Plezir magazin mart 2025 by Plezir magazin

Uvod

U martovskom izdanju kojim slavimo žensku borbu, snagu i rezilijentnost ugostili smo mnoge neverovatne žene.

Ako se malo okrenete oko sebe, primetićete da su prave heroine svuda oko nas, samo umesto uzanih pvc odela one nose fluorescentne prsluke, pištaljke i megafone, one predvode osmomartovske marševe, one stoje u prvim redovima kao redarke, one stoje uz svoje đake i učenike i odlučno istrajavaju u borbi za bolje društvo svih nas, one čuvaju reke, planine i bore se za čist vazduh i zdravu životnu sredinu, one pišu angažovanu poeziju, kritičke tekstove i drame, one stvaraju angažovanu umetnost, crtaju ogromne murale i stripove, one čuvaju zanate od izumiranja, one nas hrabre, motivišu i neguju – a ovim izdanjem mi vas na to samo podsećamo.

Mart mesec je bio prilično buran, ali uz sve što se tokom njega dešavalo, ponovo nas je podsetio na snagu zajedništva, solidarnosti i veličinu i značaj nenasilnog, pametnog i iskrenog otpora.

Teodora Kovrlija, Plezir magazin teodorakovrlija@gmail.com plezirmagazin@gmail.com

Plezir polica

Prosvetari u blokadi

Pet autorica za osmi mart

Umetnost pobune

Kratak pregled regionalne umetničke scene i ženske perspektive u umetnosti

Štrikala mi Nena Povratak divljine 012

Žene, edukacija i otpor

Jane Doe Kada divljina progovori

Ina Poljak

Milica Milošević

Gastro inspiracija Ilinka Kijanović

Proljetne Ikebane i ciklicnost

TKV Ulica je mesto otpora ali i prostor nade

Imaginacija drugačijih društvenosti

Generacija koja ne pristaje na ćutanje

Zdravlje Mentalno zdravlje žena i protesti

Snježana Vračar Mihelač

Sheila Hicks

Hibari Misora kraljica enke

I ovo je nasilje

redakcija PleziR

Marko Vajović

Bojana Đuričić

Andrijana Kovrlija

Milena Goševski

Teodora Kovrlija

Nataša Bućić

Vesna Belušević

Ana Perović

Tatjana Radanović Felberg

Jelena Gvozden

Vladislav Radak

Ana Mandinić

Danja Bujas Merima Aranitović

Vladislava Milovanović Zvjezdana Gvozdenović

Nevena Pajić Dunja Dopsaj

Bojana Fužinato

OVO NIJE MAJAMI

Fernanda Melčor

TEČNA ZEMLJA

Rafaela Edelbauer

AKO NISAM DOBRA ŠTA

ĆEMO ONDA

Iva Brdar, Marina Milanović

DECA MRTVIH

Elfride Jelinek

RIHTANJE REBRA

Tatjana Bijelić

9 ZEČEVA

Virginija Zaharijeva

TESTAMENT

Nina Vehe

AKABADORA

Mikela Murđa

BILO JEDNOM U ZEMLJI BROJEVA

Sara Hart

O ČEMU NE GOVORIMO

Slavenka Drakulić

SERUM ZA DUBINSKU HIDRATACIJU KOŽE

Dew drop je lagani serum koji se brzo upija, pružajući koži dubinsku

hidrataciju, glatkoću i elastičnost. Obogaćen aktivnim sastojcima, idealan je za svakodnevnu negu, čak i za najosetljiviju kožu.

Hijaluronska kiselina duboko hidrira kožu, dok ektoin štiti od spoljašnjih faktora poput zagađenja i oporavlja kožu od UV zračenja. Ektoin je prirodni osmolit koji održava ravnotežu vlage, poboljšavajući otpornost kože. U kombinaciji sa uljem maline, bogatim omega-3 i omega-6 masnim kiselinama, obnavlja kožu nakon izlaganja UV zracima, čineći je snažnijom i otpornijom. Ulje maline takođe sadrži vitamine A i E, koji pružaju snažnu antioksidativnu zaštitu.

Glicerol i prirodni vlažeći faktori trenutno hidriraju kožu i čuvaju njenu vlažnost tokom celog dana, dok pomažu u regeneraciji i održavanju ravnoteže hidrolipidne barijere. Ova sinergija aktivnih sastojaka pruža dugotrajan efekat, čineći serum savršenim za svakodnevnu upotrebu.

Ovaj serum ne samo da hidrira, već umiruje kožu, obnavlja njenu barijernu funkciju i poboljšava njen izgled.

Idealno za sve tipove kože, uključujući veoma osetljivu, ovaj serum garantuje zdrav, blistav i elastičan izgled kože. Zbog svoje teksture, savršen je za jutarnju rutinu, kao podloga pre nanošenja SPF zaštite. Aktivni sastojci, zajedno sa zaštitnim faktorom, štite kožu od negativnih efekata UV zračenja.

Za 8. mart, Međunarodni dan žena pripremila sam šaroliku i nadasve internacionalnu listu spisateljica koje, bez obzira na geografske razdaljine i međusobne žanrovske razlike, dijele nešto zaista posebno - ogroman talenat i hrabrost da se zaroni ispod površine...

Piše: Danja Bujas @danchireads

Juan i Gaspar su otac i sin na proputovanju Argentinom, ili bolje reći, u bijegu pred sljedbenicima opakog mističnog Reda kojeg je osnovala obitelj Gasparove preminule majke i čiji je „mesija” (medij) upravo njegov otac....

Genij Mariane Enriquez leži u dobroj priči, dobroj horor priči potkovanoj brojnim kulturnim i pop referencama, što se u ovom slučaju može svesti na bogatu argentinsku kulturu i tradiciju, katolicizam, ali i politički kontekst, točnije, vojnu huntu sedamdesetih. Ubacite u to dobru glazbu, punk kulturu, queer senzibilitet, ali i popularistička istraživanja nadnaravnog, i dobit ćete savršenu kombinaciju „svega” po malo, izuzetno zabavan, ali i mračan roman koji potvrđuje da se jedna od najpoznatijih južnoameričkih kratkopričačica (Što smo

izgubili u vatri, The Dangers of Smoking in Bed, A Sunny Place For Shady People) odlično snalazi i u ovom, znatno dužem formatu.

Julia Fox je moment, pop ikona, glumica, umjetnička duša, kraljica modnih pista i vječna muza braće Safdie, koja afektirajući izgovara ime filma

koji ju je proslavio - Uncut Gems. I prije nego je postala slavna, Julia Fox je bila poznato lice u New Yorku, lik, likuša, karakter, osebujna ličnost. Svoj put do slave, od nesređene obiteljske situacije i djetinjstva u Italiji, do ovisnosti o drogama i majčinstvu, opisala je u memoarima koji uopće ne nalikuju

senzacionalističkim celebrity memoarima, već su priča koja ima svoj smjer i poruku. Možda nije remek-djelo, kao

što nam je Julia obećavala u intervjuima, ali je izuzetno dinamično i zabavno

štivo s određenom dubinom u koju Julia uranja bez poteškoća, upravo zato

što se ne boji ići „down the drain“.

Ni Didion, ni Babitz nisu nešto naročito poznate na Balkanu, iako su književnice koje su obilježile šezdesete i sedamdesete u SAD-u. Posebice je Joan Didion, sa svojim oštrim kritičkim okom i preciznom rečenicom, omogućila proboj kontrakulture u mainstream. S druge strane, nešto mlađa Eve Babitz nikad nije život shvaćala toliko ozbiljno. Kao Julia Fox, osebujna i svoja, bavila se umjetnošću prije

nego li će otkriti pisanje. Njezine su kratke priče mahom autobiografske, britke i pametne, prepune sočnih detalja i ukorijenjene u mirisima i okusima njezinog rodnog grada, Los Angelesa. Čitaju se lagano, u jednom dahu, baš kao i ovo biografsko djelo u kojem Anolik uspoređuje dvije prijateljice i rivalke, usputno istražujući kako je izgledao život umjetnika i umjet -

nica prije nekih pedesetak godina. Ne zahtijeva nikakvo posebno predznanje, no, svejedno, pročitajte Slow Days, Fast Company , fantastičnu zbirku kratkih priča Eve Babitz iz 1977. godine.

Dobro mjerilo koliko će mi se neka japanska knjiga svidjeti je japanska književna nagrada Akutagawa u čiji je uži

izbor, prije par godina, ušao upravo ovaj kratki, ali slatki roman, prvijenac

književnice, sociologinje i bivše glumice u filmovima za odrasle Suzumi Suzuki.

Realistična, ali suptilno poetična u opisivanju „obične“ svakodnevice, prati život ne toliko obične djevojke, barske hostese koja u svojoj maloj, japanski klaustrofobičnoj garsonjerici brine o umirućoj majci te uspješno kombinira banalno s dubljim, filozofskim razmišljanjima o životu.

Mlada učiteljica Miyoung preselila

se s mužem u njegovo rodno selo, čije je tradicije i praznovjerja polako počinju gušiti i od kojih bjesomučno pokušava obraniti svoju trogodišnju kćer, Minu...

Posebnost dobre kratke priče leži u tome da se što više kaže sa što manje. U tom pogledu je korejska književnica i feministica, Kang Hwagil, izuzetno uspješna, jer je na svega 30-ak stranica uspjela ugurati i napetu, atmosferičnu horor priču, i ozbiljnu kritiku društva, posebice rodnih uloga i patrijarhata. Kao i Enriquez, Kang se pita tko su prava čudovištaona koja to očito jesu ili ona koja su zamaskirana u „obične“ ljude i njihove na prvi pogled obične živote.

Demons je inače dio kompleta korejskih priča i novela pod nazivom Yeoyu, kojeg je 2019. godine izdala nezavisna izdavačka kuća iz UK-a, Strangers Press. U istom paketu dolazi i kratka priča Han Kang, pravo malo remek-djelo pod nazivom Europa.

Danja Bujas, book blogger and bookstagrammer

Književnost

Medu nama je mnogo više empatije i solidarnosti nego što smo bili skloni da, čak i u najoptimističnijim procenama, pomislimo

Intervju: Vladislava Milovanović @in_love_with_artandfashion Fotografije: Nemanja Maraš

Ona je psihološkinja, konsultantkinja, kolumnistkinja i milenijalka iz čijeg se pera izrodio roman „ Dobar momak ” (Laguna, 2025.) koji je sve, koji smo ga pročitali, osvojio činjenicom da smo u njemu mogli pronaći mnogo delova sebe i kadrova sopstvene svakodnevnice. Ina Poljak u prvom romanu, zapravo piše o načinu vaspitanja na našim prostorima, gubljenju sebe i potrazi za sopstvenim „Ja” u svetu koji neprestano traži da se adaptiramo, ceni koju plaća-

mo kada pristanemo na konformizam i generaciji za koju, ipak ima nade. Sa Inom razgovaram o povezanosti pisanja i psihologije, psihoterapiji i kolektivnoj terapiji kojoj svedočimo mesecima unazad, kao i o tome zašto se svi ponekad osećamo kao njen glavni junak iz romana ,,Dobar momak", Todor.

Kada ste kod sebe prepoznali ljubav prema psihologiji i kako je došlo do toga da ona, između ostalog, bude pretočena i u pisanje?

Ljubav prema psihologiji sam osvestila u sedmom razredu osnovne, ako se to tako može reći, jer tad nisam bila baš sigurna u to šta je psihologija. Znala sam samo da imam potrebu da bolje razumem ljude i njihovo ponašanje. Sa druge strane, ljubav prema pisanju mi se javila ranije, u trećem osnovne, kada sam na okružnom literarnom takmičenju u školi osvojila treće mesto, pišući o svitanju nad rekom Sanom koju nikad nisam videla i o kojoj mi je baka pričala, kao o svom zavičaju koji je morala da napusti. Ljubav prema književnosti hranila sam čitanjem, a prema psihologiji studiranjem. Hrabrost da nešto napišem i to objavim, a da nije članak o psihologiji, došla je mnogo kasnije.

„Dobar momak” je vaš prvi roman. Koliko je bilo izazovno pisati o svemu onome što danas kao društvo živimo u ovoj pripovednoj formi?

Sa jedne strane, bilo je lako, zato što sve ono što se dešava glavnom liku, dešava se i svima nama. To su, kad živiš u našoj kulturi a verovatno i šire od nje, univerzalna iskustva jedne generacije, što znači da su primeri svuda oko nas. Sa druge strane, pisanje je bilo teško, jer sam sa glavnim junakom prolazila sve njegove brige i slomove, s tim da ih je on proživeo jednom, a ja sa svakim novim vraćanjem na rukopis. Ipak, pisanje ove knjige bilo mi je jedno od najboljih iskustava u životu, nezamenljivo i sveprožimajuće, tako da sa nešto treme, jedva čekam da ponovo uđem u takav proces.

Ovim romanom si dotakla različite teme, ali moram priznati da sam kod glavnog junaka, Todora, prepoznala model vaspitanja koji je imala i moja generacija, tj. milenijalci. Jedna od tih tema svakako je izbegavanje razgovora o emocijama, naročito onim „neprijatnim”, „guranjem pod tepih” svega što nas muči, te se glavni junak

suočava i sa nerazumevanjem jednog od svojih drugova kada spomene psihoterapiju. Zašto je važno da se o osećanjima govori, da se ona otvoreno pokazuju i kako je došlo do toga da savremeno društvo emocije koje percipiramo kao negativne (posebno tugu i bes) smatra nepoželjnim?

Mi smo, kao generacija, učeni da su emocije nešto nepoželjno, najčešće znak slabosti ili gubitka kontrole. To su nas milenijalce učili roditelji bumeri, koji su i sami tako učeni od strane svojih roditelja. Ono što primećujem svuda oko sebe i što je dobra vest, jeste to da je naša generacija odlučila da se ipak drugačije odnosi, ne samo prema emocijama. Ipak i dalje to radimo sa izvesnom nelagodom, jer nije lako odučiti se od onoga kako su te učili ne samo roditelji, već i ceo jedan društveni kontekst u koji spadaju obrazovanje, kultura, očekivanja koja se pred tebe stavljaju.

Mi milenijalci znamo da to nije dobar put, jer smo videli kako i koliko nije bio dobar za naše roditelje. Verujem da je to razlog zašto je u našoj generaciji potpuno prirodno otići na psihoterapiju, a da ne misliš da si lud ili da će sad svi upi-

rati prstom u tebe. Primećujem, takođe, da pozitivan trend uzima maha, jer ono što smo mi milenijalci započeli, generacija Z je ne samo nastavila, već i kvalitativno dovela na potpuno novi nivo. Oni su u ranim dvadesetim emocionalno pismeni na način za koji su nama milenijalcima bile potrebne godine. Jasno je, naravno, da ovde pravim smele generalizacije, ali ako vam treba dokaz — pogledajte samo šta rade studenti u našoj zemlji već mesecima i sve će vam biti jasno.

Čitajući roman „ Dobar momak” sti -

čemo utisak da živeti autentično (odnosno onako kako želimo i osećamo) ima svoju cenu, ali pristajanje na društveno prihvatljive obrasce ponašanja, takođe. Na koji način se mladi ljudi mogu izboriti sa pritiskom društvenih očekivanja da do određenih godina postignu sve, a to podrazumeva i uspešnu karijeru i stvaranje porodice?

Živeti autentično ima svoju cenu, kao što je ima i život prema očekivanjima i merama drugih ljudi. Pitanje je samo šta nam je skuplje, dugoročno gleda-

no. Kad smo mladi, mnogo je teže preispitati i možda čak i odbaciti pritiske koji se stavljaju pred nas. Ja bih, recimo, jako volela da mi je neko, kad sam imala osamnaest godina i spremala prijemni za psihologiju, ubeđena da je taj prijemni pitanje mog života i smrti, došao i rekao: „Hej, ne brini, ovo jeste bitno, ali nije presudno, ako se desi da ne uspeš, nije kraj sveta.” Isto bi trebalo da važi za sve ono što drugi, ali i mi sami, stavimo pred sebe kao cilj koji je u

formi tiranije. Ja sam želela da položim prijemni, ali jeza me hvata od pomisli

šta bi bilo da to nisam stvarno želela, a sve to sam doživela kao ultimativnu

potvrdu svoje vrednosti kao ljudskog bića. Žao mi je sada te Ine, volela bih da mogu da je zagrlim. Zato, kad god smo suočeni sa pritiskom, dobro je da prvo zastanemo i razmislimo zašto nam je to toliko važno i, još bitnije, da li je to što nam je važno stvarno naša želja ili nešto što nam je društvo nabacilo na ramena, uslovljavajući nas osećajem krivice ako se drznemo da probamo da ga zbacimo.

Neizbežno bi bilo pitanje koliko ima vašeg iskustva u romanu, ali zapravo me zanima na koji način je građenje priče o Todoru, njegovim roditeljima, prijateljima, devojci, kolegama i šefu, psihoterapeutkinji možda promenilo vašu percepciju, da li ste znali kuda će vas pisanje odvesti ili ste se i sami iznenadili? Kakva su bila vaša osećanja na kraju tog procesa?

Na kraju procesa pisanja doživela sam ono za šta se nadam da će i čitalac da doživi, a to je oslobođenje. Od samog početka romana javlja se tenzija koja postaje sve intenzivnija, do momenta dok ne pukne i dok radnja ne doživi kulminaciju svog zapleta. Dok sam radila na strukturi romana, znala sam kako

će radnja da se odvija sve do momenta kulminacije, ali nisam znala šta će tačno da bude rasplet. Imala sam nekoliko opcija u glavi, neke su bile prilično turobne, a kada sam sebi postavila pitanje sa kakvim osećajem želim da ljudi odu dalje u svoj život nakon što pročitaju knjigu, znala sam kojim putem treba da krenem.

Na koji način vidite pobunu mladih ljudi za koje se verovalo da su letargični, sasvim apatični i nezainteresovani, koja se dešava poslednjih meseci na ulicama naših gradova? I koliko nam je zapravo jedan ovakav trenutak bio potreban kao svojevrsni način isceljenja, rekla bih višedecenijskih, kolektivnih trauma?

Ono što nam se, kao društvu, dešava poslednjih nekoliko meseci je katarza na koju smo čekali decenijama i kojoj smo uveliko prestali da se nadamo. Zbog toga, sad kad nam se dešava, deluje još većom i važnijom. To zaista jeste jedna masovna terapija, isceljenje podstaknuto ljubavlju i zajedništvom. Ma kako se, u političkom smislu, okončao ovaj studentski pokret, on je u društvenom smislu već postigao mnogo — pokazao

nam je da je među nama mnogo više empatije i solidarnosti nego što smo bili skloni da, čak i u najoptimističnijim procenama, pomislimo.

Prepoznatljivi ste, između ostalog zahvaljujući fantastičnim kolumnama koje možemo čitati na portalu ,,Velike priče”. Ovde se bavite različitim temama, a nedavno ste kolumnom

„Biti žena znači živeti u strahu” obrađivali i temu femicida, čija se stopa iz godine u godinu, ne smanjuje značajno na Balkanu. Čitajući komentare na ovakve vesti, uglavnom senzacionalističke (što je problem za sebe), stiče se utisak opravdavanja, štaviše i normalizovanja femicida. Šta vidite kao glavni uzrok, ali i potencijalno

rešenje, kako za pojedinca, tako i za društvo uopšte kada je reč o svakom obliku nasilja prema ženama?

Kao glavni uzrok relativizacije, pa čak i normalizacije femicida, vidim patrijarhat i sve njegove otrovne pojavne oblike. Taj društveni narativ je napravio klimu u kojoj se na vest da je muškarac ubio ženu neretko reaguje komentarom tipa: „Mora da ga je nečim isprovocirala”. Takvi komentari su prvi korak u relativizaciji femicida, a najstrašnija stvar je da oni koji izgovaraju takve rečenice najčešće zapravo nisu ni svesni šta time čine. I za to je kriv patrijarhat, pod kojim čak i pružanje pomoći zlostavljanim ženama izgleda tako što se žrtva, ako je uopšte iko čuje i shvati ozbiljno, sklanja na nepoznatu lokaciju, u sigurnu kuću, dok nasilnik nastavlja bezbrižno da živi život, u svojoj kući. Kao da je ona ta koju treba skloniti iz društva i sopstvenog života, a ne on. Svaki put kad se dogodi femicid, mi smo kao društvo već podbacili. Zato je prvi korak sigurno taj da se femicid prepozna kao zasebno krivično delo, kako bi prestale da se dešavaju bizarne stvari poput smanjenja kazne počiniocu usled „olakšavaju-

ćih okolnosti” kao što su „on je uzorni domaćin”. Činjenica je i to da smo, kad dođemo do tačke u kojoj putem zakona moramo da rešavamo neko goruće društveno pitanje, već zakasnili. Zato bi jedino sistemsko rešenje, koje zahteva ne godine, već decenije intenzivnog rada, moralo da se tiče edukacije u pravcu razbijanja predrasuda, odustajanja od naučenih, transgeneracijskih obrazaca problematičnog ponašanja i osnaživanja žena, ali i muškaraca, jer je patrijarhat i za njih poguban. Ne, kao za žene, ali muškarcima se odriče pravo da budu ljudska bića, sa svim onime što to podrazumeva.

Bavite se i konsaltingom, odnosno pojedincima i malim biznisima pomažete da izgrade svoj brend, autentično predstavljajući svoju priču. Šta je, iz vašeg ugla, ključno za uspeh u bilo kom biznisu, šta je ono zbog čega se

ljudi vezuju za određeni brend, uslugu ili proizvod?

Prvo moramo da vidimo kako da definišemo uspeh. Recimo, šta je potrebno za uspeh meren basnoslovnim bogatstvom ne znam i, iskreno, ne zanima me preterano. Međutim, ako uspeh definišemo u terminima slobode, smisla i integriteta, onda je odgovor jednostavan — najvažnije su vrednosti. One su sve ono što nas vodi kroz život, što nam pokazuje put i što nam je bitno kada ostanemo sami sa sobom i ogolimo slojeve svega onoga što nije stvarno naše. Kad znamo koje su nam vrednosti i kako one utiču na naš život, onda se te vrednosti preslikavaju i na brend koji gradimo i time postaje nešto jedinstveno, stvarno i samo naše. To je najlepši deo mog posla, pomaganje ljudima.

PIERRE GUILLAUME PARIS

ROAD&EAU je najnoviji parfemski proizvod PIERRE GUILLAUME PARIS niche parfemskog brenda.

Ovaj elegantan, mekan i čist parfem evocira miris novog automobila i namenjen je upravo za vaše automobile, tačnije to je parfem za patosnice. Spoj mirisa materijala za instrument tablu i novih tepiha, mirisa čistoće, mekoće i topline.

ROAD&EAU je unisex, nežan i delikatan parfem koji će stvoriti elegantnu auru u unutrašnjosti vašeg automobila i učiniti boravak u njemu prijatnijim, za vaše zadovoljstvo i zadovoljstvo vaših saputnika. Istaknuti akordi: aldehidi, mekani, sveži i čisti.

Tekst i fotografije: Tatjana Radanović Felberg @tatjanafelberg

Ikebana, tradicionalna japanska umjetnost aranžiranja cvijeća, duboko je ukorijenjena u poštovanje prirodne ljepote i promjenjivost godišnjih doba. Ovaj oblik umjetnosti uključuje više od samog aranžiranja cvijeća; on je meditativna praksa koja teži harmoniji i ravnoteži, često odražavajući prirodne cikluse života, uključujući i ženski ciklus.

Proljeće je vrijeme obnove i ponovnog rađanja, što ga čini značajnim godišnjim dobom u praksi ikebane. To je doba obilježeno pupanjem i cvjetanjem drveća i cvijeća i obnovom života nakon zimske pritajenosti. U ikebani, proljetni aranžmani često sadrže živopisno i nježno cvijeće poput trešnjinih cvjetova (sakura), tulipana i narcisa.

Proljetna ikebana odražava ovu obnovu i buđenje, i ikebanistice koriste svježe cvjetove i zelene grane kako bi proizvele skladne aranžmane. Ovi aranžmani hvataju suštinu novih početaka i prolazne ljepote života, simbolično odražavajući prolaznu prirodu mladosti i vitalnosti.

Cikličnost u prirodi, koja se ogleda u izmjeni godišnjih doba, duboko je usađena u filozofiju ikebane. Kao što se priroda neprestano mijenja i obnavlja, tako i ikebana teži prikazati prolaznost i ljepotu svakog trenutka.

Proljetni aranžmani simboliziraju novi početak i vitalnost, podsjećajući nas na neprekidni ciklus života i prirode.

Ciklična priroda godišnjih doba odražava cikluse u životu žene. Proljeće koje simbolizuje ponovno rođenje i nove početke, može se uporediti sa menstrualnim ciklusom, koji je prirodan proces koji se ponavlja iz mjeseca u mjesec. Cvjetanje cvijeća i pupanje listova u ikebani predstavljaju vitalnost i obnovu koja se dešava i unutar ženskog tijela.

I ikebana i ženski ciklusi slave ljepotu promjene i neprekidni tok života.

Proljetni ikebana aranžmani, sa svojim naglaskom na novi rast i potencijal, podsećaju nas na snagu i otpornost u ovim prirodnim ciklusima.

Ženski ciklus, slično godišnjim dobima, obuhvata faze rasta, cvjetanja, opadanja i obnove, paralelno sa fazama koje se mogu vidjeti u prirodi. Proljeće, sa svojim naglaskom na novi rast i obnovu, usko je povezano sa određenim fazama ženskog ciklusa, posebno ovulacijom. Ovulacija predstavlja vrhunac ženskog ciklusa, slično punom cvatu cvijeća u proljeće. Tokom ove faze, dolazi do porasta energije i vitalnosti, koje se simbolično mogu prikazati u vidu živopisne i bujne prirode.

Ikebana aranžmani tokom ovog perioda mogu se posmatrati kao proslava

života i plodnosti, koristeći na primjer behar u punom cvatu, kako bi označili potencijal za nove početke.

Menstruacija je faza opadanja i obnove, slično načinu na koji biljke odbacuju stare listove kako bi napravile mjesto za novi rast. U ikebani, ovo se može predstaviti kroz korištenje elemenata koji označavaju uklanjanje starog kako bi se dočekalo novo. Minimalistički aranžmani mogu odražavati jednostavnost i čistoću ove faze, naglašavajući cikličnu prirodu života i važnost obnove.

Ikebana kao

meditativna praksa

Bavljenje ikebanom tokom različitih faza ženskog ciklusa, može služiti kao oblik meditacije i samoispitivanja. Ono podstiče pažnju i dublju povezanost sa vlastitim tijelom i prirodnim svijetom. Povezujući praksu ikebane sa ritmovima ženskog ciklusa, ikebanistice mogu dostići ravnotežu i harmoniju, kako unutar sebe, tako i u svojoj okolini.

Proljetna ikebana nije samo oblik umjetnosti, već dubok izraz ciklusa prirode i života. Njena povezanost sa ženskim ciklusom prikazuje univerzalne teme rasta, obnove i ljepote prolaznosti. Kroz pažljivu praksu ikebane treba da slavimo ove prirodne ritmove i pronađemo mir i ravnotežu u tom procesu.

Uronite u trenutak, osjetite miris cvijeća i dopustite da vas ikebana poveže kako sa ciklusima prirode tako i sa vašim ličnim.

mesto gde lokalni brendovi pričaju svoju priču kroz jedinstveni dizajn i kvalitet

Piše: Ana Perović (klinička psihološkinja i psihoterapeutkinja) @in.between.sessions

Fotografije:

Dunja Dopsaj @dunjadopsaj

Sedim ispred ekrana i gledam blago lice svog terapeuta, Džona – muškarca u šezdesetim, iz Velike Britanije. Nismo se dugo čuli, zato koristim priliku da mu ispričam nekoliko situacija koje su mi ostale na umu. Dolazim i do jedne razmene sa poznanikom koja mi ne izlazi iz glave već danima.

„Mislila sam da sam odavno raščistila s ovim, ali evo, već dva dana se pitam –da li sam bila prestroga? Da li je trebalo da prećutim?“

Džon me gleda sa blagim osmehom.

„Koliko razumem situaciju, samo si bila asertivna i jasno postavila granice. Otkud sumnja u to da imaš pravo na to?“

„Znate da ne volim često da potežem ovu temu, ali ako postoji nešto što devojke na Balkanu slušaju od malih nogu, onda je to – da treba da izbegavamo konfrontacije i štedimo druge od neprijatnosti.“

Ako baš i moramo nekog da suočimo s tim da su nam granice pređene, obavezno je da preuzmemo odgovornost za osećanja druge osobe koja će uslediti.

Ako je baš neophodno da se zauzmemo za svoje potrebe, važno je da ih prvo svedemo na minimum.

Ako je nužno da stanemo na put zlostavljanju bilo koje vrste, mudro je da pri tom dodatno ne naljutimo osobu koja želi da nam naudi.

Ako baš želimo da verujemo svom doživljaju stvarnosti i stičemo poverenje u svoje

sposobnosti, to treba da radimo diskretno i u svoja 4 zida.

Ako neka ponuda ne deluje fer, treba da se prisetimo da ženama istorijski ne pripada pravo na fer pregovore (a bilo je i gorih nepravdi pa je pitanje jesu li naše tako nepravedne).

Ako želimo da imamo bliske odnose, treba da prihvatimo da je većina emotivnog rada na nama.

Ako je neminovno suprotstaviti se autoritetu, to treba neko drugi da uradi - jer ženi ta pozicija ne pristaje.

Tako su nas učili da smireno i u tišini nosimo teret koji nismo tražile, da ne zameramo, da prećutimo i ne izazivamo. Poželjno je da se povučemo, podredimo i prilagodimo, da ne budemo glasne, da budemo „primerene”, „dobre” i „skromne”. I po mogućstvu „ugodne”.

Generacije žena pre nas naučile su da je sigurnije biti „podređena i ugodna” nego „slobodna i moćna”. Rodne uloge nisu samo društveni konstrukt – one se urezuju u naše telo i psihu.

Ako se od nas očekuje da budemo tihe i ugodne, vremenom ćemo osećati nelagodu pri svakoj konfrontaciji. Ako nas uče da se „dobra devojka“ ne suprotstavlja, svaki pokušaj postavljanja granica može izazvati osećaj krivice.

Stoga, jedan od izazova feminizma leži u tome što, da bismo se zauzele za svoje postojanje, svoju bezbednost i svoja prava - potrebne su nam veštine koje leže izvan okvira nasleđene rodne uloge.

Protest kao škola veština zdrave konfrontacije

Nijedan vaspitni kurikulum za devojčice ne uključuje veštine zastupanja sebe i zdrave konfrontacije. Nisu nas učili da je zauzimanje za sebe i suočavanje s drugima važan deo razvoja kroz koji se ličnost oblikuje, odnosi učvršćuju i kroz koji društvo evoluira.

Iz psihološkog ugla, protesti su mesto gde mnoge devojčice, devojke i žene imaju prilike da po prvi put dožive da

postavljanje granica, izražavanje neslaganja i borba za sopstvena prava nisu samo dozvoljeni, već su i neophodni za lični razvoj i napredak zajednica u celini. Protesti su mesto gde mnoge devojke prvi put shvate da njihov glas vredi i da imaju pravo da utiču na svet oko sebe.

Tu, gde se modeluje mirno nenasilno zastupanje prava i podupire kritičko mišljenje, gde se nude lekcije o pozivanju na istinu i odgovornost. Na skupovima su uzori, između ostalog, hrabre studentkinje koje modeluju snagu i moć, razbijaju rodne stereotipe i podsećaju da zauzimanje prostora nije privilegija, već pravo.

Šta nas studentski protesti uče o veštinama zdrave konfrontacije?

Zdrave veštine konfrontacije iz ugla psihoterapeuta uključuju sposobnost da se jasno, smireno i asertivno izrazi zauzimanje za nešto nama važno, neslaganje ili granice, bez agresije ili manipulacije.

Ako se od nas očekuje da budemo tihe i ugodne, vremenom ćemo osećati nelagodu pri svakoj konfrontaciji.

Ako nas uče da se „dobra devojka“ ne suprotstavlja, svaki pokušaj postavljanja granica može izazvati osećaj krivice.

Međutim, u tradicionalnom vaspitanju devojčica, konfrontacija se često izjednačava s nepristojnošću i neprimerenošću, čak i agresijom i nasiljem. U društvima u kojima se ženama tradicionalno ne dodeljuje pregovaračka moć, često se podrazumeva da je „pristojno“ i „ženski“ prihvatiti manje, ne insistirati na svojim potrebama i izbegavati direktne zahteve. Ali protesti nas uče drugačije.

• Niko se neće zauzeti za našu dobrobit i naša prava umesto nas.

• Priprema za zdravu konfrontaciju uključuje jasno i smireno izražavanje onoga za šta se zauzimamo.

• Zdrava konfrontacija ne podrazumeva nasilje.

• Cilj konfrontacije je otvaranje prostora za fer pregovore.

• Fer pregovor se zasniva na uzajamnom poštovanju i realnim argumentima, a ne na manipulaciji i prisili.

• Fer pregovor nije uvek lako dostupan, brz i jednostavan, a nije ni moguć uvek i sa svima.

• Neuspeli pokušaj pregovora ne znači da treba da odustanemo od zauzimanja za svoju dobrobit i svoja prava.

• Razočarenje je sastavni deo svake dugotrajne borbe za pravdu.

• Vrednosti solidarnosti i kolektivnog zauzimanja za dobrobit zajednice su istorijski naše najvažnije oruđe u osvajanju novih prostora za produktivnije pregovore o našim pravima.

Kada fer pregovori izostaju: Istrajavanje u borbi za pravdu

Fer pregovori podrazumevaju da su obe strane spremne da pregovaraju u dobroj veri, da uvažavaju međusobne

potrebe i da žele da dođu do rešenja koje nije na štetu bilo koga. Međutim, u realnosti, posebno kada su u pitanju sistemski problemi, često nailazimo na situacije u kojima druga strana –bilo da je to država, institucija ili dominantna društvena grupa – nije spremna na pravedan dogovor.

Pregovori nisu fer kada:

• jedna strana koristi krivicu, strah, sluđivanje (gaslighting) ili druge oblike manipulacije, zlostavljanja i nasilja kako bi dobila ono što želi;

• se očekuje da jedna strana pristane na manje povoljne uslove „iz zahvalnosti“ ili „radi čuvanja mira“;

• postoji pritisak da se brzo donese odluka bez dovoljno vremena za razmatranje;

• informacije su prikrivene ili predstavljene na način koji drugu stranu stavlja u nepovoljan položaj.

U takvim slučajevima, pregovori nisu opcija, jer je ponuda druge strane unapred postavljena tako da održi nejednakost, moć i privilegije. Kada institucije i vlast ne nude fer pregovore, tada feminizam, studentski protesti – kao i svaka borba za ljudska prava – ne može ostati tih i pristojan. U takvim okolnostima potrebni su nam hrabrost, upornost, solidarnost i spremnost da istrajemo, čak i kada nas uveravaju da preterujemo, tražimo previše ili da su stvari „dovoljno dobre kakve jesu“.

Društvene promene ne dolaze iz tišine i povlačenja. One dolaze iz solidarnosti, istrajnosti i spremnosti da ne pristajemo na manje „radi mira“.

Studenti ne samo da postavljaju jasne zahteve prema institucijama, već i modeluju kako izgleda zdravo i nenasilno zauzimanje prostora – odbijaju da budu pasivni posmatrači nepravde, ne pristaju nakompromise koje bi platili svojim dostojanstvom i jasno komuniciraju svoje granice i očekivanja. Upravo tu leži njihova vrednost za psihološki

razvoj – kao što pojedinac kroz terapijski rad uči da mu je dozvoljeno da postavlja granice i izrazi svoje potrebe bez osećaja krivice, tako i društvo kroz ovakve pokrete uči da nije dužno da prećutkuje nepravdu.

Studentski protesti u Srbiji nisu samo čin pobune – oni su lekcija iz emancipacije, solidarnosti i zdrave konfrontacije.

To je škola u kojoj, između ostalog, naše devojčice, devojke i žene, uče da ne prećute, da ne svedu sebe na minimum i da postanu glasne onda kada je to najpotrebnije. Jer briga, solidarnost i otpor nikada nisu bile suprotnosti

– one su osnova svakog istinskog pokreta za promenu. Ako neko mora da se pobuni protiv nepravde, neka to budemo mi – jer žene nisu ovde da ćute.

Doživi dodir umetnosti noseći POP svilene marame inspirisane srednjevekovnom Srbijom, a celu limitiranu kolekciju specijalno dizajniranu za autentične i smele dame možeš istražiti na našem profilu na Instagramu i Facebook-u.

tvrđava,

22 Pop, Novi Sad

Petrovaradinska

atelje

Intervju:

Andrijana Kovrlija @andrkovr

Uzimajući samo period od prethodnih 10 godina, iako je jasno da su problemi u našem obrazovnom sistemu prisutni i mnogo decenija pre, u žižu javnosti mahom su stizale loše vesti iz domena prosvete i mladih. Mnogo se govorilo o nepoštovanju nastavnika od strane učenika, o sukobima, verbalnom, čak i fizičkom nasilju učenika nad profesorima, sukobima nastavnog osoblja sa roditeljima i napadima roditelja na nastavnike. Ta atmosfera nasilja kulminirala je 3. maja u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu.

S druge strane, vesti o uspesima naših prosvetnih radnika i njihovih đaka na raznim takmičenjima, bile su među poslednjima i uglavnom su prolazile nezapaženo. O lošem finansijskom položaju prosvetnih radnika i degradaciji profesije imali bismo prilike da čujemo tek uoči štrajkova upozorenja, ali i ti glasovi bi bili relativno brzo utišani.

A onda su srednjoškolci, đaci, njihovi roditelji i nastavnici, sledeći primer naših studenata, odlučili da sve mora da stane.

Da li se i kako vaš odnos sa učenicima/ cama promenio u prethodnom periodu, odnosno od početka blokada?

Pre nego li odgovorim na ovo pitanje, moram da kažem da imam privilegiju da radim u školi u kojoj su odnosi između učenika i nastavnika saradnički, a neretko i prijateljski. Učenici naše škole se kroz nastavu i vannastavne aktivnosti uče kritičkom mišljenju, te nas ni njihov odnos prema aktuelnim dešavanjima u društvu nije iznenadio. Iskreno, smatram da je učestvovanje naših učenika u blokadi rezultat otvorene diskusije koju oni imaju sa svojim nastavnicima o različitim problemima, koji karakteri-

šu društvo kao celinu. Period blokade učinio je da naši međusobni odnosi postanu saradnički, prisniji i da međusobno poverenje koje smo gradili, rezultira zajedničkom borbom za vrednosti koje bi jedno normalno društvo trebalo da podrazumeva. Imajući sve ovo što sam navela u vidu, jasno je da podrška naših đaka nije samo deklarativna već vidljiva kroz zajedničke aktivnosti.

No, kako se ovaj naš razgovor odvija u trenutku razmatranja tzv. strategije izlaska iz blokade, a da ista nije donela rezultate koje smo očekivali, iskreno sam zabrinuta kakav ću odgovor u vezi sa tim dobiti od svojih učenika.

A vaš odnos sa roditeljima đaka?

Sasvim je razumljiva bojazan roditelja u vezi sa nadoknadom gradiva i organizacijom nastave, u vremenu koje sledi nakon blokade. Međutim, kako nastavnici i učenici imaju jedan zdrav odnos, onda je logično i da je odnos sa roditeljima utemeljen na poverenju, te i u ovim složenim okolnostima podrška roditelja nije izostala.

Glas nastavnika, kao i mladih u periodu srednjeg i visokog obrazovanja takođe se decenijama unazad ignoriše otvoreno ili uz opasku „u pravu ste”, bez daljih akcija koje bi napravile bilo kakvu stvarnu promenu. Da li je to jedan od glavnih ujediniteljskih faktora u ovoj borbi, odnosno da li je to postalo okosnica međusobnog razumevanja, prepoznavanja i podrške?

Sistem obrazovanja podrazumeva čitav jedan lanac, koji ne bi smeo da dopusti niti jednoj karici slabost koja bi ugrozila njegovu snagu. Međutim, svedoci smo da se država prema obrazovanju na svim

nivoima odnosi sa takvim nemarom koji je devastirao sve njegove vrednosti, postavljajući estradne klišee kao temelje

poželjnih obrazaca kako nauke tako i kulture. Servirana banalizacija obrazovnog procesa koji je došao do ivice neprepoznavanja sopstvene suštine, prelivala se kroz sve nivoe obrazovanja do onog trenutka kada su tu bujicu mogli (mogu) zaustaviti samo zajedno svi faktori, koji odgovorno učestvuju u obrazovanju i vaspitanju mladih. Međutim, moram naglasiti i da je tokom proteklih meseci podrška studentima u njihovoj borbi bila zadivljujuće snažna, dok je podrška nastavnicima i učiteljima bila daleko slabija, do te mere da je naša borba osuđivana ili nipodaštavana.

nice koji su napravili platformu putem koje, oni koji su u prilici, mogu uplatiti sredstva prosvetnim radnicima koji-

ma plate nisu isplaćene u celosti ili uopšte. Kako vi komentarišete ovakav nivo solidarnosti koji, čini se, svakim danom sve više dolazi do izražaja?

Škola je mesto u kome je, nekako, uprkos svim nedaćama, solidarnost uvek bila na delu. Takođe, kako živim i radim u manjoj sredini, ta uzajamna potreba da se pomogne ljudima i ostvari izvesna sabornost nije nešto što nas iznenađuje. No, svakako je vredna velikog poštovanja svaka aktivnost koja je usmerena na pomoć ljudima kojima je ona najpotrebnija.

Koja je najznačajnija lekcija kojoj su ovoga puta vas naučili vaši sadašnji i bivši đaci?

Neretko učenicima naglašavam da je privilegija nastavničkog posla ta, da mi svakodnevno imamo priliku da od naših učenika saznajemo nešto novo. Iako imam veliko poverenje u mlade ljude, moram priznati da me je oduševila njihova savršena disciplina, upor-

nost i organizovanost. Ta sposobnost da vrlo jasno definišu svoje ciljeve ne ističući pojedince, već kao zajednica nastoje da ih do kraja ostvare, jeste nešto što bi smo mi odrasli (često zaokupljeni egom) i te kako mogli naučiti od njih.

Šta ste u proteklom periodu naučili o sebi, šta o svojim đacima, a šta o čitavom našem narodu?

Ja bih, ako dozvolite, svakog od nas kontekstualizovala u slici našeg naroda. Mi smo takvi kakvi jesmo – ustajemo, padamo, potrčimo, usporimo, zaglavimo se u blatu, a onda se popenjemo na najviše visine. Ne želeći da me ponese romantičarska euforija, volela bih da pred vratima budućnosti budemo bezazleni i mudri i da ne zaboravimo da se ljubavlju i upornošću krče trnovite staze. Ma kako izgledalo, borba koju smo svi zajedno započeli biće duga, iscrpljujuća i sa iskušenjima koja su teško predvidiva. U njoj ćemo tek učiti o tome kakvi jesmo.

Da li se i kako vaš odnos sa učenicima/ cama promenio u prethodnom periodu, odnosno od početka blokada?

Period od početka blokada protiče u jednoj atmosferi dobre saradnje, staloženosti, poverenja i izuzetne odgovornosti. Tako je bilo i ranije. Za razliku od nekih drugih škola, gde je prethodnih godina bilo konfliktnih situacija i sukoba, Peta gimnazija nikada nije bila u medijskom fokusu u kontekstu nasilja. Oduvek je postojala nulta tolerancija na svaki neprimeren oblik ponašanja. Kod učenika smo osnaživali odgovornost, učili ih kako da prepoznaju nasilje i postavljali standarde prihvatljivog ponašanja. Insistirali smo na disciplini, na redovnosti u učenju i motivisali učenike da grade dobre radne navike. Ponosimo se akademskim uspesima naših

đaka koji su osvajači nebrojenih državnih i međunarodnih nagrada. Takođe smo ih usmeravali da svoje raskošne talente, umeća i interesovanja razvijaju i kroz različite oblike vannastavnih aktivnosti. Na taj način je njihova energija uvek bila usmerena na nešto pametno i korisno. Uloga profesora je, kako ranije tako i sada u periodu blokade, da brižljivo osluškujemo njihove potrebe, razumemo probleme, razvijamo samopouzdanje, učimo ih da budu kritični i pravedni, ukazujemo na propuste i sankcionišemo nepoželjna ponašanja. Svaka pravovremena, dozirana i dobronamerna kritika uvek je sprečavala potencijalne probleme. Ukoliko je kritika ili zabrana bezrazložna i neprimerena, ona kod mladih dovodi samo do kontraefekta i revolta. Mladi imaju istančan osećaj za pravdu.

Saradnja učenika i profesora i u periodu blokada je proistekla iz akademske atmosfere gde se znao red. Učenici i profesori su se vodili etičkim principima i ponašali u okviru dogovorenih pravila. (Za svaki dan je izrađen detaljan plan aktivnosti učenika i nastavnika: konsultacije profesora mentora i učenika u vezi sa izradom maturskih radova, konsultacije i pomoć oko predstojećih prijemnih ispita, sportska dešavanja- turniri; humanitarne akcije – humanitarni bazar, prikupljanje knjiga za školske biblioteke i dalja distribucija u škole u i izvan Beograda kojima su knjige potrebne; tribine; organizovano odavanje počasti žrtvama pada nadstrešnice i protestne šetnje i skupovi; prikupljanje donacija) Učenici su takođe izradili Pravilnik ponašanja u blokadi. Oni koji se ne pridržavaju Pravilnika, dobijaju zabranu daljeg učešća u blokadi i plenum učenika izglasava nepoverenje.

Iako su obično profesori i vaspitači ti koji daju životne savete i svojim ponašanjem ili stavovima inspirišu mlade generacije, ovog puta smo pomalo zamenili uloge.

Studenti i učenici su postali naša inspiracija. Njihovi ideali su postali naša vodilja a hrabrost i odvažnost mera čovečnosti. Naizgled usnula generacija se otrgla

i svima stavila do znanja da ništa nije preče od časti, istine i borbe za pravdu.

Nekako su nam đaci održali svima čas o poštenju, istrajnosti, plemenitosti, hrabrosti, promišljenosti i nepokolebljivosti. Napokon smo prepoznali da godine i godine predanog i posvećenog rada u prosveti nisu bile uzaludne. Sve naše lekcije i saveti su našli svoju primenu u ovom životnom izazovu. Njihova dilema je bila Hamletovska: „ćutati ili progovoriti....“ Deca nisu zaćutala. Jednostavno su odlučno, jasno i bez ikakvog uvijanja rekli da sve mora da stane! Iako smo mi stariji bili generacija koja je ponosno pevušila da ne želimo da budemo još „jedna cigla u zidu“ (Pink Floyd) ipak smo dozvolili da nas te institucije „zazidaju“ u svoje strukture i učine nemoćnim da godinama bilo šta promenimo. Deca su prepoznala da tako više ne može. Usuđujem se da ih nazovem pripadnicima „Minecraft generacije“ koja je pokrenula Minecraft revoluciju. Izašli su iz svog virtuelnog sveta i rešili da preslože te kockice u sistemu koji se ruši, kruni, odvaljuje godinama. Okidač je bio pad nadstrešnice u Novom Sadu. Tada su istupili iz školskih klupa i pokazali odvažnost da iskažu svoj revolt i protest zbog izgubljenih života i zatražili da se utvrdi odgovornost.

Obustavili smo nastavu jer smo smatrali da je učenička borba plemenita i da je prirodno da ih u tome podržimo.

Osetili smo takođe i ponos, ushićenje i radost kada smo shvatili snagu njihove odlučnosti. Učenici su preuzeli veliku odgovornost, donosili važne odluke, vodili računa o bezbednosti svih, solidarisali se i sarađivali sa drugim školama, učestvovali u protestima, vodili računa o svojoj školi, organizovali doček ogromnog broja „šetača“ 15. marta. U čitavom tom periodu blokada, nije se desila ni jedna incidentna situacija. Školska imovina se čuva i održava. Stoga, kada govorimo o tome koliko se i kako naš odnos sa đacima promenio za vreme blokada, možemo reći da smo samo učvrstili i ojačali odnos poverenja jer su oni svojim ponašanjem pokazali da ga zaslužuju.

Momenat koji je dodatno učvrstio naše jedinstvo je kada su skoro svi profesori napustili zbornicu 26. februara i odlučili da ne ostave svoje učenike same u borbi za pravdu. Usledile su ovacije đaka, oduševljenje, gromoglasni aplauzi, neverica, iskreni zagrljaji i suze! Nažalost pokušano je da se manipuliše istinom i da se reakcije pojedinih učenika pred-

stave javnosti kao nasilne. Buka koja je usledila nakon 15 minuta tišine, je samo jedna vrsta performansa i „alarm“ koji zvoni na uzbunu upozoravajući da se čitavo društvo nalazi u opasnosti. Možda je buka bila neprimerena ali je zaista bila samo posledica erupcije emocija, kada se slavilo zajedništvo učenika i nastavnika.

A vaš odnos sa roditeljima đaka?

Što se tiče roditelja zadivljujuće je da u prethodnom periodu nije bilo ni jedne neprijatne situacije. Oni su preko Saveta roditelja bili aktivno uključeni u sve aktivnosti kao moralna i logistička podrška učenicima i nastavnicima. Pokazali su ogromnu solidarnost i razumevanje. Podržali su sve naše odluke i rado se odazivali na sve akcije koje su organizovali učenici (donacije, poseta bazaru, protestne šetnje, prikupljanje humanitarne pomoći, dežurstva, pravna i savetodavna pomoć). Naš zajednički prioritet je bio stvaranje bezbednog okruženja za nastavak nastavnog procesa, kao i stvaranje uslova za bezbedno funkcionisanje za vreme blokade.

Glas nastavnika, kao i mladih u periodu srednjeg i visokog obrazovanja takođe se decenijama unazad ignoriše otvoreno ili uz opasku „u pravu ste”, bez daljih akcija koje bi napravile bilo kakvu stvarnu promenu. Da li je to upravo jedan od glavnih ujediniteljskih faktora u ovoj borbi, odnosno da li je to postalo okosnica međusobnog razumevanja, prepoznavanja i podrške?

Tretman koji je prosveta imala u prethodnim godinama, kao i nezavidan društveni položaj nastavnika, mislim da je u velikoj meri definisao ovu eskalaciju nezadovoljstva. Iako smo godinama prepoznavali nedostatke našeg prosvetnog sistema i pokušavali da ukažemo nadležnim prosvetnim institucijama da se naš glas, ideje i kritike moraju uvažavati, vrlo često su problemi ostajali nerešeni i samo su se još više produbljivali. Ti problemi se ne tiču samo sindikalne borbe, plata, platnih razreda, zabrane zapošljavanja na neodređeno vreme, nedostatka stručnog kadra... itd, već takođe uključuju i preobimnu administraciju, zastarele preobimne programe, zastarele metode rada, preopterećenost učenika, prevelik broj predmeta i časova u toku dana, nejed-

nake kriterijume ocenjivanja....loše reforme... itd.

Poput nadstrešnice koja se obrušila i obrazovni sistem se godinama ruši, kruni, puca i odvaljuje. Profesori i učenici sumanuto jure ocene, rokove, standarde, ishode ...ali samo na papiru!!!! Niko ili retko ko realno sagledava „konstrukciju” na terenu! Vozovi generacija dolaze, prolaze, odlaze daleko ili čekaju na peronima škola, fakulteta, strahujući godinama da će im se upravo to što su učili „obiti o glavu”. Diploma i znanje su sve češće preduslov, ne za uspeh i pristojan život kao i „krov nad glavom“ već preduslov za propast. Mladi su osvestili da je očigledno do tog urušavanja, kako zgrada tako i institucija, došlo zbog jednog opšteg sistema vrednosti koji je nametnut a to su neodgovornost, bahatost i korupcija.

Čitav mehanizam je toliko blokiran da ga zapravo ne treba blokirati već odblokirati kako bi radio normalno. Zato su profesori, studenti i đaci napokon smogli snage da budu istrajni u svojim zahtevima i to ih je ujedinilo kao nikad pre u zajedničkoj borbi.

Kad smo kod podrške, pored toga što je u mnogim kolektivima na snazi odluka da ukoliko jedan član snosi posledice poput otkaza zbog obustave rada, ostali članovi daju otkaze, nedavno se pojavila i inicijativa IT zajednice koji su napravili platformu putem koje, oni koji su u prilici, mogu uplatiti sredstva prosvetnim radnicima kojima plate nisu isplaćene u celosti ili uopšte. Kako vi komentarišete ovakav nivo solidarnosti koji, čini se, svakim danom sve više dolazi do izražaja?

Solidarnost stupa na scenu kada se prepozna da je u pitanju zajednički interes ili se jednostavno oseti potreba da se pruži pomoć onome ko je ugrožen ili strada. Solidarnost je zaista uvek rezultat velike muke i nepravde. Nikada se akcije solidarnosti ne pokreću zarad nečega što nije urgentno. Ovog puta je nepravda koju su osetili prosvetni radnici, naišla na neverovatnu osudu od strane javnosti i zato se krenulo sa donacijama. Odluka o obustavi rada u mnogim školama nije bila nimalo laka ali je bila nužna kao vid protesta. Pristajanje na kompromis sa Ministarstvom prosvete i ulazak u učionice bez đaka

(koji su u blokadi) bi bio vrhunac licemerja! Zato je obustava nastave takođe prerasla u vrstu solidarne podrške koja je postajala sve masovnija. Istovremeno su rasli pritisci, pretnje i ucene.

U mnogim školama doneta je odluka da ukoliko dođe do bilo kakvih sankcija i bilo ko od zaposlenih dobije otkaz zbog obustave rada, onda će i svi zaposleni dati otkaz. Time se šalje poruka da su kolektivi jedinstveni i da čuvaju jedni druge. Ogromna podrška javnosti koja je usledila opravdala je ispravnost ovakvih odluka.

Nažalost, na nalog Ministarstva prosvete, nastavnicima koji su u obustavi nastave nisu isplaćene plate za februar. Uvereni smo da je to još jedan u nizu nezakonitih postupaka resornog Ministarstva. Pokrenute su brojne akcije solidarne pomoći za zaposlene u prosveti. Svim pojedincima i organizacijama koje su uzele učešća u ovome dugujemo zaista ogromnu zahvalnost, jer bez njihove podrške i finansijske pomoći ne bismo mogli da istrajemo a naša egzistencija bi bila ugrožena.

Koja je najznačajnija lekcija kojoj su ovoga puta vas naučili vaši sadašnji i bivši đaci?

Ovo je nekako bilo samo utvrđivanje gradiva. Utvrđivanje onoga što se već jako dobro zna! A to je da je škola mesto gde se grade ne samo prijateljstva za čitav život, već i životni stavovi i ideali. To je mesto koje objedinjuje različite energije, talente i znanja učenika, podstiče kreativnost ali i daje snagu i inspiriše. Mnogi bivši učenici i dalje osećaju da je škola njihova druga kuća i mesto koje ima poseban značaj u njihovim životima. Zato su se oglasili odmah i stali u odbranu svoje škole i svojih biv-

ših profesora, pokazali iskrenu brigu i spremnost da pomognu. U trenucima medijske hajke našli su se istovremeno ispred škole i sadašnji i bivši đaci ujedinjeni u svojoj nameri da stanu u zaštitu

škole i njenog ugleda. Oni najbolje znaju da je Peta gimnazija institucija koja

je uvek promovisala prave vrednosti, gde su učenici odgovorni a profesori posvećeni i dosledni.

čak i ocene.... ono što ostaje su sećanja, druženja i celokupna atmosfera koja

čini jednu školu prepoznatljivom. Peta beogradska gimnazija je bila i ostala mesto gde se kritički promišljalo, gde su i profesori i đaci bili avangarda svog vremena, i gde su disciplina, marljivost i izuzetne radne navike bile preduslov za kasnije uspehe na studijama i u životu.

Šta ste u proteklom periodu naučili o sebi, šta o svojim đacima, a šta o čitavom našem narodu?

Možda najvažnija lekcija je da se godi-

nama kasnije zaborave neke nebitne činjenice, faktografski podaci i teoreme,

Mislim da su ovog puta drugi napokon shvatili kolika je moć i značaj prosvete. Shvatili su da se uloga učitelja, nastavnika i profesora ne meri bednim platama već značajem i uticajem koji prosvetni radnici imaju kao pokretači društvenih promena. Napokon nakon godina poniženja i stavljanja na marginu društva, nastavnici (ili barem veći deo njih) su dokazali da su najsnažniji, najhrabriji i najorganizovaniji segment društva koji je spreman da se kritički osvrne na aktuelna dešavanja i da se hrabro upusti u borbu. Nastavnici imaju tu privilegiju da osete i prate energiju mladosti koja se uvek iznova obnavlja

i nosi talas promena. Rekla bih da su škole „obnovljivi izvori energije“ koji leže na fosilnim ostacima zastarelog obrazovnog sistema.

Neizmerno sam srećna što je napokon zamenjen nametnuti šablon vladavine mediokriteta, probisveta, šunda, političkih namesnika, novim pravim idolima današnjice a to su studenti i đaci, akademski svet i pristojni građani koji su u dosadašnjem delovanju pokazali izuzetnost, plemenitost, borbenost, pristojnost, ljubav, empatiju, pamet, kreativnost. Poput pravih misionara

studenti su se otisnuli u skoro mitske pohode zemljom Srbijom, šireći svest o neophodnosti promena. Narod je prepoznao njihovu iskrenost i doživeo prosvetljenje. Nažalost, i dalje ima onih koji su zatrovani neistinom, lažima i koji su spremni da zarad sitnih interesa i stranačkih privilegija i dalje brane nakaradni sistem.

Ja sam definitivno spoznala da je moja super moć to što sam profesor! Moja privilegija je što sam profesor izuzetnih đaka!

Da li se i kako vaš odnos sa učenicima/ cama promenio u prethodnom periodu, odnosno od početka blokada?

Moj odnos sa učenicima se nije značajnije promenio, s obzirom na to da sam uvek imala odličan odnos sa njima i uvek su bili skloni da mi se poveravaju i traže mišljenje i savet. Ono što se promenilo je to da su počeli, svaki put kad me vide, da me grle.

A vaš odnos sa roditeljima đaka?

Odnos sa roditeljima je postao bolji, prisniji, pružaju podršku, nude svaku vrstu pomoći, razmenjuju mišljenja

koja imaju veze sa obrazovanjem, ali i drugim društvenim dešavanjima.

Glas nastavnika, kao i mladih u periodu srednjeg i visokog obrazovanja se decenijama unazad ignoriše otvoreno ili uz opasku „u pravu ste”, bez da-

ljih akcija koje bi napravile bilo kakvu stvarnu promenu. Da li je to upravo jedan od glavnih ujediniteljskih faktora u ovoj borbi, odnosno da li je to postalo okosnica međusobnog razumevanja, prepoznavanja i podrške?

Slažem se, i mladi ljudi i prosvetni radnici su godinama (decenijama) uzimani „zdravo za gotovo”, naše mišljenje niko

nije uzimao za ozbiljno. Kakve god da smo predloge i zahteve postavljali, niko ih nije razmatrao. Ta vrsta isključenosti nas je podstakla da se ujedinimo i jedni drugima postanemo podrška. I jedni i drugi nosimo stigmu, mladi ljudi da su mladi, nemaju pojma o životu, nezainteresovani, a prosvetni radnici da rade 2-3 sata dnevno, da imaju 3 meseca raspuste i da je to lagan i opušten posao. Ta društvena stigmatizacija nas je dodatno ujedinila.

uopšte. Kako vi komentarišete ovakav

nivo solidarnosti koji, čini se, svakim danom sve više dolazi do izražaja?

Solidarnost je neophodna u svakom društvu. Što se tiče društvene solidar-

nosti sa prosvetnim radnicima, ona mi ukazuje na to da smo postali vidljivi.

Ipak, trebalo bi da znate da smo mi vrlo ponosni i da će se za pomoć obratiti samo oni nastavnici koji su apsolutno egzistencijalno najugroženiji (samohrani roditelji, kolege koje privatno stanuju ili imaju kredite, kao i kolege gde oboje rade u prosveti).

Koja je najznačajnija lekcija kojoj su ovoga puta vas naučili vaši sadašnji i bivši đaci?

Naučili su me da više verujem u njih, tako što su mi pokazali da sve čemu sam pokušavala da ih naučim su nau-

čili. Ranije sam mislila da me baš i ne slušaju, i govorila sam da ako me bar jedan moj učenik čuje i prihvati ono čemu ga učim, da sam ja uspela. Oni su me sada demantovali, jer su mi pokazali da me je velika većina mojih đaka slušala i da sam ih nečemu naučila, zato sebe smatram srećnom i uspešnom.

Šta ste u proteklom periodu naučili o sebi, šta o svojim đacima, a šta o čitavom našem narodu?

O sebi sam naučila da sam jača, uspešnija i istrajnija nego što sam mislila. O mojim sadašnjim đacima sam naučila da su zreliji i jači nego što sam mislila,

a što se tiče bivših đaka, oni su ispunili sva moja očekivanja, jer sam u njima videla potencijal koji su oni iskoristili.

O našem narodu ništa posebno nisam naučila, sve je već viđeno, znam da imamo ljude sa kičmom, hrabre, pokretače, što su studenti i mladi pokazali, ali i da imamo one koji su vlasnici tuđeg mišljenja i čekaju da drugi za njih urede sistem. Pokazatelji toga su svi oni koji se ne odazivaju na generalni štrajk i prave se „mrtvi”. „Pamtiće se i ko je ćutao”. Naš narod se probudio iz letargije, setio se da ima kičmu, pokazao je solidarnost kao i uvek, hvala mladim ljudima za to!

Da li se i kako vaš odnos sa učenicima/ cama promenio u prethodnom periodu, odnosno od početka blokada?

Obzirom na to da sam u potpunoj obustavi nastave od početka drugog polugodišta, nisam imala onaj, kako se to kaže, standardni neposredni rad sa učenicima. Radim u srednjoj školi i odeljenski sam starešina trećem razredu. Bez obzira na to što nisam na časovima, svaki dan sam u školi i komunikacija između mojih učenika i mene je veoma intenzivna. Naime, na zajedničkoj Viber grupi, osim što mogu da pročitam njihovu komunikaciju, redovno me obaveštavaju o svemu. Na velikom odmoru prošetaju do mene, razgovaramo i telefonom, tako da sam u toku šta se sa njima dešava i u školi i privatno. Za Osmi mart sam

od njih dobila mnogo poruka podrške i razumevanja, a najvažnije mi je to što nisam doživela bilo kakvo osuđivanje.

A vaš odnos sa roditeljima đaka?

Što se roditelja tiče, takođe imam samo pozitivna iskustva. Od prvog dana obustave nastave, dobijala sam samo poruke podrške. Pojedini roditelji su me čak i zvali da me pitaju treba li mi bilo kakva pomoć. Kada je moja škola ugostila studente koji su pešačili do Beograda, pojedini roditelji su ponudili pomoć. Takođe, kada je organizovano Štafetno hodanje prosvetnih radnika, koje je takođe moja škola ugostila i priključila se ovoj vrsti podrške studentima, neki roditelji mojih učenika su učestvovali u dočeku..

Glas nastavnika, kao i mladih u periodu srednjeg i visokog obrazovanja se decenijama unazad ignoriše otvoreno ili uz opasku „u pravu ste”, bez daljih akcija koje bi napravile bilo kakvu stvarnu promenu. Da li je to upravo jedan od glavnih ujediniteljskih faktora u ovoj borbi, odnosno da li je to postalo okosnica međusobnog razumevanja, prepoznavanja i podrške?

Godinama unazad prosveta, i obrazovanje uopšte, su skrajnuti. Svi smo nekako upali u kolotečinu i prihvatili da smo skuvane žabe. S obzirom na to da sam nastavnik srpskog jezika i književnosti, imala sam u okviru redovnih časova sijaset prilika da sa učenicima, obrađujući književna dela i razgovaram o mnogim životnim problemima. Oduvek sam ih podsticala da govore ono što misle, da imaju svoj stav, ali da on uvek bude argumentovan, i da ga brane ne povlačeći se. Međutim, verovatno zbog atmosfere u kojoj smo živeli, zaista sam imala utisak da sve to ostaje isključivo između četiri zida naše učionice. Baš zbog toga i jeste bila veliki vetar u leđa i pozitivno iznenađenje činjenica da smo u jednom trenutku shvatili da delimo istu

energiju, iste stavove i želju da mnoge stvari promenimo. Ta energija nas je ujedinila, zbližila i učinila da naš odnos postane onakav kakav treba da bude, ne ex cathedra nego pun uvažavanja i međusobnog podučavanja.

Sigurna sam da se energija koju su na nas, prosvetne radnike, preneli studenti, prelila i na ostatak društva. Pričaću u svoje ime, ali mislim da je osećaj beznađa i otuđenosti postao svakodnevica velikog broja mojih sunarodnika.

Međutim, a zvučaće kao fraza, u jednom trenutku kao da se sva zakopana ljudskost iskobeljala iz mraka, sve se promenilo. Počeli smo da vodimo ra-

čuna jedni o drugima, da podržavamo

jedni druge, ujedinili smo se ne samo protiv nekoga ili nečega, nego za nešto, a to nešto je vrlo jasno definisano – to je želja za normalnim životom, za bliskošću i tolerancijom.

Koja je najznačajnija lekcija kojoj su ovoga puta vas naučili vaši sadašnji i bivši đaci?

Pored svih osmeha koje smo podelili jedni sa drugima, najvažnija je nada koju su mi dali, osećaj da mnoge moje

reči nisu bile uzaludne, osećaj zajedništva, međusobnog prihvatanja i uvažavanja bez nametanja autoriteta. Na mnogim skupovima na kojima sam bila u ovom periodu, imala sam priliku da sretnem svoje bivše učenike. Količina sreće i ljubavi koja se u tim susretima javljala je nešto što je neprocenjivo.

Šta ste u proteklom periodu naučili o sebi, šta o svojim đacima, a šta o čitavom našem narodu?

Osećaj beznađa, zatvorenosti, bes za koji i nisam shvatala koliko je postao deo moje ličnosti, zamenila su osećanja sreće, pripadnosti, želje da se učestvuje u nečemu što je istinski veliko, a to je promena koja se dešava u nama i među nama. Setila sam se svih onih stihova i priča o čojstvu i junaštvu, o žrtvovanju zbog ideala, zbog ljubavi prema čoveku, prema bližnjem, a i te kako sam od jednog trenutka mislila da su idealizovane, neistinite i da to nikako ne možemo biti mi. Naučila sam da je važno da vidimo i oslušnemo jedni druge, da smo se svi ipak probudili i da je važno da tu baklju ne ugasimo, da budemo podrška jedni drugima bez obzira na one koji samo misle da odlučuju o našim životima.

Da li se i kako vaš odnos sa učenicima/ cama promenio u prethodnom periodu, odnosno od početka blokada?

Najpre bih htela da Vam se zahvalim na tome što dajete šansu da se glas i mišljenje prosvetnih radnika čuje. Kao što ste već i pomenuli, to do sada nije često bio slučaj i uglavnom su nastavnici i profesori pominjani u negativnom kontekstu. Kada je u pitanju odnos sa učenicima, od početka obustave nastave koja za cilj ima podršku studentima, ali i ispunjenje zahteva prosvetnih radnika, moje kolege i ja smo postali svesni koliko su naši učenici sazreli i na sebe odgovorno preuzeli uloge koje im po godinama, možda, u ovom trenutku i ne pripadaju. Hrabro se nose sa tim i vrlo racionalno o svemu promišljaju. Naročito tu

mislim na maturante. U komunikaciji sa njima vidim da nama, svojim nastavnicima, pružaju punu podršku i da su svesni ozbiljnosti situacije u kojoj smo se zajedno, kao društvo i država, našli.

A vaš odnos sa roditeljima đaka?

Ja jesam prosvetni radnik, ali sam u isto vreme i roditelj i čitavu ovu situaciju posmatram iz oba ugla. Moram priznati da je velika većina roditelja koje i lično poznajem, ne samo roditelja mojih đaka, stala na stranu nastavnika i u potpunosti podržava i uporno pokušava da nas zaštiti. Svakodnevno svedočim brojnim akcijama koje roditelji pokreću, a koje imaju za cilj da nas ohrabre u ovoj borbi i podrže. Moj osećaj je da nikada ta podrška nije bila veća nego što je sada. Naravno, ne razmišljamo svi isto i postoji jedan manji procenat onih koji

ovakav vid borbe osporavaju, ali zaista raduje što je u pitanju manjina.

Društvene okolnosti su nam prosto nametnule da se solidarišemo i konačno ujedinimo ne bi li nam svima bilo bolje. Đaci, nastavnici i roditelji na istom zadatku zarad boljeg sutra. Ja takav utisak stičem u školi u kojoj radim i to jedinstvo dominira od prvog dana. Međutim, svesna sam da situacija nije ni blizu tako idealna i da mnogi kolektivi u školama trpe pritiske, najpre od svojih direktora, ali i kolega i pojedinih roditelja. Takođe, svesna sam i da među kolegama postoje razlike i nerazumevanje i otuda i ova zbunjujuća situacija u školama gde neki nastavnici drže nastavu, drugi su je obustavili, deo učenika dolazi na časove, deo bojkotuje. Strah je

sigurno jedan od razloga zašto se neke kolege ne priključuju obustavi, ali sam mišljenja da nas upravo masovnost štiti od bilo kakve, uslovno rečeno, kazne.

Kad smo kod podrške, pored toga što je u mnogim kolektivima na snazi odluka da ukoliko jedan član snosi posledice poput otkaza zbog obustave rada, ostali članovi daju otkaze, nedavno se pojavila i inicijativa IT zajednice koji su napravili platformu putem koje oni koji, su u prilici, mogu uplatiti sredstva prosvetnim radnicima kojima plate nisu isplaćene u celosti ili uopšte. Kako vi komentarišete ovakav nivo solidarnosti koji, čini se, svakim danom sve više dolazi do izražaja?

Protesti studenata, i sve što oni rade u prethodnim mesecima, su u svima nama probudili davno zaboravljenu empatiju i solidarnost i ovo društvo je ponovo počelo da diše. U razgovoru sa različitim ljudima, često čujem komentar da gledajući sve što nam se dešava često zaplaču. Izgleda da je ovo celokupno, višemesečno iskustvo zaista katarzično za nas i naše, do skoro uspavano, društvo. Podrška IT zajednice prosvetnim radni-

cima je zaista jedan svetao primer kako se treba boriti, i ovim putem bih im se i u svoje ime, ali i u ime svojih kolega zahvalila. Način na koji su organizovali, napravili platformu i umrežili sa školama samo pokazuje koliko ova zemlja ima pametnih, sposobnih i velikodušnih ljudi spremnih da pomognu kad je najpotrebnije. To nam svima daje nadu.

Koja je najznačajnija lekcija kojoj su ovoga puta vas naučili vaši sadašnji i bivši đaci?

Nastavnici se često šale i kažu da nam naš posao ne dozvoljava da ostarimo jer smo stalno u kontaktu sa mladim ljudima, novim generacijama koje dolaze i od kojih konstantno učimo. Najnovija lekcija je ta da ne smemo da sagnemo glavu pred nepravdom i bezakonjem i da moramo biti hrabri. Kao i da zarad višeg cilja nešto moramo i žrtvovati. Kažu da velike stvari nikad ne proizlaze iz zone komfora. Mislim da je većina

prosvetnih radnika zajedno sa svojim sadašnjim i bivšim učenicima iskoračila iz zone komfora i stremi ka nečem velikom i važnom.

Šta ste u proteklom periodu naučili o sebi, šta o svojim đacima, a šta o čitavom našem narodu?

Kada sam ja u pitanju, ponovo mi se vratila vera u to da se stvari mogu promeniti. Da nije sve izgubljeno. Đaci su pokazali da su mnogo odgovorniji, ozbiljniji i istrajniji nego što smo to mislili pre samo par meseci. Pokazali su da su spremni i na fizičke žrtve – pogledajte samo koliko su kilometara prepešačili! Za svaku pohvalu! A narod? Narod se budi iz sna u kom smo predugo bili, narod podiže glavu i glas i kaže da se konačno on pita. Nadam se samo da ćemo svi imati dovoljno snage da na ovom putu istrajemo.

Da li se i kako vaš odnos sa učenicima/ cama promenio u prethodnom periodu, odnosno od početka blokada?

Kod nas, u osnovnim školama, nastava nije prekinuta blokadama, već obustavom nastave od strane nastavnika.

Tokom trajanja obustave nastave, sadašnje učenike nismo viđali u školama, ali smo bivše učenike, srednjoškolce i studente, viđali na protestima podrške našoj profesiji. Pomagali su nam u organizaciji različitih akcija. Njihova podrška nam je veoma značajna. Nije jednostavno imenovati naša osećanja kada u ovakvoj situaciji pred sobom i pored sebe imamo zrele i hrabre mlade ljude formiranih stavova, a svesni

smo da smo u formiranju njihovih divnih ličnosti dali svoj doprinos.

A vaš odnos sa roditeljima đaka?

Ono što će mi ostati u sećanju je sastanak Saveta roditelja, na koji smo bili pozvani na početku obustave nastave. Godinama unazad trpimo različite vrste pritisaka, pa smo na taj sastanak otišli spremni i na moguće neprijatnosti. Međutim, desilo se sasvim suprotno – dirljiv momenat podrške većine članova Saveta roditelja, iskren i otvoren razgovor. Te večeri smo jasno videli da smo svi na istoj strani, svesni da je obrazovni sistem u velikom problemu i spremni da se zajedno borimo da obnovimo obrazovanje.

Tokom ova dva meseca obustave nastave, imali smo, naravno, i situacija sa roditeljima koje su manje prijatne. Nastupali smo zajedno, kao kolektiv, štitili svoj poziv i svakog pojedinca, trudili se da promenimo način komunikacije u susretu roditelja i nastavnika – tu smo za dijalog, ali ne i za pritiske i nametanja.

Naravno da jeste ujediniteljski faktor, ne samo između prosvete i mladih. Ne čuje se ni glas građana, radnika, poljo-

privrednika, ekologa, kulturnih radnika, umetnika... Mladi su osetljiviji na nepravdu. Mi, stariji, kao da smo u prethodnim godinama prihvatili da smo nemoćni. Otud nas je njihov impuls probudio, podsetio nas na moć zajednice. Studenti i srednjoškolci su deo obrazovnog sistema i bilo je prirodno da oni i prosvetni radnici stanu jedni uz druge. Neposredno pre obustave nastave, mi smo se još jednom osetili izdanim od strane naših reprezentativnih sindikata.

Snagu da ustanemo za sebe, našli smo u besu zbog te izdaje i u snazi mladih ljudi koji su probudili čitavo društvo.

Da li i mi zaista slušamo mlade, da li im pružamo priliku da aktivno učestvuju u izgradnji društva ili su to samo prazne fraze koje koristimo? To je pitanje koje moramo iskreno postaviti sebi. Njihova mladost nam ne sme biti izgovor da im prebacujemo teret nerešenih problema

i napuštenih bitaka, dok im iz svoje sigurne zone aplaudiramo, romantizujemo njihove podvige i navijamo za njih, ali sa bezbedne udaljenosti. Treba da budemo svesni odgovornosti koja je u ovom trenutku na nama.

Kad smo kod podrške, pored toga što je u mnogim kolektivima na snazi odluka da ukoliko jedan član snosi posledice poput otkaza zbog obustave rada, ostali članovi daju otkaze, nedavno se pojavila i inicijativa IT zajednice koji su napravili platformu putem koje oni koji, su u prilici, mogu uplatiti sredstva prosvetnim radnicima kojima plate nisu isplaćene u celosti ili uopšte. Kako vi komentarišete ovakav nivo solidarnosti koji, čini se, svakim danom sve više dolazi do izražaja?

U čitavom društvu se nešto pokrenulo. Mladi žele bolje društvo, ljudi se oslobađaju straha. U tom oslobađanju javljaju se empatija i solidarnost. Kao posle neke nepogode, kada shvatite da ste bezbed-

ni, izađete da vidite kako su ljudi u komšiluku i da li im je potrebna pomoć, zar ne?

Koja je najznačajnija lekcija kojoj su ovoga puta vas naučili vaši sadašnji i bivši đaci?

Strpljenje i istrajnost u borbi, sa neupitnim uverenjem da je dobar ishod naše borbe sve bliži.

Šta ste u proteklom periodu naučili o sebi, šta o svojim đacima, a šta o čitavom našem narodu?

Mi smo narod koji ume dugo da trpi, kao u nekoj pospanosti. Jednom kada ustanemo iz te pospanosti, iznenadimo i sebe i druge snagom koju imamo. Mladi su nam pokazali da su svesni problema u društvu, da imaju hrabrost da se bore, nadu i veru u bolje sutra. Što se tiče škola i kolektiva koji su bili u potpunoj obustavi nastave – oni su osnaženi, ohrabreni, ujedinjeni, i više nikada neće biti isti.

Tekst i fotografije:

Vladislav Radak

@vradak

Nije velika tajna da je jedan od najvećih mislilaca dvadesetog veka, krštenog imena Albert, bio loš đak.

Toliko loš da je to postalo deo njegove zvanične biografije, koja je imala doista dugačak spisak dostignuća. Međutim, malo ljudi zapravo zna da je, pored toga što je bio „dvojkaš", mali Albert bio i izuzetno nemirno i, u najmanju ruku, neobuzdano dete. Sedeo je u zadnjem delu razreda i podsmevao se učitelju; bio je, kažu, pun nepoštovanja za autoritete i konstantno je ometao nastavu. Sve je ispitivao i propitivao, a kada je bio suočen sa ultimatumom da se ili „uljudi" ili napusti obrazovnu ustanovu, nije imao dilemu. Tako je: Albert Ajnštajn je napustio školu. Pa ipak, odrastao je i postao jedan od najvećih mislilaca u ljudskoj istoriji.

Naravno, ovo bi mogla biti samo statistička greška ili izuzetak koji potvrđuje pravilo. Na kraju, već smo svi odavno prozreli trivijalnu floskulu o „briljantnim" ljudima koji su napustili faks. Od Zakerbergova, Maskova i Bezosa više ne možemo da dišemo, a njihov neto doprinos ljudskoj civilizaciji otišao je tako daleko u minus da su već i njihovi potomci krenuli u potragu za novim prezimenima.

Ipak, možda je mladi Albert bio spreman na veliku žrtvu kako bi sagledao svet iz jednog drugog ugla. Onog iz kojeg ga niko do tada nije video...

Među mojim bivšim studentima ima izuzetno pametnih mladih ljudi (ovi koji su mi sada studenti tek treba da se dokažu), ali se jedan posebno izdvaja. Bio je zaista užasan akademac i trebalo mu je nekoliko godina više da se dočepa cilja. Umesto matematike, noćima je bistrio književnost, i kada je otkrio da sam možda i ja malo zlostavljao pisanu reč zarad sopstvene pobune, nije izlazio iz moje kancelarije. Donosio sam mu romane, od lakih nota Dejvida Baldačija do nadasve pesimističnog portugalskog nobelovca Saramaga. Vraćao ih je samo nekoliko dana kasnije i di-

kensovski „tražio još". Nije bilo sumnje da ih je pročitao – moji primerci romana izgledali su potpuno raskupusano, a pod njegovom miškom neretko se nalazila obimna hrpa žvrljotina i zaključaka o kojima je želeo da diskutuje. Sve, od prekomerne upotrebe sile tajnih službi šezdesetih do neskrivenih hrišćanskih motiva kod samoproklamovanog najvećeg ateiste Portugala.

U nekoliko navrata su dolazili čak i njegovi roditelji, skromni ljudi, imigranti sa istoka, da pričaju sa šefom katedre o šansama da njihovo dete završi studije pre nego što cela porodica bankrotira. Jednom sam ih na hodniku zaverenički presreo i čvrsto im stisnuo ruku dok sam ih netremice gledao u oči. „Sve će biti u redu", rekao sam. Želeti da se baviš nečim drugim, dok nepečen ‘lebac leži ispred tebe, posebna je umetnost pobune posebnih ljudi. Njihov sin možda neće ni završiti fakultet, ali se u njegovim očima jasno videlo da želi da sagleda svet iz drugog ugla i postavi pitanje o njegovom smislu pre nego što nađe način da dâ svoj doprinos.

Moj student je završio. I lutao. Godinama.

Onda je postao moj prvi bivši učenik koji je doktorirao i najmlađi student koga sam ikada imao, koji je postao profesor na prestižnom američkom fakultetu.

Sreo sam ga pre nekoliko godina dok sam izlazio iz biblioteke na kampusu, preporučujući neku novu literaturu ne-

kim novim pobunjenicima. Stegao mi je ruku čvrsto i gledao me pravo u oči. „Nemojte nikada da prestanete da se bavite predavanjem", tražio je da mu obećam.

U svojoj knjizi Originals Adam Grant daje primere originalnih mislilaca poput Ajnštajna, koji su promenili svet pobunom protiv statusa kvo. On napominje da su odugovlačenje, dosledno kašnjenje i sklonost da se uzurpiraju autoriteti, zapravo, njihove važne karakteristike. Siguran sam da bi se i pod našim nebom našao lokalni autoritet koga bi mladi Ajnštajn svojim lošim stavom naterao da se zajapuri. Ali pobunjenici u svetu su često ti koji ga najviše menjaju.

Naravno, kao čitalac, moraćete da se vratite nekoliko redova unazad i iskusnim okom Artura Konana Dojla pretresete sitno kucane redove da biste pronašli najvećeg krivca za ovaj antistatus kvo, koji već godinama vlada na našoj katedri. Najveći krivac je, najmanje očekivano, vaš narator, autor ovih redova.

Kao neko ko je lagano prošetao do Vukove diplome i kroz Matematičku gimnaziju, sa redovnom dvojkom iz vladanja, još kao mlad bio sam podojen vrhunskim pobunjenicima koje je naša civilizacija iznedrila, i svaki put kada sam bio „udaljen" sa nastave, nisam časio časa da se udubim u novu knji-

ževnu avanturu. Naravno, niko do sada nije bolje savladao umetnost pobune od samih pisaca.

Kami, u svom romanu Pobunjeni čovek iz 1951, koji je filozofski esej koliko i roman, istražuje metafizičku i političku pobunu protiv ugnjetavanja, nepravde i apsurda. Kami analizira etičke granice revolta i mesto pojedinca u prkosu. „Šta je buntovnik? Čovek koji kaže ne, ali čije odbijanje ne podrazumeva odricanje. On je takođe čovek koji kaže da, od trenutka kada napravi svoj prvi gest pobune", napominje njegov junak, dajući nam do znanja da pobuna počinje odbijanjem ili glasnim „ne" nepravdi ili opresivnom stanju. Međutim, ona takođe uključuje implicitno „da" za nešto veće – kao što su dostojanstvo, sloboda ili pravda. To nije čisto destruktivno, već i konstruktivno, i afirmiše vrednosti za koje se vredi boriti. „Pobuna ne može postojati bez čudnog oblika ljubavi. Oni koji ne nalaze spokoja u stanju stvari, oni koji teže jedinstvu i istini, takođe u činu pobune nalaze potvrdu ljudske solidarnosti", dodaje on kasnije.

Primera u literaturi je beskonačno.

Toliko mnogo da je spisak knjiga koje izučavaju umetnost pobune u drugim važnim delima nepregledan. Od Zamjatina, preko Orvela, do Margaret Atvud.

Od Dejvida Fostera Volasa do Arundati Roj… U romanu Voljena, napisanom u godini mog rođenja, Toni Morison se bavi nasleđem ropstva, a čin pobune njenog glavnog lika je i ličan i simboličan jer ona odbija da dozvoli da njena deca budu porobljena, prkoseći siste-

mu dehumanizacije. Keruakov Na putu iz 1957. suštinski je roman pobune protiv društvenih normi, konformizma i materijalizma, koji obuhvata potragu za slobodom, samoizražavanjem i alternativnim životnim stilovima tokom jedne specifične ere. Keruak insistira da su kilometri i put pod nogama njegovih mladih protagonista, dolazak u dodir sa svim slojevima društva, način da sebi dokažu da je narativ koji im je serviran kao američki san zapravo bu-

kagija koje žele da se oslobode. Otvoreni put im nudi mogućnost odbacivanja društvenih ograničenja i otkrivanja novih načina života. Svako putovanje predstavlja beg od statične, ograničene egzistencije koju nudi politički narativ, dok likovi traže oslobođenje od rutine i osećaja zatočenosti.

Pobuna je poslednji vid odbrane ljudskog dostojanstva i prava na budućnost – zato ne treba da čudi što u njoj, baš kao i u velikim romanima, prednjače mladi ljudi.

Iako bi dežurni kritičari olako tvrdili da oni imaju najmanje da izgube, rešenje je, baš kao u kompleksnim matematičkim problemima, sasvim suprotno: ako odustanu, mogu da izgube sve – ceo univerzum boljih svetova od kojih smo mi, utopljeni u našim dnevnim problemima i materijalizmu, odavno odustali.

Ako ništa drugo, pored kuvanog jela možemo im doneti i neki dobar roman. Iz iskustva tvrdim, značiće.

PLEZIRr I TU AL

Kako započinješ dan?

Buđenje s prvim zracima sunca uz jogu, doručak uz tihu muziku, ispijanje omiljenog čaja uvek u isto vreme, priprema zdravih obroka, čitanje u određenom delu stana, opuštanje uz filmsko veče ili utakmicu s društvom, topla kupka, sve su ovo rituali koji boje naše dane i čine da se osećamo sigurno i prijatno. U trenucima povećanog stresa i kriza psiholozi nam savetuju da ako već spoljašnji svet ne možemo kontrolisati, dobro je negovati svoje dnevne rutine i rituale koji dovode do toga da se dobro osećamo i izazivaju nam prijatna osećanja. O vežbama snage i izdržljivosti, o trčanju dugih staza, guranju sebe u dobre navike i stavljanju pred teške izazove, o zdravom odnosu prema telu, ishrani, o radu sa ženama i radu na sebi, postavljanju realnih ciljeva, o tome šta stvarno znači biti fit, razgovarala sam sa veoma inspirativnom fitnes i joga instruktorkom i savetnicom za ishranu Milicom Milošević.

Dan počinjem rutinom, umesto rituala. Voda, suplementi, kafa, dete, psi, vrtić, posao. Ako se zvezde slože - hvatam malo vremena da čitam, bar desetak minuta - jer ko zna kad ću imati sledeću priliku. Na moju veliku žalost, od mojih lepih rituala iz prethodne decenije nije ostalo gotovo ništa. Međutim, moji lepi bivši rituali su mi pomogli da danas u rutini nađem mir i da budem zahvalna što imam priliku za ovako lepu rutinu. Dete, psi, kuća, hrana, voda, suplementi, posao koji volim. Zahvalnost koju svakog jutra izgovaram, zahvalnost za svakodnevnicu jeste ono što mi svakog dana da i krila, i što me uzemlji.

Intervju: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

Šminka: Od Sna @od_sna

Fotografije: Milena Goševski @milena.gosevski

Lokacija: Muzej Macura

Na šta pomisliš kad čuješ reč „plezir”?

Na malu punu, gorku.

Imaš li omiljeni dnevni ritual?

Šetnja sa psima, naročito po njivama.

U poslednjih dvanaest godina posvećena si jogi i fitnesu, radiš sa ženama na njihovoj promeni odnosa prema telu kroz osmišljene vežbe snage i kao savetnica za ishranu. Budući da dolaziš iz umetničkog miljea, kako je izgledao tvoj put od rekreativca i vežbačice do pokretanja Inspirium fitnesa?

Ko ne zna za mojih pet bivših života, mogao bi da pomisli da sam trenirala celi život, upisala faks, postala trener i to je to. Ali svakako je bilo - samo ne tako. Dve diskus hernije, dve upale bubrega sa hospitalizacijom, 20kg manje za dva meseca, kolitis, IBS, malapsorpcija, refluks iz dvanaestopalačnog creva, višegodišnje lečenje depresije lekovima i psihoterapijom. Beskrajna usamljenost, nesnalaženje u međuljudskim odnosima, loše odluke iz ranjivih pozicija, i osećaj da bolje da o svemu tome ćutim. Loša hrana, loše navike,

potpuno neuredan život. Život bez svrhe, bez lepote, bez samopouzdanja. Grčevito sam se držala retkih lepih momenata kojih sam bila željna - držala sam ih tako čvrsto da nisam mogla da uživam u njima. Nisam ni umela.

Selidba iz Beograda u Novi Sad, dobar doktor, dobar trener, dobra obuka za trenera i dobri ljudi. Bacanje u vatru. Posle dve godine joge, teretane, bicikla, trčanja i generalno aktivnog života upisala sam i kurs za joga instruktora, uz kurs za fitnes trenera. Preselila se u Banovce. Promena mog tela i moje glave bila je takva da samu sebe nisam mogla da prepoznam, ni psihički, ni fizički. Uz ovakav način života, ako temeljno živiš, ide mnogo učenja, poznanstava, teorije i prakse, mentorstava, istraživanja na sebi i na drugima. Kad sam videla kako mogu da promenim svoj život kroz male, svakodnevne promene, postala sam opsednuta tom idejom i od tad gajim san da će svaka žena moći sebi da dâ prostor, vreme i poverenje i da će napraviti svoju promenu. Kad pratiš dobar osećaj, možeš da stigneš baš tamo gde treba. Možda nekome fitnes studio u njivi i 700 Instagram pratilaca ne zvuče kao nešto vau, ali ovo

gde sam je sve što sam želela poslednjih 12 godina. Ili poslednjih 25 godina. I eto ga.

U međuvremenu sam radila u tuđim teretanama i studijima, ali uvek sam želela nešto drugačije. Ne klijente i termine, nego prostor koji je dom, u kom će se žene osećati sigurno i dobrodošlo, gde će se menjati životi, ali i prihvatati to što jesmo. Da mi je neko rekao dok sam ležala na studentskoj poliklinici sa 21 godinom i uništenim gastro traktom i bubrezima, da ću sa 37 živeti san, a da će san izgledati potpuno drugačije od tadašnjih snova, ne bih mu verovala.

Šta za tebe fitnes predstavlja?

Dobrobit tela i glave. Redovno kretanje i mahom dobre navike kao svakodnevnica. Ostavljanje sebe na miru. I svog stomačića, i čokolade koju volimo, i preskočenog treninga. Treniranje i strukture i nežnosti, životno. Guranje sebe u dobre navike. Biranje teškog radi dugoročno laganog, i baškarenje u rezultatima. Prihvatanje toga da je skroz okej da želimo da nam se telo promeni, i uživa-

nje u toj promeni, ali i prihvatanje toga da je mnogo važnije da nam je organizam zdrav i da nam je glava na dobrom mestu. Ako sutra dobiješ savršeno telo koje zamišljaš, nećeš ustvari biti fit. Fit je i glava, i zdravo koleno, i lep i snažan gluteus, i vrat koji ne boli, i gledanje u ogledalo bez osude, i gledanje duboko u sebe bez osude. Fitnes, za mene, je iskazivanje ljubavi i poštovanja prema

duši i telu kroz svakodnevne, mahom dobre, navike.

Dolazi nam proleće i paralelno sa njim kreću reklame za brza i jednostavna

rešenja kako smršati do leta, preoblikovati telo, izgraditi mišiće. Gomila pomešanih informacija se šalje putem medija i društvenih mreža pa ne čudi što ogroman broj ljudi, naročito žena ima problem sa odnosom prema svom telu. Ti kroz svoju praksu neguješ body neutral filozofiju i imaš vrlo realističan, nepopularan pristup s kojim ne nudiš nikakve prečice i instant rezultate. Da li takav pristup rezonira sa ženama danas?

Ne rezonuje kad nema ko da ga pogura. Žena koja želi promenu okreće se tamo gde može. Društvenim mrežama, uglavnom. Na društvenim mrežama ljudi mahom reklamiraju ono što mogu da prodaju. Brzo! Lako! Jeftino! Savršeno! Svi to rade! Još malo - pa nestalo! Akcija još 45 minuta, i više nikad! Tako se aktivira FOMO, strah od propuštanja neke vanserijske prilike ili doživljaja. Ako želimo promenu, ali ne znamo kakvu, ne znamo gde smo sad, nemamo znanje i alate - naša želja je odlič-

na podloga da nam marketing magovi prodaju sve što požele. Moj fazon zato više prija ženama koje su sve to prošle, i dosta im je. Moj Uvodni program traje 12 nedelja i ne obećavam nikome ništa, osim iskustva, manje bolova, više energije i dobre baze za dalje treninge. Ne obećavam pristup fontani mladosti, telo Kim Kardašijan, Zendaje, ili čije god da je trenutno u centru pažnje. Kad dogovaramo individualnu saradnju, svima jasno kažem da bez pola godine nema stvarnog pomaka. Tri meseca je dovoljno za jednu Instagram pre i posle objavu. Šta vam ta objava ne pokazuje? Ono što dolazi posle posle. O tome niko ne priča, a meni je to posle posle fokus! Šta ako odeš od mene? Šta sam ti dala, šta nosiš? Možda ne lep kolaž sa 20kg manje, ali svakako set veština i alata da dođeš do svog cilja. Snažno i sposobno telo, više mišića, oporavljen metabolizam, razumevanje zdravorazumske ishrane, načine da se motivišeš iznutra, način da osećaš svoje telo i da tumačiš njegove signale. Telo je telo i telo je tu za nas. Telo nije dobro ili loše kako god izgledalo. Telo je zgodno ili nezgodno samo u odnosu na trenutnu modu. Glava mora da bude na dobrom mestu, da bi se telo promenilo, ako to

želimo. A da bi se glava promenila, potrebno je vreme. I da - ova priča rezonira sa svakom ženom koja joj da šansu. Umem da kažem neke užasne stvari, filteri su mi čudno podešeni. Ako mi na treningu mlatiš nadlakticom koja nije savršeno zategnuta umem da kažem - Super što imaš nadlakticu! Zdravu! Čitavu! Šta bi da je nemaš… Ta perspektiva je važna i zato promena nije uvek ni udobna, ni laka. Ako su naše nadlaktice decenijama smatrane za mlitave, zadnjice za preveli-

ke ili premale, stomaci za najveću manu, uz bore - ne može kroz par nedelja, pa ni kroz par meseci, fokus da nam se prebaci na to da je telo super - i na ideju da njegovo poboljšanje u svakom smislu neće da se desi bez odluke da se telom spolja i iznutra bavimo dok smo žive. A nema bavljenja bez prihvatanja. I tako u krug.

I eto, nekad prepoznam trenutak da pecnem nečiji mozak na taj način. Kukaš zbog nadlaktice, koju imaš. Prelepu. Sa

sve podlakticom, šakom i prstima. Ako ti je ta mlitava ruka najveći problem danas, prilične smo pobednice u životu, zar ne?

U jednom videu na tvom profilu si rekla da mnogi pri donošenju odluke o promeni navika požele da odjednom uvedu sve promene, i usled toga sagore. Imajući u vidu izgaranje na poslovima, manjak slobodnog vremena za bilo kakve dodatne aktivnosti i hobije, koji je tvoj realističan predlog koji daješ klijentkinjama koje tek počinju da vežbaju ili se vraćaju vežbanju nakon pauza?

Prvo, da prate jasan i struktuiran plan. Drugo, da imaju podršku osobe od poverenja. Treće, da ne počinju u isto vreme i sa treninzima, i sa promenama u ishrani, i sa sto drugih promena. Četvrto, da očekivanja svedu na minimum, jer i taj minimum će biti opterećujuć. Taj minimum očekivanja koji preporučujem je vrlo jednostavan - od svog tela i glave očekujem da uradim sledeći trening.

Prošle godine si pretrčala gotovo hiljadu kilometara, na raznim trkama, i to nakon pauze od 7 godina. Kako si se vratila u trkačku kondiciju i koliko

se ona razlikuje od kondicije koju stičemo u teretani?

Prethodno iskustvo je uvek korisno. Em pomaže da ne donosimo loše odluke koje smo možda u prvoj rundi donosili, em imamo znanje i razvijen osećaj za svoje telo i glavu. Prošlog februara počela sam da odlazim na treninge lokalne trkačke zajednice, a onda sam polako prebacila fokus na trail i sad pišem svoje treninge i pravim svoj plan. Učim o fiziologiji i trenažnim procesima, jer pre svega jesam jedna neopevana štreberčina. Znala sam, čim sam se vratila trčanju, da je važno da dobro spavam, da se smisleno oporavljam, idem redovno na masaže, ako nešto ne fercera zovem fizioterapeutkinju, pazim na suplementaciju i ishranu, i bez problema otkazujem trke i menjam planove ako mi je dete bolesno, imam mnogo posla i slično. Nema onog loženja bez pokrića iz mladosti, kad sam znala da će svaku glupost ispeglati dva pijanstva i tri dana spavanja. Trkačka kondicija je specifična za trčanje, a trening u teretani je podrška čitavom životu, od jutra do mraka, od teških fizičkih poslova do sedenja u kancelariji, od avanturističkog solo života do petoro

dece, od trčanja za decom do trčanja dugih pruga. Dizanje tegova gradi mišićnu masu, pomaže hormonalne procese, pomaže da se održi i povećava gustina kostiju, poboljšava osećaj za telo u prostoru i ravnotežu, što je na duge staze jako važno.

Naša tela kroz pametne treninge snage dolaze u balans, ispoljavaju svoj potencijal, postaju ili ostaju lepa, ne bole, ne muče, i postaju naša udobna kuća.

Ovakvim treninzima odlična dopuna je jednostavna, izvodiva, udobna - šetnja.

A trčanje je za ljude koji vole da trče, ili koji jasno osete u sebi tu trčanje-žiškicu, i hoće da je razgore. Ako se na pomen trčanja desi fizička reakcija, probaj. Samo pametno. Ako te to ne loži, samo idi u teretanu i u šetnju.

Do kakvih si ti spoznaja o telu, naročito ženskom telu došla kroz rad, iskustvo sa klijentkinjama ali i introspekciju?

Telo je magično. Sve oseti, pre glave. Sve čuva. Telo nije osvetoljubivo, organizam uvek radi najbolje što ume. Ako telo ne radi nešto dobro, moramo da se pobrinemo za njega, da mu pomognemo. Telo je naša odgovornost.

Ono je uglavnom ogledalo naših navika, uverenja, ali i mogućnosti i sposobnosti. Navike i uverenja se menjaju. Na mogućnostima i sposobnostima se radi. Telo voli težak rad. Telo onda voli i kvalitetan odmor. Telo je pametno, i neće nam uraditi ništa nažao - ako ga slušamo i poštujemo. Naravno, apsolutno postoje bolesti i stanja koja ne izazivamo odnosom prema telu, da me neko ne razume pogrešno. I kad se nađemo u takvim situacijama, važno je da imamo stručnjake koji naše telo adekvatno podržavaju, i pomažu nam da ga razumemo, usmerimo i negujemo.

Da li se i kako tip, intenzitet vežbanja i odabir namirnica prilagođavaju različitim fazama ženskog ciklusa, kako kod tebe tako i tvojih klijentkinja?

Ako smo u kontaktu sa svojim telom, slušamo ga, čujemo, poštujemo, negujemo - primetićemo da se prirodno menjaju naše sposobnosti da treniramo, krećemo se, jedemo, varimo i spavamo u različitim fazama ciklusa. Ako telo čujemo, samo treba da ga ispoštujemo. Osećaš se snažno prvog dana ciklusa? Idi pokidaj trening snage. Osećaš se užasno u ovulaciji? Odmori. Glad je

neutaživa u lutealnoj fazi? Stavi fokus na unos proteina, potrudi se da imaš bar dva dobra, kvalitetna, nutritivno bogata obroka u danu, a ostalo kako

bude. Nauka će reći ovo i ono, i nauka na taj način mnogo pomaže trenerima, ali svaka žena ima tu moć da bude sebi objekat jednog N-of-1 istraživanja. Ako vodimo dnevnik ishrane, navika, ciklusa, treninga - biće nam već posle me-

sec dana jasno kad nam šta godi, kad nam se šta traži i šta ima kakav uticaj na naše telo u odnosu na ciklus. Dobar trener i savetnik za ishranu onda mogu da pomognu da se sve primećeno optimizuje za zdravlje. Opšte preporuke su okej, ali rad na sebi je mnogo bolji. Na ovaj način često možemo da ublažimo simptome PMS-a, treniramo kvalitetnije, da uspemo da jedemo nutritivno bogatije, da zadržavamo manje tečnosti, imamo manje grčeva u mišićima, stabilnu energiju kroz dan i kroz sve faze ciklusa… Dakle, prema sebi nežno i snažno, ali uvek u skladu sa sobom, prisutno i pametno.

Na svom Instagram nalogu najavljuješ novi izazov koji će početi 15. aprila. Možeš li da nam otkriješ kako si ga koncipirala?

Formiran je kao izazov, kao kurs, ali je i program. Sve je. Naći ćemo već adekvatnu reč. Dešava se u Viber grupi, dakle niko ga ne prolazi sam, već je moja podrška svakodnevna i uživo. Imamo dva dela - lekcije i zadatke, tako da paralelno učimo o osnovama ishrane, dok te o-ta-

ko-teške osnove primenjujemo kroz male i izvodljive zadatke. Tu su, uz tekst i video lekcije, i prepiske, saveti, razmene iskustava, međusobna podrška. Cilj je da posle 45 dana svaka žena razume kalorije, unos, nutrijente, obroke, telo, glavu - da prepozna navike koje bi trebalo da promeni, i da ih uz moju podršku i promeni. Pametno i postepeno.

Nadam se da neće biti preplavljujuće, ali svakako dajem preporuku svim ženama koje učestvuju da, ako idu na psihoterapiju, otvore ishranu kao temu u toku tih 45 dana. Da je promena ishrane laka kao - evo ti plan i jedi po njemu - niko ne bi imao problema sa poremećajima u ishrani, težak put ka svom cilju, višak ili manjak kilograma, nejasne ili iz loše pozicije postavljene ciljeve, i nervozu od kakofonije grandioznih ideja kojima smo svakodnevno bombardovane. Nadam se da će moj izazov i ovoj grupi žena biti sigurno i prijatno mesto za rast i učenje, jer znam da samo sa takvog mesta i možemo da krenemo na životni put ka svojoj zdravorazumskoj promeni.

tim u vezi, zanima me šta tebe hrabri, gura napred i osnažuje?

Hrabri me to što sam sa 37 godina snažnija i smirenija nego sa 27. Hrabri me to što svedočim tome da 40+ žene pobeđuju na trkama za koje sam mislila da nemam vremena da se spremim u ovom životu. Osnažuje me to što sam u svom studiju deo jedne moćne zajednice žena, i što se ne plašim ničega od kad sam svakodnevno sa majkama petoro dece, jednog deteta, ženama bez dece, sa korpo caricama, preduzetnicama, domaćicama, umetnicama, te -

Mart je mesec žena a mi smo se, između ostalog, ovog meseca bavile ženskom snagom i rezilijentnošću. S

rapeutkinjama. Zajedno učestvujemo u promenama u društvu, i u lokalnoj zajednici, i to zaista daje snagu, volju i veru u sutra. Napred me gura i moje dete. Dobila sam dete posle tridesete godine i sve češće se pitam koliko dugo ću mu biti u životu, i ako odem iz ovog života rano i neplanirano, kako će me se sećati, šta ću mu značiti, koje vrednosti, navike i poglede mu tako malenom instaliram u život, htela to ili ne. Zato svaka moja odluka uvek ima u sebi i prizmu uticaja na dete. Ne pušim ni samo vikendom uz džin tonik, koji takođe više ne pijem. Neće me nikad videti

pijanu ili mamurnu. Videće da uglavnom jedem obroke koje smo spremili u našoj kuhinji, da jedem za stolom, na miru. Neće čuti od mene da negativno pričam o svom, njegovom ili bilo čijem telu. Neće nikad videti da radim nešto mimo svojih uverenja. I ta odgovornost koju osećam me gura, jer roditeljstvo

jeste put sastavljen od beskrajnih serpentina, a nemaš mapu da vidiš gde su naredne i koliko su zahtevne, nego barataš ovim trenutkom i ovim mestom najbolje što možeš. Prisutnost u ovoj tački u vremenu i prostoru me takođe hrabri. Poslušati moju omiljenu pesmu za dodatno obrazloženje. (smeh)

Kome se obraćaš kada nisi „sva svoja“?

Bogu. Tati. Kumi. Životinjama koje srećem dok trčim.

U jednoj od objava na profilu govorila si o tome da vežbanje jeste teško, trčanje kroz šumu i pentranje na planinu jeste teško ali da je isto tako teško i živeti sa svakodnevnim bolom i da u tom smislu

– biraš svoje teško. Na koji način je bavljenje sportom na ovaj način uticalo na popravljanje tvog zdravstvenog stanja ali i promenu mindset-a?

Kad sam prošla stvarno teške stvari, i preživela ih, sa jedne strane više ne želim nikad da ih doživim. Sa druge strane, ako se opet dese - a desiće se nešto teško ponovo, želim da budem u najboljoj formi, telesnoj, mentalnoj i emocionalnoj; tako da mogu da se nosim sa stvarno teškim stvarima lakše.

Sa jedne strane, fizički. Sa druge strane, želim da budem mentalno otpornija, emocionalno dostupnija i otvorenija, hrabra i optimistična. Meni te stvari nisu prirodne, nisam ih stekla u detinjstvu, nisu mi došle same - i teško sam radila da ih usvojim. Trčanje, teški tegovi i joga su odlični alati na tom putu. Fizička slabost i snaga imaju veliki uticaj na glavu i na srce. Želim i da budem u kontaktu sa sobom kad sam nesigurna, nestabilna i slaba. Čućete me da se žalim ponekad. Teško mi je, ne znam kako ću, bole me leđa, nisam spremna, ne znam da li da odustanem. Govorim to naglas. I mojim ženama govorim da kukaju slobodno. Kukaj - ali radi. Tu sam, i tu smo, da slušamo, da čujemo, da podržimo, da saosećamo, da poguramo. Ti ćeš uraditi posao na kraju, ali mi smo tu kao sigurnosna mreža. I da odustaneš, važno je da znaš zašto i da si u miru sa svojom odlukom. Ova mre-

ža nije sastavljena samo od naših ljudi, ona mora biti gusto ispletena i u nama. Tako sam, kroz dugotrajno biranje trenutno teških stvari umesto prečica i laganice, naučila da mogu da budem i svoja podrška, svoj zagrljaj, ruka na ramenu, poljubac u čelo, šut u dupe, ruka u ruci, možeš ti to, i nije ovo za tebe danas.

Kada govorimo o avanturama i izazovima na otvorenom, kako bi opisala tvoj doživljaj takvih aktivnosti? Šta je ono što ti pružaju?

Pre par dana kuma me pratila biciklom na treningu trčanja od dvadeset kilometara. U poslednjoj trećini me pitala kako se osećam, i kakav je to osećaj, posle toliko kilometara. Ovako nekako sam joj rekla. Javlja se leva zadnja loža, seče me nešto sa desne strane leđa, umorila su mi se malo ramena, javljaju se listovi, puls je nešto viši nego u prve dve trećine treninga, curi mi nos. Primećujem sve vreme te promene, bolove, neprijatnosti. Primetim ih - i pustim ih da odu. Nastavim dalje. Korak, korak, udah, korak, korak, izdah, korak, korak, udah, korak, korak, izdah. Malo je kao meditacija. Primetim, dozvolim, pustim. Malo traži da

mozak radi. Prebacim fokus na drugo mesto. Analiziram, pomognem sebi. Ali sve vreme idem. I utešno je kad znaš da koliko god da je nešto teško, možeš da nastaviš da ideš. Kad je telu dosta, glava može još toliko. Kad je glavi dosta, fokus na telo može da promeni stvar.

Što se trka tiče, ono čemu su me naučile

kao večitu rekreativku, to je da ne trčim protiv bilo koga. Trčim svoju trku. Čak i kad imam ambiciju da nekoga prestignem ili osvojim neko mesto, trčim svoju trku. To je baš oslobađajuće. I naravno, bežanje iz ekrana, od kompjutera, iz kuće, iz sve te odraslosti u homo ludens mod. Čovek je biće koje se igra. Svi putevi, staze, trotoari, ka-

nali, šipražja i šume su moja igrališta kad trčim.

U jednoj od takvih trkačkih avantura, promašila si skretanje i umesto na 22km, trku završila posle 30km. Šta ti je u tim momentima prolazilo kroz glavu, šta te je zadržalo na toj stazi i kakve lekcije si iz ovog iskustva izvukla?

je. Rasplakala sam se. Staza nije dobro obeležena, organizacija nije bila dobra, ali - ja nisam gledala ucrtanu stazu na satu i telefonu i nisam bila fokusirana… Tata mi je rekao da u takvim situacijama ne mogu da plačem u prazno, nego moram da analiziram situaciju, napravim plan i izvedem ga. Da preuzmem odgovornost. To je rekao meni – majci, preduzetnici od 36 godina koja je tri puta otišla do pakla i nazad. Bila sam posle

Na stazi me zadržao moj tata. Nazvala sam ga čim sam shvatila da nešto ne valja, pitala za stazu, jer je pozna-

toga smešna sama sebi. Napravila sam više od sat vremena zaostatka lunjajući, i to jeste bilo poražavajuće. Sad znam unapred celu stazu, svaki put. Kad sam na trci ne pravim materijal za rilove, ne fotkam, ne gledam poruke - nema me. Ako sam na trci - na trci sam. Dobila sam lepu lekciju o fokusu, prisutnosti, odgovornosti, otpornosti i ranjivosti. Neke stvari drugačije ne mogu da se nauče.

Na stazi me zadržalo i to što su me na cilju čekali sin i muž, a muž nije hteo da dođe da me pokupi kolima na sred staze posle tog lutanja. Znao je da mogu da izguram stazu i da je jedini način da nastavim da verujem u sebe da je pređem celu, tako produženu. Bila sam prvo ljuta, posle zahvalna. Naši ljudi nas poznaju do srži.

Kako se ishrana koja prati ovakve, ekstremne aktivnosti menja u odnosu na svakodnevnu?

Ishrana koja prati ovaj nivo aktivnosti jeste drugačija u odnosu na moju ishranu pre trčanja dugih staza. Zahteva više kalorija, veći unos ugljenih hidrata, dovoljan unos kvalitetnih izvora proteina, obraćanje pažnje na hidrataciju i obno-

vu nivoa elektrolita… Glad je ogromna, najviše podseća na onu trudničku, neumoljivu. Unos je dosta veći nego inače, i tu količinu hrane ja lično teško unosim kroz nutritivno bogate namirnice. Tako da jedem i slatkiše, i u pekari, i sve što zamislim. I dalje je 80% namirnica nutritivno bogato, ali ovih 20% je bukvalno sve što poželim.

U radu sa klijentkinjama nastojiš da im pomogneš pre svega u promeni životnih navika, jer da bi neka promena bila dugoročno održiva važno je da govorimo o ishrani, spavanju, kretanju, načinu na koji vežbamo. Ljudsko telo je isuviše složeno da bismo ga svodili na brojeve i obime, stoga uzimajući sve ovo u obzir, sigurno da nema jednog rešenja koje se može primeniti na sve. Koji je u tom smislu za tebe najveći izazov?

Najveći izazov je uveriti žene da će sve biti okej ako rezultati ne budu ono što su nas ubedili da rezultati moraju biti. Nekad će kilaža biti manje-više ista godinama, ali će se povećati mišićna masa, smanjiće se masnoće, a dnevna potrošnja sa kojom ne dobijamo kilažu će se gotovo udvostručiti. Nekad će

promena biti promena glave i navika, vraćen osećaj za glad i sitost, nekad uvođenje još neke sportske aktivnosti, nekad zaista čitavo estetski novo telo, nekad ozdravljenje i obezboljenje. Najveći izazov je naterati žene da realistično sagledaju gde su i da postave adekvatan cilj i realističan plan za njegovo dostizanje, pa ih uveriti da je sve što zamisle dostižno… Uveriti ih da je okej to što je sam put težak, uveriti ih da to ne znači da je plan neizvodljiv, a cilj nedostižan. Jednostavno je, ali nije lako. I to je okej. To mi je najveći izazov, jer svaka od nas ima svoje mehanizme zaštite od stresa, a promena - bila dobra ili loša - jeste stresna. Ove mehanizme gradimo dugo, kako znamo i moramo, često nesvesno, i onda dođem ja i hoću sve to da ti razbucam… Ne ide to tako, niti je ceo tvoj životni teret na meni… Moje je da ukažem, pokažem i dokažem, a na svakoj ženi je da odluči i drži se svoje odluke i plana.

Obzirom na burni period u kome se naše društvo nalazi – kako se ti i tvoje žene vraćate u balans?

Ono što mogu u ovom nemiru da im pružim su siguran prostor za zajed -

nički odmor od borbe, prostor za razmenu informacija i iskustava, deljenje zabrinutosti i malih radosti, ali i mir, preusmeravanje pažnje i privremeno odlaženje iz svakodnevnice onima koje sve ovo vrlo opravdano uznemirava i ne žele dodatno da slušaju o svemu tome na treninzima. Ne nosimo se svi isto sa svim situacijama i zato imamo odvojenu Viber grupu za pumpanje i dinstanje. Treninge sam pojednostavila, smanjile smo tegove, treniraju koliko im godi, standardno programiranje treninga je otišlo niz vodu. Cilj je da se osetimo dobro i sigurno u svom telu, da osetimo da smo kvalitetno radile, da možemo da imamo fokus od početka do kraja treninga, i da nam treninzi ne uzimaju svu energiju. Tako da balansiramo zajedno kako znamo i umemo, i tu smo da se međusobno vraćamo u ravnotežu i čuvamo kad je ravnoteža teško dostižna.

Neretko na društvenim mrežama nailazimo na mnogo saveta, skrivenih i direktnih reklama o tome šta nam je sve potrebno od opreme da bismo pravilno vežbali, od patika za trčanje i vežbanje, do odeće različitih materijala, krojeva i performansi, sve do

rekvizita. Šta nam je, iz tvog iskustva, zaista neophodno, a šta je pitanje estetike i trendova?

Što se treninga snage tiče, potreban je prostor od jedno 2 x 2 metra ili toliki ćošak u teretani, i polica sa tegovima ili set montirajućih bučica za kod kuće. Odeća bi trebalo da omogućuje slobodno kretanje, da nas ne pregreva, da odvodi znoj i bude udobna. Uglavnom ne

bih preporučila debele pamučne trenerke i slično. Tanka sintetička trener-

ka, helanke ili šorc koji su nam udobni, sportski top, udobna majica, čarape, i u javnoj teretani patike ili papuče za od

svlačionice do ćoška za treniranje. To je sve što je potrebno.

Za trčanje, sa druge strane, zaista su nam potrebne adekvatne patike u od-

nosu na podlogu, iskustvo, distancu i namenu. Potrebne su nam udobne

čarape koje brzo odvode znoj i ne žuljaju nam prste i stopala. Odeća bi trebalo da je prvenstveno bez grubih šavova na lošim mestima, grudnjak mora da pruža dobru podršku

i ne sme da žulja ispod grudi i na ramenima, leti nosimo tanak kačket ili šešir. Za duže napore i ako imamo problem sa oticanjem nogu - kompresivne čarape su super dodatak.

Zimi je neophodan tanak namenski

šal koji se navlači preko glave, kapa ili traka za kosu, rukavice, i slojevi odeće u odnosu na temperaturu, vetar i padavine. Grudnjak, tanka sintetička ili merino majica, deblja majica, vetrovka i kabanica su potrebni gornji delovi za celu godinu. Koliko god ovo obimno zvučalo, meni sva odeća za

sva godišnja doba i sve vremenske uslove staje u jednu fioku. Kad se kupuje pametno i sa smislom, jednostavno je i ne mora biti preterano i skupo.

Trendovi dolaze i odlaze, ali odeća za treninge i trčanje često izgleda slično bez obzira na doba godine, godinu i slično. Razlika je u brendovima i njihovom marketingu, i naravno cenama u skladu sa tim. Mogu sa sigurnošću da vam kažem da za grudnjak ne mora da se da više od 20€ ako imate male i srednje grudi, više od 60€ ako imate veće grudi, za majice lično ne dajem više od 20€, osim ako nisu od vune, za šorceve isto, za helanke dajem do 40€, vetrovke se kupuju za do 50€, kabanica je važna i može da bude skuplja. Čarape su od 2 do 10€ po paru, patike od 50 do eventualno 150€. Sve skuplje od ovoga što sam napisala je bezobrazluk od strane proizvođača, i naravno, sve se kupuje na rasprodaji. Uglavnom svega imam po dva, eventualno do pet (imam pet grudnjaka, šorceva i pari čarapa na primer, svega ostalog jedno do dva), ne volim da gomilam, ne vidim poentu. Sva sportska oprema pere se hladnom vodom, na blagom ciklusu,

bebi deterdžentom, bez omekšivača i ne suši se nikad u mašini. Meni odeća traje bukvalno deset godina, i duže, samo zbog ovakvog održavanja.

Kad pričamo o trendovima koji dolaze sa mreža, vrlo često slušamo savete o tome da je neophodno postići tih 10 hiljada koraka u danu. Kako nas takve zacrtane brojke motivišu ili demotivišu da istrajemo u ispunjavanju takvih zadataka svakodnevno i u kontinuitetu?

Konkretnih 10.000 koraka ne znači ništa nikome, osim marketing timovima koji su tu cifru pošteno izmuzli. Nekome ko mahom sedi značiće mnogo ako počne redovno da pravi tri hiljade koraka dnevno, ali nekome ko trči duge pruge broj koraka ne mora da znači ništa. Cifre imaju smisla samo u kontekstu pojedinca. Ko si ti i čemu želiš da ti služe zacrtane brojke? Koraci, kilogrami, centimetri, broj odeće, nivoi hormona, OGTT rezultati, sati sna? Koje cifre su tu zaista važne? Ko ti je uopšte rekao da moraš da brineš o ciframa? Doktor? Onda okej - jer neke cifre jesu jasni pokazatelji zdravlja. To nam bude prilično jasno posle posete endokrinologu, na primer. Ali zato pau-

šalne cifre, kao što je ova viralna o broju koraka, mogu da služe samo opštem razumevanju i razonodi. Svoje lične cifre određujemo u dogovoru sa doktorom, trenerom, sobom, i u dogovoru sa članovima porodice kad od njih zavisimo.

Ako cifre zacrtamo sa idejom da ih poštujemo 80%, i imaju zdravu ideju u pozadini, onda umeju da budu motivišuće.

Naročito je motivišuće kad pratimo put ka zacrtanom kroz vreme. Dobro je trenirati jedan naročit mišić - onaj koji se ne

vezuje za te cifre ni kad ti se sviđaju, ni kad ti se ne sviđaju. Ako počneš da barataš ciframa, usvoj taj posmatrački um. Osmotrim, primetim, dam mu mesto u koordinatnom sistemu, i onda sa tom informacijom radim nešto dalje. Menjam ili nastavljam. Samo nemojte da padate u očaj ako vaga pokazuje nešto što ne želite ili nema smisla, ili zato što pravite malo koraka u odnosu na ono što vam je omiljena influenserka rekla…

Koji je tvoj savet kako vežbanje pretvoriti u igru i zabavu, umesto u teskobnu aktivnost u kojoj se žrtvujemo zarad zacrtanog cilja?

Trebalo bi da svaki plan treninga koji pratimo bude jednostavan i izvodljiv u situaciji u kojoj smo trenutno. Trebalo bi da imamo dobre ljude, uživo ili onlajn, da nas podrže ili vode. Trebalo bi istrenirati glavu tako da nas ne izjeda krivica ako ne damo 100%, ali da dozvolimo sebi da nas preplave ponos i radost kad uradimo trening. Realistični vremenski okviri pomažu, ali i celi život kao vremenska odrednica. Ukoliko imamo dobar plan, trenera, ekipu i damo sebi svo vreme sveta - ostavićemo prostora detetu u nama da se razigra i razonodi treninzima. Međutim, ako smo u zabranama i strogoći, moranjima i krivici - teskoba i osećaj žrtvovanja su neminovni.

Kakve alate koristiš kada je reč o planiranju ishrane? Da li i na koji način planiraš jelovnik za jednu nedelju, na čemu se baziraju obroci i kako se oni menjaju spram tipa fizičke aktivnosti koju imaš u danu?

Imam svoj okvirni plan ishrane, i okvirno znam šta će jesti i moj muž i dete. Vikendom analiziram frižider, popišem namirnice i pravim plan za narednu nedelju. Spisak za kupovinu pravim tako što za sve obroke koje sam isplanirala proverim šta već imam u kući, a ono što nemam - to ide na spisak. Ovako se baca manje hrane i troši se manje novca. Trudim se da u obrocima imam kvalitetan izvor proteina. Meso jedem retko, pa je tu važno balansiranje. Kad odredim izvore proteina, dodajem im masnoću i mahom kompleksne ugljene hidrate. Trudim se da mi tanjiri budu šareni. Lično, brojim kalorije i makronutrijente, ali to ne bih preporučila nikome. Lako se zastrani, ako nemaš adekvatnu bazu znanja i kapacitet za nošenje sa ciframa. Nema ni mnogo smisla. Meni je to više kao neka video igrica, ali i alat za učenje o ishrani kroz moj dnevnik. Svakog dana jedem okvirno slično, i u danima kad treniram, i u danima odmora, tako trenutno funkcionišem. U danima sa teškim treninzima umem da budem jako gladna čim završim trening, pa i na to obratim pažnju kad planiram. Volim da pripremam hranu unapred, da uvek u frižideru i zamrzivaču imam ponešto što volim. Overnight oats, vafle, pala-

činke, kuvane obroke. Ovo je super za dane koji su mi jako stresni - tim danima su mi unapred spremljeni obroci pola zdravlja, i tela, i glave.

Da li za tebe hraniti se zdravo znači i lišavanje nekih namirnica, i restrikcije, i na koji način ostavljaš prostora za hedonizam, uživanje u omiljenoj hrani bez osećaja krivice?

Zdrava ishrana ne sme biti lIšavanje. Zdrava ishrana nije u zdravim namirnicama nego u zdravom razumu. Deo slagalice su osvešćivanje, praćenje i analiziranje navika; svesno i prisutno konzumiranje sve hrane; pravljenje realističnog plana nabavke i kuvanja; svesno ostavljanje prostora za brzu i procesiranu hranu i davanje dozvole sebi da je konzumiramo; svesno biranje za nas dobrog obroka - jednog u danu, pa dva u danu, možda čak i tri nutritivno bogata obroka svakog dana! Ako postavimo ovakvu bazu uz znanje i razumevanje hrane, tela i glave, onda zaista nema razloga da osećamo krivicu. Omiljena hrana biće prisutna u svakodnevnici, uz jasan plan i organizaciju u skladu sa potrebama i mogućnostima. Ja sam uvek za dodavanje dobrih stvari

i navika u dane, postepeno, naviku po naviku iz nedelje u nedelju - jer tako imamo manje prostora za destruktivno ponašanje ili velike količine nekvalitetne hrane. Zapamtite, stroge restrikcije nas uvek uvuku u destrukciju.

Šta je za tebe hrana za dušu i telo?

Obrok pojeden na miru, sa ljudima koje volim. Ćutanje zatvorenih očiju u vetar. Bat koraka po zemlji dok mi Sunce greje potiljak. Prepuštanje moru. Miris oranice pred kišu. Miris oranice posle kiše. Dobra ovsena kaša.

Koje su to aktivnosti koje nisu u korelaciji sa tvojim poslom ali za koje ćeš uvek naći vremena jer ti donose radost?

Traženje nove omiljene muzike i testiranje recepata sa interneta.

Preporuči nam dobru knjigu/pesmu?

Tool - Parabol/Parabola je moja omiljena pesma na svetu.

Justejn Gorder – Maja mi je obeležila tinejdžerstvo i sve životne faze.

Podeli sa nama jedan svoj san kome ćeš ove godine dati krila?

Nadam se da ću istrčati svoju prvu ultra

distancu. Imam tremu, nisam sigurna u sebe, nemam idealne uslove da se posvetim tome, ali san je san. Videćemo.

FACE SCULPTING

Lice koje govori bez reči

U Boa Pilates Studiju, mestu poznatom po svestranom pristupu pokretu i telu, odnedavno je u ponudi i nešto sasvim posebno – tretmani masaže lica. Reč je o Face Sculpting tehnici, prirodnoj metodi stimulacije dubokih slojeva tkiva lica koja usporava starenje, zateže i podiže mišiće, vraćajući koži svežinu, sjaj i tonus.

Za razliku od uobičajenih estetskih procedura, ovaj tretman ne koristi aparate, igle ni agresivne metode – oslanja se isključivo na vešte ruke terapeuta i znanje o anatomiji lica. Masaža obuhvata lice, vrat, ramena i glavu, a osim estetskog efekta, ona donosi i brojne zdravstvene benefite: poboljšava cirkulaciju, ublažava napetost, migrene, probleme sa sinusima i otocima.

Redovnim tretmanima oblikuju se konture lica, podižu obrazi i smanjuje podbradak, dok lice deluje odmornije, čvršće i potpuno prirodno – kao da ste se naspavali, zaljubili ili oboje.

U prostoru koji spaja nežnost pokreta i snagu dodira, Face Sculpting masaža

postaje neizostavan deo rituala brige o sebi – iznutra i spolja.

U Boa studiju verujemo da briga o sebi nije luksuz. To je svakodnevna praksa, prostor gde telo diše, lice govori, a um pronalazi tišinu.

Dunavska 2E, Beograd

Intervju:

@ava_kiddo

Fotografije: privatna arhiva

Nataša Bućić

Njeni crteži krase ulice Beograda i brojnih drugih gradova. Ozarena ženska lica koja nas svakodnevno pozdravljaju sa zidova dok idemo na posao ili kafu, pričaju nam priče o nežnosti, zajedništvu, snazi i ženskoj solidarnosti. Svaka od ovih heroina nosi u sebi deliće prošlosti koji svedoče o našem identitetu, kao i o povezanosti sa tradicijom i prirodom. Nju podjednako inspirišu vile i boginje, književne i istorijske junakinje, kao i obične žene, naše savremenice.

Pripovedajući nam o izazovima svakodnevice, slobodi, krhkosti, igri i borbi ona nesebično u svojim umetničkim delima ostavlja i delove sebe, u nameri da prolaznicima jasno prenese poruku kroz svoj rad, prisustvo i energiju. Ona je ulična borkinja koja već decenijama kroz street art, grafite i murale, skreće pažnju na bitne teme. Ona je The Kraljica Vila, naša draga gošća u martovskom broju posvećenom ženama i osvajanju slobode. TKV, dobro nam došla!

Prošlo je nešto više od dve decenije od tvog prvog stensila Amelije Pulen koji

se stidljivo pojavio na gradskim ulicama. Na koji način te je inspirisala ova nesvakidašnja filmska junakinja? Da li si od najranijih početaka bila svesna da će street art postati tvoj životni poziv?

Kad sam napravila taj stensil imala sam

16 godina. Mislim da je taj film odgovarao mom senzibilitetu i potpunoj slobodi koju jedan tinejdžer može da ima.

Tada još nisam bila TKV već samo ja, i nisam mogla ni da pretpostavim da će

moja karijera ići u tom smeru. Svakako nam je zajednička bujna mašta i mislim da sam se tu najviše prepoznala.

Šta ulica za tebe predstavlja i na koji

način te pokreće? Ljudi, događaji, trenutak, emocije - šta je presudno u izradi novog grafita?

Ulica je moje ogledalo. Ulica je prostor koji niko ne može da ti uzme i kojoj se

vratiš da se recentriraš. Ona diše, menja se, nosi tragove svih nas. Najviše me pokreću emocije - neki unutrašnji impuls koji traži svoj izlaz. Presudna je iskrenost tog trenutka - da osetim da nešto mora da izađe napolje i da se podeli.

Da li smatraš da je bilo potrebno dosta hrabrosti i pomalo ludosti da ovaj vid umetničkog rada postane tvoj životni poziv? Koja je poruka koju želiš da preneseš prolaznicima svojom kreativnošću, ali i koliko se ona (poruka) menjala kroz godine?

Apsolutno - hrabrost i doza lude vere u to što radiš su neophodni. Počela sam u vreme kada street art nije bio deo mainstream-a niti nešto što se podrazumeva. Poruke koje prenosim su se razvijale sa mnom - od bunta, potrebe za komunikacijom, do nežnosti, priče o zajedništvu, snazi, ženskoj solidarnosti. Ali, uvek je u osnovi ista nit - postojiš i zauzimaš prostor.

Ulepšavajući svakodnevicu stanovnika

različitih gradova, tvoj rad u živote slučajnih prolaznika donosi snažne ženske likove, junakinje u različitim situacijama i konceptima. Koje su njihove priče i čime su inspirisane?

Svaka od njih nosi delić mene, ali i svake žene koju sam srela - na ulici, u knjizi, u istoriji, u mitu. Neke su inspirisane stvarnim ličnostima, neke kolektivnim snovima, a neke su simboli onoga što želimo da budemo. Njihove priče govore o slobodi, krhkosti, otpornosti, igri i borbi.

foto: Nebojša Babić

Da li je za tebe ulica mesto revolucije i kontinuirane borbe za pravedniji svet? Kako bi prikazala našu svakodnevicu danas, i ko bi bio prikazan u osvajanju te slobode?

Da, ulica je uvek bila mesto otpora, ali i prostor nade. Slobodu ne dobijaš, ona se stalno iznova osvaja. Kao društvo mi prolazimo jednu kolektivnu transformaciju, ne samo kroz borbu za pravdu i borbu protiv korupcije, već i kroz ponovno shvatanje kakav je osećaj biti zajednica. Ulica je mesto otpora i mesto gde se ponovo srećemo.

Umetnika oblikuje njegovo okruženje i pritisak je nesumnjivo veliki na sve.

Biće potrebno vremena da se kristalizuje sve ono što će se pojaviti kao motiv na budućim slikama.

Veoma su mi se dopali tvoji radovi inspirisani našim narodnim predanjem.

Da li nam možeš reći nešto više o njima?

Hvala ti! Naša narodna mitologija je prebogata ženskim likovima - vilama, boginjama, zaštitnicama i čuvarkama.

Njihov jezik je arhetipski i jako me inspiriše. Kroz njih istražujem teme identiteta, snage i povezanosti sa prirodom. Povezivanje sa tradicijom je bitno i podseća te da ti to sve već nosiš u sebi.

Svojevremeno je tvoje ime uvršteno među 50 najboljih street art umetnica današnjice u knjizi Ksavijera Tapijesa Women Street Artists: The Complete Guide. Takođe, odlikovana si i Ordenom umetnosti i književnosti u rangu viteza u ambasadi Republike Francuske. Koliko ti na ličnom nivou znače ova priznanja? Da li smatraš

da je ženama u ovoj grani umetnosti teže da pronađu svoj put i mesto?

Ta priznanja su mi važna, jer potvrđuju da je ono što radim doprlo do ljudi van mog neposrednog okruženja. Međutim, još mi je važnije kad mi žena na ulici kaže da ju je neki rad pokrenuo ili joj ulio snagu. Kao i sve druge sfere društva, tako se i street art scena menja i žene su daleko vidljivije nego što su bile. Ima ih više, kreiraju svoje stilove čuju se i vide. Drago mi je da je All girls street art festival malo pomogao na tom polju, zato što je važno da razmišljamo kolektivno i u perspektivi.

Koji rad je za tebe bilo najizazovniji za realizaciju? Koji je to grafit za koji si najviše emotivno vezana, a na ulicama kog grada ti je neostvarena želja da radiš?

Najizazovnije je bilo oslikati Silose. To je projekat koji je pomerio moje granice kako tehnički, tako i intimno. Oslikavanje drugog silosa 2022. mi je posebno bilo bitno zato što mi je to iskustvo dokazalo koliko sam izdržljiva. Emotivno sam najviše vezana za Ameliju, a od drugih radova posebno mi je bitan mural u Blaznavcu.

Neki radovi na ulici su mi bili bitni zato

što sam imala priliku da ih gledam kako

„stare” i nestaju. Generalno u street art-u nema mnogo vezivanja za svoj rad zato

što on nije materijalna stvar - on je emocija i momenat dok ga praviš i to je sve.

Posle on ima neki svoj život nevezano za tebe, i to je to.

U budućnosti bih volela da imam prili-

ku da crtam na ulicama Istanbula.

Kao i sve u našim životima i grafiti imaju svoj vek trajanja - oni nastaju i nestaju. Kakav jeinače tvoj odnos prema prolaznosti? Da li smatraš da energija jednostavno samo menja oblik i da se crtež koji nestane na jednom mestu posle izvesnog vremena rodi na nekoj novoj destinaciji, sa novom porukom?

U potpunosti verujem u to - energija se ne gubi, samo menja formu. Prolaznost grafita me nešto mnogo ne potresa, to je deo igre - ona me uči da budem fokusirana i da ne vezujem stvaranje za trajnost.

Reci nam nešto više o All Girls street art festivalu koji svake godine organizuješ, već tradicionalno, u Dorćol Platz-u. Na koji način on pomaže da ženska regionalna street art scena dobije na popularnosti i koji su njegovi imperativi?

Festival je nastao iz potrebe da se stvori prostor za žensku kreativnost u street art-u - da se čujemo, povežemo i podrži-

mo. Svake godine tema se menja, ali cilj ostaje isti: vidljivost, solidarnost i inspiracija. Drago mi je što je pokrenuo slične inicijative u regionu - to mi govori da je bio potreban. Ovogodišnju ediciju selimo u Sofiju, u saradnji sa bugarskim grafiti i street art umetnicama.

U novom spotu za pesmu „Diši duboko“, benda E-Play možemo da te vidimo u jednom nesvakidašnjem okruženju umetnika različitih vokacija dok stvaraš portret Maje Cvetković slikajući stopalima. Kako je došlo do ove saradnje i zašto si se odlučila baš za ovaj način slikanja?

Saradnja se desila organski. Slikanje stopalima je deo mog istraživanja pokreta, prostora i drugačijeg stila. Kroz to sam želela da pokažem kako umetnost može dolaziti iz celog tela - da stvaranje nije samo u ruci, već u svemu što jesmo. Počela sam da eksperimentišem sa ovim načinom slikanja 2019. godine i trebaće još vremena da se on razradi.

Da li ćemo u skorijoj budućnosti ima-

ti priliku da tvoj rad vidimo u nekom galerijskom prostoru? Kakvi su planovi za ovu godinu? I kako na tebe kao umetnicu utiču aktuelna društvena zbivanja?

Trenutno radim na izložbi van Srbije za kraj godine, ali videćemo kako će se razvijati situacija. Planovi za ovu godinu uključuju više internacionalnih saradnji i nastavak rada na „All Girls” mreži.

Trenutna dešavanja na mene utiču jako, kao i na sve, i svakako nije lako balansirati. Za mene je stvaranje u ovom momentu ventil, a vreme će pokazati kako će uticati na duge staze.

Mesec mart nam donosi proteste, marševe i podsećanje na feminističku borbu koja i dalje traje. U mesecu u kome slavimo žene u goste sam pozvala pesnikinju Snježanu Vračar Mihelač čijoj zbirci pesama Kad zatvorim oči vidim modro se svako malo vratim kad mi ponestane čarobnosti u svakodnevici.

„Poezija je, čak i kad šuti, uvijek politična“, kako ona kaže. No, kako pisati pesmu koja reaguje na nepravdu, a da ne postane pamflet? Da li angažovana umetnost može istovremeno biti i intimna i subverzivna? Šta znači pripadati jednoj književnoj sceni, a istovremeno se osećati kao strankinja?

foto: snjezanavracar.com/

Naš razgovor o poeziji i odgovornosti, o protestima i tišini, o tome kako se pesme rađaju u pokretu – dok traje šetnja, vožnja bicikla, dok se putuje i prelaze granice, spoljne i unutrašnje, i mnogo čemu još, čitajte u nastavku.

Mesec je žena u kome proslavljamo i naš dan, 8. mart. Kao i svake godine feministički kolektivi u Hrvatskoj, BiH, Sloveniji i Srbiji organizuju protesne marševe, kako ti obeležavaš ovaj dan i šta za tebe ovaj praznik predstavlja?

Odrasla sam u ateističkoj obitelji, gdje je 8. mart uvijek imao posebno mjesto.

Majka je od najranijih godina u mene i sestru usadila ponos, učeći nas da ne podrazumijevamo ženska prava i da vjerujemo u snagu zajedništva i soli -

darnosti. Moj otac je 8. mart obilježavao s punom sviješću o njegovoj simbolici, ali i s iskrenim poštovanjem prema ženama koje su obilježile njegov život.

Kako ga provodim? Kao i svake godine, 8. mart je dan za proteste. Pratila sam feminističke kolektive u Zagrebu, Sarajevu, Beogradu, Novom Sadu, Parizu, Berlinu i širom svijeta - posvuda su se organizirali marševi i akcije. Za mene je to prilika da budem dio zajedničkog glasa, jer feministička borba nikada nije završena. Prvi ljubljanski prosvjed pod nazivom „Neću cvijeće, daj mi radnička prava!” sam slogan govori, bio je posvećen radničkim pravima, dok je drugi, kvir-feministički prosvjed, bio usmjeren protiv svih ratova - oba su u ovom trenutku od presudne važnosti.

Dan sam započela nešto ranije, Literarnom šetnjom povodom Dana žena - kulturnom turom posvećenom ženama, od kojih su neke, nažalost, bile nepravedno skrivene od pogleda javnosti, zanemarene i zaboravljene, ali su osta-

vile neizbrisiv trag na ljubljanskoj i slovenskoj književnoj sceni. Nakon svega, srce mi je na mjestu.

Pre godinu dana si sa Tanjom Matijašević i Kristinom Krajnc razgovarala o kampanji „My Voice, My Choice“ koja je evropska, građanska inicijativa za siguran i dostupan pobačaj u zemljama EU. Ovo je izuzetno važno pitanje, ali i prilično frustrirajuće da se u XXI veku i dalje borimo za pravo koje smo mislile da su naše pretkinje već izborile. S obzirom na aktuelne globalne trendove - jačanje desnice, izazove u oblasti ženskih prava i kulturne emancipacije - kako procenjuješ da će se te političke dinamike odraziti na umetničku scenu, posebno u oblasti poezije?

I ja ponekad pomislim, prestara sam za taj shit, (smijeh) ništa se ne mijenja nabolje. Ali kratko me drži malodušnost. Prije godinu dana sam razgovarala o kampanji My voice, my choice, a nedavno sam radila intervju sa Tjašom Črnigoj i Tijanom Todorović, autoricama

serijala dokumentarnih predstava pod nazivom Spolni odgoj II (Borbu je srpska publika imala priliku gledati na Bitefu).

Moje zanimanje za temu ne jenjava. Tokom razgovora došle smo do zaključka

da je Jugoslavija u nekim aspektima bila iznimno napredna, a ipak, osim Slovenije, nijedna od država nastalih njenim raspadom nije iz jugoslavenskog ustava prenijela i zaštitila pravo na pobačaj. Kako su mi objasnile Tjaša i Tijana, važnu ulogu odigralo je i to što je nacrt novog Ustava bio dostupan javnosti. Ne znam je li takva transparentnost postojala i u drugim republikama. Svejedno je u Sloveniji ključnu ulogu u očuvanju tih prava odigrao feministički pokret koji se razvio osamdesetih godina. Te izvanredne žene, svjesne povijesnog trenutka, udružile su snage i hrabro se borile, a danas im dugujemo neizmjernu zahvalnost. Mislim da premalo istražujemo nasljeđe feminističke borbe i previše ga uzimamo zdravo za gotovo. Baš zato bi trebalo inzistirati na njegovom uključivanju u školske kurikulume.

Zapravo, užasava me činjenica da bih mogla svijet kakav je sad ostaviti nadolazećim generacijama, odatle proizlazi sva odgovornost. Aktualni globalni trendovi, poput jačanja desnice, ograničavanja ženskih prava i izazova u kulturnoj emancipaciji, vjerojatno će pojačati polarizaciju na umjetničkoj sceni.

Očekujem da će se pojačati umjetnički odgovor, bilo kroz direktan angažman, suptilni otpor unutar jezika ili povlačenje u unutrašnje svjetove.

Poezija je tradicionalno prostor otpora i unutrašnje pobune, stoga očekujem da će sve veće društvene tenzije utjecati na razvoj snažnih pjesničkih glasova koji reagiraju na represiju, konzervativne pritiske i oduzimanje ili pokušaje oduzimanja stečenih prava. Dakle, vjerujem da će doći do procvata angažirane i protestne poezije. Manjinska, odnosno feministička, queer, migrantska i ekološki osviještena poezija bi trebale postati još radikalnije i eksplicitnije, kao oblik otpora dominantnim političkim strujama. S druge strane, u društvima pod pritiskom umjetnici umjesto direktne konfrontacije često bježe u metafore i osobnu introspekciju, u tom slučaju, poezija bi mogla postati

suptilnija, oslanjati se na višeznačnost i protest skriven unutar jezika. Svejedno sam više naklonjena progresivnoj i angažiranoj umjetnosti i poeziji, voljela bih da pjesnikinje zbace okove uniformiranosti - pokušaja da pišu i budu u skladu sa očekivanjima i da dobijemo puno bijesne i punokrvne poezije. A poezija je, čak i kad šuti, uvijek politična.

Feminizam se, da parafraziram Dubravku Đurić, u poeziji, performansu i popularnoj kulturi javlja kao odgovor na jačanje desničarskih tendencija. S tim na umu, ko su tvoje odabrane feministkinje koje bi ovom prilikom istakla zbog borbi koje vode?

Ne bih se usredotočila na pojedinačne feministkinje, već na udruge, društva, kolektive i inicijative čije su pokretačice i članice mahom žene. Žene koje rade sa ranjivim skupinama i često djeluju bez priznanja i podrške koju zaslužuju. To su, feminističke aktivistice koje kroz pravne inicijative štite žrtve obiteljskog nasilja, ekološke bojevnice, novinarke koje istražuju razne oblike nasilja npr. seksualno nasilje u institucijama, volonterke koje u prihvatnim centrima pomažu izbjeglicama i umjetnice čiji radovi progovaraju

o nevidljivim radnicama, samohranim majkama, starijim ženama na rubu egzistencije, organizacijama koje se bave pitanjem demokracije, participacije i transparentnosti te nadzora vlasti, kao i inicijative koje globalno i lokalno imaju nemjerljiv utjecaj na živote ljudi. Tu su i sve one žene koje su solidarne, neposlušne i glasne u obrani svojih prava na ulici. Evo ipak i jednog imena - Arijana Lekić-Fridrih je inspirativna žena koja već dvije godine svake prve subote u mjesecu ustraje na „Tihoj misi“ - protestnom performansu kao odgovoru na klečavce na trgovima hrvatskih gradova. Njena poruka je jasna: svojim dolaskom

na ta mjesta, u isto vrijeme kad se ondje okupljaju molitelji iz inicijative „Muževni budite“, ukazuje na nasilje prema ženama, femicid, težak položaj žena u hrvatskom društvu i prava koja im još uvijek nisu ravnopravno dostupna.

Naravno, tek sam površinski zagrebala - feministkinje su danas prisutne u svakom segmentu društvenog rada, od sindikata do kulturnih kolektiva i njihova borba se ne može lako sažeti.

U jednom periodu života si se bavila ekološkim turizmom i održivim razvojem, danas kroz svoje intervjue i tek-

stove, kao i podršku protestima nastojiš da skreneš pažnju na nepravde, probleme i izazove koje primećuješ. U jednom momentu si rekla da je zadatak umetnika da budu kritični, magnetna rezonanca duše, ali i društva. Da li je pojedinac spreman da čuje i što je još bitnije slobodan da reaguje na nepravdu? (i kako ga animirati?)

Problem je što mnogi iscrpljeni egzistencijalnim borbama osjećaju nemoć pred sistemskim nepravdama. Reagirati na nepravdu znači preuzeti odgovornost i potencijalno iskusiti razočarenje. Kroz povijest je jasno da su pojedinci i male zajednice bili oni koji pokreću velike promjene.

Kako animirati pojedinca? Mislim da ne postoji univerzalan recept. Definitivno, postavljanjem pitanja i uspostavljanjem komunikacije, građenjem zajednice i solidarnosti. Umjesto negovanjem osjećaja nemoći organiziranjem konkretnih akcija. Upravo to je nešto čemu nas uče, i što sjajno i strpljivo grade studenti i građani Srbije, za koje navijamo i čije aktivnosti grozničavo pratimo već nekoliko mjeseci iz svih dijelova bivše države i šire. Bitno je osnažiti ljude da prepo-

znaju svoju moć u svakodnevnim izborima - da reagiraju kad uoče nepravdu, koriste svoj glas, biraju šta će podržati svojim novcem, vremenom i pažnjom.

Osim protesta, jedan od načina je okupljanje umjetničkih kolektiva, organizacija tribina, razgovora i debata o aktualnim temama je i obrazovanje i njegovanje kritične misli - tu se dotičemo i sistema edukacije koji je po pitanju kritičke misli kod nas pothranjen. Čak i organizacija

čitalačkih klubova sa pomno odabranom literaturom može biti način političkog angažmana. Čovjek je političko biće i svaki čin kreiranja je politički. Umjetnost je moćan alat i kanal koji utječe na emocije i spoznajne procese.

Rekla si da ti je najteže da pišeš angažovane pesme jer moraš da „poetizuješ” političke ideje. Da li osećaš odgovornost da kroz pesmu progovaraš o društvenim nepravdama ili ti je umetnost pre svega lično istraživanje?

Svakako. I dalje mi je najteže pisati angažiranu poeziju, ali ustrajem. To je stalna tenzija - potreba da reagiram na nepravdu i osobna potreba za istraživanjem unutrašnjih prostora. Angažirana

poezija nosi težinu ali i traži ravnote-

žu: da ne postane pamflet, da ostane umjetnički relevantna, a istovremeno da ne muca, zastajkuje, da se ne skriva već jasno komunicira osjećaj nepravde, pobune ili bola.

Osjećam odgovornost - poezija kao osobno istraživanje, kod mene nikad nije izolirana od društvenog konteksta.

Strah, otpor, gubitak, reakcije na nasilje - sve su to i osobne i kolektivne teme, a možemo ih komunicirati na niz načina kroz vlastiti glas.

14. marta je u Cankarevom domu u Ljubljani održan drugi po redu razgovor u okviru serijala Who’s Writing Out

There posvećenog imigrantskoj literaturi, na kome si učestvovala. Imajući na umu da si rođena u bivšoj velikoj državi, da govoriš slovenački i hrvatski, možeš li reći da se u Ljubljani osećaš kao imigrantkinja ili domaća, te

koja je pozicija iz koje si učestvovala u ovom razgovoru?

Na ovom razgovoru sudjelovala sam iz perspektive nekoga tko se u Ljubljani osjeća i kao Ljubljančanka i kao strankinja - o visno od konteksta. Rođena sam u zemlji koje više nema, a jezič -

no i kulturno sam duboko povezana s tim prostorom, kao i onim u kojem živim danas. Iskustvo migracije pa i ono unutrašnje, rado bih priuštila svima jer neminovno senzibilizira, oplemenjuje i otvara, nosi sa sobom stalno traženje fine ravnoteže između pripadanja i ne-pripadanja. Zanimaju me te nijanse - kako graditi identitet onkraj nacionalnog, ali na spoju jezika, osobne povijesti i društvenih okolnosti, i kako književnost učiniti prostorom u kojem se ta fluidnost najbolje izražava.

Kako je došlo do toga da iz kratke forme reklamnih tekstova za računarsku firmu i prevoda sa slovenačkog na hrvatski kreneš sa pisanjem kratkih priča i pesama?

Pisanje je oduvek bilo dio mog identiteta. Moram spomenuti da sam prvi rukopis poezije (strogo ispovjedne naravi, koji se, srećom, nisam ohrabrila izdati) sastavila negdje u svojim ranim dvadesetima. Od tada se poezija dobro slegla (smijeh). Vještinu pisanja sam provlačila kroz svaku poziciju i profesiju u kojoj sam se našla, najkonkretnije u copywriting-u, uređivanju časopisa, marketingu i prevođenju. Reklamni tekstovi su me naučili ekonomiji jezika, tome kako malo riječi može nositi veliku težinu, dok mi je prevođenje dalo osjećaj za nijanse. Ritam i melodiju sam našla čitajući poeziju.

Kroz stalno oblikovanje tuđih projekata i vizija, rađala se potreba da se odma-

knem od tog svijeta, da se odmaknem od poticanja „lažnih potreba” i suodgovornosti za kreiranje potrošačkog društva. Ujedno se osnaživala želja da pišem nešto što je osobno i komuniciram ono što se meni čini važnim. Kratke priče i poezija su stoga bile prirodan iskorak - one su mi omogućile da sačuvam sažetost i preciznost jezika, ali i da istražujem dublje emocije, kompleksne odnose i društvene fenomene. Poezija je način da izrazim ono što nije moglo stati u druge narative, što se ne može olako objasniti. Svakako je vještina pisanja koju sam izgradila copywriting-om pomogla u pisanju i prevođenju tekstova i pisanju poezije.

Kako vidiš ulogu digitalnih platformi u promociji savremene poezije i povezivanju autora sa publikom?

Digitalne platforme su potpuno redefinirale način na koji poezija dolazi do publike i kako se autori međusobno

povezuju. Nekada je pjesnik ovisio od časopisa, izdavača i književnih večeri, dok danas može direktno komunicirati sa čitateljima širom svijeta putem društvenih mreža, blogova i online časopisa.

Društvene mreže su postale neočekivani prostori procvata poezije, posebno među mlađim generacijama. Digitalni format omogućava trenutni odgovor publike, autori mogu direktno vidjeti odjek vlastitih tekstova, a čitatelji imaju priliku biti dio procesa, reagirati, komentirati i dijeliti sadržaje. Poetski glasovi koji bi ranije možda ostali marginalizirani sad mogu pronaći svoju publiku bez posrednika. Još jedna očita prednost, poezija više nije ograničena samo na tekst. Digitalni prostori i alati omogućavaju eksperimentiranje sa zvukom, vizuelnim elementima, performansima i videom. Digitalni svijet briše granice - autori iz različitih zemalja mogu se povezivati, surađivati i sudjelovati u međunarodnim projektima bez potrebe da fizički budu prisutni na istom mjestu. I zadnji ali ne manje važan vid, poezija može reagirati na aktualna događanja u realnom vremenu. Puno je i nedostataka, ali usredotočila sam se na prednosti.

Pohađala si pesničke radionice pod mentorstvom Lidije Dimkovske u or-

ganizaciji Kulturnog Centra Danilo Kiš iz Ljubljane, zatim su usledile radionice kod Anje Zag Golob, a potom i Zvonka Karanovića. Šta je po tvom mišljenju najznačajnije što su ti radionice pružile? Kako se pristup pisanju i oblikovanju pesme razlikovao u odnosu na različite mentore?

Svi pristupi su bili različiti. Radionice koje je vodila Lidija Dimkovska u organizaciji

KC Danilo KIš su mi pomogle da otkrijem svoj glas i da ustrajem. Kada sam kretala na radionicu, pitala sam se ima li uopće smisla pisati poeziju, pogotovo iz pozicije osobe koja piše na hrvatskom jeziku, živi u Sloveniji. Nakon radionica učvrstila sam stav da ne bi smjelo biti bitno kojim jezikom pišete, ukoliko se možete osloniti na kvalitetne prevoditelje, također i sa sviješću koliko migrantski glasovi mogu bogatiti „nacionalnu” (koliko ne volim taj pridjev) literarnu scenu, različitim i produbljenim uvidima. Radionice koje je vodila Lidija Dimkovska su također odgovorne, u najboljem smislu te riječi, za stvaranje zajednice i mi se još uvijek međusobno pratimo, podrža-

vamo i prijateljujemo - to je najveći poetski kapital kojeg imam. Anji Zag Golob sam zahvalna na širini i razumijevanju različitih poetika, uvidu u raznolike izvore inspiracije i nesebičnoj podršci. Zajedno smo se bavili ključnim pitanjima - od prekarnih uvjeta rada i nužnosti da pjesnici budu plaćeni za svoj rad, do javnog nastupa i recepcije poezije. Od nje smo učili što poezija jest, što nije, kako je čitati, promišljati i kritički sagledavati, kako doživljavamo kritiku i kako sami kritiziramo. Kod Zvonka Karanovića brusila sam zanat i s radionice izašla s čak 12 novih, dorađenih pjesama - što je itekako razlog za zadovoljstvo. Njegove smjernice su precizne, a pjesnička škola ima jasno izgrađenu poetiku. Osim što sam stekla dragocjeno iskustvo, upoznala sam i inspirativne ljude s kojima sada dijelim kreativni radar za buduće suradnje i projekte.

Autorke i autori sa slovenačke scene su nažalost i dalje nedovoljno zastupljeni među izdavačima iz Srbije, BiH i Hrvatske, stoga, reci nam malo više o toj sceni?

Gorečan, Bronja Žakelj, Suzana Tratnik, Nina Dragičević i Goran Vojnović neka su od imena poznata u regiji.

Anja Zag Golob, Dijana Matković, Katja

Slovenska scena za mene je izuzetno uzbudljiva, mlada, živa i progresivna. Osobno me najviše privlači autentična underground scena okupljena oko Metelkove i Avtonomne cone Plac, kao i nekadašnje Avtonomne tovarne Rog, gdje umjetnost i aktivizam idu ruku pod ruku. No, kulturni život Ljubljane se ne ograničava samo na alternativne prostore - gotovo svakodnevno se održavaju razni kulturni događaji; od književnih promocija, malih sajmova i festivala do performansa i interdisciplinarnih projekata koji brišu granice između umjetnosti, politike i društvenog angažmana. Črna skrinjica je bez sumnje iznenađenje desetljeća - mlada izdavačka kuća posvećena izvornoj i prevedenoj poeziji, koja otkriva i stvara nove prostore i mogućnosti neafirmiranim literarnim glasovima.

Postoji ogroman neiskorišten potencijal za povezivanje postjugoslavenskih prostora i razmjenu ideja. Srećom postoje i kvalitetne prevoditeljice i prevoditelji.

Nastojim doprinositi toj povezanosti prateći slovensku kulturnu scenu i objavljujući članke o njoj, s namjerom da regiji približim autore iz Slovenije koji su možda manje poznati. I obrnuto, u Sloveniji se trudim promovirati književnost država bivše Jugoslavije. Naravno, to nije dovoljno, ali vjerujem da će s vremenom sve više ljudi i institucija prepoznati vrijednost zajedničkog nastupa malih država sa istom ili sličnom kulturnom pozadinom i poviješću - udruženi možemo biti glasniji i vidljiviji.

U čijim stihovima bi volela da živiš?

Ja već živim u stihovima Vitomirke Trebovac, Danijela Dragojevića i u onima

Nade Topić, Marka Pogačara, u poemi Smiljko i ja si mahnemo Eveline Rudan. Živim i u stihovima Wislawe Szymborske, Adama Zagajewskog. Volim američke bitnike, neki neiživljen dio mene bi u nekom od mogućih života volio živjeti u bitničkoj poeziji. Sigurno ću se poslije sekirati jer sam nekog autora u čijim stihovima živim, ispustila. Odgovor na pitanje u čijim bih stihovima voljela živjeti/živim nije istovjetan odgovoru na to koje autore volim čitati.

U dvojezičnom zborniku Biće bolje (Kulturni centar Danilo Kiš) objavljeno je nekoliko tvojih pesama i jedna kratka priča. Da li nam „Van kontrole“, „Urobor“, „Nadigrati samoću“ i „Sangue sacro“ sugerišu da će biti bolje i onda kad nam se čini da je sve crno i da u nas zuri „gnusjno jato zmija“?

Naziv zbornika „Biće bolje” posuđen je iz divne pjesme Biljane Žikić i fina je ironija kojom se obraća zbornik manjinskih pisaca većinskoj publici. O zborniku je pisala i Svetlana Slapšak „Šta se dakle od izmišljotine dijaspore još može uraditi, uz mnogo ironije, pokazuje antologija nastala u projektu o manjinama sa evropskim sredstvima...”. Kroz ovu ironiju, zbornik progovara o kompleksnostima identiteta i komunicira brojne aktualne procese. Kao što je Urobor simbol beskonačnog ciklusa, ali i preobražaja, tako je možda boljitak sadržan u borbi i nastojanju, čak i kad se čini da se raspolaže isključivo nemogućnostima i neizvjesnostima. Upravo u toj trajnoj potrazi, u tom kontinuiranom odbijanju prihvaćanja statusa quo, možda i leži stvarna snaga i potencijal za promjenu.

U kontekstu angažovane poezije, rekla si da bi želela da napišeš ciklus pesama posvećen dezerterima. Šta je ono što ih čini interesantnim, da li ih vidiš kao subverzivne junake koji se opiru narativima herojstva?

Napisala sam par pjesama, nisam još potpuno zadovoljna, ali ušla sam u kožu dezertera iz ovih ratova i pratila putanju bijega. I ranije sam razmišljala o tome koliko se mladića našlo u ratu (poput onih u našim devedesetima), a da to nisu željeli. Neke nitko nije ni pitao, neki se nisu vratili. Razmišljala sam i o onima koji su se skrivali, bježali, ušli u koštac sa sistemom jer nisu htjeli ni pod koju cijenu u rat. U društvima koja glorificiraju rat i ratnu žrtvu, dezerter je nepoželjan lik, ali upravo ta njegova odluka - ne sudjelovati, ne povući okidač, oduprijeti se kolektivnoj euforiji i pritisku okoline, pobjeći - čin je hrabrosti.

Ponekad ih zamišljam kao subverzivne junake, ali ne u klasičnom smislu, ne kao antiratne ikone, nego kao ljude koji su rekli „ne” zbog nepokolebljivih uvjerenja, a znamo da to nikad nije lako. Dezerterstvo nosi ogroman rizik - u većini

država ono se kažnjava strogo, često kao izdaja, a oni koji odluče pobjeći nerijetko gube sve: dom, sigurnost, identitet, ponekad i život. Bijeg nije samo fizički, već i unutarnji - bijeg od ideologije, od logike nasilja, od tuđe kontrole nad vlastitim tijelom i odlukama.

Mislim da je iz odgovora jasno, ja sam apsolutni pacifist i ne opravdavam rat ni nasilje ni u kojem slučaju. Trenutno me zaokuplja pisanje poezije s ciljem da upozorim na genocid palestinskog naroda i iskažem solidarnost s njima, nažalost svjesna da literatura nema moć zaustaviti rat. A „Nitko nije slobodan dok svi nismo slobodni!"

Definitivno je bliža sporom hodu nego brzom čitanju. Hodu uz strmo brdo, ponekad i stranputicama. Rijetko je brzi trk negdje uz livadu sa pogledom na zeleno i modro, ali desi se i to. Sama

U društvima koja glorificiraju rat i ratnu žrtvu, dezerter je nepoželjan lik, ali upravo ta njegova odluka - ne sudjelovati, ne povući okidač, oduprijeti se kolektivnoj euforiji i pritisku okoline, pobjeći - čin je hrabrosti.

ideja nastaje u glavi mnogo ranije nego je zabilježim. A kad je jednom zapišem mnogo editiram, puno se vraćam, neke pjesme legnu kakve jesu i znam, tu nema što, baš su kakve treba. Neke završe i u košu za smeće, ali na njihovim temeljima izrastu neke druge. Neke nikad nisu gotove. Koliko mijenjam, pravo čudo

da se mirim sa stanjem nakon izlaska knjige. Desilo se da je pjesma pobijedila na natječaju, a jer je to proces koji traje od slanja do žiriranja i objave pobjednika, ja sam je promijenila već niz puta.

Na tribini u Novom Sadu si, pričajući o svom procesu rada na pesmama spomenula kako one često nastaju u pokretu, dok trčiš, voziš biciklu, šetaš ili se voziš vozom. S tim u vezi, koja je (tvoja) optimalna brzina za pisanje pesama?

Budući da ne želim shvaćati život preozbiljno, a jeste ozbiljan, često ostavim neki mali ulaz, prolaz, neku malu točku u kojoj se zrcali lucidnost i mogućnostja im zamišljam kao nesavršenstva koje sam u ime ljudskosti i iz inata, pustila na životu.

Imajući u vidu da živiš u Ljubljani, pesnička zbirka „Kad zatvorim oči vidim modro“ ti je objavljena u Srbiji, a dolaziš iz Pule, smatraš li da je kulturna saradnja između bivših republika na adekvatnom nivou, i koji su po tvom mišljenju izazovi? Kako si kao autorka zadovoljna distribucijom između država?

Kulturna suradnja na postjugoslavenskim prostorima postoji, ali nije na nivou na kojem bi mogla i trebala biti. Postoje festivali, pojedinci i organizacije koji ulažu trud u povezivanje autora i publike, ali sistemska podrška izostaje. Iako su kulturni konteksti bliski, administrativne i političke barijere, kao i tržišni faktori, otežavaju cirkulaciju književnosti među državama. Srećom, sami autori nadilaze prepreke, često preuzimaju inicijativu putem društvenih mreža i privatnih kontakata, međusobno se povezuju, čitaju, podržavaju.

Distribucija knjiga među državama nastalim po raspadu Jugoslavije - koliko sam ja upoznata, ne postoji, ako se odlučite za online kupovinu, visoke međunarodne poštarine, u nekim slučajevima i carine nerijetko premašuju cijene knjiga. Poseban problem je i poezija, koja se u izdavačkom svijetu neadekvatno promatra kroz prizmu isplativosti - što ne bi smjelo biti slučaj. Zbog toga se poezija ne izdaje u dovoljnoj mjeri, ne prevodi, ne promovira kako zaslužuje, niti se institucionalno štiti, usprkos visokoj kulturnoj vrijednosti.

To dovodi do paradoksa u kojem pjesnici i pjesnikinje, bez obzira na kvalitetu rada, teško dopiru do šire publike, dok se izdavači „ustručavaju” ulagati u žanr koji ne donosi brzu komercijalnu dobit.

Dubok problem je i što kurikulumi u školama često ne posvećuju dovoljno pažnje suvremenoj literaturi i poeziji, što znači da se učenici ne upoznaju s novim glasovima i pravcima u književnosti. Time se stvara jaz između onoga

što se uči u školama i stvarnog književnog života, što dugoročno negativno utječe na razvoj čitalačkih navika. Smatram da bi poezija trebala biti vitalni dio obrazovanja, a ne samo povijesni artefakt.

Kao rezultat, ne odgajamo buduće čitače poezije, niti potičemo interes za suvremenom književnosti, koja je bogata i raznolika. Muški autori i dalje uvjerljivo prevladavaju, dok se ženski glasovi, kao i oni iz manjinskih i novijih pravaca, zanemaruju. To stvara neravnotežu i otežava mladima pristup raznovrsnim književnim perspektivama.

Ovdje moram spomenuti svijetli primjer - projekt POT-VOT nastao u suradnji 5 projektnih partnera (iz Slovenije, Srbije, Poljske, Mađarske i Finske) koji poeziju i suvremene pjesnike i pjesnikinje približavaju mladima, učiteljima i lokalnim zajednicama u svim partnerskim državama. Jedan od ciljeva projekta je bio garantirati spolnu jednakost. Koordinator projekta je Pionirski dom - Center za kulturo mladih iz Ljubljane.

menih domova. Na koji način mesto boravka utiče na tvoj pesnički izraz?

Apsolutno, kao i jezik kojim izražavam dojmove. Uvijek sam neka druga. Radi se prije svega o začudnosti i senzibiliziranju na začudnost. Promatrati svijet drugim očima, ali i gledati druge stvari istim očima, samo upijati, slušati, mijenjati sebe, mijenjati svijet oko sebe, komunicirati, kretati se, kušati novu hranu, osjetiti nove mirise i čuti zvukove, upoznati ljude koji razmišljaju na drugim jezicima. Ponijeti mentalnu zabilješku sa sobom kao suvenir. Preispitivati uvijek sve, dakle ponajviše sebe. Dozvoliti si ranjivost i iskrenost (zanimljivo, obje imenice su ženskog roda) koje jesu luksuz, a ne bi smjele biti. Nigdje se ne osjećati previše komotno, uvijek biti spreman na kretnju i promjenu. Dom nositi sa sobom i u sebi, a ne pristajati na ograničenja i granice.

U jednom intervjuu si rekla: „Putovanja mi omogućavaju oživljavanje očaranosti prema svetu“. Da li ta putovanja moraju biti i po pravilu na spolja?

U tvojoj poeziji i prozi se često provlače motivi putovanja, granica, privre-

Naravno da ne, ali ja volim putovati, pisanje je samo izlika (smijeh). Izoštreno

stanje svijesti se može doživjeti na bilo kojem mjestu u bilo koje vrijeme. Treniram da ga mogu po potrebi prizvati. Osim fizičkog putovanja, i literatura je portal, a ja ulaz nalazim i u fotografiji, filmu, glazbi i ulici. Za takvo izoštreno stanje duha i svijesti je potrebno vrijeme, a fizičko putovanje je dobar prečac. Mene već ulazak u vlak dovede do takvog stanja svijesti i spremnosti na promjene, mentalnu gipkost, stanje iščekivanja i recepcije. Putovanje od čovjeka iziskuje vrijeme, zauzvrat daje puno više. Moje najduže putovanje vlakom je trajalo skoro 24 sata (sa kašnjenjima i presjedanjima). Kakva muka i kakvo zadovoljstvo!

Čitajući tvoje pesme nižu se fotografije života, svojevrsni bljeskovi sećanja u kojima stanuju živopisne scene koje mnogi osećamo i prepoznajemo u svom iskustvu. Kako vidiš ulogu poezije u beleženju efemernih, prolaznih iskustava? Da li pišeš da bi ih sačuvala ili da bi ih ponovo proživela?

Možda i jedno i drugo, ali najtočnij i odgovor je da bi ih postavila na pravo mjesto, raščlanila, dovela u vezu sa drugim stvarima i događajima, prepoznala uzorke, pripisala im značenja,

dala neka druga. Poezija je divna igra. A ja se igram stalno naprijed-nazad na vremenskoj crti i želim reći, sve je povezano, sve je sad, sve odjekuje na drugom mjestu, sve ima posljedice. Kao što je rekla fotografkinja Ishiuchi Miyako: “I can’t capture the past, but the things in front of me are an extension of the past.”.

Spomenula si da poeziju doživljavaš kao film, da često razmišljaš u slikama koje kasnije uobličuješ u pesmu. Govoreći filmskim jezikom, koliko ti je važno editovanje i postprodukcija? Kako izgleda rad na prvobitnoj zabelešci?

Rije tke su pjesme koje su nastale iz prve, to su obično one koje se same pišu, sa jakim nabojem, za koje je potrebna samo ruka koja zapisuje. Opet i takve pjesme imaju ponešto što treba ostati nečujno i neizrečeno, u tom smislu i u njima brišem stihove. Puno mijenjam. Pjesme često krenu iz tona, boje, male zabilješke, nečijeg citata, slušanja oko sebe, promatranja, prizora sa ulice, sitnog dobacivanja, slučajnih susreta, iz djetinjstva - ono je uvijek mjesto začudnosti, razgovora iz vlaka, svih onih iskošenih slika, napuklina u

Nakon što pjesmu zapišem, vraćam joj se sve dok ne pomislimne vidim što bih još mogla učiniti za nju (pjesmu), sad je vrijeme da se ona odmetne.

prizorima. A onda se stvar na papiru odmetne i pod uplivom podsvijesti postane nešto drugo. Uz impuls i glas, kod poezije je bitan i zanat, brušenje riječi i rečenica, osjećaj za strukturu i ritam, oneobičavanje metafora, te stvari i jesu i nisu spontane, iziskuju rad. Nakon što pjesmu zapišem, vraćam joj se sve dok ne pomislim - ne vidim što bih još mogla učiniti za nju (pjesmu), sad je vrijeme da se ona odmetne. Da bih završila pjesmu i otisnula je među čitatelje, potrebna mi je distanca.

osjećali taj nedostatak svakodnevnih malih čuda koja inače uzimamo zdravo za gotovo. „Kad zatvorim oči vidim modro” knjiga je kojom sam pokušala pronaći i zarobiti male trenutke - neuhvatljivu sreću i ljepotu.

Kad zatvorim oči vidim modro knjiga je kojom sam pokušala pronaći i zarobiti male trenutke - neuhvatljivu sreću i ljepotu.

Osvrnuvši se na period pandemije, u jednom razgovoru si rekla da ti je mama rekla kako joj je u tom periodu „falilo čarobnosti“. Imajući u vidu da je upravo ovo period u kome je nastajala tvoja zbirka „Kad zatvorim oči vidim modro“ da li bi onda mogla reći da si upravo u sebi pokušala da nađeš tu čarobnost života i dokumentuješ je u pesmama? Da li je u tom smislu pisanje za tebe imalo terapijski učinak?

Mislim da smo svi, svatko na svoj način,

Terapijski učinak? Prije bih rekla - potraga za normalnošću i prisjećanje na normalnost (normalnost - baš mrzim tu kockastu riječ). To je bilo vrijeme introspekcije; knjigom sam htjela zarobiti dojam vrtloženja života i kružnog kretanja svega, osjećaj koji mi je tih dana bio izuzetno jasan. Htjela sam poručiti: sloboda je, nitko nam je ne može oduzeti!

U Sloveniji, posebno u Ljubljani, tijekom covid epidemije suočili smo se s desničarskom vladavinom Janeza Janše, koji je epidemiju vodio kao rat i iskoristio je za obračun s neistomišljenicima. Preko noći, napredna sredina zakoračila je u ideološki mrak. Pisanje mi je bilo način da ne zaboravim kakav život može i treba biti - i da ne pristanem na to da privremenost postane trajna.

Još nešto mi je ostalo u sjećanju iz tog epidemijskog perioda. Nije se smjelo „preko granice”, kao da virusi poštuju administrativna ograničenja. Istovremeno, granice općine (dakle unutar države) su se otvarale za Božić, Novu godinu, za posjete rodbini, ali nitko nije mislio na ljude s dva ili više domova, one koji su sami ili čiji su bliski i obitelji raštrkani na više strana. Nacionalistička vlast ionako zatire manjinske - pandemija je bila samo priručni alat za to.

Pravi terapeutski učinak imao je otpor na ulici: izrađivali su se leci, plakatiralo se, sudjelovalo u „kulturnim akcijama” i protestiralo s balkona, bicikala, iz auta, kako se moglo u datom trenutku. Tije-

kom te dvije godine Janšine vlade održano je 105 prosvjednih petaka, odnosno protuvladinih protesta, uz brojne tematske akcije. Bitke su se vodile na svim frontovima. Terapeutski učinak imalo je i povezivanje s istomišljenicima te solidarnost koja traje i danas. Slično vidim situaciju u Srbiji, stvaraju se neraskidive veze i sije se sjeme nekih budućih društvenih okolnosti. A vlast, koja god bila i koja god došla, treba stalno nadzirati i vrednovati. Eto, preko terapije smo stigli do revolucije.

Uprkos pandemijskom vremenu (i ograničenjima slobode) u kom je nastala, zbirka je veoma živa, pulsira vedrinom u kojoj ni u podsećanju na

neke trenutke iz prošlosti ne osećam nostalgiju, tugu ili gorčinu. Zbirka je podeljena u pet celina, a poslednja: „Moja Ti“ bavi se temama seksualnog uznemiravanja, samoubistava i mentalnog zdravlja, porodičnog nasilja. Koliki izazov je bio i ovo poslednje poglavlje uklopiti u celinu?

Ta se cjelina nadovezuje na „Život kao film” i sadrži dijelove koji su sasvim filmski. Zapravo, motivi i teme prožimaju se kroz cijelu zbirku. Željela sam strukturu koja će biti dinamična, imati zaplet, u nekim segmentima nasmijati čitatelja, ali istovremeno biti angažirana i ironična. Bilo je dovoljno angažiranih pjesama da zasluže svoju cjelinu. Angažiranost je dio mog života i morala je pronaći svoje mjesto u zbirci. Također, željela sam da zbirka ima faktor iznenađenja, preokret - nakon mediteranskih motiva i nježnih slika, nasilje koje je svugdje oko nas i nekad i sad. Glavna nit koja se proteže cijelom zbir-

kom je prolaznost. Ona nije zamišljena kao nesretna okolnost, već kao oslobađajuća činjenica. Lirski subjekt iz pjesama je istovremeno zagledan naprijed i nazad, on ne intervenira, pušta toku da teče, možda suptilno sugerira, ali definitivno traži obrasce i ključ u stvarima i pojavama. Osim kroz vrijeme, lirski subjekt u pjesmama živi fluidno ulazeći u druge ljude i sudbine, kreće se različitim prostorima i medijima ne mareći za posljedice. Dragi ljudi, odnosi i preispitivanje istih, mjesta koja su me obilježila i kojima pripadam baš kao i ona meni, putovanja, migracije, sve se to pomiče prostorom-vremenom naprijed-nazad i u krug, tako moja poezija igra ulogu vremenskog portala. Stih „zauvijek je samo treptaj” jeste lajtmotiv zbirke. Ali sad sam se odmaknula od onog što si me pitala.

Zbirku završavaš autoironijom u pesmi „Hoću li uspjeti spasiti svijet” i stihovima „kakva sam superjunakinja/možda ga neću spasiti/ali sam se

zabavljala“, a potom u zbirci „Tanane Revolucije“ objavljenoj kao izbor savremene poezije u izdanju Kontrast izdavaštva, u koju je uvrštena tvoja pesma Svijet nosim na ramenima (u sekciji društvo) za koju je Ognjenka Lakićević napisala u predgovoru ciklusa…“mislim da ćete uživati u neprijatnim istinama izabranih pesama, ili bar divnom odnosu prema jeziku, uživati u pametnom preispitivanju, neobičnim slikama, sveukupnoj poetičnosti tuge i nepravde, kako lične tako i kolektivne“. Sa svim navedenim na umu, da li je svaka revolucija najpre lična?

Svaka prava revolucija počinje unutarnjim preispitivanjem, nezadovoljstvom i potrebom za promjenom. Zato u osnovi jeste osobna. Bez osobne revolucije - unutarnjeg sukoba, osjećaja odgovornosti, raskida sa starim obrascima i hrabrosti da se svijet sagleda drugačije, nema ni one vanjske. Kolektivni čin društvene revolucije sastoji se od mnoštva

pojedinaca koji su donijeli osobnu odluku da nešto više ne prihvaćaju, da žele drugačije i da su spremni na akciju/djelovanje bez obzira na posljedice. U tom smislu, može se reći da je svaka revolucija ponajprije tiha nevidljiva promjena unutar pojedinca, prije nego što se postane glasna, povezana, artikulirana, vidljiva i povijesno valorizirana.

Da li uskoro spremaš neku novu pesničku zbirku ili zbirku kratkih priča?

Na čemu trenutno radiš?

U 2025. godini će u Hrvatskoj izaći nova zbirka poezije, u Sloveniji prijevod knjige Kad zatvorim oči vidim modro. Trenutno pišem i istražujem neke nove i neke stare motive, tražim nove forme. Još uvijek me uzbuđuje ideja o poemi, no stvari imaju svoj ritam, ništa nije fiksno i dozvoljavam da me odvedu na neočekivana mjesta. U svakom slučaju, čeka me fina avantura.

Intervju:

Teodora Kovrlija

@teodora_kovrlija

U martovskom broju kojim proslavljamo izuzetne žene koje nas okružuju, imala sam to zadovoljstvo da sa Jelenom Pavlović, menadžerkom u kulturi, producentkinjom, osnivačicom platforme za književnost i umetnost Buking, autorkom programa Buking Balkan i urednicom književnog programa KC Grad napravim pregled regionalne umetničke scene sa posebnim osvrtom na žene i ženske perspektive u umetnosti. Razgovarale smo o inicijativama, programima i kulturnim manifestacijama na kojima radi, a onda i pozvale izuzetne umetnice sa kojima je ona imala priliku da sarađuje i koje smo ovog puta želele da istaknemo, da nam se pridruže u razgovoru.

foto: Bojan Kovacević

S obzirom na to da si formalno obrazovanje stekla u oblasti jezika, koji je bio trenutak kada si odlučila da svoja znanja i veštine usmeriš ka promociji i popularizaciji kulture i umetnosti u našoj zemlji i regionu? S tim u vezi, koliko je važan jezik u komunikaciji kulturnih/umetničkih sadržaja, a blisko tome i rodno osetljiv jezik?

Da, diplomirala sam na Filološkom fakultetu, srpski jezik i književnost, i mislim da mi je formalno, temeljno humanističko obrazovanje veoma pomoglo u razumevanju života, da me je osposobilo da kritički mislim i da na taj način sagledavam pojave oko sebe. Ponosna sam na svoj fakultet, na sve kolege i koleginice koje u tom međusektorskom

susticanju stvaraju naš kulturni ambijent, a koji dolaze baš sa Filološkog, te iako je dugo prisutna kriza obrazovanja i humanističkih nauka u Srbiji, uvek sa ponosom ističem naš fakultet i svoje profesore i profesorke. Na fakultetu smo bili posvećeni čitanju i došli smo tu zato što smo izabrali jezike i edukaciju kao životni poziv. Mi nakon fakulteta ne znamo da proizvodimo, nemamo nikakav zanat, praktične veštine naučimo posle fakulteta, ali imamo književnost, filozofiju, logiku koje nosimo kao univerzalni ključ za sagledavanje stvarnosti i osposobljeni smo da koristimo jezik kao naše najvažnije sredstvo. Jezik je važan i ključan jer nije samo lingvistički fenomen, on prelama i sociološke, i antropološke, savremene kulturne vrednosti, i ide u korak sa vremenom, tehnologijom, pa tako i sa rodnom ravnopravnošću.

Učestvovala si u koordinaciji i realizaciji različitih projekata iz oblasti inicijativa mladih, njihovog učešća u kreiranju omladinskih politika u oblastima kulture i umetnosti, te s tim na umu, kako gledaš na masovno uključivanje mladih u društveno-politički

život i slobodno mogu reći revoluciju koju su sa blokadama fakulteta i ma-

sovnim mirnim protestima pokrenuli proteklih meseci?

I ranije su studenti bili nosioci blokada fakulteta, naročito se u tome isticao Filozofski fakultet, i mislim da je to oduvek važno pitanje ako se ima u vidu da je obrazovanje jedna od najznačajnijih delatnosti svakog društva. To je moje duboko lično mišljenje, ja sam i sama želela dok sam studirala da se bavim edukacijom, pa su se mnoge stvari sa godinama promenile i degradirale. Mi smo ipak nedovoljno razvijena zemlja, zavisna zemlja koja prolazi kroz tegobe raznih transformacija, konflikata, i logično je da će mlade generacije, možda i najviše, to doživljavati na svojoj koži. Mladi su pokazali da nisu pesimistični i pasivni, što se često pripisivalo i mojoj generaciji, i da studenti i treba, kao budući predstavnici akademske zajednice, da imaju građansko i političko učešće i društveni angažman. Sada svedočimo tome da je njihovo društveno učešće postalo socijalna kolektivna akcija i interakcija, ne samo sa profesorima i nastavnicima, nego i sa svim građanima. Ono što jeste najvažnije su solidarnost i empatija u trenucima kada je to najbitnije, kao i snaga kolektivnih

uverenja, bez obzira na generacijsku, polnu, rasnu pripadnost, i bez obzira na postojanje ili nepostojanje postgeneracijskih ili postkonfliktnih trauma. To je participacija u nečemu što je pre svega - ljudski, moralni i etički čin. Ako mlad čovek ima svest šta je percepcija društvene nepravde, šta su njegova iskustva sa nepravdom, ako je zabrinut za sopstvenu budu ć nost, zabrinut za budućnost svog naroda, ako ima određene doživljaje (ne) poverenja, i ako razume svoju ulogu u društvu u kome

živi, to znači da u njemu ima morala i lične odgovornosti, koja nam je svima

važna jer ćemo poštovati sami sebe, pa da onda, ako pođemo na taj način od sebe, dolazimo i do viših nivoa investiranosti u kolektivnu budućnost.

Nedavno je završen 13. beogradski irski festival na kome radiš kao menadžerka i producentkinja. Budući da je naša zemlja u vanrednim okolnostima proteklih meseci, kako se to odrazilo na održavanje festivala, i kakve utiske donosiš sada kada je festival zatvoren?

Jedan od najizazovnijih, ali i najlepših projekata na kome sam radila do sada,

foto:

Teodora Obradović

produkciono veoma slično vanrednim okolnostima kakve smo, recimo, imali za vreme COVID-a. Mnoge okolnosti smo mogli da predvidimo i da se prilagodimo, neke nismo mogli, ali smo se i njima adaptirali, a svakako smo u to svesno i ušli smatrajući da je bavljenje kulturom i u ovom trenutku ipak važno, kao i interkulturološki elementi i bogatstvo koje internacionalni festival kakav je ovaj donosi Beogradu. Program je ove godine kroz film, teatar, književnost, vizuelne umetnosti, predstavio i sever i jug – celo irsko ostrvo, sa preko 40 događaja, čime se Beograd izdva -

ja kao centralna manifestacija proslave irske kulture i umetnosti Zapadnog Balkana, ali takođe i ovog dela Evrope. Uvek mi je zanimljivo, kada se festival završi, koliko su, dva geografski udaljena naroda, mentalitetski bliska i koliko je za oba naroda značajno povezivanje na ovom festivalu. To polje mi je lično veoma interesantno u radu - interkulturalnost i kulturna diplomatija, kao i povezivanje različitih kultura.

Proteklih nekoliko godina kroz rad na književnom programu KC Grad, i programski segment koji si pokrenula

kroz platformu Buking i Buking Balkan, radiš na promociji regionalne književne scene. Da li si tom prilikom otkrila i zavolela neke autore i autorke koje do tada nisi čitala?

Uglavnom sam birala autore i autorke čiji opus dobro poznajem, ali sam u međuvremenu otkrivala i njihova nova izdanja, a posebno njihove teme kojima se bave. Kada se radi o regionalnoj književnosti, ono što je primetno je doživljaj rata kao polazište za većinu i to je tačka koju iznova lično otkrivam, a takođe i publika. Mislim da ovakva vrsta programa, pored upoznavanja autorskog stvaralaštva i, naravno, autora i autorki uživo, definitivno pruža priliku da se razbije svaka moguća romantizacija rata. Meni je to veoma važno i zbog projekta u koji sam uključena, a to je inicijativa Muzej devedesetih. U tom svetlu, za razumevanje prostora nekadašnje Jugoslavije, promena, nestanka, nastanka država i političkih sistema, ratova, uloge pojedinca kao građanina, pomogle su mi knjige Igora Štiksa, recimo, „Državljanin, građanin, stranac, neprijatelj” ili „Rezalište”. Izdvojiću i Milenu Marković, čije sve drame volim, a zavolela sam i poemu „Deca”, baš zato što ništa nije nostalgično ni senti-

mentalno. Volim poeme i romane u stihu, spoj lirske i epske poezije, i, takođe, to što je Milena Marković odlučila da ovu priču ispriča eksplicitnim jezikom, i to što nema znakova interpunkcije. Postojanje

ovakvih platformi, kao što je Buking, je važno, ne samo za upoznavanje autora i autorki i njihove produkcije i njihovo

predstavljanje publici, već i za otkrivanje mogućnosti za prevode, za upoznavanje

Beograda, s obzirom na to da mnogi dolaze i na rezidencijalne boravke, tako da je to povezivanje evropskih književnosti i iskustava važan kulturološki i sociološki aspekt, i prilika za ispitivanje položaja

literature malih jezika u odnosu na velike. Sudbina malih jezika i književnosti je takva da postanu primetni onda kada se prevedu na velike svetske jezike, i iako mnogi baš tome teže, i mnogi su čak i napustili ove prostore, ipak oni govore da će zauvek pisati o svom Balkanu, da je to njihovo stanje svesti, i bol, ali i lepota. Ono što mene čini srećnom, iz te organizacione pozicije, je spremnost naših autora i autorki da budu vidljivi, da budu na primer na društvenim mrežama, i da se približe publici.

Kao neko ko je uključen u različite projekte iz oblasti kulture, kakav je

tvoj utisak o regionalnoj art sceni? Šta je ono što je neke izložbe, programe, pojedince i umetnička dela izdvojilo na tvojoj, ličnoj kulturnoj mapi?

Regionalna scena je prepuna talenata, jezgrovita je i multidisciplinarna. Izložba koju smo prošle godine realizovali u saradnji KC Grad iz Beograda i Muzeja prekinutih veza iz Zagreba je nešto što bih izdvojila - veoma neobična zbirka predmeta čiji smo deo dobili kao donacije putem otvorenog poziva u Beogradu, a deo je donet iz zagrebačke arhive koju čine predmeti sakupljeni iz celog sveta. Izložba je nekoliko meseci bila otvorena u izložbenom prostoru Muzeja grada Beograda. Imali smo preko 70 predmeta iz celog sveta – iz Sjedinjenih Američkih Država, Finske, Poljske, Irske, Nemačke, Izraela, Bugarske, Belgije, Holandije, Danske, Češke, Turske, Kanade... koji su čuvali uspomene na emotivne gubitke, ali i označavali neke nove početke nakon prekida odnosa. Izdvojila bih i izložbu Lavirint devedesetih koju smo, takođe prošle godine, realizovali u Sarajevu, u Historijskom muzeju, ali i svoju rezidencijalnu posetu Sloveniji. U pitanju je rezidencijalni boravak koji baš i služi regionalnom povezivanju i razmeni iskustava u obla-

stima literature, kulture i prevodilaštva, u organizaciji Evropske mreže za književnost - Traduki iz Berlina. Poseban fokus rada na rezidenciji su bili interkulturalni odnosi Srbije i Slovenije, kao i mapiranje i istraživanje primera dobre prakse u radu ljubljanskih kulturnih institucija i rad na povezivanju kolega iz Slovenije i Srbije, kao i jugoistočne Evrope.

Šta za tebe znači ženska perspektiva u umetnosti?

Po mom mišljenju, primetno je da su se ženske perspektive proširile u umetničkim disciplinama, raznolike su i fluidne, ali ipak i dalje su, baš kao i feminizam, marginalizovane jer nam je društvena stvarnost takva da ima mnogo prepreka i borbi sa stereotipima, sa nejednakošću, sa patrijarhalnim zakonima, kao i sa nasiljem nad ženama, ekstremnije i sa sa femicidom itd. Mi i dalje, nažalost, živimo ukorenjene konzervativne patrijarhalne obrasce, teško se dopire do ruralnih područja sa emancipatorskim praksama… Žene i devojke u ruralnim područjima imaju ograničeno ili nikakvo susretanje sa umetničkim delovanjima, neke od njih i dalje nemaju prilike da se obrazuju, ali svakako je i umetnost ta

koja, i te kako treba da služi istraživanju i osnaživanju žena i ženskih perspektiva, i da progovara o društveno angažovanim temama kao neka vrsta alata za dijalog i emancipaciju. Zato su solidarnost i ženske perspektive i te kako važne, ne samo u oblasti umetnosti, nego i u ostalim poljima delovanja koje ženama mogu dati ohrabrenje i dodatnu edukaciju i motivaciju, naročito decentralizovano, i da svako iz svog polja delovanja doprinese tome. I mejnstrim je tu koristan, naročito ako će kroz popularnu kulturu progovoriti o naizgled trivijalnim temama, poput odrastanja, odnosa sa roditeljima, današnjim standardima i idealima ženske lepote. U današnjem vremenu tako snažnog digitalnog napretka, važna je i prisutnost medija, ženskih podkasta, ženskih časopisa, influenserki…a sa druge strane, važno je i na koji način devojčice i devojke prihvataju feminističke poruke koje im servira popularna kultura, da nisu samo pasivni posmatrači već da razvijaju kritičko mišljenje i svest o ambijentu u kome žive.

Na panel diskusiji NOVO LICE RADNI-

KA U KULTURI u Galeriji Artget prošle

godine tema je bila položaj radnika i radnica u kulturi. Do kakvih ste zaključaka tom prilikom došli, i kakav je tvoj pogled na ovu temu?

Razgovarali smo o novim rešenjima i modelima saradnji koji intervenišu u postojeće stanje ili bi potencijalno mogli. Najčešće se, pri doticanju teme položaja radnika i radnica u kulturi, govori o njihovoj ekonomskoj i socijalnoj sigurnosti i o tom tzv. limbu između velikih polja slobode, kreativnosti i fleksibilnosti, sa jedne strane, i sagorevanja i neizvesnosti sa druge. Takođe se razgovaralo i o potrebama publike, i o mogućnostima međusektorskih saradnji. Mislim da je naziv ove tribine u svemu tome ključan - šta prikazuje naše lice zapravo? Kakvo je to lice dok je behind the scene, a kakvo je kad se svetla upale i događaj počne i šta su očekivanja koje imamo od nas, od naših učesnika, a šta, sa druge strane, publika očekuje da dobije? Situacija u tranzicijskim zemljama, kao što su zemlje regiona je teška, i kada kultura postane fokus savremenog društva, kao što smo i konstatovali na toj panel diskusiji, stvari mogu potencijalno da se promene. Do

tada ćemo voleti svoj posao, biti uporni i želeti da ostavimo neki trag.

Budući da su nam ovog meseca žene u fokusu, koje umetnice i njihov rad bi ovom prilikom izdvojila našoj publici?

Upravo je završen mural koji je oslikala umetnica Jana Danilović, u okviru inicijative Muzej devedesetih - u pitanju je mural posvećen Valteru, čuvenom heroju u odbrani Sarajeva tokom Drugog svetskog rata, koga je u filmu „Valter brani Sarajevo” tumačio Bata Živojinović. Kao odraz simbolike specifičnih veza dva grada u prošlosti i u budućnosti, u Sarajevu je otkriven mural sa likom Milana Mladenovića. Sa Janom sam sarađivala i na projektu „Izuzetne žene Srbije”, koji je inicirala Ambasada kraljevine Holandije.

Izdvojila bih i glumicu Sandru Silađev, koju smatram jednom od najtalentovanijih regionalnih umetnica, ne samo zbog njenog glumačkog umeća nego i načina na koji prenosi teme iz svakodnevnog života, starenje, ženska prava, stigme, pitanja marginalizovanih grupa, socijalne teme… kroz sarkazam i humor.

Slađanu Ninu Perković, spisateljicu koja unosi evropski duh u našu sredinu, a

svoje priče širom Evrope, i čije knjige toplo preporučujem „Kuhanje” i „U jarku”, kao i Nađu Petrović, hrabri književni glas i „Meduze žive zauvek dok ih ne uhvate”.

Focal Design Studio je praksa koja se bavi arhitekturom, dizajnom enterijera, nameštaja i proizvoda, usko sarađujući sa lokalnim zanatlijama i drugim strukama, a osnivačice su Tijana Kostić i Suzana Jakić. Realizovale su projekte i ovde, ali i u Evropi, a Tijanin rad je bio izložen i na Salone Del.Mobile, sajmu nameštaja u Milanu, gde smo ga predstavili u okviru Young Balkan Designers selekcije.

Izdvajam i Adrien Ujhazi, umetnicu koja kroz svoju umetničku praksu ispituje odnose čoveka i prirode, i koja kroz visoku osvešćenost tematizuje stanje naše planete i stvara nove oblike živo-

ta. Više puta sam se susretala sa njenim bio-artom, uvek je uzbudljivo videti šta

će Adrien novo stvoriti, kao recimo kulture od kombinacije kvasca i bakterija.

Jean Curran, umetnicu iz Irske, čija je izložba Godard Bardot, nakon dablinske galerije The Horse prikazana i u Beogradu, u saradnji Beogradskog irskog festivala i Galerije Monolog. Trinaest originalnih, ručno izrađenih printova nastalih iz kadrova filma „Prezir“, remek dela Jean-Luca Godarda iz 1963. godine su njena rekonstrukcija ključnih scena, uz korišćenje specifične tehnike prenosa boje.

Za mene su umetnice i moja mama i moja sestra, i umeće njihove snage i podrške, koje mi često i pružaju najveći fokus u životu.

Intervju: Teodora Kovrlija

Sećaš li se svog prvog kontakta sa umetnošću, ali i toga kakva je bila tvoja reakcija?

Prvog kontakta sa umetnošću kao takvom se ne sećam, ali se sećam prvog „sudaranja” sa muralom. Bila sam potpuno oduševljena idejom da crtež može da bude taaaako veliki. Sećam se i da mi je bila potpuno nepojmljiva

ideja da je neko to morao nacrtati, a nisam uspevala da izmaštam kako je takav poduhvat moguć.

Kada stvaraš, kakvu emociju želiš da tvoj rad probudi kod ljudi? Kakvu reakciju želiš da izazove?

Više nego emocija, mene zanima komunikativnost - da moj rad „ume” da foto: Milena Popović

zaokupi pažnju posmatrača i da moj likovni jezik bude dovoljno čitljiv i univerzalan da u njemu posmatrač može da prepozna fragmente sopstvenog iskustva. Kontekst prostora i trenutka jako utiču na značenje rada, pa uz ovo što sam nabrojala, oblikuje ukupni utisak. Šta će dalje biti sa njim - ostaje na onome ko gleda.

Koje umetničko delo/serija radova/ projekat su po tvom mišljenju napravili prekretnicu u tvojoj dosadašnjoj umetničkoj praksi?

Čini mi se da su pre nego prekretnice u pitanju stepenici. To su radovi posle kojih sam imala više samopouzdanja i koji su me ohrabrili da u narednim koracima smem i umem da se upustim u konceptualno i tehnički ambicioznije radove. Prvi takav rad je mural Savage

Love koji je nastao sa platformom Re:Think u Sisku, i čija je veličina bila važan stepenik za preskočiti. Sledeći je nastao u Briselu i bio je važan eksperiment u načinu na koji ličnu poruku prevodim na jezik koji je univerzalno čitljiv i koji omogućava razmenu ideja u prosto-

ru i među ljudima koje nisam mogla unapred da „proučim” i upoznam. Dva

murala na Silosima su dragocene lekcije o tehnici i saradnji sa drugim umetnicima. Svako od tih iskustava ukinulo je neku nevidljivu ili čak neosvešćenu prepreku i omogućilo da naredni murali budu taman toliko hrabriji i koncizniji.

Kako vidiš položaj umetnica danas? Šta za tebe znači ženska perspektiva u umetnosti?

Položaj umetnica je direktan odraz položaja žene u društvu; u našem slučaju

- zabrinjavajući. Ženska perspektiva se, što se mene tiče, temelji na umetničkom promišljanju okruženja, stvarnosti, društva i njegovih problema iz pozicije sopstvenog autentičnog iskustva, koje je između ostalog definisano bivanjem ženom. Jako mi smeta kada se banalne tematske niše ili naprosto suptilni senzibiliteti predstavljaju kao primeri ženske perspektive. Žene da slikaju cveće, lepo i nežno - muškarci istoriju i „teške” teme. To je potpuno karikaturalno i komično razumevanje ženske

perspektive i mislim da kao takvo ono funkcioniše kao patrijarhalna podvala kojom se argumentuje postojanje prostora za ženske glasove u umetnosti, a zapravo se potvrđuju tradicionalne rodne uloge: žena da kiti i dekoriše, muškarac da se bavi ozbiljnim temama. To je neprihvatljivo.

Po čemu prepoznaješ vanserijsku umetnost? Šta, po tvom mišljenju, jednu umetnicu izdvaja i čini njen rad posebnim?

Čini mi se da niz krajnje subjektivnih parametara ovde stupa na scenu. Jedan od njih, koji je za mene važan, je način na koji se neka umetnica kroz svoj rad bavi pitanjima koja i mene muče i da mi kroz rad nudi neku perspektivu u odnosu na konkretno pitanje koja se ne poklapa neizostavno sa mojom. Ono zbog čega neke umetnice cenim više od drugih je lična, umetnička i intelektualna doslednost koja se nepogrešivo reflektuje na radove. Integritet, ukratko.

Koje umetnice bi ti ovom prilikom izdvojila i zašto?

Marinu Capdevilla -u, zbog načina na koji obrađuje motiv žene u starosti, na duhovit i inteligentan način i uspeva da se temom koja najčešće u umetničkim interpretacijama vonja na patetiku bavi bez upadanja u tu zamku. Ona uspeva da prećutnom društvenom konsenzusu o ideji da su stari ljudi (posebno žene) grupe koje su otpisne i sede u redu za odlazak, kroz svaki rad uruči zasluženi pljusak bučnih ćuški.

Erre je umetnica koja u svom radu kombinuje ikonografiju ulične pobune, stripovsku estetiku, pank reference i jasne poruke feminizma, antifašizma i klasnog osvešćivanja. Njene radove u zavisnosti od svojih stavova možeš da doživiš kao zagrljaj samouverene starije sestre ili mame koja ima vrlo oštar jezik i ne boji se nikoga i ničega ili kao udarac na svoj način života i sistem vrednosti.

Ja spadam u ovu prvu grupu.

Pussy Riot, čiji performansi, aktivističke akcije i doslednost koja podrazumeva čak i godine (surovo nezasluženih) zatvorskih kazni i političkog progona, poslednjih meseci deluju bolno relevantno i aktuelno.

Na čemu trenutno radiš?

Rano-prolećni meseci uvek su vreme pripreme za velike letnje projekte, pa se trenutno pripremam za naveći i najzahtevniji zid do sada. Osim zidova, sa svojim partnerom, oko vrlo tradicionalne grafičke prese, pokrenula sam akciju koju konspirativno zovemo Ilegalna štamparija.

foto: Milena Popović

Intervju: Teodora Kovrlija Foto: privatna arhiva

Sećaš li se svog prvog kontakta sa umetnošću, ali i toga kakva je bila tvoja reakcija?

Kad sam bila jako mala, na televiziji su puštali filmove Elvisa Prislija, opere i pozorišne predstave – i sećam se da sam bila potpuno fascinirana. Ne znam da objasnim šta me je tačno privlačilo,

ali to je bilo nešto što me je umirivalo, zbunjivalo i držalo u pažnji. Znala sam tačno vreme kad počinje program, govorila baki da mi iseče voće i sedala da gledam – bez preskakanja. Najviše su me dirale opere. To su bili prvi trenuci u kojima sam osećala neku unutrašnju pripadnost umetnosti, iako tada nisam imala reči za to.

Kasnije sam imala drugaricu čiji je otac bio slikar, a majka arhitekta – odrastale smo u njihovom ateljeu, u kući punoj knjiga o umetnosti, slikarstvu, arhitekturi. Mnogo smo razgovarale s njima – o muzici, glumi, prostoru, bojama. I ja sam upijala svaki razgovor, želela da budem deo tog sveta. Njihova kuća je na neki način bila moja prva umetnička akademija. Moj otac je metalurg i pravi keramičke peći i sarađivao je sa mnogim keramičarima, slikarima, vajarima, arhitektama, dizajnerima, tako da sam od malena sa njim upoznavala umetnike, gledala njihove ruke, njihove alate, njihove oči dok rade. I u svima sam videla neku zaigranost, slobodu, duhovitost i dubinu – i to me je neizmerno privlačilo. Par godina sam išla na vajarstvo. Malo je falilo da probam to i da upišem. Ipak, više me je privlačila gluma i pisanje. Pozorište me je hipnotisalo. Išla sam redovno na predstave tokom osnovne i srednje škole, a sa 16 godina sam se prvi put prijavila na prijemni za glumu. Znala sam da želim da budem glumica još mnogo pre toga. Takođe, knjige su bile veliki deo mog sveta – razmenjivala sam ih s drugaricama, analizirala ih, a

onda me zainteresovalo i pisanje. Umela sam da pišem satima u srednjoj školi. Umetnost me fascinira od kad znam za sebe – zbog slobode koju u sebi nosi, igre, kreativnosti, različitih perspektiva, zbog utehe koju pruža, zbog dubine i svetova koje otvara, a zna i da opeče i natera te da se preispituješ i sazrevaš.

Kada radiš na dramskom tekstu i stvaraš likove, kakvu emociju želiš da tvoj rad probudi kod ljudi? Kakvu reakciju želiš da izazoveš?

Prvo i osnovno što želim da publika oseti jeste – istinitost. Da mi veruju. Nema veće nagrade od toga da neko poveruje da je lik koji igram stvarna osoba. Ako je to, na primer, kao u mojoj monodrami - Olivera Živković – samohrana majka sa dvoje dece – onda želim da ljudi dok je gledaju misle: „To je stvarno ona. Ja je znam. Ili je razumem. Ili me nervira – ali mi je živa pred očima.” Taj osećaj da je nešto što gledaju stvarno, važno mi je više od svega. Takođe mi je bitno da sve što donosim bude zasnovano na autentičnim ljudskim iskustvima – onim univerzalnim, ali i specifičnim, onim koje svi negde prepoznajemo, ali o kojima se retko

glasno govori. Trudim se da govorim o stvarima koje svi primećujemo, ali koje često guramo pod tepih. Želim da ljudi prepoznaju život – onaj sirov, nežan, ponekad bolan, ponekad smešan, ali uvek istinit. Kada pišem tekstove i stvaram likove, trudim se da to bude nešto što bi i mene samu zapanjilo, isprovo-

ciralo, nasmejalo, uplašilo, naljutilo ili dirnulo duboko. Ali uvek bi bilo istinito.

Koji projekat je po tvom mišljenju napravio prekretnicu u tvojoj dosadašnjoj kreativnoj praksi?

Monodrama Dejt je bila velika prekretni-

ca u mom radu. To je bila prva predstava koju sam napisala i u kojoj sam stala pred publiku sa sopstvenim tekstom i sopstvenim temama. U to sam utkala i iskustva iz mog višegodišnjeg rada sa osobama sa autizmom, osobama sa smetnjama u razvoju i osobama sa invaliditetom – što je takođe bila jedna od ključnih tačaka u mom umetničkom sazrevanju. Taj rad me je duboko promenio, otvorio mi je srce i pogled, i osećala sam snažnu potrebu da se ta iskustva pretoče u umetnost.

Igrala sam Dejt i u manjim sredinama, u mestima gde se o mnogim temama još uvek ne govori otvoreno – gde je, na primer „menstruacija” i dalje tabu i ružna reč. I baš zbog toga mi je bilo važno da govorim jasno, bez uvijanja, bez ulepšavanja. Da pokažem žensko telo i dušu onakvima kakve jesu.

A sada, s monodramom Astroklikeri, osećam da ulazim u novu fazu svog stvaralaštva. Zrelija sam, starija i hrabrija. U njoj se dotičem tema menopauze, telesnih promena, donošenja odluka da li žena želi da rađa ili ne, pitanja samoće, trajanja i duboko lične filozofije bivanja u sopstvenoj koži. Ta predstava

mi je otvorila vrata nečeg novog – još iskrenijeg i još ogoljenijeg i dubljeg.

Kako vidiš položaj dramskih umetnica danas? Šta za tebe znači ženska perspektiva?

Dramske umetnice su danas svakako osvešćenije nego ranije. Sve češće i otvorenije govore o nasilju koje doživljavaju u svom poslu – od suptilnih komentara, do direktnog omalovažavanja. Glumice, posebno, često su u radnoj sredini izložene šalama na račun svog izgleda, seksističkom humoru, dobacivanju, svođenju na seksualnost i telo – bilo od kolega ili nadređenih. Važno je što se više ne ćuti, što se govori o tome – ali mislim da to treba da bude još intenzivnije, još glasnije i još direktnije.

Ono što meni nedostaje u savremenoj umetnosti – naročito u ženskoj perspektivi – jeste humor. Postoji duboka predrasuda prema ženama koje su smešne. Kao da žena ne sme da od sebe napravi smešnu figuru. Mora da bude lepa, fina, ozbiljna – da bi je neko čuo. A ja verujem da upravo u toj smešnoj figuri, u tom ogoljenom trenutku kad si i ranjiva i smešna i istinita – leži ogromna snaga.

Za mene je Seka Sablić oličenje toga. Ona me je dovodila do suza svojom glumom, svojim telom, izrazom, hrabrošću da bude smešna na sceni – ne samo kroz tekst, nego kroz svoje postupke i ponašanje, kroz izraz. Volim glumice koje se ne plaše humora, koje

su duhovite ne samo verbalno, već i glumački, fizički, emocionalno.

Ljudi često potcenjuju humor. Misle da ako je nešto smešno, onda nije ozbiljno. A zapravo, kroz komediju možeš da kažeš najdublje, najteže, pa i tabu

teme. Humor može da otvori vrata zatvorenih tema. I ono što je najlepše –humor može da nas poveže. Može da nas dovede do toga da se bolje razumemo, dublje prepoznamo i da se zajedno nasmejemo stvarima koje nam, ako bismo ih izgovorili ozbiljno, deluju strašno. Kad im se nasmejemo – one više ne vladaju nama. A umetnost, po meni, upravo tome i služi.

Za mene je ženska perspektiva, pre svega, borba za pravo na sopstvenu formu izraza. To znači da umetnica može da meša žanrove, da pravi performans u kojem su elementi svakodnevice ravnopravni s klasičnim teatrom. Da priča o ženskom iskustvu bez cenzure – o menstruaciji, majčinstvu, samohranom

majčinstvu, menopauzi, o nasilju koje žene trpe od detinjstva kroz komentare profesora, nastavnika, stričeva, radnika u banci, kroz nevidljivo nasilje koje se podrazumeva. O ženama nakon četrdesete koje postaju „nevidljive”, o radnoj eksploataciji, o konobarici i kasirki, o ženi na šalteru – i o tome kako se drugačije obraćamo ženama nego muškarcima u tim istim poslovima.

Ženska perspektiva su i odnosi koje žena ima – sa sobom, sa majkom, ćerkom, sinom, mužem, koleginicama, sa drugim ženama – uključujući i mizoginiju među ženama. I, ja volim da o svemu tome govorim kroz komediju. Da humor bude ta prizma kroz koju gledamo bolna iskustva, jer kada ih osve-

tliš tim smehom – vidiš koliko je sve to besmisleno, bizarno, tužno... i neodoljivo smešno u svojoj apsurdnosti. A i privatno obožavam humor i nekako me dobar humor najviše dotakne i isprovocira. Čovek koji se šali na svoj račun je majstor, ali ŽENA koja se šali na svoj račun je KRALJIČETINA.

Ne znam da li ste primetili koliko je teško da se žena koja sebe predstavlja kao lepoticu doživi kao neko ko ima nešto duhovito ili smešno da kaže ili pokaže. I obratno, žena koja je smešna i duhovita retko je viđena kao lepa ili draga ili fina i mila. To je predrasuda. U oba slučaja. Žena može biti lepotica i jako duhovita i smešna, kao što može biti komična, a suštinski nežna, duboka i mila.

Po čemu prepoznaješ vanserijsku umetnost? Šta, po tvom mišljenju, jednu dramsku umetnicu izdvaja i čini njen rad posebnim?

Vanserijska umetnost je za mene ona koja te na neki način provocira – da se nasmeješ, da zaplačeš, da te zaboli ili da ti otvori nešto o čemu nisi ni znao da u tebi postoji. To je iskustvo koje ti ostane u telu. O kojem razmišljaš danima, ne-

deljama, mesecima. Koje ti se vrati dok pereš sudove ili dok gledaš kroz prozor u autobusu. Vanserijska umetnost te na neki način promeni – ne nužno da postaneš drugačiji ali da pogledaš stvari iz drugog ugla, da se setiš detinjstva, da osetiš ono što si sebi zabranio, de se osetiš probuđeno.

Dramska umetnica je posebna kada ima nešto što ne može da se iskopira – nešto što je samo njoj svojstveno. To može biti humor, može biti bol, može biti energija, istina, pogled, glas, dubina, transformacija. Ali ono što je za mene možda najvažnije jeste kada umetnica uspe da uzme nešto što smo svi navikli da vidimo kao jednostavno, poznato, čak svakodnevno – i da mu da novu dimenziju. Svojim pristupom ona mu udahne novi smisao. I odjednom to poznato postaje nepoznato, duboko, dirljivo, uznemirujuće ili oslobađajuće. E, to je umetnost koja ostaje.

Koje umetnice bi ti ovom prilikom izdvojila i zašto?

Mnogo je umetnica koje su me isprovocirale svojom ženskom perspektivom. Sve one su me jako dotakle onim što rade i ostavile me u razmišljanju.

Izdvojila bih spisateljice Milenu Marković i Anu Rodić, kao i Lamiju Begagić, Mirandu July i Fran Lebovic. Glumicu

Milicu Janevski, Isidoru Simijonović, Jelenu Đokić, Seku Sablić i Olgu Odanović.

Muzičarke Zoe Kida i Sassju. Slikarku

Alisu Matović. Rediteljku dokumentar-

nih filmova Ivanu Todorović, rediteljku i osnivačicu primenjenog pozorišta Aps

Art - Aleksandru Jelić i rediteljku Maju

Uzelac. Tu su i profesorka Milena Dragičević Šešić koja je oblikovala mnoge

misleće umetnike, kao i queer umetni-

ce Zoe Gudović i Biljana Stanković Lori.

Tu je i street art umetnica Kraljica Vila

TKV – žena koja je svojim umetničkim tragovima na ulicama probudila ženski deo grada. Takođe volim i Šamsiju

Hasani. Tu su i Bičarke na travi - Una i Marija.

Ima ih još, mnogo. I to mi je najlepše –što ih je sve više, što se čuju, što se vide,

što ne pristaju da ćute. One su moj hor, moj kontekst, moja inspiracija.

Na čemu trenutno radiš?

Trenutno radim na jednoj duodrami koja se bavi muško-ženskim odnosima – preciznije, tajnama koje ti odnosi nose u sebi i sudarima muške i ženske perspektive. Predstava je intimna, slojevita i, nadam se, univerzalna – jer svi, na kraju krajeva, nosimo svoje male tajne i pogrešno pročitane znakove. Takođe, u planu je četvrti dokumentarni film, ovog puta o gluvim i nagluvim ljudima. Radim i na četvrtom stripu. Prva tri su bila kao mali skup antropoloških analiza žena u društvu, izvučeni iz klipova koje snimam. Ovog puta bih probala da to bude jedna priča i jedna celina. Obožavam stripove i volim da smestim ženske priče i u takvu perspektivu. Videćemo šta ću od svega ovoga uspeti da završim.

Intervju: Teodora Kovrlija Foto: Dalibor Samac

Sećaš li se svog prvog susreta s književnošću, ali i toga kakva je bila tvoja reakcija?

Sad kad razmislim, mislim da je moj prvi susret sa književnošću zapravo bio susret sa onom usmenom. Nisam išla u vrtić, odrastala sam u baku, partizanku,

koja bi ujutro skuhala kafu, pripalila cigaretu i pričala priče o Kozari, ofanzivama, izvlačenju ranjenika iz neprijateljskog obruča, a onda i o obnovi zemlje i građenju nove države. Obožavala sam te priče, bile su uzbudljive, a naročito mi se sviđalo jer su u njima glavni junaci obavezno bile - žene.

Kada pišeš, kakvu emociju želiš da tvoje reči probude kod čitalaca? Kakvu reakciju želiš da izazoveš?

Teško je kontrolisati kako će ono što napišemo biti primljeno kod čitalaca, još manje kakvu će im emociju izazvati.

Zato kada pišem, volim ostaviti otvoren kraj i tako svako može sam domaštati kraj kakav misli da moji likovi trebaju ili zaslužuju.

Koja knjiga, priča ili projekat su, po tvom mišljenju, predstavljali prekretnicu u tvojoj dosadašnjoj književnoj karijeri?

„ U jarku ” je roman koji je izašao prvog dana pandemije, pa je tako prošao potpuno nezapaženo kod naše publike. Međutim, dvije godine nakon objavljivanja knjiga je dobila specijalno priznanje žirija nagrade za književnost Evropske Unije i tako dobila priliku za novi život. Roman je preveden na više jezika i donio mi je priliku da putujem od festivala do festivala, od Francuske, preko Italije, do Irske, ali i mogućnost da zapravo živim od pisanja.

Kako vidiš položaj književnica danas? Šta za tebe znači ženska perspektiva u književnosti?

Iskreno ne znam kako tačno da odgovorim na ovo pitanje. Možda je pitanje prvenstveno kakav je položaj uopšte književnosti, a onda i književnica u njemu. Odgovor vjerovatno nije najsjajniji, ali u svakom slučaju i bez obzira na sve, žene pišu i to rade veoma dobro. Bitno je da same ispričamo našu stranu priče.

Po čemu prepoznaješ izuzetnu književnost? Šta, po tvom mišljenju, jednu književnicu izdvaja i čini njen rad posebnim?

Nedavno sam pročitala „ Duž oštrog noža leti ptica” Tanje Stupar Trifunović i rekla bih da taj roman svakako spada u kategoriju izuzetne književnosti. To je ona vrsta romana koji možda nije obiman, i koji se samim tim brzo pročita, ali vam treba dugo vremena da ga svarite.

Koje književnice bi ti ovom prilikom izdvojila i zašto?

Imam cijeli spisak književnica koje bih mogla pomenuti: Daša Drndić, Tanja Stupar Trifunović, Marijana Čanak, Magdalena Blažević, Lana Bastašić, Mihaela Šumić... To je što se tiče domaćeg terena, a onda bih tu dodala i Jan Karson, spisateljicu iz Belfasta čije sam romane i kratke priče naprosto progutala. Trenutno je samo jedna njena knjiga prevedena u Srbiji, ali nadam se da izdavači neće kasniti da objave i ostale.

Na čemu trenutno radiš?

Voljela bih reći da završavam novi roman, ali već gotovo dvije godine ga najavljujem i obećavam da samo što nije gotov (samo pitajte mog urednika šta misli o tome!). Uglavnom, radim na novom romanu, polako, ali sigurno.

Intervju: Teodora Kovrlija

Sećaš li se svog prvog susreta s književnošću, ali i toga kakva je bila tvoja reakcija?

Prvi susret s književnošću koji pamtim bio je kada sam za Božić, od roditelja, dobila slikovnicu „Ježeva kućica” Branka Ćopića u izdanju Kreativnog Centra. Sećam se tog trenutka kada sam je

spustila na sto, roditelji su stajali iznad mene ne bi li videli moju reakciju. Otvorila sam stranice i osetila fascinaciju prema svim tim naslikanim likovima –ježom sa lulom, lisici sa narandžastom kosom, velikim medvedom sa isplaženim jezikom… Verovatno sam na trenutak bila razočarana što sam dobila slikovnicu a ne igračku, ali vrlo brzo sam, foto: Aleksandar Bartol

kad je mama krenula da mi čita, shvatila koliko je ovaj poklon zapravo vredan. Sa prvim pročitanim redovima, osetila sam nešto što nisam nikada pre, a to je atmosferu nekog dela. To je bio prvi put da toliko jasno vidim slike pred sobom, nečega što zapravo nije tu. U jednom trenutku sam bila u mračnoj šumi, a u drugom, u ježurkinom toplom domu. Dok sam slušala majčin glas koji mi čita pasuse i dok sam posmatrala slova na papiru koja tada još nisam umela da razaznam, nisam ni slutila da će mi taj trenutak ostati toliko duboko urezan u sećanje da ću jednog dana pisati o njemu.

Kada pišeš, kakvu emociju želiš da tvoje reči probude kod čitalaca? Kakvu reakciju želiš da izazoveš?

Najdraže na svetu bi mi bilo kada bih kod njih izazvala čitav spektar emocija, kao što pokušavam da dostignem i sa likovima koje pišem - od najvećeg ushićenja i ljubavi prema životu do najvećeg ponora pred strahovima. To je upravo ono što ja tražim u umetničkim delima, da mogu da me rastave na sitne komadiće a onda ponovo sastave, istu, ali ipak, malo drugačiju, bolju.

Koja knjiga, priča ili projekat su, po tvom mišljenju, predstavljali prekretnicu u tvojoj dosadašnjoj književnoj karijeri?

Prekretnica je definitivno roman „Meduze žive zauvek dok ih ne uhvate ”. Mogu čak da kažem da su mi „Meduze” promenile život. Do njihovog objavljivanja nisam imala nikakvog samopouzdanja kada je u pitanju pisanje proze. Prosto nisam znala da li uopšte imam smisla za to. Dok sam pisala roman, tri i po godine nisam znala da li sam u potpunoj zabludi, i da li to išta valja. Mislim da je upravo najveća promena u tome što sam videla da ljude zapravo zanima šta ja imam da kažem. Shvatila sam da ne treba da se krijem iza tuđih projekata, kao i da je i moj svet dovoljno vredan. „Meduze” su mi iz korena uzdrmale prioritete koji su do tad bili postavljeni i mislim da su ključno uticale na ceo tok mog života.

Kako vidiš položaj književnica danas?

Šta za tebe znači ženska perspektiva u književnosti?

Svakako mislim da književnice danas imaju veću vidljivost nego ranije, ali pla-

šim se da i dalje postoje predrasude, posebno ako su mlade.

Mislim da dosta muškaraca odbija da čita ženske pisce, i da su im ženski likovi odbojni. To mi je suludo. Pitam se šta bi bilo kada bi ženama bilo odbojno da čitaju muške pisce i muške likove… S druge strane, ne podržavam

da bilo ko bude privilegovan zbog svog pola u umetnosti (a takvih tendencija je sve više). Dobar roman je dobar roman. Dobar film je dobar film. Dobra slika je dobra slika. Mislim da pol ne treba da igra ulogu u odlučivanju o kvalitetu i u plasiranju tih dela u javnost. Ipak, naravno da postoji razlika između ženskog i muškog iskustva.

foto: Aleksandra Vasić

Odrastanje i perspektiva sveta su nam umnogome slični a opet umnogome i različiti. Meni je to prelepo. Kroz čitanje i književnost se nadopunjujemo i zalazimo dublje u iskustva koja ne možemo u ovom životu sami da doživimo.

Još jedan problem koji bih izdvojila, koji

direktno proizilazi iz predrasuda: to je strah koji se stvara kod spisateljica da se bave određenim temama. Mogu da govorim iz ličnog iskustva - užasno sam se plašila da ukoliko pišem roman koji za glavnu temu ima ljubavni odnos, ne bude odmah svrstan u „običan ljubić” ili bilo šta što se pogrdno koristi za određena književna dela. Posledica takvih

strahova je bežanje od onoga o čemu želiš da pišeš da bi te drugi shvatili ozbiljno. Čini mi se da muški pisci nemaju takve probleme, i mislim da imaju veću slobodu da pišu o čemu hoće bez straha od takve vrste miniranja.

Po čemu prepoznaješ izuzetnu književnost? Šta, po tvom mišljenju, jednu književnicu izdvaja i čini njen rad posebnim?

je istinita. Ona u kojoj mogu da pronađem sitne postupke i detalje za koje ću pomisliti: „Ovo je još neko primetio, osetio, iskusio, ne mogu da verujem.” Izuzetno mi je ono što je ogoljeno, autentično, surovo ali istovremeno i uzvišeno – ono što je univerzalno i vanvremenski, što ne pripada jednom vremenu već je primenjivo u svakom. A mislim da je to samo ono što je najdublje i najiskrenije.

Jednu književnicu izdvaja upravo njen unikatan pogled na svet i njen rad čini posebnim ako uspe taj svet da prenese čitaocu tako da on oseti, makar na trenutak, da je i on deo tog sveta, da i on tu pripada i pronalazi nešto istinito u tome.

Koje književnice bi ti ovom prilikom izdvojila i zašto?

Silviju Plat i Sali Runi, koje su mnogo uticale na moj dosadašnji rad, a i nastavljaju da utiču.

Donekle sam se već dotakla te teme, ali za mene je izuzetna književnost ona koja

Silvija Plat piše nežno a surovo, čisto a zaprljano, zanosno i živo, a u suštini toliko mračno. U tim kontrastima sam pronašla inspiraciju za svoje pisanje. Njen stil, njene rečenice su napisane tako da te uljuljkaju i onda te na polo-

vini preseku, a zatim se to diže i na nivo celog teksta – ne znaš gde će te odvesti, na zabave i pijanke ili u bolnicu i na električnu stolicu.

Sali Runi se, za sve nas, spisateljice, bori upravo protiv onoga o čemu sam govorila. Razbija strahove da su priče o prijateljstvu i ljubavi manje važne od „velikih tema”, time vraća u fokus običnog čoveka i dokazuje upravo suprotno - prijateljstvo i ljubav jesu te velike teme.

Na čemu trenutno radiš?

Radim na više dugometražnih filmova. Trenutno je najaktuelniji rad sa Vladimirom Tagićem i Nebojšom Slijepčevićem. Paralelno smo, Nikola Stojanović i ja, konačno u pripremama za snimanje serije na kojoj već dugo radimo. Takođe, adaptiram „Meduze” roman u „Meduze” dugometražni film koji ću i režirati… A nadam se da uskoro počinjem i novi roman…

foto: Aleksandar Bartol

FOCAL DESIGN STUDIO

Intervju: Teodora Kovrlija Foto: Ivona Živulj

Sećate li se svog prvog kontakta sa umetnošću i arhitekturom, ali i toga kakva je bila vaša reakcija?

Pripadamo generaciji čije je detinjstvo još uvek bilo potpuno analogno, u kojem smo umetnost i arhitekturu doživ-

ljavale kroz svakodnevnu igru i aktivnosti koje su uglavnom podrazumevale oblikovanje i rad rukama – bilo kroz dedine radionice, majstorisanje, skromne porodične građevinske poduhvate ili kroz nasledstvo rukotvorina od mama i baka.

U akademskom smislu, kada puno čitaš i učiš o nekom delu svetske arhitekture, a zatim imaš priliku da ga posetiš i doživiš, taj osećaj je miks velike želje i uzbuđenja, najbliže onom iskrenom dečijem neizdržu.

Kada stvarate, kakvu emociju želite da vaš rad probudi kod ljudi? Kakvu reakciju želite da izazove?

Zavisi na čemu radimo. Kada je reč o nameštaju ili javnim prostorima, može biti to da podstaknemo ljude da nešto preispitaju, da pogledaju svet malo drugačijim očima, da ih na neki način izmestimo iz uobičajenog kroz suptilno „oneobičavanje“.

S druge strane, kada je u pitanju lični prostor, želimo da se ljudi u njemu prepoznaju. To nikada nije eksplicitno, primenom nekih konkretnih elemenata, već suptilno, na podsvesnom nivou, kroz osećaj familijarnosti, poznatosti i pripadnosti. Osećaj da je to njihovo mesto.

Koji projekat je, po vašem mišljenju, napravio prekretnicu u vašoj dosadašnjoj praksi?

Ne bismo izdvojile jedan konkretan projekat kao prekretnicu, već pre jedan ključan trenutak u našem radu – onaj kada smo shvatile da uspešan projekat ne može proizaći samo iz racionalnih zahteva i funkcionalnih potreba koje klijent svesno komunicira. Jednako je važno oslušnuti i ono što ostaje neizrečeno – njegove suptilne želje, težnje i vrednosti. Pravi izazov i umetnost u projektovanju leže u pomirenju te dve celine, kako bi prostor zaista bio autentičan i pripadao osobi za koju ga stvaramo.

Kako vidite položaj žena u arhitekturi danas? Šta za vas znači ženska perspektiva?

Danas postoji mnogo uspešnih žena arhitekata, kako pojedinačno, tako i u partnerstvima, koje stvaraju izuzetno kvalitetnu arhitekturu. Kada govorimo o ženskoj perspektivi, najbliže bismo je opisale kao celovit, holistički pristup

radu i stvaranju – nasuprot linearnoj logici, više je cikličan i povezan. Takođe, vidimo je kroz temeljnost i dalekovidost, posebno u smislu održivosti na duže staze, gde se ne razmišlja samo o trenutnom rešenju, već i o njegovom dugoročnom uticaju.

Po čemu prepoznajete vanserijsku umetnost? Šta, po vašem mišljenju, jednu umetnicu izdvaja i čini njen rad posebnim?

Stava smo da biti umetnik zapravo stoji u suprotnosti sa serijskim, jer to podrazumeva industrijalizaciju, masovnost i ukalupljenje. Izuzetnu umetnicu ili umetnika prepoznajemo po njihovoj iskonskoj nuždi da stvaraju i izraze se na taj način. Takva dela su uvek istinska i posebna, jer dolaze iznutra, bez straha da li će pronaći svoju publiku. Ona nas, zapravo, uvek nalaze. I to je ono što se prepoznaje.

Koje umetnice i arhitektkinje biste ovom prilikom izdvojile i zašto?

projektantkinju i plodonosnu dizajnerku, hrabru ženu koja je imala smelosti da stane na crtu velikom Le Corbusier-u. Spomenule bismo i njenu savremenicu Josephinu Baker, umetnicu i plesačicu, obe su bile ispred svog vremena, izuzetne i autentične – svaka u svojoj umetnosti. Takođe, sa drugog kraja sveta, i Linu Bo Bardi, brazilsko-italijansku arhitektkinju, čiji je inovativan rad ostavio značajan trag u istoriji moderne arhitekture, u vreme kada je arhitektura bila dominantno muška profesija.

Na čemu trenutno radite?

Trenutno, osim na redovnim aktivnostima u studiju, radimo i na odgajanju dva mala čoveka, veoma zahtevan zadatak i velika odgovornost. (smeh) Pored toga, radimo i na razvoju nekoliko proizvoda – komadnog nameštaja i dekorativnih predmeta inspirisanih projektima na kojima smo radili do sada. Ovim ćemo upotpuniti naš rad i zaokružiti jedan desetogodišnji ciklus.

Ako bismo birale nekoga iz prošlosti, pomenule bismo Eileen Gray, izuzetnu

Intervju: Teodora Kovrlija

Sećaš li se svog prvog kontakta sa umetnošću, ali i toga kakva je bila tvoja reakcija?

Iskreno, teško mogu da se precizno prisetim tog trenutka, jer me je od malih nogu fascinirao proces stvaranja i tran-

sformacije. Oduvek sam bila očarana načinom na koji kreativnost podstiče nastajanje, razvoj, formiranje i adaptaciju, bilo u prirodi ili u ljudskom izrazu. Posmatranje tih procesa oko sebe, od najsuptilnijih promena u prirodi do unutrašnjih introspektivnih uvida, ima-

foto: Zaklina Antonijević

lo je snažan uticaj na mene. Način na koji se te promene spontano reflektuju na moj umetnički rad postao je ključan deo mog izraza. Upravo ta povezanost između unutrašnjeg doživljaja i spoljašnjeg sveta oblikuje moj pristup umetnosti i procesu stvaranja.

Kada stvaraš, kakvu emociju želiš da tvoj rad probudi kod ljudi? Kakvu reakciju želiš da izazove?

Prilikom stvaranja, fokusirana sam na proces realizacije rada, bez unapred definisane reakcije koju želim da prenesem publici. Kroz određenu vizuelnu formu i sadržaj želim da ostavim otvoren prostor posmatraču da sam definiše šta vidi i misli kada se susreće s mojim umetničkim delima. Ova mogućnost slobodnog emotivnog doživljaja rada mi je izuzetno značajna, jer i kroz povratne reakcije publike dobijam inspiraciju za dalji razvoj rada ili serije radova. Na neki način, svi su deo celokupnog procesa, koji je često otvoren za dalje formiranje – bilo fizički ili kontekstualno.

vili prekretnicu u tvojoj dosadašnjoj umetničkoj praksi?

Jedan od prekretničkih trenutaka u mom umetničkom putu bila je serija radova koja istražuje teme prolaznosti vremena kroz upotrebu nekonvencionalnih medija i tehnika. Takođe, uvođenje biomaterijala i njegovo istraživanje postali su moj glavni alat u umetničkom istraživačkom radu. Ovaj segment je otvorio novo polje za umrežavanje, saradnje i inspiraciju za dalji razvoj.

Kako vidiš položaj umetnica danas? Šta za tebe znači ženska perspektiva u umetnosti?

Koje umetničko delo/serija radova/ projekat su po tvom mišljenju napra-

Danas je položaj umetnica od suštinskog značaja, jer one aktivno doprinose redefinisanju umetničke perspektive. Kroz žensku perspektivu u umetnosti mislim da dobijamo drugačiju dubinu i senzibilitet, otvarajući prostor za različite narative i iskustva koja su ranije bila marginalizovana, takođe kako se savremeni svet iz dana u dan menja, ona se dalje tj. paralelno razvija, te servira aktuelne teme, problematike i uloge žena u društvu.

Po čemu prepoznaješ vanserijsku umetnost? Šta, po tvom mišljenju, jednu umetnicu izdvaja i čini njen rad posebnim?

Vanserijska umetnost se može prepoznati po sposobnosti da istovremeno umetničko delo provocira i inspiriše, izazivajući snažne emocionalne reakci-

je i intelektualne podsticaje. Posebnost jedne umetnice na primer često leži u njenoj autentičnosti, ali i u hrabrosti da istražuje granice i izrazi svoj jedinstveni glas. Taj glas je primarno najuticajniji u svetu kulture, ali se granice umetničkog uticaja danas sve više prevazilaze, prožimajući se s različitim disciplinama. Cilj je širiti granice i pronalaziti veze iz-

foto: Zaklina Antonijević

među naizgled nespojivih saznanja i praksi, čime se stvaraju novi vizuelni entiteti i konteksti. Na taj način umetnost ne ostaje samo estetski izraz, već postaje aktivni deo šireg društvenog i intelektualnog dijaloga.

Koje umetnice bi ti ovom prilikom izdvojila i zašto?

Uglavnom izdvojila bih umetnice koje svojim radom ističu društveno-političke teme, jer kroz umetnost otvaraju važne dijaloge i pokreću promene.

Takođe, posebno cenim umetnice koje inoviraju u upotrebi tehnologije i medija, istražujući nove mogućnosti izraza i komunikacije. Njihovi radovi često premošćuju granice između umetnosti, nauke i aktivizma, stvarajući slojevite narative sa snažnim vizuelnim i konceptualnim uticajima. Takav pristup omogućava dublje razumevanje savre-

menih problema i izazova, dok istovremeno pruža publici prostor za refleksiju i interakciju. Upravo ta kombinacija angažovanosti, inovacije i umetničke snage čini njihov rad izuzetno inspirativnim i relevantnim.

Na čemu trenutno radiš?

Trenutno paralelno radim na više manjih i većih projekata, koji su povezani sa saradnjom s nevladinim sektorom i institucijama u zemlji i inostranstvu. Istovremeno, na individualnom planu razvijam novu seriju radova koja istražuje teme životne sredine i pitanja koja utiču na ljudsku prirodu. Koristim kombinaciju dokumentarnog vizuelnog sadržaja, koji čini seriju manjih komada i veće instalacije. Za ovakve poduhvate strpljenje i istrajnost igraju ključnu ulogu, jer su neophodni kako bi se konačno oblikovala i predstavila vizija.

foto:Adrienn Ujhazi

Intervju: Teodora Kovrlija Foto: Milos Sovilj

Da li se sećate svog prvog susreta sa umetnošću, i toga kakva je bila vaša reakcija?

Da, svakako. Sećam se da sam kao dete provodila mnogo vremena u crkvi zureći u vitraže. Kao i mnogima, to mi je bio prvi susret s umetnošću

izvan slika koje su postojale u mom domu. Takođe, živo pamtim da sam kao tinejdžerka radila praksu u Dablinu i da sam čekala kasni voz nazad do mesta gde sam boravila, jer bi u 20h oživeo rad irske umetnice Doroti Kros – „Brod duhova“. To je bio razgrađeni svetionik (gotovo poput

malog vojnog broda) obojen fluorescentnom bojom

i usidren u Dablin Beju. Noću je svetleo zeleno, baš kao što ime sugeriše – poput broda duhova. Znala sam da je to umetnost, znala sam da je u pitanju izuzetno dobar rad, ali se istovremeno jasno sećam da nisam razumela šta ga tačno čini „umetnošću“.

Kada stvarate, kakve emocije želite da izazovete kod ljudi? Kakvu reakciju se nadate da ćete inspirisati?

Živimo u vremenu kada možemo od AI programa da zatražimo da stvori bilo šta što poželimo. Možemo dobiti repliku remek-dela iz renesanse ili bilo koji drugi prizor koji zamislimo. Već dugo imam osećaj da su filmska umetnost i fotografija postali potrošna roba, zbog ekspanzije digitalnog sadržaja i načina na koji ga konzumiramo – brzinskim skrolovanjem na telefonima. Za mene je oduvek bilo važno da zastanem i vratim se u period pre masovne proizvodnje, kada je vrhunsko umeće bilo

neophodno i kada je nešto smatrano dobrim jer je svaki njegov element bio brižljivo planiran, promišljen i izveden s najvećom pažnjom i umetničkim senzibilitetom. Zato se nadam da, kada ljudi danas posmatraju moj rad, vide upravo to i da osete nostalgiju za vremenom kada su stvari zahtevale više vremena za realizaciju – ali su rezultati bili neosporni.

Koje delo ili serija dela su, po vašem mišljenju, predstavljali prekretnicu u vašoj umetničkoj praksi do sada?

Moj prethodni rad, The Vertigo Project,

bio je prvi projekat koji sam realizovala u formi fotografskih otisaka tehnikom prenosa boje (dye transfer). Bilo mi je potrebno mnogo vremena da tehnički usavršim ovu tehniku kako bih mogla da proizvedem celokupnu seriju otisaka, tako da je to za mene bio ogroman trenutak. Pošto je dye transfer metoda fotografskog otiskivanja koja je gotovo u potpunosti zastarela, danas je svega nekoliko ljudi u svetu koji razumeju taj proces i koji su mogli da mi pruže smernice. Uglavnom sam samouka, a materijali su gotovo nemogući za nabavku, pa sam morala uložiti mnogo truda

kako bih ih obezbedila i još više rada kako bih postigla kvalitet otiska koji bi podstakao razgovore o filmu, fotografiji, umetnosti i Tehnikoloru – što sam i želela ovim projektom. Na sreću, sav taj trud se isplatio i doživela sam to kao veliki uspeh.

Kako vidite položaj umetnica danas? Šta za vas znači ženska perspektiva u umetnosti?

Većina umetnosti koju pratim dolazi od umetnica. Ne biram to namerno –jednostavno nailazim na radove koji su uzbudljivi, tehnički besprekorno izvedeni i ubedljivi, a ispostavi se da su njihovi autori žene. Nisam sigurna da je ikada ranije u istoriji postojalo toliko aktivnih umetnica kao danas, s obzirom na to da su kroz istoriju mnoge od njih bile uskraćene za priliku da se profesionalno bave umetnošću ili su imale druge obaveze, poput podizanja dece. Sada, međutim, svedočimo ogromnom porastu umetnica koje stvaraju zaista intrigantne

radove i osporavaju brojne narative i perspektive koje su dominirale umetničkom istorijom. To je izuzetno uzbudljiv trenutak.

Kako prepoznajete izuzetnu umetnost? Po vašem mišljenju, šta izdvaja umetnika i čini njegov rad posebnim?

Postoji nekoliko kriterijuma po kojima procenjujem umetnost. Uvek tražim radove koji vode dijalog s prošlošću, ali su nesumnjivo stvoreni u sadašnjem trenutku i imaju relevantnu poruku. Takođe, cenim dela koja se oslanjaju na tradicionalne tehnike i veštine prenošene generacijama, ali su primenjene na savremen način. Posebno me privlače radovi koji istražuju sam medij – kako je umetnik eksperimentisao s materijalima ili kako je kroz duboko istraživanje i eksperimentisanje pronašao specifičnu estetiku. Kada su ovi elementi prisutni i izvedeni s visokim nivoom tehničke preciznosti, tada je jedno delo nesumnjivo dobro.

Koje biste umetnice ovom prilikom izdvojili, i zašto?

U kontekstu onoga što sam upravo rekla o tome šta tražim u umetničkom delu, izdvojila bih dve umetnice koje to jasno demonstriraju. Prva je američka umetnica Mickalene Thomas, koja kroz fotografiju, kolaž i slikarstvo istražuje reprezentaciju identiteta crnih žena. Druga je južnoafrička slikarka Lisa Brice, čiji radovi gotovo da reinterpretiraju poznata umetnička dela muških autora kroz žensku perspektivu.

Na čemu trenutno radite?

Trenutno radim na seriji velikih fotografskih kolaža koji prikazuju enterijere i mrtvu prirodu. Svi oni su izrađeni tehnikom prenosa boje, pri čemu dekonstruišem kolor fotografije na sve njihove sastavne elemente, a zatim ih ponovo sastavljam tako da izgledaju kao slike.

Interview: Teodora Kovrlija

Photo: Milos Sovilj

Do you remember your first contact with art and what was your reaction to it?

Yes, I certainly remember spending most of my time in church as a child staring at the stained-glass windows, like many, this was my first exposure

to art outside of what paintings were at home. But I also vividly recall doing some work experience in Dublin as a teenager and waiting to get the late train back to where I was staying because at 8pm Irish artist Dorothy Cross’s ‘Ghost Ship’ would come to life. ‘Ghost Ship’ was a decommissioned lightship (almost like a

small military vessel) that was painted in a phosphorous paint and moored in Dublin Bay. At night it would glow green, as the name suggests, like a ghost ship. I knew that it was art, I knew it was really good art, but at the same time I remember clearly not understanding what made it ‘art’.

When you create what kind of emotion do you want to evoke in people? What kind of reaction do you hope to inspire?

We live in a time when we can ask our AI programs to create anything we want. We can get it to replicate a masterpiece from the renaissance or anything else we might wish to create. For a long time, I’ve felt like the craft of film making and photography was becoming disposable due to the proliferation of online content and how we view it by scrolling quickly on our phones. It is and was important for me to stop and go back to a time before mass production, when a high level of craft was required and to a time when something

was good, because every element of it was planned, considered and then constructed with the greatest of care and artistry. So, when people look at the work today I hope they see that and I hope they get a sense of nostalgia for a time when yes things took longer to execute – but that the results were undeniable.

In your opinion which artwork or series of artworks marked a turning point in your artistic practice so far?

My previous body of work The Vertigo Project was the first body of work I

made as a set of dye transfer photographic prints. It took me a long time to become technically proficient in dye transfer printing to output a full set of prints so in many ways it was a huge moment for me. As dye transfer is an almost obsolete method of photographic printing, there are only a few people worldwide who understand the printing process and who were able to give me some guidance. I am predominantly self-taught and the materials are almost obsolete so I really had to work hard to get enough materials to make the work and then work even harder to achieve a standard of print-

ing that would invoke the conversations around film, photography, art and Technicolor that I hoped the body of work would. Thankfully all the hard work paid off and it felt like a great achievement.

How do you see the position of female artists today? What does the female perspective in art mean to you? The majority of art that I look at is by female artists. It’s not that I deliberately seek out female artists work to look at, it’s just that I come across art that I think is exciting, well executed and compelling and it happens to be by a female artist. I don’t know if there has been a time in history when there have been so many active female artists, given that throughout history many would not have had the opportunity to follow a career in the arts or where they might have had other responsibilities such as raising children. So right now, we’re seeing a huge surge of female artists, who are making really interesting work and challenging a lot

of the narratives and perspectives that we’ve seen throughout the history of art and it’s a very exciting time.

How do you recognize extraordinary art? In your opinion what sets an artist apart and makes their work special?

There are a few different things that I look for in art. I always look for work that’s in conversation with the past but clearly made in the present and that has something relevant to say. Work that builds upon techniques and skills that have been handed down through generations and but that are then applied in a contemporary fashion. I also look for work that demonstrates an investigation of a medium. How has an artist tried something new with their materials, or how an aesthetic has been found through a deep exploration and investigation of their medium. When these elements are present and done well through technical proficiency, a work is indisputably good.

Which female artists would you highlight on this occasion and why?

In the context of what I was just saying about what I look for in an artwork, two artists that clearly demonstrate this is the American artist Mickalene Thomas, who uses photography, collage and painting to explore representation of black female identity and the South African painter Lisa Brice whose work almost reimagines famous artwork by men through a female lens.

What are you currently working

on?

I am currently working on a series of large-scale photographic collages that depict interior scenes and still lifes. These are all made using the dye transfer process, where I am deconstructing colour images into all of the elements that make a photographic print and then reconstructing them as though they are paintings.

Piše: Ana Mandinić

foto: Wikimedia Commons

Mart je mesec refleksije, priznanja i otpora. Dok obeležavamo Međunarodni dan žena 8. marta i mesec u kome slavimo žene, to je ujedno i prilika da odamo priznanje glasovima koji su oblikovali i nastavljaju da oblikuju borbu za ekološku pravdu. Iako su žene te koje, prema mnogim istraživanjima, osećaju jače posledice klimatskih promena, njihov doprinos se često zanemaruje i one bivaju izostavljane iz procesa donošenja odluka.

Od domorodačkih braniteljki zemlje do ekofeminističkih teoretičarki, ove žene ne samo da su se suprotstavile destruktivnim industrijama već su redefinisale značenje održivosti, pravde i rezilijentnosti u praksi. Njihove priče su tako činovi prkosa, brige i duboke povezanosti sa prirodom. Kao neko ko prati njihov rad i pronalazi inspiraciju u njemu, želim da iskoristim ovaj trenutak da pojačam njihove glasove – jer slaviti žene znači slaviti one koje se bore za budućnost naše planete.

U ovom tekstu ističem neke od najznačajnijih feminističkih ekoloških aktivistkinja koje su svojom glasnošću i borbenošću menjale politike, mobilisale zajednice i osvestile nove dimenzije ekološke pravde. Njihov rad potvrđuje moć ženskog liderstva u izgradnji pravednijeg i održivijeg sveta.

Vandana Šiva

Ovaj niz započinjem Vandanom Šivom, jednom od najpoznatijih ekofeministkinja. Vandana, poreklom iz Indije, ekološka je aktivistkinja poznata po svojoj neumornoj, petodecenijskoj borbi protiv kontrole korporacija nad semenom i poljoprivredom, kao i po zalaganju za agroekološke prakse i suverenitet hrane. U njenim intervjuima, predavanjima i knjigama, često ističe da ,,sva hrana počinje sa semenom, zato je sloboda semena temelj slobode hrane” i da ,,svaka vrednost koja nam je potrebna kao ljudskim bićima dolazi iz semena i biljaka, baš kao i pravo rešenje za klimatske promene.” Ove rečenice sažimaju suštinu njene borbe - seme nije samo izvor hrane, već i simbol nezavisnosti, otpornosti i povezanosti sa prirodom. U savremenom diskursu o prehrambenim sistemima, sve se više oslanjamo na tehnološke inovacije i bioinženjering, što dovodi do

zavisnosti od patentiranog semena i industrijskih monokultura. Vandanina kritika ovog modela ne odnosi se samo na ekološke posledice, već i na pitanje moći: ko kontroliše hranu, kontroliše život. Kroz Navdanyu, njen istraživački institut, doprinela je očuvanju hiljada autohtonih sorti semena, omogućavajući farmerima da se oslobode zavisnosti od korporativnih lanaca snabdevanja. Njen rad ukazuje na to da, umesto da se oslanjamo na destruktivne, patentirane modele koji uništavaju tradicionalne poljoprivredne prakse, treba da se usmerimo ka zaštiti biodiverziteta – što je ključno ne samo za očuvanje prehrambene suverenosti, već i za ublažavanje klimatskih promena.

Danas, dok globalni agrohemijski giganti nastavljaju da patentiraju život, Šiva gradi pokret koji nas podseća da budućnost pripada onima koji čuvaju seme, a ne onima koji ga kontrolišu. Njeno zalaganje za promociju agroekologije i održivog načina života pokazuje snagu otpora u borbi protiv ekološke degradacije i ekonomskog kolonijalizma, osiguravajući da hrana i priroda ostanu slobodni, a naše zajednice – otporne.

Nemonte Nenquimo

Nemonte je ekvadorska ekološka aktivistkinja, liderka naroda Vaorani kao i glas otpora protiv uništavanja Amazona. Njeno ime prvi put zapažam 2019. godine, kada je kao predsednica Koordinacionog saveta nacionalnosti Vaorani iz Pastaze (CONCONAWEP) predvodila epsku pravnu bitku protiv vlade Ekvadora, sprečivši prodaju petsto hiljada hektara amazonske prašume naftnim korporacijama. Ova pobeda postavila je pravni presedan i označila prekretnicu u borbi za prava domorodačkih naroda i zaštitu jedne od najvažnijih ekoloških oblasti na svetu.

Ona nije samo braniteljka zemlje, već je i edukatorka koja koristi svoj glas i znanje da razotkrije poveznicu između

ekološke krize i kolonijalnih modela eksploatacije. Zahvaljujući pobedi na sudu, njeno ime postalo je globalno prepoznato, kao i platforma koja joj omogućava da korporacije, političare i međunarodne institucije poziva na odgovornost. Kao suosnivačica organizacije Amazon Frontlines , povezuje domorodačke pokrete sa širom ekološkom zajednicom, i zagovara održive modele razvoja koji poštuju prirodu i ljude. Svojim pristupom pokazuje

da su domorodačke žene na prvoj liniji odbrane planete, a njen rad služi kao inspiracija za pokrete ekološke pravde

širom sveta. Ona kroz svoj angažman ističe da borba za zaštitu Amazona nije samo ekološko pitanje, već pitanje prava i pravde, prvenstveno zbog toga što sistemi koji uništavaju životnu sredinu ovdašnje stanovništvo guraju na marginu i uskraćuju mu pravo da odlučuje o svojim teritorijama. Vlade širom sveta, uključujući ekvadorsku, često zanema-

ruju pravo domorodaca na samoopredeljenje i slobodnu, informisanu saglasnost, stavljajući interese industrije ispred ljudi i ekosistema. Za Nenquimo, poštovanje ovih prava nije samo moralna obaveza, već i ključ za očuvanje nekih od biodiverzitetski najbogatijih područja na planeti.

Njen rad podseća da budućnost naše planete zavisi od toga hoćemo li čuti i podržati one koji su je oduvek štitili. Domorodačke zajednice koje hiljadama godina žive u harmoniji sa prirodom, razvile su održive načine upravljanja zemljištem, vodom i šumama. Njihovo znanje o biodiverzitetu, klimatskim obrascima i regenerativnim praksama nudi alternativu destruktivnim industrijskim modelima koji iscrpljuju resurse i pogoršavaju ekološku krizu.

Nemonte je prepoznata kao jedna od sto najuticajnijih ljudi na svetu, prema pisanju časopisa Time i dobitnica je Goldmanove nagrade za zaštitu životne sredine.

Nina Gualinga

Nina Gualinga, rođena u selu Sarajaku u ekvadorskoj Amazoniji, istaknuta je ekološka aktivistkinja i braniteljka prava domorodačkih naroda. Njena posvećenost očuvanju životne sredine i kulturnog nasleđa Kičva zajednice, proistekla je iz ličnog iskustva suočavanja s pretnjama zbog eksploatacije zemlje od strane naftnih kompanija.

Još kao tinejdžerka, postala je glasna zagovornica protiv destruktivnih industrija koje ugrožavaju ekosisteme i živote domorodačkih naroda. Predstavljala je omladinu svoje zajednice Sarajaku i vodila ključnu pravnu bitku protiv ekvadorske vlade, ostvarivši presudnu pobedu 2012. godine pred Interameričkim sudom za ljudska prava. Tada je sud utvrdio da je ekvadorska država prekršila prava naroda Kičva kada je bez saglasnosti zajednice dozvolila

naftnim kompanijama pristup njihovoj teritoriji.

Nina je deo grupe Žene Amazona , organizacije domorodačkih žena posvećenih zaštiti životne sredine koju čini više od sto žena iz sedam naroda ekvadorske Amazonije i koja se zalaže za njihova prava, brigu o zdravlju, bolje obrazovanje, očuvanje teritorije i do -

morodačke kulture. Pored toga, Nina je jedna od osnivačica organizacije Hakhu Amazon Design, koja podržava domicilne žene u stvaranju održivih izvora prihoda kroz tradicionalne rukotvorine. Više od dvesta domorodačkih žena ostvaruje prihode kroz online prodaju nakita i ostalih proizvoda koje kreiraju.

U protekloj deceniji, njen glas se mogao čuti na brojnim međunarodnim konferencijama, poput IUCN Svetskog kongresa za zaštitu prirode i Konferencije strana (COP), na kome je učestvovala proteklih pet godina. Na svim tim konferencijama ona je govorila o opasnosti ekstraktivizma po Amazon, globalno okruženje kao i za žene.

Zahvaljujući njenom zalaganju, vlasti u

Ekvadoru su nedavno donele odluku da trajno zabrane eksploataciju nafte u

Nacionalnom parku Jasuni. Osim toga, zahvaljujući njenom zalaganju i upornosti, Vrhovni sud Paname je doneo odluku da sačuva Nacionalni park Donoso tako što je proglasio veliki rudnik bakra neustavnim.

foto: @mikaelaloach

Njena borba je još jedan podsetnik da su domorodačke žene na prvoj liniji odbrane planete – ne samo kao aktivistkinje, već i kao čuvarke znanja, identiteta i načina života koji poštuje prirodne cikluse.

Mikaela Loach

Mikaela Loach je jedna od novih liderki na sceni klimatskog pokreta, koja kroz svoj rad kontinuirano naglašava da je klimatska kriza i ekološko i društveno pitanje, dovodeći je u vezu sa rasnom

i socijalnom pravdom. Njen aktivistički put kreće u mladosti, kada je najpre učestvovala u inicijativama zajednice i ekološkim kampanjama. Krajem 2019. godine se vezala za binu i bila učesnica

Jesenjeg ustanka, serije protesta koje je organizovao Extinction Rebellion (XR) širom Ujedinjenog Kraljevstva, s ciljem skretanja pažnje na klimatsku krizu i potrebe za hitnom akcijom. Iste godine, pravdu je potražila i na sudu kada je sa dvoje aktivista podnela tužbu protiv britanske vlade zbog poreskih olakšica, koje su dodeljene kompanijama koje se bave eksploatacijom nafte i gasa u Severnom moru. Iako je Viši sud odbacio njihov slučaj, ova tužba je skrenula pažnju javnosti na problem – davanje poreskih olakšica fosilnoj industriji i njihov uticaj na klimatske promene, ali i na njen aktivistički angažman. Danas ja je koautorka i voditeljka podkasta “Yikes!” koji istražuje teme klimatskih promena, ljudskih prava i socijalne pravde. Godine 2023. objavila je svoju prvu knjigu „Nije tako radikalno: Klimatska akcija za transformaciju našeg sveta ” u kojoj se zalaže za sistemske promene i naglašava važnost rasne i socijalne

pravde u rešavanju klimatske krize, a nedavno i knjigu Climate is just the start. Njen autentičan glas je prepoznao i britanski časopis „Prospect”, koji ju je uvrstio među najuticajnije mislioce sveta 2024. godine.

Luisa-Maria

Neubauer

Luisa je istaknuta nemačka klimatska aktivistkinja i jedna od glavnih organizatorki pokreta Petkom za budućnost (Fridays for Future) u Nemačkoj. Kao liderka ovog pokreta uspela je da mo-

biliše stotine hiljada ljudi na protestima što je dovelo do značajnih političkih promena, uključujući i donošenje prvog nacionalnog klimatskog zakona i odluku Nemačke o postepenom ukidanju upotrebe uglja. Godine 2021. bila je tužiteljka u slučaju „Neubauer protiv Nemačke”, u kojem je Ustavni sud presudio da nedovoljno smanjenje emisija štetnih gasova krši slobodu mladih ljudi, što je označilo prekretnicu u klimatskoj politici zemlje.

U brojnim intervjuima i govorima, ona ističe da je „klimatska kriza rezultat kolektivnih, političkih, kulturnih i financijskih odluka zapadnih vlada” koje su se godinama na istu oslanjale i favorizovale potrošnju fosilnih goriva. Naime, fosilna goriva su postala duboko ukorenjena u našu kulturu i identitet, i prvi korak ka promeni je zapravo prepoznavanje te ukorenjenosti. Osim toga, Luisa se u svom radu fokusira i na ukazivanje na nejednakosti između Globalnog Severa i Juga u kontekstu klimatskih promena, gde prvenstveno poziva zemlje severa da preuzmu odgovornosti za emisije štetnih gasova, kao i da obezbede klimatske reparacije na jugu.

Ovo su samo neke od žena koje su globalno prepoznate, ali ne treba zaboraviti ni sve one koje se bore za zaštitu prirode na lokalu, da li individualno ili u timu žena predvodeći organizacije koje dovode kako do podizanja ekološke svesti, tako i do društvenih promena.

Ljiljana Bralović i

Marijana Petković

Ljiljana Bralović i Marijana Petković, dve izuzetne žene koje stoje rame uz rame i čije reči i akcije odjekuju poslednjih pet godina u borbi protiv projekata koji ugrožavaju našu zemlju, naročito u projektu eksploatacije litijuma koju promoviše Rio Tinto.

Ljiljana, iz Saveza Ekoloških Organizacija

Srbije, je poljoprivrednica, aktivistkinja i jedna od najglasnijih u borbi protiv Rio Tinta. Ona nepokolebljivo poručuje da priroda, voda i vazduh ne pripadaju korporacijama, već nama, narodu. Bralović naglašava da je borba za očuvanje životne sredine borba za budućnost svih nas, pozivajući građane da se ujedine i stanu čvrsto u odbranu domovine. Njen angažman, koji se ogle-

da u organizovanju i učestvovanju na protestima širom zemlje, inspiracija je mnogima da se suprotstave ekonomskim modelima koji zanemaruju ekološke vrednosti.

Marijana, profesorka i jedna od vodećih aktivistkinja iz udruženja „Ne damo Jadar“, aktivna je u organizovanju protesta, blokada i javnih skupova na kojima svojim govorima motiviše građane da se pridruže u odbrani naše zemlje i zaštiti njenih prirodnih resursa. Takođe, Petković kontinuirano i direktno u medijima ukazuje na potencijalno kršenje Ustava kao i na sve dostupne informacije o malverzacijama koje se dešavaju vezano za ovaj projekat. Osim toga, u

svakoj prilici naglašava važnost očuvanja doline Jadra, ne samo zbog biodiverziteta, već i zbog toga što je ovaj predeo značajan arheološki lokalitet.

Obe aktivistkinje su se izdvojile i pokrenule svoje revolucije u borbi za ekološku pravdu u Srbiji. Njihov angažman, sa snažnim porukama i direktnim akcijama, osvetljava važnost ženskog liderstva u borbi protiv uništavanja naše prirode. Dok se nastavljaju akcije i protesti protiv otvaranja rudnika litijuma, glasovi Ljiljane Bralović i Marijane Petković podsećaju nas da je budućnost u našim rukama – budućnost u kojoj se priroda ne može prodati, već se mora sačuvati za naredne generacije.

Milica Damnjanović

Zantvort

Milica je jedna od osnivačica pokreta Petkom za budućnost u Beogradu i aktivistkinja za zaštitu životne sredine. Takođe, članica je pokreta „Marš sa Drine” kao i osnivačica Extinction Rebellion (XR) pokreta u Srbiji. Kako sama kaže u jednom od intervjua, bila je inspirisana radom Grete Thunberg, i nakon čekanja da neko preuzme inicijativu organizovanja klimatskog protesta u Srbiji, koju niko nije preduzeo, odlučila je da upravo ona bude ta koja će pokrenuti tu priču. Zajedno sa nekoliko ljudi organizovala je uobičajene akcije za XR poput ispoljavanja građanske neposlušnosti kroz performanse. U momentu pokretanja lokalne borbe protiv Rio Tinta, Milica i drugi članovi iz XR-a su koristili XR mrežu na globalnom nivou, kako bi informisali druge ljude o štetnom projektu ,,Jadar”, što se pokazalo kao dobra odluka. Milica i dalje koristi svoj glas, ne samo da edukuje naše generacije o važnosti očuvanja prirode, već i da motiviše i pokaže da kada smo ujedinjeni, možemo mnogo da postignemo.

Maida Bilal

Maida je ekološka aktivistkinja iz Bosne i Hercegovine, osnivačica Fondacije Krug života Kruščica, koja je postala poznata zbog svoje upornosti u odbrani reke Kruščice. Ona je 2017. godine predvodila grupu žena koje su više od petsto dana i noći svojim telima blokirale most i tako sprečile bagere da ga pređu, s namerom da izgrade mini hidroelektranu. Iako su tada uhapšene dvadeset dve žene, one su ostale neustrašive i odlučne u svojoj nameri da zaštite prirodu. U njihovu čast, lokalni sud je presudio da se njihova hrabrost obeleži znakom „Most hrabrih žena.”

Kroz svoju organizaciju, Maida se bori za zaštitu prirode, implementaciju ekoloških standarda i poštovanje ljudskih prava. Dobitnica je Goldmanove nagrade za zaštitu prirode 2021. godine.

Ana Čolović Lesoska

Ana je osnivačica nevladine organizacije Ekosvest u Severnoj Makedoniji i ekološka aktivistkinja koja je 2011. godine započela uspešnu bitku protiv izgradnje brana i hidroelektrana u Nacionalnom parku Mavrovo, u cilju zaštite ugroženih vrsta i prirode.

Njena strategija uključivala je podnošenje žalbi međunarodnim finansijskim institucijama kao što su Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) i Svetska banka, zbog nedostatka adekvatnih procena uticaja na životnu sredinu. Takođe, Ana je podnela žalbu zasnovanu na Bernskoj konvenciji za očuvanje evropske divlje flore i faune, ističući da bi projekti mogli imati odlučujući negativan uticaj na risa. Zahvaljujući njenim naporima, Svetska banka je 2015. godine povukla finansiranje za projekat

Lukovo Pole, dok je EBRD 2017. godine otkazala finansiranje za Boškov most.

Za svoj rad, Ana je 2019. godine dobila prestižnu Goldmanovu nagradu za životnu sredinu, čime je postala prva dobitnica iz Severne Makedonije.

Mreža žena za prirodu i zaštitu životne sredine

Mreža je osnovana 2020. godine i čini je više od sto članica iz cele Srbije koje su uključene i u druge organizacije i inicijative koje su usmerene na zaštitu životne sredine. Mreža je osnovana sa ciljem da promoviše solidarnost među ženama, da ih osnaži, poboljša njihov položaj u ekološkim pokretima kao i da omogući veću vidljivost.

Naime, članice održavaju godišnje sastanke na mestima koja su u tim momentima žarište ekološke borbe. Do sada su se okupljale na Staroj planini, Fruškoj gori, Zlataru, Homolju i Gružanskom jezeru. Tokom tih susreta bavile su se raznim temama - položajem žena u pokretu, uticajem klimatskih promena na žene, šumama, ekstraktivizmom i mnogim drugim.

Ecopatriotizam

Ecopatriotizam je prvi ženski, ekološki pokret osnovan 2021. godine u Nikšiću, u Crnoj Gori. Tokom prijateljske šetnje, žene su primetile ogromne količine otpada i umesto da samo produže dalje, uzele su stvar u svoje ruke i pokrenule akciju čišćenja. Od tada, one organizuju akcije čišćenja po celoj Crnoj Gori, sadnju drveća, edukacije o razgradnji različitih materijala i promovišu ljubav prema prirodi. Svoje društvene profile i prostor u medijima koriste da ukažu na važnost individualne i kolektivne akcije, da aktivizam nije samo u kliktanju i deljenju u online svetu, već zapravo u konkretnim akcijama u svakodnevici.

Ove godine na Dan žena, članice pokreta su izvele umetnički performans u podgoričkom naselju gde „deponija ljubi nebo” kako bi podigle svest o količini smeća koje zatrpava prirodu dok

istovremeno zahtevaju suočavanje sa ovim problemom. Kreatorke su podkasta „Prst u oko” koji je posvećen ekološkim temama. Danas, nakon samo par godina aktivnosti, prate ih hiljade ljudi na društvenim platformama i mnogi im se priključuju u akcijama.

Zvezde Krajine

Šest žena - Živana, Snežana, Marija, Jo-

vana, Slobodanka i Sanja - u medijima prepoznate kao ,,eko-aktivistkinje, lokalne političarke, planinarke, i seoske domaćice”, su žene koje dolaze iz različitih krajeva Krajine i koje se godinama bore za očuvanje prirode. Prepoznajući važnost i ulogu koju reke, šume i čist vazduh imaju za nas i našu budučnost, svaka od njih se godinama unazad zalaže da sopstvenim primerom podstaknu na zalaganje i druge na lokalu. S obzirom da dolaze iz manjih sredina, upravo su njihovi uspešni podvizi protiv investitora, korporacija i vlasti bili ti koji su ih doveli do medijskih naslova 2021. godine.

Živana Sabljić je poljoprivrednica i aktivistkinja, koja se godinama bori za veće učešće žena u politici i njihovo ekonom-

sko osnaživanje, transparentnost i zaštitu životne sredine. Medijsku pažnju je dobila nakon što je predvodila proteste uz podršku građana Drvara, nateravši vlast da ukloni 410 tona otpada uvezenog iz Italije koji je bio nelegalno deponovan u njihovoj opštini.

Sanja Stojanović je lokalna aktivistkinja iz Bosanskog Petrovca, koja je zajedno sa ostalim građankama i građanima uspela da spreči izgradnju spalionice medicinskog, farmaceutskog i životinjskog otpada koja bi imala negativni uticaj na čist vazduh i zdrav život.

Pomenute žene je prepoznala Fondacija Fridrih Ebert u Bosni i Hercegovini i spojila ih kroz projekat Čuvarke zelene Krajine, sa namerom da ih javno promoviše i tako pomogne njihovoj borbi u očuvanju prirode.

Priče ovih žena ne samo da inspirišu, već i podstiču na preispitivanje postojećih struktura moći i načina na koji se odnosimo prema prirodi. Iako su neka uticajna imena već obrađena u prethodnim izdanjima Plezira i stoga nisu uključena u ovaj tekst, važno je napomenuti da su mnoge žene, poznate i manje poznate, dale ogroman doprinos ekološkom pokretu. Njihova posvećenost i liderstvo služe kao podsetnik da je borba za održivu budućnost kolektivni napor u kojem glasovi žena igraju nezamenljivu ulogu i moraju biti uključene na svim nivoima donošenja odluka. Svaki glas, svaka akcija i svaka inicijativa su koraci ka održivoj i pravednijoj budućnosti - budućnosti u kojoj žene predvode put ka harmoniji sa prirodom.

Ili ćemo imati budućnost u kojoj žene vode put do mira sa Zemljom ili uopšte nećemo imati ljudsku budućnost.

Ilinka Kijanović

Naša gastro inspiracija ovog meseca je Ilinka Kijanović, profesorka norveškog jezika i kulture sa uzbudljivim poslastičarskim iskustvom, radoznala i pasionirana istraživačica neobičnih ukusa, lokalnog samoniklog bilja, fermentacije i zanatskog pekarstva. Na njenom Instagram profilu Rip lokum, testo diše, biljke iz šume nalaze put do tanjira, a recepti su više poziv na eksperiment nego stroga uputstva.

Ukoliko i vi volite da otkrivate nove ukuse, upoznajete neobične sastojke i učite šta sve može nastati od njih, želite da u ishranu uvrstite divlje bilje i pregršt eksperimentisanja, verujem da će vas Ilinkina priča inspirisati.

Za početak, neću te pitati kako si počela da kuvaš, već šta te je pokrenulo da kreneš da učiš, istražuješ i eksperimentišeš sa divljim sastojcima, fermentacijom i pravljenjem hlebova od kiselog testa?

Hvala najlepše na pozivu i prilici za razgovor. Krenulo je kao klasični kovid kliše. Pandemija je rezultirala smanjenjem obima posla i ograničenjem kretanja, te sam u kućnim uslovima, kako-tako, pokušavala da rekreiram sve ono što mi je nedostajalo. Autentična, jednostavna a dobra hrana i vraćanje prirodi. Bar putem knjiga i balkonske baštice.

Novi hobiji su postali rad sa kiselim testom i učenje o biljkama. Umesto bega u šumu, te 2020. sam se zaposlila u proizvodnji beogradske poslastičarnice Šuma, gde je tadašnji kolektiv brzo povezalo zajedničko interesovanje za samoniklo jestivo bilje, čajeve i gljive. Par godina kasnije, bivši šef proizvodnje, inače odličan gljivar, kolega travar i koleginica koja odlično poznaje čajeve i principe permakulture, postaju neki od najdražih ljudi u mom životu. Kasnije se entuzijazam samo uvećavao.

Sa koliko predznanja se kreće u šumu po pečurke, divlje bilje i koliko je za ovaj proces važan mentor/ka, budući da posledice pogrešnog raspoznavanja divljih vrsta mogu biti ozbiljne? I s tim na umu, kako si se ti teorijski pripremila a onda i oslobodila da u svoju ishranu uvrstiš i pomenute, divlje sastojke koje si sama prikupila?

Ne postoji suvišno znanje kada je u pitanju identifikacija gljiva i biljaka. Idealno je poznavati pouzdanu osobu sa dugogodišnjim iskustvom na različitim terenima. Nekoga ko bi nam na licu mesta prikazao karakteristike određene vrste u svim fazama rasta, ne samo datoj, navodeći nas da pri identifikaciji koristimo gotovo sva čula, ne samo vid.

Sjajno je učiti postepeno i temeljno o pojedinačnim vrstama biljaka i gljiva, što je više moguće, iz sezone u sezonu. Uvek treba imati zdravu dozu skepse, radoznalosti i skromnosti tokom branja. U šumu je pametnije krenuti sa odličnim poznavanjem svega par vrsta i njihovih potencijalnih otrovnih dvojnica, nego verujući da prilazimo švedskom stolu koji samo čeka na naše prazne tanjire. Neznanje, nepažnja i nezajažljivost u

prirodi nas isuviše koštaju da bismo se igrali. Priroda ipak nije švedski sto.

Pogled na tvoj Instagram nam otkriva da sistematično pristupaš eksperimentima u kuhinji, u pogledu prethodne pripreme i upoznavanja sastojaka, ali i da se kloniš davanja konkretnih recepata budući da iste često prilagođavaš i testiraš, kao i to da u procesu ima mnogo promenjivih i da usled različitih faktora ishod za svakoga može biti drugačiji. Šta su u tom pogledu tvoje smernice koje mogu biti od koristi onima koji takođe vole da prateći različite blogove eksperimentišu u kuhinji?

Ne volim da govorim ljudima šta da prave u svojim kuhinjama. (smeh) Previše je recepata i preplavljujućih informacija na internetu. I dobrih i loših. Ono što bih volela da ljudi „pokupe” iz tih mojih objava je da ponekad budu slobodniji i otvoreniji prema nekim novim, zaboravljenim ili naizgled skromnim sastojcima. Prema starijim receptima ili tehnikama. Da se sete svojih omiljenih jela iz detinjstva i možda pokušaju da ih rekreiraju ili unaprede. Da se sete ili spoznaju da je kultura branja biljaka i gljiva oduvek bila važna i jaka u Srbiji.

Isto tako ne volim da govorim ljudima

šta je savršen, ukusan, zdrav ili hranljiv obrok ili kolač... Svi smo različiti po tom pitanju, metabolišemo različito i sasvim je legitimno voleti i/ili smoothie bowl i/ili urmašicu. I/ili vege burger i/ili komplet lepinju. Ono što pokušavam da dočaram je radost koju donosi eksperimentisanje u sopstvenoj režiji. Dodavanje neke dodatne, zanimljive note inače dragom jelu, na primer.

Možda zameniti kupovni origano rtanjskim čajem kao začinom. Umesto kupovine javorovog sirupa, napraviti i probati sirup od mladih borovih šišarki. Umesto kupovnog marcipana napraviti sopstvenu aromu badema od jezgra šljive ili kajsije. Šta je najgore što može da se desi, pod uslovom da smo dobro informisani o sastojcima? Da nam se ukus krajnjeg proizvoda ne dopadne. Bar znamo da smo isprobali sami i usput se prošetali po šumi ili do pijace.

Hej bre, zamisli da umeš da napraviš domaći senf, vegetu, kečap (od paradajza ili gloga, koliko koga već pukne avanturistički duh), omiljeni džem ili čak jogurt! Svojim rukama, u svom domu i najbolje od svega – ti biraš i prilagođavaš sastojke. Norma ukusa nekog proizvoda bi idealno trebalo da dođe iz tog smera, domaćeg. A ne da se masovno navikavamo na industrijsko.

Koji je tvoj omiljeni dnevni ritual?

Trenutno je to zalivanje izdanaka ljutih papričica. Imamo minijaturni prozorski rasadnik, pa je lepo pratiti njihov rast iz dana u dan.

A omiljeni ritual u kuhinji?

Lagala bih ako bih rekla da je to hranjenje sourdough startera. (smeh) Nemam omiljeni ritual u kuhinji ali mi je drago da konačno imam svoju kuhinju i prostor za tegle kombuhe i koječega još.

Kakva muzika se čuje iz tvoje kuhinje?

novi album lokalnog benda Dead Man’s Bells. Kada se ne čuje muzika, čuju se epizode Mama Bubinog sveta na tacni. Mama Buba je zakon.

Koje su to sezonske namirnice koje će igrati glavnu ulogu u tvojoj kuhinji ovog proleća?

Sveto trojstvo proleća: sremuš, mlada kopriva i smrčak, nadam se.

A začini/umaci/namazi/čorbice/slatkiši, kako izgleda tvoj prolećni meni?

Počinje potrošnjom prošlosezonskih zaliha sa polica ili iz zamrzivača. Pota-

ži sa dodatkom sušenih gljiva, pizza sa sunčanicama, par vrsta sira, prazilukom, majčinom dušicom i rtanjskim čajem, tart sa divljom borovnicom i matičnjakom, kolači sa starim sortama krušaka i jabuka iz dedinog voćnjaka, fokača sa ruzmarinom i belim lukom fermentisanim u medu i jabukovom sirćetu... Sve, sve, ali najviše me raduju domaći paradajz, mladi kajmak i topla pogača.

U poslednje vreme su na rotaciji britanski bend Vower, drage Nišlije EYOT i

Tvoje primarno zanimanje je profesorka norveškog jezika i kulture, stoga me zanima kako je susret sa ovom kulturom na tebe uticao?

Imala sam veliku sreću što mi je jedan od profesora na skandinavistici bio Ljubiša Rajić, koji je svoje studente prevashodno učio kritičkom mišljenju. Vrlo lako generalizujemo i pounutrimo Balkan i Skandinaviju kao regije nesavršenog i savršenog. Tokom studiranja, kasnije predavanja norveškog i boravka u Skandinaviji sam, paradoksalno, razbila neka predubeđenja koja sam imala o Srbiji. Norveška me je bolje povezala sa sopstvenom zemljom.

Šta su specifičnosti skandinavske kuhinje i na koji način je njihov pristup ishrani rezonovao sa tobom?

Donekle bih razdvojila tradicionalnu nordijsku kuhinju od novonordijske.

Svaka tradicionalna trpeza je odlično ogledalo istorije, geografskih uslova, mentaliteta društva i kontakta sa drugim kulturama.

na dolaze iz mora i reka, neretko je to i divljač u kombinaciji sa džemovima od lokalnih bobica. Tradicionalna nordijska hrana je balkanskim nepcima često monotona i nezačinjena, a usudiću se da kažem da i sami Skandinavci neretko radije biraju jela drugih kultura. Sa druge strane, novonordijska kuhinja je gastronomski pokret koji je u poslednjih desetak, petnaest godina planuo globalno, iznedrivši odlične šefove koji su otkrili i modernizovali „toplu vodu”. Filozofija novonordijske kuhinje leži, između ostalog, u održivosti, povratku i promovisanju sezonskih sastojaka specifičnih za taj region, kao i upotrebi istih na moderan način. Kako bih dodatno pojasnila „toplu vodu” od malopre, moram da spomenem svog oca, Momčila Antonijevića, babe i čukunbabe. (smeh)

Sinonim za dobar hleb u Skandinaviji je ražani hleb, tradicionalni izvori protei-

Na moje oduševljenje novonordijskom kuhinjom, fermentacijom, divljim sastojcima i šefom Reneom Redžepijem, otac mi je odgovorio: „Tvoja baba je prirodno fermentisala povrće, brala smrčke, pravila kiseli hleb i vodnjiku. Šta je tu tačno novo?” Momčilo Antonijević je to fino sročio u jednom podkastu, rekavši da je sve ovo što se danas popularizuje i poima kao nešto ultra fensi i

moderno, zapravo nešto što su naše babe i čukunbabe jele. Hranile su se lokalno i sezonski. Ono što proizvode na gazdinstvima, to i jedu. Koristile su divlje voće i povrće. Izgleda da se i gastronomska istorija ponavlja.

Koje su to navike i pogled na svet koji bismo mogli da usvojimo od Skandinavaca i primenimo na Balkanu?

Bolji odnos prema prirodi i životnoj sredini. Tu smo potpuno dijametralni. Priroda igra ogromnu ulogu u životu većine Skandinavaca i poštuju je i čuvaju kao najveće blago.

U Beogradu postoji jedno prelepo mesto za ljubitelje zdravijih, originalnih, prirodom inspirisanih slatkiša. U pitanju je poslastičarnica Šuma u kojoj si provela nekoliko godina radeći na originalnim recepturama. Koji su to najinteresantniji eksperimenti koji su uvršteni u ponudu poslastičarnice, ali i neki koji nažalost nikada nisu dobili priliku da se nađu na slatkoj polici?

Definitivno najizazovniji eksperiment na kom sam radila, a koji je postao deo stalne letnje ponude poslastičarnice, je veganski sendvič sladoled sa karamelom. Ponekad pomislim da mi je bilo

lakše diplomirati na skandinavistici nego napraviti sladoled bez laktoze, rafinisanog šećera, potpuno na bazi biljnih sastojaka i bez mašine za sladoled. (smeh) Tu je nakratko bio i jako lep tart sa rabarbarom i jagodom. Baš sam htela da jedva pronađenu, vojvođansku rabarbaru malo bolje približim ljudima! Mnogo je naših predloga koji, nažalost, nikada nisu ugledali svetlost poslastičarske vitrine. Prirodno gazirani sok ili sladoled od lista smokve koji zapravo ima šmek kokosa, limunada bez limuna, ali sa sumakom. Kopriva latte umesto matcha latte-a, zašto da ne? Go big or go home. (smeh)

Pre izvesnog vremena si se iz Beograda preselila bliže prirodi. Šta je prethodilo ovoj odluci i kako se ta promena odrazila na tvoj svakodnevni život, ali i eksperimente u kuhinji?

Nakon trinaest godina sam se vratila u Užice, grad u kom sam odrasla. Nisam osećala da su uložena energija i novac bili vredni ostanka u sredini koja mi je postajala sve surovija za život. Prelomni trenutak pomalo podseća na scenu iz

nekog turobnjikavog sovjetskog romana. Vratila sam se sa posla jednog popodneva, mrtva umorna i videla da su precvikali jedino, time i omiljeno, drvo ispred moje zgrade na Zvezdari. Jedno, jedino drvo u radijusu od par desetina metara betona je odjednom svedeno skoro na minimum. Sve ono što se krčkalo u glavi već par godina unazad je prosto eksplodiralo u tom trenutku, i rekla sam sebi: „OK, to je to. Idem odavde.” Otišla sam srcem, bliže ljubavi, porodici, kumi i šumama, u ercovski grad čijim javnim prevozom mogu da odem na planine! Množina! I da se za prosečnu cenu prosečne kafe u Starbaksu vratim kući, tim istim prevozom, neusijane glave i sa korpom punom vrganja, šumskih jagoda i vezica čajeva.

Šta si naučila o prirodi (naše zemlje) u svojim „foraging“ avanturama, a šta o sebi?

Iznova me oduševljava priroda naše zemlje, to nekako uvek bude istovremeno i staro i novo. Učestaliji boravak u divljini čini da se osećaš vrlo nebitnim i rasterećenim. Odličan osećaj.

Na tvom Instagramu profilu, uz priče o eksperimentima u kuhinji neretko deliš i zanimljiva otkrića u pogledu malih, lokalnih brendova koji se bave proizvodnjom hrane. Da li si razmišljala o tome da se i sama oprobaš u preduzetništvu i ponudiš i široj publici nešto iz tvoje kuhinje?

Volela bih da Užice ima jednu dobru sourdough pekaru. U čijoj god režiji. Imamo sjajno voće, povrće, mlečne i mesne proizvode, samo nam fali sjajan hleb. Nisam ozbiljnije razmišljala o preduzetništvu, iako me dosta toga vuče pekarstvu. Uživam da kuvam za drage ljude i da im pravim hlebove, pa ko zna... Možda se pekara i realizuje.

U našoj zemlji se sada već učestalo organizuje bojkot velikih trgovinskih la-

naca – a paralelno sa njim govori se sve glasnije o podršci malim preduzetnicima, poljoprivrednicima i proizvođačima hrane. Kakve su tvoje potrošačke navike i gde obično pazariš hranu?

Hvala rodbini na apsolutnom luksuzu snadbevanja vrhunskim kajmakom, kamenogorskim sirom, jajima i suhomesnatim proizvodima! Sveže meso kupujem u mesari u komšiluku (veliki pozdrav za mesaru Mavijan ovom pri-

likom), a povrće i voće u par malih piljara. Sve što spada u nešto širu industrijsku proizvodnju, uzimam u jednom voljenom užičkom marketu.

Tvoje preporuke za knjige/blogove/ njuzletere/emisije koje redovno pratiš i u kojima uživaš.

Enciklopedija samoniklog jestivog bilja, Ljubiša Grlić

Dar neba ili cveće zla: Psihoaktivne i druge opasne biljke Balkanskog poluostrva,

D. Stojanović, I. Jančić, R. Jančić

The Art of Fermentation, Sandor Ellix Katz Bread: Intuitive Sourdough Baking, Richard Hart

YouTube kanali Momčila Antonijevi -

ća Snaga bilja i šefa Alana Bergoa Forager Chef. Njuzleter Trag biljke , kao i jako simpatična aplikacija Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije Ptice na dlanu.

Za kraj, podeli sa nama jedan san koji bi želela da se ove godine ostvari?

Volela bih da uspemo da se izborimo za pravdu koju stanovništvo i priroda Srbije zaslužuju.

foto: Zvjezdana Gvozdenović

U savremenom neoliberalnom društvu, koje kroz romantizaciju „rada iz ljubavi" prodaje iluziju slobode i jednakosti dok prikriva eksploataciju radne snage, nameću se pitanja o mogućnostima i nužnosti otpora i transformacije unutar različitih sistema. Kultura, kao takva, nije izuzetak. Kulturni i umjetnički rad, suočen s prekarnošću i nejednakim uslovima, postaje nesiguran, posebno za umjetnice i radnice u kulturi čije pozicije dodatno otežavaju rodne i klasne nejednakosti, potiskujući ih na margine stabilnosti i priznanja. Rezonirajući s temama Međunarodnog dana žena i kontinuirane potrebe za adresiranjem rodnih dispariteta, o klasnim i rodnim nejednakostima, položaju umjetnica i radnica u kulturi, kulturno-umjetničkom radu, zajedništvu i solidarnosti razgovarala sam sa kustoskinjom Nelom Gligorović i umjetnicom Adrijanom Gvozdenović.

Njihov koautorski projekat Radnički

klub: Između nas, predstavljen javnosti 28. januara u Galeriji Muzeja savremene umjetnosti Crne Gore u Podgorici, koncipiran je kao prostor druženja i dijaloga, kolektivne refleksije i alternativne edukacije. Tako je prostor Galerije na mjesec dana postao mjesto susreta i razmjene, a posjetioci aktivni učesnicisaradnici. Kroz simboličku igru propitivanja, Nela i Adrijana otvaraju neke od ključnih tema položaja umjetnica/ka i radnica/ka u kulturi i istražuju alternativne načine uspostavljanja kulturnih i društvenih veza. U njima grade prostor „između nas” - mjesto prećutnih solidarnosti, kolektivizma i horizontalnih odnosa, nasuprot hijerarhijskih i komercijalnih modela dominantnih sistema. Ovim kolektivnim imaginacijama nam otvaraju put za svakodnevni otpor rodnim, klasnim i drugim nejednakostima, i nude viziju novih oblika kulturne proizvodnje i drugačijih društvenosti.

Dolazite s različitih pozicija kulturnog spektra - kao umjetnica i kao kustoskinja. Kako je došlo do vaše saradnje?

NELA: Naša saradnja počinje u okviru postavke Marginalije zajedničkog ili kako čitati jugoslovenstvo u savremenim umjetničkim praksama. Postavka je nastala kao gravitirajući program regionalne inicijative o zajedničkom jeziku i opstajanju jugoslovenskog kulturnog prostora uprkos državnim uređenjima, granicama, teritorijama i ostalim političkim diktatima. S obzirom na to da propituje pitanja identiteta, jezika, migracija, institucija, rada u umjetnosti, Adrijanino istraživanje Ko je Adrian Lister? bilo je idealan izbor savremenog Jugoslovena, migranta, kulturnog radnika u Belgiji. Od tada razgovaramo, dijelimo alate, iskustva, ideje, strahove, materijale, znanja… Institucionalno determinisane uloge, učesnike/ce sistema umjetnosti drže zarobljene u okviru „ovlašćenja“ ili pozicija ograničavajući razmjenu i unapređenje iskustva na terenu zajedničkog rada, umjetnosti kao kolaborativne prakse. Zato se igramo, preskačemo ograničenja, otvaramo prostor za propitivanje i razmjenu znanja.

Kako te uloge oblikuju vaš pogled na položaj umjetnika/radnika u kulturi i izazove s kojima se susreću?

ADRIJANA: Za razliku od kustosa, producenata, muzeoloških radnika ili administrativnog osoblja u kulturnim institucijama, umjetnice/ci formalno nemaju fiksno mjesto unutar institucija. Mislim na to da ne postoji radna pozicija u muzejima ili galerijama koja je namijenjena umjetnicama/cima, što ih stavlja u posebno nesiguran položaj. Dok su kustosi i kulturni menadžeri često stalno zaposleni ili angažovani kroz ugovore, umjetnice/ci funkcionišu kao spoljne saradnice/ci – iako su njihovi radovi suština onoga što institucije predstavljaju. Ovaj paradoks pokazuje strukturnu nepravdu kulturnog sistema: Institucije se oslanjaju na umjetnike, ali ih ne zapošljavaju. A sa druge strane – upravo je ta nestalna pozicija ono što definiše „umjetničku slobodu”. Tako da ja radim sve navedene oblike rada u kulturi i to smatram kao šire djelovanje umjetničke prakse: pregovaranje s institucijama, osiguravanje finansiranja, kreiranje konteksta za umjetnički rad.

Kako, prema vašem mišljenju, trenutni status umjetnika i radnika u kulturi reflektuje šire društvene dinamike?

NELA: Specifičnosti kapitalističkog, neoliberalnog koncepta života i rada, potpune podređenosti života radu kroz tezu „rad iz ljubavi” održavaju idealan teren za eksploataciju, između ostalog, i umjetničkog rada. Nesigurno životno i radno okruženje, uslovi i prilike reflektuju se na položaj radnika/ca u kulturi. Otežavajuća okolnost je to što se problemi neplaćenog ili potplaćenog rada u umjetnosti ne posmatraju strukturno, već individualno, kao problem ekonomske validacije talenta. I dalje se sporimo oko toga da je umjetnost društveni rad, pa radnica u kulturi je opredjeljenje, umjetničko i političko, svakodnevni otpor strukturama u neoliberalizmu i reminiscencija na socijalističku alternativu. S obzirom na to da smo svi u ugovornom odnosu sa kapitalom danas, nužna je naša identifikacija sa radničkom klasom kako bi se aktivirali mehanizmi promjene. Ključne smjernice za poboljšanje statusa radnika/ca u kulturi su edukacija, samoorganizacija i udruživanje, prepoznava -

foto: Krsto

nje zajedničkih ciljeva u borbi za bolji status. To su osnovne strategije koje institucije kulture, ali i nezavisna scena uz njihovu podršku treba da sprovode u kontinuitetu.

Kako vidite balans između umjetničke autonomije i potreba kulturnog/institucionalnog aparata?

ADRIJANA: Ja ne vidim prostor za rad van tih struktura, tj. van sistema. Vaninstitucionalni sektor kod nas, i u kontekstu Evrope, zavisi od fundinga i grantova, privatnih ili državnih. Zbog toga je važno da institucionalne strukture vidimo kao svoje, kao dio samog um-

jetničkog rada i da iznova pokušavamo da mislimo koje su naše slobode i mogućnosti za promjenu.

Citirate umjetnika Mirka Kujačića, koji u svom Manifestu piše da je umjetnik dužan svom organizmu „sokove života”, koje mora zaslužiti svojim radom. Da li je ljubav prema radu i satisfakcija koja iz njega proizilazi dovoljna za nešto više od pukog preživljavanja?

ADRIJANA: Nije dovoljna ni za puko preživljavanje, jer niko ne živi od ljubavi i pohvale. A svi smo dužni svom organizmu „sokove života”.

detalji

video vodiča

NELA: Izdvojena iz totaliteta životnih aktivnosti, umjetnost se percipira kao polje talenta, nadahnuća, dara, a ne ozbiljan i dosljedan rad, istraživanje… Korijeni ovog nalaze se u filozofskim postavkama da umjetnička djela nastaju kao unutrašnja nužnost stvaraoca, bez razmatranja ekonomske vrijednosti. Pozicija, privilegija, pohvala legitimisana društvenim dogovorom, bez egzistencijalne sigurnosti i adekvatne ekonomske validacije rada. Ta iluzija o društvenom statusu drži umjetnike daleko od borbe za pristojan i plaćen rad.

Ako napustimo okvire (post)jugoslovenskog tumačenja rada, možemo li

posmatrati rad kao savremeno sredstvo opresije?

ADRIJANA: Rad u neoliberalnom kapitalizmu je sredstvo opresije i kontrole, u smislu da podrazumijeva samodisciplinu i iscrpljivanje, kako bismo opravdali svoju vrijednost u društvu. Istovremeno, ako uspijemo da se izmaknemo od mita o individualnoj produktivnosti i prepoznamo vrijednost kolektivnih modela rada, solidarnosti i odmora –taj rad je oslobađajući.

Kako? Stvaranjem prostora za zajedničke pregovore i udruživanja kroz koja će se nesigurni uslovi vidjeti kao pro-

mjenljivi i prestati da se prihvataju kao „nužnost”. Priznavanjem nevidljivog rada tj. rada koji se ne uklapa u ekonomske modele profita. Ovaj put nije individualni već kolektivni, jer se jedino tako mogu izgraditi drugačiji institucionalni odnosi gdje kultura ne bi smjela biti ni partijska, niti tržišna kategorija.

Često govorite o kategoriji klase, s akcentom na radničku. Šta je sa kategorijom pola/roda? Da li smo u radu zaista jednaki?

ADRIJANA: Klasa i rod nisu odvojene kategorije – oni su isprepleteni, naročito u kontekstu rada. Način na koji radimo, kako smo plaćeni i kako smo tretirani zavisi i od roda kao jednog dijela većeg sistema diskriminacije i nevidljivosti. Oni uključuju nacionalnu pripadnost, seksualnu orijentaciju, migracijski status, invaliditet, rasu, starosnu dob ili geografski kontekst. U kulturnom i umjetničkom radu, kao i u ostalim oblicima rada, ove nejednakosti imaju ogroman uticaj na to ko ima pristupe i prilike i pod kojim uslovima neko može da radi. U radu nismo jednaki, ali ga možemo zajednički redefinisati kroz izgradnju solidarne svijesti.

NELA: Slažem se u potpunosti sa Adrijanom, jednostavno i jasno. Ako govorimo o umjetnosti, ne smijemo zaobići pitanje klase. Istorija umjetnosti koja ne sadrži klasnu analizu jeste bajka za odrasle. Uz to, rodna, rasna, ekonomska, socijalna, politička perspektiva je neophodna za sagledavanje i razumijevanje kompleksnosti umjetničkih praksi.

Vaši radovi često balansiraju između ličnog i kolektivnog iskustva. Koliko vam je važna razmjena ženskih iskustava u tom procesu?

ADRIJANA: Razmjena ženskih iskustava je ključna jer umjetnički proces nije izolovan od društvenih odnosa i sistema u kojima djelujemo.

U Radničkom klubu, elementi poput razmjene, kolektivnog promišljanja i prostora za odmor direktno se odnose na ženska iskustva rada, ne samo u umjetničkom polju, već i u neplaćenom i emotivnom radu koji žene često obavljaju.

Da li prepoznajete određene izazove s kojima se suočavaju umjetnice/ radnice u kulturi?

ADRIJANA: Definitivno je da se umjetnice suočavaju s višestrukim izazovima, posebno u našem kontekstu – od ekonomske nesigurnosti i potplaćenosti do toga da se njihov rad često percipira kao manje ozbiljan ili manje vrijedan ili se uopšte ne percipira ukoliko ne oponaša uspješne oblike djelovanja i rada koji su postavljeni od strane muških kolega. Ovdje bih htjela da pomenem jednu pojavu, koju primjećujem kao specifičnu za crnogorski kontekst: da su velika većina umjetnica one koje se bave savremenom umjetnošću i čija je praksa prepoznata i van granica drža-

ve. Iako su muške kolege i dalje većinom na profesorskim pozicijama, interesantno je da su nove umjetničke prakse koje još uvijek teško nalaze svoj put do naših umjetničkih škola i institucija umjetnosti – upravo mjesto koje su zauzele žene.

Koliko su institucije u kulturi spremne da prepoznaju, promovišu i uopšteno podrže umjetnice/radnice u kulturi?

NELA: Od sedamdesetih godina prošlog vijeka, primjenom feminističkih intervencija u istoriji umjetnosti, značajno radnički klub, foto: Vijai

se promijenila situacija u dijelu prepoznavanja i afirmacije umjetnica/radnica u kulturi. Iako su feminističke intervencije preoblikovale istoriju umjetnosti, teorija postavljala pitanja i nudila neke odgovore, nije došlo do suštinskih promjena u razumijevanju i djelovanju. Novi pristupi sveli su se na brojne liste umjetnica, a nisu tumačili uzroke i uslove mehanizma isključivanja žena. Tradicionalna istorija umjetnosti i dalje marginalizuje feminističke pristupe i potiskuje kritičke, feminističko-marksističke intervencije u polje umjetnosti. Programske politike institucija kulture to „uspješno” prate i repliciraju, bez razumijevanja kompleksnosti kapitalističke opresivne strukture koju podupire patrijarhat.

Kako vidite ulogu kustoskinja u afirmaciji ženskih glasova u umjetnosti?

ADRIJANA: Jedan od načina za prevazilaženje ovih izazova jeste stvaranje neformalnih i nezavisnih tj. prostora solidarnosti i razmjene – što smo i mi pokušale sa Radničkim klubom. Takođe, važno je osvješćavati sistemske prepreke, kako bismo ih zajednički mijenjali, kroz sindikalno udruživanje, politički

pritisak na institucije i afirmaciju drugačijih modela rada. Tu je ključno izučavanje strategija i oblika samoorganizacija.

NELA: Uloga kustoskinja kao medijatorki procesa, pojedinaca, grupa, ideja, praksi, metoda je ključna. Iz potrebe za alternativnom edukacijom zajednice, nastala je Feministička škola za radnike/ ce u kulturi koju je realizovalo udruženje Teorema, a Adrijana i ja radile kao mentorke. Osnovni ciljevi Feminističke škole bili su teorijska edukacija umjetnika/ca i radnika/ca u kulturi čiji su poslovi uslovljeni složenim kapitalističkim odnosima proizvodnje i moći, prepoznavanje opresivne društvene strukture i aktivističko angažovanje na promjeni iste. Nakon uspješnog pilot izdanja 2024. godine, nadamo se da ćemo nastaviti sa programom u tekućoj godini.

Da li umjetnička praksa/rad može biti prostor otpora prema kapitalističkom iskorištavanju ženskog rada?

ADRIJANA: Može, ali ne mora. Umjetnosti su razne. Umjetnost ima alate za solidarnost, povezivanje i razmjenu znanja kao i bilo koja druga oblast. Hoću

reći da umjetnost kao polje djelovanja, nije rješenje tj. umjetnost nije neutralna, niti je „dobra” sama po sebi. Mislim da se feministička kritika rada i kulture ne svodi na formalno uključivanje žena u već postojeće strukture, već na promjenu same paradigme – načina na koji se rad vrednuje, strukturi moći u institucijama i uopšte osnovim principima koji oblikuju kulturnu proizvodnju.

Stalna borba za kvote, ravnopravnu zastupljenost žena u institucijama i bolju vidljivost umjetnica je važna, ali nije dovoljna i nije sama sebi cilj. Uključivanje žena u sistem koji i dalje funkcioniše po logici eksploatacije ne znači emancipaciju – već često znači prilagođavanje modelu koji nije napravljen za njih.

Kada govorimo o radu, dolazimo do vaše koautorske izložbe realizovane u Galeriji Muzeja savremene umjetnosti u Podgorici. Zašto baš Radnički klub?

NELA: Radnički vodič Radnički klub nastaje kao prostor okupljanja, alternativne edukacije, mjesto dijaloga i propitivanja znanja. Danas, mjesta klasne borbe moraju biti škole, univerziteti, biblioteke, muzeji. Neophodno je ponovno propitivanje institucionalnog znanja, istina, programa i djelovanja. Preplavljeni smo informacijama koje su blokirale kritički pristup znanju pa nam nedostaju alati za organizaciju, djelovanje i promjenu. Zato smo odlučile da izlagački prostor koji nam je dat na raspolaganje formiramo kao radnički klub, ne samo za radnike u

foto: Zvjezdana Gvozdenović

kulturi već za sve koji učestvuju u današnjoj kapitalističkoj proizvodnji. Radnički klub je pokušaj da se definišu i sagledaju uslovi rada, produktivnog i reproduktivnog, materijalnog i nematerijalnog, zato izložba preuzima format diskusije, radionice, razgovora, predavanja, vježba zajedničkog mišljenja i djelovanja.

Kroz Radnički klub istražujete prostor „između nas” - kako tumačite ovu ideju solidarnosti u kulturnom radu?

ADRIJANA: Između nas je nastao između Nelinog rada za Marginalije zajedničkog i mog pitanja Ko je Adrian Lister? U oba projekta se komplikuju postojeći pojmovi identiteta u želji da se stvore novi oblici djelovanja. Definisale smo da se prostor „između nas“ formira kroz neizgovorene solidarnosti, prećutne dogovore i nenapisane sporazume, ali i da je istovremeno i prostor u kojem se ukrštaju društveno-političke strategije prošlosti, tranzicioni procesi koji mijenjaju sistem kulture i gdje se mogu prepoznati specifične tendencije i poveznice u kulturnoj i umjetničkoj praksi. U okviru izložbe mi želimo da vježbamo kako nastaje prostor „između nas“ kako bi se možda u ovom procesu uvidjele mogućnosti za svakodnevni otpor.

Na samom ulazu izložbe posjetioci su mogli birati između nekoliko uloga. Preuzimanjem različitih uloga kao da ulazimo u prostor igre, spontanosti, koje su skoro nepovezive s institucionalnim okvirima. Da li igra, kao takva, može biti subverzivna, a zajedništvo radikalno u vremenu raskola?

ADRIJANA: Da, ako se ozbiljno igra. Mene zanima galerija kao mjesto susreta – kako umjetnost radi ili šta radi to što radimo. (smeh) Fokus nije na tome šta se predstavlja – šta vidimo, nego kako to što vidimo može da formira prostor između nas. Promišljanje načina na koji radimo i stvaramo umjetnost i šire, kako se povezujemo sa drugima, sa okolinom i sa svijetom. S tim u vezi, taj „prostor igre” je skup metoda koje podstiču razmjene, saradnje i kolektivne imaginacije. Metode koje omogućavaju uviđanje onoga što je već prisutno ili izvođenje onoga što se podrazumijeva, što je uobičajeno – kako bi se mehanizmi normativnih ponašanja prikazali kao promjenljivi.

NELA: Sve aktivnosti koje preispituju postojeće uslove, nose potencijal promjene kroz igru, kao imaginacija drugačije društvenosti. To nam svakodnevno

potvrđuju studenti na ulicama koji horizontalnom organizacijom i djelovanjem potvrđuju da su zajednice građene na povjerenju, posvećenosti, slobodnom glasu i solidarnosti, i dalje moguće.

Možete li nam reći nešto više o izdavačkoj aktivnosti pokrenutoj u sklopu Radničkog kluba?

NELA: Samoorganizacija je ključna odrednica našeg djelovanja, pa se Radnički klub u okviru postavke pojavljuje kao registrovani izdavač prvog broja magazina Između nas: rad u umjetnosti, finansiranog sredstvima prikupljenim projektnim apliciranjem. Magazin je koncipiran kao širi okvir postavke, uvid u teorijsko-praktična razmatranja rada u umjetnosti. Sadrži neposredna svjedočanstva umjetnika/ ica i umjetničkih kolektiva i teorijska razmatranja drugova i drugarica o nužnosti uvođenja klase u promišljanje umjetno-

sti, na čemu počiva eksploatacija umjetnika u neoliberalnom konceptu, zašto radnici/ice u umjetnosti ne govore o neplaćenom radu, kako funkcioniše društveni dogovor u dijelu rada u umjetnosti, o načinima radničke borbe u umjetnosti i strategijama izgradnje saveza. Ukratko, kao platforma za razmatranje umjetničkog rada kroz marksističko-feminističke perspektive.

U pripremnim radovima za Radnički klub rušile ste zid galerije zajedno sa posjetiocima. Koja je simbolika iza zajedničkog rušenja zida?

ADRIJANA: Ja bih se fokusirala na to šta je rušenje zida galerija izvan svoje simbolike. Jer je u pitanju i ozbiljan predlog u odnosu na specifičnu arhitekturu galerije. Stakleni prozori, koji su u originalnom planu Kane Radević omogućavali pogled i na ulicu i na baštu, nisu samo

foto: Vijai Patchineelam

fizički elementi prostora već konceptualni alati koji podstiču preispitivanje načina na koji umjetničke institucije mogu funkcionisati. Mi nismo htjele da „radikalno” uklonimo zid, da bi se on kasnije opet postavio. U pitanju je bio predlog izlagačkog prostora koji postavlja pitanje: kakvu umjetnost možemo predstaviti u galeriji koja je prozračna?

Pored toga, van svoje simbolike je i sam čin rušenja zida sa publikom. Otvaranjem prostora koji je pripremni rad prije otvaranja izložbe, predstavljamo taj rad kao vidljiv i kao prostor u kome se može posredovati.

Iza tog zida čekala nas je poruka. Kakav je to rad budućnosti?

NELA: Neonska intervencija u bašti Radničkog kluba „Između nas” koju smo realizovale u Muzeju savremene umjetnosti Crne Gore ponavlja riječi preuzete iz Manifesta Mirka Kujačića– Za rad budućnosti.

Kako se dešava budućnost? Propitivanjem javnih, opšteprihvaćenih uslova,

znanja i pravila danas. Je li budućnost u ćorsokaku? Iako pomislimo da jeste, društvo koje razgovara, pita, uči i radi otvara prostor za napredak.

O čemu, onda, sanjaju kulturni radnici/radnice?

ADRIJANA: O konkretnim izazovima s kojima se suočavaju: nesigurni ugovori, prekarni rad, neplaćeni projekti, administrativne barijere, nevidljivost i sistemska nepravda. Prostor sna je isto aktivan prostor eksperimenta i mogućnosti – uviđanje, zamišljanje i insistiranje na otvaranju prostora u kojima stvari mogu biti drugačije.

NELA: O adekvatno plaćenom radu, fer uslovima, saradnjama, o horizontalnim, participativnim strukturama… Zato nam je važna manifestacija Radničkog kluba u okviru institucije, kao prevođenje mogućeg iskustva u institucionalne okvire. Radnički klub je mogućnost drugačijih oblika društvenosti, rad na promjenama, briga za zajednicu, imaginacija solidarnog društva oslonjenog na različita znanja.

U periodu od oktobra 2024. godine do sredine februara 2025. godine u Nemačkoj je održana prva velika, samostalna izložba američke umetnice Šile

Hiks. Taj projekat je realizovan u saradnji dve velike institucije, muzeja Josef Albers Quadrat u Botopu i muzeja

Kunsthalle u Dizeldorfu. Obe institucije su imale ideju o prikazivanju dela ove umetnice i u skoro identičnom trenutku su poslale upit za saradnju u njen atelje u Parizu. Prema rečima kustosa oba muzeja, umetnica je njihove predloge za saradnju odmah prihvatila i povezala ih u jedan projekat. Muzej u Botopu, sa svojim istorijskim pristupom prikazivanja dela Josefa i

Anni Albers, priredio je retrospektivu radova umetnice od 1955. do 2024. godine, povezujući ih sa delima njenog nekadašnjeg profesora Josefa Albersa, dok je Kunsthalle u Dizeldorfu ponudio sveobuhvatan pregled njene savremene umetničke produkcije. Obe postavke obuhvataju oko 250 radova i pružaju sveobuhvatan pregled Hiksinih raznolikih otkrića koja su

vođena pitanjem: „Šta se može učiniti sa jednim koncem?”.

U svom dosadašnjem radu, umetnica je razvila širok spektar tehnika koje na iznenađujuće i veoma duhovite načine

preispituju naše percepcije i konvencije umetnosti i tekstila, boje i strukture, dela i prostora.

Šila sebe opisuje i kao prostornu organizatorku, a postavke svedoče o njenoj

dubokoj ljubavi prema arhitekturi. Vođena radoznalošću, dugi niz godina je istraživala nove teritorije i učila se tekstilnim zanatima od lokalnog stanovništva u Sjedinjenim Državama, Meksiku, Južnoj Americi, Indiji, Maroku, Bliskom Istoku, Japanu, Južnoj Africi, Koreji i Francuskoj.

Nesumnjivo, mnogi koncepti koje je razvila proizašli su iz njenih iskustava, a njeno neverovatno znanje o globalnoj istoriji i tradiciji tekstila ogleda se u njenim delima. Kao pionirka konceptualne tekstilne umetnosti, Hiks je tokom šest decenija karijere razvila jedinstven vizuelni jezik koji se proteže od fino tkanih minijatura do monumentalnih instalacija koje otvaraju nove perspektive o mogućnostima umetnosti. Preimenovanje tekstilne umetnosti iz kategorije dekorativnih objekata u konceptualne instalacije u prostoru dogodilo se kao neposredni rezultat njenih umetničkih praksi.

U februaru ove godine posetila sam Kunsthalle u Dizeldorfu i ostala očarana tekstilnim instalacijama Šile Hiks, pa ću ukratko preneti svoja zapažanja sa ove postavke.

Izložbeni prostor je savršeno odgovarao monumentalnosti instalacija, a podela u tri celine je doprinela adekvatnoj reprezentaciji raznolikosti Hiksinih istraživanja. U prostoriji sa leve strane, nazvanoj „Seitenlichtsaal” bili su smešteni manji formati i odmah je uočljiva igra svetlosti i senke koju radovi stvaraju. Prema rečima kustosa, Hiks je želela da stvori atmosferu u kojoj veći formati postavljeni na strani prozora, smanjuju protok svetlosti i brinu o manjim tkanim formatima koji se nalaze na zidovima pored i nasuprot. Koncept „brige” radova jednim o drugima je naglašen u

Šilinim obrazloženjima postavki, kao i u njenom odnosu prema instalacijama koje posmatra kao sopstvenu decu.

Mali, tkani formati koje smo mogli videti u ovoj celini pripadaju serijalu „Minimes”, koji Šila započinje još na studijama Yale School of Art, istražujući strukture tkanja pomoću improvizovanih, malih, ručnih razboja. Do danas je izradila više od hiljadu ovih malih, intimnih i razigranih radova od vune, svile, lana i drugih materijala. Veoma često ti radovi služe i mogu se tumačiti i kao neki vid dnevnika, jer ih ona stva-

ra tokom svojih putovanja, a specifični materijali koje u njih tka često nose posebnu simboliku. Tako u naznakama vidimo da iz tkanja viri poneka školjka, kamen, ljudska kosa, drvo, metal, perje ili guma.

Na sredini prostorije nalazi se grupa ra-

dova „Palitos con Bolas”, koja prikazuje oblike loptastog karaktera umotane obojenim nitima. Ovaj oblik umotavanja potiče iz preinkaških grobnica, gde su mumificirane osobe i njihovi najvažniji predmeti bili obavijani tekstilnim slojevima. Koncept obmotavanja Hiks koristi u

više serija svojih instalacija, često grupišući radove u celinu „Boules” - što na francuskom znači lopte.

U istoj prostoriji se nalaze i dve instalacije iz serije radova pod nazivom „Lianes” (liane). Tokom šezdesetih, Hiks je izradila svoje prve „liane”, koje se sastoje od povezanih niti vune, lana, pamuka ili sintetičkih vlakana, koje su u pravilnim razmacima obavijene drugim nitima. Ova tehnika inspirisana je ikat metodom bojenja tekstila, pri kojoj se pojedini delovi pre bojenja obmotavaju kako bi ostali neobojeni, stvarajući tako specifičan uzorak. Dok su obmotani delovi instalacije čvrsti i sjajni, niti između njih ostaju mekane i nežne, čime se naglašava kontrast različitih materijala i njihovih taktilnih osobenosti.

U seriji radova „Columns” (stubovi), Hiks stvara monumentalne skulpture koje podsećaju na grčke i egipatske stubove. One se sastoje od više snopova niti koje su povezane, a mogu biti beskonačno visoke. Ponekad su samostojeće, a ponekad pričvršćene za plafon, dok postavljene u javnom prostoru mogu izazvati utisak poput pukotine u oblacima i delovati kao da probijaju prostorne granice.

Iz ove serije radova u prostoru „Kinosaal”, nalaze se dve instalacije. Jedna, pod nazivom „Au-Dela”, stvara utisak vodopada ili nestvarne siline koja pada sa plafona. Druga instalacija, „Aprentizaje de la Victoria”, u nijansama žutih boja „pada“ sa balkona Kunsthalle i završava se na podu ublažena mekanim kuglama obmotanim vunom.

U istoj prostoriji, na zidu do pomenute instalacije „Columns: Au-dela”, nalazi se rad „Right to Speak” iz serije radova pod nazivom Govorni štapovi. U mnogim društvima severozapadne Amerike, zapadne i centralne Afrike, kao i Okeanije, govorni štapovi, ukrašeni rezbarijama ili oslikani bojama, koriste se kao oznaka za osobu koja ima pravo na reč tokom debata i skupova. Govorni štapovi Šile Hiks su izrađeni od bambusovih štapove različitih dužina i obavijeni su raznobojnim vlaknima. Njena instalacija „Right to Speak” sa jedne strane referiše na istorijsku funkciju govornih štapova, dok se, sa druge strane može tumačiti kao aluzija na slobodu govora.

U prostoriji „Kinosaal”, u samom uglu, nalazila se impozantna skulptura pod nazivom „Saffron Sentinel” (Šafranski stražar). Iz daleka, instalacija deluje čvrsto i monumentalno, dok se pri približavanju transformiše u topao zagrljaj i mekoću sunđera. Napravljena je od nagomilanih čistih, pigmentisanih vlakana koja su tankim mrežama povezana u veće kugle. Te kugle su potom naslagane jedna na drugu, stvarajući impozantan prizor koji briše granice između arhitektonskog i umetničkog dela.

Umetnost Šile Hiks je toliko živa i taktilna da je rečima teško opisati u svoj njenoj obuhvatnosti. Ono što posebno zadivljuje je što ona stvara iz dubine svoje duše sa brigom i pažnjom i o najmanjem koncu koji je prisutan u svakoj pojedinačnoj instalaciji.

Intervju:

Jelena Gvozden

@3oklagijice

Fotografije:

privatna arhiva

Boje. Detalji. Etno. Toplo. Raznoliko. Štrikala mi Nena je brend Nevene Jovičić iz Sevojna, koji objedinjuje sve nabrojane kvalitete. Od umetnice u sebi se ne može pobeći, te je Nevena diplomu Fakulteta za turizam i hotelijerstvo unovčila kroz unikatno urađene trikotažne mantile, haljine, džempere, kape, šalove, čarape i aksesoare, nastavljajući porodičnu nit stvaranja. Mekanost njenog umeća, može da se dodirne na par prodajnih mesta u Novom Sadu i Beogradu ili pak na organizovanim handmade bazarima.

Kada kažem vunica šta ti je prva asocijacija?

Na moju baku sa preslicom dok ispreda vunu. To mi je baš divna slika iz prošlosti. Ona je radila odlične ručno pletene džempere, muške i ženske. To znanje je prenela na mamu, dok sam se ja više okrenula mašinskom štrikanju ali ostala verna porodičnoj tradiciji izrade odevnih komada.

Omiljeni štrikani odevni komad odeće koji poseduješ?

Dugački mantil s resama koji sam ja radila i po kome je brend postao prepoznatljiv.

Šta te je privuklo ovom zanatu i šta

smatraš najbitnijim kod njega?

Poteklo je iz porodice jer su mi se roditelji bavili izradom trikotaže 90-ih godina.

Gledala sam ih dok sam odrastala, tako da mi se uvuklo pod kožu, a i imao je ko da mi prenese znanje. Tata je taj koji je radio na mašinama, a mama je šila i radila završnu obradu svakog komada –što radi i danas jer je nezamenljiva u tom delu procesa, jako puno mi pomaže.

Posedovanje znanja bilo kog zanata je zaista jako dragoceno, jer za mene nema veće satisfakcije od zadovoljne

mušterije. Posebno kad svoje impresije podeli sa mnom jer onda ih obavezno deli i s drugima, a to mi je, naravno, najbolja reklama.

Kako si se edukovala?

Nisam završila školu za dizajn, nažalost, već gimnaziju, a kasnije Fakultet za turizam i hotelijerstvo, tako da sam znanje o štrikanju sticala od glavnog mentora – mog tate, i iz ostalih izvora, koje sam pretraživala na Internetu. I dalje volim da se edukujem na raznim Web portalima za štrikanje, jer je to neverovatna riznica znanja.

Odakle crpiš inspiraciju?

Uglavnom sa raznih Web portala i stranica. Ideje su neiscrpne i uglavnom budu lepa osnova, a na njih se onda nadograđuju moje ideje, vođene isključivo inspiracijom u datom trenutku.

Nekako ne mogu da ga definišem i stavim u neke okvire. Volim boje, pa često puno boja uklopim u jedan komad jer ne mogu da se obuzdam. Ali meni se to nekako složi u mojoj glavi. Ne volim bezličnost u odevanju. Zamišljam da je osoba koja nosi moje komade, odvažna i svesna svojih kvaliteta i da se ne boji da pravi eksperimente u životu i uživa u njima. Zapravo je moj stil još jedna zabava, pa tako posmatram i svoje kupce.

Opiši nam proces proizvodnje i koji ti je najdražesniji deo stvaranja?

Kako si pronašla svoj stil u kreativ -

Prvo ide dogovaranje sa kupcima o veličini i bojama koje prijaju njihovom senzibilitetu. Zatim biram adekvatno predivo za taj komad, jer insistiram na određenim odnosima materijala kako bi komad bio kvalitetan i postojan. Potom ide programiranje motiva koje ću koristiti. Sledi omiljeni deo posla, a to je izrada pletenine i praćenje redosleda boja i motiva. Kada se to završi ide pranje, peglanje, šivenje, ponovo peglanje i završna obrada komada. Na kraju ide pakovanje i iščekivanje utisaka kupca.

Koje materijale koristiš i kako se odeća kasnije održava?

Koristim prirodne i veštačke materijale, ali u određenom odnosu koji moram da ispoštujem, a to je 50% vuna i 50% akril – ako je zimski odevni komad u pitanju (ili malo veći procenat

u korist prirodnih materijala, ako je to moguće). Nabavljam prediva iz nekoliko maloprodajnih objekata, a tamo je ponuda uglavnom nestalna i ograničena. Zato je svaki moj komad unikatan i poseban, jer često se desi da neki ne mogu više da ponovim u tim bojama, već moram nešto da promenim ali to u

stvari i čini moj brend specifičnim. Taj odnos materijala u sastavu pletenine mi se pokazao kao kvalitetan i postojan, uz lako održavanje koje ga prati i koje svakako posebno istaknem na svojim ceduljicama, koje se dobijaju uz poručeni komad. Najvažnije je čuvati ga od moljaca, kao i svu ostalu vunenu odeću koju posedujete.

Kako bi opisala svoj brend?

Neko je jednom rekao da se to zove eklektični stil i sviđa mi se ta kategorizacija. Taj stil definišu različiti spojevi boja i motiva. Moj brend jeste spajanje nespojivog – kombinovanje kako različitih srodnih i nesrodnih boja, tako i miks etno motiva sa geometrijskim i apstraktnim.

Kakav osećaj želiš da prouzrokuje tvoja trikotaža?

Volim da mislim da se ljudi zabavljaju dok kombinuju moj komad sa svojom ostalom garderobom. Život je kratak da bismo ga spakovali u sezonske okvire koje nam diktiraju svetske marketinške agencije. Odeća treba da služi nama i našem mentalnom razvoju, a ne mi da robujemo njoj. Moj brend posmatram

kao izlazak iz zone komfora, oslobađajući momenat u životu, pa makar to bilo posmatrano samo kroz odevanje.

Koga targetiraš svojom ponudom i kako postižeš vidljivost na tržištu?

Prvo sam mislila da su moji kupci žene srednjih godina koje znaju ko su i šta žele u životu, ali onda sam na marketima, u direktnoj prodaji, shvatila da je moja ciljna grupa šira i da u nju spadaju i mlađe i starije osobe, željne nesvakidašnje ponude. Takođe, jedna od njihovih glavnih zajedničkih karakteristika je to što su svesne pojma „održiva moda”, one cene ručni rad i žele svoj novac da ostave isključivo tu, a ne u nekom trgovinskom konglomeratu.

Da li planiraš neku liniju specijalno za muškarce?

Uporedo radim i muške komade, ali dosta manje, priznajem, jer još uvek ne mogu sve da postignem pošto radim sama. Planiram da u budućnosti ispravim tu nepravdu prema momcima, jer sam primetila da i te kako vole ono što radim i da su izuzetno hrabri u odevanju, što veoma poštujem.

U čemu vidiš svoj napredak u odnosu na početak?

Sigurnija sam u svoje proizvode, koje sam podigla na znatno viši nivo, i sad mnogo lakše podnosim kritike na račun visokih cena pojedinih komada jer više cenim svoj trud i rad. Proizvod je bio kvalitetan i ranije, to se nije promenilo, već uglavnom moj odnos prema sopstvenom zalaganju. Napredovala sam u odnosu sa kupcima, u prikupljanju kontakata, slobodnije ulazim u ponuđene kolaboracije, jer sad znam da mogu to da iznesem na zadovoljavajući način. Naravno, na kraju, i u finansijskom smislu ima boljitka jer je prodajna mreža šira i vidljivost veća na Internetu.

Kako se usavršavaš i šta bi volela da pokušaš?

Usavršavam se u svemu sem u organizaciji i to mi je najveća kočnica trenutno. Često se desi da se precenim da sve stižem jer uvek zamišljam idealne uslove proizvodnje, pa se vrlo često projekat pretvori u fijasko i odlaganje, a zatim ostali rokovi popadaju kao domine i onda pokušavam da što bezbolnije odradim dogovoreno, sa što manjim negativnim efektom na moje kupce.Imam sreće

da imam divnu internet zajednicu i da su mi kupci puni razumevanja, tako da opraštaju svako probijanje rokova.

Volela bih da otvorim svoj studio koji bi bio ujedno i koncept radnja, gde bi i drugi imali priliku da prodaju svoje rukotvorine, ali i da počnem sa održavanjem radionica štrikanja.

Biti mali, samostalni preduzetnik ima svoje velike izazove. Šta bi ti izdvojila kao najzahtevnije u ovom poslu?

Najzahtevnije je održati kontinuitet svakog meseca. Pored finansija, koje moraju da se drže pod kontrolom, teško je izvesti da se bude konstantno vidljiv na društvenim mrežama. Ukoliko se izgubi kontinuitet oglašavanja, algoritam po automatizmu počne da radi protiv nas, i tako smanji vidljivost kasnijeg sadržaja koji kreiram. To me jako iscrpljuje, jer često ne umem da kreiram novi sadržaj smatrajući da nemam ništa novo da ponudim, i obavezno uz misao da je kupcima dosadio jedan te isti sadržaj. Tako da je ta neprestana jurnjava za pažnjom gledalaca na internetu deo posla koji trenutno najmanje volim da radim.

Kakva vrsta podrške ti je u ovom poslu najbitnija?

Najbitnija mi je podrška porodice, tj. prvenstveno mog supruga. Njegovo razumevanje za finansijsku krivu u mom poslovanju i nedefinisano radno vreme koje sebi namećem, je ono bez čega ne bih mogla. A veoma bi značilo i da država poveća olakšice za stare zanate i preduzetnike, pošto trenutno nema nimalo sluha za našu nišu.

Kakvo je tvoje viđenje doskorašnjeg lošeg odnosa prema ženskim rukotvorinama, koje nisu posmatrane kao umetnost a danas se napokon taj diskurs menja?

Tu moram da budem malo pesimističnija, pošto se taj duh menja samo u Beogradu, eventualno i u Novom Sadu. Čak i tamo sporije nego što bi trebalo. Dolaskom Rusa i Ukrajinaca, mi, hendmejderi, osetili smo priličan poslovni boljitak jer su oni zaista osvešćeni po tom pitanju, a mi učimo od njih.

U unutrašnjosti, recimo iz mog kraja, iz Zapadne Srbije, u svakoj kući ima zanatlija različitih delatnosti i u načelu se ceni znanje koje se „ima u rukama”, ali cena uopšte ne prati tu posebnost i obično se proizvodi prodaju u bescenje, obzirom da su platežne mogućnosti dosta manje u odnosu na velike gradove. Otuda žene na Zlatiboru prodaju svoje ručno rađene pletenine od prirodne vune, isključivo od ovaca sa Zlatibora, za izuzetno mali novac, i nije retka slika da ih čak i turisti, pretežno iz Beograda, omalovažavaju i cenjkaju se, čak i na tu smešnu cenu. To nije u redu i zato bi država trebalo da pomogne malim zanatlijama i proizvođačima jer su oni

Moji kupci su pretežno naši ljudi koji

žive u inostranstvu, tako da i to govori u kakvoj državi živimo i kakav nam je standard.

Daleko je tačka u kojoj ćemo biti osvešćeni o svim dobrim stranama lokalne i održive proizvodnje i loših strana brze mode i masovne produkcije, kako po našu planetu, naše okruženje i prvenstveno naše zdravlje. Učimo, ima nas koji pokušavamo da menjamo navike u kupovini, ali i dalje to sve ide jako sporo.

Otkrij nam tajnu: koji prolećni modni komad će biti fashion yes-yes u 2025. godini? Moja prolećna jaknica svakako! Bila je atraktivna i prošlo proleće, a ništa se nije promenilo u međuvremenu, čak je njena popularnost porasla – prodavala se svaki mesec bez obzira na temperature. Proleće je da se krene hrabro, ispočetka, u nove pobede, rušenje tabua, uradi nova frizura i nabaci moja neodoljiva jaknica!

Klija je brend koji izlazi iz okvira svakodnevnog negujući klasične krojeve u kombinaciji sa modernim izrazom, ostajući dosledan sopstvenom stilu i životnom stavu.

Negovati i graditi lični stil podrazumeva istančan osećaj za meru, pažljivo praćenje procesa eksperimentisanja, obliko-

vanja i prilagođavanja trendova sebi. A ne obratno. Upravo taj osećaj za meru je nešto što se kroz praktikovanje uči tokom čitavog života.

Verujem da moda može biti sredstvo za izražavanje individualnosti i svesnosti o svetu u kojem živimo, kao i onoga koji nosimo u sebi. Tragajući za nečim što pokreće čak i kada mirujemo, Daniela često ističe značaj humanitarnog rada, pružajući podršku osobama sa smetnjama u razvoju.

Ovog puta, fokus je bio na deci sa Daunovim sindromom iz udruženja Doza sreće . Cilj inicijative je bio podizanje svesti o važnosti prihvatanja različitosti

i hrabrost da budemo drugačiji. Svaki pojedinac može dati svoj doprinos promeni u društvu, i upravo ta različitost stvara bogatstvo zajednice. Prihvatanje je promena koja počinje od mene i od tebe.

Ostajući dosledne održivoj modi, izradile smo ručno rađene broševe koristeći ostatke materijala iz procesa krojenja, uz težnju ka nultom otpadu – jer ništa nije višak ako se pravilno iskoristi i usmeri ka pravom cilju.

Deca su bila izuzetno srećna i vesela tokom radionice.

Cilj ovih radionica i zajedničkog stvaranja je bio da se dobro zabavimo, upoznamo i pomognemo u podizanju svesti o potrebi da se deca sa Daunovim sindromom i kroz kreativan rad uključe u svakodnevni društveni život.

Intervju: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

Fotografije: Bojana Bošnjački, privatna arhiva

Bojana Bošnjački fotografkinja, stilistkinja i pionirka vintidž mode u Srbiji, pre gotovo sedamnaest godina otvorila je prvi vintidž šop Jane Doe, rušeći tabue i pokrećući tada svojevrsnu slow fashion revoluciju. Posetile smo je u novom prostoru na Dorćolu i razgovarale o svim novinama koje pokretanje ovog koncepta donosi, o tome kako se poimanje vintidža promenilo poslednjih godina, o negovanju autentičnosti, o tome koliko je danas izazovno pronaći zaista posebne komade i gde ih ona pronalazi, o tome na koji način ih čuva, obnavlja i redizajnira za neke nove kupce, ali i o sve traženijoj usluzi stilizovanja koju nudi.

Često s ponosom ističeš da si te 2008. otvorila prvi vintidž šop u Srbiji, u Beogradu. Od tada, možemo reći da se dogodila prava mala slow fashion revolucija, te da se i publika zainteresovala za vintidž i second hand, oslobodila tabua i značajno proširila. Šta se za tebe kao ljubiteljku unikatnih, vintage komada, a onda i preduzetnicu promenilo?

Kada sam 2008. otvorila radnju, vintidž u Srbiji nije bio ni blizu onoga što je danas. Ljudi su second-hand uglavnom vezivali za nuždu, a ne za stil i autentičnost. Danas je priča potpuno drugačija—vintidž je deo modne scene, ljudi su ga prihvatili, ali s tim dolaze i novi izazovi.

Najveća promena za mene je što više ne moram da objašnjavam zašto vintidž komadi imaju vrednost, ali sada postoji drugi problem—čak i u vintidž modi počeli su da se ponavljaju određeni šabloni. Moj cilj je od početka bio suprotan tome. Zato sam sada u novom prostoru spojila sve ono za šta se Jane Doe oduvek zalagala—posebnu selekciju vintidž komada, mogućnost popravke, prepravke i redizajna, ali i prostor za nove kreacije raznih dizajnera. Ovo nije mesto gde se samo prati trend, već se ističe unikatnost i svež pristup modi.

U suštini, ono što se za mene promenilo jeste da više nisam samo neko ko bira i prodaje vintidž komade, već neko ko aktivno učestvuje u njihovoj transformaciji i reinterpretaciji. Vintidž je postao mnogo više od same garderobe— postao je način razmišljanja, prilika da kroz modu pokažemo individualnost, a ne uniformnost.

Kroz Jane Doe neguješ individualnost, i nije iznenađenje to da je svaki predmet ručno odabran. Da li je sa takvim pristupom sve teže doći do dobrih komada?

Definitivno jeste teže, ali to mi nikada nije bio razlog da pravim kompromise. Od samog početka, ideja Jane Doe bila je da ne nudim samo bilo kakav vintidž, već pažljivo odabrane komade koji imaju priču, kvalitet i posebnost. Danas, kada je vintidž postao popularniji i dostupniji, proces selekcije je još rigorozniji—mnogo toga je već „prošlo kroz ruke” tržišta, a istinski vredni komadi su ređi i teže ih je pronaći. Ali upravo to mi daje još veći izazov. Nikada nisam želela da radim stvari šablonski ili da samo pratim trendove. Zato, iako jeste teže doći do zaista posebnih vintidž komada, to nikako ne znači da ih nema. Samo pronaći ih iziskuje više truda, kreativnosti i strpljenja, a to je zapravo ono što Jane Doe jeste—mesto gde se vintidž ne gleda kao na prolazan trend, već kao na način izražavanja.

Šta se potom dešava sa „ulovima"? U radnji se danas pored klasičnih vintidž komada mogu naći i premium vintage odevni predmeti i aksesoari sa potpisom poznatih svetskih dizajnera, redizajnirano ali i novo by Jane Doe.

Svaki komad koji pronađem prolazi kroz detaljan proces selekcije i obrade pre nego što završi u radnji. Prvo procenjujem stanje, kvalitet materijala i potencijal za nošenje danas. Neki komadi su već savršeni takvi kakvi jesu, i oni završe u sekciji klasičnog vintidž asortimana. Drugi, naročito oni sa velikim dizajnerskim potpisima, zahtevaju dodatnu negu—nekad restauraciju, nekad samo malo osveženja.A onda su tu komadi koji imaju dobru osnovu, ali ih vidim u drugačijem svetlu. Njih prepravljam, redizajniram ili kombinujem sa drugim materijalima kako bih im dala novi kontekst. To je deo gde Jane Doe nije samo vintage shop, već i kreativni prostor u kom se moda stalno preispituje i razvija.

Osim vintidž i redizajniranih stvari, u radnji imam i novu selekciju autorskih komada—odeću i aksesoare koje kreiraju dizajneri sa sličnom estetikom i filozofijom. Na taj način, Jane Doe nije samo mesto gde se nalazi vintidž, već i prostor gde se unikatnost u modi neprestano oblikuje i nadograđuje.

Neretko sam u razgovorima čula kako devojke veoma cene vintidž komade koje su nasledile ili pronašle, ali ponekad imaju izazove da ih prilagode svom stilu, građi ili stilizuju na više načina. Budući da si neko ko je istinski ljubitelj i poznavalac, da li nudiš mogućnosti direktnog rada sa klijentkinjama bilo kroz savetovanje za prepravke, redizajn ili stilizovanje?

Da, apsolutno! U okviru Jane Doe nudimo kompletnu uslugu stilizovanja—pored redizajna i prepravki, postoji i mogućnost individualnog styling session-a za one koji nisu sigurni kako da uklope svoje vintidž komade u svakodnevne outfite.

To funkcioniše kao usluga ličnog stiliste, gde klijentkinje dolaze sa svojim željama, idejama i preferencijama u pogledu boja, silueta i estetike. Prolazimo

kroz to šta već imaju u ormaru, kako da iskoriste komade koje vole, ali ih možda ne nose jer ne znaju kako da ih stilizuju. Predlažemo konkretne kombinacije, pokazujemo različite načine nošenja jednog komada i spajamo ga sa savremenim stvarima, kako bi outfit bio prilagođen njihovom stilu i svakodnevnom životu.

Svako može da nosi vintidž na svoj način, a mi smo tu da pomognemo da taj način pronađe!

Mnoge ljubiteljke vintidža svoja putovanja planiraju prema tome u kojim gradovima i delovima grada je najbolja ponuda. Gde si ti za sebe i svoje klijente pronalazila najvoljenije i najinteresantnije predmete?

Ne bih rekla da postoji deo grada ili određeno mesto gde se može pronaći najbolja vintidž garderoba. Najvredniji i najposebniji komadi dolaze iz moje mreže komitenata, koja je već godinama razvijena i funkcioniše na drugačiji način.

Najčešće radim sa starijim gospođama, koje ili dolaze kod mene u radnju ili ja

odlazim kod njih kući da lično biram stvari. To je saradnja koja traje godinama, i zapravo imam komitente sa kojima radim još od samog početka Jane

Doe. Na taj način dolazim do unikatnih komada koji nose priču i posebnost, i to je nešto što ne može da se pronađe u klasičnom second-hand pretraživanju.

Tako da, umesto lova po određenim kvartovima, moj fokus je na direktnom radu sa ljudima koji su vlasnici ovih posebnih komada. Upravo je zato moj asortiman autentičan i različit od standardne vintidž ponude.

Fotografija je tvoje primarno zanimanje i jedan od medijuma kojim izražavaš svoju kreativnost. Koliko je ona po tvom mišljenju oblikovala estetiku Jane

Doe brenda, ali i obratno, koliko je vintidž uticao na tvoje druge projekte?

Fotografija i umetnost se stalno prepliću sa mojom radnjom. Čitava estetika koju pokušavam da prenesem nije samo vezana za stil, već i za širu priču koja uključuje sve ono što me inspiriše.

Kao neko ko je završio fotografiju i teoriju umetnosti, imam duboko razumevanje za povezivanje vizuelnih eleme-

nata sa širim umetničkim kontekstom, što mi omogućava da kroz fotografiju prikažem više od same mode. Često radim editorijale koji su spoj umetnosti i mode. Volim da kroz njih uključim simboliku i dublje poruke koje mogu da se interpretiraju na različite načine. Svaki editorijal za mene je mini umetnički projekat kroz koji želim da prikažem i filozofiju koju želim da prenesem.

Vintidž i umetnost su nerazdvojni za mene, a fotografija je moj način da to sve povežem i kroz vizuelni jezik predstavim drugima. Za mene je to prirodni spoj – sve ono što volim, bilo da je to vintidž, umetnost ili moda, čini jednu celokupnu viziju koju želim da prenesem svetu.

Nedavno si se preselila u novu radnju u Gospodar Jovanovoj. Kakve sve novine posetioci može očekivati u ovom osveženom, velikom prostoru?

U novom prostoru u Gospodar Jovanovoj 37, imamo nekoliko novina koje će sigurno oduševiti posetioce. Radnja se sastoji iz tri dela, tri sprata - a svaki je posvećen nečem specifičnom.

U donjem delu prostora se nalazi koncept pop-down šopa.

Ovo je prostor koji će biti otvoren za razne markete i ponude, gde posetioci mogu učestvovati i izložiti svoje stvari – ne samo vintidž komade, već i razne druge kreacije. Ideja je da se taj prostor menja na nedeljnom nivou, stvarajući tako dinamičnu atmosferu i priliku za ljude da uvek pronađu nešto novo. Ovde smo nedavno organizovali i prvi prolećni market sa različitim izlagačima (vintidž i dizajneri), a u planu je još takvih marketa.

Središnji deo radnje sadrži selekciju naših vintidž komada, ali i nekoliko dizajnerskih komada koje želimo da prezentujemo na jedinstven način. Ovaj deo je zapravo srce radnje, mesto gde se susreću kvalitetni, autentični komadi. Na gornjem delu prostora, koji nosi naziv Concept Space, nalazi se premium vintage, ali i širi asortiman radova različitih dizajnera. Ovde se takođe nala-

ze i radionica za popravke, prepravke i šivenje, gde posetioci mogu da dobiju uslugu prilagođavanja svojih komada ili da kreiraju nešto potpuno novo. Što se tiče samog Concept Space-a, planiram bogat program događaja koji će se menjati svakog meseca – razne izložbe, kreativne radionice i još mnogo toga.

Svi ovi delovi prostora, svaki sa svojim specifičnim karakterom, pružaju priliku da svaki posetilac nađe nešto za sebe i bude deo naše dinamične zajednice.

Za kraj, izdvoj nam nekoliko komada koji se trenutno nalaze u ponudi a koje prati neka zanimljiva priča ili su jednostavno fantastični ulovi?

Za kraj, izdvojila bih nekoliko komada koji se trenutno nalaze u ponudi, a svaki od njih ima svoju priču. Prvo, tu je komplet Pierre Cardin iz 80-ih, sa vrlo zanimljivim krojem koji nosi specifičnu estetiku tog perioda. Zatim, komadi iz kolekcije francuskog brenda Courrèges, koji su uvek interesantni. I naravno, moj omiljeni Terry Mugler, čiji vintidž komadi uvek izazivaju divljenje. Svaki od ovih komada nosi deo svoje istorije i kreativnosti, što ih čini još vrednijim.

Merima Aranitović, profesorka srpskog jezika i lingvistike u Karlovačkoj gimnaziji

Godinama sam učila. Čitala. Slušala. Posmatrala.

Godinama sam ja učila njih.

Kako da misle. Kako da preispituju. Kako da ne prihvate svet zdravo za gotovo.

Bila sam ta koja postavlja pitanja, traži odgovore. Ali sada smo zamenili mesta i uloge. Više ne čekaju moje savete. Više ne traže smernice.

Danas ne stoje pred tablom – stoje pred svetom. I ne, više ne uče o svetu – oni stvaraju bolji.

A ja? Ja stojim po strani i shvatam: došao je trenutak da ja učim od njih.

Gledam ih. Odrasli su. Rasli su pred mojim očima, ali sada ih prvi put vidim drugačije.

Snažnije. Glasnije. Spremne da zauzmu svoje mesto.

Ponos? To je preslaba reč.

Ovo je nešto dublje. Nešto što se ne meri ocenama, diplomama, medaljama.

Ovo je osećaj kada shvatiš da si ih nau-

čila da misle svojom glavom – i sada su spremni da te prerastu.

Ipak... negde u meni čuči pitanje: Da li su spremni za ovaj svet?

Jer svet nije uvek blag. Svet zna da bude surov prema onima koji misle drugačije. Ali onda ih vidim. Vidim kako se drže zajedno, kako se bodre, kako ne odustaju. Vidim sigurnost u njihovim očima. I znam

– jesu!

Ovo se ne uči iz knjiga

Decu možemo naučiti mnogim stvarima – da pišu, da računaju, da razumeju istoriju.

Ali ono najvažnije? To ne piše ni u jednom udžbeniku.

Kako se bori za ono što je ispravno.

Kako se ne odstupa pred nepravdom. Kako se ostaje dosledan sebi, čak i kad je teško.

Oni to znaju. Oni to žive. Danas, dok ih gledam, shvatam – mi smo uradili svoj deo posla.

Sada je red na njih. Ali možda je red i na nas. Jer ako su oni spremni da menjaju svet, jesmo li mi spremni da promenimo sebe? Oni više nisu mala deca koja slušaju naše priče.

Oni su priča. I, pišu je sami.

Piše: Vesna Belušević Fotografije: Wikimedia Commons

Pre nekoliko godina je TW (Tokyo Weekeneder), japanski magazin na engleskom jeziku sproveo anketu među nekoliko hiljada stanovnika Tokija, na temu ko je najpoznatija žena u japanskoj istoriji. U vrlo impozantnom društvu poznatih istorijskih ličnosti, carica, političkih aktivistkinja, spisateljica, prosvetiteljki, umetnica, astronautkinja i sportiskinja, prvo mesto je, na iznenađenje mnogih, zauzela „kraljica enke”, Hibari Misora. Počela je kao japanska Širli Templ, a u istoriju ušla kao pevačica koja je snimila više od hiljadu pesama, prodala više od 80 miliona albuma i kao glumica koja je se pojavila u više od 150 filmova.

Zaštitno lice posleratnog Japana, razvoja i uspona japanske ekonomije, krajnje posvećena svom poslu, Hibari Misora je počela svoj profesionalni put kao mala devojčica. Rođena je 1937. godine kao Kazue Kato u Jokohami. Otac joj je radio u prodavnici ribe i morskih plodova, a majka bila domaćica. Od rane mladosti je pokazivala talenat za pevanje i glumu. Prvi put je nastupila sa šest godina i roditelji su vrlo brzo shvatili da se isplati uložiti teško stečenu ušteđevinu u razvoj talenta i karijere njihove ćerke. Sa osam godina je nastupila u koncertnoj dvorani u Jokohami i na nagovor majke promenila prezime Kato u Misora, što znači divno nebo.

Godine 1946. je učestvovala na državnom takmičenju, ali se nije posebno dopala žiriju jer su smatrali da ima previše zreo glas za svoje godine i da izbor pesme nije bio prikladan za njen uzrast, jer se opredelila za pesmu za odrasle. Taj prvi neuspeh je nije obeshrabrio i već na sledećem nastupu je zadivila čuvenog japanskog kompozitora Masao Kogu, koji je smatrao da devojčica ima hrabrost, snagu, razumevanje i zrelost odrasle osobe. U sledećih par godina

Kazue Misora je postala veoma popularna jer je svojom dečijom pojavom i emotivnim, punim glasom odrasle osobe ulivala nadu Japancima za što brži oporavak posle svih katastrofa rata.

Sa samo dvanaest godina Kazue Misora je počela da snima albume i tada je promenila ime u Hibari, koje ju je pratilo do kraja života. Hibari Misora znači ševa na divnom nebu. Prvi singl je postao veliki hit koji se prodao u pola miliona primeraka. U to vreme je počela da glumi u filmovima, i dva filma „Žalosni zvižduk” i „Tokyo Kid” u kojima glumi siroče su je vinuli u sam vrh i kao glumicu i pevačicu. Hibari Misora je postala simbol posleratnog Japana, devojčica koja

je pokazala celoj zemlji dokle može da dovede trud, rad i posvećenost.

Pedesetih godina je izbacivala hit za hitom i postala idol mnogim Japancima.

Imala je na desetine miliona obožavalaca, a neki od njih su postali i opsesivni. Godine 1957. u Asakusa internacionalnom teatru, obožavateljka je na nju prosula hlorovodoničnu kiselinu. U više navrata je ta obožavateljka pokušavala da provali u Hiborinu kuću, kako bi se upoznala sa pevačicom, i nakon tih neuspelih pokušaja odlučila je da skrene na sebe pažnju suludom idejom. Srećom, Hibari je prošla sa manjim povredama.

Misori je pevala KAJOKJOKU, japansku

pop muziku od koje je nastao moderan J-POP, džez i modernu ENKA muziku koja je nastala pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka. Enka podseća na bluz, ali sa elementima tradicionalne japanske muzike. Tekst je uglavnom inspirisan nesrećnim ljubavima, teškim momentima u životu, ponekad i smrću. Enka predstavlja tradicionalan, idealizovan aspekt japanske kulture i većina pevačica nastupa u kimonima, a pozadina su scene lepe prirode sa trešnjinim

cvetom, crvenim javorom ili planinom Fuđi. Iako se koriste električne gitare i sintisajzeri, vrlo često im se pridružuju i tradicionalni japanski muzički instrumenti: šakuhaći, šamizen ili koto.

Privatan život Hibari Misore nije bio srećan. Pedesetih godina se verila sa poznatim muzičarem, Micuru Ono, ali je vrlo brzo prekinula tu vezu kada joj je predočeno, a shodno tome kako su običaji tada nalagali, da bi posle udaje trebalo da se odrekne karijere. Kasnije je bila u kratkom braku sa glumcem Akirom Kobajaši, ali nije imala potomstvo.

Usvojila je svog nećaka i vodila računa o njemu sve do svoje smrti. Bila je veoma vezana za porodicu, sestru i dva brata, pogotovo za svoju majku koja joj je bila savetnica, producentkinja i menadžerka.

Hibari je ostavila dubok trag u japanskoj modernoj istoriji, ne samo kao pevačica i glumica, već kao ličnost koja je bila zvezda vodilja celom narodu posle poraza u ratu i dve atomske bombe. Njene pesme

YAWARA (fleksibilnost) i KAWA NO NAGARE

YO NI (Tok reke) su postale kultne i poznati svetski pevači su ih pevali, a među njima i najpoznatija tri tenora: P. Domingo, H. Kareras i L. Pavaroti.

Pesma Yawara je izašla u oktobru 1964. godine, tačno pred Olimpijske igre u Tokiju. Yawara je deo reči za džudo atad je džudo prvi put postao disciplina na olimpijskim igrama. Njena pesma je postala himna džudo tima i ulivala je snagu japanskim sportistima.

Postoji dosta kontroverzi u vezi sa Hibarom, njenom seksualnošću i poreklom. Naime, Korejci tvrde da ona pripada drugoj generaciji Korejaca, ali to nikad nije potvrđeno niti opovrgnuto. Isto tako, upletenost njenog brata sa kriminalnim klanovima (jedan od razloga zašto je usvojila svog nećaka) je negativno uticala na njenu reputaciju sedamdesetih godina prošlog veka. Umrla je u 52. godini u maju 1989. godine, zvanično od upale pluća i srčanih problema, a nezvanično od ciroze jetre. Godinama

se borila sa alkoholizmom koji je ostavio trag na njenom inače muževnom glasu.

U julu 1989. godine posthumno joj je dodeljen Orden zasluga za narod. Ona je prva žena u Japanu koja je bila odlikovana tim ordenom, jer je ljudima pružala nadu kroz svoje pesme.

Misorin put nije bio lak. U japanskoj veoma konzervativnoj muzičkoj induriji bila je izložena konstantnoj kritici za svoje nekonvencionalno ponašanje i stil. Ona je pratila svoj put, svoj instinkt i vremenom stekla poverenje i poštovanje svojih nadređenih i obožavalaca.

Voljena u svojoj zemlji, iako se nije potpuno uklapala u tradicionalne kalupe, nastavila je da „živi“ više od tri decenije od svoje smrti i proglašena je najpoznatijom ženom u japanskoj istoriji.

Književnost

Udruženje za mlade koje se zalaže za ravnopravno društvo bez nasilja, „IRIDA”, drugi put zaredom organizovalo je program „I ovo je nasilje”, čiji je rezultat zbirka priča, ovog puta o seksualnom uznemiravanju, koju su pisali polaznici i polaznice onlajn edukacije na platformi „Iridijum”.

Rodno zasnovano nasilje obuhvata različite aspekte poput fizičkog, psihičkog, seksualnog i ekonomskog nasilja, a iako je reč o globalnom fenomenu, nedovoljno se govori o tome, naročito u našoj sredini.

Nakon zbirke priča o psihičkom nasilju u emotivnim odnosima, ovog puta fokus je na najrasprostranjenijem obli-

ku rodno zasnovanog nasilja-seksualnom uznemiravanju.

Sa nekoliko autorki, od kojih su neke studentkinje, razgovarala sam o njihovom putu do priče objavljene u zbirci

„I ovo je nasilje”, aktivizmu u umetnosti i svemu onome za šta se zalažu i na čemu rade kako bi društvo bilo bolje.

Intervju:

Vladislava Milovanović

@in_love_with_artandfashion

Fotografije sa događaja: @norino_foto_cose_ns

Iva Vukadinović

„Uvođenje emocionalnog vaspitanja/obrazovanja u škole bi nas moglo naučiti da pratimo svoje telo, prepoznajemo i razumemo svoja i tuđa osećanja i granice i o istima komuniciramo”

Kako si se odlučila za studije istorije umetnosti i koliko ti je umetnost, kako ona o kojoj učiš i u kojoj uživaš, tako i ona koju pisanjem stvaraš, pomogla u razumevanju sebe i svog okruženja?

Istorija umetnosti je odabrala mene, ne ja nju. Legenda kaže da to nikom nije prva želja na upisu, još luđe, san iz detinjstva. Na fakultetu se šalimo da smo mi (sa IU) uglavnom „otpad sa psihologije“.

Maštala sam čas da ću se baviti srpskim jezikom i književnošću, čas medicinom, a u srednjoj školi se pojavila ljubav prema psihologiji. Univerzum je, očigledno, bolje od mene znao šta mi je potrebno i „nije mi dozvolio“ da upadnem na prvu želju. Na prozivci sam se, od svih ponuđenih alternativa – čak i bližih psihologiji – potpuno intuitivno opredelila za istoriju umetnosti. Možda zato što me je naziv smera podsetio na razgovore sa mojom bakom, nastavnicom srpskog jezika, kroz koje sam razvila osećaj za umetnički izraz, ali i shvatila kakvu ulogu kultura igra u oblikovanju ljudi i vremena i obrnuto. Međutim, na predmetima koje održava Centar za muzeologiju i heritologiju konačno osetih da sam na pravom mestu; otkrivam da istorija umetnosti i

ja pripadamo jedna drugoj. Proučavanje baštine, zaštita kulturnog nasleđa i problematika muzejske prakse spojilo me je i sa psihologijom, filozofijom, sociologijom, pedagogijom, čak i medicinom, oslanjajući se na kulturu pamćenja. Tako da istorija umetnosti ne proučava samo slike i skulpture, već ljudstvo, društveno funkcionisanje, kolektivnu memoriju. Sve to u kontekstu odnosa prema svetu koji nas okružuje i našem nasleđu. Ne mogu reći zašto sam upisala ovaj smer, ali mogu da kažem zašto sam ostala –zahvaljujući baš toj grani i profesorima sa njene katedre, koji su mi svojom metodikom nastave pružili najveći prostor za kritičko razmišljanje, ali i otkrivanje i negovanje ličnih afiniteta, uključujući i pisanje. Ceo ovaj pasus, zapravo, može stati u jednu rečenicu: Hvala Univerzumu i baki, zatim prof Nikoli Krstoviću i njegovim kolegama, prof Milanu Popadiću i prof Milici Božić Marojević.

Učestvovala si i u prethodnom „Iridinom” projektu posvećenom psihičkim oblicima rodno zasnovanog nasilja u okviru kog je objavljena tvoja kratka priča „Prasak”. Koliko je proces rada i na prethodnoj, i na novoj zbirci, uticao

na tebe, do kakvih si spoznaja došla o sebi, svetu oko sebe i zbog čega si najviše zahvalna na prilici da, uz ostale autorke, kreativnim izražavanjem podeliš svoje viđenje fenomena seksualnog uznemiravanja kao najrasprostranjenijeg oblika rodno zasnovanog nasilja?

Kada sam pisala prvu priču, bila sam neiskusna i u spisateljskom poduhvatu i u emotivnim vezama i psihičko nasilje u partnerskim odnosima je za mene bio samo apstraktni pojam, ali stekla sam utisak da je ono neizostavni sastojak svakog sledećeg oblika zlostavljanja. Takođe, to je prvi i osnovni razlog zašto je ženama teško da izađu iz kruga nasilja, zašto su u začaranom krugu.

Udarac nikad ne dolazi sam, njega uvek prati manipulacija koja ženu vezuje za nasilnika i uverava je da ljubav baš tako izgleda i da je ona samo takvu zaslužuje ili je zastrašuje da će biti još gore i još veće maltretiranje ako poželi da ga prekine. U istom periodu je nekoliko mojih drugarica otpočelo vezu. Iz svih svedočenja partnerskim vezama moj mozak je otvarao pitanja i preispitivanja, a u telu se budio strah na najma-

nju „mušku grešku“ u njihovim vezama. Bilo mi je teško da razlučim šta je zaista opasnost, a šta je moja projekcija, te mi je učešće u prvom projektu I ovo je nasilje pomoglo da smanjim osujećenost, neutralno sagledam i napravim distinkciju. Ta, nekad realna, nekad preuveličana briga i preterano razmišljanje su formirali „Prasak“.

Za drugu priču sam mislila da i dalje nemam iskustva, kako nisam preživela seksualno uznemiravanje, a onda tokom edukacije koja čini prvi deo projekta, dolazim do spoznaje da ja prvi primer seksualnog uznemiravanja mogu smestiti još u uzrast malih nogu. Ne mislim na sopstveni primer, nego na primer gotovo svake, ili svake treće od nas. Aludiram na to da je seksualno uznemiravanje najrasprostranjeniji oblik nasilja i da se nikad, ni u čemu, osoba ne preispituje i ne sumnja u svoje iskustvo koliko za seksualno uznemiravanje. Istraživanja su pokazala da su one žene koje su ga prebrodile znatno češće doživele i neki drugi vid zlostavljanja u odnosu na one koje to nemaju u svom iskustvu, a nažalost, njih je malo.

Život je odlučio da mi pomogne da ovo delo ispadne još kvalitetnije i sa većim potencijalom da mu se veruje, i dao mi je jedno uznemirujuće iskustvo sa partnerom - baš onda kad je došao red da sastavim prvu verziju. Nisam pisala autobiografiju, ali je činjenica da su u ovoj priči prisutne moje emocije, referenca i afekcija na lično iskustvo. U trenutku dešavanja, nisam mogla da prepoznam i imenujem šta preživljavam, drugaricama, čak i psihoterapeutkinji sam prenela normalizujućim tonom, očekujući da one umesto mene imenuju to iskustvo. Kako je štivo prilazio kraju, tako je i moja sluđenost. Konačno sam bila u mogućnosti da prepoznam i imenujem svoja osećanja i iskustva, ali i uvidim gde su izvori moje podrške. Zaključila bih da je podrška ključna za izlazak iz nasilja; kako od stručnjaka, tako i podrška okoline, ali i ona koju pružamo sami sebi. Verujući da je, pored razgovora sa osobom od poverenja, knjiga najdostupniji alat za (samo) pomoć, zahvalna sam ako se još neko prepozna u ove dve zbirke i osnaže ga/je.

Umetnost je neraskidivo povezana sa aktivizmom, štaviše mnogi umetnici veruju da aktivizam jeste jedna od njenih uloga. Kako ti gledaš na to, misliš li da umetnost danas ima moć da napravi promene u društvu?

Umetnost je nastala u koordinatama vreme-prostor. Čak i sakralno slikarstvo je menjalo svoje forme i značenje u tim okolnostima. Venera u renesansi je prikazivana u apsolutnoj fizičkoj lepoti, sa savršenim proporcijama određenim antičkim principima, odražavajući Platonove ideale lepote. U 19. veku Kurbe predstavlja Veneru u njenoj sirovoj telesnosti, odišući promenom slike sveta, što je posledica Darvinove teorije evolucije. Međutim, reforme koje donosi moderna nisu samo rezultat socio-političkih okolnosti u kojima umetnička dela nastaju, već i načina na koji su ona izložena i kako ih publika prihvata. Griselda Polok, feministička teoretičarka umetnosti, ističe da umetnost nije ogledalo, već posreduje i predstavlja društvene odnose kroz simbole koji imaju smisla samo ako ih neko razume. Često nesvesno, reprodukujemo patrijarhalnu ideologiju. Umetnost aktivno učestvuje u transformaciji

zajednice, analizirajući, interpretirajući, reinterpretirajući, dekonstruišući i rekonstruišući narative koje nas oblikuju. Danas ima još veću preobražajnu moć time što je dostupna širem opsegu ljudi, budući da se praktikuje u različitim oblicima, od grafita, preko knjiga i slika, do digitalnih medija. Važno je istaći i da muzeji ne služe samo za prezentaciju lepih slika. Trebalo bi da budu mesta gde se istorija kritički sagledava i tumači, čuvajući, istražujući i izlažući predmete baštine. Da kroz izložbe i edukativne programe promišljaju društvena stanja i budu usklađeni sa aktuelnim izazovima. Da budu prostor za dijalog i akciju. Galerija Matice srpske novom stalnom postavkom sve svoje monumentalne muzejske predmete ističe kao predlog za debatu oko prošlosti, koja se vidi i kako i zašto se tako vidi u svakodnevnici običnih ljudi. Mislim da je to prvi muzej u Srbiji koji u stalnoj postavci istražuje i uključuje sve slojeve društva, svojim tabu-tematskim izborom stavljajući fokus na marginalizovane grupe. Na ovakav način umetnost pruža priliku za istraživanje i otkrivanje nevidljivih struktura, normi i nepravdi urezanih u socijalnom sistemu, a zatim i podsticaj za promenu kolektivne stvarnosti.

Na promociji zbirke istakle ste da su priče u zborniku „I ovo je nasilje” fikcija, međutim svakako su podstaknute rodno zasnovanim oblicima nasilja, koje se, nažalost, često dešava od najranijeg detinjstva, nereteko upravo i od nama najbližih osoba. Na koji način je moguće ohrabriti devojčice, devojke i žene da, uprkos strahu i stidu koji osećaju, progovore o svojim iskustvima, te da sram zaista promeni stranu?

Kao za svaku temu, otvaramo se osobama koje volimo i za koje mislimo da im možemo verovati. Kažem „mislimo“, jer često neosvešćenost i tabu to poverenje ugroze. Prvi korak ka tome da sram promeni stranu je vežbanje da čujemo jedni druge. Stvaranje sigurne i podržavajuće okoline u kojoj se međusobno slušamo, čujemo, prihvatamo i trudimo razumeti. Kada to nismo u mogućnosti, samo da uputimo na drugu adresu, umesto da prekoravamo, osuđujemo, projektujemo sopstvenu nemoć ili nesvest, relativizujemo i prebacujemo odgovornost za nasilnika na žrtvu. Trauma sama po sebi dovodi do sluđenosti i vrlo često ne znamo šta nam se

dešava u trenutku odigravanja. Naročito nam je teško ako nismo dovoljno informisani i edukovani. Tome doprinose mane i zastarelost obrazovnog sistema, koji iznova stavlja tabu na temu rodno zasnovanog nasilja. Osuđujuća sredina, puna patrijarhalnih stereotipa, ženi šalje poruku da je neko niže biće i da je zaslužila, ako ne i izabrala da trpi nasilje. Moramo da shvatimo da nasilje nije izbor, da je ono osobi dato i ona u takvim okolnostima preživljava i treba da preživljava samo kako i koliko je spremna. Uvođenje emocionalnog vaspitanja/obrazovanja u škole bi nas moglo naučiti da pratimo svoje telo, prepoznajemo i razumemo svoja i tuđa osećanja i granice, i o istima komuniciramo. Ponavljam, muzeji kao ustanove u službi društva i njegovog razvoja, trebalo bi da budu mesta gde se kritički promatraju prošlost, sadašnjost i budućnost, čuvajući, istražujući i izlažući elemente baštine i ne izostavljajući rodne kategorije i konvencije. Svest se podiže edukacijom. Dodatno, nije sramota i neophodno je potražiti stručnu pomoć kako bismo mogle da dignemo glavu i ispravimo kičmu sa obzirom na sve što smo prošle.

Šta je ono najlepše što ti je doneo ovaj „Iridin” projekat i kakvi su utisci nakon objavljene zbirke?

Oživela je onu malu Ivu koja je sa bakom vežbala sastave, a velika Iva uči da čuva sebe i svoju sredinu. Osetila sam ljubav mojih drugarica kada je pisanje izazivalo suočavanje sa sopstvenim mrakovima. Zajedno smo rešavale sve nedoumice, manjkove, viškove, čitale i „uređivale“ svaku verziju priče i u konačnici slavile. Ovaj projekat mi je pokazao gde su izvori moje podrške, koliko je veliko

moje sidro. Zahvalna sam što sam na promociji srela muškarce koji ne misle da je ovo samo ženski problem. IRIDA je sagradila sigurnu kuću za strah, bes i bunt, u kojem oni dobijaju svoj zdrav

oblik i svrhu. Najlepše je što smo se u takvim okolnostima i međusobno povezale, aludirajući i na lični krug i na učesnice i učesnike.. Nadam se da će takav prostor i naša zbirka pružiti onima kojima je potrebna. Ponosna sam što su naši glasovi oglasili sve one koji se još uvek ućutkuju.

Isidora Simonović

„Da bismo kao društvo uspele i uspeli da rešimo problem seksualnog nasilja, potrebno nam je više primera u kojima je nasilnik adekvatno sankcionisan za ono što je učinio”

Osnovne studije si završila na Pravnom fakultetu Univerziteta u Nišu, kako si se odlučila upravo za studije prava i kako vidiš svoj put od upisa na studije do danas? Šta bi danas rekla mlađoj sebi?

Pravni fakultet je za mene bio logičan izbor nakon završene srednje škole, u kojoj sam se po prvi put susrela sa pravnim predmetima. Moja priča oko upisa fakulteta nije filmska i idilična, pa sam se tokom studija više puta zapitala da li sam odabrala pravi fakultet, da li je rad u advokaturi, tužilaštvu ili sudstvu zaista posao o kome sanjam, kao i kakva bih osoba bila da sam odabrala da studiram npr. srpski jezik i književnost, koji je takođe bio opcija u poslednjim srednjoškolskim danima. Kako su godine prolazile, shvatila sam da bavljenje pravom ne podrazumeva isključivo prethodno navedena zanimanja, već da je pravo velika oblast koja pruža mnogo opcija. Sada, nakon završetka OAS, smatram da sam napravila prav(n)i izbor i da mi upravo znanje koje sam stekla na fakultetu, ali i u praksi, pruža mogućnost da se bavim ženskim pravi-

ma na onaj način o kome sam maštala kao studentkinja.

Mlađoj sebi bih poručila da ne odraste prerano, da zadrži dečiju radost, da provede više vremena sa dragim ljudima, da uči, radi i trudi se jer se sve na kraju isplati, ali i da voli sebe i brine o svom zdravlju.

Kako si saznala za Iridinu radionicu i koliko je čitav proces rada na kreiranju priče „Desilo (mi) se” uticao na tvoju percepciju ovog oblika rodno zasnovanog nasilja?

Iridu pratim već duži vremenski period na društvenim mrežama, pa sam samim tim bila upoznata sa radom, zalaganjima i vrednostima. Kada sam videla konkurs za kurs I ovo je nasilje – seksualno uznemiravanje, istog trenutka sam popunila upitnik i jedva sam čekala da radionica krene, pre svega zato što su devojke iz Iride odlučile da se bave temom seksualnog uznemiravanja, o kome se ne govori u dovoljnoj meri... Moja priča Desilo (mi) se upravo

i nosi simboličan naslov kako bi ukazao na učestalost problema seksualnog uznemiravanja u društvu koje vrlo često ne primećujemo, čak i normalizujemo. Priča Desilo (mi) se je plod mašte i opažanja problema sa kojim sam se i sama susrela, tako da su mi priče drugih autorki pomogle da prepoznam druge oblike seksualnog uznemiravanja, koje do tada nisam svesno primećivala. Zahvalna sam svim autorkama, kao i mentorkama na kursu, što su mi ukazale na problem seksualnog uznemiravanja na drugačiji način od onoga kako sam ga ja doživljavala.

Umetnost je neraskidivo povezana

sa aktivizmom, štaviše mnogi umetnici veruju da aktivizam jeste jedna od njenih uloga. Kako ti gledaš na to, misliš li da umetnost danas ima moć da napravi promene u društvu?

Aktivizam bez umetnosti ne postoji. Svaka reč, zvuk, fotografija i pokret su važni i predstavljaju simbole promene u društvu, tako da nam umetnost kroz aktivizam daje moć za dalje delovanje.

Istakla si da si inspiraciju za svoju priču pronašla u borbi hrabrih studentkinja FPN, te si želela da im pružiš podršku, ali i skreneš pažnju javnosti na važnost donošenja i primene Pravilnika o sprečavanju i zaštiti studentkinja i studenata od seksualnog uznemiravanja. Na koji način je moguće ohrabriti devojčice, devojke i žene da, uprkos strahu i neretko stidu koji osećaju progovore o svojim iskustvima, te da sram zaista promeni stranu?

Kao jedino rešenje za ohrabrivanje devojčica vidim razgovor sa njima, i poverenje u bliske ljude, kao i institucije. U poslednje vreme imamo izuzetne primere žena, kako u Srbiji, tako i u inostranstvu, koje su izašle u javnost i rekle

NE nasilnicama. Upravo su to primeri na koje treba da podsetimo devojčice, ali isto tako i da ih razumemo ukoliko nisu spremne da odmah progovore o nasilju koje su doživele. Da bismo

kao društvo uspele i uspeli da rešimo problem seksualnog nasilja, potrebno nam je više primera u kojima je nasilnik adekvatno sankcionisan za ono što je

učinio, i tek tada ćemo imati poverenje devojčica, devojaka i žena kako u nas kao pojedinke i pojedince, tako i u nosioce državnih funkcija. Zaista se nadam da smo mi poslednja generacija žena koja oseća strah i sramotu za ono što im je neko drugi učinio, i da će se to sa nama završiti. Mi, male žene, biramo da sramota promeni stranu.

Sve autorke istakle su da im ženska prijateljstva stečena kroz rad na ovom projektu, ali i generalno, u životu, beskrajno znače. Šta ti vidiš kao najvrednije što si dobila na kraju ovog procesa i kakvi su tvoji planovi i želje za budućnost?

Ženska prijateljstva su mi posebno značajna, jer sam od svojih prijateljica naučila šta je podrška, razumevanje, solidarnost i empatija, i to su najvrednije emocije koje sam ponela sa sobom i nakon promocije zbirke kratkih priča o seksualnom uznemiravanju. Želja, i plan za budućnost mi je da nastavim da se bavim ženskim pravima, kao i da pomognem svim ženama koje mi se obrate za pravni savet.

Ana

Adžić

„Suština umetnosti je da razmišljamo, preispitujemo i sagledavamo svet iz drugačije perspektive”

Tvoja biografija nam otkriva da imaš bezbroj zanimljivih interesovanja i hobija, kako si odlučila da sociologija bude tvoj izbor kada je reč o studijama?

Sociologija nije bila moj izbor. Planirala sam da studiram psihologiju, pošto na Filozofskom fakultetu imaju koncept

„liste želja” upala sam na drugu listu.

Imajući u vidu da pišeš za portal „Zoomer” , priča koju si pisala za zbirku „I ovo je nasilje” nije tvoj prvi susret sa pisanjem, međutim kako bi opisala čitav proces kroz koji si sa svojim koleginicama i mentorkama prošla tokom rada na priči „Moj mali, plavi šorts” i koliko ti je učešće u ovom projektu značilo?

Rad sa Iridom bio je fenomenalan. Edukacija o seksualnom uznemiravanju nije bila značajna samo za pisanje priča, već i za osvešćivanje kako mene same, tako i drugih, o tome kako su se neke prakse vremenom normalizovale. Zato sam odlučila da napišem priču o adolescentima, jer se mnoge devojčice u tom periodu prvi put susreću sa

„normalizovanim seksualnim uznemiravanjem”.

Drugi deo edukacije bio je podjednako značajan. Iako volim da pišem priče, nikada se nisam usudila da ih objavim. Pisanje novinarskih tekstova zahteva oslanjanje na podatke i njihovu analizu, dok kreativno pisanje pruža veću slobodu (što me je pomalo plašilo). Posebno mi se dopalo što smo bili podeljeni u parove, jer smo tako mogli da dobijemo komentare od nekoga ko prolazi kroz isti kreativni proces i ko nam može pružiti svež i koristan uvid.

Celokupno iskustvo bilo je predivno. Po prirodi sam veoma druželjubiva, pa mi je posebno drago što sam imala priliku da upoznam divne ljude, s kojima sam i dalje u kontaktu nakon završetka kursa.

Apsolutno! Umetnost je raznovrsna, ponekad nas podstiče da preispitujemo društvo u kojem živimo kroz metafore ili neki „misticizam”, a ponekad ga otvoreno kritikuje. Lično, velika sam ljubiteljka satire, jer kroz humoristički pristup razotkriva svaki aspekt društva i njegove mane.

Umetnost doživljavam kao gorki lek koji mi je mama stavljala u med da bih ga lakše progutala – može biti prijatna na površini, ali njena suština nas tera da razmišljamo, preispitujemo i sagledamo svet iz drugačije perspektive, kroz oči samog umetnika/ce.

Svojim novinarskim angažmanom obrađivala si različite društvene fenomene i probleme sa kojima se žene suočavaju, od kojih je akušersko nasilje samo jedna od tema. O čemu bi volela da pišeš i istražuješ u budućnosti i kako generalno vidiš dalje svoj rad?

Dok sam radila u Zoomeru, shvatila sam da najviše uživam u analizama filmova i serija, posebno u istraživanju

društvenih fenomena koje nam prikazuju. Među tekstovima koje bih izdvojila su Nevidljive brojke i The Substance. Posebno sam ponosna na Nevidljive brojke, jer se retko govori o muškarcima kao prebrodiocima seksualnog nasilja i stigmi koja ih prati. Takođe, imala sam priliku da napišem duži istraživački tekst o BDSM potkulturi u Srbiji, što je bilo izuzetno značajno iskustvo. U suštini, volela bih da nastavim da se bavim analizom pop kulture i njenog društvenog konteksta.

Šta je ono najlepše što ti je doneo ovaj

„Iridin” projekat i kakvi su utisci nakon objavljene zbirke?

Iako je tema projekta izuzetno ozbiljna i teška, jer seksualno uznemiravanje

ostavlja duboke posledice, najlepše što mi je doneo jeste osećaj zajedništva.

Drago mi je što sam sada deo mreže ljudi koji se aktivno bore za sigurnost i podršku onima koji su preživeli nasilje.

Objavljena zbirka za mene nije samo skup priča, već i simbol solidarnosti, hrabrosti i želje za promenom.

Kako si se odlučila za studije komunikologije i odnosa s javnošću?

Svako ko me iole poznaje, zna da sam osoba sa brojnim interesovanjima i da ne mogu dugo da sedim na jednom mestu. Ne mogu da zamislim život u kome idem na kancelarijski posao od 9 do 5 svakog dana, a gde se na kreativnost gleda kao na nepotreban faktor u procesu pravljenja novca. To me umara i to nije život koji bih volela da izgradim

Nina Đurđević

„Umetnost

je najveći borac za bolje sutra i

najmanje odlikovan narodni heroj”

za sebe. S obzirom na sva moja interesovanja, hobije i angažmane, bilo je teško odlučiti se za „samo” jedan fakultet. Želela sam nešto što mi dozvoljava da budem svoja, nepredvidiva, često u oblacima, koncentrisana na stvari koje su danas zanemarive i ne uvek važne – ljude i njihov odnos sa onim što čuju, vide i osećaju. Zato sam i odabrala komunikologiju i odnose s javnošću – svet koji nudi toliku slobodu da nikada ne znaš gde ćeš se sledeće pronaći. Na

Foto: privatna arhiva

kraju dana, svakom treba komunikolog, hteo on to da prizna ili ne; znao on uopšte šta i ko je komunikolog – ili ne. I dalje, (na polovini osnovnih studija) na svakih nekoliko meseci poželim da promenim fakultet, ali kada bih ponovo birala, opet bih izabrala isto. PR, marketing, strategija, kreativni direktor, analitičar, event menadžer, content creator – kako ćeš se probuditi danas?

Tvoja priča u zbirci „I ovo je nasilje” pisana je u formi dnevnika. Kako je nastala tvoja strast ka pisanju, da li inače pišeš dnevnik i koliko ti pisanje pomaže kako u procesu samospoznaje, tako i u razumevanju okruženja?

Moja strast ka pisanju počela je još u prvim razredima osnovne škole, što sam i spomenula u kratkoj biografiji u samoj zbirci. I dok sam kao mala volela knjige, tada još kao igračke, onog dana kada sam naučila da pišem – upoznala sam ljubav svog života. Pisanje i čitanje su najmagičnije moći koje neko može da poseduje, a olako ih zanemarujemo. Oduvek je to bio moj prozor – ka sebi,

drugima, ponašanju, ličnosti, odnosima i umetnosti. Moj prostor u kome bilo ko može da bude bilo šta, gde svaka reč ima milion značenja, a svaka tačka i veliko slovo označavaju novu emociju kod čitaoca.

Kao i većina devojčica, promenila sam barem dvadeset dnevnika koji su svi kretali sa „Dragi dnevniče“ i završavali se posle pet strana, zaboravljeni – jer za to treba navika. Do pre par godina, kada sam odlučila da pišem „neobavezno“, kad god osetim potrebu – i to je bila jedna od najboljih odluka koje sam donela.

Što se pisanja za „publiku“ tiče, nikada nisam potpuno zadovoljna tekstom, jer se, ako mene pitate, nikada dovoljno ne poigra sa emocijama čitalaca i uvek može da bude za nijansu bolje (iako se moji prijatelji, moji najverniji čitaoci, ne bi složili). Pisanje je direktan alat za kreiranje nečijeg viđenja, upravljanje emocijama, kako svojim tako i drugih. Pisanje je moćno i ozbiljno oružje za koje se uputstvo nalazi tu negde na tankoj liniji između srca i mozga.

Umetnost je osnovna jedinica građe i funkcije svih živih bića. Svako od nas, ma koliko to bilo malo izraženo i negovano, ima takozvanu „umetničku crtu“ – na ovaj ili onaj način. Da nije nje, ne bi bilo ni nas, jer ona je vizualizacija emocije, stava i mišljenja čoveka. Apsolutno smatram da umetnost ima moć da pravi promene u društvu, jer umetnost je šta god mi želimo da ona bude; ona je sam čovek, a ko ima tu moć ako ne sam čovek?

Skoro sam na jednom od predavanja prvi put čula za velikog umetnika i ličnost - Mirka Ilića, koji me inspirisao svojim viđenjem: Dizajn nije samo dekoracija, već oružje koje može promeniti društvo. Isto važi za bilo koju vrstu umetnosti, u njoj leži neverovatna snaga, koju laički zanemarujemo.

ukine – i verujem da to nije slučajno. Ukidanjem slobodnog vremena, gasi se inspiracija, a gašenjem inspiracije gasi se elan za borbu za boljitak. Umetnost je najveći borac za bolje sutra i najmanje odlikovan narodni heroj. Jer umetnost je emocija, bunt, želja, potreba, volja i slobodna misao. Umetnost danas ima moć da pravi promene u društvu, ako je za to iskoristimo.

Na promociji zbirke autorke su istakle da je većina priča fikcija, naravno inspirisana situacijama seksualnog uznemiravanja, kojima je gotovo svaka od nas barem jednom bila izložena, a koje možda u određenom trenutku nismo prepoznale na taj način. Šta je ono što može pomoći da uvidimo da smo bile izložene nekom obliku seksualnog uznemiravanja, koliko u svemu tome pomaže deljenje priča sa nama bliskim osobama, pre svega drugaricama i kako ohrabriti devojke i žene da uprkos strahu i stidu podele svoju priču?

Umetnost je sloboda, a danas je čoveku dan tako iskrojen da mu se sloboda

O ovoj temi smo imali vrlo važnu i vrlo lepo izvedenu panel diskusiju na promociji, ali za sve one koji nisu mogli da prisustvuju – iako je veoma teška

tema, nažalost je i svakodnevna. Sve što nam ne prija, što aktivira naše alarme i „crvene lampice“, što nas uznemirava, predstavlja oblik (kao što i sama reč kaže) uznemiravanja. Naučene smo da ignorišemo, žmurimo i guramo osećanja pod tepih, čime se dodatno povređujemo.

Vrlo je teško podeliti ovakve situacije, pogotovo ako si, kao ja, zatvoren tip osobe i ne otvaraš se tako lako, ali nadam se da će ova zbirka barem jednu osobu ohrabriti da progovori, pa neka to bude kome god. Uvek se potencira to prijavljivanje policiji, što je takođe odlična opcija, ali nekada je mnogo lakše podeliti tako nešto sa drugaricom, mamom, sestrom, koleginicom; nego policijskim službenikom u stanici.

Jedino rešenje za ohrabrivanje žena je da ne ćutimo. O ovoj temi mora da se govori, i mora postojati prostor za otvoren razgovor. Ne sme da postoji tabu, a oni koji vrše uznemiravanje moraju biti javno osuđeni. Samo tako žene mogu da se osete sigurno i prepoznaju šta se dešava. Neka žena ženi bude sigurno mesto.

Ove priče nisu samo fikcija, one su realnost koju ne smemo da zaboravimo.

Naša zajednička snaga je u tome da stvorimo sigurno društvo za sve nas, da podržimo jedna drugu i govorimo

o stvarima koje su predugo bile tabu. Svaka žena koja deli svoju priču doprinosi ovoj zajedničkoj borbi, i nijedna nije sama. Kada delimo priče, stvaramo mrežu podrške i solidarnosti koja nam daje snagu da se borimo. Zato vas sve pozivam da zbirke pozajmljujete, poklanjate, prenosite dalje. Neka se čuje da niste same. Nadam se da će bar jedna osoba posle ovog događaja i zbirke preuzeti stav junakinje iz moje priče I reći: „Dosta je bilo“, jer zaista, bilo je i previše.

Šta je ono najlepše što ti je doneo ovaj „Iridin” projekat i kakvi su utisci sada, nakon objavljene zbirke?

Najlepše što mi je ovaj Iridin projekat doneo jeste prilika da budem deo jednog tako inkluzivnog i inspirativnog okruženja. Kao jedna od Iridinih kolumnistkinja, nisam prvi put imala priliku da sarađujem sa ovom organizacijom, ali sam sada više nego ikad uverena da je ovo zajednica koja pruža prostor za autentičnost i različitost. Jedna topla in-

kluzivna zajednica, gde možeš biti potpuno svoj i potpuno drugačiji i i dalje

ćeš biti potpuno naš i potpuno prihvaćen.

Divne devojke koje rade velike stvari. Svaka njihova priča, svaki njihov savet, bili su pravo blago koje mi je pomoglo da izrastem kao osoba i kao autorka.

Kroz sve konsultacije, učenje i međusobnu podršku, naučila sam mnogo ne samo o pisanju, već i o tome koliko je važno biti deo takvog zajedništva koje podstiče na rast, promene i stvaranje.

To su stvari koje ne možete da doživite svakodnevno, a ja sam imala tu privilegiju da budem deo te predivne priče.

Omiljeni deo ovog projekta, pored samog događaja koji je bio nezaboravan, svakako su prve konsultacije sa koleginicama, kada su tek nastajale prve verzije priča. Osećaj da se svi borimo za isti cilj i svi razumemo koliko je taj cilj važan. U tom procesu je nastao i osećaj zajedništva i međusobne podrške, koji je neprocenjiv. Ovaj projekat mi je pomogao da ne samo pišem, već da se

dublje povežem sa sobom i sa svima onima koji čine ovu snažnu i divnu zajednicu.

O utiscima neću ni da govorim, jer ovom intervjuu nikada ne bi došao kraj. Prepravljena sam emocijama, a sam događaj je već danima moja glavna tema razgovora. Jedino što ću reći jeste da se nadam da se vidimo na što više ovakvih događaja i projekata.

Pripremila: Nevena Pajić

@pajicnevena

Janom Adamović

Početkom marta u ustanovi kulture

Parobrod imali smo priliku da prisustvujemo otvaranju izložbe i promociji grafičkog romana „Povratak divljine“ nagrađivane scenaristkinje Devin Grejson i umetnice Jane Adamović.

„Povratak divljine“ jedinstven je grafički

roman koji proučava čovekov odnos s prirodom i prenosi snažnu poruku o teškim posledicama ekološkog nemara, dok umešno prepliće stvarnost sa elementima fantazije.

Silota, tajanstvena mlada beskućnica i samoproklamovano vilinsko podmeče iznenada se pojavljuju u gradu u kom

Demond, mladi inženjer, radi na svom prvom projektu za grad. Silota zahteva da se novi urbanistički projekat zausta-

vi i na njegovom mestu napravi park, kako bi se umilostivile vile, besne na ljudski soj zbog njihovog nemara spram Majke Prirode. Demond će biti primoran da dovede u pitanje ne samo sopstvenu uračunljivost, već i razboritost i postupke čitavog čovečanstva.

Na maštovit i nesvakidašnji način, mešajući magiju, bajke i realne ekološke i egzistencijalne probleme, autorke prepoznaju šablone po kojima gradovi i industrija ljudskog sveta sve više otimaju prostor i iscrpljuju neobnovljive prirodne resurse. Oslobođen moralizatorskog tona, ovaj strip poziva čitaoce na promišljanje i akciju: kako sačuvati planetu, prirodu, samim tim i celo čovečanstvo.

Jana Adamović je ostvarena umetnica

koja gaji veliku strast prema pričanju važnih priča koristeći strip kao medij.

Osim umetničkog rada, aktivno se zalaže za veću vidljivost strip autorki, i jedna je od osnivačica udruženja Stripotetke.

U oktobru 2019. godine odlikovana je ordenom viteza Reda umetnosti i književnosti Republike Francuske.

Devin Grejson je istaknuta i nagrađi -

vana spisateljica i scenaristkinja stripa, poznata po svom radu za velike američke izdavačke kuće poput DC Comics, Marvel Comics, IDW… Radila je na serijalima poput Catwoman, Gotham Knights, The Titans, i prva je žena koja je pisala scenario za serijal Batman. Živi

u Severnoj Kaliforniji sa svojom porodicom, gde se između ostalog bavi treniranjem pasa za pomoć dijabetičarima.

„Povratak divljine” objavljen je u Americi 2022. godine u izdavačkoj kući Dark Horse Comics, u sklopu edicije Berger Books, u saradnji sa čuvenom urednicom Karen Berger (DC Comics / Vertigo). Godine 2023. strip je uvršten u kurikulum književnosti Unverziteta Slippery Rock u Pensilvaniji.

U Srbiji, ovaj strip nedavno je objavila izdavačka kuća Darkwood , u prevodu Draška Roganovića, čime su predstavili i novu ediciju Venera, posvećenu ženskom strip stvaralaštvu.

Nakon izložbe, pozvala sam umetnicu Janu Adamović da odgovori na nekoliko naših pitanja i približi nam svoj rad na ovom grafičkom romanu.

Kako se rodila ljubav prema crtanju?

Ljubav prema crtanju me prati od najranijeg detinjstva, prosto se ne sećam kada nisam volela da crtam. Crtanje je i tada za mene bio čist eskapizam u svet mašte, a mislim da mi danas omogućava da ostanem u kontaktu sa detetom u sebi.

Na koji način se u tvoj stvaralački put upleo strip?

Stripove sam otkrila relativno kasno, a ozbiljnije tek u starijim razredima osnovne škole, pre svega preko Politikinog zabavnika i starih Striporama, s obzirom da je tada (tokom devedesetih) strip izdavaštvo gotovo potpuno zamrlo. Strip me je očarao kao medij jer je spoj slikovnog i narativnog, i pružao mi je priliku za beg u neke druge svetove.

Da li je „krivac“ za ljubav prema ovim fantastičnim svetovima bila neka od naučno-fantastičnih priča, legendi ili neko od magijskih bića? Šta je bila inspiracija za bavljenje crtežom?

Za mene je crtanje oduvek bio način da svoje „autentično JA” prebacim na papir. Svakako da sam od malena obožavala bajke, kasnije sam bila deo talasa „poteromanije”, obožavala sam i romane Tolkina, Ursule Le Gvin, Terija Pračeta… Na mene su veliki utisak ostavili i filmovi poput „Lavirint” Džima Hensona, „Legenda” Ridlija Skota, „Gospodar prstenova”

Pitera Džeksona, kao i rad umetnika i ilustratora koji su razvijali te svetove. Sve to je uticalo na mene i našlo svoj izraz i u „Povratku divljine”.

Kakvi likovi i teme ti najviše razbuktavaju maštu?

Nekada su teme kojima sam težila bile više u fantaziji, odvojenije od svakodnevice, a danas ipak više inspiracije pronalazim u svakodnevici, u malim radostima, aktuelnim problemima i angažovanim temama.

foto: Adriana Vančová

Na koji način (tehnički) nastaju tvoji radovi?

Ranije sam stripove crtala tušem na papiru, koristeći se perom i četkicama, a danas sve radim digitalno u fotošopu, na sintik grafičkoj tabli.

Grafički roman „Povratak divljine“ je strpljivo čekao svoj trenutak i posle četiri godine došao na police knjižara, ali nekako baš u pravo vreme, da nas trgne i navede da podignemo glas u odbrani prirode. Kroz koje prepreke je prošao da bi stigao do pune zgrade

UK Parobrod i uvrštavanja u studentsku literaturu?

Devin i ja smo počele da radimo na „Povratku divljine”, odnosno na stripu Rewild, krajem 2019. godine za američku izdavačku kuću Dark Horse Comics i njihovu ediciju Berger Books. Sarađivale smo sa čuvenom urednicom Karen Berger. Originalno je strip trebalo da izađe u četiri sveske i taman kad smo završili prvu, presekla nas je pandemija korona virusa i zaustavila na šest meseci.

Kad smo nastavili da radimo i kad smo završili strip, omela nas je još i nestaši-

ca papira, pa je strip kasnio… Srećom, strip je ipak uspešno objavljen.

Neizmerno mi je drago što je objavljen u Srbiji, jer temom koju obrađuje se u potpunosti poklapa sa aktuelnom borbom ekoloških organizacija da očuvaju prirodu i zdravlje Srbije, poput doline

Jadra kojoj preti iskopavanje litijuma.

Izdavačka kuća Darkwood aktivno radi na vraćanju kulture čitanja stripova odličnim izdanjima, koja se bave između ostalog i društveno odgovornim temama. Da li ste se baš na tim razinama prepoznali?

Darkvud je prepoznao „Povratak divljine” kao kvalitetno delo koje bi moglo zainteresovati široku domaću publiku, tako da mi je izuzetno drago da su ga objavili – što inače predstavlja i moj prvi kompletan strip album objavljen u Srbiji. Time su i lansirali novu ediciju „Venera” koja treba u prvi plan da stavi žensko strip stvaralaštvo. Raduje me što postoje takve inicijative koje su preko potrebne, ako želimo da osavremenimo strip i osvežimo publiku.

Tema grafičkog romana Povratak divljine je buđenje, poziv na pokret, na uče-

stvovanje i prestanak zatvaranja očiju od onoga što se dešava prirodi i ekosistemima. Devin i ti ste tako poruku stripa prelile i lokalno, na svoje gradove, kako biste ukazale na bogatstvo flore i faune i njihovu preko potrebnu zaštitu, pokazujući povezanost svakoga od nas sa prirodom, njenim značajem i simbiozom jednih sa drugima.

Devin je temeljno proučavala literaturu vezanu za klimatsku krizu pripremajući se da napiše scenario za „Povratak divljine”. Neke od „pošasti” iz stripa direktno su inspirisane time: poplave, podizanje nivoa mora i potapanje priobalnih gradova, nezaustavljivi šumski

požari… Devin inače živi u Kaliforniji i svake godine se suočava sa opasnim požarima koji iz godine u godinu postaju sve gori.

Strip je podeljen u 4 poglavlja i svako ima svoju podtemu koju obrađuje, ali se u svakom može osetiti poziv za vraćanje prirodi. Gde naći taj glas, to sećanje, tu borbenost?

Strip je podeljen u poglavlja pre svega jer je trebalo da prvo bude objavljen u sveskama, a kasnije i objedinjeno u integral ili kako se to na američkom strip tržištu zove, trade paperback. Tema stripa svakako jeste osluškivanje, i povra-

tak čoveka prirodi i kako se odlučiti na taj korak, kako do toga doći.

Svaka stranica rečima, ali i slikom pokazuje dualno gledanje i neprekidan ples divovskih korporacija i životne sredine, profita, gradnje i krčenje šuma i asfaltiranja zelenih površina, kao i to kako

jedna i druga strana gledaju na prioritete i ciljeve, dok je muzika skoro u potpunosti nestala, zamenjena bukom saobraćaja i gradilišta. Na koji način si osmislila izgled junaka vilinskog sveta, udahnula im život, oblike i boje?

Pre svega, iskoristila sam sve uticaje i uzore iz detinjstva, od Brajana Frauda

i Alana Lija, do stilizacije iz crtanog filma „Let zmajeva” i Mijazakijevog Gibli studija. Želela sam da vilinska stvorenja iz „Povratka divljine” budu i neobična, upečatljiva i ponekad zastrašujuća. Nadam se da sam u tome uspela.

Na promociji romana, govorila si i o delu tvoje koleginice, jedne od osnivačica udruženja Stripotetke, Dragane Radanović. Koje teme i kakve projekte možemo da očekujemo od vas i vašeg udruženja?

Dragana je izuzetna umetnica i edukator iz oblasti strip teorije. Pomenuti strip je napisala na engleskom, kao deo doktorske disertacije na Univerzitetu u Briselu, Luca School of Arts, on se bavi rekonstrukcijom njenih sećanja na bombardovanje iz detinjstva – jer naša dečija sećanja nisu ista niti tako potpuna kao sećanja odraslih.

Dragana bi svakako mnogo bolje umela da vam priča o tome i čitavom njenom istraživanju. Mi u Stripotetkama naravno planiramo da objavimo ovaj strip, kao i stripove još nekoliko članica koje su talentovane umetnice, samo nije izvesno kada će to biti. Smatramo

da je trenutna situacija u Srbiji previše kritična i da ne bi bilo produktivno sada se upuštati u nova izdanja. Stripotetke kao kolektiv pružaju punu podršku studentima u blokadi i svele smo aktivnosti udruženja na minimum.

Odakle je potekla ideja da u formi stripa predstaviš priču o složenom izraelsko-palestinskom sukobu koji traje decenijama? Na koji način si prišla temi?

To je moj aktuelni projekat na kom radim zadnjih meseci za francuskog izdavača Solej, po scenariju Danijele Mas. U pitanju je grafički roman koji će imati preko 150 strana i koji je adaptacija istorijske analize konflikta jednog francuskog istoričara. Naš pristup je da poreklo ovog strašnog konflikta objasnimo i predstavimo na što je više moguće objektivan način, a da li ćemo u tome uspeti ostaje da se vidi. Strip bi trebalo da bude objavljen na jesen ove godine.

Kako i zašto si ovoj izložbi pridodala ilustracije o Rio Tintu, kao deo priče o globalnom zagađenju?

Prošle godine, dizajnerka Valentina Talijan koja stoji iza instagram profi -

la „ Umetnost cveta ” pokrenula je akciju u kojoj je pozvala sve, umetnike i amatere svih profila i specijalnosti, da doprinesu tako što bi prikazali razne ugrožene biljne i životinjske vrste iz doline Jadra, kojoj preti projekat izgradnje rudnika litijuma Rio Tinta. U celoj toj priči oko iskopavanja litijuma, korupcije i otkidanja bogatstva i zdravlja od prirode i meštana, prepoznala sam iste mehanizme koje smo Devin i ja obradile u „Povratku divljine”. Zato sam htela da iskoristim priliku i u izložbu ubacim ilustracije koje sam radila za Valentininu akciju. Za mene, sve te ilustracije i table stripa su jedno jer govore o istom problemu, „Povratak divljine” preneseno i bajkovito, a ilustracije direktno o

konkretnom problemu koji nam svima preti, ne samo dolini Jadra.

Roman se završava rečenicom: „Šta ćemo uraditi?“ i opsenom kako sve

može da izgleda zelenije, šarenije, životnije, pulsirajuće i da je put do toga zavisi od nas, naše volje i truda. A takva

slika daje podršku i nadu da smo u svemu zajedno i da možemo da promenimo sve(t), baš kao Demon i Silota.

Smisao celog stripa je da čitaoce pozove na razmišljanje: „Šta JA mogu da uradim, kako mogu da pomognem” i da podseti da se sudbina planete, čistog vazduha, čiste vode tiče svih nas.

Kolumna

Pripremila:

Nevena Pajić

@pajicnevena

Fotografije: Unsplash

Kao i svaka bajka, i ova počinje sa…

…Nekada davno, beše jedno prostrano kraljevstvo koje je bujalo u izobilju zelenila, plavetnila reka, šarenila biljaka praćenog pojanjem najrazličitijih ptica. Simbioze čoveka s prirodom oličene u tajnom dogovoru između bića. Dogovora u kome postoji nepisano pravilo o tome šta čovek sme i gde mu je mesto. Kako da živi i preživi, gajeći i obogaćujući zemlju i ne dirajući stvorenja sa kojima je deli.

Tako je i bilo.

Sadio je i ukrštao nove kulture, hranio zemlju, živeo u skladu s njenim zakonima, osluškujući je i poštujući njene nepisane norme, negujući sav živi svet.

Međutim, kao u svakoj priči, i u našoj bajci postoje dobro i zlo. Postoje one mračne sile koje spletkare, podmeću, vuku vodu na svoju vodenicu i vilama znatno otežavaju posao, čineći ga skoro neostvarivim – ali ne i nemogućim.

Kao što to obično biva, godine su prošle i vetar je doneo promene – kolonizaciju, industrijalizaciju, kapitalizam. Čovek

je vremenom razvio sve veće prohteve i želje. Probudila se glad za prostorom, dominacijom, za širenjem gradova, podizanjem višespratnica i nebodera. Kako su se tehnologije razvijale, rasla je pohlepa i evoluirala u nekontrolisano grabljenje i prisvajanje onoga što ne pripada nikome sem Majci Prirodi. Prisvojio je vazdušni prostor, okeane, mora, reke, tlo– eksploatisao ih, degradirao i osiromašio, sve zarad profita, širenja gradova i infrastrukture. Nepregledno je rabio i iscrpljivao prirodu, nagomilavao otpad, koristio plastiku, najlone i sve one materijale jeftine za proizvodnju, a preskupe za prirodu, jer se samo akumuliraju, talože i zagađuju.

I tako neprekidno, kao u začaranom krugu, iznova i iznova.

Svi insekti, leptiri, rovčice, ptice i druge životinje povukli su se u dubine, sve tamnije i mračnije, menjajući svoj izgled, gubeći svoj kolorit, blistavost i čistotu. Nestajali su im poj, radost i zvuk. Odeća kojom su krasili prirodu polako je bledela. Zarad čega?

Zarad još nekoliko stotina parking mesta. Zarad još jednog tržnog centra. Zarad još jedne fabrike odeće koja će verovatno ubrzo završiti na nekoj deponiji. Zarad novih zgrada, kompanija i kancelarija.

Kako smo dopustili da dođe do takvog nesklada, do kršenja tajnog dogovora koji je funkcionisao vekovima? Dogovora koji se, uprkos povremenim erupcijama i zemljotresima, uvek vraćao u svoju mirnu luku, talasajući površinu.

Najezde cunamija. Zemljotresi tresu tlo i ruše gradove kao kule od karata. Požari menjaju lice Zemlje, ostavljajući iza sebe samo crnilo, čađ i pepeo.

Sivilo i bezličnost uvukli su se u svaku poru, ćeliju i atom, zagušujući ih svojim smradom i osuđujući ih na tamu i neprestanu buku – na zvuk bušenja i padanja, cepanja i lomnjave. Sve kako bismo zaboravili onaj opojni miris, svežinu vazduha i kiseonik koji nam daruje drveće, jer njihovo mesto zauzeli su svetleći bilbordi i prodavnice s klima uređajima.

ekrane. I sada, kada smo toliko dugo gledali u pogrešnom pravcu, kada smo se otuđili i ogluveli na sve znakove upozorenja, priroda nam uzvraća. Grubo. Bolno. Po onoj staroj poslovici: „Oko za oko“.

Njena osveta dolazi u naletima besa i bespomoćnosti, jer je na pragu izumiranja. Oluje besne, voda se uzdiže u neslućenim visinama i brzinama, vatra kulja kao ljuta neman. Zemlja puca i guta sve pred sobom. Bujice ruše i odnose – ne praštajući više nikome.

Prekršili smo sve zakone, raskinuli dogovore, prešli granice, iščupali korene.

A da bi se sve to obnovilo, rane zacelile i život ponovo procvetao, mora se graditi iz početka.

Od svakog pojedinca.

Od najmanjih sitnica.

Od čuvanja reka.

Skupljanja otpada.

Smanjenja zagađenja.

Sadnje drveća.

Uzgoja cveća i biljaka. Hranjenja i oporavka zemljišta.

Pogled nam odavno više ne luta unaokolo, diveći se prirodi već je prikovan za

Od malih koraka – ka zajedničkim velikim ciljevima.

Istrajnost u borbi protiv prodaje naših reka, šuma i zemljišta.

Borba za isti cilj –

Za milozvučan ritam reka, čista korita, zelene livade i pašnjake.

Za moćne, zatalasane šume zimzelenih i listopadnih divova.

Za rodnu, plodnu i zdravu zemlju.

Za obnovljenu i nenarušenu simbiozu

Majke Zemlje i nas, jer nas štiti, hrani, daruje.

Ona je uprkos svemu naša zaštitnica i savetnica. Ona je nesebična, i u sebi čuva darove koji će pomoći da se obnovi - a naše je da se probudimo iz dugog zimskog sna.

Jer, kao u svakoj bajci, dobro na kraju uvek pobeđuje zlo.