Plezir magazin 116

Naš mali i veoma istrajan tim uz podršku divnih saradnika sa kojima delimo iste, PLEZIRSKE vrednosti, ovim novim brojem proslavlja značajan 11.

ROĐENDAN, posebnim izdanjem koje se nalazi u vašim rukama. Nakon kolačića i koktela, otisnuli smo se na rođendanski balkanski road trip uz dobru muziku (razume se) na kome nas dočekuju

specijalni gosti iz brojnih gradova u regionu, kako bi nam otkrili njihova, posebna mesta i poveli nas u obilaske po njihovoj meri. Pokazali su nam između ostalog njihove oaze mira, mesta na kojima vole da se osame, pojedu ili popiju nešto, uživaju u umetnosti, zabave se i opuste ili naprosto rečeno - povedu svoje goste u đir.

Celokupno, tema kojom smo se ovog meseca vodili je koncept povratka, i to kroz povratak sebi, svojim hobijima i mestima u kojima smo najbliži sebi. Jesen je pravi trenutak za nove početke, ali i povratak svemu onome za šta možda tokom leta nismo imali dovoljno energije. S tim na umu, donosimo vam i presek interesantnih radionica i programa sa idejom da vas motivišemo da u jesen uđete pre svega bliži sebi. U tom smislu, volela bih da čujem i šta za vas znači povratak i na koji način se vi vraćate sebi? Moj inbox vam je kao i uvek na raspolaganju.

Teodora Kovrlija, Plezir magazin teodorakovrlija@gmail.com plezirmagazin@gmail.com

Studio Brusnica

UMETNOST

ARHITEKTURA

Christina Seilern

ARHITEKTURA

ŽIVOTNI STIL

Secondhand ulovi

MODNI PLEZIR

MOTE DESIGN

SAVA CENTAR

068

ŽIVOTNI STIL

Sezona tajfuna u Japanu

Naracija emocija kroz pokret

114

U korak sa sobom

ŽIVOTNI STIL

ŽIVOTNI STIL

Vidikovačka pijaca

150 044

Preplitanja

032 090

ŽIVOTNI STIL

Tajno šumsko društvo

ŽIVOTNI STIL

KOKORO

Atelje Kinema

Sanja Banjanac –meditativno pisanje

UMETNOST

158 058

Rođendanski Balkan Road trip

UMETNOST

ŽIVOTNI STIL

Povratak sa odmora: Saveti za srećniji kraj leta

144

126 014 076 136 100

redakcija PleziR

Marko Vajović

Bojana Đuričić

Andrijana Kovrlija

Milena Goševski

Teodora Kovrlija

Nataša Bućić

Vesna Belušević

Ana Nikolić Branka Milovanović

Jelena Gvozden

Nevena Pajić

Ljiljana Kostić

Merima Aranitović Milena Popović

Aleksandra Nikolić

Vladislava Milovanović

POUDRE DE RIZ

puderasti amber sa mirisom „pirinča u prahu” i mahunama vanile, cimeta, ruže, ambera i mošusa.

POUDRE DE RIZ je floralno mošusni puderasti parfem koji je Pierre Guillaume dizajnirao 2012. godine, voli da ga naziva i „zagrljaj boje ćilibara” i nakon promocije ovog parfema citirao je Henri Barbousse, L’Enfer, 1908. godine koji je rekao „vazduh u zatvorenoj prostoriji bio je težak od mešavine mirisa: sapuna, pudera

za lice i oštrog mirisa kolonjske vode”. Staromodni šarm akorda ovog parfema sa laticama ruže i bezvremenska senzualnost vanile, poput stola za šminkanje njegove bake čiji su ga mirisi uvek privlačili i inspirisali su ga da dizajnira upravo ovaj parfem. Ovaj parfem je vrlo delikatan i ženstven.

METAL HURLANT

opisan kao mošusno drvenasti parfem kao istaknute

akorde ima: mošus, kožu i benzin.

METAL HURLANT je parfem iz Pierre Guillaume „cruise” kolekcije u kojoj dizajner pokušava da u bočicu smesti iskustva sa svojih putovanja. Smatra ga unisex parfemom, a dizajnirao ga je 2015. godine nakon putovanja kroz Ameriku gde je iznajmio motor poznatog brenda Harley Davidson i vozio se poznatim putem 66.

METAL HURLANT u prevodu znači „vrišteći/škripeći” metal, a Pierre želi da prilikom nanošenja ovog parfema zatvorite oči i zamislite kako se na motoru pod punim gasom vozite putem pored okeana. Mirisi svetlucavog hroma, sveže farbe, čelične karoserije i guma mešaju se sa benzinom i kožom, dok okolo najjačom brzinom u vas udara vreli vetar Arizone. Ovaj parfem je „BORN TO BE WILD”.

05. L’EAU DE CIRCE

melanholični cvetno voćni parfem kao

svoje istaknute akorde ima: šljivu, kineski cvet osmantus i sandalovinu.

05. L’EAU DE CIRCE je veoma retro chic ženski parfem koji je Pierre Guillaume dizajnirao 2005. godine, a inspirisan je kineskim cvetom osmantusom koji se smatra veoma senzualnim, ženstvenim i zavodljivim zbog čega je ovom parfemu dao ime „Kirkina voda”. Kirka je poznata u grčkoj mitologiji kao boginja čarobnica koja je očarala Odiseja kada je

sa svojim brodom pristao na njeno ostrvo Eju po povratku iz Trojanskog rata, te se on tu zadržao dve godine i dobio sa njom dva sina Latina i Telegona. Pierre zato kaže da je ovaj parfem napravljen tako da začara sva čula, i da u njemu postoji ta posebna „old school” ženstvenost koja je bila izražena u Holivudu tridesetih godina prošlog veka.

Ova tri parfema, koji su naši predlozi za ovu ranu jesen, možete pronaći u prvoj Pierre Guillaume Paris parfimeriji van Francuske, u srcu Beograda u ulici Kralja Petra 75.

U izdanju kojim Plezir proslavlja svoj rođendan, ugostila sam Tamaru Tasić kako bismo između ostalog pričale o njenom diplomskom filmu – Srećan nam rođendan! koji je posle niza peripetija najzad našao svoj put do filmske publike i započeo filmski život premijerno na BAŠTA festu ove godine. Tamara je multidisciplinarna umetnica,

Intervju:

Teodora Kovrlija

@teodora_kovrlija

Fotografije:

Vladimir Janić

Ilustracije:

Tamara Tasić

grafička dizajnerka, animatorka, rediteljka i osnivačica kreativnog studija

Brusnica. Pričale smo o filmovima, uzorima iz popularne kulture, o odrastanju i neodrastanju, hrani i kuvanju, prijateljima, dnevnicima, kolažima i prorađivanju emocija i iskustava kroz kreativno stvaralaštvo, kao i pogledu na to stvaralaštvo s vremenske distance.

Zdravo Tamara, možeš li da nam ispričaš kako je nastala Brusnica, i kakav svet želiš da nam dočaraš koristeći se vedrim bojama i interesantnim teksturama koje koristiš u pričanju svojih priča?

Za vreme studiranja provodila sam mnogo vremena kod kuće, sama u svojoj glavi i sve to što nisam znala kako da verbalno izrazim, seckala sam i lepila u dnevnik. Kada sam te kolaže počela da kačim na Instagram, ispostavilo se (kao i uvek) da nisam jedina sa istim mukama i razmišljanjima. Boje i teksture afektivno biram i ne shvatam to toliko ozbiljno da bi moralo da se definiše. Mislim da slike i zvuk mogu bolje da dočaraju taj svet. Često se desi da nakon nekoliko godina prođem kroz stare dnevnike, novim očima i tek onda shvatim šta sam tada osećala i htela da kažem.

Imajući u vidu da se kroz svoj rad dominantno izražavaš na vizuelan način, kolažom, posterom, animacijom ili filmom, odgovori na temu našeg rođendanskog broja – povratak. Šta je tvoja asocijacija na povratak?

Povratak sebi, samorefleksija kroz stare dnevnike, skečbukove, radove, primećujem sazrevanje –nadrealna scena iz mog diplomskog filma u kojoj

Trešnji (Mina Nikolić) padaju papirići na glavu sa neba dok pokušava da sroči ono što je muči.

Budući da se motiv neodrastanja često provlači kao tema u tvom radu, na koji način ti doživljavaš ovaj motiv i da li misliš da društvo pritiska ljude da sazru ili im pak pruža previše slobode da ostanu u „stanju detinjstva“?

Dobro nam je poznat filmski žanr coming-of-age i svi moji filmovi do sada i jesu tog žanra, pa je na kontu toga nastala fora da moji likovi u filmu zapravo i ne odrastaju i da se taj character arc ne dešava kod njih. Ne mora sve da bude happy end. Volim da likovi ostanu sjebani do kraja i to je neka pouka i stanje (state of mind) filma.

Opet nije sve tako crno-belo, na pojedincu je da pruži otpor u pravcu gde oseća da nešto želi da promeni. Društvene norme su ionako izmišljene.

U tom smislu, da li je svima jednako dostupno „neodrastanje”?

Ja na svoje produženo neodrastanje ne gledam kao na privilegiju. Često se osećam kao da me nešto koči. Mašta i ideje mi nikad ne napuštaju glavu, one su fluidne, mislim „trista na sat" (čak i kada spavam). Mogu samo da pokušam da ih zamrznem i ućutkam na neko vreme. Hiljadu puta sam lupila glavom o zid zbog njih. One se opet prebrzo otope i zagreju mi unutrašnji svet.

Ne treba tražiti krivca i cičati kao Kalimero kako su drugi privilegovani, nego osvestiti želju za promenom i pokrenuti se koliko se može u datoj mogućnosti. Najbitnije mi je kojim ljudima sam okružena, odnosno kako se osećam pored njih. To nekad ume da diktira dan, raspoloženje i pogled na svet.

Za sve ste vi krive, šta publika kaže na to?

Za mene je ovo jako intiman film i plašila sam se da ga šaljem na festivale. Izgleda da je tom svojom iskrenošću došao do srca publike. Pored toga što je ovo priča o prijateljstvu, za publiku je ovo i putopis kroz dobro poznata

mesta našoj generaciji i priča o dobro poznatom osećaju kao da stalno nešto pogrešno činiš.

Ko su bili likovi iz popularne kulture na koje si se ti ugledala i da li danas svojim radom nastojiš da stvoriš likove koji će imati tu univerzalnost da se drugi u njima prepoznaju/i na njih ugledaju?

Zanimljivo, nisam nikada o tome razmišljala, možda bi trebalo da počnem. Nisam sigurna koliko sam htela da se ugledam na likove iz pop kulture, koliko sam ih pratila, gledala i pronalazila se u nekima od njih. Nisam htela da budem

baš kao oni, već nasuprot njima. To verovatno objašnjava i zašto su moje omiljene ikone iz pop kulture Holden Kolfild i manje poznati, ali ne i manje vredan, Simor Glas (takođe Selindžerov lik), onda Ana Karina i ostatak Francuskog novog talasa, zatim i Frances Ha, Wes Andersonovi likovi, devojke iz HBO serije Girls…

To su vrckavi, iščašeni likovi, koji jure nepravdu u ovom svetu, oduševljavaju se sitnim stvarima koje niko drugi ni ne primećuje, i uglavnom govore na čudan način. Voliš ih baš zato što su takvi. Ali u jednom trenutku shvatiš da to kako se oni ponašaju uglavnom nije dobro po njih, i da si se previše ušuškao poistovećujući se sa njima dok sebi govoriš –„Ma to je sve okej, nisam jedina”.

Da li se prilikom odabira kolorita za tvoje filmove/animacije/postere/kolaže oslanjaš na teorijska i empirijska znanja o uticaju i povezanosti boja i emocija ili na lični osećaj i asocijativni proces?

I jedno i drugo. Siva zona je najšarenija. Kroz obrazovanje i sopstvenu dizajnersku praksu sam naučila mnogo toga o bojama, ali kao što rekoh, afektivno biram boje, ne razmišljam mnogo tokom

procesa, značenje je svakako fluidno, svako iščitava i projektuje iz svog ličnog iskustva.

Nedavno je tvoj diplomski kratkometražni film Srećan nam rođendan imao tri projekcije, svetsku premijeru na 11. Bašta festu, potom projekciju na

Bura festivalu kojom je isti zatvoren, a potom i na Fine Line Film festivalu u

Beogradu. Kako se osećaš sada kada je film započeo svoj festivalski život?

Ja se sa svojim diplomskim filmom razvlačim još od 2019. godine. Sve sam lepo smislila. Prilažem dokumentaciju FCS-u na konkurs i nedelju dana kasnije nastaje kompletni korona lockdown. Prolazim na konkursu, ali ništa od snimanja filma, barem godinu dana. Sada kada je eksportovana finalna verzija filma, osećam se kao da to više nisam ja, taj film, taj lik, iako jeste deo mene. Zato mi je pomalo čudno da sad, kad ljudi budu gledali film, gledaju nešto što sam napisala pre pet godina, snimila pre tri i završila konačno pre godinu dana. Sa druge strane, toliko se radujem da ova priča dobije svoju publiku nakon toliko uloženog vremena. Svakako je vredelo, samo bi bilo super da se sledeći put sve brže desi.

Tajna premijera filma Srećan nam rođendan se dogodila prošle godine u prostoru Kvake22, kada je krenula i priča sa cegerima Jao boje uz čiju prodaju finansiraš distribuciju filma. Koji su po tvom mišljenju najveći izazovi u kreiranju ovakvih nekomercijalnih

priča i kako je iz tvog ugla izgledao proces od snimanja poslednjeg kadra do premijere?

Kada bih prepričala taj proces, svaka zdrava osoba bi se okrenula glavom bez obzira i rekla „nije ovo za mene”. Kroz sve ove godine, koliko pravimo ovaj film, držala me je neukrotiva želja i radost što se ovo konačno dešava, što sam dobila priliku da napravim baš ono što sam zamislila i da moram da istrajem u tome. Između svake faze rada na filmu postojao je period inkubacije - pauza rada na filmu, ili čekam nekoga ili namerno ne gledam film. Čini mi se da je to ključna stvar koja mi je pomogla da istrajem. Usput bih svaki put sagledala priču filma na nov način jer sam se i ja menjala. Ta tajna premijera sa najdražim ljudima je bila kao konačno cvetanje.

Najveći izazov, ono sa čime se i dalje borim u svojoj glavi, jeste što se osećam kao da sam previše svog vremena uložila u ovaj film, žrtvujući priliku da se u potpunosti posvetim svojoj freelance praksi, da mogu da obezbedim sebi da živim život kako sam zamislila, a ne da se osećam kao da konstantno kaskam za drugima. To je tek sada došlo na red. A opet je tu i lep osećaj jer sam zadovoljna onime što sam napravila. Ne preporučujem drugima, but would do it again. Sad sam na greškama naučila, da sledeći put sve može da klizi.

Vizuelni aspekt tvojih filmskih priča je ono što donosi prvi sloj značenja, i privlači momentalno pažnju gledalaca. Verujem da će u tvom radu mnogi prepoznati Ves Andersonov i Godarov uticaj, koji su to još stvaraoci koji su te podstakli da se izražavaš baš na ovaj način?

Jako mi je bitan anarhistički film „Bele Rade” Čehoslovačke rediteljke Vere Hitilove iz 1966. godine, kao i Greta Gerwig i Noah Baumbach sa svojom Frances Ha. Zatim, vibrantni svet fotografa Jimmy Marble-a, film „Submarine”, „modne” ikone Grey Gardens-a,

pisac Ton Telehen, i način na koji reditelj Mike Mills priča priče. Kada sam završila film, otkrila sam još jednu rediteljku koja kombinuje sličan stil igranog i animiranog filma na način kao i

ja – Chloe Maszlo i njen film „Skies of Lebanon”, to mi je potvrdilo da nisam luda što kombinujem ta dva medija i nazivam sve „igrani film”, a ne eksperimentalni.

U tvom radu se često provlače intimni, dnevnički zapisi, da li ti takav pristup omogućava da bolje proradiš određene teme, a onda se i kada za to dođe vreme (bilo da je projekat za klijenta gotov, ili organizuješ prodajnu izložbu kolaža) istih i „rešiš”, te uslovno rečeno i oslobodiš?

Bilo bi lepo da je tako. Sad su dnevnike i skečbukove zamenile glasovne poruke i razgovori sa prijateljima. Neke stvari izgovorene naglas mnogo lakše odlete kada dobiju feedback od onog ko te sluša. Moj diplomski film je bio prorađivanje jedne teme i eto, može se reći da je ta tema sažvakana. To je jedan jedini primer mog uspešnog rešavanja misli iz glave ovom metodom. Svakako je potrebno vremena da se te stvari svare.

Šta ti ovakav način rada pruža?

Samorefleksiju, komunikaciju, izražavanje, na neki način i terapiju. (smeh)

U tvojim video radovima kuvanje zauzima važno mesto, šta ono za tebe simbolizuje?

Ne samo kuvanje, već i hrana kao takva. Svi moji filmovi, video radovi i animacije na neki način imaju simbol gotovog obroka, kolača ili torte. Mnogo je lepo kad ti neko spremi nešto svojim rukama. Čak i mamina premasna supa koja se cakli na suncu. Ljudi se okupljaju oko hrane, i kad nema ljudi – hrana je tu. U hrani se utoli „glad”. Ona obuzima sva čula – boje voća i povrća, miris još neskuvane kafe kada otvaram

pakovanje, šištanje ulja, topao hleb u rukama, brašnjava lubenica, prvi guc piva… Doživljaj hrane je sveobuhvatan, ceo jedan odnos između dve osobe bi mogao da se ispriča kroz hranu. Godinama već skupljam u beleškama situacije sa hranom koje su u mom privatnom životu imale neku simboliku i baš se radujem da ih realizujem u vidu nekog novog filma.

Jedan od vidova susreta sa tvojim šarenim svetovima su i radionice kolaža koje povremeno organizuješ. Da li je kreativnost nešto što se može naučiti?

Te radionice su baš to kao što si i rekla – vrata u moj svet, da ljudi mogu da vide kako ja pravim kolaže i da se, gledajući mene i druge polaznike oko sebe, opuste i igraju kao i da sagledaju stvari i pristupe problemu iz drugog ugla. Dobro je imati mentora za takve stvari, ali bez volje sve pada u vodu.

Koji su tvoji omiljeni materijali za rad, i koliko ti je u procesu stvaranja kolaža važan aspekt održivosti i reciklaže?

Ranije sam često sakupljala ostatke šarenih papirića, teksture i figure iz časopisa, programe i brošure sa filmskih festivala, neke stare zbirke poezije… U jednom trenutku su ljudi počeli da mi donose stare razglednice, Politikin Zabavnik, kataloge iz galerija, ništa se ne baca kada je u pitanju kolaž, zato su radionice i nastale. Neke stvari ti dosade i ne znaš šta ćeš sa njima, a onda dođe neko ko prvi put vidi to i iskoristi na način na koji ja nisam ni mogla da zamislim!

Žmureći

Sanjanim svetom u inat slepilu

Gde su se smestili tvoji dosanjani svetovi?

Prijatelji koji umesto oblaka vide more među planinama i oni koji ne kažu - to ne liči na tebe.

Pre tri godine sam živela na moru sedam meseci.

Prešla celu Hrvatsku obalu, svim mogućim prevoznim sredstvima u jednom danu.

Napokon se vratila u Beograd i počela da mestimično stvaram sve ono što zamislim.

Glumci koji daju boju mojim dijalozima, Iva i Nana koje kreiraju svet iz moje mašte i stavljaju ga na sto, pravo na tanjir.

Poslednja dva leta jurim po filmskim festivalima.

Radila sam ono o čemu sam ranije maštala. Šteta što mi se želje i prioriteti tako brzo menjaju.

A opet, navikla sam da nam u ovoj zemlji sve dolazi sa zakašnjenjem.

Na kakvim projektima trenutno radiš, čemu se raduješ ove jeseni?

Na muzičkim spotovima i kolaž „muralima”, kreiranju rutine, usidrenju kako bi se grane pružile još šire.

Losion je formulisan na bazi alfa-hidroksi kiselina (engl. α-hydroxy acids skr. AHAs) i poli-hidroksi kiselina (engl. polyhydroxy acids skr. PHAs) sa niacinamidom, namenjen za poboljšanje teksture kože (poboljšanje izgleda finih linija, bora i pora), koži sa prisutnim hiperpigmentacijama (pogotovo nastalim kao posledica sunčevog zračenja) kao i onoj kojoj nedostaje blistavost. Normalna i suva koža takođe zahtevaju povremeno uklanjanje mrtvih ćelija površinskih slojeva kože (eksfolijaciju), kako bi pore bile čistije i koža jedrija, te je tako ovaj losion formulisan sa dve hidroksi kiseline (mlečnom kiselinom i glukonolaktonom) koje će ovakvoj koži pružiti adekvatnu eksfolijaciju bez narušavanja kožne barijere.

Arhitektura

Budućnost arhitekture će sve više biti usmerena na suočavanje sa klimatskim promenama

Intervju:

Fotografije:

Nikola Marković

Paul Riddle

Christina Seilern jedna je od 10 eminentnih svetskih arhitekata, koja će na predstojećem 7. Kongresu i manifestaciji „Održiva arhitektura – energetska efikasnost” koji se održava u Jugoslovenskoj kinoteci od 4. do 6. oktobra, predstaviti svoja viđenja sadašnjosti i budućnosti održive arhitekture. Osnivačica je STUDIO SEILERN ARCHITECTS, svetski cenjene prakse, sa sedištem u Londonu i Njujorku. Njen raznovrstan portfolio sadrži proslavljene projekte

kao što su Gota House u Zimbabveu, Ansdell Street u Kensingtonu, Andermatt Concert Hall i Restaurant Gutsch u Švajcarskoj i Boksto Skveras u Litvaniji. Christina je proglašena za arhitektu godine na VAN Female Frontier Award 2022.

Koje mesto u vašem svakodnevnom radu zauzimaju aktivnosti u pravcu održive arhitekture?

U svojim svakodnevnim profesionalnim aktivnostima, naglašavam održivu arhitekturu kroz davanje prioriteta energetski efikasnom dizajnu i upotrebi ekoloških materijala. Moji projekti podrazumevaju rigoroznu analizu energetske efikasnosti, izbor održivih materijala i ugradnju sistema obnovljive energije. Na primer, u projektima kao što su Gota House u Zimbabveu i Restoran Gütsch u Švajcarskoj, primenjujem strategije specifične za region kako bih smanjila uticaj na prirodu, uzimajući u obzir lokalne potrebe i resurse.

Pomenuli ste rad na više kontinenata i u različitim kulturama. Na koji način se prilagođavate tim specifičnim okolnostima i sredinama?

Kada radim u različitim zemljama i kulturama, pristupam svakom projektu sa senzibilitetom za lokalne kontekste, tradicije i ekološke uslove. Na primer, dizajn Koncertne dvorane Andermat u Švajcarskoj zahtevao je duboko razumevanje alpske klime i kulturoloških očekivanja, dok je projekat Boksto Skveras u Litvaniji podrazumevao razmatranje lokalnog arhitektonskog nasleđa i dostupnosti materijala. Moj pristup uključuje dijalog sa lokalnim učesnicima projekta kako bi se osiguralo da dizajni budu i inovativni i kontekstualno odgovarajući.

Kakvo je vaše stanovište o rehabilitaciji i prenameni postojećih zgrada umesto rušenja?

Rehabilitacija postojećih zgrada korišćenjem modernih materijala i tehnika, predstavlja ključan i održiv pristup. Naglašavanje ponovne upotrebe struktura, umesto nove gradnje, pomaže u očuvanju kulturnog nasleđa i smanjuje uticaj na prirodu. Najbolje prakse sadrže te-

meljne procene postojećih stanja, izbor kompatibilnih i održivih materijala za popravke ili nadogradnje, kao i integraciju energetski efikasnih sistema. Izazovi su potencijalno visoki troškovi rekonstrukcije, potreba za stručnim zanatlijama i osiguranje da moderni dodaci harmonično funkcionišu sa istorijskom estetikom.

Kako vidite budućnost arhitekture i njene izazove?

Budućnost arhitekture će sve više biti usmerena na suočavanje sa klimatskim

promenama i prilagođavanje izazovima urbanizacije. Ključna pitanja predstavljaju projektovanje za otpornost na klimatske uticaje, integraciju zelene infrastrukture u gusto naseljena područja i osiguranje da novi razvojni projekti ne pogoršavaju postojeće ekološke probleme. Urbanisti i arhitekti moraju inovirati u stvaranju adaptivnih, multifunkcionalnih prostora i sistema koji mogu da odgovore na pritiske rastuće populacije i promenljivih klimatskih uslova.

Sveukupno, proaktivan i saradnički pristup, zasnovan na naprednoj tehnologiji i poštovanju lokalnih konteksta, biće ključan u oblikovanju održive arhitektonske budućnosti.

Zbog čega je, po vašem mišljenju, značajno češće okupljati profesionalace iz oblasti arhitekture i održive gradnje?

Beogradska konferencija predstavlja ključnu priliku za profesionalce da razmene inovativne ideje i strategije o održivoj arhitekturi i energetskoj efikasnosti. Takvi skupovi podstiču saradnju, inspirišu nove pristupe i pokreću primenu održivih praksi u arhitekturi, koja je sve više suočena sa klimatskim promenama i iscrpljivanjem resursa.

Ilustracije: Anushka’s studio @anushkasstudio

Key Molecule Laboratory program je program lojalnosti koji nagrađuje naše odane kupce svaki put kada obave kupovinu kod nas. Kroz ovaj program, svaka kupovina postaje prilika za vas da skupljate poene i ostvarujete različite pogodnosti i privilegije.

KAKO FUNKCIONIŠE?

Jednostavno! Svaki put kada kupite proizvod iz naše ponude, zarađujete određeni broj poena/molekula koji se automatski akumuliraju na vašem nalogu lojalnosti.

Nakon što sakupite dovoljan broj molekula, otvaraju vam se različite pogodnosti poput popusta na sledeću kupovinu, ekskluzivnih ponuda, besplatnih uzoraka proizvoda ili pristupa posebnim događajima.

KAKO DO SVOJIH PRVIH MOLEKULA?

Prvo morate da napravite vaš nalog (više o tome  ovde), što će vam omogućiti 10% popusta

na prvu kupovinu i automatski vas ubaciti u naš novi program lojalnosti.

* 1 molekul =100 rsd

MOLECULE ENTHUSIAST

0-149 molekula

5% na sve proizvode

10% popusta na prvu kupovinu

Rođendanski poklon (30% popusta)

MOLECULAR MASTER

150-249 molekula

10% na sve proizvode

Svakog 5. u mesecu popust na određeni proizvod

Rođendanski poklon (30% popusta)

LAB ELITE

preko 250 molekula

15% na sve proizvode

Svakog 5. u mesecu popust na određeni proizvod

Rođendanski poklon (30% popusta)

Pristup novitetima i posebnim događajima

Naš cilj sa Key Molecule Laboratory programom lojalnosti je da nagradimo vašu vernost i podršku našem brendu, pružajući vam dodatnu vrednost svaki put kada se odlučite za naše proizvode.

Takođe, na ovaj način želimo da se zahvalimo novim kupcima, koji su odlu-

čili da probaju naše proizvode i poklone nam svoje poverenje.

Postanite deo naše zajednice lojalnosti i iskoristite sve privilegije koje smo pripremili samo za vas!

Arhitektura

Pišu: Aleksandra Nikolić i Ana Nikolić @mote.dsgn_

ISTORIJAT

Sava Centar se može predstaviti kao simbol jugoslovenskog građevinarstva i objekat je koji odiše brutalističkom utopijom tog doba. Dešavanja tokom realizacije arhitektonske projektne dokumentacije za objekat Sava Centar već su s početka najavila istorijsku priču –naime, veoma kratki rokovi realizacije projekta bili su, ipak savladiv izazov za glavnog jugoslovenskog i srpskog arhitektu Stojana Maksimovića (1934-2024). Radovi na objektu su morali biti gotovi u rekordnom roku, zbog zakazanog godišnjeg sastanka Međunarodnog monetarnog fonda koji je planiran da se održi u novoizgrađenom Sava Centru. To je prouzrokovalo odstupanje od prvobitnih projektnih ideja, međutim inovativne ideje i zamisli arhitekte Stojana Maksimovića su uz njegovu fleksibilnost omogućile da ovaj objekat naposletku postane multifunkcionalni centar sa mnogobrojnim sadržajima. Objekat je sadržao kongresne i bioskopske sale, svojevrsni tržni centar, odnosno više prodajnih lokala, sa domaćim prehrambenim i modnim proizvodima, kao i

kancelarijske prostorije namenjene za izdavanje. Dvoranu je svečano otvorio predsednik tadašnje države SFRJ Josip Broz Tito, 14. maja 1977. godine. Sava Centar u potonjim godinama postaje najznačajnije mesto u zemlji za održavanje brojnih kongresnih, koncertnih, filmskih i muzičkih skupova. Objekat je kasnije osamdesetih godina prošlog veka bio nominovan za Prickerovu nagradu, koja je najprestižnija nagrada u oblasti arhitekture.

ARHITEKTURA

Sava Centar je oblikovno prepoznatljiv po velikim kosim, staklenim fasadnim ravnima koje se protežu čitavim Blokom 19 na Novom Beogradu. Jaka komunikacijska veza objekta sa terenom postignuta je pozicioniranjem prilaza objektu sa različitih strana, pozicija i terenskih visina. Enterijer je opremljen elementima u modernističkom stilu sa vidno istaknutim kosim stubovima, rešetkama, betonskim površinama i instalacijama koje krase prostore foajea, hodnika i sala, a koje su posebno dizajnerski osmišljene u savremenom

duhu. Može se reći da je dizajn nastao iz nepretencioznog spoja modernih materijala i vidno istaknutih konstruktivnih elemenata. Čiste površine unutar prostorija vrlo su jednostavne i monumentalne, a odabrani kolorit se na svoj poseban socijalistički stil preliva iz tamno plave, kroz zemljane tonove do izrazito narandžaste.

Sava Centar je u trenutku gradnje imao za cilj da postane modernistički simbol Jugoslavije i da kao takav komunicira sa javnošću na najsavremeniji način. U prilog tome govori i pažljivo osmišljen grafički dizajn brenda čija se autentičnost nastavlja i kroz dizajn enterijera. Zatim, odlikuje ga upotreba savremenih materijala kao što su betonski blokovi, čelične konstrukcije i staklene površine koje se odlučno potenciraju u enterijeru. Sava Centar je, kako svojom istrorijsko-arhitektonskom vrednošću, tako i svojim inovativnim načinom komuniciranja kroz marketinške „trikove“ toga doba i savremenim dizajnom brenda bio centralna i reprezentativna tačka kulturnih zbivanja prestonice.

SAVA CENTAR DANAS

Rekonstrukcija Sava Centra je bila velika odgovornost upravo imajući na umu značaj samog centra u periodu u kome je nastao, pa i kasnije. Rekonstrukcija je imala za cilj „osvežavanje“ starog simbola grada uz suptilno dodavanje elemenata savremenog. Velika sreća po

Sava Centar jeste što su tokom rekonstrukcije vršene konsultacije sa tvorcem arhitektonskog dela, glavnim arhitektom, Stojanom Maksimovićem.

Eksterijer Sava Centra nije doživeo značajne vizualne preobražaje, s obzirom na kulturno-istorijski značaj arhitektonske forme objekta. Ipak primetna je rekonstrukcija partera ulaza u objekat sa inoviranim rešenjima zelenih površina i novim pozicijama savremene rasvete, kao i zamena staklenih fasadnih površina koja je usled dotrajalosti materijala bila neminovna.

Enterijer Sava Centra je doživeo minimalne izmene i korekcije – pre svega u funkcionalnom pogledu je došlo do minimalne reorganizacije zona unutar objekta.

Kako je vreme odmicalo mnoge, nekada vrlo posećene trgovinske lokale i kancelarije tadašnjih jugoslovenskih firmi zamenio je katanac i mrak, te je Sava Centar u funkcionalnom smislu posedovao određene „rupe“ u svojoj strukturi. Nekadašnja zona prodaje i poslovanja do pre rekonstrukcije izgledala je kao „izbušena“ crnim tačkama lokala koji više nisu radili ili nisu bili rentirani. To je kod posetilaca stvaralo utisak prolaznosti, opustelosti i odumiranja simbola jednog vremena. Rekonstrukcijom Sava Centra izvršeno je pametno novo zoniranje kancelarijskih prostora, trgovinskih i ugostiteljskih lokala u okviru „Sava Centar Business“ zone, čime je obnovljena prvobitna ideja arhitekte. Veliku promenu je donela integracija savremenih instalacija, pre svega ventilacionih sistema. To je dovelo do ukidanja prepoznatljivih, u svom modernističkom stilu dizajniranih ventilacionih stubova koji su enterijer Sava Centra činili specifičnim.

Unutar Centra Sava je izvršena minimalna obnova enterijera, i to kroz povremeno dodavanje novih materijala

kao podsetnik na savremene arhitektonske trendove. Upotreba novih komada nameštaja takođe je izvedena na promišljen način, tako da estetika istih pripada periodu nastanka Sava Centra, što kao rezultat daje dobar primer implementacije novog u staro.

Najznačajnija je ipak rekonstrukcija čuvene Plave dvorane. Izgled same dvorane nije promenjen u odnosu na njeno izvorno stanje. Uz upotrebu savremenijih sistema i rasvete izvršena je zamena starih stolica. Izuzetan primer praćenja prvobitne vizije arhitekte zdanja je to što je investitor stare stolice zamenio novim stolicama istog prvobitnog dizajna, posebnog modela stolica fabrike

Figueras koje više nisu u proizvodnji, a rađene su samo za Plavu salu u vreme nastanka Sava Centra. Za Dvoranu je sada rađen poseban kalup po uzoru na originalne stolice sa formom koja je neznatno prilagođena savremenim tendencijama kako bi stolice bile udobnije za sedenje. Tokom rekonstrukcije Plave dvorane povećan je i broj sedećih mesta na 4.050, što je postignuto uvođenjem dodatnih sedećih mesta na novonastalim bočnim VIP balkonima.

Fin susret istorijske vrednosti i modernog postignut je kroz celokupnu rekonstrukciju objekta, kako kroz eksterijer tako i kroz enterijer, a možda najbolje se primećuje kroz redizajn vizualnog identiteta brenda koji je jedva primetan.

Poštovanje koncepta arhitektonskog projekta, temeljno razrađenog u vremenu specifičnog istorijskog, društvenog i ekonomskog scenarija; kao i komunikacija sa samim arhitektom, tvorcem ovog savremenog zdanja, tokom celokupnog procesa rekonstrukcije, zasigurno mora biti primarna za rekonstrukciju i/ili obnovu starog i njegovu modernizaciju. Razumevanje vrednosti starog, očuvanje i promišljeno implementiranje savremenog je proces koji je neophodno inteligentno osmisliti.

Objekat je rekonstrukcijom unapređen i u pogledu energetske efikasnosti, procena je da zahvaljujući novim, troslojnim staklima koja osiguravaju dobru termoizolaciju i solarnim panelima koji su postavljeni na krovu, koristi gotovo 50% manje električne energije nego pre rekonstrukcije.

Iako se čini da je proces dug, komplikovan i izuzetno skup, rezultat „oživljavanja“ starih vrednosti na ovakav način daje mnogo značajnije rezultate u savremenom dobu. Štaviše, posmatrano kroz istorijski aspekt, rekonstrukcija

Sava Centra, ili bilo kog drugog objekta, tek će u budućnosti otkriti svoje rezultate i dati nove izazove za buduće trendove.

MOTE

DESIGN STUDIO

Mote design studio je arhitektonski biro, osnovan 2018. godine u Beogradu, a koji se bavi uređenjem enterijera i projektovanjem objekata. Uže polje interesovanja fokusirano je na primenu prirodnih i recikliranih materijala u enterijerske prostore, iz razloga težnje implementacije koncepata cirkularne ekonomije i održivog razvoja kroz projektna rešenja. Osnivači biroa su Aleksandra Nikolić - specijalizant energetske efikasnosti i održive arhitekture i Ana Nikolić - diplomirani inženjer arhitekture.

RZAV

Balans koji daje ravnotežu svakom prostoru – sofa Rzav. Doživljaj vedrine i prijatnosti.

REČ DIZAJNERA

Leto je. Vrućina. Hodamo po plitkoj, bistroj i hladnoj vodi Rzava. Bosi smo. Stopala traže najudobniji kamen. Kamen koji je stamen, pruža oslonac, ali je i udoban za naše tabane. Pronalazimo ga, spuštamo svu svoju težinu na to malo zaobljene prirodne tvorevine koja nas prima i govori nam da će korak biti lagan i udoban.

Inspirisana iskustvom jedinstvenog prirodnog ambijenta, sofa RZAV je zamišljena na sličan način. Ona je brižljivo zaobljeni, esencijalni komad nameštaja, koji pruža ergonomski oslonac i udobnost za naše vreme provedeno u razgovoru, odmoru ili dokolici.

DETALJI

Akcenat nožica zaobljenih ivica predstavlja vezu sa oblim rečnim kamenom, oblutkom, koji je uvek jedinstven i vuče nas da ga stavimo u džep i pridružimo našoj ličnoj kolekciji.

Svaki oblutak je oblikovan različitim vodenim tokom, suncem ili spoljnim pritiskom, baš kao i svaki pojedinačni jastuk i naslon sofe RZAV, koji na taj način omogućavaju njenu personalizaciju.

Odabirom specifične konfiguracije i kombinacije materijala, boje i konca, RZAV se može uklopiti u bilo koji prostor i životni stil.

Naglašeni štepovi su još jedan način da se uspostavi spona sa životom unutar enterijera. Oni čine nenametljivi spoljašnji okvir za buduće trenutke svakodnevnice u dnevnoj sobi.

Kafe stočić, takođe inspirisan linijama oblutka, svojom formom i bojom upotpunjava ambijent RZAVA.

DIZAJIN

Liniju sofa RZAV potpisuju dizajneri i arhitekte Stefan Đorđević i Dalia Dukanac iz kreativnog tima Taktika.

Intervju: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

Fotografije: Dejan Milanović; privatna arhiva Model: Jelena Baćović

septembar 2024

U broju u kome smo se fokusirali na ideju povratka sebi i svemu onome što nas raduje, u rubriku Modni Plezir sam pozvala Anju Tadić, osnivačicu modnog brenda KOKORO. Kokoro na japanskom znači srce, a ono što čini samu srž ovog koncepta je dubinska povezanost sa prirodom. Osluškujući svoje srce, Anja stvara predmete koji su na granici umetnosti i primenjene umetnosti sa namerom da oni budu vanvremenski. Koja su njena prva sećanja koja imaju veze sa modom, kada se javila ideja za KOKORO, gde se u njenom radu susreću i prepliću japanski i crnogorski uticaji i šta joj pruža manuelni rad na origami torbama koje sama izrađuje, saznaćete u razgovoru koji sledi.

Kako započinješ dan?

Prava je sreća što živim tik do šume i što mogu šetnjom započeti dan. Tu protrči i moj pas Fuđi (Fudji - na japanskom sveta planina) Posle toga ide genmaicha – zeleni čaj sa dodatkom pržene riže…

Koja su tvoja prva sećanja iz detinjstva koja imaju veze sa modom i odevanjem?

Na moju baku Dragu i njene džempere koje je sama sebi plela, a i meni, ali su svi imali neki njen dodatak specifičnog veza što ih je činilo još zanimljivijim.

U modu si uplovila iz umetnosti i kulture, kako se rodio KOKORO?

Kokoro se u srcu rodio još za vrijeme fakultetskih dana, kao tema koja bi trebala biti moj odnos prema životu. Željela sam krenuti sa nečim što me najviše fascinira u japanskoj kulturi, a to je njihov životni minimalizam. U pitanju je primjenjeni dizajn predmeta koji se nalaze na granici između umjetnosti i primjenjene umjetnosti.

Ko danas čini srce KOKORO brenda, a ko su saradnici?

Srce Kokora su ideje, koncepti, misli… a saradnici su svi bliski prijatelji i svi ljudi koji ga prate i vole.

Kako je izgledao tvoj umetnički, kreativni put od Nikšića, preko Beograda, do Tokija i nazad ka Nikšiću?

Kratko ću odgovoriti: To je bio pravi Bushido put. (smeh)

Dočaraj našim čitaocima kako izgleda tvoj kreativni proces, od potrage za inspiracijom, rađanja ideje do odabira pravih materijala, uklapanja i sprovođenja zamisli u delo?

Na ovo pitanje je teško odgovoriti jer to nije skroz jasan proces… Ali, u suštini, krenem od neke skice ili fotografije koju sam zabilježila tih dana, ta skica se u sledećem momentu možda promijeni u drugu skicu. Razmišljam o bojama. Desi se i preispitivanje u nekom momentu i to što ste zamislili. Naravno tu je i majstor sa kojim sarađujem, a taj dio procesa kad proizvod bude gotov mi je najzanimljiviji.

Foto: Dejan Milanović

Šta bi rekla da KOKORO čini prepoznatljivim, kakva je okosnica tvog stila?

Minimalno i intimno... Težim da Kokoro komadi nemaju „vrijeme” i da za žene koje ih nose budu vanvremenski. Pravim male kolekcije sa naglaskom na sporoj modi, svaki komad je jedinstven. Trudim se da izgradim imidž „tihog luksuza” brenda, koji svojom estetikom jasno, ali nenametljivo to pokušava doseći. Kokoro želi prikazati nešto snažno i lijepo kroz svoje fotografije.

Paralelno sa stvaranjem brenda KOKO-

RO organizovala si svojevrsne art performanse na kojima si prisutnima približavala elemente japanske kulture; od ceremonije ispijanja čaja i uživanja u mača kolačićima, haiku poezije i crteža do gledanja anima. Da li tvoja publika danas već intuitivno oseća povezanost sa Japanom kroz tvoj rad i poseduje dublje razumevanje tvog koncepta?

Ja vjerujem intuitivno svakako, ali za dublje razumjevanje koncepta, za to mislim da treba vremena i kod mene i kod publike.

Koje su to, iz tvoje perspektive tačke preklapanja i preplitanja Crne Gore i Japana?

Patrijarhalno i ratničko nasleđe i ta borba lirskog duha da nađe svoje mjesto pod suncem. To su ta neka slična preplitanja. Japanci su kroz istoriju znali biti brutalni u borbama, ali su istovremeno senzitivnog duha.

Gde pronalaziš materijale s kojima radiš, koliko ti je u čitavom procesu važna održivost i vidiš li u tom pogledu prostor za unapređenje?

Kokoro traži nešto važno, izvan materije, kroz materijal. U tom traganju nalazi smisao stvaralaštva. Ručke za torbe se izrađuju ručno, koristim hrast, mesing, inoks i nalazim ih u Crnoj Gori, a koristim i italijansku kožu koju uvozim. Naravno da mi je važna održivost i ono što moje komade čini održivim jeste njihova trajnost i dugovječnost. Nadam se da moja kimona mogu biti nasleđena i da se torbe mogu dugo nositi, dosta sezona. Bitna stavka u održivosti je što su moje kolekcije izrađene u malom broju primeraka.

Kada bi ukratko predstavljala tvoj brend nekome ko se još nije susreo sa istim najpre bih izdvojila artisanski pristup, preciznost i svedenost, što je nešto što je imanentno upravo Japancima. Da li je bilo teško pronaći u lokalnoj sredini zanatlije koji će odgovoriti na izazov (ako znamo da se zanati na našim prostorima gase)?

Sa japanske strane svedenost, a sa crnogorske nepreciznost. ☺ Jeste, bilo je teško. Naše zanatlije nisu možda kao japanske precizne u vremenskim okvirima isporuke, ali su veoma talentovani i predani. Tačno je da se zanati na našim prostorima gase, ali se ipak nadam da se to neće desiti skoro.

Origami torbe-novčanike sama izrađuješ. Šta ti ovakav, direktan kontakt sa materijalom pruža?

Ja to zovem posebnim „zen” osjećajem dok sama izrađujem origami torbe. To me najviše opušta i zabavlja.

Osim jedinstvenih torbi i novčanika u ponudi KOKORO-a su se izdvojila i kožna jakna-kimono koja nastaje teh-

nikom kolažiranja ostataka materijala od kože. Možemo li onda reći da je tvoj brend u potpunosti bez otpada?

Da, zadnjih godina radim kimona/jakne. Ovo je sofisticirana kimono/jakna, koja je istovremeno i umjetnost i modni predmet. Ovaj dizajn sa autentičnim stvaranjem motiva - apstraktnih slika crnogorskog pejzaža na njemu je unikatan. Ista se ne može ponoviti. Jedno od tih posebnih mjesta koje me je inspirisalo za kimono bila je Ulcinjska Solana.

To je široki pejzaž plitkog mora. Mjesto gdje sunce uzme more i ostane kristalno bijela so.

Možemo reći da je u potpunosti bez otpada, jer i ono što ne iskoristim za Kimono/kolaž, baš najmanji ostaci koji ostanu, poklanjam ih prijateljima koji rade nakit.

Na koji način čuvaš i održavaš svoje torbe i druge predmete od kože?

U fokusu septembarskog broja je povratak (sebi, svojim hobijima i mestima gde se osećamo najviše svojim). Kako se ti vraćaš u svoju bazu?

S vremena na vrijeme ih premažem kremom za kožu, a prevrnutu isprskam zaštitnim sprejom.

Vraćam se veoma lako, jer zbog previše obaveza u poslednje vrijeme jedva čekam da se vratim u svoju radionicu gdje pored rada mogu i da čitam ili samo sjedim i maštam.

Preporuči nam knjigu/film/pesmu.

Knjiga pjesama: Tanikawa ShuntaroDete na stepeništu; film: Departures – Yojiro Takita; Palermo Shooting – Wenders; Opus: Ryuichi Sakamoto.

Na koji način bi želela da se tvoj brend dalje razvija?

Voljela bih da se razvija poput duboke spore rijeke.

Gde možemo pronaći KOKORO komade?

Online. U Beogradu, Čumić design district, Store 32.

Domaći brend ARTE&BELLEZ -

ZA predvođen Draganom Mirčetić premijerno je prikazao

novu kolekciju tašni

Spring/Summer 2025 u okviru

platforme EMERGING TALENTS

MILAN u Palazzo Bocconi u Milanu na Milanskoj nedelji mode.

Luksuzni modeli torbi ateljea

ARTE & BELLEZZA namenjeni

su odvažnim i samosvesnim ženama i izrađeni su od vrhunske

italijanske kože u saradnji sa artisan radionicama.

Piše: Branka Milovanović

Ovog meseca se obeležava second hand septembar, mesec kada se posebna pažnja poklanja podizanju svesti o pozitivnim aspektima kupovine polovne robe, sa ekološkog i etičkog stanovišta, i tim povodom smo u goste pozvali ekspertkinju za pronalaske vintage i second hand blaga, Branku Milovanović, vlasnicu vintage i sh šopa Štender vintage kako bi nam kroz upotrebu trenutno omiljenih komada iz garderobera ispričala svoje jesenje modne priče i inspirisala nas da „kupujemo u svom ormaru“.

Kada je u pitanju second hand kupovina, najbolja stvar za mene, bilo da li su u pitanju garderoba, nameštaj, knjige, dečije igračke (a moguće je kupiti polovno gotovo sve) jeste neizvesnost, uzbuđenje, znatiželja, a često nostalgija i sreća kada pronađem nešto što mi se dopada ili za čim tragam. Ta mogućnost da pronađem (i spasim od vrlo izvesne sudbine u vidu deponije) kvalitetne i unikatne komade prvenstveno odeće, obuće i aksesoara, za mene je čista sreća.

Branka Milovanović je rođena 1989. na samom kraju svoje omiljene dekade, i zauvek je opčinjena njenom muzikom, filmovima i odećom. Možda je pogrešila smer na Filozofskom fakultetu. Poslednju deceniju intenzivno prikuplja, sortira voli i deli svoje pronalaske u oblasti second hand garderobe.

Danas 90% mog garderobera čini second hand i vintage odeća koju sam godinama unazad pronalazila. Garderoba je ekstenzija mene i svaki komad koji posedujem čuvam i nosim iznova i iznova, a kombinovanje i osmišljavanje novih načina kako da nešto ponesem za mene predstavlja svakodnevnu radost i uživanje. Ipak, tokom ovog dugog i vrelog leta, nakratko je presušila i moja inspiracija za kreativno oblačenje, više od jedne do dve stvari nemoguće je podneti na sebi. Sada kada su stigli prijatni jesenji dani jedino što mislim je - živela sloboda! Konačno mogu da zaronim u omiljene mantile, blejzere, džempere, dukseve, nosim čizme uz suknje i haljine - opcija i kombinacija je nebrojeno.

Nositi određeni komad garderobe iznova nekome može biti izazovno i neinspirativno, ali garderoba je tu i da se igramo i zabavimo, a pre svega da se osećamo dobro u njoj dok je nosimo. Ja sam za ovu priliku izabrala nekoliko omiljenih komada odeće koje ću najradije nositi ovih dana, kombinovati ih na različite načine i sve to dokumentovati fotografijama.

Vintage YSL muški blejzer, od vune i svile, u perfektnom stanju, kupljen nedavno, u maloj gotovo neprimetnoj radnji na obodu Beograda. Dakle, nikada se ne zna gde se blago krije. Kako su blejzeri najzahvalnija stvar za nositi jer idu gotovo uz sve i u svakoj prilici, igra može da počne.

Čizme kaubojke, kupljene polovne od jedne divne dame iz Subotice putem interneta. Prvenstveno su bile bele i jednostavne, dok nisam došla na ideju da ih osvežim i prefarbam, i ispale su fantastično! Još su mi draže jer sam ih sama doradila. To je uvek odlična opcija sa garderobommogućnost da je prepravimo i doradimo, prilagodimo sebi a ujedno je i sačuvamo.

Crni PVC mantil, sve sa naramenicama. Pravi vintage komad napravljen u Francuskoj a pronašla sam ga u Beogradu u second hand prodavnici. Dovoljan da samo njega obučem preko i to je to, kompletan outfit.

Dukserica sa aplikacijom (ili bez) je jako zahvalan odevni predmet ako mene neko pita. Imam ih dosta ali ovaj

je jedan od omiljenijih, jer je dovoljno predimenzioni-

ran što mi daje mogućnost da ga nosim na više načina. Ide uz džins, helanke, na šorts i suknju, preko haljine i ispod blejzera, samo isprobajte.

Commons

Piše: Vesna Belušević Fotografije: Wikimedia

Posle dugog i vrelog leta mnogi se raduju septembru i blažim temperaturama. Međutim, Japanci ne vole septembar zbog tajfuna koji im svake godine remete mir i ustaljenost i donose mnogo briga i problema.

Japan je podložan prirodnim katastrofama kao što su zemljotresi, cunamiji i tajfuni. Tajfun (Japanci ga nazivaju TAJFU) je veliki sistem niskog pritiska koji se stvara u severozapadnom Pacifiku. Prate ga jaki vetrovi, do 200 kilometara na čas, porast nivoa mora i veoma obilne padavine. Kasni letnji meseci su posebno povoljni za stvaranje ciklona, jer je u to vreme okean veoma zagrejan. Vazdušne mase koje se dižu nose velike količine vlage u gornje slojeve vazduha, gde se brzo hlade. Zemljina rotacija daje ubrzanje olujnom sistemu i formira se tajfun koji obično kreće na zapad, prema Filipinima i posle nekoliko dana menja pravac ka severu. Većina tajfuna prolazi istočno od Tajvana i stiže do Japana.

Tajfune ne treba brkati sa uraganima koji se formiraju iznad Atlantika i istočnog Pacifika. Meteorološke stanice u Americi i Australiji imenuju uragane. Od 1953. godine su se upotrebljavala ženska imena za obeležavanje uragana i tajfuna, a od 1979. se koriste i muška imena. Japanci, s druge strane, obeležavaju tajfune brojevima. Oko tridesetak tajfuna se formira svake godine u severozapadnom Pacifiku. Oko sedam tajfuna pređe preko Okinave, a oko tri ili četiri preko ostrva Kjušu, Šikoku ili Honšu, dok najmanje pređe preko ostrva Hokaido. Većina tajfuna pogađa Japan između maja i oktobra, ali najčešći su tokom septembra.

Tajfuni se kreću dosta sporo, oko dvadeset do četrdeset kilometara na sat i njihova putanja se može precizno predvideti, tako da japanski mediji detaljno obaveštavaju građane o vremenskim prilikama i njihovom uticaju na transport. Tajfuni često dovode do zastoja u transportnom sistemu, zaustavljaju se avioni, vozovi i zatvaraju auto-putevi dok tajfuni ne prođu.

U prošlosti su tajfuni izazivali na stotine i hiljade žrtava, a jedan od najgorih je tajfun „Vera’’ ili „Isevan’’ iz 1959. godine koji je odneo više od pet hiljada žrtava. Poslednjih par decenija je broj nastradalih daleko manji, a najveća opasnost dolazi od klizišta i poplava zbog porasta vodostaja duž reka usled obilnih padavina, a duž obale mora usled olujnih udara, pogotovo kad se tajfun poklopi sa plimom.

Sve zgrade u Japanu su od kraja sedamdesetih godina prošlog veka u skladu sa pravilima i zakonom za projektovanje i izgradnju. Napravljene su da izdrže potrese, jake vetrove, tajfune ili snegove. Lokalne samouprave pripremaju uputstva za vanredne situacije i redovno održavaju bezbednosne vežbe. Engleski, kineski, korejski, vijetnamski, portugalski itd. prevodi i priručnici su dostupni strancima. Sistemi sirena su postavljeni da upozoravaju na predstojeće vremenske katastrofe.

Prvi septembar je proglašen danom za prevenciju katastrofa, u znak sećanja na veliki zemljotres koji je razorio Tokio 1923. godine. Spremnost za katastrofe se uči od malih nogu, još od zabavišta

i većina ljudi je svesna svih mera predostrožnosti koje poštuju. Iako se katastrofe ne mogu izbeći, mogu se spremno i bez panike dočekati.

Tajfun „Isevan’’ ili „Vera’’ je po japanskom obeležavanju T5915 tj. petnaesti tajfun 1959. godine, a ostaje zapamćen kao najjači i najsmrtonosniji tajfun u japanskoj istoriji, okarakterisan kao tajfun 5. kategorije, tj. maksimalnog intenziteta koji je doveo do katastrofalne štete, izazvao veliki zastoj u japanskoj privredi koja se još uvek oporavljala od Drugog svetskog rata. Posle ovog tajfuna japanski sistem za katastrofe i pružanje pomoći nastradalima je značajno reformisan.

Procenjuje se da je život izgubilo oko 5.000 ljudi, a 40.000 je bilo povređeno. Oko 850 hiljada kuća je uništeno, 210 hiljada hektara obradive površine je poplavljeno, na hiljade ribarskih plovila smrskano, na stotine fabrika srušeno itd. Jedno od najgore pogođenih mesta je bio grad Nagoja, među najvećim u Japanu i centar industrije.

Još jedan nesrećan broj 15 koji je po-

tresao Japan je bio tajfun T5415, tajfun broj 15 iz 1954. godine koji je 26. septembra usmrtio oko 1.500 ljudi, među-

tim u ovom slučaju je ljudska greška bila kobna i ova katastrofa se mogla izbeći.

Tog nesrećnog dana je japanski vozni

trajekt „Toimaru’’ potonuo tokom jakog tajfuna u moreuzu Cugaru, između

ostrva Honšu i Hokaido. Tajfun se kretao dosta brže nego obično ka sevoroistoku kroz Japansko more brzinom od oko 65 kilometara na čas. Pogodio je severni Honšu i južni Hokaido. Iako je plovidba trajekta otkazana zbog jake oluje, kapetan broda je odlučio da stavi

trajekt u pogon, jer se činilo da se vreme popravilo. Ubrzo nakon napuštanja

luke Hakodate na ostrvu Hokaido, trajekt sa železničkim vagon, putnicima i sa svom posadom je morao da se vrati u luku i usidri. Kapetan je kasno shvatio da tajfun nije prošao i pokušao je da usidri trajekt, ali zbog siline tajfuna sidrenje nije uspelo i olujni vetar i visoki talasi su se poigravali sa moćnim trajektom kao da je najobičnija igračka. Voda je prodrla u donje prostorije

i onesposobila sve motore. Železnički vagoni su se otkačili iz ležišta, smrskali putnike, a voda je sve brže ulazila u prostorije broda. Trajekt se prevrnuo i potonuo nedaleko od luke. Tadašnji izveštaji su upoređivali ovu tragediju sa potapanjem Titanika. Tajfun T5415 je potopio još nekoliko teretnih trajekata i oko 200 brodova i čamaca. Na drugim trajektima nije bilo putnika, ali je poginulo oko 300 članova posade. Ostaje misterija zašto je kapetan, koji je i sam nastradao, odlučio da pokrene trajekt. Sigurno je znao za tzv. OKO tajfuna.

Oko tajfuna je kružno područje slabih vetrova i lepog vremena koje se nalazi u samom centru tajfuna. U zavisnosti od veličine tajfuna oko može da bude 10 do 30 kilometara i umereno, lepo vreme može da traje pola sata do sat. Vidljivo je plavo nebo ili zvezde noću, a kad oko prođe vetar i padavine se opet pojačavaju dok ne prođe ceo tajfun. Da li je kapetan pomislio da je tajfun prošao kad je naišlo oko tajfuna i doneo katastrofalnu odluku ili je nešto drugo bilo u pitanju, ostaće večno pitanje.

Posle ovakve užasne tragedije japanska vlada je odlučila da izgradi tunel

SEIKAN ispod moreuza Cugaru za železnički saobraćaj. Tunel je završen 1988. godine i najduži je podmorski tunel na svetu sa svojih 53.85 kilometara. U japanskoj istoriji tajfuni su dva puta imali pozitivan uticaj po Japance i doneli im sreću. To se dogodilo 1274. i 1281. godine kada su Mongoli na čelu sa Kublaj-kanom pokušali da osvoje Japan. Oba puta su se završila porazom jer su se neočekivano pojavili tajfuni koji su

uništili moćnu mongolsku flotu. Japanci su tada u tajfunima videli božji uticaj

odlučan da spasi Japan zbog čega su ovi vetrovi nazvani KAMIKAZE ili božanski vetar. Ovi događaji su postali važan deo japanskog folklora i istorije, jer su simboli božanske zaštite u kriznim vreme-

nima. Za vreme Drugog svetskog rata pojam kamikaze je dobio nov smisao, i predstavljao je pilote samoubice koji su obavljali „božanske misije“ žrtvujući se da zaštite svoju domovinu.

Japanci su navikli na tajfune. Avioni, autobusi, vozovi, trajekti i metroi se zaustavljaju, a prozori su zabarikadirani. Često dolazi do prekida u napajanju struje i do kvara internet veza, a samim tim nastaju problemi u bankama, telefonskim vezama itd. Japanci su prekaljeni kad dođe do prirodnih katastrofa i dobro su trenirani i pripremljeni. Srećom, u poslednje vreme nema velikog broja žrtava kao ranije. Japanci su nešto naučili iz istorije i grešaka. Nadajmo se da to nije samo tako kad su prirodne katastrofe u pitanju.

na vrh mi je jezika

Ukoliko planirate da upišete kurs stranog jezika, pitanje koje se nakon odabira jezika koji ćete učiti najpre nameće jeste, za kakav kurs se opredeliti, ili bolje rečeno po čemu se kursevi u različitim školama razlikuju? Kako odabrati pravi kurs za naše potrebe? I kako da zaista progovorite na nekom stranom jeziku?

Ova pitanja nas vode do priče o aktivnom i pasivnom znanju jezika. Svi smo se ponekad našli u situaciji da razumemo pitanje na stranom jeziku, ali kada želimo da odgovorimo, u traženju najbolje reči hvata nas panika dok prevrćemo sve fijoke po glavi i - na vrh nam je jezika!

Kako bismo zaista progovorili na stranom jeziku i smanjili šansu da se ovakva neprijatnost ponovo dogodi, važno je da uz pasivno znanje o gramatičkim, leksičkim pravilima i odgovarajući vokabular posedujemo i samopouzdanje i izverziranost kako bismo naučeno primenili i koristili u svakodnevnoj komunikaciji na stranom jeziku.

U tome nam mnogo može pomoći Berlitz metoda.

Znate li šta je i kako je nastala Berlitz metoda?

Kao i mnoga velika otkrića, Berlitz metoda je nastala slučajno, nizom specifičnih okolnosti. Dok je predavao u Providensu, Maksimilijan Berlitz je angažovao Žolija, mladog Francuza, za svog pomoćnika. Međutim, nakon Žolijevog dolaska u SAD, Berlitz je otkrio da njegov novi pomoćnik ne govori ni reč engleskog jezika. Nedugo potom, Berlitz se razboleo i nije imao drugog izbora nego da Žoliju dozvoli da preuzme njegove nastavne dužnosti. Uputio je Žolija da koristi gestikulaciju kako bi objasnio značenje reči, ohrabrujući ga da koristi reči u odgovarajućem kontekstu kako bi njegovi učenici francuskog počeli da razumeju značenje.

Nakon šest nedelja, Berlitz se vratio u učionicu očekujući da će njegovi studenti mnogo zaostajati u jezičkom razvoju. Umesto toga, na njegovo iznenađenje, učenici su bili angažovaniji nego ranije i komunicirali su u animiranoj razmeni pitanja i odgovora - na savršenom francuskom!

Budući su bili usmereni da uče od govornika

koji govori samo francuski jezik - ubrzali su svoje savladavanje jezika. Kao rezultat toga stvo-

ren je potpuno nov i veoma delotvoran metod učenja jezika. Ova metoda omogućava učenje na način na koji smo naučili i maternji jezik, prirodno od prvog dan uz pomoć slušanja, pričanje i razgovor.

Berlitz metoda danas je i dalje najefikasniji način učenja jezika.

Kako funkcioniše učenje sa Berlitz-om?

Zajedno sa vama ćemo definisati vaš cilj učenja, nivo znanja i putanju napredovanja. Bitno nam je šta vi želite da postignete kako bismo

kreirali najbolji program za vas. Nećemo vam samo ponuditi kurs jezika. Ponudićemo vam program, motivaciju i pratićemo vaše napredovanje sve do cilja.

UPIS JE U TOKU, A BERLITZ OVE GODINE

PROSLAVLJA 20 GODINA U SRBIJI!

Intervju:

Fotografije:

Andrijana Kovrlija

@andrkovr

Darko Mareš

Brojna su kako istraživanja, tako i kros-kulturalno gledano narodska uverenja o važnosti i dobrobiti provođenja vremena u prirodi. Na primer, jedno australijsko istraživanje pokazalo je da su studenti koji su obavljali dosadan zadatak ali zadatak koji je zahtevao puno pažnje (pritiskali su dugme na tastaturi kada bi se određeni brojevi pokazali na ekranu) i u pauzi od svega

40 sekundi gledali cvetni zeleni krov pravili znatno manje grešaka pri nastavku zadatka od onih studenata koji su tu pauzu od

40 sekundi koristili za gledanje u betonski krov.

Čini se da se bar u našim krajevima u urbanim sredinama ova (sa)znanja neretko

ignorišu. Naravno, tu su i oni koji su posvećeni upravo ideji učenja u i od prirode, svesno izdvajajući vreme upravo za to. Jedna od njih je i Ana Zubak, multimedijalna umetnica iz Zagreba, koja je osnovala Tajno šumsko društvo.

O šetnjama zagrebačkim parkovima, prirodi kao učionici bez ocena i pretenzija na savršenstvo, katarzičnim momentima koji obnavljaju našu povezanost sa njom, povratku sebi, intuitivnom pristupu i fleksibilnosti u vođenju edukativnih programa, holističkom pristupu igri i učenju, dokolici i daljim planovima Tajnog šumskog društva čitajte u nastavku.

Na koji način se korača parkovima Zagreba kada se poželi osnovati Tajno šumsko društvo, a kako kada si njegov redovni član?

U oba slučaja korača se s jednakom fascinacijom s prirodom koja nas okružuje, usporenim koracima. Imamo vremena zastati pored svakog puža, krtičnjaka ili cvijeta. Imamo vremena brojati kapljice kiše na lišću. Znamo da smo na mjestu gdje možemo samo biti, bez očekivanja, natjecanja i pritiska izvrsnosti. Koračamo prostorom u kojem smo dovoljni i kojem znamo da pripadamo.

S tim u vezi, zašto i kada prestajemo da učimo u i od prirode?

To je pitanje o kojem dosta razmišljam. Čini mi se da smo kao djeca svi vezani za prirodu, ali nam se ti prostori kako rastemo sužavaju, ograničavaju i zatvaraju zbog modernog načina života. Lani sam radila jednu vježbu s grupom odraslih ljudi sa sjajnim karijerama, pokušala sam ih navesti da se probaju vratiti u djetinjstvo i sjetiti nekog prostora u prirodi za koji su bili vezani. Morali su smjestiti svoje tijelo natrag u taj prostor i napisati u detalje sve mirise, što vide,

dodiruju, kako se osjećaju. Rezultati te vježbe su zatekli i mene samu jer su pojedinci doživjeli neku vrstu katarze, nisam bila spremna na takav rezultat. Bilo je vrlo emotivno i zapravo dovelo do osvještenja prekinutih veza s prirodom koja je toliko duboko upisana u nas. Svi smo u konstantnoj potrazi za srećom i pripadnošću, a sve nam to priroda pruža bezuvjetno. Kad je u pitanju učenje od prirode to mi je zbilja fascinantno područje i nekoliko radionica s djecom posvetila sam upravo biomimikriji. Čini mi se važno naglašavati da je priroda u mnogim stvarima daleko naprednija od čovjeka i većina tehnoloških rješenja do kojih dolazimo u prirodi već postoje.

Obzirom na to da strogo definisana

forma radionica ne postoji kao takva, koje su to teme ili aktivnosti za koje su deca najviše zainteresovana?

Svaka radionica ima novu temu, a teme najčešće prate smjene godišnjih doba, faunu vezanu za lokacije na kojima se krećemo, ali uz to kombiniram i teme za koje znam da bi djeci mogle biti fascinantne, te ih ispreplićem kroz razna područja. Novu sezonu otvorili smo s

temom Putovanja . Razgovarali smo o našim putovanjima kroz razne prostore i vrijeme i o tome zašto putujemo mi, zašto putuju neke životinje i putuju li biljke. Proučavali smo fascinantan dizajn sjemenki koje mogu prelaziti velike udaljenosti, čitali priče o leptirima monarsima i na kraju su nam razgovor i nova saznanja poslužili kao inspiracija za kreativni zadatak. Volim koncipirati radionicu na način da djeca sama dođu da zaključka da niti jedno područje ne

postoji samo za sebe, sve je isprepleteno, kao što ni mi ne možemo postojati izdvojeni od prirode.

Obrazovala si se na polju umetnosti, a radionice razvila, čini se, na prilično intuitivan način. Koji su to postulati i prakse kojima si se vodila, a koji su do-

veli do povezivanja tvog šumskog društva sa Montessori pristupom, budući da je Tajno šumsko društvo i dobitnik Montessori Global Education Awards?

Baš mi je drago da si spomenula intuiciju u vođenju radionica. To je doista tako. Ljudi su često iznervirani što nemam ponuđeni plan i program radionica za čitavu godinu. Nekad sam i samoj sebi zamjerala što nemam razvijen sustav rada na takav način. On bi mi sigurno olakšao posao i prodaju, ali kroz iskustvo sam došla do odgovora da je intuitivan pristup jedini moguć ako želim imati iskren odnos prema onome što radim. Kad radite u prirodi ovisite o puno nepredviđenih faktora, od vremenskih uvjeta do terena podložnog stalnim promjenama. Ako djecu želite povezati s prirodom onda tu istu prirodu moramo znati osluškivati kroz sve njezine mijene. Rujan

nam je primjerice bio potpuno neuobičajen, da sam morala provesti nešto po pisanom programu to ne bi imalo nikakvog smisla u odnosu na stvarne pojave. Umjesto toga prihvatila sam ekstremno zahlađenje koje smo imali gotovo dva tjedna i okrenula u našu korist. Uživali smo bez obzira.

Tajno šumsko društvo se ne vodi isključivo Montessori pristupom niti želim da ga se smješta u određeni pedagoški pravac. Uzimam najbolje od waldorfske, montessori i šumske pedagogije i svemu dodajem osobni pristup. Ne vjerujem u slijepo slijeđenje isključivo jednog smjera. Nagrada je dobivena u kategoriji Impact and Change i za nju nije bilo nužno biti Montessori praktičar već imati sustav vrijednosti i rada koji jasno pokazuje benefite za djecu i njihov rast.

U Japanu se, na primer, „prepisuje“

Shinrin yoku (forest bathing) upravo zbog benefita koje boravak u takvom okruženju ima po naše zdravlje, poput smanjenja anksioznosti i depresije. Da li si i ova saznanja imala na umu prilikom osmišljavanja radionica?

Da, apsolutno. Moja ideja je od početka bila holistički pristup igri i učenju od prirode u prirodi. Želim da djeca imaju priliku rasti na svim poljima, a ne samo intelektualnom na čemu je naglasak u obrazovnom sustavu. Meni bi, naravno, najlakše bilo provoditi radionice u zatvorenom prostoru i kontroliranim uvjetima. Ponekad ljudi nisu ni svjesni koliko je stresno preuzeti odgovornost za toliki broj djece, ali radim to svjesno, sa spoznajom da će im se to dugoročno višestruko vratiti.

Fondacija SOLIDARNA i Srpsko narodno vijeće pokrenuli su kulturno-umetnički program Banija se budi za društveni oporavak i osnaživanje građana na potresom pogođenom području (Glina, Mali Gradac) u okviru kojeg si i ti održavala radionice. Kakve utiske i zapažanja nosiš iz ovih susreta?

Solidarna je bila prva veća organizacija koja je prepoznala vrijednost mojeg rada i na tome sam im beskrajno zahvalna. Iskustva s djecom na Baniji su mi u najljepšem sjećanju i žao mi je da nisam imala mogućnost provesti duže vrijeme u radu s njima već kroz povremene dolaske. Mislim da je za rad s dje-

com izuzetno važno stjecanje njihovog povjerenja kroz duži vremenski period i upravo iz tog razloga na zagrebačkim radionicama polako provodim ukidanje povremenih dolazaka. Želim formi-

rati stabilne grupe s djecom s kojom ću imati priliku sustavno raditi kroz duži period.

Budući da radionice organizuješ od proleća 2021. da li imaš uvid, osim onog koji dobijaš kroz rad sa svojom ćerkom, kako se ovakav vid učenja odražava na razvoj dece dugoročno?

Imam već jednu čitavu generaciju djece koju mogu zvati „svojom” i veseli me pratiti njihov razvoj. Mislim da će rezul-

tati biti vidljivi na duge staze, kao kad posadite stablo.

Na koji način deci i roditeljima približavaš odnosno oglašavaš aktivnosti u okviru Tajnog šumskog društva? S tim u vezi, da li su deca koja dolaze na radionice već u startu iz porodica u kojima se značajna pažnja poklanja boravku sa decom u prirodi, neformalnom učenju i podsticanju kreativnosti i samostalnosti?

Zapravo se jako malo oglašavam s obzirom da imam limitiran broj djece koju primam. Moja strategija je od početka WOM marketing i to dobro funkcionira. Kad je nešto kvalitetno o tome se brzo

širi riječ. Roditelji su raznoliki, ali svakako svjesni benefita koje pruža ovakav pristup djeci.

Kad spomenuh samostalnost, na koji način ti kroz radionice radiš upravo na njenom razvijanju kao i razvijanju samopouzdanja kod dece? Koji su „glavni neprijatelji“ dečjeg samopouzdanja kada je ponašanje roditelja/ staratelja/nastavnika u pitanju?

Nešto što svi možemo mijenjati u svakodnevnom životu, kada je u pitanju rušenje samopouzdanja, je obavljanje zadataka koje djeca mogu obaviti sama. To je i jedan od razloga zašto

sam potpuno ukinula sudjelovanje roditelja na radionicama. Oni nesvjesno počnu preuzimati zadatak koji je nami-

jenjen djetetu. Kad je u pitanju škola, o nastavnicima mislim sve najbolje, ali o obrazovnom sustavu sve najgore. Ocjenjivanje djece u nižim razredima osnovne škole je toliko štetno za njihovo samopouzdanje i s obzirom na to da to i nije neko revolucionarno otkriće, pitam se kako to da naš obrazovni sustav još uvijek funkcionira na tim postavkama.

Neminovnost vremena u kojem živimo je da se deca sve ranije, na ovaj ili onaj način i kao korisnici susreću sa pametnim uređajima (tablet, telefon). Deo njihovog interesovanja zasigurno potiče iz učenja po modelu, ali takođe nije zanemarljiv ni procenat roditelja koji usled iscrpljenosti od posla, nedostatka ideja za igru ili u svrhu „kupovine“ par minuta mira, svojoj deci daju ove uređaje na korišćenje. Koje su to aktivnosti koje bi ti kao edukatorka ali i majka predložila roditeljima umesto toga?

Roditeljima bih prije svega predložila da se educiraju o štetnosti pametnih telefona i da rade na sebi jer jedino rad na sebi vodi do svjesnog, povezujućeg i odgovornog roditeljstva. Svi smo preplavljeni svakodnevnim ritmom, obvezama i poslovima, ali kad smo već izabrali (nadam se) imati djecu onda smo prema njima i odgovorni. Puno govorimo o potrebi obnavljanja veza

s prirodom, a zapravo je istovremeno potrebno obnavljati i veze s ljudima jer gubimo vještine komunikacije, nemamo kapacitete ni fokus za razgovore s drugima pa tako ni s djecom. Osim toga roditeljska uloga nije biti zabavljač djeteta, već im osigurati dosadu i vrijeme za slobodnu igru jer to je najvažnije mjesto njihovog osobnog rasta.

Tema našeg rođendanskog izdanja je povratak (sebi, svojim hobijima, zanimanjima i mestima na kojima smo najviše svoji). Šta za tebe simbolizuje ova reč i na koji način se ti vraćaš sebi?

Kakvo lijepo pitanje. Moj povratak k sebi nakon što sam dobila dijete bio je dug i težak. Mislim da mi je najteže od svega palo što sam izgubila trenutke u kojima sam mogla biti potpuno sama. Kad nemamo vrijeme za osamljivanje više ne čujemo sami sebe i gubimo vezu sa svojom intuicijom. To sam osvijestila za vrijeme pandemije. To razdoblje je

za mene bilo izuzetno važno i osnažujuće jer sam se oslobodila svih očekivanja, ponovno vratila k sebi i poduzela korake koji su mi danas omogućili da napravim mjesta za sve ono što me ispunjava - priroda, umjetnost, uski krug prijatelja i putovanja.

Šta možemo očekivati od TŠD-a u budućnosti?

Trenutno me veseli što radim na raznolikim suradnjama iz raznih područja od pisanja, umjetničkih projekata, razvoja proizvoda do edukacija. Volim interdisciplinarnost ovog projekta i što nisam nužno vezana za jedan vid rada. Jako se veselim prvoj radionici za žene, koja kreće ove jeseni u suradnji s dizajnericom Anom Tevšić Nauković, a održavat će se kvartalno sa smjenama godišnjih doba. Od dugoročnijih projekata radim na ostvarenju prvog društvenog vrta za djecu u Zagrebu.

Intervju: Nataša Bućić @ava_kiddo Fotografije: privatna arhiva

U našoj jesenjoj gradskoj šetnji i potrazi kako da na kreativan način iskoristimo sve kraće dane, vodimo

vas u Atelje Kinema. Vrata ovog magičnog sveta otvorila nam je filmska rediteljka Tamara Broćić pružajući nam priliku da se približimo, bolje upoznamo i detaljnije sagledamo čaroliju sedme umetnosti.

Atelje Kinema je mesto gde se ljubav prema filmskom stvaralaštvu prepliće sa različitim umetničkim tehnikama i pristupima, i iz čijeg spoja nastaje prostor, kako za decu različitog uzrasta tako i za odrasle, u kome mogu da razvijaju svoju kreativnost i iskažu je na različite načine. Svi mi odrastamo uz filmska ostvarenja najrazličitijih žanrova i nesumnjivo je da ona imaju priličan uticaj na formiranje naših unutrašnjih svetova i pogleda na svet, pa kao takva treba da zauzmu vidljivije mesto u svakodnevici, postajući predmet izučavanja koji će nam otvoriti vrata novih iskustava, percepcija i znanja. Upravo na ovim nastojanjima, Tamara Broćić, bazira svoju kreativnu praksu u okviru ateljea Kinema.

Ko stoji iza ateljea Kinema i o kakvom se to čarobnom mestu radi?

Kinema je atelje za film i vizuelno-dramska istraživanja čiji je cilj da pruži prostor za razvoj vizuelne pismenosti. Iza ateljea stoji Tamara Broćić, filmska rediteljka koja se pomalo bavi i raznim drugim stvarima.

Prošlo je skoro dve godine od kad ste krenuli sa radom. Koja je bila vaša početna zamisao i kako se ona menjala i prilagođavala tokom vremena i u radu sa polaznicima?

Kinema je nastala iznenada, kada se za to najednom ukazala prilika krajem jeseni 2022. godine, ali dugo sam znala da želim da se bavim edukacijom tako da sam se na neki način godinama spremala za njen nastanak.

Misao iza nastanka je bila jednostavna - film je sveprisutan, ali izučavanje filma kod nas postoji samo na višim stepenovima obrazovanja. Osnovna likovna i muzička pismenost se stiče u osnovnoj školi - svi na primer nauče da čitaju note ili da raspoznaju različite likovne tehnike, dok se o pokretnoj slici ne uči

gotovo ništa, iako su filmovi jednako deo našeg života.

Kinema je od početka otvorena za eksperimente, znala sam da ne želim da napravim filmsku školu, nego atelje, prostor za istraživanje. Radionice se stalno menjaju, ali to je i deo plana. To je i za mene korisno jer i ja stalno nešto novo učim od polaznika, budući da i oni utiču na program, menjaju ga.

Na koji način su organizovane radionice?

Redovne radionice odvijaju se u malim grupama, jednom nedeljno u trajanju od dva sata. Na svakom susretu gledamo bar jedan kratki film, a nekad i više njih. Filmove analiziramo na različite načine, u zavisnosti od uzrasta ali i filma. Osim pismenih analiza i razgovora, sa mlađom grupom, na primer, često radimo dramske improvizacije na temu filma ili likovne interpretacije. Ima i jedan zadatak koji radimo sa srednjoškolcima, a ideja je da srž filma napišu u obliku clickbait naslova - što je u stvari vid dolaska da ključnih tema i tehnika koje odlikuju film, identifikovanja žanra, glavnih likova i tema, kao i definisanja loglajna.

Čitamo i razne tematske tekstove i izučavamo radove različitih umetnika iz drugih umetničkih disciplina. Tokom preostalog vremena, bavimo se radovima polaznika - zajedno rade na scenarijima, storibordovima, donose snimljen materijal, konsultuju se međusobno.

Na koji način vodite mlade kroz istoriju filmskog stvaralaštva, koji kreativni procesi najviše pridobijaju pažnju najmlađih, a šta najviše interesuje polaznike starijih grupa?

Mlađi polaznici se dosta bave animacijom i crtanjem, među starijima ima onih koji mnogo pišu, ali i onih koji se radije direktno izražavaju slikom, ali svi su oni vrlo različiti. Jedna polaznica, na primer, došla je na radionicu sa željom da snima isključivo horor filmove. Za nju je bilo inspirativno da za sebe otkrije šta

bi sve horor kao žanr mogao da bude i šta je sve bio u različitim epohama. Kroz istoriju filma se krećemo skokovito, napred-nazad, i svako od polaznika uzme iz toga ono što je njemu blisko.

Kako mlađe generacije reaguju pri susretu sa stvaralaštvom prošlog veka, obzirom da je u pitanju jedno sasvim drugo vreme koje sa sobom nosi mnoge nepoznanice? Na osnovu kojih kriterijuma vršite odabir umetničkih dela koja im predstavljate?

Filmovi koje gledamo su baš raznovrsni. Ima tu i avangardnih eksperimentalnih kratkih filmova, ali i klasika, ponekad analiziramo i muzičke spotove, fotografske serije... Zahvaljujući kratkim filmovima na kojima radim kao rediteljka mimo Kineme, upoznala sam umetnike iz raznih zemalja čije radove ponekad prikažem na

radionicama neposredno nakon njihovih projekcija na filmskim festivalima.

Retko se desi da epoha u kojoj je nastao bude prepreka za prihvatanje filma.

Na primer, svim mlađim polaznicima su Čaplinovi filmovi zabavni, sa velikom pažnjom gledaju i filmove Zagrebačke škole animacije iz 60ih. Starijoj grupi se baš svideo nemački ekspresionizam. Mislim da je prepreka za prihvatanje filmova češće u vezi sa formom, sa time koliko film ima klasičnu narativnu strukturu, a to je isto ono što odbija jedan deo odrasle filmske publike od jednog dela filmskog stvaralaštva.

Koliko je kod mladih prisutan stvaralački impuls i čime su njihove priče najčešće inspirisane?

Mislim da nikada nisam upoznala dete koje ne stvara. Neka deca radije crtaju stripove, neka pišu priče ili odigravaju izmišljene scenarije. Ne znam zašto gotovo svi odrasli to prestanu da rade. Deca su baš zahvalna za rad jer retko osuđuju sama svoje radove, i mislim da ih to čini slobodnim da lakše stvaraju. Čim krenu u školu, počinju na neki način da se ugledaju na ono čemu određeni autoriteti daju potvrdu. Mislim da je, da bi se došlo do ravnoteže, korisno da se izlože i nekim drugim uticajima; to čestu budu starija braća ili sestre, neki drugari koji su iz druge društvene grupe, mediji, ali može da bude i neka vanškolska aktivnost.

Deca su, kao i odrasli, međusobno veoma različita. U srednjoj grupi, koja obuhvata uzrast od 11 do 14 godina,

na primer, u odabiru tema mnogo je više izražen uticaj stripova i video igrica nego doživljaji iz okruženja ili lični sadržaji. Najmlađi i stariji, nasuprot tome, često pišu i snimaju nešto što je inspirisano njihovim životima, iako to često bude domaštano, stilizovano ili poprima elemente fantastike.

Koji su to najzanimljiviji projekti koji su se izrodili sa dosadašnjih radionica? Neki od njih su bili i nagrađivani?

Meni su svi radovi koji nastanu na radionicama dragoceni jer sam gledala kako nastaju i razvijaju se. Mogu da izdvojim multimedijalnu predstavu Čarobne cipele (i njen sequel Čarobne cipele II) jer su po formi jedinstveni. To je predstava sa filmskim elementima koju su u potpunosti osmisli polaznici najmlađe grupe, od pisanja teksta, glu-

mačke izvedbe, do animiranih fragmenata koji se projektuju na platnu, kao i igrajuće rekvizite i kostime. Mi radove ne rangiramo i ne ocenjujemo, ali što se tiče nagrada koje filmovi polaznika dobiju na omladinskim festivalima van radionice, to njima mnogo znači kao podsticaj i to im je prilika da upoznaju druge mlade koji se bave filmom.

U svom radu potencirate pričanje priča u najrazličitijim oblicima (strip, video, fotografija, pisanje). Zašto vam je to važno?

Jezik filma je vizuelan, ali veliki deo filmova koji je narativan, bazira se i na dugoj tradiciji drame, književnosti, bajkama, usmenom pripovedanju... Sve to izučavamo kako bismo crpili motive iz različitih načina na koji su ljudi kroz istoriju pripovedali.

Kroz kreativan rad bavite se i intutivnim stvaralaštvom. Kojim metodama produbljujete ove aspekte rada?

Jedan od mojih omiljenih muzičara, Brajan Ino, osmislio je kartice koje je nazvao „Oblique Strategies” („Zaobilazni putevi”) koje služe da raskrste sa zastojima koji

se nekad dese u procesu. Izradili smo ove kartice u Kinema dizajnu i koristimo ih za konsultacije u procesu stvaranja. Kartice sadrže upustva koja su zapravo poruke otvorene za interpretaciju i koje na kraju usmeravaju ka intuiciji onoga ko ih čita. Imamo i par trikova za kolaborativno pisanje scenarija za momente u kojima se čini da neko ne zna odakle da počne. Od procesa se pravi zajednička igra i to rasterećuje, ideje se slobodnije odmotavaju.

Na jednoj od radionica osećaj dokolice je poslužio kao svojevrsna inspiracija. Zašto su momenti dosade bitni i šta sve iz njih može da se rodi?

Uvek mi je mnogo koristilo kada sam u životu imala neko vreme u kome se, uslovno rečeno, ništa ne dešava. Takvi su za mene bili letnji raspusti na selu. Mislim da kada smo prenadraženi spoljašnjim dešavanjima, lako može da dođe do zasićenja. A nedostatak spoljašnje stimulacije lako ponuka da se iznutra pomoli neka zaboravljena namera, misao ili asocijacija. Mnogo je korisno da deci ponekad bude dosadno i da budu sama sa svojim mislima. Kao i odraslima.

Šta je ono što formalno školstvo može da nauči od neformalnog obrazovanja? Argentina je uvela filmsko obrazovanje u osnovne škole, da li smatrate da u našem obrazovnom sistemu postoji prostor za tako nešto?

Neformalno obrazovanje kod nas mnogo više ide u korak s vremenom od formalnog. Mislim da je to manjkavost tromog birokratskog sistema. Ipak, poznajem mnoge nastavnike i nastavnice koji samoinicijativno pokazuju veliku želju da premoste to. Volela bih da Kinema u budućnosti ostvari saradnju sa školama, da sa nastavnicima i nastavnicama smislimo kako da se film za po-

četak na mala vrata uvede u škole, kao alatka koja bi bila korisna na časovima istorije, likovnog, jezika, filozofije…

Ove godine ste održali zanimljivo predavanje i radionicu u saradnji sa Istraživačkom stanicom Petnica. Čime su učesnici imali priliku da se bave?

Četrdeset srednjoškolaca, polaznika seminara dizajna Istraživačke stanice Petnica koji dolaze iz različitih gradova Srbije, prošlo je kroz fotografski proces od nule. Konstruisali su „primitvne” kamere, kamere obskure, pomoću kojih su napravili seriju fotografija na temu narodne bajke „Devojka brža od konja”. U crnoj sobi smo

zajedno razvijali fotografije i to je za gotovo sve njih bio prvi put da u potpunosti svojim rukama stvaraju fotografije, bez posredovanja tehnologije.

Na vašoj Instagram stranici sam pročitala rečenicu vašeg polaznika koja otprilike glasi - „Volim nešto kod Tarkovskog iako ga ne razumem sasvim”, kao i zaključak koji je prati da film nije lekcija, već iskustvo (što mi se veoma dopalo). Kakva iskustva vi želite da pružite vašim polaznicima?

Ja bih volela da kažem - neposredna iskustva. Mislim da je film takva umetnost da može mnogo da utiče na nas čak i kada ga „ne razumemo” sasvim, ali možemo da radimo na tome da probamo da ga razumemo. Mi na radionicama razgovaramo o jeziku filma, pokušavamo da proniknemo u njega, i vremenom se svima otključava kapacitet da opaze i nove slojeve. Na onlajn radionici za srednjoškolce desio se jedan momenat - sećam se da je jedan polaznik prokomentarisao za film koji smo gledali da mu je bio čudan, da ne zna da objasni šta je gledao. Nakon što su drugi istakli neka rediteljska sredstva koja su primetili, recimo kako je film kadriran, šta je prikazano a šta izostavljeno,

kakav je montažni postupak i razne detalje koje su uočili, on se javio i rekao da film sada gleda novim očima. Nekada se to desi spontano kroz vreme, nagomilanim gledalačkim iskustvom se samo gledanje produbljuje, povećava se osetljivost za suptilne stvari.

Kako funkcionišu onlajn radionice i kome su one namenjene?

Onlajn radionice su nastale iz potrebe da dopremo do mladih koji ne žive u glavnom gradu. Imali smo veliku dvomesečnu radionicu za mlade iz regiona na kojoj je učestvovalo više od četrdeset srednjoškolaca od kojih su mnogi iz manjih mesta u kojima nemaju priliku da pohađaju filmske radionice. Volela bih da ovakve radionice održimo u manjim mestima i uživo, i u budućnosti ćemo raditi na tome.

Vidim da je trenutno aktuelna radionica dizajna filmskih postera pomoću lego kocki i akrilnih boja. Kome je ona namenjena i kako je sam proces osmišljen?

Ta radionica je namenjena starijoj deci, tinejdžerima i odraslima. Reč je o teh-

nici poput drugih tehnika grafike, radi se na dizajnu negativa pomoću kog se nanošenjem boje (ili više slojeva različitih boja) i otiskivanjem na papir dobija završna slika. Specifičnost je u tome što kao materijal koristimo lego blokove, koji navode na dizajnersko razmišljanje blisko, na primer, piksel umetnosti

ili izradi goblena.

Tematski okvir je bio dizajn postera za regionalni film, polaznici su osmišljava-

li postere za filmove kao što su „Ko to tamo peva” Slobodana Šijana, „Munje”

Radivoja Andrića, „Breza” Ante Babaje, „Ljubav” Vlatka Gilića, „Marble Ass” Želimira Žilnika…

Kakvi su vaši planovi za ovu jesen? Šta je ono što će biti aktuelno u vašem ateljeu?

Od oktobra se nastavljaju redovne radionice filma i vizuelno-dramskih istraživanja koje se organizuju u tri grupe, podeljene po uzrastima od uzrasta nižih razreda osnovne do srednje škole, i redovno se sastaju jednom nedeljno u trajanju od dva sata. Započećemo i novi ciklus radionica za srednjoškolce i starije

koji će se odvijati online. Osim toga, od 10. do 20. oktobra Kinema će učestvovati u događaju „Život u bloku”, u bloku 45, u okviru koga će se održati višednevna radionica dokumentarnog filma za srednjoškolce, koja će se baviti temom javnih prostora Novog Beograda.

Nastavlja se i pop-up radionica dizajna i izrade filmskih postera lego štampom za regionalne filmove, koju ćemo držati na različitim mestima u gradu i u narednom periodu. Nakon završetka niza ovih radionica, voleli bismo da fimske postere nastale na radionici negde i prikažemo zajedno.

Krajem decembra, u okviru filmskog festivala Najkraći dan održaće se i radionica filmske kritike za srednjoškolce koji će ujedno biti deo mladog žirija ovog festivala.

Bliži se i početak radionice animacije za decu i dvojezične (srpsko-ruske) praktične radionice dokumentarnog filma.

Kada možemo očekivati premijeru kratkog igranog filma „Cvat“ koji je još

u samom procesu nastajanja skrenuo pažnju na sebe i dobio više međunarodnih nagrada?

Premijera filma će najverovatnije biti sledeće godine. Filmska industrija je za razliku od diy filma, nažalost takva da od scenarija do snimanja, preko postprodukcije do premijere može da prođe dosta vremena, ali verujem da će se čekanje isplatiti. Dugo radim na tom filmu i mnogo mu se radujem.

I za kraj, zanima me odakle dolazi taj neobičan spoj dve profesije - filmske i televizijske režije i arhitektura?

Uvek me je interesovalo više stvari odjednom, možda čak i u nepraktičnoj meri, ali mislim da su me film i arhitektura na neki način podjednako obrazovali za sve čime se sada bavim. Studije arhitekture su mnogo uticale na to da razvijem likovnost, odnos prema prostoru, tehničke veštine, i da steknem disciplinu.

Ja sam Milica Arsić, osnivač Brick Hub-a. Kroz LEGO® SERIOUS PLAY® radionice pomažem kompanijama i pojedincima da poboljšaju komunikaciju, kreativno rešavaju probleme, brže donose odluke i jačaju timski duh. Radionice su prilagođene vama. Zabavne su, efikasne i interaktivne. Ako želite potpuno drugačiju radionicu za vaš tim, posetite www.brick-hub.com.

Jelena Gvozden

Flamenko je i muzika i ples i filozofija života. U ovom intervjuu instruktorka flamenka, Nikolina Šašić , otkriva šta je flamenko za nju, koja joj je prva asocijacija na njega, kako je izgledao

flamenko, te se 2016. preselila u Madrid i započela studije na renomiranoj akademiji flamenko plesa, Amor de Dios. To je bio odlučujući momenat da se preda flamenku u potpunosti.

njen plesni put i šta ju je prvobitno privuklo njemu. Da bi se još bolje „konektovala" sa plesom koji joj se dopada, poželela je da upozna i oseti kulturnu baštinu zemlje iz koje potiče

Danas je flamenko pedagoškinja, koreografkinja i deo dvojca Duo Tilo sa svojim partnerom iz Španije, živeći flamenko kroz sva svoja čula.

Nikolina, koji ti je omiljeni zvuk?

Šum mora i kada cvrčci zacvrče u borovini, još ako je u kombinaciji, onda je idealan.

Za čim si tragala, pa si naišla na flamenko kao odgovor?

Još od malih nogu ples je bio sastavni deo mog bića, ali nisam se upisivala u plesne škole, nisam bila sigurna koji je to tačno ples koji bih volela da učim, već sam plesala svojim slobodnim stilom i prepuštala se ritmu da me nosi.

Sa 19 godina odlazim na ekskurziju u

Barselonu, odlazim u Tablao da gledam flamenko spektakl i shvatam da je to –to; to je taj ples koji tražim čitavo svoje detinjstvo i svoju adolescenciju.

Ono što me je fasciniralo nije bila samo estetika i virtuoznost u izvođenju koraka, već čitava priča koja se osećala kroz veliki emotivni naboj.

Sa desetak godina doživela sam velike i nepredviđene životne promene o kojima nisam rado pričala i videvši flamenko – shvatila sam da bih kroz njega

mogla da ispričam sve što želim. Zato volim da kažem da je flamenko, u stvari, pronašao mene. On je moj psiholog već dvadesetak godina i hvala mu na svemu.

Već dve decenije si u flamenko svetu. Kako i u kojim segmentima se tvoj plesni put menjao kroz vreme?

Menjao se i menja se iz dana u dan, iz godine u godinu. Osim što je tehnički napredovao kroz vreme, sazrevao je kako sam sazrevala i ja. Naše životno iskustvo je drugačije sa 20, sa 40, sa 60 godina. To naše doživljeno se manifestuje kroz ovaj ples.

Možeš li da nam objasniš neke osnove flamenka?

Flamenko ima preko 70 palosa – formi. Svaka forma se razlikuje po kompasu (flamenko ritmu), harmoniji, karakteru, stihovima, regionu, gradu, selu.

Neke od najpoznatijih i opšteprihvaćenih formi koje zna velika većina Španaca (kao što bi kod nas bilo Užičko kolo) su Seviljanas, Fandangos, Rumbas, koje se najčešće plešu na vašarima; Bulerias

i Tangos se najčešće plešu na svadbama, krštenjima i drugim svečanostima. Neke forme polako odlaze u zaborav, a neke se svakodnevno izvode u Tablao-ima (specijalizovanim flamenko „kafanama”), na koncertima, predstavama, festivalima. Neke od najizvođenijih formi su Solea, Segirilja, Alegrias, Tientos, Tarantos, Solea por Bulerias.

Svaki ples ima deo tela koji apostrofira ili grupu mišića na koje se fokusira. Šta bi to bilo u flamenku i koliko je izazovno da se ti pokreti prirodno izvode?

Fokusira se na rad mišića plante stopala, mišića potkolenice i natkolenice, mišića nadlaktice i podlaktice, mišića šake. Veoma je izazovno, jer da bi se ti pokreti izvodili i izgledali prirodno zahteva se mnogo rada, discipline i vremena.

Na koje načine se ispoljava ženstvenost u flamenku?

Izdvojila bih rad ruku i šaka, i rad kukova kao veoma ženstvene, kao i ples s flamenko rekvizitima (lepeza, kordobeški šešir, velika marama – manton, i

haljina sa dugačkim repom) kao veoma senzualan.

Provela si jedan životni period u Madridu u Španiji, usavršavajući se na akademiji Amor de Dios, specijalizovanoj za flamenko. Kako izgleda živeti flamenko u Španiji, a kako u Beogradu?

I dalje živim na relaciji Madrid – Beograd. Trenutno sam u Beogradu nekoliko meseci, pa onda idem za Madrid na nekoliko meseci.

Živeti flamenko u Španiji je biti u epicentru dešavanja. U Madridu živi i radi većina flamenko umetnika iz Andaluzije, Barselone i drugih regiona. Velika je ponuda što se tiče časova, tablaosa, koncerata, festivala, performansa.

Nekada se poklopi nekoliko zanimljivih događaja u istom danu da ne znate koji biste pre izabrali. U Madridu je i čuveni

Amor de Dios, koji je za sve nas flamenkose iz celog sveta, Španije, pa i samog Madrida, naša kuća, naš hram i nezaobilazna stanica na mapi Španije. S druge strane, u Beogradu ima jako malo flamenka i mala je ponuda. Tek ponekad gostuje neka trupa iz Španije ili se

održi neki koncert lokalnih umetnika i umetnika iz regiona. Zato je publika veoma željna takvih događaja i isprati ih sa puno žara. To ima i svoju posebnu draž, jer kada umetnik nastupa pred takvom publikom sve radi mnogo iskrenije i srčanije.

Koji sve plesovi mogu da se izučavaju na španskim univerzitetima i koliko je ples kao forma tamo popularan?

U Španiji je ples generalno jako popularan. Ima puno državnih i privatnih univerziteta. Najčešće se izučava klasičan balet, španski plesovi – bolero, stilizovani ples i flamenko. Da biste ušli u Nacionalni balet Španije, morate da dominirate u svim ovim disciplinama. Izučavaju se i drugi plesovi. Sve češće se traži poznavanje savremenog plesa na audicijama za razne flamenko trupe.

Kako se sada usavršavaš i odakle učiš?

Svaki put kada odem u Madrid idem u Amor de Dios na časove. Uglavnom uzimam časove tehnike, kastanjeta i koreografije. Tamo sam barem dva, tri sata dnevno svakim danom osim nedelje.

Ko su za tebe dive flamenka?

Ima ih toliko, ali izdvojiću tek nekoliko njih koje su možda najviše obeležile različite epohe: Karmen Amaja (Carmen Amaya), Manuela Karasko (Manuela Carrasco), Eva Jerbabuena (Eva Yerbabuena), Belen Lopez.

Sa Albertom Benijem Navarom imaš

Duo Tilo, u kom je on umetnik za gitaru i vokal a ti za ples i kastanjete.

Muzika s toliko nabijenih emocija zasigurno spaja ljude po senzibilitetu.

Koji je koncept Dua Tilo i kako izgleda deliti sa partnerom i poslovni i privatni život?

Duo Tilo ima ustaljeni program, nekih desetak različitih formi koje izvodimo, kompozicije za solo gitaru, gitaru u pratnji kastanjeta kao i čitav koncept –gitara, pesma i koreografija. Koncept je sličan tablao flamenku jer je spontan.

Bez obzira što mi imamo neke tačke koje su unapred pripremljene, uvek ostavljamo prostora za improvizaciju i svaki naš nastup je baš zbog tih faktora iznenađenja potpuno drugačiji od prethodnog.

Deliti poslovni i privatni život s partnerom ima svojih prednosti svakako. Pre svega delite istu strast, putujete i izlazite zajedno radeći ono što volite. Međutim ,ima i svojih mana. Osećamo veću slobodu da podviknemo ako nismo zadovoljni kako se nešto izvelo ili ako se negde pogrešilo. (smeh)

Pošto flamenko nosi izrazitu koncentraciju jakih emocija, kako u današnjem svetu ljudi reaguju na te uživo izlivene emocije i na koji način se prilikom nastupa dešava učestvovanje i angažovanje publike?

Reaguju i te kako. Posle svakog nastupa ljudi iz publike nam priđu da se zahvale na predivno provedenoj večeri, na strasti, emociji, snazi i energiji koju smo im preneli. Flamenko se često prati sviranjem palmi (pljeskanjem). Publika se tu često angažuje podržavajući nas svojim pljeskanjem.

Šta je ključno a šta pogubno u plesu?

Pored rada i discipline ključna je upornost, a pogubno je oslanjati se na talenat.

Kada si se osetila dovoljno samopouzdanom da podučavaš druge i šta danas kao instruktorka primećuješ da je najdelotvornije da bi se ljudi odvažili?

Već nakon nekoliko godina učenja osetila sam potrebu da svoja znanja prenosim drugima. Sa ove vremenske distance mogla bih reći da sam bila veoma hrabra, jer sam imala više samopouzdanja nego znanja. To se sa godinama nekako okrenulo. Sada imam više znanja, a manje samopouzdanja. (smeh)

Flamenko je kompleksna disciplina i ukoliko se neko u tom svetu zadrži više od godinu dana, zaljubi se u tu umetnost. Održati ljude nije nimalo lako, ali imam tu sreću da na kurseve koje dajem poslednje

dve godine dolaze i ljudi koji su dolazili na moje časove davnih dana kada sam tek ulazila u ove pedagoške vode. Godinama učim flamenko na samom izvoru znanja i dolazim uvek sa svežim informacijama.

Mislim da je otvoren, iskren i nesebičan pristup u deljenju tih informacija ključni faktor za održavanje ljudi.

Tvoja škola plesa je opet otvorila vrata za tromesečni kurs. Da li možeš bliže da nam objasniš kako časovi funkcionišu?

Svaki put kada smo u Beogradu držimo kurseve tehnike, koreografije i kastanjeta. Takođe, ponekad dajemo kurseve u Novom Sadu u školi La Familia i organizujemo radionice sa internacionalnim flamenko umetnicima. Ovaj tromesečni jesenji kurs (septembar, oktobar i novembar) je koncipiran tako da se sastajemo svake nedelje u samom centru Beograda.

Od 10 do 11 časova se radi tehnika I.

Tehnika rada stopala i nogu, kao i vežbe balansa i ravnoteže. Mogu slobodno da kažem da je ovaj čas osmišljen po uzoru na časove iz Amor de Diosa. Pogodan je i za sve one koji idu u neke od postojećih škola u Beogradu, jer mogu da razvijaju veštine rada stopala i da poboljšaju brzinu i preciznost koja će

im služiti za usavršavanje koreografija i programa u njihovim školama. Dakle, ovaj čas je čas izdržljivosti i kondicionalnog treninga.

Od 11 do 11.30 se radi tehnika II. Na ovom času učimo šetnje na različite flamenko forme, kao i male sekvence koreografija. Takođe, radimo i tehniku okreta i učimo da slušamo gitaru i kompas. Da biste pohađali časove tehnike potrebno je da ste učili flamenko minimum godinu dana.

Od 11.30 do 12 radimo tehniku sviranja kastanjeta i koreografiju Seviljanas s kastanjetama. Za pohađanje ovih časova nije potrebno ni plesačko ni sviračko iskustvo, jer počinjemo od nule. Svi časovi se održavaju u pratnji gitare i vokala. Cene su veoma pristupačne. Dobro došli ste, OLE!

Kao balerina

se bavi uvođenjem odraslih početnika u azbuku klasičnog baleta na dve lokacije u Beogradu (Zemun i Stari grad), kao i online nastavom.

Klasičan balet, kao jedinstven spoj fizičke vežbe i umetnosti, se vezuje uz mlada tela i mlade godine. Ali može biti dostupan i onima koji su te godine odavno ostavili za sobom i omogućiti im da dožive jedan neotkriveni aspekt sebe kroz učenje nečeg novog uz znoj i smeh.

Radionice i edukacije u kojima ćemo uživati ove jeseni

Prvi mesec jeseni, septembar, oduvek sam vezivala za novu

školsku godinu, ali i nove početke. Iako je to nepisano pravilo, užurbanost i ushićenje koje kod ljudi osećamo na prelazu iz razigranog, ali pomalo letargičnog leta u uzbudljivu jesen koja nosi sa sobom neke nove priče, neodoljivo nas mami da se na nov način pozabavimo sobom. Bilo da je to potreba za profesionalnim usavršavanjem, nastavak bavljenja hobijem u kome smo dobri ili pronalazak sasvim nove veštine koja nas može povesti nepredvidivim putevima, sve to može pozitivno uticati na naš duh i učiniti da bolje osluškujemo sebe, bez tenzične potrebe i imperativa da budemo „svoja najbolja verzija”, već sa namerom da hodamo u korak sa sobom. Ovo su samo neka od predavanja, radionica i edukacija na kojima se možemo ne samo zabaviti, već i naučiti nešto novo, ali i upoznati ljude koji dele iste strasti i interesovanja. Zato, prigrlimo ovu jesen kako bismo uživali u novim aktivnostima!

Putovanje kroz srpsku istoriju sa

Nevenom Kovačević

Nevenu Kovačević, diplomiranu istoričarku, upoznali smo putem njene Instagram stranice „Putevima srpske istorije” na kojoj se fokusirala na zanimljivosti iz srpske istorije, tradicije i kulture.

Motivisana željom da sa drugima deli svoju strast prema istoriji, Nevena je osmislila niz vođenih tura („Tajne srpskih vladarki”, „Nemanjići” i druge) koje sprovodi u našim najznačajnijim institucijama kulture kao što su Narodni muzej, Istorijski muzej Srbije, ali i brojni srpski manastiri, kao i čuvena Skadarlija. Ovog septembra, sa novom temom „Žene koje su promenile srpsku istoriju” stigla je i „Kuću umetnica” (Gospodar Jevremova 25).

Na ovom predavanju je bilo reči o dvadeset žena, od srednjeg veka do savremenog doba, koje su svojim stvaralaštvom na polju nauke, umetnosti i kulture ostavile trag u srpskoj istoriji. Njihovo stvaralaštvo, ali i životni putevi izvor su inspiracije i ohrabrenja savremenim ženama. Pored ovog predavanja, Nevena u planu ima i brojne nove ture u različitim zanimljivim prostorima, a više o tome možete saznati na pomenutoj Instagram stranici. Ukoliko ste željni znanja o domaćoj istoriji iz nekog drugog ugla, a istovremeno želite da upoznate ljude koji dele slična interesovanja, predavanja poput ovog su dobar izbor.

foto:

Marko Radoičić

Rad na samopouzdanju sa Marijom

Hadžović

Psihološkinja i dipl.terapeutkinja koja stoji iza stranice „ Harmonija duše ”, Marija Hadžović, već godinama unazad preko pomenutog Instagram profila, kao i YouTube stranice pomaže da osvestimo obrasce ponašanja koji nisu dobri po nas, radimo na samopouzdanju i samovrednovanju, učimo se doslednosti i drugim veštinama koje olakšavaju privatni i profesionalni život.

Marija je sa svojim timom nedavno osmislila edukaciju pod nazivom „Osnaži se i uvaži se”. Reč je o programu koji pomaže da postepeno gradimo samopouzdanje kao veštinu, odbacujući unutrašnji samokritični glas, neodlučnost u postavljanju ciljeva, osećaj nedovoljnosti i straha od promena.

U savremenom svetu, gde većina ljudi pati od perfekcionizma i stalnog preispitivanja, ovakav vid rada na sebi, može doneti pozitivne promene i povesti nas putem prihvatanja sebe onakvih kakvi jesmo, sa željom i voljom da svojim tempom, koračamo ka željenim promenama, pre svega kako bismo bili (dovoljno) dobri sebi. Pored ovog online programa, Marija od proleća organizuje dvodnevne radionice uživo.

Radionica „Dovoljno ja” pokriva teme kao što su granice, autentičnost, potrebe i podrška, u cilju promene nesvesne negativne slike o sebi, mentalnog i telesnog osnaživanja, donošenja novih svesnih odluka, kao i povezivanja sa sobom i drugima.

foto:

Danica Lukić

Jesenja škola pisanja „Rade

nas reči”

Ukoliko je kreativno pisanje vaša pasija, bilo da pišete poeziju, prozu ili se bavite kopirajtingom, radionica „Rade nas reči” odličan je izbor. Naime, ova radionica namenjena je svima koji žele da unaprede svoje komunikacijske veštine, nevezano za profesiju kojom se bave, a predavači su vrhunski poznavaoci reči: Zvonko Karanović, pesnik i vlasnik izdavačke kuće „Enklava”, Ivan Tokin, pisac i kolumnista i Slavoljub Stanković, pisac i kreativni direktor kompanije „Ananas”.

Reč je o šest tročasovnih radionica na kojima sa ostalim polaznicima, kao i predavačima, komentarišete poetske i prozne radove, zajednički dolazeći do sadržajno i stilski boljih

književnih formi. Između ostalog, to je i prilika da se bolje upoznate sa stvaralaštvom brojnih domaćih, ali i svetski priznatih autora: pesnika, književnika, esejista i tako sagledate i sopstveno stvaralaštvo iz drugačijeg ugla.

Za ovu radionicu nije potrebno da ponesete predznanje o pisanju, već otvorenost ka usvajanju novih znanja, upoznavanju drugačijih stilova, kritici, ispoljavanju ranjivosti ali i želju da autentičnošću i svojim rečima dodirnete delić nekih drugih svetova.

Radionice ličnog

razvoja Centra za edukaciju i filozofsku praksu

„Filocentar”

Master filozof, Nikola Ačanski, osnovao je „Centar za edukaciju i filozofsku praksu Filocentar” sa idejom da stvori mesto posvećeno ličnom razvoju svakog pojedinca, ali i profesionalnom usavršavanju, samospoznaji, moralnom i egzistencijalnom rastu. Nikola je takođe organizator i moderator „Filokafea”, događaja koji jednom mesečno u Novom Sadu, ali i drugim gradovima Srbije, okuplja ljubitelje filozofije i drugih humanističkih nauka, odnosno sve ljude zainteresovane da sa drugima podele svoja iskustva i poglede na različite egzistencijalne teme koje se tiču svih nas - sreću, uspeh, smrt, zahvalnost, tugu...

Ako ne želite klasičnu psihoterapiju, a imate potrebu da razgovarate o ova -

kvim temama i radite na sebi, Filocentar organizuje radionice ličnog razvoja, koje podrazumevanju individualni pristup (jednočasovne sesije 1 na 1) sa prilagođenim planom rada koji podrazumeva praktične vežbe i razgovore. Na ovim radionicama radićete uz pomoć mentora na svojim ciljevima, naučiti kako da svoje misli izražavate efikasno i jasno, istražiti svoje unutrašnje vrednosti i uverenja, kao i razvijati sposobnost kritičkog promišljanja o svojim postupcima i odlukama. Ukoliko ste spremni za intenzivan rad na sebi u cilju boljeg razumevanja sebe i drugih, veće emocionalne povezanosti sa sobom i svetom oko sebe, a dovoljno ste otvoreni da zaronite u svoju dušu, u „Filocentru” ćete dobiti sve one neophodne alate za osluškivanje sebe i koračanje u svom ritmu.

Radionica „Od iskustva do teksta” Jelene

Bašević

Sa Jelenom Bašević već godinama putujemo sanjajući „Snove u koferima”. Međutim, najuzbudljivija putovanja nekada počinju kod kuće i upravo zbog toga, sva svoja iskustva sa putovanja, ali i mentorskog rada, Jelena je objedinila u radionicu „Od iskustva do teksta” koja je specifična po tome što se delimično odigrava na jednoj beogradskoj pijaci.

Ovakva mesta riznica su priča, pa polaznici nakon boravka na pijaci, dobijaju zadatke da pišu o svojim impresijama, opisujući detalje koji su im privukli pažnju. Jelena je takođe autorka programa „Moj biznis, moja priča” u okviru kog preduzetnicima pomaže da „ispričaju priču” o svom proizvodu ili usluzi i na kreativan način promovišu svoj rad.

U eri društvenih mreža i sve kraće pažnje, nije jednostavno zainteresovati veliki broj ljudi za određeni sadržaj. Svojim mentorskim radom, Jelena preduzetnike i preduzetnice, korak po korak, vodi do cilja: da svojim rečima ispričaju priču o onome što rade, priču koja povezuje i budi emociju. Ono što je najvažnije jeste lični pristup koji dobijate u radu sa Jelenom i njenu spremnost da posveti punu pažnju vašoj priči. I da ne zaboravim da spomenem: kreativno pisanje nije namenjeno isključivo ljudima koji se bave određenim biznisom, već i svima koji na kreativan način žele bolje da upoznaju i izraze sebe, zato se odvažite da krenete na putovanje koje vas može odvesti tamo gde niste ni sanjali.

Ciklus diskusija

„Razgovori o umetnosti”

Ukoliko volite umetnost, ali i neformalna druženja koja ne podrazumevaju isključivo stajanje u mestu i pasivno slušanje, već sadržajnu i konstruktivnu interakciju, „Razgovori o umetnosti” jesu prava adresa za vas. Naime, nekoliko istoričara umetnosti (Istraživači Seminara za evropsku umetnost i vizuelnu kulturu) osmišljava i realizuje ovaj koncept. Razgovori se odvijaju u klubu „Plato” kod Filozofskog fakulteta, a zamišljeni su kao prostor učenja, zabave i razmene mišljenja između mladih stručnjaka i zainteresovanih ljubitelja umetnosti.

„Ljubav i smrt u umetnosti 19. veka”, „Koncept proleća u umetnosti 19. veka”,

„Paja Jovanović vs. Uroš Predić”, „(Ne) poznati Meštrović ”, samo su neke od do sada obrađenih tema u okviru ovih razgovora, a verujem da nas čeka još mnogo uzbudljivih susreta koji će učiniti da umetnost (za)živi.

Radionice veza sa Marinom Čabrilo

Za ljubitelje praktičnih veština, one koji

ove jeseni žele da uposle ruke i naprave nešto originalno svojom maštom i kreativnošću, radionice veza biće istinsko uživanje. Marina Čabrilo sa stranice „Bez.vez“ vas čeka u Kući umetnica da svoje odevne kombinacije obogatite nekim novim detaljem, dajući im nov život i bivajući na jedan dan umetnik.

Agroposta sirup pored toga što je idealan za osveženje u vrelim letnjim danima, ništa manje nije ni za jesenje i zimske dane! Uz osam različitih ukusa, dovoljno je dodati vrelu vodu kako biste dobili ukusan čaj. Naši favoriti za hladnije dane su pored lavande, nane i žalfije, novi ukus limunska trava-đumbir, koji donosi osećaj topline i prirodnu svežinu. Savršeno rešenje za trenutke opuštanja tokom hladnijih dana!

Kako pronaći unutrašnji mir u svetu koji je sve bučniji? Sanja Banjanac , žena sa bogatim iskustvom u korporativnom svetu, preduzetništvu i vođenju timova, našla je ključ u nečemu jednostavnom, ali duboko transformativnom – pisanju. Kao diplomirani ekonomista, „wellbeing kouč“, NLP Master i EFT praktičar, Sanja je nedavno krenula da razvija svoju privatnu praksu i pokrenula radionicu „Pisanjem do tišine i odgovora“ kako bi pomogla drugima da kroz pisanje pronađu unutrašnji mir i jasnoću. U razgovoru koji sledi, saznaćete kako pisanje sa namerom može postati alat za refleksiju i samospoznaju.

Reci mi malo više o tvojoj radionici „Pisanjem do tišine i odgovora”. Kako si došla na ideju za ovu radionicu?

Radionica „Pisanjem do tišine i odgovora” je rezultat ličnog procesa samorazvoja kroz pisanje.

Pre nekoliko godina našla sam se u periodu života prepunom izazova. Bila sam preplavljena strahom i neizvesnošću.

Tada sam počela da pišem, vođena savetom da svakodnevno zapisujem svoje misli. Isprva sam imala otpor, nisam znala odakle krenuti, a reči nisu dolazile. Najednom, počela sam da pišem o tome kako se osećam… pisala sam i pisala… Vremenom je pisanje postalo moj način da oslobodim emocije, svu bujicu misli u glavi, i postepeno pronađem unutrašnji mir i jasnoću.

Uz redovnu praksu pisanja i potpuno prepuštanje procesu u kom sam ulazila u neka druga stanja svesti, dobijala sam odgovore na važna životna pitanja, naredne korake i mogla rukom da ispisujem delove univerzalne istine koju sam kasnije kroz duhovne učitelje i život potvrđivala. Tada sam već znala da svako u izvesnoj meri može biti svoj mentor/terapeut/kouč ako nauči kako da se prepusti procesu, postavlja prava pitanja i otvori se prema sebi da odgovori sami dolaze. Ta transformacija me je inspirisala da kreiram radionicu

„Pisanjem do tišine i odgovora” kako bih pomogla i drugima da kroz pisanje pronađu unutrašnju jasnoću, mir i odgovore koje nose u sebi.

Radionica je koncipirana sa namerom da podigne svest učesnicima o ovom alatu za pozitivnu unutrašnju transformaciju, omogući im veću bliskost sa sobom kroz proces opuštanja i vođenog pisanja tokom radionice, gde direktno prolaze kroz iskustvo dobijanja jasnih odgovora na par svojih trenutno važnih životnih pitanja. Nakon radionice, svi učesnici se podstiču da slede praksu pisanja narednih 21 dan kroz Wellbeing

Journal sa tačno određenim pitanjima, koji im se dostavlja na poklon.

Nedavno je završena prva radionica i namera je da se nakon dvadesetprvog dana pisanja svi na kratko ponovo sastanemo i podelimo svoje uvide. Sudeći po utiscima učesnika, radionice će se i nadalje nizati jedna za drugom.

Kako nam pisanje može pomoći da obradimo emocije?

Osećanja nisu činjenice već naš doživljaj realnosti kao posledica prethodno zabeleženih iskustava duboko u našoj podsvesti. Iako mislimo da su rezultat spoljnih okolnosti, zapravo ključ je u trigeru koji dolazi spolja i aktivira nešto što je već odavno unutar nas. Ponekad, osećanja su toliko intenzivna da traže otpuštanje i kroz telo i to je sasvim u redu.

Jednostavnim prepoznavanjem i prihvatanjem kako se zaista osećamo bez osude, sramote i krivice, intenzitet emocija slabi i promenom fokusa na ono što nam je potrebno sada i davanje toga sebi, data emocija se oslobađa. Vrlo je važno znati da mi nismo naša oseća-

nja (kao što nismo ni naše misli), već čitav jedan Univerzum. Pisanje kao alat je tu da nam pomogne da svakodnevno proveravamo sebe i vidimo gde smo sada i kako da krenemo pravim putem.

Pisanje nam pomaže da dan po dan uklanjamo sve ono prisvojeno, što mi nismo, kroz tu tišinu koju u sebi tada osvestimo i dotaknemo to ko zaista jesmo i kroz fokus i posvećenost živimo to dan po dan.

Mnogi koriste vođenje dnevnika kako bi posložili svoja osećanja, ali šta je to u samom činu pisanja što nam pomaže da organizujemo misli i smirimo um?

Ja volim da kažem da kako razmišljaš, tako se osećaš i takve akcije preduzimaš. Kakve su ti akcije, takvi su ti rezultati. Kakvi su ti rezultati, takvu realnost živiš.

Sam čin nasumičnog pisanja o onome o čemu trenutno razmišljamo ili kako

se osećamo čisti naš „unutrašnji prostor” od sve buke i haosa sa kojim danas uglavnom živimo. Tamo gde buka i haos vladaju, teško je biti u balansu.

Ako neku misao/informaciju jednostavno samo prepoznamo, što pisanjem uspevamo mnogo lakše nego jednostavnom kontemplacijom i prihvatimo kao

informaciju bez emocija, bez vezivanja i daljeg razmišljanja, njen intenzitet slabi.

Takođe, najbrži i najlakši način za deaktiviranje neke misli koja nam „ne služi“ je promena fokusa na drugu. Kada nešto napišemo rukom tako lakše „hvatamo” one ponavljajuće misli, obrasce ponašanja koji nisu dobri po nas. Vremenom, uz češće razmišljanje o nekoj temi, emotivno se usklađujući sa njom, to postaje naše uverenje i realnost po kojoj živimo. Dakle, pisanje je odmotavanje. Skidanje sloj po sloj, da bismo došli do istine. Svako na svoj način i svako u svoje vreme.

Ukoliko koristimo praksu vođenog pisanja gde sledimo određenu strukturu, um se lakše fokusira na rešenja, smislene akcije i smanjenje distrakcija u svakodnevnom životu.

Pisanje možemo koristiti i sa namerom da otkrijemo koren određenog ponavljajućeg ponašanja i tada se postiže veća jasnoća i promena koja je trajna.

Meditacija se često povezuje sa sedenjem u tišini ili fokusiranjem na dah. Kako pisanje olakšava ulazak u meditativno stanje i koje tehnike pisanja su najefikasnije u ovoj svrsi?

Meditativno stanje je stanje duboke mentalne i fizičke opuštenosti u kojem je um smiren i fokusiran, najčešće na disanje, određeni deo tela, osećaje, reči… U meditativnom stanju, telo se opušta, a um postaje jasno svestan sadašnjeg trenutka, što vodi ka dubokoj refleksiji i unutrašnjoj tišini. Osoba postaje fokusirana i prisutna u trenutku, prisutna u sebi. Međutim, ono što tu prisutnost konstantno ometa jeste upravo količina misli.

Proces posmatranja misli i emocija u meditaciji jeste takođe meditativna praksa iako je još daleko od punog potencijala koji meditacija nudi. To stanje mira, blaženstva, jasnoće, centriranosti u savremenom društvu danas je jako teško ili gotovo nemoguće postići na duže od par trenutaka kroz meditaciju (a na početku možda ni toliko) jer je buka spolja i iznutra prevelika.

Upravo je pisanje ono koje nas na najbolji način i priprema da lako i brzo uđemo u dublje meditativno stanje (mir, osećaj ispunjenosti iznutra) jer su sve te distrakcije u glavi sa kojima ulazimo u meditaciju nakon pisanja manje.

Kako ljudi mogu integrisati pisanje u svoje svakodnevne rutine kao praksu svesnosti?

Pisanje može postati svakodnevna praksa kroz vođenje dnevnika, zapisivanje jutarnjih misli ili refleksije pred spavanje. Potrebno je svakog dana odvojiti 30 minuta za pisanje o trenutnim osećanjima, mislima, ciljevima ili o onome na čemu smo zahvalni. Na taj način pisanje postaje alat za svesno življenje i kreiranje dana s namerom. Uz doslednost, ova praksa postaje prirodan deo nege sopstvenog mentalnog i emocionalnog zdravlja, bliskosti sa sobom i fokusiranosti na smislene aktivnosti u danu.

Za nekoga ko je nov u primeni ove ideje, reci mi koji su to jednostavni, praktični načini da se pisanje krene koristiti kao alat za svesnost i lični uvid?

Za početnike, odličan način je svakodnevno pisanje zahvalnosti ujutro po buđenju uz postavljanje sebi jednostavnih pitanja poput: „Kako se osećam danas?” ili „Koje mi misli trenutno prolaze kroz um?”. Slobodno pisanje tokom koga dopuštamo sebi da bez prekidanja ispišemo sve što nam dolazi, takođe je

koristan način za početak. Pisanje jutarnjih stranica ili vođenje dnevnika zahvalnosti mogu biti prvi koraci za one koji žele da integrišu ovu praksu u svakodnevni život.

Da li praksa pisanja u svrhu meditacije omogućava da se povežemo sa podsvesnim mislima ili osećanjima kojih inače možda ne bismo bili svesni?

Apsolutno. Kroz pisanje dolazimo do misli i osećanja koja su često skrivena ispod površine svakodnevnog razmišljanja. Kada pišemo slobodno i bez cenzure, podsvesni sadržaj prirodno izlazi na videlo. To nam omogućava da se povežemo sa dubljim osećanjima i da prepoznamo šta se zaista dešava unutar nas, što je važno za emocionalno oslobađanje i unutrašnju jasnoću.

Kako se pisanje kao meditacija razlikuje od tradicionalnog vođenja dnevnika ili kreativnog pisanja?

Razlika je u nameri. Pisanje kao meditacija ima cilj da nas dovede u stanje prisutnosti i tišine, u kome je i punoća i praznina – praznina od svega spolja, punoća nas iznutra, a vođenje dnev -

nika je često usmereno na beleženje događaja ili misli. Kreativno pisanje, s druge strane, ima tendenciju da stvara narativ ili umetnički izraz. U meditativnom pisanju nema očekivanja ni cilja da „stvorimo” nešto – cilj je postati prisutan, prepustiti se procesu i otvoriti se svemu što tada dolazi. Dakle, samo pisanje može imati nekoliko namera i svaka od njih je korisna.

Da li je potrebna specifična mentalna priprema kada pišemo sa namerom da koristimo pisanje kao meditativni alat?

Da, važno je da pristupimo pisanju sa otvorenim umom i bez očekivanja. Preporučujem nekoliko trenutaka opuštanja pre nego što se započne pisanje kao i prijatnu atmosferu bez distrakcija kako bi proces tekao neometano. Takođe, moja preporuka jeste da proces ne traje kraće od trideset minuta kako bi se prevazišao „logični um“ i pustila kontrola ishoda koji su na početku gotovo neminovni. Cilj je ne analizirati ili previše razmišljati, već jednostavno dopustiti mislima i emocijama da teku, a ruci da sama klizi po papiru. Otpuštanje kontrole nad procesom i poverenje u ono što dolazi kroz pisanje i otvore-

nost da se to zaista i doživi kroz osećaj u telu je ključ za uspešnu praksu ovakvog vida pisanja.

Šta učesnici mogu očekivati nakon učešća u radionici?

Učesnici mogu očekivati da dobiju veću jasnoću, trenutni unutrašnji mir i iskustvo kako da koriste pisanje kao alat za samorefleksiju i donošenje odluka. Naučiće kako da kroz pisanje postavljaju sebi važna pitanja, osluškuju odgovore iznutra i transformišu svoje misli i emocije.

Cilj radionice je da inspirišem učesnike da usvoje pisanje kao svakodnevnu praksu, koja će im pomoći da postignu veću bliskost sa sobom, osnaže se i postanu sopstveni koučevi i mentori u svakodnevnom životu.

Svaki učesnik dobija audio snimak vežbe opuštanja sa namerom da je svakodnevno praktikuje pre početka pisanja vođenog dnevnika koji će takođe dobiti.

Piše:

@merima_bahove_kapi

Fotografije: pexels, unsplash

Merima Aranitović

Kraj leta, povratak sa odmora, povratak u rutinu ovo zvuči kao kombinacija koja često donosi osećaj težine i nostalgije za bezbrižnim danima. Ali, umesto da dozvoliImo da nas obuzme tuga, možemo iskoristiti ovaj period kao prekretnicu za lični rast i oplemenjivanje svakodnevnog života. Ako nemate ideju kakve promene biste mogli da uvedete u svoj život, evo male pomoći prijatelja.

Kraj leta kao prekretnica, a ne razlog za tugu

Često nas kraj odmora podseti na obaveze koje nas čekaju – poslove, sastanke, duge liste zadataka. Međutim, umesto da na to gledate kao na povratak

u „stvaran život“, pokušajte da promenite perspektivu. Leto je bilo prilika za opuštanje, ali sada, uz sveže misli i energiju, možete krenuti u novu sezonu sa ciljem da svakodnevne aktivnosti postanu obogaćene trenucima koji vas ispunjavaju.

Jedan od razloga zašto kraj leta može biti težak je osećaj da se završava „sezona slobode“. Međutim, sloboda ne mora biti rezervisana samo za letnje dane, odnosno vaš život čitave godine može biti kvalitetniji zahvaljujući uvođenju malih promena, koje svakodnevicu čine ispunjenom. Jedna od prečica na tom putu je da stvorite nove rutine, one koje vam donose osećaj zadovoljstva i ispunjenja.

5 koraka za oplemenjivanje svakodnevice nakon odmora

USVOJITE NOVU JUTARNJU RUTINU

Početak dana može biti ključan za vaš dobar osećaj tokom celog dana. Umesto da direktno iz postelje pohitate na posao glave pune zadataka i predstojećih obaveza, posvetite nekoliko minuta sebi. Popijte kafu ili čaj u miru, napravite nekoliko dubokih udaha i/ili provedite kratko vreme meditirajući. Postavljanjem temelja za pozitivan početak dana unosićete takvu energiju u sve što radite.

ORGANIZUJTE VREME ZA STVARI

KOJE VOLITE

Jedan od glavnih razloga za tugu i nezadovoljstvo nakon povratka s odmora, je osećaj da više nemamo vremena za uživanje. Odgovor na ovaj problem je u tome da aktivno planirate male trenutke radosti u toku dana. Bilo da je to šetnja u prirodi, čitanje knjige ili vreme za hobi koji vas ispunjava, te male pauze mogu učiniti veliku razliku u vašem danu.

UVEDITE VEŽBANJE

KAO

DEO VAŠE RUTINE

Kretanje nije samo korisno za telo, već i za um. Sasvim sigurno ste čuli da fizička aktivnost pomaže u oslobađanju endorfina, hormona sreće, i da može poboljšati vaše raspoloženje. Ostavite po strani izgovore, jer da biste osetili željene promene dovoljno je da svaki dan izdvojite malo vremena za šetnju ili laganu jogu. Na ovaj način, uz uvođenje zdravih navika, naš povratak u svakodnevicu može biti harmoničniji.

VODITE DNEVNIK ZAHVALNOST

Jedna od najjednostavnijih, ali najefikasnijih metoda za povećanje osećaja sreće je vođenje dnevnika zahvalnosti. Svako veče pre spavanja zapišite tri stvari na kojima ste zahvalni tog dana. Ova mala, svakodnevna vežba pomoći će vam da preusmerite fokus sa stresa i obaveza, na pozitivne aspekte vašeg dana.

PLANIRAJTE UNAPRED

Jedan od načina da se izbegne potištenost nakon odmora jeste da imate nešto čemu se radujete. Bilo da je to sledeći mini-odmor, vikend avantura, ili čak samo izlet sa prijateljima, planiranje unapred vam može pomoći da održite pozitivan stav i osećaj uzbuđenja za buduće događaje.

OSVESTITE SVOJE MALE RITUALE

– I UŽIVAJTE U SVAKOM DANU

Svako od nas ima male rituale koji nam donose radost – bilo da je to popodnevna kafa, razgovor sa prijateljem ili gledanje omiljene serije. Osvestite te trenutke i pretvorite ih u svoje mini-praznike. Kada ih svesno doživite, shvatićete koliko je svakodnevica ispunjena malim radostima. Povratak u rutinu ne mora biti monoton ako u njega unesemale, ali značajne trenutke radosti.

KNJIGE KOJE ĆE VAM POMOĆI

DA PRONAĐETE UNUTRAŠNJI MIR

Ukoliko tražite inspiraciju i dodatnu podršku u ovom prelaznom periodu, preporučujem nekoliko knjiga koje mogu biti korisne:

„Moć sadašnjeg trenutka“

Eckhart Tolle

Ova knjiga nudi jednostavne, ali duboke uvide u to kako živeti u trenutku i osloboditi se stresa vezanog za prošlost ili budućnost.

„Mir u sebi“

Thich Nhat Hanh

Budistički monah Thich Nhat Hanh nudi savete o tome kako uneti mir i radost u svakodnevni život kroz jednostavne prakse svesnosti.

„Dar sadašnjeg trenutka“

Deepak Chopra

Inspirativna knjiga koja vam može pomoći da osvestite moć sadašnjeg tre-

nutka i fokusirate se na ono što je zaista važno.

PORUKA ZA KRAJ

Ne dozvolite da vas kraj leta obuzme tugom. Iskoristite ovu promenu kao priliku da osvežite svoj život, unesete veselje u svakodnevne trenutke i razvijate unutrašnji mir, jer svaki novi dan donosi priliku za nove početke i male radosti.

Vidikovačka pijaca u sveže, prohladno i sivo jutro. Prvi septembarski kišni je dan, na satu je 6.50. Tona, Elmin i Nikica, zajedno sa još desetak ljudi ne daju se uplašiti povetarca koji se uvlači pod jaknu, i od pre svitanja su tu na šetalištu između Vidikovca i Ceraka, zauzimaju svoje mesto i postav-

Tekst i fotografije: Nevena Pajić @pajicnevena

ljaju svoju robu, od satova, slika, knjiga, spomenara do tehnike, električnih uređaja, obuće, i tako sve vertikalnom linijom do odseka uradi sam, gatjana, šrafcigera, klešta, šrafova na improvizovane štandove od platna. Za svakoga se u ovoj šarolikoj ponudi nađe ponešto.

Tona je romkinja, rodom sa Kosova, koja je u Beograd došla iz Goraždevca, kada je situacija tamo postala preteška za život, a ona sa porodicom krenula u borbu za boljim životom i krov nad glavom. Stanuje u barakama na Čukaričkoj padini, u kojima su uslovi kada pada kiša jako loši, jer krov prokišnjava, pa sve plavi i bude prekriveno blatom, ali se to na njenom licu ne vidi. Svoju decu hrani poštenim radom i već 20 godina dolazi na pijacu kako bi prodavala različitu robu, od knjiga, garderobe, do kućnih potrepština. Sa osmehom na licu pozdravlja kupce koji razgledaju i prebiraju izloženu robu.

Na pitanje kako i odakle nabavlja istu, objašnjava mi da dolaze razni ljudi, kao i poznanici koji znaju za njenu situaciju i u barake donose stare stvari koje njima prave višak i skupljaju prašinu, dok su za nekog drugog pravo malo blago, dobar ulov i neverovatan pronalazak. Na taj način, stvari se udomljavaju i produžavaju svoj životni ciklus a ona zaradi koji dinar. Priča mi o tome da čovek mora

da se snađe i da se bori, jer ako se ne snađe u teškoj i lošoj situaciji, neće preživeti.

Šetam se dalje, i uz česta zaustavljanja, čučnem da izbliza pogledam izloženo - igračke, knjige sa tvrdim povezom, stare dnevnike, i osmatram prodavce

dok jedni dolaze, drugi završavaju sa postavkom robe na ćebad ili platnene tkanine.

Zaustavljam se kod gospodina Elmina, poreklom iz Makedonije, koji je radio u Nemačkoj, odakle potiče roba koju prodaje na pijaci. Dok sedi naslonjen na vrata gepeka svog automobila, evocira uspomene na dane u Nemačkoj, priča mi o svojoj porodici, mladosti, deci, usput pregovarajući sa kupcima koji zainteresovano gledaju izloženu ponudu.

Ima 56 godina, šestoro dece i sedamnaestoro unučadi. Nastavlja sa pričom, i kaže da je od utorka do petka na pijaci Vidikovac, ali da je poput nomada,

jer voli da putuje od pijace do pijace, u zavisnosti od potražnje i količine robe. Vikendom je na pijaci u Bubanj potoku, ponekada na Zemunskoj pijaci, ali i u Pančevu. Dok razgovaramo, čas gleda u mene, čas u robu, čas u šetalište koje je poluprazno. Objašnjava mi da kada je vreme lepo i toplo, duž cele pešačke staze bude prostrta šarena traka ljudi i raznovrsne robe, prodavaca i kupaca koji učestvuju u ovom dinamičnom plesu potrage za blagom. A to blago je za svakoga nešto drugo, nešto što nedostaje njihovoj kolekciji, bio to interesantan komad nakita od plemenitih metala, knjiga, neobična lampa, kutija ili neki uređaj koji im je potreban.

Šetajući između improvizovanih štandova, slušam pesmu i razgovor prodavaca, pregovore oko cene predmeta za kuću, lončića za kafu i sandala, i u

svom drugom, trećem obilasku pogled mi pada na tkaninu boje trule višnje, na kojoj su elegantno raspoređeni različiti uređaji, među kojima se izdvaja ručni, zlatni sat neobičnog dizajna u plavoj plišanoj kutiji i dnevnik Mine Karadžić u tvrdom povezu. Taj prizor me je doveo pred gospodina Nikicu, koji živi u soliteru preko puta pijace. Nikica je, od kada se penzionisao sa mesta majstora televizijskih repetitora u RTS-u, pre 12 godina krenuo u pustolovinu zvanu „ili ja ili stvari“, po rečima njegove supruge. Rodom iz Hrvatske, tokom svog radnog veka sakupljao je različite predmete, od satova, spomenara, raznih uređaja, koji su sada uredno prebrisani i raspoređeni dok čekaju da ih neko zapazi. Kako kaže, tokom godina se toliko stvari sakupilo da je prodaja bila jedino rešenje. Zaista, na njegovom štandu ima pregršt divnih i neobičnih komada. Priča mi kako, kada je dan duži oni postavljaju svoja platna i čaršave čim zora zarudi i prvi zraci svi-

tanja se jave. Tu su svakog dana, ja ih iz autobusa vidim kada tuda prolazim, kako i pre svitanja, sa baterijskim lampama traže svoje mesto, čavrljaju međusobno i slažu svoju robu. Deli mišljenje sa svojim kolegom, pa nastavlja da je cela staza pokrivena drangulijama, tehnikom, lampama, satovima, penkalima, slikama, nakitom, obućom, garderobom, knjigama, kada nema blata, kiše i vetra. Svako može da se pronađe nešto za sebe na ovom otvorenom marketu, a oni, prodavci su tu sve dok predstavnici komunalne policije ne odluče u svojoj regularnoj poseti da su dovoljno prodali, nakon čega ćutke skupljaju svoju robu - što obično bude između 8:00 i 9:00h.

Gospodin Nikica mi kaže kako bi to možda bilo drugačije kada bi se više vodilo računa o tome šta svako od prodavaca ostavlja iza sebe, jer po njihovom odlasku ostaje puno zaboravljenih sitnica, delova predmeta i kesa, te prave otpad koji ruži zelenilo i šetalište. Kada su kupci u pitanju, kaže da kako prilaze

tačno zna o kome se radi i kakvu robu traži, i kod koga će od prodavaca da svrati. Dok sam pričala sa njim, primetila sam da ga prolaznici i kupci u prolazu pozdravljaju i oslovljavaju punim

imenom, da ćaskaju i raspituju se za određene predmete. A, gospodin Nikica, kao pravi znalac, pokazuje im kako se rukuje istim, objašnjava im kako se uređaj koristi i koje dugme za šta služi.

Iako je jutro bilo hladno, sivo, tmurno i vetrovito, prodavci su ušuškani u jakne, dukserice i kapuljače, čuju se zvižduk i pesma, dok polako pristižu i oni koji su se malo uspavali i okasnili, približavajući se sa velikim, metalnim kolicima punim robe koja je umotana u čaršave kako se ne bi razbila i oštetila. Postavljaju je pažljivo u delove sa sličnim predmetima po nameni, tehnika sa tehnikom, obuća u odeljak sa cipelama i tako redom. Njihova toplina i srdačnost, osmesi, ne govore o tome šta su preživeli i napustili, već o tome da su se izborili i da se svakim danom

trude da daruju lepu reč, pozdrave i pronađu za svakoga ponešto. Dnevnik

Mine Karadžić u slikama i kratkim crticama, spomenare, dečije priče o Ružnom pačetu, neverovatne antikne satove, stone i podne lampe sa neobičnim postoljem, lustere… Garderoba i ćebad najrazličitijih dezena, šara, materijala koji su se to prohladno, sivkasto jutro izdvajali i privlačili moju pažnju.

Prodavci mi kažu da svakog dana dolaze gotovo isti ljudi tražeći određene predmete, cenjkaju se i detaljno proučavaju predmete koji ih interesuju. Cene se kreću od 100 dinara za sitne aparate, do nekoliko hiljada u zavisnosti od kvaliteta i vrednosti predmeta. Dok sam se šetala i posmatrala nas tamo, kada se pogleda sve ukupno i izvede zbir, to je jedan kružni ciklus, koji povezuje sve ljude u jednu malu, nepoznatu zajednicu koju čini sva ona roba i stvarčice koje jednima zauzimaju prostor i više im ne trebaju, dok drugima čine kolekciju potpunom, ukra-

udomljeno i našlo je novo mesto u kojem će sijati lepše i neće biti zatvoreno u kutiji i ostavljeno u zapećku već će se koristiti.

Pijace i vašari su za mene od ranog detinjstva bili magična mesta na kojima

je se mogu pronaći svakakve škrinje sa najrazličitijim blagom, a deo magije je i obilaziti, otvarati, prevrtati, zagledati, dok se šetaš i pričaš sa prodavcima. Tu saznajemo interesantne priče o ljudskim sudbinama, kao i o uzbudljivim avanturama kako su neki predmeti našli put do ruku onih koji ih svakog jutra merkaju cenjkajući se oko njihove vrednosti.

šavaju i osvetljavaju ćošak koji

je baš tim predmetom zaokru-

žen. Nešto što je bilo moje je sada

Ipak, pijaca na Vidikovcu u mom sećanju zauzima posebno mesto. To je miris detinjstva, odlasci sa roditeljima nedeljom ujutru ili petkom posle podne kada bi smo čekali deku da svi zajedno

idemo u selo, nakon završenog radnog dana i radne sedmice. Sećanje na čavrljanje i girice u fišeku, muzika i graja u kolima dok se vozimo ka selu i jedva-čekanja da se stigne u avliju, gde nas sve zajedno čeka baka sa postavljenim ručkom. To je najlepši miris porodice i zajednice, kada su svi na okupu.

Kada sam sledeće nedelje otišla da ponovo obiđem svoje nove poznanike i osmotrim ponudu, bilo je sveže i poprilično hladnjikavo jutro, nadala sam se da će biti više prodavaca i robe, a osećaj me nije prevario. Pijaca se uveliko razgranala duž pločnika, dočekujući me po ko zna koji put raširenih ruku. Šetalište je ovog puta bilo načičkano prodavcima i robom koja se nizala duž cele pešačke staze, kao što su mi nedelju dana pre toga pričali prodavci. Iako je jutro bilo sveže, bilo je suvo, te je i šetalište bilo puno. Dočekali su me osmesi i pozivi rukom da svratim na improvizovani štand kako bih pogledala prelepe rukotvorine od ćilima, starih kožnih kofera i torbi, koje odlično i vrlo očuvano izgledaju, sve do mlinova za kafu, starih fenjera, neverovatnih drvenih, antiknih telefona sa brojilom, drvenih stonih satova i maketa brodova. Pronašla sam

i deo opreme koju nose uče -

snici na konjičkim takmičenjima, postavljenu

na belom postolju, na zelenoj travi. Prodavci pričaju svoje priče kako roba dolazi, ona malo kvalitetnija je često iz Nemačke, prikupljana je u godinama njihovog rada u

inostranstvu ili pak donirana od strane dobrih ljudi koji donose svoje predmete (odevne komade i kućne potrepštine) koje njima više ne služe, ali znaju za ove vredne i radne ljude koji se na ovaj način trude da zarade za život. Kada zastanem i razmislim o tome, obuzme me neka toplina gledajući kako sve te stvari kruže i čine jedan magičan ciklus. Ne stvara se otpad, ne troše se nove sirovine i energija za pravljenje novih stvari, već one postojeće nalaze novi dom i opet u nekom drugom domaćinstvu pronalaze namenu i koriste se, a neko pritom zaradi svoj dinar.

Često bih ranije u razgovoru sa sestrom, posebno nakon otkrića novog second hand-a ili nakon posete vašaru, umela da komentarišem zašto mi nemamo one velike garažne rasprodaje kao u Ameri-

ci, kada ljudi ispred svojih kuća iznesu

sve od nameštaja do obu-

će na prodaju, pa se tu okupi sav narod, sa konca i konopca i kako je to praktično, jer svako pronađe poneki komad za sebe, a stvari ne završe na otpadu. Kako sam se samo prevarila, jer i mi imamo naše rasprodaje koje ujedno imaju tako plemenitu svrhu, jer tu su ljudi, meštani, koji dolaze na pijacu godinama i koji znaju za ekonomsku situaciju prodavaca, te im često donose svoje stvari koje oni dalje prodaju i od istih zarađuju. Humanost i briga o zajednici na delu.

Pijaca na Vidikovcu je počela sa radom 1986. godine, kada je krenula prodaja voća i povrća, i nastavila je da se razvija do danas, uz nekoliko ciklusa modernizacije tezgi, renoviranja i proširenja prostora same pijace, betoniranja, postavljanja rashladnih vitrina kao i otvaranja vrata radnji koje se, čini mi se nekako oduvek nalaze baš tu.

Tako je i te srede ujutru sve vrvelo od radoznalih kupaca, koji idu od postav-

ke do postavke, raspitujući se za cene. Moja šetnja se nastavila uobičajenim ritmom razgledanja robe. Pažnju mi privlači pisaća mašina oranž boje, hodajući dalje, nailazim na drvene predmete iz indonežanske i indijske kulture, kao i statue slonova od različitih materijala. Tu je i oprema za ribolovce, raspakovana, sedi i čeka na svog kupca, dok su udice visoko postavljene i naslonjene na jedno od stabala. Dok prodavac polako izlaže robu, pregledam čega tu sve ima - stari kasetofoni, gramofonske ploče, knjige sa tvrdim povezom, bezbroj igračaka od robota, autića do plišanih lutkica, ali i onih antiknih, visokih, obučenih u tradicionalne nošnje različitih zemalja. Šetajući dalje upoznala sam gospodina Rokija , koji je radio u Francuskoj, ali se pre 10 godina vratio u Srbiju. U Francuskoj je isto prodavao i izlagao robu na uličnim vašarima, ali dok je pričao o tom periodu, njegovo lice se ozarilo, jer je, kako kaže, tamo bila najlepša roba koju je video. Na Vidikovačkoj pijaci, njegov štand je šarenolik, na njemu je pregršt garderobe, predmeta za kuću, knjiga, tu je i stari mlin (pokazuje mi na koji način radi i otvara drvenu pregradu). Priča mi kako je sve te stvari dobio na

poklon od ljudi koji ga poznaju i donose stvari koji im skupljaju prašinu, a on bi mogao da ih proda. Sa sjajem u krupnim, crnim očima, oivičenim gustim, crnim trepavicama, sa borbenom i energijom koja pokreće, kaže da bez ljudi koji pomažu drugima nema

ništa, jer su dobri ljudi ti koji donose robu, ali i koji svraćaju i kupuju. Kaže mi i da u životu treba stalno ići napred, da se boriš za sebe i svoju decu, baš kako su mi rekle i njegove kolege Tona i Elmin, sa kojima sam imala priliku da porazgovaram nedelju dana pre toga. Roki se slaže sa kolegama i u pogledu saradnje sa komunalnom policijom, koja nakon 08:30h, dolazi da ih obavesti da treba da spakuju svoje stvari i polako idu, jer kako gospodin kaže, to je njihov posao, ali dobrim delom se to događa zato što se lokalno stanovništvo žali zbog nereda koji ostaje iza njih (jer ne poštuju pravila svi da otpad koje ostane pokupe i bace na odgovarajuće mesto).

U razgovoru sa prodavcima, stekla sam utisak da među njima vlada harmonija i

jednoglasje u pogledu mesta na kome prodaju, njegovog izgleda, ali i međusobnog pomaganja i deljenja. To me nije iznenadilo jer oni su jedna zajednica koja je svakodnevno tu, skup ljudi koji se bori da zaradi svoj dinar čestito, svojim radom. Zato, pozivnica je otvorena za sve, jedan dan u nedelji možete poraniti, doći i pronaći nešto za sebe ili pak doneti nešto što vam više ne služi, nešto što skuplja prašinu ili vam stoji u podrumu, ostavi ili nekom skladištu i time obogatiti lepezu ponude na Vidikovačkoj pijaci. Na prvom mestu ćete pomoći ovim vrednim ljudima da zarade novac za osnovne životne potrepštine, a potom i potencijalno usrećiti nekog slučajnog prolaznika koji se našao tu u potrazi za „blagom“.

Tekst i fotografije: Nevena Pajić @pajicnevena

Tog 10. septembra, zajedno sa otvaranjem izložbe Preplitanja došla je i dugo očekivana kiša nakon mnogo dana žarkog leta iza nas.

To je ujedno bio poziv i idealna prilika da se svi okupimo, i kroz vizuru Slobodana Radojkovića i Anice Radošević Babić pogledamo prirodu i procese koji se u njoj odvijaju.

Njihovi radovi se međusobno prepliću, nadopunjuju govoreći o jednoj univerzalnoj, ali gorućoj temi, koja nas se tiče i utiče na svakoga od nas. O značaju i spašavanju prirode.

Reka ljudi koja je u kišno predvečerje došla do Likovne galerije Kolarčeve zadužbine, kako bi uživala u svečanom otvaranju i predstavljanju slika, slivala se polako zadržavajući pogled na svakoj. Na svakome od posetilaca je bilo da razume kakvu poruku nosi raspolućivanje, prskanje voća, ili džinovske viljuške koje u svojim vilicama drže sočne, zrele voćke.

Ja sam ih doživela kao poziv na buđenje, za učestvovanje u naporima da sačuvamo bogatstvo plodne i zdrave zemlje, da je ne zagađujemo, ne prljamo i ne uništavamo.

„Izloženi radovi Slobodana Radojkovića deo su aktuelnog ciklusa koji obuhvata crteže na papiru, platnu i foliji, kao i crtež kombinovan sa kolažom. Tematski su zasnovani na interesovanju za prirodu i za procese koji se u njoj odvijaju. Oni apostrofiraju destruktivni odnos pojedinca prema ekosistemu i permanentno narušavanje njegove ravnoteže na globalnom nivou. Trava, cvet ili drvo preuzeti su iz okruženja i ukazuju na jedinstvene i neponovljive prirodne oblike i strukture. Vizuelno definisan odnos između ovih elemenata i urbanih detalja, otvara pitanja njihove degradacije i permanentnog nestajanja. Prikazani sadržaji mogu se posmatrati kao potreba da se doprinese očuvanju prirode i kao apel za momentalni prestanak njenog uništavanja. Autor veruje da

ova postavka može biti doprinos njenom očuvanju i poziv za aktivno delovanje svakog od nas.

Radovi sa nazivima Kiša, Urbani pejzaž, Žute kiše, Trave, Nebo iznad, Pad, Ambijent 2... deo su zajedničkog projekta pod nazivom

Preplitanja.

Crteži na papiru Anice Radošević Babić pod nazivom Nepoznati prostor, Dekonstrukcija, Nema više... izvedeni su u tehnikama olovke, ugljena, suvog pastela u boji, akrilne boje na papiru, kolaža i u grafičkoj tehnici kolagrafije. Istraživanja su zasnovana na potrebi redefinisanja tematskih sadržaja pređašnjih ciklusa i njihovom oživljavanju u drugačijem prostoru umetničkog dela. Meta jezik uspostavljen tokom devedesetih doživljava tako novo i drugačije iščitavanje.“

deo teksta iz kataloga izložbe, autori: S. Radojković i A. Radošević Babić

Preplitanja je termin koji na adekvatan način definiše misaoni, idejni i poetički odnos kao i višegodišnju kreativnu saradnju dvoje umetnika. Posvećenost prirodi i identičan stav o nužnosti aktivnog delovanja u njenoj zaštiti i očuvanju, zajednički su imenitelji ove izložbe.

Intervju:

Nevena Pajić @pajicnevena

Slobodan Radojković

Ubrzano se približavamo svim mogućim granicama

Sa Slobodanom Ra, koautorom izložbe

Preplitanja imala sam priliku da razgovaram o pomenutoj postavci, ali i inspiraciji, ključnim motivima u njegovom radu i odnosu prema prirodi. Razgovor

sa Slobodanom pročitajte u nastavku, a razgovor sa Anicom ćete imati prilike da pročitate na našem portalu uskoro.

foto: Miljan Nedeljković

Kako ste došli na ideju da viziju svakodnevnih predmeta predstavite u kombinaciji litografije na aluminijumu?

Interesovanja koja imamo i teme koje nas okupiraju presudno definišu naš stav i umetnički izraz. Zato verujem da se motiv i sadržaj umetničkog rada mogu pronaći svuda oko nas. Istraživao sam forme koje su deo mog okruženja i svakodnevnog života i figuralni izraz je nekako logičan izbor vizuelnog izražavanja. Litografija na aluminijumu je jedna od tehnika koja mi omogućava da po ploči izvedem crtež na neposredan i direktan način, sa svim kvalitetima i varijacijama.

U aktuelnom ciklusu Kiša, nebo i kolibe, sveprisutna je linija kao osnovni oblik i vaš lični pečat i umetnički način izražavanja. Da li ona može da objedini svako osećanje, da ispolji i upotpuni svaku misao, ispriča priču i sačuva taj određeni trenutak od zaborava, oslikavajući ga i prezentujući na najbolji način?

Da, linija je dominantni likovni element mojih crteža i grafika. Njome definišem

trenutak u kome delo nastaje, iskazujem svoja raspoloženja, nosim se sa nedoumicama ili sumnjama iznova je istražujući, ona donosi pomake i promene u strukturi izraza.

Kakvu poruku nosi slika Granice i zbog čega je ponela ovaj naziv? Da li su u pitanju ljudske ili prirodne granice izdržljivosti, pošto izložba i govori o ču-

vanju prirode i brizi o istoj? I da li smo stigli i do jednih i do drugih?

U medijima i u društvu se svakodnevno govori o nekakvim granicama. One su crvene, demografske, sudbonosne, one dele ili se na njima dešavaju dramatične scene... Stičem utisak da se ubrzano približavamo svim mogućim granicama. Čini se da nikada nije bilo „hitnije“ i da je sve manje vremena za donošenje spasonosnih odluka. Postalo je teško razlučiti šta je realno... Rad „Granica“ nastao je tokom jednog od perioda koji čine našu svakodnevicu. On je moj apel o neophodnosti povratka humanijeg odnosa među ljudima, negovanja tolerancije, konačno nužnosti očuvanja prirode.

Na jednoj od vaših mnogobrojnih izložbi, u ovom slučaju onoj koja je održana u Leskovcu, prikazan je ciklus pod nazivom „Prirodne forme“, na kojoj su predstavljeni crteži češljeva i lula.

Na koji način, kako i kada dođe trenutak inspiracije u kome se razlučuje i vidi jasno kojem predmetu i pojavi će se posvetiti posebna pažnja i obasjati svetlom reflektora?

Reč je o dva ciklusa koji čine crteži, grafike i kolaži. Češljevi i lule su omaž roditeljima i periodu odrastanja u zajedničkom domu. Radovi sa ovim motivima esencija su otisaka izvedenih u tehnici višebojnog drvoreza. Oba predmeta su važan element u korpusu figuralnih detalja iz moje sveukupne poetike. Istraživanja objedinjena ciklusom „Prirodne forme“ tiču se interesovanja za prirodu, njene procese, njenu ugroženost i sistematsko uništavanje zarad „civilizacijskog napretka“.

Na koji način formirate cikluse u zajednicu? O čemu govori ciklus Gnezda i mreže? Da li se i on nadovezuje na nešto poznato iz vašeg okruženja što podseća na zajednicu, na sigurnost, na

našu tradiciju i kulturu, na ono čemu nas uče odmalena, ili na to kako svi potičemo iz jednog gnezda, iz jedne kolevke, a onda odletimo i pravimo svoje gnezdo stvarajući tako mrežu gnezda?

Mislim da je veoma važno da se neguje svest o poreklu, o mestu sa kojeg potičemo, da se poznaje sredina u kojoj smo odrastali i koja nas je oblikovala. Često je presudno i da se razumeju dobre i loše strane zajednice čiji smo deo. Znam da je u vremenu koje živimo svakom od nas potrebno da se ponekad osami i suoči sa realnošću i sa sobom. U metaforičnom smislu, koliba i gnezdo svojim rudimentarnim oblikom možda mogu biti idealno mesto za te trenutke.

Odakle crpite ideje na koji način i kojim stilom će biti prikazane određene pojave i predmeti?

Verujem da je rukopis kojim su načinjeni radovi iz pomenutih poetičkih celina plod istraživanja i brojnih crteža nastalih tokom godina. Njime je ispisan dnevnik aktivnosti, afiniteta, promena, padova i uspona.

Kao umetnik koji crta, slika, stvara objekte, u vašem opusu radova, uvek postoji simbolika i radovi sa sobom nose bitne poruke. Da li je to želja da kroz vaša dela izrazite brigu, borite se stoički za vrednosti koje živite, stvarajući trag i zaveštanje koji ostavljate?

Ukoliko posmatrač prepozna simboliku i vidi poruku, one su u izloženi rad utkane kao stav i diskretan komentar. Verujem da briga o trenutku koji živim i želja da se borim za dokazane vrednosti potiču iz iskustva i iskrene potrebe da ga prenesem drugom.

Koji ciklus je prema tome najviše dotakao posetioce izložbe, sa kojim slikama su se najviše poistovetili?

Mišljenja sam da su kolaži manjeg formata Žuta kiša, Ambijent 1 i Ambijent 2, Zeleni slon, Platforma, Pogled, pobudili značajno interesovanje. Crteži velikog formata Urbani pejzaž ili Pad po svojoj bogatoj strukturi i crtežu stubovi su same postavke i u izvesnom smislu sublimacija su poetike izloženog.

Ukoliko je tema umetnosti univerzalna, poput klimatskih promena, ekologije, gnezda, doma, ali je sa druge strane vizija umetnika jedinstvena i predstavljena na posve drugačiji i originalan način ili je pak tema uža, lokalizovana i tradicionalnije orijentisana, kakva je reakcija ljudi na drugim kontinentima i drugim kulturama? Da li se vode iste borbe?

Sa brojnim kolegama iz inostranstva održavam intenzivne profesionalne veze. Umetnici iz Italije ili Belgije, kolege iz Danske i SAD, boravili su i stvarali u Srbiji, Nišu i razmenjivali smo iskustva i ideje. Iako potiču iz država u kojima se odnos pojedinca prema prirodi i životnoj sredini suštinski razlikuje od ovdašnjeg, iskazana svest o kontinuiranoj brizi i aktivizmu je sveprisutna.

Znatan broj stvaralaca svih generacija i iz brojnih zemalja, svoj umetnički izraz posvećuje temi očuvanja planete

Zemlje i borbi za svaku biljku na njoj. Mislim da bi što pre morali da promenimo svoj odnos prema biljnom i životinjskom svetu kojim smo okruženi ali i prema čoveku kao njegovom delu.

BIOGRAFIJA:

SLOBODAN RADOJKOVIĆ rođen je 1967. godine u Nišu. Diplomirao je 1992. godine na Fakultetu likovnih umetnosti u Skoplju. Poslediplomske studije grafike završio je 1996, a doktorske umetničke studije 2016. godine na Fakultetu likovnih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu. Na Fakultetu umetnosti Univerziteta u Nišu u zvanju je redovnog profesora. Član je ULUS-a od 1993. godine. Od 1994. godine samostalno je izlagao u Nišu, Pirotu, Prištini, Beogradu, Sofiji, Novom Sadu, Hjustonu, Banja Luci, Nikoleu, Kikindi, Verčeliju, Verbanji, Kraljevu, Karnagu, Bernu, Kragujevcu, Kotoru, Pirotu, Skoplju, Raški, Rimu, Leskovcu... Kolektivno je izlagao na više od tri stotine osamdeset kolektivnih izložbi u Srbiji, Makedoniji, Bugarskoj, Argentini, Japanu, Grčkoj, Češkoj, SAD-u, Danskoj, Crnoj Gori, Francuskoj, Švajcarskoj, Velsu, Egiptu, Kini, Kanadi, Belgiji, Meksiku, Italiji, Rumuniji.