Plezir magazin Septembar 2018. #60

SEPTEMBAR 2018.

BROJ 60

Uvod

I

za nas je 59 objavljenih brojeva, a ovim jubilarnim, 60. uvodimo vas u proslavu našeg petog rođendana. I kako to obično za rođendane biva, rekapitulacija proteklih godina vratila nas je na trenutke dopisivanja do kasno u noć i uzbuđenja zbog razrade novih ideja, dugometražne redakcijske kafe, koncerte i događaje, poznanstva i prijateljstva koja su se zahvaljujući Pleziru dogodila. Iako često dobijamo vaše poruke u kojima nam se zahvaljujete na našem trudu, da vas iz meseca u mesec obradujemo novim pričama, iskoristićemo ovde priliku da se mi vama zahvalimo zbog činjenice da ste uz nas sve ove godine, da ste nas vašim konstruktivnim kritikama navodili da očekujemo više od sebe, zbog čega smo posledično bivali sve kvalitetniji iz broja u broj. U ovom jubilarnom, 60. izdanju pišemo o nauci i naučnicima, aktivizmu i perfekcionizmu koji nas, paradoksalno, ponekad može paralisati u nastojanju da unesemo pozitivne promene u svom životu. Družimo se sa hrabrim pojedincima koji ne zatvaraju oči pred bitnim ekološkim problemima i svojim delovanjem inspirišu druge da se angažuju u rešavanju gorućih problema. Putujemo i osluškujemo priče ljudi koji pronalaze lepotu u svetu koji ih okružuje i pozivamo i vas da nam se pridružite u nastavku našeg Plezir putovanja, kojem za sada još ne naziremo kraj.

Teodora Kovrlija, Plezir magazin plezirmagazin@gmail.com teodorakovrlija@gmail.com

2 | septembar

Sadržaj

Životni stil

5 godina 5 priča

Onlajn špartanje

Umetnost

Nauka

IS Petnica

Leksikon Nauka

Umetnost

006

Leksikon

Snovi u koferima

114

012

Putovanje

Sergej Koroljov

120

Životni stil

Vodim te u šumu

136

Životni stil

Samoizolacija

142

Književnost

Borislav Pekić

148

40

020

20 Ivan Topisirović

030

30

Ekologija

Balkan River Defence

Ekologija

Sea Going Green

050

Dizajn

Pletivo by Plezir

070

Životni stil

Galerija Kapric

080

Ekologija

Perfekcionizam

094

Fotografija

Glam nature

102

042

3

Teodora Kovrlija

Novinar po profesiji, urednik i internet preduzetnik kako se to danas popularno kaže, idealista u pokušaju da ispravi sve nepravde ovog sveta i stvori svoj oblak na kome neće primećivati zlurade komentare, nezadovoljne ljude i manjak higijene u javnom prevozu.

Ponekad sa previše interesovanja da bi se fokusirala na samo jednu stvar, ali kada ste novinar to se računa kao plus. Veoma uporna u svojim zamislima.

Plezir je nastao iz želje da stvorim nešto drugačije, novine u kojima će biti više teksta nego slike a ne obrnuto i iz potrebe da vam saopštim kako nije sve tako sivo, talentovani ljudi koji su uradili nešto sa sobom su svuda oko vas, a posao vas (baš kao ni ništa drugo dobro u životu) neće sam udariti u glavu. Skočite i uhvatite ga sami!

Nina Simonović

Pisanje o sebi joj najteže pada.

Pisanje o drugim stvarima joj je uživanje. Sebično čuva dete u sebi. Voli planine. Obožava knjige.

Ne zna da li više da veruje intuiciji ili razumu. Sluša čudnu muziku.

Veruje u Ljubav, dobru Kafu i Pivo.

Umetnost i Univerzum. Bradu i Tetovaže. Bori se za svoje snove.

Slavi život. Ne može bez čokolade.

Pušta dušu da joj slobodno luta ruskim stepama. Kada poraste jedino što želi je da bude Srećna.

Svoje priče voli da pripoveda kroz fotografije. Volela bi da prepešači ceo svet i ostavi svoj trag u njemu.

The Force is strong with this one.

REDAKCIJA 4 | septembar

SARADNICI Milena Goševski

Andrijana Kovrlija

Sara Savčić

Merima Aranitović

Marija Radojković

Sofija Mirčetić

Dušan Mažibrada

Dejana Vukadinović

Anja Paspalj

Vesna Belušević

Anđela Đurašković

5

PLEZIR P LEZIR PLEZIR P LEZIR P LEZIR PLEZIRPLEZIR PLEZIR P LEZIR P LEZIR PLEZIR P LEZIR PLEZIR P LEZIRPLEZIR P LEZIR PLEZIR P LEZIR PLEZIR P LEZIR P LEZIR P LEZIR PLEZIR P LEZIR PLEZIR P LEZIR P LEZIR P LEZIR P LEZIR PLEZIRPLEZIR PLEZIR P LEZIR P LEZIR P LEZIR P LEZIR PLEZIR P LEZIR PLEZIR P LEZIR P LEZIR P LEZIR P LEZIR PLEZIR P LEZIR PLEZIRPLEZIR P LEZIR P LEZIR P LEZIR PLEZIR P LEZIR PLEZIR P LEZIRPLEZIR P LEZIR P LEZIR P LEZIR PLEZIR P LEZIR PLEZIR P LEZIRPLEZIR P LEZIR P LEZIR P LEZIR PLEZIR P LEZIR PLEZIR P LEZIRPLEZIR P LEZIR P LEZIR P LEZIR PLEZIR P LEZIR PLEZIR P LEZIRPLEZIR P LEZIR P LEZIR P LEZIR PLEZIR P LEZIR PLEZIR P LEZIR PLEZIR P LEZIR PLEZIR P LEZIR PLEZIR P LEZIR PLEZIR P LEZIR PLEZIR P LEZIR PLEZIR P LEZIR PLEZIR PLEZIR P LEZIR PLEZIR PLEZIR PLEZIR P LEZIR PLEZIR PLEZIR PLEZIR P LEZIR PLEZIR PLEZIR PLEZIR P LEZIR PLEZIR PLEZIR PLEZIR P LEZIR PLEZIR PLEZIR PLEZIR P LEZIR PLEZIR PLEZIR PLEZIR P LEZIR PLEZIR PLEZIR PLEZIR P LEZIR PLEZIR PLEZIR PLEZIR P LEZIR PLEZIR PLEZIR PLEZIR P LEZIR P LEZIR PLEZIR PLEZIR P LEZIR PLEZIRPLEZIR P LEZIR P LEZIR P LEZIR PLEZIR P LEZIR PLEZIR P LEZIRPLEZIR P LEZIR P LEZIR PLEZIR P LEZIR PLEZIR P LEZIR P LEZIRPLEZIR P LEZIR PLEZIR P LEZIR PLEZIR P LEZIR P LEZIR P LEZIRPLEZIR PLEZIR P LEZIR PLEZIR P LEZIR P LEZIR P LEZIR P LEZIR PLEZIRPLEZIR PLEZIR P LEZIR P LEZIR P LEZIR P LEZIR PLEZIR P LEZIR PLEZI5 G ODINA U 5 P RIÄŒA P LEZIR PLEZIR P LEZIR PLEZIR P LEZIR P LEZIR P LEZIR P LEZIR PLEZIR P LEZIR PLEZIRPLEZIR P LEZIR P LEZIR PLEZIR PLEZIR P LEZIR P LEZIR PLEZIR PLEZIR P LEZIR PLEZIR PLEZIR PLEZI R

P

re okruglo pet godina izašao je prvi broj Plezir magazina. Za tih pet godina menjao se sastav redakcije, dolazili su i odlazili novi saradnici, a kao konstanta smo ostale Nina i ja. I naš entuzijazam da sa vama delimo priče o kojima bismo i same volele da čitamo. Odabrati samo pet tema bilo je vrlo zahtevno, ne zato što mislimo da je sve što smo napisale odlično, već zato što smo želele da kriterijum odabira budu priče koje su nas emotivno ispunile i „obogatile“.

Takvih je zaista bilo mnogo.

Kao što već rekoh gore, hajde da ovu petogodišnjicu iskoristimo da se podsetimo nekih nama bitnih priča. Dodaj, oduzmi, podvuci, zaokruži moja sentimentalna lista sad izgleda ovako. Za deset minuta bi mogla izgledati potpuno drugačije, zato sebi neću ostaviti prostora da se predomišljam.

Hipi pokret (ni)je mrtav Bliskost sa idejama koje su propagirali hipici kada je reč o protivljenju nasilju, brizi o životnoj sredini i širenje vidika za život koji nije po konvencionalnim nazorima, uticala je na mene i na pokret sam oduvek gledala sa simpatijama. Onda sam krenula da dublje istražujem ovaj fenomen i njegov uticaj na popularnu kulturu. U ovom sam poželela da ukažem na brojne predrasude i nerazumevanje koje i danas postoji kada je reč o hipicima i hipi pokretu, ali i na to da smo danas osvojili mnoge ideje za koje su se hipici borili.

Ognjenka Lakićević: Nisam previše živela u detinjstvu, već samo u sebi Kada poželite da intervjuišete nekoga čiji rad dugo pratite i o kome imate lepo mišljenje uvek postoji bojazan da iako to može biti odlično iskustvo i trenutak u kome vam je strašno drago što radite to što radite, isto tako može se pretvoriti u fijasko jer ste svog sagovornika potpuno drugačije zamišljali. Sa Ognjenkom Lakićević se dogodilo ovo prvo.

Momenat kad prepoznate da je osoba koja je pred vama potpuno autentična, iskrena, zabavna, posebna i prelepa ne samo u onom banalnom, fizičkom pogledu. (mada zaista jeste prelepa i fizički) Za slučaj da nisam dovoljno puta naglasila, Ognjenkinu zbirku pesama Ljubavna pisma Guglu jednostavno morate da posedujete u nekoliko primeraka.

Za sebe i sve drage prijatelje.

RECIKLIRANO IMANJE VUKOMERIĆ: Priča o prijateljstvu, učenju, deljenju i snu o stvaranju održivijeg sveta Grupa prijatelja se okupila kako bi isprobali način života o kome su do tada samo maštali i diskutovali. Život bez betona, po eko principima u zajednici istomišljenika. Zajednica u Vukomeriću je počela kao eksperimentalni projekat, neko bi rekao i utopija, ali oni i danas postoje i istrajavaju u propagiranju ovakvog načina života, a njihovo udruženje Zmag, smešteno na imanju relevantan je regionalni centar za edukaciju odakle su se razvile mnoge dobre ideje. Sa Brunom Motik, jednim od osnivača, imala sam priliku da pričam o njihovom putu ka održivom životu i stvarima koje su usput naučili.

Žene zvane hrabrost Još jedan stariji tekst. Za vreme osnovnih studija ali i kasnije, često sam tražila pisane tragove o ženama pripadnicama moje profesije koje su činile pionirske korake u novinarstvu objavljujući pod pseudonimima, dovijajući se na razne načine da dobiju šansu kako bi se bavile ovim pozivom, njihovom pokretanju specijalizovanih izdanja i međusobnom udruživanju.

I dok novinarstvo danas ne delim na muško i žensko, već samo na dobro i loše, želela sam da u jednom tekstu spomenem nekolicinu žena koje su se u neravnopravnim uslovima borile za svoje mesto i slobode koje danas uživamo.

Upoznajte Draganu Kojičić, ženu zbog koje je gradnja zemljom ponovo aktuelna u Srbiji Priča o Dragani Kojičić je priča o strpljenju i istrajnosti. Dragana je arhitekta koja je nakon studija otišla na stručno usavršavanje van zemlje i otkrila gradnju zemljom. Zaljubivši se u ovaj, u našoj zemlji gotovo zaboravljeni zanat, rešila je da svojim rukama, uz pomoć prijatelja, supruga i volontera iz čitavog sveta obnovi jednu blatušu u vojvođanskom selu Mošorin. Iz tog poduhvata proizašlo je mnogo toga lepog, a gradnja zemljom nakon mnogo prepreka sa kojima se Dragana suočila, ponovo je naišla na interesovanje domaće javnosti.

I

zabrati 5 omiljenijih priča iz naših dosadašnjih 5 godina postojanja bio je mnogo teži zadatak nego što sam očekivala (Teodora, podseti me da više ne iznosim svoje ideje, hvala). Dočekao me je pravi emotivni rolerkoster dok sam listala dosadašnjih 59 brojeva i pokušavala da izdvojim svojih top 5 priča. Teška srca sam mnoge morala da izbacim iz ovog izbora, te su pred vama one priče koje su na mene ostavile najjači utisak, oplemenile me kao osobu i čiju sam emociju pokušala da vam predstavim u najčistijem obliku.

Milica Radović: ,,My country is the world. My religion is to be human.”

Milica je inicijator. Putnik. Neko ko rešava uzroke problema, koliko joj to mogućnosti dozvoljavaju.

Prvo upije svet, a onda ostavi što pozitivniji uticaj za sobom. Devojka koja me je pričama o svojim putovanjima zaintrigirala da se i sama otisnem u avanturu po svetu i bolje upoznam sebe.

Derya Ozyuvali: Foodie backpacker (putujući kuvar) Neizmerno mi je zadovoljstvo da vam predstavim osobu koja je iza sebe ostavila život koji bi mnogi nazvali savršenim kako bi išao u potragu za svojom srećom. Derya je posao u marketingu i trgovinu nekretninama zamenio karijerom putujućeg kuvara. Sada „bekpekuje“ svetom, kuva za lokalce i živi svoj san. Možda i najbolja stvar je to što ga možete „bukirati“ kao privatnog kuvara na zabavi/večeri za svoje prijatelje. Samo morate biti dovoljno predusretljivi da mu ponudite smeštaj.

Autoslavia: čuvari automobilskog nasleđa stare Jugoslavije Kada sam se dogovarala sa ekipom koja stoji iza Autoslavie oko ovog intervjua, Miloš je znalački predložio kako mi treba ,,potpuno Autoslavia iskustvo”, što je obuhvatalo vožnju oldtajmerom, prisustvovanje fotkanju istog i razgovor sa vlasnikom automobila – jer kako ću da pišem o oldtajmerima ako se ne provozam u jednom? Marama oko glave? Tu. Mačkaste naočare? Tu. Crveni karmin na usnama? Tu. Spušteni krov na oldtajmeru iz ’68?

Tu. Potpuno sam opremljena, krstarenje Firebirdom ulicama Beograda može da počne.

New Balkan Cuisine: Kreativni gastronomski atelje Jedna dobro uigrana ekipa, na čelu sa glavnim kuvarom i vlasnikom restorana Vanjom Puškarom, nalazi se iza ovog projekta. Želja im je bila da redizajniraju kulinarsku ponudu Balkana i to isključivo od lokalnih namirnica.

Minimalističkim dizajnom prostora, uz detalje poput ručno rađenih tanjira, podigli su igru na viši nivo i stvorili ugodan kutak sa prijatnom atmosferom jer, kako kažu, hrana im je glavni animir.

Consecration: Univerzum zna?

Consecration nam već gotovo dve decenije demonstrira da posvećenost viziji i iskakanje iz (svojih) ustaljenih formi uspešno vodi do postavljanja novih granica. O prepuštanju muzičkom univerzumu, jezgrovitim ali ništa manje poetičnim tekstovima, sa osvrtom na najnoviji album kojim zaokružuju stvaralačku triologiju, pričao mi je frontmen Danilo Nikodinovski.

Pripremila: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

12 | septembar

Vreme kvalitetnog obrazovnog programa dostupnog na malim ekranima davno je za nama. Emisije edukativnog sadržaja danas su retke, emituju se u nepopularnim terminima i posledično njihov uticaj je veoma mali. Međutim, danas u eri interneta imate mogućnost da budete urednik programa kakav želite da pratite i otvorene su vam brojne opcije za neformalnu edukaciju.

Kao što možete pretpostaviti ovog meseca u fokusu naše pažnje su obrazovni sajtovi, jutjub kanali i podkasti koji imaju za cilj da kod pratilaca pobude radoznalost i glad za novim saznanjima, a komplikovane teme bribliže i predstave publici na nekonvencionalan način.

13

Sci show Na Jutjub kanalu Sci show svakog dana vas očekuje novi video. Svaki dan ima svoju temu, a istražujući video klipove na kanalu imaćete utisak da je neko odlučio da snimi i izrežira sadržaj knjige 1001 za što, 1001 zato. Videi su prilagođeni različitim nivoima poznavanja materije zbog čega će pojedine epizode biti podjednako interesantne i razumljive mnogima.

14 | septembar

Crash Course

Opseg tema kojima se bave autori na kanalu Crash Course proteže se od sociologije, informatike, gejminga, biologije, hemije, ekologije, psihologije i književnosti do istorije filma i mitologije. Kratka forma svake epizode osmišljena je da informiše i zabavi.

15

Elementarijum Nakon uspešnih inostranih formi koje nauci pristupaju iz drugačije perspektive, prelazimo na domaći teren i navodimo jedan pozitivan primer sa lokala. Naučno-popularni portal Centra za promociju nauke, Elementarijum, prenosi zanimljivosti iz sveta nauke i naučne zajednice.

Na sajtu možete pronaći relevantne autorske tekstove, a posebno je zanimljiv časopis Elementi koji izlazi mesečno i možete ga naći na trafikama širom zemlje, a uvid u sadržinu aktuelnog izdanja imate priliku da pronađete na portalu.

16 | septembar

Invisibilia Podcast Invisibilia bavi se brojnim temama iz oblasti psihologije koje interesuju savremenog čoveka. Emisija je vrlo cenjena, a jedna od najlaskavijih pohvala bilo je njeno svrstavanje među ,,10 najboljih novih podkasta u 2015. godini” od strane časopisa Gardijan. Iskren razgovor o emocijama, mentalnim stanjima, poremećajima, ali i verovanjima i idejama koje nas motivišu da nešto činimo ili ne činimo, pomoći će vam da razumete dosta toga o sebi i ljudima iz svoje okoline.

17

Minute Earth Šarmantno ilustrovane priče u trajanju od svega nekoliko minuta na jutjub kanalu Minute Earth nude širok spektar tema o kojima niste ni slutili da ,,nemate pojma”.

Mnoge epizode će vas zabaviti, nasmejati, a usput ćete saznati nešto novo kao na primer zašto vaš pas voli da jede svoj izmet.

18 | septembar

Stuff to blow your mind Našoj listi dodajemo još jedan jako dobar podcast. U pitanju je šou pod nazivom Stuff to blow your mind. Medicina i nauka u fokusu i pregršt zanimljivih epizoda koje čekaju na preslušavanje ukoliko do sada niste imali priliku da slušate ovaj višestruko nagrađivani šou. Uživaćete, sigurna sam.

19

Nauka

IS Petnica

Univerzum u malom

20 | septembar

Tekst: Dejana Vukadinović

U

blizini nama važnog istorijskog grada Valjeva nalazi se čitav jedan Univerzum. Drugi svet.

Poseban i magičan. Grad nauke.

Valjevo je poznat kao mesto rođenja istaknutih vojskovođa i velikana iz sveta književnosti, nauke i umetnosti.

I baš tu, u njegovoj okolini, nalazi se nezavisna istraživačka stanica – Petnica. Nastaje 1982. godine i uprkos svim nedaćama koje su se dogodile u našoj državi, ova istraživačka stanica čvrsto opstaje i nastavlja da se bavi naučnom pismenošću, obrazovanjem i naučnom kulturom. Istraživačka stanica Petnica je uistinu bila prva nezavisna obrazovna organizacija u tadašnjoj Jugoslaviji.

Za ove tri i po decenije Petnica je organizovala preko 3500 kurseva, kampova, seminara, na kojima je učestvovalo više od 50000 učesnika i oko 6000 predavača i stručnih saradnika. U njenim prostorijama stvarala su se mala naučna čuda i razvijali brojni talenti. Delila su se iskustva, upoznavali novi ljudi, širilo znanje i produbljivao kritički pristup i razmišljanje. Teorija je postajala praksa, nešto što i dalje nedostaje formalnim obrazovnim institucijama Zato se broj mladih istraživača povećava iz godine u godinu, te je sve više novih stanovnika i gostiju ove istraživačke stanice. Prvi Zakon o Petnici jeste da je to suviše ozbiljna stvar da biste se njom bavili kada odrastete. A savet koji se često daje budućim Petničarima jeste da se ne trude da je shvate, jer je ona mnogo veća. Ono što je potrebno jeste da budu uporni.

Poput narodnih pesama koje su se prenosile s kolena na koleno, tako se širio dobar glas o ovom mestu kraj Valjeva. Njegov brat poznaje devojku, čija je drugarica bila prošle godine u zimskom semestru, početak je mnogih Petničarskih priča. ,,Za IS Petnica sam saznala početkom trećeg razreda, 2008. godine, od svog dobrog prijatelja iz gimnazije, koji je u to vreme već bio stariji polaznik seminara biologije. U to vreme, počinjala sam da se ozbiljno dosađujem u školi, postajući sve svesnija nedostataka i rigidnosti formalnog školskog sistema (i sistema, uopšte) sa jedne strane i činjenice da sam „omašila“ smer i da me ipak „rade“ prirodne nauke. Taj prijatelj mi je opisao Petnicu kao mesto gde mogu da saznajem o stvarima koje volim i da sama utičem na način i tempo tog saznavanja, kao i mesto gde je koncentracija „malih filozofa“ sličnih nama dvoma, koji razmišljaju o svetu oko sebe, imaju definisane stavove i potrebu da diskutuju mnogo veća nego u školi. Prijavila sam se, bila pozvana na zimski seminar biologije, shvatila da me drugar ništa nije lagao.

Upoznala sam ljude koji su mi u narednim godinama postali veoma bliski i, mada sam se osećala malo nesigurno i nedoraslo takvom okruženju nakon prvog seminara (sećam se tog osećaja i zato stalno ohrabrujem svoje polaznike danas), jako sam želela da ostanem deo te priče”, priseća se svog prvog dodira sa Petnicom, Bojana Mićić, danas rukovodilac odeljenja biologije u ovom istraživačkom centru.

Bojana je i pre odlaska u Petnicu znala da će se baviti biologijom u nekom obliku. Ono što je možda učvrstilo ovu njenu odluku bili su susreti sa inspirativnim i uspešnim ljudima, današnjim kolegama koji se bave fundamentalnim disciplinama. Tako je odlučila da je na mestu studirati ,,čistu” biologiju umesto nekih inženjerskih smerova na Poljoprivrednom fakultetu ili Medicini, iako su se baš oni nalazili na vrhu liste želja zbog toga što je tada delovalo da će sa njima potraga za poslom biti lakša.

škola ne samo iz Srbije, već širom bivše Jugoslavije.

Među kursevima nalaze se i posebno organizovani seminari koji su namenjeni nastavnicima osnovnih i srednjih škola. Cilj je da se oni upoznaju sa savremenim metodama i sadržajima u određenim oblastima i školskim predmetima.

Široka mreža stručnih saradnika Ovaj naučno-obrazovni centar danas je vrlo dobro opremljen što otvara mogućnost da i studenti svih nivoa studija razvijaju nove veštine. Petničke obrazovne aktivnosti se oslanjaju na široku mrežu od preko 800 stručnih saradnika koji u svojstvu gostujućih predavača, mentora ili savetnika učestvuju u kreiranju i izvođenju različitih kurseva i kampova. Svi oni dolaze sa više od 100 fakulteta ili naučnih instituta.

,,Da li želiš da istražuješ i saznaješ stvari ili da budeš majstor koji popravlja ljude?”, pitanje koje joj je postavio tadašnji rukovodilac njenog programa bilo je ključno za njenu odluku. Petničko iskustvo uticalo je na to kako je studirala. Kritički pristup, ideja da postoji bolja literatura od one koja je bila obavezna na kursevima do prilika za različite prakse o kojima se informisala u Petnici pomogli su u kasnijem obraAsocijacija na kampuse zapadnozovanju.

Međutim, danas je sistem studija rigidan i često se svodi na trku za bodovima i sticanje uslova za izlazak na ispit. ,,U toj konstantnoj trci za vremenom često se zanemaruje suština. Mnogo sam srećna što se meni to nije desilo”, kaže Bojana.

evropskih zemalja

Ovog leta, među stručnim saradnicama našla se i Jovana Jovanović, doktorant biologije na Biološkom fakultetu, Univerziteta u Beogradu. Iako nije bila u Petnici, u srednjoj školi je o njoj bila u prilici da čuje priče svojih drugara.

Istraživačku stanicu posetila je u junu ove godine kako bi sa koleginicom pomogla polaznicima letnjeg seminara iz biologije da realizuju jedan deo svog projekta.

IS Petnica organizuje veliki broj različitih programa, seminara i kurseva koji traju po nekoliko dana. Učenici srednjih škola jesu njihova ciljna grupa, ali ne i jedina. Stanica sama vrši izbor polaznika, koji se mogu prijaviti za neki od kurseva koji se realizuju nekoliko ,,Prvi utisak je nešto što još uvek pamputa godišnje. Prijave stižu iz preko 500 tim: imala sam osećaj da se nalazim u

kampusu neke zapadnoevropske zemlje. Pre svega, uslovi za rad su sjajni.

Ogromna laboratorija sa svim potrebnim materijalom i grupica entuzijastičnih srednjoškolaca koji se u laboratoriji ponašaju kao da imaju 10 godina iskustva. Nešto za šta nisam verovala da zaista postoji u Srbiji. Fascinantno mi je bilo da deca od 15, 16 godina mogu osmisliti sopstveni mini istraživački projekat. Iako su mentori tu da ih usmeravaju i pomognu kad god da zatreba, veliki je korak to što oni zapravo treba da osmisle temu, ali i način kako da realizuju svoje istraživanje”, priča Jovana.

Indijski naučnik Abdul Kalam rekao je da je nauka najlepši dar čovečanstva koji se ne sme uništiti. Pa opet, mi smo svedoci učestalih promena koje se negativno odražavaju i na obrazovni sistem.

Nauka je u poslednjih nekoliko godina bila na poslednjem ili pretposlednjem mestu kada je reč o državnom budžetu i finansiranju. I dok se plaćaju fontane na Slaviji, otvaraju megalomanski hoteli, obrazovanje tone. U prilog tome govori skorašnji pad Beogradskog univerziteta na Šangajskoj listi. Međutim, kada naši matematičari donesu zlatne medalje naši zvaničnici su u prvim redovima da se diče ,,tuđim perjem”.

Preuzimanje inicijative i snalaženje u datim okolnostima Bojana smatra da mi kao društvo i kao naučna zajednica koja je deo tog društva, treba da prestanemo da se „vadimo“ na nepovoljnu finansijsku situaciju kao izgovor za sve. ,,Umesto da tonemo u letargiju i kukamo, trebalo bi da manje pričamo i više radimo, najbolje što možemo u datim uslovi-

ma, onoliko koliko je do nas. Ja još uvek iskreno verujem da pozitivan stav i posvećen rad donose napredak na svim poljima. Na primer, naš obrazovni sistem je daleko od sjajnog, ali sa druge strane ne znam ni za jedan koji bih nazvala savršenim. Takav kakav je, naš obrazovni sistem može (ako se i sami potrudimo) da nam pruži priličnu širinu, bez obzira na to što uglavnom izlazimo sa studija bez dovoljno praktičnih znanja i iskustva. Kod nas neki studenti doktorskih studija (koji hoće i mogu to da iznesu) mnogo više učestvuju u osmišljavanju svojih teza i moraju da savladaju mnogo više profesionalnih i tehničkih prepreka od kolega u inostranstvu, pa tako izađu mnogo spremniji za ono što ih čeka kasnije.

Veliki broj ljudi koji su se obrazovali na prestižnim univerzitetima imaju tendenciju da se vrate u zemlju i donesu pored znanja i iskustva i prilike za plodne saradnje i prilično velike fondove za istraživanja. To su recimo neke od pozitivnih stvari koje ja primećujem, a koje su potpuno van fokusa profesionalne i široke javnosti i zamaskirane lažnim i kupljenim doktoratima i raznim drugim ružnim stvarima koje nam ne služe na čast.”, dodaje ona.

Dobre ideje uvek neko prepozna Problem finansiranja nije zaobišao ni ovaj mali naučni grad. Ova institucija se bori sa tim problemom od svojih početaka. Ministarstvo prosvete i nauke učestvovalo je u godišnjem budžetu IS Petnice sa 25 posto. Ostatak se ostvaruje kroz međunarodne i domaće projekte i sponzorstva. Pre dve godine Petnica se našla u jednoj od većih kriza koja je naišla na negodovanje javnosti.

Uplata Ministarstva je izostala, jer kako

je tada objašnjeno, novca za obrazovne programe nema. Tako je Petnica morala da počne sa redukovanim prolećnim seminarima.

Da je nauka jača od (lošeg) sistema, govori podatak da se Petnica još uvek drži. U čemu je ključ? ,,Ključ je verovatno u tome što bez obzira na to koliko su vremena teška neko uvek prepoznaje i podržava dobre ideje. Iza IS Petnica su decenije uspešnog rada, tokom tog vremena kroz nju je prošao ogroman broj polaznika, od kojih su neki danas veoma uspešni i na pozicijama sa kojih mogu

da pomognu i pomažu rad IS Petnica na razne načine. I kao što IS Petnica ne izdaje nikakve formalne potvrde, diplome i preporuke svojim polaznicima već im je najbolja preporuka njihovo znanje i sposobnosti stečene ovde i eventualno rad objavljen u zborniku „Petničke sveske“ koji svedoči o tom znanju i sposobnostima, najbolji garant kvaliteta rada IS Petnica je upravo veliki broj uspešnih ljudi i vrhunskih stručnjaka u raznim oblastima i na raznim pozicijama kojima je zajedničko to što su nekada bili naši polaznici.”, objašnjava Bojana Mićić.

Učimo da zajedno istražujemo Stvari su se sa jedne strane promenile, ali ipak, suština i filozofija iza cele priče ostala je ista. Nakon rekonstrukcije 2012. godine, kapaciteti za rad i smeštaj su značajno porasli. Stekli su se uslovi za izvođenje nešto većeg broja programa za veći broj učesnika, osmišljeni su neki novi programi, nove, relativno dobro opremljene laboratorije su omogućile izvođenje sve brojnijih programa i za studente. Ipak, kako objašnjava Bojana, u Petnici se sve vreme radi ista stvar – oni uče kako da istražuju svi zajedno. Od zaposlenih do polaznika, živimo jedan veliki eksperiment, saznajući stvari kroz istraživanje. Promenila su se interesovanja i način razmišljanja mladih ljudi, nauka je napredovala i u brojnim disciplinama se došlo do otkrića koja diktiraju današnje trendove u tim disciplinama. Mi u Petnici sve to, rekla bih, uspešno pratimo i prilagođavamo se trendovima, ali se držimo sopstvenog, oprobanog kritičkog pristupa i u radu sa polaznicima se orijentišemo problemski, prilagođavajući se njihovim idejama i kapacitetima. Iako mnogi od nas koji pamtimo IS Petnica iz nekih drugih vremena često budemo nostalgični i melanholični kad se setimo tih vremena, ipak mislim da je ona danas onakva kakva treba da bude i po meri je današnjih polaznika, dok je nekada bila po našim merama.”, zaključuje Bojana.

među njima? Bojana objašnjava da uvek ima učenika koji su motivisani da uče i istažuju. Dodaje i da je i njima teško da prepoznaju kod sebe motivaciju s obzirom na to da društvo i školski sistem baš i ne prepoznaju takav pristup znanju i radije promovišu druge vrednosti. ,,Međutim, ukoliko je njihova motivacija jaka i dolazi iznutra, oni se izbore da naprave sebi prostora za takav rad, a izvesan broj njih to postigne tako što postanu naši polaznici.”

Jovana dodaje da je neverovatan entuzijazam mladih i njihova želja da nauče nešto novo iako su radili celog dana. Oni obavezno ostaju i da srede laboratoriju. ,,Mislim da bismo sa zatvaranjem Petnice lagano zatvorili vrata svim onim mladim i talentovanim ljudima da se na vreme pronađu i shvate kako izgleda život istraživača”, navodi budući doktorant biologije.

I dok naši zvaničnici otvaraju kolovoze, ruše i grade puteve, otvaraju semafore, Petnica živi svoj život. Tu u blizini Valjeva. Širi ruke nauci i svima koji veruju i imaju želju da uče i usavršavaju se. Oni, sada već stari lisci ove ustanove, znaju put do nje u pola dana i pola noći, početnike čeka autobus ili kombi. On ih ostavlja kod Pečurkice, gde sve avanture počinju.

A vi, ako niste posetili ovo magično mesto rađanja ideja i pozitivne energije, vreme je da to uradite. Kako Bojana Uvek ima učenika koji žele da uče kaže to vam je Univerzum u malom.

i istražuju

A koliko su se učenici promenili i da li postoji dovoljno motivacije za učenje

Nauka

Ivan Topisirović

Čovečanstvo ne može da postoji niti da napreduje bez znanja

S

eptembar mesec nam odavno više nije asocijacija na polazak u školu ali nam je ostala navika da svaki septembar označava novi početak (i magazin nam slavi rođendan u septembru), pa ovu Plezirsku sezonu želimo da započnemo predstavljanjem ljudi koji inače nisu preterano zainteresovani za druženje s medijima (srećom mi imamo kredita kod nekih dobrih ljudi koji za nas umeju da došapnu poneku lepu reč), već iz dana u dan sa svojim timovima vredno rade u laboratorijama kako bi iza sebe ostavili svet bogatiji znanjem koje će koristiti čovečanstvu. Da, pričamo o naučnicima, a naučnik sa kojim smo ovog leta govorili o važnim dostignućima, znanju, ali i komercijalizaciji i takmičenju, kao i lošem stanju nauke i naučnika u Srbiji je Dr. Ivan Topisirović.

30 | septembar

Intervju: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

Zdravo Ivane, hvala ti na vremenu izdvojenom za ovaj razgovor. Ovdašnjoj čitalačkoj publici pomen tvog imena najpre budi sećanje na jedan od najboljih albuma grupe Kanda, Kodža i Nebojša iz devedesetih (Igračka plačka) i sveukupno odličnu muziku koju si stvarao u sastavu KKN, kao i u bendu Fake Madonna’s Underwear, nešto ranije. Ima li i dalje

mesta u tvom životu za bavljenje muzikom i kako gledaš na ovaj period života?

Hvala na pozivu i ukazanoj prilici. Moram prvo da priznam da se osećam veoma značajnim, jer nisam navikao na obraćanje po imenu. Što se tog perioda života tiče, sećanja su prilično dobra s obzirom na prilike, uključujući opšti kvalitet

životne sredine i preteranu brigu tadašnjih vođa kako o mom dobrostanju tako i dobrostanju onih koji su mi dragi. Muzika?... Pa nikada nisam bio siguran da je bila odlična, ali svakako nije moja već produkt našeg zajedničkog delovanja. Iz ove perspektive mi se čini da to čak nije bilo ni samo u okviru bendova u kojima sam svirao, nego generalno u okviru cele tadašnje scene. Postojala je ta neka „atmosphère de camaraderie“ (da obradujem Marka Petronijevića kad se već zovemo po imenima) koju ni tadašnji nepismeni na steroidima nisu mogli da naruše. Tu je bilo, a i još naravno ima, briljantnog talenta oko koga sam se bar ja uvek osećao super. Ja i nisam neki talent, te sam u takvoj sredini mogao da budem inspirisan i nešto da naučim, da i ja ne postanem nepismeni na steroidima, što je u to doba u Srbiji bilo jako moderno. Sa druge strane, tu se isto muvala neka prilično čudna ekipa koji su mi delovali više kao umetnici po ubeđenju a ne po talentu i gomila nekakvih samoproklamovanih menadžera koji su citirali „biti vodnik u Bileći“ kao veliko dostignuće. Sve to je vremenom postalo pomalo zbunjujuće i zabrinjavajuće, i to je onda nekako bilo to. Sada sviranjem gitare terorišem komšije iz kancelarija pored moje. Kad god imamo vremena, uradim nešto sa Vladislavom Racom, koji je poput npr. Milorada Ristića i Borisa Mladenovića jedan od tih, ja nalazim neverovatnih talenata, kao i Oliver Nektarijević uostalom.. i Rastko Lupulović (koji je učestvovao u pisanju gomile pesama za koje je meni dat kredit). To što danas radim sa Racom je nekako za kućnu upotrebu, što mi i najviše odgovara. Kada

svratim do Beograda i uspem da nahvatam Dejana Utvara, onda odemo do neke prostorije tako alles zusammen..i tu mi je uvek odličan provod, mada mi Utvar uvek prebacuje oko soliranja i sličnih egzibicija, a ja sam mu uvek zahvalan za isto.

Do momenta dok nisi otišao muzika je bila tvoja profesija, a nauka je bila na drugom mestu. Šta je dovelo do promene prioriteta?

Pa, muzika mi je bila profesija, a išao sam u školu da budem lekar, tako da je nauka bila tek na trećem mestu. Kada sam završio školu shvatio sam da je bolje da postanem vagabond, a za to je lakše biti naučnik nego lekar, a i nauka ima tih momenata koji su katarzični kao retki trenuci kada se nešto što se ispostavi zaista značajnim otkrije, tako da mi je nauka uvek bila primamljiva. Moram da priznam da se odluka da izaberem treću opciju ipak prilično dobro završila po mene.

Možeš li da zamisliš kako bi izgledao tvoj život i karijera da politička situacija u zemlji nije bila takva kakva je bila?

Pa ja tu nešto i ne zamišljam „hindsight bias“ i sve to. Kapiram da nikada ne bi doživeo -50C i ne bih verovatno razgovarao sa detetom na engleskom i francuskom. Meni je ta Jugoslavija izgledala kao prilično dobra stvar, i nije mi baš jasno šta je postignuto time što je sjebana. Izgleda mi da nije možda odgovarala tim nepismenima, mada mislim da i nije neki vrh čovečanstva kada nepismenost postane izgovor da se ljudi ubijaju i da se ruši nešto što se izgradilo u situaciji koja je bar meni

izgledala prilično solidno. Verovatno je toj nepismenoj ekipi bolje da su u sranju nego u blagostanju, pa svi ostali postanu kolateralna šteta njihovih frustracija.

Ovde gde sam mi izgleda kao Jugoslavija koja je došla do nečega u šta je i ona Jugoslavija koju pamtim mogla evoluirati, ali su ovde Arcade Fire muzika za mase a ne Cece, Tompsoni i ostala ekipa zabave i šale.

Pesme „Proći će i njihovo“ i „S.A.T.“ su bile izuzetno značajne za vreme u kom su nastale, pa ipak dvadeset godina kasnije kao da se nismo pomerili iz mesta i i dalje čekamo na to da do tih bitnih pro mena dođe. Misliš li da su ta očekivanja s kraja devedesetih bila (pre)optimistična i nerealna za društvo u kom živimo?

Taj optimizam je donekle bio i potreban a i opravdan. Ja čak mislim da je njihovo tada možda i prošlo bar na trenutak, ali mi se isto tako čini da kada su ubili Zorana Đinđića je odjednom nekako prošlo i moje… prilično čudno osećanje. Ja moram da priznam da sam priličan pesimista.

Te nove političke snage koje su sada na sceni su jake, a opozicija je između jada, očaja i potpunog nepostojanja. Nove političke snage su pri tome „nove“ iako su to većinom isti oni kojima je bilo upućeno „Proći će i njihovo“, što je ako se ne varam bilo ne samo u prošlom veku, nego i u prošlom milenijumu. Ono što me najviše čini pesimistom je da je bar ranije tu bila neka podela rada gde je hubris politički postavljenih generalnih direktora koji su se specijalizovali u istrebljivanju jagnjića i jarića bio kompenzovan znanjem teh-

ničkih direktora koji su se razumeli u to što rade. Ove nove političke snage iz prošlog milenijuma čini mi se favorizuju preživljavanje ovih što trebe jagnjiće i jariće dok istrebljuju ove što nešto i znaju. Kakva je to poruka generacijama koje dolaze, ako nove političke snage iz prošlog milenijuma ovima što su vredno radili skrešu penzije, da bi ovi što nisu baš mnogo radili bili srećniji, jer je tako komšiji najzad crkla krava, a i cvrčak je ipak pobedio mrava.

Ipak, da parafraziram Baumana, život je večita borba koja se sastoji od mnogobrojnih poraza, ali i ponekih pobeda, što me čini pesimistom na kratke, ali optimistom na duge staze, jer politička scena koja funkcioniše po scenariju Ionesca ili Monty Phyton-a ne može večno da traje.

Dvehiljaditih si otišao iz zemlje kako bi nastavio postdoktorske studije u Njujorku u laboratoriji Dr. Katherine Borden na Mount Sinai School of Medicine, da li je Njujork opravdao tvoja očekivanja?

Njujork, za razliku od Dr. Katherine Borden je svakako ispunio očekivanja.

Koliko se rad u laboratoriji u inostranstvu razlikuje u odnosu na istraživačko iskustvo kakvo si imao u Srbiji?

Ja sam imao tu sreću da u Srbiji (koja je tada bila Bivša Republika Jugoslavija ili Srbija i Crna Gora, ne mogu tačno da se setim) budem deo grupe Prof. Stanke Romac.

Zahvaljujući njoj i Prof. Slobodanki Orolicki (koja je tada još uvek bila Vukosavić) laboratorija je i pored svih tadašnjih teškoća

funkcionisala na prilično svetskom nivou, što je bilo omogućeno njihovom visprenom snalažljivošću i neverovatnim entuzijazmom koji je bio zarazan. Tako da se na tavančetu Filološkog fakulteta ozbiljno radilo. Naravno Mount Sinai je bio kao svemirski brod, i oni su tamo neviđeno ozbiljna ekipa, ali mislim da me je iskustvo iz laboratorije Prof. Romac vrlo dobro pripremilo za tu sledeću avanturu i jako mi teško pada što ona više nije među nama, jer joj ja mnogo dugujem, a nekako nisam imao dovoljno vremena da joj bar malo vratim to što je ona meni dala.

Nauka u Srbiji nije visoko na listi prioriteta, pa se stiče utisak da postoje stihijska rešenja zbog čega nauka i naučnici „preživljavaju“ od projekta do projekta.

Nedavno najavljeni projekat „Pokreni se za nauku“ daje nam povoda za optimizam, međutim poznajući ovdašnje prilike ne možemo ne biti skeptični. Koliko stižeš da ispratiš zbivanja u Srbiji na polju nauke, misliš li da nauka može da opstane na konto entuzijazma i zalaganja pojedinaca koji se trude da donesu promene?

Svaka vlast je sklona da favorizuje senzibilitet i afinitete onih što glasaju za nju.

Sadašnja vlast u Srbiji mi ne izgleda kao neko koga su izabrali neki amateri koji čitaju tamo nekog Descartes-a… Šta će im to. Biračko telo je daleko ozbiljnija ekipa koja cepa rakiju uz gusle i razotkriva tajne Teslinog tajnog oružja. Više epski nego lirski pristup. Evo i ovaj južno od Kanadske granice što kenja u pozlaćene klonje i misli da je Centralna Amerika ust-

vari Arkanzas je isto hteo de saseče finansiranje nauke. To mu na sreću još uvek nije pošlo za rukom, jer tamo ipak postoji mehanizam koji pokušava da spreči ego-manijake da upropaste sve što je stvoreno pre njih, ali u Srbiji (i na celom Balkanu), nažalost mislim da takav mehanizam nikad nije postojao. I žalosno je to, jer čovečanstvo će lako i bez mene i njih, ali mislim da neće moći mnogo unapred bez znanja, što je posao nauke, i što uvek treba finansirati. Sama naučna otkrića, da parafraziram Pastera, nisu ni srpska a ni američka, već pripadaju čovečanstvu.

Na primeru Srbije se na neki način vidi da je naučna delatnost neuništiva. Ja na primer gledam neke ljude koji su mi dragi, poput Vlade Trajkovića koji je svetski relevantan naučnik u polju istraživanja kojim se i ja bavim, što je apsolutno nezamislivo s obzirom na mizernu količinu sredstava koje on dobija za taj svoj rad.

Vladislav Rac i Goran Bjelić kao i Dušanka Savić Pavićević, Goran Brajušković …isto!

U skoro nezamislivim uslovima oni i dalje rade stvari koje ništa mnogo nisu iza toga što se radi po svetu. Tako da treba i ti na vlasti, i ko god da je na vlasti, da shvate da se takvi ljudi i takav talent moraju ceniti, ali su oni nekako uvek okrenuti leđima prema nauci. Odlična nauka ništa osim dobrog ne može doneti i toj zemlji, pa samim tim i njima političarima.. Eto to bi mogao da političarima bude hobi, da mogu lepše da spavaju znajući da su uradili i nešto korisno i konstruktivno, a ne samo da su onanisali po populističkoj retorici. Ipak, doduše iz pozicije salon revolucionara (pošto je sve ovo moja perspek-

tiva dok ja sedim ovde u Quebec-u), mislim da tu treba biti relativno optimističan.

Na primer, Prof. Vlada Kostić je svakako, bar za mene, veoma pozitivan lik. Još nekolicina takvih i stvari sa naukom u Srbiji se mogu popraviti velikom brzinom.

Postoji li prostor za saradnju i kroz takvu saradnju unapređenje ne samo položaja naučnika već i nauke u našoj zemlji? Da li ima naznaka da bi bilo moguće ostvariti saradnju naših uspešnih naučnika poput tebe koji bi se udružili sa domaćim naučim timom?

Mi koliko možemo ovako između sebe da se organizujemo, mi se organizujemo i to nekako radi, mada poslati neki reagens u Srbiju uglavnom ispadne avantura zahvaljujući nekim sumanutim i nepotrebnim agencijama. Sa druge strane, mislim da je većini ekipe koja se tu mota oko nauke, ovo van interesa. Potonji već sve znaju i u svemu su najbolji. Većina viđenih kao „uspešni naučnici“ u Srbiji su neki marginalni likovi, dok ovi koji su zaista odlični i svetski priznati, kao npr. Trajković su, čini mi se u Srbiji skrajnuti, što je donekle i logično, jer ovima uspešnim u Srbiji, a marginalnim van Srbije je u interesu da ti koji su zaista dobri budu marginalizovani.

Objašnjenje problema nauke (kao i svih drugih problema u Srbiji) sa onda nađe u neprijateljskim nastrojstvima određenih nacija, etničnosti, stranih plaćenika i sličnih činjenica koje su naravno prikupljene korišćenjem naučnog metoda, jer naučni metod je već dokazao da sudija u svakom sportu ošteti Srbiju, a to se i poklapa sa etosom guslanja, te odgovara

ovim drugarima koji su sada na vlasti da izgrade dovoljan patos sa biračkim telom.

Da li si imao prilike da u svojstvu mentora sarađuješ sa mladima iz Srbije?

Ne, ali nam stiže Predrag Jovanović u laboratoriju trinaestog septembra, tako da će se prilika za takvo iskustvo ukazati za par nedelja.

Koji je za tebe najzanimljiviji i najuzbudljiviji deo bavljenja naukom?

Otkriće. U nauci uglavnom ništa ne radi kako bi to neko hteo, osim ovoj ekipi zabave i šale što se naukom bave u Photoshopu, te tako kada se kroz tu seriju neuspeha dođe do otkrića koje ima potencijal da transformiše to kako čovečanstvo vidi

stvari i na duge staze dovede do nekog napretka, to je bar za mene jedno neverovatno osećanje. Značajna otkrića se naravno ne dešavaju tako često, što ih čini još uzbudljivijim. Pisanje grantova, raspravljanje sa urednicima časopisa, birokratijom, računovođama i ostalim perifernim faktorima i nije baš uzbudljivo.

Kako se to odražava na sliku o svršenim studentima koji dolaze odavde?

Spomenula sam saradnju sa mladim naučnicima i ne mogu da se tim povodom ukratko ne osvrnem na bolnu temu koja proteklih nekoliko godina potresa domaći visokoobrazovni sistem. Sa obaranjem kriterijuma na domaćim Univerzitetima, omasovljenjem i degradacijom diploma, zatim nerešenim pitanjima o spornim doktoratima i lažnim diplomama, ugled Univerziteta je poljuljan.

Kada možemo očekivati tvoje predavanje na Beogradskom Univerzitetu?

Pa nemoj tako. Rešili i novobogataši, a i vlast da se obrazuju, a njihov intelektualni kapacitet i pismenost su svakako na nivou koji opravdava otvaranje elitnih privatnih univerziteta.

Najverovatnije na leto. To je ipak škola koju sam pohađao za džabe i ja pokušavam da uzvratim tu uslugu kada god imam priliku da učinim isto.

Od 2009. godine si u laboratoriji prof.

Sonenberga u Centru za rak „Gudman“ na Univerzitetu Mekgil u Montrealu u kome danas radiš i kao profesor i vodiš istraživačku grupu na odseku za onkologiju. Kakva su tvoja iskustva u radu sa mladima, da li primećuješ među mladima opadanje interesovanja i motivacije za učenje, pre svega opadanje nivoa znanja o kome se poslednjih godina puno priča?

U laboratoriji Prof. Sonenberga sam proveo od 2009-2011, kada su se nekom neverovatnom greškom odlučili da mi daju sopstvenu laboratoriju, koju eto kako-tako vodim nešto više od sedam godina, te nekako postadoh i vanredni profesor. Laboratorija koju vodim je u Lady Davis institutu koji pripada McGill-u kao i Goodman Cancer Research Centre, ali nije ista institucija. Nalazim da je problem sa mladim generacijama to što su ih roditelji ubedili da su najpametniji i najlepši te da mogu da postanu šta god da im padne na pamet ako se malo potrude i da je najvažnije da su srećni. Život na njihovu žalost nije potraga za srećom, već za smislom.

Takođe, deca iako specijalna za njihove roditelje uglavnom se pokažu kao ne baš tako specijalna za čovečanstvo.

Možeš li da nam ispričaš malo više o istraživanjima na kojima sa svojim timom trenutno radiš, kao i to koja naučna otkrića su te dovela do povećanog interesovanja za oblast na kojoj si angažovan?

Moj glavni interes je istraživanje regulacije translacije informacionih RNK i kako poremećaji u regulaciji translacije informa-

cionih RNK dovode do bolesti, uključujući rak. Trenutno, naš glavni fokus je da bolje razumemo povezanost između promena u translaciji informacionih RNK i metabolizma u ćeliji. Ono što nas je navelo da se bavimo ovom vrstom istraživanja je činjenica da je za translaciju informacione RNK potrebno mnogo energije, a do danas nije potpuno jasno kako translaciona mašinerija i mašinerija koja proizvodi energiju u ćelijama sisara međusobno komuniciraju.

Među značajnim istraživanjima na kojima si sa timom radio je i istraživanje koje nam pomaže da razumemo način funkcionisanja mTOR signalnog puta i njegovo delovanje na osnovne ćelijske funkcije.

Možeš li da nam opišeš do kakvih rezultata ste ti i tvoj tim došli i kako će ta nova saznanja doprineti našem razumevanju dijabetesa, kardiovaskularnih oboljenja i raka?

To nismo samo mi, već celo polje istraživanja na mTOR signalnom putu kojim se bavi veliki broj istraživača. Naši rezultati su doprineli razumevanju kako poremećaji translacije i metabolizma doprinose razvoju gore pomenutih bolesti koje su uzrokovane poremećenom funkcijom mTOR kinaze. U sklopu sa istraživanjima velikog broja naših kolega, ovi rezultati su inspirisali veliki broj kliničkih ispitivanja koja su još u toku i mi se nadamo da će bar neka od njih doprineti poboljšanju lečenja dijabetesa i raka.

U nedavno publikovanom radu bavili ste se istraživanjem povezanosti između ROS (reaktivnih kiseoničnih jedinjenja) i TSC deficijentnih tumora. Do kakvih rezultata ste došli?

Ovo je rad grupe Dr. Koromilas-a koji je naš kolega iz instituta u kome smo mi igrali vrlo malu ulogu, tako da ne bih baš uzimao kredit za to. Taj rad je ukazao na mehanizme koji mogu objasniti zašto ćelije koje nemaju TSC tumor supresor gen pokazuju povećanu osetljivost na oksidativni stres. Što se tiče rezultata iz naše laboratorije, poslednji rad koji smo objavili pokazuje da promene u sintezi proteina uzrokuju perturbacije u metabolizmu koje mogu dovesti do rezistencije ćelija raka na terapije (Hulea et al, Cell Metabolism 2018.).

Kako gledaš na česta medijska eksponiranja naučnika?

Većinom su tragična, i na osnovu motiva da se mora objasniti populaciji koliko su bitna ta njihova otkrića da bi se obezbedile pare za dalja istraživanja, ta ista otkrića su u medijima predstavljena u apsolutno nerealnim proporcijama. Sve je to postalo nekakav biznis, a liberalni kapitalizam sve pretvori u proizvod. Koliko ja kapiram, naučno otkriće ne treba biti produkt koji će se prodavati masama preko medija. Samo otkriće, ako je značajno, doprineće čovečanstvu… Antibiotici, vakcine itd.

Imaš neobičan stav prema nagradama, koje srećom u tvojoj karijeri nisu izostale. Naime, u jednom intervjuu si rekao da veruješ da ih treba odbijati. Možeš li da nam obrazložiš taj stav?

Nagrade pretvaraju nauku u sport, a nauka nije sport već zajednička delatnost koja donosi otkrića. Otkriće je ono što je na kraju bitno, a ne ta(j) ili ti koji su napravili otkriće.

li arbitri elegancije. Kao i nagrade, oni dekontekstualizuju značaj otkrića.

Koji je po tvom mišljenju najbolji način da se jednoj mladoj osobi predoči važnost nauke, i kako bi klince koji se interesuju za nauku (ali zbog neobećavajućih uslova koji trenutno vladaju u društvu oklevaju da odaberu ovo zanimanje) motivisao da slede svoj put, ulažu vreme i snagu u obrazovanje i znanje?

Tvoji tekstovi su publikovani u prestižnim časopisima poput Nature i Science, kako Čovečanstvo ne može da postoji ni da napreduje bez znanja, a naučna otkrića tu je to uticalo na tvoju karijeru? veoma pomažu. Što se tiče karijere i maPa na karijeru dobro, ali Nature i Sci- terijalnih dobara, iako se od lične korience su ja bih rekao veliki deo prob- sti voze besna kola, od doprinosa opštem lema. Gomila podivljalih urednika dobru se mnogo bolje spava. na steroidima koji su nekako posta-

Životni stil

BALKAN RIVER DEFENCE: RIJEKA SE BRANI SRCEM Intervju: Anđela Đurašković @andjapise

Postojala je jedna pjesmica Ljubivoja Ršumovića koju smo učili kao djeca. Pjesmica koja kaže da se domovina brani rijekom i ribom u vodi. Čika Ršum u njoj, međutim, nije pisao o tome kako se brani rijeka. To je ostavio svakom od nas da procijeni za sebe. Neki će se opredijeliti za otvoreno protestvovanje. Drugi, za pokretanje peticije. A treći za sijedanje u kajak. Svi su u pravu. A vi im možete pomoći. Naravno, na svoj način.

Fotografija: Mojca Dumančič 42 | septembar

Skoro slučajno, kajakaš Rok Rozman 2015. godine zadesio se na Konferenciji o zaštiti rijeka Balkana u Beogradu i nije bio zadovoljan onim što je tada čuo. Uprkos sjajnim idejama i plemenitim pobudama koje ih vode, formalne metode zaštite prirode ostajale bi zarobljene u birokratskim procesima nalik onim iz Kafkinih djela. Ujedno, to je značilo i tempo napretka nedovoljno brz kako bi se zaustavila izgradnja 2 700 brana koje su planirane na rijekama Balkana, u okviru procesa izgradnje malih hidroelektrana, koje se u medijima najčešće predstavljaju kao obnovljiv i održiv izvor energije koji nema štetnih posljedica po okolinu. Rok je tada učinio ono što bi svaki zaljubljenik u provođenju vremena na vodi uradio: uzeo je veslo u ruke i, ne znajući, time započeo nešto što će postati najveći pokret za očuvanje rijeka na Balkanu.

7. septembra do 8. oktobra u šest zemalja: počela je u Albaniji, da bi se nastavila kroz Makedoniju, Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku, a okončaće se u Sloveniji, velikim događajem koji spaja umjetnost i aktivizam. Tik pred sijedanje u kajak, uspjeli smo da ugrabimo Roka i s njim proćaskamo o svemu što stoji iza pokreta, ali i svemu što će voda – i ljudi plavog srca– donijeti ove jeseni.

Zajedno sa grupom prijatelja, s proljeća 2016. Rozman se otisnuo na putovanje rijekama Balkana, kako bi pokazao svijetu šta se gubi ukoliko se rječni tokovi pregrade, ali i svim ljudima na koje naiđe dao priliku da se uključe na jednostavan i neposredan način. Tako se rodio projekat „Balkan Rivers Tour“ (BRT), u okviru kojeg se jednom godišnje organizuju kajakaške ture rijekama našeg brdovitog poluostrva. BRT je kasnije evoluirao u „Balkan Rivers Defence“ (BRD) pokret. Misija je ostala ista: odbraniti pravo rijeka Balkana da ostanu divlje i nesputane.

Fali im srca. U prvi mah ovo djeluje kao gruba izjava, ali ako zađete dublje, shvatate da se tiče povezanosti sa određenim mjestom. Ako provodite veći dio svog vremena u kancelariji i zaštita rijeka je vaš posao „od 8 do 16“ časova, onda ćete preuzimati rizike samo do određene mjere. Potpuno je drugačija priča ukoliko vam se život vrti oko rijeka, kao što je to slučaj sa kajakašima i mještanima koji žive pokraj rijeka. Rijeka je osobi koja vozi kajak ono što je platno slikaru ili obrnuto. Jednom kada zavolite neko mjesto, osjećate se dužnim da ga zaštitite i sve doživljavate na emocionalnom nivou, kao što biste u slučaju da pomažete dragom prijatelju. Onda to nije posao, nije zaduženje, već misija koja se zove život. Kada ste „kajakaš-konzervacionalista“, stvari su malo opuštenije i slobodnije, u stanju ste da iskažete veću slobodu u izražavanju, možete biti iskreniji i samim tim manje politički korektni i ne

Pokret kroz niz volonterskih aktivnosti tokom cijele godine nastoji da edukuje stanovništvo kako balkanskih zemalja tako i svijeta o negativnim ekološkim posljedicama pregrađivanja rječnih tokova.

Glavna zvijezda ostala je kajakaška tura rijekama, koja se ove godine održava od

Vaša zvanična veb stranica opisuje stvaranje „Balkan Rivers Tour“-a kao „Buntovničko obećanje dato kako mještanima tako i globalnom pokretu za očuvanje rijeka.“ koje je uvide u oblast očuvanja rijeka pokret strastvenih kajakaša bio u stanju da pruži, a da to nisu mogli naučnici i stručnjaci za očuvanje prirode?

morate da pitate svog šefa za dozvolu da učinite nešto jer ne postoji šef. Sami postavljate svoje granice i sami se morate nositi sa njima. Istovremeno, na duže staze, gledajući širu sliku, jedini način da dobijemo ovu bitku je da radimo zajedno, udruženih ruku. Da uvidimo međusobne razlike i pokušamo da dopunimo jedni druge. I to je ono što činimo ovih dana.

Na većini javnih diskusija o obnovljivim izvorima energije male hidroelektrane se slave kao održiva opcija. Šta mislite da ljudi ne shvataju u vezi njih?

Male hidroelektrane su velika prevara. Te brane nisu ekonomične, nemaju smisla kao investicija i proizvode toliko minimalnu količinu energije da je teško uopšte ih

44 | septembar

nazvati „elektranama“. Na primjer, Slovenija ima više od 400 malih hidroelektrana čiji rad sačinjava manje od 2 odsto od ukupno proizvedene energije. Nije da ljudi išta shvataju pogrešno, već samo čitaju i slušaju podatke kojima ih hrane mediji koje vodi hidro lobi ili oni koji su povezani s njim i ne postoji veliki broj kuća koje odvoje vrijeme za provjeravanje informacija iz različitih izvora. Mala brana nanese jednaku štetu rijeci kao i ogromna brana, jedino se proporcije razlikuju. One su veoma neodržive, ne-zelene i neekonomične. Ali one su sjajna prilika za pranje novca i korupciju i većinom posluju uz pomoć subvencija. Takođe, ako su male hidroelektrane tako dobre, zašto nemamo i male termoelektrane, koje koriste ugalj? (smijeh)

Za samo nekoliko dana otisnućete se na putovanje kroz Balkan i pokušati da na kajacima uplovite u polje svijesti ljudi o neophodnosti zaštite rijeka od projekata za izgradnju malih hidroelektrana. Šta svaki od naših čitalaca može preduzeti kako bi pomogao pokretu?

Trenutno putujemo ka jugu. Spakovani smo i spremni nakon iscrpljujućih nedjelja i mjeseci pripreme i presrećni smo što imamo priliku da ovu turu organizujemo po treći put. Ove godine, prikazivaćemo svoj novi dokumentarac „Neoštećeni“ (engl. „The Undamaged“), protestovaćemo, uživati i voziti kajake. Čitaoci mogu pomoći

Fotografija: Jan Pirnat

tako što će nam se pridružiti na protestima i kreativnim aktivnostima, mogu okupiti sopstvenu malu grupu prijatelja koji se bore za rijeku iz njihovih domova ili jednostavno mogu početi da pričaju, čitaju i otvoreno govore o branama. Ovo je proces, informisanje ljudi i potraga za znanjem je uvijek trnovit put, ali jednom kada ga pređete, osjećate se oslobođeno. Stoga, otvorite svoje oči i uši i slobodno priznajte sebi da ste malo pogriješili ako ste vjerovali da su brane savršeno rješenje. I ja sam isto tako bio u zabludi. Tokom svojih srednjoškolskih dana bio sam ubijeđen da su brane prava stvar.

Rijeka videna ocima umjetnika Rok kajakom, a neko drugi umjetnošću – svako BRD pokretu doprinosi na sebi blizak način. Kako nam je objasnila umjetnička direktorka pri BRD-u, Anja Lampret, završetak rječne ture kajacima krunisaće finalni događaj koji će biti savršena prilika za sve ljude nestrpljivih prstiju da stvore nešto što će pomoći mnogima.

Pored prikazivanja filma „Neoštećeni“, muzičkog koncerta i upoznavanja sa mještanima, ova će prilika biti posebna zbog svog umjetničkog karaktera. Naime, trenutno je u toku konkurs za djela nastala od predmeta koje rijeka izbaci na obalu.

Do 3. oktobra, svi zainteresovani imaju priliku da kroz svoje stvaralaštvo doprinesu očuvanju rijeka Balkana – pisanom riječju, slikom, crtežom, skulpturom... Opcija je bezbroj, a konačna stanica svih radova je ista: već pomenuta Ljubljana, u kojoj će se 8. oktobra održati i aukcija doniranih umjetničkih radova, a sva finansijska sredstva koja se prikupe tog dana biće iskorištena za organizovanje novih akcija BRD-a. Za prvo jesenje izdanje Plezira, Anja je uspjela riječima da ilustruje sve što rijeke predstavljaju, a za šta se vrijedi boriti – i u čije ime vrijedi stvarati.

Kako vi vidite ulogu umjetnika u zaštiti balkanskih rijeka? Kako biste opisali odnos između ljubavi prema našem okruženju i kreativnog izražavanja?

Kao umjetnici, mi možemo da iskažemo svoje viđenje, stavove i mišljenje na različite načine i možemo poslati poruku putem naših radova; počevši od onih veoma jednostavnih, pa do onih dubokih i apstraktnih. Gledajući na misiju „Balkan River Defence“-a, postoji veoma veliki broj mogućnosti za izražavanje. U našem slučaju, umjetnost može biti veoma moćan alat za pružanje otpora. Cilj je očuvati rijeke u njihovom prirodnom, divljem i čistom stanju, bez brana. Kroz oči umjetnika moguće je pokazati javnosti da su nesputane rijeke važan segment slagalice koju sačinjavaju priroda i naši životi. Takođe je vrlo važno pružiti lokalnim umjetnicima iz ugroženih Fotografija: Miran Beškovnik 46 | septembar

Fotografija: Matic Oblak

regija priliku da iskorače i saopšte svijetu svoju priču. Međutim, za ispričati je nije dovoljno da je neko samo umjetnik. Morate biti zaljubljeni u prirodu. To je odličan način da vaša poruka postane dovoljno moćna da bi dospjela do bogatih ljudi.

Onaj ko voli prirodu voli da prodre u njeno srce i dozvoli joj da ga inspiriše na stvaranje. Ako je jednom uništimo, gdje će umjetnik tražiti inspiraciju? Zamislimo samo: glasni vodopadi, kristalno čista voda igra se kamenčićima, talasi tjeraju lišće sa stabala, maleni leptiri piju nektar sa živahnog cvijeća što raste na obodu divlje rijeke...

A taj poseban osjećaj što se javlja kad smo mi njeni putnici... To je veličina mira.

Rijeke nose mnogo stvari koje njima ne pripadaju (ljudski otpad: metali, plastika, gume itd.) i imaju veliku moć transformisanja. Željeli bismo da ohrabrimo

umjetnike da uključe neku vrstu rječnog otpada u svoj rad. Ovo je način da pokažemo brigu o našim rijekama – plavom srcu Evrope – u svakom pogledu.

Trenutno ste koordinator programa koji pruža svim umjetnicima, bez obzira na njihov vid izražavanja, priliku da doprinesu ovom pokretu. Možete li nam objasniti šta treba da učine kako bi se prijavili i kako će njihovi radovi pomoći pokretu?

Da, umjetnici svih profila su dobrodošli: slikari, grafički dizajneri, vajari, arhitekte, pjesnici, pisci... Svi koji žele da stvaraju i pruže sebi izazov. Svi koji žele da doprinesu očuvanju divljine rijeka i pokažu svoje radove javnosti. Osmislili smo i slogan koji bi mogao raspiriti maštu umjetnika: rijeka živi, brana ubija.

47

Umjetnici bi trebalo da materijal za stvaranje sami nabave na obalama rijeka; sakupljanje zanimljivog otpada takođe doprinosi čišćenju prirode. (smijeh) Ukoliko ne postoji mogućnost da prikupite sredstva za rad, BRD vam može pomoći.

Drugi materijali (boje, četkice, lijepak, sprej...) trebalo bi da budu vlasništvo umjetnika. Tokom BRT 3 pokušaćemo da okupimo grupu umjetnika koja bi stvarala grupne radove (možete doći kad god poželite, gdje god poželite). Umjetnici ne treba da se prijavljuju. Svoje radove mogu dostaviti našem timu dok smo na turi ili da ga pošalju mejlom, najkasnije do srijede, 3. oktobra 2018. Ukoliko umjetnici žele da prodaju svoje radove tokom finalnog događaja i ta mogućnost postoji, ali, za nju je potrebno imati legalnu dozvolu za prodaju sopstvenih proizvoda. Za to se treba prijaviti do 1. oktobra 2018.

Svi umjetnički radovi su besplatan (volonterski) poklon za finalnu izložbu. Zarada od prodaje (putem tihe aukcije) biće donirana BRD-u.

Finalni događaj ove jeseni biće izložba u Ljubljani. Šta ste isplanirali za tu priliku?

Završni događaj nije samo vezan za umjetnost, biće tu i projekcija filma „Neoštećeni“ i koncert. Umjetnička izložba će biti dio dešavanja i tokom dana (od otvaranja događaja pa do koncerta) održaće se aukcija umjetničkih djela. Ishod će biti poznat u večernjim časovima.

48 | septembar

Fotografija: Jan Pirnat

Ecology

Sea Going Green

Save The Big Blue

Interview: Anja Paspalj @anjapaspalj

S

ea Going Green is more than just a start-up and Ally Dragozet is more than just an entrepreneur. Based in Holland, the innovative consulting company has managed to spark interest on social media with their recognizable tag #GoGreenForTheBigBlue. But the work of this emerging success story, has less to do with Instagram and more to do with everything else. Travelling, sustainability, and a gentle love for marine life lies at the core of the startup that is looking to target tourist companies that are interested in working towards respectfully cohabitating with their surroundings, and to solve the questions that often left behind in the face of quick and easy profit.

CEO of Sea Going Green, Ally Dragozet often, and probably unconsciously, uses “our� when talking about the ocean. She certainly does share her world with the ocean, and in turn, the ocean has decided to share its world with her.

The necessity, and most importantly, the desire, to be more eco-friendly has been on the rise for some time. For a lot of brands and companies being eco-friendly begins and ends at advocating on social media platforms. What made you decide to start a consulting company that is not only limited to advocacy, but actually focuses on planning and executing tangible changes for your clients?

As a Marine Biologist, environmental sustainability has always been at the heart of my work. Following my studies at the University of Amsterdam and research projects at WWF & Naturalis Research Institute, I realized that I wanted to offer something different than other consulting services, to really help create formative change in the tourism industry as a whole. Having traveled to many parts of the world and seeing plastic pollution in what would otherwise be beautiful blue waters or pristine mountains definitely was a wakeup call for action. I also used to work at a travel company and absolutely loved it.

It allowed me to understand the travel industry from a different perspective.

sustainable tourism but unfortunately could not find any, so I decided to try starting my own!

I did not want to be just another nonprofit waving the green flag for sustainability. Sustainability is a huge selling point and I believe companies should pay to become more sustainable. Of course, advocacy is a huge part of what we do to raise awareness but we focus on this mainly through our social media channels and speaking events.

What have been the biggest challenges of transitioning to an entrepreneurship role after being in academia for years?

Going from lab based research to writing business plans was quite the jump, I definitely had to brush up on my financial and business knowledge. Building a team around me with different skills and backgrounds who share the same mission to #GoGreenForTheBigBlue has been a major contributor to all of our current traction. A challenge that I have had to overcome is selectively picking the right people for our team, and working completely bootstrapped without external funding. Thankfully This is what really inspired me to pursue this only lasted the first 9 months! marine & freshwater biology and look for ways to combine it with my love of Here we are a year and a half later with travelling, so when the UNWTO (Unit- a team of passionate change makers, ed Nations World Travel Organization) looking to scale in the near future, as named 2017 the international year of well as developing our first app which sustainable tourism it clicked that this will be along the lines of a “google was the niche space I wanted to build maps� for the marine environment to my career in. I started looking for oth- promote the sustainable use of the er consulting companies focusing on seas...It’s a very exciting time!

52 | septembar

Sea Going Green clearly has a broader approach to conservation, attempting to tackle the problem at its source. What do you think local communities can do to address this problem in a bigger and more efficient way? Can we go straight to our government and demand change?

Local communities need to absolutely demand change from their governments and companies. Their behavior directly influences the hospitality industry and offerings are based on demand. If consumers stop buying a product, a company will be forced to reevaluate and optimize it for their consumers. Local communities are often the most involved in local conservation efforts, as they are usually the most dependent on local resources. Campaigns are a great way to spread the word for change and local communities can be very effective at spreading them and organizing events such as beach cleanups. If you are not near a beach try organizing a “plogging” event!

What are your most frequent suggestions for tourism companies that want to transition to a more “green” approach?

Our suggestions largely come down to investing in a green transition strategy and making sure your team is dedicated to helping implement our sustainability plan. Beyond this, switching from single use plastics to sustainable alternatives are among some of our most frequent suggestions, along with organizing environmental trainings for all staff so that the commitment to sus-

tainability is understood throughout the whole company.

How essential do you find the eco-friendly label to be for building a brand today?

It has come to the point that every brand needs to have an element of eco-friendly to it. We need all hands on deck and sustainability is necessary across all industries. And we, as consumers, are also demanding an eco-friendly approach to all businesses and are more likely to support a sustainable brand. We do not have a planet b.

What are the mistakes you see tourism companies making most often when it comes to the environment?

The main issue is that most tourism companies do not begin their operations with the environment and sustainability in mind. It would be much easier for tourism companies to minimize their negative impacts if their services had been developed from the beginning. Lack of transparency and not dedicating a team or staff member to sustainability is also a problem we often see. That lack of transparency creates distrust with the travellers, and companies often over represent their sustainability efforts which prompts consumers to accuse the company of not doing enough and “greenwashing”.

Companies really need to work with sustainability specialists to properly strategize and communicate with their consumers effectively and honestly, as well as be aware that sustainability cannot happen overnight.

55

As tourists, what should we be aware of while travelling? How can we be kinder to the environments we visit?

My suggestion is to try to travel by trains as much as possible. When air travel is necessary try to buy back your CO2 emissions. There have been some great initiatives started by airline companies such as KLM where travellers can do exactly that. In turn, KLM sponsors projects to plant more trees worldwide to offset the CO2. Also, follow the principal of “reduce, reuse, recycle� to help eliminate plastic pollution while travelling.

Start with buying a reusable shopping bag, a sustainable refillable water bottle and reef-safe (also known as ocean safe) sunscreen. Reef safe products are definitely something all travellers should be aware of as body care products such as shampoos and sunscreens can have huge negative impacts on marine environments. The seemingly harmless action of applying sunscreen has actually been found to damage coral reefs and there is currently between 6,000 and 14,000 tons of sunscreen being washed off into our oceans each year.

Shop locally! Sustainable tourism does not only include the environment, it also means visiting a destination and leaving a positive impact on the local economy, community and environment. Leave wherever you are visiting in the same or better condition than you found it.

56 | septembar

Did the way you grew up influence your love of marine life?

I grew up travelling, being born in Serbia with a Croatian father and moving to Canada when I was 1. We went back to Croatia every summer, where I fell in love with the sea and learned to swim.

This is where I first started to notice how the rise of tourism was affecting the local environment. The boost which the economy was getting from the tourism industry was great for the country, but you could see the beaches getting dirtier and locals becoming unhappy with the negative changes.

I went on to explore marine life by participating in multiple internships throughout my bachelor’s degree, interning with an amazing super woman who was an emergency vet, pediatric cardiovascular surgeon and our marine mammal physiology professor. Learning about her conservation efforts, I got involved in researching the negative impacts of heavy metal pollution on beluga whales and this is what triggered me to continue exploring the relationship between marine life and human activity. Studying abroad in Singapore exposed me to marine life I had never seen before. That’s where I developed a passion for diving. I have been travelling for 25 years and have seen the negative impact of the tourism industry on the marine environment. This is how Sea Going Green was born.

57

What has been your favorite experience with underwater life?

I love all of my underwater experiences. Truly, scuba diving is one of the most peaceful activities, even the time I swam with sharks and finally got over my life long fear of them. But my favorite has to be when I was swimming with manatees in Mexico at an animal rehabilitation center. We were feeding the baby manatees lettuce and one of them hugged me while I fed him. They are these giant gentle animals, definitely one for the books.

59

Ekologija

Sea Going Green

Ocuvajmo morsko plavetnilo

Intervju: Anja Paspalj @anjapaspalj

S

ea Going Green je mnogo više od običnog startapa, a Ali Dragozet daleko više od klasične preduzetnice. Sa sedištem u Holandiji, ova inovativna konsultantska kompanija uspela je da privuče pažnju na društvenim mrežama putem njihovog prepoznatljivog slogana #GoGreenForTheBigBlue. Putovanja, briga za održivost i ljubav prema morskom životu u srži su ovog startapa koji cilja na turističke agencije koje pokazuju interesovanje i razvijenu ekološku svest da sa poštovanjem koegzistiraju sa okeanima i živim svetom u njima, ali i da reše pitanja koja su često zapostavljena u ime brzog i lakog prihoda.

CEO Sea Going Green, Ali Dragozet često, verovatno i nesvesno, pored izgovaranja reči okean ili more, doda „naše“. Ona deli naš svet sa okeanom i zauzvrat okean deli svet sa njom.

koje se bave ovim poslom i kada sam uvidela da ih zapravo nema, započela sam svoju! Nisam htela da budemo još jedna neprofitna organizacija koja se samo teoretski bavi temom održivosti.

Ekološka održivost je i danas ono što „prodaje“ robu i usluge i verujem da bi kompanije trebalo da ulažu u nju ukoliko žele da budu okrenute budućnosti.

Zalaganje za ekologiju je ogroman deo našeg posla kako bismo podigli svest o postojećem problemu, a to uglavnom radimo putem društvenih mreža i orgaS obzirom na to da sam po profesiji po- nizovanjem događaja. morski biolog, održivost je uvek bila u srži mojih interesovanja. Nakon za- Koliki je za tebe bio izazov vršenih studija na Amsterdamskom prelazak iz akademskog sveta u Univerzitetu (University of Amsterdam) preduzetništvo? i istraživačkih projekata pri WWF-u i institutu Naturalis Research, shvatila sam Veliki je skok preći iz istraživačkog rada da želim da ponudim nešto što nije na- u laboratoriji na pisanje biznis planova lik postojećim konsultantskim firmama. i definitivno sam morala da se podseŽelela sam da pomognem da u turizmu tim osnova iz oblasti biznisa i finansija. dođe do temeljnih promena. Putovala Stvaranje tima sastavljenog od pojesam širom sveta primećujući da je za- dinaca koji poseduju različite veštine, gađenje plastikom uzelo maha. Negde životna i poslovna iskustva, a koji imaju gde je nekada bila prelepa plava voda ili zajedničku želju da #GoGreenForThemasivne planine, danas je otpad i to me BigBlue, imalo je veliki značaj za profije navelo na akciju. Takođe, provela sam lisanje naše kompanije. Izazov koji sam neko vreme radeći u turističkoj agenciji morala da prevaziđem bio je upravo i mnogo sam zavolela taj posao. On mi mudar odabir pravih ljudi za naš tim, je pružio priliku da sagledam turističku baš kao i poslovanje bez ikakvog finaindustriju iz druge perspektive. nsiranja sa strane. Srećom to je trajalo samo prvih 9 meseci!

To me inspirisalo da dalje istražujem morsku biologiju i pronađem način Danas, posle godinu i po dana tu smo kako bih to spojila sa mojom ljubav- sa ekipom strastvenih ljudi koji žele da lju prema putovanjima. Kada je UN- naprave promenu, i spremni smo da WTO (United Nations Wold Travel Or- proširimo našu firmu. Osim toga u proganization) navela da je 2017. godina cesu smo razvijanja naše prve aplikacimeđunarodnog održivog turizma, ra- je, nešto slično Googlemaps-u, ali sa zumela sam da je upravo to mikro sek- fokusom na morsko okruženje kako bi tor u kome želim da gradim svoju ka- se promovisala održiva upotreba takvih rijeru. Počela sam da tražim kompanije predela...Uzbudljiv period!

Neophodnost i, možda pak najvažnije, želja da budemo eco-friendly raste već neko vreme. Za mnoge kompanije i brendove biti eco-friendly počinje i završava se isticanjem određenih vrednosti putem društvenih mreža. Šta te je podstaklo da započneš svoju konsultantsku firmu koja nije limitirana pomenutim pristupom, već se zaista fokusira na planiranje i izvršavanje konkretnih promena za klijente?

62 | septembar

Sea Going Green očigledno ima širi pristup konzervaciji okoline, fokusirajući se na izvor problema. Šta bi lokalne zajednice mogle da urade kako bi se suočile sa ovim problemom na efikasniji način? Da li možemo da se obratimo vladi i da uporno i direktno zahtevamo promene?

Apsolutno. Lokalne zajednice bi trebalo da zahtevaju promene od vlade, kao i od kompanija koje ih okružuju.

Ponašanje ljudi iz zajednice direktno utiče na ugostiteljstvo i ponuda najpre zavisi od potražnje. Ukoliko potrošači prestanu da kupuju određeni proizvod, onda će kompanija morati da razmisli šta radi i prilagodi svoj pristup. Lokalne zajednice su najčešće i najviše uključene u konzervaciju upravo zato što najviše zavise od okoline. Odličan način da se podstakne akcija jesu organizovane kampanje koje uključuju zajednicu. Jedan od primera jesu čišćenja plaža ili ukoliko nemate plažu u blizini, „plogging“ događaji! Šta najčešće preporučuješ turističkim agencijama koje žele da implementiraju zeleni pristup u svoje poslovanje?

Najviše sugerišemo investiranje u dugotrajnu strategiju zelene tranzicije, kao i neophodnost da se stvori tim koji će biti posvećen implementaciji kreiranog plana za održivost. Pored toga, često spominjemo da je potrebno preći sa korišćenja jednokratnih plastičnih proizvoda na održive alternative. Osim toga, ključno je organizovati edukativne treninge i radionice na temu zaštite životne sredine za sve zaposlene, kako bi se posvećenost održivom razvoju razumela unutar čitave organizacije.

Kada govorimo o stvaranju brenda, u kojoj meri je danas „eco-friendly“ etiketa ključna za uspeh?

Došli smo do trenutka kada svaki brend mora da ima element eco-friendly priče. Svi bi trebalo da budu uključeni i svest o održivosti je neophodna u svakoj industriji. Kao potrošači, mi danas zahtevamo eco-friendly pristup od svih biznisa, malih i velikih, i radije ćemo podržati brend koji je okrenut ekologiji. Ne postoji planeta B. Što se tiče brige o životnoj sredini, koje greške uočavaš u pristupu turističkih agencija?

Najveći problem je što mnoge turističke agencije ne usmeravaju svoje delovanje u skladu sa brigom o okolini i održivosti na umu. Bilo bi mnogo jednostavnije umanjiti negativan uticaj kada bi njihove usluge od početka bile usklađene sa potrebama životne sredine. Problem koji takođe često primećujem je nedostatak transparentnosti i nepostojanje tima (često se time bavi samo jedna osoba) koji je specifično namenjen bavljenju ovom temom.

Pomenuti nedostatak transparentnosti izaziva nepoverenje od strane klijenata budući da agencije često preuveličavaju koliko su posvećene naporima vezanim za održivost. Samim tim, potrošači optužuju kompanije kako ne rade dovoljno ili kako „greenwash“-uju (zelena propaganda). Kompanije zaista moraju da počnu da rade sa stručnjacima za održivost kako bi stvorili adekvatnu strategiju i uspeli da komuniciraju sa svojim potrošačima na efektivan i iskren način, kao i da postanu svesni činjenice da se put ka održivosti ne može postići preko noći.

65

Čega bismo kao turisti trebalo da budemo svesni kada putujemo?

Kako da ostvarimo što manji uticaj na mesta koja posećujemo?

Predlažem da što češće putujete vozom. Ukoliko je baš neophodno da se putuje avionom, probajte da „otkupite“ vašu emisiju ugljen-dioksida. Neke avio kompanije poput KLM, započele su fenomenalne inicijative kako bi svaki putnik mogao da učini nešto po tom pitanju. Tako KLM sponozirše projekte u okviru kojih se sadi drveće srazmerno emitovanoj količini ugljen-dioksida nastalog tokom putovanja. Probajte i da pratite princip „reduce, reuse, recycle“ kako biste eliminisali zagađenje od plastike dok putujete.

Možete da počnete tako što ćete kupiti ceger, „eco-friendly“ flašu za vodu i kremu za sunčanje koja je bezbedna za živi svet u okeanu i moru. Putnici bi trebalo da budu svesni takvih stvari s obzirom da proizvodi za telo, kao što su šamponi i kreme za sunčanje imaju vrlo negativan uticaj na živi svet u vodi. Istraživanje je pokazalo da nešto što naizgled deluje bezopasno, kao što je nanošenje kreme za sunčanje nanosi veliku štetu koralnim grebenima. U ovom trenutku, između 6000 i 14000 tona krema za sunčanje se ispira u naše okeane.

I da, kupujte lokalno! Održiv turizam nije isključivo vezan za prirodu, on podrazumeva da prilikom posete određenoj destinaciji ostavite pozitivan uticaj na lokalnu ekonomiju, zajednicu, koliko i na okolinu. Ostavite svako mesto koje posećujete u istom ili u boljem stanju nego kada ste došli.

66 | septembar

Da li je način na koji si odrasla uticao na tvoju ljubav prema morskom životu?

Odrasla sam putujući. Rodila sam se u Srbiji, a naša porodica se preselila u Kanadu kada sam imala godinu dana.

Moj otac je iz Hrvatske zbog čega smo odlazili u Hrvatsku svakog leta. Tamo sam naučila da plivam i zaljubila se u more. Tada sam prvi put počela da primećujem kako je razvoj turizma negativno uticao na prirodu. Premda je rast turizma podsticao ekonomiju, plaže su postajale sve prljavije, a ljudi koji tu žive sve nezadovoljniji zbog negativnih implikacija ovih promena.

Nastavila sam da učim o živom svetu iz mora tako što sam se prijavljivala za brojne prakse tokom fakulteta. Radila sam za jednu super ženu koja je veterinar za hitne slučajeve, pedijatrijski kardio-vaskularni hirurg, profesorka fiziologije morskih sisara. Motivisana njenim naporima za očuvanje prirode, počela sam da istražujem negativan uticaj zagađenja od metala na beluga kitove i upravo to je bio okidač da nastavim svoje istraživanje i učenje o odnosu morskog sveta i ljudskog delovanja. Kada sam posredstvom studentske razmene otišla u Singapur, imala sam priliku da se susretnem sa morskim životom kao nikada ranije. Tamo sam otkrila ljubav prema ronjenju. Imajući u vidu da aktivno putujem već 25 godina, imam priliku da jasno sagledam negativan uticaj koji turizam ima na morski svet. Tako je i nastao Sea Going Green.

67

Možeš li da podeliš sa nama svoje najdraže iskustvo sa ronjenja?

Volim sva svoja podvodna iskustva.

Ronjenje je izuzetno umirujuća aktivnost, čak i onda kada sam imala priliku da plivam sa ajkulama i konačno prevaziđem životni strah, osećala sam spokojstvo. Najdraže iskustvo je bilo druženje sa morskim kravama u Meksiku u centru za rehabilitaciju životinja.

Hranili smo bebe zelenom salatom i jedna kravica me je najednom zagrlila dok sam je hranila. One su ogromne, ali veoma nežne životinje. To je definitivno bilo iskustvo za pamćenje.

69

Ekologija

70 | jul

P

letivo nije samo priča o našem načinu da iz svog okruženja koristimo resurse koji će imati manje negativan uticaj na planetu.

Pletivo nije ni puka priča o estetici koja nam se dopada i dekoraciji životnog prostora. Pletivo by Plezir je naš pokušaj da prigrlimo životni stil koji favorizuje ljude oko nas i prirodu koju želimo da poštedimo predmeta koji nisu pravljeni da traju, dok se usput zabavljamo i uživamo u onim čarobnim, samo našim trenucima. Omiljenoj pesmi koja je upravo krenula na radiju.

Buđenju sa elanom. Spontanom pikniku s prijateljima. Teglici džema koji smo sami napravili. Prijatnom jesenjem povetarcu koji nam mrsi kosu.

Počelo je od jastuka, jer su oni mesto na kome se odmara i mašta, a svi znamo da jedino kada smo odmorni, fokusirani i u balansu sa sobom možemo činiti dobre stvari za sebe i svoje okruženje.

Ovu priliku koristimo kako bismo vam najavili da u ponudu Pletivo

by Plezir uskoro stižu i novi proizvodi koji objedinjuju zanimljiv dizajn, ručni rad i ekološke materijale. Stay tuned!

Jastuci: Pletivo by Plezir @pletivo_by_plezir Shop @ Etsy shop PLETIVObyPlezir

71

Životni stil

Galerija Kapric Riznica unikatnog nameĹĄtaja i dekoracije

Tekst: Teodora Kovrlija

80 | septembar

Fotografije: Andrijana Kovrlija

U

užem centru Beograda nalazi se kutak u kome se prepliću vremenske epohe, istorija i umetnost, mesto u kome se vaša čula, mašta i vidici prirodno bude i proširuju...I kada jednom tu kročite, brzo shvatate da ste na mestu gde se sa neskrivenom strašću i ljubavlju neguje individualnost i originalnost.

Ponekad će nova ručno rađena lampa ili zamena okvira ogledala masivnim ramom baroknog izgleda pokrenuti vašu maštu, naterati vas da zavrnete rukave i konačno preuredite životni prostor na način na koji ste oduvek želeli.

I dok na društvenim mrežama možete uživati u fotografijama nastalim u enterijerima u kojima su komadi sa potpisom Kapric furniture i ReStyle by Sanja Petrović pronašli svoj dom, razgledati fotografije pre i posle restauracije ili redizajna, tek uživo, u galeriji ćete doživeti pravi nalet emocija.

U ulici Cara Lazara 15, nalazi se Galerija Kapric - galerija u kojoj opstaje duh baroka, secesije, renesanse i pored čijeg izloga ne možete proći a da ne zastanete. U njoj, dve umetnice pod okriljem vlastitih brendova Kapric furniture by Zorica Svetličić i ReStyle by Sanja Petrović, izlažu svoje nesvakidašnje komade nameštaja jedin- Duh mediterana, raskoš i bogatstvo detalja, sklad forme, boje i teksture i veliki stvenog dizajna i sofisticiranog stila. trud da se očuva svaki originalni element U Galeriji Kapric dominira ženska, st- nameštaja koji je našao svoje utočište pod varalačka energija ovih dveju umetnica okriljem galerije Kapric, ostaviće vas na koje ukrštaju svoje talente i kreativne snage trenutak bez reči. I dok je Kapric nameštaj u radu, različitim bojama, tehnikama i za- među poznavaocima i ljubiteljima unikatvršnim obradama. One srdačno dočekuju nih komada nameštaja prepoznat i volposetioce zaljubljene u jedinstven dizajn, jen već gotovo 19 godina, Sanja Petrović i kvalitet i antiku, spremne da ih posavetu- njen brend ReStyle su za relativno kratak ju o mogućnostima da se za njihov dom vremenski period pobrali velike simpatiproizvede nov komad ili restaurira neš- je i došli do publike zahvaljujući odličnim to od njihovog porodičnog nameštaja. preporukama zadovoljnih klijenata.

82 | septembar

83

Iz razgovora sa Sanjom saznala sam da je potreba da očuva deo porodičnog nasleđa navela da najpre uz igru i eksperimentisanje, a onda i stručno usavršavanje, dođe do toga da restauracija nameštaja postane njena primarna profesija, iza sebe ostavivši posao u marketingu. Dok mi sa neskrivenim žarom priča o prvim komadima koje je restaurirala, naslućujem da je ljubav prema ovakvom vidu ispoljavanja kreativnosti bila ljubav na prvi pogled. Sa podjednakom strašću priča mi i o nedavnom putovanju Toskanom, svom oduševljenju Italijom, što su sve reference koje se mogu pronaći u Sanjinom stilu odevanja i pristupu redizajniranju nameštaja. Tako bi se nameštaj pod okriljem njenog brenda vrlo lako mogao naći kao deo postavke muzeja, pozorišta, primorske kuće ili nekog beogradskog salonca. Sa neskrivenom pažnjom koju posvećuje svakom detalju, u svoje komade nameštaja utkala je svoju emociju, viziju i jedinstveni stil, u kome se moderno i rustično prepliću na način koji očarava.

Sanja: Nema potrebe da pratimo trendove, oni su prolazni, daleko je zabavnije da kreirate svoj jedinstven i autentičan stil, jer jedino je stil večan.

84 | septembar

85

86 | septembar

Zoričina priča kako se obrela u maštovitom svetu dizajna je malo drugačija od Sanjine, pa opet slična po tome što je umetnost pronašla svoj put. Njena ljubav prema umetnosti, nežnost i estetika inspirisana godinama provedenim u baletskoj sali, tinjali su dugo, zbog čega nakon uspeha u dizajnu ženske obuće koautorskog brenda Labrador female, od 2001. godine pod okriljem brenda Kapric casa kreira upečatljive komade nameštaja pored kojih ne možete proći, a da ne prepoznate Zoričin pečat. Zaštitni znak njenog dizajna su bogat kolorit, suptilne teksture i razigrane forme koje kao rezultat donose komade koji su jedinstveni u svakom pogledu. Posmatrajući svaki pregib, svaku liniju koja je smišljeno istaknuta bojom, ručku i ornament koji se stapaju u poetičnu simfoniju, ostaćete dugo zagledani i zadivljeni detaljima koje nijedna mašina ne bi mogla da izvede, a kojima Zoričin nameštaj obiluje.

Zorica: Ja volim da kažem da ljudi koji se igraju jesu oni koji i preživljavaju. Ništa nije lepše od mogućnosti.

88 | septembar

89

90 | septembar

Zato bih svima vama koji ovo čitate baš kao i svojim dragim prijateljima najpre preporučila da razmislite da li je pametno bakin kredenac od punog drveta zameniti novom verzijom od sjajnog medijapana i iverice u „trendi“ boji. Razmislite i o tome da će jedan autentičan komad nameštaja učiniti „čudo“ za vaš prostor i da ćete u njemu daleko više i duže uživati nego u kataloški naručenoj sobi kakvu poseduje ogroman broj ljudi širom sveta.

Ono što je svim ovim postavkama imanentno jeste ljubav prema istoriji i umetnosti i potreba da se u enterijeru poseduje komad koji nije došao iz serijske proizvodnje upitnog kvaliteta.

91

Galerija Kapric

Kapric furniture

ReStyle by Sanja Petrovic

Ekologija

U slavu nesavršenosti i mjesta na kojem se sada nalazite Tekst: Anđela Đurašković @andjapise

P

itanje za ranu jesen: zašto nam neke ideje, ma koliko plemenite bile, ostaju odbojne? Cio odgovor ne znam. I to je u redu. Dovoljno je što znam jedan njegov segment: tajna je u pristupu. U tome od koga ste za te ideje saznali, i na koji način. Baš o tome razgovaramo u nastavku: o perfekcionizmu, unutrašnjem i spoljnjem, i o agresivnim zagovornicima sjajnih koncepata koji čine da inat proradi i da se svaki čovjek sa makar i trunčicom dobre volje okrene nazad ka smjeru iz kojeg je došao i pođe svojim putem. Da, ovdje pričamo o raskoraku između pristupa i vrhovnog cilja. O vječitoj potrazi za savršenstvom. I svemu između.

Na Novom Zelandu živi jedna Elen. Elen je sjajna naučna novinarka, a prije svega dobar čovjek. Spojila nas je ljubav prema pisanoj riječi i nizanju redova posvećenih prirodi, a prijateljice smo postale upravo međ’ zelenilom, šetajući kroz divlje predjele nacionalog parka Josemiti, dotad obijema nepoznate. I baš tu započesmo razgovor o tome koliko je svako od nas uopšte u stanju da u potpunosti živi u skladu s potrebama planete. Tada mi je Elen rekla nešto što će se zauvijek urezati u moje sjećanje: “It’s about the intention, not the perfection”. Na našem jeziku ova krilatica manje je zvučna, ali definitivno smislena: poručuje da je poenta svega u plemenitosti namjere, ne u savršenstvu ishoda. Iz te kratke rečenice izrodio se povod za pisanje ovog

teksta. I lako pamtljiv podsjetnik da nikada ne treba da budete surovi, ni prema sebi, ni prema drugima.

Mnogo je tekstova koji se mogu pronaći na internetu koji pokušavaju da protumače zašto aktivističke zajednice imaju lošu reputaciju. Do ideala sigurno nije – u srži veganizma je saosjećanje sa životinjama i briga o životnoj sredini, a suština eko pokreta je, između ostalog, pronalaženje sopstvenog mjesta u svijetu uzimajući u obzir i mjesto svih drugih karika u velikom krugu života. U čemu je onda problem?

Pa, često su najglasniji članovi plemenitih pokreta oni koji počinju svoje rečenice sa „moraš“ ili „ne smiješ“. Ne pomaže činjenica da, i onlajn i oflajn, uvijek postoje oni koji vam, kada tek uplovite u ove vode i kažete da ste prestali da upotrebljavate plastične kese, kažu da to nije to ako ne prestanete da jedete meso; kada prestanete da jedete meso, kažu da nije dovoljno ako ne prestanete da se vozite autom...

I tako do u nedogled. Koja god da je tema, jedno je zajedničko: od vas se zahtijeva da činite još. I, nažalost, zato mnogi ljudi odbijaju da uopšte pokušaju da promijene svoje navike i prihvate razloge za promjene kao validne, nesvjesni toga da najbučniji i najzahtjevniji članovi eko zajednice (srećom) nisu i najbrojniji. Pokušaću da ilustrujem kako se vedra načela u praksi lako zatamne na primjeru srcu mi dragog pokreta: „zero-waste“ zajednice.

Važno je dostići 0% otpada, ali je živite ispruži ruku i stvori sistemsko uređeipak važnije ostvariti 100% nje koje dozvoljava da sve životne namirnice kupite na mjeru, da sortirate sav svoj posvećenosti Često ste među stranicama Plezira nailazili na intervjue sa pripadnicima zero-waste zajednice. Ideja ZW pokreta sažima se u jednu inače neutralnu cifru kao pozitivan cilj: nulu. Nula proizvedenog otpada (koji se ne može kompostirati ili reciklirati do u nedogled). Nula kupljenih zapakovanih proizvoda, nula plastike, nula impulsivnih kupovina i „ups, omaklo mi se” momenata.

Ideja je sjajna i zahvaljujući njoj, članovi ove redakcije ukrstili su puteve sa fantastičnim ljudima koji svijet zaista čine boljim mjestom za život, ljudima poput En Mari Bono i Karli Rouz Bergman. Oni su primjer da se uz malo kreativnog preispitivanja svega što nam spada u „pa, to se tako radi oduvijek” kategoriju i smišljanja alternativa zaista živi kvalitetnije, povezanije, smislenije. Ali, one to čine s osmijehom i raširenih ruku, spremne da javno priznaju kad god im se omakne poneka slamka. Nažalost, njihov ljubazan pristup nije podrazumijevani preduslov za aktivizam, iako bi trebalo da bude.

Postaviti „nulu” za cilj je veoma ambiciozan poduhvat koji ne možete da sprovedete sami. Potrebno je da vam i društvo u kome

otpad, da članske karte, propusnice za parking ili gradski prevoz ne budu plastične... i da je ova široka lepeza opcija dostupna svuda, a ne samo u glavnim gradovima i visoko razvijenim sredinama. Mi to trenutno nemamo - ne ovdje, nego igdje. Čak i Butan ima problema sa plastičnim otpadom! I najveći predstavnici plemenite ideje o životu bez otpada u malenim teglama čuvaju naljepnice s voća, ambalažu u kojoj se pakuju ljekovi, razne etikete. I to je u redu; više nego u redu, to je sjajno! Bolje da ga čuvaju i pokazuju svima nego da kriju svoj otpad i tvrde da ga uopšte nema. Ovako, kroz prozirne tegle i jednako transparentne poruke iz eko zajednice o tome koliko i kad zagađuju lakše je suštini da dospije do srca: ta nula u „zero-waste“ ne treba da vas odbije, već motiviše. Ne treba da je dosegnete kako biste znali da ste na dobrom putu. Prisjetimo se onoga što mi je Elen rekla, a čime smo i počeli ovu priču: poenta je u plemenitosti namjere, ne u savršenstvu ishoda. Mi smo ovdje da vam kažemo da je zaista i tako. Da ako u neku priču odlučite da uđete na mala vrata - ili još manji prozor - da je i to već sjajan početak!

Dolje perfekcionizam Kao vrsta, skloni smo tome da tragamo za savršenstvom u svemu što radimo, na svim nivoima: od sebe tražimo život po holivudskom scenariju, od društva po utopijskom. U sjajnom tekstu za „Skeptik” magazin, autor Majkl Šermer objašnjava kako su utopije kao ideali savršenog društva u bilo kojem smislu (političkom, ekonomskom, pa i ekološkom) veoma problematične iz jednog jednostavnog razloga: ne može se dizajnirati savršeno društvo za nesavršenu vrstu. „Ne postoji najbolji način za živjeti, jer postoji toliko varijacija u načinima na koje ljudi žele da žive. Stoga ne postoji najbolje društvo, već samo pluralizam varijacija na nekoliko tema, u skladu s onim što naša priroda diktira. (...) Štaviše, prirodne razlike u sposobnostima, interesovanjima i preferencijama unutar svake grupe ljudi vode do nejednakosti rezultata i nesavršenih uslova življenja koje utopije fokusirane na jednakost rezultata ne mogu tolerisati”.

Prenijeto na ekološku ravan o kojoj ovdje govorimo, to znači da ne možemo očekivati da osoba koja svakog dana prepješači 5 kilometara u jednom smjeru kako bi došla do izvora pijaće vode ima istu, unapred propisanu svakodnevnicu kao i prosječan građanin neke skandinavske zemlje. Čak i unutar malih cjelina, poput komšiluka, nerazumno je zahtijevati od svakog stanara da izdvoji jednaku sumu novca za prelazak na održive načine življenja jer ne zarađuju svi jednako, niti su nam troškovi isti. Sjetite se toga kad god vam neko prigovori da, uprkos svom dotad uloženom trudu, ne činite dovoljno. I, što je još važnije (jer se dešava daleko češće), kad god proradi onaj unutrašnji kritičar.

Slavite proces u svoj njegovoj nepredvidivosti i humanosti Unutrašnji kritičar bučan je podstanar naših glava i veoma ga je teško utišati. Postavljanje nule za cilj način je da vam se u život uvuče perfekcionizam, koji je vrlo teška boljka, jer čini da vjerujete da ništa što učinite nije dovoljno dobro. Razmislite samo o svakoj nuli koju ste ikad sebi zacrtali: nuli kutija pojedenih slatkiša, minuta provedenih na društvenim mrežama tokom radnog vremena, dana provedenih bez fizičke aktivnosti. U eko kontekstu, međutim, ta „nula“ najčešće se vezuje za „zero-waste“ zajednicu, koja je čuva već u imenu; različite struje na polju ishrane (npr. vegani, vegetarijanci, grupa ljudi koja izbjegava palmino ulje u prehrambenim proizvodima, ljudi koji konzumiraju samo lokalno uzgojene namirnice...), ali i eko pokret u cjelini, za koji se često smatra da, kako bi mu se pristupilo, mora se prethodno povinovati brojnim pravilima koja počinju sa „bez“: bez plastike, bez sijedanja u vozila koja koriste fosilna goriva, bez putovanja avionom...

Američki autor i radio spiker Erl Najtingejl definisao je uspjeh kao postupnu realizaciju vrijednog ideala. Ovako postavljen, uspjeh krasi svaku osobu koja ima cilj ka kojem strijemi i preuzela je makar jedan korak ka njegovom ostvarenju. Prvi korak i već ste uspješni. Prve prepreke – nema veze, i dalje ste uspješni jer se krećete, pomaljate se ka odredištu, makar zaobilaznim putem i uz dane i dane zakašnjenja. Zaboravite na savršen ishod – slavite proces, u svoj njegovoj nepredvidivosti i humanosti.

Čekaj, treba da se trudim, a da se je i svima nam na čelu stoji velika tabla sa ne obazirem na tuđe mišljenje? natpisom: „Radovi na putu“. Mijenjaju se Pa, tako nekako: treba se obazirati na potrebe cjeline, a razviti filter za ignorisanje nerazumnih ili bezobzirnih zahtjeva koji potiču kako iz nje, tako i iz nas samih. Razvijajući težnju da sve što radite, uradite kako treba može da vas motiviše da se potrudite, napredujete i u svim sferama života postižete bolje rezultate, ali samo kada shvatite da „kako treba“ ne znači nužno i „besprekorno“. „Kako treba“ znači „na vaš način“. Autentično, iskreno, cijelim srcem.

Tako da učinjeno oslikava onog ko iza njega stoji. Biće dana kad će taj maksimum biti velik, i drugih dana kad će biti nešto manji.

Tako i treba da bude, jer savršen ishod nije preduslov da se bude sjajan u nečemu. Svi smo konstantno u procesu transformaci-

i naše navike, vrijednosti, odnosi sa drugim ljudima. Očekivanja od sebe. Neka ovo bude pozivnica da počnete od najmanjih stvari s postupnošću kao lajtmotivom. U tome je sva magija.

Preporuke za onlajn ćaskanja Pomenula sam da najagresivniji zagovornici eko ideja nisu i najbrojniji i zaista stojim iza napisanog. U nastavku je navedeno samo nekoliko aktivista koji će svojim toplim pris-

tupom učiniti da ih doživite kao svoje eko drugare iz kraja. Njima se okrećem kad god nekoga treba tek upoznati sa bogatim svijetom svega ekološkog. I u onim situacijama kad je i meni potreban podsjetnik da ne treba da budem prestroga prema sebi.

GLAM nature

102| septembar

Lokacija: Auto kamp Rijeka Crnojevića Fotografije: Nada Vojinović @nadavojinovic Asistent fotografa: Nina Bukilić Modeli: Aleksandra Mugoša i Aleksandra Raićević 103

104| septembar

105

106| septembar

107

108| septembar

109

110| septembar

111

112| septembar

113

Leksikon

Jelena Bašević Jezici i putovanja otvaraju vrata novih svetovać

114 | septembar

Intervju: Sara Savčić @sara_savcic

Fotografija: Jovana Piljić

S

tigao nam je septembar, vreme je toplo i lepo, a nama posebnu radost donosi činjenica da se ekipa Plezira nakon letnjeg odmora ponovo okupila i udružila sa fantastičnim ljudima kako bismo vas obradovali novim pričama koje sa velikim uzbuđenjem želimo da vam ispričamo.

Odakle potiče tvoja ljubav prema jezicima i putovanjima?

Reči su mi oduvek bile važne, uživala sam da ih izučavam kroz gramatiku, da čitam, da analiziram književna dela, da otkrivam moć reči. Kasnije su stigla putovanja i potvdila mi značaj jezika i komunikacije. I jezici i putovanja mi U to ime, u najnoviji leksikon upisala se otvaraju vrata novih svetova, novih ljudi jedna posebna devojčica koja uobičava i mogućnosti da ih bolje upoznam, kao i da svoje snove nosi u koferima. Reč je o samu sebe.

Jeleni Bašević koja nas svojim pričama u trenu ume odvesti na brojna nezabo- Imala si priliku da se obrazuješ ravna putovanja. i živiš u španskoj prestonici. Ka-

kve emocije ovaj period budi kod Nešto za početak? tebe, kako je to iskustvo uticalo na tebe, da li te je na neki način Zdravo umesto Ćao, Hola umesto Hel- promenilo? lo, Hej umesto Ej.

Ispričaj nam kako su nastali Snovi u koferima?

Naziv bloga nastao je u Madridu dok sam bila na masteru, 2011. godine.

Brat i sestra su mi došli u posetu za božićne praznike, a kada je trebalo da naše fotografije spakujem u folder na računaru, pogledala sam u sestrin kofer. Snovi u koferima. U te reči stalo je sve što sam tada osećala. Sreća, nostalgija, ostvarenje jednog sna i bujanje novog života. Tek četiri godine nakon toga odlučila sam da počnem da pišem blog. Tražeći njegov naziv, setila sam se da ni mene, ni moj način putovanja kroz život ništa bolje ne opisuje nego ,,Snovi u koferima”.

Taj period i dalje živi u meni i vremenom dobija nove nijanse. Najpre zbog ljudi koji su postali deo mog života, zbog obrazovanja i životnog iskustva koje sam stekla. Iako nije uvek bilo sjajno, ostala su samo divna sećanja. Srbija mi je domovina, ali je Španija zemlja u kojoj se osećam kao kod kuće. Madrid je grad u kome sam odrastala i koji sam zavolela kao i svoj rodni Beograd.

Putovanja su jedna od tvojih ljubavi i pasija. Koja destinacija je do sada ostavila najveći utisak na tebe? Planiraš li uskoro još neko zanimljivo putešestvije?

Na mene uvek najjači utisak ostavljaju mala mesta i obični ljudi koje slučaj-

115

no sretnem. Recimo poluostrvo Pilion je mesto na kome sam donela odluku da pišem blog i koje je na mene ostavilo snažan utisak jer je netaknuto turizmom. Planiram da posetim prijatelje koji žive u inostranstvu: u Tbilisiju, Berlinu, Moskvi, Meksiko Sitiju, dok mi je želja da dobro upoznam Andaluziju i sever Španije.

Pričanje priča u digitalnom okruženju je tvoja profesija. Kako je izgledao tvoj put od pisanja bloga, držanja radionica kreativnog pisanja do marketinga?

Moj blogerski put traje već skoro pet godina, a kreativno pisanje je u mom životu na razne načine prisutno već deset godina, od leta 2008. kada sam upisala letnji kurs kreativnog pisanja kod profesora Zorana Živkovića. Bila sam spremna da letovanje zamenim tom edukacijom jer me je zanimao kreativni proces književnika. Od kako sam počela da pišem blog, bila sam svesna da neće biti dovoljno da pišem, već i da stičem dodatna znanja i veštine, najviše iz marketinga i društvenih mreža.

Marketing ili preciznija da budem „content marketing” povezao je sve ono što volim da radim: pisanje, komunikaciju, psihologiju, kreativnost, a uz to idu i veštine prodaje o kojima sam morala najviše da učim. Radionice su došle u momentu kada sam shvatila da sam sazrela, da imam dovoljno znanja, veština i iskustva koje mogu da prenesem onima kojima pisanje i kreativnost u digitalnom okruženju predstavljaju problem, odnosno veliki izazov.

116| septembar

Imajući u vidu da često držiš radionice kreativnog pisanja, šta je po tvom mišljenju najbolji put za rad na sebi? Koliko talenat igra ulogu u odnosu na praksu i stručna usavršavanja?

Talenat je odlična osnova, ali nije dovoljan. Živimo u vremenu koje zahteva da se neprekidno usavršavamo, da učimo nove veštine i da se prilagođavamo inovacijama. Kada prepoznamo svoj talenat, naš zadatak je da ga razvijamo i da to znanje prenesemo drugima koji su spremni za razmenu. Danas postoji mnogo mogućnosti za usavršavanje. Knjige, sajtovi, razne edukacije, događaji na kojima možemo upoznati ljude sličnih interesovanja, sve su to izvori i načini da postanemo bolja verzija sebe. Bitno je da budemo spremni na promene. Rad na sebi je neophodan ukoliko želimo da napredujemo, bilo na ličnom ili na profesionalnom planu, a posvećen rad uvek donosi rezultate, čime god se bavili.

Ko su pisci koje voliš, a koji su uticali na izgradnju tvog stila pisanja?

Neprevaziđeni Ivo Andrić i njegovo gusto tkanje od reči. U poslednje vreme Dragan Velikić i njegov roman „Islednik” koji me je podsetio na lepotu slojevitog pripovedanja. Momo Kapor i njegove priče o Beogradu. Lazar Džamić, veliki majstor eseja. Svaki od njih ima svoj stil pripovedanja, a ono što im je zajedničko je dubina misli iskazanih najjednostavnijim jezikom. Kada je nešto jednostavno rečeno, znači da se iza toga krije veliko umeće.

Kojim jezicima uspešno vladaš, i Jesen će biti najpre u znaku radionica, imaš li u planu učenje nekog no- kao i novih neispričanih priča na blogu. Želim da blog i dalje razvijam kao mesvog jezika?

to inspiracije za sve one koji su otvoreni Španski je moj prvi strani jezik, engleski za nova saznanja, nova iskustva i razvoj koristim poslovno, ruski sam godinama kreativnosti u digitalnom okruženju. učila i usavršavala zahvaljujući prijateljima. Samostalno sam učila francuski, San na čijem ostvarenju aktivno a želja mi je da naučim osnove grčk- radiš? og jer mi je dovoljno egzotičan, a ipak prostorno i kulturološki veoma blizak. Jedan od mojih snova u koferima jeste da objavim knjigu. Sve ove godine pisaDa li kuješ neke zanimljive pla- nja aktivno radim na tome, ali sam svesna nove za ušuškani jesenji period da je potrebno još znanja, rada i strpljenja da ona postane stvarnost. koji nam sledi?

Fotografija: Marija Šojić

117

#Plezirleksikon: Pamtiš li kako si ostala bez prvog mlečnog zuba?

Može li se živeti od ljubavi prema onome što radimo?

Da, sećam se konca oko zubića i pokušaja da mu pomognem da ispadne. I maminih reči da treba da ga bacim preko krova kuće, što je bilo nemoguće. Draga sećanja.

Od ljubavi ne, ali ako radimo s ljubavlju i trudimo se srcem onda nam posao donese mnogo više od novca.

Slatko, slano, ljuto ili nešto četvrto?

Ljuto nikako. Kombinacija blago slatkog i slanog. Kao recimo, slani sir i suve šljive.

Koga smatraš umetnikom življenja?

Emira Kusturicu. Živeti u prirodi stvarajući umetnička dela deluje mi kao model življenja koji bih jednog dana volela da sledim ili bar isprobam.

Omiljeni crtani junak?

Duško Dugouško. Pametni mangup, šarmantni provokator koji ima rešenje za svaki problem. Ili bar način da ga izbegne.

118| septembar

Preporuka gledanje?

za

čitanje/slušanje/

Za čitanje: Zbirka eseja ,,Put do jednostavnosti” Milene Jesenske. Iznova je čitam i iznova mi postaje omiljeno štivo.

Za slušanje: Jessie Ware, njen prefinjeno prodoran glas me podseća na to koliko muzika može biti ženstvena.

Za gledanje: Volim da preporučujem španske filmove, a za ovu priliku biram Život je lak dok žmuriš (“Vivir es fácil con los ojos cerrados”) jer je priča o snu koji postaje stvarnost zahvaljujući jednom neobičnom putovanju.

Šta te je poslednji put slatko nasmejalo?

Fore mog sestrića koji nema ni dve godine.

Fotografija: Marija Šojić

119

Putovanje

SERGEJ KOROLJOV

PUTNIK, VIDEOGRAF, ALPINISTA, PRIPOVEDAČ.

Intervju: Nina Simonović @ nina.simonn

Fotografije:

Privatna arhiva

Putovanja spajaju ljude na najneverovatnije načine. Ljudi su ono što svako putovanje čini nezamenljivim, a moj skorašnji put u Rusiju mi je doneo upravo to - nove prijatelje. Kroz Jevgenijevljove priče saznala sam za Sergeja, osobu koja okupi grupu prijatelja i organizuje novogodišnje kampovanje u ruskoj šumi ili pomaže u volonterskom kampu u Ekvadoru posle zemljotresa, usput snimajući svadbene priče i svoje priče sa putovanja. Nakon nekoliko nedelja uspeli da uskladimo svoje kalendare za video poziv, i evo, rezultat našeg razgovora je pred vama. A ako sve bude išlo po planu, mislim da ćete već sledeće godine moći da dobijete izveštaj iz prve ruke sa nekog od vrhova Urala.

Kako je počela tvoja priča sa putova- com. Posle toga smo stopirali sve do Patanjima? Koje su ti najomiljenije priče i gonije u Argentini. U Peruu sam imao nepriuspomene sa puta? jatno iskustvo kada mi je neko na aerodromu ukrao pasoš, novac, kartice, sve je neMislim da je počelo kao i sa svakim drugim stalo! Tada nisam znao španski te je to dodaputnikom, krenuo sam da obilazim svet tno otežalo sporazumevanje sa osobljem kada sam imao 18 godina. Tada je amer- na aerodromu. Počeo sam da pretražujem ički Work and Travel program bio velika kante za đubre okolo aerodroma i u jestvar u Rusiji, tako da sam iskoristio priliku dnoj pronašao svoj pasoš! Rusi imaju mnoi otišao da radim i putujem Amerikom na go predrasuda o Južnoj Americi, kako je 6 meseci. Tamo sam i kupio svoju opremu opasna za putovanje, a pogotovo za stopiza snimanje i kada sam se vratio u Rusiju ranje, a ja tvrdim da nije ništa opasnija od započeo sam svoj posao kao videograf. mog rodnog grada Čeljabinska.

Nakon toga sam odvajao vreme svake zime za duža putovanja. Na primer, u In- Reci mi nešto više o tvom poslu; sa diji sam shvatio da ne volim da putujem u svojim prijateljima snimaš svadbene većim grupama već da više uživam kada video priče na zanimljivim destinaciputujem sam ili sa devojkom. Jednom pri- jama? likom sam odlučio da stopiram od mog rodnog grada Čeljabinska do Portugala. To Da, ja sam videograf i time se bavim već je bilo jedno zaista neverovatno iskustvo, više od sedam godina. Prvo je to bio samo i trebalo mi je 2 meseca da stignem tamo. hobi i snimao sam kratkometražne filmNaravno, moguće je stići i za 2-3 nedelje ali ove. Prilikom boravka u Americi sam shvaja se nisam žurio, ostajao sam duže u nekim tio da mogu time da se bavim i istovremegradovima i usput upoznao nove prijate- no imam i internacionalni posao, tako da lje. Kada ne znaš gde ideš sutra i samo se sam uložio u opremu i otpočeo svoj posao. prepustiš iskustvu, divne stvari mogu da se Sada sa svojom ekipom radim širom sveta, dogode. Najzanimljivije putovanje je de- kombinujemo putovanja sa lepim pričama finitivno poslednje – proveo sam 3 meseca i celo to iskustvo me čini boljim čovekom. u Južnoj Americi sa devojkom, obišli smo Fokusiramo se na svadbene video priče i Ekvador, Peru, Argentinu, Čile... Par mese- najčešće snimamo u Evropi, ali smo otvoreci pre našeg dolaska, Ekvador je pogodio ni sa saradnju bilo gde u svetu. Venčanja u težak zemljotres, tako da smo prvo odluči- Rusiji su uglavnom ista, tako da nam Evroli da ostanemo tamo u jednom volonte- pa za sada daje više mogućnosti za priče rskom kampu i pomažemo, radimo sa de- koje su jedinstvene.

Čemu su te putovanja i rad sa ljudima sam uvidiš istinu. Naša planeta je prelepa naučili za sve ove godine? i prepuna divnih, otvorenih ljudi koji žele da pomognu i podjednako žele da žive u Prva stvar koju naučiš kada putuješ je da miru. I onda kada se vratiš kući, samo imaš su ljudi dobri i shvatiš u koliko prelepom ogromnu želju da svoje priče podeliš sa svetu živimo. Druga bitna stvar je da se ljudima oko sebe. rešiš straha jer stalno izlaziš iz svoje zone komfora i lakše se odlučuješ da rizikuješ. Siguran sam da je mnogo lakše doći u Shvatiš da su mogućnosti svuda oko tebe dodir sa putnicima i drugim kulturama u te počinješ da živiš laganije, jer znaš da Srbiji, nego u Rusiji – pogotovo ako ne živiš možeš da uradiš bilo šta u životu. Zaista u Moskvi ili Peterburgu. Zato u Rusiji i daje tako, to nisu prazne priče. Male stvari te lje ima mnogo stereotipa o tome kako ljudi usrećuju svakog dana jer se ne fokusiraš žive u svetu. Naravno da i svet ima predrasamo na loše stvari ili probleme. Najbolje suda o Rusiji, ali kada putuješ imaš prilike vreme za upoznavanje novih ljudi, kultura, da predstavljaš svoju zemlju na najbolji i za nova iskustva je upravo kada si mlad. način i rušiš te predrasude. Svet je mnogo Tačno je da tada imaš više vremena nego bolji kada izađeš iz zone komfora i doživiš novca za putovanja, ali upravo zbog toga je ga sam na svoj način. to pravo vreme! Možeš da pronađeš sebe,

Kako se ti boriš protiv stereotipa?

Kako daješ nazad svoj doprinos zajednici?

Kada sam bio u Južnoj Americi delio sam svoje priče na blogu. Kada sam se vratio nazad u Čeljabinsk organizovao sam predavanje na kome sam delio svoje priče, iskustva i savete ljudima koji bi želeli da se otisnu u avanturu, ali i dalje se na usuđuju. Tužno je što se Rusi i dalje plaše da putuju samostalno. Kada su granice bile zatvorene u Sovjetskom savezu, niko nije izlazio iz zemlje te nije ni čudo što se ljudi plaše nečega što ne poznaju. Kada se Sovjetski savez raspao, ljudi nisu imali novca za putovanja, pogotovo van zemlje. Sada je situacija skroz drugačija i ljudi imaju mnogo više mogućnosti da putuju, ali stereotipi su i dalje prisutni. Ja se protiv toga borim svojim pričama. Jeste to samo jedna kap u okeanu, ali jedna po jedna i napravićemo pomak na bolje.

Osim što si putnik i videograf, baviš se alpinizmom i pravi si zavisnik od adrenalina. Rusija izgleda kao pravo mesto za ljubitelje prirode i alpinizma, a čula sam i da si prošao celu rusiju auto-stopom. Koje je tvoje omiljeno mesto u rusiji i zašto?

To je definitvno planina Altaj, i to ne samo u Rusiji već na celom svetu! To je predivan, divlji i jedinstven predeo. Obožavam planine i često idemo na hiking. Zapravo, početkom septembra sam se preselio sa devojkom u Španiju i, pored snimanja videa, organizovaćemo hiking ture na Pirinejima za lokalce. Takođe planiramo i jedan veliki put iz Španije u Rusiju – počećemo na Elbrusu, a zatim obići i Kamčat-

ku, Ural, Altaj... Španci su veoma zainteresovani za rusku prirodu i mi želimo da, generalno Evropljanima, pokažemo drugu stranu Rusije, onako kako je mi vidimo.

Da li imaš savet za ljude koji bi želeli da sami dožive rusiju i krenu u samostalnu avanturu?

Rusija je ogromna i to često zna da uplaši ljude, ali je zapravo vrlo lako stopirati ovde.

Naravno, treba se pridržavati standardnih mera opreza, na primer, ne putovati sam noću. Ima mnogo Couchsurfera širom Rusije koji su voljni da pomognu strancima.

Zavisi i iz kog dela sveta dolazite, ali Rusija ume da bude veoma jeftina za putovanje.

Ja često putujem autostopom i koristim Couchsurf, ali ako putujem poslovno letim avionom i odsedam u hotelima. Nekada iznajmimo auto i vozimo se sami. Svaki put treba da bude drugačiji, jer ako uvek putujete na isti način brzo postane dosadno. Ovako imate mogućnosti za mnogo više iskustava i upoznavanje novih ljudi.

Ja putujem ili sa devojkom ili sam. Kada putuješ sam možeš mnogo bolje da upoznaš sebe, i ta vrta putovanja je potpuno jedinstvena i ne može ni na koji drugi način da se doživi. Danas živimo u internet eri koja je najbolja za putovanja i lakše je nego ikada ranije da se obogati život, uživa u trenutku i ostave dobra dela za sobom na svakom putovanju.

SERGEY KOROLEV

TRAVELER, VIDEOGRAPHER, ALPINIST, STORYTELLER.

Interview:

Nina Simonović @ nina.simonn

Photos:

Private archive

Travel brings people together in the most incredible ways. After all, people themselves make every trip irreplaceable, and my recent trip to Russia gave me some nice memories with new friends. Evgeniy was telling me about Sergei, the type of person who brings together a group of friends and organizes camping for New Year’s Eve in the middle of a Russian forest or volunteers at a camp in Ecuador after an earthquake, filming weddings or his own travel stories along the way.

After a few weeks, the three of us managed to find time for a group video call and the result is what follows.. And if everything goes accordingly, I think that this time next year you may have a first hand report from the top of Ural.

How did your story with travelling that, we hitchhiked to Patagonia in Argenstart? What are some of your favorite tina. When we were in Peru someone stole travel memories? my passport, money, credit cards, everything! It happened at Cusco airport and at I think it’s the usual story of a traveler; I that time I didn’t speak Spanish so it was a started when I was 18 years old. Back in bit hard for me to explain to people what the day, the US Work and Travel program happened. I started looking in trash bins was really popular here, so I took the op- around the airport and finally, I found my portunity and went to work and travel passport in one of them! Russians have a across the US for 6 months, which is where lot of prejudice about South America, how I first bought my equipment and tried vid- dangerous it is, especially for hitchhikers. I eography. When I returned to Russia, my can tell you that South America is no more business in videography took off. After dangerous than our city of Chelyabinsk, that, I took some time every winter to trav- for example. el. While in India, I realized that I don’t like to travel in large groups and that it is more Tell me more about your company; you interesting to travel alone or only with my specialize in filming destination wedgirlfriend. Once I just decided to hitchhike ding videos? from my hometown Chelyabinsk to Portugal and I ended up walking some parts of Yes, I’m a videographer and I’ve been dothe road as well. It took me 2 months to ing this for more than 7 years. It was just finish that trip and I had the most amazing a hobby when I was young, I used to film experience. You can finish that trip even in shorts back then. In America, I realized I 2-3 weeks but I took my time, stayed lon- can do this for a living and have an internager in some places, and met new friends tional job so I invested in gear. Now I work along the way. When you don’t know when with my company around the world, we you’re going tomorrow and you just let go, combine travel with stories and that expebeautiful things can happen to you. The rience also helps me be a better person. most interesting trip I’ve had was probably We focus on destination wedding videos my most recent one to South America. My and we film mostly in Europe. In Russia girlfriend and I spent a total of 3 months most of the weddings are the same, that’s in Ecuador, Peru, Bolivia, Argentina and why Europe gives us more variety and we Chile. There was an earthquake a couple can make more unique video stories. But of months before we arrived in Ecuador, so we are open to collaboration anywhere in once we got there we decided to volunteer the world. at a camp and work with children. After

What did you learn from your travels peace, people who are not angry and are and working with people? willing to help. You realize that the world is open and when you come back home The first thing you learn when traveling with all those new experiences, you just is that people are good and you realize want to tell people about them. that we live in a beautiful world. The second thing is that you shed your fear and I bet that you can meet many foreigners you easily take risks because you get out and travelers in Serbia, more than in Russia of your comfort zone. The realization that at least. If you don’t live in Moscow or St. opportunities are unlimited allows you to Pete, you can’t actually interact with othstart living more easily because you under- er cultures that easily. That’s why we have stand that you can basically do anything so many stereotypes about how people with your life. The best time to experience live in the world and the world in general. new things and meet new people, to see People live in fear and have doubts but, in how people live in different countries and reality, the world is a lot better when you cultures, is when you are young. It’s true get out there and experience it for yourthat you have more free time than money self. There are also a lot of stereotypes in then, but that’s exactly why it’s the best the world about Russians as well, and by time in life for traveling. You can find and traveling you represent your country and see the truth for yourself. Our planet is help fight those stereotypes. filled with kind people who want to live in

How do you fight those stereotypes?

What do you do to give back to your community?

I started a blog when I was traveling in South America and shared my stories there.

When I got back to Chelyabinsk I organized a lecture and shared my advice and experience with people who were interested to start traveling. Everything from how to plan your trip to how to travel with little or no money at all. Russians are afraid of traveling on their own and they usually book a tour. When the borders were closed in the Soviet Union, people didn’t leave the country and it’s no wonder they fear something they don’t know. When the Soviet Union fell apart we didn’t have money, so again nobody was thinking about traveling outside the country. Now the situation is different, people have more opportunities to travel but stereotypes are still alive and people are afraid to travel on their own. I try to break that with my traveling stories.

It’s just one drop in the sea but it can help change prejudice one step at the time.

You are also an alpinist and an adrenaline junkie, and Russia seems to be a great place for nature lovers. I heard you backpacked through Russia, so what’s your favorite place in the whole county?

Definitely the Altai mountains, and not only in Russia but in the whole world! It’s beautiful, unique and wild. I love mountains and often go hiking. At the beginning of September I actually moved to Spain where I will continue making wedding videos, but also begin organizing hiking tours to Pyrenees for the locals. We are also working on a big tour from Spain to Russia – we will start at Elbrus, then go to Kamchatka, Ural

and Altai. Spanish people are very interested in Russian nature and we would like to show Europeans in general a different Russia, Russia from our point of view.

Do you have any advice for people who would like to experience the authentic Russia on their own?

Russia is huge, that’s true, but it is very easy to hitchhike across the country. Of course, standard precaution measures would apply here, for example, don’t travel alone during the night. There are also a lot of Couchsurfers in Russia who are willing to help and show you around. Russia can be super cheap for most foreigners. It is one of the best countries for nature lovers and alpinists as well.

Sometimes I use Couchsurfing and hitchhiking but if I travel for work I will stay in hotels and take flights; sometimes we rent a car and just ride on our own. Every trip is different because if you always travel in the same way it gets boring. Plus you get more different experiences if you change your way of travel. When you travel alone it is easy to meet new people, to get to know yourself better, so it is a completely different and unique way of travel and the emotions you encounter during solo traveling are not possible to experience if you travel with someone. Now is the best time for people to travel. The world is full of possibilities in the Internet era and today it is easier than ever to make your life interesting, enjoy every moment and create good things along the way.

Životni stil

Tekst: Merima Aranitović

Tekst: Marija Radojković

136 | septembar

D

ugo već pišemo, čitamo, edukujemo se i radimo na sebi. Fizički se aktiviramo, mentalno i duhovno transformišemo, sve u želji da dostignemo svoj maksimum. Da ispoljimo, istaknemo, iskoristimo kapacitete koje posedujemo. I u svim našim kretanjima, težnjama i transformacijama, mi smo uvek i neodvojivo jedna celina ali istovremeno deo neke druge celine, delić u velikom svetu koji nas okružuje. U savršenstvu (ili savršenom nesavršenstvu, po sopstvenom izboru, kako želite) mi smo samo komadić velikog prirodnog sistema.

Danas, u septembarskom danu, u mesecu prirodnog izobilja, kada se osvrnemo oko sebe u tom jedinstvenom sistemu prirode, možemo primetiti bujanje, raskošnost, pomalo i bahatost prirode. Priroda je ispunila ono što je gradila oko sebe, ulagala u sebe, odolevši različitim neprilikama. Priroda nam na jesen pokazuje da je sve moguće, ako samo odlučiš da ideš do cilja. Jesen je zaista posebna, taj trenutak u kome je sve u svojoj potpunoj zrelosti pa se i u čoveku probude emocije, misli, neki nemirni duh. Svi bismo nešto želeli, nekuda se kretali. U vatrometu boja, raskoši mirisa, intenzivnih ukusa, sočnosti pogleda, izazovu zvukova i ja poželim da odem u šumu. Da osetim vetar, da se stresem na trenutak, udahnem koliko

god mogu i uživam u svežini drveća, žbunja, trave, cvetova, plodova. U ovom trenutku pružam ti ruku i pozivam te da uradiš nešto za sebe. Ovog puta ne pričamo o emocijama, pričamo o ukusima koji bude emocije. Odaberi destinaciju: planina, brdašce, proplanak, šuma, livada, a može i pijaca.

Samoniklo bilje je oduvek imalo posebno mesto u ishrani ljudske vrste. Ako ste se nekada pitali zašto je slađe, nutritivno bogatije ali sitnije i manje vizuelno privlačno, postoji kratak odgovor: svaka biljka se bori za sebe, da raste, razvija se i opstane. U tom svom prirodnom ciklusu rasta i dozrevanja plodova, biljka sintetiše sekundarne metabolite (čitaj biološki i farmakološki aktivna jedinjenja) kako bi sve to ostvarila. U tim surovim uslovima biljka sebe štiti, hrani i brani, traži ravnotežu u ciklusu rasta i zrenja. I upravo sva ta jedinjenja koja su biljkama neophodna, ona su i nama, Homo sapiensima, bitna za očuvanje zdravlja i ishranu. Otuda su jesenje trpeze koje su obogaćene plodovima samoniklog bilja posebne i značajne. Danas, sutra, ovih dana usredsredite se na bogatstvo jesenjih plodova koji su svuda oko nas: trnjina, drenjina, gloginja, šipuraka, kestenova, lešnika, divljih jabuka, divljih krušaka, mušmula, dunja, oraha i morača.

137

Za našu sažetu listu i kratko puto- na. Skuvati trnjine u jednoj litri vode, zagrejati do ključanja, poklopljeno kuvati vanje biramo: oko pola sata na niskoj temperaturi (tihoj DREN, biljka dugovečnosti, zdravlja i čvrs- vatri), nakon toga dodati prstohvat cvetotine. Drenjine sadrže velike količine pekti- va lipe i zasladiti po ukusu. Ovakav napina i oporih materija koje prijaju sluzokoži tak zagreva i podstiče rad creva. creva, zbog čega se prerađevine od drena koriste kao omiljeni lek protiv raznih cre- DIVLJA JABUKA i DIVLJA KRUŠKA, vnih oboljenja. Najlakše je pripremiti pe- opora energija zlatne jeseni. Divlja jabukmez ili kompot po starim narodno pozna- ka i kruška su oporog i može se reći, matim receptima. A nešto posebno može biti nje prijatnog ukusa od plantažno gajenih sok: 5kg zrelih plodova drenjina preliti biljaka. Razlog tome je smanjen sadržaj vodom, polako zagrejati, kada proključa šećera i manja sočnost plodova. Međuostaviti 5 minuta, propasirati i dodati med tim, zbog visokog sadržaja joda (prvenstpo želji. Nakon dodatka zaslađivača vratiti veno kruške) i drugih mineralnih materija na temperaturu od 75 stepeni i vruć sok značajne su u ishrani. Utiču na rad organa za varenje, srca, bubrega i preporučuju se sipati u vrele staklene boce i zatvoriti. za konzumaciju u vidu osvežavajućih naTRNJINA, čuvar novog proleća. Posle pitaka, sokova, kompota, marmelada, rakišljive, trnjina je najprisutnija samoni- ja i vina. Mogu se iseckati na komadiće, kla voćka srpskih krajeva. Trnjina je biljka osušiti i koristiti u pripremi čajeva i komposa blagotvornim dejstvom na digestivni ta tokom zime. Divlja kruška sa komadićitrakt: smiruje stomačne grčeve, rastvara ma divlje jabuke, prstohvat kamilice, lipe sluz, deluje diuretično i uređuje pra- i matičnjaka, pa sve to preliti ključalom žnjenje creva. Čaj od korena se uzima pro- vodom. Kada se prohladi, procediti i dotiv groznice, od listova se priprema čajni dati malo cimeta i kašičicu džema od šljinapitak bogat vitaminima, a od osušenih va. Ovakvom i sličnom kombinacijom toplodova je najlepše pripremiti kompot. kom zimskih meseci zahvalićete sebi što Tokom septembra ubrati trnjinu i u hla- ste danas išli u sakupljanje/kupovinu ovih du na promajnom mestu osušiti, a tokom divljih plodova. godine pripremti čaj od šake suvih trnji-

138| septembar

LEŠNIK, dobro drvo znanja. Plodovi, lešnici su zdrava i visokokalorična namirnica koja utiče na povišenje krvnog pritiska ali i ublažavanje želudačne kiseline. List i kora mogu da se koriste u lečenju upala vena i hemoroida, protiv dijareje i krvarenja.

Plodovi, lešnici su našli široku primenu u ishrani, kao koštunjavo voće i nutritivno vredna namirnica. Pored dostupnih slatkih namaza i konditorskih proizvoda mogu biti namirnica izbora i u kombinaciji sa sirom: 100g lešnika i 50g oraha samleti, dodati pola kašičice mlevenog semena morača, 2 kašike meda i 100g integralnog brašna. Smesu izmešati i oblikovati u kuglice koje se savršeno slažu uz štapiće šargarepe ili same ukoliko kuglice uvaljate u crni susam.

139

ŠIPURAK, divlja ruža i trn ljubavi. Šipurak je najviše cenjena i korišćena biljka zbog visokog sadržaja vitamina C i vanilina, od koga potiče njen prijatan miris. Opšte je poznata priprema pekmeza, marmelada, sirupa, sokova i čajeva od ove biljke.

Ono što treba znati je da ukoliko sami berete plod divlje ruže i želite da sačuvate plodove za pripremu čajnih napitaka, plod osušite u celosti. Ukoliko sečete i mehanički sitnite plod, većina biološki aktivnih jedinjenja će se izgubiti procesom sušenja. Čaj možete pripremati u kombinaciji sa lipom (za jačanje organizma) ili listovima nane (za miran san). Kašičica meda u čajni napitak i komadić limuna doprinose potpunom užitku.

140| septembar

Za sumiranje naše liste navodimo VODNJIKU, koja je tradicionalni, u narodu poznat napitak koji se priprema u jesen: u bure ili veću teglu staviti izmešano divlje voće, izrezane divlje jabuke i kruške, šipurak, drenjine, trnjine, gloginje, po želji i plodove kleke, preliti vodom, najbolje izvorskom, toliko da prekrije voće. Ostaviti oko mesec dana da se voće prirodno ukiseli, fermentiše. Napitak koji se dobija otakanjem je dragocen vitaminski fitopreparat i utiče blagotvorno na organe za varenje. Kada se ocedi, voće se može još jednom preliti i ostaviti da se fermentiše.

Hvala vam na poverenju za ovo putovanje. Sledeći put obećavamo novu avanturu u carstvo nepresušnih izvora saznanja i ukusa.

141

Životni stil

Povlačenje u sebe i samoizolacija Tekst: Vesna Belušević (Cukuba, Japan)

142 | septembar

N

a nedavnu proslavu petnaestogodišnjice mature u školi u kojoj sam radila došla je oko polovina đaka. Između ostalih, nedostajao je i Kenđi Jamada, danas tridesettrogodišnjak, nekada veseo i opušten momčić koji nije uspeo da nađe svoje mesto u kompetitivnom i ponekad surovom japanskom društvu, već se zatvorio u sebe i postao deo grupe tzv. HIKIKOMORI. Hikikomori je još jedna od japanskih reči koja se odomaćila u raznim svetskim jezicima, a sastoji se od dve reči: HIKU, što znači povući i KOMORU što znači ustajati se, učauriti se, a u ovom kontekstu biti zatvoren i osamiti se. Hikikomori je vrsta poremećaja ponašanja, totalno povlačenje u sebe, potpuno odsustvo iz bilo koje društvene aktivnosti, posla i komunikacije sa svima, uključujući i najbliže.

U današnjoj psihologiji i psihijatriji reč hikikomori postala je opšteprihvaćena.

Fenomen koji se pojavio osamdesetih godina dvadesetog veka, prvi put je dobio svoje ime krajem devedesetih godina, a u poslednje vreme se sve češće pominje i u drugim zemljama istočne Azije, u Kini, Koreji i Singapuru. Isto tako zabeleženi su slučajevi ove društvene anomalije u Americi, Francuskoj, Italiji, Finskoj itd.

Kenđi je bio veseo momčić, dosta omiljen u društvu zbog svog optimističnog životnog stava. Kao od najstarijeg i jedinog sina, pored dve sestre, od njega se očekivalo da nastavi porodičnu tradiciju, da završi medicinu i preuzme posao u klinici koju je osnovao njegov deda. Kenđi

je kao srednjoškolac pokazivao interesovanje i sklonost prema slikarstvu i srce ga je vuklo u tom pravcu. Iako je Kenđi saopštio roditeljima da bi želeo da se upiše na slikarsku akademiju, takva opcija nije bila ni razmotrena jer je njegova budućnost već bila isplanirana u porodičnoj klinici.

U Japanu je medicina jedan od najtežih fakulteta za upisati. Kenđi nije uspeo da se upiše po završetku srednje škole i postao je tzv. RONIN, kojih u zemlji ima oko 40% i koji idu u specijalizovane škole JOBIKO, gde se pripremaju za upis na fakultet. Velika većina uspe da upiše fakultet posle godinu dana, ali Kenđi nije uspeo ni posle tri jer je želja njegovih roditelja bila da studira na istom mestu kao i njegov otac i deda, a to je Univerzitet Tohoku, jedan od najelitnijih u Japanu, u gradu Sendai.

Posle trećeg neuspeha Kenđi se povukao u svoju sobu i prestao da komunicira sa svim prijateljima i poznanicima, čak i sa sestrama i ocem. Sa majkom bi ponekad razmenio koju reč kroz zatvorena vrata. Majka mu je ostavljala hranu ispred vrata, a on na isto mesto izbacivao prljav veš. Kada bi svi otišli na spavanje, on bi iz higijenskih razloga izlazio iz svoje sobe, a vrlo retko (i to samo noću) napolje. Utočište je pronašao u crtanim romanima, internet igricama i ,,online” porudžbenicama koje je plaćala majka kad je roba stizala na kućnu adresu.

Posle šest meseci takvog života Kenđi je po definiciji tog poremećaja ušao u društvo hikikomorija, kojih zvanično (kako je procenilo ministarstvo zdrav-

lja) ima oko 700.000, a nezvanično oko milion. Iako je ovaj problem prisutan u Japanu još od osamdesetih godina prošlog veka, tek je pre desetak godina zvanično prihvaćen i definisan kao poremećaj izbegavanja učešća u društvu (izbegavanje škole, rada bilo koje vrste), izbegavanje komunikacije i neprekidan boravak u kući duže od šest meseci.

Podeljena su mišljenja stručnjaka o ovom problemu. Neki psihijatri i psiholozi ga definišu kao devijaciju opšteprihvaćene forme socijalnog ponašanja, međutim drugi psihijatri ovaj problem izbegavanja društva ubrajaju u grupu bolesti kao što su autizam, Aspergerov sindrom, pa čak i blaži oblik šizofrenije.

Japanska vlada je ovaj problem nazvala ,,Problem 2030” jer će tada celokupno japansko društvo početi da oseća posledice koje su hikikomori prouzrokovali svojim samoizolovanim načinom života. Tada će najstariji hikikomori imati oko pedesetak godina, a njihovi rodite-

144| septembar

lji će početi da umiru. Hikikomori će postati velik teret društvu i finansijama u zemlji koja se već bori sa sve starijim stanovništvom i velikim brojem ljudi kojima je neophodna pomoć.

Hikikomori koji se pojavio prvo u Japanu zaintrigirao je između ostalih psihijatre, psihologe, socijalne radnike, kulturologe i druge. Zašto je Japan plodno tlo za pojavu i razvoj takve vrste društvene anomalije? Mnogi stručnjaci smatraju da je nesklad između tradicionalnog, duboko usađenog, starog kodeksa ponašanja, modernog društva, prevelikih očekivanja roditelja i presija od strane obrazovnih institucija i velikih korporacija dovela do pojave ovog fenomena među mladima, pogotovo muškarcima.

U mnogo čemu u još uvek patrijarhalnoj sredini Japana, muškarcima je uvek nedostajala spontana veština komunikacije i nije za čuđenje da je daleko manji broj žena koje su postale hikikomori.

145

146| septembar

Dr. Tamaki Saito je čuveni japanski psihijatar koji se bavi ovim problemom. On smatra da je Japan pogodno tlo za bujanje ovog fenomena jer je samoća nešto što se vekovima veličalo u muzici i književnosti. Viševekovna izolovanost od ostatka sveta je takođe ostavila dubok trag u Japancima, a posebno je nezdrav odnos majke i prvog sina, kako naglašava gospodin Saito i navodi da su mnogi hikikomori upravo prvi sinovi. U Japanu je sasvim uobičajeno da sinovi ostaju da žive sa roditeljima i da majke dugo brinu o odraslim sinovima. Ipak, hikikomori ne treba mešati sa tzv. parazitima koji dugo žive sa roditeljima iz čistog konformizma.

Majke im kuvaju, čiste, peru i peglaju, dok oni svoju zaradu koriste samo za sebe.

Japanska vlada je svesna problema koji može da preraste u epidemiju i da dovede do socijalno-ekonomske katastrofe.

U poslednje vreme se obrazuju terapeuti koji uz čvrstu saradnju sa porodicom i psihijatrom pokušavaju da pomognu ugroženim osobama. Proces je komplikovan i dugačak, ali su najnoviji rezultati

obećavajući. Hikikomori koji su izlečeni se postepeno uklapaju u društvo, vraćaju se u škole ili stiču nove veštine kako bi se osamostalili i počeli da vode brigu o sebi i žive produktivnijim životom.

Smatra se da je hikikomori fenomen koji se javlja mahom u višem srednjem sloju jer oni koji nisu imućni ne bi mogli da izdrže takav dugogodišnji finansijski teret. Još jedan razlog cvetanja ovog fenomena je japanska ,,sramota”. Neki Japanci jednostavno ne mogu da prihvate ili priznaju neuspehe, već se isti ,,guraju pod tepih”. Nesuočavanje sa realnošću praćeno serijom neuspeha može biti direktan put do hikikomori.

Posle jedne decenije samoizolacije i sopstvenog zatočeništva Kenđi je preko dosta prepreka ipak dozvolio terapeutu da mu se približi. Uz pomoć terapeuta i majke on je otvorio vrata svoje dobrovoljne tvrđave i krenuo na art terapiju. Prognoze su optimistične, a Kenđijevi drugari i nastavnici ga očekuju na jednom od sledećih zajedničkih druženja.

147

Književnost

Tekst: Sofija Mirčetić @sofimircetic

Verujte knjigama, ne njihovim piscima Foto: Goranka Matić; Ljiljana Pekić privatna arhiva

148 | septembar

P

red vama je članak o čoveku koji zaslužuje mnogo više od jednog teksta. O umu velikog dometa, o piscu neverovatne erudicije, o majstoru svog zanata.

Borislav Pekić je ime koje je obeležilo poslednju dekadu 20. veka u domaćoj književnosti, kinematografiji i scenografiji, a svoj trag je ostavio i u svetu. Prognan, u svakom smislu disident, Pekić je našao svoj način da piše i bude čitan. A mi ni nakon više od dvadeset godina od njegove smrti nismo sposobni da obradimo sve što je napisao.

Sećam se prvog Pekićevog dela koje sam pročitala – Čovek koji je jeo smrt, četvrti razred gimnazije. Pažnja uhvaćena u trenutku, utisak – čovek koji jede smrtne presude i giljotina koju poredi s vretenom, to je genijalno! Jedna priča (sastavni deo zbirke priča Novi Jerusalim) bila je dovoljna da krenem da istražujem pozamašan opus jednog od naših najpoznatijih i zasigurno najboljih pisaca. Onda sam prešla na romane. Ako Čovek koji je jeo smrt čini vrata, Vreme čuda, inače Pekićev prvi roman, predvorje, Odbrana i poslednji dani je sam ulazak u ogromnu dvoranu (zamišljam da ima plafon nalik Sikstinskoj kapeli) onoga što je Pekić napisao.

Nije mi bila namera da tekst o svom omiljenom piscu započnem ovako, ali znam da do kraja ovih ispisanih redova neću odoleti a da, poput njegovih Graditelja, ne uzidam i svoje mišljenje o delima Borislava Pekića.

Zato je ostatak teksta moj pokušaj (podvlačim ovo moj) da predstavim biografiju i delo majstora koji savršeno opisuje ljudsku istoriju, psihologiju, moral ili možda da sve sažmem – ljudsku prirodu i istoriju, njen sunovrat i reinkarnaciju.

ju je rano napustio, a za života se dosta selio.

Dolazak u Beograd i upisivanje Treće muške gimnazije bio je važan trenutak u životu Borislava Pekića, barem sa ove vremenske distance. Maturirao je 1948. godine, godine koja je crna tačka u jugoslovenskoj istoriji (zavadili smo se sa Sovjetskim savezom).

Vlast u to vreme kreće u obračun sa protivnicima režima i to kako onima koji nisu bili komunisti tako i sa onima koji jesu, samo u sovjetskoj varijanti. Pekić je pripadao nekomunističkom taboru. Bio je pripadnik i jedan od osnivača Saveza demokratske omladine Jugoslavije, koji je na radnim akcijama govorio ono što se ne sme, zbog čega je osuđen najpre na deset, a potom na petnaest godina zatvora i prinudnog rada s gubitkom nekih od građanskih prava (položaj građanstva je jedan od lajtmotiva njegovih dela). Pomilovan je nakon pet odsluženih godina.

Kada su ga jednom prilikom upitali zašto nije tražio rehabilitaciju, odgovorio je da je po tadašnjim zakonima bio kriv, i da je zaista uradio veliki deo onoga za šta je bio optužen.

Osim toga, biti politički uhapšenik u totalitarnom režimu (ma koliko da je jugoslovenska klima ipak dozvoljavala nekim, naglašavam nekim, piscima da dišu) je apstraktan pojam, nikad ne znaš ko će te uzeti na zub i staviti iza rešetaka, zabraniti objavljivanje u zemlji i primorati na korišćenje drugog imena. Pekićev Andrija Gavrilović, „zakleti spasilac jednog davljenika“, je od običnog čuvara rečne plaže postao kolaborant, Adam Trpković, dubrovački činovnik, je zbog crnog kišobrana završio na vešalima Gestapoa. Ako vas tužba na pravdi Boga može dovesti do bega iz zemlje ili smrti, kritika režima može lako da Rođen je 1930. u Podgorici, gde je proveo dovede do zatvora. deo detinjstva, ali se Podgorice ne seća jer 149

Pekićeva skromnost povodom sopstvenog udesa i komplimenata kad smo već kod toga, me navodi da pomislim na tragiku njegovih likova koji se mire sa sudbinom i prihvataju činjenicu da su gubitnici. Čitajući recimo Vreme čuda, ne možete a da ne mislite o porazu. Čitajući Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, ponovo – poraz. Da pojasnim, nije to poraz bez borbe, ali je poraz koji prati unutrašnji rat, onaj sa sobom, koji se tako često završava gubitkom pre glavnog poraza od spoljašnjeg neprijatelja (vlast, policija, okupator, publika, povest, sudbina...). U vreme kada je opasno misliti drugačije postoje samo dve strane – pobednici i gubitnici, neutralnih nema. Sve ovo možda zvuči pesimistično, ovako kako ja pišem o tome, ali je Pekić ne samo majstor reči, već i savršeno umetnutog humora i ironije, dakle proizvođač slatko – gorkog ukusa nakon čitanja. Ako volite knjige ili filmove i predstave u kojima junaci ne dobijaju baš sve što žele ili uopšte ne dobijaju, ili ako dobiju to i nije ono što su želeli, zaustavite potragu za sledećom knjigom za pročitati i pretražite Pekićev opus (Laguna i Službeni glasnik su izdale većinu njegovih knjiga).

Studirao je eksperimentalnu psihologiju u Beogradu, a nakon toga pažnju posvećuje dramaturgiji i pisanju scenarija za filmsku kuću Lovćen film. Film Dan Četrnaesti je predstavljao Jugoslaviju na Kanskom festivalu 1961. Njegov prvi roman Vreme čuda, tačnije jedan deo romana - Smrt na Golgoti, pretočen je u film Gorana Paskaljevića – Vreme čuda (Miki Manojlović, Dragan Maksimović, Danilo Bata Stojković, Mirjana Karanović i dr.). Odbrana i poslednji dani, Pekićev kratak roman čija je radnja smeštena u Jugoslaviju poslednjih dana Drugog 150| septembar

svetskog rata, takođe je prenet na platno, a film je režirao Rajko Grlić. Pisao je scenarije i za druge filmove (Valter brani Sarajevo zajedno sa Lebovicem), a njegova dela su mnogo puta izvedena i na pozorišnim daskama.

Zlatno runo, Pekićevo najpoznatije delo, sedmotomna saga o Njegovanima nagrađena Njegoševom nagradom, Korešpodencija (sa Batom Stojkovićem u svoj njegovoj genijalnosti, Zoranom Radmilovićem i Mirom Banjac, da navedemo samo neke od glumaca, izvođena 300 puta tokom više od dvadeset godina boravka na repertoaru pozorišta Atelje 212), potom Vreme čuda, U Edenu, na Istoku i druge.

U kratkom intervjuu povodom Njegoševe nagrade, Pekić objašnjava kako je pisao Zlatno runo dvanaest godina. Taj period je nazvao ropstvom. U jednom trenutku, između pete i šeste knjige, morao je da stane i napiše nešto drugo (Besnilo i 1999, knjige iz trilogije koju čini još i Atlantida). Tih par rečenica dobro oslikavaju rad jednog pisca, jer pisanje ponekad zaista dođe kao ropstvo, ne samo u trenucima blokade već i onim kada ne možete ni da jedete ni da pijete dok ne napišete sve što ste želeli.

Hodočašće Arsenija Njegovana, drugi Pekićev roman, inače nagrađen Ninovom nagradom, oslikava odnos umetnika i njegovog dela koje živi zasebnim životom (o tome govori i roman Graditelji, o Isidoru Njegovanu i spomeniku revoluciji). I taj odnos se može shvatiti kao ropstvo ili kao opsesija, možda i kao nemogućnost da u potpunosti pustiš ono što si stvorio. Roman se bavi položajem građanske klase nakon komunističke eksproprijacije poseda, a Pekićev način pripovedanja u prvom licu, sa prožimanjem

152| septembar

prošlosti i sadašnjosti maestralno prikazuje unutrašnju dramu glavnog junaka. Onako kako Borislav Pekić piše, kako hvata trenutak i u njega utiskuje ono što je bilo, čini ga gospodarom vremena u pripovedanju. Prvo što mi je palo na pamet, kako sam dublje zalazila u roman, a to sam i potvrdila zaklapanjem korica, je da je Arsenije Njegovan otuđen od vremena u kom živi. On ne pripada Jugoslaviji 1968.

Tu dolazimo do Pekićevog odlaska u London 1971. godine. Neposredno pred odlazak, vlasti su mu oduzele pasoš, ali je ipak uspeo da otputuje u Englesku gde se već nalazila njegova porodica. Pekićeva dela će naići na teškoće oko objavljivanja u Jugoslaviji, ali je boravak u inostranstvu pretočen u Pisma iz tuđine. Kako je napisao u Život na ledu – „Teško da ima išta tragičnije od emigracije, bez nade na povratak, od trajne emigracije“.

Dane u Londonu je proveo radeći. Pisao je i snimao svoje misli i zapažanja. Ljiljana Pekić, supruga Borislava Pekića, koja je zaslužna za posthumno objavljivanje Pekićevih rukopisa, misli, priča i eseja, kaže da je njen muž bio pre svega jedan zanimljiv čovek koji je puno čitao i imao mnogo interesovanja. Gospođa Pekić je nakon smrti pisca, 1992. preuzela zadatak da sačini transkripte zvučnih zapisa koje je Pekić ostavio iza sebe i objavi nešto od ogromne građe koju je napisao (dosta toga možete pronaći na blogu Borislav Pekić koji njegova supruga redovno ažurira novim sadržajem).

Prema njenim rečima, Pekić se temeljno pripremao za pisanje.

Zalazio je i to sa velikim uživanjem, u druge

nauke, sve kako bi verodostojno predstavio ono o čemu želi da piše. Bio je veoma posvećen i sistematičan, nikad bez jasne ideje o tome šta želi da napiše, a vreme je uglavnom provodio čitajući ili pišući. Nije voleo da čita ono što je napisao mada je u slučaju gigantskog dela Zlatno runo to morao da učini (delo je prekucavao čak sedam puta).

Ukratko ću pomenuti i politički angažman Borislava Pekića, jer nije moguće ne osvrnuti se na nešto što je u sprezi sa njegovom književnošću. Bio je jedan od osnivača Demokratske stranke, a okušao se i na beogradskim izborima devedesetih godina koje nije dobio (politički suparnik mu je bio Vojislav Šešelj). No, ono što je zanimljivije od političkog delovanja jesu političke teme koje se provlače kroz njegova dela. Politiku ne treba odvajati od morala, a vlast od naroda, to je neki logičan zaključak, ma koliko ponekad bio izvitoperen. O tim temama Pekić veoma često piše (npr. u Marginalije i moralije). Kakvu demokratiju imamo, a kakva bi ona trebalo da bude. Piše o ratu i revoluciji, o čoveku u svemu tome, o građanstvu, njegovom duhu i propasti. Neko ko poznaje domaću i svetsku istoriju i političku situaciju u doba o kojem piše, prepoznaće državu, političku ličnost ili događaje suptilno utkane u Pekićevo delo, čak i kada on eksplicitno ne navodi imena. Već sam pomenula kako gospodari vremenom dok pripoveda, a tome nesumnjivo doprinosi poznavanje istorije, mitologije, etike i religije, ali i duboko razmišljanje o sadašnjem trenutku u kojem živi. Ako isključite sve ostalo, iz dela možete apstrahovati dobar deo domaće i istorije Balkana.

153

154| septembar

Prof. dr Aleksandar Jerkov odlično zapaža kako je Pekić bio originalan pisac koji je svetsku književnost imao u malom prstu. Jerkov naglašava da Borislav Pekić nije pisao tako da njegovo delo bude nešto što smo već čitali kod nekog pisca, ne, on je poznavao književnost jer je čitao puno, ali je pisao drugačije, novo, kreativno. Što je suprotno od recimo Borhesa, koji je za svoje pisanje tvrdio da ono samo reflektuje ono što je pročitao, iako je Borhes nesporno bio vrstan pisac neverovatne mašte. Na dalje, Jerkov Pekića poredi sa Bulgakovljevim Majstorom i Margaritom i to jeste poređenje koje se nameće kad god imamo pisca progonjenog zbog dela napisanog u nezgodnim vremenima.

Borislav Pekić je umro 1992. godine i iza sebe je ostavio dosta toga nedovršenog. Ne mogu a da se ne zapitam kako bi jedan takav genijalan um jasne političke orijentacije gledao na dešavanja u Jugoslaviji, a potom i Srbiji od recimo 1993. do promena 2000. godine. Njegova dela su nagrađena brojnim nagradama – Ninova, Njegoševa,

Udruženja Književnika Srbije, Nagrada Miloš Crnjanski i dr., a romani Besnilo i Godine koje su pojeli skakavci obeleženi su kao najbolji savremeni romani prema mišljenju čitalaca.

Pekić je bio dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti i drugih književnih i dramskih udruženja.

Pre nego što sam se uopšte prihvatila posla da napišem nešto o Borislavu Pekiću i njegovom delu, a to je mikroskopski deo onoga što o njemu može da se kaže, razmišljala sam da li da tekst nazovem imenom nekog od njegovih romana. Prvo mi na pamet pada Odbrana i poslednji dani, jer mi je to omiljeni, valjda jer sam ga prvo pročitala i tu odmah odustanem. Pekić se nije branio, on je samo stajao uz ono u šta veruje u vremenima koja su se sukobljavala sa njegovim ubeđenjima..

Nije se branio, on je više napadao, suptilno i onako kako najbolje zna – kritikom, alegorijom, rečima. Napisao je i rekao mnogo toga, ali je pritom poručio „Verujte knjigama, ne njihovim piscima“.

155

pratite nas plezirmagazin.com plezirmagazin.net