Plezir magazin Novembar 2017 #50

NOVEMBAR 2017.

BROJ 50

Uvod

S

tranice jubilarnog, 50. broja Plezira posvetili smo savremenoj umetnosti i dizajnu, temi kojoj bi se moglo posvetiti barem još toliko narednih.

Pišemo o savremenoj umetnosti i dizajnu, skrećemo vam pažnju na imena za koja možda do sada niste čuli i podsećamo na velikane koji su zadužili ljudsko društvo svojim značajnim doprinosima. Upoznajemo vas sa izvanrednim pojedincima koji su u svojim domenima pronašli način da Planetu učine boljim, zdravijim i lepšim mestom za život.

Iskoristiću ovu priliku da se zahvalim svim saradnicima, gostima magazina i vama čitaocima koji ste bili uz nas do sada. Ostaje mi samo da vas pozovem da budete uz nas i u nastavku naše Plezir avanture i da se ne libite da nam šaljete sugestije, kritike i pohvale kao i do sada.

Teodora Kovrlija, Plezir magazin

plezirmagazin@gmail.com teodorakovrlija@gmail.com

2 | novembar

Sadržaj

Onlajn špartanje

8

Art Edition

Leksikon

20

Književnost

26

Umetnost Dibidus

Umetnost Dragana Paramentić

30

40

Ana Bešlić

Umetnost Jajoji Kusama

50

Slavko Krunić

3

Sadržaj

Umetnost

60

Dizajn Muzej Macura

Dizajn

68

4 | novembar

76

Ekologija Branko Lukić

Dizajn Zaha Hadid

88

96

Čitanje između zelenih redova

Životni stil Volimo & želimo

102

Kokedama

Sadržaj

Životni stil

Životni stil

106

128

Eko oaza na kraju sveta

Životni stil

120

Socijalno preduzetništvo

Model insajder Student

Zdravlje

134

152

Marino Milićević

Putopis Rekreiranje sopstvene stvarnosti

138

Palestina

5

Teodora Kovrlija

Novinar po profesiji, urednik i internet preduzetnik kako se to danas popularno kaže, idealista u pokušaju da ispravi sve nepravde ovog sveta i stvori svoj oblak na kome neće primećivati zlurade komentare, nezadovoljne ljude i manjak higijene u javnom prevozu.

Ponekad sa previše interesovanja da bi se fokusirala na samo jednu stvar, ali kada ste novinar to se računa kao plus. Veoma uporna u svojim zamislima.

Plezir je nastao iz želje da stvorim nešto drugačije, novine u kojima će biti više teksta nego slike a ne obrnuto i iz potrebe da vam saopštim kako nije sve tako sivo, talentovani ljudi koji su uradili nešto sa sobom su svuda oko vas, a posao vas (baš kao ni ništa drugo dobro u životu) neće sam udariti u glavu. Skočite i uhvatite ga sami!

Nina Simonović

Pisanje o sebi joj najteže pada.

Pisanje o drugim stvarima joj je uživanje. Sebično čuva dete u sebi. Voli planine. Obožava knjige.

Ne zna da li više da veruje intuiciji ili razumu. Sluša čudnu muziku.

Veruje u Ljubav, dobru Kafu i Pivo.

Umetnost i Univerzum. Bradu i Tetovaže. Bori se za svoje snove.

Slavi život. Ne može bez čokolade.

Pušta dušu da joj slobodno luta ruskim stepama. Kada poraste jedino što želi je da bude Srećna.

Svoje priče voli da pripoveda kroz fotografije. Volela bi da prepešači ceo svet i ostavi svoj trag u njemu.

The Force is strong with this one.

REDAKCIJA 6 | novembar

SARADNICI Andrijana Kovrlija

Milena Goševski

Merima Aranitović

Marija Radojković

Sara Savčić

Vesna Belušević

Sofija Mirčetić

Srđan Šveljo

Anđela Đurašković

Suzana Vuksanović

Marija Bulatović

Ivana Aćimić

Monika Belovanović

Dejana Vukadinović

Jelena Ranković

Dušan Nešović

7

e n i l n O e j n a t r špa

Pripremila: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

Art editi U

novembarskom javljanju pričamo o umetnosti i savremenim umetnicima koje pomno pratim putem društvenih mreža, posebno instagrama.

Odabrati samo desetak ljudi nije bilo jednostavno budući da se moji favoriti iz meseca u mesec menjaju.

Upravo zato su predstavljeni, omiljeni od omiljenih.

8

| novembar

ion 9

Mihaela Vujnović @Vumihaela

10 | novembar

Marija Avramović @Avram_mar

11

Milica Golubović @phosphenes__

12 | novembar

Stipan Tadić @stipaaan

13

Thani Mara

@thanimara

14 | novembar

Brianda Fitz James Stuart

@briandafjstuart

15

Agathe Sorlet

@agathesorlet

16 | novembar

Johnson Tsang

@johnson_tsang_artist

17

Anna Walker

@_annawalker_

18 | novembar

Shusaku Takaoka @shusaku1977

19

Leksikon

Dragana Paramentić Uživam u dubljem otkrivanju sebe i sveta oko sebe

U

novembarski broj Plezira nastao u vetrovitom Beogradu, u goste smo pozvali nasmejanu ptičicu koja se trenutno odmara od svog leta ušuškana iščekujući kanadsku zimu. Sa jednom od najpraćenijih srpskih fotografkinja, Draganom Paramentić razgovarala sam o počecima, sećanjima, nezaboravnim osećanjima i umetnosti življenja.

20 | novembar

Tekst: Sara Savčić @francuski_tost Fotografije: Dragana Paramentić

21

Leksikon NEŠTO ZA POČETAK… Ćao Sara i ćao majka. Pošto znam da ćete vas dve sigurno pročitati ovaj intervju.

PAMTIŠ LI KAKO SI I KADA OSTALA BEZ SVOG PRVOG MLEČNOG ZUBA? Kroz maglu. Sećam se da je u igri bilo vezivanje konca oko korena i onda očevo odvlačenje pažnje nekom pričom ili pesmom kako ne bih osetila taj nagli cim.

KOJE SVE PRIČE MOŽE DA NAM ISPRIČA JEDNA FOTOGRAFIJA? Obično sve priče koje ste vi kao posmatrač u datom trenutku spremni da čujete. Jer jedno je priča koju ja šaljem, a drugo je kako ćete je vi protumačiti. I niko tu stvarno ne gleda očima već srcem. Ali da, ja primećujem da su priče koje se u mojim fotografijama ponavljaju zapravo priče koje i sama živim. O lepoti, prolaznosti, ljubavi, čežnji, o tome kako ne shvatam sebe previše ozbiljno… A koje priče ti u njima primećuješ? Slobodno mi reci na info@draganaparamentic.com.

POSTOJI LI ZA TEBE JOŠ NEKA LJUBAV OSIM FOTOGRAFIJE? Da, već duže vreme uživam u dubljem otkrivanju sebe i sveta oko sebe. Raduje me svaka nova spoznaja onoga šta smo sve to mi i kako smo povezani, kroz prostor i kroz vreme. Kako je sve jedno. Kako je život lep i magičan. Ja bih da što više ovladam tom magijom, tom tehnikom lakoće življenja.

SLATKO, SLANO, LJUTO ILI NEŠTO ČETVRTO? Slatko i slano.

22 | novembar

KOGA SMATRAŠ UMETNIKOM ŽIVLJENJA? Sve one koji su fokusirani da svoj život učine lepšim. Koji ne kukaju, već koriste to što imaju da naprave nešto još bolje i veće.

Koji ne čekaju savršene uslove već ih sami kreiraju. Kojima ne treba Sunce da bi uživali u danu.

OMILJENI CRTANI JUNAK? Nemam baš omiljenog, ali Pera Kojot je nekako poseban jer je jedini negativni a opet zaslužno glavni junak. A otkad ponovo gledam crtaće sa svojim sestrićima, najslađe me nasmeju Maša i medved.

MOŽE LI SE OD LJUBAVI PREMA ONOME ŠTO RADIMO I KONKRETNO ŽIVETI? U mom slučaju da, a ja bih baš volela da

je to slučaj sa svima. I žao mi je što mnogi poistovećuju posao sa patnjom i mukom. Što očigledno jure tuđe snove umesto da se prepuste svojom putu i svojoj sreći.

PREPORUKA ZA PROČITATI, POSLUŠATI, POGLEDATI? Trenutno se ušuškavam u kanadsku zimu uz akustiku Joan Shelley. Pročitati i pogledati je kod mene jedna kategorija. Obožavam Instagram, pa zato preporuka za umetnike koje pratim na ovoj platformi. Sve su žene i majke i uspele su da na sebi svojstven, ponekad nespretan, ali uvek ljudski i topao način, svoju umetnost pretvore u unosan posao. Pišu o svom procesu rada, životu, izazovima svakodnevice i kako ih prevazilaze.

Anna Palmer @yanpalmer fotograf, Beth Kirby @local_milk food blogger Emily Jeffords @emily_jeffords slikarka, Anna Church @annachurch_art sculptograf 23

Leksikon

24 | novembar

ŠTA TE JE POSLEDNJI PUT SLATKO NASMEJALO? Prepričavanja ljubavnih dogodovština sa drugaricom.

ZNAMO DA VOLIŠ DA PUTUJEŠ, A IMAJUĆI U VIDU DA SI NEDAVNO PROMENILA ADRESU PREBIVANJA, KAKVA JE KANADA S TAČKE GLEDIŠTA JEDNOG UMETNIČKOG FOTOGRAFA? Meni je u Srbiji bilo divno i jedini razlog zbog kog sam došla ovde je radoznalost i želja za novim životnim i poslovnim iskustvom. Ni od čega nisam pobegla i to odsustvo pritiska da moram da uspem ili nešto ispunim, stvara opuštenost koja mi dozvoljava da svemu pristupam sa znatiželjom i čuđenjem. Sve mi je novo pa su mi i lepe stvari podjednako zanimljive kao i ružne. Ja sam nastavila da se bavim sličnim poslom, najviše fotografišem venčanja i porodice. Ono što primećujem ovde i što mi se mnogo sviđa je fleksibilnost. Ima mnogo vrsta svega, čak i svadbene fotografije i mnogo biznis modela, pa svako može da ispolji kreativnost na svoj način i privuče publiku koja to razume i ceni.

KOJI OSEĆAJ NIKADA NEĆEŠ ZABORAVITI? Jedino što mi sada opseda pamćenje je osećaj šoka i zbunjenosti kada sam shvatila da sam čistom srećom ostala živa pre par godina. U Amsterdamu sam fotografisala ceremoniju venčanja na brodu koji je krstario kanalima.

Kao i drugi gosti iskoristila sam priliku da se pored kapetana izvirim na jedini otvoreni deo broda i napravim par fotografija. Zatim zagledana u ekran proveravajući snimke, samo sam osetila da me neko vuče za rukav.

Sagla sam se da proverim ko je i šta hoće, i

videla kapetana kako mi pogledom pokazuje na gore. Šta gore? Gore! Gore, 20 cm iznad broda, odjednom više nije bilo nebo nego most! Ta živa vizuelizacija trenutka koji je mogao biti, a srećom nije, u meni i dalje na momenat zaledi kosti. Ali takođe čini i da budem neizmerno zahvalna za ovaj život koji imam. Hvala, hvala, hvala! ŠTA BI PORUČILA LJUDIMA ŽELJNIM KULTURE? Kultura ne živi u instituciji i knjizi. Kultura živi u vama. Ako je želite više, onda je živite i praktikujte više.

25

Književnost

Dibidus dobra vest za ljubitelje knjige Intervju: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

26 | novembar

U

koliko se ubrajate u strastvene ljubitelje knjige i pritom redovno pratite svetske trendove u izdavaštvu, sigurno ste se mnogo puta iznervirali iščekujući da domaći izdavači prevedu neku od knjiga koju dugo želite. Kada se to napokon i dogodi, domaća izdanja često ne izgledaju podjednako dobro kao inostrana, a čitaoci moraju da se pomire sa jednostavnim grafičkim rešenjima i koricama koje nalikuju jedna drugoj. Podstaknuta željom da donese promene, Jelena Stevanović je uzela stvari u svoje ruke zbog čega je od nedavno domaće izdavaštvo bogatije za jednu novu, posebnu izdavačku kuću, a police knjižara imaju dve nove knjige (u nastavku ćete saznati i koje) od kojih nećete moći da odvojite pogled.

Na ovogodišnjem Sajmu knjiga svojim šarenilom, svežom energijom i pozitivnošću izdvojila se tek osnovana izdavačka kuća Dibidus film&books, a komentari posetilaca i oduševljenje na društvenim mrežama koje je propratilo njihovu pojavu još jedan su pokazatelj da je Jelena odabrala pravi momenat i da nije pogrešila u proceni da je Srbiji potrebna jedna sveža priča za ljubitelje knjige.

ISPRIČAJTE NAM KAKO JE NASTALA IZDAVAČKA KUĆA DIBIDUS FILMS & BOOKS? Želja za čitanjem knjiga na maternjem jeziku koje nikako da izdaju postojeći izdavači je dovela do nastanka DIBIDUS films & books.

VAŠ ŠTAND NA OVOGODIŠNJEM SAJMU KNJIGA JE BIO UBEDLJIVO NAJVESELIJI I NAJŠARMANTNIJI. KAKVE SU BILE REAKCIJE POSETILACA I DA LI STE ZADOVOLJNI SVOJIM PRVIM KONTAKTOM SA PUBLIKOM? Čitalačka publika nas je zaista oduševila, a rekla bih da su osećanja uzajamna. Štand je definitivno bio omiljeno mesto za fotografisanje, a samim tim nije izostala zainteresovanost za naše knjige. Dobili smo mnogo komplimenata, a meni omiljeni je: „Dibidus ste osveženje sajma!“ Toj prelepoj atmosferi doprinelo je i gostovanje na štandu umetnice Marije Hese koja je ilustrovala Fridinu biografiju, prvu knjigu koju ste objavili. Kako je došlo do ove saradnje i kakvi su njeni utisci o Beogradu?

Marija Hese je ilustratorka i autorka ilustrovane biografije Fride Kalo. Na naš poziv da bude gost DIBIDUSa na sajmu rado se odazvala i zaista je svojim dolaskom dala na posebnosti našem prvom učešću na Sajmu.

U toku svog gostovanja oslikala je mural na našem štandu, što je bila prava atrakcija. Mariji je ovo bila prva poseta Beogradu, koji joj se veoma dopao, a već u februaru će ponovo biti u našem gradu kada će otvoriti izložbu svojih ilustracija u Španskom kulturnom centru Servantes. Tom prilikom će takođe biti održana promocija knjige Frida Kalo Jedna biografija. Zaista smo naišli na sjajne ljude i otvorenost za saradnju u Španskom

kulturnom centru Servantes, na čemu smo veoma zahvalni uredniku kulturnog programa Servantesa.

DRUGA KNJIGA KOJA JE TEK IZAŠLA IZ ŠTAMPARIJE JE MEDVED I SLAVUJ, KNJIGA KOJA JE U ČITAVOM SVETU OGROMAN HIT. KORICE JE URADILA NAŠA MARINA ANDRIN, AUTORKA BAJKOVITOG BRENDA MARINUSH. VIDELA SAM DA JE I AUTORKA KETRIN ARDEN PREZADOVOLJNA SRPSKIM KORICAMA. ISPRIČAJTE NAM KAKO JE DOŠLO DO SARADNJE SA MARINOM I KOLIKO DUGO SU TRAJALE PRIPREME? Medved i Slavuj je jedna od 10 najboljih fantasy knjiga 2017. godine i zaista smo ponosni što je DIBIDUSovo izdanje izazvalo 27

Književnost

radost domaćih čitalaca i više nego pozitivne komentare, svesni činjenice da je srpska čitalačka publika ozbiljan pratilac događanja na svetskoj književnoj sceni. Pripreme su trajale uobičajeno, ali smo dugo bili u potrazi za pravim koricama. Onda sam stavljajući Marinushke (Marinine čarobne minđuše) došla na ideju da Marinu pitam za saradnju jer sam naslutila da ima tu čaroliju u sebi. I nisam pogrešila!

NAKON POMENUTE DVE KNJIGE KOJIMA STE POKRENULI DIBIDUS PRIČU, ŠTA MOŽEMO DA OČEKUJEMO U NAREDNOM PERIODU, DA LI NASTAVLJATE U DOSADAŠNJEM PRAVCU? 28 | novembar

DIBIDUS priprema mnogo lepih knjiga, između iznenađenja koje čuvamo sledi ilustrovana biografija Dejvida Bouvija ilustratorke Marije Hese, ovog puta ne i autorke, zatim jedan veoma važan strip, a ostalo neka bude za sada slatka tajna.

KOPKA NAS SADA TO IZNENAĐENJE, MOŽETE LI DA NAM DATE BAREM NAGOVEŠTAJ?

GDE ĆE ČITAOCI MOĆI DA PRONAĐU DIBIDUS IZDANJA? Čitaoci mogu naći naše knjige u Delfi knjižarama i knjižarama Papirna Krila širom Srbije, takođe mogu poručiti naše knjige online na e-mail, na našem fejsbuk kao i instagram profilu.

DIBIDUS posebna knjiga za sve one koji vole iščašen humor, verujemo da će je domaća publika obožavati.

29

Umetnost

J

apanska umetnica, spisateljica, rediteljka, modna dizajnerka, čuvena Jajoi Kusama godinama privlači pažnju javnosti svojim ekscentričnim izgledom i upečatljivim delima. Prepoznatljiva po bundevama i tufnama, ogledalima i svetlima, za sebe kaže: „Ja sam samo još jedna tačka na ovom svetu...“.

30 | novembar

Tekst: Jelena Ranković @desiderata_traveller 31

Umetnost • Rođena je 22. marta 1929. u japanskom gradiću Matsumoto. Odrastala je u strogoj porodici i kako sama kaže tu nije naišla na razumevanje. „Roditelji su mi bili grozni, kruto konzervativni. Držali su se starih običaja i morala, a ja to nisam mogla da podnesem.“ Branili su joj da slika, pa je njeno slikarstvo postalo akt pobune.

•

Kao najmlađe dete majka ju je često slala da špijunira oca, koji je bio veliki ženskaroš. Kusama ga je često hvatala na delu i to, rano traumatično sećanje, stvorilo je kod nje, kako sama kaže, frustraciju i strah od seksa. „Ne volim seks. Kad sam bila mala, moj otac je imao ljubavnice i uhvatila sam ga na delu, jer me majka poslala da ga uhodim. Godinama nisam htela da imam seksualne odnose, iako sam, na negativan način, bila njime opsednuta.“ priznala je. Majka je bila stroga i sklona fizičkom kažnjavanju. Negativna osećanja prema njoj prikazala je na portretu na kojem lik majke zastrašujuće nestaje pod tačkama.

• Počela je da slika sa deset godina, ponavljajući tačke i mreže kao učestale motive, koristeći se tehnikama akvarel, pastel i ulje na platnu. Iako su se roditelji žustro protivili njenoj odluci da postane umetnica, a majka ju je savetovala da se bogato uda, upisala je Školu za umetnost i zanat u Kjotu, gde je učila da slika u klasičnom stilu nihonga. Ipak, Japan ju je gušio i veoma rano je poželela da ga napusti.

• Nemoguće je odvojiti njenu umetnost od njenog mentalnog zdravlja. I sama umetnica opisuje svoj rad kao „art terapiju”.

Njene tačke i njena umetnost spasili su joj život, tvrdila je. „Da ne stvaram odavno bih izvršila samoubistvo. Jednom, dok sam sedela u ljubičicama, videla sam 32 | novembar

da svaki cvet ima ljudsko lice i, na moje zaprepašćenje, sva su mi se obraćala“ – napisala je u autobiografiji. Halucinacije je pretočila u crteže s motivima tačaka i mreža.

• Želela je da ode iz Japana po svaku cenu. Zato kada je imala 27 godina napisala je pismo tadašnjem francuskom predsedniku Reneu Kotiju: „Dragi gospodine, htela bih da posetim vašu zemlju Francusku. Molim vas da mi pomognete“.

Koti ju je ljubazno uputio na programe razmene za koje je bilo potrebno da položi ispit iz francuskog. Francuski joj nije išao, pa je odustala od te ideje.

33

Umetnost • Uprkos činjenici da je u njenom gradu bilo teško pronaći knjige na engleskom, u knjižari je otkrila knjigu sa radovima američke slikarke Džordžije O’Kif čiji rad joj se jako dopao. Putovala je šest sati vozom da bi u Tokiju u Američkoj ambasadi zatražila adresu umetnice. Zatim joj je napisala pismo, na koje joj je slikarka odgovorila, upozoravajući je da je život u Njujorku težak za umetnike, a pogotovo za umetnice. Kusama je to upozorenje shvatila kao znak da treba da ode i osvoji Ameriku!

• Japanci su tih godina smeli da iznose ograničene količine novca iz zemlje, pa je Kusama odlazeći u Ameriku sakrila novčanice u porub haljine i u cipele. Ponela je i 60 svilenih kimona i 2000 slika koje je mislila da prodaje kada joj zatreba novac.

• 1957. godine otišla je u Sijetl, u kome je uspela da održi jednu izložbu, koristeći

34 | novembar

ogledala i svetla. Nakon godinu dana stigla je u Njujork, popela se na vrh Empajer stejt bildinga, pogledala oko sebe i odlučila da je ništa neće zaustaviti u nameri da postane zvezda.

• U Americi joj nije bilo ni malo lako. U ateljeu koji je iznajmila nije bilo grejanja pa je noćima morala da slika kako bi se zagrejala. Život je bio surov. Stara vrata su joj služila kao krevet, a dešavalo se da bude prinuđena da pretura po kantama za otpad u potrazi za hranom. „Ali od moje vere u revoluciju u umetnosti krv mi je kipela u venama i zaboravljala sam na glad“ – napisala je u autobiografji.

• Zabrinuta prijateljica, umetnica Džordžija O’Kif, nagovorila je svog agenta da kupi nekoliko Kusaminih dela kako bi joj finansijski pomogli, a ona je planirala da je odvede u Nju Meksiko. Kusama je tada rad

iz serije „Infinity Net” prodala za 200 dolara, a mnogo kasnije, 2008. godine ta slika dostigla je cenu od 5,1 miliona dolara.

• Bundeve su čest motiv u njenom radu, a mnogi smatraju da je to zato što su bundeve koje je njena porodica uzgajala bile sastavni deo njene ishrane tokom Drugog svetskog rata. U 2012. godini, na pitanje, zbog čega bundeve, odgovorila je da su bundeve vizuelno duhovite.

• Svoju opsednutost seksom iskazivala je falusnim skulpturama kojima je prekrivala sve čega se dotakla – nameštaj, lampe, cipele i zidove. Njima je optočila i celu barku, zajedno sa veslima, koju je 1963. izložila u galeriji „Gertrude Stein“ čije je zidove prekrila sa 999 fotografija iste te barke a zatim se i sama slikala u tom prostoru, leđima okrenuta kameri i potpuno gola.

• Dok mnogi njenu umetnost svrstavaju u pop art, modernu umetnost i art brut, ona odbija da sebe svrsta u bilo koju kategoriju.

Ona jednostavno zove svoju umetnost „Kusama umetnost“.

• Pravi skandal izazvala je instalacijom „Narcissus Garden“ koju je priredila 1966. godine na venecijanskom Bijenalu gde je došla nepozvana. Instalacija se sastojala od 1500 srebrnih lopti, postavljenih na travnjaku ispred italijanskog paviljona, koje je ona u zlatnom kimonu prodavala po 2 dolara komad, kritikujući tako komercijalizaciju umetnosti. Uprava Bijenala je zamolila da ode. Mnogo godina kasnije, 1993. godine pozvali su je da izlaže na venecijanskom Bijenalu, gde je u japanskom paviljonu zidove jedne prostorije prekrila ogledalima i ispunila je skulpturama u obliku bundeve.

35

Umetnost • Moda ju je oduvek zanimala. Tako je 1968. godine napravila svoj modni brend Kusama Fashion Company. Nekoliko sezona je prodavala ekscentrične kreacije na Šestoj aveniji u prodavnici Bloomingdale u delu koji su nazvali Kusamin ćošak.

• Tokom Vijetnamskog rata, 1968. godine napisala je pismo američkom predsedniku Ričardu Niksonu, pod nazivom - Pismo mom heroju Ričardu Niksonu, nudeći mu seks ako okonča rat u Vijetnamu. Nikson je odbio ponudu, a Kusama je izašla na svim naslovnim stranama i još jednom potvrdila da je kraljica samopromocije.

• Endi Vorhol joj je bio dobar prijatelj, ali ga je kasnije optužila za krađu ideje. Ona je u Njujorku 1963. godine pokrila brod sa falusima i oblepila sobu sa identičnim slikama, da bi Vorhol tri godine kasnije potpuno iskopirao njenu ideju.

• Ekscentrični nastupi privukli su pažnju javnosti i ona je sa svojim slikama po telu, modnim revijama i antiratnim demonstracijama postala jako medijski zanimljiva. U radu „Komad s hodanjem“ iz 1966. fotografisala je sebe kako u ružičastom kimonu prolazi pustim ulicama Njujorka, naglašavajući time svoj položaj strankinje u tom gradu. Hepeninge koje je organizovala nazivala je orgijama za koje je preko oglasa tražila učesnike. Za hepening pod naslovom „Homoseksualno venčanje“ iz 1968. dizajnirala je „orgijastičnu venčanicu“ za dvoje, a početkom sedamdesetih izrađivala je slične haljine u koje je moglo da stane nekoliko ljudi, za grupni seks. Hepening koji je održala u finansijskom centru Njujorka, uz slogan „Zatrite ljude Vol Strita tačkama“ kao da je davno najavio pokret „Occupy Wall Street“.

• Jednom prilikom je nosila „Falusnu haljinu“, ružičastu kreaciju ukrašenu brojnim mekanim krpenim penisima. Svi ti silni polni organi odražavali su traume iz detinjstva i gnušanje prema seksu.

• U Njujorku je deset godina bila u „komplikovanoj vezi“ sa 25 godina starijim umetnikom Džozefom Kornelom. Kornel joj je slao brojna pisma i satima s njom razgovarao telefonom, ljubili su se i crtali aktove jedno

„Volim da slikam i ništa m 36 | novembar

drugog, ali je njihov odnos bio platonski. I Kornel je bio seksualno traumatizovan. U autobiografiji je Kusama opisala neugodan susret s Kornelovom majkom, koja ih je dok su sedeli na travnjaku pred kućom i ljubili se, zalila kantom vode vičući: „Koliko puta ti moram reći, Džozefe? Ne smeš da diraš žene! Žene su nečiste! Šire sifilis i gonoreju!“ • Kada je Kornel 1973. godine umro, bila je veoma deprimirana i počela je da pati od srčanih tegoba pa se sama i bez novca, vratila u Japan u kojem je mislila da će ostati samo kratko. U domovini je nisu dobro primili. Nije pripadala nijednom japanskom umetničkom pokretu, nije poznavala nikoga i smatrali su je nacionalnom sramotom.

„Želim da izrađujem faluse sve dok se ne zakopam u tom procesu koji nazivam zatiranjem.”

mi više nije važno u životu.“

• Iako su neki smatrali da je Kusamina psihoza više-manje izmišljena, reklamni trik u službi umetničke promocije, ona je patila od sve težih psihičkih smetnji. Sama se prijavila u duševnu bolnicu „Seiwa“ u Tokiju, gde su joj dijagnostikovali opsesivnu neurozu. Tako se 1977. godine trajno preselila u bolnicu gde živi i danas. U njoj provodi večeri i noći, dok danju odlazi u svoj atelje, zgradu u blizini bolnice u tokijskoj četvrti Šinđuku.

• Interesovanje za njen umetnički rad ponovo se probudilo tek kada je Centar za savremenu umetnost iz Njujorka 1989. postavio njenu retrospektivu. Posle toga Kusama se ponovo aktivirala i održala nekoliko samostalnih izložbi.

• U Muzeju moderne umetnosti u Njujorku priredili su 1998. godine izložbu na istom onom mestu gde su joj tridesetak godina ranije zabranili da održi protest pod naslovom „Veličanstvena orgija za buđenje mrtvih u Momi”. Jednom davno prepešačila je pola grada tegleći platno veće od sebe u muzej „Whitney”, u nadi da će ga uvrstiti u 37

Umetnost godišnju izložbu, ali su je glatko odbili. Veliku retrospektivu u „Whitney-u” imala je 2012. godine.

• Njeno delo „White No. 28” iz 1960. godine je u aukcijskoj kući „Christie’s” u Njujorku dostiglo cenu od čak 7,3 miliona dolara, što je Kusamu dovelo u poziciju „najskuplje umetnice na svetu“.

• Jajoi je stilizovala Džordž Klunija za editorijal magazina „W”, 2013. godine, a sarađivala je na muzičkoj instalaciji sa britanskim muzičarom Piterom Gebrijelom.

Sarađivala je i sa Luj Vitonom, Lancomom i brojnim japanskim modnim kućama i muzejima. Njen rodni Macumoto angažovao je da svojim tačkama oslika gradske autobuse.

Kada ju je neko upitao jesu li ti autobusi udobni, Kusama je odbrusila: „Naravno da jesu! Pa imaju po sebi tačke!“ • Kritika je saglasna da se njen uticaj oseća ne samo u Vorholovim i Oldenburgovim radovima već i da je prisutna kao nadahnuće u radovima minimalističkih i konceptualnih umetnika i savremenih zvezda kao što su Dejmijen Herst i dizajneri Isi Mijake i Rej Kavakubo. Mnogo godina kasnije, supruga slavnog Klisa Oldenburga zamolila je Kusamu da oprosti njenom mužu što je plagirao njene skulpture, dok se Endi Vorhol nikada nije izvinio.

• Kusama je oduvek koristila modu i odevanje kako bi skrenula pažnju na sebe.

Kao dete, buntovno je ukrašavala odeću tačkicama. I danas, u javnim nastupima uvek izgleda posebno i drugačije. Nosi drečavo crvene, oranž ili modre perike, haljine s uzorkom tačaka i šalove jarkih boja sa crnim vijugavim šarama, a čak su i invalidska kolica koja poslednjih godina koristi za kretanje zbog poodmakle starosti, prekrivena tačkama.

38 | novembar

• Kusama se bavi umetničkim radom više od šest decenija. Radno vreme joj je od 9 do 16 časova. Ranije je radila pet dana, a sada šest, ostavljajući nedelju za pisanje, čitanje, telefonske razgovore i crtanje slika manjih formata. Nikada nema plan šta će crtati. „Ja imam poplavu ideja u glavi i samo pratim svoju viziju“ rekla je jednom prilikom.

• U oktobru ove godine otvoren je Jajoi Kusama muzej u Tokiju u kojem se na četiri sprata mogu videti njeni radovi, od onih prvih, nastalih kada je prvi put doživela tačkaste halucinacije, preko onih rađenih sedamdesetih godina u Njujorku s eksplicitnom seksualnom sadržinom. U muzeju postoji jedan sprat sa instalacijama za fotografisanje za instagram kao i prodavnica u koju se može ući jedino sa ulaznicom. Ono što je važno spomenuti, karte se moraju kupiti najmanje mesec dana unapred i mora se doći u tačno zakazanom terminu. Postoji raspored poseta. Dozvoljeno zadržavanje je 90 minuta. U jednom terminu može ući 70 posetilaca. Muzej radi tri dana u nedelji (ponedeljak, utorak, sreda) od 11 do 17h.

„Ja, Kusama, sam moderna Alisa u zemlji čuda.“

39

Umetnost

Ana Bešlić Pionirka moderne skulpture u Jugoslaviji

N

a ime naše vajarke Ane Bešlić naišla sam sasvim slučajno. Interesujući se za vajanje i vajarke sa naših prostora Anini radovi su privukli moju pažnju. Kako sam dalje istraživala bivalo mi je sve neverovatnije kako je moguće da nikada ranije nisam čula za ovu ženu, kako se o njenom radu tako malo govori i zna!?

Znala sam da moram da uradim sve što je u mojoj moći da pokušam da to promenim.

Latila sam se onoga što najbolje umem da radim, prionula na istraživanje i pripremu priče o Ani. Internet nije bio od velike pomoći budući da je o jednoj od najvećih jugoslovenskih vajarki pisano vrlo malo.

Retki su intervjui i malo je arhivske građe za one koji žele da saznaju više o njenom liku i delu. Tada nailazim na informaciju da je 2015. godine u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine organizovana izložba posvećena Aninom radu. To je bila prva izložba kojom je Anin opus prikazan novosadskoj publici.

Autorka i kustoskinja izložbe Suzana Vuksanović organizovala je retrospektivnu izložbu pod nazivom Emancipacija forme.

Jako me je obradovala ova vest. Srećom postoje ljudi koji se svesrdno zalažu da

40 | novembar

Pripremila: Pripremila: Suzana Vuksanović Teodora Kovrlija sačuvaju od zaborava zaostavštinu naših velikih umetnika. Obratila sam joj se iz želje da mi pomogne da ispričamo priču o Ani Bešlić. Pristala je istog trenutka, a samo nekoliko dana kasnije na moju adresu je stigao katalog sa pomenute izložbe. Mojoj sreći nije bilo kraja. Pred sobom sam držala zbirku sa najznačajnijim Aninim radovima, u koloru, na kvalitetnom papiru. Moju pažnju najviše okupiraju radovi iz serije Otvorena forma kao i portreti „Sanja u beretki“, „Ljubinka“ i „Milena Barili“.

Sledeća stanica bio je Muzej savremene umetnosti u Beogradu. Tamo sam imala priliku da uživo vidim skulpturu „Otvorena forma 9 (plava)“ i krišom je dotaknem.

Saznala sam u međuvremenu da ju je moja mama kao dete upoznala. Igrom slučaja zajedno su se našle u poseti maminoj tetki na šoljici čaja i kolačima. Na moju nesreću, mama je bila premlada da bi mogla da se

41

Umetnost bolje seti nekih detalja koji bi mi dali više materijala i bliže opisali Anu. Sve što mi je preostalo bilo je da pokušam da sklopim mozaik zahvaljujući malobrojnim intervjuima i dokumentarnom filmu „Povratak Ane Bešlić“, čiji je autor i reditelj Miroslav Antelj.

Ana je odrasla u malom mestu, u okolini Subotice, na salašu „Šara pustara” u uglednoj bunjevačkoj porodici. Osnovnu školu završava u Bajmoku, a dalje školovanje nastavlja u Zagrebu, Gracu i Beču. Sa 18 godina prvi put dolazi u dodir s glinom koju joj je otac donosio sa Dunava. Prva skulptura koju je izvajala bila je - Portret oca. Kako kaže, portret oca se svima dopao i što je najvažnije - njoj se dopao. „Učinilo mi se da je to ono što želim, da je to ono što me ispunjava zadovoljstvom, da je to način na koji mogu da se potpunije izrazim” izjavila je Ana jednom prilikom.

U Beograd se preseljava 1937. kada se udala za univerzitetskog profesora filozofije dr Kraljicu Milanova. Studije vajarstva na Akademiji likovnih umetnosti započinje 1939. ali zbog rata biva prinuđena da pauzira. U ratu je pored mnogo dragih ljudi izgubljen i njen prvi rad, pomenuti portret oca. Po završetku rata, diplomirala je 1947. na vajarskom odseku, a postdiplomske završava dve godine kasnije kod profesora Tome Rosandića. Ubrzo postaje i saradnica u njegovoj radionici. „Toma Rosandić, predivan čovek koji nam je dozvoljavao da lutajući po sebi samima tražimo puteve svog iskazivanja u glini, gipsu, kamenu i drvetu, naučio me je jednostavnosti. Tačnije, učinio je da moja potreba za jednostavnom, neopterećenom formom, lišenom svega suvišnog, dođe do izražaja. Rosandić nikada nije tražio da ga se sasluša. Došao bi, zastao kraj onoga što smo radili i rekao: „Ja možda ne bih to tako uradio.” Nije govorio kako bi on to radio, ali je ostavljao za sobom pitanje: „Zašto on ne bi tako uradio?” Pitanje koje je nagonilo na razmišljanje. Slušajući ga čovek je osećao potrebu da se liši svih suvišnih, nepotrebnih elemenata, u razmišljanju, u iskazivanju rečima, u iskazivanju u materiji kojom je radio, osećao je potrebu da se okrene bitnom, da se okrene suštini, ali tako da ta suština kaže na najlepši i najsnažniji način one prave stvari…To je ono što mi je Rosandić poklonio.” ispričala je Ana za TV Novosti 1980. godine (izvor: Yugopapir.com) Istoričarka umetnosti Katarina Ambrozić izdvaja 4 perioda u Aninom umetničkom razvoju. Pitala sam Suzanu da nam ispriča malo više o ovim fazama, kao i o tome koji period se smatra najplodnijim.

42 | novembar

Istoričarka umetnosti Katarina Ambrozić prva je retrospektivno i studijski obradila rad Ane Bešlić. U svojoj studiji, objavljenoj 1983. povodom retrospektivne izložbe održane u Gradskom muzeju u Subotici, ona je naznačila, moglo bi se slobodno reći, i danas primenljiva, četiri perioda Bešlićkinog rada i umetničkog razvoja: Školovanje (do 1954), Asocijativna forma (1954–1962), Prelazni period (1962–1966) i Razdoblje sfere (od 1966) sa ciklusima Bojena lopta, Portret i Disk.

Period koji započinje sredinom šezdesetih godina prošlog veka i traje do kraja njenog života, svakako predstavlja najinteresantnije, najdinamičnije i najraznovrsnije mesto u njenom stvaralačkom opusu.

Pored sfera, oblih i ovoidnih formi o kojima se najčešće razmišlja i govori kada je Ana Bešlić u pitanju, skrećem vam pažnju na ciklus kojim Ana varira temu portret u vremenskom rasponu od 1959. do 1979. godine. Portreti Ane Bešlić predstavljaju ličnost na sasvim nov način. U tom, prividno

samoniklom ciklusu, među portretisanima su Miroslav Krleža, Milena Pavlović Barili, Marija Crnobori, Gabrijel Stupica, Katarina Ambrozić, Vladimir Dedijer, bliski prijatelji, ali i Tina Tarner, ličnost iz sveta popularne kulture. Bešlićka od lopte gradi portret, oslobođena svake konvencije u tretmanu ljudske glave i konkretnog portretisanog/ prepoznatljivog lika. Sugestivni akcenti (grimase, mimika i izrazite identifikacione crte lica), metaforičke i erotske naznake, duhovite opaske (od humora do blagog karikiranja) čine njen inventar sredstava za rad, dok osnovu portreta predstavlja i dalje sfera, dakle apstraktna, a višeznačna (metafizička?!) forma.

Drugi ciklus Jastuci I–XVII iz 1987–88, bez deskripcije i ekspresivnosti, ali i sa značajnim uplivom simbolike i dvosmislenosti!

Egzistencija različitih, slučajnih/nameštenih jastučnih formi je samodovoljna. Ne iziskuje posredovanje, objašnjenje… Iako moguće asocijacije proizlaze iz života predmeta, iz prirode tog konkretnog, a stalno promenljivog oblika, kao i položaja 43

Umetnost jastuka, njegove upotrebe i svakodnevnosti – da, ipak, nije sve onako kako izgleda, da je i u tretmanu skulpture oslobođen od tematskih opterećenja i ilustrativnosti a njena prvenstvena težnja da se upotrebni predmet preobrazi u estetički privid, a oblik postane znak, podvukla je umetnica u kratkoj belešci za katalog izložbe u Kulturnom centru Beograda „Takve skulpture nisu iluzija stvarnosti, već nova stvarnost koja će postojati i trajati po svojim specifičnim zakonima“. Skulptura je, dakle, svet za sebe i ta stvorena nova realnost onda ima pravo na samostalan život. „Mi smo važili za grupu koja je bila pokretač moderne skulpture u Srbiji. Do tada su umetnici stvarali isključivo pod uticajem prirode, a mi smo se toga oslobodili i tražili smo u sebi nove načine izražavanja, oblike koji nigde nisu postojali. Nisu nas zanimale reakcije sredine na ono što smo radili, jer krug kome smo se obraćali je to veoma dobro primio” – govorila je Ana Bešlić. (Politika.rs, M. Đorđević, Tajna crvene lopte) Period rada u radionici Tome Rosandića Ani je ostao u prijatnom sećanju. Na grupnoj izložbi šestoro mladih vajara, saradnika majstorske radionice Tome Rosandića, koja je otvorila nove puteve srpske skulpture saglasne svetskim tokovima, priređenoj 1954. godine u Umetničkom paviljonu na Kalemegdanu, Ana Bešlić je izložila rad „Kost” - jednu od prvih apstraktnih skulptura u srpskoj posleratnoj umetnosti.

Poseta slavnog vajara Henrija Mura Rosandićevoj radionici imala je direktan i presudan uticaj na proces formiranja prve posleratne generacije vajara. Taj susret je imao veliki uticaj na Anu. U jednom intervjuu

44 | novembar

u poznoj starosti Ana je rekla kako se uopšte ne seća o čemu su govorili, bila je pod velikom tremom ali se seća koliko je taj susret bio značajan za njen budući rad.

45

Umetnost U čemu se taj uticaj ogledao objasnila nam je Suzana Vuksanović.

Velika izložba skulptura i crteža Henrija Mura, priznatog i poznatog britanskog skulptora, jednog od tada najznačajnijih umetnika, održana 1955. u „Paviljonu Cvijeta Zuzorić” u Beogradu, imala je preloman značaj u smislu uspostavljanja nove skulptorske paradigme, „organske“ i „vitalističke“ apstrakcije koja će dati snažan podstrek razvoju socijalističkog modernizma u skulpturi. Murovo gostovanje nije bilo samo svetski događaj, ono pre svega ima izuzetan značaj unutar tadašnjeg vladajućeg društveno-političkog sistema, govoreći o velikim promenama u kulturnoj strategiji odnosno o preusmerenju strategije od socijalističkog realizma ka zapadnom modernizmu.

Ujedno, Murova poseta Majstorskoj radionici Tome Rosandića, uz prethodna studijska putovanja u zemlji i inostranstvu saradnikapolaznika Radionice (Ana Bešlić, Olga Jančić, Sava Sandić, Ante Gržetić, Ratimir Stojadinović, Jovan Soldatović, Milica Ribnikar), izvršiće direktan i presudan uticaj na proces formiranja prve posleratne generacije vajarki i vajara. Anina umetnička radoznalost i moderan senzibilitet – uz iskustva i saznanja sa studijskih putovanja na koja je odlazila, posebno poseta Parizu 1952, kao i obilazak 27. venecijanskog bijenala 1954. godine, kada je Arp bio predstavljen u Paviljonu Francuske i kada je dobio nagradu za skulpturu – doprineli su potrazi za vlastitim izrazom izvan tradicionalnih tokova i u prevazilaženju konzervativno shvaćenih osnovnih elemenata skulpture.

Već početkom pedesetih ona je napustila predstavljački pristup socijalističkog realizma i okrenula se mogućnostima primarnih oblika i novim optičko-taktilnim uslovima skulpture - skulpture koja može da se gleda, ali i da se dodiruje - a nakon Murove izložbe i susreta s 46 | novembar

njim u Rosandićevom ateljeu, za Anu Bešlić nije bilo više nikakve dileme. Novopronađena sigurnost, doživljaj sopstvene moći doneo je samopouzdanje u biranju, pronalaženju i upotrebi novih sredstava skulptorskog/ umetničkog izražavanja. To je značilo ne samo poštovanje međuzavisnosti materijala, postupka i forme, već i isticanje fizikalnosti skulpture, obračun sa stegama antropomorfizma u korist neodređenih oblika (ne)organskog porekla, nabubrele mase i dinamika njihovih unutrašnjih međuodnosa.

Glatka površina i taktilna senzacija, prijatnost, uživanje, simbolika i energija, vitalnost i poetika, strast dodirivanja, fascinacija pogleda, kontemplacija i zaigranost. Obla forma, glatka površina i unutrašnja napetost.

Bujanje, pucanje. Čulnost. (Ne)prikrivene erotske konotacije.

Vrlo značajan i interesantan je bio i Anin angažman u okviru grupe Prostor 8. Pitala sam Suzanu da nam kaže malo više detalja o ovoj grupi, njihovim idejama i Aninom udelu u udruženju Prostor 8.

Uz Jovana Soldatovića, Ratimira Stojadinovića, Aleksandra Zarina, Mišu Popovića, Jovana Kratohvila, Miloša Sarića i Olgu Jančić, Ana Bešlić je pripadala krugu mladih vajara u grupi Prostor 8, koji su nastojali da dokažu brojna nova (ili izmenjena) značenja skulpture u okviru novih urbanističkih i arhitektonskih celina, kao i starih gradskih jezgara, ali i gradskih parkova, itd. Zalagali su se za mogućnost da nova generacija skulptora ponudi savremena skulptorska rešenja, da skulptura dobije dostojanstvenije i društveno priznato mesto. I ovde se, dakako, može primetiti uticaj Murovog gostovanja, i to pre svega u poimanju i pristupu javnoj skulpturi, kao

i promenjenom odnosu prema prostoru odnosno uvođenju prostora kao novog i važnog činioca za savremenu skulptorsku praksu. No, nakon realizacije izložbi u javnim gradskim prostorima: 1957. u parku Tašmajdan u Beogradu, a 1958. na Petrovaradinskoj tvrđavi u Novom Sadu, zatim iste godine i na Beogradskom sajmu, članovi grupe Prostor 8 su se razišli i grupa se, nažalost, raspala.

Srećna okolnost je da je skulptura Ane Bešlić, u bronzi, pod nazivom Kompozicija II, ostala deo javnog gradskog prostora u Novom Sadu, još od 1958. kada je, u okviru izložbe grupe Prostor 8, bila postavljena na Petrovaradinskoj tvrđavi.

Tema o kojoj sam podrobnije želela da razgovaram sa Suzanom bila je i čitanje i tumačenje radova Ane Bešlić sa pozicije feminističke teorije i istorije umetnosti.

47

Umetnost Takvo čitanje radova Ane Bešlić donela je 2008. godine studija Miška Šuvakovića objavljena u monografiji Ane Bešlić, potpisanoj zajedno sa prof. Ješom Denegrijem, gde je, sa stanovišta feminističke istorije umetnosti i rodnih studija, primećeno da asocijativni oblici Ane Bešlić vode ka poimanju „ženskog“ doživljaja skulptorskog tela kao rodnog (gender) tela.

Rodna, gotovo genitalna, asocijativnost označena je kao bitna odrednica njene skulptorske emancipacije i uloženog napora u prevazilaženju formalizma, ka otvaranju forme i relativizaciji odnosa „unutrašnje– spoljašnje“ u skulpturi, ali i u životu (odnosno u ženskom telu).

Poziciju modernističke skulptorke u vajarstvu, gotovo isključivo muškom umetničkom pozivu na jugoslovenskom umetničkom prostoru, Ana Bešlić je, dakle, osvojila oslobodivši se, hrabro i bez ustezanja, dogme socijalističkog realizma, emancipacijom „motiva“, tema, sadržaja, materijala i radnog procesa, sledeći spontano i elegantno svoju putanju osvajanja slobode za novi oblikovni kvalitet, od asocijativne forme do forme kao rodnog tela, od jezika aluzivnih oblika i oblikovanja do autonomne skulpturalnosti.

Interesovalo me je i kako je Ana došla do sferoidnih oblika, odakle je potekla inspiracija za ovu originalnu i veoma značajnu fazu u radu naše slavne vajarke.

Godine 1966. – identifikovane kao početak potpuno nove, originalne i snažne faze, nazvane Razdoblje sfere – Ana Bešlić je imala 54 godine, više samostalnih izložbi, veliki broj realizovanih javnih spomenika i skulptura u javnom prostoru, bila je u drugom braku.

Započinjanje novog životnog, ali i radnog, umetničkog poglavlja u to vreme, gledano sa ove vremenske distance, sasvim je očekivano i logično.

Ana Bešlić u jednom ranom intervjuu, a 48 | novembar

takođe i znatno kasnije, pred kraj života isticala je da joj je „najsnažnije osećanje iz najranijeg detinjstva vezano za jednu veliku, lepu, crvenu loptu…“ koju je dobila kao sasvim mala devojčica za Božić i čija je glatkoća probudila u njoj osećaj za oblu formu. Obožavala ju je i stalno držala uz sebe, pa i tokom noći, pored jastuka.

Autonomni oblik sferoida, najjednostavnije i najsavršenije forme, u interpretaciji Ane Bešlić za rezultat ima pune, prividno meke i elastične mase i glatku površinu, sa tankim slojem/premazom boje. Upotrebom poliestera kao novog materijala dobijen je efekat koji je taktilno provokativan, a vizuelno neodoljiv i intrigantan. Ideja forme kao samostalnog organizma je materijalizovana. Posle 1966. forma i ideja (forme) postaju jedno.

Do sada ste čitajući sigurno mnogo puta i sami pomislili - Gde možemo videti Anine radove? Suzana se u svom izlaganju osvrnula na izložbe na kojima je prikazan Anin rad, ali i putokaz gde se neke od sačuvanih skulptura naše vajarke danas nalaze. Posebno značajna je izložba koju je moja sagovornica organizovala 2015. godine u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, koju sam pomenula na početku.

Skulpturu Ane Bešlić danas možemo videti, na primer, u okviru izložbene postavke pod nazivom Sekvence. Umetnost Jugoslavije i Srbije iz zbirki Muzeja savremene umetnosti, čiji je autor dr Dejan Sretenović, a kustosi mr Mišela Blanuša, dr Zoran Erić i dr Dejan Sretenović, u nedavno otvorenoj renoviranoj zgradi Muzeja savremene umetnosti u Beogradu. Istovremeno, čak jedanaest njenih radova, uglavnom iz faze oblih ili sferoidnih formi, mogu se videti u Gradskom muzeju u Subotici do marta 2018. u okviru izložbe Jugoslovenski slikari i vajari iz umetničke zbirke Gradskog muzeja Subotica (1918–1940,

1945–1990), čije su autorke i kustoskinje dr Olga Kovačev-Ninkov i Ljubica Vuković-Dulić.

Izložba koju sam pod nazivom Emancipacija forme, kustoski priredila u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine tokom februara i marta 2015. predstavlja zapravo prvu novosadsku samostalnu izložbu umetnice Ane Bešlić.

Na izložbi je pokazana gotovo polovina od ukupno šezdeset skulptura, nastalih u periodu od 1954. do 2001. godine, koje se čuvaju u javnim zbirkama i muzejskim kolekcijama u zemlji: Gradski muzej Subotica, Muzej savremene umetnosti - Beograd, Narodni muzej - Beograd, Muzej grada Beograda, Muzej Zepter Beograd, Galerija Matice srpske - Novi Sad,

Gradski muzej - Sombor, Muzej rudarstva i metalurgije - Bor, Centar za likovnu i primenjenu umetnost Terra - Kikinda, Narodni muzej - Kraljevo, Moderna galerija CZK - Lazarevac, kao i Muzej savremene umetnosti Vojvodine - Novi Sad. Priču o Ani završila sam pitanjem koje me je sve vreme tištilo: „Zbog čega se o Aninom izvanrednom radu danas malo zna i govori?”

Nadam se da mi nećete zameriti što ću odgovoriti kontrapitanjem: A o čijem se izvanrednom radu danas dovoljno zna i govori?

Fotografije: Marko Ercegović Muzej savremene umetnosti Vojvodine Andrijana Kovrlija @andrkovr

49

Umetnost

Intervju: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

Personal visokih stremljenja 50 | novembar

Slavko Krunić Portreti koji žive svoj život

U

svetu u kome su najglasniji ljudi izmišljenih zanimanja koji sebe doživljavaju strašno ozbiljno i veruju kako su nezamenjivi, retkost je i veliko zadovoljstvo razgovarati sa čovekom velikog slikarskog talenta, ovenčanog brojnim priznanjima koji je uspeo da sačuva jednostavnost, nepretencioznost i na svet gleda očima deteta. Ljubav prema umetnosti i satiri koju je poneo iz detinjstva susrele su se i nastanile u portretima koji nas živo posmatraju sa platna i zagonetno se osmehuju pozivajući da otkrijemo dublje slojeve i priče koje žele da nam ispričaju. Penzionisana Pepeljuga, Markiz Gde Sad, Zavetnik i Skrupula imaju štošta da vam kažu, a na vama je da pustite mašti na volju i učitate vlastita viđenja bogatoj plejadi Slavkovih likova. Bez mnogo odlaganja pozivam vas da iz druge perspektive upoznate jednog od najinteresantnijih slikara sa ovih prostora.

51

Umetnost ODRASTAO SI U DINAMIČNOM, UMETNIČKOM OKRUŽENJU DRUŽEĆI SE SA GLUMCIMA, SLIKARIMA, PISCIMA, UKRATKO REČENO KULTURNOM ELITOM BEOGRADA. AUTOMEHANIČARSKA RADIONICA TVOG OCA DOBILA JE GOTOVO KULTNI STATUS, POSEBNO NAKON PRIKAZIVANJA SERIJE „PRIČE IZ MAJSTORSKE RADIONICE“ ZA KOJU JE SCENARIO PISAO TVOJ OTAC DRAGIŠA KRUNIĆ. KADA SE DANAS OSVRNEŠ NA SVOJE DETINJSTVO, KAKO ČITAŠ TE UTICAJE, MISLIŠ LI DA TE UPRAVO TO USMERILO KA UMETNOSTI I OTVORILO TI MOGUĆNOST DA SEBE PRONAĐEŠ MEĐU BOJAMA, ČETKICAMA I PLATNIMA? Ukoliko vam je ponuđeno da u detinjstvu spoznate svu važnost umetnosti, nastrano bi bilo da joj se doživotno ne posvetite. Moje odrastanje je u tolikoj meri bilo vezano za slikarstvo (zbog čega i danas moje slikarstvo za odrastanje), da sam se morao temeljno prihvatiti obaveze da svakodnevno sebi i drugima dokazujem tu spoznaju. Nikako iz ovog začaranog kruga!

KADA SI POČEO DA SE IZRAŽAVAŠ LIKOVNO, MOŽEŠ LI DA SE PRISETIŠ SVOJIH PRVIH SLIKARSKIH KORAKA? Sećam se dobro svojih prvih crteža, zato što su ostali sačuvani. Kada sam imao sedam godina, bio sam preokupiran ljudskim portretima, koje sam transformisao na nadrealistički način. Istim načinom modelovanja okupiran sam i danas.

DA LI SI PRILIKOM ODRASTANJA IMAO MENTORA MEĐU SLIKARIMA KOJI SU POSEĆIVALI VAŠU RADIONICU? Bilo je izvesne naklonosti od strane svih slikara i profesora koji su posećivali galeriju u radionici, „servis za kvarove na automobilima

52 | novembar

i ljudima’’ - kako ga je zvao Duško Radović, ali te simpatije nisu mogle biti podstaknute tek pukim baratanjem olovkama i flomasterima.

Morao sam da se dovijam. Osvajao sam njihovu pažnju posebnom veštinom hodanja u rikverc! Mentor mi je bila kompletna radionica.

POSTOJI LI I DANAS ČUVENA RADIONICA SA OSLIKANIM PROZORIMA? Fizički da, ali je vremenska distanca toliko povećala plamen sentimentalnosti, prevagu subjektivnog nad objektivnim, da se pokretački mehanizam koji bi probudio duh čuvene radionice gotovo ugasio. Prošle godine je, u galeriji Doma vojske u Beogradu, zahvaljujući velikodušnom angažovanju novinarke Anite Panić, priređena omaž izložba posvećena nekadašnjoj radionici. Izložbu su otvorili reditelj Zdravko Šotra i pesnik Ljubivoje Ršumović. To je bila prilika da se rasplamsaju emocije, ali i da se najzad osvesti činjenica da priče iz radionice pripadaju nekim prošlim vremenima.

KAKO SI DOŠAO DO TOGA DA FOKUS TVOG RADA BUDU PORTRETI? IMA LI TO POSREDNO VEZE SA LJUDIMA UZ KOJE SI ODRASTAO I STALNE SUSRETE SA RAZLIČITIM LIKOVIMA, U KOJOJ MERI SU PORTRETI ZASNOVANI NA LJUDIMA IZ TVOG OKRUŽENJA ILI ČEŠĆE DOLAZE IZ TVOG UNUTRAŠNJEG SVETA? Portreti su se jednostavno desili sami i nemaju izvorište u stvarnosti. Galerija ovih lica se napaja na likovnim i literarnim obrascima. To nisu odrazi lica ili ličnosti, već ideje - kritike zaodenute u ruho satire.

Sitničar

STIL KOJI SI IZGRADIO POSTAO JE VEOMA PREPOZNATLJIV I CENJEN, ČEMU SVEDOČI I VELIKI BROJ NAGRADA I USPEŠNIH IZLOŽBI U ZEMLJI I INOSTRANSTVU.

53

Umetnost KRITIČARI GA OPISUJU KAO OŽIVLJAVANJE RANE RENESANSE KOJOJ SI USPEO DA UDAHNEŠ SVEŽ PRISTUP. MENI SE ČINI DA SU PORTRETI OŽIVELI I PRONAŠLI SVOJ PUT NAJPRE ZAHVALJUJUĆI HUMORU, NESAVRŠENIM, NEPRAVILNIM CRTAMA LICA NA KOJIMA JE MOGUĆE PROČITATI ČITAV SPEKTAR EMOCIJA. KAKO SI DOŠAO DO OVOG PRISTUPA BUDUĆI DA ŽIVIMO U VREMENU KADA JE SVE UPEGLANO I TEŽI SE VEŠTAČKOM SAVRŠENSTVU, A HUMOR I SATIRA SE ČESTO POGREŠNO TUMAČE JER SEBE SHVATAMO PREOZBILJNO? Efekat začudnog ističe se upravo zbog toga što živimo, kako kažete, u vremenu koje teži ka veštačkom savršenstvu. Samim tim je i moja težnja ka dogradnji izostajućih karaktera portretnih likova, u aktuelnom vremenu neobična. Mogućno je, da me je do ovakvog pristupa dovela prosta potreba za otklonom od očekivanih postulata; ili moj san počiva na staroj ideji slike kao moguće reformističke poluge jednog društva.

IZ SPOJA SATIRE I IKONE NASTAJE SATIRIKONE, KNJIGA KOJU SI RADIO SA FRANCUSKOM SPISATELJICOM ELODIE PINEL. KAKO JE DOŠLO DO OVE SARADNJE? U OVOM TRENUTKU NAM DELUJE SASVIM PRIRODNO DA OVI IZMAŠTANI LIKOVI IMAJU I SVOJE BIOGRAFIJE. ŠTA JE BILA IDEJA KADA STE OTPOČINJALI SARADNJU? U vreme kada sam upoznao Elodie, imao sam potrebu da jedan svoj ciklus slika stavim u zajednički okvir. Uočio sam sličnost između sudbina svetaca i junaka satiričnih priča. U oba slučaja, po nekom modelu, neizbežna je tragična kob. Međutim, kada je u pitanju satira, ozbiljnost nas propisno podstiče na smeh.

Ovakav vid interpretacije i odnosa prema 54 | novembar

surovoj realnosti najedanput me je osvojio.

Poželeo sam da postavim svoje junake u jedan takav bezbedan okvir, kako bih bio uveren da će svima biti ugodno, čak i u nezgodnoj situaciji. Tada mi se javio univerzalan naziv Satirikone. Poželeo sam da ih zavedem u knjige, i moja želja se podudarila sa željom francuske književnice Elodie Pinel. Na sličan način smo zamišljali znamenitu prošlost skromnih satiričnih ikona, i smestili ih u knjigu, svojevrsno svedočanstvo tragikomike.

OVIM SE NIJE ZAVRŠILA TVOJA SARADNJA SA PISCIMA, MOŽEMO REĆI DA SE SAMO OTVORILA. PODJEDNAKO INTERESANTNA I VEOMA PLODNA JE I SARADNJA SA FANTASTIČNOM MIRJANOM OGNJANOVIĆ.

KAKO STE SE MIRJANA I TI UPOZNALI I KAKO JE DOŠLO DO SARADNJE? Više je to bila spoznaja nego upoznavanje.

Mirjana je dobra vila koja o vama sve zna, a pravi se da ništa ne zna. Vrlo često od nje saznate i neke lepe stvari koje o sebi niste znali ni sami.

PORED ILUSTRACIJA KOJE SU IZLAZILE U POLITIKINOM ZABAVNIKU OBJAVILI STE ZAJEDNO I DVE KNJIGE NESANICA ZA DVOJE I MAUZOLEJ. OVE KNJIGE NASTALE SU TAKO ŠTO JE MIRJANA PISALA PRIČE NA OSNOVU TVOJIH SLIKA (U ZBIRCI MAUZOLEJ), ODNOSNO TI SI ILUSTROVAO NA OSNOVU NJENOG TEKSTA (U KNJIZI NESANICA ZA DVOJE, U KOJOJ SI ČAK JEDAN OD VODEĆIH LIKOVA). U OBA SLUČAJA REČ JE O VEOMA USPEŠNIM EKSPERIMENTIMA I VEĆ PRI PRVOM SUSRETU MOŽEMO VIDETI KOLIKO SU SE VAŠI SENTIMENTI POGODILI I KAKO STE SE PREPOZNALI. DA LI JE BIO IZAZOV KREIRATI LIKOVE NA OSNOVU POSTOJEĆE PRIČE, KAKO SI SE SNAŠAO NA TOM ZADATKU?

Gospođica Proleće

Markiz Gde sad

55

Umetnost U svet primenjene ilustracije uvela me je upravo Mirjana Ognjanović, ispunivši mi jedan veliki san – da budem deo družine dostojanstvenika, koji se zajednički trude da Zabavnik učine bogatijim. U ovakvom okruženju, gde ne postoji nadmetanje, nema ni izazova. Mehanizam ne pokreće ambicija, već čist motiv. Potrebno je sliku postaviti u istu ravan sa tekstom, i pružiti čitaocu mogućnost da bira hoće li se kao posmatrač kretati od teksta ka prizoru ili obratno. Bez obzira da li tekst govori o nečem stvarnom ili nepostojećem, slika će u priču uneti zanimljivu realnost. Za mene je veliki uspeh što su pozivi da likovna istraživanja „porobim’’ određenoj temi, porodila galeriju novih, živopisnih likova.

KADA VEĆ GOVORIMO O „USMERENOJ KREATIVNOSTI“, DA LI SI IMAO PRILIKE DA RADIŠ PORTRETE PO PORUDŽBINI? U nekoliko navrata jesam. U tim slučajevima likovni eksperiment mnogo je manje, ili nikako nije upotpunjen polivalentnim vrednostima satiričnog sadržaja.

NE MOGU DA NE POMENEM PROJEKAT ANTILOGIKA SLIKE KOJI JE NASTAO NA TVOJU INICIJATIVU KADA SI OKUPIO 15 SLIKARA I 15 PISACA KAKO BI IH UDRUŽIO NA ZAJEDNIČKOM PODUHVATU. KAKO SI ZADOVOLJAN POSTIGNUTIM I PLANIRAŠ LI DA PONOVO REALIZUJEŠ NEŠTO SLIČNO? Ideja je bila napraviti zbirku slikarskih dela koja se bave humorom, i pozvati pisce da, na osnovu likovnog predloška, napišu priče.

Oformljena je izložba i objavljena knjiga u izdanju Kulturnog centra Novog Sada. Slike su se tematikom nametnule same, i tu nije bilo mnogo nedoumica pri izboru, dok je izbor pisaca pao na Mirjanu Ognjanović. Poslali

56 | novembar

Knjiški moljac smo likovne predloške, i kako su literarna dela počela da pristižu, susreo sam se sa nesvakidašnjim fenomenom: pisci kao da su preuzeli autorstvo nad likovnim delima. Postali su njihovi nad tvorci. Bio je to znak da su se iskreno posvetili ovom poduhvatu. U našoj likovnoj i literarnoj praksi primeri ovakvih antologija su retki. Nadam se ponovnoj realizaciji jedne ovakve ideje.

PRIMETILA SAM DA PORED ORIGINALNOG IZRAZA INSISTIRAŠ NA ORIGINALNOSTI I PRILIKOM PREZENTOVANJA RADOVA. ZA MAGISTARSKU IZLOŽBU SI SLIKE IZLOŽIO U HANGARU, POSETIOCI SU IMALI PRILIKE DA SLIKE GLEDAJU U IMPROVIZOVANIM PROZORIMA I MOŽDA NAJINTERESANTNIJE LIMENIM SARDINA KONZERVAMA KOJE SU NAS OSVOJILE SJAJNIM KONTRASTOM KOJI PRAVE SA RADOVIMA. MISLIŠ LI DA NAŠIM

IMAO SI PRILIKU DA SA SVOJIM SLIKAMA PUTUJEŠ I IZLAŽEŠ U VELIKOM BROJU SVETSKIH GALERIJA, TVOJE SLIKE SU UVRŠTENE U ISTORIJE UMETNOSTI I STOJIŠ RAME UZ RAME SA VODEĆIM SVETSKIM SLIKARIMA…NA KOJI MOMENAT U DOSADAŠNJOJ KARIJERI SI BIO NAJPONOSNIJI? Na moment kada sam ustanovio činjenicu da su moja likovna dela dočekala punoletstvo. Da su mi slike postale samostalne.

POSTOJI LI NEKA ZEMLJA ILI PROSTOR KOJI JE I DALJE NEDOSANJANI SAN?

Francuska sobarica

Završetak posete praktično svakom mestu obično upotpunjuje pitanje: „moram li već da idem?!’’. Nedosanjani san uglavnom su mi sve dosadašnje zemlje i prostori u koje sam odlazio, i koje sam napuštao.

GALERIJAMA, NEDOSTAJE KREATIVNOSTI KADA JE REČ O PREZENTACIJI UMETNOSTI? Ne mislim da manjka kreativnosti u prezentaciji. Nekada je način predstavljanja pitanje potrebe Ili kaprica. Ja sam ostao „zaglavljen’’ u sferi portreta, i zarad izmirenja repeticije i kreacije neretko povlačim poluge uz pomoć kojih portret, kao isključivo mimetička kategorija, zadobija neočekivane dimenzije.

DA LI BI TO BIO PUT DA SE UMETNOST UČINI „ATRAKTIVNIJOM“ I PRIJEMČIVOM VEĆEM BROJU LJUDI KOJI MOŽDA IMAJU UTISAK DA SU AKTUELNI KULTURNI MODELI ISUVIŠE ELITISTIČKI? Ima elitizma u umetnosti. Sa njim se treba poigravati.

57

Umetnost GDE ČITAOCI TRENUTNO MOGU DA TE PRONAĐU, DA LI JE TVOJ ATELJE OTVOREN ZA POSETIOCE I PLANIRAŠ LI OTVARANJE GALERIJE? Moj atelje se, od pre nekoliko godina, nalazi u Novom Sadu. Za razliku od nekadašnjeg beogradskog ateljea, gde nije bila nepoznata praksa „dovesti svet u svoju kuću’’, postojeći radni prostor je izolovaniji. Ali nije nemoguće posetiti ga.

U KAKVIM USLOVIMA NAJČEŠĆE STVARAŠ, DA LI POSTOJI POSEBNA VRSTA MUZIKE KOJA TE INSPIRIŠE I KAKO IZGLEDA SAM KREATIVNI PROCES? Mnogo vremena provodim na osmišljavanju slika, na izradi skica i to se ponajviše dešava noću. Noć je kreativnija od dana, ona krije čuda, ali je dan produktivniji. Za sam proces slikanja, za neposredan dodir sa slikarskim platnom, neophodno mi je pre svega dobro svetlo, a potom i muzika bez koje ne mogu da zamislim dan. Muzika me ne podstiče direktno na rad, ali bezuslovno pravi dobar štimung.

DOTAKLI SMO SE MUZIKE PA MORAM DA SPOMENEM I ČINJENICU DA TI BAVLJENJE MUZIKOM UOPŠTE NIJE NEPOZNANICA. KAKO SAM U JEDNOM INTERVJUU PROČITALA VELIKI SI LJUBITELJ SKA MUZIČKOG PRAVCA I IMAŠ PETNAESTOGODIŠNJE ISKUSTVO U PUŠTANJU MUZIKE. DA LI SE I DALJE BAVIŠ MUZIKOM IZ HOBIJA I POSTOJI LI POVEZNICA IZMEĐU TVOJE MUZIKE I SLIKARSTVA? Bio sam deo one srećne generacije studenata FLU u toku čijeg studiranja je postojao klub Akademija, koji je studentima našeg fakulteta, po želji i potrebama, nudio mogućnost radnog angažovanja. Mene je privuklo mesto DJ-a, iz proste potrebe da podelim 58 | novembar

sa čitavim svetom svaku dobru pesmu na koju nabasam. Vremenom sam konkretizovao svoje afinitete, i bio neumoran promoter ska muzike. Organizovao sam koncerte i festivale, i odlazio na turneje sa ska bendovima. Kada me je slikarski poziv celokupno uzeo pod svoje, bavljenje muzikom sam morao da obustavim ili svedem na minimum. Ali sam danas, iako sasvim utonuo u slikarski svet, podjednako okružen muzičarima.

U TVOM LIKOVNOM OPUSU SE NALAZI OMOT ALBUMA HOUSE OF SOUL ZA AMERIČKI SKA BEND THE TOSTERS. KAKO JE DOŠLO DO OVO SARADNJE? Poziv da osmislim izgled omota za album benda The Toasters je jedan ostvaren san, koji je prevazilazio moje iracionalne domašaje.

Imao sam čast nekoliko puta da ugostim nastup ovih njujorških ska legendi, i baš kada sam bio rešen da se povučem iz ska kongregacije, usledio je neverovatan zahtev, i njegova uspešna realizacija.

NA ČEMU TRENUTNO RADIŠ, MOŽEMO LI OČEKIVATI NEKO LEPO IZNENAĐENJE U NAREDNOM PERIODU? Nadam se da će izvesne zamisli ubrzo biti ostvarene. Jedna je vezana za književnost i nastavak je saradnje sa piscem Davidom Albaharijem. Druga ideja bi trebalo da poveže slikarstvo i muziku. Njen je koautor američki muzičar i producent Billy Gould, basista benda Faith no more. Danas se već svesno usuđujem da nadmašim poneku iracionalnu zamisao.

San je i tako postao neprekidan, u ogromnoj meri zahvaljujući jednoj noćobdiji koja za mene uvek ima spremnu uspavanku.

ViteĹĄki ko-kodeks 59

Umetnost

Muzej M

Kuća u kojoj Şivi umetnost

Tekst: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

60 | novembar

Macura

61

Umetnost

N

akon gledanja filma Muzej čudesa koji je snimljen kao ekranizacija knjige Wonderstruck Brajana Selznika, počela sam da razmišljam podrobnije o kolekcionarima, kolekcionarstvu i činjenici da i svi mi, čuvajući uspomene i sitnice iz života bivamo kustosi muzeja vlastitih života.

Međutim neki od tih kustosa poznati su i van svog kruga prijatelja, a njihove zbirke čudesa izazivaju oduševljenje, radost, a ponekad i zavist ljudi koji gaje jednaku pasiju prema umetnosti. Jedan od njih je i Vladimir Macura, kolekcionar, osnivač i vlasnik prvog privatnog muzeja kod nas, Muzeja Macura.

Javnost je za Vladimira Macuru po prvi put čula kada je u beogradskom Muzeju primenjene umetnosti 2002. godine organizovana izložba „Nadrealizam u Beogradu: Umetnost nemogućeg”. Tom prilikom je javnost imala priliku da vidi deo njegove kolekcije. Dve godine kasnije u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić” Macura je predstavio dela likovne i primenjene umetnosti avangardnih pokreta 20. veka, a u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu prikazan je i deo njegove kolekcije „Svakodnevni život stolica/Gorgona”, 2006. godine.

Zatim je došlo vreme za otvaranje vlastitog muzeja. Macura je osetio potrebu da svoju kolekciju podeli sa svetom, smatrajući da ga je ona nadrasla kao pojedinca. U tom svetlu možemo tumačiti i natpis na mermeru na kome je elegantnim slovima isklesana jednostavna i nedvosmislena poruka – „Mome narodu“. Prvobitan plan bio je da napravi manju galeriju do 200 m2. Kako je vreme odmicalo a ideje se nizale od prvobitnog plana za gradnju galerije, došlo se do zamisli i realizacije muzeja na čak 650 m2.

I pronalazak lokacije je posebna priča. Macura se priseća kako se jedne zime na biciklu

62 | novembar

uputio od Slankamena ka Zemunu. Bilo je veoma hladno. U jednom momentu je skrenuo i našao se na neobrađenom zemljištu nedaleko od Dunava koje ga je istog momenta osvojilo.

Znao je da je pronašao ono za čime je tragao.

Paralelno sa razmišljanjem o kolekciji i pripremama za otvaranje galerije Macura je došao u kontakt sa jednim austrijskim umetnikom, Badijem Fribeagom koji je radio na konceptu koji je uključivao jabuke. Badi ga je, kako kaže, nahranio idejom Jabuka zbog čega danas kada dolazite u posetu muzeju prolazite kroz bogate drvorede u kojima stanuje 47 sorti jabuka koje su odavno prestale da se uzgajaju. Doneo ih je iz jednog instituta u Austriji koji je uspeo da očuva te retke sorte.

Macurina ideja je da kako kolekcija raste, kako muzej raste da tako rastu i te jabuke. Cilj je da se ove jabuke prošire i ponovo počnu da se gaje u Srbiji. Macura je vizionar i on ne posmatra svoj angažman na kratkoročnom nivou već želi da stvori mesto koje će biti aktuelno i značajno i za 50 ili 100 godina.

Macurin muzej predstavlja spoj ekologije, umetnosti i arhitekture, spoj javnog i privatnog i predstavlja prijatan susret i uvod u svet neobičnog kolekcionara. Na netipičnoj lokaciji, smestio se jedan poseban dom u kome kultura stanuje. Prirodan ambijent, mirisi lavande, mediteranskog bilja i jabuka, blizina Dunava pozornica je na kojoj je smešten ovaj privatan muzejski kompleks. I sam vlasnik zagonetan je, ne voli da se eksponira u javnosti niti govori za medije. Živi u Beču gde vodi umetničku galeriju. Smatra se najznačajnijim kolekcionarom srpske avangardne umetnosti.

On poseduje možda i najznačajniju zbirku umetničkih dela iz perioda avangarde 20-ih i 30-ih godina i moderne umetnosti 60-ih i 70-ih godina nastalih na tlu Jugoslavije, zatim kolekciju originalnih dokumenata iz tog perioda kao i zbirku dizajnerskih stolica

63

Umetnost iz 20. veka. Ono što je najinteresantnije je činjenica da se u njegovoj zbirci nalazi ozbiljna dokumentarna građa u vidu časopisa, članaka i svedočanstava koja nam pomaže da bolje sagledamo vreme u kome je pojedini umetnički pravac nastao.

Macura poput Micića, svog velikog uzora, inspiraciju pronalazi u elementu jačem od zemlje - vodi, kojoj dopušta da ga ponese ka nepoznatom i neizvesnom. Macura prati Dunav i na njemu stvara svoj privatni raj u ulici Zenit 1, kako ju je sam nazvao. Nekoliko kilometara uzvodno na lokaciji Zenit 4 smestio se Magacin Macura, mesto koje okuplja umetnike i pomaže im da se izraze.

Magacin je nekoliko godina po otvaranju Muzeja otvoren u rekonstruisanom magacinu za žito. Ovaj prostor otvara mogućnost delovanja Muzeja kao i predstavljanja različitih vrsta umetnosti od teatra, konceptualne umetnosti, performansa, do arhitekture, skulpture, mode i alternativnog filma. Prostor je oživeo pa sada umesto hrane za telo, hrani dušu. A gde su Zenit 2 i 3 i hoće li ih biti? Verovatno..! Macura je zagonetan i ne govori često za medije pa možemo samo da nagađamo o narednoj lokaciji. Kako je jednom prilikom rekao sigurno je da će pratiti Dunav, sve drugo je podložno promeni.

Za njega je Dunav poveznica između ljudi, nacija, umetnosti i kulture bez ikakvih predznaka i odrednica koje ih često dele. „Voda kao praelement ima magičnu moć i privlačnost i to je uticalo da taj prostor na obali Dunava vidim kao idealno mjesto za Muzej. Banovci su na kraju svjeta, čak i ne postoje na karti svijeta ali postoje na mom putu, Ja slijedim svoj put, a on prolazi kroz Banovce.“ izjavio je Macura za magazin Eko kuća.

64 | novembar

I u arhitektonskom smislu muzej je podjednako interesantan. To je meandar ugrađen u prirodni ambijent, otvoren prema sremskoj ravnici. Oblik muzeja krije jednu simboliku, naime, on povezuje Macurinu strast za umetnički opus Julija Knifera. Posmatran iz vazduha zgrada muzeja formira slovo M. Macurine vizije u delo su sproveli arhitekte Ivan Kucina i Nenad Katić. Interesantan je i kontekst u kome se muzej nalazi posebno ako posmatramo kontrast koji postoji između ruralnog okruženja i neočekivanog futurističkog elementa kakav je ogromna crna kocka koja dominira sremskom ravnicom.

Ovde se smestila i mala drvena „kuća za samoću”, zatim „staklena (kristalna) palata” sa velikom kriptom, a onda i kapela sagrađena uz dunavsku fasadu glavne muzejske zgrade.

Kapela je posvećena Kazimiru Maljeviču i poseduje neobičan pokretan krov koji se diže čekrkom, ručno, sve dok se ne uspravi u impresivan crveni Maljevičev krst koji se vidi nadaleko.

O samoj postavci koja vas očekuje u muzeju ne želim da vam govorim jer ne želim da nekome ko nije bio pokvarim prvi utisak. Dovoljan će biti nagoveštaj koji će vam nekoliko odabranih fotografija dati. Vama želim da se nađete u ulozi istraživača koji svojim tempom, korak po korak ulazi i otkriva zbirku.

Macurina zamisao da muzej ima i ulogu kulturnog centra u okviru koga bi se izvodili pojedinačni i grupni performansi, koncerti, pozorišne predstave, filmske i video projekcije, tribine ostvaruje su prirodnim tempom.

Kolekcije koje Macura čuva od zaborava pokazatelj su da je tadašnja država Kraljevina SHS imala kapacitet da ide u korak sa svetom i prati svetske trendove. Jedan od takvih

65

Umetnost primera bio je časopis Zenit u kome su objavljivani tekstovi, pesme i priče u čijem radu su učestvovali vodeći avangardni pisci i umetnici. Micić koji je kroz Zenit doneo na uvid modernu umetnost domaćoj javnosti u svom časopisu je sarađivao sa znamenitim ljudima iz sveta umetnosti čime je zajedničku državu Srba, Hrvata i Slovenaca stavio na kulturnu mapu sveta. Nažalost, događaji koji su usledili pokazali su da je Micić bio daleko ispred svog vremena, neshvaćen i nedovoljno cenjen.

Zenit prestaje da izlazi nakon samo 5 godina, a Micić biva prognan u Pariz po naredbi kralja (njegove ideje imale previše dodirnih tačaka sa komunizmom). Micić koji je na Macuru ostavio snažan utisak lebdi nad ovim mestom, a Macura je našao načina da neke od njegovih ideja sprovede u delo. Interesantno je spomenuti da je i Micić bio strastveni kolekcionar avangardne likovne umetnosti. Zagrebačka publika je imala priliku da Micićevu kolekciju vidi izloženu u „Zenitističkoj međunarodnoj galeriji nove umjetnosti“, koju je otvorio davne 1922. godine, čime je umetnost učinio dostupnom svim slojevima društva. U Muzeju Macura imaćete priliku da vidite nekoliko primeraka avangardnog časopisa Zenit čiji je Ljubomir Micić bio urednik i osnivač.

Vladimir Macura voli zenitizam, yugo-dadu, ruski i poljski konstruktivizam, srednjoevropske avangarde, beogradski nadrealizam, EXAT51, Gorgonu, visoku modernu, konceptualnu umetnost, bečki akcionizam, vojvođansku neoavangardu, minimalizam.

66 | novembar

Muzej Macura se izdvaja iz ostatka kulturne ponude svojim neformalnim konceptom i snažnim pečatom ličnosti kolekcionara koji je ovom projektu udahnuo životnost i emocije, što je priznaćete retkost u ovdašnjoj kulturnoj ponudi. Vidimo se na proleće kada muzej ponovo bude otvoren. (muzej je otvoren od maja do oktobra svake godine, posete su vikendom) Fotografije: muzejmacura.com

67

Dizajn

Zaha Hadid Tekst: Marija Bulatović @brk_salvadora_dalija

68 | novembar

There are 360 degrees, so why stick to one?

69

Dizajn

U

savremenom svijetu, veoma je teško istaknuti se i ostaviti dugoročan trag, čak i kada naporno i vrijedno radite i gajite veliku strast prema svom poslu. Rijetki su oni kojima to polazi za rukom, naročito ako su u pitanju žene, a posebno ako dolaze iz patrijarhalnih, zatvorenijih društava. Jedna od takvih žena je i Zaha Hadid, najistaknutija savremena arhitektica.

Njen profesionalni put nije bio nimalo lak. Dugi niz godina, njene ideje su popunjavale stranice arhitektonskih časopisa, ali su odbacivane kao nepraktične ili suviše radikalne, a Zaha je čak razmišljala i o odustajanju od arhitekture.

Kada je konačno započela realizacija pojedinih projekata, njihov broj je bio vrlo skroman. Situacija se mijenja nakon projekta u Sinsinatiju i tada počinje njen uspon.

No, da se vratimo na početak. Rođena je u Bagdadu, u porodici koja je njegovala obrazovanje i bila orjentisana ka vrijednostima zapadnjačkog svijeta. Čak je i škola koju je pohađala podržavala diverzitet u različitim oblicima, što je u neku ruku bilo neobično za tamošnje prilike. Upravo je odrastanje u ovakvoj sredini uticalo na razvijanje fascinantnog smisla za inovativnost koji karakteriše Zahin opus.

Njeno interesovanje za arhitekturu javlja se veoma rano, a glavni „krivac“ za to je porodična posjeta oblasti jedne od najstarijih država Starog istoka, Sumera. Buduću arhitekticu je fascinirao nwačin na koji živa i neživa priroda, razne građevine i na kraju ljudi, savršeno funkcionišu na tom prostoru, kao da su svi djelići savršeno sklopljenog mozaika.

Ovaj model „organizma“ nastojaće da i sama reprodukuje kroz svoj rad.

70 | novembar

Zbog političkih neprilika koje su zadesile Irak, Zaha se seli u Liban, a potom u Veliku Britaniju, gdje upisuje studije arhitekture.

Već tokom studija započinje rad na raznim projektima, a 1980. godine otvara svoju kancelariju. Međutim, kako je put do zvijezda najčešće posut trnjem, na početku nije vladalo veliko interesovanje za njen dizajn. Sa druge strane, njene ideje su budile interesovanje prestižnih magazina o arhitekturi i umjetničkih galerija. Uvidjevši šta je predmet potražnje u njenom slučaju, odlučuje da okuša sreću i na dizajnerskim konkursima, što joj je pomoglo da skrene pažnju kolega, ali i velikih imena na svoj potencijal.

Vitra Fire Station in Weil am Rhein Germany (1993) foto Andreas Schwarzkopf

Bergisel Ski Jump Innsbruck Austria (1999–2002) foto Richard Wasenegger

Posle nekoliko manjih projekata, prvi Zahin objekat koji je izgrađen bila je mala vatrogasna stanica u Nemačkoj (1993/4), sa brojnim nepravilnim uglovima (odatle potiče njen čuveni citat gdje kaže da ne vidi razlog da se ograniči samo na jedan stepen, kada postoji 360 stepeni). Izgledalo je kao da je 1994. njena godina. Osim već pomenute građevine, njen dizajn za projekat Cardiff Bay Opera House u Velsu, izabran je za izgradnju.

To je bila veoma neobična zgrada, sa oštrim uglovima i unutrašnjim prostorijama koje su se međusbno preklapale.

Iako u usponu, Zaha je bila još uvijek nepoznata široj javnosti. Na ruku joj nije išla ni propaganda koja je u to vrijeme vođena u korist neo-tradicionalnog stila gradnje u britanskoj arhitekturi. Sve ovo je doprinijelo da se konkurs za izgradnju opere poništi, a potom ponovo raspiše. I ovog puta je Zahino rješenje odnijelo pobjedu. Ali, tu nije bio kraj nevoljama, jer je projekat ostao bez finansijske podrške. Kasnije, u intervjuima, Zaha je opisivala ovaj period svog života kao veoma težak i depresivan, jer je bila na ivici da odustane od svog sna.

71

Dizajn Za to vrijeme, oko nje počinje da se formira veliki krug poštovaoca, kako među saradnicima i stručnjacima u arhitekturi, tako i među običnim posmatračima. Istovremeno, uprkos neuspjehu sa projektom opere u Kardifu, Zaha je dizajnirala privremeni paviljon u kome se nalazila izložba arhitektonskog magazina Blueprint na konvenciji graditelja. To je bila konstrukcija koju je urednik Rowan Moore opisao kao „stvar od letećeg čelika”. Oglašivači časopisa su svoje utiske o konstrukciji izrazili tišinom umjesto aplauzom. Međutim, jedan od oglašivača bio je naprosto fasciniran nesvakidašnjim dizajnom paviljona, što je i priznao, nakon čega se i kod ostalih naglo pojavilo oduševljenje koje je arhitekticu postavilo u centar pažnje.

Kako je raslo oduševljenje klijenata Zahinim idejama, tako su i neki od planova napredovali od teorije do realnosti. Dizajnirala je jedinstvenu Bergisel skijašku skakaonicu na planini u blizini Insbruka u Austriji, kao i parking garažu i tranzitnu stanicu u predgrađu Strazbura u Francuskoj, koja je kasnije osvojila nagradu Mies van der Rohe koju dodjeljuje Evropska Unija.

Još 1998. godine došlo je do rada na najambicioznijem projektu do tada - Lois i Richard Rosenthal centru za savremenu umjetnost u Sinsinatiju, popularno poznatom kao Centar za savremenu umjetnost.

Poseban izazov predstavljao je uski ugao ulice u centru Sinsinatija kojem je trebalo prilagoditi novu izgradnju. Neobična perspektiva iz koje je Zaha gledala na stvari je ponovo došla do izražaja. Ona je povezala unutrašnjost muzeja i njegovo okruženja tako što se spoljašnji trotoar nastavio u zgradu, gde je „vodio” posjetioce prema elegantnom, crnom centralnom stepeništu. Pošto bi se posjetioci popeli na stepenište, ulazili su u galerije koje su potpuno opovrgle uobičajenu neutralnu koncepciju izložbenih prostora muzeja. Galerije su imale različite oblike i veličine, i svaka je izgledala kao nešto novo za one koji se približavaju. Prostor 72 | novembar

tako intrigira posjetioce da se kod njih javlja pomisao da će propustiti nešto ukoliko se penju liftom na neki od ukupno 6 spratova, tako da radije pješače. Bonus u dizajnu bio je njegova ekonomičnost: za izgradnju su korišćeni samo uobičajeni materijali, a troškovi izgradnje bili su veoma razumni.

Iako je smatrana genijem, Zaha je na početku karijere važila za osobu sa kojom je jako teško raditi, što je i sama priznala i povremeno povezivala sa svojim polom i etničkom pripadnošću.. Međutim, nakon ovog projekta, njena „težina” i tvrdoglavost su posmatrani kao odlučnost da sprovede svoju viziju do kraja, uprkos preprekama.

Zaista, razmišljanje o vezi između građevine i njenog okruženja, kao i između građevine i korisnika, raslo je u korak sa njenom slavom i brojem projekata. „Počela sam pokušavajući da stvorim zgrade koje bi izgledale kao izolovani dragulji, sada želim da se povežu, da formiraju novu vrstu pejzaža koja nesmetano funkcioniše u savremenim gradovima i sa životima ljudi”,

Lois Richard Rosenthal Center for Contemporary Art Cincinnati SAD (1997-2003) foto Helene Binet

BMW Factory in Leipzig Germany (2001–2005) foto Werk Leipzig BMW

Eli Edythe Broad Art Museum East Lansing SAD (2007-2012) foto Paul Warchol

Lois Richard Rosenthal Center for Contemporary Art Cincinnati SAD (1997-2003) foto Roland Halbe

Eli Edythe Broad Art Museum East Lansing SAD (2007-2012) foto Paul Warchol

73

Dizajn izjavila je jednom prilikom. Nova fabrika koju je dizajnirala za BMV konstruisana je tako da dolazi do češćeg kontakta između radnika i menadžerskog osoblja.

Godine 2004. Zaha Hadid je nagrađena Prickerovom nagradom za arhitekturu koja se smatra najvećom nagradom u ovoj oblasti.

Bila je prva žena koja je primila nagradu.

Sredinom 2000-ih, počinje izgradnja ustanove za oporavak oboljelih od kancera pod imenom Maggie’s Centre, u Škotskoj. Neki od njenih najpoznatijih projekata obuhvataju most u Persijskom zalivu u Abu Dabiju, kompleks filmskih pozorišta u Barseloni i nekoliko novih muzeja, potom zgrada za Ljetnje olimpijske igre 2012. u Londonu.

Osim Prickerove nagrade, osvojila je niz drugih prestižnih priznanja. Vrijedi spomenuti da se našla na Forbsovoj listi najuticajnijih žena svijeta, kao i na listi 100 najuticajnijih osoba koju objavljuje magazine TIME. Osim ovih priznanja, od posebnog značaja su „Praemium Imperiale” koju dodjeljuje Japan Art Association, potom Stirling nagrada koju dodeljuje Kraljevski institut britanskih arhitekata. Zaha je ujedno i prva žena kojoj je pošlo za rukom da osvoji ovu nagradu i to za samostalan rad. Njen doprinos savremenoj arhitekturi prepoznat je i od strane UNESCO-a, Republike Francuske i kraljice Elizabete II. Iako je preminula 2016. godine, Zahin rad nastavlja da živi u okviru njenog studija, kompanije Zaha Hadid Arhitects. Na ovom mjestu mladi ljudi nastavljaju stvaranje nekih novih čuda arhitekture, njegujući filozofiju povezanosti, inovativnosti i „fluidnosti” građevine u prostoru.

Ono što je sigurno, Zaha je sa svakim novim dizajnom prevazišla samu sebe, a doprinos koji je dala savremenoj arhitekturi nemjerljiv je i teško da će ikada biti nadmašen.

74 | novembar

London aquatics centre at the Olympic Park Lond United Kingdom (2005-2011) foto Hufton and C

Wangjing Soho towers Beijing China (2009-2014) foto Virgile Simon Bertrand

Sheikh Zayed Bridge Abu Dhabi UAE (1997-2010) foto Christian Richters

Zaragoza’s Bridge Pavilion Spain (2008) foto Fernando Guerra

don Crow

London aquatics centre at the Olympic Park London United Kingdom (2005-2011) foto Hufton and Crow

75

Dizajn

Tekst: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

Branko Lukić

Fotografije: nonobject design

Dizajneri imaju zadatak da kreiraju održivu budućnost

76 | novembar

77

Dizajn ČITAOCI U SRBIJI VAS PREPOZNAJU PO DIZAJNU AMBALAŽE ZA VODA VODU, GORKI LIST I ABNORMAL VOTKU KOJE SU I DANAS MEĐU MALOBROJNIM KOJE SE IZDVAJAJU NA TRŽIŠTU. POSTOJI LI INTERESOVANJE DOMAĆIH FIRMI ZA UNAPREĐENJE DIZAJNA? Nisam siguran koliko je interesovanje kompanija u Srbiji, ali ovde u USA dizajn je jedan od najvažnijih alata koji se koriste u biznisu. Kompanije prepoznaju vrednost koju dizajn može da donese na današnje tržište.

Mi sarađujemo sa kompanijama širom sveta, od multinacionalnih do start up-ova, malih kompanija koje razvijaju nove tehnologije ili nove poslovne modele. Voleli bismo da radimo sa srpskim kompanijama, jer bismo mogli da im pomognemo da se transformišu i dostignu svoj potencijal, a time bi ih učinili svetskim igračima.

KOLIKO PRATITE RAD DIZAJNERA SA OVIH PROSTORA? KAKO VAM SE TRENUTNO ČINI DOMAĆA SCENA I ŠTA BISTE IZDVOJILI KAO POTENCIJAL OVOG PODNEBLJA? Vidim veliki potencijal za srpske kompanije, ali one moraju da promene svoj način razmišljanja i shvate da je dizajn jedan od najmoćnijih biznis alata. Jedino tada će se velika promena na bolje dogoditi. U ovom slučaju, silikonska dolina je vredna pominjanja, jer način razmišljanja i prakse koje ovde imamo mogu da budu adaptirane od strane kompanija bilo gde u svetu. Ovde se krećemo stotinama milja na sat svakog dana, postoji kontinuirana otvorenost ka novim načinima razmišljanja, novim poslovnim modelima, novim tehnologijama, novim načinima dizajniranja i projektovanja.

Spomenula si Voda Voda, Gorki List i Abnormal brend, oni su odličan primer ovoga, ali su se dogodili pre dosta godina.

78 | novembar

MISLITE LI DA DEO PROBLEMA LEŽI U OBRAZOVANJU, ZASTARELIM PROGRAMIMA I NEDOSTATKU PRAKSE UZ DOBRE MENTORE? MOŽETE LI DA UPOREDITE VAŠE ISKUSTVO NA STUDIJAMA DIZAJNA U SRBIJI SA ISKUSTVOM KOJE STE KAO PREDAVAČ IMALI NA STENFORDU? U ČEMU SU KLJUČNE RAZLIKE? Srbija mi je omogućila odličnu obrazovnu osnovu, i zapravo, kada kažem prijateljima i kolegama da smo imali srednju školu za dizajn već osamdesetih godina, oni su zapanjeni. Takođe, odeljenje industrijskog dizajna na FPUID mi je pružilo još više dubine i veštine u industrijskom dizajnu.

Međutim, sve ipak zavisi od tebe, koliko želiš da sebe unaprediš. Na kraju, svede se na to koliko ti želiš da napreduješ kao pojedinac.

Nijedna škola ne može tome da te nauči ili „da te napravi takvim”, već to moraš sam uraditi. Slično kao Ana Ivanović, srpska teniserka koja je trenirala u napuštenom bazenu, udarajući neprestano lopticu o zid.

Hiljade sati vežbanja i ljubavi prema sportu su joj pomogli da poboljša svoje majstorstvo u tenisu, ostalo je legenda. Stenford je u srcu silikonske doline i ima dugu istoriju privlačenja mislilaca na čelu inovacija. Nije novost da Stenford ima nekoliko dobitnika Nobelove nagrade među svojim profesorima.

Univerzitet privlači ljude iz celog sveta, koji dolazeći donose drugačije poglede i pristupe izazovima. To dovodi do susretanja ideja i spremnosti da se probaju nove stvari. Na početku svake godine na Stenfordu bih započeo predavanje rečima: „Nije bitno da li smo na Stenfordu ili bilo gde u svetu, moramo da se oslonimo na naš „unutrašnji Google”. Moramo da verujemo svojoj intuiciji, sposobnostima i viziji da smo sposobni da radimo na ostvarenju svojih ciljeva bez konstantnog osvrtanja šta drugi rade.“ 79

Dizajn

MOŽETE LI DA NAM OBJASNITE FILOZOFIJU IZA NONOBJECT DIZAJNA? Dizajn je mnogo više od karakteristika, funkcije i estetike. U NONOBJECT-u verujemo da najbolji produkti, bilo fizički ili digitalni, postoje van samog objekta u emotivnoj vezi sa korisnikom. Fokus brendiranja i dizajn nije samo proizvod, već potentni prostor između korisnika i proizvoda koji zovemo „nonobject prostor”. Ovo je prostor u kome se definišu iskustva, oblikuju percepcije i kreira emotivna relevantnost. Nova generacija potrošača poseže za brendovima koji poseduju značenje, dubinu, to je ono čemu smo posvećeni i što dizajniramo za naše klijente. Nova generacija potrošača je mnogo osvešćenija nego bilo koja generacija pre i sposobni su da proniknu u srž stvari veoma brzo.

IMAJUĆI U VIDU DA IMATE TAKO NEKONVENCIONALAN PRISTUP DIZAJNU, KAKO VAŠ KREATIVNI PROCES IZGLEDA U PRAKSI? 80 | novembar

Dizajniranje je daleko više od puke produkcije proizvoda. Suštinski, dizajn ima moć da kreira dublji uticaj i emotivnu relevantnost za korisnika koje prevazilaze samu funkciju i estetiku. Svi mi doživljavamo sebe kao racionalna bića, ali naša snaga leži u tome kako smo u stanju da se emotivno povežemo.

Ovo je važno na filozofskom nivou jer mi ne želimo da produkujemo proizvode koji nemaju dubljeg značaja. Za naše klijente je ovo značajno zbog toga što sa emotivnom povezanošću dolazi i lojalnost, a sa lojalnošću i uspeh na tržištu.

Nije važno da li radimo na fizičkom ili digitalnom, jednako smo posvećeni tome da proizvod poseduje emotivni značaja za korisnika, kao i uvođenju novina u pogledu funkcionalnosti i tehnologije - UX (User Experience) i UI (User Interface) - estetskom aspektu proizvoda.

Naše insistiranje na emotivnoj relevantnosti dovelo je „Ultimate Ears (UE Boom, UE Megaboom, UE Roll)“ od nepoznatog brenda do lidera na tržištu prenosnih zvučnika, učinilo je „fi’zi:k’s Arione“ biciklistička sedišta jednima

Nova generacija potrošača poseže za brendovima koji poseduju značenje, dubinu, to je ono čemu smo posvećeni i što dizajniramo za naše klijente. Nova generacija potrošača je mnogo osvešćenija nego bilo koja generacija pre i sposobni su da proniknu u srž stvari veoma brzo. od najpoznatijih na svetu, što je podstaklo velike kompanije kao što su Google i Nespresso da u ogromnoj konkurenciji izaberu nas za saradnju na unapređenju njihovih proizvoda.

Naša dizajnerska ekspertiza je podržana dokazanim uspesima na tržištu i stručnošću u integraciji dizajna i inženjerstva, efektivnim i inovativnim rešenjima u oblasti dizajna za proizvodnju. Naš studio je opremljen timom za brzu kreaciju prototipa tako da možemo brzo da procenimo, poboljšamo i pomognemo našim klijentima u donošenju odluka u svakom koraku procesa.

KAKO BIRATE ČLANOVE TIMA? Jednostavno je. Radimo samo sa najboljima.

Pokaži mi kako razmišljaš i pokaži mi šta možeš. Nije bitno odakle dolaziš niti ko si, niti da li si prilagođen najnovijim trendovima u dizajnu. Zainteresovan sam samo za tvoje veštine i dubinu tvojih razmišljanja.

81

Dizajn NA KOJI NAČIN ODRŽAVATE VISOK NIVO PRODUKTIVNOSTI, KONSTANTAN PRILIV NOVIH IDEJA I DOBRU SARADNJU LJUDI U TIMU? Tako što održavam dete u sebi živim i znatiželjnim. Negujem beskrajnu radoznalost, stalno učim, povezujem ideje, uvek promišljam.

DA LI JE BILO SITUACIJA KADA KLIJENTI NISU IMALI RAZUMEVANJA ZA IDEJE KOJE SU MOŽDA U TOM MOMENTU BILE ISPRED VREMENA U KOM SU NASTALE? Moj posao je da razmišljam unapred i da povezujem tačke koje nisu odmah očigledne i koje nikada ranije nisu bile povezane. Tako da da, ponekad, klijent ne može odmah da shvati ideju, ali oni i dolaze u NONOBJECT zbog našeg drugačijeg načina razmišljanja.

Oni su voljni da nam pruže šansu zato što vide našu sposobnost da kreiramo neočekivane proizvode koji su uspešni na tržištu.

SARAĐIVALI STE SA VELIKIM KLIJENTIMA KAO ŠTO SU GOOGLE, NESPRESSO, FACEBOOK, NIKE, ADIDAS, SAMSUNG, SONY, MOTOROLA, INTEL, HP, PEPSI, STARBUCKS… KAKVO JE BILO ISKUSTVO SARAĐIVATI SA OVIM MULTINACIONALNIM KOMPANIJAMA, KOLIKO SE RAD SA NAVEDENIM GIGANTIMA RAZLIKUJE OD SARADNJE SA MALIM START UP-OVIMA SA KOJIMA TAKOĐE IMATE USPEŠNU SARADNJU? DA LI SU VLASNICI START UP-OVA OTVORENIJI ZA NOVE IDEJE I PRISTUPE? Sve se svodi na ljude i pojedinačne timove iza kompanija, bile one velike ili male. Neki ljudi su otvoreniji od drugih, bez obzira na to za koju kompaniju rade. Dodao bih još, imamo veliku sreću da sarađujemo sa vizionarima iz malih i iz velikih kompanija.

82 | novembar

KAKO SE RODILA IDEJA ZA NONOBJECT BOOK, KNJIGU O KOJOJ SA PODJEDNAKIM ODUŠEVLJENJEM PRIČAJU I LJUDI KOJI SE BAVE DIZAJNOM KAO I ONI KOJI SAMO UŽIVAJU U MOGUĆNOSTIMA KOJE ON PRUŽA? Radeći na brojnim projektima za dve najveće dizajn agencije na svetu, Frog dizajn i IDEO, shvatio sam sve limite pristupa dizajna koji je fokusiran na korisnika samo sa funkcionalnog aspekta kao i stanje dizajn procesa ranih 2000.

Do bitnog otkrića sam došao 2004. godine kada sam shvatio da je ključ relevantnog dizajna za 21. vek skriven u međuprostoru koji se nalazi između korisnika i objekta, bilo da je reč o fizičkom ili digitalnom proizvodu. Taj prostor je nematerijalni prostor korisničkog uma i stoga nije predmet, pa sam taj prostor jednostavno definisao kao ne-objekat „nonobject“. Iz toga sam shvatio da nam je potrebna velika promena načina na koji dizajniramo proizvode, stoga sam se odlučio da redizajniram način na koji se dizajnira.

U KNJIZI NONOBJECT BOOK STE PORED MNOGIH PREDSTAVILI IDEJU FOTO APARATA KOJI ISTOVREMENO SNIMA I PREDNJOM I ZADNJOM KAMEROM. 13 GODINA KASNIJE IMAMO PRILIKE DA VIDIMO NOKIA TELEFON KOJI JE UPRAVO PUŠTEN NA TRŽIŠTE I IMA POMENUTU OPCIJU. IMATE LI UTISAK DA STE KOLEGAMA IZ INDUSTRIJE NA NEKI NAČIN POKAZALI PUT RAZMIŠLJANJA VAN USTALJENIH OKVIRA, U VREMENU KADA SVI LJUBOMORNO ČUVAJU IDEJE? KOLIKI JE IZAZOV BIO ODLUČITI SE NA OVOJ KORAK? Čitava knjiga je kreirana kao otvorena platforma, intelektualna svojina koju sam dao kao poklon za sve dizajnere i industrije. Od samog početka odlučio sam da nijedna ideja

Dizajn ima mogućnost da promeni ljudsku percepciju i perspektivu. Moramo se uozbiljiti kada je u pitanju naša planeta u pronalaženju najefikasnijih načina da je spasimo.

83

Dizajn u knjizi ne bi trebalo da bude patentirana, i da sve bude dostupno zajednici dizajnera.

Krenuo sam od toga - da bi se inicirala promena, jedan mora da napravi prve korake i omogući drugima da ga prate i izgrade nešto novo koristeći te osnove. Upravo to se i desilo.

Interesantno je da si spomenula kameru koja snima iza scene, u protekloj dekadi su mnoge ideje iz knjige upotrebljene od strane velikih kompanija na različitim nivoima.

MEĐU BROJNIM INTERESANTNIM IDEJAMA U KNJIZI SU SE NAŠLI I SAVITLJIVI ESCAJG KOJI NAM ŠALJE PORUKU DA USPORIMO I UŽIVAMO U SVAKOM ZALOGAJU, MOTOR KOJI IMA FORMU PRAVOUGAONIKA, TELEFON KOJI SE KORISTI NA TAJ NAČIN ŠTO PRSTI DODIRUJU VAZDUH UMESTO STAKLA KROZ OTVORE NA MESTU BROJČANIKA ILI WC ŠOLJA KOJA IZGLEDA KAO SKUPOCENA KRISTALNA ČAŠA. SVE OVE IDEJE IMAJU SVOJU PRIČU I KADA SE MALO ZAMISLIMO STIČE SE UTISAK DA JE SASVIM LOGIČNO DA SE DIZAJN RAZVIJE I U OVIM PRAVCIMA. MOŽEMO ČAK DA SE ZAPITAMO KAKO NAM DO SADA NIJE PALO NA PAMET DA SE ODMAKNEMO I PREDMETIMA SA KOJIMA SMO TAKO ČESTO U DODIRU DAMO NOVU FORMU. MISLITE LI DA ĆE U BLISKOJ BUDUĆNOSTI BITI VIŠE SLUHA ZA OVAKAV NAČIN RAZMIŠLJANJA? Ljudi su stvorenja navike, i svi znamo koliko teško je promeniti ih. To činimo korak po korak. Mislim da vidimo sve otvoreniji pristup ovim idejama, ali za njih nije potrebno samo revolucionarno razmišljanje, već i poverenje i spremnost kompanija da preuzmu rizik, kako bi to postalo realnost. Ostaje činjenica da ljudi žele svet koji ima više značenja i mi dizajneri smo opremljeni veštinama koje omogućavaju nelinearno razmišljanje kada je u pitanju rešavanje problema. Dizajneri su opremljeni znanjem i veštinama koje mogu da pomognu svetu da postane bolje mesto za sve.

84 | novembar

Dizajn ima mogućnost da promeni ljudsku percepciju i perspektivu. Moramo se uozbiljiti kada je u pitanju naša planeta u pronalaženju najefikasnijih načina da je spasimo.

KAKO VI VIDITE BUDUĆNOST SAVREMENOG DIZAJNA? Dizajneri su jedni od najkritičnijih igrača poslovnog sveta i kao takvi, moraju da pomognu drugima da se uključe u pozitivnu promenu na način na koji mi razmišljamo o poslu i način na koji radimo stvari. Dizajneri više nego ikada imaju zadatak da povežu poslovne zajednice sa potrošačima na načine koji će ostaviti pozitivan uticaj na društvo u celini i na naše izuzetno ugroženo okruženje.

Dizajneri su u stanju da pomognu ljudima da vide izazove kao mogućnosti, a ne kao razlog za strah i brigu.

KOJI JE BIO NAJVEĆI IZAZOV SA KOJIM STE SE SUOČILI U DOSADAŠNJOJ KARIJERI? Uvek je prisutna tenzija vezana za to kako dizajn utiče na prirodu i kako pomaže ljudima da imaju bolje proizvode. Ovo je velika odgovornost. Posebno sada, kada smo malim koracima počeli da se krećemo u pravom smeru, u pravcu održivije budućnosti. Moramo ubrzati taj proces. Najveći izazov jeste održivost u svim aspektima industrijskog, trgovinskog sveta. U, kako mi se sada čini, 100 godina dalekoj 2004. godini, doveo sam Mihaela Braungarta, osnivača Cradle2Cradle i bivšeg lidera Greenpeace nevladine organizacije, u IDEO radi radionice, ali je čak i za ljude iz IDEO-a to bilo „prerano’’. Video sam tada koliko je Majklov rad kompleksan i značajan, čitava C2C filozofija i pristup u stvaranju jedne potpuno nove klase proizvodnih procesa, uz korišćenje materijala nove generacije koji nisu izgrađeni samo od recikliranih materijala, već od materijala koji obrnu čitav krug i koji nikada ne završe na

deponiji. Ovi materijali mogu biti beskonačno mnogo puta iznova korišćeni, a pritom su i biorazgradivi i ne zagađuju okolinu. Takvi, novi metodi proizvodnje podrazumevaju korišćenje obnovljive energije (solarna energija, energija vetra) bez emisije CO2, proizvodeći materijale koji nisu štetni za zemlju. Naprotiv, neki se

zbog osobine da se brzo razgrađuju mogu koristiti pri uzgoju voća i povrća, kao đubrivo.

Da bi se sve ovo sprovelo u delo potrebne su ogromne investicije, potpuno nova klasa industrije i procesa za koju će biti potrebne decenije da bi se ostvarila.

85

Dizajn VLASNIK STE VELIKOG BROJA PATENATA, PRIZNANJA IZ OBLASTI DIZAJNA, IZA SEBE IMATE SARADNJE SA VELIKIM KOMPANIJAMA I USPEŠNIM PREDUZETNICIMA. VERUJEM DA PRIZNANJA I POHVALE GODE ALI ŠTA JE ONO ŠTA VAS KONTINUIRANO INSPIRIŠE DA UPRKOS POSTIGNUTOM NASTAVITE DA SE RAZVIJATE I STVARATE PROJEKTE KOJI SU IAKO RAZNORODNI IMAJU TENDENCIJU DA SVET OKO SEBE MENJAJU NA BOLJE? Držim um otvorenim. To je najvažnija stvar.

Gledam na svako iskustvo sa naivnom znatiželjom. Konstantno razmišljam o dubljem značaju. To je ono što pokreće moj rad, i ono što vodi inovacijama.

KAKO DIZAJN MENJA SVET OKO NAS I KAKO MI KAO KORISNICI RAZLIČITIH ROBA I USLUGA MOŽEMO DA PODSTAKNEMO VELIKE KORPORACIJE DA TE PROMENE BUDU NA BOLJE? Glasajte ne samo na izborima već i svaki put kada posegnete za novčanikom. Ne potcenjujte svoj uticaj. Stavite kompanijama do znanja kakve produkte želite i koje su stvari koje vam se ne dopadaju. Kada trošite novac, pre kupovine obavite istraživanje i opredelite se za kompanije koje nude proizvode i usluge koje su u skladu sa vašim vrednostima.

NEDAVNO STE RADILI NA JEDNOM VRLO INTERESANTNOM PROJEKTU KOJI IAKO DELUJE KAO DA DOLAZI IZ DALEKE BUDUĆNOSTI ZAPRAVO USKORO OSVAJA TRŽIŠTE. REČ JE O KAPI KOJA MENJA DOŽIVLJAJ KORISNIKA O VIRTUELNOJ REALNOSTI. MOŽETE LI DA NAM ISPRIČATE VIŠE O OVOM UREĐAJU, I ŠTA JE BILA VAŠA IDEJA KADA STE SE UKLJUČILI U OVAJ PROJEKAT? MISLITE LI DA SE POD UTICAJEM TEHNOLOGIJE VIRTUELNO I STVARNO SVE VIŠE PREPLIĆU I DA LI BISMO TREBALI DA SE ZABRINEMO ZBOG TOGA? Šta ćemo da radimo kada virtualna stvarnost postane normalni deo našeg svakodnevnog života? Taj dan se približava brže nego što možemo da pretpostavimo, a kako ga budemo definisali danas to će oblikovati ono što će postati u budućnosti. Sa virtuelnom realnošću dolazi i „mešana stvarnost“ koja ima potencijal da dobije širu primenu nego VR. Mešana stvarnost koristi VR tehnologiju da postavi digitalni sloj preko fizičkog sveta, čineći je delom okruženja. Kako tehnologija napreduje i počinje da igra vodeću ulogu u našim životima, ono što ovaj sloj postane će imati veliki uticaj na oblikovanje naše budućnosti. Obezbediti da taj uticaj bude pozitivan je glavna odgovornost koja je postavljena pred našu generaciju. VR, MR su najveći kolektivni „brain hack“ koji su ljudi ikada napravili, i mnoge velike kompanije

Glasajte ne samo na izborima već i svaki put kada posegnete za novčanikom. Ne potcenjujte svoj uticaj. Stavite kompanijama do znanja kakve produkte želite i koje su stvari koje vam se ne dopadaju. Kada trošite novac, pre kupovine obavite istraživanje i opredelite se za kompanije koje nude proizvode i usluge koje su u skladu sa vašim vrednostima.

86 | novembar

su fokusirane na to. Moramo da zapamtimo da se ne radi samo o tehnologiji već o tome kako da se ovaj novi potencijal koristi na način koji obogaćuje ljudsku vrstu i način koji će pomoći ljudima da se bolje informišu o svetu oko njih.

NA ČEMU TRENUTNO RADITE, ŠTA U POSLEDNJE VREME OKUPIRA PAŽNJU VAS I VAŠEG TIMA? Razvijanje veštačke inteligencije i dizajn ljudskog uma.

87

Dizajn

Volimo &

Ako pripadate grupi ljudi kojima detalji prvi zapadnu za oko, koji cene ručni rad i od svega najviše vole nešto drugačije makar sa zrncem tog drugačijeg, zaustavite se na trenutak. Kao što je jesen umešala različite nijanse lišća i mi smo smućkali novitete iz sveta dizajna. Vrlo dobro znam kako je zlatno godišnje doba kao stvoreno za dobru muziku, ušuškanu dokolicu, knjige i odličnu kafu te iz tog razloga slede preporuke za čit jesenje preuređenje stana i kupovinu zanimljivih gedžeta.

88 | novembar

& želimo

mo

Tekst: Sofija Mirčetić @sophiemircetic

tanje,

89

Dizajn

Retro zvučnici Salvage Audio je radionica smeštena u Kaliforniji i bavi se proizvodnjom zvučnika od drveta. Na trenutak zaboravite na moderne, gigantske zvučnike od sjajnog metala sa svetlećim efektima i obratite pažnju na male drvene retro komade.

Sveden dizajn, rad veštih ruku, lakirani premaz, ponegde dodatak tekstila ili plastike, proizvodnja na malo i ručni rad jesu beleške našeg prvog utiska o Salvage Audio gedžetima. Iako izgledaju kao dekorativne replike starinskih zvučnika sa nešto modernijim obrtom, SA zvučnici su daleko od toga. Mogu se priključiti za bilo koji računar ili muzički uređaj (uključujući i pametan telefon), a ugrađen Bluetooth omogućava povezivanje preko WiFi-ja. SA proizvodi i komade po porudžbini i šalje internacionalno, a cena varira od dvesta do četristo dolara.

90 | novembar

Newton Espresso Da li ste ikada poželeli da kafe iskustvo iz omiljene kafeterije prenesete u svoj dom ili bilo gde drugde, kad smo već kod toga? Ukoliko jeste, sledeća misao vam je verovatno bila usmerena na kupovinu espreso mašine. Ali koje espreso mašine?

Tu smo da vam pomognemo ako se i dalje razmišljate. Newton Espresso presa je proizvod ideje jednog nestrpljivog ljubitelja kafe (Hejden Mansel) i jednog veštog majstora (Alan Nelson), obojica sa Novog Zelanda. Aparat zauzima malo mesta, oduzima malo vremena a pritom nema nedostataka u ukusu i kvalitetu kafe, niti troši električnu energiju. Da, matematika je tako jednostavna, a i pravljenje omiljenog crnog napitka. Posve jednostavan dizajn će privući minimaliste, narandžasta boja one koji vole nešto razigraniji dizajn, a ekološki aspekt sve one koji razmišljaju o svom uticaju na planetu. Nimalo nas ne čudi zašto je Newton Espresso dobitnik Home Design Awards 2017.

91

Dizajn

Gravity Home Na jednoj od višesatnih internet tura po principu skrolovanje – razgledanje – inspiracija, otkrili smo Gravity Home Tumblr blog. Linkovi su vodili do instagrama, a potom i sajta (klikove ne brojimo), sigurni smo da znate kako sve to funkcioniše na mreži. Bilo da uređujete kupatilo, kuhinju, dnevnu sobu, bilo da ste u potrazi za idejom za uređenje malog kafića koji uskoro otvarate ili pokušavate da smislite kako da rasporedite bezbroj kaktusa koje ste u proteklo vreme sakupili, ovde ćete sigurno pronaći nešto. Makar to bila adresa kafića za posetiti ili novi omiljeni blog za višesatno skrolovanje.

Ukoliko dodamo da iza bloga stoji danski bloger, a svi znamo šta znači biti Skandinavac u svetu dizajna, hoćete li pogledati šta Astrid sa Gravity Home-a ima da ponudi? Osim fotografija pažljivo osmišljenih i brižljivo, do najsitnijeg detalja, uređenih enterijera dobićete mišljenje i preporuke jednog veterana dizajn blogovanja sa više od 400 000 pratilaca na Tumblr-u koji je počeo da piše iz čiste ljubavi prema dizajnu enterijera a sada ne dnevnoj bazi objavljuje postove koje rebloguje više stotina ljudi. Pravi raj za estete i ljubitelje literature o arhitekturi i dizajnu enterijera (na blogu ćete pronaći i preporuke za čitanje i listanje).

92 | novembar

The School of Life posteri - bojanke Ukoliko pokušamo da vam objasnimo šta je The School of Life (ako nekim slučajem već niste pretplatnik njihovog jutjub kanala) verovatno nećemo uspeti da to uradimo bolje od samog naziva ovog projekta – škola života. Mnogo puta ste čuli za izreku da se čovek uči dok je živ, a The School of Life je namenjen svima onima koji su odlučni da nešto nauče, možda i pribeleže, a sada i – oboje! Pored pozamašnog broja kratkih (nikako siromašnih sadržajem) i kreativnih lekcija iz najrazličitijih oblasti osmišljenih tako da nam se približe različiti aspekti života (što sa stanovišta nauke i filozofije, što iz iskustva) novitet u ponudi jesu posteri izrađeni po principu bojanki za odrasle. Set sadrži 4 postera – Know yourself, Wave, Still Life with Fruit i Walden Pond u dimenziji 680x990mm. Obavezno pretražite ceo asortiman TSoL proizvoda, a mi ćemo pomenuti samo neke poput bedža Cheerful Despair, Pesimist kišobrana, Self Knowlege knjige, seta kartica Am I Normal...

93

Dizajn

Jeanne Damas i Lauren Bastide – It knjiga In Paris Ukoliko ste se već upisali na listu obožavalaca stila Žan Damas (Jeanne Damas), omiljene Francuskinje koju prati više od 650K ljudi na instagramu, oraspoložiće vas vest da je zajedno sa žurnalistkinjom Loren Bastide (Lauren Bastide) izdala knjigu In Paris (A Paris). U intervjuu za Vogue devojke su izjavile: „Grad je taj koji nas oblači i čini lepima.“ Još jedna zanimljiva teza koju vredi zapisati, pored navedene, je da Parižanka nije jedan određen tip žene.

Svaka stanovnica prestonice Francuske ima nešto drugačije što doprinosi celokupnoj slici o zanosnoj i opušteno seksi ženi. Dakle, umesto tačke, ipak stavite tri tačke na kraju liste svega onoga što čini jednu Parižanku.

Upravo zato su autorke krenule od ideje da knjiga pokaže portrete različitih žena čiji se koncentrični krugovi negde preklapaju (trenč mantili i crveni ruž koji se najbolje nanosi prilikom ogledanja u izlogu) ali su vremenom došle do zaključka da nije moguće zaobići grad (otuda i naziv knjige). Žan i Loren su prikazale najšarmantnije skrivene kutke Pariza, one koje nećete videti u zvaničnim vodičima niti instagram profilima travel i modnih blogera. Knjiga je obogaćena autorskim fotografijama snimljenih proteklih deset godina. Ukoliko ne uspete da pribavite sebi jedan primerak knjige In Paris (čija se cena kreće oko 25e) možete zapratiti instagram profil @aparisavecamour gde ćete pronaći kratke video ture (koje vas vode i do second hand radnji sa knjigama), preporuke za čitanje i profile Parižanki. Dupli dodir na svaku objavu!

94 | novembar

Andy Warhol: Seven Illustrated books (1952-1959) Izdavačka kuća Taschen uskoro će nas obradovati posebnim izdanjem, povezom od sedam knjiga sa ilustracijama Endi Vorhola iz perioda kada slavni umetnik još uvek nije bio ikona popularne umetnosti. Sedam knjiga ilustracija sačinjene su od vernih replika iz Vorholovih ranijih radova i prikazuju roze, plave i ljubičaste mačke, špicaste cipele visokih potpetica sa volanima i mašnicama, muške i ženske modele, punačke anđelčiće, kolače i druge specijalitete (sa receptima!).

Posebno izdanje sa imenom, slobodno možemo reći, najpoznatijeg ilustratora je sastavljeno iz sedam mini portfolija koji se skupa prostiru na nešto manje od 300 strana. Pored ilustracija, na više od pedeset strana nalaze se propratni detalji svakog crteža uz fotografije umetnika. Vito Gialo, Vorholov asistent je pedesetih u razgovoru za Taschen opisao je svog tadašnjeg šefa rečima: „Uvek je bio razigran i sve mu je nekako bilo smešno. Video bi zabavnu stranu svega. Nikada nismo imali ozbiljan razgovor ni oko čega“. Gvir u knjigu koju nestrpljivo očekujemo još jednom potvrđuje tu Vorholovu zabavnu stranu. Od novembra ove godine knjiga(e), nastala na inicijativu istoričarke umetnosti Nine Šlif u saradnji sa Reul Goldenom, piscem i urednikom, biće dostupna po ceni od 150e.

95

Ekologija

Čitanje izm zelenih red

D

anas uočavamo neobičnu pojavu: s jedne strane i najnezdraviji brendovi deklarišu se kao „eco-friendly“, a sa druge, ljudi na visokim upravljačkim pozicijama tvrde da su klimatske promjene farsa. U 2016, studija koju je grupa istraživača sa Jejla sprovela pokazala je da su građani zbunjeni i ne znaju kome da vjeruju. Da li su u pravu mediji koji nam predviđaju distopijski kraj? Oni koji paniče, ili pak, oni koji ništa ne pišu? Da bi bilo lakše snaći se u moru kontradiktornih informacija, kreirali smo za vas svojevrsni „vodič kroz eko zablude“, koji će vam pomoći da sami procijenite gdje leži propaganda, a gdje činjenice.

96 | novembar

među dova

Tekst: Anđela Đurašković @andjapise

97

Ekologija Greenwashing – manipulisanje zarad profita Ekomanipulacija (engl. „greenwashing“) je termin skovan osamdesetih godina prošlog vijeka kako bi označio napore organizacija da stvore „zeleni“ imidž uprkos neodrživim obrascima ponašanja. Danas je relevantniji nego ikada i sjajan je saradnik političkih i poslovnih grupacija koje bi da privuku ljude koji brinu o planeti. Preplavljeni smo marketinškim kampanjama fotogeničnih brendova, koji tvrde da ulažu maksimalne napore u zaštitu prirode i nadomješćivanje negativnih uticaja industrije. Ali, istraživanja su pokazala da je veliki dio toga samo propaganda. Naftni moguli sponzorišu „ecofriendly“ festivale, nezdrava pića pakuju se u ambalaže od recikliranih materijala.

Zabilježen je porast brendova koji granu svog poslovanja čine „održivom“, a potom cijelu kompaniju reklamiraju kao „ekološki osviještenu“.

Modna kuća „H&M“ je slikovit primjer toga.

Masovna proizvodnja odjeće i ekološka održivost u praksi ne idu ruku pod ruku. To

98 | novembar

nije spriječilo poznatog „high street“ giganta da u 2015. za glavni cilj objavi nastavak rasta, „istovremeno poštujući granice koje planeta nameće“, iako su iste godine proizveli preko 600 miliona odjevnih predmeta. Činjenica da je brend nosilac brojnih priznanja za etičko i održivo poslovanje dodatno postaje upitna ako se uzme u obzir podatak da je veći dio njihovog osoblja smješten u najsiromašnijim djelovima svijeta, a plaćen ispod nivoa minimalnih fer primanja. Treba imati na umu da relativno pristupačna cijena ne ide na štetu vlasnika firme, već onih na nižim karikama lanca proizvodnje, kojima su stabilna primanja najpotrebnija.

Istovremeno, prirodni materijali nisu garancija dugovječnosti, pa nije značajno što je proizvod „100% pamučan“ ako traje samo nekoliko mjeseci. Zato prije naredne posjete obavite brzu internet pretragu svojih omiljenih brendova. Gdje su njihovi proizvodi napravljeni? Od kakvih sirovina?

Koliki im je prosječan vijek trajanja? Veza između onog što ljudi propagiraju i njihovih djela mora biti ponovo uspostavljena, a kontrola od strane potrošača je glavni mehanizam za to.

Veliko „ali“ u globalnoj ekološkoj diskusiji Donedavno, svijet je bio preplavljen teorijama zavjere koje govore da je globalno zagrijavanje laž. Danas, kada 97% svjetski renomiranih naučnika stoji iza toga da je globalno zagrijavanje naša stvarnost, na snazi dobija druga grupa ljudi, tzv. vrdači (eng. „wafflers“). Vrdači priznaju da je globalno zagrijavanje istinit proces, ali vjeruju da ljudski faktor nije značajan u ovom problemu.

I upravo ih to čini najopasnijom grupom u globalnoj ekološkoj diskusiji. Zašto? Jer vide šta se dešava, ali odbijaju da to povežu s ljudskim djelima. Nedavno sam imala priliku da slušam bivšeg savjetnika Baraka Obame za naučna pitanja, Džona Holdrena, koji je objasnio da je u posljednjih 60 godina skoro

svo globalno zagrijavanje prouzrokovano od strane ljudi. Klimatske promjene su se oduvijek dešavale – da – ali njihov trenutni tempo ukazuje na to da ih izaziva ono što mi nazivamo „industrijskim razvojem“. Problem je u tome što vrdači ne tumače promjene kroz koje trenutno prolazimo kao dio globalnog zagrijavanja, već ga posmatraju kao nešto daleko, tek u najavi. Otopljavanje glečera, porast temperatura, nestanak prelaza između ljeta i zime – stručnjaci su saglasni da su to pokazatelji da „vrdanje“ nije utemeljeno u stvarnosti. „Većina nesigurnosti vezanih za budućnost klimatskih promjena počiva u opredjeljenjima društva, ne u nauci“, zaključio je Holdren. Na svakom od nas je da pospješi promjene u pravom smjeru ignorisanjem svih onih koji okupiraju medijski prostor dijeljenjem svog mišljenja, a ne činjenica.

99

Ekologija Šta sve spada u okolinu koju štitimo?

Velika je zabluda vjerovati da je zaštita životne sredine naša spolja nametnuta obaveza. Međutim, za mnoge nastavlja da bude baš to jer mediji, političari i aktivisti ne uspijevaju da premoste distancu između čovjeka i prirode. Razne interesne grupe ubijediće vas da ste ispunili očekivanja javnosti čim u dom postavite štedne sijalice, ali malo ko pominje da je zaštita okoline ujedno i nastojanje da se očuvaju dosadašnja civilizacijska dostignuća.

Kada mislimo o zaštiti životne sredine, na pamet nam padaju darovi majke prirode: biljne i životinjske vrste koje će izumrijeti, šume koje će biti posječene, predjeli koji će nestati pod vodom. To jeste dio istine, ali ne i ona cijela. Često zaboravljamo da čovjekova

100 | novembar

sredina obuhvata i sve ono što je on – čovjek – stvorio svojim rukama. Vidimo polarne medvjede zarobljene na malenim santama, ali ne i naša naselja kako nestaju pod vodom.

Vidimo fotografije sivog neba na drugom kraju svijeta, ne razmišljajući o tome da sjutra baš to može da nas spriječi da odemo na plažu. Uzimanje u obzir činjenice da u naše okruženje spadaju i tržni centri, putevi, škole, bolnice, radna mjesta, ali i mreže za prenos struje, pijaće vode i interneta bitno mijenja percepciju problema. Za mnoge ljude, parkovi, šume i plaže su udaljeni prizori, ne spadaju u svakodnevnicu. Međutim, institucije koje je čovjek stvorio kroje nam svakodnevni život i bez njih bi zavladao haos velikih razmjera.

Dok god institucije koje su zadužene za edukaciju i informisanje javnosti o ekologiji ne uvrste ovakav pristup u svoju rutinu, zaštita okoline ostaće nešto daleko, lako podložno manipulaciji u javnim debatama i medijima.

101

Dizajn

Kokedama

ŽIVOT SKLUPČAN U KUGLU

S

a sve popularnijim boho stilom u uređenju enterijera i trendom povratka prirodi naši domovi postaju sve zeleniji, puniji života i radosti.

Ljubitelji biljaka brižljivo čuvaju i neguju svoje ljubimce koji im zauzvrat ulepšavaju životni i radni prostor i prečišćavaju vazduh. Bilo da ste ljubitelj sukulenata, egzotičnih biljaka, mirisnih i šarenih cvetnica ili ste tek uplovili u ovaj svet i upoznajete se sa biljkama, verujemo da će vam se naš predlog za zeleniji enterijer dopasti. Ovog meseca pričaćemo o japanskoj veštini kokedama, koja će oduševiti ljubitelje prirode i prirode u enterijeru.

102 | novembar

Kokedama je vrsta bonsaia i u doslovnom prevodu znači kugla od mahovine. Ovakav način uzgoja cveća u Japanu ima dugu tradiciju, dok u svetu poslednjih nekoliko godina beleži sve veću popularnost. Japanci većinu stvari rade drugačije, da ne kažemo bolje. Kokedama je odličan izbor ukoliko želite neobičan, živi dekor u vašem prostoru.

Kokedama se može izložiti na nekoliko načina i zbog toga pruža mnogo mogućnosti za igru bojama i proporcijama. Ona nastaje tako što se biljka izvadi iz saksije, zajedno sa korenom, zatim obloži zemljom i mahovinom od koje se formira lopta.

Pripremila: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

Tako „upakovan“ koren možete pričvrstiti kanapom u prirodnoj boji i postaviti na ručno rađenu porcelansku tacnicu ili okačiti na vrpcu i postaviti da visi u nizu sa drugim kokedamama, efekat je fantastičan!

Kokedama se naziva još i minijaturni bonsai. Ova drevna japanska baštovanska veština zasniva se na tradicionalnoj vabisabi filozofiji koja insistira na uvažavanju nesavršenosti prirode i prihvatanju prirodnih ciklusa života. Odlike vabi-sabi estetike su jednostavnost, toplina, svedenost, prirodnost i sirovost, a kokedama je nastala kao odraz

103

Dizajn ovih principa. Ona je vremenom evoluirala pa se na ovaj način mogu uzgajati različite vrste biljaka. Kokedama je originalan način da unesete više zelenila u vaš dom.

Kokedamu možete i sami napraviti i to vrlo jednostavno. Za to će vam biti potreban supstrat koji se sastoji od 70 posto treseta, 15 posto gline i 15 posto peska. Sastojke je potrebno pomešati i formirati loptu. Biljku koju želite da izložite na ovaj način pažljivo izvadite iz saksije, odvojte zemlju od korena a onda biljku stavite u središnji deo lopte.

Pokvasite mahovinu i njome obložite loptu a zatim sve to dobro uvežite i pričvrstite namotavajući kanap.

Održavanje nije komplikovano, ali varira od biljke do biljke. Kokedame zalivate prskanjem ili desetominutnim potapanjem u činiju sa vodom. Nakon potapanja ostavite biljku da se malo ocedi a onda je izložite na željeni način. Zavisno od vremenskih uslova i vrste, biljke je potrebno zalivati nekoliko puta nedeljno. Za rast i pravilno razvijanje im je pored pažnje i ljubavi potrebno i mesto na kome će dobijati dovoljnu količinu indirektne svetlosti. Idealno mesto je na prozoru koji gleda na sever ili metar od prozora koji gleda ka jugu ili zapadu. Ne zaboravite da je zimi udaljite od radijatora ili drugog izvora toplote, a leti od klime!

Za kokedamu je najbolje odabrati manje biljke, 10 do 15cm visine. Najčešće se kao kokedama sade koralni kaktusi, minijaturne palme, patuljaste vrste fikusa, patuljasti bor, afričke ljubičice, paprat i čuvarkuće. Ukoliko niste sami vični sađenju, gotove kokedame možete potražiti u rasadnicima.

104 | novembar

105

Životni stil

Eko oaza na K

oliko puta ste ljuti na ceo svet ili sanjareći ispred kompjutera, rekli da ćete otići da živite na pustom ostrvu? I to nikada niste uradili. Niste čak ni otputovali na odmor negde daleko od svih. Ako vam je za utehu ljudi koji se odluče na ovaj korak zaista postoje i izvan mašte i romana. Oni što odlaze i vraćaju se. I još veći avanturisti, oni koji zabace sidro negde na kraju sveta. Ovo je priča o njima.

106 | novembar

a kraju sveta Tekst: Jelena Ranković @desiderata_traveller

107

Životni stil Sulavezi - Togian - Malenge

Do svake tačke na planeti uglavnom se može stići. Do neke lakše i brže, do neke duže, komplikovanije i neudobnije. Do Togian ostrva koje se nalaze na severu indoženskog ostrva Sulavezi (nekadašnji Celebes) dolazi se pre svega velikom željom, a onda avionima, retkim brodovima i neudobnim čamcima. I to ovim redom Džakarta – Palu - Ampana – Malenge, sve do poslednje stanice na tom ostrvcetu, do uvale Bahia Tomini. Preumorna stižem u raj. Direktno stupam u najlepšu sliku sa desktopa, samo što umesto kursora po plaži šetam ja. Kako su se smenjivali plima i oseka, bez interneta, bez telefona, televizora, kompjutera, bez gužve, tako smo naizmenično boravili u Almodovarovom filmu, pa malo u scenama magičnog realizma, a onda pod vodom u Diznijevom crtaću družeći se sa ribicima Nemo i Dori.

108 | novembar

Kako kupiti plažu?

Domaćini i vlasnici su Eva i Kike, Španci iz Valensije koji su kupili deo plaže. Imaju tri bungalova koja izdaju i ne žele više da se šire. Bukvalno žive svoj san.

Kako kupiti plažu? pitaju se svi koji dođu ovde na odmor. „Vrlo jednostavno. Nađeš partnera Indonežanina i jako dobrog advokata“, objašnjava Eva. Interesantno je doživeti egzotiku sa uticajem Evrope i španskog šarma.

Pomažu im i za njih rade četvoro lokalaca.

Međutim, Eva i Kike se ne ponašaju kao tipični vlasnici, već sami kuvaju i spremaju.

Svaki detalj je brižno odabran i uklopljen u ambijent netaknute prirode, svaki bungalov je u određenoj boji, a u saksijama su biljke iz džungle o kojima Eva sve zna, pa tako i koje kapi iz kojeg lišća su dobre ako imate upalu uveta posle ronjenja ili kada vas boli stomak. I sve to pomešano sa snažnim duhom sieste i čuvenog španskog „manjana stava“ (sutra) i često izgovorenog „Ovo je Indonezija“. Što bi u prevodu značilo – Opušteno.

109

Životni stil

110 | novembar

111

Životni stil Ko ne voli životinje neka ne dolazi Za ljubitelje životinja ovo je najlepša oaza. Na sajtu domaćina čak piše da ukoliko ne volite životinje najbolje je da i ne dolazite! „Trenutno imamo tri psa, dve mačke i kokoške“, Kike se odmah pohvalio i ispričao nam priču o svakom od njih. Kada su tek stigli dobili su na poklon Tomija koji je bio najjači pas na ostrvu, a i šire kako Kike kaže. O njemu se i danas pričaju priče. Toliko je bio hrabar da se tukao sa majmunima i opasnim zverima, sve dok nije naleteo na mnogo snažnijeg pitona. Onda je stigao Čulo, vrlo interesantan pas, poput ričbeka sa linijom na leđima, koji je dostojan Tomijev naslednik. Imaju i jednu finu damu, Mimi, zbog koje psi sa okolnih plaža dolaze. Priča o maloj tigrastoj Selbi je posebno zanimljiva. Ona se odnekud pojavila i nije htela da ode. Terali su je, ali nije vredelo. Potom su je čamcem odveli na drugi kraj ostrva. Posle samo nekoliko dana, ponovo se pojavila, što je bilo na granici nemogućeg. Više nisu imali srca da je oteraju. Bio je to znak da ih je odabrala i da treba da ostane. Kike ima teoriju da je ona jedna od mnogobrojne Tomijeve dece.

112 | novembar

Njihovi psi su negovani i uhranjeni, što se veoma retko viđa u siromašnoj Aziji gde pse hrane kokosom. Ovi srećkovići, psi i mačke, svakodnevno jedu ribu i sve što ostane od ručka. Kada nema gostiju u pansionu, riba se kupuje samo zbog njih.

Španski specijaliteti u Aziji Prvi dan za vreme ručka Kike je nevešto sekao ogromnu ribu i pitao nas: „Jedete li ribu?, Zato što je mi ne jedemo“. Mislila sam da se šali, jer kako da ne jedeš ribu kad si na najidelanijem mestu na svetu za to. „Mi ne jedemo naše prijatelje“, rekao mi je ovaj iskusni ronilac. Što sam više ronila i sretala svakodnevno ta divna stvorenja, ta rečenica mi je bila sve bliža. Posebno kada sam videla plavo-žutu Dori i slatku ribicu Nemo iz crtaća... Kike i Eva nisu bili vegetarijanci pre dolaska na ostrvo, ali su vremenom postali. Inače, o hrani koju oni pripremaju

svi na ostrvu pričaju. Oni mese hleb bez kvasca, prave kolače, picu, špansku paelju, razna vegetarijanska jela od delova palme iz dvorišta ili nekog korenja koje je Eva znalački nabrala u džungli. „Ukusno i besplatno“, dodaje kroz smeh Eva. Imali smo tri obroka na dan, kafu i čaj u neograničenim količinama, a svako popodne kolače i egzotično voće. Kike je pravio koktel Arak atak od araka, što je neka vrsta rakije od palme. Često sam se i sama muvala po kuhinji, pomagala i gledala kako one vešto rendaju kokos i učila kako se pravi ljuti sos Dabu-dabu na koji smo se svi opasno navukli.

113

Životni stil Važno je samo biti srećan Provodeći više vremena sa Evom dobila sam ostatak njihove životne priče. „Mi smo u Valensiji imali veliku kuću sa bazenom, auto školu, bilo je puno žurki, pića i droge. U jednom trenutku zapitali smo se dokle tako. Odlučili smo da se preselimo na ovo ostrvo gde smo inače poslednjih deset godina dolazili jer se bavimo ronjenjem.“ Najteže joj je bilo da saopšti odluku roditeljima.

Otac nije bio oduševljen Evinom odlukom. „Šta će svet reći, da si poludela pa ideš na kraj sveta?“ „Ali zar nije važnije da ja budem srećna nego to šta će drugi ljudi misliti o meni, odgovorila sam mu.“ „Meni deluješ baš srećno“, rekla sam joj. „I jesam. A kako i da ne budem. Pa pogledaj ovu lepotu...“ Njenoj sreći, sigurna sam, doprinosi i to što ne čita novine, ne prati vesti, ne gleda tuđe živote na instagramu, pravi svoj svet kakav želi, spašava korale, čisti planetu od plastike, edukuje decu o reciklaži, pliva svaki dan i smeje se često.

114 | novembar

Kako pripitomiti džunglu Nije sve bilo bajkovito od samog početka.

Sve su pravili sami i od nule, sprovodili vodu i struju, gradili bungalove i polako se upoznavali sa prirodom i ljudima koji nisu tako otvoreni prema strancima. U jednom nevremenu izgubili su sve u moru, uključujući wc šolje, daske i sav materijal za izgradnju, da bi sutradan uz pomoć lokalaca sve izronili. „Trebalo je i privići se na sva stvorenja iz džungle, džinovske pauke, majmune, zmije, divlje pse...Trebalo je naučiti jezik, shvatiti lokalce sklone fantastičnim verovanjima i pričama, ojačati i naučiti kako da postaneš surov da bi opstao“, ispričala mi je Eva. „Znaš, lokalci veruju u duhove. Noću neće da idu u džunglu jer veruju da nešto strašno može da im se desi. Za svice kojih ovde ima puno, misle da su oči. Pokušala sam da ih razuverim, ali ne vredi,“ smeje se Eva i prepričava kako su im rekli, kada su hteli da sagrade poslednji bungalov, da je to ukleto mesto i da ne mogu da grade. Onda su morali da dovode vrača koji je okadio mesto i rekao da moraju da žrtvuju kokošku tako što će je pustiti u taj deo džungle. Ukoliko ima zlih duhova, neće se vratiti, ako je dobro mesto vratiće se. Kokoška se vratila, a Eva i Kike su dobili novu kuću.

Nakon dve godine Eva izgleda kao prava amazonka, vešta i neustrašiva. „Za rođendan sam od muža dobila mačetu i držim je ispod jastuka kada on nije tu“, otkrila mi je.

Meštanima je jako čudno što Kike i Eva nemaju decu. Eva mi kaže da oni smatraju da sa osobom nešto nije u redu, ne mogu da razumeju da to može biti i nečija odluka.

„Na početku smo govorili da ne želimo decu, a oni su onda dolazili odvojeno kod mene i Kikea i govorili kako treba da nađem drugog muža, jer ovaj ne valja. Isto su govoili i njemu za mene. Kada nam je dosadilo, izmislili smo priču kako imamo decu u Španiji, imaju imena i zanimanja. Ćerka mi je doktor, a sin arhitekta. Toliko smo se uživeli u tu priču, da smo skoro i sami poverovali u nju!“ objašnjava Eva.

115

Životni stil

Život bez interneta Ovde nema puteva, nema policije, nema prodavnica, nema kafića, interneta, ni dometa. „Pa čega ima?!“, pomisliće svaki razmaženi turista. Ima slobode u neograničenim količinama, slobodnog vremena, prirodnih lepota i onog osećaja kada čekaš neočekivano. Eva po ceo dan nešto radi. Skuplja đubre koje more donese, sortira plastiku, staklo, drvo... Pali sve što ne može da reciklira i upotrebi. Onda otpliva malo, jer je ranije trenirala plivanje. Pa kuva ručak. Naglas se divim njenoj energiji, a ona kaže: „To je od toga što jedem Dabu-dabu...“. „Hajde da prošetamo po džungli“, rekla mi je. Kako su je psi videli da oblači cipele za šetnju odmah su se radosno okupili oko nje.

Obožavaju da šetaju, ali ako želiš da vidiš majmune i ostale životinje, sa njima to neće biti moguće jer će ih rasterati. Eva je usput brala korenje i lišće, objašnjavala šta je šta i pokazivala odakle su instalirali cevi za vodu koju koristimo u bungalovima. Tek tada shvatiš zašto te kada stigneš zamole da se tuširaš kratko, zašto je voda kao zlato i zašto u wc šolju ne bi trebalo da ubacuješ ništa što pre toga nisi pojeo.

116 | novembar

117

Životni stil

Ronjenje sa Evom

Poseta morskim nomadima Jedan dan otišli smo čamcem u obližnje selo Bađo naroda koji se zbog načina na koji žive nazivaju morskim nomadima (sea gypsies). Ranije su češće menjali mesto stanovanja, ali moderno vreme je i njih malo promenilo. Vlada Indonezije im je sagradila nekoliko kilometara dugačak drveni most, u nameri da spoji selo Bađo sa kopnom i socijalizuje ih sa lokalnim stanovništvom, kao i da omogući lakše školovanje dece.

Svaki dan smo plivali i ronili sa maskom i bocama na većoj dubini. Čim uđeš u vodu, posle samo nekoliko metara je koralni greben prepun šarenog morskog sveta. Sa Evom je to bila prava uživancija jer ovaj iskusni plivač i ronilac, poznaje svaki koral, sprud, prva primeti i pokaže ti prstom najčudnovatija morska bića. Što je najbolje, ova Španjolka priča i pod vodom, kako sama kaže. Zna tačno gde se najčešće pojavljuju delfini, u koje doba dana male ajkule traže hranu, gde su najlepši korali... Zna i sve školjke na svojoj plaži i ne mrzi je da objašnjava turistima zašto ne treba da ih nose kući. „Šta će ti školjka na polici, možeš da je slikaš i ostaviš, jer one postaju kuće za male rakove...“, objašnjava žustro.

Oni ne rade cele godine. Kada nije sezona i sami putuju po svetu. Svakog septembra im dolazi mnogobrojna familija i tada, kažu, najviše uživaju. „Da li ti nešto nedostaje od kada si ovde?”, pitala sam je. „Samo sir i vino.” „Dobro, da znam kada budem dolazila ponovo”, rekoh. Pozdravile smo se, izljubile i čvrsto zagrlile. „Jangan lupa (ne zaboravi)”, rekla je Eva na indonežanskom. „Jangan lupa”, uzvratila sam.

Ja sam Jelena Ranković. Volim da putujem, pišem, fotkam i vežbam jogu.

U večitoj potrazi za smislom, do sada sam obišla nekoliko krugova oko planete.

Moj blog desiderata.co je moja privatna kolekcija divnih momenata, mesta i ljudi koji su mi obojili život i učinili ga lepšim i zanimljivijim. Volela bih da vam posluži kao početna inspiracija za neko putovanje, da dobro pogledate svet oko sebe, dole ka zemlji i visoko ka nebu i da na kraju napišete svoju priču.

Životni stil

Socijalno

Tekst: Nina Simonović @nina.simonn

preduzetništvo šansa za novi početak

Š

ta je zajedničko brendovima TOMS, Dobra Torba, Daj Daj, SOFI, Koba Yagi i magazinu Liceulice? Odgovor je jednostavan - briga za društvo! Pomenuti brendovi svoj model poslovanja zasnivaju na socijalnom preduzetništvu, konceptu koji ima za cilj stvaranje boljeg i pravednijeg društva.

Definicija kaže da je socijalno preduzeće deo socijalne ekonomije koje ima za cilj rešavanje ekonomskih, zdravstvenih, ekoloških i obrazovnih problema u svojoj zajednici korišćenjem održivih biznis modela. Drugim rečima, socijalna preduzeća svojim aktivnostima doprinose rešavanju problema ugroženih kategorija građana i njihove inkluzije u društvo. Tako je to u razvijenim zemljama sveta, ali koliko se o tome zna i da li se ovaj model primenjuje u Srbiji?

120 | novembar

Bil Drejton, inspirisan Gandijem i Pokretom za ljudska prava, osniva Ašoku (Ashoka) 1980. godine u Americi. Želeći da izjednači ekonomsku neravnopravnost stvorio je prvo socijalno preduzeće koje i danas podržava vodeće svetske socijalne preduzetnike i promoviše poželjne društvene vrednosti.

Dobitnik Nobelove nagrade za mir Muhamed Junus u svojoj knjizi „Za svet bez siromaštva“ tvrdi da je socijalno preduzetništvo zapravo bilo koje nastojanje da se pomogne svojoj zajednici i okolini.

Blejk Majkoski, osnivač preduzeća TOMS i pokretač biznis modela „One for One“, omogućio je da svakom kupovinom njegovog proizvoda deo novca odlazi za pomoć jednoj osobi iz ugrožene kategorije.

Ovakvih pojedinaca i primera je mnogo, a svi oni su krenuli od ideje i misije da unaprede živote ljudi iz marginalizovanih grupa.

Dobra ideja, koja najčešće dolazi iz neposrednog životnog iskustva osnivača, u kombinaciji sa održivim biznis modelom recept je za pokretanje (uspešnog) socijalnog preduzeća, biznisa koji posluje s idejom da kroz zaradu koju ostvari putem prodaje proizvoda ili usluga ispuni jasnu socijalnu misiju. To znači da se zarađena sredstva ulažu u dalje zapošljavanje ljudi koji teže dolaze do posla, nemaju zdravstveno osiguranje ili je ono veoma ograničeno, nemaju dovoljno sredstava za obrazovanje; a takođe se ulaže i u zaštitu životne sredine ili kulturne aktivnosti u zajednici.

121

Životni stil U Srbiji, takođe, postoji veliki broj socijalnih preduzeća koja pokrivaju široki dijapazon proizvoda i usluga. Dobra Torba je jedan od lidera u borbi za bolji položaj žena u društvu i njihovu ekonomsku nezavisnost.

Daj Daj platnene pelene od bambusovog vlakna nalik su na jednokratne pelene ali mnogo zdravija opcija za bebe i našu planetu. Magazin Liceulice se bavi afirmisanjem aktivizma i promocijom vrednosti građanskog društva uz direktnu uključenost marginalizovanih grupa u cilju njihove socijalne integracije i ekonomskog osamostaljivanja. Kupovinom Sofi kozmetike pomažete u zapošljavanju osoba sa invaliditetom koje će se samostalno izdržavati od vlastitog rada i na taj način osećati korisnim članovima društva. U izradi Koba Yagi proizvoda uključene su žene koje pripadaju teže zapošljivim kategorijama kao i mladi s teškoćama u razvoju koji izrađuju odgovarajuću ambalažu.

Tijana Petrović, iz preduzeća Koba Yagi nam je objasnila koja je njihova misija i cilj. „Koba Yagi je centar za edukaciju i razvoj, i bavi se ostvarivanjem ciljeva u oblasti obrazovanja dece i mladih kako bi formirali životni stav „Ja mogu!“ i suočili se sa izazovima 21. veka na najkonstruktivniji način. Ciljeve ostvarujemo kroz implementaciju međunarodno nagrađivanog programa „Design for Change“, koji podstiče razvoj kreativnosti, empatiju, kritičko mišljenje i timski rad u obrazovne programe za decu i mlade u Srbiji kroz obuku prosvetnih radnika na svim obrazovnim nivoima za primenu ovog programa u nastavi i kroz direktan rad s decom, mladima i roditeljima u okviru programa „Škola za superheroje“. Udruženje se bavi i podsticanjem uključivanja ranjivih i teže zapošljivih grupa kroz pokretanje društvenog preduzeća Koba Yagi Toys koje 122 | novembar

123

Životni stil se bavi proizvodnjom edukativnih alata za rad s decom. Deo prihoda našeg preduzeća ulažemo u realizaciju Design for Change programa u Srbiji.”

Udeo marginalizovanih grupa u ukupnom broju zaposlenih u EU iznosi 6%. U Italiji, na primer, kao i u većini evropskih zemalja, taj broj iznosi 30%. Međutim, čini se da je sam koncept socijalne ekonomije relativno nov za naše društvo i da je Srbija i dalje nedovoljno pravno uređena za uspešno funkcionisanje socijalnih preduzeća.

Na moja pitanja koliki je izazov raditi u ovakvoj vrsti preduzeća i kako se našoj javnosti može približiti koncept socijalnog preduzetništva, kao i ko bi trebalo da preuzme inicijativu u promovisanju ovakvih modela, Tijana mi je rekla da je situacija u Srbiji daleko od idealne. „Kod nas ovakva preduzeća nisu dovoljno prepoznata.

Nema ni prave definicije onoga čime se ona bave. Ni pravno - jer nemamo jedan oblik u kome ona mogu biti. Tako imamo najčešće udruženja, zadruge, ređe DOO i agencije. Međutim, svako tumači drugačije važnost i vrednost ovih pravnih formi.

Takođe, različito se tumače i misije ovakvih preduzeća. Na samom tržištu nema nekih posebnih beneficija za ovakva preduzeća.

Rad u Srbiji i u „običnom” preduzeću je težak, a još je zahtevniji u socijalnom preduzeću. Za nas, od ogromnog značaja je naša misija - obrazovanje dece i to na način na koji mi to radimo jer verujemo da je važno da od malena deca brinu o svetu koji ih okružuje i da postanu aktivni učesnici u društvu. Našu misiju ostvarujemo kroz društveno odgovorne igračke u čijoj realizaciji je angažovano 17 osoba iz ranjivih kategorija. Da bi se dobro promovisao koncept socijalnog preduzetništva u Srbiji,

124 | novembar

mislim da je nužno da postoji konsenzus oko toga šta sve podrazumevamo pod time.“ Socijalna preduzeća mogu biti različita po organizaciji i strukturi, ali sva imaju jasnu socijalnu misiju. Njihov cilj je da omoguće pravedniju raspodelu novca i bolje uslove marginalizovanim grupama ljudi. Prilikom istraživanja ove temu kao i nakon razgovora sa našom sagovornicom došli smo do nedvosmislenog zaključka da je ovo veoma značajna tema o kojoj je neophodno više govoriti. Potrebno je edukovati ljude i raditi na promociji ovakvog vida preduzetništva kako bi se obezbedile mogućnosti za njegov razvoj i napredak, a samim tim i napredak čitavog društva.

Stoga, kada sledeći put uđete u DM po kozmetiku zaputite se po SOFI sapune, ne okrećite glavu pred uličnim prodavcima koji vam nude Liceulice (jer 50% cene časopisa ide direktno njima kao zarada), obradujte svoje mališane ekološkim Daj Daj pelenama i Koba Yagi igračkom... Zaista, malo je potrebno da (in)direktno pomognemo onima koji su u lošijem položaju od nas.

Kupovinom svakog proizvoda bilo kog socijalnog preduzeća jedna osoba biva srećnija, ekonomski ravnopravnija i socijalno zbrinuta. Kako nam se približavaju praznici pravo je vreme da pokažemo našu humanu stranu! Onima odvažnijima koje je ova tema zainteresovala i želeli bi da realizuju svoje ideje i pokrenu svoje socijalno preduzeće – zakon u ruke, naoružajte se strpljenjem i bravo za stvaranje boljeg i ravnopravnijeg društva!

125

Životni stil

Izvinjenje Tekst: Vesna Belušević (Cukuba, Japan)

,,Mama, izvini, istinski izvini’’ fraza je koju sam bezbroj puta čula od moje dece kad sam očekivala reči zahvalnosti. Deo japanske kulture, načina mišljenja i jezika su samo preveli na srpski.

U japanskom postoji mnogo reči koje izražavaju žaljenje, izvinjenje i zahvalnost. Neke od tih reči kao npr. SUMI MASEN se mogu koristiti i kao izraz zahvalnosti i izvinjenja. Moja deca su to prevela na srpski kao izvini. Zapravo, želela su da mi se zahvale što sam im učinila nešto, a oni su smatrali da su mi time oduzeli vreme koje sam mogla iskoristiti za sebe. Iako sam mnogo puta pokušala da im objasnim da se izvinjava za nešto što smo loše uradili, a zahvaljuje nekom na pomoći, pažnji, poklonu, lepim rečima... oni su nastavili da mi se izvinjavaju kad odem po njih kolima u školu jer kiša lije, a nemaju kišobran, kad za vreme večere ustanem od stola da bih im dodala nešto ili kada bih pripremila jelo za njih i njihovo društvo.

126 | novembar

Izvinjavanju nema kraja i nikad nije dosta.

Izvinjavanje je izuzetno važan deo finih manira u Japanu. Postoji puno izraza koji se koriste u različitim kontekstima, u zavisnosti od toga kome se i zašto izvinjava. U svakom (čak i najbanalnijem) razgovoru ćete čuti reči izvinjenja na desetine puta. Najobičniji telefonski razgovor počinje i završava se izvinjenjima: zato što ometate sagovornika, zato što ga prekidate u poslu i zato što ćete na kraju prekinuti razgovor i spustiti slušalicu.

Svaki školski događaj i razgovor sa učiteljem će početi izvinjavanjem što nam oduzimaju dragoceno vreme, a potom će nam se duboko zahvaliti što smo došli da prisustvujemo određenoj ceremoniji ili roditeljskom sastanku.

Izvinjavate se kad ulazite (čak i pozvani) u nečiju kuću, OĐAMA ŠIMASU, kad napuštate društvo, a drugi ostaju, OSAKI NI, kad ulazite ili izlazite iz kancelarije, naravno uz obavezno klanjanje, ŠICUREI ŠIMASU, a nadređenim izvinjenje mora biti uz dublje klanjanje i reči koje se koriste samo prema osobama koje su hijerarhijski na višoj lestvici, MOŠIVAKE GOZAIMASEN. Isto izvinjenje sa dodatkom reči koja određuje prošlo vreme, MOŠIVAKE GOZAIMASEN DEŠTA, je izraz koji se koristi za grupno izvinjenje. Ako kompanija proda defektni proizvod koji prouzrokuje nesreću ili nezgodu, direktor i više rangirano osoblje će se izviniti mušterijama i potencijalnim kupcima uz dubok naklon koristeći ovaj izraz.

Najekstremniji (u očima nekog iz Evrope ili Amerike) način izvinjavanja je takozvana DOGEZA. Osoba koja se izvinjava klekne na pod i glavom dodirne pod uz reči izvinjenja u slučaju kad želi da izrazi najdublje žaljenje

i sramotu zbog učinjene greške. Godine 2016. je u autobuskoj nesreći u Naganu poginulo četrnaest studenata, a oko trideset je povređeno. Na konferenciji za novinare, vlasnik kompanije se izvinio porodicama nastradalih i povređenih klečeći na podu.

GOMEN NASAI (ili prisnije GOMEN) je izraz izvinjenja koji se koristi toliko učestalo da se samo po tonu i kroz određenu situaciju može zaključiti koliko je izvinjenje iskreno, a koliko je jezička poštapalica. Kad prijateljice jedna drugoj žele da iskažu drugačije ili iskreno mišljenje, rečenica će obavezno počinje sa GOMEN NE...

Nebrojeno puta su mi se izvinjavali u radnji ili bolnici što sam morala da čekam, kad sam stigla pokisla na dogovoreno mesto, kao da su oni odgovorni za kišu ili ako sam zakasnila na čas zbog gužve u saobraćaju pa sam morala da ga produžim.

Nikada mi niko nije uputio reči izvinjenja kada me je udario laktom u stomak ili me očepio iz sve snage zbog gužve u vozu. U pretrpanim vagonima podzemne železnice nema izvinjenja. Urođeni i naučeni maniri lebde iznad dok ne dođe do ličnog kontakta.

Da biste se dobro uklopili u Japanu važno je da se često izvinjavate, čak i ako ne znate zašto. Uvek postoji šansa da ste uradili nešto loše.

Koliko ja primećujem napadna izvinjenja u Japanu, isto toliko meni govore rođaci i prijatelji kad god odem u Srbiju na odmor: ,,Pobogu, prestani da se izvinjavaš”. Valjda je i mene gricnula japanska muva izvinjenja.

127

Životni stil

List Stude T

ridesetih godina prošlog veka bauk fašizma kružio je Evropom. Drugi svetski rat bio je pred vratima i bilo je pitanje trenutka kada će sukob početi. Naivno verujući da je moguće izbeći rat velikih sila, politička vrhuška Jugoslavije okreće se blagonaklono silama osovine, odnosno Nemačkoj, Italiji i Japanu.

128 | novembar

dent

Tekst: Dejana Vukadinović Fotografije: Dušica Stojanović

129

Životni stil Novinarski bauk kruži Beogradom U tom ambijentu kao rezultat mnogobrojnih sastanaka studentskih aktivista u Beogradu, nastaje list Student, koji će postati jedan od ključnih subjekata jugoslovenske istorije, kako u političkom tako i društvenom smislu.

Studentski pokret Beogradskog univerziteta bio je u to vreme najjači pokret na ovim prostorima pa i šire. Istorija nas uči da su studenti oduvek bili glavna pokretačka snaga promena, pa otuda i naziv lista - Student.

Prvi broj izlazi 15. marta 1937. godine i koštao je puna dva dinara. Redakcija je bila smeštena u Siminoj 8. Prve teme novog lista pokrivale su širok opseg problema od pružanja otpora vladajućem režimu, podrške antiratnoj politici, do zalaganja za autonomiju Univerziteta, dok se poseban deo posvećivao odbrani akademske slobode. Podržavali su sindikate, radnike u borbi za svoja prava, studentska, sportska i kulturna udruženja. Političke uvodnike koji su se tih godina objavljivali nepotpisani, pisao je Ivo Lola Ribar, jedan od ondašnjih najistaknutijih studentskih i omladinskih revolucionara ne samo u Beogradu, već u celoj Jugoslaviji.

130 | novembar

Individualna sloboda i studentska revolucija Članovi novopečene redakcije pripadali su različitim stranama političkog spektra, pa je okupljena novinarska porodica sadržala i levičare, antifašiste, ali i pripadnike SKOJ-a.

Uprkos ideološkim razlikama, zajednička nit kroz decenije postojanja ovog važnog novinarskog trezora bila je ideja o boljem, slobodnijem i humanijem svetu koji je moguć i za koji se vredi boriti.

Nošenje sa ovim zadatkom koji je decenijama iznova postavljan pred generacije urednika i novinara nije bilo bez uspona i padova. U državi kakva je bila SFRJ, u kojoj je vladao jednopartijski sistem, a komunizam bio alfa i omega, Student nastavlja sa kritičkim prikazom stanja u društvu i političkom vrhu države. Studentske organizacije su se tada, možda i više nego ikada umrežavale. Tako je 1957. godine ceo jedan broj urađen na engleskom jeziku. Bile su to godine kada su mnogi prigrlili inovacije u tehnologiji, pa i Student, što se posebno videlo u sferi grafičkog dizajna. Bile su to godine kada karikatura postaje deo ovog lista i stiče popularnost i pažnju širokih masa. Čitajte Student - Svetski list sa najnižim tiražom, Vučja zemlja (sve sličnosti sa

savremenim stanjem u državi su namerne), Ćelije su otvorene za drugačija mišljenja, Veliki i mali kompleksi, samo su neki od naslova koji su krasili naslovnice ove istorijske novinarske riznice. Student je u svom dugom radnom veku pokrivao kako zbivanja na svetskoj političkoj sceni, tako i unutrašnju politiku, svakodnevne probleme koji su mučili običnog čoveka, kulturna dešavanja i studentske radove. Objavljivao je pesme, kritike i eksplicitne karikature vladajućih političkih subjekata. U državi gde je sve bilo podređeno jednom čoveku i jednoj partiji, Student je nalazio svoj put i nastavljao da pogađa rečima tamo gde treba. Bio je životna škola i stanica mnogim novinarima.

Pomenimo samo neka imena kao što su Špiro Galović, Rade Kuzmanović, Đorđe Vuković, Gojko Miletić, Boža Pejović, Dragan Ambrozić (danas je rok novinar i muzički kritičar), Dušan Makavejev, Milorad Vučelić (nedavno postavljen za odgovornog urednika Večernjih novosti), Slobodan Vuksanović (bivši ministar prosvete i sporta), ali i mnogi drugi, koji su zanat izučavali u redakciji lista Student.

Na osnovu navedenog, primećujemo da nam danas nedostaje jedan ovakav list, britke reči i neumoljive kritike. To pokazuje da je objektivno novinarstvo i borba protiv cenzure Sizifov posao i prostor koji se stalno mora osvajati.

131

Životni stil Tradicija duga osam decenija Prošlo je osam decenija od izlaska ovog revolucionarnog lista, koji je bio zvanično glasilo akcionog odbora stručnih studentskih udruženja Univerziteta u Beogradu i centralno glasilo studentskog pokreta na tom Univerzitetu. Za vreme Drugog svetskog rata list nije izlazio, ali je odmah po zakopavanju ratnih sekira nastavio sa svojom prvobitnom idejom, sve do kraja osamdesetih godina prošlog veka, kada se u državi sve uveliko ruši.

Tokom političkih promena devedesetih godina, Student nije pretrpeo značajne promene, osim što su format malo izmenili.

Za vreme čuvenih martovskih demonstracija, list je imao tiraž koji je premašivao cifru od 10 000 primeraka. U godinama koje su sledile list je postajao manje revolucionaran, da bi u jednom momentu bio glasilo Socijalističke partije Srbije. Takav status zadržao je sve do oktobarskih promena 2000. godine.

Student je danas jedini univerzitetski list na Beogradskom univerzitetu, čiji je izdavač Savez studenata Beograda.

Uz podršku Doma kulture Studentski grad, Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković” kao i najvažnijih elektronskih i štampanih medija, ove godine je obeleženo 8 decenija od izlaska prvog broja lista Student.

132 | novembar

Ovu inicijativu pokreću Studentovi veterani, bivši urednici i saradnici koji su sticali svoje znanje, kalili zanat i ostavili pečat radeći na ovom listu. Realizovane su četiri debate od marta do septembra ove godine, a poslednji stepenik u odavanju počasti listu jeste izložba Vizuelni identitet i vizuelna naracija – List Student u istoriji grafičkog dizajna, ilustracije, karikature stripa i fotografije.

U Velikoj galeriji Doma kulture Studentski grad, veterani su vodili kroz Studentov vremeplov. U holu galerije, čvrsto i ponosito poput vojnika stoje naslovnice lista, urađene u veličini postera. Svaka od naslovnih strana simbolizuje jednu dekadu i svedoči o temama čija aktuelnost ne gubi na značaju. Pitanje društvene egzistencije, uticaj politike na svakodnevna dešavanja kao i konstantno „etiketiranje” unutrašnjih ali i spoljašnjih neprijatelja i danas se provlači u medijima, samo su kanali i načini predstavljanja modernizovaniji.

Crvena boja i Balkanska 4 Crvena boja bila je dominantna boja, što i ne iznenađuje, s obzirom na to da govorimo o vremenu komunizma. Novine su se pravile tako što se svaka strana stavljala u čelični ram pa je njena ukupna težina bila do 12 kilograma, bar tako kažu stari urednici, sa setom u glasu. Posle Simine ulice, redakcija je imala novu adresu. Bila je to Balkanska 4, sprat treći. U tom periodu, kako se priseća jedan od mlađih umetnika, list Student nije imao glavnog i odgovornog urednika, već su svi u redakciji delovali ravnopravno. Prema rečima Ljubomira Kljakića, jednog od pokretača ove inicijative, Studentov trezor još uvek nije istražen nepristrasno, pa je jedan od ciljeva ovih projekata podsticanje budućih istraživača da zavire ispod površine. Nadovezujući se na značaj ovog lista, gospodin Kljakić ističe da je ovo samo delić i da se mnogo toga nalazi u fiokama ovog starog trezora.

Putujući izložbom na krilima slike i grafike, upoznajete društvo koje je imalo vojnike koji su se borili za slobodu, oslanjajući se na najubojitije oružje – reč. Vojnika i dalje ima, samo su u manjini. Birajući da me optuže za preterani optimizam, rekla bih da je postojeće stanje možda samo zatišje pred buru i da se u nekoj drugoj ulici sprema neki novi Student koji će biti sposoban da vodi bitku sa vetrenjačama.

133

Zdravlje

(RE)KREIRANJE

SOPSTVENE STVARNOSTI Dobar dan! Čime se vi bavite?

Dizajniram vlastiti život. Šalite se?

Ne. Oblikujem ga svakog dana da mi bude po meri.

Dobar dan i vama dragi čitaoci!

Da li ste nekada o vlastitom životu razmišljali na ovaj način?

Da li ste svesni da i vi svakoga dana radite upravo isti posao kao osoba iz uvodnika?

Pitanje je samo – da li ste zadovoljni onim što sami sebi skrojite.

Na početku smo slobodni Rodimo se slobodni. Spavamo, jedemo, plačemo. Gledamo, slušamo, upijamo.

Reagujemo. Učimo. Rastemo. Pristajemo da damo deo svoje slobode da bismo dobili nešto zauzvrat. Zatrpavamo sopstveni život da bismo u jednom trenutku shvatili da smo vlasnici mnoštva nebitnih stvari sa 134 | novembar

kojima ne znamo više šta bismo radili, a da smo izgubili ono najvažnije – sebe. Kada postanemo svesni da više nismo srećni u svojoj koži, vreme je da nešto dobro uradimo za sebe. Vreme je za promene.

Tekst: Merima Aranitović

Tekst: Marija Radojković

Kako redizajnirati sebe Postoji mnogo staza kojima možete da krenete u promene. I svaka može da bude dobra ako se na tom putu osećate dobro.

No, pre nego što krenete, trebalo bi da prvo sebi iskreno priznate šta ste sve pokupili tokom godina. Čime ste se to ograničili? Šta vam to stalno zaokuplja um? Da li uvek

ponavljate iste greške? Da li ste previše strogi prema sebi? Da li vam se krug prijatelja osipa? Zapišite svoje odgovore jer ćete tako najbolje sagledati gde grešite i na čemu biste mogli da radite. Nakon toga je vreme da krenete u akciju.

135

Zdravlje Redizajniranje vlastitog života može da počne. Prvo se s ljubavlju oslobodite svega što vam u ovom trenutku više nije potrebno.

Zahvalite se svemu onome što je imalo bilo kakvu ulogu u vašem životu, a onda to s ljubavlju otpustite. Otpuštajte, puštajte, čistite. Što bolje i temeljnije obavite ovu fazu, imaćete više prostora za stvaranje novog. Kad očistite – postajete ponovo slobodni kao kada ste bili deca – nema krivice, nema misli koje vas opterećuju, nema strahova. Vaša duša je tada ispunjena čistom ljubavlju i ovo je dobar trenutak da stvorite nove, zdrave veze. S nekim ljudima ćete samo redefinisati odnos, s drugima ćete se zauvek razići, stvarajući prostor novima da se pojave. Redefinisaćete prioritete i reorganizovati svoje vreme.

Prestanite da nosite posao kući. Prestanite na poslu da mislite o privatnim stvarima.

Ne idite u krevet s problemima. Čitajte, idite u pozorište, bioskop. Nađite vremena za prijatelje. Šetajte. Povežite se ponovo s prirodom. Reka, park, obližnje brdo, šuma, sve su to mesta na kojima se vaša duša napaja čistom lepotom. Regenerišite se iznutra. Osvojite svoju slobodu i dišite punim plućima.

Dizajniranje vlastitog života bi trebalo da vam postane svakodnevica. Svako jutro je nova mogućnost. Niste zadovoljni nekim aspektom? Otpustite ga s ljubavlju. Nešto vam se posebno dopada – radite više na tome. Ovaj svakodnevni proces treba da vas čini srećnim i dok god se tako osećate znate da ste na dobrom putu.

Vaše telo je dom vaše duše Vaše telo je dom u kom vam stanuje duša.

Setite se s koliko pažnje i ljubavi uređujete 136 | novembar

svoj životni prostor i koliko vam je važno da bude po vašem ukusu. Isto tako i vaša duša treba da bude u saglasju s telom.

Ugodite sebi, brinite o svom telu kreirajući tako nežno i spokojno okruženje za svoju dušu. Lepota življenja jeste u harmoniji.

Iz ugla floriterapeuta Ponekad se zaglavimo u onom trenutku u kom smo shvatili da nam život ide u smeru koji nas ne čini srećnim. Odgovori koje dobijemo u razgovoru sa sobom nam se čine poražavajućim i jednostavno ne možemo ni da ustanemo, a kamoli da krenemo u novom pravcu. U tom slučaju cvetne esencije mogu da budu dobar izbor za rad na sebi. Cvetna terapija je nežan ali dobar način za redizajniranje. Sve ono što vam se u jednom trenutku činilo strašnim, dobija svoj realni oblik i uz podršku vašeg ličnog praktičara lagano se oslobađate svega što vas ograničava.

Dobar praktičar će vas uz adekvatne kombinacije esencija lagano podići i pomoći vam da uzmete život u svoje ruke i da počnete da ga živite onako kako ste oduvek želeli, ali niste imali snage, hrabrosti ili niste dobijali podršku okoline.

Kažu da je uvek najteži početak. Kada vidimo prve rezultate, kada otkrijemo svoje novo ja postajemo sebi najveća podrška. Iskoristite ove hladne dane koji su pred nama. Zastanite, zapitajte se da li ste zadovoljni svojim životom i ako niste jednostavno krenite u (re)kreiranje. Srećan rad na sebi žele vam vaše praktičarke cvetnih esencija. Ako vam na putu promene zatreba podrška – tu smo za vas!

Putopis

Palesti Život sa ove i one strane zida

138 | novembar

ina

Tekst: Ivana Aćimić @ivana_acimic

139

Putopis

P

alestina i West Bank (Zapadna obala) možda neće zvučati kao primamljiva destinacija za godišnji odmor većini ljudi ali ne i meni. Želja da upoznam drugačije kulture, ljude, učim i saznam više o svetu lomi sve potencijalne predrasude i strahove koje sam spakovala sa sobom polazeći na put za Izrael i Palestinu.

Teritorija o kojoj celi svet bruji, teritorija oko koje postoje neslaganja i na kojoj se dosta ratovalo, područje je koje krije neka od veoma zanimljivih mesta za videti i obići poput Vitlejema, mesta gde se rodio Isus Hristos, arheološko nalazište grada Jerihona, jednog od najstarijih utvrđenih gradova na svetu i još mnogo toga. Ako prvo pomislite na posledice rata i na otežano kretanje, na sukobe koji i sada vrlo lako mogu izbiti između Izraelaca i Palestinaca znajte da je to moguća opcija ali da se kao turista možete slobodno šetati i osećati bezbedno jer zapravo vi imate najveću slobodu kretanja i vrlo ste dobrodošli, imajući u vidu da ovi predeli žive od turizma, a turisti se dočekuju kao rado viđeni posetioci. Pitanje titulara koji polaže pravo na ovo područje, bogato istorijskim, arheološkim, kulturnim i verskim nasleđem je veoma komplikovana tema jer i jedna i druga strana raspolažu argumentima i činjenicama i zalažući se za svoju verziju smatraju da postupaju ispravno, humano pa čak i ljubazno, a moje mišljenje se nekako formiralo pod uticajem poznanstava sa ljudima sa obe strane zida koji deli Palestinsku teritoriju od teritorije savremene države Izrael i na osnovu onoga što sam videla i doživela sa obe strane zida.

Istorija ove dve zemlje je prilično zamršena i ne postoji samo jedna strana priče. Verujte mi, bila sam dočekana ljubazno i sa poštovanjem kako kod Izraelaca tako i kod Palestinaca. Tako da ću vam reći da obe strane zida naseljavaju ljudi od krvi i mesa i tište ih iste egzistencijalne brige i nemiri, sanjaju snove kao i svi mi.

140 | novembar

Sanjaju snove o boljem životu, zdravlju i sreći.

O tome će ćutati radikalne struje koje žele da ostvare neke svoje ciljeve koji najčešće nemaju nikakve veze sa običnim stanovništvom, ali to i nije tema kojom ćemo se baviti.

Odlučila sam da u Jerusalimu uplatim jednodnevnu turu kroz Palestinu koju je nudila lokalna turistička agencija (Tourist Israel), a koja je obuhvatala nekoliko lokacija koje sam žarko želela da obiđem i upoznam.

Prva stanica na mom kratkom putovanju kroz Palestinu bio je grad Vitlejem.

Vitlejem je palestinski gradić u centralnom West Bank-u i njegovo ime znači kuća mesa ili kuća hleba u zavisnosti od toga da li tražite prevod sa jevrejskog ili arapskog jezika. Smešten je na približno 10 kilometara od Jerusalima i turistički je i kulturni centar.

Jevrejska Biblija ga opisuje kao grad u kome je David bio krunisan za cara Izraela, a iz opisa Novog zaveta poznat je i kao gradić gde se rodio Isus Hristos. Ovde je bila naseljena i 141

Putopis jedna od najstarijih hrišćanskih zajednica na svetu koja se smanjila usled velikog broja emigracija. Iz Jerusalima smo u Vitlejem stigli za manje od sat vremena, na putu nas niko nije kontrolisao ali smo iz našeg mini busa mogli videti kontrolne punktove koje smo prošli i odakle su nas posmatrali naoružani vojnici. Državljanima Izraela nije preporučljivo ulaženje na ovu teritoriju i često se mogu videti table sa ispisanim upozorenjima na smanjenu bezbednost Izraelaca. Najveći utisak na mene je ostavio zid koji okružuje Palestinu, visok je oko 8 metara i dugačak 650 kilometara i na svom vrhu ima bodljikavu žicu, ali je zato išaran umetničkim delima ulične umetnosti, brojnim porukama i stihovima i pomalo podseća na ostatke Berlinskog zida osim što je ovaj zid ceo i nemilosrdno podseća da nismo daleko odmakli kao civilizacija.

Prvo mesto u koje smo svratili u Vitlejemu je bila prodavnica suvenira (Olive Wood Factory) gde se prodaju ručno izrađeni proizvodi od maslinovog drveta kao i raznobojna keramika, posuđe i nakit. Svi proizvodi imaju oznake Palestine i ručno su pravljeni više meseci od posebno odabranog maslinovog drveta. Figurice od maslinovog drveta najčešće predstavljaju Isusovo rođenje, bebu Isusa u jaslama, pastire i ovce, krstove i razne druge motive i prelepe su, a neke od njih su kolekcionarski primerci i dostižu cenu i do 2000 evra. Ja sam se zadovoljila poslužavnikom od keramike na kojem je umetničkim potezima bila iscrtana panorama Vitlejema. Tokom boravka naše male internacionalne grupe turista u ovoj prodavnici, prodavci su nas ljubazno ponudili tradicionalnim kolačima i čajem ili kafom objašnjavajući nam pozadinu pojedinih komada. Osećali smo se dobrodošlo i manje daleko od kuće. Kada smo izašli ispred prodavnice da sačekamo vreme za polazak na sledeću tačku ture imala sam priliku da upoznam Palestinca koji mi je prišao i 142 | novembar

ljubazno mi se obratio na srpskom jeziku čuvši da govorim srpski. Objasnio mi je da je kao student živeo u Beogradu i poneo u svoju zemlju najlepša sećanja na Srbiju.

Lokalno stanovništvo je veoma ljubazno i predusretljivo i spremni su da odgovore na sva vaša radoznala pitanja, a pitanje koje je mene najviše zanimalo je kakav je život u Palestini. Odgovori su različiti. Najčešći problem sa kojim se danas suočavaju je kako da privuku što veći broj turista sada kada su uspostavljeni nešto bolji odnosi među susednim zemljama, a turizam je privredna grana od koje živi najveći broj stanovništva koje je ostalo na teritoriji Palestine i koje se nije odselilo dobrovoljno ili prinudno u neku od okolnih arapskih zemalja. Zatim tu su pitanja poboljšanja uslova života i praćenje savremenih tokova i zalaganje za napredak.

Veliki problem je i plasiranje radova i suvenira palestinskih umetnika i zanatlija koji sami izrađuju keramičke predmete ili figure od drveta, kao i nakit jer i ovde pristižu replike i suveniri proizvedeni u Kini koji se prodaju jeftinije od suvenira rađenih u Palestini, što naravno nanosi štetu lokalnom stanovništvu.

Ljubaznost i predusretljivost kojom su nas okružili je bio još jedan korak u mojim očima koji je potisnuo osećaj koji mi se pojavio po ulasku na teritoriju Palestine, kada sam iz vozila razgledala pogranična naselja. Imala sam tada utisak da sam zalutala u neki američki ratni film, na neku sasvim neobičnu i ludu teritoriju. Umalo se nisam osetila kao 143

Putopis zalutali ratni izveštač, ali ponašanje ljudi, naših vodiča, uz mesta koja smo obišli, sunčano i mirno vreme su učinili svoje i još jedan nivo mojih predrasuda i strahova se srušio.

Zatim smo se zaputili u najveću turističku atrakciju Crkvu Hristovog rođenja, jednu od najstarijih crkava na svetu. Čitava njena struktura je sazidana iznad pećine gde se po predanju rodio Isus Hristos i bio povijen u jaslice i smatra se svetim mestom i za hrišćane i za muslimane. Prvu Baziliku na ovom mestu je podigla Helena, majka imperatora Konstantina, ali je ona nažalost srušena tokom Samarićanske pobune 529. godine tako da je postojeća bazilika urađena za vreme vladavine imperatora Justinijana prvog, a o crkvi se danas staraju jermenska, katolička i pravoslavna denominacija ujedinjeno. Cela struktura crkve je kombinacija dve bazilike sa pećinom - kriptom između njih. Crkva ima zlatne mozaike koji su delimično opstali na bočnim koridorima i ostatke originalnog mozaika koji je zaštićen staklom i koji se može videti na pojedinim mestima. Sama vrata koja vode u crkvu su jako mala, manja od jednog metra i nazivaju se vratima poniznosti. Ovde se nalazi i prelepi veliki ikonostas i veliki broj crkvenih lampi koje ostavljaju impresivan utisak na posmatrača. Na moju žalost, pojedini delovi su bili zatvoreni zbog restauracije ali sam se zato zadovoljila izučavanjem arhitektonskih skica i crteža koji su dočaravali taj proces. U pećinu kriptu koja se smatra mestom Isusovog rođenja se silazi uskim stepenicama i prolazi kroz otvor uklesan u kamenu, a u samoj pećini se na mermernom podu nalazi velika srebrna zvezda okružena srebrnim lampama i obeležava posebnost i svetost ovog mesta za verujuće i hodočasnike.

I na ulaz se poprilično dugo čeka.

Stari grad se nalazi u središtu Vitlejema i sastoji se od osam četvrti koje se u mozaičkom stilu nalaze oko trga Manger.

144 | novembar

U njegovoj neposrednoj blizini nalazi se i Crkva Hristovog rođenja. Unutar opštinskih granica Vitlejema nalaze se i četiri značajna muzeja kao i centar Palestinske baštine gde se detaljnije može sagledati život i tradicija lokalnog stanovništva.

Pastirsko polje je sledeće značajno mesto koje možete videti u Vitlejemu i na njemu se pored parka sa drvećem danas nalazi i Kapela pastira sagrađena tako da podseća na formu beduinskih šatora čija kupola sa malim staklenim otvorima simbolizuje nebo prekriveno zvezdama i nalazi se 3 kilometra od centra Vitlejema i Crkve Hristovog rođenja. Unutra se nalaze i prelepe freske koje oslikavaju Isusovo rođenje i događaje koji su mu prethodili, a možete pročitati i neke delove Novog zaveta prevedene na hrvatski jezik.

Posle par sati provedenih u Vitlejemu produžili smo za Jerihon koji se takođe nalazi na Palestinskoj teritoriji na zapadnoj obali reke Jordan, 15 kilometara severozapadno od Mrtvog mora u Jordanskoj dolini. Ono što ovaj grad čini posebnim je njegova pozicija.

Jerihon se nalazi 258 metara ispod nivoa mora što ga svrstava u najniži grad na svetu.

Osim toga, veruje se da je jedan od najstarijih gradova, a posetiocima je veoma interesantno veliko arheološko nalazište. Na planini iznad samog nalazišta nalazi se Manastir Iskušenja do koga se stiže žičarom sa koje se pruža pogled na stari i na novi grad Jerihon. U podnožju arheoloških ostataka naselja nalazi se i legendarni izvor proroka Jelisija i prelepa fontana u mozaiku, a tu možete popiti vodu sa ovog izvora za koji se veruje da je nekada imao gorku i slanu vodu koja nije bila za piće sve dok prorok nije posetio ovo mesto i učinio čudo. Ovde možete da jašete i kamilu ili svratite kao mi na ručak u restoran pod urminim palmama koji u svom kompleksu ima i prodavnicu sa tradicionalnom nošnjom,

145

Putopis suvenirima, preparatima iz mrtvog mora i deo za prodaju i degustaciju urmi. Veličina urmi i boja varira tako da možete da isprobate i one veličine šljive. Osim u degustaciji urmi urmi, uživali smo u hrani poput humusa i falafela, dok su ispred restorana šetali paunovi i kamile a sunce pržilo.

Neka od najpoznatijih palestinskih jela su falafel (vegetarijanska alternativa nama poznatim ćevapima), magluba (pirinač sa piletinom), hummus (namaz i sos od leblebija i susama), knafeh (desert sa sirom), mansaf (jagnjetina sa jogurtom i pirinčom – a posebno se priprema kada se radi o nekim porodičnim svečanostima i okupljanjima), mutabel (pasirani pečeni patlidžani s tahinijem i limunom) i brojni drugi. U Palestini hrana pored divnog ukusa mora lepo i da izgleda, pa kod njih važi poslovica: „Hrana se i očima jede!” Zatim su tu i slatki specijaliteti. Baklave su prisutne kao i u svim arapskim zemljama.

Najpoznatiji dezert je knafeh od blagog belog sira, a u palestinskim kućama pripremaju se i razni pudinzi muhallabiyeh (sutlijaš s mlekom, bademima i pistaćima). Užitak za sva čula, pogotovu posle dana ispunjenog obilascima i razgledanjem. Dan je bio dug i završili smo ga na Mrtvom moru koje je samo po sebi još jedna neverovatna priča i avantura.

Palestina je neobična zemlja, duboko ranjena i opustošena, borbena i snalažljiva. Priča je raznih, onih koje vam razvuku široki osmeh ali i onih koje vas pogode toliko da zaplačete.

Ima svega, boljih i gorih dana ali uglavnom ide na bolje. Ljudi su željni života i novih prilika za srećniji i kvalitetniji život svoje dece. Najvećim delom sukob izaziva teritorija, parče zemlje koji žele i jedni i drugi, a snove koje sanjaju su isti.

146 | novembar

Ivana Aćimić je diplomirani MA Arh. i dizajner enterijera. Zaljubljenik u modu i putovanja, kao i dobre knjige, muziku i filmove i sam život pa je iz entuzijazma prema stvarima koje voli nastao i blog Ivanasworld. Trudi se da od života stvori sopstvenu bajku. Očarana svetom i putovanjima kao i knjigama i arhitekturom, a omiljena stvar joj je ispijanje čaja koji je pravi mali ritual. Nepopravljivi optimista koji ne može da živi bez svojih kućnih ljubimaca.

Propagira male stvari koje život čine lepšim.

147

Moda

Eko torbice koje nisu za konzervativne

148 | novembar

Intervju: Monika Belovanović @mistiquemonique

149

Moda

150 | novembar

Z

aštita planete i reciklaža u 21. veku su trend koji svesrdno podržavamo i za koji se nadamo da će i u budućnosti biti IN. Inspirisani održivim razvojem mnogi svetski modni dizajneri kroz svoje kolekcije promovišu ekologiju kako bi podigli svest kod ljudi. Da ekološki osvešćenih pojedinaca u modnoj industriji nema samo u svetu već i kod nas, uverili smo se otkrivši Filoco brend. Želeći da vam predstavimo ovu ekološko-modnu priču porazgovarali smo sa Anom Joldić, tvorcem ovog eko brenda.

DIZAJN, MODA, EKOLOGIJA I VI? KAKO JE POČELA VAŠA PRIČA I KO JE SVE NJEN DEO? Iz želje da pomirim reciklažu i otmenost, a zahvaljujući mojoj kreativnosti i stalnoj potrebi za stvaranjem unikatnih proizvoda, nastala je prva tašna koju sam napravila za sebe. Videvši reakcije okoline, shvatila sam da je i drugi žele za sebe. Tako je nastao brend Filoco.

To sam uspela uz veliku podršku moje porodice i pomoć fondacije Recan, koja je prepoznala moju ideju i omogućila da je sprovedem u delo.

Ceo proces izrade je dugotrajan, za jednu manju tašnu je potrebno oko 600 komada otvarača. Da bi oni dobili svoju upotrebnu vrednost, moraju se skinuti sa limenki, oprati, obraditi pa tek onda započinje heklanje torbe, spajanje delova i na kraju obrada postave i njeno spajanje sa tašnom.

Ceo proces se radi isključivo ručno i za jednu manju tašnu je potrebno oko sedam dana.

ŠTA ZA VAS PREDSTAVLJA FILOCO BREND? Filoco brend je sve ono što sam ja i što želim da budem u budućnosti.

Omogućava mi da bez granica izražavam svoju kreativnost, da kroz reciklažu stvaram potpuno jedinstven proizvod koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim i na taj način radim ono što najviše volim.

KAKVI SU PLANOVI ZA BUDUĆNOST, RAZMIŠLJATE LI O PROŠIRENJU FILOCO ASORTIMANA? Imam mnogo planova za budućnost, ali za to je potrebno vreme. Uskoro ću započeti izradu nakita i drugih zanimljivih modnih detalja.

IMAJUĆI U VIDU DA JE KLJUČNI ELEMENT FILOCO TORBE OTVARAČ LIMENKE, KOLIKO VAM JE U PROSEKU LIMENKI POTREBNO ZA JEDNU TORBICU? DA LI IZRADA IZISKUJE MNOGO VREMENA?

151

Moda

Model insajder

Marino Milićević

N

Pripremila: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija Fotografije: Aleksandar Gligorić Srđan Šveljo

avikli ste da ih gledate na pisti, u modnim editorijalima, na reklamama a sada ćemo ih upoznati i van piste i seta. Plezir u saradnji sa Srđanom Šveljom bira muškog modela meseca, a na kraju godine biraju se trojica vama najzanimljivijih momaka i to putem glasanja na društvenim mrežama. Momci koji budu imali najveći broj vaših glasova dobijaju vredne nagrade od garderobe do aksesoara i kozmetike. Gost naše rubrike ovog meseca je Marino Milićević, momak koga veliki broj vas zna pod pseudonimom Neprilagođeni.

152 | novembar

153

Moda

KAKO SI UŠAO U SVET MODELINGA, KADA SI ODLUČIO DA SE OKUŠAŠ U OVOM POSLU? Slučajno, desilo se preko mog instagram profila. Poznati fotograf, sadašnji moj prijatelj, Igor Mađinca me pronašao i kontaktirao za slikanje. I kako to biva već u modelingu, jedna vrata otvaraju druga, zapazile su me razne modne agencije, razni fotografi, razne video i muzičke produkcije.

Pronašao sam se u tome i to je to što živim i radim danas.

PORED MODE I MODELINGA KOJE SU TVOJE DRUGE STRASTI, ČIME SE BAVIŠ U SLOBODNO VREME?

Jako volim filmove Quentin Tarantina jer on je nešto posebno, oštri dijalozi, iscjepkana kronologija i opsesija pop kulturom. Također, njegov film Nemilosrdni gadovi mi je najdraži. Što se tiče muzike jako volim operu, ali slušam skoro sve. Za video igrice nemam vremena, ali volim Call of Duty 2 video igricu s tematikom WWII. OMILJENO MESTO NA SVETU, GDE VOLIŠ DA ODEŠ KADA ŽELIŠ DA SE ODMORIŠ OD NAPORNOG DANA I STRESA? Moj slatki dom.

DESTINACIJA IZ SNOVA? Kjoto. Duh starog Japana.

Volim da budem sa psima, provedem dosta vremena u vrtu, kuham, pogledam neke filmove. Prilično sam dosadan.

OMILJENA SARADNJA/FOTKANJE/ PRIŽELJKIVANA SARADNJA?

FILM/KNJIGA/MUZIKA/VIDEO IGRA KOJA OKUPIRA TVOJU PAŽNJU I ŽELIŠ DA IH PREPORUČIŠ ČITAOCIMA PLEZIRA?

Moja omiljena suradnja je bila sa mojim divnim prijateljem, poznatim stilistom, fotografom i živom legendom Srđanom

154 | novembar

Šveljom, isto tako s fotografom Igorom Mađincom kreativnim genijem. Toliko ću napisati što se tiče Balkana. Jako pozitivna energija mi se desila u suradnji s Tom Tailorom, super ekipa, profesionalci. Opet sam bukiran za njihovu nadolazeću reviju.

Nabrojao sam tri suradnje, dovoljno je. Ne priželjkujem nešto posebno, koristim ovo moje što mi se dešava iz dana u dan. I sve je super. Bože zdravlja.

KAKO BI OPISAO SVOJ STIL ODEVANJA? Uglavnom volim i nosim urbano.

Ponekad nešto klasično, opušteno, ovisi o raspoloženju.

DA LI U SVETU MODELINGA VLADA SUJETA I LJUBOMORA I KAKO SE SA TIM BORIŠ?

Mislim da vlada, suvišno mi je pisati o tome.

Na sreću ja imam svoj krug Aliena. Ništa negativno ne dolazi do nas, samo pozitivno.

KAKO SE GRADI SAMOPOUZDANJE, DA LI JE BILO TRENUTAKA KADA TI JE BILO NELAGODNO ISPRED OBJEKTIVA ILI NA PISTI I KAKO SE SA TIME SUOČAVAŠ? Što se tiče samopouzdanja ja se zaista ne sekiram, jednom se živi, valjda to pomaže da na kraju sve ispadne jako dobro. Opušteno i profesionalno. Po prirodi sam energičan i pozitivan, lako se zbližim s ljudima.

KAKO SE NEGUJEŠ/ODRŽAVAŠ KONDICIJU I VODIŠ BRIGU O SVOM IZGLEDU? Od 7 godine života pa do 21, igrao sam amaterski i profesionalno nogomet. Trenirao sam boks. Danas treniram minimalno, pošto mi se baš ne da. Mislim da mi godine dvodnevnog treninga i genetika ne daju da se zdebljam.

155

pratite nas plezirmagazin.com plezirmagazin.net