Plezir magazin Novembar 2024.

Novembarsko izdanje Plezira stvarali smo sa idejom i željom da kako sebi, tako i vama ponudimo utešne, umirujuće i negujuće priče kao neophodnu dozu eskapizma od svega onoga što nas okružuje.

Shodno tome novembarski broj je oda usporavanju, tihovanju i hranjenju duha sadržajem kakav nam prija i koji nas oplemenjuje, kako bismo pre svega očuvali mentalno zdravlje, a onda i sakupili snagu za sve one borbe u kojima smo i sve one koje su pred nama.

Svesni ranjivosti svakog od nas, ovaj broj je jedan simboličan zagrljaj empatije, podrške i umirenja, baš kao što nam i fotografije naše Milene Goševski sa sinovima

Ilijom i Arsenijem, sa naslovne strane poručuju.

Teodora Kovrlija, Plezir magazin teodorakovrlija@gmail.com plezirmagazin@gmail.com

RITUAL

Mala škola čaja

Authored by AI

Mirisno putovanje u Istanbul

Milijana Jankovic Copenhagen

Magijski obredi i rituali

Katarina Batuta Višekruna

Snežana Petrović

MOTE DESIGN STUDIO

5 knjiga o arhitekturi

Gastro inspiracija

Bojana Bukvić

MITPričajmo jezikom simbola

Protočnost čaja

Nađa Petrović

Maja Herman Sekulić

Poroci

Tokija

Marina Bugarčić

Sendy Osmičević: Fermentacija

Jajoi Kusama princeza tufni

Dijana Marković

Ekomanipulacija

Galerija kao mesto komunikacije

Ksenija Marinković

Staša Vukadinović

Ana Arp

60. Bijenale u Veneciji

Forest of Radgost

Jesen u mojoj biblioteci

redakcija PleziR

Marko Vajović

Bojana Đuričić

Andrijana Kovrlija

Milena Goševski

Teodora Kovrlija

Nataša Bućić

Vesna Belušević

Vladislav Radak

Nikolina Gavrilov Ana Mandinić

Jelena Ranković

Ana Nikolić

Jelena Gvozden

Nevena Pajić

Merima Aranitović

Irina Markić

Srđana Petrović

Aleksandra Nikolić

Vladislava Milovanović

Bojana Fužinato

Zvjezdana Gvozdenović

Devojka sa naslovnice

Milena Goševski

Ispričaj nam nešto o sebi?

Zdravo svima!

Ja sam Milena Goševski. U poslednjih makar 7 godina odgovorna sam za naslovne strane Plezira. Radim u IT sektoru, ali se polako i sigurno prebacujem u terapeutske vode. Imam 2 sina, muža i bicikl. Volim more.

Omiljeni dnevni plezir?

Tihovanje, sporost i grljenje sa mojim ljudima.

Šta radiš kada ne radiš ništa?

Osmišljavam življenje u skladu sa naravi moje duše. Kad sam preumorna-gledam kroz božićne filmove na

Divi i grickam suncokret.

Preporuka za čitanje/gledanje/slušanje?

Slabo slušam i gledam, ali volim da čitam.

* Pada Avala, Biljana Jovanović

* Proljeća Ivana Galeba, Vladan Desnica

* Predeo slikan čajem, Milorad Pavić

* Semper idem, Ðorđe Lebović

* Blizanačka trilogija, Agota Krištof

* Prodavac krvi, Ju Hua

* Florida, Loren Grof

* Nule i ništice, Daniil Harms

* Očevi i oci, Slobodan Selenić

JA SE ZOVEM LIDIJA DEDUŠ

Lidija Deduš

ĆUTIBAJKA

Vladimir Vukomanović

Rastegorac

KNJIGA FORME

I PRAZNINE

Rut Ozeki

DOLINA CVEĆA

Nivijak Kornelijusen

KOSMOTEOROS

Kristijan Hajgens

SEĆANJE

NA VODU

Emi Itaranta

KLIMATSKA

PSIHOLOGIJA: PITANJE

ŽIVOTA I SMRTI

Vendi Holvej

ANARHIJA S PAUZOM ZA ČAJ

Pavel Gatajancu, Vladimir Kopicl

PESAK PJESKARE Milenko Bodirogić

PIERRE GUILLAUME PARIS

parfemske sveće

svake godine u decembru nudi limitirane serije parfemskih sveća posvećene novogodišnjim i božićnim praznicima.

Ove godine u ponudi su 3 parfemske sveće, dve manje od 240g i jedna veća od 1,5kg.

ELATOPHOROS „Gospodar svetlosti“

Atmosfera pono ć ne mise u maloj izolovanoj kapeli, negde u borovoj šumi pre točena je u parfemsku sveću

ELATOPHOROS. Miris iglica silvesterskog bora, žalfije i dragocene smole smirne u harmoniji sa esencijom Ciste Labdanum dočarava upravo ovaj trenutak mira.

Simbolika svetlosti i uspona, svojstvena silvesterskom boru koji se uvek izdiže sve više kako bi uhvatio sunčeve zrake, pretočena je u ovu sveću u staklu svetleće zelene nijanse sa zlatnom ukrasnom pločom sa motivom sove koja u kandžama drži borovu granu.

ANTENIVIS

Osmišljena za hladne jesenje večeri da ih utopli i učini posebnim, ANTENIVIS parfemska sveća donosi bogatstvo nota listova čaja, kore mandarine, cimeta, sušenog voća, smole smrče i kedrovine. Njeno crveno-zlatno staklo i drvenasti, smolasti i suptilan gurmanski miris evocira sliku okupljanja uz ognjište, gde umotani u tople prekrivače uživamo u toplim napicima, čokoladama i prvim mandarinama.

„Sreća je jedina stvar koja se udvostručuje kada je podelite.“

Albert Švajcer

Kralja Petra 75, Beograd

Intervju:

Andrijana Kovrlija

@andrkovr

Fotografije:

Privatna arhiva, Branka Lazić, Milica Vitas

Čaj nas uči ljubavi prema procesu

Mala škola čaja

U Velikoj Zemlji (Kini u doba Song dinastije) pije se čaj, zahvaljujući čemu nema srčanih oboljenja, a ljudi žive dug i zdrav život. Naša zemlja je puna ljudi koji izgledaju bolesno, isuviše mršavo, i to je jednostavno zato što ne pijemo čaj, napisao je japanski monah Eisai

Zenji 栄西禅師 po povratku u svoju zemlju nakon proučavanja zen-budizma u Kini. Napisao je ovu rečenicu u onome što se sada smatra prvom japanskom knjigom o čaju The Treatise on Drinking Tea for Life

Cultivation („Rasprava o značaju ispijanju čaja za zdravlje“).

kulture u Japanu, čaj je u Japan stigao

1193. godine i do danas veoma je značajan deo japanske kulture. Ovom prilikom razgovarala sam sa čajnom edukatorkom i osnivačicom Male škole čaja

Milijanom Vujaklijom o specifičnostima Edosenke škole

U ruksaku zen mastera Eisai, koji se smatra i začetnikom uzgoja čaja i čajne

japanske čajne ceremonije čija je članica, kao i specifičnostima njenog pristupa, o tome šta je potrebno ostaviti ispred prostorije u kojoj se čajna ceremonija održava a šta je u njoj dobrodošlo, o ulozi samog rituala ispijanja čaja, uparivanju čaja i hrane kao i načinima za prepoznavanje kvalitetnog čaja.

Tema ovog izdanja Plezira su između ostalog i književnost, mitologija, uživanje u različitim ritualima, pa s tim na umu hajde da počnemo od toga koji je tvoj omiljeni aspekt rituala ispijanja čaja?

Neretko na internetu možete pronaći popularnu motivacionu poruku da ako ne uživate u procesu, nećete uživati ni u rezultatu. To je ono čemu me čaj i čajni ritual svakodnevno uče, moj omiljeni njegov aspekt, i ono zbog čega sam mu jako zahvalna jer koliko god na svesnom nivou razumem tačnost ove misli, ne mogu da kažem da smislenost ove rečenice baš uvek sedne u svakodnevnom

životu na svoje mesto. Čaj nas uči ljubavi prema procesu. I to za mene kreće od trenutka kada razmišljam koji bi to novi čaj trebalo da nabavim za svoju kolekciju preko razmišljanja kako ću ga sve praviti, u koje vreme, sa kojim čajnim posuđem, pa do trenutka kada krećem u pripremu.

Proces kroz koji nas priprema i uživanje u čaju vodi mentalno, senzorno i fizički, pomaže nam da razumemo delove sebe, svoje emocije i reakcije, da ih prihvatimo, procesuiramo i rekalibriramo se ako one nisu zapravo najbolje za nas i u našem najvišem interesu.

Članica si Edosenke škole japanske čajne ceremonije. Iako njen osnivač Kawakami Fuhaku nije bio u krvnom srodstvu sa Sen no Rikyū, začetnikom čajnih ceremonija iz 16. veka iz čijeg učenja su proistekle tri glavne škole, nastojao je prevashodno da kao pripadnik Omotesenke škole istu i podučava, sve dok nije odlučio da unese izvesne izmene. Kakve su izmene u pitanju i kako se Edosenke danas razlikuje od učenja drugih škola?

Razlike između različitih škola japanske čajne ceremonije nisu velike, slučajnom posmatraču ne bi verovatno ni upale u oko na prvi pogled kada je samo izvođenje u pitanju. S druge strane, dešavalo se na čajankama uživo da me gosti pitaju baš ta pitanja koja su povezana sa specifičnostima moje škole, što se može objasniti treningom fokusa i čula na koji je ceremonija usmerena.

Suština ceremonije se od škole do škole neće drastično menjati. Neke od karakteristika Edosenke škole jesu njen akcenat na inkluzivnosti i manje formalan duh nego drugih većih škola. Ona je nastala u starom Tokiju među trgovačkom klasom i ta neposrednost se do današ-

njeg dana sačuvala. To je jedan prijatan osećaj povezanosti svih prisutnih, gostiju i domaćina, njihove podjednake uključenosti u taj susret i okupljanje. Cilj Edosenke škole i njen fokus je na tome da atmosfera među okupljenima bude što prirodnija, opuštenija, otvorenija, srdačna i da se razvije osećaj i atmosfera prihvatanja. Takođe, ona polaže puno pažnje na to da se naučeno integriše i primenjuje u svakodnevici, van

čajne sobe, da ljudima pomogne na praktičnom i svakodnevnom nivou. Da uz njenu pomoć u ubrzanoj svakodnevici stvara -

mo sebi trenutke toplote i mira kojima ćemo dalje unaprediti svoje duhovno i fizičko blagostanje. To je i moj cilj kroz Malu školu čaja, nezavisno od toga da li ćete to raditi kroz pripremu maće ili nekog drugog čaja.

Na vidljivijem nivou, određeni pokreti će se razlikovati, npr. način na koji se savija svilena marama zvana fukusa kojom se čisti čajno posuđe ili način na koji se bambusova metlica ćasen pomera dok se priprema i omekšava u vodi pred samu pripremu čaja. Slikovito opisano, Fuhaku je zadržao sve ono najbitnije iz Omotesenke škole ali je kao nekakav vešt modni stilista pojednostavio neke njene delove, skinuo sa njih „ukrase” bez kojih se može i upravo ovo kod gostiju razvija prethodno pomenuti osećaj prihvaćenosti i prijatnosti. Jer ne zaboravite,

dugo godina je ovo bila tradicija koja ja obitavala među višim klasama a logičan put čaja je istorijski gledano morao da vodi i van njih. Ako smem da se usudim da pretpostavim, ovakav pravac bi se i Sen no Rikjuu svideo.

Pored toga, poznato je i da se učitelji neminovno međusobno razlikuju, šta je ono što si ti unela kao novinu u svom pristupu u odnosu na svoje učitelje?

Tako je. Kao i u svakoj disciplini, svako od nas vremenom unese nešto svoje te se učitelji i praktikanti među sobom razlikuju u stilu izvođenja. Mnogi praktikanti širom sveta ali i iz Japana koje pratim polaze od osnovnih principa ceremonije i adaptiraju je prostoru, prilici i svojim ličnim inklinacijama te je jako uzbudljivo videti taj lični pečat koji joj daju, od povezivanja sa elegancijom a la francuski dvor do heavy metal momenata.

Na prvi pogled nekim ljudima čak može delovati da japanska čajna ceremonija ima puno pravila te da bi kao takva mogla da sputava našu individualnost. Situacija je apsolutno suprotna i to je i

mene fasciniralo, to koliko sam uprkos ili možda je bolje reći zahvaljujući svim tim pravilima dobila slobodu da budem svoja, istinski svoja, lišena nekih stvari koje nam je savremeni život nakačio i njima nas odredio kao ovakve ili onakve kroz život.

Moja učiteljica, Takako Morita, moj stil izvođenja ceremonije često opisuje kao elegantan. A zašto je to tako? Taj moj stil i pristup u izvođenju ceremonije nastao je zapravo iz mog ogromnog straha od javnog nastupa. Shvatila sam vremenom da je jedini način na koji ću je izvesti tako da gostima bude lepo i svi uživamo, uprkos tom velikom strahu, zapravo suprotan od načina koji bih često čula a to je da osluškujem goste i budem svesna njih sve vreme. Meni bi to samo unosilo još veći strah i nemir a to bi onda i gosti osetili. U jednom trenutku odlučila sam ipak da uradim suprotno - da se maksimalno uzemljim, makar u delu same pripreme čaja, kada se zapravo i ne priča i svi gledaju u vas dok pripremate čaj, zamislim u tom delu da sam sama, sav fokus usmerim na sebe i svoje unutrašnje stanje kao da je svaki pokret najbitnija stvar na svetu

i to mi je polazilo za rukom kada bih se maksimalno usporila i potrudila da lepota svakog pokreta bude najbitnija stvar. I pokazalo se da kad god bih je tako izvodila da su gosti bili jako umireni, ispunjeni i zadovoljni. To je ta, kako je ona nazvala, elegancija a zapravo za mene jedini način na koji ceremoniju mogu uspešno i na zadovoljstvo gostiju da izvedem. Da dodatno objasnim, nije ceremonija nužno usporena do te

mere kod svih učitelja i praktikanata, mnogi imaju prelepo hitre pokrete koje ja ne bih uspela tako da izvedem, ali jedan od najlepših osećaja i jeste taj kada otkrijete da ste došli do svog stila.

Takođe, jedna praktična razlika koju sam unela izrodila se iz želje da naši ljudi zaista uživaju u japanskoj čajnoj tradiciji i podrazumeva da sam sem maća čaja koji se zapravo jedini koristi u japanskoj čajnoj ceremoniji u čajanke uključila i još jedan hladno potapani čaj na početku okupljanja i ponekad još jedan toplo potapani na kraju. Cilj je da se naši ljudi što bolje upoznaju, kako sa čajnom kulturom, tako i drugim aspektima kulture Japana koje sam upoznala i usvojila za pet godina života i rada u Tokiju i puno razmenjenih razgovora sa ljudima različitih zanimanja i uzrasta tamo.

Zavisno od škole razlikuju se i „uslovi“ potrebni za prisustvo čajnim ceremonijama. Uz smelu pretpostavku da su male šanse da će se u Beogradu na čaj-

noj ceremoniji pojaviti samurai koji bi trebalo da svoju katanu ostavi ispred prostorije gde se čajna ceremonija održava, šta je ono što ti zahtevaš da gosti doslovno ili metaforički ostave ispred?

Ceremonija ima puno razumevanja za nas i naše specifičnosti. Iako postoje neka pravila koja bi bilo lepo da se poštuju, najbitnije pravilo jeste da forma ne nadvlada suštinu. Iako npr. u čajnu sobu ne bi trebalo ulaziti sa nalakiranim noktima, nakitom, previše kratkom suknjom, greške koje sam i sama u početku iz neznanja napravila, mnogo bi veći prekršaj bio da se učitelj ili domaćin naljuti na to, izgrdi vas i sl. Ako vi ulazite iskreno u to okupljanje i čajnu sobu, otvorena srca, to je prvo što ja kao domaćin moram da osetim i da mi bude bitno. Obraćanje pažnje na spoljašnjost bilo bi pridavanje previše pažnje formi.

Svakako, zadatak domaćina je da vas nauči bolje za sledeći put, ali sav moj fokus pre svega ide na to da taj susret zaista pamtite kao Ići Go Ići E - tj. neponovljiv i idući ka tom cilju ne smem zaboraviti četiri osnovna principa ceremonije: Wa (harmonija) - Kei (poštovanje) - Sei (čistoća) - Đaku (mir). Jedna od stvari na koju ja moje goste podsetim jeste da

ne nose jače parfeme jer je ceremonija senzorno iskustvo a čula savremenog čoveka su izbombardovana i prosto je divno videti koliko im malo treba da čak i sa razdaljine od metar i po osete miris čaja iz kutijice. Takođe, bilo bi dobro da pre ceremonije ne jedu mnogo slatko ili jako začinjenu hranu. Ceremonija je prilika da rekalibriramo čula te bih eto možda te dve stvari izdvojila.

Metaforički, dobrodošli su da ponesu svoj teret, jer korak po korak, hteli ili ne hteli taj teret će krenuti da se osipa uz pomoć japanske čajne ceremonije. Zato su i tu zapravo, da im ceremonija pomogne na tom putu oslobađanja tereta svakodnevice.

Kako se različite sezone, godišnja doba, reflektuju u tvojim čajnim ceremonijama?

Trenutno najviše na nivou slatkiša, kada sam u prilici da to izvedem. Na jednoj od letnjih ceremonija smo npr. imali vagaši slatkiše divne Olge Černove koja ih je napravila tako da liče na hortenzije koje su zaštitni znak japanskog leta. Da bi se sezone efektno primenile u izvođenju ceremonije potrebno je dosta

vremena, prikupljenog odgovarajućeg posuđa (posudice tzv. ćavani sa odgovarajućim motivima, natpis kakeđiku,…), autentična čajna soba (u mom slučaju ona se stalno menja jer je izvodim u različitim prostorima što igra ulogu) i ako govorimo o integralnoj verziji koja se izvodi samo za praktikante i traje četiri sata, doba se reflektuju i na hrani - načinu na koji se bira, priprema i aranžira. Ovo je nešto što im svakako napomenem i ispričam, da godišnja doba utiču na postavku i kako, jer je to princip koji

je utkan u njihovu filozofiju života generalno. Postoji jedna divna knjiga Engleskinje Natalie Leon na tu temu - The Japanese Art of Living Seasonally. Jedna od najupečatljivijih razlika je ta što će npr. kazanče kama za zagrevanje vode u toplijim mesecima biti pomereno od gostiju kako ih ne bi dodatno zagrevalo a zimi do njih. Često razmišljam o tome

kako da to povežem sa Srbijom, npr. koji cvet je simbol ovog godišnjeg doba kod nas, da ga unesem u aranžman i to mi je izazvalo brojne anegdote kada uđem u

cvećare gde me prodavačice zbunjeno gledaju kako mi ništa od tog prelepog cveća ne odgovara. Izazovno je ovo povezati sa nama jer mi smo malo takvu konekciju sa prirodom zaboravili i ne primenjujemo je toliko, a verujem da su je naši preci imali baš kao i Japanci.

Volela bih svakako da mogu i više da reflektujem godišnja doba u ceremonijama ali tu se uvek podsećam na prethodno pomenutu važnost suštine a ona znači da se okupljanje i ceremonija moraju održati pa čak i ako nisam u mogućnosti da ovo primenim kako bih htela. Koji su osnovni principi uklapanja hrane i čajeva?

Slično kao i kod vina. Bitan je krajnji cilj - da li želite da napravite skladan spoj ukusa, intenzivirate ukus čaja ili hrane, ili napravite zanimljiv sudar ukusa. Čaj je jedino bezalkoholno piće koje omogućuje efekat koji se dobija kada se upare vino i hrana. Dok sam živela u Holandiji upoznala sam čajnu somelijerku Marijelu Erkens koja je kao nekadašnji kuvar bila zaintrigirana upravo ovim aspektom i pošto nije našla odgovarajuću literaturu na tu temu, odlučila je da sama napiše knjigu koja se bavi

uparivanjem čaja sa hranom uključujući čokoladu i sir, pod nazivom - Tea: Wine’s Sober Sibling.

Postoje neke generalne odrednice koje kažu npr. da se engleski crni čaj dobro kombinuje sa intenzivnijom hranom koja u sebi ima mlečnog (zato se dobro slaže sa mlekom i sirom), kiselkastom hranom, intenzivnijom hranom, masnijom, ali i slatkišima. Japanski zeleni čaj se slaže sa morskom hranom i manje slatkim slatkišima, crnom čokoladom. Svakako, najbolji efekti se dobijaju kada upoznamo specifičnosti konkretnog čaja i kako njega upariti. Valja videti kakav je njegov profil i u zavisnosti od toga i cilja u uparivanju izabrati hranu.

Koji su to čajevi od kojih se počinje a koji su za ozbiljne poznavaoce? U tom kontekstu, šta misliš da li u konačnici samo uživanje u ritualu, svesnost o veštini prepoznavanja porekla, godišta i/ili istorijskog značaja čaja prevazilazi samu gustatornu i olfaktornu percepciju?

Moj savet je da se krene od najpoznatijih predstavnika iz svake grupe. Npr. kod crnih čajeva: Earl Grey i English

Breakfast. Kod zelenih: zeleni čaj sa jasminom i genmaića. Njihove arome su veoma jasne i lako ih nepce u početku oseti. Kada njih doživite, polako bih ulazila u svet ulong i belih čajeva, pa na finije zelene. Upoznavanje sa čajem može trajati i godinama i treba ga pustiti da ide svojim tokom. Za neke ljude će to značiti da kako budu upoznavali čajeve suptilnijih aroma neće se više vraćati ovim prvim intenzivnijim, blendovima i/ili aromatizovanim čajevima, a ponekad će ih i dalje jednako voleti. Svako od nas ima drugačiji čajni put. Ja volim vrhunske zelene čajeve ali moja prva ljubav su britanski crni čajevi i to se nije promenilo. U čajnom svetu, neki od čajeva koji važe kao čajevi za iskusnije čajoljupce su zeleni japanski čaj gjokuro (sestrinski čaj maća čaja, samo u listićima), pa i senća, a od kineskih pu’er jer nepcu često za njih treba vremena a i iskustva u samoj pripremi kako bi iz njih izvukli ono najbolje.

Ako ste novi u svetu čaja, ja bih malo sačekala sa njima.

Moje mišljenje je da je uživanje u čaju kao ritualu, kao i samo ispijanje čaja, jednako bitno. Isprepleteno je i ne znam kako ih razdvojiti. Imala sam situaciju kada krenem negde dosta rano i ne mogu da odvojim vreme za pripremu čaja kod kuće i onda ga usput kupim.

Možda donekle zadovoljim nepce ali osećaj ispunjenosti nije potpun, ostane neka praznina. Često sam zapravo i odustajala jer ako mi se ukine magija pripreme čaja, više mi nije zabavno. Ako

čaj svedemo na puko ispijanje, ostane neka praznina, a opet kvalitetno ulože-

no vreme i pristup pripremi, rezultiraće gotovo uvek ukusom i mirisom kojem će se i čula radovati.

S tim u vezi, kako bi ti objasnila „globalnu pomamu“ za matcha čajem?

Iskreno, još uvek tu pomamu samoj sebi pokušavam objasniti. Jako zanimljiv fenomen koji bi možda i neki sociolog mogao bolje istražiti i objasniti. Ja sam ovaj čaj upoznala kao deo japanske čajne ceremonije, ne kao nešto popularno i instagramično i dan danas mi treba vremena da ga vidim kao takvog ali sa druge strane mi je i drago jer se nadam da će preko te pomame porasti interesovanje za japansku čajnu ceremoniju pa i druge kvalitetne japanske čajeve i generalno za čaj kao ritual nege i brige o sebi i drugima. Maća latte nisam npr. uopšte pila dok sam živela u Japanu jer je taj čaj tamo toliko kvalitetan da je šteta utapati ga u mleku. Ali na Zapadu je maća latte već godinama ultra popularno piće, atraktivnije čak i od kafe i od njega je pomama čini mi se i krenula. Ne znam da li ja tačno ali u poslednje vreme saznajem da je zbog popularnosti maća čaja došlo do nestašice u snabdevanju te su mnoge japanske firme

već rasprodale zalihe do proleća 2025.

Verovatno je razlog popularnosti ovog čaja u tome što je u formi praha te ga kao takvog možete na razne načine kombinovati i uklapati. Takođe, boja mu je privlačna i fotogenična. Pretpostavljam da su i silne tvrdnje o zdravstvenim benefitima uticale, jer je ovo čaj kojeg celog unosite u organizam i ima zaista jako puno benefita ako je kvalitetan. Na talasu tog uspeha još jedan japanski čaj postaje sve popularniji u svetu a to je hođića u prahuprženi japanski čaj koga vešto nazivaju pržena maća (roasted matcha). Naziv maća postao je sjajan način da popularizujete i prodate i druge čajeve.

A kako prepoznati matcha čaj visokog kvaliteta, ali i čaj uopšte?

Nekoliko stvari odaje kvalitet maća čaja - cena, pakovanje i boja, pre svega. Mnoga videa navode boju kao prvi faktor. Za mene je to cena. Ona mi prva mnogo toga kaže. Proizvodnja ovog čaja nije jednostavan zadatak već je složen i zahtevan proces te čim vidim nisku cenu, koliko god da bih volela da poverujem da je moguće da bude takva, to me odmah navede da se za-

pitam kakav je kvalitet zaista i da li je japanska uopšte. Na tržištu ima puno i kineske maće a ona je dosta lošijeg kvaliteta. Zatim pakovanje - najpouzdanija mi je limena kutijica jer ona najbolje čuva kvalitet ovog čaja koji u kontaktu sa vazduhom brzo oksidira. Boja mi je relevantna kada upoređujem dva različita maća čaja. Ako je pakovanje takvo da možete da vidite boju čaja, to već nije dobar znak. Što je boja intenzivnija, jarko zelena, to je kvalitet bolji. Nasuprot tome, što je zagasitija, vuče na braon ili žuto, to nije dobar kvalitet ili je možda zapravo kineska.

Generalno govoreći, prvo bi bilo dobro da gde god kupujete čaj, možete videti nekakve specifikacije, govorim o čaju na meru, u listićima ne u kesicama. Zaista kvalitetan čaj će na pakovanju imati poreklo, kada je bran, kako da ga spremite jer svaki čaj ima svoje specifičnosti. Što su preporuke generalnije, to je i kvalitet upitniji. Mada, i dalje to može biti čaj koji će vam na neki način prijati.

Kad smo kod kvaliteta čaja, nesumnjivo je važno i njegovo poreklo. U ovom slučaju bih se prevashodno na to osvrnula u etičkom smislu – šta znači da je

čaj fair trade, šta da je organski i da li su oni koji nemaju oznaku „organsko“ lošijeg kvaliteta?

U svetu čaja sertifikaciju da je čaj organski obično mogu da priušte ,,veliki igrači”. Manje plantaže često nemaju

budžet da to urade. Tako da, ako mene

pitate, odrednica organski nije od presudnog značaja. Meni svakako nije bitna kada kupujem čaj. Ako mi pak kažu da je čaj bran u rano proleće, e to će mi npr. mnogo više značiti jer tada listove još nisu napali insekti i ne tretiraju se pesticidima.

Fair trade sa druge strane je, koliko ja znam, dosta bitna i aktuelna stavka naročito kod crnog čaja i čajeva koji se gaje na teritoriji nekadašnjih britanskih kolonija, u Aziji i Africi. Kompanije koje nabavljaju svoje čajeve iz tih zemalja sve više pažnje poklanjaju tome da se ljudi koji rade na njihovoj proizvodnji bolje tretiraju, plaćaju i da im se omogućuje pristup kvalitetnom obrazovanju. Bitno je svakako osvestiti da mukotrpan i težak rad ulazi u proizvodnju kvalitetnog čaja i dugo vremena je taj trud i rad bio veoma slabo plaćen i neke od tih zemalja i područja su izuzetno siromašne a to je paradoks jer proizvode čaj vrhunskog kvaliteta. Moja preporuka bi svakako bila za sve ljude kojima je etički aspekt cele priče na umu, što pozdravljam sa jakim aplauzom, da se pre kupovine informišu o samoj kompaniji, brendu od kojeg kupuju. Ponekad će to značiti malo veći angažman, ali je jako lep osećaj kada znate da ste vi dobili vrhunski čaj a onaj ko ga je za vas proizveo je adekvatno kompenzovan i da će mu to omogućiti život dostojan čoveka.

resovalo da li su nutritivne vrednosti ovako pripremljenog čaja drugačije u odnosu na tradicionalan način. U stvari, da li je zaista „kuvanje“ jedini tradicionalan način ili se ovaj napitak i ranije pripremao na oba načina?

Hladno potapanje može biti jako zanimljiv i zaista u neku ruku zdraviji način pripreme kod određenih vrsta čajeva. Ovo je nešto što sam po prvi put videla u Japanu i bila presretna jer su mi hladni čajevi koji se kod nas prodaju oduvek smetali. Pretpostavljam zato što unutra ima svačega samo ne čaja. U slučaju tzv. pravih čajeva, čajeva koji potiču od biljke čaja Kamelije Sinensis, ovakvim načinom pripreme izvlači se manje kofeina pre svega i pitkiji ukus.

Na tvom Instagram profilu sam pronašla nekoliko recepata i objava na temu hladnog čaja, pa me je zainte-

U Japanu se ovakav način pripreme naziva mizudaši a njihovi finiji zeleni čajevi mogu se čak i pripremati sa kockama leda ( koridaši ) - kako led krene da se otapa iz vrhunskih japanskih zelenih čajeva poput gjokura tako se otpuštaju najslađe arome. Naši ljudi se često iznenade da zeleni čaj može biti tako sladak jer su toliko gorkih šoljica popili da su pomislili da je zeleni čaj jednostavno takav i tu nema pomoći - gorak ali hajde zdrav je.

Kada se neki čajevi prelivaju više puta, pažnja se obraća na temperaturu vode i ona se pri svakom prelivanju podešava. Kinezi neke čajeve zaista i kuvaju ali ja to našim ljudima ne bih na svakodnevnom nivou preporučila. Moje mišljenje je da za ovo treba vremena da to pravilno naučite kao i izgrađen kapacitet za količinu kofeina koja se tako izvuče, pa i sam ukus. Koji način pripreme ćete izabrati može da zavisi od konkretnog čaja, vašeg ličnog ukusa pa i godišnjeg doba. Kinezi npr. u skladu sa postulatima tradicionalne kineske medicine na ovo posebno obraćaju pažnju. Ja lično npr. ne volim topao hibiskus jer mi je previše intenzivan i kiseo. On kao biljni

čaj traži toplu vodu da bi izvukao svoje benefite ali meni to ništa ne znači kada mom organizmu kao takav ne prija. Čaj vas svakako uvek pita - Šta ti voliš? I zbog toga ga ja toliko i volim.

Da li je važno iz kakvih šoljica pijemo čaj? I šta označava protočnost?

Istorijski gledano, čajno posuđe je igralo na Istoku jako bitnu ulogu. Volim u šali da kažem da svojevremeno čaj nije

bio šala jer su samuraji i glavu gubili da svom gospodaru nabave vrhunsko

čajno posuđe. Šoguni su preko njega pokazivali svoj status i moć. Zapadu je i u ovom aspektu imponovao Istok i nastojao je kroz vekove da ga kopira. Mnogi znaju da je različite čajne tradicije pratilo stvaranje adekvatnog posuđa - kineska čajna tradicija ima svoje male

šoljice i čajnike, japanska čajna ceremonija posebne posudice u kojima se muti maća čaj, Englezi imaju svoje čajne setove, turska kultura svoje, Maroko, Indija, itd. Istok npr. ne koristi šoljice sa ručkicom i mnogo su manje od onih iz kojih smo mi navikli da pijemo čaj, kod Engleza pak postoji i poseban način na

koji se ta ručkica drži i ne, ne uključuje podizanje malog prsta kao znak prefinjenosti kako smo to dugo mislili.

Moj prvi kriterijum za izbor čajnog posuđa je vrlo jednostavan - Da li se meni ta šoljica dopada i privlači li me da iz nje pijem čaj? Kao i većina, dugo godina sam čaj pila iz velikih šolja, ono što Englezi zovu mug ali sam vremenom shvatila

koliko mi je veće uživanje za čula kada pijem iz manjih. Ovim ne želim da bilo koga ,,teram” da pobaca sve velike šolje iz kuhinje ali probajte nekada da čaj pijete iz manjih šoljica i obratite pažnju na to kako ćete čaj tada doživeti. Šanse

su da će vam mnoge arome biti jasnije i lepše. Takođe, ručno rađeno posuđe

daje nešto posebno ritualu ispijanja čaja, što je potpuno razumljivo. Postoji takođe i mišljenje da tanji zid šoljice utiče na ukus čaja. Moja učiteljica često pominje da tanak zid ćavan posudice čini da maća čaj bude slađi. Takođe je rađeno istraživanje po kojem boja šo-

ljice utiče na to kako ćemo doživeti čaj, crvena boja ga recimo čini slađim.

Različiti materijali od kojih se posuđe izrađuje (staklo, porcelan, glina) uticaće na naš doživljaj čaja takođe. Iskusni čajoljupci za različite čajeve koriste različito čajno posuđe, ne pripremaju različite čajeve u istom čajniku, naročito kada je recimo posuđe od gline u pitanju jer to može da utiče na aromu i doživljaj čaja. Kao kada biste npr. pomešali na koži različite parfeme.

the finest Mother Earth can provide

Intervju:

PLEZIRrITU AL

Katarina Batuta Višekruna

Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

Kako započinješ dan?

Ovog meseca u rubrici Plezir ritual imate priliku da zavirite u intimni svet fotografkinje Katarine Batute Višekrune, zahvaljujući čijim impresivnim fotografijama svi mi imamo priliku da zavirimo u netaknute predele prirode, uživamo u druženju sa podvodnim stvorenjima i hranimo svoj unutrašnji svet prizorima koji pokazuju koliko je naša planeta prelepo mesto za život, sa svim svojim različitostima i jedinstvenostima. A čime to Katarina hrani svoju dušu, kako se uzemljuje, opušta i praktikuje prisutnost, pročitaćete u nastavku.

Ako to nije jedan od onih dana kada iskačem iz kreveta u 4-5 ujutru da bih slikala izlazak Sunca, kada sam kod kuće ili negde gde ne žurim, dan započinjem ili kraćom meditacijom ili Reiki tretmanom, uz čaj i omiljenu muziku. Ako sam u prirodi, najviše volim da istrčim bosa napolje da upijam zrake Sunca. Onda dolazi vreme za čaj i sve ostale male rituale. (smeh) I još jedna bitna stvar - svaki dan počinjem zahvalnošću, onako iz srca, za sve što jesam i sve što jeste.

Na šta pomisliš kad čuješ reč plezir?

Plezir ili zadovoljstvo - asocira me na unutrašnje zadovoljstvo. Ono koje do-

lazi iz samospoznaje i samoprihvatanja, i sve što se ispoljava kroz takvo samoprepoznavanje. Da znaš šta ti stvarno prija, zašto neke stvari radiš, i da si potpuno zadovoljan i prisutan kada stvaraš svoj život iz trenutka u trenutak. Za mene je plezir kada lutam po svetu i stvaram kroz fotografiju iz duše, dopuštajući da se oko mene dešava život a ja beležim njegove najbolje momente kamerom. To me beskrajno inspiriše.

Mnogima si na mrežama prepoznatljiva po fotografijama na profilu Ka -

tarina Mandarina kao i po interesantnim digitalnim projektima koje već godinama radiš sa svojim partnerom Urošem kroz Hiishii platformu, a ono što je na neki način opredelilo tvoj pristup fotografiji je i ljubav prema prirodi i ekstremnim sportovima budući da si i sama sonowboarder-ka. Koliko trenutno imaš prostora za bavljenje ovim i ovakvim aktivnostima, i koje su ti najdraže lokacije za vožnju?

Moje stvaralaštvo kroz fotografiju i život traje već osamnaest godina i mnogo je puta promenilo svoj oblik i pravac, shodno onome što me je u tom trenutku interesovalo i inspirisalo najviše. Snowboarding je bio moja „prva ljubav” i velika strast kada sam bila mlada, a kasnije sam se kroz fotografisanje ekstremnih sportova vratila tome u drugom obliku. Međutim, taj period je iza mene i slabije se bavim takvom vrstom fotografije. Uvek radim ono što mi je najbliže „srcu” i trenutnim interesovanjima, tako da se poslednjih deset godina pored komercijalnih projekata, bavim travel i destination fotografijom, kroz te oblasti sam pronašla svoj izraz, potpuno

drugačiji od prethodnih, i njega najčešće plasiram kroz svoj Instagram profil @katarina_mandarina. Danas se bavim snowboarding-om za „svoju dušu” i posle takmičarske karijere sada još više uživam u tome, vozeći uglavnom „freeride" kroz predele netaknute prirode, po svetu i kod nas. Omiljene lokacije su mi Šar-planina, Popova Šapka, Japan, a Austrija ima mnogo lokacija pogodnih za snowbording isto kao i Francuska.

Pored vožnje borda, ronjenje na dah je aktivnost kojom si poslednjih godina sve više okupirana, što je primetno i po upečatljivim fotografijama na tvom profilu koje su nastale upravo na ovaj način. Neću te pitati o tehničkim detaljima vezanim za fotografisanje, jer je to nešto o čemu često imaš priliku da govoriš u medijima, ono što mene zanima je kako sve ono što možemo videti na mrežama ili izložbama kroz finalnu fotografiju izgleda iz tvog ugla. Kakve misli ti prolaze kroz glavu dok po ko zna koji put zaranjaš kako bi se našla na idealnom mestu do kog dopire svetlost iz otvora na pećini, ili u momentu dok plutaš pored ajkule?

Da, u proteklih par godina, sam se pro-

našla u vodenoj dimenziji kao fotograf, i postala potpuno opčinjena prelamanjem svetlosti pod vodom i mogućnostima da kreiram u takvom okruženju. Mnogo volim vodu, okeane, mora, podvodna bića i to je moje prirodno mesto za biti, zbog čega je i bilo logično da se pronađem i u toj dimenziji. Freediving kao disciplina je potpuno neverovatan, u neku ruku je jedna vrlo specifična unutrašnja borba sa samim sobom, gde učiš da se prepustiš tom meditativnom stanju, dok roniš otpuštaš strahove, a u isto vreme, guraš sopstvene granice izdržljivosti sa jednim udahom i kapacitetom ostanka pod vodom. Freediving je divna igra prepuštanja i prevazilaženja sebe, uz poštovanje vlastitih granica i mogućnosti iz dana u dan. U takvom okruženju nemam misli, već se u potpunosti prepuštam, jer mnogo volim da budem u vodi, tako da nikakav strah ne postoji, samo beskrajno oduševljenje i želja da zabeležim ne-

verovatne trenutke. Posebna su iskustva kada imam priliku da se sretnem sa podvodnim prijateljima i bićima, jer su apsolutno fascinantna i kao da su sa druge planete. Mi ljudi možemo i trebalo bi da budemo samo njihovi tihi posmatrači i da im se divimo sa distance, što uvek i radim, trudim se da im se zahvalim svaki put što su mi pružili iskustvo da se upoznamo i sretnemo.

Photos: @Katarina Batuta/hiiishii photo

Za mnoge od poduhvata koje sam spomenula potrebna je kako dobra fizička sprema, tako i mentalna snaga i stabilnost. Na koji način te praktikovanje joge koja je deo tvoje duhovne prakse već godinama, usmerava da u takvim momentima budeš ne samo prisutna već i fleksibilna da odgovoriš na sve izazove?

Mislim da mi je doprinelo to što sam se ceo život bavila različitim sportovima, od snowboard-inga, plivanja, ronjenja, pa i joge, koja mi je bila redovna praksa više od 10 godina. Završila sam 2 teacher treninga u tom periodu, istražujući svoje mogućnosti i proširujući znanje.

Na fizičkom nivou joga je posebna praksa koja te osim fleksibilnosti, uči i prisutnosti u telu, ali i jako bitno, pravilnom disanju koje je neophodno za ozbiljnije rezultate, ali najbitnije u unutrašnjem miru i skladu. Međutim, moj duhovni rast nije stao tu, svoje najveće pomake postigla sam praktikujući Reiki, japansku tehniku za samorazvoj kao i još neke druge prakse koje sam spoznala putujući svetom. I sve to me je dovelo do najbitnijeg stanja, samospoznaje i

unutrašnjeg mira koji je esencijalan za život ili bilo kakvo iskreno stvaranje u bilo kom obliku.

Koji su neki od (nama) „nevidljivih“ izazova sa kojima se suočavaš kao digitalni nomad?

Najveći izazov za mene je vreme, jako brzo teče i nikad ga nemam dovoljno. Život koji živim je izuzetno brz, prepun sadržaja i akcije, samim tim i pun obaveza koje ne ostavljaju puno prostora za mir, stajanje u mestu i pravi odmor kada ne radiš ništa. Tako da je definitivno za mene najveći izazov trenutno da nađem vreme da ne radim ništa, odmaram i „gledam u prazno” da bih odmorila um i telo od konstantne akcije.

Na koji način se uzemljuješ?

Najčešće, hodajući bosa. Kad god imam priliku za to, ne nosim cipele, volim da jurcam „barefoot” na destinacijama koje mi to dozvoljavaju. U drugim slučajevima, određenim vežbama disanja, promenom ishrane ili drugim tehnikama.

Photos: @Katarina Batuta/hiiishii photo

Imaš li omiljeni dnevni ritual i da li se on razlikuje zavisno od toga da li si kod kuće ili na putu?

Imam naravno, to je neka vrsta kratke meditacije u kombinaciji sa Reikijem ujutru ili uveče pred spavanje, ako nisam kući, a ako jesam onda to ume i da potraje, uz praktikovanje ponekad i Qigong-a, disanje i istezanje tela.

Na koji način se usklađuješ sa ciklusima prirode budući da često menjaš vremenske i klimatske uslove? Kako

usklađuješ svoje unutrašnje cikluse uz sve promene okruženja?

Iskreno, mislim da mi u tome najviše pomaže vežbanje prisutnosti u sadašnjosti i u svom telu. Naučila sam da ga slušam i osetim, i da prepoznam potrebe pa shodno tome i reagujem. Cikluse prirode nekad ne uspevam da ispratim, jer promenim i godišnja doba i kontinente u 2-3 meseca više puta, ali se trudim da telo održavam u balansu

dobrom suplementacijom, kao i ritualima koje sam pomenula. Takođe, često

Photos: @Katarina Batuta/hiiishii photo

idem na akupunkturu između putovanja i akupresurne masaže i to mi dosta pomaže da izdržim sve promene i dinamičan život.

Kome se obraćaš kad nisi sva svoja?

Imam svog psihoterapeuta sa kojim redovno komuniciram u skladu sa napornim ritmom putovanja, ali imam i svoje divne mentore Reikija, akupunkture i Qigong-a, koji su uvek tu da me podrže kada življenje postane naporno.

Da li se tvoj pristup putovanjima i odabir destinacija menjao s vremenom?

Naravno da jeste. Uvek su me privlačile destinacije čija mi energija prija i koja me privuče, pa sam putovala na Bali (Indoneziju) 14 godina zaredom na po nekoliko meseci, a poslednjih pet godina često idem u Meksiko i Japan, kao mesta koja me trenutno baš ispunjavaju. Naravno uvek odlazim i na nove lokacije i destinacije koje želim da istražim i upoznam, a sve je usklađeno sa avanturama i iskustvima koja želim da doživim i zabeležim.

Imam utisak da si prethodnih godina imala priliku da često menjaš, ne samo pejzaže već i dosta različite kulture koje imaju svoje specifične načine života. S tim na umu, kako iskustva susreta sa različitim, ponekad i dijametralno suprotnim kulturama utiču na tvoj pogled na svet i stil života?

Deo lepote putovanja, pogotovo ovakvih koja ja volim da kreiram (odeš sam i nalaziš svoj put i svoju rutu u novom svetu), je u tome da kroz upoznavanje novih kultura, podneblja, običaja i uviđanje tih različitosti širiš kapacitet da razumeš druge, da ih prihvatiš i da dozvoliš sebi da budeš deo tog novog okruženja i sveta bar to kratko vreme. To su prava iskustva putovanja, kada ne osuđuješ različitosti, kada ne bežiš od njih, već ih otvorenog srca prihvatiš i dozvoliš da te bar malo mrdnu i promene. Ovaj naš svet je prelep baš zbog svih razlika koje postoje među nama, i to mu daje bogatstvo i smisao. Nekad se osetim kao da putujem kroz različite živote i dimenzije u trenucima kada istražujem nove destinacije i to te na kraju nauči da shvatiš ko si, da proširiš kapacitet da voliš, razumeš i poštuješ sve(t) oko sebe, i ljude i životinje i ceo ovaj planetarni sistem u kom živimo.

Šta za tebe predstavlja povratak?

Kada si stalno u pokretu i putuješ iz

jedne u drugu realnost, pomalo izgubiš osećaj pripadanja i svog mesta. Tako da je za mene povratak uvek povratak sebi, jer je moja kuća u meni i pored Uroša gde god mi bili, i u svemu što me čini istinski srećnom. To je priroda, moj pas Paja i bliski ljudi koji su tu i kada ja nisam tu.

Kako izgleda povratak u svakodnevicu nakon dugih putovanja, imaš li nekih oprobanih recepata kako da taj dobar osećaj što duže potraje umesto da tugujemo što se putovanje završilo?

Na sve to gledam kao na cikluse koji počnu i završe se, i trudim se da između njih pružim sebi prostora da ih procesuiram. Uradim sve fotografije i gledam na njih kao na međustanicu između novih putovanja, vreme mirovanja između puno kretanja. Što se više krećem i putujem, sve više cenim to vreme između.

Preporuči nam dobru knjigu/film.

Knjige: Unthether soul - Michael Alan Singer; Putovanje duša – Dr Majkl Njutn; Transsurfing - Vadim Zeland; Mistični kabare – Alehandro Hodorovski.

Filmovi: Baraka, Fantastic fungi, Home – by Yann Arthus Bertrand, Cloud Atlas, Dune, The Fifth Element

Podeli sa nama jedan svoj san kome ćeš u narednom periodu dati krila?

Generalno ne volim da pričam o svojim snovima unapred i naglas, više volim da se odmah bacim na realizaciju istih - više radim nego što pričam o tome, pa kada ih ostvarim, onda to i pokažem i ispričam.

Možda sa hladnim danima ne povezujemo protočnost vode, ali upravo sada ona dolazi u zenicu našeg traganja. Dok po baricama mrzne, po rekama ledi, a po prozorima puca u rezbarije, u čajniku ona banja svoju dušu. U trenutku kada nešto lagano izmiče svakodnevici i stupa u drugost svog stanja, mi počinjemo da čeznemo za onim prošlim, a budućim. Zato nam čaj u ovo doba dolazi mio i u duhu i u sluhu, i u rukama i u gustativno-olfaktivnom iskustvu.

Posežući za čajem mi posežemo za oslobađanjem pokreta: i svog i pokreta vode. Posle tišine snega i rike vetra, svako poželi skladno čavrljanje čaja. Mi smo bića priče, a u svakom čaju stvara se jedna ritualna priča; priča koja ulazi na usta čajnika, a izlazi na njegov nos.

Mi u usta čajnika ubacujemo bilje, a potom ulivamo vodu, a onda se u telu

čajnika čaj „kuva“. Ali, vidite, to nije postavka stvaranja sveta, već proces njegove kultivacije. Priprema čaja je zapravo kultivacija vode biljem. I mada je voda majka, i u njenoj se tvari dešava promena, ta promena se dešava u okrilju i u kvalitetu oca. Jer u tradicionalnoj kulturi čaja „čajnik je otac čaja“ i što je čajnik kvalitetniji bolji će biti i čaj.

Ovde, čajnik nije samo zemlja, on je modelovana i osmišljena materija: on je posuda protočnosti, ona koja vodi omogućava pokret i promenu. Eto koliko ideja čajnika govori o svrsi muškarca.

Nos, ili kljun čajnika zaista jeste njegov ponos, jer upravo od toga kako je izrađen i postavljen na telu čajnika zavisi kako će se čaj izlivati. Kod kvalitetnog čajnika nos sa drškom čajnika stoji u potpuno pravoj liniji. Takođe, dobar nos omogućava potpunu manipulaciju prilikom sipanja čaja tako da se čaj lako i glatko izliva, da se ne podliva, ne kaplje i ne zagušuje. U nos čajnika su uprte oči posmatrača ceremonije jer iz njega treba da poteče čaj tako da to liči na pesmu, na tečnu nit svile. On istupa u prostor i nedvosmisleno nam govori sa kakvim „ocem" smo se sreli.

Dakle, čajnik ima usta na koja ulaze elementi ove ljubavne priče. Na njih utiče voda noseći sa sobom listove, cvetove, plodove... Ona je vrela i ključa od uzbuđenja šta je novo našla u svetu prirode. Ona grgolji u nemoći da iskaže šta to sve postoji i sama sebe guši u naletu emotivnih reči, a onda je čajnik zagrli i primi u sebe deo te vreline. I drži je mirno i usredsredjeno dok se i ona ne staloži. Tada se njene reči slažu u rečenice, misli se oblikuju u boji, a u isparenjima nadolaze sažeci priče koja sledi.

I tek tad valja sipati čaj. Lako ako je priča nežna, a žustro i sa visine ako je strasna i proglasna.

Znate, kada sipate čaj vi ne možete poreći da se desila priča. Ta priča ima svoju boju, svoj ukus i značenje; a kada je kušate znaćete i mnogo toga drugog. Znaćete je li majka daleko putovala i bila umorna; i gde je pokupila biljni materijal. Znaćete je li otac dostojan, da li često grli majku i koliko joj se daje. Najzad, znaćete koliko ste i sami strpljivi za čajnu priču i da li ste i sami protočni.

Nekada se dešava ljudima da baš ništa ne vide u čaju, da baš ništa ne čuju u njegovom ulivanju i izlivanju, i da baš ništa ne osećaju u njegovoj aromi. To govori o našoj protočnosti, o našoj prokrvljenosti za priču.

Jesmo li samo istresali i gutali, ili smo i samu misao o čaju prezreli; do našeg je odnosa ka pokretu, do našeg pokreta u metatekstu sveta.

Čaj se ne kuva van srca i ne služi van dobre namere. Čaj se prosto preliva iz preobilnosti u obilnost, iz raskošnosti oblika u šoljicu za drugog.

Kada kultivišemo vodu kroz oca, mi volimo majku i svu prirodu koju ona u svom prolasku dotiče. Kada pripremamo čaj, mi protičemo pričom ljubavi.

Kada sipamo vodu u čajnik obično se očekuje da ona ne treba da se preliva, međutim, čajnik, pogotovo glineni, treba da se malo izlije jer se na taj način poklopac bolje zatvara. Dodatnim zalivanjem čajnika nakon poklapanja, obezbađujemo da se usta vakuumski zatvore. To obezbeđuje bolji kvalitet čajnog napitka, ali osigurava i da poklopac neće pasti prilikom sipanja čaja.

Veštačka inteligencija nikada neće

moći da zameni

ljudsku strast i emociju

Maja Herman Sekulić

Pripremila i razgovarala: Vladislava Milovanović

@in_love_with_artandfashion

foto:

M. Svabic

Jedna dvanaestogodišnja devojčica, okružena knjigama i umetničkim delima, maštajući o beskrajnim kosmičkim prostranstvima, čitajući Žil Verna, napisala je svoj prvi roman „Put na Saturn”. U to vreme, sasvim sigurno nije ni slutila da će nekoliko stranica bilo kog magazina koji se bavi kulturom i književnošću biti premalo da bi na njih stala njena biografija. Reč je o Maji Herman Sekulić , našoj najprevođenijoj i najnagrađivanijoj književnoj autorki u novijoj istoriji. Pored toga što je pesnikinja, romanopisac, prevoditeljka i esejistkinja, Maja je doktorirala komparativnu književnost na Univerzitetu Prinston u SAD-u, gde je bila i predavač, a gostujuća predavanja održala je i na brojnim drugim univerzitetima: na Harvardu, u Ajovi, u Kolumbiji. Iako je povod za poslednju konferenciju

za medije održanu u Beogradu ovog oktobra bilo reizdanje njenih knjiga „Skice za portrete” (reč je o zbirci eseja i razgovora sa kolegama i prijateljima, američkim i svetskim autorima, koja se koristi kao redovna literatura na Prinstonu, prvobitno objavljena 1992. godine) i „Književnost prestupa” (u pitanju je autorkina doktorska disertacija prevedena i prilagođena srpskom jeziku, ali i „običnom” čitaocu koji se ne bavi izučavanjem literature, a prvobitno objavljena 1994. godine u odlomcima, u različitim američkim časopisima), sa Majom uvek postoji bezbroj tema za razgovor. Na proteklom, Sajmu knjiga u Beogradu, promovisano je i reizdanje njene knjige „U potrazi za Lolitom” u izdanju Službenog glasnika i Zavoda za udžbenike, što je šesta knjiga prvog kola njenih Izabranih dela.

Moram priznati da sam se sa Majinim stvaralaštvom upoznala tek nedavno, pre nekoliko godina, kada je objavljen roman „Devet života Milene Pavlović Barili”. Tada sam shvatila koliko je zapravo sličnosti i slučajnosti u životima ove dve umetnice. Kao nekome ko je posvećeno istraživao srpsku nauku, kulturu i umetnost (pišući o velikanima iste kao što su Nikola Tesla, Mejbl Grujić; bavila se vinčanskom kulturom, itd.) Maji je pripala ta čast, poverena od Fondacije Milene Pavlović Barili, da napiše roman o jednoj od naših najtalentovanijih umetnica XX veka. Maja Herman Sekulić je neko ko uspešno korača između različitih književnih žanrova, formirajući jedinstven stil koji često ne možemo podvesti pod određeni žanr književnosti i upravo to je čini vanvremenskom. Roman „Devet života Milene Pavlović Barili” nikako nije čista romansirana biografija, niti istorijski roman, već svojevrsno Majino viđenje života i dela ove umetnice čija se životna i stvaralačka biografija neretko preklapaju. Prema rečima naše istaknute novinarke i profesorke, dr Nede Todorović, reč je o „transmodernom romanu koji predstavlja najdublji portret ženske psi-

he u novijoj srpskoj književnosti.” Ovaj roman proglašen je najboljim stranim romanom u Italiji i za nepunih godinu dana doživeo je dva izdanja na italijanskom jeziku. Situacija sa pandemijom korona virusa koja je čitav svet zatekla nespremnim, pomogla je autorki da se sa Mileninim likom i delom poveže dublje, ne samo boraveći u Njujorku na mestima na kojima je Milena boravila, već i osećajući njen senzibilitet kroz njenu poeziju, slike i pisma. Na samom kraju ovog nesvakidašnjeg romana nalazi

se sinopsis za film o Mileni, a to je bilo prvo o čemu sam želela da je pitam:

− Moj dobar prijatelj, a naš režiser i scenarista, Zdravko Šotra bio je oduševljen romanom i želeo je da napravi scenario za film. Scenario je završen, a nadamo se da ćemo uspeti da nabavimo sredstva kako bismo proširili produkciju, budući da je Milena Pavlović Barili neko ko ne pripada samo našoj, već i italijanskoj, francuskoj, američkoj kulturi.

Eseje iz knjige pod nazivom „ Digitalna galaksija” pročitala sam u dahu, ali ostajući sa mnogobrojnim pitanjima o tome kuda će nas odvesti digitalna revolucija, koja uveliko poprima i neke nove oblike i koja se konstantno menja. U njoj Maja piše o različitim digitalnim platformama, društvenim mrežama, plagiranju kao stilu u književnosti, dotičući se i etičkih pitanja u vezi sa ovim fenomenima. U jednom od eseja iz „Digitalne galaksije” autorka piše: Ugledni američki teoretičar Stenli Fiš, u tekstu

pod nazivom: Plagijat nije veliko moralno pitanje, ide dotle da tvrdi da plagijat ne samo da nije veliko moralno ni filosofsko pitanje nego je samo pitanje profesionalne etike i konvencije. Pravilo da ne treba da se koristiš tuđim rečima bez navoda izvora manje liči na opštu zapovest da ne kradeš, nego na kršenje pravila, recimo, za igranje golfa, koji Fiš izabira kao primer jer su pravila ove igre mnogo stroža nego u drugim sportovima.

Apropo plagiranja, digitalne revolucije i sve češće upotrebe veštačke inteligencije u svim umetnostima, pa tako i književnosti, zanimalo me je Majino viđenje uloge veštačke inteligencije kroz benefite, ali i rizike koje ona nosi sa sobom:

-Knjigu „Digitalna galaksija” napisala sam u pokušaju da objasnim istorijski tok od pojave Gutenbergove štamparije do svega onoga čemu svedočimo danas. Lično sam bila u vezi sa celom planetom u toku pandemije zahvaljujući digitalnom svetu. Poema „Ljubav u doba korone” prevedena je na 27 svetskih jezika u tom trenutku. Kao u svemu, ima pozitivnog i negativnog. Mogu da budu i strahovito pozitivne posledice. Upravo 12. oktobra sam u Indiji gde presedavam Svetskoj konferenciji o etici u

današnjoj kulturi (dvodnevna Interdisciplinana konferencija ,,Kultura, vrednosti i etika" i svetska pesnička konferencija u organizaciji univerziteta iz Pune), gde će biti reči o ulozi veštačke inteligencije u književnosti i umetnosti uopšte. Mogu da dam lični primer koji me fascinirao: moja poslednja poema, još uvek neobjavljena, o Dragi Mašin kao i moje prethodne, o Jerini, pisane su u pseudoepskom stihu koji je teško prevoditi na strane jezike. Poemu „Silna Jerina” preveo je poznati engleski pesnik Ričard Berengarten u čarlstonovsko-šekspirovskom stihu. Sada je moja prijateljica stavila poemu „Ja Draginja, kraljica, Srpkinja” o Dragi Mašin u veštačku inteligenciju i za kratko vreme je ona prevedena u šekspirovskom stihu. Radim na tome da ispravim određene greške, ali suštinski je to prevedeno. To može da ima mnogo pozitivnih uticaja, ali moramo da budemo veoma oprezni. Zbog toga, između ostalog, se održava ova konferencija kako bismo odredili neke etičke mere u upotrebi veštačke inteligencije, ali verujem da ona nikad neće moći da zameni ljudsku strast i emociju.

Strasti i emocije kod Maje Herman Sekulić ne manjka, naročito u njenoj poeziji. Iako je pokazala da podjednako do-

bro vlada mnogim žanrovima, za sebe oduvek govori da je pesnikinja. Ove godine objavljena je njena nova zbirka poezije „Oblak u suknji” koja je, čini se, svojevrsna oda ljubavi, miru, nadi, dobroti u naizgled bezizlaznim trenucima. Kao neko ko duboko promišlja svet, u njemu svim čulima živi i o njemu piše, Maja i kao pesnikinja i kao autorka uključuje etička pitanja u svoje stvaralaštvo. Kako sama ističe, u svetu prepunom agresije i vulgarnosti, etika nikada nije bila potrebnija. S druge strane, ovih dana čujemo vesti o ukidanju filosofije u srednjim stručnim školama, a čini se da već nedostaje disciplina koje nas uče upravo- da mislimo i osećamo.

Na pitanje o ulozi filozofije, samim tim i etike, ali i pitanje o tome koliko ju je život na različitim kontinentima, različita poznanstva, pa i lično stvaralaštvo s godinama menjalo, Maja odgovara: − Nisam čula o ukidanju filosofije i to što sada čujem od vas veoma je tužno. U Indiji smo osnovali Internacionalnu akademiju etike upravo sa ciljem da se razmotri uloga etike danas, u digitalnom svetu. Nedavno sam dobila na razmatranje ovdašnje Čitanke za prvi i drugi razred i ohrabruje činjenica da tu još uvek

ima dosta etike. Nije na meni da govorim o tome koliko sam se menjala, ali sigurno da jesam stičući nova iskustva i poznanstva, a i svet oko mene se neprestano menja. Čovek koji se ne menja je tužna slika, neophodno je i menjati se i prilagođavati se promenama, to je odlika inteligencije.

Iako učestalo govori o značaju znanja i širenja vidika u tom pogledu, Maja Herman Sekulić jeste od onih autorki koje su ne samo razum, već i emocije i intuicija vodili kroz otkrivanje čudesnog književnog sveta od Žila Verna u detinjstvu, pre-

ko velikog Servantesa, Tomasa Mana, Džojsa pa sve do savremenih autora na koje skreće pažnju u svojim esejima. Kratak razgovor sa Majom podstakao me da ponovo pročitam „Čarobni breg”, da otkrivam novu poeziju ne samo u izlozima knjižara, već i u sebi i da ne prestajem da postavljam pitanja. A njena dela će, na sve ovo, bez sumnje podstaći i vas.

Vest koju smo dobili neposredno pred objavu ovog izdanja je da je naša sagovornica ovenčana još jednim priznanjeim. U svetu su odavno prepoznali značaj srpske književnice, esejiste, pesnikinje i prevoditeljke Maje Herman Sekulić. Najnovija vest je da je dr Maja Herman Sekulić kao jedina predstavnica Srbije među "50 nezaboravnih žena Evrope" u okviru projekta Stokholm 2025, pozvana u Rim gde su joj 11. i 12.novembra na Papskom univerzitetu uručene čak četiri medalje, u dva dana, što je čini najnagrađenijom od svih prisutnih. Između ostalih, uručena joj je nagrada

Nelson Mandela kao ,,globalnom velikanu kulture" i ,,stubu kulture Evrope", uz počasni doktorat i titulu ambasadora za Srbiju Globalne federacije za visoku inteligenciju, pod pokrovteljstvom Mil Mentes iz Meksika, Forbsa i mnogih drugih svetskih organizacija za mir pod pokroviteljstvom UNESCO-a.

Ovim povodom Maja je primajući nagrade izjavila: ,,Neizmerno sam zahvalna na ovakvoj počasti i na ovom monumentalnom događaju na Papskom univerzitetu u Rimu kome prisustvujem. Hvala predsednici Žanet Eureki Tiburcio i ambasadoru Evi Lianou Petropoulou i svim članovima odbora i žirija Federacion Global iz Meksika koji su mi dodelili nagradu, uz prisustvo ambasadora Meksika, i ambasadora Srbije u Vatikanu, mog klasičara Sime Avramovića, kao i mnogih drugih uglednika i predsednika raznih organizacija iz brojnih zemalja sveta.”

Iz zbirke „Oblak u suknji”

Ne očajavaj

Ne očajavaj nad onim što je bilo

I što će biti

Postoji pukotina u svemu, kaže Koen

Tako se svetlost probija, tako i ja

Ne, ne mogu trčati više

Sa brzom gomilom

Stepenice mi teške

Ali sam tu za tebe

Tu sam, ne brini

Ne kao trkač

Nego kao duh

U pukotini

U svetlosti

U visini

Pođi sa mnom na obalu

Jer je to mesto sastanaka

Jer mojih drugara više nema

Onih klinaca sa gitarom

Što revoluciju su digli, onu pravu,

Prošlog veka

Bez pretenzija

Bez ordenja

Bio je to duh vremena

Pronašli smo u sivilu

Boju plamena

Srušili gvozdenu zavesu

Prvi na Balkanu

U buci i besu

Zapalili iskru otpora

Slobode od starih okova

Kreni sa mnom na morsku penu

Vidi kako hodim po vodi

A ti si u dubini

Roniš sve dublje

A onda kao po ulju

Kliziš, letiš ka visini

Hvataš vazduh

A ja sam taj vazduh

Sada,

Ne trčim,

Lebdim

Nad tobom

Sveprisutan

Za tebe, ljubavi,

Samo za tebe tu sam

Ne kao trkač

Ne kao snivač

Ne kao plivač

Ne kao mornar na pučini

Tu sam skriven

U pukotini

U zraku svetlosti

Tu sam lebdim nad tobom

U visini

Njujorška bajka

Fantastičan grad svetla, što bledi zvezde, diže se iz tri vode u nebo.

Kuća na kući.

Kula na kuli.

Hiljade vavilonskih kula, visećih vrtova, čudesnih minareta.

Gusta rešetka sa uspravno pobodenim iglama.

Okamenjena šuma sa električnim zvezdama,

sa bilo koje strane da prilazi, putnik vidi dva gradajedan visoko iznad vode drugi u vodi, okrenut naopako.

Kada uđe u grad, opet vidi dva grada.

Jedan nad zemljom, drugi pod zemljom.

Sa vrha kula gledaju ga zmajevi,

sa dna podzemnih hodnika pacovi.

Svaka slika ima dva lica.

Svako ima dvojnika.

Kao u vodi.

Kao na negativu.

Okrenutog naopako

dok king-kongovi u letu hvataju samoubice.

Noću, kule, umorne od stajanja, rone vrhove u tri vode.

I, sećaš se, kako si za toplih letnjih noći

kao dete verovao

da je roj cvrčaka pesma zvezda.

Ljubav je sve što nam treba

Dok sam razmišljala o prirodi rata, Rata u Izraelu

Apokaliptičkog užasa

Enheduana, prvi pesnik sveta, Pojavila mi se kao u snu

U svečanom ruhu

Vrhovne sveštenice

I u visokom Ce zapevala

Prvu protivratnu pesmu zakukala

“Krv se sliva niz planinu

Mržnja, bes i pohlepa

Nebo i zemlju zahvatile!”

Opet je došlo to vreme, upozorila je,

Jer u tvom svetu

Okrenutom naopako

Nevine bacaju u pakao

A zločinci idu u nebo-

I oni zemljom vladaju!

Bliži se kraj sveta,

Vreme ratova,

Vreme pretnji i smrti,

Ali preživeti bolje je

Nego živ sahranjen biti!

Onda sam joj odgovorila:

O sveštenice Meseca, Koji pripada svima,

O sveštenice Prirode

Zaštitnice mrtvih i dece,

O sveštenice božanska,

Sveta zemlja je oskrnavljena

Od ekstremista bez srama

Duh mržnje, besa i pohlepe

Širi se bez prepreke

Osveti decu, osveti mrtve,

Upotrebi svoju moć,

Iskoristi svoj presto,

Baci svoj mesečev disk sa kravljim rogovima na teroriste da beže glavom bez obzira i penju se na grane platana,

A vojnici da ne ubijaju građane, Zapovedi svetim, mudrim sovama Što čekaju kod tvojih stopala

Da nauče sve neznalice, da nauče sve strane da ne mrze

Drugoga!

Neka tvoja reč moćna, pesnička, Pobedi oštricu mača!

Učini da zlo nestane sa zemlje

Kaži “samo nam je ljubav potrebna”

Jer svet je žedan, gladan, duša naša je željnaMIRA.

Oblak u suknji

Jednom sam oblak bila

Dok sam u Osaki

Sake pila

I na Majakovskog mislila

I bila istovremeno Marija i Ljilja

Jednom sam u kući gejša gošća bila

Jedna se gejša tada iz kuće istrgla

Za mnom potrčala

Lepezu mi donela

A onda se brzo udaljila

Zarobljena u kimonu

U čvoru svila

u klepetu nanula

Onim sitnim koracima

da li je to ljubav bila?

Jednom u Rimu nisam sanjala

Cezara ni Marka Antonija

Nego Kitsa i Šelija

Sanjala sam Rim sutona,

Oštrih obrisa čempresa,

Oronulih kuća,

Plavičaste melanholije ili

Istorije nostalgije?

Jednom sam gledala kako se

Ajkule pare

Kako su na dno mora pale

Bezruke

Oštrim zubima držale se u paru

u čvrstom zagrljaju

ne dišući na škrge

Sparene, ne dišu, ne plivaju,

Da li je to ljubav, nagon ili mala

smrtna šala?

Jednom ni ja, žena, velika i mala,

Nisam u duši imala

Cvrkutave pesme

Niti i jedne sede vlasi

A ni staračke nežnosti

Nisam imala

Ne zadovoljstva ljubavnika

Nego umetnika

Ne zadovoljstva predavanja

Nego davanja

Ne zadovoljstva spasitelja

Nego grešnika

Ne zadovoljstva tuđina

Nego blizina belog grada

Jednom sam svet zaglušila

Snagom svog glasa

Išla, lepota sama

Bila, bivstvovala

Kao neki oblak u suknji

Nedokučiva

Išla po krovovima Njujorka

Neuhvatljiva-

Svoja!

Jednom će talas tako da zapljusne

Da neće niko moći da se spase

U ovoj zemlji ostaloj bez kičme

Gde se žene ubijaju, muče

Dok u ime lažne religije

Deca uče besmislice

Jednom sam noću

Želela da se oslonim

Da svoju mekotu svinem

Na vašim grudima

Jednom je u meni

Od vaših ruku

Srce snažno bilo

I da li je to bila ljubav,

ili je nije ni bilo?

Jednom sam luda za vama

Treperila lepršava kao beli oblak

Ispod kože vam se uvlačila

A sada sam otišla

U sebe, pobegla

Sama se opet u oblak, ali sad težak, pretvorila

Da bih kiša, pljusak, potop,

A ne kap, ne suza-

Bila!

Sa Stašom Vukadinović

u koje samo hrabri idu Književnost

Intervju: Nataša Bućić

@ava_kiddo

Fotografije: Jelena Pajić, privatna arhiva

Ako se pitate ko je Staša, gde se trenutno nalazi i kuda namerava da putuje, onda se nalazite na pravom mestu. U ovim misterioznim, maglovitim i mračnim jesenjim danima u goste nam

je došla spisateljica Staša Vukadinović, donevši sa sobom i toplinu svog stvaralaštva. Razgovarale smo o knjigama, pisanju, letu, rođendanima, njenom psu

Nimeriji...Pozivam vas da se sa nama upustite u ovu avanturu ispunjenu iskrenošću, ljudsko -

šću i najfinijim emocijama koje će vas ogrejati ovog novembra.

Draga Staša dobro nam došla! Dosta

je vremena prošlo od našeg poslednjeg susreta. U međuvremenu izašla je tvoja nova knjiga „Putuj Staša” i zaokružila trilogiju uz prethodna dva naslova „Ja sam Staša” i „Gde je Staša”.

Sada kada se ovaj krug zatvorio da li nam možeš reći ko je Staša? Kako se taj odgovor menjao od početka ovog književnog putovanja?

Dobro vas našla! Čudno je da neko ko je napisao 3 knjige o sebi ne može da kaže u dve rečenice ko je, ali eto, ne mogu. Ja sam sve ono iz te tri knjige i još nešto malo pride.

Od trenutka kad sam počela da pratim tvoj rad, imam utisak da bi tvoj lik bio savršena inspiracija za stvaranje književnog karaktera - nešto između avantura „Pet prijatelja” i junakinje ženske verzije knjige „Mali princ”. Vidim te kao hrabru devojku sa psom i knjigom pod miškom koja ne posustaje pred svakodnevnim izazovima. U kakvoj bi književnoj priči ti volela da vidiš svoj lik? Da li bi to bila neka pustolovina, bajka ili možda nešto treće?

Ajme, hvala ti što me tako romantizovano vidiš, neću te osporavati. A najviše bih volela da sopstveni lik vidim u rešavanju napete, vispreno napisane krimi misterije koja je protkana humorom.

da mislim da je u mom slučaju tako. Mislim da kada nam srce zaista nešto govori, dakle ne kada ishaluciniramo da nam govori, nego kada nam zaista govori, onda i razum to podržava. Razum i srce u tandemu su me više od par puta odveli na pravo mesto.

Kad smo već kod Rakova svakog jula na mrežama mi „izleti“ jedna uspomena podeljena sa tvoje stranice koja glasi: „Evo ga jul, rakovski mesec. Ja ne verujem u horoskop, ali verujem u rakove.

Budite blagi s njima - to su Mesečeva deca koja su večito imala strepnju da im niko neće doći na rođendan zato što su svi negde na raspustu.” Htela sam da te pitam koji je tvoj omiljeni način da provedeš svoj divan dan? Kakvo značenje za tebe imaju rođendani i šta je po tvom mišljenju najlepši poklon koji neko može da dobije tog dana?

Svojevremeno sam se susrela sa tvojom rečenicom koja glasi: „Da li znaš da rakovi imaju srce u glavi i da nisam sigurna da li to znači da su Rakovi teški mudraci ili teške budale.” Da li to znači da razmišljaš srcem? Da li te je razum odveo nekad na pravo mesto?

Volim tu nikad rešenu glavolomku. Nisam ljubitelj stroge podele na ili glava ili srce, ili razum ili osećajnost. Mislim da ta dva mogu da se prožimaju, bar volim

Rođendane sam slavila u detinjstvu, ono kad ti dođu deca iz ulice pa jedete sendviče i tortu i jurcate dvorištem. Onda ih godinama i čak decenijama nisam slavila, imala sam i neku suludu fazu u kojoj sam zabranjivala ljudima da mi ga čestitaju. E, a onda smo pre dve godine moj drug Srđan i ja, takođe

julsko dete, toliko kukali jedno drugom oko tih naših rođendana i kako ih ne volimo da smo u tom kukanju prebacili na drugu stranu i odlučili da počnemo da ih slavimo. Srđan je tad rekao nešto tipa: Ima da slavim rođendan jer ja imam rođendan, rodio sam se tog dana!

I stvarno, zar treba veći razlog za slavlje od toga što si se rodio? Istina, svet je često jezivo mesto i čovek u njemu

pomisli da bi mu lakše bilo da se rodio kao kamen ili morska zvezda, ali opet, meni se živi. Volela bih da uvek živim život tako da kad dođe taj 7. jul mogu odvažno da kažem - e uprkos svemu, baš volim što sam se rodila i volim ovaj život moj. I ima da ga proslavim!

I tako sam prošle godine pozvala ljude koje volim u Dunavski park, na rođendanski piknik, i bilo nam je baš lepo. I ove godine sam ih opet pozvala, na Riblju pijacu. (Nisam ih doslovno pozvala na pijacu, nego u bar koji se nalazi na pijaci.) Ali jesmo naposletku i sedeli i čavrljali na pijačnim tezgama. I opet nam je bilo baš lepo. Nadam se da ću zauvek slaviti rođendane.

A što se poklona tiče, meni je najdraže što ljudi dođu i što čini mi se da drage volje dođu. Ali volim i što i uvek utrefe poklone, to je verovatno jer se, uz par izuzetaka, godinama družim sa istim ljudima koji me znaju ko i sebe što znaju.

U tvojim pisanjima leto se izdvaja kao omiljeno godišnje doba uz osećanja

koja se protežu od radosti do sete. Nešto kao u stihovima pesme Nikad

samlji, Ivana V. Lalića. Kako i gde voliš da provodiš svoja leta? Koja su to mesta, momenti, delicije, odevni komadi bez kojih leto za tebe nije leto?

Pusta jutra na Bećarcu. Lenjo bivanje na jednoj terasi u Dobroti kod Kotora i nehotično prisluškivanje ljudi koji prolaze. Noćna vožnja bicikla. Ivanjsko cveće. Hladno točeno pivo. Paradajz salata s belim lukom. Špricer, letnji. Neposlušni i Now and Then. Teksas šorc i majice bez rukava. Kačket.

U koju god avanturu da kreneš tvoj crni pas, Nimerija, je uz tebe. Koliko se tvoj život promenio od trenutka kad je ona ušetala u njega? Šta je donela sa sobom?

Promenio se jer sam dobila zauvek cimera koji je odličan prijatelj i promenio se jer sam naučila da se vraćam kući, budući da neko zavisi od mene u toj kući. Doduše, ja nju skoro svuda vodim

sa sobom. Ne znam, čudno mi je da uopšte više pišem o njoj, ona je prosto deo mog života i mene, neodvojivi deo.

Zahvaljujući tebi kao autorki, ilustratorki Darji Kruglovoj i izdavačkoj kući Jež izdavaštvo svetlost dana ove godine je ugledala knjiga o psu Rambu i njegovim životnim dogodovštinama pod nazivom „RAMBIĆ od Klise do centra”. Ko je Rambić i kome je sve ova knjiga namenjena?

Rambić je jedan divni novosadski pas, staford, koji je prošao put ne samo od Klise do centra, nego od jezive ekipe koja pse odgaja za borbe, preko pucnjave i duplo upucane noge do Zoohigijene i naposletku srećnog kraja tj. do Bojana, koji ga je udomio i pružio mu najbolji život ikada. Želeli smo da ispričamo Rambićevu priču kako bi ljudima predočili život napuštenih pasa i ujedno im pokazali koliko oni sami mogu da se tim psima nađu i promene živote i njima i sebi. Istina, knjiga je prvenstveno zamišljena kao dečija, ali krajnjim rezultatom smo dobili knjigu koju jednako čitaju i deca i odrasli.

Kako provodiš ove jesenje dane? Šta je ono što voliš kod ovog mračnijeg i hladnijeg dela godine? Da li bi mogla da nam preporučiš neke filmske, pozorišne i književne naslove koji će nam ugrejati srce i dušu u novembarskim danima?

Oktobar sam provodila nekako baš kako sam htela, posle za mene važnog i dobrog leta 2024. dosta toga na ličnom planu mi je bilo po volji i počela sam da osećam potencijalne naznake neke nove verzije sebe koje sam poželela da istražim. Onda se dogodio 1. novem-

bar i od tad sam u magli u kojoj mi je uspeh što se ujutru nateram da odem

na trening i što ne kasnim preko mere s rokovima. U vezi sa tim - knjige nisam

takla od oktobra, u oktobru sam čitala Kingovo Isijavanje i Bekimovog Nomada, ni jedno ni drugo mi nije leglo iako oba

autora mnogo volim. Dakle, slaba vajda od mene ove jeseni. E, ali! Ponedeljkom

na HBO gledam Somebody Somewhere i to nešto što me na tren izmesti iz magle. Mnogo volim tu seriju i zauvek sam zahvalna svima koji su učestvovali u njenom kreiranju.

foto: Jelena

Pajić

Planiraš li da ponovo pokreneš radionice pisanja?

Radionice pisanja su bile lepo i važno iskustvo iz kog se nenadano izrodilo nešto novo, a to je rad 1 na 1. O individualnom radu još ne govorim javno jer nisam skroz načisto da li je to put kojim ću ići. Za sad radim po osećaju koji me vuče u tom smeru i mislim da smo svi zadovoljni. (smeh) Videćemo.

Da li ti se nekad dešava da u sebi nosiš priču koja se jednostavno ne da staviti na papir i ukoliko da, šta je u tom slučaju tvoj recept za kroćenje neposlušnih misli?

Dogodilo mi se ihaj puta. Sad postupam ovako - ako priča neće pa neće, stavim je sa strane. Ako je se setim za par meseci i ako i dalje želim da je napišem, obračunam se s njom, ne biram sredstva. Ako je se ne setim, onda je i nema.

Autentičnost, iskrenost, spontanost i tačnost izraza su odlike tvog pisanja.

Da li je to nešto što prirodno proizlazi iz tvog karaktera ili se tvoj stil oblikovao vremenom, kroz rad? Koji pisci su imali najveći formativni uticaj na tebe kao literarnog stvaraoca?

Istina je da volim kad su stvari jasne. U svakodnevnom životu slabo trpim neprecizan, zakukuljen govor i mlataranje suvišnim rečima. Tako da mislim da sam tu osobinu prirodno prenela i na svoje tekstove. Što se pisaca tiče, verovatno su uticali svi koje sam ikada čitala i ujedno volela. Čitanju nikad ne pristupam svesno kao nečemu što će osnažiti moju kreativnost i izraz, iako mi ono često pruži i to. Čitanje je prosto moj neodvojivi sadrug, kao Nimerija.

I za kraj - gde Staša putuje? Koje su to nove avanture u koje ćeš nas povesti?

U avanture u koje samo baš hrabri idu. Šalim se. (Ne šalim se.)

AUTHORED BY AI

Tekst: Zvjezdana Gvozdenović

@stella_iron

Fotografije: Midjourneu

Ideja o ovom tekstu započela je prije nešto više od mjesec dana, anegdotom koja se odigrala u toku odbrane teze mog master rada. Sama tema je manje bitna, ali ću reći da je njena okosnica bila izučavanje pojave i problematike sistema vještačke inteligencije (AI). Na samom kraju odbrane, članovi komisije dobili su priliku da postave pitanja i daju komentar. Među njima je bio i moj mentor - čovjek koji dolazi iz svijeta književnosti, upoznat sa kulturnim tokovima današnjice, kod kojeg, uprkos posjedovanju telefona na tipke, nisam primijetila zazor od tehnologije, već i izvjesno poznavanje. Kako bi tehnofob uopšte i odobrio jednu takvu temu? Kada je došao red na njega, konstatovao je kako baš i ne bi mogao čitati štivo napisano od strane AI programa. Previše je bezdušno i repetitivno. Neimaginativno čak. Iako sam razumjela odakle bi ovakav stav mogao dolaziti, ovaj naizgled bezazleni komentar zapeo je negdje u mojoj glavi. Možda bi o tome valjalo pisati, pomislih.

Od glinenih pločica, manuskripta, prvih štampanih riječi, pa sve do najnovijih e-knjiga, književnost se razvijala sa svakim tehnološkim pomakom. Možemo reći da sada ulazimo u novo poglavlje, uveliko oblikovano razvojem vještačke inteligencije. Primjena vještačke inteligencije više se ne svodi na pravopisnu pomoć autorima - ona je sada uključena u proces pisanja, uređivanja, pa i predlaganje štiva koje ćemo sljedeće čitati. Bilo da se radi o romanima koje generiše AI, personalizovanim preporukama knjiga ili prelasku na isključivo digitalni sadržaj, vještačka inteligencija mijenja ne samo šta čitamo, već i kako kreiramo, distribuiramo i konzumiramo knjige. Upozorenje za tehno-skeptike, knjiške entuzijaste, branitelje tradicionalnih kulturnih vrijednosti i one slabog srca: ovo nije naučna fantastika, niti teorija zavjere (mada moram priznati da naša stvarnost zaista postaje nekako hakslijevska). Ipak, dok se upuštamo u ovaj „hrabri” novi svijet postavlja se pitanje: šta ova promjena znači za pisanu riječ i njene ljubitelje?

Sa alatima vještačke inteligencije koji postaju sve popularniji i pristupačniji, različite industrije suočavaju se sa kompleksnim izazovima njihove integracije, ali i istovremene odbrane od prekomjerne upotrebe i zloupotrebe. Rasprava se zaoštrava usred sve veće zabrinutosti oko razvoja generativne umjetne inteligencije i njenog potencijalnog uticaja na radna mjesta, posebno ona koja uključuju kreativce, a sve je veća i bojazan da bi sadržaj stvoren vještačkom inteligencijom vremenom mogao zamijeniti artefakte koje je proizveo čovjek. Iako još uvijek ne govorimo o egzistencijalnom problemu, to bi svakako mogao postati i kao takav zavrijeđuje našu pažnju. Književni svijet i izdavačka industrija dobar su primjer dok se u posljednje dvije godine bore sa naletom knjiga generisanih vještačkom inteligencijom. Naročito su pogođene virtuelne police online trgovina kao što je Amazon . Amazon je jedan od glavnih aktera prodaje i fizičkih i e-knjiga, kontrolišući više od polovine prodaje samo u Sjedinjenim Državama i, prema nekim procjenama, preko 80% tržišta e-knjiga. Amazon je 2007. godine kreirao Kindle i Kindle Direct Publishing kako bi svakome omogućio prodaju i

reklamiranje knjiga bez muke ili troškova traženja agenata i izdavačkih kuća. Upravo je usluga Kindle Direct Publishing iznjedrila čitavu malu industriju pisaca koji stvaraju u okvirima različitih niša, u rasponima od erotskog sadržaja do knjiga za samopomoć. Trenutno, Amazon omogućuje autorima da objavljuju putem ove usluge bez posebnog nadzora, uz uzimanje procenta od prihoda koji autori ostvare.

Ipak, sve je izvjesnije da će pojava vještačke inteligencije neminovno promijeniti pravila igre književne industrije.

Iako je trend knjiga kreiranih vještačkom inteligencijom posebno uočljiv u kraćim formatima kao što su turistički vodiči, praksa se širi i na druge kategorije, poput kuvanja, dječijih knjiga, samopomoći, programiranja i beletristike, piše The New York Times. AI chatbotovi kao što su ChatGPT, Claude, Gemini i Llama sve se češće koriste za stvaranje pisanog sadržaja, zahvaljujući njihovoj sposobnosti kreiranja teksta u različitim stilovima i formama u samo nekoliko sekundi. Kako biste im pristupili obično ne trebate ništa više od valjane e-mail adrese, a prilično su jednostavni za korištenje, sa intuitivnim prozorima

za chat u koje unosite svoja pitanja ili upute na koja bot uzvraća odgovorom. Količina informacija kojima ovi sistemi barataju nije stvar neke uvrnute inteligencije ili božanske intervencije. Oni su izgrađeni na velikim jezičnim modelima (LLM) obučenim uz pomoć dostupnih digitalnih podataka među kojima su i dostupne knjige, što je činjenica zbog koje su neke AI kompanije postale mete tužbi za kršenje autorskih prava. Digitalni podaci uključuju i web stranice, studije i druge tekstove, kao i konstantnu obuku sa korisničkim podacima. Tako na primjer imamo eksperimentalnu novelu „1 the Road” napisanu od strane AI programa Benjamina i Rossa Goodwina, koji se vozio od New York-a do New Orleans-a sa laptopom spojenim na razne senzore čiji je rezultat Benjamin pretvorio u riječi. Ovaj AI bio je treniran na stotinama road trip romana postratne Beat generacije, poput „On the Road” pisca Jacka Kerouaca. To je prva knjiga generisana u stvarnom vremenu tokom putovanja kroz SAD.

Ne iznenađuje što su AI chatbotove mnogi prepoznali kao beskonačan re-

surs koji ih može dovesti do brze zarade. Budući da su se literarni entuzijasti okrenuli softveru za pomoć u stvaranju e-knjiga i njihovom objavljivanju putem Kindle Direct Publishing-a i sličnih platformi, na YouTube-u, TikTok-u i Reddit-u pojavile su se stotine tutorijala koji demonstriraju kako napraviti knjigu u samo nekoliko sati. Možda od vas neće napraviti novog Dostojevskog, ali čini se da u vremenu egzistencijalnih raskola to nikome nije na listi aspira-

cija. Za autore, vještačka inteligencija predstavlja i priliku i rizik jer su veliki jezični modeli vrlo dobri u generisanju strukturisanog, gramatički korektnog teksta, dosljednog kvaliteta koji zvuči koliko-toliko humano. Sa druge strane, većina AI sistema bori se sa održavanjem strukture i kontinuiteta u većim dionicama teksta. Njihova ograničena memorija predstavlja izazov za stvaranje dužih narativa poput poglavlja ili novela bez dodatnih intervencija, pa većina autora koji rade uz pomoć vještačke inteligencije pišu u kratkim formama ili nastavcima. Takođe, većina AI programa nastoji proizvesti prosječan tekst bez određenog stručnog doprinosa, što često dovodi do gubljenja jedinstvenog autorskog stila i rezultira pisanjem koje bi čitatelji mogli smatrati monotonim i neinspirativnim. Nužno je naglasiti da trenutna generacija AI modela upada u zamke stereotipa, predrasuda, diskriminacija i halucinacija koje ih često čine neprikladnima za publicistiku. Iako neki sistemi u tom pogledu funkcionišu bolje od drugih, u jeku pojave „prevarantskih” knjiga ljudska odgovornost za provjeru činjenica i opšteg kvaliteta napisanog ostaje ključna.

Iako su prevarantske knjige na internetu dugogodišnji problem, čini se da sada dolazi do njihove kulminacije. Kako je navela Mary Rasenberg, izvršna direktorka udruženja Authors Guild , skoro svaka nova knjiga ima neko propratno štivo koje pokušava ukrasti prodaju od legitimne knjige. Tako pitanja vlasništva, autorskih prava i plagijata postaju značajni rizici kako za autore, tako i za izdavačke kuće, budući da iza lažnih knjiga nerijetko stoje imena stvarnih autora preuzetih bez dopuštenja i njihovog znanja. O ovim borbama svjedoči i otvoreno pismo Saveza autora izvršnim direktorima velikih tehnoloških kompanija kao što su OpenAI, Alphabet, Meta, IBM i Microsofta u kojem se zahtijevaju odobrenja, pripisivanje zasluga i pravedne naknade piscima za korištenje njihovih materijala zaštićenih autorskim pravima u obuci AI modela. Njega je potpisalo više od 15 000 pisaca - uključujući Dana Browna, Noru Roberts, Jodi Picoult, Suzanne Collins, Margaret Atwood, Jonathana Franzena, Viet Thanh Nguyen i mnogi drugi, a broj onih koji prepoznaju značaj ovakvih inicijativa je sve veći.

Uslijed nepotpunih pravnih okvira i pojačanog pritiska autora i izdavača koji su istupili u javnost, Amazon je uveo novu politiku za autore Kindle-a. Prema novoj politici, svi koji koriste Kindle Direct Publishing moraju pružiti informacije o tome je li njihov sadržaj generisan vještačkom inteligencijom, pri čemu se pravi razlika između sadržaja potpomognutog alatima vještačke inteligencije i sadržaja u potpunosti generisanog ovim alatima. Prvu vrstu sadržaja nije obavezno prijaviti, dok drugu jeste, a sva odgovornost za provjeru ovih podataka kao i poštovanje prava intelektualnog vlasništva ponovo pada na same autore. Postoji i ograničenje broja naslova koji se mogu objaviti u jednom danu, pri čemu se samostalno objavljivanje ograničava na najviše tri knjige dnevno. Sa svoje strane, Amazon brzo uklanja ovakve knjige kada primi pritužbe, ali zabrinjavajuća je činjenica da one uopšte mogu proći kroz njihove filtere sadržaja. Ghostwriting ima dugu tradiciju, pa su prevaranti nekada barem morali platiti drugim piscima da napišu knjige umjesto njih. Sada mogu izbaciti sadržaj, uglavnom niskog kvaliteta čija je namjena krađa prodaje, bez ikakvih troškova koristeći AI. U konačnici, svaka knjiga je u opasnosti od nekoliko lažnih verzija, kopija, sažetaka i radnih bilježnica koje je generisala vještačka inteligencija, a koje su namijenjene profitiranju na tuđoj slavi.

Treba imati na umu da porast literature generisane vještačkom inteligencijom ne dovodi u pitanje samo čin pisanja, već može potkopati i autentičnost i vrijednost iskustva čitanja. Rizik ovog

štiva leži u tome što kada generišemo ogromnu količinu literature niskog kvaliteta, čitatelju postaje teže odvojiti informativnu literaturu od nekvalitetnog materijala koji generiše vještačka inteligencija. Sada je puno veći teret na čitatelju da u moru sadržaja koji mu se plasira pronađe željeni tip štiva. Takva masovna proizvodnja ne samo da guši glasove autora i onih koji to žele postati, već potencijalno mijenja očekivanja publike, navikavajući ih na lako svarljiv, ali suštinski površan sadržaj. Literarna djela gube svoju transformativnu moć, postajući tek još jedan proizvod za konzumaciju, a ne izvor informacija, inspiracije, suštinskih uvida ili izazova. Vrijeme je da se odmaknemo od istih starih

pitanja poput „da li ljudi čitaju ili ne?” i „da li preferiraju fizičku knjigu ili njenu digitalnu verziju?”. Nužno je dubinski promisliti novu tehnokulturu. Kakva je to kultura? Koja su njena lica i naličja? Kako u njoj živjeti, kreirati i konzumirati, a ne postati samo još jedan predmet na pokretnoj traci?

Pitanje hiperprodukcije kojem bezgranično štancanje sadržaja samo doprinosi može imati dublje posljedice od pada prodaje određenih autora i preferencija čitatelja. Iako su percipirane prednosti novih tehnologija neosporne, svjesno zanemarivanje potencijalnih negativnih učinaka zarad brze zabave i profita može dovesti do nekontrolisanog rasta sa dugotrajnim posljedicama. Prema sve većem broju istraživanja, postoji negativna strana popularnosti vještačke inteligencije kada je riječ o okolišu, prvenstveno zbog infrastrukture po -

trebne za održavanje i operisanje ovih tehnologija. Nažalost, stvarnost uticaja na okoliš, koji uključuje sve veću potražnju za kompjuterskom snagom, veći ugljenični otisak, promjene u obrascima potražnje za električnom energijom i ubrzanu eksploataciju prirodnih resursa, uveliko je zasijenjena potencijalima poput povećane produktivnosti i kreativnosti.

Međutim, šta ako bih vam rekla da, prema posljednjim istraživanjima, za generisanje jednog mejla od oko 100 riječi ChatGPT „popije” 500ml vode i iskoristi 140W/h energije, što je dovoljno za sedam punjenja prosječnog iPhone Pro Maxa? Da, ogromne kompjuterske baze koje pokreću ChatGPT trebaju četiri puta više vode da generišu odgovore nego što se do skoro mislilo. Tu nije kraj.

Za generisanje

jednog mejla od oko

100 riječi ChatGPT „popije” 500ml vode i iskoristi 140W/h

energije, što je

dovoljno za sedam

punjenja prosječnog

iPhone Pro Maxa

Kreiranje i trening AI modela zahtijeva ogromnu količinu energije, jer se za njihovo funkcioniranje koriste kompjuterske baze i podatkovni centri koji troše velike resurse. Pritom se oslanjaju na minerale i rijetke elemente koji se često iskopavaju neodrživo. Ovi centri nerijetko koriste energiju iz neobnovljivih izvora, što doprinosi emisijama ugljen-dioksida i direktno utiče na proces klimatskih promjena, a samim tim i ekološku održivost. Zatim je tu i problem elektronskog otpada. Tehnologija potrebna za pokretanje ovih sistema podrazumijeva stalnu upotrebu i zamjenu hardverskih komponenti, što doprinosi stvaranju ovog izuzetno štetnog otpada. Ako se AI nastavi masovno koristiti za generisanje ogromne količine sadržaja, uključujući knjige, samo će ubrzati proces degradacije tehnoloških komponenti i stvoriti dodatni pritisak na

okoliš. Na kraju, digitalni sadržaj koji se stvara putem AI tehnologije često ima kratak vijek trajanja. Većina materijala može biti slabijeg kvaliteta ili repetitivna, što znači da brzo zastarijevaju i padaju u digitalni zaborav. Iako ti digitalni materijali ne stvaraju fizički otpad, oni ipak zauzimaju resurse u smislu pohranjivanja i održavanja u podatkovnim centrima, što opet zahtijeva energiju i resurse za njihovo očuvanje. Sve ove stavke naglašavaju da, iako AI tehnologija može otvoriti nove mogućnosti u stvaranju knjiga i umjetničkih djela, njena masovna i nepromišljena upotreba donosi značajne ekološke rizike, koji se moraju naći u centru aktuelnih diskusija. Jasno je da upotreba vještačke inteligencije u književnosti i kreiranju sadržaja ima svojih prednosti i nedostataka. Sa jedne strane, AI može demokratizovati

Kao i svaka

tehnologija, AI

je „loš” onoliko koliko i namjere onih koji ga

koriste

sam čin kreiranja za one koji se muče sa tradicionalnim procesom pisanja, dovesti u etar drugačije priče i ideje, učiniti ih pristupačnijim, ubrzati proces stvaranja i omogućiti veću personalizaciju. Sa druge strane, masovna proizvodnja sadržaja može ugroziti autentičnost književnog iskustva, dovesti do homogenizacije stila, potiskivanja individualne originalnosti i etičke zabrinutosti oko autorstva i intelektualnog vlasništva, kao i ekoloških problema uzrokovanih velikom potrošnjom energije i tehnološke infrastrukture. O prednostima i manama bi se još dalo diskutovati, ali ovaj tekst svakako ne pokušava biti nacrt nove strategije za savjesno upravljanje tehnologijama koje smo sami stvorili. Iako pri pisanju nerijetko zauzimam kritički stav, na kraju dana nisam pristalica stvaranja demonologija. U vremenu poluistina, ni jedna od navedenih stavki ne bi trebala etiketirati tehnologiju kao

inherentno „dobru” ili „lošu”. Možda je najbolje ne prepuštati se fatalizmu i držati se podalje od apokaliptičnih scenarija, jer vještačka inteligencija može biti prilika, koliko i izazov. Za sada je AI alat, a krajnji ishod njegove upotrebe je stvar individualne odgovornosti. Odgovornost je na svakom pojedincu, bilo da je pisac, čitalac ili entuzijasta, da odluči u kojoj meri će se osloniti na različite programe i kako će balansirati između tehnoloških inovacija i autentične ljudske kreativnosti, osiguravajući da AI poboljšava, a ne umanjuje književno iskustvo.

Na kraju, ne smijemo zaboraviti da je vještačku inteligenciju stvorio čovjek. Kao i svaka tehnologija, AI je „loš” onoliko koliko i namjere onih koji ga koriste. Uz odgovorni pristup i dobru volju, vještačka inteligencija može postati

alat koji unapređuje našu kreativnost ne zamjenjujući ono što nas čini ljudima, a to je vanvremenska potreba za stvaranjem. U ovoj fazi razvoja, AI se ne budi svakog jutra sa željom da prospe dušu na hartiju ili baci brzu rimu. Na tom tragu bih citirala veliku Donnu Haraway i njen „Kiborški manifest”:

„Kiborg ne bi prepoznao rajski vrt; nije načinjen od blata i ne može sanjati o povratku u prah.”

Slično je i sa AI-em. Međutim, ako nastavi napredovati ovim tempom, profesorova opaska da ne bi želio čitati knjige koje je napisao AI mogla bi postati upozorenje o budućnosti koja nas čeka - u tom će svijetu razlika između ljudskog i robotskog stvaranja postajati sve apstraktnija.

SnežanA PetroviĆ

Moja dela su likovni memoari mog života

Intervju:

Teodora Kovrlija @teoodora_kovrlija

Fotografije: privatna arhiva, Media centar Odbrana, Dragan Kurucić

Iako je do kraja godine ostalo malo više od mesec dana, sa sigurnošću mogu reći da će izložba Sa druge strane, naše umetnice Snežane Petrović zasigurno obeležiti 2024 godinu. U moru loših vesti koje su se nizale iz dana u dan pretposlednjeg meseca u godini i konstantnog stresa, prošetati njenim čudesnim svetovima bilo je prava privilegija i neophodna doza eskapizma kako bismo sačuvali zdrav razum. Pisati o njenom radu izuzetno je izazovno jer reč je o umetnici koja je ne samo svoju crtačku tehniku dovela do savršenstva, već je u svoja dela unela toliko sebe, toliko iskrenosti i empatije da je ta energija pri susretu gotovo opipljiva. Snežana stvara intuitivno, u tišini, postavljajući, rekla bih, ključna pitanja kako sebi tako i nama. S tim na umu, bilo je zadovoljstvo podeliti sa njom utiske nakon završene izložbe, doći do nekih novih uvida i porazgovarati o svemu onome što njene radove čini toliko jedinstvenim.

Publika je u Galeriji Doma Vojske Srbije u Beogradu nedavno imala priliku da pogleda izložbu objekata, slika i crteža Sa druge strane koja se poetikom i likovnošću nastavlja na dva prethodna ciklusa „Improvizarijum" (2018–2019) i „Mali kabinet misterije” (2019). Međutim, budući da već izvesno vreme pratim tvoj rad, i da sam imala priliku da pročitam izvrsnu monografiju dr Jasne Jovanov kojom je obuhvaćeno prvih petnaest godina tvog rada, ne mogu da ne primetim da su radovi vremenom postajali sve kompleksniji i da si na svojim grafikama, slikama i crtežima uspela da postigneš iluziju dvodimenzionalnosti i trodimenzionalnosti u različitim likovnim tehnikama, ali i da su se delima pridružili objekti. Kako je iz tvoje perspektive izgledao taj likovni put?

Sve je to od samog početka, pa do današnjih dana, jedan isti put neistraženog sveta koji, kako koračam po njemu, postaje sve širi i širi. Jednostavno rečeno, stvaralaštvo je takvo, kada jednom uđete u taj svet ideja, mogućnosti za realizaciju su neograničeno velike. I upravo, to je ono što vas napaja energetski, što više radite na tim idejama one se mul-

tipliciraju i tu više nema kraja. Svaki naredni serijal je ekspanzija prethodnog. Glavna ideja vodilja koja je iznedrila prvi serijal „Neistraženi svet“ (2004–), koji konstantno traje i širi se već dve decenije, došla je iz prirode. Iz gnezda rode se izrodio ušuškani i skriveni tajanstveni grad. Ovaj serijal je, pored slika, ostao zabeležen i kroz druge likovne medije, kao što je grafika, fotografija i crtež. U toj fazi tihovanja i opažanja sveta oko sebe i u sebi, počela sam da kreiram svoj intimni svet u kome počinje put okrenut ka ličnoj introspekciji sa posebnim interesovanjem za sferu socijalne psihologije. Likovi - protagonisti na mojim delima postepeno su sazrevali od jednostavnih formi uniformisanih lutki, svi jednaki bez emocija i izraza, preko formi polurobota pa do poslednje faze uzvišenih formi bića koja predstavljaju korespodenciju sa mojim nesvesnim. Formiranjem sve kompleksnije sadržine u delima, kreće i razmišljanje i eksperimentisanje sa različitim nosiocima samog dela. Tako su vremenom grafičke matrice postajale sve češći materijali za izradu trodimenzionalnih objekata, a slike su pored lanenog platna dobijale sve češće drvenu ili metalnu podlogu. Dakle, ekspanzijom ideje dolazi do mno-

gobrojnih eksperimentisanja po pitanju realizacije i materijalizacije forme samog dela.

Kakve utiske nosiš nakon interakcije sa publikom na izložbi Sa druge strane? Šta se nalazi iza zatvorenih vrata? A šta iza ovog životnog puta?

Svako od nas na savremenoj likovnoj sceni gradi svoj unikatan likovni svet koji privlači publiku određenih interesovanja. Stvaralačkim činom autor u njega unosi veliki napor, odnosno, energiju koju će prepoznati posmatrači sa sličnim afinitetom. To je ta nevidljiva interakcija.

Titraji između publike i dela. Moji radovi privlače sve one koji znaju da čitaju između redova i ne zaboravljaju dete u sebi. Često dolazim do zaključka da je umetnost tu da bi se napravio ekvilibrijum između snova i jave, jer uz pomoć nje mi sanjamo i na javi. Upravo o tome govore moja dela. Ona su taj balans koji je meni potreban da me is-

puni energetski i predstavljaju likovne zapise mojih snova i jave. Inače, imam tu potrebu da svoje snove i razmišljanja zapišem s vremena na vreme. Kada ih pročitam nakon duže vremenske distance, oduševim se njihovom slojevitošću i bogatsvom detalja.

Ovo moje razmišljanje najbolje opisuje rad Imago Mundi (2021–2024, ulje na platnu, 150 x 200 cm), koje poput sna

sadrži segmente iz prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Takođe, ovo delo postavlja niz pitanja, a možda intuitivno sadrži i odgovore, šta se nalazi iza ovog životnog puta? Kuda to odlazimo?

Ili gde čekamo da budemo prozvani da uđemo u ovu našu dimenziju? Generalno Imago Mundi je predstava mog života u kome se neprestano prepliće svesno i nesvesno.

Drvena vrata starih poštanskih sandučića predstavljaju vodeći motiv u ovom serijalu koja i simbolički otvaraju vrata novih svetova i interpretacija.

Ono što je bilo iznenađenje za publiku, i nešto novo iz mog opusa, je veliki poliptih na vratima poštanskih sandučića, koji simbolizuje jedan period, koji je ne tako daleko iza nas, period kovid karantina (2020), kada smo bili u izolaciji lišeni bilo kakvog fizičkog kontakta sa spoljnim svetom. Ideja koja se rodila iz

te, ne tako prijatne, životne okolnosti, rezultirala je vizuelnim prikazom 36 različitih portala, stambenih jedinica, 36 različitih priča iz zatvorenog prostora iza zatvorenih vrata. Upravo to pitanje, šta se nalazi iza svakog portala, ujedno je i pitanje šta se nalazi u svima nama.

Koliko različitih priča i sudbina kreira jedan život koji se može na kraju sagledati kao jedan veliki poliptih.

U izradi radova za ovu izložbu koristiš materijale sakupljene sa vojnih otpada. Kako njihova istorija utiče na tok priče i simboliku radova?

U novom, kao i u dosadašnjim serijalima, pokušavam da spojim više disciplina. Rad na ovakvim projektima nosi u sebi jednu vrlo interesantnu dozu istraživanja. Sakupljanje starih stvari je nešto što čini poseban projekat u mom stvaralačkom procesu, ali i u mom životu. Pored objekata koji su deo mojih likovnih prezentacija, volim i uživam u sakupljanju i restauraciji određenog starog nameštaja. U tim starim, odbačenim, stvarima pronalazim neku specifičnu „živu“ energiju. Jednostavno, ne privuče me svaki stari objekat, ali kada ugledam pravi, on bukvalno priziva „uzmi me“ (smeh). Pri tom činu spontanog sakupljanja i analiziranja, naizgled, običnih i nebitnih segmenata; npr. delova nekih igračaka, ili delova vojnih vozila, oruđa, municije ili stare medicinske opreme, dešava se magija reanimacije i oživljavanja. Prvo u mom

umu, a kasnije i na fizičkom planu, oni poprimaju potpuno novi identitet, obavijeni plaštom nove energije nastavljaju svoje postojanje u nekoj novoj formi. Vrlo mi je interesantno da, od onog što je čovek odbacio, napravim nešto u šta ću udahnuti novi život i promenim mu tok; od smetlišta, gde mu je naizgled bio kraj, do galerijskog ambijenta u kome se sada sagledava iz potpuno nove perspektive.

U tom kontekstu, šta za tebe predstavlja koncept reciklaže? Kako dodavanjem novih značenja, simbola i namena protiv otpada svake vrste?

Reciklaža je usko povezana sa mojom teorijom o prethodnim životima i o toj energiji koju svako od nas poseduje, a koja ne može biti uništena, već samo menja oblik nakon našeg odlaska sa ovog sveta. Mislim da se naše energije konstantno recikliraju do savršenstva. Tako isto posmatram i stare predmete koje inkorporiram u svoja dela.

Nedavno sam imala prilike da radim seriju crteža na recikliranom papiru, napravljenom od paklica cigareta. Dok sam radila na tim podlogama, stalno mi je „ispred očiju“ bila jedna ista slika kutije cigareta na kojoj piše ogromnim

slovima „Duvanski dim ubija!!!“, a opet na tom istom papiru, samo u drugačijoj formi, reciklažom, pročišćenjem, u nekom drugom konceptu, izrasta crtež ili slika koja ima jednu plemenitu funkciju da neguje i oplemenjuje naš duh.

Inicijalna kapisla za radove koje smo imali priliku da vidimo bio je karantin tokom pandemije, i s tim na umu zanima me kako se tvoj pogled na čoveka i život u zajednici menjao simbolički gledano od „gnezda“ preko „gradova sećanja“ do slike sveta „Imago Mundi“, prikazane na poslednjoj izložbi kao mesto susreta spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta?

Kao što postoji makrouniverzum koji nas okružuje, tako je sličan i naš tajnoviti unutrašnji svet nesvesnog, koji mi je nepresušan izvor inspiracije. Kao perceptivna bića, homo spektatori, upijamo sve što se oko nas dešava, a to se kasnije reflektuje i na naše delanje i stvaranje. Moja dela su likovni memoari mog života. I zato su svi oni jednako bitni kao jedan neprekidan niz, jer dokumentuju moje emocije i osećanja

od prvog do poslednjeg. Obično su inicijalne kapisle za nastanak dela neke upečatljive teme ili dešavanja unutar mene ili moje okoline, koje svojom provokacijom traže da budu zabeležene i postanu još izraženije, nezaboravne. Tako je kovid karantin ostao zabeležen, što zbog perioda u kome smo naprasno lišeni slobode neko vreme, te i zbog posledica koje je ovaj period trajno naneo ljudima, a to je postepeno odsustvo empatije jednih prema drugima i ulazak u opše otuđenje.

U opisu rada „Gore je na klaudu” kažeš: „Prebaciću svoju dušu na klaud da tamo možemo da se sretnemo na raskršću dimenzije”. Kako se na tvoj rad ali i pogled na svet odražava ovaj ubrzani razvoj veštačke inteligencije i digitalizacija svega što nas okružuje?

„Oblak“ (eng. cloud) je danas postao glavno mesto za skladištenje informacija u veštački kreiranom digitalnom svetu. U opisu ovog rada namerno je iskorišćena opšteprisutna međunarodna fraza „klaud“, pozajmljena iz engleskog jezika, kao sinonim opšte promene arhiviranja

informacija sa prirodnog, urođenog interneta, koji svi imamo u sebi, tj. našeg nesvesnog, na veštački svet inteligencije kojoj hrli čovek modernog doba. To je to raskršće dimenzija na kojoj se trenutno nalazi savremeno društvo. Apsolutno se slažem sa tim da neminovan tehnološki napredak treba iskoristiti kao adekvatnu podršku i pomoć pri kvalitetnijoj realizaciji ideja i otvaranju mogućnosti ka novim inovativnim pristupima u svim životnim

sferama. Međutim, u nedostatku mašte, koju po mom mišljenju nedovoljno razvijamo, a još slabije ćemo je razvijati prepuštajući se veštački kreiranoj imaginaciji, nove tehnološke mogućnosti prete da unazade napredak pojedinih oblasti ili da ih ostave u stagnaciji. Modernom tehnologijom čovek dobija na prvi pogled dosta olakšica, ali, takođe, postoji veliki rizik za gubljenjem identiteta.

U jednom intervjuu si rekla kako oči za tebe predstavljaju ogledalo duše

i da u većini slučajeva predstavljaju pogled u tvoj duhovni svet, te da se na taj način vrši korespodencija izme-

đu dva duhovna sveta, tvog i posmatračevog. Kakav je onda tvoj doživljaj

kada se sretne tvoj pogled sa pogledom tvog lika naslikanog u nekom od ranijih perioda života?

Imaginarni lik koji se pojavljuje u gotovo svim mojim radovima je devojčica koja egzistira u svetu fantazije; moj al-

ter ego, super heroj iz mog detinjstva. Ona je često predstava mojih osećanja, koja su ništa drugo nego puka refleksija onoga što me okružuje. Te moje likovne predstave posmatram kao otelotvoreni plod mašte i vrlo sam emotivno povezana sa svakim od tih protagonista.

Jednostavno, dok kreirate delo i likove u tom delu, vi se bukvalno saživite sa njima, postajete deo te predstave, tog gesta, ili te atmosfere. Unesete maksimalno svoju energiju, emocije, detalje iz svog života u kreaciju takvog jednog izmaštanog bića, i ono vam na kraju to-

liko postane srodno. Kada nam se sretnu pogledi posle dužeg perioda, obavezno mi moj davno naslikani lik nabaci osmeh na lice. Bude mi drago da ga vidim, kao kada posle dužeg vremenskog perioda sretnete dragog prijatelja.

U opisu rada Poreklo anđela (2024) kažeš: „Čovek, stvoren kao savršeno biće, anđeoskih moći, danas nemoćan da uzleti. Umesto neustrašiv postaje plašljiv, umesto da leti on pada. Rođen sa neverovatnim moćima a ne zna za njih. Egzistira samo kao materija, nezainteresovan za duhovnost.” Kako zamišljaš svet u kome bi svako naučio kako da povrati tu svoju izgubljenu moć?

Taj svet je tu, samo ga mnogi ne vide, zaslepljeni praznim sadržajima svakodnevice prolaze pored njega gurkajući ga u stranu. Čovek je stvoren sa najuzvišenijim moćima. Tu na prvom mestu ističem maštu. Ona je ta koja pokreće ideje koje kreiraju naš fizički, pojavni svet. Čovek snagom svoje mašte i volje sposoban je da napravi „zlato“. To je najevidentnije u umetnosti. Umetniku je dovoljno parče uglja i papir da stvori delo od izuzetnog značaja. Upravo naš

potencijal je u stvaranju, a nažalost, uglavnom smo pasivni. Da bi povratio svoju moć čovek mora dosta da radi na izgradnji i negovanju svog identiteta, na razvijanju socijalne inteligencije i kritičkom razmišljanju.

Jednom prilikom si spomenula kako bi volela da se ostvariš kao likovni nomad. Imajući u vidu da tišina, povezivanje sa prirodom i svojim okruženjem, jednako kao i povezivanje sa sobom i svojim nesvesnim igraju važnu ulogu u tvom radu – gde bi volela da se ti i tvoj atelje uskoro nađete?

Ja sam od onih umetnika koji svoja dela grade u tihovanju. I više puta kažem da dela nastala u tišini upravo tako i treba da se posmatraju, u tišini. Samo na taj način će ih posmatrač razumeti, jer ispod jednog sloja vizuelne predstave postoje dublji slojevi značenja i simbola. Sve to dolazi polako. Slojevitost nastaje postepenim sazrevanjem, a za mene je sazrevanja upravo taj proces promene i istraživanje van granica komfornog.

Izlazak u svet za mene predstavlja veliki izazov. Zbog prirode svog posla dosta putujem, obilazim izložbe i sarađujem sa mnogim umetnicima i galerijama

u inostranstvu. Taj vid kulturne politike, usmenog i likovnog povezivanja, za mene je mnogo značajniji od komunikacije elektronskim putem. Živa reč i živa korespodencija stvara mnogo ozbiljnije konekcije, koje su se iz prakse pokazale mnogo trajnijim. Menjanjem različitih kulturnih sredina obogaćujete svoju ličnost, oblikujete u širem smislu odnos prema svom delu i sagledavate

sebe iz drugačije perspektive. Što se prostora tiče, ja svoj put likovnog nomada zamišljam potpuno intuitivno, gde me put nanese. Lokacije nisu jasno određene, ali je jasno određena granica; stvaralački ambijent - prostor mora biti okružen pozitivnom energijom, ma gde god se on nalazio. To je jedini uslov koji postavljam na tom putu.

Snežana Petrović je likovni stvaralac čija dela pripadaju umetničkom žanru figurativnog nadrealizma i fantastičnog slikarstva. Rođena je 1977. godine u Novom Sadu. Diplomirala na Akademiji umetnosti Univerziteta u Novom Sadu 2004. godine na odseku za grafiku, gde je i magistrirala 2008. godine iz oblasti likovne grafike. Doktorirala 2015. godine na Fakultetu likovnih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu na studijskom programu grafika. Radi na Akademiji umetnosti Univerziteta u Novom Sadu kao docent na Katedri za grafiku. Umetnički rad obuhvata medij slikarstva, grafike, crteža i objekata. Do sada je učestvovala na 239 grupnih i realizovala 25 samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu (Francuska, Italija, Nemačka, Belgija, Austrija, Češka, Engleska, Španija, Portugalija, Rusija, SAD, Kanada, Indija, Malezija, Kina, Japan). Dobitnica je desetak nagrada i priznanja za svoj celokupni umetnički i pedagoški rad, od kojih se izdvajaju Nagrada „Momo Kapor” za likovnu umetnost za 2023. godinu u Beogradu, potom Nagrada žirija (Kunio Motoe) [treća po rangu] na 6. Tokijskom međunarodnom trijenalu male grafike 2018. godine u Tokiju, Japan kao i Specijalna i otkupna nagrada žirija [druga po rangu] na 10. Međunarodnom bijenalu grafike „Premio Acqui 2011“ u Akvi Terme, Italija. Njeni radovi nalaze se u mnogim privatnim kolekcijama kao i u nacionalnim galerijama i muzejima širom sveta. Član je ULUS-a, ULUPUDS-a, SULUV-a i Međunarodnog društva mecotinte.

Književnost

Intervju:

Nataša Bućić

@ava_kiddo

foto: Marija Cerović Arsenijević

Nađa Petrović

Ja sam svi ljudi koje znam*

*Stih iz pesme Sve biće u redu, grupe Nežni Dalibor

Veliko mi je zadovoljstvo da u novembarskom izdanju kojim slavimo kvalitetnu književnost i omiljene zimske rituale ugostim Nađu Petrović - dramatuškinju, scenaristkinju, rediteljku i književnicu. Prvi kontakt sa njenim stvaralaštvom sam ostvarila kupivši knjigu „Meduze žive zauvek dok ih ne uhvate“ prijateljici na poklon. Tek kasnije sam je i sama pročitala i od tog momenta sam, slobodno mogu reći, ljubiteljka svega što ona stvara. Nađa je već sa šesnaest godina osvojila treće mesto na konkursu „Mladi književni supertalenti“ po objavljivanju romana „To je to“ u izdanju Samizdata B92. Njene priče su objavljivane u zbirkama „Priče sa gradskih ćoškova“, „Studentske priče“ i „Mokri(n) čvor“. Kratki filmovi za koje je pisala scenarija osvojili su preko sto nagrada, a ove godine se našla među dobitnicima nagrade Sarajevo film festivala. Njoj je pripalo „Srce Sarajeva“ za film „Miris sveže farbe“ koji je prikazan u kategoriji studentskog filma, gde se potpisuje kao rediteljka i scenaristkinja.

Reci nam za početak, ko je Nađa, razume se van onoga što možemo da pročitamo u i na koricama tvoje knjige?

Teško pitanje. I ja se to pitam u poslednje vreme. Mislim da nam se identiteti menjaju kroz život i nekada je teško sagledati sebe kao celinu. Ja sam mnogo stvari, a između ostalog, kao što kaže jedan stih grupe Nežni Dalibor „Ja sam svi ljudi koje znam“. Tim stihom sam se vodila i kad sam pisala lik Sare iz „Meduza“.

U ovom trenutku na policama se u knjižarama nalazi sedmo izdanje tvoje knjige „Meduze žive zauvek dok ih ne uhvate“. Šta ovakav odjek kod publike tebi intimno predstavlja i koji je po tvom mišljenju čarobni sastojak koji je čitalačku publiku tako blisko povezao sa ovom knjigom?

Iskreno sam i dalje u neverici koliko je roman dobro prošao. Intimno, najznačajnija stvar koju mi je takva reakcija čitalaca donela, jeste potvrda da nisam sama u svojim mislima i uopšte, na ovom svetu. Ima još ljudi koji se osećaju kao ja. Dok sam pisala roman bila

sam jako nesigurna da li ikoga zanima sve to što pišem, da li su to stvari koje su samo meni bitne i da li sve to uopšte ima smisla. Sada znam da ima, ima smisla. A šta je veće od toga?

Meduze su se našle u užem izboru za

NIN-ovu nagradu, kao i u užem izboru za nagradu Beogradski pobednik. Ušle su i u najuži izbor za nagradu „Vladan Desnica“ koju dodeljuju pisci, a onda i ovenčane nagradom „Grozdana Olujić“. Kako su pohvale od strane stručne javnosti, kao i pomenuta nagrada uticali na tebe kao literarnog stvaraoca? Koji je najbolji savet koji si dobila od kolega?

Mislim da je ulazak romana u uže izbore i to što je osvojio nagradu „Grozdana Olujić“ doprinelo tome da možda neki ljudi, koji bi inače imali predrasude kada vide na koricama „Meduza“ da je roman pisala mlada spisateljica koja se u njemu bavi devetnaestogodišnjom devojčicom, ipak razmotre da ga pročitaju. Najbolji savet sam dobila na fakultetu: „Piši ono što te najviše pogađa i ono što najbolje poznaješ“.

foto: Aleksandar Bartol

U jednom intervjuu kažeš kako je knjiga nastala u vreme pandemije (izolacije) i da je za tebe predstavljala način da prebrodiš jedan krizni period svog života. U kojoj meri se identifikuješ sa glavnom junakinjom i koliko je bilo teško napraviti distancu od iste kako bi u potpunosti i što osvešćenije sagledala njen lik?

U mnogome se identifikujem sa Sarom, i dosta njenih osobina pripada i meni. Međutim, u jednom trenutku tokom pisanja sam morala da napravim razliku

između nas dve. To je bilo kada sam osetila da neke stvari u narativu deluju nakalemljeno jer zapravo pripadaju meni a ne i njoj. U prvoj ruci romana, njeni roditelji su bili pisani po uzoru na moje, kasnije sam to potpuno promenila jer sam shvatila da Sara nema takve roditelje. Njeni postupci proizlaze iz drugačijeg odrastanja od mog. To mi je možda bio najteži deo procesa – ko je Sara? Ko sam ja?

fotos: Aleksandar Bartol

S tim u vezi, da li je teško sačuvati deliće intime u ovako ličnom pristupu stvaralačkom procesu?

Ono što je dobro, jeste što, šta god da se napiše, to automatski postaje fikcija. Čak i kad bih pisala svoju autobiografiju, imam osećaj da bi to na neki način bila fikcija. To bi bila moja priča o mom životu. Samim tim što bih odabrala jednu vizuru iz koje govorim i iz koje joj pristupam, već time bi ta priča postala fikcija. Ovo se zapravo nadovezuje na prvo pitanje - ne možemo ni sami da dopremo do svoje celine, te tako, ne možemo tu celinu ni da prenesemo drugima. Pomaže mi da se krijem iza takvih misli kada pišem nešto što mi je neprijatno i previše intimno. Vraćam se na to da, za čitaoca, uvek postoji mogućnost, da je sve to samo izmišljeno.

Kada bih bila u poziciji da odlučujem, tvoju knjigu bih predložila kao obaveznu lektiru u završnim godinama srednje škole, budući da se na vrlo kvalitetan način bavi bitnim temama koje su sveprisutne kod mladih u tom formativnom periodu. Sva ona analiziranja, preispitivanja, sumnje, nesigurnosti, strahovi, lutanja, usamljenosti, razmišljanja o prolaznosti i smrti, sve je to direktno prikazano bez imalo filtera. Odakle ta otvorenost i transparentnost dolaze? Koliko hrabrosti je bilo potrebno da bi se na ovaj način stavio akcenat na najranjivije delove ličnosti?

Hvala mnogo na tome. Stvarno sam ganuta. Nije bila hrabrost već nužda.

Bilo mi je potrebno da se kroz roman potpuno ogolim, da negde zapišem sve te misli koje me more u nadi da će time postati malo manje stvarne.

Šta je za tebe najvažnija poruka Meduza? Da li si razmišljala o mogućoj dramatizaciji teksta kako bi knjiga bila pretočena u film?

skujemo se u beskraj. Zapravo, upravo pretvaram roman u scenario i jako sam uzbuđena zbog toga!

Muzika predstavlja veoma bitan element u knjizi. Koje numere/izvođači bi bile idealna muzička podloga kada se Meduze presele na filmsko platno?

Klinika Denisa Kataneca – Patkica

Goribor – Dalajlama me se sećaš

The Strokes – Someday

Cage the Elephant – Cigarette daydream

Ove četiri pesme se i pominju u romanu. A ovo su neke koje se ne pominju a pripadaju atmosferi romana: The Vaccines – Family friend, Arcade Fire –

The Suburbs, The Naked and Famous – Young Blood, Alt J – Bloodflood, Syd Matters – Obstacles…

Koji su to književni i filmski/dramski stvaraoci koji su imali najveći uticaj na tvoj dosadašnji rad?

Najvažnija poruka „Meduza“, za mene, jeste da samim tim što ostavljamo trag svog postojanja na ovom svetu, uti -

Od književnih stvaralaca bih izdvojila Silviju Plat, Harukija Murakamija (posebno „Norvešku šumu“), Karl Uve Knausgor… Kad sam bila u srednjoj školi jako sam volela roman „ U potrazi za

Aljaskom “, mislim da je on takođe, duboko uticao na mene.

Filmski stvaraoci – Andrea Arnold, Fatih Akin, Braća Darden…Od dramskih stvaralaca izdvojila bih Milana Begovića, a posebno njegovo delo „Pustolov pred vratima“.

Gde voliš da provodiš vreme i koje te aktivnosti ili hobiji najviše pokreću i pune pokretačkom energijom?

Prvenstveno volim da gledam filmove i serije, da čitam… Pored toga sve više cenim odlaske na planinu ili bilo kakvu prirodu. Idem sa dečkom po njegovim turnejama sa bendom Proto tip, i od skoro, otkad se vratio na studije književnosti, sedimo na klupi i jedan drugom čitamo obaveznu literaturu za njegov faks.

Tvoj film „Miris sveže farbe“ govori o šesnaestogodišnjakinji Emi, koja nakon što roditelji prodaju stan u kome je odrasla beži od kuće u znak revolta

zajedno sa svojom mlađom sestrom.

U potpunoj opsednutosti idejom povratka u svoj stari dom, ona počinje da prati čoveka koji je kupio stan. Šta se nalazi u srži ovog filma koji je osvojio „Srce Sarajeva“?

Srž filma leži u težnji ka funkcionalnoj porodici koju junakinja gubi tokom filma. Prostor stana, glavnoj ju -

foto: Marija Cerović Arsenijević

nakinji postaje fiks ideja jer oseća da ako se samo vrati u njega, sve će biti

kao pre, sedeće tu, svi oni, mama, tata, sestra i ona, ponovo na okupu.

Da li razmišljaš o novom književnom poduhvatu? U kakvu avanturu bi sada povela svoju čitalačku publiku?

Razmišljam intenzivno o tome ali i dalje nisam sigurna šta će biti sledeće… Potrebno mi je neko vreme da se iskristališe šta je nešto što mi označava ovaj period života, jer bih zapravo time najviše volela da se bavim.

Koji savet bi uputila mladim, neafirmisanim autorima? Šta bi volela da si

i sama znala na samom početku svog stvaralačkog putovanja?

Uvek zvuči malo izlizano, ali zaista to osećam kao najbolji savet - budite svoji i iskreni. Po mom mišljenju, iskrenost je jedina stvar koja je zaista autentična.

Koji bi književni i/ili filmski naslov preporučila našim čitaocima u ovim kratkim, hladnim novembarskim danima?

Ja sam jako uzbuđena da pročitam novu Sali Runi, tako da, definitivno to.

A filmski naslov, bilo šta od Kristijana Pecolda, a posebno film „Pheonix“.

poroci

tokÌja

Tekst i fotografije: Vladislav Radak @vradak

Kuća diše, pomislio sam, zapadajući u neku vrstu hipnoze.

Ako dovoljno dugo vremena, u tišini, provedete na tatamiju neke od stotina godina starih kuća na obodima Kjušua, najjužnijeg japanskog ostrva, primetićete da se tišina pretvara u blago i umirujuće cviljenje, krckanje i hučanje materijala od kojih je kuća izgrađena. Pre nešto više od stotinu četrdeset godina, neimari Kjušua su potopili masivno hrastovo deblo u morsku vodu i, poštujući japanske zakone strpljenja, sačekali godinu dana da deblo upije so, a zatim još nekoliko meseci da se osuši. To deblo sada čini centralni stub ovog doma, koji, prema novim planovima gradske vlasti, za nekoliko meseci treba da bude srušen kako bi se tu napravio parking. Tokunaga San priznaje, dok me služi čajem, da nikada neće odustati od pokušaja da spase svoj dom i otrgne ga od budućnosti.

Ovo je najbolja slika današnjeg Japana, pomislio sam, slušajući kako kuća diše. Hiljadama kilometara severnije, gde počinje i završava se naša priča, usidren uz obalu zaliva nazvanog po njemu, leži prestonica ove nadasve kompleksne,

udaljene kraljevine, sa svojih dvadeset i sedam miliona duša koje žive kao jedan organizam. Tokio spava.

Iako je tek otkucala ponoć, samo poneki stranac se može sresti na opustelim ulicama ovog megalopolisa, koji mnogi nazivaju najusamljenijim gradom na svetu. Kažu, lakše je steći prijatelja u zavejanoj kolibi pred samim vrhom planine Fudži, nego u najvećem gradu na svetu, toliko vešto napakovanom da se određeni komšiluci sada nazivaju gradovima.

Tokio je savršeno mesto za predavanje piščevim porocima. Sve što jedan ozbiljan književnik smatra da je potrebno njegovom arsenalu u nastojanju da odloži ono zbog čega je poslat na zemlju, a to je pisanje, nalazi se ovde. Religiozno izučavanje kakvoće papira, nadasve poznato u Japanu, penkala svih mogućih vrhova, debljina, protočnosti mastila i samim tim – misli, mehaničke tastature i Epsonove pisaće mašine, laptopovi, tableti i elektronski čitači svih mogućih dimenzija, performansi, ergonomskih struktura i položaja za pisanje, dovoljni

su poroci koji, ako im se zaista prepustite, mogu pojesti godine života pre nego što zaista stavite crnu tačku na beli papir.

Piščevi poroci.

Hiljade duša, čija umorna i ispijena lica pažljivo možete posmatrati i studirati u želji da proniknete u njihovu ličnu tragediju, mogu prolaziti satima pre nego što se njihovi pogledi zaista ukrste sa vašim. Beskonačne linije vozova i metroa koje se susreću, uvezuju, prepliću; ideja da smo okruženi hiljadama ljudi, a da smo u svakom trenutku zaista, u potpunosti, sami. Elektronski glas koji vam smireno kaže da je sledeća stanica zaista vaša.

Mazut obronaka od stakla, čelika i betona, ušuškan između vrhova koji označavaju japansko predstavništvo Vogue-a, zatim jedne od hiljadu poslovnica Zare i Sumitomo osiguranja, postapokaliptični pejzaž se širi u mistični amfiteatar Jasukuni Dorija. Ovde bi, negde u Evropi, bilo savršeno mesto za bioskop, operu, letnji amfiteatar, ali ne i u Tokiju, gde fluorescentni logoi čine bogove Olimpa

Ovaj grad otima od svoje prošlosti i krije je samo za sebe.

Pre, kako se s ove tačke gledišta čini, tek nekoliko decenija, na današnji dan, 25. novembra 1970. godine, najslavnije ime japanske književne scene, Jukio

Mišima, uzeo je za taoca generala četvrtog ranga, a zatim se pojavio na prozoru Ministarstva odbrane. Sa visine od desetak metara zahtevao je da se što veći broj vojnika okupi ako žele da poštedi generalov život.

Mišima, autor Zlatnog paviljona, Prolećnog snega i mnogih drugih romana koji su oblikovali svet u kom trenutno živimo, uvek je bio okružen političkim kontroverzama. Još od svojih dvadesetih godina naginjao je ekstremnoj desnici, koja je ismevana i skrajnuta, posebno nakon neopozive kapitulacije 1945. godine i defakto kraljeve abdikacije, čineći ga simboličnim vladarem bez kraljevine.

Mišima, koji je prezirao bezubu posleratnu vojsku, odbacio je ideologiju mira. Preteći generalovom smrću, obratio se šačici vojnika koji su se okupili da ga saslušaju, i počeo: „Japanski narod samo

razmišlja o novcu! I političari samo o moći, a nipošto o japanskom narodu.

Njihov glavni porok je moć!”, uzviknuo je s balkona.

Vojnici počeše da ga ismevaju i zadirkuju.

„Pravi muškarci su samuraji! S ponosom!”, nastavio je glasnije. „Probudite se i umrite! Ko je sa mnom?”

Niko se nije odazvao. Vojnici su nastavili da mu se podsmevaju i dobacuju. Mišima, nenaviknut da se njegovi govori završavaju prerano, bio je poražen. Uradio je jedino što je Japanac dostojan svog imena i časti mogao da uradi.

Vratio se s improvizovane govornice u generalovu kancelariju, kleknuo, isukao tanto, tradicionalno kratko japansko sečivo, i zario ga sebi u donji deo stomaka, odsečnim pokretima opisujući jednakostranični trougao, prosuvši svoja creva ispred sebe. General, usta začepljenih maramom i vezan za svoju radnu stolicu, posmatrao ga je u neverici. Mišimin saborac, koji je sve hladno posmatrao sa strane, izvukao je katanu, dugo samurajsko sečivo, i veštim po-

tezom odrubio Mišiminu glavu. Zatim je kleknuo pored svog vođe i sačekao da se još jedna katana, trećeg saborca, spusti tik ispod njegovog potiljka.

Istina je da je Mišima, prekaljeni autor, ali još novajlija u političkim govorima, precenio akustiku datog prostora. Nekoliko helikoptera kružilo je oko generalove kancelarije, zaglušujući govornika svojim glasnim elipsama. Niko od prisutnih nije uspeo da čuje reči kojima im se pisac obratio.

Sada, u kasnu noć, procenjujem ovaj čudni auditorijum. Hiljade ljudi su mogle stati i čuti ga pre nego što bi neminovno otišao u večnost. Jasukuni Dori je sasvim pust, ali već kroz nekoliko sati na hiljade ljudi će ga preplaviti u krvoločnoj potrazi za Birkin torbicama, novim Hada Labo kremama i Uggs papučama, koje se, tvrde poznavaoci, ponovo vraćaju u modu baš ove jeseni.

Pod senkama usnulog Tokija vidim radnike kako neumorno postavljaju tendu za brze radove uglačavanja kolovoza. Iako majušni Tojotin kamion stoji upaljenih svetala i isključenog motora, radnik uvežbanim potezima donosi dva kanapom povezana čunja kako bi, za

svaki slučaj, obezbedio točkove parkiranog kamiona. Zastavicama, pokretima pomorskog oficira, daje do znanja da je kamion zaista fizički osiguran. Jedan čunj ispred točka, jedan čunj iza točka, baš kao u dobroj književnosti, razmišljam, dok mi kiša spira umor s lica.

Jednu metaforu o tokijskom načinu života želim staviti na sam početak ove priče. Neka to bude saga o drvetu koje je dvanaest meseci bilo usnulo u plićaku, da bi moglo preživeti kao centralni stub stare kuće sledećih nekoliko stotina godina. Drugu metaforu želim staviti na sam kraj... neka to bude priča o...

hm... ali nismo još na kraju, zar ne?

Ubrzo posle Mišimine smrti, ekonomski preporod zemlje ne samo da je bio potpun već je stremio ka nesagledivom.

Japan je, uprkos nezavidnom geografskom položaju i populaciji desetkovanoj ratnim porazima, dospeo na drugo mesto vodećih ekonomskih sila. Ljudi su počeli da se zaljubljuju u novac, ali još više u poslove koji su im taj novac donosili. Tada su počeli poroci Tokija. Kockarnice, alkohol, beskonačno kolekcionarstvo materijalnih dobara bez ikakve emotivne ili umetničke vrednosti. Trošili su više kako bi mogli da rade više.

Tri od četiri tinejdžerke stasaće u žene i nikada neće biti poljubljene. Četiri od pet mladića odrašće pre nego što budu prvi put poljubljeni. Put me navodi u neugledne uličice na samo dvadesetak minuta od Ginze, gde se noćni život još uvek odvija. Lepuškasta devojka, čije je godine pod ovim senkama i kišom teško odrediti, drži plastificirani cenovnik u rukama. Njene oči su prazne, oči mrtve ribe, lišene svake emocije. Za prstohvat japanskih jena ona će u nekoliko kvadratnih metara hotelske sobe razgovarati sa mušterijom punih petnaest minuta. Za dvostruko više, pričaće i saslušaće mušteriju čitavih sat vremena. Uz nekoliko novčanica pride, na samom kraju, u tišini, usamljenog muškarca grliće na tatamiju.

Ona nikada neće biti voljena.

Kod stanice Dobaši zavijam u mračnu ulicu, izuvam natopljene cipele na ulazu i penjem se na sedmi sprat u svoju kapsulu. Već sam usnuo, kao i svih dvadeset i sedam miliona duša ovog grada.

Pre svog poslednjeg govora, ugušenog bučnim elisama helikoptera, Mišima je spalio sve svoje dnevnike. Znao je da umire na vrhuncu svoje karijere, u punoj snazi. Bio je neobično lep muškarac, koji je, pored talenta za književnost, bio cenjen i kao glumac na velikom platnu i model. Njegovi saborci su, posle njegove smrti, gledajući u hrpu pepela koja je pre nekoliko sati činila većinu njegovih spisa, shvatili da su o Mišimi znali samo ono što je on želeo da znaju.

Baš kao i Tokio, pored svih jasnih odlikovanja, njegove najveće tajne počivale su u njegovom pepelu.

Književnost

Intervju:

Irina Markić

@hasanaginica_

Fotografije: Dragana Nikolić

O ovoj književnici i putnici (a nikako naučnici ili šekspirologu) imali smo već priliku da čitamo u Pleziru, ali i na drugim portalima, u člancima ili još bolje – na njenoj privatnoj (a opet svima dostupnoj) stanici – internet časopisu A.A.A. To je samo njena radionica u koju su svi pozvani, sastajalište i stajalište za sve one koji su željni obrazovnih romana ili, kako Ana to sama kaže – podvrsti takvog romana – romana o umetniku. Sadržaj koji možete pronaći u njenoj „radionici“ sastoji se od eseja i poezije drugih umetnika i kritičara, ali brižljivo zgotovljenih prema autorkinom doživljaju i senzibilitetu. Ana je sama svoj majstor – sama svoj izdavač, pisac, ali i kreator novog stila jer, kako tvrdi – nove ideje ne mogu postojati bez novog jezika, načina izražavanja ili vizuelno-pisanog koda.

Ovog puta razgovarale smo o putovanju kroz epohe, o novom književnom triptihu „Globus-Kentaur-Lavirint” koji je objavila ove godine, mogućnosti za beg i kreativnoj dokolici. Za Anu samizdat je deo koncepta, a ne nužnosti te upravo zbog toga ne podnosi angažovane pesnike i pozorišne umetnike, stvarnosnu prozu, autofikciju i Tolstoje

ratova devedesetih . Vreme i mesto su oduvek bili pametniji i od pisca i čitaoca, a samim tim i esencijalni za razumevanje umetnika i dela. Međutim, pitanje je – koliko danas imamo vremena za stvaralaštvo? Ova žena-stvaralac (kaže li se stvaralaškinja?) veruje da se prostor i vreme stvaraju. Mi smo ga ovog puta baš ovde i stvorile.

Ako sam dobro izračunala, u Pleziru iz 2018. godine je intervjuom obeleženo 7 godina tvog postojanja u ovom „obliku“. Ove godine to je onda, ako me matematika dobro služi – 13 godina. Šta se promenilo i šta se nije promenilo?

Nije se promenila moja vera u ono što radim, kao i količina entuzijazma sa kojim pristupam onome što radim. Promenila sam se ja, valeri su se dodatno izdiferencirali. Usavršila sam i veštinu oduzimanja te je na mom stolu za mrtvu prirodu sve manje predmeta, a pošto je svetlost drugačija, tako i oni sada drugačije govore.

Ove godine objavila si književni triptih sastavljen od knjiga „Globus“, „Kentaur“ i „Lavirint“ i ostala dosledna tome da si sama svoj majstor. Kako

si sama rekla – ovo je „putovanje kroz epohe“ – koliko se u tom smislu doživljavaš putnicom kroz vreme? U tvom stvaralaštvu čini se da je vremeplov prevozno sredstvo koje redovno saobraća.

Za mene umetnost ima snažnu eskapističku dimenziju. Ne volim ništa što mi je poznato, kao ni kategorije „ovde“ i „sada“. Ja sam dete poražene Srbije i gubitničke

tranzicije, razorenog poretka, stvarnost je gruba i neprijateljska od kada znam za sebe. Zato mi je

bila potrebna umetnost koja je od nje što dalja: da razbije ogledalo a ne da ponavlja refleksiju koja me muči i proganja. Zato i ne podnosim angažovane pesnike i pozorišne umetnike, stvarnosnu prozu, autofikciju i Tolstoje ratova devedesetih.

Prvi deo triptiha „Globus“ bavi se fenomenima Šekspirovog doba. Istakla si da sebe ne smatraš za „šekspirologa“, ali si zato predočila sopstveno čitanje Šekspira. Neki „šekspirolozi“

ističu da je bio čarobnjak u jeziku i čarobnjak u razumevanju ljudske duše – šta je Šekspir za tebe?

Mogućnost da pobegnem. Zanima me svet njegovih junaka koji ja želim da dopišem, tako što ću ga uporediti sa drugim fenomenima i umetnicima njegovog doba. Svet princa Hala je svet Karavađovih kockara. Ako Prospero ima u svetu Pitera Grinaveja knjige, u mom svetu ima kabinete kurioziteta i kućice

za lutke, jer su to sakupljački i kolekcionarski oblici toga doba, koji, kao i pomenuti svet taverni, ima za mene moć glasa u tami. Ja moram da ga pratim i kroz esej, jer on dozvoljava refleksiju, fikciju i analizu istovremeno, prevedem, otkrijem, skinem s njega prašinu.

Koliko vremena danas imamo za kreativnu dokolicu i ako je ,,kreativna” da li se onda može reći da je ,,dokolica”?

Vreme nije problem. Ako nešto mnogo želiš stvorićeš za to prostor u vremenu. Žrtva je uvek neophodna te tako neće biti prostora za nešto drugo. Mnogi umetnici se žale na nedostatak vremena ali tri puta nedeljno su u gradu, vole da izlaze. Baš onda kada ništa ne radimo, to je ključno vreme za stvaralaštvo.

Tada se razmišlja, čita, povezuje, zapisuje. Pisanje, u mom slučaju, traje kratko. Ono što mu prethodi jeste razmišljanje, a za to je potrebno puno vremena. Ja

idem na kneževačku železničku stanicu da razmišljam jer razmišljanje je, kao i ta stanica, povezivanje.

Na tvom sajtu je istaknuto da je sadržaj autentičan jezik koji kombinuje tehnologiju kao medijatora između čoveka i umetnosti – tehnologija menja život i uspostavlja novi način percepcije. Kako ti percipiraš usavršavanje moderne tehnologije, kako ti ona pomaže, a kako odmaže?

Pomaže mi u svakom slučaju. Samo mi je u jednom „odmogla“, tačnije, dopustila sam joj da me prevari, ali na kratko, jer sam ja dosta stroga prema sebi: razbila mi je moć fokusa.

Tvoje umetničko delo oblikovala si zahvaljujući tehnologiji. Pa ipak, pojedini naučnici i autori kao što je Harari strahuju od veštačke inteligencije. Kako ti koristiš AI i da li ti je saputnik ili ma-

kar šegrt-pomagač prilikom stvaranja

digitalno književno-umetničkog dela?

Ne, ne koristim AI.

Na koji način se veštačka inteligencija može koristiti kao pomoćno sredstvo

za stvaranje umetničkog dela? Postoji li granica, i ako postoji – gde je?

Možda je pre korisnija u nauci ili u nekim drugim oblastima ljudskog kretanja i delovanja. AI umetnost deluje kič.

Tako – za sada – ja to vidim.

U jednom intervjuu za Novu S istakla si da te je oduvek zanimala anarhistička misao i delovanje – koliko je stvaralaštvo danas bunt, a koliko luksuz?

Ja volim marginu i one koji se kreću po obodima. Rakovicu i Železnik. One koji nemaju dom. Dođi da vidiš

šta znači živeti na kraju grada koji ne može da te podnese.

U jednom od tekstova („Svetlost, oči, ruke. Iskustva, želje, snovi. Poreklo i smisao stvaranja”) kažeš da je „sloboda alef, alfa, A. Početak individualnosti, razmišljanja, imaginacije, stvaranja”. Koliko je danas „sloboda” esencijalna za stvaralaštvo i da li je preduslov?

Ja se najslobodnije osećam kada pišem a podjednako slobodno – i ponosno –kada svoje knjige držim u rukama.

Veoma mi se dopala tvoja opaska u jednom od intervjua – o nepristojnosti samopromocije. Suočavamo se svakodnevno sa previše vidova izra-

žavanja: danas svako ima mogućnost da se ispolji. Koliko samo stvaralaštvo može da bude nepristojno?

Stvaralački čin ne može biti nepristojan.

Kada je autentičan, on je nalik rajskom stanju, a tamo su praroditelji hodali

nagi i nisu se stideli svoga tela. Treba biti samosvestan, stati iza svog čina, ali pojava bez suštine, pojava radi isticanja sebe, umesto ideja ili dela, je odraz gor-

dih. Količina pojavljivanja u medijima nije jednaka količini smisla koje tvoje pisanje poseduje i, podjednako važno, tvoje delovanje u datom prostoru i vremenu. Ako mediji mogu da pomognu, a mogu, podjednako mogu i da odmognu. Kažu: pisac se potvrđuje romanom. Većina se, obrnuto, sunovraćuje na romanu. Proces je dvosmeran, baš kao i sa istinom, ljubavlju i lepotom. Neće biti da one samo „oslobađaju“. One mogu da prinesu najcrnji mrak. Isto je i sa količinom pojavljivanja odnosno nepojavljivanja u medijima.

Poslednji put kada si pričala o Beogradskom sajmu knjiga, spomenula si da nisi ljubitelj manifestacija koje asociraju na vašar ili pijacu. Jesi li ga posetila ove godine?

Jesam. U međuvremenu se desila epidemija virusa korona i opšte otuđenje je postalo normalno. Sada idem tamo, ne zbog kupovine knjiga koliko zbog mogućnosti da nekog sretnem. Razgovori, razmene, susreti, sada mi je samo to u fokusu, pre nego dekorum.

Istakla si da sebe doživljavaš više kao umetnicu nego kao naučnicu – da umetnosti prilaziš sa detinjom znatiželjom. Koliko je infantilnost konstitutivni element u stvaralaštvu? Koliko je tebi važna?

Važna je. Decu odlikuje sloboda povezivanja. Spontanost, naivnost, čin lišen predumišljaja. To je za stvaralaštvo važno.

Danas smo takođe svedoci komercijalizacije umetnosti, nekog vida „pinterestizacije“ stvarnosti – u tome nam svakodnevno pomažu brojni filteri na Instagramu, estetizacija stvarnosti koja vrlo vešto oponaša i lirski oblikuje svakodnevicu. Koliko je potreba za estetizovanom stvarnošću potreba, a koliko je samonametnuti standard izražavanja na socijalnim mrežama?

Lepota i ljubav su večne kategorije i ljudske potrebe. Ali podrazumevaju

istu količinu rizika kao ružnoća i mržnja. I one su opasne. Lepota može biti zavodljiva, obmanjujuća, uništiteljska, o čemu sam i pisala u svojoj knjizi Lavirint koja je o noveli Smrt u Veneciji Tomasa Mana. Ovo što vi pominjete je samo jedan odjek tog fenomena.

Za kraj – šta je starije – jaje ili sutra?

Sutra.

Inače, ovo pitanje deo je moje priče Ostrvo koja je već objavljena u vašem časopisu. Iskoristiću ovu priliku da se Teodori Kovrliji, kao i celokupnom timu magazina Plezir, zahvalim na prepoznavanju, kao i na velikoj podršci koja traje godinama, a koja meni puno znači. I, najzad, vama Irina na ovako podsticajnim pitanjima.

Putovanja

Piše:

Teodora Kovrlija

@teoodora_kovrlija

Fotografije:

Andrijana Kovrlija

@andrkovr

Mirisno putovanje u Istanbul

Razmišljanje o mestima koja želim da posetim u mom slučaju neretko kreće od olfaktornih asocijacija. Verujem da svi imaju svoje pri pomenu neke poznate lokacije, bilo da su to karakteristične znamenitosti grada, specifični istorijski događaji ili gastronomski specijaliteti, međutim kod mene asocijativni proces ide u drugom pravcu. Moja prva misao je kako to mesto miriše.

Zamisliti miris Istanbula vrlo je kompleksno, naročito ako razmišljajući o istom uzmemo u obzir (a nije moguće da ne uzmemo), sva ona prethodno stečena znanja o datom podneblju, osobinama i navikama stanovništva. I razume se, na jedan način će mirisati vaša šetnja ulicama kvarta u kome zanatlije prave obuću, drugačije šetalište duž mora, užurbani centar grada u kome su poslastičarnice centralna mesta okupljanja, od kvartova u kojima su načičkani restorani lokalne kuhinje i ćevabdžinice ili recimo Velikog bazara kao mesta susreta najrazličitijih mirisa i ljudi.

Upravo tu, u čuvenom, Velikom bazaru (koji miriše baš onako kako sam ga zamišljala - na nar, šafran, ružino ulje, na kožu i aromatične čajeve) smestio se jedan specijalan olfaktorni dragulj, koji ukoliko ste ljubitelj parfema i parfemske istorije može biti sasvim dovoljan razlog dolaska u Istanbul, a u ovom slučaju je i početak naše priče.

Reč je specifičnom mestu koje funkcioniše kao parfemski muzej ali i jedinstvena prodavnica u kojoj je moguće isprobati različite mirise koje je ova kuća stvorila. Naziv Parfumane, izveden je od reči parfem i ottomane, koja je potekla iz otomanskog turskog i ukazuje na to da je u pitanju jedinstven koncept parfemske kuće.

Osnivač muzeja je Bekir Kantarci, kolekcionar antikviteta i parfemer koji je muzej otvorio 2020. poželevši da svom gradu pokloni privatni muzej kakve imamo priliku da vidimo u Parizu. Iako, uslovno rečeno,

mlad muzej postavka govori upravo drugačije. Na policama u staklu imate priliku da vidite pažljivo selektovan izbor antiknih bočica od izrazito starih i neobičnih napravljenih od terakote, stakla, kozjeg stomaka, plemenitih metala, preko elegantnih porcelanskih i kristalnih, a svaka od njih predstavlja svedočanstvo jednog vremena i donosi mirise iz daleke prošlosti. Među eksponatima su izloženi i očuvani instrumenti iz parfemske radionice Ahmeta Farukija (čuvenog proizvođača parfema i kolonjskih voda u ranom periodu Otomanske imperije), bočice parfema koje je kreirao Hasan Şevki, ili čuvene Beykoz bočice koje datiraju s početka devetnaestog veka.

Bekir je uspeo ne samo da sakupi i sačuva sve ove artefakte, već aktivno radi na tome da kroz određene tematske kolekcije rekonstruiše prepoznatljive mirise koji su obeležili drevna vremena.

Uz brojne bočice, parfemske kolekcije, interesantan i pomalo neočekivan dodatak ovoj eklektičnoj postavci daje sto sa izloženim sirovim materijalima od kojih često nastaju parfemi.

Kako biste i pričom propratili sve ono što imate priliku da vidite i omirišete, na turskom i engleskom su ispisane zanimljivosti o razvoju parfimerstva, sirovinama i dominantnim mirisnim notama u određenim periodima i delovima sveta.

Budući da Parfumane funkcioniše i kao luksuzna, butik parfimerija nakon što obiđete postavku, imaćete priliku da se upoznate sa mirisnim kompozicijama iz različitih, tematskih kolekcija koje je osnivač muzeja i parfimer osmislio.Ukoliko vam se u nekom momentu zavrti u glavi od svih tih mirisnih nadražaja, imate priliku da u centralnom delu sednete i popijete vodu, čaj ili kafu i u miru saberete utiske ili porazgovarate sa osobljem koje će vas rado uputiti u sve detalje oko izloženih eksponata ali i upoznati sa dostupnim parfemskim kolekcijama ove mirisne kuće.

Ukoliko ostajete nekoliko dana u gradu, možete se raspitati o dostupnim radionicama koje se ovde povremeno organizuju i na kojima ćete uz pomoć parfemera imati priliku da kreirate svoj miris. Ja nisam prisustvovala radionicama, ali sam imala to zadovoljstvo da vidim kako izgleda kreiranje jednog personalizovanog perfema, direktno iz bočica sa sastojcima odležalim u najkvalitetnijem ulju, koji su potom aplicirani direktno na moju kožu. Tom prilikom smo pomešali neke od mojih omiljenih mirisa poput sandalovine, ambera, šafrana, bergamonta, tamnog oud-a (jer ipak smo u Istanbulu) i nekoliko posebnih sastojaka, a kako je sve na kraju mirisalo ostavljam vašoj imaginaciji. Ono što zasigurno mogu reći je da će u poseti ovom muzeju uživati sva vaša čula, a ja ću mu se sigurno vraćati. Za početak, po bočicu MOG parfema, jer mi obaveze ovog puta nisu dozvolile da se vratim još jednom.

Feel our love for wood

Tvornica Artisan, sa sjedištem u Tešnju, Bosna i Herzegovina, nastala je iz tradicionalne stolarije Ćostović koja je u nju pretočila svu svoju ljubav prema drvetu i 50 godina iskustva u njegovoj obradi. Artisan je specijaliziran za ručnu proizvodnju visokokvalitetnog namještaja od masivnog drveta i upravo je inzistiranje na ručnom, artisanskom radu ono što nas razlikuje od ostalih. Prva iskustva stekli smo izrađujući namještaj za nizozemske i britanske dizajnere, a 2007. u suradnji s regionalnim dizajnerima pokrećemo i prvu vlastitu kolekciju. Od tada nastojimo svakom kolekcijom, svakim komadom drveta, vizijom dizajnera i dodirom marljivih majstorskih ruku opravdati filozofiju koju slijedimo.

Zato što volimo drvo, želimo tu ljubav podijeliti proizvodeći namještaj za ljude koji dijele našu strast prema drvetu i vrhunskom namještaju.

Zato što volimo drvo, naš glavni stroj za proizvodnju su ruke naših artisana, majstora koji vizije dizajnera svakodnevno pretvaraju u jedinstveni ručni rad.

Arhitektura

Pišu: Aleksandra Nikolić i Ana Nikolić @mote.dsgn_

Mesec iza nas obeležio je Sajam knjiga U Beogradu i inspirisane tim događajem poželele smo da izdvojimo 5 knjiga koje bismo, kao arhitektice i dizajnerke, u ovom trenutku izdvojile sa svoje police. Kako bi se arhitekta bavio prostorom, potrebno je da poseduje široko znanje kako iz oblasti umetnosti, muzike, filma, slikarstva, baš kao i društvenih nauka - filozofije, psihologije, sociologije i istorije. Iz tog razloga, ovo je naša selekcija od pet knjiga iz sfere arhitekture koje bismo ovom prilikom izdvojile:

Itinereri: moderna

i Mediteran

Ljiljana Blagojević

Autorka Ljiljana Blagojević, čija smo predavanja slušale na Arhitektonskom fakultetu, u ovoj knjizi analizira period moderne na Mediteranu kroz prizmu najznačajnijih srpskih i jugoslovenskih arhitekata tog doba, Nikole Dobrovića i Milana Zlokovića. U knjizi su prikazani i proučavani njihovi planovi i projekti, kao i zabeležbe istorije i teorije arhitekture modernog pokreta i modernizma. Paralelno se razmatra period evropskog modernizma i poredi sa arhitektonskim tragovima balkanskog Mediterana koji su ostavili dvojica spomenutih arhitekata. Ova knjiga nije samo za ljubitelje arhitekture, već je usmerena ka široj javnosti, naročito ka poštovaocima istorije, kulture i umetnosti.

Leksikon arhitekture i umetničkog zanatstva

Slobodan Maldini

Ovo je jedna od knjiga koje stoje i otvore se iz znatiželje ili sećanja na period studiranja. Knjiga se bazira na proučavanju i sistematizovanju istorije i stilova u arhitekturi. U ovom „leksikonu” opisani su najznačajniji pojmovi koji se tiču teorije arhitekture, arhitektonskih stilova, konstruktivnih i dekorativnih elemenata na objektima. Autor knjige abecednim redom pruža širu sliku arhitekture kroz konstruktivne, umetničke, istorijske i geografske izraze. Izbor pojmova i odrednica iz „leksikona” prilagođen je širem krugu čitalaca i pruža osnovne informacije iz oblasti arhitekure.

O arhitekturi

Vitruvije

Vituvijevo delo originalno je pisano na latinskom jeziku u 1. veku stare ere i ujedno je jedino pisano delo evropske antike o arhitekturi koje je sačuvano. Struktura teksta sačinjena je od deset knjiga koje su propraćene vizuelnim, slikovitim sadržajima. Prvih sedam knjiga autor objašnjava misli o arhitekturi, obrazovanju arhitekte, kao i načinu građenja, građevini i statici. Osma knjiga je posvećena sprovođenju vode, dok u poslednje dve ispituje mehaniku gradnje i mehanizaciju. Ova knjiga se može svrstati u stručnu arhitektonsku literaturu. Njena istorijska vrednost često je čini pravom „biblijom“ arhitektonske struke.

Beograd kroz

ključaonice 100 kuća

Nenad Novak Stefanović

Knjiga koja je pre beletristika nego stručna literatura, te odlična kao štivo za opuštanje. Autor nas upoznaje sa zanimljivom istorijom 100 kuća u Beogradu koje i danas postoje. Zanimljive istorijske činjenice grade neverovatne priče o samim objektima ili njihovim vlasnicima, značajnim licima grada Beograda toga vremena. Kroz ove neverovatne priče upoznajemo grad iz perioda građenja, širenja i nastajanja prvih bioskopa, kabarea, klubova, bolnica...

100 Masterpieces of Deisgn, by Centre Pompidou

Teško ovo možemo nazvati knjigom, već jednom zbirkom veličanstvenih dizajnerskih komada nameštaja. Zbirka prikazuje 100 svetskih dizajnerskih rešenja stolica, fotelja, lampi i ostalih enterijerskih komada nameštaja, koji svojim autentičnim rešenjima poseduju i istorijsku vrednost u domenu dizajna nameštaja i enterijera. Ova zbirka nas često inspiriše u stvaranju naših enterijerskih rešenja.

*Bonus:

Wallpaper* Magazine

Wallpaper* Magazine je vodeći svetski

časopis u domenu dizajna, arhitekture, mode, putovanja i životnog stila. Stranice ovog časopisa ili sajta, česta su nam inspiracija u projektima koje radimo.

Knjige su sastavni deo promišljanja naših dizajnersko-projektantskih rešenja.

Knjige nas vode u nova konceptualna razmišljanja i često donose odgovore na mnoga pitanja. Knjige koje trenutno čitamo možda nisu usko vezane za arhitekturu, ali nam daju objašnjenja za razumevanje trenutnih projekata ili klijenata. Dobre knjige nam omogućavaju da razumemo ne samo sebe, već i druge, a to je nešto što naš arhitektonski poziv iziskuje.

MOTE DESIGN STUDIO

Mote design studio je arhitektonski biro, osnovan 2018. godine u Beogradu, a koji se bavi uređenjem enterijera i projektovanjem objekata. Uže polje interesovanja fokusirano je na primenu prirodnih i recikliranih materijala u enterijerske prostore, iz razloga težnje implementacije koncepata cirkularne ekonomije i održivog razvoja kroz projektna rešenja. Osnivači biroa su Aleksandra Nikolić - specijalizant energetske efikasnosti i održive arhitekture; i Ana Nikolić - diplomirani inženjer arhitekture.

Književnost

Marina Bugarčić

Da li zaista volite more ili beg koji ono daje?

Sa Marininom umetnošću upoznala sam se prepuštajući se njenim jednostavnim, ali slikovitim stihovima i živopisnim fotografijama koje govore više od reči u njenoj prvoj knjizi, zbirci poezije „Beograd je moje more” (2021.) Ove godine, izašla je njena druga knjiga, „More je i pitanje i odgovor”. Reč je o poetskoj zbirci na čijim su stranicama stihovi koji se čitaju kao slike, ali i fotografije koje pričaju priče. Marinino more nije samo ono beskrajno plavetnilo koje željno iščekujemo da ugledamo kada se zaputimo na određenu destinaciju. Njeno more je prostor koji se nalazi u svakome od nas. Mesto koje ćemo pronaći ako samo malo utišamo spoljne zvukove, a oslušnemo svoja srca. Sa Marinom razgovaram o ranjivosti, fotografiji, inspiraciji i malim ritualima koji nas povezuju sa nama samima.

Foto: Alex Dmitrović, @ alex.dmitrovic

Intervju: Vladislava Milovanović

Fotografije: Marina Bugarčić

Nakon zbirke poezije „Beograd je moje more” koja je vrlo brzo osvojila naša srca, stiže „More je i pitanje i odgovor”. Da li su za umetnost važnija pitanja ili odgovori i koja pitanja ste zapravo želeli da postavite sebi i čitaocima ovim novim pesmama?

Pre svega, posebno hvala svakom kome moja poezija osvaja srce. Za umetnost je možda bitnija sloboda koju daju pitanja, jer šta su odgovori bez pitanja.

Da bismo od prirode dobili odgovor, neophodno je da se fokusiramo i da čujemo. Kako da u ovom brzom vremenu nađemo način da zastanemo i oslušnemo sebe? I zašto da ne bežimo od takvog osluškivanja?

Nekad mi se učini da imamo vremena za osluškivanje i prirode i ljudi ali ne i sebe, a kako ćemo zaista osluškivati sve oko sebe ako ne zastanemo da osluškujemo sebe. Ne mogu da navodim svoj način jer to što je za mene ispravno, ne znači da je i za druge.

stvarate i na koji način vas ovi procesi menjaju?

Za fotografiju, kao i za pesmu, potreban je trenutak, a za trenutak je nekad potrebno usporiti. Suština se ne menja, menja se viđenje trenutka. Ta neuhvatljiva sekunda koja nam uglavnom promakne.

U jednom svom stihu zapitani ste Da li čovek ima onoliko lica koliko ima rođendana? Čini mi se da u svetu u kome živimo svi govore o tome kako ne bi trebalo dozvoliti ni ljudima ni okolnostima da nas menjaju. Ali, koliko je zapravo važno da budemo otvoreni za promene?

Da li se može uporediti proces nastanka fotografije i proces nastanka jedne pesme? Šta vas inspiriše kada ih

Vreme povremeno zaustavljam jer se vreme povremeno zaustavljalo za mene. Navedeni stih povezuje neke druge rođendane. Srećni su oni koji ne znaju o čemu tu pišem, a srećni su i imali su sreće oni koji znaju na šta mislim i koji pored osnovnog rođendana proslavljaju i te druge. Ne mogu da kažem da je potrebno dozvoliti ljudima da nas menjaju, ali mi deluje da je nekad potrebno da dozvolimo sebi da menjamo na bolje sebe, da život to ne

bi učinio u naše ime. I bitno, hvala dragom Bogu za sve pa i za to da ne znam koliko imam rođendana.

Od čega zavisi da li ćemo kad „pogledamo u dubinu” videti strah ili slobodu?

Šta bi se desilo kada bismo odbacili strah i usudili se na autentičan život, a to ponekad znači samo da izgovorimo ono što osećamo dragim ljudima, dok smo svi tu?

Ta reč „samo” da izgovorimo ono što osećamo deluje tako naivno. Naivno možda kao deca koja se klackaju na klackalici. Zamislite da ste dete i da ste na klackalici i da ste u vazduhu (kao i

te reči koje osećamo a koje ne izgovaramo dragim ljudima). Vi tako sedite i držite se za rukohvat ispred i gledate nekog ko je preko puta. Da li dovoljno verujete u to što osećate i da li toliko verujete da onaj preko puta neće podići noge i pustiti da „tresnete” o beton?

Ali znate šta se nekad dogodi kad neko tako pusti da tresnete o beton? Trenutak da je „želudac u nosu” sekunda straha i uglavnom smeh sa obe strane? Kako ćete znati da i oni sa druge strane nemaju taj isti strah koji imate dok njih „držite u vazduhu”?

Vezujemo se za različita očekivanja i „moranja”, pa je tako letnji odmor postao jedan od imperativa savremenog doba. Upravo zbog toga neretko, iako fizički negde, duh nam zapravo boravi na nekim sasvim drugim mestima.

Kako da postignemo da i kada fizički nismo na moru, more bude u nama?

Mislimo da imamo vremena i onda ostavljamo za posebne prilike stari escajg, neko piće, parfem koji volimo, omiljeni džemper i tako ostavljamo more za leto. Da li stvarno volite more ili volite beg koji to more daje? Možda je potrebno da prestanemo da bežimo od sebe i da u sebi pronađemo ono što volimo (pa i to more).

Kažu da ćemo lako pronaći način, ako znamo svoje zašto. Šta je vaše zašto za buđenje svakog jutra „hvatanje” najlepših kadrova za fotografije, pisanje i postojanje i u onim trenucima kada se učini da ono nema smisla?

Uvek ima smisla čak i onda kad deluje da smisla nema.

Stihovi i pesme iz zbirke

More je pitanje i odgovor

Na jednom putovanju, nikad dalje od drugih, a nikad bliže sebi, pre početka mise, a nakon dva sata pešačenja, sveštenik je rekao:

Budimo zahvalni grešnima, da nije bilo njih, Bog ne bi poslao sina svog među nas.

Na drugom putovanju, nikad dalje od sebe, a nikad bliže sebi, posle vožnje starim putem, vlasnik najstarije kafane tu me je pitao zašto mislim da imam izbor.

Izbor je zapravo hoćeš ili nećeš.

Odnosilo se na hranu, ali važi i za druge stvari.

Setim se te dve priče kad mi se učini da ljudi pomisle da je nebo daleko i da ih niko ne vidi dok prave izbore.

Ja sam se smejala i ljudi su to videli.

Smejala sam se, a smejali su se i oni.

Nasmejalo se i moje srce.

Nasmejala se i duša.

Onda me duša potapšala po ramenu i rekla: diši.

I ja sam disala.

Dubok udah, pa dubok izdah.

Onda smo se svi nasmejali.

I srce, i duša, i ja.

I onda je puklo.

I smejali smo se, i ljudi, i duša, i ja.

Srce se nije smejalo.

Ono je puklo na komade, a komadi su postali prah

I duša je taj prah odnela, a da ja ne znam gde.

I ja se i dalje smejem.

Smeju se i ljudi.

Verovatno misle da je prasak bio

zbog vatrometa u ponoć, negde iznad Beograda.

Prestala sam da se uspavljujem tako što stavim ruku na rebra da osetim otkucaje srca.

I svetlo sam počela da gasim kad krenem na spavanje.

Ne znam da li su pobedila čudovišta ili ja.

Mada, nije ni bitno, razumeli smo se.

Ne pijem kafu.

Budim se rano.

Više ne mislim da ću sresti sebe negde u hodniku kako odlazim dok dolazim.

Moja usamljenost dobila je svoju usamljenost i tako sad idu ruku pod ruku.

Dobro je da bar nisu same.

Za čoveka nije strašno ako je usamljen. Za usamljenost već nije dobro da bude sama.

Pitali su me šta je potrebno da se napiše pesma i rekla sam da ne znam šta je potrebno za pesmu ali da je za knjigu dovoljno da ti neko skloni kosu sa lica tako da imaš osećaj kao da je sklonio teret celog sveta.

Zamisli sledeće:

Ustaješ, ideš na put, i tu je neko ko ti je bitan, i neko koga voliš, i tokom celog puta je tišina.

Budiš se u toku noći, vidiš tu je, nastavljaš da spavaš i opet tišina.

Ustaješ, odlaziš na doručak, tu je i opet tišina.

Odlaziš u šetnju, i dalje je tu i opet tišina.

Stojiš pored mora, opet je tu, i tišina je tu.

Vraćaš se, i tu je, a i tišina je tu.

Gledaš stare slike, slušaš stare pesme, šetaš nekim ulicama, a ne znaš ko je tu prošao pre tebe.

I ko će proći posle tebe.

I uvek je tu, i tišina je tu.

Između tišine pogledaš tog nekog ko je pored i nasmeješ se.

Ne pričaš, jer ne moraš da pričaš.

Onda se i tišina nasmeje.

Ljubav je i kad se tišina smeje.

Pronaći sebe u drugom nije isto što i izgubiti sebe.

Pronaći sebe u drugom je kao da hodaš po pesku, a more ne briše tvoje tragove.

Moja nežnost u tvojim rukama spava sigurnim snom deteta koje je oteralo strahove od napuštanja.

Profesorka koja povezuje svetove

DIJANA MARKOVIĆ

Intervju: Jelena Ranković @desiderata_traveller

Fotografije: privatna arhiva

Master filolog arapskog jezika Dijana Marković je velika poznavateljka arapske kulture, običaja, istorije ali i savremenog načina života. Osim što predaje arapski jezik i bavi se prevođenjem, ona nesebično deli sva svoja znanja i iskustva sa putovanja i otkriva tajne ljubiteljima orijentalnog sveta.

Kako je započelo tvoje interesovanje za arapski jezik i kulturu? Postoji li poseban trenutak ili iskustvo koje te je privuklo ovoj oblasti?

Arapska kultura i jezik su za mene oduvek bili oličenje misterije, vanvremenske lepote, udaljenih beskraja pustinje koja me je i pri samoj pomisli vodila u jedan drugi, lepši svet. Moju ljubav prema arapskom obojila je i činjenica da je moj tata bio musliman iz Sarajeva koji je nosio u sebi deo orijentalne kulture koja se nesumnjivo prelila i na mene, urezavši mi u sećanje slike o veri i običajima koji su drugačiji, a opet jednim delom i te kako moji. Tata je veoma mlad umro, a meni se čini da sam tada, iako sam bila veoma mala znala da će moj životni poziv biti izučavanje arapskog jezika, jer mi je to davalo osećaj da veza sa njim nije izgubljena.

U koliko zemalja se govori arapskim jezikom i da li se stanovnici tih zemalja međusobno razumeju?

Arapski jezik se govori u 22 zemlje, a budući da je sveta knjiga Kuran napisana na arapskom jeziku, sledbenici Islama se razumeju koristeći upravo književni arapski jezik tzv. AlFusha, koji je ujedno i jezik medija, književnosti, formalne komunikacije i veza između svih Arapa. Važno je napomenuti da je diglosija veoma izražena u arapskom svetu i ispoljava se kroz upotrebu različitih lokalnih dijalekata koji mogu značajno varirati, a ponekad se razlikuju toliko da je međusobno razumevanje veoma otežano. Na primer, govorni arapski na području Magreba sadrži mnogo pozajmljenica iz francuskog i berberskih jezika, dok levantinski arapski ima drugačije gramatičke i leksičke karakteristike.

Diglosija u arapskom jeziku stvara situaciju u kojoj su govornici praktično dvojezični unutar maternjeg jezika, međutim svi Arapi mogu da se razumeju na osnovu književnog arapskog jezika.

Čini se da poslednjih godina sve više raste interesovanje za učenje arapskog jezika. Kada si ti počela da predaješ i ko su najčešće ljudi koji žele da uče ovaj jezik?

Smatram da je područje Bliskog istoka poslednjih petnaest godina ono što je nekada bila Nemačka za naše ljude, a sve veći je i broj brakova između žena sa naših prostora i Arapa, tako da interesovanje proizilazi iz različitih potreba. Naravno, većina tih ljudi i voli arapsku kulturu, pa je samim tim učenje jezika veoma nadahnjujuće. Što se tiče moje profesorske karijere, aktivno sam počela da podučavam 2020. godine i od tada je na mojim kursevima bilo preko 600 ljudi.

Šta savetuješ nekome ko ima želju da počne sa učenjem ili je na samom početku učenja arapskog jezika? I da li svojim studentima kažeš - Biće ovo

jedno dugo egzotično putovanje ili kratko, ali intenzivno magično iskustvo?

Bilo da je putovanje kroz arapski jezik kratko ili dugo, jedno je sigurno - uvek je egzotično i magično! Moji kursevi su prilagođeni potrebama polaznika, stoga su u ponudi intenzivni, kratki kursevi na kojima se ovlada svakodnevnom komunikacijom, bez učenja arapskog pisma, a postoje i duže verzije kurseva na kojima učimo sve što čini jedan jezik, uključujući naravno i arapsko pismo. Mislim da je zanimljiva činjenica da postoji jedna grupa koju podučavam već četiri godine i često u šali umem da ih pitam kad planiraju da prestanu. (smeh)

Koje su to specifičnosti arapskog jezika koje ga čine jedinstvenim i privlačnim za izučavanje?

Arapski jezik je pre svega drugačiji od jezika kojima smo okruženi na ovom području, stoga privlačnim ga svakako čini čarolija različitosti i onoga što nam je daleko. Arapski pripada porodici semitskih jezika i njegova osnovna specifičnost je to da je on korenski jezik, što

podrazumeva poseban način građenja reči. Takođe, jedna od karakteristika je i pisanje sa desna na levo, što ljudima deluje prilično egzotično.

Koja ti je omiljena arapska reč?

Din – religija.

Arapi imaju interesantne izjave ljubavi. Navedi nam neke primere, da se ne iznenadi neka devojka kada čuje - Jetro moja!

Da, Arapi su poznati kao narod koji veoma voli poeziju, stoga izjave ljubavi umeju da budu veoma jedinstvene. Kibdi je jedan od načina da nekome pokažete privrženost, a zanimljivo je da reč ima značenje „jetro moja“, što u našem jeziku ne zvuči tako romantično međutim, Arapi smatraju jetru jednim od najvažnijih organa u ljudskom telu stoga otuda baš ovaj vid tepanja. Pored toga, često se čuje habibi – „ljubavi moja“, ruhi - „dušo moja“, hajati - „živote moj“ ili gazali u prevodu „gazelo moja“ po ugledu na otmene životinje krupnih, braon očiju, nežnog pogleda.

Jedna prijateljica mi je otkrila da je tokom studiranja pisala puškice na arapskom jeziku jer niko nije mogao da zna šta na njima piše. Kaži nam koliko je teško naučiti arapsko pismo?

Dakle, sa arapskim treba početi nakon završenog školovanja. (smeh) Arapsko pismo je veoma lako, iako je mnogima teško u to da poveruju, jer isprva izgleda prilično komplikovano.

Pismo sadrži 28 slova i svako slovo se piše na 4 različita načina, a koliko je to zapravo pozicija slova ostaviću čitaocima da izračunaju. (smeh) Šalu na stranu, pozicije su veoma slične i kod mene na kursevima, za ovladavanje pisanjem nam je potrebno četiri meseca sa tempom časova od jednom mesečno.

Kod tebe časove pohađaju i „naši zetovi“, Arapi koji su oženjeni ženama iz Srbije i regiona kao i njihova deca. Kako njima ide učenje srpskog jezika i koje su najčešće poteškoće sa kojima se susreću?

Sigurno im najlakše idu arabizmi (ili orijentalizmi), koji su prisutni u našem jeziku. Reci nam neke.

Najlakše im idu arabizmi i veoma se iznenade kada čuju koliko reči na Balkanu vodi poreklo iz arapskog jezika.

Da, „balkanski zetovi“ su moji učenici i moram da kažem da svi oni pre svega uče naš jezik iz ljubavi prema suprugama, što olakšava proces ali svakako ne umanjuje teškoće sa kojima se susreću. Njima su najveći problem glasovi koji ne postoje u arapskom jeziku, poput „c, ć, č, lj i nj“, kao i padeži, kojih u arapskom ima svega tri, a kod nas čak sedam!

Inače, naš jezik danas

čini oko 10.000 orijentalizama, reči poreklom iz arapskog, turskog i persijskog jezika, a mnoge od njih svakodnevno koristimo poput reči: sat, cifra, kafa, džep, ćevap, dućan, fukara, zanat, kijamet, amanet, sirup, alkohol...

Mnogi veruju da je arapski jezik budućnosti. Da li se i kako arapski menja pod uticajem globalizacije i popularizacijom društvenih mreža?

Uticaj globalizacije je nažalost neminovan, posebno u zemljama zaliva, koje su postale dom najrazličitijim narodima i, kao što to obično biva, svaka kultura donese nešto novo u jezik. Danas je najveći

uticaj engleskog kao dominantnog jezika i možemo da primetimo da sve više arapskih reči biva zamenjeno engleskim, dok je u prošlosti područje Severne Afrike bojio uticaj Francuza, stoga u zemljama poput Maroka, Tunisa i Alžira prepoznajemo veliki broj francuskih reči.

Baviš se aktivno i prevođenjem, a imala si prilike da u tom polju radiš i sa najvišim državnim zvaničnicima na svetskom nivou. Reci nam nešto više o tom delu karijere.

Moja prevodilačka karijera je izuzetno bogata i raznolika, uključujući tako prevođenja na EXPO Dubaiju za najviše svetske državne delegacije, zatim predsednika Egipta i članove Vlade tokom njihove posete Beogradu, saradnju sa sudovima i tužilaštvima u našoj zemlji, prevođenja na velikim sajmovima na području Bliskog istoka za različite kompanije, sve do prevođenja knjiga i sve vrste dokumentacije.

koje su to razlike u komunikaciji u odnosu na Zapadni svet?

Poznavanje arapskog poslovnog bontona je ključno za uspešno poslovanje sa Arapima, kao i razumevanje kulturoloških razlika između Istoka i Zapada. Pre dve godine sam započela sa seminarom „Arapski poslovni bonton“ koji zaposlenima u kompanijama i pojedincima omogućava da u potpunosti ovladaju pravilima ponašanja u arapskom svetu, otvarajući vrata u pregovaranju i osmišljavanju prave strategije u odnosu na arapske partnere. Razlike su velike i ogledaju se u pogledu „dress coda“, ponašanju na sastancima i van njega, načinu obraćanja muškarcima, a posebno ženama, korporativnim poklonima, kao i uticaju religije na poslovanje.

Obišla si gotovo sve arapske zemlje, i verovatno o svakoj može knjiga da se napiše, ali koje su zemlje ostavile najjači utisak na tebe i zašto?

Sve više naših ljudi odlazi da živi u arapske zemlje ali i naše kompanije sarađuju sa firmama sa Bliskog istoka. Koliko je važno dobro poznavati arapski poslovni bonton i

Svaka arapska zemlja je za mene posebna na svoj način i svaka od njih nosi veoma duboko istorijsko i kulturološko nasleđe. Zemlje poput Egipta, Maroka, Tunisa, Omana nude jedinstveni doživljaj boja, mirisa, začina, istorije

koja je obojila i naše svetove. Zemlje Levanta, poput Jordana, Sirije i Libana osvajaju lepotama drevnih spomenika, mešajući moderni uticaj sa tradicijom, dok zemlje Zaliva poput Emirata, Katara, Saudijske Arabije i Bahreina nude najrazličitije mogućnosti za biznis, kao i luksuz kakav se retko gde susreće.

Živela si neko vreme u Dubaiju. Šta je za tebe bilo najveće iznenađenje ili kulturološki šok koji si doživela?

U Dubaiju sam živela oko dve godine, u periodu oko 2010. godine i od tada je meni Dubai u srcu, te mogu slobodno da kažem da je to moja druga kuća.

Verovatno je ljudima jedno od najvećih kulturoloških iznenađenja tradicionalna arapska odeća, budući da su Arapkinje odevene u abaje, a Arapi u kandure, a znam da naši ljudi uvek bivaju iznena-

đeni i načinom na koji Arapi posmatraju život, kroz potpunu prizmu lakoće i prepuštanja, bez nervoze i žurbe.

Reci nam nešto o oblačenju arapskih žena i aktuelnoj modi?

dugi plašt koji prekriva telo, a nosi se uglavnom na Bliskom Istoku. Obično je crne boje, jednostavna, ali može biti ukrašena i detaljima kao što su vezeni motivi, perle, kao i zlatni i srebrni vez. Žene mogu nositi niqab (veo koji prekriva lice, ostavljajući samo oči vidljivim) ili burku (koja prekriva celo telo, uključujući lice, sa mrežicom na mestu očiju).

Jedan od najpoznatijih i najtradicionalnijih komada odeće za žene je abaja,

Takođe, često možemo uočiti i hidžab, koji pokriva kosu, vrat i ponekad deo ramena. U poslednjim decenijama, hidžab se nosi uz različite stilove, boje i materijale koji se koriste, od jednostavnih, jednobojnih verzija do šarenih, ukrašenih ili modernih varijanti. Kaftan je dugi, lagani odevni komad koji se nosi u mnogim arapskim zemljama. On može biti vrlo elegantan i luksuzan, i obično je izrađen od svile, čipke ili drugih luksuznih materijala. Mogu biti jednostavni ili bogato ukrašeni, sa vezom, zlatnim nitima i dragim kamenjem. Arapska ženska moda je postala vrlo uticajna, a mnogi dizajneri iz regiona Bliskog istoka, kao što su Zuhair Murad, Elie Saab i Ralph & Russo stekli su međunarodnu slavu. Važno je razumeti da nisu sve arapkinje pokrivene, već mogu da neguju i moderne stilove odevanja. U zemljama zaliva žene i te

kako prate trendove, stoga ispod abaja neretko uočavamo svilene suknje i košulje, kašmirske bluze, visoke potpetice, torbe svetskih kreatora savršeno uklopljene sa nakitom i naočarima. Danas, abaje potpisuju najeminentniji svetski kreatori, čineći ovaj komad tradicionalne odeće zanimljivim i strankinjama.

A o muškoj modi? Šta nose imućni

Arapi?

Arapska muška moda se u velikoj meri razlikuje u zavisnosti od regiona. U zemljama Bliskog istoka popularna je

Kandura ili Dišdaša, koji predstavlja dug, jednostavan, obično beli ili svetli

ogrtač. U nekim zemljama, kao što je

Irak, nose se i tamnije boje, dok u drugim regionima može biti ukrašen zlatnim ili srebrnim detaljima. Ovaj odevni predmet je poznat pod različitim imenima u različitim zemljama (kandura, dishdasha, thobe), ali osnovni stil je isti. Zbog vruće pustinjske klime u mnogim arapskim zemljama, obično je napravljen od laganih, prirodnih materijala poput pamuka ili lana, koji omogućavaju koži da diše. Svetle boje koriste se kako bi odbijale sunčevu svetlost i smanjile apsorpciju toplote. Arapi često nose luksuzne aksesoare kao što su zlatne narukvice, prstenje, satovi ielegantna obuća, a takođe detalji poput

zlatnih manžetni na kanduri ili ukrasnih kaiševa mogu biti pokazatelj bogatstva i statusa. U zemljama Magreba i Levanta, kandura nije toliko česta i muškarci nose odeću modernih krojeva, prateći sopstveni jedinstveni stil.

Koja je tajna čuvenih arapskih parfema i garderobe koja uvek lepo miriše?

Arapski parfemi su poznati po svojoj dubokoj, bogatoj mirisnoj strukturi koja koristi prirodne sastojke, poput oud-a, ruže, jasmina, vanile, ambra, sandalovine, mošusa, kedra... Oud je simbol luksuza i ima dugotrajan, bogat miris koji se zadržava na koži i odeći. Osim što se koriste parfemi u tečnom obliku, Arapi koriste i mirisna ulja koja se nanose direktno na kožu ili se utrljavaju u kosu i odeću. Ova ulja, poput sandalovine, ostavljaju dugotrajan miris i često se koriste kao deo svakodnevnog rituala.

Arapska kultura pridaje veliki značaj čistoći i održavanju svežih, prijatnih mirisa. Duhovna čistoća takođe ima svoju ulogu, a miris je i simbol duhovne harmonije. Uobičajeno je paljenje mirisnih drvca, tamjana, sandalovine i buhura u domovima, stvarajući atmosferu u kojoj sve od prostora

do odeće miriše lepo. Ovome doprinosi i električni mabkhur, što je modernizovana verzija tradicionalne metode sagorevanja mirisnog drvenog praha. Ovaj uređaj omogućava jednostavno i efikasno parfemisanje prostorija u kući, kancelarija, automobila ili za mirisanje garderobe u ormanu.

Na svom Instagramu se baviš predstavljanjem hrane, običaja, istorije, svakodnevnog života, modernih serija, feministkinja i poznatih žena iz arapskog sveta... Gotovo da nema oblasti koju nisi dotakla. Šta te najviše raduje kada istražuješ i pišeš?

Moj Instagram profil Put Orienta je moj svojeručni potpis u oblasti poznavanja arapskog sveta budući da sam nastojala da obuhvatim širok spektar tema, a sve u cilju prenošenja znanja ljudima o ovoj mističnoj, drevnoj kulturi. Svaki segment arapske tradicije je za mene prilika za ulazak u posebnu nišu obavijenu velom tajni, koju potom sagledavam iz više uglova koristeći formalno znanje stečeno na Filološkom fakultetu, ali i sva ona znanja koja sam sticala u kontaktu sa arapskim svetom, trudeći se da ih sjedinim i kroz lične okvire predstavim kao jedinstvenu sliku.

Interesantan podatak je da je prvi univerzitet na svetu osnovala arapska revolucionarka. Reci nam nešto više o tome.

Vrlo rado! Arapska revolucionarka svog doba, Fatima al - Fihri je osnovala prvi univerzitet na svetu, Univerzitet Al-Qarawiyyīn, daleke 859. godine. Fatima

bint Muhammed al-Fihri

Al-Qarashiya je rođena početkom 9. veka na teritoriji današnjeg Tunisa, kao ćerka bogatog trgovca Muhammeda Al Fihrija. Nakon smrti oca, Fatima i njena sestra Merjem nasledile su veliko bogatstvo, a budući da su bile izuzetno obrazovane, odlučile su da svoje živote i bogatstvo posvete unapređenju društva. Prvo su izgradile nekoliko džamija, među kojima se ističe džamija Al - Qarawiyyin, čiju je izgradnju lično nadgledala Fatima. Oko ove džamije je 859. godine osnovan najstariji Univerzitet na svetu, Univerzitet Al-Qarawiyyin, koji od tada do danas neprekidno radi. UNESCO i Ginisova knjiga rekorda smatraju ga za najstariji univerzitet i najstariju visokoobrazovnu ustanovu na svetu koja bez prekida radi do danas, što je skoro 1200 godina. Na ovom Univerzitetu se nekada, pored islamskih nauka,

izučavala i gramatika, logika, retorika, matematika, astronomija, geografija, istorija i muzika, a biblioteka Al-Qarawiyyīn se danas smatra najstarijom bibliotekom na svetu. Procenjuje se da se u njoj nalazi oko 4000 rukopisa, a među najvrednijim je sveta knjiga Kuran iz 9. veka, pisan kufskim pismom na kamiljoj koži, kao najstarija biografija poslanika Muhameda koju je napisao Ibn Ishak i originalna kopija teksta Ibn Haldunove Muqaddime.

Kad neko pomene Bliski istok, prve asocijacije su nafta, pustinja i kamile. Koje značenje za arapski svet imaju ova tri pojma?

Nafta, pustinja i kamile su samo neki od simbola koji oblikuju arapski svet. Nafta, poznata kao „crno zlato” simbolizuje ekonomski uspeh i globalnu moć, a nesumnjivo je i sinonim za bogatstvo i prosperitet. Omogućila je brzo modernizovanje arapskih zemalja, koje su napravile tranziciju od tradicionalnih društava u savremene metropole. Pustinja simbolizuje surovi život u ekstremnim uslovima ali njeni pejzaži su zadivljujući i ona je moćan simbol slobode, opstan-

ka i najvećih tajni. Ona je dom beduinima i mesto gde su zvezde najbliže. U arapskoj tradiciji, pustinja je duhovni prostor u koji su se mnogi mistici i pesnici povlačili kako bi se posvetili meditaciji, molitvi i introspekciji. Kamile, poznate kao pustinjske lađe, imaju duboko ukorenjeno mesto u istoriji i tradiciji arapskog sveta, kao životinje koje su omogućile opstanak u sušnim, nepristupačnim predelima. One su simbol snage i izdržljivosti, a kroz istoriju su bile ključne za transport, trgovinu i putovanja prenoseći začine, tekstil i druge dragocenosti kroz pustinju. Kamile su takođe simbol strpljenja i upornosti, jer su spore, ali izuzetno postojane u svojim naporima. Ova karakteristika se odražava i u arapskoj kulturi, koja veoma ceni vrednost istrajnosti.

Ne mogu da te ne pitam za omiljeno arapsko jelo i naravno recept.

Arapska kuhinja je izuzetno bogata, raznovrsna i nadasve poznata po korišćenju svežih sastojaka, začina i bilja. Jela su često obogaćena začinima poput kima, kurkume, korijandera, cimeta i za’atar-a, što im daje jedinstven i pre-

poznatljiv ukus. Jedno od najpopularnijih jela arapske kuhinje je hummus, kremasti namaz od leblebija koji se često služi uz pita hleb ili kao prilog različitim jelima. Veoma je hranljiv, bogat proteinima i zdravim mastima, a evo i mog recepta.

Sastojci: 400g leblebija

2–3 supene kašike tahinija (susamove paste)

2 čena belog luka

Sok od 1 limuna

2–3 supene kašike maslinovog ulja

So

Voda po potrebi (za postizanje željene teksture)

Priprema:

U blender dodajte leblebije, tahini, beli luk, limunov sok, maslinovo ulje i so i miksajte sve sastojke dok ne dobijete glatku smesu. Ukoliko je humus previše gust, dodajte malo vode postepeno dok ne postignete željenu teksturu. Prebacite humus u posudu za serviranje, prelijte ga s malo maslinovog ulja i ukrasite zrnima nara. Poslužite ga uz sveži pita hleb ili kao prilog uz jela. Moj trik za još kremastiji i ukusniji humus je dodavanje jednog avokada i oko 200g indijskih oraha. Sve to izblendiram sa ostalim sastojcima, pa ovaj zdrav i ukusan obrok potom nestane u deliću sekunde. (smeh)

Fotografije: Bojan Stanić

Kako je izgledao vaš profesionalni put u oblasti kozmetologije?

Počelo je tako što sam u svojoj 21. godini otvorila svoj prvi kozmetički salon. Niti sam imala završen kurs, ili bilo kakvu edukaciju, samo dar u rukama, volju da radim i neverovatnu želju za uspehom. I moj posao je napredovao, a ja sam ubrzano učila i prikupljala sva znanja do kojih sam u svojoj sredini mogla doći. Sa 27 godina sam se preselila u Beograd, i to je vreme kada sam odlučila da se potpuno prekvalifikujem i posle završene ekonomije okrenem nezi lepote kao svom životnom pozivu. Brzo sam uvidela da u ovoj oblasti ima mnogo mesta za napredak i razvoj, ali i da u našoj zemlji nedostaje modernizacija u sferi bjuti edukacije, koja će promeniti i stav prema zanimanjima iz ove sfere, odnosno približiti ih poziciji koju uživaju beauty stručnjaci u inostranstvu.

Nakon školovanja kod nas i u inostranstvu, u poznatim akademijama i kod istaknutih stručnjaka, osnovala sam sopstvenu poslovnu grupu Elegance Group

International, u okviru koje danas posluju salon lepote Elegance Beauty Spa i savremena Škola nege lepote i lepog ponašanja – Elegance Academy. Sada mogu sve svoje ideje da prenesem drugima i dokažem da je industrija lepote ozbiljan posao koji uključuje saradnju medicine, farmakologije i drugih naučnih oblasti, u službi zdravlja i lepote, jer lepota prvenstveno dolazi kroz zdravlje, kože i celog organizma. Zlatni standard je sve ono što je dobro, prirodno, provereno, bezbedno, a donosi trajne i odlične rezultate. Istovremeno, to je standard kojeg se držim i u svom privatnom i profesionalnom životu, jer verujem da ličnim primerom uvek najbolje mogu da posvedočim o uspešnosti svega onoga što drugima preporučujem i čemu učim mlade ljude u svojoj školi.

Kako biste opisali pristup vašeg kozmetičkog salona i akademije za negu lepote?

Kozmetologija je moj životni poziv, za mene je to više od posla, jedna prava poslovna filozofija. Nakon dugogodišnjeg školovanja i rada detaljno sam mogla da ispratim sve promene u ovoj oblasti i ocenim šta je ono što je najbolje i najkvalitetnije. Tako je nastao EBS, koji je ponudio najprestižnije svetske kozmetičke linije i najsavremenije tretmane. Veoma brzo smo stekli veliki broj klijenata, jer su rezultati koje smo postizali bili izvanredni. Doneli smo na naše prostore ideju clean beauty pokreta, koji se zasniva na jednostavnosti, čistoti i prirodnoj lepoti. Moj osnovni cilj je bio da ukažem na pogrešno viđenje estetike koje je zavladalo na našim prostorima i donesem duh svetskih metropola sa primesama glamura. Verujem u klasičnu lepotu, nežnost i ženstvenost, sa daškom glamura koji pleni. Rad našeg salona, pa tako i škole, zasnovan je na dostignućima medicine i farmacije, savršenoj liniji preparata, ali i na upotrebi najnovijih aparata. I dostupan je svima, to stalno naglašavam, jer želim da

ono što je najbolje bude dostupno običnoj ženi, ne samo poznatim ličnostima na crvenom tepihu – svaka žena zaslužuje da se bar ponekad oseća kao kraljica. Svakom klijentu se posvećujemo posebno, planiramo individualni tretman, u skladu sa tipom kože, problematikom, potrebama i željama. Kroz ceo proces nastavljamo da pratimo klijenta i prilagođavamo tretmane i upotrebu sredstava, do konačnog optimuma. Takođe, naglašavamo i koliko je važna nega kod kuće, pa smo propisali pravila za dnevnu beauty rutinu, koja mogu znatno pomoći ženama da osveže svoj izgled, a istovremeno i da steknu dobru naviku da se svakodnevno, makar nakratko, posvete samo sebi. Imamo veoma atraktivan web šop, ali insistiram na tome da se kupovina obavlja uz konsultacije sa našim stručnjacima, koji su kupcima uvek na raspolaganju, uključujući i mene, putem mejla, telefonom, a rado ćemo vas dočekati i u prijatnom ambijentu našeg salona u Beogradu na vodi. Verujemo da lepota oplemenjuje, pa smo zato i ceo ambijent i salona i škole uredili tako da boravak u tim prostorima bude prijatan.

Šta izdvaja vašu školu od drugih obrazovnih institucija u tom polju?

Želela sam da pokrenem školu koja će se razlikovati od drugih i biti mnogo više od običnog kursa, odnosno pružiti stručno, široko i temeljno obrazovanje u oblasti kozmetike, zasnovano na primerima vodećih svetskih akademija za negu lepote. Osnova Elegance akademije je ista poslovna filozofija koja je utkana u ceo Elegance koncept – holistički pristup nezi kože i lepote, jednom rečju, zdrava, prirodna nega koja pruža trajne rezultate.

S obzirom na to da sam primetila koliko nedostaju iskusni i posvećeni stručnjaci u ovoj oblasti, shvatila sam da moja škola mora obezbediti polaznicima mnogo više od uskostručnih znanja, tako da smo u program obuke integrisali i poslovnu komunikaciju i bonton, kao i mnoge druge

lekcije koje su važne za uspešno vođenje samostalnog posla. Otuda u nazivu škole lepo ponašanje, jer naši polaznici stiču veštine pravilnog ophođenja prema klijentima, kolegama i poslovnim saradnicima, što je veoma važan segment poslovanja.

Vrlo svesno, malo i provokativno sam dala ovakav naziv školi, želeći da skrenem pažnju najpre u svojoj struci, a zatim i u široj javnosti, da su se pravila bontona skoro izgubila, a u poslu ona imaju i te kako važnu primenu. Namera mi je bila da istaknem, danas gotovo zaboravljene vrednosti – odmerenost, umerenost, uvažavanje i poštovanje u svim segmentima života i rada – jer nije dovoljno biti samo stručnjak ako svoje znanje i umeće ne umete da iznesete na prijatan način i poštujući svoje učenike, kao i svoje klijente. To je dodir starog vremena i bojim se, zaboravljenih vrednosti, koje želim da vratim, naravno u novom, modernijem ruhu. Polaznice su oduševljene predmetom Bonton u beauty svetu, i kažu da im sve što su naučile na tim časovima znatno olakšava rad sa klijentima, jer sada znaju kako da se postave u nekim situacijama, da posavetuju, umire, pokažu empatiju, a sve to danas možete retko sresti u salonima lepote. Svi koji se bave kozmetikom moraju biti svesni da je lepota mnogo više od izgleda, ona je i u stavu, načinu govora i ophođenja, kulturi. U nedostatku literature za ovaj vid obuke, sama sam na osnovu svog poslovnog iskustva napisala knjigu Savremeni bonton, koja je deo prateće literature za naše polaznike.

Kako je organizovan program rada u vašoj školi i kome su obuke namenjene?

Kada je u pitanju početna obuka, nije potrebno prethodno predznanje iz oblasti kozmetologije, ali je nama svakako važno da vidimo da kandidati poznaju kozmetičku industriju, prate njen razvoj i interesuju se za kvalitetne i dobre proizvode.

Raduje nas kada vidimo da istinski žele da se posvete poslu i pokazuju ambicije da u njemu napreduju. Talenat se odmah može primetiti, a već u prvom razgovoru i proceniti kako će se osoba ophoditi prema klijentima, što je takođe veoma značajno. Ukoliko nemate empatiju i razumevanje za potrebe drugih, nikada nećete moći da budete dobar kozmetičar. Rad organizujemo u malim grupama, kako bismo se posvetili svakom polazniku i bili sigurni da sve postupke dobro primenjuje i usvaja znanja sa razumevanjem. Naši predavači su sertifikovani i sa puno iskustva, a veoma često nam u goste dolaze i poznata svetska imena iz sveta kozmetike. Kako bismo ova znanja učinili pristupačnim širem krugu, omogućili smo i online obuku.

Obrazovni koncept Elegance Academy je do tančina razrađen i programski koncipiran. Škola trenutno nudi 5 različitih modula obuke, a planirano je i proširivanje palete. Modul Obuka za kozmetičku negu lica, za koji i postoji najveće interesovanje, koncipiran je u tri nivoa – basic, advance i smart. Prvi, osnovni nivo uključuje sedam predmeta, a polaznicima je omogućeno da obuku prate svojim tempom, prema sopstvenom rasporedu. Efikasne lekcije obuhvataju preko 20 sati video-materijala, a polaznicima je na raspolaganju i elektronska skripta.

Kako bi učenje bilo kvalitetno i potpuno, osmišljen je specifičan koncept obuke koji deluje podsticajno i budi motivaciju za učenje. Naime, plan obuke podrazumeva da se tek nakon savladanog predmeta otključava naredni, i tako sve do poslednjeg – sedmog. Konkretno, nakon svake lekcije slede testovi za proveru znanja, te ukoliko se predmet savlada sa najmanje 75% uspešnosti, otključava se sledeći. Uz ovako postupan i temeljan pristup sigurni smo da i rezultati neće izostati. Nakon završenog osnovnog nivoa polaznici imaju mogućnost da se dalje edukuju i idu na napredne nivoe, za šta se uglavnom i

odlučuju kada uvide kakve im se sve mogućnosti pružaju sa znanjem koje su stekli, te žele da ga nadograde, čime povećavaju i svoje šanse za uspeh u karijeri. Ova obuka pruža mogućnost prekvalifikacije u sasvim novo zanimanje, što su brojne polaznice sa zadovoljstvom iskoristile, te započele karijeru u omiljenoj delatnosti i tako promenile svoj život.

Predmeti koji se prate na EBA basic obuci su: Dermatologija, Kozmetologija, Sterilizacija istrumenata, Estetska nega, Nutricija i zdravi životni stilovi, Veštine prodaje

i Bonton u beauty svetu. Sve informacije

i kontakt podatke, kao i formular za prijavu možete pronaći na sajtu elegancebeauty.edu.rs.

Da li diploma važi samo u Srbiji?

Akreditacija je validna u svim zemljama ex-Yu, tako da polaznici nemaju potrebe da nostrifikuju svoje diplome po završetku školovanja i spremni su za otvaranje sopstvenog kozmetičkog salona. Jako sam ponosna što smo nosioci statusa javno priznat organizator aktivnosti obra-

zovanja odraslih (JPOA). To je visoka kvalifikacija, najviša u tom domenu edukacije odraslih. Trebalo je mnogo rada, truda i ozbiljnog planiranja da bismo dobili ovu kvalifikaciju. Postupak sticanja statusa

JPOA za sprovođenje aktivnosti obrazovanja odraslih strogo je regulisan Zakonom o NOKS-u. U oblasti neformalnog obrazovanja odraslih, koja danas ima sve više škola i polaznika, jer se uslovi brzo menjaju i ljudi se često prekvalifikuju da bi išli u skladu s vremenom i potražnjom, ali i da bi ispunili sopstvene želje i našli smo svoje mesto u poslovnom svetu.

Takođe, moram istaći da su naš salon i škola akreditovani od strane World Spa Organization (WSO), čime smo postali nosioci titule o izvrsnosti. Ovo prestižno priznanje dodeljuje se salonima i školama lepote koji ispunjavaju visoke međunarodne standarde u pogledu kvaliteta usluga, profesionalnog pristupa i održivosti. Akreditacija potvrđuje da naš objekat radi u skladu s najboljim praksama, uključujući standarde higijene, obuke osoblja, sigurnosti, etičkog ponašanja i ekološke odgovornosti. Kada je u pitanju škola, akreditacija svetske organizacije znači da su naši obrazovni programi prošli rigorozne kriterijume za ocenu

kvaliteta, te da polaznici dobijaju obuku prema svetskim standardima, čime je njihova konkurentnost na tržištu rada osigurana. Zahvaljujući priznanju o izvrsnosti, naši klijenti imaju još veće poverenje u kvalitet usluga, a učenici u kvalitet obrazovanja koje dobijaju. Naravno, to je znatno doprinelo reputaciji kompanije Elegance Group International i podiglo nas u profesionalni vrh u našoj zemlji, ali i na znatno širem prostoru, jer smo sada deo internacionalne zajednice profesionalaca u oblasti kozmetologije, kako u pogledu pružanja usluga tako i u pogledu obuke stručnog kadra.

Koji su glavni ciljevi i vrednosti koje želite da prenesete svojim studentima?

Moja želja je da omogućim generacijama polaznika da steknu kvalitetno obrazovanje u zanimanju koje je vrlo perspektivno. Svi polaznici iz naše akademije izlaze kao već formirani stručnjaci, jer imamo pregršt praktičnog rada. Naravno, kod mene postoji i jedna doza pedagoške posvećenosti i iskrene želje da mladim generacijama omogućim da ostvare profesionalni uspeh i obezbede sebi siguran posao. Tako smo i koncipirali program –

da pružimo sveobuhvatno obrazovanje nakon koga je osoba potpuno osposobljena da samostalno vodi svoj salon.

Elegance grupa kroz Elegance Academy ostvaruje svoju davno postavljenu misiju, koja u osnovi ima pedagoški i humanitarni karakter. Primetno je u svim medijima, naročito na društvenim mrežama, da se izgledu posvećuje velika pažnja, ali istovremeno to nije praćeno adekvatnom stručnom i pedagoškom podrškom.

Za nas je lepota umetnost i tako je i tretiramo. Namera nam je da sistem obuke za usluge nege lica i tela podignemo na jedan viši nivo, insistirajući na pravoj meri u svemu. Specijalizovano znanje je od presudne važnosti, ali nije dovoljno za izgradnju stabilne i napredne karijere.

Potrebno je posedovati i druge veštine. Zato su naši kursevi drugačiji.

Kako vidite budućnost industrije lepote i ulogu edukacije u njenom razvoju?

Industrija lepote već sada ima veliki značaj i pruža velike perspektive za profesionalni razvoj i napredovanje. Međutim, i očekivanja od nje su prevelika, jer kako vidimo danas lep i negovan izgled je postao im-

perativ, čime se otišlo u drugu krajnost, što može biti veoma opasno i sa trajnim posledicama kako po psihičko tako i fizičko zdravlje. Industrija lepote mora ići u pravcu saradnje s medicinom i farmacijom, jer se samo tako dobijaju trajni i dobri rezultati. Kozmetika mora biti prirodna, bez štetnih agenasa, a akcenat na čistoći kože i redovnoj nezi. U svemu tome edukacija ima presudan značaj, jer je to najbolji način da se promene pogrešni narativi. Ukoliko obrazujemo mlade generacije, one će dalje širiti svest o tome da je prava kozmetička nega mnogo više od šminke, od insistiranja na brzim rezultatima, već je rezultat trajne nege i posvećenosti svom zdravlju i izgledu. S obzirom na to da se otvara veliki broj kozmetičkih salona, ali da isti ne uspevaju da opstanu na tržištu koje je preplavljeno ponudom ove vrste, pokrenula sam mentoring program kroz koji uvodim vlasnike biznisa u poslovanje, pružam stručne savete, pratim i usmeravam njihov rad i savetujem koje poslovne poteze da povuku, a od čega da se čuvaju. Zajedno, uspevamo da savladamo prepreke i rizike pretvorimo u dobitke. Upravo pripremam i knjigu, priručnik koji će biti odličan vodič svima onima koji započinju posao u svetu lepote.

Šezdeseto Bijenale u Veneciji tkamo li novu istoriju umetnosti?

Tekst i fotografije:

Bojana Fužinato

@jana_bo_jana

Polako dolazimo do samog kraja šezdesete Međunarodne izložbe umetnosti u Veneciji pod nazivom „Stranci svuda” vođene od strane kustosa iz Brazila, Adriana Pedrose koji, kao umetnički direktor Muzeja umetnosti u Sao Paulu, donosi novi odnos prema posmatranju umetničkih kriterijuma i prikazuje van-evropski kontekst promišljanja umetničkih praksi. U centralnom paviljonu smo imali priliku da vidimo kako su obrađene teme društvenih, rodnih i etičkih manjina, uz slikovit prikaz posvećen umetničkoj sceni dvadesetog veka iz Latinske Amerike, Afrike, Azije i arapskih zemalja, pod nazivom „Istorijsko jezgro”. Takođe, tu je i deo u kome nam kustos prikazuje umetnike koji pripadaju prvoj i drugoj generaciji italijanske dijaspore. Neizostavno, na smotri su prisutni i nacionalni paviljoni 88 država koje nam se i ove godine prikazuju svojim konceptualnim celinama.

Šetnju kroz ovogodišnje bijenale posvetiću ličnim afinitetima; odnosu prema tekstilu, ručnim radovima kao vidu savremene umetničke prakse i prikazu tekstilne umetnosti kroz istoriju kao reakciju na društvene, etičke i kulturološke norme. Ovogodišnji kustos bijenala na veoma suptilan način prikazuje umetničke izražaje o kojima mi u knjigama istorije umetnosti nismo do sada učili. Time se otvara debata jesu li ti i takvi vidovi umetničkog izražavanja dovoljno vredni i značajni da postanu validni parametri Centralno-evropskom iskustvu, i da li ćemo njima vođeni polako prepisivati istoriju umetnosti, boldovati nedostatke i dopisivati nove fusnote.

Ulaskom u centralni paviljon imamo priliku da vidimo rad umetnice Nil Yalter, ovogodišnje dobitnice Zlatnog lava za životno delo. Umetnica nam se predstavlja sa dva rada, prvim „Topac Ev” iz 1973. godine, koji se referiše na šatore koje je pravila bektska nomadska zajednica u centralnoj Anadoliji, a koje su izrađivale buduće neveste, uz to i veoma simboličke za rodne uloge u toj

zajednici. Njen drugi rad „Progonstvo je težak posao” nastaje u periodu od 1977. do 2024. godine, sadrži video zapise i postere koji dokumentuju iskustva imigranata i prognanika, sa naslovom inspirisanim tekstovima turskog pesnika Nazim Hikmeta.

Potom će moju pažnju privući kolumbijska umetnica Olga De Amaral sa radom „Muro tejido terruno 3” iz 1969. godine. Umetnica je poznata po izvođenju kompleksnih skulpturalnih tkanja uz upotrebu zlatnih ili srebrnih listića inspirisanih kolumbijskim zlatarskim radovima, koja njene skulpture od tekstila pretvaraju u mistične svetlucave objekte.

Zatim, nastavljajući šetnju dolazim do sledećeg tkanja, ovog puta umetnice iz

Indije, Monike Correa koja se predstavlja radom „Bez meseca noćas” iz 1974. godine. Korišćenjem prirodnih pigmenata za bojenje tekstila, sa znanjem o mikrobiologiji, umetnica istražuje prirodne pojave i apstrahuje ih u tkanja.

Nil Yalter

Olga De Amaral Monika Correa

Nazaobilazni paviljon SAD-a, privlači veliku pažnju kako koloritom i raznovrsnim mustrama, tako i činjenicom da SAD predstavlja po prvi put jedan domorodački umetnik, Jeffrey Gibson, koji u svom predačkom nasleđu, između ostalog, čuva duh Čiroki Indijanaca. Umetnik se kolonijalizmu suprotstavlja veselim koloritom, a njegov rad vam je možda poznat zahvaljujući skulpturama nastalim od mnogobrojnih perli u formi bokserskih vreća. U celini pod nazivom „Prostor u koji da me smeste” prisutno je promatranje koncepta celovitosti, od zidnih instalacija do prostornih - boje zida i performansa koji su izvodile plesne grupe sa koreografijama tradicionalnih američkih starosedelaca.

I u francuskom paviljonu se susrećemo sa kolonijalnom prošlošću kroz rad umetnika Julien Creuzeta, koji pripada generaciji mladih umetnika sa migrantskom pozadinom iz Martinika na Karibima. Kao pesnik, muzičar i video umetnik, Julijen se na bijenalu predstavlja prostornom, tekstilnom instalacijom u kombinaciji sa muzikom i video projekcijama na zidovima. Umetnik se u svom radu poziva na karipsko-francuskog fi-

Jeffrey Gibson

Julien Creuzet

Mataaho Collective

Nour Jaouda

lozofa Eduarda Glissanta, i na njegovo razmišljanje o sadejstvu lokalnih i multikulturalnih tradicija i zapadno-modernističkog načina života u novoj domovini Francuskoj. Izložba pod nazivom „Attila cataracta” nazvana je po vodopadu koji je otkrio poljoprivrednik Atila, a koji danas za stanovnike Martinika predstavlja mesto ritualnog povlačenja.

Ulaskom u prostornu celinu pod nazivom Arsenale, veoma impresivno će nas dočekati velika tkana instalacija novozelandske grupe „Mataaho Collective”, koja objekte stvara upotrebom tradicionalne tehnike pletenja Maori naroda. Grupu čine četiri umetnice Maorskog porekla koje zajedno stvaraju od 2012. godine. One su zaslužno dobile ovogodišnjeg Zlatnog lava za najbolje učesnike na Bijenalu, a njihova prostorna instalacija inženjerski je poduhvat koji je bio moguć samo zahvaljujući kolektivnoj snazi i kreativnosti grupe.

Moju pažnju zatim privlači i umetnica mlađe generacije Nour Jaouda , poreklom iz Libana koja živi na relaciji između Londona i Kaira, a koja svojim slikama od tekstila tematizuje estetiku

Mounira Al Solh

Moufouli Bello Claudia Alarcon

kontinentalnih kretanja između stvarnih predela i onih u sećanju. Komadima ručno bojenih tkanina umetnica šije tapiseriju sa motivom drveta smokve koje pripada njenoj baki u Libiji, čime tematizuje svoja sećanja, a drvo kao centralni simbol je tu kao prikaz otpornosti, regeneracije i bezvremenosti.

Ručno bojenim tekstilom prirodnim bojama se takođe bavi i umetnica Claudia Alarcon sa članovima grupe Silät. Ova umetnica je poreklom sa severa Argentine, i potiče iz zajednice La Punta naroda, odakle preuzima i tradicionalno bojenje vlakna biljkama chaguar. Tradicionalnim načinom tkanja, zahvaljujući

kome se dobija veoma tanko i prozirno platno, ona tematizuje nasleđe u vidu geometrijskih oblika koji nose u sebi priče odnosa vode i zemlje, pa time i toka prirode oko nas.

U Libanskom paviljonu nas dočekuje istraživanje mita o Evropi umetnice Mounire Al Solh , kroz originalnu analizu feminističke pozicije žene nekada i sad, a u tehničkoj kombinaciji slike, tekstila, video rada i instalacije u prostoru. „Ples sa njenim mitom” je multimedijalna instalacija posvećena priči o otmici feni-

čanske princeze od strane Boga Zevsa koji se pretvorio u belog bika. Međutim, u priči koju nam umetnica prikazuje Evropa ima alternativnu sudbinu u odnosu na onu iz mita. Pozicija žene u mitologiji je veoma problematična, od čega se umetnica distancira i stvara svoju verziju priče. Al Solh u svom radu destabilizuje početni odnos moći između dominantnih i potlačenih i menja ih vrednostima solidarnosti, poštovanja, jednakosti i mira.

Ove godine smo po prvi put imali predstavljanje Benin paviljona na Bijenalu u Veneciji. Od grupe predstavljenih umetnika u ovom paviljonu, izdvajam

Moufouli Bello sa neverovatnim portretnim slikama pariško-plavih tonova. Njena instalacija nosi naziv „Mođisolin sistem podrške” i predstavlja odgovor na krhkost žene u patrijarhalnom društvu u kome ona postaje prva žrtva u vremenu političkog, ideološkog i verskog ekstremizma. Umetnica koristi grupe žena na svojim slikama kao prikaz moći koja leži u njihovim zajednicama, a koje mogu poslužiti kao protivteža u slučaju ranjivosti svojih članica. Bello oslikava žene iz svog okruženja, u tekstilnom tradicionalnom dekoru, stvarajući iko-

nografske prizore onih koje su imale uticaj na svoje nacije.

Nacionalni paviljon Saudijske Arabije na samom kraju šetnje kroz prostranstvo

Bijenala je na mene ostavio poseban utisak. U svojoj prostornoj instalaciji

umetnica Manal AlDowayan spaja zvučne i geološke karakteristike pustinje sa glasovima žena i njihovim kolektivnim

izražavanjem prkosa o patrijarhalnom položaju žene. Kroz participativne radionice održane u tri velika grada Saudijske Arabije sa preko hiljadu učesnica, umetnica je ženama i devojkama pru-

žila platformu da izraze svoje glasove, kako pojedinačno, tako i kolektivno.

Nastala instalacija predstavlja glas žena

Saudijske Arabije prikazan kroz pesme, pisma i crteže. Velike skulpture u obliku latica su inspirisane oblikom pustinjske ruže, kristala koji se često nalazi u pustinjskom pesku u blizini Dahrana, rodnog grada umetnice. Površine ovih skulptura su štampane tehnikom sitotiska a ispunjene su tekstovima iz

lokalnih i međunarodnih medija o ženama Saudijske Arabije, dok se prostorijom širi veoma neobičan ritam nastao kombinacijom zvukova koje proizvodi pesak i kolektivnim izdahom, udahom ili urlikom. Instalacija „Pokretni pesak: Borbena pesma” je poziv na solidarnost i hrabrost, a kako sama umetnica kaže: „Nadam se da će ovo umetničko delo osnažiti žene da pogledaju u sebe i da se oslone na svoju zajednicu žena kako bi pronašle svoj glas i svoje mesto u ovom novom poglavlju istorije od koje veliki deo još nije napisan.”

Ovaj kratak pregled ovogodišnjeg venecijanskog Bijenala završavam baš ovim citatom. Kao što umetnica AlDowayan navodi, istorija se i dalje piše, prepisuje i dopisuje. Stoga, neka i ovaj kratki osvrt bude posveta tome i inspiracija ženama da veruju u svoje umetničke prakse, u svoju sopstvenu i jačinu zajedništva.

Manal AlDowayan

Intervju:

@teodora_kovrlija

Fotografije:

Teodora Kovrlija

Milijana Janković

Milijana Janković i njen brend

Milijana Jankovic Copenhagen su u fokusu rubrike Modni

Plezir ovog novembra. Njena izuzetno zanimljiva kolekcija nastala od apcikliranih, tradicionalnim vezom obogaćenih elemenata, prilagođena savremenom načinu odevanja sa prizvukom skandinavskog minimalizma - bila nam je povod za ovaj razgovor.

Kako započinješ dan?

Ustajem u 6.15 da bih spremila ćerki doručak i ručak za školu. Zatim idem u šetnju sa mojim psom Kukijem, a posle toga počinju aktivnosti planirane za taj dan.

Koja su tvoja prva sećanja iz detinjstva koja imaju veze sa modom i odevanjem?

U detinjstvu sam imala priliku da svakodnevno posmatram mamu i njene prijateljice kako vezu unikatne komade nošnji koje su bile namenjene ćerkama za udaju. Kako sam igrala u folkloru, mama je i meni vezla te prelepe motive. Ona i njena prijateljica su me pripremale za nastupe oblačeći me u nošnje, stavljale su mi maramu i cveće u kosu, sve je bilo kao neka ceremonija... Osećala sam se posebno i taj ritual je zauvek ostao urezan u mom sećanju.

Ispričaj nam kako je izgledao tvoj

modni put i kako je nastao brend Milijana Jankovic?

kroz sve procese u stvaranju tekstila, počevši od tkanja, dizajna materijala, pa do finalnog krojenja i šivenja. Za diplomski rad sam kreirala kolekciju inspirisanu srpskom narodnom nošnjom koju sam prezentovala na Danima mode u Bukureštu. Još tada sam znala da su srpska narodna tradicija i ručno vezeni motivi nešto što me inspiriše. Pre tri godine sam dobila ideju da eksperimentišem sa kombinacijom narodne nošnje i savremenog dizajna i tako je nastala moja prva kolekcija i brend MILIJANA JANKOVIC.

Dočaraj našim čitaocima kako izgleda tvoj kreativni proces, od potrage za inspiracijom, rađanja ideje do odabira pravih materijala, uklapanja i sprovođenja zamisli u delo?

Fakultet primenjenih umetnosti u Bukureštu upisujem 1995. godine. Na fakultetu sam imala priliku da prođem

Proces stvaranja prve kolekcije išao je obrnutim tokom. Na internetu sam kupovala unikatne komade ručnih radova, a u zavisnosti od stanja tih materijala mogla sam dalje da promatram kako i šta od njih napraviti. Neki su bili dobro očuvani, pa sam mogla da ih iskoristim u celosti, a druge sam kombinovala sa novim materijalima. Kada je u pitanju rad na apcikliranoj kolekciji, ograničen

si u kreiranju modela, ali sa druge strane proces je vrlo zanimljiv i izazovan.

Da li bi izdvojila neku specifičnost koja tvoj brend čini prepoznatljivim?

Neko na Instagramu je prokomentarisao da je moja kolekcija spoj srpske tradicije i danskog minimalizma. Mislim da je to najbolji opis.

Kako izgleda graditi brend u Kopenhagenu?

Sam proces stvaranja kolekcije nije išao brzinom kojom sam se nadala, zato što se izrada odvijala u Srbiji, a ja živim u

Kopenhagenu. Od samog lansiranja, sve ide dosta sporo. Teško je doći do pravih ljudi ako nisi u tom svetu.

Kolekcija F/W 24 je aktuelna kako na Instagramu, tako i u Showroom-u u Kopenhagenu. Kakve su reakcije publike, imajući u vidu da si u kolekciju utkala ne samo svoju kreativnu viziju već i doslovno, porodično nasleđe u vidu ručnih radova?

Reakcije publike su veoma pozitivne i ohrabrujuće. Svakodnevno dobijam

poruke i pohvale od ljudi iz celog sveta na račun originalnosti kolekcije, i na tome sam veoma zahvalna.

Za izradu svojih modela koristiš vunene vintage tkanine, delove kostima narodnih nošnji i detalje iz ličnog, porodičnog fundusa koji su ručno vezeni i tkani sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, koje potom apcikliraš i stvaraš od njih potpuno nove, originalne komade. U čemu se ogledao najveći izazov ovakvog pristupa građenju kolekcije?

Izazov je bio kako usmeriti moje ideje, kojih imam previše na jedan stil. Na samom početku sam istraživala više mogućnosti, dok nisam shvatila da je nošnja iz mog detinjstva i ručni rad iz Istočne Srbije ono što me najviše inspiriše.

Da li u narednim kolekcijama imaš u planu uvođenje i nekih drugih folklornih elemenata?

Da. Kao što sam malopre napomenula, imam puno ideja koje će se, nadam se, jednog dana ostvariti.

Apciklaža, odnosno ponovna kreativna upotreba materijala je nešto što tvoj rad odlikuje od početka bavljenja modom. Interesantno je spomenuti da si tako u Narodnom pozorištu u Bukureštu 2000. godine prikazala svoju master kolekciju, na kojoj si prikazala korsete izrađene od pruća za korpe, u čemu su ti pomogle zanatlije u Transilvaniji. S tim u vezi, kako su zanati uticali nadalje na tvoju karijeru modnog dizajnera?

Zanimljivo je prisetiti se mog dolaska kod tih zanatlija. Kao mlada, ambiciozna studentkinja modnog dizajna na masteru, prezentovala sam im skice za kolekciju, a oni su na sve to gledali sa nevericom. Tek kasnije kada je kolekcija prikazana na televiziji, shvatili su da i pruće može biti deo umetnosti i modnog dizajna. Oduvek sam imala želju da sarađujem sa nekom grupom zanatlija, i u kontaktu sam sa dosta njih, te se nadam da će se ta želja ponovo ostvariti.

U novoj kolekciji koristiš vez Štampujit koji je upisan u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa. Šta te je privuklo ovakvom, tradicionalnom ukrašavanju svečane tkanine?

Vez Štampujit je specijalna tehnika reljefnog veza na plišu koji je karakteristi-

čan za Istočnu Srbiju, odakle i ja potičem. Odrasla sam u okruženju u kome je taj vez nastajao. U našoj kući, u hladnijim periodima godine, ritualno se obavljao složeni proces izrade veza. Naše mame i bake koje su radile sve to, bile su izuzetno vešte i stručne, potkovane znanjem i veštinom koja se prenosila sa kolena na koleno. Oduvek sam bila fascinirana njihovom marljivošću i ceo proces je za mene bio veličanstven.

Gde inače pronalaziš materijale s kojima radiš, koliko ti je u čitavom procesu važna održivost i vidiš li u tom pogledu prostor za unapređenje?

Kao što sam ranije spomenula, većinu materijala sam pronašla na internetu, najviše u Facebook grupama za preprodaju. Za mene je održivost veoma važna, zato i u izradi svojih kreacija najviše koristim vintage materijale, ali smatram da do unapređenja može doći samo ako se osvesti veći broj ljudi po pitanju teme brze mode.

Preporuči nam knjigu/film/pesmu.

Prva damska detektivska agencija -

Aleksandar Mekol Smit, Little miss sunshine, Ancora tu - Roisin Murphy

Na koji način bi želela da se tvoj brend dalje razvija?

Želja mi je da napravim prepoznatljiv brend u svetu, prema principima održive mode, negujući ručni rad.

Gde možemo pronaći Milijana Jankovic komade?

Za sada, cela kolekcija može biti viđena na Instagram profilu @milijanajankovi-

ccopenhagen, i uživo u mom showroom-u u centru Kopenhagena.

Old Fashioned porcelan

Ljubav prema porcelanu se neminovno prenosi sa generacije na generaciju i određeni motivi na porcelanu nas večno mogu podsećati na najbliže sa kojima smo taj porcelan koristili. U tome je moć porcelana, on služi kao teleport u srećne trenutke i u nama budi posebne emocije. Porcelanska šolja će vam nekada postati posebna samo zato što ste iz nje pili sa dragom osobom.

Ideja Old Fashioned porcelana je da probudi posebne emocije.

Old Fashioned je inspirisan starim vremenima i vrednostima koje ne zastarevaju. Održava ga

želja za očuvanjem tradicije i no-

stalgija ka vremenima u kojima se kvalitet nije dovodio u pitanje.

Svaki Old Fashioned komad priča svoju priču.

Old Fashioned ponuda obuhvata retke kolekcije čuvenih proizvođača engleskog (Royal Albert, Royal Doulton, Wedgwood, Spode, Myott), nemačkog (Villeroy & Boch, Bavaria), ruskog (Lomonosov, Dulevo), mađarskog (Herend), francuskog, italijanskog i poljskog porcelana.

Intervju: Teodora Kovrlija @teoodora_kovrlija

Fotografije: Kristina Fiščan @kristinafiscan; Lazar Bogdanović (agencija Webtise)

Bojana Bukvić

Ukoliko ste ljubitelj vrhunskih slatkiša i pratite zbivanja na beogradskoj gastro sceni, velike šanse su da ste isprobali nešto od poslastica koje je moja gošća, pastry chef i ambasadorka čokoladne Akademije u Beogradu, Bojana Bukvić osmislila. Bojana je naša ovomesečna gastro inspiracija i ovom prilikom smo između ostalog pričale o tome kako je izgledao njen gastro put, o njenim najdražim poslasticama i tome za koga najviše voli da ih priprema, o „građenju“ recepata i osmišljavanju sezonskih menija, o vrhunskim sastojcima i novim trendovima u poslastičarstvu, o ljubavi prema fermentaciji i surdough hlebu, kao i o novom slatkom projektu pod nazivom „Slatki Izazov“ koji je snimala sa timom sa Kitchen TV-a, a koji će uskoro doživeti svoju premijeru.

Za početak, reci nam kako se rodila ljubav prema pravljenju poslastica?

Pravljenje kolača za mene je od malih nogu bilo omiljena zanimacija. Listanje maminih isječaka iz časopisa, mamine i bakine sveske sa receptima, od kako sam bila mala uvijek sam mami pomagala u kuhinji mutiti biskvite. Kao tinejdžerka pravila sam torte i kolače cijeloj porodici. Ta moja ljubav je pretočena

sa 17 godina u kulinarski blog na sajtu Coolinarika.com, tu sam provela divne godine i to mi je bio hobi. Osmišljavanje i pisanje recepata.

Od učešća u Masterchef-u usavršavala si svoje poslastičarske veštine u raznim restoranima sa vrhunskim chef-ovima u Hrvatskoj i Srbiji, a imaš i bogato preduzetničko iskustvo u La Praline bulanžeriji, kao i iskustvo rada na vlastitoj TV emisiji na Kitchen TV (Bojanina radionica kolača). Kako je iz tvoje perspektive izgledao ovaj put?

Jedna riječ – zahtjevno. Kako kažu „It’s not for the faint of the heart“. Bilo je mnogo teško moram priznati, mnogo raznih ljudi i njihovih karaktera na putu. Najbolji dio svega je onaj dio kada kreiraš i radiš taj posao koji voliš a zapravo to se svede na jako mali dio radnog dana ili radne nedelje i juriš to vrijeme kao Don Kihot vjetrenjače. Najveći posao i obaveza je rad sa ljudima u svim sferama. I najteži. Kad sam bila mlađa jedva sam čekala da kreiram nove recepte, kako sam govorila idem „zidati“ recepte, a onda sam svoj hobi pretvorila u posao i ja i dalje svaki dan jurim to isto vrijeme kao najveći užitak. Zato sam mnogo uživala na projektima snimanja svojih emisija sa Kitchen TV produkcijom, jer sam tu bila izolirana od svijeta, u miru i sa svojim slatkim kreacijama. Tempo snimanja je

dosta izazovan, ali kompletno iskustvo je neprocjenjivo. I danas kada slučajno vidim neku emisiju kada je moja majka (najveći fan) pusti na TV-u ili televiziji, iznenadim se šta sam radila jer su to često bili srcu dragi recepti koje vezujem uz moju obitelj i neke drage ljude i trenutke.

„Food is memories“ je moja najveća istina i nit vodilja.

Snimili smo novi sjajan slatki projekt pod nazivom „Slatki Izazov“ sa Kitchen TV produkcijom i bliži nam se termin emitovanja ove jeseni.

Također sam bila gost sudija na „Masterchef Srbija“ ove sezone sa kreacijom „Čokoladno jaje“ iz Lafayett-a. Kao bivšoj takmičarki Masterchef-a to je bilo sjajno iskustvo, jedan puni krug divne

Masterchef priče koja mi je odredila pravac života prije 12 godina.

Koji je tvoj omiljeni dnevni ritual?

Imam dvije prekrasne male pudle sa kojima svako jutro pijem ranu jutarnju kavu, matchu ili kakao, ušuškana, napunjenih baterija. Predivni mali izvori pozitivne

energije. Kažu da su psi anđeli na Zemlji.

A omiljeni ritual u kuhinji?

Volim kuhati tajlandsku hranu, i volim spremati povrće na razne načine. Ja sam netko tko će se najviše obradovati brokuli, batatu, bukovačama, patlidžanu i tikvicama nego bilo tko drugi, garantujem. (smeh)

I naravno, sveti gral svih rituala i procesa u kuhinji – hranjenje mog sourdough startera i miješenje kruha na pravi izvorni način, sa sporom hladnom fermentacijom. Nema većeg užitka od mirisa svježe pečenog kruha i te hrskave vruće korice. Da postoji termin za ovisnost o sourdough kruhu, bila bih prva na listi za odvikavanje. Nema veće ljubavi ni opijenosti od toga za mene u kulinarstvu!

Uuuuh, i razvlačenje domaćih kora za štrukle sa sirom. Zagorka sam, to mi je u krvi.

Koje su to sezonske namirnice koje će igrati glavnu ulogu u tvojoj kuhinji ove jeseni?

Obožavam kombinaciju bundeve, karamele i speculoos-a! Pečene jabuke sa cimetom, keksi sa lešnicima i začinom za medenjake… mak. Mak sa pečenim šljivama.

Foto Kristina Fišćan

Tvoji kolači su danas deo bogate ugostiteljske ponude naše prestonice kroz mesta kao što su - Gram, Lafayette, Miya, Boutique restorani, Temperament, Kasina, ali i Tri šešira i Zlatni Bokal. Kako balansiraš između inovacija i očuvanja autentičnosti kod tradicionalnih kolača, odnosno kako usklađu-

ješ svoje zamisli, želju za eksperimentisanjem i inovacijama sa specifičnim afinitetima posetilaca ovih mesta?

Svako mjesto ima svoju publiku, svako mjesto ima drugi stil i energiju. Šest godina rada u tom sistemu me naučilo da usmjerim kreativnost na zadatu temu što me uvijek drži u akciji u smislu da vječito testiramo i probavamo nove recepte.

Beograd te uvijek tjera da budeš bolja verzija sebe i ne da ti mira. Drži te budnim, inspirisanim, u pokretu. Imamo i zaista divan tim jer bez timskog rada ne možemo da postignemo sve. U pripremi su i novi projekti i koncepti, mnogo im se veselim. Treba da zagrebemo u prošlost i tradiciju sa velikim poštovanjem prema namirnicama, ali sa modernim i kreativnim pristupom. Ličnim potpisom Chefa.

Postoje li kolači kojima se uvek vraćaš?

Tiramisu i kremšnita (hrvatska verzija krempite). Zauvijek. Na žlicu iz pleha direktno. (smeh)

Kako se postavka kolača i torti menja na meniju (menijima) sa promenom sezone?

Ispipavamo teren i vrlo često radimo manje izmjene – nema pravila, osluškivanje tržišta je najbitnije, nisu striktno sezonske izmene. I kada osjetimo da je došlo do zasićenja onda menjamo iz korena. Također, sa dolaskom novih ljudi u Beograd (stranaca) mijenja se i potražnja kupaca prema kojima se formira ponuda, to je trenutno aktualna tema.

Odakle dolazi tvoja kulinarska inspiracija?

Gutam knjige. Obožavam strane kulinarske emisije. Vrlo često su mi inspiracija moja obitelj i moj partner. Za njih najviše volim spremati stvari koje oni vole i tu se rađaju najljepši i najdraži recepti.

Foto Kristina Fišćan

Kako ostaješ kreativna i motivisana s obzirom na veliki broj projekata na kojima radiš?

Moj posao meni dozvoljava da hranim

svoje unutarnje dijete i da se „igram“ zauvijek. Obožavam igre i kreativnost. Za mene je to način života.

Kakva je iz tvoje perspektive ponuda vrhunskih kolača koji nisu pravljeni za najširu publiku (sirovih kolača, kolača i poslastica bez šećera, veganskih poslastica) da li ponuda prati potražnju, i koliki je izazov stvoriti fantastične kolače u pogledu ukusa, teksture i estetike za ljude sa restrikcijama u ishrani?

U Beogradu fantastična, pogotovo sirovi i vege kolači. Volim „Ćao Šećeru“ i „Zrno ra“. Moram priznati moja omiljena mjesta na temu zdravih slatkiša i peciva. Volim ih još iz vremena svojih izlaganja na „Beogradskim noćnim marketima“ sa sourdough kruhom gdje sam srela mnoštvo divnih ljudi i sjajnih zdravih koncepata. Tim noćnim marketima se danas rado vraćam kao gost.

U kom smeru misliš da će se razvijati poslastičarstvo u narednim godinama?

Ljudi vole inovativno i „Instagramično“ ali to u srži treba da budu njima poznati i dragi ukusi, teksture. Poslednjih godina se sve više kristalizuje jedan grozan i po meni mračan period koji je dugo bio prisutan u slastičarstvu na Balkanu – instant slastičarstvo. Kese, kante pune smesa i praškova koje sam izbacila iz svakog sistema u kome sam radila. Ambasador sam Chocolate Academy sa sedištem u Beogradu (za celu regiju

Jugoistočne Evrope) ispred francuskih i belgijskih brendova čokolade i moj pristup je svim mojim saradnicima uvijek bio kristalno jasan – ne radim sa sirovinama loše kvalitete. U Srbiji se jako trudim da koristimo domaće i lokalno voće i sve divno čime ova zemlja obiluje. Kod mene u Hrvatskoj sam isto tako radila. Moraš imati poštovanja za terroir i mikrolokaciju. „From scratch“ ili nikako drugačije. Odbijam sve saradnje koje mi se nude ako nisu po tim mojim postulatima. Kvaliteta ispred svega.

Kako bi uporedila gastronomsku scenu u Beogradu sa Zagrebačkom, koja su to mesta koja su tebi posebna?

Velika je razlika prije i poslije Covid-a. Beograd je doslovno poletio, proširio se i razigrao se preko noći. Mom uspavanom Zagrebu je trebalo malo više vremena ali vidim da moji prijatelji i kolege ugostitelji rade sjajne stvari i projekte

na kojima ću u budućnosti biti i sama.

Moja omiljena Beogradska mjesta su (osim Grama i Lafayetta koji su mi zauvijek omiljeni projekti i mjesta) Iva New Balkan Cuisine, Cveće Zla, Saša Bar, Thyme, Mandarina Cake Shop, Pretop.

Omiljena Zagrebačka mjesta su mi Pod Zidom Bistro, Neka Jedu Kolače, Cho Zen Chocolates, Jolie Petite Patisserie, Dubravkin put, El Toro.

Sa kakvim sastojcima najviše voliš da radiš?

Svježim i kvalitetnim. Sa belgijskom i francuskom čokoladom i brendovima

koji su nakon 10 godina mog rada sa njima moj rad i prepoznali i ponudili mi moju omiljenu suradnju i titulu – Chocolate Ambassador.

S obzirom na to da se sve više pažnje posvećuje smanjenju bacanja hra -

ne, imaš li neki savet kako iskoristiti

ostatke sastojaka iz poslastičarstva i pretvoriti ih u nešto novo i ukusno?

Nama je proizvodnja organizovana tako da ostaci i višak ne postoji. To se stvarno ne dešava nikad. Dobro planiranje i kalkulacija je ključ svega. U tome su nam dosta pomogle sve ove moderne forme i modle koje koristimo za kolače i torte, u raznim oblicima.

Tvoje preporuke za knjige/blogove/ podkaste/emisije koje redovno pratiš i u kojima uživaš?

Na temu profesionalnog poslastičarstva

- So Good magazine of haute patisserie, Fou de patisserie francuski magazin, moje omiljene pastry publikacije (tiskane i online). Kupujem knjige profesionalnih Chefova koje su moje omiljeno štivo i inspiracija, njihove stvarne priče i iskustva. Na engleskom, francuskom, talijanskom jeziku. Iz raznih zemalja diljem svijeta i moja biblioteka stalno lagano raste. Blog moje drage prijateljice iz Dubrovnika „Da mi je nešto slatko“ koji ona sada pretvara u jednu ozbiljnu online zajednicu (newsletter i magazin) će mi uvijek biti srcu drag. Od emisija obožavam Chef’s table,

Just Desserts, Masterchef i Masterchef Desserts Masters.

Za kraj, podeli sa nama jedan san koji bi želela da se u narednom periodu ostvari?

Ova godina se bliži kraju na najslađi mogući način, ostvarila sam mnoge svoje snove, a godinu završavam sa mojom obitelji u mojoj kući. Veselim se sljedećoj godini i novim planovima i vlastitim projektima. Fingers crossed!

Fotograf Lazar Bogdanović, agencija Webtise

Sendy Osmičević

Kroz proces fermentacije vraćamo se osnovama

Intervju: Teodora Kovrlija @teoodora_kovrlija Fotografije: Berislava Picek cropix, Doris Fatur

Fermentacija je svima nama poznat prirodan proces, koji iako se može odvijati tokom cele godine, najčešće spominjemo u jesenjem periodu u vreme pripreme zimnice. Zanimljivo je da su ljudi uživali u benefetima ovog procesa, još od vremena neolita, dakle mnogo pre nego što su razumeli biohemijski proces koji se tom prilikom odvija. Zahvaljujući fermentaciji nastajali su razni proizvodi, poput vina, medovače, sira i piva. Tokom 1850-ih i 1860-ih, Luj Paster je proučavao ovaj proces i tom prilikom dokazao da proces fermentacije izazivaju žive ćelije. Međutim, on nije uspeo da izdvoji enzim koji je odgovoran za fermentaciju iz ćelija kvasca. To će 1897. godine uraditi nemački hemičar Eduard Bišner, čiji se uspešan eksperiment zvanično smatra početkom biohemije kao nauke, a ujedno je i ono što mu je donelo Nobelovu nagradu za hemiju 1907. godine. Globalno, interesovanje za temu fermentacije van laboratorija drastično je poraslo poslednjih petnaestak godina, a sam pik popularnosti dostiže u vreme pandemije i

kućnih kulinarskih eksperimenata, da bi danas fermentacija postala verovatno najpopularnija reč u svetu vrhunske gastronomije. U najprestižnijim restoranima širom sveta neobični eksperimenti sa fermentisanom hranom čine

da na neke namirnice gledamo sasvim novim očima, onda kada smo mislili da su sve priče u kuhinji već ispričane. A o tome da je fermentacija izuzetno zabavna, nepredvidiva, da može biti izvrstan način za vraćanje izgubljene veze sa prirodom i dobar trik u rukavu da se pozabavimo viškovima hrane i sprečimo da ista propadne, eksperimentišući pre svega u kućnim uslovima, razgovarala sam sa magistricom inženjerkom urbanog šumarstva, ekološkinjom Sendy Osmičević. Fermentacija je igra prirode i kreativnosti koja svaki put iznenadi nečim novim, sa uzbuđenjem mi priča Sendy koja ovim veštinama uči sve one koji bi želeli da u svoju ishranu unesu više probiotika, nauče nešto novo, smanje količinu otpada od hrane i usput se dobro zabave.

Poslednji put kada smo razgovarale u Pleziru (u martu 2019) pričale smo o Društvenoj banci semena koju si pokrenula. Danas, pet godina kasnije banka semena se i dalje razvija a ti si sa koleginicama pokrenula udruženje „Naš centar za kulturu življenja”, u okviru koga vodiš radionice fermentacije i vrtlarenja, a tu je i najnoviji projekat Mikrosvijet okusa. Kakve sve aktivnosti sprovodite kroz centar i kako si zamislila svoj Mikrosvijet ukusa, u kom smeru ćeš ga nadalje razvijati?

Naš centar je kulturno-edukacijski centar u kojem provodimo edukacije i pokrećemo inicijative za održive, odgovorne i holističke promjene iz različitih područja življenja, poput ekologije, umjetnosti, odgoja, obrazovanja i turizma. Osnovan je s ciljem njegovanja i promicanja kulture življenja kroz razvoj vještina i znanja za poboljšanje kvalitete života pojedinaca i društva. Nešto što je prije bilo „pod normalno“ se zaboravlja. Kultura življenja odnosi se na način na koji ljudi organiziraju i izražavaju svoje živote kroz običaje, navike, vrijednosti i stilove života, često usko povezana s okruženjem, socijalnim uvjetima i indi-

vidualnim potrebama. Ona obuhvaća sve aspekte svakodnevnog života – od prehrane, odgoja djece, načina rada i provođenja slobodnog vremena do odnosa prema prirodi i zajednici.

U proljeće ove godine, započela sam svoj Instagram profil Mikrosvijet okusa kako bih dijelila praktične recepte i zanimljivosti o fermentaciji. Ova stranica je proizašla iz moje ljubavi prema hrani, zdravlju i zbog viška plodova iz vrta. Cilj je potaknuti eksperimentiranje s povrćem, voćem i začinima među mojim pratiteljima, donoseći nam nove perspektive o ostatcima hrane, puno mjehurića i radosti u kuhinje, te poticaj za istraživanje novih okusa i boja. Ovaj projekt s veseljem razvijam i dijelim svoja otkrića i trikove, nadam se da ćemo tako svi zajedno brže naučiti, izbjeći uzaludne greške i osvijestiti važnost zdrave probave i prehrane. Trenutno razvijam ideju o suradnji s Mašom Salopek, vrhunskom slastičarkom, koja dijeli moju ljubav prema održivosti, autentičnim namirnicama i kreativnosti u radu. Njene vještine u slastičarstvu i moja strast za fermentacijom sjajno se nadopunjuju, stvarajući priliku za pro-

jekte koji bi mogli otkriti sasvim nove okuse i pristupe. A tko zna, u daljoj budućnosti, možda iz svega jednog dana nastane knjiga recepata ili čak emisija. Moj pristup je zatvoreni ciklus koji obuhvaća put od sjemena do hrane, pa do fermentacije.

Kako si se ti zainteresovala za fermentaciju?

U našoj kući od malena se pio tibicos, poznat i kao vodeni kefir, fermentirani napitak dobiven iz zrnaca tibicosa, koja predstavljaju simbiotsku kulturu bakterija i kvasaca (SCOBY). Fascinirana sam transformacijom koju fermentacija donosi; uzbuđuje me kako mogu od viškova hrane stvoriti ukusan fermentirani proizvod i uz to otkriti sve zdravstvene i ekološke prednosti fermentacije. Ova metoda stvara složene, bogate i jedinstvene okuse koje je teško postići drugim tehnikama pripreme hrane, a cijeli proces omogućava kreativno eksperimentiranje s različitim sastojcima i tehnikama,

što je izuzetno zabavno. Nakon što sam samostalno eksperimentirala, 2016. godine sam sudjelovala na radionici kod najkul cura iz Kanade, Edible Alchemy, i od tada sam potpuno navučena na fermentaciju.

Hajde da krenemo od osnova; koja je razlika između fermentacije i kišeljenja?

Kiseljenje i fermentacija nisu ista stvar.

Fermentacija je proces koji uključuje potapanje povrća u slanu vodu ili u vlastitom rasolu, uz specifične tipove bakterija i kvasaca koji se nalaze u

zraku i na površini povrća i voća. Kroz vrijeme se stvaraju mjehurići, koji su glavni simbol fermentacije, a na kraju nastaje mliječna kiselina (laktofermentacija) puna probiotika koji pomažu na-

šem mikrobiomu da ostane ili postane zdrav. Metoda fermentacije nastala je prije kiseljenja, 7 000 pre Krista.

foto: Berislava Picek cropix

Fermentacija:

• proces koji uključuje potapanje povrća u slanu vodu, gdje se koriste specifični tipovi bakterija koje se nalaze u zraku

• Salamura ili rasol polako se razvija u kiselu tekućinu (mlječna kiselina)

• sudjeluju različite vrste mikroorganizama, uključujući bakterije, kvasce i plijesni, stvaramo okruženje za njihovo razmnožavanje

• Čuvanje teglice u hladnjaku jer niska temperatura smiruje aktivne bakterije i kvasce koji mijenjaju okus fermentirane hrane

• zanimljiviji okus i varijabilnost od teglice do teglice

• okus je blago kisel i osjeti se okus samog povrća

• bez potrebe za sterilizacijom, lako se može napraviti velika količina

Kiseljenje:

• proces konzerviranja hrane u kojem se hrana potapa u ocat

• tekućina je odmah kisela (octena kiselina)

• nema prisutnih mikroorganizama, rješavamo se bakterija kako bi produljili trajnost

• dug stabilan rok trajanja bez promjene okusa izvan hladnjaka

• jednostavno napraviti, dosljedni rezultati s istim receptom

• različito povrće ima isti okus samo po octu u kojem se kiselilo

• priprema velike količine uključuje više koraka poput sterilizacije staklenki, kuhanja octa, hlađenja, itd.

Koji su po tvom mišljenju razlozi zašto je fermentacija (u kućnim uslovima) u

jednom trenutku izgubila na popularnosti, da bi sada iznova doživljavala novi uzlet?

Fermentacija je postala hit tema u posljednje vrijeme zbog nekoliko ključnih razloga. Prvo, sve veći interes za zdravu prehranu i prirodne metode očuvanja hrane doveo je do ponovnog otkrivanja tradicionalnih tehnika poput fermentacije. Svaka druga reklama na TV-u je za probiotike, a u razgovoru s ljudima primijetila sam kako gotovo svatko ima problema s probavom ili zatvorom. Današnji način života, svakodnevni stres,

antibiotici i loša prehrana pridonijeli su tome. Ljudi su se doslovno „začepili” fizički i emotivno, pa su počeli tražiti rješenja. Fermentirana hrana je poluprobavljena i puna probiotika, te je idealno rješenje za mnoge probavne probleme. Osim što je preukusna, fermentirana hrana pomaže obnoviti crijevnu floru, što je ključno za zdravlje, budući da čak 80% imunološkog sustava nastaje u crijevima. Naša crijeva su doslovno naš drugi mozak, gdje se proizvodi više serotonina nego u moz-

gu, što utječe na naše raspoloženje. Rekla bih u svom stilu da je naša probava poput vrta – ono što jedemo i pijemo te kako brinemo o svojoj higijeni, takve ćemo mikroorganizme uzgajati i imati u crijevima. Drugo, globalna pandemija COVID-19 potaknula je mnoge ljude da se više bave kuhanjem kod kuće, istražujući nove recepte i metode pripreme hrane. Fermentacija, kao dugotrajan i kreativan proces, postala je privlačan hobi za mnoge. Treće, sve veći interes za održivost i smanjenje otpada doveo je do veće popularnosti fermentacije kao metode konzerviranja hrane koja ne zahtijeva energiju za zamrzavanje, te može produžiti rok trajanja mnogih namirnica. Naposljetku, rastuća zajednica kuhara, blogera i autora knjiga o hrani dodatno je popularizirala fermentaciju kroz dijeljenje recepata, savjeta i prednosti ove drevne tehnike. Svi ovi faktori zajedno čine sadašnji trenutak idealnim za razgovor o fermentaciji.

Brojnu fermentisanu hranu mi koristimo svakodnevno (možda i ne znajući da se ovaj proces odvio), a neke namirnice postaju jestive tek nakon što se fermentišu. Da li se termičkom

obradom i/ili recimo pasterizacijom svojstvenom za industriju proizvodnje hrane gube benefiti fermentacije?

Fermentacija je proces u kojem mikroorganizmi poput bakterija, kvasaca i gljivica razgrađuju šećere i škrob u hrani, stvarajući kiseline, plinove ili alkohol. Ovo nije samo metoda očuvanja hrane već i način obogaćivanja njezinog okusa i nutritivnih vrijednosti. Znanje o fermentaciji omogućava nam da uživamo u ukusnoj, zdravoj i održivoj hrani. Fermentacija se događa svugdje i stalno, bili mi toga svjesni ili ne. Idealna je za svako doba godine, a fermentiranu hranu možemo konzumirati tijekom cijele godine. Fermentacija je zamijenjena pasteriziranjem, steriliziranjem, zamrzavanjem i octenim zimnicama, što su uvjeti nepogodni za život probiotika, zbog čega se gubi dragocjena mikroflora koja podržava

zdravlje probavnog sustava i imunološki sustav. Upravo ta mikroflora pomaže tijelu u apsorpciji nutrijenata, održavanju ravnoteže crijevne flore i borbi protiv štetnih bakterija – prednosti koje su u modernim procesima prerade hrane rijetko prisutne.

Koje su to prednosti fermentacije, ako pričamo o fermentaciji u kućnim uslovima? Zašto je fermentacija idealna za svako doba godine?

• Povećava i čuva hranjive tvari u hrani.

• Razgrađuje hranu u probavljiviji oblik i izbjegava nastajanje plinova.

• Čini hranu sigurnijom nakon fermentacije nego prije.

• Isplativa je – koristi povrće koje je uvenulo ili višak povrća iz vašeg vrta.

• Omogućava čuvanje hrane na dulje vrijeme.

• Smanjuje želju za hranom.

• Jednostavna je, praktična, ukusna i uzbudljiva.

Vrlo je uzbudljivo kada samostalno od viškova hrane ili umjesto biootpada stvorite ukusan fermentirani proizvod. Prije nego što nešto završi u kompostu, možemo od biootpada stvoriti najbolji živi probiotički ocat. Još kada uz to otkrijete i sve zdravstvene i okolišne benefite fermentacije, sreći nema kraja. Fermentacija je izuzetno isplativa i korisna za zdravlje jer je fermentirana hrana bogata probioticima koji podržavaju probavu i jačaju imunološki sustav, ali je i ekološki održiva. Umjesto da hrana

koja je već na kraju svog vijeka ili uvenula završi kao biootpad, možemo je pretvoriti u probiotikom bogatu teglicu salate, čime doprinosimo očuvanju okoliša. Zaljubljena sam u fermentaciju jer predstavlja povratak prirodi i odgovorno upravljanje hranom, stvaramo ukusne i zdrave proizvode sa željom da se što manje hrane baca i da se sačuva zdravlje i naš planet.

Koje voće i povrće bi preporučila početnicima za fermentaciju, i po kom principu?

Za početnike je idealna tehnika „fermentacija na suho”. Fermentirana hrana uvijek je bila prisutna na rubu tanjura, u obliku male hrpice. To je fermentacija „na suho” – zbog jače slanoće ne jede se kao salata, već kao prilog uz glavno jelo, tako da vam staklenka duže traje ��. Ova tehnika je meni omiljena jer je jednostavna i ne stvara puno nereda. Postupak je kratak: nasjeckano povrće, začine i sol stavite u staklenku, zatvorite je i dobro protresite – to je najzabavniji dio! Sljedećih nekoliko dana staklenku povremeno ponovno protresite. Uključite i ukućane, neka svatko tko prolazi pored staklenke doda jedan „shake”.

recept

• Poriluk i mrkvu narežite na kolutove, papriku na trakice, a češnjak prepolovite

• Na kuhinjskoj vagi izvažite povrće i na količinu koju ste izmjerili dodajte 4% soli, oko 400g povrća dodano

16g ili 3 žličice soli

• Po želji 1 žličica kurkume i 1 žličica curry-ja, čili

• Narezano povrće, suhe začine i sol prebacite u staklenku, začepite poklopcem i sve dobro protresite

• Staklenku ne otvarajte

• Sljedećih dana više puta protresite staklenku, minimum 3 puta dnevno

• Ostavite staklenku na sobnoj temperaturi sedam dana i svako malo je protresite kako bi se stvorio rasol, a povrće bolje fermentiralo

• Sedmi dan probajte da li vam odgovara okus, ako želite da bude kiselije ostavite još jedan dan zatvorenu staklenku na toplome i onda opet probajte

• Kada vam okus bude odgovarao, staklenku spremite u hladnjak i povrće je spremno za konzumaciju

Postoje li neki (zdravstveni) rizici kojih bi početnici u fermentaciji trebalo da budu svesni – da li treba da se zabrinemo ukoliko voda u kojoj fermentišemo promeni broju, pojavi se plesanj, kako da znamo da smo nešto uradili pogrešno?

Kod fermentacije je najvažnije održati ispravan omjer soli, koji ovisi o tehnici fermentacije. Sol sprječava razvoj štetnih mikroorganizama i osigurava povoljne uvjete za rast korisnih bakterija. Ako se pridržavate preporučenog omjera soli, nema razloga za strah od ozbiljnih zdravstvenih rizika poput botulizma. Botulizam se češće povezuje s nepravilno konzerviranim namirnicama, poput domaćih pekmeza (zato pazite od koga uzimate) ili nepropisno konzerviranih mesnih proizvoda, nego s fermentiranom hranom.

Plijesan na površini staklenke tijekom fermentacije nije razlog za paniku. Površinska plijesan se jednostavno ukloni, a sadržaj ispod nje obično ostaje siguran za konzumaciju. Povijesno, plijesan se čak smatrala prirodnim „čepom" fermentirane hrane. Međutim, ako primi-

jetite neugodne mirise, čudne tvorbe unutar staklenke (npr. ružičaste, kričave boje) ili povrće postane pregnjecavo, sluzavo ili trulo, tada tu hranu treba baciti. Temperatura također igra ključnu ulogu. Idealni uvjeti za fermentaciju su između 13°C i 24°C, jer to osigurava optimalan rad sojeva poput Lactobacillus plantarum i Lactobacillus brevis. Ako temperatura prelazi te granice, proces može postati prebrz ili prespor: Visoke temperature mogu ubrzati proizvodnju mliječne kiseline, ali mikroorganizmi nemaju dovoljno vremena za obavljanje svih procesa, što može rezultirati neobičnim okusima. Niske temperature usporavaju rad bakterija, smanjujući proizvodnju mliječne kiseline i dopuštajući razvoj nepoželjnih mikroorganizama. Preporučuje se držati staklenke na tamnom i stabilnom mjestu, dalje od izravnog sunčevog svjetla koje može izazvati oscilacije temperature. Ipak, fermenti bi trebali biti dostupni za povremeno praćenje procesa. Eksperimentiranje s fermentacijom može biti zabavno i poučno, a s vremenom ćete steći povjerenje u proces i prepoznati što je normalno, a što nije.

Da li je za fermentaciju neophodno birati organske proizvode, i šta ako neko želi da eksperimentiše ali nije u prilici da koristi organsko? Pretpostavljam da korišćenje sode bikarbone nije preporučljivo budući da se na ovaj način otklanjaju i dobre bakterije koje su nam potrebne za proces fermetacije?

Za fermentaciju se preporučuje korištenje organskog povrća jer je ono nutri-

tivno kvalitetnije, ima bolji okus i često sadrži više prirodnih mikroorganizama potrebnih za proces fermentacije. Ipak, ako nemate pristup organskim proizvodima, možete koristiti i konvencionalno uzgojeno povrće. Fermentacija ima sposobnost razgradnje određenih pesticida, iako je početak procesa ponekad sporiji jer takvo povrće može imati manje „dobrih” bakterija na površini.

Što se tiče pranja povrća, ekološki uzgojeno povrće treba očistiti od zemlje i isprati običnom vodom.

Važno je ne koristiti ocat ili sodu bikarbonu jer oni uklanjaju korisne bakterije, kvasce i laktobacile koji su ključni za fermentaciju.

Površinski mikroorganizmi na povrću prirodno započinju proces fermentacije i njihovo očuvanje je važno.

Kako možemo pomoći procesu ako koristimo konvencionalno povrće?

Ako nemate pristup organskim namirnicama, jednostavan trik je dodavanje kriške organske jabuke, komadića korijena đumbira ili bilo kojeg dostupnog organskog

voća ili povrća koje sadrži korisne bakterije. Ovo će pospješiti početak fermentacije i pomoći u razvoju dobrih mikroorganizama.

Ukratko, iako je organsko povrće poželjan izbor, fermentacija je prilagodljiv proces i možete uspješno eksperimentirati s onim što vam je dostupno, uz male prilagodbe.

Nedavno sam za višak tikvica iz bašte iskoristila baš tvoj recept za fermentaciju i sada sa nestrpljenjem čekam da vidim rezultate. Reci mi da li postoji neka hrana koju posebno preporučuješ kao pogodnu za fermentaciju koja te je oduševila svojim ukusom, a dostupna je sezonski?

Ne postoji pravilo! Fermentiranje hrane kod kuće je prava avantura jer otvara vrata beskonačnim mogućnostima eksperimentiranja – od povrća i voća do začina. Fermentacija unosi raznolikost boja, živost mjehurića i priliku da svaki put otkrijemo nešto novo. Sve je pogodno za fermentaciju, a trenutno je idealno vrijeme za pripremu kimchija jer je kineski kupus sezonski i lako dostupan.

Najveće otkriće su mi fermentirane rotkvice, koje ne volim u svježem stanju, ali su nakon fermentacije izuzetno fine, s kristalno roza rasolom – jednostavno prekrasno! Svaka staklenka fermentirane hrane ima svoj jedinstveni okus jer mikro detalji igraju ključnu ulogu: manje soli ili više zraka dovodi do drugačijih bakterija. To je čar fermentacije - moja staklenka neće biti ista kao tvoja, jer u tvom domu žive drugačiji mikroorganizmi, a koristiš i drugačije vrste povrća.

Fermentacija je igra prirode i kreativnosti – svaki put iznenadi nečim novim!

Kad smo kod sezonske hrane, videla sam kod tebe da si pričala i o fermentisanju zaleđene hrane. Moram priznati da me je ovo iznenadilo. Kakve rezultate si dobijala koristeći prethodno zaleđene sastojke?

Ako svježe voće/povrće nije dostupno, smrznuto je sjajna opcija za fermentaciju, jer u velikoj mjeri zadržava svoje hranjive tvari. Iako fermentacija smrznutih namirnica može biti malo izazovnija nego sa svježim, rezultati su i

dalje vrlo dobri. Prije fermemntacije, smrznutu hranu je važno potpuno odmrznuti, jer zamrzavanje ne uništava korisne bakterije, već samo usporava njihovu aktivnost. Dodavanjem malo svježeg organskog voća/povrća, sirutke, startera ili salamure iz prethodne fermentacije, može pokrenuti proces. Čak i ako ne dodate ove dodatke, bakterije i kvasci prisutni u zraku odradit će svoj posao.

Na koji način se pravilno čuva i skladišti fermentisana hrana?

Fermentacija je buran proces, pun života, gdje se mikroorganizmi stalno hrane i množe. Da bi vaša fermentirana hrana ostala ukusna i ne postala prekisela, ključno je kontrolirati temperaturu skladištenja. Nakon što fermentacija dosegne željeni stupanj (ovisno o okusu i receptu), potrebno je „smiriti” mikriće. To se postiže skladištenjem na niskoj temperaturi – idealno je oko 6 °C, što znači da staklenke trebaju biti u hladnjaku. Neke tehnike fermentacije možda dopuštaju drugačije uvjete, ali većina zahtijeva hlađenje kako bi se proces usporio. Tako da ja imam dva

hladnjaka – jedan za svakodnevne potrebe i drugi za fermentirane proizvode. To mi omogućuje dovoljno prostora za eksperimentiranje s novim receptima i pohranu gotovih fermentacija.

Ako nemate dodatni hladnjak, planirajte unaprijed i uvijek ostavite mjesta za staklenke, jer dobro uskladištena fermentirana hrana može trajati godinama, uz očuvanje okusa i hranjivih svojstava, samo što se uvijek pojede brzo. (smeh)

Uz nalog na Instagramu putem koga deliš informacije o fermentaciji i recepte, često organizuješ i radionice. Kome su one namenjene i čime se bavite na radionicama?

Moje radionice su prvenstveno namijenjene početnicima, sa željom da pokažem kako svatko može prakticirati fermentaciju kod kuće. Sve što trebate su zrak, plodovi i malo volje! Organiziram radionice na poziv, bilo u sklopu NGO projekata, ustanova ili privatnih događanja širom ex-YU. Od jeseni u Zagrebu održavam redovne mjesečne radionice, koje su već postale prava mala zajednica entuzijasta fermentacije. Radionice su osmišljene u opuštenom i zabavnom duhu. Počinjemo uz glazbu i zabavnu igru upoznavanja kako bi svi lakše zapamtili imena. Nakon toga slijedi kratki teorijski uvod o tehnici fermentacije koju radimo taj dan, a zatim praktični dio gdje svi sudjeluju. Polaznici degustiraju probiotičke napitke, razmjenjuju ideje i kući nose svoju staklenku punu probiotika koje su sami pripremili, a ona postane njihova mala priča o brizi za zdravlje. Cilj je da polaznici nakon radnog dana uz opuštenu atmosferu, kroz veselu i interaktivnu

atmosferu nauče nešto korisno i novo. Uvijek potičem polaznike da eksperimentiraju s različitim kombinacijama namirnica i začina – ne mora svima odgovarati ljuto ili curry kao meni. Na radionicama pokazujem tehniku i dijelim svoj omiljeni recept, ali na polaznicima je da ga prilagode svom ukusu i razviju svoje fermentacijske priče.

Kako u ovom izdanju posebnu pažnju poklanjamo knjigama i čajevima, ne mogu da propustim priliku da te pitam za čuvenu kombuhu. Da li si imala iskustva sa pravljenjem ovog napitka?

Što se tiče popularne kombuche, moram priznati da mi njezin okus nije među omiljenima — više je cijenim kao ocat nego kao napitak. Moj favorit je definitivno tibicos, ili vodeni kefir, zbog beskonačnih mogućnosti prilagodbe okusa zahvaljujući dvjema fazama fermentacije. U prvoj fazi se koriste samo zrnca tibicosa, šećer i voda, a u drugoj fazi možete pustiti mašti na volju i dodavati voće, začine ili svježe bilje kako biste stvorili jedinstvene kombinacije okusa. Kreativnost je ovdje ključna, i zato me tibicos posebno veseli. Odlična je zdrava zamjena za gazirana pića koja djeca vole a šećeraši smiju piti.

Jedna od „zvezda” fermentacije - Sandor Katz u svojoj knjizi „Fermentation as Metaphor” govori o fermentaciji kao metafori za društvenu, kulturnu, ekonomsku, političku čak i spiritualnu promenu, kroz prizmu našeg odnosa prema prirodi, društvu i generalno svetu koji nas okružuje. Šta misliš o ovoj premisi, i da li uzimajući, uslovno rečeno, stvari u svoje ruke i direktno se uključujući u proces kultivisanja hrane vraćamo tu izgubljenu vezu sa prirodom ili je ovo ipak isuviše optimistično gledište?

Sandor Katzova ideja o fermentaciji kao metafori za šire društvene, kulturne, ekonomske i spiritualne promjene duboko rezonira sa mnom. Fermentacija je živi proces — transformacija, evolucija. Ona simbolizira i naš vlastiti potencijal da se mijenjamo i prilagođavamo, bilo kao pojedinci, zajednice ili društvo u cjelini. Kroz proces fermentacije vraćamo se osnovama, uzimamo stvari u svoje ruke i postajemo dio prirodnog ritma. U svijetu koji nas često otuđuje od prirode i međusobnih odnosa, fermentacija nas podsjeća na našu povezanost s tlom, mikrosvijetom i cijelim ekosustavom.

Iako je možda optimistično misliti da

će svi prepoznati vrijednost takvog pristupa, vidim promjenu u svijesti. Sve više ljudi istražuje održivije načine življenja, no često ne znaju odakle početi. Upravo zato je važno educirati i dijeliti primjere kroz radionice, predavanja i stvarne projekte. Kada nekome pokažete kako se jednostavno može napraviti fermentirani napitak ili sačuvati povrće za zimu, to je mali korak, ali može pokrenuti veliki val promjena.

Za mene je život u skladu s prirodom duboko osoban i intuitivan — nije to nešto što nam netko može nametnuti, već poziv koji osjetite iznutra. To nije povratak unazad, već svjesno vraćanje jednostavnosti i održivosti koje nam donose osjećaj slobode. Ne smatram naporom otići na izvor po vodu, jesti povrće koje sam sama uzgojila ili tuširati se kišnicom, naprotiv, smatram to privilegijom. Ključ je u malim, svakodnevnim koracima — sadnji vrta, kompostiranju, smanjenju otpada ili

jednostavno prepoznavanju ljepote u sezonskoj hrani. To sve nije neki spektakl, ako to mogu ja, mogu svi!

Moj rad i aktivizam temelje se na tome — pokazati ljudima kako se male promjene mogu pretvoriti u velike koristi za zdravlje, zajednicu i okoliš. Kroz edukaciju, umjetnost i osobni primjer nastojim inspirirati druge da osvijeste vrijednost bioraznolikosti, lokalnih namirnica i održivog življenja.

U svijetU homogeniziranih oKUsa i industrijske hrane, vraćanje raznolikosti (bilo da je riječ o različitim vrstama sjemena ili fermentiranim o KU sima ) nije samo očuvanje tradicije, već i stvaranje budućnosti koja slavi život u svim njegovim oblicima.

Fermentacija nije samo čuvanje hrane, to je priča o obnovi naše veze s prirodom, stvaranju zajednice i na kraju očuvanju ljepote života u njegovoj punini.

loške inicijative i zelene strategije su postale neizostavni deo korporativne retorike kroz marketing. Iako bi reči po put „ekološki prihvatljivo”, „prirodno” i „zeleno” trebalo da znače nešto kon kretno i pozitivno, često se u realnosti svode isključivo na marketinšku kamu flažu iza koje se skriva ne-toliko-pozi tivna realnost. Mi, kao potrošači, biva mo zavedeni „održivošću“ na osnovu tih termina, gde svaka reč obećava više nego što može da pruži. Ova igra eko loške semantike i korporativne prakse predstavlja ekomanipulaciju, poznatu i kao lažni zeleni marketing, zeleno pra nje ili „greenwashing.”

Glavna razlika između

pravog zelenog

tinga

marke-

i ekomanipulacije

leži

upravo u nameri i etičkom pristupu, a suštinski u dokazima

koji podržavaju plasirane ekološke tvrdnje.

Dok nas verodostojan zeleni marketing podstiče na ekološke izbore proizvoda sa pozitivnim uticajem na okolinu, lažni zeleni marketing ili ekomanipulacija privlače potrošače koristeći određenu terminologiju bez stvarnog pozitivnog

Pojava i razvoj ekomanipulacije

U stranoj literaturi, termin „greenwash” tj. zeleno pranje se pojavljuje sredinom osamdesetih prošlog veka, kada je tadašnji student, a danas jedan od poznatih američkih ekologa Džej Vesterveld, (Jay Westerveld) na jednom od svojih putovanja uočio karticu u hotelu sa porukom za goste. Naime, hotel je napisao molbu da gosti nekoliko puta koriste peškire pre nego što bi ih odložili na pranje, kako bi smanjili ekološki uticaj pranja istih na krhki ekosistem ostrva i uništavanje obližnjih koralnih grebena. Premda prvobitno ovakvu inicijativu vidimo kao nešto pozitivno i plemenito zarad očuvanja prirode, ono što ne vidimo je pravi razlog te strategije za korporaciju ili proizvođača usluge. U ovom slučaju, iako reklamirana kao zelena, ta strategija je posledično dovela do smanjenja troškova hotelskom menadžmentu i povećanja profita koji je naposletku uložen u izgradnju novih mesta za goste, kako je Džej tada uvideo. Bez obzira na to što je upotreba ovog novoskovanog termina – „zeleno pranje“ bila vezana za hotelsku industriju, prisutnost istog principa, odnosno marketinškog trika

u službi korporativnog interesa vidimo danas u gotovo svim sektorima, uključujući energetski, modni i prehrambeni.

Prvih godina nakon što je termin skovan, uglavnom je u središtu pažnje bila industrija nafte i gasa, kada bi se pričalo o ekomanipulaciji. Tada su velike kompanije poput Ševron-a i Exxon-a, koje su zasigurno bile svesne katastrofalnih posledica njihovog rada po životnu sredinu, ulagale velike finansijske i marketinške napore da minimiziraju svoj doprinos globalnom zagrevanju. Sa jedne strane, ove kompanije su ulagale u organizacije

i istraživanja koja bi dovodila u pitanje klimatsku nauku, dok su sa druge kreirale reklame koje su za cilj imale da ih predstave kao odgovorne kompanije koje rade na očuvanju

životne sredine i staništa divljih životinja. Kao u primeru sa peškirima, ove kompanije su pokušale da preusmere pažnju sa jedne na drugu temu, odnosno pažnju sa onoga za šta su stvarno odgovorne, a to je direktno uništavanje prirodnih staništa divljih biljnih vrsta i životinja, kao i visoka emisija gasova sa efektom staklene bašte (GHG).

Početkom dvehiljaditih postaje popularan novi marketinški trik ekomanipulacije, korporacije su došle na ideju da stave fokus i odgovornost na potrošača kroz ideju o ličnom ugljeničnom odnosno karbonskom otisku. Ono što je izuzetno zanimljivo a i često zaboravljeno, jeste da je upravo jedna od najvećih naftnih kompanija – British Petroleum – bila začetnik ove ideje. Imajući u vidu da je navedena strategija prvenstveno imala za cilj da podigne svest pojedinca o ekologiji i podstakne na odgovorno ponašanje, što je donekle i uspela, s

obzirom na to da je ovaj termin i dalje prisutan, to nimalo ne umanjuje realnost pozadine u kojoj se krije ekomanipulacija. Skretanjem pažnje sa odgovornosti takvih kompanija za klimatske promene, fokus je stavljen na nas kao pojedince. Tačnije, fokus je stavljen na to koliko ugljen-dioksida proizvodimo našim svakodnevnim aktivnostimaishranom, potrošnjom energije, putovanjima i slično. Nama, potrošačima je plasirano da kompanija brine o životnoj sredini, pozivajući i nas da takođe brinemo, ali po sredi je sve vreme bio primer lažnog zelenog marketinga, tj. ekomanipulacije - propagiranje ekološki prihvatljivih marketinških poteza koji nisu nimalo utemeljeni na stvarnim promenama u poslovanju.

Osim primera u navedenomenergetskom sektoru, ekomanipulaciju možemo naći u prehrambenoj i modnoj industriji, pogotovo u poslednjih par godina, što kroz već pomenutu terminologiju, što kroz vizuelne elemente. U prehrambenoj industriji često možemo videti proizvode koji su brendirani kao organski, prirodni, bez veštačkih dodataka, biorazgradivi, reciklirani, klimatski neutralni, lokalni, etički i slično. Ukoliko kao potrošači imamo želju da vodimo računa o tome kako će naše potrošačke navike i aktivnost uticati na životnu sredinu, može se dogoditi da ćemo se kao nedovoljno iskusni potrošači opredeliti za proizvode koji se na ovaj način promovišu kao ekološki. S obzirom na život u kapitalističkom sistemu, u kome je je glavni cilj korporacija ostvarivanje profita koji se postiže jedino ako proizvodnja odgovara potražnji (dakle određeni proizvodi i marketing odražava potražnju osvešćenog potrošača za ekološki prihvatljivim proizvodima), mi kao pojedinci imamo odgovornost da istražimo gde zapravo želimo da ulažemo naš novac. I sama sam bila

obmanuta pre par godina (verujem da mi se i danas dešava kada nešto sama ne istražim), kada sam na osnovu terminologije i vizuelnih elemenata (održivo, reciklirano, biorazgradivo) kupovala

popularni brend biljnog mleka Oatly. U nekom momentu su odjeknule kritike i bojkot jer se saznalo da je investiciona firma Blackstone, koja ima negativnu reputaciju zbog povezanosti sa deforestacijom u Amazonu, uložila u Oatly. Naravno, odmah se pojavilo pitanjekako brend koji se reklamira kao alternativna verzija mlečnim proizvodima, koji manje štete životnoj sredini, može potporiti svoje ekološke tvrdnje ako se dovodi u direktnu vezu sa firmom koja doprinosi uništavanju životne sredine? Kako te tvrdnje nisu bile tačne,

moja konzumacija njihovih proizvoda je stala, a verujem i konzumacija hiljade drugih ljudi, utičući negativno na profit kompanije i tržišnu konkurenciju.

Modna industrija, posebno sektor brze mode, je odgovorna za ispuštanje 10%

GHG. Kako je njen negativan uticaj na životnu sredinu postao tema debata globalno, kompanije u ovoj industriji počele su da koriste termine poput ekološki prihvatljivo, reciklirano ili održivo.

Nažalost, ove tvrdnje prečesto budu primeri ekomanipulacije jer materijali koji se koriste u odeći sadrže mikro plastiku koja zagađuje ekosistem ili ne mogu biti razgrađeni za kratko vreme.

Organizacije poput Greenwash-a i Earth. org koja je pratila zelene strategije i nji-

hovu „posvećenost održivosti i okolini” velikih modnih korporacija poput Zare i H&M, aludiraju na to da su daleko od pravog zelenog marketinga zbog nedostatka transparentnosti u njihovom lancu proizvodnje.

Kako da, kao potrošači, ne budemo obmanuti i ne podržavamo korporativni interes?

Verovatnoća da će brendovi koji dominiraju brzom modom moći da smanje svoj štetni uticaj na okolinu je poprilično mala, po mom mišljenju. Po definiciji, brza moda iziskuje upotrebu velike količine vode i energije za proizvodnju, ona koristi jeftine materijale koji sadrže pesticide i toksične hemikalije, i stvaraju previše otpada koji završava na deponijama širom sveta. Kao odgovor na navedene probleme, vidimo kod potrošača promenu navika i sve češće okretanje sporoj modi, kako kroz second hand kupovinu, tako i kroz investiranje u komade od malih, lokalnih brendova koji stvaraju proizvode u manjim serijama,

vodeći se etičkim i ekološkim načelima. Umesto proizvodnje na veliko, održivi brendovi svesno kreiraju mali broj unikatnih proizvoda koji su ekološki prihvatljivi, bez negativnog uticaja na ljude, životinje i okolinu. Zbog brige o svim pomenutim koracima proizvodnje, celokupni troškovi ovakve proizvodnje su zasigurno mnogo veći nego troškovi koje imaju velike korporacije. Međutim, vrednost proizvoda koji su na ovaj način proizvedeni, društveno, ekološki, i ekonomski je mnogo veća i bolja na duže staze. Zato, ne budite lenji i čitajte etikete kako biste kupovali promišljeno i birajte stvari koje su kvalitetno napravljene da traju godinama a ne samo jednu sezonu, a prvenstveno ono što ne šteti ni vama ni okolini!

Mnogi potrošači, u skladu sa svojim finansijskim mogućnostima, su spremni da izdvoje više kako bi kupovali proizvode koji se slažu sa uverenjima i željama da učestvuju u očuvanju životne sredine koliko god mogu.

U praksi, to neretko znači dobro prepoznavanje taktika zelenog marketinga

– korišćenje boja ili vizuelnih elemenata koji impliciraju prirodu, korišćenje nejasnih termina poput ekološki, zeleno, prirodno, održivo, i slično bez pratećih podataka koji zapravo podržavaju te tvrdnje, korišćenje oznaka ili atributa koji nisu zakonski regulisani. Iako zahteva vreme, kad god kupujemo kod proizvođača i brendova koji „rade na veliko“, mi kao potrošači bismo trebali da istražimo njih i njihove prakse kad god je to moguće, kao i da se potrudimo da na proizvodima na kojima piše da su ekološki prihvatljivi nađemo oznake regulatornih tela koje to potvrđuju.

Takođe, okretanje lokalnim proizvođačima, kao i pridruživanje pokretu spore mode su neki od načina kako da ne doprinosimo dodatnom uništavanju životne sredine kroz stvarne zelene strategije i izbegnemo korporativnu zamku ekomanipulacije.

Koji su to sertifikati i eko-oznake kojima možemo da verujemo?

Postoji nekoliko sertifikata i eko-oznaka koje proizvođači imaju pravo da stave na svoje proizvode nakon što su dokazali da poštuju visoke standarde zaštite životne sredine tokom životnog ciklusa (proizvodnja, reciklaža, odlaganje). Kada vidite neke od navedenih simbola, i globalne i lokalne, možete biti sigurni da kupujete zaista „organske“ proizvode, koji su prošli rigoroznu kontrolu ovlašćenih organizacija.

Na globalnom nivou, Ecolabel koji je kreirala Evropska komisija pre više od tri decenije, danas predstavlja jedan od najpoznatijih sertifikata koji su priznati širom sveta. Da bi proizvođači dobili sertifikat i mogli da stave ovu oznaku na svoje proizvode, isti moraju biti u skladu sa najvišim ekološkim standardima (uključujući upotrebu sirovina, otpremu, proizvodnju, pakovanje, recikliranje).

Forest Stewardship Council (FSC) je sertifikat koji potvrđuje da se šumama upravlja tako što se čuva biološki diverzitet kao i to da proizvod potiče iz ekoloških, društvenih i ekonomski odgovornih izvora. Prema istraživanju organizacije koja ga izdaje, od 2008.

godine u Srbiji 38% celokupne šumske površine ima FSC sertifikat, a više od 250 preduzeća proizvodi i prodaje FSC sertifikovane proizvode. Brojke u Hrvatskoj su dosta veće – FSC sertifikat ima čak 74% površine pod šumom i više od 400 preduzeća. Ovaj broj ne iznenađuje s obzirom na to da je Hrvatska bila prva zemlja u regionu koja se 2000. godine prijavila za FSC sertifikat.

Nakon nje, to su učinila i javna preduzeća za gazdovanje šumama iz Bosne i

Hercegovine i Slovenije, dobijajući svoje sertifikate 2007. godine. Danas, 61% šuma i više od 350 preduzeća ima FSC sertifikat u BiH, dok Slovenija broji isto toliko preduzeća i svega 22% šumske površine. U Severnoj Makedoniji i Crnoj Gori, preduzeća mogu zatražiti FSC sertifikat lanca nadzora, ali ne i sertifikaciju gazdovanja šumama.

Ekocert sertifikat je sertifikat nezavisne francuske kompanije koji garantuje da je proizvod prirodnog porekla i ekološki prihvatljiv. Iako je prvobitno bio fokus na organskoj poljoprivredi, vremenom se proširio i na kozmetiku, šumarstvo, tekstil, proizvode za održavanje kuće i održive materijale.

Navedeni simboli (u nastavku) su oznake koje garantuju da proizvodi odgovaraju najvišim ekološkim kriterijumima. Naravno, sertifikata i simbola ima mnogo, i ako nekad niste sigurni da li je proizvod koji planirate da kupite zaista „zelen“, napravite fotografiju sim-

bola ili zapišite broj sertifikata kako biste proverili za sledeći put!

1 Organski i ekološki tekstil

2 Održiva poljoprivreda

3 Oznaka koja garantuje poštovanje socijalnih, ekoloških i ekonomskih standarda

4 Organska poljoprivreda Evropa

Kada govorimo o situaciji u našem regionu, važno je spomenuti da države uglavnom imaju svoj nacionalni simbol za organske proizvode koji se daje na osnovnu lokalnih standarda. U Srbiji, proizvod može na sebi nositi oznaku „organski proizvod“ ako je najmanje 95% sastojaka organskog porekla, uz niz propisanih uslova koji se tiču proizvodnje i uticaja na okolinu.

Još jedna eko oznaka koja je prisutna u našoj državi je „prijatelj životne sredine“.

Država Hrvatska svojim nacionalnim sertifikatom „prijatelji okoliša“ garantuje potrošačima da je proizvod usklađen sa najvišim evropskim standardima (primarno Ecolabel).

Navedeni simboli potvrđuju verodostojnost proizvoda, a postoje i drugi simboli i reči koje se koriste u svrhu obmane, odnosno u cilju da nas uvere da pomislimo da kupujemo organsko i činimo dobro za našu sredinu. To što na proizvodu piše „100 % prirodno“, ili „Organski“, ili „Eko“, ne znači da je i zaista tako. Ovakav tip simbola i korišćenih reči su samostalno deklarisane tvrdnje, dakle tvrdnje koje na proizvodima stoje bez potvrde o validnosti istih kroz sertifikate koji daje treća strana.

Pored važnosti našeg informisanja i prepoznavanja validnih simbola i sertifikata, preciznije regulative su potrebne kako bi kompanije bile pod obavezom da budu zapravo zelenije, bez trikova lažnog marketinga.

Regulative

Imajući u vidu da je ekomanipulacija sveprisutna, vidimo i da je u poslednjih par godina napravljen veliki pomak po pitanju borbe protiv lažnih zelenih strategija, koje za cilj imaju prvenstveno da kompanije povećaju profit kroz prodaju svojih ekološki prihvatljivih „prirodnih” i „zelenih” proizvoda. Primera radi, na nivou Evropske Unije, postoje regulative koje osiguravaju da potrošači imaju pristup transparentnim informacijama o roku trajanja proizvoda. Takođe, tu je i Direktiva o nepoštenoj poslovnoj praksi, koja uključuje listu zabranjenih praksi, „uključujući zabranu generičkih tvrdnji poput ekološki prihvatljivo, biorazgra-

divo, klimatski neutralno, bez dokaza o odličnim ekološkim performansima relevantnim za takve tvrdnje.”

U sklopu ambicija ka boljoj životnoj sredini, i Ujedinjene Nacije su se uključile u diskusiju o lažnom zelenom marketingu i kako ga sprečiti. Na ovom sajtu su date preporuke gde potrošači mogu da provere da li su kompanije čije proizvode potrošač želi da kupi usklađene sa UN inicijativama za klimu i održivost. Ove regulative utiču na uvoz i izvoz proizvoda na našim prostorima, a naše kompanije, pogotovo one koje posluju van granica sve više moraju da vode računa o ESG (environmental, social, governance/održivost, društvena odgovornost i dobro upravljanje) aspektu.

ESG standardi zahtevaju verifikovane izveštaje, što generalno smanjuje mogućnost za manipulaciju informacijama, promovišu transparentnost i odgovornost.

U Srbiji postoji šest ovlašćenih organizacija za poslove kontrole i sertifikacije proizvoda:

-Centar za ispitivanje namirnica

-ECOCERT Balkan

-Organic Control System

-Ecovivendi

-TMS CEE

-SGS Beograd

Kada je proizvođač sertifikovan od strane jedne od navedenih organizacija, ima pravo da istakne znak sertifikacije, simbol „organski proizvod“ kod ovlašćene organizacije, ili da koristi izraz „sertifikovano od strane…“. Pored toga, na proizvodu će se nalaziti i jedan od prethodno prikazanih simbola.

Borba protiv ekomanipulacije zahteva aktivnu ulogu svih – od korporacija, preko regulatornih tela, do nas kao odgovornih potrošača.

Kolektivna

odgovornost dovodi do boljeg sutra, gde ekološke tvrdnje i zelene inicijative nisu samo fraze i trikovi, već konkretne i merljive promene koje zaista pozitivno utiču na našu planetu.

Intervju: Andrijana Kovrlija

@andrkovr

Fotografije: Forest of Radgost

Prema dostupnim podacima, jedna od prvih društvenih igara nastala je 3500 godine p.n.e. i od tada su se prilično menjale. Ono što im je zasigurno zajedničko je upravo svrha a po mom mišljenju to je, pre svega, kvalitetno provođenje vremena sa drugim ljudima, zabava i igra kao takva. Ako ste se nasmejali kod „kvalitetno provođenje vremena“ uz flashbackove na porodične partije

Monopola koje su pretile da epilog potraže na sudu, evo predloga jedne igre kojoj kompeticija nije osnovni cilj. Ta igra se zove Radgostova šuma i ako ne znate mnogo o slovenskoj mitologiji

ovo je verovatno jedan od interesantnijih načina da se to promeni. Sa Aleksandrom iz Radgost tima razgovarala sam o razvoju igre, inspiraciji, izazovima i kreativnom procesu koji su trajali skoro osam godina; o timskom radu, predanosti i pedantnosti, o tome zašto insistiraju na korišćenju pojma „mitsko biće“ umesto termina „čudovišta“, kao i svim osobenostima Radgostove šume.

Noseće teme ovog izdanja su književnost, mitologija i umetnost te sam poželela da predstavim vašu društvenu igru, Forest of Radgost, koja na izvestan način objedinjuje ove oblasti pružaju-

ći i taj dodatan element igre. Koja je osnovna zamisao ove društvene igre i kako je tekao proces od ideje do realizacije?

Radgostova šuma je projekat koji kroz igrovno iskustvo oživljava motive iz narodne književnosti i znanja o određenim aspektima staroslovenske mitologije.

Proces kreiranja igre je višestruko motivisan i dugo je trajao. Prvo, motivisan je potrebom da potpunije razumemo mitološki aspekt koji u našem okruženju i dalje značajno utiče na verovanja i ponašanja ljudi. Drugo, motivisan je da to znanje kroz igrovno iskustvo podelimo sa drugima u najširem mogućem smislu – kako u smislu uzrasta igrača tako i geografski – da pokažemo raskoš i očuvanost staroslovenske mitologije. Pored znatiželje u ovom tematskom smislu, projekat je motivisan i željom da na kvalitetan način provedemo za-

jedničko vreme u porodici eksperimentišući sa mogućnostima oživljavanja jedne ideje (od projekta do gotovog proizvoda i njegovog plasmana). Već na početku smo se odlučili da taj proizvod bude društvena igra, da će se radnja igre odvijati u šumi, zatim i da to bude Radgostova šuma – tj. šuma koja je pod zaštitom staroslovenskog boga gostoprimstva. Odlučili smo i da će igra biti kooperativna i jednostavnog mehanizma, kako bi priča bila u prvom planu a igra dostupna što široj publici. Od ideje do finalne realizacije je proteklo skoro osam godina, tako da se i sama ideja menjala, evoluirala je bivajući jasnija i bogatija. Kreativni tim je na početku činila porodica Rajković sa nekolicinom prijatelja, a potom je sa napredovanjem projekta tim postajao sve brojniji.

Iz samog naziva jasno je da ste inspiraciju delom dobili iz slovenske mitologije. U tom kontekstu, koji aspekti slovenske mitologije su vam bili posebno inspirativni za priču i dinamiku igre?

Narati vnu potku ove igre predstavlja misija potrage za decom koja su se izgubila u čarobnoj šumi koju naseljava veliki broj mitskih bića. Seoski žrec organizuje potragu za nestalom decom, okupljajući u tim neobične junake. U Radgostovoj šumi glavni akteri su, pored naših junaka, mitska bića ali ne i božanstva kako bi se to moglo očekivati, i to ne sva bića. Na primer, nisu uključeni vampir, baba Jaga i neka druga šire poznata bića. Mitska bića su, u odnosu na staroslovenske bogove, u srpskom kolektivnom sećanju očuvanija i time koloritnija, jasnija u smislu oblika u kojem se javljanju, ponašanja, obitavališta. To nam je dalo osnovu da razvijamo karaktere tih bića sagledavajući ih u međusobnom odnosu sa čovekom –koji ih je na kraju krajeva i produkovao kako bi objasnio neke pojave spoljašnje i unutrašnje prirode. Neki elementi čovekovog unutrašnjeg sveta reflektuju se kroz karaktere ovih bića, zatim potreba da se razume svet i da se obja-

sne i prihvate neke njegove manje lepe strane – to je dakle, jedan od aspekata koji nas je nadahnuo u stvaranju igre. Kolektivna sećanja kroz koja su se ova bića oblikovala sežu unatrag stotinama godina, a neka imaju i mnogo dublje korene, poručuju nam teme oko kojih su karakteri bića oblikovani toliko duboko ljudski da se ne menjaju sa protokom vremena, razvojem tehnologije i „napretka“ ljudskog društva. Većina nas je bila u prilici da sluša priče starijih o iskustvima susreta sa naizgled neobjašnjivim pojavama kao što su utvare, omaja, vile, talason. Utoliko nam je bilo izazovnije da saznamo više o tim fantastičnim bićima i da ih zamislimo u različitim situacijama. U slovenskoj mitologiji je izražen odnos prema prirodi, pa je tako većina ovih mitskih bića vezana za šumski ambijent. Šuma ima posebno mesto u životu starih Slovena – i ta povezanost sa prirodom očigledna je i u mitologiji: lesnik je gospodar i zaštitnik šume, šumska majka potiče iz šume, a zaštitnica je majki i odojčadi. Vile, veštice i druga bića su takođe nezamisliva izvan šume. Važan aspekt ove igre je i širok dijapazon elemenata fantastike – dovoljno je iz te perspektive, na primer, pročitati samo jednu

epsku pesmu u kojoj se pojavljuju vile da se ostane zadivljen snagom imaginativnosti i estetike ovih elemenata.

Da li ste tokom osmišljavanja igre konsultovali etnologa, specifično etnologa koji se bavi izučavanjem slovenske mitologije?

Za slovensku mitologiju smo se odlučili zato što nismo mnogo znali o tome. Na sreću, etnografska i druga literatura na srpskom jeziku je relativno obimna i bogata. Počevši od radova Vuka Karadžića, preko radova Veselina Čajkanovića, Slobodana Zečevića, čak i Jovana Tucakova, sve do radova savremenih

istraživača. Čitali smo, koliko god je to bilo moguće i radove na drugim slovenskim jezicima. U svakoj od faza projekta konsultovali smo ponekog od eksperata za datu oblast – počevši od dr Snežane Bauk Vučković koja je profesorka staroslovenskog jezika i dr Lidije Delić koja se bavi folkloristikom do, u kasnijim fazama projekta, psihologa, matematičara i drugih. Posebno bih istakla ulogu profesorke Bauk Vučković koja je uz naš projekat od prvog dana – ona je adaptirala i prevela jednu od priča iz igre na staroslovenski jezik i predložila imena karaktera/junaka u igri. U finalnoj fazi projekta, sastavili smo i objavili spisak korišćene literature i listu imena

svih onih koji su doprineli igri u različitim fazama. Sva ova saznanja pretočena su u mehaniku igre, njene vizuelne aspekte i tekst koji odgovara knjizi od oko dve stotine stranica.

Možete li nam opisati neke od susreta sa mitskim bićima ili božanstvima tokom igre? Na koji način ovi susreti utiču na razvoj priče i iskustvo igrača?

Pomenula sam već da su mitska bića slovenske mitologije kompleksna i da bismo istakli tu karakteristiku susret junaka sa mitskim bićem ne svodimo samo na borbu u smislu fizičke borbe. Naši junaci naravno mogu da se bore sa bićem na klasičan način, ali takođe mogu i da biraju između još nekoliko akcija kao što su bežanje, skrivanje ili komunikacija. Akcija koju junak preduzima izaziva određenu reakciju mitskog bića koja može da rezultira različitim ishodima – pozitivnim ili negativnim.

Sadržaji ishoda su različiti – ojačane ili oslabljene sposobnosti, novi resursi pa čak i prijateljstvo ili saputništvo sa bićem. Moguće su i privremene misije koje će junaka skrenuti s puta – možete biti primorani da obrađujete tuđe polje i donosite vodu, biti progutani od stra-

ne ale i preživeti to grozno zastrašujuće iskustvo, pomoći nekome u nevolji ili samo praviti društvo usamljenom biću. Nećemo sada da otkrivamo sve detalje, na kraju najbolje je ih doživeti u izvornom obliku u samoj Radgostovoj šumi. Na ovom mestu, istakla bih i to da namerno ne koristimo termin „čudovišta“ – koji je uobičajen u svetu društvenih i video igara sa tematikom mitologije, već insistiramo na pojmu „mitsko biće“. To je zato što mitska bića slovenske mitologije nisu crno-bela, nemoguće ih je svoditi na dimenzije dobra i zla što je jedan od aspekata koji je za nas bio posebno važan, pored značaja prirode i šume.

Šta igru Forest of Radgost izdvaja od drugih kooperativnih igara, poput

Gloomhaven ili Betrayal at House on the Hill? Šta bi oni koji već imaju iskustvo sa ovim igrama mogli očekivati kao novo iskustvo?

U prvom planu ove igre je narativnost, a njen kooperativni karakter je važan ali može da bude manje ili više istaknut tokom jedne priče/partije – ne isključuje se mogućnost da svi članovi potrage kao i deca stignu pojedinačno do sela, mada se najčešće u nekom momentu svi susretnu i nastave zajedno. Stepen kooperativnosti zavisi i od afiniteta samih igrača, moguće je da oni insistiraju na što više samostalnog kretanja po

šumi – za igru je i to prihvatljivo zato što priča teče. Pravila obavezuju igrača da se član potrage kreće u grupi samo kada pronađe decu – tada se, logično, formira grupa sa decom.

Igrači se tokom igre susreću sa različitim moralnim dilemama. S tim u vezi na koji način odluke igrača utiču na tok igre i njen završetak?

Ne bih baš te dileme sa kojima se junaci susreću nazvala moralnim dilemama, naročito zato što junak u igri ne može da ubije nijedno biće, a on ili ona mogu da zadobiju rane ali ostaju u životu. Takođe, nema situacija u kojima se od igrača traži da u ime svog juna-

ka donosi neke odluke koje bi na bilo koji način ugrozile drugog junaka u bilo kom pogledu. Odluke igrača svakako usmeravaju priču i daju joj specifičan pečat, one će se kombinovati sa odlukama drugih igrača kao i sa slučajnostima koje se događaju tokom lutanja šumom i istraživanjem šume. Što se tiče samih odluka u igri, one često nisu lake jer i slovenska mitologija insistira da nije lako prepoznati i razlikovati dobro od zla, kako ni sama bića nisu nužno ni dobra ni zla, i da u mnogim situacijama rasplet zavisi od konteksta u kome se susret dešava kao i od krajnjih ciljeva, kako junaka tako i bića. To čini samu priču zanimljivijom i životnijom, a demonstrira i to da loše odluke nekad mogu imati dobre posledice i obrnuto. Takođe, može se dogoditi da se ona bića koja su uglavnom pozitivna prema čoveku zbog neke odluke junaka uvrede i da mu ne pomognu, što za igrače nije loše kao podsetnik da ne uzimamo dobre stvari i ljude iz naše okoline zdravo za gotovo. Na ovom mestu se može pomenuti jedna karakteristika ove igre koju su zapazili strani recenzenti. Oni su Radgostovu šumu prepoznali kao bezbednu zonu za razgovor, naravno pažljivo vođen razgovor o nekim veo-

ma osetljivim temama. Naime, kolektivni narativi o poreklu nekih mitskih bića slovenske mitologije tematizuju takva pitanja – kao na primer, narativ o poreklu rusalki, zatim o ponašanju vodenjaka, o svojstvima ale, smislu i suštini omaje itd.

Pored detaljno promišljene i osmišljene priče i pravila igre, čini se da ste izuzetnu pažnju posvetili vizuelnom aspektu. Koji su to ključni vizuelni simboli koji pomažu igračima da se povežu i zaista uđu u ovaj čudesan svet Radgostove šume? Ko je bio zadužen za dizajn i ilustraciju?

Karakteri mitskih bića i junaka, o kojima je već bilo puno reči, oživljeni su vizuelno – tako da već na prvi pogled u posmatraču bude onaj doživljaj koji je sačuvan kroz kolektivno sećanje. Nismo se mnogo bavili simbolima već više doživljajima. Emocija je ključna komponenta doživljaja i iskustva, te je to ono čemu smo težili. Igra, u svojoj publikovanoj verziji, izgleda i funkcioniše kao da ju je stvorio jedan čovek sa jasnom vizijom u koju je sve pažljivo uklopljeno. Zapravo, bilo je potrebno mnogo truda i rada nemalog broja talentovanih i

energičnih ljudi da se postigne ta vrsta sinergije. Osnovu vizuala igre postavio je Saša Ristić Krieger koji je umetnički modelovao minijature mitskih bića i junaka, unoseći u njih svoje izuzetno poznavanje i lični doživljaj slovenske mitologije. On je u naš tim ušao u ranijim fazama projekta i učestvovao u više testiranja igre, što je svakako doprinelo tome da dobro razume ono što želimo da postignemo. Nakon modelovanja minijatura usledio je rad na ilustracijama i izrada table za igru kojima su život udahnuli, takođe sjajni poznavaoci slovenske mitologije i profesionalci u svom pozivu, ilustratori Edin i Emir Durmišević zajedno sa Vanesom Prodanović Durmišević koja je zaslužna za finalni dizajn uključujući i dizajn Radgostovog glagoljičnog i latiničnog fonta. I oni su pristupili projektnom timu nakon testiranja igre, dakle, tek nakon što su je lično doživeli. Svaki od junaka naše igre ima svoju ličnu priču u kojoj prezentuje svoj doživljaj situacije u kojoj se trenutno nalazi. Naša početna ideja bila je da to bude samo priča Bezimenog –junaka koji je stranac i koji će junake uvesti u priču o neobičnoj šumi i selu.

Durmiševići su međutim predložili da napišemo priče iz perspektive svakog

junaka kako bi oni kao ilustratori imali potpuniji uvid u karakter junaka. Tako su nastale i lične priče koje se mogu pročitati u Knjizi pravila. Manje vidljivi, ali podjednako važni bili su i naši prevodilački timovi kao i lektorka za srpski jezik i naši saradnici koji su pripremili za štampu materijale na pet jezika.

Kako su zadaci i resursi u igri povezani sa elementima slovenske simbolike? Na primer, kako specifični resursi ili predmeti reflektuju verovanja i običaje?

Jedn u od komponenti igre čine karte kojih ima više od 200 i na kojima su prikazani predmeti, biljke, životinje ili pojave koje su u staroj slovenskoj kulturi imali određena značenja. Sadržaj na nekim kartama plod je naše imaginacije zato što nas je susret sa tako fantastičnim materijalom koji smo imali na raspolaganju inspirisao da i sami osmislimo neke situacije. Ipak, sadržaj na većem broju karata je pažljivo odabran i integrisan u igru tako da osvetli deo konteksta narodnih verovanja, bajki, mitologije i te karte su posebno označene. Neke resurse će junaci poneti iz sela u svojoj torbi, a neke će dobiti kroz

istraživanje šume ili u susretu sa bićima. Karte sadrže kratke informacije o autentičnom značenju datog resursa tako da igrači zainteresovani da nešto nauče mogu da posmatraju karte i iz te perspektive. Pored resursa u šumi možete naići i na saputnike – junake naših poznatih bajki kao što su Međedović i Biberče.

Da li igra nudi mogućnost individualnog napredovanja ili su igrači više fokusirani na timski rad i kolektivno donošenje odluka?

Putujući kroz šumu junaci se razvijaju u smislu jačanja postojećih i osvajanja novih sposobnosti. Junaci u igri tragaju za nestalom decom i tim za potragu može putovati zajedno, u parovima, ili individualno – na igračima je da dogovore strategiju. Tim nije skup individua već se neke sposobnosti junaka ojačavaju, dok druge slabe u okviru tima. Pored toga, svaki od junaka se u tom timu našao i iz nekih ličnih razloga i ulazak u čudesnu šumu je prilika da razreši neka svoja lična pitanja – u tu svrhu kreirali smo lične misije koje su kao opcija na raspolaganju igračima. Odnos indivi -

dualnog i timskog se donekle menja u ekstenzijama igre koje podrazumevaju da su igrači ovladali bazičnim mehanizmom igre poput junaka igre koji su stekli već neka znanja o šumi. Radgostova šuma sadrži tri nivoa igre. Prvi je bazičan u okviru kojeg je dat osnovni narativ o potrazi za decom. Pod naslovom Povratak u Radgostovu šumu nalaze se tri nove misije koje akcentuju čvr-

šći timski rad i strategiju. Naši junaci će se naći u nekim novim situacijama koje zahtevaju ponovni ulazak u šumu. Ove misije su date u Knjizi pravila. Na kraju, kao treći nivo pripremili smo mogućnost kreiranja otvorene priče kojoj se osnove postavljaju pomoću kockica za generisanje misija. To su kockice koje smo kreirali na osnovu analize strukture srpskih bajki koju je predstavio Nemanja Radulović u knjizi „Slika sveta u srpskim narodnim bajkama”. Igrači pomoću ovih kockica utvrđuju neke stožere svoje priče, a zatim slobodno kombinujući komponente igre stvaraju nove misije. Dodatno, za kupce Divine verzije igre kreirali smo i još jedan nivo igre koji se odvija po nešto drugačijim pravilima i uz pojavljivanje Dajboga i Velesa.

Koji su to najveći izazovi sa kojima se igrači mogu susresti, i koje strategije su ključne za uspešno preživljavanje, te na koji način se razlikuju od izazova u drugim kooperativnim igrama?

Igru počinjete sa veoma malo resursa u nepoznatoj šumi bez dodatnih moći. To znači da se na početku može dogoditi da nemate nikakvu kontrolu nad igrom, tj. da šuma upravlja vama i da izgleda kao da se mitska bića zabavljaju vašom frustracijom ne ostavljajući vam prostor da napredujete. Ovo je sve deo svesno izabranog pristupa gde se očekuje da u nepoznatoj šumi lutate, na teritoriji ste mitskih bića koja su uglavnom moćnija od vas. Ovo svojstvo igre može da naljuti igrače koji ne mogu da prihvate to odsustvo kontrole. No kako vreme protiče, junaci sve bolje upoznaju šumu i njene stanovnike, stiču nove resurse moći i saveznike, a možda će biti srećne ruke i naići na neke prečice – ukratko, ostvaruju određeni stepen kontrole nad ovim neobičnim prostorom. Ako vam ovo zvuči poznato - u pravu ste. Skoro sve dobre priče i bajke prate tu prepoznatljivu matricu gde savlađujući prepreke glavni junak postaje jači i sposobniji razvijajući se

u nekog dostojnog da reši zadatak. U suštini, ova igra je balansirana tako da podražava bajku i da svaki put kada se odigra omogućava da dobijete novu priču iako se, u bazičnoj verziji, svaki put traga za decom.

Kome je ova igra namenjena? Da li je pogodna za početnike ili je više usmerena ka iskusnijim igračima društvenih igara?

Prethodno pitanje je već nagovestilo kome ta igra nije namenjena, a to su oni igrači koji teže igrama sa minimalno slučajnosti, ispunjene logičkim izazovima i upravljanjem resursima sa ciljem sakupljanja poena. Takođe, ako tražite kompetitivnu igru to ovde takođe nećete naći, jer Radgostova šuma je ultimativno kooperativna, ili svi pobeđuju ili svi gube. Saradnja i briga o drugima, uključujući i mitska bića, su utkani u samo tkivo ove igre. Igra je namenjena svim ljubiteljima narativnih kooperativnih društvenih igara, napravljena da bude porodična tako da ne zahteva prethodno iskustvo u igranju kompleksnih društvenih igara. Može joj se pristupiti kao celovečernjoj opuštenoj zabavi, može se posmatrati kao mogućnost za sticanje novih znanja,

zatim kao okvir za diskusije o ozbiljnim temama ili jednostavno za uživanje u stvaranju bajke. Najčešće je ipak na stolovima porodica i ljubitelja pričanja priča. Radgostova šuma nije nastala kao plod želje da se napravi popularna, moderna igra, a još manje da bude deo uspešne prodajne priče. Naši prioriteti su bili da napravimo igru koja bi ostala verna staroslovenskoj mitologiji i sačuvala strukturu srpskih bajki, koja se nama sviđa i koju mogu da igraju svi uzrasti.

I za kraj, gde možemo nabaviti Forest of Radgost i na kojim je sve jezicima dostupna?

Igra je dostupna na srpskom, engleskom, francuskom, nemačkom i češkom jeziku i do sada je prodato oko 4000 primeraka. U Srbiji su trenutno dostupna izdanja na srpskom i engleskom, u verziji sa i bez minijatura, a mogu se kupiti preko prodavnice na našem sajtu www.radgostforest.com ili u Makart knjižari. Verzije na ostalim jezicima dostupne su kod više prodavaca u Americi i Evropi.

Magijski obredi i rituali

poreklo, značenje i praksa

Piše: Nevena Pajić @pajicnevena

Kada porastem biću čarobnica. Zamisli da mogu da letim na drvenoj metli i idem bilo kuda, a da stignem svuda. Da mogu u jednom letu da obiđem planetu. Pospem magični prah dobrote, sreće, mira, sloge i ljubavi. Kakav bi to poziv bio. Nestvaran i onaj koji se ne odbija. A ja srećna, slobodna i ispunjena svojim radom. A tek radno odelo, ono koje je uvek praktično i u modi. Kada stavim šešir, okačim ogrtač i kucnem tri puta svojim pohabanim čizmama skitaljkama i pođem u avanturu zvanu pronađi izgubljeno. U potragu za travama, biljkama, začinima i putokazima koji su od prastarih vremena imali isceliteljska svojstva, a kojima se poslednjih godina oberučke vraćamo, grleći ih i unoseći nanovo u svoj dom. Biljkama za čija smo lekovita svojstva znali od drevnih vremena poput smilja, nane, koprive, kantariona, ruzmarina, bosiljka... A ta čarobna svojstva im je upravo priroda dodelila, a one onda uz posebnu pažnju, odgovarajuću razmeru sastojaka i ljubav osobe koja im poznaje svojstva postaju nešto sasvim poseb-

no. Postaju eliksiri, pomade, napici koji leče, melemi koji blaže rane, darujući zdravlje i lepotu, svežinu i probuđenu mladost. Poneki sačuvan recept u knjizi svaštarki, gde se zapiše jedan red misli danas, a onda naredni put nacrta putokaz ili mapa do plodova, trava i mirisa opojnog cveća ili se među listove ubaci travka, koja nam je bila lepa, drugačija, neobična ili pak poznato mirisna, da oboji stranice i ostavi svoj mirisni trag. Zar sve to nije magija? Magija koju sami svesno stvaramo i u koju verujemo jer nam čini dobro, jer smo slobodni dok šetamo livadama, stazama i šumama udišući punim plućima svež vazduh, dok gazimo bosi, dok nam vetar mrsi kosu, a pogled luta u nepreglednoj lepoti i raskoši cvetnih poljana. Daleko od betona, zgrada, gustog saobraćaja, zvukova sirena i brzog hoda čoveka čiji je pogled prikovan za nožne prste i istu sivu, nepreglednu, ravnu liniju. Tako mi, neukroćeni i slobodni, usvajamo i uzimamo od svačega po malo, biraju-

ći ono u šta ćemo da verujemo, čemu ćemo dati snagu i svoj glas. Dopustiti

onoj maloj veštici u sebi da krene svojim putem, da gazi svoje staze. Takva magija je svuda i u svakome od nas. Magija da biramo u šta i u koga ćemo da verujemo, kakvu umetnost od života stvaramo, a još važnije kakav trag ostavljamo. Da li nešto iz te slike, puta, recepta ili knjige života može da se nauči, prenese i obogati sledeći naraštaj, da napravi prostora da on uči i stvori nešto još bolje i tako nadogradi svoje. Kakve su to čini i rituali, predskazanja koja postoje od kada postoje prve ljudske tvorevine i nama poznate civilizacije, na koji način i da li su povezane sa naukom? U kojoj meri se magija i nauka prepliću, dodiruju i gde je tačka razilaženja? Da li je moć magije prisutna u pesmama dodola, u pokretu čarobnice dok maše rukama, u receptu travarke ili u kartama, snovima ili priviđenjima onoga koji gleda daleko u sutra? Da li se dobro i zlo spajaju, pa razdvajaju, da li su veštice po predanju i istoriji zaista loše ili im je društvo dodelilo tu ulogu usled nerazumevanja i preovlađujućih patrijarhalnih narativa? Da li je snaga bele magije jača od crne i njenog čarobnjaštva, čarki i vradžbina? I kako neko ljudsko biće dobije natprirodne moći, odakle one dolaze, da li je to dar ili ta

sposobnost proističe iz neke preživljene traume, velikog gubitka i bola koji učine da se u osobi otvori novi portal, neko šesto čulo postane hipersenzibilno na opasnost koju predoseća ili pak ima dar da predvidi, da oseti nešto što će tek doći? I kakva objašnjenja nam pruža nauka?

Mišljenja su podeljena na bar dve vode koje jedna drugoj vode, ali se i razilaze, na dve strane jednog novčića, na empiričare, racionaliste i maštare, one koji veruju da neka iskra magije, onog neuhvatljivog i neobjašnjivog postoji. Da nije sve u statistici, brojkama, analizama, greškama i verovatnoći. Da postoji nešto, možda neka energija, prisustvo, kosmička nepravilnost.

Šta je magija? Odakle potiče i odakle izvire njena magična moć? Da li su ljudi koji je praktikuju čarobnjaci? Ili veštice? Ovo su samo neka od pitanja na koja smo dobili odgovore u vreme proslave praznika koji je posvećen verovanju u njenu moć, u doba godine kada kreću. Maskenbali i prerušavanja, tematske žurke. Na tribini Magijski obredi i rituali: poreklo, značenje i praksa održanoj 28. oktobra u DKSG, uspeli smo da otkrije-

mo veo misterije i razgrnemo prašinu i paučinu sa nekih dugo čuvanih tajni, predanja i običaja koje prate priče o neobičnim zbivanjima i ljudima.

Na mnogobrojna pitanja i nedoumice u amfiteatru Doma kulture Studentski grad, odgovore su nam pružili Jasna

Jojić, novinarka i etnološkinja i Momčilo Petrović, novinar i pisac. Oboje su istraživači i pisci knjiga o magiji koji su imali priliku da kroz rad na terenu i blisko istraživanje u vidu prisustvovanja različitim verskim i magijskim obredi-

ma vide kako takve prakse izgledaju. U svojim delima oni se trude da objasne i približe rituale, baš kao što su i te ve-

čeri kada smo se sastali uoči verskih, ali i magijskih praznika 28. oktobra po-

delili svoje priče i iskustva sa terena, koja su dok sedite u plavom svetlošću osvetljenom amfiteatru, upućeni jed -

ni na druge bez ijednog šuma, učinila da se prenesete i zamislite. Dok su ispredali priče o različitim situacijama kojima su prisustvovali, jedni su se držali doktrine o nauci i onome što ista

objašnjava uporno tražeći odgovore u

opipljivim, lekarskim istraživanjima, a drugi su radije želeli da saznaju detalje o dostignućima, čudima i delovanjima magijskih vila i obreda. Svi smo zajedno na koncu razgovora zaključili da je magija zaista prisutna u našoj kulturi, da može biti zastrašujuća, ali i veoma interesantna.

U debati koja podstiče na nova pitanja, te vetrovite večeri obojene u teget plavi svod noći, čuli smo suprotstavljena mišljenja, opovrgavanja i sukobe. Okupljeni su želeli da čuju odakle dolazi magija i kakvi se sve mitovi vezuju za nju, kome pomaže i na koji način, ali i kako može odmoći, kakva se to misterija vezuje za istok naše zemlje, ko su vlajne, šta je vlaška magija, ko je i zbog čega praktikuje? Kroz putovanje, iskustva i poznanstva sa kojima su se kroz svoju dugu i raznovrsnu karijeru naši sagovornici upoznavali, vodili su nas kroz različite vekove, društva, kontinente i predele, vrteći slike i situacije, scene kao iz filmova. Priče su se plele u nizu, poput priča Šeherezade iz 1001 noći. Kao i svaka dobra priča koja drži pažnju, krenuli smo od značenja i porekla reči magija, za koju je Jasna Jojić objasnila da predstavlja skup ri -

tuala i obreda koje osoba vrši kako bi umilostivila sile da rade u njenu korist. Praktikovanje magije seže od davnih vremena kada su ljudi izvodili različite obrede, ples i pokrete, kako bi se zaštitili od vremenskih nepogoda, oluja, divljih životinja. To nam dokazuju crteži u pećini Altamiri u Španiji, Egiptu, Čileu kao i drugim delovima sveta gde su se ljudi štitili od istih nepogoda, praveći posebne amajlije, bajalice, obrede.

Jasna nastavlja priču podsećajući da je antropolog i etnolog Frejzer, u svojim naučnim radovima isticao da su ljudi na isti način upražnjavali obrede i rituale svuda u svetu kako bi im pomogli u zaštiti prinosa, spasili ih od suše i gladi, navodeći da je: „Magija majka svake nauke, jer predstavlja empirijski dokaz onoga što je magija pretpostavila.“ Tako se koreni praktikovanja magije mogu pronaći i u verskim obredima kada se analiziraju spisi iz perioda antičke Grčke i uporede sa, recimo, verovanjima koja su bila zastupljena u Mesopotamiji. Magija i rituali su dve strane iste medalje, a verovanje je nit koja obe strane povezuje. Magijski rituali dolaze od pagana koji su bili mnogobošci, a Jasna potom objašnjava pojam teoretski, kroz psiho-

logiju i tumačenje kako prihvatamo i rezonujemo određene pojave, kao maštu ili deo neobjašnjivog, ali postojanog, kao neki paralelni univerzum koji ima svoja pravila. Objašnjava i da je svako ljudsko biće mešavina svojih predaka, mešavina magije i verovanja, tradicije i običaja usvojenih, naučenih, nasleđenih (kao što su na primer običaji duvanja rođendanskih svećica ili slavljenja krsne slave).

Postoje mnogobrojni obredi koji su dolazili sa seobama i mešanjem kultura, pa je Momčilo Petrović kao primer naveo čitanje budućnosti iz plećke koje je

poteklo od Etruraca i Rimljana, a koje je kod nas došlo sa pojavom Turaka. Volovska bogomolja je još jedan magijski ritual koji se primenjuje onda kada se desi zaraza stoke i ljudi, a Momčilo je objasnio na koji način se vrši ritual očišćenja. Priča se nastavila mnogobrojnim primerima, kako sa naučne, tako i sa magijske strane i kako i jedni i drugi objašnjavaju određene pojave, na koji način pojedinci reaguju i vide iste, kako ih osećaju i kako se prema istima ponašaju. Tako je priča stigla i do vlaškog kraja, istočnog dela Srbije i tkanja čimurala, košulja za stvaranje imuniteta, u kojem se tkaju bele košulje koje pra-

Izvor: Laguna

ve starije, nage žene, kod kojih su svojevremeno dolazili i vladari kako bi sačuvali zdravlje. Koracima vlaške magije, staza vodi do rusulja, isceliteljki koje su padale u trans tokom kojeg su mogle da „vide“ stvari koje će se tek dogoditi, a tokom kojeg nisu osećale nikakvu bol.

Njihovo neobično stanje je proučavala medicina i austrijski neuropsihijatri koji su im tokom „stanja transa“ zabadali čiode pod nokte, nakon čega su one govorile da nisu osećale nikakvu bol.

Njihova stanja i trans su se pojavljivali za vreme mladog i punog meseca, a kasnije na praznik Svete Trojice. Jasna je imala priliku da intervjuiše nekoliko rusulja, objasnivši prisutnima da je do tog stanja dolazilo usled pretrpljene, velike traume, gubitka i bola, kao što je to bio slučaj sa jednom od njenih sagovornica, Marijom, koja je izgubila jedanaestoro dece dok su odrastala.

Sa druge strane, Momčilo, novinar kojeg krase godine istraživačkog i terenskog rada, prisustvovao je mnogobrojnim obredima, koji su bili teški, iscrpljujući i užasavajući, ali su ga, iako je empiričar, učinili da se zapita. Slušajući ga dok na brojna pitanja i dileme odgovara mirnim, tihim i staloženim glasom,

pomislila sam na unutrašnju snagu tog čoveka, na njegova ubeđenja, i to kroz šta je sve prošao, šta je video, doživeo i osetio, izveštavajući o ratu, o neobjašnjivim fenomenima koje je umeo da na jedan zaokružen i smislen način objasni i pruži odgovore, otvoreno pričajući o tome kako on gleda na rituale magije i praktikovanje iste, dok ističe da on u istu ne veruje. Pričao nam je i da je dok je prisustvovao grupnim isceljenjima u obredu isterivanja đavola, video sveštenika koji ljudima savetuje ostanak u verskim konacima u određenom periodu, kako bi imali ekonomsku dobit od noćenja. Međutim, kao što ima loših strana, kada se misli na profit u teškim situacijama, imao je priliku da prisustvuje istom crkvenom obredu kada su doveli devojku koja očigledno nije bila dobro i nakon obreda koji je sveštenik vršio nekoliko sati, ona se osećala bolje. Dok je nizao reči koje su plele stvarne ljudske sudbine, uvek je ostavljao prostora da ispriča fakte, ono što je video, kako se dogodilo, napominjući da nije znao istoriju bolesti devojke, da li je od nečega bolovala i kako se nakon obreda osećala, već je pričao samo o trenutku verskog čina i onome čemu je prisustvovao. Posao ga je, kako svedo-

či, vodio različitim putanjama i ljudima koji su imali dara i osećaja za određene pojave, ali je kroz lepezu ljudi upoznao i dosta šarlatana koji se lažno predstavljaju kao čitači sudbine, koji mogu da komuniciraju sa drugim svetom i preminulima. Kako se proricanje budućnosti pretvorilo u privrednu delatnost koja je ozakonjena još krajem prošlog veka, tako je i broj šarlatana koji se ovime bave zbog finansijske dobiti porastao. Govoreći o ponašanju osoba čija je namera bila zasnovana na obmani, spominje nam i kako je sreo ljude koji su imali dara, vračeve koji su osećali posebnu energiju, pa kada je majka njegove dobre prijateljice sa kojom za života nije stigla da zatvori odnos preminula, ona ga je, znajući u kakvom se krugu ljudi kreće, pritiskala da joj pomogne i nađe nekoga ko bi joj omogućio komunikaciju sa preminulom majkom... Dok gleda u amfiteatar i ljude ispred sebe, otvorene duše priča da, s obzirom na godine koje ima, i dosta najmilijih koji su preminuli da se nikada na tako nešto ne bi usudio ili pokušao, ali je za svoju prijateljicu našao jednog čoveka koji se bavi takvom vrstom poziva i krenuo sa njom. Objasnio je da je kada su ušli kod pomenutog gospodina, on izgovo-

rio ime njegove prijateljice, govoreći da zna razlog njenog dolaska. Nakon toga više nije želeo da nam priča, jer je to lična priča.

Mnogobrojnim i različitim primerima iz prakse, jasno i bez ikakve sumnje govori da bi razdvojio magiju od nauke, jer je verovanje u nauku, u kamen mudrosti pokrenulo alhemiju i hemiju, što je dovelo do razvoja nauke. On je neko ko i posle 40 godina novinarskog iskustva, prisustvovanja obredima crne magije, otkopavanja mrtvaca, egzorcizma, kaže da magija zaista ume da bude strašna, ali i interesantna. Tokom razgovora, staloženo i tiho odgovara na pitanja, jasno ističe svoj stav empiriste, ali ostavlja prostora da određeni ljudi znaju šta rade, kako i na koji način treba da praktikuju i šire svoj dar i na taj način zaista mogu nekom da pomognu ili olakšaju teške životne periode. Svakako, ovo je tema i debata koja, nakon svih priča i situacija koje čujete, učini da se zamislite i zapitate čemu je sve Momčilo svedočio, a njegova moć verovanja i zapažanja su ostala nepokolebana u veri da moć ima samo ono čemu pojedinac da snagu ovladavanja njime.

Na taj način smo napravili jedan krug vraćajući se na početak priče o magiji, i dolazeći do zaključka da je na vama samima da izaberete vašu magiju, rituale, obrede, amajlije, recepte za smeh, radost, sreću i ljubav. Da li će to biti detelina sa četiri lista koja krasi dvolist sveske Ili je to recept smućkan od ljubaznosti, strpljenja, dobrote i empatije, kako bi se dobili odgovori za kojima tragamo. Odgovor da verujemo sebi, da budemo svoji takvi kakvi jesmo, sa našim snovima, zvezdama u očima, da radimo ono što nas pokreće, čini ispunjenima jer smo takvi jedinstveni, iako možda sličimo ili imamo neku osobinu i crtu kao naš daleki rođak, predak u porodičnom stablu koji je imao isti afinitet prema nečemu, isto interesovanje, ali koji zasigurno nije išao istim putevima, nije

nailazio na iste znakove, na iste prepreke i skretanja. Možda je sve to vid magije. Možda magija leži baš u tome, u neistraženom, u slušanju, otvorenosti i toleranciji ka drugačijem.

Mit

Pričajmo jezikom

simbola

Pripremila: Nikolina Gavrilov

@n.i_n4

Onoliko koliko duboko postojanje ljudske vrste zadire u tkivo prošlih Milenijuma, toliko u samom čoveku postoji i potreba za mitom, potreba za objašnjenjem onog neobjašnjivog. Mitska stvarnost se razlikuje od stvarne stvarnosti, samim tim što nije stvarna, ali - to ujedno ne znači da ona ne postoji. Naime, umesto pojmova i činjenica koji imaju, makar iz naše perspektive, neki logičan sled, mi u mitskoj ravni nailazimo na obrasce, odnosno iracionalne slike čije značenje mora da uoči ili doživi sam posmatrač, tj. mi. Iako se na prvi pogled čini da je ovakav vid poimanja možda suviše subjektivan, on to zapravo uopšte nije. S razlogom postoje brojne univerzalne enciklopedije tradicionalnih simbola, one predstavljaju svojevrsni

rečnik putem kog se mitske slike prevode u ovostrani jezik. Stoga ne čudi, što se odveka, brojni umetnici, mislioci i drugi entuzijasti sličnog karaktera, služe upravo jezikom simbola u svom izrazu. Naravno, iako je simbol donekle univerzalno sredstvo, postoje specifičnosti koje se vežu uz određeni lokalitet, pa je to tako i u našoj zemlji. Zato sam za novembarski broj Plezira razgovarali sa četvoro kreativaca, koji iako potiču sa različitih strana i koriste se potpuno drugačijim izrazom i tehnikom, ipak imaju nešto zajedničko - a to je upravo suštinska utemeljenost njihovih radova u mitologiji.

ANA MOMČILOVIĆ

Ana Momčilović je završila srednju školu za dizajn u Beogradu, 2005. godine, posle čega upisuje Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu, gde master studije završava 2010. godine. Na fakultetu

Primenjene umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu završava master studije 2023. godine, odsek Grafika i knjiga u klasi prof. Mirjane Živković.

Izložbe:

Međunarodna grupna izložba ilustracija „Loves me, loves me not“, Dom kulture studentski grad, Beograd, 2022. godine, izložba je gostovala u LYCKA Buurtkamer, Amsterdam, 2023. godine;

Grupna izložba „Izlazne strategije“, Umetnički Paviljon Cvjeta Zuzorić, Beograd, 2022. godine;

Grupna izložba „EGallery“, EXECUTIVE GROUP i Š.U.N.D.

Beograd 2016. godine;

Samostalna izložba „Rezanci u prolazu“, Ulična galerija, Beograd, 2016. godine;

Grupna izložba „Novogodišnje crtanje na trgu“ , Otvorena galerija grupe Kombinart, Šabac, 2015. godine;

Samostalna izložba „ Rezanci u septembru“, Bife Ventil, Beograd, 2015. godine;

Samostalna izložba „Rezanci u Šapcu“, Otvorena galerija grupe Kombinart, Šabac,

2015. godine; Grupna međunarodna izložba „Dev9t“, Favela umetnosti, Stara ciglana, Beograd, 2015. godine; Međunarodni festival zelene kulture „Green Fest“, Dom omladine, Beograd, 2014. godine;

Grupna izložba „Umetnost i lopate“, projekat reciklaže prostora, zgrada bivšeg Ineksfilma, Beograd, 2011. godine

Kako bi ti definisala mit?

Mitovi su prva filozofija, psihologija i sociologija koju je čovek izmislio! I sve to zapakovano u finu literarnu formu, tako da možemo da ih posmatramo danas i to kao neka od prvih umetničkih dela stvorena u civilizaciji.

Da li je mitologija tematika koja te je interesovala od malih nogu ili su vremenom ova interesovanja srasla sa tobom i kako?

Moglo bi se reći da me je interesovala od malih nogu, s obzirom na to da sam odrasla u vremenu cvetanja raznih magova, iscelitelja i drugih mističnih likova i događaja. Priče koje su se devedesetih ispredale u selima u kojima sam provela detinjstvo imaju koren u različitim narodnim predanjima, što otkrivam mnogo godina kasnije.

Zbog čega misliš da je mitologija oduvek bila jedna od centralnih tema u sferi umetnosti?

Ona opisuje ljudsko društvo, i to na takav

način koji ga čini uvek aktuelnim. Principi koji su opisani vekovima unazad, važe i danas. U njima se nalazi esencija ljudskog postojanja i načela ove sadašnje naše civilizacije. A umetnici ko umetnici, stalno nešto kopaju, čačkaju, traže neke razloge i objašnjenja.

Da li je modernom čoveku potreban mit i zašto?

Apsolutno mu je potreban! Mislim da ljudi to i znaju, uostalom, Biblija je skup mitova. Eto i istorijskih motiva! Pored mistike koju nam mitovi pružaju, ima tu i konkretnih činjenica. Mit je vrlo kompleksna i slojevita priča.

Kada si ti odlučila da mitološke teme inkorporiraš u svoje stvaralaštvo i kako je došlo do toga?

Došlo je spontano. Jednostavno sam oduvek bila naklonjena mitovima, legendama i svim tim mističnim stvarima koje nas okružuju. Mislim da je to

neophodan začin svakom pojedincu. Metafore i alegorije koje nose mitovi dodaju magiju svakodnevnom životu!

Da li bi neko svoje delo koje se poziva na drevna predanja posebno izdvojila?

Moji omiljeni mitovi nastaju i dan danas u selu Crna Trava, pa otud i omiljen crtež, tzv. đavoline Vilinog Luga. Crtež predstavlja magična bića koja se pojavljuju u Crnoj Travi i okolini.

Postoji li neki mit koji ti je naročito okupirao misaoni prostor?

Crna Trava je mesto koje je samo po sebi magično, tako da je nepresušan izvor mitova i legendi i moja stalna inspiracija. Na svakom ćošku je neki paralelni svet! Omaje i đavoline se i dalje ukazuju ljudima. One su tu svuda oko nas samo ih treba znati videti.

Na čemu trenutno radiš i šta možemo očekivati od tebe u budućnosti?

Trenutno radim ilustracije za narodne bajke. Bajke se nekako naslanjaju na mitove, kao neki nastavak koji produ-

bljuje određene teme koje su mitovi započeli. Tako da se trenutno bavim istraživanjem i proučavanjem narodnih bajki, čitanjem razne literature i nadam se da će uskoro i to dobiti oblik.

Da li bi našim čitaocima preporučila dela nekog drugog umetnika koji se bavi sličnom tematikom?

S obzirom na to da me najviše privlači domaći panteon mitskih bića i mitova uopšte, pa su mi i najzanimljivija dela te tematike, izdvojila bih Ivicu Stevanovića i njegove ilustracije svega, kao nešto što mi je najbliže. Dopada mi se i ono što su uradile Tamara Lujak i Marica Kicušić, knjige: Rečnik slovenske mitologije i Rečnik srpskih mitoloških bića . Tu je i Rastko Ćirić i neprevaziđene Ale i bauci! Skoro sam sebi kupila i Atlas mitova koji opisuje mitove različitih delova sveta, autora Tijago de Morais-a, a za rođendan sam dobila Mitopediju, enciklopediju mitskih stvorenja i čudesnih priča o njima, grupe autora.

Rastko Stefanović

Rođen u Zrenjaninu 1978. godine. Na Akademiji umetnosti u Novom Sadu završio osnovne studije slikarstva, magistrirao i doktorirao. Slike i crteže izlagao u zemlji i inostranstvu. Osim slikarstvom bavi se performansom, kostimografijom, scenografijom, dokumentaristikom, filmskom i televizijskom produkcijom, pedagogijom, edukacijom, kulturnom politikom i organizacijom javnih događaja i projekata u kulturi. U Zrenjaninu je 2004. godine pokrenuo projekat „Muzej destrukcije’’, a 2005. godine osnovao Umetničku asocijaciju Zrenjanin (danas Asocijacija likovnih umetnika Zrenjanin). U okviru Asocijacije organizovao je preko stotinu kolektivnih i samostalnih izložbi, producirao nekoliko međunarodnih projekata, likovnih kolonija, umetničkih akcija i velikih događaja u javnim prostorima.

Kako bi ti definisao mit?

Nauka precizno definiše mit i razlikuje ga od drugih narativa - legendi, etimoloških tumačenja. Zato ja ne bih sada definisao mit. Za mene je bitna simbolika mitskih prizora, upravo neodređenost i višeznačnost tih simbola u kojima i leži njihov potencijal.

Da li je mitologija tematika koja te je interesovala od malih nogu ili su vremenom ova interesovanja srasla sa tobom i kako?

Mitske slike su oduvek bile deo mog inventara imaginacije i to podjednako kao slike koje sam sam stvarao slušajući ili čitajući, ali i kao ilustracije mitova na koje sam nailazio u knjigama i filmovima.

Zbog čega misliš da je mitologija odveka bila jedna od centralnih tema u sferi umetnosti?

Mitološki i religiozni motivi su sve do modernog doba u stvari bili dominantni u umetnosti, a i mnogi savremeni umetnici ih koriste kao moćne i sadr-

žajne simbole. Ispod mitskih simbola kriju se još starije arhetipske slike – pravi, nejasni simboli čije latentno značenje shvatamo intuitivno. To je ono što umetničko delo čini otvorenim.

Planete Merkur

Da li je modernom čoveku potreban mit i zašto?

Od začetka moderne psihologije uočeno je da mitovi simbolišu dubinska stanja ljudske psihe, a mitološke ličnosti pojedine psihičke odlike. Zato je svaki pristup mitu istovremeno i univerzalan i intiman, a mitovi su uvek aktuelni i stalno doživljavaju transformacije i reinterpretacije.

Kada si odlučio da mitološke teme inkorporiraš u svoje stvaralaštvo i kako je došlo do toga?

Sećam da sam u drugom razredu osnovne škole počeo da stvaram svoj

mitski svet. Ceo fantastični narativ o izmaštanoj iščezloj civilizaciji skoro uopšte nisam zapisivao, sve sam prikazivao kroz crteže i akvarele i specifično, slike po zidovima moje sobe. Mislim da bih se uz malo napora ipak, i danas setio svih pojedinosti i priča. Paralelno sam, pod uticajem čuvene knjige „Ale i bauci’’ objavljene

1989. počeo da se interesujem za folklor i predanja balkanskih i slovenskih naroda. Crtao sam i pravio kataloge različitih mitskih bića, a i danas u mojoj biblioteci nekoliko polica zauzima literatura iz ove oblasti. U srednjoj školi sam postepeno počeo da se bavim motivima iz antičke mitologije i biblijskih priča. Tokom studija posebno su počeli da me interesuju principi vizuelnog prikazivanja sakralnog, čemu sam posvetio i doktorski rad. U radu sam istraživao odnose portreta i sakralne slike i evoluciju paganske u hrišćansku ikonu.

Da li bi neko svoje delo koje se poziva na drevna predanja posebno izdvojio?

Fotografija: Jovan Njegović Drndak

Između ostalog važan mi je ciklus mitoloških portreta. Svoje prijatelje sam prikazivao kao mitološke ličnosti i božanstva, referišući na praksu koja je bila naročito popularna tokom 17. i 18. veka, kada su naručioci portreta bili prikazivani kao antička božanstva – Mars, Apolon, Dijana ili Minerva, u zavisnosti od toga koje svoje (realne ili željene) osobine su želeli da simbolično prikažu.

Postoji li neki mit koji ti je naročito okupirao misaoni prostor?

Ne bih mogao da izdvojim specifično jedan određeni mit ali ima ih nekoliko koje sam češće promišljao i obrađivao – to su recimo mitovi o Prometeju, Akteonu, Erosu i Psihi.

Na čemu trenutno radiš i šta možemo očekivati u budućnosti?

Obično radim paralelno na nekoliko ciklusa. Sada sam u izvesnoj fazi „inkubacije’’ ideja. Dve ideje koje će najverovatnije najpre izaći na svetlo dana su alegorijski prikazi planeta ili ciklus palih anđela.

Akteon

Psiha

Nenad Pejin

Nenad Pejin potiče sa juga Srbije. Stekao je zvanje elektro-tehničara za rashladne i termičke uređaje i strukovnog inženjera za zaštitu životne sredine. Kako sam kaže: „Po životnom obrazovanju sam konobar sa petnaestogodišnjem iskustvom (na teritoriji Srbije, Grčke, Mađarske, Crne Gore), magacioner, saradnik Internacionalne kompanije, preduzetnik, osnivač sopstvenog biznisa @druid.secret i još dosta toga... Više od deset godina sam na putu ličnog razvoja kroz različite psihoterapijske pravce, radionice i edukacije. Takođe sam i na duhovno-materijalnom putu.“

Kako bi ti definisao mit?

Mit je narativ koji se prenosi kroz tradiciju i obično objašnjava poreklo sveta, prirodnih pojava, društvenih običaja ili ljudske egzistencije. Mitovi su često povezani sa religijskim verovanjima i božanstvima, ali mogu uključivati i legendarne heroje, natprirodna bića i simbolične priče. Mitovi su deo kolektivne svesti naroda i čine važan deo njihove kulture i tradicije. Mitovi mogu biti izvor inspiracije za umetnost, književnost, rituale i svakodnevni život, a njihovo proučavanje omogućava bolje razumevanje kulture i ljudske mašte.

Da li je mitologija tematika koja te je interesovala od malih nogu ili su vremenom ova interesovanja srasla sa tobom i kako?

Mitologija je tema koja me je baš zainteresovala pre jedno četiri godine kada sam se našao u društvu osobe koja se bavi jednim egzotičnim-tradicionalnim plesom koji se zove Bereginje gde su povezana božanstva, simboli, magični pokreti i simbolika životinja i biljaka. U razgovoru je neki deo u meni bio presrećan jer se vraća kući

na neki simboličan način. Imalo je sve i simboliku životinja, pokret i mitove i božanstva. Tako da sam i sam krenuo u to istraživanje jer sam osetio duboki poziv.

Zbog čega misliš da je mitologija odveka bila jedna od centralnih tema u sferi umetnosti?

Mitovi podstiču nas umetnike da se odmaknemo od svakodnevice i uronimo u svet mašte, fantazije i simbolike. Oni pružaju slobodu da se kroz umetnost stvore novi univerzumi, reinterpretiraju priče i istraže granice ljudske imaginaci-

je. Mitologija često odražava vrednosti i identitet naroda, pružajući mogućnost da slave, očuvaju i reinterpretiraju kulturno nasleđe.

Da li je modernom čoveku potreban mit i zašto?

Mitovi i dalje igraju ključnu ulogu u ljudskoj psihologiji, kulturi i društvu jer pružaju smisao, povezanost i inspiraciju. Mitovi nude simbolički okvir za objašnjenje univerzalnih pitanja poput porekla, sudbine i svrhe života, pružajući osećaj identiteta i pripadnosti. Mitovi su povezani s arhetipovima (ideje i slike iz kolektivnog nesvesnog, prema Kar-

lu Gustavu Jungu) koji pomažu ljudima da razumeju sopstvena unutrašnja stanja. Mitovi stvaraju osećaj zajedništva, jer su priče koje delimo temelj kulture i društva. Oni omogućavaju zajednicama da se ujedine oko zajedničkih vrednosti, simbolike i vizije budućnosti, što je naročito važno u svetu u kojem su ljudi često otuđeni jedni od drugih.

Kada si ti odlučio da mitološke teme inkorporiraš u svoje stvaralaštvo i kako je došlo do toga?

Došlo je nekako kroz istraživanje simbola, i to šta oni za mene znače. Šta mi svaki od simbola budi? Šta znače kroz mitologiju? A onda sam maštao kako imam neku mašinu koja radi obradu drveta, a potom sam nakon razgovora sa poznanicima odlučio i kupio CNC mašinu i tako krenuo u potpuno novu sferu života i učenja rada na toj mašini. Kada je prošlo dve godine od učenja mogao sam da krenem da stvaram magiju na drvetu, da urezujem simbole i stvaram.

Da li bi neko svoje delo koje se poziva na drevna predanja posebno izdvojio?

Izdvojio bi anđeoska krila u epoksi smo-

li gde sam kombinovao drvo i epoxy smolu kako bih došao do prelepih vrata koja simbolizuju raj i prisustvo anđela koji su u ljudima oko nas.

Postoji li neki mit koji ti je naročito okupirao misaoni prostor?

Mit o bogu Velesu jedan je od najvažnijih narativa slovenske mitologije. Veles je složeno božanstvo, često opisivano kao Bog podzemlja, stoke, bogatstva, mudrosti, magije i zaštitnik trgovine. Njegov arhetip se povezuje sa haosom, promenama i ciklusima prirode. Danas je Veles simbol veze s prirodom i duhovnim svetom. Njegova mitološka priča podseća na važnost ravnoteže između reda (Perun) i haosa (Veles), što je univerzalni princip u ljudskom iskustvu. Njegova povezanost s mudrošću, magijom i transformacijom čini ga i inspiracijom za modernu umetnost i neopaganske pokrete.

Na čemu trenutno radiš i šta možemo očekivati od tebe u budućnosti?

Trenutno sam pažnju i energiju usmerio na muške krugove, a tako će biti i ubuduće. Muški krugovi podrške su prostor koji sam stvorio za muškarce,

a u kojem mogu da se izraze, da budu to što jesu i oslobode to što su „stavljali pod tepih“. Pričamo priče i delimo iskustva, kao što su nekada naši preci delili oko vatre. Najaktivniji sam na stranici

@brothwrhodofcorewariorrs. A stranica Druid je moj kutak za stvaralaštvo kada za to dođe inspiracija.

Da li bi našim čitaocima preporučio dela nekog drugog umetnika koji se bavi sličnom tematikom?

Naravno, preporučio bih mog brata

@srpskerune koji me je uputio u svet Runa, njihovu simboliku i značenje.

Ilija Varegin

Rođen je 1986. godine u Turkmenistanu, a odrastao u Moskvi. Od 2008. godine bavio se izradom istorijskih kostima za pozorište, film, muzeje. U junu 2014. godine diplomirao je sa pohvalama na Britanskoj višoj školi umetnosti i dizajna kao modni dizajner i iste godine osnovao vlastiti konceptualni brend muške mode pod nazivom Infundibulum. Godine 2022. preselio se u Srbiju i osnovao drugi brend — KOROB KOROB — kako bi radio na srpskom i međunarodnom tržištu.

Naš glavni fokus je rustična muška moda. Inspirisani smo radom zanatlija-seoskih krojača koji su svoja dela stvarali pod utiskom „bogate” odeće „po osećaju”, menjajući oblik, kroj i detalje na svoj način. Tako i mi.

Avgust 2014 — Osnivanje

brenda muške mode Infundibulum, @iinfundibulum

Oktobar 2014 — Učešće na Mercedes-Benz Fashion Week Russia

2014, 2015, 2016 — Učešće na sajmovima CPM (Collection Première Moscow)

Avgust 2016 — Otvaranje prodavnice Infundibulum u Moskvi

Jul 2017 — Prezentacija kapsul kolekcije SS 2018 u Državnom istorijskom muzeju Rusije na Crvenom trgu

Februar 2018 — Ponuda za

stipendiju Britanskog saveta i učešće u studijama usmerenim na modu tokom London Fashion Week-a

Oktobar 2019 — Film sa kolekcijom SS 2020 ušao u uži

izbor za Show Studio Fashion Film Awards, London

Maj 2021 — Postao je rezident prvog klastera kreativnih industrija u Rusiji — Artplay Design i Architecture

Center 2019, 2020, 2021, 2022 — Proglašavan za jednog od 10 najboljih modnih dizajnera u Rusiji, jedini muški brend na listi

Januar 2018 — Infundibulum je pozvan i prezentovao kolekciju FW2018 na Pitti Uomo 93 u Firenci kao deo projekta „5 CURATORS/ ONE SPACE/”

Maj 2022 — Preselio se u Srbiju i osnovao novi brend muške mode KOROB KOROB za rad na srpskom i međunarodnom tržištu

Januar 2023 — Prezentacija prve KOROB KOROB kolekcije u Novom Sadu, Srbiji, u formi konceptualne izložbe

Oktobar 2023 — Film sa kolekcijom FW 2023 ušao u uži izbor na Sarajevo Fashion Film Festivalu i Serbia Fashion Film Festivalu

Decembar 2024 — Otvorio je ZDUHACHI koncept prodavnicu u Novom Sadu, Srbiji, kako bi prikazao KOROB KOROB kolekcije i ostvario

saradnje sa lokalnim dizajnerima

Kako bi ti definisao mit?

Mit je arhaična, tradicionalna forma doživljaja i razumevanja sveta, koja uključuje kvazireligiozna shvatanja o svetu, prenoseći znanja i iskustva prethodnih generacija i pružajući konkretne preporuke za interakciju sa okruženjem.

Da li je mitologija tematika koja te je interesovala od malih nogu ili su vremenom ova interesovanja srasla sa tobom i kako?

U mom slučaju, interesovanje se razvi-

lo tokom rada sa tradicionalnom odećom i na tradicionalnoj kulturi u celini. Iznenada se ispostavilo da su odeća i kostim samo posledica, površina vode ispod koje se krije neverovatna dubina mitološkog doživljaja sveta.

Zbog čega misliš da je mitologija odveka bila jedna od centralnih tema u sferi umetnosti?

Zato što je univerzalna i duboka. Kao posledica toga, ona predstavlja odličan alat za gotovo svaki umetnički zadatak.

Da li je modernom čoveku potreban mit i zašto?

Naravno. Za savremenog čoveka, gotovo potpuni gubitak mita predstavlja težak izazov, jer je mnogo teže pronaći svoj put u ovom svetu oslanjajući se samo na naučna objašnjenja i čudne verbalne spekulacije koje nemaju nikakve veze sa mudrošću.

Kada si ti odlučio da mitološke teme inkorporiraš u svoje stvaralaštvo i kako je došlo do toga?

To se dogodilo slučajno. U to vreme me je veoma interesovala tema arhetipova u ljudskoj kulturi (i dalje me zanima).

Dok sam radio na jednoj kolekciji, odlučio sam da na to pitanje pogledam drugačije - koji to arhetipovi već postoje u mojoj glavi još od detinjstva i odakle su tamo dospeli. Obratio sam se svom sećanju i beleškama roditelja o razgovorima sa bakom i dekom, koji su ceo život proveli u ruskom selu, duboko se povezujući s njihovim mitološkim svetom. I, ruska seoska mitologija me je doslovno osvojila.

FOTO: ELIZABETH HAUST

Da li bi neko svoje delo koje se poziva na drevna predanja posebno izdvojio?

Verovatno ona kolekcija o kojoj sam govorio ranije. Zove se Divo i posvećena je imidžu stranaca. Za snimanje ove kolekcije, moj tim i ja otišli smo na mesta mog detinjstva kako bismo oživeli nadrealne slike likova u njihovom prirodnom okruženju.

Postoji li neki mit koji ti je naročito okupirao misaoni prostor?

Nije nužno mit, već mitološki koncept. Poslednjih godina to je tradicionalna slika vrača, u svim njegovim oblicima.

Na čemu trenutno radiš i šta možemo očekivati od tebe u budućnosti?

Živeći u Srbiji, trudim se da istražujem lokalnu mitologiju i uključujem je u svoje radove. Trenutno me zanima tema tkanja kao tajna, i slika tkača kao tvorca – tkanog platna i svega što postoji. Tema nije jednostavna, ali je vrlo bogata.

Da li bi našim čitaocima preporučio dela nekog drugog umetnika koji se bavi sličnom tematikom?

Elena Tash, brend odeće Onsitsa. I Johan Nikadimus.

JAJOI KUSAMA princeza tufni

Jajoi Kusama, avangardna japanska umetnica i novelistkinja, koja je izgradila ime u Japanu i Njujoirku, a danas je poznata u celom svetu, ove godine je napunila devedeset pet godina. Još uvek aktivna, dane provodi u svom ateljeu u Tokiju. U svojoj autobiografiji kaže: ,,Svakodnevno se borim protiv bolova, anksioznosti i straha, a jedini način koji sam pronašla da olakšava moju bolest je da nastavim da stvaram umetnička dela”. Iako je više puta bila na ivici da izvrši samoubistvo u svojoj autobiografiji „Mreža beskonačnosti” je napisala: „Pratila sam nit umetnosti i nekako otkrila put koji će mi omogućiti da živim”.

Piše: Vesna Belušević

Fotografije: Wikimedia Commons, Jajoi Kusama Museum

Jajoi Kusama je rođena u gradu Macumoto u prefekturi Nagano u središnjem, planinskom delu Japana. Roditelji su vodili farmu rasadnih semena i od malih nogu je pokazivala interesovanje

za prirodu, biljke i cveće. Kako je još u ranom detinjstvu pokazivala veliki talenat i strast prema crtanju, otac ju je u tome u početku podržavao i kupovao joj pribor za crtanje. Posebno je volela da crta bundeve, a sa desetak godina kroz crteže iskazuje tačkaste halucinacije koje su počele da je veoma rano proganjaju. Majka je nije podržavala u umetničkim stremljenjima, neretko joj

je oduzimala pribor za crtanje i uništavala njena dela. Otac je bio nepopravljivi ženskaroš, a majka ju je slala da špijunira oca i njegove ljubavne avanture, što joj je usadilo doživotan prezir prema seksualnosti, posebno prema falusu koji je postao primaran motiv u njenoj umetnosti. Nesrećno detinjstvo je, ispostaviće se, ostavilo neizbrisiv trag i oformilo njen umetnički stil.

Svoje rane halucinacije Kusama opisuje kao „blesak svetlosti, auru i gusto polje tačaka”. Kako kaže, bila je opsednuta i belim, glatkim, okruglim kamenčićima koji su se nalazili u potoku blizu njene kuće.

Kusama u svom ateljeu, 1961. © YAYOI KUSAMA

Desire of Death © YAYOI KUSAMA

I Want to Forge Ahead, Transcending the Future © YAYOI KUSAMA

To su koreni njene opsesije tufnama koje su poslužile kao motiv Kusamine umetnosti i postale odraz njenog unutrašnjeg stanja, bekstvo od porodice i sopstvenog uma.

Za vreme Drugog svetskog rata je radila u fabrici za proizvodnju padobrana. Tu je naučila da barata šivaćom mašinom i raznim materijalima što će joj kasnije pomoći u radu na skulpturama i modnom dizajnu.

Njena majka se protivila njenoj opsesiji crtanja, što je vodilo tome da se osećala izopštenom iz porodice i društva. Ipak, nastavila je da crta uprkos zabranama jer joj je to bila velika uteha u suočavanju sa ratom, nesrećnim detinjstvom i sve jačim halucinacijama. Međutim, nakon rata uspeva da ubedi roditelje da joj dozvole da studira umetnost i tada odlazi u Kjoto gde je učila tradicionalnu NIHONGA tehniku, slikanje prirodnim pigmentom i mastilom na papiru i svili. Bila je nezadovoljna konvencionalnim metodama svojih profesora i nedostatkom individualnosti, usled čega je sama počela da eksperimentiše sa apstraktnim slikarstvom. Prvu samostalnu izložbu je imala 1952. godine u

svom rodnom gradu, a potom i u Tokiju.

Vrlo brzo je na svojoj koži osetila stegu stroge japanske umetničke scene i 1957. godine se seli u Ameriku. Iako je prvo živela i izlagala u Sijetlu, u Njujorku je pronašla svoj novi dom gde je sa puno žara uronila u psihodeličnu kulturu koja je bila srce avangardne scene. U početku je jedva sastavljala kraj sa krajem, živela je od otpadaka hrane sa đubrišta, spavala na starim vratima koje je neko ostavilo na ulici, ali je slikala danonoćno. Polako se za nju pročulo i u umetničkom svetu s kraja pedesetih i početka šezdesetih godina gde su dominirali muškarci, a ona je postala poznata kao princeza tufni. Imala je samostalne izložbe u Njujorku i Bostonu, bila priznata i sve poznatija i mnogi kritičari su mislili da su njeni savremenici, Andi Vorhol i Klas Oldenburg, preuzimali su njene ideje.

Kusama je izlagala ogromne crno-bele slike sačinjene od sićušnih tačkastih lukova koji su se stalno ponavljali. Bila je opsednuta hipnotičkim detaljima. Izlagala je mekane skulpture bezbrojnih falusa, raznih oblika i veličina. Započela

je i razvila časopis za umetnost i modu, osnovala modnu marku koja se bavila prodajom garderobe i tekstila. Njen rad je bio preteča današnjim saradnjama umetnika i modnih kuća, a uticaj na pop art i minimalizam veoma snažan i značajan.

Kusamin rad obuhvata slike, crteže, kolaže, skulpture, grafiku, odeću, filmove, performanse i razne vrste umetničkih instalacija. U svim tim radovima zajednička crta je bila tufna. Kako sama često govori, tufna predstavlja naše mesto u Univerzumu, a mnoštvo tufni i stalno ponavljanje predstavlja međusobnu povezanost ljudi, prirode i Vasione . U svojoj autobiografiji kaže: „Naša Zemlja je samo jedna tačka među milion zvezda u Vasioni. Tačke su put u beskonačnost.”

Tema seksualne anksioznosti je još jedna njena opsesija, nastala kao posledica nesrećnog detinjstva i posmatranja oca u seksualnom aktu sa mnogobrojnim ljubavnicama. Neretko je zato pravila male, bele mekane skulpture u obliku falusa i njima prekrivala površine različitih predmeta. Iz šezdesetih godina prošlog veka je poznata njena umetnič-

ka instalacija INFINITY MIRROR ROOM

- Phalli’s Field . U sobi obloženoj ogledalima, pod je bio prekriven stotinama falusa koji su bili ofarbani crvenim tačkama. Ogledala su joj pomogla da dočara beskonačnost i ona će u budućnosti nastaviti sa sličnim umetničkim instalacijama. Umesto prikaza falusa, koristila je tufne, bundeve, sijalice, itd.

Druga polovina šezdesetih godina je bila puna antiratne i antiestablišment atmosfere kada se propagirala ideja slobodne ljubavi. Tako je 1969. godine u fontani bašte skulptura njujorškog Muzeja moderne umetnosti, Kusama izvela performans pod nazivom „Velike orgije za buđenje mrtvih“, gde su se učesnici potpuno obnažili. Prethodne godine je predsedavala performansu venčanja homoseksualaca. Otvorila je studio za slikanje nagih aktova i klub za homoseksualce. Tokom rata u Vijetnamu poslala je pismo Ričardu Niksonu, tadašnjem predsedniku Amerike i pozvala ga da učestvuje u orgijama. U tom otvorenom pismu je rekla: „Naša zemlja je kao jedna mala tačka među milionima drugih nebeskih tela, jedna kugla puna mržnje i svađe usred mirnih i tihih sfera. Hajde da ti i ja prome-

nimo sve to i učinimo ovaj svet novim Rajskim vrtom. Ne može se iskoreniti nasilje upotrebom više nasilja.” U svom studiju je nudila erotske usluge u zamenu za prekid rata u Vijetnamu.

Takva vrsta aktivnosti je bila u to vreme velika sramota za njenu porodicu i za većinu Japanaca. Tako su škola i Univerzitet uklonili njeno ime sa liste bivših učenika i studenata. Ta neprihvaćenost je veoma loše uticala na nju.

U to vreme bila je u platonskoj, ali veoma burnoj vezi sa surrealističnim umet-

nikom Džozefom Kornelom koji je bio skoro trideset godina stariji od nje. Bili su veoma bliski profesionalno i lično sve do njegove smrti 1972. godine.

Sledeće godine, nakon Kornelove smrti Kusama se vratila u Japan. Sedamdesete godine su bile veoma teške za nju.

Nastavila je da radi na svojim umetničkim delima dok se borila sa depresijom i suicidalnim mislima, da bi 1977. godine trajno bila smeštena u bolnicu, u kojoj

je doktor primenjivao art terapiju u njenom lečenju.. Sledeće godine objavljuje roman pod nazivom „Zavisnik od samo-

ubistva sa Menhetna”, fiktivni roman zasnovan na njenom životu u Americi.

Osamdesetih godina je imala nekoliko samostalnih izložbi širom sveta, ali ju je njena umetnička instalacija INFINITY

ROOM - Pumpkin, iz 1993. godine sa Venecijanskog bijenala ponovo dovela u centar umetničkog zbivanja i popela je na pijedestal. Kusama je postala jedna od najcenjenijih i najuticajnijih umetnica današnjice. Njene bundeve su postale jednako kultne kao i tufne. Izlagala je svoje radove po celom svetu, a 2017. je otvorila sopstveni muzej YAYOI KUSAMA

MUSEUM. U Vasedi, u Šinđuku, Tokiju se nalazi petospratna zgrada posvećena njenim delima. Interesantno je da muzej nema stalnu postavku, a trenutno je (od 17. oktobra 2024. – 9. maja 2025. godine) u muzeju aktuelna izložba pod nazivom „Pobedila bih smrt i nastavila da živim“ (I WOULD OVERCOME DEATH AND GO ON LIVING). Kako u zvaničnom saopštenju povodom aktuelne postavke pišu iz muzeja: Yayoi Kusama se kroz život neprestano suočavala sa pitanjima života i smrti. Iskustvo Pacifičkog rata preživljenog u složenom porodičnom okruženju,

kao i prevazilaženje suicidalnih poriva izazvanih traumom i neurozom putem svog stvaralaštva, duboko su oblikovali njen pogled na ova pitanja. Izložba prikazuje kako se njen odnos prema životu i smrti razvijao kroz decenije, uz promene u umetničkom izrazu, od slika iz 1940-ih i 1950-ih, obeleženih ratnim iskustvom, pa sve do njenih najsavremenijih radova.“.

Njeni radovi u kojima koristi ogledala i dalje privlači na stotine hiljada posetilaca godišnje, kao i slike i skulpture sa tufnama i falusima. Prevelika zainteresovanost je dovela do toga da je broj posetilaca ograničen na 450 dnevno i to uz kupovinu vremenskih karata (90 minuta) isključivo putem sajta muzeja

Nakon što je godinama bila na margini umetničke scene u Japanu, Kusama je u poslednje tri decenije jedna od najcenjenijih umetnica ne samo u rodnoj zemlji, već i u celom svetu. Progonjena traumama iz detinjstva i demonima mentalnih bolesti Kusama je uspela da se izdigne i postane ogromno beskonačna tačka u mnoštvu malih koje je okružuju.

Museum Exterior © YAYOI KUSAMA

Mirror Room (Pumpkin), 1991. © YAYOI KUSAMA

Song of a Manhattan Suicide Addict © YAYOI KUSAMA

Galerija kao medijum komunikacije

Ksenija Marinković

Galeristkinja i istoričarka umetnosti

Ksenija Marinković, već 20 godina sarađuje sa umetnicima iz zemlje i inostranstva, kontinuirano radeći na popularisanju i promociji savremenog umetničkog stvaralaštva. Vodila je galeriju Njumoment, bila urednica programa i kustoskinja umetničke kolekcije

Centra za likovno obrazovanje Šumatovačka . Pre sedam godina osnovala je zajedno sa svojim partnerom Mićom Stajčićem, vizuelnim umetnikom, galeriju X Vitamin u Beogradu. Članica je

Asocijacije umetničkih galerija Srbije i upraviteljka Fondacije Muzeja savremene umetnosti u Beogradu.

U epohi mogućnosti beskonačne količine stvaranja i dostupnosti novome-

dijske umetnosti, kako ti procenjuješ šta je dostojno epiteta „umetničko”?

Primećujem da je reč „umetnost” stekla veliku popularnost u poslednjih nekoliko godina i da je mnogi rado koriste, posebno u markiranju različitih veština i usluga onda kada žele da istaknu kako je u istu uloženo puno rada, kako se obavlja sa posebnom pažnjom i poseduje originalnost i izvanrednost u odnosu na konkurenciju.

Ne znam da li je ovo definicija umetničkog, i najčešće se tada ni ne misli na onu umetnost kojom se bavim ja, moje kolege i saradnici. Umetnost bi trebalo da predstavlja polje ljudske kreativnosti i intelekta, koje omogućuje da se transcendira svakodnevno iskustvo putem medija koji deluju putem čula na čovekovo čitavo biće, ali ne samo putem boja, zvuka, linija i oblika, već i prenošenjem posebne filozofske poruke ili koncepta. Postoji veliki broj pokusaja definisanja umetnosti, i nijedan nije u potpunosti kompletan niti konačan, jer se i polje umetnosti i umetničkog konstantno razvija.

Kada se umetničko delo izmesti iz privatnog prostora stvaranja u javni prostor izlaganja, šta kao galeristkinja smatraš najbitnijim da mu se obezbedi i koliko je teško efektno postaviti delo?

je samo jedan od načina da se uspostavi. Pritom, mislim na interakciju sa publikom i pružanje mogućnosti da ta razmena viđenja i mišljenja ide u oba smera.

Komunikacija sa publikom. Pri konstruisanju svake izložbe kustos treba da omogući da delo bude postavljeno i predstavljeno tako da na najbolji način prenese umetnikovu nameru. Istovremeno može se i nadograditi kontekstualizacijom kroz celokupan dizajn izložbe, kustoski tekst i slično.

Ponekad se način na koji kustos prikaže rad u prostoru sasvim razlikuje od namere autora, ali ukoliko se ostvari dobra saradnja kustosa i umetnika, onda je to dodatna vrednost.

Kao kustoskinja, u ovom vremenu glorifikacije individualnosti u maniru nove religije, misliš li da je svrsishodno stručno vođenje kroz umetničke postavke, pogotovo kada su u pitanju dela savremenika?

Mislim da jeste, jer kao što sam već pomenula, komunikacija je ključna, i ovo

Da li smatraš nužnim zastupljenost kalokagatije u umetnosti i postoji li estetika van ideološkog i društvenog konteksta?

Ovde mogu odgovoriti samo iz sopstvenog ugla, jer ne mogu generalizovati i primeniti na mišljenja i namere svih koji se umetnošću bave. Moje mišljenje je takvo, i na taj način i biram i oblikujem programe u svojoj galeriji, da je pozicija nas koji se ovim poslom bavimo pomalo ipak propovednička i da smo u mogućnosti, da ne kažem u obavezi, da kroz svoj rad osvetlimo teme koje pokreću promišljanja, preobražaje i poboljšanje kvaliteta ljudske misli i ljudskog duha.

Koliko često si svedočila da umetnik ili umetnica uspevaju da od alternative dođu do establišmenta?

Puno puta. Ali i obrnuto.

Slika iza moje glave, Nikola Marković, Kolaž iz serije Pelcer

Anja Tončić, izložba Echi komora, X VITAMIN, 2022. foto: Milan Kralj

Piše:

Merima Aranitović

@merima_bahove_kapi

Fotografije: Pexels

Jesen u mojoj biblioteci

„Jesen

je drugo proleće, u kojem svaki

list

postaje cvet.”

Alber Kami

S godinama naučite da jesen ne znači samo hladnije dane i kraće sunčane trenutke – jesen donosi spokoj, tiši od prolećnog buđenja. U dahu svežine koji dolazi s mirisom vlažne zemlje i šuškanjem opalog lišća, osetim to kao stari, dobar poziv prirode da zastanem. S prvim koracima po parku, dok upijam tople nijanse narandžaste i smeđe, kao da uvek iznova otkrijem kako nam jesen tiho sugeriše i na svom primeru pokazuje šta znači pustiti ono što više nije za nas.

U jutarnjim šetnjama, dok mi hladan vazduh osvežava lice, setim se one detinje radosti – šuškavih koraka, mirisa mokrog lišća, toplih boja koje sve polako prekrivaju. Jesen daje osećaj da je svet tiši i prisniji. Kao da sve dolazi na svoje. Možda je to ono što mi toliko prija u ovim godinama – jednostavan ritam i lepota malih radosti.

Ove jeseni, knjige su mi bile nežne saputnice, posebno „Poljupci” Manuela Vilasa. Pomenuta knjiga nije samo priča o ljubavi, već pripoveda o malim radostima koje nalazimo kad usporimo. Jesen i ljubav – kad se pogleda dublje, nisu toliko različiti. Oboje traže strpljenje i tišinu u kojoj otkrivamo lepotu prolaznosti.

Kada zahladni, vratim se i svom vrtu. Navučem rukavice, prekopam zemlju i presadim cveće. Sadim lukovice s mislima o proleću, znajući da će prvi cvetovi izroniti kad im vreme dođe. Jesen me je naučila i da budem blaga prema sebi, da prihvatim prolaznost i radujem se tom malom čudu obnove u bašti svake godine iznova.

Jesen je vreme za male radosti. Vreme za lagani tempo i jednostavne stvari koje su kroz godine postale dragocene. Miris vlažnog lišća, poslednji cvrkuti ptica, šo-

lja toplog čaja i dobra knjiga – to su rituali koji su sve lepši kako godine prolaze. Jer, baš kao i jesen, naučite da živite sa osmehom na licu i mirom u srcu.

Predlozi za jesenje večeri uz knjigu

„Legende o jeseni” – Džim Harison

Izdavač: Vulkan izdavaštvo

Harisonova klasična zbirka priča prati porodične sudbine u divljim predelima

Montane, pune strasti, tuge i predivnih opisa prirode. Ovaj roman se savršeno uklapa u jesenje raspoloženje – melanholičan i bogat emocijama, idealan za kišne dane.

„U jesen” – Karl Uve Knausgor

Izdavač: Booka

Prvi deo Knausgorove tetralogije „Godišnja doba” donosi autorova razmišljanja o svakodnevnim životnim trenuci-

ma i lepoti prirode, napisane kao pisma njegovoj nerođenoj ćerki. Knjiga

je jednostavna, a duboka, i savršena je za sve koji vole jesenje refleksije i promišljanja.

„Senka vetra” – Karlos Ruis Safon

Izdavač: Laguna

Ova gotska priča, smeštena u kišovitu

Barselonu, prati mladića koji istražuje misteriju knjiga koje neko sistematski uništava. Atmosfera tajanstvene Barselone u kombinaciji sa magičnom pričom čine ovaj roman nezaboravnim izborom za jesenje večeri.

„Čovek po imenu Uve”

Frederik Bakman

Izdavač: Laguna

Priča o starijem čoveku koji, uprkos svojim mrzovoljnim manirima, pronalazi utehu i ljubav u svakodnevnim trenucima. Topla, dirljiva knjiga koja podseća da je čak i najhladnije doba godine ispunjeno toplinom koju možemo pronaći jedni u drugima.

„Polje” – Robert Zetaler

Izdavač: Laguna

Knjiga sastavljena od priča o životima

ljudi iz malog grada, ispričanih s nežno-

šću i tugom. Svaka priča dočarava tihu

lepotu života i prolaznost koja je posebno snažno prisutna u jesen. „Polje”

je idealna za sve koji žele mirno jesenje štivo.

Ove knjige su pravi izbor za jesenje dane kada želite da se umotate u toplu deku, sa šoljom čaja. Svaka nosi deo jesenjeg duha i podseća nas da su male radosti i trenuci mira neprocenjivi.