Plezir magazin jul-avgust 24

Uvod

Kada pišemo o putovanjima, pišemo i o mirisnim, gastro, zvučnim i asocijativnim putovanjima, o onima koja menjaju naš pogled na unutrašnji i spoljašnji svet, onima na koje nas ne vode turističke agencije, već isključivo želja za avanturom i istraživanjem.

Kada razgovaramo o avanturama, dotičemo se najviših vrhova, najlepših predela, momenata koji nas podsećaju na to koliko je važno da poštujemo i osluškujemo prirodu.

Kada govorimo o odmoru, osmišljavamo ga tako da bar na kratko izuzmemo telefon i njegova obaveštenja kao izvor „srećnih hormona” .

Kada pričamo o zdravlju, nastojimo da se sačuvamo od šuma koji stvaraju samoproklamovani stručnjaci po društvenim mrežama.

Posle skoro 11 godina, znamo već vrlo dobro kome se obraćamo, i znamo da ste i vi žedni takvog sadržaja, a pred vama je upravo takvih 356 stranica.

Pozivam vas da usporite, odmorite i prepustite se avanturama gde god se ovog leta nalazili!

Teodora Kovrlija, Plezir magazin

Plezir polica

Moje leto i zavodljiva brzina usporavanja

NEGUJ SE an ode to self – care

Gastro inspiracija

Anđela Risimić

Putovanje na Istok

Jato Jadrana–Morski dnevnici

U potrazi za snježnim leopardom

vragolije

Plezir

Skincare summer essentials

Estonijauzbudljiv, evropski miks severa i istoka

Jovana

Piljić –Zlatno runo

Kad porastem biću more

dnevnici i život u balansu

Spora letnja putovanja sa Bojanom Žikić

MOTE: Boja meseca jula – Amsterdamska „ORANJE“

Jesmo li spremni za nedigitalno putovanje?

Vodič za pripremu letnjih koktela by Agropošta

Kristina Bogosavljević Capra Glamping Farm

Milica Milošević, PR Galerije Matice srpske Anadolija

Modni Plezir –Jovana Marković

Imati kičmu

Jovana Milovanović

Letnje avanture sa psima

Fleksibilni engleski Metafora studio

Zvučni pejzaži odmora

Nikola Sretenović

Kuće za odmor

redakcija PleziR

Marko Vajović

Bojana Đuričić

Andrijana Kovrlija

Milena Goševski

Teodora Kovrlija

Nataša Bućić

Nevena Pajić

Aleksandra Nikolić

Merima Aranitović

Zvjezdana Gvozdenović

Vladislava Milovanović

Nataša Nikodijević Savin

Vesna Belušević

Jelena Gvozden Milica Naumov

Ana Nikolić

Jelena Jović

Ana Russell-Omaljev

Srđan Šajinović Vanja Mlađenović

Danijela Tomić

Ana Dajić

Bojana Žikić

Tijana Grumić

Ispričaj nam nešto o sebi?

Ja sam Teodora, imam 26 godina. Završila sam studije srpskog jezika na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Trenutno predajem srpski jezik strancima. Sa 12 godina sam rešila da ću studirati srpski, pre toga uopšte nisam volela srpski, obožavala sam matematiku. Volim da učim strane jezike i da fotografišem, trudim se da zavolim kuvanje.

Dolazim iz velike porodice, imam tri sestre i dva brata i najsrećnija sam kada smo svi na okupu. Lako pamtim datume (bitne i nebitne) i vrlo lako zaspim. Teško donosim odluke.

Devojka sa naslovnice Teodora Živkov

Omiljeni dnevni plezir?

Prva jutarnja kafa koju mogu da pijem dugo i na miru i lagana šetnja do Dunava.

Šta radiš kada ne radiš ništa?

Razmišljam o budućnosti i o svemu što bi trebalo da uradim.

Preporuka za čitanje/gledanje/slušanje?

Za čitanje preporučujem Sitnice koje život znače i Ja sam Staša.

Za gledanje preporučujem predstavu Tri zime i trenutno svima preporučujem film

Za danas toliko, gledala sam ga dvaput u bioskopu i mogla bih još nekoliko puta.

Za slušanje preporučujem podkast Tampon zona i Olivera Dragojevića za ove tople dane dok maštamo o moru.

Foto: Milena

Ovomesečno online špartanje koristim kao još jednu priliku da vas pozovem da usporite, da se tokom predstojećih vrelih letnjih dana prepustite jednostavnim stvarima, dokolici i omiljenim ritualima. Ostavite telefon da se ohladi, baš kao i vi, i prepustite se osluškivanju ptica, zrikavaca i morskih talasa, ako leto provodite uz more.

Predveče, nalijte sebi čašu finog, hladnog vina i prelistavajte sporo naš letnji dvobroj, naši sjajni gosti inspirisaće vas da se otisnete na vaše avanture.

Pripremila:

Teodora Kovrlija

@teodora_kovrlija

Knjiga o moru ili

Umeće pecanja

divovske ajkule iz gumenog čamca na pučini tokom četiri

godišnja doba

Morten A. Streksnes

Kotao

Jovica Aćin

Memoari belih medveda

Joko Tavada

Srećni goli ljudi

jelima

Goran Dakić

Katerina Babkina

Dodatak

Lovci sakupljači

Davor Rostuhar

Hadži-Aleksandar Đurović

Nevidljivi

Roj Jakobsen

Lolomai

Sadio Garavini di Turno

Italijom izvan

utabanih puteva

Dominik Fernandez

Agropošta sirupi su potpuno prirodni i ručno pravljeni od organskih sastojaka, bez veštačkih dodataka, niskog sadržaja šećera, bez glutena i pogodni za vegane. Dostupni u osam ukusa: lavanda, zova, menta, žalfija, malina, jagoda, limun i novi limunska trava-đumbir. Idealni za pripremu osvežavajućih napitaka, koktela i deserata, pružaju autentičan ukus prirode u svakoj kapi!

Naša gastro inspiracija ovog meseca je

Anđela Risimić, chef kuhinje i vlasnica fine dining restorana Salon 5.a u Zemunu. Anđela je karijeru započela u prvom fine dining restoranu u Srbiji, restoranu Salon 5, da bi se nakon studija na najbolje rangiranom svetskom fakultetu ugostiteljstva (Ecole hôteliere Lausanne - EHL), kao i na stažu u Italiji u restoranu jednog od najboljih chef-ova na svetu Massima Botture u Osteria Francescana vratila u svoj grad i sa svojim timom oživela mesto odakle je sve krenulo. Razgovarale smo o gastronomskoj revoluciji, plesu kuhinje, o omiljenim ritualima u kuhinji, timskom duhu i ukusima koji će joj obeležiti ovo leto.

Zdravo Anđela, možeš li da nam ispričaš kako je krenula tvoja kulinarska avantura, kada si se zaljubila u kuvanje i odlučila da ćeš ostaviti baletske patike i postati profesionalni chef?

Verujem da je kuvanje zacrtano negde duboko u meni, još pre nego što sam probala baletske patike. U vreme mog detinjstva, tata je imao italijanski restoran i redovno sam se zavlačila u kuhinju da „mesim testo”. Balet mi jeste bio prva ljubav i 15 godina mog života provela sam uz muziku Čajkovskog.

Nakon što sam upisala Fakultet Organizacionih nauka, jako brzo mi je zafalila kreativnost, te sam uporedo počela da radim u Salonu 5 i da učim ples kuhinje, uz malo tvrđi zvuk.

Svoje prve profesionalne kulinarske korake napravila si u prvom fine dining restoranu kod nas, restoranu Salon 5. Kakav je osećaj bio vratiti se u svoj grad, nakon usavršavanja u inostranstvu i u istom prostoru, započeti novu avanturu sa svojim timom kroz Salon 5.a?

Uvek kada me pitaju što si se vratila, imam samo jedan odgovor: „Tako se namestilo….” S druge strane, dok sam bila u Švajcarskoj na najbolje rangiranom svetskom fakultetu ugostiteljstva (Ecole hôteliere Lausanne - EHL), kao i na stažu u Italiji u restoranu Massima

Botture (Osteria Francescana***), nije

prošao dan da nisam pomislila kako bi bilo kada bi okupila svoj tim u pokušala da napravim nešto novo u svom gradu - „revoluciju gastro scene”. Salon 5 je bio moj prvi korak u svet ugostiteljstva, samim tim sam emotivno vezana za to mesto i smatram ga svojim domomšto bi Eagles-i rekli: „You can check out any time you like, but you can never leave”.

Kakvu kulinarsku filozofiju nam donosiš kroz svoja jela, odnosno kakva iskustva želiš da tvoji gosti ponesu sa sobom?

Kroz tematske menije trudimo se da ispričamo neke naše životne i kulinarske priče koristeći hranu kao alat, tanjire kao platno, boje Italije i Srbije, i različite „tehnike crtanja”. Kao i u umetnosti, tako i u kuhinji - nebo je granica.

Nakon jesenjeg menija Petrichor kojim si započela novo poglavlje, usledili su zimski i prolećni, a onda i leto i zanimljiva saradnja sa brendom IQOS i kreiranje novog menija sa marakujom i mentom. Kakve ukuse i zanimljive saradnje možemo očekivati od tebe u narednom periodu? poglavlje oživljavanje:

Jesen - Petrichor (miris posle prve jesenje kiše u šumi)

Zima - Let it Snow (nedočekani sneg)

Proleće - The Kolors (italijanski bend, inspiracija boje i muzika)

Leto - Tropical Pearls (IQOSxSalon5.amarakuja i menta)

sledeće poglavlje:

Sve je moguće! Trenutno svakodnevno radimo na kreiranju novog jesenjeg menija, sa potpuno novom tematikom koju ćemo uskoro otkriti. Budite strpljivi!

Prilikom prezentacije prolećnog menija gosti su imali priliku da se i sami oprobaju u kuhinji. Da li nameravaš da i inače pružiš priliku gostima restorana da povremeno uče od tebe i tvog tima?

U saradnji sa IQOS-om održali smo nekoliko radionica u Beogradu, Kragujevcu i Nišu. Veliko iskustvo i lepa saradnja! Moja želja je da prenosim ono što sam naučila na druge, tako da bi mi bilo drago da nastavim da radim na sličnim projektima.

Možeš li da podeliš sa našim čitaocima

par kulinarskih saveta koji su primenjivi u kućnim uslovima? Gde nabavljaš namirnice koje koristiš u kuhinji?

Zemunska pijaca je moja redovna stanica, često i Palilulska pijaca. Mesara Morava, a što se hleba tiče, naravno Pretop

Bakery . Najbitniji savet u kuhinji, bilo profesionalno ili u kućnim uslovima: koristite svoje čulo ukusa, probajte sve

što napravite, više puta. Uvek možete dodati, a nikad oduzeti (nemojte presoliti, prezačiniti jelo), recept je tu kao zvezda vodilja, ali koristite svoju maštu. I pustite muziku!

Da li imaš viškova hrane prilikom pripreme i šta radiš sa njima? Koliko ti je u čitavom konceptu važna održivost?

Trudimo se da svedemo višak hrane na minimum i verujem da nam to polazi za rukom. Unapred prema broju rezervacija planiramo nabavku hrane, tako da retko ima ostataka, a kada se to desi završe u nekom toplom obroku.

U Švajcarskoj sam bila u prilici da se sretnem sa raznim metodama kontrole održivosti razvoja (npr. senzorima koji se nalaze na kantama za otpad, pomoću kojih se nadgleda food waste studentskih obroka i prema tome se kreiraju novi meniji i smanjuju porcije).

Nažalost, to nama nije blisko, ali meni su, ipak, i za to kratko vreme uspeli da usade švajcarski mentalitet i nadam se da ćemo se i mi, kao nacija uskoro ekološki osvestiti.

Imala si priliku da radiš sa jednim od najboljih chef-ova na svetu Masimom Boturom, i kad se po strani stave lekcije iz gastronomije, šta je to što je najznačajnije što si od njega i njegovog tima naučila?

Naučila sam kako funkcioniše veliki sistem do perfekcije, koliko je bitan timski rad i disciplina, kako se nositi se sa stresom i održati standard na najboljem nivou.

Koje su to sezonske namirnice koje

će igrati glavnu ulogu u tvojoj kuhinji ovog leta?

Marakuja i menta su mi definitivno obeležili ovo leto, često ih i sanjam (hvala IQOS-u!).

A začini/umaci/namazi/čorbice/slatkiši, kako izgleda tvoj letnji meni u restoranu ali i privatno?

Za sam start uz „naše griCine” - ajvar mus, sremuš krem (u bojama Italije)

GAMBORIZ hladna gaspacho supa od gambora sa pireom od komorača i krvavom pomorandžom. Semifreddo od

marakuje i nane. Takođe, moram pomenuti i sladoled na točenje sa marakujom i nanom koji smo delili na EXIT-u, koji me je potpuno vratio u detinjstvo, doba pre fine dining-a.

Privatno, hmm, na mom tanjiru su pršuta, dinja, masline, sirevi, uz neku dobru flašu vina i laganu muziku, nadam se negde uz more.

Koji je tvoj omiljeni dnevni ritual?

Nakon završene pripreme u kuhinji, sednemo svi zajedno da popijemo kaficu u dnevnoj sobi Salona 5.a, i ide čuvena rečenica: „Jel imaš neku viziju?!”, a zatim sledi staff meal.

A omiljeni ritual u kuhinji?

Nekoliko minuta pred servis kada smo potpuno spremni - mise en place (sve na svom mestu), sledi: „U zdravlje!”, uz džin tonik i večera može da počne!

Da imaš na raspolaganju samo dve namirnice (po tvom izboru) šta bi nam pripremila?

Zapečeni šećerac i Parmigiano Reggiano.

Pored Italije i Francuske, koje su to zemlje, mesta i ljudi koji su uticali na istančavanje tvog čula ukusa ali i usavršavanje veština neophodnih za uspeh u svetu vrhunske gastronomije?

Oduvek sam posećivala razne restorane sa svojom porodicom, tako da mogu

reći da sam „odrasla po kafanama” uz dobru hranu. U poslednje vreme sam shvatila da mi je svaki odlazak u kafić, bar ili restoran poput obilaska muzeja, svuda može da se vidi nešto novo i da se nauči. Konkretno, pored Italije, Francuske i švajcarskih sireva, mesta koja su mi proširila vidike različitih kultura ishrane su: Maroko, Turska, Grčka, Španija, Egipat i Tunis.

Koji gradovi su zaokruženi na tvojoj gastro mapi i zašto?

Modena i Bolonja, tj. cela regija Emiglie Romagne i jug Italije. Gradovi Andaluzije i Provanse zaokruženi su na mojoj mapi, ali bi volela obići i gastro scenu skandinavskih zemalja, Azije i Južne Amerike.

Znamo da posao vrhunskog šefa ume da bude izuzetno zahtevan i iscrpljujuć. Kako praviš balans između posla i vremena za sebe?

(smeh) Verujte mnogo je teže nego što možete da zamislite, ali moto mog tima u Italiji je bio: „At the end of the daywe love it”, i to je ono što je suština.

Čime ti hraniš svoju gastro inspiraciju? Šta i koga voliš da gledaš/slušaš/čitaš?

Moja inspiracija prevashodno potiče iz prirode, namirnice kao takve, zatim

od ljudi koje srećem svakodnevno i iz njihovih priča. Inspiracija je nešto što nema kraja.

Čitajući knjige Entoni Bordejna, otkrila sam surovu realnost ugostiteljstva i lepotu ljubavi prema hrani različitih kultura - Nesavršeno savršenstvo. Odgledala sam sve epizode Chef’s Table-a na Netflixu, (bar 10ak puta) i tu sam krenula da pratim karijeru Massima Botture i maštam da radim kod njega. I eto, snovi se ostvaruju!

Intervju:

Zvjezdana Gvozdenović

@stella_iron

Fotografije: Jelena Martinović i Boško Timotijević

O snazi i potencijalu zajednice, životu na pjeni od mora i jedinstvenoj priči ušuškanoj među viseće vrtove Perazića Dola u julskim ćakulama, govorila je Katarina Mrčela - ilustratorka i dizajnerka, mama malene Sene i dio kreativnog dvojca iza Jata Jadrana, malog parčeta raja koji raste sa svakim svojim članom. Kako se ovaj „večiti radoznalac” odlučio zamijeniti urbanu džunglu sa pogledom na more i stvoriti mirnu luku na sve većem nemiru crnogorske obale, kao i šta to u budućnosti možemo očekivati iz njihove dolske kužine čitajte u nastavku.

P.S. Za potpuni ugođaj svesrdno bih preporučila i čašu gemišta. Ljeto nas podsjeća da je ljepota života nekada u njegovoj jednostavnosti, a Jato Jadrana da je život istinski lijep onoliko koliko ga podijelimo sa drugima.

Javnosti si poznata po prepoznatljivim grafičkim rješenjima i printovima, ali oni koji te duže prate će zapaziti po navljajući motiv plivačica u tvojim ra dovima. Da li si njima na neki način anticipirala ovu novu fazu primorskog života u kojoj se tvoja porodica obrela?

Izgleda da jesam, zapravo koreni su mi dalmatinski pa verujem da sigur no postoji nešto upisano u DNK što me je usmeravalo u pravcu Jadrana. Prvobitno je inspiracija bila u simbolici vode kao elementa koji poziva na slobodu i fluidnost forme i pokreta, a danas je to više osvrt na svakodnevicu života pored mora na jedan prizemniji način. Jako me zabavlja i raduje da posmatram ljude i život koji se odvija na obali, naročito u turističkoj sezoni.

Ljetnjem vajbu na društvenim mrežama ovih dana doprinose i tvoji vizuelni morski dnevnici. Kako usklađuješ profesionalni život sa pomalo usporenim životom na moru i koliko je život uz obalu uticao na tvoj umjetnički rad i stvaralački proces?

Trenutno sam najviše u roditeljskoj ulozi i raduje me činjenica da mi ćerka odrasta baš ovde. Morski dnevnik se javio iz potrebe da i pored toga što sam mama 24/7 nađem prostor da stvaram, pa su tako nastale ove vizuelne crtice koje će se sigurno dalje razvijati. Ispostavilo se da rezonuju sa ljudima i da su naišle na opšte odobravanje, što me jako raduje.

Za crnogorsko primorje sve se više vezuju pomalo neprijatne asocijacije poput buke, prljavštine, nedostatka prostora i beskrajnih gužvi u kojima nam se vrijeme rasipa. U tom moru apsurda, naselja poput Perazića Do, iako devastirana, i dalje postoje u kolektivnom sjećanju kao simboli nekih minulih i za mnoge sretnijih vremena. Šta vas je podstaknulo da se uputite jugu i svijete gnijezdo upravo u Dolu?

Perazića Do je zaista jedno mesto koje i pored sve dekadencije čuva auru jugoslovenske elegantne raskoši. Devastirani hotel As i samo naselje su relikti jedne lepe i nostalgične ere, čiju atmosferu želimo da približimo pratiocima kroz ideju Jata Jadrana. Perazića Do je našao mene-deda mog partnera Boška Timotijevića, Milorad, bio je jedan od osnivača i graditelja naselja. Zajedničkim snagama smo odlučili da pokušamo nastaviti to nasleđe. S obzirom da je Boško (@humanmade_studio) direktor fotografije sa velikim iskustvom u reklamnoj industriji, a ja dizajnerka i ilustratorka, bio nam je kreativni izazov da napravimo nešto što estetski prati

taj nostalgični narativ o nekim sigurnijim, ušuškanijim vremenima na moru iz naših dečijih sećanja.

Da li postoje fragmenti vaših dana u Perazića Dolu za koje si posebno vezana?

Prazna plaža i suton u toplim oktobarskim danima, cvetanje jasmina i u maju kada ceo Do miriše kao rajska bašta, branje grožđa sa naših terasa u avgustu, zimske oluje kada talasi progutaju celu plažu… ima toga baš puno.

Već neko vrijeme pratimo novi projekat iz vaše kužine. Koji je koncept

Jato Jadrana i kako je nastala njegova ideja?

Jato Jadrana je nastalo iz naše želje da sačuvamo duh Perazića Dola i da sa ljudima podelimo svoj način života i filozofiju hedonizma, ali i vrednog rada i solidarnosti. Za sada ugošćavamo porodicu i prijatelje, na našem imanju su organizovani već sada prepoznatljivi penjački kampovi za koje je zadužen Uroš Timotijević, Boškov rođeni brat, nagrađivani montažer koji je i vrstan

penjač, a voleli bismo da u budućnosti budemo domaćini radionica, festivala i da obogatimo život naselja. Mislim da postoji veliki potencijal za to.

Ono što pored upečatljivog vizuelnog identiteta izdvaja Jato Jadrana je osjećaj zajedništva kojim vaši sadržaji odišu. Možeš li nam približiti aspekt zajednice koji je utkan u temelje Jata?

Naselje Perazića Do je nastalo na temeljima zajedništva i redovnim radnim akcijama kojima je solidarno održavano. Takođe, iza Jata stojimo Boško i ja, ali Jato su i svi ostali članovi porodice Timotijević/Spasojević, prijatelji i žitelji naselja. Možda ne možemo previše uticati na to kako lokalna politika utiče na našu realnost, ali zasigurno možemo dati svoj doprinos za boljitak čitave zajednice. Planiramo da delujemo u tom smeru.

Kada u „Pleziru” pišemo o održivosti nerijetko govorimo upravo o lokalnim inicijativama, povezujući to dvoje. Kako Jato ostaje na tom tragu?

Pored lokalnih proizvoda koje potenciramo, gledaćemo da u budućnosti idemo ka što većem stepenu održivosti kada je u pitanju pre svega hrana, pa zatim i dugoročno korištenje solarne energije što je i bio plan našeg deke Timotija. Ovog septembra se u saradnji sa Lukom Perunovićem iz Pulse Climbing-a održava prvi penjački kamp za decu u Perazića Dolu i planirano je da se u razne segmente, od samih učesnika pa do logistike kampa, uključi lokalna zajednica. U tom kontekstu važno je pomenuti da je Uroš zaslužan za to što je Perazića Do upisan na penjačku mapu Crne Gore i lokalnu popularizaciju ovog sporta. Akciju možete ispratiti i na profilima @pulse.climb i @kiwi_republic_.

Kada spominješ lokalne proizvode, ono što se da primijetiti je mnoštvo recepata koje isprobavate i dijelite sa nama - kivijevača, džemovi, morski specijaliteti… Šta se ovog ljeta krčka u vašem malom jatu?

Gledamo da budemo što održiviji i da koristimo lokalne proizvode u ishrani pa tako često jedemo koziji škripavac sa Paštrovske gore sa Dolskim ljubičastim smokvama, pijemo naš domaći proizvod rakiju od kivija i pečemo divan beskvasni hleb sa ruzmarinom i maslinama. Ima tu puno prostora za igru i eksperimentisanje.

Vaša zajednica je prethodne godine porasla za još jednog člana - malu

Senu. Kako vidiš razvoj Jata u sljedećih nekoliko godina?

Odrastanje u Dolu je prava avantura, voleli bismo da Sena ugosti što više malih drugara-istraživača i da Jato raste, kako brojčano tako i u idejnom smislu.

Koju se poruku ili filozofiju nadaš podijeliti kroz Jato Jadrana i svoj rad/ličnost kao okosnicu?

Filozofija koja bi objedinila moj lični poziv i rad i ono što radim u okvirima Jata jeste ljubav ka lepom i želja da se lepota podeli. Solidarnost je tu kao na sleđe koje treba održavati, ali i negova ti mediteransku opuštenost, slobodu i individualni izraz.

Kombinacijom sirovina prirodnog porekla formulisan je preparat nasol kids SPF 40 sa dodatkom kamilice, za bezbedno izlaganje dečije kože suncu. Pronasol kids omogućava četrdeset puta duže izlaganje suncu nego bez zaštite i garantuje efikasnu zaštitu od UVA i UVB zračenja. Ne sadrži konzervanse i veštačke parfeme.

Mea SPF sa 5% niacinamida pruža visoku i dugotrajnu zaštitu od UVB i UVA zraka kao i plave svetlosti.

INUI Leto je regenerativna vitaminska formula lagane teksture i snažnog antioksidantnog dejstva, obogaćena organskim etarskim uljima smilja i lavande, za kompletnu negu normalne i suve kože.

Skintegra Melt Milk je prozirno mleko za čišćenje lica i uklanjanje

šminke u inovativnom tehnološkom obliku koje podseća na tečni gel.

Idealan proizvod za skidanje SPF-a i osvežavanje kože nakon puta.

BURN ulje za sunčanje - prirodni luksuz za vašu kožu u jednoj bočici.

Mandala ulje za nokte i zanoktice pruža intenzivnu hidrataciju i hranljive sastojke koji jačaju nokte i omekšavaju kožu oko njih, čineći ih zdravijim i lepšim.

Neodoljiva mekoća kože i u vrelim danima - losion za telo PURA Homespa

Fresh&Smooth je tvoj tajni adut! Od čak 94% sastojaka prirodnog porekla! – umirujući, hladeći gel za ujede insekata i opekotine od sunca.

Tekst i fotografije: Ana Dajić

@__anagram__

Dok mi se koncentracija i stopala tope na vrelom gradskom asfaltu, čežnjivo u mislima koračam ka pogodnijim podlogama i krajolicima koje nameravam da istražim ovog leta. Lagano pripremam kofer, filmove za fotoaparat, oslobađam memoriju u telefonu i listam štivo koje ću da ponesem pod miškom. Međ’ hrpom knjiga potkralo se i par presavijenih papira na kojima sam odavno odštampala tekst Alana De Botona koji me je još jednom podsetio koliko je važno i lekovito, da dok iščekujemo naredno,

što češće učimo sebe kako da „putujemo” iz svoje sofe, prisećajući se detalja i oseta sa nekih prethodnih (avan)tura.

A osvežavanju sećanja najbolji saputnik je muzika koja, gotovo uvek, ima moć da nas prenese u neki osećaj i probudi uspomenu ili emociju. Dok biram fotografije koje ću izdvojiti, shvatam da tačno znam koja je pesma ili plejlista pratila taj zabeleženi trenutak, dok s druge strane, naslućujem koje bi naknadne dopune mogle adekvatno da ih prate.

* U daljem tekstu za muziku kliknite na plave i žute dugmiće

Kada mi je Teodora predložila da ovaj tekst pretvorimo u kolaž fotografija i muzike, odmah mi je asocijacija bila Radiooooo, sjajan internet radio koji vas uz jedan klik seli kroz epohe i države.

A još je bolje što i sami možete da date doprinos i u tu mapu upišete pripadajuću muziku i priču o istoj.

Ove beleške sa putovanja inspirisane su baš takvim konceptom, te ću u „nemu kartu” ucrtati par mesta koja su mi u poslednjih par godina i dalje

vu, manje pitomoj plaži, bez gužvi. Lista muzike prilično je tamošnja - od Videosexa ka recentnijim izvođačima - a slovenačka scena (baš kao i obala) vrlo je inspirativna za istraživanje. Obožavam bendove Balans i Lelee koji godinama vredno grade neki novi i zanimljiv zvučni krajolik, no boravak na Jadranu moramo započeti univerzalnom himnom leta:

DEDI Ć Okus soli

u mislima i ozvučiću ih muzikom koja se lako može nalepiti i u vaše „neme karte” ličnih trenutaka i letnjih plejlista.

Bez obzira na to da li planirate da putujete ili ne, dobre letnje plejliste su one koje, uprkos tekućem godišnjem dobu, uspešno evociraju osećaj leta i koje sa prvim taktovima imaju moć da, bar na trenutak, učine da pomislite da ste na odmoru i kad zapravo niste.

Krećemo kolima i brzo stižemo do nama najbližeg mora - Jadranskog! Ovog puta nas talasi Jadrana zapljuskuju u Sloveniji, te se nakon kratkog predaha kraj

Bleda, zaustavljamo u predivnom Piranu i hlad tražimo na Mesečevom zali-

Tek sad kad su nam sva čula omekšala, možemo glasno da pustimo još jedan sjajan bend Koala Voice i njihov singl „Vukovi” koji se predivno stapa u jedan od najlepših zalazaka koji pada na Savurdijsku valu! Koala Voice je pre svega mesec dana objavio još jedan, letnji singl, „Sonce Pomaranča” idealan za neke egzotičnije destinacije!

ARSEN

KOALE VOICE

Sonce Pomaranča

Sve sa plaže je spakovano, možemo da nastavimo dalje!

VLADA DIVLJAN&

L J E ONIKONT DNABGIB Najlepša

Pratimo Jadran i stižemo do belog grada Ostuni koji se nalazi u jugoistočnoj regiji Italije! Grad u koji se morate zaljubiti, baš kao i u celu Pulju! Nije slučajno što je jedna od kultnih i najlepših pesama Domenika Modunja „Volare” nastala baš u ovom kraju, svega tridesetak minuta dalje, u gradiću Polinjano a Mare.

DOMENICO

Volare

ONGUDOM

Pulja je definitivno moje najdraže otkriće, još uvek ušuškano i skriveno od masovnog turizma! Glatki kamen, vruće fokače, „zlatni sati” i tople nijanse plave koje dopiru sa tri mora Jadranskog, Jonskog i Sredozemnog. Toliko lepo da vam čak ni gužva koju donosi Feragosto ne smeta. A pesma koja bi najobuhvatnije sumirala tu čudesnu lepotu i ljubav prema ovom delu Italije, posebno gradiću Leće, dolazi iz glasa i pera fantastične Suki Voterhaus:

ESU To Love

I mimo rada na Dirižablu (ili možda baš zbog njega) imam stalnu potrebu da neprestano tragam za muzikom, otkrivam je i delim sa drugima. Alati koje za te potrebe koristim su najraznovrsniji, ali da budem sasvim iskrena, najlepši osećaj je kada muzika „sama” dođe do mene. Gde god da odem osluškujem puls mesta i trudim se da uživam u svemu lokalnom – od hrane do muzike.

Lokalne radio stanice često su idealni istraživački izvori koji vam mogu pokazati i ukazati na brojne autore koje biS

ste samostalno teže otkrili. Ovo su dva dragocena suvenira koje sam sa tog putovanja donela!

CALCUTTA

Pesto

Svako posećeno parče obale bilo je nadahnjujuće, posebno u pogledu plejlista, a iz nepreglednog okeana muzike izdvojila sam nekoliko pesama kojima započinjem ovu beskonačnu listu otvorenu za vaše dopunjavanje.

GIORGIOPO

I I Pomeriggi

Portugalski me je očarao još u detinjstvu kada sam, bez previše uplitanja u radnju, redovno na televiziji pratila brazilske serije i uživala u melodici jezika. Pre mnogo godina se na Filološkom fakultetu otvorila prilika za pohađanje početnog kursa, a numere pod okriljem Bosa nove mnogo puta su poslužile kao sjajna prevodilačka vežba. No, naša mapa kaže da ostajemo na evropskom kontinentu, idemo pravac

do Portugala, a prvo jutro kraj okeana, naravno, ne može da prođe bez Kaetana Veloza.

C A ETANO VELO S O O

Leãozinho

Sessa je autor koji me svakim novim izdanjem sve više oduševljava! Njegova pesma „Grandeza” sa albuma prvenca od juna ima novo ruho na roze purpurnoj ploči ograničenog tiraža. Zbog njega, Brazil nam nikad nije bio bliži, a dani na portugalskim okeanskim plažama konačno imaju savršen soundtrack. Grandeza – ili bolje Grande bellezza od pesme.

SESSA

Grandeza

U suton, na putu ka Kadizu, radio, kao i uvek, zna kako da osvoji srce. Ovog puta glasom Alondre Bentli, španske samouke kantautorke čija je muzika melem za (letnje) dane. Milozvučnost ove pesme me je naterala da brže bolje i fotografijom zabeležim kako je iza kulisa izgledao prizor te „ljubavi na prvo slušanje”!

Pozdravljamo se sa okeanom i krećemo ka kući. A ko drugi bolje zna da tu gustu, slojevitu, toplu i snažnu atmosferu bolje pretoči u pesmu od Šeron Van Eten!

Jupiter 4

LA ONDRA BENT

L YE Mixtapes

Neka vam muzika ovog leta dolazi u toplim, mekim talasima ili kao dašak preko potrebnog osvežavajućeg vazduha! Putovanje iz sofe uvek je moguće uz Dirižabl, a kako nijedna plejlista nikad nije konačna i ovu možete dopuniti i primeniti na bilo koji krajolik koji nameravate da u sećanjima oživite ili uskoro posetite.

S H ARON VAN E NETT

Retro je uvek u modi, a ovo leto imamo i potvrdu za to od iMADE, vodeće online platforme koja okuplja najlepše premium lokalne brendove. Nova letnja kampanja pod nazivom „PLAY THE SUMMER” inspirisana vremenom kada su kasetofoni, roleri i walkmeni bili simboli letnjih avantura, poručila nam je da je vreme da pustimo leto i pojačamo letnji beat na najjače.

„Dok danas živimo u svetu gde je sve in-

stant, kampanja ‘PLAY THE SUMMER’ je naša oda vremenu kada su se autentični trenuci živeli, a dragocene uspomene premotavale na VHS kasetama,” rekla je Tijana Marčićev, osnivač iMADE platforme. „Želimo da posetioci iMADE sveta dožive leto puno zabave, opuštanja i stvaranja uspomena koje će trajati zauvek.”

Oživljavanje retro estetike nije samo nostalgija, već i način da se istakne vanvremenski kvalitet lokalnih brendova koji čine iMADE platformu. Kao deo ove kampanje dizajnirani su specijalni PR paketi u obliku predimenzioniranih VHS kutija. Unutar ovih kutija nalaze se pažljivo odabrani proizvodi sa platforme, savršeno oslikavajući duh iMADE sveta i letnje atmosfere.

iMADE platforma je već prepoznata po okupljanju izuzetnih lokalnih brendova kao što su MIHANO MOMOSA, M-ISHKA, BLEYZER, REMAKE, WOOLNIA, MM COUTURE, LIKE A THERAPY FRAGRANCE, SILKEEP, FCKNG LION i mnogi drugi. Sa preko 100 brendova u našoj ponudi, korisnici mogu uživati u širokom asortimanu proizvoda koji će svako leto učiniti posebnim.

Kolumna

Radujem se povratku na Vis. Cele godine putujem, istražujem, učim, dišem s novim saputnicima zajedničke strasti, delimo šarene pejzaže gde god da smo.

A onda dođe leto. Tu mnogima sve počinje, a meni se završava. Ja se vraćam kući, spustim kofer i odmah odem na moj mali mol da zagnjurim u moje parče mora. Taj dugi pozdrav i zahvalnost na susretu koji mi sve žice namesti kao štimer na klaviru…

Na Visu pričam malo i tiho. Skoro da se ne čujem, neki šapat izlazi iz mene nevoljno kao da ga mrzi i radije bi da ostane unutra.

Kuća, dvorište, mol sa istrošenim ležaljkama, zrikavci moji dragi i knjige koje uvek nosim sa sobom. Ili ukratko, kuća - plaža - kuća.

Tekst i fotografije:

A ja sam bila jedna od onih koji su govorili da ne bi mogli tako da letuju, da je to previše dosadno. Dosada me je mučila na mnogim mestima, nisam imala mira nigde.

Nataša Nikodijević Savin

@myjourney.rs

Iako ne volim rituale i radnje koje se ponavljaju, na Visu ipak postoji sled događaja u kom uživam. Znam koji je dan po rasporedu kada radi biblioteka u gradu. Pre podne volim rano da odem na rivu i posmatram skipere kako čiste palube ili slušam lokalce kako bučno razgovaraju, dok čekaju u redu ispred koče koja prodaje srdele ulovljene te noći…Onda ide onaj deo dana kada se dugo ne radi ništa, samo plivaš i ležiš na suncu da se osušiš, pa bežiš u hlad i čitaš knjige dok te dremka ne uhvati. Popodne ponoviš sve to, samo sa malo više žara, preplivavajući na drugu stranu obale i tražeći motar po pećinama. Zalazak sunca na najzapadnijoj tački na ostrvu gde ti se čini da si mu najbliži…i gledaš kako crveno prelazi u roze pa ponovo u plavo, teget i napokon crno.

Na Visu još uvek možete da vidite lokalce kako čekaju ispred Tiska dnevnu štampu koja stiže jutarnjom Jadrolinijom… Ima u tome neke posebne draži, u vreme previše prebrzih informacija, zar ne?

A kad sam kod biblioteke, knjiga i dnevne štampe kao delova vremeplova koji

se nikada neće ugasiti, setila sam se knjige Žoze Saramaga u kojoj glavni

junak radi u opštini, birokratski posao prikazan skoro kao kod Kafke. Radnja se nemilosrdno ponavlja, jer on je činovnik i voli da je sve uredno završeno i posloženo. Dok ne naiđe na fasciklu u kojoj su dokumenta neke žene, koji ga toliko zainteresuju da mu se život vrtoglavo promeni…

Moja putovanja često imaju taj unutrašnji scenario: otkrivanje i upoznavanje sebe i ljudi u kojima se ogledamo. Tako sam upoznala Senka Karuza, pisca i vlasnika male konobe u uvali Mala Travna na Visu. Prepoznavanje je bilo toliko snažno, da sam jedva čekala da pobegnem na plažu, legnem u hamuk u gustoj šumi i krenem sa Senkom u obilazak ostrva. On ne piše o Visu, nego o bilo kom ostrvu i dobrovoljnoj izolaciji koja podrazumeva stalnu čežnju za drugačijim životom.

Drugačiji život za mene je baš na Visu. Tamo negde u brdima iznad Komiže Goran Bogdan i Srećko Horvat zidaju Školu autonomije svojim (golim) rukama. Školu budućnosti, samoodrživu i autonomnu gde će se održavati radionice, predavanja, eksperimentisati, čitati poezija i praktikovati neizbežne rad-

ne akcije. Došao je na feštu povodom otvaranja škole i Tonko Božanić Pepe, Kalafot iz Komiže. Pepe voli da piše i recituje pesme koje piše na starom komiškom jeziku. Ništa reči ne razumete, a njega sve razumete, po intonaciji, melodiji, ludilu i ljubavi prema Komiži i moru. Sutradan sam na rivi sedela sa Lordanom Zafranovićem koji je došao na Festival 35mm. I on je s nostalgijom pričao o Visu, i kako je prvi put u životu tamo bio još kao beba, kada ga je majka u kolevci donela, pa ga slučajno ispustila izlazeći s broda.

Pričama kraja nema. Leto je sporo, vreme se vuče kao fjaka u Dalmaciji, a opet, u meni se širi neka slatko slana radost zbog svih ljudi koje srećem i priča koje sada ponekad volim i s vama da podelim.

Za kraj, evo, opisaću vam i poslednju sliku sa ostrva. U onom tužnom trenut-

ku kada se na ranojutarnjem trajektu opraštamo od Visa polovinom septembra, i kada se meša jeza od vetra i jutarnje hladnoće sa emocijama koje vuku nazad u slike koje burno lupaju unutra, ja ugledam čoveka na palubi koji izgleda kao Senko Karuza, sa naslovne strane jedne njegove knjige.

Ajme, kakav završetak! Pa da li je on to zaista došao da se zajedno i fizički oprostimo od ovog leta. Naravno da je to bio moj Senko! Prekinula sam ga u meditaciji, dok je tražio nešto u dalekoj tački na crnom horizontu. Kratko sam mu ispričala koje sam njegove priče tog leta čitala i gde su me sve odvele…i da sam čekala redovno da se otvori biblioteka tražeći sve njegove pesme i priče i romane. Široki osmeh i dugački uzdah, skoro kao odjavna špica. Vidimo se uskoro, dragi Senko.

Napisao sam mnogo dnevnika u svome životu.

Mnoge sam spalio uglavnom pijan i bijesan i jadan

Jer ništa u njima nije se poklapalo sa istinom.

Samo neko cmizdrenje nad životom i svime što mi se nije dogodilo.

Mrzio sam svijet u njima a sebi sam se obraćao kao najvećem bijedniku nedostojnom da korača ovim svijetom.

I tako to.

Najviše me nervirala potajna nada da će to jednom netko pročitati, ali odmah zatim jeza da bi taj isti mogao steći krivu sliku o meni.

Pogotovo nakon moje smrti.

Tko sam? − pitao sam se u njima i bavio se izmišljotinama.

Sada žalim. Nestao je svijet koji sam izmišljao.

Senko Karuza

Nataša Nikodijević Savin, narator i kustos na blogu Nataša

Nikodijević Savin. Producentkinja (po zvanju i DNK zapisu).

Kreativna liderka u poslu. Preduzetnica. Umetnica. Multitasking talent. Improvizatorka. Pronalazač. Kolekcionar.

PIERRE GUILLAUME PARIS

PIERRE GUILLAUME PARIS nije samo još jedan parfemski brend, to je jedna porodična i finansijski potpuno nezavisna proizvodnja. Takođe, retka činjenica koju treba istaći jeste da je brend PIERRE GUILLAUME PARIS od svog nastanka 2002. godine, korak po korak, isključivo sa svojim parfimerom-kreatorom na čelu i danas posle 22. godine od nastanka brenda, ceo proizvodni proces radi ručno u 8 koraka i jedini je proizvođač parfema u Francuskoj koji ima zvanje „craftman made” odnosno, zvanje zanatlije.

PIERRE GUILLAUME PARIS je 100% francuska kompanija, u koju nisu uključeni investicioni fondovi ili strani kapital, što Pierre sa ponosom ističe jer smatra da je to jedini način da uživa potpunu stvaralačku i kreativnu nezavisnost.

Pierre Guillaume je jedan od prvih proizvođača niche parfema u svetu, neko ko živi svoj posao, ko kreira parfeme isključivo inspirisan svojim životnim iskustvima koja prebacuje u bočice kao sećanja i trudi se da ostane drugačiji, poseban, originalan i svoj.

Danas njegove parfeme možete kupiti u preko 400, isključivo niche parfimerija širom sveta sa selektovanom ponudom, ali osim 4 oficijalne radnje koje ima u Francuskoj, prvu koju je otvorio izvan granica svoje zemlje je upravo radnja u Beogradu u Srbiji, u kojoj kupci mogu da pronađu kompletnu ponudu brenda.

Pored toga, ostvaruje značajne saradnje sa drugim brendovima poput poznatih hotela ili ugostiteljskih objekata, na primer „Hotel du Louvre” i „Moulin Rouge” koji svojim posetiocima daju na korišćenje isključivo njegove kozmetičke proizvode.

Pierre Guillaume je od malih nogu bio fasciniran mirisima, sakupljao je eterična ulja i mirisne sirovine što se godinama kasnije ispostavilo da je bilo uvod u njegov magični parfemski svet. Odrastao je u porodici hemičara, i kao mladi hemičar počeo je da radi sa ocem u porodičnoj laboratoriji gde je upravo te 2002. godine sa samo 25 godina, dizajnirao svoj prvi parfem inspirisan očevom drvenom kutijom za duvan.

Od osnivanja brenda do danas Pierre je dizajnirao preko 100 parfema, od kojih danas u prodaji ima oko 80, i jedini je koji zna formule za svoje parfeme i na njima radi bez asistenata. Svaki put kada nekog parfema više nema na stanju on lično meša esencije u pripremi za dalje proizvodne korake.

Danas u svom asortimanu ima više parfemskih kolekcija, a prva sa kojom je i započeo brend je „number” kolekcija ili kolekcija brojeva u kojoj svaki broj obrađuje različitu temu. Na primer, parfemi koji počinju rednim brojem 2 obrađuju temu duvana, rednim brojem 3 temu kože, broj 4 temu mošusa i tako po redu, a za ovu kolekciju Pierre ističe da je kao film, jer se parfemi menjaju i dugo razvijaju.

Zatim je 2010. kreirao „black” kolekciju ili crnu kolekciju za koju kaže da je kao slika koja podseća na neku uspomenu iz detinjstva ili neko životno iskustvo.

Iza toga, 2015. godine kreira „cruise” kolekciju, odnosno kolekciju koja nam u bočici donosi mirisna iskustva sa njegovih putovanja. Četiri godine kasnije, 2019. godine stvara „white” kolekciju ili belu kolekciju koja je rađena u skladu sa aromakologijom, naukom koja se bavi uticajem mirisa na ljudsko ponašanje, pa je tu kolekciju nazvao i „well-being” kolekcijom, jer mirisne esencije korišćene prilikom kreiranja parfema iz ove kolekcije utiču umirujuće na naše telo i um.

Na kraju, u ponudi su i dve limitirane kolekcije „contemplation” i „confidential” u kojima Pierre potpuno izražava svoju kreativnost i umetnički duh, a od kojih se neki parfemi proizvode samo 30 bočica godišnje i mogu se kupiti isključivo u njegovim oficijanim radnjama.

U svom prodajnom asortimanu pored parfemskih kolekcija Pierre ima mirisne sveće, mirise za kuću, posebne mirise za posteljinu, toalet kao i neutralizatore mirisa u kući kao na primer mirisa nakon kuvanja. Takođe, od mirisnih nota 5 najprodavanijih parfema napravio je gelove za tuširanje i losione za telo koji su 90% prirodnog porekla.

Svaki PIERRE GUILLAUME PARIS parfem je nova stanica na putovanju do srca. Zahvaljujući mešavini žanrova, dizajner na poseban način izražava svoj stil kroz specifičnu mirisnu estetiku dodajući svemu svoja iskustva i sećanja.

Pierre nudi savremenu, inventivnu, poetsku ali ipak nosivu parfemsku kompoziciju, on želi da ostane veran sebi i svojim vrednostima, a kaže da rast kompanije duguje isključivo svojim zadovoljnim kupcima koji se vraćaju i veruju u njegov brend. Pierre često kaže: „U PIERRE GUILLAUME PARIS pravimo samo parfeme….i to je već mnogo.”

Kralja Petra 75, Beograd

Teodora Kovrlija

Ljubav prema Mediteranu i njegovom beskrajnom plavetnilu, holistički pristup nezi, žensko preduzetništvo i originalna vizija jedne Jelene, doktorke stomatologije, koja je pre pet godina krenula u svoju potragu za lepotom kroz ordinaciju Face&Form izrodila se u jednu posebnu priču posvećenu nezi u širem smislu. U nastavku vam otkrivamo o kakvom konceptu je reč.

Kakav koncept negujete

kroz brend Neguj se?

Brend je nastao kao nastavak mog traganja za lepotom koju sam pre pet godina započela u ordinaciji Face&Form. Sama reč Nega, najbolje opisuje ono što godinama radim u ordinaciji i van nje, ali tu podrazumevam negu u širem smislu. Nega našeg zdravlja, odnosa sa porodicom, prijateljima, prirodom, Bogom i nama samima, omogućava nam da živimo srećan, zdrav i život ispunjen ljubavlju.

Po kom kriterijumu birate proizvode koje ćete uvrstiti u svoju ponudu?

Postoji više kriterijuma koje želimo da ispunimo. Tražimo jedinstveni dizajn, odličan kvalitet finalnog proizvoda i volimo da sarađujemo sa malim proizvođačima, odnosno porodičnim firmama. Trudimo se da podržavamo žensko preduzetništvo. Kozmetiku biramo po efikasnosti i sastojcima. Naš posao zahteva apsolutnu posvećenost svakom klijentu i osluškivanje njihovih potreba i problema, pružanje podrške i davanje rešenja kroz proizvode, savete i usluge. Upravo ovakav pristup nam omogućava da direktno od klijenata dobijamo povratne informacije i na taj način unapredimo ponudu proizvoda kao i samu uslugu.

Mediteran, odnosno da budem specifičnija duh Helade je prožet u svim proizvodima koji su našli put do vašeg šopa. Kakva je veza između Grčke, koncepta nege spolja i iznutra, ljubavi prema moru i brenda Neguj se?

Lepota je glavni link. Traganje za lepotom, kako spoljašnjom tako i unutrašnjom, to je ono što me motiviše i prožima brend. U dizajniranju nakita naše

umetnice koriste grčke principe Mimesis i Symmetria. Mimesis podrazumeva da je nakit nastao imitiranjem i interpretacijom sveta oko nas. Summetria se odnosi na harmoniju elemenata koji proizvod čine lepim. Odsustvo Summetrie je odsustvo lepote. U Grčkoj dominiraju prirodni sastojci Mediterana i holistički pristup nezi u kome su nega tela i duha neodvojivi. Balans između spoljašnje lepote i unutrašnjeg blagostanja se ogleda u asortimanu naših proizvoda, jer mnogi od njih pored revitalizacije, hidratacije i korekcije problema na koži, svojim načinom primene, sastavom i mirisima podstiču opuštanje i mentalnu relaksaciju. Dokazano je da more leči. Ono donosi radost, sreću i mir. Toplota plaže utiče na stvaranje endorfina, istog onog koji se stvara kada jedemo čokoladu koja nas čini srećnima. Kada gledamo u more osećamo se sigurno. Zvuk mora snižava kortizol-hormon stresa, podseća nas na otkucaje srca dok smo bili u utrobi majke, stimuliše prefrontalni korteks koji je odgovoran za samo-spoznaju i emocije. Pored mora upijamo negativne jone koje oslobađaju talasi i na taj način apsorbujemo više kiseonika i regulišemo nivo serotonina koji kontroliše anksioznost. More nam je neophodno.

Koji su to delovi Jonskog i Egejskog plavetnila koje uvek nosite uz sebe?

Mir i tišina Hidre, smaragdne note Paksosa, pesak Elafonisosa, vodopadi Kitire, ribarska sela Simija, manastiri Egine, med sa Ikarije, mastika sa Hiosa.

Mlečno plave nijanse plaža Lefkade i Kefalonije su uvek inspiracija. Ne mogu da ne pomenem i italijanski deo jonske obale Taranto, Otranto, Galipoli sa svojim mirisima, bojama, toplim ljudima, nonna-ma i očaravajućim pejzažima.

Kako nastaju kolekcije nakita koje se nalaze u vašoj ponudi i ko su umetnici sa kojima sarađujete?

Kolekcije nakita reflektuju duh i boje

Mediterana - obale, sunca, prirode, morskog plavetnila, a deo inspiracije se crpi iz kulture, nasleđa, umetnosti, mi-

tologije i tradicionalnog zanatstva. Sunce, more i so prožimaju svaku kolekciju. Svaki komad nakita je ručno izrađen, sa posebnim akcentom na detalje i korišćenje prirodnih materijala kao što su srebro, zlato, poludrago kamenje, bakar, mesing i perle. Sarađujemo sa talentovanim umetnicama Sophie, Elli i Zefi koje vode mini timove žena koje izrađuju nakit a radujemo se i nekim novim saradnjama do kraja ove godine.

Da li vidite prostor za saradnju sa lokalnim umetnicima i dizajnerima u kreiranju budućih kolekcija?

Apsolutno! Pratimo rad lokalnih umetnika i dizajnera koji imaju prepoznatljiv stil i visok nivo završne obrade proizvoda i nadamo se da ćemo uskoro realizovati neku saradnju na obostrano zadovoljstvo.

Koji su vaši favoriti među proizvodima iz ponude koji su idealni za letnji odmor?

• Tašne: Sorena Bohina i Sorena Nomad su nešto što morate imati ovog leta, i naravno nećete proći neopaženo!

• Nakit: Zaljubljeni smo u svaki komad nakita u našoj kolekciji! Ako moramo da izdvojimo neke za ovo leto, neka to budu minđuše Hyppoliti, nakit za telo Erika, ogrlice Cactus boheme.

• Nega lica: Harites Astris SPF i Hydor Mist za svakodnevnu zaštitu i osvežavanje kože na tropskim temperaturama!

• Nega tela: Apeiranthos ulje za telo, koje će učiniti da mirišete na najlepši zeleni vrt!

• Šminka: Apeiranthos balzam za usne/ rumenilo u best-seller boji terakota Deep red.

Pakujem se u najveći kofer koji posedujem i letim sama daleko. Ovo se desilo beskonačno puta. Danas, međutim, sve u meni i preda mnom je drugačije. Atlantik sam preletela sa 24 godine, a danas, sa 34, prelećem Indijski okean. Varnice uzbuđenja je zamenio talas tihog samopouzdanja koje nisam poznavala pre. Od svega što nam odrastanje donosi, veština mentalnog putovanja u dubinu svega do čega se ne mora preći ni metar, je među najboljima.

To znači, zaključujem dok naručujem čašu piva od stjuardese sa ciljem da ublažim avionsku klaustrofobiju, da ne želim više nikada da putujem. To je sve što sam želela da radim kad porastem i tako je i bilo - nema kontinenta na koji

nisam kročila, vize koju nisam prekoračila, kamile pod kojom nisam zaspala. Ne umem da sažmem, niti dovoljno zahvalim svemu što sam proteklih godina doživela i iskusila vodeći se glasom koji mi je šaputao: „Mora se živeti!”. Sada, međutim, ne znam tačno ko sam i ovo lišavanje identiteta mi dozvoljava ogromnu slobodu.

Zamisli, predomisliš se.

Pivo radi, hvala ti Bože, i tonem u blaženstvo putničkog sna i sedište do prozora, praskozorje napolju šapuće mi jedan nedosanjan san:

Zamisli negde ostaneš.

Apetit

Hiljadu sati kasnije slećem na tlo mističnog ostrva, najdalje od Beograda što sam ikada bila. Zagonetka tuđine u koju sletiš u pola noći izostaje. Ne znam kako, ali sve mi je već jasno. Miris ovog aerodroma, obla lica lokalaca, talas toplog vazduha, pa čak i tekstura posteljine u koju se ušunjavam, sve na ovom mestu me dočekuje kao staru drugaricu.

- Bali je još bolji nego što sam zamišljala! izgovaram sestri u ekran telefona i shvatam da ga ustvari nisam ni zamišljala, samo sam došla. Ispostaviće se da nikada neću ni naučiti da ga objasnim. Bali je lavirint, slojevi ulica, vremena, muzike, ljudi, mitova, životinja i šuma koji se šire i umnožavaju. Što duže ostaneš, to se više otvara. Dok ovo kucam, podne je i sedim u kafiću u centru Ubu-

da. Dugokosa devojka peva operu na bini od bambusa uz pratnju klavira. Iz klavira izleće žaba i ležerno odskakuće između stolova.

Telo mi je toliko razdragano da ne moram ni da spavam ni da jedem, ali hoću. Slojevi hrane ređaju se u meni kao lazanja. Kroz portale od voća, banane i kokose koji mi padaju na krov kuće, ovo ostrvo me ušuškava u sigurnost i počinjem da razumem zašto ga zovu Mama

Bali. Svaka voćka je organ za sebe i hrani nas, direktno, sokovima života. Prstima probijam ljusku marakuje, niz ruku mi se sliva njena zlatna utroba, a stomak mi peva remiks Mileta Kitića:

Moja prva ljubav sada svetom skita, postala je kraljica apetita

Žudnja za smogom

Harmonija je Balinežanima jako važna i provlači se kroz sve aspekte - kuće, hranu, umetnost, muziku, duhovne prakse, prirodu, darove za bogove i ljude. Pre ili kasnije joj se moraš predati. Jednostavno nemaš šanse protiv lepote, koliko god grozan bio, pobediće te. Ako

uzmemo da je lepota savršenstvo sklada, zaključićemo da je lepota Balija u sveopštem prihvatanju tame. Šahovski dezen kojim su obgrljene statue i svetilišta označava suživot svetla i mraka, bogova i demona koje možeš sresti na svakom koraku, u skulpturama, slikama i molitvama.

Međutim, osećam se kao početkom trećeg sata posete muzeju Ufici. Ovu količinu lepote moja pluća puna smoga ne mogu razumeti i umorih se. Zato sedim ispred kuće, jedem sladoled i maštam o Mostarskoj petlji.

Prošle godine u ovo vreme živela sam na samoodrživoj farmi na Tenerifima. To znači da se ništa ne baca, uključujući i sadržaje ljudskih stomaka. S obzirom da nemamo ni struju ni vodovod, moj posao je da iskopam rupu a zatim u nju svakodnevno praznim sadržaj WC kante, prekrivam slojem zemlje, crvima, lišćem avokada. Kada lepo odstoji, imamo kompost, đubrivo kojim hranimo mladice papaje i jagoda pa ih posle jedemo u slast.

Na Baliju s druge strane, svi hodamo bosi a stopala su mi nečuveno čista. Kuća mi je takođe uvek čista. Standard je takav da, koliko god platio smeštaj, neko ide za tobom i skuplja tvoje đubre. Ako noćas mrvim čips u krevetu, sutradan uveče moja posteljina je besprekorna. Kanta za smeće uvek prazna. Ako ostavim prljave tanjire u sudoperi i izađem do prodavnice, kada se vratim tanjiri će biti suvi i čisti u vitrini.

Ni traga mojoj ljudskoj istini.

Zato ostavljam sladoled na tanjiru pored kreveta tokom noći. Sada imam mrave i konačan dokaz da možda, ipak, nisam u simulaciji.

Odluka da se vratiš

Po isteku šestog meseca u Indoneziji shvatam da sam zaboravila da produžim vizu. Da bih ostala legalna, najpre moram izaći iz zemlje. U međuvremenu sam srasla sa travom, vodom i tišinom, i pomisao na veliki grad me užasava. I eto me, vučem koferče na aerodrom, u telefonu nosim kartu za Singapur:

Mirno idem krivim putem.

odmah nakon Džonija Štulića, u glavi začujem Kneza: Idem da se tebi vratim.

Vozim bajs kroz uređene staze, čekam porodicu vidri da mi prepreči put kao što saobraćajni znak nalaže i zaključujem da je vreme da počnem da pravim bolje greške. Poslovni kompleksi, šoping molovi, večna buka ventilacionih sistema - sve mi se čini kao rat ljudi protiv mašina, što je borba u kojoj nemam nikakve šanse.

Biciklistička staza se završava kod čuvenog parka Gardens by the bay. Osim svetlosnih krošnji, tu je i muzej cveća, staklena kupola pored mora. Ispostavlja se da sam došla tačno na vreme da posvedočim cvetanju sakure. Ljudi se guraju u redu da vide red mladog ružičastog drveća a mene iznenada do srži poklapa talas:

Odluka sakure da se vrati svakog aprila. Zajednički trud ljudi, sunca, zemlje i drveća da omoguće cvetanje.

Kako to obično biva, senzacija jedinstva se širila kao virus pa sam je ugledala i u trudu momaka da uslikaju svoje devojke ispred drveta masline, flašici vode koju su dve sestre razmenjivale, mikro pokretima glave čuvara u nastojanju da pozdravi posetioce - jedinstva koje sadrži moć koja je iznad mojih intelektualnih sposobnosti. Osećam mali vodopad kako mi se sliva niz obraze i zaključujem: dubinska lepota zahteva slamanje srca. Mnogo dobro boli.

Znam da će april proći, a to zna i sakura. Ono što ja uočavam, a ona ne, jeste da se ljudi ne plaše zime, ne plaše se sopstvene

tuge, ni upola koliko se plaše kraja leta. Radost koju pretvaraš u strah u trenutku kada shvatiš da imaš šta da izgubiš.

Zamisli izdržiš sreću!

Dupli rođendan

Pošto hodam po muzeju vidno jecajući, smišljam laž za slučaj da me neko pita šta mi je, reći ću: Sestra mi se upravo porodila, sad su mi javili. Dobila je prvu ćerku. Postala sam tetka. Razumno, radosno, i već se desilo tako da je praktično u pitanju istina.

Vidim ženu u beloj haljini sa smešnim zelenim šeširom kako sedi na klupi i slika kaktus. Izgleda kao da je ispala iz Gibli crtaća. Mora da je primetila da je gledam jer mi maše.

Oh ne, moraću da interragujem

Sedimo i ćaskamo. U pitanju je Meri iz

Južne Koreje čiji je smeh takođe kao iz crtaća. Doselila se u Singapur pre petnaest godina. Nakon par minuta odlaže papir i četkicu i vadi plastičnu posudu iz torbe: „Ajde uzmi parče!”

Delimo tortu od malina. Konačno me pita zašto su mi oči tako crvene. Otvaram usta da izgovorim pripremljenu laž, ali umesto toga izgovaram: „Ne znam… bila sam dirnuta…”

Ponovo ciče svojim smehom iz crtaća i kaže mi:

„Znaš, ova torta je za moju ćerku. Danas bi joj bio rođendan. Nisam imala s kim da proslavim, super što smo se srele! Bile biste dobre drugarice.”

Umesto kraja

Dok napuštam muzej, bicikl, sakuru, Singapur, zaključujem da ipak nema pogrešnih putovanja. Nema grešaka generalno. Sakura mi maše i dodaje:

Došli smo na Zemlju da izgubimo sve.

Putovanja

Tekst i fotografije: Srđan Šajinović @easttothesun Fotografije: privatna arhiva

„Pravi suveren zadovoljava se time što postoji. On se suzdržava od delovanja i oslobađa se obaveze od pojavljivanja. Njegov autoritet zasniva se na samom njegovom postojanju. Predsednik u demokratiji mora neprekidno da se pokazuje, on je glavni pokazivač pravca na raskršću.”

Silvan Teson - Snežni leopard

Teško mi je da pišem „po dogovoru”, od kuće, lišen pokretačke, inspirišuće magije putovanja. Putovanje za mene ima sveti karakter i u tom kontekstu jedino i umijem da pišem, uglavnom gerilske putopisne izvještaje sa lica mjesta. Nekog nepoznatog, posebnog, mjesta podjednako svetog i prljavog od života. To je uglavnom kontekst izoštrenih, osjetljivih čula i bivanja ovdje i sada.

Ne ide to tako lako. Potrebno mi je da se izmjestim iz konteksta svakodnevice, da zatvorim oči, napravim pauzu od svega i pogledam u nebo, otvorim Crnjanskog i čitam o kafanama koje je posjećivao upravo u mojoj ulici - Dunavskoj. Ili da otvorim

svoju Bibliju, knjigu koja je vidjela svijeta kao malo koji drugi primjerak malo koje druge knjige - Silvan Teson, „U šumama Sibira”, knjigu u kojoj se naizgled ne dešava ništa, a opet se dešava sve.

Knjiga o značaju spoljašnjeg mirovanja, kretanju po vertikalnoj ravni i odlasku na put u dubinu, u sebe.

„Pravi putnik ne miče se iz jednog mjesta.”

Silvan Teson, U šumama Sibira

Posebno mi je prijalo njeno prisustvo u desnom džepu pantalona dok sam 15 dana hodao ka Everestu u potpunoj tišini. Bez riječi, bez kupanja, lišen svega onoga čega je previše a obdaren prisustvom svega onoga čega ima sve manje, onoga što nestaje, do čega se sve teže dolazi, gotovo i nemoguće ukoliko se krećete isključivo po horizontalnoj ravni.

Tamo negdje na drugom kraju ovog, najvećeg svjetskog masiva je i Pakistan, zemlja u kojoj se spaja ovaj sa druga dva velika planinska masiva - Karakoram i Hindukuš. Upravo u Pakistanu sam po prvi put vidio Himalaje, hodao Himalajama, penjao se na Nangaparbat,

HIMALAJI, PAKISTAN

sve do glečera i tu svjedočio rađanju velike rijeke, praćenom zaglušujućom bukom lomljenja leda negdje u dubini glečera.

Prešao sam autostopom čitavu Karakoram cestu, najviši asfaltirani put na svijetu i tako i stigao do najvišeg graničnog prelaza na svijetu, Khunjerab pass, granice između Pakistana i Kine, smještene na 4693 metra nadmorske visine.

U Pakistanu sam pomislio kako sam vidio sve. I jesam. Sve osim snježnog leoparda, uprkos tome što sam stigao na sam Khunjerab Pass, mjesto na kom živi ovo veličanstveno biće. Vozio sam se u otkrivenoj prikolici pokriven brojnim ćebadima i slušao priče o ovom rijetkom biću obdarenom nevjerovatnom sposobnošću kamuflaže, dok sam u džepu nosio jednu drugu Tesonovu knjigu – „Snežni leopard”.

„Tokom svog boravka u Nepalu 1973. godine Piter

Metisen nije nijednom video leoparda. Onima koji su ga pitali da li ga je sreo, odgovarao je: Ne.

Zar to nije divno?”

Silvan Teson, Snežni leopard

Kako godine prolaze tako i moja potreba da se krećem po horizontalnoj ravni sve više slabi i prolazi. Nekada davno, zatvarajući drevne dveri crkve manastira Gračanica iza mene i ostavljajući me potpuno samog između njenih zidina, sestra Evrosinija mi je poput neke mantre neprekidno ponavljala: „Budi sam dete, Bog i ti”.

Dala mi je čitavu Gračanicu.

Dok sam se borio sa hladnoćom, umorom, neobičnim mislima i drugim simptomima visinske bolesti, zagledan u Sagarmathu, najveći svjetski vrh mislio sam upravo o umirujućim riječima ove žene i njenom činu, osjećajući nekakvu povezanost. Ne znam tačno sa čim, ali svakako povezanost. Shvatio sam da nije toliko ni važno gdje se tačno nalazim u spoljašnjem smislu, moje vertikala je uvijek tu, i samo je moja. Jedan drugi čovjek, slučajni lokalac šerpas mi je govorio o tome kako uspon do baznog kampa Everesta a i na sami Everest ne zavisi toliko od fizičke i mentalne snage penjača, koliko od same planine.

POGLED NA MONT EVEREST SA KALAPATARA

„Ova planina je živa, ona bira koga će da pusti a koga ne. Ako ovaj put uspiješ da se popneš, ne znači da ćeš i neki naredni put uspjeti. Ako uspiješ, zahvali se planini i vrati se kući srećan jer te je Sagarmatha

(u prevodu sveta majka - lokalni, originalni naziv za Mount Everest) odabrala.”

Everest me naučio toliko toga. Naučio me i tome da je i odustajanje takođe opcija.

Pomislio sam na Rohaba, samoprozvanog „kralja pustinje”, jednog od 140 stanovnika malenog sela u oazi Mesr, smještenoj u istoimenoj pustinji u Iranu. Ovo maleno selo, lišeno sistema i hijerarhije, okuplja ljude koji dijele uvjerenje da sloboda nema alternativu. Radi se o ljudima koji su u jednom teokratskom, autokratskom sistemu odlučili da se odreknu karijere, materijalizma i svega onoga što daje i uzima život u velikom gradu i povukli se u pustinju, sa željom da osjete dašak slobode. To je jedino mjesto u Iranu gdje sam upoznao zaista slobodne ljude, vidio žene koje se odjevaju i ponašaju onako kako to one žele, a ne onako kako im neko drugi određuje, otvoreno i slobodno razgovarao sa ljudima o svemu što ih raduje i muči, pušio hašiš, pio absint i tokom iznenadnog pljuska jurio za poluizduvanom loptom sa nasmijanim klincima. Na kraju ove igre zahvalio sam Rohabu što me primio u svoj svijet, a on meni na tome što sam im donio kišu.

Tu sam razbio telefon, te samim tim bio prinuđen da se dalje krećem poput drevnih putnika, lišen mape i svega onoga što nam omogućava savremena tehnologija i što uglavnom uzima-

mo zdravo za gotovo. Autostopom sam nekako stigao do Isfahana, bez mogućnosti prevođenja riječi, misli i namjera, komunicirajući pantomimom, prateći sunce i služeći se isključivo sopstvenim rezonovanjem. Zaustavio sam kamion iz Afganistana i uživao u pustinjskim predjelima iz kabine, dok su vozač i suvozač pušili opijum zagrijavan plamenom iz plinske boce.

Vidio sam drevna zoroastrijska svetilišta, takozvane tornjeve tišine, bivao impresioniran genijalnom persijskom arhitekturom, tornjevima vjetra - drevnim sofisticiranim sistemom rashlađivanja u pustinji i velikim drevnim piramidama korištenim za skladištenje i proizvodnju leda usred pustinje, korištenjem drevnog, gotovo izgubljenog znanja i mudrosti.

Na samom ulazu u Iran iz Azerbejdžana pio sam sa izvora vode koja gori, izvora vode obogaćene metanom. Upravo veliki broj spontanih vatri koje gore širom ovog regiona inspirisao je i nastanak „najstarije monoteističke religije” - zoroastrizma, religije koja njeguje kult vatre i kult mudrosti.

PUSTINJA MESR, IRAN

SELO U STIJENAMA, KANDOVAN, IRAN

U Nabatiehu, u Libanu, svojevrsnom gnijezdu Hezbolaha slušao sam ispovijest čovjeka koji je istu kuću morao iz temelja da podiže pet puta. Dok je pričao o životu ispunjenom konstantnim raketiranjima od strane Izraela, gledao sam u ožiljke na glavi njegovog sina, nastale praktikovanjem Ašure, šiitskog obreda tokom kojeg sami sebi velikim sabljama režu kožu na glavi, sa namjerom da se prisjete i nikada ne zaborave muke kroz koje je prošao Husein, unuk proroka Muhameda.

Ako ima istine u klišeu koji kaže da putovanja pomjeraju granice, bilo bi pošteno reći i to da sam ja svoje granice upravo putovanjima pomjerao godinama, sve dok nisam došao do samoga kraja, do tačke u kojoj sam shvatio da više nemam kuda. To sam pomislio u Mongoliji, kada sam tumarajući po ovoj pustoj, negostoljubivoj zemlji došao do svojih granica. Pokušavajući da se domognem sigurnosti i civilizacije koju je u tom trenutku za mene predstavljala Rusija, zaglavio sam u karantinu izazvanom pojavom bubonske kuge, oboljenja koje je u srednjem vijeku izazvalo pandemiju poznatu kao „crna smrt” i

pobilo trećinu evropskog stanovništva.  Ljudi u ovom dijelu svijeta tradicionalno love mrmote čije dijelove tijela potom jedu bez termičke pripreme. Tačnije, ubijenu životinju pojedu sirovu. Tog maja 2019. godine dvoje lokalaca u blizini gradića Ulgij pojeli su sirovu jetru i bubrege mrmota, zarazili se bubonskom kugom i umrli u najgorim mukama. Ubrzo potom čitavo ovo pogranično područje zatvoreno je u karantin i u čitavom međunarodnom zdravstvenom incidentu našao sam se i ja.

Ljudi koje sam usput sretao, krećući se autostopom prema Rusiji, pokušavali su da me upozore i odvrate od mog nauma da baš tim putem krenem ka granici, ali zbog jezičke barijere sam se oglušio na njihova upozorenja. Od svega što su mi govorili uspio sam da razaznam samo nekoliko riječi: smrt, mrmot, karantin i činjenicu da je dvoje ljudi preminulo. Jednostavno nisam ih razumio i nisam mogao da shvatim kako može da me ugrozi jedno tako bezazleno i maleno biće kao što je mrmot.

Lična, ali i međunarodna drama kroz koju sam prošao tih dana uzrokovala je

ogromnu količinu stresa ali i spoznaju kako su moje granice ostale zauvijek upravo u toj zemlji.

Naravno, obilazio sam i neka daleko običnija mjesta na samom početku tog dugog životnog procesa, ali s godinama sve

MONGOLIJA

manje se krećem po uobičajenim turističkim destinacijama i sve dublje ulazim u nepoznato. U svijetu u kojem se lako dolazi do bilo kakve informacije, veliko je blago otići u „veliko nepoznato”.

Ipak, tokom Covid pandemije, usljed nedostatka boljeg izbora, bio sam prinuđen da odem u zemlju o kojoj nikada ranije nisam ozbiljno razmišljao - Egipat. Proveo sam dva mjeseca u ovoj zemlji i u potpunosti se zaljubio u nju. U Dahab (Dahab je arapska riječ za „zlato”), mjesto gdje vas niko ne gnjavi, gdje se svi bave vlastitim dahom, disanjem svog vazduha, jogom i ronjenjem. Plava Laguna, skriveni raj u blizini Dahaba, jedno od malobrojnih mjesta na svijetu gdje nema telefonskog signala i gdje niko neće izvoditi predstave da bi vas animirao za bakšiš. Umjesto toga možete da uživate u slobodnom razgovoru sa slobodnim lokalcima Beduinima. Predivna Siwa oaza. Nuweibaa, gradić na Sinaju…  Nakon kratkotrajnog boravka u famoznoj Hurgadi, skupljanja informacija i samopouzdanja, otisnuo sam se u manje poznate krajeve ove lijepe i višedimenzionalne zemlje.

U Kairu sam u više navrata živio na krovu jedne od starih engleskih zgrada u samom centru, tik pored Tahrir trga, istraživao Zamalek i vodio neke od najdragocjenijih razgovora. Na tom krovu, prostoru koji je mnogo više od jednog hostela učio sam da sviram saksofon, učestvovao u spontanim jam session-ima, grijao se paleći visoke plamenove i sa prijateljem Hasanom pod dejstvom hašiša maštao o tome da jednoga dana sa njim odem na put u njegovu zemlju - Južni Sudan, na konju.

U ovom prenaseljenom urbanom čudovištu (lokalci tvrde da 35 miliona ljudi živi u Kairu, mada je ovaj grad nemoguće obuhvatiti matematikom, Kairo je čista metafizika), ljudska naselja se vijekovima šire po horizontalnoj, ali i vertikalnoj ravni. Većina stanovništva živi u uobičajenim zgradama i kućama. Oni malo nelinearniji, siromašniji ili privremeni-žive na krovovima. Jedan čitav skriveni Univerzum živi na krovovima Kaira, dok stanovnici koptskih naselja na krovovima drže svinje, kokoši ili ovce.

U jednom od kvartova ovoga grada, takozvanom „Gradu mrtvih”, život se u značajnoj mjeri odvija ispod zemlje. Al Qa-

rafa je zapravo ogromno, staro groblje, prepuno mauzoleja i grobnica kraljeva, kalifa i drugih poznatih istorijskih ličnosti, koje se zbog prenaseljenosti Kaira razvilo u pravo naselje. Grad mrtvih danas naseljeva oko 500.000 (živih) ljudi, razbacanih po improvizovanim straćarama, grobnicama i mauzolejima.

mljivih i najživopisnijih mjesta u Kairu. Grobnice i mauzoleji, od kojih mnogi datiraju još iz 7. vijeka uglavnom predstavljaju prava remek - djela, a simpatični klinci koji iznenada istrčavaju iz

njih čitav prizor čine apsolutno jedinstvenim. Danas je Grad mrtvih pod zaštitom UNESCO-a.

Uprkos tome što se uglavnom ne preporučuje posjeta bez kvalifikovanog vodiča, za mene je ovo jedno od najzani-

U Kairu zvanično ne postoji služba odnošenja otpada, nešto poput naše „Gradske čistoće”. Umjesto toga, ljudi iz

GRAD MRTVIH, KAIRO

naselja Manshiyat Naser, svake zore već vijekovima raspoređuju se po ovom gigantskom gradu u potrazi za otpadom. Rijeke automobila, kamiona i kamioneta pretrpanih otpadom slijevaju se u ovaj kvart bez prestanka. Potom se otpad raspoređuje u velike džakove i skladišti uglavnom na krovovima zgrada, na kojima žive stada ovaca i drugih domaćih životinja.

Smrad koji se iz očiglednih razloga širi ovim kvartom u kom živi oko 250 hiljada ljudi, uglavnom pravoslavnih Kopta, nepodnošljiv je. Bez ikakve sumnje, ovo je jedno od najprljavijih mjesta na planeti.

Kamioni prenatrpani otpadom polako klize kroz uske ulice i probijaju se kroz velike gomile smeća na kojima uglav-

nom sjede čitave porodice i marljivo razvrstavaju i pregledaju svaki komad. Dok hodate kvartom i pokrivate usta i nos, prolazite pored brojnih mesnica sa žitonjskim polutkama izloženim mušicama, suncu i svoj toj prljavštini.

Svaka porodica specijalizovana je za obradu, skladištenje i recikliranje određene vrste otpada. Iako sve djeluje nestvarno prljavo i haotično, zapravo postoji vrlo ozbiljna organizacija i sistem. Pored toga, sama ideja i misija ovih ljudi, koja se sama od sebe izrodila, uglavnom iz potrebe za pukim preživljavanjem - fantastična je u istoj mjeri koliko je i humana i zapravo ekološki osvještena. U potrošačkom društvu često zaboravljamo činjenicu

da sav otpad koji ostavljamo za sobom mora negdje da ode. Neko mora da se pobrine i za to, uglavnom van našeg vidokruga i interesovanja.

Značaj ovog kvarta, njegovu važnu misiju i skrivenu ljepotu uvidio je i tunižanski umjetnik El Seed, koji je odlučio da ovim ljudima i ovom kvartu podari nešto lijepo. Vođen mislima o tome

kako ništa nije crno - bijelo, kako sve zavisi od tačke na kojoj se nalazimo i

sa koje posmatramo svijet, da je neophodno protljati oči, pogledati bolje, mijenjati svoj ugao gledanja, kao i da i u onom najružnijem postoji nešto lijepo, kreirao je spektakularno, višedimenzionalno umjetničko djelo „Perception”.

KAIRO

Radi se o muralu, oslikanom na preko 50 zgrada. Ali ne bilo kakvom muralu. Ovaj mural pored svoje ljepote, poruke i veličanstvenosti, pruža i čitavo jedno iskustvo. Iskustvo cjelodnevne potrage. Potrage za lijepim, za drukčijom percepcijom.

Naime, da biste vidjeli mural, zapravo ga morate pronaći. Čitava slika, mural u svojoj potpunosti vidi se sa samo jednog mjesta. Mjesta koje morate sami pronaći.

Na uzvišenju sa kog krećete u potragu nalazi se pravoslavni manastir. Da biste došli do manastira, do raja, morate proći kroz čitav ovaj kvart, kroz svojevrsni pakao. Dok se krećem kroz Grad smeća, s vremena na vrijeme zapažam nepotpune fragmente murala na pojedinim zgradama. Želja da vidim čitavu sliku vuče me poput nekog magneta, sve do uzvišenja na kom je smješten manastir. Čitav dan tumaram po tom

brdu i kao hipnotisan mijenjam ugao gledanja, sklapajući polako ovaj neobični mozaik. Ulazim u dvorišta ljudi, penjem se na garaže i kokošinjce. Neki me tjeraju sa svog imanja, neki mi požele dobrodošlicu.

Ok, moram da nastavim lijevo. Ne, ipak desno. Čekaj, treba mi nekakvo uzvišenje…

Najzad nakon cjelodnevne potrage, sa garaže nekog egipatskog Kopta ispred mene odjednom eksplodira veličanstveni prizor murala u svojoj cjelosti. Našao sam ga! Našao sam tu tačku. Najzad vidim čitavu sliku.

Natpis na arapskom jeziku, posvećen ljudima koji čiste Kairo, sastavljen od riječi Svetog Atanazija Aleksandrijskog, koptskog sveštenika iz 3. vijeka: „Onaj ko želi da vidi sunčevu svjetlost, mora prvo da obriše oči.”

MURAL „PERCEPTION”

izvor fotografije: @ elseed

Naša priča iz Estonije počinje sletanjem u Talin, koji izgleda prilično razvijeno s obzirom da ima svega nešto manje od pola miliona stanovnika. Odmah primećujem odjeke skandinavske arhitekture i dizajna na svakom koraku, ali i istočno-evropski duh koji promiče ispred mojih očiju uz stare, drvene ruske kuće, železničke stanice i spomenike. Kakav divan spoj – sever i istok zajedno!

Isprva, fokus nam je na razgledanju i otkrivanju novih muzeja i ono što smo odmah primetili je da se uspešno promoviše javni prevoz i alternativni načini putovanja na posao, kao što su biciklizam i pešačenje. Talin, glavni grad, dospeo je na naslovne strane svetske štampe kada je postao prva evropska prestonica koja je svojim stanovnicima ponudila besplatan javni prevoz.

Šta je to estonski

način života?

Estonci gaje ljubav prema folkloru i prirodi, a može se reći da su s godinama izgradili mentalnu otpornost i izuzetan preduzetnički duh, da imaju fascinantnu kulturu i istoriju. Sličnost sa Zapadnim Balkanom je u tome što poseduju domišljatost i snalažljivost, da ne kažem kreativnost, kao ljudi koji su bili primorani da se zadovolje sa vrlo malo pod sovjetskom vlašću, koja za njih i dalje predstavlja veoma traumatičan period u istoriji. Etos nacionalnog razvoja je održiva ekonomija i zelene tehnologije, a trenutni fokus je na tome kako se izboriti sa današnjom prekomernom potrošnjom.

Zelene prakse

Moj vodič ove nedelje je Eleonora Alis,

Estonka koja bez obzira na to što je živela svuda po svetu u sebi nosi taj zeleni identitet: uskoro ćemo ići da beremo divlje borovnice i da založimo ogromnu lomaču, a posle večere ćemo ići u saunu. Kasnije te nedelje odlazimo u estonsku močvaru Viru, koju prekriva predivni sloj izdignute mahovine i niskih borova sa šetalištem koje, cik-cak, prelazi preko velike kupole od mahovine.

Estonci odrastaju u prirodi, uostalom kao i drugi Skandinavci. Njihove bake su im pravile džem od divljih borovnica i palačinke, obožavaju ražani hleb i hrane se ribljim specijalitetima, što je i očekivano s obzirom na to da su na Baltičkom moru.

Pre dolaska, zamišljala sam Estoniju kao daleku severnu zemlju ali tokom leta ona se pretvara u predivnu zelenu oazu, prepunu kamenitih plaža i prestonicu ruralnog turizma.

Spavamo u šumskoj kućici okruženi visokim borovima pet kilometara unaokolo, potpuno sami i slušamo simfoniju tišine u dugu belu noć leta. Njihova

letnja kuća nalazi se u Nacionalnom parku Lahema. Pedeset posto Estonije prekriveno je šumom, saznajem.

Odmah nakon dolaska, moji domaćini počinju priču o medvedima. Kažu mi: „20-ih godina prošlog veka u Estoniji je ostalo oko 20 medveda“, ali broj je stalno rastao, i došao je na preko 1.000 jedinki, „Otprilike polovina njih živi u našem nacionalnom parku“.

Nakon toga, odlazimo da posetimo napuštenu sovjetsku podmorničku bazu u Hari. Svojevremeno strogo tajni objekat, danas je polu-napušten i pun polomljenih betonskih molova, kroz čije rupe u podu se more vidi. Sav metal je opljačkan nakon što su ga Rusi napustili 1991. godine, da bi u međuvremenu postao kolonija morskih ptica i arhiva grafita.

Muzej priča priču o pomorskoj bici između nacisticke vojske i Sovjeta i velikom morskom minskom polju koje još uvek leži duboko u zalivu. Netrpeljivost prema svemu sovjetskom me inspiriše da se bolje upoznam sa ovim vrlo kompleksnim odnosom između dve zemlje.

Talin, politika i identitet

Dugo smo šetali po starom i novom Talinu potpomognuti belim noćima, severnim fenomenom u kome se nebo nikada ne zamrači u potpunosti, a zalasci sunca se očekuju oko ponoći. Nezaboravan je bio i restoran na šestom spratu Fotografiška , poznate švedske fotografske galerije, u nekadašnjoj sovjetskoj industrijskoj zoni koja je postala moderni hipsterski raj – Teliskivi. Restoran je nagrađen zelenom zvezdom za svoje održive akreditive - uzgaja sopstveno povrće, sakuplja med iz sopstvenih košnica i sve reciklira. Nedaleko odatle je inovativan pomorski muzej u fascinantnoj zgradi renoviranog sajma.

Do skoro, Estonija je bila poznata po svojoj mladoj premijerki Kaji Kalas, koja je nominovana za sledećeg visokog predstavnika EU za spoljne poslove i prošle nedelje je prihvatila tu poziciju. Prema Fredom House-u, ova zemlja uživa jednu od najvećih ekonomskih sloboda, slobodu štampe i interneta na svetu. Estonija je prva bivša sovjetska zemlja koja je legalizovala gej brakove, a homoseksualnim brakovima protivi se većina ruskog govornog stanovništva Estonije, koja čini oko četvrtinu populacije. U drugim baltičkim zemljama, Letoniji i Litvaniji, istopolni parovi imaju manje prava.

Zelena tehnološka revolucija i skandinavski model obrazovanja

Mala Estonija, sa populacijom od 1,3 miliona stanovnika, svrstava se među digitalno najnaprednija društva na svetu. Tajna uspona ove male zemlje leži u inicijativi e-Estonija – kroz koju vlada podstiče inovativno obrazovanje, virtuelno poslovanje i digitalno građanstvo. U Estoniji se online može završiti skoro svaka opštinska ili državna usluga za svega nekoliko minuta.

Nedugo nakon nezavisnosti od Sovjetskog Saveza 1991. godine, Estonci su odlučili da su onlajn ekonomija i tehnološke inovacije put napretka za malu zemlju bez velikih prirodnih resursa. Da bismo stvari postavili u kontekst, recimo Engleska, koja je jedna od startap prestonica sveta, ima 64 jednoroga, čija je vrednost 1 milijarde dolara ili više,

a Estonija, kao znatno manja zemlja, trenutno ima 10 jednoroga. Samo da nabrojim nekoliko: Bolt, Gelato, ID.me, Jobbatical, Skype, Veriff i TransferVajz.

Estonija je inovator u skoro svim aspektima javnog života. Tako je bila prva koja je održala izbore širom zemlje putem interneta i uvela model pametnog parkiranja. Pored toga, očekuje se da će llegalizovati veštačku inteligenciju krajem godine. Rešenja e-uprave omogućavaju zemlji da smanji korišćenje papira i efikasno koristi energiju, da umanji količinu transporta i olakša rad na daljinu.

Svetska zdravstvena organizacija je rangirala je vazduh u Estoniji kao jedan od najčistijih na svetu, zajedno sa zemljama kao što su Finska i Island. Štaviše, podstiče se upotreba električnih vozila uz ekonomske podsticaje, kao što su subvencije za kupovinu istih ali i postavljanje stanica za punjenje širom zemlje. Takođe, njihov fokus na održivost se nastavlja uz obećanje da će preći na 100% obnovljivu energiju do 2030. godine.

Zemlja je mnogo investirala u elektrane koje rade na vetar, a učestalo istražuje potencijal solarne energije. Renoviranje zgrada iz sovjetskog doba radi energetske efikasnosti je tekući projekat, koji smanjuje potrošnju energije. Takve inicijative uključuju grantove za vlasnike privatnih kuća za naknadno opremanje i poboljšanje izolacije. Estonija napreduje ka cirkularnoj ekonomiji, gde je otpad smanjen na minimum, a materijali se ponovo koriste i recikliraju u najvećoj mogućoj meri. Takođe, ulažu se napori da se smanji potrošnja plastičnih kesa, uvode se kontejneri za reciklažu pića, usklađujući se sa direktivama EU za suzbijanje plastičnog otpada. Takve inicijative dopunjuju se naporima industrije da se otpad preimenuje kao resurs. Postrojenja za reciklažu i centri za inovacije neprestano traže nove načine za obnavljanje materijala.

Što se tiče obrazovnog sistema, na međunarodnoj rang listi koja meri sposobnosti petnaestogodišnjaka u matematici, čitanju i nauci Estonija je najbolja u Evropi.

Kako je mala, relativno siromašna zemlja postala obrazovna sila?

Njihovi nastavnici su visoko obrazovani, fokus je na društvenim i ličnim veštinama koliko i na akademskom učenju, a tipičan nastavni plan i program je prepun širokog spektra predmeta, od robotike do muzike i umetnosti. Već nekoliko puta čujem od mojih domaćina da su Estonci toliko kreativni zbog mešavine istorije i geografije.

Zapitkujem ih kako to?

- „Imali smo Šveđane, Dance, Ruse, Nemce, mnogo ljudi koji su dolazili i odlazili. Estonci, ako su hteli da prežive, morali su da budu pametni i da se snalaze. Tako je bilo i kada smo bili pod sovjetskom okupacijom.“

Vrlo pozitivno gledaju u budućnost i razumeju sve te vekove i decenije ko-

lonizacije ne kao slabost, već kao svoju prednost.

Povrh svega toga, jedan od principa kojeg se pridržavaju je jednakost, tako da sva deca dobijaju univerzalan besplatan ručak u školi. I skoro sva deca idu u obdanište, koje je subvencionisano.

Mnoga deca uče kodiranje i robotiku, a sve od udžbenika do komunikacije sa roditeljima je digitalno.

Učenici rade u malim grupama, a izme-

đu ostalih predmeta mogu da pohađaju kurs naučne fantastike. Moji estonski prijatelji me upućuju na to da su nastavnici dobro plaćeni i da je važno da su oni srećni i dobrostojeći, jer se to odražava na decu kao i na celo društvo.

Ipak, mali podsetnik da u ovoj idili nije sve savršeno je da je „odbrambeno obrazovanje“ uvedeno u srednje škole prošle godine.

Izbrisati istoriju?

Uprkos tri decenije nezavisnosti, sovjetska prošlost Estonije i dalje je uzrok podela, a naročito se stanje zaoštrilo nakon invazije na Ukrajinu 2022. godinu. Baltik se plaši da je on sledeći.

Kao rezultat tog straha postoje i brojne inicijative za uklanjanje svih tragova SSSR-a iz javnosti, bilo da se radi o statuama u čast komunističkih heroja iz prošlosti, ili o crvenim zvezdama sa visokih zgrada.

U pitanju je 51 godina istorije – da li je treba izbrisati ili se nešto može naučiti iz prošlosti? Oni koji podržavaju tu ideju tvrde da ovi spomenici služe kao mesta za okupljanje pripadnika proruskog bloka. Da li je to politička retorika i pre svega obrnuti populizam?

Kao odgovor, Rusija je stavila bivšu estonsku premijerku Kaju Kalas na poternicu zbog „skrnavljenja istorijskog sećanja“.

U tom duhu, moj putopis po Talinu se završava odlaskom u Muzej Represije u kome se mnogo toga može saznati o sovjetskoj prošlosti čitavog regiona, uključujući i činjenicu da je čak 40 hiljada Estonaca deportovano u gulag u Sibir nakon Drugog svetskog rata. Kako prolazim kroz muzej polako otkrivam dubinu tih istorijskih ožiljaka, ali moram se zapitati da li je u redu izbrisati umetnike, spomenike pa i celu epohu i ne dozvoliti mlađim generacijama da same uče iz istorijskih grešaka. Debata je neophodna ali je isto tako nepotrebno nametati razlike i polarizovati istorijske narative. Na ovoj temi, Estonija ipak pada na ispitu i tu podseća na svoje južno-evropske susede.

Bom  se nalazi u Vučinoj kući u Savamali. Bračni par koji čine Korejka i Japanac ga je osnovao u sa idejom da Beograđanima pruže autentične ukuse Korejske i Japanske kuhinje sa dva koncepta –Obento BOM i Royal BOM.

„Obento BOM” predstavlja tipična porodična jela iz trpeza dveju zemalja dok

„Royal BOM” posetiocima restorana nudi

„Gungđung yori”, meni koji potiče sa Korejskog dvora, sa jelima u kojima su tamošnji carevi i kraljevi uživali a koja nisu toliko poznata u ovom delu sveta.

Putovanja

Biti daleko od svih znakova civilizacije, visoko na planini, duboko u plavetnilu okeana, tako odrasli Haklberi Fin, odnosno Nikola Sretenović danas vidi slobodu.

O planinama, morima i okeanima, svemu onome što ga na tim putevima prati ali i ostane zapamćeno, zapisano potom; o modernim piratima kao ogledalu savremenog društva, omiljenim mestima koje je obišao, zagađenju i pijanim mornarima čitajte u nastavku.

Intervju: Andrijana Kovrlija @andrkovr

Fotografije: Privatna arhiva, Ana Stojanović

U duhu letnjeg dvobroja posvećenog

putovanjima i putnicima, avanturama i avanturistima, pojedincima koji su izabrali ili pak za sebe stvorili ne-

što drugačiji životni put pomislih da bi bila sjajna ideja da razgovaramo o tvom putu od planina do okeana. Pre svega, odakle nam danas pišeš?

Teme koje se tiču prirode, njenog pozitivnog i negativnog eksploatisanja su uvek važna tema i hvala magazinu „Plezir” na prilici da pričam o svojim avanturama ali i o globalnim problemima sa kojima se moderni svet susreće. Morski putevi nisu uvek otvoreni, pa dok

čekam bolje vreme na jugu Sardinije ostaviću par reči za vaše čitaoce.

Kako su planinski vrhovi izgledali te 2006. a kako sa vrha Evrope 2016?

Dvadeset godina kasnije te planine su i dalje tu i nikuda ne beže, ali njeni posetioci su definitivno dosta drugačiji danas u odnosu na moje planinarske početke. Sećam se svojih prvih gojzerica, bile su to očeve Caterpillar radne cipele sa čeličnom zaštitom na vrhu. Na-

mena im nije bila da hode planinskim džadama, ali su bile nešto najpribližnije pravoj planinarskoj cipeli. Tada nije bilo specijalizovanih radnji za planinarsku, kampersku opremu pa se sve improvizovalo. Danas se mlađe generacije maltene nadmeću sa skupim brendovima, a sećam se svog prvog aktivnog veša, tada smo ih zvali „smrde" jer se sintetika brzo oseti posle par sati hoda. Ja sam ponosno nosio dres Olivera Birofa sa grbom AC Milana i radila mi je posao kao i današnji skupi kompleti. Planinarske štapove sam pravio od jasikovih pritki, a kaciga za biciklu imala je ulogu šlema, pojaseve smo improvizovali od prusika (tanjeg komada užeta i karabinera) i nikada nam ništa nije falilo. Nikada se nije moglo čuti da se na uspon ne kreće jer nemamo „svu opremu”. Jednostavno, opravdanja nam nisu trebala, u planinu smo učeni da idemo da uživamo, a ne da se sa istom nadmećemo. Mi smo samo tihi posetioci naše jedine majke Prirode. Danas su pre svega informacije na dohvat rukepa je priprema za odlaske na planinu dosta lakša, na par klikova ste od svih potrebnih informacija za jedan uspon.

Sećam se klupskih sastanaka, tribina i prezentacija starih alpinista i planinara na koje smo specijalno odlazili samo da bismo čuli iskustva i bolje se spremili za ono što nas čeka. Mogu da kažem da je zajednica bila dosta manja, ali po mnogo čemu odgovornija i promućurnija. Danas se na planini može naći svako. Ali puni novčanici i hiljade

Elbrus, Foto: Ana Stojanović

evra u opremi ne prave planinara niti mu čuvaju život. Biti na planini je način života, razmišljanja. To je čitava filozofija koja prožima sve segmente ljudskog bića. Ona vaspitava na poseban način, trenira volju, a dezintegriše ego. Jednostavno pravi od dečaka čoveka, a od čoveka učitelja.

Kako se stiže do Musale na štakama i kako se sa njega silazi noću bez GPS-a?

Posle više od dve decenije zgoda i nezgoda po planinama, teško je izdvojiti posebno iskustvo. Svaki odlazak je jedinstven, svaka „naveza” sa kojom penješ ili planinariš ostavlja dubok trag u osećanjima jer si preživeo nešto sa tim ljudima. Veliki napori se dobro pamte, ireverzibilna oštećenja u vašim prstima od promrzlina, sati noćnih hodanja po dubokom snegu i čekanje prvih zraka da ogreju izmoreno telo. Preko 40 najviših vrhova zemalja Evrope i Azije, stajanja na vrhu Evrope, 5646mnv visokom Elbrusu rame uz rame sa kolegama iz GSS-a.

Ali bih možda posebno pomenuo jedan komšijski uspon na najviši vrh Balkana. Bio je to zimski uspon na vrh Musala na planini Rila, planina je generalno blaga i uspon je pravi školski, tehnički ne zahtevan a super je priprema za neke dalje uspone. Međutim, taj vikend izuzetno teški uslovi a posebno na poslednjem danu uspona, gde je više od dve trećine grupe odustalo i vratilo se u toplotu planinskog doma, nas par najupornijih izašlo je na vrh, ali povratak je bio prava drama. Vidljivost je pala na nekoliko metara, jak vetar i temperatura ispod dvadeset drugog

podeoka sa udarima vetra do 80km na sat, stvarali su realni osećaj ispod 30 stepeni Celzijusa. Kako je to samo po sebi već bio ozbiljan izazov, jedini GPS uređaj u našoj grupi ostao je od mraza bez baterije pa se navigacija po „mleku” činila nemogućom, već smo razmatrali opcije kopanja vučije jame i traženja nekakvog skloništa. Znali smo da spuštanje napamet može da nas odvede na pogrešnu stranu planine, a noć se polako spuštala. Svo iskustvo nekada ne može pomoći ako ste se već doveli u pat poziciju. Možda nas je noć i spasila, jer smo kroz crnilo noći na susednom vrhu uočili bljeskove svetlosti, to je bila ski staza i ratrak je već počeo sa svojim noćnim radom. Nakon 18 sati besprekidnog hodanja, spas smo našli prešavši na tu padinu. Vozač ratraka nije bio iznenađen, već su službe bile obaveštene da se nismo vratili u dom. Najslađi detalj ostavio sam za kraj. U podnožju planine imali smo odbor za doček, a najveće iznenađenje je bilo što su se u mojim rukama nalazile štake. Dva meseca pre toga imao sam trostruki prelom potkolenice, nisam mogao dugo bez planine pa se na ovaj, sada zasigurno, suludi potez odlučio dok sam bio na rehabilitaciji u ortopedskom centru Ribarska banja. Ostala je to jedna mala legenda u

krugu planinara o nekom klincu koji se popeo na vrh Balkana sa štakama, zimi. Priča nije toliko za ponos koliko za loš primer i potcenjivanje moći prirode, ali definitivno jedan od onih dana koje pamtiš dok si živ.

Nakon uspona na 10 vrhova Durmito-

ra, a u potrazi za prenoćištem dolaziš do svog poznanika i nalaziš ga kako farba ogradu. Neminovna asocijacija dok sam to čitala je i tvoj hendl na Instagramu. Šta je za odraslog Haklberi

Fina sloboda?

Sloboda, baš filozofsko pitanje, zar ne? Čini mi se da se ona ne može rečima

opisati, rukama uhvatiti, ni u srcu trajno zadržati. Mislim da je ona samo brzi obris kroz duboku maglu, da je to večita

težnja i način življenja. To je onaj Božanski ideal kako izgleda Raj. Slobodnom

čoveku ne treba ništa. Tako je mislila zaraćena Evropa, robovlasnička Amerika, a pogledajte danas kako ta sloboda izgleda. To je samo dokaz da je to ideal kome težimo, da smo bića koja su

sklona stalnim promenama, evoluiranju, pa nam se u skladu sa tim menja i značenje iste reči. Za mene najbliži ose-

ćaj tome je biti daleko od svih znakova

civilizacije, visoko na planini, duboko u plavetnilu okeana.

O nesmotrenosti, potcenjivanju planine i precenjivanju ličnih sposobnosti neretko govoriš, kako iz iskustva kao pripadnik Gorske službe spasavanja, tako i sa ličnih avantura i putešestvija. Koja je to najčešća greška početnika/ amatera?

Govorim i iz ličnog iskustva, ali i iz određenih statističkih informacija koje redovno vodi Gorska služba spasavanja. Naša svaka akcija je od našeg osnivanja dokumentovana kroz izveštaje koji nam danas, pedeset godina kasnije, daju neke veoma korisne informacije. Zbog toga je i služba, osim što spasava unesrećene, počela da se bavi i edukacijom u osnovnim i srednjim školama. Smatramo da je preventiva najbolji lek da se smanji broj nesreća na planinama. Nagla popularizacija aktivnosti na planinama dovela je do omasovljenja, a klubove pretvorila u tu-

rističke agencije. Stanje nikada nije bilo gore nego sada. Planinar mora da bude edukovan, da prođe obuke za bezbedno kretanje na takvim terenima i da svoje iskustvo skuplja postepeno. Ne postaje se alpinista preko noći, niti se od planinara postaje visokogorac posle deset uspona. Precenjivanje ličnih sposobnosti i znanja je definitivno razlog broj jedan nesreća na planini.

Ne osvajamo zemlju, već grumen za svoju stopu, ni planinu već sliku u svome oku... citiraš povodom odluke da zbog loših vremenskih uslova ipak ne nastavite uspon na vrh Gerlaha, te u kontekstu prethodnog pitanja, koja je to najčešća greška kojoj su skloni i iskusni planinari?

Tom prilikom smo izvršili nekoliko uspona u Ukrajini, Poljskoj i Slovačkoj, u regiji Visokih Tatri i nacionalnog parka Hoverla, a taj Gerlah je bio moja posebna želja. Hteo sam iskusiti severnu stenu u letnjim uslovima da bih se spremio za zimski alpinistički uspon. Međutim, jaka kiša je kuloar kojim sam napredovao u jednom momentu pretvorila u vodopad, a grmljavina nastavak uspona činila veoma nebezbednim. Samo par desetina metara pred vrhom doneli smo odluku da se vratimo nazad. Meni se u takvim dilemama uvek kroz glavu čuje gore pomenuti stih Meše Se-

limovića. Takve dileme su najopasnije – tako si blizu, a tako daleko. Ljudska je narav takva da te baš takve kritične situacije i privlače; u njima vidiš neku prepreku koju treba savladati, neki izazov, i to je potpuno legitimno dokle god objektivne opasnosti ne prelaze granice zdravog razuma. Držati tu finu liniju između vrhunske avanture i potpuno manične odluke razdvaja iskusnog od neiskusnog.

...ni more već njegovu gibljivu čvrstinu i odsjaj njegove površine. Kako si započeo plovidbu?

Mornarski počeci su za mene bili splet okolnosti i želja da vidim kako to sve izgleda kada nisi klasični turista ispod suncobrana. Tako sam se odazvao na poziv prijatelja da njegov brod prebacimo od Grčke do Hrvatske, i tako je sve počelo. Otišao sam na deset dana, a ostao s njim na brodu tri meseca. Sada, osam godina kasnije, sve je već istorija.

Prvi veliki mornarski poduhvat započeo si krajem 2022. uputivši se od Francuske do istoka Afrike. Šta prolazi kroz glavu

mladog kapetana kad čuje upozorenje na cunami usred Mediterana?

Pre dve godine sam prvi put plovio interkontinentalno, ali sa već zavidnim iskustvom sa Mediterana i Atlantika. Ne bih se usudio ni krenuti da je bilo drugačije. Cela ujdurma oko cunamija se već sad može prepričavati kao dobar štos. U tom momentu nije bila moja gvardija, spavao sam, a first mate je bio za kormilom. Plovili smo od Krita ka ulasku u Suecki kanal kada se na kanalu 16 začulo upozorenje na cunami. Dosta izbezumljen, jedan od članova posade me budi sa strahom u očima i

paranoično najavljuje cunami. Nisam verovao, bio sam ubeđen da je prečuo nešto na stanici, ali sam ustao da ispratim naredna obaveštenja. Ne lezi vraže, čovek je dobro čuo. Sada sam ja ostao zatečen jer, koliko sam bar mislio da znam, cunami na Mediteranu ne može da se dogodi. Međutim, po dolasku u Egipat smo shvatili da nije bila šala u pitanju i da se desio razoran zemljotres u Turskoj i Siriji, a da je epicentar potresa bio između dve tektonske ploče, Anadolijske i Arabijske, i da je postojao realan rizik od cunamija.

A šta nastupi kada je mirno, zaista mirno, i kad se ne poznaje razlika između mora i neba?

Stanje mora kada je apsolutno mirno, bez vetra i talasa, zovemo bonaca. To je zaista retko doživeti, ali je fenomenalno iskustvo. Noću, ako nema mesečine i oblaka, okean je kao ogledalo neba, pa se milioni zvezda ogledaju u okeanskim dubinama. To je još jedan od onih momenata koje nikome ne možeš prepričati. Dok se danju, u određenim

uslovima, dešavaju fatamorgane sa letećim brodovima, pa je tako još iz nekih drugih piratskih vremena narod pričao bajkovite priče o letećem Holanđaninu i crnom brodu Jolly Roger. Nisu to bile laži i bajke, to je čest fenomen i svaki mornar koji je duže na moru imao je priliku da ga iskusi. Dakle, leteći brodovi postoje, pitanje je samo da li verujete da smo to mi. Nauka veruje i kaže da je to sloj toplog vazduha koji se na-

lazi iznad linije vida, dok je sloj hladnijeg vazduha odmah ispod. U nauci se ova pojava naziva temperaturna inverzija. Dok se svetlo „savija“ nadole ka gušćem vazduhu, naše oči to vide i „tumače“ da svetlo koje vidimo zapravo putuje pravo. Objekat, u ovom slučaju brod, izgleda kao da je na većoj visini nego što zapravo jeste. Mi vidimo sliku, tačnije, inverziju slike, sa brodom koji je iznad njegove stvarne lokacije.

Kako izgledaju naselja u Egiptu iz konjskih zaprega, restoran u Sudanu, a kakva je voda u Džibutiju?

Egipat je jedna tako moćna zemlja sa neverovatnim civilizacijskim nasleđem. Zato je čest izbor kao turistička destinacija. Međutim, van tih nekoliko resortova i daleko od uskog centra Kaira, odvija se jedan skroz drugačiji život. Život siromaštva i čemera. Mi smo bili privilegovani da sa našim lokalnim vodičem konjskom čezom obiđemo dve najveće mahale i budemo gosti lokalaca. Teško je reći kakva su osećanja u tim momentima. Narod nas je gledao u čudu, nije im bilo jasno šta mi tu uopšte radimo, ali su svi znatiželjno upoznavali sa nama i iz nekog razloga svi su hteli da se slikaju. Nisu imali svoje telefone sa kamerama, pa bismo mi slikali našim, a oni bi samo uživali da te slike vide. Pozvani smo bili i na ručak kod jedne porodice, ali smo zbog gustog rasporeda morali dalje i Ferari je bio pozajmljen za naše potrebe (Ferari je konj koji je vukao našu čezu, čisto da se razumemo).

kim crtama, nakon dolaska u Sudan, naš agent gospodin Mohamed Abubakar preporučio nam je restoran. Obradovali smo se što nećemo morati bar jedno veče spremati i brzo se uputili prema smernicama agenta. Kad tamo, nema ništa. Opet zovem uvaženog gospodina za detaljnije instrukcije, gledam

da li ima neka reklama. Očigledno smo na dobrom mestu. Restoran je zapravo ispred našeg nosa. To je baraka od tri stranice sa velikom bocom gasa i skarom unutra, hiljade muva i mršave mačke su izgleda jedini stalni gosti. Ali nismo odustali, jeli smo svežu ribu i pili čaj. Meni ne postoji, to je sve što je moguće naručiti. Zanimljivo iskustvo jer je to bila prva interakcija sa sudanskim narodom i bilo je veoma prijatno.

Restoran u Sudanu, definitivno naslov za poglavlje jednog putopisa. Ali u krat-

Džibuti, iako čini se malo manje siromašan, takođe odiše tugom i nemaštinom. To je već bilo dobrih četiri meseca od polaska iz Francuske i sve naše zalihe „evropske” vode su uveliko nestale, a mi smo za debelih 150 dolara sipali nove zalihe, misleći da je to bar nalik onome što mi zovemo pijaća voda. Na naše neprijatno iznenađenje, voda je slankasta. Nije to morska voda, ali nije pitka koliko soli ima

u sebi, tamo je to najbolje što imaju. Brzo smo morali da se naviknemo na jutarnje slane kafe i slano tuširanje.

Koliko dugo traju sati između 22h i svitanja u Adenskom zalivu?

Adenski zaliv ostaće mi u sećanju kao

jedna od najdužih kratkih plovidbi. Od

Džibutija do Jemena nam je trebalo četiri do pet dana, ali već u prvoj noći za nas se vreme usporilo. Neidentifikovano plovilo nas je pratilo čim smo zaga-

zili u vode Somalije, znali smo odmah o čemu je reč i potencijalni piratski napad smo prijavili svim relevantnim služ-

bama. Prvi nam je odgovorio UKMTO (United Kingdom Maritime Trade Operations) kao i evropske snage u službi

NAVFOR-a pri operaciji Atalanta. Korespondencija sa njima je ulivala neko do-

datno poverenje, ali znali smo da smo na kraju krajeva ipak prepušteni sami

sebi. Sa prvim suncem ubrzo je poslata i japanska eskadrila borbenih aviona koja nas je obilazila dva puta dnevno

u niskom letu, a piloti su održavali komunikaciju sa nama preko radio stanice i uveravali nas da u tim momentima više nemamo „rep”. Pouzdano mogu reći da su to bile moje najduže noći na plovidbi.

Nadaleko je poznat problem preko-

mernog ribarenja, naročito u vodama Afrike a u poslednje vreme čini se da se, bar na papiru, radi na uredbama koje imaju za cilj da se situacija barem donekle popravi. Na primer, u članku

Fisheries, ecosystem justice and piracy: A case study of Somalia upravo se govori i o tome kao uzroku iza podatka da se u tom predelu dogodi 111 od 189 napada pirata godišnje. Ko su Jin Al Bar?

Ceo kontekst koji prati priče o modernim piratima je veoma politizovan od strane Amerike. Te piratske organizacije su okarakterisane kao terorističke, a pirati su u očima sveta krvoločni teroristi. Neosporna su teška dela Jin Al Bar ratnika mora. A da li se iko pita šta ti borci za slobodu svoje nacije zapravo rade? Oni su poslednja linija otpora između

internacionalnih konglomerata koji crpe sve resurse mora i okeana širom sveta, pa tako i u Somalijskom basenu i Adenskom zalivu koji su jako bogati ribom. Da bi vaš tuna steak sedeo ispred vas u nekom fensi restoranu po nekoj basnoslovnoj ceni, neke porodice u Somaliji, kome ta riba i taj resurs

pripada, nemaju od čega da jedu. Ceo svet se ujedinio i u Adenskom zalivu nasilnim putem stvorio mini državu

Džibuti kako bi svoje snage rasporedili blizu svog prometa robe između Azije

i Evrope, usput su teritorijalno uskratili tri zemlje i trajno nastanili desetine hiljada vojnika kako bi zaštitili svoje interese. A ko štiti interese Somalijaca?

Oni su prepušteni sami sebi, a dodat im je epitet zemlje terorizma. Za mene su pirati teroristi koliko su to nekad bili

Uskoci i Hajduci. Iako smo i mi prvi bili ugroženi, smatram da ako bi se nešto loše desilo, mi bismo samo bili kolateralna šteta u nepravdi ovog sveta.

Gusari na ramenu imaju papagaje, tako se bar priča, a tebe neretko na brodovima posećuju najrazličitije ptice. Kako izgledaju ovi susreti i ko više koga iznenadi?

Veoma je teško da se objasni zbog čega sam stalno u društvu ptica, one su definitivno moj spirit animal. One su tu i na okeanu i na planini i neka čudna energija nas vezuje, uvek su nekako tu blizu.

Možda se na nekom dubljem nivou razumemo, moja krila ne lete, ali misao ih prati.

U aprilu ove godine najavio si kratak film o jednom od tvojih putovanja, kada ga možemo očekivati?

Već dve godine se skuplja materijal za jedan kratki film o plovidbi od najistočnije tačke Afrike do najistočnije tačke Amerike. Nadam se da će film ugledati svetlost dana pre nove godine. Biće to sažeta retrospektiva na posete nekim zemljama u koje se ređe ide, kao i našim ličnim zapažanjima i pričama iz brodskog dnevnika.

Od početka ove godine, iza sebe imaš

dva prelaska Atlantika. Kako se plovi Atlanskim okeanom uz pomoć jedra, a kako se nastavlja bez boce gasa?

Dva puta smo prešli Atlantik iz Evrope

ka Americi, a za koji dan bi trebalo da krenemo iz kontra smera sa Bermudskih ostrva ka Evropi. Duga plovidba sa svim elementima prave morske avanture. Zavisite od prirode i njenih elemenata. Bez vetra jedra su prazna i brod ne ide dalje, sa previše vetra put postaje opasan i dani su dugi i naporni. Ali to jeste duga prekookeanska plovidba, grumen soli, grumen šećera. Izazovno je, nikad dosadno i zahteva dosta improvizacije. Na poslednjoj boci za gas je otišao ventil, pa smo već na polovini puta ostali bez plina, a prethodna boca je bila na izdisaju. Prvo smo ukinuli kafe, tople doručke i večere. Pravili smo jedan obrok dnevno i uglavnom riblji, pošto se riba najbrže termički obrađuje, a samim tim maksimalno smo koristili preostali gas. U istoj vodi gde se spremi

riba dok je vrela skuvaju se jaja. Imali smo rezervnog dizela pa sam osmislio sistem za dizel gorionik koji je bio poslednja opcija. Sushi i carpaccio nikad nisu bili popularniji nego tada.

Već neko vreme učestalo saznajemo o napadima orki na brodove, pomorski biolozi kažu da one to čine iz čiste zabave, šege radi. Kako izgleda izbegavanje uloge igračke ovim divovima?

Napadi orki su veoma ozbiljan problem za nas, već 15 godina okeanski biolozi nemaju logično objašnjenje zbog čega se to dešava, a one neretko potope brod. Uglavnom operišu od Gibraltara do severa Španije i Biskajskog zaliva.

Najbolje što mi možemo da uradimo je da izbegavamo „hot zone” koje svake dve nedelje izbacuje Portugalska obalska straža na osnovu prijavljenih viđanja u prethodnih petnaest dana. Na sreću, mi nismo imali interakciju sa njima i nadamo se da će tako i ostati.

duga plovidba sa svim elementima prave morske avanture

Neretko tokom svojih proputovanja, bilo da si na 0 mnv ili 5,642 mnv pored beleški svojih zapažanja, događaja provučeš i poneku anegdotu, istorijsku ili narodsku priču o datim lokalitetima. Koja ti je za sad najfascinantnija destinacija koju si imao priliku da obiđeš, a koja najinteresantnija priča o nekom mestu?

Baš je teško favorizovati neko mesto, za mene je putovanje celokupno iskustvo: narod, priroda, kuhinja, običaji. Ali možda bih od skorije posećenih mesta izdvojio jemensko ostrvo Sokotra na Rogu Afrike, gde se priča lokalni jezik koji niko ne podučava jer ne postoje knjige i zapisi, i zasigurno je nastao lokalno. Narodna nošnja je obavezan dress code na ostrvu, a samo ostrvo je toliko divlje i nenaseljeno, a tek od pre par godina je dozvoljeno za turističke posete. Pejzaži nepreglednih belih dina koje se ulivaju u Indijski okean sa juga i ogromnih kanjona u planinama su neverovatan kontrast ostrva. Simbol ostrva je dragon tree i bottle tree iz koga

teče krvava smola. Drugačije ga nazivaju i Alien island, što potpuno opravdava svoje ime. Uz Sokotru bih izdvojio i Zelenortska ostrva na zapadnoj obali Afrike, bivšu robovlasničku koloniju koja je relativno skoro dobila nezavisnost od Portugala. Privukla me veoma specifičnom prirodom, sva ostrva zemlje su vulkanskog porekla pa su pejzaži mešavina zift crne vulkanske stene i malih oaza u podnožju vulkana oko kojih se nalaze seoca. Život je generisan unutar tih mini oaza, dok je ostatak zemlje neplodan i neobradiv. Narod je miks stanovnika zemalja zapadne Afrike, pa je samim tim kultura dosta diverzivna i nosi elemente više naroda i narodnosti.

Teme koje su svakako neizostavne jesu zagađenje i klimatske promene. Kakvo je tvoje iskustvo, kakva su nam mora i okeani?

Mislim da je najveći neprijatelj modernog doba, a vezano za ekologiju, plastika kao izum. Do sada još nisam naišao na deo sveta, koliko god udaljen bio, a da se na nekoj plaži ili uvali nije našla neka PET ambalaža ili neka vrsta plastičnog otpada. Znamo da je moguće zameniti plastiku alternativnim materijalima i mislim da je to jedina svetla budućnost vezana za očuvanje naših mora i okeana.

Drugi najveći problem jesu veliki kargo brodovi. Nasuprot uvreženom mišljenju da nas automobilska industrija

truje, ona je zanemarljiv zagađivač u odnosu na brodsku transportnu indu-

striju i nus efekte koje ostavlja na prirodu. Svaki put kada se izlije neki tanker, impakt koji trpi priroda je reda veličine

jedne Fukushime kada pričamo o razmerama kontaminacije okeana. Tako da je sada postala aktuelna tema eko

kargo brodova koji bi potencijalno ponovo imali pogon na jedra, čime bi se neverovatno smanjile emisije gasova. Naravno, za sada je sve na nivou teorije i ogleda, ali nije nemoguće da je to budućnost koja nas čeka.

Imao si priliku da osetiš surovost prirode i različite uslove života na nekoliko kontinenata, a s porastom turizma u poslednjim decenijama sve više se govori o negativnom uticaju istog kako na lokalno stanovništvo tako i na celokupnu floru i faunu. Kako putovati etički?

Od kad je sveta i veka, narod migrira. Te migracije su se od 1861. i Tomasa Kuka počele nazivati turističkim putovanjima i biznis putovanjima. Nomenklatura nije bitna,

poenta je da će ljudi uvek migrirati u različite svrhe. Odgovorno putovanje za mene znači da sam upoznat sa lokalnim običajima, tradicijom i jezikom. Uvek se trudim da naučim par fraza kako bih lakše komunicirao i pokazao poštovanje prema domaćinu. Čuvajte planetu, a ne samo svoju zemlju, i svuda ste dobrodošli.

Donekle s tim u vezi, pobornik si decentralizacije i jačanja lokalnih zajednica i kada je Srbija u pitanju, pa si tako i jedan od popularizatora sportskog penjanja u svom rodnom gradu, Užicu. Za stenu se osiguravamo užadima, sigurnosnim pojasevima, klinovima, karabinerima…, a kako se mladi zadržavaju u sredinama iz kojih su potekli?

Jedan od prvih razloga zašto mladi napuštaju svoje sredine je nemanje uslova za školovanje. Onda na roditelje pada dodatna obaveza slanja deteta na visoko obrazovanje u centre kao što su Beograd, Novi Sad, Niš. Nakon završne škole svi su već postali građani tih sredina i retko se vraćaju u svoje. Drugi problem je visoka nezaposlenost u unutrašnjosti. Mislim da su oba razloga

loši izgovori da se ode iz svoje sredine. U konkretnom slučaju, moj rodni grad Užice, u koji sam se vratio 2015. godine, je mesto izuzetnih prirodnih odlika sa fantastičnim potencijalom za razvijanje

seoskog i planinskog turizma, kao i za prijem turista.

Sada se vraćamo na prvo pitanje i temu pozitivnog i negativnog eksploatisanja resursa u svrhu popularizacije turizma. Kao negativan primer ću navesti Zlatibor; naravno da nisu sve odluke lokalne uprave loše (npr. najduža gondola na svetu je bila pun pogodak i ekološki je opravdana). S druge strane, planina Tara je dobar primer prostornog planiranja, sa limitacijama kroz tipsku gradnju i očuvanje nacionalnog parka.

Razvijanje turizma na Tari je dovelo do stvaranja novih radnih mesta, jer gde ima turizma razvijaju se i ostale uslužne delatnosti.

Zagovaram mini preduzetništvo i mlade preduzetnike; danas, sa dobrom idejom, imate otvorena vrata na svakom tržištu, čime god se bavili, ako to radite dobro, šanse su vam velike. Postoji mnogo remote poslova koji mogu da se rade iz topline svog doma, pa je

nezaposlenost, iako prisutna, najmanje pogodila nove generacije. Lokalnu zajednicu najbolje poznajete i u njoj imate najveće šanse. Na ličnom primeru, imam firmu koja se bavi nautičkim turizmom i generalno morskom industrijom u zemlji koja nema more. Dakle, nema opravdanja da svi budemo u Beogradu.

Nekada nisi bio naročiti ljubitelj mora, a danas kada ne radiš transfere broda iz fabrike do vlasnika, jedriš Grčkom i organizuješ turističke ture. Kako ste se zavoleli?

Nisam nikada bio ljubitelj sedenja u rizort-ovima i hotelima, pa me nekako ta cela ideja letovanja pod suncobranom i koktelom u ruci nije privlačila. Međutim, kroz profesionalno bavljenje nautikom otkrio sam more sa druge strane – one prave, sa vode, a ne sa kopna. Izolacija od ljudi mi je uvek prijala, pa mi se taj spoj mora i planina ukazao kao vrlo održiv model života. Danas najmanje vremena provodim u gradu i kada se vratim na par dana, mogu da

prihvatim taj beton, ali ne duže od par dana.

Šta radite sa pijanim mornarima?

Pssst, pijani mornari su samo mit, kao i morske sirene. Mornari se zavode jer nisu navikli da hodaju po ravnom i mirnom. To nema nikakve veze sa rumom.

Da li ste zamišljali kako izgleda krenuti put neke daleke zemlje na biciklu, noseći uz sebe samo najosnovnije?

Da li vam je potrebna hrabrost da biste zaspali pod otvorenim zvezdanim nebom? Koliko je vredno dati sebe u svakodnevnim izazovima koji nastaju u susretu sa nepoznatim i šta možemo dobiti zauzvrat?

Ukoliko maštate o tome da krenete u sopstvenu avanturu na dvotočkašu,

razgovor koji sledi će vam svakako biti inspirativan i poučan. U letnjem dvo-

broju našeg magazina ugostila sam Igora Šćepanovića, čije avanture rado pratimo na profilu pod imenom Šćepine vragolije, bilo da je u pitanju muzika ili putovanje.

Predlažem vam da se udobno smestite, pustite svoj omiljenu muziku i zajedno sa nama zavrtite pedale - krećemo!

Dragi Šćepo, veoma se radujem da te ugostim u Plezir magazinu i to baš u broju koji je posvećen avanturističkom načinom života. Prolazeći kroz tvoje postove na Instagramu prime-

tila sam da se tri motiva najviše ponavljaju - bicikl, bas gitara i mačor.

Možeš li da nam kažeš da li se sećaš

momenta u kom se kod tebe rodila ljubav i potreba da bicikleta postane neizostavni deo tvoje dnevne rutine?

E pa izgleda da ću početi ovaj razgovor na najklasičniji način: „Još od malenaa….” , ali stvarno tako jeste. Majka je imala njen stari narandžasti Pony koji u tom momentu nisam mogao da zaja-

šem sam, jer mi je bio preveliki, pa se sjećam da me ona stavi i onda ja vozim sve dok ne padnem, što je po nekad znalo i potrajati.

Kako si došao na ideju a onda i sakupio hrabrost da se otisneš u svoju prvu višednevnu avanturu na dva točka? Koje je to putovanje bilo i koje si bitne lekcije iz njega naučio?

je zapravo dugačka vožnja sa vremenskim limitom. Ortak me nagovori da ja to mogu i da krenemo zajedno, pa tako i bi. Bila je to vožnja na 200km i 12h limita, sa 4 uspona preko Fruške gore i tu sam prošao i sito i rešeto, što bi rekli. Posle toga skapiraš da nema limita, da prosto sa bajsem možeš kuda god, pa sam na konto tog talasa ubrzo potom odlučio da spičim putovanje po Grčkoj, krug oko Lefkade i po Kefaloniji. Gledajući da je u pitanju besprekorno lepo i čisto more, sa konstantno prelepim vremenom logistika je bila poprilično jednostavna, pa sam se tu još više poprimao na taj fazon putovanja sa bajsem. Posle toga su samo krenule da se nižu destinacije koje su bile sve različitije kako vizuelno, tako i logistički.

Na svojim putešestvijima neretko prelaziš veoma zahtevne deonice - kako zbog konfiguracije terena, tako i zbog klimatskih uslova. Kako se kondiciono pripremaš, da li je u tom smislu važniji deo fizička sprema ili mentalna snaga?

Prvo duže putovanje za koje mi je bilo frka je bila neka vrsta maratona poznatijeg pod nazivom „randonneuring”, što

Ovakav vid putovanja nije samo vožnja bajsa već dosta širi spektar stvari koji se dešava oko toga. U pitanju je dosta

logistike koja nekad umori više od samog putovanja. Krenuvši od svakodnevnog traženja lokacije za spavanje, i zašto baš tu ili zašto baš ne tu, pa do momenta nošenja hrane i planiranja hoće li je biti narednih xy kilometara, a o vodi koja je najteža za nositi i da ne pričam. Onda loš san, neredovna ishrana, nemanje vode baš kad hoćeš i tako dosta nekih sitnica čine ovakav vid putovanja dosta unikatnim i zanimljivim, pa bih rekao da je dosta bitnija

mentalna spremnost da prevaziđeš sve te logističke igrarije. E kada se uhodaš sa time, posle toga je sve banja, jer dok si fokusiran logističkim problemima, ti nabiješ kondicije, a da ni ne skontaš. Tako se bar meni čini. Najbanalniji primer, gladan si i voziš dalje da bi našao hranu, ti dok naletiš na hranu prešao još 20km, a nisi ni skontao. E sad to što kmečiš tih 20km, to je stvar koja se prevazilazi.

Sebe često stavljaš na testove izdržljivosti pa te možemo videti kako voziš na temperaturi od preko 40°C na usijanom Kritu, kroz kišu koja ne prestaje da lije na Islandu ili savladavaš uspon Stelvio Pass-a do visine od 2757mnv. Šta te motiviše u ovakvim kriznim momentima, da ne kažem nemogućim uslovima?

Pa u suštini nisam ja to namjerno. Ja krenuo tamo i tako se potrefilo. Onda kada si već tu i kada je već tako, šta da mu radiš, ćuti i vozi. E tek kad kreneš da prolaziš kroz te teške trenutke skapiraš čari teških trenutaka, jer majku mu, završiće se i oni nekad. Opet ćeš nekad sjediti u udobnoj stolici i razmišljati hoćeš li kafu sa toplim ili hladnim mlekom. Tako da u tim momentima treba se samo prepustiti težini ali i biti oprezan, da ipak ne bude na ivici života, ali da bude zabavno. Meni je tu zanimljiva činjenica koliko smo mi ljudi bogovi ušuškavanja. Mi smo sve napravili fino da se zaštitimo od svega, pa i od samih sebe i onda kad izletiš tako na neku livadetinu pa te rokne vetar od 100kmh, skapiraš u kom tripu mi živimo.

Stekla sam utisak da za svoje avanture često ne praviš detaljan plan puta, čime ostavljaš mesta za improvizaciju i prekrajanje planova (puštaš da te avantura ponese). Koja su najlepša mesta na koja te je ovakav spontan pristup putovanjima odveo?

Mislim da je to definitivno onaj vulkan na Islandu. Ja iskreno nisam imao pojma da se to desilo, tipa, krenuo sam vožnju na nekih 100km od tog vulkana koji se aktivirao pre 7 dana u tom momentu. Za zaluđenike vulkanima, to je ono luda kuća vest i svi su krenuli da vide.

Ogromna gužva je bila do tamo. Tipa scena, kolone i kolone ljudi, kao na koncert da idu, hodaju po ohlađenoj magmi i idu u pravcu erupcije, što je nekih 1h hajka do tamo. Naravno, ja ostavim bajs u podnožju, krenem ka erupciji i scena je stvarno nestvarna. Nisam očekivao da će me baš tako potrefiti, takav delikates da gledam na 100m od očiju. Takođe, takav pristup neplaniranja, doveo me skoro na sami vrh Teide, vulkanske planine, na vrhu Teneri-

fa, ali bez korice hleba, bez kapi vode, jer prosto nisam skapirao da neće biti prodavnice nigde usput, pa sam izvisio žestoko. Međutim, desilo se samo čudo pa sam se povadio iz te situacije nekako, ima to sve zabeleženo u dokumentarcu „Kanarski Delikates”. Tako da ta spontanost ima svoje čarolije.

Koliko putovanja utiču na tebe iznutra? Šta je ono najvrednije u tom pogledu što dobijaš od njih?

Ma svako putovanje me olabavi. Olabavi od tenzije, olabavi od neke presije, olabavi od bilo kakve napetosti. Prosto kad skapiraš kolika je planeta i šta se sve dešava za 24h i šta sve postoji i šta se može videti, doživiti, upoznati. Iz te perspektive, suludo je sekirati se za bilo šta. Naravno. život je pun raznih stvari, dešavaju se i teške situacije koje moramo doživeti i proživeti, ali generalno gledajući, mislim da treba putovati što češće, nije ni bitno koja je destinacija koliko je bitno sagledati stvari iz drugog ugla, jer nije sve toliko crno, koliko nam se ponekad čini.

Ono što nam tvoja putovanja donose su i prelepi pejzaži. Koliko je za tebe

bitna interakcija sa prirodom? Da li smatraš da čovek treba da bude u savršenom unutrašnjem balansu kako

bi se sa slobodom i bez straha pogledao oči u oči sa divljinom?

Mislim da nam je svima nužna interakcija sa prirodom, pogotovo u ovo vreme kada se svaki mogući park betonira i svaka moguća zelena površina dobija parking mesto.

Pogledati divljinu oči u oči, zvuči poprilično zeznuto, onako kako ja zamišljam.

Konekcija sa prirodom na nivou, ležiš na

livadi i gledaš oblike oblaka je osnovna verzija toga, dok recimo napredna verzija bi bila da go blejiš po divljini šume, ali po noći. E ovu naprednu verziju ni-

kako da probam. Mi smo se toliko udaljili od prirode, da nismo ni svesni šta znači ući u mrkli mrak šume i prošetati (ne mora go hajde). Tako da složiću se sa tobom, recimo da čovjek mora biti u savršenom unutrašnjem balansu da bi pogledao divljinu oči u oči, bar na ovaj način na koji ja to zamišljam. Da, ja još uvek nisam u savršenom unutrašnjem balansu.

Gde god si putovao kroz svoje kadrove si nam doneo fantastične zalaske sunca. Koji je do sada tvoj omiljeni i zašto?

Recimo da se dobro sećam dva. Jedan je bio na Kritu, skakao sam po nekim stenama celi dan i na kraju je krenuo taj spektakularni zalazak direkt u more, baš kao i svakog dana, ali eto tog dana je meni bio baš nešto poseban. Pustio

sam „True Sorry” od Ibrahm Maoulufa i lansirao se u to sunce bukvalno.

Drugi je bio na Islandu i to nekako ima više smisla, jer tamo zalazak sunca i nije baš tako česta pojava, pa me taj zalazak pomilovao nakon prethodnih xy kišnih i tmurnih dana. Popeo sam se na neki komad brda, planine, vulkana, ne znam ni ja šta ono bi, pogled je pucao na veliku crnu plažu, a sunce jako čudno sijalo. Kao ono u septembru, oktobru kod nas kad krene zalazak, pa nekako sunce daje mnogo svetlosti, razleti se po nebu skroz, a opet ne toliko topline. Možda ima neki naš termin za to, ali lijepo je i bez da ga nazovemo ikako.

Prvi mrak je ujedno i vreme kad treba postaviti šator zbog prenoćišta. Kako biraš lokaciju i kako si prevazišao ne-

lagodu koja može nastati iz svesti o tome da spavaš na potpuno otvorenom i nepoznatom prostoru?

Bukvalno sam ustanovio da je na kraju jedini kriterijum, umor. Sve dok sam odmoran, maštam o tom savršenom mestu za taj šator, jer valjda sam zaslužio da se probudim na lepom mestu nakon napornog dana. Fora je što taj štek može biti baš iza sledeće krivine, a možda za 50kilometara i to nikad ne znaš. Ako gledaš mapu odozgo, nije to to, nije to ono što je u realnosti i prosto ponekad postanem toliko probirljiv, da zaglavim do 03-04h ujutru dok ne nađem to savršeno mesto. Vremenom sam skapirao da to nema smisla, jer me onda sunce probudi u 07h i budem jako umoran, pa sam prestao to da radim već samo vozim i vozim dok skroz

ne crknem fizički, e onda mogu zaspati i u pećinu sa medvedom, lagano.

Da li ti se desilo da vozeći kroz neku zemlju, nakon pređenih kilometara i stečenog iskustva, promeniš mišljenje o njoj?

O svakoj ikada. To što malo pogledam na netu uglavnom nikad ne bude onako kako ja doživim kasnije na bajsu, što apsolutno ima smisla. Kroz istu državu da pustiš deset ljudi sa deset različitih prevoznih sredstava, svako će se vratiti sa različitim iskustvom i to je normalno.

Tako da, ako gledam detaljnije o nekoj državi, gledam uglavnom iz perspektive bicikliste i na osnovu toga nešto zaključim, ali svaki put ja to doživim drugačije, uglavnom pozitivno drugačije.

Primetno je da je svojim avanturama u širokom luku zaobilaziš turističke atrakcije i prednost daješ skrivenim mestima, netaknutoj prirodi, neobičnim i osobenim neznancima koje srećeš, kao i lokalnom stanovništvu, pružajući na taj način gledaocima priliku da lepotu neke zemlje sagledaju iz autentičnog i nekomercijalnog ugla.

Koja su to najznačajnija poznanstva koja su na ovaj način nastala i posle-

dično uticala na tvoj pogled na život?

Super zapažanje. Pa kad me već autobus ne istovara direkt na atrakciju da nakrcam tri gigabajta slika i kad već imam svu slobodnu da svintlam bajsem gde hoću, onda je skroz normalno da tako završim na nekim totalno random mestima, gdje se čak i ovi što me vide, zapitaju – „otkud ovaj ovde?”.

Recimo da je najviše takvih skretanja bilo po Maroku i da sam tamo vozeći po Velikom Atlasu naletao na mnogo zabačena sela, izolovana od ostatka sveta, koja žive nekako u svom nekom fazonu i po svojim pravilima. Činilo mi se kao da nema ni policije, ni vlasti, ni opozicije, ničega…. već da ljudi i dalje žive po nekom sistemu ljudskosti ili kako bi to nazvali uopšte. Svakako, sve te scene koje sam sagledao prolazeći kroz takva mesta, samo budu pečat činjenice koliko je svet širok. Imaš Japan koji je totalni futurizam za dosta stvari čak i nama u Evropi, a opet imaš ljude koji i dalje žive totalno van svega. U svakom slučaju, eto, na Planeti ima za svakog po nešto. Kome se čuvaju ovce, može da bira lokaciju, kome se ide na Mars, može da se polako priprema, uskoro ćemo i gore.

Koja je po tvom mišljenju najlepša ruta koju si do sada obišao?

Uh ovo je baš teško, evo sedim ovde, naprežem sve moždane ćelije, koje nemam, da se setim, ali baš teško da mogu izdvojiti. Rekao bih da je sve ovo najljepša ruta i da se i dalje vozim njom.

Da li postoji neka destinacija duž koje ne bi ponovio vožnju i zašto?

Recimo sada u Gruziji kada sam bio sa devojkom, vozili smo neki užasni prevoj preko Kazbegija, gde je bilo milijardu teretnih kamiona. Tek nakon što smo duboko zašli na taj prevoj, skapirali smo da je to jedini kopneni put koji veže Rusiju sa svim ostalim zemljama i da je zbog toga pakao od saobraćaja. Ovo ostalo, šta znam, bilo je nekih nezgodnih puteva, ali i oni su bili na svoju ruku zanimljivi. U suštini sve dok nije neka dosadna magistrala, krcata kamiona, sve je prihvatljivo.

Koje su top 3 zemlje koje bi voleo da voziš u budućnosti? Da li te u skorije vreme možemo pratiti u nekim novim vragolijama/putešestvijima?

stan… naravno tu je cela Južna Amerika koja stoji sa dva prsta dignuta i javlja se – „a kad ću ja?”.

Šta bi preporučio svima onima koji

negde duboko u sebi žele da se otisnu u avanture na svojim dvotočkašima?

Koji su najbitniji saveti koje bi sa njima podelio?

Za sada šmekam Japan, Oman, Tadžiki-

Krenite na putovanje, ali namerno probušite gume nakon nekih 100km. Tu kreće avantura!

Zovi ovog, zovi onog, pa ko može da zakrpi, pa zakrpiš jednu, kreneš, pukne druga. Zakrpiš i to, nestalo ti hrane, pa traži harnu, a onda ožedniš. Taman skupiš 30 kilometara bez ometanja,

kad puče guma opet. Zakrpiš gumu i eto te na moru!

Dakle jedini savet je samo kreni, nije bitna oprema, što manje, to zabavnije.

Svijet je pun dobrih ljudi i nekome će biti zadovoljstvo da ti pomogne u tvojoj avanturi!

Tonković je porodična vinarija, osnovana sa misijom da čuva kulturu svog kraja na severu Bačke, negujući vinograde na specifičnom pečanom tlu i proizvodeći vina sa snažnim pečatom tog teroara. Osnovali smo je 2006. sa mnogo želja, ideja i nadanja, ali i sa samo jednim ciljem: da oživimo jednu fantastičnu sortu grožđa – kadarku, koja je vekovima uzgajana i izuzetno

cenjena u Bačkoj i Sremu, u Slavoniji, u mađarskom Vilanjiju, u austrijskom Burgenlandu. Grožđe koje je jednom davno na ovaj naš pitomi sever stiglo sa dalekog juga, pa je usput nakupilo i mnogo dragocene prašine na svom tamnoplavom kaputu.

Putovanja

Intervju:

Fotografije:

Nataša Bućić

@ava_kiddo

privatna arhiva

U našem avanturističkom dvobroju u goste sam pozvala Jovanu Piljić, radoznalu devojku pustolovnog duha koja svoje avanture beleži putem profila Zlatno runo. Šta je potrebno kako bi se samostalno otisnuli na pešačku turu dugu 280km, gde nas mogu odvesti pređeni kilometri i kakve uvide nam takva putovanja mogu dati, saznaćete u razgovoru koji sledi.

Draga Jovana, dobro nam došla! Reci mi ko je devojka iza Instagram profila „Zlatno runo“?

Hvala, veoma me je obradovao vaš poziv! Iza „Zlatnog runa” stoji devojka zaljubljena u prirodu i prostranstva, sa koferom uvek spremnim za nova iskustva.

Šta za tebe predstavljaju putovanja?

Da li bi ih opisala kao životni stil ili kao kompas za pronalaženje suštine svog postojanja?

Putovanja u meni bude dečju radoznalost, poput one kada prvi put otvorite enciklopediju o Starom Egiptu ili Antičkoj Grčkoj i želite da istražujete dalje. Sa upoznavanjem sveta neminovno upoznajem i sebe, i to je jedan od glavnih motiva mojih putovanja.

U kom momentu si kod sebe prepoznala potrebu da putuješ van turističkih okvira?

Prvi put sam letela sa 27 i to baš za Portugal. Rekla bih da je taj put bio prekretnica u mom životu, i putovanja su za mene dobila drugu dimenziju a želja za istraživanjem postala je sve veća.

Shvatila sam da mogu da izađem van turističkih okvira i da lokalnu kulturu doživim na potpuno drugačiji način.

Prolazeći kroz tvoje Instagram objave primećujem da često obilaziš kako inostrane zemlje, tako i Srbiju. Na kom mestu se najviše osećaš kao kod kuće?

Kod kuće! (smeh) To su zapravo dva mesta, moje brdovito selo u Zapadnoj Srbiji, koje često posećujem, a kod kuće sam i u Zemunu, gde živim sa svojim partnerom.

Prvi put sam imala priliku da se neposredno susretnem sa tvojim avanturama negde na početku tvog puta kroz Portugal i Španiju, gde je krajnja odrednica bio grad Santjago de Kom-

postela. Nekada davno, čitajući knjige Paola Koelja, saznala sam za ovo odredište kao cilj svojevrsnog hodočašća. Kako si došla na ideju da rutu dugačku 280km pređeš potpuno sama, samo s rancem na leđima?

U toku prošle godine sam više puta posetila Španiju i dva meseca provela na severu Portugala, volontirajući. Kroz svoja putovanja upoznala sam se sa kulturom i tradicijom pomenutih zemalja a Kamino je bio neizostavan deo njihove priče. Što sam više slušala o putu ka Santjagu, sve me je više intrigirala ideja da se i sama otisnem ka Galiciji. Na put sam krenula sama, imala sam želju da testiram psihofizičku izdržljivost i da se upustim u nešto potpuno nepoznato. Simbolično, put je otpočeo na moj 28. rođendan, kao poklon sebi samoj.

Koliko su dugo trajale pripreme za ovo putovanje, i šta je bio najveći izazov u čitavom poduhvatu?

Pripreme su trajale veoma kratko, nekoliko sedmica pred put sam detaljno

istražila mape, rute, savete za pakovanje i preporuke za prenoćišta. Fizička priprema je izostala tako da sam na kraju samo spakovala ranac i odletela put Portugala.

Koji deo opreme bi izdvojila kao najbitniji u ovakvim poduhvatima - da li se glavna podrška krije u dobrom izboru obuće ili je sve u mentalnoj snazi?

Ukoliko ste psihički spremni na sve, put možete da pređete i bosi. Naravno, dobra oprema će vam svakako pomoći da lakše prebrodite kilometre pred sobom ali to definitivno nije ključna stvar.

Primetila sam da muzika na tvojim putovanjima igra važnu ulogu. Koji se izvođači mogu pronaći na tvojoj play-listi?

Često slušam The Black Keys, volela bih da odem na njihov koncert jer sam mnoge deonice svog pešačenja izgurala uz njihove pesme.

Nakon 17 dana provedenih na putu (15 dana pešačenja i 2 dana odmora), imala si priliku da doživiš svojevrsnu transformaciju. Gde su te (unutar tebe) odveli svi ovi pređeni kilometri?

Odveli su me kući. Približili su me sebi samoj, a osim daljina, i svoj kraj sam počela da gledam drugim očima.

Prateći tvoje avanture publika je imala priliku da oseti i upozna malo drugačiji Portugal i Španiju - van turističkih atrakcija, pre svega koračajući sa tobom kroz lokalna sela, upijajući kulturu, arhitekturu, kao i gastronomske užitke. Šta je ono što je ostavilo najjači utisak na tebe?

Na mene najveći utisak ostavljaju prizori za koje znam da moje oči vide sada i nikada više, sa sobom ću zauvek nositi

slike uspavanih portugalskih i španskih sela u zoru, konja na ispaši na prostranim poljanama kraj Atlantskog okeana, šumskih staza maglovite Galicije... to su prizori koji se mogu videti opet ali nikada na isti način, kao prvi put.

Imajući u vidu da je ovo poznata pešačka tura, da li si duž nje upoznala neke zanimljive saputnike?

Introvert u meni me često sabotira ali sada, kada se osvrnem na put, mislim da je sve ispalo baš kako treba, ljudi koje sam upoznala se mogu nabrojati na prste jedne ruke ali smo i dan danas, skoro godinu dana nakon puta, u kontaktu. Upoznala sam jedan stariji par iz Južnoafričke Republike koje sam, sasvim slučajno, sretala više puta na Kaminu, kao i dve devojke sa kojima sam pešačila oko 50 kilometara.

Kako se vraćaš u svoju svakodnevnu životnu rutinu nakon jednog ovakvog putovanja? Da li te je ono inspirisalo i pokrenulo na neke nove avanture?

Veoma mi je važno da se nakon dugih putovanja vidim sa svojim bliskim krugom ljudi, da se ispričamo i nadoknadimo propušteno, nakon toga se lakše vratim u svoju dnevnu rutinu. A kada pričamo o motivaciji, put za Santjago mi je pružio veliku inspiraciju i motivaciju da se opet upustim u slične avanture o kojima sam ranije samo maštala.

Šta te je privuklo tvojoj sledećoj destinaciji - Kanarskim ostrvima?

Španija je destinacija mog stalnog povratka, ovaj put sam htela da je doživim na drugi način i istražim Kanare, koji se dosta razlikuju od kopnenog dela Španije.

Kakva iskustva možeš da podeliš sa našim čitaocima sa ovog putovanja na koje si krenula sa prijateljicama?

U čemu se najviše razlikuju severni i južni deo Tenerifa?

Tenerifi su ostrvo puno raznolikosti i šarenila, pravi mali raj koji se može posetiti i sa manjim budžetom. Na severu će vas dočekati autentični Tenerifi, duh lokalnog stanovništva je sveprisutan, stepen komercijalizacije manji te moj glas ide za ovaj deo ostrva. Jug je više okrenut masovnom turizmu ali i pored toga, možete pronaći lokacije koje ostavljaju bez daha.

Leto provodiš radno, kao pomoćnica

skipera i turistički vodič na brodu ploveći Jadranom. Kako je došlo do ovog

angažmana? Na koji način provodiš dane i koja su tvoja zaduženja?

Prijateljica je prošlo leto provela radeći na sličnoj poziciji, pa me je spojila sa agencijom. Ispostavilo se da ovaj posao spaja moja interesovanja i ljubav prema putovanjima, tako da se nisam mnogo dvoumila. Dane provodim na brodu, ploveći sunčanim ostrvima Dalmacije a moja zaduženja se dele jednako, kako na mornarenje, tako i na brigu o gostima. Tek kada sam stala na brod sam shvatila da je mornarenje mnogo uzbudljivije nego što sam mislila. Pored toga, nalazim se i u ulozi vodiča izleta.

Opisuješ sebe kao introverta. Kako balansiraš komunikaciju i energiju kroz svoj posao, ako uzmemo u obzir da je interakcija sa ljudima na ovom polju rada neizbežna? Na koji način puniš baterije?

Svakodnevna komunikacija sa većom grupom ljudi u početku je predstavljala veliki izazov za mene ali sam vremenom pronašla modus operandi, bitno mi je da u toku dana imam pauze i vre-

me za sebe, kako bih napunila baterije. Srećom, gosti koje susrećem su puni pozitivne energije i to mi olakšava celodnevnu komunikaciju.

Nakon letnjih brodskih avantura, kakvi su tvoji planovi za jesen? Da li je na pomolu neka nova pešačka tura?

Po mislima mi već dugo šeta ideja o pešačenju jedne rute u Aziji, međutim to zahteva veći stepen organizacije, tako da možda sačeka proleće.

Koji bi savet dala našim čitaocima ukoliko žele da iskorače iz svoje uobičajene svakodnevice i samostalno krenu u obilazak naše lepe planete?

Krenite da se pakujete. Ako je budžet za putovanje spreman a strah jedino što vas koči, izvadite kofer iz ormara. Niti jedna zona komfora vam neće pružiti taj stepen samospoznaje kao samostalno putovanje. Vidimo se na putu!

Dragoj Jovani želim da se zahvalim na odvojenom vremenu i prijatnom razgovoru, a vama da poručim da ukoliko vas već dugo misli vuku u neku drugačiju svakodnevicu - obujte te patike, stavite ranac na leđa i krenite na put. Ovaj tekst neka vam bude inspiracija, ali i putokaz za neka nova iskustva i otkrivanja – van sebe, ali i u sebi.

Vodič za pripremu letnjih koktela

by

Uz Agropošta sirupe, lako možete napraviti osveža -

vajuće letnje koktele koji će oduševiti vaše goste. Sa osam različitih ukusa poput lavande, zove, mente, žalfije, maline, jagode, limuna i limunske trave-đumbira, mogućnosti su beskrajne. Kombinujte ih sa vašim omiljenim alkoholnim pićima ili gaziranom vodom, dodajte led i voće za savršene, prirodne letnje koktele koji će osvežiti svaki trenutak. Mi izdvajamo naše favorite:

Easy koktel sa Malinom

Sastojci:

-50ml ruma

-30ml Agropošta sirupa od maline

-pola ceđene limete

-10 listova mente

-led

-mineralna voda

Priprema:

U dve čaše za viski izgnječite listove mente pomoću leda, dodajte rum i Agropošta sirup od maline.

Istisnite pola limete u obe čaše i promešajte. Probajte i zatim dodajte mineralne vode po želji. Čašu ukrasite sa nekoliko malina.

Lavanda votka koktel

Jeste li znati da se lavanda i votka odlično slažu? O da! Iako dodavanje lavande u koktele nije novost – ona odlično ide i uz gin ili martini – u kombinaciji s votkom kao da se posebno istakne, izvuče se ono najbolje od oba sastojka. Recept koji predlažemo uključuje još i smrznute borovnice i sok od limete.

Sastojci:

– 2 šoljice votke – 3/4 šoljice Agropošta sirupa od lavande – 120ml soka od limete – litar mineralne vode

Priprema:

Pomešajte sve sastojke, dodajte led i šaku svežih borovnica. Kad je sve pomešano sipajte u čaše. Javite nam utiske i živeli!

Gin tonic sa Zalfijom

Kako bi lakše podneli letnje visoke temperature probajte ovaj osvežavajući koktel.

Sastojci:

-30ml gina

-100ml tonika

-32ml Agropošta sirupa od žalfije -kocke leda

-listići žalfije

Hugo Mocktail

Sastojci:

•15ml sirupa Agropošte od zove

• 45ml gazirane vode

• sok od pola limete

• sveži listovi nane

• drobljeni led

• pola limete za ukrašavanje

Priprema:

Iscedite sok od pola limete u veliku čašu i dodajte sirup Agropošte. Napunite čašu drobljenim ledom. Dodajte 4-5 listova nane i sipajte gaziranu vodu. Ukrasite kriškom limete i svežom nanom.

@andrkovr

Fotografije:

Intervju:

Andrijana Kovrlija

Capra Glamping Farm, Bojan Stevanović

Nakon obilaska većeg

dela sveta, uglavnom pomoću jedara, Kristina Bogosavljević upustila se u još jednu avanturu – izgradnju kampa, tačnije Capra

Glamping Farme . O plovidbi, najvažnijem saputniku, našem shvatanju prirode i odnosu prema okolišu, procesu samostalne izgradnje off grid kampa koji je odnedavno počeo da prima goste; o kreativnim i održivim

rešenjima koja su u osnovi ovog koncepta, o Ljubavi, o kozicama, psu i maci, o istrajnosti i želji da se i u uslovima koji ne idu na ruku stvori nešto tako posebno razgovarale smo za letnji dvobroj, a čitaćete u nastavku.

(Moj život kruži/vrti se u krug) dugo već stoji zauvek zapisano na tvom telu. Govoreći iz današnje perspektive, kada si nakon odlaska u Beograd, potom na Santorini, a onda i oplovila gotovo čitav svet, odlučila da se vratiš u Petrovac na Mlavi i izgradiš kamp, kako ti zvuče ove reči koje su, čini se, dobile čitav set novih značenja?

Obići veliki deo sveta, videti se u tim očima, a onda sve to doneti na jedno parče zemlje i napraviti priču koja samo naizgled zatvara krug…eto to je Capra. Ideja kao koren je uvek postojala, samo što je to sada već stablo čija krošnja rađa plodove koje želi da podeli sa drugima, a moja radost je beskonačna.

Turizmom si se u početku bavila kroz angažman u turističkim agencijama, da bi potom, nakon preseljenja na Santorini nastavila svoj put iz uloge skipera. Kako se tvoj pogled tada, na možda čak i iste predele, počeo menjati?

Mislim da sam samo odjednom postala deo tih predela. Više na njih nisam gle-

dala kao na odvojenu celinu, postali su ozbiljan deo mene sa svim iskušenjima koja su me usput nalazila. Odgovornost je veća ali je i sreća veća jer se iskustva dele na licu mesta. Neprocenjivo.

A šta si počela da primećuješ unutar te industrije?

Svaka industrija je neki sistem kome se mi ili prilagodimo ili protiv koga se borimo. Moja priroda je takva da u svemu pronalazim lepotu i jednostavno pristupam poslu inače. Držim se toga da ne možeš ploviti morima ako ne poštuješ talase. Jednostavno je.

S tim u vezi, a obzirom da je i dalje dominantno „muška profesija“, da li si se susretala sa drugačijim tretmanom od strane kolega, ali i gostiju odnosno putnika?

Možda se te predrasude ipak polako razbijaju, atmosfera je uvek bila krajnje prijateljska, ili sam ja imala sreće ili se to samo po sebi tako postavlja. Zaista sam poštovana u tom poslu i nisam dovedena u nezgodnu situaciju do sada.

Kada je more šef, slušaju i muškarci i žene, to je sila kojoj smo svi jednako podređeni. Nisu ista pravila kopna i mora.

Ko su Vulis i Buca?

Haha oni su jako bitne figure u mom životu, Vulis je plišani saputnik, koji je sa mnom prošao sve bitne trenutke, od jedrenja preko okeana do kampovanja na Bledu, čak je i u avionu bio poslužen od strane stjuardesa. Dok je Buca društvo mom najboljem prijatelju Bojanu, u trenucima mog dužeg odsustva.

Tokom plovidbe oko sveta, 2017/2018. zaključila si da ti zbog tog posla vodoinstalater, električar i mehaničar više neće trebati. Nekoliko godina kasnije otisnula si se u avanturu izgradnje čitavog kampa gotovo sama. Koje si nove veštine u tom procesu stekla ili usavršila?

Ne smem mnogo da se hvalim, plašim se da mi karijera ne ode u tom pravcu. Počeće da me angažuju kao haus majstora. Dobro svakako ne mogu da se

vodim kao da ekser nikada nisam ukucala, a okolnosti zaista čoveka nauče svemu. Kamp me je definitivno usavršio u mnogim oblastima i osećam se lepo povodom toga, lakše je kada dosta toga i sama mogu da uradim. Ozbiljan je ovo projekat i bilo bi predugo čekati majstora za svaki sitnicu a i to ne bi imalo istu čar. Eto recimo da se zahvaljujući pomenutim veštinama Capra brže ostvarila. Opet na moje veliko zadovoljstvo.

Koji je to bio prelomni trenutak kada si odlučila da će Capra biti kompletno off-grid?

Recimo da sam sticajem okolnosti na

koje nisam mogla da utičem izabrala tu opciju i sada se zaista ne kajem. U današnje vreme bilo koja vrsta nezavisnosti je velika privilegija. I opet kažem težim jednostavnosti koja je nekada krasila živote ljudi na ovoj planeti.

Zahvaljujući tvojoj kreativnosti, ume-

ću i posvećenosti održivosti transportni kontejneri iz ’90ih prenamenjeni su u smeštajni prostor, lavori sa najlona postali su umivaonici, začinsko bilje

zaliva se uz pomoć sistema za sakupljanje kišnice, i sve to na terenu na kojem bi se malo ko usudio da stvori mesto za odmor. Šta je ono što te je motivisalo u prethodne dve godine da u ovom naumu istraješ?

Verujem da je želja osnovni pokretač. Svi mi koji volimo da stvaramo ne znamo sa čime ćemo se sve susretati, jer kada bismo znali možda ne bismo ni kretali, haj. Ima jedna priča kada se čovek penje na vrh planine u izuzetno lošim uslovima i ljudi mu govore da neće uspeti. A on im odgovara da je njegovo srce već tamo, treba još samo telo da stigne. Tako nekako je išlo i sa Caprom.

Možda je uloga tako jednog kampa na mnogo višem nivou nego što možemo da pretpostavimo, pa je sama našla put.

Prošlog leta, nakon mnogo godina že-

lje i planiranja, svemirska stanica Ljubav našla je svoj put do tebe i Bojana.

Sada, pored uloge kuće na točkovima koja vas vodi u razne avanture, ona ima

i ulogu smeštaja u okviru Capra kampa. Gde ste za sad imali priliku da stignete ovim 40 godina starim kamperom, a kuda planirate sledeće da se uputite?

Svemirska stanica ljubav zapravo tek sada kreće u svoju životnu avanturu.

Imamo puno planova i nadamo se nezaboravnim doživljajima koje ćemo svakako podeliti sa vama na društvenim mrežama. Jako smo uzbuđeni i sa nestrpljenjem očekujemo sve što nam Ljubav donosi.

Poslednjih godina sve češće ljudi govore o tome da im je potreban beg u prirodu. Ovakva izjava delimično sugeriše i razmere toga koliko smo se od iste odrodili, da čak i zaboravljamo da smo njen deo. Šta je ono što nas očekuje u okruženju Capre, a ima ulogu nežnog podsetnika da smo zapravo i mi priroda?

Capra nudi dovoljno prostranstva da svako ima svoj prostor u jedinstvenom dodiru sa prirodom bez odricanja od udobnosti. Tu smo kao nežni podsetnik da nema opstanka bez prirode u nama i nas u prirodi. Posetioci mogu uživati na farmi, provoditi vreme sa životinja-

ma, učestvovati u raznim aktivnostima ali istovremeno uživati u komforu i luksuzu. Spremanje hrane na vatri nas vraća nekim običnim i toplim trenucima

deljenja sa bliskim i dragim ljudima uživajući svim čulima uz veliku zahvalnost i svesnost da život čine male stvari. Cilj

Capre je baš to, kombinovanje fizičkih aktivnosti sa pripremanjem jela različitih kuhinja kroz kreativne radionice.

Nažalost, ovde moram i da se osvrnem na ono što nas podseća na to da smo se postavili kao najvažniji činilac u ekosistemu, te da se prema okruženju umemo ponašati vrlo nesmotreno – naravno, mislim na smeće koje ne-

milice „odlažemo“ u rekama, potocima, šumama i livadama. Učestvovala si i u akcijama čišćenja, a na koji način motivišeš svoje goste, posetioce kampa Capra da se ponašaju sa poštovanjem prema okruženju i vode računa o resursima?

Pre svega ličnim primerom. Koncept je takav da je sve dobro osmišljeno i organizovano, čak imamo i znakove koji pomažu gostima da bolje funkcionišu u Capri i lakše prihvate njena pravila.

Trudimo se da u svakom pojedincu probudimo svest da doprinese da životna sredina bude što zdravija.

Šta nas sve očekuje u okviru kampa i jesu li se Pepe, Boža i Mićko uobrazili od kad smeštajne jedinice nose njihova imena?

Ne samo Pepe, Boža i Mićko, već cela ekipa čine Capru jedinstvenim mestom za boravak u prirodi. Oni su ponosni domaćini koji se raduju svakom novom poznanstvu.

Kad smo kod kozica, one su uz Vasu, a odnedavno i Ljubicu bile vredni pomoćnici tokom čitavog procesa izgradnje kampa. Kako se danas snalaze u ulozi ugostitelja?

Vrlo su prijateljski nastrojene. Raduju se gostima ali vole svoj prostor. Sa njima je ljubav na prvi pogled zagarantovana. Vasa je jedan umiljati šerif koji o svima brine. Dovoljno je sesti negde sa strane, posmatrati ih i shvatićete da bolje ugostitelje niste imali. Oni će vas nasmejati i raznežiti do te mere da ćete poželeti što pre da im se vratite.

U sklopu kampa, napravila si i bar i kuhinju. Šta nas očekuje u baru a šta na tanjiru, odakle stižu namirnice?

U baru vas osim prijatne atmosfere, očekuje različit asortiman pića, a što se namirnica tiče njih nabavljamo od lokalnih farmera, samim tim srećni smo što podržavamo male lokalne biznise i na taj način pomažemo lokalnu proizvodnju.

Kakvi poduhvati i avanture su ti u planu u narednom periodu?

Imam dosta planova koji su u razradi. U cilju nam je da gostima pre svega ponudimo što prijatniji ugođaj sa sadržajima različitih vrsta. Biće tu svakakvih radionica.

U broju posvećenom putovanjima i avanturama u prirodi, nismo zaboravili ni naše četvoronožne prijatelje. O idejama za putovanje sa psima razgovarala sam sa Bojanom i Milošem, koji su odabrali da svoj letnji odmor provedu kampujući širom Crne Gore i BiH sa svojim psima Rubi i Lorom, a njihove zajedničke avanture od nedavno dele na mrežama na profilu Pustolovine sa psima . Kako da i vi pripremite vaše ljubimce za ovakvu avanturu, gde da se uputite i šta da ponesete sa sobom, saznaćete u nastavku.

Pripremila: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

Fotografije: pustolovine sa psima

Kako ste se odlučili da vaše avanture

sa Rubi i Lorom dokumentujete i po-

krenete zaseban profil posvećen pustolovinama sa psima?

Zadnjih par godina konstantno putujemo sa psima, ali nikad nismo previše

toga delili na Instagramu. Sada u junu smo otišli na duže putovanje od 20 dana

kroz Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu i krenuli smo da delimo na našem drugom, biznis profilu @auvrea_shop. Svaki dan smo postavljali po par storija, šta smo taj dan obilazili i ljudima se baš svidelo, posebno što smo išli sa psima.

Dosta ljudi nam je pisalo da im je korisno jer i oni sami žele da putuju sa psima, pa se tako rodila ideja da otvorimo

poseban profil @pustolovine_sa_psima

gde ćemo deliti savete za kampovanje, planinarenje i generalno putovanja sa psima.

Koja je bila vaša prva zajednička avantura u prirodi i šta ste iz iste naučili?

Prva zajednička avantura sa Lorom i Rubi bila je u Višnjičkoj banji. To nam

je bila savršena test trasa jer smo živeli u blizini. Tamo nema mnogo ljudi a ideš kroz livade, peščane dine i šumu. Pošto smo Rubi tada tek usvojili, hteli smo da vidimo kako će da se slaže sa Lorom van povoca i da li će da sluša. Srećom sve je ispalo okej i naučili smo kako sa njom treba da se ponašamo da bi se vratila kad je zovemo, a i koliko vode treba da nosimo, jer nam je to jedna od bitnijih stavki kad putujemo. Saznali smo i da obožava bare.

Izdvojite nam vaših 5 preporuka lokacija za kampovanje, planinarenje i avanturu sa psima?

Preporuka za kampovanje je definitivno Durmitor, u Žabljaku ima dosta kampova, pa ako neki ne odgovara lako može da se pređe u neki drugi. Na Durmitoru ima dosta trasa za svakoga, od lakših do težih i većina je lepo obeležena. Ako planirate posetu u letnjem periodu, na Durmitoru ima dosta jezera na kojima može da se kupa. Mi smo mu se vratili treći put i svaki put ostanemo bez daha kakva je priroda.

Za jednodnevne izlete preporučili bismo: Delibatsku peščaru i Zagajička brda (ali samo tokom proleća ili jeseni, leti bude previše toplo), Frušku goru, Obedsku baru, Avalu, Kosmaj i Golubac (kružna staza koja počinje od tvrđave). Za malo duže putovanje Sopotničke vodopade (ispred njih je ranije moglo da se i kampuje) i Tara.

Ovo su sve trase koje su većinom jednostavnije do 10-15km i gde teren nije težak, tako da su odlične za ljude koji tek kreću da putuju sa psima.

Koje su to neophodne stvari koje je potrebno poneti na putovanja sa ljubimcima?

Gde god da idemo, da li je to izlet ili na više dana, stvari koje obavezno nosimo su:

voda: najmanje 2l po psu, kad idemo po toplijem vremenu na 10km+ nosimo oko 10l vode

flašica za vodu za pse poslastice, uvek ih nagradimo kad urade nešto kako treba suva hrana za pse probiotik i flasteri

Na duža putovanja nosimo i lekove i kreme posebno za Rubi jer je zlatni retriver i sklona je dobijanju vlažnih ekcema. Ako noćimo nosimo i njihove prostirke za spavanje i činije za hranu.

Ako kampujemo sa psima pored šatora, naših vreća i dušeka na naduvavanje, na pod stavljamo prostirku za piknik da bismo iih dodatno zaštitili od vlage stavljamo njihove prekrivače. Puno više detalja planiramo da delimo na našem Instagramu.

Imate li nekih saveta za pripremu ljubimaca za ovakav vid avantura?

Ako tek krećete da putujete sa psima, preporučili bismo da krenete prvo sa lakšim turama koje su bliže mestu gde stanujete. Prvo, da bi se kučići navikli na putovanje kolima i da biste shvatili koje su njihove potrebe, jer je za svako-

ga drugačije. Samo budite strpljivi ako ne uspe iz prvog pokušaja. Lora prvi put nije uopšte htela da uđe u kola, a sada jedva čeka.

Obavezno gde god da krenete bitno je da ih adekvatno zaštitite, posebno od krpelja i komaraca. Za putovanje van Srbije, u zavisnosti od toga u koju državu idete, biće vam potreban pasoš, titer test i klinički pregled psa 48h pre puta. Titer test se jednom vadi i svake godine se obnavlja redovnom vakcinacijom protiv besnila.

Iako ovo možda izgleda konfuzno i komplikovano, nije, samo mora da se krene sa pripremama par meseci ranije, zato što kada se dobiju rezultati Titer testa tek nakon tri meseca pas može da putuje. Svakako bi bilo najbolje da proverite koja su dokumenta potrebna za državu u koju idete jer nije isto za svaku.

Koje su to najčešće zablude koje ljudi mogu imati pre nego što se upuste u avanturu sa psima?

Najveća zabluda najverovatnije je da je teško i komplikovano putovati sa psima, ali posle prvog putovanja sve postaje lakše. Ne morate da propuštate ništa ako ste sa psima, samo treba malo više organizacije i strpljenja. Sve više ljudi dozvoljava pse u smeštaju a postoji opcija kampovanja ili noćenja u bungalovima. Ako želite da jedete negde, tražite mesto koje ima baštu. Ako putujete na više dana, samo pratite kako se psi ponašaju, obično im treba par dana da se naviknu na novo okruženje.

Gde nas Rubi i Lora sledeće vode?

Rubi i Lora nas sledeće vode ili na Kopaonik ili Staru planinu.

Da li iskoristiti dan za šetnju ili

za kupanje?

Na Tari smo, ne moramo da biramo.

Može i jedno i drugo. Od naših konaka se, putem kroz šumu, spuštate do jezera. Nakon 700m dočekuje vas Zaovljansko jezero. Buć u vodu. Svežina i bistrina. Bistra voda i bistar um. Tako je na planini. Nakon okrepljenja, sledi šetnja nazad i jačanje kondicije. Planina i tu može da pomogne.

Buđenje uz cvrkut ptica dok priroda Tare doziva kroz prozor

A, ako biste radije kolima do jezera, predlažemo jezero Spajići na 5km od nas, ušuškano među stenama i borovima. Tu vas čeka lako dostupna plaža s prirodnom hladovinom. Zamislite vožnju sup daskom ili kajakom dok se čitav prizor ogleda u jezeru. Gorostasne stene, elegantne Pančićeve omorike i ponosni borovi okružuju ovo jezero.

Ukoliko ste ljubitelj šetnji, možete obići neke od najpoznatijih vidikovaca - Banjsku stenu, Janjač… a mi predlažemo „naš” vidikovac - Jabučicu. Taj vrh se nalazi na samo 500m od konaka. Uživaćete u mirisu planinskog cveća, čajeva, a možda pronađete najukusnije šumske jagode, maline ili kupine.

Kada ogladnite, čeka vas letnjikovac gde sa svojom ekipom možete spremiti hranu. Svaki apartman ima svoju kuhinju, mada su najslađi obroci oni koji se pripremaju zajedno, u letnjikovcu. Tu je sve potrebno za roštilj, sač, kotlić, kao i velika kuhinja za kulinarske majstorije na otvorenom.

Pored 8 apartmana koji mogu da prime preko 16 ljudi, tu je i veliko dvorište. I, zajedno s letnjikovcem, konaci su idealan izbor za okupljanja s dragim ljudima, rođendane, radionice, retreat-ove, team building-e. Rado priskačemo u pomoć oko organizacije ako je potrebno.

Ako je ekipa avanturističkog duha, već narednog dana s nama možete u off road avanturu gde ćete obići skrivene kutke Tare i doživeti bajkovite zalaske sunca na predivnoj Dikavi.

Po povratku u konake, čeka vas zvezdano nebo. Vaše je da sačekate zvezdu padalicu i pomislite želju.

Ako maštate o ovakvom begu iz svakodnevice, Konaci Zaovljanska jezera vaš čekaju! Možete nas pronaći na Instagramu, Bookingu ili Airbnb-u.

Dobro nam došli!

Ovcarko

Vikendica uz Moravu u srcu Ovčara i Kablara, pogodna za digitalni detoks i kompletan odmor bez digitalnih distraktora, mobilnih telefona i interneta, u netaknutoj prirodi.

Nalazimo se na 160 kilometra od Beograda i 228 kilometra od Novog Sada, u srcu Ovčara i Kablara. Ono što je za naše posetioce možda najznačajnije jeste da smo na samoj obali reke Zapadne Morave i da terasa i dvorište gledaju na planinu Kablar.

Mi smo porodica Vasilev, suprug je iz Čačka, a ja iz Beograda. Trenutno živimo u Beogradu, a vikendom bežimo iz njega kako bismo usporili tempo koji grad diktira. Vikendicu smo kupili 2021. godine, međutim nakon manje od dva meseca, ja ostajem trudna, pa se renoviranje odužilo na oko godinu dana. Počeli smo sa izdavanjem sredinom jula, na Petrovdan, 2022. godine, sa idejom da, kada već ne možemo mi da provodimo svaki vikend tamo možemo dati priliku drugim ljudima da obiđu lepote naše Ovčarsko-kablarske klisure.

Slogan „Poveži se sa prirodom” se krije iza odluke da nemamo uređaje (Internet i TV) u našoj vikendici. Inspiraciju smo našli u jednom lokalnom restoranu u Beogradu gde na zidu stoji poruka: „Non abbiamo wifi parlate”. Poruka je jasna! U našem vikend naselju ni domet nije veliki, budući da smo okruženi sa obe strane planinama, usled čega smo u pojedinim

delovima domaćinstva i nedostupni.

Ono što je zanimljivo je da smo svega nekoliko puta dobili upit imamo li ove sadržaje u vikendici. Mi smo, umesto toga gostima ponudili kameni roštilj na terasi, dok na kome možete uživati, pecati ili skakati u Moravu, razne društvene igre, badminton, igračke za decu, kao i brošure za obilaske.

Vikendica sa terasom ima 60 m2 i može da ugosti 4 odrasle osobe. Kuhinja je opremljena sa svime što je potrebno za komforno spremanje obroka, i uz sve ostale sadržaje u vikendici koji su dostupni, potrudili smo se da se osećate kao kod kuće. Gostima je obezbeđen parking Možete nas pronaći na Instagramu  @ovcarko i na Gugl mapama.

Putovanja

Jelena Dimitrijević

7 mora

3 okeanaputem oko

sveta

Tekst: Milica Naumov (Muzej Afričke umetnosti)

Politike mapiranja Egipta

u putopisima žena iz Srbije

Knjige „Sedam mora i tri okeana – putem oko sveta“ (1940), Jelene Dimitrijević i „Zabeleške s puta kroz Palestinu, Siriju i Egipat u leto 1931“ (1931), Dese Dugalić, pisane početkom 20. veka, riznica su mnogobrojnih utisaka koje su ove dve putnice zabeležile prolazeći kroz Egipat. Oba teksta jesu neka vrsta „kabineta retkosti“, i mada je reč o terminu koji se odnosi na začetke stvaranja muzeologije, u ovom kontekstu on bi obuhvatio sve one osobenosti jednog prostora o kojima nam pripovedaju dve putnice, „prevodeći” ih, za nas čitaoce, iz zapisa u (mentalne) slike o Egiptu.

Interesovanje za Egipat možemo pratiti još od antičkih vremena i pisaca, preko Napoleonove ekspedicije i osvajanja koja će dovesti do razvoja akademskog bavljenja Egiptom, te stvaranja prvih muzejskih zbirki koje su činili staroegipatski artefakti. Zaostavština u vidu antičkih tekstova i mnogobrojnih tomova Description de l’Égypte nastalih prilikom francuske invazije, ostavila je dubok trag na procese stvaranja percepcije Egipta, a ove „slike” ili bar njihovi obrisi, prisutni su i u mnogobrojnim putopisnim svedočanstvima. Imajući u vidu i dostignuća industrijske revolucije, koja su neminovno vodila ka razvoju infrastrukture, nastaje plodno tlo za pojavu (masovnog) turizma .

Početak 20 veka, vreme kada u Egipat odlaze pomenute putnice, epoha je dominacije štampanih medija, novina i pisane reči uopšte, kao sredstva plasiranja informacija – te se ovi putopisi, odnosno priče o Drugom, mogu posmatrati i kao skup određenih narativa koji su re-oblikovali ideje o Egiptu, a koji su se dalje prenosili. Lične predstave, stereotipi, pozicije iz kojih se piše, različite opaske, utisci - sve proživljeno pretočeno je u reč i postaje svojevrstan „kulturološki” proizvod koji saučestvuje u proizvodnji kako sopstvenog, tako i nasleđa drugih.

Čitajući putopise ove dve putnice nameće se pitanje da li je činjenica da su ih pisale žene igrala neku posebnu ulogu i određivala načine na koje su posmatrale i doživele Egipat, ali i da li je to što su obe dolazile sa ovog podneblja, iz zemlje koja nije bila kolonijalna sila, uticalo na predstave predočene u putopisima. Tekstovi dve putnice čitaocima otkrivaju i ponešto o pozadini samih putovanja, odnosno ličnim motivacijama i eventualnim izazovima. Jelena Dimitrijević kreće samostalno na putovanje u

svojoj 64. godini, 17. novembra 1926. godine. Polazeći iz Đenove, poput Kolumba koji je pronašao Novi svet, iz iste luke kreće da „pronađe“ stari svet o kojem je dugo maštala, u zimskim danima u beogradskoj sobi, čitajući o svingama, piramidama i suncu. Putovanje vidi kao vid „pečalbe“, jer put je, kako ističe, težak i fizički i duhovno, a putnik sve vreme uči. U uvodnom delu ona se osvrće i na reagovanje okoline, percepcije starosti i njenog poduhvata i „dobrog“ glasa: „O ljudi! Ne ponovite „žena vaših godina!“ pošto ima mladih staraca i starih mladića. I ne zaboravite iako ste u svojoj zemlji tuđu poslovicu:

Onoliko imam godina koliko ih osećam na svojim plećima“. Jer, „prošla su vremena kad žene nisu putovale same“. Desa Dugalić pak kreće na putovanje sa suprugom iz Pireja, u julu 1931. godine, ka Jafi. Iz Jerusalima će vozom stići u Kairo. U časopisu Pozorište, iz oktobra meseca iste godine, u pomalo senzacionalističkom maniru piše se o opasnostima koje je doživela „kao predstavnica bele rase omrznute kod Arabljana“. Saznajemo i da je na putovanje krenula u organizaciji agencije Tomasa Kuka koja je dugo godina imala svoju kancelariju

u Kairu i doživela je vrhunac poslovanja za vreme kolonijalne vlasti. Hotel u kojem se nalazila spaljen je 1952. godine, kao prepoznatljiv simbol egipatske kolonijalne prošlosti.

Dobro planiranje putovanja podrazumevalo je kvalitetan Bedeker u ruci, odnosno vodič za putnike. U vreme kada dostupnost informacija nije bila u ovoj meri globalna i trenutna, kao što je to slučaj danas, ova štiva su predstavljala dragocen oslonac za putnike. Kada je reč o Egiptu, prvi vodiči se pojavljuju već u drugoj polovini 19. veka. Pregled njihovog sadržaja ukazuje na one „tačke“ koje su smatrane neizostavnim prilikom posete jedne zemlje. I upravo zahvaljujući „bedekerskom” inventarisanju, u smislu detaljnog popisa svih onih ključnih tačaka neizostavnih za posetiti, paralelno teče i proces intelektualnog inventarisanja i oblikovanja samog pogleda na Egipat. Vodiči sadrže praktične informacije o cenama, o tome šta treba poneti sa sobom na putovanje, o najboljim načinima da se do odredišta stigne, nude planove ekskurzija, popise mesta koja treba videti, a sve kako bi se „doživeo“ Egipat. Kroz pomenute preporuke pred putnikom

Desa

nastaje jasno definisan pravac kroz jednu veliku muzejsku postavku, što bi u ovom slučaju bio sam prostor Egipta.

Jelena Dimitrijević pominje Bedeker, „koji sve zna”, ali na nekoliko mesta ukazuje na njegova ograničenja i toj krutosti suprotstavlja „nezavisnost” putnika koji ide za onim za čime ga srce povuče: „Jer nema većeg uživanja nego po stranim gradovima tumarati sam samcit i zastajkivati, zagledati, razmišljati, ponekad s nekim razgovarati, raspitivati i doznati ono od nekog meštanina što nikad ne bi doznao niodjednog profesionalnog vođe, niti iz ijedne putničke knjige, pa čak ni iz Bedekera koji ’sve zna’... ”. Desa Dugalić pak ne pominje vodiče, ali ističe da se spremala za put obnavljajući znanje o istoriji i umetnosti

Starog Egipta, te da je ponela nekoliko dela koje je prelistavala tokom putovanja da bi se „što bolje mogla ovde snaći”.

Kolonijalni poredak ostavio je trag u stvaranju i poimanju relacija između onoga što bismo mogli da nazovemo svetom zapadne civilizacije i Orijentom - opoziciju koja međuostalom podrazumeva i da merila jednog pola i njegov pogled na stepen „razvijenosti” ili

„civilizovanosti” postaju merilo za sve ono što je drugačije i različito od njega. Svesna dvojnosti sopstvene pozicije, kao neko ko dolazi iz geografskog entiteta koji je sagledavan kao „drugost iznutra”, kao „nedovršena” Evropa, Jelena Dimitrijević ukazuje na specifičnost prostora iz kojeg potiče, pa ga opisuje kao nešto što je „isto malo Istok, kao što je malo Zapad”, a sebe takođe vidi kao „pomalo Orijentalku”. Sam dolazak putnika na odredište jeste i prelazak zamišljenih granica koje razdvajaju dva sveta, a putopisi nam često ukazuju na te simbolične linije razgraničavanja. U opisima aleksandrijske gradske vreve Jelena Dimitrijević se osvrće na „Zapad” koji nalazi u odevanju žena, u uvoznoj robi po aleksandrijskoj čaršiji i bazarima, u posterima Glorije Svenson („koja vlada egipatskim srcima kao Kleopatra kod starih Egipćana”) ispred kairskih bioskopa, džezu koji dopire iz kafana, te kako sama kaže: „zaboravlja u kome je delu sveta: u Africi, u Evropi ili u Americi”. Istok nekako prestaje da bude Istok, ako nije dovoljno egzotičan, autentičan, drugačiji od Zapada. U tom smislu, postoji izvesna doza razočarenja kod putnice koja ima izvesna očekivanja od prizora Istoka i onim šta pod tim podrazumeva. Nasuprot tome,

Desa Dugalić u gradskoj vrevi i sparnom vazduhu Aleksandrije vidi Afriku: „Gledajući s balkona na ovaj rusvaj, ja sam videla Afriku, Afriku i samo Afriku”.

Evropsko odelo ne pomaže, ističe Desa Dugalić, pišući da „mnogi Arabljani bili su u evropskom odelu ali su ispod njega ostali stoprocentni afrikanci...“. Afrika bi ovde bila ono Drugo, primitivno, necivilizovano, postavljeno u suprotnosti sa bogatim spomeničkim nasleđem prošlih vremena i civilizovanim Zapadom. Njeni izdvojeni motivi nam otkrivaju, pre svega zanimanje za daleku prošlost Egipta, bez posebnog osvrtanja na savremeni, svakodnevni život stanovniš-

tva. U opisima širokih, elegantnih ulica i bulevara u Kairu, s jedne strane, i gužve i vreve neuređenih arapskih kvartova, sa druge, u pisanju Dese Dugalić nalazimo jasno utvrđenu i neupitnu, dihotomiju Zapada i Orijenta.

I sama slika Egipta postaje tako dvostruka, konstruisana dvojnost prostora koja se razdvaja na prostor slavne (antičke) faraonske prošlosti (koja se prisvaja) i orijentalne sadašnjosti. Obe putnice posećuju spomeničko nasleđe drevnog Egipta - muzej u Kairu, Gizu, Memfis, Heliopolis, Luksor, Tebu, Karnak. I obe ne kriju ushićenje i svoju

očaranost prizorima našavši se licem u lice sa opipljivim svedočanstvima starih vremena. Dok listamo knjige, opise

prate fotografije koje i same, kroz izbor kadrova, kazuju odnos putnica prema prostoru u kojem su se našle. Kod Dese

Dugalić one su gotovo tipično „turističke” - ukoliko ona sama nije na njima, objektiv zahvata prizore, bez posebnog fokusa na ljude. Fotografije Jelene Dimitrijević pak i te kako beleže, osim spomeničkog nasleđa davnih vremena i ljude i njihov život u Egiptu. U njenom putopisu nalazimo osvrte na arhitekturu, prirodu, ljude koje sreće i sa kojima razgovara, a autorka se osvrće i na položaj žena u Egiptu, sudbinu obespravljenog seljaka – felaha i trenutnu političku situaciju. Kao jedan od ključnih događaja sa putovanja, ona ističe susret sa Hudom Šaraui, čuvenom egipatskom feministkinjom koja je zastupala prava žena, zahtevala bolji društveni i obrazovni status za svoje sunarodnice, te dala veliki doprinos borbi protiv kolonijalne vlasti. Razmatrajući pitanja poput obrazovanja, siromaštva, kolonijalnog nasleđa, u razgovoru sa Hudom Šaraui, Jelena Dimitrijević pravi paralelu između egipatskih i srpskih žena, naglašavajući važnu ulogu njihovog aktivizma u konstituisanju novih država,

samostalnog Egipta i Kraljevine Jugoslavije: „Mi žene srpske nismo manje patriotke od žena egipatskih [...] jedan veliki deo zasluge što je od male Srbije postala velika Jugoslavija – ne pripada li ženama srpskim?”. Radoznalost, želja da se „oseti” život ljudi, razgovara, iniciranje susreta, sve to Jelenu Dimitrijević odvaja od uloge turiste i odvodi je pre u poziciju istraživača. Nasuprot pukim nabrajanjima lokaliteta i pohodu ka unapred određenim, kulturnim i turističkim tačkama, onako kako su navedene u nekom Bedekeru, ona želi da osluškuje neprimetne glasove Drugih, ne svodeći ih na puke objekte interesovanja. S druge strane, iz putopisa Dese Dugalić malo toga saznajemo o savremenom Egiptu, o njegovim društveno-političkim ili socijalnim prilikama. Ona, osim u nekoliko navrata kada opisuje „nezgodne“ dogodovštine, a koje se uklapaju u njenu unapred utvrđenu predstavu o Drugom, i jesu iskustvo koje potvrđuje već utemeljen vrednosni stav. Drugog pozicionira u jedan brisani prostor gde oni ostaju nemi, gotovo nepostojeći. Ti Drugi ostaju deo „prirode“ (sa svojim „instinktima rase“, sa nemogućnošću da potpuno prigrle „civilizovanje“), ali ne i „kulture“.

Huda Šaraui; Jelena Dimitrijević7 mora i 3 okeanaputem oko sveta

Iako nastali u istom periodu, iako su ih pisale žene, ova dva putopisa na potpuno drugačije načine stvaraju i prenose sliku o zamišljenom Drugom. Čitajući svedočanstva ovih putnica, mi kao čitaoci učitavamo, opovrgavamo ili gradimo, poput samih pisaca, određene stavove, vrednosne sudove i predrasude. Prisvajajući ili opirući se ovim opisima, kroz njih stvaramo jednu sliku o Drugom, ali i sliku o Sebi, te stoga putopisi imaju značajnu ulogu u prenošenju, stvaranju ili razbijanju stereotipa i predstava o udaljenim nacijama i kulturama. Ove dve putnice, Jelena Dimitrijević i Desa Dugalić, svaka na svoj način doživljavale su Egipat i pozivale čitaoce da tragom ispisanih reči, u sebe utisnu sopstveno viđenje Drugog.

Pišući na temu putopisa žena koja se dolazile iz Britanije, Širli Foster ističe da Saidov pojam orijentalizma postaje upitan jer su žene 19. veka u Evropi generalno primaoci, a ne aktivne učesnice kolonijalnih projekata i njihovih

pratećih ideologija. Da li nam žene nude alternativne glasove, da li drugačije vide Orijent, odnosno Druge, da li je taj pogled na druge manje monolitan i reduciran? Ženski pogled je istovremeno „ženski“ (u smislu unutrašnjeg drugog) ali je i „zapadnjački”. Međutim, upravo je rod taj koji ima snagu da destabilizuje evrocentrične perspektive vezane za Drugog. Evrocentrizam, s druge strane, ostaje i prepoznaje se u momentima kada je pristup Istoku omogućen samo ukoliko on ostaje egzotični stranac. Postoji neka vrsta razočarenja u slici evropske odeće ili širokih bulevara - koji prosto remete ono što se pod Istokom podrazumeva. U slučaju Dese Dugalić postoji distanciranje u odnosu na Druge, potreba da se iskaže sopstvena kulturološka superiornost. Kod Jelene Dimitrijević reči odišu empatijom i solidarnošću. Njihova viđenja, iako o Egiptu, puno otkrivaju o pozicijama koje zauzimaju u pogledu sopstvene klase, roda i „rase“.

Jelena

ok_Jelena Dimitrijević_7 mora

Ovog leta maštamo o dalekim destinacijama, a inspirišu nas egzotična putovanja.

Zamislite kako krećete na putovanje iz snova, ka opojnoj obali tropskog ostrva, koju zapljuskuju penušavi talasi okeana, u svoj omiljeni romantični grad, sa užurbanim ulicama i veselim uličnim prodavcima, ili možda na obronke neke šumovite planine gde se horizonti šire i dodiruju nebo?

Sada zamislite da je svaki vaš korak upotpunjen suptilnim šarmom i praktičnošću Made by Libra TRAVEL kolekcije.

Made by Libra putne torbe i svi aksesoari, ručno su rađeni od najfinije italijanske kože i posebno su dizajnirani za putnike i avanturiste. Bezvremenska elegancija kože, moderne boje i praktičan, moderan dizajn čine TRAVEL kolekciju savršenim saputnikom za svaku avanturu.

Made by Libra vas poziva na putovanje sa stilom.

Kultura

@_i_libri_di_cammellia_

Tekst i fotografija: Danijela Tomić

Dohvatite palete, četkice i boje, azurna plava već razlivena po platnu, dočarajte zov mora. Pored pribora, platna i boja, smeštene su i knjige. Otvorene stranice, obeleženi pasusi, prizivaju putovanja.

Pred vama je deset naslova i deset slika koji se međusobno prožimaju, čije se boje i citati spajaju u jedinstvenu umetničku celinu.

Susreti i pisma, MILAN KAŠANIN

Od stana u Beogradu, koji su Nemci zapalili, ostala je sačuvana samo ostava, a u njoj prepiska koju je Milan Kašanin vodio sa najznačajnijim predstavnicima srpske kulturne scene. Prisećajući se svojih studentskih dana u Parizu, obilazaka francuskih muzeja i opere, Milan Kašanin sa čitaocima deli svoja viđenja i stavove o stvaralaštvu Anice Savić Rebac, Jovana Dučića, Ivana Meštrovića i mnogih drugih. Među njima se izdvojio i slikar Milan Milovanović, srpski impresionista i likovni pedagog, čija Plava vrata pozivaju na maštanje o sunčanom letnjem danu.

„Srećniji od drugih ljudi, darovit umetnik ostavlja potomstvu dela koja se posmatraju sa divljenjem i kad se njemu, da smo ga znali za života, ne bismo možda divili. Savremenici Milana Milovanovića, kada su ga pominjali, ne bez čuđenja su ukazivali na nesklad kod njega između čoveka i umetnika. Kao i u pozorištu, istina jedne sudbine ljudske ne vidi se dok se jedan život ne svrši."

Milan Milovanović, Plava vrata , 1917. godine

Vasa Pomorišac, Gromače , 1959. godine

Petar Dobrović, Konji na crkvi Svetog Marka u Veneciji , 1938. godine

Ostrvo, MEŠA SELIMOVIĆ

„More – staza bez prepreka, put bez granica, majka širine, otac slobodnog lutanja."

Ivan i Katarina su se doselili na ostrvo kako bi u miru proveli penzionerske dane. Iako odbacuju ostrvo, a pomalo i ono njih, počinje da se izgrađuje veza između svakodnevice i morskih talasa, između misli obavijenih setom i tugom i morskih talasa. A more huči sve ono što Ivan i Katarina žele da potisnu...

Prebivališta, DŽUMPA LAHIRI

Dok šeta bezimenim italijanskim gradićem, obilazi muzej pored železničke stanice, bira pribor u svojoj omiljenoj papirnici, odlazi na posao, naratorka preispituje svoj pređeni životni put. Želi da se uveri u ispravnost svojih odluka, da ponovo prigrli mesto u kom se nalazi, jer reči su njeno prebivalište.

„Za razliku od mora, nebo ne zaustavlja svoje putnike koji ga prelaze, ne sadrži ništa, ne mari za nas. Opire se svakom definisanju, ono je u neprekidnom preobražaju, menja izgled iz trena u tren.“

Ostrvo

VIKTORIJA HISLOP

„Možda baš zato što su neprestano sanjali o tome da napuste ostrvo, nikad nisu prestali da gledaju u onom drugom pravcu, prema slobodi."

Vođena željom da otkrije svoju prošlost, studentkinja arheologije Aleksis napušta London i dolazi u Grčku, u mesto po imenu Plaka. Upoznaje Fotini koja joj kazuje porodičnu istoriju, a što je duže sluša, Aleksis oseća sve veću povezanost sa tim, sada napuštenim ostrvom, ostrvom tuge i boli, Spinalongom, mestom gde su ljudi leptiri svoja krila držali spremna za let.

Estoril DEJAN

TIAGO-STANKOVIĆ

Čitajući roman Estoril osećate se kao da vas pisac poziva iz vaše hotelske sobe da što pre obučete najelegantnije odelo ili haljinu, i pođete sa njim. Tako odlazite u hotelski kazino, salu za večeru ili koncert. Ipak, taj sjaj povremeno bledi i otkriva rat u Evropi i činjenicu da je većina gostiju zapravo izbegla od stradanja. Priče se nižu, a vi ne možete da ne saosećate sa junacima ovog romana.

„Ima različitih tišina."

Žudnja za životom

IRVING STOUN

„Došlo je parisko leto sa svojim vrućinama. Sunce je pržilo ulice. Ceo Pariz sedeo je pred svojim omiljenim kafanama do jedan-dva sata izjutra, pijuckajući hladna pića. Cveće u Bit Monmartru procvetalo je u hiljadu veselih boja. Sena je vijugala blistajući kroz grad, između drveća i svežih zelenih travnjaka."

Vuko Radović, Sveti Stefan

Ljubica Cuca Sokić, Pariski enterijer , 1937–1939. godine

Vasa Pomorišac Martinšćica , 1959. godine

Žudnja za životom jeste priča o jednom umetniku koji je samo na trenutke živeo, a veći deo vremena žudeo za svim onim

što čini jedan (ne)običan život. Irving Stoun pomoću reči, oslikava šesnaest godina

života holandskog slikara Vinsenta Van Goga, od kojih je poslednjih deset, stvaranje dela koja su ga učinili besmrtnim.

Umetnikovo putovanje simboliše traganje za svetlošću koje će ga obasjati na jugu Francuske. Upravo tu će unutrašnja vatra pomračiti slikarev um, ali obasjati srce preneto na platna.

Ostrvo nestalog drveća

ELIF ŠAFAK

Kipar, sedamdesete godine XX veka.

Ljubav dvoje mladih, Kostasa i Defne, razdvaja decenijski sukob grčkog i turskog stanovništva. Pripovedač koji poput modernog Vergilija sprovodi čitaoce kroz istoriju (ne)srećnog ostrva jeste Smokva, koja je u svom korenju, na putu do Londona, ponela jednu ljubav, jedan zaborav i jednu čežnju.

Ta površna ljubav je lep osećaj, ali je isto tako prolazan. Kad nestane, skroz nestane, ništa od nje ne ostane. Uvek teži onoj ljubavi koja dopire iz dubine. Površna ljubav želi površnu lepotu. Duboka ljubav traži duboku lepotu."

Proljeća Ivana Galeba VLADAN DESNICA

„Stvar je naprosto u tome da treba biti ono što jesi. Ali to nije ni izdaleka onako lako kao što na prvi mah može da izgleda, a kuraža da budemo ono što jesmo – pa ma što bili – nije ni najmanja ni najjeftinija od svih kuraži.“

„Postoje dve vrste ljubavi: ona kao morska pena i ona kao duboko more.

Dok se nalazi u bolnici usled zdravstvenih problema, Ivan Galeb, nekadašnji poznati violinista, umetnik i „čovjek" po zanimanju, odlučuje da svoje misli zabeleži. Time poziva čitaoce na putovanje u prošlost, na jedan hodnik gde je sve počelo, na esenciju života koja je njegovim venama prostrujala kada je imao šesnaest godina. Mnogo je solikokvijuma, a Galeb traži onaj jedan koji će ga podsetiti kako je to kada si srećan.

Miloš Golubović, Tuga , 1919. godine

Vasa Pomorišac, Na balkonu , 1956. godine

Arturovo ostrvo

ELSA MORANTE

Proćida, ostrvo u blizini Napulja. O svom usamljenom odrastanju kazuje

nam dečak Artur koji je izgubio majku

na rođenju, a njegov otac Vilhelm živi pustolovnim životom. Dok čezne za povratkom oca i mašta o odrastanju kada

će krenuti sa njim na veliko putovanje,

Artur posmatra more i talase na kojima

će doći jedno čudno osećanje – ljubav.

„Oko našeg broda more beše ujednačeno, beskrajno, kao neki okean. Ostrvo se više nije videlo."

Ludvig fon Hofman, Largo (zalazak sunca nad okeanom), 1898. godine

Meni su rekli

da vi postojite DANIJELA MARKOVIĆ

Vasa Pomorišac, Zaliv u Martinšćici , 1960. godine

„Leto je. Lepo je."

Zbirka pesama u kojima autorka sabira crtice koje život znače. Poseban stil Danijele Marković nas poziva da dete u sebi, koje je potisnuto silom odrastanja, oslobodimo. Da, iako

moramo dobiti od društva ram u koji će nas smestiti, taj ram odaberemo sami, ukrasimo ga, preoblikujemo. A more je tu. Ono nas prati, ono nam boji dane, mesece, godine.

„Za danas dosta

Kad porastem biću more Čekaću i ispraćati ceo vek

Biću čudo prirode, a voleću i dalje najviše Čoveka

Leto je. Lepo je."

Kultura

@in_love_with_artandfashio

Fotografije:

Intervju:

Vladislava Milovanović

Privatna arhiva

Galerija Matice srpske u Novom Sadu je i ovog leta pripremila sadržajan program za ljubitelje umetnosti koji leto provode u gradu. Naime, nedavno je otvorena izložba „Svesno napuštanje realnosti: Sava Sekulić i Ilija Bosilj”, ali i već tradicionalna manifestacija „Leto na Trgu galerija” u okviru koje ćemo biti u prilici da pogledamo brojne filmove, prisustvujemo različitim koncertima, tribinama i vođenju kroz aktuelne izložbe svih muzeja na Trgu galerija. U duhu letnjih Olimpijskih igara koje se ove godine održavaju u francuskoj prestonici, u Kulturnom centru Srbije u Parizu otvorena je izložba „Sport u umetnosti. Umetnost sporta”. O svim ovim dešavanjima, kao i pozivu menadžerke za odnose sa javnošću i kustoskinje, interakciji sa publikom, značaju kulturnog nasleđa, razgovaram sa Milicom Milošević, PR-om Galerije Matice srpske.

Biti PR nacionalne kulturne institucije kao što je Galerija Matice srpske, svakako je velika čast, ali i odgovornost. Šta je ono najizazovnije, a šta najlepše u tvom pozivu?

Raditi u kulturnoj instituciji kao što je

Galerija Matice srpske je već svakako ono najlepše. Biti okružen remek delima nacionalne umetnosti i raditi sa sjajnim timom je posebno zadovoljstvo, tako da sa uživanjem i ljubavlju obavljam svoje svakodnevne obaveze na radnom mestu. Biti PR podrazumeva kreativnost, a ona se lako javlja kada svaki dan imate priliku da se prepustite umetnosti. Takođe, volim da radim sa ljudima i da svakodnevno komuniciram sa publikom, kolegama, medijima, jer verujem da od svakoga mogu da naučim, a u učenju pronalazim zadovoljstvo, dok sa druge strane želim da svoju „umetničku groznicu“ prenesem na druge.

Izazovi uvek postoje – upravo sama Galerija Matice srpske svojom istorijom dugom preko 175 godina i identitetom koji se razvijao decenijama unazad jeste izazov. Ulažem veliki trud, kao i svi zaposleni u GMS, da se u javnosti održi pozitivna slika o našoj umetničkoj košnici, da budemo pristupačni svima, da na pravi način informišemo javnost o našoj delatnosti i programima i da ukažemo da je GMS mesto za sve – da su umetnost i kultura za sve. Rekla bih da je moja želja da glasno govorim o umetnosti, kulturi i o nasleđu koje baštini GMS istovremeno najlepši deo i veliki izazov moje pozicije PR-a. Ta želja nosi veliku odgovornost, ali uz odličan tim sve se lako savlada.

Nedavno je, u duhu letnjih Olimpijskih igara otvorena izložba „Sport u umetnosti. Umetnost sporta” u Kulturnom centru Srbije u Parizu. O kakvoj je izložbi reč i kakve utiske nosite iz francuske prestonice?

Olimpijske igre su još od antičkih vremena ucrtane u kulturu evropskog kontinenta. One prekidaju ratove, ujedinjuju ljude, ističu najviše vrednosti i vrline,

stvaraju harmoniju telesnih i umnih veština. Umetnost je to oduvek prepoznavala i uvažavala, a sport i sportiste učinila trajnim kroz brojne predstave kako antičkih, tako i savremenih sportista. Tako izložba „Sport u umetnosti. Umetnost sporta” predstavlja preko 40 radova iz različitih muzejskih kolekcija, nastalih u periodu od 1858. do 2018. godine, a ono što ih vezuje jeste upravo motiv i tema sporta. Predstavljene slike, plakati, predmeti i fotografije, koje potpisuju Sava Šumanović, Ivan Radović, Petar Dobrović, Ivan Tabaković, Steva Todorović, Petar Omčikus, Dušan Todorović, Bojan Bem, Uroš Đurić i Tomislav Peternek, ali i Henri Mur, Endi Vorhol, Saj Tvombli, Mikelanđelo Pistoleto, Gotfrid Helnvajn i Džejms Rozenkvist, svedoče o učešću naših sportista na Olimpijskim igrama, tako da izložba prikazuje jedan mogući pogled na sportsko-umetnički identitet srpskog naroda. Kako sport karakteriše timski duh, tako taj duh prati izložbu „Sport u umetnosti. Umetnost sporta” jer je ona oformila „muzejsku reprezentaciju” koju čine Galerija Matice srpske, Muzej Jugoslavije i Muzej savremene umjetnosti Republike Srpske u Banja Luci.

Nakon zapaženih izložbi „Pomorišac – Vasa Pomorišac” i „Inspirisani Francuskom”, nedavno je u

Galeriji Matice srpske otvorena izložba „Svesno napuštanje realnosti: Sava Sekulić i Ilija Bosilj” koju će ljubitelji umetnosti biti u prilici da posete sve do septembra. Pretpostavljam da nas očekuju i različiti programi u okviru ove izložbe, ali pre svega, kako je došlo do saradnje sa Muzejom marginalne i naivne umetnosti u

Jagodini i šta je ono što će posetioci ove izložbe poneti kao najznačajniji utisak kada izađu?

Kao nacionalna kulturna institucija mi vrednujemo povezivanje, saradnju i prijateljstva sa drugim galerijama i muzejima, što doprinosi tome da se različite muzejske kolekcije predstavljaju, ne samo u svojim matičnim gradovima, već širom Srbije i regiona. Ponosni smo na svaku našu saradnju sa drugim institucijama kulture, a moram da priznam da broj saradnji raste iz godine u godinu. Sa Muzejom naivne i marginalne umеtnosti smo sarađivali prethodnih godina, tako da je publika

u Jagodini imala priliku da 2023. godine poseti izložbu „Partizanka i Fragonar. Kolekcija slika Jovanke Broz”, koju smo realizovali u saradnji sa Muzejom Jugoslavije. Ove godine odlučili smo da u Muzeju naivne i marginalne umetnosti u Jagodini predstavimo jednu od naših najposećenijih i najuspešnijih izložbi

„Pomorišac – Vasa Pomorišac”, a oni su kod nas u GMS postavili izložbu „Svesno napuštanje realnosti: Sava Sekulić

i Ilija Bosilj”. Pod krovom GMS smo prvi put postavili umetnička dela Save Sekulića i Ilije Bosilja, a istovremeno ovo je prvi put da u Novom Sadu mogu da se vide Savini radovi.

Teme njihovih umetničkih dela su globalne, vezane za opšta pitanja postojanja čoveka, života i smrti, porodice i religije, i stoga su njihove slike razumljive svuda u svetu. Oni su stvorili nove svetove, a njihova dela su u potpunosti autentična. Kao što to inače činimo, i ovu izložbu će pratiti bogat program u vidu predavanja, kustoskih i autorskih vođenja petkom od 19.00 sati.

Još jedna aktuelna manifestacija koja se vezuje ne samo za Galeriju Matice srpske, već i Spomen-zbirku Pavla Beljanskog, kao i Poklon-zbirku Rajka Mamuzića, jeste „Leto na Trgu galerija” koje donosi brojne zanimljive, edukativne sadržaje onima koji će leto provesti u gradu. Kakvi nas sve programi očekuju u okviru ove manifestacije?

Kao i izložba u Parizu, ovogodišnje izdanje manifestacije „Leto na Trgu galerija” biće u sportskom i olimpijskom duhu. Program koji obuhvata likovnu, muzičku, scensku i filmsku umetnost, na zanimljiv način će kroz različita pre-

davanja, putopise, muziku i filmove publiku upoznati sa istorijom olimpijskih igara i njihovim uticajem na umetnost i kulturu. Manifestaciju smo otvorili koncertom „Muzejskog olimpijskog tima”, odnosno grupe KLO klo, prof. dr Vladimir Gvozden nas je upoznao sa ulogom sporta u književnosti, a prof. dr Simona Čupić sa predstavama tenisa na umetničkim delima. Publiku do 29. avgusta očekuju koncert Sane Garić, kviz „Olimpijski leksikon”, predavanje veslačice Ružice Karajović-Iborčić, predstava „Mesto dobre radnice”, predavanje istoričara Ljiljane Kostić i Marka Ušćebrke, projekcija filma „Trkač” i koncert grupe Deep Steady. Program se organizuje svakog četvrtka od 21.00 sat i ulaz je besplatan, tako da pozivam sve Novosađane, ali i šire, da nam se pridruže u letnjem ambijentu galerijskih vrtova i da, družeći se, saznamo nešto više o olimpijskim igrama.

Izložba koja je prošle godine privukla izuzetnu pažnju javnosti jeste „Paja Jovanović i Gustav Klimt”. Zbog čega baš ova dva umetnika i kako je došlo do saradnje sa bečkim muzejima, Umetničko-istorijskim muzejom i Galerijom Belvedere?

Krajem prošle i početkom ove godine publika je imala priliku da u Galeriji Matice srpske poseti izložbu „Paja Jovanović i Gustav Klimt. Jedna epoha, dva umetnika, tri muzeja”. Ova izložba privukla je veliku pažnju javnosti – zabeležili smo preko 22 000 posetilaca tokom njenog trajanja, a tome je doprinelo da smo prvi put izložili delo Gustava Klimta kod nas, kao i sliku „Bečlijka” Paje Jovanovića. Želeli smo da na jednoj izložbi predstavimo dva velikana nacionalne i austrijske umetnosti, a pored te sličnosti između Paje i Klimta, mi govorimo o epohi koja je obuhvatila kraj 19. i početak 20. veka. Oba ova umetnika u istom periodu borave u Beču,

te se postavlja pitanje da li je postojala mogućnost da su se i poznavali. Možda danas ne možemo sa sigurnošću to da tvrdimo, ali svakako da smo ih uspešno spojili na jednoj izložbi. Tako smo iz naše kolekcije izložili sliku Paje

Jovanovića iz 1925. godine „Umetnikova supruga Muni”, iz kolekcije Galerije

Belvedere Jovanovićevu sliku „Bečlijka” koja je nastala pre 1905. godine i iz kolekcije Umetničko-istorijskog muzeja rad Gustava Klimta iz 1895. „Dama sa lila šalom”. Možemo da se pohvalimo i da budemo ponosni na to što sa ova

dva renomirana bečka muzeja sarađujemo već više od jedne decenije, tako da je publika na izložbi „Život – San –Smrt. Evropski okviri srpskog simbolizma” imala priliku da vidi još pet radova iz Galerije Belvedere, dok sa Umetničko-istorijskim muzejom imamo saradnju u okviru konzervatorskih i edukativnih programa.

Pored toga što predstavljaš javnosti bogate i sadržajne programe GMS, neretko si u ulozi kustoskinje. Koliko ti zadovoljstva donosi ova vrsta interakcije sa ljudima?

Moj prvi kontakt sa Galerijom Matice srpske desio se 2019. godine kada sam se kao studentkinja treće godine studija prijavila da volontiram na tadašnjoj izuzetnoj izložbi „Đura Jakšić. Između mita i stvarnosti”. Jedan od zadataka bio je da vodim kroz izložbu i tu se desilo čudo – ja sam razvila ogromnu ljubav ka Galeriji, umetničkim delima, sa uživanjem sam skoro svakodnevno vodila kroz izložbu i shvatila koliko me to zapravo ispunjava. Kako je upravnica GMS, dr Tijana Palkovljević Bugarski, otvorena ka mladim ljudima, pružena mi je prilika da nastavim da volontiram,

te sam kasnije upoznavala publiku i sa izložbama „Portret jednog vremena. Fotografije Feliksa Nadara“, „Kračun“, „Inspirisani Italijom“, „Punktumi. Zbirka inostrane umjetnosti MSURS“, „Identitet(i). Predstave žena u srpskom slikarstvu (1918–1941)“, „Slike velikih formata – Svedočanstva epoha“, kao i sa stalnom postavkom. Pri sticanju zaposlenja u GMS postala sam PR, ali često uskačem u ulogu kustosa i muzejskog edukatora, tako da sam nastavila da vodim kroz sve izložbe koje smo realizovali prethodnih godina. Upravo na stručnim tumačenjima i kustoskim vo-

đenjima stvaram prisniju vezu sa našom publikom, pratim ko dolazi, kako reaguju na izložbe, na različite priče i to me najviše inspiriše kada je u pitanju posao PR-a. Ljudi u izložbenom prostoru i komunikacija sa njima doprinose da objave na društvenim mrežama budu kreativne, zanimljive i jasne. Sa druge strane, vođenja kroz izložbe zahtevaju da se tema dobro upozna i nauči, kako bi se znanje prenelo na druge, a u učenju pronalazim ogromno zadovoljstvo.

Primećuješ li da zapravo postoji više interesovanja za umetnost nego što

se o tome u medijima govori? U kojoj meri su posetioci zainteresovani i istinski radoznali da čuju priče koje se kriju iza raznih tematskih izložbi?

Publika je izuzetno zainteresovana za umetnost i kulturu i to se može primetiti na različitim otvaranjima izložbi, kao i na pratećim programima. Ljudi su žedni znanja i lepote, mnogi žele da pobegnu od svakodnevice i to sve pronalaze u muzejima. Često se šetamo našim izložbenim prostorijama u toku radnog vremena i one nikada nisu prazne. Kao PR mogu da kažem da mediji sa kojima GMS sarađuje redovno obaveštavaju javnost o našim programima, ali sa druge strane smatram da je potrebno da se napravi više mesta za priče o kulturi i umetnosti na globalnom nivou. Publika je izuzetno radoznala. Postavljaju pitanja, dele svoja znanja sa nama, mi uzvraćamo istom merom. To se može primetiti na kustoskim vođenjima i predavanjima, ali i na našim društvenim mrežama. Najpopularnije objave na društvenim mrežama GMS jesu upravo priče o slikama i umetnicima, a inspiraciju za te priče stičemo u kontaktu sa našim posetiocima.

Na koji način je umetnost uticala na tvoj život, kako može inspirisati, ohrabriti, oplemeniti svakog od nas?

Oduvek sam znala da moj životni put vodi ka umetnosti i znala sam duboko u sebi da ću se time baviti. Zato sam završila studije komparativne književnosti, koje su mi omogućile da uživam u učenju o svim vrstama umetnosti, kao i u različitim diskusijama koje sam vodila sa kolegama i sjajnim profesorima. Sa velikim zadovoljstvom sam volontirala u pozorištu, na različitim festivalima i u Galeriji Matice srpske i danas me ispunjava to što imam priliku da govorim o svim ovim temama. I želim glasno da govorim o umetnosti i kulturnoj baštini. Smatram da poseta bioskopu, pozorištu, festivalima i muzejima može samo da nas oplemeni, da steknemo nova znanja, da se jednostavno prepustimo umetnosti i da u njoj uživamo.

Možda neće svakoga inspirisati, ali verujem da će svako pronaći nešto u čemu može da uživa.

Fotografije:

Piše: Vesna Belušević

Radoje Belušević

Anadolija ili Mala Azija, koja je danas deo Turske, imala je veliku ulogu u umetnosti, nauci, religiji i politici tokom poslednjih devet hiljada godina.

Anadolija je bila raskrsnica istorije i oblast na čijem tlu su se razvijale razne civilizacije u kontinuitetu, civilizacije koje su definisale hrišćanske i muslimanske tradicije. Na njenom tlu su se nizali značajni momenti iz istorije, od uspona ratničkog naroda Hetita koji su prvi koristili kočije u borbi sa Vaviloncima protiv egipatskog vladara Ramzesa II, preko Trojanskog rata, rađanja i razvoja filozofije, nauke i racionalnog razmišljanja, romanizacije, potom i zlatnog doba Vizantije koja je sačuvala grčke klasike i spasavala Evropu od najezde nomada, sve do muslimanske transformacije Male Azije koja je kulminirala u Osmanskom carstvu u 16. veku - Ana-

dolija je imala izuzetno bogatu istoriju. Spisak istorijskih dešavanja je veoma dugačak, a kulturna zaostavština je izuzetno velika.

Naše putovanje u maju i junu je bilo koncipirano ne samo kao obilazak bogatog istorijskog nasleđa ove regije, već je poseban fokus bio na obilasku mesta u kojima su živeli i radili veliki antički, grčki mislioci.

Posetili smo mnoga mesta i građevine koje su deo svetske kulturne baštine i pod zaštitom UNESCO-a, a danas su pod opsadom turista iz celog sveta i lokalnih prodavaca kičastih suvenira (Efes, Pamukale, Hijeropolis, Aspendos, Didima itd), ali i ne toliko posećena mesta koja su nam više približila i dočarala antička vremena.

Milet , nedaleko od čuvenog Efesa je slabo posećeno mesto za koje je teško poverovati da je u antičko doba bilo jedan od najznačajnijih gradova u regionu. Iako nije tako daleko od Efesa koji je prepun turista iz celog sveta, veoma mali broj posetilaca je prisutan u Miletu. U analima istorije Milet je ostao upamćen kao rodno mesto Talesa, Anaksagore, Anaksimandra i Isidora.

Raznolike legende kažu da je Milet osnovao heroj Miletos, a sve one imaju dve zajedničke crte: da mu je otac bio Apolon i da je pobegao u Malu Aziju sa Krita, da bi izbegao neželjenu pažnju kralja Minosa. Ovim legendama se održavaju bliske veze grada Mileta i minojske civilizacije Krita. Antički pisac Strabon u svojim spisima kaže da su Milet osnovali i utvrdili Krićani koji su nazvali grad po kritskom Miletu. Arheolozi u svojim istraživanjima, na ovom mestu, pronašli su predmete iz 1900 p.n.e.

Potencijalni tragovi naselja nalaze se ispod debelih naslaga nanosa reke Meandar koji potiču iz perioda neolita, oko 3500 p.n.e. Grčki doseljenici su stigli u Milet u 11. i 10. veku p.n.e. i pobili sve muškarce, oženili udovice i time stvorili trajni savez između Atine i Mileta,

što je bilo veoma bitno tokom ratova sa Persijom.

Tales je najverovatnije bio najpoznatiji stanovnik Mileta. Bio je svestran mislilac koga je Aristotel smatrao prvim filozofom i ocem nauke. Smatra se i jednim od tzv. „Sedam mudraca Grčke’’.

Strabon je opisao Talesa kao prvog koji je među Grcima započeo nauku prirodne filozofije i matematike, a sa njim se složio i Bertrand Rasel koji je tvrdio da je Zapadna filozofija počela sa Talesom.

Tales je bio prvi mislilac koji je pokušao da objasni prirodne pojave bez pribegavanja mitologiji. Nastojao je da reši praktične stvari uz pomoć geometrije, te je uspeo da izračuna visinu Keopsove piramide ili recimo udaljenost nekog broda od obale. Smatrao je da je veoma bitno, ne samo primetiti pojave, već ih i dokazati. Posebno se zanimao za geometriju i zaslužan je za nekoliko teorema. Osim toga, veruje se da je prvi otkrio Sunčevu putanju od severnog do južnog povratnika, prorekao pomračenje Sunca i Meseca, utvrdio godišnja doba i godinu podelio na 365 dana. Smatra se ocem helenske matematike. Pored prirodnih nauka, bavio se politikom, filozofijom i lo-

gikom. Bio je promućuran političar i poštedeo je Meležane jer im je savetovao da ne ulaze u savez sa Liđanima. Kada su Persijanci porazili lidijskog kralja Kreza, Milet je bio pošteđen uništenja.

Postoji dosta anegdota i priča o Talesu. Navodno, ovaj filozof se obogatio od berbe maslina jer je uspešno predvideo vremenske prilike i rod maslina. Kupio je sve prese za masline u Miletu a kako je rod bio obilan, prihod je bio znatan. Aristotel je tvrdio da Tales nije želeo da

Milet

se obogati, već da dokaže ljudima da filozofija i pragmatično posmatranje i rezonovanje može biti korisno. Tales je započeo posao sa maslinovim uljem zbog ličnog izazova, odnosno jedne osobe koja ga je pitala zašto je, ako je tako čuveni filozof, još uvek siromašan.

Talesov rad su nastavili njegovi učenici Anaksimandar i Anaksimen. Anaksimandar se bavio geografijom, biologijom, astronomijom i metafizikom. Razmišljao je o bezgraničnosti kao poreklu svega

što jeste. Stvorio je sliku sveta otvorenog Univerzuma koja je zemenila sliku zatvorenog Univerzuma nebeskog svoda. Autor je i prve karte sveta, a tokom života je predano proučavao životinje i biljke.

Anaksimen je najmlađi od trojice čuvenih filozofa iz Mileta i bio je upoznat sa idejama svojih prethodnika. On možda nije bio toliko velik i originalan kao njegovi prethodnici, ali je nastavio i raširio učenje Talesa o kondenzaciji i prelamanju svetlosti.

Isidor Miletski ne pripada antičkom dobu, ali je njegova zaostavštvina ogromna. On je ostao poznat kao veliki matematičar i fizičar, predavao je na univerzitetima u Aleksandriji i Konstantinopolju, a sakupljao je Arhimedove radove i mnoga njegova dela su sačuvana do danas. Izuzev bavljenja naukom, Isidor je (sa Antemijem) bio poznati arhitekta i radio je na obnovi Aja Sofije i konstrukciji nove kupole. Car Justinijan I je imenovao Isidora i Ante -

mija za odgovorne arhitekte u obnovi crkve. Iako Isidor nije imao formalno obrazovanje iz arhitekture, dovoljno je bio pametan da izračuna statiku kupola na Aja Sofiji i da rukovodi komplikovanim radovima. Njegov nećak, Isidor Mlađi, koji je isto iz Mileta je takođe bio arhitekta i radio je na raznim tamošnjim građevinama, a kada je tokom zemljotresa 557. godine srušena kupola koju je projektovao njegov ujak, nadgledao je radove na opravci.

Tokom helenističkog doba Milet je bio na svom vrhuncu po veličini, bogatstvu i značaju. Bio je važan trgovački grad, u to vreme se nalazio na moru i pod kontrolom brojnih vladara. Nakon osvajanja

Male Azije od strane Rimljana, Milet je zadržao status nezavisnog grada, a neretko je ulazio u sukobe sa gradovima iz okoline, uključujući i Prienu zbog prava uplovljavanja u ušće reke Meandra i Latmijski zaliv koji je kontrolisao Milet. Sukob su rešili Rimljani u korist Priene i drugih gradova. Za vreme vladavine Rimljana sve ulice Mileta su bile popločane i grad se zdravo i harmonično razvijao.

Milet se u Novom Zavetu pominje kao mesto susreta apostola Pavla sa starešinama Efeske crkve. U ranoj vizan-

tijskoj eri, postaje sedište episkopa. U arheološkim iskopinama su pronađeni ostaci brojnih građevina iz vizantijskog doba koje svedoče procvatu Mileta u toj epohi. Međutim, od 7. do 9. veka grad je bio napušten, a razlozi za to nisu potpuno jasni. Neki istoričari misle da je to posledica arapskih napada i procesa ruralizacije. Okolna sela su nastavila da napreduju, ali je Milet bio napušten. Turci su osvojili Milet u 13. veku i koristili su ga kao luku vrlo kratko. Danas se ruševine nalaze sedam kilometara od morske obale i šteta je da takvo mesto koje je dalo velike umove i koje je nekada bilo značajna luka, danas stoji skoro zaboravljeno.

Nekih dvadesetak kilometara od Mileta se nalaze ostaci manjeg grada Priene. Izuzev školske ekskurzije, mi smo bili jedini posetioci. Priene je smešten na padini brda, skriven u borovoj šumi. Mirno i mirisno mesto koje vraća u prošlost. Pozorište je u odličnom stanju, ali zemljotresi su uništili skoro sve druge građevine tog grada.

je bio mudrac zapamćen po poštenju i veštini racionalnog razmišljanja. Ostale su zabeležene brojne njegove izreke od kojih su najpoznatije: „Sve što je moje nosim sa sobom.“, „Naivne ljude je lako prevariti.“, „Svi ljudi su zli.“, „Ne govori brzo jer to pokazuje ludost.“, „Ljubi razboritost.“, „Nemoj hvaliti čoveka koji ne zaslužuje zbog njegovog bogatstva.“, „Negujte mudrost kao sredstvo za putovanje od mladosti do starosti, jer je trajnije od bilo koje druge imovine”.

Aleksandar Veliki je u svoje vreme donirao veliku svotu novca za izgradnju hrama Atine Polis. Oko šest hiljada stanovnika je živelo u Prieni u 3. i 2. veku p.n.e. u vreme svog procvata.

Dvadesetak kilometara južno od Mileta se nalaze ostaci drevnog grada Didima. Danas su ruševine smeštene blizu centra grada Didim, okružene stambenim kućama, medresom i džamijom. Mnogo više turista posećuje Didimu nego Priene ili Milet.

Jedan od sedam mudraca Grčke, filozof Bias, koji je živeo u 6. veku p.n.e. je bio najpoznatiji stanovnik Priene. Bias

Nekada je to bilo sveto mesto posvećeno Apolonu, Bogu muzike, umetnosti, mudrosti, proročanstva, istine, isceljenja... Didima je bila poznato proročište,

Priene

Didima

isto kao i Delfi. Didimu su Miležani povezali sa Miletom kamenim putem kako

bi olakšali put hodočasnicima, a svake

četiri godine su se u njoj održavali muzički, dramski i sportski festivali. Grad je doživeo nekoliko uništavanja i obnova. Lokalni hram je bio velelepan, dugačak 110, širok 51, visok 24 metra i sastojao se od 120 ogromnih stubova. U dvorištu se nalazila kultna statua Apolona, a u blizini nekoliko toplih izvora gde su sveštenice udisale vodenu paru radi nadahnuća pre proricanja, a posetioci se prali pre prinošenja žrtava. Prema misljenju nekih istoricara Didima je bila rodno mesto Antemija, ali prema misljenju drugih, Antemije je iz Trala, današnjeg Ajdina, oko sto kilometara od Didime. Porodica Antemija (radio je zajedno sa Isidorom Miletskim) je dala više veoma obrazovanih ljudi. Antemijev otac Stefan je bio lekar a njegova ostala četiri sina su nastavila očevim stopama, dok se nisu opredelili za druge profesije. Najpoznatiji je bio Antemijev brat Aleksandar koji je bio čuveni lekar u Rimu.

đen, radio i stvarao čuveni astronom, matematičar i geometar Apolonije koji je ostao poznat po krupinim presecima i prvi je uveo pojmove i objašnjenja parabole, elipse i hiperbole. Njegova dela su imala veliki uticaj na razvoj matematike i geometrije. Ne bi ga trebalo mešati sa drugim grčkim naučnicima koji se zovu Apolonije jer je to bilo uobičajeno ime, a bilo ih je nekoliko: Apolonije sa Rodosa koji je bio pesnik i gramatičar, Apolonije iz Trala, grčki vajar, Apolonije iz Tijane koji je bi član naučnog društva koje je osnovao Pitagora itd. Istorija Perge datira iz 13. veka p.n.e. i grad je prošao kroz mnoge transformacije kao i drugi antički gradovi Anadolije: antički i helenistički period, rimski i vizantijski. Perga nije toliko posećena kao Aspendos koji je udaljen svega tridesetak kilometara.

Oko 400km od Mileta, dvadesetak kilometara od Antalije, u blizini Aspendosa se nalaze ostaci grada Perge gde je ro-

Ne tako daleko od turske obale, na nekih četrdesetak kilometara od grada Kušadasi se nalazi grčko ostrvo Samos koje je dalo tri velika naučnika, astronoma i matematičara: Pitagoru, Aristarha i Kanona. Poseta njihovom rodnom ostrvu je ostavljena za neko novo, buduće putovanje.

Perga

Perga

Klija je moj mali brend, moja muza i deo mog bića. To je tvorevina satkana od nežnosti, strasti, slobode i umetnosti koja tiho ali sigurno kroči na tržište. Fokusirana sam na kvalitet i malu proizvodnju, a posebnu pažnju posvećujem održivosti. Uz to moji odevni komadi izrađeni su od materijala visokog kvaliteta, što ih čini dugotrajnim i pogodnim za različite prilike.

Poseban naglasak stavljam na ručno rađene tašne i svilene marame, koje su srž održive mode koju promovišem.

Negujem klasičan kroj koji ističe ženstvenost i senzitivnost svake moje klijentkinje, omogućavajući im da u svom odevanju izraze eleganciju i sofisticiranost. Svaki komad koji kreiram odražava karakter, stav i eleganciju moderne žene, koja zrači gracioznošću i šarmom. Kombinujem kontraste između tradicio-

nalnih krojeva i savremenih linija, stvarajući jedinstvene, praktične i moderne komade koji se mogu nositi u različitim prilikama, od svakodnevnih do svečanih. Inspiraciju za nove kreacije pronalazim u svakodnevnim situacijama, ljudima oko sebe i svemu što me podstiče da svakog dana budem bolja verzija sebe. Svaka neplanirana i neočekivana situacija u procesu stvaranja dodatno me motiviše da učim i razvijam se kroz ovaj

posao koji je za mene neiscrpan izvor inspiracije i kreativnosti.

U svakom komadu koji kreiram nastojim da uhvatim duh vremena i istaknem povezanost sa prirodom, stvarajući odeću koja nije samo moderna, već i održiva. Verujem da moda može biti sredstvo izražavanja individualnosti i svesnosti o svetu u kojem živimo.

Intervju: Andrijana Kovrlija

@andrkovr

Fotografije: privatna arhiva, pexels

Prema trenutnim podacima engleski jezik govori 1,5 milijardi svetske populacije. Očekuje se da taj broj do 2050. bude 2 milijarde. Imajući i taj podatak u vidu jasno je da je znanje ovog jezika skoro pa neophodnost. Iako se ovaj jezik na našim prostorima većinom uči od osnovne škole, neretko kasnije dolazimo u situaciju da nemamo dovoljno prilika da ga koristimo na dnevnom nivou u govornoj formi, te znanje koje smo stekli vremenom iščezava. Dejana (@fleksibilni_engleski) je osmislila sjajan program koji upravo premošćava ovu prepreku i daje vam priliku da i nakon

što položite međunarodne ispite (poput Cambridge, IELTS, TOEFL za koje vas ona takođe može pripremiti), nastavite da aktivno koristite jezik, usavršavate ga i proširujete svoje znanje i to onda kada vama odgovara u skladu sa vašim drugim obavezama i planovima.

Razgovarale smo još i o najčešćim greškama, pristupu koji neguje, i u skladu sa temom letnjeg dvobroja, pripremile smo kratak vodič za one koji nisu sa engleskim „na ti“ koji može biti od koristi za snalaženje na putovanju u različitim okolnostima.

Iako se već iz naziva naslućuje, kakav pristup učenju jezika ti neguješ kroz

Fleksibilni engleski?

Godinama sam se bavila klasičnom grupnom i individualnom nastavom engleskog jezika, ali kako su moji učenici uglavnom studenti ili zaposleni ljudi, često je dolazilo do pomeranja i otkazivanja časova zbog raznih obaveza koje imaju. S obzirom na toliko propuštanja ili razvlačenja gradiva, primetila sam postaju frustrirani i potpuno demotivisani za učenje. Tako sam došla na ideju da napravim programe koji će biti fleksibilni, u tom smislu što neće postojati konkretan termin u toku dana kada treba da se nađemo u učionici ili priključimo na Zoom, ali neće biti ni klasični programi za samostalno učenje koje kupite, sačuvate na računaru ili telefonu i svakog dana kažete: „Sutra krećem da učim“ i tako sve dok ne zaboravite na njihovo postojanje. Moji programi su mentorski programi za samostalno učenje, što znači da iako se lekcije dobijaju na mejl, postoje dogovoreni rokovi u kojima ih treba završiti, dobijaju se jedna po jedna, a ne sve odjednom, a za svaku urađenu lekciju se dobija detaljan feedback od mene,

uz personalizovani dodatni materijal.

Šta je Stay on track program i kome je namenjen?

Moj prijatelj je program Stay on track opisao kao održivi engleski i mislim da je to baš prava reč. Na ideju sam došla kada je jedna moja učenica položila Cambridge Advanced ispit za koji smo se spremale, ali me je onda zvala i rekla: „Okej, postigla sam svoj cilj, ali ne želim da prekinem sa engleskim.“ Dakle, htela je da održava svoje znanje, jer svi znamo da ako ne koristimo strani jezik on prvo stagnira, a onda krene i da nazaduje. Ovim programom se borimo protiv toga! Stay on track nije namenjen početnicima, postoji u 4 nivoa

B1, B2, C1 i C2 (srednji i napredni nivoi) i osmišljen je tako da se bavi svim jezičkim kompetencijama – slušanjem, čitanjem, pisanjem i pričanjem. Svaka lekcija počinje ili čitanjem novinskog članka ili gledanjem jedne prezentacije sa Ted Talk konferencije, zatim ih prate vežbice sa fokusom na vokabular i gramatiku iz članka/prezentacije, a na kraju se nalaze pitanja za diskusiju u vezi sa obrađenom temom, koja se snimaju u formi glasovnih poruka. Posle svake

lekcije ja šaljem detaljan feedback – ispravljam greške, predlažem lepše, naprednije načine izražavanja i slično. Za sada najveći broj polaznika ovog programa čine moji učenici koji su završili mojm Mentrorski program pripreme za ispite, dobili Kembridžov sertifikat, ali kako nemaju priliku da često koriste engleski u životu ili na poslu, ovaj program im je idealno rešenje.

Redovno ponavljanje, izloženost i aktivno korišćenje neki su od osnovnih, naučno zasnovanih, pristupa za bolje i brže učenje stranog jezika. Međutim, imajući u vidu da mladi danas engleski uglavnom uče uz upotrebu društvenih mreža, odnosno prateći sadržaje na engleskom jeziku, kakav je tvoj utisak i iskustvo iz prakse - da li ovakav način učenja stranog jezika može biti i zamka?

Svaka izloženost stranom jeziku je dobra za njegovo usvajanje, ali samo jedan vid izloženosti nije dovoljan. Ovde mogu da pričam o dva problema. Prvi je taj što je praćenje sadržaja na engleskom jeziku zapravo fokus na čitanju

i slušanju, pa se tako jača samo naše pasivno znanje, odnosno razumevanje, ali ne i aktivno – izražavanje. Drugi problem je naravno izloženost određenom tipu jezika. Ako pratite 20 beauty influensera i influenserki, verovatno ćete razumeti sve o pravilnoj hidrataciji i štetnom uticaju sunca na našu kožu, ali vas takav sadržaj neće pripremiti za akademsku debatu o globalnom zagrevanju ili komunikaciju sa klijentima na poslovnom sastanku. Jako je važno da kada učite strani jezik imate priliku da vežbate i formalno i neformalno izra -

žavanje. Na svakom programu stavljam veliki akcenat na to, naročito na programu za pripremu Kembridžovih ispita, gde vam sama ocena na ispitu delimično i zavisi od toga da li znate da pravite ovu razliku.

Koje su najčešće greške koje učenici prave prilikom učenja engleskog jezika i kako ih najbolje ispraviti?

Onaj glas koji nam se javi u glavi i priča na našem maternjem jeziku, dok pokušavamo da sklopimo rečenicu na engleskom je izvor najčešćih i najteže ispravljivih grešaka. Jedna od prvih stvari koje kažem svojim učenicima je da moraju odmah da shvate da dva različita jezika ne fukcionišu na iste načine, ne grade iste konstrukcije, nemaju iste kolokacije, jednostavno nisu jednaki. U engleskom jeziku recimo postoji čitavo jedno glagolsko vreme koje na srpskom ne postoji. To je razlog zašto ako želimo da kažemo „Ja poznajem svoju najbolju drugaricu već 20 godina“ mislimo da i na engleskom treba da koristimo sa -

dašnje vreme, pa kažemo „I know my best friend for 20 years“, a zapravo je ispravno „I have known my best friend for 20 years“. Formulisanje pitanja na engleskom takođe prednjači u broju grešaka, jer su njihova pravila tu opet potpuno drugačija od naših, pa često čujem pitanje poput: „How often you go to the gym?“ umesto „How often DO you go to the gym?“, jer prevodimo bukvalno, a kod nas, za razliku od engleskog, ne postoji pravilo da se pomoćni glagol mora naći u pitanjima... Mogla bih do sutra da nastavljam ovaj niz.

Neretko čujemo da ljudi kažu: „Ja Engleski jezik odlično razumem kad slušam ili čitam, ali nema šanse da pričam.“ Šta je u osnovi ove barijere, te na koji način se prevazilazi ta prepreka?

Mislim da se još nije pojavio niko ko mi na prvom času nije rekao upravo ovu rečenicu. Engleski jezik nas okružuje hteli ili ne, praktično bismo morali da živimo pod kamenom da uopšte ne

dođemo u kontakt sa njim. Međutim, i dalje najveći broj ljudi dobija samo pasivni jezički input – sluša muziku na engleskom, gleda filmove, serije, čita vesti, gleda Youtube, Tiktok i slično, ali ne koristi jezik aktivno. Skoro svima pasivne veštine (čitanje i slušanje) prednjače u odnosu na aktivne (pisanje i pričanje), ali problem je kada se aktivne veštine uopšte ne vežbaju. Kao što sam prethodno rekla, možemo razumeti svaku reč na engleskom, a da i dalje ne znamo da sastavimo rečenicu, jer ne znamo kako da je pravilno konstruišemo. Zato je moj savet svima da kada čuju neku nepoznatu reč na engleskom ne odu samo na Google translate da provere njeno značenje, već da probaju da sednu i napišu svoju rečenicu u kojoj će upotrebiti tu reč

– tako će naučiti i u kojoj kolokaciji ona često ide i da li uz nju obavezno ide neki predlog i slično. A naravno, najočigledniji način da se ta barijera prevaziđe jeste da pričate – sami sa sobom, ako nemate sa kim.

Obzirom da je ovaj letnji dvobroj posvećen putovanjima, hajde da zajedno napravimo mini vodič za snalaženje u različitim situacijama za one koji nisu sa engleskim „na ti“

FRAZE ZA SNALAŽENJE U PROSTORU

Napravi sliku ekarana/ take a screenshot

OSNOVNE FRAZE

Izvinite:

Molim vas:

Pomozite mi:

Excuse me

Kako doći do aerodroma/autobuske stanice/ centra grada: Kako reći da smo se izgubili i zamoliti za pomoć u vraćanju na poznatu lokaciju:

How can I get to the airport/bus station/ city center? I got lost, could you help me go back to…?

Ne razumem

vas:

Could you help me

Please I don’t understand you

Kako pitati za putanju do najbližeg restorana/ prodavnice/apoteke:

Kako upitati koji prevoz vodi do naše željene lokacije:

Kako upitati gde da kupimo kartu za voz/autobus/trajekt:

Kako upitati kada polazi voz/autobus/trajekt

za...:

Kada stiže voz/autobus/ trajekt iz:

Where is the nearest restaurant/ store/pharmacy? What means of transport should I use to get to...?

Where can I buy a ticket for the train/bus/ferry?

When does the train/bus/ferry for (place) leave?

When does the train/bus/ferry from (place) arrive?

Kako reći „Želeo/la bih da naručim….“:

Ili jednostavnije i neformalnije samo:

Kako upitati za preporuku pića/jela:

Kako zatražiti Meni:

Kako naglasiti da smo na određeni sastojak alergični:

Kako pitati da li jelo može da se pripremi bez određenog sastojka:

Kako zatražiti da se ostatak hrane spakuje za poneti:

Kako pozvati konobara i zatražiti račun:

Da li mogu da dobijem vodu:

I would like to order...

I’ll have...

FRAZE

ZA SNALAŽENJE U HITNIM SITUACIJAM A

Kako reći da je naš prtljag/pasoš izgubljen:

Can you recommend a drink/dish?

Can I see the menu?

I am allergic to…

Kako zatražiti da se pozove hitna pomoć ili ode u bolnicu: Kako reći da se osećamo loše:

Kako da kažemo da nas je neko opljačkao:

I’ve lost my luggage/ passport. I need medical attention

I don’t feel well I was robbed

Can this dish be prepared without...

Can I get the rest of my food to go?

Molim vas, nazovite policiju:

Please call the police

Check, please.

Can I have some water, please?

Putovanja

Tekst

i fotografije: Tijana Grumić, dramaturškinja i koselektorka 58. Bitefa

Kada sam se početkom juna ove godine vratila sa Kube, mislila sam da je moja nemogućnost koherentnog prepričavanja doživljaja sa tog putovanja posledica toga što se utisci još uvek nisu slegli. Međutim, kako vreme prolazi, shvatam da mi možda nikada neće biti jednostavno da ispričam šta sam sve tamo videla i doživela. Svaki put kada krenem da pričam o Kubi, toliko sećanja i utisaka navire u moju glavu u isto vreme da ne znam o čemu bih pre pričala. Ipak, potrudiću se da za ovu priliku nađem neki red u tom (divnom) haosu, pa ću tako početi od početka.

OTKUD KUBA?

Nije kao da vam je potreban naročito dobar razlog da odete bilo gde, osim znatiželje, ali, konteksta radi, moj odlazak na Kubu bio je sasvim neočekivan i neplaniran (što ima svoje prednosti i mane, ali o tome ću malo kasnije). Naime, sredinom aprila sam saznala da sam jedna od tri dobitnice nagrade Inspirational Playwright, koju dodeljuje izvršni odbor mreže Assitej International i mreža Write Local. Play Global, a koja se dodeljuje dramskim piscima i spisateljicama iz celog sveta za njihov rad u pozorištu za decu i mlade. Assitej International je, inače, mreža koja je posvećena razvoju izvođačkih umetnosti za dečiju i mladu publiku i ima nacionalne centre u preko 75 zemalja sveta, a svake tri godine pravi svetsku konferenciju pozorišta za decu i mlade. Konferencija podrazumeva mnoštvo sadržaja — od radionica, panela, pozorišnog festivala, diskusija, pa sve do dodele nagrada među kojima je i ova koju sam ja dobila, a za koju me nominovao srpski Assitej centar. Budući da je svetska konferencija ove godine bila na Kubi, pozvana sam da dođem u Havanu na dodelu nagrada krajem maja,

odnosno za (malo više od) mesec dana od trenutka poziva.

PUT

Verujem da ljudi ovako daleka, prekookeanska putovanja inače planiraju mesecima unapred i za to postoji mnogo razloga od kojih je presudni sam put, što je i najskuplja stavka u vezi sa odlaskom na Kubu. Naći kartu iole prihvatljive cene mesec dana pred put delovalo je ravno nemogućem, ali, s druge strane, razmišljala sam o tome kada ću sledeći put imati ovakvu priliku i ovako dobar izgovor da neplanirano odem na Kubu. Ono što pretrage najčešće predlažu kao itinerer putovanja iz Beograda jeste odlazak do Pariza, a zatim iz Pariza do Havane i moje tri koleginice, koje su nekoliko meseci pre toga isplanirale da idu na konferenciju, kupile su upravo ovakve karte. Međutim, u vreme kada sam ja rešila da idem u Havanu, ova opcija je već bila preskupa, pa sam proveravala mogućnost odlaska na Kubu sa drugih evropskih aerodroma (a do kojih ima i letova iz Beograda). Bilo mi

je potrebno par sati kombinovanja svih mogućih varijanti putovanja da nađem i kupim avionske karte koje ne koštaju kao tri prosečne plate u Srbiji. Moj plan putovanja je bio sledeći: rano ujutru ću leteti iz Beograda za Milano, a onda ću, nakon par sati čekanja, imati dva vezana leta do Kube, prvi od Milana do Madrida, a drugi od Madrida do Havane. Povratak je bio nešto jednostavniji, budući da sam našla direktan let od Havane do Milana (ali o kraju putovanja na kraju).

SMEŠTAJ

Druga stvar koju je trebalo rešiti pre odlaska bio je smeštaj. Pošto sam kasno odlučila da idem u Havanu (iako to, zapravo, nije bilo sasvim do mene), nisam uspela da se iskombinujem za zajednički smeštaj sa tri koleginice koje su takođe putovale iz Srbije, jer su one, potpuno razumno i odgovorno, i taj smeštaj rezervisale mesecima unapred. Prijateljica, koja je sa svojim partnerom početkom godine išla na Kubu, ispričala mi je o takozvanim casas particulares — odnosno smeštaju u okviru nečije privatne kuće gde ta -

kav vid boravka, osim što direktno finansijski pomaže lokalno stanovništvo, nudi i priliku da provedete vreme sa lokalcima i tako sam provodila dane na

Airbnb-u u potrazi za smeštajem. Međutim, budući da se u Havani održavala konferencija, mnogo ljudi iz sveta pozorišta je takođe išlo tamo, pa sam tako uspela da nađem mesto u jednoj kući u kojoj su bile smeštene i članice Assitej mreže koja je posvećena plesu za najmlađu publiku. Iako smeštaj na Kubi uopšte nije skup (imajući u vidu cene smeštaja na svim drugim mestima na koja sam putovala), opcija da budem u kući sa drugim ljudima koji su takođe došli na konferenciju mi se više svidela od toga da iznajmljujem stan ili sobu sasvim sama. Osim toga, ovo je takođe bila casa particular — vlasnici su živeli na donjem spratu kuće, dok je nas desetak koristilo gornji sprat i nekoliko soba na njemu. Kuća je bila u kraju koji se zove Vedado i predstavlja stambeno naselje u kom se nalazi i hotel Nacional (tamo se dogodila čuvena konferencija mafije iz 1946. godine, a koju je i Frensis Ford Kopola potom ekranizovao u drugom nastavku Kuma).

Pošto su se predstave i druge aktivnosti u okviru konferencije održavale po celom gradu, bilo je prilično svejedno u kom smo kraju. Ipak, nakon što sam obišla gotovo celu Havanu, drago mi je što smo bile baš u Vedadu. Za razliku od Stare Havane, koja je turističko jezgro grada i samim tim prilično haotična i vrvi od ljudi i dešavanja, Vedado je kraj više za lokalce, nego za turiste, pun porodičnih kuća, stambenih zgrada, parkova, pijaca, širokih avenija i ulica, a meni, kao pravoj Vojvođanki, naročito je prijalo to kako je naselje organizovano. Vedado je, naime, (poput mreže) izdeljen ulicama koje se seku pod pravim uglom — uzdužne su obeležene slovima abecede, dok su poprečne obeležene neparnim brojevima, a na svakom ćošku stoji jedna mala betonska piramida na čijoj je jednoj strani napisano slovo, a na drugoj broj

dveju ulica koje se na tom mestu seku. Drugim rečima, u Vedadu je nemoguće izgubiti se.

SNALAŽENJE PO GRADU

Fotografije koje uglavnom viđate sa Kube su one sa raznobojnim oldtajmerima. I zaista, cela Havana (a verovatno i ostatak Kube) je kao muzej na otvorenom, kao vremenska kapsula.

Iako smo dosta pešačili po Havani, najpraktičnije je ipak bilo prevoziti se taksijem, koliko zbog udaljenosti lokacija na kojima su se održavale predstave na festivalu, toliko prvenstveno zbog velikih vrućina. Svako ko ima kola u Havani na neki način taksira, što ne iznenađuje

imajući u vidu da jedna vožnja po gradu (barem za turiste) ume da bude čak pola prosečne kubanske plate. Na Kubi, naime, prema rečima lokalaca sa kojima sam se susretala, najviše plate imaju lekari i plesači, a one su u proseku 25 evra, dok ostatak stanovništva ima znatno niža mesečna primanja, osim ako vam osnovno zanimanje nije taksiranje. Iako u Havani postoje i žuti taksi automobili, nešto mlađi od čuvenih raznobojnih oldtajmera, taksimetar ili cenovnik čak ni u njima ne postoje, već za cenu svake vožnje, u bilo kom prevoznom sredstvu, morate da se cenkate i osnovno pravilo cenkanja jeste da ne ulazite u vozilo dok se ne dogovorite za cenu vožnje. U ovom slučaju (i ne samo u ovom) od velike pomoći bile su latinoameričke sapunice koje su obeležile

POGLED NA BALKON KUC´E U VEDADU

PARKING U CENTRU HAVANE

moje odrastanje ranih 2000ih godina i podučile me osnovama španskog jezika, ali i iskustvo pregovaranja sa buvljaka koje je korisno u raznim životnim situacijama. Kako svako vozilo na putu u svakom trenutku može postati taksi i kako, zbog čestog nedostatka internet konekcije, nismo bili u mogućnosti da naručujemo vožnje telefonom, osnovna taktika za „hvatanje" prevoza bila je izaći na neku od prometnih ulica ili avenija i podići ruku, nakon čega sledi cenkanje. Tako se dešavalo da se vozim sa drugim, nepoznatim ljudima koji idu u istom smeru kao i ja, da se vozim sa kubanskim porodicama, da se vozim sa ljudima koji se vraćaju s posla ili idu na njega, da se vozim u automobilima za koje ne biste verovali da uopšte mogu da se voze, u automobilima koji su se kvarili u sred vožnje, ali i da se vozim prevoznim sredstvima kojima ne znam ni ime i koja nikada pre nisam videla (vidi fotografiju desno).

Budući da kurs kubanskog pezosa drastično fluktuira na dnevnom nivou i da se zvanični od nezvaničnog često razlikuje i do tri puta (primera radi, kada sam stigla u Havanu evro je u banci bio 120 pezosa, dok su ga na ulici menjali i za 350, dok je do kraja mog boravka ulična vrednost pala na 290), Kubanci, kao i svi stanovnici zemalja u procesu tranzicije, štede u devizama, pa su tako i taksisti srećniji ako im platite u dolarima ili evrima, nego u domaćoj valuti. Međutim, iako je evro trenutno jači od dolara, sitni apoeni ove valute postoje samo u kovanicama koje niko ne želi, zbog čega je uvek dobro imati kod sebe singlice dolara ili novčanice od 5 evra. Prilikom jednog cenkanja, u kome smo drugarica iz Crne Gore i ja uspele da sa 3000 pezosa spustimo cenu na 1000, taksista nas je pitao gde smo naučile tako da se cenkamo, na šta smo mu nas dve odgovorile — u Jugoslaviji. Kada je to čuo, odjednom je nestalo nezadovoljstvo zbog toga što nam neće uzeti 3000 pezosa za vožnju.

ZEMLJA U KOJOJ JUGOSLAVI JA JOŠ UVEK POSTOJI

Socijalistička Jugoslavija, naime, na Kubi

još uvek nešto znači, barem onima koji nisu razočarani u revoluciju. Ako pitate

Kubance: „Tito se poslednji predao.” I zaista, stanovnici zemalja bivše SFRJ (koje nisu u međuvremenu postale članice

Evropske unije) na Kubu ulaze bez vize, što je verovatno prvi put u mom životu da sam u nekom redu na pasoškoj kontroli ja, sa srpskim pasošem, bila ta koja je bez ikakvog čekanja i dodatne provere prošla kontrolu, dok su ljudi sa EU pasošima bili ti koji čekaju. Osim toga, verovatno imajući u vidu probleme koje neke zemlje mogu praviti zbog posedovanja kubanskog pečata u pasošu, Kubanci mi nisu lupili pečat (ni ulazni, ni izlazni) u pasoš, već na bording kartu za avion. Iako na prvi pogled delujem kao bilo koja bela turistkinja iz Zapadne Evrope ili Severne Amerike, činjenica da dolazim iz postjugoslovenske zemlje ipak je pravila neku razliku barem u tim malim, svakodnevnim

interakcijama sa lokalcima jer je postojalo jedno drugačije razumevanje konteksta

u kom se nalazimo i u kom Kubanci žive. Neke od tekovina socijalizma još uvek su prisutne na Kubi poput prioritetnog i široko dostupnog školovanja, zdravstva i kulture. Osim toga, tu su i prepoznatljivi memorijalni kompleksi, spomen-parkovi, (u najvećoj meri propala) radnička odmarališta, kao i školske uniforme sa obaveznim pionirskim maramama (čije različite boje označavaju razred u koji učenici idu). Ipak, dok je za jednog taksistu, koji me je vozio pored Trga Revolucije, Če Gevara, čiji se ogroman portret nalazi na ovom trgu, narodni heroj, za drugog, koji me je vozio istom trasom, on je „ubica i simbol propasti revolucije.” Isto tako, dvojica konobara sa kojima sam pričala, a koji su bili izuzetno znatiželjni po pitanju života u Srbiji sada, nakon raspada Jugoslavije, rekli su kako bi bez razmišljanja pre živeli u kapitalističkom, nego u komunističkom društvu jer bi tako „barem imali neki izbor u životu.”

KULTURA DOSTUPNA SVIMA

Pošto sam imala jedinstvenu priliku da budem u Havani za vreme pozorišnog festivala, obišla sam barem desetak pozorišta i pozorišnih, odnosno izvedbenih prostora: od velikih nacionalnih institucija, preko

manjih gradskih kuća namenjenih kako dramskom, tako i plesnom pozorištu, pa sve do nezavisnih ili institucija namenjenih izvođačkim umetnostima eksperimentalnog karaktera. Ono što je zajedničko svakom od ovih prostora, je izuzetna očuvanost i briga o njima.

Gde god da se nađete na Kubi mislim da će vam brzo postati jasno koliko je ples važan za kubansku kulturu. Osim toga što Kubanci u svakodnevnom životu mnogo plešu, ples je umetnost koja može da se izučava u gotovo svim delovima zemlje. Jedna od dve najveće nacionalne institucije posvećene izvođačkim umetnostima u Havani posvećena je upravo plesu. U pitanju je Veliki teatar Alisia Alonso, odnosno plesno pozorište, nazvano po ženi, kubanskoj koreografkinji i primabalerini Alisiji Alonso, koje se nalazi u samom centru starog grada, pored zgrade čuvenog Kapitola, a nacionalni ansambl ove kuće čini čak pedesetoro plesačica i plesača. Osim plesa i dramskog pozorišta, tu je i mnoštvo galerija i drugih institucija kulture koje su zaista široko dostupne. Primera radi, ulaznica za Muzej lepih umetnosti košta 60 pezosa za turiste, dok je za lokalno stanovništvo cena svega 5 pezosa.

NARODNO POZORIŠTE KUBE U HAVANI

JEDAN OD HOLOVA U VELIKOM TEATRU ALISIA ALONSO

HOL U MUZEJU LEPIH UMETNOSTI

ULICA U STAROJ HAVANI

POGLED NA KAPITOL SA BALKONA VELIKOG TEATRA ALISIA ALONSO

ULICA U VEDADU

MUZEJ NA OTVORENOM

Osim raznobojnih oldtajmera ono što dodatno doprinosi atmosferi takozvanog muzeja na otvorenom jesu kuće, zgrade i druge građevine širom Havane. Iako su fotografije havanskih ulica veoma „instagramične", pre svega zbog jedinstvenih boja i pigmenata na fasadama građevina, ono što se na fotografijama ne vidi tako dobro jeste oronulost tih fasada, a još manje je vidljiva oronulost njihovih unutrašnjosti. Šezdeset godina pod embargom je, osim utiska „vremenske kapsule”, ostavilo i druge vidljive tragove koji se ne mogu tako lako romantizovati i egzotizovati kao što mogu oldtajmeri i kolonijalistička, odnosno art nuvo i art deko arhitektura.

Pored vidljive strasti, razdraganosti, entuzijazma, i mnogih prirodnih bogatstava, Kuba je ipak i vidljivo siromašna zemlja i to se vidi na svakom koraku: od ogromnih gomila smeća među kojima se deca igraju, a kojima su zatrpani čitavi siromašniji kvartovi grada ili čitave ulice čak i onih kvartova koji nisu toliko vidljivo siromašni, preko činjenice da svako ko ima automobil pokušava da zaradi i taksiranjem pored toga što ima

i neki drugi primarni posao, pa sve do toga da vam na ulici konstantno prilaze kako odrasli ljudi, tako i deca, ne bi li vam tražili novac. Ono što su svi koji su već bili na Kubi pomenuli pre odlaska jeste da, ako imate mogućnosti, ponesete igračke, bombone, flomastere i slične poklone za decu jer, osim što možete da ih podelite deci na ulici kada vam traže da im nešto date, možete i da ih odnesete u prihvatilišta i centre namenjene takvim stvarima.

ULICA U STAROJ HAVANI KOJA IZLAZI NA KAPITOL

HEMINGVEJEVA RADNA SOBA U KUC´I FINCA VIGÍA

MORE, HRANA I PIC ´ E

Za razliku od drugih zemalja „trećeg sveta”, Kuba ipak ima tekuću vodu (koju lokalno stanovništvo pije) i veliki broj atraktivnih turističkih destinacija. Pošto zbog obaveza kod kuće nisam mogla da ostanem duže od trajanja konferencije, nažalost nisam videla mnogo drugih delova Kube osim Havane. Ipak, bila sam na kratkom izletu do Hemin-

gvejeve kuće u predgrađu Havane, ali i na plaži Santa Maria del Mar, koja se nalazi dvadesetak kilometara od Havane. Ono što bih, ako se ikada vratim na Kubu, još volela da vidim jesu planta-

že duvana u unutrašnjosti ostrva (neke koleginice i kolege sa konferencije su išle u mesto koje se zove Vinjales).

Osim toplog, tirkiznog mora sa peščanim obalama koje izgledaju kao naslikane, duvan i šećerna trska su najveći kubanski aduti kada su u pitanju lokalni proizvodi, tako da je kupovina kubanskih cigara (za sebe ili za druge) neizbežna, kao i ispijanje koktela. Ako ste, kao ja, mislili da ne volite koktele, onda je to zato što niste probali prave kubanske koktele, ali mislim da će kokteli ostati poslastica koju konzumiram samo na Kubi, budući da, kada se prave u ovim krajevima sveta, ti isti kokteli nemaju ni približno sličan kvalitet sastojaka. Naime, kokos sa rumom pije se isključivo iz svežeg kokosovog oraha u koji se zatim sipa poznati kubanski rum, dok se u pinja koladu stavlja svež ananas, a nakon što sam to probala, mislim da je u redu da ostanem razmažena po pitanju koktela.

ZGRADA U STAROJ HAVANI

SANTA MARIA DEL MAR

Pored koktela, od pića su nezaobilazni i sveže ceđeni voćni sokovi koji se sastoje isključivo od voća i ne razblažuju se vodom — moj favorit je mango, ali neću odbiti ni marakuju, ananas, grejpfrut ili papaju koje, osim u tečnom stanju, možete na svakom koraku da nađete i u čvrstom. Kubanske pijace, ali i tezge pored puta ili male prodavnice/kiosci na prilazima kuća lokalaca, pune su svežeg tropskog voća čiji je ukus, koliko god mislili da ga znate i volite, ipak znatno bolji na mestu gde to voće zapravo raste.

Kad smo kod hrane, odlazak na Kubu je savršena prilika da probate jastoga koji,

osim što ne košta mnogo, dolazi svež, direktno iz mora i uglavnom je vrhunski pripremljen, a i drugi morski plodovi, poput hobotnice, veoma su popularni i rasprostranjeni na menijima restorana. Od lokalne hrane, koju sam prvi put probala, tu je i plantain koji je neka vrsta slane banane i jede se u raznim oblicima i formama — od potaža, preko pirea, sve do grilovanog ploda. Hraneći se svežim tropskim voćem, jastozima i drugim morskim plodovima, moram da priznam da sam primetila kako su mi nokti za tih 10 dana postali čvršći, koža (i pored sve vrućine) čistija, a kosa jača i duža, što je još jedan plus za Kubu.

PIJACA U VEDADU

POVRATAK (U REALNOST)

Kada ići na Kubu? Ja bih rekla bilo kad! Temperature na Kubi su tokom cele godine prilično letnje, iako se, zapravo, razlikuju dva perioda — vlažni i sušni.

Vlažni period traje od maja do oktobra, a sušni od novembra do aprila. Razlike su minimalne, a najniža temperatura u nešto hladnijim mesecima (decembar, januar, februar) je u proseku 25 stepeni. U vreme kada sam bila tamo, krajem maja i početkom juna, temperatura nije padala ispod 35 stepeni, a preživljavanje na toj temperaturi otežavala je vlažnost vazduha koja je u proseku bila između 65 i 75%. Drugim reči-

ma, čim bismo izašli napolje, bili bismo skroz mokri. U početku je to umelo da bude frustrirajuće, ali smo se u nekom trenutku jednostavno navikli i shvatili zašto i pored ogromne količine tečnosti koju unosimo, retko idemo u toalet. Posle deset dana u Havani i mnogo svežeg tropskog voća, mnogo koktela i jastoga, mnogo cenkanja sa taksistima, mnogo pešačenja po suncu i ogromnoj vrućini, posle svih lepih i ne tako lepih stvari koje sam videla, jedan deo mene je jedva čekao da se vrati kući, a jedan je želeo da ostane tu zauvek. Ipak, posle 10 sati leta, sletela sam u Milano i vratila se u realnost beskrajnog čekanja u redovima na ulasku u Evropsku uni-

ju. Tokom višesatnog čekanja u redu pod oznakom „ostali pasoši” italijanski carinici, koji su povremeno prolazili tuda, nekoliko puta su me pitali „Are you European?” Jesam, ali ne dovoljno za njihove standarde. Zahvaljujući minimumu nervoze koji sam ponela sa Kube, relativno bezbolno sam izdržala to čekanje, a onda pojurila na voz ka Rimu u strahu da ću zakasniti na koncert grupe The National koji sam, za razliku od putovanja u Havanu, isplanirala mesecima unapred. Propustila sam samo prvu pesmu i to veče je na kraju ipak ispalo prilično dobar kraj ovog putovanja. Vratila sam se u Beograd taman na vreme za najavu programa 58. Bitefa, jer je početak leta od prošle godine, otkako radim kao koselektorka i dramaturškinja festivala, rezervisan upravo za to, a uspomene sa Kube i rad na pripremi novog izdanja Bitefa motivišu me da izdržim ove tropske vrućine u gradu.

ULICE U STAROJ HAVANI

ULICE U STAROJ HAVANI

ANTRFILE

58 BITEF 24: LEPOTA (NE)C ´ E SPASITI

SVET

Ovogodišnje izdanje Bitefa, 58. po redu, biće održano od 25. septembra do 4. oktobra pod sloganom „Lepota (ne)će spasiti svet”, a beogradskoj publici u glavnom programu predstaviće se produkcije koje stižu iz Nemačke, Francuske, Švajcarske, Bolivije, Brazila, Holandije, Belgije, Slovenije, Hrvatske i Srbije. Selektorski tim festivala čine umetnički direktor Nikita Milivojević, dramaturškinja i koselektorka Tijana Grumić i izvršna direktorka i koselektorka Ksenija Đurović. Prema njihovim

rečima, festival će na tematskom planu predstaviti umetničke radove, koji se bave neophodnošću preispitivanja (arhetipova) ženskosti i tumačenja poznatih mitova i priča iz novih, savremenih perspektiva. Baš kao što i Dostojevski pod lepotom koja će spasiti svet misli na vrlinu i lepotu ljudske duše, lepota i u ovom kontekstu predstavlja pre svega etičku, a ne samo estetsku kategoriju, koja je istovremeno i čulno iskustvo i odraz harmonije, proporcije i reda.

EL MALEKON - NAJPOZNATIJA PROMENADA U HAVANI

DODELA NAGRADE INSPIRATIONAL PLAYWRIGHT

Tim neminovnim preplitanjem etike i estetike u oblikovanju našeg iskustva i društveno-političkih okolnosti u kojima živimo, lepota postaje ključno sredstvo za postizanje slobode, kako lične, tako i društvene, za negovanje naše sposobnosti empatije, ali i za podsticanje na društvenu akciju.

SVI DETALJI OVOGODIŠNJEG PROGRAMA MOGU

POTRAŽITI NA ZVANIČNOM SAJTU

Putovanja

Tekst i fotografije:

@jjtravelblog

Jelena Jović

,,Putovanje nije uvek lepo. Nije uvek ugodno. Ponekad boli, čak vam i srce slama. Ali to je u redu. Putovanje vas menja; trebalo bi da vas promeni. Ostavlja tragove u vašem sećanju, na vašoj svesti, na vašem srcu i na vašem telu. Ponesete nešto sa sobom. Nadamo se da ćete ostaviti nešto dobro iza sebe.’’ Anthony Bourdain

Nakon buđenja dugo mi je trebalo da se osvestim i shvatim gde se nalazim. Na kom sam kontinentu, u kojoj zemlji, gradu i u kojoj sobi. Odavno sam zaboravila miris posteljine u krevetu svog doma u Zemunu. Pogled na bujne sobne biljke i zidove intenzivnih boja. Zvonke glasove dece koja se igraju u parkiću ispred zgrade. I ne, nije to loš osećaj, ta kratkotrajna zbunjenost je i osećaj slobode i neve-

zanosti, baš zato što to buđenje može da bude bilo gde, ali da sam to uvek i svakako ja, gde god se nalazila. To me ne ograničava, ali u određenoj meri me definiše. Definiše me kao nomada.

Nije to bila svesna odluka, više prepuštanje toku života, osluškivanje unutrašnjih glasova i praćenje znakova pored puta, jer iako nisam znala u kom smeru

će me odvesti verovala sam životu. U nekom trenutku, verovatno nakon svih životnih kriza i izazova kada shvatimo suštinu ili ono što je naša istina, našla sam se na putu ili bolje rečeno samo jednoj od staza koja vodi ka cilju. Slobodi u svom najširem smislu, odnosno onom osećaju kada zadržavamo pravo na posedovanje svog vremena, i to je ono što mi upravo izbor ovakvog načina života omogućava.

Mogućnost da mogu da dođem, ostanem ili odem kad god poželim daje neverovatnu širinu duhu. Taj prostor i to vreme, oslobođeni i neograničeni, postaju inspiracija, podsticaj na stvaranje i kreativnost. Svaki dan je nova avantura i nova mogućnost da nas život iznenadi, jer bez nekog preciznog plana, definišući samo opšti pravac otvara nam se prostor za čuda. Nomadski način života zove i vuče na istraživanje sveta i sticanje bogatstva kroz iskustvo, izlazak iz zone komfora i proširivanje svesti.

Za ovakav način života je pre svega potrebna velika hrabrost, spremnost na neizvesnost, ali i duboko poverenje u život da će vas odvesti baš tamo gde treba da budete u datom trenutku.

Kao i sve u životu, i nomadski život ima svoju tamnu stranu. Koliko god misli-

li i osećali da vam nije preterano važno ili vam je ne dnu liste prioriteta da negde ili nečemu pripadate, da imate neku sigurnost i izvesnost, posle nekog vremena počinje da izlazi na površinu ta iskonska ljudska potreba. Život u koferu, kada često ne znate ni gde vam se određene stvari nalaze jer se stalno selite i možda ostavljate iz sebe nešto svoje u nadi da ćete se možda opet tamo vratiti, menjanje časovnih zona, klimatskih uslova, druženje sa novim nepoznatim ljudima (iako često vrlo zanimljivim ljudima, ali opet ne svojim najbližima), ume da proizvede određenu dozu anksioznosti, nekog čudnog osećaja praznine i besmisla. Ipak smo mi, u našoj najdubljoj suštini, bića koja teže da imaju svoje gnezdo, svoje mesto, šta god ono bilo i gde god da se u svetu nalazilo. Mesto koje je naše i u

kome smo srećni i opušteni, odmaramo se od svih uzbuđenja, adrenalina i čak i endorfina koji naše telo luči živeći avanturističko-nomadski život.

Život u balansu je odgovor na ovu dilemu – živeti kao nomad ili ne. Svako od nas kada sebe dobro oslušne i istinski čuje glas svoje duše, može da prepozna šta je ono što mu je zaista potrebno. Važno je i da naučimo da razlikujemo da li je to strah ili ljubav, jer često nas upravo strah sprečava da se usudimo i iskoračimo iz zone komfora, pa ostajemo zaglavljeni živeći živote po tuđim očekivanjima ili stereotipima koji baš nikakve veze sa našom suštinom nemaju. A ljubav, ona će nas uvek povesti na pravi put jer ona sama je naša suština.

Arhitektura

Nikolić

Nikolić

Naše prve asocijacije na mesec jul su putovanje, trčanje po aerodromima u pokušaju da uhvatimo let, kiša i vetar, prehlade, puno braon tonova i prirodnih materijala poput cigle i drveta, veliki prozori ispunjeni vitražima, uski kanali duž Amsterdamskih ulica, obilasci muzeja, arhitektura i pregršt inspirativnih detalja.

ŽIVOT U AMSTERDAMU

Kišni jul u Amsterdamu na prvi pogled ne zvuči privlačno, ali ta česta promena vremena je ono što karakteriše ovaj grad. Nekako se brzo navikneš i na to promenljivo vreme, jer ti ne preostaje ništa drugo nego da pronađeš lepotu u tome – fasadne cigle uskih kuća u nizu

usled kiše potamne i dobiju još lepšu braon nijansu, zelene krošnje postaju još zelenije, a šareno cveće pusti svoje mirise čineći atmosferu posebnom.

Uskim i strmim stepenicama penjemo se na treći sprat i odjednom, nakon napornog penjanja uz mračni hodnik, ulazimo u široki prostor toplog holandskog doma – kuhinja je u svetlom drvo-dekoru sa crvenim SMEG frižide-

rom u ćošku, veliki trpezarijski sto od punog drveta sa stolicama različitog dizajna 70-ih godina i velikim ogledalom u zlatnom ramu iznad, prozori „od poda do plafona“ bez zavesa, meblovi u žutoj, šerpa-plavoj i ljubičastoj boji, sa pirotskim ćilimom na podu (naš svadbeni poklon sestri i njenom suprugu).

U atrijumu ispred zgrade, vezana su dva bicikla opremljena za sve moguće meteorološke scenarije, spremni da ih provozamo i krenemo u obilazak.

BOJE, TEKSTURE, ZVUCI I MIRISI GRADA

Prvo što primećujemo jeste puno cigle svuda! Frontove gotovo svih ulica u Amsterdamu čine uske kuće u nizu sa fasadnim ciglama u različitim braon nijansama i ponekim ukrasom glaziranih ugaonih cigli u braon, bordo ili zelenoj

boji. Ako vam pogled skrene niže, primetićete da sve vreme hodate po ciglama – svi pešački delovi urađeni su u različitim slogovima cigli. Pogled zastaje i na prelepo ukrašenim drvenim vratima zgrada sa plitkim ogradama od kovanog gvožđa, velikim metalnim prozorima najčešće bojenim u bordo, teget ili tamno zelenu boju, a iz kojih se vidi enterijer i svaki komad nameštaja unutar stambenog prozora prosto mami da zaviriš unutra. Na svakom ćošku povija se neki žbun cveća i zelene krošnje koje štite od kiše ili sunca (kada se ponekad pojavi). Paletu boja u gradu povezuje nebo puno oblaka i voda u kanalima, kao dve horizontalne površine koje preslikavaju jedna drugu i koje „drže“ formu gradske siluete.

Buku na ulicama ovde ne prave automobili, jer gotovo da ih nema, već masa biciklista koji se konstantno užurbano kreću. Čuju se pokreti pedala i naglo kočenje budući da stalno naleću jedni na druge. Ipak, zvukovi koji u Amsterdamu najviše dominiraju su žubor vode duž uskih kanala, poneki čamac koji prođe, kiša koja stalno pada i vatreni fudbalski navijači.

Dva se mirisa najučestalije susreću u gradu, a kao i sve ostalo ovde, i oni najviše zavise od vremenskih uslova. Kišnim danima nekako se sve boje, zvuci i mirisi intenziviraju – do nosa nam dolazi miris svežih biljaka i cveća. Sa druge strane, kada kiša stane i promoli se sunce, zagreje se cigla i ljudi napune ulice, sveprisutan se prepoznatljiv miris trave na svakom ćošku. Pričamo o suvoj travi naravno, ne o svežoj. Kako to biva vrlo neobično i interesantno s početka, ali potpuno neočekivano, već posle trećeg dana miris trave počinje da ti smeta.

ARHITEKTONSKE

ZNAMENITOSTI

Nas dve smo slučajnom posmatraču mogle izgledati vrlo uzbuđeno, jer smo se na svakih 15 koraka zaustavljale kako bismo fotografisale neke od upečatljivih detalja ulica, fasada, izloga, komada nameštaja koji bi nam privukli pažnju, lokalnih kafića uređenih u eclectic-mid century-indutrijskom stilu...

Muzejska četvrt je zasigurno mesto na kome možete videti umetnine različitih

istorijskih razdoblja: Rijksmuseum koji bi bio pandan našem Narodnom muzeju, MOCO je muzej moderne umetnosti, Stedelijk Museum - muzej savremene umetnosti prepun avangardnih umetničkih dela, i naravno Van Gogh Museum u kom možete videti Van Gogova remek dela i saznati više o njegovom zanimljivom životu.

Amsterdam je prepun muzeja, galerija, umetničkih lokala, sve i da ne želite da ih obilazite, negde ćete uvek naleteti na prizor koji će vam pružiti priliku da istražite o čemu je reč. Šetaćete ulicama Jordaan kvarta, i slučajno ćete naleteti na gužvu koja će vam privući pažnju – gomila ljudi stoji ispred kuće i fotografiše je, a onda ćete pogledati u mapu i shvatiti da ste došli ispred kuće Ane Frank. Malo dalje naletećete na Muzej lala. Ukoliko se budete kretali ka istoku kako biste se približili najužem centru, usput ćete videti Kraljevsku palatu na trgu Dam, zatim i Staru crkvu malo severnije, odakle ako prođete ulicom crvenih fenjera i produžite malo južnije dolazite do kuće čuvenog Rembranta.

Nas je put vodio malo dalje, jer ono što smo želele videti su arhitektonska remek dela uživo. Tako smo stigle ispred muzeja nauke NEMO, koji je delo italijanskog arhitekte Renca Pjana, čiji temelji leže na podzemnom tunelu. Objekat zaobljene forme obložen je oksidiranim bakarnim fasadnim pločama koje se stapaju sa vodenim pejzažem. Oštar vetar koji duva na obali i miris hladnog vazduha potpuno je u sinergiji sa hladnom plavičastom bojom fasade i njenom blago zakrivljenom formom.

Istočno od NEMO muzeja, nalazi se SLUISHUIS stambeni kompleks na vodi, delo danskog arhitektonskog tima BIG (Bjarke Ingles) i holandskog arhitektonskog biroa BARCODE Architects. Jednostavna kvadratna forma izdiže se iznad vodene površine čineći jedinstvo sa ambijentalnim kontekstom. Fasada od metalnih ploča aludira na refleksiju i sjaj vodene površine, sa kojom vizualno komunicira. Sa kopnene strane, objekat izgleda pitomo, zahvaljujući drvenoj fasadi i kaskadnim terasama koje se penju i lagano distanciraju od kopna. Boravak u samom atrijumu objekta donosi utisak kao da ćemo se svakog trenutka otisnuti od kopna i zaploviti vodama Amsterdama.

U južnom delu Amsterdama, novom delu odvojenom prugom, nalazi se još jedno fenomenalno arhitektonsko delo VALLEY B.V. holandskog autora MVRDV iz 2022. godine. Tri visoke kule čiji je dizajn inspirisan kanjonima i morfologijom terena, izdižu se iz jednostavne staklene strukture, suprotstavljajući se dosadnim modernim formama savremenih zgrada Kule su povezane spoljnim stepeništem koje je dostupno svima, a koje vodi do platforme sa zadnje strane kula, odakle se pruža pogled na terene Amsterdamskog fudbalskog kluba. Dinamična raspodela terasa na fasadi, kao i upotreba bež kamena i fasadnih žardinjera ispunjenih zelenilom, zaista daju utisak da se penjemo po kanjonima. Na platformi se nalaze vodene površine koje pokrivaju stakleni krov, a koje vizualno daju utisak rečica koje se uporno bore za svoj tok kroz oštre forme kula. U okviru kompleksa nalaze se kancelarije, prodajna mesta, restorani, kafići, kulturni sadržaj kao i stambeni prostori.

štaja danskog brenda HAY. Ono što je na nas ostavilo utisak, pored karakterističnih jednostavnih formi skandinavskog dizajna i specifičnog kolorita, jeste činjenica da je salon više organizovan kao prostor za boravak i opuštanje (u sklopu salona nalazi se i kafić) koji vrlo realno prikazuje potencijalna dizajnerska rešenja. Za razliku od većine salona (kod nas) koji za cilj imaju isticanje pojedinačnih proizvoda i samu prodaju, čini se da HAY brend komunicira drugačije i kupcima nudi kompletno rešenje uređenja, kao i doživljaj koji se može osetiti u samom salonu.

Šetajući se ulicama Amsterdama bez cilja, naletele smo i na salon name-

Mnogo je zanimljivih atrakcija, dešavanja i aktivnosti kojima se može ispuniti vreme i iskusiti svakodnevica u ovom gradu, gradu kraljevske dinastije Oranje (eng. Orange - narandžasta), gradu moreplovaca, kolonijalista, kovača, zidara i uživaoca zabave. Osećaj zadovoljstva i ispunjenosti koji ostaje nakon povratka dugo će biti pamćen, i definitivno će nas motivisati da se iznova uputimo ka Holandiji, pa nekog narednog puta možda budemo pisale o drugim holandskim gradovima.

HAY

MOTE

DESIGN STUDIO

Mote design studio je arhitektonski biro, osnovan 2018. godine u Beogradu, a koji se bavi uređenjem enterijera i projektovanjem objekata. Uže polje interesovanja fokusirano je na primenu prirodnih i recikliranih materijala u enterijerske prostore, iz razloga težnje implementacije koncepata cirkularne ekonomije i održivog razvoja kroz projektna rešenja. Osnivači biroa su Aleksandra Nikolić - specijalizant energetske efikasnosti i održive arhitekture; i Ana Nikolić - diplomirani inženjer arhitekture.

Intervju: Teodora Kovrlija

@teodora_kovrlija

Fotografije:

Analogne: Milica Bugarić

Digitane: Luka Stepanović

jul/avgust 2024

U letnjem dvobroju imala sam to zadovoljstvo da ugostim Jovanu Marković, dizajnerku koja strpljivo i promišljeno gradi svoju internacionalnu karijeru uspešno komunicirajući kroz svoj rad autentični duh Beograda. Razgovarale smo o ss2025 kolekciji, značaju boja, prirodnih materijala i spajanju različitih elemenata kako bi kreirala jedinstvene i inovativne komade.

Zdravo Jovana, kako bi opisala sebe i svoj brend u nekoliko reči?

Moj brend definitivno predstavlja mene i moj senzibilitet. Može se reći da živim svoj brend i da kroz svaku kolekciju komuniciram svoja osećanja, iskustva i kreativne vizije. Često mi pomaže da zapravo i shvatim kroz kakve periode prolazim, pa tako samu sebe iznenadim na kraju sa izborom palete, struktura materijala i krojeva. Ono što je uvek prisutno u mom radu je ženstvenost, bezvremenski komadi, prirodni materijali i akcenat na kvalitetnoj izradi.

Kako započinješ dan?

Zadnje tri i po godine, od kada sam pronašla svoju mešanku kucu Lilu, svaki moj dan počinje na isti način. Čim ustanem, krećemo u šetnju. Kod mene ispred zgrade je park gde obično odlazimo na našu prvu šetnju dana. Ponekad se uputimo do Zvezdarske šume, koja je u blizini, gde uživamo u jutarnjem hajkingu kroz prirodu. Ove šetnje su postale neizostavan deo moje jutarnje rutine.

Koja su tvoja prva sećanja iz detinjstva koja imaju veze sa modom i odevanjem?

Još od malena sam znala da ću se baviti ovim poslom i smatram to velikim blagoslovom. Iako sam se suočila s brojnim preprekama na putu ka ostvarenju svog cilja, studija, posla i samostalnog vođenja brenda, nisam odustajala. Kao dete, šila sam odeću za svoje barbike i uvek sam uživala u crtanju devojaka i osmišljavanju garderobe koju nose.

Dočaraj nam kako izgleda tvoj kreativni proces, od potrage za inspiracijom i rađanja ideje do odabira pravih materijala, uklapanja i sprovođenja zamisli u delo, a onda i prezentacije publici?

Filmovi, putovanja, muzika i ljudi su izvor moje inspiracije. Oni pokreću početne ideje koje zatim prenosim na skicu. Obično prvo započnem sa osmišljavanjem boja i materijala koje bih želela da koristim. Na osnovu toga razvijam dizajn i posvećujem puno vremena početnim skicama. Nakon toga sledi proi-

zvodni period, koji radim sa timom ljudi s kojima dugo sarađujem i koje izuzetno cenim. Uživam u tom procesu, jer su to ljudi koji, poput mene, vole svoj posao. I dalje osećam uzbuđenje kada vidim prve gotove komade svake kolekcije, jer svaki od njih nosi deo moje kreativne vizije i truda celog tima.

Na domaćoj modnoj sceni si prisutna od 2007. godine kada si na Fashion

Selection-u prikazala kolekciju Space

Glam, a sa brendom si na velika vrata krenula u avanturu na svetsko tržište 2013. godine saradnjom sa britanskim sajtom Not Just A Label. Da li se (i na koji način) tvoj pristup modi i dizajniranju promenio od tih prvih koraka do danas?

Moj pristup modi se značajno promenio od kada sam počela da prodajem u radnji u Njujorku Assembly NYC. Internacionalno tržište donosi potpuno drugačije pristupe, pravila i vrstu discipline koja me je značajno oblikovala.

Nedavno si predstavila novu kolekciju za proleće leto 2025. koju čine lepršavi, ženstveni komadi od ručno oslikane svile. Kako si došla do motiva koji su se našli na materijalu i kakvu priču želiš da ispričaš ovom kolekcijom?

Kada sam razmišljala o ovoj kolekciji, jedna od stavki koja mi je bila najbitnija jeste dugovečnost, zbog čega su moji izbori u vidu materijala bili svila i koža. Neki komadi reflektuju paletu boja na vizantijskim freskama manastira iz 13. veka - iako je tadašnji pristup bio takav da se bojilo „ravno”, meni se uvek činilo da se boje prelivaju kako je vreme na njima ostavilo svoje tragove. Upravo ove slike su bile utisnute u mojoj glavi kada sam odlučila da ručno bojim komade od svile. Jako sam uživala u ovom procesu, pa su neki od mojih omiljenih komada proizašli iz ovog procesa, kao što je haljina inspirisana kraljevskom vizantijskom ljubičastom ili ona koja je kombinacijom zemljanih i neon tonova uspela da mi preslika vizantijsku zlatnu. Za neke od komada su mi bili potrebni i po nekoliko dana bojenja kako bih postigla željeni efekat.

U sezoni SS21 si imala uspešnu saradnju sa brendom RUKSAG, planiraš li da u redovnu ponudu svog brenda uključiš i aksesoare?

Marko i ja smo dugogodišnji prijatelji i puno puta smo sarađivali i radili zajedno. Tako da ćemo sigurno nekad opet imati kolaboraciju.

Kada govorimo o proširenju ponude, važno je da spomenemo i da si krajem prošle godine prikazala i prvu liniju muške odeće za brend GRMK na kom radiš sa Nikolom Grubišićem. Kako je zamišljen koncept brenda i planirate li još kolekcija nakon odličnih reakcija na mrežama na prvu kolekciju kojom dominiraju crni i čokoladni modeli pantalona, košulja i jakni od glatke i prevrnute kože?

Već dugo vremena želim da dodam mušku liniju u svoj brend, ali s obzirom na to da je izuzetno izazovno voditi sve samostalno, odlučila sam da se upustim u ovaj poduhvat sa svojim najboljim prijateljom Nikolom. Ovo je tek početak, pa trenutno istražujemo tržište, ali već imamo u planu nove kolekcije i puno uzbudljivih stvari.

Kroz tvoj rad se bez obzira na to gde izlagala i prodavala svoje modele snažno oseća „duh Beograđanke”, i ta crta je prisutna kroz stav, način prezentovanja odeće u editorijalima i katalozima ali i kroz saradnju sa timom koji neguje isti pogled na modu i odevanje. Kako tvoja publika van Srbije reaguje na beogradski šik?

Zanimljivo pitanje. Autentičnost Beograda nije teško osetiti, pogotovo kada si ovde odrastao. Taj jedinstveni duh grada se definitivno odražava kroz svaku moju kolekciju. Izuzetno sam zahvalna što sam pronašla ljude koji dele isti osećaj prema Beogradu i koji razumeju i cene tu autentičnost. Zajedno, uspevamo da prenesemo taj posebni beogradski šarm kroz naše kolaboracije.

Gde možemo pronaći komade s tvojim potpisom?

Imala si priliku da sarađuješ sa velikim brojem vrlo zanimljivih ljudi, a dugo se pričalo i o tome da je Beyonce ponela tvoj komad na turneji. U tom smislu, ko je ličnost za koju veruješ da najbolje komunicira vrednosti tvog brenda?

U Beogradu od nedavno prodajem u Studio Portfolio, u Njujorku u Assembly

NYC i CandleNyc i naravno online shop na mom sajtu.

Ne bih mogla da izdvojim nijednu osobu posebno. Za mene su sve moje mušterije i svi koji vole da nose moje kreacije podjednako važni. Ne volim da pravim razliku između javnih ličnosti i drugih klijenata; svi su mi jednako značajni u tom odnosu.

Verujem da svako ko prati tvoj rad najpre pomisli na kožu, na tvoje jakne i mantile koji su već nekoliko godina konstanta u kolekcijama. Kako bi ti opisala svoje stilsko usmerenje, kakvi komadi čine okosnicu tvog brenda?

Koža je zaista postala zaštitni znak mog brenda, što je nesumnjivo. Ipak, volim da eksperimentišem sa različitim stilovima i pravcima, što se sve više primećuje u svakoj novoj kolekciji. Upravo zbog tog eklektičnog pristupa, ne bih izdvojila nijedan pravac kao isključivo svoj. Umesto toga, moj rad je dinami-

čan i raznovrstan, spajajući različite elemente kako bi kreirala jedinstvene i inovativne komade.

Spomenula sam kožu, i ona je uz svilu i lan verovatno najčešće korišćen materijal u tvojim kolekcijama. Odakle potiču materijali koje koristiš za izradu kolekcija?

Najčešće pronalazim kožu u Italiji i svilu od različitih domaćih dobavljača. S obzirom na to da sam dugo u ovom poslu, lako prepoznajem kvalitet materijala, što smatram jednom od najboljih ško-

la koju sam prošla. Za mene je veoma važno da koristim prirodne materijale, i veliku pažnju posvećujem njihovom odabiru.

Koliko ti je u procesu rada važna održivost i gde vidiš prostor za unapređenje brenda u tom pogledu?

Veoma. Složićemo se da nijedan materijal nije 100% održiv. Međutim, ono što moje kolekcije čini održivim upravo jesu komadi od krojeva i pre svega materijala koji duže traju, ,,lepo stare” da se tako izrazim i za koje se nadam da će moći da se nose mnogo godina i sezona. Ali još bitnija stavka je upravo to da je ova kao i moje prethodne kolekcije bazirana na malom broju komada, ne proizvodim za veliku potrošnju niti mi je to ikada bio cilj.

Da li si razmišljala o nekoj formi apciklaže gde bi svojim kupcima omogućila da stare modele poprave, dorade i unaprede u saradnji sa tobom?

Apsolutno,  DA!

Kako biraš paletu boja za svoje kolekcije, i koliko ti je ovaj segment važan?

Veoma mi je važan odabir boja u kolekciji, što je često i početak mog kreativnog procesa. Svaka faza razvoja kolekcije ima svoj jedinstveni proces i specifičan kolorit, koji igra ključnu ulogu u mom stvaranju. Boje nisu samo estetski izbor, već i značajan faktor koji oblikuje

celokupni koncept i izražajnost kolekcije. Stoga im posvećujem izuzetnu pažnju, jer verujem da one čine suštinski deo svakog komada koji kreiram.

Preporuči nam knjigu/film/podcast/ njuzletter.

Filmove uglavnom gledam u zimskom periodu i mogu da izdvojim par koji su ostavili jak utisak na mene ove godine, Anatomy of the fall, novi Skorsezeov film

Killer of the flower moon i Zone of interest.

Što se knjiga tiče, trenutno dosta čitam

Irvin Jaloma, jako mi se dopadaju Problem Spinoza i Krvnik ljubavi.

Što se podcasta tiče dosta volim i pratim Joe Rogana, ali takođe dosta mi zavisi i od toga ko je gost u emisiji, volim nekad da slušam i Andrew Hubermana, jako lepo objašnjava stvari koje se tiču zdravlja i tela, ponekad slušam i Steven Bartlet i Lex Fridman.

Podeli sa našim čitaocima delić planova za dalji razvoj brenda i komada koji nas u budućnosti očekuju.

Nadam se uskoro nekoj reviji. (smeh)

Intervju:

@in_love_with_artandfashio

Fotografije: Privatna arhiva

Vladislava Milovanović

Iako su se odavno mnoge sfere naših života, pa tako i kultura i umetnost, preselile iz analognog u digitalni prostor, upravo su društvene mreže postale mesta na kojima se skrivaju oaze lepote za one dovoljno uporne, radoznale i entuzijastične da ih pronađu. O umetnosti se još uvek razgovara, doduše na malo drugačiji način u odnosu na samo nekoliko decenija pre, ali ona i te kako živi i pronalazi svoj put do najrazličitije publike posredstvom novih medija. Dr Jovana Milovanović, istoričarka umetnosti i licencirana turistička vodičica, koju smo u digitalnom svetu najpre upoznali kao jednu od autorki bloga „ Slike i prilike ”, danas u okviru svog projekta „Umetnički faktor” pored toga što govori o umetnosti na društvenim mrežama, organizuje vođene ture po muzejima i galerijama, ali i različitim delovima Beograda bliže nas upoznajući sa njegovom istorijom i kulturom. Sa Jovanom razgovaram o pomenutim projektima, „Razgovorima o umetnosti” i svemu onome što nju i njene kolege pokreće da se kulturom, umetnošću i istorijom bave svakodnevno.

Na društvenim mrežama smo te upoznali kao jednu od autorki Instagram stranice i bloga „Slike i prilike”. Zatim je nastao tvoj samostalni projekat „Umetnički faktor”, platforma koja pored edukacije iz oblasti istorije umetnosti na Instagramu, nudi jedinstvene vođene ture po muzejima i galerijama. Kako je nastala ideja za ovu platformu i šta je danas „Umetnički faktor”?

Umetnički faktor podrazumeva širi spektar komunikacije sa ljudima zainteresovanim za teme iz oblasti umetnosti, kulture i istorije. U trenutku kad su nastale Slike i prilike 2018. godine digitalni prostor je vapio za sadržajem takve vrste, dok je danas prezasićen. Ljudi su željni da prožive iskustvo koje je neposredovano ekranom – da čuju, vide, osete, otud je i proistekla ideja o gradskim šetnjama, obilascima muzeja i panel diskusijama. Umetnički faktor je danas poduhvat na kom osim mene radi i Sonja Špikić, stručnjakinja u oblasti marketinga i strategije razvoja – delujemo zajedničkim snagama, a cilj nam je da svakodnevnici damo dozu ljudskosti i nadahnuća.

Ove godine je pokrenut ciklus diskusija „Razgovori o umetnosti” u klubu „Plato”, na kojima je do sada bilo reči o različitim temama kao što su „Ljubav i smrt u umetnosti 19. veka”, „Koncept proleća u umetnosti 19. veka”, stvaralaštvo Paje Jovanovića i Uroša

Predića... Kako ste došle na ideju za ovakvu vrstu interaktivnih druženja

sa ljubiteljima umetnosti i svima onima koji o njoj žele da saznaju više?

Razgovori o umetnosti su nastali pod okriljem Filozofskog fakulteta, uz po-

dršku Seminara za umetnost i vizuelnu

kulturu novog veka, gde sam i sama zaposlena. Moje koleginice koje su dokto-

rirale ili će doktorirati pod mentorstvom prof. dr Igora Borozana i ja smo osmislile čitav koncept sa ciljem da približimo

publici teme kojima se bavimo u okviru svojih doktorskih i naučnih istraživanja,

pre svega, a onda i teme koje su obeležile kulturu i umetničke tokove druge polovine 19. veka. Mišljenja smo da u domaćoj sredini postoji još mnogo prostora da se ljudima izvan struke približi to što radimo, te da se mladi ljudi motivišu da se bave ovom profesijom koja je u krizi kao i čitava humanistika i treba joj vratiti dostojanstvo.

Odnedavno te možemo slušati i u ulozi autorke i voditeljke podkasta

„ HistoryCast ”. Koliko su ovakvi medijski formati značajni za podizanje svesti o važnosti kulturnog nasleđa i upoznavanje šire javnosti sa stvaralaštvom naših velikih umetnika?

Podkast je jedan od najpopularnijih medijskih formata u poslednjih nekoliko godina, a pripovedanje, što neminovno ide uz bilo kakvo bavljenje prošlošću, se izvanredno naslanja na sam format. Čitav kanal je privukao dosta publike, a moje kolege istoričari uveliko rade odličan posao koji je već privukao pažnju. Tim istoričara umetnosti postepeno gradi sopstvenu nišu, u čemu nam svesrdno pomažu producenti iz Pod -

Media-e, na čemu im se ovom prilikom zahvaljujem. I najzad da odgovorim na pitanje, smatram da svi digitalni formati, a posebno opsežne forme poput podkasta pružaju veliku mogućnost za popularizaciju i naučno tumačenje tema iz istorije umetnosti i kulturnog nasleđa uopšte, na obostrano zadovoljstvo – i nas stručnjaka i publike.

Pored već prepoznatljivih tura u galerijama i muzejima, osmislila si i edukativne šetnje najstarijim delovima Beograda, kao što je „Multikulti Dorćol” za koju interesovanje ne jenjava. U čemu najviše uživaš tokom ovakvih šetnji?

Kako izgleda interakcija sa posetiocima i koliko učite jedni od drugih?

Šetnje po gradu su jedno dragoceno iskustvo, iznova i iznova. Najviše me uveseljavaju reakcije ljudi kada saznaju nešto novo o objektima i ulicama sa kojima su svakodnevno u kontaktu, kada čuju kakve to veze ima sa nekim evropskim gradom ili zgradama koje su im poznate sa ulica Pariza, Beča, Istanbula. Živa razmena je neizostavni deo svake ture i publika je veoma an-

gažovana i što njih izmešta iz pozicije pasivnih recipijenata i čini ih kokreatorima ovog jedinstvenog iskustva. Ljudi dele svoje impresije, asocijacije, često i oduševljenje, a u toj razmeni svi učimo i zajedno uživamo.

Često se govori o tome da mladi ljudi nisu dobro, ili nažalost ni najmanje, upoznati sa svojim kulturnim nasle-

đem jer ih takve teme ne interesuju, ali rekla bih da nam svima zapravo samo nedostaje više kvalitetnog sadržaja na ovakve teme. U kojoj meri je značajno na koji način i u kom formatu ćemo pokušati da približimo istoriju i istoriju umetnosti onima koji se ovim oblastima ne bave profesionalno?

Veoma je važan odabir ispravnog pristupa i komunikacije za bavljenje temama iz istorije. Ona se ne može zaobići, pogotovo ne u sredini kakva je naša, gde je prošlost pitanje sadašnjosti. Digitalna revolucija je u zamahu već deceniju unazad, te odbijanje da se ide u korak sa promenama koje neće stati, šteti pre svega bogatom nasleđu koje baštinimo i našoj struci. Formati poput podkasta, videa, različitih tekstualno-vizuelnih objava pružaju pregršt mogućnosti da znanja i interpretacije kulturnog nasleđa dopru do mladih ljudi, te da se formi-

ra plodno tlo za rast interesovanja za ove teme među svima, pa i mladima.

Istakla si da je biti istoričarka umetnosti ne samo posao i zanimanje, već životni poziv. Šta je u njemu ono što bi istakla kao najlepše i šta bi poručila onima koji maštaju o tome da se jednog dana nađu na tvom mestu?

Imajući na umu vreme u kome živimo, ideološku stvarnost definisanu neoliberalnim kapitalizmom i trku za sticanjem kapitala koja je često izolovana od svega što daje smisao pojedincu, pa i kolektivu, bavljenje istorijom umetnosti se može smatrati privilegijom. Kontinuirani kontakt sa najvišim dometima ljudskog stvaralaštva, nepresušna inspiracija i odsustvo jednoličnosti su glavne odrednice bavljenja ovim poslom. Mladima koji žele da rade ovaj posao bih poručila da se naoružaju strpljenjem, da se neprestano zanimaju, rade i zalažu i da će se trud zasigurno isplatiti. Nije uvek lako, ali vrsta ispunjenosti koju pruža intelektualni i kreativni rad se retko sa čim može meriti.

Čemu nas umetnost danas uči i može li uopšte imati moć u kontekstu, pre svega razumevanja aktuelnog istorijskog trenutka i svega čemu trenutno svedočimo na planeti, a potom i potencijalne promene svesti?

Umetnost, uprkos tome što nema jednu, opšte prihvaćenu definiciju, nerazlučiva je od postojanja čoveka kao svesnog bića. Njena uloga je oduvek bila veoma snažna u proširenju iskustvenosti, rađanju ideja i regulisanju emocija. Pogled u prošlost i te kako može doprineti razumevanju aktuelnog trenutka, ljudsko ponašanje je uvek isto, samo su forme drugačije, a što se tiče promene svesti, u vezi sa tim sam, nažalost, manje optimistična. U idealno zamišljenim okolnostima, moj odgovor bi, bez sumnje, bio „da“, međutim, bojim se da su njeni dometi ipak ograničeni na pojedince, jednostavno izmiču kolektivima, za šta je najviše zaslužno odsustvo sistemske podrške ljudima koji se bave obrazovanjem i kulturom.

Nedavno su održani „Razgovori o kulturno-istorijskom nasleđu Zemuna”, takođe jedno interaktivno druženje gde si sa svojim kolegama govorila o istoriji duha, nekadašnjeg grada, Zemuna. Kakvi su utisci i da li su možda već u planu neki novi razgovori ili ture u nekim drugim, još uvek neotkrivenim delovima grada?

Izmeštanje Razgovora iz institucionalnog konteksta je pružilo jednu novu notu čitavom događaju. Utisci prisutnih koje su podelili sa nama, da smo ih podstakli na razmišljanje, da smo pab Belvi na jedno veče transformisali u kulturni centar, su veliki podstrek za nas da nastavimo da delujemo u istom smeru. Što se tiče planova tima koji stoji iz Umetničkog faktora su veliki – cilj nam je da Razgovore o kulturno-istorijskom nasleđu organizujemo na različitim, zanimljivim lokacijama u gradu. Isti slučaj je i sa novim turama, imamo veliku želju da nešto slično organizujemo na Kosančićevom vencu, da magiju naših druženja preselimo tamo.

Živa razmena je neizostavni deo svake ture i publika je veoma angažovana i što njih izmešta iz pozicije pasivnih recipijenata i čini ih kokreatorima ovog jedinstvenog iskustva.

Intervju:

@teodora_kovrlija

Fotografije:

Teodora Kovrlija

metafore studio

Nakon više od pet godine rada na promociji održive i originalne, vintage i second hand mode kroz svoj online šop Metafora, Isidora Adlešić je krajem juna u Novom Sadu otvorila istoimenu prodavnicu kao mesto susreta ljubitelja autentičnih, originalnih vintage, second hand, hand made i redizajniranih modnih komada.

Prostor u kome se nalazi, sama je opremala i sređivala, i puna elana i uzbuđenja zbog svih poslastica koje je za svoje kupce ručno odabrala i pripremila, raduje se susretima, razgovorima o posebnim komadima koji su do nje pronašli put kao i specijalnim programima i radionicama koje priprema od jeseni.

Pozivamo vas da je posetite u novootvorenoj radnji u Novom Sadu, kao i na Instagramu, u njenom vintage šopu, putem koga redovno objavljuje informacije o dostupnim komadima odeće i aksesoara.

Svi znamo koliko ume da progoni misao o nekom predmetu koji smo pronašli i ostavili ga za sobom, ali kada si vlasnica vintage šopa stvari postaju dosta složenije. Koji je to omiljeni predmet koga si se odrekla, a koji je taj od kog nisi imala srca da se odvojiš?

Iskreno teško mi je da izaberem, svi su posebni, ali u poslednje vreme definitivni favorit: vintage Escada zlatna kožna suknja, raritet, otišla je u ruke moje drage sugrađanke! Što se tiče komada od kojih ne mogu da se odvojim - trenutno sam vlasnica dva runway primerka iz 80ih, Issey Miyake „Origami Pleats” top i Thierry Mugler sako, za mene su neprocenjivi i planiram da ih uramim.

Ispričaj nam kako se rodila ljubav prema pronalasku vintage i second hand komada i kako su tvoj stil i estetika uticali na izbor predmeta za radnju?

Kroz igru presvlačenja sa maminim i bakinim stvarima od ranog detinjstva, gledajući brojne filmove, knjige, časopise, zatim sam otkrila buvljake i second hand-ove, pa krojenje i šivenje. Upisa-

la sam modni dizajn, naravno omiljeni predmet mi je bila istorija kostima. Na kraju se sve spojilo u Metaforu.

Estetika je za mene presudna, dok mi je stil promenljiv i volim da eksperimentišem i istražujem, pa se to prenosi i na posao, u radnji ćete naći sve od ekscentričnih, šarenih, šljokičastih komada, do čiste klasike, ali je uvek lepo!

Nedavno si nas sve obradovala vešću da ćemo imati priliku da isprobamo odeću, aksesoare i upoznamo se sa pričama iza nekih predmeta i kod tebe u radnji, u Novom Sadu. Kako je osmišljen prostor, kakvu atmosferu si želela da postigneš i kakve sve programe si isplanirala u narednom periodu?

Ideja je bila da stvorim prostor koji će biti inspirativan i zabavan. Mesto gde ljudi mogu da pronađu jedinstvene primerke iz najrazličitijih perioda: od sredine 20. veka preko 80ih, 90ih godina do dizajnerskih poslastica, a potom i da kroz isprobavanje i kombinovanje otkriju svoj autentični stil.

Enterijer sam sama osmislila i uredila, većina dekoracije je upravo sa buvljaka i tavana - od mesinganog lustera do Vilerovih goblena na zidu. Takođe, na zidovima možete videti brojne fotografije i grafike, a u planu su, između ostalog, mini izložbe lokalnih umetnika u cilju obostrane podrške i promocije.

Volela bih da od jeseni organizujem druženja i radionice vezane upravo za istoriju mode, kao i reciklažu tekstila.

Da li si imala priliku da se oprobaš u ulozi personalnog šopera, odnosno da ciljano tražiš određene komade za klijente?

Nisam i to me trenutno ne privlači, ali nikad ne reci nikad, volela bih da se oprobam kao stilista ili kostimograf.

Da li uspevaš da dođeš do priča o nekim posebnim komadima i saznaš kakav su život vodili, gde su putovali i koje lepe emocije nam donose, pre nego što si ih uvrstila u svoju ponudu?

Ne uvek, ali kada nabavljam komade od prvobitnih vlasnika ili njihovih porodica oni obavezno idu uz zabavne priče! Pre nekoliko nedelja sam došla do autentičnih kimonoa koji su stigli pravo iz Japana, preko stjuardese koja ih je donosila prijateljici u Beograd. Takođe, nekoliko meseci ranije nabavila sam kolekciju Mirjane Marić i ostalih jugoslovenskih imena, koji su pripadali jednoj otmenoj novosađanki. Istorija mnogih komada mi nažalost nije poznata, ali ja svakako volim da maštam kakve su ih žene nosile i kakve su avanture doživeli.

Izdvoj nam 3 komada koji su ti trenutno favoriti iz radnje i zašto?

Pod broj jedan John Galliano newspaper top jer je prosto iconic, zatim vintage ručno vezena bluza od perlica na svili - neverovatan rad, a na kraju bih izdvojila nakit, ne jedan komad, već minđuše na klipsu kojih trenutno ima na desetine u radnji i svaki par je fantastičan.

Napravi nam jedan tipičan Metafora predlog letnjeg outfit-a.

Za kraj eklektični letnji outfit: vintage Celine laneni sako, kožni šorts, vintage MCM torba od trske, svilena marama, minđuše na klipsu, hint; dodajte omiljene papuče ili baletanke u leopard printu.

Novi Sad

letnje radno vreme: utorak i četvrtak

od 14h do 20h

subota

od 10h do 17h

Kralja Aleksandra 9. (podzemni prolaz, pored Mungosa)

Intervju:

Nevena Pajić

@pajicnevena

Fotografije:

Barbara Tursan Mišić

Andrea Papst Lopac je naučnica zaposlena u agenciji Halmed, koja se bavi lekovima i medicinskim proizvodima i preduzetnica koja svoje male tajne deli sa svima onima koji žele da promene svoje navike, i da se uprkos ubrzanom tempu života, nedostatku vremena i sveprisutnom stresu, ipak malo zastanu, pročitaju, oslušnu i zamene loše navike, boljim, onim sitnicama koje čine da se energija vrati u svaki atom tela, oživljavajući svaku ćeliju. Andrea je žena koja čini da se sklekovi rade kao od šale i bez mnogo muke, jer je vežbanje pretvorila u svoj način života, kako bi pokrenula svoje telo, podigla energiju i povratila razgibanost nakon celodnevne radne nedelje i sedenja na poslu. Ona je instruktorka indoor cycling & spinning-a, grupnog programa vežbanja sa više od 10 godina iskustva, dok trenutno vodi grupu za žene The Fitness u Kapitol centru. Na svom Instagram profilu @happy.molecules deli korisne savete, video zapise i informacije o tome koji su to mali, svakodnevni rituali koje možemo da uvedemo u našu rutinu kako bi se organizam probudio, dobio energiju, a mi se sveukupno osećali bolje.

Odakle je proistekla ideja za naziv happy molecules?

Ideja za naziv happy molecules proizašla je iz skupnog naziva za kemijske spojeve koje proizvodimo u vlastitom tijelu kada se dobro osjećamo: serotonin – hormon sreće, dopamin – hormon zadovljstva i uspjeha, endorfin – spojevi koji nas štite od bolova i preranog starenja. Želja mi je bila i ostala približiti ljudima, posebno ženama, znanost o tijelu i prirodnim spojevima koji nas mogu poduprijeti u zdravlju na što jednostavniji način.

Primjenjujemo kada razumijemo, razumijemo kada pojednostavimo.

Po struci sam magistra farmacije i još dok sam studirala sam znala da neću postati dio velike mašinerije koja proizvodi i prodaje lijekove. Svo moje znanje o tijelu, lijekovima (prirodnim i sintetičkim) i bolestima ne bazira se samo na zapadnjačkoj medicini i onome što smo učili na fakultetu, već je ljubav prema holističkom započela u djetinjstvu zahvaljujući mojim roditeljima, posebno tati koji se uvijek oslanjao na tradi-

cionalnu kinesku medicinu. Danas, što više znam, to više razumijem da je za zdravlje potrebno manje toga izvana, posebno manje toga umjetnog.

Kako si došla na ideju da okupiš jednu, rekla bih, nasmejanu zajednicu, sve one koji osećaju i žele da promene pravac, stvarajući tako grupu Minimum rituala za maksimum lepote? Koje korake trebamo preduzeti, koliko vremena posvetiti, a koje nam benefite takav pristup daruje?

Kao majka dvoje djece i u stalnom radnom odnosu u HALMED-u (Agenciji za

lijekove i medicinske proizvode) online način komuniciranja je bio logičan izbor zbog fleksibilnosti kako za mene samu kao kreatoricu sadržaja i programa tako i za moje pratiteljice i klijentice. Znanje je danas zaista lako dostupno, doslovno na 1 klik, no razumijevanje (pojednostavljivanje) je ključno za primjenu. Ukoliko nam se čini komplicirano i zahtjevno, nećemo to ni pročitati do kraja, a kamoli isprobati i primijeniti, te na kraju uvesti u svoju svakodnevicu. No ako imamo mjesto gdje možemo pronaći sve što nam treba, barem za uspješni početak promjene, prevedeno na jezik koji razumijemo i pokazano na

način da i mi nešto možemo izvesti, te uz razumijevanje zašto to radimo na taj određeni način, onda imamo formulu za uspjeh. Tako je nastala ideja i formula minimum rituala za maksimum ljepote. Što je to što svaka od nas može napraviti za sebe u svojoj užurbanoj svakodnevici, a da se momentalno i dugoročno osjeća bolje, ljepše, zadovoljnije, snažnije i mlađe. Začuđujuće malo je zapravo potrebno da se pokrenemo u smjeru boljih navika, to će vam potvrditi moje klijentice ali i mnoge pratiteljice koje isprobavaju ono što besplatno dijelim na IG profilu. Moja preporuka je uvijek – kreni od jedne male promjene, one koja ti je izvediva bez obzira na uvjete i promatraj kako ta jedna mala promjena djeluje na tebe. Garantiram da će jedna mala promjena „primiti za ruku“ i još pokoju promjenu, najviše onu mentalnu – stav da zdrave navike nisu nešto što oduzima dodatno vri -

jeme, novac i zahtjeva neke posebne uvjete (svaka od čitateljica sigurno zna koje). Dapače, zdrave navike stvaraju vrijeme za sebe, štede novac i dokaz su da se mogu živjeti bez obzira na uvjete.

U današnjem tehnološkom i click stream vremenu, kada je sve kao na premotanoj traci, koja ide 10x brže, žonglirajući sa 1000 stvari istovremeno, kako ostati pun elana, energije i dobre vibracije kojom osoba zrači, ali se i ona usled tempa i stresa, slabi i troši?

Dobro pitanje. Priznajem da sam i sama dugo tražila način kako plivati u svemu, oslanjala sam se na kofein, na to što će drugi o meni misliti i reći, na preduge

„to-do“ liste koje sam si sama postavljala. Mislim da ćete se složiti da taj tempo i ta brzina nisu nešto nama prirodno niti smo se evolucijski stigli prilagoditi tome – dokaz su mnogobrojne bolesti tijela i uma svih generacija, posebno mladih i djece. No lako je zaglibiti u kronični stres, manjak energije i oslabljen imunitet, a tada je loše raspoloženje posljedica i ne može se odglumiti „high vibe“. Osobno, kod mene je najveću promjenu donio kvalitetan san i stavljanje sna za prioritet. Kada ništa drugo nije bilo izvedivo, što zbog male djece ili obaveza mog supruga poduzetnika, san je bio jedini izvor regeneracije. Priprema za kvalitetan san također traži neke male izvedive prilagodbe poput

udaljavanja od ekrana, ranija večera bez začinjene hrane i alkohola, odlazak na spavanje što prije ponoći kako bi uhvatili onaj najkvalitetniji san između 22 i 03 h. Žena koja se dobro nasprava može pokoriti svijet ako želi, ima snage i živaca za male i velike izazove, nije toliko gladna i željna brzih kalorija, ne oslanja se na kofein već pije kavu iz gušta, veće su šanse da isproba nešto novo i/ ili pronađe rupu u rasporedu za neku rekreaciju/self-care ritual.

Kreni od spavanja i sve će se prirodno posložiti na mjesto, garantiram.

Koji su to svakodnevni rituali kojima možemo da postignemo da se na koži posle tridesete godine što manje vide posledice opadanja tonusa ali i loših navika nakon decenija unosa slatkiša, brze hrane i ne vežbanja?

Istina je da nam u tridesetima polako počinje opadati proizvodnja kolagena i da se sva nebriga o tijelu jasnije vidi. Dvadesete nekako sve bolje toleriraju, zar ne? Ako vas je već zatekla takva situacija, najbolje je krenuti od početka. To znači staviti u prioritet 4 osnovne

stvari: san, kretanje, prehranu i probavu. Kao što sam već istaknula, kvalite-

tan san je baza energije i jakih živaca kroz dan. Kretanje ne mora biti samo ciljani trening u fitness-u, već može biti jutarnje razgibavanje koje će pokrenuti cirkulaciju, limfu i probavu, šetnja pod pauzom od posla ili umjesto kave s prijateljicom (odete skupa u šetnju umjesto da sjedite), zatim odaberite jednu vježbu koju ćete svaki dan usavršavati i povećavati broj ponavljanja npr.sklek

ili plank – možda krenete sa 3 skleka no za par dana ste sigurno na 10, možda sada možete držati plank 15 sekundi, no za par dana će to biti minuta. Imati jednu stvar za napraviti u danu, kao početak ili kao dodatak i level up je realno izvedivo i to će se dogoditi.

Prehrana više nije bauk, posebno otkako je izašla knjiga Glukozna revolucija

Jesse Inschauspe i nju najtoplije preporučam za čitanje i primjenu. Principi koji su opisani stabiliziraju šećer u krvi, a to automatski regulira glad, probavu i hormone u tijelu. Probava je jedan od prevažnih sustava koji će nam jako pomoći u saniranju štete, što vizualne što one iznutra ako ga dobro podržimo. Osobno, najveću podršku osjetila

sam uvođenjem fermenitranih napitaka svaki dan, posebno s proizvodima

hrvatskog start-up-a Ani Biome koji uz

vrlo potentne fermentirane mikronapitke nude i cijeli experience za korisnika kroz vlastitu aplikaciju, ali i Oura prsten koji dolazi na dar uz godišnju pretplatu na napitke. Godinu dana uz

Ani Biome i moj trbuh nije nikad bio ravniji i sretniji, a unatoč tome što imam 39 godina ne mučim se ni sa celulitom niti preuranjenim starenjem niti mentalnim zamorom. Više o njima možete saznati na mom profilu.

Letnja sezona je u svom punom sjaju, dosta vremena se provodi na otvorenom, na koji način treba upijati ili konzumirati vitamin D, na pravilan način?

Vitamin D je jedna od onih tema o kojoj se stalno nešto novo saznaje, tako da smjernice za korištenje koje su vrijedile prije danas nisu adekvatne, posebno ne za sve ljude. Također, sunce nikad nije jače peklo stoga je boravak na suncu također smanjen i vremenski i površinom tijela koja je izložena. Svatko od nas bi trebao za sebe pogledati realnu situaciju i na temelju toga oda-

brati kada i koliko će vitamina D suplementirati. Osobno, moja djeca i ja ga u hladnijem i oblačnijem dijelu godine uzimamo svaki dan, a ljeti 1-2 puta tjedno jer kada smo na suncu nosimo zaštitne naočale, kape, odjeću i mažemo se faktorom SPF 50.

Elastičnost, prepuštenost i razigranost vraćaš na posve neobičan način, budeći dete u sebi, praveći most i zvezdu, sve one vratolomije koje su nam kao deci bile omiljene, mameći osmeh i sreću, kada uspemo da napravimo određenu figuru svojim telom. Da li si baš taj osećaj ispunjenja, živosti i pokreta želela da povratis, uvodeći ih kao „meru elastičnosti i pokretljivosti“?

Upravo tako. Kad se sjetim sebe tako malene sjetim se i da je sve bilo igra i zabava, a čini mi se da nam toga u odrasloj dobi najviše nedostaje. Stoga sam zaključila da je vraćanje onom što me nekada veselilo dobra ideja i ispalo je točno. Ne moramo izmišljati nove stvari za isti osjećaj, samo trebamo ponoviti što smo tada radili i osjećaj je tu – dobro ga poznajemo. A nove stvari se ionako prirodno pojave kada se za-

bavljamo i kada se osjećamo dobro u svom tijelu i glavi. (smeh)

Na koji način zamena „starog za novo“, u ovom slučaju zamena loših navika dobrim, podstiče pravu promenu u nama? Menjanje razmišljanja, svakodnevnice, rituala, odnosa i ljudi. Kako i odakle krenuti?

Dobro ste se izrazili – zamjena navika je ključ. Negdje sam pročitala da se neželjenih navika ne možeš riješiti jer su dio tebe, no možeš ih zamijeniti bo-

ljom navikom. Prvi korak je definitvno okretanje sebi i postavljanje pitanja što želim i zašto to želim. Lako je reći što, a sad zašto bismo mogli treba ti malo više hrabrosti da si priznamo. No dok ne znamo zašto, teško ćemo zadržati novu naviku koliko god ona jednostavna bila. Kada to saznamo, odabir akcije će doći najčešće prirodno, kao i primjena u stvarnom vremenu i uvjetima. Postepeno ćemo nailaziti na izvore znanja i navika koje nas „zovu“ i tu će se početi događati prirodna selekcija kako to volim reći, i sa životnim stilom i sa

društvom. Summa summarum – pitaj se što želiš i zašto to želiš, odaberi prvi korak i sve ostalo će se s vremenom posložiti. Meni je prvi korak u kreiranju programa Minimum rituala za maksimum ljepote bio upis u online edukaciju PoduzetniJA kod Sare Peranić gdje sam spoznala što je sve moguće i gdje sam bolje upoznala sebe.

Tvoj program 90 dana do leta, usmerava nas i vraća na put osluškivanja svog tela. Šta isti podrazumeva i kakva je letnja rutina kada dođemo do neke tačke u preobražaju? S obzirom da smo leti često izmešteni iz svoje svakodnevnice, jer su odmori, a izloženi smo visokim temperaturama.

Ljeto jest neko posebno doba kada većina žena odmara od života da se tako izrazim. Jede se drugačija hrana, češće se nazdravlja alkoholom, ide se kasnije na spavanje, manje se krećemo vani zbog vrućina, ako smo na odmoru s obitelji tada je i vremenska organizacija drugačija, što znači da možda sve naše dobre navike padaju u vodu. Kod mene je slično i naglasila bih da je

to normalno. U 2 do 3 tjedna „ispadnem“ iz većine dobrih navika i rutina, no ipak zadržim ona 4 osnovna stupa zdravlja koja sam spomenula ranije no prilagodim ih novonastalim uvjetima. Konkretno, idem kasnije spavati, ali rijetko kada iza ponoći i pod utjecajem alkohola i natrpanog želuca.

Kako ovo ljeto provodim na brodu s obitelji, kretanje je ograničeno, ali tu je plivanje, SUP i igra s djecom u moru. Prehrana je također „na udaru“, jedem jednostavnije (ono što se ne kuha i što stane u manji hladnjak) no ne jedem do pune sitosti (već kao Japanci do 80% napunjenosti želuca) i uz strah „od ove hrane ću se udebljati, dobiti akne, začepiti probavu“. Jako, jako važno je što mislimo dok jedemo određenu hranu, placebo efekt je već dokazan kao snažan faktor i vrijedi u svakoj situaciji, pa i kod prehrane. Probava je također u svojim izazovima jer smo ljeti najčešće na „tuđem terenu“ no otkako su Ani Biome napitci uz mene nemam problema s probavom niti nadutošću tako da mislim da sam pronašla svog partnera za cijeli život. Ukoliko se dogodi kroni-

čan umor i bezvoljnost ili pak bolest na odmoru, to je pokazatelj koliko smo blizu burnout-a u svakodnevici jer kada padne razina adrenalina i kortizola, sav stres dođe na naplatu. Znate onu, ako ne daš tijelu da se odmara, tijelo će samo uzeti odmor. Neka taj pokazatelj ne bude sramota nego informacija i mjesto motivacije za nove male rituale koje ćete uvesti već danas, bilo da se radi o manje vremena na ekranima, šetnji više, malo više smijeha s prijateljima ili pak program Minimum rituala za maksimum ljepote za narednih godinu dana uz moju stalnu podršku.

Koji je najprimamljiviji ceremonijalni napitak u vrelim, letnjim danima? Osim sveže vode obogaćene mineralima, svežim krastavcem i citrusima, koje piće nas podstiče na ples i izaziva lavinu energije?

Moj izbor i preporuka bila bi matcha s bademovim ili kokosovim mlijekom (izbjegavam zobeno mlijeko jer jako podiže šećer u krvi) jer obiluje antioksidansima i postepeno otpušta kofein u tijelo pa nemamo nagli skok i pad ener-

gije kao kod kave. Ako smijem preporu-

čiti svoj omiljeni brend matche Materia

koja je predivnog blagog okusa, ali je u vlasništvu jedne predivne žene kojoj

se divim. Drugi napitak su fermentirani napici jer osim osvježavajućeg okusa daju tijelu protuupalne tvari što je iznimno bitno za zdravlje i energiju. Velika preporuka za Ani Biome (znam da sam ih puno puta spomenula, ali vrijedni su spomena). Ima još jedno sjajno ljetno piće, a to je voda s par zrnca soli kako bi vodi dodali minerale, ali ne toliko da ima slan okus. Koristim cvijet soli ili

himalajsku sol i moram priznati da je okus vode fenomenalan i da se lakše

pije, ako ste tip osobe koja se muči s unosom vode.

Koji su to pokreti, obroci i napici koje možemo usvojiti i smućkati u „treptaju oka“, kako i na odmoru ne bi puno odskakali od onoga što nam prija?

Definitivno uspostaviti jutarnju rutinu u smislu razgibavanja, unosa „slane“ vode i fermentiranog napitka za bolju probavu i hidraciju tijela, te doručak koji neće naglo povisiti šećer u krvi (sve

je jednostavno objašnjeno u knjizi Glukozna revolucija). Ako se po jutru dan poznaje, onda vrijedi uložiti malo truda u jutarnju rutinu. Napravila sam posebnu mjesečnu Membership temu Jutarnja rutina baš za žene kojima trebaju smjernice oko ove teme, više detalja je dostupno na mom IG profilu ili mi se možete javiti u dm.

Dodaci prehrani su današnjem stilu života preko neophodni kako bismo imali energije za funkcionisanje i mnogobrojne tekuće obaveze. U jednom od svojih postova si skrenula pažnju na unos istih, na njihove pozitivne strane i najbolji način konzumiranja.

Pored njih, da li je energija ljubavi, ipak najbolji dodatak duši i telu u kojem živimo? Jer, bez tog dodatka ne možemo nikuda i nikome.

Energija ljubavi prema sebi apsolutno je ključna, da bi išta uneseno izvana djelovalo onako kako želimo. Uz to, ta energija pojačava sve što radimo na način da svaka promjena daje bolje rezultate kada ju radimo iz ljubavi prema sebi, za razliku od rezultata koji (ne)dobiva-

mo kada promjenu uvodimo iz srama ili straha. Voljeti sebe znamo od kada se rodimo, a kada odrstemo na tu se ljubav možemo podsjetiti. Nije sebično voljeti sebe, sebično je tražiti od drugih da nas vole umjesto nas samih.

Kako je letnji period obojen drugačijim ritmom, koje bi to namirnice preporučila da uvek imamo pri ruci u vakuum posudici, koje prijaju stomaku i crevnoj flori, dok u isto vreme osvežavaju, drže sitost i ne nadimaju?

Veliki sam ljubitelj borovnica i one su mi as u rukavu cijelu godinu, što svježe što smrznute. Sjajne su jer sadrže visoku količinu antioksidansa i vlakana, a ne podižu šećer u krvi. Kombucha napitak je pravo ljetno osvježenje i nije ga više teško nabaviti kao prije par godina, a imamo i neke hrvatske proizvođače koji proizvode takve kvalitetne napitke. Maslinovo ulje (preferiram istarsko) i domaći maslac su moje omiljene namirnice za sve obroke. Nama ženama treba kvalitetne masnoće u obilju, a upravo kvalitetna masnoća daje sitost i pomaže nam u mršavljenju i održava-

nju željene tjelesne težine. Što se tiče orašastih proizvoda, podvojenog sam mišljenja, nekada mi odgovaraju, nekad mi smetaju. Pistacije i pečeni bademi su moj prvi izbor. Od svih ugljikohidrata najviše volim kruh stoga se trudim jesti kruh od kiselog tijesta. U Zagrebu mi je lako dostupan, no kad odem negdje na put ponesem sa sobom koju štrucu više. Kiseli kruh ima brojne benefite za tijelo, posebno na probavu. Ima još namirnica koje jako volim, no ove su one bez kojih ne ostajem.

Šta označava reč Biohacking i šta on podrazumeva?

Hvala za ovo pitanje. Bitno je razjasniti taj pojam jer se na prvu čini da je to nešto komplicirano i potencijalno skupo. Biohakiranje je ukratko primjena znanosti mijenjanja fiziologije i živča -

nog sustava kako bismo funkcionirali optimalno, inteligentno i učinkovito.

To je svaka nova zdrava navika koja nam pomaže biti zdravija, zadovoljnija, snažnija i otpornija na stres, a koja je istovremeno danas potkrijepljena znanošću. Moram naglasiti da je za mnoge metode ta potvrda znanosti došla naknadno, jer su je najprije ljudi u svojim tradicionalnim medicinama primjenjivali stoljećima ili tisućljećima. Baš kao što su to tradicionalna kineska i indijska medicina. Otac biohakiranja je Dave Asprey, no od srca preporučam da zapratite Aggie Lal koja je uz njegovu podršku kreirala metode biohakiranja prilagođene upravo ženama. Konkretno, omiljeni ženski biohacking koji uvijek preporučujem svojim klijenticama jest praćenje ženskog ciklusa na način da najprije osvijeste u kojoj su od 4 faza ciklusa i da osluškuju svoje tijelo, a zatim da polako počnu planirati svoje treninge, beauty rituale i ostale aktivnosti u skladu s tim, odnosno sa sobom.

Eterična ulja su od pamtiveka u primeni, i znamo da su njihova svojstva

blagotvorna u različite svrhe - za negu, jačanje, smirivanje, masaže. Koja ulja bi preporučila da nahrane kožu nakon izlaganja suncu i osipa na koži usled unosa neadekvatne hrane i uticaja vrućine?

Najprije bih htjela naglasiti da je kod eteričnih ulja cijena proporcionalna kvaliteti, te da za nešto što će se upiti u naše tijelo i cirkulaciju vrijedi izdvojiti više novca. Velika sam ljubiteljica

eteričnih ulja i više ih primjenjujem na koži kod tegoba i za prevenciju, nego toliko za miris u prostoru (korištenjem difuzora). Isprobala sam brojne brendove iz ljekarni i online, ali se uvijek nekako vraćam na Young Living, posebno za eterično ulje prave lavande koje je must have all year za sve kožne probleme, čak i kod nadražene kože. Prava lavanda se može nanositi čista na kožu

(kao i eterično ulje čajevca) no uvijek treba biti oprezan jer svi drugačije reagiramo. Najsigurnije je razrijediti eterično ulje u baznom biljnom ulju (poput ulja badema). Njemačka kamilica je isto pravi spasioc kože i nju uvijek dodajem svojim uljnim mješavinama. Važno je za znati da na jako oštećenu ili osipom zahvaćenu kožu nije dobro nanositi čista eterična ulja, već bi kožu najprije trebalo umiriti hidrolatima tzv. cvjetnim vodicama koje nastaju pri proizvodnji eteričnih ulja, odnosno pri destilaciji. Velika preporuka za hidrolat lavande, ali i hamamelisa koji djeluje adstringentno. Za sam kraj priče o eteričnim uljima imam jednu poruku za čitateljice: bolje imati jedno kvalitetno eterično ulje i koristiti ga redovito u ispravnim količinama i na ispravan način, nego napraviti veliku hrpu ulja za koja više ne znaš čemu služe te kako se i kada koriste. Manje je više, to vrijedi i za količinu ulja koju primjenjuješ.

Fotografije:

Piše: Bojana Žikić, učitelj joge i meditacije @bojanabuena

Miljan Živković @mz_knj; kaboompics; pexels

Leto je sezona odmora i putovanja, a da bismo u potpunosti uživali u ovom periodu godine i iskusili najbolje od odmora, važno je da usporimo kako bismo u putovanju uživali na malo drugačiji način.

Kako da bi odmor bio što efikasniji, probajte da uvedete kreativne aktivnosti kako biste se vratili u sadašnji trenutak. Potražite iskustva koja će vam pomoći da iskoristite svaki trenutak najbolje

što možete. Budite svesni svega što vas odvraća od toga kao što je impulsivna kupovina, odlasci u restorane, želja za još.

Odbacite sve što je nepotrebno. Joga (kao i Wabi sabi filozofija) nas uči da odbacimo sve što je nebitno, i da svoj

um usredsredimo na obavljanje jednostavnih stvari. Vežbanje joge, meditacija, blago istezanje, aktivnosti na plaži i u prirodi su nešto što će omogućiti da vaš um u potpunosti bude u sadašnjem trenutku i pomoći će vam da doživite svaki momenat još lepše i dublje, što se odražava i na vaše telo. Kada svesno obavljamo svakodnevne radnje, pa čak i kada se svesno opuštamo ima mnogo

dublje efekte na opuštanje i tela i uma, i omogućava da to stanje opuštenosti potraje.

Poštovanje i zahvalnost prirodi, uživanje u običnim, jednostavnim stvarima, samo su neki od pozitivnih aspekata sporog i svesnog odmora, i življenja generalno, pa probajte da tako bude i na odmoru.

Prepustite se i uživajte u svakom trenutku. Budite svesni.

Pronađite balans između aktivnosti i prepuštanja.

Putovanja spolja su lepa ali isto tako uključite putovanje unutra – to će obogatiti sam doživljaj putovanja.

Probajte da ne brinete previše, ugasite telefon, osetite i doživite život bez žurbe, probajte da ne radite stvari po automatizmu i površno, povežite se dublje sa sobom i ljudima oko sebe i sa prostorom gde se nalazite. Budite što više u prirodi. Hodajte polako.

Umesto gužvi u gradovima istražite lokalne i malo zabačenije lokalitete, saznajte gde i kako lokalno stanovništvo zaista živi. Tu ćete pronaći restorane u kojima je više tamošnjeg stanovništva nego turista. Pričajte sa ljudima koji tu žive, raspitajte se o njihovoj kulturi, navikama, probajte lokalnu hranu.

Probajte da na isti način uživate u obroku pripremljenom kod kuće kao i u skupom specijalitetu u restoranu, jedite polako, svesno kako biste osetili svaki ukus. Umesto da žurite da obiđete i iskusite što više sadržaja probajte da stvari doživite dublje.

Naučite da ne radite ništa. Budite tihi svedok. Odmorite sebe od sebe.

Praktikujte tehnike disanja i opuštanja.

Usporite. Budite u sadašnjem trenutku i probajte da osetite i doživite stvari malo dublje. Probajte da čujete tišinu između reči, da osetite prostor između udaha i izdaha.

Pokušajte da se ne opterećujete planiranjem. Kupite jednodnevnu kartu za lokalni autobus ili metro i obiđite nepoznati grad ili mesto bez ikakvog plana.

Nije važno što se vaš omiljeni modni komad pocepao/izgužvao tu ste da uživate. Iskoristite svaki trenutak najbolje što možete. Koren svega je u vama i način na koji doživljavate svet i sebe ono je što boji vaš život.

Problem nije u okolnostima i događajima, problem je u načinu na koji percipiramo stvari.

Praktikovanje svesnog prisustva u trenutku – mindfulness još bolje možete doživeti u prirodi! Posmatrajte oblake, slušajte zvuk mora, vetra i ptica, osetite dodir blagog vetra na svojoj koži, miris kiše, osećajte dodir vaših bosih stopala i zemlje, gledajte zalazak sunca, naučite da se dublje povežete sa svojim unutrašnjim bi ć em, kao i sa svetom oko vas.

Umesto skrolovanja feedom dok pijete prvu jutarnju kafu, probajte da meditirate ili uradite neke tehnike disanja. Ostavite svoj telefon u sobi i ne nosite ga sa sobom.

Tragajte za lepotom i neobičnostima u svemu, probudite u sebi dečju

radoznalost i baš kao i oni uživajte i prepustite se u potpunosti sadašnjem trenutku. Deca ne razmišljaju

šta treba da urade kasnije, oni su potpuno u trenutku, učite od njih.

Ako nešto ne želite da radite - recite ne.

Budite srećni sa onim što imate a ne s onim što mislite da vam je potrebno da biste bili srećni. Sreća dolazi iznutra. Prihvatanje nesavršenosti i otkrivanje lepote u svemu pomoći

će vam da nađete prijatne stvari u sebi, u svom telu i svojoj duši. Wabi sabi koncept nas uči da ništa nije savršeno, ništa nije večno i ništa nije potpuno, a ovo učenje inspiriše da budete radoznali i puni zahvalnosti što vas opet približava prirodi i njenim ritmovima.

Vežbajte prisutnost u sadašnjem trenutku. Baš kao što na svakom času

joge učimo da kad pažnja odluta spolja, osvestimo taj momenat i vratimo

je na sadašnji trenutak – probajte da ovo živite i u praksi, pogotovu na putovanjima.

Odmarajte, hidrirajte se, istežite se što više, osvestite i opustite telo.

Kada živimo na ovaj način, po principima joge, manje predstavlja više. Kada život živimo u tom stilu, kada izbacimo sve nepotrebne stvari koje odvraćaju naš um iz sadašnjeg trenutka, možemo da iskoristimo najbolje od svake situacije i da uživamo mnogo dublje u svakodnevnim aktivnostima. O ovome vas učim na joga prostirci i kroz meditacije koje svakodnevno praktikujemo na časovima joge ali i kroz membership program.

Pozivam vas da zajedno vežbamo jogu i pravilno disanje, i praktikujemo meditaciju i pravilnu iskhranu po principima ajruvede.

Piše: Merima Aranitović

Spora putovanja. Lagano i jednostavno, nekad je najteže. Naviknuti na dan koji počinje nevidljivom rukom, koja uključuje štopericu onog trenutka kad otvorimo oči i meri nam prolazno vreme. Možda i ne mora tako brzo, ali mi smo navikli na taj ritam. Ne umemo da usporimo jer strah od toga da ćemo nešto propustiti, da nekuda nećemo stići, da nešto nećemo saznati, tera nas da budemo u večitoj trci sami sa sobom.

Spora putovanja bi trebalo da nas nauče i da sporije i smislenije živimo i da se oslobodimo pritiska da će se svet srušiti ako mi nešto propustimo.

Razmišljajući o tome šta bi bio jedan lep izazov u vezi sa sporim putovanjima, ili kako da to usporavanje postane deo naše rutine, pomislih – zamisli putovanje, recimo produženi vikend, bez mobilnog telefona.

Jedno jutro u kom ustanemo, spakujemo samo neophodne stvari, uzmemo svoj punjač za telefon i zajedno sa telefonom spakujemo ga u fioku. Potom uzmemo minimalni prtljag i krenemo na put.

Ali, vratimo se koji dan unazad. Raspitali smo se gde bi bilo lepo otići na to kratko putovanje. Pozovemo roditelje, ili nekog iz vremena kada se putovalo sa mapama od papira i pozajmimo od njih istu. Dođemo kući, pronađemo na karti mesto kuda putujemo, napravimo sebi vodič, rukom pisan – u kom pravcu krenuti, kroz koja mesta ćemo proći i stići na cilj. Ne rezervišemo smeštaj preko aplikacija, već krećemo na put, sa uverenjem da ćemo na cilju naći mesto baš za nas.

Vratimo se ponovo na početak putovanja. Zamislite da je vozač kapetan a suvozač onaj koji zna rutu putovanja. On pazi na table sa nazivima mesta, gde treba da skrenemo, kada nailazimo na naplatnu rampu, a kada se negde zaglavimo, on je taj koji komunicira sa ljudima, pita ih kako dalje. Jedini sat koji imamo je onaj na ruci, i onaj u kolima. I trudimo se da ne varamo.

Kad smo žedni, stanemo negde usput i popijemo kafu. Kad smo gladni, nađemo neki restoran sa autentičnom hranom.

Svaki obrok nije samo hrana za telo. Imajući u vidu da nemamo telefone, i nemamo u šta da gledamo, naše misli i naša pitanja i radoznalost usmereni su na naše saputnike. Na ljude koji sede oko nas. Na ljude koji rade u tom restoranu ili kafiću. Naše misli se polako smiriju a mi se ponovo vraćamo razgovoru.

Priroda kroz koju ćemo proći će nas fascinirati. Divan zalazak sunca na vodi, čarobni cvetovi na livadi kraj koje prolazimo. Vrh planine ili izvor koji oduzimaju dah. Ali, nema telefona da sve to foto-

grafišemo i snimimo. Moramo da zapamtimo. Da tu sliku zauvek sačuvamo u sebi. Moramo da budemo fokusirani na taj trenutak, na to što nam je oduzelo dah i da pokušamo jedni drugima rečima da dočaramo svoju fascinaciju.

Tako je i sa emocijama. Nema poljubaca za Instagram objavu, niti zagrljaja i nameštenih osmeha za „stori". Tu smo samo mi, i naši istinski osećaji. Kad uhvatimo voljenu osobu za ruku to je iz ljubavi, a ne zbog fotografije. Kad legnemo u polje mirisnog cveća, to smo uradili da napojimo dušu i povežemo se sa zemljom, svesni da to niko neće videti i da to radimo samo zbog sebe. Idemo ka cilju, ali pošto nismo ništa rezervisali, nismo opterećeni vremenom kad moramo da stignemo niti da moramo baš tamo da završimo. Možda nam se na nekom znaku pored puta ukaže nešto što nam više privuče pažnju, i mi promenimo rutu, svesno, i zakucamo na vrata domaćinu koji izdaje sobu kraj vode, ili u podnožju planine na koju bismo se mogli popeti ili barem prošetati kroz netaknutu prirodu.

Sloboda i mogućnost izbora. Sloboda i odgovornost za sebe i svoje izbore. Jer, da bismo istinski bili slobodni moramo da budemo odgovorni, a kad to naučimo, tada možemo i da osetimo kakva je to snaga u nama.

Osećaj da nikom ne morate da šaljete poruke, da ne morate da se javljate da ste stigli i da ste dobro i da se čuvate i brinete o sebi je predivan. Na taj način vežbate i sebe i one koji od vas večito očekuju da ste dostupni - da imate prava na nekoliko dana bez javljanja i referisanja. Pravo na svoje dane.

Znam, dolazi veče, nema listanja Instagrama, čitanja vesti na platformama.

Nema samo još jedne igrice, ili još jedne epizode serije pred spavanje. Zato ste se pred put setili da ponesete pravu, papirnu knjigu i da pročitate nekoliko strana, ukoliko još imate snage posle uzbudljivog dana.

Poklonite sebi dva-tri dana bez spoljnih poticaja. Nekoliko dana u kojima vam je jedina zanimacija da putujete, gledate, upijate, pričate, smejete se i povezujete se kako sa prirodom, tako sa saputnicima, ali i sami sa sobom. Jer ovo usporavanje bez mobilnog (u svakom obliku) jeste i mentalna vežba.

Vežba koliko smo jaki da se odupremo porivu, da prevaziđemo stalnu potrebu da budemo dostupni i da to od drugih očekujemo. Da vidimo koliko je dan istinski dug kad ne potrošimo sate na često besmislene stvari, koje nas i ne dotiču, ali su iskočile pred nas.

Kad se vratimo nazad, ostaju nam uspomene, ostaje nešto što je samo naše, što nismo podelili sa čitavim svetom.

Da li ste spremni za jednu ovakvu nedigitalnu avanturu?

Zamislite vikend bez notifikacija, bez poruka, poziva, bez fotografisanja i snimanja. Samo vi i vaš saputnik ili saputnici, i priroda oko vas. Posle dugo vremena čućete zvuke oko sebe, videti i pamtiti ono što vas okružuje i neće vam misli biti na nekom drugom mestu, jer nema ničega da vas u tome ometa.

Fotografije: privatna arhiva, pexels, freepik

Intervju: Jelena Gvozden @3oklagijice

Primetan je paradoks da smo u eri Interneta svugde a nigde; u jednom tabu šopingujemo, u drugom gledamo egzotične destinacije, u trećem potpisujemo peticije i raspravljamo se oko pravopisa na društvenim mrežama a u četvrtom pratimo dokle je naša porudžbina hrane stigla, dok je naše telo sve vreme u statičnom sedećem položaju.

Jasno je da nismo svesni svog tela na pravi način a naročito u letnjim mesecima vidljive su nametnute konkluzije o potrebnosti socijalnih konstrukata.

Sa Anicom Vasić ovom prilikom razgovaram o najtežoj i najbitnijoj stvari modernog doba – imanju kičme, koje često nismo ni svesni dok ne zaboli do neizdrživosti. Anica kao personalna rehabilitaciona trenerka, kroz svoj holistički pristup, pomaže ljudima od

kojih su već svi odustali, da ne odusta-

nu sami od sebe. Za magiju koju izvodi sa svojim klijentima i klijentkinja-

ma smatra da je najbitnije da osoba

bude mentalno fleksibilna a za fizičku fleksibilnost će zajedno da se pobrinu.

Raspon godišta s kojim radi je veliki, od osoba u adolescenciji do osoba u 60-im godinama.

Kao svoju misiju navodi osvešćivanje

širokih masa o svim potencijalnim i aktuelnim problemima koji se tiču posturalnog statusa i najučestalijih dijagnoza na samoj kičmi. Želi da sebe kategori-

še kao osobu koja će se baviti striktno

samo time i nada se da će u budućnosti moći da unapredi svoj sistem rada aplikacijom koja će biti namenjena onim klijentima koji imaju probleme sa leđima.

Kada i kako je počela tvoja edukacija na temu održivosti ljudskog tela?

Mislim da je moj podsticaj k tome išao još od mog detinjstva, kada sam imala 11 ili 12 godina i bol u leđima. U tom periodu, bila sam aktivna sportistkinja, išla sam na takmičenja. Došla sam do situacije da sam se lečila godinu i po –dve, radeći razne terapije, od fizikalnih terapija preko snimanja leđa do odlazaka kod mnogobrojnih lekara specijalista, ali mi niko nije od njih rekao šta je konkretan problem. Tek poslednja osoba kod koje sam otišla mi je objasnila da su mi pršljenovi blizu, da mi je disk bio napet sve vreme, što mi je stvaralo bol. Da bih ovo saznala, trebalo mi je dve godine, te sam shvatila da su u našoj zemlji nedovoljno ozbiljno shvaćeni problemi s kičmom i da želim da se edukujem u tom smeru, ne bih li i ja mogla nekome da pomognem na drugačiji, brži i efektniji način u odnosu na iskustvo kroz koje sam ja prošla u datoj situaciji. Kako sam odrastala, primećivala sam da ima mnogo takvih slučajeva i da neki ljudi provedu decenije u zabludi i bolu, prihvatajući tu agoniju kao normalnost, živeći s njom, a to ne bi trebalo da bude tako.

Čini mi se da je fizikalna profilaksa na ovim prostorima i dalje nedovoljno razvijena a da i oni koji krenu da vežbaju, to čine da bi dosegnuli neke brojke. Koliko zapravo ljudi potenciraju rad na svojoj kičmi, da li su uopšte osvešćeni gde bi bio krucijalni problem i gde su neuralgične tačke pucanja njihovog zdravlja?

Generalno, mislim da ne. Mislim da danas ljudi treniraju radi nekih fitnes ciljeva, boljeg izgleda, vidljivih telesnih promena. Ljudi koji treniraju da bi poboljšali zdravlje imaju pak podsticaj u vidu bola. Tako da iz mog iskustva, ljudi nikad ne krenu da rade na zdravstvenim ciljevima, dok se ne javi bol, i to je veliki minus današnjeg doba.

Jel to znači da mi ne osetimo da imamo telo dok ne osetimo da imamo bol, a kada se bol javi – mi radimo jedino na sanaciji bola? Kako podstaći ljude da zdravo osveste postojanje tela pre nego što ono zaboli?

Pa, kao i kod svih negativnih stvari, čekamo da se nakupe i onda kada dođe do praga nemogućnosti tolerancije stresa, bola i negativnih senzacija u

telu, dođemo do misli: „Neću više ovo da trpim, hajde da vidim da li mogu da pomognem sebi”. Nekad bol bude toliko neizdrživ da postane okidač da nešto promenimo. Što se može tumačiti da nismo svesni svog tela, jer da jesmo, bavili bismo se njime na vreme. Ljudi čim se osete bolje, ako nemaju ciljeve u kontekstu da poboljšaju i osnaže svoje telo na još višem nivou, dok smo sveli taj nivo bola na minimalni ili smo ga neutralisali potpuno, prestanu da treniraju i treniranje više ne smatraju bitnim. Što je tužno, jer telo sve pamti i u nekom trenutku dođe do ponovnog problema, pogotovo kada su leđa u pitanju, jer na njima se odražavaju razne promene, pogotovo sa starenjem. Diskovi na kičmi su dosta podložni promenama i sa starenjem i sa aktivnostima, zanimanjima, povredama, tako da – hteli ili ne hteli, promene se dešavaju i desi će se neki bol, naročito ako ne održavamo naše telo jakim da trpi izvesni nivo stresa.

Da li je možda i problem što kičmu ne doživljavamo ozbiljno potekao iz

školskog obrazovanja, tačnije časova fizičkog vaspitanja, gde nam nisu preneli ljubav prema sopstvenom telu?

Jednim delom, da. Neke osnovne stvari treba da budu naučene i usvojene u tom dobu. S druge strane, i način života je takav da nameće neka držanja i pozicije koje nisu baš najbolje za naša leđa.

Mislim da je savremeno doba doprinelo takvim zanimanjima i aktivnostima u kojima je bol u leđima neizbežan.

Šta smatraš Ahilovom petom savremenog čoveka?

Kičmeni stub, definitivno. Iz koje god perspektive da sagledam, smatram da kičmeni stub najviše pati, što zbog naših pozicija, što zbog društvenih mreža koje nameću određene pozicije tela, što zbog savremenih zanimanja, što zbog zanemarivanja odnosa prema telu. Stres dosta utiče na samu senzaciju bola i najčešće se odražava na kičmenom stubu.

Diskus hernija je buzz word u korporativnom svetu. Svi znaju za nju a niko ne zna ništa o njoj. Možeš li malo da nam objasniš tu pošast savremenog doba?

Diskus hernija je nažalost danas dosta učestala dijagnoza. Predstavlja stanje u kom se dešavaju promene na diskusu pri čemu diskus gubi svoju funkciju, biva delimično izmešten sa svog anatomskog mesta i trigeruje nerv ili nerve u kičmenom kanalu. Kao posledice toga se javljaju bol, trnjenje noge ili ruke, u zavisnosti od lokacije diskus hernije, a kod težih slučaja se javlja i disfunkcija rada bešike, creva, kao i impontenci -

ja kod muškaraca. Sve u svemu, takvo stanje retko zahteva operaciju, najčešće se oporavak sastoji od fizikalnih terapija, antiinflamatornih lekova i specifičnog trenažnog procesa. Nakon toga se stanje može držati pod kontrolom uz adekvatne treninge snage.

Ne znam koliko se sada forsiraju sistematski pregledi i da li se na njima uopšte iko osvrće na kičmu, a posetioci i posetiteljke teretana su ljudi koji pretežno dolaze zbog fizičkog izgleda a ne zdravlja. U takvoj društvenoj klimi, koliko ti je izazovno da prezentuješ program koji nudiš i priđeš ljudima ne bi li razumeli da im upravo to treba?

Ljudi vrlo lako mogu da prepoznaju ako treba da sarađuju sa mnom, jer radim specifično sa ljudima koji ili imaju neke posturalne probleme ili bol u leđima koji je povezan sa strukturalnim promenama na samom kičmenom stubu ili posturom tela. Mogu reći da je, nažalost, 80% ljudi koji mi se jave pokušalo pre toga da nađe rešenje na svim stranama ali bezuspešno. Izazovno je raditi sa tim ljudima, jer moram iznova i iznova da se dokazujem, u kontek-

stu: kada je neko radio mnogo terapija i išao na bezbroj mesta, a nije postigao nikakve rezultate u cilju rešavanja bola, ima veću skepsu i određenu dozu nepoverenja u početku saradnje, sve dok ne vidi prve boljitke.

Radila sam sa ljudima koji su imali skoliozu za operaciju, diskus hernije koje nisu mogli da reše i zbog kojih su imali promenjenu mehaniku hoda i utisak da im je jedna noga kraća. Ti ljudi su se prepoznali u sadržaju koji prezentujem ili su čuli na osnovu preporuka ljudi sa kojima sam sarađivala, da mogu da pomognem, te su odlučili iz tog razloga da mi se jave i to je bila početna tačka njihove promene.

Tvoj pristup svakoj klijentkinji i klijentu je holistički. Možeš li dočarati čitateljkama Plezira kako taj pristup izgleda?

Holistički pristup koji pružam klijentkinjama i klijentima je mnogo bitan. Sa svima radim inicijalno individualno testiranje, nakon kojeg dam neku određenu dijagnozu ili im kažem da moraju da urade dodatne analize koje mi trebaju. U tom prvom procesu im saopštim koji je vremenski interval u kojem mogu očekivati neke određene promene, kako će one da se manifestuju, kako

će izgledati tok oporavka, šta očekujem od njih tokom tog procesa, šta mogu da očekuju oni od mene, kako će treninzi da izgledaju i šta su normalne a šta nenormalne stvari koje se dešavaju. Ljudi su navikli da misle da kada se krene s treningom ili rehabilitacijom da će sve teći uzlaznom putanjom, ali zapravo nije tako. Uvek bude faza kada telo mora da reaguje na promene i intenzivnije aktivnosti koje nisu rađene ranije ili duži vremenski

period. Tako da imamo padove u grafikonu oporavka: nakon uzlazne putanje krivulja se spusti na dole, pa onda opet na gore i to su ti trenuci u kojima je poverenje klijenta odlučujuće. To znači da osoba koja radi sa mnom mora biti svesna tih trenutaka, mora da zna da je to normalno, mora da zna zašto se to dešava i koliko će trajati a to ću joj sve predstaviti. Mislim da su informacije koje dajem klijentima predispozicija da dobijem njihovo poverenje i to je način da neko ipak istraje u tom procesu, jer veruje da će ta neprijatna etapa proći. Što se tiče osmišljavanja treninga, napravila sam neki svoj sistem rada koji mi se pokazao najefektnijim i predstavlja skup vežbi za izdržljivost, za snagu, za držanje. Lečenje određenog segmenta zahteva jačanje, fleksibilnost i istezanje određenih regija. Da bismo

bili funkcionalni i živeli život bez bola, moramo imati mobilnost tela u svim zglobovima, to je mera naše agilnosti. Program je osmišljen individualno u odnosu na problem koji klijent ima, u smislu: ako radimo na problemu s diskus hernijom i bolom povezanim s njom, imamo određene faze i u njima prilagođavam plan u skladu sa snagom klijenta i ciljem koji želim da postignem. Svaka faza ima cilj koji ja odredim, jer vodim klijenta kroz taj proces, i onda na osnovu te faze i cilja moderiram program. Svaka faza ima drugačiji cilj koji se prilagođava progresu na treningu koji je postignut u određenom periodu tokom prethodne faze. Dešavalo se da se neki klijenti jako brzo adaptiraju, najčešće ako su prethodno bili u nekom sportu.

Budući da treninge nudiš i onlajn i uživo, možeš li nam približiti prednosti i razlike svakog pristupa?

Iako nudim treninge onlajn i oflajn, smatram da onlajn pristup nije za sve već ja sama procenjujem da li osoba može da trenira onlajn i da li mogu sa njom da postignem cilj koji želim ili ne mogu, u odnosu na njena prethodna iskustva u sportu, stepen fokusa, motivacije i upornosti. Onlajn pristup izgleda tako što radim uživo onlajn testiranje na osnovu kog dobijam podatke o telesnom stanju klijenta a na osnovu kojih pravim plan programa, koji je u skladu sa ciljevima određene individue. Nakon toga šaljem plan programa u vidu dokumenta sa snimljenim vežbama i audio objašnjenjima vežbi. To funkcioniše kao dva razdvojena treninga koji se naizmenično smenjuju na četiri ili šest nedelja. Klijenti mi moraju poslati snimke izvođenja vežbi da bih ja mogla da ispratim sve to i korigujem ono što ne valja. To se radi na moj zahtev u prvoj nedelji obavezno a kasnije i po potrebi u odnosu na njihov fidbek. Posle svakog treninga moraju da mi ostave fidbek u vidu jedne ili dve rečenice –

kako je prošao trening, da li je sve teklo kako treba ili ne. Nedostatak onlajn saradnje može značiti i sporiji proces oporavka, jer se dešava da neki ljudi ne mogu sami da isprate tempo koji mogu da isprate uživo uz moju konstantnu korekciju, ali ovo nije striktno jer neki ljudi pak ne osete nikakvu razliku između onlajn i oflajn treninga. Ovaj pristup definitivno nije za ljude koji nisu svesni svog tela ni najmanje, jer je osećaj tela minimalni uslov za sprovođenje vežbi kako treba i postizanje cilja. Prednost onlajn pristupa je što treninge mogu da prilagođavaju svojim obavezama, kada njima odgovara.

Što se tiče saradnje uživo, ona u principu izgleda slično kao i onlajn: imam uživo inicijalno testiranje na osnovu kog odredim šta su ciljevi u narednom periodu i ispišem plan programa. Proces teče možda malo brže zato što odmah vidim neku priliku gde mogu da poboljšam neke stvari. Prednost je što kroz ovaj pristup mogu raditi sa bilo kim, u smislu: iako osoba nije svesna svog tela mogu doprineti tome da ga ona osvesti i da dođemo do tog segmenta da u nekom trenutku može samostalno da trenira a da u potpunosti bude svesna svog tela.

Šta je najbitnije tokom treninga a šta nakon njega?

Klijent bi trebalo da poštuje neke naše interne dogovore. Na treningu treba da poštuje upute koje dajem, što se podrazumeva ako me je već izabrao kao trenera. Od osobe očekujem posvećenost i kontinuitet, pošto sam primetila kod nekih klijenata da postoje odstupanja u smislu održivosti treninga. Bitno je da urade dovoljan broj treninga na nedeljnom nivou, što je onda direktno proporcionalno njihovom napretku.

Takođe, očekujem da rade na osvešćivanju svog tela da bi sam pokret koji rade izvodili najbolje moguće. To su glavne stvari koje očekujem od klijenta na treningu, a nakon treninga očekujem da se drže osnovnih dogovora ne bi li trening mogao da teče kako treba: da imaju dovoljno sna, da imaju odgovarajuću ishranu, da ne rade neke aktivnosti koje sam rekla da izbegavaju u određenom periodu.

Da li si primetila još nešto kod svojih klijenata i klijentkinja tokom treninga osim promena u položaju posture?

Primetila sam razne promene, na primer neki ljudi su dobili na mišićnoj masi a to nisu mogli da postignu jako dugo i nisu čak ni očekivali da bi se kroz ove treninge to desilo, jer prvenstveno radimo na posturalnom problemu. Dobila sam fidbek da su se osvestile pogrešne pozicije tela i držanja tokom posla ili spavanja, kao i da neke aktivnosti rade na malo drugačiji način ne bi li rasteretili sam kičmeni stub. To su glavni benefiti koje su klijenti usvojili u svom životu i implementirali zbog treninga.

A šta primećuješ da si promenila kod sebe od početka rada sa klijentima?

Pristup sam dosta adaptirala klijentima, jer je psihološki profil svake osobe drugačiji. To osim drugačijeg programa podrazumeva i drugačiji način objašnjavanja vežbi. Prilagođavam sve mentalnom toku osobe, kako njoj odgovara, da ne bismo došli u poziciju da se oseća neprijatno ili frustrirano, a da opet postignemo cilj koji nam treba. Sve su to bitni aspekti da bi proces tekao dobro i kako treba.

Postoji li neka razlika kod polova koju si primetila kada je problematika s leđima u pitanju?

Razlika kod žena, što se tiče menstrualnog ciklusa, je da tada imaju senzacije u vidu bola u leđima, pogotovo u lumbalnoj regiji, što je karakteristično zbog hormona koji se oslobađaju u tom periodu, te dolazi do opterećivanja stomačne regije abdomena u predelu jajnika, pa se ta senzacija širi celim lumbalnim delom a nekad su zahvaćeni i mišići i

onda dolazi do osećaja njihovog zatezanja. Žene, kojima se ovo ređe dešava, mogu da se u tom periodu uplaše da imaju neku povredu i slično, a zapravo je to regularno stanje koje se svakog meseca dešava većini žena.

Kod muškaraca primećujem češće povrede usled treniranja sa velikim težinama. Čini mi se da muškarci imaju taj momenat ega, gde se održava neka kompetitivnost među njima, i onda je nametnuto podizanje određenih težina da bi se dokazali. Radeći sa ovim muškarcima na njihovoj rehabilitaciji, primetila sam da menjaju svoj pogled i da im vežbanje sa velikim opterećenjem više nije toliko bitno tokom treninga. Žene nemaju taj momenat da im je bitno dizanje velikih težina zarad održavanja rivaliteta, one većinski treniraju da bi izgledale fizički bolje, što opet podstiče korišćenje opterećenja, ali ne u tolikoj meri kao muškarci.

Šta ti je veća motivacija – da je klijent izazovan, da ti moraš više da se prilagodiš i izađeš iz svoje zone komfora ili brzonapredujući klijent s kojim možeš da radiš frekventnije iteracije ciljeva?

Generalno volim da postižem velike promene, što znači da volim velike izazove. (smeh)Tokom velikih izazova u odnosu na individuu samu po sebi, koja je karakteristična po mnogo čemu, dolazim do toga da nalazim neka drugačija rešenja, koja nisu svakidašnja, što znači da me klijenti koji imaju mnogo nekih drugačijih problema podstiču na inovaciju, kreativna i bolja rešenja, a ujedno i da unapređujem sebe. Tako da mi je veća satisfakcija da radim sa klijentom koji je zahtevniji, ima više problema, nije dugo rešio problem, pogotovo ako je radio sa drugim ljudima na istom problemu. To mi je posebna motivacija i drago mi je kada mi se jave ti ljudi i kada sarađujem s njima, jer znam da ću postići cilj koji sam obećala i da će izvući najbolje iz mene, jednostavno nemoguće je da ne dođe do rezultata

Osim u radu sa klijentima, na koje na-

čine se još usavršavaš, koji su izvori tvoje edukacije?

Izvori su razni, od Inerneta preko naučnih istraživanja i literature. Imam mešovite izvore sakupljanja informacija o onome što me zanima. Na svakom ni-

vou imam svoje mini istraživanje i navedem sebe da jednostavno moram da napredujem na dnevnom nivou ako želim da budem osoba koja je asocijacija za rad s ljudima koji imaju probleme sa leđima. To zahteva od mene da stalno istražujem na tu temu. Izdvojila bih

dva autora za čitateljke Plezir magazina, Konor Harisa i Devida Greja.