Plezir magazin #62

NOVEMBAR 2018.

BROJ 62

Uvod

N

ovembarskim brojem otvaramo vrata ličnih kabineta kurioziteta, skidamo prašinu sa brižljivo sačuvanih sitnica i uspomena koje pričaju neispričane priče o našem biću. Inspirisani vlastitim svetovima, družimo se sa umetnicima, književnicima i dizajnerima koji imaju sklonost ka kolekcionarstvu.

Na tom putu imamo dosta stanica. Vodimo vas i u jednu posebnu biblioteku, u jedan beogradski stan u kome su ljubitelji umetnosti rado viđeni gosti.

Podsećamo i na kultna gradska mesta u kojima kultura stanuje i koja zaslužuju da gostima ovog grada budu jedna od prvih stanica koje će posetiti.

Pričamo priče o magiji jednog od najlepših muzeja sveta.

Upoznajemo vas sa onima koji se svojom maštom bore protiv zagađenja i smišljaju originalne načine da druge edukuju i osveste. Smejemo se šalama i situacijama koje pričaju priče o svima nama. Otvorenog srca učimo se toleranciji i razumevanju različitosti od ljudi koji u vremenu površnosti biraju moderna sredstva komunikacije kako bi druge edukovali i na prijemčiv način proširili značajne poruke.

Novembar je za nas bio izuzetno inspirativan, zbog čega se nadamo da ćete na ovaj broj gledati kao na specifični vodič za pronalaženje lepog, čarobnog i vrednog čuvanja u vašim muzejima sećanja.

Teodora Kovrlija, Plezir magazin plezirmagazin@gmail.com teodorakovrlija@gmail.com

2 | novembar

Sadržaj Online špartanje

006

Životni stil

Lični muzej čuda

110

Legat Petar Lubarda

116

Životni stil

Kabuki

014

Umetnost

Umetnost

Legat Franklin

022

Jutro uz Pletivo by Plezir

124

Putopis

Ermitaž

036

Ekologija

Noć vještica

134

Umetnost

Ana Arp

058

Umetnost

Fransis Kenon

150

Umetnost

Tijana Luković

066

Fotografija Bojana Doganjić

Moda

Nakit

076

Leksikon

Tisja Kljaković Braić

176

Životni stil

Saša Jovanović

088

Kultura

Čuvari kulture

182

Životni stil

Jelena Salai

098

Umetnost

Strahinja Blažić

190

Putopis

Sak Yant tetovaže

196

166

3

Redakcija

Teodora Kovrlija

Nina Simonović

Andrijana Kovrlija

Dušan Mažibrada

Anđela Đurašković

Sara Savčić

Vesna Belušević

Marko Vajović

Anja Paspalj

Merima Aranitović

Marija Radojković

Dejana Vukadinović

Aleksa Mitranić

Dragana Ilić

Katarina Đošan

Jelena Ranković

Plezir

4 | novembar

Milena Goševski

by Plezir

Pletivo

5

K

olaž ovomesečnih preporuka čine dva podkasta za koje možemo zahvaliti jednom čoveku (ne tom na kog ste pomislili), jedan sajt u kome će filmofili pronaći neverovatna blaga, Jutjub kanal s temom odevanja kroz istoriju („dress up games“ na neverovatnom nivou), interesantan portal za ljubitelje istorije, ali i mističnih događaja i jedan odličan blog uz pomoć koga ćete naučiti da pripremate autentične japanske poslastice i generalno japansku kuhinju.

Pripremila:

Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

6 | novembar

Online Å¡partanje

7

lorepodcast.com/episodes Lore je podkast koji je prošao neverovatan put. Od autsajderskog projekta koji je počeo sa svega 9 slušalaca do jednog od najslušanijih podkasta na svetu, za samo nekoliko godina. Zatim su usledile knjige i ekranizacija istih u formi TV serije. Ukoliko je do sada niste slušali, predlažem vam da uronite u bogatu arhivu ove emisije (pre nego što pustite seriju). A da, umalo da zaboravim da vam kažem o čemu je reč.

Tema podkasta su mistične priče koje imaju istorijsko uporište.

8 | novembar

curiositiespodcast.com/podcasts Autor pominjanog podkasta Lore, Aaron Mahnke, nakon velikog uspeha serijala odlučio je da pokrene još jedan, pod nazivom Cabinet of Curiosities. Tokom godina Aron prati stope starih kolekcionara, prikupljajući priče o nekim od najneobičnijih ljudi, mesta i stvari u svetu. Te priče su ugledale svetlo dana u ovom serijalu, koji će biti prava poslastica svim radoznalcima poput mene.

Otkriću vam jednu tajnu, ali bez osuđivanja. Četrdeset epizoda koliko je trenutno dostupno su preslušane u gotovo sedam dana.

Mislim da sam vam ovim sve rekla.

9

cinephiliabeyond.org/ Sajt koji sam tek nedavno, sasvim slučajno, otkrila otvorio mi je jedna nova vrata i zagolicao maštu da neke filmske stvaraoce upoznam iz sasvim novog ugla, a onda s takvim predznanjem ponovo pogledam njihova čuvena filmska ostvarenja. Ukoliko volite sedmu umetnost, predlažem vam da dobro upamtite adresu ovog sajta.

10 | novembar

CrowsEyeProductions/videos Ovaj Jutjub kanal je ne samo neverovatno zabavan način da se upoznate sa funkcijom odeće i odevanjem kroz istoriju, već i prilika da naučite kako se zahvaljujući kreativnom pristupu može napraviti veoma suptilna prezentacija onoga čime se bavite, a da to ne deluje kao već viđena reklama.

Firma Crow’s Eye Costume specijalizovana za izradu kostima, bez kojih ne možemo zamisliti dobru kostimiranu TV dramu ili pozorišnu predstavu, uz pomoć kostimografa, istoričara umetnosti i modela, priča nam priču o odeći i odevanju. Videi su kratki, informativni i izuzetno zabavni, a fokusiraju se na određen istorijski period.

11

chopstickchronicles.com/ Ne moram da vam pričam o tome koliko mi se Japan i njegova kultura dopadaju, dovoljno je da „prelistate“ naše prethodne brojeve, dokaze za ovu tvrdnju ćete naći u gotovo svakom. Japanska kuhinja, kao deo te kulture, takođe mi je izuzetno zanimljiva i privlačna. Beograd se može pohvaliti sa nekoliko vrlo dobrih restorana u kojima je moguće osetiti ukus Japana, ali kada je reč o pripremi te hrane kod kuće, tu postoji veći izazov. Zbog toga mi se jako dopao blog Chopstichronicles, putem koga i najkomplikovanija jela iz japanske kuhinje ne deluju nesavladivo. Moj favorit su slatkiši, a nekoliko recepata je odavno sačuvano i čekaju da budu isprobani.

12 | novembar

ancient-origins.net Reč je o sajtu na kome možete pronaći tekstove arheologa, istoričara i drugih naučnika iz čitavog sveta, čitati kolumne koje nam pružaju drugačiji uvid u poznate teme, uživati u zanimljivim pričama o zaboravljenim civilizacijama, neobičnim predmetima i misterioznim događajima.

13

Životni stil

KABUKI

14 | novembar

Tekst:

Vesna Beluťević (Cukuba, Japan)

japanski avangardni teatar

15

P

osle dvadeset sedam godina provedenih u Japanu, tek nedavno sam konačno otišla u pozorište na predstavu kabukija. Iz ove perspektive izgleda mi potpuno iluzorno što sam čekala toliko dugo misleći da će mi japanski biti dovoljno dobar kako bih mogla da razumem predstavu što bolje. Skoro svi Japanci (izuzeci su zagriženi poklonici kabukija) nisu u stanju da razumu dijaloge, monologe ili reči pesama, već koriste slušalice preko kojih im stiže objašnjenje priča i prevod dešavanja na sceni. Tako i stranci mogu da iznajme mali monitor koji koriste tokom predstave, na kom mogu da prate tok predstave sa svim neophodnim objašnjenjima i prevodom na engleski. Čekanje se ipak isplatilo jer sam mogla da uživam u renoviranom pozorištu Kabukiza u Ginzi, Tokiju. Bila sam u prilici da kupim kartu za čuvenu družinu, renomirane glumce, interesantne priče (nisu sve predstave podjednako interesantne), spojene u celinu, na odličnom mestu vrlo blizu bine (doduše, po astronomskoj ceni). Ceo doživljaj je bio kompletan, prvoklasan i nešto što će mi ostati duboko zabeleženo u pamćenju.

Kabuki je, pored NO i BUNRAKU, tradicionalno japansko pozorište koje je početkom ovog veka postalo deo nematerijalne svetske baštine. Reč kabuki se sastoji iz tri ideograma koji znače: KA pevanje, BU ples, a KI je veština. Međutim, etimologija reči potiče od glagola kabuku

16 | novembar

što znači nagnuti se ili udaljiti se, u ovom slučaju od nečeg uobičajenog, pa mnogi smatraju da je kabuki vrsta avangardnog teatra.

Forma pozorišta kabuki datira iz sedamnaestog veka i u to vreme je bio više erotska forma plesa koji je režiran i izvođen od strane žena. Predstave su često bile povezane sa prostitucijom, a kako su u to vreme vladali šoguni, smatrali su da će ovo popularno pozorište loše uticati na moral stanovništva zbog čega je ženama zabranjeno da glume.

Od tada je kabuki čisto muško pozorište u kom muškarci tumače i ženske uloge.

Mnogi poznavaoci kabukija kažu da muškarci glume žene veoma uverljivo i prefinjeno zbog čega savetuju ženama da posmatraju i imitiraju glumce kabukija ukoliko žele da postanu još ženstvenije i gracioznije.

Za razliku od pozorišta no koje je bilo namenjeno klasi samuraja i višim slojevima, kabuki je u periodu Edo bilo pozorište za trgovce, zanatlije, zemljoradnike i generalno niže slojeve.

Kabuki je vrsta stilizovanog spektakla koji može biti smešan, osećajan, nežan ili agresivan, tužan ili veseo, a pokriva širok spektar tema: odnose među ljudima, ljubomoru, prevaru, pijanstvo, lopovluk, laž, vernost, prijateljstvo, samoubistvo zbog nesrećne ljubavi, melodramatične ljubavne priče i slično.

18 | novembar

Stilizovani pokreti tela i način govora koji karakteriše kabuki, glumci uče od detinjstva pošto su gotovo svi glumci deca već poznatih glumaca. Veština glume i igre se prenosi s kolena na koleno mnogo generacija. Svet kabukija je zatvoren porodični krug koji podržava i održava strogu hijerarhiju, disciplinu, rad i tradiciju. Među publikom su uvek prisutni poznavaoci kabukija tzv. KAKEGOE koji glasno uzvikuju reči ohrabrenja u najvažnijim i najdramatičnijim trenucima, kad glumci zauzimaju određene, slikovite poze tzv. MIE, koje odražavaju karakter uloge i suštinu priče. Iako su mnoge poze i priče već generacijama nepromenjene, ljubitelje kabukija oduševljavaju tanane nijanse koje novi glumci unose u svoje uloge.

nevidljiva publici (mada zapravo nije i često je prisutna na sceni, ali se ipak ne primećuje jer je gledalac zaokupljen predstavom). Kuroko pomaže glumcima da se na sceni vrlo vešto, graciozno i brzo preobuku, donosi im mačeve, lepeze i ostale rekvizite i pomaže kada je to potrebno. Glumci su pored mnogih drugih veština u stanju da pod teškim kostimima naprave salto iz stojećeg položaja, a kuroko je prisutan i u takvim situacijama, ako kojim slučajem nešto krene po zlu.

Scenografija se često menja, bina može da se okreće i na njoj se otvaraju rupe iz kojih ulaze ili izlaze glumci. Duž gledališta, na širini od oko dva metra, nalazi se staza tzv. HANAMIĆI, koja je spojena sa glavnom binom. Ta staza se ponekad koristi samo kao prolaz, a ponekad je sastavni deo bine. Kako se mnoge scene završavaju naglim i neočekivanim pozama, tako se i predstava završi neočekivano i brzo, a kada se spusti zavesa, glumci ne izlaze više na scenu i publika brzo izlazi iz pozorišta. I sama sam bila dosta zatečena i iznenađena tom činjenicom, ali je takvim završetkom predstava ostavila još dublji utisak jer sam nakon nje dugo razmišljala o svim aspektima predstave.

Glumci su vešti da potpuno omame gledaoce svojim raskošnim i ekstravagantnim kostimima koje menjaju više puta tokom predstave. Često menjanje kostima i perika je neophodno jer se time naglašavaju određena osećanja i stanja duha. Glumci su napadno našminkani i u scenskom izrazu koriste jarke boje. Na debelo našminkanoj beloj osnovi lica jarko crvene linije označavaju pravdu i poštenje, a plava boja je povezana sa zlom i nepravdom. Tehnika ARAGATO služi za preuveličavanje i to se može videti u kostimima, dijalozima, pokretima i Prateći muzički instrumenti pomažu da pozama. se dočaraju i naglase određene scene, dešavanja i osećanja. Za to se koriste U promeni kostima glumcima pomaže tradicionalni instrumenti: ŠAMIZEN KUROKO, osoba obučena u crno, sa crnim (žičani instrument), FUE i ŠAKUHAČI velom preko lica, koja bi trebala da bude (duvački instrumenti) i TAIKO (udara-

19

ljke i bubnjevi), različitih oblika i veličina.

Ponekad se muzičari nalaze na glavnoj bini, pored glavne bine u poluzatvorenom delu, ograđenom bambusovom trskom, koji se naziva GEZA.

pripremljeno i dekorativno složeno u kutiji. Bento kompanije se utrkuju u tome koja će prodati svoj originalan i ukusan bento u Kabukizi, jer je to siguran način da se dođe do dobre zarade. Bento obično košta oko pet stotina jena, ali onaj koji se prodaje u Kabukizi je oko četiri puta skuplji. Ne samo što se sve proda, već je potrebno naručiti ga nedelju dana unapred. Oni koji su obazriviji i štedljiviji mogu da na predstavu ponesu svoju hranu, a oni imućniji mogu da ručaju u jednom od restorana Kabukize za koje je potrebno rezervisati sto mesecima unapred, baš kao što se i karte za predstave kupuju mesecima unapred.

Za razliku od pozorišta na zapadu gde predstave traju oko dva ili tri sata, kabuki traje daleko duže. Predstava kojoj sam ja prisustvovala je trajala od 16 - 21h. Bila je podeljena u tri dela, a pojedine predstave mogu biti podeljene i u četiri ili pet činova. Između činova su predviđene pauze, kraće ili duže, u zavisnosti od predstave. Na dugačkoj pauzi gledaoci mogu da jedu i piju u samom pozorištu na svojim sedištima. U holu Kabukize, čuvenog pozorišta u Tokiju može se kupiti Da Japanci uvek misle na dobar profit BENTO, tipično japansko jelo, unapred možemo videti i u renoviranoj Kabukizi

20 | novembar

u kojoj se pored odlično uređenog pozorišta nalazi muzej i brojne prodavnice suvenira na tematiku kabuki pozorišta.

Od slatkiša, majica, dekorativnih magneta do svezaka, privezaka i futrola za mobilne telefone, posetioci imaju pred sobom veliki izbor ali su i cene su daleko više nego na drugim mestima. Posetioci koji nisu uspeli da dobiju kartu na vreme ili nemaju dovoljno novca mogu na dan predstave da kupe mesto za stajanje na najvišem balkonu i mogu birati da li žele da gledaju samo jedan čin, više činova ili celu predstavu.

U poslednje vreme, u Tokiju i velikim gradovima se prikazuje nova vrsta kabukija tzv. „super kabuki’’ u kome se koriste digitalna tehnika i laserska svetla,

moderna muzika i savremeni jezik i sve to sa ciljem da se privuče mlađa publika, a da se ipak sačuva tradicija. Svake godine, kabuki trupe i poznati glumci gostuju u svetskim metropolama gde glume u pričama koje su razumljivije zapadnoj publici, najčešće u raznim adaptacijama Šekspira. U 21. veku u kome je globalizam pustio korene u celom svetu, kabuki je našao svoje mesto u nešto promenjenoj ali i dalje originalnoj i fascinantnoj formi.

Iza svake predstave stoji dug i naporan rad, velika ljubav prema kabukiju i želja da se posao uradi što profesionalnije i bez greške. Bez svake sumnje, kabuki će nastaviti da se prilagođava i živi svojim novim i bogatim životom.

21

Umetnost

Legat Franklin Riznica čudesnog književnog blaga Intervju:

Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

Fotografije:

Aleksa Mitranić @the.unagi

22 | novembar

U

jednom beogradskom saloncu, nedaleko od Radio Beograda smeštena je specifična umetnička oaza koja čuva kolekciju retkih i značajnih knjiga, kataloga i časopisa neprocenjivog značaja. Ovaj jedinstveni prostor, privatni stan gospođe Sonje Franklin, otvoren je za posetu tokom sunčanih sati čitave radne nedelje tokom kojih otvorenih ruku dočekuje znatiželjne poštovaoce umetnosti. Gosti Legata Franklin mogu potpuno besplatno uživati u prelistavanju i izučavanju knjiga, druženju, prisustvovati okupljanjima i predavanjima.

Bele police ispunjene knjigama dokle god vam pogled seže čuvaju neke od retko viđenih, vrednih izdanja u kojima ćete se vrlo lako „zagubiti“ otkrivajući iznova nova značenja. Umetnine i sitnice koje daju dušu prostoru svedočanstvo su dinamičnog života njegove vlasnice koja neretko sa posetiocima razgovara o svojim prijateljima, umetnicima čije izložbe je imala zadovoljstvo da posećuje. Ovo je tek nagoveštaj čarolije koja vas u ovom, za naš grad jedinstvenom prostoru za neformalno uživanje u umetnosti, očekuje. Kustos ove zbirke, istoričar umetnosti Dušan Savić bio je raspoložen da nas uvede u priču nastanka Legata Franklin. Ispričao nam je na koji način i danas dolaze u posed novih, značajnih publikacija do kojih se teško dolazi i kakvi su im programski planovi u predstojećem periodu.

Od trenutka kada smo prvi put čuli da je Sonja Franklin Fakultetu likovnih umetnosti poklonila veliku zbirku knjiga, kataloga i časopisa koje je godinama skupljala sa svojim suprugom Ovenom, pa do otvaranja vrata stana u Svetogorskoj za posetioce, prošlo je više godina. Možeš li da nam ispričaš kako je nastao Legat Franklin?

smena dominantnih umetničkih i teorijskih misli je u periodu obuhvaćenim kolekcijom izražena i stoga možemo pronaći dosta različitih tematskih celina.

Od formalističkog pristupa umetnosti do konceptualnog, od umetnika sa američkog kontinenta do onih iz Azije. I sve to na više svetskih jezika.

Imajući u vidu da je Legat smešten u Nastanak Legata Franklin teško da mogu privatnom stanu, kako funkcioniše taj prostorno i vremenski odrediti. Formirao odnos privatno–javno, da li je potrebno se kroz više decenija i geografskih širina. najaviti se pre dolaska?

Recimo da je plansko sakupljanje kataloga i knjiga započeto sredinom šezdesetih go- Stan u kome se Legat Franklin nalazi je dina prošlog veka u Londonu bez jasne dovoljno prostran da privatno i javno ideje da će se kolekcija na kraju naći u nesmetano mogu da koegzistiraju. Sonja Beogradu. Pre nego što je Sonjin suprug Franklin je i više nego dobar domaćin i Oven Franklin preminuo, dogovorili stvorili su se svi uslovi da se naši posetioci su se da se njihova zbirka (ili bar deo osećaju vrlo prijatno tokom poseta i borazbirke) preseli u Beograd i da se smisli vka u biblioteci. Najavljivanje nije obavezno, način na koji bi postala dostupna ali ukoliko je posetiocima značajno da javnosti. U dogovoru sa Nikolom Šuicom, pobede strah u prihvatanju ovakve javne profesorom Fakulteta likovnih umetnosti inicijative u privatnom prostoru, mogu u Beogradu, kolekcija je data studentima se javiti na broj 0607217063 ili na našoj istog fakulteta na korišćenje i nalazila Facebook i Instagram stranici. se pet godina u Rajićevoj ulici. I pored velikog zalaganja Sonje Franklin da ta Pre izvesnog vremena urađena je digiinicijativa zaživi, studenti FLU-a su knjige talizacija, po kom kriterijumu si radio iz kolekcije mogli posmatrati samo razvrstavanje? kroz zaključane police što je dovelo do vraćanja legata u Sonjin dom, ali ovog Zapravo moj prvi angažman vezan za puta umesto u London, knjige su stigle Legat Franklin bio je da napravim katalog u Sonjin dom u Beogradu gde se i danas kolekcije. To je bio višemesečni posao nalaze. koji, zbog autorskih prava, nije mogao da ode u smeru digitalizacije. Načinjen je Moderna umetnost u periodu između katalog, odnosno svi naslovi su popisani i 1964-2003 čini okosnicu kolekcije, klasifikovani po abecednom redu, bilo da možeš li da nas uputiš malo detaljnije u se radi o prezimenu umetnika, nazivu grupne tematske celine? izložbe ili tematske celine koju samo izdanje obrađuje. Najočigledniji izbor klasifikaTematske celine bih povezao sa aktue- cije se ispostavio i kao najpraktičniji za lnostima svetske i britanske umetničke snalaženje u biblioteci. scene kroz nekoliko decenija. Dinamičnost

Postoji li mogućnost da se deo kolekcije ,,Tate ETC’’, ,,RA Magazine’’ i ,,Art in nađe i onlajn?

America’’. Kupovali smo i nova izdanja iz ,,Tate’’ muzeja, ,,Hayward’’ galerije, kao Onlajn je moguće pronaći samo katalog i sa nekoliko onlajn prodavnica knjiga. (legatfranklin.librarika.com) koji je lako Posebno sam srećan što nam posepretraživati čak i kada ne znate puno o tioci poklanjaju naslove za koje smatraju da kolekciji. Za sve naslove sam napravio bi bilo bitno da se nađu u kolekciji, kao i što nekolicinu tagova koji određuju gde su su nam neki domaći i strani umetnici pokloknjige izdate, za koju instituciju ili privatnu nili nekolicinu svojih kataloga. I sam kada galeriju, koje godine i decenije, kao i odem na neko putovanje potrudim se da nacionalnosti umetnika i eventualni medij kupim po koju polovnu knjigu ili neki novi koji je korišćen. Takođe, popisani su i svi naslov. članci iz časopisa kojih imamo oko 500 u kolekciji. Kao što sam ranije spomenuo, Legat je osmišljen ne samo kao bibliozbog autorskih prava, nismo u mogućnosti teka već i kao prostor za razmenu ideja da digitalizujemo sam sadržaj izdanja i i mišljenja. Shodno tome imate običaj da ga u tom formatu stavljamo u službu da organizujete predavanja na koja javnosti. Verujem da se neki naslovi mogu dovodite relevantne umetnike iz zemlje pronaći onlajn u pdf i sličnim formatima, ali i inostranstva. Možeš li nam otkriti neku velika većina postoji i dalje samo u fizičkom narednu saradnju, odnosno gostovanje? obliku. Legat Franklin poseduje skener koji je moguće koristiti ukoliko želite neki pasus Druženje u Legatu Franklin je nastalo kao knjige ili reprodukciju digitalizovati, a tako- posledica rasterećene atmosfere sa kojom đe ne zabranjujemo da se knjige fotografišu. se publika susreće čim stupi u prostor, zato Jedino ograničenje jeste da nema izno- nije ni slučajno da nam se ljudi obrate sa idejom da održe neku od prezentacija šenja knjiga. kod nas. Upravo zato što je i izgubljena ta Interesantno je spomenuti da je ,,institucionalna atmosfera’’ koje se mnogi od otvaranja broj knjiga, časopisa plaše i što se u dnevnoj sobi odvijaju i specijalizovanih izdanja u Legatu razgovori, ne postoji ni osećaj relevantnosti dodatno uvećan zahvaljujući Sonjinim pojedinaca koji su došli da se predstave kontaktima sa galerijama iz Londona. u nekoj ustaljenoj vertikalnoj hijerarhiji u Na koji način dolazite do novih naslova? odnosu na relevantnost publike koja je došla da ih čuje. Čini mi se da aplauzi koji Upravo su Sonjini kontakti ,,Lisson’’ slede na kraju razgovora su istovremeno galerijom i ,,Hauser’’ and ,,Wirth’’ galerijom namenjani i publici i umetniku. Za noveiz Londona doneli Legatu Franklin neke od mbar planiramo dva razgovora, a mogu za najzanimljivijih naslova izdatih u pretho- sada da vam otkrijem jedino gostovanje dnih desetak godina. Pored toga, pretpla- Emira Šehanovića. ćeni smo na nekoliko časopisa poput

Imajući u vidu da je Sonja savremenica brojnih danas aktuelnih i svetski priznatih umetnika čije knjige i kataloge posedujete, i još bitnije prijateljica mnogih od njih, možemo li povremeno čuti nju kako sa prisutnima deli neku anegdotu ili zanimljivost o umetnicima?

sceni čime se bave i počeli da vezujemo njihovu ličnost za rad koji nam je vidljiv, želeo sam da se desi probijanje tih barijera i uspostavljenih mišljenja. Verujem da je podjednako i publici i umetnicima bilo interesantno da se nađu u situaciji da slušaju nešto novo o uglavnom starim idejama koje nisu vidljive, odnosno nisu materijalizovane. Takođe, probija se barijera izlaženjem u javnost sa nerealizovanim idejama i uglavnom prva asocijacija bude intelektualna krađa, ali do sada nismo imali takvu situaciju.

Neafirmisanim umetnicima ovo može biti i potvrda činjenice da iza jedne realizovane ideje stoji mnoštvo onih koje nisu ugledale svetlost dana.

Najčešće su se mogle čuti priče o Naum Gabou, Ovenovom očuhu, ali i jednom od najznačajnijih umetnika 20. veka. Međutim, nisu same anegdote o umetnicima ono što je najvrednije čuti od Sonje Franklin već njeni lični doživljaji iz interakcija sa tim ljudima koji se dalje primenjuju na život. Često mi se čini da je svaki razgovor sa Sonjom neka vrsta psihoterapije koja vam napuni baterije za dalje suočavanje sa svakodnevnicom. Moj utisak je da su ti Pored kolekcija knjiga, časopisa i razgovori daleko bitniji od velikih imena u kataloga u Legatu se mogu videti i razni svetu umetnosti. drugi umetnički predmeti. Iz ugla kustosa i poznavaoca sadržaja kolekcije, Jedan originalan koncept kakav ne- kakvu priču bi nam mogao ispričati o gujete u okviru Legata je i ciklus AA Sonji i Ovenu?

Meeting (Art Anonimous Meeting) prilikom kog umetnici govore o rado- Ako bih morao da pronađem zajedničkog vima koji iz različitih razloga nikada ni- imenitelja nekim od knjiga iz kolekcije, kao su materijalizovani. Koji je po tvom i predmetima i umetničkim delima onda bi mišljenju najveći kvalitet ovih susreta, to bila podrška. Upravo bi to bila možda i koliko su oni motivišući za neafirmisane najvažnija priča Sonje i Ovena Franklina, što umetnike? su bili stubovi ne samo svojoj porodici već su nesebično podržali i veliki broj različitih Jedna od osnovnih ideja AA Meeting-a je umetnika u njihovim karijerama, nekolicinu bila neka vrsta ispovesti, slično sastanku galerija i inicijativa. Sam Legat Franklin je anonimnih alkoholičara. Kako smo već dosta takođe podrška lokalnoj umetničkoj sceni, puta i videli i čuli od aktivnih umetnika na kako ovoj čudno struktuiranoj tako i nekim budućim koje će je naslediti.

Kada bi trebao da izabereš samo pet retkih i specijalnih izdanja iz kolekcije, koje bi nam preporučio i zašto?

Jedan od najvrednijih naslova koje posedujemo jeste katalog sa izložbe This is Tomorrow koja se desila 1956. godine u londonskoj ,,Whitechappel” galeriji i bitna je za svetsku umetničku scenu tog perioda iz više razloga, ali jedan od nama najprimamljivijih bi bio kolaž Ričarda Hamiltona koji se smatra prvim pop-art delom. Sam Ričard Hamilton je sledeće godine skovao termin pop-art.

Posebnost svih 3500 knjiga i kataloga koje Legat Franklin poseduje leži u činjenici da zaista retko koje od njih možete videti u Srbiji u fizičkom obliku. Verujem da bi svaki posetilac mogao sebi pronaći nešto specijalno u naslovima koje posedujemo ali bih ja, pored gorenavedenog, voleo da istaknem još četiri meni drage knjige koje se mogu kod nas pročitati: Tehching Hsieh – Out of Now: The Lifeworks of Tehching Hsieh, knjiga koja svedoči o 5 jednogodišnjih performansa koje je ovaj tajvanskoamerički umetnik izveo u Njujorku

između 1978 i 1986; Francis Alÿs – Walking Distance From the Studio, pregled politički motivisanih performansa i akcija belgijskog umetnika koji živi u Meksiku čija se umetnost materijalizuju tokom njegovih šetnji ulicama Meksiko sitija; Dom Sylvester Houédard i njegova knjiga vizuelne poezije iz 1972; Sean Dower i monografija koju je sam Legat Franklin producirao i izdao za ovog engleskog umetnika sa kojim smo imali priliku da razgovaramo na jednom od druženja u Legatu Franklin i čiji smo izložbu napravili u Domu omladine Beograda 2017. godine.

Kakvi su planovi za predstojeću zimu u Legatu Franklin?

Za sada su planovi da nastavimo da ohrabrujemo ljude da nam svrate u goste.

Pored planova za novembar, planiramo da dovedemo još nekog stranog gosta, ovog puta verovatno nekoga iz regiona.

Putopis

ErmitaŞ kutak sacuvane umetnosti, istorije i kulture Tekst i fotografije: Nina Simonović @nina.simonn

36 | novembar

S

ubota je ujutru. Probijam se kroz gužvu u metrou, izlazim sa stanice Admiraltejska, žurim kroz Trijumfalnu kapiju i ostavljam Zgradu Glavnog Štaba iza sebe. Aleksandrov stub od crvenog granita, 47.5 metara visok, podignut u 19. veku u čast ruske pobede nad Bonapartom, stoji u samom centru Dvorskog trga.

Susrećem se licem u lice sa zgradom Zimskog dvorca i sa velikim osmehom na licu je pozdravljam. Osvrćem se oko sebe; konji vuku kočije duž trga, tu su muškarci u frakovima i dame u balskim haljinama.

Ne, Nina, nisi u carskoj Rusiji već na pragu Ermitaža u savremenom dobu, saberi se.

Hitam da uhvatim red i konačno otkrijem šta se sve to krije među zidovima drugog najvećeg muzeja na svetu.

Kažu da ako provedete samo jedan minut ispred svakog komada u Ermitažu, trebalo bi vam oko 11 godina da sve obiđete. Iako sam Peterburgu ove godine posvetila čitavih mesec dana, bila sam ambiciozna i rešila da Ermitaž obiđem za jedan vikend.

Dvodnevna karta kupljena je unapred online na sajtu i kampovanje može da počne!

37

Osnivačem Ermitaža se smatra Katarina Velika, strastvena kolekcionarka umetnina. Za godinu rođenja Ermitaža uzima se 1764. godina kada je Katarina otkupila pozamašnu kolekciju slika od berlinskog trgovca Johana Gockovskog, dok je muzej zvanično otvoren za javnost 1852. godine. Vrednoj umetničkoj zbirci u Ermitažu Katarina je doprinela već nakon godinu dana provedenih na prestolu.

Otkupljivala je zbirke slika kolekcionara širom Evrope i sa nestrpljenjem otvarala kutije kada bi stigle na dvor.

Dela Rembranta, Rubensa, Karavađa, Van Dajka i Ticijana su samo mali deo blaga koje Ermitaž čuva u sebi. Kupovinom zbirke Roberta Volpola, prvog premijera Velike Britanije, Katarina je osigurala sebi reputaciju najvećeg evropskog kolekcionara umetnosti i vodećeg kupca svih bitnijih zbirki. Osim kroz svoje kolekcije slika, Katarina je ostavila neizbrisiv trag na Ermitaž kakav danas znamo i kroz arhitekturu. Zadužila je arhitekte da sagrade umetničku galeriju koja je danas poznata kao Mali Ermitaž on je dozidan kao produžetak Zimskog dvorca.

38 | novembar

39

40 | novembar

Glavno zdanje Ermitaža je upravo Zimski dvorac u kome se danas nalazi osnovna postavka muzeja. Nekada glavna zimska carska rezidencija, projektovao ju je italijanski arhitekta Bartolomeo Rastreli u stilu ruskog baroka koristeći se elementima francuskog rokokoa u enterijeru. Odmah na ulazu vas dočeka stepenište Jordan u svom punom sjaju, optočeno sivim granitnim stubovima, koje se račva na dva mermerna stepeništa koja vode do sprata i ulaza u ostale sale dvorca. Tu već kreće lavirint.

41

Najveći italijanski renesansni umetnici od trinaestog do šesnaestog veka vas vode iz sobe u sobu dok ne dođete u salu u kojoj su sabrana dela najboljih učenika Leonarda da Vinčija. Dalje preuzima venecijanska škola petnaestog i šesnaestog veka i vodi do Ticijanove dvorane. Preko foajea Ermitažovog pozorišta dolazimo do Rafaelovih lođa – replike galerije iz Vatikanske palate u Rimu koju je oslikao Rafaelo, a specijalno za Katarinu Veliku „iskopirao“ arhitekta Đakomo Kvarengi.

Kopija galerije u Ermitažu je iste veličine kao i originalna, duga je 65, a visoka 8m.

Smenjuju se sobe, dvorane, desetine i desetine platana pred mojim očima.

Tu su i Španci i jedina slika Franciska Goje u Ermitažu – Portret glumice Antonije Zarate. Nailazimo na jedan od mojih omiljenih delova muzeja, glavno stepenište Novog Ermitaža. Novi Ermitaž je izgrađen u devetnaestom veku po ukazu cara Nikolaja I i ovo stepenište je bilo glavni ulaz u dvorac u vreme kada je Ermitaž bio carska rezidencija. Šezdeset devet mermernih stepenika vodi do vrha oivičenog sa dvadeset monolitnih sivih granitnih stubova, i čik probajte da idete niz ovo stepenište a da ne zamislite bar na tren kako za vama leprša balska haljina.

42 | novembar

43

44 | novembar

45

Dolazimo do dela koji čuva flamansku umetnost sedamnaestog veka, moju omiljenu kada je slikarstvo u pitanju.

Dvorana Van Dajka pa dvorana Rubensa, uzbuđenje raste. Dvorana Rembranta (e tu su mi već zasuzile oči!) prerasta u halu koja okuplja neka od najboljih dela učenika Rembrantove škole. Čini mi se da Holanđani, s punim pravom, zauzimaju najveći deo stalne postavke muzeja. Prate ih Francuzi, ali kako nisam preveliki fan njihovog slikarstva, taj deo sam protrčala žureći do dela muzeja sa ličnim carskim odajama.

46 | novembar

47

48 | novembar

Ne bih mogla da izaberem najlepšu ili najomiljeniju dvoranu u Ermitažu, ali Bela dvorana bi se zasigurno našla u mojih top pet. Projektovana i izgrađena uoči venčanja budućeg cara Aleksandra II, cela dvorana je urađena u nijansama bele sa korintskim stubovima, reljefnim ukrasima duž plafona i bakarno-zlatnim visećim lusterima. Nazovimo ga, uslovno rečeno, minimalizmom dovedenim do perfekcije. Iz ove jednostavne lepote zakoračite u raskošnu Zlatnu dvoranu, ličnu odaju carice Marije Aleksandrovne, žene cara Aleksandra II. Da, zaista je cela odaja presvučena pozlatom od poda do plafona i kompletirana mermernim kaminom, plavim zavesama i stolicama iste boje. Ukoliko postoji umereni kič sa dozom ukusa, onda se definitivno ogleda u ovoj dvorani. Ona se, naravno, nastavlja na Marijin crveno-zlatni budoar u rokoko stilu.

49

50 | novembar

51

Jedna od narednih soba, koja je zadržala originalni dekor, najznačajnija je zbog činjenice da je u njoj preminuo car Aleksandar II nakon atentata na njega u martu 1881. godine. Zatim dolazimo do prostorije koja odiše „najprirodnijom“ atmosferom, jer je čitava izrađena od orahovine – do biblioteke Nikolaja II, ispunjene gotičkim motivima, galerijom do koje se dolazi stepeništem i policama prepunih knjiga. Tu je i originalni Nikolajev radni sto, a deo njegove lične biblioteke se danas čuva u arhivu. Dalje, galerija portreta dinastije Romanovih nas vodi preko Feldmaršalove dvorane pa sve do Ratne galerije 1812. godine. U tom ratu je Rusija pobedila Napoleona, te ova galerija veliča svih 332 generala koji su se borili u njemu. Ratna galerija nas uvodi u Veliku dvoranu sa prestolom koja se drugačije naziva i Georgijevska.

Iznad prestola izrađenog u Londonu u osamnaestom veku po ukazu tadašnje carice Ane Ivanovne nalazi se bareljef Svetog Georgija koji ubiva aždahu.

52 | novembar

53

54 | novembar

Vidite, Zimski dvorac je izuzetno stradao u velikom požaru 1837. godine. To je bio jedan od najvećih požara u celoj carskoj Rusiji, gde su potpuno stradali prvi i drugi sprat dvorca, a sa njima i brojna umetnička dela. Restauracija dvorana i carskih odaja po originalnim nacrtima trajala je više od dve godine.

Posle Oktobarske revolucije 1917. godine (kada je takođe dobar deo carskih odaja uništen u naletima pustošenja) dijapazon Ermitažovih izložbi se znatno uvećao iz jednostavnog razloga što su mnoge privatne vile i dvorci nacionalizovani, a sa njima i sva umetnička dela i kolekcije.

Za vreme Drugog svetskog rata i opsade Lenjingrada osnovna postavka Ermitaža je evakuisana na Ural i tada je brojala preko dva miliona komada. Samo zdanje muzeja je pretrpelo udar dve bombe, a po završetku rata celokupna evakuisana kolekcija je vraćena nazad i muzej je ponovo otvoren za javnost. Zanimljivo je da nijedan komad tokom te evakuacije i vraćanja nije izgubljen, a nakon pobede u ratu Ermitaž je postao bogatiji za kolekcije iz osvojenog Berlina.

55

Ermitaž u brojkama, saveti iz prve ruke: • Ermitažu danas pripadaju 7 zdanja: Zimski dvorac, Mali Ermitaž, Novi Ermitaž, Veliki (tj. „Stari“) Ermitaž, Pozorište Ermitaža, Zgrada Glavnog štaba i dvorac Menjšikova

• Stranci plaćaju višu cenu ulaznice.

Međutim, ulaz je slobodan za sve posetioce svakog prvog četvrtka u mesecu kao i 7. decembra, na dan Sv. Katarine. Muzej je uvek zatvoren ponedeljkom

• Celokupna površina svih zdanja iznosi 233 345 m², od čega je izložbeni prostor 66 842 m². Ja sam tokom 2 dana obilaska izložbenog prostora prepešačila oko 20km unutar muzeja

• Ako imate vremena i živaca, istražite koje se sve postavke nude na zvaničnom sajtu Ermitaža i sačuvajte svoj itinerer pod „Plan your trip“

• Celokupni inventar Ermitaža broji 3 150 428 primeraka, prema popisu iz 31. decembra 2016 • Samo Zimski dvorac ima 1.057 soba, 1.786 vrata i 1.945 prozora • Karte možete kupiti unapred online na njihovom sajtu, jednodnevne ili dvodnevne; postoji poseban ulaz za posetioce sa ovakvim ulaznicama gde je red znatno kraći

56 | novembar

• Ermitaž je bio jedan od glavnih junaka u Sokurovljevom filmu Ruski kovčeg iz 2002. godine. 300 godina ruske istorije kroz 33 sale u Ermitažu uz pomoć 2000 glumaca, za svega 1 sat 27 minuta i 12 sekundi. Sokurov je ovim ostvarenjem sebi obezbedio mesto u kinematografskoj istoriji snimivši prvi dugometražni film iz samo jednog kadra, bez montaže.

Odličan način da se upoznate sa Ermitažom pre svoje posete ili se podsetite muzeja na veoma jedinstven način

57

Umetnost

„I ako sam negde stigao, bilo je iznutra…“

A

Tekst: Katarina Đošan @eutanazija8 58 | novembar

Fotografije: Aleksa Mitranić @the.unagi

na Arp je mlada umjetnica koja sebe na prvom mjestu doživljava kao pisca i putnika.

Javnosti je ipak najpoznatija kao autor i urednik internet časopisa A. A. A. posvećenog umjetnosti u raznim njenim vidovima, ali s tendencijom da se takvo nasilno raščinjavanje umjetnosti zaobiđe, odnosno da se ti razni vidovi približe.

Slika i tekst, muzika i riječ, film i filozofija: nerazdvojni su. Teorija je shvaćena ne samo kao mjesto tumačenja umjetnosti, nego i kao polazište za stvaranje. Subjektivni doživljaj je metodološki uobličen, on ima svoju težinu i vrijednost, a naučno u jednom rigidnom i tradicionalnom smislu ovdje ne igra nikakvu ulogu. Čini se da Ana tako pristupa svemu čega se dotakne: studiranju, posmatranju, putovanju, čitanju, druženju, svakodnevnom životu. Autorka je knjige „Tri mita o putovanju iza Sunca“, a trenutno piše dvije knjige koje planira da objavi u skorije vrijeme. U slobodno vrijeme putuje; podjednako se divi sjevernjačkom sivilu koliko i mediteranskom suncu, buvljacima koliko i muzejima, zabačenim i napuštenim dvorištima zgrada koliko i vrhunskoj arhitekturi...Pa ipak, svako putovanje počinje i završava u sebi.

Ovog mjeseca slaviš 7 godina posto- i obrazovanje, nauka i umetnost i naravno janja bloga A. A. A. Kako se osjećaš zbog religija. Taj nemački romantičarski odnos toga? prema umetnosti je meni neverovatno blizak.

Lepo. I brzo mi je prošlo. Da si me pitala 2011. da li će on postojati za 7 godina, Kada pišeš za blog, tvoj pristup je rekla bih da hoće, ali bih iznutra imala komparativan, gotovo sinestezijski. To neku strepnju hoću li biti dosledna, hoću li je nešto što je ne tako rijetko u svijetu izdržati, jer ne volim da stvarima pristupam stvaranja umjetnosti, ali se takav pristup površno. Koliko god to zvučalo tašto, ja na mnogo rjeđe sreće u tumačenju i teoriji blog gledam kao na svoje zaveštanje i svoj umjetnosti. Negdje si napisala da je to doprinos naciji, kulturi i pre svega mladim možda naivno. Da li je? ljudima. Sa druge strane, to je moj lični izraz, i ako bi to bilo kratko i samim tim Moj pristup je takav jer se trudim da zahirovito, onda bih ja imala veću sumnju u držim metod, stil i ozbiljnost koji zahteva sebe. Kakav je moj odnos prema umetnosti? naučni rad. Međutim, ja sam više umetnik Nikad to nisam posmatrala kao nešto od nego naučnik, isuviše stvari posmatram danas do sutra; ja i dalje gorim, i dalje imam impresionistički, a umetnosti prilazim kao dvesta objava u nacrtima, puno planova, i umetnik ili kao neko dete. Naučni pristup naravno strašnu sumnju u to što radim. kakvom nas uče na fakultetima je odraz osamnaestovekovnog shvatanja nauke Blog si otpočela jednim citatom Šlegela. i katalogiziranja, a to je pristup koji kod Da li je to nešto što i dalje važi za tvoj mene ne prolazi. Više sam za analogije, i za rad i shvatanje umjetnosti? Ima li i ono lično. Za mene, umetnost poništava danas važnost za tebe? vreme i prostor, i ja tako pišem, ali se ipak trudim da o tom doživljaju pišem Svakako, on je ne samo jedan od autora metodično. To nekome može delovati ili romantizma koji mene zanima i kojim se amaterski ili da mu se ne svidi, ali to sam bavim, već je uopšte u nekim stvarima ja, mada to možda ne prođe test vremena. neprevaziđen. On kaže: „Tvoji su ciljevi Jako je teško o Prustu pisati kao o hemiumetnost i nauka, tvoj život ljubav i jskom procesu, ali izgleda da nekome i to obrazovanje. I da ne znaš, na putu si ka uspeva. Ja najviše volim kada se o umereligiji.“ U fragmentu je obuhvaćeno sve tnosti piše i stvara esejistički. ono pojedinačno što meni znači: i ljubav,

59

Meni se čini da je tvoj blog više kao Zapažam da je blog okrenut staroj umnekakav kunstkammer, kabinet kuriozi- jetnosti, gotovo je izuzetak naći nešto teta. nastalo nakon pedesetih. Jednom smo prilikom raspravljale o Dišanu i ti si kriJeste, tako sam ga i ja nazvala, čak napisala tikovala tu struju modernih tendencija na jednom mestu na blogu. On ima te u umjetnosti. Šta misliš o umjetnosti dapolice gde su stvari svrstane, ali su kao i u nas? Pratiš li je? kunstkameri predmeti drugačije raspoređeni, ima egzotičnih predmeta, itd. Ta Pratim je, mnogo je više pratim nego što soba kurioziteta je za mene Prosperov oltar. o njoj pišem. Mislim da umetnost danas Ja uvek kad vidim kunstkammer, pomislim na bilo kojoj tački Zemljine kugle jeste – evo ga Prospero – zapadni čovek koji ima takva da u njoj nema Boga. Ona je lišena potrebu da odvaja od prirode, da kole- duhovnosti. I još nešto. Za stvaraoca poktuje, ali je to što skuplja vrlo neobično, i stoje dva ozbiljna oblika cenzure. Prvi je svakako ima veze sa putovanjima. Tako se autocenzura, a drugi je sloboda. Danas i ja trudim da tu bude svega. Najlakše je ste u umetnosti potpuno slobodni, a to je objaviti pet pesama Laze Kostića ili nešto jako velika cenzura. Nema trenja, otpora, a drugo što svi znamo, ali hajde da izvučemo smatram da samo u takvim uslovima naneku drugu manje poznatu osobu, ili da staje zaista velika umetnost. Nema Šekspira izvedemo neke neočekivane analogije. bez Elizabete I, ali ni Elizabete I bez Šekspira. Sloboda je za umetnika bitna Kad si se već dotakla prirode, zanima me samo dok stvara, to je ona unutrašnja kakav je tvoj stav o mogućnosti da se sloboda, ali ako ima potpunu slobodu estetsko spozna u prirodi? Da li je estet- spolja on onda mora iz sebe da stvori sko uvijek umjetničko? svoju neslobodu. To je loše, a to je odlika umetnosti danas. Takođe, isto se može Pa i u kabinetu kurioziteta ima i predmeta reći za pervertirano shvaćenu kategoriju iz prirode, ali oni tokom izdvajanja novog, kao i za težnju da se posmatrač dobijaju novi smisao i značenje. Po meni zbuni, što nikada ranije nije bio slučaj. Zašto su prirodno lepo i umetničko lepo dve su vrata umetničko delo? Šta si ti stvorio? odvojene umetničke sfere. Uostalom, šta Po meni umetnost nikada ne može biti podrazumevamo pod prirodom? Ono što samo ideja. Otuda kritika Dišana. Mislim mi zovemo prirodom je uglavnom slika da je profesor Miško Šuvaković jednom za prirode, što je nešto sasvim drugo. Ta slika Hegela ili Hajdegera rekao da je on njegov može biti vrlo estetična – reka koja potiče lični neprijatelj. Ja volim kad ljudi ozbiljno sa vrha planine podseća me na moje vene. shvataju stvari do kojih im je stalo. Marsel Forme u prirodi se ponavljaju, ali treba Dišan je moj lični neprijatelj! (smijeh) znati da u prirodi nekada vlada i haos. Mislim da je mnogo gore od glupog i Priroda po mom mišljenju ipak, za razliku ružnog – banalno. Kategorija banalnog od umetnosti, nema moralnu komponentu, vlada savremenom umetnošću. nema duhovnu komponentu, iako ima svoj red i sistem. Nije prožeta umom, ali u tome pak ima prednosti.

60 | novembar

61

62 | novembar

Često pišeš tekstove o italijanskoj Tvoje djetinjstvo ti je dakle bilo inspiumjetnosti, nedavno si (ponovo) puto- rativno. Kako bi ga opisala? vala tamo. Zašto baš Italija?

Trenutno sam u fazi pisanja druge dve Ima nešto između romanske rase i knjige, od kojih će jedna, koju ću verovatno estetike, mada to naravno ne može da se nazvati „Jabuke“ i biće zbirka priča, biti dokaže. Dopada mi se estetski, dopadaju dosta vezana za moje detinjstvo. Mislim da mi se ljudi. Oni shvataju umetnost dru- je drugi uslov za umetničko stvaranje, sem gačije, tamo su crkve uz stambenu zgradu, onoga da se bude u sukobu sa spoljašnjim, umetnost je deo života. Drugo, manuelna taj da se ima dosadno detinjstvo. I nesrećno je to nacija, a ja mislim da prava umetnost detinjstvo, da, ali ne nužno. Dosada kao ipak ne može bez zanata. Ne možeš da nedostatak smisla, egzistencijalna, rano se budeš dobar modni dizajner ako ne znaš kod mene javila, imala sam možda šest do da šiješ. Jednostavno ne možeš. Ljudi su sedam godina. Tada sam zavolela i klasičnu u Italiji ponosni, ali nisu arogantni, recimo muziku, iz dosade, ništa se drugo nije za razliku od Francuza. Oni to svakako davalo. Bilo je to svakako detinjstvo puno delom duguju svojoj zemlji, odličnom grešaka, sada to vidim, kao što sada vidim geografskom položaju. i da smo bili izuzetno čudna porodica.

Nismo bili građanska porodica, nikada Kako bi predstavila svoju knjigu, „Tri nismo skupljali slike, a umetnost, knjimita o putovanju iza Sunca“, koja je iza- ževnost, nije smetala ali se ignorisala. Šta šla 2016. godine? ti radiš po ceo dan? Pišeš? Šta se glupiraš...

Tako da je moje interesovanje za umetnost Oni koji redovno prate moj blog primetiće zaista došlo iz života, mada ja to dugo da ja ne pričam često o tome, jer mi je nisam osvestila. samopromocija koju po prirodi stvari korisnici mreža koriste nekako nepristojna. Kada po tebi počinje estetsko obrazovaMislim da, što se knjige tiče, do koga nje? Kada je počelo kod tebe? treba da stigne – stići će. Počela sam da je oformljujem oko 2009. godine, i mogu reći Od početka, ali ga kao što rekoh, nisam da je ona rezultat fascinacije za određene dugo osvestila. Da sam to radila odozgo i prirodne pojave, kao što je recimo njiva, ili veštački, to bi bilo odvratno, ali toga ima voćnjak – ali voćnjak u novembru, dece- ovde koliko hoćeš i to je moj veliki problem mbru ili februaru, i voćnjak u kome sa Beogradom. To ljudi rade. Umetnički jabuke nisu obrane već su popadale... senzibilitet mora doći iz bića, iz života, Tim slikama sam dugo bila okružena a ne na silu. Sećam se koleginice sa fakulteta i za mene su značajne. Tu su naravno koja se zgrozila jer nisam znala šta su i slike i zvukovi iz detinjstva, pejzaž mange. Eto to je ta priča... siv kao praskozorje, atmosfera kao na slikama Kaspara Davida Fridriha. Ne mogu da pišem o kafama i cigari kao neke moje kolege savremeni pisci, nije mi to prirodno.

63

Šta čitaš ovih dana? Čitam, uh... To je veliki problem sa ljudima koji vole knjige, a sa druge strane žive u doba interneta pa ne mogu da se posvete jednoj knjizi, pravolinijski, nego čitaju više knjiga odjednom i čitaju ih dijagonalno.

Tako da sada čitam Šekspira, zatim dve monografije: o Pjeru dela Frančeski i Mantenji. Čitam novi roman moje profesorke Jelene Pilipović, „Divotnice“; čitam Mikelanđelova pisma, jedan esej o El Greku, Tomasa Mana. Uvek se vraćam Prustu, posebno delu „Kombrej“; čitam Margarit Jursenar, i da, sigurno još nešto čitam... (smijeh)

Jesi li bila na Sajmu? Šta si kupila?

Ne volim Sajam i rekla sam da neću otići, ali sam se vratila ranije sa puta i pošto planiram da pišem o putnicima romantizma, ali savremenim, iz literature, kupila sam grafičke novele o Korto Malteze-u. Te novele se ne iznose iz biblioteke, a skuplje su kada se kupuju van Sajma, tako da sam od novca koji mi je ostao od nedavnog puta u Italiju kupila novo izdanje. Sajam je inače sada bazar, vašar, buvljak, i meni se to ne dopada, mada shvatam da je dobro za izdavače. Morali bi da se okupljaju veliki pisci, da se izlažu stara izdanja, jer Beograd je zaista centar na ovim prostorima, koliko god da se ja protivim A šta slušaš? centralizaciji. Takođe, mislim da je malo sedam dana, to treba da je sajam kulture, Slušam Nino Rotu, italijanskog kompo- jedna ozbiljna manifestacija. Tako odem zitora, njegovu muziku za film Kum. Sinoć da bih srela nekog, da bih pričala sa nekim, sam na Trećem programu radio Beograda ali to se retko dešava... slušala jednu baroknu kompozitorku, a kada se to završilo jednu pesmu Pop U šta vjeruješ danas?

Mašine, mislim da se zove Kiselina... Dosta slušam klasičnu muziku, a od pop muzike Verujem, mada možda zvuči glupo, u mlade sam u poslednje vreme slušala Karen ljude. Verujem jer njima nemam šta da Elson, prvi album, mislim da se zove The zamerim. Volim mladost ali ne zbog godina Ghost Who Walks. Slušam XX, Parov Stelar... već zbog energije i potencijala. Mladi U poslednje vreme sam više počela da mogu nešto da urade. Ne mislim ja da su slušam muziku za katoličke mise, Agnus oni a priori dobri, vaspitani, itd. ali verujem Dei, Pergolezija, Vivaldija... To uopšte nije u potencijal za promenu u njima. Verujem mračno i konzervativno, to je baš dobra u samosvesnog pojedinca, u pojedinca muzika, vrlo živa. Takođe pratim Jutjub koji misli svojom glavom, i koji zna da kaže kanal Deutsche Grammophon, oni vrlo Ne. Verujem u reč Ne. Verujem u čoveka dobro rade svoj posao, jer i dalje održavaju koji radi svoju stvar. Verujem da ima dobrih živom muziku iz tradicije, ali su je prilago- ljudi. Verujem u umetnost. Neće umetnost dili pop formatu i uopšte savremenom nikada promeniti svet. Neće spasti svet. trenutku. Sada zvučim kao najveći elitista, Ali hoće promeniti i spasti pojedinačan muzika za mise... (smijeh) Ali to je zaista svet, pojedinca hoće. Verujem u putovanje. zanimljiva muzika!

Balzak je rekao „Nije mi dovoljno da imam šta da jedem, treba mi prostor za laktove.“ E to je putovanje, širina. Ne verujem u apokalipsu niti u kraj civilizacije, sve će to na kraju biti baš kako treba.

64 | novembar

65

Umetnost

Fotografije: Privatna arhiva

Tijana Luković

Intervju: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

Majcinstvom inspirisana umetnost Foto: Goranka Matić; Ljiljana Pekić privatna arhiva 66 | novembar

T

ijana Luković, talentovana umetnica iz Srbije sa prebivalištem u belgijskom gradu Gentu, prošla je uzbudljiv umetnički put i sa majčinstvom, inspirisana ćerkicom Petrom započela novu životnu i umetničku fazu u kojoj se pronalazi u ilustracijama. Njene maštovite, snene ilustracije u kojima opisuje iskustvo materinstva bile su povod za naš razgovor u kome smo se dotakle raznih tema, između ostalog i njenih ranijih radova, života u Belgiji, pozicije umetnosti i umetnika u društvu i kolekcionarstva kome je kako kaže sklona kada su knjige u pitanju

67

Nakon osnovnih studija na Akademiji umetnosti u Novom Sadu imala si priliku da završiš studije na Kraljevskoj akademiji lepih umetnosti u Gentu. Kakvu perspektivu su ti dale studije u Belgiji?

nešto promenilo, da li su ljudi postali savesniji prema životnoj sredini?

Mislim da se nekim malim koracima stvari menjaju na bolje. Sa kontejnerima za reciklažu u pojedinim gradovima ili inicijativama kao što je „Čep za hendikep“. To je bar ono za šta sam ja odavde čula, jer istina je da kao nova mama nemam toliko vremena da čitam naše novine i da se više informišem o situaciji.

Na studijama u Belgiji sam imala priliku da sarađujem sa umetnicima poput Luk Delu na njegovom projektu Orban Space, kao i fenomenalnu podršku mog mentora Iva Masa, priliku da posetim velike izložbe, upoznam kolege iz svih krajeva sveta i sa nekima ostanem prijatelj i danas.

Na koji način biraš teme kojima ćeš se baviti u svom radu?

Iz pozicije umetnika kako možeš uporediti scenu u Srbiji sa onom u Belgiji?

Ranije je to uvek bilo ono što me u datom trenutku najviše interesuje, o čemu najviše Kad je u pitanju prilika za izlaganje i čitam i pokušaj da nešto promenim i kažem dostupnost galerija tu bih definitivno rekla kroz svoje radove. U poslednje vreme su da su galerije u Srbiji otvorenije sa svojim to teme više lične prirode: moje mentalno konkursima, svako ima šansu da pošalje stanje, situacija u kojoj se nalazim, stvari svoje radove, dok toga u Belgiji baš i nema. koje volim i koje me trenutno inspirišu.

Ovde je umetnički krug zatvoren i veoma Mislim da me je majčinstvo u tom smislu elitistički orijentisan, kuratori i galeristi su dosta promenilo. Život je usporio i postao ti koji određuju ko će biti deo scene bez mnogo jednostavniji, više sam fokusirana mogućnosti za slobodno apliciranje sa na trenutni momenat i na ponovo otkriveni svojim radovima što dodatno otežava sta- svet oko mene koji sad vidim kroz oči moje tus umetnika. U Srbiji je već na neki drugi na- ćerke. čin umetnost degradirana zbog lošeg opšteg životnog standarda i zainte- Kako vidiš ulogu umetnika i umetnosti u resovanosti za umetnost, kao i mnogo ukazivanju na aktuelne društvene promanje mogućnosti za prodaju umetničkih bleme? radova.

Super je kad umetnost ima tu moć da nešto Moj prvi susret sa tvojim radom je bio menja, koriguje i unapredi. Volim kad kroz davne 2010. sa Eko praktikumom. Dopao umetničko delo uspem da definišem neke mi se tvoj pristup jednoj od najbitnijih emocije koje svi imamo, ali nam je teško da tema današnjice-ekologiji. Imaš li utisak ih sebi objasnimo, artikulišemo ili jednoda se za osam godina koliko je prošlo stavno shvatimo.

68 | novembar

69

70 | novembar

71

Kada govorimo o introspekciji u životu umetnika ne mogu da se ne osvrnem na tvoju izložbu-performans „Self-treatment for being an artist“ koji je beogradska publika imala priliku da pogleda pre dve godine u Domu Omladine. Bavila si se između ostalog duboko ličnom temom i momentom suočavanja sa realnošću nakon završetka studija. Sa ovom temom lako se može identifikovati većina svršenih studenata, posebno u društvima u tranziciji kakvo je naše. Kako je rad na ovom projektu tebi pomogao da saznaš odgovor na ovo pitanje?

U tom projektu želela sam da podelim ličnu anksioznost suočavanja sa situacijom nakon završenih studija jer sam shvatila da u tome nisam sama i da je to jedan generalan problem svuda. Da bi se danas bavio umetnošću i zaista živeo od toga umetnik mora da shvati da je davno prošlo vreme neshvaćenog umetnika i da umetnik mora da ujedno bude i biznismen i radi u interesu svojih radova kako bi oni izašli iz ateljea u svet i pred publiku. Takođe je važno ostati dosledan sebi jer je to zaista važno za sopstveni osećaj sreće i ispunjenosti. Tu pre svega mislim da treba na neki način spojiti lepo i korisno. Ipak svako ima sopstveni put i teško je govoriti o jednom rešenju. Moj odgovor je na kraju došao kroz majčinstvo i želju da pružim primer svom detetu da ne treba odustati od onoga što voliš samo zato što je teško, komplikovano i često potpuno neizvesno.

Prateći tvoj vizuelni dnevnik na Instagramu mogli smo da primetimo da je materinstvo donelo promenu, ilustracije koje

72 | novembar

postavljaš su snene, vedre i oseća se da veliki deo inspiracije potiče od malene Petre. Kako ti gledaš na ovu promenu u pogledu umetničkog delovanja?

Promena se desila i pre materinstva, ali je dolazak Petre jasno definisao ono što trenutno želim da radim. Nakon pauze od oko godinu dana u kojoj je umetnost i sve vezano za nju bilo stavljeno u stranu, uz zajedničko crtanje sa mojom ćerkom i čitanje prelepo ilustrovanih knjiga ponovo sam se osetila inspirisana kao kad sam i sama bila dete. Prisetila sam se tog zaboravljenog dela u meni koji je voleo da stvara sopstvene svetove kroz ilustraciju i crtež. Osetila sam potrebu da započnem ponovo ali kao ilustrator. Tako sam prvenstveno počela da ilustrujem ono što mi je trenutno najbliže, a to je majčinstvo i moj novonastali identitet majke. Promena je velika u odnosu na ono što sam bila i radila ranije, ali je isto tako veoma prirodna i iskrena. Pomislila sam par puta na to kako ona izgleda drugima koji me znaju po drugačijem tipu radova i sigurna sam da mnogi na to ne gledaju sa odobravanjem ili da misle da promena nije na bolje, ali je ta promena bila neophodna da bih bila srećna. Ilustracije koje radim su ono što trenutno osećam i ono što ja trenutno jesam. Verujem da će i one prolaziti kroz nove promene kako se ja budem u životu menjala. Po mom mišljenju to je dinamika života i dinamika umetnosti, a ja sam donela odluku da se tome prepustim i vidim gde će me to odvesti. Moj muž je takođe velika podrška i oslonac kad je ova promena u pitanju, što dodatno olakšava moju nameru da pratim svoj osećaj i radim ono što volim.

73

Tvoj Instagram profil nam pruža priliku da zavirimo u vašu svakodnevicu i upoznamo se posredstvom fotografija sa tvojim, Dušanovim i Petrinim avanturama u Gentu. Kada bismo se danas zatekli u gradu i pozvali te da nam budeš vodič, kuda bi nas povela? Kako izgleda tvoja omiljena ruta u gradu?

Definitivno prva stanica je mali štand u centru sa „nosevima“ (tradicionalnim slatkišem Genta), a onda odmah pored u čokolateriju po jedno pakovanje ručno pravljenih pralina. Sa punim rukama onda dalje u šetnju uz kanal, pored zamka „Gravensteen” pa pravo u Dizajn muzej.

Potom na kafu u jedan od malenih kafića uz reku sa pogledom na predivne fasade kućica građenih u holandskom stilu, pa na biciklu do Citadel parka u posetu dva najveća muzeja u Gentu „SMAK” i „MSK”.

Koje su to sitnice koje su preživele svaku tvoju selidbu?

Uz svu svoju težinu knjige su preživele svaku selidbu kao i par vintage dragocenosti koje sam pronašla na raznim uličnim pijacama i naravno moj slikarski materijal.

Htela bih da se na kraju razgovora vratimo na izuzetno simpatičnu seriju ilustracija posvećenu ženskim likovima iz tebi omiljenih romana. Ko su žene koje možemo videti u ovoj seriji i možemo li očekivati uskoro izložbu ili neki drugi vid njihove promocije?

To je serija glavnih ženskih likova iz različitih književnih klasika koje su meni iz nekih razloga bile inspirativne, posebne. Ilustracije koje sad radim ne vidim kao nešto što bi bilo adekvatno za izložbu ali imam ideju da ih sakupim u jednu knjigu ako se za to stvore U ovom izdanju Plezir magazina govo- uslovi. rimo našim privatnim muzejima, kolekcijama sentimentalnih dragoce- Šta u poslednje vreme okupira tvonosti koje pričaju priču o našem biću. ju pažnju, kakvi su planovi za Doživljavaš li sebe kao kolekcionara, šta budućnost? bi nam tvoj životni i radni prostor rekao Petra okupira najveći deo moje pažnje, osim o tebi? kad spava - tada mogu da se posvetim mojim Definitivno sam kolekcionar! Iako se trudim ilustracijama, slušanju podkasta (trenuda to smanjim na minimum jako bitnih tno je to fenomenalna serija Creative pep stvari da se ne bih zatrpala u njima. Knjige su talk ili čitanju knjige (Ubistvo komtura od moja „boljka“ i uvek sam sanjala o privatnoj Harukija Murakamija). biblioteci. Knjige su na svakom ćošku u mom stanu, a sad uz Petru imamo i one što idu Planovi za budućnost se trenutno svode na u kadu za kupanje. Ona je nasledila moju to da ostanem motivisana i inspirisana i da ljubav za knjige, pa i ona ima pozamašnu svakodnevno radim na svojim crtežima, pa kolekciju i sve smo ih pročitali nebrojeno ćemo videti kuda to odvede. puta. Uz knjige veliki sam obožavalac mode, posebno volim da kombinujem vintage sa novim trendovima pa je tako kolekcija vintage komada odeće takođe velika.

74 | novembar

75

Moda

Nakit – viťe od nakita?

Nekoliko napomena o shvatanju srednjovijekovne umjetnosti 76 | novembar

Tekst: Katarina Đošan @eutanazija8

Č

esto se u literaturi o srednjem vijeku može naći napomena kako je taj čudni period koji je trajao oko hiljadu godina bio mračan ili barem uglavnom mračan, a na trenutke (stotine godina) i svijetao, obnova antičkog, preporod.

Takav narativ pokazuje više naše shvatanje nekog udaljenog i nedovoljno razjašnjenog vremena, nego bilo šta o tom periodu kao takvom. Prvo, tu se pretpostavlja da između umjetnosti antike i srednjeg vijeka, kao i između umjetnosti srednjeg vijeka i renesanse postoji jasna granica i velika razlika, što ne može biti i nije slučaj. Drugo, jedan ogroman period od 1000 godina shvata se kao da je u svakom trenutku i svuda istovjetan, što je takođe netačno. I treće, to mračno označava loše, a gdje se prepozna bilo kakva naznaka nastavljanja antičke tradicije, to se odmah i a priori doživljava kao nešto dobro, preporod i napredak.

Zapravo, tamo gdje je srednji vijek „mračan“, mračan je jer nedostaje podataka za tumačenje ili je teško protumačiti višeznačne elemente koji sačinjavaju tu umjetnost. Srednjovijekovno je, kao što je poznato, usko vezano za religiozno, duhovno uopšte, pa je i umjetnost takva. U stalnoj igri materijalnog i nematerijalnog umjetnost je zadobijala razne oblike, oblici su dobijali razna značenja, a značenja nisu bila uvijek fiksna niti su bila u potpunosti vezana za taj oblik.

To je za naučnike bilo zbunjujuće, i pitanje je koliko smo toga od zamršene igre simbola i oblika uspjeli razriješiti do današnjeg dana. To je vrijeme u kome je svaki broj nosio sa sobom simboliku, ponekad i više značenja (recimo broj 4 je referisao na četiri strane svijeta, četiri godišnja doba, četiri jevanđelja, određene dijelove iz biblije, itd.).

78 | novembar

Isto je važilo i za boje, biljke, materijale, životinje i drugo.

Kako je složeni svijet srednjovijekovnog čovjeka izlazio na vidjelo, tako se sve veći broj naučnika interesovao za ovaj period i ovu problematiku; novija istorija umjetnosti srednjem vijeku prilazi gotovo isključivo sa ovog stanovišta. Boja tu više nije boja već je simbol, najčešće religiozne pozadine.

Materijal nije izabran zbog funkcionalnosti, imajući u vidu mogućnosti ili sa stanovišta estetskog prosuđivanja, već isključivo da bi ispunio svoju duhovnu svrhu. Takvo tumačenje nas odvodi u jednu drugu krajnost, koja je samo naizgled suprotna onoj po kojoj je srednji vijek „mračan“, odnosno umjetnost tog perioda „nezgrapna i ružna“. Uvođenje simbola kao bitnog za proučavanje umjetnosti srednjeg vijeka dovelo je do toga da se ono estetsko, ono materijalno i oblikovno, opet zanemare.

Ako se ranije oblik kao takav zanemarivao jer se smatrao ružnim, sada se zanemaruje jer se došlo do zaključka da je oblik prosto ljuštura za simbol, da nema nikakvu vrijednost po sebi. Ako bi to bila istina, postavlja se pitanje zašto uopšte umjetnički stvarati u jedno takvo vrijeme? Zar ne bi bila dovoljna sama riječ, propovijed, molitva? Čak i ako se dozvoli mogućnost istinitosti još jedne predrasude o srednjem vijeku, a to je da je umjetnost tada bila puka „biblija za nepismene“, ostaje pitanje zašto baš određeni oblici, otkuda različite forme na različitim prostorima, otkud evolucija formi koja ne prati nužno religiozna shvatanja, i tako dalje. Uostalom, zašto uopšte polaziti od toga da, bez obzira na neupitan značaj simbola, lijepo nije uopšte bilo bitno za srednjovijekovnog čovjeka? Da on, takoreći, nije imao smisla niti interesovanja za lijepo? Sve su to pitanja koja treba

postaviti prilikom proučavanja umjetnosti srednjeg vijeka, a naročito onih predmeta koji nisu imali usko religioznu odnosno liturgijsku, molitvenu namjenu. Baš tamo je to najlakše i pokazati na primjeru nakita.

U prvom slučaju, često se govorilo o tehničkoj odnosno zanatskoj zaostalosti prilikom izrade predmeta u srednjem vijeku. Nesumnjivo je da je to bio čest slučaj, posebno u prvim vijekovima. Budući da je nakit u antičko doba bio izrađivan mnogo preciznije nego većina onoga što je nastalo u srednjem vijeku, može se pomisliti da je u srednjem vijeku došlo do nazadovanja.

U pogledu tehničkih i materijalnih mogućnosti, to je činjenica, imajući u vidu društveno-političke okolnosti (stalna kretanja, ratovanja, feudalno ustrojstvo itd.) koje

je novo vrijeme donijelo. Novije su tendencije u proučavanju srednjovijekovne umjetnosti takve da shvataju da lijepo ne zavisi nužno od nivoa izrade, te da se „ljepota“ mogla postići bez obzira na to. To bi dakle značilo da se ovo odstupanje od nepisanog kanona ljepote u srednjem vijeku desilo namjerno.

Opravdanje za to traži se upravo u onom dogmatskom, u onoj religioznoj, hrišćanskoj pozadini. Mnogi naučnici smatraju da je predmet u srednjem vijeku „ružan“ ne zato što se nije moglo bolje, već zato što se nije htjelo drugačije. Po njima, ako je već pokazano da srednjovijekovni čovjek u svemu vidi i traži Boga i njegov odraz, onda nije ni bitno kakvog će oblika i da li precizno izvedenog biti ili ne biti predmet koji mi danas nazivamo umjetničkim. Bog

je i u potpuno okrugloj perli ogrlice koliko i u onoj „nesavršenoj“. Pa ipak, zašto je onda toliko bitna boja? Da li je srednjovijekovni čovjek zaista mogao biti toliko oprezan u odabiru motiva i boja, a tako nemaran kada je u pitanju (ne)savršenstvo oblika? Teško da je moglo biti tako.

Sledeći zaključak bi bio taj da je oblik morao biti namjerno izobličen, ali opet iz hrišćansko-dogmatskih razloga. Naime, to bi pokazalo upravo prevlast duha nad tijelom, prolaznost materijalnog, njegovu irelevantnost u vječnom. Boja je, sa druge strane, nerazlučiva od svjetlosti, a Bog kaže „Ja sam svjetlost svijeta“; zlato je takođe ništa drugo nego svjetlost, sunce.

Tako se oblik tumači kao materijalno, a boja kao nematerijalno. Međutim, ako se i prihvati ovo shvatanje, prema kome forma jeste manje bitna od sadržaja, ostaje niz drugih pitanja koje treba razjasniti. Zbog toga se s pravom možemo zapitati da li je ta izvitoperena, izobličena, narušena forma, zaista nastajala samo zato da bi se naglasio jaz između materijalnog i duhovnog. Jer, kako je već rečeno, Bog je za srednjovijekovnog čovjeka svuda, pa i u prirodi odnosno u materijalnom, koja naizgled ne poznaje duhovno. Da je tako svjedoče brojni prikazi životinja i biljaka na nakitu i drugim umjetninama.

Neko bi se možda iznenadio kada bi vidio koliki broj srednjovijekovnog prstenja posjeduje prikaze divljih zvjeri i to odmah uz natpis „Ave Maria“. Dobro i loše, profano i sakralno, najrazličitiji oblici i tekst, uvijek tekst, sve je to neizostavan dio mišljenja o životu, ovostranom i onostranom, i u prikazivanju tog života. Primjer prstenja sa zvjerima može nam pokazati trag za tumačenje te formalne nesavršenosti koja se u srednjem vijeku javlja kao tendencija u raznim vidovima. To bi pak bilo nemoguće bez pisanih tekstova kao primarnih izvora, i

zato sada vrijedi spomenuti jedan spis iz 12. vijeka, zapravo komentar opata na raskoš ukrasa u crkvama. On stubove ukrašene bestijalnim prikazima, izobličenim zvjerima i isprepletenim biljkama naziva „nakaznom bujnošću i bujnom nakaznošću“, zatim „privlačnim i zavodljivim slikama“, a kritika se završava tako što kaže da „svuda se pojavljuje tako velika različitost oblika da čoveku pričinjava veće zadovoljstvo da čita mermerne kipove nego kodekse i da po čitav dan provodi diveći se svakoj od tih slika više nego razmišljajući o Božijim zakonima“.

Upravo ovdje, gdje se čini da je sve to bilo uzrokovano nipodaštavanjem materije (kako bi i ovaj opat volio) pokazuje se da je nešto drugo bilo u pitanju. Radi se o dopadanju. O zavodljivim oblicima. O zadovoljstvu i divljenju. Radi se, dakle, o jednom čisto estetskom doživljaju srednjovijekovnog čovjeka. Čini se da je to „ružno“ njima bilo lijepo, jer je bilo neobično, sveobuhvatno, raznoliko, raskošno; u stvaranju se izbjegavao mimezis, prosto oponašanje prirode, i stvaralački um je imao veliku slobodu, uprkos toj strogoj, dogmatskoj pozadini. Čak se čini da je to što je tematski okvir bio sužen, usmjeren na hrišćansko i to određene segmente, omogućilo da svi ti bujni, raznoliki i neobični, „nesavršeni“ oblici procvjetaju.

Ne može biti govora o slučajnim greškama i nepoznavanju crtanja i klesanja tamo gdje se javi lik čije oči zauzimaju pola glave a glava veličinom prevazilazi tijelo. To su namjerna pomijeranja, igre, djelimično zasnovane upravo i na tome što je lik i simbol, pa je i sam obris čovjeka shvaćen kao čovjek. Tako su i zvjeri sa srednjevijekovnog nakita imale ne samo zaštitničku ulogu ili religijsku pozadinu, već i estetsku vrijednost.

One su budile estetski osjećaj u posmatraču, raspaljivale su mu maštu i zavodile ga.

Koliko god to bilo spiritualno doba, a umjetnost živjela u sijenci te spiritualnosti, kako se ponekad čini, stvaranje je bilo mnogo življe i nezavisnije, i to upravo na polju forme; stoga smatram da su istoričari umjetnosti olako dali svoj sud o nebitnosti oblika za srednjovijekovnog čovjeka. Vremenska distanca između nas i njih dovoljno je velika da može stvoriti jaz između estetskog tad i sad, čak sasvim suprotno shvatanje odnosa između lijepog i ružnog. Pa ipak, da li je sva umjetnost srednjeg vijeka počivala na estetici „ružnog“, odnosno izobličenog? Svakako da nije. Postoje ogromne razlike između umjetni čkog principa na Istoku i Zapadu u to vrijeme.

Ovo što je dosad rečeno mnogo se više odnosi na umjetnost Zapada nego na umjetnost Vizantije. Jer vizantijsko je ukorijenjeno u grčkom, a to znači u antici.

Oblik tu još uvijek u pojedinim periodima teži oponašanju prirode i lijepom u onom tradicionalnom smislu. Takođe, teži se ustanovljenju kanona ljepote, mnogo se više obraća pažnja na prorporcijske odnose,

svjetlost, čistotu, a odabir materijala i boja pri izradi umjetnosti je zasnovan čisto hijerarhijski. Purpurna boja je rezervisana za cara, za plemiće zlatna, smaragdna i plava, nakit je za najviši stalež gotovo uvijek u zlatu i tako dalje. Ta razlika između zapadnog i istočnog srednjeg vijeka nije samo pitanje krvi, geografije i istorije, već i strožijih religioznih načela koji su vladali na Istoku.

Treba ipak znati da je vizantijsko i u religioznom i u umjetničkom, iako se čini sasvim jasnim i koherentnim, zapravo stalno u dualitetima, i to upravo krajnostima.

Tako je istočno hrišćanstvo sa jedne strane izuzetno snažno i strogo, a sa druge strane ga konstantno vreba jeres, i to sa najviših položaja. Isto tako je Vizantija, koja je kada se govori o umjetnosti prva asocijacija na ikonu, pamtila dug period tzv. ikonoborstva, kada je poštovanje ikona bilo potpuno zabranjeno, a svaka slika uništavana. Slično je i sa pomenutim tendencijama ka antičkom, odnosno oponašanju prirode na slici – u jednom trenutku čini

se da je to ideal, a već u sledećem trenutku ili samo malo više ka istočnoj i južnoj granici javlja se umjetnost potpuno plošna, potpuno simbolična, potpuno lišena svake veze sa realnim, ovozemaljskim. I vizantijski nakit pokazuje učešće u tim stalnim previranjima: sa jedne strane visok stepen obrade, sklad u odabiru boja i materijala; sa druge strane ta želja za lijepim u tradicionalnom smislu potpuno nestaje i samo je bitno materijalima i bojama, a kroz simboliku što jasnije i snažnije izraziti religioznost, koja ne zna za lijepo na jedan površan način.

Imajući u vidu sve ovo, možemo se zapitati da li je ijedna umjetnina koja nam je poznata iz srednjeg vijeka samo to? Ili, da li je uvijek i nužno ona „nešto više“? Nakit je u srednjem vijeku isprva bio samo funkcionalnog tipa (kopče, kaiševi), ali je i tada bio ukrašavan iz ovog ili onog razloga.

Kasnije se mnogo više stvaraju i nose broševi, dijademe, ogrlice, minđuše, takođe raskošno ukrašeni, sjajni i raznobojni, kao da hoće da odagnaju svaku ideju o srednjem vijeku kao „mračnom“. Bilo bi jednostavno reći da je sav nakit koji je nastao u srednjem vijeku samo jedan od elemenata u kom se razvio i kroz koji se pokazao religiozni,

hrišćanski duh. Isto bi tako bilo naivno i netačno tvrditi da je svaki oblik nastao sam iz sebe, iz čisto estetskih razloga; umjetnost kakvu je mi znamo danas nije postojala barem do 18. vijeka, a svoju je potpunu autonomiju zadobila tek s kraja devetnaestog. Funkcionalno i estetsko bilo je dakle tada nerazdvojno, i ona ista zvijer sa prstena zaista jeste imala i zaštitnu i estetsku i molitvenu ulogu. Religiozno i umjetničko tada su živjeli upućeni jedno na drugo, u suživotu koji se nekada pretvarao u sukob, ali u sukob koji je donosio plodove.

Savremenom čovjeku je teško da ovo shvati.

Mi smo umjetničko potpuno izolovali iz života, i smjestili ga u kuće umjetnosti, muzeje. Tako smo je preparirali, srećni što će se održavati a zanemarujući činjenicu da nije živa. A ono estetsko smo naprotiv povezali sa svakodnevnim – lišavajući ga sadržaja i svodeći ga površno na odnos linija i boja. Ako umjetnost danas želi biti sveobuhvatna i istinska, „i više i manje“ od običnog predmeta, ona mora ponovo početi živjeti. I to upravo tako što će prezreti svako naivno i površno vezivanje za predmet – vezivanje iz navike koje, lišeno suštine, daje puki formalizam.

Životni stil

Saša Jovanović Lepota nesavršenosti u ogledalu 88 | novembar

Tekst: Jelena Ranković @desiderata_traveller Fotografije: Privatna arhiva

F

eng šui ima svoje tumačenje ogledala, mnogi mu pridaju magijsko značenje, ali i osobinu da može biti odličan učitelj ukoliko se dovoljno često i duboko zagledamo u sebe. U vremenu selfija Saša Jovanović je kroz svoj umetnički izraz dala sasvim novu dimenziju ogledalima postavljajući pitanje Ne dopada vam se vaš odraz u ogledalu? Zašto mu ne dodate umetnost?

Arhitekta po zanimanju, Saša Jovanović je, kako sama kaže, zaljubljenik u umetnost i dizajn svega i svačega. Hrabro je posle trinaest godina rada u građevinskoj industriji, industriji nameštaja i arhite ktonskih materijala, vrativši se iz Dubaija, napravila zaokret u karijeri pokretanjem ateljea za dekorativnu obradu stakla i ogledala Oscar & Dorian.

Koja priča stoji iza imena Oscar & Jednostavno, na internetu sam videla neke Dorian? primere antikiranih ogledala koja su mi se veoma svidela, a u prethodnom radu sam se Oscar Wilde i Dorian Grey. Gledala sam film srela sa nekim od dekorativnih tehnika koje snimljen po Vajldovom romanu još kao dete su me navele na pomisao da bih ja to mogla i bila istovremeno fascinirana i užasnuta da radim. Nisam prethodno istraživala tržište portretom Dorijana Greja koji stari, po- i tražila savete, jednostavno sam odlučila da kazujući ne samo realno stanje Dorijanovog probam i vidim gde će taj put da me odvede. naizgled nepromenjenog tela, već i stanje njegovog poročnog duha. Taj portret je u Opiši mi sam proces rada. U kom trenustvari imao ulogu ogledala. Mislim da je to tku dok stvaraš počneš da se osmehuješ sjajna priča i, kao i mnoge druge Vajldove od miline kreiranja? ideje, vrlo aktuelna i u današnje vreme. Strah od starenja i umiranja, želja ljudi da budu Moja osnovna delatnost je antikacija gobogati, da im drugi zavide i da im se dive, tovih ogledala, ali sam se usput zaljubila i taština - to su i dalje pokretačke sile našeg u tehniku dekorisanja stakla šlag metalom sveta (nažalost, vrlo sporo evoluiramo kao tzv. verre eglomise. U oba slučaja volim da inteligentna bića, a često pomislim da u kombinujem boje i da uvodim manje ili više stvari nazadujemo, zatupljujemo). dominantne šare i motive. Efekat koji želim da postignem u izvesnoj meri zavisi od toga Antikirana ogledala su me podsetila na po- da li je ogledalo primarni tj. nezavisni ili rtret iz ovog romana. S tim što odraz koji sekundarni element, kao na primer ispuna vidimo u tom (i bilo kom drugom) ogledalu nekih vrata, obloga zida i dodatak komadu ne mora da bude poput Dorijanovog nameštaja. Od toga najčešće zavisi i očeportreta, koji postaje zastrašujuć. Kakav će kivani kvalitet refleksije, jer ogledalo koje odraz biti i kako ćemo ga mi doživljavati, treba da služi nameni ogledanja uglavnom zavisi od naših postupaka. I pored vidljivih ima diskretniji stepen antikacije ili samo tragova koje vreme ostavlja na nama, ako borduru, dok su za potrebe nameštaja starimo dostojanstveno i uz osećanje ljubavi efektnija rešenja sa metalnim listićima koji prema sebi i drugima, uvek ćemo moći daju rustičniji, ali ekspresivniji izgled. U da se pogledamo u ogledalo bez ljutnje i svakom slučaju najuzbudljiviji momenat razočarenja. je kada nakon rada na poleđini ogledala ili stakla i sušenja svih nanetih slojeva konačno Kako si došla na ideju da počneš da osli- mogu da ogledalo u potpunosti sagledam kavaš ogledala i staklo, da od njih praviš sa prednje strane i uočim sve detalje koji su slike, ali i delove nameštaja? mi promakli tokom samog procesa izrade.

Iako imam potrebu da u životu što je moguće više isplaniram, realnost je da naše živote određuju i obeležavaju slučajnosti, odnosno splet okolnosti. Plan je bio da sebi nađem neki kreativni ventil, a do ogledala me je dovela slučajnost. Nisam imala porodičnu tradiciju, prethodno iskustvo ili kontakte koji bi me uputili ka radu sa staklom i ogledalima.

Koji deo je zabavan, a koji manje od početne ideje pa sve dok ne okačiš ogledalo na neki zid?

Zabavna je razrada ideja, smišljanje novih formi, motiva i namena. Sledeća faza je manje zabavna, napornija je, ali na svoj način blagotvorna - to je faza izvođenja. Kažem

blagotvorna jer duboko verujem da izrada nečega sopstvenim rukama deluje opuštajuće i generalno povoljno utiče na ljudsku psihu. To može da bude izrada predmeta, umetničkih dela, gajenje bilja ili pravljenje ručka.

Obično jedna stvar kvari užitak kreativnog razmišljanja i stvaranja, a to je upravo saznanje da ono, za većinu nas, mora da ima komercijalnu vrednost kako bismo mogli da nastavimo da se bavimo njime. Dakle, nakon što doživimo ispunjenje stvaranja, nastupa potreba da dobijemo potvrdu za taj svoj rad i podsticaj za njegov nastavak što je najneizvesnija i, samim tim, najomraženija faza.

U vezi sa tim, zanimljivo je da je globalizacija, na kraju krajeva, dovela do povećanja vrednosti, a i potražnje, za unikatnim, ručno rađenim, tradicionalnim… Veliki brendovi taj trend koriste kroz ograničena izdanja tj. specijalne serije, a mali proizvođači svojom originalnošću i kreativnošću popunjavaju praznine na tržištu koje, iako minijaturne u odnosu na udeo velikih kompanija, u stvari predstavljaju ogroman potencijal.

Feng šui ima svoje tumačenje ogledala, mnogi mu pridaju magijsko značenje, kao i to da može biti odličan učitelj ako se dovoljno često i duboko zagledamo u sebe. Kakvo značenje ogledalo ima u tvom svetu?

Ljudi su instinktivno privučeni sjajnim i reflektujućim objektima. Tajne fizike su ih često podsticale da stvarima i pojavama pripisuju mistično značenje. S druge strane, ogledalo je postalo upotrebni predmet koji ima svaka kuća, svaki poslovni ili komercijalni prostor. Sopstveni odraz u njemu dete počinje da prepoznaje u drugoj godini života i od tad, pa nadalje, će mu se nebrojeno

puta približiti kako bi videlo samog sebe. I iako nam je taj odraz dobro poznat, retko kad ćemo biti ravnodušni prema njemu. Što se tiče prvog aspekta, meni je ogledalo kao medij veoma interesantno zbog svojih fizičkih karakteristika. Pritom, najčešće zaboravljamo da je na njemu moguće primeniti veliki broj umetničkih tehnika i moj rad je neka vrsta podsećanja na to. Oduzimanjem savršene refleksivnosti, daje mu se neka druga vrednost.

Sa psihološkog stanovišta, poigravam se temama transformacije, očekivanja, samoispitivanja... Jedan od slogana osmi šljenih da isprati moj rad je: Ne dopada vam se vaš odraz u ogledalu? Zašto mu ne dodate umetnost? On je aluzija na danas veoma izraženu potrebu da se preispitujemo i vrednujemo kroz fizički izgled i sugestija da se zapitamo da li treba da menjamo sebe ili svoje okruženje.

U eri popularnih selfija ispred ogledala tvoji radovi daju novu dimenziju odraza u njemu. Koje motive najčešće koristiš?

Moram da priznam, pre nego što sam počela da se bavim dekorativnom obradom ogledala, nisam im pridavala veliki značaj, čak ni u enterijerima koje sam projektovala.

Možda je na to uticala činjenica da se ja lično osećam neprijatno ispred objektiva, pa čak i ispred ogledala. U tom smislu mi je i današnja era selfija neshvatljiva, ali prema ogledalima sam odnos u velikoj meri promenila jer mi je zanimljiva pomisao da menjanjem njihove strukture, menjam realnu sliku sveta koji se u njemu ogleda.

Oscar & Dorian ogledala prenose priču o lepoti nesavršenosti. Iako nas podsvesno privlači simetrija, mladost i savršenstvo, na svesnom nivou mi se saosećamo i poistovećujemo sa nesavršenim i prepo-

znajemo lepotu nesavršenosti, odnosno lepotu starih predmeta i starih osoba koje u sebi nose dubinu, slojevitost i tragove vremena. U tome je i lepota ručno izrađenih, antikiranih ogledala koja niti daju savršen odraz, niti postoje dva identična. Pogled na njih nam daje odraz u kome se prepliću realnost sa jedne strane i ono izmaštano, umetničko, koje se nalazi sa druge, zadnje strane. Pogled u antikirano ogledalo je u neku ruku pogled u artističnu realnost ili putovanje kroz vreme.

vidike i da postanemo otvoreniji za nove ideje. Iako sam Oscar & Dorian priču započela tek nakon povratka iz Emirata, vrlo je moguće da bez tog perioda u svom životu ne bih ni došla na ideju da se bavim izradom dekorativnih ogledala. Ponekad su začetak ideje i njena realizacija toliko vremenski udaljene da ne mogu ni da se dovedu u vezu. Ono što predstavlja očigledniju i direktniju vezu sa tom fazom mog života jesu pojedini motivi i simboli koji se pojavljuju na mojim ogledalima, a potekli su iz kultura sa kojima sam se tamo sretala.

Da li postoji umetnik koji te posebno inspiriše ili je uticao na tvoj rad?

Gde puniš energiju i pronalaziš inspiraciju?

Ne postoji neki određeni umetnik koji je inspirisao moj rad sa ogledalima, ali u životu Inspiraciju ne tražim, ali je pronalazim svuda me oduševljavaju ljudi, između ostalih i oko sebe. A energiju u ovome što radim umetnici, koji pomeraju granice i utiču dobijam kroz nova saznanja i interakciju na neki ustaljen način mišljenja, ruše sa ljudima. Želela bih da vidim rast i stereotipe... U vizuelnom smislu, to bi se razvoj O&D koncepta kroz saradnju i raodnosilo na eksperimentisanje formama, zmenu ideja sa klijentima, drugim materijalima, predmetima iz svakodnevnog umetnicima, dizajnerima, proizvođačima života kojima se daje nova funkcija, uda- nameštaja. Smatram da nam je neophodna hnjuje nov život kroz imaginaciju. Jedan od interakcija sa drugim ljudima da bismo primera bi bila recimo Pikasova Glava bika. evoluirali i razvijali se - kako na privatnom, Ono što me dodatno oduševljava vezano tako i na profesionalnom planu. Pravi za tu skulpturu jeste što komunicira sa svim uspeh nije u pravljenju objekata koji će se starosnim i kulturnim kategorijama, od ljudima samo dopadati, već objekata uz pomoć kojih će oni realizovati neku svoju malog deteta, do istoričara umetnosti. ideju ili zamisao, bila to ideja o uređenju Živela si godinama u Dubaiju. Koliko životnog ili radnog prostora ili o pravljenju su taj ambijent i običaj druge kulture komada nameštaja. uticali na tvoj izraz?

Svako novo iskustvo, a menjanjem mesta stanovanja dobijate pregršt novih saznanja i iskustava, nam omogućava da proširimo

Fotografije: Privatna arhiva

Životni stil

Intervju: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

Modno-mirisni kolaž direktno iz futurističkog Šangaja:

Jelena Salai 98 | novembar

R

azmišljajući o kolekcijama zanimljivih sitnica koje godinama pabirčimo, a koje posledično pričaju priču o nama, poželela sam da u goste pozovem jednu izuzetno zanimljivu osobu, modnu dizajnerku koja godinama sarađuje sa vodećim svetskim brendovima utičući na kreiranje trendova, ženu koja ima bogato nomadsko iskustvo i u čiju neverovatno uzbudljivu kolekciju parfema bih strašno volela da zavirim. Prvi put, na stranicama Plezira, družimo se sa Jelenom Salaj sa kojom sam razgovarala o modi i trendovima, Evropi i Kini, održivosti u modi, životu u Šangaju, ljudima, inspirativnim destinacijama i normalno kolekcionarstvu

Što se tiče Kine, prvih godinu dana mi se nimalo nije sviđalo što sam tu gde sam. Čak sam planirala i da odem, ali život te nauči, ne može sve da bude kako si ti zamislio/la i da treba dati šansu da otpočne neka nova priča, koja ide svojim tokom, a ti treba da učiniš sve da ti tu gde si bude lepo. To je i lepota života u inostranstvu, konstantna adaptacija koja ti na kraju stvori unutrašnji mehanizam, kao i intuiciju, i jednostavno ti pomaže da plivaš dalje…

Imala si priliku da radiš na poziciji kreativnog direktora u velikim kompanijama poput Zare, LC Waikiki, kineskog brenda Metersbonwe i C&A China.

Kakva iskustva nosiš iz saradnje sa pomenutim kompanijama?

Evropa i dalje diktira sve trendove, tu nema govora. Ključ je u tome kako ih Kina tj.

Azija interpretira i naravno, šta se kineskim konzumentima sviđa. Kineskog konzumenta ne mogu da generalno okarakterišem, sve zavisi iz kog je grada, sredine, kulturnog miljea. Kina je prevelika zemlja da bi se svela na bilo kakvu definiciju i tu većina firmi i brendova greši, jer pokušava da se fokusira samo na jednu ciljnu grupu, a da uopšte ne istraži tržište kako treba, što je razumljivo, ovo je po meni kontinent, a ne zemlja. Jednog urbanog Kineza/ Kineskinju ne zanima odanost jednom trendu, jedan dan to je streetwear, drugi dan to je retro romanticism i tako dalje.

Otvoreni su za eksperimentisanje, mnogo više od konzervativne Evrope. Svaki put kad otputujem u Pariz sablazni me koliko se svi isto oblače već godinama unazad. Ovde je zabavno gledati kako se trendovi pretapaju i evoluiraju iz meseca u mesec.

Jako sam zahvalna na svim iskustvima koja su kombinacija super skockanih okolnosti, truda, sreće i hrabrosti. Tri godine u Zari su bile kao vojska i naučile me dosta toga, otvorile mnoga vrata u svetu mode. Emotivno sam vezana za Zaru, jer gomila životnih prijateljstava mi je iz tog perioda života i pošto znam kako sve funkcioniše iznutra. Sa vrlo subjektivnim pristupom pratim rast i evoluciju brenda. Bez obzira na to što svi pljuju brzu modu, to je ipak ruka koja me je hranila i pružila neverovatnu priliku. Rad u zemljama poput Turske, Indije i Kine me je ne samo obogatio poslovnim i životnim iskustvom, nego sam imala priliku i još uvek je imam da vidim kako se ove specifične kulture i ekonomije razvijaju munjevitom brzinom, a čija je evolucija mnogo drukčija od ostalih svetskih marketa.

Možeš li da napraviš paralelu između kineskog i evropskog tržišta kada su moda i odevanje u pitanju? Šta karakteriše prosečnog kineskog konzumenta mode?

Ima li prostora za građenje individu- celoj jugoistočnoj obali, da se karton i alizma putem odevanja i trendova u plastika recikliraju u svakom većem gradu, društvu koje je duboko kolektivističko? da svaki kvart i svaka zgrada imaju poseban kontejner za doniranje stare odeće…Od Apsolutno. Nove generacije su drugačije od sitnih do velikih promena, sve to ima uticaja generacije svojih roditelja i individualizam na industriju. je nešto što se da uočiti u Kini. To se ogleda ne samo u izboru odeće, nego u lifestyle Ko diktira modne trendove u Kini? odlukama, od činjenice da sve više mladih generacija radije ulažu u putovanja, zdravu To je i dalje Zapad. Najprodavaniji brendovi ishranu, sport nego u kupovinu, do izbora u Kini 2018. su „Gucci“, „Balenciaga“ i „Off njihovih destinacija koje su sve samo ne White“. Domaća modna scena je razvijena, standardne, kao i novog pristupa životu. Na od designer brands, do fast fashion, kraju, mlađe generacije ovde žele iste stvari premium i luxury brands. Sve je pokriveno kao i mladi u drugim delovima sveta. ali vrlo je komplikovano nazvati ijedan kineski brend velikim trend setter-om, Fenomen brze mode u Kini se čini još br- pogotovo što se većina kupovina odvija žim. Ima li prostora za priču o održivoj online i to na sajtovima poput „Tmall“ i modi, reciklaži i novim materijalima koji „Taobao“ gde postoji milion manjih butika. nisu tako toksični za proizvodnju?

Kinezi su segregovani po gradovima i jako je velika razlika kako se oblače Sve zavisi od socijalne grupe. Ako u većim, a kako u manjim, iako su u pitanju pogledamo srednju/višu srednju klasu u gradovi sa multimilionskom populacijom. tier 1 gradovima poput Šangaja i Pekinga, svest o odgovornom izboru lifestyle-a je Koliki uticaj trendovi imaju na tvoje sveprisutna i ljudi će svakako investirati odevanje, kako biraš odeću koju ćeš u brendove sa čijom se filozofijom nositi? identifikuju. Kina je i dalje jedan od glavnih tekstilnih proizvođača i inovacija u tekstilu Činjenica da radim u modi već petnaest je sveprisutna. Ljudi nisu svesni, ali ovde godina znači da se bavim nečim što jako se uveliko koristi reciklirani poliester, volim i čemu pristupam sa lične tačke BCI pamuk (better cotton initiative), gledišta, a opet trudim se da budem i ekološko bojeni denim itd. Većina fabrika distancirana zbog opšteg bombardovanja koje proizvode za strane brendove imaju i saturisanja informacijama. Kada radiš u jako strog quality control u smislu da su modi, neminovno je da pratiš trendove, to zabranjeni pojedini toksični sastojci, da se od tebe i očekuje. Ja pratim dizajnere fabrika mora da radi po standardu bre- koji su meni dragi i pratim njihovu ndova za koje proizvodi, da radnici moraju evoluciju, ako se nešto od trendova uklapa imati regulisano radno vreme…Sve je to u moj lifestyle, možda ću ga prihvatiti, ali uveliko implementirano, samo što možda trudim se da ne kupujem stvari za koje ljudi nisu obavešteni, i slušaju samo o znam da se neću lično vezati za njih ili ih zagađenju, a ne o pozitivnim promenama, neću nositi iz godine u godinu. tipa da je Kina izgradila vetroturbine po

Imajući u vidu da puno putuješ koliko mesta na kojima odsedaš utiču na tvoj stil, da li se drugačije odevaš u različitim kulturnim sredinama?

U Kini definitivno eksperimentišem više, činjenica da često putujem u Koreju i Japan svakako utiče na mene, kao i nostalgija za domovinom, Istočnom Evropom i ostalim zemljama u kojima sam živela. Moj stil je već izgrađen, iako i dalje evoluira, nema tu preterane razlike kako se oblačim u kojoj zemlji, više se radi o tome da li putujem poslovno ili idem na odmor, da li je u pitanju weekend trip ili dve nedelje tropskog putovanja.

Koja su ti najdraža, autentična mesta u Šangaju?

Konfučijev hram sa najlepšom baštom u Old City koji se još uvek drži sa malim buvljakom knjiga (buvljaka i pijaca antikviteta više nema po Šangaju), Fuxing park gde stariji parovi plesu ili vežbaju tai chi, flower & pet marketi po Šangaju, West Bund koji je novoizgrađen kvart pun muzeja, šetališta i kul dešavanja, Shanghai Museum gde je ulaz besplatan i može se videti celokupna istorija porcelana na izvol’te koja je fascinantna…Autentičnih, starih mesta nema, jer je azijska filozofija i pristup da sve što je staro može se obnoviti i ponovo izgraditi, što znači da su mnogi kvartovi Šangaja nestali pod najezdom staklenih business centara. Tako da je po mom mišljenju više autentična ta neka nova energija u Šangaju i futuristički enviroment nego nasleđe i prošlost.

Kakav je život u Šangaju, koliko se razlikuje u odnosu na život u Evropi? Život je brz, intenzivan, svi ljudi koje znam rade nenormalne satnice, da ne pričam o tome koliko je naporno raditi u modi gde sve ima jako kratak rok trajanja. Ali isto tako život je lak, funkcionalan, sve je na dohvat ruke, sve je moguće. Lepo je usporiti, uživati u fuziji istočne i zapadne kulture, zaći u stare kvartove odmah iza novih zgrada gde se život promeni za 180 stepeni. Meni je svaki dan avantura, često ne znaš šta ti dan donosi, i to je jedna velika čar Šangaja.

Sve se može i još uvek ima mesta za sve pod suncem.

Da li odeći pristupaš kao kolekcionar? Koji su ti najdraži komadi koje poseduješ i sećaš li se kako su dospeli u tvoj orman?

Retko pristupam odeći kao kolekcionar – zapravo, trudim se da što manje kupujem i da sve što kupim traje godinama i ima svoju funkciju. Čuvam par vintage komada ili kupujem određene dizajnere koje zaista volim, tipa „Sacai“, „Celine“, „Isabel Marant“, „Lemaire“…Najdraži komadi su mi „Sacai“ hibridni i dekonstruisani komadi - suknje, bluze, sportska jakna. Jako volim nakit od „Celine“ i da kažemo da njega zaista skupljam, iz ljubavi prema onome što je „Celine“ nekada bio. Definitivno sam „Philophile“.

Gde najčešće pronalaziš odeću i modne tekstilni sektor zaživi kako treba kod nas. Ne detalje? vidim zašto se to ne bi desilo. Toliko modnih brendova uveliko proizvodi po zemljama Uglavnom na putovanjima ili se inspirišem srednje i istočne Evrope koje su u našoj ovim što vidim po Kini. Jako sam foku- neposrednoj blizini. sirana na siluetu i to je prvo što primetim kod outfita. Često vidim neku predimenzi- Vratiću se na trenutak na priču o koleoniranu siluetu ovde u Kini ili Koreji i to me kcionarstvu. Znam da si pasionirani inspiriše za sopstveno oblačenje. Ili kada kolekcionar parfema, možeš li da nam vidim određenu teksturu nekog materijala, otkriješ kako se rodila tvoja ljubav pošto se inače bavim istraživanjem istih, i prema parfemima i na koje primerke relativno sam svesna kad će koji da doživi iz kolekcije si najslabija? bum. Onda sam opsednuta istim i tražim komade odeće kao luda po celom gradu.

To je nastalo odavno. Kad vam kao detetu od deset godina na poklon daju „Poison“ Pratiš li modna zbivanja na Bakanu, po od Diora, neminovno je da će takve stvari stoji li neko od domaćih dizjnera ili da vas zainteresuju, a pogotovo ako su brendova čije komade rado kupuješ mama i obe bake u istom fazonu parfema kada si ovde? i parfemisanja. Ja sam potpuni amater u kolekcionarstvu i znanju o parfemima, ali Ne pratim baš puno šta se dešava u Srbiji, to me ne sprečava da sama naučim što više i uvek prozujim po Beogradu u roku od mogu. Moja parfemski ukus se uglavnom nedelju-dve tako da mesta za shopping vrti oko parfema iz osamdesetih, i pre velike nema. Znam da se pojavilo more manjih reformulacije IFF-a sredinom dvehiljaditih brendova koji se probijaju zahvaljujući kada su pojedini sastojci zabranjeni Instagramu i to je strava, jer svaki od tih (još uvek svake godine izmišljaju nove brendova priča individualnu priču. Nadam zabrane). Nažalost, parfemski mainstream se da će ih biti sve više, i super je što su to je postao jedna velika mašina za pravljenje većinom jako mlade devojke koje znaju šta para, visokih markupa i beskompromisnih hoće i vrlo pozitivno pristupaju celoj priči. profita, te se slepo prate trendovi koji su S druge strane, pogađa me što naš tekstilni toliko mediokritetski da se često pitam da sektor, koji je nekad bio vodeći u regionu, li ljudi koji kupuju te parfeme imaju osećaj biva potpuno istrebljen ili kupljen od strane koliko je sve kopija jedno drugog i koliko drugih zemalja. Nadam se da će se desiti se individualnost u ovoj industriji potpuno konzumentski bum koji će dopustiti da izgubila.

Kako biraš parfeme koji će se naći u Koji je tvoj „guilty pleasure“ pored partvojoj kolekciji? fema, šta će sigurno naći put do tvog kofera na svakom putovanju?

Nemam pravila - volim sve. Nekada sam bila snob i kupovala samo niche parfeme, ali Tradicionalni tekstili i ručno rađene maske. sada kad u mainstream parfemima naiđem To se dovlači sa svakog putovanja. na dragulje, to me više oduševi. Svakako da volim i dalje niche i artesanal parfemske Destinacija kojoj se uvek rado vraćaš kuće, neki od omiljenih su mi: „Tauer“, da napuniš baterije? „Papillon“, „Zoologist“, „Slumberhouse“, „Aedes de Venustas“, „Perfumer H“, ali isto Indonezija. Iako smo je dosta proputovali, tako volim „Guerlain“, „Narciso Rodriguez“, gotovo svake godine, mene njihova „Cartier“, „Dior“, „Chanel Exclusives“, kultura fascinira, a i sama činjenica da ima „Lolita Lempicka“ itd. Parfeme biram po 17. 000 ostrva kojima se treba posvetiti. Što notama koje me interesuju, godišnjem se mene tiče, ne moram nigde drugde da dobu ili raspoloženju. Parfemski ukus se putujem. takođe menja s godinama i nešto što ti se ranije nikako nije sviđalo (u mom slučaju Kakva silueta će biti aktuelna naredne određeni florali: jasmin, gardenia, tuberose) modne sezone, za kakvim komadima ćeš odjednom ti postaje zanimljivo. Volim tu ti sigurno posezati? parfemsku apstinenciju. Ne moraš da imaš sve. Dopusti sebi da u tom otkrivanju bude Streetwear će malo usporiti i jedan od i dalje uzbuđenja i da to traje godinama. trenutnih mikro trendova - sleepleisure Nisam sumanuti kolekcionar koji biduje (innerwear postaje outerwear) će postati na „eBay“ za ogromne pare, ali imam aktuelan, ako već nije. Ja ću i dalje ulagati želja, naravno. „Guerlain“ mi je jedna od u timeless komade – „Uniqlo“ džemper od omiljenih parfemskih kuća i bez problema kašmira je nešto što kupujem svake sezone, bih sve pare dala na njihove vintage i to na muškom odeljenju. Široke somotske parfeme, sa fokusom na vintage „Vol de palazzo pantalone su mi u glavi već duže Nuit“, „Mitsouko“, „Vega“, „Djedi“. vreme, kao i „Yeezy 500“ patike. Izgleda da ću na kraju pokleknuti trendu nabudženih patika, a da toga nisam ni svesna…

Životni stil

Kako se ne izgubiti u ličnom muzeju čuda Sutra nikada nije danas! Da li je moguće probuditi se ujutru i reći: „Pa, sad je konačno sutra?”

Alisa u zemlji čuda

Tekst:

Marija Radojković

Tekst:

Merima Aranitović

110 | novembar

N

i juče nije danas, i jedini način da ga sačuvamo – jeste da ga materijalizujemo. Da juče ne bude samo sećanje na jedan prošli trenutak već da nas nešto konkretno podseti na delić života u kome nam se nešto značajno desilo. Svi imamo samo ovo danas. Čak i kada toga nismo svesni, kada smo čvorovima vezani za prošlost ili kada bežimo od ovog trenutka u neku nedokučivost budućeg trenutka, mi imamo samo ovo sada.

No, varljivost trenutka, strah od zaborava, pridavanje velike važnosti određenim događajima i ljudima navode nas da pravimo svoje muzeje. Da ne zaboravimo, da negde uskladištimo. Čuva nas onaj osećaj da im se uvek možemo vratiti. Te čarobne kutije su nam garant – da ako stvarnost zaliči na nešto što nam se ne dopada, uvek možemo da zavirimo u skrivenu magiju.

da ne palimo sijalicu, stavljamo još jednu skicu na policu sećanja. Ušuškamo je između već postojećih stvari, ne bi li postala nevidljiva za ostale. Da izbledi taman koliko treba i da na nju padne sasvim malo prašine ovog trenutka.

Ovo malo, vremensko proklizavanje dogodi se s vremena na vreme, ne znam kako, ali kao da se okolnosti malo uspore i učaure, kao da skrenemo s puta, a vreme iskoristi priliku da protrči kraj nas. Sačuvana lepota. Otkinuta od vremena.

Strah od zaborava

Izvadimo album sa fotografijama, otvorimo virtuelni album. Listamo. Kreiramo priče u sebi. Ne volimo da pokazujemo ljudima fotografije iz prošlosti. Nekih trenutaka nama bitnih. Imamo utisak da svakim otvaranjem pred strancima gubimo deo uspomena. Razvodne se rečima izgovorenim naglas. Počnu da blede. Čak i ako su elektronske. Nestaje ona fina patina koju negujemo u ovakvim polumračnim večerima.

Mislila sam, ovo je tema o kojoj je lako pisati. Svi mi imamo nešto što čini naš privatan svet sećanja, naše tajne ušuškane u određene predmete, knjige ili slike nonšalantno poslagane oko nas, s ciljem da nas podsete na nekog ili nešto. Vrlo brzo shvatih da je priča mnogo kompleksnija i da je zaranjanje u te zbirke bolno sladak proces. Ponekad u gluvo doba noći, u onom ranjivom trenutku kada bi trebalo da pogasimo svetla i utonemo u san mi počnemo da premotavamo film. Dali je današnji dan bio isti kao i svi drugi ili je ipak za jednu notu, za jedan miris, dodir, reč, nosio notu jedinstvenosti u sebi?

Po čemu ću ga pamtiti? Uplaši taj čas, spoznaja da će možda sve otići u zaborav i onda umesto u san pohrlimo u svet sabiranja i kreiranja još jedne uspomene. Pa tako u mraku, koji je prošaran uličnim svetlom, taman dovoljnim

Varljivost vremena i igra svetlosti Verovatno je to normalno u jesen. Opsednuti bojama, zvucima, ranim mrakom u kom ponekad zalutamo, povedu nas u naše čudesne muzeje.

Tada, u toj samoizabranoj tišini čujemo glasove i vidimo lica onih koji nisu više deo naše svakodnevice. Naša priča je čista i sećanje se ne menja. Barem ne pod uticajem nekih drugih, jer sećanja jesu kvarljiva roba i lako padnu pod tuđe uticaje, ali kad smo sami sa njima onda su i čudesa samo naša.

I suza koja klizne niz obraz samo naša je.

To su oni trenuci u kojima ulazimo u lične galerije, jer nam nedostaju neki ljudi, lica i osmesi, neki novi početak, malo životnih začina i malo imaginacije.

111

Kao Alisa skliznemo u rupu u sebi Tada, kao i ona, pronađemo u sebi reč koja nedostaje, nju pretvorimo u čežnju, a čežnju u ostvarenje. Začine izmešamo u bočici i spremni smo da se vratimo u realnost. Da obojimo sivilo, da vratimo radost na lice, da s tom energijom nastavimo do sledeće posete imaginarijumu. Začini izmešani u bočici, spremni da začine suviše tvrdu realnost sa malo alhemije, zahvalnosti, topline u dodiru, razigranosti u prostoru.

Malo začina za taj magični početak. Malo čarobnog praha za vraćanje među ljude, lica i u priče. Sanjamo budni neke snove. Živimo ovde i sada. I sve dok je tako naši lični muzeji čudesa su divna mesta na kojima se malo odmorimo, podsetimo, saberemo i s tom novom energijom uskočimo u nove izazove.

112| novembar

113

114| novembar

Iz ugla Bahovog praktičara No, samo na tren ćemo iskoračiti iz ove priče i sagledati stvari iz ugla Bahovog praktičara.

Moramo biti pažljivi i čuvati se zamke – ako suviše dugo ostanemo u svetu prošlosti, nije dobro. Ukoliko mnogo toga nagomilamo u njega, ni to ne valja. Da bismo mogli dalje, da bismo punim plućima živeli stvarnost ne smemo vući prošlost kao teret za sobom.

Istina je, bez uspomena smo kao bez temelja, ali previše uspomena su više teg nego temelj, jer kad prošlost počne da se preliva u sve prostore našeg bića, tada uspomene počinju da nas blokiraju i ne dozvoljavaju nam da krenemo dalje.

Blokirani, nesvesni smo toga da nismo u balansu, da živimo prošlost, zaglavljeni, a vreme ne čeka. Ono nas vuče napred.

Osećaj da smo razapeti između dva sveta – magije prošlih dana i potrebe da idemo dalje nas čine nesrećnima. Tada je vreme za raščišćavanje i svođenje čudesa na pravu meru. Da nam opet budu dobra baza za dalje, ali nikako više od toga.

Zauzdavajući trenutke, čuvajući previše toga, shvatismo, iscurilo je vreme. Zaboravili smo važnu stvar – dok se prisećamo idilične prošlosti i prizivamo neku lepšu budućnost pored nas prolazi naša jedina realnost i stvarnost. Prođe nam ovo ovde i sada. Možda će, kako neko pametno reče, neka vremena biti i bolja i srećnija, ali mi imamo ovo ovde i od njega treba da napravimo najbolje što se od ovih sastojaka može napraviti.

Budućnost nastaje u ovom momentu naše sadašnjosti koja postaje istovremeno i naša prošlost. Muzeji su svakim danom ispunjeniji, karte sve skuplje za ulaz i posetu. Koliko će naši lični muzeji u toj ispunjenosti biti bogati i raskošni zavisi od naše motivacije, inspiracije, kreativnosti da danas gradimo i stvaramo sa iskustvom koje imamo. Neka naša budućnost bude korak, osmeh i zadovoljstvo da odemo dalje i više od onoga što smo danas, hrabrost i odlučnost da možemo i sigurnost da u tome istrajemo.

115

Kultura

Mesto susreta sa jednim od najznaÄ?ajnijih srpskih umetnika

Tekst i fotografije: Dragana Ilić @_oatflake

116 | novembar

Fotografija: ROGÉRIO ASSISISA

117

Petar Lubarda, velikan srpskog slikarstva rođen je u Ljubotinju 27. jula 1907. godine.

Osnovnu školu pohađao je u svom rodnom mestu, Cetinju i Herceg Novom, a gimnaziju u Herceg Novom, Šibeniku, Sinju i Nikšiću, gde je počeo da slika. Kao jedan od grandioznih slikara koji je svojom autentičnošću osvojio svet i dobio mnogobrojna priznanja, postao je jugoslovenski kulturni diplomata i umetnik koji je uticao na razvitak ovdašnje likovne kulture. Koliko je Lubarda bio značajan govore i tekstovi iz 1953. godine kada je nagradom na drugom bijenalu u Sao Paolu dobio zasluženo priznanje, pored radova Dalija, Pikasa i mnogih drugih, uzdigao je jugoslovensko slikarstvo na nivo koji zaslužuje. Posle tog uspeha Lubarda počinje da izlaže u Parizu, Londonu i drugim svetskim gradovima, a danas većinu njegovih dela možemo pronaći u Legatu Petra Lubarde koji predstavlja reprezentativan muzejski prostor, za posetioce otvoren od decembra 2014. godine.

U Iličićevoj ulici broj 1 grandiozna kuća pruža osećaj dobrodošlice i prijatnosti.

Ulaskom u veliko predsoblje, posetioca dočekuje petnaestominutni film o tome kako je ova ustanova nastala i kako jedna tužna priča dobija sretan kraj, čime daje dobar uvod u početak „putovanja” koje će ih impresionirati.

Nakon filma sledi prelazak u prostoriju gde se ističu slike velikih formata, intenzivnih boja koje u sebi nose snagu tih velikih

118| novembar

dimenzija. Centralno mesto zauzima „Čovek i zver”, koja govori o iskušenjima i tegobama koje je Srbija vekovima proživljavala, pa je iz tog razloga Lubarda ovo delo posvetio Beogradu. Jedno od značajnijih dela, „Borba petlova” iz 1958. jednako privlači pažnju elementima Lubardinog kolorističnog sna kao i „Kleveta” (1951.), „Kompozicija” (1952.) i „Zarobljenik” (1942).

Petar je često govorio da mu je atelje utočište, velika razonoda i tegoba. Mesto gde su mu svi polazni i završni snovi i baš to se u ovim prostorijama može osetiti.

Drvene stepenice vas potom vode do drugog sprata gde su izložena platna „Kosovska bitka”, „Sumrak Lovćena II” i „Lamenta za pesnika (Njegoš na Lovćensku temu)”, a pored njih i niz Lubardinih ličnih predmeta poput štafelaja, paleta boja, ličnih dokumenta, stolice u kojoj je voleo da odmara, zatim televizor, porodične fotografije i tome slično. Sve ovo doprinosi složenosti utiska i omogućava da se neposredno doživi duh umetnika koji je po rečima drugih bio blage naravi, vrlo vredan i predan poslu. Često slikajući i po šesnaest sati dnevno, Petar je predano izrađivao velike formate, pravio skice i crteže. Posebno je bio posvećen radu na slici „Kosovska bitka”, a na konačnoj verziji slike kakvu poznajemo danas, veličine 172,5 x 190,5 cm radio je pune tri godine. Voleo je da čita, sluša džez, klasičnu muziku, uživao u poeziji i bio vrlo privržen porodici.

119

120| novembar

121

„Ja sam ja i svet slikam po svojoj volji uzburkam more, da se zapeni kao šampanj, rasklapam bregove, crvene stene kršnih predela, plave senke u podne, žuti strah smrti, beli krik galebova to su moje palete.”

122| novembar

O njegovim delima i značaju moglo bi se satima pisati, ali dolazak u Legat je neophodan kako biste se uživo susreli sa Lubardinim radom, njegovom intimom i utkanim emocijama. Ovde su strane i domaće delegacije iz čitavog sveta dolazile kako bi videle atelje čuvenog umetnika, a danas je on mesto susreta brojnih poštovaoca najznačajnijeg jugoslovenskog slikara XX veka. Legat sadrži i mali kafe kao i suvenirnicu, u kojoj se mogu pronaći knjige o Lubardi, bedževi i razglednice. Akcenat stavljam na knjige jer u Biblioteci grada Beograda postoje samo dva pisana dela o Lubardi, koja su dostupna za čitanje u prostorijama ove ustanove.

Iako nas je napustio 1974. godine, Petar Lubarda iza sebe ostavio toliko toga što ga čini i dalje živim i prisutnim među nama, a što poseta Legatu dokazuje. Njegova originalna umetnost zaslužuje da poseta Legatu bude prioritet ne samo Beograđanima već i svim gostima ovog grada, grada koji je za Petra bio topao, bratski, gostoljubiv čovek. Jednom godišnje morate priuštiti sebi to zadovoljstvo da se nađete pred delima ovog nesvakidašnjeg umetnika.

123

Ekologija

Jutro uz

124 | novembar

125

Ekologija

N

ajstrašnije maske na svijetu nisu više ono što mislite. Nisu to zombiji, vampiri, niti druga bića iz horor filmova u koja se rado maskiramo za svaki maskenbal, pogotovo onaj najveći u godini, Noć vještica. Ne, na ove jezive prizore nailazimo u drugoj vrsti filmova – dokumentarnim. Strašnijim od ičeg drugog čini ih činjenica da su stvarni.

Svake Noći vještica postoje neki šabloni kojima se rado vraćamo: rezbare se bundeve, domovi dekorišu modelima paukova, kostura i slijepih miševa, stvaraju zalihe slatkiša i vrši pretraga

134 | novembar

za novim najstrašnijim horor filmom koji će da nam utjera strah u kosti 31. oktobra. Kažu da su oni od kojih najduže ne možemo da zaspimo oni koji učine da poslije gledanja ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo da je to bio „samo film“. Ne, da bismo ih gledali drhtavih srca i gladnih očiju potrebno nam je da, makar malčice, prenesemo scenario sa filmskog platna u stvarnost.

Ove godine, poslednje večeri u oktobru, bilo je ljudi koji su nam rekli da više ništa ne moramo da zamišljamo.

Da filmovi „strave i užasa“ danas nisu među hororima, već među eko dokumentarcima. Oni su se maskiralU

Noc vještica naših snova il’ cudovišta naše jave?

Tekst: Anđela Đurašković @andjapise

vima nakon nas: otpad. Djeluje naivno u poređenju sa zombijima? Eh, ali nisu li u svakom dobrom filmu upravo oni najbezazlenijih pogleda na kraju najopasniji? E pa, ovo je drugačiji kraj.

Otkrismo zlikovca prije nego što je pobijedio. I još uvijek ima vremena za veličanstven obrt. Samo pitajte moje sagovornike. Da, one maskirane, koje pomenuh maločas. Kreativne i odvažne, koji babaroge savremenog doba dočekuju zasukanih rukava, vedrih srca i – što je najvažnije – spremni da edukuju sve one sa kojima ukrste puteve o tome šta nam je raditi kako bi i ovaj problem jednoga dana postao onaj koji vidimo „samo na filmu“.

135

Kad duh koji proganja more zaviri u naše ormane

U engleskom jeziku postoji termin koji označava ribarske mreže koje su izgubljene u morima, ostavljene da zauvijek lutaju i, baš poput čudovišta na koja nas asocira Noć vještica, proganjaju stanovnike svjetskog okeana. Taj izraz je „ghostnet“, duh-mreža.

U našem jeziku ne postoji sličan izraz, već ribari svaku mrežu koju ne nađu kad po nju odu prosto otpišu kao izgubljenu, iako ona to zapravo nije. Nastavlja da postoji i predstavlja problem morskom ekosistemu.

Prema posljednjim istraživanjima, ni slamčice niti kese, već upravo izgubljene ribarske mreže zauzimaju najveću površinu svjetskog okeana kada je plastični otpad u pitanju – čak 46 odsto. Mnoge iznenađuje ovaj podatak jer se rijetko o tome govori, a i same kompanije koje se bave proizvodnjom opreme za ribolov ne tretiraju ovaj problem adekvatno. Istraživanje organizacije „World Animal Protection“ pokazalo je da od petnaest najvećih proizvođača mreža za ribolov na svijetu, nijedna (!) u svom poslovanju nema programe vezane za rješavanje pitanja zalutalih mreža, a samo jednaovo prepoznaje kao problem.

136| novembar

Očigledno je da je ovoj temi neophodno posvetiti veću pažnju. U Pleziru to radimo kroz pisanu riječ, a moja sagovornica, eko dizajnerka Linda Tomas, iglom i koncem.

Zapravo, ne koncem, već ribarskim najlonom. I svakim drugim odbačenim materijalom koji joj dopadne ruku.

Linda je majstor u pretvaranju ekoloških problema u modne priče. Uradila je to 2017. godine svojom 22 metra dugom haljinom „Talas otpada“, napravljenom od platna sa 100 odbačenih bodyboard daski, nađenih u moru. Iz vode je izvukla i 99 balona za haljinu „99 mrtvih balona“, kojom je htjela da edukuje najmlađe o opasnostima koje baloni – ali i helijum u njima – predstavljaju stanovnicima okeana, prije svega kornjačama i delfinima. I baš na Noć vještica ove godine učinila je isto: okrenula se ka okeanu u potrazi za sredstvima za rad i rodila se „Ghostnet“ haljina.

137

Fotografije: Fraser Marchbank

138| novembar

Poruka „Ghostnet“ haljine je jednosta vna i direktna: najstrašnija stvar u koju se neko može maskirati za Noć vještica je otpad – konkretno, ribarska oprema zalutala u okeanu. Kako ste došli na ideju da jednu kreaciju posvetite podizanju svijesti o problemu otpada koji stvaraju izgubljene mreže za ribolov koje nose struje? Šta smatrate najstrašnijom stranom ovog fenomena?

Ideja za „Ghostnet“ haljinu javila se nakon što sam pronašla nevjerovatno veliki komad zalutale ribarske mreže prilikom dvominutnog porodičnog čišćenja otpada sa plaže. Bilo je to negdje u vrijeme kada sam napravila „Talas otpada“ haljinu (koju čini 100 odbačenih daski za bodyboard) i nisam mogla da odolim, a da je ne zamislim kao haljinu. Pronalazim otpad od ribarskih mreža na skoro svakoj akciji čišćenja plaža i više od 650 hiljada tona njih je izgubljeno u moru svake godine. Ako govorimo o tipovima plastike koje najčešće pronalazimo na Pacifičkom parčetu od otpada (jednom od plutajućih ostrva od plastike koja se mogu naći u okeanu), ribarske mreže su tu najveće. Mreže zalutale u okeanu su veoma strašne jer su poput duhova, sablasne, teško ih je uočiti i podižu se iznova kako bi ubijale u više navrata.

Koje materijale ste koristili kako biste napravili haljinu i kako je proces njenog stvaranja izgledao iza kulisa? Kako ste se odlučili za saradnike na ovom projektu?

Haljina je u potpunosti napravljena od mreža izgubljenih na moru, bez konca ili lijepka, samo odmršavanjem niti i njihovim kasnijim tkanjem. Iza kulisa, mreže i zamršene niti bile su ne samo u mom ateljeu, već svuda po kući. Nosila bih džak mreža izvučenih iz mora sa sobom na odmor kako bih razdvajala niti. Nakon raščvoravanja, napravila sam više od 100 krugova metodom koja je nalikovala heklanju, i njihovo stvaranje za mene je bio blago opsesivni dio jer sam željela da boje budu usklađene i da sve bude uredno.

Karolin Bond je zanatlija koja tka životinje od zalutalih mreža i znala sam da želim da ona napravi životinje za haljinu čim sam u svojoj glavi imala predstavu toga kako bi one izgledale u cijeloj kombinaciji. Još ranije sam upoznala jednog od ronilaca iz „Fathoms Free“ pa su i oni bili moja prva pomisao kad je bilo potrebno pronaći nekog ko bi pomogao u pribavljanju mreža iz okeana. Za frizuru i šminku bio je zadužen moj eko A-tim: oni su radili sa mnom i na „Talas otpada“ kreaciji. Za mene je osnovno da su cio tim i proces održivi, jer bi ono što radim bilo potkopano ukoliko bih za snimanje koristila proizvode koji sadrže supstance petrohemijskog porijekla ili one koje ugrožavaju životinje. Ja radim ono o čemu pričam jer je to jedini vid djelanja koji mi je prihvatljiv.

139

140| novembar

141

Šta svaka osoba može uraditi kako bi dala doprinos čišćenju okeana i održavanju te čistoće bez naknadnog dodavanja otpada?

Sva voda u jednom momentu dođe do okeana, stoga sakupljanje otpada na kopnu ili moru je od pomoći i uspostavlja vezu između nas i onog što zagađuje okean. Ukoliko pokupite deset plastičnih flaša svaki put kada čistite plažu, uskoro ćete shvatiti da biste radije koristili flašu za višekratnu upotrebu. Pokušajte, gdje god je to moguće, da odbijate plastiku za jednokratnu upotrebu, jer je to prvi korak, a ne onaj: „Ok je, recikliraću ovo“. Nastavite da se mijenjate i vjerujte u sebe da možete uspjeti u tim promjenama. Takođe, modna industrija je drugi najveći zagađivač poslije fosilne, stoga usporite tempo i razmislite o onom što kupujete. Pokušajte da zaobiđete sve nove plastične odjevne predmete (od akrila, najlona i poliestera) jer se oni razlažu na mikrovlakna i cijela njihova životna priča prilično je mračna. Nađite novu namjenu staroj odjeći ili je razmijenite sa nekim i konačno, ako kupujete pamučne stvari, potrudite se da kupite one od organskog pamuka, jer je neorganski biljka najgladnija pesticida od svih na planeti i uništava brojne vodne sisteme na svijetu.

Na svojim profilima na društvenim mrežama opisali ste sebe i ženu koja nosi „Ghostnet“ haljinu kao „Eko ratnice“, objašnjavajući da je za vas ovaj termin mirne i aktivne prirode.

Kako biste definisali eko ratnika i kako svako od nas može to postati?

Za mene je eko ratnik osoba koja je jaka (ratnik) i koja se bori za planetu na miroljubiv, ali aktivan način. Svako od nas može

142| novembar

postati jedan pronalaženjem i dijeljenjem sa drugima načina za zaustavljanje štete nanete životnoj sredini i zaštitom onoga što volimo. Obrazovanje je ključno, stoga kada naučimo nešto novo, primijenimo ga i sami, a potom podijelimo sa drugima.

Konačno, ističete da su nam potrebni kružni odgovori i da je bilo dosta linearnog načina razmišljanja. Iz vašeg ugla, kao kreativne duše i eko dizajnerke, kako biste ohrabrili naše čitaoce da pruže odbačenim materijalima drugu priliku i počnu da ih posmatraju kao sirovine za stvaranje?

Svi smo mi drugačiji u pogledu toga kako naša kreativnost funkcioniše, ali prvi korak je otvoriti svoje vidike za mogućnost da nešto može biti ponovo upotrijebljeno.

Ukoliko sebi postavimo to pitanje, pružamo priliku odgovoru da dođe do nas. Tako, ako imam ideju ili proizvod kojem želim da nađem novu namjenu, pustim je da sazri do jutra i obično imam kreativnu zamisao za slijediti ujutru. Za druge, proces može da uključuje pretragu na Pinterestu ili Guglu.

Na primjer, možete u polje za pretragu ukucati prilično širok termin, poput „reciklirani božićni ukrasi“ i ideja vam se može javiti nakon što ugledate fotografiju rada druge osobe. Vjerujte u to da moramo da se promijenimo i vjerujte u to da svi mi možemo biti promjena koju želimo da vidimo u svijetu.

Fotograf: Fraser Marchbank Haljina: Linda Thomas Eco Design Fotograf: Fraser Marchbank Kruna: Caroline Bond Haljina: Linda Thomas Eco Design Model: Natallia, ronilac iz „Fathoms Free“ ronilačkog kluba Kruna: Caroline Bond Eko frizura: Clair Swinscoe „Studio Couture“ Model: Natallia, ronilac iz „Fathoms Free“ ronilačkog kluba Eko šminka: Rebecca Rose Robinson

Eko frizura: Clair Swinscoe „Studio Couture“ Eko šminka: Rebecca Rose Robinson

143

Ko se boji kesa još?

Svake godine u svijetu se upotrijebi između jedan i pet miliona milijardi plastičnih kesa. Tu brojku je zaista teško zamisliti – kako sebi predstaviti nevjerovatnih dvanaest nula koje prate peticu u pet miliona milijardi!? UNEP je pokušao ovako: prema njihovom Izvještaju o jednokratnoj plastici za 2018, kada bi se pet miliona milijardi kesa povezale jedna za drugu, prekrile bi površinu veliku kao dvije Francuske. Moja sagovornica je pokušala na nešto drugačiji način.

Ona je sve kese na koje je naišla pretvorila u jedan kostim. I iako je njihov broj u kreaciji bio znatno manji, sama „maska“ simbolizovala je onih pet miliona milijardi, ogromnu cifru koja označava ogroman problem. I, znate šta? Već ova količina kesa na njoj djeluje zabrinjavajuće i motiviše čovjeka da se pokrene. U tome je, valjda i poenta: problem plastike predstavljati plastičnim primjerima, doslovno. A eko blogerka Manuela Baron to sjajno čini.

144| novembar

Putujući po svijetu počela je da uviđa kako otpad ne zna za granice. Istraživanje mogućih rješenja na internetu prije nekoliko godina odvelo ju je do Bee Džonson i ideje „zero-waste“ svakodnevnice. Danas je TEDx govornica koja stoji iza bloga i Jutjub kanala „Girl Gone Green“, na kojima dijeli isječke iz svoje svakodnevnice koja počiva na veganskoj ishrani, izbjegavanju stvaranja otpada i minimalizmu u svakoj sferi života.

Ono što joj je najvažnije i što je više puta istakla i tokom našeg razgovora je uloga svakog pojedinca u obrazovanju onih koji ga okružuju. Da postoji bolji način.

Ljubazniji i prijatniji okruženju. I da su naše najbolje nastavno sredstvo naše navike, a način života koji živimo najbolji primjer onoga što želimo da vidimo i u drugima.

Fotografije: Emer Kelly

145

Vaša maska za Noć vještica bila je simbol milijardi plastičnih kesa koje iskoristimo godišnje na globalnom nivou. Kako ste odlučili da Noć vještica pretvorite u priliku da kostimom edukujete ljude i šta smatrate najstrašnijom stranom ovogproblema?

Nekoliko dana prije Noći vještica vraćala sam se kući kada sam primjetila sve te kuće dekorisane sablaznim ukrasima. Većina ukrasa bila je napravljena od stiropora i sintetičkih materijala. Taj prizor učinio me je svjesnom činjenice da su praznici veoma rasipan period i to sam shvatila kao izazov: kako da učinim nešto zabavno i edukativno. Živim dva bloka od okeana, na kojem sam blagoslovena prizorom delfina skoro svake nedjelje, ali sam ukleta prizorom plastičnih kesa svakog dana. Plastične kese dijele se u piljarama i prodavnicama bez razmišljanja. Čak se, zarad sigurnijeg nošenja, stvari pakuju u duple kese, ali sve one završe bačene. Plastična kesa se u prosjeku koristi samo 12 minuta! A ipak, živjeće koliko i mi, i duže. Jednokratna plastika ne bi trebalo da se upotrebljava na taj način.

Kako gledate na ulogu blogera u edukovanju ljudi?

Blogeri čine ekološke teme prijemčivijim ljudima. Pokazuju nam da ne treba da budete hipik kako biste brinuli o zelenom načinu življenja. Na neki način, oni prodiru u vaš dnevni boravak i pokazuju vam male promjene koje možete uvesti kako biste imali uticaja.

146| novembar

Mislite li da u eri „influensera“ ljudi uviđaju da se na nekoga ne treba ugledati samo po pitanju toga koje proizvode koristiti, već i kakve navike usvojiti? Da li mislite da, u globalu gledano, blogeri i influenseri koriste javnu dimenziju svog djelanja odgovorno i samosvjesno?

Smatram termin „influenser“ (engl. „onaj koji utiče na nekog/nešto“) veoma zanimljivim. Vi utičete na ljude. Imate izbor, možete uticati na njih da čine dobro i budu bolji ili da mrze svoja tijela i kupuju stvari kako bi usrećili sebe. Kao neko s platformom za izražavanje, smatram važnim njeno korišćenje na odgovoran način.

Tokom Noći vještica, pomenuli ste da u nekim državama poput Floride – nije legalno zabraniti plastične kese. Šta mislite da treba činiti kada je zakon s jedne strane, a odgovorno ponašanje s poštovanjem prirode na drugoj?

Zagovornica sam individualne akcije, jer je to jedina stvar koju lično mogu kontrolisati.

Vjerujem u zajednicu i uzimanje učešća u lokalnim pitanjima. Trenutno se u mom gradu testira program koji kompanije snabdijeva papirnim kesama umjesto plastičnim. To je korak u pravom smjeru.

Nadam se da će se jednog dana svi sjetiti da ponesu svoju od kuće, ali za sad su male pobjede ono što se računa. Obrazovanje je takođe ključno. Većina ljudi ne zna za ozbiljnost ovog problema. Predstavljanje izazova i jednostavnih rješenja može imati ogroman uticaj na zajednicu.

147

Koje savjete imate za naše čitaoce kada je u pitanju povezivanje s količinom plastičnih stvari koje koristimo i iskoristimo? Kako vidite prelazak na svakodnevnicu koja je manje zavisna od plastike?

Ne prosipajte nakupljeno smeće. Na nekoliko nedjelja čuvajte svu plastiku koju iskoristite (očistite je kako biste spriječili dolazak buba) i pogledajte koliko trošite.

To zaista otvara oči! Onda kada steknete sliku problema možete početi s isprobavanjem rješenja. Lako je održavati ih jednom kad pređu u naviku. Svoje višekratne cegere za pijacu držim u kolima kako bih se sjetila da ih ponesem sa sobom u trgovinu, a jedan čuvam i u tašni, za slučaj da sam u žurbi. Ne plašite se da pokušate.

Možda ćete zaboravljati i griješiti, ali na duge staze vaši napori imaju nevjerovatan domino efekat!

148| novembar

149

Umetnost

Fotografije: Tatanja Ross; Instagram

Intervju: Anja Paspalj @anjapaspalj

„Okej sam, hvala. Kako si ti?“

150 | novembar

N

apisati sažet uvod o Fransis Kenon (Frances Cannon) nije jednostavno.

Njena umetnost znači mnogo različitih stvari različitim ljudima. Premda sam svesna značaja koji njena dela imaju za mene, nisam u poziciji da govorim u ime bezbroj drugih ljudi koji je takođe podržavaju. Gledajući njen Instagram profil, naišla sam na sliku dizajna za tetovažu koju je kreirala (da, radi i to), minimalistčka crna ilustracija sa rečima „Okej sam, hvala. Kako si ti?“. U toj jednostavnoj rečenici, prepoznala sam značaj njenog rada. Multidisciplinarna umetnica Fransis Kenon živi u Melburnu i prepoznatljiva je po akvarel

slikama i ilustracijama rađenim mastilom.

Njena dela su se našla u stranicama časopisa kao što su „Elle“ i „Vogue“, i sajtovima „Rookie“ i „Refinery 29“, iza sebe ima bezbroj samostalnih i grupnih izložbi.

Umetnička dela s njenim potpisom omaž su ženama i feminističkoj perspektivi u današnjem vremenu i možda je baš u tome sublimirana moć koja odjekuje iz njenih minimalističkih crteža i slika. U, za mnoge, zbunjujućem društveno-političkom trenutku, njen rad ima ulogu podsetnika da je povezivanje sa drugim ljudima od ključne važnosti i da niko nije sam.

Danas se dosta ljudi „razbacuje“ rečju „umetnik/ca“. Šta za tebe znači biti umetnica i šta misliš o celokupnom konceptu koji se podrazumeva pod pojmom „umetnik/ca“?

Tvoja knjiga „I Hope You’re Having Trouble Sleeping“ je postigla veliki uspeh. Da li možeš da mi kažeš nešto o inspiraciji koja stoji iza ove zbirke pesama, kao i o izazovima i nagradama koje si iskusila usmeravajući se po prvi Mislim da bilo šta što se stvara sa namerom put na poeziju? može da postane umetnost. Umetnost je za svakoga i umetnik si sve dok si strastven I Hope You’re Having Trouble Sleeping je i iskren u tome što radiš. moja prva zbirka poezije, koju sam napisala dok sam prolazila kroz težak period raskida.

Tvoj rad se u velikoj meri fokusira na Ove pesme su mi mnogo pomogle da iskustvu kako je to biti žena u savre- sortiram emocije i da postanem samostalna menom društvu. Da li si oduvek znala da posle duge veze, da se nosim sa velikom želiš da doprineseš ovom diskursu ili je promenom i slomljenim srcem. Sebe u pitanju svesna odluka koju si donela u nikad nisam smatrala piscem tako da mi je određenom trenutku? objavljivanje same knjige bilo zastrašujuće iskustvo, ali su mi pretežno pozitivne Potpuno mi je prirodno došlo da pričam reakcije podigle samopouzdanje i podo toj temi, zato što je to lično iskustvo. stakle da se potrudim da više pišem i Kada je moje shvatanje feminizma postalo da razvijam spisateljske sposobnosti! potpunije i celovitije, tada sam i počela da Uzbudljivo je učiti nove veštine! pravim radove koji su bili više usmereni ka mom iskustvu kao žene. To je bilo Otvoreno govoriš o važnosti autorskih Istovremeno i organski proces i svesna prava. Na koji način postižeš to da tvoja odluka da želim da kreiram radove koji se publika razume koliko je značajno smatraju feminističkim. da umetnik/ca bude plaćen/a za svoj rad (pogotovo u 21. veku kada je vrlo Trenutno se nalaziš u Melburnu, ali si jednostavno postalo reprodukovati odrasla i provela veći deo života na umetnička dela)?

Tajlandu. Možeš li mi reći kako je iskustvo internacionalnog detinjstva uticalo Mislim da je razgovor o ovoj temi i na tebe i na tvoj rad (pod pretpostavkom edukacija ljudi o značaju i značenju termina da te stvari možemo da izjednačimo)? intelektualna svojina jedini način borbe.

Prenoseći ovakve vrednosti mojoj publici, Detinjstvo sam provela na Tajlandu i vratila način je kojim pokušavam da skrenem sam se u Melburn kada sam imala 19 pažnju na značaj zaštite autorskih prava. godina. Uprkos tome što su mi česte selidbe Podsećam pratioce da dodaju tag i navedu padale vrlo teško, kada sam bila mala ime autora prilikom deljenja slike kako (pogotovo u tinejdžerskim godinama), mog rada tako i rada drugih umetnika. biti „Third Culture Kid“ me je naučilo da Isto radim i kada delim tuđi rad. Kada neko razmišljam na mnogo otvoreniji i direktno preuzme moj rad, potrudim se da kosmopolitski način. Pomoglo mi je da im objasnim zbog čega je to pogrešno i budem svesnija činjenice da postoje razli- šta će se desiti u slučaju da protiv njih počiti ljudi koji naseljavaju Zemlju i da je svako krenem pravni postupak. poseban, vredan poštovanja i ljudskog dostojanstva.

Premda komercijalni mediji naizgled postaju inkluzivni i u većoj meri prihvataju ljude različitih telesnih građa, čini mi se da se „debeo/la“ i dalje smatra prljavom reči. S obzirom na to da si javno izrazila svoje mišljenje na ovu temu, želela bih da te pitam šta možemo uraditi kako bi ponovo vratili izvorno značenje ovoj reči, umesto da se upotrebljava s ponižavajućem konotacijom? Što više budemo pričali o problemima sa kojima se susreću gojazni ljudi, o fobiji od debljine i o značaju koncepcije autoniomije tela kao i podsticanju ideje inkluzije u medijima, brže će doći promena! Lakše će ljudi razumeti da nije u pitanju ponižavajuća reč ukoliko se koristi kao deskripcija, i to često. Biti debeo i ne sramiti se te činjenice je odgovor!

Nago telo je čest motiv u tvom radu.

Kako gledaš na telesnost? Da li se sve vrti oko seksa ili je telo u mogućnosti da jednostavno bude telo?

Radovi su mi ponekad o seksu, ali najčešće nisu. Telo nije inherentno seksualno, sposobno je za mnogo više od toga. Kada

crtam inspirisana životom i iskustvima kroz koja prolazim prirodno je da pričam i o seksu, ali volim da crtam i druge stvari kao što je grljenje majke ili branje cveća. Mojim radovima predstavljam ljudska iskustva, a seks je samo mali deo toga. Što se tiče teme seksa, kako ti se pogled na seks menjao kroz godina i kako to utiče na tvoj rad? Da li smatraš da svesnost o našem telu (bilo to seksualno ili ne) ima mogućnost da pozitivno utiče na rad i kreativan proces?

Definitivno da! Odrasla sam u vrlo religioznom okruženju tako da je u mojoj kući seks bio tabu tema. Kao odrasla osoba, naučila sam da prihvatim moju seksualnost. Zaista sam prihvatila sebe kada sam prevazišla sramotu koja je bila posledica mog religijskog vaspitanja.

Seks nije sve što jesmo, ali jeste deo nas. Mislim da je otvorenost, iskrenost i edukacija povodom seksa i seksualnosti definitivno korak u dobrom pravcu ka prihvatanju sebe.

Često koristiš svoj prostor na društvenim mrežama kako bi govorila o postojanju raznih „izama“, kako o onima koji se koriste kao čin degradacije i povrede, tako i o onima koje internalizujemo.

Ukoliko smo u privilegovanoj poziciji, kako da upotrebimo naš glas kao pojačalo za druge, a da istovremeno ne uzurpiramo njihov prostor?

Pričaj kada bi trebao da pričaš, a ćuti i slušaj kada bi trebao da slušaš! Pusti druge da pričaju kada imaju nešto dragoceno da kažu. Što se tiče samih društvenih mreža, repostuj i deli glas onih koji su nedovoljno zastupljeni.

Tvoje ilustracije često naglašavaju važnost mentalnog zdravlja i predstavljaju melem za dušu za tvoje obožavaoce. Na koji način kanališeš negativne emocije u stanje kreativnosti i dobrote?

Trudim se da svemu pristupam sa ljubavlju; moje ponašanje prema sebi, prema drugima i kada sednem da kreiram nešto. Voli voli voli, čak i kad je teško.

Za kraj, kako započinješ svoja jutra?

Ustanem i popijem kafu sa mojim psom i sa cimerima. To mi je omiljeni deo dana.

Art

Photos: Tatanja Ross; Instagram

Intervju: Anja Paspalj @anjapaspalj

“I’m fine thanks, how are you?”

158 | novembar

I

t’s difficult to encapsulate Frances Cannon and her work in a short introduction. The fact of the matter is that her art means different things to different people, and although I am aware of the importance it holds for me, I cannot speak for the multitude of other people that support her work.

While scrolling through her Instagram, I ran across a snapshot of a Frances Cannon tattoo design (yes, she does that too). A minimalist black illustration and the words “I’m fine thanks, how are you?”. In that one simplified sentence, I found the meaning of Cannon’s work.

Multidisciplinary artist Frances Cannon is based in Melbourne and is well known for her recognizable ink and watercolor paintings and drawings. Her work has been featured in Elle, Vogue, Rookie, Refinery 29 and her exhibitions (both solo and group) are countless. Frances Cannon’s work is a clear depiction of our times from the female perspective and perhaps that is what makes her minimal pieces so powerful. In these increasingly confusing social and political times, Frances’s work is a reminder that connection is vital and that you are not alone.

The word “artist” gets thrown around a lot these days. What does being an artist mean to you and what do you think about the title “artist” as a concept?

I think anything made with intention can be art. Art is for everybody and as long as you’re passionate and honest about what you’re making - you’re an artist.

Your work largely focuses on the experience of being a woman in contemporary times. Did you always know that you wanted to contribute to this discourse or was it a conscious decision that took place in a specific moment in time?

I Hope You’re Having Trouble Sleeping has been extremely successful. Can you tell us a little bit about your inspiration behind the book and the challenges and rewards of focusing on poetry?

I Hope You’re Having Trouble Sleeping is my poetry compilation that I wrote while going through a difficult breakup. These poems really helped me sort through my emotions and grapple with change, heartbreak, and becoming self-reliant after a long term relationship. I found releasing this book quite daunting as I never really considered myself a writer, but the overwhelmingly positive response I got to the poetry has really boosted my confidence and has spurred me on to try and write more and grow my skill-set in writing! It’s exciting learning a new skill!

It just came really naturally to me to talk about being a woman because that is my experience. As my feminism grew more full and whole, I began to make more work about my experience as a woman. So it was You are very outspoken about the imboth a very organic thing, as well as a con- portance of artistic credit. How do you scious decision to make more feminist work. ensure that your public understands how crucial it is for an artist to be paid for You are currently based in Melbourne, their work (especially in the 21st centubut grew up and spent a large portion of ry when reproducing pieces has become your life in Thailand. Can you tell me how extremely easy to do)? being an international kid influenced yourself and your work (assuming we I think that talking about it and educating can equalize the two)? people about what intellectual property is, as well as integrity online, is the only way I moved back to Melbourne when I was 19, of combating this issue. Communicating after spending my entire childhood in Thai- the importance of artistic credit to my auland. While moving around a lot was really dience is the best that I can do. I remind my difficult (especially as a teenager), being a followers to credit and tag when they reThird Culture Kid really taught me how to post my work or another artist’s work. I do think in a more open and globalized way. It the same. When someone takes work from helped me be aware that there are all kinds me outright, I make sure I let them know of people that inhabit this earth and that and explain why this is wrong and what will everyone is special and worthy of respect happen when I take legal action against and dignity. them.

160| novembar

While mainstream media is becoming more inclusive and accepting of humans with different body types, it feels like “fat” is sometimes still considered a dirty word. You’ve addressed this publicly and I want to know what can be done to reclaim this word for what it actually is, instead of being used in a derogatory tone.

The more we talk about the harms of fat-shaming and fat-phobia and discuss the importance of body autonomy, body positivity and inclusivity in the media - the more quickly change is going to come! Just using the word as a descriptive word and using it often helps people to realize that it’s not derogatory. Being fat and unashamed is the answer!

A common motif in your work is the naked body. What does this vision mean to you? Is it all about sex or can the body be just a body?

Sometimes my work is about sex but most of the time it isn’t. The body is not inherently sexual. It is capable of so much more than

sex. When drawing about life and experiences in this body, it’s natural to talk about sex a little bit but I also like drawing about other things like picking flowers or hugging your mum. My work is about being human, and sex is only a small portion of that.

And regarding sex, how has your view of sex changed throughout the years and how does that influence your work? Do you think that an awareness of our own bodies. Sexual or otherwise, can positively affect our work and the creative process?

Yes, definitely! I grew up very religious, so sex was a taboo subject in my household. I learned to accept my sexuality as an adult.

Once overcoming the shame that was a side effect of my religious upbringing, I was really able to accept myself. Sex is not all that we are, but it is a part of it. I think openness, honesty, and education regarding sex and sexuality is definitely a positive step towards self-acceptance.

You often use your platform to speak out on all the “isms”, the ones that are perpetrated to the harm and degradation of others as well as the ones we internalize as. If we are in a position of privilege, how do we use our voices as an amplifier for others, while making sure that we do not take up their space?

Talk when you should talk and shut up and listen when you should listen! When someone has something valuable to say, let them speak. And in regards to social media, repost and share the voices of the underrepresented.

Your illustrations often address the importance of mental health, making them feel like a balm to the soul for many of your fans and supporters. How do you channel negative emotions into kindness and creativity?

I try and approach everything with love; my actions towards myself, my actions towards others, and when I sit down to create something. Love love love. Even when it’s hard.

Last but not least, how do you start your mornings?

I get up and have coffee with my dog and my housemates. It’s my favorite part of the day.

Fotografija

166 | novembar

Bojana Doganjić Fotografije kao čuvari uspomena

Intervju: Jelena Ranković @desiderata_traveller Fotografije: Bojana Doganjić

F

otografisanje beba i porodica nije jednostavno, potrebno je dosta učenja i truda ali zato ovaj posao uzvraća jednom divnom, pozitivnom energijom koja čoveka sve vreme drži na sedmom nebu, kaže Bojana Doganjić koja svojim aparatom stvara pravu magiju beležeći najlepše porodične trenutke 167

Otkud jedna odbojkašica u svetu fotografije?

Imala sam sreće da se u životu bavim sa dve stvari koje najviše volim, a to su sport i fotografija, odnosno umetnost. Od malena sam volela da crtam, stvaram, fotografišem isto kao i da se takmičim i uživam u odbojci.

Odbojka je moja ljubav i njome sam se bavila veoma predano i sa puno strasti. Na isti način se sada bavim fotografisanjem dece i beba. Upravo su me moje drugarice odbojkašice podstakle da fotografija dece može da bude nešto više od hobija.

Kada je fotografisanje beba osvojilo tvoje srce?

Prva deca koju sam fotografisala su bili moji najbliži. Te slike su izazivale najlepše emocije kod svih nas i nije ni čudo što sam poželela time da se bavim, da stvorim istu uspomenu i istu emociju za svakog ko to poželi.

Opiši jedan tvoj radni dan.

Od fotografisanja do momenta kada roditelji dobiju paket sa fotografijama je proces koji traje par dana. Fotografisanje beba radimo u toku prepodneva jer su bebe uglavnom tada najmirnije. Koristimo dnevno svetlo kao rasvetu i ona je najlepša ujutru. Sve rekvizite ponesemo sa sobom i u stanu napravimo mali studio. Fotografisanje može da traje između tri i četiri sata. U toku večeri izdvojim slike koje treba da se retuširaju u fotošopu, i u naredna dva dana sredim odabrane fotografije. Nakon toga donesem fotografije roditeljima, da odaberu koje su im najlepše, odnosno koje žele da zadrže. Još jedan dan je

168| novembar

potreban da bi se te fotografije odštampale i još koji dan ukoliko porodica odabere da se slike štampaju na kanvas platnu ili da se izrađuje foto knjiga.

Bebe ne poziraju kao odrasli ljudi, kako ti polazi za rukom da ih onako lepo upakuješ i namestiš?

Za fotografisanje beba je potrebno mnogo strpljenja i smirenosti. U stanju su da pomere prstić po deset puta pre nego što uspem da zabeležim dobar kadar. Pored upornosti ima mnogo caka koje treba naučiti, kako smiriti bebu, prepoznati da li bebu muči stomak ili samo želi da podrigne. Već 6 godina izučavam konkretno fotografisanje beba i svaki dan naučim nešto novo na tu temu. Tokom godina sam gledala i slušala veliki broj predavanja i učestvovala na seminarima sa jednim od najboljih fotografa na svetu.

Sve to mi pomaže da moje bebe budu mirne i zadovoljne. Šta je najveći izazov prilikom fotografisanja beba, malo starije dece ali i trudnica?

Veoma mi je važno da od malo starije dece izvučem spontani osmeh, pogled, pokret.

Retko koje dete voli da stane i da pozira tako da se sa njima igramo i smejemo i tada koristim svoju priliku da zabeležim kadar.

Kod fotografisanja trudnica najvažnije mi je da buduće mame budu opuštene i da se osećaju lepo i divno kakve zaista i jesu.

Tada nastaju divni portreti koji ih podsećaju na jedan božanski period njihovog života. Kod beba znam šta da očekujem, trenutno nam je sa njima najveći izazov da osmislim što lepšu i kreativniju scenografiju koja je ujedno jednostavna i bebu stavlja u prvi plan.

169

170| novembar

171

172| novembar

173

174| novembar

Kako reaguju roditelji tokom fotografisanja?

Kada je prvo dete u pitanju roditelji su malkice zabrinuti kako će sve izgledati, da li će beba biti dobra i da li ćemo uopšte uspeti da je slikamo. Čim vide da beba sarađuje opuste se i uživaju.

Da li bi želela da daš neki savet roditeljima koji sami žele da fotografišu svoju decu?

Najvažnije je da roditelji imaju strpljenja sa svojom decom, malo dece voli da pozira, najlepše slike nastaju kada se deca bave nečim što vole, skakanje, bacanje, golicanje, vrtenje u krug.

Šta sve treba da se uklopi da nastaA fotografima koji žele da uplove u ovu ne magija kao na tvojim fotografijama? bajku?

Svako fotografisanje je posebno i unikatno.

Svaka osoba donosi neku svoju emociju Fotografisanje beba i porodica nije lako, na druženje i ja se trudim da to ispratim. potrebno je dosta učenja i truda ali zato Najvažnije je da se svi opuste i prepuste ovaj posao uzvraća jednom divnom, pozitivnom energijom koja čoveka sve vreme drži igranju i uživanju. na sedmom nebu.

Imaš li omiljene fotografe i nekoga čiji rad posebno ceniš?

Pratim dosta fotografa, sa svih krajeva sveta i od svakog naučim po neki detalj koji mogu da primenim u svom radu. To su na primer Jade Gao, Rachel Vanoven, Erin Tole, Sandra Hill, Sue Bryce, Lola Melani…

175

Leksikon

Tisja Kljaković Braić

Intervju: Sara Savčić @sara_savcic

176 | novembar

Foto: privatna arhiva

Fotografije: Privatna arhiva

Ona mala crna šta piše i slika

N

jeni likovi su posebni po tome što su sasvim obični, humor britak, situacije koje predstavlja mnogima su bliske, a ilustracije prepoznatljive po svojoj jednostavnosti. U goste smo pozvali autorku ilustracija ONI, umetnicu Tisju Kljaković Braić, u narodu poznatiju kao „Ona mala crna šta piše i slika“.

Kako je sve počelo? Kada su u tvojoj mašti On i Ona počeli da dobijaju svoj lik i osobine?

Počelo je sve u slikama u kojem su oni živili svoje poetske živote. Pobigli su u karikature i započeli stvarni život, potpuno ,,nebrušen”.

Zapravo započeo je direktni prijenos.

A ko je Tisja Kljaković Braić, kako bi nam Draga Tisja, nedavno je svetlost dana se u nekoliko reči predstavila? napokon ugledala tvoja knjiga ilustracija Oni. Kaži nam, ko su On i Ona? Ona mala crna šta piše i slika.

Oni su par koji se prvenstveno vole. Velika Nasmejati ljude nije lak zadatak, a ti si je prisnost među njima …ONI su zapravo to uspela i u tvojim ilustracijama uživa MI ako imamo imalo sriće da vodimo jedan čitav region. Kako bi nam dočarala mirni i obični život. proces rada, građenje humora kroz naracije koje su nam svima bliske?

Kome se obraćaju Oni? Koji proces rada… Meni se samo gluposti Oni se obraćaju svim nesavršenim ljudima u vrte po glavi i onda u jednom momentu vrimenu savršenstva koje nam je nametnuto. upali mi se alarm. Odmah na papir i to je to.

177

178| novembar

Opredelila si se za minimalizam u vizuelnom izrazu, koliko je teško bilo postići tu jednostavnost koja pogađa u suštinu?

Osim da nasmeješ svoju čitalačku publiku, da li si razmišljala o tome da bi tvoji crteži mogli da izazovu promenu na bolje, da ljudi osveste svoje mane i međusobne nesuglasice i da na njima Minimalistički crtež, kad linija teče bez pre- rade i prevazilaze ih? kida za mene je uvijek bio najveći izazov.

Tribalo je godina i godina da bi to posti- Promjena na bolje… Pa u biti desio se gla. Mislim da sam napokon ovladala njime. jedan fenomen, a taj je da je nešto potpuno benigno i ljubavno postalo hit. Danas su u Usavršila sam ga upravo kroz karikaturu. pravilu hitovi nešto što šokira, senzacije pa i grubosti… U tom pogledu mislim da su Posmatrajući tvoj rad stičemo utisak da moje karikature jako zdrave za ovo društvo. si stalno nasmejena i vedrog duha, puna entuzijazma i vedrine. Da li bi nam otkriPo profesiji si slikar i dolaziš iz slikarske la tvoj recept za suočavanje s problemiporodice pa osim ilustracija o kojima svi ma i preprekama? govore radiš i na mnogim drugim projektima. Koliko se za tebe razlikuje rad Ma vraga, ja sam konfliktni tip i meni treba na jednom platnu u odnosu na proces taj recept. I sve šta sam nacrtala i sve čemu kreiranja karikatura? smo se smijali - đabe, ništa nisam naučila. (smeh) Isti je to proces… Najvažnije je da putem do ateljea znam šta ću slikat i da me vuče U prethodnoj knjizi ,,U malu je ušla ista strast. đava”, pišeš o svom detinjstvu i odrastanju u Splitu. Koliko je izazovno bilo Kakve planove kuješ nakon promocije raditi jedan ovako ličan projekat? knjige Oni? Projekt?!… Ma kakav projekt, da sam ikad Nikakve planove, nikakve projekte. To se o čemu tako razmišljala nikad ništa ne bi desi il se ne desi! napravila. Ništa nema ni plana ni projekta. U 15 dana sam knjigu napisala i to sam puno rekla. Palo mi na pamet jednostavno da spasim uspomenu.

179

#PLEZIRLEKSIKON Pamtiš li kako si ostala bez prvog mlečnog zuba?

Može li se živeti od ljubavi prema onome što radimo?

Sićan se, nije moga ispast, pa smo išli u zubara. Inače, ja dan danas iman cili komplet mliječnih zubiju koje je moja baka sačuvala.

Ja mogu, za druge ne znam.

Preporuka za čitanje/slušanje/gledanje?

Slatko, slano, ljuto ili nešto četvrto?

Ništa, tičice, horizont.

Slatko.

Šta te je poslednji put slatko nasmejalo?

Koga smatraš umetnikom življenja?

Moja kčer pročitala ime jednog benda Elektronički organizam

Nema takvog.

Omiljeni crtani junak?

Alan Ford

180| novembar

181

Kultura

i r a r v u u C lt u k 182 | novembar

e r

Tekst: Dejana Vukadinović Fotografije: privatna arhiva: Kinoteka, SKC

183

B

eograd nije u Beogradu, jer Beograd, u stvari nije grad – on je metafora, način života, ugao gledanja na stvari.

Beograd je rasut na sve četiri strane sveta.

Reči su velikog književnika, slikara i ljubitelja Beograda, Momo Kapora.

Ovo je priča o čuvarima tog načina života, ovo je priča o čuvarima beogradske kulture, ovo je priča o hramovima umetnosti.

Priča o njima – o Studentskom kulturnom centru i Jugoslovenskoj kinoteci, stubovima koji snažno prkose vremenu i uvek izlaze za oktavu jači.

Pohabana vrata i izbledeo natpis Reč u prostoru dokaz su da se godinama ništa nije menjalo. Dve velike ploče u uglovima govore o nastanku ovog mesta. Smešteno na preseku ulica Kralja Milana i Resavske između Jugoslovenskog dramskog pozorišta i Beograđanke. Kružni balkon u prvom planu, fasada žute boje i renovirani prozori i vrata. Ispred ulaznih vrata plan dešavanja za tekući mesec. Pravljena prema projektu srpskog arhitekte Jovana Ilkića građevina je do Drugog svetskog rata bila Oficirski dom, a potom dom UDB-e „Pane Đukić“. Danas je hram umetnosti, čuvar tajni kulturne scene, uvek otvoren za nove ljude i ideje, Studentski kulturni centar.

scena tada ide u korak sa svetom. Iako je izgubio nekadašnju jedinstvenost zbog prakse novih ili transformisanih ustanova, SKC i dalje predstavlja mesto od istorijskog značaja.

Mesto gde je nastao Novi Talas Sedamdesetih godina su u galeriji u prizemlju prvi put izložene rok fotografije.

Aprilske susrete je u početku vlast osporavala zbog promovisanja novih ideja u umetnosti ali i u politici. „Novi talas“ ili put kulture mladih nastaje upravo u prostorijama SKC-a. Talas je pokrenuo čitavu lavinu događaja, izbacio je do tada neviđene oblike stvaralaštva ne samo u muzici. Odlaskom Tita, stvorila se pukotina u javnosti, a slobodni umetnici su to iskoristili i izašli na scenu. Među pionirima novog talasa našla se beogradska grupa Ekatarina velika koja je svojom energijom činila da sve generacije budu posetioci njihovih koncerata.

Tokom brojnih događaja koji su se ovde odvili bilo je i nekih nezgoda koje su mogle da izazovu teže posledice, ali srećom nisu.

U okviru prvih Aprilskih susreta nastupala je Marina Abramović, danas umetnica sa međunarodnom ugledom, a tada tek na začetku karijere. Izvodeći jedan od Svečano otvaranje desilo se trećeg aprila performansa umetnica je zapalila kosu 1971. godine u čast Dana studenata. i nokte, za šta je publika mislila da je deo Transformiše se ubrzo u Aprilske susrete, tačke i u početku nije reagovala. festival proširenih medija, kojim domaća

184| novembar

185 185

Koncerti, govori, festivali Velika sala ove dvospratne kuće arhiv je mnogih koncerata. Dvorana je pored koncerata mesto i za tribine, demo produkcije i veće izložbe. Feministički pokret u regionu, danas uveliko razvijen, lansiran je na prvom feminističkom festivalu „Drug-ca žena“ koji se održavao u ovoj velikoj dvorani u kojoj su se okupile legendarne figure rodnih studija. SKC je bio mesto gde se razgovaralo o religiji, o novim modelima demokratije i tranzicionim problemima u zemljama u okruženju.

Nastradali premijer RS Zoran Đinđić bio je jedan od predavača na ovim radionicama.

Međunarodni festival proširenih medija, Festival Druge nove muzike, Dani Španije, Video susreti samo su delić duge liste realizovanih projekata, a Miloš Crnjanski, Bogdan Bogdanović, Vojislav Koštunica neka su od imena koja su govorila u ovoj ustanovi.

Džoni Dep i SKC Tokom devedesetih godina u vreme kojih smo bili pod međunarodnim sankcijama i čekali u redovima ispred praznih prodavnica, Studentski kulturni centar je nastavio da bude prozor u svet i biva prostor za dašak slobode. I dok su zveckala oružja u regionu, a momci odvođeni u vojsku, SKC je posetio jedan od glumaca koji je već tada bio zvezda – Džoni Dep. I nije samo prošao hodnicima već je zapevao sa svojim bendom i to sa pravim buntovnicima na sceni, Partibrejkersima. To je bio kulturni šok, ne samo za publiku, već i za svet. Jedinstven, skroman i talentovan - to je ono što je Džoni Dep pokazao te večeri na Velikoj sceni.

186| novembar

SKC je kroz festivale, simpozijume, konferencije i izložbe širio drugačije, slobodne poglede na umetnost, često kritikovan zbog radikalizma, trpeo je sve vrste posledica od materijalnih do moralnih. Proglašen je za kulturno dobro 1984. godine i tako zakonom postao zaštićeno mesto kulture. On i danas okuplja nove stvaraoce, realizuje preko 1000 projekata godišnje i nastavlja da bude hram umetnosti. Leti je življi, jer je otvorena bašta u kojoj se uz mlade, turiste i slučajne posetioce okupljaju stari rokeri i sećaju vremena kada su se kao klinci iskradali iz kuće da bi došli u drugi dom.

kinematograf stigao prvi put na Balkan, u Beograd, te se grad našao rame uz rame sa velikim evropskim metropolama koje su takođe dobile ovo čudo tehnike.

Boegrad – centar kinematografije Verovali ili ne, Beograd čiji se bioskopi danas mogu pobrojati na prste jedne ruke nekada je bio centar kinematografije u ovom delu sveta. Uveliko su se prikazivali inostrani filmovi, ali je i jugoslovenska kinematografija počela da beleži uspehe.

Velika filmska ostvarenja treperila su na platnu „Koloseuma“.

Jedna je Kinoteka Drugi stub beogradske kulture, riznica kultnih događaja, jeste Jugoslovenska kinoteka. Ona predstavlja arhivsku i muzejsku, nacionalnu instituciju za kinematografiju. Osnovana je posle Drugog svetskog rata, a pravilnikom koji je potpisao Josip Broz Tito određeno je da ta ustanova skuplja, čuva i obrađuje filmove i filmski materijal kao i da širi filmsku kulturu. Rođendan slavi 6. juna, jer je tada

187 187

188| novembar

Pre Drugog svetskog rata bioskop „Zvezda” našao se u sklopu preduzeća „Gradski bioskop“ koje kasnije menja ime u Beograd film. Po osnivanju, u sastavu ovog preduzeća bilo je 12 bioskopa. Kinoteka nastaje kao poseban ogranak Zvezda Film-a. Koliko je bogata naša filmska tradicija govori podatak da je prva tonska projekcija filma u Srbiji, prikazana u bioskopu „Zvezda” 29. decembra 1929. godine. Bio je to film „Dama sa trotoara“ sa meksičkom glumicom Lupe Velez u glavnoj roli.

Bioskopi su „pali” privatizacijom, ali ne i Kinoteka. Ona je do 1972. godine imala svog mecenu oličenog u državi, a potom je postala deo nadležnosti kako Grada Beograda tako i Republike Srbije. Danas je smeštena u zgradi nekadašnje Beogradske opštine, koju je dobila na korišćenje 1995. godine.

Stara Kinoteka, kako će mnogi meštani reći, nalazi se u Kosovskoj ulici, gde je najpoznatija sala za projekcije Dinko Tucaković, nazvana po reditelju i upravniku Muzeja Jugoslovenske kinoteke. Ovo je sala u kojoj su mnogi učili o filmu, sala kroz koju su prošla mnoga velika imena i mesto gde su se studenti iskradali kako bi učili o snimanju filma. Koliko je značajna ova ustanova govori i poseta velikog filmofila i pionira novog talasa u francuskoj kinematografiji Anrija Lagloa. Njenim hodnicima koračali su Hičkok i Kurosava, a ona je „stvorila” Gorana Markovića, Srđana Dragojevića i mnoge druge.

85. 000 kopija Prvi direktor Kinoteke bio je Milenko Karanović. Radoslav Zelenović je čovek koje će potom biti niz godina na čelu ove ustanove. Njega će naslediti sadašnji direktor Jugoslav Pantić. Zahvaljujući njima, danas se u Kinoteci nalazi preko 85. 000 kopija, crno-belih, nemih filmova i filmova u boji. Najveći deo čine inostrani filmovi, skoro 80% iz čak 134 država.

Jugoslovenska kinoteka postala je i 17. punopravni član Međunarodne federacije filmskih arhiva.

Simbol Kosovske ulice Kinoteku pamtim pre renoviranja. Prosečna prostorija sa velikim platnom, sa stolicama koje vape da ih neko očisti i zameni im pokrivač. Nije bilo puno ljudi u publici, ali sasvim dovoljno da se održi jedna projekcija.

Međutim, nisam je otkrila sama. Ovo otkriće dugujem prijatelju, velikom filmofilu i l jubitelju džez muzike.

Pričao mi je o tom velikom platnu, osećaju i energiji koju bi imao svaki put kada bi kročio u ovu filmsku kuću. Pobedila je radoznalost te sam se obrela u ustanovi koja će uvek biti simbol Kosovske ulice. Let iznad kukavičijeg gnezda je bio prvi film koji sam tamo odgledala. Izašla sam napolje ushićena kao dete koje je dobilo novu igračku.

Posle renoviranja, postala je malo otmenije mesto, ali je zadržala svoj šarm. Stolice su danas crvene, udobne i čiste, a platno moderno. Isprobala sam ih ponovo u društvu koleginice koja je, kako sam kasnije saznala, provodila dane u Kinoteci. Gledale smo „Kafu i cigarete” sa legendarnim Igi Popom i Tom Vejtsom. I danas se sećam šta mi je rekla pri izlasku: „Kinoteka će uvek biti simbol Beograda! Kada poželim da pobegnem od modernog Beograda, sklonim se ovde.”

U sastavu Kinoteke nalazi se Muzej Jugoslovenske kinoteke (bioskop, biblioteka, zajedničke službe) i arhiv. Filmovi se paralelno puštaju i u Uzun Mirkovoj ulici, gde se nalaze galerijske prostorije, bioskopska dvorana, klubovi i Limijerova kamera, jedan od čuvenih filmskih artefakata.

Ona nikada ne spava, i mesto je gde se susreću prošlost i sadašnjost. Repertoar izlazi svake nedelje, a ako ste nešto propustili, ne brinite, obnoviće gradivo.

189

Umetnost

190 | novembar

Strahinja Blažić

Budite svoji, čuvajte zdravlje, širite ljubav i humor

Intervju: Dragana Ilić @_oatflake

Fotografije: NASTeatar; Ružica Milovanović; Miklos Barna-Lipkovski; Suzana Jevremović; Reflektor teatar

A

ko vam kažem da nas je osvojio ulogom u filmu „Bićemo prvaci sveta”, nasmejao predstavom „Ukalupljivanje”, očarao likom Tezeja u Rasinovoj „Fedri” i sve to potvrdio u aktuelnoj „Smrt fašizmu – O ribarima i slobodi”, znaćete da je reč o šarmantnom i talentovanom glumcu Strahinji Blažiću.

Pozorište, film ili nešto treće?

Odgovor bi bio i pozorište i film i nešto treće .

Ne bih mogao da ih razdvojim. Pozorište i film u mojoj percepciji ne isključuju jedno drugo, tako da i pozorište i film i nešto treće, bilo da se radi o filmu u nekom drugom obliku, performansu, cirkusu, muzici kao sastavnom delu svega toga. Mislim da u nekom širokom spektru delovanja, u ovom našem poslu, čovek što se više osposobljava da dela može da istraži neistraženo, pomera svoje granice, ne samo u smislu glume nego kompletne sedme umetnosti.

Naš razgovor o novim ulogama, premijerama, profesiji, inspiraciji, muzici i mnogim drugim temama trajao bi satima da ovaj mladi gospodin nije žurio na turneju, ali to je bio samo dodatni motiv da za kratko vreme odgovori na što više postavljenih pitanja i novom broju „ukrade” nekolicinu stranica sa Ko je po tvom mišljenju „umetnik za sva kojih će vas nasmejati, informisati i upozna- vremena”? ti sa nekim novim dešavanjima u pozorištu i na kulturnoj sceni. Počinjemo.

Uf, ovo je baš teško pitanje. Ne bih mogao da izdvojim jednog čoveka. Mogli bi da Nešto za početak? pričamo o podeli umetnosti na književnost, muziku, slikarstvo, dramske umetnosti. Ima Ne znam šta bih rekao za početak. Nadam ih mnogo zaista. U muzici su to sigurno se da ću uspeti adekvatno da ti odgovorim kompozitori poput Mocarta i Betovena. U na sva pitanja. literaturi Šekspir, Dostojevski. U nauci Tesla, u sportu (pošto volim košarku) Džordan. Ne Nekoliko reči koje te opisuju? bih mogao da se determinišem na jednog, ali bilo ih je, i oni uvek traju. Lepota prave Mislim da bi to trebala da pitaš nekoga ko umetnosti, ko uspe da je dosegne naravno, je meni blizak, nekog mog prijatelja recimo. je u tome što ona nema kraj. Ja je još Jako mi je nezgodno da pričam o sebi. uvek nisam dosegao, ali nadam se da ću Opisuje me to što kao i svaki drugi čovek za života uspeti barem na kratko da se vodim borbu sam sa sobom, da budem što susretnem sa njom i osetim njene blagodeti. bolji čovek na dnevnom nivou. Mislim da je suština čovekovog boravka na ovom svetu Trenutak u karijeri za koji si posebno večita borba između punoće, celovitosti i vezan? neke praznine, ničega. Da je najvažnije da se čovek svakim danom bori sa svojom Moja karijera nije nešto toliko velika. Stvarno mračnom stranom, koju svako od nas ima i to mislim u odnosu na kolege koji imaju više da što pre osvestimo tog nekog drugog ja, iskustva od mene. Iskreno i ta reč karijera mi te ćemo bolje prosperirati u životu i bićemo se ne dopada, nekako mi je isključiva. U poslu sebi, ali i nekom drugom dobri. šta god da sam radio uvek mi fascinaciju

predstavljaju ljudi. Volim da se družim sa onima od kojih mogu da naučim nešto. Koji nose neku vrlinu, koju želim da usvojim. Koji na neki način mogu da mi budu uzor. Jako je važno imati uzora, podsetnik da u životu može da se živi sa vrlinama. Vladeta Jerotić je rekao: „Razvijajte svoju dobrotu ali pazite da ne pređe u glupost i pazite na svoj razum, pošto je hladan, da ne postane zloćko.”

Preporuka za pročitati, poslušati, pogledati?

Predlog za pogledati je predstava Danke Sekulović „Not the right leg” u režiji Ane Popović i koprodukciji Otvorenog pozorišta, Cirkusfere i Tri groša. Reč je o scenskom performansu. Dugo nisam gledao tako nešto uzbudljivo i lepo što se tiče neverbalnog teatra. Slušati dobru, kvalitetnu muziku.

U poslednje vreme sve više namenski koristim Facebook gde pratim ljude koji slušaju takvu muziku tako da ako ste se zasitili ili nemate ideju koristite društvene mreže u tu svrhu. Za pročitati recimo „Čovek na putu zrelosti”, „Dnevnik oca Aleksandra Šmemana”, „Pol i karakter”.

Nekoliko reči o predstavi „Nedozvani”.

Predstava „Smrt fašizmu - O ribarima i slobodi” će biti odigrana 25. novembra u JDP-u, kakva su očekivanja?

Da, igra se 25. u studiju JDP-a. Jako lepa vest s obzirom na to da smo od početka pričali kako bi bilo poželjno igrati je u pozorištu. Predpremijera je bila u Loli, premijera u Ateljeu, a nakon toga smo je igrali u različitim ambijentima. Nadam se da će doći do publike jer nije toliko rediteljska koliko je generacijska. Pet meseci smo izučavali, radili na njoj uz pomoć mnogih ljudi koji su se bavili ovom temom, kao i Reflektor teatra i Minje Bogavac koja je sve to uklopila u formu koja je na kraju ispala to što jeste. Radujemo se što živi i što ima dosta gostovanja, turneja i nadamo se da će ih biti još.

Gde ćemo gledati Strahinju ove zime?

To ni Strahinja ne zna. Što se tiče posla biće nešto novo, radiće se neke serije, ali ne bih ništa unapred otkrivao..

Poruka za kraj?

Da ljudi sačuvaju sebe i svoje zdravlje. Da čovek pokuša da se sačuva u svojoj punoći Predstava u produkciji „NASTeatra”, drama i vrlinama. Da pokuša da se odupre nečemu Momčila Nastasijevića, jednog fenomena- što je masovno, što je pitanje trenda. Budite lnog pesnika koju je režirao Jug Radivojević. svoji, čuvajte zdravlje, širite ljubav i humor.

Obuhvata deo između Prvog i Drugog svetskog rata i govori o raspadu porodice. To je komad koji svako može da pogleda. Igraju: Marija Stokić, Anita Stojadinović, Aleksandar Ristanović, Tatjana Dimitrijević, Ivan Perković i ja.

Putopis

Sak Yant tetovaže Tekst: Jelena Ranković @desiderata_traveller

Fotografije:

Jelena Ranković i privatna arhiva

Magično mastilo na koži

196 | novembar

T

ajland je mnogo više od popularne turističke destinacije. Priče o ovoj zemlji možete pronaći u turističkim vodičima, knjigama, hramovima, plažama, džunglama ali i po crtežima na telu, tradicionalnim tetovažama koje, kako se veruje, imaju magijsku zaštitnu moć Putujući po Tajlandu osim prelepe prirode, bajkovitih plaža, ukusne hrane nagleda se čovek i puno tetoviranih tela. Što turista, što lokalaca. Gotovo da nema čoveka koji nema neki crtež na svom telu. Tetovaža ima najrazličitijih. I dobrih i loših. I onih profesionalno urađenih, zanimljivih, maštovitih ali i onih za koje se vidi da su rađene u teškom pijanstvu. Na časovima joge najčešće sam viđala jedan specifičan stil tetovaže, koju je u zapadnom svetu proslavila Anđelina Džoli. Želela sam da saznam nešto više o tetovažama zbog kojih između ostalog turisti iz celog sveta dolaze baš na Tajland.

Naručiš piće i dobiješ odgovor Sasvim slučajno, blizu kuće u kojoj sam živela u mestu Krabi na Railey plaži između kafića veselog imena Bum bum i jedne porodične prodavnice gde možeš da pazariš jeftino pivo Chang, dešavalo se svako veče nešto što, kada ne znaš šta je u pitanju, deluje veoma mistično. Iz večeri u veče pažnju mi je privlačila jedna prostorija sa puno sveća, jedan momak sa mnoštvom tetovaža i po neki stranac koji sede u tišini i meditiraju.

Svaki put bih provirivala ne bih li saznala nešto više, sve dok nisam sela na piće u Bum bum. Odavno sam naučila da se najbolje stvari saznaju u kafanama, gde god bio u svetu uvek uz dva pića dobiješ odgovor na sve što te zanima. Za šankom sam saznala sledeće: njihov komšija po imenu Kaidet, zvani Toto je Ajarn i radi tradicionalne tajlandske tetovaže Sak Yant.

Ko može da radi Sak Yant?

Tradicionalni Sak Yant može da radi budistički monah u hramu ili Ajarn odnosno osoba koja je bila sveštenik, prošla obuku u budističkom hramu i postala učitelj ili majstor tradicionalne tajlandske tetovaže.

Ukoliko tetovažu radite u nekom od hramova može da se dogodi da majstor ne govori engleski i da ne možete da birate motiv i mesto na telu, već ćete dobiti ono što vam je monah namenio, kako kažu po vašoj auri.

Tetoviranje se ne plaća, ali se očekuje donacija i ponuda u vidu mirisnih štapića, cigareta, cveća, sveća, nešto novca. (na Tajlandu broj 9 donosi sreću pa mnogi preporučuju da iznos bude sa 9) Međutim, kod Ajarna moguće je uticati na dizajn i mesto na kome će tetovaža biti na telu, a cene tetoviranja kod njih variraju od 1.000 do 12.000 bata u zavisnosti od veličine i dizajna. Ono što je važno imati na umu, Brzopotezna Google pretraga tetovaže na Tajlandu imaju mnogo dublje duhovno značenje i ne doživljavaju se kao Tradicionalne Sak Yant (nazivaju je još Sak modni detalj.

Yan ili Yantra) tetovaže su drevni geometrijski motivi kombinovani sa budističkim Poštovanje i zahvalnost molitvama. Reč Sak znači tetovaža ili ubod, a Yant je tajlandska reč za jantru ili neka vrsta Sve mi je ovo delovalo jako zanimljivo i već mističnog dijagrama koji ima svoje značenje sledećeg dana otišla sam kod Tota priprei veruje se da pomaže čoveku da se duhovno mljena instrukcijama sa interneta šta razvija. Takođe, veruje se da onima koji ih treba, a šta nikako ne raditi. Vodila sam imaju na telu daju magične moći u korelaciji računa da nikako ne okrenem stopala ka sa zdravljem, srećom, snagom i da ih štite njemu, da ne stojim iznad njega, da ga ne od zla. dodirnem... Za to vreme Toto je opušteno pričao o svemu, pristao je da ga slikam, Sak Yant tetovaže su nastale pre više od ljubazno pozirao i smejao se dečački.

2.000 godina. Budistički monasi su prvobi- Shvatam da pravila pristojnosti kao i svuda tno tetovirali ratnike kako bi im dali snagu i na svetu postoje, ali da su neka pravila zaštitu tokom borbi. Često su pokrivali čitavo popustila pred modernim životom i stalnim telo ratnika, od glave do pete magičnim kontaktom sa turistima od kojih se ipak živi. simbolima kako bi sprečili noževe i strele da ih probodu.

Važno mi je da osetim poštovanje prema ovome što radim. Neko dođe i traži tetovažu, ali ako ja osetim da je tu zato što je to moderno, ne tetoviram ga.

Kako je Toto postao Sak Yant master

Kaidet Hinkhao poznatiji kao Toto koji danas ima 37 godina mi je ispričao ukratko svoju životnu priču. Kao dete rastao je u Isanu, odgajio ga je deda, Sak Yant Master Arjan Baw (izgovara se Boo Vha). Upravo ga je deda uveo u svet budizma i Sak Yant tetovaža, ali kao dečak nije to prepoznavao kao put kojim treba da krene. Sa 15 godina Kaidet se preselio u Bangkok. Kako bi preživeo u velikom gradu radio je razne poslove u muzičkoj industriji, u prodavnici koja je pravila akustične gitare i kao di-džej.

U svojim dvadesetim on se seli u Railey i Ao Nang u pokrajini Krabi, gde će sresti čoveka koji je kasnije postao njegov Sak Yant učitelj. Tada počinje intenzivno da razmišlja o suštini života. Shvatio je da želi da svoj život posveti pomaganju ljudima i da im bude duhovni vođa, ali pre toga morao je da pomogne sebi. Činio sam druge ljude srećnim, ali sam imao osećaj da mi je duša umrla.

U svojoj 27 godini odlazi u hram kod svog Sak Yant učitelja i tamo mesec dana meditira i priprema svoje telo i um za odlazak u manastir. Učitelj se molio svaki dan za njegovu dušu. I drugi učitelji su razgovarali sa Kaidetom u želji da saznaju da li je spreman da razume svoju svrhu i nakon 30 dana je prošao svečano čišćenje koje je bilo potrebno da bi ušao u manastir svog učitelja u Ao Nangu. Zahvaljujući onome što ga je deda u mladosti podučavao, Kaidet je školovanje u hramu završio za dve i po godine, a inače traje pet. Od tada se bavi ovom drevnom umetnošću, pomaže ljudima na njihovom životnom putu. I, srećan je!

Da li žene mogu da se tetoviraju?

Nakon predstavljanja pitala sam ga sve što sam oduvek želela da saznam o tajlandskim tradicionalnim tetovažama. Prvo pitanje je bilo da li žene mogu da se tetoviraju, na šta mi je odgovorio: „Mogu, ali tajlandski budistički monasi ne smeju da dodiruju žene i zato većina monaha neće tetovirati žene. Nekoliko Ajarna će uraditi Sak Yant noseći rukavice kako ih ne bi dodirivali. Neki Ajarni takođe neće dozvoliti da ih fotografišete dok rade tetovaže ženama. Ja sam tetovirao mnogo žena iz celog sveta, imam čak i fotografije. Na pitanje da li tetovaža boli Toto kaže da o bolu ne govore. Iako plačeš, plačeš ne zbog bola već zbog magije. Svaki ubod je ispunjen molitvom, najlepšim željama i magijom. Ja imam puno iskustva i trudim se da ne oštetim kožu i da nema krvi ni malo.“ objasnio mi je uz osmeh.

Tajni recept mastila Svaki monah smišlja svoju posebnu mešavinu magičnog mastila za tetoviranje. Recept je tajna, ali se smatra da svaka mešavina sadrži kineski ugalj, zmijski otrov, palmino ulje, pa čak i ljudske ostatke! Neki ljudi biraju nevidljivu tetovažu, koja se radi pomoću palminog ulja i od uboda ostaje samo reljef na koži. Toto u svoje mastilo stavlja 108 biljki.

I radi crvenu i crnu boju, a svaka ima svoje značenje. Koristi i zlatne listiće. Tetoviranje traje u zavisnosti od dizajna i veličine po nekoliko sati. Takođe, pre tetoviranja ali i nakon rade se ceremonije. U tetovažu se duva i izgovaraju se molitve. Što se tiče dizajna, nakon razgovora i svojevrsnog ispovedanja, on ponudi ono što misli da je najbolje za tu osobu od dizajna do mesta na kome će efekat zaštite biti najveći, ali ne nameće svoje mišljenje, i veruje da je najbolje da zajedno nađete rešenje. Tetoviranje može da se radi tradicionalnim iglama od bambusa, ali se sve češće, zbog higijenskih razloga, radi klasičnim metalnim iglama za tetovažu.

Budi dobar čovek Nakon što vam napravi tetovažu Ajarn postaje vaš duhovni učitelj. Možete mu se obratiti kad god vam je u životu teško. Kada dobijete tetovažu dobijate i brojna pravila ponašanja koja ne bi trebalo da prekršite kako vaš Sak Yant ne bi izgubio moć. Hiljade ljudi svake godine prisustvuju Wai Kru festivalu kako bi odali počast svom Ajarnu i obnovili moći svoje tetovaže. Pitam Tota koja su to pravila, jer sam na internetu pronašla prilično čudan spisak na šta on kaže: „Budi dobar čovek. To je najvažnije!“ Naš razgovor se posle nekog vremena pretvorio u razgledanje fotografija na njegovom telefonu. Svaki turista koji je bio kod njega na tetoviranju postao mu je i prijatelj. Toto obožava životinje. Pronašao je malu sovu koju je dugo čuvao i koja je na kraju odletela, ali će se vratiti, siguran je u to. Ima fotografiju i sa gibonom, jer ceo kraj okružuju majmuni koje on redovno hrani. Često šeta i meditira u prirodi po nekoliko sati. San mu je da jednog dana u mestu Isan gde je i rođen, sa prijateljem otvori prostor gde će raditi tetovaže, meditirati i gajiti najrazličitije biljke.

glosa Anđelina Džoli je proslavila tetovažu pod nazivom Hah Taew, koja predstavlja 5 jantri, svaki red ima specifično značenje i zaštitnu funkciju: -Prvi red sprečava nepravednu kaznu i sve navodi na tvoju korist, čisti neželjene duhove i štiti mesto u kome živiš -Drugi red te štiti od loših horoskopskih konstelacija i loše sreće -Treći red te štiti od crne magije i sprečava da neko baci crnu magiju i kletvu na tebe -Četvrti red povećava tvoju sreću, uspeh i bogatstvo u svim budućim poslovima i životu -Peti red podstiče harizmu i privlačnost prema suprotnom polu

pratite nas plezirmagazin.com plezirmagazin.net