#56 Plezir magazin

MAJ 2018.

BROJ 56

Uvod

U

majskom izdanju Plezira slažemo jedan šareni mozaik sačinjen od priča koje će vas razmrdati iz letargije, razmrsiti maštu i pokrenuti stimulativne razgovore.

Sistematično vas uvodimo u priču o manje lepoj strani modne industrije nudeći svojevrstan vodič kako da izbegnete sve zamke impulsivnog šopinga i nagomilavanja odeće lošeg kvaliteta čije posledice sežu mnogo dalje nego što biste iz prve pomislili. Razgovaramo sa jednom od osnivačica internacionalnog pokreta FASHION REVOLUTION, Orsolom de Castro, koja je sa nama podelila utiske o upravo završenoj Nedelji modne revolucije, kao i sa Aleksandrom Marić iz srpskog ogranka ove organizacije. Pričamo sa ljudima koji uživaju u modi vodeći računa o životnoj sredini. Originalnim, kreativnim ljudima koji nam pokazuju zanimljive alternative brzoj modi, podsećajući kako kao potrošači imamo veliku moć u svojim rukama koju ne smemo potcenjivati.

Vodimo vas slikom i tekstom do čarobnih destinacija kao što su Granada i Mjanmar. Upoznajemo sa momkom koji je doživeo da na velikoj sceni nastupa sa svojim velikim idolom i inspiracijom. Družimo se i sa nekim prilično neverovatnim ženama o čijim ćete rečima razmišljati dugo po čitanju.

Podsećamo vas da čitate dobru poeziju, gledate kvalitetne filmove, slušate muziku uz koju ćete dodirnuti Univerzum. Da volite bez zadrške, radujete se i do suza smejete baš danas. I onda kada mislite da imate najgori dan na svetu Teodora Kovrlija, Plezir magazin plezirmagazin@gmail.com teodorakovrlija@gmail.com

2 | maj

Sadržaj

Onlajn špartanje

006

Ekologija

Pletivo bz Plezir

Životni stil

012

Moda

Mima eko art

Životni stil

Milena Milićević

106

Životni stil

Snežana Subotić

124

Muzika

Igor Vince

132

Leksikon

Klea

140

Putopis

Granada

146

Putopis

Mjanmar II

160

Ekologija

Nedelja održivog razvoja

170

Kultura

Novo kulturno gnezdo

182

Umetnost

Književnost

Živite li u sadašnjosti?

Didanović

Leksikon Književnost

Umetnost

40

014

086 96

20 Ognjenka Lakićević

016

30

Književnost

Bara prljavog snega

Moda

Nemamo planetu B 034

Moda

Fashion revolution

040

Moda

Fashion revolution Serbia

060

Moda

Maja Milocanovich

072

Moda

Snatch

078

032

3

Teodora Kovrlija

Novinar po profesiji, urednik i internet preduzetnik kako se to danas popularno kaže, idealista u pokušaju da ispravi sve nepravde ovog sveta i stvori svoj oblak na kome neće primećivati zlurade komentare, nezadovoljne ljude i manjak higijene u javnom prevozu.

Ponekad sa previše interesovanja da bi se fokusirala na samo jednu stvar, ali kada ste novinar to se računa kao plus. Veoma uporna u svojim zamislima.

Plezir je nastao iz želje da stvorim nešto drugačije, novine u kojima će biti više teksta nego slike a ne obrnuto i iz potrebe da vam saopštim kako nije sve tako sivo, talentovani ljudi koji su uradili nešto sa sobom su svuda oko vas, a posao vas (baš kao ni ništa drugo dobro u životu) neće sam udariti u glavu. Skočite i uhvatite ga sami!

Nina Simonović

Pisanje o sebi joj najteže pada.

Pisanje o drugim stvarima joj je uživanje. Sebično čuva dete u sebi. Voli planine. Obožava knjige.

Ne zna da li više da veruje intuiciji ili razumu. Sluša čudnu muziku.

Veruje u Ljubav, dobru Kafu i Pivo.

Umetnost i Univerzum. Bradu i Tetovaže. Bori se za svoje snove.

Slavi život. Ne može bez čokolade.

Pušta dušu da joj slobodno luta ruskim stepama. Kada poraste jedino što želi je da bude Srećna.

Svoje priče voli da pripoveda kroz fotografije. Volela bi da prepešači ceo svet i ostavi svoj trag u njemu.

The Force is strong with this one.

REDAKCIJA 4 | maj

SARADNICI Milena Goševski

Andrijana Kovrlija

Sara Savčić

Merima Aranitović

Marija Radojković

Jelena Ranković

Dušan Mažibrada

Dejana Vukadinović

Milica Didanović

Anja Paspalj

Vesna Belušević

Anđela Đurašković

Ilija Ilić

Ana Marija Grbić

5

ONLINE ŠPARTANJE Pripremila: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

U ovomesečnom javljanju, sa vama delim nekoliko omiljenih jutjub kanala koji se svaki u svom domenu bavi nekom od vrlo aktuelnih, eko tema. Inspirativni ljudi koji su nosioci promena u svojim lokalnim ili globalnim zajednicama, tema su ovog špartanja. Kao i do sada, očekujem vaše komentare, utiske i preporuke ukoliko i vi uživate u sličnim sadržajima.

6 | maj

7

Happen films Jutjub kanal Happen films želi da ponudi i demonstrira inspirativna rešenja za brojne probleme sa kojima se svet danas suočava.

Antoaneta i Jordan, duo koji poslednjih nekoliko godina kreira originalan, inspirativan sadržaj visokog kvaliteta, kanal su kreirali s jednom misijom: „Moramo početi ne samo da živimo ‘održivo’, već na način koji leči i regeneriše štetu koja je već učinjena. Pa kako ćemo to uraditi? Istraživanje ovog pitanja je razlog zbog koga su Happen Films osnovani i ono što nas navodi da radimo ono što radimo. Rešenja su tamo i ljudi su pioniri ove tranzicije. Želimo da nađemo ljude i podelimo svoje priče kako bi inspirisali druge da naprave promene u sopstvenom životu kao i u svojim zajednicama.“ Moja velika preporuka ide ovom dvojcu koji svojim pratiocima nudi izvrsne dokumentarce i priliku da otkriju mnoge fantastične pojedince i njihove originalne načine života.

8 | maj

Living Big In a Tiny House Još jedan od personalnih favorita i autora čije nove priče ne propuštam, jeste serijal Living Big In A Tiny House Brusa Langstona. Brus pravi odlične priče o običnim ljudima koji su se opredelili za drugačiji životni stil, bez kredita i hipoteka, u kućama koje su taman toliko velike da zadovoljavaju sve njihove potrebe.

Vrlo često, njegovi sagovornici su nomadi koji u svojim „tiny” kućama na točkovima krstare svetom i upijaju nova životna iskustva.

Emisija je vrlo zanimljiva, edukativna i pruža raznolikost u okviru ovog vrlo razgranatog pokreta. Imajući u vidu da poslednjih godina pokret „tiny house” doživljava pravu ekspanziju u svetu, zanimljivo je što prateći ovaj kanal imamo priliku da svedočimo svim transformacijama i varijacijama koje su se u poslednjih nekoliko godina dogodile.

9

My Green Closet Verena Erin je autorka bloga i jutjub kanala My Green Closet koji govori o uticaju odeće na životnu sredinu i mogućim alternativama koje mogu okrenuti ovakve, po ljude zaposlene u industriji i planetu, negativne trendove. Verena je prilikom studija modnog dizajna, pronikla dublje u čitavu priču i shvatila koliko ozbiljne negativne posledice izaziva neetička, masovna proizvodnja odeće.

Sa strašću za etičku, održivu modu, minimalizam i održivost Verena kreira sadržaj koji ljude edukuje i podstiče da naprave postepene promene kako bi ublažili negativan uticaj koji modna industrija, masovna produkcija i naši izbori produkuju. Na kanalu ćete pronaći ideje kako da obojite tkanine prirodnim pigmentima, kako da prepravite i popravite postojeće komade odeće umesto da ih bacite u smeće, kako da kreirate „capsule“ sezonski garderober koji će vam uštedeti vreme i novac ili upoznate neke zanimljive eco-friendly, održive brendove. Posebno interesantan segment su intervjui sa drugim blogerima koji takođe nastoje da promovišu ovakav način kupovine kao i prilika da zavirite u njihov ormar.

10 | maj

Tresh for tossers Loren Singer, autorka bloga i jutjub kanala Trash for tossers, poslednje četiri godine živi posvećena životnoj filozofiji koja podrazumeva predanost ciljevima zero-waste pokreta.

Sa sveprisutnom temom nagomilane plastike u kojoj se planeta guši, sve je veći broj ljudi koji pokušava da iza sebe napravi što manje otpada na dnevnom nivou. I iako prefiks „zero“ može zvučati previše isključivo i perfekcionistički nastrojen, cilj ovog pokreta i same ideje jeste usvojiti neke nove navike koje će doprineti smanjenju problema, a ne uvođenju kolektivnog osećaja krivice. Zbog toga vam kanal Loren Singer može poslužiti kao neka vrsta inspiracije za početak ovog, dugotrajnog putovanja. Loren je eko preduzetnica i jedna od glasnogovornica ovog pokreta koja u velikom broju videa nastalih u proteklih nekoliko godina objašnjava koje alternative mogu biti korišćene u svakodnevnom životu kako bismo smanjili količinu otpada koju svako od nas neminovno proizvodi.

Za dodatne ideje i vaše predloge koje želite da podelite sa nama zapratite naš haštag #ponedeljakbezplastike koji je jedan od eko koraka u okviru naše kampanje koju u Pleziru organizujemo.

11

Životni stil

Živite li u sadašnjosti?

Tekst: Merima Aranitović

U

ovom tekstu ću govoriti iz ličnog ugla i podeliti sa vama razmišljanje o jednoj od onih životno dokazanih izreka – čovek planira a Bog se smeje. Vratiću se nekoliko koraka unazad. Na jednom predavanju, profesor Jerotić je objasnio kako nas Bog vidi. I to njegovo objašnjenje se negde poklopi sa onim kako ja zamišljam Boga. Sveprisutnog posmatrača, koji zna sve naše priče od postanka do nestanka i pomaže nam da se sačuvamo na putu između te dve krajnosti. Ako uspemo razumno da se vladamo na tom putu bićemo sačuvani. Pitate se kako se to on smeje našim planovima? Nešto razmišljam, imajući u vidu da on već unapred zna ishod, ukoliko su naši planovi u nesaglasju sa zapisanim, jedino što mu ostaje jeste da se nasmeje jer planirao ne planirao isto ti dođe.

Dugačak uvod da bih objasnila da sam pre nekoliko godina prestala da planiram na duge staze.

Nekada sam živela za planove – imala čitav jedan savršen život u budućem vremenu, ali mi to sadašnje baš nešto nije išlo, jer ako bih pomislila – mogla bih to i to, sprečilo bi me ono buduće – nemoj sada da ideš, trošiš ostavi za sutra, imaćeš duplo više, bićeš duplo duže tamo negde. Divota. Pomalo dosadan sled, ali uvek sam mogla da se uhvatim za neku uzbudljivu budućnost. Sutra, za mesec, sledeće godine. I, verujem da se

12 | maj

Tekst: Marija Radojković

dragi Bog sjajno zabavljao slušajući moja naklapanja. Toliko se smejao da se u jednom trenutku zagrcnuo od istog. Nešto se desilo i planovi su nestali kao sapunica. Paaaaah!

Bila sam tužna. I bilo mi je jako teško. Bilo mi je potrebno mnogo vremena da shvatim i razumem, ali od onda više ne živim u rokovniku. Živim danas, i moji planovi su vrlo svedeni.

Znam nekoliko koraka unapred, ali dovoljno sam fleksibilna da me poneko skretanje ne uzdrma preterano. Od ljudi ne očekujem ništa, i onda sve što dobijem od njih postaje čista premija. Očekujem od porodice, od prijatelja, od partnera određene stvari koje su u granici razuma, ali ni od njih ne tražim stvari koje bi bile samo ispunjenje nekog mog ličnog zadovoljstva. Očekujem poštovanje. Razumevanje. Podršku. Nekako mi se podrazumeva da me oni i vole, to jest da je zbir mojih vrlina dovoljno velik da potre mane i da sam im, što se kaže, srcu prirasla.

Znam da bih mogla da dobijem mnogo više, ali, to mnogo više, znači i plaćanje određene cene. „Manipulisati“ drugim bićem može svako ko se potrudi da upozna tog drugog. (Neko će reći – pa i tvoji najdraži ovo čitaju). Znam da čitaju i oni koji su moj prvi životni krug, ali oni

vrlo dobro znaju da među nama vlada upravo ono malopre nabrojano i da igranje igara nije niti moj fah, niti njihov u odnosu na mene. To je čisto gubljenje vremena, ali o tom po tom. U nekom sledećem tekstu. Ono što htedoh ovde - kao usputnu lekci- ju dati jeste – ne živite u budućnosti. Definišite precizno šta biste želeli u nekom narednom periodu da ostvarite i koji je to put koji pratite. Idite korak po korak i budite spremni da planove menjate u hodu. Ne očekujte da drugi rade stvari za vas i umesto vas. Poštujte, razumite i podržite one koji su vam dragi i koje volite.

Jednom mi neko drag reče – ja za većinu ljudi činim onoliko koliko za mene neće biti prevelik napor. Deluje sebično, ali nije, kad gledate iz njegovog ugla. I ovo je još jedna tema. Ipak, dovoljno je da razmislite o ovih nekoliko rečenica. I da, još jedna digresija za kraj. Pričala sam sa jednim prijateljem nakon predavanja profesora Jerotića i dotakosmo se raja i pakla. Ispričah mu da je profesor rekao da pakao kao

takav ne postoji i prijatelj, koji je istinski vernik i jedno drago i mudro biće mi reče – da, pakao je u suštini u nama samima. Ne postoji veći pakao nego kad čovek ostane sam. Bez igde ikoga. U večitoj tišini. Duša koja u beskonačnosti vremena luta sama, i to svojom zaslugom. Jer nije poštovala, razumela, podržavala, volela.

Jer je bila bahata prema svetu. Mi sebe najgore umemo da kaznimo svojim činjenjima, ili još bolje nečinjenjima.

Za kraj, nekoliko reči iz ugla praktičara cvetnih esencija. Ako ste i vi neko ko previše živi u budućnosti, ako često život stavljate na čekanje, kao i ja nekada, nemojte dozvoliti da vam se dogode iznenadne životne okolnosti koje će vas primorati da se menjate. Menjajte se sami, sebe radi. Ukoliko ne možete sami, nađite svoj praktičara da vam pomogne da živite sad i ovde. Nemojte živeti u mašti i planovima, živite u trenutku, istinski. Budite okruženi onima koje volite, volite, ljubite, grešite, dišite punim plućima pa ćete naći raj – u sebi samima.

13

Književnost

Tekst: Mlica Didanović

Milica Didanović je rođena u Požegi 30. 12.

1996. godine. Studira kineski jezik u Beogradu, piše poeziju, svira, pleše, voli duge šetnje, mačke i pse. Omiljeni žanr joj je epska fantazija, ne voli ljubavne romane. Veruje da se meditacijom dolazi do magije.

14 | maj

Didanović.

Sigurno je znate.

Ako ne, onda mora da ste bar čuli za nju.

Ima tu nečega u jednostavnosti njenog imena.

Milica.

Ljudi kažu da je iskrena.

Blaga prema svima, pomalo izgubljena.

Ona ne misli dobro o sebi.

Ne pripada tu gde je.

Didanović.

Kako ju je često, profesorka fizike zvala, voli da vara na testovima iz onoga što je ne interesuje.

Voli druge ljude kroz sebe, ali u poslednje vreme ne voli sebe.

Ali Milica voli da se igra, jer tada je najslobodnija. Čak joj i deca kažu da je kao neko dete.

A kad se igra Milica se bori.

Protiv sebe, protiv sveta, da ne odraste, jer kad odraste prestaće da se bori.

Rubrika je nastala kao deo saradnje između Plezir magazine i ARGH! radionice kreativnog pisanja pod mentorstvom književnice Ana Marije Grbić.

15

Umetnost

Intervju:

Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

Fotografije:

Milena Goševski @milena.gosevski

Ognjenka Lakićević Nisam previše živela u detinjstvu, već samo u sebi 16 | maj

D

a se sa Ognjenkom Lakićević družimo na stranicama Plezira, Milena i ja smo planirale sigurno proteklih godinu dana i čekale na pravi momenat. Želele smo da objedinimo sve one neispričane priče o Autoparku, Ognjenkinim pesmama, poeziji i nežnoj, toploj duši.

Pokušale smo da je i vi doživite na način na koji je mi doživljavamo, onako prirodnu, spontanu, duhovitu i prelepu, kakva jeste. Sa Ognjenkom smo se oko svega, intervjua i fotografisanja, dogovorile s lakoćom i u svega par reči, a trenuci divnog druženja tog prolećnog popodneva, ostali su zabeleženi na fotografijama Milene Goševski.

Dolaskom toplih, prolećnih dana iznova uz čašu rashlađenog belog vina iščitavamo stranice zbirke Ljubavna pisma Guglu, koja je svojevrsna oda životu, ljubavi, patnji, razočarenjima i borbama koje su u svima nama. U intervjuu koji sledi, pričale smo o devedesetim godinama, odrastanju, muzici koja ju je oblikovala, njenom pisanju i odnosu prema popularnosti i samopromociji.

U iščekivanju novog, prolećnog singla benda Autopark, ostavljam vas da uživate u našem razgovoru i fotografijama.

17

OD OBJAVE ZBIRKE „LJUBAVNA PISMA GUGLU“ PROŠLO JE VIŠE OD GODINU DANA I IMAM UTISAK DA JE ZA TO VREME, BEZ NEKE AGRESIVNE REKLAME, KNJIGA SAMA PRONAŠLA PUT DO VEĆEG BROJA LJUDI, ŠTO NIJE TAKO ČESTO POSEBNO AKO ZNAMO DA JE REČ O ZBIRCI POEZIJE, KOJA SE OBRAĆA UŽEM KRUGU LJUDI. DA LI SI U KONTAKTU SA ČITAOCIMA, DOBIJAŠ LI POVRATNE INFORMACIJE I IMAJU LI OBIČAJ DA TI PIŠU KOLIKO IM NEKA PESMA ZNAČI? Dešava se neretko i to me baš obraduje. Ako je pisanje nekakva želja za komunikacijom, pružena ruka, ja sam onda dobila pružene ruke zauzvrat. Samodovoljnost, kako u životu, tako i u stvaranju, za mene je nepodsticajna i poražavajuća, ne doživljavam poeziju baš kao terapiju sa publikom, već više kao prorađivanje osećanja, najgorih scenarija, upoznavanje sebe, rast kroz stvaranje, borbu sa maternjim jezikom i mozgom koji nudi opšta mesta, a ja ih neću.

Cenim povratne reakcije, ne da bih hranila ego, on nije mnogo gladan, već jer ja činim slično kad mi nešto znači, blisko mi je to. A i jednom kad pustim te pesme u život, volim da čujem šta rade, kako žive, čine li nešto za nekoga, da li sam ih lepo vaspitala i osposobila za svet.

NEDAVNO SI IMALA JAVNO ČITANJE, BAŠ POVODOM DRUGOG IZDANJA ZBIRKE LJUBAVNA PISMA GUGLU, U JEDNOM BEOGRADSKOM DŽEZ BARU. KADA ĆEMO IMATI PRILIKE DA TE PONOVO ČUJEMO I PORAZGOVARAMO O PESMAMA? Učestvovaću na festivalu poezije koji organizuje Treći trg, koji će se održavati od 17. do 21. maja, ali u skorije vreme neću imati „celovečernji program“. Trudim se da ne uzurpiram tuđe vreme i pažnju bez nekog ozbiljnijeg povoda, a i to eksponiranje je stresno.

U PESMI „MRZIM POEZIJU“ KAŽEŠ: „ZAŠTO PIŠEŠ PESME, PITAJU ME; NE, STVARNO, ZAŠTO; NIKOGA NE ZANIMA ŠTA IMAŠ DA KAŽEŠ; NEMA TE U ZBORNICIMA NA PESNIČKIM VEČERIMA NEMA TE NIGDE GDE SE SVI POZNAJU, POZDRAVLJAJU, APLAUDIRAJU JEDNI DRUGIMA; TI SI UTVARA; TVOJ JAVNO NENAGRAĐIVANI TRUD IZAZIVA NELAGODNOST…“. OVO JE, 18 | maj

ČINI MI SE, OPŠTE MESTO U KOME SE PREPOZNAJU MNOGI PRISTOJNI, NENAMETLJIVI LJUDI KOJI RADE SVOJ POSAO KOJI VOLE I POKUŠAVAJU DA DONESU PROMENE, ALI UPRKOS VELIKOM RADU I TRUDU IMAJU UTISAK DA SE OBRAĆAJU ZIDOVIMA. MISLIŠ LI DA TA NENAMETLJIVOST DAJE PRILIKU ONIMA SA VIŠKOM SAMOPOUZDANJA I MANJKOM SAMOKRITIČNOSTI DA SE EKSPONIRAJU U SVIM OBLASTIMA? Za barem jednu stvar ne mogu da okrivim te sa viškom samopouzdanja i manjkom samokritičnosti, a to je činjenica da na svetu postoje nenametljivi ljudi. Niko ih nije terao da izaberu taj pristup životu i radu, osim možda sopstvene prirode. (Ovo se ne odnosi na ćutanje na nepravdu, već na „promovisanje“ svog rada i sebe.) Tačno sam videla svaku priliku koju sam prepustila drugome, nikad nije bilo slučajno. Mislim da me je donekle vaspitanje sprečavalo u tome, i nešto što možemo nazvati stilom. Autopark je najviše trpeo zbog toga. Žao mi je, ali mi i nije žao.

GODINA 2016. JE ZA TEBE BILA VEOMA PRODUKTIVNA BUDUĆI DA SU TADA OBJAVLJENE TVOJE DVE ZBIRKE. ZBIRKA TROJE U IZDANJU SAMIZDATA I LJUBAVNA PISMA GUGLU, KOJA JE IZDALA KNJIŽEVNA RADIONICA RAŠIĆ.

DA LI USKORO MOŽEMO OČEKIVATI NEŠTO NOVO? SVOJEVREMENO SI RADILA NA KRATKIM PRIČAMA, NAMERAVAŠ LI DA SE VRATIŠ I PROZNOJ FORMI? Videćemo. Imam ambivalentan odnos prema planovima, delom ih volim jer simulacija izvesnosti umanjuje moju anksioznost, ali delom mi prosto iskrsne život pa radim nešto deseto ili nisam zadovoljna učinkom pa se obeshrabrim. Poezija je ipak moj način viđenja sveta, unutrašnjeg govora, i imam još mnogo toga da istražujem, ali ko zna, možda samo nisam dovoljno isprobala svoj kapacitet za prozu koja mi je nekoliko godina tokom studiranja bila glavna forma izražavanja. Imam jednu priču zasad, mučio me je Srđan Srdić da je sredim. Ako me neko ne muči i ne cima, ja ću da gledam serije ili da kuvam. Zato se radujem starosti i penziji, imaću više vremena da učim i istražujem.

19

Idealno oba, ali nekad ništa od ponuđenog. Ne mogu da govorim ni u čije ime, nisam glasnogovornik nikoga i ničega, ne znam kako je kod drugih. Meni je pisanje došlo prirodno, rasla sam u takvom okruženju. Istovremeno, od ranog detinjstva sam osećala, nekako nejasno a pomalo zlokobno, kako je koncept sveta i života zastrašujuće nepravedan. Kako sam odrastala, nikad se nije desio momenat o kojem mnogi odrasli pričaju, da postanem manje osetljiva. Naprotiv. Sve je teže, valjda jer vremenom više osećam posledice života.

muzici, knjigama i filmovima, bratu i njegovom smislu za humor, kao i ljudima koji imaju sličan senzibilitet. Složeni su to psihološki mehanizmi, zašto baš ta muzika, zašto baš ti ljudi. Devedesete su bile mnogo bolesnije nego što sam ja racionalizovala da jesu, ne bih li preživela sve te traume. Jedne noći sam sa prozora gledala tenkove kako idu za Hrvatsku, bila sam toliko uznemirena cele noći pa sam se jedino tešila pišući dnevnik i slušajući muziku. Nikad nisam zaista uspela da se utešim, ali ako nisam poludela tih godina, to je zahvaljujući nabrojanim stvarima koje su bile moj „airbag“. Obećala sam sebi tada da, ako ikada iko bude slušao moj glas, ja ću se zauvek zahvaljivati onima koji su uticali na mene podjednako kao i roditelji, sve ću raditi kao omaž njima.

IAKO PRETEŽNO LJUBAVNE, TVOJE PESME NA JEDAN SUPTILAN NAČIN GOVORE O DRUŠTVU I PREDSTAVLJAJU TIHE HRONIČARE JEDNOG VREMENA. NEKE OD NJIH I VRLO SLIKOVITO I DIREKTNO DOČARAVAJU SLIKE SVAKODNEVNOG ŽIVOTA OBIČNIH LJUDI KOJI ŽIVE PORED NAS I SA NAMA, A ZA KOJE BISMO REKLI DA SU NAJPRISUTNIJE ŽRTVE RATOVA KOJI SU PROTUTNJALI OVIM PROSTORIMA, NEMAŠTINE I OPŠTEG BEZNAĐA. U PESMI „NAŠI TETURAVI ŽIVOTI“ (LJUBAVNA PISMA GUGLU), GOVORIŠ O GENERACIJAMA KOJE SU OSTALE ZAROBLJENE U NEKOM SVOM MIKRO UNIVERZUMU, A KOJE NEPOGREŠIVO OPISUJE STIH „…MI SMO ONI KOJI SE NISMO SNAŠLI; MI SMO ONI PAMETNI U SEBI“. KAO NEKO KO JE SVOJE TINEJDŽERSKE DANE ŽIVEO BAŠ TIH DEVEDESETIH, U ČEMU SI TI PRONALAZILA OHRABRENJE?

ISKORISTIĆU PRILIKU DA SE NADOVEŽEM NA TAJ TINEJDŽERSKI PERIOD I TVOJE DNEVNIČKE ZAPISE IZ OVOG PERIODA KOJE ČESTO IMAŠ OBIČAJ DA OBJAVIŠ NA SVOM FEJSBUKU. ONI NAM TAKOĐE DAJU VRLO ZANIMLJIV UVID NE SAMO U TVOJA RAZMIŠLJANJA I DUH VREMENA, VEĆ I JEDAN MUZIČKI VREMEPLOV KOJI NAS PODSEĆA DA SE TADA SLUŠALA DALEKO KVALITETNIJA MUZIKA. UPOREDIMO LI SAMO SA ONIM NA ČEMU NAJVEĆI BROJ KLINACA DANAS ODRASTA, MISLIM DA SVI KOLEKTIVNO TREBA DA SE OZBILJNO ZAMISLIMO. NEĆU TE PITATI DA LI I DALJE VODIŠ DNEVNIK, VEĆ DA GA VODIŠ I ODRASTAŠ DANAS UZ MUZIKU KOJU KLINCI SADA SLUŠAJU, MISLIŠ LI DA BI POSTOJAO NEKO KO BI ZA TEBE BIO PANDAN SMITSIMA I MORISIJU? IMAJU LI DANAŠNJI KLINCI AUTENTIČNE, PRAVE UZORE?

Drago mi je što ne vidiš samo ljubavnu tematiku u mojim pesmama, ona jeste možda najupečatljivija, ali atmosfera vremena u kojem živim i njegov uticaj na mene je neporeciv, nemoguće je ignorisati to. Devedesete su ovde bile istovremeno i čarobne i monstruozne, Beograd se menjao pred mojim očima, a samim tim i svet. B92 i sve one top liste, Berza u SKC-u, sedenje ispod onih kestenova, KST, Akademija, CD klub Muay Thai u Skadarskoj sa najboljim izborom muzike, emisija Garažni geto, kao i na MTV-u, 120 minutes...to je bila moja svetlost. Otkad znam za sebe sam pronalazila ohrabrenje u

Uh ne znam, verujem da imaju. Nadam se da veruju u nešto i da znaju koje je boje nebo. Nisam od onih koja se valja u nostalgiji za boljim vremenima, tako je kako je, vreme mora da se menja, ako je njima lepo, ako vide smisao, onda je to važno.

DA LI PESNICI VIŠE OSEĆAJU NEPRAVDE OVOG SVETA ILI NAPROSTO UMEJU DA SE BOLJE IZRAZE I KAŽU ONO ŠTO MNOGI OD NAS MISLE?

PORED VEĆ POMENUTIH SMITSA, ZA KOJE SVI KOJI TE PRATE ZNA JU KO LIKO IH VOLIŠ, KOJI SU TO JOŠ BENDO VI, UMETNICI, PISCI I REDITEL JI KOJI SU OSTAVILI NEIZBRISIV TRAG NA TVOM BIĆU I KOJI SU NA JZASLUŽNIJI ZA TVOJ STIL PISANJA DANAS?

Uh, treba mi ceo magazin da ti to nabrojim. Što se poezije tiče, uvek više rok poezija, retko lektira poezija, ja pola toga nisam ni razumela. U različitim periodima različiti ljudi, Suzan Vega u osnovnoj školi. Poljski savremeni pesnici, Zvonko Karanović, književni časopisi. Virdžinija Vulf, Cocteau Twins, New Order, Darkvud Dab, Rejmond Karver, Afghan Whigs, Piter Vir, Marko Tomaš. Sve što simulira slamanje srca, ali to ne učini. Sve što sam volela je deo mene, ne znam ko je tačno najviše uticao.

TIH NESRETNIH DEVEDESETIH, DOGODIO SE I TVOJ PRVI ODLAZAK U LONDON. MOŽEŠ LI DA NAM DOČARAŠ KOLIKO JE OVO BIO VELIKI DOGAĐAJ ZA TEBE? DA LI JE LONDON BIO ONO ŠTO SI OD NJEGA OČEKIVALA? London je moj najomiljeniji grad na svetu, iako nije na moru. Taj prvi odlazak, osamnaest godina, raspust posle srednje škole, teško dokonašenje, kakva je to sloboda bila, dva meseca bez igde ikoga. Sama sam sebe vaspitavala, kontrolisala.

Vozila sam se do iznemoglosti metroom, onako, bez gledanja u mapu, bez plana, kupovala ploče, ležala u Hajd parku, pila Koka Kolu i pušila plavi Rotmans. Totalni kliše, ali meni je to bila revolucija. Moji prijatelji koji žive tamo kažu da se London mnogo promenio, na gore, i verujem da moja romantizacija potiče od toga što sam u njemu bivala isključivo privremeno, na dva meseca ili nedelju dana i da je drukčije živeti tamo. Još uvek me prati ta izmaštana atmosfera kad ga vidim, bilo uživo bilo na slici, svi ti toponimi koje sam upoznala preko muzike i književnosti a tek onda videla uživo, to je kao neki moj davnašnji dom kojem se vraćam svako malo (vraćala bih mu se češće da nema smaranja oko vize).

umorim), igrala se detektiva s bratom, on je tamo išao u školu, a ja nisam imala nikakve obaveze, uživala sam, gledala crtane filmove i mama mi je čitala knjige. Onda sam se vratila u Beograd, provela u vrtiću dva meseca gde su me terali da spavam usred dana, pa sam onda pošla u školu i sve je postalo konfuzno. Tada je počeo smor. Taj Pariz je jedini period kada sam bila bezbrižna.

DANAS VRLO ČESTO PIŠEŠ O „KALENAJI“ KAO SVOM UTOČIŠTU. ČIME TI SE OVAJ KRAJ UVUKAO POD KOŽU? (smeh) Istina. Volim tu atmosferu kao malog mesta, komšiluka, a, opet, blizu je centra, nekako u tri ujutru kad izađeš, osetiš život. Kalenić pijaca mi je omiljena. U mojoj ulici ima gomila ogromnog drveća. Vračar mi je lep. Naravno, proseljačio se mnogo poslednjih godina, ali šta se pa nije proseljačilo u ovom gradu. Ja sam originalno sa Novog Beograda, odrasla sam u bloku 28, sve je bilo u brdima i drveću. Obožavam drveće.

POSLEDNJIH NEKOLIKO GODINA DRŽIŠ PESNIČKE RADIONICE „ANONIMNI PESNICI“.

KAKO SU KONCIPIRANE RADIONICE, KOLIKO SU OVE RADIONICE ZA TEBE ZNAČAJNE?

Kada nakon radionica dobijam sumirane utiske učesnika, redovno budem jako dirnuta, shvatim da nekad radimo stvar koja je važnija od onoga kakvom je predstavljam, kao komentarišemo pesme, pričamo o poeziji, životu. Većina ljudi na radionici se prvi put otvara pred drugima svojim pesmama, i to je tako velika odgovornost, i najmanjom nepromišljenošću ili grubošću možda možete nekog da skršite, pritom ja nisam poznata kao diplomata, ali snalazimo se dobro, valjda jer sam spremna da učim od njih, a oni već na VRATIĆU SE SADA NA NEŠTO ŠTO SEŽE JOŠ početku uvide koliko mi je stalo. To je i zahtevno i DALJE U PROŠLOST, A BILO MI JE INTERE- zabavno, zastrašujuće i inspirativno, troši me i čini SANTNA CRTICA U TVOJOJ BIOGRAFIJI O me srećnom.

KOJOJ NISAM IMALA PRILIKE DA ČUJEM PUNO TOGA. NAIME, PRVE GODINE ŽIVOTA DA LI SU TE PESNIČKE RADIONICE PODPROVELA SI SA PORODICOM U PARIZU, U STAKLE DA I SAMA ČEŠĆE PIŠEŠ I DA SE VIŠE KOME SI ŽIVELA SVE DO POLASKA U ŠKOLU. ANGAŽUJEŠ OKO OBJAVLJIVANJA? KOLIKO SE SEĆAŠ TOG PERIODA I KAKVE EMOCIJE TE VEŽU ZA OVAJ GRAD? Morala sam da izađem iz te autoizolacije da ne dajem loš primer. A i igrica se obrnula, više nisam (smeh) kao da sam na psihoanalizi. Kao i obično, morala da se cimam da tražim izdavača, sami su uvek se sećam atmosfere više nego bilo čega. se javili. To proganjanje ljudi mi je velika prepreka Bila sam srećna, mnogo sam se šetala sa mamom u svemu. Ne mogu nikog da cimam. Češće pišem, i tatom (tata bi me nosio na ramenima kad se ili barem, češće uobličim zapisano. Osećam veću 26 | maj

odgovornost prema tome nečemu u sebi, a i prema nekim ljudima. Prosto me zanima kako će izgledati to što ću sledeće pisati, a radoznalost mi je velika motivacija.

RADEĆI S POLAZNICIMA, IMAŠ PRILIKU DA POMOGNEŠ DA SE ODREĐENI TALENTI DODATNO IZBRUSE I IMAŠ PRAVI UVID U STANJE STVARI. IMAJUĆI U VIDU DA POSLEDNJIH GODINA SVEDOČIMO EKSPANZIJI POEZIJE I PESNIKA, VERUJEŠ LI DA NAM JE PESNIČKA SCENA OVAKO ŽIVA I UZBUDLJIVA ZBOG TOGA ŠTO IMA MNOGO TALENTOVANIH POJEDINACA ILI SU LJUDI POSTALI MANJE KRITIČNI PRVENSTVENO PREMA SEBI, PA ŽIVE U UBEĐENJU KAKO SU NEVEROVATNO POSEBNI I TALENTOVANI, I DA JE SVE ŠTO NAPIŠU DOBRO? Pesnička scena je živa jer je poezija malo po malo ušla u modu kako se „pročulo“ da postoji i ta poezija u kojoj ljudi koriste jezik na kojem govore, i da nije sva poezija neka nerazumljiva apstrakcija.

Mnogo ljudi je pomislilo: „hej pa mogu i ja ovo“. To jeste zamka, jer iza neke prividne jednostavnosti stoji dosta rada, ali neka, nek ljudi pišu. Ima i više manifestacija, i to nekih neuštogljenih, što je odlično. Talenata ima isto kao i uvek, pretpostavljam, ali daleko manje ljudi spremnih na rad. Ali, jednom delu publike možete da poturite svaku glupost, samo ako postoji neki hajp u vezi sa tim.

Nagli hajp je najčešće znak da se nešto dobro preispita. A imate i ove salonske intelektualce, samodovoljne, dive se sebi kako su pametni a ne kontaju da ih niko ne razume ništa. Nekako ne vidim sebe kao deo ni jedne od tih postavki. Ali, sve je to u redu, za sve ima mesta, ili bar volim tako da mislim.

MOTIV PISMA SE ČINI VEOMA ZNAČAJNIM ZA TEBE. OD PESME AUTOPARKA (PISMA (KOJA STALNO PIŠEM, ALI ME I DALJE NIKO NE RAZUME) DO ZBIRKE KOJA JE PRAKTIČNO NASTAJALA U DRAFTU KAO NEPOSLATA PISMA). SEĆAŠ LI SE KADA SI POSLEDNJI PUT POSLALA PISMO (NE RAČUNAJUĆI OVA MODERNA, ELEKTRONSKA) I KOME OGNJENKA DANAS PIŠE PISMA U ČETIRI UJUTRU A DA TO NIJE GUGL? Odrasla sam pišući pisma, valjda jer nisam previše živela u detinjstvu, već samo u sebi. Imam utisak da Vajber malo remeti koncept pisama, i da ljudi-

ma pisma ne znače više toliko. Sad stalno šaljem stikere, toliko su glupi da su mi zabavni. A i može da se crta u Vajberu. Da, sećam se poslednjeg napisanog pisma, bilo je to pre nekih godinu i po dana, pisala sam ga satima. Bilo je baš dugačko, značilo mi je mnogo, imalo je i crteže.

MISLIŠ LI DA SU PESNICI I PISCI DONEKLE EGZIBICIONISTI IMAJUĆI U VIDU DA VRLO ČESTO POLAZE OD NAJLIČNIJIH ISKUSTAVA I GOVORE O SVOJIM NAJTAMNIJIM IZDANJIMA? IMAJUĆI U VIDU DA, KAKO SI SAMA U NEKOLIKO INTERVJUA REKLA, NISI BAŠ ODUŠEVLJENA SITUACIJAMA U KOJIMA NASTUPAŠ PRED VELIKIM BROJEM LJUDI, KAKO GLEDAŠ NA TO ŠTO TVOJA INTIMNA RAZMIŠLJANJA BILO KROZ PESME, KRATKE PRIČE ILI MUZIČKE NUMERE VELIKI BROJ LJUDI IMA PRILIKU DA VIDI, OSETI, DOŽIVI? Prvo, insistiram na barem minimalnom razdvajanju privatnog života umetnika od dela. Nemam nikakav problem sa izlaganjem svojih razmišljanja javnosti jer stojim iza toga, posebno jer to nisu baš moji dnevnici (osim ovi dečji, koje stavljam nekad na Fejsbuk). Ne poturam ništa što prethodno nisam ne samo emotivno proživela, već obradila umom. Nije baš princip „patila sam za vas da vi ne biste morali“, više je pokušaj intelektualnog stimulisanja bez preintelektualizacije, želja da navedem na razmišljanje koristeći razumljive reči. Imam samo problem da se u dato vreme na datom mestu pojavim i stojim ili sedim pred ljudima. Ma koliko da je razlog tog okupljanja najprirodniji deo mene, toliko mi ta pozicija u kojoj se tada nađem nikada neće biti prirodna, valjda jer ne mogu sasvim da prevaziđem socijalnu anksioznost.

BEND AUTOPARK ČIJI SI JEDAN OD OSNIVAČA I ZNAK RASPOZNAVANJA POSTOJI VEĆ OSAMNAEST GODINA, ŠTA ON ZA TEBE DANAS PREDSTAVLJA? Autopark je najveća ljubav, najveći deo mene.

U poeziji manje-više znam šta radim, u muzici svaki put kao da je prvi, ta je vrsta nevinosti. I ta saradnja sa Nikolom (gitarista i autor muzike) je toliko dragocena, mnogo se uči od njega, vredan je, hrabar i najduhovitija osoba ikad. Autopark se razvijao paralelno sa mnom, tačnije, pomagao mi je da se razvijem, da budem korak ispred sebe.

Toliko mnogo toga smo rekli, pokušali, menjali, 27

toliko toga još imamo da kažemo. Nismo umeli da se zauzmemo za sebe. Bilo nam je jedino važno da svaki sledeći put odemo korak dalje, makar rizikujući stranputicu, samo da vidimo kuda još može da se ide, i bilo nam je važno da ništa od najvažnijih stvari u vezi sa našom muzikom i stavom ne bude na prvu loptu. Nisam htela da to bude muzika za aerobik, dođeš i iskačeš se, već muzika koja komunicira sa nečijim najdubljim strahovima i samoćama, čežnjom za životom, nemirom i lepotom. Ili, kako je to jedna meni bliska osoba rekla: „Autopark je za moždani hidrobik“.

PROŠLE GODINE STE PRVOG APRILA, NAKON NEKOLIKO GODINA PAUZE U NASTUPIMA, ODRŽALI NEZABORAVAN KONCERT U DOMU OMLADINE, A LJUDI KOJI SU IMALI TU SREĆU DA VAS TADA ČUJU REAGOVALI SU VRLO EMOTIVNO I POKAZALI DA SU GLADNI TAKO DOBRIH NASTUPA. NA STRANICI BENDA SAM VIDELA DA STE NAJAVILI SNIMANJE PROLEĆNOG SINGLA, ŠTA PUBLIKA OVOG PUTA MOŽE DA OČEKUJE I POSTOJE LI INDICIJE DA ĆEMO USKORO IMATI PRILIKE DA VAS ČUJEMO I UŽIVO? Ja mislim 2020. godine, na dvadeset godina benda, iako bih ja volela (a opet ne bih, (smeh)) pre.

Samo da mi snimimo taj prolećni singl, ne mogu da dočekam.

U POSLEDNJIH PAR GODINA USPOSTAVILI STE JEDNU NEOBIČNU I VRLO ZANIMLJIVU TRADICIJU KOJOM VAŠE PRATIOCE OBRADUJETE NOVOGODIŠNJIM SINGLOM. DA LI JE OVO VAŠ NAČIN DA ZAOKRUŽITE GODINU JEDNIM, SAMO VAŠIM, UTISKOM GODINE I KAKO STE DOŠLI NA IDEJU DA SNIMATE OVE PRAZNIČNE PORUKE? Iskreno, ne sećam se, ali znam da je to bila Nikolina ideja. Bili smo se malo povukli, što iz tehničkih razloga nemogućnosti redovnog funkcionisanja, što samo iz javnosti, jer nas je umorila samopromocija, smaralo nas je da sami sebi budemo PR menadžeri, ali to je neminovnost danas. U tom periodu, godinama smo se oglašavali samo tim jednim singlom, malim manifestom proživljenog, sumiranjem godine.

30 | maj

SINGL „BIĆU SREĆAN PA ŠTA“ JE IZAZVAO JAKO LEPE REAKCIJE. I DOK I DALJE VRTIMO OVU PESMU, MOŽEŠ LI DA MI KAŽEŠ KOJI UTISAK ZA SADA PREOVLAĐUJE U OVOJ 2018. GODINI? DA SUTRA SASTAVLJATE NOVOGODIŠNJI SINGL NA ČEMU BI BIO FOKUS? Odlično pitanje. Sada bih pisala o ljudima koji su preživeli težak poraz i nastavili dalje sa još većim srcem, što je svojevrsni heroizam, valjda jer ne podnosim kukavičluk i malodušnost. O ljudima koji žive sa hroničnim porazom, koji nisu praktični i proračunati, koji hodaju ranjeni u dostojanstvo, a imaju dostojanstva više nego pola planete.

Ako pomisliš na to da postoje bolesti, smrt, glad, siromaštvo, rastanci od voljenih osoba, slamanje srca, ne znam koji zen zahvat treba da primenim pa da budem bezbrižna. Gore je što si stariji, jer dublje shvataš, puštaš korenje, gubici su sve veći, a shvataš da svet ne funkcioniše po principu pravednosti. Život ima i predivni deo, i moguće da moje odsustvo karijerne ambicije većma leži u želji da ga stalno osećam i da ne jurcam kroz njega, u želji da se trudim da mi bude lepo, da osećam zahvalnost, da živim nekakav „običan“ život, da osećam da postojim, i najvažnije – da kažem svakome sve šta sam želela da kažem. Sve to neće izbrisati nepravde u svetu ni razne lične poraze, ali izvlačiti sebe iznova na svetlost i posle trauma, to je hrabrost o kojoj bih volela da pišem.

PORED PESAMA KOJE IMAMO PRILIKU DA ČUJEMO U OKVIRU AUTOPARKA, U NEKOLIKO NAVRATA SI UMELA DA NAS IZNENADIŠ I SINGLOVIMA KOJE SI OBJAVLJIVALA U BENDU B STRANE. KOLIKO SE OVA DVA BENDA RAZLIKUJU, KOLIKO SE TVOJ PRISTUP NJIMA RAZLIKUJE I DA LI JE OVA MUZIČKA PRIČA I DALJE AKTUELNA ZA TEBE? To su baš bili izleti, tri pesme, B strane su bile nebend, bend koji nikada nije ni postojao, ali hteli smo da zabeležimo te pesme. Nedostajala mi je muzika, a posebno jednostavniji pristup pravljenju pesme. Kad Autopark pravi pesmu, to je kao da idem ozbiljno da radim, jer znam da ću svaki put morati da prevaziđem svoje trenutne kapacitete, a ovde sam se samo pustila.

DA LI POSTOJI MOGUĆNOST DA NEKA OD ČEMU SE OGNJENKA RADUJE OVOG PESAMA IZ ZBIRKE „LJUBAVNA PISMA GU- PROLEĆA I ŠTA OKUPIRA TVOJU PAŽNJU GLU“ DOBIJE I SVOJU MUZIČKU OBRADU? OVIH DANA? A, ne. Nekad uzmemo po koji stih ili sintagmu iz zbirke za neku pesmu Autoparka, jer odgovara temi, ali to je to. Želim da razdvajam te stvari koliko god je to moguće.

Radujem se samom proleću, nezaustavljivom proleću. To je dovoljno. U to ime, i prolećnom singlu Autoparka na kojem radimo. Slavim činjenicu da ne nosim zimsku jaknu i da su noge konačno gole, onakve kakve treba da budu, da je vazduh prijateljski nastrojen, topao, radujem se neumerenosti u sladoledu. I ovom jednom drvetu koje cveta ovde na uglu Petrogradske i Topolske i zbog kojeg cela ulica miriše. Još ako su svi bliski zdravi, bukvalno mi više ništa nije potrebno u životu.

31

Književnost

Prljava bara istopljenog snega Danas ću umreti i srećan sam zbog toga.

Ugasiću se, kao spaljena stranica knjige ostavljena na snegu, Da se njena duša istopi i vrati zemlji.

Saosećam sa njom.

Osmeh mi krasi lice, iako nemam nikoga. Živim na ulici, sam i ništavan, U ovom bednom i prljavom svetu i Jedva čekam da odem.

Da napustim ratove, krv i đubre na ulicama.

Prljave bare istopljenog snega ostaće iza mene.

Preživeo sam svašta.

Bio bela rada u polju ruža, karanfila, Ali i sladoled proliven po blatu i ukrašen dečijim suzama Jecao sam i radovao se. Živeo sam!

Sada ležim sam, pod planinom snega I nemam više ništa.

Topim se poput ledenice, Kada je napadne surovo sunce.

Osećam odlazi život, Kap po kap.

A onda se konačno, Ponovo smejem.

Umro sam.

32 | maj

Tekst:

Ilija Ilić

Ilija Ilić. Student treće godine filološkog fakulteta iz Beograda, smer srpska književnost i jezik. Iz Paraćina.

Završio Ekonomsko - trgovinsku školu u Paraćinu, rođen 28. 09. 1996. godine. Član je književnog kluba ,,Mirko Banjević” iz Paraćina.

Rubrika je nastala kao deo saradnje između Plezir magazine i ARGH! radionice kreativnog pisanja pod mentorstvom književnice Ana Marije Grbić.

33

Moda

Nemamo Plan(etu) B Zbog čega je moda postala toksična po našu planetu?

Da li ste znali?

Pripremila: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

1. Modna industrija je 3. najveći zagađivač životne sedine na svetu, odmah iza naftne i prehrambene industrije.

6. 95% odeće koja je odbačena može biti reciklirana.

7. Mnogi lanci koji proizvode „brzu modu“ na kraju sezone spaljuju svoju neprodatu odeću.

34 | maj

3. 7000 litara vode je potrebno da bi se proizveo par vaših omiljenih farmerki.

4. Između 17% i 20% celokupnog zagađenja vode nastaje kao posledica farbanja i izbeljivanja odeće štetnim hemikalijama.

5. Samo 15% odeće koja u Americi završi na otpadu se reciklira ili ponovo iskoristi. 6.

2. 2 700 litara vode je potrebno da bi se proizvela samo jedna pamučna majica.

9. Proizvodnja odeće na godišnjem nivou uzrokuje proizvodnju 1,5 tone C02 po domaćinstvu, što je ekvivalent zagađenju koje prouzrokuje 6000 automobila.

8. Prosečna osoba u svom garderoberu ima više od 22 outfita koja nikada nije ponela, a odeća u vrednosti od 30 biliona dolara svake godine završi na otpadu nenošena.

10. Prilikom procesa proizvodnje, u proseku, 15% materijala biva odbačeno usled sečenja i prekrajanja.

35

Šta vi možete učiniti po ovom pitanju?

1. Počnite da popravljate odeću koja je oštećena umesto da je samo bacite na otpad.

2. Naučite da pravilno održavate odeću. Čitajte uputstva etikete, osetljive komade perite na ruke i ostavite da se prirodno osuše umesto u programu veš mašine.

5. Proučite šta već posedujete od odeće i osmislite nove načine da je kombinujete.

4. Prepravite odeću koju već posedujete. Haljina lako može postati suknja sa odgovarajućim topom. Pronađite ideje i tutorijale na Pinterestu i „zavrnite rukave“, dobro ćete se zabaviti dajući novu vrednost predmetu koji ste nameravali da bacite.

6. Organizujte razmenu odeće sa prijateljima.

36 | maj

7. Kupujte odeću u second hand, vintage radnjama i buvljacima.

3. Pronađite kreativan način da izvučete najbolje iz svakog komada odeće. Na stare iznošene farmerke našijte perlice ili ih pretvorite u šorts. Džemperu kome su se istanjili laktovi našijte zakrpe koje će ga potpuno transformisati, a uflekanoj bluzi zanimljivu aplikaciju kojom ćete pokriti fleku.

9. Uložite u kvalitetne komade, brendova koji proizvode odeću po najvišim standardima održivosti (uradite istraživanje onlajn).

10. Naučite da kupujete samo komade u kojima ćete se izvrsno osećati i u kojima možete da zamislite sebe kako ih nosite više od 30 puta.

8. Kupujte odeću od malih, lokalnih brendova i proizvođača.

11. Ne kupujte odeću za budućnost, uložite samo u ono što ćete odmah nositi jer ste se zaljubili u taj komad.

37

5 edukativnih filmova/videa za novi ugao gledanja na modu i modnu industriju

1. The True cost – ovaj dokumentarac je obavezna literatura i verovatno prvi film u ovoj kategoriji koji biste trebali da pogledate. U tih devedesetak minuta saznaćete kako čitav proces proizvodnje izgleda i šta je trulo u trenutnoj postavci stvari. Brza moda kao pandan brzoj hrani, nanosi ogromnu štetu koje ste možda bili svesni ali ćete nakon gledanja ovog dokumentarca verovatno ostati zapanjeni. Ukoliko i nakon gledanja pomislite da je haljina u kojoj ste napravili nekoliko selfija i objavili fotografiju na društvenim mrežama spremna za otpad, u ozbiljnom ste problemu.

2. River blue – tema ovog dokumentarca jesu posledice koje modna industrija proizvodi ostavljajući za sobom zagađenje, kontaminirajući reke i pijaću vodu opasnim hemikalijama. U filmu ćete otkriti kolika je zapravo cena vaših omiljenih farmerki, ali ne ona koja se izražava u dolarima, dinarima, evrima, već ona koju, umesto vas, plaća životna sredina i živi svet u njoj.

4. Deforestation: a story of sustainable viscose – U jednoipominutnom filmu Wes Andersona, manekenka Karmen Kas objašnjava zašto je važno da modni dizajneri počnu da koriste nove, i po planetu manje devastirajuće, održive materijale. Ogromne posledice deflorestacije kakvu izaziva uzgoj materijala kao što je viskoza moguće je izbeći, samo je pitanje koliko smo odlučni u toj nameri.

3. Unravel - kratak film o ženama iz Indije koje rade u pogonu za reciklažu odeće. Velika količina te odeće, koja je doputovala u ogromnim kontejnerima preko okeana, je u prilično dobrom stanju, mnogo toga je nenošeno ili vrlo malo nošeno. U filmu ćete videti drugu stranu medalje i nasmejati se komentarima žena koje svoj radni vek provode razvrstavajući tu odeću po bojama ili je pripremajući za naredni korak u reciklaži i zamišljajući kakve živote imaju nekadašnje vlasnice tih komada. Meni najsimpatičniji, naravno pored njihovih ogromnih osmeha, svakako jesu komentari poput: „Mora da je tamo voda toliko skupa pa im se više isplati da umesto da operu svoju odeću one je bace na otpad“.

5. Fashion-scapes: Forever Tasmania – poslednji prilog u ovoj priči će biti nedavno objavljeni video čiju režiju potpisuje Endrju Morgan (režiser filma The True cost).

Priča prati Liviu Firt, osnivačicu Eco age inicijative, čuvenog Green carpet-a i partnerku glumca Kolina Firta, koja je doputovala u Tasmaniju kako bi lično razgovarala o procesu proizvodnje najkvalitetnije vune na svetu, a u pitanju je vuna australijskih ovaca.

39

Moda

40 | maj

Intervju: Anđela Đurašković @andjapise

E

vo jedne ideje – hajde da svaki element u slagalici po imenu proizvodnja odjeće odiše poštovanjem prema ljudima i planeti! Zvuči kao da se to podrazumijeva? Nažalost, u praksi to nije slučaj. Na globalnom Istoku ljudi zapošljeni u proizvodnji artikala za velike modne kuće Zapada rade u uslovima koji im ne dozvoljavaju da priušte osnovne životne namirnice, a kamoli ono što sopstvenim rukama stvaraju.

Zahvaljujući pokretu „Fashion Revolution”, ”, javnost to počinje da uviđa, i zahtijeva promjene od brendova. Od 23. do 29. aprila, organizovali su „Nedjelju modne revolucije”, tokom koje su sproveli niz aktivnosti kako bi pogurali kompanije ka transparentnijem i etičnijem poslovanju. Sa jednom od osnivačica organizacije, Orsolom de Kastro, , razgovarali smo o tome šta je za modnu industriju značila poslednja nedelja u aprilu – ali i šta ona može da znači za svakog od nas.

U aprilskom izdanju Plezira, Teodora nas je uvela u priču o pokretu „Fashion Revolution”, osnovanom kako bi se osiguralo da se nikada ne ponovi nesreća poput one u fabrici Rana Plaza u

Bangladešu 2013. godine. Zato je poslednja nedelja aprila već pet godina unazad posvećena podizanju svijesti o procesu proizvodnje odjeće, ljudima koji to čine, i nevjerovatne moći koju svi mi posjedujemo – moći da svojim novcem glasamo za svijet u kojem želimo da živimo i kompanije za koje želimo da uspiju.

Kada su te 2013. počele s radom, osnivačice „Fashion Revolution”-a Orsola de Kastro i Keri Somers nisu ni sanjale da će danas iza sebe imati na hiljade organizovanih događaja, predstavništva u skoro sto zemalja, i Manifesto čija su načela svim srcem prigrlili modni dizajneri, krojači, proizvođači i potrošači, ličnosti javne i manje javne, donosioci odluka i predstavnici sindikata. Manifesto kaže da je „Fashion Revolution” zaje- dnica. Manifesto kaže: „Mi smo ti”.

Zato smo sa Orsolom razgovarali o tome kako da pronađemo sebe u ovoj transformaciji modne industrije. Kako da joj doprinesemo, i usput učinimo ovu revoluciju neizostavnim segmentom naše svakodnevice.

44 | maj

KOJI JE BIO OBIM OVOGODIŠNJE „FASHION REVOLUTION” NEDJEL JE I KOJE SU GLAVNE AKTIVNOSTI KOJE STE TOKOM NJE SPROVELI? Ove godine smo ušli u petu godinu postojanja i ovogodišnja „Fashion Revolution” nedjelja bila je najsnažnija do sada. Tokom aprila o nama je napisano skoro dvije hiljade tekstova i domet naših objava na društvenim mrežama uvećao se za 30 odsto. Na globalnom nivou organizovano je na hiljade događaja. Objavili smo svoj manifesto (među njegovim potpisnicima našli su se i Elen fon Unvert, Arizona Mjuz, Bernardo Bertoluči, Bet Orton i preko tri hiljade drugih ljudi samo nekoliko dana nakon objave), izdali smo četvrto izdanje Indeksa modne transparentnosti i proširili svoju modnu inicijativu „Otvoreni studio”, kako bismo uključili još više dizajnera u priču.

KAO JEDNOM OD OSNIVAČA ORGANIZACIJE, ŠTA VAM JE BILO NAJBITNIJE KADA STE POČINJALI? KAKO SU GODINE PROLAZILE, DA LI SU SE VAŠI CILJEVI PROMIJENILI U BILO KOJEM SMISLU? Keri Somers, (suosnivač „Fashion Revolution”-a i direktorka operacija na globalnom nivou) i ja nikada nismo ni pomislile da će ona [organizacija] ovoliko narasti! Počeli smo sa jakim pozicionira njem u oblasti transparentnosti i uz hešteg #whomademyclothes, a sada fokus pomjeramo i na zaštitu životne sredine, skrećući pažnju na otpad, masovnu proizvodnju i masovnu potrošnju.

45

PRIMJEĆUJETE LI PROMJENE U SVIJESTI JAVNOSTI KADA JE U PITANJU PRIČA O TOME ŠTA SE DEŠAVA „IZA KULISA” U PROCESU PROIZVODNJE ODJEĆE KOJU NOSIMO? Da, definitivno; javnost ubrzanim tempom postaje sve svjesnija, bolje obrazovana i željnija istraživanja. Navike se još uvijek nijesu promijenile, jer alternative znaju biti rijetke i teže za pronaći ili povlače sa sobom cjelokupnu promjenu života, ali smatram da volja postoji i da brendovi uviđaju da moraju pružiti temeljniji pristup upravljanju svojim lancem snabdijeva- nja proizvodima.

RASTE ZABRINUTOST DA SE DA NAS VELIKI BRENDOVI UNIVERZALNO SVRSTAVAJU U KATEGORIJU „LOŠIH”, A MALI U „DOBRE” SAMO NA OSNOVU SVOJE VELIČINE, NEVEZANO ZA ETIKU POSLOVANJA. ŠTA MISLITE O OVOJ POLARIZACIJI? S OBZIROM NA NJIHOVU PRISUTNOST NA TRŽIŠTU I U OČIMA JAVNOSTI, MOŽEMO LI TRANSFORMISATI IMIDŽ VELIKIH KOMPANIJA OD „ONIH KOJI NEŠTO KRIJU” U „KATALIZATORE PROMJENA”?

Pa, zavisi. Definitivno je istina da je teško za velike brendove da uspješno iskažu svoju korporativnu društvenu odgovornost i održivost kao i to da postoji veliki skepticizam zbog prakse velikih brendova da pribjegavaju „greenwashingu”. Takođe je istina da napore malih brendova da postanu održivi smatramo uvjerljivijim.

Istina je i da velike kompanije imaju novca za investirati, kako bi postali pravi nosioci promjena u pogledu inovacija. Pravo pitanje ovdje je odnos između kvantiteta i kvaliteta: globalno proizvodimo oko 150 milijardi odjevnih predmeta godišnje (ne računajući cipele i modne dodatke, poput tašni), tako da su količina i obim proizvodnje ono što se mora promijeniti.

Ne zanima me koliki je udio modnih giganata u investicijama; mi se, prije svega, moramo pozabaviti usporavanjem tempa i povećanjem kvaliteta i dugovječnosti proizvoda.

47

ZAHVALJUJUĆI KAMPANJAMA POPUT OVE, DEFINICIJA LUKSUZNE MODE SE MIJENJA. PREMA VAŠEM MIŠLJENJU, KOJA JE NOVA DEFINICIJA LUKSUZNE MODE, ONE KOJA UKLJUČUJE ETIČNOST I EKOLOŠKU ODRŽIVOST? Mala, vidljiva, transparentna, humana.

NA NIVOU SVAKODNEVNIH NAVIKA, ŠTA SVAKI POJEDINAC MOŽE PREDUZETI KAKO BI DAO DOPRINOS TRANSFORMACIJI MODNE INDUSTRIJE? Samo se sjetite da je vaša odjeća dio modnog lanca proizvodnje, tako da je svaki čin koji vodi ka razmišljanju o sopstvenom uticaju pozitivan.

Moda je individualna stvar, tako da su rješenja raznovrsna – neki ljudi će prepravljati svoje stvari, drugi će manje kupovati, treći će radije razmjenjivati odjeću s drugima ili je iznajmljivati – ali generalno, moramo se emocionalno povezati s onim što kupujemo, a ne kupovati samo jer smo u mogućnosti to da činimo.

NA KOJE SVE NAČINE MOŽEMO UDAHNUTI NOVI ŽIVOT ST VARIMA KOJE VEĆ POSJEDUJEMO, BEZ POTREBE Z A KUPOVINOM NOVIH? Prepravljanjem i popravljanjem. Možete naučiti kako to sami da činite ili naći nekog vještijeg da to učini za vas.

KAKO VIDITE BUDUĆNOST ODRŽIVE I ETIČKI ISPRAVNE MODE? Ona više neće biti nazivana „etičnom” ili „održivom” modom. Biće samo moda.

48 | maj

49

FASHION

50 | maj

Intervju: Anđela Đurašković @andjapise

H

ere’s an idea – let’s breathe respectfulness into each piece of the great puzzle called clothes production. Sounds like it goes without saying? Unfortunately, it is not the case. In the global East, people employed in the clothes manufacturing sector produce items for big fashion names of the West in conditions that don’t allow them to pay for the basic life necessities – let alone for the clothes their hands helped create. Thanks to the “Fashion Revolution” movement, the public is beginning to realize that and demand changes from corporations. From April 23 – 29. the organization held “Fashion Revolution Week”, during which they conducted a variety of activities that would push companies towards doing business in a more transparent and ethical way. We sat with one of their founders, Orsola de Castro, to discuss what the last week of April meant for the fashion industry – and what it can mean for each one of us.

In the April issue of Plezir, Teodora lead us into the story of the “Fashion Revolution” movement, which was founded in order to ensure that accidents like the one in the factory Rana Plaza in Bangladesh in 2013 never occur again. That is

why for the past five years, the last week of April is dedicated to raising awareness about the process of clothes manufacturing, the people who do it, and the incredible power all of us have – the power to cast our vote for the world we want to live in and the companies we want to see succeed with the money we spend.

When they first began their work back in 2013, founders of “Fashion Revolution”, Orsola de Castro and Carry Somers never dreamt that today they would have organized thousands of events, have members in almost 100 countries, and a manifesto whose guidelines would be embraced by fashion designers, tailors, producers and consumers, celebrities and everyday heroes, policymakers and union representatives.

The Manifesto declares that “Fashion Revolution” is a community. The Manifesto says: “We are you”.

That is why the topic of our conversation with Orsola was finding ourselves in this transformation of the fashion industry. Learning how to contribute to it and make this revolution an invaluable part of our everyday lives.

54 | maj

WHAT WAS THE SCOPE OF THIS YEAR’S “FASHION REVOLUTION” WEEK, AND WHAT WERE THE MOST PROMINENT ACTIVITIES YOU CONDUCTED? This year we entered our fifth year and “Fashion Revolution” week was our strongest so far. In the month of April there were close to 2000 articles written about us and we increased our social media reach by 30 per cent. There were thousands of events globally. We launched our Manifesto (signatories include Ellen von Unwerth, Arizona Muse, Bernardo Bertolucci, Beth Orton, and over 3000 other people in the few days from the launch), we published our 4th edition of the Fashion Transparency Index and expanded on our Fashion Open Studio Initiative to include even more designers.

AS ONE OF THE FOUNDERS OF THE ORGANIZATION, WHAT WAS YOUR MAIN GOAL WHEN YOU STARTED? AS THE YEARS WENT BY, HAVE YOUR GOALS CHANGED IN ANY WAY? Carry Somers (“Fashion Revolution”co-founder and Global Operations Director), and I never thought it would be this big! We stated with a strong transparency remit, and our hashtag #whomademyclothes. Now we are moving also towards a more environmental focus, looking at waste, mass production, and mass consumption.

55

ARE YOU NOTICING THE SHIFT IN AWARENESS OF THE PUBLIC WHEN IT COMES TO THE BEHIND-THE-SCENES STORY OF WHO MADE OUR CLOTHES? Yes definitely, the public is fast becoming more aware, better educated, and willing to explore.

Habits haven’t changed yet, as the alternatives can be few and harder to find or life-changing, but I think the willingness is there and brands are realising that they need to provide a more in-depth approach to their products supply chain management.

THERE IS A GROWING CONCERN THAT TODAY BIG BRANDS ARE BEING LABELED AS “BAD“ AND SMALL ONES AS “GOOD“ JUST BECAUSE OF THEIR SIZE, NO MATTER OF THEIR BUSINESS ETHICS. WHAT DO YOU THINK OF THIS POLARIZATION? GIVEN THEIR PRESENCE ON THE MARKET AND IN THE EYES OF THE PUBLIC, CAN WE TRANSFORM THE IMAGE OF BIG COMPANIES FROM “THE SHADY ONES“ TO “THE CATALYSTS OF CHANGE“?

Well, it depends. It is certainly true that it is hard for big brands to communicate CSR and sustainability successfully and that there is huge skepticism when it comes to big brands greenwashing.

It is also true that we tend to find smaller brands sustainable efforts more believable. As it is true that big brands have money to invest and so they could become the real game changers in terms of innovation. The real question here is quantity/ quality: we are globally producing approx. 150 billion garments of clothing per year (not counting shoes and accessories such as handbags), so its quantity and volume that need to be redressed. I don’t care how much investment there is on behalf of the fashion giants; we must look at slowing down and increasing product quality and longevity, above all else.

57

THANKS TO CAMPAIGNS LIKE THIS ONE, THE DEFINITION OF LUXURY FASHION IS CHANGING. IN YOUR OPINION, WHAT IS THE NEW DEFINITION OF LUXURY FASHION, DONE THE ECO-FRIENDLY AND ETHICAL WAY? Small, visible, transparent, human.

ON THE DAY-TO-DAY BASIS, WHAT CAN EACH INDIVIDUAL DO TO CONTRIBUTE TO THE TRANSFORMATION OF THE FASHION INDUSTRY? Just remember that your wardrobe is in the fashion supply chain, so any action that leads to thinking about our own impact is positive. Fashion is individual, so solutions will vary - some people will mend, others buy less, others will prefer swapping or renting - but overall, we need to engage emotionally with what we buy, and not just buy because we can.

IN WHAT WAYS CAN WE BREATHE NEW LIFE INTO ITEMS WE ALREADY OWN, WITHOUT THE NEED TO PURCHASE NEW ONES? By mending and repairing. You can learn how to do it yourself or find someone more capable to do it for you.

HOW DO YOU ENVISION THE FUTURE OF SUSTAINABLE AND ETHICAL FASHION? That it won’t be called ethical or sustainable fashion anymore. Because it’s just fashion.

58 | maj

59

Moda

A J I B R

S 60 | maj

Intervju: Anđela Đurašković @andjapise Fotografije: Srđan Mijajlović

Aleksandra Marić Kad razmjena zasijeni kupovinu

61

D

ana 5. maja 2018. godine, stanovnici Beograda su po prvi put do sada dobili priliku da uzmu učešće u organizovanoj razmjeni odjeće. To je ujedno bio i prvi događaj u organizaciji „Fashion Revolution Serbia“ tima, koji je simbolično zatvorio Nedelju modne revolucije na našim prostorima, a otvorio prozore u glavama javnosti. Da uđu primjeri alternativa šopingu, ideje za sve projekte kojima i sami možemo osvježiti svoju garderobu i elan da iniciramo male modne revolucije i u svom okruženju. Upravo su to ciljevi za koje se zalaže „Fashion Revolution“, i o njima smo razgovarali sa koordinatorkom srpskog ogranka ove organizacije, Aleksandrom Marić. „Lov na najbolju ponudu u prodavnici; razgledanje dobara i usluga sa namjerom da ih kupite“ – tako Merriam-Webster rečnik definiše šoping. Ova tuđica odomaćila se i kod nas kako bi označila posebnu vrstu kupovine; onu koja uključuje udovoljavanje sebi. Serijska potrošnja novca na što veći broj predmeta - hobi u kojem se uživa svake subote uz prijateljice, svakog prvog u mjesecu, čim novac od plate „zasvrbi“ u džepu. Međutim, sveprisutnost šopingmanije ne znači da je to najbolja, a još manje najispravnija opcija kojoj se treba okrenuti. Zahvaljujući timu iz pokreta „Fashion Revolution Serbia“, ovdašnja javnost imala je priliku da neposredno iskusi koje su sve alternative šopingu. Sa koordinatorkom „Fashion Revolution Serbia“, Aleksandrom Marić, porazgovarali smo o mogućnostima za transformaciju odjevnih predmeta koji već čuče u našim ormanima. Dotakli smo se mode na ovim prostorima; onoga što nam je ostalo od minulih vremena, poput visokokvalifikovanih radnika u tekstilnoj industriji, i onoga što je danak ovih modernih, poput popularnosti onlajn kupovine. Naš razgovor služi kao potvrda da je priča o modi ultimativno priča o obrazovanju, aktivizmu, kreativnosti i empatiji.

62 | maj

63

KAKO JE PROTEKAO „FASHION REVOLUTION WEEK” U SRBIJI? KOJE SU GLAVNE AKTIVNOSTI KOJE STE SPROVELI TOKOM PROTEKLE SEDMICE I KAKVE SU BILE REAKCIJE POSJETILACA? Veoma smo zadovoljni kako je protekao ovogodišnji Fashion Revolution Week. Postigli smo daleko veću „vidljivost“ u medijima ove godine i ljudi počinju da primećuju da postoji organizacija koja se bavi modom i otvara nove, do sada neobrađene, teme vezane za modnu industriju. To je vrlo važno.

Svaki od sedam dana Fashion Revolution Week-a je imao svoju temu, koju smo želeli da približimo ljudima iz Srbije. Glavni događaj je bila razmena odeće pod nazivom „Summer Fashion Exchange“, koju smo organizovali na Fakultetu za modu i dizajn „Accademia del Lusso“ u Beogradu. To je prvi ovakav događaj organizovan u Srbiji. Posetiocima smo dali mogućnost da donesu svoje dobro očuvane odevne predmete, koje možda ne bi nikada više obukli, i da ih zamene za odeću koju žele da nose. Događaj je uspešno prošao; svi su otišli zadovoljni, uz pitanje kada će biti sledeća razmena. Planiramo da ovo postane redovan događaj svake sezone.

DA LI ZAPAŽATE PROMJENU U SVIJESTI OVDAŠNJIH KUPACA KADA JE U PITANJU CIJELA PRIČA KOJA STOJI IZA JEDNOG ODJEVNOG PREDMETA? AKO DA, NA KOJI NAČIN? Nažalost, svest o održivoj modi ne postoji kod nas u toj meri u kojoj postoji u zapadnim zemljama. I dalje pomalo kaskamo kada su u pitanju način na koji konzumiramo modu, kao i naša svest o tome ko proizvodi odeću koju kupujemo.

Iako nam standard i platežna moć to ne dozvoljavaju, i dalje nam je bitno da kupimo odeću iz najnovije kolekcije nekog globalnog brenda.

65

JEDNA DIMENZIJA PRIČE O ETIČKI ISPRAVNOJ MODI JESTE KUPOVINA OD MALIH, LOKALNIH PROIZVOĐAČA, KAKO BI OSIGURALI DA NOVAC KOJI DAJETE NA ODJEĆU IDE UPRAVO NJIMA. KAKO OCJENJUJETE POZICIJU MALIH MODNIH BRENDOVA NA NAŠIM PROSTORIMA? Imamo sreću da u Srbiji rade kreativni ljudi, čiji modni brendovi nude kvalitetne proizvode. Delom i dalje postoji i radna snaga koja je nekada radila u tekstilnoj industriji u staroj Jugoslaviji i ima umeće na kojem mogu da nam pozavide u drugim zemljama. Najveći izazov malih, lokalnih brendova je kako da podignu svest o tome zašto je bolje da od njih kupite garderobu - možda i platite malo više - ali time date svoju podršku njihovom daljem razvoju i samim tim i razvoju celokupne modne industrije u Srbiji. Nadam se da će kupci uvideti važnost ovakvog pristupa.

U REGIONU JE UZELO MAHA PORUČIVANJE ODJEĆE SA KINESKIH SAJTOVA NA KOJIMA SE SVE MOŽE NAĆI PO IZUZETNO NISKOJ CIJENI – ILI FEJSBUK I INSTAGRAM STRANICA KOJE PREPRODAJU TU ODJEĆU - ALI TO POVLAČI SLAB KVALITET, NAJČEŠĆE SINTETIČKE MATERIJALE I VELIČINE KOJE SU DALEKO OD ONIH KOJE SU NAVEDENE NA SAJTU. MOŽETE LI PRIBLIŽITI NAŠIM ČITAOCIMA ZAŠTO SU OVAKVE PRAKSE ŠKODLJIVE I KOJA JE BOLJA ALTERNATIVA? Pristupačna cena je najčešći razlog naručivanja odeće on-line i to je potpuno razumljivo s obzirom na našu kupovnu moć. Međutim, kupovina odeće sa, na primer, kineskih sajtova, ima i svoje nedostatke. Takvom kupovinom usporavamo razvoj naše tekstilne i modne industrije, gomilamo često nekvalitetne proizvode koje odbacujemo posle nekoliko nošenja. Postoji računica da svaki komad odeće treba da nosimo barem trideset puta da bi se isplatio utrošak resursa koji su iskorišćeni za pravljenje tog odevnog predmeta. Ukoliko ne mislite da ćete neki odevni predmet nositi ovoliko puta, bolje je da još

67

jednom razmotrite njegovu kupovinu.

JEDAN OD KONCEPATA KOJI FR TIM ZAGOVARA ONLAJN JESTE „HAULTERNATIVE“. MOŽETE LI NAM OBJASNITI O ČEMU JE RIJEČ, I ZAŠTO JE BOLJI OD KLASIČNIH „HAUL“-OVA, KOJI SU VEOMA POPULARNI U ONLAJN SVIJETU? Haulternative je složenica od reči „haul“ koja označava prekomernu i nekontrolisanu kupovinu odeće, i reči alternativa. Kroz promovisanje ovog pojma želimo da podsetimo na sve alternative kupovini nove odeće koje postoje.

Pre nego što se odlučimo za kupovinu novog odevnog predmeta treba da se zapitamo da li možemo da prepravimo ili prekrojimo nešto što već imamo, da li možemo za određenu priliku da pozajmimo odeću od neke prijateljice ili da razmenimo odeću sa nekim iz našeg okruženja.

Poslednje rešenje bi trebalo da bude kupovina novog odevnog predmeta.

Prvi korak bi bio da se informišu o tome koji je položaj radnika koji šiju odeću koju nosimo.

Postoji više dokumentarnih filmova koji govore o tome i iz njih najlakše možete da vidite koliko je važno da poslovanje u modnoj industriji što pre postane transparentno. „The True Cost“ “ je bio prvi film koji sam pogledala na ovu temu i to je bio momenat u kojem sam poželela da više saznam o toj drugoj strani modne industrije, o kojoj se često uopšte i ne priča. Potpuno je promenio moj dotadašnji pogled na modnu industriju.

KAKO VI ZAMIŠLJATE BUDUĆNOST ODRŽIVE I ETIČKI ISPRAVNE MODNE INDUSTRIJE, S FOKUSOM NA BRDOVITI BALKAN?

Nadam se da modnu i tekstilnu industriju u regionu čeka svetlija budućnost i da ćemo početi da razmišljamo u pravcu razvoja domaćih resurŠTA POJEDINCI, SAMI ZA SEBE, MOGU sa i radne snage. Etičko i održivo poslovanje su DA URADE KAKO BI DALI DOPRINOS neminovnost, i samo je pitanje vremena kad će UNAPREĐENJU POLOŽAJA RADNIKA U TEK- ovaj svetski trend u poslovanju da postane do STILNOJ INDUSTRIJI? te mere sveprisutan da će i domaći brendovi morati da se orjentišu ka njemu.

70 | maj

71

Moda

Intervju:

Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

Fotografije:

Maja Milocanovich @majamilocanovich

Omiljeni thrifted komadi Maje Milocanovich 72 | maj

P

ozvali smo Maju Milocanovich, slikarku, fotografkinju i blogerku iz Pule, za koju znamo da gaji veliku ljubav prema thrift i vintage šopingu da sa nama podeli nekoliko svojih omiljenih odevnih predmeta koje je nosila protekle nedelje i ispriča filozofiju iza ovakvog načina kupovine. Maja je neko ko će radije potrošiti nekoliko sati u prodavnici koja nudi polovnu odeću u potrazi za komadom koji će dugo voleti i nositi nego ugrabiti krpicu na sniženju u nekom od lanaca koji proizvode „brzu modu”, odnosno odeću veoma lošeg kvaliteta, koju nose i kupuju ljudi na bilo kojoj tački zemljine kugle. Zahvaljujući ovakvim lancima, čije postojanje je veoma negativno po životnu sredinu i izrazito neetično prema ljudima koji rade u ovoj industriji i za svoj rad bivaju plaćeni ispod svake mere dostojne čoveka, došli smo i do toga da se individualnost potpuno izgubila i da svuda u svetu možete videti „vojske” ljudi identično bezlično odevenih. Osobena i kreativna kakva jeste, Maja na pravi način koristi modu i odevanje kako bi potcrtala svoja interesovanja, izrazila stav i još jednom pokazala kako se stil ne može kupiti.

Pitali smo je kako je počela da kupuje second hand odeću i kako pronalazi sve te fantastične komade?

U thrift shopovima kupujem već nekoliko godina. Iako ih u Puli ima samo tri, od kojih se moj najdraži i nedavno zatvorio - ipak sam u njima uspjevala naći više od 60% svog ormara. Bitno je samo uzeti si malo više vremena i stvarno potrošiti koji sat da bi našli komade koji nam pašu. Onaj koji traži, tamo će sigurno i naći pravo blago! (smeh) Ja jako volim modu devedestih, pa si tamo stvarno mogu naći puno toga, no čak i netko tko jako prati trendove može naći nešto slično onome što je trenutno u Zari. Tako sam ja godinu i pol dana tražila i čekala„oversized“ crveni džemper i napokon ga i našla - u savršenoj nijansi i kroju, za samo 15kn! Obično tražim haljine, muške košulje i muške majice, te jeans

visokog struka koji - također većinom nađem na muškom odjelu. Zadnje dvije zime našla sam i dvije prekrasne eko bundice iz kojih se ne skidam sve do proljetnog sunca.

Veličine koje su na raspolaganju u thrift i vintage šopovima često mogu biti zbunjujuće, a ponekad i faktor odvraćanja od kupovine ukoliko niste preterano vični šivenju i prekrajanju, ali Maja ima svoj način da reši ovaj problem!

S obzirom na to da volim da su mi topovi malo širi i lepršavi, nemam problema sa nalaženjem točno svog broja, jer mi skoro svi pašu. Isto je i sa haljinama, obično ih kupim čak i ako su broj 46, kao ova tirkizna sa fotografija. Sa remenom u struku (koje sam također baš sve thriftala) bilo koji broj haljine se pretvori u moj i super izgleda.

2nd hand dućani su i prava riznica za sakoe/ blejzere, a ja sam sve svoje kupila tamo, doslovno nijedan ne posjedujem iz „klasične” trgovine. Tako sam tokom godina našla bijeli, crni, nekoliko sivih, crveni, a ove zime i jako

trendovske sa kariranim uzorkom. Meni osobno je još bolje što ta odjeća ima taj vintage/starinski look i daje poseban šarm outfitu.

Odeću pronađenu ovakvim kreativnim, alternativnim radnjama Maja znalački kombinuje i prilagođava svom stilu.

Nekada sam od glave do gležnja (cipele ipak ne kupujem u 2nd handovima) odjevena u thriftanu odjeću i stvarno sam ponosna kada složim outfit koji dobro izgleda, a košta 60 kuna i ne promiče brzu modu. No, obično te komade miksam sa nekim novijima i onima kojima stvarno nisam mogla odoljeti iz novijih kolekcija. Ipak, jako rijetko kupujem odjeću i stalno se riješavam iste. Nešto što si zato priuštim je da svakih dva, tri mjeseca odem u 2nd hand i potrošim 100-200 kuna.

Nekada to znači i 20 komada odjeće. Onda kasnije vidim koje ću baš zavoljeti, a koje ću proslijediti dalje mami, prijateljicama itd.

Ljubav prema odeći koja poseduje istoriju za Maju je još jedan razlog zašto ne podržava lance trgovine koji produkuju brzu modu i nekvalitetnu odeću.

Primjetila sam da gotovo sve komade koje godinama nosim i baš jako volim kupim u 2nd handu. Tamo stvarno nađem nešto posebno, zanimljivo, što neće imati skoro nitko drugi i što već ima neku svoju priču.

Strategija za snalaženje u second hand radnjama?

Kada kupujem, odem sa popisom onoga što mi treba, ali se na izlazu uvijek ipak nađem i sa nečim skroz desetim u vrećici, a to obično budu ti neodoljivi komadi za koje mislim da me savršeno predstavljaju, ako ćemo pratiti onu „odijelo čini covjeka”.

U svakom slučaju, posebna je čar u toj potrazi i nadam se da ću jednog dana imati ormar u potpunosti lišen brze mode i prepun osobnosti i povijesti.

Moda

Intervju: Anja Paspalj @anjapaspal

Fotografije: Andrijana Kovrlija @andrkovr

78 | maj

Snatch

Zgrabi dobar vintage

S

natch, nedavno otvorena vintage radnja, smeštena u Svetozara Radića 1, nudi nam svežu alternativu tradicionalnoj i second hand kupovini. Svetlucave sijalice industrijskog stila koje vise u izlogu čine da se prepoznatljiva radnja istakne u ovom starogradskom komšiluku. U skladu sa spoljašnjim izgledom, pri ulasku vas dočekuje pucketajuća muzika koja dopire sa gramofona i asortiman karamelnih i čokoladnih poslastica na pultu. Pristup klijentima podseća na staromodne i elegantne butike, dok estetika same radnje odjekuje modernizmom.

Razgovarali smo sa Ivom Simović, vlasnicom Snatch-a, o odeći koja poseduje istoriju, preduzetničkom duhu i motivaciji da se u potpunosti posveti poslu koji voli.

79

KAKO STE DOŠLI NE IDEJU DA OTVORITE ntage farmerki i jednostavne bele majice, nešto što se može smatrati „basic” kombinacijom, SNATCH? ali je svakako nešto što svi volimo da vidimo.

Nisam nalazila posao u svojoj struci. Počela sam Međutim, tražilo se nešto više. Levi’s farmerke da radim kao „freelancer” i s obzirom na to da su uvek tražene, ali ta kombinacija koju sam nisam imala dovoljno novca da svoje potrebe zamišljala nije. Morala sam da se zapitam „Šta pokrijem, odlučila sam da otvorim nešto što mogu da pronađem što je danas trendy? Šta je brendirano?” zato što se takve stvari traže. stvarno volim.

Iako bih ja volela, u neku ruku, da biram nešto ŠTA VAS PRIVLAČI KOD VINTAGE ODEĆE I malo drugačije, iz biznis perspektive moram da razmislim šta je dobro za radnju. Trudim se da AKSESOARA? nabavljam komade koji jesu ili nisu brendiraIstorija. To je neko nosio i nemaš pojma ko, kao da ni, ali su lepi. Po prirodi sam antisocijalna, ali može da se oseti prenosiva energija. Kada vidiš uz ovaj posao sam morala da se upoznam sa komad odeće, možeš da zamisliš ko je to nosio i svojim klijentima. Trudim se da doznam i račesto razmišljam koja je priča iza toga. Pomislim: zumem ko šta voli i ko mi je tačno ciljna gru„Da li neko već ima ovo?” i najčešće je odgovor pa. Nekad mi se posreći da nađem fenomne. Vintage komadi su unikatni. enalne komade kao što je to bila Diane von Furtsenberg haljina ili Versace suknja. Uvozim DA LI SE SEĆATE KOJA JE BILA PRVA VI- 60-70 posto robe iz Švajcarske, Švedske i AusNTAGE STVAR KOJU STE KUPILI? trije. Što se tiče same odeće, postoje dve opcije. Mogu da se poručuju ogromni džakovi Ne, ali ove naočare za sunce su jedne od starijih za koje ne znaš šta je tačno u njima. Naravno, vintage stvari koje imam. Nosim ih sigurno jed- ako je sreća na tvojoj strani, možeš da naletiš no 10-15 godina i sećam se da su tada koštale na neke super komade. To je veliki rizik i ja možda 10 dinara. Moja mama ih je kupila na bu- sam se odlučila da to ne radim. Zaista se truvljaku, kada je još postojao na Novom Beogradu. dim da u radnji bude probrana roba. Samim Kada su u pitanju vintage komadi, više poštujem tim, opredelila sam se za ovaj drugi princip i negujem tu stvar. Kada kupim nešto u velikim gde lično biraš komade iz ponuđenih opcija. radnjama, to više doživljavam kao krpu. Tu krpu Ovo je skuplje, ali po mom mišljenju isplativisam kupila da je koristim i nosim, dok vintage je i bolje za moje kupce. stvari zaista čuvam i nosim.

ENTERIJER RADNJE JE VEOMA ČESTO SE MEŠA ZNAČENJE THRIFT RADNJE PROMIŠLJENO UREĐEN. KOLIKO VAM JE I VINTAGE RADNJE. KOJA JE ZAPRAVO RA- BILO BITNO DA SE FOKUSIRATE NA DIZAJN PROSTORA? ZLIKA? Od početka sam znala da ukoliko budem otvarala svoju second hand radnju, ne želim da bude kao i svaka druga koja se može videti u komšiluku. Želela sam da se Snatch izdvoji.

Inicijalno sam zamišljala industrijski stil. Tata i ja smo zajedno radili da stvorimo enterijer kakav želim. Ručno smo pravili štendere od šipki KAKO IZGLEDA PROCES SELEKCIJE I za radijator na kojima je izložena odeća. BitNABAVKE ZA RADNJU? no mi je bilo da mesto gde ću provoditi svoje dane bude mesto gde ću i da uživam. Naravno, Imala sam određeni stil na umu kada sam želela sam da i moji kupci uživaju u prostoru i krenula. Zamišljala sam kombinaciju Levi’s vi- da nemaju tradicionalan doživljaj second hand Po mom mišljenju, thrift radnja je pre svega second hand radnja, gde se uglavnom prodaju stare stvari. Vintage radnja je probrana i prodaje starije stvari nego što se mogu naći u thrift radnjama. U tom smislu, vintage sada postaje traženije i naravno, luksuznije.

80 | maj

U skladu sa spoljašnjim izgledom, pri ulasku vas dočekuje pucketajuća muzika koja dopire sa gramofona i asortiman karamelnih i čokoladnih poslastica na pultu.

81

82 | maj

83

radnje gde moraju da „kopaju” kako bi stigli do najteže, u isto vreme mi je i najlepše. Činjenica dobrih komada. Htela sam da doživljaj ove rad- da imam nešto svoje i da gradim mali biznis me nje bude takoreći „refreshment” za svakoga ko čini ponosnom. uđe.

SNATCH JE VRLO BRZO POSTAO POPULARAN DA LI POSTOJI ODREĐEN PREDMET U RAD- MEĐU BLOGERKAMA I NA DRUŠTVENIM MREŽAMA. STEKLA SAM UTISAK DA IMATE NJI KOJI VAM JE OMILJENI? PRISAN ODNOS SA BLOGERKAMA KOJE SU Štenderi. Bila je muka naći štendere baš kakve ZAVOLELE VAŠU RADNJU, BAŠ KAO I SA OSsam zamislila. Tu mi je Pinterest služio kao ve- TALIM KUPCIMA. NA KOJI NAČIN GRADITE lika inspiracija i naravno moj tata, koji je vrlo POVERENJE SA NOVIM KUPCIMA? „handy-dandy” čovek. Isprobavali smo šipke različitih veličina i materijala dok nismo našli Želim da moji kupci imaju osećaj komfora ovde i odgovarajuće. Baš mi je uživanje sada kad ih da se osećaju kao „kežual” prijatelji. Trudim se da gledam zato što sam bila deo procesa kreacije. svima dam iskreno mišljenje u vezi sa odećom koju isprobavaju u mojoj radnji. Nije mi u inDA LI SU SECOND-HAND KOMADI ODUVEK teresu da prodam komad koji se nekome neće dopasti ili koji neće nikada nositi. To po mom DEO VAŠE SVAKODNEVICE? mišljenju nije biznis. Moja ljubav prema ovom Da, evo sve što nosim sada na sebi je second poslu se najpre odražava kroz nonšalantnost i hand. Ne odgovara mi odeća koju nalazim po ležernost i verujem da ljudi koji posećuju Snatch našim šoping centrima, retko kada mi stoje kro- to i osećaju. jevi koji se danas prodaju po radnjama. Second hand stvari mi generalno bolje stoje. Na našem NEDAVNO SU ZAPOČETE KAMPANJE tržištu se često prodaju stvari za žene sitnije SA CILJEM DA SE SMANJI KOLIČINA građe i svi se trudimo da se ukalupimo u to što KORIŠĆENIH PLASTIČNIH KESA U SRBIJI. nam je na tim lokacijama ponuđeno. Zaista, SREĆOM I SVE VEĆI ZNAČAJ SE PRIDAJE obožavam second-hand i oduvek sam ga nosila. EKOLOGIJI I POSTAJEMO SVESNIJI NAŠEG UTICAJA NA OKOLINU. DA LI VERUJETE DA Ako ne veruješ u to što radiš, zašto to i radiš?

RASTUĆA POPULARNOST SECOND HAND KOJI JE VAŠ PRVI SUSRET SA MODOM KOJI RADNJI TAKOĐE MOŽE DA IGRA BITNU ULOGU U OVOM POKRETU? JE NA VAS OSTAVIO TRAJNI UTISAK? Vraćam se na ove naočare za sunce koje trenutno nosim. To sam od mame ćapila i ne skidam ih. U pitanju su DKNY naočare koje mi stalno padaju i bacam ih na sve strane, a i dalje su sa mnom. Kada sam ih nosila u srednjoj školi, često su mi pričali da izgledaju kao retrovizorke, ali su na fakultetu postale deo moje svakodnevne „uniforme”. ŠTA SU PREDNOSTI I MANE VOĐENJA PRIVATNOG BIZNISA? Najteže je to što mi je non-stop glava u biznisu. Dok vozim, trepćem, šminkam se, stalno razmišljam kako mogu da unapredim radnju i šta da dodam. Nemam vremena ni za šta drugo i bukvalno sam samo u tome. Dok mi je to

84 | maj

Igra veliku ulogu. Međutim, ne mogu šablonski da odgovorim na ovo pitanje, s obzirom na to da ipak prodajem komade iz velikih kompanija za koje verujem da nisu ekološki nastrojene, iako naravno, kupovinom iz vintage i second hand radnji pozitivno utičemo na okolinu. Trudim se da inkorporiram svoje znanje o ekologiji, prema kojoj osećam veliku strast, u skladu sa biznisom koji vodim. Velika mi je želja da potpuno ukinem korišćenje plastičnih kesa u svojoj radnji. Naravno, to kod nas ne funkcioniše tako lako i ljudi zahtevaju kesu kada im prodaš nešto ukoliko im nije ponuđena bolja alternativa. Već neko vreme planiram da dizajniram cegere sa Snatch logotipom za radnju. Ne znam da li će se desiti u skorijoj budućnosti, ali se nadam.

DA LI POSTOJI ODREĐENA MODNA DEKA- KO JE ZA VAS IKONA STILA? DA ILI PRAVAC KOJI VAS INSPIRIŠE? Sophia Loren mi je najlepša na svetu. Melania Ne. Uglavnom mešam stilove i modne pravce. Trump, po mom mišljenju, ima divan stil. Super Moda kao takva nije jedina stvar koja me in- je obučena i sviđa mi se taj ženstveni stil koji je spiriše, već i sve ostalo. Detalji iz enterijera su istovremeno i formalan. „Boss Lady”, što bi se mi često izvor inspiracije, kao na primer indus- reklo. Ili na primer, Olivia Palermo koju znate trijske sijalice koje vise u izlogu radnje. Njih možda iz perioda MTV-a. Takođe, mamin stil me povezujem sa minimalizmom. Takođe, inspiriše inspiriše. me priroda i mnoge druge stvari.

85

Ekologija

86 | maj

Susret ekologije i dizajna

K

ad se u jednačinu upletu ručni rad, najkvalitetniji prirodni materijali u skladu sa ekološkom praksom i ljubav prema dobrom dizajnu, kao rezultat nastaje jedinstven proizvod na našem tržištu. Ekološki, glamurozan, moderan i inovativan, brend Pletivo by Plezir, tek se zahuktava sa svojom ponudom.

Prvi komadi koji su nastali pod okriljem brenda jesu moderni, elegantni, ručno pleteni, ekološki jastuci, ali ideja je da se ponuda vremenom proširi i na druge dekorativne predmete u skladu sa filozofijom koju negujemo.

U ovom broju, ćete videti nekoliko jastuka koji će vašem enterijeru pružiti svežinu, povod za razgovor o ekologiji i spoju tradicionalnog i modernog, ali i uneti dašak prirode u vaš svet. Kako sve više vremena provodimo u zatvorenom prostoru neophodno je da elemente iz prirode inkorporiramo u našu svakodnevicu kako sa istom ne bismo izgubili kontakt.

Pletivo je brend koji se obraća novoj generaciji potrošača, ljudima koji kupovini pristupaju odgovorno, razmišljajući o uticaju koji ona ostavlja na planetu, lokalnu ekonomiju i pojedince koji su uključeni u proces proizvodnje.

Posebnost Pletivo by Plezir brenda oslikava se i u tome što su kupcima na raspolaganju male serije proizvoda proizvedene u skladu sa etičkim i ekološkim principima.

U izradi jastuka se koristi reciklirani pamuk i vuna ovaca iz domaćeg uzgoja. Svaki jastuk poseduje metalni rajsferšlus koji omogućava jednostavno skidanje i vraćanje navlake radi pranja. Jastuci su hipoalergijski.

Svaki jastuk iz Pletivo by Plezir manufakture je unikatan i s velikom ljubavlju i posvećenošću ručno ispleten. Sve informacije o cenama i mogućnostima porudžbine možete dobiti putem mejla pletivobyplezir@gmail.com, kao i u Etsy shopu i na Instagramu.

Foto: Andrijana Kovrlija @andrkovr Jastuci: Pletivo by Plezir @pletivo_by_plezir Shop @ Etsy shop PLETIVObyPlezir 87

Moda

96 | maj

Milica Marinković Ekološko modno ogledalo Lijepo je čuti nekoga da kaže da haljine nisu pravljene da bi bile nošene samo jednom. Još je ljepše kad to kaže neko iz modne branše, poput moje sagovornice, eko dizjnerke Milice Marinković. U njenom pristupu modi nema ni trunke elitizma, što je očigledno još u početnom stadijumu stvaranja, odabiru materijala. Miličine haljine napravljene su od recikliranih limenki - i pritom su nosive. Mlada beogradska dizajnerka nije isključiva ni kada je odabir prilika za izlaganje svojih radova u pitanju, pa su jednake šanse da ćete je zateći u galeriji, na nedjelji mode, radionici za djecu ili konferenciji na fakultetu. Za nju su sve to savršeno dobre prilike da radi na podizanju svijesti javnosti o važnosti reciklaže.

A za nas je majsko izdanje Plezira bio savršeno dobar povod da sa njom proćaskamo o eko modnom dizajnu.

Intervju: Anđela Đurašković @andjapise Fotografije: Aleksandar Šašić, Milan Marjanović, Marko Đurić

M

odni dizajner je mnogo više od osobe koja stvara odjeću koju nosimo. On je i edukator, koji nas uči kako da na određene materijale počnemo da gledamo drugim očima. Aktivista, koji ideale za koje se zalaže tka u svaku nit svojih kreacija. Umjetnik, čiji svaki odjevni predmet priča svoju priču. A haljine od limenki eko dizajnerke Milice Marinković pripovijedaju o tome šta se desi kada iskorištenim materijalima udahnemo novi život.

Milica kreira haljine i tapiserije od recikliranih čepova i limenki. Od 2012, kada je prvi put dizajnirala tapiseriju za štand „Železnice Srbije“ na Sajmu turizma, pa do danas, malo šta se promijenilo. I dalje joj je mašina za šivenje sporedan element u stvaralačkom procesu. I dalje su joj limenke omiljeni materijal, pa, umjesto platno koncem, alkama povezuje metalne diskove. Tehniku sklapanja preuzela je od nigerijskog dizajnera tapiserija, El Anasuija, i prilagodila je tako da bude primjenljiva i na nosivim kreacijama. A da su njena djela zaista nosiva svjedoči podatak da se na nedavno održanom Serbia Fashion Week-u u Novom Sadu njena kreacija mogla vidjeti u okviru audio-vizuelne revije „Grace & Heroes“, kojom je Srđan Šveljo okupio mlade dizajnere regiona oko lika Grace Jones, te da je rado kontaktiraju predstavnici organizacije „Miss Srbija“.

Dok smo pričale o odnosu između modne industrije i zagađenja životne sredine, šalila se kako ćemo na kraju svi svakako biti primorani da nosimo haljine od limenki ukoliko ne promijenimo svoje navike. Obradovah se i što neko riječ „otpad“ stavlja pod znake navoda, uočavajući u nečemu odbačenom još uvijek neshvaćen materijal, koji samo čeka na to da bude upotrebljen na pravi način. Opran, ispresovan i isjeckan u krljušt, koja će kasnije biti nanizana na platnenu osnovu i, umjesto na deponiji, završiti u nečijem ormanu.

KADA I KAKO SI POČELA NA LIMENKE DA „Mima eko art“ je nastala kao moja borba da umetnost, koja je danas zanemarena, izvučem u GLEDAŠ KAO NA MATERIJAL ZA RAD? prvi plan i privučem i publiku koja ne posećuje Tokom završne godine studija dizajna tekstila galerije da dođe i upozna se s materijalima. Velina Fakultetu primenjenih umetnosti inspiraciju ki podstrek sam dobila 2014. godine, kada su me sam pronašla u efektu ogledala i hromiranim ko- pozvali iz galerije „Stara Kapetanija“ u Zemunu i madima, pa su limenke za mene postale materi- rekli da je moja prijava za prvu samostalnu izložjal koji je neiscrpan izvor inspiracije. Njegovom bu prošla na konkursu. Krajem avgusta 2014. su upotrebom je već iskorišten materijal koji šteti prvi put zajedno na istom mestu izlagani moji našoj planeti dobio novi život, i to kao zamena radovi, tapiserije i haljine. Izložba je trajala oko nedelju dana i za to vreme dobili smo sjajne reza štras, šljokice i kristale. zultate koje smo želeli: ljudi su ulazili u galeriju Jednom prilikom, asistent na predmetu „Tapi- da vide šta je izloženo i bivali oduševljeni kada serija“ mi je doneo papirić sa imenom umetnika bi zaključili da su to haljine od čepova i limenki. na čiji rad su ga podsetile moje skice. U pitanju To je bio cilj: da se publika zainteresuje, privuče, je bio El Anasui, umetnik iz Nigerije. Naime, on i onda razmišlja o samom materijalu. Bitno mi je radi tapiserije ogromnih proporcija; čak tolike da sam dokazala sebi da mogu da šijem žicom, da mogu da prekriju prednji deo fasade pro- metalom i tatinim alatom (smijeh). stora u kojem izlaže. Od prvog trenutka ja sam se zaljubila u njegova dela. Godine 2012. sam U KOJOJ MJERI JE OVDAŠNJA PUBLIKA izradila prvu tapiseriju od recikliranog materi- OSVIJEŠTENA ZA KREACIJE KOJE PORED jala, koju sam obrađivala zajedno sa svojim ti- MODNE, PRIČAJU I NEKU DRUGU PRIČU, U mom: porodicom, prijateljima i dečkom. I čep i TVOM SLUČAJU EKOLOŠKU? limenka moraju proći kroz nekoliko faza da bi se dobio materijal za rad. Čepove smo pored pra- Približavam haljine publici time što ih činim atnja presovali i bušili rupice - sve se radi ručno. Li- raktivnim za nošenje, a doslednim temi. Na prvi menke se takođe peru i dezinfikuju, pa se onda pogled, ni ne deluje da su napravljene od „otseku i presuju, da bi se od tog materijala sekli pada“. Ima zainteresovanih devojaka koje bi ih određeni oblici. Na početku sam koristila sve nosile na maturskoj večeri ili čak kao venčanidelove limenki i sekla ih tako da nema otpada. cu, tako da su to teme koje trenutno razrađuSpajala sam ih žicom, a sada ih spajam alkama, i jem. Jednom prilikom, jedan dečko je prokomentarisao kako bi voleo da njegova devojka to svaku haljinu prilagođavam ljudskoj figuri. nosi, ali samo ako uspem da bolje izolujem zvuk Za svoj umetnički rad koristim materijale koji su koji nastane kada limeni delovi udaraju jedni o reciklažnog tipa jer mi je uvek potrebna neiscrp- druge (smijeh). U saradnji sa Miss Srbija, misice na sirovina, kao što su, pored limenki, i plastične koje nas predstavljaju u svetu su nekoliko puta nosile moje kreacije. Jednom, na Filipinima, gde flaše, novine, kese... je fokus celog takmičenja bio na zaštiti životne KOJE VRIJEDNOSTI STOJE IZA TVOJIH HA- sredine jer se birala „Miss Earth“, i nedavno, na LJINA OD LIMENKI „MIMA EKO ART“ I KOJI „Miss Eko“, u takmičarskom delu programa, u TI JE BIO CILJ KADA SI KONCIPIRALA OVU kojem se birala najlepša eko haljina.

KOLEKCIJU?

S DRUGE STRANE, KOLIKO MISLIŠ DA SAMI MODNI DIZAJNERI NA NAŠIM PROSTORIMA INSPIRACIJU TRAŽE U EKOLOGIJI? Sve više se i kod nas prihvata oblast zaštite životne sredine, pa čak i kad je moda u pitanju. Dizajneri su počeli da se okreću ekologiji, ali još uvek u maloj meri. Interesantno je to da nas još u srednjim dizajnerskim školama uče da koristimo „otpad“ u stvaranju. Međutim, komercijalni dizajneri ne obraćaju pažnju na ekologiju. Njome se više bave alternativni dizajneri ili „sveži“ dizajneri koji su i dalje na fakultetu, ili su nedavno diplomirali.

ZANIMLJIVO JE DA JE NEDAVNO IZLAGANJE TVOJIH KREACIJA U TRŽNOM CENTRU „RAJIĆEVA“ OBUHVATALO RAD SA DJECOM NA SJEČI LIMENKI I PAPIRA I PRIPREMI NOVIH HALJINA. KAKO JE BILO RADITI SA NAJMLAĐIMA NA JEDNOM OVAKVOM PODUHVATU? U TC Rajićeva haljine smo predstavljali kroz dečije radionice, gde smo s decom pravili ne samo haljine od limenki, već i haljine od novina.

Ta deca su bila mali dizajneri – čak su i dečaci učestvovali i bilo ih je u većem broju! Napravili smo balsku haljinu sa dugačkim šlepom od novina, koju su deca ukrašavala detaljima koje su prethodno sami napravili. Moj plan je bio da deci približim mogućnost da od nečeg već iskorišćenog, poput novina i upotrebljene ambalaže, možemo da napravimo umetničko delo ili u ovom slučaju, haljinu za bal.

NEKOLIKO TVOJIH MODELA JE NEDAVNO BILO IZLOŽENO NA FAKULTETU POLITIČKIH NAUKA U OKVIRU „NEDELJE ODRŽIVOG RAZVOJA“. ŠTA MISLIŠ O IZLAŽENJU IZ KONVENCIONALNIH OKVIRA, U KOJIMA SE DIZAJNER VEZUJE ZA MODNE REVIJE I PRESELJENJU U NEKA DRUGAČIJA OKRUŽENJA, U KOJIMA MOŽEŠ DA PREDSTAVIŠ SVOJ RAD NA JEDAN DRUGAČIJI NAČIN? Ja sam diplomirani dizajner tekstila i samostalni umetnik priznat od strane ULUPUDS-a.

Moj plan je da se borim da svoj talenat predstavim u svim sferama. Klasične revije sada, nažalost, pored priznatih dizajnera i umetnika, može da organizuje bilo ko ko sebe smatra dizajnerom. Učestvovanje na radionicama za decu i prostorima netipičnim za tako nešto je šansa da se što više različitih ljudi upozna sa očuvanjem naše planete na jedan kreativan način. Izlaganje na „Nedelji održivog razvoja” samo je jedna lestvica iznad onoga što sam očekivala da mogu da postignem. Samim tim to je za mene bilo nešto posebno. Imala sam priliku da čujem pozitivne komentare profesora, zaposlenih na fakultetu i studenata. U suštini, svi su bili iznenađeni, i izrazili su svoju podršku za to što radim, iako smo iz različitih struka. Posebnu pažnju privukla je devojka koja je nosila haljinu od limenki tokom celog dana i na taj način pokazala da se i u takvoj haljini možete ponašati kao u svakoj drugoj.

KAKO GLEDAŠ NA VEZU IZMEĐU MODE I određenog vremena. Imam želju da u budućnoEKOLOGIJE? NA KOJI NAČIN MISLIŠ DA SE sti stvorim kolekciju haljina lepih krojeva na koje ONA MOŽE POPRAVITI? bi se docrtavao dezen. Posle svakog nošenja, klijent bi došao kod mene i dezen haljine bismo Nažalost, smatram da su moda i ekologija u su- dograđivali i dorađivali u smeru po želji. Nešto kobu zato što smo pored fast food-a dobili i fast malo bi se dodalo, nešto oduzelo; isto tako i sa fashion. To znači da velike modne kuće izbacuju tašnama, cipelama i ostalim modnim detaljima. ne dve kolekcije godišnje – jesen/zima i proleće/ leto – već mnogo češće. To sa sobom povlači ve- KOJI SU TVOJI POSLOVNI PLANOVI ZA liku količinu tekstila, i to nisu isključivo prirodni BUDUĆNOST? DA LI BI VOLJELA DA SE materijali, već veštački u najvećem broju sluča- OPROBAŠ U RADU SA NEKIM DRUGIM EKO jeva. Dakle, zatrpavamo planetu ogromnom MATERIJALOM? količinom nekvalitetnog tekstila. Pored toga, ni kvalitet šivenja više nije isti. Sve je napravljeno Planovi su mi već duže vreme vezani za predda bi se brzo „potrošilo” i da bi ljudi ponovo po- stavljanje svog projekta i publici van granica jurili u butike. naše države. Pored toga, u planu mi je još jedna samostalna izložba sa upotpunjenom kolekciDobra strana svega je što se polako uvode mod- jom haljina i performansom, na kojem bih, pored erni materijali i upotreba već iskorišćenog teks- ljubavi prema ekologiji, posetiocima prikazala i tila. Međutim, sve je to kod nas, a i u svetu, tek sva ostala interesovanja kojima se bavim u oku razvoju. Zato je za mene modna industrija u viru svog rada. Tu je i još mnogo radionica, ne celini i dalje zagađivač planete, pre svega zbog samo za decu, nego za sve uzraste, jer treba što prestiža koji se i dalje neguje i ideala da se jedna više raditi na podizanju svesti ljudi o važnosti haljina može obući samo jednom, i da se potom recikliranja. Moram da priznam da me je „Neviše nikad ne nosi. Kako se taj odnos može po- delja održivog razvoja“ inspirisala i dala mi nove praviti? Pa, cela planeta treba da se dozove pa- ideje vezano za materijale sa kojima bih mogla meti. Da se odgovorno reciklira sve što može da da radim na novim haljinama. To su definitivno se reciklira i da se od starog pravi novo sve dok tetrapaci, čija srebrna boja sa unutrašnje strane je funkcionalno. Svi treba dobro da razmisle kad me jako raduje. nešto kupuju i zapitaju se da li im je to stvarno potrebno. Bilo bi vrlo lepo, isplativo i kreativno da se razbije iluzija prestiža koju pomenuh ranije time što bi ljudi osvežili odevni predmet nakon

Životni stil

IT sektor: od e-migracije u nove poslove i obrazovanje do digitalne i licne transformacije na svetskom nivou v

Intervju:

Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

Fotografije:

U

koliko bih počela da navodim postignuća Milene Milićević, njeno obrazovanje, raznovrsna iskustva, interesovanja i angažovanje u projektima od međunarodnog značaja, lako biste mogli pomisliti da govorimo o osobi koja ima preko pedeset godina. Međutim, reč je o jednoj veoma mladoj, uspešnoj ženi koja je zahvaljujući svom predanom radu, upornosti i velikoj želji za učenjem postigla mnogo toga. Ona ne veruje u srećnu zvezdu, već isključivo u rad, predanost i disciplinu koji će vas nesumnjivo odvesti tamo gde želite. Danas, ona je svoja znanja i kontakte usmerila u pravcu razvoja IT industrije koja joj pruža priliku da radi na fantastičnim projektima i idejama bez obzira na to gde se geografski nalazi. U razgovoru sa Milenom Milićević, osnivačicom INAT centra i IT konferencije INAT samit, koja se prošlog meseca odigrala u Beogradu okupljajući na jednom mestu eminentne IT stručnjake iz trinaest zemalja, razgovarala sam o karijeri, usavršavanju, prilikama, predanosti poslu, IV industrijskoj revoluciji i transformaciji koja se događa pred našim očima

106 | maj

Jakov Simović za INAT samit; privatna arhiva

NAKON ZAVRŠENIH OSNOVNIH I MASTER STUDIJA ANGLISTIKE NA FILOLOŠKOM FAKULTETU UNIVERZITETA U BEOGRADU, I STRUČNOG USAVRŠAVANJA U BERLINU I NA KEMBRIDŽU, ODLUČILA SI DA SE VRATIŠ U SRBIJU, A VELIKI DEO TVOG ANGAŽOVANJA USMEREN JE NA MLADE LJUDE. U TRENUTKU K ADA SVE VEĆI BROJ LJUDI ODLAZI ODAVDE, ŠTA JE BILA TVOJA MOTIVACIJA DA POKUŠAŠ DA OKRENEŠ IGRICU I UTIČEŠ NA TO DA SE OKOLNOSTI PROMENE NA BOLJE BAŠ OVDE? Moj životni put do 24. godine bio je veoma idiličan: zbog uspeha na studijama i vannastavnim aktivnostima imala sam priliku da se usavršavam prevashodno u gradovima Srbije, Nemačke i Velike Britanije.

Naučila sam do tada kako funkcioniše poslovni svet, neprofitni sektor, rad u akademskom svetu, kao i organizacija međunarodnih događaja i projekata.

Završene master studije u inostranstvu i rad na Olimpijskim igrama u Londonu bile su najbolji poklon za 25. rođendan i ostvarenje ta dva sna iz detinjstva. Bukvalno završetak prve četvrtine u košarkaškoj utakmici zvanoj život i početak novog poglavlja. Bilo je više razloga zašto sam se vratila u Srbiju i to me pitanje i dandanas iznenadi jer je za mene odlazak u inostranstvo ili boravak u matici veoma lična odluka. Ukratko, u tom trenutku postojala su tri ključna razloga: profesionalna odluka – želja da preduzetnički nešto stvorim u svojoj zemlji sa znanjem i resursima koje trenutno imam, a u inostranstvo mogu uvek da se vratim kao iskusniji profesionalac; razlozi lične prirode i administrativni razlozi – neke od mojih stipendija su imale kao jedan od uslova da po završetku studija alumnisti svoja znanja stave na raspolaganje svojoj zemlji. Mislim da retko šta može 108 | maj

da se meri sa energijom koju mladi imaju između 22-26. godine kada diplomiraju ili završe slične studentske poduhvate: tada su na vrhuncu snage, imaju najčešće više entuzijazma nego kada duže deluju u nekom korporativnom sistemu osim ako ne zadrže mladalačku energiju u sebi, a mogu i malo da predahnu jer su opravdali očekivanja svojih najbližih.

PUTEM BROJNIH PROGRAMA ČIJI SI BILA DEO, K AO I TOKOM PROFESORSKOG ANGAŽMANA NA FAKULTETU ZA INŽENJERSKI MENADŽMENT U BEOGRADU IMALA SI PRILIKE DA DIREKTNO UTIČEŠ NA MLADE LJUDE I POMOGNEŠ IM DA SE BOLJE PRIPREME ZA SVOJ PROFESIONALNI ANGAŽMAN NA TRŽIŠTU RADA. KOJI JE TVOJ SAVET MLADIM LJUDIMA, SPREMNIM ZA UČENJE I USAVRŠAVANJE? Rad u visokom obrazovanju tokom četiri godine mi je potvrdio koliko dobro razumem ljudsku prirodu i izvlačim najbolje iz onih sa kojima sarađujem, u ovom slučaju to je u odnosu: studenti – predavač/mentor.

Glavni izazov obrazovnog sistema, kao i u samostalnom učenju je što na dnevnom i nedeljnom nivou imate osećaj da ste se pomerili minijaturan korak napred, pa se ljudi često obeshrabre da rade na određenim veštinama i gradivu redovno. Ipak, nakon izvesnog vremena vidimo da dugoročni uspeh dođe baš zato što smo radili svakodnevno na širenju određenih znanja, čak i kad nismo bili inspirisani. Bilo je bezbroj primera mojih studenata na fakultetu za to. Recimo, osvrnemo se i setimo da ,,pre samo 6 meseci nismo umeli uopšte da primenimo određene principe menadžmenta ili da se izrazimo na engleskom jeziku u nekom međunarodnom poslovnom kontekstu. A

sada smo nezaustavljivi i nastavljamo da učimo nove i korisne stvari.’’ Nemoguće je dati dobar savet jer je svako od nas drugačiji, ali vam mogu reći šta je funkcionisalo za mene: Osvestite šta je to što vas sprečava da uradite to što zaista želite: kakve misli i uverenja vas sputavaju ili pak podstiču na akciju. Potrebno je da se sami sebi sklonimo sa puta kad god pomislimo da nismo spremni da uradimo nešto, kada tražimo odobrenje drugih da bismo se pomerili sa mrtve tačke; kada upadnemo u džangrizavost zbog onog što smatramo da nam pripada, a nismo dobili; umesto da budemo zahvalni na onome što imamo. Decenije nepredvidivog života, ratova i erozija kulturnih vrednosti na Balkanu su ostavile traga tako da mladi ljudi teže tome da ih niko ne uznemirava, da imaju svoj mir, da konačno pomognu svojim roditeljima koji su heroji naših tranzicija. Zato je siguran posao (koji je zapravo nestao sa padom Berlinskog zida) i

dalje više priželjkivan od preduzetništva.

Svakako, gledajući globalnu statistiku mali procenat ljudi jesu preduzetnici i mali procenat ljudi jeste zadovoljan svojim karijerama. O tome se gotovo nikada ne govori, no jeste činjenica. Zato je važno da osvestimo kako se osećamo u onome šta radimo i da menjamo stvari koje nas ne čine srećnim korak po korak. Ono što mladi na našem podneblju često zaborave je da su nas sve te teškoće i transgeneracijski zaveti i tereti učinili izuzetno žilavim – jedan od dokaza za to je što u inostranstvu naši kvalitetni i obrazovani ljudi uspeju vrlo često da se snađu i naprave svetske uspehe. Ako u Srbiji pokušavamo da napravimo preduzetnički iskorak, to nije isključivo da budemo vlasnici kompanija, već i da naplatimo svoje usluge koliko vredimo. Tako da tu žilavost treba iznova i iznova da jačamo kao na treningu koji se nikada ne završava. Stav ,,znam da 80% ljudi neće podržati ili razumeti ono 109

što radim, ali ću uspeti uz pomoć onih koji jesu moji saradnici, mentori, kupci i korisnici’’ može da vam skrati put ka uspehu više godina. Imajte na umu da kad napravite izvanredan rezultat, mnogi će TADA želeti da budu deo vašeg trijumfa.

Kad god imamo dilemu kako dalje; korisno je, zanimljivo i zabavno da sagledamo sebe objektivno, iz pozicije posmatrača, kao da je o nekom drugom reč, a da pokušamo da korigujemo male stvari koje nam smetaju i ne doprinose više našem rastu.

gradi. Takođe, pošto se bavim razvojem poslovnih modela i radom sa klijentima na odabiru softverskih rešenja dopada mi se što su za uspešnu saradnju podjednako važni i moja analitičnost i kreativnost kao i umeće građenja odnosa.

GOVORIŠ ČETIRI SVETSKA JEZIKA, A DANAS SE BAVIŠ JOŠ JEDNOM FORMOM KOMUNIKACIJE KOJA JE TEK U POVOJU, A KOJU NAM OMOGUĆAVA VEŠTAČKA INTELIGENCIJA. MOŽEŠ LI KAO STRUČNJAK ZA JEZIKE DA NAPRAVIŠ PARALELU IZMEĐU „KLASIČNIH“ MODELA KOMUNIKACIJE I OVIH „MODERNIH“ ŠTA TE JE NAKON PROFESURE DOVE- KAKVE NAM DONOSE IZAZOVI U RAZLO DO OBLASTI U KOJOJ SI DANAS AN- VOJU VEŠTAČKE INTELIGENCIJE? GAŽOVANA – INFORMACIONIH TEHNOLOGIJA? Veštačka inteligencija nam pokazuje da tehnološka rešenja mogu biti spremna, no Moj put u informacionim tehnologija- njihova šira upotreba će se dogoditi kada ma je postojao i pre prelaska u taj sektor se steknu uslovi među zajednicama ljudi full-time jer sam se bavila content mar- i na tržištima. Činjenica je da veštačka inketingom i projektima za mlade. Recimo, teligencija menja naš svet i to se vidi na na internetu postoji više od 150 mojih više načina: najtraženiji profili zaposlenih autorskih tekstova o proširenoj i virtu- na svetskim portalima za zapošljavanje elnoj stvarnosti, o inovacijama i međun- kao i na veb stranicama velikih kompanija arodnoj saradnji mladih, kao i poslovima su specijalisti za mašinsko učenje, dubinbudućnosti. Svi ti tekstovi dostupni su na sko učenje i obradu prirodnih jezika (Natinternetu na ova tri linka. ural Language Processing). Od 2013. godine potražnja za ekspertima za veštačku Pokazalo se da sektor informacionih inteligenciju je skočila 450% kako tvrdi tehnologija odgovara u potpunosti mom Adobe. senzibilitetu jer mogu da ostvarujem Ogromni fondovi su dostupni za razvoj svetske rezultate bez obzira na lokaciju na startapa u domenu veštačke inteligencije, kojoj se trenutno nalazim. Zbog toga što a mnogim investitorima ova tehnologija tehnologije postaju ekstremno dostupne pomaže i da donesu bolje odluke, da prate i sve jeftinije, nova znanja se moraju brus- trendove na osnovu algoritama koji uče i iti svakog dana. Stoga, u IT-u ne mogu da postaju sve bolji u tome. Takođe, rukovoopstanu oni koje uljuljka činjenica da je dioci najvećih kompanija žele da integrišu zarada više puta veća od proseka u Srbiji i veštačku inteligenciju u svoje poslovanje koji ne razumeju da vrednost svakog zna- u još većoj meri na nivou strategije čitavih nja opada vremenom osim ako se nenado- kompanija; ali i u svakodnevnim zadacima

110 | maj

tako da se reše zadataka koji se ponavljaju, a ne pružaju vrednost kao što su: pravljenje rasporeda, usklađivanje kalendara više timova i sređivanje papirologije.

Jedna od ključnih razlika u komunikaciji koja nastaje sada zahvaljujući veštačkoj inteligenciji jeste što se briše razlika između interakcije sa osobom i mašinom: ovo je posebno primetno kod rešenja za pametan dom (connected home) i interneta povezanih stvari gde možemo dati komande i instrukcije glasom mašini i ona uradi zadate stvari. Ovo je primetno i prilikom komunikacije sa čet botom koji čak i u ovoj fazi podražava u što većoj meri ljudski jezik i interakciju: od sintakse, gramatike, izbora reči do emocija i humora. Takođe, pogledajte kako se izražavamo u 2018. godini? Znatno manje vremena provodimo komunicirajući glasom

tokom poziva i sastanaka, dok nam dosta vremena odlazi na kucanje odgovora, tačnije izražavanje pisanjem (u ovom trenutku zanemarljivo je da li je u pitanju dopisivanje na različitim messenger platformama ili mejlom).

Imajući u vidu ogromno interesovanje za veštačkom inteligencijom i naša saznanja iz industrije i tokom studija, koleginice Anita Jović, Milana Milošević i moja malenkost su osnovale organizaciju AI Serbia sa ciljem da podržimo raz voj ekosistema u oblastima veštačke inteligencije i mašinskog učenja. Od novembra 2017. godine naša dinamična organizacija AI Serbia deluje. Nastavićemo da promovišemo odgovornu upotre bu novih tehnologija tokom mesečnih događaja i drugih edukativnih formata kojim osnažujemo IT zajednicu.

111

NAKON ONE YOUNG WORLD SAMITA (JEDAN SVET ML ADIH) U JOHANES BURGU NA KOME SI IMAL A PRILIKU DA UPOZNAŠ L JUDE POPUT BOBA GELDOFA , ARIJANE HAFINGTON I RIČARDA BRENSONA , ŠTA SE PRO MENILO U T VOM ŽIVOTU I ODNOSU PREMA K ARIJERI I LIČNOM R AZVO JU? KOJA SU BIL A NA JDR AGOCENI JA ISKUST VA KOJA SI PONEL A IZ JUŽNOAFRIČKE REPUBLIKE? Odlazak u Johanesburg na Svetski samit Jedan svet mladih bio je još jedan dokaz da život može da izrežira romane bolje od bilo kog stvaraoca. Bilo je potrebno da se desi crowdfunding kampanja da bih otputovala na taj prestižan skup gde inače mladim ljudima stipendirano učešće obezbeđuju Fortune 500 kompanije u kojima ti mladi ljudi rade. Tokom boravka u Johanesburgu od svetskih zvezda koje si pomenula naučila sam dosta o preduzetništvu, dok se mnogo govorilo o tome kako mladi na svim kontinentima mogu da prevaziđu izazove bilo da su u pitanju obrazovanje kojim se izlazi iz siromaštva ili rešavanje gorućeg problema klimatskih promena. Prvi put sam se srela sa afričkim kontinentom, sa omladinskim radnicima koji podučavaju rodnu ravnopravnost kroz vršnjačku edukaciju na fudbalskom stadionu pre nego što počne program konferencije u suton, a 190 zastava treba da prodefiluje. Naučila sam o zemlji u kojoj je jedan pojedinac Mandela tj. Madiba, kako ga njegovi zemljaci i dan-danas zovu, pokrenuo lavinu društvenih promena svojim integritetom i nepokolebljivošću. Najvažnije naravoučenije iz tog putovanja mi je bilo da ne postoje nemogući ciljevi, već ukoliko nešto ne uspete da ostvarite kada ste želeli znači da rokovi nisu bili dovoljno realni. Drugim rečima, da se dogodilo da ne mogu 2013. otići na to stručno usavrša112 | maj

vanje, prvi put van Evrope, ostvarila bih taj cilj drugom prilikom. Takođe, shvatila sam da najveće svetske zvezde za koje kažemo da imaju izuzetne liderske veštine, inspiraciju i profesionalnost zapravo su izuzetno pristupačne. Stoje sa obe noge na zemlji, a takođe su i radoznali da saznaju više o sagovornicima koji njih gledaju sa gotovo strahopoštovanjem.

PO POVR ATKU IZ JOHAN ESBURGA POSTAL A SI ON E YOUNG WOR LD AM BASADOR Z A R EG ION EVROPA 3 I DEO Z AN IM L J IVOG START- UP-A MUN PL AN ET. MOŽ EŠ LI DA NAM ISPR IČ AŠ N EŠTO VIŠE O OVIM ISKUST VIMA? Da bi bolje organizovali razmenu informacija o prilikama za mlade kao i znanje u zajednici svojih inovatora i aktivista, tim One Young World-a je došao na ideju da za svaki region tokom perioda od godinu dana, bude zadužen po jedan alumnista ili alumnistkinja njihovih programa.

Praktično gledano, ovi mladi ljudi koje je zajednica birala onlajn tokom glasanja imaju priliku da kao ambasadori svog podneblja sprovedu određene projekte sa kolegama iz 15-25 zemalja, da informišu javnost o uspesima učesnika u tom regionu, da rade na povezivanju koleginica i kolega zahvaljujući onlajn alatima. Kao Ambasador za region Evropa 3 bila sam zadužena za komunikaciju i informisanje kolega iz 18 zemalja: od Balkana, do srednje i istočne Evrope, kao i nordijskih zemalja.

Imala sam priliku da spoznam organizaciju zahtevnog događaja koji okuplja 1200 mladih delegata i više stotina zvaničnika, svetski poznatih govornika. Pola decenije kasnije od tog angažmana, tačnije pre par dana, obradovala sam se jer je tim One Young World-a uvrstio INAT samit među 17 projekata iz čitavog sveta koji ovog aprila utiču na lokalnu zajednicu svetskim metodologijama i inovativnošću. Broj

17 nije tu slučajno jer postizanje rezultata za 17 ciljeva održivog razvoja Ujedinjenih Nacija (Sustainable Development Goals) postaje prioritet na globalnoj sceni. Što se tiče MUNPlanet-a, u pitanju je profesionalna zajednica sa preko 100 000 studenata i profesionalaca koji su pohađali simulacije rada Modela UN po čitavom svetu jer se godišnje održava 1800 takvih konferencija: Modela UN. Vremenom MUNPlanet je postao mesto susreta najboljih studenata, istraživača, preduzetnika koji se bave tehnološkim inovacijama i socijalnim biznisima, kao i univerziteta i kompanija. Svi oni unutar zajednice edukuju jedni druge i imaju priliku da sarađuju putem pitanja, blog postova, vebinara i drugih alata. Sada za ovu zajednicu sledi još veća ekspanzija u količini dostupnog znanja i kvalitetu novih članova jer ćemo se baviti i temama za eksponencijalne

tehnologije i poslove budućnosti, kao i otvoriti alumni klub po pozivu, tako da je najbolje da se registrujete besplatno ovde i pratite teme i ljude od značaja za vašu karijeru.

MOŽEMO LI OČEKIVATI DA SE ONE YOUNG WORLD SAMIT ORGANIZUJE I U NAŠOJ ZEMLJI? TOKOM 2015. GODINE SMO BILI U UŽEM IZBORU KAO DESTINACIJA, ŠTA SE DOGODILO? Koji će grad biti domaćin One Young World samita zavisi od kandidature odnosno destination bid-a. Ovaj postupak brendiranja destinacije sastoji se od opširne dokumentacije i višemesečnih priprema, za šta su zaduženi timovi mladih alumnista One Young World programa ili čak institucije gradova i kongresni biroi.

U našem slučaju, prilikom kandidature Beograda, moja ideja je bila da pokušamo

113

da dovedemo ovaj eminentni kongres za mlade u naš deo sveta i sa malim, kompaktnim timom radila sam na prikupljanju dokumentacije, analizi turističkog tržišta za mlade profesionalce i brendiranju destinacije. Trebalo je da dokažemo da Srbija i Beograd mogu da zadovolje preko 15 rigoroznih kriterijuma za skup od 1200 ljudi i eminentne zvaničnike kao što su Kofi Anan, Bob Geldof, Ričard Brenson, Muhamed Junus, itd. Ti kriterijumi podrazumevaju garancije za sve što možete zamisliti za skup ovakvog kalibra: od bezbednosti za sve učesnike, slobode štampe, dobrog viznog režima, do toga da li destinacija ima ozbiljne reference za svetske kongrese od preko 1000 ljudi, do uspešnog funkcionisanja infrastrukture, logistike i kongresnih prostora koji ispunjavaju svetske standarde. Uspeli smo u čitavom procesu da dobijemo preko 50 pisama podrške kompanija i institucija, a na kandidaturi smo radili više od 1000 sati tokom devet meseci, praktično sve naše slobodno vreme je bilo iskorišćeno za učenje o brendiranju destinacija i pripremu dokumentacije. O g r o m n u z a h v a lnost dugujemo Kongresnom birou Srbije i mladom timu koji nam je obezbedio najrelevantnije podatke. Na osnovu velikog iskustva na terenu potvrdili su nam određene hipoteze - po kojim kriterijumima Beograd treba brendirati specifičan tip turista: mlade profesionalce sa svih kontinenata koji rade u inovativnim kompanijama. O tom poduhvatu su čak pisali i najrelevantniji evropski mediji za kongresni turizam, kao i domaći portali koji se bave mladima i inovacijama, jer je ovo bio prvi put u novijoj istoriji naše zemlje da je jedno udruženje mladih preuzelo na sebe odgovornost da uradi projekat ovakve veličine, uradi istraživanje, okupi preko 50 domaćih i svetskih stejkholdera koji kažu zašto je Beograd prava destinacija i naposletku odbrani kandidaturu tokom 114 | maj

posete delegacije u Beogradu i završnog sastanka u Londonu. Na kraju se dogodilo da smo ušli u top tri destinacije, ali su pobedu odneli Bogota i Hag jer su kao destinacije po infrastrukturi bili spremniji da iznesu takav skup. Za događaje ovakve vrste kongresni prostori, saobraćaj, hotelski smeštaj, zabavni i edukativni sadržaj, gastronomija moraju biti perfektni. Beogradu predstoji da prva dva faktora popravi da bi nastavio da dovodi ozbiljnije skupove, da ubira mnogo ozbiljnije prihode od turizma, da privlači međunarodna partnerstva sistematično, a da se takvi uspesi ne dešavaju samo zbog inicijative pojedinaca. Nego da kao što je bio slučaj sa nama prilikom takmičenja nekoliko destinacija da sledeći put budemo baš mi odabrani jer smo spremni kompletno.

Meni je ovaj projekat jako značio jer sam naučila mnogo o kongresnom turizmu svetske klase i vođenju timova sa našeg podneblja, a iz tih ideja se kasnije izrodio i brend INAT samit.

VOLELA BIH DA SE OSVRNEMO NA TVOJ ANGAŽMAN, ODNOSNO VOLONTERSKO ISKUSTVO NA SVETSKIM SPORTSKIM TAKMIČENJIMA U BEOGRADU I RIMU, A ZATIM I NA OLIMPIJSKIM IGRAMA U LONDONU 2012. GODINE. K ADA JE POČELO TVOJE INTERESOVANJE ZA OLIMPIJSKE IGRE, K AKO SI DOBILA PRILIKU DA VOLONTIRAŠ, ŠTA BI PREPORUČILA MLADIMA KOJI ŽELE DA SE PRIJAVE ZA VOLONTIRANJE? IMAŠ LI NEKI SAVET K AKO DA SE NJIHOVA PRIJAVA RAZLIKUJE U MORU SLIČNIH PRISTIGLIH IZ SVIH KRAJEVA SVETA? Moje interesovanje za Olimpijske igre je počelo vrlo rano, još od praćenja Atlante 1996. godine. Barselone 1992. godine se ne sećam, ali u Atlanti i kasnije u Sidneju 2000. godine naši sportisti su

postizali epohalne rezultate; bili su naši ambasadori u vremenima neizvesnosti i zatvorenih tržišta. Vremenom su moja ljubav i poštovanje prema vrhunskom sportu evoluirali u organizacionu podršku tako da sam pre odlaska na Olimpijske igre u Londonu imala kao referencu projektni rad u Beogradu, Rimu i Berlinu i rad sa timovima, trenerima i organizacionim komitetima u svim tim gradovima za različite sportove. Za volontiranje sam se prijavila preko zvaničnog sajta otprilike u slično vreme kada i za master na Univerzitetu u Kembridžu. To je pozna jesen 2010. godine uz stav ,,dala sam maksimum u prijavi, pa ako budem izabrana, idemo dalje.’’ Život je maestralno složio kockice i ja sam leto 2012. godine provela radno na Olimpijskim igrama nakon završenih master studija baš sa tog univerziteta.

Paralelno sam pomagala u Ruskoj kući u Kensington gardens gde su najavljivali Zimske olimpijske igre u Sočiju. Za ovaj događaj sam se prijavila nekoliko meseci ranije kada su otvorili prijave i zaduženja su bila manjeg obima.

Detaljne smernice za međunarodna volontiranja i kako da radite na sledećim Olimpijskim igrama dajem u ovom tekstu. Ukratko, potrebno je da pratite zvanične sajtove i da se prijavite u roku koji je naznačen.

Obavezno istaknite znanje jezika, prethodna međunarodna iskustva, koliko ste samostalni, lojalni i posvećeni. Takođe, navedite da znate da funkcionišete dobro u okruženju sa najrazličitijim sagovornicima, kao i da donosite dobre odluke po protokolu bez mnogo usmeravanja nadređenih. Da biste se istakli u moru prijava, treba da dobro poznajete sebe kao i to šta vas istinski razlikuje od drugih.

Budite svoji i autentični jer takav pristup magnetski privlači ljude da sarađuju sa vama jer imate kvalitete, stav, znanje, a i spremni ste da se povežete sa drugima.

115

K AKO JE NASTAO INAT SAMIT I INAT CENTAR KOJI SI POKRENULA, MOŽEŠ LI DA NAM OTKRIJEŠ MALO VIŠE O IDEJI IZA OVE IGRE REČI, K AO I O TOME ŠTA JE BIO TVOJ FOKUS I ZAMISAO K ADA SI ODLUČILA DA SE UPUSTIŠ U OVU AVANTURU? Kao što sam pomenula INAT samit je bio logičan nastavak mog profesionalnog rasta u industriji event management-a i brendiranja destinacija, kao i rada u sektoru visokog obrazovanja i IT industriji.

INAT samit je spojio u sebi akronim na engleskom jeziku: Innovation Attitude (stav prema inovacijama) kao i balkanski inat koji u 2018. godini predstavlja sposobnost da se uspe uz pomoć informacionih tehnologija, inovativnosti i kreativnosti bez obzira na nedostatak podrške ili resursa. O značaju INAT samita najbolje mogu reći više stotina naših zadovoljnih posetilaca, govornici iz 13 zemalja koji su nesebično podelili znanje, kao i više od 40 partnera (kompanija, medija i IT udruženja iz Srbije i regiona) koji su podržali konferenciju 2017. i 2018. godine.

NA OVOGODIŠNJEM, DRUGOM PO REDU INAT SAMITU, KOJI SE ODRŽAO SREDINOM APRILA U BEOGRADU, UČESTVOVALI SU BROJNI IT STRUČNJACI IZ ČAK 13 ZEMALJA. ŠTA JE ZA TEBE BIO NAJSNAŽNIJI UTISAK SA OVOGODIŠNJEG DOGAĐAJA, NA KOJI MOMENAT SI NAJPONOSNIJA I PO ČEMU SE INAT RAZLIKUJE OD SLIČNIH IT KONFERENCIJA KOJE POSTOJE U ZEMLJI I REGIONU? Ovaj INAT samit je iznedrio mnogo veće interesovanje publike za teme na koje smo tipovali i prilikom planiranja programa, no o njima se tokom 2017. godine nije uopšte govorilo kao što je to slučaj na razvijeni-

jim tržištima. U pitanju su blokčejn, employer brending, upravljanje vremenom i resursima u multidisciplinarnim IT timovima, promena inženjerske kulture kada IT kompanije naglo porastu, rapidna emigracija najboljih IT profesionalaca, plasiranje IT ideja i projekata van tržišta Srbije, uz pouzdane partnere i odlične biznis divelopment strategije. Toliko izuzetnih ljudi sa našeg podneblja je zahvaljujući temeljitosti i znanju u IT-u uspelo da izgradi bolju budućnost za sebe i svoje okruženje kao i da radi na svetskim projektima. Tako da želimo putem naših programa da omogućimo dalje usavršavanje ambicioznih IT profesionalaca i mladih koji tek počinju karijere, osluškujući svetske trendove i uz povezivanje eksperata koji će sarađivati međunarodno. Na platformi Meetup možete se prijaviti i prisustvovati našim redovnim mesečnim susretima o međunarodnom proboju sa IT projektima.

TEMA SAMITA OVE GODINE BILA JE OD „E-MIGRACIJE DO DIGITALNE TRANSFORMACIJE“, ZBOG ČEGA STE ODABRALI OVU TEMU I ŠTA JE FINALNI UTISAK NAKON ZAVRŠENOG SAMITA I SVIH PREDAVANJA? Moto konferencije od „E-migracije do digitalne transformacije“ ima više značenja: e-migracija odnosno odlazak u digitalni svet novih rešenja, projekata i klijenata; e-migracija je fizički odlazak iz domovine, dok digitalna transformacija može biti strateški proces potpomognut tehnologijom ili u drugom značenju transformacija svakog od nas po ličnosti, otpornosti i fokusiranosti za digitalno doba. INAT samit je konferencija na kojoj mladi talenti od 17 ili 23 godina, kao i rukovodioci IT sektora od 37 godina mogu da se povežu, razmene znanja, uđu u mentorski odnos ili krenu da sarađuju. Takođe, od naših

predavača možete dobiti insajderske informacije kako da uspete na određenom IT tržištu i povežete se sa poslovnim kontaktima. Ovo je jedinstven događaj i po tome što imate priliku da tokom više od 30 sati programa čujete najnovije informacije o stanju IT-a na tržištu 13 zemalja sveta: od SAD-a preko Balkana i Izraela.

Naš zaključak je da je pored intenzivnog usvajanja znanja na konferenciji, posetiocima mnogo značilo i umrežavanje, sklapanje dogovora, pronalaženje novih poslovnih partnera, zaposlenih ili osnivača za startap. ŠTA PO T VOM MIŠL JENJU NA JVIŠE NEDOSTA JE DOMAĆOJ IT INDUSTRIJI I NA ŠTA SE TREBA FOKUSIR ATI K AKO BISMO IŠLI U KOR AK SA SVETOM? Kada sam završavala studije u Engleskoj na univerzitetu koji postoji osam vekova više puta bih čula komentar: ,,Neki ljudi postanu puni sebe nakon što diplomiraju ovde. Pazi da se ne uobraziš.’’ Ključna reč odnosno prevod na engleskom za taj osećaj nadobudnosti je entitlement – mišljenje da nam nešto pripada, da treba da drugi hrle nama u susret, da smo suviše važni, da ne treba da se potrudimo nakon što smo nešto uradili kako treba. Ponekad primećujem takvo ponašanje na srpskoj IT sceni, a u mnogo većem procentu u drugim industrijama gde ljudi ne mogu da se ostvare. U prvom slučaju se nadobudnost prikazuje kada neko tvrdi za sebe ,,Sada je moj profil toliko tražen da ja ne moram dalje da radim na sebi, a poslodavac je prinuđen da pristane na sve moje uslove jer nema dovoljno kadrova.’’ U drugom slučaju takav stav se izražava čuvenom izrekom ,,Ne mogu oni mene toliko malo da plate, koliko ja mogu malo da radim.’’

Čast izuzecima, no smatram da našoj IT sceni nedostaju tri ključne stvari: spoznaja o sopstvenim kvalitetima – realna slika gde smo i šta možemo da uradimo u globalnoj tržišnoj utakmici i kako delujemo na tržištu od 7-25 miliona ljudi ako gledamo po zajedničkom jeziku. Dalje, treba nam više rada na sopstvenim rešenjima umesto klasičnog autsorsinga i treba nam pristup ozbiljnijem finansijskom kapitalu, međunarodnim partnerstvima i drugim resursima da bi se uspelo, a do toga će vremenom doći zbog malopomenute spoznaje gde su nam kapaciteti i zbog odličnih kompetencija. Treće i podjednako važno nastaje ako čovek pobedi entitlement – treba da naučimo da se još više međusobno podržavamo i udružujemo, umesto da gledamo sitničavo jedni na druge kao na konkurenciju. Ljubomora je siguran znak da se čovek ne bavi izražavanjem svoje inovativnosti i kreativnosti tako da to postane isplativ IT biznis.

K AKO BIR AŠ PREDAVAČE I BUDUĆE GOVORNIKE KOJE POZIVATE NA SAMIT I K AKO IZGLEDA SAM PROCES PREGOVOR A? Govornike biramo na osnovu njihovog znanja, uspeha u IT biznisu na svetskom nivou, aktuelnosti tema, prijateljskom pristupu i neposrednosti, kao i interesovanju da sarađuju sa kvalitetnim IT stručnjacima iz Srbije. Važan faktor nam je i sposobnost govornika da prenesu znanje na prijemčiv način tako da slušaoci žele da primene odmah to što su naučili.

Proces pregovora funkcioniše tako što im se obratimo direktno. Zatim pokušamo da uskladimo tokom meseci pripreme šta bi za obe strane bilo interesantno i korisno što se tiče tema, ciljne grupe i pristupa. Što se tiče tema, grupisali smo ih u tri segmenta na osnovu zahteva tržišta, tako da 118 | maj

naša publika ukoliko se zainteresuje ima mogućnost da se dalje specijalizuje. Teme na INAT samitu 2018. godine su obuhvatile: bavljenje inovativnim tehnologijama kao što su: IoT, blokčejn, mobile solutions; zatim teme koje se tiču internacionalizacije IT biznisa i plasmana IT proizvoda i usluga na svetska tržišta kao i kako da IT kadrovi izgrade globalnu karijeru; dok je poslednji segment podrazumevao psihologiju uspeha i razvoj timova u inovativnim kompanijama uz upravljanje vremenom, energijom i ciljevima. Da biste bolje razumeli transformaciju koju naš program pruža, navešću nekoliko predavača: Bil Le-Voar Beri ispred IBM-a je govorio o globalnim projektima u veštačkoj inteligenciji i e-sports-u koje IBM primenjuje, a Ivan Bjelajac i Miloš Solujić ispred Srpske Blokčejn Inicijative razbili su mitove o blokčejnu. Takođe, Marija DesivojevićCvetković ispred Delta Holding-a održala je dinamično predavanje i odgovorila na sva pitanja publike na temu usklađivanja poslovnog i privatnog; postizanja vrhunskog učinka i zdravog, sportskog života. Dr Miloš Borenović, direktor razvoja produkta u kompaniji TeleSign predstavio je trendove u razvoju mobilnih aplikacija, kao i uspešne projekte u mobilnim tehnologijama za 20 najboljih svetskih brendova koje su TeleSign-ovi timovi u Beogradu, Americi i u drugim kancelarijama uspešno implementirali, dok je Ilija Zagorac govorio o agilnoj TeleSign inženjerskoj kulturi tokom radionice. Izuzetno interesovanje publike je vladalo i za tendencije u IoT-u, mobilnim industrijama i saradnji javnog sektora i korisnika gde su govorili Franco Coin, osnivač MHT SRL softverske kompanije uključen u primenu GDPR-a u IT-u; Dejan Dramićanin, osnivač kompanije Bitgar, Gilad Uzieli ispred institucije Tel Aviv Global. Sva navedena predavanja, kao i izlaganja prošle godine možete pogledati na YouTube kanalu INAT samita.

119

IMAJUĆI U VIDU DA SI RADILA U KOMPANIJI ARVRTECH, KOJA JE FOKUSIRANA NA VIRTUELNU REALNOST, VEŠTAČKU INTELIGENCIJU I PROŠIRENU STVARNOST, VOLELA BIH DA NAM ISPRIČAŠ K AKO IZGLEDA BUDUĆNOST IZ TVOJE PERSPEKTIVE. Veruje se da će za tri godine virtuelna, proširena i mixed reality postati mainstream na tržištu jer razvoj tehnologije i potrebe za kreiranjem sadržaja i korisničkog iskustva ide u tom smeru.

Protiv sam hajpa bilo kakve vrste baš zato što od 2016. intenzivno istražujem o tim tehnologijama i radila sam u toj industriji kao autor preko 70 tekstova i saradnik zadužen za komunikaciju sa klijentima i biznis divelopment. Smatram da su virtuelna, proširena i mixed reality izvanredno rešenje da dočaraju situacije i use cases za određeni brend koje bi inače bile jako skupe, gde su ljudi geografski ili na neki drugi način razdvojeni, gde treba istrenirati veliki broj ljudi, a takođe im dati i interaktivno iskustvo u kome oni učestvuju, sagledavaju podatke iz svoje perspektive ukoliko pričamo o VR-u ili putem markera ukoliko se radi o AR-u.

Mora da se razmišlja o pametnom i bezbednom korišćenju tehnologije jer idemo ka još većoj simulaciji realnosti i kontaktu sa interfejsima i mašinama dok nam je više miliona godina evolutivno kontakt sa ljudima i prirodom bio potpuno intuitivan. Budućnost je interaktivna, gde bivamo umreženi sa čitavim svetom i milionima podataka, pojedinaca. Vrlo brzo naše radno i slobodno vreme postaje još više integrisano sa nekim gedžetom, a ako ne obratimo pažnju na to kako tačno koristimo tehnologiju i ne koristimo je s pauzama, možemo postati potpuno ,,zavisni’’ od nje. Primećujete na koji način mi već sada dokumentujemo i delimo dosta sadržaja na društvenim mrežama ili smo 120 | maj

onlajn mnogo više nego što je to potrebno. Etička upotreba tehnologije u saradnji sa psiholozima, filozofima, naučnicima i inženjerima mora biti postavljena kao pravilo.

IMAŠ PRILIKU DA IZ PRVOG REDA POSMATRAŠ NA DELU 4 INDUSTRIJSKU REVOLUCIJU. ŠTA JE ONO ŠTO KOD TEBE IZAZIVA NAJVEĆE USHIĆENJE K ADA GOVORIMO O BUDUĆNOSTI, A ŠTA JE ONO ŠTO IZAZIVA STRAH? I IMA LI MESTA STRAHU U OVOJ JEDNAČINI? Za mene najveće ushićenje predstavlja spoznaja da zbog dostupnosti tehnologija i inovativnog načina razmišljanja svi mogu da stvore bolju budućnost koja sve manje zavisi od geografskog porekla, pola, boje kože, a sve više od znanja i truda. Na primer, mladi rođeni 2000. i kasnije uče da programiraju, a obrazovanje uz tehnologije i svetske mentore je na dohvat ruke takođe i onima koji u 55. godini života žele novu karijeru ili izazove. Pribojavam se da nam stalno korišćenje tehnologije ne ugrozi društveni poredak, prisnost i istinsku interakciju, a mi koji radimo u IT industriji imamo ogromnu odgovornost da preispitujemo etičnost alata koje koristimo.

Recimo, da li se roditelji dece koji kače njihove slike od malena pitaju kako će oni reagovati kada nakon izvesnog broja godina saznaju da je svaki trenutak njihovog života bio dokumentovan bez njihovog znanja? Ili to treba da postane standard u društvu iz kojeg će se izroditi potreba za stalnim dopadanjem, deljenjem detalja iz svog života? Da li možemo da provedemo neko vreme bez mobilnih telefona ili laptopova baš zato što su neke od aplikacija koje koristimo stalno dizajnirane tako da stvaraju zavisnost od korišćenja, pa ni ne primetimo da smo neproduktivni, umesto da budemo prisutni.

121

UGLAVNOM SE OBRAĆAŠ TZV. GENERACIJI „MILENIJALSA“ I POMAŽEŠ IM U PROFESIONALNOM USAVRŠAVANJU, BRENDIRANJU I PREDUZETNIŠTVU. U ČEMU SE LIDERI I PREDUZETNICI, PRIPADNICI GENERACIJE „MILENIJALSA“, RAZLIKUJU OD GENERACIJA PRE? Teško je dati odgovor, a da ne bude stereotipan. Ipak, o tome šta su Milenijalci uradili kako treba u eri veštačke inteligencije i poslova budućnosti govorila sam u jednom od svojih predavanja koja možete pronaći na YouTube-u i SlideShare-u, što je bila inspiracija slušaocima pred doček 2018. godine, a nekoliko meseci kasnije vidi se univerzalnost poruke, koja prevazilazi novogodišnji koncept.

Nekoliko stvari koje izdvajaju Milenijalce u odnosu na generacije njihovih roditelja jeste što su odrastali uz tehnologiju i prilično su se ,,navukli’’ na dobijanje instant fidbeka i zadovoljavanje potreba prilično velikom brzinom. Takođe, ova generacija od malena spoznaje i čuje tokom vaspitanja da ,,ima mnogo izbora’’, ,,može da postigne sve što poželi’’ dok sve grandiozne stvari zahtevaju vreme, studiozno ponašanje, kanalisanje impulsa u produktivnost i zdrave navike. Mnogo resursa na temu ličnog razvoja i karijernog uspeha u svetu koji je izložen stalnim promenama možete poslušati na mom YouTube kanalu i pogledati na SlideShareu. Verujem da će mladima takve perspektive izuzetno značiti.

122 | maj

NA BLOGU SI PISALA O TOME K AKO - NE POSTOJE PREČICE DO USPEHA. MNOGI LJUDI ZA SVOJE NEUSPEHE PRONALAZE KRIVCE U SPOLJAŠNJIM FAKTORIMA I SKLONI SU DA SE OSLANJAJU NA FAKTOR SREĆE. KOLIKO TI VERUJEŠ U TAJ ČUVENI FAKTOR SREĆE I POSTOJI LI NEK A „TAJNA“ USPEHA? Za mene su rad, red i disciplina neophodni da bi možda nekad faktor sreće doprineo da se stvari dogode i poklope. Kako kažu u jednoj izreci koju sam prilagodila svom slučaju: ,,Što više radim, to postajem srećniji, a i sreća me više prati.’’

K ADA GOVORIMO O STVARIMA KOJE POPUT SLAGALICE ČINE DEO NAŠE LIČNOSTI I UBRAJAJU SE U NAŠA INTERESOVANJA KOJA NISU USKO VEZANA ZA POSAO, KOJE SU TO AKTIVNOSTI I HOBIJI U KOJIMA UŽIVAŠ U SLOBODNO VREME? Za mene je i slobodno vreme aktivno vreme. Provodim ga u fizičkim aktivnostima i zanimljivim situacijama za mozak i dušu. Moj izbor su ples, teretana, trčanje; druženje sa prijateljima i porodicom, čitanje knjiga i časopisa, ponekad putovanja, kvalitetna ishrana i san.

Inat samit

Lično

123

Životni stil

Intervju: Sara Savčić @sara_savcic Fotografije:

Nikola Ristić 124 | maj

Snežana Subotić

U životu je važno biti REALNI optimista

P

riliku da razgovaram sa Snežanom Subotić, ženom sa mnogo talenata, interesovanja i polja delovanja iskoristila sam jednog prolećnog popodneva. U prijatnom ćaskanju dotakle smo se raznih tema neophodnih za uspeh u poslovnom svetu, i životnih lekcija koje su Snežanu naučile da deluje odlučno i sluša svoj instinkt kada su ljudi i posao u pitanju. U nastavku našeg razgovora koji sledi, sigurna sam da ćete moći da osetite barem delić njene posebne i nesvakidašnje energije, koju bi takođe od nje trebalo učiti.

125

DRAGA SNEŽANA, PRE SVEGA BIH VOLELA DA VAM SE ZAHVALIM JOŠ JEDNOM ŠTO STE PRISTALI DA BUDETE MOJ GOST U PLEZIRU. BUDUĆI DA JE JOŠ JEDNA RADNA NEDELJA NA SVOM POČETKU, KAKO SE DRŽITE? KAKO ZAPRAVO IZGLEDA JEDAN VAŠ RADNI DAN? Zavisi kako kad. Kada ima posla, radi se i po dvanaest i više sati dok se posao ne uradi. Čim ustanem, prvo se hvatam za lonče, stavlja se kafa i odmah se proveravaju mreže i mejlovi.

Dok popijem kafu, deo planiranja aktivnosti za taj dan se odradi. Pošto se bavim različitim poslovima, ako tog dana imam događaj koji treba da ispratim i za koji pišem, onda se on posećuje. Popodne sam slobodna i taj deo dana je za reset i viđanje sa društvom. Međutim, dan može da izgleda i drugačije. Kada organizujem događaj dan mi počinje ustaljenim ritualom, potom komuniciram sa članovima tima, novinarima, podizvođačima, pišem saopštenja … u tim trenucima se osećam kao da sam „leteći Holanđanin“. Nekada to ume i da potraje. Svaki dan je drugačiji, dinamičan i zanimljiv.

NEDAVNO SAM PROČITALA JEDAN TEKST KOJI GOVORI O TOME DA ŽENE DANAS IGRAJU KLJUČNU ULOGU U MENADŽMENTU. KOLIKO SE VI SLAŽETE SA TIM? BUDUĆI DA JE I ETIMOLOGIJA OVE REČI, BAŠ KAO I UPRAVLJAČKA SPOSOBNOST KROZ ISTORIJU TRADICIONALNO DODELJIVANA MUŠKARCU, KAKO SE PROFIL ŽENE NAŠAO U TOJ CELOJ PRIČI? Društvo kao celina se sastoji od žena i muškaraca, a jedna celina ne može da funkcioniše ako se eliminiše jedan od njegovih sastavnih delova.

Potrebni su i jedni i drugi. Razvoj civilizacije je tekao kako je tekao. Ženama nisu tek tako poklonjena prava poput prava na glas, imovinu i sličnih. One su se izborile za to! Što se načina rukovođenja tiče, možda se malo sti126 | maj

lovi razlikuju, ali opet sve zavisi od osobe do osobe. Inače sam protivnik bilo kakvog oblika generalizacije i verujem da kompromis uvek postoji, samo ukoliko su obe strane voljne da sarađuju. Poslovno sarađujem i sa ženama i sa muškarcima i mogu reći da problemi u rukovođenju ne potiču od pola, već od zrelosti osobe koja je sa druge strane. Često se u praksi susrećem sa materijalizacijom izreke da je žena ženi vuk, što je tužna činjenica, dok sa druge strane nije redak slučaj da vas muški saradnik diskriminiše samo zbog pola kojem pripadate. Žene bi trebale da budu složnije, jer je to ono što bi ih činilo nepobedivim.

MOŽETE LI DA NAM ISPRIČATE NEŠTO O MENTORSKOM PROGRAMU „PODELI SVOJE ZNANJE” U KOME STE UČESTVOVALI KAO I O NJEGOVOM ZNAČAJU U OSNAŽIVANJU ŽENA? Tokom protekle godine, kao jedna od mentorki, bila sam deo programa „Podeli svoje znanje“. Program „Podeli svoje znanje“ je jedinstven program koji otvara mogućnost za lični i profesionalni razvoj žena. Zasnovan je na konceptu mentorstva, a usmeren je upravo ka izgradnji međusobne podrške, kroz deljenje znanja, iskustava, jačanje solidarnosti, promociju dobrih uzora, umrežavanje i osnaživanje žena. Program partnerski realizuju Ambasada Sjedinjenih Američkih Država, Erste Banka, Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) i Evropski pokret u Srbiji od 2010. godine. Žene se prijave, nakon čega se vrši selekcija i svaka dobija svoju mentorku. Prijavljuju se žene koje imaju neku poslovnu ideju za čiju realizaciju im je potrebna pomoć ili one koje žele da rade na sebi i koje su na početku karijere ili menjaju pravac u svojoj dosadašnjoj karijeri. Ovaj program je besplatan i podrazumeva da u okviru jedne godine mentorka radi sa mentorinom na razvijanju i realizaciji postavljenih ciljeva na početku saradnje.

127

ŠTA SE PRAKTIČNO MOŽE IZRODITI IZ OVOG PROGRAMA? Ukoliko imaš svoju firmu, nakon završetka programa, možeš da stekneš nove prijateljice, možeš da dobiješ potencijalnog zaposlenog, poslovnog partnera ili možeš da se povežeš sa drugim mentorkama i mentorinama, jer je i networking veoma važan. Smatram da su mentorski programi jako bitni i korisni društvu, da oni na izvestan način menjanju mindset, a tako dolazimo i do dela odgovora na pitanje koje se ticalo načina rukovođenja. Tako ulazimo u sferu menadžmenta. Kad jednu generaciju žena obučiš, osposobiš i osnažiš na neki način stvaraš mogućnost da one kasnije nastave takvim putem i stvore neke nove generacije čiji će mindset biti mnogo progresivniji od onoga što smo danas.

KAKVA SU VAŠA ISKUSTVA SA MENTORIMA? Ja sam neko ko voli samostalno da krči svoj put, tako da nisam često imala mentore, ali sam imala čast da drugima budem mentorka. Od onih koji su bili moji mentori na prvom mestu bih pomenula prof. dr. Anu Kovačević, koja mi je bila mentorka tokom studija i tokom pisanja diplomskog rada. Sa njom sam i dan danas u kontaktu.

Tokom učešća na projektu mentorstva koji je pokrenula Netokracija, namenjenog osnaživanju žena u digitalnoj industriji, želela sam da usavršim svoje znanje u oblasti digitalnog marketinga, nastupa na društvenim mrežama, pokretanja online kampanja... Kao mentorka dodeljena mi je Ljiljana Pavlovicova, koja živi i radi u Češkoj, krajnje zanimljiva, dinamična osoba sa odličnim smislom za humor. Obe smo crvenokose, pa nas možda i to povezuje (smeh).

128 | maj

Uvek volim da istaknem da nam ta mentorstva donose nova prijateljstva, otvaraju poslovne prilike i da su jako bitna. Postoje programi koji su besplatni, kao i oni koji se plaćaju. Verujem da bi kompanije u okviru mentorskih programa o kojima smo pričale mogle da pronađu neki svoj benefit i da bi trebale mnogo više da se uključe i angažuju, jer mogu mnogo toga da dobiju, baš kao i samo društvo.

BAVITE SE POSLOM PR-A I ORGANIZACIJOM RAZLIČITIH DOGAĐAJA. ISPRIČAJTE NAM KAKO JE DOŠLO DO TOGA, DA LI SE RADI O LJUBAVI ILI JEDNOSTAVNO SAMOPREPOZNAVANJE ODLIČNIH ORGANIZACIONIH I KOMUNIKATIVNIH SPOSOBNOSTI TE STE USPEŠNO ISPRATILI TAJ PRAVAC? Kada radiš kao PR & Event Manager možeš slobodno da zaboraviš na klasičan posao od 9 do 5. To je poziv koji živiš, koji i pored svih izazova i stresa ili voliš ili ne voliš. I to se vidi.

Moj prvi susret sa sferom komunikacija je bio poput ljubavi na prvi pogled. Tokom studija na Fakultetu bezbednosti, na trećoj godini studija imala sam dva predmeta koja su uticala na moj dalji razvoj. To su Mediji i komunikacije i Krizni menadžment. Oni su mi otvorili vrata oblasti odnosa s javnošću. Nakon toga počela sam da se zanimam za volontiranje u tom domenu kako bih stekla praktično iskustvo. U tom periodu, 2011. godine ukazala mi se prilika da budem PR menadžer TEDxBelgrade konferencije. TEDx konferencije su mi omogućile da osim PR-a uđem u vode organizacije događaja. Onda su došli drugi bitniji projekti i priče, što bi rekli ostalo je istorija. Često umem da se našalim da se ovim poslom ne može baviti svako, iako je danas to upravo slučaj. Da bi bio uspešan u ovoj branši važno je da si dobro organizovan, da umeš asertivno da komuniciraš, da voliš dinamiku ovog posla, da voliš adrenalin kojem si svakodnevno izložen i da imaš dobre mehanizme da kanališeš stres koji ti je svakodnevni saputnik.

129

OSIM KVALITETA ISTAKNUTIH U PRETHODNOM PITANJU, ŠTA JE TO JOŠ POTREBNO DA BI SE USPEŠNO BAVILI POSLOM KOJIM SE VI BAVITE? KOLIKU ULOGU IGRAJU ŽELJA I AMBICIJA I DA LI U BIZNISU IMA DOVOLJNO PROSTORA ZA KREATIVNOST? Zavisi od osobe i pozicije. Ukoliko si deo velikog sistema, nema prostora za neku preteranu slobodu i kreativnost, jer postoje procedure koje su iznad tebe i manevarski prostor ti je ograničen.

Ako si deo manjeg tima, tebi upravo od te kreativnosti zavisi da li ćeš dobiti posao ili nećeš.

VAŠA VELIKA LJUBAV JE I INTERNET, BLOGOVI I BLOGOVANJE. MOŽETE LI DA NAM ISPRIČATE MALO VIŠE O VAŠEM ANGAŽMANU ZA ADRIA DAILY? Od 2011. do 2015. godine bila sam saradnica „Mreže kreativnih ljudi” i nakon toga kada je osnovan Adria Daily magazin pozvana sam da budem deo te priče. Postala sam urednica, kolumnistkinja, ali i neko ko se bavi medijskim sponzorstvima. Ako vidim neki kreativni događaj i potencijal u toj priči, onda se organizatorima obratim za saradnju ili se organizatori obraćaju meni, dakle proces je dvosmeran.

UVEK PREPORUČILI LJUDIMA KOJI SE BAVE ODNOSIMA S JAVNOŠĆU, KOMUNIKACIJOM I INTERNET PREDUZETNIŠTVOM? Protekle tri godine bila sam oficijalni bloger Spark.me konferencije, ali ove godine ću je na moju veliku žalost zbog obaveza propustiti. Što se mene tiče, to je jedna od najboljih konferencija u regionu. Usmerena je na teme poput digitalnog marketinga, kreiranja sadržaja, digitalnog poslovanja, tehnoloških startapa. Meni je ona „numero uno”. Programski je dosta dobra i tim koji je organizuje to radi na sjajan način. Na RSVP - Event Festivalu RSVP - Event Festivalu u Zagrebu prošle godine sam učestvovala kao predavač i radioničar, a pored toga ove i prethodne godine bila sam i članica žirija za dodelu event nagrada.

Pomenula bih još i Crossover konferenciju u Sloveniji, naročito korisnu onima koji rade u event industriji.

KO SU VAŠI UZORI U POSLU I ŽIVOTU? Koreograf Ohad Naharin, koji je radio sa Natali Portman i pripremao je za ulogu u filmu „Black Swan“. Čovek od kojeg se može mnogo naučiti, čovek koji nije imao ustaljen put prema pravilima koje društvo postavlja, čovek koji je kreirao novi plesni pravac – Gaga ples. . Snimljen je i dokumentarac o njegovom životu, čiji je producent Natali Portman i koji se zove Mr. Gaga.

Preporučila bih svakome ko bude u prilici da ga pogleda. Znam da je mene oduševio.

Što se blogovanja tiče u proteklih godinu dana nisam nešto bila aktivna, ali se to sada menja. Već par godina vodim blog Prototip, namenjen svim zaljubljenicima u komunikaciju, organizaciju događaja, kreativne ideje i TED/TEDx događaje.

Pisanje je sastavni deo mene i ovo je jedan od KO JE SNEŽANA SUBOTIĆ KADA NE RADI? načina da sa drugima podelim lepu reč, da otvorim konstruktivne diskusije, unapredim sebe Uh, nimalo lako pitanje. Ne znam, najteže je pričati o sebi. Snežana je neko ko voli život i i proširim svoje znanje. pored svih gluposti koje se dese, neko ko voli TRENUTNO JE U NAŠOJ ZEMLJI I REGIONU knjige, umetnost, događaje i prirodu (naročito AKTUELNO NEKOLIKO VRLO ZANIMLJIVIH šetnje kraj reke, jezera ili mora). Možda bih u KONFERENCIJA. KOJE SU TO KONFEREN- jednoj rečenici mogla sebe definisati kao realCIJE KOJE VI NE PROPUŠTATE I KOJE BISTE nog optimistu sa stavom.

130 | maj

131

Muzika

132 | maj

Igor Vince Intervju:

Nina Simonović @nina.simonn

Stani. Osvesti se. Vrati se.

N

e volim uvode, pogotovu kada su ovako specifični ljudi u pitanju jer su oni sami nosioci svoje priče. Igor Vince ruši kulturološke barijere i piše muzičku istoriju činjenicom da je prva osoba van Joruba naroda, pritom belac koji svira u bendu Femi Kutija, jednog od najvećih afričkih muzičara. Femi Kuti mu je godinama bio uzor i od trenutka kada ga je prvi put uživo čuo na Tašmajdanu, sada već daleke 2002. godine, Igor je sebi postavio za cilj da se upozna i rukuje sa ovim čovekom i iskaže mu svoje poštovanje i ljubav za muziku koja ga uzdiže, nosi i inspiriše. To je kasnije preraslo u višegodišnju saradnju, te nije ni čudo što su mi Igora prilikom predstavljanja opisali sa „nivo pasije: snovi se ostvaruju, najbukvalnije“. Kako smo se našli u isto vreme u istom gradu, a ja ne verujem u slučajnosti, odlučila sam da iskoristim priliku i uživo čujem kako je ovaj muzičar došao do toga da živi svoj san.

Igor je izučavao muziku u Senegalu, Beninu, Nigeriji, Etiopiji, Nemačkoj, Srbiji i na Kubi.

Stajao rame uz rame sa pripadnicima porodice Kuti, Dinom Boumanom, Kezajom Džouns.

Frontmen je benda Igor Vince & His Drum, Brass And Keys, glavni vokal, autor, kompozitor i multiinstrumentalista. I nadasve srećan čovek. Priča mi o svom radu i muzici dok mu oči sijaju, pritom neskidajući osmeh s lica.

Odmah počinje da mi priča o Femiju, o tome kako mu je velika čast što deli binu sa njim, kako mu je on godinama pre njihovog upoznavanja bio veliki uzor i kako je Femijev prvi koncert u Srbiji 2002. godine, na Tašmajdanu, preokrenuo njegov pogled na muziku. Čista, sirova emocija i neukrotiva energija je ono čime su Femi Kuti i njegov bend (p)ostavili svoj kultni status. U Africi je dinastija Kuti poznata po borbi protiv surovog sistema, u čijoj muzici narod pronalazi svoju slobodu. „Nikada pre mene nijedan belac nije svirao u bendu, uopšte u celoj dinastiji Kuti. Svi 134 | maj

dosadašnji članovi benda Kuti su bili isključivo muzičari iz Joruba naroda, a Femi je jedan od najvećih ličnosti Afrike, i to ne samo kao muzičar. Meni lično je ovo ogromna čast i ostvarenje sna, ali na širem planu razbijena je jedna velika barijera, razbijene su predrasude na svetskoj muzičkoj sceni i to će u muzičkoj istoriji ostaviti neki trag. Prvi belac u bendu i to još na perkusijama koje su simbol Afrike!

Ono što me je mnogo ohrabrilo, dalo samopouzdanje i na šta sam veoma ponosan je to koliko visoko mišljenje o meni kao muzičaru i perkusionisti ima Femi Kuti. Ono što je najvažnije je strast i ljubav prema muzici, generalno prema onome čime se baviš. Tako da je moja parola - budi ponosan na ono što radiš. Vidi se kada se nešto otaljava, a pogotovu u muzici. Smeta mi kada vidim muzičare na bini koji sviraju nešto što ne vole i sa nekim čiju muziku ne cene, već su tu samo zbog materijalnog. Femi je očigledno prepoznao tu iskrenu emociju kod mene. I verovala ili ne, manje predrasuda imaju ljudi u Africi zbog činjenice da je beli čovek u bendu nego u Evropi jer tamošnji narod ima apriori bezuslovno poštovanje prema belcima.“ Pitam ga kako je dospeo tu gde je sada i opet se javlja onaj sjaj u očima. „To je moja životna priča. Duga priča.” Nekoliko trenutaka traži prave reči i nastavlja: „U Lagosu, Nigeriji, postoji Kutijev klub-hangar pod nazivom New Afrika Shrine, koji je zapravo veliki prostor sa binom gde Femi nastupa dva puta nedeljno. Odlučio sam da odem u Lagos i posetim klub. Vidi, Lagos je jezivo opaki grad i generalno Nigerija je zemlja gde ljudski život ima najmanju vrednost na svetu. Svuda su bodljikave žice na ogradama i naoružani čuvari. New Afrika Shrine usred svega toga simboliše otpor i borbu protiv sistema koji vlada u Nigeriji i protiv koga se Fela, Femijev otac, i sam Femi Kuti već decenijama bore kritikom kroz muziku.

Ljudima je to mesto simbol slobode u jednom tako surovom gradu.”

DA LI SE VIDI NEKI POMAK NAKON SVIH TIH GODINA MUZIČKE BORBE PROTIV SISTEMA? Mnogi ljudi su svesni te situacije, ali te promene su male, gotovo zanemarljive. I Femi je svestan da ta promena verovatno neće doći za njegovog života, ali bori se za buduće generacije. ŠTA SE DESILO KADA SI SE NAŠAO PRVI PUT U NEW AFRIKA SHRINE KLUBU, KAKO JE IZGLEDAO PRVI SUSRET SA FEMIJEM? Naravno da su me svi odvraćali od ideje da idem u Nigeriju uz opaske da tamo nije bezbedno. U Nigeriju se ne ide turistički. I naravno da je bilo peripetija doći do Lagosa, a zanimljivo je što smo tamo stigli baš na moj rođendan 2010. godine. Imao sam želju da dođem do njegovog kluba, da se rukujem s njim i izrazim zahvalnost za svu tu energiju i inspiraciju. Sećam se kako sam rekao ljudima da ako se desi da zasviram sa njim, to je to, ostvario sam svoj najveći san i onda mogu da ri- knem. Moj najveći san je upravo bio da se jednom nađem na bini sa njim, jer ništa moćnije, izazovnije i lepše kao perkusionista nisam mogao da zamislim. Uz pomoć obezbeđenja, kada sam im objasnio odakle putujem i zbog čega, došao sam do bekstejdža uoči Femijevog koncerta. Priznajem da sam bio van sebe od uzbuđenja, ali sam uspeo da se saberem i kažem tih par glavnih stvari, da mu iskažem svoju zahvalnost, poštovanje i saosećanje sa njegovom muzikom, koliko mi znači i nosi me njegova muzika. On je prepoznao tu ljubav i energiju i poklonio mi je jedan od svojih kostima koje nosi na nastupima. Tada još uvek nije znao da sam muzičar. Odmah sam ga obukao i sećam se pogleda i komentara Femijevih saradnika i osoblja kluba, koji su me gledali sa strahopoštovanjem misleći da sam neka veoma bitna osoba s obzirom na to da nosim Femijevo odelo, jer nikada nikome to nije poklonio. Kasnije iste godine sam se vratio u Lagos. Upoznao sam njegov bend, to 136 | maj

su veoma otvoreni i druželjubivi ljudi. Postao sam prijatelj sa njegovim perkusionistom koji je znao da je meni najveća želja da se nađem sa Femijem na bini. Tada su me oni ohrabrili i pozvali na binu pred užarenom publikom. To je jedan od najvećih i najsrećnijih trenutaka u mom životu. Svirali smo tada zajedno i doprineo sam toj neverovatnoj energiji. Naredne godine Femi je nastupao na Exitu. Tada sam već imao povremeni kontakt sa njim. Sačekao sam ih na aerodromu u Beogradu i on mi je samo rekao „Vidimo se večeras na bini, sviraš sa nama”. Femi nikada pojedinačno ne predstavlja muzičare na svojim nastupima, a mene je tada predstavio kao svog prijatelja i muzičara. Zatim sam 2013. godine uveliko radio na svom albumu i želeo da Femi bude gost na njemu tako da se i ta saradnja ostvarila u numeri Let’s Do It koju smo snimili u Parizu.

Nikada nisam pomislio da je ikako moguće da budem stalni ravnopravni član njegovog benda, a onda mi je 2015. godine, bez ikakvog nagoveštaja Femi poslao mail u kome me pita da li sam zainteresovan da sviram sa njima na turneji po Velikoj Britaniji koja je sledila. To je u meni izazvalo lavinu sreće. U tom trenutku je tadašnji perkusionista iznenada izašao iz benda i Femi je pozvao baš mene.

Od tada ja sam zvaničan član benda i sa njima sam na svim turnejama.

BAŠ OVOG MESECA STE KRENULI NA NOVU SVETSKU TURNEJU POVODOM IZLASKA ALBUMA ONE PEOPLE ONE WORLD. KAKAV JE OSEĆAJ KADA SI ISPUNIO SVOJ ZASVIRAĆU-JEDNOM-SANJIM-NA-BINI SAN I SADA KADA GA AKTIVNO ŽIVIŠ?

Baš tako, sada ga živim. Kada radimo, kada smo na turneji, sve mi to dođe veoma prirodno, ali onda kada se vratim u Beograd, zastanem i kao da opet shvatim šta mi se dešava.

Mnogo puta sam ispričao ovu svoju priču, i svaki od ovih koraka i kontakata je bio veliki i donekle odlučujući. Kada se ovako osvrnem i ispričam sve taksativno izgleda kao da to nije ništa posebno, a zapravo nije tako.

137

ŠTA SI NAUČIO IZ OVOG ISKUSTVA? Naučio sam da je istina ono što veliki umovi stalno ponavljaju, a to je da su velika ljubav i volja najbitniji; kada nešto zaista želiš i voliš, predaješ se tome i iskreno to osećaš, ti si već u toj priči i to se dešava i ostvari na kraju.

K AKO BI SAŽEO TO SVOJE ISKUSTVO U JEDNU REČENICU? UOČI NAŠEG UPOZNAVANJA, TEBE SU MI OPISALI JEDNOM REČENICOM: „NIVO PASIJE: SNOVI SE OSTVARUJU, NAJBUKVALNIJE”.

Da, kada imaš tu strast i hrabrost, desiće se.

Sve je osvojivo.

KAKVI SU DALJI PLANOVI BENDA IGOR VINCE & HIS DRUM, BRASS AND KEYS? Trenutno radim na svom novom albumu koji će biti objavljen u martu sledeće godine. Prvi singl će biti objavljen u novembru. Prethodni album je pretežno bio na engleskom jeziku baš zbog te saradnje sa Femijem, a na njemu je gostovao i američki muzičar Din Bouman i jamajčanin Tommy T. Novi album će biti uglavnom na srpskom i u mom fazonu - fuzija fanka, afrobita, latino muzike i regea. Radni naziv albuma za sada je „Dela, ne reči”.

predrasude. U Africi postoji veliko poštovanje i među ljudima i u porodici i među saradnicima, a kamoli u bendu. Kod Femija u bendu postoji veliko uzajamno poštovanje, Femi je veoma pravedan čovek, a to poštovanje je duboko utemeljeno i jedna od ključnih stvari.

Situacija u našoj zemlji je daleko od toga.

KAKO BALANSIRAŠ IZMEĐU TA DVA SVETA? Sve je manje trenutaka kada se smejemo.

Nedostaje mi to ovde i pokušavam da doprem do ljudi svojom muzikom i prenesem tu poruku. Imam sreće da puno putujem. Na Kubi na primer, ljudi ne znaju za loše raspoloženje i samoću. Ljudi su uvek zajedno, ali pošto je to njihov način života nisu svesni u kojoj su prednosti i koliko to znači. Kod nas je prevagnulo jurenje materijalnih stvari. Nadam se da će ljudi da malo zastanu, da se osveste i shvate koliko je važno da ispune svoj duh - a kada je duh ispunjen onda je i telo.

TVOJ POSLEDNJI SINGL ZABORAVILI SMO DA ŽIVIMO GOVORI UPRAVO O TOME KAKO SMO SE OTUĐILI JEDNI OD DRUGIH, ZABORAVILI NA EMPATIJU I TO KAKO DA VOLIMO. KOJU EMOCIJU I PORUKU ŽELIŠ DA PRENESEŠ SVOJOM MUZIKOM?

S OBZIROM NA TO DA ČESTO PUTUJEŠ, Stani, osvesti se, vrati se. Nekad je teško usklaKAKO TA ISKUSTVA UTIČU NA TVOJU PER- diti muziku sa porukom i tako predstaviti CEPCIJU MUZIKE I STVARANJE ISTE? emociju, a iz mog ugla ova pesma je pravi pogodak u smislu da je emocija tu i da nosi reči.

Dragoceni su mi ti razgovori sa Femijem kada Ako emocija ne podržava reči onda one gube smo na putu i generalno provođenje vreme- težinu i ne dopiru do ljudi. Ne vidim više u na sa mojom drugom porodicom na turne- ovoj sredini spontano druženje, razmenu ideji. Neverovatan je osećaj uspostaviti tako ja, misli, iskustava. Kada deliš ovakve stvari sa blizak i prijateljski odnos sa ljudima iz potpuno druge kulture. Shvatiš da je važno samo koliko veliko srce imaš kao čovek. Naučiš se toleranciji i na kraju krajeva, razbijaš i svoje

138 | maj

Leksikon

Intervju: Sara Savčić @sara_savcic

KLEA 140 | maj

Budite srecni makar jednom dnevno

N

edavno je objavila svoj prvi singl „Šarena laža“. Ona je mlada, interesantna i pomalo misteriozna i na domaću muzičku scenu donosi svežu energiju i dobar koncept. U naš majski leksikon, upisala se Klea, mlada umetnica koja se uz zarazan ritam kritički osvrće na polusvet, poremećen sistem vrednosti i sveprisutnu hipokriziju u društvu.

141

school-a. Pored mene tu je mala odabrana ekipa nas koji verujemo u celu ovu priču, radimo, naKlea se rodila pre skoro deset godina kad sam predujemo, pravimo planove, pratimo vajbove i razmišljala - da mogu da menjam ime kako bih navijamo za sve nas. se zvala. Cenim da je vreme doprinelo menjanju ideje u procesu, ali želja je postojala još od malih DA LI SI ZADOVOLJNA DOSADAŠNJIM nogu. Ona je dobila ulogu mog alter ega i neko- REAKCIJAMA NA SINGL I KAKVE DALJE ga ko će biti lice promene u koju želim da uložim PLANOVE KUJEŠ? svoje vreme, emociju i energiju.

Jesam! Bilo je i „hejtera” naravno, ali ti ljudi koji NEDAVNO JE PUŠTEN U ETAR TVOJ SIN- su mi poslali ohrabrujuće poruke, koji su skapirali GL I SPOT POD NAZIVOM „ŠARENA LAŽA” ceo fazon, koji su mi dali vetar u leđa i još jedan KOJI SE BAVI KRITIKOM SISTEMA I HI- dokaz da idem u pravom smeru su razlog da se POKRIZIJE. KAKO SI SE ODLUČILA NA OVAJ trudim sve više i više. Konstantno se kuju planoBUNTOVNIČKI ČIN I DA LI ZA OVAJ PROB- vi, od pesama do pristupa promociji i naravno LEM VIDIŠ NEKO REŠENJE? sledeća pesma je na pomolu.

ISPRIČAJ NAM, KAKO SE RODILA KLEA?

Obožavam da pišem, pevam i želim da se bavim muzikom jer sebe vidim u toj sferi, tu sam najsrećnija i mislim da muzika ima moć da prenese poruku. Takođe želim da pokušam sve što je u mojoj moći da promenim nešto, da doprem do određenog broja ljudi, da kažem nešto što svi mislimo, ali javno. Rešenje je mislim neki balans između ljudi o kojima ja pričam i onih koji to gledaju iz mog ugla, kojih je sve manje ili su sve tiši i tiši pod ovom galamom šljokica, plastike i poremećenih vrednosti. Ne mislim da moja pesma može da promeni sistem, ali ako promeni mišljenje makar jednoj osobi ili drugu inspiriše da promeni nešto, ja sam srećna i vidim to kao malu pobedu muzike nad serviranim načinom mišljenja.

PAMTIŠ LI KAKO SI OSTALA BEZ PRVOG MLEČNOG ZUBA? Nisam sigurna da imam sećanje baš na gubitak prvog zuba, ali se sećam kada mi je otpao prvi gornji kec i da sam ja to videla kao „upgrade”, jer sam tada imala savršeno mesto za pozicioniranje slamčice od sokića.

SLATKO, SLANO ILI NEŠTO TREĆE? Slatko! Iako u slanom generalno više uživam, slatko mi je nekako uvek otvorena opcija, nikad dosta čokolade.

KOGA SMATRAŠ UMETNIKOM ŽIVLJENJA?

KAKO BI OPISALA SVOJ STIL I MUZIKU KOJU Umetnikom življenja smatram osobu koja ume PRAVIŠ? KO JE U OVOM TRENUTKU DEO da se probudi srećna i kad zaspi tužna, osobu TVOG TIMA? koja nema spisak stvari koje bi je usrećile, već polazi od sebe same. Umetnik življenja je bez straStil muzike bih opisala kao podvrstu hip hopa, ha i živi za trenutak isto koliko i za budućnost. trep, sa elementima punk emocije i tekstova, Možda je malo impulsivnosti takođe potrebno energični spoj nove muzike današnjice i old- toj jednačini.

142 | maj

143

KO JE TVOJ OMILJENI CRTANI JUNAK?

ŠTA TE JE POSLEDNJI PUT SLATKO NASMEJALO?

Ima ih puno! Od Kalamiti Džejn, preko Petra Pana do Robin Huda, uglavnom junaci koje vidim kao Poslednji put su me slatko nasmejali i oduševili borce za ono u šta veruju. klinci iz kraja kada su krenuli da pevaju Šarenu lažu. Ulepšali su mi dan u najmanju ruku i nasKojih pet reči te opisuju? mejali me sa svojom nenamernom preradom teksta. Buksna je recimo bila buka.

Inat, akcija, muzika, borac, hiperaktivnost.

KAKO LJUDI MOGU DA PRATE NOVITETE MOŽE LI SE ŽIVETI OD LJUBAVI PREMA KOJE IZBACUJEŠ I DA LI ĆE SA DOLASKOM ONOME ŠTO RADIMO? LETA BITI I NEKIH LIVE NASTUPA? Od čiste ljubavi ne, ali sa trudom, željom, radom uloženim u tu ljubav, mislim da ne postoji šansa za propast, ako je ta ljubav zaista iskrena i ako se ne odustaje.

Noviteta će svakako biti i bićete prvi obavešteni ako se sabskrajbujete na jutjub kanal - Kleaftf i zapratite na Instagramu. Tu će biti tizera, proces stvaranja i nekih fotkica. Dolaskom leta stiže novi spot, a sa njim i potencijalni nastupi i čim ja PREPORUKA ZA PROČITATI/POSLUŠATI/ budem znala tačne datume, znaće ih i ljudi koji POGLEDATI? me prate na socijalnim mrežama, tako da, „stay tuned“! „1984“ od Orvela definitivno, „Starac i more“ od Hemingveja, Only lovers left alive, Mr Nobody, PORUKA ZA KRAJ? Valentin Stip, Deftones, Skunk Anansie.

Ljudi verujete u sebe, u ljubav, radite, napredujte i budite srećni makar jednom dnevno

144 | maj

Putopis

Razglednica iz Granade -Mala prolecna siesta–

146 | maj

Tekst i fotografije: Jelena Ranković @desiderata_traveller

A

ko me nema, potražite me na Kubi ili u Granadi, napisao je davno čuveni pesnik Lorka. I ja odoh da otkrijem magiju koju krije ovaj grad na jugu Španije Iz Madrida vozom, zatim i malo autobusom putujem kroz mističnu Andaluziju između udaljenih belih sela, utisnutih ispod Sijera Nevade. Slušalice u ušima uz do maksimuma pojačan nostalgičan glas pevačice Bebe. Dok se primičem Granadi, vozeći se kroz kilometre gole crvene zemlje, protiču prizori koji neodoljivo podsećaju na ilustracije Servantesovog Don Kihota koji je, kažu deset godina lutao Andaluzijom kao sakupljač poreza pre nego što se vratio u Madrid i potpuno posvetio pisanju. Kada kažem Andaluzija mislim na gitare, flamenko, vino, masline, Lorku, Granadu i Alhambru. Na arhitektonski i istorijski najlepši i najinteresantniji deo Evrope. Na sve ono po čemu se prepoznaje Španija. Što čini dušu ove zemlje. Sve ono što sam ikada videla na starim požutelim razglednicama.

148 | maj

149

Ljubav na prvi pogled

Stižem sa prolećnom kišom u Granadu.

Gonzales još uvek čisti stan koji sam iznajmila, a njegova žena Kazimira mi na lošem engleskom objašnjava šta treba da vidim u njihovom gradu. Ostavljam stvari i pravac na ulicu da proverim da li je istina sve ono što sam do sad čitala o ovom delu sveta. I šta tačno znači rečenica Ko nije video Granadu, nije video ništa. Prva stanica je tapas bar Los Manolos. Već na prvi pogled sve mi se dopada.

Granada je jedan od retkih gradova na svetu gde uz svako piće, bilo alkoholno ili ne, dobiješ tapas, tanjir sa nekim jelom. Što više pića sve su bolji tapasi. U vodiču pronalazim da je nekada dovoljno samo ići od bara do bara i pošteno se najesti!

Uz prvu sangriju shvatam da sam zaljubljena. U jezik. U tu njihovu opuštenost i nonšalanciju. U to što im nije stalo da se dopadnu i ostave utisak. To što rade da bi živeli. I što su svi kao da su upravo izašli iz Almodovarovog filma. Posle treće sangrije šaljem poruku mami - Španija je život!

Barovi puni ljudi koji jedu i piju pred ponoć kao da je podne. Ulice između kaktusa, pomorandži i palmi. Mirisi mirte i jasmina. Zvuci gitare. Čajdžinice i tapas barovi. Flamenko plesačica na sred trga igra za svoju dušu i po koji evro. Ovde ima nečeg magičnog!

Mesto gde možete za tili čas naučiti umetnost opuštenog života, bez žurbe, čija čitava životna filozofija je sadržana u samo jednoj reči - manjana (sutra).

150 | maj

Granada i flamenko u pećinama Granada čije ime u prevodu znači nar, smeštena je između snežnih vrhova Sijera Nevade, nedaleko od najviše tačke Španije, vrha Mulasen (3285 metara iznad nivoa mora) i na samo sat vožnje od mora. Zato je moguće u jednom danu biti i na plaži i na ski stazi. Kakva divota!

Na svakom koraku se vidi da je to grad na granici dva kontinenta, Evrope i Afrike, i dve civilizacije, hrišćanske i islamske. Nalazi se na prosečnoj nadmorskoj visini od 666 metara, na ušću reke Daro i Beiro u Henil, glavnu pritoku Gvadalkivira, najveće reke južne Španije.

U gradu živi oko 250 000 stanovnika, i iako ima autobusa i taksija, komotno se svuda stiže peške. Univerzitet Granada, koji ima šest i po vekova tradicije, spada u tri najbolja u Španiji i broji čak 80 000 studenata. Pre nego što posetim Alhambru zbog koje sam najviše došla, prvo valja dobro istražiti ostatak grada.

Osim novijeg dela sa modernim zgradama, tu su i istorijski kvartovi koji su raspoređeni na dva brdašceta sa kojih se pruža pogled na tvrđavu i snežne vrhove Sijera Nevade. Albaisin je stara mavarska četvrt sa kaldrmisanim ulicama, belim kućama i prozorima sa rešetkama od kovanog gvožđa. Ovo je četvrt u kojoj se prepliću mavarska, jevrejska i hrišćanska kultura i mesto gde se okupljaju ulični svirači i umetnici. Nedaleko se nalazi i Sakromonte, deo grada čuven po Ciganima koji su živeli u kućama pećinama ukopanim u brdo. Ta četvrt je i danas centar flamenka, muzike andaluzijskih Cigana.

151

Alhambra i kule od cimeta Granada je u vreme arapske dominacije nad Španijom, u 8. veku, postala glavni grad jedine samostalne kraljevine u Evropi, ujedno i središta mavarske kulture, umetnosti i nauke.

Najveći procvat doživljava za vreme vladavine Muhameda I iz dinastije Nasrida, koji započinje izgradnju kraljevskog dvorca. Dvorac biva završen za vreme vladavine Muhameda V Alhambra, a Unesko ga je 1984. godine proglasio svetskom baštinom. Dvorac čije ime u prevodu znači „crvena tvrđava“, izdiže se na Sabiki, dugačkom šumovitom brdu koje se uzdiže 150 metara iznad grada.

Tvrđavu čini kompleks palata i parkova, zbog čega je često zovu „mavarskim Versajem“ i zauzima površinu od 142 000 m². O njenoj magičnoj lepoti pisali su mnogi, pa je tako jedan pesnik rekao je da to brdo koje se uzdiže nad Granadom izgleda poput muža koji s divljenjem gleda svoju ženu. „Udeli mi, gospo, jer u životu nema strašnije kazne nego biti slep u Granadi“, glase stihovi uklesani na jednoj od ulaznih kapija ovog spomenika.

Mavarski pesnici su njene palate okružene parkovima opisivali kao biser među smaragdima, dok je Federiko Garsija Lorka, najpoznatiji Granađanin čija je kuća danas muzej, pisao o kulama od cimeta.

152 | maj

153

Raj na zemlji Alhambra je mnogo više od palate. Moglo bi se reći da je to pravi mali grad unutar grada Granade. Sastoji se od prelepih vrtova, fontana i bazena. Pisac Enrique Sordo kaže da je arapski vrt na zemlji otelotvorenje raja. I zaista, svuda se može opaziti uticaj islamske religije.

Vode ima u izobilju, ona hladi vazduh u toku vrelih dana i prijatno je slušati njen žubor. Pravougaoni bazeni puni vode u kojoj se reflektuje vedro nebo stvaraju utisak prostranosti i svetlosti.

Dvorac je u prvoj polovini 14. veka proširio i preuredio Jusuf I iz dinastije Nasrida. Zidine je okitio kulama, od kojih se jedna zove Kula zatvorenice, čije ime podseća na zarobljenu hrišćansku plemkinju. Sagradio je i monumentalna Vrata pravde, za koja se vezuju brojne legende. Jedna od njih kaže da će vitez koji bi, ulazeći na konju i sa kopljem, njegovim

154 | maj

vrhom dohvatio ruku urezanu na vrhu gornje arke sesti na presto Alhambre.

Tek će Jusufov sin, Muhamed V, napraviti od Alhambre dragulj koji se danas opisuje kao jedno od najvećih čuda sveta. Čudo sa kamenim čipkama, stubovima ukrašenim arabeskama, pločicama, mermerom i arapskim stihovima, sa dvoranama i dvorištima poetičnih imena poput Dvorana dve sestre, Dvorište mirti ili Dvorište lavova. Kada je posljednji kralj Granade, Boabdil (Muhamed XI), predao grad kralju Ferdinandu i kraljici Izabeli, morao je sa svojom porodicom da napusti zemlju. Priča se da se nakon izlaska iz grada zaustavio na uzvišenju koje se danas naziva El Suspiro del Moro (Uzdah Maura). Kad su se okrenuli da poslednji put pogledaju palatu, Boabdilova majka je navodno rekla svom sinu: „Plači kao žena za onim što nisi mogao da odbraniš kao muškarac”.

155

Čarobnjakovo zdanje

Pravo je čudo kako je ovo remek delo islamske arhitekture opstalo u godinama španske inkvizicije. U narodu se zato pronela legenda da je Alhambru sagradio čarobnjak koji je svoju dušu prodao đavolu, pa je od tada štiti čarolijama.

Kasnije, iako zadržava arapska obeležja, ovde počinju da se podižu katedrale, dvorci i palate katoličkih kraljeva. Tvrđava na brdu je u potpunosti zanemarena, načinje je zub vremena zbog čega ona postaje sklonište lopova i beskućnika. Tek u 19. veku započinje njena obnova. Pod veštim rukama restauratora, Alhambra je ponovo zasijala punim sjajem i postala mesto koje je „Bog stvorio u slučaju da mu njegovo prebivalište jednog dana dosadi“. „Koliko samo ima legendi i priča, što istinitih što izmišljenih, koliko pesama i balada, arapskih i španskih, koje govore o ljubavi, ratu i viteštvu, a povezane su s tim velelepnim orijentalnim zdanjem!” napisao je Vašington Irving, američki pisac iz 19. veka čiji se statua danas nalazi u parku blizu ulaza.

Alhambru poseti oko tri miliona turista godišnje, a statistike kažu čak 8 500 ljudi svakoga dana. Važno je znati da se karte moraju kupiti mnogo ranije, na ulazu Alhambre ili još bolje preko interneta kako biste bili sigurni da ćete ući i izbliza videti ovu lepotu. Kartu kupujete za određen datum, a za dvorski kompleks Nasrida morate doći u tačno određeno vreme za koje ste kupili ulaznicu. Leti se prvo prodaju karte za hladniji period dana, odnosno do 11 sati, dok je one za ulazak oko 13 sati obično znatno lakše nabaviti. Ostatak Alhambre možete obilaziti kako želite, redosledom i ritmom koji vama odgovara. Za opuštenu šetnju potrebno vam je minimum oko tri sata.

Radno vreme zavisi od godišnjeg doba, pa je dobro sve proveriti pre dolaska.

156 | maj

157

Ulične galerije

Pored prošlosti i bajkovitih četvrti, duh modernog vremena pronaći ćeš na zidovima koji su iscrtani majstorskim muralima. Dovoljno je samo da zađeš u sporedne ulice, da obiđeš po koju napuštenu kuću i peške istražiš sve te galerije na otvorenom. Murali su često iscrtani na rol vratima prodavnica i barova, pa se mogu videti tek kada se sve pozatvara. Jedan od vrhunskih crtača je Raul Ruiz poznatiji kao El Nino (Dete). Ovaj španski Banksi više je od crtača murala, i smatraju ga pravim umetnikom koji za sobom ostavlja remek dela koja su uvek propraćena nekim stihom.

Interesantno je da je britanska pank legenda Džo Stramer, pevač grupe „Kleš”, posle peticije koju su potpisali građani, dobio svoj trg u ovom gradu. Naime, Stramer se preselio u Granadu 1984. godine, nakon raspada grupe, i ovde se udružio sa lokalnom grupom „091” i producirao im ploču. Stramer je, kažu, bio opsednut pesnikom Lorkom. Čak je pokušao da otkopa njegov grob, ali je ipak odustao od tog poduhvata. Lorku i Granadu je pomenuo u pesmi „Spanish Bombs” iz 1979. godine i Granađani su mu se odužili na ovaj način.

Opet.

Ko nije video Granadu nije video ništa.

Ali kažu i ko nije video Sevilju, nije video čudo…

I ja odoh dalje.

Gracias Granada!

158 | maj

159

Putopis

160 | maj

Vecni osmeh zacaranog kraljevstva (2) Tekst i fotografije: Vesna Beluťević (Cukuba, Japan)

Š

esto sedamdeset kilometara severno od Jangona, na moćnoj reci Iravadi se nalazi tzv. „Baganska arheološka zona” koja pokriva skoro sto kvadratnih kilometara. U gradu Baganu ima preko tri hiljade hramova, stupa, pagoda i brojnih istorijskih građevina koje datiraju iz jedanaestog, dvanaestog i trinaestog veka. Mnogi ovo nestvarno mesto nazivaju i „napuštenom prestonicom“.

Za putnike koji ne mogu da priušte sebi dan ili dva, a ponekad i više, putovanja vodenim ili zemljanim putem, najbolji izbor je let avionom koji traje nešto više od sat vremena.

U zavisnosti od dana i doba godine, dnevno leti šest do deset aviona od Jangona do Njuangua, gradića najbližem Baganu. Iako smo čitali često zabrinjavajuće priče o kašnjenju i lošoj organizaciji i sigurnosti lokalnih avio-kompanija, mogu da kažem sve u superlativu o tačnosti i profesionalizmu tih istih kompanija. Sve je prošlo glatko kao da smo u srcu Japana, jedino što bi džangrizavci i vlasnici lupa umesto očiju prokomentarisali da su sedišta izlizana od upotrebe i da nije sve po najmodernijim standardima.

Svi stranci koji dolaze u Bagan moraju da uplate taksu od tridesetak američkih dolara za boravak do pet dana koja im omogućava ulazak u sve hramove, a dati novac se koristi za održavanje svih starih građevina. Za vreme našeg petodnevnog boravka tražili su nam samo jednom da pokažemo karte.

Bagan je po klimi dosta drugačiji od Jangona, budući da je u centru suve zone, ali svakako nije pustinja jer ima dosta zelenila.

U svakom slučaju treba izbegavati obilazak između jedanaest i četiri, jer je ovo period kada temperature dostižu skoro četrdeset stepeni. Predvečeri i jutra pogotovo, kad je potreban topliji ogrtač, daleko su prijatnije 162 | maj

za obilazak, naročito za ljubitelje izlazaka i zalazaka sunca koji su apsolutno magični u ovom gradu koji je Marko Polo nazvao „jednim od najboljih znamenitosti na svetu“.

I pored čestih zemljotresa, pljački i zapuštanja, Bagan je i dalje veoma impresivno i nezaboravno mesto. Ulazak u Bagan je ujedno i povratak u prošlost. Da li je u pitanju nemarnost, nedostatak para ili je namerno tako ostavljeno (srećom!) hramovi, pagode i stupe su spojene prašnjavim, neasfaltiranim putevima koji dodatno potcrtavaju osećaj starine. Izuzev glavnog puta, nema asfalta koji nas podseća u kom dobu živmo.

Od 11. do polovine 13. veka Bagan (Pagan je staro ime) je bio centar moćnog kraljevstva koje je ujedinilo mnoge teritorije današnjeg Mjanmara. U to doba je došlo do prelaska iz hinduizma i mahajane budizma u teravadu, budstičku struju koja je i danas dominantna religija u Mjanmaru. Ovo se značajno odrazilo i na arhitekturu, o čemu svedoči prisustvo različitih stilova. U periodu od dvesta pedeset godina, vladari i bogata vlastela tadašnjeg Pagana sagradili su preko deset hiljada religijskih građevina (stupa, pagoda i hramova) i oko tri hiljade manastira gde su se obrazovali sveštenici i monasi. To je bilo zlatno doba Mjanmara, koje je ostavilo u nasleđe bogatu kulturnu baštinu. Krajem trinaestog veka, sa dolaskom Mongola, Pagan gubi svoj nekadašnji sjaj i od velikog grada sa skoro dve stotine hiljada stanovnika u to doba, prerasta u varošicu koja takva ostaje sve do danas.

Bagan se nalazi u aktivnoj seizmološkoj zoni i veoma česti zemljotresi nemilosrdno uništavaju mnoge građevine. I pored toga što Unesko ulaže dosta finansijskih sredstava, ovaj grad još uvek, nažalost, nije uvršten u svetsku baštinu, ali je očito da je politika tu uplela svoje prste.

163

Jedan od najvelelepnijih hramova u Baganu je Ananda Pat (u prevodu bezgranična mudrost) koji je sagrađen početkom dvanaestog veka. U hramu se nalaze četiri statue Bude koje gledaju u četiri strane sveta. Poznata je kao „Vestminsterska opatija Mjanmara’’, ali je za mnoge poređenje neprikladno jer je Amanda počela da se zida skoro dva veka pre engleske lepotice. Ananada je preživela veliki zemljotres 1975. godine i posle toga prošla kroz temeljnu, višedecenijsku restauraciju i danas sija u svojoj savršenoj lepoti koja može ponosno da se poredi sa najlepšim evropskim arhitektonskim zdanjima. Originalan arhitektonski stil, mešavina indijske, hinduističke i budističke arhitekture daje ovom spomeniku posebno originalan pečat. Danas je Ananda možda najposećeniji hram u Baganu i sigurno se ne sme zaobići.

Nekoliko kilometara udaljena od Anande nalazi se pagoda Švezigon koja je pored Švedagon pagode u Jangonu omiljena destinacija budističkim hodočasnicima. Pagoda je, kako kažu arheolozi i istoričari, završena 1086. godine. Kao i ostale građevine, zemljotresi i prirodne nepogode nisu zaobišli ni Švezigon koji je nedavno renoviran i koji zbog zlatne stupe i sličnog stila veoma podseća na velelepni Švedagon.

164 | maj

Ono što Bagan čini magičnim jesu izlasci i zalasci sunca. U zavisnosti od vremenskih prilika, oblaka i vetra, čarobne, akvarelske nijanse boja se menjaju neverovatno brzo i podsećaju nas na trenutke lepote i sreće kojima je trajanje previše kratko. Najbolji pogled na Bagan je iz balona koji se u zoru izdižu iznad grada. Vožnja balonom koja traje oko 45 minuta i koja se mora rezervisati nekoliko meseci unapred iznosi oko tri stotine pedeset američkih dolara po osobi, što je daleko iznad našeg budžeta, tako da smo balone gledali uz većinu turista sa malih uzvišica. Za one koji ne mogu da priušte 350 dolara za manje od sat vremena razgledanja krajolika, uobičajen način obilazaka hramova i znamenitosti Bagana su električni motori. Postoji na više desetina mesta za iznajmljivanje ovih e-motora. Moj suprug i ja smo iznajmili motore posle obuke od bukvalno pet minuta.

Motori se izdaju svima od 16 do 80 godina, bez vozačke dozvale i bez kaciga (možda 5% radnji za izdavanje nudi i kacige). Motori dostižu brzinu oko 60km na čas i bez obzira na to koliko je prijatna vožnja po toplom vremenu, prašnjavi putevi u kojima se neveštim vozačima zaglave točkovi ili prebrza vožnja dovode do čestih povreda među turistima.

Ovo je posebno primetno među mlađim turistima koji bez imalo opreza isprobavaju mogućnosti iznajmljenog dvotočkaša.

165

Bagan posećuje godišnje na stotine hiljada turista iz celog sveta, tako da su prodavci raznih suvenira i lokalne robe više prisutni, ali ipak daleko manje nametljivi nego u drugim delovima jugoistočne Azije.

Bagan je poznat i kao centar za pravljenje posuda i predmeta od bambusovog drveta i dlaka konjskog repa i kose koji se posle premazuju na desetine puta smolom iz lakovog drveta, a često i ocrtavaju, farbaju prirodnim bojama ili rezbare. Zanat koji je star nekoliko hiljada godine čiji koreni sežu iz Kine, u Baganu je još živ, a svoj procvat je doživeo u vreme kraljevine Pagan. Proces je vrlo pipav i dugačak i za izradu svakog predmeta je potrebno gotovo devet meseci kako bi se okončao. Zanat koji polako nestaje u drugim delovima Azije, još uvek je živ i vrlo razvijen u Baganu, gde postoji nekoliko škola za podučavanje i na desetine fabrika u kojima radi lokalno stanovništvo.

Posle petodnevnog boravka u Baganu, put nas vodi u pokrajinu Rakajn (u poslednje vreme spominjanu zbog izbeglica Rohindže) u grad Tandve, udaljen oko 550km od Bagana. Let od 60 minuta prošao je besprekorno i put odmah nastavljamo do plaže Napali koja se nalazi oko šest kilometara od aerodroma. Kruži priča da je davno, nostalgični italijanski putnik iz Napulja nazvao ovu plažu po svom rodnom mestu jer ga je podsećala na detinjstvo. Malo je verovatno da je to istina, jer je razlika između Napulja i Napalija ogromna, ali romantika se uvek dobro prodavala.

166 | maj

Bagan je poznat i kao centar za pravljenje posuda i predmeta od bambusovog drveta i dlaka konjskog repa i kose koji se posle premazuju na desetine puta smolom iz lakovog drveta, a Ä?esto i ocrtavaju, farbaju prirodnim bojama ili rezbare.

167

Napali se nalazi na obali Bengalskog zaliva, a dugačka peščana plaža, azurna boja mora i palme duž plaže su deo idilične atmosfere koja privlači sve više turista. Novi hoteli su počeli da niču, ali je srećom još uvek sve mirno i nezgusnuto. Svako predveče lokalni ribari kreću na more i sledeće jutro donose ulov koji svi zajedno pripremaju za prodaju i sušenje. Zajedništvo i međusobno pomaganje je izuzetno bitno jer period monsuna, prilikom kog su aktivnosti lokalnog stanovništva svedene na krajnji minimum, može da traje i nekoliko meseci, a tada su finansijski prilivi nula.

U okolini Napalija nalazi se nekoliko hramova, ali posle Jangona i Bagana i obilazaka na stotine velelepnih građevina odmaranje na tihoj obali gde su talasi najglasniji zaista prija. Pitanje je koliko dugo će Napali ostati relativno nedirnut i kada će i on prerasti u Puket, Bali i druge prenatrpane tropske destinacije koje je turizam uništio.

Nešto manje od 400km je do Jangona u koji se stiže avionom za 45 minuta. Posle

168 | maj

dva dana u Jangonu i ponovnog obilazaka omiljenih mesta vraćamo se „kući’’ u Japan, ali ne kažemo zbogom Mjanmaru, već do skorog viđenja. Mandalej, jezero Inle, Kjain Tong, Moniva itd. su mesta koja nameravamo da obiđemo sledeći put.

Radjard Kipling je na putu iz Indije za Ameriku proveo svega tri dana u Jangonu i taj kratki boravak je ostavio dubok utisak na njega. Čuvene su njegove reči: „Ovo je Burma. Gotovo da ne liči ni na jedno poznato mesto.“ Bio je potpuno u pravu, a više od sto godina kasnije, Mjanmar je i dalje zemlja za sebe.

Stanovnici ove predivne zemlje su propatili i prolazili kroz pakao kolonizacija, ratova i diktatura. Ipak, ostali su ono što jesu: ljubazni, duhoviti, zanimljivi i puni strasti i želje da nauče i podele. Ostali su dostojanstveni u svom siromaštvu, ponosni i večito nasmejani. Kako reče Kipling: „Ovo je Burma“, prekrasna zemlja koja goste velikodušno dočekuje sa širokim osmehom, a koju napuštate punog srca i želje da se što pre vratite.“

169

Ekologija

Entuzijazam u nijansama zelene

Fotografije: Jovana Šošević, Vanja Pavčič, Tamara Petrović,

Milica Nenadić, Jelena Tadić, Anđela Đuraškovi

170 | maj

Tekst: Anđela Đurašković @andjapise

Č

etvrti mjesec u godini protekao je u znaku ekologije. Glavni povod za to bio je Međunarodni dan planete Zemlje, koji se širom svijeta obilježava 22. aprila. U paleti dešavanja zelenih boja jedno mjesto zauzela je meni posebna nijansa zelene: konferencija „Nedelja održivog razvoja“, koja se održala na Fakultetu političkih nauka u periodu od 23. do 26. aprila 2018. godine. O njoj u ovom broju Plezira ne pišem samo kao dio studentskog tima koji je organizovao dešavanja na fakultetu, već, prije svega, kao vatreni navijač svih ljudi koji biraju da domaćoj javnosti donesu neko dešavanje sa „eko“ prefiksom. Zato je ovo tekst pisan s ciljem da vas motiviše. Ohrabri. Da pokaže da je moguće s nula finansija, nešto iskustva i tonama entuzijazma stvoriti mjesto na kojem će se pričati dobre priče. Priče koje ćete poželjeti nekome da prenesete. A onda, možda i sami dopišete koji red.

Priča počinje ovako: jednog januarskog dana, jedan profesor okupio je svojih 20 studenata i izložio im plan da zajednički organizuju konferenciju posvećenu održivom razvoju. Dao im je odriješene ruke i rekao da sami kreiraju program kakav bi željeli da vide, na teme o kojima bi željeli da slušaju. Tri mjeseca kasnije, Fakultet političkih nauka je na četiri dana postao dom šarolikih predavanja, panel diskusija, humanitarnih akcija, izložbi, radionica, i, prije svega, pozitivne energije.

Sve to zahvaljujući Centru za ekološku politiku i održivi razvoj FPN-a (CEPOR), studentima master programa „Ekološka politika“ i studentskoj organizaciji „Oikos Belgrade“, pod pokroviteljstvom Ministarstva zaštite životne sredine.

Govorilo se o brojnim dimenzijama održivosti - „zero-waste“ načinima življenja, započinjanju sopstvenih eko biznisa, ishrani, kreativnoj reciklaži, upravljanju otpadom, tehnološkim inovacijama, energetskoj efikasnosti i aktivizmu u ovoj oblasti. I tamo negdje između štanda i slušaonica, mi, „eko masteraši“, sasvim slučajno uvidjesmo da smo stvorili nešto što će da traje. Kroz buduće događaje na fakultetu što naše, što od generacija koje tek dolaze.

Kroz obećanje da ćemo nastaviti da uživamo u zelenom radnom haosu i kad studentski dani budu davno prošlo vrijeme.

171

PONEDELJAK: IDU LI ZAJEDNO ODRŽIVOST I ŽIVOT U GRADU? Kako je „Nedelja održivog razvoja“ bila smještena u gradsko okruženje (čitaj: grad Beograd), bilo nam je logično da svi sadržaji tokom prvog dana manifestacije na određen način tretiraju temu života sa „eko“ prefiksom u gradskim sredinama. Počeli smo izjutra, svečanim otvaranjem na kojem su govorili rukovodilac CEPOR-a i master programa Ekološka politika, prof. dr Darko Nadić, ministar zaštite životne sredine, Goran Trivan, i Njegova ekselencija, ambasador Kraljevine Danske u Srbiji, Anders Kristijan Hougor. U saradnji sa Ambasadom Kraljevine Danske, u holu fakulteta bila je postavljena izložba fotografija „Copenhagen Solutions“, koja prikazuje pametna rješenja problema koje vezujemo za gradske sredine, a koja su učinila Kopenhagen eko gradom za primjer. Fakultet je zaista bio odjeven u kreativno ruho, pa su, pored fotografija, prisutni mogli vidjeti i kreacije eko modne dizajnerke Milice Marinković, koja u okviru brenda „Mima Eko Art“ stvara haljine od limenki. Milica je tokom cijelog dana bila tu da uputi ljude u proces sklapanja haljina i ispriča priču o tome šta je svaka limenka bila prije nego što je postala nosiva.

Poslijepodnevni časovi bili su rezervisani za panel na temu: „Zelene namere u sivoj okolini: Pojedinac i održivost u urbanim sredinama“. Na koji način gradske sredine na našim prostorima otvoriti za održive načine življenja? Kako iz prve ruke izgleda osnivanje eko biznisa na ovim prostorima? Koje navike treba usvojiti kako bi

172 | maj

svakodnevnica postala više „eco-friendly“?

Ovo su samo neka od pitanja u čijoj sam organizaciji učestvovala kao moderator, a kojima su se bavili panelisti eko arhitekta Kristina Kljajić Inaurum, rukovodilac Službe za cirkularnu ekonomiju pri Privrednoj komori Srbije, Siniša Mitrović, osnivač eko socijalnog preduzeća „EkoBag“, Ivanka Stamenović i predsjednica organizacije „Ambasadori održivog razvoja i životne sredine“, Aleksandra Mladenović. Zajednički zaključak svih uključenih u diskusiju – računajući i publiku – jeste da postoji visok stepen neosjetljivosti sistema na eko inicijative koje dolaze odozdo. Ne postoje bilo kakve olakšice za ljude koji se bave socijalnim preduzetništvom, ili koji bi se iz gradskih centara preselili (ili vratili) nazad u mala mjesta širom zemlje. Nema dobro organizovanih opcija za ljude koji žele da odnose svoj otpad na reciklažu ili koji žele da odaberu opciju u supermarketima koja nije upakovana u plastiku. Ali, panelisti su pokazali da, iako teži, način postoji dok god ima volje.

Program prvog dana priveden je kraju uz puno boja, ukrasnih perli, aplikacija od filca i laganu muziku. Naime, u saradnji sa kreativnim centrom „Modellina“, gosti su imali priliku da dekorišu platnene cegere i poslušaju predava- nje o tome zašto su oni bolja opcija od plastičnih kesa. Svaki ceger bio je jedinstven i ručno šiven od strane „eko masteraša“. To je ujedno bio i savršen način da se završi prvi dan konferencije: posmatrajući ljude kako izlaze sa fakulteta s širokim osmijehom na licu i novim cegerima u rukama - cegerima u čijem su stvaranju i sami učestvovali.

173

UTORAK: O HRANI, EKOLOGIJI I SVEMU ONOM ŠTO IH VEŽE Idu li zajedno gurmanluk i usklađivanje navika s zaštitom životne sredine? Naravno da da! Aktivnosti tokom utorka služe kao potvrda za to.

Tog 24. aprila, za štandom u holu sprovedena je humanitarna akcija kojom se prikupljao novac za sadnice za dvorište fakulteta. Za donaciju u visini po sopstvenoj želji, dobili biste voćni šejk, koji su pripremali studenti, ili veganski kolač, koje je pripremila veganska blogerka Jelena Malenović (Spice Sunshine).

Istog dana, Jelena je održala predavanje o veganskoj ishrani, svom iskustvu življenja i blogovanja o veganizmu u Srbiji, odnosu između veganizma

174 | maj

i zaštite životne sredine i odnosu između naših vrijednosti i naših navika. A pažljiv odabir namirnica koje konzumiramo (i ambalaže u koju će biti upakovani) je zapravo važna dimenzija ispoljavanja onog u šta vjerujemo i za šta se zalažemo.

Da se i ta ambalaža može pretvoriti u sredstvo za rad pokazala je Sesil Dimitrijević, kreatorka koncepta „TetraPack Project“. Sesil je polaznicima svoje radionice objasnila kako da tetrapak ambalažu operu, isjeku i pretvore u predivo za tkanje dekorativnih korpica, kutija i svega ostalog što mašta poželi. S džakom trakica od tetrapaka koji ih je već čekao, svi prisutni imali su dovoljno materijala da prionu na rad i uz smijeh i ćaskanje savladaju tehniku dekorativne reciklaže.

175

SRIJEDA: „ZERO-WASTE“ SVAKODNEVICA, NA DOMAĆI NAČIN Za sve koji su se ikada zapitali: „Šta da radim sa plastikom koju koristim, ako već ne želim samo da je bacim?“, srijeda je bila pravi dan za posjećivanje fakulteta. Tokom cijelog dana, u holu FPN-a se prikupljala PET ambalaža, kako bi potom bila proslijeđena na reciklažu.

Centralni događaj dana bila je panel diskusija na temu: „Zero-waste: Život sa što manje otpada“, na kojoj su učestvovale Miroslava Kovačević Burlić i Anđela Stošić iz onlajn zajednice „Zerowaste Srbija“, a koju je vodila moja koleginica sa master programa „Ekološka politika“, Milica Nenadić. Panelistkinje su na jednostavan način objasnile šta život bez otpada podrazumijeva, koje su njegove prednosti i kako uploviti u vode svakodnevnice koja ne uključuje plastiku.

Posebno mi je privuklo pažnju pitanje koje je pokrenuo muški dio publike, a koje je zaista važno: koliko je „default“ šablon zero-waste načina življenja prilagođen muškarcima?

Možemo li, i treba li uopšte, očekivati od ljudi koji ne vole da nose velike tašne da odjednom svuda sa sobom vuku platneni ceger u kojem su flaša s vodom, činija za hranu i escajg za ponijeti? Mislim da ne, i zato mi je veoma drago što je ova tema uopšte pokrenuta u okviru programa.

Nevezano za pol – nijedan preporučljiv obrazac ponašanja ne smije sebi da dozvoli da bude isključiv. Postoji niz faktora koji utiču na to koliko je neko u stanju da te preporuke uvrsti u svoj život: svakodnevne obaveze i navike, ekonomski status, lokalna kultura, pa čak i raspoloženje, koje može da varira iz dana u dan. Zato je veoma bitno da se čuje svačiji glas, i da, kako zero-waste zajednica bude rasla, raste i njena otvorenost.

176 | maj

ČETVRTAK: POSTAJE LI SRBIJA DEPONIJA? Poslednji dan konferencije krasila je još jedna inicijativa humanitarnog karaktera: akcija prikupljanja papira „Papir daj, s nama recikliraj“. Naš štand je bio destinacija za iskorištene skripte, plaćene račune, popunjene sveske, kartonsku ambalažu i sve druge papirne predmete koji više nemaju namjenu. Sljedeći korak u akciji je odnošenje papira na reciklažu, kako bi bio transformisan u školski pribor, koji će biti doniran učenicima osnovnih škola u Beogradu.

Naša četvorodnevna manifestacija privedena je kraju uz panel „Postaje li Srbija deponija?“.

Na ovo pitanje odgovarali su predsjednik Zelene stranke, mr Goran Čabradi, rukovodilac CEPOR-a i master programa Ekološka politika, prof. dr Darko Nadić, i šef kabineta Ministastva zaštite životne sredine, Andrej Bojić. Moderator panela bio je sekretar master programa Ekološka politika, MA Marko Vujić. Ohrabrujuć je podatak da je svaki od govornika na glavno pitanje panela imao negativan odgovor, i da je svoje načelno „ne“ propratio predlogom mjera koje bi osigurale da Srbija i ostane udaljena od poistovjećivanja sa deponijom. I dok su Čabradi i Bojić izrazili saglasnost sa stavom da bi kazne za kršenje ekoloških propisa trebalo da budu strože, profesor Nadić je izrazio stav da bi, prije nego od oštrije kaznene politike, trebalo krenuti od obrazovanja o ekološkim temama – kod kuće jednako kao i u školama.

I tako se završio naš prvi dio prve Nedelje održivog razvoja na FPN-u. Biće još djelova. Biće još nedjelja. Hej, tek smo počeli! Ako nešto, sad smo se razmrdali. Naše drveće tek treba da se sadi, sveske da se podijele beogradskim mališanima, i svijet da se dodatno ozeleni, svakog dana sve više.

177

Želim da organizujem događaj posvećen ekologiji

Od čega početi?

Na fakultetu, naša najveća želja bila je da ovom konferencijom uključimo što više ljudi u proces stvaranja održivije svakodnevnice.

Ovdje u Pleziru, istu želju ostvarujemo riječima.

Zato ću sad da umrsim ta dva i ovo pretvorim u nešto više od izvještaja o jednog ekološkoj konferenciji koji piše strastveni zaljubljenik u prirodu. I zato vas u nastavku čeka i nekoliko savjeta iz prve ruke o tome kako što lakše spustiti vertikalu od eko ideje u glavi do eko manifestacije u praksi. Mnogo je lakše nego što izgleda. Mnogo je ljepše nego što izgleda.

Uspomene koje ostaju s vama do kraja života su zagarantovane.

Ne dozvolite da prođe previše vremena od ideje do prvih koraka ka njenoj realizaciji. Zlatno pravilo prakse je da što duže čekate, više ćete se premišljati da li je to što ste zamislili ostvarivo, isplativo, kvalitetno... Možda se nikome ne dopadne? Ili vam možda niko ne dođe? A možda i vi zeznete nešto? Lista sumnji ide do u nedogled. Da biste što efikasnije podigli ručnu u ovoj misaonoj vožnji nizbrdo, odmah saopštite svoju ideju naglas ljudima koje poštujete.

Neka vas drže odgovornim za ono što ste rekli da želite da ostvarite. Razradite ideju u okvirni koncept, i nastavite da raščlanjujete sve dok na papiru pred sobom ne vidite listu primjenljivih radnji za preduzeti. Dajte sebi rok. Saopštite ga istim osobama od maločas. I, eto - već imate i nit vodilju i rok do kojeg želite da ostvarite svoju namjeru. S rokovnikom pod miškom i snovima u glavi bacite se na neizostavan naredni korak: okupljanje ljudi koji će s vama da se igraju dok rade, i rade kroz igru.

178 | maj

Stručnost svih uključenih je bitna, ali entuzijazam je bitniji. Da, znam da možda zvuči zbunjujuće, ali uvijek ću radije raditi sa osobom koja nema profesionalnog iskustva u datoj oblasti, ali je puna ljubavi prema njoj i želje da nauči, nego sa ekspertom koji učestvuje primarno zarad sopstvene promocije ili jer to dobro izgleda u CV-u. Ta pozitivna energija, iako naizgled sporedna, igra ključnu ulogu onda kad govornik otkaže, sponzor ne odgovori na mejl, blender prestane da radi, a gost upadne u gužvu na autokomandi 15 minuta pred početak programa. Ona čini da, bez obzira na okolnosti, uvijek nastavite da idete naprijed, i to sa velikim osmijehom razlijepljenim preko lica, a lekcijom ili dvije naučenim usput.

Ako i sami nemate iskustva u organizovanju događaja, a nešto vam se iskreno stvara, ovo shvatite kao poziv na odvažnost. Ignorišite malogradske komentare da se u životu treba što manje unositi i stvari obavljati sa što veće distance. Uronite u to što radite svim srcem.

Okružite se ljudima kojima će oči sijati dok čine isto. Ta će se energija prenijeti na sve koji budu došli u kontakt s onim što stvorite. I tako se rađaju magične stvari.

Društvene mreže su mač s dvije oštrice.

Društvene mreže mogu, ali ne moraju biti adekvatna reprezentacija interesovanja za ono što organizujete. Najčešće i nisu, iz više razloga. Hajde da se pozabavimo Fejsbuk događajima. Veliki broj ljudi (uključujući i mene) klikne „prisustvujem“ dok surfuje Fejsbukom, ne toliko jer će zaista otići, koliko jer žele da im iskoči podsjetnik na dan kada se dešavanje odvija, kako bi tada procijenili da li im obaveze i raspoloženje dozvoljavaju da odu. Opciju „prisustvujem“ će odabrati i dragi član porodice ili prijatelj koji je geografski udaljen, čisto da bi iskazao podršku i povećao vidljivost vašeg projekta. Računajte da će isto uraditi i bližnji svih drugih u organizacionom timu. To je možda već dvocifren broj ljudi za koje već u startu znate da neće doći. Broj pratilaca na Instagramu takođe nije istovremeno i broj ljudi koje ćete vidjeti na ulazu (pogotovo ako ulaz planirate da naplaćujete). Zato s najavama događaja krenite mnogo ranije. Važno je da ne tretirate ljude u onlajn prostoru kao pasivne primaoce vaših poruka, neka razgovor teče u oba smjera! Potrebni su vam partneri za diskusiju, pa se potrudite da odgovarate na pitanja u komentarima i poštanskom sandučetu, i da vaš profil istovremeno bude svojevrsna onlajn zajednica, čiji članovi se okupljaju oko teme dešavanja koje organizujete. Time će vaš događaj biti željno iščekivana prilika da se razgovori iz digitalnog svijeta prenesu i u ovaj opipljivi.

Uvijek dođu svi oni koji bi trebalo da su tu.

Jednom, prije nekoliko godina, zatekla sam se na radionici na koju je došlo mnogo manje ljudi nego što je bilo očekivano. Jedan od moderatora radionice tada je rekao: „Uvijek dođu svi ljudi koji treba da dođu“. I zaista je tako. Ne opterećujte se posjećenošću, već se potrudite da se svi oni koji su prisutni osjećaju kao dio programa. Dajte im prostor da postave pitanja. Pitajte ih ko su, čime se bave, šta ih je motivisalo da dođu, zašto vole ekologiju. Upoznajte ih s drugim eko entuzijastima. Konačno, vaš događaj na kraju možda ne bude ono što ste prvobitno imali na umu, ali ako svakoj osobi pristupite s pažnjom i otvorenošću, to ne znači da taj događaj neće nadmašiti sva vaša očekivanja. ljudi se uvijek vraćaju na dešavanja koja su učinila da se osjećaju dobro – što znači da na istu publiku (obično s pojačanjem) možete da računate i naredni put kad nešto budete organizovali.

Onlajn prostor sadrži sva (besplatna) tehnološka pomagala koja će proces organizovanja učiniti lakšim i preglednijim.

Ovo su sajtovi koje redovno koristim: *Asana: kraljica raščlanjivanja. Asana je platforma pomoću koje na jednom mjestu možete predstaviti sve obaveze koje treba obaviti, uskladiti ih s kalendarom, raspodijeliti zadatke u okviru tima i pratiti kakvim se tempom odvijaju. Postoji i mobilna aplikacija, mada je veb stranica znatno preglednija, a aplikacija odlična za brzo informisanje članova tima o obavljenim zadacima ili promjenama u planu.. * Slack: odličan za komunikaciju članova u timu, bez obzira na to koliko je tim velik.

Pored zajedničkog četa, moguće je kreirati i podgrupe u kojima će se dopisivati samo određeni članovi tima (na pr. grupa za PR tim, grupa za tim, za sponzore...). Slack takođe nudi veb stranicu i aplikaciju za pametne telefone. *Canva: moja desna ruka. Moje obije ruke, zapravo, jer je ona zaslužna za sva grafička rješenja koja pravim za određeni događaj, ali i fakultet, posao, naše onlajn kampanje... Canva je program za ljude koji znaju samo kako da pomjeraju krugove i kvadrate i mijenjaju fontove (volim da mislim da će mi zbog nje biti lakše da naučim rad u Adobovom Ilustratoru jednog dana). Na veoma jednostavan način i uz pregršt već pripremljenih okvira pomoću nje možete napraviti slike za društvene mreže, postere, pozivnice, zahvalnice, CV, vizit karte, slajdove za prezentacije... Opcija je bezbroj.

Većina njih je besplatna. Ta većina je uglavnom sasvim dovoljna da se napravi kvalitetan proizvod.

180 | maj

Na kraju je obavezan „onaj“ razgovor.

Kad se naspavate, najedete, pošaljete zahvalnice svim učesnicima, vrijeme je da pozovete svoj tim na kaficu kako bi odradili evaluaciju projekta. Kako je sve prošlo? Gdje je bilo bolje od očekivanog? Gdje je moglo bolje?

Ostavite sujetu po strani i na ovaj razgovor gledajte kao na priliku za razvoj. Postoje li već ideje za neko naredno dešavanje? Zahvalite se svim ljudima koji su dali doprinos organizaciji događaja. Opustite se. Posvetite malo vremena zajedničkom sortiranju fotografija i prepričavanju anegdota – njih uvijek ima.

Na kraju, zahvalite se i sebi. Dobar ste posao obavili. Misao o organizovanju eko događaja nije se zadržala na prvom stadijumu. Porasla je. Proširila se na spoljni svijet. Vi ste to započeli i u tome istrajali.

Zato zaslužujete sve čestitke.

Kultura

Novo kulturno gnezdo ~zaodenuto u francusko~ ruho

182 | maj

Tekst: Dejana Vukadinović

F

rancuske šansone u kombinaciji sa španskim notama bile su uvertira u Malu novinarsku radionicu, zakazanu za poslednji petak u četvrtom mesecu kalendarske godine. Mesto zbivanja: Café De France, Dobračina ulica broj 11 u Beogradu.

Prigušena svetla, na stolovima poneka piksla i čaša točenog piva. Velika prostorija ispunjena radoznalim pogledima gostiju koji sa nestrpljenjem iščekuju početak zakazane novinarske radionice. Kada je časovnik opomenuo da je preostalo još 60 sekundi za slobodno čavrljanje, muzika je utihnula, a na improvizovanu scenu stupile su četiri siluete. Endi Vorhol je govorio da će svako u budućnosti u jednom trenutku dobiti svojih 15 minuta slave. Te noći kultura je imala svojih sat vremena, jer ovo nije bio lament nad njom, već podsećanje da je ona i dalje tu. „Nikada nisam volela kukanje i jadikovke o tome kako je kultura skrajnuta, kako pravu umetnost ne vrednujemo adekvatno, i sve ostalo što se na tu temu često može čuti. Naći izraz to je zadatak svakog od nas, a koliko će i da li će taj izraz biti prihvaćen, zavisi od mnogo faktora“ objašnjava moderatorka radionice, Anamarija Milovanović, koja je prošle godine objavila svoj prvenac „Univerzum sanja“. Dodaje i to da su nam drugi uvek potrebni kao ogledalo. Narcisu je potrebna Eho, a njoj je potreban Narcis. Ona ističe i da je samo vrednovanje nekad precenjeno, a mala novinarska radionica, jedan je od izraza o kome priča naša sagovornica.

ŠTA JE INFORMACIJA I GDE ŽIVI KULTURA? Učesnici su zajedno sa moderatorkom pokušali da odgovore na pitanja: Šta je informacija? Gde danas živi kultura? Kakva je perspektiva novinarske delatnosti u oblasti umetnosti i kulture? Koliko nam u tome društvene mreže pomažu, a koliko odmažu? I kolika je moć jedne fotografije?

Za Anamariju informacija je poruka koju prenosimo, najjednostavnije. Uz razne začine i priče ona ne smatra da je dezinformacija kada kaže da zmajevi postoje. „To su finese koje bih spomenula, jer zmaj zaista postoji u našem nesvesnom. I ne samo on!“, završava svoje izlaganje književnica.

DRUŠTVENI MEDIJI – SAVEZNIK U PROMOCIJI KULTURNOG SADRŽAJA U okviru radionice predstavljen je i rad sajta Čupava Keleraba koji se poslednje dve godine bavi promocijom kulturnih sadržaja. Milica Milošević, glavna i odgovorna urednica sajta, u društvenim mrežama vidi saveznika koji pomaže u promociji kulturnih sadržaja i koristan alat koji treba iskoristiti. Slike bira po inerciji, bez nekog planiranja, a njena Čupava Keleraba je otvorena za neafirmisane i afirmisane junake čije je najjače oružje reč. I dok će veliki pesnik Branko Miljković ostati upamćen po čuvenom stihu da nas ubi prejaka reč, Anamarija ima svoj komentar: „Možda nas je ubila prejaka reč, ali takođe - U početku beše Reč“.

UVEK ĆEMO IMATI JEDNOG LUTALICU I DEVOJKU KOJA PRODAJE CVEĆE U svetu u kome je sve na dohvat ruke, gde se deca rađaju, uslovno rečeno, sa „pametnim“ uređajima u rukama, gde su članske karte za biblioteku odložene u nekom unutrašnjem džepu ostarelog mantila, i vremenu kada štampane knjige postaju passe, a ljudi zaboravljaju da razgovaraju kada se susretnu sa svojim prijateljima, već provode vreme gledajući u svoje 184 | maj

telefone, postavlja se pitanje da li je zavladalo doba jednodimenzionalnih ljudi o kojima je vizionarski pisao istaknuti pripadnik kritičke škole, Markuze? Anamarija je optimista i veruje da nismo jednodimenzionalni ljudi, te da ćemo i u takvom društvu uvek imati jednog lutalicu ili devojku koja prodaje cveće, aludirajući na Čaplinove filmove.

NASLOV JE MAMAC Novinarstvo kao profesija, priča kao alfa i omega profesije, i naslov kao kruna ili dodatak obojili su drugi deo večeri. Učesnici su osmislili igricu za publiku kako bi na praktičnom primeru pokazali zašto je naslov važan, posebno u svetu u kome socijalne mreže kolo vode, a klasični mediji sede na klupi. Publika je sa oduševljenjem prihvatila izazov i na trenutak ušla u novinarske cipele. Otvorila se Pandorina kutija kreativnih ideja.

Kada i kako je došla na ideju da organizuje tematske večeri, Anamarija ne može da evocira, ali u šali voli da kaže da je ulagala u ideju, pošto nije izlazila iz tog divnog kafića dobrih sedam godina. Svakako, previše je ljudi koje čak i lično poznaje, koji imaju šta da kažu i pokažu narodu, a nisu imali svoj prostor ili nisu poznavali odgovarajuće ljude. Zahvaljujući kontaktima koje ima (a to su upravo ti ljudi, afirmisani i neafirmisani umetnici, novinari, ulični svirači), zadovoljna je kako se stvari zasad odvijaju. Veliko zadovoljstvo joj pričinjava ideja da se oni međusobno umrežavaju, što joj je donekle cilj. „Eto, moderiram i novim poznanstvima i jako mi je drago što je to urodilo plodom”, dodaje. Svakoga dana sebe podseća da je spavanje za smrtnike i trudi se da svaki trenutak ugrabi za snove, jer su neodoljivi. A ona u njima – riba u okeanu! Španska muzika je preuzela scenu, a posetioci ušuškanog francuskog gnezda krenuli da se razilaze. Malopređašnju graju zamenio je muk.

Kazaljke su se poklopile, ali samo do narednog sastanka i novih priča.

185

pratite nas plezirmagazin.com plezirmagazin.net