smo, da što se više borimo, veće su šanse da navijamo za sede vlasi. Ima neke lepote u tome. Ljudskost. Smrtnost.
Valjda ne želimo da postanemo kao smrtnici koji u svojim šarmantnim kožnim jaknama imitiraju božanstva samo zato što je njihov startap, pre dvadeset godina, kupio neki drugi startap? Elon Maskovi, Bezosi, onaj treći... Njihovo „brčkanje" na suvom i borba sa turskim presađivačima kose poprima oblike komičnog, pa zabrinjavajućeg. Pa opet komičnog.
Tlo je plodno za svakojake vrste nikogovića: prodavce ulja od zmije, samozvane terapeute i trenere, hemičare i sve one koji se tako osećaju. Tržište preparata za dugovečnost dostiglo je vrednost od nekoliko triliona dolara, uglavnom u obliku različitih vrsta tretmana i preparata koji nisu regulisani.
Neko ovih dana može umreti prosečno star - ali izuzetno bogat zahvaljujući našim strahovima i nadama.
Međutim, istraživanja protiv starenja nisu bez prethodnika, od kojih neka ukazuju na potrebu za izuzetnim oprezom. Pre nekoliko decenija, Linus Pau-
ling, dobitnik Nobelove nagrade za hemiju, predložio je da bi megadoze vitamina C usporile starenje. Ispostavilo se da vitamini u megadozama mogu postati toksični i u ekstremnim slučajevima fatalni. Ponekad i Nobelovci mogu zastraniti, mada je Linus donekle opovrgao to, doživevši devedeset i četvrtu, možda ne zahvaljujući vitaminu C, već sigurno odličnoj zdravstvenoj nezi i svom materijalnom statusu. Ali priča bi mogla imati srećan kraj. Ako medicinske intervencije za usporavanje starenja dovedu do dodatnih godina razumnog zdravlja, život bi mogao da se produži na pozitivan način, sa većinom naših životnih saputnika koji žive duže u dobroj kondiciji, i takođe rade duže, držeći pod kontrolom subvencije za penzije i zdravstvenu negu. U stvari, najuzbudljiviji rad u nauci o dugovečnosti tiče se učinjenja kasnijih godina živopisnijim, za razliku od pukog dodavanja trivijalnog vremena na kraju. Mož-
da se novi, vanvremenski romani kriju na krajevima, više nego na početku?
Posleratna medicinska istraživanja fokusirala su se na specifične bolesti: postoje laboratorije za srčana oboljenja, instituti za rak i tako dalje. Tradicionalna istraživanja pretpostavljaju da se hronične bolesti kasnijeg života, koje su među vodećim uzrocima smrti—kardiovaskularne blokade, moždani udar, Alchajmer—pojavljuju pojedinačno i treba ih tretirati pojedinačno. Šta ako, umesto toga, starenje predstavlja osnovni uzrok mnogih hroničnih bolesti i starenje se može usporiti? Ne samo životni vek, već i „zdravstveni vek” mogao bi da se poveća.
Lekovi koji produžavaju zdravstveni vek postaju za medicinske istraživače ono što su vakcine i antibiotici bili za prethodne generacije u laboratoriji: njihov sveti gral. Ako istraživanje zdravstvenog
veka bude uspešno, mogli bismo proizvesti farmaceutska sredstva jednako izvanredna kao i ranije generacije lekova. U tom procesu, društvo bi moglo da nauči odgovor na drevnu misteriju: S obzirom na to da svaka ćelija u telu sisara sadrži DNK plan mladog zdravog oblika sebe, zašto uopšte starimo?
Ipak, možda je cilj dugovečnosti da uopšte ne postavljamo pitanja o njenom nastanku, već o smislu njenog postojanja. Bulgakov u svom vanvremenskom
remek-delu postavlja zanimljivu hipotezu u jednoj upečatljivoj uličnoj sceni.
Korovjev, jedan od likova tog romana, ulazi u raspravu na ulici sa nepoznatim prolaznikom. „Ti nisi Dostojevski!”, tvrdi on. „Dostojevski je mrtav”, odgovara mu stranac neuverljivo.
„Protestujem!” Behemot je tada žarko uzviknuo. „Dostojevski je besmrtan!”
Intervju: Andrijana Kovrlija @andrkovr
Fotografije: Milica Mrvić
Konteksta radi, pitanja za ovaj intervju pišem nakon održanog Generalnog štrajka, a u prvim satima dvadesetčetvoročasovne blokade Autokomande. Prethodnih dana, bavila sam se pripremanjem za ovaj intervju, obavljala druga zaduženja u okviru Plezira, pratila i informisala se o dešavanjima i protestima širom Srbije putem društvenih mreža, medija i razgovora sa poznanicima i prijateljima, trudila da se rešim upale mišića od celodnevne šetnje 24.01. i zalečim žuljeve i plikove na nogama. Bio je vikend. Ipak, pomislih kako sam zapravo previše vremena provela ne radeći svoj posao, mada sa druge strane ne mogu reći ni da sam odmarala. Jesu mi noge bile podignute na hoklicu ali moja pažnja je konstantno bila okupirana dešavanjima na ulicama Srbije. Bila sam srećna, bila sam tužna, iznervirala sam se, smejala sam se a nisam se pomakla s mesta. Sve ovo samo po sebi odličan je šlagvort za razgovor sa Milošem i Mirjanom, timom iza brenda
Manonija, koji svojim angažmanom kako kroz taj brend tako i kroz druge projekte skreću pažnju upravo na važnost odmora, odupiranja kapitalizmu, kao i o antifašističkom nasleđu, delovanju i solidarnosti.
U postu „Odmor je otpor“ na Blogu
Miloš kaže: „Kako da pišem o odmoru kada sam umoran i preopterećen svakodnevnim egzistencijalnim pitanjima.“, te u svetlu trenutnih dešavanja – kada je vreme za odmor?
Svaki trenutak je dobro vreme za odmor, samo je danas odmor postao mnogo veći luksuz i privilegija. Tu ne mislimo na odmor u nekom opšte prihvaćenom obliku višednevnog putovanja, već govorimo o malim trenucima odmora tokom dana, na male pauze. Usled velikih promena u samoj organizaciji rada, kroz fleksibilizaciju, promenu sistema proizvodnje i razvoj telekomunikacionih tehnologija (posebno interneta), u velikoj meri se promenio i pojam radnog vremena, a samim tim i slobodnog vremena za odmor. Pored toga internet i društvene mreže su omasovile nesvestan neplaćeni rad koji mi obavljamo dok konzumiramo i kreiramo sadržaj na platformama kao što su Facebook, Instagram, X, itd, i tako trenuci kada mislimo da odmaramo mi zapravo nesvesno radimo i pravimo profit velikim kompanijama. Ako se osvrnemo na trenutna dešavanja u Srbiji, plenumi se mogu smatrati činom
odmora. To je odmor od dominantne društvene organizacije i iskorak u nešto novo. Praktikovanjem plenuma i blokada, studenti se odmaraju od sistema koji ih je maksimalno izmorio i naterao da naprave jednu veliku pauzu od njega. Zato mi kad kažemo „Odmor je otpor“ ne mislimo samo na odlazak na plažu, šetnje prirodom i putovanja, u ovom kontekstu odmor treba razumeti kao način odupiranja različitim pojavama koje nas umaraju i ekspolatišu, odmor je samo jedan od potencijalnih oblika borbe.
Već neko vreme je, naročito u „zapadnom svetu“, glorifikovana ideja o skoro pa neprekidnom radu, popularno i pod terminom Hustle culture, pri čemu se sva odgovornost i krivica za potencijalni neuspeh (a čini se da se neuspeh isključivo definiše kao izostanak finansijskog izobilja) pripisuje pojedincu koji nije dovoljno radio. Ipak, kada pogledamo radnike u „zemljama trećeg sveta“, možemo za primer uzeti radnike u tekstilnoj industriji, očigledno je da su upravo oni ti koji rade tokom gotovo čitavog svog budnog dela dana (npr. u Bangladešu zakonski limit je 17.4 sati dnevno, 6 dana
nedeljno, u Kambodži 17,9 sati dnevno, Maleziji 18,6, Tajlandu 22,3 dok u Indiji i Pakistanu ne postoji zakonski limit po podacima iz 2016. godine) Pa opet, nikad nisam čula da radnice (80% radnika u tekstilnoj industriji su žene) iz ove industrije i ovih zemalja neko afirmativno naziva Hastlerima, dok je upravo to, čini se, ideal kojem „zapadni svet“ stremi, a opet znamo i da one žive daleko od bilo koje vrste izobilja, osim naravno izobilja rada. Zašto vi mislite da je tako i na koji način svako od nas može da doprinese promeni takvog stanja?
Na pitanje zašto, kratak odgovor bi bio – zato što se zemlje globalnog juga eksploatišu stotinama godina, da bi „zapadni svet“ živeo u izobilju.
A na koji način, pa rekli bismo da ih ima mnogo. Prošle godine smo se za potrebe jedne izložbe bavili istorijom rada i odmora kroz fokus na pojam lenjosti i tu smo dosta novog saznali. Čovekov odnos prema radu se menjao tokom istorije, a ono što je danas opšte prihvaćeno, zapravo je evrocentrično kapitalističko poimanje rada, koje je u velikoj meri utemeljeno na hrišćanstvu. U svetu i
dalje postoje plemenske zajednice koje ne razumeju naš koncept rada i trampe našeg vremena i veština za novac kojim obezbeđujemo osnovne uslove za život.
U tom smislu, naš mali doprinos može biti osvešćivanje procesa proizvodnje, smanjenje kupovine, praktikovanje razmena i ekonomije poklona. Možemo da učimo iz primera kako su se Grci organizovali tokom poslednje ekonomske krize da ne koriste novac. Ili da učimo kako neke zajednice rade samo onoliko koliko je neophodno da zadovolje svoje osnovne potrebe.
S tim u vezi, govorili ste i o radoholizmu i s njim neretko povezanim sindromom izgaranja. Na koji način vi kroz svoj rad u okviru Manonije nastojite da podstaknete promenu sistema, koji dovodi do ovakvih posledica?
Bilo bi pretenciozno reći da mi imamo mogućnosti da bilo šta promenimo, jer hteli to ili ne, mi smo deo kapitalističkog represivnog sistema i poslujemo na kapitalističkoj periferiji. Iako se trudimo da što više vremena provodimo oslobođeni od rada i posla, retko kad je to moguće. Ono što možemo da uradimo je
da pokušavamo da osvestimo situacije koje nas sprečavaju da napravimo jasnu podelu između rada i slobodnog vremena, i da razmišljamo o modelima koji bi nam omogućili da manje radimo. Sa obzirom na to da je Manonija mali kolektiv od četvoro, trudimo se da poštujemo slobodno vreme zaposlenih, da imamo dovoljno slobodnih dana. Pokušavamo da imamo otvoren odnos kao poslodavci i da sa Natalijom i Magdalenom, devojkama koje rade u lokalu, zajedno pravimo plan i raspored rada. Sve ono što možemo da promenimo, možemo samo u našem neposrednom okruženju.
Vratimo se nakratko na temu odmora.
Pravo na odmor – u toku rada, dnevni odmor, nedeljni odmor i godišnji odmor u trajanju od minimum 20 radnih dana, jedno je od Ustavom zagarantovanih prava radnika u Srbiji. Da li vi kao poslodavci poštujete ovo pravo sebi kao zaposlenom?
U onoj meri u kojoj je moguće. Sa obzirom da nas dvoje i dalje ima i umetničku praksu, često je to „slobodno“ vreme ustvari rad na nekom umetničkom projektu. Manonija je nastala kad smo kao mali umetnički kolektiv rešili da
se ne oslanjamo na podršku fondova i konkursa. Međutim, iako smo pokrenuli brend i bili gurnuti u preduzetničke vode, i dalje se nismo odrekli umetnosti i zato je povremeno neophodno žrtvovati slobodno vreme. To naravno ima svoje posledice, hvala na podsećanju da kao poslodavci treba i sami da ispoštujemo zakonski zagarantovan odmor i prema sebi. Ipak, treba naglasiti da poslodavci sami donose odluku da li će raditi prekovremeno i da snose odgovornost za svoje odluke. Sa druge strane radnici nisu u takvoj poziciji i smatramo da nijedan poslodavac nema prava da radnicima uskraćuje odmor, pauzu i zakonsku nadoknadu za prekovremeni rad. Mi kao poslodavci ipak imamo izbor, mnogi radnici to nemaju, i ne treba smetnuti sa uma da su radnici ti koji su ugroženiji.
Poslednjih meseci, u skladu sa aktuelnim dešavanjima, pojam koji zasigurno obeležava ovaj period jeste solidarnost. Pa tako, upravo ste vi začetnici ideje za generalni štrajk 24.01. koji su kasnije podržali i studenti a kojem se priključio ogroman broj građana.
Takođe, vođeni tom idejom građani susednih država u svojim okruženjima pokrenuli su slične akcije. Kakvi su vaši utisci?
Za početak ne bismo rekli da smo mi začetnici ideje o generalnom štrajku, mi smo bili jedni od mnogih koji su pozvali na generalni štrajk, a sticajem okolnosti naša objava na Instagramu je postala viralna. U slučaju generalnog štrajka, to jeste bio jedan vid solidarnosti pre svega malih preduzetnika, dela prosvetnih radnika i kulturnog sektora. Tako da u nekom teorijskom smislu to nije bio „pravi“ generalni štrajk, ali jeste bila akcija koja je inspirisala ljude i dala im možda ideju i ohrabrila ih na neke direktnije akcije. Solidarnost je verovatno jedna od reči koju ljudi olako izgovaraju, posebno u kriznim situacijama, ali u suštini često se izbegava praktikovanje solidarnosti ili se prosto ne razume značenje ove reči. Da bi se solidarnost praktikovala, potrebna je jedna doza odricanja i izlaska iz zone komfora. Dakle, to što neko izađe na protest na par sati i kaže da podržava studente, to je lepo i važno, ali to nije solidarnost. Za solidarnost je potrebno malo više. Mož-
da istorijski najpoznatiji i nama blizak primer solidarnosti su Internacionalne brigade u Španskom građanskom ratu, u kojima je učestvovao veliki broj ljudi iz Jugoslavije, a među njima i oko 40 studenata sa Univerziteta u Beogradu. Ti ljudi su bili spremni da daju svoj život zarad borbe u drugoj zemlji. To ne znači da je solidarnost podrazumeva najveće žrtve, ali potrebno je biti obazriv kako i kada koristimo taj pojam. Za nekoga je odlazak protest možda stvarno maksimum i istinski čin solidarnosti, neko drugi verovatno može mnogo više, ali je pitanje da li želi. U ovom momentu istinska solidarnost sa studentima je širenje borbe u našim okruženjima i profesijama, a to bi potencijalno dovelo do smanjenja pritiska sa studenata i blokada fakulteta. Studenti i srednjoškolci su uradili mnogo, veliku su žrtvu podneli, a kada kažemo „podržavamo studente“ to ustvari studentima stvara još veći pritisak odgovornosti- zato mislimo da ne treba njima podrška, već solidarna borba.
Kad smo kod solidarnosti, u okviru Manonije od 2021. imate u ponudi i „Solidarne proizvode“, od čije proda-
je deo profita donirate inicijativama i grupama koje se zalažu za unapređe-
nje društva i stvaranje boljih životnih uslova. Kada sublimirate dosadašnje inicijative, kako biste približili čitaocima ovaj aspekt vašeg poslovanja i sržnih vrednosti za koje se borite?
Za sada su to bile tri konkretne kampanje, prva za pomoć Solidarnoj kuhinji, druga za donacije za Birdlife Srbija za staništa Stepskog sokola i Udruženju ljubitelja konja Medoks i treća za pomoć Palestini kroz donacije u saradnji
za inicijativom Za slobodnu Palestinu. U suštini ideja je da pokušamo da nađemo model koji će omogućiti da poma-
žemo inicijative čije su nam aktivnosti bliske, ali to nije samo naša pomoć, već to radimo zajedno sa našim kupcima. Mi se odričemo profita od solidarnog proizvoda, jer smatramo da profit ne sme biti glavno merilo našeg rada.
Od 2019. godine nudite 20% popusta na vaše proizvode studentima, nezaposlenima i svima sa niskim primanjima. Sada kada je podrška građana studentima od ključnog značaja za
Negde na ovom mestu, moj kompjuter je odlučio da prestane da radi, te sam narednih sat vremena pokušavala da ga osposobim a zatim se uputila na Autokomandu. Bilo je veličanstveno. Najavljuje se i novi štrajk, ovog puta - trgovinskih lanaca. Čini se da se ova inicijativa ozbiljno širi i uzima maha.
godine, koji je započela galerija The Mosaic Rooms zbog napada na izbeglički kamp kod Rafe. Kakav je tada bio odgovor kulturne zajednice?
uspeh u njihovoj borbi i ispunjenje zahteva, imate li nekih predloga kako i oni koji nas sada čitaju, na svoje načine mogu uzeti učešće u borbi koju su studenti započeli?
Kao što smo već rekli u nekom od prethodnih pitanja, ovo nije samo studentska borba i najbolji način je da se borba širi na različite sfere društva. Studenti su nam dali model i pokazali da stvari mogu da budu drugačije. Poslednjih dana sve više je prisutna poruka „sva vlast plenumima“.
Ideja štrajka, svakako nije novost, a vi ste u okviru Udruženja Kurs pozivali na štrajk u kulturi u maju prethodne
Zapravo to je bio internacionalni po ziv koji je do nas došao preko galerije sa kojom smo sarađivali. Najmanje što smo u tom trenutku mogli je da prenesemo taj poziv dalje. Koliko znamo ULUS se tada odazvao i zatvorio svoja vrata u danu kada je štrajk bio najavljen. Neke druge koleginice i kolege su se javile da spremaju svoje akcije zbog genocida koji se dešava u Gazi. Naš utisak je da na lokalu kulturna scena vrlo malo i loše reagovala na dešavanja u Palestini i jako nam je žao zbog toga, jer kako kaže naslov jedne knjige „Jednog dana, svi će uvek biti protiv ovoga“.
U oktobru 2024. godine, tri dana uoči obeležavanja 80. godišnjice oslobođenja Beograda, vaš mural „20. oktobar“ koji ste 2014. oslikali na zgradi Instituta za mentalno zdravlje prekrečen je bez vašeg znanja. Ovakav čin nesumnjivo otvara pitanje vlasništva i očuvanja javnih umetničkih dela, kao i tretmana kulturnog nasleđa u javnim prostorima, šta nam ovakav akt
govori o kulturi sećanja ali i uopšteno odnosu prema antifašističkom nasleđu naše zemlje?
Nekad nam se čini da je priča o tom muralu manje važna u svetlu svega što se dešava. Ali sa druge strane, način na koji je jedno umetničko delo finansirano novcem građana ove zemlje na državnoj instituciji preko noći uklonjeno i zamenjeno novim nam govori samo da u trenutnom sistemu nema mesta ni za kakva nasleđa koja ne odgovaraju dominantnom narativu. Samo to što mi danas i dalje ne znamo ko zapravo stoji iza novog murala i naloga da se naš
prekreči, govori nam dosta o tome kako se trenutna vlast odnosi prema kulturi i na koji način realizuje svoje projekte.
Nasleđe antifašizma i Narodnooslobodilačke borbe je problem za aktuelnu
vlast koja je jasno napravila otklon i pokušava na svaki mogući način da iz javnog prostora do kraja izbriše bilo kakvo sećanje na tu borbu i njene protagoniste. Sada je aktualan problem zgrade
Generalštaba i pretvaranje onoga što je ostalo od nje nakon NATO bombardovanja 1999. godine u luksuzni hotel koji će biti u vlasništvu američkog kapitala. Iako možda deluju kao nespojivi, treba imati u vidu da su ti slučajevi deo istog procesa, da je to isti model rada i sistem odlučivanja. Isti ti procesi su doveli do stradanja ljudi u Novom Sadu 1. novembra 2024, a ti paterni su prisutni u svim sferama našeg društva, pa tako ni polje kulture i umetnosti nije izuzeto.
Bistrica Cottage
Bajkovita kućica u srcu prirode
Bistrica Cottage smještena je u Hrvatskoj, malom zaseoku Gornje Dubrave pokraj Ogulina, svega sat i 20 minuta voznje od Zagreba ili Rijeke.
Na ovoj lokaciji u zavičaju bajki nekada je bio stari mlin iz čijih temelja je prije nekoliko godina iznikla jedinstvena kućica za odmor.
Smještena na prirodnom otočiću i okružena sa svih strana rijekom Bistricom i okolnom šumom, ova kućica pruža potpuni mir, privatnost i boravak u skladu s prirodom.
Netom ispred same kućice nalazi se jedan od izvora čiste i bistre rijeke Bistrice koji se proteže u obliku modrog jezerca. Izvor je spojen sa špiljom u kojoj se također nalazi jezero. Špilja predstavlja jedno od najznačajnijih arheoloških nalazišta u tom dijelu Hrvatske. Najstariji nalazi upućuju na korištenje špilje od strane čovjeka prije 12.000 godina prema novijoj povijesti. Pored niza vrijednih arheoloških ostataka, špilja ima i biološki značaj obzirom je u njoj pronađena endemska vrsta, slatkovodna špiljska spužvica. Jedinstvenost lokacije, ali i njena prirodna zaštićenost bili su faktori koji su ovdje privlačili čovjeka od davnina pa do danas. Obnovljeni stari mlin unio je novi život lo-
kaciji i danas nam pruža mogućnost spojiti se ponovno s prirodom i poviješću.
Kuća je u potpunosti izrađena od kamena s obiljem unikatnih drvenih detalja i može smjestiti do 5 osoba. Unutrašnjost kućice ispunjava toplina kamina i obiteljsko ozračje u kojem je najtraženije mjesto upravo na ležaju uz staklenu stijenu s pogledom na rijeku i slap. U trenucima uživanja u miru se sa iste pozicije mogu promatrati vidra ili dabar u njihovim vodenim aktivnostima. Neopisiv užitak pruža vanjska vruća kupka također s pogledom na slap, nakon koje se može osvježiti u rijeci, te iskusiti nezaboravno iskustvo sinergije s prirodom.
Kućica pruža savršen spoj luksuza i prirode. Gosti koji su boravili u ovoj jedinstvenoj kućici hvale njezinu nenametljivu ljepotu, mirnu atmosferu i vrhunski opremljen prostor. S brojnim izvanrednim recenzijama, jasno je da je Bistrica Cottage ostvarila status omiljenog odredišta i mnogima se nalazi na popisu želja.
Više informacija o Bistrici Cottage i raspoloživosti slobodnih termina možete provjeriti na ili direktnim kontaktom prema vlasnicima na Instagram profil kuće ili e-mail adresu.
Udobna, prostrana, sa šumom u dvorištu
Tu je pola veka – podignuta je u leto 1974. godine. Projektovao ju je arhitekta Bosnić, a gradili su je stolari sa Mokre gore i Tare.
Nalazi se na Kaluđerskim Barama, u dnu malog šumskog puta, na prostranom terenu punom zelenila. Kao da je iznikla iz šume, oduvek na tom mestu.
Njen sveden tradicionalni stil zapadnosrbijanske brvnare udružuje se u diskretnim detaljima sa duhom i estetikom sedamdesetih. Enterijer čuva autentičan ambijent planinske kuće, sa predmetima, nameštajem i bojama koji se nadovezuju na blizinu šume i podvlače bliskost sa njom.
Ne idemo za savremenim izgledom, već za bezvremenim. Želimo da se gosti u kući osećaju kao u poznatom, prisnom prostoru, u kojem može da se odahne, umiri, utiša, igra tablić ili Čoveče ne ljuti se, čita uz vatru (imamo malu biblioteku), razgovara (i naš minijaturni televizor je izraz te želje), ali i da podstaknemo boravljenje u zaboravljenoj prirodi, koja je svuda okolo.
Uz obilje prirodnog svetla ambijent kuće ohrabruje da se s okolnom prirodom komunicira - bilo samo pogledom ili tako što ćete hodati bosi po travi, sesti uz drvo, ručati pod drvenim krovom okruženi detlićima i vevericama, piti jutarnju kafu na ivici šume, pustiti decu da jurcaju i skupljaju šišarke, i psa da ludi od detlića.
Kuća ima sve što je potrebno i za duži boravak, kao i za rad na daljinu. U četiri spavaće sobe udobno se smešta osmoro ljudi. Pogodna je za dve porodice, društvo prijatelja ili manji tim. Parovi su takođe dobrodošli. U prizemlju se nalazi potpuno opremljena kuhinja, u kojoj je pripremanje hrane kao kod kuće; na istom nivou su i glavno kupatilo s tušem, trpezarija s peći na drva, dnevna soba s kaminom, kao i jedna spavaća soba sa zasebnim kupatilom. Na spratu se, ušuškane pod kosim krovom, nalaze još tri udobne spavaće sobe i mali toalet.
Na petnaestak metara od kuće, nalazi se i senoviti letnjikovac s velikim stolom, pogodnim za rad i obedovanje.
Kuća ima roštilj, besplatan Wi-Fi i brzi internet, kablovsku TV i tri parking mesta. Kućni ljubimci su dozvoljeni.
Prve prodavnice, restorani, apoteka i hoteli nalaze se na nekoliko minuta hoda. U našoj blizini je i teretana na otvorenom (trim staza sa profesionalnim spravama), a onima koji vole pešačenje na raspolaganju je i gotovo 300 km obeleženih pešačkih staza, koje Taru čine hajkerskim rajem.
Vaš planinski san
Skrivena na uzbrdici koja pruža prelijepi pogled na stoljetne jele i smreke, kao i na bistru planinsku rijeku u podnožju, Owl House Jelovica predstavlja savršen spoj prirode i udobnosti.
Owl House Jelovica građena je u rustičnom stilu, s drvenim fasadama koje se skladno stapaju s pejzažem. Prostrana terasa pruža pogled na netaknutu divljinu i rijeku koja vijuga kroz šumu.
Owl House Jelovica
Unutrašnjost odiše toplinom planinskog doma – drveni zidovi, kamin i pažljivo birani detalji stvaraju atmosferu skloništa daleko od gradske vreve.
Blizina skijališta Kolašin čini ovu vikendicu savršenim izborom za ljubitelje zimskih sportova, dok ljeti nudi priliku za planinarenje, ribolov i istraživanje okolnih staza.
U svako doba godine, Owl House Jelovica je pravo utočište za one koji traže sklad s prirodom, bilo da žele aktivan odmor ili jednostavno uživanje u tišini šume.
Ako tražite vikendicu koja kombinuje ljepotu divlje prirode i udobnost doma, Owl House Jelovica je destinacija koju ne smijete propustiti.
Woodhouse
Nezaboravan odmor za parove i porodice u harmoniji prirode i grada.
Smještene samo 2 kilometra od centra Bijelog Polja, naše kućice nude idealnu kombinaciju prirodnog mira i blizine gradskih sadržaja. Sa predivnim pogledom na grad i okolne planine, savršene su za parove koji traže romantični bijeg, ali i za porodice koje žele opuštajući odmor i vrijeme zajedno.
Dizajnirane s pažnjom, kućice pružaju toplinu doma sa modernim sadržajima. Zamislite jutra na terasi uz omiljeni čaj, dok vas okružuje svjež planinski vazduh i predivni pejzaži. Dane možete provesti istražujući lokalnu prirodu, uživajući u planinskim turama ili obilascima obližnjih nacionalnih parkova.
Za one koji vole istraživati lokalnu kulturu i gastronomsku ponudu, blizina grada omogućava brz pristup restoranima s autentičnom kuhinjom, kulturnim znamenitostima i drugim zanimljivim sadržajima.
U saradnji sa lokalnim partnerima, kućice nude raznovrsne ture koje uključuju aktiv-
nosti kao što su jahanje konja, jeep/quad/ buggy ture, vođene pešačke ture kroz pećine ili na planini, i mnoge druge avanture. Sve ture su osmišljene tako da gostima pruže autentično iskustvo i omoguće upoznavanje lokalne kulture i prirode na jedinstven i nezaboravan način.
Brvnara Bor
skriveni kutak za
odmor na Zlatiboru
U januaru ove godine otvorili smo vrata naše porodične, eco-friendly vikendice, vođeni idejom da stvorimo prostor gde se može osetiti mir, toplina i povezanost s prirodom. Kako je kuća izgrađena od trupaca crnog bora i smeštena u borovoj šumi u podnožju Tornika (Zlatibor) simbolično smo je nazvali „Brvnara Bor”. Brvnara je zamišljena kao mesto za beg iz grada, dovoljno blizu centru Zlatibora, a opet dovoljno daleko od buke i gužve koju turistička sezona donosi na ovu planinu.
Čim zakoračite na drvenu terasu sa šoljom espresa koji ste sami pripremili u kući, osetićete miris borovine koji se stapa sa svežim planinskim vazduhom. Ujutru vas budi tišina ispunjena samo pesmom ptica i šapatom ve-
tra kroz krošnje, dok sunce nežno obasjava prostrano dvorište. Zlatibor je često užurban i dinamičan, ali ovde, ušuškani među borovima, osećate se kao da je vreme usporilo.
Brvnara Bor je osmišljena tako da pruži potpunu udobnost gostima. Na 90m², smeštene su dve prostrane, prijatne spavaće sobe i dnevna soba s velikim staklenim prozorima kroz koje se pruža pogled na neta-
knutu prirodu. Vikendica je opremljena svim potrebnim sadržajima – od moderne kuhinje, udobnog kutka za čitanje, sve do Samsung sound sistema za one koji vole dobar zvuk. Za naše najmlađe goste pripremili smo krevetac, igračke i knjige. Ljubimci su dobrodošli, jer znamo da pravi odmor znači provoditi vreme s onima koje volimo
.
Jutro ovde možete započeti uz espreso na terasi s pogledom na maglovite planinske vrhove, ili u prostranom dvorištu sunčajući se. Tokom zime, možete prošetati ili doskijati do staze Ski centra Tornik koji se nalazi u neposrednoj blizini. A kada se vratite, ništa ne prija kao šolja toplog čaja u udobnom, toplom ambijentu brvnare. U letnjim mesecima, priroda postaje vaše igralište. Leti vam preporučujemo posetu Ribničkom jezeru ili vožnju jednom od mnogih biciklističkih staza u okolini. Ukoliko ste ljubitelj aktivnog odmora, ovde ćete pronaći neiscrpne mogućnosti za istraživanje, a ako pak tražite mir i tišinu, brvnara je savršen kutak za meditaciju, čitanje knjige ili jednostavno – sedenje i osluškivanje zvukova prirode.
Bilo da dolazite sa porodicom, prijateljima ili samo u društvu omiljene knjige i psa, „Brvnara Bor” će vam pružiti ono što vam je najpotrebnije – predah od svakodnevice i priliku da provedete odmor kvalitetno.
Pišu: Aleksandra Nikolić i Ana Nikolić @mote.dsgn_ Fotografije: Wikimedia commons, mote design
Pijace su od davnina bile
srce svakog grada, mesto susreta ljudi, kultura i tradicija. Prve pijace u Evropi nastale su još u antičko doba kao centralni prostori za trgovinu i druženje. U Beogradu, prva zvanična pijaca bila je Velika pijaca ili Pijaca Svetog Andreje kako joj glasi službeno ime. Bila je smeštena na današnjem Studentskom trgu, a nastala je kao rezultat potrebe za uređenim mestom za trgovinu tokom turske vladavine. Ova pijaca bila je u svoje vreme mesto susreta dve vere, kao i seoskog i gradskog stanovništva.
Tokom istorije, pijace su se razvijale kako bi zadovoljile potrebe rastućih gradova. One nisu samo mesta za kupovinu hrane i robe već i kulturna središta na kojima se održavaju različite manifestacije.
PIJACE EVROPE
Prvi oblici pijaca datiraju još iz antičkog vremena iz koga se, kao jedan od najznačajnijih primera ističe TRAJANOVA TRŽNICA u Rimu. Ona je izgrađena u periodu između 107. i 110. godine nove ere, za vreme vladavine Cara Trajana.
Tokom srednjeg veka trgovina je bivala sve značajnija i razvijenija, te se ona odvijala na strateški biranim lokacijama unutar gradova. Kako su se pojavljivali novi proizvodi kojima se moglo trgovati, tako se i sama lokacija prostora za trgovinu širila. Pijace toga vremena bila su područja koja su obuhvatala kako otvorene prostore i ulice na kojima se trgovalo, tako i zatvorene objekte i pomoćne prostorije.
Mnoge znamenite pijace evropskih gradova danas čuvaju svoju autentičnu, istorijsku strukturu, ali se istovremeno prilagođavaju savremenim trgovinskim zahtevima. Takav spoj tradicionalnog i modernog primetan je u većini pijačnih centara velikih evropskih gradova.
BOROUGH MARKET (LONDON)
je jedna od najstarijih i najpoznatijih pijaca u Evropi, sa istorijom koja seže gotovo hiljadu godina unazad. Njena lokacija na južnoj obali Temze, blizu London Bridge-a, bila je idealna lokacija za razvoj trgovačkog centra još od ranog srednjeg veka. Prvi pisani tragovi o pijaci datiraju iz 1014. godine u kojima se spominje kao važno trgovačko mesto u Sadarku (Southwark).
Tokom 18. veka, usled povećanog prometa robe doneta je odluka za njeno premeštanje. Godine 1756. lokalno stanovništvo je formiralo novi prostor pijace na današnjoj lokaciji.
Objekti koje danas možemo videti izgrađeni su sredinom 19. veka (1850–1860), i odlikuje ih karakteristična metalna konstrukcija sa staklenim krovnim panelima, što omogućava maksimalnu ventilaciju i dostupnost prirodnog svetla. Poseban stilski pečat pijaci daje njen Art Deco ulaz, koji je dodat prilikom renoviranja tridesetih godina prošlog veka.
LA BOQUERIA (BARSELONA) jed-
na je od najpoznatijih i najstarijih javnih
pijaca u Evropi, smeštena u ulici La Rambla u četvrti Ciutat Vella (u prevodu Stari grad). Njena istorija seže do 13. veka
kada su putujući trgovci koji su prodavali meso počeli da koriste prostor oko
stare gradske kapije za prodaju svojih proizvoda. Od prvih zapisa koji datiraju još iz 1217. godine, pijaca se menjala sve do 18. veka kada dobija današnje obličje. Izgradnja pijace započela je 19. marta 1840. godine pod vođstvom arhitekte Mas Vilá, a završena je tek 1853. godine. Godine 1914. nad pijacom je postavljena metalna konstrukcija sa staklenim krovnim površinama koja joj
daje karakterističan izgled i štiti prodavce i kupce od nepovoljnih vremenskih uslova tokom cele godine.
Za razliku od drugih pijaca, La Boqueria ima jedinstvenu hibridnu arhitekturu koja reflektuje njenu kompleksnu istoriju razvoja iz otvorene trgovačke zone do zatvorene moderne strukture. Danas La Boqueria predstavlja ne samo važan gastronomski centar, već i popularnu turističku atrakciju zbog svoje
živopisne atmosfere i bogate ponude proizvoda.
MERCADO DE SAN MIGUEL
(MA-
DRID) Na prostoru Mercada de San Miguel nekada se nalazila crkva San Miguel de los Octoes koja je uništena u požaru 1790. godine i srušena 1809. Nakon toga, prostor je postao otvoreni trgovački centar za prodaju ribe. Izgradnja pokrivenog trga započela je krajem 19. veka ali nije dovršena sve do početka 20. veka kada je projekat preuzeo arhitekta Alfonso Dube (Alfonso Dubé y Díez).
Mercado de San Miguel je otvoren kao zatvoreni pijačni centar 13. maja 1916. godine. Njegova struktura karakteristična je po upotrebi čelične konstrukcije što ga čini jednim od najboljih primera
arhitekture izgrađene od čelične konstrukcije u Madridu. Danas Mercado de San Miguel predstavlja popularnu gastronomsku tačku, gde posetioci mogu isprobati različite španske specijalitete.
MARKTHAL ROTTERDAM ili ROTTERDAM MARKET HALL se nalazi u četvrti
Laurenskwartier u Rotterdamskom centru, i jedan je od najznačajnijih arhitektonskih projekata u Holandiji koji kombinuje funkcionalnost sa inovativnim dizajnom. Ovaj kompleks je osmislio i dizajnirao arhitektonski studio MVRDV i otvoren je 1. oktobra 2014. godine.
Pod uticajem razvoja tradicionalnih pijaca, savremeni konceptualni odgovor biroa MVRDV rezultirao je izgradnjom stambenog kompleksa čiji objekat se izdiže iznad površine, čineći „zaklon“ centralnom otvorenom delu u okviru koga se nalazi pijačni prostor. Objekat ima oblik konjske potkovice sa staklenim fasadama koje obezbeđuju maksimalno iskorišćenje prirodnog svetla u unutrašnjem prostoru. Zgrada sadrži više od 80 tezgi za hranu na prizemlju, dok su se u gornjim delovima objekta smestili stanovi i komercijalni prostori. Kompleks sadrži 228 stanova kao i veliki podzemni parking, kapaciteta preko 1200 vozila. Unutrašnjost kompleksa ukrašena je ogromnim umetničkim delom nazvanim „Hoorn des Overvloeds” (Rog izobilja), koje prikazuje gigantske slike voća, povrća i drugih elemenata.
DOMAĆE PIJACE
Razvoj pijaca u Beogradu kroz istoriju bio je usko vezan za potrebe grada i njegovih stanovnika. Prva zvanična pijaca u Beogradu nastala je 1824. godine na današnjem Studentskom trgu, kao mesto za trgovanje namirnicama izme-
đu Srba i Turaka. Tokom devedesetih godina XIX veka, počinju da se pojavljuju nove pijace poput one na Cvetnom Trgu ili Žitne pijace u Zemunu. Nakon zatvaranja Velike Pijace 1926. godine, otvoreno je nekoliko novih modernijih centara kao što su Zeleni venac, Kalenićeva pijaca i Jovanova pijaca...
Beograd, Velika pijaca, fotografija iz 1926. godine
KALENIĆ PIJACA
Kalenić pijaca je jedna od najpoznatijih i najstarijih beogradskih pijaca, izgrađena 1926. godine na prostoru koji je donirao Vlajko Kalenić gradu Beogradu. Prethodno je nosila naziv Kalenić guvno. Nalazi se na opštini Vračar, na
trouglom platou između ulica Maksima Gorkog i Đure Jakšića.
Kalenić pijaca nastala je kao rezultat potrebe za novim pijačnim prostorom u Beogradu tokom razvoja naselja na Vračaru krajem 19. veka. Prethodno, Cvetni trg nije uspevao da zadovolji potrebe sve većeg broja stanovnika Beograda. Pijaca je zvanično otvorena 1. novembra 1926. godine na prvobitnih 2.819 kvadratnih metara korisne površine. Tokom Drugog svetskog rata Kalenić pijaca je pretrpela znatna oštećenja tokom bombardovanja Beograda 1941. godine. Nakon rata, nastavila je da funkcioniše kao važan centar za snabdevanje stanovništva.
Zanimljivo je i to da se u pojedinoj literaturi navodi da je mesto današnje Kalenić pijace prevashodno bilo planirano za zgradu BIGZ-a, što se može videti kroz javno dostupan poziv na otvoreni
konkurs. Nakon završetka konkursa i odabranog projekta zgrade BIGZ-a, od te odluke se odustalo te se izgradnja zgrade BIGZ-a planirala na mestu na kome se i danas nalazi, uz industrijsku zonu Beograda.
Arhitektonski gledano, Kalenić pijaca nije naročito istaknuta po nekom specifičnom stilu ili dizajnu koji bi je razlikovao od klasičnih gradskih pijaca tog vremena. Međutim, njena lokacija na trouglom platou omogućava efikasnu organizaciju tezgi i prodavnica koje okružuju centralni prostor.
Danas ova pijaca predstavlja jedan od najpopularnijih gradskih centara za kupovinu hrane i drugih proizvoda, ne samo među lokalnim stanovništvom već i kao značajna turistička tačka koja je veoma interesantna međunarodnim posetiocima, zbog svoje autentičnosti i raznovrsnosti ponude. U decembru 2024. Financial Times ju je izdvojio kao jednu od najboljih svetskih pijaca što je zasigurno čini posebnim turističkim mestom Beograda.
i deo koji čini buvlja pijaca - što joj daje živopisne boje tokom cele godine. Ona ostaje simbol tradicionalne beogradske kulture koja kombinuje funkcionalnost sa kulturnim značajem ovog prostora, i privlači posetioce iz celog sveta zbog svoje jedinstvene atmosfere.
Kalenić pijaca sadrži brojne prodavnice, tezge sa svežim voćem i povrćem, cvetni
PALILULSKA PIJACA
Palilulska pijaca, nalazi se u srcu Beograda i predstavlja važno mesto za lokalnu zajednicu. Prvobitno je projektovana krajem 19. veka kao privatna inicijativa Trgovačkog društva „Miloševac”.
Za razliku od Kalenić pijace, kao predstavnika tradicionalne pijace, Paliluska pijaca je rekonstrukcijom doživela svoju transformaciju u savremenom smeru. Arhitektonsko rešenje Palilulske pijace u Beogradu stilski ju je približilo modernoj galeriji ili šoping centru, što pravi odmak od uobičajenog izgleda tradicionalnih pijaca.
Za razliku od većine tradicionalnih pijaca, Palilulska pijaca je dizajnirana kao zatvoreni objekat što omogućava komfor prodavcima i kupcima tokom cele godine bez obzira na vremenske prilike. Pijaca je projektovana kao moderni kompleks koji kombinuje funkcionalnost sa privlačnom estetikom. Objekt ima četiri nivoa što omogućava efikasnu organizaciju prostora za različite vrste prodaje i usluga. On takođe sadrži i i podzemni parking kojim se dodatno poboljšava korisničko iskustvo. Pored klasične prodaje hrane, Palilulska pijaca u svojoj ponudi nudi i supermarkete i restorane što
joj daje karakter moderne pijace koja odgovara na savremene potrebe kupaca.
Palilulska pijaca je prvi primer modernog koncepta pijaca kod nas, a koji kombinuje tradicionalnu funkciju pijace sa savremenim sadržajem i tehnologijama.
ZAKLJUČAK
Pijace, kao mesta razmene trgovinskih dobara ne predstavljaju samo važne ekonomske subjekte, već i mesta negovanja kulture i tradicije, što ih čini autentičnim lokalitetima modernih gradova. Na pijaci se doživi atmosfera, na pijaci se oslušne karakteristična energija stanovništva, na pijaci se oseti duh grada. Pijace istovremeno vrše svoju dvojaku ulogu, kako ekonomskog tako i kulturnog centra. Tu paralelu možemo primetiti i u arhitekturi koja se, kako na primerima evropskih pijaca, tako i na primerima domaćih pijaca, razvijala u korak sa savremenim trendovima i modernim konceptima, ali ne gubeći iz vida svoje istorijsko nasleđe i tradiciju. Ti spojevi naizgled teško uklopivih elemenata, kako funkcionalno, arhitektonski, tako i socijalno i ekonomski pijace čine ogledalom društva.
MOTE DESIGN STUDIO
Mote design studio je arhitektonski biro, osnovan 2018. godine u Beogradu, a koji se bavi uređenjem enterijera i projektovanjem objekata. Uže polje interesovanja fokusirano je na primenu prirodnih i recikliranih materijala u enterijerske prostore, iz razloga težnje implementacije koncepata cirkularne ekonomije i održivog razvoja kroz projektna rešenja. Osnivači biroa su Aleksandra Nikolić - specijalizant energetske efikasnosti i održive arhitekture; i Ana Nikolić - diplomirani inženjer arhitekture.
FOTOGRAFIJE:
MILENA GOŠEVSKI
@MILENA.GOSEVSKI
MODEL:
DORA SPASIĆ
@DORASPASIIC
KOJU ZASTUPA MODNA AGENCIJA
@__JSMANAGEMENT
ŠMINKA:
@OD_SNA
LOKACIJA: STUDENTSKI TRG
PLEZIRr I TU AL
Ivana Beljanski Ulić
Intervju: Teodora Kovrlija
@teodora_kovrlija
Fotografije: Petar Ulić, Mina Jakšić
Buđenje s prvim zracima sunca uz jogu, doručak uz tihu muziku, ispijanje omiljenog čaja uvek u isto vreme, priprema zdravih obroka, čitanje u određenom delu stana, opuštanje uz filmsko veče ili utakmicu s društvom, topla kupka, sve su ovo rituali koji boje naše dane i čine da se osećamo sigurno i prijatno.
O ljubavi, suzama, svetlosti koju nam je donela studentska i građanska pobuna, o radosti, svesnom disanju, pokretu i plesu, jeziku i inteligenciji tela, razgovarala sam za najljubavniji broj do sada - sa Ivanom Beljanski Ulić –arhitektkinjom, joga instruktorkom i autorkom knjige Joga i ishrana: vodič i kuvar.
Kako započinješ dan?
Sa mišlju – Ja sam ona koja jesam i odlukom i namerom da ću danas biti promena koju želim videti u svetu. Sa zahvalnošću za život, za ovaj dan i sa radoznalošću šta će mi dan doneti za moje najveće dobro. Svako jutro postavim nameru da probudim svog unutrašnjeg učitelja i pronađem radost u sebi, jer znam da ona dolazi iznutra, a ne iz spoljašnjih okolnosti. Prizovem osećaj kao da su mi sve želje već ispunjene.
U trenucima povećanog stresa i kriza psiholozi nam savetuju da ako već spoljašnji svet ne možemo kontrolisati, dobro je negovati svoje dnevne rutine i rituale koji dovode do toga da se dobro osećamo i izazivaju nam prijatna osećanja.
Zatim slede moje jogijske i ajurvedske prakse – čišćenje usta, jezika, očiju, svesno ispijanje vode, hladan tuš, meditacija, krije, pranajama i asane. Znam da deluje kao puno praksi, ali sve zajedno traje oko sat vremena.
Sećam se vremena kada nisam postojala na sopstvenoj listi prioriteta. Moje telo je tražilo pomoć, ali ga nisam slušala sve dok se nisu pojavili poremećaji i bolesti. Sećam se i trenutka kada sam odlučila da prome-
nim svoj pristup životu. Sada posle jutarnjih praksi, četiri puta nedeljno, u osam ujutru idem na treninge snage i aerobne treninge, dok ostalim danima imam časove pokreta ili produžavam svoju asana praksu. Važno je pronaći svoju meru za svaki dan. Ponekad preskočim prakse, i to je u redu.
Na šta pomisliš kad čuješ reč „plezir”?
Plezir ili zadovoljstvo, jedan je od deset osnovnih postulata joge. Na sanskritu, santoša označava unutrašnje zadovoljstvo – prihvatanje onoga što nam život donosi kao deo našeg rasta. Kada smo u skladu sa svojom pravom prirodom, ulazimo u polje sreće i unutrašnjeg mira. Zadovoljstvo dolazi iznutra – kada smo u balansu sa sobom, naše telo i um to odražavaju. Za mene je plezir ne samo osećaj, već i važan životni princip.
Imaš li omiljeni dnevni ritual?
Da ste me ovo pitali ranije, rekla bih pokret ili jutarnje asane. Danas je moj omiljeni ritual pranajama – jogijsko svesno disanje. Ona me vraća u centar, u tišinu, u moj unutrašnji dom. Kada je
pažnja preplavljena spoljnim svetom, pranajama me umiruje i oslobađa moju životnu energiju. Moja omiljena praksa za povratak sebi.
Šta radi Ivana kada ne pleše, ne projektuje, ne slika i ne kuva?
Nedavno su te sve Ivane bile u generalnom štrajku. Dok sam pisala taj post razmišljala sam da na spisak dodam i jogu, ali ta Ivana nikada ne prestaje. I ne mislim na asane na prostirci, već na jogu kao način života 24/7. To znači da težim da budem prisutna i svesna onog što radim, mislim, govorim i osećam. Da živim svoj pun potencijal, da menjam svoje programe i obrasce ponašanja, da imam balans mira i dinamizma. Najkraće rečeno da rastem kroz radost. Volim da provodim vreme sa svojom porodicom, prijateljima i sa mojim psom Noom, dom je moje mesto za regeneraciju. Uživam u slušanju muzike i u čitanju. Odlazak u šumu u duge šetnje mi je redovna praksa. Često putujem sa suprugom, ali i sama ili sa prijateljicama na radionice pokreta i na joga seminare. Važno je znati da je jogin ratnik, utemeljen u vrlini i znanju koji je proaktivan u pogledu svesnog
menjanja sebe, ali i onaj koji se hrabro suočava sa izazovima savremenog društva. A znamo koliko ih danas ima. Februar je mesec ljubavi. Kako je ti gajiš, hraniš i slaviš?
Hvala na ovom divnom pitanju. Ljubav nije emocija – ljubav je suština postojanja. Ona ispunjava svaki prostor, unutrašnji i spoljašnji. Svakog jutra otvaram oči lepote i kroz dan idem sa svešću da je svako došao po svoje iskustvo. Ne znam koji je put najbolji za mene,
a kamoli za drugoga. Svesnost o tome zatvara vrata ponosu i osećaju da sam bolja od drugih. Zato biram pristup bez prosuđivanja, pun poštovanja i razumevanja.
Dalaj Lama je rekao: Ljubav je odsustvo prosuđivanja. Težim da tako pristupam svojoj deci, suprugu, roditeljima, prijateljima – da ne savetujem, ne kritikujem, ne ogovaram i ne očekujem. Naravno, čovek sam. Ponekad zaboravim na oči lepote, ali ma kakav dan bio, na kraju sam uvek zahvalna.
Radost je…
Radost je čovekovo prirodno stanje –stanje rasta, kreativnosti, zdravlja i povezanosti sa sobom. To je onaj trenutak kada ego zaspi i vreme stane, jer radimo ono što volimo. Radost je prisutnost u sadašnjem trenutku, jer se samo tada otvara portal za komunikaciju sa našim unutrašnjim učiteljom. U tom stanju rastemo, doživljavamo spiritualnu evoluciju, što jeste suština života.
Možda zvuči neobično, ali kada smo u stanju radosti bez očekivanja, isceljujemo ne samo sebe, već i kolektivno polje, jer smo njegov neodvojivi deo.
Imam puno radosti u životu – nedavno sam čula za izraz multipotencijalista, u čemu sam se prepoznala! (smeh) Pored svega, radost mi je i davanje. Volim da predajem o Jogi i ishrani na Holističkoj akademiji Maya, kao i da držim radionice. Kao potreba za iskrenim davanjem
je nastao i moj Instagram profil rast.i.radost. Nastao je spontano, iz želje da zajedno oslobađamo radost kroz zdrave navike, kreativnost i životne strasti.
Ako pričamo o radosti, ne mogu da se ne dotaknem trenutka kome svedočimo. Naime, dugo sam već na protestima ali ne pamtim ovakav emotivni naboj, sve ove emocije koje su se proširile regijom, a neko je prokomentarisao da suzama doslovno peremo sav kolektivni jad, tugu, čemer i traume koje su se na ovim prostorima prenosile transgeneracijski. Na koji način ti doživljavaš i proživljavaš zajedničke tišine, suze, šetnje i povike?
Svedočimo kolektivnom procesu isceljenja. Svaka suza, tišina, šetnja i povik deo su tog procesa.
Povela su nas deca koja nisu proživela ratove, bombardovanje ni mržnju.
Pripisivalo im se da su nezainteresovani, lenji i nefokusirani, ali sada znamo da nisu bila problem – problem je bio sistem koji ih nije prepoznavao i podržavao. Njihove vrline zbunjuju one koji su navikli da moć proizilazi iz sukoba, dok nas istovremeno kolektivno leče, razbijajući naslage straha, bola i pasivnosti.
Ljudi su konačno glasni u onome što su dugo trpeli. Ovo nije samo otpor, ovo je unutrašnje i spoljašnje čišćenje. Emocije koje se prelivaju nisu samo naše – one su nasledstvo prošlih generacija. Zato su suze neizbežne, ali i lekovite. Ali mislim da to nije najvažniji deo ovog procesa.
Svetlost koju su doneli menja perspektivu i osnažuje nas da sagledamo svet drugačijim očima. Ona nam pokazuje put sa više poverenja, podrške i zajedništva, brišući stare obrasce koji su nas ograničavali. Radost je neraskidivo povezana sa istinom i osećajem unutrašnje
slobode. Otuda i suze u očima koje sada vide jasnije.
U ovom procesu spremna sam da podržim i pomognem koliko god je potrebno, kao i mnogi drugi. Dirljivo je videti toliko nesebičnog davanja koje nas je povezalo. Jer ovo nije borba protiv – ovo je put ka nečemu novom. A deca su već otvorila ta vrata.
Na mrežama si nedavno, između ostalog, podelila nekoliko videa o tome kako da se oslobodimo emocionalnog tereta. Pored navedenih, koje alate koristiš za smirivanje nemirnog uma i uzemljavanje?
Sve moje jutarnje i večernje prakse umiruju um, ali posebno meditacija i svesno jogijsko disanje koje čisti energetsko telo. Moje sidro su asane i ples. Nervni sistem balansiram boravkom u prirodi, brzim hodanjem ili hodanjem bosim stopalima po zemlji, ali i svakom radnjom u koju uronim bez očekivanja. Kroz dan se podsećam da se vratim u prisutnost i povezanost sa onim što radim u tom trenutku, ma koliko to delovalo banalno. Kada smo zaista prisutni, svaka radnja može postati meditativna. Uzemljuje i umiruje me i svesno pripremanje i konzumiranje negujuće hrane. Često kažem da je važnije kako jedemo nego šta jedemo. Naravno, važno je i jedno i drugo, ali ako nam je um nemiran, ni varenje neće funkcionisati kako treba.
Tada je dovoljno nasmejati se, umiti hladnom vodom, napraviti fiziološki uzdah, ugasiti televizor, odložiti mobilni i vratiti se za sto – miran.
Kako je koncipirana knjiga Joga i ishrana: vodič i kuvar ? U opisu iste kažeš kako te je izazovan životni put naveo da istražuješ zdrave životne navike. Jogu, meditaciju i ishranu. Kako su se ove prakse odrazile na poboljšanje kvaliteta tvog života?
Nisam pravila stroge planove, već sam sledila prilike koje su mi dolazile. Knjiga je nastala kao rezultat niza sinhroniciteta –od mog upisivanja škole za joga učitelja do toga da moj rad za učiteljski ispit postane knjiga, a ja predavač na Holističkoj akademiji Maya. Pre škole ni sama nisam tačno znala šta sve joga obuhvata, a sigurna sam da mnogi ljudi misle da je joga samo fizička vežba. Moja želja bila je da na jednostavan način približim znanje o jogi i njenom uticaju na celokupno zdravlje.
U prvom delu knjige objašnjeno je šta je joga, koji su njeni principi i kako funkcioniše energetska anatomija. Tu se nalaze i uputstva za vežbe koje podržavaju zdravlje digestivnog trakta.
Drugi deo donosi smernice za svestan, zdrav život, spisak namirnica za nabavku, kao i niz jednostavnih i zdravih ve-
getarijanskih i veganskih recepata. Na kraju knjige nalazi se dvonedeljni plan ishrane, koji može poslužiti kao vodič za postepenu promenu navika.
Lek se nalazi u nama samima. Možemo jesti najzdraviju hranu, a i dalje biti bolesni ako ne promenimo obrasce ponašanja i način razmišljanja. Potrebna je celokupna transformacija.
Tokom proteklih dvadeset godina prošla sam kroz različite zdravstvene izazove – od prolapsa diska, preko teške astme, do privremenog gubitka vida na jednom oku. Primena zdrave ishrane i jogijskih principa pomogla mi je da povratim balans i zdravlje. Danas uživam u životu ispunjenom radošću, ljubavlju i unutrašnjom harmonijom.
Takođe, budući da je knjiga svuda rasprodata, planira li se novo izdanje?
Da, svakako! Planiram novo izdanje, uz neke izmene i dopunu sa novim receptima. Želja mi je da bude dostupna na proleće.
Osim jogom baviš se aktivno plesom i imaš tu privilegiju da o istom učiš od koreografa i umetničkog direktora plesne kompanije „Batševa“ Ohada Naharina, kreatora Gage ( Gaga movement language ). Obzirom na to da je prilično teško opisati ovaj koncept
onima koji ga nisu i sami iskusili, mo-
žeš li nam kroz svoj doživljaj ispričati ukratko šta je to Gaga?
Velika je radost učiti od Ohada Naharina.
Gaga nije samo ples, već jezik
tela, način na koji se kroz pokret povezujemo sa sobom i svetom.
Gaga nas uči da slušamo telo iznutra, dok istovremeno osećamo prostor, gravitaciju i impulse iz spoljašnjeg sveta.
Možda je najpribližnije objašnjenje da je Gaga
prožimanje našeg unutrašnjeg i spoljašnjeg prostora –osećaj da prostor ne postoji samo oko nas, već da ga nosimo u sebi.
Tri glavna principa Gage su strast, mašta i veština. Kroz pokret učimo kako da koristimo svoju energiju, razvijamo snagu i pronađemo slobodu. Na časovima ne radimo unapred zadate koreo-
grafije. Iako dobijamo detaljna uputstva o tome kako da se krećemo, interpretacija pokreta uvek je lična i intuitivna. Gaga nije samo fizička tehnika – ona je način istraživanja unutrašnjeg ritma, sopstvene fluidnosti i beskrajnih mogućnosti tela.
Ako je Gaga pokret jezik, šta je ono što ti je omogućio da kažeš svom telu? I šta ti ono odgovara?
Telo je temelj našeg postojanja, naš instrument kroz koji osećamo, učimo i spoznajemo. Ono je ujedno i kontejner za naše emocije i polje nesvesnih obrazaca koji nas oblikuju.
Kroz Gagu učim da ne postoji pogrešan pokret. Moje telo mi je odgovorilo da postoje beskrajne mogućnosti kretanja i pomoglo mi da izađem iz šablona, oslobodim stege i pronađem svoj autentični izraz.
Kroz pokret se povezujem sa sobom i inteligencijom svog tela. Tokom plesa osećam kako se telo oslobađa, kako kroz različite, naizgled haotične pokrete, nastaje osećaj jedinstva i harmonije.
Tada postajem svesna da je svaki deo mog tela usklađen sa celinom.
Ohad kaže: „Haos je red koji se ne može objasniti.”
Gaga nas uči da širimo energiju na molekularnom nivou. Pokret nije ograničen samo na površinu tela – on putuje kroz mišiće, kosti, tkiva, povezujući nas sa sobom, drugima i prostorom oko nas.
Gaga se ne može objasniti rečima –Gaga se oseća, doživljava i proživljava.
U jednoj objavi na mrežama si se dotakla toga koliko je pokret značajan za naše zdravlje, i uporedila si ga sa najboljim antivirusnim programom za buđenje inteligencije tela. Mnogi uz moderan, sedalački način života upravo imaju suprotnu prasku – ne kretanje. Kako bi posavetovala one koji su usled niza okolnosti izgubili ovu naviku? Kako je povratiti?
Pokret je život. Ipak, u našem društvu ples i pokret su često viđeni kao privilegija talentovanih, dok se mnogi plaše da nisu „dovoljno dobri” ili da će napraviti „pogrešan pokret”. Ali ne postoji
pogrešan pokret – pokret je hrana za naše telo. Posebno mislim na spontani pokret ili vođeni pokret, kao u Gagi, gde u sopstvenoj interpretaciji izvodimo data uputstva. Svako telo ima svoj ritam, svoju inteligenciju i način izražavanja – potrebno je samo dozvoliti sebi da se krećemo bez očekivanja i straha. Upravo iz tog razloga pokrenula sam radionicu pokreta – sa željom da podelim ono što sam naučila i da ljudima omogućim da iskuse koliko je pokret jednostavan, lekovit i neophodan. Povratak pokretu ne mora biti dramatičan – dovoljno je krenuti od malih koraka. Osvestiti disanje, primetiti kako se telo oseća kada se protegnemo, dopustiti sebi da se pomeramo iznutra, bez rigidnih pravila. Telo pamti pokret – samo mu treba dozvoliti da se vrati sebi.
To kako se osećamo unutar svog tela i kako sa njim komuniciramo obrađuješ kroz jogu, Gagu i ishranu. Iz ugla arhitekte naglašavaš važnost osećaja koji imamo kada boravimo u nekom prostoru, to jest odnos koji imamo sa njim i kako komuniciramo. Na koji način osmišljavaš prostore koje projektuješ i s tim na umu, kako želiš da se
osećaju oni koji u tim objektima, odnosno prostorima borave?
Svaki prostor zahteva posebnu pažnju i novo kreativno rešenje.
Transformacije koje se dešavaju u prostoru nisu samo fizičke
– one prodiru do najdubljih slojeva ljudske svesti. U tom smislu, menjajući prostore u kojima ljudi borave, rade i žive, posredno menjam i njihove živote.
Možda je u tome suštinska uloga arhitekture – kroz materijalizaciju koncepta u datom kontekstu, arhitektura prestaje da bude samo funkcionalna struktura i postaje umetnost, u kojoj se živi. Međutim, prostor sam po sebi nije potpun bez unutrašnjeg svetla onih koji ga koriste.
Tek kada se prostor i čovek povežu, kada nastane dijalog između njih, arhitektura dobija svoj puni smisao.
Iako je nemoguće izmeriti obim i snagu tog delovanja, verujem da transformisan prostor može oblikovati srećnije biće – biće koje se u njemu oseća sigurno, inspirisano i slobodno.
S tim u vezi, koliko je bitan prostor u kojem se hranimo, u kome plešemo, praktikujemo jogu…?
Prostor u kojem boravimo utiče na naše iskustvo i energiju. Baš kao što hrana hrani telo, prostor hrani svest i emocije.
Kada jedemo, prostor bi trebalo da podržava svesno uživanje u hrani, bez ometanja. Kod plesa i joge, prostor može biti oslobađajući ili ograničavajući – zato je važno da u njemu osećamo sigurnost i fluidnost pokreta.
Prostor nije samo mesto –on oblikuje naš doživljaj.
Kada je usklađen s našim potrebama, postaje podrška našem telu, umu i unutrašnjem rastu.
Imala si priliku da u jednom fantastično osmišljenom konceptu i prostoru kakav je centar Orsolina 28 u Italiji prisustvuješ Gaga radionicama i učiš direktno od Naharina. Možeš li sa nama da podeliš više o ovom iskustvu i tome kako je ono doprinelo tvom blagostanju, boljem razumevanju ovog pokreta i ideje o inteligenciji tela?
Orsolina 28 je magično mesto u blizini Torina, gde se svake godine okuplja nas stotinak iz celog sveta. Spavamo u šatorima, jedemo hranu uzgojenu na imanju i plešemo po četiri sata dnevno, u plesnoj sali koju je osmislio sam Ohad Naharin.
To je putovanje u dublju povezanost sa sopstvenim telom – istraživanje beskrajnih mogućnosti kretanja, ali i suočavanje sa sopstvenim ograničenjima i učenjem kako ih prevazići. Svakog dana sam otkrivala nove slojeve inteligencije tela, ali i sebe na drugačiji način. Ovo iskustvo me je pomerilo i fizički i mentalno – tamo putujem sama, ne poznajem nikoga, spavam u šatoru sa ženama koje tek upoznajem. Širim svoje granice, izlazim iz zone komfora, rastem. Dragoceno i neprocenjivo iskustvo.
Krajem godine si organizovala humanitarne radionice intuitivnog slikanja i pokreta (Ples duše) u cilju prikupljanja humanitarne pomoći za dvoje mladih koji su teško povređeni kada se 1. novembra 2024. obrušila nadstrešnica u Novom Sadu. Kako su bile koncipirane pomenute radionice i kako su protekle?
Radionice su nastale kao izraz iskrenog davanja moje duše. Želela sam da doprinesem u ovoj teškoj situaciji i razmišljajući gde da volontiram, javila se ideja da svetu ponudim ono što je moja strast.
a ujedno smo prikupili i donacije za pomoć. Na radionici intuitivnog slikanja „Boje duše”, kroz meditaciju i unutrašnji osećaj, oslobađali smo kreativnost i izražavali se bojama, bez ograničenja i samokritike. Na radionici pokreta „Ples duše”, kroz slobodan pokret i somatske prakse, povezivali smo se sa telom, otvarajući prostor za dublju ekspresiju i unutrašnju slobodu. Rasli smo zajedno kroz oslobađanje radosti.
Možemo li očekivati neke radionice u bliskoj budućnosti?
Da, radionice su moja strast i radost i želim da nastavim sa njima. S obzirom na trenutna dešavanja i kolektivnu energiju u kojoj učestvujemo, osećam da nam je tokom dana sve više potrebna prilika da se vratimo u svoj centar – u mir i tišinu. Zato bih volela da podelim praksu svesnog jogijskog disanja (pranajame) kroz kratak jutarnji program podrške – svakog jutra po 10 do 15 minuta, kako bismo dan započeli uravnoteženo.
Obe radionice su protekle divno i iskustva učesnika su mi ispunila srce. Mislim da smo jedni drugima mnogo dali,
Radionice pokreta za sada planiram da održavam četiri puta godišnje, po jednu za svako godišnje doba. Želim da
sledeća radionica bude na proleće i da simbolično slavi slobodu i radost. Nadam se da ćemo takve promene videti i u ovoj 3D stvarnosti. Radionice slikanja ću organizovati i češće, ali sada osećam da nije pravi trenutak za njih.
Koje su to aktivnosti koje nisu u korelaciji sa tvojim poslom ali za koje ćeš uvek naći vremena jer ti donose radost?
teljima – ti trenuci su mi dragoceni i puni smisla. Priroda je moja konstanta, bilo da je to duga šetnja u šumi, boravak kraj mora ili jednostavno sedenje na suncu. Pisanje, slikanje i kuvanje su moj način izražavanja i povezivanja sa sobom. Svaka od ovih aktivnosti mi omogućava da budem potpuno prisutna, bez očekivanja i plana, već vođena čistom radošću stvaranja. I naravno, ples – on je za mene sloboda. Kroz ples istražujem, oslobađam, povezujem se sa sobom i svetom.
Kad smo kod stvari koje nam donose radost, moram da se dotaknem radosti putovanja i upoznavanja novih svetova. Koja to mesta doživljavaš kao svoja i na koja bi nas povela kako bi podelila utiske koji su ti nahranili dušu?
Pre svega, vreme sa porodicom i prija-
Putovanja su moja velika strast – volim istraživanje egzotičnih i dalekih krajeva, ali i energiju velikih metropola. Ipak, jednako mi je drag i povratak kući, jer kao što sam već rekla, dom je moje mesto za regeneraciju.
Nije mi lako da izdvojim samo jedno mesto, ali možda je najmističnije putovanje bilo ono u Egipat. Obišli smo mnoge hramove, ali poseban trenutak bio je ulazak u Keopsovu piramidu. Sa specijalnom dozvolom i vodičem, spuštali smo se 120 metara kroz strme i uske hodnike, u polu-čučećem položaju, sve do podzemne Ozirisove komore na dubini od oko 30 metara ispod zemlje. Proveli smo sami dva sata u toj maloj komori. Unutar piramide imala sam pri-
liku da meditiram i osetim primordijalne energetske otiske. To iskustvo je u meni ostavilo dubok trag, povezujući me sa nečim iskonskim i vanvremenskim.
Dugo nakon toga, a možda još uvek, integrišem ono što sam tamo proživela.
Kome se obraćaš kada nisi „sva svoja“?
Obraćam se sebi, jer verujem da su svi odgovori već u nama, samo ih u buci ne čujemo. Zastanem i oslušnem gde sam se izgubila, na kom nivou sam van sebe, pa zatim primenim praksu za koju osećam da će mi najviše pomoći. Nekada je to meditacija, nekada šetnja kroz šumu, vožnja biciklom, kuvanje, slikanje ili ples.
Ponekad se obratim bliskim ljudima. Moja porodica je moj tim za podršku, uvek su tu da saslušaju i pomognu kada mi je to potrebno. Ali najviše, obraćam se Radosti, jer ona zna put nazad.
Preporuči nam dobru knjigu/pesmu/ film/seriju/podkast/blog?
Nedavno sam pročitala lepu knjigu Poljak od Dž. M. Kucija, a pored kreveta mi trenutno stoji zbirka pesama Balada o predvečerju Stevana Raičkovića. Filmovi kojima se vraćam su Love Actually i The Lord of the Rings – filmovi o ljubavi, prijateljstvu i snazi zajedništva. Preporučujem zanimljivu seriju Nine Perfect Strangers (Devet savršenih stranaca) sa Nikol Kidman. Pre nekoliko meseci u Beogradu sam bila na predivnom koncertu Aware Musica – muzike za dušu koju toplo preporučujem. Podkast koji rado slušam je Huberman
Lab, ali i domaći Zdrava priča sa Dolores. Ako volite da čitate, sigurna sam da ćete uživati u blogu Tatjanin svet knjiga. Toplo preporučujem i web stranicu predivnih
Supernaturals, čije su mi razne čarobne radionice i transformativno školovanje
Strast promenili život, kao i stranicu Manifestiranje obilja, koja inspiriše na promenu i rast.
Podeli sa nama jedan svoj san kome
ćeš u narednoj godini dati krila?
Moj san je da stvorim siguran prostor, fizički i virtuelan, gde bismo zajedno istraživali različite prakse koje kroz holistički pristup koriste telo kao portal za povezivanje sa sobom i duhovni rast.
Zamišljam ga kao „Školu za rast kroz
radost» – mesto gde bi se kroz radionice jogijskih praksi, pokreta i plesa i meditativnog slikanja oslobađala radost. Radost je sama po sebi lekovita i doprinosi zdravlju tela, emocionalnoj i mentalnoj stabilnosti, kao i duhovnom razvoju. Videćemo gde će me ova ideja odvesti, ali osećam da će ova godina biti godina učenja, davanja i primanja.
Fotografije: Miljan Živković, Nikola Gladović
Joga retreat Odmori dušu nije još jedan retreat. On je jedinstveni spoj joge i jedrenja.
Mi smo Aleksandra i Bojana, dugogodišnje učiteljice joge, sa iskustvom u podučavanju od preko 13 godina i iskustvom u jedrenju. Ove godine zajedno organizujemo „retreat za dušu” koji spaja opuštanje, slobodu i luksuz uz jogu i slow living način života i odmora.
Zamisli kako radiš jogu, vežbe disanja i meditacije pri izlasku i zalasku sunca na prelepim skrivenim plažama. Zamisli joga nidru dok iza sebe čuješ zvuk talasa. Zamisli da je prva stvar kad ujutru otvoriš oči i ustaneš da uskočiš u more.
Mi ove godine plovimo na 2 jedrilice i obilazimo ostrva Sporada - Skijatos, Skopelos i Alonisos.
Naša flotila balansira avanturu, slobodu i uživanje i namenjena je hedonistima i zaljubljenicima u putovanja da vide i obiđu prelepa mesta i plaže, upoznaju nove ljude, uživaju u plivanju tirkiznim morem i u degustaciji lokalnih specijaliteta. Program uključuje i svakodnevnu jogu, meditaciju i disanje, a po želji i predavanja o ajurvedi i ishrani, a sve to prilagođeno kako početnicima tako i iskusnim vežbačima. Ukoliko uslovi to dozvole, imaćemo i jogu na svili što će biti prava avantura za one koji to vole.
Naš cilj je da učesnici flotile osete lakoću postojanja i dožive istinsku slobodu koju pruža život na brodu. Jedrenje nam omogućava da vidimo, čujemo i osećamo drugačije pa tako lakše možemo i sebe da sagledamo u drugačijem okruženju.
Retreat se održava od 28.6 do 5.7. Polazimo iz grada Volosa, gde se okupljamo u luci, za piće dobrodošlice, a zatim se ukrcavamo na naše brodove. Naš radni itinerer organizovan je detaljno po danima (za više detalja pišite nam na mejl: infoyogama@gmail.com ).
Zajedno sa našim skiperima koji imaju dugogodišnje i ogromno iskustvo u jedrenju i izuzetno su privrženi tome da sve funkcioniše kako treba, tokom nedelju dana plovidbe i jedrenja, organizovale smo ovaj događaj i sa nestrpljenjem iščekujemo ukrcavanje na naše jedrilice.
Ne propustite priliku da ovog leta osetite slobodu, obnovite energiju i stvorite uspomene za ceo život. Prijavite se na vreme, jer mesta se ubrzano popunjavaju i budite deo naše posade za leto 2025. Radujemo se ovom zajedničkom druženju uz jogu i jedrenje!
Kako doživeti slobodu? - Jednostavno! Prepustiti se trenutku.
Da li ste nekada razmišljali o tome da li i biljke imaju osećanja? I ako ih imaju, na koji način ih ispoljavaju? Duboko verujem da je odgovor na ovo pitanje jedno veliko da. Kako je moj dosadašnji životni put uglavnom bio zelene boje i okružen pejzažima nepreglednih šuma, mirisnih poljana, bajkovitih vrtova i egzotičnih saksijskih lepotica, mogu da kažem da sam ponešto naučila o tajnom životu mojih ćutljivih saputnica.
Biljke jednostavno volite ili ne. I one to osećaju. Tu nema varki i kalkulisanja. To osećanje ljubavi se ispoljava sa ljudske strane, kroz pružanje pažnje. Na primer - dobili ste spatifilum na po-
klon. Prvo ćete se malo informisati o samoj vrsti i njenim zahtevima, zatim joj pronaći najbolje odgovarajuće mesto u stanu. Zalivaćete je prema datim uputstvima, brisati joj prašinu sa listova, orošavati je, povremeno okrenuti saksiju kad vidite da se stablo iskrivilo ka izvoru svetla, presaditi kad joj saksija postane mala, i razume se, dodati prihranu. To su uglavnom neke sasvim uobičajene radnje koje ne zahtevaju previše znanja i stručnosti. Kao i kod ljudi koje volite - bitno je da upoznate zahteve i navike svojih zelenih ljubimaca i da kroz brigu, posmatranje i negu učite o njima.
Na ovom putu vam nisu potrebne nikakve složene ekspertize, potrebno je da naučite da posmatrate i da biljkama pružite pažnju. Ako vidite da neka saksijska lepotica ne napreduje promenite joj mesto, uverite se da joj odgovara način na koji je zalivate, promenite joj supstrat ili postavite drenažu i ona će vam biti zahvalna. Možda vas čak nagradi cvetovima ili novom biljčicom. U svom višegodišnjem uzgajivačkom iskustvu primetila sam jednu zanimljivu stvar - svaki put kad se vratim sa nekog dužeg putovanja gomila biljaka u mom malom stanu doživi prostornu ekspanziju. Nekad imam utisak da su okupirale prostor i stvorile sebi svojstvenu mikroklimu pa se često osećam kao njihov podstanar. Neretko mi ulepšavaju svakodnevicu cvetanjem - trenutno su aktuelne orhideje sa svojim neodoljivim cvetovima. Neposredno pre toga samo što nisam skakala od sreće do plafona kad sam na svojim vazdušnim biljkama (Tillandsia L.) ugledala ciklama-ljubičaste cvetove. Njih sam nedavno dobila na poklon i nisam imala nikakvo iskustvo u gajenju ove vrste, i samim tim moje oduševljenje je bilo još veće. Svakako bih spomenula i spektakularno cvetanje „banana kaktusa“,
moje gigantske zamije, kao i asparagusa - nikad u dosadašnjem životu nisam videla tako sitne, a toliko mirisne cvetove.
A šta kaže nauka,
da li biljke zaista osećaju?
Biljke nemaju centralni nervni sistem, ali su i dalje sposobne da obrađuju informacije iz spoljašnje sredine i reaguju na njih. Iako biljke nemaju ista „osećanja“ kao mi, one često pamte stimulanse i komuniciraju sa drugim biljkama o njima, naročito o negativnim i neprijatnim senzacijama. Na primer, dodirnite listove stidljive mimoze ( Mimosa pudica) i ona će ih zatvoriti. Takođe, kad obrežete žbun vi stimulišete rast novih izbojaka u predelu ozleđivanja biljketo je njen prirodni mehanizam. Biljke zadržavaju se ć anja na događaje iako nemaju mozak, već senzore raspoređene po svim svojim delovima, a naročito koncentrisane tamo gde je memorija potrebna. Ovo nije samo jednostavan biofizički odgovor na stimuluse, jer biljke pamte svoja iskustva. Recimo ukoliko više puta bezazleno dodirujte listove
osetljive biljke ona više neće zatvarati svoje listove, zato što je naučila da postojeća senzacija nije pretnja i to saznanje će sačuvati do 40 dana. (Mancuso, Stefano. The Revolutionary Genius of Plants: A New Understanding of Plant Intelligence and Behavior. New York: Atria Books, 2018, 18.) Isto tako, višegodišnje cvetne biljke bez problema pamte kada treba ponovo da izrastu u proleće. One znaju da cvetanje pre nego što se oprašivači ponovo pojave po završetku zime može biti uzaludno i neproduktivno, kao i da vrlo lako može izazvati povrede i ugroziti njihovu egzistenciju. Biljke proizvode proteine koji im omogućavaju da se sete koliko je dana prošlo otkako su poslednji put bile izložene hladnoći i počinju da rastu tek kada smatraju da je bezbedno. (Fu-Yu Hung, et al. „WRKY63 transcriptional activation of COOLAIR and COLDAIR regulates vernalization-induced flowering.” Plant Physiology (June 16 2022).)
Jedan od najvažnijih odnosa među vrstama na Zemlji je mikorizna povezanost između gljiva i korena biljaka, koji je zajednički za oko 90% biljnih vrsta. Kroz ove mreže, biljke komuniciraju sa gljivama i drugim biljkama prenoseći hranljive materije i šaljući signale o stresorima. One razmenjuju važne hemikalije kao što su azot, ugljenik i fosfor
Tillandsia L. Mimosa pudica
putem ove mreže. Biljke kao što je aloja, paradajz i druge biljke obaveštavaju jedna drugu i električnim signalima. Ova ogromna neuronska mreža pod zemljom funkcioniše na način sa kojim se današnji internet ne može ni porediti po složenosti. Biljke takođe hemijski signaliziraju stres putem lišća. Kada biljožder gricka drvo bagrema, biljka emituje toksine ne samo kako bi odbila neprijatelja, već i da bi signalizirala opasnost susednim biljkama koje takođe počinju da emituju toksine. (Karban, Richard, Patrick Grof-Tisza, and Charline Couchoux. „Consistent individual variation in plant communication: do plants have personalities?”)
Kao i mnoge životinje, neke biljke takođe komuniciraju pomo ć u zvuka koji ne predstavlja ništa drugo do vibraciju u vazdušnim talasima koju su biljna vlakna sposobna da proizvedu. Nedavne studije o komunikaciji biljaka pokazuju da neke biljke emituju zvučne talase visoke frekvencije, tako na primer, biljke paradajza i duvana proizvode zvukove tokom suše ili kada im se listovi seku. (Bhandawat, Abhishek, and Kuldip Jayaswall „Biological relevance of sound in plants.” Environmental and Experimental Botany 200 (August 2022))
Biljke mogu biti i dobri slušaoci. Tako na primer biljke graška šalju svoje korenje ka zvuku vode koja se kreće — čak iako je zvuk samo snimljen, a vode zapravo nema. Takođe, cvetovi peršuna proizvode slađi nektar kada su izloženi veštačkom ili prirodnom zvuku zujanja pčela.
Veći deo života biljke koncentrisan je pod zemljom. Ovde biljke razmišljaju u decentralizovanoj mreži senzornih i memorijskih ćelija – nervnom sistemu koji može da sadrži preko trilion ćelija, otprilike isto kao u ljudskom mozgu. Nažalost, ljudi cene biljke prvenstveno zbog njihovih reproduktivnih organa – njihovih cvetova, plodova i semena – zaboravljajući bitnost delova kojima one „misle“ i „osećaju“. Kao i mi, one koriste i jedno i drugo da prežive.
A koje su to saksijske vrste koje prema tradiciji uz to što i same osećaju, svojim vlasnicima donose dobru sreću i ljubav?
Jasmin (Jasminum polyanthum)
Poznat je po svom opojnom mirisu, a često se povezuje sa senzualnošću i romantikom u mnogim kulturama. Njegov slatki miris obično se koristi u parfemima. Jasmin cveta tokom celog leta ispunjavajući noćni vazduh svojom aromom, koja simbolizuje sveprisutnost i kvalitet trajne ljubavi.
Botaničari veruju da biljka jasmin vodi poreklo sa Himalaja u Aziji. Odatle su putnici i trgovci ovaj mirisni cvet proširili na Zapad do Kavkaza i Bliskog istoka, gde je trgovačkim putevima prešao Crveno more. Na Bliskom istoku jasmin je dobio svoje ime koje na arapskom znači „mirisni cvet“. Međutim, postoje i tumačenja u kojima ga prevode i kao „dar od Boga“. Do 1000. godine pre nove ere jasmin je bio popularan u Egiptu, a zatim i u Grčkoj, da bi se odatle proširio na ostatak sveta.
Jasmin je simbol ženske moći, ljubavi, senzualnosti, inspiracije i duhovnog uzdizanja. Kako je poznat po svojim afrodizijačkim kvalitetima simbol je izuzetne senzualnosti. Njegov moćan miris može da obuzme čula sa euforičnim efektom, privlačeći vas pre nego što u potpunosti shvatite šta doživljavate. Dugo je povezivan sa ženstvenošću i majčinstvom, a budući da ima lekovita svojstva koristi se za ublažavanje menstrualnih tegoba i porođajnih bolova. Holistički iscelitelji tvrde da pomaže u povećanju plodnosti. Miris jasmina ima antidepresivne efekte i ima uticaja na pojačanu inspiraciju. Svojim načinom rasta i grananja podseća nas da poče-
tak sa jednostavnom idejom ili jednim malim korakom vremenom može izgraditi sasvim novu suštinu i nešto što ima potpuno novo značenje.
Beli jasmin je simbol novih početaka pa je njim dobro poželeti dobrodošlicu tek rođenoj bebi, useljenje ili srećno sklapanje braka. U nekim mestima njegove suve cvetove u kući smatraju simbolom zaštite braka.
Što se gajenja i održavanja tiče jasmin voli porozno i dobro drenirano zemlji-
šte. Zalivanje je umereno – vodite računa o tome da zemlja bude vlažna, ali ne i mokra. U periodu kad precveta potrebno mu je nešto manje tečnosti. Voli južne pozicije sa do 4h direktne sunčeve svetlosti dnevno. Dakle voli svetlo, ali ne direktno. Ukoliko primetite da su mu se listovi sparušili obavezno mu promenite mesto.
Orhideje (Orchidaceae)
Orhideje su poštovane u mnogim kulturama zbog svoje delikatne lepote i složenog rasta, simbolizujući ne samo fizičku lepotu već i duboku, otpornu ljubav.
One predstavljaju snagu u vezi odražavajući osećanja ljubavi koja je prefinjena i trajna. Dugovečnost orhideja, koje često cvetaju iz godine u godinu, simbolizuje kvalitetnu vezu koja nastavlja da napreduje tokom vremena, slično kao dobro negovano partnerstvo. O ovim posebnim biljkama neprolazne lepote i njihovom gajenju i nezi možete pročitati više u našem tekstu - Nepregledno carstvo orhideja: praktični saveti za negu i gajenje.
Anturijum
(Anthurium sp.)
Anturijum je cvet koji predstavlja ljubav i strast u svom najboljem izdanju. Njegovo simboličko značenje prevazilazi reči i postaje jezik snažnih emocija. Njegove svetle boje i egzotičan oblik obavijaju nas atmosferom intenziteta i unutrašnje vatre. Poklanjanjem Anturijuma prenosimo duboku poruku strastvene ljubavi prema toj posebnoj osobi.
Ovaj cvet nas poziva da se damo bez rezerve, i živimo svaki trenutak sa neobuzdanom strašću. Njegova zavodljiva lepota nas podstiče da ostavimo strahove iza sebe i da se bacimo u ponor ljubavi svom snagom i posvećenošću koju to podrazumeva. Nema mesta osrednjosti kada je Anturijum prisutan. On je stalni podsetnik da ljubav ne treba da bude stidljiva ili suzdržana, već vatrena i ekspresivna.
Uživaćete u egzotičnom cvetanju anturijuma tokom cele godine (sve dok je
srećan). To znači da dobija pravo svetlo, đubrivo i vlagu. Anturijum su poreklom iz Centralne i Južne Amerike, gde rastu ispod lišća velikog drveća. U vašem domu to znači da će više voleti srednje ili jako svetlo, ali ne i direktnu sunčevu svetlost. Čak će rasti i pod veštačkim svetlima. Ukoliko vaš Anturijum ne proizvodi cveće, to je verovatno zato što ne dobija dovoljno svetlosti. Takođe, potrebna mu je visoka vlažnost da bi uspevao i patiće bez nje, često dobijajući smeđe ivice na listovima. Razmislite o držanju Anturijum u
dobro osvetljenom kupatilu ili u blizini kuhinjske sudopere. Iako je ova biljka iz tropskih krajeva, podložna je truleži korena, zbog čega ne bi trebalo da preterujte sa zalivanjem. Tokom vrelih letnjih dana Anturijumi su prelepi dodaci tremovima i terasama, a ukoliko želite da ih posadite u bašti, uverite se da je to senovito mesto sa vlažnom, dobro dreniranom zemljom.
Spatifilum
(Spathiphyllum)
Spatifilum je egzotična i elegantna biljka koja može biti savršen poklon za neku posebnu osobu. Ova biljka je veoma popularna zbog svoje lepote i jednostavnosti nege, što je čini sofisticiranim i praktičnim poklonom. Idealan je i za one koji nemaju mnogo vremena da se brinu o biljkama, jer zahteva vrlo malo nege i može da raste pod različitim svetlosnim i vlažnim uslovima. Iz tog razloga, spatifilum je odličan izbor za one koji traže elegantan poklon koji se lako održava.
Pored lepote i lakoće nege, on ima i simbolično značenje. Ova biljka asocira na mir i spokoj, što je čini odgovarajućim
poklonom za nekoga kome je potrebno malo smirenosti u životu. Takođe se veruje da ima lekovita svojstva i da može pomo ć i u poboljšanju kvaliteta vazduha u zatvorenom prostoru.
Spatifilum je biljka koja potiče iz tropskih kišnih šuma Centralne i Južne Amerike. Ovu biljku su cenile različite kulture zbog svoje lepote i simbolike. U kineskoj kulturi ova biljka je simbol prosperiteta i sreće. Veruje se da pomaže privlačenju pozitivne energije. S druge strane, u japanskoj kulturi, spatifilum je sveta biljka koja se koristi u verskim ceremonijama i povezuje se sa čistoćom i unutrašnjim mirom. U hrišćanskoj kulturi, on je simbol Device Marije i koristi se u verskim ceremonijama kao što su venčanja i krštenja. Pored toga, u nekim američkim domorodačkim kulturama, ova biljka se koristi u medicinske svrhe za lečenje glavobolje i respiratornih oboljenja. Generalno, spatifilum se smatra biljkom koja inspiriše mir i harmoniju. U popularnoj kulturi povezuje se sa osećanjima ljubavi, prijateljstva i poštovanja.
Bosiljak (Ocimum basilicum)
Bosiljak se prvi put pominje u arhivama pre 206. p.n.e. Bosiljak „postoji samo da bi ljude izbezumio“, kaže se. Poreklo asocijacija na ljubav i romantiku može se pratiti još od starih Grka i Rimljana. U grčkoj mitologiji verovalo se da je bosiljak izrastao iz suza boginje, a verovalo se da ima mistične moći koje mogu prizvati ljubav i strast. Slično, u rimskoj mitologiji verovalo se da bosiljak može vratiti intenzivna osećanja ljubavi i odanosti.
U nekim kulturama i danas postoji tradicija davanja buketa bosiljka u znak izjave ljubavi ili udvaranja. Ova biljka takođe ima jedinstvenu aromu za koju se odavno zna da stimuliše čula, što je čini popularnim izborom za ljubitelje da je dodaju u svoje obroke ili posipaju je po posteljini. Drevni Egipat je takođe koristio ovu biljku za pravljenje ljubavnih napitaka i afrodizijaka. Verovalo se da bosiljak može pomoći da se privu-
če i zadrži ljubav, a često se koristio u čarolijama kako bi pomogao da ljubav procveta. Bosiljak je kasnije postao simbol ljubavi u Italiji, do tačke u kojoj ga je Đovani Bokačo upotrebio da predstavi Lisabetinu i Lorencovu nesrećnu ljubav u Dekameronu. Folklor na Siciliji povezuje ga sa romansom i sa smrću. U srednjem veku, bosiljak se koristio za izražavanje ljubavi i odanosti, a refe-
rence na njegovu moć da izazove strast i ljubav pronađene su u književnosti i umetnosti. Tokom ove ere verovalo se da grančica bosiljka koja se drži ispod jastuka može oterati zle duhove i pomoći ljudima da se zaljube. Ova biljka je takođe bila povezana sa Hristovom strašću i korišćena je u verskim ceremonijama da simbolizuje njegovu žrtvu. Tokom Renesanse, bosiljak je korišćen za pravljenje ljubavnih napitaka i eliksira. Verovalo se da konzumiranje napitka napravljenog od bosiljka može pomoći privlačenju ljubavnika i učiniti ga odanijim i vernijim. Danas se bosiljak i dalje povezuje sa ljubavlju i romantikom, iako na manje mističan način. Često se koristi u kuvanju za dodavanje ukusa i arome jelima, a još uvek se veruje da ima neke afrodizijačke kvalitete. Pored toga, često se koristi u aromaterapiji kako bi se stvorila umirujuća, romantična atmosfera.
Uživajte u poklanjaju i gajenju biljaka i uvek imajte na umu da su pažnja i nega osnova i temelj svakog odnosa sa živim bićima - bilo da je u pitanju neka cvetna vrsta, životinja ili čoveka.
Intervju:
@in_love_with_artandfashion
Vladislava Milovanović
Foto: Finesa arhiva
Ona je urednica u izdavačkoj kući „Finesa”, autorka „Knjige zagrljaja” koja je tokom prazničnih dana mnogima zagrejala srca, a i tek će, ali pre svega žena koja kvalitet života meri zagrljajima, majka, i neko ko se životu i prilikama da pokaže da voli - raduje svakodnevno. Danica Banzić je, prema zvanju, master trener mentalne aritmetike. Studirala je i živela u Japanu, a upoznavanje sa drugačijom kulturom bilo je i prilika za bolje upoznavanje sebe, a zahvaljujući veštinama koje je stekla, i verovanje sebi. Sa Danicom sam razgovarala o izdavaštvu, podkastu, ali pre svega o važnosti zagrljaja, kako onih najintimnijih rezervisanih za nama najbliže ljude, tako i o ovom „kolektivnom zagrljaju” kojem svedočimo proteklih dana na ulicama i bulevarima naših gradova.
Urednica si u izdavačkoj kući čija nam izdanja već tri decenije pomažu da bolje upoznamo sebe, radimo na svojim emocionalnim i mentalnim kapacitetima, unapređujemo svoje veštine i poslovno okruženje. Za sve ovo vreme izdavaštvo se menjalo, šta je ono što je danas najizazovnije, a šta najinspirativnije u uredničkom poslu u izdavačkoj kući „Finesa”?
Danas je posao urednika prilično izazovan jer zahteva od vas, pored onog opštepoznatog mesta kreativnog knjiškog moljca, i jednu vrstu dodatne prisutnosti – u smislu povezivanja sa čitalačkom publikom kroz različite forme komunikacije. Ja to volim, volim da dobijem konkretan feedback o knjigama na kojima sam radila, volim da pričam o knjigama i stoga mi nije teško. Sa druge
strane, čini mi se da je teže nego ikada dobiti adekvatan prevod, što uopšte nije iznenađujuće s obzirom na to da se nalazimo u dobu hiperprodukcije knjiga i ljudi ove niše su preopterećeni – kratki su rokovi, mnogo je naslova, i sledstveno tome - gubi se na kvalitetu.
A loš prevod ili hajde da kažemo nedovoljan, za urednika znači dupli posao. Baš tu, na tom mestu hiperprodukcije se susrećemo i sa narednim izazovom – a to je čuveni paradoks prevelikog izbora i sa tim u vezi pitanje: koji naslov izabrati za naše tržište? To svakako nije nekakav izuzetak, to je realnost koju proživljavamo svakodnevno i na ličnom planu, a kamoli profesionalnom.
Svakako, knjiškog moljca ne možete zaplašiti prevelikim brojem knjiga, zar ne, tako da je epilog takve jedne avanture to da entuzijastično čekam povratnu informaciju čitalačke publike – a jednom kada dobijem feedback da je baš ta knjiga bila taj jedan deo puzle, tako zgodan da izgradite neki aspekt života i ličnosti čitaoca ili čitateljke – to je ona trešnjica na vrhu torte kojoj se toliko radujete.
abakusa, a specijalizaciju si završila na Akademiji Soroban u Tokiju, stekavši zvanje Master trenera mentalne aritmetike. Kako bi opisala svoje iskustvo života i obrazovanja u jednoj sasvim drugačijoj kulturi, koliko te je ono promenilo?
Studijski si više puta boravila u Japanu baveći se istraživanjem japanskog
Moj doživljaj Japana je, s jedne strane, vrlo tipičan za ljude sa našeg područja – ukratko rečeno kao da sam bila na drugoj planeti. Jesam obilazila različite znamenitosti, svedočila nekim scenama koje su mi kulturološki bile potpuna nepoznanica, kao na primer to da u trenutku kada detetu pada delić sladoleda na pod – dok se šeta sa roditeljima, majka vadi maramice i hajde sada što pokupi to – nego što predano riba tu fleku na trotoaru i ne odustaje dok ne osuši to mesto. (Dakle, šetnju su nastavili onda kada su mesto ostavili onakvim kakvim su ga zatekli.) Ali, da se vratim na poentu, mimo tih opštih mesta moje iskustvo je bilo malko drugačije od onog turističkog jer sam vreme većinski provodila u radnoj atmosferi, a da stvar bude paradoksalnija – baš tu sam otkrila više ne samo o njima, već i o sebi. Moram da naglasim da sam na edukaciju otišla sa poznavanjem soro-
bana i načina na koji se koristi, dakle, znala sam da se vizuelizacijom ove alatke postiže mnogo lakše i brže mentalno računanje, i prirodno moja prva reakcija je: brzina.
Na prvoj edukaciji, u Osaki, gospodin Moritomo – čovek koji mi je na prvu loptu ostavio utisak strogoće i nepristupačnosti je govorio o abakusu na takav način da sam brzo uvidela njegovu ne samo apsolutnu prisutnost, već i blagost. On je insistirao na tome da radim sporo, da integrišem sve svoje čulne i kognitivne doživljaje, a da će brzina vremenom doći, ukoliko je to ono što želim. Jer na kraju dana, kako je on to tada lepo objasnio, nije krajnji cilj mentalne aritmetike tj. tog brzog mentalnog računanja – samo brzo računanje – tipa da izračunate pre kasirke koji vam je račun. Suština jeste u tome da vi budete kognitivno sposobni, da ne kažem čak i nezavisni, da ne predajete svoju moć (već da je jačate) uređaju kao što je digitron. Na to često mislim ovih dana kada vidim u kojoj meri ljudi svoju moć predaju AI mašinama, gde za svaku svoju aktivnost moraju da provere Google ili ChatGPT. Posebno me trgne kada me ćerkica pita za neki pojam o kojem ne znam mnogo, pa mi sada već uslovljeni refleks bude da uzmem telefon i pitam Google. Znam tu da stanem, a pošto ipak nisam Japanka nego Srpkinja - proradi mi prkos i kažem sebi: „E pa ne može, razmišljaj, nađi način!” Možda ćete pomisliti da je to suludo
trošenje vremena, da nepotrebno usporavam proces, ali meni – a u ovom primeru i mojoj devojčici, to „usporavanje” donosi jednu važnu informaciju: da treba, mogu i želim da se oslonim na sebe, da verujem sebi.
Obrazovanje stečeno u Japanu primenila si kao suosnivačica internacional-
Foto: Finesa arhiva
nog edukativnog sistema „Malac genijalac”. Na koji način se u okviru ovog edukativnog sistema radi sa mališanima i koliko zapravo u ovom procesu i mi, odrasli, učimo od njih?
Deca u „Malcu”, na mentalnoj aritmetici, uče kako da pre svega savladaju finu motoriku, osnažuju svoju pažnju, koncentraciju, radnu memoriju, logičko razmišljanje i analitičnost. To sve dolazi baš od one pomenute prisutnosti. Ideja jeste da jednom kada se savladaju osnove, kada deca koristeći različita čula nauče kako da koriste soroban –počinju sa zamišljanjem, odnosno vizuelizacijom istog. Ovaj momenat sa vizuelizacijom je nešto što je jako blisko narodima Jugoistočne Azije, stotinama godina unazad. Na Zapadu to jeste nešto novo – koncept vizuelizacije je tek poslednjih nekoliko decenija postao super-popularan kada je nauka dokazala koliko mozak može da postigne dobrom vežbom vizuelizacije. Mališani su tu - na tom mestu neprikosnoveni pobednici, najpre iz nekih fizioloških razloga, ali da pojednostavimo: deca maštaju. Njima je mašta jako bliska i razvijena i stoga su benefiti koje ovaj program ima po intelektualno zdravlje dece – fenomenal-
ni. Bude jako zanimljivo gledati vlastito dete od nepunih 6 godina na primer kako radi nešto što je vama nezamislivo, recimo kada u sekundi da odgovor na pitanje koliko je 123 x 45. A vi biste možda i uz pomoć papira bili nesigurni. To može biti fina tačka razvoja i za decu i za roditelje. Bude nam neverovatno to samopoverenje koje steknu kada pokušate da ih poljuljate – pitajući ih: „Jesi li sigurna/an u taj rezultat?”, a oni odgovore: DA! Nama prosto nije blisko da tako čvrsto verujemo nekakvoj viziji u svojoj glavi, zar ne? Tu na mestu mašte, igre, vizualizacije i samopoverenja – dete jeste, kako bi Vordsvort rekao, otac čoveku. Tako da, pre nego što se svesno ili nesvesno, nađu kao ometači ovakvog razvoja deteta, dobro je da se roditelji prisete deteta u sebi i povuku malko energije iz često zapostavljenog, začešljanog a bogatog resursa u nama.
U okviru izdavačke kuće „Finesa” pokrenuli ste podkast koji se, u do sada emitovanih 12 epizoda, bavio temama kojima su posvećena i vaša različita izdanja, a gosti su neretko autori istih. Na koji način čitalačka publika reaguje na nove medijske forme i kanale komunikacije, kako vidiš buduć-
nost podkasta kada je reč o njegovoj povezanosti sa kulturnim delatnostima poput izdavaštva?
Čitalačka publika danas sve više traži multimedijalni pristup sadržaju koji ih zanima. Knjige više nisu izolovani medij – one su deo šireg narativa koji se proteže kroz podkaste, društvene mreže, video sadržaje i druge formate. Iskustvo sa podkastom Finesa, pokazalo nam je da čitaoci vole da znaju kontekst kada se radi o naslovima koje biraju. Kroz razgovore sa autorima, ali i druge uspešne ljude, pružamo dublji uvid u teme koje obrađujemo, a podkast im omogućava da ostanu u kontaktu sa sadržajem čak i kada ne mogu aktivno da čitaju – dok voze, treniraju ili obavljaju svakodnevne aktivnosti. Meni je ovo fenomenalan format koji mi omogućava dostupan sadržaj cele epizode u bilo koje vreme, a ja zapravo uređujem koliko ću i kada stići da pogledam - što je posebno zgodno ljudima u pokretu, ljudima koji nemaju vremena za čitavu TV ili radio emisiju u cugu, već mogu da seckaju. (Ja to radim, čini mi se već 7 dana gledam prezanimljivu epizodu podkasta Stivena Bartleta.) Što se tiče budućnosti podkasta u okviru izdavaš-
tva, mislim da je sinergija između knjiga i audio formata tek na početku. Ljudi
žele interaktivnije iskustvo, gde mogu da postavljaju pitanja, učestvuju u diskusijama i dobiju kulturni sadržaj prilagođen njihovom tempu života. Sve više izdavačkih kuća globalno koristi podkaste za promociju knjiga, ali i za produbljivanje tema koje prevazilaze same korice. Verujem da će podkast postati sastavni deo izdavaštva, jer nudi novi način interpretacije književnosti, pristupa autorima i podsticanja razgovora o kulturi. S obzirom na rastuću popularnost audio sadržaja, možemo očekivati
još inovativnijih formata – od hibridnih epizoda sa audio-delovima knjiga, do interaktivnih sesija sa slušaocima. Naš cilj je da knjige i ideje učinimo dostupnijima, a podkast nam je pružio moćan alat za to.
Neposredno pred praznike izašla je tvoja „Knjiga zagrljaja”. Kada se javila ideja i zašto baš zagrljaj?
Ništa ne kruniše jedan odnos kao zagrljaj. A od vrste odnosa zavisi i intenzitet ili oblik zagrljaja. Počela sam da obraćam pažnju na zagrljaje još kao klinka, ali nisam se previse bavila su-
štinom. Znala sam samo da se nekim ljudima „besim oko vrata”, a sa drugima „čuvam rebra laktovima”. Vremenom se to javilo i kao ideja. Mrsko mi je čak i da pominjem nesrećni period kovida i svu tu frustraciju zbog toga što ne vidimo i ne grlimo drage ljude.
Tada sam postala bolno svesna potrebe da se povezujem zagrljajima ili pogledom barem. Pogled, oči u oči je za mene i dan danas najmoćnija i najdublja komunikacija – ali ona je prilično uslovljena, morate da „kliknete”. Rekla bih da su u pogledima dimenzije koje su neuhvatljive jednom racionalnom umu neuhvatljive i ne bih ni volela da je drugačije, ta enigma doprinosi njegovoj moći. Zato nisam napisala knjigu o pogledima (ne kažem da neću :) !) Ali zagrljaj – kao što sam više puta rekla u knjizi, jeste bio i ostaće zauvek najhumaniji izraz od svih – jer zagrljaj nosi u sebi jednu vrstu akcije, volje, napora, truda da budem bliže tebi, da ti priđem, da te zagrlim – da te: zaštitim, pružim utehu,
ohrabrim, podržim, razveselim, podelim sa tobom bunt, tugu, da te volim.
Mogu da zagrlim i skitnicu, i staru baku na ulici, mogu čak da zagrlim i neprijatelja. To je upravo njegova moć, mnogo je promenljivih, a vi ih birate.
Fenomen zagrljaja i grljenja posmatraš iz više uglova, fiziološkog, psihološkog, kroz istorijski kontekst, umetnički... Koji je tvoj „najdraži zagrljaj” u istoriji umetnosti i kada govorimo o umetnosti, šta je ono što te „grli” u danima koji se (u)čine besmislenim?
Kako sam vizuelni tip, ima dela koja me „pomere” snagom svoje ekspresije, tipa „Zagrljaj” Henrija Matisa – taj momenat da kroz nekoliko linija ja „čitam” silu jednog zagrljaja, šta mi taj položaj glave govori, šta ramena, to mi prvo pada na pamet kada mislim na zagrljaje u umetnosti. Što se umetnosti tiče, premda je pisana reč i generalno književnost za mene potpuno neprevaziđena u smislu da ništa ne može moje senzacije da iza-
zove na način koji to može pisana reč –utehu i smisao logično tražim baš tu – a to je često u klasicima. Volim da mislim da su knjige portal kroz koje komuniciramo sa dotičnim autorima. Priroda razgovora zavisi od tipa ličnosti onoga ko čita. Ja se „grlim” sa Džejn Ostin –slušajući njen narativ ponekad mi se čini da me njena priča više razume od mnogih ljudi. U svetu koji nas prisiljava da živote vodimo takvom brzinom, gde nam ostaje jako malo vremena i prostora za druge – moja umetnost je da što više vreme provodim u slobodi sa svojim ljudima, ovima koji razumeju mnogo uz malo ili nimalo reči, i eto između ostalog u zagrljajima.
Ovih dana svedočimo, rekla bih, jednom kolektivnom zagrljaju kakav nam je već dugo neophodan - solidarnost, empatija, ljubav i isti cilj, a to su pravda i jednakost. Kolika je zapravo moć ovih kolektivnih zagrljaja i koliko su oni važni u vremenima društvenih kriza kakvim sve češće svedočimo u kapitalističkom društvu?
Kakav emocionalni rolerkoster ovih
dana na ulicama, na mrežama, među ljudima – suze radosnice kakve ne pamtim da sam imala na ovako rodoljubiv način, sve nas preplavljuju ovih dana i stvarno je fenomenalno to da svedočimo ovakvom silovitom pokretu promene. Pre nekoliko godina sam baš za Plezir pisala kolumnu „Hvala ti što ostaješ” – to je bila reč upućena svima našima koji su izabrali da ostanu, da se bore, da ne odu „preko grane”. Vazda pričamo o onima koji su uspeli preko, i to je super, da – i ja imam familiju po svetu, ali uvek sam malo više volela i bila ponosna na one koji ovde ostaju. Ovi mladi ljudi, pod svom silom tereta koju nosi budućnost u jednoj kriminalom i nepravdom zadojenoj državi su ustali i održali čas.
I ne prestaju. A njima su nekako zagrljaji zaštitni pokret. I više od toga, pogledajte samo susrete studenata iz Beograda na putu ka Novom Sadu – grlili su se sa potpunim neznancima, lili suze, pričali. Premda oni u trenutku mogu deliti nekakvo ohrabrenje, energiju i podrš-
ku – zagrljaj kao znak solidarnosti, zapravo na protestima oni imaju snagu bunta – poruka koja se šalje je: zajedno smo, mi smo, da delimo više od stavova, više od zahteva, delimo energiju, delimo vrednosti i baš kao što to biva u kriznim vremenima – eto nas tu
na mostu, delimo život.
I to je poruka koja je tako snažna, tako puna onog lepog, srpskog nepokolebljivog prkosa o kojem smo učili iz udžbenika istorije u školi, zato i plačemo. Meni je sada sve jasno – više mi te lekcije o nekoj tamo malenoj Srbiji koja ima veliku istoriju – nisu priče. A zamislite – udruženi mladi Srbi ne dele oružje, dele zagrljaje. Vau! Kakvo prelepo vreme za biti Srpkinja.
Sve češće se govori o ljubavi prema sebi, prihvatanju sebe, težnji da budemo svoja „najbolja verzija”. Međutim, šta bi danas istinski značilo sebe zagrliti i kako da osvestimo, a zatim i sebi pružimo ono što je možda „malim nama” bivalo uskraćeno?
Samozagrljaj bi zapravo značio da oslušnemo svoje disanje, da budemo blaži prema sebi, da vidimo sebe. To
nije nekakav poziv na samougađanje i pravdanje egocentričnosti. Treba zadržati oštrinu karaktera i treba vežbati samodisciplinu – ali je jako važno da vidimo sebe i da umemo da se odnosimo prema sebi sa nežnošću i strpljenjem. Ja, iskreno, imam jako malo ljudi u svom okruženju koji znaju da cene svoje uspehe, da uživaju sve svoje lepote karaktera, bića ili lica. To uopšte nije čudno danas jer je poredak stvari takav da nemate puno vremena za slavljenje svojih postignuća.
Ljubav prema sebi je potpuno prirodna stvar, to je temelj našeg samoodržanja. „Voli druge kao samog sebe” –dakle, premisa je da zapravo najpre volimo sebe. Živimo u histerično brzim vremenima, sve je postalo modularno, pa i naše persone – odnosno naša lica. Biti blag prema sebi, voleti sebe onako jezgrovito – celokupno biće, to bi trebalo da nam dolazi malo prirodnije, a nažalost nije slučaj jer smo konstantno pod pritiskom društva, modnih trendova i slično – ali grliti sebe u tom kontekstu znači preuzeti svoj deo odgovornosti, ne popljuvavati forsirane modne ideale i eto, na primer voleti to jedno svoje malo klempavije uvce, jer
ga možda ima cela vaša ženska strana. Da ne morate, zaboga nositi XS, imati hipersenzualne pune usne – nego u moru tipičnog i predvidivog možda zadržati nešto svoje. Potpuno autentično! Da ne morate popunjavati sve što smatrate fizičkim nedostatkom dok prvo malo ne posedite sa sobom pa vidite šta stoji u toj praznini. Sebe zagrliti danas, evo na mom primeru, znači – ne pristati na trend augmentacije grudi jer sam mama dvoje dece koja je dojila, mama koja ima strije, mama koja ima duboke podočnjake od neprospavanih godina. Zagrliti sebe znači u mom slučaju da znam da izađem na kraj sa lošim momentima i zagrliti svoje „nedostatke” u smislu – „Hej! Ovo telo je podarilo dva života! Hej, pa strije su moje ordenje, moje ordenje!”
Zagrliti sebe znači da ako imate višak kilograma, ne potrčite da se brže bolje uporedite sa drugima, da umanjite svoju vrednost i osudite svoju figuru groznim epitetima – već da pogledate u emocije koje jedete, od čega se štitite tim slojem viška koji gradite? Ako ne završavate posao, ne ide vam učenje ili već nešto tome slično – koje uverenje podržavate time? Ako budemo trezveni, a nežni u tome – možemo da ču-
jemo ne samo šta želimo, već i šta ne želimo. I ovako možemo u nedogled, jedan je samo zajednički imenilac svim slučajevima:
zagrliti sebe, onako kako bismo neku najdražu osobu na svetu. Obgrlite kolena, držite čvrsto i vidite šta je unutra.
Šta sve kažeš kada grliš svoje drage ljude i zašto je važno da smo neprestano povezani, ne samo na socijalnim mrežama, već pre svega dodirom, zagrljajem?
Život je tako lep, tako strašan, tako nepredvidiv i tako kratak. Kako kaže ona čuvena Budina: “The problem is you think you have time.” Često se ponašamo besmrtno. Ali nismo. Vi ne znate koje je vaše vreme ovde. Ili vreme
vaše osobe. Ja sam izgubila tatu naglo, od kancera. To se desilo u mojoj apsolventskoj godini – možete zamisliti preplašenu studentkinju u finalu, u trci sa vremenom u želji da dokaže da vredi. Onda se desi tako nešto i više nema povratka. Ta sila od čoveka je samo nestala. Možete da naslutite tugu koju nosim – zato što nismo više vremena provodili zajedno, što ga nisam više grlila, što mu nisam više govorila koliko ga volim. Kao što rekoh: problem je što mislite da imate vremena. Poenta je da želim da svoje vreme ovde učinim smislenim ne svojim postignućima, premda je to svakako jako važno, otkriti svoju svrhu – ali deo moje svrhe se ostvaruje i kroz druge ljude. A zagrljajima merim kvalitet života. Ako smo se danas grlili, ako imam sa kime da se grlim, ako možemo, u smislu da nismo udaljeni, onda ovaj dan ne samo da ima smisla – nego tek onda ovo postaje dobar dan, dan vredan življenja.
U Japanu
Usamljenost
Piše: Vesna Belušević Fotografije: Pexels
Prvog aprila prošle, (2024. godine), japanska vlada je usvojila zakon o suzbijanju usamljenosti i izolacije, problema koji pogađa oko 40% stanovništva Zemlje izlazećeg sunca.
Zakon karakteriše usamljenost i izolaciju kao problem društva u celini. Lokalne samouprave se obavezuju da će uložiti napore i osnovati regionalna savetovališta koja će biti grupe za podršku usamljenim osobama. Ovaj zakon je nastao kao posledica pandemije virusa Covid-19 praćena zabrinutošću šta bi svaka buduća pandemija mogla učiniti društvu. Vlada se obavezala da će obučiti posebne stručnjake u svakom regionu, kako bi pomogli ljudima koji pate zbog usamljenosti i izolacije. Takođe će promovisati stvaranje baze podataka o efikasnim merama preduzetim širom zemlje kako bi rešili ovaj problem.
Usamljenost je povezana sa psihičkim i fizičkim problemima, ali i povećanim rizikom od samoubistva i sve je rasprostranjenija. Istorijski, smatralo se da je usamljenost nedostatak kvalitetnih društvenih veza, ali je očito i da kulturni faktori, kao što su društvene norme, utiču na porast osećanja usamljenosti.
Nedostatak bliskih prijatelja je dominantan faktor koji leži u osnovi usamljenosti. Isto tako, rigidne društvene norme veoma često utiču na povećanje osećaja usamljenosti. Drugi indikatori usamljenosti su veliki broj domaćinstava samo sa jednom osobom, predugo radno vreme, smanjena kupovna moć zbog slabljenja ekonomije ali i veliko oslanjanje na tehnologiju da bi nadomestila društvene praznine.
Japanci su veoma praktičan narod i uvek su spremni da pronađu nove načine da prevaziđu nezgode, nevolje i probleme. Mnogi preduzetnici su iskoristili problem usamljenosti kako bi otvorili kompanije za iznajmljivanje „nekoga” - dečka, devojke, mlađeg brata, starije sestre, oca, majke, bake, tetke, cele porodice, kompanjona za druženje i izlete, odlazak u karaoke barove, partnere za poslovne večere.... Nama to može delovati bizarno, ali u Japanu je prihvatljivo ponašanje i biznis iznajmljivanja cveta, a u poslednje vreme sve više turista iz celog sveta odlazi u Japan da isproba RENTARU KAREŠI (iznajmljivanje dečka), RENTARU KANOĐO (iznajmljivanje devojke), RENTARU KAZOKU (iznajmljivanje porodice) ili SOINE RENTARU (iznajmljivanje partnera za zajedničko dremanje). Da, dobro ste pročitali! Takav trend među strancima je postao posebno popularan posle posete poznatog američkog voditelja, Konan O’Brajana, koji je iznajmio porodicu na jedan dan i o tome snimio reportažu.
Ovakve usluge iznajmljivanja postaju sve popularnije u Japanu, jer su ljudi sve više zauzeti ili imaju problem da se sreću sa drugim ljudima i ostvare prisniju interak-
ciju. Te kompanije zarađuju na stotine miliona jena jer njihove usluge ispunjavaju nišu, zadovoljavajući društvene i emocionalne potrebe u društvu u kojem su usamljenost i introvertnost uobičajeni.
Iznajmljivanje devojaka u Japanu se razlikuje od usluga pratnje u drugim državama. Japan ima dugu istoriju plaćenog druženja (na primer gejše). U većini slučajeva usluge iznajmljivanja devojaka nije seksualno. Fokus je na emocionalnom druženju i stvaranju kratkotrajnih iluzija, koje omogućavaju korisnicima da iskuse radost romantične veze bez dugoročnih obaveza. Međutim, mnogi muškarci koji koriste usluge RENTARU
KANOĐO ne rade to iz očaja ili usamljenosti. Elitni Univerzitet u Tokiju je sproveo studiju i ustanovili su da mnogi muškarci ovakvu aktivnost vide kao opciju za oslobađanje od stresa, slično kao izlet ili odlazak na skijanje.
Turisti koriste ove usluge kao neku vrstu „kulturnog iskustva“. Oni mogu da sa lokalnim stanovništvom na ovaj način komuniciraju u intimnijem okruženju lišenom jezičkih barijera i bez bojazni od „kulturnih grešaka“ koje se često dešavaju u drugim društvenim okru -
ženjima. Usluge koje se nude su prilagođene kulturnim normama. Sastanak sa iznajmljenom devojkom može uključivati romantičnu šetnju, uživanje u posmatranju cveća ili ptica, prijatan ručak u luksuznom restoranu i slično. Posebna grupa OTAKU (entuzijasti za anime i mange) su zainteresovani za rentaru kanođo. Oni očekuju da „privremene“ devojke budu obučene kao
likovi iz omiljenih stripova i da ih oponašaju za vreme sastanka.
Ono što iznajmljivanje devojaka u Japanu čini jedinstvenim nije nužno sama usluga, već i to kako je ona isprepletana i povezana sa japanskim običajima, društvenim normama i pop kulturom. To nije samo posao za sve te kompanije, sve one predstavljaju i kulturne ustanove.
Cene iznajmljivanja kompanjona zavise od ponuđenih usluga i nivoa druženja. Kreću od 40 do 500 dolara na sat u zavisnosti od toga kakvo emocionalno ispunjenje klijent želi. Usluge su dostupne direktno preko agencija ili onlajn platformi. Agencije nude kataloge potencijalnih devojaka sa slikama profila, hobijima, interesovanjima, sposobnostima, talentima i cenama. Sve je dizajnirano tako da odabir ovakve „usluge“ izgleda poput kupovine u prodavnici i nude se različite opcije plaćanja. Pravila su veoma rigidna: postoje oštre granice koje su zasnovane na uzajamnom poštovanju. Usluge koje nude agencije nisu seksualne prirode i svaka, čak i najmanja seksualna insinuacija može klijentu zabraniti pristup u većini renomiranih agencija. Čistoća je takođe izuzetno bitna. Tačnost i poštovanje vremena svih učesnika je strogo planirano, jer se svaki minut naplaćuje. Slikanje bez pristanka nije dozvoljeno. Zaljubljivanje bi zakomplikovalo stvari za obe strane i klijent se uvek podseća da je druženje samo poslovna transakcija. Verovatno se mnogi pitaju da li je to legalno. Iznajmljivanje osoba pripada
sivoj zoni, ali se generalno smatra legalnim jer agencije uvek naglašavaju da ne nude seksualne usluge. Ipak, nedostatak zakona u ovoj industriji može da dovede do sumnjivih delovanja. Vlasti su već počele da raspravljaju o primeni sveobuhvatnih smernica za ove usluge, ali zakon se automatski ne poistovećuje sa etičkom odgovornošću.
Najočigledniji problem je komodifikacija intimnosti i emocionalnog rada. Stavljanje cene na ljudsku interakciju i vrednost emocionalnih veza je duboko filozofsko i moralno pitanje. Velika je etička dilema i ovde nema crno-belih odgovora jer ovakva vrsta trgovine može imati negativan uticaj kako na pojedince tako i na društvo u celini.
Japan ima specifičnu kulturu i ovakve agencije odlično posluju. Za Japance ovakvi aranžmani nude pojednostavljeno, emocionalno iskustvo koje može ponuditi predah od složenih društvenih odnosa. Mnogi psiholozi misle da bi oslanjanje na ovakvu vrstu usluga moglo da ugrozi nečiju sposobnost da formira prave, dugotrajne veze. S druge strane, postoje istraživanja koja uka-
zuju da ovakve kratkotrajne interakcije mogu poboljšati veštine i povećati samopouzdanje pojedinaca, posebno kod muškaraca koji nemaju iskustvo u vezama.
Februar je mesec ljubavi i vreme kad žene u Japanu daruju muškarcima čokolade i poklone. Sad ih mogu dobiti svi, pod uslovom da imaju para da plate takvu vrstu usluga. Pomislite na bilo kakvu aktivnost (izuzev seksualne) koju biste radili u društvu i želja vam se može ispuniti na određeno vreme, u zavisnosti od finansijskih mogućnosti, da provedete vreme sa devojkom, dečkom ili nekim od članova vaše privremene porodice. Neko ko je izgubio oca u ranom detinjstvu ili nije imao brata ili sestru, nikad nije doživeo blagost bake ili deke, može sada da iskusi tako nešto u Japanu na nekoliko sati.
Za većinu ljudi ovakva vrsta iznajmljivanja osoba za druženje i simuliranje osećanja je verovatno i dalje neprihvatljiva i bizarna.
Međutim, u današnjem svetu gde su granice između stvarnog, simuliranog, iskrenog i nameštenog sve nejasnije, ovakva vrsta usluga nas navodi na duboko razmišljanje i preispitivanje same prirode ljudskih odnosa. U lavirintu modernih odnosa, sve snažnijeg uticaja tehnologije na svakodnevni život i odnose među ljudima, znanje i racionalno razmišljanje treba da nam ostanu glavni prijatelji i vodiči u donošenju odluka.
Intervju:
@in_love_with_artandfashion
Fotografije:
Vladislava Milovanović
Boban Ristić
Verovali ili ne, u 21. veku moguće je videti mladi ljubavni par kako šetajući beogradskim ulicama, obilazi kuće i mesta velikih ljubavi o kojima Nenad Novak Stefanović piše u svoje dve knjige pod nazivom „ Vodič kroz ljubavnu istoriju Beograda” (Laguna). Priče su nas oduvek spajale, a Nenadov vodič kroz ljubavnu istoriju grada dokaz je da, pored one epske, nažalost rušilačke i teške istorije, uvek postoji i druga, lirska, ona koja svedoči ljubavi, empatiji, solidarnosti, želji da se lično i kolektivno menjamo na bolje. Sa autorom istorijskih trilera kao i drugih knjiga koje otkrivaju manje poznate detalje iz života ljudi čije je stvaralaštvo diktiralo puls prestonice, kao što su Poleksija i Steva Todorović, Anica Savić Rebac, Ksenija Atanasijević, Olja Ivanjicki i mnogi drugi, razgovaram o revolucijama nekada i danas, o tome koliko arhitektura govori o vremenu i ljudima, kao i o tome šta danas, u savremenom svetu, znači biti heroj.
Mlađoj čitalačkoj publici ste već godinama prepoznatljivi pre svega po svojim pričama iz „Vodiča kroz ljubavnu istoriju Beograda”, ali i istorijskim trilerima. Isticali ste da pišete iz svog unutrašnjeg poriva, a da li pamtite trenutak kada ste prvi put osetili strast prema pisanoj reči, istraživanju i otkrivanju nekih novih svetova? Kako je zapravo sve počelo?
Strast prema pisanoj reči osetio sam rano, u prvim razredima osnovne škole, i ona mi je „pala odzgo” jer niko u mojoj porodici nije bio vezan za književnost. Bio sam jedini dečak na Karaburmi koji je išao ulicom i čitao knjigu. Osećao sam neobičnu prijatnost kada se prebacim u svet knjiga. Nejasno mi je otkuda mi taj poriv, jednostavno sam ga imao i uzeo me je pod svoje.
Pričama o znamenitim ljudima i njihovim ljubavima u „Vodiču kroz ljubavnu istoriju Beograda” osvetljavate jednu sasvim drugačiju stranu istorije, onu lirsku, onu koja svedoči o zajedništvu, poverenju, empatiji, strasti ka umetnosti. Kako vidite srpsku prestonicu danas, današnje velikane, da li se dešava nešto što bi potencijalno moglo da uđe u istoriju kakvoj svedočimo u vašim knjigama?
Beograd danas, neko reče, je Dubai za siromašne. Grad koji je pod terorom investitorskog urbanizma. Grade se ružne zgrade, ne vodi se računa ni o kakvom nasleđu, samo je važno zgrtati novac. Nazvao bih to neprijateljskim preuzimanjem istorijskog jezgra. Postaje mi ne samo tesno nego i svrabno u rodnom gradu. A da bi se pisala ovakva vrsta knjiga kao što je vodič kroz ljubavnu istoriju grada potrebna je istorijska distanca, da se stalože procesi. Neki budući pisci videće bolje naše vreme u smislu objektivnosti. Pre bih rekao da je ovo doba za dobre romane u stilu Trumana Kapotea i Normana Majlera, za nekog beogradskog Balzaka.
Šta je vama bilo najinspirativnije u istraživanju ljubavnih priča velikana koji su živeli, voleli i stvarali u Beogradu i pred kojom znamenitošću šetajući gradom rado zastanete?
Zahvaljujući zgradama koje su očuvane, ti velikani kao da su još uvek tu, i ja, čini mi se, nekad mogu da osetim njihovo prisustvo u hodnicima kroz koje su prolazili. Volim da slušam porodične priče poput one o Čelebonovićima i njihovoj palati koja gleda u leđa Vojvode Vuka. Ili, na primer, kuća našeg velikog arhitekte Momira Korunovića u Lamartinovoj, koja je očuvana. Zadivljujuć je susret u Prizrenskoj 7 sa izvanrednim delom bračnog para arhitekata Kojić. Genijalna rešenja i u enterijeru, zakrivljene lođe… a naravno i priča o nobelovcu Andriću, koji je u toj arhitektonski znamenitoj zgradi živeo. Istakao bih i očuvan kompleks dvorova na Dedinju, od nekih sto hektara.
„ Srbija opisana kućama ” (Laguna) još jedna je vaša knjiga o arhitekturi, istoriji i ljudskim sudbinama. Kako je izgledalo istraživanje za pisanje ovih
priča, šta je bilo najzanimljivije i najizazovnije u ovom procesu? Koliko nam zapravo kuće, fasade, ali i različiti predmeti otkrivaju o životu, navikama, osobinama ljudi o kojima čitamo?
To je knjiga zbog koje sam proputovao Srbiju, uzduž i popreko. Ispalo je da je to putovanje u dubinu vremena, a knjiga se mogla nazvati i „Od neolita do Tita”. Hteo sam da istražim hronologiju arhitekture Srbije od prvih neolitskih kuća u Lepenskom viru, do savremene gradnje u stilu brutalizma na Novom Beogradu. Naša zemlja, ima svoje skrivene poruke koje prenosi očuvana arhitektura, a to je da smo mogli biti bolji! Veliki je potencijal ovog prostora, u dva navrata Srbija je bila centar sveta, u doba neolita i u Rimskom carstvu. To sam hteo da osvetlim, potencijal istorije. Pred svakom crkvom, tvrđavom, palatom, običnom zgradom koja je urađena u nekom posebnom maniru sam dugo zastajao, kružio oko nje, vraćajući prizore svakodnevnog života koji se u njoj odvijao. Svi ti svetovi su igrali oko mene, spiritus loci, duh mesta je oživljavao.
Druga knjiga „ Vodič kroz ljubavnu istoriju Beograda” (Laguna) okarakterisana je kao knjiga o ljubavi, ali i pobunama, odnosno revolucijama. Na koji način možete uporediti tadašnje pobune sa onima kojima svedočimo danas? Da li solidarnosti i empatiji svedočimo samo u vreme velikih kriza? Ko su heroji savremenog društva?
Pobuna je uvek lični čin. Nekad i u ratu ima onih koji se sklone i čekaju da oluja prođe. A u miru, iz naizgled čista mira, neki ljudi pokažu koliko im je prava kičma i koliko uporno ne žele da je saviju. Na primer Ksenija Atanasijević, prva žena filozofkinja na Beogradskom univerzitetu, njen ljubavni život je enigma
i neću ovde da ga otkrivam da ne kvarim čitaocima uživanje u priči, ali ona je „terala svoje” uprkos sili koja se na nju sručila. Prekinula je blistavi početak karijere ne želeći da se povuče. Ona se pobunila i platila je cenu pobune.
Mene privlače jaki karakteri, idealisti, oni spremni da slede svoj unutrašnji glas. Heroji su ljudi spremni da plivaju uzvodno. Masa ide za svojim primarnim instinktima, dok samo obeleženi sjajem svog karaktera istrajavaju sami na vetrometini. To je razlika između običnih ljudi i uzvišenih.
Istražujući i pišući o različitim prestoničkim porodicama otkrivali ste zanimljive, malo poznate ili gotovo
nepoznate pojedinosti iz života žena, što onih koje znamo kao značajne za našu kulturu, umetnost i nauku, ali i o onim manje poznatim javnosti razbijajući mit o ženi kao domaćici, onoj koja ne učestvuje aktivno u socijalnim zbivanjima. Čija vas biografija kada je reč o njima posebno nadahnjuje?
Anica Savić Rebac je nekim iskonskim instinktom volela svog snažnog i lepog muža Hasana, Srbina muslimanske vere, kako se predstavljao. Bili su neobičan par. Rebeka Vest je u svom čuvenom putopisu Crno jagnje i sivi soko opisala susret u Skoplju sa njih dvoje. Nazvala ih je Milica i Mehmed, spoj sukobljene istorije Balkana. Kada je Hasan umro, Anica je krenula za njim. Ona je verova-
la u seobu duša. Telo je ono što je zemaljsko, duša se u činu smrti oslobađa ramnice tela i odlazi u beskraj u kojem obitavaju duše. Verovala je da je njen muž čeka. Izvršila je samoubistvo po njegovoj smrti. Niko taj čin u Beogradu pedesetih godina prošlog veka, u komunističkom i ateističkom gradu nije razumeo, kamoli opravdavao, a taj čin je ostao svedočanstvo jedne velike ljubavi koju sam zabeležio u svojoj knjizi.
Koji su to pisci i dela koja su oblikovala vaš književni ukus i stil? I ona koja biste preporučili mladim ljudima koji se interesuju za našu kulturnu istoriju?
Pre svega Slobodana Jovanovića i njegove pripovesti o dinastiji Obrenović. Dobar stil, fokus na detalje, mada su se meni više dopali memoari Živana Živanovića po kojima je Slobodan Jovanović rekonstruisao epohu Obrenovića. Ja volim da čitam knjige koje ne završim, koje ne želim da završim, kojima se vraćam. Volim „teške” knjige, čitanje takvih knjiga je kao uspon na planinu, gubite dah, sve vas boli ali bivate nagrađeni kada izađete na vrh. Gore se diše drugačije i pogled je opčinjavajući. Ali to je moj put i moja odluka da čitam Brokovu „Vergilijevu smrt”.
