Plezir 47 48 drugi deo by Plezir magazin

JUL - AVGUST 2017.

BROJ 47-48

Putopis

Kopenhagen GRAD SAMOREFLEKSIJE Tekst i fotografije: Nemanja Vujučić

de god da si u Danskoj, more je na par (desetina) kilometara od tebe, što, prevedeno na jezik danske železnice znači par desetina ili desetinu minuta vožnje. Ne treba previše razmišljati koliko vremena treba od jednog kraja Kopenhagena do drugog, uz najčešće jednu promenu linije voza/metroa, ukoliko se uopšte odlučiš da koristiš gradski prevoz. Najlakši orijentir u gradu jeste i najveća gradska stanica i čvorište Norreport, odakle je prilično lako organizovati dalja putešestvija. Za uži centar grada, čak i za širi, jedan par nogu je sasvim dovoljan. Islands Brygge, jedna stanica niže u kanalima ispresecanom Christianshavn-u, eventualno je druga opcija. Bicikle je moguće iznajmiti svuda po

rent-a-bike radnjicama, po ceni koja se kreće oko 80-100 kruna za 24h, s tim što cena opada ako se odlučiš da ga iznajmiš na više dana. Na raspolaganju su vam i ulični bicikli sa ugrađenim GPS-om, ali zašto biti tako blatantan turista? (U autobuski saobraćaj se nisam upuštao.) Bajs možeš da ostaviš levo, desno, napred ili nazad, zavisi gde se nalaziš, gde ti odgovara i sa koje strane ti se nalaze kanali i more - a obično su sa svih strana. Možeš ga prevesti i vozovima koji rade 24/7, sa sve ljubimcem, bez problema, samo ne kad je myldretid, odnosno špic. Vezuješ ga na svoju odgovornost, mnogo je i nevezanih, nekad i naizgled napuštenih na sred ulice, ali neko će doći i po njih, verovatno.

Putopis

Norreport

Slično je i sa modernim stambenim objektima. Čini se da mirno čekaju stanare razmaknutih zavesa ili otvorenih prozorskih okana kroz koje možeš lagano prošvercovati pogled (za razliku od švercovanja u vozu koje nije preporučljivo). Ne samo da kroz prozore možeš videti enterijer jednog stana, već i čitavog niza stanova budući da su razdvojeni istom takvom „golotinjom” - prozirnim hodnicima koji omogućavaju pogledu da dopre sve do stanova u zgradi prekoputa, ad infinitum, ali obično je finitum. Moguće je i preplivati iz jednog stana u drugi, ili pak odjedriti. Ukoliko se neka senka (čovečja? stanarova?) pojavi, ništa čudno, dešava se. Uostalom, ti si, trebalo bi, tu. 88 l jul - avgust

Stara, verovatno već dobro poznata severnoevropska arhitektura, rezervisana je za starije, najčešće centralne delove grada i uske, mirne ulice sa kućama koje se neočekivano iskradu iz većih, potencijalno bučnih bulevara. Da, buka je ovde moguća, iako je pojam „bučiti” tek skoro usvojen u ovom malom-velikom gradu. Najpribližniji pojam tome je „hučiti”, ali on odavno već postoji. Svakako, govorimo o huku mora, koje je diskretni i nenametljivi staratelj grada. Darežljiv na mnogo načina za lokalce koji jako vole sunčane dane jer ih slabo ima, za razliku od Mediterana, za (zalutalog) posetioca ono je hladni odraz ili njegova još neistražena strana. Plaže su lišene kitnjatosti, suncobrana, sladoleda i ostalih koještarija. Prepuštene su sebi i veštoj minimalističkoj ruci koja ne ruši njihovu uspavanu divljinu. Isto važi i za dvorišta u gorepomenutim kućama - većina nema nešto što bi se moglo nazvati baštom, travnjak je dovoljan, i po koje drvo. Obale kanala po gradu su obično stecište ljudi ili galebova koji dele zajednički mir i povetarac. Da li je taj mir datost ili se proizvodi nekom čudnom metodom naših srcadi, teško je reći za tako kratko vreme. Čuo sam, kada smo već kod duhovnih i duševnih stvari, da su Skandinavci veliki korisnici antidepresiva i tableta za smirenje.

Amager plaza

Putopis

Botanical garden

90 l jul - avgust

Prijateljski kontrast plavetnilu daje vegetacija velikih gradskih parkova. U samom centru grada, blizu Norreporta, nalaze se već tri. Jedan tipičnog izgleda za bogate prestonice, drugi sa velikom botaničkom baštom, kućom palmi i hiljadama imenovanih biljaka duž uvijenih stazica, i još jedan sa velikim jezerom. Vodene površine različitih vrsta nisu strane skandinavskim zemljama, ali poreklo tog jezera tako naprasno postavljenog sa sve mostom preko, i to u samom središtu grada, i dalje je misterija. Verovatno negde postoji objašnjenje. Po neka statua rimskog ili starogrčkog boga ili božice, već davno obavijene verdigirisom (ono zeleno na svim bakrenim statuama), utapaju se u sveopštu modrinu i zelenilo parka. Isto, moguće je ili ne, za ljude koje posećuju park - ili su se toliko već zakamuflirali, te su nevidljivi ili ih prosto ni nema, ali ti si tu, valjda. Ljude je moguće naći po muzejskim restoranima, ukoliko se zadesiš u nekom (muzeju mislim), što nije nimalo loša preporuka. Kao i u mnogim drugim gradovima, određenim danima u nekima je besplatan ulaz, dok drugi ne nude takve popuste. Dok su karte za

bioskop oko dvestotinak kruna, muzejske su tvrdoglavo od 100-130. Muzeji Statens Muesum For Kunst i Glyptotekt pokraj Tivoli luna parka, poprilično neočekivano, sadrže jako solidnu kolekciju francuskih impresionista i modernista ali i danskih majstora, od kojih neki pružaju možda i najbolji uvid u nešto što bismo za potrebe pisanja nazvali „danski duh”; dok su muzeji savremenih umetnosti jedna velika fešta najvećih savremenih umetnika za koje verovatno nisi čuo, sem za našu Marinu Abramović koju zamalo ne „ubodoh” u čuvenoj Lousiani, vrhunskom muzeju malo van Kopenhagena. Međutim, William Kentrdige i danski Tal R su veliki umetnici i apsolutno su bili vredni puta, pogotovo što šine idu duž obale, a Marina će doći nekom drugom prilikom, a možda i neće. Lousiana se nalazi na visini, naravno, tik uz more, u jednom od onih gradića u koje se bogati Danci povuku kada omatore ili kada vikenduju. „Primorska” arhitektura je malo drugačija od gradske, te se stiče osećaj da ste u nekoj drugoj, još rezervisanijoj zemlji, a ne samo 40km od Kopenhagena - jezikom danske železnice dvadesetak minuta, sa sve stankama.

Putopis

Copenhagen contemporary museum

Kada smo već kod „drugosti” i nečem drugačijem, otkrivanje istih moguće je u Kristijaniji - hipi, odnosno hipster komuni okruženoj kanalima i jezercima, državici u državi koja je pandan Vatikanu u Rimu, ali izvrnuti. Moguće je da se ovde kriju isti oni vandali koji u Maloj Sireni vide oličenje danskih kitoubica. Zvanično je nezavisna, ali nezvanično je na neki način finansirana od strane grada (previše je „poturistčena” da to ne bude), ali je svakako mesto drugačije skromnosti, neukroćene, psihodelične u odnosu na onu kojom se diči grad. Jednostavnije rečeno, Kristijanija je garaža tvog dede automehaničara, ali na (ju! - legalnim) drogama i sa umetničkim tendencijama. Možda i fino mesto da se ovde završi ovaj kratki prikaz, za putovanje nisam siguran, 92 l jul - avgust

pogotovu ako se nisi na neki način otkrio u hladnom odrazu mora, pesku i suvim žbunovima, vlatima trave i misterioznim dizajnerskim kamenicama na plaži sa tuđe planete, po nekoj barci, tišini grada, blagoj i nenametljivoj indiferentnosti prolaznika koja se može pretvoriti u nešto više (kao uostalom i sve drugo), neopterećenom duhu deteta koje pod budnim okom vaspitača po najvećoj kiši i vetru trči po vrtiću. Pitanje je dokle. Apendiks toka svesti: Za sendvič plus pivo u npr. Studenthusetu ili jedan obrok u andresenovskom, ali neočekivano turističkom Nyhavnu jednako je jedna karta za muzej. Odnos je otprilike takav. Druge vrste zabave, poput jazz svirki u, recimo, kreativno nazvanom Jazz House-u, lako je naći za nula kruna, s tim što će te pivo koštati pola karte za

Nyhavn

muzej, odnosno jedan sendvič u gradu. Danci su više nego kulturni i prijateljski nastrojeni. Ja sam se zadesio tamo tokom višednevnog Street Fest-a. Čitavi kvartovi su dan za danom zatvoreni, a na ulicama su hiljade ljudi koji u masama idu od stejdža do stejdža na kojima nastupaju osrednji muzičari, plesne trupe ili prosto trešte muzike. „Trash” klubovi tada posebno rade, ali upadi su do stotinak kruna, plus piće unutra. Obavezno imati ličnu ili pasoš, inače nema ulaza. Dakle, videti da li je neki fest po gradu pre putovanja „radi zbog” atmosfere. Dosta njih je u ležećem položaju ili nosilima hitne pomoći jer se mora na vreme otrezniti za sutra. Sixpack Calsberga „iz d vej tu gou”. Grad je skup. Smeštaj je na tebi. Ja se zahvaljujem drugu koji me je ugostio u svom studentskom domu, koji je zapravo stan kao i svaki drugi.

Lousiana art

Balkon Louisian-e

Životni stil

Tekst: Vesna Belušević (Cukuba, Japan)

94 l jul - avgust

HOTELI NA JAPANS NAČIN

I SKI

Životni stil

a mom prvom putovanju po Japanu uvek su me intrigirale građevine duž auto puteva neobičnog i često kičerastog oblika, čitave u neonskom osvetljenju drečavih boja. Pitala sam se tada čemu služe te građevine u obliku svemirskog broda, srednjevekovnog zamka, piramida ili Kipa slobode? Moja nedoumica je postajala sve manja, a znatiželja sve veća dok sam čitala nazive na engleskom: Hotel Casanova, Hotel Passion, Hotel Seeds, Hotel Once More itd. Prvi put sam se tada susrela sa japanskim takozvanim hotelima ljubavi (love hotel) ili kako oni izgovaraju rabu hoteru. U Japanu postoji blizu četrdeset hiljada takvih hotela koje dnevno posećuje oko dva i po miliona ljudi. Nastali su još pre nekoliko vekova, 96 l jul - avgust

naravno u daleko skromnijem obliku, a pravi procvat su doživeli sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka kada je nasleđe hipi pokreta i slobodne ljubavi ostavilo jak pečat u Japanu. Ulazi i izlazi hotela su napravljeni tako da pružaju veliku privatnost gostima, a plaćanje se obavlja u sobi putem automata tako da gosti ne moraju da stupaju u lični kontakt sa osobljem hotela. Izbor tematike je ogroman. Gosti mogu da biraju „rest’’ i „full night stay’’, a u zavisnosti od interesovanja može se odsesti u sobama koje imaju karaoke ili slot mašine, video igre, crtane romane ili raznorazna pomagala. Sobe su snabdevene hranom i pićem, čistim kupatilima i peškirima, a po uzoru na bolje hotele koji gostima ostavljaju poklone u vidu cveća ili čokolada, na jastucima u rabu hoteru goste čekaju kondomi.

Tematika soba je raznovrsna: krevet u obliku voza ili automobila, enterijer u stilu Hello Kitty ili Diznijevih likova, za ljubitelje prirode tu je krevet u obliku broda sa vodenim dušekom i tapete sa crtežima riba i školjki, krevet koji se programira i okreće po želji u svim pravcima, a za ljubitelje astronomije postoje sobe sa raketama i zvezdanim plafonima. Rabu hoteru nisu burdelji već mesta gde parovi traže privatnost. Sva ta privatnost nije samo idealna za ljubavne afere i one koji žele da sakriju svoje nečasne strasne poduhvate, već je i za venčane parove koji dele životni prostor sa svekrvom ili taštom, gde ih razdvajaju samo papirni zidovi. Ima i onih starijih koji žele da se prisete mlađih i burnijih dana i koji žele da opet razbuktaju strasti.

Životni stil

Ove hotele posećuju ne samo ljubavni parovi, već i turisti iz Japana i inostranstva. Razlog za to su znatiželja i niža cena nego u običnim hotelima. Rabu hoteru su veoma lukrativna industrija u Japanu. Teško je precizno znati kolike su zarade jer se ne zna tačan broj poseta, ali se procenjuje da je obrt preko trideset pet milijardi dolara godišnje. Međutim, nemaju svi strast prema rabu hoteru. U poslednjih nekoliko godina, kako vlada postaje sve konzervativnija, uveli su nov, takozvani zakon o zabavi koji je doneo stroge regulacije i oštru kontrolu rabu hoteru. Neki političari su insistirali da se zatvore previše očiti i vulgarni i da budu udaljeni najmanje pet kilometara od obrazovnih institucija. I pored novih zakona, piramide, palate i zamci su i dalje uobičajen prizor pored auto puteva i izgleda da strastveni brodovi još nemaju nameru da se uskoro ukotve. 98 l jul - avgust

RABU HOTERU NISU BURDELJI VEĆ MESTA GDE PAROVI TRAŽE PRIVATNOST. SVA TA PRIVATNOST NIJE SAMO IDEALNA ZA LJUBAVNE AFERE I ONE KOJI ŽELE DA SAKRIJU SVOJE NEČASNE STRASNE PODUHVATE, VEĆ JE I ZA VENČANE PAROVE KOJI DELE ŽIVOTNI PROSTOR SA SVEKRVOM ILI TAŠTOM, GDE IH RAZDVAJAJU SAMO PAPIRNI ZIDOVI. IMA I ONIH STARIJIH KOJI ŽELE DA SE PRISETE MLAĐIH I BURNIJIH DANA I KOJI ŽELE DA OPET RAZBUKTAJU STRASTI

Veliki broj Japanaca svaki dan putuje na posao vozom, sat ili dva u svakom pravcu. Mnogi rade do kasno, a neki posle radnog dana (više po dužnosti nego dobrovoljno) idu na piće ili dva koja se često završe i nekim dvocifrenim brojem. Šta raditi kad se zbog previše čašica ili previše rada izgubi poslednji voz? Snalažljivi Japanci su pronašli praktično rešenje u vidu hotela (da li se zaista može tako nazvati?) koje na japanskom nazivaju kapuseru hoteru (capsule hotel). Odaja koja više izgleda kao kombinacija čaure i mrtvačkog sanduka, nego minijaturna hotelska soba je dugačka oko dva metra, a široka i visoka tek nešto više od metar. Ovakva vrsta smeštaja, čak i za jednu noć se sigurno ne preporučuje osobama krupnije ili košarkaške građe niti onima koji pate od klaustrofobije.

Odražavajući japansku veštinu u minijaturizaciji apsolutno svega, svaka kapsula je potpuno opremljena čistom posteljinom, klima uređajem, velikim televizorom, alarm satom i brzim internetom. Posle banjanja u zajedničkom kupatilu, gost upuže, prvo glavom, u kapsulu, ušuška se i teškom mukom navuče zavesu kako bi imao makar malo privatnosti u redovima i redovima stotine kapsula. Kad se ugase sva svetla, ceo hotel liči na hrčuće suši rolne. Poslednji vozovi idu oko ponoći, a taksi prevoz je astronomski skup, pa su jeftini kapsuru hoteru postali praktičan smeštaj za sve noćne ptice koje ne žele ili ne mogu da daju debele pare da se vrate kućama. Japanci ne bi bili ono što jesu da nisu smislili još čudniju varijantu kapsuru hoteru, a to je kapsuru ofisu (capsule office) opremljene minijaturnom stolicom i pisaćim stolom koji se može razvući u krevet. Razmišljali su i o poslovnim ljudima koji pate od insomnije. Ako se ikada nađete u kapsuru hoteru postoji samo jedan siguran način da se odbranite od insomnije koja je proizvod klaustrofobije; lezite na leđa, opustite se i počnite da brojite...jedna majušna ovčica, druga majušna ovčica... Za one koji planiraju da posete Tokijo za vreme Olimpijade 2020. kapsuru hoteru i rabu hoteru mogu da budu veoma realna i jeftina opcija. Samo ne zaboravite da uskoro napravite rezervaciju.

Putopis

MOLUÄ&#x152;KA OSTRVA

e j a t e v s Kraj e j o b e v pla

Tekst i fotografije: Jelena Ranković

vuči kao izlizana fraza sa pinteresta, ali pravi život zaista počinje kada izađeš iz svoje zone komfora, a najsrećniji ljudi stanuju tamo gde nema interneta, mobilnih telefona i tamo gde ti cipele uopšte nisu potrebne. Ne verujem da neko može da napiše mojih pet razloga da odem bilo gde ili da može da izabere deset najboljih plaža u moje ime, pa sam tako odlučila da lično otkrijem moje najlepše, najdalje, najdublje i najplavlje. Tako sam se uputila ka Indoneziji, čarobnoj zemlji koju čini preko 18000 ostrva. Posle temeljnog istraživanja odluka je pala na Molučka ostrva koja se nalaze između Australije na jugu i Papua Nove Gvineje na istoku. Ostrva Kei i Banda se u mnogim vodičima spomi-

nju kao najbolje čuvane tajne, a njihove plaže kao najlepše na svetu. Iako ne prvi put u ovom delu sveta, ličila sam sama sebi na nekog istraživača koji se otiskuje ka nepoznatim morima na kojima ne zna šta ga čeka i na šta će sve naići. Samo za razliku od starih moreplovaca, ja sam ovde doletela. Do Kei Kecil ostrva koje je drugo po veličini u okviru Kei ostrva, se putuje dvadeset i pet sati. Pod uslovom da ste već u Aziji. Putanja izgleda ovako - Bangkok, Džakarta, Ambon, Tual i onda još malo kolima do tačnog odredišta. Ali sve je to deo fantastične avanture koja baš zbog toga može da zaliči na putešestvije drevnih pustolova. A to mi je i bila namera. Otići što dalje, do kraja sveta, gde nema interneta na svakom ćošku, gde moj mobilni nije dostupan, odakle se mami javlja samo rečenicom Živa sam, ne brini!

Putopis

Ostrvo srećnih ljudi

Na ostrvu Kei smeštaj sam pronašla u selu Ohoililir, samo desetak koraka od plaže Langur dugačke 12km koju delite sa desetak ljudi, što u potpunosti odgovara slici sa razglednice. Celo ostrvo se motorom može obići za sedam sati. Tual i Languar su dva grada na dva ostrva. U jednom dominira muslimansko stanovništvo, u drugom hrišćansko. U jednom je aerodrom, u drugom luka. Godišnje ostrvo poseti oko 600 turista. Stanovništvo se uglavnom bavi ribolovom, skupljanjem morskih algi i uzgojom bisera na farmama čiji su vlasnici bogati Kinezi. Prvo što primećujem jeste da su svi nasmejani. Zatim i to da se svi koji prođu pored mene javljaju i žele da se slikaju za uspomenu. Na 102 l jul - avgust

početku sve deluje simpatično, ali nakon tri dana shvatiš da si ceo dan okružen ljudima koji te slikaju kao atrakciju u selu! Deca su po ceo dan napolju, voze bicikl, igraju se loptom i trče. Interesantno je da se niko ne cenka. Retkim turistima ne prodaju ništa, ali ako ih pitaš za uslugu da te prevezu čamcem negde, kažu cenu i ako ne pristaneš nikom ništa. Nastave da sede i gledaju u more. Ali za hranu ne brinu. Okean je pored njih, a prohtevi nisu veliki. Riba i pirinač su gotovo uvek na tanjiru. Nasilja i kriminala, kažu, na ostrvu nema. Interesantno je da postoji tzv. sasi, odnosno zabrana, koja se sastoji u tome da negde stave palminu granu što je znak za sve da je u pitanju neka zabrana čim je neko na to mesto stavio sasi.

Putopis

Tako na primer dugo niko nije smeo da prelazi preko mosta već su svi morali da plaćaju kako bi ih čamcima prebacili na drugu stranu. Interesantna priča je i oko groblja. Kako ne postoje pravila oko sahranjivanja mnogi svoje pokojnike sahrane u dvorištu, što posle pravi problem ukoliko žele da prodaju kuću, jer svi veruju u duhove. Takođe, groblja hrišćana pravi su vatromet boja jer umesto mermera spomenike prave od keramičkih pločica za kupatilo po želji.

Jednostavna i ukusna hrana

Ishrana je jednostavna. Raj za sve koji vole ribu, povrće i pirinač. Za doručak vas ispred sobe sačeka termos sa vrućom vodom, čaj, kafa, mali sendvič i grana banane. Kafa je skoro istog ukusa kao naša samo što oni ne kuvaju nego samo pomešaju sastojke. Ručak i večera su za zajedničkim stolom i sve je 104 l jul - avgust

uračunato u cenu smeštaja jer drugog mesta za jelo nema. Ako slučajno zaboravite koliko je sati vaši domaćini dođu na plažu da vas podsete kako je vreme za ručak. Ukoliko tog dana niste na ručku nezamenjiva Keti vam spremi lanč paket jer nema šanse da kupite nešto usput ili skoknete u neki restoran budući da toga jednostavno nema. Svako predveče ritualno je rezervisano za čekanje zalaska sunca. Zatim sledi večera i razgovori iskusnih putnika do kasno u noć, što na ovom ostrvu znači do 22h.

Nova poznanstva i priče

Pored bajkovitih plaža sa ogromnim školjkama, prelepih boja i uvala, ono što svako moje putovanje čini još uzbudljivijim jesu ljudi koje srećem. Kada se putnici sretnu na kraju sveta niko nikoga ne pita otkud ti ovde jer je svima normalno što su tu gde jesu.

Putopis

Bob je menadžer ovog mesta i glavni kontakt svim gostima. Vodio nas je u skrivene lagune i pokazao nam svoju plažu na kojoj ne može ništa da gradi jer ostatak familije za to traži novac. Pričao mi je zanimljive priče o ostrvu i strpljivo odgovarao na sva pitanja. Tako sam na tom kraju sveta srela majstora tai čija iz Italije i njegovu suprugu, par iz Holandije koji su sedmi put na ostrvu i išli su da kampuju na susedno ostrvo. Svi smo jedva čekali da se vrate da čujemo utiske. I najjači utisak je bio - kakva divna tišina. Kao instruktor joge držala sam im časove svakog dana, a majstor tai čija je nas učio svojoj veštini. Tu je bio i Španac, bivši ambasador koji je baratao istorij106 l jul - avgust

skim podacima, engleski avanturista koji je obišao ceo svet i jedna Francuskinja koja je napustila posao i već dve godine samo putuje. Najveća atrakcija svima su nam bili mladi profesori sa Jejl univerziteta koji rade doktorate tako što mesecima putuju po prašumama Indonezije. Noću love gmizavce i ptice, a preko dana rade istraživanja. Inače, ovo područje je na prelazu između Australije i Azije i tu žive najrazličitije i retke vrste životinja, posebno ptica. Tako da smo imali uživo časove anatomije, secirali su pred nama najotrovnije zmije i pričali svoje dogodovštine. Mi smo kao deca omađijani pred ovom nesvakidašnjom prilikom slušali bez daha o njihovim avanturama.

Putopis

Ostrvo mirisnih začina

Napuštam Kei i do Banda ostrva putujem preko devet sati velikim brodom. Banda ostrva su grupa od desetak vulkanskih ostrva i čine ga glavni administrativni centar Banda Neira, Banda Besar, Run, Ai, Hatta…Omiljena su destinacija putnicima koji jahtama stižu iz Australije i Novog Zelanda, roniocima i onima koji posmatraju ptice. Ostrvom dominira planina vulkan Gunung Api koji je poslednji put bio aktivan 1988. godine. U podnožju gde su nekada bila četiri sela, sada je tek nekoliko kuća najhrabrijih meštana. Na ovu planinu koja je od 1992. godine Nacionalni park može se popeti za oko dva sata. U petnaestom veku je zbog začina koji ovde rastu ostrvo privuklo pažnju Portugalaca i Engleza, a od sedamnaestog do sredine devetnaestog veka postali su holandska kolonija. Otuda po celom ostrvu ostaci arhitekture iz 108 l jul - avgust

ovog dela sveta. Moreplovci koji su se vraćali sa začinima u Evropu mogli su odmah da se penzionišu koliko su vredeli začini u to vreme. Na ovim ostrvima uzgajaju se muskatni oraščići, klinčići, cimet, bademi. Posle obilaska plantaža više nikada neću gledati istim očima kolače sa muskatnim oraščićem ili kuvano vino sa klinčićima jer sada znam kakvu krvavu i tešku priču kriju ovi mirisi. Interesantno je da su ostrvo Run 1667. godine Englezi zamenili sa Holanđanima za Menhetn, što je verovatno najgora zamena u istoriji diplomatije. Banda ostrvo je mnogo manje i samo nekoliko dana je dovoljno da obiđete sve što nudi, od prirodnih lepota do muzeja koji pokazuju krvavu prošlost. Interesantno je da na celom ostrvu nema pasa jer, kako su mi objasnili, Muslimani smatraju da su u pitanju prljave životinje.

Putopis

110 l jul - avgust

Teško se dolazi, još teže odlazi

Ukoliko nisam želela da ostanem još najmanje dvadeset dana morala sam da okušam sreću sa avionom koji leti jednom nedeljno. Na aerodrom je važno doći rano ujutru i strpljivo čekati. Avion možda i doleti, ali od vremenskih prilika zavisi da li će poleteti. Pošto smo se načekali, izmerili su sav prtljag i sve putnike, a svaki dodatni kilogram naplatili. Dvanaest putnika veselo i srećno ušlo je u avion. Usledilo je fotkanje i selfiji. I poletanje. I kiša. I vetar. I propadanje najmanje metar. I tek tada sam pomislila - Šta mi je ovo trebalo. Ali već iz Ambona čekao me je let ka Lomboku, još jednom predivnom ostrvu Indonezije. Bila sam tek na pola puta svoje velike turneje. Napustih jedno more u potrazi za dubljim i plavljim. Ne sluteći da sam otkrivajući nove svetove, kao bonus dobila besplatnu kartu za jedan novi svet u sebi samoj. Ali, kao što je jedan pisac zabeležio, svaka priča vezana uz karakteristike nekog grada, ostrva, njegov duh ili biće, pretvara se u razgovor o našem sopstvenom životu, a još i više o našem duhovnom stanju. Svet nema drugog centra osim nas samih. Tako je svuda pa i kada se nalazimo na njegovom samom kraju.

desiderata.co Ja sam Jelena Ranković. Volim da putujem, pišem, fotkam i vežbam jogu. U večitoj potrazi za smislom, do sada sam obišla nekoliko krugova oko planete. Moj blog desiderata.co je moja privatna kolekcija divnih momenata, mesta i ljudi koji su mi obojili život i učinili ga lepšim i zanimljivijim. Volela bih da vam posluži kao početna inspiracija za neko putovanje, da dobro pogledate svet oko sebe, dole ka zemlji i visoko ka nebu i da na kraju napišete svoju priču.

Ĺ˝ivotni stil

Tekst: Marija BulatoviÄ&#x2021;

o t i M m o n l a digit u d a m no 112 l maj jul - avgust

Digitalni nomadizam je životni stil koji je veoma popularan u poslednje vrijeme. Ekspanzija društvenih mreža je i te kako doprinijela njegovoj popularizaciji i navela nas da se makar jedanput zapitamo kako bi naš život izgledao da smo nekim slučajem digitalni nomadi. Putovati svijetom i usput raditi zvuči kao ideja kojoj je teško odoleti. Ali, šta se zapravo krije iza slika svjetskih putnika koji sa laptopom u krilu i koktelom u ruci u isto vrijeme rade i uživaju na tajlandskim plažama?

o o n l a t i g di u d a nom S Mit Životni stil

vako ko je ikada iskusio kancelarijski posao od 9 -17h teško da može ostati imun na prednosti nomadskog života. Predispozicija za ovakav način života jeste zanimanje koje vam omogućava da se njime bavite sa bilo koje tačke na zemljinoj kugli, što je danas razvojem tehnologije veoma olakšano. Ovo je jedan od rijetkih životnih stilova koji pruža toliko slobode, avanture i dinamike. Upoznavanje sa različitim kulturama, život u metropolama i upoznavanje zanimljivih ljudi samo su neke od prednosti. Uprkos tome, u poslednje vrijeme primijećen je trend da se digitalni nomadi vraćaju u svoje matične države, pri čemu napuštaju digitalne karijere i okreću se onima koje uz neizbježnu rutinu, pružaju stabilnost. Ova pojava dovodi do potrebe da se zapitamo koliko je zapravo digitalni nomadizam održiv. Prilikom razgovora sa nekoliko osoba koje su odabrale ovakav način života, nekoliko problema nametnulo se kao dominantno. Najčešći izazov sa kojim se digitalni nomadi suočavaju jeste usamljenost. Dok je online networking nešto u čemu je većina veoma profesionalna i uspešna, povezanost sa ljudima u stvarnom životu nerijetko je sasvim druga priča. Česte selidbe sa jednog na drugo mjesto onemogućavaju stvaranje prijateljstava i veza koja sežu dalje od površnih. Konstantno upoznavanje novih ljudi i vođenje istih razgovora (Odakle si? Čime se baviš? Kako ti se sviđa ovdje? i tome slično) je u početku zanimljivo, ali vremenom dolazi do zasićenja. Sa druge strane, brojni co-living i co-working prostori, zajednice nomada i događaji koje oni organizuju predstavljaju pokušaje da se odgovori na ovaj problem.

114 l jul - avgust

Drugi problem, iako je na prvi pogled teško povjerovati u to, je finansijske prirode. Jedna od predrasuda koje se vežu uz ljude koji su se opredelili za ovakav životni stil jeste ona da digitalni nomadi ostvaruju veliku finansijsku dobit. Neosporno je da je to tačno u nekim slučajevima, ali definitivno nije pravilo. Ono što ovakav način prihodovanja omogućava je prilično lagodan život u zemljama sa niskim životnim standardom. Nijesu bez razloga ove zemlje najčešći izbor digitalnih nomada. Upravo tu je zamka, uljuljkani u iluziju jeftinog života koji im se pruža, često izgube ambiciju da razviju pravi biznis ili ostvare zaradu koja odgovara/premašuje onu u njihovoj matičnoj državi. Digitalni nomadi sa djecom suočavaju se sa dodatnom poteškoćom koja je tema brojnih debata. Da li je ovakav način života vrijedan žrtve koju u ovom slučaju i to ne svojim izborom snosi dijete? Psiholozi i sociolozi smatraju da je djeci neophodna stabilnost i rutina kako bi mogla da se razvijaju. Sa druge strane, roditelji digitalni nomadi smatraju da njihova djeca na ovaj način razvijaju izuzetno bitne vještine i usvajaju znanja koja tradicionalni obrazovni sistem veoma siromašno i neinventivno obrađuje. Rješenje kojem veliki broj nomada pribjegava je stacioniranje na jednom mjestu duži vremenski period. I zaista, to izgleda kao pravi odgovor na većinu problema sa kojima se suočavaju. Sajt Nomad List nudi listu gradova koji su najčešće nomadske baze i sadrži korisne informacije poput brzine interneta, nivoa bezbjednosti, klimatskih uslova i tome slično. Naravno, tu je i druga grupa nomada sa suprotnim mišljenjem da ovo rješenje zapravo obesmišljava koncept nomadizma. Na kraju, ostaje glavno pitanje - da li je digitalni nomadizam samo prolazni trend? Da li je to samo faza u životu pojedinca koja neizbježno vodi do zasićenja? Vrijeme će pokazati.

om u

Putovanja

Tekst: Nina Simonović

Putem dobrih ukusa Sve je više svetskih putnika kojima je vodeći kriterijum za odabir naredne destinacije autentičan doživljaj izabranog lokaliteta putem gastronomije. Da li ste znali da broj gastro-putnika samo u Evropi iznosi 600 000 ljudi godišnje? Ako ste i vi privučeni idejom ovog hedonistički orijentisanog pokreta, zavrtite s nama globus i odaberite sledeću lokaciju za odmor i uživanje

Turska

Odakle početi ako ne od savršenog spoja Istoka i Zapada u velelepnom Istanbulu, gradu bezbroj začina i živih pijaca, u kome se viševekovna kultura ogleda upravo u domaćoj kuhinji. Na meniju neka vam se obavezno nađu kebab, sarmice od vinove loze, gozleme (vrsta palačinki), baklava sa pistaćima i naravno kafa sa ratlukom.

Maroko

Ova afrička zemlja poseduje izuzetno raznovrsnu kulinarsku tradiciju. Pijace u Maroku nude miks arapske, evropske i tradicionalne berberske kuhinje. Ako niste raspoloženi za eksperimentisanje sa specijalitetima poput jagnjeće glave i punjene slezine kamile, probajte pileće bruskete, dezert od badema - brivat i sve to zalijte zaslađenim čajem od mente.

Malezija

Uz nasleđe starosedelaca Malaja i uticaj kineske i indijske kuhinje, jasno je kakva je šarolikost prisutna na malezijskim trpezama. Nasi lemak (pirinač kuvan u kokosovom mleku, sa pastom od čilija i krastavca) je tradicionalno jelo, a pored njega putnicima su zanimljivi i roti čenaj (pita-hleb sa sosom od karija), popia (prolećne rolnice sa testom od pirinčanog brašna, punjene povrćem i čilijem), laksa (ljuta supa sa nudlama i kokosovim mlekom) i slatkiš kaja-tost sa džemom od kokosa, koji se tradicionalno služi uz kafu ili čaj.

Španija

Španci su nam najsličniji po temperamentu, te možete pretpostaviti koliko uživaju u dobrom zalogaju. Ako ste pristalica tradicionalne paelje, zaputite se u njenu prestonicu Valensiju. U Španiji ne treba zaobići ni sada već naširoko popularni tapas, gaspaćo (supa od paradajza), pisto (španska verzija ratatuja) i klasični španski dezert leće frita odnosno prženo mleko – puding na bazi mleka posut cimetom. I sve to dobro zalijte domaćim vinom ili zanatskim pivom.

Velika Britanija

Ne baš toliko primamljiva kao gastro-destinacija, jer ko bi zaista svakog dana jeo pastirsku pitu (shepherd’s pie), standardni engleski doručak sa kobasicama i pasuljem ili jorkširski puding? Međutim, za razliku od Engleske, Škotska i Južni Vels u poslednje vreme nude manje poznati gastronomski doživljaj koji je putnicima sve primamljiviji jer prave tradicionalna jela na savremeniji način i spajaju naizgled nespojive ukuse. Zapravo, Vels je uvršten među top tri savremene kulinarske destinacije, stoga pravac u Pembrok. 120 l jul - avgust

Japan

Japanska kultura je naširoko poznata po uskoj specijalizaciji za suši, jakitori i ramen nudle. Njihova kuhinja se temelji na belom pirinču koji se služi uz razne priloge ili jedno glavno jelo, kome prethodi miso supa. Nikako ne treba propustiti kaiseki – večeru od više sleda jela koja se servira uz ceremoniju čaja.

Vijetnam

U Vijetnamu je primetan uticaj francuske, kineske, tajlandske i kambodžanske kuhinje. Kao i u većini zemalja jugoistočne Azije, jela im se zasnivaju na pirinču, povrću, začinskom bilju, soja-sosu i morskim plodovima. Varijacije na temu su prisutne u zavisnosti od regije, te su tako jela na jugu zemlje začinjenija i ljuća od onih na severu.

122 l jul - avgust

Rusija

Shodno ogromnom prostranstvu koje obuhvata, u Rusiji se mešaju uticaji centralne Azije, Evrope i srednjeg Istoka. Osnova ruske kuhinje leži u „seljačkoj“ hrani koja je takođe morala da se prilagođava surovoj klimi. Supe igraju veliku ulogu u ruskom kulinarstvu: šči, boršč, soljanka i lapša sve u osnovi imaju povrće. Peljemi (pandan italijanskim raviolama, ali sa mesom), šašljik (vrsta šiš-ćevapa) i pirog (testo punjeno povrćem i/ili mlevenim mesom) su neizostavni kao glavno jelo. Za dezert tu su već tradicionalne ruske palačinke i sirnjiki (slatko testo). Je li to neko spomenuo vodku?

Ĺ˝ivotni stil

124 l jul - avgust

Tekst: Kristina Simonović Fotografije: Katarina Simović

Miris i ukus prave francuske kuhinje u srcu Beograda Clara i Clem su stigle iz Pariza u Beograd pre godinu dana. Bez mnogo novca, bez kontakata, ali sa puno želje i hrabrosti. Tražeći svoje mesto pod Suncem, obrele su se u gradu koji, kako kažu, odiše ustreptalom energijom i smestile svoje kofere i recepte u njemu. Njihovo „blago“ skriveno je u pekari La Petite Cantine koja se nalazi u Dobračinoj 19. u srcu Beograda.

ako kažu devojke, u početku nisu dovoljno spavale dok su verno pretvarale svoje recepte u slasne zalogaje. Same su radile u kuhinji, jer nisu mogle da priušte radnike, te su se lavovski borile, kako za organizaciju posla i mušterije, tako i za kvalitet svojih proizvoda. Iz razgovora sa njima sam zaključila da nemaju nameru da kvantitet nadvlada kvalitet, i da dopuste da mušterije izađu iz La Petite Cantine bez osmeha i ukusa francuske kuhinje u ustima. Kuvanje za njih nije posao već uživanje. Sa svakim receptom donose radost sebi i mušterijama. Nisu želele da odustanu od svoje borbe, koja nije bila laka, jer kako kažu, šta ostaje od nas ako odustanemo na najmanju prepreku. Na svako „Ali ne možete to ovde da uradite“ i „To ovde ne može da se postigne“, odgovarale su sa „Zašto da ne?“. Sa čitaocima Plezira su podelile jedan od svojih omiljenih recepata i uvele nas u svet pravog francuskog peciva. Jer, zašto da ne?

SASTOJCI: • 175g šećera • 120g putera • jedna oljuštena pomorandža • 3 jaja • 150g brašna • 80g soka od narandže • 1 kašika sode bikarbone

PRIPREMA: Sve sastojke pomešajte i kuvajte 30 minuta na 180 stepeni. Prijatno!

La petite cantine

moĹžete posetiti od 8:30 do 18h, svakog dana osim nedelje i osetiti ukus pravog francuskog peciva u centru Beograda

Životni stil

Slow Food IVANA RADIĆ: ČUVAJMO JEDNI DRUGE DA NAM ŽIVOT UKUSNIJI BUDE

Intervju: Sara Savčić Fotografije: Arhiv Slow Food, Superior seeds, Convivium Velika Plana

128 l jul - avgust

ada sam prvi put razgovarala sa Ivanom poželela sam da čitaocima Plezira ispričam priču i upoznam vas sa njom, njenim radom i misijom na čijem ostvarenju vredno radi. U modernom svetu ispunjenom konstantnim stresom, jurnjavom, brzim načinom života, ali i brzom hranom, bilo je pravo osveženje saznati više detalja o konceptu koji je sušta suprotnost svemu ovome, konceptu poznatom kao Slow Food. Ivana Radić trenutno boravi na jugu Francuske i radi na doktorskoj disertaciji, ali to je ne sprečava da se angažuje u organizaciji jednog lepog događaja koji će se održati krajem jula u Velikoj Plani i koji će, između ostalog, biti posvećen hrani, podršci malim poljoprivrednim proizvođačima kao i očuvanju gastronomskog nasleđa i bioraznolikosti.

PRILIKOM NAŠEG PRVOG RAZGOVORA SA VELIKOM STRAŠĆU SI MI GOVORILA O ORGANIZACIJI I KONCEPTU SLOW FOOD. DA LI BI MOGLA SADA DA PRIBLIŽIŠ ČITAVU PRIČU I NAŠIM ČITAOCIMA?

Slow Food je međunarodna asocijacija koja je osnovana 1989, a danas broji preko 100 hiljada članova u 150 država sveta. Članovi Slow Food-a udruženi su u lokalne jedinice, conviviume, posvećene hrani i poljoprivredi, lokalnoj zajednici. Oni podržavaju male, porodične, poljoprivredne proizvođače, čuvare gastronomskog nasleđa i bioraznolikosti. Članovi i ljudi koji podržavaju Slow Food zainteresovani su za raznolikost ukusa i veoma svesni toga u kojoj meri naš odabir hrane utiče na lokalna i globalna dešavanja u svetu. Osnovna krilatica Slow Food-a je GOOD, CLEAN and FAIR ili na našem jeziku UKUSNO, ČISTO, POŠTENO.

UKUSNO – hrana zadovoljava čula svojom svežinom i aromom i deo je lokalne kulture ČISTO – hrana se proizvodi i konzumira bez štete po životnu sredinui vodeći računa o dobrobiti životinja i zdravlju ljudi POŠTENO – hrana je dostupna potrošaču, ali razumno plaćena proizvođaču Neke od glavnih aktivnosti Slow Food-a su umrežavanje malih proizvođača, obrazovanje potrošača (koji je u SF konceptu zapravo ko-proizvođač), kampanje protiv GMO, za sirovo mleko, protiv bacanja hrane (food waste), zatim rad sa decom i oblikovanje njihovog ukusa od malih nogu, kao i jednom u dve godine globalno okupljanje malih proizvođača iz celog sveta u Torinu (Italija) (Terra Madre Salone del Gusto). Jedan od glavnih ciljeva Slow Food-a je zaštita bioraznolikosti (biodiverziteta) kojom su obuhvaćene sve biljke, sve životinje i svi ljudi

Životni stil

na planeti, a posebno zaštita njihovih razlika koje predstavljaju najveću vrednost!

Drugi je odlazak na selo. KAKO JE KULTURA ISHRANE POSTALA PUKA

SVET I LJUDI U NJEMU POSTAJU SVE

POTREBA I DA LI SMO ZABORAVILI DA UŽIVAMO

UŽURBANIJI, A OVAKAV NAČIN ŽIVOTA, STRES

U PRAVOJ HRANI?

I NEPREKIDNA JURNJAVA S VREMENOM

Nismo zaboravili. Ja nisam. A iz našeg razgovora čini mi se da nisi ni ti. To „mi”, koje često koristimo tokom razgovora je višeznačno i vrlo složeno. Mi nismo samo „mi”. Postoje mnogi drugi „mi” koje treba sresti i upoznati. To je više od puke potrebe. Nešto što je nekome trend, moda, fascinacija, drugome je jednostavno prirodni tok življenja. Sve može biti egzotika. Nekome slama, nekome salama, a nekome Panama. Moja vizija je da bi svako od nas trebalo da zna šta jede i na koji način ostavlja posledice na sebe, lokalnu i globalnu zajednicu i prirodu. Mislim da je najbolji primer za to kinoa, koja i kod nas postaje sve popularnija. To je žitarica sa Anda, dakle Peru, Ekvador, jeli su je Indijanci, a i do dana današnjeg tamošnje stanovništvo. Postala je toliko popularna u Zapadnom svetu da je

UZIMAJU SVOJ DANAK. LJUDI SU POD OGROMNIM PRITISKOM KOJI IM POSLEDIČNO UBIJA VOLJU ZA UŽIVANJEM U ŽIVOTU, A TO SE REFLEKTUJE I NA KULTURU ISHRANE. VIDIŠ LI REŠENJE OVOG PROBLEMA? KAKVE BI MOGLE BITI DUGOROČNE POSLEDICE UKOLIKO STVARI NE POČNU DA SE SHVATAJU OZBILJNIJE?

Postoje svetovi i ljudi koji su drugačiji od opisanog. Naše je da ih tražimo i istražujemo, učimo od njih i okušamo se u drugačijem načinu života od onoga koji je opšteprihvaćen, odnosno nametnut. Ti ljudi i ti svetovi su među nama. Jednostavni, spontani, neposredni stvaraoci i proizvođači lepote, ukusa, smirenja i dobrote, bez potrebe da se ikome nametnu. Nevidljivi, a postojeći. Prvi praktičan savet za promenu sveta o kojem govoriš je odlazak na pijacu. 130 l jul - avgust

ČLANOVI SLOW FOOD-A UDRUŽENI SU U LOKALNE JEDINICE, CONVIVIUME, POSVEĆENE HRANI I POLJOPRIVREDI, LOKALNOJ ZAJEDNICI. ONI PODRŽAVAJU MALE, PORODIČNE, POLJOPRIVREDNE PROIZVOĐAČE, ČUVARE GASTRONOMSKOG NASLEĐA I BIORAZNOLIKOSTI proizvodnja na Andima sada nedovoljna za izvoz, nije je bilo za lokalno stanovništvo, a od skoro se proizvodi na severu Francuske, pa se i cena obara. O banani neću ni da počinjem, sorti koja se komercijalizuje u oko 90% tržišta na svetu (cv. Kavendish), pod pretnjom je od opasnog patogena i ako prevlada neće biti više te banane. Slično je i sa kafom, a kod nas recimo šljiva koja pati od virusa šarke. Zato je važan biodiverzitet! Da bude što više različitih sorti sa svojstvima koja mogu ponekad da budu različiti ukusi, ali ponekad i otpornost na bolesti. SLOW FOOD JE KAO IDEJA ZAŽIVEO I U SRBIJI NA NAŠU VELIKU RADOST, A ZAHVALJUJUĆI TEBI I JOŠ NEKIM DIVNIM LJUDIMA KRAJEM JULA ĆE SE ORGANIZOVATI INTERESANTNA MANIFESTACIJA TERRA MADRE U VELIKOJ PLANI. O KAKVOM JE DOGAĐAJU REČ? KO SU UČESNICI I KOME JE DOGAĐAJ NAMENJEN?

Slow Food je u Srbiji kroz mrežu volontera aktivan od kraja prve dekade dvehilja-

ditih. Terra Madre je globalna mreža malih proizvođača ali i veliki globalni događaj koji se svake dve godine dešava u Torinu, sa nazivom manifestacije Terra Madre Salone del Gusto. Osim toga, postoje i manja okupljanja na regionalnom ili lokalnom nivou sa nazivom Terra Madre. Ove godine, 29. jula u Velikoj Plani biće po prvi put održan jedan Terra Madre u centralnoj Srbiji. Pošto smo mi kao Convivium tek u povoju, rešili smo da udružimo snage sa našim prijateljima, kompanijom Superior-seeds (porodična kompanija iz sela Bresje, za proizvodnju semena povrća i rasada voća) tako da se naša ovogodišnja manifestacija zove Superior Dani Polja Terra Madre Morava 2017. U programu je poseta kompaniji Superior, pijaca malih proizvođača, zatim konferencija „Šansa za opstanak - preduzetništvo u poljoprivredi”, izložba Prirodnjačkog muzeja iz Beograda „Autohtono voće Srbije”, edukativne degustacije i još mnogo toga.

132 l jul - avgust

Jedan deo stanovnika Srbije nikada nije prestao da živi u skladu sa idejom Slow Food-a. Vrlo je važno da se tim ljudima objasni da to kako oni žive jeste Slow Food. Italijani su taj način života prepoznali, a ne izmislili. Ono bitno što su uradili je da su ono što već postoji zaštitili i preneli drugima kao poziv da otkriju u svojim sredinama pojedince i grupe koji dele slične ili iste životne vrednosti. Radi se o načinu mišljenja i doživljavanja sveta. O dobrom ukusu hrane i celokupnog života. O odnosu prema sebi, bližnjima, okolini i drugima. O tome želimo da pričamo na događaju Superior Dani Polja Terra Madre 2017! SLOW FOOD POKRET ŽELI DA NAS NAUČI DA RAZMIŠLJAMO O SVOJIM IZBORIMA I DA HRANU NE DOŽIVLJAVAMO KAO PUKU POTREBU VEĆ KAO IZVOR ZADOVOLJSTVA I UŽIVANJA, A ONO ŠTO PRIPADNICI OVOG POKRETA ZAGOVARAJU I ISTIČU JE RAZNOVRSNOST I OČUVANJE LOKALNIH KULTURA I SPECIJALITETA. PRETI LI NAM OPASNOST OD GUBLJENJA OVE VRSTE IDENTITETA I GUBLJENJA BIODIVERZITETA? SLOW FOOD TAKOĐE IMA PROJEKAT NA OVU

štite i čuvaju, drugi bi baš to da unište i izgrade nešto drugo. Slow Food ima jasan sistem vrednosti i trenutno je jedan od značajnih prostora u kome mali proizvođači imaju priliku da se predstave i iznesu izazove na koje nailaze trudeći se da sačuvaju zemlju, vodu, biljke, životinje i način života, kao jedinstveni i neponovljivi izraz. Ark of Taste, na našem Riznica Ukusa, je najjednostavnije objašnjeno internet katalog tradicionalnih i majstorski spremljenih proizvoda iz celog sveta kojima preti opasnost od istrebljenja. Pod istrebljenjem se misli na prestanak spremanja nekog jela i korišćenja. U Riznici ukusa nalaze se rakija od crvene ranke, futoški kupus, vinogradarska breskva, sjenički sir, buša goveče iz Srbije, ali i kafa Sierra Cafetalera iz Dominikanske republike, kao i američka rakija od jabuke (jedan od 339 proizvoda iz SAD), Aksal krastavac iz Rusije ili pak kakao iz Ekvadora. Neke od interesantnih u riznici su rase crne svinje, pošto se nalaze u mnogo različitih zemalja (Ekvador, Francuska, Bugarska) a imamo je i mi, Mangulicu i Moravku. 

TEMU POD NAZIVOM ARK OF TASTE, ISPRIČAJ NAM MALO VIŠE O TOME?

POZNAT NAM JE NEZAVIDAN STATUS MALIH

Postoji jedna vrsta straha koja je bila posebno izražena pred kraj dvadesetog veka, a traje i danas. To je strah od gubitka identiteta. Vrlo je teško živeti sa napetošću te vrste. Ko sam ja i ko smo mi? Ono što imam? Ono što živim? Ono što jedem? Porodica? Prijatelji? Od proizvođača mirisa smo naučili da je miris kompozicija u kojoj prevagne jedan ton. Tako je i svaki pojedinac kompozicija u kojoj s vremena na vreme jedan glas nadjača drugi. Treba prepoznati te glasove, tonove i ukuse i osetiti kuda dalje sa njima. Neke treba čuvati, gajiti i zastupati, neke treba odbaciti. Pitanje je šta od tradicije vodi daljem stvaralaštvu i oplemenjivanju, a šta smeta daljem rastu i razvoju. Istovremeno, u svetu postoji mnogo sistema vrednosti koji su često vrlo oprečni i dok bi jedni da određene stvari za-

PROIZVOĐAČA HRANE U SRBIJI, ŠTA JE POTREBNO URADITI KAKO BI SE STVARI MENJALE NA BOLJE? KAKO DA POČNEMO ZAISTA DA RAZMIŠLJAMO VIŠE O KVALITETU, A NE O KVANTITETU I DA KUPUJEMO DOMAĆE?

Počnimo tako što ćemo se zamisliti odakle dolazi sok koji pijemo i kako ga, ko i gde pravi. Gde rastu kajsija i pomorandža? Odakle je mleko koje pijemo i čime se hrane životinje čije plodove (sir, kajmak, jaja, meso) uživamo? To su pitanja koja postavljamo deci predškolskog uzrasta. Da li mi odrasli znamo odgovore na njih? Poželjno je uspostaviti nit života i za tu vrstu mišljenja potrebno je dosta vremena. Kada kupujem voće ja porazgovaram sa prodavačicom, saznam da je voće iz okoline Smedereva i da njen prijatelj gaji, a ona u Beogradu prodaje.

Životni stil

Za razgovor je potrebno vreme. Za to vreme saznam odakle je voće. Sledeći korak je da posetim proizvođača i kupim voće na licu mesta. I za to je potrebno vreme. U seoskim sredinama ljudi još uvek znaju poreklo proizvoda i usluga. Znaju i u gradovima, oni koji su naučili da je pismenost put ka sreći. Biti pismen znači znati kupiti kvalitetan paradajz na pijaci. I to se uči i može se naučiti. U Beogradu na mnogim javnim površinama rastu šljive, smokve, kajsije, kruške, jabuke, badem, dudinje, orasi. Tone voća propadne svake godine u gradskim parkovima i šumama. Gazimo po njima ili ih zaobilazimo krećući se trotoarima. Prepoznajemo li šta gazimo i zaobilazimo? Da li nas se i koliko tiče? Mislim da je značajan momenat kada počinjemo da razmišljamo šta jedemo onda kada imamo decu.

HEMIJSKI TRETIRANOG VOĆA I POVRĆA?

Pouzdano možemo znati ako i kada uspostavimo odnos poverenja sa proizvođačem i prodavcem. Mnoge gospođe koje decenijama kupuju na gradskim pijacama su izgradile odnos prijateljstva sa dekama, bakama, batama i sekama koji prodaju hranu. Namerno uzimam za primer gospođe, jer one prave gosođe poštuju svog prodavca i proizvođača i odnose se brižno i sa poštovanjem prema njemu. Proizvođač i prodavac to prepoznaju i uzvraćaju istom merom ljudskosti. Čovek čoveka čini čovekom. Razgovorom i poverenjem dolazi se do saznanja. Sve potiče iz odnosa. Kakav odnos izgradim sa proizvođačem i prodavcem, takvu robu i uslugu dobijam. Čuvajmo jedni druge, da nam život ukusniji bude. TRENUTNO PIŠEŠ DOKTORSKU TEZU U FRANCUSKOJ. KAKO TEČE RAD NA TEZI,

KADA GOVORIMO O KUPOVINI DOMAĆE

U ČEMU NAJVIŠE UŽIVAŠ BORAVEĆI U

HRANE MISLIMO PRE SVEGA NA PRIRODNU

FRANCUSKOJ I NA ČEMU SE TRENUTNO NALAZI

I ORGANSKU HRANU, NE NA TRETIRANU

TVOJ FOKUS?

HRANU, NITI GENETSKI MODIFIKOVANU. KAKO

Da, uskoro privodim kraju doktorat na temu „Sheme kvaliteta za biodiverzitet i održivi razvoj: promocija inovacija u odnosu proizvođača i potrošača” u kome se prvenstveno

POUZDANO MOŽEMO ZNATI ŠTA KUPUJEMO I KOJI JE TVOJ SAVET ZA SVE ONE KOJI POKUŠAVAJU DA IZBEGNU ZAMKU KUPOVINE

134 l jul - avgust

bavim geografskim oznakama, ali i konceptom Slow Food-a, među proizvođačima maslinovog ulja u evropskom delu Mediterana. Pored doktorata moja pažnja je najviše usmerena prema mojoj dvogodišnjoj ćerki, sa kojom iskreno uživam u letu na jugu Francuske. Sa njom otkrivam mnoge ukuse, jer je pravi gurman, najviše voli borovnice i malo ljutkastu hranu (što je naučila od našeg prijatelja iz Etiopije) a od sireva parmezan i rokefor (da, onaj buđavi). ŠTA SI NAUČILA OD FRANCUSKIH POLJOPRIVREDNIKA?

Puno učim od Francuza, oni zaista poštuju svoj kulturni, a naročito gastronomski lokalni identitet! Dakle na jugu Francuske razlikujemo se od Pariza skoro koliko se razlikujemo od Velike Plane.  A poljoprivreda je vrlo cenjeno zanimanje, ne samo za vinogradare koji proizvode vino vrhunskog kvaliteta u brdima severno od Monpeljea, nego i proizvođači sira, maslinovog ulja, kajsija, pilića… Provela sam neko vreme živeći sa proizvođačicom maslinovog ulja (njoj sam zahvalna što sam tako brzo naučila francuski) koja sa svojih pedesetak godina vodi proizvodnju, ide stalno na

usavršavanja uglavnom iz oblasti marketinga i pravi je dobar primer agropreduzetništva! PORED RADA NA DOKTORATU IZUZETNO SI POSVEĆENA SVOM RODNOM GRADU I SVOJOJ PORODICI U PLANI, KOJIMA TAKOĐE POMAŽEŠ. POMENULA SI DA SE ONI BAVE PROIZVODNJOM SOPSTVENE LINIJE HRANE, AJVARA, DŽEMOVA… KAKVO JE NJIHOVO ISKUSTVO SA PROIZVOĐAČIMA, KAKAV JE KONCEPT KOJI NEGUJETE I KAKO OVA PRIČA NAPREDUJE?

Moja majka je odlična kuvarica (pored toga što je u toku karijere bila direktorka jedne od najuspešnijih zadruga u Jugoslaviji i profesionalni političar na regionalnom nivou), a moj tata je veliki gurman i poznavalac ukusa. Majka voli da kaže da treba ona da bude uvrštena u Riznicu Ukusa, jer su kuvarice vrsta koja nestaje. Delimično je i u pravu. Pre pet, šest godina zamolili su ih neki prijatelji iz Beograda da im naprave zimnicu, pošto imaju šporet na drva i prave veoma ukusan ajvar. To su i uradili. Naredne godine javili su se prijatelji prijatelja. Sledeće prijatelji prijatelja prijatelja. Tako je počela da se gradi mreža! Onda se uključio i moj brat. Takođe, on je sa mnom išao dva puta na Terra Madre.

Životni stil

Prošle godine, Siniša Mihajlović, trener Torina, probao je naše proizvode, a ideja da ga uopšte pozovemo da poseti našu prezentaciju potekla je upravo od mog brata! Naša porodica pravi ajvar, džem, slatko i sok. Povrće i voće od lokalnih ili eventualno regionalnih proizvođača. To je sada već dosta dobro uspostavljen kontinuitet. Naši proizvodi jedu se u raznim državama Evrope, zahvaljujući dijaspori, ja naravno često organizujem degustacije za prijatelje u Francuskoj (koji su oduševljeni), a imali smo čast da naš proizvod bude na meniju i u kancelariji UN u Dominikanskoj republici. VELIKI UTICAJ NA TEBE I TVOJ RAD IMA PROFESOR IVO ĐINOVIĆ. INTERESANTNA PRIČA ZA ČITAOCE JE I TA KO MU JE POMOGAO DA ODABERE PRAVI HIBRID PARADAJZA. ŠTA SU ZAPRAVO HIBRIDI I KAKO IZGLEDA TA SARADNJA U PRIRODI IZMEĐU BILJAKA I ŽIVOTINJA?

Profesor Ivo Đinović je glavni selekcionar u kompaniji Superior Seeds, čovek kome možemo da zahvalimo za papriku slonovo uvo i mnogo sorti i hibrida ukusnog paradajza! Hibridi (fokusiraćemo se na biljne hibride) su biljke dobijene ukrštanjem dve sorte (sorta majka i sorta otac) nama tačno poznatih karakteristika. Profesor Ivo sa svojim timom stalno radi na 136 l jul - avgust

odabiranju novih hibrida paradajza, paprike i ostalog povrća. Oni svake sezone sa namerom ukrštaju različite sorte i svo semenje dobijeno od njih se seje da bi se došlo do ploda, a na osnovu karakteristika ploda i donela odluka koje ukrštanje daje najbolje rezultate. On tu odluku uglavnom donosi na osnovu ukusa, tako što šetajući kroz polje proba svaki plod, pa kad mu se svidi on ga zadrži, a kad mu se ne svidi (ponekad ti plodovi budu kiseli ili jednostavno neukusni) on odmah odbaci. Jednom je odlučio da odbaci paradajz iako je imao prilično dobar ukus, zato što je kasno sazrevao (vreme sazrevanja je još jedna važna karakteristika, koju pre svega proizvođači cene, jer što je ranije zrenje to je veća cena na tržištu). Ipak, ubrzo je video da ptice jedu samo taj plod! A ptice, kao uostalom i sve životinje, znaju šta je dobar kvalitet! Profesor je poverovao pticama, uvrstio taj plod u dalju selekciju i on je danas jedan od najtraženijih! Profesor Ivo Đinović je osoba kojoj se iskreno divim, zbog njegovog entuzijazma za povezivanje nauke i prirode. BUDUĆI DA SI DO SAD STEKLA BOGATO ISKUSTVO U ZEMLJAMA U KOJIMA SI BORAVILA I ŠKOLOVALA SE, KOJI JE TVOJ PREDLOG U

program i zabavni program koji će pokazati selo na lep način. Svi stranci koji su mi dolazili u goste, a bilo ih je (sa Haitija, iz Italije, Nemačke, Amerike, Turske, Kolumbije, Indije, Brazila…) vole da pojedu sve što im se spremi! Hrana i topli ljudi su nešto najbolje što možemo da ponudimo.  KO VAM JOŠ POMAŽE DA RASTETE I ISPUNITE SVOJU SLOW FOOD MISIJU U NAŠOJ ZEMLJI?

Slow Food u Srbiji je aktivan kroz mrežu volontera od kraja prve decenije dvehiljaditih. Ima više lokalnih zajednica, conviviuma. U Beogradu su dva, zatim u Novom Sadu, Futogu, Kraljevu, Velikoj Plani i Brestovcu. ŠTA ZA TEBE LIČNO ZNAČI SLOW FOOD PRIČA I VEZI SA TIM KAKO BISMO MOGLI BOLJE DA

KAKO TEČE VAŠA SARADNJA SA DRUGIM SLOW

ISKORISTIMO PRIRODNE POTENCIJALE ZEMLJE

FOOD ORGANIZACIJAMA? POSTOJI LI PROSTOR

SRBIJE? JESMO LI DOVOLJNO UPOZNATI ČIME

ZA SARADNJU SA RESTORANIMA ILI UVOĐENJE

SVE RASPOLAŽEMO?

EDUKACIJE LJUDI USLED SVE VEĆE POTREBE

Posmatrajmo okolinu dok se krećemo. Zemlja, vazduh, voda, biljke, životinje, zatim građevine i ostale rukotvorine. Pitanje je koliko stvari pored kojih prođemo tokom dana umemo imenovati. Sledeće pitanje je čemu služe. Svaki kvadratni metar zemlje je dragoceni resurs. Naš odnos prema sebi, drugima i okolini je izvor saznanja ili nemaštine. Igra i znatiželja su takođe dragoceni resursi. I to je samo početak dobre osnove za otkrivanje, razumevanje i stvaralaštvo. Ko želi i hoće doći će do toga šta može, ume, zna i ima, a sa svim tim je lako, tokom vremena, ugoditi sebi i stvarati okruženje koje otvara mogućnosti za dalji rast, razvoj i zadovoljstvo.

ZA ŠIRENJEM OVE IDEJE?

MISLIŠ LI DA BI PROMENE U OVOM DOMENU MOGLE DOVESTI I DO USPEŠNOG RAZVOJA GASTRO TURIZMA NA OVIM PROSTORIMA?

Mislim da već dovode! Svako malo neko na društvenim mrežama podeli tekst o nekoj lepoj priči sa sela! Tako se počinje. Ali uvek treba još promocije, treba nam dokumentarni

Naravno da ima prostora za saradnju! Ko god je zainteresovan za bilo kakvu vrstu saradnje, najbolje bi u stvari bilo da dođe 29. jula u Planu.  Za mene lično, Slow Food je značajan iz tri razloga: Upoznala sam, upoznajem i verovatno ću i u budućnosti upoznati mnogo divnih ljudi iz raznih delova sveta koji su mi svoju kulturu približili kroz hranu i priče o načinu života Ovo je moj način da stavim moju Veliku Planu na kartu sveta Slow Food nas na razne načine podseća na značaj raznolikosti! Koliko znači biti različit, autentičan, originalan. Bilo da je u pitanju sir, vino ili osoba.

Facebook Convicium Velika Plana Superior Velika Plana

Povratak p materijalim Dizajn

DRAGANA KOJIČIĆ, ŽENA ZBOG KOJE JE GRADNJA ZEMLJOM PONOVO AKTUELNA U SRBIJI

rirodnim ma Intervju: Teodora Kovrlija Fotografije: Mihajlo Vujašin (Bašte iz mašte)

Dizajn

onekad je potrebno da otputujemo daleko kako bismo otkrili nešto što nam je čitavo vreme bilo tu. To se dogodilo i mojoj sagovornici, Dragani Kojičić, ženi koju bismo bez i malo preterivanja mogli da nazovemo jednostavno ženom inspiracijom. Inspiracijom zato što je pokazala da entuzijazam i dobru ideju ne mogu ugasiti ni sva odlaganja, nerazumevanja i komplikacije koje često prate svaku priču i osobu koja pokuša da napravi pionirske korake u društvu u kome se na promene čeka decenijama. Dragana je nakon studija arhitekture otišla iz zemlje na dalja stručna usavršavanja i onda je, sasvim slučajno, posle nekoliko godina saznala za program u Francuskoj, koji u svom fokusu ima gradnju zemljom. Kada je otkrila zemljanu arhitekturu i zaljubila se u ovaj materijal i mogućnosti koje on pruža, shvatila je da u državi iz koje je otišla postoji veliki broj kuća koje su građene ovim materijalom, ali je zbog nebrige vlasnika i nerazumevanja nadležnih institucija o njihovom kulturnom značaju, usled protoka vremena i neodržavanja najveći broj njih izložen propadanju. Zbog toga, Dragana već godinama pokušava da vrati stari sjaj zemlji, zemljanoj arhitekturi i edukuje ljude o materijalu koji je u gradnji uspešno korišćen hiljadama godina. Uz pomoć supruga, prijatelja, kolega iz Francuske i brojnih volontera iz zemlje i sveta već nekoliko godina radi na obnovi blatne kuće u Mošorinu. Radovi sada ulaze u završnu fazu, u kojoj Dragana najviše uživa. I dok pratimo realizaciju ove priče i željno iščekujemo one čuvene slike pre i posle, Dragana nam je pričala o svim izazovima gradnje zemljom, dobrim stranama zemlje, radionicama koje svake godine organizuje i Centru za zemljanu arhitekturu koji ovde nastaje. 140 l jul - avgust

PO STRUCI SI ARHITEKTA, MOŽEŠ LI DA ISPRIČAŠ NAŠIM ČITAOCIMA KAKO SI OTKRILA ZEMLJANU ARHITEKTURU I ZBOG ČEGA TI SE TOLIKO DOPALA. DA LI SI IMALA DODIRA SA OVAKVIM NAČINOM GRADNJE TOKOM OSNOVNIH STUDIJA?

Znala sam da je Vojvodina građena zemljom, čula sam ponešto o naboju, ali, osim nekolicine predavanja na predmetu „Ekologija građene sredine“ koje je držao profesor Krnjetin, gotovo da ništa nisam znala o zemlji kao građevinskom materijalu... Bilo je potrebno da prođe(m) dosta godina i nekoliko kontinenata, da shvatim da je zemljana arhitektura ono što me zanima i što me vratilo (našoj) zemlji, kako bih je istraživala i sa njom se igrala.

NAKON BORAVKA U SIRIJI, KOLUMBIJI, RUANDI, BUGARSKOJ I FRANCUSKOJ VRAĆAŠ SE U SRBIJU. ŠTA JE OPREDELILO TVOJU ODLUKU DA SE VRATIŠ I POSVETIŠ SE EDUKOVANJU LJUDI O PREDNOSTIMA ZEMLJANE ARHITEKTURE?

Do odlaska u Francusku, uživala sam u putovanjima i nisam imala nameru da se vratim kući. Kada sam krenula na specijalizaciju, znala sam – idem tamo da prikupim znanja i da se vratim. I tako je i bilo. Shvatila sam da gotovo svaka zemlja u svetu ima svog ili nekolicinu svojih stručnjaka, ljudi koji se time bave, a da smo o našoj zemlji mi gotovo sve zaboravili. I da je krajnje vreme da se ta znanja prikupe, jer ćemo ih nepovratno izgubiti. Fasciniralo me je saznanje koliko tehnika

gradnje zemljom smo imali, na koje sve načine su naši preci zemlju koristili, a da smo mi to sve odbacili. Znala sam kako se ovde sve sporo dešava, pa sam se vratila naoružana strpljenjem i entuzijazmom. Isto tako sam znala da ova situacija ima i svojih prednosti i da možemo početi ispočetka, na pravi način, da mogu sama birati koji zemljani put ću da utabam. GODINAMA SE NA OVIM PROSTORIMA GRADILO NA OVAJ NAČIN KORIŠĆENJEM MATERIJALA KOJI JE LJUDIMA BIO BESPLATAN I LAKO DOSTUPAN. ZBOG ČEGA SE U JEDNOM MOMENTU PRESTALO SA OVOM PRAKSOM, PEDESETIH GODINA JE ČAK DONETA ZABRANA OVAKVOG NAČINA GRADNJE?

142 l jul - avgust

Razloga je više i oni nisu vezani samo za ovo naše područje, nego za gotovo čitav svet. Nakon ratova, potreba za brzom gradnjom i industrijalizacija uslovile su širu primenu betona i drugih materijala. Osim toga, tu su i drugi razlozi: jedan je upravo taj da zemlja ništa ne košta, što ne odgovara današnjem svetu u kome je sve na prodaju. Zatim su tu i neke regulative, u cilju smanjenja rizika od požara u gradovima (za krovove od slame i trske, na primer). Tako je doneta zabrana gradnje zemljom u užim urbanim područjima tih pedesetih godina, ali niko danas ne zna da nam kaže da li je ona i dalje na snazi, da li se odnosi samo na ta uža urbana područja itd.

KAKVI TIPOVI ZEMLJANE ARHITEKTURE POSTOJE U SVETU I DA LI SE OVAKAV NAČIN GRADNJE I DALJE UČESTALO PRIMENJUJE

TEHNIKE KOJI SU NAJZASTUPLJENIJI NA NAŠIM PROSTORIMA?

Interesantno je koliko različitih tehnika gradnje zemljom imamo na ovim našim prostorima. Mnogo više sam se bavila izučavanjem zemljane arhitekture Vojvodine (nadam se da će se naći neko ko će da pokriva Jug, jer je i ovo „preveliki zalogaj“, za mene i nas!), tako da mogu malo više o tome. Smatra se da smo prvo imali kuće od pruća, oblepljene blatom, pa su tu zemunice i lagumice (izdubljene vertikalno i horizontalno u zemlji), pa kuće od naboja, ćerpiča i pletera, sve do putrika – kuća sa ravnim krovom od zemlje (koje su zabeležene u selu Sajanu u Vojvodini). Suštinski, sve ove tehnike postoje i u svetu, ali je uvek interesantno posmatrati kako se prilagođavaju podneblju: u Alžiru, na primer, koriste palmino lišće, mi ovde trsku, na istoku bambus...

(NE SAMO U NERAZVIJENIM ZEMLJAMA NA ŠTA PRVO POMISLIMO KADA SE SPOMENE

METODE KOJE SE KOD NAS NAJČEŠĆE

ZEMLJANA ARHITEKTURA) ILI SE U STRUČNIM

KORISTE ZA GRADNJU ZEMLJOM SU NABOJ,

KRUGOVIMA POSMATRA KAO NEKA VRSTA

ĆERPIČ I PLETER. DA LI BI MOGLA DA POJASNIŠ

ALTERNATIVE?

NAŠIM ČITAOCIMA KOJE SU NJIHOVE ODLIKE?

Postoji 12 osnovnih tradicionalnih tehnika gradnje zemljom (prema podeli koju je napravio CRAterre) sa oko 100 varijacija, prilagođenih klimi i mestu gradnje. U nekim delovima sveta, taj se kontinuitet gradnje zemljom gotovo nije ni prekidao. U većini je, ipak, napravljen prekid i poslednjih decenija, sa ekološkom, ekonomskom i krizom identiteta, zemlja opet postaje veoma interesantan građevinski materijal koji može odgovoriti na mnoge prohteve modernog doba. S jedne strane, zemlja kao materijal i dalje ostaje „alternativa“ manjeg procenta stanovništva sa razvijenom svešću o njenim kvalitetima, a sa druge strane, veoma često, i stvar trenda i današnjih eko tendencija, tako da postaje luksuzno skup materijal.

Naboj je, uglavnom, vezan za Vojvodinu – pravi se u, nekad, drvenim, a danas metalnim, oplatama, u koje se zemlja nasipa u slojevima i nabija drvenim i metalnim (danas i pneumatskim) nabijačima. Dobijamo monolitne, prilično debele zidove. Ćerpič je zastupljen na čitavoj teritoriji Srbije, to su cigle od nepečene zemlje (često sa dodatkom pleve ili slame), koje se suše na suncu, a potom se koriste ili za zidanje nosećih zidova ili samo kao ispuna drvenoj konstrukciji. Pleter je tehnika tipična za Srem u Vojvodini, gde se prvo postave drveni stubovi, potom se potkonstrukcija isplete (od leske ili bagremca), a tek onda se oblepljuje blatnim malterom. Varijacija na temu je prošće (malo deblje drvene letvice), negde se zovu „šeperuše“. Poznata je i čatmara, kuća sa drvenom konstrukcijom, na koju se kucaju letvice, a zemlja stavlja unutra...

POSTOJI LI NEKA SPECIFIČNOST VEZANA ZA ZEMLJANU ARHITEKTURU, ODNOSNO STILOVE I

Dizajn

KADA GOVORIMO O OVOJ VRSTI GRADNJE PITANJE TRAJNOSTI SE UVEK POSTAVLJA NA SAMOM POČETKU. SPOMENULA SI U SVOM PREDAVANJU U OKVIRU TEDx KONFERENCIJE DA JE DEO KINESKOG ZIDA GRAĐEN ZEMLJOM, DA SU PRVI SOLITERI GRAĐENI U JEMENU PRE 500 GODINA TAKOĐE ZEMLJOM I DA I DANAS TAMO STOJE, ZATIM PERUANSKE PIRAMIDE ILI GRAD LION KOJI JE TAKOĐE GRAĐEN ZEMLJOM. ZBOG ČEGA JE ONDA DANAS OVAJ PRIRODAN I LAKO DOSTUPAN

i osnovni korak da zemlju sa kojom radimo dobro upoznamo da bismo znali da je koristimo. Razloga zašto se zemlja danas ne koristi je mnogo, ali mislim da je suštinski problem u tome što se danas sve ubrzalo i što ljudi žele gotova rešenja, sada i odmah, bez mnogo truda, odricanja i zalaganja. Jer, rad sa zemljom je proces, a kako danas više nema onih moba i zajedničkih radnih akcija, čoveku (ili ženi) kao pojedincu je veoma teško da sam stvara, potrebno je vreme i strpljenje.

MATERIJAL STAVLJEN U DRUGI PLAN U ODNOSU NA OSTALE MATERIJALE KOJI SE

DA LI SE BILO KOJA VRSTA ZEMLJE MOŽE

KONVENCIONALNO KORISTE?

KORISTITI ZA GRADNJU?

Kao i svaki materijal, zemlja ima svojih mana i prednosti. Ako znamo da je koristimo na pravi način, onda je ona odličan, a iz primera se i vidi i viševekovni saveznik. Međutim, ako je izložena uticaju prirodnih nepogoda, zemlja se brzo oštećuje. Stoga je prvi

U suštini da, bilo koja zemlja se može koristiti za gradnju, samo je prvo potrebno da uradimo testove i vidimo od čega se sastoji, pa da joj se prilagodimo, odnosno da tehniku gradnje prilagodimo sastavu zemlje. Za naboj nam, na primer, ne treba toliko glinovita

144 l jul - avgust

zemlja, ali nam ona treba za maltere i slično. Kad smo kod toga, a već smo spominjali i Kineski zid, u pustinji Gobi, gde čak nije bilo ni zemlje, nego samo peska, deo zida je rađen tako što su ređali sloj peska, pa ga, na neki način, armirali pustinjskim biljkama. Sloj peska, pa sloj biljaka i tako dok nisu napravili zid dovoljne visine. Uz malo prakse, poznavanja materijala i kreativnosti, svaki materijal može se koristiti. NAJVEĆE PREDNOSTI I NEDOSTACI GRADNJE ZEMLJOM, ŠTA DANAS ZNAMO ŠTO NAŠI PRECI NISU ZNALI?

Već smo spominjali da je zemlja lako dostupna, skoro svaka se može koristiti za gradnju. Ideja je da koristimo onu koja se nalazi na samom terenu na kome se gradi ili u neposrednoj blizini, tako da su troškovi svedeni na minimum. Ona je zdrav, prirodan, topao

materijal, podložna je reciklaži, ima sposobnost termoregulacije okoline (upija višak vlage iz vazduha, pa ga, po potrebi, oslobađa), svojom termalnom masom dovodi do onog čuvenog efekta „zimi greje, leti hladi“, otporna je na požare. Ima ogroman kreativni potencijal, a kako je netoksična, u gradnji može da učestvuje čitava porodica, pa ispunjava i tu socijalnu komponentu. Što se mana tiče, neotporna je na vodu (bilo kapilarnu iz tla, bilo kišu i sneg) i na zemljotrese, ali dobrim izborom tehnika i za ove nedostatke može da se nađe odlično rešenje (dobra hidroizolacija, krov sa prepustom, drvena konstrukcija u trusnim područjima…). Sve ove mane i prednosti, gotovo sam sigurna, poznavali su dobro ili još bolje, naši preci. Razvijali su i unapređivali ove tehnike, koristeći sve što im je bilo na dohvat ruke da bi ih unapredili (od pleve, jaja, dlaka, mleka itd.) i, iznad svega,

146 l jul - avgust

mislim da su zemlju mnogo više poštovali nego mi danas. Naravno, često kažu da su, naročito vojvođanske kuće, tako „trošne“, jer nemaju temelja (ili ga imaju, ali od naboja) i hidroizolaciju, ali su oni zato sadili dudove ispred kuće (čiji koren raste u dubinu i izvlači vlagu iz okolne zemlje), imali čitave sisteme za odvođenje vode od kuće itd. Tako da mislim da puno toga još treba da naučimo iz načina na koji su oni gradili, da bismo mogli da naše kuće unapređujemo i prilagođavamo današnjem vremenu. SPOMENULI SMO DA KUĆE OD ZEMLJE NE PODNOSE NAJBOLJE VLAGU. KAKO SE NAJEFIKASNIJE MOGU ZAŠTITI OD NEŽELJENE VODE I KAKO IH MOŽEMO UČINITI OTPORNIJIM NA VREMENSKE NEPOGODE KAKVE SU RECIMO POPLAVE?

Kuće od zemlje ne podnose vlagu, a ako su građene na temeljima od zemlje, onda smo u velikom problemu kad dođe do poplava. Ali, kao što smo već rekli, da nismo zatrpali kanale i savršene sisteme za odvodnjavanje kakve smo imali, mislim da bismo danas imali mnogo manje problema. Takođe, crkve i čitava naselja su se, obično, gradili na najvišim kotama, tako da su ređe bili plavljeni nego drugi delovi. Što opet svedoči o inteligenciji i suživotu s prirodom naših predaka. Ovo je veliki problem Vojvodine, dok su se, u ostatku Srbije, kuće, uglavnom gradile na kamenim temeljima (i podrumima), što je velika prednost. DA LI JE RESTAURACIJA OVAKVIH OBJEKATA SKUPA I KOMPLIKOVANA?

Zavisi u kakvom se stanju objekat nalazi i koji nam je krajni cilj, odnosno namena objekta. Može, ali ne mora da bude skupa i komplikovana, ali često bude skuplja nego što se očekivalo, jer se dosta problema uoči tek nakon što se sve ogoli. Ali, ako se radi u sopstvenoj režiji, mnogo se može uštedeti.

U OKVIRU VAŠE FIRME EARTHS&CRAFTS TI I TVOJ SUPRUG VRŠITE USLUGE KONSULTOVANJA, DIJAGNOSTIKOVANJA STANJA OBJEKATA, ZATIM STRUČNOG SAVETOVANJA I OBUKE KAKO PRAVILNO OBNOVITI KUĆE OD ZEMLJE (KOJIH NA OVIM PROSTORIMA IMA DOSTA I NISU UOPŠTE SKUPE), A NERETKO SE I VAS DVOJE LATITE FIZIČKOG RADA. KAKVO JE INTERESOVANJE ZA ZEMLJANU ARHITEKTURU I POSTOJE LI I DALJE STARI MAJSTORI KOJI ZNAJU KAKO SE POSAO RADI?

Interesovanje, na našu veliku radost, raste iz godine u godinu i naš tim se polako, ali sigurno, širi. Starih majstora je jako malo, većina njih je suviše stara da bi radila, nažalost. Ipak, sve je više mladih koji se obučavaju, što kod nas, što na drugim mestima, te se, polako, priča širi i razvija. JAKO MI SE DOPADA TO ŠTO INSISTIRAŠ NA TOME DA TVOJA MISIJA NIJE SAMO OČUVANJE TRADICIJE, VEĆ PRE SVEGA OČUVANJE UZ UNAPREĐENJE I PRILAGOĐAVANJE SAVREMENIM TRENDOVIMA U GRADITELJSTVU. KAKO TO IZGLEDA U PRAKSI?

Iako s jedne strane razumem i donekle i podržavam taj povratak tradiciji u svakom smislu, ipak ne mislim da treba da pravimo replike i da sve radimo na način „kao nekad”. U našem primeru, što bi rekao moj suprug: „zadržali smo sve što je zanatski vredno” (restaurirali prozore, vratili donjem delu glavne fasade njegove secesijske ukrase), a sve ostalo radimo prema našim potrebama, ali gotovo bez izuzetka prirodnim materijalima! To znači da, na primer, na južnoj strani želim staklenik sa brisolejima, da nas zimsko sunce ogreje dok budemo spavali u potkrovlju naše (zbog strogih propisa u ono vreme, ne najbolje orjentisane) kuće u Mošorinu (južna fasada je glavna fasada kuće, pa nam je zabat dobio prozore, što jako smeta etnoljupcima.) Severni zid od naboja, koji je bio u veoma lošem stanju smo srušili i napravili zid od

Dizajn

balirane slame i zbog izolacije i zbog eksperimenta kombinacije ove dve tehnike. Probili smo dva mavarska luka između kuhinje i trpezarije, ja trenutno zidam kuhinju i želim kompletno da je uradim u tadelakt marokanskoj tehnici (utrljavanjem kreča sa primesama u završni sloj, kako bih dobila vodonepropusnost), videćemo da li će i kako biti uspešan!

da sam, većinom, navela ljude koji su, prvenstveno, ljudi iz prakse, a ne toliko arhitekte! MISLIM DA JE VAŽNO SPOMENUTI KOLIKO STRPLJENJA I RADA SI ULOŽILA U PROJEKAT IZGRADNJE CENTRA ZA ZEMLJANU ARHITEKTURU U MOŠORINU. OVAJ PUT NIJE BIO NI KRATAK NI JEDNOSTAVAN. MOŽEŠ LI DA ISPRIČAŠ NAŠIM ČITAOCIMA KAKO JE SVE

IMAŠ LI NEKE UZORE MEĐU ARHITEKTAMA

POČELO, KAKO SI ODABRALA KUĆU, KOLIKO

KOJI U SVOM RADU KORISTE ZEMLJU KAO

DUGO VEĆ RADIŠ NA OVOM PROJEKTU, KAKVA

MATERIJAL?

JE BILA SARADNJA I PODRŠKA OD INSTITUCIJA

Veoma cenim Martina Rauha i njegove radove, on je od zemlje i zemljane arhitekture napravio čudo u Austriji, Nemačkoj i Švajcarskoj. Pratim i obožavam rad Amerikanke Sigi Koko, volim njenu kreativnost i inovativnost. A tek što volim japanske majstore! Ima tu još nekoliko profesora sa specijalizacije u Francuskoj, pa nekoliko evropskih kolega sa kojima sam imala prilike da sarađujem. Vidim

S KOJIMA SI BILA U KONTAKTU I DA LI SE

148 l jul - avgust

DANAS NEŠTO PROMENILO? U KOJOJ FAZI SU RADOVI?

Moj povratak u Srbiju sa ogromnim entuzijazmom i željom da negde radim, volontiram, prošao je nezapaženo, pa sam konkurisala na sve moguće i nemoguće strane... na kraju, pomoć dolazi odakle se najmanje nadam i daleko izvan stručnih krugova. Žen-

ski časopis Cosmopolitan mi je omogućio da započnem ovu priču, kuća je kupljena novcem od nagrade za čitateljku godine. Od 2011. godine, polako počinjemo sa razgradnjom urušene šupe i štale, vikendima, sa puno entuzijazma i praznim džepovima, uz pomoć prijatelja i poznanika.. Nakon 5 godina pisanja projekata, od pre dve godine, podržava nas Ministarstvo građevinarstva, Dunđerski fondacija i Rekonstrukcija ženski fond, te se ubrzavaju radovi, konačno! Moj tata je nedavno rekao da je u kući, kad sam je kupila, moglo da se živi, ali da to više ne može i da ona izgleda sve gore iz godine u godinu. To je donekle istina, jer smo sve ogulili, izvadili 40cm zemljanih podova, napravili mnogo eksperimenata (jer, jedno je teorija, a drugo praksa; jedno – zemlja negde drugde, a drugo – naša zemlja!) i dosta grešaka. Ali, nakon 2-3 godine grubih radova, konačno smo došli do onoga zbog čega smo priču i započeli – završnih radova, oblikovanja unutrašnjosti, vajanja polica, pa se sad igramo i u tome maksimalno uživamo! Težimo da završimo enterijer prizemlja ove godine, te da sledeće godine radimo spavaonice u potkrovlju i da, konačno, postanemo pravi centar sa sertifikovanim i evropski priznatim treninzima i radionicama. Iako je bilo baš teških momenata, skoro na ivici odustajanja od cele priče, nekako smo shvatili da je sve to proces, da ide svojim tokom, i puštamo da se stvari tako i odvijaju, pa je sve mnogo lakše. Moj najbolji prijatelj kaže da najveća vrednost ove naše priče i nije sama gradnja, nego svi ljudi koji su prošli, ostavili svoj trag i, iznad svega, oni koji se vraćaju. Prošle godine smo imali radionicu sa jednim divnim majstorom za pećke iz Šikloša, i on mi je ispričao da je (kao i ja!) imao nameru da kuću obnovi za jednu godinu, ali da mu je trebalo 25 da to uradi! Što znači da smo mi tek na početku.

Dizajn

IAKO NIJE SASVIM ZAVRŠEN CENTAR ZA ZEMLJANU ARHITEKTURU VEĆ UVELIKO FUNKCIONIŠE, ORGANIZUJETE RADIONICE, PREDAVANJA I VELIKI BROJ LJUDI JE ZA OVIH NEKOLIKO GODINA PROŠAO KROZ IMANJE. KAKO SU KONCIPIRANE RADIONICE, KOME SU

kako da rade sa zemljom, steknu praktično iskustvo na gradilištu... Ima i dužih radionica, a one zahtevaju mnogo više organizacije svih nas, ali svake godine organizujemo višednevnu školu zemljane arhitekture, kao i neke specijalizovane radionice.

NAMENJENE, KOLIKO ČESTO SE ORGANIZUJU I ŠTA OBUHVATAJU?

INTERESANTNO JE ZA SPOMENUTI I RADIONICE

Prve radionice su započete sa francuskim biciklistima na putu za Kinu, pa sa mojih sedam kolega iz Francuske i Brazila, da bi, potom, počeli da dolaze ljudi iz Srbije, a onda i iz regiona, što je velika čast za nas. Uvek postoji mala doza zabrinutosti, ljudi se često šokiraju kada dolaze po prvi put, ali čim se ublatnjave, sve je lakše i jednostavnije. Sa radionicama, obično, počinjemo s proleća i radimo dok nas zima na otera: radimo skoro svakog vikenda. Radionice su obično jednodnevne i namenjene ljudima sa ili bez iskustva, koji žele da obnove svoje kuće, nauče

„OD HOKLICE DO POLICE“ U KOJIMA SU

150 l jul - avgust

UČESTVOVALE ISKLJUČIVO ŽENE. RADIONICE ZA OBUKU ŽENA U GRADITELJSKIM ZANATIMA SU PODRŽANE OD STRANE ORGANIZACIJE REKONSTRUKCIJA ŽENSKI FOND. KAKO JE DOŠLO DO OVE SARADNJE, KAKO SU SE POKAZALE MAJSTORICE I NAMERAVATE LI DA PONOVITE NEŠTO SLIČNO?

Priča počinje sa Pokrajinskim sekretarijatom za ravnopravnost polova i jednim sjajnim Božom koji predlaže projekat „Žene u zemljanoj arhitekturi“, kroz koji pravim malo istraživanje o vojvođanskim, bivšim i sadašnjim

Dizajn majstoricama, nakon čega organizujemo i tribinu, gde, preko moje drugarice i saborkinje Smilje (Earthship Serbia) saznajem za RŽF i učestvujem u njenom projektu „Zidarke“. Nakon ovoga, pišem predlog za obuku žena za rad sa trskom i izradu pećki, koji one podržavaju, a saradnju nastavljamo i ove godine, na našu veliku radost. Kako je jedan od mojih dugoročnih planova čisto ženski tim graditeljki, sigurno da ćemo nastaviti u tom smeru! I koliko god da se muškarci žale na ovo, žene su uvek u većini na našim radionicama. Majstorice su sjajne, a za sledeću godinu razmatramo ideju o radionicama za mame i decu, gde bismo, paralelno, radili radionice i sa mamama i sa decom, ali o tom potom! PORED ARHITEKTONSKOG, DRUŠTVENOG, KULTURNOG I EKONOMSKOG, ČITAVA OVA

152 l jul - avgust

PRIČA U MOŠORINU IMA I VEOMA VAŽAN EKOLOŠKI I PERMAKULTURNI ASPEKT. KAKO SI OTKRILA PERMAKULTURU I U KOJOJ MERI SE VODIŠ OVIM PRINCIPIMA?

Razvoj permakulture kod nas pratim od samog početka, ali zbog naših radionica, nikada nisam bila u prilici da završim kurs, što mi je veoma žao. Ipak, čitala sam dosta, a dosta toga primenjujemo i u našoj priči. Kuća je sastavni deo priče o permakulturi, pa sve to, nekako prirodno, ide jedno sa drugim. Trudimo se da recikliramo i da ništa ne ode sa imanja, da svemu nađemo novu namenu. Svake godine ambiciozno posadim i malčiram svoju baštu koja se, nakon par meseci, pretvori u džunglu... Imamo improvizovani kompostni toalet sa separatorom, trudimo se da jedemo zdravu vegetarijansku hranu, domaće proizvode, da radimo sa dobrim ljudima, da svima kroz ovu priču bude dobro i da se ova priča zaokruži.

KAKVI SU PLANOVI ZA NASTAVAK LETA, ZNAMO

KOJI SAVET IMAŠ ZA SVE ONE KOJI BI ŽELELI

DA JE SEZONA GRADNJE U PUNOM JEKU?

DA SE SAMOSTALNO UPUSTE U GRADNJU

Završene su radionice sa ženama, nakon čega sam, zahvaljujući podršci moje mame, provela 15 dana malterišući i zidajući kuhinju (kad obučavamo druge, najmanje mi radimo, pa mi je ovo bila jedinstvena prilika da samo radim). Opština Titel je podržala nastavak radionica, tako da, tokom jula i avgusta, svakog vikenda, imamo radionice (blatne maltere, podove, plafone itd.), krajem avgusta Kamp zemljane gradnje sa učenicima Tehničke škole Mileva Marić Ajnštajn, početkom septembra mORA - 7. školu zemljane arhitekture na kojoj ćemo raditi fasade, a u planu je i izrada letnje kuhinje i nadstrešnice sa zelenim krovom u septembru i oktobru.

ZEMLJOM?

Prvo se informišite o svim mogućnostima putem knjiga i interneta. Nakon toga, posetite ljude koji grade i učite od njih. Onda idite na vašu zemlju i posmatrajte pejzaž, pratite vetrove, kretanje sunca, biljke, životinje. Pričajte sa ljudima u okolini, pogledajte kako su nekada građene kuće oko vas, kojim materijalima i na koji način. Onda napravite neku malu ostavu, radionicu, garažu, vežbajte i učite na sopstvenim greškama. Nakon toga, krenite u realizaciju svoje kuće iz snova. Svesni da je to proces, uz entuzijazam i strpljenje. I dobre prijatelje i pomoćnike.

Klub finih zanata Zemljana arhitektura blog Građevinska radnja Earth&Crafts Facebook

Ankar Dizajn

Tekst: SiniĹĄa Prvanov (Bilkent Univerzitet, FADA/IAED, Ankara)

DUH OTOMANSKE ARHITEKTURE ŠEST VEKOVA KASNIJE „Vrednost kuća dakle nije u njihovim dimenzijama, pa najčešće ni u građi, već u proporcijama i izraženim odlikama, naravno u njihovoj ličnosti, u personalitetu, u onome što nazivamo Dušom” Borislav Pekić

Dizajn

tomanska tradicija i arhitektura su veoma bliske shvatanju naših ljudi. Balkan, ulice Mostara, Prilepa, Ohrida, Vranja. Hrana, nošnja, muzika i naravno obilje turcizama u našem jeziku (a ima ih preko 8 000), nesumnjivo potvrđuju izvore našeg istorijskog nasleđa i kulture. Ono što nedovoljno znamo o našim dojučerašnjim vladarima jesu njihove vrline, navike, problemi i religija. Turska, kao zemlja koja se nalazi na raskrsnici puteva između Evrope i Azije, uspela je početkom prošlog veka da izvrši slojevite reforme pod vladavinom „oca nacije” Kemala Ataturka i tadašnju carevinu transformiše u republiku. Turska se danas suočava sa velikim izazovima našeg vremena. Počev od enormne industrijalizacije, prihvatanja zapadnih normi življenja, pa do populizma i nadolazećeg fundamentalizma sa istoka. Uprkos svemu, ona uspešno odoleva svim pritiscima i uspeva da svojim građanima omogući daleko bolje životne uslove i očuva svoj nacionalni identitet. Turska prestonica, Ankara, moderan je i dinamičan grad širokih bulevara i brojnih parkova. U srednjevekovnoj istoriji poznat kao Angora, danas je drugi grad po veličini u zemlji posle Istanbula i najznačajniji administrativni i univerzitetski centar Turske. Nalazi se u srcu Anadolije na 1000m nadmorske visine, a grad danas broji oko 4,5 miliona stanovnika. Ankara ima ogroman simbolički značaj za Turke. Ona je mesto početka nove ere turskog naroda. Simbol je nezavisnosti i razvoja. 156 l jul - avgust

Pogled na Ankaru sa visoravni Bilkent

Otomanska Arhitektura (1326-1924)

Krajem XII veka, islamski svet je izgubio većinu svoje snage, prestiža i prosperiteta kroz unutrašnje borbe i česte izmene granica. Invazija Tatara sa istoka i ujedinjenih hrišćana pod španskom zastavom sa zapada, rezultirala je gubitkom velikog dela teritorije carstva. Vreme veličanstvenih građevinskih dostignuća Alhambre i Kordobe neumitno je prošlo. Međutim u približno istom periodu dolazi do ponovnog ujedinjenja muslimana pod Osmanskim kalifatom. Vlast se proširuje u istočnoj Evropi, Grčkoj, Mađarskoj i na Balkanu, što je bio veliki podsticaj za oživljavanje svih umetnosti, a naročito arhitekture. Jasan dokaz za to je bogato otomansko nasleđe koje još uvek čini veliki deo evropske kulturne i umetničke baštine. Razvoj otomanske arhitekture sledi proces sličan onim iz ranijih perioda muslimanske ekspanzije. Od XVI veka pa nadalje, otomanski stil se razvijao nezavisno, obogaćujući se novim izrazima i arhitektonskim elementima. Najvažnije odlike ove arhitekture su prefinjen osećaj za geometriju i proporciju, dekorativnost, spiritualnost i delikatnost u rešavanju privatnosti prostora.

Turski način života tog vremena, a posebno njihov kod ponašanja u društvu, imao je uticaj i na urbanizam. Trgovi su bili prilično retki, ali su zato građeni veliki otvoreni javni prostori tržnice, gde se odvijala prodaja namirnica, alata i odeće. Kulija je predstavljala najvažniji deo otomanskih gradova, ali to nije bila funkcija koja odgovara ideji javnog prostora u zapadnom smislu. To je bilo religiozno i socijalno mesto, gde je u većini slučajeva postojala džamija, medresa, bolnica, groblje i biblioteka. Džamija i kulija su tako formirale centralni kompleks unutar urbane strukture stambenih područja. Karakterističan primer takve gradnje u Ankari je prostor oko Citadele (Ankari Kalesi), koji predstavlja ujedno i najstariji deo grada. Veliki bazar nalazi se u Ulus Bentderesi Distriktu, na obronku visine 978 metara. Otomanska kuća, stožer patrijarhalnosti i privatnosti, dosezala je u visinu do dva, a ponekad i tri sprata. Prizemlje se obično gradilo u tvrdom kamenu, dok je sprat bio od lake drvene konstrukcije (bondruka). Osnova kuće je uvek bila približno kvadratna, a strana koja se pružala od istoka prema zapadu je bila duža za jedan do dva metra Slika 2. Ahi Serafettin džamija i njen centralni ulaz

Slika 3. Izgled i osnova porodične kuće otomanskog perioda

(Slika 3). Glavni ulaz je hodnikom vodio ka sobama koje su činile zasebnu celinu. Sporedni, nezavisni ulaz je obično vodio u baštu. Turska kuća se sastojala od podruma, štale, drvne šupe, dvorišne letnje kuhinje, prizemlja ili mezanina sa zimskom kuhinjom i dnevnim boravkom. Gornji sprat je obično imao više soba za spavanje, organizovanih oko čardaka, koji je zbog kontinentalne klime uvek bio zastakljen. Sve sobe na spratu osim devojačke, imale su hamam i drveni nameštaj - dogram. Dogram je nepokretni drveni nameštaj koji čine: hamam, furunluk, džamluk, teredže, dušekluk, pomoćni dolap i pođukluk. Zidovi na spratu su bili tanji od istih u prizemlju. Sobe su bile prostrane, do 6x5 metara, osvetljene i izuzetno bogato dekorisane. Zidove soba krasile su leuhe, kaligrafski natpisi, odnosno uramljeni citati iz Kur’ana. Severoistočne sobe su bile cele u pendžerima, prozorima ukrašenim belim zavesama. Plafoni su izrađivani tehnikom užljebljenih bukovih daščica. Daske se nisu farbale, kako bi se osećao prijatan miris dr158 l jul - avgust

veta. Iznad prozora, niže plafona bili su drveni rafovi duž tri zida soba. Na njima su ostavljani: sahani, ćase, meterizi i druge posude za jelo. Druga vrsta kuće koja se takođe gradila u Ankari tokom otomanskog perioda je dvostruka kuća ili tzv. bratska kuća. Ove kuće su bile osmišljene kao dvospratne građevine sa dve ili više identičnih funkcionalnih jedinica. Koncept ovakvih kuća je kasnije prihvaćen i od strane pravoslavnog stanovništva širom Balkana, ali sa unutrašnjim adaptacijama u skladu sa svojom tradicijom. Kuće su građene na strmom terenu koristeći kamen, dok su spratovi bili drvene konstrukcije. U otomanskoj arhitekturi drvo je bilo omiljeni građevinski materijal. Prilagodljivo izradi različitih formi, snažno u konstrukciji i dobar toplotni izolator. Najčešće se koristilo drvo kestena, bora, vrbe i topole. Drvo je uticalo na estetsku teksturu, ali i na formiranje posebnog stila u gradnji. Na osnovu tih karakteristika prepoznajemo tri tipa tadašnje gradnje kuća.

Ulus Bentderesi Distrikt

Izgled renoviranih kuÄ&#x2021;a u Ulus Bentderesi Distriktu

Izgled prizemlja jedne od kuća koja se danas koristi kao kafeterija

Izgled prizemlja jedne stambene jedinice koja se danas koristi kao zanatska radnja

Prvi je Brvnara. Za ovaj tip je korišćen najstariji, tradicionalni metod drvene konstrukcije u kojima su se drvene grede (balvani) preklapali i pričvršćivali na krajevima. Zidovi formirani na ovaj način su uspešno odolevali hladnim zimama Ankare. Modernije metode ove izrade se koriste i danas u planinskim selima na severu Turske. Sledeći način je Hatil konstrukcija, gde su masivne drvene grede ugrađivane u spoljne zidove kuća, takođe koristeći kao glavne građevinske materijale kamen, drvo i blato umesto maltera. 160 l jul - avgust

Treći način gradnje je Himis konstrukcija, koji se koristio drvenim okvirom koji bi se tokom zidanja ispunjavao ciglom ili kamenom. Ovaj tip gradnje je varijacija graditeljske tradicije koja postoji u mnogim delovima sveta, od starog Rima pa sve do danas. U ovom tipu gradnje drvo se ponaša kao armatura i daje ojačanje celokupnom skeletu kuće. Danas su prizemlja ovih kuća pretvorena u prodavnice i kafane, dok su viši spratovi renovirani i posluju kao pansioni. Ovakav obrazac očuvanja tradicionalne arhitekture je postao veoma popularan i primenjuje se i u savremenijim građevinama ovog dela grada.

Slika 8. Izgled hotela sa ulične strane Džumhurijet Bulevara

Slika 9. Izgled jednog od foajea hotela

Hotel Ankara Palas Ovo monumentalno zdanje otomansko-orijentalnog karaktera je prvobitno projektovao 1924. godine arhitekta Vedat Tek, ali nakon što je on napustio projekat hotel je izgrađen u skladu sa novim zahtevima mladog talentovanog arhitekte Ahmeta Kemalettina. Hotel je otvoren u jesen 1927. godine. Ankara Palas pokazuje karakteristike prvog turskog nacionalnog arhitektonskog pokreta. Hotel je bio osmišljen kao mesto za održavanje važnih političkih i društvenih skupova, naročito tokom prvih godina Turske Republike. (Slika 8)

Mimar Kemalettin, bio je jedan od najpoznatijih turskih arhitekata kasnog perioda otomanske arhitekture, odnosno prvih godina nakon uspostavljanja Turske Republike. On je bio jedan od predvodnika prvog turskog nacionalnog arhitektonskog pokreta Hotel ima približno kvadratnu osnovu 70x70 m. Njegovo arhitektonsko rešenje se može opisati kao klasično sa centralnim unutrašnjim zastakljenim holom. U njemu su nekada bili staklena bašta i naknadno naručene, bogato obrađene hrastove stepenice, koje su vodile na prvi sprat. Oko ovog centralnog prostora sa stubovima i galerijama nalazile su se ostale prostorije hotela, među kojima su bile najznačajnije velika dvorana za prijeme i balove i trpezarija. Deo hotela su bile i lepo uređena biblioteka i velika bašta. Celokupna unutrašnja oprema hotela naručivana je uglavnom iz Beča. Reprezentativni prostori ovog hotela koriste se i danas za prijeme domaćih i stranih delegacija i uglednih gostiju iz zemlje i sveta. (Slika 9) Važno je napomenuti da je Ahmet Kemalettin (1870-1927), poznatiji kao Mimar Kemalettin, bio jedan od najpoznatijih turskih arhitekata kasnog perioda otomanske arhitekture, odnosno prvih godina nakon uspostavljanja Turske Republike. On je bio jedan od predvodnika prvog turskog nacionalnog arhitektonskog pokreta. Školovan na Istanbulskom Tehničkom Univerzitetu i Technische Hochschule Charlottenburg u Berlinu, Mimar Kemalettin je odigrao pionirsku ulogu u formiranju prve stručne organizacije graditelja u Otomanskom carstvu „Društvo otomanskih arhitekata i inženjera”.

Slika 10. Izgled centralnog dvorišta predsedničkog kompleksa

Predsednička palata Cumhurbaşkanliği Sarayi Iako prvobitno osmišljena kao kancelarija premijera, palati se sredinom 2014. godine menja namena i koristi se kao novo sedište predsedništva. Zgrada je izgrađena unutar Ataturkove šume (AOC), koju je prvi predsednik Turske republike, Mustafa Kemal Ataturk, 1937. godine donirao državi. (Slika 10). Predsednička palata se sastoji od glavne i dve pomoćne zgrade koje se koriste za sastanke i posete šefova država. Kompleks se prostire se na površini od 300 000 kvadratnih metara. Inspirisana otomansko-seldžučkom arhitekturom, nova predsednička palata ima 1150 soba, botaničku baštu, sobe za satelitske i vojne komunikacione sisteme, jedinstven park i kongresni centar uključujući i novo mesto boravka za porodice predsednika sa preko 250 soba. Kompleks takođe poseduje džamiju kapaciteta za 4 000 vernika, kao i višenamenski kulturni 162 l jul - avgust

centar (Slika 11 i 12). Projektant ovog zdanja bio je arhitekta Šefik Birkie. Pomenuto zdanje krase visok estetski kvalitet i bogatstvo sadržaja. Ono predstavlja odličan primer uspešne adaptacije jednog tradicionalnog arhitektonskog stila novim konstruktivnim tehnikama i materijalima. Međutim i pored svih epiteta, ovaj kompleks je još i danas predmet brojnih kontroverzi i kritika na račun visokih troškova izgradnje i kršenja zakona o prostornom planiranju. Arhitektonski izraz i tradicija jednog naroda stvaraju se i nadograđuju vekovima. Turska, Ankara i njen Otomanski duh su svakako potvrda za to. Očuvanje tradicionalne arhitekture i njena implementacija u savremenom graditeljstvu nedvosmisleno, govore o kulturnom identitetu jednog naroda i njegovoj ljubavi prema svojoj zemlji.

Srbija takođe poseduje veliko istorijsko arhitektonsko nasleđe koje se uglavnom oslanja na tradicije vizantijskog graditeljstva. Nebrojeno je uspešnih primera iz novije istorije, ali bi bilo korisno navesti samo neke od njih, kao što su zgrada Patrijaršijskog dvora na Kosančićevom vencu u Beogradu, delo arhitekte Viktora Viktoroviča Lukomskog, kao i kompleks Kraljevskog dvora na Dedinju, delo arhitekte Živojina Nikolića i akademika Nikolaja Krasnova. Ono što odlikuje ove građevine jesu sklad, proporcija i vanvremenski karakter. One, uz mnoštvo drugih, poseduju ogroman inspirativni potencijal koji bi mogao poslužiti kao nadahnuće novim generacijama naših stvaralaca u kreiranju jednog prepoznatljivog arhitektonskog stila. Na kraju bih napomenuo da su za rad na ovoj priči korišćene crno-bele ilustracije kako bi se što bolje sagledali svi detalji i naglasila estetska vrednost predstavljenih objekata.

Inspirisana otomansko-seldžučkom arhitekturom, nova predsednička palata ima 1150 soba, botaničku baštu, sobe za satelitske i vojne komunikacione sisteme, jedinstven park i kongresni centar uključujući i novo mesto boravka za porodice predsednika sa preko 250 soba

Slika 11. Centralni ulaz palate

Slika 12. Enterijer centralnog hola palate

Životni stil

TERRA

NE POSTOJI NIŠTA KONKRETNIJE OD ZEMLJE Na keramičke šoljice ,,klempuše” sam sasvim slučajno naišla na instagramu pre par meseci i toliko su mi se dopale u svojoj nesavršenosti da sam odmah poželela da saznam više detalja o autoru(ki). To je bio moj prvi kontakt sa Terra keramikom, a kako sam dalje istraživala bila sam sve sigurnija da želim da vas upoznam sa autorkom i njenim šarmantnim brendom. Nakon što je magistrirala vajarstvo na Umetničkoj akademiji u Splitu, Tea Radić odlučuje da osnuje svoj brend i ljubiteljima ručnog rada ponudi duboko lične, organske, upotrebne komade uz koje će vam svaki trenutak biti podsetnik na uživanje u jednostavnosti i lepoti. Kako Tea kaže, glina je za nju poput živog bića, a ta ljubav i uvažavanje prema materijalu su i te kako uočljivi na njenim proizvodima 164 l jul - avgust

Intervju: Teodora Kovrlija Fotografije: Albert Kazi, Edita Šimić, Terra keramika

Životni stil

ŠTA TE JE IZVORNO PRIVUKLO GLINI KAO MATERIJALU?

Dobro pitanje. Glina je primarni materijal s kojim radim i u kojem se izražavam. Umjetnik bira način izražavanja koji mu je blizak. Tu sugestije drugih ne prolaze. Samo tako nastaju iskrena djela, bez obzira govorili mi o funkcionalnim predmetima ili objektima za izlaganje. Ne postoji idealan pristup, idealan materijal. Sve to i mnogo više stvar je osobnog izbora, afiniteta, karaktera i senzibiliteta. Tijekom studija sam radila u raznim medijima i s raznim materijalima, tražila sam sebe u njima. Neki su mi odgovarali, neki su bili u suprotnosti s mojim karakterom. No s glinom sam se našla odmah, to je bilo TO. Glina je kao živo biće. Treba s njom znati rukovati. Tada su mogućnosti koje pruža beskrajne. Često ponavljam da je ona koncentracija kreativnog naboja. Smatram da je to, kao materijal, naj166 l jul - avgust

bolje opisuje. U konačnici, bez obzira na medij odnosno materijal izražavanja, jedino što je bitno jest da je vaš rad iskren i vaš. PO STRUCI SI VAJARKA, KADA SI ODLUČILA DA SE POSVETIŠ UPOTREBNOJ KERAMICI?

Magistrirala sam kiparstvo pri Umjetničkoj akademiji Sveučilišta u Splitu. Glina je bila moja svakodnevnica, što me dovelo do simbioze estetike, glavne odrednice kiparstva i produkt dizajna. Ono što mi je važno jest da svaki proizvod koji iziđe iz mog ateljea zadovoljava moje estetske kriterije, ali i da bude 100% funkcionalan. PREDMETI KOJI IZAĐU IZ TVOJE RADIONICE BILO DA JE REČ O POSUDICAMA, ŠOLJICAMA, DASKAMA ILI NAKITU U SEBI POSEDUJU TOPLINU I DIREKTNU POVEZNICU SA MATERIJALOM OD KOGA SU NASTALE. NA

KOJI NAČIN SI POSTIGLA OVAKAV PRIRODAN, ORGANSKI IZGLED?

Srce. Srce zna put kojim treba poći, u glini izražavam ono što osjećam. PINCH CUPS SU NASTALE, KAKO IME KAŽE, ŠTIPKANJEM I TVOJIM PAŽLJIVIM OBLIKOVANJEM BEZ KALUPA I BEZ NAKNADNOG ZAGLAĐIVANJA I PEGLANJA TEKSTURE ČIME JE FINALNI PROIZVOD JOŠ LIČNIJI ZBOG OTISAKA KOJI OSTAJU TU. DA LI JE OVAKAV PRISTUP NEKA VRSTA LIČNOG BUNTA PROTIV UPEGLANE I BLJEŠTAVE ROBE KOJOM SMO OKRUŽENI?

Mislim da je svaka vrsta ručne proizvodnje neki oblik bunta. Ono što Terrom promoviram je filozofija koja stoji iza koncepta jednostavnog života, lokalne kupovine i eko kupovine. Estetika mojih proizvoda nadahnuta je organskim. Vizualni identitet proizvoda nadah-

S glinom sam se našla odmah, to je bilo TO. Glina je kao živo biće. Treba s njom znati rukovati. Tada su mogućnosti koje pruža beskrajne. Često ponavljam da je ona koncentracija kreativnog naboja. Smatram da je to, kao materijal, najbolje opisuje

Životni stil nut je osobnom impresijom koja je uhvaćena i trajno zabilježena u strukturi, teksturi, obliku - obzirom na to da je svaki pojedini komad od svog početka do kraja ručno oblikovan. Otisak prsta, trag alata, dinamika same površine, intimna je gesta upućena krajnjem korisniku. ŠOLJICE KLEMPUŠE I PANKERICE SU BESKRAJNO SIMPATIČNE. KAKVA SE PRIČA KRIJE IZA NJIHOVOG NASTANKA?

Forma šalice je od početka dosljedna svojoj suštini. Ono što se razvijalo s vremenom jest ručkica na istima, a trenutno najpopularnija od milja nazivana Klempuša – upravo je šalica s dugom ručkicom. Klempuši sam dala ime po nadimku koji su dali meni, od milja. Ljepota Klempuše je u rustičnoj jednostavnosti. Njena estetika se temelji na ideji prihvaćanja sitnih nepravilnosti koje proizlaze iz procesa stvaranja. Predimenzionirana, dugačka ručkica posebna je upravo iz tog razloga, jednostavan način prihvaćanja malih nesavršenosti od kojih je život satkan kao nečeg dragocjenog. Pankerica ili šalica za jutarnju samoobranu, je ona koja na mjestu ručkice ima 3 mala šiljka. Opasna, kad treba biti. Osigurava mirna jutra, radni dan ili popodnevni odmor uz topli napitak.

KOLIKI ZNAČAJ PRIDAJEŠ MALIM RITUALIMA I ŠTA ZA TEBE PREDSTAVLJA JUTARNJA ŠOLJICA KAFE ILI POPODNEVNA ČAJA?

S kavom započinjem dan, a svaki početak je bitan. Vjerujem da su mali rituali bitni jer nas pripremaju za početak dana, ako govorimo o jutarnjim ritualima, ili opuštaju, ako govorimo o popodnevnim. DA LI SU KAFA I DORUČAK UKUSNIJI IZ POSUDICA KOJE SI SAMA NAPRAVILA?

U svakom slučaju osjećaj je poseban. 168 l jul - avgust

Životni stil

TVOJE ŠOLJICE I POSUDICE SE IZDVAJAJU I PO SIMPATIČNIM PORUKICAMA KOJE SI DODALA

Sva čarolija koju posjedujemo temelji se na našoj riječi.

NA NAVEDENE PREDMETE. KAKO NASTAJU OVE MINI KOLEKCIJE?

KOLIKO EKSPERIMENTIŠEŠ SA MATERIJALIMA I

Inspiracija se može pronaći u svemu, ona je svugdje. Nekad inspiracija bljesne poput munje, ponekad je potrebno kontemplirati, nekad dođe u trenucima samoće, ponekad u buci.. nema pravila. Mašta ima čudesnu moć prepoznati beskonačne mogućnosti u najobičnijim situacijama, odnosno stvarima ili ljudima, mogućnosti i ideje koje samo čekaju da se fizički materijaliziraju kroz neki proizvod. S vremenom sam počela dodavati riječi na šalice. Jedna riječ je nalik čaroliji. Riječ je na neki način pečat našeg života. Tolika je njena snaga i veličina. Riječima hranimo ili spuštamo naš duh. Riječju se stvara ljubav ili mržnja, radost ili tuga. Naša riječ je naša moć.

GLAZURAMA U RADU?

170 l jul - avgust

Puno. Radim svoje tonove mješajući tri bazne gline u određenim omjerima. Eksperimentiranje je jedan beskonačan proces interakcije. Mogućnosti koje glina pruža su zaista neizmjerne. Ne postoji ništa konkretnije od zemlje. DA LI TE JE RAD SA GLINOM NAUČIO STRPLJENJU BUDUĆI DA JE PROCES DUGAČAK I NE MOGU SE PRESKAKATI ODREĐENE FAZE, DOK JE ISTOVREMENO GLINA SVOJEVOLJNA I POMALO I NEPREDVIDLJIVA U SVOJOJ LEPOTI?

Za izradu jedne šalice ili zdjelice potrebno je minimalno 10 dana bez preskakanja ili ubrzavanja faza.

Jedna riječ je nalik čaroliji. Riječ je na neki način pečat našeg života. Tolika je njena snaga i veličina. Riječima hranimo ili spuštamo naš duh. Riječju se stvara ljubav ili mržnja, radost ili tuga. Naša riječ je naša moć. Sva čarolija koju posjedujemo temelji se na našoj riječi

Životni stil

Sve su faze iznimno bitne. Strpljenje je u ovom poslu osnova. Kad je predmet u potpunosti suh, spreman je za prvo, biskvitno paljenje, nakon kojeg slijedi glaziranje. Biskvitno pečen predmet uranja se u glazuru, te ide na posljednje pečenje kako bi dobio uporabni karakter. Svaki se predmet najmanje dva puta pali na visokoj temperaturi. KOJI JE BIO PRVI KOMAD KOJI SI NAPRAVILA OD GLINE I U KOJOJ MERI SE TVOJ STIL PROMENIO DO SADA OD TIH PRVIH RADOVA?

Prvi susret s glinom je bio jako davno, a ne sjećam se koji je bio prvi komad. Mislim da sam zadržala onu srž iz samih početaka, neki tehnički detalji su se promijenili... To je normalno, rad donosi znanje, a znanje transformira.

172 l jul - avgust

IMAJUĆI U VIDU DA SAMA VODIŠ BREND TERRA I UČESTVUJEŠ U SVIM FAZAMA RAZVOJA OD KREATIVNOG PROCESA I DIZAJNA PROIZVODA DO ADMINISTRATIVNIH, MENADŽERSKIH I MARKETINŠKIH ZADUŽENJA, KAKO SVE POSTIŽEŠ I IZLAZIŠ NA KRAJ SA OVIM MANJE ZANIMLJIVIM OBAVEZAMA?

Kad su sve faze posla kao što je ovaj na jednoj osobi, to je teško, kako fizički tako i mentalno. Ono što je samo po sebi jako zahtjevno jest postaviti posao na noge. Počeci su za sada bili najteži jer su najbitniji, najvažnije odluke padaju u samom startu. Tada se postavljaju temelji, a temelji su osnova svega. Da se ne zavaravamo, voditi svoj posao je izazov, a sa izazovima se treba znati nositi, ne gledati ih kao prepreku nego kao mogućnost za učenje i rast. U konačnici, sve je stvar stava. Uz pravi stav sve je lakše.

IMAM UTISAK DA JE HENDMEJD PROIZVODNJA POSLEDNJIH GODINA KONAČNO DOBILA

Bitan je cijeli taj ritual, od pripreme samog obroka do posluživanja.

SVOJE ZASLUŽENO MESTO. POSEĆUJEŠ LI UMETNIČKE SAJMOVE I IMAŠ LI FAVORITE

PRIPREMAŠ LI NEKE NOVINE U PONUDI?

MEĐU KOLEGAMA KOJI SE BAVE IZRADOM

Uvijek se nešto novo ,,kuha”. Ideje postoje, kad sazru pojavit će se.

PREDMETA OD GLINE?

Počela sam unazad godinu dana s Terrom posjećivati sajmove. Jako cijenim rad svih koji se bave ručnom izradom, koji žive od svog rada. Ne bih izdvajala nikoga. DOSTA PREDMETA KOJE IZRAĐUJEŠ SU U BLISKOJ VEZI SA KUHINJOM I KUVANJEM. DA LI TI JE BLISKA OVA TEMA, VOLIŠ LI DA KUVAŠ I KOLIKO ZNAČAJA PRIDAJEŠ POSUĐU I VIZUELNOJ PREZENTACIJI HRANE?

Hrana je neizostavan dio moga/našeg života. Kada cijelokupnu gastro priču zaokružimo s unikatnim keramičkim posuđem, cijelu stvar dižemo na jedan sasvim drugi nivo.

KAKO NAŠI ČITAOCI MOGU DA DOĐU U POSED TVOJIH RUKOTVORINA, MOŽEMO LI TE OČEKIVATI NA NEKOM SAJMU U BEOGRADU?

Zašto ne, volila bih sudjelovati i na sajmovima van granice. Za sada preko fejsbuk stranice Terra ili Instagrama terraceramica.

Zdravlje

i v o r a D e j l Zem 174 l maj

Tekst: Merima Aranitović

Tekst: Marija Radojković

Pripremajući se da počnem sa radom na priči za letnji dvobroj, nisam mogla da se oslobodim slika i utisaka koji su me i dalje držali od nedavnog puta kroz ravnicu – nepregledna polja zlatnog žita, mladih suncokreta koji su tek krenuli da dižu glavice i kukuruza koji najavljuju gorostasa na poljima. Zimus smo tim istim putem prošli i zemlja beše pusta, uzorana i spremna da primi seme u svoju utrobu. Kako je sve podložno promeni

Zdravlje

Lekcije koje nam zemlja daje Učenje o prirodi i od prirode najlepše su i najkorisnije lekcije koje u životu dobijamo. Naši preci su sve to, davno, sveli u narodne mudrosti koje često vrlo lako i bez promišljanja izgovaramo. Govorim o vremenu kad je jedini kanal komunikacije, dalji od onog dokle je glas mogao da stigne, bilo prenošenje informacija od usta do usta. Mudrosti poput esencija, svedene na srž, osnovu, mogu s malo reči sve reći. Malo reči da bi se lakše pamtilo i prenosilo. Malo reči jer se istina u jednostavnosti krije.

Setva i žetva Svako od nas je poslovicu u kojoj se spominju ove dve imenice čuo nebrojeno puta, a i sam je nekada izgovorio. Ja sam je dugo doživljavala kao pretnju – pazi šta radiš... Kao neku vrstu životne ucene. Ova poslovica ne može da se shvati ako se ne razume zemlja i ako se ne sagledaju njeni plodovi. Ona zahteva naš povratak korenima u najosnovnijem smislu te reči – da se setimo one biblijske – da smo od zemlje postali i da ćemo se zemlji i vratiti. Svi na ovaj svet dolazimo jednaki – goli, uplakani sa mnogo potencijalnih puteva kojima ćemo krenuti u život. To je prva setva. Ono što dobijemo od roditelja. Ono što oni misle da je najbolje. Pokušajmo, na trenutak, da sebe zamislimo kao biljke, kao recimo onaj suncokret sa početka teksta. Jedno seme, dobra zemlja, dobra misao i mnogo truda da od semena izraste zdrava biljka. Trud koji podrazumeva da je tlo dobro, da redovno okopavate, čupkate korov, zalivate, prehranjujete, da primećujete i najmanji napredak ali da primetite i ako vaša biljka stagnira ili se neki list suši. Da predvidite i moguće vremenske nepogode – te i da od njih zaštitite ono što ste sejali. I tada vi izrastete u idealnu biljku. Ali, svi znamo da život nije uvek takav. Dobro znamo da život nije linea176 l jul - avgust

ran, da se stvari ne dešavaju po idealnom planu, da su uslovi pod kojima se rađamo, živimo i na kraju umiremo sve samo ne kao iz priče i da ovo sa setvom i žetvom takođe nije konstanta koju ne možemo tokom života menjati. Kako seješ tako i žanješ. Možda smo loše posejali, ali dok god imamo volju i želju da dobijemo dobar rezultat na kraju, možemo svojim radom, trudom i posvećenošću da menjamo okolnosti. Loš start ne mora da znači da smo izgubili trku. Možda ćemo malo više truda uložiti, ali će i rezultat biti srcu draži. Isto tako, dobro posejano seme koje ne dobije negu neće doneti dobar i kvalitetan krajnji rezultat. Setva i žetva su samo početak i kraj. Sve ono što činimo u međuvremenu, u sredini, svaki put kad se korigujemo, kad uložimo u sebe mi menjamo i krajnji rezultat. Setimo se ponovo prirode. Ako kiša padne na vreme, ako napravimo sistem veštačkog navodnjavanja, ako stavimo zaštitne mreže, ako redovno prehranjujemo zemlju, ako negujemo svoje useve, bude dobro. Ako sve ovo zanemarimo, kakvo god da smo čarobno seme imali na početku, na kraju ćemo imati žetvu ispod proseka.

Ciklusi života Život je sastavljen od ciklusa. U tom ciklusu je početak označen setvom, a kraj žetvom. Ciklusi zemlje su očaravajući – jednostavni kao istina. Posmatrajte biljke oko sebe i učite od njih. Posmatrajte ih i u njima ćete prepoznati karaktere ljudi, njihove želje i potrebe. Neke biljke dugo trpe vez vode, svetla, u lošim uslovima. Rastu sporije, ali ne odustaju. Neke opet, ako ih samo jedan dan ostavite bez idealnih uslova spuste gard, predaju se i misle da je život izgubio smisao. Nekim biljkama treba samo mala potpora, nešto na šta će se osloniti ne bi li izrasle u nešto fantastično, a neke nikad ništa od vas ne traže. A sve su iz iste zemlje izrasle.

Zdravlje

178 l jul - avgust

Kako vam floriterapija može pomoći povodom „setve i žetve“? Dok sam pisala ovaj tekst razmišljala sam na dve relacije, na bukvalnom i metaforičkom nivou. Uzemljiti se, povezati se sa zemljom, naći svoj put, svoju setvu i dobru žetvu. Sve ovo možemo shvatiti baš tako – čovek na zemlji svojim radom kreira svoj život. Možemo shvatiti i u prenesenom smislu – uzemljiti se – stati s obe noge na zemlju, spoznati svoje vrednosti, mogućnosti, sagledati svoja ograničenja i tražiti način da se ona prevaziđu. Menjajući i unapređujući sebe, prevazilazimo i možda lošiju setvu stvarajući svojim radom i kreacijom uslove za dobru žetvu. Uzemljenje je jako važno i za sve one koji su baš sada u fazi promena – lokacije, posla, pa čak i države. Da bismo mogli da dajemo maksimum od sebe i da živimo pun i kvalitetan život važno je da se osećamo kao svoj na svome. Ako se u bilo kojoj od ovih situacija ne osećate dobro, bukvalno ili metaforički – tu je floriterapija da vam pomogne – da se uzemljite, pronađete svoje unutrašnje potencijale, promislite o sebi i svojim kapacitetima i pokrenete se da pronađete sve ono što vam je rođenjem dato kao mogućnost. Cvetne esencije u sebi sadrže zapise – sve ono što biljke vekovima, s kolena na koleno upisuju u svoje seme. Da li one u tome uspevaju? Da. Svaka od cvetnih esencija u sebi nosi upravo taj zapis i pomaže vam, poput onih mudrosti naših predaka – da budete bolji, stabilniji, sigurniji, da pronađete esenciju u sebi – jer, kako rekosmo, istina je u jednostavnim stvarima. Želimo vam leto ispunjeno traganjem i otkrivanjem istine. Želimo da se na jesen sretnemo puni energije i dobrih priča. Ako na putu traganja naiđete na prepreku – javite se, tu smo da vam esencijama vratimo harmoniju u život.

Fotografija

Ksyusha: blouse Forever 21 skirt and shoes RESERVED

Ave Photography: Varvara Shuravina Muah, idea: Ann Lotan Models: Anastasia, Julia, Ksyusha, Nastya and Maya

Nastya: blouse H&M dress GAP shoes ZARA

Anastasia: blouse Forever 21 dress H&M shoes RESERVED

Maya: dress and shoes ZARA

Julia: blouse Stradivarius skirt and shoes H&M

Leksikon

Intervju: Sara Savčić Fotografije: Nemanja Janić, Night life - Marko Popović

NATAŠA DoReMi LAZIĆ

, e š e r g i d u Lj , i ž u r k a j i r e t a m a n č e v e j t s o n t e m u i l a

I dalje mi bude smešno kad se prisetim kako sam joj davala male signale da podigne glavu iznad klavira preko puta mog, kako bismo mogle uspešno da zasviramo Hačaturjanovu Igru sabljama. Onda se setim i prvog puta kad me je povela u Balkansku 4, na horsku probu Krsmanca. Sada ne mogu da je zamislim nikako drugačije osim sa dirigentskom palicom i uz KST hor, onako baš poput Toma iz Tom i Džerija. U naš leksikon ovog leta se upisuje jedna, ne više tako mala Nataša, uvek nasmejana, vedra, melodična i raspevana. Kada ne peva, ne svira i ne diriguje, posvećena je studijama srpskog jezika i organizovanju jedinstvenih karaoka sa live bendom u Wurst platz baru uz grupu Deadline. Trenutno uživa u pauzi i „letnjoj šemi”, a dokolicu koristi za smišljanje paklenih muzičkih planova čijom realizacijom će nas obradovati od septembra

Leksikon

NEŠTO ZA POČETAK?

Hej ćao, kako si, kako se zove guska koja igra? Đuska! ISPRIČAJ NAM KAKO SI SE ZALJUBILA U MUZIKU.

Bila jednom jedna mala Nataša od pet leta koja je mnogo volela da glumi, peva i ĐUSKA (smeh), iako tada nije mnogo znala. Jednoga dana, mala Nataša je imala solistički nastup u dnevnoj sobi (ispravka – svakoga dana, ne samo jednog), na šta je njen tata, uzevši telefon i imenik u ruke, rekao „E sad ćeš lepo i njima da pevaš!“ Okrenuo je broj muzičke škole „Mokranjac“, raspitao se za prijem novih đaka i tako je sve počelo. Zahvalna sam mu na takvom potezu, jer je samo time potvrdio i podvukao ono što sam ja zapravo bila od samog početka. 196 l jul - avgust

Roditelji su želeli da sviram violinu, jer je mogla da se iznajmljuje u školi, međutim ja sam insistirala na klaviru, jer ako Tom i Džeri sviraju to, onda moram i ja. U početku, dok sam bila u muzičkom zabavištu, pomoćnik mi je bio mali sintisajzer. Međutim, u drugom razredu niže muzičke je već bilo potrebno da kod kuće imam pravi instrument. Tada je otac, na svoju odgovornost, prodao porodični automobil da bi osmogodišnjoj ćerki kupio klavir. Nije pogrešio, jer je od tog trenutka pianino Petrof postao moj drug, moja drugarica, moj učitelj, moja vreća za boksovanje i moja najveća podrška i nepresušna ljubav. I da, ide sa mnom u miraz. PAMTIŠ LI KAKO SI OSTALA BEZ PRVOG MLEČNOG ZUBA?

Sećam se kada je zubić krenuo da se klima, mama je insistirala na tome da mora da

se izvadi, i na razne načine pokušavala da me prevari ne bi li to uradila. Ipak, nisam dozvolila nikome da mi priđe i tako sam danima šetala sa klimavim zubom, dok mučenik zubić nije sam od sebe odlučio da jednostavno ispadne. VEĆ GODINAMA SI U REDOVNOM SASTAVU HORA OBILIĆ U OKVIRU AKUD BRANKO KRSMANOVIĆ. ŠTA ZA TEBE PREDSTAVLJA OVA PRIČA I DA LI JE ONA BILA INSPIRACIJA DA DIRIGUJEŠ SOPSTVENIM HOROM?

U hor Obilić sam došla prethodno ih videvši na televiziji. Moje oduševljenje je bilo toliko da sam odmah poželela da postanem njihov član i delim scenu sa njima. Taj osećaj ne prestaje evo ni nakon devet godina. Ovaj hor smatram porodicom koju sam sama izabrala, koja je mene izabrala i prihvatila.

Divan je osećaj biti u tako šarenolikom kolektivu, gde postoje ljudi najrazličitijih profila, zanimanja, mišljenja, a opet se slažemo u svemu jer nas spaja prva i osnovna stavka, a to je ogromna ljubav prema muzici. Za mene nema ničeg lepšeg od osećaja stvaranja muzike, sklapanja glasova i harmonije, onog mukotrpnog ali i divnog procesa koji te na kraju dovede na neku scenu. E onda tu sve staje. Stane i vreme, i priča, i obaveze, i stvarnost, i ljudi. Postoji samo ujedinjeni zvuk koji ispunjava svaki centimetar sale, onaj zvuk koji si ti sa svojom porodicom proizveo i poslao dalje u svemir. Uvek sam rado prihvatala sve pozive „u pomoć“ od drugara koji su u drugim horovima i pevačkim ansamblima, operama, kada im je falio po koji glas. Tako dospeh i do KST hora, koji je tada postojao već nekih godinu dana.

Leksikon

ISPRIČAJ NAM NEŠTO VIŠE O KST HORU. KAKO SE RODIO, KOLIKO ČLANOVA BROJI I KAKVU

SLATKO, SLANO ILI NEŠTO TREĆE?

I slatko i slano, a po mogućstvu i nešto treće.

MUZIKU PEVATE?

Osnovao ga je moj prijatelj i kolega Miodrag Jevtović. Posle mnogobrojnih pomaganja, što sviračkih, što pevačkih, Jefta mi je ponudio da preuzmem vođenje, verujući da ću ja to voleti i truditi se da nastavim rad skoronastalog horića. Smatram da je dobro postupio, jer sam ja dobila još jednu divnu porodicu koju ne bih menjala ni za šta. Na početku je bilo teško, kako to obično bude sa promenama i prilagođavanjem, ali kada smo se malo bolje upoznali, sve je krenulo svojim pravim tokom. Završili smo uspešno treću godinu i ne planiramo da stanemo. Za sada nas ima oko tridesetak, ali verujem da će sa novom sezonom stići još novih članova. Dosta njih se već i najavilo, videvši nas na nastupima ili televiziji i sa nestrpljenjem čekaju septembar kada će se održati nove audicije. Izvodimo stranu i domaću pop i rok muziku, uvek se međusobno dogovaramo šta bismo mogli raditi. Zapravo pevamo ono što volimo i što slušamo privatno. Na tom spisku su recimo nezaobilazni, The Beatles, Queen, Abba, Tina Turner, kao i Rudimental, EKV, Marchelo, Vampiri itd. Trudimo se da pored a kapela (a cappella) izvođenja, dodamo i po koji instrument, kako bismo upotpunili doživljaj i preneli pesmu na pravi način. KST hor je jedna divna družina gde nema predrasuda, nema ružnih reči, nema hijerarhije. Na probama se šalimo i kreiramo opuštenu atmosferu ali smo i radni i ozbiljni, dok se između proba i nastupa družimo i van prostorija naše kuće tj. Kluba studenata tehnike.

198 l jul - avgust

KO JE PO TVOM MIŠLJENJU UMETNIK ŽIVLJENJA?

Onaj koji je sposoban da svoj život pretvori u zabavu, hedonizam, da se zasniva na ljubavi prema svemu – ljudima, drveću, suncu, životinjama, tortama. Onaj koji neće reći ružnu reč za ponedeljak i kišu. Onaj koji grli tišinu kao najlepši zvuk. E za njega ću reći da je pravi umetnik. OMILJENI CRTANI JUNAK?

Odnedavno, kad sam se tek upoznala sa njegovim stripovima, prvenstveno je strip junak, ali u oba slučaja ću reći Garfild. DA LI JE MOGUĆE ŽIVETI OD ONOGA ŠTO VOLIMO?

Apsolutno, bitna je upornost i neodustajanje. Smatram da se to uvek, bez izuzetaka, isplati. PREPORUKA ZA ČITANJE/SLUŠANJE/GLEDANJE OVOG LETA?

Za čitanje uvek Ivo Andrić „Beogradske priče“. Za slušanje moja preporuka je celokupna muzika iz kultnog filma „Ljubav i moda“, a gledanje istoimenog mjuzikla u Madlenianumu je ove godine nezaobilazno. Takođe i gledanje svih mogućih novonastalih crtaća, jer - leto. ŠTA TE JE POSLEDNJI PUT SLATKO NASMEJALO?

Kada sam na kraju obaveštenja za hor napisala „poyvam“ (poz vam) i dobila komentar: „A šta je to poyvam, to nismo nikad do sad pevali?”

Ili kada sam sa drugaricom prepevavala pesme Riki Martina na srpski jezik („Al’ sijaš Marija, kaladont ti prija“). KOME BI PREPORUČILA DA SE MALO KULTIVIŠE?

Mnogima, ali nema potrebe ako ih to ne zanima. Oni koje zanima će se samo nadograđivati već. Ali konkretno, možda komšiji sa četvrtog ili ako ne, bar da zatvori prozor kada uživa u svom muzičkom izboru. ŠTA SMERA KST HOR U BUDUĆNOSTI I ČIME ĆETE NAS OBRADOVATI?

Očekuje nas jedan divan koncert u klubu Garaža, 10. jula. KST hor će zajedno sa raznim glumcima i grupom Vocal 5 voditi publiku kroz kultne Diznijeve crtaće, koje, sigurna sam, svi napamet znamo. Spremamo jedan promo spot koji uskoro treba da izađe, a

možda nas, pored predstojećih nastupa, u nekoj novoj sezoni budete (ponovo) videli i u jednom takmičarskom talenat šou. Svakako možete pratiti našu fejsbuk stranicu gde pratioce redovno obaveštavamo o našim aktivnostima. PORUKA ZA KRAJ?

Ljudi greše, materija kruži, ali umetnost je večna. Oblačite se lagano, pijte mnogo tečnosti, glupirajte se na kiši. Ne suzdržavajte se. Samo pamet u glavu (što bi rekla majka Ljilja).

Hor KST Hor Obilić

Model insajder

Pripremila: Teodora Kovrlija

Marko Bordaš Fotografije: Contrast light

Navikli ste da ih gledate na pisti, u modnim editorijalima, na reklamama a sada ćemo ih upoznati i van piste i seta. Plezir u saradnji sa Srđanom Šveljom bira muškog modela meseca, a na kraju godine biraju se trojica vama najzanimljivijih momaka i to putem glasanja na društvenim mrežama. Momci koji budu imali najveći broj vaših glasova dobijaju vredne nagrade od garderobe do aksesoara i kozmetike. Ovog meseca vas upoznajemo sa Markom Bordašem, momkom koji se podjednako dobro snalazi na košarkaškom terenu kao i ispred objektiva

OMILJENO MESTO NA SVETU, GDE VOLIŠ DA ODEŠ KADA ŽELIŠ DA SE ODMORIŠ OD NAPORNOG DANA I STRESA?

Žabljak. Savršena priroda, mir i sve što mi je potrebno da se sklonim od svakodnevnog života i stresa. DESTINACIJA IZ SNOVA?

Bora Bora! Mislim da su reči suvišne za to mesto. OMILJENA SARADNJA/FOTKANJE/ PRIŽELJKIVANA SARADNJA?

Najdraže saradnje su bile za CK i Wannabe magazin. Ljudi su opušteni i bila je sjajna atmosfera za rad. KAKO BI OPISAO SVOJ STIL ODEVANJA?

Neki fazon američkih repera. KAKO SI UŠAO U SVET MODELINGA, KADA SI

DA LI U SVETU MODELINGA VLADA SUJETA I

ODLUČIO DA SE OKUŠAŠ U OVOM POSLU?

LJUBOMORA I KAKO SE SA TIM BORIŠ?

Bilo je to u septembru mesecu prošle godine. Kontaktirali su me putem mog Instagram naloga i otišao sam na kasting.

Naravno, u svakom poslu ima ljubomornih ljudi, ali ja pokušavam da svaku situaciju ishendlujem.

PORED MODE I MODELINGA KOJE SU TVOJE

KAKO SE GRADI SAMOPOUZDANJE, DA LI JE

DRUGE STRASTI, ČIME SE BAVIŠ U SLOBODNO

BILO TRENUTAKA KADA TI JE BILO NELAGODNO

VREME?

ISPRED OBJEKTIVA ILI NA PISTI I KAKO SE SA

Igram košarku profesionalno, a pored toga volim da putujem i istražujem nova mesta.

TIME SUOČAVAŠ?

FILM/KNJIGA/MUZIKA/VIDEO IGRA KOJA OKUPIRA TVOJU PAŽNJU I ŽELIŠ DA IH PREPORUČIŠ ČITAOCIMA PLEZIRA?

Omiljeni film mi je Vuk sa Vol Strita, u kome Leonardo Dikaprio, moj omiljeni glumac, tumači ulogu kontroverznog brokera Džordana Belforta i koju je izneo savršeno. Iskreno, nisam neki ljubitelj knjiga, ali muziku obožavam! Muzika je nešto bez čega ne mogu, nešto što me pokreće. Slušam različitu muziku, zavisno od raspoloženja. 202 l jul - avgust

Mislim da je sport najbolji učitelj samopouzdanja. Kada igraš u hali pred 20 000 ljudi i slušaš i kritike i podršku, kada odluka u poslednjem napadu ostaje na tebi... mislim da se tako gradi samopouzdanje. Tako da sam se jako brzo prilagodio na sve uslove koji postoje u modelingu. KAKO SE NEGUJEŠ/ODRŽAVAŠ KONDICIJU I VODIŠ BRIGU O SVOM IZGLEDU?

Zahvaljujući sportu i redovnim treninzima u teretani trudim se da svoje telo dovedem do savršenstva.

204 l jul - avgust

Å½ivotni stil

PLUS SAJZ REVOLUCIJA 206 l jul - avgust

Tekst: Sara Savčić

MERE NISU PRESUDNE, VAŽNO JE ZDRAVLJE I ZADOVOLJSTVO SOBOM

tkako je sveta, nikad se nije moglo svima udovoljiti. Ljudi su skloni tome da na mnoge stvari, bez konkretnog razloga, gledaju podozrivo bilo s namerom da kritikuju, omalovaže ili lome pozitivan i vedar duh. Te „mnoge stvari” pre svega se odnose na različitosti koje se ne mogu promeniti, čak i ako postoji velika volja za promenom. Boja kože, pol, seksualna orijentacija, etnička pripadnost, izgled i razmere našeg tela - sve su to različitosti koje treba prihvatiti, voleti, slaviti, a opet gotovo sve ove kategorije na izvestan su način, malo lakši ili malo teži, postale podložne promeni. Ono što jeste poražavajuće je činjenica da se na te promene odlučujemo radi drugih, iz želje da budemo prihvaćeni. Još u najranijem detinjstvu, u predškolskom ili školskom uzrastu, uvek postoji neko kome se rugaju zbog ovog ili onog, a obično se to odnosi na fizički izgled. Neko je previsok, neko ima krive noge, klempave uši ili veli-

ki nos, nosi naočari, neko je punačak, neko pegav. Jednostavno, još od ranog doba u našim životima počinjemo da osuđujemo i rugamo se različitostima. Društvo je kroz istoriju nametnulo strožije kriterijume ženama, upirući u njih reflektore i proglašavajući ih lepšim polom, samim tim uspostavljajući i dominantno muške poglede na njihovu lepotu. Patrijarhat je ženi dodelio ulogu ukrasa za muškarca. Postulati i kriterijumi kojima se merila lepota i privlačnost, vremenom su se menjali. Svako razdoblje nosilo je svoju estetiku i ideale ženske lepote, kojima su se one, od kada postoje istorijski tragovi prilagođavale podvrgavajući se brojnim tretmanima, noseći neudobnu odeću koja preoblikuje njihovo telo ili naglašava neke njegove odlike. Favorizovanje izvesne ženske građe i izgleda koji dominira od uspona top modela poput Tvigi, koja je proslavila mršavost i koja od tada postaje neka vrsta imperativa, ima i svoju tamnu stranu. Budući da svi imamo različitu telesnu građu i obime, neke devojke jednostavno ne mogu postići željeni izgled prirodnim putem, niti bi to trebalo da rade.

Životni stil Ta želja za praćenjem trendova dovodi do razvoja brojnih poremećaja u ishrani devojaka koje u adolescentskom dobu pokušavaju da isprate ideale koje društvo diktira. Zbog toga smo u jednom trenutku došli do kritične tačke kada mnoštvo devojčica, mladih devojaka i žena (ne)svesno hrli u sunovrat narušavajući svoje psihičko i fizičko zdravlje kako bi ispratile svetske trendove i bile u mogućnosti da se uvuku u standardizovane konfekcijske brojeve, a pre svega bile prihvaćene od ostatka društva. Mediji, internet i društvene mreže isprva su pomogli ekspanziju ove užasne pojave raspirujući sramljenje i kritikovanje ženskog tela kroz tzv. body shaming. Kao da nije dovoljan psihološki pritisak i ubeđivanje devojčica kako se neće svideti nijednom dečaku ukoliko su malo punije ili dobacivanje njihovih majki da se „isprave i uvuku stomake”, već su svakodnevno na društvenim mrežama izložene fotografijama žena koje su toliko fotošopirane, „prefarbane”.i našminkane. U takvom kontekstu je, čak i osobama izuzetno visokog samopouzdanja, teško da se odupru upoređivanju i nezadovoljstvu koje proističe iz nemogućnosti da se isprate (implicitni ili eksplicitni) zahtevi koji se pred njih stavljaju. S godinama i iskustvom one postaju svesne da su ti standardi često nerealni i da čak ni modeli koji žive i zarađuju od svog izgleda u prirodi nisu bez ijedne mane. Ipak, devojčici koja je u godinama kada se prilagođava novonastalim promenama na svom telu, teško je objasniti da upoređivanje sa drugima nema smisla. Na sreću, poslednjih godina postoje pomaci na ovom polju i čini se da dolazi vreme kada počinju da se slave različitosti kao nikada do sada, posebno kada su žena i žensko telo u pitanju. Jedna od pionirki u tome i moj lični favorit je američki plus size model Ešli Grejam (Ashley Graham). Pored plus sajz modelinga ona je i body aktivista koji se iz sve snage osmehom bori za negovanje pozitivnog stava prema svom telu i samoprihvatanje. 208 l jul - avgust

Njene obline krase naslovnice i editorijale nekih od najekskluzivnijih i najcenjenijih svetskih časopisa poput britanskog Voga i Sports Ilustrejteda. Uvek kada se potegne tema plus sajz postavlja se i pitanje šta je danas plus sajz. Modele koji nose konfekcijsku veličinu M, neke modne kuće danas ocenjuju kao plus sajz što potpuno obesmišljava ovu priču. Druga tema oko koje se polemiše je da li se sa ekspanzijom plus sajz modela propagira zanemarivanje zdravlja i preterana gojaznost. Srećom, najveći broj slučajeva ne govori u prilog takvom mišljenju. Većina plus sajz modela vodi računa o tome šta jede i redovno trenira, a to su sve stvari koje možemo ispratiti na internetu i društvenim mrežama. Ono što one zapravo propagiraju jeste da je sasvim u redu to što svaka od nas ima različitu dužinu nogu, veličinu i oblik grudi, malo celulita ili poneku striju. Žena će uvek biti žena - pripadnica lepšeg pola, spremna da se iznova rađa i regeneriše, jedinstvena, senzualna i neprikosnovena u svojoj različitosti i pojavi. Dakle, mere nisu važne - važni su samo zdravlje, pozitivan duh i ljubav prema sebi. Niko nikada nije pomišljao da prigovori poznatim glumicama poput Kristine Hendriks, Sofije Loren, Monike Beluči ili recimo Najdželi Loson što su dame zanosnih oblina. Baš suprotno, sve one važe za neke od najsenzualnijih, najlepših i najpoželjnijih žena sveta. One uživaju u svim specifičnostima svog tela, a TO je primer koji bi trebalo slediti. Suština jeste u tome da smo sve lepe u svojim različitostima i da je potrebno da ostanemo dosledne sebi i onome kako se mi najbolje osećamo. Zato prestanimo sa drastičnim i agresivnim merama kako bismo se uklopile u nametnute kalupe. Nema potrebe da se na silu smanjujemo, stanjujemo i pretvaramo u klonove i senke tuđe lepote jer time samo narušavamo sopstveni sjaj.

Životni stil

CRNI DIJAMANT IZ PERA GOTIK MODELA I AUTORKE KSENIJE PEŠIĆ

Fotografije: Vanić photography i Dušan Knežević

Tekst: Uroš Timić

210 l jul - avgust

Ksenija Pešić je Beograđanka koja se školovala na Kriminalističko-policijskoj akademiji i Pravnom fakultetu, uporedo se bavi i solo operskim pevanjem, uz to je nova autorka na našim prostorima i gotik model. Ksenija je čitalačku publiku osvojila romanom prvencem „Crni dijamant“. Sa pisanjem je počela odavno osvojivši prestižnu nagradu „Đura Daničić“ za poeziju u srednjoškolskim danima. Pisanjem poezije se bavi i danas a trenutno je zaokupljena pisanjem nastavaka romana koji će, kako nam je rekla, nositi naziv „Sumporni cvet“. Ovo delo možemo svrstati u domen fantazije, ali bi nefer bilo ne spomenuti da je u pitanju najlepša ljubavna priča epskih razmera. Autorka je roman obogatila nesvakidašnjim zapletima i likovima koji ne samo da se uvlače pod kožu, već dugo tamo i ostaju. Roman i na prvi pogled privlači pažnju svojim crnim koricama na kojima nije ispisan apstrakt, pa će nam nešto više o delu, o svom gotik svetu i koječemu još reći sama autorka

Životni stil

KAO KALI NOIR DIAMOND, SARAĐIVALA SI SA NAJUGLEDNIJIM SVETSKIM GOTIK BRENDOVIMA? KOJI FOTOSEŠN ĆE TI POSEBNO OSTATI U LEPOM SEĆANJU I KOJU HALJINU SI NOSILA SA NAJVEĆIM ZADOVOLJSTVOM?

Da, imala sam tu privilegiju da sarađujem sa najtalentovanijim dizajnerima i brendovima iz sveta alternativne mode i nosila sam zaista prelepe komade, ali haljine nisu moj stil. Bolje se osećam u nečemu malo agresivnijem i svedenijem. Kombinacija korseta i kožnih pantalona je mnogo više ja, pa takve stvari češće i nosim. Nikad nisam pronalazila sebe u preterano naglašeno ženskom i nežnom stilu princeza, pa makar one bile i princeze iz nekih malo mračnijih bajki. ZAŠTO „NOIR DIAMNOD“, A NE „CRNI DIJAMANT“? I DA LI JE TVOJ PSEUDONIM UTICAO NA NASLOV ROMANA?

Crni Dijamant, odnosno Black Diamond je bio pseudonim pod kojim sam pisala poeziju u srednjoškolskim danima, pa je nekako ostalo kao deo mene, ali sam roman sasvim slučajno i iz sasvim posebnog razloga ima baš taj naslov. Objašnjenje za naslov se nalazi u priči, pa će čitaocima biti jasno, a nadam se i logično, zašto ceo roman nosi to ime. Isto tako sasvim slučajno, jedna od mojih omiljenih pesama zove se Black Diamond, od metal benda Stratovarius. Kad bolje razmislim, možda sve to uopšte nije slučajnost. PRETEŽNO TE NA FEJSBUK PROFILU PRATE

oduševljavaju pozitivni komentari i posvećenost onih koji prate moju stranicu. Što se Srbije tiče, sigurna sam da bi se mnogi iznenadili koliko je gotik kao supkultura razvijen kod nas. Procenat ljudi svih generacija koji sebe pronalaze i izražavaju kroz gotik je zaista veliki u odnosu na susedne zemlje. Svakako gotik je uvek bio i biće zajednica koja je u manjini u odnosu na sve ostale, pa smo pomalo nevidljivi, i uvek čudni ostatku društva. PORED MODE, GOTIKA JE I MUZIKA, STIL, NAČIN ŽIVOTA. ŠTA JE ZA TEBE GOTIKA? DA LI POVEZUJEŠ ONO ŠTO JE U MODERNOM SMISLU, SA ONIM ŠTO JE PREDSTAVLJALA U, RECIMO, DEVETNAESTOM VEKU?

Ne smatram sebe stručnjakom za gotik niti za gotiku. (smeh) Danas, gotik je stil života u čijem centru je pre svega muzika. Gotik se razvio i svoja specifična obeležja preslikao i na modu, ali i na druge vrste umetnosti. Ljudi iz gotik sveta su vrlo često veoma kreativni i bave se interesantnim hobijima i zanimanjima. Gotik kao ideja svakako svoje korene vuče iz daleke istorije, preko srednjevekovne gotik umetnosti, ali kao ono u šta se danas razvila, ova supkultura počela je osamdesetih godina u Engleskoj, kao deo koji se izdvojio iz postpank perioda. Od tada pa do danas, gotik se razvija i menja, širi i dobija nove elemente, prosto ide u korak sa vremenom i čini mi se da nikad neće postati neka zastarela ideja ili zaboravljeni pokret.

STRANCI. KOLIKO TI IMPONUJE ŠTO SE TVOJA POPULARNOST MOŽE NAZVATI „SVETSKOM“,

KADA BI MOGLA DA BIRAŠ VREMENSKO

A KOLIKO TI SMETA TO ŠTO GOTIK STIL NIJE

RAZDOBLJE U KOJEM BI ŽIVELA, KOJI BI TO

PREVIŠE ZASTUPLJEN U SRBIJI?

PERIOD BIO? ZAŠTO?

Svakako ne mogu da kažem da nije veliki kompliment to što toliki broj ljudi prati to što radim i podržava me svakodnevno. Bavim se modelingom već tri godine i uvek me iznova

Definitivno period Starog Egipta, tačnije, ne baš tako starog. Istorija Egipta podeljena je na nekoliko epoha, a svoj vrhunac ovo moćno carstvo doživelo je uz vladara Ramzesa II

212 l jul - avgust

Ĺ˝ivotni stil

214 l jul - avgust

i kasnije preporod pod Ptolomejima, naslednicima carstva Aleksandra Makedonskog. Istraživala sam ovaj period i egipatsku kulturu i istoriju i sve oko toga me fascinira. Vrednosti, organizacija društva i države, religija i pogled na život i svet. Mislim da bih se, sa svojim stavovima i idejama, tamo i tada osećala kao kod kuće.

poljima, oni koji nešto vrede, odu napolje gde se njihov talenat ceni. Ono što se od nazovimo muzike plasira na televiziji i po klubovima je čist horor i mislim da bi trebalo da bude zakonom zabranjeno. ZA SADA TE ZNAMO KAO MODELA I PEVAČICU, ALI SI I PISAC KOJI JE ZAVRŠIO PRAVA, ODNOSNO KRIMINALISTIČKO-POLICIJSKU

DA LI SI VIŠE ZA RASKOŠ I LUKSUZ ILI ZA MIRAN

AKADEMIJU. KAKO SI SE ODLUČILA ZA

ŽIVOT U KUĆICI NA PLAŽI?

ZANIMANJE U PROFESIONALNOM SMISLU

Uvek pre biram kućicu na plaži! Prvo, zbog plaže, pošto obožavam more i leto, zimu bih najradije prespavala. Materijalna dobra i novac mi nikada nisu bili cilj u životu, svakako lepo ih je imati, ali ne po cenu toga da se propuste neke daleko važnije stvari dok jurimo bogatstvo.

GDE NEMA BAŠ MESTA KREATIVNOSTI I

KADA JE MUZIKA U PITANJU, BAVILA SI SE SOLO OPERSKIM PEVANJEM. DA LI SI IMALA AMBICIJU DA SE OZBILJNIJE BAVIŠ TIME? ŠTA JE ONO ŠTO SRBIJI NEDOSTAJE KADA JE

INOVACIJAMA?

Mnogi ljudi su se čudili tom spoju, ali moj odgovor je uvek isti - to sam ja. Sa jedne strane sam kreativna osoba sa neobuzdanom maštom i željom da istražujem nove svetove, a sa druge osoba koja strastveno voli red i poredak, pravila i obrasce. Pravo i kriminalistika su me privukli pre svega zato što sam veliki borac protiv nepravde i zla i želela sam da naučim i budem deo sistema koji se suprotstavlja ljudima koji to čine.

MUZIKA U PITANJU?

Opersko pevanje je za mene bilo jedna od onih nedostižnih stvari, koje nikada nisam verovala da mogu da se zapravo nauče. U muzičku školu sam pošla kao dete i svirala sam violinu i u tome sam uvek bila veoma prosečna. To početno muzičko obrazovanje napravilo je dobru podlogu za mnogo godina kasnije, kada sam pokušala da se bavim pevanjem. Otkrila sam da je u pitanju isti odnos kao i u svemu kada želite da postignete dobre rezultate, 10% talenat odnosno sluh u ovom slučaju, a 90% vežba i rad. I odgovorno tvrdim da svako ko ima sluha može da nauči školovano i dobro tehnički da peva. Nisam nikada videla to kao svoj poziv, školovala sam se za neke druge stvari koje su me više interesovale, ali pevanje je ostalo nešto u čemu veoma uživam i što me opušta. Muzička scena u Srbiji je „šarena“, ima svačega ali malo toga kvalitetnog. Baš kao i u ostalim

DA LI ISPOD RASKOŠNIH HALJINA NOSIŠ PIŠTOLJ?

Nemam pištolj, ne volim oružje. Mislim da je donelo mnogo razaranja i da se danas previše olako za njim poseže. O nekom lepom maču bih možda i razmislila. SADA KADA SMO UPOZNALI KALI NOIR DIAMOND, HAJDE DA SE POZABAVIMO KSENIJOM PEŠIĆ. DEVOJKA IZ KOMŠILUKA ILI TOTALNI FRIK? RECI NAM ISKRENO.

Uh, ni jedno ni drugo u potpunosti, a od oba pomalo. Veoma cenim porodicu i dom, i sa te strane sam tipična žena koja voli da kuva i pozove prijatelje na večeru, vodim sestriće u zoo vrt i želim svoju porodicu jednog dana. A frik je onaj zabavni deo, koji me čini malo drugačijom i svakako srećnijom osobom od onih koji taj svoj neobični deo potiskuju.

Životni stil

ŠTA JE KSENIJU NAVELO DA NAPIŠE ROMAN?

DA LI BI VIŠE VOLELA DA BUDEŠ DOBRA VILA

KOLIKU PODRŠKU SI IMALA NA TOM PUTU?

ILI SVEMOĆNA VEŠTICA? KOJU SUPERMOĆ BI,

Oduvek sam osećala da u meni čuči pisac, ali nikada nisam mislila da će moje prvo delo biti tako obimno i ozbiljno i da će doći toliko prirodno i lako. Tako da ne bih mogla da navedem konkretan događaj ili odluku, jednostavno, došlo je kada smo se taj pisac i ja konačno sreli. Najveću podršku imala sam od majke, kojoj je roman i posvećen, a ostali su bili malo podozrivi, jer sam mlada, a i zato što danas svako piše svašta pa to nazove knjigom i objavi, pa me i nisu shvatali baš ozbiljno.

SVAKAKO, VOLELA DA IMAŠ?

Dobra vila! Iako ne delujem tako, srećna sam kad mogu da pomognem nekome, i kada ljudi u meni vide prijatelja i nekoga na koga mogu da se oslone i kome veruju. Ljubav je supermoć koju biram uvek i pre svih. DA IMAŠ PRAVO NA ISPUNJENJE TRI ŽELJE, KOJA BI BILA POSLEDNJA?

Poslednju bih poklonila nekome koga volim. PRIMEĆUJEMO DA NA KORICAMA ROMANA

ROMAN CRNI DIJAMANT JE FANTASTIKA U

OSIM NASLOVA I TVOG IMENA NEMA DODATNIH

ŠIROKOM SMISLU. KO SU TVOJI UZORI I KOJE

OPISA. DA MORAŠ DA GA OPIŠEŠ U JEDNOJ

DELO BI SVIMA PREPORUČILA, POGOTOVO

REČI I TU REČ STAVIŠ NA KORICE, KOJA BI TO

KLINCIMA?

REČ BILA?

Crni dijamant nije klasična fantastika. Priča sadrži elemente naučne, pa čak i epske fantastike, ali to nije njena poenta ni srž. Ovi motivi su samo kulisa i lepo okruženje kroz koje sam vodila jednu dramu, i roman okrenut likovima i njihovoj analizi. Nisam čitala mnogo fantastike, pa stoga ne bih mogla da dam takvu preporuku.

To je najteže pitanje na svetu. Ali kada bih baš morala to da učinim, ta reč bi bila „duša“.

216 l jul - avgust

KOJU KNJIGU BI SPALILA DO POSLEDNJEG PRIMERKA?

To je veoma dugačak spisak. Pri vrhu je svakako „Pedeset nijansi siva.“

U KOJIM SITUACIJAMA BI KSENIJA VOLELA DA KALI PREUZME VOĐSTVO?

To pitanje implicira da sam podvojena ličnost.(smeh) „Kali“ i Ksenija su samo aspekti moje ličnosti, i sa mnom su uvek, tako da kroz sve što radim obe dolaze do izražaja na svoj način. KADA PIŠEŠ, KOJU MUZIKU SLUŠAŠ? A KOJU KADA PRAVIŠ PAUZU?

Ne slušam muziku kada pišem. Ja sam od onih pisaca kojima je potrebna apsolutna tišina i mir kada stvaraju. Zato najčešće i pišem noću. Ali zato veliku inspiraciju pronalazim u muzici i sjajnim tekstovima koji prate određene pesme. To su bendovi i muzičari iz mog,

gotik sveta, kao što su Diorama i Daine Lakaien. POSLEDNJI ROMAN KOJI SI PROČITALA, A KOJI TE JE OSTAVIO BEZ DAHA? I ZAŠTO?

„Jevanđelje po Isusu Hristu“ Žoze Saramaga. Ostavilo me je u potpunom šoku danima nakon što sam ga pročitala. Oduševilo me je kako je jedna takva tema, koja je nebrojeno puta ispričana, izučavana i pretresana, predstavljena iz jednog sasvim novog a tako logičnog ugla, i tako ljudski približila nešto što pre toga nisam razumela.

Knjiga Black diamond

pratite nas plezirmagazin.com plezirmagazin.net