Plezir magazin

Uvod

U novom, junskom izdanju Plezira donosimo vam širi osvrt

na pitanja održivosti u oblasti savremene arhitekture, urbanističkog planiranja, dizajna i dizajna enterijera, kroz intervjue i gostujuće tekstove u kojima promatramo ova pitanja na makro nivou, u pogledu svetskih trendova i inicijativa, preko osvrta na regionalne inspirativne priče, domaće inicijative i trendove u ovoj oblasti, sve do mikro nivoa gde se osvrćemo

na lokalne primere i pojedince u manjim zajednicama kao pokretače pozitivnih promena. Pred vama je jedan sadržinski izuzetno obiman, obuhvatan i zanimljiv broj, zbog čega ne bih dužila sa uvodom, već ću vas iz ovih stopa pozvati da pripremite bokal ledenog čaja ili limunade, i krenete na jedno plezirom obojeno putovanje.

Teodora Kovrlija, Plezir magazin

ARHITEKTURA

Online špartanje

Ministzarstvo prostora Zelena infrastruktura

A22 Publishing house

Ekološki urbanizam Ivana Đukić

ARHITEKTURA

Ana Mandićbiofilni dizajn

Med i Mleko

ARHITEKTURA

Marko Brajović

Jasmin i Maslina

ARHITEKTURA

dr Vladana Putnik Prica

Sara Stojkanović

Ana D’Apuzzo Igrati se kuće

Podkast Sfera

Milica Živadinović

Mikro eko kuće

Radomir D. Mitrić Kino Mediteran

Beogradske urbane oaze

Slancik Sculpture

Alisa s one strane arte povera

redakcija PleziR

Marko Vajović

Milena Goševski

Teodora Kovrlija

Bojana Đuričić

Andrijana Kovrlija

Zvjezdana Gvozdenović

Nataša Bućić

Vladislav Radak Nikolina Gavrilov

Ana Mandinić Katarina Đošan

Tatjana Radanović Felberg

Ana Nikolić

Nevena Pajić

Ljiljana Kostić

Tatjana Ristić

Irina Markić

Aleksandra Nikolić

Vladislava Milovanović

Anđela Gažević

Olga Andrić

Ispričaj nam nešto o sebi?

Rodila sam se kao Milica, tako što je tata sanjao devojčicu na vrh drveta, koja mu maše i viče, ja sam Milica Novaković. Petnaestak godina kasnije, moja deset godina mlađa sestra Jelena i ja, na njen zahtev smo se menjale imena na par dana.

Bavim se fotografijom i grafičkim dizajnom, umem da šijem.

Omiljeni dnevni plezir?

Volim, posebno proletnjim i letnjim danima, uveče da provozam bicikl gradom, osetim vetar na koži i kosi.

Devojka sa naslovnice Milica Novaković

Šta radiš kada ne radiš ništa?

Maštam, gledam seriju/film ili razmišljam o globalnom zagrevanju.

Preporuka za čitanje/gledanje/slušanje?

Preporučujem podcast But Why?, tako-

đe, u poslednje vreme iznova preslušavam albume Radiohead-a i Tangerine Dream-a.

Igranu seriju Better Things i dokumentarnu seriju How To with John Wilson.

Foto: Milena Goševski

Ovomesečno špartanje sam zamislila kao jedno vizuelno putovanje od Pariza, preko Britanije i Gane, do daleke Indije, sa povratkom u šume Rumunije, a onda i Beograda, i to Beograda u kom su nastajali enterijeri ranog modernizma. Pridružite mi se na ovom uzbudljivom, meditativnom, umetnošću življenja, arhitekturom i aktivizmom ispunjenom putovanju, uživaćete svim čulima, obećavam!

Pripremila:

Teodora Kovrlija

@teodora_kovrlija

Film Her Scents of Pu Er

U ovom kratkom, meditativnom filmu Her Scents of Pu Er rediteljka Ana-Klarija Ostasenko Bogdanof nas vodi na jedno senzorno putovanje prožeto mirisima, ukusima i istorijom. Upoznajemo Yu Hui Tseng, prvu ženu majstoricu čaja u Kini i u razgovoru nam otkriva tajne Pu Er čaja. Za ovu ženu koja je godinama brusila svoje čulo mirisa, zbog čega je opisuju i kao jednu od najboljih noseva, ispijanje čaja nije samo dnevna navika ili deo kulture, već način života. Rediteljka posećuje gospođu Tseng u njenom pariskom salonu za čaj Maison des Trois Thés (Kuća Tri Čaja), međutim ono što običnom posetiocu čajdžinice nije poznato je da se u podrumu nalazi pravo blago čajnih antikviteta. Pomenuti Pu Er čaj ima veoma zanimljivu istoriju, a gospođa Tseng je ne samo poznavalac već i kolekcionarka ovih antiknih čajeva. Sa starim čajevima koji su brižljivo poput vina obeleženi godinom nastanka i naslagani do plafona iza nje u smirujućim, meditativnim kadrovima koji odaju utisak da ste deo čajanke, Yu Hui Tseng, opisuje kako svaki čaj, poput osobe priča svoju priču staru nekoliko desetina godina.

Her Scents of

Lesley Lokko intervju

Gansko-škotska arhitektica, naučnica i kustoskinja Lesley Lokko dobitnica je Kraljevske zlatne medalje za 2024. godinu od strane Kraljevskog instituta britanskih arhitekata (RIBA), čime je postala prva žena iz Afrike koja je dobila ovu nagradu. Interesantno je reći da Lokko nije praktična arhitektica, ali kao edukatorka se bori za širenje pristupa profesiji i za izdvajanje i afirmaciju onih glasova koji su predugo bili zanemareni. Pored svojih arhitektonskih poduhvata, Lokko se bavila i književnošću, a posebno se ističu eseji „White Papers Black Marks” dok je radila na praktičnom doktoratu, koji je obeležen izgradnjom njene kuće od blata. Među važnim poduhvatima ove arhitektice je to što je osnovala je i Institut za budućnost arhitekture (AFI) u Akri, Gana, 2021. godine, sa željom da on postane „panafrički think tank, a ove godine je u planu je pokretanje studia u Maroku koji će biti fokusiran na magrebski identitet i migraciju. Kao kustoskinja Venecijanskog bijenala arhitekture 2023. godine, usmerila je fokus na Afriku i njenu dijasporu, istražujući složene teme dekolonizacije i dekarbonizacije kroz prizmu ovog kontinenta. Osim što sam htela da vam skrenem pažnju na ovu edukatorku, pozvaću vas da poslušate i njen intervju koji je nastao povodom osvajanja pomenute nagrade Kraljevskog instituta britanskih arhitekata.

Film The Promise. Architect BV Doshi

The Promise. Architect BV Dosh

Ostajemo u sličnom maniru i govorimo o arhitektama kao donosiocima promena. Ovog puta idemo do najnaseljenije zemlje sveta

- Indije, kako bismo se podsetili jednog od najuticajnijih indijskih arhitekata 20. veka i dobitnika Pritzkerove nagrade za arhitekturu (2018) Balkrishna Doshe (1927-2023). Pozivam vas da na platformi

Vimeo pogledate emotivan i veoma inspirativan film o Doshi - The Promise. Architect BV Doshi, o čoveku koji je verovao da arhitektura mora biti ukorenjena u lokalni kontekst i kulturu, i da treba da odgovara na potrebe i težnje ljudi kojima služi. Doshi je kao sasvim mali dečak na pitanje šta želi da radi u životu, odgovorio da želi da stvara nameštaj koji će biti pristupačan i omogućiti da svaki čovek u njegovoj zemlji ima na čemu da sedi i spava, bez obzira koliko novca imao. U filmu ćete imati priliku da upoznate njegov koncept i proces rada, vidite njegove poznate zgrade, ali i saznate više o saradnji sa Le Corbusierom i Louisom Kahnom. Doshi je bio ne samo veliki stručnjak, mislilac i humanista, već i vrlo duhovit i talentovan pripovedač, zbog čega je ovaj film prava poslastica za gledanje. Nakon filma, verujem da ćete poželeti da nastavite da istražujete više o njemu, pa ću vam odmah preporučiti i jedan zanimljiv intervju, u kome je između ostalog govorio o svom principu rada, ali i konceptu socijalnog, priuštivog stanovanja koje je u Indiji neophodnost.

Dokumentarni film Spirit of the Forest

Ovom prilikom zahvaljujući dokumentarnom filmu Spirit of the Forest idemo do susedne Rumunije, u oblast Nucsoara i upoznajemo se sa ekosistemom šume i najstarijim stablima bukve u Evropi. Film je pruducirala Waterbear, interaktivna platforma posvećena zaštiti životne sredine, koja je takođe moja velika preporuka, i na kojoj uz besplatnu registraciju naloga možete gledati veliki broj dokumentarnih filmova.

Kako autori filma kažu: u zelenom zagrljaju Nucșoare, drevna bukova stabla Rumunije stoje kao tihi svedoci istorije, jedinstvenog divljeg sveta i otpornosti zajednice. Zahvaljujući ovom kratkom, inspirativnom filmu osim što ćete se zaljubiti u pomenutu šumu i upoznati čitav spektar interesantnih likova koji odražavaju višeslojni ekosistem šume; od gradonačelnika koji je pronašao isceljenje u ovoj šumi, preko konzervatora Christopha koji neumorno radi na zaštiti ekosistema, talentovanog fotografa divljih životinja Gamandera Lopeza koji beleži vibrantni biodiverzitet regiona, do Iona, lokalnog pastira koji objašnjava složene veze između šume i lokalne kulture, poželećete da spakujete i svoju kampersku opremu i otisnete se put Rumunije. Možda se baš tamo sretnemo kako bismo podelili utiske o ovom filmu.

Spirit of the Forest

@streamline.belgrade

Za kraj ovog javljanja, vraćamo se u Beograd u vreme kad su se u njemu stvarale neke sasvim drugačije zgrade od današnjih, zgrade u kojima je i estetika kao i funkcionalnost bila prioritet. Pratimo Instagram profil @streamline.belgrade izvesnog Max-a koji je došao iz Rusije, bavi se nekretninama a omiljen hobi mu je zavirivanje u ulaze beogradskih zgrada i dokumentovanje arhitekture iz tridesetih godina prošlog veka. Hvala mu na ovom lepom podsećanju!

@streamline.belgrade

Feel

our love for wood

Tvornica Artisan, sa sjedištem u Tešnju, Bosna i Herzegovina, nastala je iz tradicionalne stolarije Ćostović koja je u nju pretočila svu svoju ljubav prema drvetu i 50 godina iskustva u njegovoj obradi. Artisan je specijaliziran za ručnu proizvodnju visokokvalitetnog namještaja od masivnog drveta i upravo je inzistiranje na ručnom, artisanskom radu ono što nas razlikuje od ostalih. Prva iskustva stekli smo izrađujući namještaj za nizozemske i britanske dizajnere, a 2007. u suradnji s regionalnim dizajnerima pokrećemo i prvu vlastitu kolekciju. Od tada nastojimo svakom kolekcijom, svakim komadom drveta, vizijom dizajnera i dodirom marljivih majstorskih ruku opravdati filozofiju koju slijedimo.

Zato što volimo drvo, želimo tu ljubav podijeliti proizvodeći namještaj za ljude koji dijele našu strast prema drvetu i vrhunskom namještaju.

Zato što volimo drvo, naš glavni stroj za proizvodnju su ruke naših artisana, majstora koji vizije dizajnera svakodnevno pretvaraju u jedinstveni ručni rad.

Imala sam to zadovoljstvo da u ovom broju ugostim Anu Mandić - arhitekticu i dizajnerku enterijera sa dugogodišnjim iskustvom čiji rad odlikuje personalizovan pristup svakom projektu i klijentu. Osluškujući i prepoznajući potrebe klijenata sa kojima sarađuje ona ih umešno inkorporira u prostor, kreirajući u njemu mesta na kojima sva korisnikova čula mogu da uživaju nesmetano. Kako izgleda susret čoveka i prirode u četiri zida, ali i kako vam prostor prilagođen svim čulima može pomoći da budete prisutni u momentu i unapredite svoje mentalno zdravlje, saznaćete u razgovoru koji sledi.

Fotografije:

Piše:

Nataša Bućić

@ava_kiddo

privatna arhiva

Draga Ana, recite nam za početak nešto o sebi, kao i to kako je izgledao vaš karijerni put?

Arhitektica sam s dvanaestogodišnjim iskustvom u projektiranju, a naglasak stavljam na projektiranje „slow living” prostora. Put do toga vodio je kroz rad u dva projektna ureda i iako sam kroz taj dugogodišnji rad stekla zavidno iskustvo u projektiranju, on me nije u potpunosti zadovoljavao i ispunjavao. Željela sam arhitekturom reći i ponuditi više od onog što su mi omogućavali tadašnji projekti i radno okruženje. Zato sam 2020. odlučila krenuti u samostalnu priču i tu sam i danas. Kao velika zaljubljenica u prirodu i prirodno kroz svoj rad spajam ljubav prema prirodi i arhitekturi, te primjenom principa biofilnog i senzornog dizajna omogućujem svojim klijentima stalni kontakt s prirodom u njihovom domu, čak i ako žive u gradu. Uz to što sam arhitektica, supruga sam i mama što je također značajno utjecalo na smjer mog rada. Uživam u šetnjama prirodom, planinarenju i radu u vrtu. Stojim iza profila @osjeti_prostor gdje me možete i pronaći i propratiti moj rad.

Da li se naklonost ka biofiliji, senzornom iskustvu i „slow living” konceptu razvila iz vašeg ličnog iskustva i potrebe ili usled potražnje klijenata? Kako ste spoznali sebe u ovom specifičnom pristupu dizajnu?

Odrasla sam u malom gradu u Slavoniji s pogledom na planinu i sa šumom ispod obiteljske kuće. Moje djetinjstvo bilo je ispunjeno prirodom i senzornim trenucima. Vjerujem zato da je ta tema cijeli život bila u meni, ali da je čekala priliku da ispliva i postane dio mog rada. Sve je krenulo s mojim burnoutom prije 5-6 godina, gdje je u tom stanju do mene došao članak kako nas prostor može podržati i potaknuti da budemo prisutniji. Nakon toga došla nam je korona koja mi je samo potvrdila sve o čemu sam već aktivno istraživala i educirala se, te usmjerila pažnju na osjetila koja su danas tako zanemarena. Priča se zatim zaokružila mojim ulaskom u majčinstvo jer je moj sin imao problema u senzornoj integraciji, te sam učila i o tome kako prostor može podržati djecu od najranije dobi. Tako da, taj pravac u mom radu, pokrenula su osobna iskustva, ali kasnije kroz rad s klijentima shvatila sam da

su ljudi gladni prirode i interijera koji nisu sterilni i u kojima mogu biti prisutniji. Zaista uživam u trenutnim projektima i osjećam ovu temu kao svoju.

Primetila sam vaš specifičan način početne komunikacije sa klijentima (putem upitnika), čime na neki način ističete bitnost tog odnosa. Koje je prvo pitanje koje postavite svom potencijalnom klijentu i šta prepoznajete kao univerzalnu potrebu ljudi kroz te razgovore?

Inicijalni upitnik je na neki način moj filter da li u projekt ima smisla ulaziti, i za mene i za klijenta. Biram raditi s ljudima koji prepoznaju vrijednost u mom radu i za koje osjetim da mogu dodati vrijednost u njihov život kroz njihov dom. Na taj način proces projektiranja je ugodan i za mene i za klijenta, nema spoticanja u komunikaciji niti nepotrebnog stresa.

Prvo pitanje koje klijentima postavljam je: Kako se u svom domu želite osjećati?

Ljudi se iznenade tim pitanjem jer su zaboravili voditi se i razmišljati na ta-

kav način. Naglasak je danas na vidu i tome kako prostor izgleda. Ipak, mi prostor osjećamo i u interakciji smo s njim onog trenutka kada kročimo u njega. Bitno je kakve nam informacije on šalje. Da li nas potiče na akciju, da li nas umiruje, da li nas trigerira?

Savremeni čovek je usled brzog načina života u velikoj meri izgubio dodir sa prirodom i ugušio svoje urođene instinkte koji ga upućuju na nju. Na koji

način intervencijama u svom domu i pogledu na njega možemo inicirati

ponovni povratak u naš jedini pravi dom (prirodu)?

Ono što svatko može napraviti bez velikih izmjena i građevinskih radova je kroz namještaj i tekstil postepeno unijeti prirodne materijale u prostor, oni su naša jednostavna veza s prirodom i u kontaktu s njima osjećamo se ugodno. Drugo, pustite što više prirodnog svjetla u prostor i unesite zelenilo. Krivo je mišljenje da sobne biljke ne trebamo imati npr. u spavaćoj sobi. Sobne biljke nas podsjećaju na zelenilo prirode i značajno transformiraju prostor u kojem se nalaze, a uz to imaju pozitivan utjecaj na kvalitetu zraka u prostoriji. Neutralne i zemljane boje su još jedan način, bilo da se radi o boji zida ili namještaja. A jedan vrlo jednostavan i besplatan način je da u svojim šetnjama prirodom pronađete sebi zanimljive predmete – granu, kamen, suho bilje koje ćete ponijeti u svoj dom. Naravno, prave benefite biofilnog dizajna dobit ćete tek primjenom njegovih principa od samog početka projektiranja zgrade.

Ako se osvrnem na vaš pristup dizajniranja, primetno je da insistirate na personalizovanom pristupu svakom klijentu, što je kao što ste rekli bio i jedan od razloga zašto ste istupili iz arhitektonskog biroa. Šta su po vašem mišljenju prednosti ovakvog pristupa, i šta je u završnici cilj istog?

Svaki klijent i svaki projekt su posebni. I svaki zaslužuje posvećenost, to je dio koji mi je jako smetao kada sam radila u projektnom uredu, što nije nikada bilo vremena za istinski zaroniti u projekt. Individualni pristup znači sagledati obitelj za koju se dom projektira u cjelini. Bitne su potrebe svakog člana i naći načine da one budu zadovoljene. Znači i uzeti u obzir vrijednosti i životni stil klijenta da bi prostor zaista služio svom korisniku i bio odraz njega. Cilj je prostor po mjeri obitelji za koju se projektira i prostor koji održava njihove vrijednosti, navike i potrebe. S takvim prostorom se korisnik povezuje i osjeća ga svojim.

Neću reći ništa novo kad kažem da naši životi vremenom postaju sve ubrzaniji, stambeni prostor u urbanim sredinama sve manji, bez dovoljno svetlosti, čistog vazduha i uz sveprisutno zvučno zagađenje. Imajući u vidu postojeću situaciju, koje to elemente svako od nas može uneti u svoje okruženje kako bi minimizirao prisutne negativne uticaje?

Ono s čim se susrećem je manjak spremišnog prostora što rezultira neredom u prostoru i u glavi. Treba sagledati prostor i vidjeti na koji bi se način mogao bolje iskoristiti i organizirati. Dosta je stručnjaka danas koji se bave tom temom i s kojima se može konzultirati, i ja sam jedna od njih. Nedostatak dnevne svjetlosti je također prisutna tema, a i puno je stanova orjentiranih na sjever. Za takve prostore savjet su svijetle boje, obavezno bijeli zidovi i pokušati ponekim ogledalom i refleksijom unijeti više svjetla u prostor. Ujutro dok se spremate na posao otvorite prozore i prozračite prostor, a u poboljšanju kvalitete zraka mogu pomoći pročišćivači zraka, a i spo-

menula sam već sobne biljke. Za buku je odlično i jednostavno rješenje reprodukcija zvukova prirode jer maskiraju ometajuću buku npr. vanjskog prometa.

Mnogi od nas provode po osam sati dnevno u, često ne baš prijatnom, radnom okruženju. Na koji način takav radni prostor mi kao pojedinci možemo unaprediti kako bismo osetili zdravstvene benefite?

Mogu se primjeniti isti savjeti kao i za stambene prostore, ali bitna je organizacija i urednost radnog stola/ureda, dovoljno svjetla za ugodan rad, udobna radna stolica, barem jedna biljka na radnom stolu i neki predmet koji nas usrećuje. Za jasnoću misli bez pozadinske buke koristite slušalice i glazbu sa zvukovima prirode. Moram napomenuti i da je biofilni dizajn našao veliku primjenu u uređenju radnih prostora, a istraživanja su pokazala značajne benefite i za zaposlenike i za poslodavce u smislu većeg zadovoljstva zaposlenika i bolje produktivnosti do manje sati bolovanja i izostanaka s posla.

Možete li nam reći malo više o biofilnom dizajnu i o tome kako ga vi inkorporirate u svom radu?

Biofilni dizajn se najbolje može opisati kao interakciju čovjeka i prirode u prostoru. U prostor se unose elementi prirodnog okoliša te se pokušava postići osjećaj i efekt boravka u prirodi. Svi znamo koliko boravak u prirodi ima pozitivnih učinaka na nas, a biofilni dizajn omogućava da te efekte osjećamo i u svom domu ili radnom prostoru.

Za mene najbitniji element prirode, pa onda i biofilnog dizajna je svakako prirodno svjetlo. Zato u svom projektiranju na svjetlo stavljam veliki naglasak.

Bitno je pravilno korištenje orjentacija, pozicioniranje i vrsta otvora, a element koji svakako želite u svom prostoru je igra svjetla i sjene. Uz to bitan je pravilan odabir umjetne rasvjete.

Koristim prirodne materijale, od konstrukcije do obloga i namještaja te dekoracija, Koliko i što točno, ovisi o željama i mogućnostima investitora. Nekada

je glavni element prostora stol ili komoda od masivnog drveta dobivena u nasljedstvo, nekada kvalitetan četkani

uljeni parket, a nekada je kompletno

cijela konstrukcija kuće drvena što daje poseban miris i ugođaj prostoru.

Zelenilo je bitan element biofilnog dizajna, ali nije poenta u što više zelenila.

Bitno je obogatiti prostore kuće koja se projektira, unijeti male „džepove“ zelenila u prostor i otvoriti ih prema pa-

žljivo uređenom vanjskom prostoru. Okućnica je ovdje vrlo bitna.

To su neki od najbitnijih elemenata, svakako je bitno pokušati primjeniti što više principa u svakom pojedinom projektu i učiniti da djeluju kao cjelina.

Zbog čega se u vašim dizajnima neretko sreću prirodni, reljefni materijali?

Zašto je važno uvesti i taktilnu komponentu kada razmišljamo o prostoru?

Danas je osjetilo dodira zaista zanemareno, rekla bih najviše uz druga osjetila koja imamo. Vrijeme u kojem živimo i napredak tehnologije donijeli su da je sve na „touch“ ali ipak podražaja nema. Vršci naših prstiju su jedno od najosjetljivijih dijelova našeg tijela, ali površine koje dodirujemo su plošne i našim osjetilima nezanimljive. Dodir je ono što nas vraća iz glave u tijelo, što potiče prisutnost i bivanje u trenutku. Dodir prirodnih materijala nas umiruje i podsjeća na prirodu. To je kada gledamo s aspekta senzornog dizajna. S

druge strane, u smislu izgleda prostora, prostori u kojima nalazimo teksture imaju svoju dubinu i slojevitost. Površine s teksturom mijenjaju svoj izgled s obzirom na to kako svjetlost na njih pada, i takav prostor doživljavamo prirodnijim i našem oku zanimljivijim.

Koncept usporavanja se nameće kao prirodan lek u užurbanoj svakodnevici. Na koji način ste vi u svom životnom prostoru osmislili celine koje vas podsećaju na to?

Prostor u tome puno može pomoći.

Spominjala sam već igru svjetla i sjene, kada imate u prostoru svjetlost koja se probija kroz krošnju stabla baš kao u šumi. Ta igra vas zaista poziva da zastanete i samo uživate.

Drugi elementi su teksture za ugodu prostora i bivanje kroz dodir, te element vode kao male fontane, ali i detalji i predmeti pronađeni u prirodi i donešeni u prostor. Bitno je i da organizacija prostora podržava vaše navike i dnev-

ne rituale kroz koje ste prisutni, te kutak koji vam omogućuje mirne trenutke i potpunu prisutnost.

Da li postoji neki projekat koji biste posebno izdvojili u pogledu primene vašeg specifičnog dizajna i zbog čega?

Izdvojila bih projekt obiteljske kuće koju zovem Kuća igre svjetla i sjene jer je ta igra prisutna u zaista svakom prostoru.

Vanjski i unutarnji prostori se unutar nje isprepliću i bude osjećaj boravka vani čak i kad ste unutra. To je ostvareno velikim staklenim stijenama prema dvorištu, te atrijem. Uz njih imamo ozelenjeni prolaz s ulice u dvorište koji dodatno obogaćuje prostor. Zelenilo i svjetlost su vrlo bitni elementi te kuće, a prirodni materijali prisutni su kako u unutarnjem prostoru, tako i u vanjskom oblikovanju.

Sa kakvim materijalima najviše radite i da li ste imali iskustva sa upotrebom plute, micelijuma i sličnih ekološki održivih materijala u svom radu?

Najviše koristim drvo, kamen i lan kao prirodne materijale. Drvo se zaista može provući kroz prostor od konstrukcije do dekoracije i daje posebnu toplinu prostoru.

Imala sam prilike koristiti plutu kao podnu i zidnu oblogu, ona je vrlo zanimljiv i svestran material i izvrstan zvučni izolator, iako bih rekla da kod nas još nema toliku primjenu. Osim njih zanimljiv ekološki material mi je svakako slama, posebno kao predgotovljeni paneli od prešane slame i drva kao konstruktivni sistem kuće.

Kada bi vam neko dao odrešene ruke i dovoljno sredstava na kakvom projektu biste voleli da radite?

Iako svoj fokus stavljam na projekte obiteljskih kuća, posebno sam osjetljiva na prostore u kojima borave djeca jer su velikom većinom neprimjereni za njih. Prostor može odigrati vrlo bitnu ulogu u razvoju djeteta, od razvoja senzornog sustava djeteta, do motoričkog i psihič-

kog razvoja. S druge strane sve je više djece s problemima u senzornoj integraciji, te djece s autizmom i problemima u ponašanju. Takvoj djeci je posebno bitna okolina u kojoj borave. Tako da mi je želja projektirati zgradu koja bi bila centar za senzornu integraciju djece, koji bi pružio podršku i tim osjetljivim skupinama, a i poticao pravilan razvoj. Uz to napravila bih po svim gradovima senzorne parkove u kojima mogu uživati i odrasli i djeca.

Da li možete da našim čitaocima otkrijete par trikova kojima mogu unaprediti svoj već oformljeni životni prostor? Izbacite iz svog doma sve što vam ne služi, uređaje koji više ne rade, pročistite vaš prostor i uz prostor prodisat ćete i vi. Razmotrite organizaciju svog doma, možda bi drugačije posložen namještaj

(ili manje namještaja) bolje funkcionirao za vas. Uložite novac u spremišni prostor jer će vam on dugoročno osigurati urednost prostora. Izbjegavajte slijepo praćenje trendova, unesite sebe u prostor i predmete koji za vas imaju neko značenje. Uređujte svoj prostor svjesno i s namjerom da podrži vaš životni stil. Prirodni materijali su dugo-

trajni i bezvremenski, iako su skuplji, isplatit će vam se. Ako imate okućnicu, posvetite joj pažnju ili prepustite stručnjaku da vam je uredi i pretvori je u vaš komad raja koji ćete osjećati i unutra.

Obratite pažnju na umjetnu rasvjetu koju imate u svom domu, u prostorima u kojima se opuštate pred spavanje izbjegavajte jako bijelo svijetlo. Uložite novac u ambijentalnu rasvjetu jer zaista utječe na ugođaj prostora. Unesite kroz tekstil teksture i toplinu u prostor i uživajte u dodiru.

Kakvi su vaši planovi za budućnost?

Koji je to sledeći projekat kom se radujete?

Moj je plan nastaviti raditi ovo što radim jer primjećujem da je to ono što ljudima treba, a i ja uživam u tome. Nastavit ću i buditi svijest o važnosti kvalitete prostora u kojima boravimo, jer mislim da je to i jedan od preduvjeta za ljepšu sliku naših gradova. Veselim se projektu obiteljske kuće u Istri na kojem uskoro počinjem raditi te jednom interijeru s elementima wabi-sabija.

Zahvaljujem se Ani na odvojenom vremenu i na tome što je sa nama podelila praktične savete kako da oživimo svoje kuće, stanove i kancelarije. Inspirišući nas da dovedemo prirodu u svoje domove, ukazala je na činjenicu koliko je bitno da životni prostori dišu zajedno sa nama, ostavljajući dovoljno mesta svim čulima za rast, ali i za odmor i opuštanje. Njen rad možete pratiti putem Instagram profila @osjeti_prostor, gde ćete se sresti sa mnoštvom zanimljivih

i korisnih informacija koje možete primeniti u svojoj svakodnevici i učiniti je kvalitetnijom i zdravijom. Otvorite vrata i prozore svojih domova, pustite u njih zrake sunca i zelenilo i živite prirodu u svakom trenutku - zato što smo svi mi neraskidivi deo iste!

Arhitektura

Intervju:

Teodora Kovrlija

@teodora_kovrlija

Arca house, photo: Victor Affaro

Najaviti Marka Brajovića kao svetski poznatog arhitektu i dizajnera bilo bi u biti tačno ali isuviše usko da bi u celosti objasnilo polje delovanja ovog, po mnogo čemu, renesansnog čoveka, umetnika, filozofa i jednog od dobrih glasova promene. Promene koja nam je globalno neophodna kako bismo svoje gradove i mesta stanovanja prilagodili organskoj viziji sveta. O brojnim projektima na kojima sa svojim timom radi, kako u Brazilu tako i širom Latinske

Amerike i Evrope, radionicama u sred

Amazonske šume, o ekološkoj zajednici

Adeleia Rizoma kao polju eksperimenta koncepta življenja za 22. vek, zatim konceptu multispicity - na kome aktivno radi kako bi osmislio gradove kao prostor suživota svih bića i arhitekturi koja to podržava, o mirisima, bojama i sećanjima na Jadran koja ga vode kroz život, o potrebi za osmatranjem spolja i unutra, imala sam priliku da razgovaram proteklih nedelja sa Markom Brajovićem, i sa velikim zadovoljstvom sa vama delim taj razgovor u integralnoj verziji u nastavku.

Pre otvaranja studija Marko Brajovic atelier i preseljenja u Brazil imali ste

bogato nomadsko iskustvo zahvaljujući kome ste iskusili život u različitim kulturama. Na koji način su ova iskustva uticala na vaš rad, i šta je naposletku prevagnulo da Brazil prepoznate kao svoj dom?

Mislim da je moj način života i činjenica da sam se kretao po različitim dijelovima svijeta fundamentalan za moj rad. Verujem da se sva moja životna iskustva, od mjesta gdje sam se rodio, mjesta gdje sam djetinstvo provio, mjesta gdje sam provio mladost i studirao, potom i postdiplomirao, kao i različite prakse i putovanja koja su se potom nadovezala, svi se oni reflektiraju u mojim radovima. Reflektiraju se i sva iskustva, suradnje i profesori koje sam imao. Ne samo fakultetski profesori, nego i svi oni životni učitelji, a jedan od takvih velikih učitelja za mene je i bambus. Jednako možda kao i domorodačka plemena, stručnjaci i arhitekti koje poznajem, svi su oni dio moga rada. A Brazil, Brazil danas prepoznajem kao svoj dom. Tu su mi se i djeca rodila i tu sam maltene već dvadeset godina. Naravno, život teče kao rije -

ka i sada smo tu, ali ko zna kako život ide. Brazil je moja kuća i to ne samo u fizičkom, već i u kreativnom pogledu. On je multikulturna i multietnička zemlja u kojoj vlada velika tolerancija, to je zemlja koja je multidisciplinarna i to ogromno bogatstvo različitosti je za mene jako važno, kako životno tako i u pogledu stvaranja. Zato mislim da je Brazil jedna od točki na planeti gdje se može prototipirati budućnost načina života u svijetu.

Brazil može ponuditi mnogo mogućih odgovora na pitanje kako ćemo živeti zajedno.

Studirali ste arhitekturu u Italiji, bavili se izučavanjem konstruktivizma u arhitekturi u Moskvi, nakon toga magistrirali na odseku audio – vizuelne tehnologije u Barseloni, kao i na temi „Genetičke arhitekture“ (BioDigital).

Specijalizovali ste se u oblasti biomimikrije i interaktivnih tehnologija koje se i danas aktivno prepliću kroz vaš teorijski i praktičan rad u oblasti ar-

hitekture, dizajna, scenografije i kreativne direkcije. Ipak, uz sve navedeno vi danas najčešće ističete da ideje za svoj rad pronalazite u prirodi od koje učite, baš kao i od lokalnog domorodačkog naroda. Volela bih da čujem više o tome. Šta su najvažnije lekcije

koje ste naučili pre svega zahvaljujući praksi, posmatranju i osluškivanju prirode i domorodačkih kultura?

daju dosta eklektično, ali one u svojoj biti uvek traže ono što sam tražio i kad sam bio dijete. Uvek se vraćam na svoje djetinjstvo. Kao dijete ja sam često hodio bos, na plaži u Rovinju kao i u

šumi. Taj isti osećaj slobode, odgovornosti, konekcije sa svojim primordijalnim osjećajima i okruženjem nešto je

što me i dalje snažno vodi u životu. Ti osjećaji koje imamo kao djeca nekako

Teško je sažiti sve te točke koje ste navili, stvarno su sve one esencijalne kao praksa, kao posmatranje, osluškivanje prirode i domorodačkih kultura. Mislim da na kraju mi pričamo uvijek o istoj stvari. Moje studije i istraživanja izgle-

nam se stalno vraćaju i oni nas vode kroz život. Kada danas posmatram taj odnos sa svojim okruženjem, to je odnos kome sam oduvek težio i za kojim sam tragao. Sve moje studije su me uvek vodile tim putem. Od studija ar-

Arca house, photo: Victor Affaro

hitekture u Veneciji, do specijalizacije, studija u Moskvi i specijalizacije, studija u Barseloni, genetske i biodigitalne arhitekture. Uvjek je postojao taj odnos između kulture i prirode, ali ne kao dihotomija već kao jedan zajednički suživot evolucije u odnosu sa drugim, sa drugima, sa različitim. Različitim među ljudima, među drugim životinjama, ne samo ljudima i životinjama. Različitim i sa različitim kulturama. Taj diverzitet i koegzistencija je mesto gde je arhitektura interfejs koji postoji poput nekog portala koji pomaže da se spoji sve što mi gledamo kao na različitosti a na kraju je uvek ista potraga za životom. Život kao fenomen na ovoj planeti.

Svaki puta kad odem u Amazonu, ili evo sada kad sam bio na Tierra del Fuego (Ognjena zemlja) na jugu Argentine, ili u bilo koji biom neovisno da li su ti biomi tropski, suptropski ili su tundre, ono što me uvjek očara je kako se život adaptira, i kako je definiran snagama vode, sunca, minerala, energije, magnetizma. Svi ti parametri nam ovu planetu prikazuju kao jedno veliko živo biće u kom mi operiramo zajedno u sinergiji i u suživotu. Sinergiji između bića ali i u evolucionoj interakciji sa drugim or-

ganizmima. Po mom mišljenju, arhitektura je taj interfejs koji se kreće u ovim odnosima. Pored toga, i

domorodačke kulture su veliki izvor inspiracije i predmet izučavanja, jer te kulture gledaju

na prirodu tehnologiju,kao kao vrhunsku tehnologiju i znaju kako se s suživetinjom i kako se pomagati.recipročno

Sva ta učenja o biljkama, njihovim medicinskim svojstvima, znanja kako raditi bio arhitekturu, kako se bioklimatički organizirati u prostoru, to su sve osnove arhitekture i nauke koje su se prikupljale već 15.000 (ili mnogo duže prema novim arheološkim istraživanjima) godina ovdje u Latinskoj Americi. Interesira me šta mi možemo od njih naučiti? One su žive, u ovoj regiji su izuzetno bogate. Po meni su to kultu-

re 22. vijeka i to je jedna ancestralna budućnost. Taj pristup između studija kulture, tehnologije, arhitekture i tehnologije prirode o kojoj domorodačke kulture puno toga znaju i s kojom se bave, bih nazvao ancestralni futurizam i ta točka susreta između ovih studijskih linija me danas jako zanima.

Domorodačko stanovništvo je, kako danas znamo, čuvar biodiverziteta i amazonske šume. Šta je po vašem mišljenju razlog zbog kog se moderan čovek u tolikoj meri odrodio od svoje prave prirode pa odlazak u šetnju naziva odlaskom u prirodu? Da li je urbanizacija dovela do toga da izgubimo vezu sa sobom i na koji način bismo po vašem mišljenju mogli da tu vezu obnovimo?

Naši gradovi su refleksije našeg vremena (forma mentis - forma urbis), i ta vizija u modernim gradovima je mehanicistična, industrijska, linearna i patrijarhalnog podrjekla. Kada posmatramo organizaciju naših gradova, oni su konsekventni na socijalno-političke i kulturne organizacije. Tu se može povući linija od socijalnih, političkih i kulturnih, od paleolitika prijelazno na neolitik, velikih prehistorijskih civilizacija,

do tradicionalne, moderne i suvremene kulture uvijek arhitektura ima taj direktan odnos sa organizacijom. Organizacija struktura sa organizacijom kulturnih, socijalnih i političkih struktura. Mi smo danas u ekološkoj tranziciji, klimatskoj tranziciji i konsekventno se arhitektura i gradovi mijenjaju, polako, ali se mijenjaju zato što se i pogled ljudi na prirodu isto mijenja. Vi ste interesantno naveli, da ta dijalektika i dalje postoji, ne da se ode u prirodu i onda šta, onda se mi vratimo u naše gradove.

Arca house, photo: Victor Affaro

U biti, mi nikad ne idemo u prirodu jer mi jesmo priroda. Mi smo dio prirode, priroda je u nama i mi smo u prirodi. Taj odnos da želimo biti na distanci od prirode, on ni u gradovima nije moguć.

Stoga, ako mi počnemo gledati gradove kao na prirodne elemente, pravo pitanje je kako možemo razvijati

naše gradove u strukture koje više liče na struktureorganske a ne mehaničke.

Tu ima mnogo principa koji se danas implementiraju u gradovima, od proizvodnje hrane do bioklimatskih sistema, čišćenja rijeka i stvaranja novih ekoloških bioma u gradovima. Mislim da je neophodno da što prije pređemo iz te mehanističke vizije arhitekture i naših gradova u jednu biološku viziju, a na to se nadovezuje koliko je biofilija važna težnja, taj odnos u kom ljudi traže i žele se povezati sa svojom priro-

dom. Mi neminovno do toga dolazimo ali je tranzicija spora. Tranzicija naših gradova u biološke gradove bi trebala biti mnogo brža.

Uz vaš izuzetno veliki opus najrazličitijih projekata koje potpisujete, teško bi bilo ovom formatu osvrnuti se na sve, međutim ono na šta bih volela da stavimo poseban naglasak je Aldeia Rizoma, ekološki kompleks i jedinstveno selo unutar šume u kojoj ste izgradili stambeni kompleks sa osam kuća, ali možda i važnije od toga izgradili ste jednu ekološku zajednicu. Sve kuće su modularne, građene su s najmanjim mogućim uticajem po životnu sredinu od materijala iz okruženja i opremljene nameštajem koji ste sami uz pomoć lokalnog stanovništva izradili. Šta vas je privuklo gradiću Parati u blizini koga se nalazi šuma u kojoj gradite, da li ste našli poveznicu između ovog malog mesta i Rovinja, grada na Jadranu u kome ste odrasli, i kako danas izgleda život u jednoj ovakvoj jedinstvenoj zajednici?

Što se tiče Aldeia Rizoma , taj ekološki kompleks eko vila je u stvari veliki eksperiment, eksperiment koji je i dalje

u toku a koji sam počeo pripremati prije nekih petnaestak godina, s mojim prvim susretom sa domorodačkim plemenima iz Amazona. Boravio sam u jednom naselju i to iskustvo me je dovelo do toga da vidim da je takav način života jedan prototip ancestralnosti, izuzetno dalekih korijena i izuzetno pozitivne vizije za mogući način života u budućnosti. Pokazalo mi je kako organizirati jedan sistem življenja, izgradnje kuća u jednoj urbanističkoj organizaciji koja je decentralizirana i artikulirana za

susrete. Imao sam priliku da vidim gdje ljudi žive, kako provode vrijeme, gdje

se proizvodi hrana, kako koriste solarne i hidroelektrane za energiju, kako uzgajaju bambus za izgradnju, kako se

tretira čvrst i organski otpad i pretvara u hranu za zemlju. Dakle, to je cijeli sistem koji je samoodrživ i artikuliran sa susjedstvom i drugim naseljima u blizini. Ovakav uvid nas poziva da zamislimo kako bismo mogli živjeti u takvim naseljima i koliko bi dobro bilo da ih ima više po svijetu.

Project Name: Casa Agüé, 2022; Photo credits: Gustavo Uemura

U biti, kad se osvrćemo na stare velike civilizacije, uvijek tražimo njihove tragove u arheološkim iskopinama, velikim arhitektonskim zdanjima. Da li su to Asteci, Maje, Inke, Egipatska civilizacija, Rimljani… sve ove civilizacije se uvek povezuju u jedno društvo koje je vezano uz patrijarhalnu, vertikalnu, religioznu i socio-političku organizaciju, baziranu na agri-kulturnoj logistici, ali u Amazoniji, kao i u svijetu, ima i puno drugačijih primjera. U Aziji, Evropi i Africi, pogotovo u Latinskoj Americi razne civilizacije su vjerojatno postojale kroz vrijeme ali ne u takvim vrstama organizacija koje bi dovele do velikih spomenika i grandioznih arhitektura koje slave političke ili religiozne autoritete. Otud u Amazoniji, na suvremenim arheološkim iskopinama se ne traže velike arhitekture, nego velike plantaže, agroforest, odnosno food forest. U Amazoniji je preko 25% teritorije pokriveno stablima raznih vrsta voćki i biljaka koje su u agro-ekološkom sistemu, dakle one nisu monokulture, i to su nam ostavile civilizacije koje su vjerojatno činile manje grupe naselja ali izuzetno sofisticirano artikulisane među sobom, sa velikim diverzitetom i jezika i kultura, i jednom jako razvijenom koordinacijom

i logistikom, kao i proizvodnjom hrane. Pretpostavimo da su to bili milijuni ljudi artikulirani u malim naseljima, ljudi koji su živjeli vrlo uzdržanim načinom života u prirodi, bez izgradnje velikih urbanističkih centara, grupisani u manjim centrima i eventualno u drugačijim socio-političkim sistemima. To je i vizija Aldeia Rizoma i ona je jedan prototip ovakvog naselja. Aldeia su ta domorodačka naselja, dok je Rizoma rizomatični sistem koji bambus koristi kao i druge biljke koje se tako povezuju, što znači da je decentraliziran sistem. I također, inspiracija je na filozofski koncept „rhizome” od Deleuze e Guattari. Aldeia Rizoma donosi s jedne strane tu predačku mudrost, a s druge viziju budućnosti kao poveznicu tehnologije, prirode i kulture. Dakle, u pitanju je mali prototip na kojem testiramo dosta različitih načina gradnje, sistema, logistike, operacija i onda te rezultate djelimično koristimo u našim komercijalnim projektima. Kada je riječ o konceptu zajednice, mislim da je to jako važno kao novi princip suživota na ovoj planeti i to ne samo ljudske zajednice, nego zajednica između svih živih bića. Značajno je kako ta artikulacija stvara nova rješenja za klimatsku tranziciju

u kojoj živimo, jer ljudi ne mogu sami opstati bez koordinacije sa drugim bićima, sa životinjama, biljkama i gljivama. To je velika zajednica, veliki svijet. Nasuprot tome, jako je mali svijet koji je samo stvoren za ljude. Jako mali su gradovi koji su samo stvoreni za ljude. Rizoma donosi interfejs te konekcije sa proizvodnjom, energijom, sa ishranom i prije svega sa osvješćivanjem ljudi koji će imati iskustvo suživota kako putem arhitekture tako i učešća na kulturnim i iscjeljujućim događajima koji se ovdje organiziraju.

Svaki objekat je inspiriran domorodačkomnekom kulturom koju sam posjetio, od strategije gradnje do unutrašnje organizacije, ali sve je bazirano na viziji.futurističkoj

Koncept Aldeie karakteriše gostoljubivost u butik vilama u prirodi gdje se simulira taj suživot u tom vremenskom periodu koji ovde ljudi provedu, a to je

sve integrirano sa Temascaltepec, secret saunom Meksičkom, sa dosta ceremonija za koje nam dolaze šamani iz Amazona i vode te ceremonije sa različitim iscjeljujućim biljkama, kao i drugi kulturni

događaji koji se ovdje organiziraju.

Ukoliko se ne varam kuća Arka (2015)

je bila prva koju ste ovde podigli i projektovana je tako da oponaša specifičnu arhitekturu skloništa brazilskih plemena Asurini ili Medio Xingu koja su svoja utočišta gradili u brazilskim šumama, a za izgradnju je odabrana ljuskasta, samostojeća konstrukcija koja ima i funkciju krova i napravljena je od galvaluma (čelik + alumijum + cink). Kuća je inspirisana strukturom lista ali ono što je takođe čini specifičnom je i način organizacije prostora. Naime, ona je ustrojena ne prema nameni već prema vremenu. Jako mi se dopala ova ideja da jedan prostor može biti mnogo toga u zavisnosti od doba dana i naših potreba. Možete li da nas provedete kroz proces i približite ovakav pristup, pre svega u pogledu organizacije prostora?

Kuća Arka je bila u stvari prvi prototip jedne izgradnje ovdje na Aldei. Ona je

stvorena na bazi vrijemena, kao što ste rekli, a na takav način organiziranog prostora sam bio izuzetno inspiriran kad sam upoznao malo dublje način života Ašaninka plemena, čije su kuće vezane više uz vrijeme nego uz prostor. Mi u našoj zapadnoj viziji življenja u stanovima i kućama nikad ne provodimo vrijeme u cijelom prostoru, već tih osam sati u spavaćoj sobi, onda par sati u kuhinji ili u boravku, kupatilu – dakle taj odnos sa prostorom je uvijek vezan uz definisano vrijeme tokom dana. I to su ritmovi i ponašanje vezano uz prostor. Neovisno koliko su nam velike kuće mi uvijek segmentarno živimo u njima, nikad u kompletnom prostoru. Nasuprot tome, u mnogim od ovih kultura, Asurinija, Ašaninka i Huniquin i drugih koje sam upoznao, njihovi su prostori otvoreni kompletno i mijenjaju svoju formu tokom dana. Isti prostor koji je na primjer od 100 kvadratnih metara, ujutro se koristi za doručak, onda poslije je „radionica“ u kojoj se na primjer plete, ili se rade kor-

pe, zatim se sprema ručak i tada se to sve pretvori u jednu veliku trpezariju i tu svi zajedno jedu, poslije se pretvara u prostor gdje se pričaju priče, gdje se ljudi druže i onda na kraju dana u veliku spavaću sobu. U takvim kućama tih 100 metara kvadratnih, hipotetskih, korišteni su 100% vremena, dakle kuća je vrijemenski vezana, a prostor je uvijek u kompletnoj full operaciji. Tako da je

projekt bio izveden s tim konceptom i on je modularna arhitektura. Noseće strukture čini ultra-laka konstrukcija, to su strukture koje su inače rađene za helikoptere i aerodrome. Koristili smo modularni sistem i bilo mi je interesantno da smo ga mogli na rukama donijeti, što znači da se u šumi nisu trebale stvarati velike ceste i nije bilo potrebe porušiti nijedno stablo. Izgradili smo

najpre krov. U tropskoj arhitekturi je interesantno da se ona gradi naopako u odnosu na ono što smo inače naviknu-

ti kada gradimo od dole prema gore. Tropska arhitektura se gradi tako što se prvo radi krov a onda ostali prostor.

Pošto u takvoj klimi ima jako puno kiša, logično je da je krov najvažniji element.

To je u stvari kao da pravimo brod i onda ga okrenemo naopačke. U isto-

riji je bilo primjera vikinških brodova koje su nekad okretali i pretvarali u arhitekturu prije par hiljada godina, ali u Amazoniji i u tropskim zemljama uopće nije taj princip. I u Africi, i u Aziji, gradi se od gore. Prvo se napravi sklonište, odnosno napravi se krov. To je jedna vrsta šeltera, bilo da je krov, brod ili je kontinentalna površina, da li je na stropove, da li je zaobljena, ali u principu se počinje raditi od gore. Tako je i Arka napravljena. Prvo smo pravili zaklon a poslije, ispod, arhitekturu vezanu za tu multifunkcionalnost prostora.

Arca house, photo: Victor Affaro

ARCA HOUSE

by Atelier Marko Brajovic

foto: Victor Affaro

Za vreme pandemije COVID 19 prešli ste s porodicom u šumu. Danas 4 godine kasnije da li i dalje ovaj prostor funkcioniše kao vaš „prvi dom” ili ste se vratili u Sao Paolo u kome se nalazi i vaš studio?

Mi smo u stvari uvijek imali kuću prirodi. Kad sam prvi put došao u Brazil prije skoro dvadeset godina, došao sam u Amazon kao vođa jednog kursa. U to vrijeme sam živio u Barseloni i predavao na fakultetu u Barseloni, i sa svojim studentima sam došao u Amazon da organiziramo kurs održive arhitekture. Ostao sam očaran tim velikim hramom kao što je Amazonija. Taj prostor je meni izuzetan i danas sam jednako fasciniran Amazonskom šumom, suptropskom šumom i Atlantskom šumom u kojoj sada živimo, i one su bile veliki učitelji za mene. Posebno me inspiriraju arhitektonski, naročito taj odnos sa strukturama, sa biomimetikom i spoznaja da je priroda u stvari 3.8 biliona godina star dizajner. Ona je najveći dizajner i od nje puno možemo naučiti posmatrajući kako dizajnira strukture, kako riješava probleme i kako organizira suživot. Kad sam došao u Brazil, dok smo živjeli u Sao Paulu, koji je

izuzetno inspirirajući grad, uvijek smo imali to jedno mjesto. Paraći jako sliči jednom malom Rovinju, u toj razmeri i u odnosu kako ljudi žive, ali naravno u potpuno drugačijem ekosistemu i biomu. Tu smo dolazili često. Živjeli smo u Sao Paulu i naša djeca su išla u školu tamo, a moja supruga koja je dizajner nakita, je imala tamo svoju radionicu i trgovine. Za vrijeme pandemije smo bili ovde baš kad je proglašena pandemija i odlučili smo ostati. Najprije na tjedan dana, na mjesec dana, na dva mjeseca, godinu i na kraju smo odlučili da ovdje živimo, tako da sad i djeca ovdje studiraju i organizirali smo naš suživot u ovom ekološkom sistemu. Totalno smo off grid, živimo u Aldeia Rizoma kao dio zajednice i ritrit centra koji moja žena sada vodi. To su smještaji gdje ljudi mogu da iskuse življenje koje je potpuno uronjeno u prirodu, sa svim kućama koje tu obitavaju i svim tim iskustvima koja se događaju. Mi smo već odlučili da živimo tu, ja sam jednom tjedno u Sao Paulu, gdje je moj ofis. On je danas dosta porastao, imam nekih 45 arhitekata, tako da ja provodim tih četiri dana ovdje, a onda tri dana u Sao Paulu. Nekada ostanem tu i mjesec dana jer mogu na daljinu dosta toga raditi,

a cijela produkcija i direkcija izvođenja projekata je u Sao Paulu. Tako da, mislim da je taj prvi dom sada ovdje u

Aldeia Rizoma. Sao Paulo je centar kreativnosti Latinske Amerike i jedan, po meni, od kulturno najbogatijih gradova u svijetu, tako da sam često tamo i taj

odnos između grada od dvadeset stanovnikamilijuna i totalne prirode je gdjeprostor se rađaju mnoge ideje, između ostalog i kako ćemo naše pretvoritigradove

u biološke gradove.

Možete li nam dati uvid u filozofiju vašeg studija i ključne principe koji pokreću vašu metodologiju dizajna?

Filozofija mog studija koji se zove Atelier

Marko Brajovic je multidiverzitetna proizvodnja projekata. Danas oko 70% projekta čine objekti smeštajnog tipa, butik hoteli u različitim prirodnim ambijenti-

ma - biomima. Drugi dio su privatne kuće i brand experience, kao i paviljoni

za razne marke koje potenciraju taj od-

nos sa prirodom kao koncept ili realnu aktivnost i njihovim linijama. Brazil ima šest različitih bioma, dok recimo neke evropske zemlje imaju jedan, najviše dva bioma. To je dobar pokazatelj koliko je Brazil ne samo veliki već i izuzetno raznolik u prirodnim kontekstima.

Samim tim veoma su različiti biomi u kojima radimo arhitektonske projekte, od pustinja do tropskih šuma, stepa, poplavljenih površina, i travnatih površina također. Radimo različite projekte u različitim prirodnim kontekstima i biti povezan sa prirodom smatram da je luksuz danas. Luksuzna arhitektura je ona u kojoj si u potpunosti povezan sa svojom prirodom, sa prirodnim okruženjem sa svim komforom i sigurnošću. Takvu vrstu doživljaja nastojimo da stvorimo u različitim ambijentima i to nam je danas veći dio posla. Filozofija kojom se vodimo je in nature we trust.

Tako se zove i naša prva knjiga, a sada radimo i na drugoj. Tu su i projekti koji su inspirirani ne samo ekološkim kontekstom, materijalima, strategijama, nego i stvaranjem tih interfejsa. Negujemo tri pristupa projektima – biomi-

metički, fenomenološki i bihejvorialni. Te tri točke su vodeće za inspiraciju naših projekata. Verujem da, na kraju krajeva, ono što dizajniramo jesu „portali“ te povezanosti sa predačkom i budućom vizijom našeg života, u pogledu toga kako ćemo živjeti zajedno svi na ovoj planeti.

Kako bi ovakva filozofija po vašem mišljenju mogla da se primeni i u drugim sferama života?

To me jako zanima u biti, jer mislim da je naša vizija arhitekture moment kada naš osobni pristup životu i profesionalni ne mogu više biti razdvojeni. Princi-

pi koje imamo i to kako živimo i kako gledamo na svijet, kako se odnosimo s ljudima, kako želimo raditi, za koga želimo a za koga ne želimo raditi, sa kim želimo sudjelovati su profesionalni, ali su isto tako i privatni. Mislim da bilo koja struka mora poštovati principe ekološke tranzicije jer moramo biti osvješćeni da živimo na jednoj planeti i neophodno je da svi budemo dio te velike transformacije. Suradnja je mnogo jača od kompeticije, to je strategija koju možemo vidjeti i u prirodi sa tisućama milijona primjera koji nam pokazuju kako različiti organizmi zajedno žive i prosperiraju, i kompetentni su da prežive na ovoj planeti. To su principi koje učimo iz prirode i koje možemo aplicirati na arhitekturi, preko biomimetike ali i preko mnogih drugih metodologija čak i predačkih, spiritualnih, psiholoških pa i organizacionih. Tu su i socio-politički primjeri koje nam priroda donosi. Zato je važno inspirirati se prirodom jer je ona najbogatiji case study koji možemo imati za aplikaciju u bilo kojem okviru, u bilo kojoj sferi života, profesionalnoj i osobnoj. Ovakav pristup je neophodnost i vjerujem da

se hitno treba prebaciti na ovakvu, organsku viziju svijeta, umjesto postojeće linearne i mehaničke.

Utemeljitelj ste programa Design by Nature, naprednog učenja u atlantskim i amazonskim kišnim šumama s naglaskom na biomimetičku projektnu strategiju i savetnik AskNature (Arisona University). Spomenula sam vaše teorijsko usmerenje, oni koji prate vaš rad znaju da ste godinama bili predavač na mnogim univerzitetima, a već godinama uz praktičan rad u studiju organizujete i specifične „šumske“ radionice i predavanja. Ko su ljudi sa kojima sarađujete i šta je ono što je jedinstveno u učenju u ovakvom okruženju?

Design by Nature je nastao kao svojevrsna baza podataka iskustava, eksperimenata uspjelih i neuspjelih, naših i tuđih, svih saradnji i radionica u suptropskoj šumi, u Amazoni. Ta velika baza materijala danas ima preko 350.000 sudjeonika na Facebooku, gdje svako pruža svoj doprinos deljeći svoje znanje, a tu nastaju i poznanstva i povremeno se organiziraju radionice i samiti Talks by Nature na kojima ljudi

dođu i prikažu u kratkim govorima od 10-15 minuta svoja istraživanja. Tako-

đer, radionice koje vodimo u Design by Nature su možda najinteresantnije ove koje vodim u Amazoni. Tako sam između ostalog i prvobitno došao u Brazil, a AAVSA radionice (Architectural Association Visiting School Amazon) i dalje organizujemo svake godine. Tu sam i kodirektor u Brazilu zajedno sa Nachom Martin koji je drugi kodirektor iz arhitektonske asocijacije u Londonu (to je arhitektonska škola) i on vodi tamo pomenuti kurs, a ja sam zadužen za kurseve gostujuće škole koji se sprovode u Amazoni. To je isto dio Design by Nature globalnog programa i koristimo Ask Nature platformu koja ima integrisanu veštačku inteligenciju, i tu se mogu postavljati pitanja, na primjer kako prirodni organizmi tretiraju impermeabilitet ili kako u prirodi organizam može mijenjati boju ili zašto perje nikad nije mokro. To su sistemi i tehnologije, vrhunske tehnologije koje možemo naučiti iz prirode. Ova platforma je na engleskom i može se besplatno koristiti. Nedavno smo imali u Amazoni kurs tokom kojeg smo radili prototip jednog naselja i zamislili smo kako će to naselje uz neminovan rast turizma i intere-

sovanja turista razviti na održiv način, i prototipirali smo moguće ekonomske, arhitektonske i infrastrukturne pravce razvoja tog naselja. To su praktični kursevi koje vodimo u AA Visiting School Amazon svake godine, sljedeći će biti opet vjerojatno u novembru ili decembru sljedeće godine, u kojem studenti sa fakulteta i veliki broj profesionalaca dolaze kako bi radili zajedno na problemskim situacijama. Osim sa studentima, takve radionice sprovodimo i sa firmama, dosta radimo in-house treninge za firme. Tako smo sa najvećom firmom za proizvodnju keramike ovde u Lantinskoj Americi napravili jednu liniju keramike inspirirani biomima Brazila, kad smo odveli tehničare i arhitekte na jug Argentine, na Tjera del Fuego. Ideja je da vodimo ljude na radionice u prirodnom okruženju kako bismo im omogućili da steknu strateško i projektno iskustvo za rješavanje problema u kratkom roku. Za samo sedam dana takvog kursa deset sudionika mogu proizvesti projekat za koji bi im možda trebalo mjesec dana rada u studiju. To je nevjerojatno kako je u prirodnom kontekstu inspiracija jaka, kao i fokus, te se uz taj princip biomimetike koji je izuzetno plodan, vrlo brzo se dolazi do rezultata.

Svedoci smo da se s popularnošću termina održivost ova oznaka olako zloupotrebljava, čime se status quo održava. Istovremeno sa porastom broja stanovnika u gradovima, gradnja je intenzivirana a zelenilo je neretko prvo na udaru radi većeg iskorišćenja prostora. Koji je po vašem mišljenju minimum koji mora biti zadovoljen da bi se neki objekat mogao smatrati zaista održivim, i na koji način vidite budućnost globalne gradnje, ali i specifičnu ulogu arhitekata i urbanista imajući u vidu klimatski krizu?

Pitanje je dosta složeno da bi se moglo odgovoriti ukratko. Mislim da nema arhitekture, ni urbanizma, nema zapravo ničega ako nema prirode i vizije da je priroda konstantno u promjeni. Kako se adaptirati na promjene, kako anticipirati promjene i kako se ne boriti protiv prirodnih snaga nego evoluirati zajedno sa prirodnim snagama. Uz te promjene i naša će se arhitektura mijenjati, naš način života se mijenjati i naši gradovi će se mijenjati. Neminovno je da se sve mora mijenjati, jer da nema promjena ne bi bilo života na planeti, a mi kao ljudska rasa ćemo morati da se zajedno drugim bićima adaptiramo na

te promjene. Prema tome naši gradovi moraju biti prilagođeni ne samo za ljude već moraju biti stvoreni i za druge civilizacije, na primjer za civilizacije drugih bića. Kao što šume imaju sjećanje i povijest, tako i druga bića stvaraju povijest i svoje civilizacije . Trebamo spojiti sva bića zajedno u jednu viziju koju ja zovem multispicity. To je jedan koncept na kojem sada radim na osmišljavanju gradova kao mjesta suživota svih bića, i arhitekturi koja to podržava, jer nije stvorena samo za ljude. Potrebno je graditi objekte koji su kako za ljude tako i za pčele, za ptice sa ostavljenim prostorom u zidovima kako bi one mogle da prave svoja gnijezda. Potrebno je stvarati arhitekturu koja je dizajnirana za sva bića. To me izuzetno zanima kad pričamo o gradovima ovog stoljeća, ali i sljedećeg.

U kontekstu klimatske krize, kada govorimo o budućnosti dizajna, arhitekture i generalno načinu kako ćemo organizovati svoje živote, razmatraju se mnogi teorijski okviri. Vi ste inspirisani temom sa 17. Bijenala koju je predstavio Hašim Sarkis a odnosi se na pitanje Kako ćemo živeti zajedno, ponudili svoj odgovor u vidu projekta

Amphibious: living between water and land in the Amazon kroz sinergiju sa svim drugim bićima sa kojima delimo ovu planetu. Kako bi iz vaše perspektive to izgledalo u već urbanizovanim i ljudima gusto naseljenim sredinama?

Mislim da na pitanje kako ćemo živeti zajedno ima toliko odgovora koliko ima živih bića, i svako biće da bi bilo tu na našoj planeti, ono treba odgovoriti na to pitanje. Koncept da najjači preživljava i da je zakon prirode surov i sve metafore koje iz toga proističu su toliko zloupotrebljeni i dolaze iz patrijarhalne, hijerarhijske, mehanicističke i agro-logističke vizije svijeta gdje je priroda jedno, a ljudi su drugo. Ideja da je borba u prirodi izuzetno okrutna i da samo najjači preživi, što u biti u jako malom broju slučaja jeste tako, ali u većini slučajeva nije najjači onaj koji preživi, nego preživi onaj ko najbolje kooperira, ko najbolje surađuje, i ta suradnja je po meni izuzetno važna. Godine 2021, Hashim Sarkis, kurator Venecijanskog Bienala je pozvao moj Atelier da prezentiramo arhitektonske projekte koje radimo u Amazoni. Na toj izložbi smo prikazali dvanaest naših projekta, hotela i škola koje radimo - devet se već izrađene, a

radićemo ih još šest u Amazoni zajedno sa lokalnom zajednicom (što znači oni grade, a mi im pravimo projekte koje oni mogu sa svojim materijalima izrađivati). Pravimo i jednu plutajuću

biblioteku, muzej nauke u Amazoni za koji radimo i ekspografiju, kao i jedan spiritualni centar. Svaki od tih objekata odgovara na ovo pitanje „kako ćemo živjeti zajedno” na svoj način, jer nema jednoznačnog odgovora, pogotovo ne u jednom ovako delikatnom ekosistemu gdje su ljudi oduvijek živjeli zajedno od kad su došli na ovaj kontinent.

Interesantno je stvoriti jedan leksikon načina života koji ima izuzetno puno riješenja i polazi od toga da li plutamo, da li smo na visini, i kakav je odnos sa ekosistemom. Dakle sve je stvar odnosa, i ključno je kakvi se odnosi stvaraju sa ekosistemom u kojem živimo, sa ljudima i sa drugim bićima. Na toj izložbi smo pokušali odgovoriti na ova pitanja sa našim projektima i snimcima rituala, kulturnih događaja i ceremonija koje sam snimio u zadnjih dvadeset godina, kao i sa jednom studijom o plutajućim biljkama i crtežima koje sam radio u tom periodu, svi zajedno su bili izloženi uz arhitektonske projekte.

Amphibious: living between water and land in the Amazon

Venice, Italy, 2021.

Projekat Mirante do Madadá (20222023) se nadovezao na ovaj koncept a reč je o jedinstvenom hotelu duboko u šumi, na obalama reke Negro, koji gostima nudi priliku za uranjanje u šumu i bogatstvo međusobnih veza kroz iskustvo bez presedana u Amazoniji. U pitanju je veoma zanimljiv i ambiciozan projekat i zanima me na koji način je postignuta ta sinergija sa životnom sredinom i lokalnom florom i faunom bez njenog narušavanja?

Da, to je projekat koji napokon kreće sa izgradnjom sljedeći mjesec. To je jedan butik hotel sa dvanaest smještaja. Smještaji su privatne vile i svaka ima privatni spa, dnevne sobe i terase i sve je sjedinjeno u jednom prostoru koji je u potpunosti srastao u prirodni ambi-

jent. Konstrukcije su rađene u čeličnim strukturama koje su prefabricirane i donešene pa instalirane na licu mjesta uz minimalno korišćenje betona, a sve je zatvoreno sa tekstilnim impermabilnim membranama i lokalnim drvetom. Drvo je, naravno, iz izvora kontroliranih plantaža i lokalnih izvora. Takav pristup izgradnje je dosta različit od uobičajenih pristupa izgradnje gdje radimo u potpunosti sa lokalnim materijalima, sa prirodnim materijalima a ovdje je naš eksperiment to što ćemo raditi sa izuzetno jakom tehnologijom materijala, ali sa ultra-laganom tehnologijom koja će se instalirati maltene kao da kao da su leteći tanjuri koji su sletjeli u teritorij sa minimalnim dodirom na zemlju. Svi objekti su odvojeni od zemlje na metar i pol visine i postavljeni sa na jako tan-

kim strukturama. Sve je povezano sa pasarelama koje maltene lebde i bazeni, restorani, igralište, i teretana u šumi

čine jednu organiziranu teritoriju. Tu je do skoro bila jedna hacijenda i jedna velika plantaža gdje su čak bile i krave i brojne monokukture, a ta zemlja će se sada izgradnjom hotela na preko

90% teritorije pošumiti. Plan je vratit šumu gdje je nekad bila. Tu će danas zahvaljujući izgradnji ovog hotela biti ne samo taj jedinstven „portal“ duboko u šumi, butik hotel za publiku koja

će imati mogućnost da provede neko vrijeme u šumi, uz brojne programe i izlete poput noćnog viđenja krokodila ili posete veoma interesantnim pećinama koje su u blizini, kao i mnogim kulturnim programima koji su vezani za lokalne zajednice. Meni je to izuzetno

interesantan i važan projekat, jer je to osmatračnica zahvaljujući kojoj mi posmatramo ne samo pejzaž, već imamo i dvije vrste arhitektura, vertikalnu i horizontalnu. Vertikalnu, tamo gdje smo dublje u šumi, tako da se možemo lako smjestiti između stabla i ono što osmatramo, osmatramo izbliza. Mi imamo priliku da osmatramo van ali isto tako i unutra, unutar sebe. A taj horizontalni modul ovih građevina je takav da ti objekti gledaju na pejzaž koji je blizu rijeke, što nam donosi horizontalnu vizuru Amazone. Kad smo na visini, i nebo je veliko i rijeke i jezera su veliki, a kad smo unutra u šumi, ona je vertikalna. Tako se vertikalno organizira život u tropskim i suptropskim šumama, i mi gledamo na te dvije vrste prema vani, ali uvijek i prema unutra.

Mirante do Madada

Veliku pažnju javnosti privukla je Monkey house (2020) - drvena koliba na stubovima među drvećem, za koju vas je inspirisala vrsta palme juçara koja

zahvaljujući svom korenskom sistemu uspeva da dosegne velike visine. Uz jedinstven izgled kuće, odabir lokalnih materijala i zanatskih radova, kao i „osmatračnicu“, dopalo mi se i to što ste prilikom organizacije prostora najpre neko vreme proveli upoznajući se sa istim, kako biste odabrali gde je pravo mesto za spavaću i druge sobe.

Kakvu energiju pruža ovakav vertikalni način gradnje kuće i da li je upravo on uzrokovao i drugačiji način promišljanja prostora?

Monkey House je stvorena na inspiraciji juçara. Uvijek me je fasciniralo kako to stablo uspije tako visoko rasti na tako inkliniranom teritoriju. Za razliku od Amazone, Atlanska šuma je izuzetno bregovita i nagibi su veliki. Tu neka stabla uspiju rasti vertikalno jer imaju skora korijene, to je vrsta korijena koji raste nizbrdo. Teško je taj prirodni fenomen ovako objasniti, pa je najbo-

lje da pogledate fotografije. Ta stabla uspeju regulirati svoju inklinaciju prema gustini korijena i direkciji korijena. Monkey House je takođe jedna vrsta osmatračnice kao što je i Mirante.

Mirante inače znači osmatračnica i meni je jako važno osmatrati kako vani tako i unutra. Monkey House je vertikalna, ona se isto situirala među stablima i ima samo 5-6 metara, te u ovom projektu nije bilo nijedne supresije, nijednog posečenog stabla. Ova kuća koordinira tako da stvori jedno vertikalno iskustvo za ljude koji hodaju kroz nju, ima 4 kata i visoka je oko 15 metara.

Izuzetno je vertikalna, kao jedna velika palma gdje možemo posmatrati život od korijena jednog stabla do epifeta, (tu su razne vrste biljaka koje rastu na visini, kao i ptica i majmuna koji ulaze u kuću). Stabla su jako blizu, možete ih praktički dotaći dok ste na određenim katovima kuće. Sve je rađeno u drvetu i napravljeno je sa lokalnim materijalima, a objekt je inspiriran proporcijama i tipologijom Guaraniji kuće sa izuzetno velikim nagibom krova.

Nasuprot njoj na istoj lokaciji napravili ste Agüé House (2022) – kuću koja je organizovana po horizontalnoj tipologiji, koja se otvara ka frontalnom panoramskom pogledu i izgrađena je na stubovima u visini krošnji drveća, što je omogućeno nagibom zemljišta. Šta je bila inspiracija za njenu gradnju i u čemu su specifičnosti ovog projekta?

Ague kuća je jedna od poslednjih kuća koja je rađena u ovoj regiji. Ona je organizirana između dva kamena, dvije velike stijene, naslonjena je na njih i gleda na horizontalni pejzaž koji je izuzetno bogat. Cijela je napravljena od eukaliptusa. Tu smo eksperimentirali da uradimo kuću od eukaliptusa koji je sađen ovdje na teritoriji, i 90% građevinskih materijala je iz lokalnih izvora koji su u radijusu od 50km od lokaliteta izgradnje. Ceo taj postupak je bio dio eksperimenta, a samo krov i neophodna oprema kao što su lavabo i wc školjke su došle izvana. Za strukturu kuće je korišten eukaliptus a zidovi koji

su zemljani su rađeni od mješavine betona i lokalne gline. Pinus, drvo koje je korišteno za pod i plafon je isto odavdje. Krov naravno nije, to je gavalumen, legura cinka, čelika i aluminijuma. Ovo je dosta komotna, udobna kuća. Svi zidovi su klizni što omogućuje da se spajaju različiti prostori, bilo da je to dnevni boravak sa kuhinjom ili sa spavaćom u jednu sobu kad se koriste kao dodatni prostor. Kuhinja je centralna točka i rađena je za jednog chefa. Osmišljena je za tu curu koja je po profesiji chef, kuha i vodi TV programe, pa je u stvari kuhinja koja jedna velika scena sa prirodnim backdropom gdje ona može eksperimentirati sa veganskom kuhinjom i snimati te programe. U tom pogledu ovo je dosta performativna kuća u odnosu sa svojim okruženjem.

Project Name: Casa Agüé, 2022; Photo credits: Gustavo Uemura

CASA AGÜÉ,

2022;

Photo: Gustavo Uemura

Poslednji izveden prostor na ovoj lokaciji je AYURU – šumski hram (2024) i formom krova asocira na morfologiju

cveta Vitoria Regia, koji vam je poslu-

žio kao inspiracija za projekat koji smo

već pominjali The Mirante do Madada, i sagrađen je od bambusa, a krov od glaziranih pločica koje oponašaju

izgled šumskog okruženja. Sa kakvom idejom je stvoren ovaj šumski hram, na koji način od doprinosi povezivanju zajednice ljudi koji ovde danas žive sa gostima koji dolaze da uživaju u ovom jedinstvenom iskustvu?

AYURU prostor je, jedan od poslednjih izvedenih, to je najrecentnija izvedena građevina, i ona je cijela od bambusa. Riječ je o objektu koji ima bambuse od 11.5 metara, to su bambusi od 12 do 15 centimetra prečnika i izuzetno mi je interesantno kako su sam svaki od tih bambusa „upoznao“ dok je još rastao. Alejandro Cieslik je inženjer koji vodi plantažu jednog proizvođača ovdje nadomak mesta izgradnje, na 40 kilometara, i sa njim sam sarađivao i dobio priliku da se upoznam sa celim procesom. Mogao sam da vidim direktno na terenu gde se bambus uzgaja, zatim kako izgleda proces košenja, prepari-

ranja bambusa, i njegovog tretiranja s produktima kako bi se izvadila glukoza, a onda i sušenja, i dovođenja materijala na teren i same izvedbe. Imao sam priliku da posmatram ceo taj proces. Meni je jako važno odakle dolazi materijal, kako se on postavlja, ko su radnici, i taj razgovor direktno na terenu je nešto što je ključno da bi se došlo vrhunskih rezultata. Posvećujem veliku pažnju osobinama materijala i tome kako se oni postavljaju kako ne bi bilo nikakvih grešaka u izvedbi. Konstrukcija ovog objekta je bila izuzetno ambiciozna. Objekat ima osam metara visine i celokupna konstrukcija je napravljena od bambusa sa nosećim zidovima koji su dole, stupovi su u betonu, a keramičke pločice koje su korištene za krov su zapravo crijepovi napravljeni od kalupa iz šezdesetih godina koji smo našli u jednoj fabrici u Rio de Žaneiru koji nisu koristili, a onda smo izradili te oblike i glazirali svaki. To je 9500 crijepova koji su glazirani u zeleno-plavu boju koja se mijenja ovisno vremenu, i prilagođava se svom okruženju. Ovaj objekt se koristi za kakao ceremonije, jogu, meditaciju, i razne iscjeljujuće i ritrit događaje. Taj koncept iscjeljujućeg turizma je dosta zastupljen ovde u Aldei i organizuje

se za grupe do 50 ljudi koji se mogu smjestiti u ovih osam objekata zajedno sa svim dodatnim centrima koje imamo za spa i druga mjesta kroz koja se koordinira taj specifičan proces uronjavanja

u prirodi, tako da je ovaj Forest Temple i osmišljen za tu namjenu. To je šumski hram u kojem se svako može povezati sa svojom prirodom kao i međusobno, te doživjeti jedinstveno iskustvo.

AYURU, photo: Atelier team

photos: Edu Ohara

photos: Fabio Lumanke

Uprkos velikom internacionalnom uspehu i brojnim poslovnim i privatnim vezama sa amazonskom šumom, niste zaboravili ni svoje evropske korene pa ste tako aktivni činilac i ovdašnje arhitektonske scene gde ste učestvovali na Bijenalu 2015. predstavljajući Crnu Goru (koja vam je između ostalog dala status počasnog konzula u Brazilu), i potpisujete veoma zanimljiv predlog za Lušticu. Na koji način vidite ovdašnju arhitektonsku praksu, da li planirate projekte i na ovim prostorima i na koji način biste gradnju u gradovima poput recimo Beograda ili Zagreba koji leže na rekama prilagodili pravoj čovekovoj prirodi i vratili ga sebi?

Mene jako zanima kreirati i izvoditi projekte na našem podneblju. Jadran, i Rovinj, kao što sam rekao na početku, to je mjesto odakle potiču mnoge moje inspiracije i sjećanja. Zanima me povezati boje i mirise, način života i ishrane, povezanost kultura i stvaranja koncepata koji mogu stvoriti ili pojačati intenzitet arhitekture u odnosu sa prirodom. Jako

je važno projektirati sa lokalnim materijalima i napraviti nešto izuzetno. Želim praviti vrhunske proizvode, da li stambene, da li iskustva uronjena u ponude hotela, difuzne hotele, i različite smještaje koji su promišljeno uklopljeni u naš prirodni ambijent. To je nešto što me uvijek zanima i na čemu jako puno radim u Latinskoj Americi, ne samo u Brazilu, zajedno sa par tekućih projekta u Evropi. Jadran mi je posebno velika inspiracija i srcu jako važno podneblje. Jako me zanima cela naša regija i mogućnosti stvaranja tih novih produkata, posebno onih vezanih za svjesnost i iskustvo, multisenzorijalno iskustvo koje publika može imati sa ekološkim sistemom.

Od drevnih vremena gradovi se grade pored rjeka, zbog logičnih razloga. I odnos sa vodom je posebno važan ne samo sa taktične strane već i zbog identiteta naše vrste kao dio ekosistema. Međutim, taj odnos se u industrijskoj eri pervertirao u mnogim slučajevma u otpadne kanale ili su mnogi gradovi totalno okrenuli leđa svojim rjeka -

ma. Tokom zadnjih desetljeća programi pročišćenje rjeka, kanala, laguna i morskih obala su dio najboljih urbanističkih projekata, gdje se apliciraju prirodna rješenja pročišćenja putem implementacije biljaka, dobrih bakterija, riba, ptica i stvaranja mikro-ekosistema koji omogućavaju suživot. Takva rješenja su kvalificirala moderne gradove, ona donose kvalitetu života i valoriziraju javne prostore i također privatne investicije u stambene i komercijalne zgrade. To je uvijek „win-win” situacija kada se investira u obnavljanje ekosistema u gradovima. U našoj regiji, gradovi kao što su Zagreb i Beograd, da navedemo veće, urbanije sredine, su locirani na važnim rjekama kao što su Sava i Dunav i smatram da se taj odnos može znatno poboljšati uz arhitektonske projekte koji kvalificiraju taj odnos.

Kvalitetni projekti koje će mnogodovjestiviše

ljudi u odnos sa rjekom i njenim čarima, gdje bi voda trebala

elementprioritetniprojekta,

a novi djelovi

grada da gledaju na rjeke sa divljenjem, kao na bogatstvoprirodnokoje njeguje naš život, jer je to po meni današnji luksuz velikih svjetskih gradova.

MV Selection je renomirana kompanija specijalizovana za prodaju podnih obloga u Beogradu. Oni su ovlašćeni distributer prestižnih brendova kao što su Mafi i Weitzer iz Austrije, kao i Swiss Krono iz Švajcarske. U svojoj ponudi imaju širok spektar proizvoda, uključujući višeslojne parkete, kompozitne parkete, laminat premium kvaliteta, dekorativne i akustične zidne obloge i vinil podove.

Kompanija se ponosi vrhunskim kvalitetom svojih proizvoda, brzim i sigurnim isporukama, stručnim savetima i profesionalnom ugradnjom. Njihova posvećenost kvalitetu ogleda se u saradnji sa renomiranim proizvođačima i pažljivom

selekcijom asortimana, kako bi svojim kupcima pružili najbolje moguće rešenje za podne obloge. MV Selection teži da svojim kupcima obezbedi podove koji su izdržljivi, estetski privlačni i dugovečni, uz višedecenijsku garanciju kvaliteta. Kompanija posluje sa vizijom da svakom kupcu ponudi personalizovanu uslugu, počevši od saveta prilikom odabira podova do same ugradnje, osiguravajući da svaki kupac bude u potpunosti zadovoljan. MV Selection se pozicionirala kao lider u oblasti podnih obloga na tržištu Srbije zahvaljujući svojoj posvećenosti kvalitetu i vrhunskoj usluzi.

Fotografije:

Intervju:

Katarina Đošan

@eutanazija8

Vladana Putnik Prica

Dr Vladana Putnik-Prica, istoričarka umetnosti i arhitekture, viša naučna saradnica pri Institutu za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu, vrsna poznavateljka arhitekture, naročito arhitekture sa prostora bivše Jugoslavije i područja grada Beograda, autorka knjiga Arhitektura sokolskih domova u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca i Kraljevini Jugoslaviji (2015) i Stambena arhitektura Beograda 1918-1941. (2021), razgovarala je sa nama za ovaj broj Plezira. Pomalo o svemu: o razlikama i sličnostima između istorije umetnosti i istorije arhitekture, o problemima u struci, o pristupima, tokovima, i razlozima naučnog (i drugog) istraživanja arhitekture, o (formalnim i neformalnim) projektima, knjigama, i događajima koji nas očekuju u narednom periodu, o sveprisutnosti i nezaobilaznosti arhitekture; o ljubavi prema gradu.

U svom naučnom i istraživačkom radu bavila si se najrazličitijim temama iz oblasti istorije srpske ili, preciznije, jugoslovenske arhitekture. S jedne strane, porodičnim kućama, enterijerima, baštama, intimnijim i ličnim prostorima, sa druge strane, istorijom arhitekture sporta, obrazovnih ustanova, muzeja. Takođe, različitim uticajima i tendencijama u arhitekturi, recimo, orijentalizmom, tzv. srpsko-vizantijskim stilom, modernizmom i tako dalje. Šta je poveznica za sva ova tvoja interesovanja?

Poveznica je čovek. U stvari, nekako sve te teme i sva ta arhitektura, iako je tipologija različita, u stvari je u službi čoveka, bilo da je u pitanju privatni prostor, slobodno vreme koje čovek provodi ili bilo šta drugo. Isprva su mi bile bliže političke teme u arhitekturi, ali i stanovanje je politička tema, u smislu, kakva je strategija stanovanja u državi, da li je ima ili nema. Društvo i čovek su u centru svih tih tema, odnosno, kako mi možemo kroz arhitekturu da saznamo kako se živelo, i da možda izvučemo neke pouke. Da li su neke stvari bolje ili smo se možda unazadili. Da li stagniramo.

Čini mi se da si se najviše bavila međuratnim periodom u arhitekturi. Kako izgleda istraživački tok u okviru nekog vremenskog perioda?

Što se više baviš nekim periodom, to ti je zapravo lakše da se time baviš, ulaziš u dublje razumevanje tog perioda, jer potrebno je razumeti društvo, kontekst u kome se ta arhitektura stvara, koji je položaj žena, koji je položaj dece, kako izgleda tipična porodica, koje su nedoslednosti u politici. A u arhitekturi se to direktno oslikava, jer društvo gradi arhitekturu, ona nam je neophodna. Neko može da provede ceo svoj život a da ne ode u muzej ili pročita knjigu, ali arhitektura ga neminovno okružuje. Koliko god arhitektura u kojoj neko živi bila skromna ili neadekvatna, i to je važan aspekt života i razumevanja okruženja.

Među istoričarima umetnosti vlada mišljenje da moraš da se opredeliš za jedan period jer je samo tako moguće postati „ekspert“ u toj oblasti. Budući da radiš direktno sa studentima, zanima me kako oni danas gledaju na to. Da li imaju drugačije pristupe i in-

teresovanja nego tvoja generacija, ili se drže ustaljenih podela i mišljenja?

Ja mislim da je dosta slično u odnosu na ranije, ljudi prosto imaju tendenciju da ih zanima neki period, a da bi ušli u taj period moraju dosta da uđu u građu, literaturu, dokumentaciju, izvore. Ja i dalje stalno otkrivam nove podatke, u okviru jednog te istog perioda, stalno se javljaju nove teme i tumačenja.

Kada si doktorirala na arhitekturi sokolskih domova u Kraljevini SHS, da li misliš da si iscrpela tu temu? Da li nakon objavljivanja ili završetka projekta odbaciš temu ili joj se kasnije vraćaš?

Dođe trenutak kad treba staviti tačku na neku temu, ostaviti je sa strane, dati prostora nekome drugom da se time bavi, ne razmišljati toliko o tome. Posvetiti se novoj temi. Sokolima sam se vratila prošle ili pretprošle godine, jer su me zvali na konferenciju, i zapravo mi je prijalo, jer sam je posle osam godina otkako se njom nisam bavila sada metodološki osvežila, sagledala je na drugi način, produbila neke ideje, naišla na nove podatke, i to mi je prijalo.

A imaš li u tom slučaju osećaj stida, u smislu šta sam ovo napisala, gledajući iz nove perspektive? Jesi li stroga prema sebi kao mlađem istraživaču?

Jeste, bude stida, ali sam svesna da je to tako moralo biti, bila sam u toj fazi, samo sam tako mogla napisati. Skoro sam čitala jedan od mojih prvih radova, i mislim da bih sad mnogo šire krenula, više uzimala kontekst u obzir, prosto imam više znanja nego pre 12 godina kada je rad publikovan, ali kada ga čitam nisam nezadovoljna. Mislim da prosto ne treba biti previše strog prema sebi, ako je rad prošao recenziju pa pristojan je valjda (smeh).

Budući da je arhitektura stvaranje u i sa prostorom, u odnosu na prostor, proučavanje istorije arhitekture se dosta razlikuje od proučavanja istorije

čisto vizuelnih umetnosti. Da li je studentima istorije umetnosti, pa i starijim kolegama, teško da arhitekturu ne shvataju plošno? Da se ne bave zbrajanjem prozora i tipologijom fasada?

Ranije je to bilo i više zastupljeno, jer nauka je proces, i to kolektivni proces, svi mi učimo, metodologija napreduje.

Mislim da se sad mnogo više pažnje posvećuje prostornoj organizaciji, i dubljoj analizi. Međutim, ne treba zanemarivati ni fasadu, baš tu leži genijalnost pojedinih arhitekata, i to je bitan element arhitekture. Čoveku se nekom podsvesnom nivou dopadne nešto, a tek kroz dublju analizu shvati da sve je u proporcijama, kakva je ritmičnost, harmonija, balans između punog i praznog, odnos elemenata, i da arhitekte često kao vajari, oni vajaju tu arhitekturu. Možda ne svi, ali oni koji su stvarno talentovani.

Deluje mi da je naročito danas raznoliko u smislu kvaliteta, ali da ne zalazimo sada među lošije primere.

Dosta je zanimljivo posmatrati savremenu arhitektonsku scenu, ja se često zapitam kako će se na nju gledati kroz sto godina.

I šta misliš, kako će je istraživači posmatrati?

Mislim, po trenutnoj situaciji, da ima mnogo sličnosti sa međuratnom arhitekturom. Da dominira privatni kapital, da postoji tendencija da se zaobiđe gra-

đevinski zakon, da se vrši pritisak za izdavanje građevinske dozvole, a sama arhitektura je raznorodna, ukus investitora isplivava u prvi plan, i opet, tu je država koja kasni sa infrastrukturom. To je nešto sa čim se patimo oduvek (smeh). Čak i u socijalističkom periodu infrastruktura je kasnila, uostalom u tom periodu nastaje i Kaluđerica kao najveće ilegalno naselje, i cela leva obala Dunava koja još nema kanalizaciju, a da ne pričamo o metrou. To je za nas baš simptomatično, nešto što je naš sistemski i stalni problem, a na nama je da to barem primetimo.

Zašto si se ti odlučila baš za umetnost arhitekture i njenu istoriju? Kada je kod tebe nastupio taj preloman trenutak tokom studiranja?

U srednjoj školi me zanimala arhitektura, nekako mi je uvek bila logična. Ja sam htela i prvo upisati likovnu akademiju, pa primenjenu, a zatim me je sve više interesovala teorija i istorija arhitekture – rano sam shvatila da se ne bih bavila projektovanjem, nego me je zanimalo da učim o arhitekturi, i apsolutno se nisam pokajala.

Da li se predstavljaš kao istoričar arhitekture ili istoričar umetnosti? Imaš li uopšte potrebu da se opredeliš?

Kako kad. U diplomi mi stoji da sam istoričar umetnosti, ali jeste da bi se preciznije moglo reći da sam istoričar arhitekture. Ne mislim da treba gledati tako striktno na sve to. Mene je oduvek interesovalo da saznam kako arhitektura utiče na ljude i kako se grad razvija. I neke druge stvari iz istorije umetnosti su me zanimale, kao ilustracija ili grafika, ali ljubav prema arhitekturi je bila jača.

Čini mi se da je veza između istoričara arhitekture i arhitekata čvršća nego između istoričara umetnosti i istoričara arhitekture, u istraživačkom smislu, u pogledu raznih zajedničkih projekata, udruživanja za ključna pitanja, itd. Da li se i tebi tako čini?

Mislim da to zavisi od teme. Ja osećam i jaku vezu sa istoričarima, posebno istoričarima kulture, jer nama je metodologija slična – svi smo mi istoriografi.

Na doktorskim studijama ja sam birala predmete sa istorije, i kroz te predmete uspela da proširim svoje znanje vezano za društveni kontekst, koje je bilo ne-

ophodno za rad na mojoj doktorskoj disertaciji. Prosto moraš da poznaješ društvene prilike da bi shvatio zašto se neke stvari dešavaju. A kad se pitaš za nešto, odgovor je najčešće praktične prirode, recimo: zašto neka zgrada nikada nije podignuta – bilo je para ili nije bilo para (smeh). Neki put je ipak teško otkriti zašto je došlo do promena, jer su se neke stvari dogovarale usmeno i iza zatvorenih vrata. Recimo, tema mog nedavnog istraživanja, još neobjavljenog, jeste zašto sanatorijum na Avali za koji je bio raspisan konkurs na kraju nikada nije podignut. Imam nekih elemenata za zaključak ali stičem utisak da mi fali podataka, jer podaci ukazuju jedan na drugi i krug kao da se zatvara, verovatno zaslugom tromog birokratskog sistema u bivšoj Kraljevini Jugoslaviji, uz konstantan nedostatak novca.

Videla sam neke zanimljive Instagram objave u saradnji sa Baštama Beograda ( Belgrade Green Gardens ), čini mi se, mini vizuelno-edukativni projekti osmišljeni baš za Instagram. Da li ti se sviđa ta savremena, neformalna vrsta širenja znanja?

Mene zanima veza prirode i arhitek -

ture, imam poglavlje o tome i u mojoj monografiji o stambenoj

arhitekturi Beograda, a vezano za odnos čoveka i prirode u stambenom prostoru. Smatram da je Beograd oduvek urbanistički imao vezu sa prirodom, mada sad kako se grade nove zgrade taj je odnos sa prirodom nestao. Recimo 20-ih i 30-ih godina odnos sa prirodom ostvaruje se kroz formu „vrtnog grada“, ili kroz zelene površine koje svaka kuća ima čak i u gradu, a posle Drugog svetskog rata i u idejama „Atinske povelje“. Tadašnji savremeni urbanizam podrazumevao je dosta zelenila, iako inicijalno nije tako izgledalo, kao u slučaju Novog Beograda. Ali sada kad se pogleda Novi Beograd, on je pun zelenila. Arhitekta Le Korbizije (Le Corbusier) je čak i za ravne krovove zamišljao da budu zelene bašte.

vimo jedan zajednički post o beogradskim baštama. Ja sam im tom prilikom poslala nekoliko foldera fotografija, i kako se devojka koja vodi stranicu dvoumila šta da odabere, na kraju smo dogovorile ceo serijal.

Za to je, naravno, potrebno planiranje i strpljenje.

Da, drvo sporo raste, ali zato dugo živi. Za to je potrebno vreme. A projekat sa Green Gardens Belgrade nastao je spontano, samo su me kontaktirali da obja-

Čini mi se da će mnogo veći broj ljudi naići na taj Instagram post nego na neki stručni tekst u naučnom zborniku. Kakvo je tvoje mišljenje o odnosu nauke i svakodnevnog života?

Nauku treba popularizovati, inače se postavlja pitanje za koga mi to istražujemo. To je zajedničko nasleđe. Nau -

ku treba približiti i predstaviti tako da svakome bude jasna, nekome ko i nije direktno iz struke. Ja radim na Institutu, mene finansira Ministarstvo nauka, a njih opet građani, možemo i tako to da posmatramo. Dakle, to je moja dužnost. Postoje neki rizici u smislu zloupotrebe informacija, širenja dezinformacija i slično, pa verovatno zato ljudi zaziru od popularnijih vidova prikazivanja znanja. Kada je u pitanju arhitektura, umetnost… mislim da je lepo da ljudi shvate da je grad u kome žive divan i da je njihov. Ja sam najsrećnija kad je neko slučajno naišao na moj članak, gde sam ja pisala o kući njegovog dede ili pradede, i obradovao se nekoj novoj informaciji. To je za mene nešto najlepše.

Maj i jun su tradicionalno bogati programom o istoriji arhitekture, naročito arhitekture Beograda. Šta nam preporučuješ da poslušamo, posetimo, pročitamo ili ispratimo u toku narednog perioda?

Knjigu o Ar Deko-u (Art Deco) u Beogradu autora Milana Prosena, napisanu na

osnovu njegove doktorske disertacije odbranjene pre 10-ak godina, a koju objavljuje Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda . Mislim da će ta monografija, čija je promocija ovih dana, biti fantastična, prijemčiva, a i

pristupačna svima. To bih izdvojila kao

događaj broj jedan. Takođe, vila Prendić koju je projektovao arhitekta Milan

Zloković je kupljena od strane jednog umetnika kolekcionara, i sređena u potpunosti, pa će u okviru Beogradske

internacionalne nedelje arhitekture

biti izložba o tome u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda. Snimljen

je i dokumentarac o celom procesu rekonstrukcije, tako da je to jedan celovit i divan primer obnove.

brend koji inspiriše i postavlja nove standarde u domaćoj industriji nameštaja

Floem je brend koji je nastao u septembru 2018. godine kao rezultat spajanja vizija dvoje autora, Milene Jovanović i Filipa Vukosavljevića. Inspirisan skandinavskim dizajnom, Floem se isti e na srpskom tržištu kao ponu a nameštaja od masivnog drveta domaće proizvodnje. Od osnivanja, brend je evoluirao i prilago avao se potrebama tržišta, težišno se usmeravajući ka skandinavskom i mid-century dizajnu, koji se odlikuje jednostavnošću, funkcionalnošću, pro išćenim linijama i modernom estetikom.

Floem stvara proizvode koji odražavaju vrednosti savremenog života, olakšavajući svakodnevnicu svojim korisnicima.

Sa dubokom strašću prema drvetu kao osnovnom materijalu, Floem unosi osećaj harmonije i sklada u svaki komad nameštaja, osvešćujući trenutak i našu ulogu u njemu. Kroz otvoren pristup dizajnu, brend inkorporira organsku mekoću i formalisti ki minimalizam u svoje proizvode, zadržavajući istovremeno važnost funkcionalnosti i racionalnosti u procesu projektovanja. Floem se zasniva na dubokom poštovanju prema drvetu, istražujući njegove karakteristike i mogućnosti kako kroz teoriju tako i kroz praksu, težnjom ka postizanju vrhunskog kvaliteta i estetike u svakom komadu koji stvara.

Naro ito se ponosimo time što smo domaći brend sa proizvodnjom u Srbiji. Sva naša proizvodnja odvija se u našim pogonima, koristeći isklju ivo domaće sirovine i radnu snagu. Ovo nam omogućava da održimo visoke standarde kvaliteta i da osiguramo autenti nost svakog komada nameštaja. Isti emo da se naš fokus ne svodi samo na proizvodnju nameštaja, već i na dizajn. Svi naši proizvodi su rezultat autorskog dizajna, te stoga ne pravimo replike drugih brendova. Floem se ponosi svojom originalnošću i inovativnim pristupom dizajnu, ime se izdvaja na tržištu kao brend koji inspiriše i postavlja nove standarde u domaćoj industriji nameštaja.

Arhitektura

Intervju: Zvjezdana Gvozdenović @stella_iron

Fotografije: privatna arhiva

U svijetu pedantno posloženom da svaka misao i akcija budu strogo određeni individualnim interesima, vjerovati u potrebu pojedinca da svoje djelovanje usmjeri ka inicijativama od opšteg dobra može nam zvučati naivno. Ipak, u neke naivnosti vrijedi onako dječije iskreno položiti svoje nade. Zbog takvih osoba „Plezir” i piše. Od podgoričkog Arhitektonskog fakulteta, do Afrike danas i ko zna kojeg kontinenta sutra, fragmente doživljenog donosi nam Sara Stojkanović. Kada sa Sarom govorimo o evropskoj naspram afričke zbilje i pojedinačnim arhitekturama koje grade ove dijametralno suprotne pejzaže, dolazimo do zaključka da je, kako navodi, osiromašenost stanje duha, a ne materije. Na tom tragu evociram misao da je potpuni duhovni aristokratizam povezan sa saznanjem o služenju, a ne sa sviješću o svojoj privilegovanosti. Ljudi poput Sare koji svjesno biraju život onkraj predisponiranih privilegija zarad sticanja i očuvanja privilegija ličnog i kolektivnog duha, ne samo da grade naša društva, već ih i oplemenjuju. Možda su baš oni neimari nekog boljeg sutra koje neće poznavati granice humanosti.

Prema posljednjim saznanjima svoje vrijeme trenutno provodiš u gradu Aruši u Tanzaniji, ali tvoja priča u Africi traje već neko vrijeme. Šta više, tvoj magistarski rad na Arhitektonskom fakultetu u Podgorici realizacija je tvog boravka i višemjesečnog terensko-istraživačkog rada u Kilimandžaro regiji istočne Afrike. Mnogi će se zapitati, odakle Sara Stojkanović baš tamo?

Na afrički kontinent sam povučena volonterskim pozivom, koji se, u svakodnevnom kontaktu sa izvornom kulturom, razvio u istraživački rad. Vjerujem da in-situ pristup daje jedine adekvatne informacije za uticajne doprinose, naročito u stvaranju prostora, jer se zasniva na direktnom kontaktu sa zatečenim okruženjem. Još uvijek imam stranice prvog rada koje sa strana sadrže opise svakodnevnog života, kakvog sam ga tada osjetila i zbog kojeg se vraćam: Još uvijek izvještavam sa ulica, škripavih autobusa, raseljenih plemenskih boma, natjeranih štedljivošću ovih solo-hodočašća - na istinu. Svaki prostor na koji se naiđe djeluje kao zaraslo selo koje se mnogo puta reprodukovalo, ispuzalo iz žbunja, iz savane, do podnožja globalizacije.

U premošćivanju jaza između arhitekture svakodnevnih ljudskih potreba i arhitekture arhitekte, kako obezbijediti zajedničku referentnu tačku? (...) Dozvoljavamo da nove građevine rastu iz svakodnevnog života ljudi koji će ih koristiti.

Krupni globalni procesi ne mimoilaze ni Afriku, što na nju baca novo svjetlo i interesovanje „globalnog sela”. Agresivna urbanizacija i modernizacija mogu se percipirati i kao atak na kulturne identitete autohtonih zajednica, u kojima si i ti našla svoj put. Koliko je bilo zahtjevno pokazati im

se kao nešto više od još jednog uzurpatora i uvjeriti ih u dobru volju sa kojom pristupaš zajednici?

Kulturni kolonijalizam se širi brže nego ikada. Zajednice istočne Afrike suočavaju se sa kulturno-apokaliptičnim uslovima zavisnosti, razorene klimatskim promjenama i sve agresivnijom globalizacijom. U takvom kontekstu dekontekstualizacije, pitamo kako autohtone zajednice mogu dobiti šansu da prežive modernizaciju uz netaknuti kulturni identitet, umjesto da pitamo: kako da napreduju?

Kada zajednički gledate u dostojanstvenu budu ć nost u kojoj sve što takvim zajednicama može biti potrebno, dolazi iz samih zajednica; da se svi životni sistemi koji su im potrebni mogu naći pod njihovim nogama - razgovor sa njima se mijenja. Zajedno radimo na tome da vrate pristup i vlasništvo nad suštinskim životnim sistemima, jedan po jedan. Pri tome, vjerujemo da će se kultura sama o sebi pobrinuti.

Koliko se život, lični i kolektivni, mijenja kada napustiš balkansku vrevu i stupiš na afrički kontinent?

Afrika je kaleidoskop boja, zvukova i mirisa. Priroda nije samo pozadina ljudskih aktivnosti; ona je sastavni dio samog života. Ljudi žive u skladu sa svojim okruženjem, prilagođavajući se njegovom ritmu i zahtjevima.

Prostor i vrijeme su fluidniji, manje kruti koncepti, diktirani takvim prirodnim ritmom. U Evropi je ideja vremena i odnosa strukturisana i regulisana, a takav stalni pritisak traži dnevne podsjetnike i napore adaptacije čovjeka, jer je manje svojstven ljudskom duhu.

Jedna si od osnivača neprofitne organizacije Umoja Maono koja kroz grassroots inicijative podstiče regeneraciju i samoodrživost zajednica istočne Afrike. Da li nam možeš reći nešto više o samoj organizaciji i njenim aktivnostima?

UMHO (Umoja Maono Humanitarian Organisation) je Change Agency, stvorena da podrži i unaprijedi širenje regeneracije koju vode agenti promjene (Agents of change) u zajednicama istočne Afrike. Organizacija je stvorena na tri temelja: ranom razvoju djeteta, osnaživanju žena i regenerativnom dizajnu, koji podrazumijeva arhitekturu i permakulturu. Kroz rad identifikujemo, osnažujemo i povezujemo pokretače društvenih promjena u regenerativnim akcijama, unapređenju suvereniteta zajednica i njegovanju efektivne uzajamnosti među entitetima koji su dio ove mreže. Omogućavanjem razmjena, uspostavljanjem radnih modela (working models) i širenjem najboljih praksi kroz cijelu mrežu, stvara se i pojačava regenerativni uticaj u ekosistemu istočno-afričkih zajednica.

Zanimljivo je da u vašem angažmanu pomalo istrošen pojam održivosti nerijetko ustupa mjesto konceptu regeneracije. Koja je razlika između to dvoje i šta regenerativni pristup predstavlja za Umoja Maono?

Održivost se fokusira na održavanje ravnoteže, osiguravaju ć i da naše korišćenje resursa ne premašuje kapacitet prirode i ljudstva da ih dopuni. Regeneracija, međutim, ide korak dalje; uključuje aktivno obnavljanje i unapređenje sistema, stvaranje sredina koje ne samo da održavaju, već i doprinose ekološkom i društvenom blagostanju i revitalizaciji. Prelaz sa program-centered na human-centered pristup, u ovoj vrsti aktivizma, omogućava dugoročni, samoodrživi napredak i preuzimanje odgovornosti za sopstveni razvoj. To znači da dajemo prioritet potrebama, težnjama i potencijalima ljudi u zatečenom lokalnom kontekstu.

Umjesto nametanja spoljnih rješenja, na ovaj način se angažuje zajednica u procesu zajedničkog stvaranja, obezbjeđuju ć i da intervencije i programi budu relevantni, kulturološki prikladni i održivi, kroz osjećaj odgovornosti i

vlasništva. Nasuprot tome, humanitarni rad zasnovan na programima često funkcioniše po modelu odozgo-nadolje, gdje se primjenjuju standardizovana rješenja bez potpunog razmatranja specifičnih potreba i dinamike svake zajednice. Iako ovi programi mogu pružiti trenutnu pomo ć , oni ne ć e riješiti osnovne probleme ili izgraditi neophodne lokalne kapacitete za dugoročnu regeneraciju.

Pored aktivnosti organizacijskog menadžmenta nalaziš se i na poziciji supervizorke održivosti/arhitekture. Na koje načine postižeš ne samo dugoročnu održivost fizičke infrastrukture, već i društvene, ali i ekonomske dobrobiti uključene zajednice?

Dobra arhitektura počinje slušanjem. Moramo dizajnirati prostore kao žive organizme. Razumijevanjem svakodnevnih života i izazova ljudi za koje dizajniramo, možemo stvoriti prostore koji zadovoljavaju njihove potrebe i razumljivi su osnovnom korisniku. U praksi, to znači ljudski element u prvom planu i uključivanje lokalnog stanovništva u proces onoga što nazivam susretnim projektovanjem, korišćenje

lokalnih materijala i integraciju tradicionalnog znanja sa inovativnim rješenjima. Regeneracija se odnosi na pružanje alata i sredstava učesnicima da oblikuju sopstvenu budućnost, stvarajući talasni efekat pozitivne promjene koja se proteže izvan pojedinačnih projekata do šireg društvenog tkiva.

U teoriji se već neko vrijeme govori o samoodrživim sistemima, a čini mi se da projekat Maasai regenerativnog centra upravo tome i teži. Kakvu ulogu igra inkluzija zajednice u vašim projektima i u kojoj mjeri inkorporirate principe participativnog dizajna, lokalno znanje i tradiciju kako biste bili sigurni da će zaista koristiti zajednici kojoj su namijenjeni?

Oblici arhitekture nisu samo proizvoljne vježbe u dizajnu; oni su duboko isprepletani tkivom društva, izražavajući njegove potrebe, želje i vrijednosti. Projekat prvog centra za regeneraciju u Tanzaniji (Ormame Community Regeneration Center) je započet tri godine prije izgradnje kroz istraživanje i intenzivno učešće u procesima jednog autohtonog društva kao što je Maasai, što je rezultiralo autentičnom saradnjom i participativnim inicijativama stvaranja. Fizička manifestacija građevine je tek posljedica transpozicije same kulture u prostorni dizajn. Narodne prakse i generacijska znanja, integrisana u treninzima lokalnih pokretača promjene u lokalnom vođstvu i aktivizmu, kao i praktičnim znanjima kreiranja staništa, formulišu ne samo odgovore na pitanja gradnje, već i društvenih procesa.

Centar je opipljiv izvor nade i svjedok kako arhitektura može mijenjati društvene dinamike. U ovom slučaju, smanjenje i ukidanje praksi kao što su FGM (Genitalno sakaćenje žena iliti žensko obrezivanje) i dječiji brakovi, edukacijom žena i djece u namjenskim prostorima centra. Tek kada je poslednja cigla postavljena, život objekta počinje.

Rekla bih da arhitekte, naspram šireg društva, u njemu zauzimaju jedinstvenu, na neki način superiornu, ali i zahtjevnu poziciju. Odgovornost je velika - pomiriti funkcionalnost i formu sa društvenom odgovornošću. Na Balkanu smo, nažalost, sve više svjedoci suprotnog. Da li prvenstveno arhitekta u okvirima sopstvenog zanimanja treba biti promjena koju želi vidjeti u svijetu?

Arhitektura nije slučajnost, već rezultat koherentnih vizija i ciljeva. Jednako otkriva preovlađujuće stavove prema ljepoti, funkciji i ljudskoj interakciji. Novi kontekst stvoren na osnovama razvoja tehnologije, uveo nas je umnogome u vrtlog modernog, brzine, i prisustva u ne-mjestima.

Uočavamo shvatanje prostora kao prihvatljivo fizičko zatvaranje ili koordinate, ali ono korespondira sa mnogo izvornijim fenomenom, ontološkim shvatanjem prostora. Arhitekte imaju duboku odgovornost da razmotre uticaj svog rada.

Kako struka može projektovati građevine i prostore koji podržavaju različite potrebe zajednica, posebno onih koje su marginalizovane ili nedovolj-

no zastupljene u javnom diskursu?

Arhitektura se ne tiče fizičkih okvira prostora, već ljudi. Momenat koji izmiče naučnom shvatanju stvari.

Da približim: Nismo dozvolili da krčag bude njegova praznina. Jednako, arhitektura dobija život i svrhu tek kada je naseljena i iz korijena transponira izvorna ljudska iskustva.

U kontekstu rada sa ugroženim ili autohtonim zajednicama, arhitekta je stavljen pred najveći test svog poziva: Kako objasniti arhitekturu zajednici koja nikada nije čula za ovaj pojam? Međutim, tada dobija pravu povratnu

informaciju, jer će takav korisnik imati senzorni

odgovor i reakciju na uslove života u datom prostoru, odnos svjetla i sijenke, mikroklimu, materijalizaciju i slično.

Nigerijska književnica Chimamanda Ngozi Adichie u kontekstu Afrike zapaža kako je lako romantizovati siromaštvo, vidjeti siro-

mašne ljude kao one kojima inherentno nedostaje volje i sposobnosti, čime im nerijetko oduzimamo ljudsko dostojanstvo svodeći ih na predmete sažaljenja. Smatram da su nacionalni okviri u tom smislu manje bitni. Primijetila sam da se ovaj vid romantizacije često odigrava nesvjesno, ali da ni najosvješteniji

među nama nisu imuni. Ipak, šta uopšte znači biti siromašan u današnjem vremenu?

Pogrešna polazna hipoteza čovjeka kao gospodara jezika učinila je da se njegova bit odlijepi u „stanje otuđenosti“, sa vokabularom koji ne podržava ne-glo-

balne procese. Takav, izdat sopstvenim limitima, čini da ostajemo odsječeni od prave, izvorne informacije. Kulturni monopol nad nerazvijenim civilizacijama ima za posljedicu davanje odgovora kao rješenja, prije nego se formira pitanje, i to najčešće bez učešća predmetnog društva. Osiromašenost nije materijalno, već duhovno stanje.

Vidjeli smo da se Umoja Maono između ostalog zalaže i za pravo Maasai djece na obrazovanje čijim se školovanjem prekidaju ciklusi tradicija kao što su npr. praksa dječijih nevjesti. Kada govorimo o osnovnim ljudskim pravima, poput onog na obrazovanje, skloni smo uzimati ga zdravo za gotovo i kroz humor govoriti o vremenima kada su naši predaci kilometrima hodali po svoje skromne dnevne doze znanja, ponosno ističući da su ta vremena iza nas. Zaboravljamo da je obrazovanje i danas za mnoge među nama privilegija, a ne pravilo. Saro, 2023. godine si svojim dokumentarnim filmom „Šetnja” (“The Walk”) skrenula pažnju javnosti na grupu đaka iz

Gornje Morače (Crna Gora) koja se iz dana u dan suočava sa otprilike se -

dam kilometara nepogodnog puta u jednom pravcu kako bi stigli u najbli-

žu obrazovnu ustanovu. Kroz šume i planine, po snijegu, kiši i suncu djeca ne posustaju, a njihov duh treba služiti za nauk svima nama. Šta jedna pripadnica Masai plemena ili dijete iz

Gornje Morače koje odlučno ide ka svom cilju uprkos preprekama zna, a

šta smo mi zaboravili unutar granica privilegovanosti u kojima živimo?

Lanac hitnih dječijih priča koje se protežu na globalnom nivou stavlja u perspektivu dostupnost podrške u sistemima društva, najčešće počevši od obrazovnih prilika. Svjedočimo sposobnosti mladih koji nam pokazuju pr-

kosni život generacija koje su formirale tradiciju i prelomni momenat u kojem uzimaju sudbinu u svoje ruke.

Takva vrsta protagonizma, slobode od nepreispitanih društvenih programa i nepoznavanja nesavladivih prepreka, jedinstvena je i najvrijednija valuta koju

imaju na raspolaganju u ovakvim, naj-

češće marginalizovanim područjima. Kao svjedoci neprikosnovenom mladom duhu, pozvani smo za pregovarački sto sopstvene empatije.

Želim vjerovati da nikada nije kasno za kolektivno buđenje. Da li svako od nas može nositi potencijal agenta promjene u zajednici u kojoj se nalazi i biti svojevrsni arhitekta nekog boljeg društva?

Svako od nas je agent promjene u svakodnevnom životu. Da bi to osvijestili i na takvom nivou se usmjerili, potrebno je identifikovati šta nas pokreće i rezonuje sa našim vrijednostima. Promjena počinje iznutra. Aktivno biranje pristupa i prihvatanje odgovornosti za sopstvenu kreativnu energiju i stvaralaštvo, obavezno je prije ulaska u tuđe iskustvo.

Tek tada, usklađivanje lične pokretačke energije i potreba zajednice je mjesto gdje se može desiti uticajna promjena.

Svoje dane posvećuješ transformaciji života drugih. Da li taj proces dovodi i do lične transformacije?

Humanitarni poziv je kondenzacija, intenziviranje, sočivo, superfunkcija. Vrijeme koje provedemo sa direktnim nosiocima problematike dovodi nas licem u lice sa njima, čineći da jedni drugima odražavamo sopstvenu ljudskost i neizvjesnost, ali i privilegije.

Suočavanje sa kontrastom fizičkog svijeta u stalnoj smjeni ekstremnosti obilja ili nedostatka resursa, povratak životu nakon humanitarne misije, prihvatanje dualnosti – sve ovo definiše novu stvarnost i prihvaćenu duhovnu odgovornost koja od savjesti traži odobrenje za nastavak „normalnog“ života aktiviste. Međutim, uvjerila sam se da je u ovom osjetljivom polju djelovanja imperativ prvo se postarati za sopstvenu sreću koja mora biti cilj i svrha sama po sebi. Nedavno mi je postavljeno pitanje: Šta će nam revolucija, ako ne možemo da plešemo?

Piše:

Olga Andrić ispred @ministarstvo_prostora

Fotografije:

Wikimedia Commons; Pexels, Unsplash

Leto još uvek nije u zenitu, a mnogi se već žalimo kako loše spavamo, budimo se umorni (ili ukočeni zbog klime) i imamo poteškoća u obavljanju svakodnevne rutine. Nije ni čudno, budući da broj tropskih noći u užem centru Beograda varira između 40 i 50 godišnje, a kada temperatura u toku noći ne pada ispod 20 stepeni, naša tela konstantno rade na tome da se ohlade, pa nisu u stanju da odmore. Situacija nije mnogo bolja ni u okolnim zonama, uprkos tome što Košutnjak i Zvezdarska šuma vredno obavljaju svoju ulogu termoregulatora i obezbeđuju ljudima koji žive u njihovoj neposrednoj okolini nešto prijatnije letnje temperature. Ali avaj, dosetiše se investitori da mogu da komercijalizuju i to, pa navališe da nalivaju beton što bliže šumama i drugim zelenim površinama. Gradska uprava ih u svemu tome ohrabruje, te kroz plansku dokumentaciju koju usvaja neprekidno prioritizuje ekonomske vrednosti zelenila, nasuprot svim ostalim funkcijama koje ono obavlja a koje su mnogo važnije kada je u pitanju prilagođavanje grada na klimatske promene.

Zelena infrastruktura predstavlja mrežu međusobno povezanog zelenila koje pruža širok spektar ekosistemskih usluga, poput pročišćavanja vazduha, voda i proizvodnje hrane za sopstvene potrebe, i služi kao stanište biljnim i životinjskim vrstama u gradu. Povezano zelenilo pomaže pri ublažavanju uticaja klimatskih promena, povećava otpornost sredine na ekstremne vremenske pojave, kao što su toplotni talasi i poplave izazvane obilnim padavinama. Pored toga, zelena infrastruktura obezbeđuje pristupačne zelene prostore za rekreaciju, odmaranje i društvenu interakciju, što je veoma značajno u kontekstu javnog zdravlja i opšte dobrobiti zajednice. Zamislite scenario u kom po-

sle napornog dana na poslu, obrađujete zajedničku baštu u društvu dragih ljudi i to u neposrednoj blizini mesta stanovanja, ili vozite bicikl po gradu bez da se taj poduhvat smatra ekstremnim sportom.

Dobro isplanirane trase drvoreda pružaju zaštitu od sunca i tako obezbeđuju

prijatnije pešačko-biciklističke koridore, što bi moglo doprineti smanjenju automobilskog saobraćaja, samim tim i manjoj emisiji zagađivača. Ujedno, povezano zelenilo znači i bolju cirkulaciju vazduha, odnosno prirodnu ventilaciju, dakle nižu potrošnju struje za korišćenje rashladnih uređaja. Sa druge strane, proizvodnja struje, uz grejanje,

dostiže udeo od 70% u nacionalnim emisijama ugljen-dioksida, od čega najviše proizvodi Beograd, pa bi se svaka intervencija usmerena ka smanjenju emisija dala smatrati savesnom i odgovorom u širem kontekstu borbe protiv klimatskih promena.

Sve bi to zapravo i bilo moguće da se mišljenje ljudi iz lokalne zajednice uvažava. Kolektiv Ministarstvo prostora je kroz servis Krizni štab za urbanističko planiranje je u prethodnih 5 godina sarađivao sa 22 samoorganizovane lokalne inicijative koje su kroz svoje aktivnosti tematizovale neki urbanistički plan, pri čemu je čak 20 reagovalo na smanjenje zelenih površina predviđeno tim planom. Ovi uvidi jasno ukazuju na kapacitet lokalnog stanovništva da, ukoliko su adekvatno informisani

i uključeni u diskusiju sa stručnjacima i drugim zainteresovanim stranama, oblikuju svoje komšiluke i svoj grad u zajedničkom interesu.

Nažalost, trenutna praksa u urbanističkom planiranju okrenuta je neplanskom i megalomanskom razvoju, zapostavljanju potreba zajednice, uništavanju prirodnih dobara i greenwashing-u. Interesi investitora do te mere prednjače nad javnim interesom da je jedini urbanistički plan koji se usko bavi upravljanjem, unapređenjem i planiranjem zelene infrastrukture, donet kao orijentacioni, odnosno neobavezujuć. To u praksi znači da su investitori slobodni da prenamenjuju zemljište planirano za zelene površine u namenu koja više odgovara njihovim interesima, najčešće stambeno-poslovne centre.

ZELENA INFRASTRUKTURA PREDSTAV-

LJA MREŽU MEĐUSOBNO POVEZANOG

ZELENILA KOJE PRUŽA ŠIROK SPEKTAR

EKOSISTEMSKIH USLUGA, POPUT PRO-

CIŠC � AVANJA VAZDUHA, VODA I PROI-

ZVODNJE HRANE ZA SOPSTVENE PO-

TREBE, I SLUŽI KAO STANIŠTE BILJNIM I ŽIVOTINJSKIM VRSTAMA U GRADU.

Jedina misterija ostaje da li su se ljudi koji upravljaju gradom i investitori pretplatili na rezerve kiseonika, budući da su realni kapaciteti postojećeg zelenila dovoljni za proizvodnju kiseonika tek za 1/4 gradske populacije.

PGR sistema zelenih površina je plan višeg reda i on treba da bude osnov i okvir za dalje planiranje grada. Relativizacija ovog plana odmaže građanima da se uključe u planiranje, jer nemaju snažan dokument na koji mogu da se pozovu pri pisanju primedbi, dok u isto vreme ova relativizacija dozvoljava investitorima da grade kako i šta hoće, prema svojim interesima.

Neophodno je da ovaj plan postane

obavezan u planiranju, kako mu i ime nalaže, a to možemo da postignemo izmenama samog plana i promene njegovog statusa u OBAVEZUJUĆI. Kako bismo to uradili, uz podršku EU resurs centra za civilno društvo u Srbiji sa BOŠ partnerima, potrebna nam je podrška javnosti, u vidu potpisa peticije koju smo objavili na našem sajtu. Veći broj potpisa nam daje veću snagu i dokaz

Upravi da javnost želi da zaštiti i unapredi zelene površine u gradu, a da investitori to moraju da poštuju.

Oble forme trend koji se vratio u velikom stilu

Nameštaj je mnogo više od predmeta u našem domu, on je svojevrsan odraz našeg senzibiliteta. Raniji trendovi u oblasti dizajna enterijera su donosili nameštaj definisanijih, oštrijih ivica, a sada su te oštre ivice zamenile oble, i čini se da je ovaj trend tu i planira da ostane.

Atlas je taj iskorak napravio svojom novom kolekcijom za 2024. godinu. Danas su mnogi stanovi tako kreirani da predstavljaju takozvani otvoreni koncept. Shodno svim promenama koje su se dogodile i ponuda Atlasa odgovara na iste pa tako

u salonu možete pronaći modele sofa koji su pogodni za manje prostore poput

Medise ili onih koje su modularne i prostrane kao što su Elora, Eden ili Liwa.

Kada su u pitanju materijali, poslednjih godina je u trendu bukle.

Bukle (boucle) je bio i ostao najdraži materijal modnih kuća i dizajnera sredinom 20. veka. Počevši od modne kuće Chanel koja ga je na neki način proslavila, bukle je našao svoju široku primenu i u drugim oblastima dizajna. On danas predstavlja simbol luksuza i prefinjenosti zbog čega je rado viđen u svakom prostoru i dizajneri enterijera ga često preporučuju.

Trend oblih formi najbolje dolazi do izražaja u štofu kao što je bukle. Kada se uz njega dodaju luksuzni detalji u koži, poput police-stočića na Eden garnituri, dobija se komad nameštaja koji je upečatljiv i nesvakidašnji.

Atlas je za novu kolekciju pronašao inspiraciju u prirodi, njenim oblicima, bojama i vabi sabi filozofiji. Ova filozofija svoje korene vuče iz Japana i ističe lepotu nesavršenih, prirodnih formi. Kada se pretoči u oblast dizajna, za ovaj stil možemo reći da ga karakteriše upotreba prirodnih materijala i oblika, pronalaženje lepote u nesavršenom i jednostavnom.

Modeli garnitura Eden, Medisa, Liwa, Majestic Natura, kao i Enso sto, Liwa krevet, Blum, Zen i Enigma klub stolovi prate ovaj stil. Iako boju i materijal možete sami izabrati, nova kolekcija dolazi u svetlim, neutralnim nijansama sa detaljima koji su u izraženijim, prirodnim bojama, koje prave kontrast i upotpunjuju izgled komada. Sve je u detaljima!

Treba imati u vidu da ova Atlas kolekcija donosi nekoliko promena – komadi ne samo što izgledaju dobro iz svih uglova, oni otvaraju prostor i lako se uklapaju po potrebi, što značajno olakšava planiranje rasporeda, unosi mir i eleganciju, ali i određenu dozu fine dinamike i luksuza. Novu kolekciju koju možete videti u novom Atlas salonu na Dorćolu. Osim toga možete se besplatno posavetovati za dizajnerom enterijera oko izbora pravog komada i njegovog uklapanja u vaš enterijer.

U broju u kome se bavimo arhitekturom, dizajnom enterijera i promišljanjem o uticaju dizajna na način kako

ćemo živeti, nismo zaboravili ni na segment dizajna u posebnim prilikama –na venčanjima, žurkama, proslavama i događajima na kojima želimo da ispričamo priču o tome ko smo mi, kakva je naša ljubav, kakve su naše vrednosti, a za takav poduhvat je najbolje obratiti

se onima kojima je to primarno usmerenje i životna strast. Zato smo u goste pozvali Nevena Bihelović ispred nedavno osnovanog studija Med i Mleko kako bismo se osvrnuli na sve aspekte planiranja, dekoracije i organizacije jednog uspešnog događaja – od intimne proslave, poslovnog skupa do venčanja.

Pripremila:

Teodora Kovrlija

@teodora_kovrlija

Fotografije:

@_med_i_mleko_

Kako je nastao studio Med i Mleko?

Med i Mleko je nastao kao logičan nastavak posla kojim se bavim više od deset godina. Kroz celo školovanje, počevši od srednje škole za dizajn, preko fakulteta, interesovala sam se za različite tehnike štampe i nisam bila tip dizajnera koji su vezani samo za računar. Jedan od prvih honorarnih poslova, još u srednjoj školi, bio mi je upravo dizajn pozivnica za venčanje. Nakon toga, počinjem honorarno da radim kao grafički dizajner za jednu od najpoznatijih domaćih agencija za dekoraciju i organizaciju venčanja i događaja, a zatim i kao scenograf. Shvatila sam da klijentima mogu da ponudim sve ono što svakodnevno gledamo na Pinterestu, a nije nam dostupno na tržištu, i da baš zbog poznavanja različitih tehnika štampe možemo svaku ideju sprovesti u delo. Čvrsto verujem da su detalji ono što pravi razliku, pa smo se od početka posvetili tome da svaki naš projekt bude personalizovan i prilagođen željama klijenata.

Organizacija događaja ume biti veoma stresna, na koji način vaš tim amortizuje taj pritisak omogućavajući

nam da uživamo u našem posebnom danu?

Svesni smo da organizacija događaja može biti veoma stresna, zato se trudimo da proces učinimo što jednostavnijim i prijatnijim. Prvi korak je detaljan razgovor kako bismo razumeli sve njihove želje i potrebe. Naš tim preuzima sve logističke aspekte i koordinaciju sa saradnicima, čime klijentima omogućavamo da se fokusiraju na uživanje u svom posebnom danu.

Ko čini vaš tim?

Kada smo formirali tim, trudili smo se da pokrijemo sve segmente koje jedna agencija treba da ima, kako smo sakupili jako talentovane ljude, smatramo da imamo i više nego što je jednoj agenciji neophodno. :) Naš tim sačinjavaju dva scenografa, florista, organizator, grafički dizajner, kao i mnoštvo stalnih saradnika na lokaciji.

Gledajući vaš rad na mrežama i sajtu stiče se utisak da vam je estetika prioritet i da vodite računa o svakom i najsitnijem detalju, s tim u vezi na koji način mirite želje, mogućnosti i potrebe klijenta ne žrtvujući pritom vaš dizajnerski pečat?

Estetika nam je zaista veoma bitna, ali je još bitnije zadovoljstvo naših klijenata. Prilikom svake saradnje, pažljivo slušamo njihove želje i potrebe, a zatim ih integrišemo sa našim idejama. Cilj nam je da kreiramo estetične scenografije koje reflektuju ličnost i stil klijenta, ali i da ostanemo verni našem prepoznatljivom pečatu. Kroz otvorenu komunikaciju i fleksibilnost, uspevamo da pronađemo balans između želja klijenata i naše kreativne vizije.

Sa kakvim materijalima najviše volite da radite i nudite li opciju za eco-friendly organizaciju događaja?

Radimo sa različitim materijalima, od prirodnih tekstura poput drveta i kamena, do modernih elemenata kao što su metal i staklo. Posebno nam je drago kada možemo da koristimo eco-friendly materijale i pristupe. Uvek smo spremni da ponudimo opcije za ekološki održivu dekoraciju, uključujući reciklirane materijale, elemente koji se mogu ponovo koristiti i korišćenje lokalnih proizvoda kako bismo smanjili ekološki otisak.

Provedite nas kroz proces od prvog kontakta sa klijentom do samog događaja i njegovog sprovođenja u delo.

Proces počinje inicijalnim kontaktom gde prikupljamo osnovne informacije o događaju, kao što su datum, lokacija i opšti koncept. Sledeći korak je sastanak sa klijentom gde detaljno razgovaramo o svim njihovim željama, prefe-

rencijama i budžetu. Na osnovu toga, pripremamo preliminarni plan i moodboard koji prezentujemo klijentu. Nakon odobrenja, prelazimo na realizaciju - uključuje se angažovanje dobavljača, dekoracija, logistika i svi drugi aspekti organizacije.

Počela je sezona venčanja i proslava, naše čitaoce će sigurno interesovati koliko ranije je potrebno da vam se jave i koji je najkraći rok za koji ste uspeli da organizujete neki događaj?

Preporučujemo da nam se klijenti jave što ranije, idealno 6 do 12 meseci unapred, kako bismo imali dovoljno vremena za detaljno planiranje i realizaciju. Ipak, razumemo da nekada okolnosti zahtevaju brzu reakciju - najkraći rok za koji smo uspeli da organizujemo jedno venčanje bio je dve nedelje, dok smo personalizovanu dekoraciju za jedan mini korpo događaj organizovali i pripremili za samo dva sata. Ključ je definitivno u efikasnoj komunikaciji i brzoj koordinaciji svih elemenata. (smeh)

Intervju: Teodora Kovrlija

@teodora_kovrlija

Fotografije: Jasmin & Maslina, Emilija Lasić

Mirta i Damir, bračni su par koji stoji iza ideje da oslikavanjem nameštaja ulepšaju prostor ljudi koji su prezaposleni i u čiji život retko ulaze boje.

Nameštaj koji se u njihovu radionicu slučajno ušunja, bude „spašen“ sa ulice ili donet od strane mušterija, iz nje izađe kao umetničko delo, očišćeno od svega osim od svoje istorije kojom poručuje look at me, I was loved! A kada se smesti u svoj novi/stari dom ne nastoji da se stopi, možda čak ni uklopi već da svojom pojavom ispuni prostor, izazove emociju i pokrene konverzaciju, baš kao i svako umetničko delo. O počecima Jasmin & Maslina studija, o svemu onome što se događa između onih pre i posle fotografija, održivosti i apciklaži, i daljim planovima ovog kreativnog i umešnog dua čitajte u nastavku.

Draga Mirta i Damire, ispričajte nam kako je sve počelo? Kada ste se zaljubili u proces redizajna nameštaja i odlučili da želite da vam to bude celodnevni posao?

Sve je počelo sasvim slučajno, a opet sve je vodilo ka tome. Nas smo dvoje oduvijek nešto reciklirali, igrali se idejom stalne promjene životnog prostora; kad bi došlo ljeto imali smo ljetne boje i laganije komade namještaja, zimi smo birali bogatije i toplije boje i namještaj za koji osjećaš da te svojom monumentalnošću štiti. I tako se malo po malo rađala ideja da se time počnemo baviti konkretnije, na profesionalnoj razini.

Mi smo taj san sanjali, a okolnosti svakodnevice su nas cijelo vrijeme odvlačile od njega. No, skupljali smo znanje a rastao je i fundus namještaja koji je čekao preuređenje tako da smo morali čak uzeti skladište za spremanje. U lockdownu smo, na svu sreću, kao i svi ostali bili prisiljeni posvetiti vrijeme sebi i tako smo krenuli. Nakon otvaranja smo napustili regularne, sigurne poslove i bacili se u nemirno more privatnog poduzetništva.

Na vašim mrežama možemo videti fotografije nekih komada pre i posle, ali onaj deo između je nešto što mogu razumeti samo oni koji se (naivno) upuste u obnovu nekog komada, misleći da je to samo par slojeva boje. Kako zapravo izgleda čitav proces?

U svakom poslu ima puno stvari koje odrađuješ iza scene i ima ih dosta, a koje pridonose krajnjem rezultatu. Obično su to teži poslovi. No, uglavnom šmirglanje, popravljanje, ipak su to stari komadi i godine su učinile svoje. Moramo vratiti i fini miris, što je vrlo važan zadatak da bi komad zaista bio funkcionalan. Obično uz sav taj posao dobijemo i ideju o tome kako bi voljeli da taj komad, bilo da se radi o komodi ili ormaru ili nečem trećem, izgleda.

A odakle oni dolaze? Gde idete „u lov" na sve te posebne komade koje ćete apciklirati, i možda još bitnije, kako birate šta ćete uzeti?

Teško je reći kako biramo komade, to se uglavnom događa slučajno. Neki jednostavno ulete u našu radionicu kao pokloni, jer ljudi često trebaju malo

više prostora za stvari koje svi stalno skupljamo, a starinski namještaj jednostavno po svojoj funkcionalnosti i organizaciji prostora posustaje pred novodizajniranim namještajem. Neke komade pronađemo na buvljacima, nešto preko oglasnika, a neke pak kao male siročiće pokupimo s ceste.

Nakon nabavke, čišćenja, skidanja boje i popravki, dolazi onaj najlepši i najkreativniji deo bojenje i oslikavanje. Kako birate šta će se naći na tim drvenim „platnima” onda kada ne radite neki komad po narudžbini? Kakvu ulogu u tom smislu igra tekstura, oblik, veličina, stanje pa i dekada iz koje neki predmet dolazi?

Kako sam već napomenula kod nabavke namještaja, tako i kod kreacije, odnosno oslikavanja, proces je intuitivan. Ima trenutaka kad jednostavno znaš što ćeš napraviti, a vrlo često i ne, pa takvi komadi onda čekaju u dijelu skladišta koji zovemo inkubator. Pa se puno i često gledamo, pod svakim svjetlom dok pokušavamo dokučiti kako bi taj komad želio izgledati. Jedino o čemu ne vodimo računa je o vremenu iz kojeg namještaj dolazi. Tu nismo osjetlji-

vi i nemamo strah pred skupocijenim komadima, ali uglavnom takvi nam i ne dolaze pod ruku. Našim oslikanim namještajem želimo uljepšati prostor ljudi koji su zaposleni i u čiji život rijetko ulaze boje, a one nam svakako uljepšavaju dane. Nekakva glavna vodilja je, ne stvarati isforsirano mlad izgled namještaja. Sve male uspomene i udubine najčešće ponosno i dalje ostaju, jer to namještaju daje dodatnu dimenziju, ja volim misliti da nam tada poručuje: look at me, I was loved!

Da li se proces rada po narudžbini razlikuje, i da li je zapravo teže raditi onda kada treba ispratiti tuđu viziju a vi imate utisak da bi to možda trebalo drugačije, smelije, razigranije ili u sasvim drugom smeru?

Proces je uvijek isti, mislim na one teške poslove iza kulise, a ovaj umjetnički dio nastojimo dobro dogovoriti sa našim klijentima. Uostalom, usvojili smo praksu da ih pozovemo u atelje prije ili tijekom rada da vide kako stvari napreduju i u kojem smjeru idu i to je uvijek uzbudljivo, i njima i nama! Naši klijenti nam zapravo najčešće daju veliku slobodu i na tome smo im

beskrajno zahvalni. Imam osjećaj da se u slobodi krije čarobna formula za sreću i zadovoljstvo svih uključenih.

S tim na umu, koliko su ljudi danas spremni da puste mašti na volju kada je reč o opremanju enterijera? Imam utisak da mnogi i dalje najčešće biraju neke neutralne boje, te me zanima da li vi imate drugačija iskustva? Sa kakvim predlozima i očekivanjima dolaze vaši klijenti koji žele da preurede i obnove nameštaj koji već dugo živi sa njima?

Znate, ljudi često imaju nejasne ideje o tome što zapravo žele, znaju da žele nešto promijeniti u životnom prostoru, znaju da žele boje i onda je tu vrlo važan razgovor iz kojeg onda pokušavamo iščitati i skrivene misli naših klijenata. Ponekad odemo na lice mjesta da vidimo kakvo je svjetlo i što se sve drugo već nalazi u prostoru. Uvijek ih ohrabrimo na veći iskorak koliko je u našoj moći, jer još nismo sreli nekog tko je to u konačnici požalio. Tako je općenito u životu, zar ne? Primjećujem da kod nas još nije u potpunosti zaživjela stilska poslastica jednog fokalnog komada koji je toliko upečatljiv da sva-

ko oko poleti na njega čim se stupi u prostoriju. Taj komad ne mora biti usaglašen s ostatkom interijera, naprotiv. Tako uređeni interijeri nas sve magično privlače na fotografijama u svjetskim magazinima, no ipak se kod nas ljudi rijetko odlučuju na taj, naoko hrabar, potez. I često se zanemaruje utjecaj tekstura i boja, igrajući na sigurno. To se može primjetiti općenito u modi, arhitekturi, dizajnu automobila, ureda, ukratko - svega. Neki od nas ne mogu dočekati kraj monokromatskog minimalizma. (smeh)

Koji komad biste izdvojili kao onaj koji vas je najviše namučio ali je onda rezultat opravdao sav taj trud?

Do sad smo odradili dovoljno komada i velikih i malih tako da slobodno možemo reći da smo uglavnom biti zadovoljni rezultatima. Sreća ovog posla je da, ako ti se nešto ne sviđa, jednostavno to prebojaš, haha! To zahtijeva da kreneš iznova, ali to je važno kako bi se prekinuo taj negativni tok. I tako u konačnici svaki komad opravda sav trud! Znate, nije isto biti zadovoljan radom ako je to naš komad namještaja kojeg uvijek

možemo ostaviti po strani, pa kad se rodi ideja pojavit će se i klijent koji s njom korespondira ili pak biti zadovoljan svojim radom dok ti je klijent zapravo nezadovoljan. Naš je glavni moto - sretan klijent. Tu smo profesionalci.

Fokusirani ste na ekologiju i održivost, koje su u korenu ideje da se postojećim komadima produži život njihovom obnovom i redizajnom, a i boje koje koristite u radu su takođe ekološke, neškodljive za ljude i životnu sredinu... Vidite li u tom smislu još prostora za unapređenje vašeg procesa u pravcu održivosti?

Da, ekologija nam je vrlo važna u ovom poslu, uostalom kao i našemu životu općenito pa zato i koristimo premium ekološke boje i preparate koje koristimo u tom kreativnom procesu, a što se tiče unapređenja u pravcu održivosti, tu smo suovisni o velikom broju faktora no, neprekidno smo u traganju za novim načinima. Općenito bismo voljeli steći bolje alate komunikacije kako bismo ljudima približili realnost količine otpada koji godišnje stvaramo „brzim” namještajem, kao i to da to ne znači

da moraš pristati na kompromis u sferi estetike ili funkcionalnosti. Jedno ne mora isključivati drugo, nimalo!

Sa preseljenjem iz Zagreba u nekadaš-

nju vikendicu u Markuševcu u Turopoljskom, da li ste se okrenuli DIY pro-

jektima i u vašem enterijeru? Ostaje li vam vremena za to?

U tom smo smislu započeli preuređenje naše kuće, a onda u jednom tre -

nutku smo posustali jer nam, iskreno, nedostaje vremena za to. Svakako kad

uredimo do kraja naš prostor biti ćemo sretni to podijeliti s pratiteljima!

U kom pravcu biste želeli da se vaš brend Jasmin i Maslina nadalje razvija, da li imate u planu radionice ili neki dodatan vid uključivanja zajednice u vašu misiju spašavanja odbačenog nameštaja?

Znate mnogo ideja postoji o tome u kojem bi se smijeru mogli razvijati. Nama se nigdje ne žuri pa ostavljamo sve mogućnosti otvorene, a i prilično smo kaotični duhom pa smo od dugoročnih planiranja potpuno odustali napustivši korporativne poslove. (smeh) Radionice su svakako dobar primjer kako približiti ljudima našu ideju i planiramo se organizirati u tom smjeru kad nam se poslovni i obiteljski raspored malo slegne (čitaj: kad djeca još malo porastu pa nam se oslobodi koji vikend u mjesecu). Imamo ideju suradnje i s mladim likovnim umjetnicima i mislimo da će se sve to nekako organski razviti s našim radom u skorije vrijeme! Tek smo počeli. (smeh)

Keep Green Studio je nastao iz želje da se ljubav prema prirodi pretoči u formu umetnosti koja će u vaš životni i radni prostor uneti neophodnu dozu zelenila.

Nastanak Keep Green-a pratila je ideja da flora mora postati daleko zastupljeniji element u enterijeru, kao i namera da promovišem stvaranje ambijenta koji je blagotvoran za ljude. Kao pejzažni arhitekta težim tome da približim prirodu svakom pojedincu. Moja posvećenost leži u stvaranju okruženja koje će inspirisati i obogatiti živote ljudi, ali i da ih istovremeno podseća na lepotu I raznovrsnost živog sveta, kao i ključnu važnost njihovog očuvanja.

Verujem da prisustvo prirodnih elemenata u našem unutrašnjem prostoru doprinosi tome da je bolje razumemo, ali i naglašava potrebu za ravnotežom između urbanog okruženja i prirode. Keep Green Studio je studio biofiličkog dizajna, a ovaj kreativni pravac u dizajnu enterijera prati trend „povrataka prirodi" kroz inkorporiranje zelenila u vaš životni i radni prostor. Slike koje u Keep Green-u kreiram su unikatne, ručno rađene, od prave, stabilizovane mahovine i paprati, živih boja, bogatih tekstura u različitim oblicima i veličinama. Svojim slikama oponašam dizajn koji je priroda kreirala i pejzaže koji donose dinamiku, što je u potpunosti u duhu sa mojim dizajnom koji se stalno se menja i razvija u različitim pravcima.

Šta su stabilizovane biljke koje koristim u radu?

Stablizovane biljke su prirodni, biološki materijal koji je prošao proces stabilizacije kako bi se sačuvala struktura i kako bi biljka trajno zadržala oblik i boju. Ovakvim biljkama nije potrebna voda niti prirodna svetlost što ih čini idealnim rešenjem za sve one koji vole zelenilo u enterijeru ali nemaju uslove za žive biljke niti vreme i naviku da se o njima brinu na adekvatan način. Keep Green Studio donosi čitave pejzaže u malom u vaš životni ili radni prostor!

Arhitektura

Intervju:

Teodora Kovrlija

@teodora_kovrlija

Fotografije: privatna arhiva

U Askoni, podno čudnovatog i po svojoj

čudnovatosti nadaleko poznatog brda Monte Verita, smestila se multidisciplinarna umetnica Ana D’Apuzzo. Iz ove baze u kojoj su joj smešteni i život i kreativno stvaralaštvo koji su samo leksički razdvojeni pojmovi, širom sveta dosežu i neprekidno inspirišu njeni radovi iz oblasti slikarstva, arhitekture i modnog dizajna. Njen specifičan izraz posebno su prepoznali u Japanu, „vrhu sveta za kreativce“, te ste haljinu koju je dizajnirala mogli videti na njihovoj ministarki za kulturu, oslikani kimono na najvišem zen monahu u kojem se molio za Japanski narod na desetogodišnjicu zemljotresa. O multipotencijalnosti, održivosti, sinhronicitetu i različitim projektima i saradnjama u kojima je učestvovala, svim medijumima kroz koje izražava i istražuje svoju kreativnost razgovarale smo za ovo specijalno izdanje posvećeno arhitekturi i dizajnu.

Draga Ana, kako bi se predstavila našim čitaocima. Ko je Ana Mikić D’Apuzzo?

Ana je pre svega čovek koji pokušava da razume svet oko sebe, ostane dosledan sebi i eventualno na tom putu ostavi trag u vremenu.

Kako je izgledao tvoj karijerni put od Kruševca i studija arhitekture u Novom Sadu, umetnosti u Lisabonu do otvaranja šouruma i studija u Askoni, gde danas živiš i vodiš svoj studio proteklih trinaest godina?

Put je bio dug i nepredvidiv, vođen intuicijom. Nisam znala šta hoću, ali sam vrlo dobro znala šta neću. Nakon Gimnazije u Kruševcu odlazim u Beograd pa u Lisabon sa namerom da studiram umetnost. Napustila sam studije umetnosti u Lisabonu zarad studija arhitekture u Novom Sadu i to je bila najbolja odluka. Kada si spolja, bolje sagledaš šta je unutra. Želela sam da budem sa porodicom te teške 1999. i da krenem putem Ranka Radovića, našeg divnog profesora arhitekture, ali i života. U Švajcarsku me je odvela arhitektura, a ljubav zadržala. Mesto pod suncem

našli smo u Askoni/Monte Verita kolevci utopijske ideje o idealnom društvu i meki intelektualaca kroz vekove. Inspirisana lepotom ovih predela počela sam ponovo intenzivno da slikam i to su prepoznali lokalni galeristi. Kako sam želela da budem potpuno slobodna u svom jedinstvenom izrazu i konceptu krenula sam samostalno da radim 2011. i otvorila svoj studio u kome se bavim interdisciplinarnim radom u oblasti umetnosti, arhitekture i mode. Ispostavilo se da je ta rizična odluka bila prava, donela mi je rast i razvoj na svim poljima tako da sam bila spremna za Japan, pravi test i izazov za nas kreativce.

Pored Srbije i Švajcarske, tvoj treći dom je Japan. Ispričaj nam na koji način si razvila tako duboku konekciju sa Japanom?

Profesor Radović nam je usadio ljubav i poštovanje prema Japanu kroz sudije arhitekture. Japan je za nas bila zemlja vrhunske estetike, kvaliteta, tradicije, kulture i inovacija, primer odnosa čoveka prema prirodi. Japan sam videla kao vrh sveta za nas kreativce i jako sam se obradovala pozivu da učestvujem u nji-

hovom projektu obnove nakon velikog zemljotresa i da ga zaista upoznam. Od tada naša saradnja traje već deceniju, počela je arhitekturom, zatim modom i na kraju umetnošću kroz predavanja, radionice i izložbe.

Desilo se da su upravo Japanci prepoznali i podržali taj moj specifičan izraz, tako da se pokazalo da sam na pravom putu. Moram napomenuti da mi je krajem studija divna profesorka Ljiljana Vukajlov organizovala prvu interdisciplinarnu izložbu na fakultetu u Novom

Sadu i na tome sam joj veoma zahvalna. Te 2003. to je bio avangardan pristup arhitekturi i dizajnu i za mene veliki podsticaj, jer je prvi put prepoznat.

Projekat 100 origami skloništa i prilika da kroz radionice i predavanja radiš sa japanskim studentima izazvali su veliko interesovanje, a o istom su pisali i domaći i japanski mediji. Na koji način je došlo do ove saradnje, i kako i zašto si se odlučila za origami? Šta on za tebe intimno predstavlja?

Bila sam rezervisana kada mi je stigao poziv iz Japana da pristupim njihovom projektu obnove dela Japana razore -

nog zemljotresom 2011. godine, ali kako sam uvidela da se radi o ozbiljnim ljudima osetila sam se počastvovanom što mogu da dam svoj doprinos. U isto vreme imala sam strah da li ću

biti na visini zadatka, jer ipak je to bila saradnja sa njihovim profesionalcima koji su u svetskom vrhu. Komunikacija i pristup studentima koji su izgubili svoje najmilije su bili jako važni. Opet se intuicija pokazala dobrom, ali verujem i prethodno stečeno teorijsko i praktično znanje i iskustvo. Origami sam izabrala kao sredstvo komunikacije, nešto što je blisko Japanskim studentima, a nama pravi izazov. Svaki origami je geometrijsko, estetsko, kulturno i zanatsko umetničko delo i u Japanu zaštićeno kao patent. Kako je cunami ogolio obalu Japana, projekat osmišljavanja skloništa predstavljalo je logičan izbor. Upotrebom origamija Japanski studenti su kreirali izuzetne objekte, tako da sam im samo dala ideju za nešto što sama nisam mogla da napravim, a što je za njih dečija igra. Tako su saznali više o značaju i uticaju svoje kulture u svetu i podigli samopouzdanje. Sa njima su radili timovi psihologa i jako je bilo bitno kako im prići kao stranac. Oni su izuzetno stidljivi, povučeni i pod traumom, ali

na kraju kroz rad pojavili su se osmesi na njihovim licima i po koja suza radosnica. Za to smo dobili i međunarodno priznanje na takmičenju Perspektive i Plan magazina za arhitekturu u Milanu u okviru svetske izložbe EXPO 2015. Njihovoj sreći nije bilo kraja.

Osim u domenu umetnosti i arhitekture, origami je poslužio i kao inspiracija za tvoju modnu kolekciju iz ’22. Ovo je i uvertira za pitanje koje se samo nameće, a to je preklapanje svih tvojih interesovanja i veština koje se kreću od arhitekture, slikanja, predavanja i radionica, saradnje sa umetnicima iz različitih oblasti do mode, pisanja i NFT-ija. Na koji način u danu koji traje samo 24h uspevaš da žongliraš sa svim ovim interesovanjima, svojim ulogama i pronađeš pravu meru između rada, vremena za sebe i odmora?

Za mene je kreativan rad odmor i hrana za dušu jer uživam u onome što radim tako da ga ne mogu ni zvati poslom niti sebe vidim u penziji, kreativan rad je za mene privilegija, život. Kada treba da dođem do konkretnog rešenja trudim se da ga što više razradim u glavi i da tek onda skoro gotovo rešenje izba-

cim na papir, u kompjuter ili na platno, radi uštede u vremenu koga imam jako malo. To važi za projekte, ali i za slike. Skoro su mi tražili iz Japana da im pošaljem svoje skice i crteže i tada sam shvatila da ih zapravo i nemam. Dan kratko traje, ali se trudim da prepoznam kada je pravi trenutak za šta. Jutro koristim za slikanje, pri dnevnoj svetlosti, podne i veče za pisanje i projektovanje, jer su mi porodica i dvoje male dece prioritet. Imam sreću da funkcionišemo kao tim, suprug i deca me prate na putovanjima i prisustvuju svim aktivnostima. Obilazak i posete mojih najdražih je pravi odmor, tada sve drugo ostavljam po strani.

U Japanu si danas redovni gost, a imala si priliku da svoje umetničke radove i slike izlažeš na veoma inspirativnim mestima, uključujući i hramove, galerije, pa i art muzej koji je dizajnirao čuveni Tadao Ando. Kako su ova iskustva uticala na tvoj rad koji je od početka multidisciplinaran?

Moje prisustvo u Japanu već jednu deceniju mi je donelo potvrdu da moj kreativni pristup ima smisla iako je nekonvencionalan, čak su me podstrekivali raznim izazovnim zadacima na pomeranje ličnih granica. Poziv od njihove opservatorije NAOJ koje je snimila prvu

fotografiju crne rupe, da uradim sliku na osnovu njihove originalne fotografije je jedan od njih. Bila je izložena u muzeju, manastiru i opservatoriji 2019. u Japanu. Tada sam prvi put uvela crnu

boju u svoje slike, koje su do tada bile skoro impresionističke. Oni su mi zaista otvorili sva vrata i dali krila. Ukoliko

znamo da je reč o veoma zatvorenom društvu, to mi je izuzetan kompliment i veliki izazov da ostanem na visini zadatka. Njihova ministarka za kulturu je nosila moju haljinu na venčanju sina, najviši zen monah dao svoj molitveni kimono da ga oslikam kako bi se u njemu molio za Japanski narod na desetogodišnjicu zemljotresa, profesori sa njihove kompjuterske akademije su mi pomogli da realizujem portret Nikole

Tesle koji svetli i cela delegacija njihove elektro distribucije je prisustvovala inauguraciji u zen manastiru. Da, moje haljine i slike su bile izložene u muzeju

Tadaa Anda, majstora arhitekture i svetla. Poslednji izazov je bila izrada kostima za NOH teatar, najstariji na svetu, koji poštuje pravila ustanovljena još u

VIII veku i dizajn torbi od recikliranog pirinča. Mislim da je njima interesantno kako jedan zapadnjak odgovara na njihove zadatke, a meni kako njihov svet

utiče na moje razmišljanje i stvaralaštvo. Razmena je uzajamna i primećujem mnogo Japana u svom radu, to dolazi potpuno spontano. Primećujem postojanje univerzalnog jezika među svima nama, jer smo pod istim suncem.

U svojoj karijeri imala si priliku da se susretneš i sa fantastičnom Zahom Hadid, koju si između ostalog i intervjuisala. Da li su takvi susreti bili dodatna potvrda tvojoj ideji da treba da nastaviš da paralelno radiš u oblasti slikarstva i

arhitekture, i kakve uvide si imala priliku da stekneš nakon razgovora?

Za veliku Zahu sam čula kada me je mentor uporedio sa njom videvši moje neobične projekte. Počela sam da pratim njen rad i impresionirala me je njena desetogodišnja karijera „papirnog arhitekte“, radila je sa svojim timom koncepte, konkurse, a da joj nijedan projekat nije bio izveden, i njena vizija se zatim zasluženo ostvarila. Imala sam priliku da se sretnem sa njom u Bazelu na konferenciji o dizajnu. Kako nas je bilo samo dvadesetak prisutnih stvorila se izuzetna prilika za razgovor. Postavila sam joj par pitanja, jer sam tada pisala za DaNS i ona je pristala da mi odgovori. Sećam se da nije bila ljubazna kada sam joj postavila pitanja vezana za njene slike, jer sebe nije smatrala umetnicom. Uglavnom ona je svoju vanvremenost dokazala i pokazala šta žena u arhitekturi može da uradi, jer na žalost to nije lak teren za nas žene. Čast mi je bila upoznati je. Da bih govorila o arhitekturi morala sam da se oprobam u praksi i realnom životu, jer bez toga struka nema smisla, tako da sam par puta napuštala teoriju zarad prakse i to je bila odlična škola. Zaha je

negirala da je umetnica, ali se oprobala u modnom dizajnu. Pacco Rabanne i Gianfranco Ferre su arhitekti koji su se bavili modom. Primetila sam da se iz arhitekture lako može ovladati drugim

poljima, jer daje širinu, ali iz drugih polja u arhitekturu je teško ući, evo npr. Kanye West to pokušava, ali sa modom mu dobro ide. Zanimali su me takvi netipični životni putevi, ali mi je drago da je moj originalan.

Koji je to najveći izazov sa kojim se multipotencijalisti najčešće susreću a o kome se nedovoljno govori?

Izazov je stalno ograničavanje, u to vreme posebno od strane stručnih pojedinaca i institucija. Postoji neki strah od susreta sa tom slobodom u kreativnosti, jednostavno se moraš opredeliti. Mislim da se danas sa širokom upotrebom interneta i AI situacija menja nabolje. Diplomirala sam pre vremena, prva u generaciji, sa ciljem da što pre potražim svoj put u realnom svetu. Moje iskustvo sa Engleskom, Amerikom i Japanom je fantastično, oni podržavaju taj pristup. Već pet godina projektujem za čuveni HMLV luksuzni modni lanac koji uključuje najpoznatije brendove.

Tražili su nekoga ko razmišlja druga -

čije, tako da je moj pristup umetničko – modno – arhitektonski našao svoju

svrhu i u praksi, jer sva tri polja dobro poznajem.

Neretko govoriš o zamagljenoj granici između mode, arhitekture i slikarstva, poljima u kojima se odvija tvoja kreativna praksa, a pregledom tvojih

radova u različitim poljima umetničkog izražavanja stiče se utisak o zamagljenim, skoro pa i nepostojećim granicama između opipljivog i virtuelnog.

Shodno tendenciji proširenja realnosti

na polje virtuelnog, koja je po tvom mi-

šljenju uloga granica ili s druge strane

brisanja istih u kontekstu svakodnevnog života ali i kreativnog izražavanja?

O brisanju granica govorim iz ličnog iskustva. Izazov je raditi paralelno na sva tri polja u želji za visokim kvalitetom, jer najviše instance ipak zahtevaju da se odrediš, upadneš u neku kategoriju kako bi dobio priliku da izlažeš. Ja razumem da se tako struke međusobno

štite, ali isto tako verujem da će se to promeniti, da će se sistem obrazovanja promeniti s obzirom da je tu sada internet. Upoznala sam profesionalce

koji su iz medicine ušli u arhitekturu i napravili neverovatne stvari. Japanci su mi dopustili da kao arhitekta izlažem slike i modele, ali i svoje arhitektonske radove, da učim studente mode, arhitekture i umetnosti. Polje virtuelnog je još zanimljivije, jer saradnjom sa LMVH sam ušla u Metaverse svet kada su moji projekti ubačeni u isti u virtuelnom obliku, avatari, njihova garderoba, modne revije, svet je za sebe. Moji digitalni radovi su se pretvarali u NFT-ije i izlagali na trgovima i u galerijama, što je zanimljiv fenomen ovog doba, granice su zaista izbledele. U AI sam ušla odmah na početku 2022. i to je polje neverovatnih mogućnosti, mnogo osuđivano, ali ako je tu zašto ga ne bismo upoznali i koristili kao alat, kao AutoCad. Nekada su se ljudi plašili i fotoaparata. Videćemo kuda sve vodi, ali definitvno ide u pravcu povezivanja i brisanja granica, a trebalo bi da rezultira boljim kvalitetom života i jedinstvom naše planete ukoliko želimo da je sačuvamo za našu decu.

Kada govorimo o održivosti u domenu arhitekture i dizajna, zašto po tvom mišljenju i dalje ova tema ima neku vrstu avangardnog pristupa, a nije nešto što nam je sa svim informacijama

koje imamo zapravo dominantan način delovanja?

Održivost je prioritet, o njoj se mnogo govori, jer je važna za opstanak društva i naše planete, ali se u praksi različito sprovodi od države do države. Tu se moramo ujediniti. U Švajcarskoj postoje strogi standardi koji se moraju ispoštovati i što se tiče izgradnje novih objekata ili obnove starih vernakularnih objekata gde je struka posebno stroga. Kako živimo na obali jezera zapazila sam da stare kamene kuće nikada nisu poplavljene, jer je vodostaj baš visok svakih deset godina, ali su zato u novim kućama prizemlja potopljena, jer su nisko građena. Naši stari su poštovali prirodu i koristili prirodne, lokalne materijale koji su najzdraviji. Kad smo kod inovacija 3D štampa od zemlje mi je jako zanimljiva, štedi se materijal, ekološki je i mislim da je tu perspektiva. U učenju od predaka i vraćanju prirodi u kombinaciji sa novim tehnologijama je ključ. Japanci su tu sjajni. I u dizajnu, na nižoj skali je potrebno pričati o održivosti, jer je modna industrija drugi po redu zagađivač planete. Sada se digitalizacijom mnogo više štedi i na energiji i u procesu proizvodnje, tako da i moda

postaje „zelenija“. Radila sam puno na projektima „virtuelne mode“ gde vam na primer ne treba prava haljina da biste je pokazali na društvenim mrežama, virtuelna završava posao.

Na koji način bi upotreba alata veštačke inteligencije mogla doprineti zelenijoj budućnosti arhitekture i dizajna?

To polje je još uvek novo i nepoznato, učimo kroz primenu AI. Za sada se AI većinom koristi u procesu oblikovanja, 2D koncepti, ali su se pojavile kompanije koje rade reverzno pa od slike naprave trodimenzionalni objekat sa detaljima, tako se štedi vreme. Važno je da arhitekta drži konce u svojim rukama, upozna se sa AI kao alatom i sledi moto „forma prati funkciju“ ukoliko se objekat izvodi, jer širina AI zna da povuče, teško je napraviti smisleno i lepo rešenje, ali je moguće. Uverila sam se da je dobar crtač dobar arhitekta pa i dobar korisnik AI, tako da je u pitanju samo još jedan od novih alata koje treba naučiti koristiti. AI je deo evolucije, gledam na to kao neku veliku enciklopediju slika koja pravom kombinacijom može da nas inspiriše poput prirode.

Kako se pojam sinhroniciteta prožima kroz tvoj rad?

Skoro svakodnevno prepoznajem sinhronicitet u mom životu = radu, kao znak pored puta, i to me baš zabavlja. Kako zračimo tako i privlačimo je tačna izreka. Kada vibracijske energije dođu u harmoniju dolazi do sinhroniciteta, o tome je pisao i Jung. Shvatila sam da sve što radim ima svoje vreme, mesto i svrhu, samo je potrebno strpljenje. Kažu da „stare duše“ (misaonost, rana zrelost, težnja ka duhovnom, a ne materijalnom, senzitivnost, visoka empatija su neke odlike) prati sinhronicitet, možda je to tačno.

Primeri: slećem u Tokijo umorna i ipak rešim da prošetam i baš u to vreme moj omiljeni dizajner Tokujin Yoshioka demonstrira svoj najnoviji izum u parku; mami treba da šaljem paket i javlja mi se prijateljica koja ide u domovinu i tako. Sinhroncitet je i nailaženje na Monte Verita u vreme kada sam tražila mnoge odgovore.

Nedavno je i beogradska publika imala priliku da se susretne sa tvojim radom kada je u aprilu u Muzeju paranormalnog predstavljen tvoj set tarot karata koje su nastale u saradnji sa tvojom sestrom, Mari Lon, sa kojom ovo nije prva kreativna saradnja, ali

jeste najsvežija. Ispričaj nam kako je došlo do ovog projekta, i da li je susret sa Hodorovskim bio na neki način dodatna inspiracija i podstrek da se ova ideja realizuje?

Moja sestra je dugo imala želju da za nju napravim set tarot karata, jer je u svetu tumača tarota to pravi prestiž. Kako o tome nisam ništa znala, počela sam da istražujem, a paralelno sa tim da otkrivam svet AI. Kako sam prilično zauzeta, bilo mi je nemoguće da karte ručno crtam, to bi trajalo jako dugo i predložila sam sestri da probamo da iskoristimo pomoć AI. To je ispalo neočekivano dobro, toliko da su se sada nakon godinu dana proširile po celom svetu. AI uz ručnu doradu je dao divne rezultate, vrlo inovativne. To mi je prvi mali uspeh primene AI u realnosti i pravi pionirski poduhvat.

Uplovivši u svet tarota i simbolizma došla sam do Salvadora Dalija, Niki de Saint Phalle i kao najvećeg uzora čuvenog Yodorowskog koji me je inspirisao svojom dubokom duhovnošću. Njegov dolazak na Monte Verita u trenutku kada smo završile naš dek i dale ga na štampu je isto neka vrsta sinhroniciteta. To je ne-

verovatan stvaralac koji sa 94 godine ima vitalnost mladića i čast mi je bila da upoznam njega i suprugu Paskal koja

mi je dala njihovu Parisku adresu kako

bih im poslala naš kompletan dek. Povodom proslave godišnjice našeg deka bila je organizovana mala promocija i proslava za pamćenje u ovom zanimljivom Beogradskom muzeju.

Jedna tema koje bih takođe volela da se dotaknemo je i energija prostora. Monte Verita, čuveno brdo u Švajcarskoj koje je inspirisalo mnoge kreativne umove od Pol Klea, Remarka, Kafke, Hesea, Rudolfa Labana i Isidore Dankan, sve do Marine Avramović. Na koji način je tebe kreativno inspirisala „planina istine” koja se nalazi u tvom neposrednom okruženju i kako bi ti sa racionalne, arhitektonske strane objasnila ovakav fenomen?

Energija prostora i genius loci - duh mesta, je nešto što me je neverovatno privuklo ka Askoni - Monte Verita kada sam prvi put zakoračila na ovo tlo i to nisam mogla racionalno da objasnim dok nisam čula priču o Monte Verita. Ovo otkriće mi je bilo dodatna potvrda

da sam na pravom mestu u pravo vreme. Bili smo slobodni da biramo gde ćemo živeti, i bez dvoumljenja napustili Cirih privučeni lepotom ovog mesta, specifičnim svetlom i jezerom Mađore. Inspirisana krajolikom puno sam slikala i shvatila da su slike moja lična karta

pa i vrata ka Monte Verita. Uskoro sam bila pozvana da budem u žiriju internacionalnog filmskog festivala na Monte Verita gde sam upoznala mnoge prosvećene ljude i ušla u taj krug.

carske, sedište Fondacije Eranos Jung posvećene izučavanju Junga koji me fascinira, sedište ETH fakulteta iz Ciriha, mesto održavanja brojnih naučnih konferencija. Geolozi su izmerili polja sa viskom energijom baš ovde gde su se na početku industrijske revolucije okupili vizionari koji su želeli bolji svet

i život skladu sa prirodom, ljubitelji mira, nesvrstanosti, inspirisali su začetak hipi pokreta kasnije pa i nastanak pojma održivog razvoja. Sve ove ljude koje ste naveli, a i mnoge druge, koji su se zgražavali sukoba i razaranja, povezala je ista utopijska ideja i potraga za idealnim društvom. Verovatno je tome doprinela blaga mediteranska klima, mnogo sunčanih dana, centralna pozicija u Evropi, a opet van svih sukoba, da izaberu ovo mesto.

Monte Verita je teozofski centar Švaj-

Inspirisana lepotom i multidisciplinarnošću Monte Verita ohrabrila sam se da na maloj skali u svom prostoru realizujem mnoge saradnje sa internacionalnim umetnicima, izdvojiću projekat Sinestezija u kome sam beležila četkicom i bojama zvuk violončela poznatog čeliste Maxima Beitana. Moji kreativni eksperimenti bi tada često prelazili gra-

nice mog studija i odlazili u svet. Vremenom sam osetila stvaranje egregora – formiranja kruga duhovnih istomišljenika i to je ono sto me raduje.

Između izložbi, predavanja, radionica

i svih kreativnih ideja na kojima aktivno radiš, šta je ono čemu se u narednom periodu najviše raduješ?

Najviše se radujem trenutku kada moj rad postane javan, kada se vide rezultati rada i reakcije ljudi na isti. Kada ovaj broj vašeg časopisa bude izlazio nalaziću se u Japanu i otvoriću svoju samostalnu izložbu u Akita muzeju

umetnosti Tadaa Anda, kome se na njihov poziv ponovo vraćam nakon šest godina. Izložiću svoje nove radove uz premijeru „Alatais“ NOH komada, najstarijeg teatra na svetu, za koji sam kreirala kostim. Dala sam mu ime po zvezdi u sazvežđu Zmaja (Delta Draconis), a sada je godina Zmaja, tako da je sve povezano, očigledno da me sinhronicitet prati na svakom koraku.

Tekst: Tatjana Ristić

Još od Aristotela postojala je zamisao da igra treba da nas otrgne iz svakodnevice: njena svrha je da nas odmori od rada (Politika 7.14–7.15.). Danas ovu ideju poglavito pripisujemo holandskom misliocu Johanu Hujzingi (Johan Huizinga), koji u knjizi Homo ludens kaže da igra, poput filozofskog mišljenja i umetnosti, izvodi iz svakodnevnog, što joj daje i sakralnu dimenziju.

Otuda ne deluje neobično to da je tadašnji direktor Maxis-a, poznatog po naslovu SimCity iz 1989. godine, Vilu Rajtu (Will Wright) zalupio vrata pred nosom kad mu je došao sa idejom za The Sims. Jedan od najvećih gejm dizajnera u istoriji predložio je nešto dotada nečuveno: igru koja će u potpunosti biti uronjena u svakodnevicu. Potencijal ove ideje uočen je tek kada je EA Games kupio Maxis i odlučio da 2000. godine u etar pusti naslov koji je ubrzo postao najprodavaniji u istoriji video-igara, a i danas je među top 10 franšiza u pogledu ukupne zarade.

Ono što je viđeno kao plodotvorno tle za budućnost gejminga jeste to što bi

The Sims privukao vrlo zanemarenu grupu mogućih igrača: žene. I, zaista, moramo prigovoriti filozofima igre da su prevideli igranje devojčica, upravo karakterizovano onim što se na engleskom kaže playing house – igrati se „kuće“. Devojčice su te koje se najčešće igrom pripremaju za ono što ih čeka u životu, ako pokleknu pod pritiskom tradicionalnih rodnih uloga. Iz ove perspektive pak, ohrabruje da 24 godine nakon izlaska franšize statistika priča drugačiju priču: u Americi je odnos ženskih prema muškim igračima u The Sims 4 (2014), zapravo, 60% prema 40%.

Prvi life simulator (engl. „simulacija života“) podstakao je stvaranje mnogih novih žanrova. Među njima su i igre fokusirane na dizajn enterijera. Rajt je želeo da se ironijski osvrne na američki konzumerizam, kada je u buy mode (engl. „režim kupovine“) ubacio muziku karakterističnu za šoping centre, a cenu nameštaja doveo u direktnu vezu sa srećom simova: što je nešto skuplje, više i brže će zadovoljavati potrebe sima (tj. avatara, simuliranog čoveka). Kako Bodrijar (Simulacija i simulakrum)

kaže, iako je na površini simulacija izraz duboke realnosti, ona je ujedno i izvitoperava. Interesantno je i to što je u prvom izdanju igre među osnovnim potrebama, pored sna i odlaska u WC, bilo i ushićenje izazvano izgledom prostorije.

Gejmifikovanje dizajna enterijera naišlo je na dva dominantna moguća odgovora među igračima: jedni su se vodili estetskim načelima i odabirali one predmete koji najbolje upotpunjuju željeni izgled prostorije, dok su se drugi vodili funkcionalnošću, ali ne iz perspektive dizajna enterijera, već dizajna igre, zanemarivši pojavnost predmeta i fokusirajući se isključivo na njegove statističke vrednosti (koliko će se na skali od 1 do 10 sim odmoriti ako spava baš na tom krevetu). The Sims 2 (2004) je donekle omogućio kombinaciju ovih pristupa zato što je obezbedio nekoliko varijanti dezena za svaki komad nameštaja. U ovom pogledu najrevolucionarniji bio je The Sims 3 (2009; po mišljenju mnogih fanova ujedno i najbolji naslov do sada), koji je uveo alatku za stilizovanje i igraču dozvolio da kreira sopstvene dezene, gotovo bez ograničenja.

The Sims 3 doneo je još jednu bitnu novinu: bavljenje dizajnom enterijera moglo je postati profesija sima. Za razliku od karijere, igrač ide sa simom na posao i pomaže mu u izvršavanju zadataka. The Sims je sandbox franšiza – dok se igramo u pesku, ne postoje nikakva pravila, već sami postavljamo ciljeve igri. U slučaju arhitektonske profesije, došlo je do iskoraka iz sandbox premise: igrač svakog radnog dana dobija konkretne dizajnerske zadatke na koje mora odgovoriti.

Čini se kao da je ovakav pristup posebno inspirisao video-igre koje se upuštaju u dizajn enterijera. Meni naročito upečatljiv primer jeste The Tenants (2021), vrsta interior design tycoon -a. Tycoon zovemo one igre koje su fokusirane na menadžment resursima, na prvom mestu novcem. Kao stanodavac, igrač kupuje objekte, a onda ih uređuje ne bi li dobio što bolju cenu za njihovo izdavanje, pri tom morajući da ispuni određene zahteve. Ponovo je odnos cene i vrednosti u direktnoj vezi, jer je teško algoritamski izmeriti estetsku uspešnost nečijeg dizajna.

Što skuplje, dakle, to bolje. Ono što je, međutim, novo, jeste što prilikom di-

zajna treba uzeti u obzir i profil stanara. Ako, na primer, priželjkujemo da se u stan useli muzičar, moramo ga opremiti tako da privuče muzičare. Vrlo često igrač će nailaziti na stanove u kojima se nalaze ostavljeni komadi nameštaja koji više nisu funkcionalni. Tada postoji mogućnost da se oni poprave, a potom i upotrebe. Na ovaj način The Tenants promoviše ideju o upcycling-u: da je naizgled propalim stvarima uz malo truda i pažnje moguće udahnuti novi život. Ovakav pristup iskoristila je i igra House Flipper (2018), gde se jednaka pažnja posvećuje popravkama koliko i dizajniranju, i koja je zbog toga popularnija kod muške publike.

Potpuno drugačijeg duha je indi naslov iz iste godine – Unpacking. Umesto da dizajnu enterijera pristupamo kroz računicu, u ovoj igri enterijer nam priča o životu jedne žene. Protagonistkinja igre se ni u jednom momentu u njoj ne pojavljuje. Upoznajemo je otpakujući kutije sa njenim stvarima u svim prostorima u kojima je živela. Ovi predmeti sklapaju slagalicu u našoj svesti o tome ko je ona. Unpacking je otuda specifičan zato što je njegovo glavno narativno sredstvo ono što je u drugim

igrama svojevrstan dodatak – environmental storytelling (engl. „pripovedanje pomoću prostora“). Ovim putem podstiče se nostalgija kod igrača jer mu/ joj igra pomaže da se priseti predmeta koji su emblematični za period od 90-ih naovamo. Pored toga, Unpacking je značajan zato što je uspeo dodatno da gejmifikuje dizajn enterijera, pretvarajući ga u puzzle (engl. „puzla, zagonetka“).

Od igrača se očekuje da prepozna šta treba da se nađe gde, kao i u kom delu određene sobe: u ormaru, na podu ili pod jastukom.

Posebnu pažnju treba posvetiti tome kako se ovaj žanr preneo na mobilne uređaje. Primeri o kojima je do sada bilo reči spadaju u premium igre, dok je za one na mobilnim telefonima karakterističan tzv. freemium model: iako su besplatne, obiluju mikrotransakcijama koje, mada neobavezne, znatno povećavaju šanse za uspešnost u ispunjavanju ciljeva. Otuda se kao posebna grana gejm dizajna razvio dizajn sistema za monetizaciju.

Principi monetizovanja upravljaju svekolikim dizajnom većine naslova koji danas dolaze u ruke igrača.

Takav primer je i Redecor (2020), jedna od vodećih igara za dizajn enterijera u Play i App Store -u. Igrač dobija prikaz enterijera bez tekstura i treba da odabere boju i dezen za svaki aspekt slike. Ovi elementi, međutim, nisu besplatni – igrač mora da ulaže novac (kako standardnu, tako i posebnu valutu, prvenstveno dostupnu igračima koji troše stvarni novac na igru) ne bi li otključao nove materijale i upotrebio ih u svom dizajnu. Ono što je novo i važno jeste to što je Redecor dozvolio vrednovanje dizajna van pukih statističkih odrednica. Svaki dovršeni dizajn šalje se na glasanje drugim igračima, te finalna ocena zavisi od toga kako su na estetski izgled prostora odreagovali ljudi širom sveta. Ovo daje i kompetitivnu dimenziju igri. Čini mi se da je posebno korisno za realne dizajnere enterijera da ovakvim igranjem dopru do nečega što može predstavljati današnji globalni ukus. Iz mog iskustva sa ovom video-igrom deluje kao da se preferiraju predlozi koji obiluju svetlim bojama i prirodnim materijalima, premda ni u postizanju efekta crno-belih fotografija ne izostaju pozitivni rezultati. Da ovo, ipak, nije

globalni ukus, već primarno ženski ukus današnjice, svedoče statistike u vezi sa sličnom kežual igrom, koju je 2020. igralo čak 76% žena, a među njima su najveći procenat milenijalke.

Verujem da nam se zakuvavaju nebrojene novine kada je u pitanju gejmifikacija dizajna enterijera. Franšiza The Sims već skoro četvrt veka drži monopol nad žanrom životne simulacije, ali

joj se prvi put smeši ozbiljna konkurencija. Publika željno iščekuje indi naslov Paralives, čije publikovanje je zakazano za narednu godinu. Moj je utisak da potencijal za ulazak u sferu hiperrealnog naročito ima igra inZOI, razvijena u naizgled omnipotentnom Unreal Engine-u 5, koja treba da se pojavi krajem ove godine. Ostaje da pomno pratimo i još pomnije dizajniramo igrajući.

Ulepšavanje životnog prostora predstavlja našu strast i veliki izazov. U razgovorima sa klijentima dolazimo do inspiracije i ideja kako da enterijere njihovih domova, kancelarija, hotela ili ordinacija oplemenimo svežim cvećem koje će se na najbolji način uklopiti sa vizijom onoga što su zamislili. Kažu nam, da u tome za sada uspevamo, a mi se radujemo svakom novom buketu koji kreiramo za vas.

Gospodar Jovanova 35, Beograd

Kovrlija

Ne čekajući da neko drugi preduzme nešto povodom klime u oblasti kulture u svom okruženju, Milica Janković pokrenula je 2020. godine Atelje A22 u želji da doprinese kulturnoj sceni Crne Gore, nudeći nove i drugačije prakse i pristupe. Razgovarale smo o položaju umetnika, umetnosti i arhitekturi, izdavačkoj delatnosti i važnim delima koja su nam za sad pripremili kao i onima koje ćemo tek imati priliku da čitamo na našem jeziku, promociji knjige u okviru Beogradske internacionalne nedelje arhitekture (BINA), kao i o svemu onome što bi promenilo poznavanje ishoda pre pokretanja svog biznisa.

U okviru organizacije Atelje 22 kroz različite projekte i saradnje nastojite da doprinesete razvoju kulturne scene u Crnoj Gori. Kako biste opisali ovu scenu, položaj umetnika i interesovanje javnog mnjenja u prethodne 4 godine?

O promjenama je još uvijek rano govoriti. Postoje napori (često pojedinaca) da se kulturna ponuda diverzifikuje i učini dostupnijom široj javnosti, uprkos ekonomskim i infrastrukturnim ograničenjima.

Živimo u društvu, u kojem se podrazumijeva da kultura treba da bude nešto što se ne može monetizovati: „Baviti se umjetnošću” je viđeno kao čista posvećenost i strast, umjesto da bude fokusirano i na mogućnosti življenja od svog rada

Problemi sa kojima se suočavamo nijesu zanemarljivog karaktera - postoje još uvijek nejasne podjele odgovornosti među institucijama, kao i nejasno definisani parametri na osnovu kojih se određuje kvalitet. Sistem, u kojem se umjetnici često suočavaju sa neadekvatno formiranom institucionlanom i/ili edukativnom podrškom, ograničava i uslovljava njihovo pozicioniranje u savremenom društvu (što je problem koji nažalost nije prisutan samo u Crnoj Gori).

Ukratko, mladi su željni znanja i resursa za razvoj svojih umjetničkih praksi, ali je pristup tim resursima još uvijek ograničen. Ne treba biti prorok da bi se shvatilo da je evolucija neizbježna, pogotovo zato što je toliko umjetnika ostalo na rubu sistema vezanog za komercijalnu dinamiku koja privileguje i naglašava estetski objekat. Ukoliko želimo promjene neizbježno je da počnemo od sebe, ali je ohrabrujuć e primijetiti da se one (iako sporo) ipak dešavaju.

Odnedavno ste se upustili i u izdavačke vode i za sada ste čitalačkoj publici u Crnoj Gori i regionu predstavili tri sjajna naslova iz oblasti umetnosti i arhitekture. Na koji način birate sadržaj koji ćete kroz publikacije približiti publici?

Pri izboru naslova vodimo se osnovnim kriterijumima: kvalitetno napisano štivo i istorijska relevantnost, bez obzira na trenutnu popularnost teme. Upustili smo se u izdavačke vode sa misijom da publikujemo prepoznatljiva izdanja iz oblasti savremene teorije, umjetnosti, filozofije i arhitekture.

Jedan od ključnih problema koji smo prepoznali bio je nedostatak stručne literature iz navedenih oblasti, a to povlači za sobom i manjak kritičkog osvrta na pitanja njihovog savremenog viđenja. Iz tog razloga se, osluškujući potrebe tržišta, trudimo da radimo na sadržajno bogatim i kvalitetno prevedenim knjigama, koje će zadovoljiti intelektualne potrebe stručne i uopšte čitalačke publike kako u Crnoj Gori tako i u regionu.

Pitanje dizajna, izbora odgovarajućeg papira, poveza, boja, a posebno pitanje održivosti, važne su teme koje prožimaju i izdavačku delatnost. S tim na umu, možete li nam približiti vaš pristup i sa kakvim se izazovima na tu temu susrećete?

Koncept izdavačke kuće Atelje A22 temelji se na „intimnim” (džepnim izdanjima) koje karakteriše minimalni dizajn. Izbor papira, poveza i boja na našem tržištu je ograničen, te se trudimo da selektujemo najbolje iz ponude, što nam potvrđuju i pozitivne reakcije naših čitalaca. Uprkos tehničkim ograničenjima nastojimo da čitaocima pružimo kako sadržajno, tako i estetski i taktilno prijatna izdanja koja zadovoljavaju visoke standarde kvaliteta.

Na ovogodišnjoj Beogradskoj međunarodnoj nedelji arhitekture (BINA) ste imali priliku da predstavite jedan od tri naslova iz oblasti dizajna i arhitekture. O kakvom delu je reč i kako je protekla promocija?

Riječ je o publikaciji „Oči kože: arhitektura i čula”, djelu finskog arhitekte i teoretičara Juhanija Palasme. Promocija je održana u prostima Likovne galerije KCB, u petak, 21. juna.

Nakon uspješnog predstavljanja knjige

u Narodnom muzeju Crne Gore na Cetinju, kao i Narodnoj biblioteci „Radosav Ljumović” u Podgorici, veliko nam

je zadovoljstvo što smo imali priliku da ovo izdanje predstavimo i na prestižnoj

manifestaciji kao što je Internacionalni salon Arhitekture - BINA. Ovo predstavlja snažan podsticaj za dalji rad i daje vjetar u leđa za nove publikacije

na kojima predano radimo u toku ove godine, a koje ćemo ubrzo predstaviti crnogorskoj i regionalnoj publici.

U sklopu ove promocije, publika je imala priliku da čuje stručna izlaganja prof. dr Slavice Stamatović Vučković, prof. dr

Milene Kordić i teoretičara umjetnosti

Milovana Novakovića, koji je prevodilac ove knjige. Njihova izlaganja su nam omogućila da sagledamo ovu knjigu iz različitih perspektiva i premijerno predstavimo ovo značajno i uticajno djelo. Na promociji su prisustvovali i predstavnici Ambasade Finske, koji su ujedno i jedni od sponzora ovog događaja.

Podsjećamo javnost da je knjiga „Oči kože: arhitektura i čula” kapitalno djelo fenomenološkog tumačenja arhitekture, koje mijenja standarni pogled na arhitektonsko mišljenje i oblikovanje.

Fokusirajući se na višečulne dimenzije arhitekture, Juhani Palasma istražuje na koje načine čula oblikuju ljudsko iskustvo prostora. Ova knjiga poziva čitaoce da preispitaju svoj odnos prema prostoru, ističući značaj emotivnog i senzornog iskustva u arhitekturi. Krećući se podjednako vješto kroz oblasti arhitekture, umjetnosti i filozofije, Pala-

sma nas vodi na putovanje kroz prostor i materiju, podstičući nas da otvorimo „oči kože” i doživimo svijet oko sebe na intenzivniji način.

Nije nevažno podsjetiti da je Juhani Palasma (Juhani Pallasmaa) jedan od najuticajnijih i najčitanijih živih pisaca o arhitekturi, koji je napisao veliki broj zanimljivih knjiga i stručnih članaka iz domena teorije arhitekture. Kao predavača i pisca uglavnom ga je zanimalo značenje čula, iskustvo, atmosfera, egzistencijalno osjećanje i fenomenološko mišljenje. Bio je takođe član brojnih žirija širom svijeta, uključujući žiri za Prickerovu nagradu (2008–2014), i nosi počasni doktorat šest univerziteta.

Pokazalo se da su „Oči kože”, još od svog prvog objavljivanja 1996. godine, postale neizbježno štivo, ne samo za poznavaoce arhitekture, umjetnosti i teorije, već i sve ljude koji teže dubljem razumijevanju prostora koji borave.

Šta biste voleli da ste znali 2020. godine kada ste pokrenuli Atelje A22?

Voljela bih da sam imala jasniju predstavu koliko posla me zapravo čeka. Če-

sto govorim da, kada bih imala sposobnost da unaprijed znam koliko je iscrpljujuće upustiti se u bilo koju aktivnost, nikada ništa ne bih započela (srećom, tu sposobnost nemam!).

Atelje A22 je rođen iz želje da se doprinese kulturnoj sceni Crne Gore nudeći nove i drugačije prakse i pristupe (kako u oblasti edukacije tako i u oblasti umjetnosti). Iz potrebe za promjenom, iz želje da ne djelujem samo kao umjetnica, već da pokušam pružiti doprinos u stvaranju šireg sistema, koji bi mogao ponuditi nove (izložbene i edukativne) mogućnosti na našim prostorima, pokrenula sam niz aktivnosti: od internacionalnog festivala multimedijalnih umjetnosti „Re/Shaping The City” do otvorenih predavanja, radionica za kustose i uopšte radionica koje su se ticale problematika sa kojima se, prije svega kao društvo, a onda i kao kulturna zajednica susrećemo.

Do sada su pruženi konkretni prijemeri kako se kroz konstruktivni dijalog može stvoriti zdrava osnova za promjene. Kulturna i kreativna razmjena pruža pokretačku snagu, te smatram

da, sa kapacitetima kojima raspolažemo, ipak doprinosimo razvoju umjetničke scene i javne svijesti uopšte. Do sada smo imali podršku kako Ministarstva kulture i medija Crne Gore, tako i evropskih fondacija, što je umnogome olakšalo realizacije mnogih projekata.

Izazovi su sastavni dio iskustava i pružaju mogućnost za dalji rast i napredovanje.  Čemu se radujete i čime ćete nas obradovati u narednom periodu?

Sa posebnim zadovoljstvom bih željela istaći dva relevantna naslova iz domena umjetničke literature na kojima trenutno radimo. Na prvi sam posebno ponosna, s obzirom da će se u njemu ogledi o slikarstvu jednog od svjetski priznatih književnih klasika po prvi put naći u prevodu na našem jeziku. Radi se o knjizi Dejvid Herbert Lorens o slikarstvu , koja na jednom mjestu objedinjuje, u izboru i obliku kakav do sad nije publikovan ni na jednom drugom jeziku, sve relevantne zapise o slikarstvu koji je ovaj književnik, inače veoma sklon vizuelnoj umjetnosti, uspio napisati za svog kratkog života.  Ova temeljna studija, koju je priredio,

preveo i uputnim uvodnim tekstom ispratio teoretičar umjetnosti Milovan Novaković, teži da ukaže na idiosinkratički pristup slikarstvu ovog jako pronicljivog književnika. Lorensovi zapisi o slikarstvu bili su veoma čitani i uticajni u 20. vijeku, a i danas zadržavaju specifičnu svježinu i britkost. Danas, kada je diskurs umjetničke kritike i teorije postao upadljivo suvoparan, čini se da ovakvi spisi iz pera jednog nadahnutog i originalnog književnika ukazuju na jednu prijeko potrebnu promjenu: da umjetnička kritika stekne literarnu vrijednost koja joj primjetno nedostaje.

Nadalje, Atelje A22 će prevesti i objaviti veoma uticajnu knjigu „Inside the White Cube: The Ideology of the Gallery Space/U bijeloj kocki: ideologija galerijskog prostora”, umjetnika i umjetničkog kritičara Brajana O’Doertija (Brian O’Doherty). Ova studija, koja je u međuvremenu postala nezaobilazno štivo u područjima istorije i teorije umjetnosti, kritike modernizma, kustoskih i muzejskih studija, bavi se izlagačkim prostorom - bijelom kockom - kao mjestom u kom se, i u odnosu na koji se, pozicionirala ne samo umjetnost moderne, već i savremena umjetnost koja je htjela ra-

skinuti sa naslijeđenim modernističkim konceptima. Knjiga se bavi suštinskim pitanjima umjetnosti i mjesta koje ona zauzima unutar institucionalnog okvira galerijskog prostora, istražujući kompleksne veze između umjetnosti, moći i ideologije. Uz sve to, O’Doertijevo djelo nije samo uputan akademski tekst, već izvanrednim spisateljskim darom sročen ogled koji se pokazao inspirativnim za umjetnike i umjetnice širom svijeta. Stoga očekujemo da će i na našim prostorima, u prvom svom prevodu na našem jeziku, ova knjiga postati lektira kako umjetničkim teoretičarima, kustosima, kritičarima i umjetnicima, tako široj publici koja želi produbiti svoje razumijevanje moderne i savremene umjetnosti i njene veze sa širim društvenim, političkim i ideološkim kontekstom.  Više

Ukoliko još uvek niste poslušali neku epizodu podcasta Sfera, ovo je vaš znak da biste to trebali da uradite.

Osim po tome što vode vrlo zanimljiv i edukativan podcast koji istražuje spoj arhitekture, dizajna i društvenih promena, široj javnosti su postali poznati i nakon uspešno organizovane javne rasprave koju su sproveli, a koja je okupila više od 350 arhitekata i inženjera različitih struka u aprilu ove godine na Građevinskom fakultetu, što je rezultiralo formiranjem Radne grupe koja je imala zadatak da izvrši analizu svih dotadašnjih aktivnosti i dostupnih dokumenata vezanih za sudbinu kompleksa Beogradskog sajma i ansambla Generalštaba i Ministarstva odbrane. Na to se nadovezala još jedna dobra vest proizašla iz navedene javne rasprave, a to je da su se i konzervatori iz Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kul-

ture (njih 51 od 52) usprotivili ukidanju statusa zaštite nepokretnog kulturnog dobra sa zgrada Generalštaba, čime su se solidarisali sa svojim koleginicama, direktorkom Gradskog zavoda Oliverom Vučković i direktorkom Republičkog zavoda dr Dubravkom Đukanović, koje su podnele ostavke zbog pritisaka od strane Ministra finansija. Videli smo šta se dogodi kada struka podigne svoj glas, a već neko vreme sa zadovoljstvom posmatramo i šta se desi kada se okupi grupa kolega, mladih arhitekata koju čine Miljan Salata, Igor Mikitišin, Nemanja Dačić i Denis Turanović, kako bi sa svojim gostima razgovarali o arhitekturi u kontekstu društvenih promena. O konceptu njihovog podcasta, društvenom aktivizmu, pitanju pravih vrednosti, identiteta i estetskog izraza kroz arhitektonsku struku razgovarala sam sa Igorom Mikitišinom ispred podcasta Sfera.

Šta je podcast Sfera, ko se krije iza ovog projekta i šta vas je inspirisalo da kreirate ovakvu vrstu podcasta?

Podcast Sfera je mesto susreta kreativaca i entuzijasta koji stvaraju bolji životni prostor, a u kome se najčešće razgovara o arhitekturi kao mehanizmu društvene promene. Da se odmah razumemo, kada se kaže društvena promena ne misli se na promenu političke situacije, već na korenito preispitivanje postamenta društva, pravih vrednosti, identiteta, estetskog izraza, morala, kroz arhitektonsku struku i kulturu javnog prostora. Iza podcasta se sada već krije dosta ljudi, saradnika, iskrenih podržavalaca Sfere, pokretača

Sfera zajednice, kolega, ali kada govorimo o inicijatorima - onda se moramo osvrnuti na četiri drugara sa fakulteta, sa iste godine, sa istih studija - Nemanju Dačića, Miljana Salatu, Igora Mikitišina i Denisa Turanovića. Inspiraciju smo pronašli u našem prijateljstvu i druženju, ali i u situaciji u struci i društvu koju smo u ovih 7-8 godina prakse iskusili. Pomislili smo kako možemo pomoći društvu, ujediniti naš arhitektonski esnaf i istovremeno razgovarati o zanimljivim temama, učiti svakodnevno i afirmisati mlade arhitekte ali i iskusne kolege „znalce’’ široj publi-

ci. Verujemo da smo na dobrom putu, i evo posle tačno godinu dana postojanja ovog projekta možemo sa ponosom reći da je Podcast Sfera društveni fenomen u najpozitivnijem smislu.

Da li ste od pokretanja ovog podcasta imali nameru da se obraćate stručnoj, arhitektonskoj zajednici ili ste odmah planirali da u dijalog uključite i širu javnost?

Na samom početku fokus nam jeste bila uža zajednica i kolege arhitekte. Tu potrebu za raznovrsnošću tema i gostiju, pa samim tim i šire javnosti, osetili smo podsvesno kao odgovor na pozitivne reakcije onih koji nisu iz struke. Slušaoci (građani) su nam pisali sa oduševljenjem, obrazlažući da ovakav vid dijaloga može da ima veliki uticaj na informisanost, osnovno znanje o kolektivnoj odgovornosti, javnom prostoru i arhitekturi generalno, i što je za nas bilo važnije, da može da „leči’’ širi sloj društva. Sad već u određenim epizodama prilikom diskusije zahvatamo i ozbiljne društvene i prostorne probleme, ali ipak iz fokusa ne gubimo bitne, usko stručne teme koje se tiču naše niše isključivo.

Dizajn i arhitektura oblikuju našu svakodnevicu. U čemu se, po vašem mišljenju, ogleda uloga arhitekte danas?

Duboko verujemo da se uloga arhitekte arhetipski nije mnogo promenila u svojoj suštini. Arhitekta je mislilac, filozof, graditelj, vizionar, edukator, inicijator, preduzetnik, preduzimač, pisac, dizajner prostora, dizajner naših navika i neko ko utiče na svakodnevni život verovatno više od bilo koje druge profesije. Ono što se promenilo jeste to da je u današnje vreme arhitektura marginalizovana i odvojena od svojih osnovnih vrednosti. Ponovno vraćanje na „fabrička podešavanja“ je i veliki motiv, ali i cilj budućeg delovanja. Volimo da naglasimo gde god možemo citat našeg pokojnog profesora Ranka Radovića: „Arhitektura je tu da nas sačuva

od vremena i od nevremena“, hteo je da kaže od vremenskih nepogoda ali i od zaborava.

Da li ste imali uzore kad ste pokrenuli podcast i pratite li inostrane podcaste posvećene arhitekturi i dizajnu?

Imali smo uzore u samom početku, jer se ideja javila u doba Korone i lockdown-a i poklopilo se otprilike sa početkom  Agelast podcasta , verovatno najpoznatijeg podcasta na ovim prostorima. Ono na šta smo se ugledali od samog starta je visok nivo produkcije i način vođenja emisije. Kao veliki ljubitelji košarke rado pratimo i Luku i Kuz-

mu (košarkaški podcast) i zapazili smo njihovu opuštenost u razgovoru, kao i „domaćinsku“ atmosferu u studiju.

U poslednje vreme pojavilo se dosta podcasta. Moramo pohvaliti i preporučiti vašim čitaocima kolege iz podcasta Prednji Plan iz Hrvatske, podcast Klime 101, History Cast, Lukavstvo uma, Tampon Zona. Kao i na svakom početku, najteže je bilo odvažiti se i krenuti u avanturu. Danas je malo drugačija situacija. Danas nam je najveći izazov održati dobar sistem rada i komunikacije, odnosno kreirati balans između primarnog posla - arhitektonskog projektovanja, porodičnih obaveza i nečega što nam je hobi.

Da li Srbija prati trendove u održivoj arhitekturi, biofiliji, biomimikriji koji su pod uticajem klimatske krize u svetu već godinama velika tema?

Ako govorimo o tri stuba održivostiekonomskoj, sociološkoj i ekološkoj, Srbija i srpska arhitektura veoma sporo ulaze u te vode. Sve ovo što ste spomenuli je prisutno u fragmentima, a da bi se sprovelo sistemski mora da se menja svest (bottom up pristup) i da se menja

regulativa, usvajaju strategije, planira unapred 30-50 godina. Mi nekako uvek kaskamo za svetom, a bilo je perioda u našoj istoriji kada smo bili u korak sa njim ili čak i koji centimetar ispred. Duboko verujem da se takvo vreme može vratiti u budućnosti. Da ne verujem, ne bismo ovo radili.

Najčešća kritika upućena stručnoj javnosti je da ćute i ne oglašavaju se kada se ruše objekti koji su do skoro bili pod zaštitom države ili se krše urbanistički planovi. Da li vas je to motivisalo da više pričate o ovome i učestvujete u javnoj raspravi na temu očuvanja zgrada Generalštaba i Sajma?

Arhitektura je uvek bila i biće vezana za politiku i politički sistem. Tako je bilo u doba starog Egipta, Grčke, Rima tako je i danas. Ne može, niti arhitektura treba da bude apolitična. Ono što bi moralo da se podvuče je da je struka partner sa donosiocima odluka, i to prirodni partner. Stvar je u tome što jedan od partnera uporno loše bira, a motivacije za rad i poboljšanje životnog prostora kao i životnog standarda u generaciji mladih arhitekata ima i te kako.

Znate kako, mi smo studirali i radili u inostranstvu i najčešća rečenica naših

inostranih kolega koji dođu u posetu

Srbiji je: „Što si ti išao napolje uopšte? U

Italiji ja konzerviram prozore po centru

Rima, ili na primer u Briselu je mnogo stroža regulativa pa moramo da se držimo brojnih pravila a nemamo ni toliko mesta’’. Svi se pitaju koliko imamo slobodnog prostora da radimo kvalitetnu arhitekturu i kvalitetne javne prostore, parkove, govore o tome kako imamo izlaz na dve reke i po tome smo retki u svetu, a kako nam zgrade propadaju umesto da ih kvalitetno rekonstruišemo, a ostalo zemljište iskoristimo pametno u interesu svih kako nove stvari

koje gradimo ne bi narušavale strukturu grada i njegovo funkcionisanje.

Imamo zemljište koje mnogi nemaju, ali loša strana toga je što to zemljište i tu najveću vrednost ne umemo da cenimo dovoljno. A zemljište je kao što znamo potrošiv resurs. Nadam se da neće biti kasno onda kada to konačno shvatimo.

Primećujete li da se među slušaocima razvilo veće interesovanje za teme od javnog značaja?

Jeste, svakako. Verujemo da su to teme sa kojima definitivno izlazimo iz domena „stručnog’’ podcasta. Teme od javnog značaja se tiču svih nas i zato su važne i slušane.

Da li vam održavanje Javne rasprave uliva optimizam u vezi sa budućim očuvanjem nasleđa?

Naši profesori koji su nam predavali na fakultetu, zatim i njihovi profesori, akademici pri SANU, arhitekte iz prakse, prostorni planeri, urbanisti, konzervatori, istoričari umetnosti - apsolutno svi su nam rekli da nijedna tema u poslednjih trideset godina, a neki su išli i dalje u prošlost, nije okupila tako složno struku u jedan zajednički šator sa istom idejom i snažnom energijom da se kaže da neke stvari nisu kako treba. Stoga, odgovor na pitanje je - da, uliva! Na toj Javnoj raspravi bili su prisutni predstavnici ljudi koji pripadaju ili rade u preko 30 institucija, udruženja, društava, asocijacija…

Da li imate u planu da organizujete još ovakvih događaja? Za koju temu mislite da bi bilo važno da se pokrene šira rasprava?

Imamo, naravno. Videli smo da je to nužno u struci, ali i u društvu. Apatija, melanholija i defetizam se leče dijalogom, javnim razgovorom, iznošenjem problema a onda zajedničkim delovanjem da kao struka te probleme, jedan po jedan, pokušamo da rešimo. Ćutanjem i trpljenjem postiže se samo jedno - ,,pucanje“ koje sigurno dolazi kad tad, i to onda može da bude katastrofalno. Zato moramo lečiti problem pre te tačke sloma struke i sistema u kojoj struka „operiše“. Elem, planiramo Forume u Nišu, Valjevu, Zrenjaninu, Beogradu, Vranju, svuda gde su, za početak, predstavnici arhitektonskih društava

pri Udruženju arhitekata Srbije. Građani i UO društva u tom gradu biraju temu, goste i mesto - sve ono što je potrebno za javni događaj.

Na koji način birate goste i koje nove teme su u planu?

Već smo ušli u mašinu, što se kaže. Podelili smo se po nekim svojim prirodnim afinitetima i tako i biramo goste i teme. Teme su nam šarenolike. Očekujte u budućnosti sve što na neki način „tangira“ našu profesiju. Ono što nam sada imponuje jeste da gosti rado prihvataju poziv i dolaze u podcast. Na samom

početku su svi nekako bili skeptični i pomalo se bojali da slobodno razgovaraju. To je takođe jedan od razloga zašto smo baš za prvog gosta pozvali našeg prijatelja, arhitektu Lazara Kuzmanova, da malo razbije tu stigmu, ali i da nas voditelje opusti i „pojasni“ nam da smo na pravom putu. Takođe, on i još nekoliko gostiju su nam razbili i strah od kamere (smeh).

Da li su razgovori i vama lično pomogli da unapredite svoju projektantsku praksu i možda otvorili neke nove vidike?

I te kako. Da budemo iskreni, podcast je nama omogućio da za samo godinu dana steknemo veliki broj poznanstava i prijateljstava, kao i da neke autoritete u struci upoznamo mnogo bolje. Projektantska praksa se vežba i unapređuje iskustvom i radom, tako da ne možemo da kažemo da je podcast Bog zna koliko uticao na to da mi postanemo bolji projektanti, ali na samopouzdanje jeste sigurno, kao i na segment vođenja gradilišta, razgovora sa investitorom, ubeđivanja klijenta u neku odluku. Mnogo toga. Ono što je fascinantno je da smo shvatili da su svi ljudi grešni,

a na fakultetu smo imali velike idole za koje smo mislili da nikada ne greše.

Jedna tema koju teško možemo zaobići je uloga veštačke inteligencije u arhitekturi danas. Kakav je vaš stav po ovom pitanju i kako vidite budućnost arhitekture?

Koristimo AI za sve stvari koje nam ubrzavaju proces i koje su repetitivne, takođe u kreativnom procesu ali i u fazi razmišljanja i koncepta. AI otvara mogućnost za novi tip arhitekte, ali uverenja smo da arhitektu i njegov proces razmišljanja još uvek nijedna ,,mašina’’ ne može zameniti. Imali smo više epizoda na ovu temu u kojima smo razgovarali o pozitivnim ali i o negativnim reperkusijama uvođenja ove tehnologije u građevinski sektor, popularnu AEC industriju. Koje nove projekte ili goste možemo očekivati od podcasta Sfera?

Hm, možete očekivati zanimljive podprojekte Sfere dokle god imamo inspiracije, energije, entuzijazma i zdravlja. Mašte i ideja nam ne manjka. Intenzivno razmišljamo o epizodama na stranom

jeziku, konkretno engleskom. Probali smo sa par epizoda i nije ispalo loše. Kuriozitet je što ne postoji puno ovakvih projekata u svetu i „feedback“ koji smo dobili je i te kako pozitivan. Probili smo i tu jezičku barijeru prošle godine u Novom Sadu sa jednim od najboljih arhitekata današnjice, čileanskim kolegom, dobitnikom Priztkerove nagrade za Arhitekturu - Alejandro Aravenom. Takođe, bili smo u Budimpešti u sedištu softverske kompanije Graphisoft i tamo snimili par zanimljivih epizoda. Nedavno su nam u poseti, u Beogradu bile dve grčke arhitektice, jako popularne u Evropi. Tu ćemo epizodu usko-

ro pustiti online. Tako da, definitivno razmišljamo da počnemo i sa sadržajem na engleskom, jednom mesečno, verovatno sledeće sezone. Pokrenuli smo odmah u prvoj godini seriju ovih foruma, koji će se produžiti i u drugoj sezoni i van granica Srbije. Sfera forum je jako značajan jer on predstavlja podcast uživo, ali ne live u studiju, nego live u bioskopskoj sali, pozorištu ili kongresnoj dvorani. Interakcija i energija na tim događajima je neverovatna. Pozivamo vas da jednom prisustvujete pa da se i sami uverite, kao i sve čitaoce magazina Plezir.

LALÉ CONCEPT & DESIGN studio nudi novu perspektivu u arhitektonskom projektovanju i dizajnu enterijera, fokusirajući se na kreativnost, funkcionalnost i personalizovan pristup. Arhitekta Ivana

Lalović, sa bogatim iskustvom u renomiranim firmama u Beogradu, kombinuje suptilnu eleganciju, moderan minimalizam i toplinu.

CIlj studija je oživjeti svaki prostor i stvoriti inspirativno okruženje koje će trajati dugi niz godina.

Studio takođe predstavlja sjajne regionalne brendove dizajnerskog namještaja, rasvjete i elektrogalanterije.

4. jula 56, Podgorica

Arhitektura

@mote.dsgn_

Pišu: Aleksandra Nikolić i Ana Nikolić

Koncept življenja u minimalno zadovoljenoj prostornosti, razvoj od ekonomske nužnosti do privilegovanog životnog stila u prirodi

ŠTA SU

MIKRO KUĆE

(„TINY HOUSES“)?

Mikro kuće („tiny houses“) se najbolje mogu opisati kao prostor, ne veći od 40m 2 , namenjen za stambeni ili poslovni boravak, čiji je osnovni koncept jednostavna funkcionalnost prostora, prilagodljivost kontekstu i ekonomska isplativost.

Ovakvi objekti locirani su na najrazličitijim mestima - od urbanih do prirodnih okruženja, obezbeđeni minimumom potrebnih prostorija za zadovoljenje osnovnih potreba korisnika i najčešće izgrađeni od jeftinih, prirodnih i lako dostupnih materijala.

Istorijat mikro kuća možemo pratiti od sredine dvadesetog veka, a ovaj relativno mlad koncept stanovanja brzo postaje sve popularniji u modernom društvu.

Čini se da je do toga dovela upravo fleksibilnost i prilagodljivost ovakvog boravišnog prostora različitim uslovima.

OD LOW-COST DO

ECO-FRIENDLY GRADNJE

Koncept mikro kuća kroz istoriju moderne arhitekture razvijao se gotovo neprimetno do današnjih dana, kada dobija i svoju globalnu opravdanost u širokoj upotrebi, a samim tim dolazi i do velikog procvata u ovoj industriji.

Ekonomski razlozi i povećanje populacije doveli su do povećane potrebe za pronalaženjem rešenja alternativnog načina stanovanja koji bi zadovoljio različite budžete korisnika, a istovremeno i minimum potrebnog životnog prostora. Prvi uslovi za praktičnu primenu mikro kuća stvorili su se u Americi, zatim u Evropi i Aziji. U svakoj sredini iz

različitih razloga, ali uvek sa idejom da se uštedi.

Velika oskudica raspoloživog zemljišta u Japanu - oko 70% je pokriveno planinama, dok veći deo preostalog čine ravnice namenjene poljoprivredi; kao i prenaseljenost stanovništa u urbanim sredinama, dovela je do previsokih cena kvadrata stambenog prostora. Rešenje za ovakav problem jesu minimalni životni prostori, sa kvadraturom koja je iskorišćena na što bolji način.

Kako su ove kuće prvobitno počele da se primenjuju iz potrebe za smanjenjem finansijskih obaveza (LOW-COST), vremenom se koncept proširio ne samo na smenjenje gabarita objekta i upotrebu pristupačnih materijala, već i na maksimalnu samo-održivost objekta.

To znači da se ušteda primenjuje i u pogledu snabdevanja objekta vodom i strujom. Ubrzo su ove potrebe prerasle u ekološke neophodnosti u cilju očuvanja životne sredine (ECO-FRIENDLY)

što podrazumeva i upotrebu modernih sistema za korišćenje alternativnih izvora energije, sistema sakupljanja kišnice, prečišćavanja vode; kao i upotre-

bu prirodnih i reciklabilnih ekoloških materijala u izgradnji.

Neočekivano, ovakav vid stanovanja

vrlo brzo, od socijalnog, prerasta u ekološki-savremen.

Fleksibilnost ovog koncepta omogućava upravo da se mini kuće mogu postavljati bilo gde i prilagoditi svakom ambijentu. Osim u urbanim područjima, danas se sve više pozicioniraju u prirodni ambijent, kako planinski, tako i ravničarski i priobalni. One mogu biti vezane za teren tj. utemeljene u zemlju, ali mogu biti i mobline, prenosive. Mogu biti vezane za infrastrukturni sistem, a mogu funkcionisati i nezavisno zahvaljujući sopstvenim ekološkim sistemima. Mikro kuće nemaju ograničenja za dalji razvoj, upravo iz razloga što im je osnovni koncept prilagođavanje.

„NOT A SQUARE CENTIMETER WASTED“

U arhitektonskom pogledu, ovakvi prostori su pravi izazov.

Pored ekonomskih, a danas i ekoloških benefita koje ovakav vid boravka pruža, koncept življenja predstavlja sve veći arhitektonsko-funkcionalni izazov za arhitekte i dizajnere, sve u cilju realizacije najefikasnije upotrebljenog prostora sa minimalnim zauzećem.

Implementacija različitih ekoloških sistema u tehničkom smislu pruža priliku za dalji razvoj, ali posebno zadovoljstvo čini razvoj filozoskog koncepta jednostavne funkcionalnosti prostora i pitanje koliko je to „dovoljno“ za nas? Kao i uvek, možda je dobro odgovor potražiti u pređašnjim iskustvima arhitektonskih velikana.

Sredinom dvadesetog veka začetnik moderne arhitekture Le Krobizije ( Le Corbusier) za svoje potrebe pravi kolibu („Le Cabanon“) u Francuskoj, na samoj obali uz mesto Cap-Martin. Koliba

je kvadratne osnove dimenzija 3.66m x 3.66m i visine 2.26m, sadrži jednu sobu bez kuhinje, a projektovana je prema

Le Korbizijeovom Moduloru – antropometrijskoj skali proporcija koju je razvio kao odgovor na kretanje ljudskog tela.

U okviru ukupne površine prostorije od oko 14m2 nalazi se prostor za odmor, radni prostor, toalet i umivaonik. Nameštaj je minimalan, ugradni i čini ga samo krevet, sto, plakar i fijoke za odlaganje.

Le Cabanon de Cap-Martin („Koliba“) je istovremeno i umetničko delo arhitekte i arhetip minimalne ćelije stanovanja, zasnovana na ergonomskom i funkcionalističkom pristupu projektovanja prostora za boravak.

Ideja o malom praktičnom prostoru inspirisala je mnoge arhitekte da povežu ovaj koncept stanovanja sa savremenim ekološkim sistemima, koji su ekonomski isplativi i proizvedu novu generaciju objekata nazvanu miko-eko kućama.

IDEJNO REŠENJE „PLUTAČA“

Inspirisani ovakvim konceptom stanovanja, koji u sebi nosi jednostavnu formu objekta, prostu modularnu organizaciju, odnos sa okruženjem i ekološke i ekonomske benefite, realizovali smo utopijsko idejno rešenje ekološke mikro kuće, sa idejom da ispitamo njeno pozicioniranje na vodenoj površini. Plutača je kuća na vodi koja ekološko-tehnološkim promišljanjem postaje deo prirodnog ambijenta.

Urbanistički, objekat se pozicionira na vodi i predstavlja vertikalu u prostoru sa ciljem stvaranja fizičke i vizuelne komunikacije sa okolinom i korisnicima prostora. Sa obalne strane se prezentuje kao potez u vodenom prostoru, poput „bove“, dok sa vodene strane jeste objekat odvojen od kopna, aludirajući na suverenitet i prostor privatnosti. Arhitektonski, kuća formira snažnu vezu sa vodom.

Stambeni prostor od oko 25m2 namenjen za dve osobe, organizovan je na dve etaže - na prizemnoj etaži nalazi se prostor za boravak i kuhinja, dok se merdevinama dolazi do gornje etaže koju čini prostor za odmor i kupatilo. Deo krova se može koristiti, dok se u drugom delu nalaze solarni paneli i kolektori.

Pored funkcionalnosti prostora, objekat je osmišljen tako da mu je osnova korito što mu omogućava da pluta na vodi. Konstrukcija objekta osmišljena je kao CLT struktura (unakrsno laminirano drvo), korito, je sačinjeno od fiberglasa, dok je završna materijalizacija objekta od plute.

Zastori koji po potrebi pokrivaju staklene površine su od perforirane tanke plute koja se kao roletne namotava i time čini objekat kompaktnom strukturom.

Centralni pilon je i osa oko koje se objekat rotira, ali i osa duž koje on oscilira usled visinskih promena vode. U samom pilonu smeštene su instalacije i sprovedeni ekološki sistemi za sakupljanje sunčeve energije i kišnice, dok se u koritu vrši prečišćavanje vode i skladištenje.

Realizovano mini istraživanje u saradnji sa kolegama, pokazalo je kompleksnost jednostavnih rešenja – tako mala površina za boravak postala je složeni sistem koji višeslojno povezuje sve koncepte u jednu strukturu. Može se zaključiti da se male kuće lako mogu prilagoditi zadatim uslovima, u ovom slučaju ekološko-ekonomskim, ali i da je jednostavna funkcionalnost osnova u cilju postizanja dobrih rezultata.

MOTE DESIGN

STUDIO

Mote design studio je arhitektonski biro osnovan 2018. godine u Beogradu, koji se bavi uređenjem enterijera i projektovanjem objekata. Uže polje interesovanja fokusirano je na primenu prirodnih i recikliranih materijala u enterijerske prostore, iz razloga težnje implemetancije koncepata cirkularne ekonomije i održivog razvoja kroz projektna rešenja.

Osnivačice biroa su Aleksandra Nikolić - specijalizant eneregetske efikasnosti i održive arhitekture; i Ana Nikolić - diplomirani inženjer arhitekture.

AUTORI PRIOJEKTA: MOTE DESIGNT STUDIO, DAVID RADAKOVIĆ, MARKO DEDIĆ

Piše: Martin Reichardt,

Proteklih godina, Beograd je značajno porastao i po veličini i po broju stanovnika i procenjuje se da će se tako i nastaviti. Ovo je gradu donelo prilike, ali i izazove dok se hvata u koštac sa problemima zagađenosti, buke, gužvi u saobraćaju i urbane džentrifikacije.

Kao odgovor na to javio se projekat

Beogradske Urbane Oaze koji za prioritet ima pristupe obnove i revitalizacije koja se fokusira na zajednicu. Na čelu sa EUNIC1 Srbija, u saradnji sa Beogradskom Internacionalnom Nedeljom Arhitekture, Šumarskim i Arhitektonskim fakultetom Univerziteta u Beogradu i ključnim lokalnim organizacijama, ova inicijativa pokušava da udahne novi život zapostavljenim urbanim prostorima kroz umetnost i angažovanje zajednice.

Ciljevi projekta su tri posebne celine u gradu: Centar za integraciju mladih (CIM), Centar za smeštaj i dnevni boravak dece i omladine ometene u razvoju na Julinom Brdu i Arboretum Šumarskog fakulteta na Banovom Brdu. Svaka lokacija postavlja jedinstvene izazove i prilike za revitalizaciju.

Na Julinom Brdu, ulažu se napori da se betonom okovano okruženje pretvori u atraktivne i funkcionalne prostore koji nude sadržaj lokalnom stanovništvu i stručnjacima. Studenti sa Šumarskog fakulteta Univerziteta u Beogradu razvili su ideje i projekte da ozelene prostor od čega će koristi imati i Centar za smeštaj i dnevni boravak dece i omladine ometene u razvoju koji se tu nalazi ali i čitava okolina.

U Centru za integraciju mladih na Zvezdari, gde dominiraju betonske staze, ova inicijativa ima za cilj da mesto učini privlačnijim i zanimljivijim za decu iz Centra. Studenti su osmislili živopisniji i održiviji prostor. Aleksandra Stupar, profesorka Arhitektonskog fakulteta objašnjava: „U okviru projekta Urbane oaze, grupa studenata druge godine Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Beogradu imala je priliku da svojim rešenjima unapredi prostor Svratišta i ponudi novu viziju otvorenog prostora koji bi bio održiv, inkluzivan i klimatski senzitivan, ali i atraktivan, fleksibilan i ekološki edukativan. Na otvorenoj izložbi radova deca, prolaznici i drugi zain-

1 European Union National Institutes for Culture / Nacionalni instituti za kulturu Evropske unije

teresovani učesnici izdvojili su rešenja po svom izboru, koja će biti integrisana u finalni projekat realizacije.”

Razvijanje novih ideja i projekata uključivalo je tesnu interakciju i saradnju sa stanovnicima i korisnicima Centra na Julinom brdu i dece koja svakodnevno dolaze u Centar za integraciju mladih. „Pored toga što će Svratište dobiti multifunkcionalno dvorište u kom će deca moći da provode kvalitetno vreme napolju, sam proces osmišljavanja je od samog početka uključivao i decu koja dolaze u Svratište. Projekti kao što je ovaj su za njih važni jer im daju mogućnost da se njihov glas vrednuje i uvažava. Ova prilika je za našu organizaciju, a pre svega za decu iz Svratišta, neprocenjiva.”, kazala je Neda Marjanović, koordinatorka programa filantropije iz Centra.

Suprotno ovim urbanim okruženjima, Arboretum u okviru kampusa Šumarskog fakulteta na Banovom Brdu predstavlja prazno platno za kreativne intervencije. Ovde se već nazire amfiteatar za kulturne događaje istovremeno sa planovima za mali kafić i hotelom za pčele koji su

foto: Aleksandar Grujičić, Faculty of Architecture, Workshop

foto: Aleksandar Gazibara, CIMfoto: Aleksandar Grujičić, Faculty of Architecture, Workshop

dizajnirali studenti a koji je već otvoren u maju. Ovi dodaci čine Arboretum privlačnim i pozivaju komšije i sve ostale koji žele da pobegnu iz užurbanog grada i prošetaju stazama prepunim cveća i pčela.

U toku 2024. godine, studenti sa Šumarskog i Arhitektonskog fakulteta učestvovali su u radionicama i na predavanjima koje su organizovali stručnjaci iz Austrije, Češke Republike, Mađarske, Italije i Srbije. Milena Putnik, profesorka Šumarskog fakulteta Univerziteta u

Beogradu ističe: „Doprinos stručnjaka iz mreže EUNIC bio je veoma inspirativan za naše studente i značajno je unapredio njihove ideje.“

U drugoj polovini godine projekat Beogradske Urbane Oaze će preći iz faze konceptualizacije u opipljivu transformaciju, jer će se projekti koje su studenti dizajnirali izvoditi i gradiće se na tri odabrane lokacije. Ova ključna faza predstavlja kulminaciju zajedničkih napora i kreativne vizije u oživljavanju inovativnih rešenja koja se bave urbanim izazovima i obogaćuju kulturni i ekološki milje grada.

Pored toga, sve tri lokacije su odabrane ne samo zbog svog potencijala, već i zbog toga što mogu da pruže različita polazišta za odgovore na pitanja: Šta je urbana oaza? Koji zajednički procesi su potrebni da se ona pretvori u inkluzivni prostor? I kako ona može imati pozitivan uticaj na život u gradu? Rad sa više ciljnih grupa u tri različita komšiluka i u različitim urbanim celinama pružiće dosta odgovora na ova pitanja.

„Ovi principi održive zajednice i pravo na grad i zelene zajedničke prostore

namenjene svima jesu ono o čemu se razmišljalo u ovom projektu“, kazala je Jelena Ivanović Vojvodić, suosnivač i suorganizator Beogradske Internacionalne Nedelje Arhitekture. BINA je 22. juna 2024. domaćin „Dana oaza“, ključnog momenta za nastavak projekta. Tom prilikom se predstavlja uključenost zajednice i uticaj projekta na urbani pejzaž na svim lokacijama u različito vreme tokom dana.

za komšiluk na Julinom Brdu, sve do zajedničkog pravljenja murala sa umetnicima Danilom Mimovićem i Davidom Radonjićem i predstave DAH teatara u Arboretumu, ovaj celodnevni događaj

će istaći različite aktivnosti i kreativnu energiju koja pokreće projekat Urbane

Oaze. Na svakoj lokaciji, komšije i svi zainteresovani su dobrodošli da svrate i pogledaju predložene projekte i ono što je do sada urađeno. Uključenost korisnika ovih prostora, stanovnika, dece i stručnjaka naglašava inkluzivni i participatorni pristup projekta.

Pored toga, projekat Urbane Oaze predstavlja protivtežu beogradskim

inicijativama velikih razmera koje često podrazumevaju rušenja i ponovnu gradnju i umesto toga daje prioritet urbanom obnavljanju kroz pristupe usmerene na zajednicu. Kroz saradnju sa lokalnim organizacijama i aktivno učešće stanovnika, projekat pojačava glas zajednice i ističe njene potrebe.

U suštini, projekat Beogradske Urbane

Od piknika za zajednicu i izložbe u Centru za integraciju mladih do radionice

Oaze ne tiče se samo fizičke transformacije; on je oličenje vizije o socijalnoj koheziji, ekološkom upravljanju i inklu-

Šumarski fakultet Arboretum; Foto: Aleksandar Gazibara

zivnom urbanom razvoju. Vizija projekta je da bude svedočanstvo snage zajedničke akcije i potencijala kreativnih intervencija kako bi se oblikovala svetlija budućnost za gradove i njihove stanovnike.

Beogradske Urbane Oaze je projekat EUNIC Srbija , mreže nacionalnih instituta Evropske unije u Srbiji, Beogradske internacionalne nedelje arhitekture (BINA), Univerziteta u Beogradu – Arhitektonskog i Šumarskog fakulteta, Centar za integraciju mladih (CIM) i Centar za smeštaj i dnevni boravak dece i omladine ometene u razvoju.

EUNIC – Nacionalni instituti za kulturu

Evropske unije – mreža je nacionalnih kulturnih instituta i organizacija Evrope, sa 39 članova iz svih članica EU i pridruženih zemalja. U projektu Beogradske urbane oaze učestvuju Goethe-Institut, Poljski Institut, Ambasada Švedske, Austrijski Kulturni Forum, Italijanski Institut za kulturu, Ambasada Portugala, Francuski Institut, Češki centar, Collegium Hungaricum, i Ambasada Slovenije.

Amphitheater Arboretum, foto: Jovan Mitrović

Angie flowers studio se bavi kreiranjem cvetnog dekora, scenografije i rasvete za venčanja, korporativne proslave i ostale svečane događaje.

Praćenje ritma prirode i prepuštanje njoj je jedna od osnovnih tačaka našeg rada. Naše kreacije se oslanjaju na savremeni pristup dizajnu kroz cvetne aranžmane i instalacije, oslikavajući prirodu kroz smenu godišnjih doba.

foto: Stefan Burmaziević

foto:

Naš tim talentovanih dizajnera je srce i duša naše kreativne vizije. Naši dizajneri scenografije su stručnjaci u stvaranju impresivnih i zadivljujućih okruženja. Sa dubokim razumevanjem prostora, osvetljenja i dizajna, oni transformišu prostore u ambijente koji oduzimaju dah i pričaju priču.

foto: Stefan Burmaziević

foto: Stefan

Naš logistički tim je tajna svakog uspešnog događaja koji obezbeđuje da sve teče glatko od početnih faza planiranja do konačnog izvršenja. Kroz naš rad podržavamo lokalne uzgajivače cve ć a koji dele našu strast za kvalitetom i održivošću. Nabavljajući naše cveće lokalno, obezbeđujemo da naši aranžmani nisu samo sveži, već i ekološki prihvatljivi.

Ikebana – ta drevna japanska umjetnost aranžiranja cvijeća u sebi sadrži elemente koji nas podstiču da sebe shvatimo kao dio prirode i shodno tome živimo u skladu sa njom. U ikebanama koristimo prirodne materijale, pod uslovom da se stalno trudimo da u procesu stvara-

Ikebana u spojenim staklenim posudama ističe vodu kao bitan elemenat ljetnjih aranžmana. Voda nas hladi, a svedena upotreba cvjetnog materijala, u ovom slučaju ljubičine (mathiola incana), daje nam osjećaj lakoće.

Tekst i fotografije: Tatjana Radanović Felberg @tatjanafelberg

nja budemo veoma pažljivi, da poštujemo i održavamo prirodu. To radimo kroz svjesnu upotrebu prirodnih materijala i njihovu reciklažu, i upotrebu dugotrajnih materijala za učvršćivanje aranžmana.

Prirodni materijali i reciklaža

Jedan od ključnih principa ikebanejednostavnost, nalaže nam da koristimo minimalan broj cvjetova i grana. Na taj način naglašavamo ljepotu svakog elementa, a da pri tom ne koristimo previše materijala. Ovaj minimalizam svojstven ikebani se prenosi i na naš stil života, utiče na naše svakodnevne odluke i uči nas održivom pristupu potrošnji.

Za ikebane nam nisu potrebni egzotični materijali. Poželjno je da se ikebane prave od biljaka koje rastu u našoj okolini, pa čak i od onih koji se smatraju ,,korovom”. Kada praktikujemo ikebanu, nalazimo ljepotu u svim prirodnim materijalima i fazama njihovog razvoja, čak i u onima koji se često zanemaruju i previđaju.

Ikebana od „korova” (visnaga daucoides)

U ikebanama možemo koristiti kako

suve grane, korijenje tako i druge vrste materijala. Sve to se može ponovo upotrijebiti, reciklirati – tako da je procenat materijala koji se baca minimalan.

Grane, korijenje ili drugi materijal zadržimo, a samo promijenimo cvijeće koje je uvelo. Na taj način možemo da pravimo nove aranžmane, upotrebljavajući isti materijal.

Trake od bambusa - materijal koji se može reciklirati tj. ponovo koristiti u novim aranžmanima na novi način.

Ikebana nas podučava umjetnosti recikliranja i vrjednovanju onoga što traje.

I na kraju, kada cvijeće uvene, pažljivo ga vraćamo prirodi.

Clarkia amoena, acanthus mollis i komad materijala ispleten od vlati trave.

Ovaj ljetni aranžman je smješten u vazu koju sam napravila od plastične flaše koju sam oblijepila samoljepljivim papirom. U flašu sam stavila kamen, kako bi bila stabilnija i kako se ne bi lako prevrnula. Za učvršćivanje cvjetova ljubičine pod željenim uglovima upotrijebila sam komad isprepletene žice koju sam stavila u vazu.

Kenzan – jež

Kako bi smjestili grane i cvijeće u aranžman na novi, kreativan način, ikebanisti su vijekovima razvijali razne načine njihovog učvršćivanja. U početku su se koristili prirodni materijali kao što su kamenje i grane. Revolucija se, međutim, desila pojavom takozvanog moribana stila u ikebani početkom 20. vijeka. Taj stil, u prevodu, nagomilano cvijeće, uvodi ikebana aranžmane u plitkim vazama.

Moribana aranžman (aranžman u plitkoj vazi) smješten u kenzan. Kenzan se uvijek pokriva zato što on nije dio našeg aranžmana.

Kenzan - jež

Ukoliko želite da saznate više o ikebani potražite knjigu IKEBANA put cveća Tatjane Radanović Felberg i posetite sajt put cvijeća.

Kako bi se cvijeće i grane učvrstile pod određenim preciznim uglovima, na scenu je stupio kenzan. Riječ ,,kenzan” (剣山) spoj je dva japanska znaka koji

označavaju mač i planinu. I zaista, oštre iglice kenzana, liče na oštrice mačeva koje štrče i uzdižu se prema nebu, kao planina.

Kenzan možete da kupite online. Postoje kenzani raznih kvaliteta. Evo nekoliko kriterijuma koje treba imati na umu kada kupujete kenzan.

Kvalitetan kenzan treba da ima adekvatnu težinu kako bi stabilizovao aranžman i kako se aranžman ne bi prevrnuo. Razmak između igala na kenzanu je veoma bitan. Veći broj igala omogućava precizniju kontrolu i stabilnost aranžmana.

Igle bi trebale biti dovoljno čvrste da mogu da drže i nježno cvijeće i deblje grane, a da se ni ne saviju niti polome. Pravilno izabran kenzan igra tihu, ali bitnu ulogu u ikebani.

U ikebani ne koristimo spužve Oasis iz više razloga. One zagađuju okolinu, a cvijeće se ne može postaviti pod preciznim uglovima.

Ikebana njeguje duboku povezanost sa prirodom, utičući na ekološki svjesnije izbore kako u pravljenju cvjetnih aranžmana tako i u drugim aspektima naših života.

Keramika oblikovana dušom

Iza brenda GEMINI HANDMADE CERAMICS stoje dugogodišnje prijateljice Sandra i Boba iz Novog Sada.

Uživamo u stvaranju i kreativnosti, kombinujemo boje, igramo se sa glazurama i teksturama, i to nas ispunjava. U našem studiju uz pomoć grnčarskog točka i različitih tehnika ručne izrade stvaramo jedinstvene komade i nastojimo da naša dekorativna i upotrebna keramika budu odraz našeg viđenja ovog divnog zanata, te da nastali komadi nekog usreće.

Raduje nas i prenošenje znanja onima koji su se tek zainteresovali za rad sa glinom.

Piše: Ana Mandinić

Dok se šetam ulicama Beograda, pogotovo tokom ovih sunčanih dana, provlači mi se misao kako velikom brzinom gubimo zelene površine zarad urbanističkog razvoja koji se ogleda u stalnom nicanju višespratnica. Propratno razmišljanje bude da mi se čini da zbog toga dolazi do određene izolacije, ne samo na društvenom nivou već i na nivou nas ljudi i prirode. Iako verujem da mnogi (koji imaju prilike i vremena) svoj beg od asfalta nađu u ovih nekoli-

ko šuma što imamo unutar grada ili pak na nekim drugim mestima van grada, pitam se šta bismo mi, kao lokalna zajednica u svakom naselju, mogli da uradimo po pitanju ozelenjavanja prostora, dakle njegovog približavanja nama? I samim tim, ponovnog povezivanja sa prirodom? Ili čak, kako bismo mogli da promovišemo način razmišljanja koji utiče na buduće dizajniranje zgrada u pravcu zajedništva, a ne samo individualnog mesta za stanovanje?

Zajedničko stanovanje (co-housing) i ekološki urbanizam

Kako živimo u svetu koji se suočava s rastućim izazovima održivosti, zajedničko stanovanje i ekološki urbanizam mi se čine kao inicijative koje nude inovativna rešenja za urbanu izolaciju i neefikasnost resursa. Kako se ne vodim nekom specifičnom akademskom definicijom zajedničkog stanovanja, već ličnim iskustvom, ovaj koncept ću opisati kao model u kome stanovnici stambenih jedinica odlučuju da kolektivno, unutar te zajednice, dele prostor i resurse. To može uključivati zajedničke bašte, kuhinje, prostor za radionice ili bilo šta drugo što zajednica smatra da joj je potrebno. Kroz zajedničke prostore i održivu arhitekturu, ove zajednice ne samo da smanjuju individualni uticaj na životnu sredinu već i promovišu osećaj pripadnosti i zajedništva. Slično tako, ekološki urbanizam vidim kao način da se postigne harmonija između onoga što mi gradimo i prirodnog sistema, bilo kroz korišćenje resursa na efikasan način, izgradnju zgrada uz minimalan negativni uticaj na životnu sredinu, recikliranje ili integraciju zelenih površina.

Vodeći se ovim pitanjima, prisetila sam se sopstvenog oduševljenja kada sam pre par godina u centru Brisela naišla na stambenu zajednicu koja je pored parka za decu, zajedničkim snagama izgradila nekoliko bašti sa vise vrsta povrca u čijim plodovima uživaju svi koji tu žive. Iako je onome ko čita ovo možda prva misao: kako da se veća zajednica najede od toga što se nalazi u bašti?, želim da napomenem da poenta akcija takvog tipa nije da to bude jedini izvor hrane. Naprotiv, ideja je da arhitektura i zajednički prostori igraju ključnu ulogu u podsticanju socijalne interakcije i održivosti, kao i da oni najmlađi na ovaj način uče zdrav odnos prema svojoj sredini ali i hrani. Na slične projekte sam naišla i u drugim većim gradovima, poput Berlina, Amsterdama i Malmea. Iako ovakva praksa nije zaživela još kao norma, verujem da u tim gradovima postoji porast svesti o tome koliko je bitno graditi takve zajednice. Svi sa kojima sam pričala unutar takvog modela stanovanja su se složili da zajedničke bašte, zeleni krovovi i zajednički prostori nisu samo dodaci;

oni su suštinski elementi koji doprinose stvaranju zdravijeg, srećnijeg i ekološki održivijeg načina života. Kada sam pitala kako je taj proces zajedničkog stvaralaštva nastao, rekli su mi da je kao i sa svim stvarima bilo potrebno neko vreme da se prvobitno svi stanari okupe kako bi uopšte ideja mogla da se predstavi. Ubrzo nakon toga, ljudi su prikupljali sredstva, što novčana, što materijalna koja su već imali, kako bi krenuli u proces planiranja i gradnje bašte. Vikendima su organizovane rad-

ne akcije i edukativne radionice gde su dopunjavali znanje jedni drugima, što o baštovanstvu, što o kompostiranju, što o benefitima takvih prostora. Kroz par meseci, svi stanovnici su izražavali zadovoljstvo u tome što žive u zajednici u kojoj imaju osećaj pripadnosti kao i mogućnost oslonca na istu, što mogu da koriste resurse koje su svojim zalaganjem i radom stvorili, i generalno, što aktivno učestvuju u gradnji svoje sredine čime unapređuju kvalitet svakodnevnog života.

Demokratizacija javnog prostora

U momentu kada sam naišla prvi put na stambenu zajednicu tog tipa, u Briselu sam radila na projektu džentrifikacije (proces pretvaranja starih i jeftinih zgrada u skupe, i menjanje izgleda celog jednog naselja). Kroz razgovore sa pripadnicima te zajednice saznala sam da su nakon nekoliko godina rada na zajedničkom prostoru bili suočeni sa potencijalnim gubitkom istog, jer su gradske vlasti i investitori želeli da uklone sav zeleni prostor kao i dečiji park, zarad izgradnje višespratnice i generalne promene naselja. Uz mnogobrojne proteste zajednice protiv takvog projekta i pregovore sa ljudima na odlučujućim položajima o značaju zelenila za život građana, projekat je nakon par meseci povučen. Tada sam pomislila kako je demokratizacija javnog prostora ključna za njegovo očuvanje u najezdi investitora, i uživala sam u tome što sam na njihovom primeru videla kako jedna velika grupa ljudi, koja pristupa svojoj stambenoj jedinici kao zajednici a ne kao individualnom mestu za stanovanje, pokazuje da zajedničko stanovanje

i ekološki urbanizam omogućavaju inkluzivnije i održivije korišćenje prostora. Takođe, ovakvi modeli stanovanja smanjuju društvenu izolovanost, kao i izolovanost od prirode koju sam na početku pomenula. Upravo to zajedništvo i ideja da dizajniramo zgrade na način da promovišu i podstiču socijalnu interakciju i održivost, su ono što bih volela da vidim učestalije u našim razgovorima i pogledima na javni prostor u kom živimo. Pogotovo bih to volela da vidim u svom gradu, Beogradu, gde svake nedelje primećujem uklanjanje starih (za mene uglavnom prelepih) kuća i zgrada koje daju dušu ovom gradu, kao i uklanjanje zelenih površina ne bi li se na toj lokaciji načičkala još jedna moderna zgrada od jeftinih materijala. Iako je veoma lako biti neaktivan i smatrati da nemamo dovoljno glasa u sprečavanju takvih projekata, mislim da kroz zajedništvo i kreiranje zelenih prostora u našim stambenim jedinicama, bilo na krovu ili ispred zgrada, može biti dobar početak u preuzimanju odgovornosti za naš prostor.

Ka čemu težiti?

Da bi se ovo postiglo, smatram da je potrebno više edukacije i priče o prednostima zajedničkog stanovanja i odlikama ekološkog urbanizma. Ono što često primećujem jeste da mi kao građani nismo uključeni u u proces planiranja i očuvanja zelenih površina, bilo to kroz participativne inicijative, proteste ili kroz dogovore sa našim komšijama. Takođe, iako znam da je to retkost, verujem da politički i pravni okviri treba da podržavaju ovakve inicijative. Iako se u gradovima većinski gradi zbog funkcionalnosti i kreiranja stambenih prostora za veći broj ljudi, ne treba zaboraviti da možemo stvarati gradove koji su inkluzivni i održivi, koji obezbeđuju harmoniju ne samo između zajednica na lokalu, već i sa prirodom. Važnost zelenila oko nas se ne ogleda samo u kontekstu smanjenja efekta urbanog toplotnog ostrva, već i u poboljšanju kvaliteta vazduha, mentalnog zdravlja, estetske vrednosti, promocije održivosti kao i u generalnom poboljšanju kvaliteta života.

Putopis

Tekst i fotografije: Vladislav Radak @vradak

U Pustinji su noći hladne, a nebo svetlo i vedro, posoljeno zvezdama, pa, ako za trenutak legnete na pesak i širom otvorite oči, možete videti kako vaša duša isparava i pluta u bestežinskom zajedno sa dnevnom toplotom.

Ako na trenutak zatvorite oči, shvatićete zanemarljivost sopstvenog života.

Iz mraka, nadlakćen na zamotuljak moje verne vreće za spavanje, koja me poslednjih nekoliko decenija prati na ovakvim pustolovinama, posmatram oči ostatka odreda kako vrcaju na svetlu vatre, divim se njihovoj lepoti i nemiru, jer većinu ovog volonterskog tima čine deca, deca koja misle da su odrasla, baš kao i ja nekada, kada sam tek bio prevalio dvadesetu, misleći da je moj moždani kapacitet iskorišćen do maksimuma i da su sva znanja sveta, od Platona do Čomskog, odavno usađena u mene, ne shvatajući da je poslednji delić sazrevanja koji mi fali Bol. Bol saznanja da, ma koliko se trudio, moj trud nikada neće biti nagrađen, da koliko god da tragam za ljudima, koji mi ne uzvraćaju ljubav i požrtvovanje, oni koji me zaista vole su hiljadama kilometara daleko od mene i svakim danom sve bliže smrti. Bol jer

će, ma koliko drveća da zasadim, dok njihovo seme proklija, na hiljade biti posečeno.

Ali to je život. I to je ono što ja vrlo dobro znam, a što ovi mladi, tek svršeni studenti, tela prožetih hormonima i očiju koje nisu upoznale Bol ne znaju, i ja im se divim. I pomalo im zavidim. Ne postoji ništa lepše i besmislenije od mladosti.

Čuturica u ovoj zemlji zabranjene tekućine kruži od usana do usana, dok ja na tu primamljivu ponudu odmahujem glavom i tonem u san…

Kada se Frank Herbert prvi put uhvatio pera ili, više verovatno, pisaće mašine, da zakuva priču o Mesiji, fiktivnu naučno-fantastičnu priču smeštenu u kompleksno izgrađeni svet, koji neodoljivo podseća na naš, a koji je dovoljno uvrnut da ne postavljamo previše pitanja, i svoje redove poslao časopisu pod nazivom Analog, nije ni sanjao da će publika tražiti više i da će nekoliko godina nakon toga do tada nepoznati izdavač Čilton autoru predložiti da sve nastavke uveže u roman. Šezdeset godina kasnije publika ne prestaje da biva

fascinirana mladićem koga su brutalna smrt oca i gubitak trona naterali da se prikloni pustinji i narodu koji polaže sve nade u to da je on njihov vođa o kome su vekovima slušali.

I roman Dina je rođen. Dina, ispostavilo se, mnogo je više od toga. Roman je poput opijata doživeo cajtgajst kasnih šezdesetih zbog svojih ekoloških, antiimperijalističkih tema koja su i dan-danas pod budnim okom onih koji veruju da ne bi bilo poželjno da svaki planinski izvor pripadne Koka-Koli ili da se svaki ovozemaljski užitak uzima oralno, u obliku Fajzerove pilule. Tu su još i oda opijatima u vidu Začina, antirasistička doktrina, spiritualizam beduinskih naroda i prelepa i bolna ljubavna priča. U mojoj verziji raskupusanog romana Herbert se priseća svojih grandioznih ambicija: „To je trebalo da bude priča koja istražuje mit o Mesiji“, piše on, ona koja će „prodreti u isprepleteno funkcionisanje politike i ekonomije“. Zamislio je eko-fikciju, u kojoj je „voda za piće trebalo da bude analogna samoj nafti i vodi, supstanci čije se snabdevanje smanjuje sva-

kim danom“ (ovde se čitalac ovih redova motiviše da doda svoj skromni doprinos i prilagodi ovu analizu sopstvenom vremenu: čist vazduh, litijum, pijaća voda, pravo na kontracepciju, plodna zemlja itd).

Nije ni čudo što su mnogi prekaljeni filmski znalci izlomili svoje nikotinom načete zube u pokušajima da ovakvu kompleksnu halucinaciju od preko sedamsto strana pretoče u film. Dejvid Linč je svoju verziju nadvladao efektivom i scenografijom nedostojnim naše mašte, dok čileansko-američki sinesteta Alehandro Jodorovski nije ni stigao do prve klape filma, koji je trebalo da traje dvanaest sati. Iza ovog projekta su ostali brojni artefakti i skice, koji su potpaljivali maštu najokorelijih fanova sve dok ih, pre samo nekoliko godina, nije raspršio Deni Vilnevu svojom izvedbom koja je zapalila svet (i sa kojom autor ovih redova smatra da su čitaoci dobrano upoznati, te neće trošiti previše vremena na još jednu filmsku analizu).

Pre samo desetak sati smo omladinska grupa volontera i ja lutali uskim lavirintom ulica Marakeša u potrazi za fikserom koji

će nas prebaciti kroz prvi deo pustinje. Dan je bio neprijatno topao i suv, olujni

vetar je šibao pustinjski pesak, činilo se – direktno u oči, lokalno stanovništvo je bilo nervozno i razdražljivo, a činjenica da smo sleteli u cik Ramazana nam svakako nije išla naruku. Dok su ulični prodavci pokušavali da nas impresioniraju štavljenim kravljim kožama i kamiljim glavama, za koje su tvrdili da mogu da ih spreme za nas po posebnom receptu, ja sam pokušavao da se usredsredim na imena ulica i zavojite prolaze u nadi da ću stići do čoveka koji nam je obećao da njegovo motorno vozilo može da savlada svaku peščanu Dinu koja se bude našla na nekom putu.

Mesto kao da je bilo natopljeno turistima. Njih je lako uočiti među lokalnim stanovništvom jer im garderoba deluje kao jeftina reklama za Dekatlon i fluorescentni rančevi odskaču od bošči i zamotuljaka kakvi se mogu videti u unutrašnjosti zemlje. Dok pritajeno podižem objektiv svog foto-aparata kao lovac koji se nalazi oči u oči sa košutom, posle nekoliko pokušaja postaje mi jasno da je nemoguće uhvatiti kadar u kome se ne nalaze bela lica nevešto namazana kremom za sunčanje. Imperijalizam ima novo ime i zove se „lovci na nove destinacije“.

I ja sam, izgleda, jedan od njih.

Za razliku od pustinje, noći Marakeša su tople i lepljive zahvaljujući ugrejanoj kaldrmi. Medina se razvlači pod batom koraka ljudi čije su se neljubazne grimase razvile u osmeh jer poslednji zraci sunca obeležavaju trenutak kada se vatra ispod kotlova raspaljuje i kada fešta jela i pića može da počne i da traje sve do svitanja. Ljudi su magijom pretvoreni u srećne životinje. Hrana je sjajna, san je kratak i loš. Imam živopisne košmare i jutra su teška za gutanje, kao paracetamol bez kapi vode.

Fler me je prodrmala u mom snu i trebalo mi je nekoliko sekundi da skapiram da sam pokriven mesečinom, a ne svojom vrećom za spavanje. Pomažem mladima da razviju svoje šatore. Njihov

alkoholom podmazan kikot je zarazan

i ne mogu da se otmem osmehu koji i na moje lice dolazi iz stomaka. Noć će

biti kratka. Sutra već stižemo u selo gde treba da se nastavi gradnja škole, gde

ću pod vedrim nebom podučavati matematiku, dok će mlađi ređati opeku.

Njihovo vreme deluje kao da ga imaju na pretek. Moje kao da je poslednja kap vode.

Još jednom sam se, savijajući štapove šatora, setio romana Dina i njegovog glavnog junaka. Kada ste tinejdžer kao

Pol Atreid, može vam se činiti da vas autoriteti uvek teraju da radite besmislene, mučne stvari. Da, ma koliko se trudili da ispunite predanje, ljudima to nikad neće biti dovoljno.

Meseci će biti potrebni da se škola od opeke izgradi. Jedan rat u budućnosti će je sravniti sa zemljom u sekundi. Čak i da sam hteo da pod nebom obasjanim zvezdama pustim suzu, još jedan junak ovog romana me je podsetio da to ne činim.

„Ne troši suze“, rekao bi. „Ovde u Pustinji je svaka kap vode dragocena.“

AMAZONIS OGRLICA, AMAZONIS MINDJUŠE, AMAZONIS PRSTEN

NISYROS OGRLICA

ERIKA OGRLICA, KERANG MINDJUŠE

Nove kolekcije nakita su omaž letu, inspirisane svetlošću, plavetnilom Mediterana i bojama obale. Svi komadi dizajnirani su za ženu koja sme da bude svoja, drugačija i jedinstvena.

Nakit je izrađen od mesinga, bakra i nerđajućeg čelika, polu-dragog kamenja, slatkovodnih perli i obložen je 24k zlatom ili srebrom.

SATURN BOHEME, CACTUS BOHEME

RAINBOW TALISMAN, TENDRE POISON, RAINBOW BOHEME

Letnja kolekcija tašni donosi nam pored standarde i mini, medium veličinu, koja će verujemo vrlo brzo postati omiljena. Bohina modeli od organskog pamuka i Nomad modeli sa resama garantuju da ćete biti primećeni ovog leta.

Nadamo se da ćete u našoj letnjoj ponudi naći komad koji će vam izmamiti osmeh na lice i doneti dobro raspoloženje kada god da ga nosite.

SORENA AMALFI MEDIUM SIZE

SORENA NOMAD LIKNO

Don’t be basic. Be rare.

Intervju:

Nataša Bućić

@ava_kiddo

Fotografije:

privatna arhiva

Sa našim gostima mogla sam pričati na razne teme - od košarke, preko njihovih internacionalnih sportskih karijera, treninga i strategija, do ultramaratona, spartanskih trka i disciplina izdržljivosti. Tu bi vrlo lako svoje mesto pronašli i razgovori o prirodi i njenom očuvanju, razvijenoj ekološkoj svesti, podizanju i uzgajanju bašte, navikama biljne ishrane i dubokom poštovanju prema svakom živom organizmu sa kojim koegzistiramo. Međutim, kako smo ovaj broj magazina posvetili održivim trendovima gradnje i ekološkim pristupima u arhitekturi, ovog puta ću sa našim gostima, porodicom Aleksandrov, Jasminom i Nemanjom, razgovarati o „Šambali “ - ušuškanom planinskom domu koji u potpunosti oslikava njihovu životnu filozofiju izgrađenu na čistoj i neprikosnovenoj ljubavi prema prirodi.

Dragi Jasmina i Nemanja, da li nam

za početak možete reći nešto više o porodici Aleksandrov?

Za početak, mi smo jedna atipična srpska porodica koju čini trenutno jedanaest članova - dva čoveka, sedam pasa i dve mačke, koja je svoj mir pronašla daleko od gradske vreve, ušuškana u bukovoj šumi prošaranoj četinarima.

Ljubav i briga o životnoj sredini su neizostavni deo vaše svakodnevice. Često vas možemo videti kako spontano prikupljate smeće u prirodi, ali i učestvujete u organizovanim akcijama tog tipa.

Da li je to nešto što nosite iz svoje primarne porodice ili ste vremenom razvili iskreno poštovanje prema biljnom i životinjskom svetu koji nas okružuje?

Sve kreće iz kuće, pa tako i ljubav i poštovanje prema prirodi i životinjama.

Neke vrednosti koje se usade tokom ranog detinjstva ostaju zauvek, ali ih treba negovati i implementirati. Nažalost, većina ljudi doživljava sebe kao superiorna bića i taj svet oko sebe kao zasebnu celinu, a ne kao zajednički dom i simbiozu svih vrsta od kojih ni jedna nije superiornija. Za nas je sve priroda - i ono parče zelenila u gradu između zgrada sve do prostranih predela i planina, i sve čuvamo kao da je naš dom, što i jeste, kada sagledate širu sliku.

Neretko su nas ljudi čudno gledali kada bi smo sakupljali đubre u beogradskim šumama, i da, bilo je različitih reakcija, od toga „zašto čistimo kad nije naše’’ do čestitki za trud u nekom začaranom krugu problema.

Kako ste doneli odluku da urbanu i užurbanu svakodnevicu zamenite mirnim planinskim životom? Koji je to trenutak bio presudan u donošenju takve odluke?

Mi smo večiti zaljubljenici u prirodu, oduvek smo bežali iz grada za vikend i provodili dane u logistici našeg bega. Maštali smo o kući na planini sa mnogo životinja i našom baštom, i onda smo

samo jednog dana prelomili da okrenemo situaciju i krenemo u realizaciju.

Umesto da bežimo vikendom na planinu, da na njoj živimo, a da dolazimo da radimo u grad. Savršen trenutak za ovakvu odluku ne postoji, a dosta ljudi ga čeka i onda se on ne desi zbog straha od gubitka konfora i jednostavno ne dopustiš sebi da živiš svoje snove.

Koji su po vašem mišljenju najveći benefiti koje pruža život u prirodi? Da li postoji neki aspekt života na planini na koji se još uvek niste navikli?

Mir i sloboda, dve stvari koje ne mogu da se kupe novcem, moraju da se dožive da bi smo shvatili njihovu neprocenjivu vrednost. Priroda leči, priroda te razume, priroda zna tvoju frekvenciju i njenu silu ne možeš da osporiš. Priroda je i divlja i pitoma, samo treba da je čitaš i živiš u skladu sa njom, u biti je jako jednostavno.

Šta je za vas bilo presudno pri izboru lokacije na kojoj ćete graditi?

Iako sam ja rođena u ravnici, na obali Tise, krajolik robusnih planina mi je

oduvek bio bliži. Kako sam imala priliku da kao profesionalna sportistkinja putujem svetom, da živim i trčim po različitim predelima, mom biću je ta planina uvek bila bliska, i koliko god sam uživala u tuđini, Srbija me je uvek zvala nazad jer tu je moj dom. Srbija je za nas najlepša zemlja, i želeli smo da ostanemo kod kuće. Lokacija kao takva nije bila presudna, više okruženje i energija i sam ambijent naše buduće Shambale. Želeli smo da živimo u divljini, ušuškani u šumi.

Koliko je danas teško podići samoodrživ dom? Da li postoji dovoljno stručnih ljudi u okruženju koji su bili u stanju da odgovore na zahteve ekološkog dizajna? Šta ste sve morali da radite sami i na koji način ste sticali znanja?

Prva i najbitnija stvar našeg preseljenja na planinu je bila da što manje uzurpiramo prirodu oko nas i da živimo u skladu sa njom. Želeli smo da obnovimo stari sistem gradnje naših predaka i napravimo kuću od slame. Kako smo godinama već istraživali i bili upoznati

sa prirodnom gradnjom, želeli smo da svo to znanje implemetiramo u izgradnju našeg novog doma. Kako je beton pojeo prirodne resurse, zaista je bilo

teško doći do ljudi koji sa garancijom mogu da naprave kuću od lokalnih prirodnih materijala, pa smo rešili da rizikujemo. Sakupili smo informacije iz raznih krajeva Srbije, od lokalnih seljaka do ono malo stručnijih starijih lica koji su nekada davno sa svojim dedama gradili ovakve kuće, i krenuli u proces.

Kako ste doneli odluku o tome koje materijale ćete koristiti pri izgradnji svog novog doma?

Iako su kuće od blata i slame više tipične za Vojvodinu, mi smo želeli da naša planinska kuća bude visoke energetske efikasnosti, a slama kao takva je ekonomski prihvatljiva i izuzetno je dostupan resurs. Jedna bala slame je dimenzije 70x35cm, što daje ozbiljnu debljinu zida, i kad se na sve to doda glineni malter i drvena oplata, dobija se zid debljine od preko 50cm koji diše.

Kako biste uticaj na životnu sredinu sveli na minimum, rešili ste da temelje svog domaćinstva postavite baš na mestu gde su se svojevremeno nalazile kuća i štala pre nekih 80 godina. Sav kamen koji ste tom prilikom iskopali koristili ste u izgradnji Šambale.

Kako se takav vid racionalne upotrebe resursa, iz vaše perspektive, može danas primeniti i na širem planu u nekim komercijalnim projektima?

Recikliranje kao prioritet. Dok smo raskrčivali imanje izvukli smo dosta ka-

mena koji je činio temelje stare kolibe i njega smo ugradili u temelje našeg

doma. Neverovatno je kako su prethodni domaćini savršeno pozicionirali kuću u odnosu na strane sveta i ušuškali je od udara vetrova i snežnih nanosa. Hvala im na tome.

Obzirom na to da je „Off-grid“ arhitektura mnogo više od inženjerskog pristupa, da li je bilo teško pronaći saradnike na ovom projektu i istomišljenike?

Nažalost, u ovom modernom dobu „offgrid“ gradnja je postala bauk, a nekada su sva imanja na selu bila „off-grid“.

Saradnike i istomišljenike smo našli u lokalnim „matorcima“ kojima smo bili krajnje simpatični i koji su bili voljni da sastave tim majstora koji bi oživeli i prilagodili staru tradiciju modernim tendencijama.

U kojoj meri ste učestvovali u dizajniranju i osmišljavanju samog prostora?

Iskreno, sve smo sami osmislili a arhitekta je uokvirio i nacrtao naše ideje, napravio plan i program izgradnje. Prioritet je bila, kao što sam rekla, visoka energetska efikasnost uz upotrebu što više prirodnih materijala, mnogo prirodnog svetla i visoke plafone.

U čemu se ogleda arhitektonska samoodrživost Šambale?

Iako nismo radili naučnu studiju za procenu energetske efikasnosti, više je nego očigledan visok stepen uštede resursa. Kako smo prezimili nekoliko puta, jako hladne zime nam ne predstavljaju nikakav problem, čak i kada ne ložimo izvesno vreme, prostor ostaje

topao mnogo duže nego u konvencionalnoj gradnji i s tim na umu, definitivno možemo da se svrstamo u objekte izgrađene po principima pasivne gradnje. Zimi kuća zadržava toplotu, a leti ostaje prijatna temperatura i tokom najtoplijih dana. Očigledna je i osetna

razlika u odnosu na količinu energije koju prosečni domovi troše u toku grejne sezone. O hlađenju kuće nećemo polemisati.

Opredelili ste se i za prikupljanje kišnice. Koji su ostali izvori vode koje koristite? I na koji način se snabdevate električnom energijom?

Glavni vid snabdevanja vodom dolazi iz kišnice koju sakupljamo sa svih raspoloživih krovova na imanju. Napravili smo ceo sistem za prikupljanje kišnice

koja se potom sprovodi do više kaptaža, neke od njih su na većoj elevaciji od kuće kako bismo u slučaju totalnog nestanka struje i dalje imali tekuću vodu u svim prostorijama. Druga opcija nam je da iz kaptaže putem hidrofora upumpavamo vodu u ceo sistem, a treći je stari kamenom ozidan akumulacioni bunar koji prikuplja atmosferske vode, koji je ujedno bio i jedini vid vodosnabdevanja gazdinstva pre nas.

Električna energija nam dolazi iz solarnih panela, od koje višak energije skladištimo u baterijama, kako bi nam bila dostupna u svakom trenutku. Naravno, svi kućni aparati su nam u najvišoj klasi energetske efikasnosti, kako bismo potrošnju sveli na minimum. Vremenom smo ustanovili da nam mnogi kućni aparati nisu potrebni, pogotovo ne u gabaritima u kojima smo ih posedovali. Na primer, veliki frižider smo zamenili najmanjim mogućim, a sve namirnice skladištimo u podrumu koji je ukopan većim delom u zemlju, gde je temperatura približno ravnomerna tokom cele godine i namirnice mnogo duže traju. Još jedna stavka koja doprinosi uštedi električne energije jeste kuvanje prilikom kojeg koristimo plin.

Ono što je najzanimljivije u celoj priči jeste činjenica da je Šambala osim drvene konstrukcije nastala upotrebom slame, gline i vune, koji su u ovom slučaju korišćeni kao glavni elementi gradnje.

Jedan od materijala koji ste koristili je kob (eng. cob), koji predstavlja tradicionalni održivi građevinski materijal. Da li nam možete reći nešto više o istom?

Šambala nema zidane noseće zidove, samo dva pregradna, cela konstrukcija kuće je u stvari samonoseća i drvena.

Kako smo već objasnili, zidovi kuće su od bale slame izmalterisani modifikovanom verzijom Cob-a, koji nam je bio

možda i najveći izazov. Cob je građevinski materijal načinjen od gline, peska, zemlje i slame. Naš Cob je malo modifi-

kovan, ali u suštini je jako sličan. Cob je prirodni malter, on ne gori, bube ga ne jedu, nije toksičan i zahteva minimalno alata za izgradnju, i naravno ne stvara otpad. Još jedan neizostavni materijal

koji smo koristili tokom gradnje je neoprana ovčija vuna koja se u ovim krajevima gotovo uvek baca. Njom smo dodatno izolovali ceo krov sa unutrašnje strane jer je ona po toplotnoj provodljivosti ravna kamenoj vuni i time dodatno sprečili gubljenje toplote. Kako bale slame nisu savršene, sve šupljine zidova smo takođe popunjavali vunom.

Pored toga što smo želeli da kuću gradimo prirodnim materijalima, nismo želeli da je „hermetički’’ zatvorimo. Kao

što smo spomenuli, ovakav način gradnje omogućava da kuća diše.

Šta je za vas predstavljalo najveći izazov i koja faza je bila najzahtevnija u procesu izgradnje - od temelja do krova?

Definitivno nas je najviše namučio malter, tj. cob. Nailazili smo na dosta različitih informacija pa nam je do pronalaska savršene formule trebalo dosta vremena i proba. Naime, kako smo ušli u kišni period, imali smo trku sa vremenom da bale slame obložimo malterom koji se

sporo sušio, ali nismo odustali od zamisli i priroda nas je na kraju nagradila.

Sad kad je neko vreme prošlo, a većina radova je završena, da li postoji nešto što biste uradili drugačije?

Apsolutno ne, ali obzirom na stečeno iskustvo, sigurno bismo neke propuste sveli na minimum. Neretko smo u prilici da na mrežama uživamo u prizorima iz vaše baštice. Kako je izgledao vaš prvi susret sa permakulturom?

Obzirom da smo isključivo na biljnoj ishrani i da težimo ka totalnoj samoodrživosti, bašta je bila u planu od samog početka. Kako smo apsolutni protivnici konvencionalne poljoprivrede, permakultura je došla kao prirodan sled događaja. Ujedno, ovo je bila savršena prilika da stečeno znanje sprovedemo u praksi. Kako težimo da sve prilagodimo našim potrebama, mogućnostima i željama, permakultura i regenerativna poljoprivreda su nam bile imperativ. Težimo ka tome da radimo sa prirodom, a ne protiv nje.

Šta sve uzgajate u svojom vrtu i koja vrsta vam je do sad bila najizazovnija za uzgajanje?

Ovo nam je treća bašta, i sada već znamo koje su nam mogućnosti i potrebe. Obzirom na to da smo na 900m nadmorske visine, planiranje bašte je dosta izazovnije. Kako su zime na planini duže, potrebno je da većinu kultura koje sadimo blagovremeno pripremi-

mo. Moramo da naglasimo da većinu semena koje koristimo čine stare sorte. U suštini, u bašti imamo sve što mi konzumiramo i što možemo da skladištimo. U bašti imamo preko sto različitih

kultura poslaganih u svojim gredicama, koje se međusobno podržavaju. Najizazovnije kulture su definitivno one koje zahtevaju topliju klimu - kao sto su paradajz, paprika, patlidžan i pojedino začinsko bilje.

Da li postoji literatura koju biste rado preporučili našim čitaocima, kako bi stekli bolje uvide i smernice o tradi-

cionalnoj i energetski efikasnoj gradnji? Takođe, koje štivo o permakulturi rado preporučujete? Ko su stručnjaci iz ove oblasti čijih se saveta rado držite?

Živimo u svetu izobilja informacija koje samo treba potražiti. Pored različitih emisija na internetu vezanih za prirodnu gradnju, definitivno smo inspiraciju i najviše informacija prikupili iz knjige

Barbare Jones „ Priručnik za gradnju kuća od bala slame“, zatim je tu neprikosnoveni Sun Ray Kelley koji nas je najviše inspirisao. Što se tiče baštice, kao prvi definitivno Sep Holcer, potom Masanobu Fukuoka sa knjigom „Prirodna zemljoradnja“ , ali najveću pomoć i smernice dobijamo od žive riznice znanja na ovu temu, divne Biljane Banović „Trag Biljke“.

Koji su vaši dalji planovi? Da li želite svoje domaćinstvo da upotpunite još nekim detaljima ili celinama?

Uh, idejama nikad kraja, upravo radimo na realizaciji restauracije stare magaze koju smo spasili od daljeg propadanja dole iz sela i koja će nam služiti za dodatno skladištenje ogreva, ali i eventualnog doma za novog člana naše porodice. Takođe smo i u fazi postavljanja plastenika, kako bismo produžili sezonu bašte.

Nadam se da su vas Jasmina i Nemanja inspirisali svojom pričom - kako da skupite hrabrost i zakoračite prema ostvarenju svojih snova, ali i kako da ih na tom putu obojite u zeleno, vodeći računa o prirodnom okruženju i svakom živom organizmu kog na tom putu sretnete. Uzimajte od prirode samo onoliko koliko vam je zaista potrebno i ostavite sve onako kako ste zatekli - to će za početak biti dovoljno.

Tekst i fotografije:

Anđela Gažević @philorthia

Ako Atinu nekome mogu da opišem i dočaram zvukom, taj zvuk bi sigurno bio muzika, mlade atinske umjetnice, Marine Spanu. Zato evo plejliste sa nekim od njenih pjesama da ih obavezno pustite dok čitate i da vas tonovi odvedu u Atinu kakvu želim da svi iskuse!

Dok se slušajući pjesme prisjećam ovog putovanja, u potpunosti iščeznu sva sjećanja na umor, mrzovolju i ostale neprijatne emocije koje su normalan dio svakog putovanja, a ostanu samo najljepši trenuci koji se u glavi vrte kao album sa fotografijama. Marinina muzika i Atina su za mene postali neodvojiva cjelina, a prisjećanje na boravak u tom gradu sve više podsjeća na film ili bar muzički spot.

Majski je dan, prilično je toplo, kasno je popodne i kafići atinskih kvartova polako počinju da se pune. U opuštenoj atmosferi drveća kroz čije se krošnje probijaju zlatni sunčevi zraci, čuju se razgovor, smijeh, zveckanje čaša i okolni gradski žamor. U kom god pravcu da okrenete glavu, pogled vam pada na predivne, široke terase na kojima sve vrvi od života - rijetko ćete naići na terasu bez biljaka.

Uniformnost koju u tom smislu posjeduje Atina je predivna. Njeni stanovnici koriste prednosti povoljne klime i arhitekture i stvaraju oaze u kojima uživaju i oni ali i mi koji smo samo u prolazu. Marinina muzika za mene je baš tokasno sunčano popodne, smijeh sa prijateljima i ono čime mladost treba da odiše a to je bezbrižnost.

Tim osjećajem lakoće postojanja osvojili su me atinski kvartovi, više nego što je ijedna turistička atrakcija uspjela da me privuče.

Istinu govoreći, promijenila sam se i ja otkad sam Atinu vidjela prvi put, promijenilo se ono što od nekog grada očekujem i tražim i ono čime se oduševljavam. Želim da se infiltriram među

lokalce, da idem na mjesta na koja oni idu, da njihov grad doživim na par dana onako kako oni to rade inače. A to sve znači udaljavanje od košnice, kakav je turistički centar grada.

Ukoliko tražite autentičnost, nećete je

naći među štandovima jednih te istih suvenira koji se prodaju svuda u Grčkoj i ko zna koje po redu Zorba the Greek taverne koja turistima navodno nudi pravo grčko iskustvo. Za autentičnost je dovoljno preći tek koji kilometar van centra i upustiti se u avanturu zvanu Istraživanje atinskih kvartova ! Kukaki, Kipseli, Pangrati neki su od naziva kvartova koje ćete prepoznati ako otvorite

link plejliste, jer su neke pjesme naslovljene upravo po njima.

U Atini smo proveli uskršnje praznike i nismo mogli da pretpostavimo da li će zbog toga grad biti prepun turista ili će gužva biti manja jer su neradni dani. Istina je negdje između. Turistička sezona već uveliko krene u aprilu i ne jenjava sve do oktobra, pa je u centru grada zaista bila gužva. S druge strane, čim bismo se udaljili od Monastirakija, Akropolja, Plake, Sintagme, Psirija i ostalih centralnih djelova, jedva da smo nailazili na prolaznike. Praktično smo imali grad samo za sebe jer su Atinjani odlučili da praznike provedu na nekom drugom mjestu.

Veče po dolasku, pošto je bio Veliki petak, gradom je išla litija i veliki broj ljudi se skupio na trgu Sintagma da tome prisustvuje. Bilo je zanimljivo uporediti način na koji se oni ponašaju i kako percipiraju praznike sa onim na šta smo mi navikli. Djelovalo je kao da se jako drži do zajedništva, inkluzivnosti i mira kojim praznici i treba da odišu. Ljudi su bez velike buke i s poštovanjem obilježili povod zbog kojeg su se i okupili.

Imam utisak da ljudi od ovakvih okupljanja znaju da naprave atmosferu takmičenja ko je veći vjernik i da se time dokazuju nekome i da je društvo neminovno polarizovano između pojedinaca kojima je njihova vjera najbitnija stvar u životu i onih koji ove prve preziru iz istog razloga. Kod Grka nisam primijetila ništa slično, što naravno ne znači da je to univerzalno pravilo ali prosto, utisak je takav. Praznici kod njih kao da se tiču svih podjednako, bilo da ih slave ili ne i bilo da su mladi, stari, da se bave ovim ili onim poslom. Dok kod nas ne postoji običaj da vam neko poželi srećne praznike ako nije sasvim siguran u to da ih slavite, Grci će vas uvijek pozdraviti riječima Hronja pola (u bukvalnom prevodu kao naše „mnogaja ljeta”, ali se koristi pri čestitanju praznika ili nečijeg rođendana), Hristos anesti (Hristos vaskrse) itd. bez da uopšte ulazi u to ko ste, odakle ste, i u šta vjerujete. To je možda iz naše perspektive čudno, neko bi rekao i uvredljivo, ali s druge strane, odaje utisak gostoprimstva, ljubaznosti, osjećaja jednakosti i dobrodošlice. Kad bolje razmislim, nije

ni čudo što su još antički Grci izmislili pojam filoksenija koji opisuje gostoprimstvo prema strancima. Tu spada i čest običaj da vam u restoranu posle ručka posluže besplatan desert, što je lijep gest dobrodošlice i zahvalnosti.

Nakon što smo sljedećeg dana obišli Akropolj koji je svakako nezaobilazna stanica kada ste u Atini, shvatili smo da nam je potrebno da se izmjestimo od svega što je rezervisano isključivo za turiste. Čudno je kako ljudi olako prihvate da neko drugi za njih odluči šta treba da vide i rade, šta da jedu, i čudno je kako nisu radoznali da zavire mimo tog najprometnijeg dijela grada. Kad se udaljite odatle a pritom mislim na razdaljinu od kilometar-dva, koju pređete laganom šetnjom, imate osjećaj kao da ste u sasvim drugom gradu. Turisti tu ne dolaze jer nema ništa monumentalno da se vidi.

Jedan od takvih kvartova je Kukaki, smješten u podnožju brda Filopapu. Gledali smo terase sa Filopapua /Govorili smo da će naša biti ona tamo.

Tako sličan ostalim četvrtima po stablima pomorandži na ulici, širokim terasama, uzbrdicama a specifičan po velikom broju parkiranih oldtajmera na koje smo naišli. Čak i kad naizgled sva naselja koja ću spominjati imaju toliko toga zajedničkog, a svako ima drugačiju atmosferu. Među zgradama u Kukakiju pruža se pogled na brdo Filopapu, čuveno po Sokratovoj pećini u kojoj je navodno Sokrat bio utamničen. Sa njega se pruža pogled na Akropolj, na Kukaki, na Pniks, a na jugu pogled seže sve do atinske luke, Pireja, koja izlazi na Saronski zaliv. Pniks je brdašce u blizini Filopapua. Malo pored Pniksa / Kad sam izašla na ulicu / I zaklela bih se da sam te vidjela / Malo pored Pniksa.

Najviši vrh Atine je brdo Likabet na kome se nalazi crkva Sv. Đorđa u čijem su podnožju smješteni kvartovi Neapoli i Kolonaki, koji su meni među najljepšim. Sa Likabeta se jako lijepo vidi Akropolj i beskonačne bijele atinske zgrade pa tu brzo postanete svjesni da je grad ogroman i da mu se treba vraćati ne bi li se zaista istražio. Neapoli je odvojen ulicom Kalidromiju od još jednog za -

nimljivog kvarta koji se zove Eksarhija, koji je poznat kao studentski kraj sa mnoštvom knjižara, kafića i anarhističkih i komunističkih postera i grafita.

Ulica Klidromiju, vjerovatno jedna od najljepših u Atini, poznata je kao mjesto koje se povezuje sa mnogim umjetnicima koji su u njoj živjeli ili radili. Specifična je zbog načina na koji se vrh ulice, uokviren Likabetom, spušta u obliku tobogana i prostire se između gusto izgrađenih zgrada i drvoreda pomorandži. Jednom nedeljno se u njoj zatvori saobraćaj i održava se pijačni dan, što nažalost nismo uspjeli da vidimo ovog puta. Jednom kad smo otkrili ove kvartove, vraćali smo im se stalno i u njima smo pronašli omiljena mjesta za kafu i kolače, kao što sigurno i lokalci imaju mjesta u kojima su odomaćeni.

Za razliku od Eksarhije koja je puna policije, jer odatle često kreću protesti, Kolonaki takođe čuva dosta policajaca ali zato što je rezidencijalan kraj, a u njemu žive i premijer Grčke i mnoge diplomate.

S druge strane Likabeta, ispod Kolonakija, pruža se drugi kvart - Pangrati. Tražim te, na svakoj žurki/Na svakom ćošku u Pangratiju. Sad kad je prošlo već mjesec dana od putovanja i kad se lična sjećanja i utisci miješaju sa muzikom koja je savršen soundtrack za vrijeme provedeno tamo, pitam se kako je Atina izgledala u Marininim očima dok je proživljavala trenutke o kojima piše u svojim pjesmama. Da li smo sa Filopapua gledale iste terase i maštale o tome u kojoj bismo živjele? Da li je Atina i tada mirisala na jasmin i šerbet? Pitam se i gdje voli da ide sa prijateljima, koji je njima omiljeni vidikovac sa kog gledaju na cijelu Atinu? Da li su i njoj prva asocijacija na Atinu sunčani dani i tople večeri ispunjene smijehom? Nevjerovatno je kako neko uspije da toliko star grad, koji mnogi zovu kolijevkom zapadne civilizacije, svojom muzikom pretvori u grad tako mlad duhom. Mladim ga čine sva maštanja, patnje, nesigurnosti, ljubavi o kojima ona pjeva a koje je vješto sakrila u njegove kutke i time učinila da i mi bar dijelom osjetimo ono što je ona osjećala.

Tonković je porodična vinarija, osnovana sa misijom da čuva kulturu svog kraja na severu Bačke, negujući vinograde na specifičnom pečanom tlu i proizvodeći vina sa snažnim pečatom tog teroara. Osnovali smo je 2006. sa mnogo želja, ideja i nadanja, ali i sa samo jednim ciljem: da oživimo jednu fantastičnu sortu grožđa – kadarku, koja je vekovima uzgajana i izuzetno

cenjena u Bačkoj i Sremu, u Slavoniji, u mađarskom

Vilanjiju, u austrijskom Burgenlandu. Grožđe koje je jednom davno na ovaj naš pitomi sever stiglo sa dalekog juga, pa je usput nakupilo i mnogo dragocene prašine na svom tamnoplavom kaputu.

Moram da počnem ovako – iako sam dvaput razmislila kako da započnem ovaj tekst. Sećate li se one kultne scene

Sorentinove Velike lepote u kojoj jedna klinka histerično vrišti i istovremeno

hvata kante boja i prosipa ih po velikom platnu u trku? Ili još bolje – sećate li se one scene u kojoj Đep Gambardela intervjuiše konceptualnu umetnicu, ako se dobro sećam, po imenu Talia

Koncept? Njihov razgovor teče otprilike ovako:

- „Ne moram da čitam, ja živim od ekstračulnih vibracija. "

„A da ostavimo po strani ekstrasenzitivnost, šta podrazumevate pod tim vibracijama? "

- „Poezija vibracije se ne može opisati vulgarnošću reči."

„Pa, makar pokušajte da opišete."

- „Ja sam umetnik, ne moram da objašnjavam sranje."

Dakle, ovako započinjem jer sam u poslednje vreme navikla na sličnu argumentaciju u gotovo svakom vidu stvaralačkog izražavanja. Čula sam za Pistoleta, da, i ne kažem da sam očekivala da ću naleteti na instalacije koje će za argument imati „vibracije koje se

ne mogu opisati vulgarnošću reči“, ali ipak... Skeptična sam bila prema izložbi koja daje uvid u više od šezdeset godina umetničkog stvaranja jednog od najuticajnijih savremenih umetnika. Bilo kako bilo, čvrsto verujem da ni on ne mora da objašnjava sranja, zato ću ja da pokušam da pružim neki vid osvrta na ovu izložbu koju možete pogledati u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu sve do 10.09.2024.

Pistoleto je rođen na severu Italije u gradu Bjela. Kao dečak sigurno nije pomišljao da će jednog dana postati jedan od glavnih predstavnika umetničkog pravca arte povera, iliti „osiromašene umetnosti“. Iako verujem da se arte povera može susresti na svakom koraku na ulicama našeg glavnog grada, ovaj pravac podrazumeva umetničke instalacije nastale od materijala svakodnevice, dakle, zemlje, stakla, drveta, kamenja, novina, gume i tome sličnih materijala. I ne, ne možemo nazvati Najlon pijacu u Novom Sadu savršenim predstavnikom arte povera, iako zvuči da bismo mogli. Arte povera je predstavljao svojevrsni avangardni bunt protiv visokih stilova i komercijalizacije umetnosti. A kako drugačije kritikovati ukoliko ne

obesmislite sve pomenuto? Jukstapozicija je donekle bila odgovor – kontrastira se ono što je staro s onim što je novo na jedan duhovit, apsurdan i jedinstven način. A kako je to Pistoleto postigao? Razbijanjem ogledala, rekla bih.

Uvod u Pistoletovu biografiju će biti koncizan i kratak – još kao četrnaestogodišnji klinac je počeo da radi u ateljeu svog oca koji je bio restaurator i slikar. Ubrzo je imao i svoju prvu samostalnu izložbu u Torinu na kojoj je fokus bio prevashodno na autoportretima, međutim (srećom?), to je bilo kratkog daha. Nije dugo prošlo do trenutka

kada su ovi autoportreti rezultirali njegovim prvim radovima na ogledalima.

Tokom studioznog proučavanja autoportreta, autor je jednom prilikom

obojio platno crnom bojom i potom ga prekrio debelim slojem providnog laka.

Sada je Pistoleto načinio veliki preokret i uvukao gledaoca direktno u svoj rad u određenom trenutku i u određenom prostoru. Zanimalo ga je kako da inkorporira posmatrača u delo koristeći uglačane materijale nalik na ogledala – nerđajući čelik poliran do sjaja. Umetničko delo, vice versa, takođe se menja u odnosu na ono što se u njemu ogleda.

Međutim, nije dovoljan bio samo uglačani nerđajući čelik – Pistoleto je nanosio sliku napravljenu iscrtavanjem, na tankom papiru, fotografije uvećane do prirodne veličine. Funkcija ogledala s vremenom je promenjena lepljenjem nacrtanih slika. Umesto da odražava samo ono što pred ogledalom stoji, sada se odraz nalazio uz nepomičnu figuru koja je postala i glavni fokus. Šta god da dospe u vidokrug postaje delo – bilo da se to nešto udaljava, dublje zaranja u prostor, skriva se, viri, reflektuje, nazire i tome slično. Sve što je ovim, nazovimo „uglačanim eksperimentom“ želeo da postigne je dimenzija vremena, prostora i prisutnost posmatrača. Na neki način njegova revolucija protiv ustaljenih autoportreta rezultirala je autoportetom dimenzija vremena, prostora i sveta. Njegov bunt je svojevrsna Alisa s one strane ogledala – Alisa koja ima potrebu da trči kako bi stajala u mestu.

Venera od krpa

Ili kako sam se drznula da je nazovem Krpava Venera je kultno Pistoletovo delo čije dimenzije variraju u odnosu na prostor u kom se delo izlaže. Napravlje-

na prema odlivku statue Venera Bertela Torvaldsena, predstavljala je ženski akt koji je bio izgubljen i poznat jedino kroz nebrojene kopije. Pistoleto je ovaj odlivak kupio od prodavca baštenskih statua, doneo ga u atelje i pozicionirao usred gomile iskorišćenih krpa koje je koristio za čišćenje i glačanje svojih ogledala (ili već onog nerđajućeg čelika). I tako se izgubljena Venera našla među nađenim krpetinama. Istoričari umetnosti će ovo bolje znati, ali rekla bih da je upravo to ona jukstapozicija o kojoj je bilo reči iznad: boginja Venera stoji okrenuta ka hrpi odbačene odeće i čini se da je opkoljena, konfrontirana i zarobljena gomilom raznobojnih krpa. To je nešto nalik na onaj osećaj kada otvorite garderober, bilo da se doživljavate kao Venera ili ne – stojite licem u lice s konsekvencama brze mode koju ste tako brižljivo okačili na ofingere. I da, dobro, ne smemo zaboraviti na suprotstavljene vrednosti ova dva tako dijametralno različita objekta: klasično nasuprot savremenom, monohromatsko naspram boje, čvrsto naspram mekog, dragoceno naspram brzog i običnog. To je upravo na delu ono što arte povera zapravo radi – kritikuje

suprotstavljene kulturne obrasce koji su podsticali komercijalizaciju

umetnosti akcentujući neobične kombinacije materijala za izradu umetničkih dela. I to je trenutak kada Krpava Venera, kako sam je prozvala, postaje amblem čitavog pokreta.

Opsednutost

kju-ar kodovima: generativna veštačka

inteligencija

Od Krpave Venere je mnogo prošlo, a Pistoleto je išao u korak s vremenom. Na izložbi u Muzeju savremene umetnosti možete videti i jedan od njegovih najnovijih radova – Opsednutost kju-ar kodovima – generativna veštačka inteligencija , premijerno prikazan pre samo godinu dana u Muzeju savremene umetnosti Kastelo di Rivoli. Mnogi kritičari su poredili ovaj poduhvat sa apstraktnim slikama, ističući da oblici koje vidimo ispred

sebe nisu rezultat slobodnog umetničkog izraza već generisani od strane sistema ChatGPT. Zato, kažu kritičari, ovo delo može da se posmatra kao jedno veliko ogledalo ili portal koji odražava kolektivno znanje koje je prezentovano zahvaljujući internetu. Dok sam posmatrala ove džinovske kju-ar kodove, pitala sam se da li lično otkriće prezentovano na ovaj način može biti umetnost za sebe? Čini se da može – Pistoleto je svoje otkriće definisao kao polaznu tačku koja prožima sve sfere društva. Korišćenje kju-ar koda je dokaz umetnikovog optimizma o tome šta umetnost može, čak i u okolnostima kad je pred njim dramatična tehnološka promena.

Treći raj

Šta je treći raj? To je spoj prvog i drugog raja. Prvi raj je onaj u kom su ljudi živeli potpuno u skladu s prirodom. Drugi je veštački raj, koji je putem nauke i tehnologije do globalnih razmera razvila ljudska inteligencija.Taj raj čine veštačke potrebe, veštački proizvodi, veštačke utehe, veštačka zadovoljstva i svaki

drugi oblik izveštačenosti. Ljudski rod je stvorio istinski izveštačen svet, što je pokrenulo, na eksponencijalan način, a uporedo s korisnim efektima, nepovratne procese propadanja i trošenja prirodnog sveta. Treći raj je treća faza čovečanstva, ostvarena kao uravnotežena povezanost prirodnog i veštačkog. Treći raj predstavlja prelazak na nov nivo planetarne civilizacije, neophodan za opstanak ljudske vrste. U tom cilju, mi pre svega moramo ponovo da formulišemo principe i etičko ponašanje kojima ćemo se voditi u svom zajedničkom životu. Treći raj je onaj veliki mit koji svakog pojedinca nagoni da preuzme ličnu odgovornost u globalnoj viziji.

Mikelanđelo Pistoleto, 2003, iz Manifesta Trećeg raja

Nije mi bila ideja da ovaj tekst bude retrospektiva cele izložbe – nju možete videti ni manje ni više nego kod nas.

Ideja je bila da se i sama zapitam nad onim zaključkom Đepa Gambardele: „Napisaću onda: živi od vibracija, ali ne zna da kaže šta su to one“. Pistoleto ne živi ni od kakvih vibracija, on njih pre-

pušta gledaocima i odatle izvlači esenciju. Na samom početku stvorio je ogledalo u kom je video najpre svoj odraz. Nije dugo prošlo do trenutka u kom je shvatio da njegov odraz nije dovoljan – unosio je i druge elemente. Gledaoci nemaju tu privilegiju da stoje s druge strane platna (ili s one strane ogledala) i pasivno posmatraju takozvane vibra-

cije. Pozicionirani su naspram platna koje se konstantno menja. Ako se prolaskom kroz ogledalo nađete u Svetu iza ogledala u kom je velika šahovska tabla, onda su to dobre vibracije. Na kraju krajeva – ako ne budete mogli da kažete šta su to vibracije nakon ove izložbe, onda za sve okrivite Gretu Tunberg koja se nalazi na jednom od njih.

PLEZIRrITU AL

Buđenje s prvim zracima sunca uz jogu, doručak uz tihu muziku, ispijanje omiljenog čaja uvek u isto vreme, priprema zdravih obroka, čitanje u određenom delu stana, opuštanje uz filmsko veče ili utakmicu s društvom, topla kupka, sve su ovo rituali koji boje naše dane i čine da se osećamo sigurno i prijatno. U trenucima povećanog stresa i kriza kojima čovečanstvo danas svedoči, psiholozi nam kažu da ako već spoljašnji svet ne možemo kontrolisati, dobro je negovati svoje dnevne rutine i rituale koji dovode do toga da se dobro osećamo i izazivaju nam prijatna osećanja.

O ritualima nege i prisutnosti, artefaktima koje stvara pod utiskom putovanja, muzici, emocijama i sećanjima, grafičkom dizajnu, šetnjama po omiljenim tačkama Amsterdama i radu sa cvećem kroz koncept studija Garden 46 razgovarala sam multimedijalnom umetnicom Ivanom Đukić.

Kako započinješ dan?

Jako jednostavno. Časa tople vode sa limunom, čaj od nevena i blaga jutarnja joga.

Na šta pomisliš kad čuješ reč plezir?

Na dobar rimski tiramisu i crema pasticcera!

Imaš li omiljeni dnevni ritual?

Volim da napravim maču negde oko podneva. To je moja kratka dnevna ce-

remonija u kojoj se trudim da samo to bude u fokusu u tom momentu. Foku-

siram se na svaki korak u pravljenju, miris, teksturu i ukus, i akt ispijanja.

Posle toga sam još spremnija za dan!

Na koji način brineš o svom zdravlju i kako se uzemljuješ?

Dovoljno fizičke aktivnosti i sati odmora pomažu da se održi balans. Trudim se da se raznovrsno hranim i sama pripremam hranu. Nedavno sam pored joge počela da treniram streljaštvo što me dosta uzemljuje. Aleksandar

tehnika je takođe jedna od omiljenih aktivnosti koje donose isti efekat.

Na koji način se nosiš sa lošim raspoloženjem, tugom i strahovima?

Moj doživljaj prema emocijama se promenio u smislu da ih manje vidim kao problem, već nešto što treba proživeti u datom momentu i ne odbijati samo zato što su neprijatne. Trudim se da se zahvalim sebi i tim doživljajima i transformišem ih kroz ono što se dešava oko mene, u tom momentu ili kroz mali znak pažnje prema sebi ili drugima. U redu je biti u lošem raspoloženju, isku-

siti sve emocije i prihvatiti momenat kakav jeste. Pomislim da će proći i da je tu sa dobrim razlogom da bih nešto novo o sebi naučila.

Na koji način nagrađuješ sebe?

Svakodnevne skin care rutine, šetnja kroz park ili čitanje poezije. Nagradim sebe tako što dam sebi vremena da budem sama, slušanjem dobre ploče, masažom ili odlaskom kod frizera.

Šta radiš kada „ne radiš ništa“?

Posmatram ljude kako prolaze iz omiljenog kafića, idem u prodavnicu parfema, vintage šopove ili antikvarnice. Volim da se šetam gradom, gde god da sam i intuitivno istražim i otkrijem nove ulice i mesta.

Koje su to aktivnosti koje nisu u korelaciji sa tvojim poslom ali za koje ćeš uvek naći vremena jer ti donose radost?

Provođenje vremena sa prijateljima i putovanja.

Baviš se kreativnim poslom i stiče se utisak da u svakom trenutku imaš milion ideja i projekata na kojima paralelno radiš. Na koji način uspevaš da ostaneš fokusirana i čime si trenutno okupirana?

Mislim da je ključ u dobroj organizaciji. Projekti koje radim dolaze iz istog kreativnog mesta, ali se manifestuju na drugačiji način.

Trenutno sam na završetku turneje sa gudačkim kvartetom iz Holandije, North Sea String Quartet, za koji sam radila set dizajn za njihove nastupe. Radim i na dizajnu albuma i pripremam se za izložbu u Roterdamu u sklopu džez festivala North Sea Round Town gde ću, u sklopu galerijskih koncerata izlagati u prostoru SKAR i zajedno sa čelistkinjom Lucijom Gregov, kreirati intimni performans u kome vizuelno i muzika rade zajedno. Spremam se i za rezidenciju na TNP radiju u Amsterdamu gde ću od jula krenuti sa jednomesečnom jutarnjom emisijom. Budite spremni i pratite!

Projekat Studio garden 46 je uobličio tvoju ljubav prema cveću koje je često prisutno bilo kroz scenografiju ili motiv na platnima. Kako bi opisala koncept studija i mogućnosti koje ti rad sa cvećem pružaju?

Koncept studija garden 46 je kreiranje umetničkih dela, instalacija i posebnih iskustava uz pomoć prirodnih materijala i predmeta koji su nam svima

foto: Teodora Ivkov

foto: Ivana Djukić

dostupni u svakodnevnici. Cveće već samo po sebi ima umetničku vrednost, nosi vibraciju i lepotu koju ne možemo naći u materijalima kao što su boje za slikanje, na primer. Umesto boja za platno koristim cveće. Pored toga, ideja je kreiranje posebne atmosfere, konceptualno razvijanje ideja i stvaranje nečega novog kroz taj mediji.

Ovaj projekat omogućava da predmeti, hrana, cveće dobiju novo značenje i primenu, u ovom slučaju umetničku i stvore jedinstveno iskustvo za posmatrača. Jedan od primera bi bio uživo građenje mrtve prirode u toku koncerta ili dizajn scene za muzički nastup sa elementima mrtve prirode i slikarstva.  Rad sa cvećem mi omogućava da budem u kontaktu sa nečim što je živo, zahteva brigu i poštovanje prilikom rada, a u isto vreme mnogo daje nazad. Dopada mi se i fizička strana rada kroz pokret, razmišljanje o kreiranju adekvatne relacije između prostora i aranžmana, kao i kratkoročnost i momentalnost takvog rada.

U gotovo svim tvojim projektima, muzika je na ovaj ili onaj način prisutna. Ispričaj nam kako je sve počelo od pr-

vih covera za albume koje si radila kao grafička umetnica, do tvog direktnog angažovanja u ovoj oblasti?

Pored baste, bluz i džez, probe, snimanja, miksete, mikrofoni, instrumenti su bili deo odrastanja. Tata je muzičar pa smo i sestra i ja dosta vremena posvetile učenju instrumenata i slušanju muzike sa kaseta i radija, i slanju poruka radiju da pitamo koja je to pesma bila kako bi nam čika u Danubiusu narezao na CD. Ko zna zna. (smeh)

Moja dizajn praksa, u konekciji sa muzikom, se iskristalisala u periodu kada sam radila za Braću Burazere između

2016. i 2018. godine. Tada sam imala priliku da kreiram za muzičke festivale, žurke, klubove u Beogradu, vidim postere svuda po gradu i osetim da je to definitivno pravac kojim želim da idem u buduće. Jako sam zahvalna Braći na tom iskustvu. Prvi zvanični CD cover se desio pre osam godina sa George Dumitriu, džez gitaristom i violinistom, pa je nakon toga sledilo mnogo značajnih projekata za divne muzičare i ljude sa holandske scene poput Alex Simu, Kristijana Krajncar, Martin Hafizi, Franz von Chossy, Emine Bostanci, Ana Anti-

pova, i mnogi drugi. Sarađivala sam i sa izdavačkom kućom Sunny Side Records iz Njujorka na par projekata.

Tvoj rad obuhvata više oblasti - slikarstvo, keramiku, video, performans, instalacije, grafički dizajn i muziku, da li si razmišljala o nekoj multimedijalnoj izložbi kojom bi obuhvatila više polja svog kreativnog delovanja?

Da, svakako! Do sada sam kombinovala bar tri vrste medija zajedno na izložbama ali nikada sve od jednom. Raduje me pomisao da je to moguće i gde nema ograničenja u tome kako nešto treba da izgleda ili ima određenu for-

mu prilikom izlaganja. Još uvek tragam za idejom koja bi mogla da objedini različite tipove radova kao i za prostorom da to izložim. Ako neko sa umetničke scene ovo čita i čini vam se zanimljivim, raspoložena sam za saradnju!

Prilikom svog šestomesečnog putova-

nja po Egiptu nastao je i interesantan zvučni zapis u kome si spojila muziku koju si prikupljala tom prilikom. Ispričaj nam kako si došla na ideju za ovaj mini projekat?

I pre putovanja, zajedno sa mojim partnerom, sam bila zainteresovana za muziku iz različitih delova sveta. Prilikom

foto: Marija Đukić

putovanja bismo sakupljali ploče ili pitali lokalce da podele sa nama njihove plej liste iz auta koje oni marljivo prave. Nekada bismo dobili muziku i od vlasnika kafića. Pošto se to sve dešavalo u doba pandemije, došla sam na ideju da kreiram HOMEMADE SESSIONS za koje bih koristila muziku iz naše kolekcije ploča i digitalnih zapisa. Volim da zadam neku temu ili atmosferu za te muzičke liste pa je jedna od njih bila inspirisana pretežno muzikom severne Afrike, i ujedno je postala omaž putovanju u Egiptu.

Pod uticajem Egipatske kulture nastala je i serija keramičkih pločica koju si osmislila kao jedinstven podsetnik na ovo iskustvo, a kao rezultat nastala je između ostalog i izložba Garden of ar-

tefacts u Galeriji Zvono krajem prošle godine. Koliko pločica se nalazi u seriji, gde su one nastajale i kakve priče nam pričaju?

Keramičke ploče sa prošlogodišnje izložbe su nastavak na keramičke radove nastale 2021. godine za samostalnu izložbu u Ostavinskoj galeriji u Beogradu, a kasnije i u tadašnjem prostoru LOKAL u Novom Sadu. Tih radova je bilo devet i nastali su u Beogradu, a radovi sa izložbe u galeriji Zvono su nastali u Foči u Turskoj. Njih je ukupno bilo 31 ali su bili izloženi u skupovima ili kao deo instalacije. Dok putujem i posećujem muzeje ili arheološke znamenitosti, često je tu misao kako bih volela da posedujem ovaj objekat, ili ovaj detalj sa zidne slike… Tako sam došla na

Ode to Egypt; foto: Ivana Đukić

Ode to Egypt; foto: Marija Mandić

ideju da stvorim svoju kolekciju artefakata, fragmenata prošlosti iz sadašnjeg vremena, oslanjajući se na umetnost već postojećih kultura i civilizacija. Ti artefakti će ujedno imati ulogu artefakata iz budućnosti.

Kada govorimo o putovanjima, kakve artefakte najčešće donosiš sa sobom i kako čuvaš svoje uspomene i sećanja?

Sećanje je velika tema u mom radu na koju sam se oslonila u projektu Memory Eternal, gde sam ispitivala pitanje kako i kada se memorija stvara, i šta je memorija za nas. Za to je potrebno posebno stanje svesti i direktna interakcija sa realnošću kroz ono što radimo u momentu, ono sto osećamo ili vidimo ispred nas. To

može biti samo jedan kratak momenat koji je uslikan i sada je tu u našoj svesti i nepromenljiv. Neke od uspomena su emotivne, neke misaone, iskustvene ili pak fizičke. Sa putovanja volim da donesem po neki kamen, ploče, objekte sa lokalnih buvljaka ili antikvarnica, ćilime ili tekstile i volim da su lako dostupni i vidljivi u prostoru kako bih uvek mogla da im se vratim.

Na koji način se tvoja putovanja prožimaju kroz tvoj rad? Da li si i za druge gradove u kojima si se našla pravila zvučne zapise, i koliko ti je privlačna ideja zvučnih pejzaža?

Putovanja su postala sastavni deo kreativnog procesa i inspiracija za radove,

kao što je i stvaranje postalo deo svakog putovanja. Dok putujem volim da učim od lokalnih zanatlija ili radim u lokalnom keramičkom studiju. Odatle dolaze i moji radovi iz različitih gradova i država. Do sada nisam razmišljala o pravljenju zvučnih zapisa po gradovima, ali mi se sviđa ideja. Hvala na sugestiji!

Živiš i stvaraš u Amsterdamu, šta te je privuklo tom gradu i koja mesta u njemu osećaš kao svoja, gde bi nas povela u jednoj vikend šetnji?

Prvi put sam posetila Amsterdam 2013. godine i tada već pomislila da bih mogla da živim ovde. Tada me je privukla ušuškanost malih ulica, arhitektura i internacionalno stanovništvo, i raznolikost u životnim stilovima na tako malom prostoru, kao i veliki prozori kroz koje se može iskusiti život ljudi direktno.

Za šetnju po Amsterdamu, uputila bih vas ka Jordanu, jednom od starijih delova grada gde možete videti autentičnu arhitekturu i amsterdamske kanale. U tim ulicama su super prodavnice koje volim da posećujem. Vintage radnja

Laura Dols je jedna od njih. Pompadour

je stara, tradicionalna poslastičarnica u kojoj treba probati njihove ručno pravljene praline (preporuka za čokoladu sa malinom, tamni trafl, bela čokolada i japanski juzu). Blizu je i moj omiljeni kafić De Pels u kome možete sedeti sa lokalnim ljudima koji čitaju novine i piju isto piće svakog puta, kao i sa lokalnim umetnicima i akademicima. Tu je i Dyptich prodavnica, antikvarnice i super knjižara Atheneaum na Spui trgu. Nakon toga šetnja u Vondel parku, jednom od najvećih parkova u centru grada. Za posebnu večeru bih vas uputila u Balthazar restoran i nakon toga šetnju kanalima. Amsterdam je mnogo lep noću.

Kako miriše i zvuči tvoje leto?

Miriše na smokve, dinje i šumske jagode, a zvuči kao vetar kada pomera čemprese.

Preporuči nam dobru knjigu/film/seriju/podcast/blog.

Soneti Orfeju od Rajner Marija Rilke-a, U potrazi za čudesnim od Uspenskog, filmovi Quentin Dupieux-a, Stegi radio.

Podeli sa nama jedan svoj san kome ćeš u ovoj godini dati krila.

Plan mi je da još više približim ljudima svoj rad i nadam se divnim budućim kolaboracijama i deljenju kreativnosti sa svetom. Takođe, želim da svima sve cveta i teče najlepšim tokom!

Hvala Teodora i Pleziru na ovoj introspektivnoj pustolovini!

foto: Teodora Ivkov

Cvetam nije samo marketinška biro agencija – to je senzibilitet, karakter naših saradnika, i poslovna ideja u koju verujemo. Kao kreativni tim, razvijamo jedinstvene koncepte, marketinške strategije i planove koje prilagođavamo specifičnostima svakog klijenta, njihovim željama i potrebama. Mi smo digitalni marketing biro – Cvetam.

” Ako vam ne cvetaju ruže, neka vam cvetaju lale.

Kako smo procvetali

Ideja o osnivanju biroa rodila se pre nekoliko godina kada sam napustila korporativni ambijent. Sa ograničenim ali promišljeno uloženim sredstvima sa ogromnom željom da sa saradnicima, zaposlenima i klijentima stvorim nešto novo, oslobođeno ustaljenih, prevaziđenih normi i načina poslovanja, registrovala sam firmu i postala preduzetnica. Radila sam u korporacijama i marketing agencijama, ali jednog proleća, u junu, moja motivacija za samoorganizovanjem je procvetala. Otišla sam

u APR i tada je nastao Cvetam – čije ime simbolično povezuje moj rad sa mojim prezimenom. Ja sam Ivana Cvetanović, osnivačica biroa sa više od 16 godina iskustva u marketingu. Volim ono što radim i živim u skladu sa imenom našeg biroa – jer život je jedan i treba ga proživeti stvarajući.

Naš tim i naše usluge

Cvetam čini tim profesionalaca koji su posvećeni kreiranju, savetovanju, planiranju i razvijanju marketing ideja, dizajnu i oglašavanju.

Radi ono što voliš i i sigurno ćeš procvetati.

Pozivamo vas da zajedno procvetamo i stvorimo nešto jedinstveno. Kontaktirajte nas i započnimo kreativnu avanturu zajedno!

Šta Cvetam može da učini za vaš brend?

• Da istraži koja je vaša idealna ciljna grupa i njene odlike, kakva je percepcija brenda, kao i da istraži vašu konkurenciju

• Da vam pomogne u osmišljavanju imena brenda – ukoliko ste na samom početku

• Da kreira logotip, slogan i knjigu utisaka

• Da osmisli priču vašeg brenda (storytelling), kao i sadržaj za društvene mreže, sajt i blog

• Da definiše vrstu, ton i kanal komunikacije za kampanju i promociju

Zašto Cvetam(o)?

Naša misija je da zajedno sa svojim klijentima ostvarujemo uspehe, koji smo zajedno definisali i detaljno razložili na korake. Naša kancelarija je tamo gde nam je lepo, a iz nje izlaze jedinstvene i autentične, kreativne ideje i koncepti za klijente koje odlikuje slobodan duh i široka shvatanja, i koji su baš kao i mi vođeni željom za stvaranjem i uživanjem. Upravo ta sinergija i međusobno prepoznavanje naš posao čini tako uzbudljivim i inspirativnim a vama i vašem biznisu omogućava dostizanje punog potencijala.

Intervju i fotografije:

@in_love_with_artandfashion

Vladislava Milovanović

Svestrana srpsko-francuska umetnica i istoričarka umetnosti Milica Živadinović jedna je od onih koje srpsko kulturno nasleđe i tradiciju na originalan način predstavljaju svetu. Ukoliko se interesujete za ornamentiku i pratite domaću kulturno-umetničku scenu, vašu pažnju sasvim sigurno je morala privući izložba „Putujuće šare Srbije” baš kao i ili izložba „Dva lica” koja predstavlja Pirotske ćilime iz kolekcije Etnografskog muzeja u Beogradu i radove umetnice Milice Živadinović, a prikazana je u aprilu u Kulturnom centru Srbije u Parizu. To nije slučajnost,

jer Milica je studirala i u Beogradu i Parizu, a kao stipendistkinja francuske vlade završila je Akademiju likovnih umetnosti u Versaju 2001. godine i doktorirala na Univerzitetu Pariz 8 disertacijom o našem slavnom slikaru, takođe svestranoj ličnosti, Miodragu Mići Popoviću. Njene slike inspirisane su kako tradicionalnim tako i kosmičkim motivima, a u razgovoru za Plezir dotakle smo se, kako pomenutih izložbi i knjige „Ornamenti Srbije-Pirotski ćilim”, tako i važnosti očuvanja kulturnog nasleđa i starih zanata u modernom društvu.

Kako ste se zaljubili u slikarstvo i primenjenu umetnost i odlučili da će upravo to biti vaš životni poziv?

Od ranog detinjstva sam volela da crtam i obožavala da se igram sa bojama. Uživala sam da satima crtam i u mislima odlutam. Od malena sam bila takozvani manuelni tip i spretna sa rukama. Dok sam bila u srednjoj školi, mama mi je sugerisala kako bih mogla da probam da šijem, pošto smo u kući imali šivaću mašinu koju niko nije koristio. Tako sam pozvala tetku koja je bila profesor scenskog kostima da mi pokaže kako radi mašina. Počela sam da se zabavljam, sašila sebi prvo pelerinu, pa raznorazne haljine, pantalone... Bili su to posebni, unikatni modeli. Samo moji, što mi je pričinjavalo posebnu radost.

Da bih se upisala na kostim trebalo je da usavršim crtež, pa sam tako krenula na ozbiljne časove crtanja i pripreme za akademiju… Kasnije sam poželela da se ipak prvenstveno posvetim slikarstvu pa sam i upisala zidno slikarstvo na Fakultetu primenjenih umetnosti.

Studirali ste u Parizu, a za taj grad ste vezani i danas. Da li biste mogli napraviti neku paralelu između Pariza i Beograda, u smislu kulturnog života, stvaralaštva, povezanosti umetnika? Koliko je lično i profesionalno život u jednoj od kulturnih prestonica uticao na vas?

Beograd i Pariz su moja dva grada za koja sam podjednako vezana obzirom da sam u njima provela po polovinu života. Možda mi je Beograd malo bliži jer sam u njemu odrasla i započela studije, potom se vratila u zrelim godinama. Pariz je daleko veći i ima daleko obimniju kulturnu ponudu, ali obzirom na više stotina kulturnih događaja dnevno, često ste primorani na nemilosrdne rezove. Mada moram da priznam da mi se i u Beogradu sve češće dešava da poželim da budem na više mesta u isto vreme. Imam puno prijatelja u različitim umetničkim domenima sa kojima se družim, razmenjujem ideje u ateljeima, na izložbama, koncertima, pozorišnim predstavama…

Vaša doktorska disertacija pretočena je u monografiju Miodrag Mića Popović, koja govori o stvaralaštvu našeg poznatog akademika, čoveka koji se nije bavio isključivo slikarstvom, već i likovnom kritikom, filmskom režijom, pisanjem... S obzirom na njegovu svestranu ličnost verujem da vam je bilo interesantno baviti se sa različitih aspekata njegovim životom i stvaralaštvom. Zbog čega ste odabrali baš ovog umetnika, šta je ono što vam je najinspirativnije u njegovom stvaralaštvu?

Mića Popović je bio, po mom mišljenju, jedan od zaista najznačajnijih umetnika XX veka koji je obeležio kulturnu istoriju Srbije i bivše Jugoslavije, koliko svojim delom toliko i svojom ličnošću. Slikarstvo je bilo njegov glavni način izražavanja, dok su za njega književnost, film i pozorište bili usputne ljubavi koje su upotpunjavale njegov umetnički put. Tokom pedeset godina stvaralaštva, ostvario je značajan broj slika (oko pet hiljada); objavio sedam knjiga (memoare, eseje, romane); režirao šest dugo-

metražnih filmova (među prvim u istoriji srpskog i jugoslovenskog filma, koji se bave estetikom Crnog talasa); osmislio i postavio scenografije i kostime za mnogobrojne pozorišne komade. Njegova ličnost i svestranost su me privukle da mu posvetim doktorat koji sam odbranila 2011. na Univerzitetu Pariz

VIII, a potom i objavila u obliku monografija, prvo na francuskom u izdanju

L’Age d’Homme iz Švajcarske, zatim i na srpskom jeziku u izdanju OrionArta iz

Beograda 2014. godine.

U Parizu ste počeli da se bavite izradom nakita, na kome su se isprva, kako ste rekli, našli motivi, odnosno šare koje podsećaju na one sa našeg tradicionalnog ćilima. Kako ste došli na ideju da se otisnete na put dizajniranja nakita?

Kao i puno stvari u životu i dizajn nakita se dogodio spontano. U periodu kad sam odbranila doktorat i planirala da se vratim četkicama i svom slikarstvu, naišla sam na male metalne medaljone koje

foto: Miroslav Miletic

sam počela da oslikavam. Potom sam počela da osmišljavam i kolekcije umetničkog ručno slikanog nakita i sa puno entuzijazma počela da sklapam unikatne ogrlice, minđuše, narukvice, prstenje, broševe, manžetne za košulje…

Istakli ste da je zapravo pirotski ćilim pronašao vas kada ste u rodnoj kući svog pradede u Vranju videli ćilim koji ste zapravo pre toga naslikali. Pretpostavljam da je to bio trenutak kada ste se otisnuli u dalje istraživanje ovog tradicionalnog kulturnog simbola naše zemlje. Šta ste sve na svom istraživačkom putu otkrili i zbog čega je značajno da neprestano podsećamo ne samo mlade ljude, već i ljude koji se možda profesionalno ne bave istorijom umetnosti i tradicijom, na kulturno nasleđe svog naroda?

Cilj mog projekta je upravo da pokaže univerzalnost pirotskih šara i to do koje mere one ostaju večna inspiracija koja je primenljiva u svim medijima, posebno u oblasti umetnosti i dizajna. Veoma je

bitno za jedan narod, a pogotovu mlade ljude da znaju odakle potiču. Briga o kulturnom nasleđu i očuvanje tradicionalnih vrednosti uspostavljaju vezu sa našim korenima. Važno je imati svest o činjenici da jak koren omogućava da se razvije čvrsto, zdravo stablo koje će se potom i razgranati. Tako se i prave vrednosti prenose na buduće generacije.

Koliko je bilo izazovno preneti jedan tradicionalni motiv na slikarsko platno i prikazati ga u nekom novom ruhu, istovremeno negujući njegovu autentičnost?

Proučavanje ornamenata i šara mi je bilo izuzetno interesantno. Takođe mi je bilo veoma važno da saznam nešto više o tim geometrijskim formama, njihovoj simbolici i značenjima pre nego što počnem da ih primenjujem u svom stvaralaštvu, kao i koju poruku šaljem kroz svoj rad. U isto vreme veliki je izazov i odgovornost prema kulturnom nasleđu transponovanje tradicionalnih motiva u savremenu umetnost.

Vaša istraživanja o pirotskom ćilimu preneli ste u knjigu „Ornamenti Srbije-pirotski ćilim” (Laguna, 2022.). Šta je bilo najizazovnije u radu na ovoj knjizi, koliko ste se kroz čitav proces zabavljali i šta ste želeli da prenesete svima onima koji će ovu knjigu čuvati u svojoj biblioteci?

Bio je to jako dugačak proces u kome je naravno bilo i lepih i teških momenata, uspona i padova. Bila je to prava avantura sa povremenim, čak mogu reći detektivskim uplivima. Pored dugogodišnjeg istraživanja obimne literature o ćilimu i istoriji pirotskog kraja, važan deo je bio rad na terenu. Ćilim mi je doneo divna nova, ali osvežio i stara poznanstva, otvorio vrata mnogih muzeja, institucija, privatnih domova, nezamislivih prostora… Želja mi je bila da svoja saznanja u ovom dugačkom procesu proučavanja pirotskog ćilima prenesem širokoj publici na savremen i zanimljiv način. Da zainteresujem i nekoga koga ta tema zaista ne dodiruje.

Knjiga je dvojezična (na srpskom i engleskom jeziku), bogato ilustrovana i u njoj se nalaze reprodukcije najlepših primeraka retkih šara, načini primene ćilima kroz vekove i kako je od prostirke za pod postao stvar prestiža, deo miraza, ali i nacionalnog simbola Srbije, diplomatski protokolarni poklon.

Kada spomenemo jedan tradicionalni kulturni simbol poput ćilima, to nas može asocirati na kreativne, ali i ekološki funkcionalne načine da oplemenimo enterijer nekog svog prostora. Koliko umetnost može uticati na svest o značaju očuvanja planete i kako vi vidite ulogu primenjene umetnosti u savremenom svetu?

Različiti vidovi primenjene umetnosti nas okružuju na svakom koraku. Smatram da je važno da podržimo kreatore koji se bave starim zanatima koji gotovo da izumiru. Jako je bitno sačuvati od zaborava tehnike poput tkanja koje su se prenosile sa kolena na koleno. Čini

mi se da se ipak sve više budi svest o tome i da ljudi postaju spremniji da novac ulože u unikatne ručne radove od prirodnih materijala. Umetnički zanati su neverovatno bogatstvo koje treba negovati i učiniti sve da ne izumru.

Vaše slike karakteriše veseo i razigran kolorit, te samo gledajući ih u nama bude radost. Šta vas, pored našeg bogatog kulturnog nasleđa, inspiriše i u čemu vi pronalazite radost u svom mikrokosmosu?

Veoma mi je drago što kažete da moje slike u vama bude osećaj radosti. Drago mi je ako sam uspela da podstaknem plemenita osećanja. Lično me najviše inspirišu kosmički i prirodni fenomeni. Radost pronalazim u malim stvarima, radujem se druženjima i razmeni sa prijateljima, odlascima u prirodu, putovanjima, uživam u muzici, pevanju, kulinarstvu, baštovanstvu…

Piše: Nevena Pajić @pajicnevena

Zbirka poezije Kino Mediteran plovi plavim morima, i valovito i mirno, ljubeći sve one planine, zatalasana polja i šume čempresa, osvajajući čitaoca svojim mirisima i skrivenim draguljima koje ljudi sa ovog područja nose u sebi i nesebično daruju.

Ova jezgrovita i domišljato napisana zbirka čini da se zamisliš, da se istinski udubiš u reči koje je Radomir Mitrić, na tako domišljat način i precizan način koristi uvlačeći te u svet bajki, mitova, nimfi, toplote i blagosti, ali i surove stvarnosti rata, gubitka i bola, vodeći te putanjom na kojoj je pratilac nedohvatljiva lirika i opisi prelepog Mediterana, španskih, italijanskih, dalmatinskih i crnogorskih plavetnila, mirisa borovine, makije i čempresa. Pustinje i sazvežđa kriju, ali i otkrivaju tajne, pokazuju nam put i bude sva čula. One čuvaju sećanja i mirise zauvek ugravirane, stoički branjene uspomene na život, na svakodnevnicu, običaje, prve šetnje, ukradene osmehe, skrivene poglede, poljupce i predaje u tami.

Kino Mediteran je zbirka podeljena na tri lirske celine koje govore o predelima koji okružuju Mediteran, a pesnika su dodirnuli i bili neiscrpna inspiracija za stihove pune naboja, strasti, ljubavi, nežnosti prema čoveku, ženi, prirodi, moru, domovini, majci.

U prostranoj, ali intimno osvetljenoj

dvorani SKC-a uz tihu muziku u pozadini, na pozornici je sedeo Radomir Mitrić

autor ove zbirke, jedan od najznačajnijih pesnika generacije rođene osamdesetih godina, u društvu Jane Aleksić,

Mirjane Popović i Vesne Kapor iz SKC-a, kako bi razgovarali o knjizi poezije koja je nastajala godinama. Ili kako ju je pesnik nazvao, intiman itinerarijum ili pesme koje su brisane godinama.

Mitrić je zbirku osmislio i režirao kao svojevrsno mediteransko kino gde je pesme moguće doživeti i predstaviti putem magnetofonske trake i filmskog platna i gde ciklusi pesama zapravo predstavljaju termine sa projekcijama koje su zakazane za određeno doba dana.

U dobrom društvu, tog dana krenuli smo u potragu za upoznavanjem sa prvim delom zbirke koji je nazvao Podnevnim projekcijama. U njemu nam priča o tome kakvo je nekada bilo njegovo okruženje, kako je dom izgledao i kako se tada osećao. Tu se nalazi i naslovna

pesma Kino Mediteran, koja u sebi sabira sve one projekcije koje Mediteran velikodušno pruža. Na podnevne projekcije se nastavlja druga lirska celina, nazvana Večernje projekcije, koja se vremenski podudarala sa okupljanjem tog aprilskog predvečerja, koje je otpočelo u 19:00h, a vreme napolju koje je najavljivalo oluju, praćeno olovnim i studenim vetrom i oblacima, slojevitim i belim

kao kada se muti šlag sa mikserom, najavljivalo je početak sledećeg poglavlja koje nam je unutar zdanja SKC-a došlo obavijeno toplinom, onom letnjom, ali i duševnom, majčinom. Suncem koje sija iznutra i spolja, a obasjava i pozlaćuje sve oko sebe. Kako je Radovan rekao u razgovoru, on je veliki ljubitelj i poštovalac matrijarhata, stoga je i prva pesma drugog ciklusa posvećena upravo majkama i njihovom prazniku Matericama.

Dok se ovaj lirski segment proteže do sledećeg sloja, njegovi stihovi nam donose opise i obrise primorskih gradova od Boke Kotorske do Dubrovnika, šarmantnih italijanskih gradića, mirisa šume, ljuljanja barki, komešanja i zaljubljivanja, sjaja zvezda i opojnog zelenila šuma. U trećem lirskom polju, nazvanom Ponoćne projekcije koje počinje od 23:00h, sva čulnost, senzitivnost i osećanja prenose se na žensku figuru kao glavnog aktera čineći je svojom drugom polovinom, ljubavnicom, ženom, majkom svoje dece, koja u završnom delu čini slagalicu potpunom, koja njegov život čini raznobojnim, koja ga usrećuje, ali i rastužuje, koja ga očarava i razočarava, koja ga nosi do visina, ali ga isto tako i ispusti, kao vihor vetra i baci u bezdan. Na jedan posve liričan, senzualan, topao, ali i strastven autor način piše o ženi, o njenom biću, o njenom značaju i ulozi u životu svega što diše i kreće se.

„Žene, što tučete poput gromova u naše tamne i visoke prozore, nenadano, budeći nas iz bolećivih osama, dok stupate smiono, nalik istočnim armijama, u naše male sobe s golim sjenama što ljube se u kutima memljivih zidova; jutrom, kad iskradate se u magle, u oblačja što izmiču pod prstima božje tkanice, izgubljen ste nam Eden, iznova stečen, vašim neskorašnjim povratkom.”

Intervju:

Nevena Pajić

@pajicnevena

Fotografije: privatna arhiva; unsplash; pexel

Objava pesničke zbirke Kino Mediteran, Radomira D. Mitrića čarobnjaka reči - pesnika, proznog pisca, esejiste, prevodioca, bibliotekara i autora književnog bloga Hiperboreja bila je povod za naš razgovor. Ubrzo potom stigla je i vest da je Radomir ovogodišnji dobitnik prestižne književne nagrade „Đura Jakšić“, koja se po 38. put dodeljuje pod patronatom istoimene biblioteke u Srpskoj Crnji. Za letnje izdanje Plezira razgovarali smo o Mediteranstvu, poeziji i očekivano, pomenutoj zbirci.

Kako je nastao pletenoslov? Od koje reči i kada je počelo?

U bogatoj tradiciji književnosti našeg srednjeg veka postojala je stilska figura tako imenovana (pletenije sloves) što znači da su naši preci znali da obeleže u tekstu određene reči ili sintagme koje su posedovale najveću stilističku vrednost. Budući da sam ja neko koga zanima tradicija, ta se crvena nit srpske književnosti, preko Gavrila Venclovića ne prekida sve do Miodraga Pavlovića ili Ivana V. Lalića, koji su meni veoma bliski pesnici. Moja knjiga se čak i sastoji od 87 pesama, što je jasna aluzija na Pavlovića. Taj svojevrsni pletenoslov, kao neka forma prototeksta zbiva se u pesnikovom umu dok piše i u kao u nekom magijskom atanoru plete reči, nalik onoj pletisanki Laze Kostića. Sve je u vezama, nema slučajnosti.

Da li je vaš složen stil pisanja proistekao iz vizure čitača pesama?

Dok pišem, i dalje sam u vizuri čitača, onako kako je sebe shvatao Borhes kada je govorio o kodu Vavilonske biblioteke, kao sistema na kojem počiva vaseljena. Naprosto, samo Bog, ili sila koja nas stvara, stvara iz ničega, ex nihili, za sve ostalo je potrebno ugledanje tako da ja ne verujem u autohtoni tekst, pisci su pre svega medijumi reči, i kao u nekakvoj platonovskoj gozbi dopiru do trpeza olimpskih bogova, kradući božanski pelud kao što je Prometej u mitu, za ljude od bogova ukrao vatru. Pesma je vatra, zato pesnici imaju meteorsku snagu koja ume i da ih sažeže ukoliko ne obuzdaju njen plam.

Zanimljivo je da i pesme u zbirci nose složene nazive, neretko i stranog naziva.

Najčešće je to leksika koja dopire iz romanskih jezika, budući da je tematski rakurs knjige usmeren na Boku Kotorsku. Ja sam se Mediteranstvom bavio od doba mog najranijeg odrastanja i do danas sam fasciniran tim njegovim azurom. Ta leksika ima svrhu da dodatno markira određeni književni prostor i vreme. Moji preci su poreklom iz Crne Gore, želeo sam ovom knjigom da im odam počast. Mediteranstvo ne mora biti uslovljeno životom na moru, Hamvaš istinskog Mediteranca vidi kao kontinentalca koji čezne za morskom penom.

Interesantno je da mi nemamo antologiju mediteranske poezije, a imamo zaista velikih pesnika sa pesmama o tom istom moru (Mare Nostrum) i poimanju života i sveta u mediteranskom štihu. Knjiga obiluje kovanicama, koje su neizmerno važne jer čine posebnim jedan književni stil, ali i bogate naš jezik, to je vanvremenska odrednica, tako pesnici kao pčele-radilice obnavljaju duh jednog jezika neprestano.

Odakle je potekla ideja za QR kodom koji čitaoca pretvara u gledaoca i vodi ga do slike ili objašnjenja pesme?

Moglo bi se to nazvati svojevrsnom nad-

gradnjom one borhesovske biblioteke. To znači da ukoliko dospete tamo, bibliotekar će vam skenirati određeni kod i pred vama će se stvoriti hologram i slika pesme, u svim njenim sinestetskim nijansama. Moguće je da će se buduće knjige štampati bez teksta, samo sa takvim kodovima, ali papir će opstati, jer papir je vekovima ostao forma koja je najviše davala obrise našoj mašti, ne samo vizuelno, već i čuvstveno, na primer, putem dodira i čula mirisa. Jedini uslov je da to ne postane tehnokratski uslovljena kategorija, jer tehnologija pokušava da pokori prirodne zakone, ali uvek nailazi na njihov surovi odgovor.

Pesme obiluju prelepim opisima kako gradova tako i osećanja. Zašto je Boka Kotorska posebna među njima?

Boka i Dalmacija su mesta iz mojih najranijih (o)sećanja. Reč je o sudaru dve krajnosti, one planinske hladne, iz koje

bih ja dolazio i spuštao se u primorsku i toplu blagost. Tako se nekako i poezija začinje, iz sudara i pomirenja određenih suprotnosti. Rembo to ima u najranijim pesmama, takve opise, gde morske struje prenosi na kopno. Boka Kotorska je za mene najlepši fjord na svetu. Nekada je ceo Balkan bio pod

Panonskim morem, što čini i dan-danas kožu naših tela slanijom, to znači da smo mi narod juga. More i mediteranstvo, lutalaštvo i plovidba veoma su nam bliski, jer su tu odvajkada živeli naši preci i to je utkano u genetski kod naš i naroda kojem pripadamo. U pesmama su opisana mnoga mesta iz

Boke i mediteranskog okrilja i moje reminiscencije na njih.

Ko je od američkih pesnika i pesnikinja imao najviše uticaja na vas tokom pisanja poezije i proze, budući da ste rekli da njih najviše volite da čitate?

Jednom prilikom sam slušao kako Milorad Pavić priča o američkim pripovedačima koje čita dok se odmara ili dok je u potrazi za inspiracijom. U mom slučaju je to reč sa američkim pesnicima, ili moglo bi se preciznije reći, pesniki-

njama. Ja sam počeo da ih prevodim, jer mi prevođenje zapravo predstavlja svojevrsnu stilsku vežbu i bogati moj vokabular. Naš jezik obiluje brojnim sinonimima, uz koje je moguće lakše prevesti neku pesmu, nego kad je reč o pesmama našeg jezika kad se prevode na neki strani jezik. Mada savršen prevod ne postoji, postoji samo prevodilac koji se trudi da u duhu pesme koju prevodi približi stihove publici i govornicima njegovog maternjeg jezika. Ima nekoliko pesnikinja koje rado volim da čitam i čije stihove sam prevodio, kao npr. Elizabet Bišop, Luiz Glik, Kim Adonicio, Rut Stoun, Rita Dav, Linda Hogan, Dorijan Loks...

Šta je presudno da baš taj jedan događaj bude večno sačuvan i utkan u pesmu ili stih?

Da se desi i bude postojan u vremenu i prostoru. Iako je vreme merljiva kategorija, težina jednog leptirovog dana može da nosi težinu cele jedne večnosti. Sve zavisi od objektiva ili okulara posmatrača i od onoga koji ga doživljava. Tekst je sam po sebi, određeni memento, sećanje na nešto što se zbilo, zbiva se, ili je dogodljivo.

U knjizi Kino Mediteran kombinujete grčku mitologiju, španske predele, jugoslovensku istoriju koje zajedno čine skup koji u sebi sadrži sve elemente filmske projekcije. Da li je to bila želja da sve što se oseća, što je prošlo kroz unutrašnji i spoljašnji filter, da se isprepliće i objedini u priču koja teče plavim stihovima, dok se u glavi zamišljaju slike svih predela koje u stupcima promiču?

Rubovi moga sveta nisu i rubovi moga jezika. Kolevke civilizacije su bile na evropskom jugu, a mi smo njeni aktivni baštinici. Pokušao sam da stvorim atmosferu kina, jednu svojevrsnu bioskopsku atmosferu nalik onoj Pazolinijevoj, tako propitujem šta je tradicija za generaciju kojoj i sam pripadam. Moj omiljeni režiser, Leh Majevski, uzeo je za jedan njegov film Brojgelovu sliku čiji je i najsitniji detalj oživeo. To je apsolutno fascinantno. Pošao je verovatno za Tarkovskim, ali film je neverovatna umetnost, jer koristi sve čuvstvene i sinestetske elemente, a pritom koristi sliku i muziku i tekst. Bliska mi je naravno i atmosfera antičkih pozorišta koja su bila pupčana mesta čitavih kultura određenih naroda. Odatle toliko mnogo geografije u mojim pesmama. To je

omaž tom božanskom podneblju kojem svedočimo, u kojem se rađamo, volimo i umiremo. Ali i trajemo, vođeni volšebnom snagom naših osećanja. Cela je knjiga jedan svojevrsni sinemaskop, projektor koji priziva prošla vremena i dodatno ih bliži nama koji za njima čeznemo. A boja te knjige je svakako plava. Ima u jednoj pesmi aluzija npr na španski film Zvuk mora , koji propituje mit Odiseja u savremenom dobu. Tako da, teško da bi npr. bilo Džojsovog Uliksa da nije bilo Homerovog, jer svaka velika umetnost je i velika sinteza.

Na koji način je na vas uticao grčki pesnik Niko Kavadija, a kako vaš profesor, koji vam je savetovao da pišete, gustotkanim stihom, oslobođeno?

Niko Kavadija je titan književni, neverovatan pesnik i mornar istovremeno. Oplovio je ceo svet, za mene predstavlja možda

i najvećeg savremenog grčkog pesnika. Koliko je to veliki pesnik govori i to da većina grčkih mornara u džepovima nose njegove knjige radije nego Kavafijeve kad se otisnu na najudaljenija mesta. Nekoliko njegovih pesama sam preveo na mom blogu, a za mene je veoma važan isto koliko i Euđenio Montale, iako su to dve neuporedive sudbine.

Moj dobri profesor svetske književnosti, Nikola Strajnić me je savetovao da ja kao mlad čovek treba da pišem raskošnim jezikom, a da ću imati vremena za sažimanje. U knjizi ima pesma koja mu je posvećena, ali na žalost, upokojio se prošle godine i nije znao za nju.

U 3. ciklusu pesama u knjizi Kino Mediteran, rekli ste da biste izdvojili pesmu Nokturno za Nervala, čiji se deo stihova nalazi i na poleđini knjige. Zbog čega je ona toliko posebna za vas?

To je centralna pesma knjige, uz onu naravno koja ima isti naziv kao i sama knjiga. Ona iz koje je sve nastalo i oko koje su se isplele ostale pesme, kao ribe ili školjke oko mreže. Dinamika cele knjige je u insistiranju na dijalogu, na dualu, na pokušaju da prizove drugost, stvarno i opipljivo biće voljene žene i ono transcendentno, mitsko, oniričko. U toj pesmi je sadržana poetika i atmosfera cele knjige, jedan duboko intimistički ton i omaž jednom od najvećih mistika poezije u istoriji same književnosti, a Nerval je to svakako bio.

BIOGRAFIJA: RADOMIR D. MITRIĆ

je rođen 29.4.1981. godine u Jajcu, u Bosni i Hercegovini. Završio je studij književnosti Filozofskog fakulteta u Banjoj Luci. Piše poeziju, prozu, eseje, kratke priče, književnu i likovnu kritiku. Tekstovi su mu objavljivani u brojnim regionalnim i međunarodnim časopisima i prevođeni na engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, portugalski, katalonski, ruski, bugarski, mađarski i beloruski jezik. O njegovom stvaralaštvu objavljeno je mnoštvo književnih prikaza. Od 2010.

godine živi u Kragujevcu, u Srbiji, gde radi kao bibliotekar u Univerzitetskoj biblioteci. Prevodi sa engleskog jezika. Član je redakcije časopisa Lipar, Srpskog književnog društva i Srpskog Bibliotekarskog Društva. Od 2006. godine uređuje blog posvećen umetnosti Hiperboreja. Kao pesnik je nastupao u više zemalja u regionu i u Evropi: Nemačka (Frankfurt, Lajpcig, Berlin), Italija (Trst, Duino, Ređo Kalabrija), Austrija (Beč), Bugarska (Sofija, Krumovgrad), Mađarska (Budimpešta), Grčka (Solun). Kritika ga smatra jednim od najsnažnijih glasova mlađe srpske poezije. Višestruko je nagrađivan u regiji i inostranstvu.

„Deca će se uvek plašiti mraka, a ljudi sa umom osetljivim na drevna predanja će uvek drhtati pri pomisli na skrivene i nedokučive svetove čudnog života koji možda pulsira u ponorima iza zvezda, ili će se toliko grčevito držati za naš sopstveni globus da će iz njega propasti u onostrane, nesvete dimenzije, dimenzije koje samo mrtvi i oni obuzeti mesecom mogu da pojme.”

H.P. Lovecraft

Rekla bih da je Arpad Slancik jedan od onih koji su obuzeti mesecom, i jedan od onih koji bi ipak uspeli da se vrate sa nepovratnog puta u središte Sopstva. Kao što je i Kjerkegor govorio, treba umeti verovati da kada skočiš da će

se sigurnosna mreža zapravo i otvoriti. Treba se ne bojati straha, već imati hrabrosti da pogledaš pravo u njega.

Njegove skulpture upravo se i baziraju na čovekovom odnosu sa bolom, strahom i bespomoćnošću. Sasvim je izvesno da mnogi osećaju određenu nelagodu kada se zagledaju u njegove figure, dok neki, poput mene osećaju pripadnost. Kako i ne biti večno skamenjen u sistemu koji se bazira na totalitarizmu, a sebe naziva demokratijom? O ovim, brojnim drugim temama koje se tiču underground umetnosti imala sam priliku da razgovaram sa samim umetnikom, Arpadom, te sažetak našeg razgovora možete pročitati u nastavku. Intervju:

Nikolina Gavrilov

@n.i_n4

Fotografije: privatna arhiva

Kako ustvari počinje priča o Slancik skulpturama, ali i o tebi, Arpadu, kao čoveku i umetniku? Odnosno, šta je sve to moralo da se desi da bi ti bio tu gde jesi danas?

Sve je počelo, kao što to obično i biva, sa rođenjem. Naime, rođen sam 1974. godine u gradu pod nazivom Essen, potom smo se 1977. godine doselili u

Suboticu, gde živim i danas. Oduvek sam bio zainteresovan za nešto neobično i drugačije, takoreći. Još od ranog detinjstva sam voleo strip i film, a naročito sam imao sklonost ka naučnoj fantastici i hororu. Sećam se da sam u svom ranom dobu išao na filmski matine za vreme zimskog raspusta i da sam se tada prvi put susreo sa ovim žanrom, u pitanju je bio film „Ljudi mačke”. Za mene je to bio inijalni momenat, svovrsna prekretnica nečemu drugačijem. Muzika u filmu me je posebno oduševiradilo se o David-u Bowie-u. Tad sam u potpunosti okrenuo ka underground

umetnosti, od tad sam počeo da odlazim na takve svirke i da se okružujem sa ljudima sličnih afiniteta. Očajnički sam želeo da sviram u tako nekom bendu, ali mi muzika, nažalost, nije bila jača strana. Tako da sam na tom polju ostao puki posmatrač, donekle izgubljen u svemu tome. Međutim, jednog dana, šetajući ulicom naišao sam na kontejner pun starih lutaka. Iz kontejnera su virile noge, ruke i glave! To je bilo nešto najsablasnije što sam video. Čak i nakon dolaska kući nisam mogao da izbacim iz glave tu scenu, te sam odlučio da moram da se vratim po njih i pokušam da napravim nešto od toga. Iz tog trenutka u vremenu se razvila klica koja je danas prerasla u Slancik Sculptur-e. (Slika 1) 1

Da li bi mogao, makar okvirno, da definišeš svoj umetnički izraz? Pripadaju li tvoja dela nekom određenom pravcu, ili, pak, simultano zalaze u sfere više pravaca?

Ja pripadam underground svetu jer to jednostavno jesam ja, te samim tim - tu i želim da budem. Mnogi moje radove podvode pod dark industrial, dok ih drugi jednostavno nazivaju urbanim.

(Slike 2 i 3)

Kakva je bila inicijalna reakcija publike prilikom prvog javnog prikazivanja tvojih radova i kako se to odigralo? Smatraš li, da je tvoja, za mnoge nekonvencionalna, umetnička forma vremenom postala za šire narodne mase i kako si ustvari ti sam doprineo tome?

Prosto rečeno, šire narodne mase me nikada nisu ni interesovale. Uvek sam stvarao ono što se prvenstveno dopada meni samom, a to se mahom ne dopada baš svakome, npr. istoričarima umetnosti (smeh).

Do sada sam imao priliku da tri puta budem cenzurisan. Zapravo, prva cenzura je pala već na mojoj prvoj izložbi.

Nekoliko sati nakon otvaranja mi je rečeno da skinem radove. Doduše, imao sam tu sreću da sam već na otvaranju prodao sva tri rada, te me je to dodatno motivisalo. Što se tiče šire publike, interesantno je kako sam na neki način privikao stanovnike jednog manjeg mesta u Hrvatskoj. Gotovo svake godine me zovu da izlažem tamo, a u početku

2

3

4

su bili, mogu reći, značajno potrešeni mojim radovima, međutim, iz godine u godinu, nakon razgovora sa mnom o značenju samih dela su me prihvatili. Potrebno je ljudima približiti umetnost.

Tvoji radovi su ubrzo nakon nastanka stigli čak do Berlina. Mogli bismo reći da Berlin i danas važi za svojevrsnu prestonicu alternativne scene, da li si i ti stekao takav utisak tokom svog boravka tamo? I zbog čega je učešće na toj prvoj izložbi u inostranstvu za tebe nosilo takvu težinu?

Da, tako je. Suma sumarum te, meni veoma drage, priče je sledeća: počeo sam da radim na novom ciklusu od pet skulptura. Ubrzo nakon toga sam dobio poziv za učešće na kolektivnoj izložbi u Berlinu. Izložba je brojala ukupno

24 umetnika od kojih je jedan bio i Hr Giger.

Hr Giger je inače moj omiljeni umetnik, kao i tvorac vizuelnog identiteta filma

„Alien”. Ni sada vam ne mogu rečima opisati osećaj koji sam imao kada sam shvatio da ću imati priliku da izlažem sa njim. Međutim, postojao je jedan problem, trebalo je stići do Berlina i pri -

tom sa sobom poneti skulpture visoke tri metra. To je značilo da treba pronaći sponzore u Subotici. U sebi sam već praktično otpisao sve, ali, zahvaljujući prijateljima - dolazim do sponzora u zadnji čas i krećem put Berlina. Ta izložba mi je zaista promenila sve. Po povratku u Srbiju, dobio sam poziv da učestvujem u kolektivnoj izložbi koju su činili umetnici koji su već izlagali u inostranstvu i svojim radom doprineli Srbiji. Tako su mi se vrata Beograda otvorila.

5) 5

Spona između tvojih ranih radova i ovih sadašnjih, tzv. lutaka, je svaka-

(Slika 4)

(Slika

ko urbani pristup skulpturi. Postoji li

još neko na ovim prostorima ko vajanje tretira kao ti ili si zapravo jedini

umetnik ovog tipa na prostoru srednje Evrope?

Jeste, ja sam zaista jedini na ovim prostorima koji radi skulpture u dark industrial stilu. Mnogi se iznenade da sam iz Subotice, tj. iz Srbije, kada me pitaju odakle sam.

(Slika 6)

to. Kako je uopšte nastala prva i da li si u planu imao sličan projekat ili je ipak taj projekat imao u planu tebe?

Prethodno pitanje je definitivno uslovilo sledeće - tvoje skulpture lutaka su nešto sa čim je najviše ljudi i upozna-

Prva skulptura je bila vilenjak. Biblijska priča. Da razjasnim - Eva je imala gomilu dece, i prišavši joj, Bog joj reče da mu pokaže svu svoju decu. Eva se iznenadi i brzo prikupi svoju decu ali odluči da prljavu decu ne pokaže Bogu. Bog to uoči i reče joj: „Dobro, samo znaj da će ova deca, koju mi nisi pokazala, biti suviše dobra za pakao i suviše loša za raj. Zvaće se vilenjaci i biće posebni!”. Jednostavno sam osetio da moram da napravim te tri skulpture „Majka i prljava deca”. Oni su me i odveli u Berlin.

Kakva simbolika je prožeta kroz skelet ovih, naizgled mitoloških, bića? Da li su one zapravo prenosilac tvojih dubljih uverenja i odakle ta uverenja potiču?

Svakako da sam privržen mitologiji i odatle crpim inspiraciju. Moje skulpture pričaju o boli i bespomoćnosti. To je problem savremenog čoveka. Zavist, bol, bespomoćnost. Ova mlada generacija prepoznaje moju poruku i prihvata me u celosti, što me mnogo raduje.

(Slika 8)

(Slika 7)

Posebno bih se osvrnula na značenje skulpture „Raspeća”, koja samom svojom pojavom deluje intrigantno, međutim, čini se da tek dubljim sagledanjem svih motiva koji se nalaze na njoj dolazimo do spoznaje o težini koju ona nosi. O čemu se zapravo ovde radi?

„Raspeće” je moj najprovokativniji rad. Jednostavno sam je morao napraviti jer svako svoj krst nosi na leđima. Ovaj je Moj!

Uobličila se u ženskoj figuri jer time negodujem zbog toga što su verske institucije Mariju Magdalenu označile kao prostitutku i time diskriminisali ženski rod! Pojas nevinosti sam joj stavio zbog niza događaja i strašnih seksualnih zločina u verskim zajednicama koje su i same vremenom priznale da se to dešavalo. Značaj lupe u ustima ukazuje na to da se vernici pridržavaju onoga što im je rečeno, to jest što je Isus govorio.

Pored ove figure, popriličan utisak na mene je ostavila i skulptura „Serafim”.

Interesuje me od kakvog značenja su sačinjena njegova krila?

„Serafim” je nastao tako što sam, prosto rečeno, opsednut anđelima i krilima. Po nekom verovanju, kada nađete kovanicu obavezno je dignite, jer anđeli

žele da komuniciraju sa vama.

Serafim kao i sve moje skulpture imaju poruku. On problematizuje fašizam! Serafim ima krila kao amblem Nemačkog nacističkog orla. On je ogroman, visok je 3,5m i ima raspon krila 7m. Primećujem da je fašizam u ponovnom usponu. Mogli bismo reći da je i globalno desnica je sve jača i moja obaveza je da se borim protiv nje! Ovo je moj način da ukažem na problem koji postoji. U današnje vreme pričati protiv fašizma i nije pametna stvar, ali jednostavno ne mogu da ćutim!

(Slika 11)

Čini se da su ove lutkice sa anarhističkim tendencijama pronašle odgovarajuće prostore za sebe, ali samim tim i za svoju publiku. Često ih možemo videti obasjane neonskim bojama la(Slike 9 i 10)

sera u tami napuštenih hangara dok u pozadini tišinu jede elektronska muzika. Kako je uopšte došlo do toga i kako bi okarakterisao svoju saradnju sa Music Reactions?

Da, moje skulpture se najbolje prikazuju u urbanim sredinama, to jest u ruiniranim hangarima i zgradama. Takve prostore momentalno dobijam na raspolaganje od Music Reaktions-a, organizacije koja organizuje techno party-je u

Luci Beograd. Gotovo se savršeno uklapamo jer je sve u Urbanoj noti. Raduje me saradnja sa njima jer smo opet deo sveta a možda i bolji. Zajedno smo napravili nešto novo.

(Slike 12 i 13)

Da li bi sa našim čitaocima podelio koji su to umetnici ili dela koja ti smatraš nezaobilaznim na svom razvojnom putu?

Veliki uticaj na mene je Hr Giger. Kao što sam već pomenuo, on je moj omiljeni umetnik, još odmalena, počevši od „Osmog putnika”. Imao sam tu čast da izlažem svoje radove zajedno sa njim u Berlinu i tako mi se ostvario san! Verujte u svoje snove i ostvariće se!

(Slika 14)

Jesu li mediji bili zainteresovani za tvoj rad od samog početka? Koliko si puta do sada imao priliku da ostaneš necenzurisan i kako je bilo sarađivati sa jednim od najpoznatijih fetiš magazina na svetu?

Mediji su uvek bili na mojoj strani, pogotovo oni na internetu. Imao sam do sad dve cenzure ali to je bilo zbog pojedinaca. Mislim da su se plašili istine! Ne zameram im sto su kukavice, mogu samo da im zahvalim jer su mi onda dali dodatnu snagu! Imao sam razne intervjue ali jedan ću da izdvojim, a to je intervju za „Bizarre” magazin iz Londona. Najpoznatiji fetiš magazin. To mi je donelo veliku popularnost.

15)

Na čemu trenutno radiš i gde bi publika sa tobom i sa tvojim delima sve mogla da se susretne tokom ove godine?

Trenutno radim na jednoj leptirici inspirisan istoimenim filmom od Đorđa Kadijevića. Moje radove možete videti 2. avgusta u Subotici u Hardwired club-u. Na otvaranju će biti koncert YusYus-a.

16)

(Slika

(Slika