Plezir magazin br. 118 Decembar 2024.

Uvod

Razmišljajući o tome kako bih započela ovaj uvodnik, prisetila sam se svog prošlogodišnjeg i shvatila da se globalno gotovo ništa nije promenilo – ratovi koji su bili aktuelni prošle godine i dalje svakodnevno odnose hiljade života, genocid u jednoj zemlji nam se i dalje praktično događa pred očima dok većina ljudi bira da gleda na drugu stranu, autokratski sistemi su, čini se, dodatno pojačali svoju represiju a borci za slobodu neretko su cenu borbe platili životima. Klimatske promene su naša realnost, a posledice istih možemo videti kroz prirodne katastrofe, razorne požare i suše. Na lokalu – borba za očuvanje životne sredine se intenzivirala, ali mi i dalje udišemo najlošiji vazduh na svetu, i dalje ljudi koji vode ovu državu pokušavaju da rasprodaju sve preostale prirodne resurse ne razmišljajući o tome šta ćemo sutra, a korupcija i nestručnost su u novembru odneli 15 života. Od početka godine u našoj zemlji se dogodilo najmanje

17 femicida, kažem najmanje zato što zvanično telo koje vodi statistiku o broju ubijenih žena i dalje ne postoji, te feminističke organizacije vode internu statistiku i to beležeći broj ubistava koja su se dogodila tokom godine a koja su dospela u medije. Uz to, svakodnevno smo proteklih mesec dana svedočili direktnom nasilju nad studentima, penzionerima i građanima koji protestvuju zbog urušavanja nadstrešnice u Novom Sadu i traže odgovornost za one koji su doveli do toga.

Pod utiskom protesta održanog 22. 12. a uprkos svemu ovome što sam upravo navela, mogu reći da sam se te nedelje kući vratila puna optimizma i tinjajuće

nade da će konačno doći do neophodnih promena. Arhiv javnih skupova kaže da nas je na Slaviji bilo između 100-102 hiljade, što ga čini jednim od najmasovnijih skupova u našoj zemlji od devedesetih godina, a ja kao neko ko je na protestima već desetinu godina mogu posvedočiti da je ovaj bio zaista nešto drugačije. Moj utisak godine su desetine hiljada ljudi koji su tog dana gromoglasno i dostojanstveno ćutali izražavajući solidarnost sa porodicama stradalih, a onda i glasno pružili podršku za sve mlade ljude koji su se ove godine probudili i ustali. Nepokolebljvost i nepotkupljivost studenata, uz podršku đaka, nastavnika, profesora, penzionera, poljoprivrednika i svih građa koji su se ujedinili, pokazali su šta znači borba. Svi ovi ljudi, sve poruke koje su se mogle videti na transparentima, sva snaga jedinstva i podrške od Beograda do Zagreba koja se mogla videti na ulici – pružili su mi uverenje da ćemo 2025. godinu završiti mnogo srećnije.

U decembarskom broju se fokusiramo na balansiranje između svih ovih „požara“ koji se dešavaju u nama i oko nas i na neophodno usporavanje, fokusiranje na pronalaženje momenata u danu u kojima ćemo se posvetiti sebi i ljudima oko sebe. Ovim brojem vam pokazujemo da borba za bolje društvo ima mnogo svojih malih heroja koji nastoje da živeći svoje vrednosti menjaju naše društvo na bolje.

Posebnu poslasticu smo pripremili za sve vas koji za praznike kupujete poklone koji su lokalno proizvedeni, održivi i originalni - a koji dolaze iz radionica naših umetnika i preduzetnika.

Do narednog broja, pozivam vas da ostanete svoji, nepokolebljivi, hrabri, radoznali, a pre svega solidarni.

Teodora Kovrlija, Plezir magazin teodorakovrlija@gmail.com plezirmagazin@gmail.com

Online špartanje

Gastro inspiracija Ivana Dobrnjac

Plezir polica

Praznična magija u šolji čaja

Milica Dukić

Lida Pavlova

STIL

Ljijana Todorović Jovanović

024

A Christmas Chat with Marija Gvozdenovic of The Hungry Apron

Plezir praznični šoping vodič

Vladica

Kunem se u sve što je lepo u životu

Vrednosti za koje se borimo danas oblikuju svet sutra

Starost u Japanu

Kuul 27

Kako sam skinula ružičaste naočare

STIL

Budite sebi najveći poklon sledeće godine

Bob Živković

Ivica Stevanović EdgeArt

Eva Kajganić

Devojka sa naslovnice

Ana Đureković

Reci nam nešto o sebi

Bavim se administracijom u međunarodnoj kompaniji

DHL, jedinica sam i živim u manjoj sredini opštine Stara

Pazova.

Omiljeni dnevni plezir?

Čišćenje

Šta radiš kad ne radiš ništa?

Gledam filmove, glumim amaterski u pozorištu ADP Pepo

Krsto i šetam, obilazim gradove u Srbiji.

Foto: Milena

Goševski

redakcija PleziR

Marko Vajović

Bojana Đuričić

Andrijana Kovrlija

Milena Goševski

Teodora Kovrlija

Nataša Bućić

Vesna Belušević

Nikolina Gavrilov

Jelena Gvozden

Kristina Simonović

Merima Aranitović Vladislava Milovanović

Zvjezdana Gvozdenović

U poslednjem ovogodišnjem špartanju pozivam vas da pronađete vreme za sebe, barem i na sat vremena, i posvetite se aktivnostima koje će vam pomoći da se relaksirate i dekompresujete od svega što se dešava unutar i oko vas.

Pripremila:

Teodora Kovrlija

@teodora_kovrlija

Plezir praznici za sve

Kao i prethodnih godina, Plezir će i ove organizovati razmenu poklona između čitalaca, pod nazivom Plezir praznici za sve.

Nedavno smo zatvorili prvi krug i napravili parove za razmenu i nadamo se da će se svi dobro zabaviti pripremajući paketiće, dobiti poklončiće na vreme i uživati u ovogodišnjoj razmeni. Prijavu za našu prazničnu razmenu (ime, prezime i adresu) šaljete na plezirpraznicizasve@gmail.com

Calm

Christmas

(4 sezona)

Već tradicionalno, početak decembra za mene znači preslušavanje pred spavanje novih epizoda Calm Christmas podkasta, britanske književnice Beth Cempton. Njena zapažanja o godini za nama, priče o različitim tradicijama, ritualima i kvalitetnim knjigama, odličan su način da završite radni dan i dekompresujete se uz umirujući sadržaj od svega onoga što ste tog dana imali na umu.

Liziqi

Još jedan u nizu starih favorita. Kineska Jutjuberka koja pravi smirujuće, gotovo meditativne videe u kojima možemo videti njenu stranu života u ruralnoj Kini, dobila je pravnu bitku protiv svog menadžmenta, čime je potvrdila pravo na kreiranje sadržaja pod svojim imenom i potpunu kontrolu nad sadržajem koji kreira, tako da se nakon 3 godine vratila sa novim videeima.

U susret 2025. godini, a povodom petog izdanja online filmskog festivala MojOFF, na ovoj platformi ćete moći da pogledate 25 filmova prikazanih na velikim fimskim festivalima tokom 2023. i 2024. godine. Izbor iz selekcije Sandens festivala, Berlinalea, Kanskog festivala, Filmskog festivala u San Sebastijanu i Venecijanskog festivala, kao i pet igranih i animiranih filmova, biće dostupan besplatno (bez potrebe za pretplaćivanjem na platformu) u periodu od 21. do 25. decembra na platformi MojOFF.

Filmsko veče uz festivalske poslastice

foto naturallysweetkitchen

Kolači bez šećera

U hladnim zimskim danima priprema kolača uz omiljenu muziku jedna je od aktivnosti koje nam mogu doneti satisfakciju. Ukoliko želite da pravite kolači-

će koji u sebi ne sadrže rafinisan šećer, moj predlog je da potražite provereno dobre, praznične recepte a moj predlog ovom prilikom je Amanda i njen blog Naturally sweet kitchen. Recepti su jednostavni, lako ih je pratiti i nagradiće vas odličnim ukusom bez šećera.

NOVOGODIŠNJE SVECE ´

PIERRE GUILLAUME PARIS svake godine u decembru nudi limitirane serije parfemskih sveća posvećene novogodišnjim i božićnim praznicima. Ove godine u ponudi su 3 parfemske sveće, dve manje od 240g i jedna veća od 1.5kg

ELATOPHOROS parfemske sveće dočaravaju atmosferu ponoćne mise u maloj, izolovanoj kapeli, negde u borovoj šumi. Miris iglica silvesterskog bora, žalfije i dragocene smole smirne u harmoniji sa esencijom Ciste Labdanum dočarava upravo ovaj trenutak mira. Simbolika svetlosti i uspona, svojstvena silvesterskom boru koji se uvek izdiže sve više kako bi uhvatio sunčeve zrake, pretočena je u ovu sveću u staklu, svetleće zelene nijanse sa zlatnom ukrasnom pločom sa motivom sove koja u kandžama drži borovu granu.

ANTENIVIS je parfemska sveća limitirane novogodišnje kolekcije u kojoj dominiraju mirisne note listova čaja, kore mandarine, cimeta, sušenog vo ć a, smole smrče i kedrovine. Da bi prve jesenje večeri pretvorio u nežan i pozitivan trenutak, PIERRE GUILLAUME PARIS je zamislio

ANTENIVIS mirisnu sveću drvenastog, smolastog i suptilno gurmanskog mirisa. Sa svojom sjajnom, crveno-zlatnom staklenom posudom,

ANTENIVIS je parfemska sveća za okupljanja uz ognjište gde, umotani pod udobne prekrivače, uživamo u toplim napicima, čokoladama i prvim mandarinama.

Pierre Guillaume Paris sveće nose i prazničnu poruku: „Sreća je jedina stvar koja se udvostručuje kada je podelite.”

Albert Švajcer

GIFT BOX SET

PIERRE GUILLAUME PARIS gift box set „PARURE

D’AMBIANCE” predstavlja izbor mirisnih proizvoda za ku ć u, za atmosferu inspirisanu „La

Maison du Lac“. La Maison du Lac ili Villa Avitus nalazi se u srcu parka prirode Regional des Volcans d’Auvergne.

Dizajnirana od strane agencije Sycomore, inspiraciju crpi iz memoara Sidoina Apolinera koji

opisuju rimsku vilu u kojoj je živeo na obali jezera

Ajdat, koju je nasledio od svog tasta Flavija Avita, konzula Zapadnog rimskog carstva: „Mesto života otvoreno na jezeru gde sunce prodire sa tri strane“. Ovo je kuća u kojoj Pierre GUILLAUME

živi i koja se nalazi samo 10 kilometara od njegove fabrike. Ovaj gift box set uključuje 3 proizvoda za kuću: miris za kućni tekstil, specijalan parfem za posteljine i neutralizator mirisa u kupatilu.

*PARURE D’AMBIANCE gift set sa 3 kućna proizvoda

LOSIONI ZA TELO I GELOVI ZA KUPANJE

PIERRE GUILLAUME PARIS brend u svojoj ponu-

di ima i kolekciju za negu tela, odnosno gelove za tuširanje i losione za telo u mirisnim notama 5 najprodavanijih parfema brenda, i to:

4.1 Le musc & la peau,

7.2 Morning in Tipasa,

13.1 Neroli ad astra, Aqaysos and Liquer Charnelle.

Gelovi za tuširanje brenda Pierre Guillaume Paris učiniće tuširanje trenutkom sreće u udobnoj i seksi čauri vašeg omiljenog parfema. Formula sa visokom koncentracijom mirisa (4%) i koktel prirodnih ili obnovljivih sastojaka uključuju-

ći natrijum kokos glutamate, koji je kokosova glutamatna masna kiselina, aminokiselina koja je zastupljenija u strukturnom proteinu (kolagenu) ljudske kože, omogućava nežno pranje lica, kose i tela ili samo ruku.

Losioni za ruke i telo PIERRE GUILLAUME PARIS

brenda čine kožu svilenkastom, a izdašno mirisna emulzija (do 4% parfema) formulisana od biljnog triglicerida (obnovljivog) i omekšivača, sa regenerativnim svojstvima epidermisa, biljnog ulja i vitamina E, brzo prodire, nije masna, intenzivno miriše i koži vraća gipkost i udobnost.

DISCOVERY SETOVI

PIERRE GUILLAUME PARIS u svojoj kolekciji nudi 6 različitih luksuznih

discovery setova koji mogu da budu vrlo zanimljiv poklon za osobe koje

vole parfeme. Zavisno od preferencije možete izabrati gurmanski, cvetni, drvenasti, amber ili osvežavajući set, a u svakom se nalazi 15 mini

parfema koji na različite načine predstavljaju iste ili slične mirisne note.

PARFEM IZ CRNE KOLEKCIJE

SUPERLADY je živahan, svež cvetni parfem iz

PIERRE GUILLAUME PARIS crne kolekcije, a Pierre Guillaume za ovaj parfem kaže da predstavlja „vibrant elixir” za svaku „SUPERLADY”, odnosno da je kao živopisan magični cvetni napitak za čudesne žene svakodnevnog života.

Prijatna nota zelene cvetne mešavine magnolije i ušećerene jabuke sa dugotrajnim sjajem super-moćnog belog ambera predstavlja energetski udar u srcu zime! Kisela svežina jabuke pravi uravnoteženu sredinu sa hrskavim zapečenim šećernim prelivom i ovaj parfem čini posebnim sa svežim gurmansko cvetnim akordima. SUPERLADY je dinamičan, pozitivan, svetao parfem koji šalje poruku – „la vie e bella” odnosno Život je lep. Istaknuti akordi: magnolija, apple candy i beli amber.

Kralja Petra 75, Beograd

ČEMU PESNICI

Jadranka Milenković

HIMNE SVETA: KNJIGA

PUTOVANJA

Ana Paula Arend

LJUDSKA DJELA

Han Kang

ASTRAGAL

ČETRNAEST DANA

Margaret Atvud, Daglas Preston

Albertina Sarazen

ČOVEK-TIGAR

I MISTER ČARLS

Žoakim Arena

CIRKULARNA

EKONOMIJA ZA POČETNIKE

Walter R. Stahel

MILIĆ OD MAČVE - SRPSKI

BARBAROGENIJE

Oliver Tomić

PSIHOLOGIJA (NE)POVERENJAU

DRUŠTVENI

SISTEM

Milica Vdović, Jasna S.

Milošević-Đorđević

SVE ŠTO SMO

IZGUBILI U VATRI

Marijana Enrikes

BEOGRADKUVAR - COOKBOOK - DAS KOCHBUCH

Matej Fišer, Ivan Čanović

Intervju: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija Fotografije: Ljijana Todorović Jovanović

PLEZIRr I TU AL

Ljijana Todorović Jovanović

Buđenje s prvim zracima sunca uz jogu, doručak uz tihu muziku, ispijanje omiljenog čaja uvek u isto vreme, priprema zdravih obroka, čitanje u određenom delu stana, opuštanje uz filmsko veče ili utakmicu s društvom, topla kupka, sve su ovo rituali koji boje naše dane i čine da se osećamo sigurno i prijatno. U trenucima povećanog stresa i kriza, psiholozi nam savetuju da ako već spoljašnji svet ne možemo kontrolisati, dobro je negovati svoje dnevne rutine i rituale koji dovode do toga da se dobro osećamo i izazivaju nam prijatna osećanja.

O ljubavi prema fotografiji, aktivizmu, ženskim pravima, novoosnovanoj organizaciji FemIn kolektiv koja teži stvaranju društva u kojem je svaka žena sigurna i ravnopravna, o zanimljivom projektu „Moja baka partizanka“ koji slavi žensko antifašističko nasleđe i svim onim aktivnostima i ritualima koji boje njenu svakodnevicu, razgovarala sam sa Ljiljanom Todorović Jovanović.

Kako započinješ dan?

Radnim danima ustajem rano, oko 5 i 30h. Dan započinjem tuširanjem i pranjem kose. Iako mnogi stručnjaci tvrde da svakodnevno pranje kose nije najzdravije, smatram da ništa ne može da zameni osećaj lepršavosti tek oprane kose. Uz pravi odabir šampona i nege,

mislim da uspevam da napravim kontrolu štete zbog ove moje navike. Dok sušim kosu obično slušam neki podkast o istoriji ili pop kulturi i ispijam ristreto. Ovaj ritual mi pomaže da uđem u radni dan razbuđena i puna energije. Vikendima, ritam je nešto rasterećeniji. Ustajem oko 8h i imam vremena za lagano ispijanje kafe, čitanje neke knjige, druženje sa ukućanima i maženje sa mojom labradorkom Arijom.

Na šta pomisliš kad čuješ reč plezir?

Za mene je plezir raspolaganje svojim vremenom i životom bez pritisaka koji nam nameće ubrzan tempo koji danas živimo. Bilo to samo deset minuta za predah uz omiljenu melodiju, sedenje u tišini ili lagano šetanje bez cilja, plezir je trenutak kada se zaustavim i svesna sam svog disanja i svega što me okružuje. To je i sloboda da uživamo u malim ritualima bez osećaja krivice što ne jurimo ka sledećem zadatku. U svetu u kome se vrednuje produktivnost, plezir je čin otpora, podsećanje da život nije lista obaveza i put od tačke A do tačke B, već i prostor za radost, dokolicu, opuštanje i lični rast.

Imaš li omiljeni dnevni ritual?

Iako moj sin Leon polako ulazi u nezgodne tinejdžerske godine, još uvek uveče imamo naš mali, zajednički ritual. Pred spavanje volimo da zajedno gledamo različite kratke forme na internetu, uglavnom teme koje nas podjednako intrigiraju, poput umetnosti, istorije, pop kulture, putopisa… Uz obavezne diskusije i komentare, taj trenutak nije samo opuštanje već i prilika da

razmenjujemo mišljenja i da se bolje razumemo. Volim da čujem o čemu razmišlja, šta ga zanima i u kom pravcu se razvijaju njegova interesovanja. Ujedno mi to služi kao kompas i tajno oružje da uđem u njegov svet. Nadam se da će deo te otvorenosti i bezbrižnosti u našem odnosu da ostane kako bude odrastao.

Dolaziš iz oblasti prirodnih nauka, radiš u biohemijskoj laboratoriji, amaterski se baviš fotografijom, ko te prati na Instagramu upoznat je sa interesantnim, edukativnim sadržajem (uglavnom iz popularne kulture) koji na njemu deliš, a nedavno si osnovala FemIn kolektiv. Kako se ove aktivnosti međusobno prožimaju?

Oduvek su me zanimale društvene nauke i umetnost, ali život me je, pomalo neplanirano odveo u drugom pravcu. Biohemija i laboratorijska analitika, dali su mi određene veštine koje mi koriste u svakodnevnom životu: preciznost, sposobnost organizovanja, logički pristup i metodičnost. S druge strane, kreativni deo moje ličnosti uvek je tražio prostor da se izrazi. Oduvek sam konzumirala umetnost, još kao dete sam

mnogo čitala, ali sam i neizmerno bila fascinirana fotografijom, posebno dokumentarnom. Nisam bila devojčica koja je bila nešto naročito opčinjena modnom fotografijom (Helmut Newton je izuzetak, mada on prevazilazi kategoriju modnog fotografa), ali sam zato bila zaintrigirana svakom vrstom foto-žurnalizma.

lim da ponovo otkrijemo snagu zajedništva poštujući različitost, bez obzira na pozicije, interesovanja ili talente.

Moj Instagram profil, upravo kao i ja, ne može da se opredeli samo za jednu oblast, jer pokriva sve što me u trenutku zaokupi, a radoznala sam i uvek otkrivam nešto novo.

FemIn kolektiv je, u suštini, spoj svih mojih interesovanja: analitičkog pristupa, kreativnog izražavanja kroz umetnost i duboke želje za društvenom promenom. Osnovan je sa ciljem ne samo borbe za prava žena, već i stvaranja prostora gde ćemo promovisati kolektivizam, edukaciju i solidarnost. U svetu gde je individualizam sve prisutniji, že-

Na kraju, sve ove aktivnosti u mom životu su dokaz da u jednoj osobi mogu uspešno koegzistirati naizgled suprotna interesovanja i činiti život bogatijim i uzbudljivijim.

Šta za tebe znači biti aktivistkinja?

Verujem da se neki ljudi rađaju sa nečim što bih nazvala „genom za nepravdu”, nekom unutrašnjom senzibilisanošću zbog koje jednostavno ne mogu da zatvore oči pred patnjom ili da prećute kada vide da nešto nije pravedno. To

su oni ljudi koji u svakodnevnom životu spontano reaguju na nepravdu, koji se zalažu za slabije, čak i kad to od njih niko ne traži. Biti aktivistkinja za mene ne znači nužno biti deo organizacije, učestvovati na protestima ili u kampanjama (iako sve to može biti deo priče). Pre svega, to znači imati hrabrost da odreaguješ kad nešto nije u redu, da zauzmeš stav, da podržiš nekoga ko pati ili je obespravljen – pa makar to bilo i u naizgled malim, svakodnevnim situacijama. To može biti trenutak kad na poslu ukažeš na diskriminaciju kolege, kad detetu objasniš zašto je važno da prihvatamo ljude koji su drugačiji od nas, ili kad prijatelju na kafi kažeš: „Ne slažem se s tim što si rekao, jer mislim da to povređuje nekoga.”

Aktivizam počinje upravo u svakodnevnim interakcijama, u našoj spremnosti da prepoznamo svoje privilegije i iskoristimo ih da pomognemo onima koji ih nemaju.

U proteklom periodu si imala priliku da kroz seminare iz oblasti ljudskih prava, radionice i saradnje sa ženskim organizacijama stekneš dublji uvid u sve izazove sa kojima se žene suočavaju. Do kakvih uvida si došla, da li si

osvestila neke probleme kojih ranije nisi bila svesna?

Istakla bih tu pre svega Studije feminizma u organizaciji Centra za ženske studije , koje bih preporučila svakoj ženi ili muškarcu koji žele da se temeljno informišu o feminizmu. To je program koji bih preporučila i onima koje ne zanima samo feminizam, već žele da steknu širu društvenu perspektivu. Ove studije su mi pružile osnovu da promišljam o pitanjima koja su me oduvek intrigirala, ali i otvorile nova polja koja ranije nisam posmatrala kao deo šire borbe za ravnopravnost.

Takođe, srećna sam što sam imala priliku da se upoznam sa Andrijanom Kocić iz Alternativnog centra za devojke. Ona mi je otvorila važne teme poput ženskog mirovnog aktivizma i tranzicione pravde, koje me intuitivno oduvek zanimaju. Pomogla mi je da shvatim koliko je važno osnažiti žene da budu vidljive i aktivne u procesima pomirenja i pravde, posebno u društvima kao što je naše, koje se još uvek suočava s nasleđem konflikata. Takođe mi je pokazala da aktivistkinja može biti topla i emotivna.

Osim univerzalnih feminističkih tema, poput prava na telesnu autonomiju i borbe za osvajanje ličnih i javnih prostora, posebno sam se fokusirala na nešto što za mene ima duboko lični značaj – žensko antifašističko delovanje. Ta tema nije samo istorijska ili akademska, već je i duboko lična za mene. Zajedno sa nekoliko koleginica sa kojima sam pohađala Studije feminizma, započela sam projekat „Moja baka partizanka“, koji kroz vizuru potomkinja partizanki priča priču o prošlosti i sadašnjosti, o antifašizmu nekada i sada. Bila mi je

privilegija što su mnoge potomkinje odlučile da ispričaju priče o svojim bakama. Priče su emotivna svedočanstva o ženskoj snazi, rezilijentnosti i odlučnosti i jedva čekam da ih podelimo sa širim auditorijumom, jer mislim da je u trenutku u kome se sada nalazimo važ-

no da se podsetimo kakve žene su nam omogućile slobode i prava koje danas uživamo.

Znamo da naša država u mnogo čemu kasni za evropskim regulativama, da i dalje ne postoji zvaničan sistem za

praćenje femicida i da naš Krivični zakonik i dalje ne prepoznaje femicid kao posebno krivično delo. Da li vidiš ikakve pozitivne pomake u pogledu osvešćivanja javnosti u cilju prepoznavanje nasilja, naročito rodno zasnovanog nasilja?

Vidim i to pre svega zahvaljujući novoj generaciji feministkinja koje su izabrale da deluju u digitalnom prostoru. Mnogo je tu divnih žena i devojaka i ne želim da ih poimenice navodim da ne zaboravim da neku spomenem . Uverena sam da je svaka od njih uspela da bar malo pomeri granice i pošalje neke važne poruke u etar. Upravo digitalni prostor pruža mnogo mogućnosti da osvestimo rodne stereotipe, edukujemo, prepoznamo, delujemo i odbranimo od nasilja. Postoji i druga strana medalje, jer su upravo one najglasnije među nama često mete digitalnog, ali i fizičkog nasilja. Ne mogu dovoljno da naglasim koliko je važno da na nasilje nikada ne okrećemo glavu. Moja taktika je da hrabre uvek podržim, u digitalnom prostoru šerom, komentarom, porukom podrške, a u svakodnevnom životu svakom vrstom akcije i pomoći koja mi je dostupna.

Kakav je položaj žena žrtvi nasilja u Požarevcu i okolini, postoje li odgovaraju-

ća prihvatilišta za žrtve nasilja i kakav je odgovor institucija na nasilje?

Položaj žena koje su žrtve nasilja u Požarevcu i okolini je i dalje veoma težak, a izazovi sa kojima se suočavaju žene koje su doživele nasilje duboko su ukorenjeni u društvenim i kulturnim normama. Ovaj problem nije specifičan samo za naš region, ali se u Požarevcu, kao i u mnogim manjim sredinama, dodatno komplikuje nedostatkom adekvatnih usluga i podrške, kako od institucija, tako i od strane same zajednice.

Jedan od ključnih razloga zašto sam osnovala FemIn kolektiv jeste upravo to što sam lično svedočila kako je moja drugarica, a danas aktivistkinja u FemIn kolektivu, naišla na potpuni nedostatak odgovarajuće podrške kada je doživela rodno zasnovano nasilje. Nasilje je često prećutano ili minimizirano, a koraci koje preduzimaju lokalne institucije obavljaju se više formalno nego stvarno. To je frustrirajuće za svaku žrtvu nasilja jer oseća da se njena situacija ne shvata ozbiljno, i to stvara dodatnu sramotu i obeshrabruje je da potraži pomoć.

Nažalost, u Braničevskom okrugu ne postoji sigurna kuća, što znači da žene koje su žrtve nasilja nemaju mesto na kojem mogu da se osećaju sigurno i zaštićeno dok ne osiguraju adekvatnu pomoć. Nedostatak prostora za sigurno zbrinjavanje žrtava dodatno komplikuje situaciju i stavlja žene u poziciju da moraju da se vraćaju u sredinu u kojoj je nasilnik, dok čekaju na rešenje. Rodne predrasude, koje su duboko ukorenjene u našem društvu, dodatno ometaju žene da potraže pomoć i podršku. Mnoge žene se osećaju obeshrabreno da prijave nasilje, bojeći se da će biti optužene da su ga same izazvale ili iz straha da će biti stigmatizovane, a često im nije jasno ni koja su njihova prava niti kome da se obrate za pomoć. U mnogim slučajevima, nasilje je normalizovano i smatrano nečim što je „deo života”, pa čak i delom partnerskih odnosa.

Na koji način na postojeće probleme mogu uticati feminističke organizacije, i kako u tom ključu vidiš ulogu FemIn kolektiva?

ključni. Postoji toliko perfidnih mehanizama u jednom patrijarhalnom društvu koji čine žene poslušnim i podređenim i tek kada se sa njima upoznamo, možemo menjati stvari na bolje. Obzirom da svuda u svetu jača antirodni narativ, uloga feminističkih organizacija je da budu u prvim redovima odbrane prava koja smo stekle i da budu predvodnice u os vajanja novih sloboda.

Kao fotografkinja amaterka prošle godine si bila uključena u realizaciju projekta „16 žena“ u okviru globalne kampanje 16 dana aktivizma protiv rodno zasnovanog nasilja, a ove godine si osnovavši FemIn kolektiv organizovala nekoliko akcija u Požarevcu. Ispričaj nam malo više o Ženskom groblju i izložbi koju si dovela u Požarevac i reakcijama tvojih sugrađana i sugrađanki?

Kao što sam već spomenula, edukacija i osvešćivanje rodnih stereotipa su

Performans „Žensko groblje“ organizuje godinama unazad Centar za devojke iz Niša. Nekoliko žena, obučenih u crno, stoji u krugu noseći na grudima imena žrtava femicida uz opise gde i kako su ubijene, dok sa razglasa idu imena i prezimena svih žrtava femicida od 2010. godine do danas. Performans

traje sat vremena i odvija se u javnom prostoru u kome ima puno prolaznika.

Zanimljivo je da kada sam išla u lokalnu policiju da prijavim da ćemo izvesti performans, prvo sam naišla na podozrenje, jer su aktuelni protesti građana svuda u Srbiji, a u lokalnim sredinama je posebno prisutna represija. Međutim, kada je gospođa koja radi u pisarnici pročitala o čemu se radi, samo je prokomentarisala: „Bravo devojke, ja sam se naježila! Ovo nam treba, hvala vam!“

Sam performans je naišao na interesovanje i znatiželju sugrađana. Uglavnom je bilo pozitivnih komentara, bilo je žena i devojaka koje su zastale da neko

vreme posmatraju, ali bilo je i provokatora i nekih mizoginih komentara. Najteži momenat je bio kada nam je prišao momak

čija je majka bila jedna od ovogodišnjih žrtava femicida. Svi smo bili vrlo emotivni i bilo nam je posebno teško zbog činjenice da je svaka od žena

čija smo imena tog dana čuli mogla biti živa da je na vreme bilo adekvatne reakcije institucija.

Koji su to ljudi i događaji koji su po tvom mišljenju obeležili ovu godinu?

Ova godina zaista deluje kao da je trajala čitavu deceniju. Na ličnom planu, bila je to godina ispunjena inspirativnim i važnim iskustvima, ali naravno, nisam živela u vakuumu i događaji u svetu i Srbiji su doneli emocionalnu iscrpljenost. Ipak, uprkos svim izazovima, bilo je pojedinaca i pojedinki koji su se istakli svojim radom i hrabrošću, poput Žizel Peliko, koja svojim angažmanom doprinosi rušenju stereotipa.

U svetlu aktuelnih događanja u Srbiji, posebno bih želela da istaknem studente i studentkinje kao naše heroje. Oni su pokazali izuzetnu hrabrost i odlučnost, prepoznajući važnost borbe za slobodu, pravdu i demokratiju, i podstakli nas da ponovo verujemo u bolje sutra. Njihov otpor i odlučnost da se suprotstave nepravdi i totalitarizmu , važan su podsetnik da nikada ne smemo odustati i da svetlo koje tražimo ne dolazi samo od spolja, već i od nas samih. Zato im zaista hvala, jer su nam pokazali da postoji nešto lepo i vredno u ovom društvu.

Imajući u vidu da se kroz primarni posao i aktivistički rad baviš veoma izazovnim i važnim temama, zanima me kako praviš balans i na koji način brineš o svom zdravlju?

Verovatno to dolazi sa godinama, ali naučila sam da kažem ne i da slušam svoje telo. Trudim se da sebi ne komplikujem život i da ne moram ništa radi forme, reda i protiv svoje volje. Mislim da je osluškivati sebe i svoje emocije najvažnije, kako za psihičko tako i fizičko blagostanje. Napomenuću i da petnaest godina unazad redovno tre-

niram. Aktivnosti su se menjale, od aerobika, trčanja, joge, boksa, do cross fit-a, u zavisnosti od toga šta mi je u kom trenutku prijalo, ali nikada nisam pravila neke duže pauze bez treninga.

Danas si veoma aktivna na društvenim mrežama kroz lični i profil organizacije, međutim iza sebe imaš jednu pauzu od tri godine (od 2020. do 2023) kada si odlučila da napraviš pauzu od društvenih mreža. Kakve uvide si stekla tom prilikom?

Mreže sam isključila tokom pandemije, jer sam se u jednom trenutku osetila preplavljeno, sa jedne strane poslom, a sa druge različitim teorijama zavere i polarizacijom koja je nastupila kao posledica straha i neizvesnosti zbog pandemije.

Skrolovanje sam tada zamenila knjigama, serijama, filmovima i fizičkom aktivnošću. Bila je to dobra odluka, jer sam tada doživela neku vrstu lične transformacije. Kada smo hronično onlajn, ponekad se izgube granice ko smo mi i šta stvarno želimo. Upravo taj period bez mreža mi je pomogao da posložim prioritete, ali i da se ohrabrim na neke korake koje sam kasnije učinila.

Da li si primetila da se u tom periodu nešto promenilo na društvenim mrežama, ali i da li se tvoj odnos prema upotrebi mreža promenio?

Da, povećao se broj reklama. Kada sam se ponovo uključila na Instagram, sećam se da sam bila iritirana količinom reklama koje se pojavljuju i da sam stalno to komentarisala, na šta su mi hronični korisnici mreža odgovarali sa: „Koje reklame?“

Promenilo se to što mnogo manje delim privatne momente. Dešava se da odem na neki događaj i da, ukoliko mi

je lepo, potpuno zaboravim na telefon. Na većini mesta na kojima sam bila nemam selfi da to i dokažem. Dakle, kao da nisam ni bila. (smeh)

Koje su to aktivnosti koje nisu u korelaciji sa tvojim poslom ali za koje ćeš uvek naći vremena jer ti donose radost?

Obožavam da idem u pozorište, na koncerte, izložbe i u muzeje. Sećam se da sam za vreme pandemije često sanjala kako sam na koncertu. Primetila sam, kada se život vratio u normalu, da sa još većim uživanjem prihvatam

svaki poziv na bilo kakav događaj. Dakle, zovite me na koncerte i u pozorište, neću vas odbiti! (smeh) Takođe, volim da putujem. Najdraže mi je kada porodično idemo na roadtrip, ali svaka vrsta putovanja, kratkih ili dugih, za mene je idealan način da napunim baterije. Bilo da otkrivam nova mesta ili se vraćam poznatim, uvek sam uzbuđena i znatiželjna. Postoje i dva mesta koja doživljavam „svojim” i kojima se uvek rado vraćam: Golubac i Boka Kotorska. Postoji nešto u toj mirnoj površini zaliva ili plavetnilu Dunava kod Golupca što u meni budi spokoj kakav nigde drugde ne nalazim.

Kome se obraćaš kada nisi „sva svoja“?

Pre svega mom emotivnom partneru, kolokvijalno poznatom kao suprugu. Šalu na stranu, on je osoba sa kojom mogu da pričam o svemu, koja me podržava u svim mojim malim i velikim poduhvatima. Veliki je feminista, pravi primer kako muškarac može da bude ravnopravan, a da ne izgubi ništa od svoje muževnosti i veoma sam zahvalna što ga imam na svojoj strani.

Preporuči nam dobru knjigu/pesmu/ film/seriju/podkast/blog?

Ove godine sam pročitala puno dobrih knjiga, ali nekako najviše na mene ostave utisak one koje se podudare sa mojim trenutnim opsesijama i promišljanjima (uvek rat, istorijski revizionizam i balkanski mentalitet): Đorđe LebovićSemper idem, Georgi Gospodinov - Vremensko sklonište i Benhamin Labatut - Kada prestanemo da razumemo svet. Ne treba zaboraviti ni autorke, navešću romane koji se upravo bave temama autonomije ženskog tela, ratom, odrastanjem i traumom, ali i emancipacijom: Magdalena Blažević - Sezona berbe (Magdalena je takođe fotografkinja amaterka i to odlična, pogledajte njen Instagram @zimskapreslica), Eni Arno - Događaj i Lana Bastašić - Mliječni zubi.

Serije: Douglas Is Canceled, kratka i duhovita priča o cancel kulturi i The Leftovers, serija koja nije stekla pažnju i status kakav zaslužuje.

Filmovi: Pošto sam velika ljubiteljka horor žanra, preporučujem The Substance, ali i Almodovara iz 2021. godine - Parallel Mothers.

Podkasti: The Rest Is History za ljubitelje/ ke istorije i engleskog humora, The Rest Is Politics USA ukoliko se pitate da li će biti Amerike posle Trampa, Every Outfit za fanove pop kulture i SATC, Mjesto zločina u true crime kategoriji i Zadovoljstvo u tekstu za sve ljubitelje/ke intelektualnih razgovora o sedmoj umetnosti.

Predstava: Obavezno pogledajte „Kako sam naučila da vozim“ u režiji Tare Manić, Hartefakt kuća.

Podeli sa nama jedan svoj san kome ćeš u narednoj godini dati krila?

Već sam počela da radim na ostvarivanju ovog sna, ali će realizacija potrajati

narednih nekoliko godina: ponovo sam se vratila na osnovne studije, ali ovog puta su u pitanju društvene nauke.

Intervju: Zvjezdana Gvozdenović

@stella_iron

Fotografije: The Hungry Apron

U decembarskom izdanju Plezira zadovoljstvo mi je predstaviti vam Mariju Gvozdenović - kreativnu snagu iza The Hungry Apron bloga i istinski praznični duh. Svaka njena objava i projekat kojeg se prihvati pažljivo su ispletene priče za sebe, u kojima se ljepota prošlosti susreće sa sviješću o sadašnjem trenutku. Poznata po svom spoju rustične elegancije, gdje svaki detalj djeluje pažljivo osmišljen, ali istovremeno nenametljivo šarmantan, Marija nas uvodi u svoj svijet sporog življenja, kulinarstva, malih čari svakodnevice i prazničnih radosti. Kako dolazak decembra i hladnijih dana neminovno znači i globalno upadanje u zamke praznične groznice, Marijina priča dolazi nam kao nježni podsjetnik da ljepota praznika leži u njihovoj toplini, autentičnosti i iskrenosti, a ne u „savršenoj” slici koju želimo pokazati svijetu. Dok ona i njena porodica otvaraju novo poglavlje na njihovoj farmi lješnika u Italiji, Marija sa nama dijeli svoja iskustva o balansu majčinstva, kreativnosti i potrage za nekim jednostavnijim, ispunjenijim životom.

ko je Marija koja stoji iza njih. Možeš li nam reći nešto o svom putu i načinu na koji su te različita okruženja oblikovala?

Odrastajući u Crnoj Gori, uvijek sam bila okružena snažnim i inspirativnim ženama—mojom bakom i majkom - koje su znale jednostavne sastojke pretvoriti u nešto čarobno. U meni su razvile duboko poštovanje prema tradiciji i umijeću stvaranja od onoga što imamo.

Moj put me odveo daleko od doma, najprije na studije i rad u gradovima širom svijeta, gdje sam upijala nove ukuse, ideje i načine života. Od dalekog Ohaja (SAD), preko elegantnog Beča, pa sve do istorijskog Rima, svaki grad u kojem sam živjela oblikovao je viziju života kojem težim: života koji spaja tradiciju, kreativnost, održivost i osjećaj doma.

Javnosti si poznata po svom blogu i instagram profilu The Hungry Apron (@thehungryapron), ali malo ko zna

Na kraju, moj suprug i ja smo odlučili napraviti veliki korak: napustiti gradsku gužvu i preseliti se na farmu lješnika u centralnoj Italiji, gdje trenutno gradimo život ukorijenjen u jednostavnosti i povezanosti s prirodom. Život na selu sada mi omogućava da spojim te uticaje, stvarajući autentičan i ispunjen način života.

The Hungry Apron postao je vjeran odraz tvog životnog stila i Marije koju pamtim još iz djetinjstva. Kako je nastala ideja prisutnosti u vidu bloga?

Ideja za The Hungry Apron došla je tokom tranzicionog perioda mog života. Živjela sam daleko od porodice i osjećala sam nostalgiju za receptima i tradicijama sa kojima sam odrastala. Kuvanje je postalo moj način održavanja povezanosti sa korjenima, a dijeljenje tih trenutaka online je došlo prirodno. Počelo je kao mjesto za dokumentovanje recepata, ali se vremenom razvilo u nešto mnogo više – prostor gde mogu dijeliti priče o domu, usporavanju i radostima kreativnog života. Blog je postao ne samo odraz mog stila života, već i način da se povežem sa ljudima koji se prepoznaju u tim vrijednostima.

Čini se da je iz godine u godinu The Hungry Apron sve više prevazilazio kulinarske okvire i težio nečemu sveobuhvatnijem. U skladu sa tim ste u septembru najavili i rebrendiranje koje će pratiti uređenje vašeg porodičnog gnijezda. Šta možemo očekivati u ovoj novoj etapi?

Rebrendiranje predstavlja evoluciju mog puta i stvaralačkog života. Iako će recepti uvijek biti centralni dio bloga, želim istražiti šire aspekte sporog, promišljenog života – od dizajna, renoviranja, porodičnih tradicija, baštovanstva i održivih praksi.

Naš novi dom biće odraz ove filozofije. To je prostor koji dizajniramo tako da djeluje toplo, udobnoi inspirisano prirodom, sa dodatkom vintidž dragocjenosti. Nadam se da ću kroz rebrendiranje podijeliti ne samo naš napredak, već ideje i inspiracije za druge koji teže jednostavnijem i prizemnijem načinu života.

Svako ko te malo duže prati zna da si ljubiteljka vintidž kupovina, antikviteta i njihovog inkorporiranja u dizajn enterijera. Da li ovi hobiji imaju uticaja na uređenje vašeg novog prostora?

Uživam u pronalaženju vintidž komada. Naš dom uglavnom je uređen vintidž i second-hand komadima, koje pronalazim online i na lokalnim pijacama i sajmovima. Oni unose karakter, toplinu i osjećaj istorije u prostor. Naš novi dom će takođe biti ispunjen tim dragocjenostima – stvarima koje sam godinama

skupljala i koje za mene imaju značenje. Stvaranje doma se za mene svodi na udobnost, uz mnogo dezena, slojeva i zanimljivih predmeta. Radi se o prihvatanju priče, lijepih nesavršenosti života, a verujem da kroz dekorisanje ljudi mogu izraziti sebe. Sve se svodi na komfor i osjećaj dobrodošlice. Za mene, kupovina vintidž komada nije samo stvar dekorisanja, već i održivosti - dati novu šansu korištenim i vintidž stvarima čiji kvalitet je u većini slučajeva neprocjenjiv.

Ovi komadi su već izdržali test vremena i posjeduju kvalitet koji danas, nažalost, nije lako naći, a njihovo unošenje u naš dom predstavlja ekološki način stvaranja nečeg jedinstvenog.

Usklađivanje života digitalne kreatorke, vlasnice imanja u fazi renovacije i majke malog dječaka sigurno zahtijeva jedinstven pristup upravljanju vremenom. Kako tvoje dnevne rutine daju prostor svjesnom življenju i brizi o sebi?

Oduvijek sam bila osoba koja radi više stvari odjednom, uključena u previše aktivnosti istovremeno. Posljednje dvije godine bile su pune izazova - od selidbe na selo, izgradnje domaćinstva, renoviranja, kreativnog rada i majčin-

stva - nosila sam više „šešira” istovremeno. Dani mi znaju biti užurbani, ali se trudim da ih usidrim malim ritualima koji mi donose radost i pomažu da ostanem prizemljena. Prva kafa u tišini prije nego što se ostali probude, šetnja po imanju sa sinom ili jednostavan rad u bašti pomažu mi da se resetujem i budem prisutna u trenutku. Ja sam osoba koja voli liste, pa se trudim ostati organizovana tako što pravim listu prioriteta za aktivnosti koje treba obaviti u toku dana. To mi pomaže da ostanem fokusirana i da podijelim svoje vrijeme između porodice, kreiranja sadržaja i brige

o našoj bašti i domu. Najbolji način da se opustim je da uzmem fotoaparat i jurim svjetlost. Da ispečem kolač, napravim cvjetni aranžman, preuredim sobu ili jednostavno uhvatim svjetlost koja se zadržava na našim poljima lješnika prije nego sunce zađe.

Čini se da se ovih dana svijet ubrzano vrti, sa beskrajnim nizom zahtjeva koji se stavljaju pred nas. Kako i dalje uživati u procesu i malim darovima koje nam donosi?

Ovdje su dani istovremeno spori i ispunjeni obavezama, ali jedna od najvažni-

jih lekcija koju me život na selu naučio je da zastanem, makar na trenutak, i osvrnem se oko sebe. Na selu se život mjeri po godišnjim dobima, svako od njih je novo poglavlje koje donosi svoju ljepotu i lekcije. Kako dani prolaze, bašta raste, godišnja doba se smjenjuju, a život nastavlja svojim tihim, nježnim tokom i mi se trudimo usporiti i uživati u svakom trenutku.

Jedna od stvari koju se nadam naučiti svog sina je da pronađe ljepotu u svakodnevici. Kada mu svijet bude govorio da stalno trči naprijed, želim da zna

kako da zastane i posmatra život za trenutak. Da savlada umijeće primjećivanja. Primjećivanja najmanjih, najsitnijih stvari koje čine ovaj život dragocjenim. Fokusirajući se na te male radosti, podsjećam se da život nije u tome da što prije stignemo na cilj; radi se o uživanju u samom putovanju.

Kada smo kod darova, bliži nam se i sezona praznika koju si otvorila serijom objava pod imenom A Handmade Christmas, u kojoj kombinuješ DIY projekte, tradicionalne recepte, sezonske ukrase i ideje koje će ove praznike učiniti posebnima. Šta bi

savjetovala čitateljima o tome kako svjesnije slaviti?

Počnite na vrijeme i držite se jednostavnosti. Fokusirajte se na ono što vam zaista znači, bilo da je to određeni recept, ručno napravljena dekoracija ili topla tradicija poput gledanja omiljenog filma sa porodicom.

Što se tiče hrane, predlažem da uključite recepte koji se generacijski prenose - oni donose osjećaj nostalgije i topline našoj trpezi. Za dekoracije koristite prirodne i

već postojeće materijale poput zelenila, osušenih narandži ili ručno napravljenih ukrasa. Ja, na primjer, volim praviti papirne zvijezde i lance od papira koji našem domu daju jednu bajkovitu notu.

Najvažnije od svega, nemojte težiti savršenstvu. Ljepota praznika leži u njihovoj toplini i autentičnosti, a ne u tome koliko „savršeno” izgledaju.

Koje male tradicije porodično praktikujete u ovom periodu godine kako bi unijeli udobnost i smisao u vaš dom?

Lako je upasti u komercijalnu užurbanost, ali kada napravimo korak unazad i pojednostavimo stvari, možemo otkriti tišu, dublju magiju. Sada, kada moj mališan prvi put aktivno doživljava Božić kao radoznali istraživač (prošle godine je još bio beba), željela sam stvoriti sezonu ispunjenu toplinom, jednostavnošću i čarolijom - ne samo za njega, već za cijelu porodicu i prijatelje koji nas posjećuju u našem seoskom domu. Za mene je Božić uvijek bio sezona prožeta nostalgijom - vrijeme kada oživljavam toplinu djetinjstva, radost dragocjenih uspome-

na i ukuse koji okupljaju voljene za našim stolom. Svake godine se iznova vraćam receptima koje su mi sa ljubavlju prenijele moja majka i baka, jelima koja su postala srce naših prazničnih tradicija. Poznati domaći mirisi i ukusi Božića donose posebnu utjehu. Za mene su to mamina sarma i punjena piletina, kao i kolači koje sam naučila praviti posmatrajući je dok sam bila dijete. Ti recepti su mnogo više od hrane; oni su veza sa prošlošću i način da odam počast ženama koje su oblikovale moju ljubav prema kuvanju i slavljenju.

Istovremeno, Božić je i prilika za stvaranje novih tradicija - posebno sada kada imamo mališana u kući. Ove godine stvaramo trenutke koji će, nadam se, postati trajne uspomene: ručno pravimo ukrase, zajedno pečemo kolače i sakupljamo zelenilo sa našeg imanja za ukrašavanje kuće. Postoji nešto predivno u ponovnom proživljavanju čarolije Božića kroz oči mog malog dječaka. Svaka mala tradicija nosi svoju magiju - gledanje božićnih svjetala u gradu, posjeta Djedu Mrazu, čitanje božićnih priča prije spavanja ili jednostavno uživanje u sjaju naše jelke.

Veliki sam ljubitelj praznika, pa cijeli decembar provodim ukrašavajući dom, pekući kolače dok u pozadini svira božićna muzika. Kako se praznici približavaju, volimo se okupiti oko kamina, pripremati kestene i gledati božićne filmove. To me vraća u djetinjstvo i podsjeća na vrijeme provedeno sa porodicom u Crnoj Gori. Na Badnje veče, cijela porodica se okuplja na večeri, nakon čega obavezno slijedi tombola - nova, zabavna tradicija koju sam sa radošću prihvatila.

čini se da nam je baš to potrebno u predstojećim zimskim danima. Kako njeguješ osjećaj uzemljenja usred užurbanosti koja često dolazi sa prazničnom sezonom?

Kraj godine često se doživljava kao prolazak kroz cilj maratona. Zima nas mami svojim kraćim danima, a u decembar ulazimo noseći teret godine iza nasumorni i željni predaha. Ipak, decembar ima način da donese svoju vlastitu buru, sa listama za kupovinu, dekoracijama i prepunim rasporedima koji prijete da zasjene jednostavne radosti sezone.

Dobra organizacija i male porodične tradicije mi pomažu da ostanem prizemna. Podsjećam se da kažem „ne” kada određene situacije postanu stresne, jer je u redu osloboditi se određenih očekivanja kako bismo se fokusirali na ono što nam donosi radost.

Održivost je nerijetko dio razgovora o sporom životu. Kako uključiti ekološke izbore u svoj dom, posebno u vrijeme praznika kada potrošnja vrtoglavo raste?

Često govoriš o usporavanju i pronalaženju radosti u malim stvarima, a

Jedan od mojih omiljenih dijelova Božića je darivanje - biti u prilici da iznenadim

svoje najdraže sitnicima osmišljenim samo za njih. Vremenom sam naučila izbjeći stres zadnjeg trenutka i iskušenje kupovine poklona bez smisla. Umjesto toga, počinjem rano, praveći pažljiv popis potencijalnih poklona za svaku osobu. Ovaj sporiji pristup mi omogućava da pronađem jedinstvene i posebne poklone, često iz vintidž prodavnica ili na sajmovima. Ova mjesta često skrivaju prave dragocjenosti. Ručni radovi i domaći proizvodi su još jedan, za mene omiljeni način darivanja. Od tegle domaće granole do kutija kolača i setova za toplu čokoladu, ovi jednostavni, lični dodiri su iskren način da nekome uljepšamo praznike.

Praznici su vrijeme slavlja, ali i kontemplacije. Koje se vrijednosti nadaš prenijeti i njegovati u nadolazećoj godini?

Što se tiče dekoracija, teško je odoljeti svjetlima i novim ukrasima u svakoj prodavnici, čak i meni. Volim koristiti ono što već imam - prirodne ukrase i grane sakupljene u šumi, sušene narandže, svježe šipke i jabuke kao ukrase. Trenutno ima toliko DIY projekata na internetu koji mogu postati divan način da provedete hladne noći sa porodicom.

Godina 2025. biće godina promjena za mene, posebno profesionalno. Nadam se da ću pronaći hrabrost da prevaziđem granice koje često samoj sebi postavljam. Manje pretjerivanja i više kreativnog rada. Takođe, težim poboljšanju svoje vremenske organizacije i svjesnijem pristupu načinu na koji

provodim dane. Svaki dan, čak i ako je samo 30 minuta, želim raditi nešto značajno - bilo za sebe ili moju porodicu.

Moj cilj je da unesem još više smisla u svoj svakodnevni život i njegujem trenutke koji me prizemljuju i povezuju sa onim što zaista ima vrijednost.

Šta bi poklonila sebi u 2025. godini?

Jednom sam pročitala citat: ,,Uvijek pronađi vremena za stvari koje te čine sretnim što si živ”. Svi se često izgubimo u užurbanosti svakodnevnog života i odlažemo stvari u kojima zaista uživamo.

U novoj godini sebi želim pokloniti više vremena za stvari koje volim. Vrijeme koje ću provesti sa porodicom, sestrama i roditeljima, vrijeme da se igram sa svojim djetetom, da stvaram, odmaram i njegujem i svoju porodicu i svoje snove. To je najdragocjeniji dar i nešto čega sebi želim pružiti više u nadolazećoj godini.

Interview: Zvjezdana Gvozdenović @stella_iron Photos: The Hungry Apron

In the December edition of Plezir , I am pleased to introduce you to Marija Gvozdenovic – the creative force behind The Hungry Apron blog and a true holiday spirit. Each of her posts and projects is a carefully woven story where the beauty of the past meets mindfulness of the present. Known for her rustic elegance, where every detail feels thoughtfully crafted yet effortlessly charming, Marija invites us into her world of slow living, gastronomy, the small joys of everyday life and holiday cheer. As December and the colder days inevitably bring the global rush of holiday frenzy, Marija’s story serves as a gentle reminder that the true beauty of the holidays lies in their warmth, authenticity and sincerity, rather than the “perfect” image we wish to present to the world. As she and her family open a new chapter on their hazelnut farm in Italy, Marija shares with us her experiences of balancing motherhood, creativity, and the pursuit of a simpler, more fulfilling life. You are well-known for your blog and Instagram profile, The Hungry Apron (@thehungryapron), but few people

know who is Marija behind them. Could you share a bit about your journey and how different environments have shaped who you are today?

Growing up in Montenegro, I was always surrounded by strong, inspiring women—my grandmother and my mother—who had a way of turning simple ingredients into something magical. They instilled in me a deep appreciation for tradition and the art of making with what you have. My journey took me far from home, first to study and work in cities across the world, where I absorbed new flavours, ideas, and ways of life. From far away Ohio, USA, to elegant Vienna, and historic Rome, each place I’ve lived has shaped my vision of the life I aspire to: one that blends tradition, creativity, sustainability, and a deep sense of home.

Eventually, my husband and I settled on a hazelnut farm in Italy, where we’ve been building a life rooted in simplicity and connection to nature. Living in the countryside now allows me to combine these influences, creating an authentic and fulfilling lifestyle.

The Hungry Apron has become a reflection of your lifestyle and the Marija I’ve reminisced about from my childhood days. How did the idea of your online presence in a form of blog come to life?

The idea for The Hungry Apron came during a transitional time in my life. I was living abroad, away from family, and feeling nostalgic for the recipes, rituals, and traditions I grew up with. Cooking became my way of staying connected to my roots, and sharing these moments online felt natural. What started as a place to document recipes quickly evolved into something bigger - a space where I could share stories about home, slow living, and the joys of a creative, intentional life. The blog became not just a reflection of my lifestyle but also a way to connect with others who resonate with these values. It seems that The Hungry Apron has gradually expanded beyond its culinary roots and aspired to something more comprehensive. In line with this, back in September you announced a rebranding that will accompany the

decoration of your family nest. What can we expect from this new chapter?

The rebranding represents an evolution of my journey. While food will always be a central theme, I want to explore the broader aspects of slow, intentional living - everything from interior design to family traditions, gardening, and sustainable practices. Our new home will be a reflection of this philosophy. It’s a space we’re designing to feel warm, lived-in, and inspired by nature, with a mix of vintage treasures. Through the rebrand, I hope to share not just our progress but also ideas and inspiration for others who seek a simpler, more grounded way of life.

Anyone who has been following you for a while knows about your love for vintage finds and antiques, as well as incorporating them into interior design. Do these hobbies play a role in how you are decorating your new home?

Absolutely! I find so much joy in sourcing vintage and antique pieces. Our home is mostly decorated with vintage

and second-hand pieces, that I source online and on local markets and fairs.  They add character, warmth, and a sense of history to any space. For me, making a home is all about being cosy, with lots of patterns, layers, and interesting objects. It’s about embracing the story, the beautiful imperfections of life and through decor I believe people can express themselves. It’s about comfort and feeling welcomed. These pieces have already stood the test of time, and have a quality that today unfortunately is not easy to find, and bringing them into our home feels like an eco-friendly way to create something unique.

Balancing life as a digital creator, a farm owner with a home in renovation, and a mother to a young boy certainly requires a unique approach to time management. How do your daily routines make space for mindful living and self-care?

I have always been a multi-tasker, involved in way too many activities at once. The last two years were a handful - from moving to the countryside, building our homestead, renovating, creating and becoming a mom - I have

worn a few hats at once. My days can be busy, but I try to anchor them with small rituals that bring me joy and keep me grounded. A morning cup of coffee in silence before the house wakes up, taking a walk around the property with my son, or simply working in the garden helps me reset and stay present. I am a list person so I try to stay organised by making a priority list of activities that need to be done for the day. This helps me be organised and divide my time between family, content creation and looking after our garden and home. The best way for me to unwind is to take my camera and chase the light. Bake a cake, make a flower arrangement, rearrange the room, or simply capture the golden light lingering on our hazelnut fields before the sun sets.

These days, it feels like the world is spinning faster with endless demands being placed upon us. How can we continue to enjoy the process and appreciate the small gifts life offers us?

Here, days are slow and busy at the same time, but one thing that life in the countryside taught me is to pause,

even just for a minute and look around. In the country life is measured in seasons, each one a new chapter, bringing its own beauty and lessons. As the days pass, the garden grows, the seasons turn, and life continues in its quiet, gentle way. We try to slow down and savour every single moment.

Here we are lucky to notice every little change - a new beginning, a garden lush in spring, birds chirping, and wild animals passing by. We notice the leaf turn and eventually fall. The low rays of sun in winter, and golden hours in summer. Life in nature simply invites you to slow down. One thing I hope to teach my son is to find beauty in these most mundane, ordinary things. When the world tells him only to run, I want him to know how to slow down and observe life for a while. To master the art of noticing. Noticing the smallest, tiniest things that make this life precious. By focusing on these little joys, I remind myself that life isn’t about rushing to the finish line; it’s about enjoying the journey.

Speaking of gifts, the holiday season is around the corner and you’ve

kicked it off with your series A Handmade Christmas, where you blend DIY projects, traditional recipes, seasonal decorations and ideas for creating memorable celebrations. What would you advise readers on how to be more mindful in their celebrations?

Start early and keep it simple. Focus on what truly matters to you, whether it’s a special recipe, a handmade decoration, or a cozy tradition like watching a favorite movie with your family.

For food, I suggest incorporating recipes passed down through generations— they bring a sense of nostalgia and comfort to the table. For decorations, use natural and foraged materials like greenery, dried oranges, or handmade decorations. I love making paper stars and paper chains - they give our home a whimsical touch.

Most importantly, don’t strive for perfection. The beauty of the holidays lies in their warmth and authenticity, not in how “picture-perfect” they appear.

What small traditions do you and your family practice during this time of year to bring comfort and meaning into your home?

It’s easy to get caught up in the commercial rush of the season, but stepping back and simplifying can reveal a quieter, deeper magic. With my toddler experiencing Christmas for the first time as an active little explorer (last year he was just a baby), I wanted to create a season steeped in warmth, simplicity, and magic - not just for him, but for our entire family and friends who visit our countryside home.

Christmas for me is a season steeped in nostalgia - a time to relive the warmth of childhood, the joy of cherished memories, and the flavours that bring loved ones back to our tables. Every year, I find myself returning to the recipes my mother and grandmother lovingly passed down, dishes that have become the heart of our holiday traditions. There’s a comfort in the familiar smells and tastes of Christmas. For me, it’s my mother’s sarma, stuffed chicken, and the desserts that I learned to make by watching her closely as a child. These recipes are more than just food; they’re

a connection to the past, a way to honor the women who shaped my love for cooking and celebrating.

At the same time, Christmas is also about making new traditions—especially with a toddler in the house. This year, we’re creating moments that will hopefully become lasting memories: crafting decorations by hand, baking cookies together, and foraging greenery from our property to adorn the house. There is something so beautiful in reliving the magic of Christmas through the eyes of my little boy. Every little tradition has its own magic - seeing Christmas lights in the city, visiting Santa, reading Christmas stories before bed, or simply watching the glow of our Christmas tree. I am a big holiday person so I spend December decorating our home, baking cookies while Christmas music plays in the background. As the holidays approach, I love gathering around the fireplace, preparing chestnuts and watching Christmas movies. It reminds me of my childhood and time spent with family in Montenegro. On Christmas Eve, the whole family gathers for a dinner after which there is a mandatory tombola game - a new fun tradition that I gladly accepted.

You often talk about slowing down and finding joy in the little things, which seems especially needed in the upcoming winter days. How do you nurture a sense of grounding amidst the busyness that often comes with the holiday season?

The end of the year often feels like reaching the finish line of a marathon. With winter luring us in with its shorter days, we arrive at December carrying the weight of the past year - exhausted and yearning for a respite. And yet, December has a way of bringing its own chaos, with shopping lists, decorations, and packed schedules threatening to overshadow the simple joys of the season. A good organisation and little family traditions help me stay grounded. I remind myself to say no when things feel overwhelming - it’s okay to let go of certain expectations in order to focus on what truly brings joy.

Sustainability is often a part of conversations around slow living. How can one incorporate eco-friendly choices into their home, especially during the holiday season when consumption tends to rise dramatically?

One of my favorite parts of Christmas is gifting - watching the expressions of my friends and family as they unwrap a present chosen just for them. Over the years, I’ve learned to avoid the stress of last-minute shopping and the temptation to buy gifts without meaning and overbuying. Instead, I start early, making a thoughtful list of potential presents for each person. This slower approach allows me to find unique and special gifts, often from vintage stores or fairs. These places often hold hidden gems—authentic, one-of-a-kind pieces that make beautiful and meaningful presents. Handmade gifts are another favorite of mine. From jars of homemade granola to boxes of cookies and sweet sets for hot cocoa, these simple, personal touches are a heartfelt way to say “Merry Christmas.”

what I have on hand - foraged branches, dried oranges, fresh pomegranates and apples as decor. There are so many DIY projects on the internet at the moment, that can become a lovely way to spend cold nights in with your family.

When it comes to decoration, it’s easy to be attracted to flashing lights and new decor in each store, even for me. Instead of rushing to the stores and buying ready decorations, I like to use

Holidays are a time for celebration, but also for contemplation. What values do you hope to nurture and pass on in the coming year?

The year 2025 will be a year of change for me, especially professionally. I hope to find the courage to break the boundaries I often impose on myself. Less overthinking and more creative work. I also aim to improve my time management and take a more mindful approach to how I spend my days. I don’t want my days to rush by in a blur of tasks. Every day, even if just for 30 minutes, I want to do something meaningful - whether it’s for myself, my son, or my family. My goal is to bring even more purpose into my daily life and nurture moments that ground me and connect me to what truly matters.

What would you gift yourself in 2025?

I once read a quote: ”Always find time for the things that make you feel happy to be alive”, which really resonated with me. We all get wrapped up in the businesses of the ordinary, that often we postpone things that we really enjoy. So this year, I want more time for the things I love. Time to spend with my family, my sisters and parents, time to play with my baby, time to create, to rest, and to nurture both my family and my own dreams. It’s the most precious gift, and one that I want to give myself more of in the year ahead.

Intervju:

@teoodora_kovrlija

Fotografije:

Ivana Dobrnjac

Teodora Kovrlija

Danka Hasanović Prokić, privatna arhiva

Naša gastro inspiracija ovog meseca je

Ivana Dobrnjac, šef kuhinje, artisan pekarka, i deo tima domaćeg plant based restorana MOBA koji vas svojim jelima i originalnim pristupom vodi na gastronomsko putovanje prepuno savršeno izbalansiranih ukusa i tekstura. Kada sam prvi put isprobala neke od jela sa MOBA menija (među favoritima mi je i dalje sendvič BBQ pečurke koji donosi savršen miks hrskavog pizza romana hleba i kremastih pečuraka sa mizo dresingom i povrćem), jedna od prvih pomisli je bila – moram da upoznam ljude koji su ovo stvorili! I kako sam se više upoznavala sa njihovom pričom, idejama i procesom rada, bivala sam „sve pečenija“, te zato u ovom specijalnom, prazničnom izdanju pričamo o svemu onom lepom što se dešava u eksperimentalnoj MOBA kuhinji, o procesima fermentacije, sezonskim namirnicama i receptima.

Zdravo Ivana, za početak reci nam

kako se rodila ljubav prema kulinarstvu, testu, izradi peciva od divljeg kvasca i naposletku fermentaciji?

Zdravo, kao prvo hvala što ste me pozvali da budem deo vaše priče.

Hobi mi je postao najveća životna inspiracija. To je bio put gde se ljubav prema hrani koju sam od malih nogu osećala spojila sa prvim ozbiljnijim kuvarskim iskustvom.

Oduvek sam smatrala da hrana nije samo način da čovek zadovolji potrebu za jelom. Ona utiče kako na osobu koja stvara jelo kreacijom i zadovoljstvom, tako i na krajnjeg konzumenta prvo emocijom na sam izgled, miris i doživljaj kroz teksture i ukuse, a onda i kroz sam osećaj u telu nakon pojedenog obroka.

Profesionalno bavljenje sportom me je definitivno navelo na put ka hrani, koja ima veće benefite za ljudski organizam i tako sam istraživanjem došla do fermentacije koja je, po mom mišljenju, ključ za zdrav mikrobiom koji je presudan za celokupno zdravlje.

Tvoj kulinarski put je izgledao pomalo netipično, od Fakulteta za sport i fizičko vaspitanje do vrhunskog Chef-a. Iza sebe imaš iskustvo rada ne samo u veoma cenjenim prestoničkim restoranima poput Square Nine i Salon 1905, ili brodu Kapitan Khlebnikov koji je bio i svojevrsna polarna ekspedicija, a danas si deo MOBE i tima koji je napravio revoluciju na domaćoj gastro sceni sa svojim konceptom baziranim isključivo na najkvalitetnijim biljnim sastojcima.

Kako su sva ova iskustva uticala da se iskristališe ideja sa Mobom?

Sva iskustva su me oblikovala kao kuvara, sa razumevanjem najpre kako kuhinja organizaciono funkcioniše, zatim i timski rad, tehnike pripreme namirnica, spajanje ukusa... Mislim da je to ključna stvar za svakog kuvara pre nego što krene da gradi svoj put. Kako sam sticala iskustvo tako sam

usmeravala pažnju na ono što je meni bilo najbitnije, a to je kako namirnice biljnog porekla dovesti do savršenstva. U tom periodu, kada se iskristalisalo moje mesto i čime želim da se bavim u budućnosti upoznajem Vladu, jednog od najinspirativnijih ljudi koje poznajem, a sada i poslovnog partnera.

Sećam se kada sam prvi put probala njegov veganski sir ostala sam u zatečena kako je uopšte moguće da je nešto tako dobro. Razmenili smo par proizvoda i iskustva bez ikakve namere da to preraste u nešto veće. Između ostalog i sourdough fokaču koju je spojio sa njegovim veganskim krem sirom i samo mi je poslao poruku „Iv mi moramo da se vidimo“. (smeh)

Koji je tvoj omiljeni dnevni ritual?

Ako izuzmem kuvanje, to je deo dana kada sam posvećena sebi, najčešće kroz trening i čitanje.

A omiljeni ritual u kuhinji?

Svaki segment kuhinje ima svoju čar, ali naravno nije teško pretpostaviti da posvećenost testu od hranjenja kvasca

do krajnjeg proizvoda, je nešto što me definitivno najviše ispunjava.

Koje su to sezonske namirnice koje će igrati glavnu ulogu u tvojoj kuhinji ove zime, a koje u MOBA kuhinji?

Kako sezona svežeg voća povrća dolazi kraju, nastupa naše omiljeno - lakto fermentisano voće i povrće. Tako da će to biti maksimalno iskorišćavanje zaliha svežih namirnica uz komponente fermentisanog.

A začini/umaci/namazi/čorbice/slatkiši, kako izgleda tvoj/vaš zimski, praznični meni?

Nastupa deo godine kada hrana budi posebne emocije i više je u fokusu svima.

Topla hrana sa blagim notama pikantnog i začinima koji nas vezuju za zimu (cimet, karanfilić, citrusi...) i hrana koja je u piku sezone fermentisana a sada čeka da donese neku novu dimenziju.

Umami je, jedan od ključnih elemenata u MOBA jelima. Možeš li da nam otkriješ kako iza scene izgleda i funkcioniše vaša eksperimentalna, test kuhinja?

„Umami“ je jedan od pet osnovnih ukusa, zajedno sa slatkim, kiselim, gorkim i slanim. Sama reč znači „prijatan ukus“,

a doživljaj bih ja opisala kao pun ukus. U Moba test kuhinji uglavnom krećemo od namirnica koje su umami u svežem obliku, iskoristimo najbolje od njih i onda spajamo sa ukusima kojima ta nota nedostaje ili doprinosi još većem doživljaju istog.

Tako na primer paradajz u Moba kuhinji koristimo u svežem obliku i sušenom. Od ostataka prilikom obrade pravimo lakto fermentisani paradajz, njega sušimo i pravimo začin a fermentisana voda koja ostaje je sastavni deo većine jela i donosi neku posebnu dimenziju umamija svežim namirnicama.

Naš cilj da svaka namirnica dodata u jelo je smisleno tu u najboljem mogućem obliku koji može da pruzi.

Odakle dolazi tvoja kulinarska inspiracija?

To su definitivno ljudi sa kojima sam delila iskustvo, istraživanja, eksperimentisanja... Osećaj je isti kao kad smo bili mali pa jedva čekamo da se pohvalimo sa novom igračkom. (smeh) Kada nešto

naučiš i primeniš na svom primeru pa preneseš na nekoga i njemu promeniš svest i život, nema ničeg dragocenijeg.

Podeli sa našim čitaocima tvoj trenutno omiljeni recept od sezonskih namirnica.

Volela bih da se svako usudi da fermentiše. Kupus izlazi iz sezone ali nam je još dostupan i svi ga vezujemo za ovaj deo godine.

Ovo je jedan od meni omiljenih recepata a dostupan je svima:

• 900g kupusa

• 100g daikon rotkve (ili obične)

• 30g mirođije

• 15g belog luka sitno iseckanog

• 1 ljuta paprika (opciono)

Povrće se opere, očisti i iseče na željeni oblik. Zatim se izmeri ceo miks povrća koji je spremljen i pomnoži sa 2% i tako dobijamo količinu soli koju koristimo.

Povrće se posoli, dobro izgnječi i ostavi poklopljeno 1h da otpusti vodu. Ukoliko se odlučite za papriku obavezno koristite rukavice.

Sadržaj se pakuje u sterilnu teglu. Stavlja se deo po deo i pritiska što više kako bi sav vazduh izašao a tečnost se izdigla iznad povrća. Jako je bitno da povrće ostane ispod površine vode tokom procesa fermentacije (da nije u dodiru sa kiseonikom) i to postižemo stavljanjem tega. Njega možemo zameniti drugom teglom ili kesom napunjenom vodom. Teglu ostavimo na mestu na kom nije direktno izložena svetlosti. Fermentacija traje u proseku 4-7 dana u zavisnosti od temperature prostorije. Neka idealna temperatura bi bila 21°C tako da u zavisnosti od toga da li je prostorija hladnija ili toplija, brzina fermentacije će varirati. Svakodnevno bi trebalo proveravati da li je povrće ispod površine vode a četvrtog dana testirati ukus i da li je fermentacija završena ili treba da ostavimo još par dana da kiseli.

Kada ste zadovoljni ukusom prebacite u čistu teglu i stavite u frižider gde fermentacija nastavlja sporijim tempom. Najbolje je ostaviti ga još nedelju dana pre konzumiranja.

Sourdough hlebovi od divljeg kvasca su tvoj potpis, i neizostavan su deo ponude MOBA restorana i keteringa. U čemu je najveća razlika u pripremi, ukusu i kvalitetu ovakvih hlebova u odnosu na klasične?

Hlebovi sa industrijskim kvascem u kraćem vremenskom periodu postižu željeni vizuelni efekat, dok zbog kratke fermentacije ne mogu da dostignu ostale senzorne karakteristike na visokom nivou. Prirodni kvasac takođe sadrži kulturu kvasca, ali zajedno sa mlečno-kiselinskim bakterijama. Kao rezultat bakterijske fermentacije nastaju organske kiseline - mlečna i sirćetna kiselina. Mlečna kiselina je odgovorna za blagu kiselost sa kremastim notama nalik onim u mlečnim proizvodima, dok sirćetna kiselina ima karakteristično oštar miris. Upravo iz tog razloga hleb od kiselog testa ima duži rok trajanja jer sadržaj kiselina sprečava nastanak buđi. Kiseline pored te uloge, hlebu daju jedinstvene arome i omogućavaju nastajanje korice koja ima karakteristično tamniju boju i baršunasto krckavu teksturu. Način pripreme hleba sa prirodnim kvascem i procesi koji se

dešavaju u testu tokom fermentacije omogućavaju veće iskorišćavanje nutrijenata i povećanu svarljivost hleba u celosti. Ugljeni hidrati i proteini koji se nalaze u testu služe kao hrana kulturama stvorenim u prirodnom kvascu tokom duge fermentacije i kao finalni proizvod dobijamo hleb sa svarljivim glutenom i nižim glikemijskim indeksom.

Imajući u vidu da sami proizvodite hranu, i da veliku pažnju posvećujete eksperimentisanju sa sastojcima kroz različite vidove termičke obrade iste i procese fermentacije, da li na taj način uspevate da iskoristite u potpunosti sastojke? I ukoliko ipak nešto preostane, da li imaš neke trikove koji ti pomažu da se izbegne bacanje hrane?

Najviše eksperimentišemo sa sastojcima koji procesom fermentacije imaju dug rok trajanja i samim tim, ako ih ne iskoristimo u tom momentu svakako će nas motivisati da ih povezemo, sa nekim narednim jelom. Takođe, svakodnevno kuvamo biljne fondove od ostataka povrća koji ostaju prilikom obrade. Kada se na taj način iskoriste maksimalno, svoj put završavaju u kompostu. To je

Foto: Danka Hasanović Prokić

Foto: Danka Hasanović Prokić

takođe deo Moba projekta gde stvaramo plodnu zemlju prirodnim putem i koristimo za Moba baštu.

Tvoje preporuke za knjige/blogove/ emisije koje redovno pratiš i u kojima uživaš.

U poslednje vreme nažalost nemam puno vremena, ali najviše čitam i pratim sve vezano za poslovnu psihologiju i filozofiju. Trenutno čitam „Počni sa zašto“ od Sajmon Sineka. Ali, ono čemu se stalno vraćam i što je moja preporuka je čitanje i gledanje bilo kog štiva koje se odnosi na fiziologiju ljudskog organizma i učenje da negujemo sebe hranom i telesnim vežbanjem. Definitivno preporuka je dokumentarac „The Game Changers 2018“.

Za kraj podeli sa nama jedan san koji bi želela da se sledeće godine ostvari?

Ne bih da preciziram ali većina se odnosi na to da Moba ima mogućnost da stigne do mnogo više ljudi naredne godine.

Praznična magija u šolji čaja

Piše: Nataša Bućić @ava_kiddo

Postoje ljudi koji piju čaj svakodnevno, tokom svih godišnjih doba. Ima i onih koji ga konzumiraju samo kada imaju zdravstvene tegobe, dok ga neki, s posebnim guštom, prigrle tokom hladnijih meseci. Za nekoga je čaj ritual ili kulturološka potreba, za drugog predah od svakodnevice. Nekima je on ključ za meditaciju i opuštanje – čarobna tečnost uz koju mogu razmeniti lekovite reči s prijateljima ili jednostavno način da ugreju obraze, ali i dušu. Bez obzira na to kojoj grupi ljudi pripadate, sigurna sam da u ovim kratkim decembarskim danima rado posežete za ovom magijom u šolji, utapajući užurbane misli u toplim valovima isparenja.

Kako bismo vam ove trenutke učinili još posebnijim i dragocenijim, pripremili smo kratak vodič kroz svet alkoholnih i bezalkoholnih čajnih mešavina koje će doneti dah novine i kreativnosti u svakodnevicu, kao i priliku da ovaj decembar učinite posebnim i možda razvijete novi hobi u kom ćete uživati tokom cele godine sa svojim najbližima.

č ajni kokteli

Pepermint punč

(Punč

od nane)

Sastojci:

• 50ml džina

• 35ml šećernog sirupa sa čajem od nane

• 6 listova mente

• 15ml limete

• Ginger Ale (bezalkoholno gazirano piće na bazi đumbira i limuna)

Kako da pripremite šećerni sirup?

U šerpu sipajte dve šolje vode i ostavite ih da provre, dodajte čaj od nane (10g rinfuznog ili dve kesice čaja) i ostavite ih da se kuvaju 3 minuta. Zatim izvadite čaj, dodajte šećer i mešajte ga dok se ne rastvori. Ostavite sa strane sirup da se ohladi.

U šejkeru za koktele pomešajte listove nane i kriške limete, dodajte sok od limete i čašicu džina. Zatim dodajte šećerni sirup dok se i on ne rastvori. Dvostruko procedite šejkovanu smešu i sipajte je preko leda u čašu po izboru, a zatim je dopunite tonikom od đumbira. Predlažem da koktel ukrasite listovima sveže mente I kriškom limete. Živeli!

Red Berry Daiquiri

Sastojci:

• Kesica čaja od crvenog bobičastog voća

• Rum

• Grenadin sirup

• Šećer

• Jagode

• Led

Sipajte u manju staklenu teglu malo više ruma i u isti potopite kesicu čaja od crvenog bobičastog voća i ostavite tako da odstoji 5 minuta. Zatim iseckajte jagode, dodajte 2 supene kašike šećera, malo Grenadin sirupa i sve to pomešajte u šejkeru sa rumom u koji je bila potopljena kesica čaja, zgnječite i izmešajte, zatim stavite poklopac i dobro protresite. Napunite čašu za koktel do vrha drobljenim ledom, prelijte svoj

Daiquiri preko leda, ukrasite ga jagodom i uživajte!

GIN...gle Bell Rock

Sastojci:

• 150ml skuvanog Earl Grey čaja

• 35ml džina

• 30ml sirupa od meda (recept ispod)

• sveže ceđeni sok od limuna

• 2 grančice lavande

Prvo napravite sirup od meda mešajući ključalu vodu sa medom u odnosu 4:1. Mešajte dok se med ne rastvori i onda ostavite da se ohladi.

Sve sastojke dodajte u šejker, protresite nekoliko puta i procedite u čašu. Ukrasite koktel grančicom lavande.

D zˇ in koktel sa čajem od god zˇ i bobica i nara

Sastojci:

• Čaj od godži bobica i nara

• Džin

• Tonik

• Led

Stavite dve merice čaja od godži bobica i nara u šolju, dodajte u to čašicu svog omiljenog džina, ostavite da se čaj i džin infuziraju 2-3 minuta, a zatim procedite smešu kroz cediljku, na kraju dodajte led i prelijte tonikom! Udobno se zavalite u svoju omiljenu fotelju i pijuckajte!

Koktel od cveta zove

Sastojci:

• 1 kesica/kašika čaja od zove

• Vodka

• Limeta

• Soda voda

• Čaša za serviranje sa ledom

Ovaj koktel je vrlo jednostavan za pripremu –skuvajte koncentrovan čaj od zove i ohla-

dite ga. Zatim dodajte čašicu vodke u visoku čašu sa ledom, u istu sipajte prethodno pripremljen čaj, prelijte sve soda vodom i ukrasite limetom.

Moj savet je da ukoliko imate pripremljen domaći sirup od cveta zove, slobodno ga upotrebite umesto čaja – ukus će biti fantastičan!

Koktel od crvenog

grejpfruta i vodke

Sastojci:

• Čaj od crvenog grejpfruta

• Cediljka

• Vodka/džin

• Limunada

• Led

Jednostavno stavite dve merice čaja od crvenog grejpfruta u čašu, zatim u čaj dodajte čašicu votke ili džina (po vašem izboru), ostavite da se čaj i vodka stapaju 2-3 minuta, procedite votku/džin kroz cediljku u koktel čašu, dodajte led i prelijte limunadom! Uživajte u ovim osvežavajućim momentima!

Vrući Negroni

sa čajem od šumskog voća

Sastojci:

• 25ml vašeg omiljenog džina

• 25ml Camparija

• 25ml slatkog vermuta

• 1 šolja čaja od šumskog voća

• Parče pomorandže za ukras

Sipajte džin, Campari i slatki vermut u šolju i promešajte. Prelijte vrućim čajem od šumskog voća i ukrasite dehidriranom narandžom ili kriškom sveže narandže. Ovo je moja omiljena alkoholno-čajna kombinacija, nadam se da ćete i vi uživati u njoj!

Trešnjin cvet

Sastojci:

• Kockice leda

•

100ml koncentrovanog čaja od divlje trešnje, ohlađenog

• Šolja soka od nara

• Čašica džina

• Jedna kašika amareta

• Maraskino trešnje, kriške limuna ili pomorandže za dekoraciju

Pomešajte 4 kocke leda, čaj, sok od nara, džin i amareto u šejker za koktel i mućkajte 1 minut. Preostale kocke leda podelite između 2 čaše. Procedite koktel u čaše i ukrasite voćem. Uživajte!

Kapetan Grej

Sastojci:

•

100ml vrelog Earl Grey čaja

• Čašica ruma

• Kašika sveže ceđenog soka od limuna

• Pola kašičice meda

Čašu za konjak prethodno zagrejte toplom vodom. Potopite Earl Grey čaj 3-5 minuta u šolji sa tek proključalom vodom. U čašu za konjak dodajte čaj, rum, limunov sok i med. Lagano promešajte i ukrasite kriškom limuna.

čajni mokteli

Moktel od kurkume i kardamoma

Sastojci:

• 1/2 šolje soka od jabuke

• 1 kašičica začina ili drugog čaja od kardamoma, cimeta i kurkume

• 1/2 šolje vrele vode

• 1/4 šolje jabuke isečene na kockice

• 1/4 šolje semenki nara

Opciono: Gazirana voda do vrha

Noć ranije (ili najmanje 6 sati ranije) zamrznite sok od jabuke u kockice leda od jabuke, tako što ćete jednostavno sipati sok u posudu za led i ostaviti da se zamrzne. Sledećeg dana potopite čaj ili mešavinu začina u šolju tople vode i ostavite mešavinu da odstoji 10 minuta. Zatim umutite jabuke koristeći madler ili poleđinu drvene kašike i dodajte ih u proceđen čaj. Potom sjedinite kockice leda od jabuke, proceđeni čaj i semenke nara u svoju omiljenu čašu. Prelijte gaziranom vodom i uživajte u ukusnom i zdravom koktelu koji osim što je ukusan uspešno smiruje i upalne procese u organizmu.

Moktel od brusnice i ruzmarina

Sastojci:

• 1/2 šolje jakog kuvanog čaja od brusnice

• 3 grančice svežeg ruzmarina

• čaša soka od jabuke/nara

• 1/4 jabuke, isečene na kockice

• Gazirana voda do vrha

Opciono: Narezati grejpfrut za dodatnu kiselost

Najpre skuvajte jači čaj od brusnice, ostavite ga da se prohladi, a zatim ga stavite u frižider još 15 minuta. Dok se čaj kuvao, uzmite staklenu teglu i pomešajte 2 grančice ruzmarina i jabuku. Zgnječite ih da puste sve arome i hranljive materije. Zatim dodajte sok i kuvani čaj u teglu, zatvorite poklopac i dobro protresite. Na kraju, procedite smešu u nižu čašu i prelijte je gaziranom vodom. Ukrasite sve grančicom ruzmarina i kriškom grejpfruta.

Penušavi moktel od lavande i jabuke

Sastojci:

• 1,5 kašičica čaja od lavande

• 1 šolja vrele vode

• 1 mala jabuka

• Gazirana voda po izboru (može i sok od limuna)

Opciono: 1 kašičica meda

Ovaj moktel je jednostavan za pravljenje, odličnog je ukusa, a uz to deluje veoma opuštajuće na onog ko ga konzumira. Dodajte čaj od lavande u vrelu vodu i ostavite da odstoji 10 minuta. Zatim dodajte med (ako odlučite da ga koristite) i malo ga promešajte. Dok čaj stoji isecite manju jabuku na sitne komade. Uzmite svoju omiljenu čašu za moktel, u nju dodajte jabuku, a zatim šaku leda. Prelijte sve to proceđenim, skuvanim čajem. Konačno, dopunite čašu gaziranom vodom i ukrasite sve limunom koji će pospešiti ljubičastu boju ovog čarobnog napitka!

Citrusni pikantni

đumbir-mint špricer

Sastojci:

• 1 šaka sveže nane

• 1 mali limun, narezan na kriške (ili 1/2 velike limete)

• 1 kašičica seckanog svežeg ili kristalizovanog đumbira

• 1 šolja skuvanog čaja za ublažavanje upale

(*ako ga nemate, možete koristiti čaj od đumbira)

• Gazirana voda (poželjno sa limunom)

Opciono: 1-2 kašičice zaslađivača po izboru (ako želite da bude dodatno protivupalno, ovo možete izostaviti)

Ovaj moktel je moćan protivupalni napitak u sezoni virusa koji istovremeno ima i fantastičan ukus. Prvo skuvajte čaj za ublažavanje upale (koji god da koristite), moja preporuka je 1 kašičica čaja na 1 šolju vode. Čaj ostavite da odstoji 5 minuta potopljen, a zatim ga procedite i ostavite da se dobro ohladi (kasnije ga možete odložiti i u frižider). Dodajte limun, mentu i đumbir u veliku staklenu teglu (sa poklopcem). Sve ih dobro izgnječite i pomešajte, dok masa ne postane ujednačena. Ovo je trenutak kad treba da dodate zaslađivač, ako odlučite da ga koristite. Konačno, dodajte led i kuvani čaj na pomešano voće, zatvorite poklopac i dobro protresite teglu. Nakon toga skinite poklopac i dopunite je gaziranom vodom. Moktel možete konzumirati direktno iz tegle, ali ga možete i procediti u niže čaše i podeliti sa prijateljem – živeli!

Grejpfrut - Oolong špricer

Ovaj čajni moktel nije samo ukusan i osvežavajući već je poznato da kombinacija Oolong čaja, grejpfruta, nane i đumbira pomaže u ubrzavanju metabolizma i efikasnijem sagorevanju masti. Zato ovaj čarobni napitak možete konzumirati sa osmehom – dok budete uživali u svakom gutljaju, on će raditi za vas.

Sastojci:

• 1 kašičica Oolonga

• 1 šolja vode

• 2 kriške svežeg, sočnog grejpfruta

• Oko 1cm svežeg korena đumbira, oljušten i narendan

• 1 grančica sveže nane

• 2 čaše čistog soka od grožđa

Gazirana voda (preporučujem sa ukusom limuna)

U staklenu teglu dodajte đumbir, kriške grejpfruta i svežu mentu, izgnječite ih madlerom ili zadnjom stranom drvene kašike.

Ovim postupkom potpomažete oslobađanje aroma, ukusa i nutritivnih elemenata koje ove biljke sadrže. Sa druge strane skuvajte čaj tako što ćete ga ostaviti potopljenog tri minuta. Zatim sipajte proceđeni čaj u teglu sa pomešanim dodacima, ostavljajući mesta za led i lepo sve promućkajte. Na kraju dodajte svoj led, prelijte gaziranom vodom i uživajte!

Tonik od kupine i zove

Sastojci:

• 1,5 kašičica čaja od zove (u obzir dolazi i domaći sirup ukoliko ga imate)

• 1 šolja vrele vode

• 1/4 šolje svežih ili odmrznutih kupina

• Gazirana voda ili tonik

• Opciono: 1-2 kašičice meda

Ovaj moktel ne samo da je ukusan, već je i odlična podrška imunitetu u ovim zimskim danima. Kako biste ga pripremili prvo uzmite čaj od zove (ili sirup), prelijte sa 1 šoljom vrele vode i ostavite da odstoji 10 minuta. Ako želite da dodate med, ovo je pravi trenutak. Zatim uzmite staklenu teglu i pomešajte 1/4 šolje svežih kupina (ili otopljenih smrznutih kupina). Kada se skuva, dodajte svoj čaj na izgnječeno bobičasto voće, zatvorite teglu i dobro je protresite.

Sipajte ovaj miks preko leda u čašu po vašem izboru i prelijte ga gaziranom vodom. Sve možete ukrasiti kupinama i svežom nanom.

Moktel od narand zˇ e i brusnice za poboljšanje

mo zˇ dane funkcije

imate radnu večeru na kojoj morate da ostanete fokusirani? Ovaj moktel će vam pomoći da podržite pamćenje i koncentraciju, dok budete uživali u njegovom ukusu.

Sastojci:

• 1 kafena kašičica čaja od nara

• 1/2 srednje narandže (1/4 isečene na kockice i 1/4 isečene na kriške)

• 1/4 šolje borovnice (sveže ili smrznute)

• 2 čaše soka od brusnice

• Gazirana voda do vrha

Prvo skuvajte čaj – jednu kašičicu nara prelijte šoljom vrele vode i ostavite da odstoji minimum 5 minuta (što duže stoji, ukus će biti intenzivniji.

Uzmite staklenu teglu i u nju dodajte narandže i borovnice narezane na kockice – gnječite ih dok se masa ne ujednači. Dodajte čaj i sok u teglu i zatvorite poklopac. Dobro protresite. Sipajte smešu preko cediljke, u nisku čašu sa ledom. Dolijte do vrha gaziranu vodu i sve ukrasite kriškama narandže.

Začinjeni koktel

od jabuke i đumbira

Napravljen od sastojaka koji su pogodni za creva kao što su đumbir i bobičasto voće, ovaj moktel ne samo da je ukusan, već može biti i veoma učinkovit ako uzmemo u obzir bogatu prazničnu trpezu.

Sastojci:

• 1 šolja soka od jabuke

• 1 kašičica čaja od đumbira po izboru

• 1/2 šolje vrele vode

• 1/2 šolje svežeg ili smrznutog bobičastog voća (maline, borovnice, kupine, mešano bobičasto voće)

• Gazirana voda (bez ukusa ili aromatizovana)

Opciono: svež limunov sok i grančica ruzmarina za ukrašavanje

Noć ranije (ili najmanje 6 sati ranije), zamrznite sok od jabuke u posudi za pravljenje leda tako da dobijete kockice. Sledećeg dana (ili kad god ste spremni da ga napravite), dodajte čaj od đumbira u toplu vodu. Ostavite čaj da odstoji 10-15 minuta. Zatim zagrejte 1/2 šolje smrznutih bobica dok ne omekšaju, izgnječite mešalicom ili viljuškom. Uzmite svoju omiljenu čašu i zatim u nju prvo dodajte bobice, zatim kockice leda od jabuke, a preko toga procedite čaj. Na karaju dopunite čašu gaziranom vodom i uživajte!

Moktel od jabuke i brusnice

Sastojci:

• 1/4 šolje brusnice

• 1 grančica svežeg ruzmarina

• 1 kašika čaja od hibiskusa

• 2 šolje vode

• 2 čaše soka od brusnice i jabuke ili običnog soka od jabuke

• Gazirana voda po izboru (može i sa aromom)

Dodajte prva 4 sastojka u malu šerpu i stavite na srednju vatru 15 minuta. Skinite sa vatre i procedite. Sipajte ravnomerno

u dve omiljene čaše i dodajte sok od brusnice u svaku. Zatim sipajte led i sve prelijte gaziranom vodom.

Špricer od maline

Ako volite maline, svideće vam se ovaj slatki, voćni koktel.

Sastojci:

• 1,5 kašičica čaja od brusnice

• 3/4 šolje vrele vode

• 1/2 šolje odmrznutih malina

• 1 konzerva vaše omiljene gazirane vode

Opciono: 1 kašičica meda

Dodajte čaj od brusnice u omiljenu šolju čaja i prelijte ga vru ć om vodom. Ostavite

smešu da stoji 10 minuta, zatim je procedite i dodajte med po želji. Sipajte maline u malu činiju i zgnječite ih. Uzmite čašu po izboru, dodajte u nju maline, šaku leda i sve to prelijte kuvanim čajem. Dospite gaziranu vodu i uživajte!

Začinjeni Citrus Fizz

Ovaj moktel je ozbiljan kandidat za jedan od omiljenih prazničnih napitaka - začinjen je i pikantan, a u isto vreme ima prirodnu slatkoću od pomorandže.

Sastojci:

• 1 kašičica čaja sa ukusom jabuke i cimeta

• 3/4 šolje vrele vode

• 1/4 narandže

• 1/4 limuna

• 1 čaša soka od pomorandže

Opciono: Prelijte gaziranom vodom

Prvo dodajte čaj u svoj pribor za kuvanje, prelijte ga toplom vodom i ostavite da odstoji 15 minuta. Dok se čaj kuva, nare-

žite narandžu i limun na kockice i izgnječite ih u šolji. Zatim dodajte sok od pomorandže i promešajte. Sve to procedite u

nižu čašu i dospite skuvani čaj preko. Sušena smokva i listovi sveže mente mogu poslužiti kao savršen ukras. Uživajte!

Za koju god varijantu da se odlučite, verujem da nećete pogrešiti. Ove čajne koktele i moktele možete sa uživanjem svakodnevno konzumirati, zato što je čaj sam po sebi eliksir koji ima nemerljive benefite za sve aspekte našeg zdravlja – kako fizičkog, tako i psihičkog. A ako ovih dana uglavnom boravite napolju – na ulici, fakultetu ili ste deo nekog javnog okupljanja, napunite svoje termose i podelite malo toplote i iskrene emocije sa svojim saborcima – zato što je to ono što nas drži u ovim mračnim vremenima i čini nas ljudima.

Plezir praznični šoping vodič

Plezir vas poziva da podržite lokalne preduzetnike, zanatlije, dizajnere i umetnike. Ume -

sto u kičastim trgovinskim lancima i šoping centrima koji nude uniformnost odvojte vre -

me da dobro razmislite o darovima kojima

želite da obradujete svoje bližnje i sebe. Od-

lučite se za poklone koji su dobri kako za životnu sredinu tako i lokalnu ekonomiju.

Moda

Scarlet

Scarlet je modni brend iz Beograda, koji od 2018. godine pronalazi put do žena koje vole sofisticiran i autentičan stil.

Limitirane serije odevnih komada, napravljenih od kvalitetnih materijala, glavni su adut ovog brenda. Dizajnerka Katarina Đorđević inspiraciju pronalazi u energiji grada, bojama, jednostavnosti i udobnosti. Kimono je definitivno najveći miljenik dama, ali od ove godine, pridružuje mu se i otmena i elegantna - Fuyu haljina.

YVALISE

Bilo da birate našu prepoznatljivu maramu, sveću ili neki drugi komad iz limitiranih serija, birajući YVALISE birate pažnju, umetnost i održivost. Održivost nije samo reč, već glavna vrednost našeg brenda.

YVALISE marame su izrađene u ograničenoj količini koristeći naš prepoznatljivi otisak srca. Kada se materijal seče za njihovu izradu, svaka dobija svoj jedinstveni deo uzorka.

Print na materijalu je štampan bojama na vodenoj bazi koje su ekološki prihvatljive i uskladjene sa standardima EU. YVALISE sveća je specifičnog oblika, sa svakom stranom koja je drugačija, ona je pravo malo umetničko delo. Ovaj dizajn rezultat je istraživanja oblika, volumena i prostora, inspirisanog procesom stvaranja našeg čuvenog otiska srca.

Mad House, Sava Centar

Ana Popović Shoes je domaći porodični brend rođen u Njujorku, a odrastao u Beogradu.

Svaki par obuće je pažljivo dizajniran i ručno izrađen od najfinije italijanske kože. Pored prepoznatljive obuće u Aninoj radnji na adresi Kneza Sime Markovića 10 u srcu Beograda možete pronaći i veliki izbor torbi, novčanika, garderobe sa unikatnim natpisima i raznovrstan gift program.

Ana

Popović Shoes

Kneza Sime Markovića 10, Beograd

Enchantia

Enchantia je brend nastao 2024. godine, inspirisan vizijom održive mode, kroz ležerne krojeve od prirodnih materijala poput organskog recikliranog lana, viskoze, pamuka i vune.

Trudili smo se da spojem besprekornog stila i snage prirode, pružimo ženama eleganciju i udobnost kroz održive izbore.  Enchantia je namenjena ženama koje prepoznaju vrednost u kvalitetu, pažnji prema detaljima i dugotrajnosti. Na kraju, podsećamo vas na važnost podrške, ljubavi i lepote koju možete pronaći u svakom danu.

Čumićevo Sokače, Lokal 48, Beograd

Bag Studio Ingrid

Bag Studio Ingrid aksesoari, dostupni Beograđanima u Klasa koncept radnji u Čumiću, predstavljaju savršen spoj umetničkog izraza i praktičnosti.

Ove torbe, rančevi, futrole i neseseri su unikati koji izlaze iz okvira sezonskih trendova. Rađeni su ručno, i oslikavaju trud i posvećenost jedne preduzetnice i kreativke, vidljiv u svakom šavu.

Ingrid ne kreira samo modne dodatke, već komade autentičnog karaktera, savršene za darivanje ili praznični poklon sebi.

Brend cookbook prvenstveno slavi ljubav prema hrani, a onda i prema lepim stvarima.

Volimo da otkrivamo nove ukuse, da istražujemo nova mesta za klopu, ali i da se verno vraćamo klasicima. Volimo da pričamo o hrani, da je spremamo i najviše od svega da u njoj uživamo.

Cookbook je naša trpeza oko koje okupljamo ljude. I na kraju, uvek omažemo tanjir hlebom.

COOKBOOK

Kumšt studio

Kumšt je kreativna radionica posvećena ručnoj izradi galanterije i aksesoara, sa torbicama kao primarnim proizvodom.

Izbor raznovrsnih dezena i materijala je ono što nam je primarno i što nas izdvaja. Verujemo u apciklažu, i često joj pribegavamo. Na mesečnom nivou objavljujemo kolekciju, tzv. drop, koji jako brzo nađe svoje kupce. Sve što umemo smo naučili na najbolji mogući način - kroz igru.

Pored torbica izrađujemo i digi-

talne printove, povremeno radimo i vizuelne identitete. Ne drži nas mesto i uvek smo u nekom poslu, bilo da je po sredi zabava ili nova kolekcija.

Nošenjem СУТРА zimskih ili letnjih kreacija sigurno ćete izgledati moderno, aktuelizujući stare tehnike heklanja i ručnog šivenja kroz savremeni dizajn i vesele boje.

Svaki predmet je unikat i kao takav savršen poklon, a moguće je i da sami osmislite svoj dizajn. Kako ovaj brend neretko sarađuje sa neafirmisanim umetnicima, kupovinom pospešujete njihovu vidljivost i kreativni rad. Džemperiće možete isprobati u koncept radnji Klasa (Čumićevo sokače lokal 48), a ceo asortiman pronađite na Instagram stranici.

Klasa, Beograd, Čumićevo sokače, lokal 48

B.O.T.B. je brend koji se bavi izradom torbica od perlica. Svaki model je unikatan, sa akcentom na detalje i personalizaciju, što kupcima omogućava da poseduju proizvod koji je zaista jedinstven. Torbice odražavaju individualnost kupaca omogućavajući im da se izdvoje iz mase i pokažu svoj lični stil.

Poruka koju ovaj brend šalje jeste - izađite iz svoje zone komfora, eksperimentišite sa bojama i stilovima, i budite jedinstveni u svakoj prilici.

B.O.T.B.

Jazz Vez

Your t-shirt can make a statement.

Prešli smo veliki put od ručnog, dekorativnog veza do mašinskog. Na njemu smo se zadržali zbog njegove postojanosti, intenziteta boja i spektra mogućnosti koju pruža za samoekspresiju. Jazz Vez je brend koji koketira sa granicama kontroverze, trudeći se da na animirajući i neinvazivan način izmami osmeh ili kvalitetnu misao.

Koristimo materijale sa velikom gustinom pamuka koji mogu da podnesu veličinu i intenzitet veza koji dizajniramo a potom i prenosimo na tekstil. Suptilan humor, empatija i promišljenost su neki od epiteta koji su nam dodeljivani.

Retro Bazar

Retro Bazar je domaći, alternativni brend koji se pri izradi komada drži principa održivosti. Naime, svi komadi su sačinjeni isključivo od recikliranih materijala. Kako dizajnom, tako i izradom se bave Nina i Aleksandra, dve drugarice koje su zajedno, početkom 2020. osnovale brend.

Retro Bazar želi da doprinese stvaranju praznične čarolije sa torbicom koju vam daruje. Torbica 009 je deo „Deadly romance” kolekcije, i ona je ujedno poslednji komad iz pomenute kolekcije, tako da ne propustite poslednju priliku da je ugrabite!

Klija je brend koji je stvaran sa željom da bude izvan mejnstrima, da vas motiviše da negujete svoj stil odevanja, kao i stil života. U srži brenda je spoj bezvremenske elegancije i modernog dizajna, klasične sofisticiranosti i svestranosti sa posebnim akcentom na slavljenje ručnog rada.

Kombinovanjem kontrasta između tradicionalnih krojeva, Danijela stvara jedinstvene, praktične komade koji se mogu nositi u različitim prilikama. Kupujte odeću i aksesoare koji su stvoreni da traju.

Atelje Milje je Miljanin nesvakidašnji kutak spore mode gde se second hand i vintage koji pronalazi prepliće sa njenim, autorskim kreacijama.

Kroz Milje negujemo romantiku i slavimo

autentičnost uz veliku ljubav prema prirodnim materijalima. Komadi koji izlaze iz naše manufakture su osmišljeni da probude

nežnost sakrivenu u svakoj od nas, pa se u izmaštavanju Milje komada koriste romantični volani, karneri i mašne.

Kod Miljane moda ne žuri jer ona pažljivo bira second hand dragulje i promišljeno stvara nove.

Atelje Milje

12 Peacocks

12 Peacocks je brend koji spaja luksuz i eleganciju, inspirisan vintage lingerie stilom, donosi ručno rađeni svileni donji veš i korsete koji slave žensku lepotu.

Iza brenda 12 Peacocks stoje Marina Ligorio i Olga Marković, koje stvaraju najfinije komade donjeg veša i korsete vrhunskog kvaliteta, izrađene u malim serijama isključivo od prirodnih materijala, vanvremenskog dizajna.

Nakit

Akasha

Akasha je rođena u Indiji, zemlji

zlatnih i raznobojnih dragocenosti. Specijalizovana je za unikatni, ručno izrađeni nakit od prirodnih dragulja, zlata i srebra, te svaki njen komad predstavlja pravo umetničko delo.

Prožet isceljujućom energijom kristala, Akasha nakit ne samo da ukrašava i opskrbljuje dobrom energijom obuhvatajući esenciju magije prirode, već će zasigurno biti u porodici generacijama. Svaki komad ovog nakita priča jedinstvenu, ličnu priču.

U srcu užurbanog, modernog života, postoji mesto gde priroda i duša dobijaju glas, a svaka žena pronalazi delić svoje jedinstvene priče. Dobrodošli u Molène, našu umetničku radionicu u kojoj redefinišemo svet nakita koristeći snagu poludragog kamena kao most između savremenosti i Zemljine iskre. Cilj nam je oduvek bio da unesemo sirove materijale u oblike koju su istovremeno inovativni i bezvremeni.

U našim kolekcijama, upravo taj dualitet prikazan je kroz minimalističke linije, čineći svaki komad nakitom koji povezuje prirodnu lepotu i umetničko stvaranje, predstavljajući savršen odabir za dinamičan urbani život. Neka Molène bude vaš izbor za praznična darivanja, neke nove početke, stvaranje nezaboravnih trenutaka.

Rajka je tek rođeni brend rukotvorina od srebra. Naziv je potekao od direktne inspiracije rajem - predstave o izobilju života, divljeg, neukrotivog, bujnog i nežnog rastinja i neprolaznosti vremena.

Ljubav prema detaljima, kao i osvrt na to koliko nas upravo oni čine primetnim a opet nepretencioznim me je pokrenula da se zauzmem za nešto što me inspiriše, a to je stvaranje rukama. Ovakve skulpture često nazivam objektima od srca, duše i tela.

Rajka handmade jewelry

Vase Čarapića 14, Beograd

Sestre Vitanov

Od zlata i srebra SESTRE VITANOV prave nakit za nežne duše i snažna srca. Vredne komade, raskošne u svojoj jednostavnosti.

Iza brenda stoje Marina i Danijela, treća generacija juvelira u porodici koja se bavi ručnom izradom finog nakita.

Očaravaju nežne ogrlice koje one kreiraju, s emocijom se nosi njihovo minimalističko prstenje i obožava jednostavnost tananih narukvica od jutra do mraka. To je poklon za poetične i hrabre, za savršeno nesavršene, za one koji vole i za voljene, za sve važne male trenutke i velike uspomene.

Ovog decembra Mikrokosmos je u znaku

Venere - simbola ženske lepote & pobune.

Venerina orbita čuvena je po prkošenju normama - ona se rotira u suprotnom smeru u odnosu na sve druge planete!

Kolekcija inspirisana Venerom slavi one koji se usuđuju da sami iscrtaju svoju putanju. Kolekciju čine ogrlica i narukvica ispresecane sitnim bombicama koje oslikavaju nepredvidiv ples Venerine orbite. U njenom središtu nalazi se kristal koji podseća na Venerinu lepotu na noćnom nebu. Magija kojoj je teško odoleti ��

VĐS WireDesign brend nastao je 2016. godine. Naš nakit je produkt zajedničkog rada mame i njenih ćerki. Svaki komad nakita je ručno rađen, od posrebrene i pozlaćene žice, pravih slatkovodnih bisera, staklenih perlica, poludragog i dragog kamenja.

Nakit izrađujemo i po vašoj želji, tako da nam se uvek možete obratiti sa idejom, a mi ćemo se potruditi da je realizujemo i napravimo vaš unikatan komad nakita.

V Đ S WireDesign

Za kupovinu putem šopa ukoliko plaćate Visa electron karticom ostvarujete 20% popusta.

Multibrend lokal sa sopstvenom linijom nakita sa kojim je stvarno lako!

Mi smo tim koji ujedinjuje ljubav prema nakitu. U draguljarskom poslu ima mnogo složenih procesa, ali mi ih preuzimamo kako bi kupcu bilo lakše da dobije željeni aksesoar.

PROSTO - to nisu samo osnovne pozicije, već i kolekcije sa mikro dijamantima, šahom, arhitekturom i šarenim figuricama kao i sjajni radovi dizajnera. Uz to, možemo vam ponuditi jedinstven nakit po narudžbini bilo kog nivoa složenosti.

PROSTO jewelry

Skenderbegova 43,

Nosim Ljubav

Nosim Ljubav nakit, delo Bojane Bodiroge, predstavlja vizuelnu priču o samospoznaji i unutrašnjoj svetlosti.

Ručno izrađeni komadi od srebra, poludragog kamenja i bisera, sa organskim formama i reljefnim strukturama slave jedinstvenost i savršene nesavršenosti svakog od nas.

Svaki komad je unikat, a možete birati između izrađenih komada ili kreirati sopstvenu viziju u saradnji sa autorkom, stvarajući nakit koji nosi duboku simboliku i prepoznatljivu umetničku estetiku.

Slogan koji prati i savršeno oslikava suštinu ovog nesvakidašnjeg nakita je ,,Nosite ljubav u sebi i na sebi!”.

koncept store Manner, Kalenićeva 2, Beograd

Kuća

O umetnosti uređenja doma

U srcu D Beograđanke krije se energija Danijele Lazić, umetnice eklektičnog izraza čiji svaki komad nameštaja karakteriše duh neprestane dečje igre - iskrene, slobodne i maštovite, ali vođene preciznom rukom umetnice.

Njeni radovi oživljavaju prostor, unoseći autentičnost i dušu, savršenu meru spontanosti i umetničke vrednosti. Bilo da birate za sebe ili poklon za prijatelje nećete pogrešiti, jer izbor je zaista veliki i ne tako lak!

Attic story

@attic.story priča je nastala iz potrebe za kreativnim izrazom i ljubavi prema vintage stvarima koje su autroke i osnivačice koncepta, iz hobija, godinama skupljale. Glavna ideja i duh brenda je da svi pažljivo birani Attic dragulji ožive svoju novu priču i postanu upotrebljivi u prefinjenoj kulturi hedonizma. Osmišljavanje i realizacija novih setova je deo u kome ovaj kreativni duo najviše uživa i gde njihove ideje oživljavaju.

Sa misijom da Attic ne bude samo online brend – već i kuratorska priča, stvorili smo zajednicu koja deli iste vrednosti i strast prema održivim, unikatnim stvarima.

Beogradski izlog

Knez Mihailova 6

Brutal Belgrade

Ako volite Beograd i želite da prostor ukrasite predmetom koji odražava suštinski karakter ovog grada, na pravom ste mestu.Brutal Belgrade ne samo da favorizuje arhitekturu i estetiku, već kroz autentične betonske skulpture želi da predstavi jedinstveni duh Beograda i njegove prepoznatljive, brutalističke arhitekture. Ove skulpture su savršen spoj moderne umetnosti, arhitekture i urbanog stila, i uklopiće se u svaki enterijer, od minimalističkog do industrijskog, dodajući mu osobenost. Osnivači brenda su Milan Stepanović i Bojan Krak. U ponudi su trenutno tri modela: Genex kula, Rudo i Hotel Jugoslavija, a u planu su i mnoge druge, poput 25. maja, poznatih toblerona na Karaburmi, VMA, solitera na Voždovcu i mnogih drugih.

Brend KRISTALNI VUK stvoren je da unese prirodnu lepotu i balans u vaš život kroz jedinstvenu kombinaciju kristala i biljaka. U ponudi su Moj prvi set kristala, Biznis set, Horoskopski i novi Svemoćni set. Svaki set dolazi sa opisom kristala i poklon ambalažom.

Dočekajte Novu godinu uz magični ritual: očistite prostor, postavite nameru držeći kristal i čuvajte ga uz sebe kao saveznika.

Kristalni vuk

Za

Breskva art

dom ispunjen toplinom i stilom

Breskva art stvara toplu, prijatnu i mirisnu atmosferu zahvaljujući prirodnim svećama, difuzerima i umetničkim printovima savremenih autora.

Sastavite set od 2 proizvoda, uključujući novogodišnje sve-

će i ostvarite popust od 15%. Toplina, udobnost i dobar stil koji se krije u svakom detalju stvaraju prostor kome

želite da se vraćate.

Mircasa Handmade

Mircasa Handmade je domaći brend ručno rađene keramike u kojem se spajaju kreativnost i svakodnevica.

Svaki komad je unikatan i namenjen je uživanju. Ovde možete pronaći šolje raznih oblika i veličina za sve vaše omiljene napitke, lampe koje ušuškavaju ambijentalnim svetlom, tanjiriće ukrašene tako da dodatno zaslade svaki desert, i još mnogo toga.

Cozy home candles

Cozy home candles su stvorene da vaš učine dom mirisnim, toplim i prijatnim.

Napravljene su od sojinog voska i premijum eteričnih i mirisnih ulja, što ih čini prirodnim proizvodom bez štetnih sastojaka.

Svaka sveća se izliva ručno i sa pažnjom. Zavirite u Cozy mirisni svet sveća i voskova za topljenje, jer će u njemu sigurno svako pronaći nešto za sebe.

Ladybug Art Studio je mesto gde se umetnost susreće sa duhovnim svetom kroz oslikavanje mandala sa izrazitim karakterom. Svaka mandala je unikatna, sa posebnom pažnjom posvećenom kombinaciji boja i oblika, kreirana tako da donese harmoniju i pozitivnu energiju.

Priroda je izvor neiscrpne inspiracije u svakom mom radu. Posetite moju stranicu i otkrijte kako boje i oblici mogu transformisati vaš prostor i duh!

Ladybug Art Studio

Nega

Sweets for skin

NYKA je spoj ljubavi dve sestre prema „clean beauty” kozmetici, mackanju kremicama i slatkišima. Uz plišane putere i penušave pilinge, razmazićeš

kožu tela proizvodima koji su 98% prirodnog sastava, vegan-friendly, cruelty-free & handmade.

Sweet Resolutions praznična kolekcija idealna je za novogodišnji poklon, sebi ili dragoj osobi. Ušuškaj se uz tople, yummy mirise. Odaberi jedan ili kombinuj mirise u puter+piling setu - Spiced Apple Crumble, Honey Baked Pear & Gingerbread Cookie.

Za muškarce koji traže kvalitet i stil – 100% prirodni proizvodi za negu brade.

Pomažu u rastu gušće i zdravije brade, dok kožu ostavljaju hidriranom i umirenom. Sa toplim, drvenastim mirisnim notama agar drveta, sandalovine i brazilskog palisandera, spojenih sa začinskim tonovima crnog bibera i tonke, ovaj set predstavlja savršen spoj praktičnosti i luksuza.

Mojo Beard

Hobi & Zabava

Radgostova šuma

Radgostova šuma je kooperativna i narativna društvena igra zasnovana na staroslovenskoj mitologiji.

Mitska bića i junaci predstavljeni su originalnim ilustracijama i minijaturama, a narodna verovanja i motivi srpskih bajki mogu se pronaći na više od 200 karata uz ilustrovanu Knjigu susreta.

Igra je nastala u Srbiji kao porodični projekat i posle uspešnog Kickstartera objavljena je na nekoliko jezika i prodata u više od 4000 primeraka.

Revolucya

Ključ je već godinama sastavni deo svih porodičnih okupljanja (Nove godine, rođendani, letovanja, zimovanja...) Sada je vreme da se zabave i malo starija „deca” kao i odrasli koji su iskusni igrači društvenih igara.

Prošetajte se carstvom Nesvesnog i otkrijte šta se krije u skrivenim dubinama svakoga od nas ili ojačajte trbušnjake smehom uz Niko kao ja.

Sve komponente Revolucya igara su visokog kvaliteta i pažljivo osmišljene da stvore posebnu atmosferu ali i da dugo traju.

U želji da spoji svoju kreativnost i potrebu za dobrom organizacijom, Ivana Radovanović, po struci fotograf i grafički dizajner, pokrenula je brend planera i dodataka za planiranje Simply Ollie. U svetu u kom vladaju moderne tehnologije, u mnogim srcima i dalje ima mesta za malo kvalitetnog papira. Ivana svoju ljubav pronalazi u izradi kvalitetnih i lepo ilustrovanih planera i notesa, koji su pažljivo osmišljeni da svakodnevno inspirišu. Danas, pored različitih vrsta planera, u ponudi ovog brenda i u knjižarama širom Srbije, se mogu pronaći dekorativni stikeri, ručno izrađene i oslikane čestitke, i još mnogo toga!

Simply Ollie, Šamačka 2

škole keramike

Radovi polaznika

Radionice i kursevi keramike

Pokloniti iskustvo, nagoveštaj nove veštine, bogatstvo novih znanja i poznanstavasebi i drugima, neprocenjiv je i poklon koji se ne zaboravlja. Već 3 godine delimo znanja o stvaranju keramike i širimo ljubav prema ovoj umetnosti i veštini.

Predlažemo da na radionicu keramike dođete sa dragom osobom i podelite iskustvo rada sa glinom. Ili dođite sami i upoznajte nove ljude sličnih interesovanja.

Glina nam dolazi iz prirode - to ja zemlja kojom hodamo i koja je oko nas, a koja nam u društvu ostalih prirodnih elemenata - vode (koja pomaže u oblikovanju), vazduha (koji suši glinu) i vatre (kojom dobijamo pečen predmet) donosi alhemiju ručno stvorenih predmeta. Čas keramike namenjen je za opuštanje, uzemljenje i usporavanje, uz neizostavno osluškivanje onog unutrašnjeg kreativnog bića kome je stvaranje smisao življenja.

Deca & Ljubimci

Leophant

Leophant je mala, porodična stvaraonica, iza čijih vrata nastaju vanvremenski odevni komadi i aksesoari za decu.

Svi naši proizvodi su izrađeni od duple gaze, pamučne tkanine koja je zbog svoje mekoće i prozračnosti idealan izbor za decu. Naši komadi su predodređeni da postanu deo porodičnog nasleđa, da se nose, vole i prenose generacijama koje dolaze.

Za ušuškane i mekane praznike naš predlog su mekani, topli, nežni, rundavi i šareni prslučići koji se mogu nositi s lica i naličja.

Na mesecu Dakini žive magične pletene životinjice. Kao i većina

čarobnih stvari taj mesec Dakini moon nastao je sasvim slučajno. Prvog stanovnika tog meseca, jednog žapca isplela sam za svog dečka i odatle je sve krenulo. Pored žabaca u malom ateljeu nastaju ptičice, zečevi, krokodili, mišići i druge životinjice obučene u najrazličitije modne kombinacije sa pregršt detalja.  Svaki od njih može biti vaš odani zimski drugar.

Dakini moon

West 65 Mall, Beograd

Lenkin dućan

Upoznajte Lenkin Dućan, mesto gde su predmeti za sve bebine potrebe izrađene od najmekših, 100% prirodnih materijala kao što su drvo, BPA free silikon, organski pamuk i slično. Neutralne boje, nežni detalji i ručna izrada čine svaki naš komad posebnim. Zavirite u našu Instagram prodavnicu i pronađite sve što vam treba za prve dane sa bebom.

Makswood Toys je mali porodični brend koji je nastao iz ljubavi prema drvenim igračkama.

Edukativne i ekološke igračke od prirodnih i kvalitetnih materijala koje podstiču kreativnost, razvoj motoričkih veština i maštu. Naša filozofija je „male igračke za veliku maštu“, a fokus nam je na bezbednosti i kvalitetu, kako bi igračke trajale i prenosile se kroz generacije.

Makswood Toys

Marley&Co je priča o ljubavi prema ljubimcima, ručnoj izradi i vrhunskom kvalitetu. Svaki naš proizvod pažljivo je kreiran da spoji funkcionalnost, eleganciju i dugotrajnost, pružajući vašim ljubimcima samo najbolje. Posvećeni sporom dizajnu, stvaramo aksesoare koji nisu samo lepi, već i posebni, kao i vaši četvoronožni prijatelji.

Praznici su vreme darivanja, a Marley&Co proizvodi su savršen poklon ispod jelke – jedinstveni i ručno izrađeni s puno pažnje. Otkrijte kolekcije koje pričaju priču o ljubavi, stilu i lepoti svakodnevnih trenutaka provedenih sa vašim ljubimcima. Marley&Co

Bob Živkovic crta nikolina pita, ’

Intervju: Nikolina Gavrilov

@n.i_n4

Ilustracije: Bob Živković

Kažu da kada su Bobu u detinjstvu ponudili da bira između kruga i pravougaonika, on je izabrao pravougaonik. Valjda zbog toga kroz dane letnjeg raspusta nije protrčao idući za loptom, već je tim načinjenim izborom prouzrokovao određenu anomaliju, vešto skrivenu u sitnom tkanju ravni prostor-vreme. Naime, od tada je svaka belina papira težila svom crtolikom ispunjenju, te nijedan papir i još koješta, poput nekoliko načetih maramica, zgužvanih računa i ostalih papirolikih stvorenja, nisu bivali pošteđeni Bobovih oštrih, grafitnih vrhova srca. Govorimo, naravno, o Dobrosavu Živkoviću, poznatijem kao

Bob, rođenom 7. maja 1962. godine u Pirotu. Još tokom srednjoškolskih dana je počeo da objavljuje svoje prve ilustracije,

te ne čudi što svoju ljubav prema crtanju akademski uobličava na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Prve ilustracije objavljivao je u Studentu, Vidicima i Tik-Taku, kasnije u Velikom dvorištu, Dnevnom telegrafu, Evropljaninu i Politikinom Zabavniku. Isprva se naročito istakao kao ilustrator naučne fantastike, mnogima su i danas poznate njegove ilu-

stracije za ediciju Znak Sagite i almanah naučne fantastike Monolit. Radio je dosta dugo i kao kreativni direktor i glavni ilustrator „Sači & Sači” studija. Bob stoji i iza mnoštva reklamnih kapanja raznih agencija, državnih institucija i nevladinih organizacija. Saradnja sa Simeonom Marinkovićem i rad za Kreativni centar proizvela je (do sada) više od sto knjiga. Dobitnik

je i državnih, najprestižnijih nagrada koje se na polju ilustracije mogu dobiti, poput - dva Zlatna pera, pet Nevena, Nagrade Zmajevih dečjih igara za izuzetan stvara-

lački doprinos popularisanju književnosti za decu, specijalno priznanje na svetskom sajmu izdavača u Bolonji, a trostruki je dobitnik Nagrade Lazar Komarčić za najbolja dela iz oblasti fantastike. Međutim, on kaže da mu je ipak jedno od najvećih priznanja to što je izvesni neko u toku bitke u Warcraft-u pritrčao njemu, koji je tada bio u obličju Taurena, te upitao „Jesi ti Bob Živković?“.

Kažu da su prva pitanja mahom nametljiva, a tu tezu potvrđuje i ovo prvo pitanje koje glasi: „A kako si ti počeo da crtaš?“

Kako je bilo kada si bio student, znaš, u ono vreme kada su muškarci bili pravi muškarci, žene prave žene a hipopotamusi pravi hipopotamusi (a ne kao danas)?

Šta si prvo pomislio kada je stigao poziv da ilustruješ Tolkina?

bob: bob:

Da li ti je zabavno da crtaš za Politikin zabavnik?

bob:

lina

A koliko te pogađa u centar kada crtaš za Kreativni centar?

Priča se da te prepoznaju

čak i u Warcraft-u, je li to tačno?

bob:

Šta misliš, da li je važno

koliko neko u sobi

ima knjiga?

Iz kojih knjiga

bi deca mogla mnogo da nauče?

A čemu sve nas deca mogu da nauče?

I još ovo, koju igru sledeću planiraš da igraš?

Portret žene koja plače, lice/Naličje inspirisano scenom iz filma ,,Staze slave", S. Kjubrika; vez na platnu 2024, fotografija

Dukić Milica

Intervju: Andrijana Kovrlija @andrkovr

U poslednjem broju ove godine razgovaram sa umetnicom koja iglom i koncem naglašava društvene probleme, dopušta

gledaocima da zavire iza njenih radova, osvetljava marginu i sve to neretko uz pomoć i u saradnji sa onima koji su često društveno nevidljivi. O utiscima sa Oktobarskog salona, ličnoj transformaciji kroz umetničku, volontiranju, vezu kao umetničkoj formi, buntu i rezilijentnosti razgovarale smo ovom prilikom a vi čitajte u nastavku.

Delimično, povod za razgovor u okviru decembarskog izdanja

Plezira je i tvoje izlaganje na 60.

Lice ili naličje?

Oktobarskom salonu, kao i osvajanje specijalne nagrade u okviru segmenta

Hope is a discipline za rad koji je posvećen izradi tekstilnih novina u saradnji sa magazinom Liceulice, te ti ovom prilikom i čestitam! Za početak, kakve utiske nosiš sa izlaganja i organizovanih radionica na Oktobarskom salonu?

Hvala! Prezadovoljna sam iskustvom i poznanstvom sa kustoskim timom izložbenog segmenta Nada je disciplina, kao i sa timom Kulturnog centra Beograda. Pored ciklusa Pismo ili

Glava, u galeriji Artget, imala sam priliku da predstavim i Tekstilne novine , u galeriji SULUJ. Ova serija je specifična jer je razvijam kao kolektivni umetnički rad u saradnji sa određenim grupama ili pojedincima. Povodom učešća na Oktobarskom salonu, i zahvaljujući ideji koja dolazi od strane kustoskinja (Ane Knežević, Line Džuverović i Emilije Epštajn), ostvarena je divna relacija sa časopisom Liceulice . Radionice

veza odvijale su se jednom nedeljno, i taj kreativni i kontinuirani rad u grupi poslužio nam je da se bolje upoznamo. Prodavci i prodavačice časopisa redovno su dolazili u velikom broju, dok se publika takođe uključivala u proces nastanka tekstilne verzije oktobarskog broja časopisa. Nagrada je veliko priznanje, ali će omogućiti i nastavak susreta već početkom naredne godine.

Od izrazito koloritnih radova, preko serije Bol je crn, koja nastaje pred kraj osnovnih studija, potom tokom prvih master studija uvodiš vez u svoje radove i otkrivaš njihovu drugu, svetlu stranu, sve do svetlosnih kutija i raznobojnih stranica tekstilnih novina. Znam da je teško sve ovo sublimirati, ali zanima

me kako si se ti kroz sve ove procese menjala, kako su tehnika veza i sva dodatna iščitavanja i učitavanja u istom, uticali na ličnu transformaciju?

Da, rad u tehnici veza propratio je lična razmišljanja i transformacije, proces sazrevanja od osnovnih studija do danas. Pre više od 10 godina, kada sam prvi put počela da prošivam koncima svoje apstraktne slike na platnu i da kreiram vezene crteže, nisam slutila da ću se tako dugo baviti ovom tehnikom. Zainteresovale su me nove mogućnosti i eksperimentalniji pristup, što je rezultiralo različitim serijama, a na kraju i performativnim radionicama –kao oblikom grupnog rada. Drago mi je što sam uspela da se dotaknem više socijalno angažovanih tema.

te je odvelo na mnoga mesta – od Švajcarske do Jerusalima. Nedavno si učestvovala u jednom vrlo zanimljivom projektu, svojevrsnoj radnoj akciji u jugoslovenskom stilu, gde si sa grupom volontera i umetnicom Dušicom Dražić učestvovala u sadnji drveća i simboličnoj obnovi šume na Pešteru. Kakva iskustva donosiš iz volonterskog rada uopšte, i možeš li nam ispričati više o ovom jedinstvenom projektu na Pešteru?

Na svom sajtu spominješ da si strastvena kada je reč o volontiranju, što

Još od srednje škole bila sam aktivna pri različitim nevladinim organizacijama, išla sam na letnje volonterske kampove ili razmene đaka, koji su, pored umetničkih tema, imali i druge, poput očuvanja životne sredine ili rada sa decom. Uvek mi se dopadala ideja da doprinosim sredini u kojoj boravim. Dolaskom na studije u Novi Sad, postala sam volonterka u školi za specijalno obrazovanje Dr Milan Petrović, i pri galeriji Šok Zadruga. Tako sam se više zainteresovala za inkluzivne i angažovane umetničke prakse. Mislim da je vanškolski, vanstudijski angažman izuzetno bitan jer se tu mlada osoba uči radu u timu, ostvaruje nova poznanstva, kontakte, usavršava strani jezik.

Poslednje volontersko iskustvo – pošumljavanje na planini Pešter, zapravo snimanje dokumentarnog filma Dušice Dražić „Kiše drugačije padaju‘‘, bilo je nezaboravno. Baš taj osećaj zajedništva i delovanja u grupi, zarad opšteg dobra, vid je neprocenjive energije kojom smo se svi po završetku projekta osnažili.

Kada sam kod toga, tvoje prvo volontersko iskustvo u struci upravo je bilo ono u Švajcarskoj. U jednom intervjuu govorila si o tome kako ti je veoma prijalo što u tom periodu nisi morala da brineš o životnim troškovima već si svu svoju pažnju i energiju mogla usmeriti na umetnost. Interesantan je podatak da je upravo Švajcarska

na referendumu odbila predlog zagarantovanog dohotka, te me interesuje tvoje mišljenje o toj ideji, kao nekoga ko je imao priliku da na izvestan način to proživi?

Nakon master studija, prijavila sam se za dugoročni volonterski program u Švajcarskoj putem Volonterskog centra Vojvodine. Moja sreća bila je u tome što je internacionalna škola Ecole d‘Humanité, u malom mestu u Alpima, te godine tražila volontera – umetnika/umetnicu na rezidenciji. Prošla sam selekciju i moj glavni zadatak bio je da se bavim svojom

radom, tako da su đaci mogli izbliza da vide šta profesija umetnika podrazumeva. Kako je program trajao tokom cele školske godine, imala sam prilike da vo-

Radna akcija pošumljavanja peštera, snimanje filma „ Kiše drugačije padaju", Dušice Dražić

dim par kurseva kao što su crtanje, istorija umetnosti, tekstilna umetnost i vez. Zauzvrat imala sam obezbeđen smeštaj, obroke, džeparac i još neke beneficije.

Tako da sam zaista imala lep fokus na razvoj serije Pismo ili glava, koju po prvi put predstavljam tamo, pred kraj rezidencije, 2018. godine.

Moj način boravka imao je specifičnu formu, ali ono što sam primetila jeste da su Švajcarci prilično radni, disciplinovani u sprovođenju planova i programa rada, lako se odlučuju da menjaju poslovne pozicije i profesije, ali znaju i da dejstvuju u donošenju kolektivnih odluka koje se tiču kantona u kojima žive. U poređenju sa Srbijom, Švajcarska je odavala utisak druge planete, pogotovo što većina stanovništva ne zna kako se zove njihov predsednik države, kako se on (ili ona) menja na godišnjem nivou.

Vratimo se na umetnost - istorijski gledano, vez se smatrao izrazom ženskosti pre nego umetničkom formom (prema tvrdnjama Rozike Parker), s druge strane, neretko je važan deo art terapije zbog svog blagotvornog uticaja na mentalno zdravlje, o čemu svedoče i brojne studije (zanimljiva činjenica je i da sam tokom pregleda dostupnih studija na ovu temu neretko nailazila na one koje se specifično odnose na vez kao vrstu terapijske aktivnosti namenjene isključivo ženama). S tim u vezi, kao što sam već spomenula, vez predstavlja jednu od najznačajnijih komponenti tvog rada i čini mi se da ima implicitnu službu bunta… te me interesuje šta sam proces veza znači za tebe, da li ti se čini da konačno dolazi do šireg društvenog i institucionalnog prihvatanja veza kao vida umetničkog izražaja?

Radionica veza, Oktobarski Salon 2024, Foto: Tijana Meili

Radionica veza, Oktobarski Salon 2024, Foto: Emma Szabó

Kako koristim netradicionalan pristup u tehnici veza, koji znam da oslovim i sa rečju savremen, i za koji mislim da je već široko prihvaćen, bunt utoliko vidim kao način da se ta tehnika koristi više slobodno, eksperimentalno, nasuprot tradicionalnom. Na radionicama, čak, volim da istaknem da su greške u radu dobrodošle, jer pokazuju proces učenja i imaju posebnu draž i rukopis. Mislim da su tekstilna umetnost, vez i tapiserije uveliko prepoznate, čak i da su postale popularne.

Lično ne gledam na vez kao na izrazito žensku radinost, kako su, na primer, u Indiji mnogi majstori te tehnike muškarci, ali znala sam da čujem i to da su nečije dede volele da rade goblene.

Istina je da vez ima terapeutsku vrednost. Pogotovo u radu u grupi, socijalni momenat je bitan. Jer, dobra strana

ove tehnike je da ne zahteva potpunu pažnju, tako da komunikacija može nesmetano da se odvija tokom rada. Ambijent koji se ostvaruje na radionicama podseća na pređašnja vremena, na ljudsku potrebu za okupljanjem prilikom izrade manuelnih radova. Pogotovo danas, vez je poput poziva da se uspori, da se posvetimo sebi i drugima.

Kad sam kod bunta i ženskosti, po mom mišljenju prirodno se nadovezuju i pojmovi snaga, rezilijentnost i snalažljivost. Svi oni, asociraju me na mnoge serije tvojih radova o kojima ćemo detaljnije kasnije govoriti, ali počela bih najpre od onog koji je nastao kao omaž „Maramici Rade Nikolić“. Moja prva asocijacija na ovu fascinantnu svojevrsnu kriptovanu poruku su i departes - frizure crnkinja tokom perioda ropstva koje su, između ostalog, imale funkciju mape

za beg. Kako u tom kontekstu vidiš pomenuti „ženski rad“ koji je stvoren u uslovima beznađa a koji u konačnici ima ideju ostavljanja traga, poruke i nekakvog putokaza onima koji ostaju, na koji način ga ti čitaš?

Hvala ti na tim rečima. Pismo Radi je specifično nastalo kao rezultat učešća na kratkoj umetničkoj rezidenciji u Užicu, rad je bio predstavljen u galeriji Reflektor na izložbi „Hospitable Utopia‘‘, 2021. Imali smo zadatak da kreiramo nove radove inspirisane mestom, a na mene je snažan utisak ostavio muzejski objekat ,,Maramica Rade Nikolić‘‘, sačinjen tokom njenog zarobljeništva u Drugom svetskom ratu. U pitanju je potresna poruka poslednjeg pozdrava mlade devojke Rade, koju je izvezla na maramici, gde je predstavila svoj portret iza rešetaka, i po strani spisak imena onih koje su odvodili na streljanje, sa datumima. Taj mali, intimni objekat nosi veliko svedočenje o stradanju, strahu i boli.

Pored očiglednog, „Pismo Radi“ čini se u sebi sadrži opšti potencijal oproštaja/opraštanja, ili onoga što bi se na engleskom nazvalo „closure“. Kako je za tebe izgledao proces konačnog odgovora?

Kako je Rada izvezla svoje pismo, osetila sam potrebu da joj u sličnom maniru odgovorim. Dobila sam dozvolu od Narodnog muzeja u Užicu da fotografiju Radine maramice koristim u svrhe izložbe. Pored fotografije i teksta iz muzeja koji opisuje sadržaj maramice, izložila sam i svoju maramicu, kao povratno pismo, upućeno njoj. Tu je predstavljen tanani crtež ceremonije sahrane - spuštanja kovčega u grob, i izvezla sam velikim slovima Zbogom. Htela sam time da odam počast Radi Nikolić i dodatno skrenem pažnju na postojanje tog muzejskog objekta. Na otvaranju izložbe primetila sam publiku koja plače, dok su posmatrali tu umetničku instalaciju, što je bilo izuzetno dirljivo.

Kako si otkrila naličja svojih radova?

Tokom master studija. Zapravo, ima jedna zanimljiva priča. Tada, već dve godine u radu koristila sam vez, a tokom mastera, kombinovala sam fotografiju štampanu na platnu, akrilne i uljane boje, i vez. Nisam bila zadovoljna rezultatom, bilo je nekako previše informacija, prezasićeno. Čak sam išla dotle da sam nešto isprobavala na jednoj mrtvoj prirodi, na princes krofnama, imitirala sam šećer u prahu. Na tanak sloj lepka, posula sam beo prah, a da bih otresla višak – prevrnula sam rad. Tada sam shvatila da, zapravo, sve vreme radovi sa vezom imaju naličje koje je krajnje spontano, zanimljivo, apstraktno, pro-

Maramica Rade Nikolić, muzejski objekat Narodnog Muzeja u Užicu

Podaci o objektu Maramica Rade Nikolić, Narodni Muzej u Užicu

Podaci o objektu Maramica Rade Nikolić, Narodni Muzej u Užicu

Pismo Radi, Izložba „ Hospitable Utopia" Improper Wall galerija, Beč 2021, Foto: Niko Havranek

čišćeno. Bilo je kasno veče, ali sam u ushićenju pozvala mog mentora prof.

Gorana Despotovskog da ga zamolim da se sastanemo koliko sutradan. Kada smo se našli u studiju, nakon što sam podelila mišljenje da bih da promenim kurs razvoja mog master rada, nasmejao se i odgovorio: Da, Milice, mi smo čekali kada ćeš to sama otkriti. Isto je potvrdila i profesorka sa osnovnih studija, Bosiljka Zirojević.

Svetlosne kutije u tvojim radovima pojavljuju se kasnije, kao jedan od načina da se upravo pred posmatračem smene dva različita pogleda na isto. Na koji način biraš koji će se radovi transformisati pred pasivnim posmatračem, a za koje će morati da zakorače iza i sami otkriju drugu stranu?

Nakon radova serije Naličja - o ljudi -

ma, kada se odlučujem da predstavim samo naličja, izložbom Pismo ili Glava u Švajcarskoj dolazim do rešenje da se publika susretne sa obe strane – sa apstraktnim naličjem ali i sa fotografijama koje su poslužile kao osnove za rad. Videla sam da su mišljenja podeljena, da neko preferira više jednu od druge

Portret mladića (Darko), detalj, naličje iz serije Pismo ili glava, 2018, Foto: Srđan Vulović

Šaputanje, rad iz serije ,,Naličjao ljudima", 2014.

Akrobatkinja (lice_fotografija štampana na platnu, vez), rad iz serije ,,Pismo ili glava", 2018, foto: S. Vulović

strane. Kako je baš taj prostor imao prirodno osvetljenje – u jednom trenutku primetila sam da kada svetlost pada na fotografiju rada, ona se transponuje na njeno naličje. To me je navelo da razmišljam o svetlosnim kutijama kao rešenju da se na taj način obe mogućnosti rada predstave istovremeno. Čak

sam se igrala senzorima i prekidačima, tako da je publika mogla da učestvuje u izboru prezentacije rada. Svetlosne kutije sam primenila u dve serije radovaAko bismo svi stavili maske… i Filmska slika i stvarnost 2.

vao? Ko su tvoji saradnici u stvaranju ovakvih primeraka dnevnih novina?

Tekstilne novine su taktilni objekti, realizovani u tehnici veza na tekstilu (uglavnom na starim jastučnicama i posteljini). Inspirisane su dnevnom štampom

čije sadržaje interpretiraju, baveći se pitanjem kvaliteta i, pre svega, kvantiteta serviranih informacija.

Prvi rad, nastaje tokom perioda pandemije, 2020. godine. Kako smo bili u prinudnim izolacijama, to me navodi na razmišljanje da narednom prilikom zamenim usamljeni studijski rad sa radom u kolektivu.

„ Zagrljeni", iz serije radova ,,Ako bismo svi stavili maske" (forografija štampana na platnu, vez, svetlosna kutija), 2018, Inkluzivna Galerija

Projekat, odnosno serija radova, Tekstilne novine otpočeo je tokom 2020. Koji je bio prvobitan cilj ovih radova, te kako se on godinama menjao i nadopunja-

Ova serija postaje prepoznatljiva kao vid saradnje sa određenim grupama i individuama, koja se razvija tokom poslednje tri godine kroz participativni performativni rad u različitim sredinama. Kroz „seanse veza” i uključivanje brojnih saradnica i saradnika u produkciju dela, pored kritike informativnih medija, tokom radionica kreira

se i atmosfera slobodnog društvenog dijaloga i izjašnjavanja o relevantnim temama. Do sada, otvorenim radionicama za savremeni vez priključilo se oko 200 učesnica i učesnika. Kreirano je ukupno deset tekstilnih interpretacija sledećih naslova novina, gde su uvr-

šteni i strani naslovi, pored domaćih: Superexpress 14. jul 2020, Kurir 16. maj 2021, Danas 13. jul 2021, Večernje novosti 1. april 2022, Blikk 4. april 2022, Luč 23. februar 2024, Yediot Ahronot januar 2022 , Al-Quds 11. jun 2023, Politika 4. jun 2024, LICEULICE, oktobar 2024.

Tekstilne novine, detalji, Oktobarski salon, Galerija SULUJ, 2024, Foto: Emma Szabó

U svetlu naličja, ili metaforičkom mraku slepih i slabovidih – šta možemo

saznati o društvenim dešavanjima u svetu i kod nas u periodu 2020 – 2022, listajući isključivo tekstilne novine?

U prvoj saradnji sa školom Dr Milan Petrović u Novom Sadu, osvestili smo odmah da je serija radova Tekstilne novine

inkluzivna i u smeru da su ti umetnički objekti taktilni, dostupni da se ispitaju putem dodira. Kako je glavna zamisao bila da se mapira sav vizuelni sadržaj dnevne štampe, time smo hteli da istaknemo kako smo danas, više nego ranije, preplavljeni medijskim sadržajima koji imaju veliki uticaj u formiranju

kolektivnog stava. Gledamo da dotaknemo pitanje koliko su neke novine u službi da nas informišu, ili pre da nas obasipanjem različitih sadržaja odvuku od važnih informacija – što je slučaj sa tabloidima.

Još malo bih se zadržala na sveprožimajućoj tematici mnogih tvojih radova a to su ljudi ili grupe ljudi koji borave na marginama. Kako bi izgledao svet kada bismo svi stavili maske, a

kako je izgledao kada je to trebalo da bude odraz solidarnosti i brige o drugima?

Ideja iza izložbe bila je da se demonstrira i podigne svest o činjenici da smo, uprkos našim razlikama, ipak svi jednaki. Kada bismo svi nosili maske... naše razlike bi se poništile u simfoniji boja i kostima.

Jedan od mnogih radova koji posmatrača motiviše da gleda (u) ono sa čega mnogi neretko sklanjaju pogled je i rad Ogledalo koji naglašava problematiku siromaštva. Uzimajući u obzir dugotrajnost procesa veza, kako se tvoj pogled tokom stvaranja ovog ali i sličnih radova menja tokom procesa kreiranja?

I pre samog procesa rada, što je slučaj i sa drugim delima, oni dugo znaju da budu u idejnoj fazi, neki put i više godina. Dok čekam pogodan period za njihovu realizaciju, kao da testiram time i svoju odluku da se pozabavim baš tim kadrovima iz života. Tako da, misao o njima je trajna, istrajna, a u samom pro-

cesu realizacije uživam jer predstavlja ostvarenje zamisli.

Kada se rad postavi u prostoru, i u susretu sa publikom, nastaje njegova punoća. Iako je vez delimičan i često odaje utisak nedovršenosti – kao takav daje prostora za dalja promišljanja na temu prolaznosti i dualiteta (lice-naličje, vidljivo-nevidljvo, znanje–neznanje, margina–glavni tok...).

Portret osobe koja sakuplja sekundarne sirovine sam htela da predstavim kao stabilan, staložen i snažan. U „lagodnom“ svetu okrenutom konzumerizmu i potrošnji, gde kao nuspojavu imamo brda i planine otpada, osoba koja se bavi reciklažom kroz sakupljanje sekundarnih sirovina zapravo čini neverovatnu stvar, i nama još neverovatnije, gotovo superljudski jeste njen napor da u takvom svetu opstane, ujedno brinući i o svojoj porodici.

„ Ogledalo" iz serije „ Pismo ili glava", 2020, foto: M Perišić

„ Ogledalo" iz serije „ Pismo ili glava", 60. Oktobarski Salon, Galerija SULUJ 2020, foto: Emma Szabo

Intervju:

Teodora Kovrlija

@teodora_kovrlija

Fotografije: Nemanja Raca, privatna arhiva

Naš MODNI PLEZIR ovog decembra je modni brend Vladica, koji osmišljava i stvara talentovana i originalna umetnica i aktivistkinja Vladica Čulić. Vođena lepotom, intuicijom, maštom i buntom prema svemu onome u šta se modna industrija izrodila, ona stvara jedinstvene odevne komade nastale od preloved odeće, koja procesom apciklaže postaje upečatljiv modni komad koji ćete dugo voleti. O modi, aktivizmu, samoprezentaciji, polovnoj odeći kao resursu i elegantnoj eksentričnosti čitajte u nastavku.

Kako započinješ dan?

Svakoga dana idem na trening u osam ujutru, zatim dolazim kući, spremam

sebi doručak, popijem kafu i posložim

šta sve treba tog dana da uradim. Jako volim da šetam i dosta često to radim pre nego što uronim u obaveze. Opušta me i pokreće kreativnost.

Koja su tvoja prva sećanja iz detinjstva koja imaju veze sa modom i odevanjem?

Prva sećanja su se stvarala baš rano i to zahvaljujući mojoj porodici. Moja

mama je uvek bila inovativna što se tiče svog a i mog odevanja. Imali smo krojačicu koja mi je šila razne stvari, haljinice i pantalone. Takođe, sa nekih pet godina bila sam model za Benetton i dobila neke super stvari na poklon. Generalno mi je detinjstvo bilo ispunjeno lepom garderobom i postavljene su ključne vrednosti o tome šta je moda i ukus u odevanju.

U modu si uplovila iz polja umetnosti i konceptualne umetnosti sa snažnom

aktivističkom podlogom, kako se rodio brend Vladica?

Vladica kao brend je nastao iz jake želje za promenom. To je definitivno primarni razlog, jer snažno verujem u to da je moda i ono što svakoga dana biramo da nosimo veoma snažna alatka za iskazivanje stavova, za zauzimanje mesta i za borbu. A živimo u vremenu gde su nam promene, i te kako, potrebne. Ekološke, društvene, emotivne. Na drugom mestu je edukacija i pokazivanje ljudima da može drugačije. Može da se nosi nešto originalno i kvalitetno a da se ne doprinosi toj kapitalističkoj zamci brze mode, koja nam se svakodnevno servira kao jedini mogući resurs.

U proces apciklaže i redizajna koji sprovodiš prilikom kreiranja Vladica komada uključene su različite tehnike, od ručnog šivenja, veza, sečenja, bojenja i sve one imaju taj spori, dodatno personalizovan momenat budući da između tebe i materijala ni u jednom momentu ne posreduje mašina, već se sve intervencije rade ručno. Možeš li da nam približiš kako iz

tvoje perspektive izgleda proces od ideje do realizacije, kako znaš da je predmet definitivno gotov?

Putovanje ka jednom gotovom komadu kreće od momenta kada pronađem

neki odevni predmet koji mi se dopadne. Dopadne mi se kroj, materijal, boja. Nakon toga nastaje momenat puzle.

Gledam u taj komad i zamišljam koje

šare, koji još materijal ili boja bi išli uz

njega i kako. Jedna zanimljivost o tom mom procesu: stojim u jednoj pozamanteriji gde kupujem konce i resice

i gledam nekih desetak minuta u police. Prilazi žena i pita šta mi treba, a ova druga žena koja me već poznaje

joj kaže: „Pusti nju ona to u glavi slaže

šta će da pravi”. Tako da je sve nekako spontano i kockice se uvek na kraju slože.

Naša odeća ima tu moć da priča priče, i upravo ono šta i kako to nosimo na sebi, naša je neverbalna poruka svetu. Pa ipak, većina ljudi se svesno ili ne okreće praktičnosti ili igra na sigurno prateći trendove, čime se posledično svi oblače manje-više slično. Šta je po tvom mišljenju razlog ovakvom pristupu odevanju i kako motivisati ljude da se ohrabre?

Mislim da generalno živimo u jednom bezličnom i dosta kukavičkom vremenu. Ranije su ljudi svoje stavove vrlo hrabro iskazivali kroz ono što nose. Političke, seksualne i druge. Danas se mnogi plaše da iskažu svoje mišljenje, da se bore za neko veće dobro, pa mislim da je i odevanje oličje te energije. Pritom, danas modu većinski diktiraju ljudi (Influenseri) koji nemaju toliko

znanja o istoj, koji žele samo da budu deo trenda koji je, po mom mišljenju, izuzetno dosadan i neinspirativan, a modni brendovi su postali ili dosadni ili jedna velika sprdnja koja čini mi se radi sve da bi ljudi sa puno para, a malo ukusa, izgledali što smešniji u njihovoj odeći (Balenciaga). Ljudi više ne eksperimentišu, ne igraju se. Moda, kao i u mnogim drugim aspektima života često postavlja normu, a ljudi je prate da bi se uklopili u društvo, izbegli kritike ili jednostavno zato što ne žele da ulažu previše energije u stvaranje ličnog stila.

Da bi se ljudi motivisali da budu hrabriji u svom odabiru odeće, važno je stvoriti svest o tome da je moda način samoprezentacije, oblik umetnosti koji može odražavati individualnost i ličnost. Promovisanje kreativnosti i samopouzdanja kroz edukaciju o različitim stilovima, kao i veća inkluzivnost u modnim industrijama, mogla bi ohrabriti mnoge da se osećaju slobodnije u izborima koje donose u vezi sa svojim izgledom. Takođe, inspiracija od javnih ličnosti i influensera bi verovatno podstakla ljude da se i sami okuraže.

Istraživačica i psihološkinja mode Andrijana Popović kaže da je emocija straha kolektivna kočnica u kreativnom stvaranju, pa se moda i dizajn kao ogledalo društva danas okreću sa nostalgijom prema prošlosti, ka neokonzervativističkoj retromaniji, iz straha od budućnosti. Interesantno mi je što u tvom radu nisam primetila da i u jednom momentu doslovno pratiš neki konkretan pravac ili epohu. Kako ti vidiš svoj modni izražaj?

Mene jako rade kontrasti. Opet se vraćamo na moju spontanost i ne toliko razmišljanja kada krenem da stvaram. Jedino što me zanima su kontrasti i balans u istim. Ja sam neko ko obožava pankerski stil ali isto tako uživam u odelima, uštirkanim belim košuljama i grubim brogue cipelama. Kada bih morala da kategorizujem moj modni izražaj to bi onda bio neki dekadentni pank. I tu mislim da je ključ moje kreativnosti, spajati naizgled nespojivo. Tako se onda stvaraju potpuno nove energije i nešto što je estetski vrlo primamljivo jer je nešto novo za oko posmatrača.

Šta bi rekla da tvoj rad u oblasti mode

čini prepoznatljivim, kakva je okosnica tvog stila?

Rekla bih da su to kontrasti materijala, razigranost i ekscentričnost sa dozom

elegancije. Nisam fan preciznosti, tako da se na mojim komadima može videti poneki krivi šav, materijal koji viri, boja koja se slučajno izlila. Ali sve se to tako lepo uklopi na kraju.

Odeća je naša druga koža, prijanja nam uz telo i postaje sastavni deo identiteta. Šta želiš da komadi sa tvojim potpisom komuniciraju?

Želim da komuniciraju hrabrost, da kada neko nosi moj komad na sebi oseti da može sve, da ima moć da menja sve što mu/joj se ne sviđa. Da zauzme prostor i bude siguran/na u sebe. Želim da komunicira razigranost i lakoću, da podseća na lepotu življenja i vrednosti malih stvari na koje često zaboravljamo. I definitvno želim da komunicira da može drugačije, može plemenitije prema zemlji na kojoj živimo i prema ljudima koje kapitalizam izrabljuje.

Stvaraš odeću koja nije rodno uslovljena, koje su prednosti, a koji izazovi takvog pristupa?

Odeća kao takva je rodno uslovljena samo jer smo mi sami to odredili. Odeća je odeća, ona nema ni pol ni rod. Zato mi je prirodno da sve što napravim može da iznese svako ko oseti da mu se taj komad dopadne. Prednosti u tome su što uopšte ne razmišljam u muškom ili

ženskom smeru kada stvaram. To je zaista teret i verujem da bi mi bilo mnogo

teže da se toliko kreativno pustim kada bih morala da imam to u glavi. Izazovi su ti da živimo u sredini gde osuđujemo jedni druge kada šetamo psa sa plavom ogrlicom ako je ženka. Onda je sve jasno. Mislim da će trebati još dosta vremena da ljudi prihvate odeću kao nešto što komunicira njihove stavove i dubine, a ne kao nešto što komunicira da li su muško ili žensko. Ali malim koracima idemo ka tome.

Ko su po tvom mišljenju danas autentični modni influenseri?

Ja sam neko ko zaista ne prati influensere, ceo taj koncept mi je potpuno besmislen, da neko ko ima jako puno pratilaca odjednom postane validan u smislu dirigovanja stila i mode. Pogotovo što većina influensera samo vrti ono što je danas moderno, zarad svog profita i ne donosi ništa novo i uzbudljivo.. Pratim dizajnere, ali je i na tom polju postalo tužno i bezlično. Moj najveći idol što se mode tiče je Alexander McQueen i dok je bio živ stvarao je bajke. Izazivao, provocirao a sve to kroz besprekorne kreacije. Tu je i Galliano, Thierry Mugler, svi su oni živeli i stvarali komade koji su zaista pričali priče

i imali jasan statement. Od živih dizajnera poštujem jako Iris Van Herpen i Margielu. Na Instagramu pratim profil koji se zove the_1of1_ i uživam u njihovom inovativnom artwear-u.

Na profilu svog brenda podjednaku pažnju posvećuješ edukaciji pratilaca na temu loših strana brze mode, ali i licemerja modne industrije generalno. Primećuješ li, kroz komunikaciju

sa ljudima, da se odnos prema polovnoj odeći menja, da li je došlo vreme da na istu umesto kao na problem, gledamo kao na resurs?

Da, definitivno se primetno menja odnos prema polovnoj odeći, i to u pozitivnom smeru. Sa porastom svesti o održivosti i uticaju modne industrije na životnu sredinu, sve više ljudi prepoznaje polovnu odeću kao resurs, a ne kao problem. U prošlosti je postojala stigma vezana za kupovinu polovne odeće, ali sada, naročito među mlađim generacijama, je zastupljen trend reciklaže i ponovne upotrebe odeće. Polovna odeća nije samo ekološki prihvatljivija opcija, već postaje i način da se iskaže individualnost kroz unikatne komade koji nisu dostupni u masovnoj proizvodnji. Pored toga, usmeravanje pažnje na loše strane brze mode i licemerje modne industrije takođe doprinosi promeni u percepciji. Potrošači postaju svesniji kako brza moda podstiče prekomernu proizvodnju, zagađenje i loše radne uslove,

što čini polovnu odeću odgovornijim izborom. Takođe, online platforme za prodaju i kupovinu polovne odeće postale su sve popularnije i lakše dostupne, što dodatno olakšava pristup ovakvom konzumiranju mode. Dakle, mislim da je došlo vreme da se polovna odeća sagleda kao vredan resurs, kako ekološki, tako i estetski.

Loši uslovi rada u tekstilnoj industriji su kako ekološko, tako i žensko pitanje budući da većinu tekstilnih radnika (naročito onih na nižim pozicijama) čine upravo žene. Koji je po tvom mišljenju put za unapređenje njihovog položaja?

Ovo je jedan jako složen problem koji zahteva delovanje iz raznih uglova. Rekla bih da su brendovi ti koji moraju preuzeti odgovornost za uslove rada svojih dobavljača i obezbediti etičke standarde. Važno je sprovođenje zakona koji garantuju minimalne radne sate, odmor i sigurnost, kao i rodnu ravnotežu u industriji. Takođe, neophodna je edukacija i osnaživanje radnica o njihovim pravima. Mnoge radnice u tekstilnoj industriji nisu svesne svojih zakonskih prava, a to uključuje osnovne stvari kao što su minimalna zarada,

pravo na bezbedne uslove rada i slobodu od seksualnog uznemiravanja.

Na koji način bi želela da se tvoj brend dalje razvija?

Volela bih da što više ljudi bude odeveno u moje kreacije, tako zamišljam da bi se energija i vrednosti koje ja gajim širile. Volela bih da sarađujem sa nekim malo većim brendovima i apsajklujem stvari koje su iz nekih prošlih sezona, a koje bi u suprotnom završile na nekim od sve većih otpada odeće u svetu. Takođe bih volela da unapredim svoje znanje što se tiče šivenja i otkrijem razne nove načine i alate kako da prerađujem odeću. Ali polako idem i ka tome.

Preporuči nam knjigu/film/pesmu.

Jedna super knjiga koja je povezana sa modnim aktivizmom je „Sex and Suits” od Alison Hollander. Ona istražuje kako moda, posebno poslovna odela, odražava rodne uloge i moć. Kako su se muška i ženska odela razvijala kroz istoriju, postajući simboli društvene moći i odraz profesionalizma, kao i to kako su žene kroz modu pregovarale o svom mestu u društvu. Takođe, ona istražuje kako je feminizam uticao na promene u oblačenju i rodnim normama.

Što se filma tiče, moj omiljeni i odgledan mnogo puta je dokumentarac o Mc Queen-u i zove se „McQueen”. Jako je emotivan, vizualno snažan i daje duboku analizu ne samo njegovih modnih kreacija, već i njegovog kompleksnog karaktera koji je spojio umetnost, šok vrednost i mračnu poetiku.

Što se pesme tiče ne mogu jednu da izaberem, ali nešto što najčešće slušam dok stvaram su Leonard Cohen i Michelle Gurevich. Apsolutno svaka njihova pesma „gađa“ pravo u srce.

Gde možemo pronaći komade s tvojim potpisom?

Za sada neke komade imam izložene u Nixon concept store-u u Mišarskoj ulici ali većinu stvari izlažem samo na Instagramu. Takođe, 21. decembra ću biti deo novogodišnjeg bazara u Silosima pa se tamo mogu videti novi komadi koji su nastali.

kuul 27

Intervju:

Teodora Kovrlija

@teodora_kovrlija

Fotografije:

Fotografije: Nikola Radišić

@nikolaradishic

Šta nastane kada spojite detinju strast za stvaranjem, arhitektonsku preciznost i ljubav prema kvalitetnim materijalima? Odgovor zasigurno nije jednoznačan, ali jedan od mogućih je i modni brend Kuul 27 – koji svojim unikatnim komadima priča priču o održivosti, etici u proizvodnji, stvaranju i privlačnosti vanvremenskog dizajna.

Radmila Kulundžić, devojka koju ste kod nas prvi put imali priliku da vidite na naslovnici u junu 2017. godine, magistarka je arhitekture i osnivačica održivog modnog brenda Kuul 27, koji je nedavno kroz svoju prvu kolekciju za jesen/zimu doživeo premijeru na mrežama. U prvom intervjuu od osnivanja (jer volimo da budemo deo ovako lepih početaka!) govorile smo o svemu onome što je prethodilo stvaranju brenda, o procesu, materijalima, novoj kolekciji i konceptu koji donosi nešto novo na naše tržište.

Koliko dugo se krčkala ideja za Kuul 27?

Ne znam da li je korektno reći - čitav jedan život? Od malena sam osećala ogromnu radost u igri stvaranja, koja je kasnije postala i moj posao, više sticajem okolnosti nego jasnom odlukom, s obzirom na to da sam prilikom izbora školovanja otišla u drugom pravcu.

Trebalo je mnogo toga da se poklopi, a moji putevi najčešće nisu pravolinijski, i otuda ova ogromna vremenska distanca od želje i ideje o brendu i njegovog ostvarenja.

Nedavno si objavila prvu ready-to-wear kolekciju za jesen/zimu. Iako je ovo zvaničan početak brenda i prva kolekcija, u ovu priču ulaziš s dugogodišnjim iskustvom u krojenju i izradi odeće po meri. Koliko se rad na kolekciji razlikovao u odnosu na prethodna iskustva?

Prvenstveno sam počela da šijem kako bih svoje ideje iz glave prebacila u stvarnost, i uživala sam u procesu u kome bih kao rezultat imala neki komad odeće koji bi bio samo moj, drugačiji, uni-

katan. Zato sam najpre i počela da se bavim šivenjem po meri. Tu je svaki komad posebna priča - drugačiji kroj, materijal, druga prilika. Nešto poput mini-projekta. Iako sam često slušala kako je sa ljudima najteže raditi, moje iskustvo je bilo drugačije. Taj proces oblikovanja i stvaranja nečije ideje i želje, kao i energija i emocija koju to budi kod ljudi, za mene su bili neka vrsta privilegije u kojoj sam uživala.

Sa druge strane, rad na kolekciji, počevši od dizajna preko izrade, bio je individualni proces, što mi je omogućilo potpunu slobodu u izboru materijala, boja, dok sam kod krojeva ipak morala da vodim računa da to budu komadi koji su lako prilagodljivi različitoj građi, visini. Prilikom izrade kolekcije još uvek ne poznajete krajnjeg korisnika i nemate jasne inpute - od njegovih želja do mera. Ipak, najizazovniji deo jeste bila izrada svakog komada iz kolekcije u više primeraka, što je zahtevalo ponavljanje i drugačiju organizaciju rada. Na početku me je to plašilo, ali ubrzo mi je došlo kao terapija.

Na koji način su te znanja iz oblasti arhitekture oblikovala kada je reč o razumevanju proporcija, strukture i funkcionalnosti odevnih komada, kao i njihovoj konstrukciji? Kako se ta perspektiva prenosi na dizajn tvoje kolekcije?

Pre nego što sam upisala fakultet, već sam uveliko krojila i šila, i na neki način bila upoznata sa proporcijama i strukturom, pa i konstruisanjem. Arhitektura je tu došla kao filter i donela mi je pročišćenje, najviše na polju estetike. Naklonost jasnim formama, preciznosti, kao i značaju teksture i materijala. Funkcionalnost je posebna priča. Kao neko ko je iz čiste kreativnosti i nesputane estetike zagazio na inženjersku teritoriju, trebalo mi je vremena da prihvatim da funkcionalnost mora biti ravnopravna, ako ne i prioritetna u odnosu na estetiku.

U izradi odeće funkcionalnost znači nosivost, upotrebljivost i komfor. Danas se trudim da nađem balans u okviru kog mogu da funkcionišem i zadovoljim oba kriterijuma, ali moram da kažem da svaki komad garderobe na kraju nosi energija osobe, i najbitnije u celom procesu jeste da ona ostane

nesputana u šta god je obukli.

Najvažnija stvar koju sam ponela sa fakulteta je disciplina. Kao neko ko je ranije znao da odustane čim vidi prve obrise neke svoje ideje, i prelazi na sledeću, strpljenje i istrajnost koje sam tamo savladala su nešto što mi danas najviše pomaže u poslu.

Na sajtu je kroz kratak video prikazan proces od skiciranja prve kolekcije do završnih faza i fotografisanja modela u Muzeju Terra u Kikindi. Šta je ono što nismo imali priliku da vidimo, ko su bili ljudi koji su ti pomogli da sve izgleda onako kako si zamislila, i kako si se ti osećala u celom ovom uzbudljivom procesu?

Moram da otkrijem da je taj video sažetak lepše strane kreativnog procesa, koji je stvarno bio uživanje. Organizovanje prvog fotošutinga, biranje fotografa i modela koji će najvernije predstaviti ono na čemu ste radili, izviđanje lokacija, osmišljavanje video-sadržaja – svaki segment bio je poseban izazov i prilika da sarađujem s profesionalcima koji su razumeli viziju Kuul brenda i uložili trud da se ona ostvari.

Međutim, početak svakog malog biznisa zahteva od vas da budete mnogo štošta, i koliko god bili spremni, naiđu trenuci kada vam se sve čini previše izazovnim. Tada ispliva ključni faktor - podrška. Ljudi koji vam čuvaju leđa, veruju u vas i bodre vas na putu do cilja. Za mene je to bio najjači utisak. Mnogi su poklanjali svoje vreme, znanje i veštine da bi se ova priča zaokružila do kraja.

Održivost, etička proizvodnja, zanatski pristup i vanvremenski karakter izrađenih odevnih predmeta su vrednosti koje jasno ističeš u najavi kolekcije. Za izradu kolekcije korišćeni su isključivo prirodni materijali vuna, meno vuna i svila od deathstock tkanina iz Italije i Francuske i sve je rađeno u ograničenom broju komada. Šta te je opredelilo za ovakav pristup i u kom pravcu nameravaš da ubuduće razvijaš brend i svoju ponudu?

Obzirom da sam se sa materijalima igrala od malena, imala sam vremena da naučim šta je koja vrsta tkanine, šta znači kvalitet i koliko zapravo utiče na krajnji izgled proizvoda. Prvi deadstock

sa kojim sam se srela je bila gomila maminih materijala koje je godinama kupovala, jer je šivenje bilo njen hobi. Pre desetak godina sam imala nalog na blogger platformi, gde sam jednom prilikom napisala tekst na temu deadstock materijala, i haljine koju sam sašila od žute svile iz maminih zaliha, kakvu u tom trenutku nisam mogla da nađem po metražama što ju je učinilo još posebnijom.

Tako da sam imala naviku da izvrćem etikete i kupujem samo komade od prirodnih materijala i pre nego što sam čula za pojmove poput fast fashion i održivost u modi. Vremenom sam postala svesna šta ti pojmovi znače i koliko modna industrija u koju sam od malena zaljubljeno gledala zapravo utiče na životnu sredinu, ali i na ljude kroz način na koji konzumiramo i prihvatamo trendove.

„Play the game to change the game” je pravilo kog sam se prihvatila i odlučila da svoj brend baziram samo na onome što i lično podržavam. Tako da je plan da se brend i u buduće razvija na istim postulatima, uz ograničene serije

i ručni rad. Modeli iz kolekcija se neće ponavljati, a godišnje planiramo dva glavna sezonska dropa koji neće uvek

gađati isti tip garderobe već je ideja da budu raznoliki. I između neke manje, čak možda i made to measure dropove.

U kolekciji se mogu naći elegantne haljine, predimenzionirani sakoi i pantalone, kao i pleteni komadi, za sve prilike od jutra do večeri, a zahvaljujući promišljenom dizajnu mnogi odevni predmeti se mogu nositi na više načina. Koje komade bi izdvojila kao ključne iz kolekcije i zašto?

Čitavu kolekciju čini samo devet odevnih predmeta i to ako gledamo odvojeno sakoe i pantalone koji su zamišljeni kao komplet. Sve sam pravila spram ličnih afiniteta i kako bih koji komad završila postao bi moj novi favorit, tako da ne znam da li bih mogla da izdvojim neki. Osnovna

ideja je bila da budu vanvremenski ali ne i dosadni. Kao klasika sa malom dozom bunta protiv iste. I kao takvi nadam se da će biti nosivi godinama, i opravdati svoju upotrebnu vrednost koju bih iznela kao ključnu.

Gde možemo pronaći odeću s potpisom Kuul 27?

Za sada jedini prodajni kanal je vebsajt kuul27.com, na kom se nalaze sve slike i opisi proizvoda iz kolekcije, a za sva dodatna pitanja tu je kontakt mail kao i Instagram profil @kuul_27.

Na kraju imam potrebu da se zahvalim Plezir timu na poverenju i prilici da podelim priču o onome što radim. Ova podrška mi posebno znači, jer postoji veliko poklapanje mojih i vrednosti koje Plezir magazin komunicira sa svojim čitateljima. Hvala vam ljudi.

Ivica Stevanović

Intervju:

Nikolina Gavrilov

@n.i_n4

Zamislite, negde na brdovitom Balkanu

živi ilustrator, profesor i čovek koji na poljima sive moždane mase gaji sva -

kojake prikaze, nakaze i ostala stvorenja, dok se istovremeno, u stvarnom životu, bori protiv istih! Naime, reč je o Ivici Stevanoviću, jednom od začetnika eksperimentalnog stripa kod nas. Ivica je rođen 1977. godine u Nišu. Njegove ilustracije svoje mesto su do sada našle u mnoštvu udžbenika, slikovnica i knjiga. Tokom jednog perioda bio je i likovni urednik u Zavodu za udžbenike.

Trenutno radi kao docent na katedri za grafičke komunikacije Akademije umetnosti u Novom Sadu, a najvažnijа dela u oblasti stripa su mu  Ljubazni leševi, Leksikon likovnih legija, Gnusobno-spodobni slučajevi ili udesi i druga. Dobitnik je više nagrada i priznanja iz oblasti dizajna, ilustracije, karikature i stripa.

Kako je Ivica bio taj, koji je od izdavačke kuće Orfelin bio izabran da ilustruje Ligotijevog „Pisara tame“, bilo bi sasvim prigodno da kraj jedne a početak druge celine povežemo citatom jednog od prastvoritelja žanra horora, Hauarda Filipsa Lavkrafta. Iako su ove reči stare preko sto godina, one i te kako nose određenu težinu i u današnje vreme, vreme horora. „Što se tiče „republikanaca“ – kako se može ozbiljno posmatrati uplašena, pohlepna, nostalgična gomila trgovaca i srećnih besposličara koji zatvaraju oči pred istorijom i naukom, čeliče svoje emocije od pristojnih ljudskih simpatija, drže se prljavih i provincijalnih ideala uzdižući čistu stjecajnost i odobravanje veštačkih poteško ć a za nematerijalno pametne, žive samodopadno i sentimentalno u iskrivljenom kosmosu snova zastarelih fraza i principa i stavova.“ – H. P. Lovecraft. A šta sve za Plezir magazin Ivica ima da kaže kako o 2D, tako i o 3D realnosti, možete pročitati u nastavku teksta.

Da li si od malena voleo da ti se jeza kreće kroz svih 33 spratova kičmenog stuba iliti, kako je došlo do toga da tvoje stvaralaštvo mahom niče na tlu horora? Moje prve slikovnice su zapravo bile stripovi. Crno beli svet zarobljen u kadrove i odštampan na roto papiru. Dva stripa iz najranijeg detinjstva su utrli moj put u svet fantastike i strave. Prvi je bio nezaobilazni Zagor i epizoda 331

Zlatne serije pod nazivom Podvodno čudovište, a drugi je epizoda Vurdalak je

opet žedan serijala Alan Ford. Groteskni crtež Alana Forda je nešto što me je neodoljivo privlačilo pod okriljem tihe jeze u tom mom najranijem detinjstvu. Podvodno čudovi-

šte je zapravo jedna vrsta stripskog omaža kultnom filmu Creature from the Black Lagoon iz 1954. godine koje sam imao prilike da gledam, kao i mnoge druge crno bele filmove u kojima su glavne uloge tumačili Bela Lugoši, Boris Karlof, Kristofer Li, Vinsent Prajs… Dakle, svet crno belih pokretnih slika je takođe značajno uticao da ostanem na putu horora. Ono što je bilo tada karakteristično za moju generaciju jeste da smo odrastali na često neadekvatnim kulturnim sadržajima za naš uzrast ukoliko bi to merili prema današnjim standardima vaspitanja dece i mladih.

Ono što me je dodatno privlačilo toj stravi, u svim tim vizuelnim delima koje sam nemilice upijao i taložio u svom biću, jeste mitološka dimenzija horora – etimološka priča koja leži iza te monstruozne pojave, iza nadsve neobičnog i stravičnog obličja koja nam izaziva osećaj straha, ali u isto vreme i osećaj privlačnosti...

Šta te je navelo da sa samog juga Srbije migriraš na sever?

Posle završene srednje umetničke škole Đorđe Krstić u Nišu, postavilo se pitanje „šta dalje?“. Moje ambicije su bile da nastavim školovanje i upišem Akademiju umetnosti. Beograd mi se činio previše komplikovanim za jednog Nišliju, a i poučen iskustvima starijih kolega odlučio sam da preskočim Beograd i konkurišem na Akademiju umetnosti u Novom Sadu. To se za mene pokazalo kao sudbinski izbor. Danas sam redovni profesor na pomenutoj Akademiji, dok sam u međuvremenu uz pomoć kolege Dragana Bibina osnovao modul ilustracije koji svake godine privlači sve više mladih i kreativnih ljudi opčinjenih fantastičnim svetom ilustracije, stripa i koncept arta.

Jedno od tvojih prvih prepoznatljivih ostvarenja je ilustrovana-imaginarna enciklopedija likovnih demona, odnosno „Leksikon likovnih legija“, šta su uopšte ti likovni demoni i kako to da su oni dobili i svoju enciklopediju?

alternativne estetike“. To je princip mogućnosti vrednovanja estetike ružnog. Moj drug, pisac Zoran Penevski je napisao tekst ovog bestijarija i on je koncipiran tako kako bih ja kao vizuelni stvaralac ostvario pun kreativni potencijal u pogledu grafičkog oblikovanja tako specifične knjige. Likovni demoni iz pomenute enciklopedije su morfološko čudovišne forme koji obitavaju isključivo u slici i njihova pojavnost je ograničena u vizuelnom svetu. LLL je zamišljen kao grafički roman gde riboglavi demon traga za svojom izgubljenom slikom, i ta potraga se realizuje kroz upoznavanja različitih legija demona od kojih svaka ima svoje specifične karakteristike. Na taj način, fantastična raznovrsnost demonskog sveta vizuelno je utemeljena upravo po tom neobičnom principu o demonologiji kao alternativnoj estetici.

Ti si svakako jedan od pionira u domenu eksperimentalnog stripa, kako to da je tvoja saradnja sa Zoranom Penevskim na „Ljubaznim leševima“ poprimila baš taj oblik?

LLL je moj magistarski rad koji je stvaran na osnovu teze „Demonologije kao

Sa Penevskim sam se upoznao radeći na kratkim stripovima namenjenim njegovom projektu „grafička zavera“.

Leksikon likovnih legija

To je bila 1999. godina kad smo se sreli i već tada smo imali nameru da zajedno sarađujemo u budućnosti.

Ubrzo smo krenuli sa radom na prvom srpskom grafičkom romanu Ljubazni leševi koji je od samog starta bio zamišljen kao eksperimentalno delo.

U tom druženju sa Penevskim upoznao sam se podrobnije sa radovima Nikole de Kresija i Dejv Mekina i stripovi tih autora značajno su uticali da Ljubazni leševi poprime oblik kakav sada imaju. Kombinovanje grotesknog crteža sa foto i readymade elementima, upotreba kompjutera kako bi to kombinovanje izgledalo ubedljivije definisali su eksperimentalnu dimenziju ovog grafičkog romana.

Kada pričamo o broju tvojih ilustracija za slikovnice i udžbenike, da li govorimo o stotinama radova ili, pak, hiljadama? I šta si sve naučio iz ovoga?

Definitivno govorimo o hiljadama ilustracija. Mnogi i ne znaju da sam svoju profesionalnu karijeru posle akademskih studija započeo kao ilustrator i dizajner udžbenika i slikovnica radeći za Zavod za udžbenike i Kreativni centar iz Beograda. Potom sam se u periodu od 2010. pa do 2020. godine okrenuo američkom izdavaštvu dečjih knjiga, što je za posledicu imalo veliki broj publikovanih ilustracija u formi slikov-

nica, udžbenika, tinejdžerskih romana itd. Rad na dečjim knjigama mi je omogućio da pokažem svoju nežniju, infantilniju i duhovitiju (da ne kažem komičniju) stranu kao ilustrator, mada se u mojim ilustracijama za decu često vide elementi grotesknog, što dobrim delom definiše moj stil likovnog izražavanja. Sećam se da su tadašnji autori Zavodovih udžbenika bili nezadovoljni kako sam crtao bakice u datim ilustracijama. Često su govorili da je vuk iz „Crvenkape“ mnogo simpatičniji nego li njena baka u mojoj vizuelnoj izvedbi.

Valjda su im se te moje bakice svojom pojavnošću činile suviše „zbabljeno“ i

groteskno. Zavodov Bukvar je bio vrhunac mog kreativnog delovanja na polju

udžbeničke ilustracije, pa je kao takav

završio u kultnoj emisiji Maje Uzelac

Kulturni nokaut. Nema većeg priznanja

nego kad ti Raša Popov sa dvoje unučadi posađenih na kolena brani stripove

i ilustracije iz Bukvara, prokuženog od tadašnjih radikala i zadrtih desničara.

Ko se seća te epizoda iz prve polovine 2000-ih, zna o čemu govorim.

Da li te je rad na višetomnoj ediciji srpske mitologije zainteresovao za

ovo polje ili je već postojeća zainteresovanost dovela do toga da ilustru-

ješ „Prognana bića“, Buntovnike“ i „O biljkama, životinjama i predelima“?

Uvek je kod mene postojala zainteresovanost za mitološkim. Mitologija je nešto što nas određuje, pa smo zato skloni da stvaramo mitologije različitih vrsta - od ličnih, urbanih, lokalnih, pa do univerzalnih koje mogu trajati vekovima, prenoseći se predanjima, pričama i bajkama, s kolena na koleno uz ognjište, magijske rituale i tradiciju.

Saradnja sa Milenkom Bodirogićem, literarnim tvorcem ovog projekta, doprinela je da se moje shvatanje mitolo-

gije balkanskih naroda prilično produbi i transformiše, što se posebno odrazilo na idejnu koncepciju ilustracija koje sam radio za ovu višetomnu ediciju. Rad i druženje sa ostalim kolegama ilustratorima na ovako specifičnom projektu pozitivno je uticao na moj profesionalni rad, tako da sam u svoje ilustracije počeo da uvodim kompleksniju simboliku stvarajući originalniji kontekst savremenog i mitološkog, obogaćen elementima nadrealističkog slikarstva, a koji je temeljen na osnovu fantastičnog pripovedačkog predloška Bodirogića.

Kao rezultat dobili smo svojevrsnu višetomnu ediciju srpske mitologije, au-

tentičnu i originalnu kako u pisanoj reči tako i u grafičkoj pojavnosti. Ova skupina knjiga, nagrađivana od strane eminentne kritičke javnosti, postala je unikatna kao delo i kao prepoznatljivi ilustratorski brend usko vezan za Akademiju umetnosti u Novom Sadu.

Kakva sve bića pored zduhaća, karakondžula i babaroga naši čitaoci mogu pronaći među koricama ovih knjiga i šta je tebi bilo posebno zanimljivo tokom rada na ovom projektu?

Kao što rekoh, Bodirogić je na jedan vrlo osećajan način interpretirao naš mitološ-

ki svet i učinio ga mnogo bližim nego što se on nama činio na osnovu postojećih predanja. Tim bićima je zaodenuo neko

stradalničko ruho, a njihovu „nakaznost“ opravdao kao prirodnu različitost, jednu drugačiju, skrivenu prirodu na koju se oko čoveka nije još sviklo, pa zato taj isti čovek ima potrebu da sve što je različito od njega unižava i gazi. Pored omiljenih mi karakondžula i babaroga, vrlo su mi bile inspirativne rusalke.

Rusalke, crvenokose lepotice iz vode imaju svoj sedmodnevni život po godini. U njihove raskošno raspletene kose utkao sam ribe – šarane i brkate somove. Ribe bezbrižno plivaju vodom od crvenih niti, za razliku od rusalkinih žrtvi, mladića koji u njihovom crvenokosom zagrljaju spavaju samrtnim snom. Usnuli na crvenom kosmatom odru, čekaju da njihove duše odvede nemi lađar, dalje niz reku...

Da li si se izgubio u predelu kosmičke strave tokom ilustrovanja priča

Hauarda Filipsa Lavkrafta ili si se pak, tokom rada na zbirci ilustracija pod nazivom „Šaptač u tami“, osetio kao, svoj na svome?

Za Lavkrafta sam saznao sakupljajući i čitajuči serijal Dylan Dog u tadašnjem izdanju novosadskog Dnevnika – moj omiljeni strip u tinejdžerskom dobu odrastanja. Ono što je zanimljivo kad govorimo o fantastičnoj zaostavštini Lavkraftovoj jeste to da uprkos tome što se radi o tako izazovnom materijalu za vizuelizaciju, mi nemamo neke značajne primere adaptacije njegovih priča u formu pokretnih slika. Adaptacije Lavkraftovih priča su mnogo uspešnije u stripovima i ilustracijama, i to u vidu slobodnijih interpretacija nego li na filmu, što praktično zvuči paradoksalno. Možda je razlog što je Lavkraftovo stvaralaštvo bilo nekako skrajnuto od strane kritičara kao da se ne radi o dovoljno kvalitetnoj literaturi, pa se talentovani reditelji nisu latili posla da njegova dela pretoče u film, već su se češće koristili pojedinim elementima iz njegovog literarnog opusa kao inspiracijom. Ili je takvo štivo mnogo više mamilo B-produkcijske reditelje koji su isuviše bukvalno prenosili u svoje jeftine horor filmove ono što su nalazili u Lavkraftovim delima, ne mareći suštinski za piščevu poetiku originalno istkane jeze između napisanih redova. Kad ula-

zim u proces ilustrovanja Lavkraftovih priča, moj pristup je takav da pokušavam izbeći tu zamku banalizacije. Što nije nimalo lako, jer moj stil ilustrovanja je određen grotesknošću koja stremi eksplicitnom pa to na neki način može narušiti atmosferu u ilustraciji i tako je učiniti „plošnom“ (neiskrenom, neubedljivom) u koncepcijsko-idejnom smislu. Zato pribegavam nadrealističkim kompozicijama koje u sebi sadrže neku vrstu znakovnih simbola, kao i sublimaciji više simbola u jednu formu koja se dalje razvija kroz kompoziciju.

Kako trenutno predaješ „Dizajn knjige“, „Ilustraciju“ i „Strip“ na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, nameće se pitanje – „Šta je prvo što svaki student umetnosti, ili prosto svako ko želi da se bavi umetnošću, treba da nauči?“

Posvećenost i istrajnost. Mislim da su to ključne stvari, mada nisam siguran da li se mogu naučiti. Student može naučiti anatomiju, tehniku slikanja, ali ako nema strast prema stvaralaštvu koja ga goni da stvara autentične likovne svetove, onda je to za njega mučan proces. Iz strasti za stvaranjem proizilazi posve-

ćenost kreativnom radu. Da bi se taj kreativni rad dalje razvijao i bivao sve bolji i originalniji neophodna je istrajnost na takvom putu. Istrajnost je usko povezana sa disciplinom – disciplinom duha i rada. Naravno, jako je bitno da imaju stav kao stvaraoci, da budu svesni svog društvenog okruženja, kao i poruka koje šalju kroz svoja dela bilo da se bave primenjenom umetnošću ili nezavisnim umetničkim delovanjem.

Naši studenti trenutno pokazuju značajnu zrelost jer su prepoznali kritičan trenutak našeg posrnulog društva koje ophrvano korupcijom i državnim kriminalom srlja u propast, te su rešili da dignu svoj glas. To je nešto veličanstveno! Da bi mogli da istraju u toj borbi, naša je dužnost kao njihovih profesora da im pomognemo u tome i da se aktivno uključimo u taj proces. To će biti naš zajednički ispit na kojem ne smemo pasti. Za to vreme, neki, na koje smo računali već su pali, ćutke, i to sa balkona na kome su samo trenutak ranije pevali iz sveg glasa „Veseli se, srpski rode“…

A koji umetnici i koja ostvarenja su se vremenom uselilla u podzemlje tvoje

podsvesti, te neminovno uticali kako na tebe, tako i na tvoj izraz?

Značajan je broj umetnika, ilustratora, strip crtača koji su neminovno uticali na moj rad. Ne bih se libio čak i da napravim neki uži izbor jer se taj broj stalno širi, posredstvom društvenih mreža, a posebno putem Instagrama. Ali bih istakao momente upoznavanja svojih idola iz detinjstva u čijim sam autorskim stripovima uživao i iz kojih sam stalno učio, vežbao svoj crtež precrtavajući kadrove iz omiljenih mi epizoda. U tom nekom ranom školskom periodu do mene su stigli stripovi koje su crtali naši autori. Radi se o magazinima YU stripa (godišnjak), Spunk novosti, kao i specijalnim izdanjima dečjih novina

Profil. Spoznaja da naša zemlja ima tako talentovane strip crtače me je kao sedmogodišnjeg klinca zaluđenog stripom učinila toliko ponosnim da sam sve te magazine koji su objavljivale domaće autore sakupljao sa najvećom strašću. Radi se o autorima kakvi su Bane Kerac, Dejan Nenadov, Petar Medseldžija, r. m. Gera, Igor Kordej, Branko Plavšić, Sibin Slavković... Kasnije sam sve te crtače ne samo upoznao, već imam to

zadovoljstvo i da se družim sa njima ili čak da im dizajniram srpska izdanja njihovih stripova, a koja su prethodno publikovana u inostranstvu. Takav je slučaj sa r.m. Gerom, crtačkim virtuozom western žanra u stripu.

Koliko o samom ilustratoru možemo saznati zavirivanjem u njegov skečbuk?

Može se svašta zaključiti i to letimičnim zavirivanjem u sketchbook ilustratora.

Rastvoreni sketchbook je neka vrsta otvorenog ilustratorskog srca. Među stranicama je intima ilustratora, misli, ideje koje su često osuđene da ostanu zarobljene među stranicama. Potencijal sketchbooka je veliki jer sve te žvrlje, skice, započeti crteži na stranicama imaju prkosni karakter poput korova i težnju da razviju sopstveni svet između stikerima izlepljenih korica. Taj sketchbook potencijal sam zdušno iskoristio kada sam uobličio svoju zbirku lucidnih kratkih stripova, skica i ilustracija pod nazivom Izgubljeni slučajevi.

Naravoučenije: Ilustratori, čuvajte svoje sketchbookove i vraćajte se njima, ko zna šta ćete zateći posle izvesnog vremena.

Šta se trenutno odigrava na stranicama tvog skečbuka i šta nam to spremaš sledeće?

Svašta nešto, ali pokušavam da se fokusiram na oživljavanje ponovne saradnje sa mojim dragim Penetom (Zoranom Penevskim) i to sa nekadašnjim strip-projektom koji je ostao na nivou pokušaja. Radi se o junaku koga sam osmislio, a Pene se prihvatio pisanja njegovih dogodovština. U međuvremenu smo odlučili da to ipak bude ilustrovana knjiga, koja dobrim delom sadrži neku vrstu strip-naracije kroz ilustraciju. Mislim da ovaj junak ima potencijala, jer je baziran na osnovama naše mitologije, a ime mu je Igor, odnazad Rogi – babarogino unuče.

Intervju: Nikolina Gavrilov

@n.i_n4

Fotografije: privatna arhiva

Lida Pavlova, rođena u Rusiji, danas živi i stvara u Beogradu. Na svom Instagram nalogu @lidapavlova_magic, piše o spiritualnosti, mitologiji i folkloru. Lida je autorka Tarot i Oracle karata koje pomažu u samospoznaji, a sebe naziva vešticom sa tarotom i žabama. U nastavku teksta

ćete saznati zašto ona uistinu jeste „žablja“ veštica.

Da li si se zaintresovala za mitologiju još tokom detinjstva ili si vremenom stekla zanimanje za ovu oblast?

Oduvek sam imala osećaj da je sve oko mene magično, da je sve moguće i da, ako nešto ne možemo da vidimo ili dokažemo, to ne znači da nije stvarno. Taj osećaj me prati otkad se sećam sebe. Naravno, za dete sa takvim pogledom na svet, mitologija je bila poput dokaza. Svaki mit, svaka legenda, svaka bajka ili fantazija govorili su mi: postoje i drugi ljudi koji se ovako osećaju, koji ovako razmišljaju, koji vide lepotu na isti način. Obožavam sve te priče, bez obzira na to iz koje kulture dolaze. Obožavala sam svoju ilustrovanu Bibliju za decu, kao i bajke iz celog sveta koje sam slu-

šala na kasetama, kao i knjige o starogrčkoj mitologiji koje mi je mama čitala.

Kako bi definisala mit?

Za mene, mit je priča koja daje značenje aspektima našeg života koji ga možda prirodno nemaju. On objašnjava ono neobjašnjivo. I ubeđena sam da nam to očajnički treba. Naivno je misliti da je naš savremeni nivo nauke već objasnio sve i otkrio sve. Sigurna sam da još uvek postoji mnogo više toga što treba otkriti od onoga što već znamo.

Šta treba da zauzme prostor u našim umovima umesto svega što još nije otkriveno? Ništa? Praznina? Crna rupa? Plitki konzumerizam? Cinizam i depresija? Ne, hvala. Radije biram mitove, legende, priče i direktno duhovno iskustvo, ličnu gnozu. Ove stvari nam ne pružaju tačan i doslovan prikaz stvarnosti, ali nas izazivaju da na nju gledamo, ohrabrujući nas da ne ostanemo zatvoreni unutar granica onoga što sigurno znamo.

Koja bića iz slovenske mitologije su ti najzanimljivija i zašto?

Odrasla sam u Rusiji. Ljudi tamo još uvek veruju u određene duhove i mitska bića, a ta živa vera je ono što je učinilo ta bića mojim omiljenim. Prvo, Domovoj—duh doma, zaštitnik koji pomaže u domaćinstvu, ali samo ako volite svoj dom i brinete o njemu. Takođe, morate poštovati Domovoja. Najmanje što možete učiniti je da ga nikada ne ismevate niti govorite o njemu sa nepoštovanjem, ali bi takođe bilo lepo priložiti mu male poklone (tradicionalno, to je hrana). Ako se Domovoj naljuti, može vas uplašiti glasnim zvukovima noću ili čak izazvati paralizu sna. Takođe, poznat je i po svojim nestašlucima jer često voli da uzme naše stvari i sakrije ih ili im promeni mesto. Kao dete, učili su me da kažem: „Domovoje, Domovoje, igrao si se s tim—sada mi to vrati!“ svaki put kada bi nešto nestalo, i obično je uspevalo.

Zatim, Leši—vladar i čuvar šuma. Ljudi koji provode mnogo vremena u šumi (poput berača pečuraka, na primer) često pričaju priče o tome kako ih je Leši zavodio, terao da lutaju u krugovima satima i plašio čudnim zvucima.

Leši to radi kako bi zaštitio šume i podučio ljude poštovanju. Ako sumnjate da vam Leši pravi smicalice, okrenite odeću naopačke i glasno izgovorite nekoliko jakih psovki (ne s namerom da uvredite Lešija, već zbog zaštitničke moći tih reči). Ipak, bolje je to sprečiti tako što nećete ići sami u šumu, ostavljajući bobice i orahe na panju kao ponudu za Lešija, i uzimajući iz njegove ravni samo ono što vam je potrebno.

Inače, zvuci za koje se često misli da su delo Lešija mogli bi zapravo biti oni koje proizvode gavrani i vrane: ove ptice mogu oponašati različite reči, glasove i zvuke, što može zvučati jezivo dok šetate kroz šumu. Naravno, to ne znači da Leši ne postoji: ja verujem da nam se Leši obraća kroz ptičije glasove.

Postoje li neki rituali koji su se praktikovali tokom zime u prošlim vremenima?

Mnogo njih! Zima je bila vreme kada se tama borila svetlom i vatrom, a hladnoća i opasnost su se suočavale sa veselošću i šalom. Na primer, u istočnoslovenskim zemljama praktikovao se ritual ,,koljadki”. Mladi su se oblačili

kao đavoli (u početku duhovi i bogovi) i životinje, išli od kuće do kuće, pevali, šalili se i tražili poklone od ljudi. Takođe, vreme oko zimskog solsticija smatralo se magičnim: ljudi su verovali da tada mogu postavljati pitanja o svojoj budućnosti onostranim entitetima. Iz ovog verovanja proizašla je tradicija

Svetki ( Svyatki ). Mlade devojke bi se okupljale i koristile razne metode proricanja kako bi predvidele buduće brakove i saznale sudbinu. Na primer, jedna od tehnika proricanja bila je da se vreli vosak izlije u vodu, a zatim tumače oblici koji nastanu kao znakovi o budućnosti.

Da li si implementirala neke od drevnih rituala u svoj svakodnevni život?

Kada sam bila mlađa, često sam praktikovala Svyatki koristeći tradicionalne metode proricanja tokom dve nedelje posle pravoslavnog Božića. Sada sam se malo ulenjila, i moj omiljeni način da ispoštujem drevnu magiju tokom zimskih praznika je da prepoznajem i slavim paganske korene u svim modernim proslavama koje obeležavam. Mislim, i dalje moram da okitim novogodišnju jelku za svoje dete, pripremim poklone za sve, ukrasim kuću, posetim praznične vašare… Sve to dobija dublje značenje za mene kada se setim da sve ima drevne korene i razlog. Takođe, održavam mali ritual u šumi na dan zimskog solsticija (uglavnom se prošetam kroz šumu, ostavim hranu za ptice i razmišljam o značenju tog dana).

Kada si se prvi put susrela sa magijom tarot karata?

Kada sam imala 5 ili 6 godina, imala sam nekoliko prelepih društvenih igara sa kartama koje su predstavljale likove, događaje, lokacije i artefakte. Volela sam da ih mešam u jedan špil i postavljam mu pitanja ili jednostavno razgovaram sa njima i dobijam karte kao odgovore. U školi su me drugarice naučile nekoliko tehnika proricanja pomoću običnih karata, i koristila sam ih uspešno. U nekom trenutku, kupila sam sebi mali špil za proricanje, koji je bio savršen za predviđanje bliske budućnosti i nikada me nije izneverio. Na kraju, kada sam napunila 18 godina, kupila sam sebi prvi tarot špil kao rođendanski poklon. Počela sam lako da ga čitam, prvo za sebe, zatim za prijatelje sa fakulteta, pa za njihove porodice i prijatelje. Sve što su mi karte rekle bilo je tačno, a ceo proces komunikacije s njima uvek je bio umirujući i magičan. Na neki način, karte su oduvek bile sa mnom—samo ne nužno tarot karte.

Da li tarot karte za tebe predstavljaju neku vrstu psiholoških slika, simbola s kojima se igramo, na sličan način na koji se nesvesno ,,igra” sa svojim sadržajem?

Tarot karte su stvorene u kasnoj renesansi u Italiji. Njihova početna svrha bila je da budu alegorije i vizuelni filozofski vodiči ka samousavršavanju za bogate plemiće. Nisu bile namenjene proricanju sudbine. Mogli bismo reći da su imale psihološki aspekt, čak iako tada psihologija kao nauka nije postojala. Po mom mišljenju, možemo komunicirati sa kartama na različitim nivoima. Možemo tumačiti njihov rad kao rad našeg nesvesnog uma, naše psihe. Tarot karte nude značenja i ideje koje su nam najvažnije, tako da nema sumnje da naš um nalazi u njima pomoć i koristi ih za bolje razumevanje sebe i našeg života. Ali, kada konsultujem svoje karte, ne razgovaram sa svojim umom—već s nečim izvan toga. Nečim što je natprirodno. Nečim božanskim. To može biti isti proces—razlika je samo u tumačenju, da li posmatramo karte kao odraz nesvesnog ili poruku natprirodnog.

Da li si ti dizajnirala sve špilove koje možemo vidite kod tebe na Instagramu, i gde nalaziš inspiraciju?

Da, kreirala sam i objavila tri tarot špila i jedan orakl špil do sada: The Bird King Tarot, The Green Tarot, PHRÖG

TAROT i Ominous Oracle.

Svaki špil je drugačiji. Na primer, za PHRÖG TAROT sam okupila 37 različitih umetnika, od kojih je svaki interpretirao magiju žaba kroz svoju umetničku prizmu.

Za The Green Tarot koristila sam sopstvene analogne i digitalne fotografije prirode (inače sam profesionalni fotograf), i kombinovala ih sa klasičnom simbolikom Rider-Waite špila.

Moja omiljena dva špila, The Bird

King Tarot i Ominous Oracle, kreirala sam u saradnji sa svojim partnerom, Khvostom. On je umetnik koji se fokusira na liminalno i jezivo, i veruje u iste stvari kao i ja.

Zajedno smo osmislili Univerzume ovih špilova, crpeći inspiraciju iz naših duhovnih iskustava.

The Bird King Tarot je postao naročito popularan, i iznenadila sam se koliko se ljudi zainteresovalo za mistični, postapokaliptični zeleni univerzum u kojem više nema ljudi, a ptice su preuzele planetu.

Ima i mnogo referenci na moju slovensku kulturu, zbog čega sam još zahvalnija na toplom prijemu ovog špila.

Da li bi za Plezir magazin mogla da uradiš jedno čitanje i kažeš nam šta vidiš za nas u 2025. godini?

Naredna, 2025. godina će biti intenzivna, to je sigurno. Bila sam srećna što nisam videla velike katastrofe u čitanju, ali sam videla mnogo straha i anksioznosti kod ljudi (karta 9 mačeva ). Takođe, karta Hijerofant sugeriše da će uloga i uticaj velikih institucija, poput vlada i korporacija, biti na vrhuncu. Zbog toga će naši lični izbori biti ključni za sreću, ključ za miran prolazak kroz 2025. godinu.

Karta Ljubavnici kaže da, čak i kada se osećamo nemoćno da promenimo bilo šta, moramo pronaći oblasti u svom životu gde donosimo odluke i uvek birati ono što volimo i što je dobro za nas. Takođe, uloga naših odnosa i porodice raste ove godine: pronalazićemo ljubav i radost zajedno i prestati da čekamo na prave okolnosti.

Lifestyle

@n.i_n4

Photos:

Private archive

Interview:

Nikolina Gavrilov

Lida Pavlova was born in Russia, but now lives in Belgrade. On her Instagram page @lidapavlova_magic she writes about spirituality, mythology and folklore. Lida creates and publishes Tarot and Oracle decks for divination and self-discovery. She calls herself a witch with tarot and frogs, read the whole article to find out why she truly is a “frog witch”.

Is mythology a subject that interested you from a young age, or did these interests grow with you over time? If so, how?

I’ve always felt that everything around me is magical, that anything is possible, and that just because we can’t see or prove something, doesn’t mean it isn’t real. This belief has been with me since I can remember.

Of course, to a child like that, mythology felt like proof. Every myth, every legend, fairy tale or fantasy story said to me: “There are others who feel this way, who see the world as you do.” I loved these stories, all of them, no matter what culture they came from. I adored my illustrated Bible for kids, as well as the fairy tales from around the world which I had on cassette tapes, as well as Ancient Greek mythology books my mom read to me.

How would you define a myth?

For me, a myth is a story that gives meaning to aspects of our life that might naturally lack it. It explains the inexplicable. And I am convinced we still desperately need that. It’s naive to think that modern science has already explained and discovered everything. I am sure there is still much, much more to find out than we already know. What should be in our minds instead of all things still undiscovered? Without myths, what would fill the gaps in our understanding? Nothing? Vacuum? Metaphorical black hole? Sallow consumerism? cynicism and depression? No, thank you - not for me. I prefer myths, legends, stories and direct spiritual experience, personal gnosis. These things don’t give us accurate and literal depiction of reality. But they still dare us to look at it, encouraging us to refuse staying inside the boundaries of what we know for sure.

Which creatures from Slavic mythology are the most interesting to you personally, and why?

I grew up in Russia, where belief in certain spirits and mythical creatures is still alive. That living faith makes them my favorites. Firstly, it’s Domovoy—a house spirit that can help you around the house, but only if you love your home and care for it. You also have to be respectful towards Domovoy. The least you can do is never mock or speak disrespectfully of him, but it would also be a good thing to leave little offerings for him (traditionally, it’s food).

Are there some certain rituals that were practiced back in the days during winter time?

Lots of! Winter was a time when darkness had to be fought with lights and fires, and cold and peril were confronted with merriment and mockery.  For

If Domovoy is angered, he can scare you with loud noises at night or even induce sleep paralysis. He is also known to take your things and misplace them occasionally. As a kid, I was taught to say ‘Domovoy, Domovoy, you’ve played with it, now give it back!’ every time something was missing. It usually worked. Then, Leshy—the ruler and guardian of the forest. People who spend much time in the woods (mushroom pickers, for example) often tell stories of how Leshy had led them astray and made them walk in circles for ours, frightening them with strange noises. Leshy does that to protect the forests, and to teach people some respect. If you suspect that Leshy is playing tricks on you, turn your clothes inside out, and say several strong swear words aloud (not trying to insult Leshy, but because of the protective power of those words). But better to prevent that by not going to the forest alone, by leaving berries and nuts on a tree stump as offerings for Leshy, and not taking more than you need from his realm. By the way, the sounds that are often thought to be the work of Leshy might be made by ravens and crows: these birds can imitate different words, voices and noises, and this can sound eerie when you are walking in the woods. Of course, that doesn’t mean that there’s no Leshy: I believe that the birds’ voices are his means to speak to us.

example, in Eastern Slavic countries there was a ritual of kolyadki. Young people dressed up as devils (spirits and gods, initially) and animals went from house to house, sang, joked, played pranks, caused mayhem and demanded rewards from people.

Also, the time around the Winter Solstice was considered magical: people believed they could ask the otherworldly entities questions concerning their future. The tradition of Svyatki comes from this belief. Young girls got together and used various divination methods to predict their future marriages and tell their fortunes. For example, there was a divination technique where you poured hot wax into the water and interpreted the shapes as signs about your future. Have you incorporated any ancient rituals into your daily life? When I was younger, I always had proper Svyatki, using traditional methods of divination for the two weeks after the Orthodox Christmas.

These days, I’m a bit lazier. My favorite way to honor ancient magic during the winter holidays is to recognize and celebrate the pagan roots of modern festivities. I mean, I still have to put up a Christmas tree for my kid, to prepare gifts for everybody, to decorate the house, to visit the holiday fair… It just gains more meaning for me when I remember that all of it has got deep ancient roots and reason behind it.

Also, I hold a small ritual in the woods on the day of the Winter Solstice (basically, I just walk in the forest, leaving food for the birds, and thinking of the meaning of this day).

When did you first discover the magic of tarot cards?

Do tarot cards symbolize psychological images, similar to how the unconscious plays with its contents?

Tarot cards were created in late Renaissance times in Italy. Their initial purpose was to serve as allegories and visual philosophical guides to self-perfection for rich noblemen. They weren’t meant to tell fortunes. I guess we can say there was a psychological aspect to them, even though psychology wasn’t a thing back then.  As I see it, we can communicate with the cards on different levels. We can interpret their work as the work of our own subconscious mind, our own psyche. Tarot cards offer meanings and ideas that are most important to us, so there’s no doubt that our minds find them helpful and use them to make us better understand ourselves and our lives. But when I consult my cards, it’s not my own mind I’m talking to—it’s something beyond that. Something otherworldly. Something divine.  That might be the same process—only its interpretation differs.

When I was just 5 or 6 years old, I had several beautiful board games with cards representing characters, events, locations and artifacts. I loved mixing them into a single deck and asking it questions, or simply talking to it and getting cards as responses. At school, my friends taught me several divination techniques with playing cards, and I used them successfully. At some point, I got myself a little divination solitaire, and it was perfect for predicting the near future—literally never let me down. And, finally, when I was 18, I got my first Tarot deck as a birthday present for myself. I started reading it easily, for myself and for my friends from the university, and then for their families and friends, and so on. Everything the cards told me was true, and the whole process of talking to them always felt reassuring and magical. So, in a way, cards have always been with me, even if they weren’t Tarot at first.

Are the decks featured on your Instagram profile your own designs? Where do you draw inspiration?

Yes, I’ve created and published three Tarot decks and one Oracle deck so far: The Bird King Tarot, The Green Tarot, PHRÖG TAROT, and Ominous Oracle. Each deck is unique. For example, to create PHRÖG TAROT I brought together 37 different artists, and each a card, or several cards, capturing an image of frogs’ magic through their own artistic lens.

For The Green Tarot I used my own film and digital photographs of nature (I’m a professional photographer), along with classical Rider-Waite deck’s imagery. And my favorite two decks, The Bird King Tarot and Ominous Oracle, were created together with my partner, Khvost. He is an artist who focuses on the liminal and eerie, and he believes in the same things I do. We created the universes of these two decks together, taking inspiration and ideas from our own spiritual experiences.

The Bird King Tarot became especially popular, and I was surprised to see how many people cared about a mystical post-apocalyptic green universe where there were no people left, and the birds took over the planet. There are also many references to my native Slavic culture in there, and that makes me even more grateful that the deck has been received so warmly.

Could you spread a deck and do a short reading for Plezir magazine’s 2025 predictions?

2025 is going to feel intense, that’s for sure. I was relieved to see no major catastrophes in my reading. However, the 9 of Swords indicates widespread fear and anxiety. Also, The Hierophant card suggests that the role and impact of big institutions, like governments and corporations, will be at its highest. That’s why each of us will have to value our personal choices: they will be the key to happiness, the key to going through 2025 smoothly. The Lovers card says that, even when we feel powerless to change anything, we must find the areas in our life where we do make decisions, and always choose what we love and what’s good for us. Also, the role of our relationships and families goes up this year: we will be finding love and joy together, and we will stop waiting for the right circumstances.

Književnost

Fotografije:

Raw pixel Public domain

Piše:

Vladislava Milovanović

Za knjigu Tome Šlesera Monine oči (Laguna, 2024) zainteresovala sam se kada sam shvatila da je reč o istoriji umetnosti. Međutim, u tom trenutku nisam ni slutila šta me zapravo očekuje kada zaronim među njene stranice. I da, to svakako nije bila istorija umetnosti na udžbenički način. A nije bila ni isključivo oda umetnosti.

Već me je posveta Za sve bake i deke na svetu na samom početku raznežila i podsetila da moja ljubav prema umetnosti datira iz ranog detinjstva, iz perioda kada me je baka upoznavala s najlepšim delima za decu iz svetske i domaće literature. Junak detinjstva devojčice Mone je, njen deka Anri. Naime, Mona je desetogodišnja devojčica koja se suočava s takozvanim „tranzitornim ishemijskim napadom“ koji je uzrokovao privremeno, kratkotrajno slepilo. Monini roditelji, u nastojanju da u teškim okolnostima sačuvaju mentalno zdravlje svoje ćerke, odlučuju da je jednom sedmično šalju na razgovore s psihologom, a zadatak da pronađe najboljeg poveravaju Anriju, Moninom dedi.

Anri je pronašao idealnog „psihologa“ – umetnost. Svake srede vodio je svoju

unuku da zajedno gledaju i komentarišu po jedno umetničko delo, najpre iz čuvenih pariskih muzeja Luvra i Orseja, a potom iz Nacionalnog centra za umetnost i kulturu Pompidu, poznatog

kao Bobur. Ova savršeno čuvana tajna dede i unuke postaje za Monu izvor radosti, entuzijazma, vere, ali i novih spoznaja, buđenja radoznalosti i sve veće gladi za lepotom.

Iza svakog umetničkog dela krije se određena poruka, što autor suptilno, ali vrlo jasno implicira zanimljivim podnaslovima svakog poglavlja. Na ovaj način, svaka slika postaje zasebna priča koja nas, kroz Monine i Anrijeve razgovore, uvlači u svoj svet. Svaki put kada bi se našli ispred određenog umetničkog dela, Anri bi pustio Monu neko vreme „nasamo sa slikom“, a zatim je pitao šta na njoj vidi. Svakog puta devojčicini odgovori bi ga fascinirali, a čitalac bi lako mogao zaključiti da su Monine „oči“ na neki način oči svakog od nas – oči koje vide ono što je u njima samima.

Ova knjiga ne postavlja samo pitanje Čemu nas umetnost uči?, dajući odgovore u okviru svakog poglavlja, već priča o tome na koje načine umetnost ima moć da leči. O tome kako umetnost ne leči samo čoveka koji je posmatra, divi joj se, uživa u njoj i od nje uči, već i onog ko je stvara, govore mnoge priče u ovoj knjizi, a posebno ona o Vinsentu van Gogu. U njoj, Anri unuci govori o Vinsentovom pismu bratu Teu u kojem piše kako „ne postoji ništa istinskije umetničko od ljubavi prema ljudima“. Upravo je ta ljubav ono što se ušuškalo među stranice ove čudesne knjige – ljubav prema životu u svim njegovim oblicima, ali i razumevanje svega onoga što je drugačije od nas i našeg okruženja: od boje kože, preko najličnijih snova, težnji i „ludila“, do svega u šta verujemo.

Bez sumnje, ovo jeste priča o veri u lepotu. Anri, kada se obraća unuci želeći da je uveri u nešto, često kaže: Kunem se u sve što je lepo na svetu. Umetnost nas uči da to „lepo“ nisu samo potezi četkice na platnu, prikazi neukrotive prirode ili savršeno oslikani portreti u kojima se naši pogledi gube, već sve ono što pri-

zori te lepote u nama bude. Kroz priču koja je prilagođena i deci i odraslima, putem dijaloga i načina promišljanja o umetničkim delima, knjiga nam otkriva da umetnost u nama budi ono u čemu savremeni svet, nažalost, sve više oskudeva: empatiju, solidarnost, potrebu za zajedništvom, ali i umeće bivanja sa sobom.

Privilegovani čulom vida, često smo nesvesni svojih mogućnosti da upijamo lepotu, iako je ona prevashodno duhovna, a tek potom vizuelna. Ovakve priče nas podsećaju da podignemo pogled i u naizgled bezizlaznim situacijama verujemo u čuda. Čak i onda kada nas realnost neprestano demantuje i izazovi se nižu. Iznad svega, poručuju nam da osetimo zahvalnost što su svetska čuda svuda oko nas, kao i u nama. Ne samo dela već i životi umetnika o kojima knjiga govori – poput Fride Kalo, Kamij Klodel, Pola Sezana, Gustava Klimta, Vinsenta van Goga, Kloda Monea, Edgra Dege i Eduara Menea – dokazuju da lepo(ta) uvek pronalazi put, čak i kroz najsnažnije oluje.

Piše: Kristina Simonović @kristinasimonovic___

Prvog decembra ove godine, probudila sam se u 4:53h ujutru. Kao i svakog jutra od izlaska iz bolnice, duže nisam mogla spavati. Šta su ti navika i disciplina za telo. Nisam očekivala ni da će ovo jutro biti drugačije. Stavila sam kafu, popila lekove kao bombonice, i počela da listam vesti.

Već sam bila dovoljno izmorena od vremena provedenog u bolnici da bih dozvolila sebi da ugrozim svoju remisiju bilo čime. Međutim, Srbija je imala druge planove za mene.

Do tog momenta nisam ni shvatila koliki uticaj su pređašnji događaji imali na mene. Odjednom, kao da sam spustila gard, čitajući o svemu što se dešava, i eto je. Panika, pomešana sa tugom i besom. Nova depresivna epizoda se smeškala iza mog ramena. Osetila sam njen pogled na potiljku i prestravljeno, ne dovršavajući vesti, otišla u svoju sobu da se „saberem“.

Svakog prethodnog jutra bih misli o tome da imam vrlo plodno tlo za depresivnu epizodu, kao mlada, nezaposlena devojka sa djiagnozom bipolarnog poremećaja, stavljala u svoju fioku nepo-

željnih misli koje ne služe mom zdravlju. Prvog decembra sam tu fioku otvorila i u njoj našla golu tugu i bespomoćnost kako leže jedna uz drugu, spremne da se smeste u krevet sa mnom i ne ustanu. Preplavio me je osećaj krivice, griže savesti.

Kako nisam doprinela društvu više, zašto nisam podigla glas jače?! Da li sam stvorila svoj mikrosvet zarad zdravlja? Tuga i bespomoćnost su se već skidale, da se nastane na duži period, usled roja misli koji je u deliću sekunde menjao lica. Sramota im se pridružila i glasno vikala na mene kao mama kad sam pocepala sto maraka jer mi nisu dali sitno za ringišpil. Prepoznala sam sve i opet dopustila da prođu moj štit. Kao da sam time želela da kaznim sebe.

Nije mi bilo dovoljno deljenje materijala na društvenim mrežama. Nije mi bilo dovoljno nerviranje oko očevidnih krivaca što Srbija krvari. Morala sam da se kaznim što nisam u prvim redovima borbe. A ovaj način je najbolji koji moje telo poznaje.

Počela sam da hranim stid. Odjednom, moj život je bio ništavan. Nemam posao, nemam novca, živim sa roditeljima nakon deset godina samostalnosti. Nisam zdrava osoba. Ne borim se glavom i bradom za pravdu. Uloga žrtve mi nikad nije „ležala", pa je moj mozak odavno utvrdio da je kažnjavanje bolja opcija. Vrlo lako mi se ušunjao osećaj da nosim ružičaste naočare zarad sopstvenog mira. Jer u nemirima sam, čini mi se, dovoljno plivala.

Svaki uspeh koji je stajao iza mene ove godine postao je nevidljiv, nebitan. Fokusirala sam se isključivo na to šta nisam uradila, koliko nisam pomogla, sebi, drugima. Posmatrala sam sebe kroz prizmu depresivnog raspoloženja koje preti da se pretvori u još jed-

nu depresivnu epizodu. Plakala sam, udarala se, vikala. Ostavila trag veličine pesnice, od suza, na maminoj pidžami. Molila brata da dođe kući. Ceo taj dan je pretio mom oporavku.

A, onda sam upoznala svoju snagu. I popila lekove, naravno. Počela sam da razmišljam o svim ljudima koji se ovako osećaju, a ima ih sigurno sijaset. Sezonska depresija je u jeku, zemlja nam plače, kraj je godine od koje smo svi, bar jednom, zastrepeli i uzdahnuli od nemoći.

Koliko suza je proliveno zarad gubitka sebe ili drugih ovog prvog decembra. I koliko nas nosi ružičaste naočare da bi se zaštitili? Stvarajući svoj mikrosvet jer stvarnost boli ko đavo, a nosi i rogove sa sobom. Počela sam da hranim svoj organizam delima i uspesima koja su mi donela stabilnost i sreću ove godine. Okrenula vodu na svoju vodenicu, što bi rekli stari. Upalila svetlo tamo gde je mrak, jer će me u suprotnom pojesti. Odlučila sam da svoju ranjivost upotrebim kao oružje, a ne kao slabost.

Osećam, saosećam, vidim, čujem i boli me. Ali ranjivost sa sobom donosi moć.

Imam privilegovan život. Moja porodica je tu, imam krov nad glavom i hranu na stolu. Ovog decembra 2024. godine, ambicije su sporedne. Da završimo ovu godinu misleći na druge, ali ne omalovažavajući sebe. Neka joj kraj bude srećan, i da je ispratimo u miru sa sobom.

Intervju:

Jelena Gvozden @3oklagijice

Da bi uspešno brendirala druge, moraš umeti da brendiraš sebe. A za to nije dovoljno biti kreativan već i s kuracijom, izlazeći iz svoje zone komfora ne bi li se obezbedilo da drugima biznis započne dovoljno udobno. Upravo ovakav srčan i srdačan pristup produkt dizajnu gaji

Eva Kajganić, grafička dizajnerka i brend majstorica, koja je svoj uspeh izgradila

na inostranom tržištu, znajući od početka šta želi za sebe i kako da pomogne drugima da iskomuniciraju šta oni žele, pretvarajući njihove želje u elegantne vizuelne identitete. Za dobar brend su potrebni ljudi koji veruju u njega tokom izgradnje i mudra materijalizacija priče koja neće dosaditi ma koliko puta da se umnoži.

Kao mala, šta si maštala da ćeš biti kad porasteš?

Кao mala želela sam da budem policajka ili pevačica. Imam skroman talenat za pevanje, kratak period sam svirala

violinu i pevala u horu dok sam bila u osnovnoj školi, tako da bih verovatno nastavila s time. Umetnost, ali neki njen drugi oblik.

Šta te je privuklo grafičkom dizajnu i na koji način si se edukovala?

Moje interesovanje za grafički dizajn počelo je veoma spontano, iako sam uvek imala sklonost ka umetnosti. Кao devojčica često sam provodila vreme na forumima posvećenim jednoj stra-

noj muzičkoj grupi i tu smo učestalo pravili neke banere i flajere. Prvo sam koristila programe koje sam mogla da nađem na Internetu, a vrlo brzo sam počela sa fotošopom i evo ta ljubav traje već preko 15 godina. Posle sam upi-

sala srednju školu i fakultet za grafički dizajn.

Koja osobina ti se čini kraljicom vrlina neophodnom u dizajnu?

Кreativnost definitivno. Ovaj posao se ne može raditi rutinski ili samo sa tehničke strane. Smišljanje novih ideja, novih koncepta, najrazličitijih rešenja, a ono najvažnije – iz kreativnosti proizilazi i autentičnost, što klijenti prepoznaju i mnogo cene.

Kako je nastala firma Logo by Eva i da li se koncept menja kroz vreme?

Кod mene – sve spontano [smeh]. Isto kako sam spontano i ušla u ovaj posao, tako je nastala i firma. Кada sam diplomirala, ubrzo nakon toga je počela korona. Niko nije zapošljavao, pa sam pokušavala da apliciram u raznim stranim firmama. Кako odgovora nije bilo, odlučila sam da krenem da postavljam svoje radove na Instagram kao onlajn portfolio . Nisam ni sanjala da će od toga posle nastati firma i da će mi to biti stalni posao.

Pre nego što sam osnovala firmu, radila sam godinu dana za jednu agenciju iz Teksasa, i odmah nakon toga prešla

da radim za drugu agenciju u Кuvajtu.

Obe agencije su me kontaktirale upravo na Instagramu videvši moje radove.

Paralelno sam radila u agenciji i gradila svoju bazu klijenata kao frilenser. I na kraju, hvala Bogu, sada radim sa svojim klijentima u svojoj firmi.

U čemu je najprimetniji tvoj razvoj?

Moja firma me je naučila mnogo boljoj organizaciji i radu sa ljudima, stekla sam prave radne navike i postala mnogo sigurnija u sebe i svoj dizajn.

Odlučila si da radiš uglavnom za inostrano tržište, što deluje kao posebno zanimljiva odluka targetiranja tržišta i izlazak na isto. Kako ti je uspelo da

samostalno stupiš na stranu scenu i da li postoje neke posebno izazovne situacije u radu isključivo sa strancima?

Strano tržište se nekako samo nametnulo od početka jer ja nisam želela da pravim kompromis između svog talenta i toga kako ga drugi ljudi percipiraju.

Nažalost, i dan danas postoji nejasnoća koliko dizajneri rade i šta sve obuhvata jedan ozbiljan projekat. Često se susretnem sa komentarom „A, pa to je samo logo, zašto je toliko skupo?”. Da se razumemo, to nije samo logo. To je čitav identitet jednog brenda, kao što arhitekta nije napravio „samo skicu” nego je osmislio i preračunao sve, kao

što dizajner enterijera nije „samo uredio prostor tek tako” nego se posvetio svakom detalju i skladu.

Iz razgovora sa mojim klijentima, ono

što su oni naveli kao glavni razlog jeste moj stil. Verujem da prezentacija mojih radova i projekata privlači strano tržište i ozbiljne ljude, koji su spremni da ulože u svoj biznis.

Najviše su to kozmetika i parfemi. Mada sam radila i projekte za restorane, kafiće, modne brendove, nakit, salone lepote…

Šta ti je glavni trag da uhvatiš ono što mušterija želi?

Upitnik koji šaljem svim klijentima pred početak projekta. Tu se nalaze najvažnija pitanja o brendu. Njegova priča, ideja, ciljevi i sve ono što žele da ostvare s njim. Na osnovu tog upitnika se radi istraživanje sa idejama, konceptima i kreativnim rešenjima.

Kako izgleda razvojni put jednog vizuelnog identiteta?

Najvažniji korak jeste upitnik i istraživanje koje sledi nakon sastanka s klijentima. To je temelj, i ako je dobro postavljen, ceo projekat funkcioniše bez problema. Istraživanje podrazumeva kreiranje mood board-a s jasnim idejama, kolaža od različitih brendova i inspiracija, prikupljanje koncepata i kreativnih rešenja. Pinterest i Behance su apsolutno najbolji za to.

Iz kojih branši pretežno dolaze tvoji kli-

jenti, odnosno kojoj industrijskoj niši pripadaju produkti koje brendiraš?

Nakon toga se sve prikupljeno razvrstava u tri do četiri dizajn direkcije. Uz

primere dostavljam klijentima i objašnjenje o ideji, predlažem i objašnjavam svaku direkciju i ukazujem na njihove razlike. Кada klijent odabere mood board, s kojim želi da radimo, kreće dizajn.

U fazi dizajniranja radim na različitim konceptima, mokapovima, rešenjima, isprobavam različite boje, detalje...u dve reči – kreativni haos. Кada dođem do idealnih rešenja, koja ću prezentovati klijentu, za njih kreiram detaljnu mokap prezentaciju sa svim objašnjenjima, elementima identiteta ili pakovanja (to mogu biti kutije, kese, bočice, meniji, kartice, stikeri, etikete...), sve zavisi od industrije iz koje klijent dolazi.

Nakon prezentacije slede revizije gde se radi na bilo kakvim promenama ili dodatnim zahtevima od strane klijenta, i nakon toga se šalje finalna prezentacija.

Kako bi opisala svoj brend i koje elemente bi istakla kao prepoznatljivost tvog stila?

Slogan firme je „Let’s turn your dream into successful brand”. I rekla bih da on najbolje opisuje ono što radim. Moj cilj za svaki projekat jeste da klijent dobije ono o čemu je sanjao, ono što je pokušavao rečima da objasni, a sada se to i vizuelno prikazuje.

Dosta mojih klijenata mi kroz osmeh kaže da imaju osećaj nekada da im čitam misli i da je finalni dizajn upravo ono što su oni i želeli, a to je smisao svega. Trudim se da budu uključeni u projekat i gradim s njima i prijateljski

odnos, jer da bih razumela njihov biznis i brend, moram i njih da upoznam.

Кada sam kretala da se bavim dizajnom, odluka za stil koji će preovladavati je bilo nešto najteže. Pustila sam vreme da uradi svoje i sada mogu da kažem da su glavni elementi – luksuzno, minimalno, autentično i vanvremenski.

Šta je presudno za estetsku ukomponovanost?

Dobar balans, razumevanje grafičkih elemenata koji se koriste, kao i kako ih pravilno rasporediti.

Da li imaš neke rituale za inspiraciju i odakle je crpiš?

Drugi brendovi i njihov dizajn su najbolja inspiracija. Mogu sate da provedem na Pinterestu, Instagramu i Behance-u, gledajući i proučavajući vizuelne identitete i pakovanje različitih brendova.

Tokom rada, koje slatke muke ti čine naročito zadovoljstvo?

naporno, ispratiti čitav taj proces stvaranja jednog identiteta do njegove finalizacije i štampe je zaista neopisiv.

Jedna od stvari koju još jako volim jeste sklapanje prezentacija, pronalaženje mokapova, rad na njima u fotošopu i „oživljavanje” dizajna uz pomoć njih.

Osim zadovoljenja klijentove želje, šta nastojiš da održiš u svom radu?

Prijateljski odnos sa svim svojim klijentima i kvalitet rada. Mislim da su to povezane stvari – ukoliko se ostvari iskren odnos i komunikacija koja se izgradila na poverenju i trudu, klijent će se rado vraćati da radi i na drugim projektima, ili će me preporučiti. Isto važi i za kvalitet rada, to je ključ uspeha.

Najupečatljivija lekcija koju si naučila iz sopstvenog biznisa i kojeg iskustva se nikad ne bi odrekla, ma koliko neprijatno da je bilo, a koje bi pak rado preskočila?

Što od početka do kraja radim sve sama. Iako to može nekada biti jako teško i

Pažljiv odabir ljudi s kojima ću raditi. U svakom poslu postoje ljudi s kojima ćemo se manje ili više razumeti, međutim u dizajnu su komunikacija i ra -

zumevanje posebno važni, kako bi se došlo do finalnog rešenja. Iskustvo koje bih preskočila je ono koje svaki dizajner doživi bar jednom – odluka klijenta da ne plati ostatak projekta, iako je sve završeno i dizajn je prihvaćen.

Preduzetničke vode – za i protiv, saveti?

Preduzetništvo mi je donelo veliku slobodu i to smatram najvažnijim. Slobodu da biram na kakvim projektima ću raditi, način na koji ću da dizajniram, organizaciju svog vremena, samoj sebi postavljam nove ciljeve i finansijski sam nezavisna. Tek kada sam otvorila svoju firmu postala sam svesna svog potencijala.

vornost i uglavnom jedna osoba radi na više pozicija [smeh]. Ono što je takođe teško jeste izdvojiti se u moru drugih dizajnera.

Šta je po tvom mišljenju najbitnije da bi se neko izdvojio u moru ponude?

Ostati dosledan sebi. Dizajneri često prate trendove i menjaju stilove kako bi bili traženi među određenim projektima. Brend se gradi nezavisno od trendova, jer on treba da bude bezvremenski. Izbrusiti svoj autentičan stil kao dijamant, a pravi kupci će doći.

Šta si do sada naučila od klijenata?

Jedina mana, ali bih ja to više nazvala slatkim mukama, što je ogromna odgo-

Uh, mnogo toga. Zaista imam predivne klijente koji su izuzetno vredni i dobri

ljudi pre svega. Ono što bih izdvojila jeste upornost. Кako gradim prijateljsku komunikaciju s mojim klijentima, naša saradnja se ne završava nakon što je projekat urađen. Često nastavljamo da radimo na sledećim kolekcijama, različitim elementima... U tim situacijama mogu da ispratim kroz šta oni sve prolaze, finansijski izazovi kao i poslovni, ali oni veruju u svoj san i ne odustaju.

Kako se usavršavaš i šta bi volela da pokušaš u budućnosti?

Sa svakim projektom razvijam svoje sposobnosti sve više i više, jer je svaki brend izazov. Moja velika želja, ako Bog da, jeste da u skorije vreme počnem da radim na jednom posebnom projektu na kojem bih sarađivala i sa stranim, ali i domaćim tržištem.

U nezavisnim dobrovoljnim anketama o zaradama, primetna je velika disproporcija između plata UI, UX i produkt dizajnera s jedne strane i grafičkih i vizuelnih dizajera s druge strane. Kako ti gledaš na tu diskrepancu?

Zastrašujuće. Lično ne razumem toliku razliku u zaradama i razlog zbog kog

dizajneri imaju ovako male plate za ogroman i vrlo važan posao koji rade.

Nijedan brend ne može da postoji bez dizajna, bez identiteta i kreativnog rešenja. Кao neko ko je prošao sve ovo, radila sam paralelno i gradila svoju bazu frilens klijenata upravo zato što sam osetila da sam plaćena manje nego što zaslužujem.

Šta bi nekome u ovom sektoru poručila za ohrabrenje?

Ono što sam rekla i sebi pre dve i po godine, a to je da ne dozvole da drugi unižavaju vrednost njihovog talenta i sposobnosti. Postoje projekti gde ćete moći i da uživate i da zaradite lepo, postoje divni klijenti koji su spremni da ulože u svoj biznis i žele da rade baš sa vama. Postoje brendovi kojima nećete morati da se „pravdate” zašto su vam cene tolike, već će oni sklopiti saradnju sa vama, jer znaju da vredite. Samo je važno ostati dosledan sebi i verovati.

@in_love_with_artandfashion

Piše:

Vladislava Milovanović

Na poslednjoj godini studija imala sam predmet koji se zvao „Estetika medija” i sećam se da smo, kao predispitni uslov, dobili zadatak da napišemo dva seminarska rada koja su se, na različite načine, bavila lepotom. Prvi je bio o estetici čuvenog novogodišnjeg bečkog koncerta, gde smo pisali o svim elementima ove tradicionalne smotre koju prenosi čitav svet: od muzike, igre, preko dekoracije, arhitekture, do dizajna, kostima i scenografije. Drugi rad bio je o filmu po našem izboru, uz zadatak da detaljno opišemo (takođe se baveći elementima estetike, ali i etike) šta je to što je na nas ostavilo poseban utisak.

Razmišljam o tome dok šetam ulicama okićenih gradova u Srbiji i pitam se da li dašak lepote može da (iz)leči? Ali, istovremeno, i da li je moguće da dušu zadovolji samo estetika? Da li je moguće biti radostan, a živeti bez ideje o

etičkim normama? Da li je moguće biti radostan, a istovremeno svestan da u svetu oko nas nema (dovoljno) ljudi?

Da li je moguće živeti u trenutku, a ni na

čas se ne zapitati: da li smo i sami ljudi?

Šta je ono što nas čini ljudima? Verujem da je to kapljica u okeanu – ono malo seme koje svakog dana „zasadimo”, ne da bismo promenili čitav svet, već da bismo zaspali u miru sa sobom. Posle svih tragedija koje nam se godinama unazad dešavaju, jedino što mogu da zaključim jeste da ljudskost živi u malim, nevidljivim ljudima. U onima koji su svakodnevno pod nekom nadstrešnicom, a uprkos tome veruju u bolje sutra. U onima kojima nije problem da na petnaest minuta obustave žurbu za poslom, popustima za Black Friday ili treningom. U onima koji puštaju da im se kapi kiše slivaju niz lica, birajući da svaku osete. U onima koji se ne plaše da osećaju.

Ideja svega ovoga što pišem nije da osudim – naprotiv. Poslednjih dana samo želim da trgnem i sebe i druge iz apatije. Izabrati da ne osećamo, da potiskujemo, da okrećemo glave ili da ne zastanemo – lakši je put. Izabrati da u svom mikrokosmosu donosimo novogodišnje odluke i zamišljamo želje u ponoć, ignorišući sve što se zbiva oko nas, nije za osudu, ali je takođe lakši put koji me plaši jer ne vodi buđenju. Sve što osećamo, u redu je da osećamo, ali kako govore oni koji su najveća nada i budućnost našeg društva – studenti –„nije filozofski, a nije ni umetnički ćutati.” A pre svega, nije ljudski.

Dok mi bezbroj misli prolazi kroz glavu, ipak ne mogu da se ne osvrnem i na lepotu, ali ne u smislu činjenice da sve oko nas negde sredinom novembra već počne da šljašti u znak dolaska „novog početka” ili kraja nečeg starog. Mislim o tome koliko lepote može da proizve-

de ljudska ljubav. Koliko je ljubavi uloženo u ono što smatramo lepim: slike, skulpture, ilustracije, ukrase, čestitke, knjige... I mislim kako je moguće da, nasuprot tome, postoji toliko tame i samodovoljnosti u nekim dušama?

Nastojimo da nam bude bolje – svi naši napori usmereni su ka tome – ali koliko činimo da sami budemo bolji? Šta činimo po tom pitanju svakog dana?

Ne mislim da je nužno uvek biti glasan i protestovati. Ponekad je ključ u nepristajanju. Ponekad je sasvim dovoljno ne pristati na ono što nam se nameće. Ponekad je dovoljno imati integritet i odbraniti svoj stav delima. Ponekad je zaista dovoljno samo na tih petnaest minuta zastati. Možda promisliti o tome šta bi bilo da se u sledećem trenutku naš život ugasi. Po čemu bi nas ljudi pamtili? Po čemu mi želimo da nas pamte? Šta želimo da ostavimo iza sebe?

Vrednosti ljudskog života, nažalost, premalo smo svesni sve dok on traje. Sve dok se čini da ima vremena, sve dok se slave krajevi i novi počeci. A ipak, vreme je samo iluzija.

Svakako, ne bismo mogli da nosimo teret života kada bismo svakodnevno imali na umu činjenicu da on ima svoj kraj. Ipak, nije na odmet setiti se toga kada pomislimo da bilo kakvo naše činjenje ili nečinjenje na ovoj planeti nema svrhu. Činjenica da vreme prolazi ne briše naša dela, reči, integritet, dostojanstvo. Ne briše istinu da smo se, makar dok smo u materijalnom obliku, za svoje vrednosti borili.

Vrednosti za koje se borimo danas, oblikuju svet sutra. Tragovi koje ostavljamo uticaće na ljude i svet posle nas. Jer, kako smo nedavno videli, ne počinje i ne završava se sve sa nama.

Imam utisak da se dočeci samo smenjuju, ali da godine odavno nisu „nove”.

Famozni „drugi list” koji „okrećemo” svakog prvog januara, uglavnom ostane prazan do poslednjeg dana decembra

godine u koju smo entuzijastično ušli sa spiskom. Baš zbog toga verujem da su svakodnevne, naizgled male odluke važnije i za mikro i za makrokosmos.

Ovih dana mladi ljudi svakodnevno donose odluke da istraju u svojim borbama – za svoje, ali i za bolje sutra svih nas. Ovih dana verujem u male ljude i male odluke koje mogu dovesti do velikih promena.

Umesto novogodišnje čestitke, poželimo sebi i drugima da, na svoje načine i svojim tempom, svakog dana budemo barem malo bolji nego prethodnog.

Ne sumnjam da neko sve te naše male korake prati i ume da nagradi decu u nama najvrednijim poklonima.

Piše: Vesna Belušević Fotografije: Unspalsh

Svakog trećeg ponedeljka u mesecu septembru, u Japanu je državni praznik

KEIRO-NO-HI. Originalan praznik je do početka 21. veka bio 15. septembra, ali otkako su Japanci uveli sistem ,,Happy Monday” kako bi zaposlenima priuštili produžen vikend sa tri neradna dana, dan koji pokazuje poštovanje starijim građanima je uvek trećeg ponedeljka u septembru. Sledeće, 2025. godine će treći ponedeljak biti 15. u mesecu, baš kad je ovaj praznik originalno i započeo.

Posle Drugog svetskog rata u selu Namatani (današnji gradić Jačijo) u pre -

fekturi Hjogo, stanovnici su počeli da obeležavaju „TOŠIJORI-NO-HI” (Dan starijih ljudi). Tadašnji gradonačelnik je smatrao da svi treba da se ugledaju na ponašanje sugrađana starijih od 55 godina, kako bi što lakše prevazišli haos i teškoće posle rata. Postoji nekoliko legendi zbog čega je izabran baš taj datum, a najprijemčiviji je onaj da je

princ Šotoku iz 6. i 7. veka (japanski po-

litičar koji je pomogao širenju budizma i prvi koji je upotrebio naziv Nihon za

Japan, umesto dotadašnjeg Va) osnovao prvi dom za stare, baš na taj dan.

Tokom dve decenije taj lokalni praznik

postajao je sve popularniji i sve više se širio po Japanu, dok nije postao državni praznik 1966. godine. Do 2003. se obeležavao uvek na dan 15. septembra.

Broj starijih, danas okarakterisanih kao stariji od 65 godina, svakim danom raste u Japanu i danas čini oko 30% stanovništva. Kako broj stanovništva u Japanu

opada od 2008. godine, a broj starijih osoba nastavlja da raste, očekuje se da

će stanovništvo starije od 65 godina dostići 40% ukupne populacije do 2050.

Japanke su na vrhu liste po dugovečnosti. Prosečan životni vek je 88,1 god. dok je u Srbiji to 80.1. Muškarci u Japanu u proseku žive 81.3 godine, a u Srbiji 73.7.

Dosta se izučavalo o razlozima dugovečnosti u Japanu i kao najvažniji faktori ističu se: zdrava ishrana, veoma niska stopa gojaznosti, odlična preventivna medicina i zdravstveni sistem, fizičke i mentalne vežbe i razne vrste organizovanih aktivnosti. Istraživanja su pokazala da je veća verovatnoća da će stariji ljudi koji nastave da rade posle penzionisanja i oni koji vežbaju mozak kroz aktivne izazove, zadržati punu kognitivnu sposobnost i sprečiti demenciju u poređenju sa onima koji to ne čine. Japanci u starijem dobu uče engleski, sviraju muzičke instrumente, pišu poeziju, vežbaju kaligrafiju i matematiku ili jednostavno prepisuju novinske članke kako ne bi zaboravili komplikovane karaktere „kandži” japanaskog pisma. Uz to se često bave baštovanstvom, uzgajanjem povrća i voća, bave se raznim sportovima i klupskim aktivnostima koje se održavaju organinizovano za starije građane.

Dok se u Srbiji mnogi penzioneri bave odgajanjem unučića, a slobodno vreme provode pred televizorom, u Japanu nije uobičajeno da bake i deke paze na decu puno radno vreme, već su više okrenuti sebi i svojim interesovanjima.

Njihov IKIGAI (razlog, smisao života) je veoma aktivan.

Ikagai je japanski koncept koji potiče iz davnina, a najizraženiji je bio na ostrvima prefekture Okinave gde žive najsrećniji i najopušteniji stanovnici Japana. Stariji ljudi u Japanu se osećaju ispunjeno i opušteno jer pronalaze radost u radu, najviše u voluntarizmu, nemaju naglašen stres, a njihov doprinos društvu se veoma ceni. Dok su stariji ljudi u Srbiji na društvenim marginama, u Japanu su još dugo posle penzionisanja aktivni i uključeni u društvo, u raznim delatnostima.

Japanci su preko budizma primili uticaj konfučijanskih vrednosti koje promovišu pozitivan pogled na starenje, što podstiče mlađe generacije da se prema starijim osobama odnose sa poštovanjem, poslušnošću i pažnjom. Jedna od čuvenih Konfučijevih vrednosti se primenjuje u Japanu: „Sa petnaest godina sam bio usredsređen na učenje. Sa trideset sam stajao čvrsto, sa četrdeset nisam sumnjao. Sa pedeset godina sam poznavao odredbe nebesa, sa šezdeset je moje uvo bilo poslušan organ za prijem istine. Sa sedamdeset godina sam

mogao da sledim ono što mi srce želi, a da ne prestupim ono što je ispravno”. Starije generacije su veoma poštovane u Japanu, a to je zahvaljujući ne samo uticaju konfučjanizma, već i vaspitanju i poštovanju tradicije.

Širom Japana se održavaju svečanosti u čast starijih građana. Porodice posećuju svoje starije rođake, odnose poklone i provode vreme zajedno. Mnoge zajednice organizuju predstave, čajne cere-

monije, zajedničke ručkove na kojima su stariji počasni gosti. Škole i lokalne organizacije igraju vitalnu ulogu u ovim proslavama. Deca izvode tradicionalne igre i pesme stvarajući radosnu atmosferu koja premašuje jaz između generacija. Đaci poklanjaju starijim koji žive u staračkim domovima ručno izrađene umotvorine, pisma zahvalnosti i cveće. U nekim prefekturama stariji građani pripremaju predstave za mlađe i izvode razne igre, sviraju, pevaju, glume itd.

Podaci pokazuju da je 1. septembra ove godine u Japanu živelo 95.119 ljudi starijih od sto godina. Ovo je pedeset četvrta godina zaredom kako se povećava broj stogodišnjaka u Japanu. Najstarija Japanka, Tomiko Itooka, ima 116 godina i ujedno je najstarija osoba na svetu. Japanska vlada poklanja svakom stogodišnjaku SAKUZAKI , skupocenu, srebrnu šolju za sake, međutim kako se broj stogodišnjaka sve više povećava, verovatno će se uskoro prestati sa takvom praksom jer je to veliki trošak za budžet, pogotovo otkako su naglo povećali budžet za naoružanje. Te 1963. godine kada su pokloni počeli da se dodeljuju je bilo svega 153 stogodišnjaka.

Japan, kao najstariju zemlju na svetu, gde je jedan od deset stanovnika stariji od 80 godina, očekuju mnogi izazovi u budućnosti. Sve manje beba se rađa i takav trend je sve izraženiji. Od 2011. godine japanska populacija se smanjuje. Od sadašnjih 127 miliona stanovnika, procena je, da će 2065. pasti na 80 miliona. Demografska kriza u Japanu je posledica dugog životnog veka i niske stope nataliteta. Uz specifičnu kulturu rada, pogoršanje mogućnosti zapo -

šljavanja i tradicionalnu rodnu podelu rada, moguće je objasniti ovaj trend.

Posledice starenja i smanjenja stanovništva u zemlji uključuju ekonomsku

krizu, budžetske izazove, pritisak na tržište rada i depopulaciju ruralnih područja. Japan je na čelu razvoja robotike i ulaže u tu oblast, kako bi se suočio sa smanjenjem radne snage i brinuo o svojim starijim građanima. Napori vlade da se pozabavi demografskom krizom tek treba da pokažu rezultate.

Velike kompanije za proizvodnju dečijih pelena i uložaka polako menjaju glavne proizvode i umesto dečijih pelena kao primarnog proizvoda akcenat stavljaju na pelene za odrasle. Isto tako, kompanije za proizvodnju kašaste hrane za bebe se okreću proizvodnji hrane za onemoćale i starije. Za sada, zdravstveni i socijalni sistemi za negu i zbrinjavanje starih lica je veoma efikasan i funkcionalan, ali je pod velikim pritiskom sve većeg broja stogodišnjaka kojima je potrebna stalna nega. Pitanje je kada će doći do ozbiljnih problema ili čak totalnog kolapsa ako se ovakav trend rasta dugovečnosti nastavi.

Japan je još uvek po mnogo čemu zemlja okrenuta tradiciji i mnoge porodice, naročito u ruralnim delovima zemlje, brinu o starijim članovima, međutim u velikim gradovima je sve teže pronaći mesto u staračkom domu. Japan prednjači u starosti i u iskustvu, a druge zemlje mogu samo da uče od njih kako o dobrim, tako i lošim aspektima starenja.

Piše: Merima Aranitović

Pexels

Decembar uvek nosi nešto posebno u vazduhu. Svetla na ulicama, miris kolača koji se širi u svakoj kući u koju zađemo. Ali, često je tu i pitanje: „Kako ćeš provesti praznike?“ Za mnoge odgovor na njega ume da bude težak, posebno ako ih dočekuju sami. Zato, hajde da okrenemo perspektivu: šta ako s namerom ove praznike posvetite baš vama? Jer, istini za volju, najveća ljubav koju možete da pružite jeste ona koju dajete sebi i ona kojom negujete svoje unutrašnje dete.

Vaša praznična oaza

Praznici nisu rezervisani samo za porodične večere i velike proslave. Oni mogu biti vaša prilika da usporite, odmorite se i počnete godinu onako kakva biste želeli da ona bude svih 365 dana. Zamislite veče koje počinje sa mirisom sveže skuvanog čaja ili toplog vina, uz omiljeni film i lampice koje trepere na jelci. Bez pritiska, bez očekivanja, samo vi – i vaša čarolija.

Filmovi koji inspirišu i greju srce

Zamislite da napravite filmski festival samo za sebe. Evo nekoliko predloga za filmove koji nisu samo zabavni, već nas podsećaju na snagu ljubavi, hrabrosti i nežnosti. Ovo su samo moji predlozi, ali listu možete napraviti i sami od onih filmova koje ste cele godine želeli da pogledate, ali niste imali vremena.

Male žene (Little Women, 2019)

Priča o četiri sestre koje se suočavaju sa životnim izazovima, uz podršku porodice i snagu sopstvenih snova.

Vizuelno očaravajuća, emotivno duboka, ovo je priča za svaku ženu koja se usuđuje da sanja.

Ljubav zapravo (Love Actually)

ilm koji kroz svoje likove slavi sve oblike ljubavi. Uvek me podseća na to da je ljubav svuda oko nas – samo je treba primetiti.

Odmor (The Holiday)

Priča o novim počecima u čarobnoj zimskoj atmosferi. Inspirativna i romantična, idealna za trenutke kada želite da verujete u sudbinu.

Divan život (It’s a Wonderful Life

Bezvremena poruka o značaju svakog pojedinca i o tome kako male stvari čine život bogatim.

Novogodišnja noć (New Year’s Eve)

Film iz 2011. godine prati sudbine različitih likova u Njujorku uoči Nove godine. Topao i emotivan, sa porukom da svaki kraj donosi i novi početak.

Miris i ukus praznika

Navikli smo da u ovo doba godine delimo recepte za kolače, ali, praznici mogu da budu i mali odmor za naše stomake, te vam ovom prilikom predlažem nekoliko prazničnih pića koja svako od nas može sam da spremi. Uz film, pravi ugođaj dolazi sa šoljom toplog napitka. Moji predlozi za predstojeće dane su:

Kuvano vino sa cimetom i narandžom

Ugrejte crno vino sa štapićima cimeta, kriškama narandže i malo meda. Ovo piće greje i telo i dušu. Topla čokolada s narandžinom korom

Otopite crnu čokoladu u toplom mleku, dodajte narendanu koru narandže i završite šlagom. Savršeno za zimske večeri.

Čaj od jabuke i cimeta

Skuvajte sušene jabuke sa štapićima cimeta. Procedite i zasladite medom.

Jednostavno, a posebno.

Irska kafa

Kombinacija sveže skuvane kafe, viskija i šlaga je praznični klasik za posebne trenutke.

Punč s brusnicom i limetom

Sok od brusnice, gazirana voda, sok od limete i, po želji, malo ruma. Jednostavno, osvežavajuće i veselo.

Ljubav prema sebi je najveći dar

Praznici su savršena prilika da se posvetite sebi. Da pre svega budete

nežni prema sebi i pružite sebi ono što često dajete drugima – toplinu, razumevanje i strpljenje. Evo nekoliko načina kako da to učinite:

Uvedite male rituale

Neka to bude paljenje sveća svako veče, čitanje omiljene knjige ili šetnja u tišini. Rituali donose mir i stabilnost.

Negujte zahvalnost

Zapišite tri stvari na kojima ste svakog dana zahvalni. Male radosti čine život bogatijim.

Poklonite sebi vreme

Ovo nije sebičnost već ljubav prema sebi. Praznici su trenutak kada možete usporiti i napuniti baterije.

Delite radost

Nema ništa lepše od malih gestova. Pošaljite poruku staroj prijateljici s kojom se dugom niste čuli, podelite kolače s komšinicom ili napišite čestitku, onako jednostavno, iz duše.

I, za kraj ove godine

Dragi moji, život nije uvek lak, ali to ne znači da u njemu nema čarolije. Ponekad je najveća magija ona koju sami stvaramo – iz ljubavi prema sebi, iz želje da negujemo ono što jesmo. Želim vam da za novogodišnje i božićne praznike vaš dom bude topao, vaše srce vedro, a vaš duh ispunjen nadom. Jer, vi to zaslužujete. Gde ima ljubavi ima i – lepote, topline i vedrine. Srećne praznike želi vam soulblooming.com