Plezir #26 oktobar 2015 by Plezir magazin

OKTOBAR 2015.

BROJ 26

Uvod

očetak jeseni je po nekom nepisanom pravilu u mom slučaju najdirektnija asocijacija na pečeno kestenje, šljapkanje po baricama, knjigu i duge filmske maratone. Zato smo u ovom broju dosta pričale o knjigama, družili se sa piscima i pesnicima i pokušali da vam prenesemo toplu atmosferu jeseni umesto one kišovito-depresivne zbog koje mnogi negoduju. Nadam se da ćemo u tome, ovim brojem, donekle uspeti. Horor filmovi i njihova tematika došli su nam kao odličan šlagvort za Noć veštica koja se „proslavlja“ krajem meseca pa smo za ljubitelje maski, maskiranja, čudovišta i legendarne Porodice Adams pripremili štošta zanimljivo. Kao i do sada za sva pitanja, predloge za saradnju, pohvale, kritike i slično obratite nam se putem društvenih mreža ili mejla, volimo da čujemo vaše utiske i komentare. Do sledećeg broja, ostanite vedri i uživajte u svakom trenutku i lepim ritualima kao što je čitanje Plezira.

Teodora Kovrlija, Plezir magazin plezirmagazin@gmail.com teodorakovrlija@gmail.com

2 oktobar

Sadržaj

Recepti

Apple crumble NINA SIMONOVIĆ

Putopis

Portugal DANKA KOVAČEVIĆ

Zdravlje

Knjigaževnost

Ostvari svoje snove

Nemanja Stanković

MERIMA ARANITOVIĆ / MARIJA RADOJKOVIĆ

NINA SIMONOVIĆ

Knjiga

Životni stil

Lektira za hladne dane TEODORA KOVRLIJA

Blog Klik po klik palata TIHANA SMILJANIĆ

Sadržaj

Umetnost

Muzika

Leksikon u rukama pesnika

Fiilm CONSECRATION

NINA SIMONOVIĆ

Monstrumi koje ne možete da ne volite

SARA SAVČIĆ

Kultura

Dnevnik jednog ludaka DANIJELA MILANOVIĆ

MINJA CVETKOVIĆ

Životni stil

Psihologija straha TEODORA KOVRLIJA

Kaziu De Bubu TEODORA KOVRLIJA

Sadržaj

Životni stil

Moda

102

126

Porodica Adams MINJA CVETKOVIĆ

108 Istorija najstrašnije 138 noći

MINJA CVETKOVIĆ

114

Noć veštica SOFIJA MIRČETIĆ

124

Online špartanje TEODORA KOVRILJA

Životni stil Editorijal Bez Maske

150

Ana Kisin Život jednog plesača TEODORA KOVRLIJA

C'est CHIC JOVANA KNEŽEVIČ

144

Modna kombinatorika SOFIJA MIRČETIĆ

Dizajn

162

Enterijer u dečjoj sobi NEMANJA KISO

Teodora Kovrlija

Minja Cvetković

Novinar po profesiji, urednik i internet preduzetnik kako se to danas popularno kaže, idealista u pokušaju da ispravi sve nepravde ovog sveta i stvori svoj oblak na kome neće primećivati zlurade komentare, nezadovoljne ljude i manjak higijene u javnom prevozu. Ponekad sa previše interesovanja da bi se fokusirala na samo jednu stvar, ali kada ste novinar to se računa kao plus. Veoma uporna u svojim zamislima. Plezir je nastao iz želje da stvorim nešto drugačije, novine u kojima će biti više teksta nego slike a ne obrnuto i iz potrebe da vam saopštim kako nije sve tako sivo, talentovani ljudi koji su uradili nešto sa sobom su svuda oko vas, a posao vas (baš kao ni ništa drugo dobro u životu) neće sam udariti u glavu. Skočite i uhvatite ga sami!

Master etnologije i antropologije, ludo zaljubljen u svoju struku u toj meri da planira da uz malo sreće i mnogo truda dogodine postane i istetovirani budući doktor nauka. U prošlom životu je bila malo finija ženska verzija Bukovskog, a danas je zaljubljenik u modu četrdesetih i pedesetih godina dvadesetog veka, pin-up, rokabili, sajkobili, tetovaže, naučnu fantastiku i treš horor filmove. Kada prokrastinira od antropologije mode i subkultura, pitanja postojanja malih zelenih i menjanja boje kose, pita se zašto nije ostvarila dečiji san da postane Lara Kroft, a potom mašta o otvaranju azila ili životu sa trinaest kučića. Racionalnost joj nije jača strana, a često je rastrzana između manijakalno paničnog i hipi „go with the flow“ raspoloženja. Kada bi morala da bira, životni motiv bi joj bila Hanter S. Tompsonova izjava da je život neuporedivo bolji kada ste prinuđeni da prestanete da ga uzimate za ozbiljno, a na umu uvek ima i da je normalnost samo iluzija, jer ono što je normalno za pauka je haos za muvu.

REDAKCIJA

SARADNICI Nemanja Kiso Sofija Mirčetić Danka Kovačević

Nina Simonović Pisanje o sebi joj najteže pada. Pisanje o drugim stvarima joj je uživanje. Sebično čuva dete u sebi. Voli planine. Obožava knjige. Ne zna da li više da veruje intuiciji ili razumu. Sluša čudnu muziku. Veruje u Ljubav, dobru Kafu i Pivo. Umetnost i Univerzum. Bradu i Tetovaže. Bori se za svoje snove. Slavi život. Ne može bez čokolade. Pušta dušu da joj slobodno luta ruskim stepama. Kada poraste jedino što želi je da bude Srećna. Svoje priče voli da pripoveda kroz fotografije. Volela bi da prepešači ceo svet i ostavi svoj trag u njemu. The Force is strong with this one.

Andrijana Kovrlija Milena Goševski Merima Aranitović Marija Radojković Tihana Smiljanić Danijela Milanović Jovana Knežević Sara Savčić

LAYOUT:

MaKista M Ma D E S I G N

Recept

Apple crumble twist a h t i w

Recept: Nina Simonović Fotografija: Nevena Ćirić

Da, znam da ovo nije klasičan crumble. Krenula sam sa jednim receptom, prešla na drugi, i na kraju dobila neku svoju interpretaciju – a u tome i jeste čar igranja u kuhinji. Ono što je bitno, je da se poslastica napravi za svega dvadesetak minuta jer ne zahteva pečenje kao klasičan crumble, kuhinja miriše na cimet i jesen, a gosti ga smažu odmah. Kao i do sada, vaše slike podelite sa nama na instagramu uz #kuvamouzplezir

8 oktobar

Sastojci:

• 3 veće kisele jabuke • sok od pola limuna • 5 kašika šećera • 1 kašika vode • cimet i muskantni orščić • 200gr grčkog jogurta • 1 vanilin šećer • rendana korica limuna • mlevena plazma, seckani lešnici/bademi/orasi po ukusu

Priprema:

• Narendane jabuke dinstati na srednjoj vatri sa šećerom, limunovim sokom, vodom, cimetom i oraščićem, sve dok voda ne ispari a smesa se karamelizuje. Ostaviti da se prohladi. • Grčki jogurt pomešati sa vanilin šećerom i rendanom koricom limuna. • U dubljoj čaši slagati dinstane jabuke pa grčki jogurt, posuti mešavinom mlevene plazme i seckanih badema. Slojeve možete i ponavljati, slagati unedogled... pustite mašti na volju!

Putopis

Portu l

10 oktobar

ugal NAJPOZNATIJA

TAJNA EVROPE

Tekst: Danka Kovačević Fotografije: Amer Kapetanović

d slijetanja u Lisabon do povratka nazad djelilo nas je 11 dana. U našim glavama plan je bio da obiđemo i Lisabon i obale na jugu u regionu Algarve, i zapadnu obalu do poluostrva Peniche i Porto i još mnogo toga između. Realnost je bila malo drugačija. Precijenili smo naše mogućnosti, a potcjenili Portugal, njegovu veličinu, ljepote i harizmu. Lisabon sam po sebi zahtjeva bar jednu sedmicu intenzivnog istraživanja, hodanja po magičnim ulicama naselja Alfama, Bairro Alto i Chiado, izdvojenog obalskog dijela Belem i Sintre. Mi smo imali nepuna tri dana. Ustajali smo oko 7h ujutru, pili kafu ”za ponijeti” i umjesto klasičnog doručka jeli Pastéis de nata, tradicionalni portugalski kolač sa jajima i promatrali kako se grad budi.

12 oktobar

Lisabon je zaista metropola i to nam je i pokazao. Sa nezaobilaznom linijom broj 28, u žutom starom tramvaju, obilazite srce Lisabona i on vam se uvlači pod kožu. Vidite i avangardno i tradicionalno, ali najveći utisak svakako ostavlja keramika, odnosno keramičke pločice oslikane azuležo tehnikom, koje se nalaze skoro na svakoj kući, građevini, katedrali. Toliko bogata istorija ove zemlje i njen specifičan geografski položaj dali su Lisabonu danas lice kojim se on nenametljivo raspoznaje i privlači sve veći broj posjetilaca iz godine u godinu. Zato se bacam na detalje i zaobilazim klasične ture koje možete naći u Lonely Planet vodičima. Kada na putovanju pored sebe imate fotografa, onda imate i - potragu za neistraženim, skrivenim uglovima grada, jurenje za savršenim jutarnjim/popodnevnim svjetlom, skretanje sa “utabanih turističkih staza”, žuljeve po nogama i fotografije za pamćenje.

14 oktobar

Uzimamo iznajmljeni automobil i krećemo od Lisabona ka jugu. Biramo da ne idemo autoputem, već regionalnim dionicama, kako bismo, kada god poželimo, mogli stati, omirisati vazduh, gledati u predjele ispred nas, fotografisati ptice i stada na ispaši, drvorede i zaista, bolju odluku nismo mogli ni donijeti. Divno iskustvo gdje odjednom ispred vas izroni bijela, stara vjetrenjača, piktoresno selo kojeg nema u vodičima, vidikovac sa baštom od ruža-puzavica i još mnogo sličnih detalja. Kada smo stigli u Portimao, grad nedaleko od Lagosa, poznatog turističkog centra južne obale, odmah smo otišli na plažu. Već je bilo skoro pola osam naveče, svi drugi ljudi su se vraćali, obmotani peškirima štiteći se od vjetra. Mi smo radoznalo željeli da što prije doživimo Atlantik, a ukazala nam se ogromna, pješčana, gradska plaža, sa ljudima koji su džogirali ili šetali pse. Predivno, ali ništa u poređenju sa onim što nas je čekalo u naredna 4 dana. Kilometri i kilometri zlatnih plaža koje gledaju samo u pučinu, iscjepkanih impozantnim stijenama, razdvajaju jednu oazu od druge i daju im novo ime. Tako sam na lokalnoj mapi pomenutog gradića, protežu-

16 oktobar

ći se ka istoku, izbrojala 13 plaža. U nekih 8 km obale. E, onda je uslijedila euforija zvanadaj da obiđemo i doživimo što više. Zavukli smo se na svaku obalu, bućnuli se u vodu koja je dosezala maksimalnih 20 stepeni, ali šta može da zaustavi ljude željne avanture i morske soli? Plaže, iako magične, nisu bile turistički eksploatisane, kako to obično biva, a time je i užitak bio veći. Parking je posvuda bio besplatan, ulazi na plažu takođe, a onih plastičnih ležaljki nigdje. Poneki restorančić na ponekoj od plaža, sa ribom i morskim plodovima upecanim baš tog dana i nikako drugačije. Moja apsolutno omiljena plaža tih dana bila je Carvalho, mala je i do nje se spušta stepenicama kroz tunel napravljen u stijeni. Birate da li ćete da se sklonite u hlad koji prave visoke stijene oko vas ili ćete da se sunčate na prahu od pijeska. Hedonizam.

Najistočnije mjesto do kojeg smo stigli bio je Faro. Administrativni centar Algarvea, sa divnim starim dijelom grada. Spremao se neki festival umjetnosti i filma, pa je čitava atmosfera bila pomalo boemska. Proveli smo tu jedno popodne omamljeni uličicama u kojima su naredane šarene niske kućice, intenzivnih boja, sa macama koje spavaju na suncu. A onda smo se trebali vratiti u realnost i priznati sebi da ne stižemo isplanirano, već da treba da krenemo ka zapadu i obiđemo samo JEDNO mjesto, koje smo po preporuci dobili od lokalnog ribara - plažu Odeceixe. Pakovanje, zvuk točkića po kaldrmi i opet smo u autu. Zapadna obala regije je rezervisana za prave avanturiste i surfere. Izrazito jači vjetar nego na jugu i visoki talasi na obali udomili su mnoštvo starih Volkswagen kombija, koji su na vrhovima nosili surferske daske. Rijeka Seixe se ulijeva u Atlantik i pravi prirodnu granicu između regija Algarve i Alentejo i tu se smjestila plaža sa 7 zvjezdica, dragulj zapadne obale, još neistražena i sačuvana od masovnosti. Ručali smo na stijenama iznad nje, zagledani u plavetnilo koje su šarali bijeli, pjenasti talasi i ljudi na njima. Onda smo krenuli dalje i došli do Nazarea, malog gradića iznad poluostrva Peniche, koji nam je samo služio kao prenoćište na putu do Porta. Buđenje, doručak sa pogledom na more i nastavak puta ka sjeveru bio je u znaku želje da što prije vidimo vinograde, Porto i bar jedno mjesto na putu do njega. Odluka pada na Coimbru. Najstariji univerzitetski centar Portugala, prestižno mjesto za studiranje, gdje je i jedna ptičica meni draga magistrirala psihologiju. I onda je ta preporuka značila šetnju po divnom starom gradu, fotografije

18 oktobar

sa studentima brucošima u crnim odorama i kapicama, jer je to bila prva sedmica septembra. Jeli smo sladoled, peli se po strmim uličicama i slušali fado koji je dolazio iz malih kafanica. I onda nastavili dalje. Vremena je prosto bilo premalo, tako da je svaki ulazak u automobil značio glave koje se stalno okreću ka onome što ostaje iza leđa, sa porukom ovdje se moramo vratiti nekad. Porto smo istražili i na biciklima i pješke. Ne znam šta prije da preporučim ni kako da sve pobrojim. Knjižara Lello ili Livraria Lello, magija za “knjiške moljce” i za moj ukus u tom momentu prevelike gužve, ipak je pobrala sve simpatije i natjerala me da ostanem unutra i duže od očekivanog. Ribeira kućice uz obalu Doura, kapućino u Majestic kafeu, pijaca Mercado do Bolhao, katedrale, crkve, mostovi, pogotovo most D. Luis I, ribari na molovima i stijenama, same gradske četvrti, šarmantne i romantične ulice i mali trgovi, preukusna hrana i pitko vino.

Graja i smijeh sa svih strana, gostoprimstvo i osjećaj - ovdje bih mogla da živim, ritam grada, gdje su i lokalci vani do kasnih noćnih sati, piju vino i glasno pričaju. I tako smo dan pred povratak ostavili za put do Lisabona i posjetu Sintri, magičnom gradiću u kojem se nalaze najdivnije palate koje sam ikada vidjela. Palacio Nacional da Pena, palata jarkih boja - žute, crvene i plave izgleda kao da je neko magičnim štapom prebacio iz neke bajke. Savršeno mjesto za provesti čitav jedan dan, a mi smo imali samo dva sata. I tako smo, preumorni, zadnje veče skupili snage za posljednje istraživanje grada, večerali savršenu hranu u najneuglednijem restoranu prepunom lokalaca. Takve stvari se pamte, baš kao i pjesma fado pjevačice, miris espressa serviranog na šanku i popijenog sa nogu, ukus Ginja likera od višanja, zvuk starog tramvaja kroz otvoren prozor, “bon dia” od komšinice preko puta i talasi, talasi, talasi…

Zdravlje

Ostvari

SVOJE snove l

20 oktobar

Tekst: Merima Aranitović

Tekst: Marija Radojković

Već neko vreme se družimo sa vama i kroz naše pisanje, a vaše čitanje, nas dve delimo radost stvaranja ovog časopisa. Nakon rođendanskog broja Plezir magazina poželele smo da podelimo neke naše „male tajne“ i lične upotrebe cvetnih esencija. Bez lažne skromnosti, vrlo jednostavno ćemo reći da ono što najviše volimo u pozivu praktičara cvetnih esencija (floriterapeuta) jeste da ostvarujemo sopstvene snove i da pomažemo ljudima oko sebe da isto to čine. Zvuči kao neka fraza i unapred smišljena rečenica, a zapravo nije tako, jer najlepše je osetiti radost, ostvarenja snova, naših maštanja, unutrašnjih želja i potreba. Nekada sanjamo male snove, a nekada one velike. Nekada ne želimo da budemo skromne i jednostavno pustimo mašti na volju.

Ostvar Zdravlje

Nekada ti snovi i njihovo ostvarenje zavise samo od nas, a nekada je potreban čitav niz okolnosti da bi se snovi na javi realizovali. Zato ih nekada odsanjamo za jedan dan, a nekada nam treba čitava godina da bi to postigle. Kako god, nas dve baš volimo da sanjamo. Često nas ljudi pitaju „Zašto još nismo porasle?“ i govore „da smo neozbiljne“ a nas dve se osmehnemo i pomislimo da je baš šteta što i oni ne osete (makar povremeno) tu radost snivanja. A da ovo ne bi bila „bajka“ i mi pričale do u nedogled, hajde da vidimo šta je ono što nas dve, ponekad, izdvoji od ostalih. Gde se naši snovi ostvaruju? Kako izgleda put ostvarenja naših snova, maštanja i želja? Na početku ih zamislimo. Nismo vam rekle ništa novo, ali zaista je neophodno. Ako nismo svesni svojih snova nećemo ih ni ostvariti. Zato se pitamo šta je ono što sada želimo, šta bi nas u ovom trenutku učinilo drugačijom, boljom, uspešnijom, srećnijom? To zna da bude čitav spisak želja. Pomislim „meni fali svašta“, „imam li ja išta od onoga što želim?“. Sve bih sada i odmah. Nastane konfuzija u prioritetima i trenutnim potrebama. Imamo spisak i sve smo mi to lepo zamislile, ali, sve nam je stalo tu - na snivanju i želji. Spisak neostvarenih snova često vodi negativnim osećanjima. Nekada na ovo pitanje zaista nije lako odgovoriti. Nekada smo neodlučne, nesigurne, ravnodušne, a nekada i u stanju žurbe i jurnjave oko obavljanja svakodnevnih aktivnosti da konstatujemo samo umor i potrebu za spavanjem. Pomislimo da je možda jedino krevet i vreme za san ono što nam treba. Ali sada u ovom trenutku zaista „to je nemogu-

će“, jer naš stil života zahteva drugačije izbore. A da li je tako? Vratimo se ipak na listu tih snova. Pogledajmo šta smo zapisale: nov posao, ili možda bolja pozicija na poslu, drugi šef, prilika da pokažemo šta znamo, osoba koja će da nas sasluša ili novi životni partner, ili postojeći koji se ponaša drugačije, prijatelj koji će nas pozvati, ponašati se shodno dogovorima, neko lepo putovanje, nov životni prostor, promena mesta boravka, nov auto, računar, cipele... lista baš zna da bude dugačka. Dobro, uspeli smo. Jesmo li sanjali, jesmo li zamislili, jesmo li sve to nekim redosledom i zapisali? Jesmo? Super, onda idemo dalje. Dakle napravimo nas dve nekako tu listu. Na prvom smo koraku. Sledeće se pitamo šta je ono što nas sprečava da ih ostvarimo. Nas dve ćemo istom brzinom i istim rečima odgovoriti vrlo kratko - MI sami smo sebi dovoljni da ostvarimo svoje snove. Sada nas dve čujemo one iste naše prijatelje koje smo maločas pomenuli kako kažu "hej, pa ti si luda! Čuj, šta te (me) sprečava? Daj još jedan papir da napišem - ma ne jedan, daj mi dva papira da napišem šta sve sprečava da se snovi ostvare".

SVO

Dobro, složićemo se nas dve sa tom potrebom, hajde i da uzmemo papir/dva/tri i napišemo. Čitamo šta tu stoji i gomila istih onih situacija u kojima je potrebno da neko nešto uradi, donese, odnese, kaže, prećuti, promeni, da se dogode neke stvari na ličnom nivou ili globalnih razmera. Istina, lista je stvarno podugačka, priznajemo obe. Krenemo redom, da pričamo, analiziramo, upućujemo se

OJE

Nekada sanjamo male snove, a nekada one velike. Nekada ne Ĺželimo da budemo skromne i jednostavno pustimo maĹĄti na volju. Nekada ti snovi i njihovo ostvarenje zavise samo od nas, a nekada je potreban Ä?itav niz okolnosti da bi se snovi na javi realizovali. Zato ih nekada odsanjamo za jedan dan, a nekada nam treba Ä?itava godina da bi to postigle

nove

Ostva

Zdravlje

SVO sn u trenutno stanje i situacije, pa gde smo tu mi, šta smo sve učinili da promenimo okolnosti u kojima smo se našli, koliko su ti naši snovi realni, a koliko nisu. U nekom trenutku prebacimo se na onaj prvi papir sa snovima pa krenemo da ih precrtavamo. Nešto više nismo ni sigurni da su to naši snovi. U nekom trenutku shvatimo da su to snovi naših roditelja ili prijatelja, partnera. U jednom momentu zamislimo sebe u toj analiziranoj situaciji, kreiranoj tako da se nađemo u ostvarenom snu i uplašimo se. Ups, nisam tako htela. Hajde opet, da vidim malo bolje da li sam to želela. Ok, nove cipele želim, ali da li baš hoću nov posao ili mi je ovaj postojeći sasvim po ukusu, ali samo da ga malo prilagodim sebi. Sa druge strane, neki drugi san baš mi se dopada kako bi to izgledalo da se ostvari, ja to zaista želim - ok, idemo nazad. I okrenemo opet list šta nam zapravo nedostaje da bismo bili na putu ostvarenja naših

snova i dodamo da pored tih stvari što fale zapravo ono što nama ZAISTA nedostaje jesu naše osobine: odlučnost, upornost, odgovornost, kreativnost, istrajnost, inspiracija, motivacija, samopouzdanje i slično. U ostvarenju sopstvenih snova ključnu i najbitniju ulogu igramo mi sami, naša sposobnost i mogućnost da sledimo sebe i sopstvene potrebe. Mi ovde ne govorimo o vetrenjačama i nemogućim stvarima. Ukoliko nešto zaista želimo i radimo na tome sigurno ćemo istrajati i uspeti. Nije uvek jednostavno, ali moguće je. Kreatori našeg života smo mi sami. Krenemo tako što menjamo svoje uobičajene oblike ponašanja, reakcije. Napravimo strategiju i organizovano radimo na svojim snovima. One cipele što sam želela: cena im je visoka i nedostaje mi toliko novca. Hajde dada preraspodelimo, nađemo način da zaradimo dodatno, jednostavno potražimo neke slične ili sačekamo sniženje.

ari

U ostvarenju sopstvenih snova ključnu i najbitniju ulogu igramo mi sami, naša sposobnost i mogućnost da sledimo sebe i sopstvene potrebe

je takođe jedna od bitnih činjenica koje je potrebno da budemo svesni. Kada promenimo štošta u sebi i oko sebe ostaje nam onaj najlepši deo - da jednostavno ostvarimo i živimo svoje snove. Ovo nema potrebe mnogo da objašnjavamo. Sigurne smo da ste živeli neki od svojih snova i da znate koliko je lepo biti u njima. Sjaj u očima, osmeh na licu, ispunjeno srce, oblak energije koji se nađe oko nas u momentu u kome dišemo svoje snove je samo mali deo onoga što možemo rečima opisati. I onda se vratimo na sam početak priče. Gde smo nas dve u našim snovima i zašto se razlikujemo? Male tajne korišćenja cvetnih esencija se kriju u podršci naših snivanja i njihovoj realizaciji. Od definisanja snova, maštanja, kreativnosti, inspiracije (Iris, Fawn Lily, Zinnia, Cosmos, Calendula, California Wild Rose, Trumpet Vine Lotus...). Najveća podrška je zasigurno u menjanju nas samih: prevazilaženje strahova (Mimulus, Aspen, Evening Primrose Rock Rose, Cherry Plum, Red Chesnut, Mountin Pride...), izgrađivanju samopouzdanja (Buttercup, Larch, Elm, Pretty Face, Sunflower,Wild Rose...) istrajnosti (Penstemon, Mountain Pride, Oak, Gentian, Angelica, Borage, Olive, Hornbeam...), motivaciji (Blackberry, Tansy, Shasta Daisy, Self Heal, Morning Glory...), odgovornosti (Sclerantus, Willow, Black Cohosh, Milkweed, California Poppy, Mullein, Cerato, Heather...) i čitavom nizu osobina koje nam nedostaju da menjamo svoju svakodnevicu. Pričale smo o nežnom uplivu cvetnih esencija u naš život i tome koliko su one zapravo podrška u mnogim situacijama. Zato naša mala tajna jesu upravo one: zamislimo svoj san, stavimo ga na papir, razmislimo o njemu i jednostavno ga ostvarimo. Ne zvuči teško! Zato probaj i TI. 

OJ E nove Ne odustajemo i nalazimo način. Ili možda hoću novu poziciju na poslu, shvatamo da nam nedostaje osobina kvalitetnog javnog nastupa. Krećemo da radimo na tome (pohađamo kurseve, uvežbamo javni nastup...). Zaista metod nije bitan i tehnika je manje važna stvar. Ono što je važno u ostvarenju snova jeste osvešćivanje da je to lična promena, lična osobina na kojoj ćemo raditi i uz pomoć koje ćemo promeniti našu svakodnevicu. „Isti putevi vode uvek na isto mesto“. Zato je neophodno da menjamo, stvaramo, intenzivno radimo na sebi i kreiramo nove okolnosti u kojima ćemo se naći. Prva promena koja će se desiti i olakšati ostvarenje naših snova jesu situacije u kojima ćemo se tada naći, a koje se ranije nisu dešavale. Sopstvenim promenama menjamo i okolnosti u kojima se nalazimo. Nije lako ali je moguće. Veličina naših snova određuje i veličinu promene koju moramo uneti u naš život, to

Foto: unsplash.com; deathtostock.com; picjumbo.com

DREAM BIG, START SMALL, ACT NOW!

Knjige

Lektira ZA HLADNE DANE Pripremila: Teodora Kovrlija

26 oktobar

ktobar je u našoj zemlji tradicionalno mesec knjige i kao takav spada u retke, pozitivne tradicije koje uprkos lošem stanju u kulturi i dalje opstaju, nekako. Iako se iz godine u godinu pomama za autorima koji ne zaslužuju status pisaca, niti bi se njihova pisanija mogla nazvati knjigama, povećava komercijalni deo sajma počinje da preuzima primat, ipak i dalje ima nade da su preokreti mogući. Za sada se nadamo da jesu. Ove godine pojedini izdavači su zbog protesta i

nezadovoljstva uslovima, koji sve manje idu u prilog malim izdavačima, odustali od pojavljivanja na jubilarnom 60 beogradskom sajmu knjiga. Ova vest, nažalost, nije naišla na veliki odjek u javnosti navikloj da nepravde posmatra ćutke i ne postavlja nepotrebna pitanja. Uspešnost ovogodišnjeg sajma će biti moguće komentarisati kada manifestacija prođe, a do tada pozivamo knjigoljupce iz čitavog regiona da obrate pažnju i na male izdavače koji se možda neće naći na sajmu ali je njihova izdanja i dalje moguće pronaći, recimo online sa popustima. Mi smo izdvojili neka koja su nas zainteresovala u ponudi domaćih izdavača, malih i velikih.

Knjige

PELJEVIN PAKET // EMPIRE V + BETMEN APOLO Viktor Peljevin

Genijalan, misteriozan, provokativan, pomeren, originalan, briljantan, sumanut...lista epiteta kojima su pokušali da opišu Viktora Peljevina je beskrajna. Nedavno su u ponudi izdavačke kuće Booka izašle dve knjige ovog ruskog maestra – reizdanje knjige Empire V i premijera nastavka pod naslovom Betmen Apolo. Korice ova dva izdanja uradio je talentovani Bratislav Milenković. Bratislav je kreirao knjige „blizance“, jednu latiničnu, drugu ćiriličnu, prave kolekcionarske primerke za sve one koji uživaju u savršeno spakovanoj umetnosti.

EMPIRE V Cinična priča o Onima Koji Vladaju Ovim Svetom – ovoga puta vampirima koji nam više ne sisaju krv nego novac, u čemu im pomažu njihove zemaljske sluge Haldejci, a glavno oružje u toj prljavoj zaveri jesu magične reči glamur i diskurs, čija je suština u maskiranju i kontroli. Grubo govoreći – glamur su lepe slike, a diskurs – mudre priče o tim slikama. Čitalac knjige će se naći pred teškim iskušenjem: razmišljanja vampira o tome kako funkcioniše ovaj svet vrlo su ubedljiva i teško je ne poverovati im. Hoćete li naći slabu kariku u lancu argumenata?

BETMEN APOLO Posvećeno mojim prijateljima i vršnjacima, generaciji ruskih vampira rođenih 1750–2000. svima koji su u ovaj život ušli kao u gostoljubivi noćni klub, ne znajući da je noć koja nas je prigrlila već na izmaku. Glavni likovi knjige su junaci romana „Empire V“, ali prethodno upoznavanje s njima nije obavezno. Možete početi odavde i „Empire V“ pročitati posle.

28 oktobar

MOLEKULI

Ivan Tokin Molekuli su zbirka priča Ivana Tokina objavljivanih u periodu od 2009. do 2015. godine, kao i do sada neobjavljenih priča. Većina njih pisana je za City Magazine.

„...Izašao sam iz reke i nastavio da hodam. Shvatio sam da sam patike ostavio tamo gde sam ih izuo. A mogao sam da ih nosim u levoj ruci, i tako da hodam. Kao žene u filmovima, kad hodaju u letnjim haljinicama koje lete oko njihovih butina, u haljinicama sa nestašnim bretelama, koje daju dramatičan doprinos lepoti leta. Kao neka takva žena, zgodna, sa sandalicama okačenim o kažiprst i srednji prst desne ruke. To sam mogao, ali sam zaboravio patike. Ali sam mogao i da zamišljam da sam bosa žena u letnjoj haljini. Hodala sam lako po travi i nisam se ničemu čudila. Blag letnji vazduh mi je mazio butine, kosa mi se lagano njihala u ritmu hoda, prstići na stopalima su mi se grčili u tačno određenim fazama koraka, a onda se opuštali i stopalo se vraćalo u svoj idealan oblik. Gledala sam u svoja stopala u travi. Bela koža, ljubičasti noktići i zelena trava okolo. Spustila sam se do reke, zgazila hrabro u mulj i uživala. Mekana, masna i vlažna zemlja mi je hladila stopala, u prljavoj reci je lebdeo odraz mog tela, a kad se nagnem, i lica. Pomislila sam – najlepša sam leti. Pas se nije čudio. Pas se prema meni ponaša isto i kad sam veliki muškarac u zelenom duksu i kad bosa hodam po travi. Pas se očigledno odlično razume u život.“ (odlomak iz priče Leto)

TAMNA MATERIJA

Mojca Kumerdej Astronomija definiše tamnu materiju kao nevidljivu supstancu koja se prepoznaje samo po svojim efektima. Istoimena zbirka poznate slovenačke književnice napisana je preciznim, kontrolisanim jezikom, bez bilo kakvog nagoveštaja da će uspeti da se otrgne iz carstva tišine. Mojca Kumerdej izbegava direktne, šokantne upade u svakodnevicu, ali s druge strane uvodi autentične, polifone glasove, obeležene često dramatičnim događajima. Sa istančanim osećanjem za psihološka prelamanja i nijanse, autorka otkriva tanku liniju između lične slobode i različitih pokušaja koegzistencije u društvu koje ne trpi odstupanja ili kreativnost i teži da ljudsko biće svede na nivo serijskog broja, robota ili puke biološke materije. U središtu autorkine pažnje nalazi se ljudsko telo koje pokušava da erosom nadiđe tanatos, suočavajući se, neprestano, u tom pokušaju, sa sopstvenim granicama i prolaznošću. Pored analitičke oštrine i bogatstva svog rafiniranog, briljantnog jezika, Mojca Kumerdej u svet slovenačke proze donosi još jednu retku dragocenost, a to je – inteligentan humor.

VITGENŠTAJNOV NEĆAK Tomas Bernhard

"Vitgenštajnov nećak" je delimično autobiografski roman, s podnaslovom "Jedno prijateljstvo", i to jeste knjiga o prijateljstvu pisca s gotovo genijalnm, ali poludelim nećakom čuvenog filozofa Ludviga Vitgenštajna. Pisac se priseća njihovog dugogodišnjeg poznanstva i pokušava da rekonstruiše delove ekscentričnog života svog najboljeg prijatelja, kao neku apoteozu neprestane borbe umetnika da preživi u svetu koji tone u bezumlje.

DOLI SITI

Orli Kastel-Blum Antijunakinja ovog distopijskog sveta bori se sa materinskim instiktom stvarajući od sebe negativ tipične jevrejske majke. Ali i za to postoji strašni razlog jer, koje bi dete moglo normalno da odrasta na mestu kao što je Doli Siti? Doli Siti je grad haosa i ružnog, neprijateljsko i tužno mesto koje predstavlja dom doktorke, protagonistkinje ovog romana. Ona živi sama u gigantskoj stambenoj zgradi gde vrši eksperimente na životinjama u svom stanu laboratoriji. Iako veoma hladnokrvna, tugovaće kada uginu zlatna ribica i pas, a stvari postaju znatno komplikovanije kada pronađe napuštenu bebu u prtljažniku automobila. Od svog objavljivanja do danas, ovaj roman preveden je na holandski, francuski, nemački, engleski, švedski, grčki, italijanski i španski jezik.

LAKI SVETOVI

Tatjana Tolstoj Geopoetika svojim izborom iz dveju knjiga najnovijih pripovedaka poznate i mnogo prevođene u svetu, ruske spisateljice Tatjane Tolstoj (izborom sačinjenim u dogovoru s njom), objavljuje još jedno remek-delo vrhunske proze ruske i svetske književnosti. Pisane u žanru autobiografske umetničke proze, ove priče se mogu čitati i kao poglavlja modernog povezanog romanesknog štiva. Životni put radoznale, maštovite i promućurne devojčice čije odrastanje do pune ljudske zrelosti teče od druge polovine XX veka u vrtlozima sučeljavanja i konfrontacija razuđenih oprečnih opštih filozofskih, ideoloških i individualnih ljudskih koncepcija života, beskrajno je polje za različite oblike čitalačke identifikacije na svim meridijanima zemaljske kugle zahvaćene „tihom vatrom“ svekolikog višesmislenog rasejanja.

30 oktobar

FOKUSIRANOST // Neprimetni pokretač izuzetnosti Danijel Goleman

U knjizi Fokusiranost psiholog i novinar Danijel Goleman istražuje nauku o pažnji u svim njenim oblicima. Obnavlja značaj tog retko primećenog i potcenjenog mentalnog svojstva koje igra neizmerno važnu ulogu u našem probijanju kroz život. Pažnja umnogome funkcioniše kao mišić: ako se loše koristi, oslabiće; ako se valjano koristi, jačaće. U doba neprekidnog ometanja pažnje, Goleman ubedljivo tvrdi da je sad važnije nego ikad da naučimo kako da izoštrimo fokus ako želimo da se takmičimo, a pogotovo ako želimo da budemo uspešni. U današnjem bučnom, brzom svetu, lako je postati izolovan, rastrojen, preplavljen. Iako se smatra da je obraćanje pažnje izgubljena veština, ona je u osnovi zadovoljstva, produktivnosti, dobrih međusobnih odnosa na ličnom i profesionalnom nivou. Goleman pokazuje zašto su izuzetno uspešnim osobama potrebne tri vrste fokusa, kako to potkrepljuju obimne studije slučaja iz različitih polja, od sporta, preko obrazovanja i umetnosti, do poslovanja. Kombinacijom najnovijih istraživanja i prak-

tičnih saznanja, Fokusiranost otkriva šta razlikuje stručnjake od amatera i zvezde od prosečnih izvođača. Izuzetno su važna poglavlja koja se bave značajem razvoja pažnje kod dece, jer se u njima ističe da je učenje dece veštinama koje podrazumevaju usredsređenost, zapravo polaganje temelja samosvesti i samokontrole na koje se nadograđuju druge veštine socijalnog i emocionalnog učenja, neophodnih za uspeh u školi, kasnije u poslu, ali pre svega u različitim oblicima socijalne integracije.

SVAKA ČAST VUČIĆU Slaviša Lekić

Publikacija „Svaka čast Vučiću“ je svojevrsna politička autobiografija Aleksandra Vučića. U knjizi su sabrane gotovo sve najupečatljivije izjave koje je tokom svog dvodecenijskog bavljenja politikom dao (u intervjuima, na konferencijama za medije, mitinzima, tribinima i ostalim javnim skupovima) današnji premijer Srbije. Izjave (od 1995. do sredine 2015. godine) su podeljene u poglavlja, svaka izjava ima datum i izvor (gde je rečena ili objavljena). U uvodnom poglavlju nazvanom „Umesto predgovora“ štampane su recenzije sledećih autora: Bojana Majlević, glumica Teofil Pančić, novinar i književni kritičar Dragoljub Draža Petrović, kolumnista Zoran Pavić, novinar Sloba Milošević, tviteraš

PRIČA ZA BIĆE VREMENA Rut Ozeki

Ćao! Zovem se Nao, i ja sam bíće vremena. Znate li šta je „bíće vremena“? Objasniću vam ako mi date trenutak-dva. Bíće vremena je neko ko bitiše u vremenu, a to ste vi, i ja, i svako ko je postojao, postoji, ili će postojati. Inače, trenutno sedim u kafiću s francuskim sobaricama u Gradu elektrike Akiba, slušam tužnu šansonu koja svira u nekom trenutku vaše prošlosti, a to je moja sadašnjost, pišem ovo i razmišljam o vama, tamo negde u mojoj budućnosti. A ako čitate, onda možda i vi razmišljate o meni. Vi razmišljate o meni. Ja razmišljam o vama. Ko ste i šta radite?

NESPORAZUM U MOSKVI Simon de Bovoar

Intrigantni rukopis objavljen nakon autorkine smrti prvi put na srpskom jeziku. Dva glasa. Dva sveta. Jedan život. Nastavila je školovanje, zaklela se da će se usprotiviti svojoj sudbini: napisaće doktorsku tezu koja će podići prašinu, dobiće katedru na Sorboni, dokazaće da ženski mozak vredi isto koliko i muški. Ništa se od svega toga nije desilo. Držala je predavanja i bila aktivna u feminističkim pokretima. Ali kao i druge žene – one koje nije volela – dozvolila je da je iscede muž, sin, kuća... Novela koju Simon de Bovoar nije želela da objavi zbog očiglednih aluzija na njen privatni život sa Sartrom.

Šesnaestogodišnja Tokijka Nao zaključila je da postoji samo jedan način bekstva od neizdržive usamljenosti i školskih siledžija, ali pre nego što sve okonča, htela bi da ostavi zapis o životu svoje prababe, zen-budističke monahinje. Jedinu utehu predstavlja joj pisanje tog dnevnika, kojim će uticati na nečiji život više nego što može i da zamisli. Na zabačenom ostrvcetu na drugoj strani Tihog okeana, spisateljica Rut nalazi na plaži Helou kiti koferčić, dospeo u more verovatno tokom razornog cunamija 2011. godine. Dok polako razotkriva tajnu njegovog sadržaja, Rut se otiskuje u prošlost, ka Naoinoj drami s tajanstvenim završetkom, ali i u sopstvenu budućnost.

Nesporazum u Moskvi govori o bračnoj krizi i krizi identiteta kroz koju Nikol i Andre, bračni par profesora u penziji, prolaze za vreme putovanja u Moskvu. Provlačeći problem komunikacije kroz celo delo, De Bovoar analizira gorke posledice starenja: propadanje tela, odustajanje od planova i seksualnog života, gubitak nade... Posledica zaoštravanja „nesporazuma“ jeste sve dublje zaranjanje u prošlost koje na kraju dovodi do zapitanosti o samom smislu ljudskog života. U brzom ritmu smenjuju se stanovišta glavnih junaka te tako paralelno stičemo uvid u muško i žensko gledište, njihove razlike i sličnosti. Simon de Bovoar je već koristila ovakav dvostruki fokus u svojim ranijim romanima, ali nikad sa tolikim intenzitetom i takvom komplementarnošću kao u Nesporazumu u Moskvi.

GODIŠNJA DOBA Stiven King

„Da li vi pišete samo horor?“, glasi drugo najčešće pitanje koje postavljaju Stivenu Kingu, kako sâm kaže u pogovoru ovom vrhunskom kvartetu romana. Premda jeste svetski majstor proze strave i užasa, opire se tome da ostane sahranjen u tom žanru. Ova četiri dela trijumfalno dokazuju da on ume i da izađe iz horora, a pravo su zadovoljstvo za svakoga ko traga za Kingovim krajnje osobenim opojnim pripovedanjem, grafički prikazanim scenama i likovima te napetim zapletima.

USPAVANA I VRETENO

Nil Gejmen, Kris Ridl Ona beše jedna od onih šumskih veštica što su pre hiljadu leta proterane u izgnanstvo. Proklela je novorođenče tako da se, kad devojče napuni osamnaestu, ubode na prst i usni večnim snom. Možda mislite da znate ovu priču. U njoj je mlada kraljica, koja samo što se nije udala. Tu su i neki dobri, vredni i sta-

Evo te četvorke: PROLEĆE: NADA UMIRE POSLEDNJA: RITA HEJVORT I ISKUPLJENJE U ŠOŠENKU Najosobenija priča o nepravednoj zatvorskoj kazni i neobičnom bekstvu još od romana Grof Monte Kristo. KVARLJIVO LETO: NADAREN UČENIK Zlatni dečko iz Kalifornije i starac čiju groznu prošlost on otkriva stupaju u jezivi odnos odanosti i uzajamnog parazitiranja. JESEN: GUBITAK NEVINOSTI: LEŠ Četiri hvalisava dečaka odlaze u šume Mejna, gde šibani kišom i suncem pronalaze život, smrt i otkrivaju sopstvenu smrtnost. ZIMSKA PRIČA: METOD DISANJA Priča o ženi rešenoj da rodi dete po svaku cenu, ispripovedana u jednom neobičnom klubu. Ako se ispostavi da su u ove priče ipak upleteni košmarni elementi, razlog za to ne treba tražiti u okultnom, već u odlučnosti čovečanstva dvadesetog veka da se vrati u mračni srednji vek, epohu čiji je Stiven King idealni bard. Po prve tri novele snimljeni su filmovi: Bekstvo iz Šošenka (režija: Frenk Darabont, 1994), Nadaren učenik (Brajan Singer, 1998) i Ostani uz mene (Rob Rajner, 1986).

meni patuljci, zamak obavijen trnjem, i princeza koju je, kako se govorka, zla veštica proklela da spava večnim snom. Ali ovde niko ne čeka da se pojavi plemeniti princ na belom konju. Ova bajka je istkana nitima mračne magije, koje se upliću i raspliću i svetlucaju i sjaje. Kraljica će možda i dokazati svoje junaštvo, ako princezi uopšte i bude potrebno da je neko spase...

Knjizevnost

Nemanja S SAD RAZUMEM SVE ŠTO ZNAM, DOK SAM SAMO ZNAO NISAM IMAO POJMA!

Nakon prošlomesečne promocije njegove druge knjige “Neštozačitanje” u Parobrodu, imala sam priliku da razgovaram sa Nemanjom i pokušala da otkrijem odakle proističe kontradiktornost copywritera koji se odlučio da svoje dnevne zabeleške o životu i ljubavi uobliči kroz “kratku esejističku formu Facebook statusa”.

Intervju: Nina Simonović Fotografije: Anđela Grozdanić, Milena Koraćević

34 oktobar

StankoviÄ&#x2021;

"JEDNO SU ŽENE, A DRUGO MOGUĆNOSTI."

"IMA NEKIH KOJIMA JE TO ŠTO NEMAJU SVE ŠTO IMAJU."

"NISAM OPSEDNUT SOBOM. SAMO SAM FANATIČNO POSVEĆEN DRUGIMA U OKVIRU SVOJIH MOGUĆNOSTI." OBZIROM DA SI RODOM IZ MLADENOVCA, KAKVA JE TVOJA VEZA I ODNOS SA BEOGRADOM?

Često kažem da ne živim u Beogradu. Ja samo radim i stanujem u njemu, a živim u sebi. Nemam problem s njim, a nemam ni snažnu afekciju prema njemu. Prihvatam ga takvog kakav jeste. Ne konzumiram ga previše, već ga okrajam na parčiće koje mogu da progutam. Beograd je previše ciničan za mene. Imamo miroljubivu koegzistenciju, ali i dalje tvrdim da nisam Beograđanin.

sam medijator između nekih sila, onoga što nam svima daje supstancu i druge osobe. U oba slučaja se radi na uobličavanju iskaza koji bi trebalo da bude prijemčiv, prepoznatljiv, a da opet govori o proizvodu. Kao copywriter pišem kul rečenice, ali to je sve naručeno. Sve je to stvar zanata. Možda me upravo petnaestogodišnje praktikovanje tog zanata razvilo za moje pisanje, da budem ekonomičniji, jezgrovitiji, da imam bolju dramaturgiju teksta, dvostruke tvistove... U tome se krije veza. JESI LI SE ZBOG ISKUSTVA U COPYWRITINGU

RADIŠ KAO COPYWRITER U AGENCIJI MCCANN. DA LI POSTOJI NEKA UZAJMNA VEZA IZMEĐU COPYWRITINGA I PISANJA KNJIGE?

U firmi sam medijator u komunikaciji između brendova i potrošača, a u svom pisanju

ODLUČIO ZA PISANJE U FORMI STATUSA?

Generalno ne verujem u iskaz koji ne može da stane u jednu rečenicu. Sam po sebi sam fragmentaran, živim na dah. Ne vidim život kao ravnomeran niti svoju energiju doživljavam na taj način.

Knjizevnost

Ispostavilo se da je Facebook optimalni medij za mene, pogotovo što je privatno javno glasilo. Sve je to krenulo zapravo veoma spontano. KOLIKO KREATIVNE SLOBODE IMAŠ U AGENCIJI?

To je određeno velikim brojem instanci na koje ja ne mogu da utičem. Ceo tim direktora, s jedne strane, koji ima svoje prohteve i klijenta, sa druge. Ovo je posao gde se 99% najboljih ideja, nažalost, baca upravo zbog svih tih većanja. Ili ih čuvaš za nekog narednog klijenta koji će imati više razumevanja, pa ih adaptiraš. Ovo je zanat kao i svaki drugi, u kome se ti služiš tehnikama umetničkog stvaralaštva, iako ovo nije umetnost pošto naručena tema ne može da bude autorsko delo. Jednostavno iznajmljuješ svoju dušu. Bavim se zarađivanjem novca za život. Ja se ne legitimišem preko svoje profesije, ne identifikujem se s njom. DA LI TO ONDA ZNAČI DA TVOJE STVARALAŠTVO, ODNOSNO PISANJE, DOBIJA CELOG TEBE?

Svakako, jer sam se opredelio za oblik koji ne zahteva mnogo vremena. Nekad mi u samo par sekundi nešto bljesne i to prođe kao hit (npr. “Jedno su žene, a drugo mogućnosti”), dok ti neke ideje i misli zriju... Mada najviše volim kada doživim malu epifaniju i ispalim to iz sebe. Lepa pričica koja ima poetičnu i filozofsku crtu, delić istine na koji svako od nas doda svoj i dobije se kompletna slika. Ne mislim da je to što pišem apsolutna istina. Ja samo dajem svoj ugao gledanja, za koji obično procenim da je previđen, zanemaren. Pisanje mi je autoterapija.

Pišem o svom intimnom i emotivnom iskustvu na sebi svojstven način. KAKAV JE PROCES SELEKCIJE STATUSA ZA KNJIGU?

Prednost imaju oni koji su meni posebno dragi. Prva knjiga obuhvata period od 20072013. Bila je muka živa proći kroz sve to opet, tj. kroz sebe, videti gde si sve i kakav si bio u proteklih 5 godina, evocirati sve te osećaje opet, to je bio jedan nivo teskobe. Kopaš po sebi, naiđeš na svakakvo đubre. A naiđeš i na neka svetla koja te ohrabre.

"ČETVRTAK JE PETAK KOJI JE BLAGO ZAOSTAO U RAZVOJU, A PONEDELJAK JE SUBOTA KOJA PATI OD KOMPLEKSA VIŠE VREDNOSTI." "IMAM NEKE SUPER PRIJATELJE SA KOJIMA SE UOPŠTE NE DRUŽIM. NE ŽELIM DA KVARIM TAKO DRAGOCENE ODNOSE."

Knjizevnost

Sledeći je bio fizički – selekcija, copy, paste, lektorisanje... Sada objavljujem po principu “voleo bih da se ovo nađe u knjizi” i tako sebi već u startu olakšavam posao. Mada imam i jednu ideju da objavljujem samo lagane statuse, a sve ono što mi je bitno objavim za par godina u knjizi neobjavljenih statusa. Ranije sam bio usmeren na to da napravim foru, a sada volim sam proces pisanja, to mi je novo područje slobode.

NA PROMOCIJI SI, POSLE IZLAGANJA TATJANE JOVANOVIĆ, REKAO DA ONA VIDI MNOGO VIŠE U TVOM PISANJU NEGO ŠTO TU ZAISTA POSTOJI. ČEMU TAKO SKEPTIČAN STAV?

Zato što je to njen kapacitet. Ona je sposobna da vidi više, ima dar za to. Objašnjavala mi je šta sve pronalazi u mom pisanju, i to mi je zaista pomoglo da vidim puteve kojima se krećem, pošto ljudi to obično rade nesvesno. Naučila me je mojoj metodi.

DA LI TI LAJKOVI, TJ. MANJAK ISTIH, UDARAJU NA SUJETU?

To se dešava sve manje, shvatio sam da već imam dovoljno “lajkova” u životu. Ne mogu da kažem da mi nisu bitni, ali lajk treba zaraditi, ponuditi nešto zauzvrat. KOJI AUTORI I KNJIŽEVNA DELA SU NAJVIŠE UTICALI NA TEBE I OBLIKOVALI TE?

Moj doživotni favorit i heroj je Emil Sioran, esejista. Ja ga zovem propovedač. Dostojevski odmah uz njega, kao i Man. A od savremenijih Don DeLilo, Boris Vijan, Kuci... Najveći deo dobrog pisanja meni dođe iz dijaloga sa umetničkim delima.

"ONO ŠTO UPADA U OČI MI NE ZAPADA ZA OKO."

ZAR NISI DONEKLE TOGA BIO SVESTAN, JER DOK ČITAŠ TI BIRAŠ AUTORE KOJI TI ODGOVARAJU I U ČIJEM PISANJU SE PRONALAZIŠ? ZAŠTO SI SE ONDA IZNENADIO TIM NJENIM STAVOM I VIĐENJIMA?

Zato što sam to ja. Moj recept za “coolness” utemeljen je na tome da sebe ne shvataš ozbiljno, a sve ostalo shvataš najozbiljnije. DA SE VRATIMO NA RUSE. KAKO SAM RUSISTA PO PROFESIJI, MORAM DA TE PITAM KAKO STOJIŠ SA NJIHOVOM KNJIŽEVNOŠĆU I OSTALIM VIDOVIMA UMETNOSTI?

Volim njihovo stvaralaštvo, književnost i filmove naročito, i osećam da mi je blisko. Omiljeni su mi Tarkovski, Balabanov, Zvjagincev - iako sam ogorčen Leviatanom... Volim da gledam filmove od kojih mi je, uslovno rečeno, loše – koji otvaraju pitanje egzistencije. Volim da gledam filmove Tarkovskog. On me šutira po podu i lupa mi šamare, ali posle njih ja sam neko drugi, nešto sam dobio. Sve to što dobijaš na taj način te polako osvešćuje. Saznanja do kojih si došao sa samim sobom ostaju ugrađena u tebe zauvek (“Sad razumem sve što znam, dok sam samo znao nisam imao pojma”).

"MRZIM KAFU, ALI VOLIM DA JE

PIJEM. MRZIM JE ZATO ŠTO NEMA ŠTA SEM KAFE DA SE PIJE TAKO

KAO ŠTO SE PIJE KAFA. A JA

SAMO TAKO UMEM DA PIJEM ONO

ŠTO VOLIM. MOŽE DA SE POPIJE JEDNA, DRUGA, AJDE, ČAK I

TREĆA KAFA. ALI ŠTA POSLE

PITI? NA ISTI NAČIN I IZ ISTIH

RAZLOGA MRZIM NEKE LJUDE, ALI VOLIM DA IH VOLIM."

Knjizevnost

Dostojevski mi je ubedljivo najbolji pisac ikada, on me je duhovno vaspitavao. Najviše volim Zapise iz podzemlja, a na pusto ostrvo bih poneo Karamazove. Ne volim ovu super ciničnu struju u kojoj su Peljevin i Sorokin, jer ruganje tuđoj neautentičnosti nije dokaz sopstvene autentičnosti. ŠTA JE SA MUZIKOM?

Kada slušam muziku, ja joj se prepustim, ne slušam je onako usput. Meni muzika uslovi stanje, potpuno sam u tome. Nikad mi nije

bila uzgredna stvar. Radiohead se ugradio u mene, i veoma ih cenim. Arsen Dedić mi je kao drugi tata, i on me je vaspitao i pokazao kako jedan muškarac treba da se ponaša. A tu su i Alice in Chains i EKV. KAFA ILI ČAJ?

Kafa, mnogo kafe. Ona je za mene cigareta u tečnom stanju, zdrava doza otrova. Mislim da svako treba da ima neku zdravu dozu otrova u životu. Zapravo većinu stvari pišem u kafiću u kraju uz dve, tri, četiri kafe.

JEDNOM PRILIKOM JE BOJAN BABIĆ

KAKVI SU TI PLANOVI ZA DALJE? GDE TE

O TEBI I TVOM STVARALAŠTVU REKAO

LJUDI MOGU ČUTI?

“INSTROSPEKTIVNA EKSTROVERTNOST, NIHILISTIČKO ŽIVOTOLJUBLJE, APSOLUTISTIČKI RELATIVIZAM, OZABAVLJENA METAFIZIKA, DO BOLA PRODUBLJENA BANALNOST.” OTKUD TOLIKA KONTRADIKTORNOST?

Ona mi je ugrađena. Uvek iznosim borbu dva principa, dozvoljavam ljudima da se/me sagledaju iz oba ugla.

Planiram da češće organizujem nastupe u manjim kafićima sa sit-down programom. Menjaću materijal koji čitam, nikada neće biti isto kao na promociji u Parobrodu. Naredna promocija će se održati 16. oktobra u knjižari Delfi u SKC-u, sa početkom od 20h.

Blog

Ĺ˝ivotni stil

Tekst: Tihana SmiljaniÄ&#x2021;

Klik po Klik,palata

44 oktobar

Reći da svako od nas ima određenu dozu egzibicionizma bilo bi preterano: setite se samo svih svojih Fejsbuk prijatelja koji su poslednji status šerovali tamo negde 2010. godine. Ili i sami spadate u takve? Autorka ovih redova s druge je strane kontinuuma, zato, između ostalog, i piše za magazin koji čitate, a kad se saberu svi njeni tvitovi, broj karaktera zasigurno bi odgovarao broju karaktera u nekoj podebljoj knjizi. Ne znam kako bi moj život izgledao da nam nije interneta: gde bih, i kome, izlagala svoje misli? Srećom, ne moram ni da zamišljam. A situacija je ista i za mnoge druge koji su zahvaljujući internetu pronašli svoju zanimaciju ili hobi, ili pak hobi pretvorili u pravi biznis.

U prvo vreme bili smo konzumenti sadržaja, i po tome se čitati nešto na internetu nije mnogo razlikovalo od posete biblioteci. A onda je došla revolucija - svako ko misli da ima šta da kaže ili pokaže ima priliku da u samo nekoliko klikova otvori svoju internet kuću, i u nju pozove čitav svet. Koliko će sveta zaista doći u goste, zavisi od mnogih faktora: kvaliteta sadržaja, ciljne grupe, marketinga, uloženog rada i truda i – sreće. Naravno, pod internet kućom podrazumevamo blog. A upravo kao što je kuća nekad bila samo pećina u kojoj su naši preci potražili zaklon od životinja i prirodnih nepogoda, tako je i blog pretrpeo evoluciju od pećine do raskošnog penthausa, ili vile s bazenom. Blog je, po definiciji, sajt koji čine odvojeni zapisi, takozvani postovi, obično prikazani u obrnutom hronološkom redu – najnoviji postovi pojavljuju se prvi. Moderni blogovi nastali su iz takozvanih onlajn dnevnika, u kojima bi ljudi zapisivali svoje živote.

Na početku, međutim, nije mogao svako da bloguje, jer je za objavljivanje sadržaja na mreži bilo potrebno poznavanje tehnologija kao što je HTML. Za oca bloga drži se Ian Ring, tvorac platforme za takvo jedno vođenje dnevnika, nazvane jednostavno „e-journal“. Iako je njegova platforma, napravljena 1997. godine, posle nekog vremena napuštena kao projekat, oživljena je i unapređena 2006. godine. Međutim, nikad nije postala popularna kao neki tada već postojeći servisi. Kasnih devedesetih, s pojavom alata za objavljivanje na internetu dostupnih širokim masama, koji nisu zahtevali nikakvo tehničko znanje, dolazi i do ekspanzije blogova. Imaš ubistveni recept za tortu za koji te stalno moljakaju na kućnim zabavama? Znaš kako umiriti mala čudovišta kod kuće? Gde su rasprodaje? Kako jednostavno napraviti noćni stočić? Ili ti samo treba mesto na kom ćeš pod pseudonimom iskukati kako ti je šef kreten? Otvori blog.

OD INTERNET-PEĆINE DO INTERNETPENTHAUSA Do 2009. godine blogovi su uglavnom bili održavani od strane jedne osobe, povremeno male grupe ljudi, a onda su porasli u ozbiljne internet destinacije, s postovima koji piše veliki broj autora, često i profesionalno uređivanim. Novine, televizijske stanice, univerziteti... primer su institucija kakve su otvarale svoje blogove i činile da blogovi dobiju na značaju i saobraćaju. I dok je blogove na početku činio samo tekst – pandan pećini – danas tipičan blog kombinuje tekst, fotografije, linkove ka drugim blogovima i stranicama. Neki komuniciraju putem videa - sigurno ste čuli za vlogove, koji su ništa drugo do video blogovi, drugi postoje u dimenziji zvuka, pa tako možete nečije stavove na određenu temu da slušate na njegovom podkastu. Kad je o temama reč, jednostavna pretraga na Guglu otkriće vam da na svaku zamislivu temu postoji neko ko o njoj bloguje, ma koliko naizgled beznačajna, nepotrebna ili smešna bila. Kvantitativna situacija je prilično impresivna. Februara prošle godine postojalo je oko 172 miliona Tumblr blogova i skoro 76 miliona blogova na WordPress platformi, ali znalci ističu da je najpopularniji servis za blogovanje Blogger, koji, doduše, nema javno dostupnu statistiku. Ono što je sasvim sigurno jeste da se novi blogovi otvaraju svake sekunde svakog dana.

46 oktobar

Neverni Toma bi pitao: a čemu sve to? Zašto bi se neko uopšte upustio u avanturu otvaranja svog bloga? Autor takvog pitanja možda je živeo pod kamenom poslednjih nekoliko godina. I dok i dalje mnogi blogeri bloguju iz ličnog zadovoljstva ili potrebe, da bi beležili svoje dane, vežbali se u pisanju ili fotografiji i upoznavali istomišljenike (komentarisanje je važan aspekt blogovanja i verovatno delimično zaslužan za njegovu ogromnu popularnost), postoje i oni koji su deo ogromne industrije i koji su nešto što je inicijalno započelo kao zabava i način da se prekrati vreme pretvorili u ozbiljan biznis.

Kad je o temama reč, jednostavna pretraga na Guglu otkriće vam da na svaku zamislivu temu postoji neko ko o njoj bloguje, ma koliko naizgled beznačajna, nepotrebna ili smešna bila

Chiara Ferragni BLOG I MODA Pitanje šta zajedničko imaju moda i internet pre nekoliko godina sigurno je ličilo na ono pitanje iz Alise u zemlji čuda - koja je razlika između gavrana i pisaćeg stola? U 2015. godini, međutim, moda i internet su toliko postali isprepletani i nedeljivi da su gotovo postali jedno. Oni sa okom za odevne kombinacije pre deceniju ili više morali su da se zadovolje presvlačenjem pred ogledalom i komentarisanjem autfita selebritija sa drugaricama uz kafu, a onda je došao blog. Modni blogovi pokrivaju širok dijapazon tema: savete, istoriju mode, trendove, izveštaje s revija, street style... i idu od najpoznatijih kuća do malih dizajnera. Piše ih svako: ljudi koji znaju (ili misle da znaju!) o modi i ka vođenju bloga ih goni ljubav prema njoj, ljudi koji rade ili su radili u modnoj industriji i sa pratiocima dele insajderske informacije. Postoje i oni koji su počeli kao „autsajderi“, da bi zahvaljujući svojoj ekspertizi koju su izneli na blogu dobili stalno radno mesto u industriji.

48 oktobar

Najpoznatiji su ipak personal style blogovi, na kojima ljudi dokumentuju svoje odevne kombinacije, inspirišući čitaoce i pomažući im u večnoj dilemi - šta danas da obučem? Svet je postao svestan toga da se nešto dešava kad je 2003. godine blogerka Ketrin Fini (Kathryn Finney) sa bloga The Budget Fashionista dobila pozivnicu za njujoršku Nedelju mode, ekskluzivni događaj za ljude iz industrije, novinare i kupce, koji su obični ljudi mogli da prate isključivo putem medija. Dve godine kasnije nastao je čuveni The Sartorialist, koji nam i deset godina kasnije donosi ono najbolje od mode sa ulice. Prošlo je nekoliko godina i svi su postali svesni uticaja modnih blogera - kreatorski duo Dolče i Gabana (Dolce & Gabbana) dospeo je u novine ne samo zbog onoga što je prikazao, već jer je prvi red, dotad rezervisan isključivo za glumice s A liste i Anu Vintur, napunio modnim blogerima, čak im dao i laptopove tom prilikom.

Jane Aldridge Tokom njujorške Nedelje mode 2011. godine dizajneri koji stoje iza brenda Proenza Schouler i sami su promovisali rad modnih blogera. Očigledno, postalo je jasno da je publika do koje modni blogovi dopiru ogromna, i da su samim tim mogućnosti reklame sjajne. Pritom treba u vidu imati ono što ih razlikuje od modnih magazina - iza njih stoje obični ljudi, i zato postoji identifikacija čitalaca s blogerima i njihovo poverenje u napisanu reč. Svi, ili gotovo svi krenuli su s blogovanjem kao zabavom, koristeći osrednje fotoaparate i praveći nevešte poze u svojim sobama, a najbolji od njih i najspremniji na napredovanje, usavršavanje i ulaganje, svoje blogove su pretvorili u prave poslove. Možda je teško zamisliti šta je to u održavanju bloga posao, ali biti jedan čovek koji pod svojom palicom ima osmišljavanje, planiranje i izvođenje sadržaja, pisanje, fotografisanje, vođenje naloga na društvenim mrežama, kontakt s pratiocima i klijentima, nije jedno-

Blair Eadie stavno kao što izgleda (i u to se možete lako uveriti otvaranjem sopstvenog bloga). Naravno, profesionalni momenat ogleda se i u domenu zarade. Nekad zarada znači promovisanje brenda u zamenu za komad odeće, kozmetike ili pak neke druge usluge, nekad je u pitanju klasično reklamiranje, samo što je umesto jedne cele stranice u časopisu reklama zapravo obučena i pomenuta.

Cifre koje se vrte oko najuspešnijih blogera milionske su, kako u pogledu pregleda njihovih blogova, tako i u pogledu zarada. Prihod koji oni ostvaraju dolazi od tzv. affiliate prodaja (svaki put kada čitalac putem bloga ode do nekog proizvoda i kupi ga onlajn, bloger dobija procenat), saradnji s brendovima, nadoknade za pominjanje nekog proizvoda i sopstvenih kolekcija koje kreiraju. Po zaradi i uticaju, blogere predvode Bler Idi (Blair Eadie) ili Atlantic-Pacific, i Kjara Feranji (Chiara Ferragni), koja je začinila The Blonde Salad. Kada je Bler prvi put na sajt stavila affiliate link, do sledećeg jutra upravo tu haljinu sa sajta ASOS kupilo je 83 ljudi. Ona danas radi za dizajnersku kuću Tory Burch, pa se može reći da joj je blog izvor „džeparca“, prilično izdašnog, verujemo, jer baš na njen blog mesečno klikne gotovo 2 miliona ljudi. Kjara pak od affiliate prodaja zaradi i do 80.000 dolara mesečno, a godišnje njen prihod ide do – ne zaboravite da dišete – celih 8 miliona dolara. Tu je i Džejn Aldridž (Jane Aldridge) iza Sea of Shoes, koja zarađuje 45.000 dolara mesečno, ali priznaje i da troši gotovo dvaput toliko na – cipele! Ipak, otkako je počela da posluje s modnim kućama, zaradi je pridodala i po 5.000 dolara za svaki sponzorisani post. Ako vam nije dosta cifri u glavi, Rejčel Parsel (Rachel Parcell) s bloga Pink Peonies zarađuje bar 960.000 dolara godišnje samo od affiliate marketinga, a osnivač Sartorialista Skot Šuman (Scott Schuman) prodao je reklamiranje na svom blogu American Apparelu i Net-A-Porteru za milion dolara. Za nešto što je počelo kao hobi – nije loše.

50 oktobar

Rachel Parcell Scott Schuman

Emily Schuman

Elsie Larson & Emma Chapman

BLOGOVANJE ZA NEODLUČNE Oni koji ne mogu ili ne žele jasno da se opredele za usku tematiku kojom će se baviti njihov blog, deklarišu se kao lifestyle blogeri i na svojim internet destinacijama dele sve: recepte, odevne kombinacije, trikove u uređenju doma, poslovne savete i crtice iz života. Najbolji među njima iskoračili su u oflajn svet, i izgleda da, iako je internet glasilo budućnosti, pravi uspeh i priznanje dešavaju se tek van njegovih okvira. Tako je Emili Šuman (Emily Schuman) s bloga Cupcakes and Cashmere, na kom piše o modi, hrani i DIY (do it yourself) potpisala ugovor s kompanijom Estee Lauder i izdala dve knjige. Sestre Elsi Larson (Elsie Larson) i Ema Čepmen

(Emma Chapman) mame uzdahe svojim fotografijama kreativnih jela i slatkiša i čudima koje stvaraju s malo testerisanja i farbanja na blogu A Beautiful Mess. Pored izdavanja dveju knjiga – jedne s receptima, a jedne DIY – sestre su napravile svoj program čestitki, na koji se možete pretplatiti mesečno ili na više meseci. Svakog meseca pretplatnici dobijaju paket od dvadesetak čestitki, razglednica, zahvalnica ili sličnih papirnih drangulija, koje su sve redom kreativne i neodoljive. Poslednji veliki poduhvat ovih blogerki bila je kupovina kuće od prihoda s bloga! – njeno renoviranje i poklanjanje u dobrotvorne svrhe. Kapa dole.

Zoella O KREMICAMA I KARMINIMA I dok se modne blogerke bave izgledom, ali prevashodno u domenu modnih kombinacija, postoje njihove koleginice bjuti blogerke koje su se skoncentrisale isključivo na kozmetiku. One često ne bloguju već vloguju, a najbolje od njih imaju manje od četvrt veka i već su od svog posla pribavile sebi nekretnine. Nije ni čudo - rubrike o kozmetici i šminkanju među najčitanijim su u ženskim časopisima, a kada o ovim temama govore obične devojke, možemo biti sigurne, ili gotovo sigurne, da ćemo dobiti iskrenu i vrednu procenu, te shodno tome uložiti ili ne uložiti svoj novac. A posećenost ovih kanala, koja gledaoce ne košta ništa, ozbiljno je ulaganje u vrednost blogera i vlogera. Zoi Sag (Zoe Sugg), dvadesetpetogodišnja Britanka poznatija kao Zoella, pretvorila je svoj hobi, koji je počeo u njenoj spavaćoj sobi, u posao s punim radnim vremenom. Njen Jutjub kanal ima više od devet miliona pretplatnika, i doneo joj je mogućnost da ranije ove godine kupi kuću od preko milion funti u Brajtonu. Njena godinu dana starija koleginica Tanja Ber (Tanya Burr) može se pohvaliti „skromnim“ brojem od preko tri miliona pretplatnika, sopstvenom linijom kozmetike, ali i knjigom Love, Tanya – vodičem za lepotu i autobiografijom, uz dodatak saveta i trikova za kuvanje.

52 oktobar

Tanya Burr

A KAKO JE NA DOMAĆEM TERENU? Trend blogovanja i čitanja blogova nije zaobišao ni našu zemlju. Iako je teško govoriti o ozbiljnim zaradama i uopšte atmosferi bloginga na način na koji ona postoji u globalnim okvirima, stvari su se ipak pomerile s mrtve tačke, na kojoj su bile pre nekoliko godina kada su najčitanije domaće blogerke i dalje radile iz ljubavi. Danas pak Branislava Antović, autorka Brana’s Divine Worlda, živi od svog bloga, na kom beleži svoje odevne kombinacije i rado promoviše domaće umetnike, Ivana Marinković Mandić (Jedan frajer i bidermajer) pronašla je kroz blog novi posao, organizatora venčanja, Jelena Karakaš (Ko ne voli cipele) zahvaljujući blogu dobila je posao u magazinu Elle, Ivana Dagović (Slurp-oRama & Cutensils), Nevena Zelunka Cvijetić (Hleb i lale), Sonja Lazukić (Silly World) i Ivana Volić (Moja mesta) svakog godišnjeg doba prave po jednu Gozbu, oflajn događaj koji okuplja ljubitelje druženja i dobrog zalogaja.

Za našu najuspešniju blogerku Zoranu Jovanović, poznatiju kao Zorannah, čuli su i oni koji ne prate blogove. Blogerka, koja je svoj modni blog pretvorila u posao, često se može sresti na stranicama žute štampe ili pak na televiziji, a za predstojeći Sajam knjiga objavila je svoju knjigu i time podigla mnogo prašine. No, voleli je ili ne, Zorani se mora priznati da je bloging kao pojavu podigla na nivo na kom se on u Srbiji bar malo približio svetskim okvirima. Jer, kao što smo videli, blogovanje se pretvorilo u ozbiljnu industriju i ko zna u kojim će se pravcima kretati u narednim godinama – ali je izvesno da će tu biti još dugo. Interesantno je pitanje koji je faktor odgovoran za to što neki kvalitetni blogeri imaju praćenje od nekoliko miliona ljudi, a drugi, koji ni u čemu ne izgledaju lošije, ne mogu da probiju nekoliko desetina hiljada. Očigledno, za nečiji uspeh zaslužan je kvalitet, ali istina je da za svaki sadržaj postoji publika. Ko će privući najviše ljudi? Neko s kim možemo da se poistovetimo, neko ko je rastao na način na koji želimo mi da rastemo, ili pak neko ko vodi život kakav sigurno nikad nećemo, ali je baš zato i uzbudljiv? Kakav god odgovor bio, neminovno je da postoji stalan razvoj, prihvatanje novih tehnologija (blogeri su jedva dočekali pojavu Instagrama, a mnogima on danas predstavlja socijalnu mrežu broj jedan za reklamiranje i privlačenje novih pratilaca), nove ideje, nov sadržaj i očuvanje istog onog glasa koji je postojao i na početku, s prvom kamerom i lošim uglovima fotografisanja. Blogovanje je za srećnike i one koji se nadaju da će to postati postalo posao kao i svaki drugi – ako želite da u njemu budete dobri, morate stalno da radite i stalno od sebe zahtevate više, i rezultati će doći. Nekad, doduše, pomaže i malo vilinske prašine.

Umetnost

54 oktobar

n o k i s Le~ku rukama pesnika ~ Tekst: Sara Savčić

susret oktobru i dolazećem Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga, odlučili smo da vam predstavimo dvoje mladih i talentovanih umetnika. Jedan dečak i jedna devojčica, oboje pesnici, upisali su se u naš Leksikon i kazali nam ko su im omiljeni crtani junaci, ko je umetnik življenja, dali nam sjajne preporuke za čitanje/gledanje/ slušanje, ali i otkrili kako to nastaje pesma. Prve stranice našeg virtuelnog leksikona ispisuju dvoje pesnika.

Umetnost

Mariola PanteliÄ&#x2021;, koja vence pravi od leprĹĄavih snova, ovih dana promoviĹĄe svoju novu zbirku poezije, upravo pod tim imenom. "Venac od snova" l

56 oktobar

NEŠTO ZA POČETAK...

Poeziju pišem maltene od kad znam za sebe, dobro ne baš od tad, al’ već od neke desete godine. Mada verujem da je to začeto još u najranijem detinjstvu, jer su mi roditelji stalno pevali neke pesmice i čitali pesme iz knjiga čika Jove Zmaja. Tako da smatram da sam „rođena” sa poezijom u sebi i da je nekako i živim čitav život. Valjda zato toliko volim i muziku, kojoj sam posvećena i kroz pevanje u horu, evo već sedam godina... PAMTIŠ LI KAKO SI I KADA OSTALA BEZ SVOG PRVOG MLEČNOG ZUBA?

Stvarno se ne sećam kako, ali mislim da je to bilo one godine kada sam pošla u školu. Sećam se samo da je mama sačuvala negde taj moj zubić, kao i da sam ga prve noći nakon toga držala pod jastukom jer kažu „valja se”, ali nisam sasvim sigurna da je baš tako bilo.

pozitivno, koji veruje u ljude i njihovu dobrotu. Umetnici življenja su ljudi koji se trude da nađu posao koji vole i njega da rade, koji prate svoje instinkte, koji imaju hobije. Verujem da je svaki čovek na neki način vrsta umetnika, samo je problem što ne prepoznaju svi to u sebi. ODAKLE STIŽE INSPIRACIJA I IMA LI JE UVEK?

Inspiracije uvek ima i ima je svuda. U zavisnosti od toga o čemu neko želi da piše, naravno. Iako nam se nekad čini da naša inspiracija dolazi od nekoga drugog, suštinski ona dolazi iznutra, iz nas samih, i te, nekad nagonske, potrebe za pisanjem. Budući da je moja poezija pretežno ljubavna, meni je potrebna neka „muza”, i uvek neka i postoji, ali mislim da je na kraju ta pesma zapravo refleksija mojih osećanja, koja sam često i sama stvorila, a ne direktno ta druga osoba. OMILJENI CRTANI JUNAK?

KAKO NASTAJE PESMA?

Pre jedno deset godina i ja sam o tome razmišljala i onda sam napisala pesmu baš sa tim naslovom. Pesma može nastati bilo gde, u bilo kom raspoloženju, u bilo koje doba dana, nema pravila... Ono što ja mislim da je najvažnije, jeste da ona izađe direktno iz srca i duše, jer samo tada može biti istinita i lepa. SLATKO, SLANO, LJUTO ILI NEŠTO PETNAESTO?

Slano, pa slatko, a može i ljuto i kiselkasto, obavezno začinjeno. Pica, masline, čokolada i neki osvežavajući napitak. KOGA SMATRAŠ UMETNIKOM ŽIVLJENJA?

Umetnik življenja je svaki onaj čovek koji ume da uživa u životu, koji na život gleda

Ima ih mnogo. Uglavnom su to Diznijevi junaci, ali volim i ostale poput Duška Dugouška, Ptice Trkačice i Pere kojota, Toma i Džerija... teško mi je jednog da izdvojim. Ali ako bih morala jednog, prva mi na pamet pada Pepeljuga, možda jer sam taj crtani među prvima gledala i upamtila. Pepeljuga je princeza, a sve devojčice kad su male žele da budu princeze i naravno, da uvek imaju srećan kraj. Eto, da ukratko kažem omiljeni crtani junaci su mi Diznijeve princeze. MOŽE LI SE OD LJUBAVI PREMA ONOME ŠTO RADIMO I KONKRETNO ŽIVETI?

Zavisi od toga šta radimo. :) Budući da se ja bavim pisanjem, tu je onda odgovor negativan. Bar za sad. Možda kad napišem roman jednog dana. Mada i romanopisci rade

Ljose, jeste poslednja knjiga koju sam pročitala, a koja me je oduševila, eto ona mi prva pada na pamet. Kad je muzika u pitanju, od kad pevam u horu, mnogo više slušam duhovnu muziku, pa bih preporučila na primer slušanje Pokajničke Molitve Vladimira Milosavljevića, kompozicija za solistu i mešoviti hor, a kad su filmovi u pitanju ima ih toliko mnogo i sad ne bih mogla jedan da izdvojim, ali uvek mi na pamet prvo dođe moja najomiljenija serija i svima bih je od srca preporučila. U pitanju je Put za Ejvonli, kanadska porodična serija koja se dešava na ostrvu Princ Edvard i prati život i avanture devojčice Sare koja je ostala bez oca i majke i dovedena je kod rođaka u Ejvonli da tamo živi sa njima. Serija ima dušu, i svako ko je pogleda poželeće da živi u ovom izmišljenom mestu. Serija je snimljena na osnovu knjiga kanadske spisateljice Lusi Mod Montgomeri. ŠTA TE JE POSLEDNJI PUT SLATKO NASMEJALO?

Ljudi. Uglavnom me ljudi slatko nasmeju, i to su uglavnom moji najbliži prijatelji. Slatko me nasmeju i one razne zezalice na Fejsbuku, uglavnom natpisi na slikama ili neki vicevi. Sviđa mi se što su naši ljudi duhoviti i što su u stanju da u roku od pet minuta svaku situaciju okrenu na šalu. Volim i crni humor i to me često slatko nasmeje. nešto sasvim drugo od čega zarađuju i žive, a onda im ovo pisanje dođe onako usput. Retki su oni koji mogu od svog pera i da žive. Naravno da težim ka tome, al’ u međuvremenu se trudim da radim i još neke druge poslove. PREPORUKA ZA PROČITATI, POSLUŠATI, POGLEDATI?

Avanture nevaljale devojčice, Maria Vargasa

58 oktobar

HOĆE LI SE OSTVARITI NEKI LEPI PLANOVI U SKORIJE VREME?

Evo jedan od planova se upravo ostvaruje. Izdala sam svoju drugu zbirku poezije "Venac od snova". Sad radim na promociji knjige i gledaću da je promovišem i u drugim gradovima, a nadam se i u susednim državama, za početak. :) Imam dosta umetničkih planova, ali da ne otkrivam sve baš unapred.

prvo počne od sebe. Neka nađe umetnika u sebi, jer on je sigurno tu negde. Stvarajte! Možda prvi put nećete biti zadovoljni tvorevinom, možda ni drugi, i ko zna još koliko, ali u jednom momentu sigurno hoćete. Čak i ako to ne ispadne baš onako kako ste zamislili, ili po merilima drugih, vi ćete biti srećni samo zbog tog stvaralačkog čina, a čini mi se da je za umetnika to i najvažnije, da je ispunjen, dok to radi. I na kraju ako ste zadovoljni vi sami po svojim merilima, ne dajte drugima da vas pokolebaju. Ako se nađe makar jedna osoba kojoj se to dopadne, znajte da niste uzalud stvarali. Svima bih preporučila da se učlane u neki hor, folklor, kulturno-umetničko društvo. Da plešu, crtaju, slikaju… jer sve to bogati dušu. Čak i ko ne ume da stvara sam, može biti deo nečeg većeg, gde više ljudi zajedno stvara umetnost.

VENAC OD SNOVA

PORUKA SVIM LJUDIMA ŽELJNIM KULTURE?

Aktivno se bavite kulturom! Nemojte da kukate kako nemate para za kulturu. Skoro svaki dan u Beogradu (a i u drugim gradovima) se otvaraju neke izložbe. One su skoro uvek besplatne. Na raznoraznim sajtovima sa popustima mogu se naći povoljne karte za pozorište. Književne večeri su besplatne. Samo je potrebno imati dobru volju i potražiti. Ko god je željan umetnosti i kulture neka

Satkana u moju ruku misli, Iznebuha i bez kakve greške, U snu sazda venac taj od reči, Onog dana kad se pišu pesme. Kad ukloni mrenu straha svojih, Sa sanuća davno prošlih, novih, Kad naveze u pesme svoje sve, Što nije smela niti znala pre. Rodiće se u tom sanku ova, Još jedna, lepša, Kao venac od snova!

Umetnost

Stevica Rajčetić, stidi se kad mu traže da govori o sebi. Ne stidi se kada govori o piti od višanja i kada veze pesme o Njoj. Inspiraciju crpi u mnogim stvarima. Grmljavini grudi i oblacima dima - negde između zvezda i blata. l

60 oktobar

NEŠTO ZA POČETAK...

Ćao, ja sam Stevica. Stvarno se zovem tako! Bez šale, sto i koji kilogram preko, skoro dva metra, brada, al’ eto, Stevica i poezija Između zvezda i blata. PAMTIŠ LI KAKO SI I KADA OSTAO BEZ SVOG PRVOG MLEČNOG ZUBA?

Prvi ne pamtim, ali znam da sam treći izvadio sam uz pomoć Mikelanđelove noge. Bilo je malo krvi, bolelo je (ako slučajno vidiš mog komšiju Baneta i on ti kaže kako sam se drao i plakao na sav glas, znaj da laže!), ali uspesmo to da obavimo nas dvojica. Hteo sam da trampim zub sa Vilom Zubić, ali baka je bila mišljenja da je bolje da zub damo Lindi da pojede, baš se nisam slagao sa tim, te je zub postao ukrasni detalj Kinder parka, tačnije, klupica za Šilju. KAKO NASTAJE PESMA?

Pesma nastaje kada sva ostala čula sem srca zakažu, kad se pogube i beže koliko ih noge nose od nas. Obično se to dešava kada se sudarite sa nečijim pogledom ili sa dlanovima i imate toliko toga da kažete tom nekom, a ne umete, tačnije, ne možete to da mu kažete zbog velike knedle u grlu koja se najednom pojavljuje i osujećuje sve vaše planove, pa se mora posegnuti za hartijom i zapisanim rečima kao nemim svedocima i saborcima na putu ka ostvarenju željenog cilja. SLATKO, SLANO, LJUTO ILI NEŠTO PETNAESTO?

Hrskavo, slatko i toplo, premazano tankim slojem pavlake ili kremom i posuto šećerom u prahu. Dakle, pita od višanja. Dobro, može i hrskavi slani čvarak uz slaninu, pršutu i penasti kajmak. I naravno, uvek može domaći pekmez od cepanih šljiva.

KOGA SMATRAŠ UMETNIKOM ŽIVLJENJA?

Svakog prosečnog građanina Srbije koji je uspeo da ostane normalan u ovom okruženju. Šalim se, Džejmi Olivera. Kuvanje je moja prva i za sada nekako amaterski i više neostvarena ljubav. Obožavam da gledam njegove emisije, pogotovu one u kojima putuje i kuva po provincijama Italije i Engleske. Kad ga pogledaš kako sa istom dozom sreće, entuzijazma i ljubavi priprema najobičniji sendvič sa slaninom za klince u svojoj kamp kućici i najzahtevnije kulinarske đakonije u nekom restoranu sa par Mišelinovih zvezdica, shvatiš da čovek živi svoj san spajajući ga sa svim aspektima života koji ga čine lepim i ispunjenim. ODAKLE STIŽE INSPIRACIJA I IMA LI JE UVEK?

Kako kad, nema tu nekih pravila. Dešava se da po par meseci ništa ne napišem, što me baš indisponira, ali onda odjednom samo padne pljusak i paf – eto je pesma, eto ih pesme u nizu. Inspiracija se uvek krije u nekom osmehu, u puštenoj kosi, u golom ramenu, u pegicama na nosu, u crvenim gaćicama, u onih par centimetara između mladeža na kuku i gornjeg dela samodržećih čarapa, u pogledu, u tišini, u grmljavini grudi, u tupom bolu stomaka, u vlažnim dlanovima i u oblacima dima. OMILJENI CRTANI JUNAK?

Miki Maus, bez premca. Volt Dizni i njegovi junaci su imali veliki uticaj na mene prilikom odrastanja, ali se Miki izdvojio kao jedno simpatično, staloženo, veoma promućurno i duhovito biće sa ogromnom harizmom u mišijem obliku. Iz te fascinacije su proistekli i silni posteri sa njegovim likom koji su ponosno stajali iznad mog kreveta i radnog stola. Kao klinac sam skupljao Mikijeve zabavnike i

do svoje jedanaeste godine sam bio ponosni vlasnik ukupno 120 brojeva istog. Nažalost, pozajmio sam ih drugaru na par dana i to se malo više razvuklo, tačnije, ta pozajmica se razvukla do dana današnjeg. MOŽE LI SE OD LJUBAVI PREMA ONOME ŠTO RADIMO I KONKRETNO ŽIVETI?

Teško, mada se novac može nadomestiti besplatnim kartama za pozorište i teglicama džema, ali nekako se potajno nadam da će se pronaći i neka tajna obožavateljka poezije koja će biti spremna da mi dotira vruć hleb i prazan burek u ranu zoru. Bez svega toga, teško. Sve se svodi na puko prebacivanje iz praznog u prazno, pogotovu ako uzmeš u obzir to da je višemesečno kašnjenje plata na portalima sasvim normalna stvar, kao što je normalno i to da tu istu platu možda više i ne vidiš, pošto je tamo neko zaključio da to tako može i treba. Takva je situacija u svakoj grani umetnosti, pošto se sve svelo na podobnost nauštrb kvaliteta. Ipak, vidim da ljudi ne odustaju, da se bore, da stvaraju i dalje uprkos trenutnoj beznadežnoj situaciji, a najbolji dokaz tome su portali koji promovišu mlade pesnike, pisce, fotografe i muzičare, dajući na taj način dokaz i stvaraocu i publici da njihov rad nije uzaludno bačen. Biće bolje jednog dana, samo ako dođe do tog dana.

Što se muzike tiče, ove godine sam veoma zadovoljan kvalitetom muzike koja nam je plasirana, pošto je dosta bendova sa područja stare Jugoslavije izbacilo odlične albume, ali bih izdvojio bend Artan Lili kao najveće osveženje na domaćoj muzičkoj sceni. Voze od prve do poslednje pesme, nema prevelikih oscilacija u kvalitetu, i što je najbitnije, oseća se velika doza pozitivne energije u svakom trenutku prilikom preslušavanja. Eto, mislim da od albuma Eve Braun „Prisluškivanja“ nisam bio ovoliko fasciniran nečijom muzikom. Ako ste ljubitelj netaknute prirode, predivnih pejzaža, avanture ili zavisnik od neke vrste adrenalina, onda morate pogledati film Everest koji je snimljen po istinitom događaju, a radi se o grupi alpinista koji pokušavaju da osvoje vrh sveta. Dalju radnju filma ne bih da govorim, pošto ni sam nisam ljubitelj prepričavanja nečega što tek treba da pogledam. ŠTA TE JE POSLEDNJI PUT SLATKO NASMEJALO?

Listanje starih sveski iz osnovne škole. Bilo je fascinantno videti da mi je rukopis ostao na istom nivou kao pre xxx godina kada sam na pismenim sastavima iz srpskog jezika dobijao trojku kao zbir dve ocene: jedinice pošto nije bilo moguće rad pročitati i petice po javnom čitanju.

PREPORUKA ZA PROČITATI, POSLUŠATI, POGLEDATI?

Svako dete i svaki odrasli čovek bi trebalo da pročitaju knjigu „Sanja“ od Mome Kapora koja je samo na oko dečja, ali u stvari u mnogome govori i o nama zlim odraslim ljudima, tačnije, o tajnom i misterioznom svetu osećanja na jedan veoma jednostavan i lepo izražajan način.

62 oktobar

HOĆE LI SE OSTVARITI NEKI LEPI PLANOVI U SKORIJE VREME?

Knjiga je moj najveći i najozbiljniji plan, iako to ne izgleda tako mojim prijateljima i saradnicima. Sve smo lepo uradili, Aleksandra Jevtović je uradila nerealno odlične ilustracije,

Željka Janković sve to lepo izlektorisala, Stevan Krstec kao direktor Kreativne radionice Balkan i ja odabrasmo pesme za zbirku, inspiracija i muza učiniše sve od sebe da se pesme napišu, ali eto, na kraju nas je sve zakočio sponzor pošto se zbog nepredviđenih okolnosti povukao iz celokupne priče, tako da knjiga sada čuči na hard disku i čeka novog sponzora da bi ugledala svetlost dana, pa se nadam da će se to i desiti u neko skorije vreme. PORUKA SVIM LJUDIMA ŽELJNIM KULTURE?

Čitajte, koristite daljinske upravljače i šetajte.

O KIŠI Neću da je pitam ima li nekog, pije li znoj sa njegove kože i da li se još uvek onako čvrsto privija uz telo posle divlje ekstaze svih čula… Ne, neću, ipak nisam toliko jak, pa da podnesem reči kao što su strasti, želja, i blud, sa njenih usana, a da pri tome ne priča o nekoj našoj noći, ili danu… Ne, neću je pitati da li još uvek ima naviku da ćuti, i da se poput brodolomnika, osami u svojoj sobi, sa svim tim jazz-om i knjigama, nestane daleko od ljudi… Sa njom mogu samo o kiši o pričanju očima, besu i smehu, o nekim tajnim znakovima čežnje koje mi ponekada šalje, i o onima koje ja njoj šaljem.

Kultura

狂人日记 Kuángrén Rìjì

DNEVNIK JEDNOG LUDAKA

Tekst: Danijela Milanović

64 oktobar

“DNEVNIK JEDNOG LUDAKA” JE REALNA SLIKA KINESKOG DRUŠTVA KOJA DO ČITAOCA DOPIRE KROZ PRIZMU ČOVEKA BOLESNE PSIHE KOJI JE POSTAO TAKAV POD TERETOM OGROMNIH ZABLUDA JEDNOG SUMANUTOG SVETA

ruga polovina XIX i početak XX veka u Kini, obeleženi su velikim istorijskim, političkim i kulturnim promenama. Promene koje su se dešavale u ovim sferama bile su veoma značajne, kako za društvo i narod, tako i za pojedinca čija je uloga u društvu do tog istorijskog trenutka bila minorna. U četiri hiljade godina dugoj istoriji Kine, po prvi put se dešava da pojedinac traži promenu odnosa snaga u kineskom društvu, da zahteva odstupanje od pasivnosti u kojoj je društvo ekvivalent neba a car jedina bitna figura. Pokret 4.maj (五四运动 Wǔsì yùndòng) predstavlja težnju za promenom, novim društvom i odbacivanjem tradicije i prošlosti. 4. maja 1919. godine studenti Pekinškog univerziteta na Trgu Tiananmen(天安门 Tiān'ānmén) demonstrirali su protiv mirovne

odluke u Parizu kojom Japan dobija teritorijalna prava nad provincijom Shandong. Taj pokret označava početak jačanja kineskog nacionalizma kao i širenje antiimperijalističkog duha. U širem smislu, Pokret 4. maja, kao kulturni preporod počinje osnivanjem časopisa Nova omladina 1915. godine. U njemu su izlagane ideje mladih intelektualaca koji su bili pod uticajem zapadne misli i koji su se zalagali za promene u društvu i književnosti: odbaciti stari, konfučijanski sistem, prekinuti veze sa konfučijanskim moralom, učenjem i sujeverjem, zahtev za demokratijom, nacionalnom nezavisnošću, pravima žena. Reforma jezika je takođe bila jedan od zahteva. Bilo je potrebno zameniti klasični jezik Wenyuan, govornim književnim jezikom Baihua na kojem bi se stvarala nova književnost, koja više ne bi bila dostupna samo aristokratiji. Suštinski, težili su obrazovanju i osvešćivanju i obrazovanju naroda.

Kultura

4. MAJA 1919. GODINE STUDENTI PEKINŠKOG UNIVERZITETA NA TRGU TIANANMEN DEMONSTRIRALI SU PROTIV MIROVNE ODLUKE U PARIZU KOJOM JAPAN DOBIJA TERITORIJALNA PRAVA NAD PROVINCIJOM SHANDONG. TAJ POKRET OZNAČAVA POČETAK JAČANJA KINESKOG NACIONALIZMA KAO I ŠIRENJE ANTIIMPERIJALISTIČKOG DUHA Osnivač časopisa Nova omladina bio je Chen Duxiu. Lu Xun je počeo da piše za časopis 1917. godine, a 1918. godine je napisao prvu pripovetku pod nazivom “Dnevnik jednog ludaka” (狂人日记Kuángrén Rìjì). Pripovetka je pisana na govornom jeziku Baihua. U ovoj pripoveci Lu Xun bez ikakvih stega i ograničenja kritikuje konfučijanske vrednosti na kojima je kinesko društvo utemeljeno. Kritika starog, tradicionalnog društva sa svim vrednosnim sistemima koji su pojedinca unazadili, zatim konfučijanske etike koja je svojom nedoslednošću i krutim principima sprečavala razvoj mladih ljudi. Svoje želje, iskustva i subjektivna osećanja kako i sam kaže u predgovoru kritike “Poziv

66 oktobar

na oružje”: (…) i ove pripovetke potekle su iz onoga što nisam mogao zaboraviti.”- je pretočio u književna dela u kojima je izrazio revolt i pozvao na revoluciju kineskog društva. Dok je pohađao medicinski fakultet u Japanu sa željom da leči bolesne ljude, on shvata da je društvo to koje je "bolesno", i da je lek u prosvetiteljskoj delatnosti. Cilj njegovog pisanja bio je da otkrije bolest i da se usredsredi na njeno izlečenje. “Dnevnik jednog ludaka” je realna slika kineskog društva koja do čitaoca dopire kroz prizmu čoveka bolesne psihe koji je postao takav pod teretom ogromnih zabluda jednog sumanutog sveta. Pripovetka je pisana u formi haotičnog dnevnika, a priču pratimo kroz

psihološke procese glavnog junaka. Na samom početku pripovetke pisac kristalno jasno suprotstavlja staro i novo društvo, objektivni i realni svet i individuu, odnosno buntovnika i ludaka. Lu Xun koristi ludakova buncanja u stanju mentalne poremećenosti i aluzije o kanibalizmu da bi otkrio pravu prirodu kanibalizma koji se praktikuje u duhovnom životu Kine. Autor se obraća opštim ali krucijalnim problemima društva njegovog vremena - letargija u duhovnom smislu, ambicije pojedinca koji nije vrednovan adekvatno svojim mogućnostima, stanje opšteg nesnalaženja u društvu koje svojim stavom prema pojedincu ne daje mogućnost za ostvarenje potencijala! To

je atmosfera koja dovodi u pitanje životni stav, pogled na svet i kao posledica te duhovne neuravnoteženosti nastupa ludilo, ljudožderstvo, nezadrživo propada duh - a to neizbežno vodi ka propadanju psihe, te, na kraju, i tela. Simboli kojima se pripovedač služi predstavljaju univerzalni okvir, potku koja ne mora biti osnova samo za “Dnevnik jednog ludaka”, to je ram u koji se može smestiti i hronika savremenog duha i savremenog društva, našeg društva koje, možda, već negde čeka zapis. Kritika je nastala inspirisana odnosom prema ljudskom duhu danas, prema prilici koju savremeno društvo pruža malim, poštenim ljudima i stanjima u koja zapadamo kada ne možemo da ostvarimo intimne želje.

Muzika

Intervju: Nina Simonović Fotografije: Nemanja Đorđević

68 oktobar

UNIVERZUM ZNA? CONSECRATION NAM VEĆ DECENIJU I PO DEMONSTRIRA DA POSVEĆENOST VIZIJI I ISKAKANJE IZ (SVOJIH) USTALJENIH FORMI USPEŠNO VODI DO POSTAVLJANJA NOVIH GRANICA. O PREPUŠTANJU MUZIČKOM UNIVERZUMU, JEZGROVITIM ALI NIŠTA MANJE POETIČNIM TEKSTOVIMA, SA OSVRTOM NA NAJNOVIJI ALBUM KOJIM ZAOKRUŽUJE STVARALAČKU TRIOLOGIJU, PRIČAO MI JE NJIHOV FRONTMEN DANILO NIKODINOVSKI

Muzika KAKO BI ŽANROVSKI OPREDELIO VAŠ BEND?

Mi jesmo metal bend, ali dijapazon je širok. Pokušavam da nekako razbijem tu klasifikaciju kroz ljude koji nas slušaju, kao i šta oni kažu da čuju dok nas slušaju. Ja tu nalazim sve između progresivne struje 70-ih do alternative 90-ih. Mi to gledamo da objedinimo, da ne budemo samo ambijental ili samo stoner, već sve to mešamo da bude u meri koja nam se sviđa. KOJIM REČIMA BI OPISAO VAŠU MUZIKU, A DA ONE NISU MUZIČKI TERMINI?

Snovi. Univerzum. Nešto široko, nešto što je vezano za podsvesno i iracionalno. KAD SMO VEĆ KOD UNIVERZUMA, ŠTA TO SVE “UNIVERZUM ZNA”?

Nama je bitan naziv albuma jer on treba da zaokruži priču, ponese je, spoji pesme. Uglavnom se desi da neka pesma ima dovoljno zanimljiv naslov da može da ponese ceo album. Takav je bio slučaj i sa “Univerzum Zna”. Konkretno ta pesma i taj vajb nastali su iz ličnog iskustva s jedne strane, i pod uticajem knjige “CA Blues” Milana Oklopdžića s druge strane. U njoj je opisano otvaranje svesti, shvatanje univerzuma i povezivanje svake individue s njim, pokušaj da pronađeš samospoznaju i mir, svoju frekvenciju sa kosmosom i svoj deo u svemu tome. TI SI JEDINI ČLAN BENDA KOJI JE TU OD OSNIVANJA. KADA POGLEDAŠ UNAZAD OVIH 15 GODINA, KAKO BI DEFINISAO TO PUTOVANJE I DA LI SI ZADOVOLJAN TIME GDE SE NALAZITE SADA U STVARALAČKOM SMISLU?

Svašta smo mi prošli. Ali u principu, kada si jedina konstanta u bendu najbolje vidiš sav rad i napredak. Kada sviraš ovakvu muziku ne možeš da očekuješ da ljudi konstantno

70 oktobar

sa istim žarom to rade. Pitanje je da li ćeš da juriš značaj toga što stvaraš i da ti to bude najbitnije. U početku to zna da bude frustrirajuće, a onda vremenom naučiš da shvataš te ljude, ne ljutiš se ni na koga, već tražiš one sa kojima si na istom nivou što se tiče stvaralaštva. Ovu poslednju postavku (Matija, Ivan i ja) imamo već 4-5 godina, što je možda najduže do sada od osnivanja benda. Menjaju se prioriteti u životu, ali mi smo našli atmosferu i vajb koji nam odgovaraju. Bitan je taj ljudski psihološki momenat, a ne samo muzika zbog muzike. Kad pogledaš koliko vremena provedeš sa tim ljudima na probama, putujući, svirajući... kao da imaš još jednu vezu ili brak pored postojećeg.

KAKO LJUDI REAGUJU NA VAŠU MUZIKU?

Najzanimljivije reakcije dobijam od ljudi koji nas čuju prvi put. Prilaze nam posle koncerta sa oduševljenjem u smislu post-katarzičnog osećanja... Mnogo znači kada konstantno imaš nove ljude koji ti na taj način objasne šta su sve doživeli dok nas slušaju. To je ono što nam daje znak da dobro radimo i da smo na dobrom putu. Meni ponekad bude i čudno zato što ja to ne mogu do kraja objektivno da posmatram. KOLIKO SE RAZLIKUJEŠ PRIVATNO I NA BINI?

Mnogo ljudi kaže da sam ja pravi ja na bini. Inače sam dosta skroman i introvertan, volim da se povučem i sagledam stvari iz šire perspektive. U principu mi bina dođe kao izduvni ventil, zato što kroz muziku najbolje mogu da izrazim nešto što možda ne bih znao rečima. Nekako je magičnije kad muzikom možeš mnogo toga da kažeš. POŠTO SAM PIŠEŠ SVE TEKSTOVE, RECI NAM KOLIKO JE LAKO ILI TEŠKO IZNETI ONE ROMANTIČNE, IMAJUĆI U VIDU DA VAS KARAKTERIŠE TVRD ZVUK?

Po meni je to usko povezano, jer bi bilo previše lako da romantična pesma bude samo balada, a da pesma sa distorzijom poziva na neki bunt. Sve je stvar mistike. Sve je stvar emotivnosti, tj. emocija i doživljaja. Ja te romantične stvari doživljavam tako burno, zato i te pesme zahtevaju neki teži momenat sa jakom gitarom, bubnjem koji je monstruozan, i slično. Inače, mi nemamo mnogo tekstova. Uvek gledam da kažem što više sa što manje reči. Da što više suzim i konkretizujem iskaz, a da opet bude poetičan. Više mi se dopadaju nagoveštaji i sugestije koji mogu da otvore mesto za interpretaciju. Bitno mi je da metafore budu neogoljene do kraja, da mogu da se shvate na više načina.

Muzika KOJA PESMA JE TEBI LIČNO NAJROMATIČNIJA?

Možda “Praskozorje”, jer je ona i najdirektnija u tom nekom smislu. Nama se ne ponavljaju delovi u pesmama i ne pratimo šablon koji klasična pesma sadrži, ali ako posmatramo strukturu “Praskozorja” i taj “lažni refren” možemo reći da je ona naš najbliži pokušaj normalne pesme koju smo uspeli da napravimo. (smeh) Ali, osim toga, mislim da se ljudima dopala baš zato što ima najopipljiviji romantični vajb. KOJA TI JE NAJEMOTIVNIJA?

To je zanimljivo, jer emotivno i romantično često nije isto. Trenutno su to dve pesme: “Grob”, čiji mi je solo veoma dugačak i emotivan, i tekstualno nova pesma “Tvin Piks” koju još uvek nismo studijski snimili. Na poslednjem koncertu mi je bilo vrlo teško da je počnem, verovatno zato što je najsvežija i sve te emocije su mi i dalje tu u glavi. U PESMAMA “UNIVERZUM ZNA” I “DEBELI LEPTIR” JAVLJAJU SE ODLOMCI IZ KNJIŽEVNIH DELA KROZ NARACIJU TREĆE OSOBE. KAKO SI DOŠAO NA IDEJU DA SPOJIŠ TE DVE OBLASTI UMETNOSTI, I KAKO SI BIRAO KOJA ĆE TO KNJIŽEVNA DELA BITI?

U „Univerzumu“ odlomak iz „CA Blues“ čita moj drugar koji mi je zapravo preporučio tu knjigu. U središnjem delu „Univerzuma“ se spušta atmosfera, a kako je sama pesma inspirisana tom knjigom izbor nije bio težak. To je prvenstveno bio polu-eksperiment na snimanju. Nismo bili sigruni da li će uopšte da upali, ali ispalo je jako zanimljivo i odlučili smo da tako i ostavimo. U “Debelom Leptiru” Vlada Džet čita deo iz “Necronomicona” Lovecrafta, to je više kao bizarni humorni apsurd...

72 oktobar

Menjaju se prioriteti u životu, ali mi smo našli atmosferu i vajb koji nam odgovaraju. Bitan je taj ljudski psihološki momenat, a ne samo muzika zbog muzike

Pošto već sam album počinje kao najava apokalipse, a falilo mi je još nešto u uvodu, rešio sam da ubacim ovaj deo prevoda koji mi se dopao a nisam naišao na njega ranije. NAPRAVILI STE TRIOLOGIJU CIMET – UNIVERZUM ZNA – GROB. KAKO SU TO TRI KONCEPTUALNO RAZLIČITA ALBUMA A SNIMLJENA U ISTOJ SESIJI, PREMA KOM KRITERIJUMU STE IH PODELILI?

Nismo ušli u snimanje sa idejom o triologiji, to se nekako prirodno desilo usput. Prvenstveno je logika bila strogo finansijska. Imali smo 15 i više pesama, i nismo mogli sve da umiksamo odjednom. Bilo je logično da se “Cimet”, “Praskozorje”, “Romantična Policija” i “Barikade” nađu na prvom albumu, jer su se one pojavile par meseci ranije na YouTube-u u okviru live session-a koji smo snimali u BIGZ-u. Dobili smo super reakcije za jako kratko vreme. Pesma “Grob” mi je bila previše emotivna tada i nisam želeo da se bavim njome neko vreme. Kada smo radili “Univerzum Zna” sinulo mi je da je “Cimet” početak, pa shodno tome “Grob” kraj, i tako smo ostavili najteže pesme za poslednji album. DA LI JE TO JEDAN OD RAZLOGA ŠTO SE DUGO ČEKALO IZMEĐU “UNIVERZUMA” I “GROBA”?

Jeste. Kada se pojavio “Cimet”, već smo imali gotov “Univerzum”, ali smo sačekali pola godine sa objavom. Nakon toga smo se vratili u studio na dosnimavanja, gde sam dobio nove ideje za sintisajzere, trubu, efekte, gostovanja... tako neke stvari koje verovatno nikada ne bih uradio da su se desile ranije. Zato je Grob i odskočio, jer da se pojavio onako osiromašen bio bi verovatno samo još jedan album jako sličan “Univerzumu”.

Muzika

Ovako nam je vreme pomoglo da sve to malo odstoji, da aktualizujemo album prema sebi samima i napravimo malo drugačiju priču. Sa “Univerzumom” su neke stvari ispale sjajno, neke bih promenio ali nije to ništa strašno. Jednostavno sitnice u perfekcionističkom smislu. ZAŠTO SI TOLIKO SAMOKRITIČAN?

Nemam pojma, možda zato da ne bih otišao nebu pod oblake i počeo da pišem glupe pesme. (smeh) Teško mogu da budem objektivan prema onome što ja radim. Mogu da znam da li je nešto dobro ili ne, ali taj intenzitet šta će se kome dopasti... Ne znam kako to da definišem, kada puštaš nešto svoje lično u svet i nemaš pojma kako će ljudi da reaguju na to. Meni je uvek bitno da, kada stvaram, na neki način izazovem sebe. Da se dovedeš u stanje gde ne razmišljaš šta želiš da postigneš, već samo pratiš instinkt i sviraš dok ne dobiješ to što si hteo. Možda zato što i dalje jurim tu lepotu stvaranja ne bih da istu stvar uradim dva puta, već uvek želeti da isprobam nešto novo. Uvek gledam da razmišljam izvan kutije.

MENI LIČNO “GROB” DELUJE KAO VAŠ NAJCELOVITIJI ALBUM DO SADA, KAO ZAOKRUŽENA PRIČA OD PRVE DO POSLEDNJE PESME. DA LI BI GA I TI DEFINISAO KAO VAŠ TEHNIČKI, AUTORSKI I EMOTIVNO NAJPOTPUNIJI ALBUM DO SADA?

To nam je mnogo ljudi reklo. Da, definitivno je najzreliji i najkompletniji u tom smislu šta mi trenutno predstavljamo u tih 50 minuta. Uspeli smo da spakujemo sve godine sviranja u njega. Ne mogu da kažem da je najbolji, ništa nije najbolje, jednostavno sve ima svoj trenutak. Bitan nam je taj flow albuma od početka do kraja, i na to smo dosta obraćali pažnju pri dosnimavanju. Pogotovo u ovo vreme kada se sve više bendova orijentiše na singlove, a kada praviš album bitno je da ima taj neki tok koji ti ne da da zaustaviš slušanje, već da odjednom možeš da ispratiš celu priču. Na primer, to na Cimetu i Univerzumu nije postignuto do kraja, možda nismo dovoljno obratili pažnju na raspored pesama... RECI NAM NEŠTO O DIZAJNU OMOTA ZA “GROB”? PRVO ŠTO TU UPADA U OČI JE VELIKI KONTRAST IZMEĐU SVETLOG DIZAJNA

KOJI MOTIVI SE PROVLAČE KROZ VAŠ NAJNOVIJI ALBUM “GROB”?

Kroz ceo “Grob” se provlači osećaj predosećanja apokalipse. Taj globalni osećaj užasa i neprijatnosti. Šira slika je pokušaj sagledavanja života i smrti. Reinkarnacija se takođe provlači kroz “Sećanje na Ameliju” i “Ejmi”. Ta tema mi je, zajedno sa snovima, veoma zanimljiva, i gledam da mi i pojedini tekstovi budu napisani na taj način. Ljubav je tu takođe prisutna, ali ti kao objektivni slušalac možda imaš bolji uvid u to na koji način.

74 oktobar

PASTELNIH BOJA NASPRAM TEŠKOM ZVUKU.

Omot je radila naša drugarica i slikarka Aleksandra Rasulić, koja inače radi akvarel tehniku. Jedina stvar koja mi je bila bitna je da se provlači crvena boja, pošto ona sama po sebi simbolizuje smrt, opasnost. Aleksandra je odlično spojila motive iz pesama sa tekstom. Kada pomisliš na grob uglavnom je sve crno i morbidno, a ovaj omot je dao novu dimenziju svemu tome. Meni je čak bela boja možda bliža umiranju, večnosti i reinkarnaciji od crne.

Kroz ceo “Grob” se provlači osećaj predosećanja apokalipse. Taj globalni osećaj užasa i neprijatnosti. Šira slika je pokušaj sagledavanja života i smrti ČESTO POMINJEŠ REINKARNACIJU, SNOVE, POIMANJE UNIVERZUMA. BITNA TI JE SPIRITUALNOST?

Da, veoma. Ovim se vraćamo na “Univerzum” i tvoje pitanje s početka. Mislim, nije mi najvažnija stvar na svetu, ali kad pomisliš – imaš muziku i pitaš se odakle ona dolazi, i zašto baš ja u svemu ovome, možeš samo da budeš zahvalan što imaš mogućnost da budeš posrednik u tim stvarima.

DA LI STE “GROBOM” STAVILI TAČKU NA TRIOLOGIJU I JEDAN DEO STVARALAŠTVA? U KOM PRAVCU ĆETE EKSPERIMENTISATI NA DALJE?

Uvek gledam da kažem što više sa što manje reči. Da što više suzim i konkretizujem iskaz, a da opet bude poetičan. Više mi se dopadaju nagoveštaji i sugestije koji mogu da otvore mesto za interpretaciju. Bitno mi je da metafore budu neogoljene do kraja, da mogu da se shvate na više načina. l

76 oktobar

Definitivno. Čak i ako se nešto, ne daj Bože, desi sa bendom i ne budemo više ništa snimali, ovim je ceo jedan krug zatvoren. I to ne samo triologija već svih pet albuma, mogu da nastave da (po)stoje sami za sebe. Bitno je da sada odemo u malo drugačijem pravcu. Iskreno, težimo ka tome da pravimo što bolje albume i pesme. Što se novih pesama tiče, razmišljamo da probamo da se stavimo u kontekst pesama od po 4-5 minuta. Ja sam se iznenadio što je “Grob” dobio toliko pozitivne reakcije, ne samo zbog tematike albuma, već što pesme traju po 10-15 minuta. Ali ljudima to nije smetalo. Pokušaćemo da izazovemo sami sebe, da vidimo da li možemo tu našu emotivnost i distorzije, i snažnije i nežnije stvari, da spakujemo u znatno kraće pesme. KOJA TI JE OMILJENA PESMA IZ VAŠEG OPUSA?

To se menja, zavisi od raspoloženja. Trenutno su mi Grob i Tvin Piks na prvom mestu, ali Cimet mi je uvek drag. DA LI JE JAČA EUFORIJA KADA SI NA TURNEJI KAO TONAC ILI KADA SI NA BINI SA SVOJIM BENDOM?

Mnogo je drugačije kada si sa svojim bendom. Kada izađeš na binu da sviraš svoje pesme, to si ti, to je tvoja suština. Nema lepšeg i adiktivnijeg osećaja, teško šta može da se meri s tim.

KOJI BENDOVI SU UTICALI NA TEBE? ŠTA JE SA FILMOM I KNJIŽEVNOŠĆU?

Uh, pokušaću u najkraćim crtama. Gansi, Metalika, Pantera, Anatema, Neurosis... i poslednjih nekoliko godina mi jako prija ambijentalna elektronika, svi ti ambijentalni pristupi sintisajzera i ritam mašina, tu opet mnogo emotivnih stvari može da se kaže... Što se tiče filma, najviše volim Linča. On me oduševljava baš zato što nije direktan, a i njemu su snovi isto mnogo bitni. Džarmuš mi nije za svaki dan, ali njegov “The Limits of Control” mi se jako dopao i odatle smo uzimali neke semplove. Osim toga, odrastao sam na hororima iz 70-ih i 80-ih. Volim filmove Karpentera, iako su mi bili zastrašujući kad sam bio klinac. Što se tiče književnosti, “CA Blues” mi je jedna od najomiljenijih, a u poslednje vreme najviše čitam biografije muzičara. Mada moram da priznam da mi je film mnogo bliži, verovatno zbog tog audio-vizuelnog momenta.

POSLEDNJI KONCERT NA KOME SI BIO?

Machine Head. Wovenhand u aprilu je isto bio odličan. NAJAVILI STE “GROB” NA VINILU. KADA MOŽEMO DA GA OČEKUJEMO U PRODAJI?

Trebalo bi u novembru. Meni je bilo logičnije da završimo triologiju diskom, kao i prethodna dva. Ali vinil se ipak više ceni, a biće ujedno još jedna vrsta našeg eksperimenta. POSLEDNJI KONCERT U AMERIKANI DOMA OMLADINE JE BIO VEOMA USPEŠAN. KADA MOŽEMO DA OČEKUJEMO NAREDNI KONCERT CONSECRATIONA I NOVI ALBUM?

Sviramo 13. novembra u Božidarcu, i 14. u Crnoj kući u Novom Sadu. Preko zime ćemo da intenziviramo probe i rad na novim stvarima. Ako je “Grob” uspeo zato što mu je bilo posvećeno najviše vremena do sada, onda ćemo nastaviti s tom praksom. Nećemo da žurimo, ali možda bude u toku sledeće godine.

Životni stil

Tekst: Teodora Kovrlija

psihologija

straha ZAŠTO VOLIMO DA SE PLAŠIMO

78 oktobar

Životni stil

vuk kotrljanja točkića na dečjem triciklu i kamera koja prati dečačića dok se bezbrižno vozi dugačkim uskim hodnicima svog novog doma. Sledeći kadar nas vodi još korak dalje, idemo za dečakom koji bezbrižno okreće pedale i vozi se hodnikom kada najednom staje. Tada vidimo preplašeno dečakovo lice koji netremice zuri u dve identične prilike koje stoje na samo nekoliko koraka od njega. Vidimo da su u pitanju duhovi dveju devojčica, identičnih bliznakinja u istovetnim plavim haljinicama koje sablasno stoje

80 oktobar

na sred hodnika i u isti glas ponavljaju Come play with us Danny/Dođi da se igraš sa nama Deni. Dečak nastavlja da stoji u mestu paralisan od straha, dok se scene unakaženih krvavih tela devojčica koje su na tom mestu preminule naizmenično pojavljuju u deliću sekunde a dve prilike približavaju sve više. Ovo je jedna od kultnih scena Holivudske kinematografije i teško ćete naći ljubitelja horora ili psihološkog trilera kome se ona nije urezala u pamćenje. U pitanju je scena iz kultnog filma The Shining/Isijavanje. Ako hoćete da započnete ili završite dan sa žestokim uzbuđenjem i fikcijom koja prevazilazi realnost onda je ovaj tekst upravo za vas. On je misteriozan, on poziva maštu u pomoć.

Bilo da ste ljubitelj klasika ili modernih horor filmova neke od scena koje ste u njima videli ostaće duboko zakopane u vašoj podsvesti, posebno ako ste ih gledali kao deca. Mnogi su tako u detinjstvu razvili ogroman neracionalan strah od klovnova, ptica, lutaka, mraka ili nečeg sasvim petog. Razlog za ovo leži u činjenici da u ranom uzrastu deca nisu u stanju da razdvoje realnost od fikcije zbog čega treba dva puta razmisliti šta puštate vašem detetu, mladim rođacima ili komšijama. Za svakoga od nas postoji takozvani okidač straha pa tako u raznovrsnoj ponudi horor priča postoji svačija noćna mora tamo negde na platnu. Gledajući strašne scene najpre ćemo primetiti kako reaguje naše telo. Mišići se grče, puls postaje sve ubrzaniji, počinjemo da se znojimo,

zenice se šire, disanje postaje isprekidano. Nakon završetka filma ili strašne scene sve se polako vraća u normalu. Zbog toga mnogi ljudi nakon gledanja uznemirujućeg filma imaju utisak kao da su prevazišli neko traumatično iskustvo, savladali ili barem pokušali da se suoče sa svojim strahovima i zbog toga se osećaju snažnijim i zadovoljnijim. Takođe, gledanje filmova u kojima se plašite i pokazujete svoju ranjivost može vas zbližiti sa voljenom osobom ili prijateljima. Žene instinktivno traže u svojim partnerima zaštitnike, a muškarci u svojim partnerkama priliku da budu njihovi zaštitnici. Iako je u pitanju film, strah koji u tom momentu osećamo je realan bez obzira na to što smo svesni da u tom trenutku ne postoji neposredna opasnost po naš život i bezbednost. Veliki broj ljudi će se gledajući scene iz horor filmova zaista prestraviti, međutim to nije nešto što ih odvraća od gledanja filmova koji ih uslovno rečeno uznemiravaju. Pa koji je razlog za ovakvo naše ponašanje? Da li volimo da se plašimo i šta nas to “tera” da sklonimo ruke sa lica i bojažljivo izvirimo dok traju scene koje nas plaše?

Životni stil Ako pitate psihologe dobićete objašnjenje da je reč o čistoj biologiji. Hemijske reakcije koje se u našem organizmu odvijaju u momentima kada gledamo neku uznemirujuću scenu su ono što će nas navesti ne samo da nastavimo da sedimo i gledamo već i da poželimo da pogledamo neki sličan. Naime naše telo u toku gledanja filma luči adrenalin, endorfin i dopamin. Šta se događa sa našim mozgom u ovim momentima? Prvobitno se verovalo da gledanje horor filmova aktivira centar u mozgu odgovoran za emocije (amigdala). Iako mi dok gledamo ovakve scene zaista osećamo strah, po svemu sudeći ako je verovati rečima Tomasa Strauba (Thomas Straube) to osećanje se znatno razlikuje od osećanja koje bismo imali da se mi zaista nalazimo u opasnoj situaciji. Jednostavno rečeno, ono što nas navodi da ponovo gledamo horor film je adrenalin. Neki ljudi ga osećaju u manjoj, drugi u većoj meri ali uglavnom kod svakoga se dešava istovetna hemijska reakcija. Ovo osećanje se može razviti u određenu vrstu opsesije kakva se recimo često sreće kod ljudi koji uživaju u ekstremnim sportovima, riziku i uzbuđenju koji oni donose. Statistički gledano muškarci mnogo više uživaju u horor filmovima nego žene. Da se vratimo na Strauba i njegovu teoriju. On našu potrebu da gledamo horor filmove izvodi iz činjenice da je vizuelni kortekst (deo mozga koji je odgovoran za procesuiranje vizuelnih nadražaja) onaj koji će se aktivirati prilikom gledanja horora (a ne amigdala kako se prvo mislilo). Takođe u trenutku dok gledamo takav sadržaj učestvuju i drugi delovi našeg mozga: Insularni korteks - filtrira informacije o stanju organizma, Talamus - posrednik u obradi informacija, dorzalni medijalni prefrontalni korteks – rešavanje problema.

82 oktobar

Laički rečeno ono što naš mozak registruje su slike koje prepoznaje kao vlastite fobije. Plašićemo se zbog stvari koje nas privatno uznemiruju ili plaše a ne zbog toga što smo mi nesvesni da se nalazimo u udobnosti bioskopa ili fotelje odakle posmatramo strašnu scenu. Dok gledamo pomenuti sadržaj postoji i nešto što bi se najjednostavnije rečeno moglo objasniti kao transfer uzbuđenja, gde se vraćamo na temu adrenalina, endorfina i dopamina. Osim ovih, luči se i hormon kortizol. Istraživači su prilikom jednog eksperimenta otkrili da su pojedini gledaoci - učesnici eksperimenta u trenutku posmatranja strašnih scena imali do te mere povišen nivo kortizola u krvi kao da su preživeli smrt najbližeg člana porodice. U ovome se možda krije odgovor zašto pojedini ljudi jednostavno nisu spremni da se izlažu tolikom stresu i gledaju horor film ili psihološki triler. Istražujući ovu temu naišla sam na interesantne podatke o tome da se na tematici horora koja u izvesnom periodu dominira u bioskopskim dvoranama ili je najpopularnija među gledaocima, lako može videti aktuelno stanje društva. Tvorci horora svesno ili podsvesno osim što igraju na kartu univerzalnih ljudskih strahova i slabosti i te kako umeju da osete duh vremena. Tako se u različitim periodima može pratiti izvestan trend u tematici - zombi apokalipse, oslobađanje smrtonosnih virusa, epidemije i slični armagedonski scenariji su popularni zbog toga što se ljudi aktivno osećaju ugroženim, zabrinutim i anksioznim po pitanju problema na koje nemaju uticaj ili misle da ga nemaju, a reč je o zagađenju planete, masovnom uticaju farmaceutskih kompanija, biološkom oružju, opasnosti od nuklearne katastrofe i slično.

Krvavi i veoma nasilni horori kao posledica opsednutošću agresijom, ratom, terorizmom, ubijanjem i smrću. Svaki tematski okvir koji se provlači kroz filmove koje smo nekada nazivali filmovi strave i užasa predstavljaju naše najdublje strahove, izgovorene i neizgovorene. I dokle god verujemo da se strašne scene odvijaju samo na velikom platnu mi možemo da odahnemo jer znamo da će se taj užas okončati za sat i po ili najviše dva.

Film

84 oktobar

Monstrumi KOJE NE MOŽETE DA NE VOLITE

Tekst: Minja Cvetković

U jednom od prethodnih brojeva imali ste prilike da čitate o jednom od najpoznatijih makabre likova Universal studija i predstavnika takozvanih Universal Monsters-a – kreaturu ludog naučnika Frankenštajna. U duhu Noći veštica koja nam se bliži, ali i svojevrsne makabre opsesije autorke članka, u nastavku se upoznajemo sa ostatkom ove čudovišne ekipe.

niversal Monsters je naziv za niz horor filmova koji su produkt istoimenog studija u periodu od 1923. godine pa sve do početka šezdesetih. Njihov prvi film bio je The Hunchback of Notre Dame, adaptacija čuvene priče o Kvazimodu, Parizu iz petnaestog veka i Esmeraldi. Ubrzo nakon ovog ostvarenja usledilo je još poznatije – The Phantom of the Opera, bazirano na poznatoj noveli autora Gastona Lerua. Oba filma su proslavila

glumca po imenu Lon Čejni, ali već od tridesetih njegovo mesto zauzimaju Boris Karlof i Bela Lugoši, dva imena koja su postala sinonim za Universal horor filmove i prvu polovinu dvadesetog veka kada je reč o kinematografiji. U naredne tri decenije, neki od najpoznatijih horor likova, neračunajući pomenutog Frankenštajna, izašli su direktno iz ovog studija: Dracula, The Mummy, The Invisible Man, The Wolf Man i Creature from the Black Lagoon.

Film

ZVONAR BOGORODIČINE CRKVE THE HUNCHBACK OF NOTRE DAME Universalov biser sa početka dvadesetih godina, baziran na istoimenoj knjizi Viktora Igoa. Definitivno njihov najpoznatiji nemi film koji je studiju doneo zaradu od preko tri miliona dolara, a ujedno i započeo seriju horor filmova. Lona Čejnija, koji je glumio Kvazimoda, za potrebe snimanja su svakog dana šminkali tri sata kako bi što bolje dočarao svoj lik, što se na kraju i isplatilo ako uzmemo u obzir da je upravo ovaj film utabao put za poznata horor ostvarenja koja su došla

86 oktobar

posle njega. Ovo je i jedan od prvih filmova koji je prikazao tako drastičnu transformaciju glavnog glumca. Zahvaljujući perici, lažnom nosu i očima, zubima, kao i grbi koju je svakodnevno nosio na leđima, i koja je bila toliko teška da se spekulisalo da je Čejni pretrpeo ozbiljne povrede leđa, Monstrumi su rođeni. Pored toga, Čejni je da bi se što bolje pripremio za ulogu mesecima razgovarao sa ljudima koji imaju ozbiljne fizičke deformitete i upijao njihova iskustva koja je kasnije do te mere ispoljio kroz svoju ulogu da su mnogi ljudi nakon gledanja filma mislili da je Kvazimodo stvaran lik od kojeg su zazirali i na kog su gledali bojažljivo.

FANTOM IZ OPERE THE PHANTOM OF THE OPERA Drugi Universalov nemi film je adaptacija romana iz 1910. godine, autora Gastona Lerua. Malo ko od nas nije čuo priču o unakaženom fantomu koji opseda poznatu parisku operu, uzrokujući ubistva i mnoge nevolje u pokušaju da ženu koju voli napravi zvezdom. Film je upamćen najviše po efektnoj pojavi Fantoma, koga je ponovo igrao Čejni, a o čijoj se šminci spekulisalo dugi niz godina, sve dok studio nije otkrio tajnu njegove pojave. Odlučujući sam o čitavom kostimu, kao što je uradio i za ulogu Kvazimoda, Čejni je imao odrešene ruke. Pre svega, odlučio je da uokviri oči crnom bojom koja je trebalo da mu da izgled nalik kosturskom, nakon čega je vrh nosa odlučio da podigne i fiksira komadom žice, i na kraju perika i veštački zubi pobrinuli su se za kompletan utisak Fantoma koji je nalikovao zombiju. Većina publike je burno reagovala, a mnogi čak tvrde i da su se pojedine žene onesvestile na premijeri filma tokom scene u kojoj Fantom skida masku i pokazuje svoje pravo lice. Ono što je došlo kao iznenađenje jeste Čejnijevo insistiranje da čak ni Meri Filbin, koja je igrala lik Kristin, ne sazna kako Fantom zapravo izgleda. Otud i glasine da iznenađenje u sceni u kojoj ga ona prvi put vidi nije gluma, već njena istinska reakcija. Film je uvršten na listu hiljadu i jedan film koji morate pogledati pre nego što umrete.

Film

MUMIJA THE MUMMY Inspirisan otvaranjem Tutankamonove grobnice 1922. godine i pričom o njenom prokletsvu, film je postigao veliki uspeh i doneo slavu Borisu Karlofu kome je, prema njegovim rečima, ovo bilo najzahtevnije i najteže snimanje ikada usled komplikovane šminke i maske zbog koje je trpeo velike bolove. Navodno, usled velike količine lepka koji je trebalo da dočara Mumijine nabore, Karlof nije bio u stanju ni da govori. Bilo je potrebno čak osam sati dnevno da bi on podsećao na Ramzesa III koji je poslužio kao inspiracija za njegov lik. Za razliku od ostalih Universalovih horor filmova, Mumija nije imala neposredni nastavak, iako je 1940. godine snimljen polu-rimejk pod nazivom The Mummy's Hand. Ukoliko ste videli originalne najave za film Mumiju, koji su glasili 'Karlof.... Mumija', zanimljivo je da su oni bili inspirisani činjenicom da je Karlof bio malo poznat kao monstrum iz Frankenštajna, stoga se smatra da mu je upravo ova uloga donela status zvezde. Uprkos mnogim istorijskim greškama koje su se potkrale u filmu, kao i činjenici da on nije verno predstavio egipatsku mitologiju i kulturu, Mumija je bila jedan od najvećih blokbastera ovog studija.

88 oktobar

NEVIDLJIVI ČOVEK THE INVISIBLE MAN Film iz 1933. godine je adaptacija poznate istoimene novele H. G. Velsa, prikazuje nam majstorsku glumu Klod Rejnsa (kome je ovo bio prvi zvučni film), koga iako ne vidimo sve do poslednje scene, njegov glas i smeh nam se urežu u sećanje. Iako je prvi izbor za ovu ulogu bio Boris Karlof (koji je odbio jer mu se nije svidela ideja da ga sve do poslednjih par sekundi filma publika neće videti), kritičari se danas slažu da je Rejns doveo do savršenstva, upravo zbog toga što je zahvaljujući jedino vokalnim sposobnostima, i efektima koji su bili neprevaziđeni za tridesete godine dvadesetog veka, uspeo da zadrži pažnju publike koja se konstantno pitala ko je taj misteriozni čovek. Kako u ovo vreme nije bilo kompjuterski odrađenih efekata, nevidljivost su postizali služeći se raznim trikovima, poput odela i maski od pliša koji su snimani ispred plišane pozadine takođe. Zanimljivost sa snimanja jeste da je Rejns patio od klaustrofobije, pa mu ovakvo odelo nije donosilo komfort, ali uprkos tome dubler nije bio opcija za većinu scena jer je bio nekoliko centimetra niži od njega.

DRAKULA DRACULA Horor klasik iz 1931. godine, urađen po istoimenom komadu Hamiltona Dina i Džona Belderstona, koji je delom zasnovan na čuvenoj noveli Brama Stokera. Vampiri, Transilvanija i Bela Lugoši su najočiglednije asocijacije na ovaj film. Manje poznata činjenica jeste da je Lugoši bio prvi izbor za ulogu u filmu Frankenštajn, koju je na kraju odbio, da bi je nekoliko godina kasnije ipak prihvatio i to u nekoliko rimejkova. Prvi izbor studija za ulogu grofa Drakule je bio dobro nam poznati Kvazimodo i Fantom iz opere – Lon Čejni koji je umro godinu dana pred snimanje filma, te je uloga pripala Belu Lugoši koji je u toj meri želeo, da je pristao na sedmičnu platu od samo pet stotina dolara. Uprkos svemu ovome, Lugoši je bio najpoznatiji Drakula, iako

se u ovoj ulozi pojavio samo dva puta i to u razmaku od sedamnaest godina. Kao i ostali vampiri koji nam dolaze iz ovog studija, tako ni on nikada nije prikazan sa karakterističnim vampirskim očnjacima, koji se u kinematografiji navodno nisu koristili sve do 1957. godine. Takođe, za razliku od uobičajene predstave vampira koji se pretvara u slepog miša, Drakula je imao moć da se pretvara i u vuka. Jedna od zanimljivosti nepoznatih velikom broju ljubitelja ovog filma jeste da je Bela Lugoši kada je umro 1956. godine sahranjen u ogrtaču grofa Drakule. Ono što je ovaj film učinilo izuzetno važnim jeste činjenica da je Drakula prvi zvučni horor film ikada snimljen. Imajući to na umu, možemo da razumemo zbog čega je publika bila apsolutno zgrožena nakon premijere i zbog čega je postao kultni horor mnogo, mnogo godina kasnije.

Film VUKODLAK THE WOLF MAN Film koji je pokazao da iver ne pada daleko od klade i proslavio sina nekadašnjeg Kvazimoda i Fantoma iz Opere – Čejnija mlađeg koji je poput oca imao dara za neverovatne fizičke transformacije, strpljenje da sedi satima dok šminka i kostim ne budu gotovi, kao i spremnost da podnosi fizičke posledice istih. Sve je ovo rezultiralo time da se upravo on pojavi u najvećem broju Universalovih filmova i da glumi čak četiri poznata Universal monstruma – vukodlaka, mumiju, drakulu i stvorenje u Frankenštajnu. Što se samog filma tiče, ovo će možda uslediti kao iznenađenje, ali Vukodlak, iako jedan od prvih filmova na ovu temu, a svakako i najpoznatiji, ne koristi ideju punog meseca kao trenutak kada se čovek pretvara u ovo dlakavo čudovište. Ova ideja je razrađena tek nekoliko godina kasnije, u ne tako uspešnom nastavku filma. Iako se verovalo da Vukodlak za razliku od većine Universal horor filmova nije snimljen prema knjizi, prema tvrdnji iz jednog dokumentarca, inspirisan je iskustvom pisca Kurt Siodmeka u nacističkoj Nemačkoj, prema kom je on iz ustaljene svakodnevice upao u potpuni haos i rasulo, slično kao i Lari Talbot kada postane Vukodlak, dok je upravo vuk iskorišćen kao metafora za naciste. Iako je prema originalnom scenariju publici ostavljeno da se pita da li se Talbot zaista fizički pretvara u vukodlaka ili je to plod njegove mašte, da ne kažemo ludila, na kraju je scenario prepravljen jer se verovalo da će senzacionalizam tranformacije doneti veću zaradu od svojevrsnog psihičkog trilera.

90 oktobar

STVORENJE IZ CRNE LAGUNE CREATURE FROM THE BLACK LAGOON Film koji je slavni Ingmar Bergman navodno gledao svake godine za svoj rođendan, film za čije je potrebe Riko Brauning, profesionalni plivač i ronilac koji je glumio Stvorenje pod vodom, morao da drži dah i po četiri minuta i jedini Universalov film koji je namerno završen pod velom misterije o sudbini monstruma ostavljajući publiku da se pita da li je mrtav ili ne. Pored Frankenštajna i kultnog Drakule, ovo čudovište je pobralo sve moje simpatije. Nastao je po uzoru na legendu koju je 1941. godine čuo producent Viliam Aland, o mitskoj rasi koja je polu-riba polu-čovek i nastanjuje reku Amazon, iz koje se prvobitno izrodila kratka priča na osnovu koje je lik Stvorenja delimično baziran, ali i na zveri iz poznate bajke Lepotica i Zver. Premda su Frankenštajn i Drakula doživeli više rimejkova i jedni su od monstruma koji se najviše povezuju sa delatnošću ovog studija, Stvorenje iz Crne lagune je prvi Universalov film snimljen u 3D tehnici, prvi koji je prikazao podvodne snimke od kojih vam bukvalno zastane dah jer su neverovatno urađeni za vreme u kome su nastali (sredina pedesetih godina), a ujedno je i jedan od filmova za koje se smatra da su imali velikog uticaja na rad Stivena Spilberga, koji je čak u svom filmu Ralje dao omaž ovom horor klasiku.

Ĺ˝ivotni stil

KAZIU DE BUBU

92 oktobar

Nemi Kazimir

ZA MALU I VELIKU DECU

Intervju: Teodora Kovrlija

NA PRVI POGLED ĆE VAS IZNENADITI, VOLEĆETE IH ILI MRZETI ALI NA NJIHOVU POJAVU SIGURNO NEĆETE OSTATI RAVNODUŠNI. ONE SU DRUGAČIJE, NEMAJU ŠIROK OSMEH, IDEALNE PROPORCIJE I ROZE MAŠNICE I OTKRIĆE VAM VIŠE O LJUDSKOJ PRIRODI NEGO ŠTO SMO(STE) SPREMNI DA PRIZNAMO. O NEKIM MALO DRUGAČIJIM LUTKICAMA KOJE U SEBI KRIJU PORUKU ZA SVAKOGA I NJIHOVOJ ORIGINALNOJ ESTETICI PRIČALI SMO SA DAGMAROM, NJIHOVOM STVORITELJKOM.

ĆAO DAGMARA, ZA POČETAK DA VAS PITAM KADA STE POČELI DA PRAVITE LUTKE, DA LI JE TO ODUVEK BIO VAŠ SAN I KAKVA SIMBOLIKA SE KRIJE IZA IMENA KAZIU DE BUBU?

Zdravo Teodora.  Mart 2012. godine, bližio se ćerkin rođendan i razmišljala sam kako da je iznenadim. Do tada svaka njena igračka završavala bi svoj život u kutiji pored prozora. Želela sam da joj poklonim nešto posebno. Kod kuće sam imala par klikera, akrilne zube (muž je zubni tehničar) i glinu. Tako je nastala prva lutka Lidija. Ćerka je bila toliko oduševljena da je ubrzo naručila partnera za Lidiju. Nikad nisam maštala o tome da se bavim ručnim radom, ali kada stanujete u inostranstvu, imate puno slobodnog vremena, možete jedino postati ili kreativna osoba ili propalica.

94 oktobar

Dosta dugo sam razmišljala kako bi mogle da se zovu moje lutke, da ne koriste moje prezime, a da mogu da imaju sopstven život. Kaziu je skraćeno od Kazimira, a Bubu na jeziku svahili znači nemi. Jednostavno – Nemi Kazimir, zato što nijedna od lutaka do sada nije progovorila. DA LI SU U MOMENTU KADA STE POČINJALI DA SE BAVITE LUTKARSTVOM POSTOJALI NEKI UZORI I KAKO DANAS GLEDATE NA VAŠE KOLEGE KOJI TAKOĐE PRAVE HANDMADE LUTKE? DA LI JE POSAO ZABAVAN ONOLIKO KOLIKO NAMA SA STRANE IZGLEDA?

Inspiraciju nalazim svuda. U okolini, u detinjstvu, knjigama...ali najviše me inspirišu ljudi. Naravno posmatram i radove kolega iz celog sveta koji se bave lutkarstvom i verovatno me i oni podsvesno inspirišu.

Prva lutka Lidija je bila ljudska karikatura i nisam imala poseban uzor pri stvaranju. Jednostavno sam želela da bude devojčica, pomalo grozna, malo slatka i mekana. Pravljenje lutaka je jako zabavan posao, pun kreativnosti, lepih osećanja i pomalo deluje kao art terapija za mene i za ljude koji usvajaju moje lutke. U svaku lutku umetnem malo svojih osećanja, energije i ljubavi. Vrlo često moje lutke pomažu bolesnoj deci. One učestvuju u humanitarnim akcijama gde na primer od saklupljenog novca od prodaje rukotvorina deca mogu da se operišu u inostransvu. ONO PO ČEMU SE BEZ SUMNJE IZDVAJAJU VAŠI LIKOVI JE JEDNA DRUGAČIJA, MALO POMERENA ESTETIKA OD ONE NA KOJU SU LJUDI OBIČNO NAVIKLI KADA NEKO SPOMENE LUTKE ILI DEČIJE IGRAČKE. ODAKLE JE POTEKLA INSPIRACIJA?

Za svakog od nas estetika znači nešto drugo. Svet i tržište su puni „lepih, slatkih igračaka”. Ja smatram da nije zdravo da čovek gleda samo ono što nije unakaženo, a što je zdravo i srećno. Niko od nas nije savršen i ni moje lutke nisu savršene, čak su i malo grozne za neke ljude. Zašto? Zato što smo navikli da igračka mora da bude slatka i lepa. Želim da pokažem da svako biće želi da bude voljeno i ima pravo na to. Nekim ljudima treba distanca da bi bolje sagledali šta kriju u sebi moje lutke, jer takozvana lepota nije sve u životu. Ako ne umete da se smejete sebi, moje lutke vam se nikada neće dopasti jer one često pokazuju naše slabosti i nedostatke i na neki način su karikature nas ljudi.

DA LI STE LJUBITELJ HORORA I FANTASTIKE

KAKVE SU PRVE REAKCIJE LJUDI KADA SE

I KOJA SU VAM NAJDRAŽA ČUDOVIŠTA?

UPOZNAJU SA VAŠIM LUTKAMA I DA LI JE

Kao dete volela sam horor i fantastiku. Dan danas gledam i čitam naučnu fantastiku, ali najviše inspiracije pronalazim gledajući ljude i njihovo ponašanje. Sva čudovišta su divna, slatka i treba ih voleti. Najdraža su čudovišta koja se kriju unutar nas i koja nikad neće izaći jer im mi to ne dopuštamo. KAKO GLEDATE NA ČINJENICU DA DANAS U DRUŠTVU I U MEDIJIMA POSTOJI SVOJEVRSAN TEROR LEPOTE I ODREĐENI IZGLED KOJI SE NAMEĆE KAO LEP I POŽELJAN, A SVE OSTALO SE ODBACUJE I STAVLJA NA MARGINU? KOLIKO SE U TOM SLUČAJU PROSTORA OSTAVLJA ZA POMERENU ESTETIKU KOJA NIJE BAŠ SVAČIJA ŠOLJA ČAJA?

U svakoj kulturi postoji nešto što se zove lepota. Na Tajlandu se ženama namerno produžava vrat, Mauritanci goje devojke da budu debele, a Japanci namerno krive zube jer se smatra da ravni nisu lepi. Dakle, na svakom kontinentu i društvu imate drugačiju estetiku, kao i moje lutke koje imaju svoju posebnu. U Evropi i Americi ljudi počinju da liče jedni na druge. Zbog hijalurona, botoksa i plastičnih operacija žene počinju da liče jedna na drugu kao da ih je stvorio jedan otac i rodila ista majka. Lepota mojih lutaka potiče iznutra a ne sa lica, zato što su stvarane s ljubavlju. Ako to primetite znači da ste spremni da usvojite jednu od njih.

BILO SMEŠNIH I ZANIMLJIVIH SITUACIJA U KOJIMA BI SE NEKO UPLAŠIO, POSEBNO MALIŠANI?

Većina mališana pozitivno reaguje na moje lutke i ima roditelja koji kupuju deci Kaziu de Bubu. Što se tiče odraslih ... hmm... ima ljudi koji ih se plaše, ali posle nekoliko sati ipak smatraju da one imaju nešto u sebi, a ima i takvih (čitaj većina ) koji se zaljube u njih na prvi pogled. Ima dosta zanimljivih priča oko njih, ali jednu sam zapamtila posebno. Pre dve godine javio se čovek koji je želeo da iznenadi svoju ženu poklonom za Božić. Naručio je jednu od lutaka, upakovao je i stavio ispod jelke. Sutradan njegova žena mi je napisala poruku:”Draga Dagmara, zahvaljujući Vama još jednu godinu moram da čekam svoj omiljeni poklon!!! Umesto ključeva za novi BMW dobila sam nešto što čak ni ne zna da vozi kola.”

Životni stil

MORAM DA VAS PITAM ONO ŠTO VAS VEROVATNO VEĆINA LJUDI PITA, DA LI SU ZUBI NA LUTKAMA AUTENTIČNI? IMATE NEKI INTERNI DOGOVOR SA VILOM ZUBIĆ ILI STE NAŠLI NAČINA DA VAM STOMATOLOZI POMOGNU U PRONALAŽENJU PRAVOG MATERIJALA?

Rećiću vam u poverenju da Vila Zubić ne postoji. Za svaki mlečni zub su odgovorne moje lutke. To one dolaze noću, rade težak posao i ostavljaju novac deci. Zbog toga je moj račun stalno prazan. Kao što sam spomenula, moj muž je zubni tehničar i prve akrilne zube sam dobila od njega i njegovih prijatelja tehničara. Sada dobijam zube od Japanske firme Yamahachi Dental. Obožavaju moje lutke i donose mi posebno tamne nijanse za njih. Dešava se da roditelji pošalju mlečni zubić svog deteta da napravim lutku koja će biti za dete uspomena za ceo život, a zubi neće završiti u kanti za đubre. I OSTALI ELEMENTI NA LICU TAKOĐE DELUJU VEOMA ORIGINALNO, MOŽETE LI NAM OTKRITI NEKU TAJNU KAKO NASTAJU OVI INTERESANTNI LIKOVI I GDE PRONALAZITE OSTALI POTREBAN MATERIJAL KAKO BI SVAKO LICE DOBILO SVOJ AUTENTIČAN IZRAZ?

Koristim dve vrste gline. Jedna se suši na vazduhu i jako je lagana, a druga se peče u rerni i koristim je posebno kada je lutka namenjena deci jer može da izdrži let po sobi, let kroz zatvoren prozor i druge aktivnosti. Telo je sašiveno od krpica, vrlo često koristim reciklirane materijale što je jako bitno za okolinu. Oči su staklene, a ponekad dodajem i veštačku kosu. Sve zavisi od narudžbine...

98 oktobar

Dešava se da roditelji pošalju mlečni zubić svog deteta da napravim lutku koja će biti za dete uspomena za ceo život, a zubi neće završiti u kanti za đubre NA STRANICI SPOMINJETE DA SVAKA LUTKA OSIM AUTENTIČNOG IMENA, POSEDUJE I ODGOVARAJUĆI KARAKTER I ONO ŠTO MI JE MOŽDA BILO NAJINTERESANTNIJE MIRIS? PA KAKO TO MIRIŠU KAZIU DE BUBU?

Svaka lutka osim naziva Kaziu de Bubu ima svoje posebno ime, često i prezime, osobinu i miris. Što se tiče imena, najviše koristim staroslovenska i izmišljena imena, osobina se odmah vidi na licu ali osim toga dobijate i certifikat gde se nalazi datum rođenja i poruka za nove roditelje. Svaka miriše posebno. Vrlo često sama stvaram mirise ali koristim i gotove. Miris zavisi od osobine lutke i poruke koju šaljem preko nje.

Najviše inspiracije pronalazim gledajući ljude i njihovo ponašanje. Sva čudovišta su divna, slatka i treba ih voleti. Najdraža su čudovišta koja se kriju unutar nas i koja nikad neće izaći jer im mi ne dopuštamo l

100 oktobar

KAKO SU IZGLEDALE VAŠE NAJDRAŽE IGRAČKE U DETINJSTVU, DA LI STE IMALI POTREBU DA I NA NJIMA INTERVENIŠETE KAKO BI BILE PERSONALIZOVANE?

Nisam imala puno igračaka u detinjstvu a posebno nisam volela plastične lutke koje sam uvek šišala ili im brijala glavu da budu „normalne”. Udavala sam ih za mede, majmune... uvek bi imale nekog dlakavog muža. Smatrala sam takođe da ruke i noge ne čine sreću tako da igračke vrlo često nisu imale udove. Kaziu de Bubu retko imaju ruke, jer imam dosta hendikepiranih prijatelja koji su stvarno srećniji od zdravih ljudi. Uostalom kod mojih lutaka najbitniji je izraz lica i miris. IMALI STE PRILIKE DA IZLAŽETE LUTKICE U SRBIJI I POLJSKOJ, MOŽETE LI DA NAPRAVITE NEKO POREĐENJE U ODNOSU NA HANDMADE SCENU OVDE I TAMO?

Mislim da većini odraslih Srba nije ni palo na pamet da kupe sebi bilo kakvu lutku ili igračku. Poljaci češće gaje u sebi dete, čuvaju ga i prave sebi iznenađenja. Ljuljaška ili klackalica nisu namenjene samo deci! U svetu ljudi ipak više kupuju rukotvorine, ali moram da priznam da imam mušterije i u Srbiji. Verujem da će ih biti sve više i više.

ZA KRAJ JEDNO PRAKTIČNO PITANJE, GDE ZAINTERESOVANI ČITAOCI MOGU DA VAS PRONAĐU I KAKO MOGU DA PORUČE I KUPE

KADA NE IZRAĐUJETE ORIGINALNE LIKOVE

LUTKE? DA LI IMATE U PLANU NEKI PRODAJNI

ZA VAŠU MALU RADIONICU U ČEMU NAJVIŠE

PROSTOR U BEOGRADU?

UŽIVATE I GDE PUNITE BATERIJE ZA NOVE IDEJE?

Najviše uživam da budem sa ljudima koji me vole. Neka istraživanja sugerišu da nije dobro za bateriju ako se u potpunosti isprazni, zato pakujem jednu malu torbu i putujem u Poljsku ili se trudim da radim potpuno nove stvari.

Svi zainteresovani mogu da me nađu na Facebook stranici Kaziu de Bubu dolls. Nisam razmišljala o prostoru u Beogradu ili na nekom drugom mestu, uglavnom stvaram po narudžbini. Za sada imam samo kompozitora koji piše muziku za svaku moju izložbu ili spot, a svako ko želi da uradi nešto za Kaziu de Bubu dolls je dobrodošao. Ja sam uvek otvorena za saradnju.

Ĺ˝votni stil

102 oktobar

Tekst: Minja CvetkoviÄ&#x2021;

Žvotni stil Ne znam za vas, ali Porodica Adams je serija uz koju sam odrasla. Naravno, Moćni rendžeri, Nindža kornjače, Nestašne godine, pa i crtani ujutru pred školu jesu stvari koje su mi obeležile detinjstvo, ali ova serija je uradila mnogo više – oblikovala je makabre ljubitelja u meni, napravila prostor za mnoge horor filmove, priče i likove kojima se danas rado vraćam, a uz to promenila i moj pogled na normalnost jednom zauvek, jer kao što Mortiša kaže: „Normalnost je iluzija. Ono što je normalno za pauka je haos za muvu“. Bilo da ste ljubitelji originalne postave ili filma s početka devedesetih, koliko zapravo znate o uvrnutoj familiji Adams? Džon Ostin, koji nam je poznat kao Gomez, prvobitno je trebao da glumi Lurča oko kojeg je zamišljeno da se radnja serije odvija. Ipak, nijedan drugi glumac ne bi tako dobro izneo ulogu manijakalnog lika koji je na granici ponašanja psihopate, poput Gomeza. Ostin je upravo tako nekoliko puta jedva izvukao živu glavu. Živeći u opasnom delu Njujorka, na putu od stana do stanice često bi glumio poremećenog čudaka, što mu je kasnije donelo slavu zahvaljujući liku Gomeza.

Serija je zasnovana na istoimenim mini stripovima karikaturiste Čarlsa Adamsa iz 1937. godine. Adams je bio poznat po svom crnom humoru, makabre likovima i kolekciji oružja. Njegova kuća je bila puna srednjevekovnih sprava za mučenje, a posedovao je i zavidan broj unikatnih lukova i strela koje je celog života žarko žudeo da iskoristi i to na hipotetičkom pljačkašu.

104 oktobar

Prema Ostinovim rečima, nakon što je ova serija dostigla veliki uspeh, ljudi bi ga često presretali pričajući sa njim na francuskom, baš kao što je Mortiša činila, očekujući od njega da uzvrati istom merom.

Sredinom šezdesetih godina, kada je snimana serija sa originalnom, prvobitnom postavom, Gomez i Mortiša su bili prvi televizijski bračni par koji je implicirao da imaju seks, naspram često predstavljenih aseksualnih roditelja. Oni su takođe prva porodica koja je imala računar u kući.

Lik batlera Lurča je prvobitno zamišljen kao nem. Tokom snimanja jedne od epizoda glumac Ted Kesidi je sam odlučio da doda čuvenu „you rang“ rečenicu koja je naišla na opšte oduševljenje ostatka ekipe.

Kuća u kojoj je serija snimljena urađena je po ugledu na stan Čarlsa Adamsa. Na iznenađenje mnogih fanova, fotografije Ričarda Fiša, napravljene na setu, razbile su nam iluziju monohromatske porodice Adams, jer je njihova scenografija bila skoro pa u potpunosti roze boje. Naravno da znamo da nije mogla da bude crna, ali opet, čudno je zamišljati Mortišu kako plete odeću za troruke članove porodice na ružičastoj sofi.

Džeki Kugan, koji nam je poznat po ulozi ujaka Fostera je prvobitno odbijen na audiciji. Nakon toga je otišao kući, obrijao glavu, našminkao se, kostimirao, vratio i dobio ulogu. Mortišu i Gomeza nikada nismo videli da su se poljubili u usta. Džonu Ostinu su ponudili da bira kako će se zvati njegov lik. Između Gomeza i Repelija, odlučio se, danas znamo, za prvo ime.

106 oktobar

Za Mortišin lik je bilo neophodno dva sata šminkanja dnevno.

Gomez je bio advokat. Još jedna zanimljivost jeste da je kada je upoznao Mortišu imao bronhitis čiji bi simptomi nestali svakog puta kada je bio pored nje. Prvobitno veren njenom sestrom Ofelijom, kao posledica ugovorenog braka, raskinuo je veridbu i oženio Mortišu. Skoro svaka epizoda Porodice Adams započinje u dnevnoj sobi, scenom u kojoj se članovi porodice zabavljaju, Gomezom koji igra flamenko, mačuje ili gađa jabuku lukom i strelom.

Porodica Adams je predstavljena kao serija sa poučnom porukom i reprezentativnim porodičnim vrednostima. Uprkos makabre, horor atmosferi u seriji, smatralo se da su svi članovi ove porodice predstavljeni kao potpuno ravnopravni, da deca odrastaju okružena ljubavlju i da su tradicionalne muško/ženske podele srušene.

Životni stil

KRATKA ISTORIJA „najstrašnije“ NOĆI U GODINI Tekst: Minja Cvetković

108 oktobar

Životni stil

askiranje za Noć veštica u Americi ima dugu tradiciju koja je neraskidivo povezana sa istorijom ove zemlje i narodima najrazličitije veroispovesti i kulturne baštine koji su je naseljavali. Noć veštica ima svoje korene u keltskom Danu Mrtvih (Day of the Dead), festivalu koji se održavao na jesen i koji su u antičko doba obeležavali Kelti širom Evrope, a to i dalje čine u severnoj Francuskoj, Irskoj, Škotskoj, Velsu i drugim regijama koje održavaju u životu keltsko nasleđe. Kelti su za računanje vremena koristili lunarni kalendar, a godinu su delili na dve sezone. Zima se smatrala sezonom umirućih i započinjala je na takozvani Samhain, što u bukvalnom prevodu znači „kraj leta“ i pada na pun mesec najbliži prvom novembru, nakon završetka berbe. Samhain je zapravo bio prvi dan keltske Nove godine i verovalo se da su duše onih koji su umrli naročito nemirne te noći i da uništavaju useve i uzrokuju mnoge probleme. Prema verovanju, to veče su i granice između živih i mrtvih, stare i nove godine, leta i zime, bile poljuljane. Iz tog razloga bi se na Samhain ljudi prerušavali u kostime od perja i krzna, da ih duhovi koji tada lutaju zemljom ne bi prepoznali, a keltski paganski sveštenici su gradili lomače na kojima su spaljivali useve i životinje kao žrtve božanstvima. U toku ovih proslava nosili su kostime napravljene od kože sa životinjskim glavama. Kada su Kelti prešli na hrišćanstvo, Samhain je bio objedinjen sa drugim praznikom, takozvanim All Hallows' Eve, koji je padao veče pred All Saints' Day, odnosno, veče koje danas nazivamo Halloween ili Noć veštica. All Hallows' Eve je prvobitno bio praznik tokom kojeg se obeležavao prelazak duše iz materijalnog, fizičkog sveta u duhovni svet mrtvih i bio je veoma rasprostranjen širom

110 oktobar

Evrope, naročito među populacijom katoličke veroispovesti. U Americi je tek oko 1840. godine došlo do razdvajanja ove tradicije na novoformirani praznik danas znan kao Noć veštica. Dolazak velikog broja migranata iz Irske potpomogao je začetku ove tradicije. Njihove proslave praznika kao što su All Saints i All Souls u sebi su sadržale mnoge običaje drevnog festivala Samhain-a. Tako je i današnji običaj rezbarenja bundeva zapravo potekao od stare irske legende o kovaču Džeku, čoveku koji je bio toliko zao, domišljat i škrt da kada je umro nisu hteli da ga prime ni u raj ni u pakao. Na ulazu u pakao ga je dočekao đavo koji mu je dao komad uglja ne bi li ga oterao. Džek je u džepu imao repu koju je izdubio, stavio u nju ugalj i lutao mrakom bezuspešno tražeći put do kuće. Tako je postao simbol proklete duše koja luta između dva sveta.

Tokom viktorijanskog perioda Noć veštica je počela sve manje da se povezuje sa tradicijom, verskim i kulturnim običajima, a sve više sa učešćem dece i pretvaranje ove manifestacije u zabavu za najmlađe, što je na kraju i postala početkom dvadesetog veka. Tokom četrdesetih godina prošlog veka uvedena je poznata „trick or treat“ tradicija. Ovaj običaj svojevrsnog „prosjačenja, moljakanja i pretnji“ nije nova stvar, već je kroz istoriju bio širom rasprostranjen na području Evrope, a njegova suština jeste da se toleriše ponašanje koje inače nije bilo dozvoljeno, poput tog da deca traže slatkiše koje ako ne dobiju iznuđuju raznim trikovima. Običaj kostimiranja tokom ove večeri potiče iz devetnaestog veka. Ženski magazini su objavljivali „uradi sam“ uputstva za izradu kostima kod kuće. Tokom industrijske revolucije ovaj trend se u velikoj meri promenio, kada su DIY kostimi zamenjeni komercijalnim, inspirisanim popularnom kulturom. Tehnološki napredak omogućio je jeftiniju proizvodnju kostima, ali i raznovrsniju ponudu od onih koje su žene same pravile u kućnoj radinosti. Neki od najranijih kostima,

112 oktobar

od kojih je većina popularna i dan danas, bili su duhovi, kosturi, veštice i đavoli, zatim Frankenštajn, Mumija i Drakula, nakon velikog uspeha Universal horor filmova. Pedesetih su se u prodaji našli vakuumirani kostimi napravljeni od lateksa. Pored mnogih zvezda popularne kulture, muzičara kao što su Bitlsi ili čak političkih ličnosti poput Kenedija, u prodaji su se našli i kostimi akcionih junaka, barbike i mnogi drugi. Danas Noć veštica više nije praznik namenjen isključivo dečijoj razonodi, niti je tipično američka manifestacija, već deo masovne kulture. Pružajući ljudima priliku da se jednom godišnje maskiraju i izraze svoju kreativnost i individualnost na taj način, širom planete se organizuju maskenbali koji su postali razonoda i nama, velikoj deci.

ŽENSKI MAGAZINI SU OBJAVLJIVALI „URADI SAM“ UPUTSTVA ZA IZRADU KOSTIMA KOD KUĆE. TOKOM INDUSTRIJSKE REVOLUCIJE OVAJ TREND SE U VELIKOJ MERI PROMENIO, KADA SU DIY KOSTIMI ZAMENJENI KOMERCIJALNIM, INSPIRISANIM POPULARNOM KULTUROM

Ĺ˝ivotni stil

No l

114 oktobar

Ä&#x2021; ve

Tekst: Sofija Mirčetić

a c i t š

Noć veštica (Halloween) je odavno prestao da bude isključivo katolički praznik, i obeležava ga ceo svet, prvenstveno zbog zabavnog karaktera. Ako ste i vi jedan od ljubitelja ovog praznika pravo je vreme da kanališete svoju unutrašnju Martu Stjuart ali sa Mortiša Adams obrtom i okušate se u pravljenju nekih od „jezivih“ uradi sam projekata kojima ćete zadati domaći zadatak svojim prijateljima. Garantujemo da će vaši projekti iz domaće proizvodnje steći status „vredno Pinteresta“. Spremili smo i ideje za zanimljive grupne aktivnosti kojima ćete razmrdati jesenju monotoniju.

FILMSKI MARATON ILI LITERARNO VEČE Iako se 31. oktobra prijatelji okupljaju da uz grickalice i piće gledaju najjezivije moguće filmove, trudeći se da ostanu hrabri dok se strašne scene smenjuju jedna za drugom, mi vam ipak predlažemo da organizujete maraton simpatičnih filmova, sa umerenom dozom misterije i scena zbog kojih ćete prekrivati oči i zazirati od sopstvene senke dok hodate ulicom po mraku. Znamo kakvu jezu može da izazove treptaj lampiona. Za ovu priliku smo izdvojili nekoliko uradi sam ideja. ZA POČETAK, isplanirajte koje ćete filmove gledati to veče, a potom ih uredno iskucajte na računaru, hronološki, a možete dodati i vreme trajanja uz pauze između dva filma. U međuvremenu se možete zabaviti memovima na račun Kristine Riči (Sreda Adams). Sa interneta preuzmite neki od besplatnih templejta za pozivnice s temom Noć veštica i listu filmova prenesite na nju. Odštampajte primerak za svakog gosta i precrtajte prvu stavku sa liste filmski maraton. Ukoliko nemate jasnu ideju koje filmove želite da gledate, poslužite se sajtom IMDb, najvećom bazom informacija o filmovima gde ćete sigurno naći liste sa naslovima filmova kao što je „najbolji horor filmovi svih vremena“, ili ispratite naš predlog - neki od animiranih filmova iz Skubi Du serijala, Herkul Poaro Uoči svih svetih, Hari Poter i Dvorana tajni, Porodica Adams, Hotel Transilvanija i Hokus Pokus. UKOLIKO NE ŽELITE DA CELO VEČE PROVEDETE gledajući filmove, predlažemo vam da organizujete literarno veče uz neki od klasika iz žanrova horora, misterije i fantastike. U tom slučaju na listi knjiga se moraju naći: Frankeštajn (Meri Šeli), već pomenuti Herkul Poaro u avanturi Uoči svih svetih

116 oktobar

(Agata Kristi), Baskervilski pas (Ser Artur Konan Dojl), Keri (Stiven King) i Drakula (Brem Stoker). Sa prijateljima naizmenično čitajte omiljene, i možda najstrašnije delove. Mrak i baterijska lampa, kao po obrascu tinejdžerskih filmova, nisu na odmet, dok će topao čaj zagrejati jezivu atmosferu. Takmičarski duh možete rasplamsati kvizom znanja iz oblasti horor filmova. Gostima naznačite da "dres kod" podrazumeva kostim. Neka vam gotika, viktorijansko doba i svet filma budu glavne odrednice u biranju kostima.

POSLASTICE {NUTRICIONISTI PRESKOČITE ČITANJE OVOG DELA TEKSTA} Ako ste vi domaćin bilo filmskog maratona bilo literarne večeri, ili jednostavno želite da počastite prijatelje ili ukućane malo drugačijim desertima, biće potrebno da testirate svoje kreativne sposobnosti i isprobate neki od „recepata“ za koje vam neće biti potrebno zvanje master šefa. SLATKIŠI U VELIKIM KOLIČINAMA jedna su od prvih dečijih asocijacija na Noć veštica, ali poslastice nisu namenjene samo deci, iako ona u njima uživaju bez griže savesti. Vašu korpu napunite gumenim bombonama raznih oblika (potrudite se da pronađete one sa delovima tela poput očiju, stopala i zuba) i obavezno im dodajte štapiće za ražnjiće (za mini verziju, čačkalice). Možete napraviti nisku gumenih bombona pre nego što gosti dođu, ili im prepustiti da sami naprave svoj slatki ražnjić. Budite sigurni da imate dovoljno različitih bombonica i ne trudite se da smišljate zdraviju opciju, poenta je baš u šećeru, ma koliko to nezdravo bilo.

SLEDEĆI RECEPT ĆE VAS ODVESTI DIREKTNO U SKUBI DU FILM. Kupite jabuke i štapiće za sladoled (mogu vam poslužiti i grančice, ipak je Noć veštica). U šerpi istopite šećer kako biste dobili karamel, u koji možete dodati prehrambenu boju, ali nije nužno, i u njega umočite jabuke prethodno postavljene na štapiće. Karamelizovane jabuke možete uvaljati ili poprskati kokosom, čokoladnim ili šarenim mrvicama, ili za njih lepiti gumene bombone. Skubi i Šegi su poznati po svom nezasitom apetitu pa ne čudi što se za Noć veštica uvek provode. U specijalima povodom ovog praznika uvek se nađe i čuvena „pecaljka za jabuke“. Crvene jabuke, koje ste prethodno oprali i uglačali da liče na Snežaninu primamljivu, a otrovnu jabuku, ubacite u veliki sud ili manje drveno bure koje ćete naliti vodom ili voćnim sokom. Organizujte i takmičenje u pecanju jabuka. Ustima! Ako biste do kraja da ispratite filmski momenat onda negde u blizini postavite staklenu posudu sa punčom (pićem koje sačinjavaju voda, čaj, limun, šećer i alkohol), sangrijom ili crvenim sokom u koje možete staviti i kutlaču za sipanje pića kako bi dojam bio potpun. JOŠ JEDNA INTERESANTNA IDEJA je da brauni, lava kolač ili čokoladni kapkejk (skoknite do naše arhive i u septembarskom broju pronađite recept) izmrvite u male saksije tako da liče na zemlju, a potom u njih umetnete mini Plazme kako bi podsećale na nadgrobne spomenike. Šećernom pastom možete ispisati epitafe. Gumeni crvići koji štrče iz „zemlje“ obezbediće vam dodatni poen. Negde u blizini možete staviti „buket“ lizalica prethodno uvijenih u papirne maramice kako bi ličile na duhove.

118 oktobar

Ako vam je čokolada omiljeni slatki greh onda će vam se dopasti sledeća ideja. Čokoladu otopite na pari. Na pleh razvucite providnu foliju i razlijte čokoladu po njoj a onda je, pre nego što se stegne, pospite sitnim bombonicama. Grickalica bez koje ne može da prođe nijedno gledanje filmova su svakako kokice. Otopite puter i njime poprskajte kokice, a potom ih pospite čokoladnim mrvicama i narandžastim bombonicama. Crna i narandžasta boja za Noć veštica su isto što i crvena i zelena za katolički Božić - ključne, prepoznatljive boje. Po dodatnu inspiraciju trknite do Instagram naloga Li Samante (@LeeSamantha) koja se bavi kreativnim stilizovanjem obroka u skladu sa različitim temama, među kojima je i Noć veštica.

DEKORACIJE KREATIVCI KOJI NOĆ VEŠTICA KORISTE kao izgovor da kuću preurede i ukrase strašnim, uradi sam dekoracijama mogu da spreme papir i olovku jer prelazimo na njihov teren. Zidne dekoracije su hit na internetu, a čuveni "wall art" je neizostavan enterijer trik svih onih koji žele da svoj dom urede po ugledu na stanove iz časopisa. Predlažemo vam da napravite svoj „izložbeni zid“ koji će, čak i kada Noć veštica prođe, odlično izgledati u vašem stanu ili kući. Sigurno ste primetili kako su nam filmovi poslužili kao glavni izvor inspiracije, stoga nema razloga da ne ostanu do samog kraja teksta. Pronađite pravougaoni komad neobrađenog drveta koji možete prefarbati ili ostaviti u prirodnoj boji. Nešto debljom slikarskom četkicom i akrilnom bojom na drvetu oslikajte „Zoinks“, čuveni uzvik Skubija i Šegija kada ugledaju nešto strašno i jezivo. Drvo obmotajte grubim kanapom i zakačite na zid. Naravno, ovo možete uraditi sa bilo kojom rečju ili rečenicom koja vam padne na pamet, a dobra ideja je i da napravite putokaz za neko od jezivih mesta iz filmskog sveta. Salem, Uspavana dolina, Transilvanija... Znak možete okačiti i na ulazna vrata. KVADRATNE FOTOGRAFIJE poređane jedna do, ili jedna ispod druge su jedan od načina da ukrasite zid. Odštampajte fotografije članova Adams porodice i uz pomoć washi ili neke druge trake ih lepite na zid pazeći da budu u ravni. Ukoliko vam ove ideje nisu dovoljno strašne, onda skalu straha podižemo za jedan podeok naviše. Staro, po mogućstvu iskrzano, ogledalo iskoristite kao podlogu na koju ćete primeniti dekupaž tehniku. Na belom papiru odštampajte fotografiju Jecajuće Mirte (Moaning Myrtle), duha devojčice koja pohodi ženski toalet u Hogvortsu. Pažljivo je isecite i lepkom za dekupaž nalepite na ogledalo,

120 oktobar

a kada se lepak osuši, pređite još jednom preko fotografije kako bi površina bila glatka. Na praznom delu ogledala crvenim ružom ispišite „Dvorana tajni je otvorena, blatokrvni čuvajte se“, kako biste dočarali atmosferu drugog dela serijala o najpoznatijem čarobnjaku. Kao i u prethodnom slučaju, na ogledalo možete nalepiti fotografiju bilo kog lika iz (horor) filma, izbor je na vama. Oni duhoviti umesto ogledala, kao podlogu za dekupaž mogu iskoristiti poklopac WC šolje. Bizarno i uvrnuto, ali smešno. Pretpostavljamo da slike jezivih likova ne držite u novčaniku, ali ovim povodom možete odštampati nekoliko dodatnih. Fotografiju glave Frankenštajna, prethodno odštampanu na foto papiru, urolajte i ubacite u teglu tako da lice gleda na spoljašnjost. Teglu nalijte vodom u koju ćete nakapati par kapljica zelene prehrambene boje. Teglu zatvorite i koristite kao ukras ili kao sredstvo da zastrašite prijatelja koji je skoknuo do frižidera po piće. Na Noć veštica smete da budete malo nevaljali.

KAKO SU TEGLE multifunkcionalne i praktično kao stvorene za uradi sam projekte, njihove poklopce prefarbajte u belo a potom permanentnim markerom iscrtajte oči i usta tako da liče na lobanju ili duha. Za inspiraciju vam može poslužiti meksički Praznik mrtvih. Šećerne lobanje (Sugar skulls), koje se tradicionalno prave povodom ovog praznika, su odličan stilski detalj i „van veštičije sezone“. Ukoliko ste fanovi Diznijevog klasika Nightmare before Christmas (Noćna mora pre Božića), na poklopce iscrtajte facu glavnog junaka Džeka Skelingtona. Tegle, sa svećicama unutar, možete uvijati u gazu, a potom na njih dodati sitne oči kako bi podesećale na mumije. Umesto sveća uvek možete koristiti jednobojne novogodišnje lampice. Ako vam kreativnost nije jača strana, obični beli baloni i crni permanentni marker će obaviti posao. Potrebno vam je maksimum pet minuta da naduvate balon i nacrtate duha na njemu. Hajde, znamo da možete.

Životni stil

NIKAKO NE SMETE ZABORAVITI da isečete bundevu, kako su one zaštitini znak Noći veštica. Ukoliko ne možete da je pronađete nema razloga za brigu, bilo koje okruglo voće vam može poslužiti u tu svrhu. Pomorandža je sjajna alternativa za „mini bundeve“ iz više razloga. Kao prvo, odgovarajuće su boje, a pomorandže su male pa možete izrezbarititi nekoliko komada a da pritom ne zauzimaju puno prostora. Kada ubacite sveće unutar njih divno će mirisati. Dekoracija i osveživač vazduha u jednom! Izdubljene pomorandže sa izrezbarenim očima i ustima mogu poslužiti i kao posudice za šarene

122 oktobar

bombone. Unutrašnjost pomorandže nemojte bacati, već napravite sveže ceđen sok. Da li se sećate kupastih šešira i fišeka od papira koje ste pravili kao deca? Vreme je da obnovite znanje i napravite veštičije šešire. Niste valjda stvarno pomislili da Noć veštica može da prođe bez veštica? Od crnog kartona ili debljeg papira možete napraviti kupe koje ćete lepiti na obod takođe sačinjen od kartona. Umesto rolanja papira u tubice, kupite kapice za rođendanske žurke, prebojite ih u crno, a potom lepite na kartonske obode. Pošto napravite veštičije kapice možete čak organizovati radionicu ukrašavanja šeši-

ra. Lepak, makaze, šljokice, flomasteri, krede (koje će odlično pisati po crnom papiru), krpice sa različitim motivima, pretvorite stan u atelje i zabava je zagarantovana. Ako D&G dvojac može da crta Čiča Gliše po haljinama možete i vi da se igrate papirom i makazama. Dozvolite sebi da bar jedan dan potpuno podetinjite. Ako želite da ukrasite stan brzo, lako i jeftino, onda po ugledu na pahuljice od papira napravite paukove mreže od crnih kesa za smeće. Možete ih okačiti na prozor ili u ugao sobe koja će se automatski transformisati u Šelobino sklonište (džinovski pauk iz serijala Gospodar prstenova). Kako biste

dodatno dočarali, i začarali atmosferu, svetlo prigušite i upalite sveće. Bele sveće vam mogu biti osnova za ukrašavanje pomoću privremenih tetovaža sa motivima paukova, lobanja, slepih miševa i čudovišta. Na bele uzane sveće možete iskapati crveni otopljeni vosak koji će asocirati na krv koja lije. Prionite na posao jer je suština svakog praznika u osnovi ista, darivanje i druženje, trenuci provedeni sa najbližima, ali i odmor i zabava... Iskoristite činjenicu da je 31. oktobar subota, i zabavite se uz ideje i preporuke koje smo vam izložili. Alarm može da sačeka ponedeljak, filmski maraton je dovoljno čekao! Probudite maštu!

e n i l n O e j n a t r špa

Teodora Kovrlija

Mimi Ikonn je blogerka, jutjuberka i po-

slovna žena koja u svojim rukama ima nekoliko veoma uspešnih kompanija, nekoliko objavljenih knjiga i milionski auditorijum koji prati sve što ona radi. Za nju sam saznala potpuno slučajno gledajući, takođe jutjub kanal, jedne poznate britanske emisije koja ima običaj da u goste dovodi uspešne, inspirativne poslovne ljude koji će u četrdesetpetominutnom intervjuu voditeljima i gledaocima otkriti koje zrnce mudrosti i svog uspeha. Mimi i njen muž Aleks su zajedno započeli puno uspešnih projekata među kojima je možda najpoznatija njihova kompanija Luxury hair koja se bavi proizvodnjom kvalitetnih umetaka i perika od veštačke kose. Ono što Mimi i njen kanal dovodi danas na listu preporuka je zanimljiv sadržaj (putovanja, teme o zdravom životu, nega, moda), vedar duh i pozitivan pristup životu. 124 oktobar

Hello natural

je sajt na kome možete pronaći pregršt korisnih saveta, recepata i ideja za uradi sam projekte od prirodnih sastojaka. Recepti, maske za lice i telo, saveti za detox... Ukoliko želite da napravite neke promene u načinu ishrane i stilu života, ovde možete pronaći dosta korisnih stvari za sebe. Recept za napitak od kakaa i čia semenki je isproban (u blago prilagođenoj verziji zbog nedostatka svih sastojaka) i zaslužuje preporuku samo za sebe.

Yoga with Adriene

Nameravate da počnete da vežbate jogu ili ste je već negde učili ali niste bili dovoljno istrajni da nastavite sa ovom lepom navikom, e pa možda vas ova simpatična, prijatna instruktorka ubedi u suprotno. Adriene je napravila izazov koji se sastoji od 30 dana i svaki dan je zabeležen u video formi što vam omogućava da postepeno uđete u štos, a možete vrteti isti snimak do beskonačnosti sve dok ne budete sigurni da ste na dobrom putu. Zamolite nekoga da vas posmatra dok vežbate kako bi vam rekao da li radite sve kako treba i korigovao vas po potrebi. Snimci i program su napravljeni tako da postepeno učite i prateći svoje telo vremenom napredujete. Program ne samo što možete pratiti iz udobnosti svog doma (dakle nema izgovora) već je i potpuno besplatan.

Searching for tomorrow

sajt, odnosno blog i instagram nalog @searchingfortomorrow mladog fotografskog para su prava poslastica za ljubitelje prirode i fotografije. Lepi, jednostavni kadrovi prijatnih boja, prelepa priroda, životinje, pomalo sanjiva atmosfera i ljubav koja je gotovo opipljiva ponekad su sve što vam treba da biste se oraspoložili.

BEZ M

126 oktobar

Fotografije: Andrijana Kovrlija

M ASK E Model: Milena Goševski

128 oktobar

130 oktobar

132 oktobar

134 oktobar

136 oktobar

Moda

138 oktobar

C’est

CHIC ZAŠTO POMISLIMO NA

FRANCUSKINJE KADA SE POMENE

MODA I STIL?

Tekst: Jovana Knežević

isoka moda (Haute Couture) se intenzivno razvijala od devetnaestog veka (Čarls Vort), ali je u pogledu mode i kulture odevanja Francuska uveliko prednjačila. Francuskinje su smatrane za dame od stila. Tako istorijski navodi beleže kako je slavna Ana Bolen (Anne Boleyn) donela na engleski dvor liberal-

na shvatanja, francuski osećaj za modu i duh renesanse. I sama je bila poznata po svom (za to vreme) provokativnom stilu oblačenja. Francuskinje su kroz istoriju umele da se izdvoje svojom ljupkošću, istančanim stilom odevanja i slobodnim duhom. Na ovoj bazi su kasnije i brojne druge slavne žene izgradile svoju karijeru u modnoj industriji. Specifičan stil negovala je i Koko Šanel, žena koja je na modu ostavila neizbrisiv trag. Lista francuskinja na čiji su se stil ugledale žene iz čitavog sveta proteže se unedogled, prisetimo se samo modnih ikona poput Fransoa Hardi, Brižit Bardo ili Džejn Birkin.

Zlatni trougao Da biste bolje razumeli zašto je Pariz i dalje vodeća modna prestonica morate uzeti u obzir zlatni trougao (okrug u kome postoji veliki broj prodavnica najpoznatijih svetskih dizajnera) posvećen isključivo visokoj modi. Proteže se duž ulica Avenue Marceau, Champs-Elysees i Avenue Montaigne. U njemu ćete naći prodavnice velikih modnih kuća kao što su Vuitton, Givenchy, Rochas, Dior, Celine, Chanel, Donna Karan, Hermes… Francuskinje brinu o kvalitetu Retkost je videti Francuskinju koja nema barem jedan detalj ili komad dizajnerske odeće na sebi. One umešno kombinuju vintidž odeću, jednostavne komade koji su svima dostupni uz komade poznatih dizajnera. I u tome su gotovo nepogrešive. Svesne su toga da jedan kvalitetan odevni predmet uparen s nekim pristupačnijim uspešno komplementira i donosi momenat luksuza u svakodnevnom oblačenju.

140 oktobar

Obuća kao zaštitni znak Iako je poznato da gotovo svaka devojka žudi za nepreglednim cipelarnikom sa modelom za svaku priliku, to s Francuskinjama jednostavno nije slučaj. Veoma su obazrive u izboru svoje obuće jer je smatraju svojim zaštitnim znakom. Primer za ovakav stav je Ketrin Danev (Catherine Deneuvre) u filmu Lepotica dana, koja kroz ceo film nosi lakovane cipele sa šnalom Rogera Viviera. Francuskinje će radije investirati u nekoliko pari udobne, praktične i kvalitetne obuće koja će svakoj modnoj kombinaciji dati glamura, popunjavati police nekvalitetnom sezonskom obućom. Takođe, Francuskinjama su na prvom mestu praktičnost i ležernost. Kako mnogo vremena u toku dana provode pešačeći ili vozeći bicikl najčešće su u ravnom, a visoke potpetice nose u tašni za svaki slučaj. Upadljive dobrim krojevima odeće ne i bojom Na ulicama Pariza retko ćete videti dame u odeći jarkih boja i upečatljivih printova. Mnogo češće idu na sigurno birajući mirnije i tamnije boje, poput crne, braon i sive. Neretko se mogu videti i odevene u crno od glave do pete. Uprkos nedostatku boja, ne dajte se zavarati, one su sve samo ne neprimetne. Prepoznaćete ih po elegantnim haljinama, dobro ukrojenim sakoima, suknjama visokog struka, bajkerskim jaknama i širokim pantalonama.

Nega kose i kože su na prvom mestu One ne ulažu mnogo u šminku, ali na preparate za negu kose i kože ostavile bi čitavo bogatstvo. Ceo njihov izgled zasniva se na tome da ne deluju kao da su se previše trudile. Kosa je obično puštena i ravna, a neretko vezana u konjski rep ili običnu punđu. Od šminke imaju samo tek toliko da deluje kao da zapravo ne nose ništa od nje. A najlepši parfemi su upravo ono po čemu ih pamte. Dobar i uočljiv aksesoar kao začin Iako možda deluje kao da se prosečna Parižanka nije preterano trudila oko svog odevanja i šminke (što zapravo nije istina), njeni modni dodaci su tu da vas uvere u suprotno. Ešarpe su nešto što gotovo svaka dama od stila poseduje i nosi, bilo oko vrata, glave ili torbe. Naočare za sunce, vid ili možda samo kao modni detalj jedan su od omiljenih aksesoara Francuskinja. Obuća je svakako najupadljiviji i najvažniji detalj, a o dobroj torbi ne moramo ni da pričamo.

142 oktobar

Kako da PRILAGODITE svoj stil i izgledate poput Francuskinja? Jasno vam je da jednostavne jednačine nema, osim možda one da je manje u modnom smislu uvek više. Ali ako biramo prečice svakako da postoje detalji i komadi odeće koje morate posedovati ako želite da iskopirate čuveni modni stil. Pre svega prugasta majica, koja je osnovni komad od koga je jednostavno krenuti kada razmišljate o odevnoj kombinaciji. Suknje visokog pojasa i široke, udobne pantalone su neizostavni deo uz ovakve majice. Ne plašite se da pozajmite i nekoliko komada iz garderobera vaše jače polovine, jer francuski stil pažljivo koketira sa muškom modom. Mantil je takođe odevni predmet koji ne izlazi iz mode i koji možete da uklapate u svakoj prilici, u svakom godišnjem dobu. Što se tiče obuće, Francuskinje će se uvek radije opredeliti za udobne, kvalitetne baletanke nego cipele sa visokom štiklom. Ako želite da učite od Francuskinja, držite se jednostavnosti, kupujte manje, promišljenije i praktičnije. Negujte prirodnu lepotu i nosite odeću koja pristaje vašem telu, stilu života i energiji umesto da slepo pratite aktuelne trendove. Prilagodite postojeće trendove sebi i svom telu.

Moda

Uzbudljiva

MODNA KOMBINATORIKA Tekst: Sofija Mirčetić

Modna industrija nikada ne miruje, a u poslednje vreme dobre vesti i zanimljive saradnje pljušte sa svih strana. U okeanu novih proizvoda probrali smo, po našem skromnom mišljenju, one najinteresantnije i vredne pažnje. Šta se to lepo piše, štampa, kreira, boji i miriše? l

144 oktobar

a kreativni ljudi imaju potrebu da se izraze u više polja svedoči velika rok zvezda Leni Kravic, koji je posle glume (film Igre gladi) odlučio da se okuša i kao dizajner nameštaja. Naime, muzičar je u saradnji sa CB2 kompanijom iz Čikaga kreirao liniju nameštaja inspirisanu sedamdesetim godinama i sopstvenim stilom. Ukoliko ste đuskali uz Are you gonna go my way, ili pripadate mlađoj generaciji koja je poznatu melodiju pržila na konzoli Guitar Hero III, samo ove reference su vam dovoljne da steknete blagu predstavu kako kolekcija izgleda. Geometrijski oblici, paleta boja koja ide od bele i sive, preko krem, bež i braon,

do čokolade i crne, a od materijala zastupljeni su koža, krzno, metal i drvo. Kolekcija je dostupna od prvog oktobra i sastoji se od nameštaja i dekorativnih elemenata poput tepiha, lampi i jastučića, a ono što se posebno izdvaja je neobičan dizajn kafe stočića. Yaya model podseća na beli cilindar okrenut naopako koji se prodaje sa poslužavnikom od tamnog drveta koji je predviđen kao deo stola, ili stočić Nova koji asocira na trodimenzionalnu kovertu zlatne i boje drveta. Možda najinteresantniji deo čitave kolekcije predstavlja kafe stočić Foksy čija je tabla zapravo beli krzneni jastučić. Kolekcija inače broji 20 komada specifičnog dizajna koje sačinjavaju neobični spojevi bazičnih elemenata. Elegantno, svedeno i moderno, ali sa primesom rokenrola. Tako je Leni!

Istorijat Koka Kole vam je poznat čak i ako ne preferirate gazirana pića. Koka Kola je već prepoznatljiva po svojim uspešnim saradnjama sa brojnim umetnicima i poznatim ličnostima, a flašice nastale tim putem često su kolekcionarski primerci. Posle Patriše Fild, Marka Džejkobsa, Gotjea i Karla Legerfelda svoj krojački metar oko staklenog tela Coca-Cola Diet bočice obavio je J.V. Anderson (J.W. Anderson). Vodeći se prikazanom kolekcijom za jesen-zimu 2015. Anderson je koristio fotografiju kako bi ostavio lični pečat na, prema njegovim rečima, ikoni, i time postao prvi dizajner koji se poslužio fotografijom u dizajnu legendarne bočice. Da modni svet ne odustaje od vraćanja u prohujale dekade svedoči i ova saradnja, jer je irski dizajner preobukao bocu u crveno-plavo i roze-sivo odelce koje neodoljivo podseća na haljine iz šezdesetih. Uostalom, Koka Kola je jedan od glavnih simbola pop arta, zar ne?

146 oktobar

Nismo sigurni da li vam je pakovanje čokolade bitno koliko i njegova sadržina, ali smo sigurni da nećete ostati ravnodušni na kakao poslasticu koju je izrodila saradnja Keli Verstler i američke čokolaterije Compartes. Crna čokolada sa visokim procentom kakaoa nadevena dvadesetčetvorokaratnim zlatnim listićima, plavim šećernim kristalima, malinama ili sušenim organskim citrusima, mlečna verzija sa pistaćima, cimetom ili kombinacijom jagode i crnog bibera, sami birajte! Na bilo koji ukus da uperite prst rapsodija na vašim nepcima je zagarantovana, ali je pitanje da li imate srca da pocepate brižljivo dizajnirano pakovanje koje bez problema može proći kao dekoracija na vašem stočiću. Iskušenje je na vama. Istražite ponudu poznate čokolaterije koja datira još iz pedesetih godina prošlog veka i naparite oči luksuznim i slasnim poslasticama u upečatljivim pakovanjima kojima nisu odolele ni najveće svetske zvezde i kompanije poput Fejsbuka, Gučija, HBO kanala, Saksa...

Moda Knjiški moljci i ljubitelji mode, mogu da se pretvore u uho. Modni aristokrata Karl La gerfeld u kolaboraciji sa modnom kućom FENDI proslavlja 50 godina zajedničkog rada i tim povodom izdaje knjigu jednostavnog naziva - Fendi by Karl. Izdanje se nalazi u posebnoj drvenoj kutiji koja liči na pakovanje pastela, koje Karl rado koristi u skiciranju, u kojoj dolazi zajedno sa DVD-em i posterom, a broji preko 150 ilustracija i skica ovog renomiranog dizajnera. U pitanju je neka vrsta retrospektive godina koje je Karl proveo kreirajući za ovu prestižnu kuću za čiji je uspeh u velikoj meri zaslužan, zaokružujući time priču o najdužoj saradnji jednog brenda sa nekim dizajnerom. Osim bogatih ilustracija tu su i ekskluzivni Karlovi intervjui, dok DVD sadrži snimljene razgovore sa dizajnerom, i glavnim imenom Šanela i Fendija. Knjiga u Steidl izdavaštvu dostupna je od 28. septembra po ceni od 125 dolara. Još jedan kolekcionarski komad vredan posedovanja.

148 oktobar

Ako se pitate da li je ikome potreban još jedan vodič kroz Pariz odogovor je potvrdan. Knjige o modnoj i prestonici, i ako baš hoćete kliše, gradu svetlosti i romantike, slobodno možete gomilati jednu na drugu jer ćete u svakoj pronaći nešto novo. Najnovije pojačanje neformalnim vodičima jeste knjiga The only street in Paris: Life on the Rue des Martyrs, pisca i bivšeg šefa kancelarije Njujork Tajmsa u Parizu, Ilejn Sciolino. Naučite kako da pravilno uđete u fromažeriju, francusku prodavnicu sira, pomirišete jedinstven spoj bageta i espresa, prošetate ne previše urbanizovanim delom Pariza, osetite duh porodičnog života u Parizu, ali na italijanski način, s obzirom da spisateljica vuče korene sa Sicilije. Knjiga crno-belih korica dostupna je od novembra, a krije i tridesetak fotografija čiji je autor Ilejnina ćerka.

Jedan od sinonima za žensku lepotu i seksepil, eleganciju i prefinjenost bespogovorno je italijanska glumica Sofija Loren. Ideal lepote mnogih žena, i nekada i sad, udružila se sa brendom D&G i zajedno sa njegovim tvorcima, Domenikom i Stefanom lično, kreirala ruž u nijansi bobičastog voća. Zlatno pakovanje sa Sofijinim potpisom u crnoj boji skriva kremasti ruž intenzivne boje sa laganim mirisom ruže. Da, ova dama jeste zagazila u devetu deceniju života, i ne, nije izgubila punoću usana po kojoj je prepoznatljiva, kao ni italijansku zavodljivost, i stoga ne čudi što je pored toliko novih mladih i, neosporno, lepih lica, D&G duo i dalje vidi kao muzu svojih kolekcija. Jedna nijansa je sasvim dovoljna jer je u pitanju nijansa Sofije Loren.

Ĺ˝ivotni stil

150 oktobar

Jedna stranica iz

ANINOG DNEVNIKA ŽIVOT JEDNOG PLESAČA…

Intervju: Teodora Kovrlija Svetla pozornice, muzika, pokret, putovanja, prilika da se uči od najboljih i izgradi prepoznatljivo ime u ovoj branši, sve ovo su snovi koje snivaju plesači na bilo kojoj tački zemljine kugle. Ana Kisin, moja sagovornica, je odlučila da svoju sreću okuša u Americi, pa je tako nakon završenih studija u Beogradu otišla u Njujork. U Njujorku, gde poslednjih godinu dana živi i pohađa Brodvej školu za plesače, svakodnevno radi na svojoj karijeri i brusi svoje znanje pripremajući se za velike audicije koje joj tek predstoje. U našem razgovoru dogovorile smo da sa čitaocima Plezira podeli kako su izgledali njeni prvi plesni koraci, period sazrevanja, kontinuirani proces učenja i rada na sebi i danas život u Njujorku.

Životni stil

Ljubav prema plesu rodila se još u detinjstvu i prvi ples sa kojim sam došla u dodir bio je folklor. Kada su moji roditelji videli moj prvi nastup na sceni sa folklornim društvom bili su oduševljeni jer iako sam imala samo sedam godina videlo se koliko sam uživala u nošnji, crvenom karminu, pletenicama i velikom aplauzu. Posle folklora sam odlazila na časove latinoameričkih plesova i postala takmičar. Roditelji su me podržali i ja sam iz godine u godinu ples doživljavala kao hobi i vid rekreacije sve dok nisam krenula u srednju školu, tada sam shvatila da je ples nešto što me izdvaja ali istovremeno i povezuje sa ljudima sličnim meni. Povezuje me sa celim svetom jer u svakoj zemlji postoje plesači koji ne moraju da razumeju moj jezik i moju kulturu ali mogu da razumeju moju igru. U plesu se govori telom. Tokom odrastanja stalno sam imala borbu sa knjigom i vremenom za

152 oktobar

igru. Mislim da mi je ples pomogao da budem odličan đak, a kasnije i dobar student, jer svaki slobodan trenutak sam koristila za učenje dok ne dođe vreme za trening ili plesnu probu. Radila sam domaći i spremala ispite po trolejbusima, tramvajima i autobusima. Želela sam što više da igram i da budem bolji plesač, a sa druge strane da završim svoje školske obaveze pre početka treninga. Nije bilo lako... Trčala sam posle završetka časova na treninge i nigde mi nije bilo daleko da odem kada je ples bio u pitanju. Ne postoje granice u plesu iz razloga što nikad nisi najbolji i nikad ne možeš sve da naučiš i uvek postoji nešto novo. Menjala sam plesne škole svake godine. Smatrala sam da od svakog trenera mogu da naučim nešto novo i iz tog razloga sam šetala iz jedne plesne škole u drugu. Ono što mene, čini mi se, razlikuje od drugih igrača je to što ja nikada nisam bila

najbolja u plesnim grupama, uvek sam imala težnju da budem okružena boljima od sebe kako bih mogla da naučim što više. Kada osetim da sam na jednom mestu najbolja ja odmah tražim bolje od sebe jer biti najbolji, meni nikad nije bilo interesantno niti inspirativno. Igra je za mene način da zabavim ljude oko sebe i pokušam da dočaram ono što ritam pesme odnosno melodija budi u mojoj svesti. Pokret može da bude jednostavan ali ako se on odigra sa velikom energijom i ako se pokretu priklonimo i odigramo ga sa sto posto snage on može da izgleda moćno. Muzika budi u meni različite likove iz života, što više putujem i upoznajem različite kulture i ljude, to će moje koreografije biti bogatije. O Americi sam maštala kao mala jer sam trenirala Hip hop i dosta sam istraživala o toj kulturi. Želela sam da dođem u Njujork i nađem se u sali među najboljim Američkim plesačima.

Pokret može da bude jednostavan ali ako se on odigra sa velikom energijom i ako se pokretu priklonimo i odigramo ga sa sto posto snage on može da izgleda moćno

Životni stil

Čula sam za Work and Travel program i razmišljala sam da dođem na tri meseca u Njujork i malo proučim plesnu scenu. Kada sam došla prvi put u Njujork 2013-e godine bila sam tu tri meseca i uzimala časove u Brodvej plesnom centru. Raspitala sam se za internacionalni program i u međuvremenu potpisala ugovor za jednu od plesnih agencija. Te godine sam igrala prvi put za Busta Rhymes-a i definitivno sam prelomila da nakon završetka fakulteta želim opet da dođem u Njujork i apliciram za internacionalni program na Brodveju. U momentu kada sam privodila studije kraju shvatila sam da ne želim klasičan kancelarijski posao. Pomislila sam kako je ples svih godina školovanja uvek bio hobi i da je došlo vreme da konačno postane profesija. Godine 2014-e sam

154 oktobar

se vratila u Ameriku i aplicirala za studentsku vizu i dobila odobrenje da studiram na Brodveju. Da bi studirao u Broadway dance centre moraš pre svega da imaš talenat, novac i Američku studentsku vizu. Tu vlada divna energija, svi plesači negde jure kako bi stigli na svoje plesne radionice, različita muzika se čuje iz sala, svuda su kamere, najbolje ozvučenje. Glavna prekretnica mog dolaska u Njujork je bilo to što sam osećala da mi je Beograd postao tesan. Želela sam da radim za neka veća imena, želela sam da se stalno plesno edukujem, da dođem u sredinu gde će ljudi više znati o plesu i gde će me malo više razumeti. U grad slobode i umetnosti. U Njujorku vreme mnogo brzo prolazi i to je grad koji stvarno nikada ne spava. Kada kažete da ste plesač ljudi imaju iskreno

poštovanje prema vama. Svuda se oseća velika sloboda, mnogi ljudi vežbaju u vozu, plešu, rade jogu, crtaju na ulicama, oblače se kako žele i generalno ponašaju se rasterećeno. Evo ja sam pre neki dan bila inspirisana nekom divnom pesmom i počela sam da igram dok sam čekala voz, imala sam osećaj kao da ću da poletim. Kada sam se drugi put vratila u Njujork polagala sam prijemni ispit i primljena sam u Broadway dance centre. Školarina je 24 000$ po godini. Kada se upišeš pod obavezom si da pohađaš 12 časova nedeljno. I slobodan si da sam organizuješ svoje časove i da biraš kod kog profesora ćeš ih pohađati. Sve informacije se mogu naći na njihovom web sajtu o školarini, profesorima, časovima, audicijama i seminarima.

U Americi se stav prema plesačima mnogo razlikuje od onog u Srbiji. Ovde su najgledanije emisije plesni rijaliti programi u kojima su plesači prave zvezde, a glavna tema su plesni stilovi i koreografije. Mislim da će se to jednog dana promeniti i u našoj zemlji jer imamo veliki broj talentnovanih igrača koji žele da napreduju i rade na sebi. Ja želim i pokušavam da odavde motivišem druge igrače putem društvenih mreža da se pokrenu i da napravimo novu plesnu dimenziju u Srbiji. Jedan plesni dan u Njujorku je san svakog igrača. Od jutra imam puno aktivnosti, pa tako posle doručka sledi čas joge, zatim pauza za užinu pa teorijski čas iz predmeta Igra, zatim čas iz hip hopa ili weckinga ili voguinga u zavisnosti koji je dan, a na kraju dana odem u teretanu. Kada se konačno vratim uveče kući na red dolazi pregledanje najavljenih audicija i planiranje, pretraga dodatnih plesnih radionica. Jako je teško da apliciram na sve audicije jer nemam radnu vizu ili green card, tako da sam sa studentskom vizom ograničena za velike audicije, ali moja plesna kompanija radi na tome da dobijem i radnu vizu kako bih mogla da radim veće događaje.

Životni stil

Najveća audicija u mom životu na kojoj sam imala čast da uđem u prvih sto igrača od dve hiljade talentovanih i savršenih plesača je bila Madonina audicija za njenu novu turneju. Neopisiv osecaj i večna inspiracija. Većina plesača kada dođe na ovako velike audicije se uplaši, ali ja sam sve vreme bila pod pozitivnim adrenalinom i neopisivom energijom. Nađete se na istom mestu sa preko dve hiljade ženskih plesača koji igraju koreografiju bez greške, sve su prelepe i u savršenoj kondiciji. Svi ste u jednoj velikoj dvorani i igrate istu koreografiju. Sve što ste videli morate da zapamtite za petnaest minuta i tako nastupate pred sudijama. Kako izbarati samo deset igrača? Jedan trenutak, segment odlučuje kod sudija ko ide dalje. Ovde više nije stvar ko igra dobro ili loše, tvoja energija je presudna. Fenomenalno iskustvo je bilo kada su prozvali moje ime u prvih sto devojaka, mislila sam da ću da umrem od sreće u toj sali. Madona je takođe bila na audiciji, jedini kontakt koji sam imala sa njom bio je taj što je ona mene gledala dok sam ja igrala ispred nje. Ta žena ima neviđenu energiju, bila je u trenerci sa kačketom i naočarima pa nisam mogla mnogo da je vidim ali sama pomisao da igram ispred jedne takve zvezde je učinila da to bude jedan od najlepših momenata u mom životu. Nisam mogla da verujem da sam tu ispred nje. U momentu kada sam napustila salu rekla sam sebi - prošle godine u ovo doba si spremala ispite u Beogradu, maštala o Americi a sada si ispred Madone na audiciji u Njujorku, ponavljala sam to u sebi i pokušavala sam da se smirim i sastavim, jer sam bila uzbuđena i presrećna. Nisam znala da li da se smejem Ili plačem od sreće.

156 oktobar

Nekada (ne tako davno) sam bila najponosnija na nastup sa svetskom zvezdom Shakirom u Beogradskoj Areni, pa na reklamu za Mitsubishi koja se prikazuje u Švedskoj i Španiji, zatim na saradnju sa globalnim brendovima Nike i Red Bull, pa na dolazak u Njujork i saradnju sa mnogobrojnim kompanijama ovde, ali to se svaki dan menja i zato mogu da kažem da sam najsrećnija što mogu da se probudim i odem da radim posao iz mojih snova i da budem plaćena za to. Kada sam postala Najkovo lice za Srbiju bio je to jedan od najlepših trenutaka u Srbiji koji mi se desio i bilo je to neposredno pred odlazak u Njujork.

U bliskoj budućnosti želim da posetim a možda se i preselim u Los Anđeles zato što sam sigurna da tamo ima više plesnih aktivnosti i bolje su mogućnosti za plesni stil kojim se ja bavim

dan Životni stil

Kada nastupate sa velikim zvezdama shvatite da su to stvarno obični ljudi koji imaju veliki menadžment iza sebe koji radi za njih. Nastupi su organizovani do tančina, a ljudi na sceni koji nastupaju sa izvođačem su u centru paznje i tretiraju se tako, jer bez njih i izvođača ceo taj menadžment ne bi postojao u tom broju na tom mestu. Jedini zahtev koji dobijamo od organizatora i menadžera je da nije dozvoljeno fotografisanje na probama i u backstage-u. Svaki igrač ima san da odradi barem jednu turneju u svojoj plesnoj karijeri. Ja sam imala tu čast da me muzička grupa One4Five (iz X faktora za koje sam radila muzički video) pozove da budem glavni koreo-

158 oktobar

graf na njihovoj turneji u Kini, ali nažalost morala sam da odbijem tu ponudu zbog škole. Tek po završetku škole ću moći da se posvetim turnejama, od 2016-e godine. Ali, ovo me je motivisalo da radim i dalje jer se ništa ne dešava bez razloga. U bliskoj budućnosti želim da posetim a možda se i preselim u Los Anđeles zato što sam sigurna da tamo ima više plesnih aktivnosti i bolje su mogućnosti za plesni stil kojim se ja bavim. U Njujorku je više mogućnosti za baletske igrače. S druge strane većina audicija za komercijalni hip hop je u Los Anđelesu, sve velike emisije se snimaju tamo i pevači i njihovi timovi odlaze u Kaliforniju da izaberu igrače.

nce

Životni stil

Moja kompanija Reaction priprema plesače i šalje ih na razne manifestacije. Recimo kada sam potpisivala ugovor za njih znala sam da pored hip hopa i contemporary-a igraju i Bolivud. Zato sam uzela par časova iz ovog plesnog stila i shvatila da mogu i to da iznesem na pravi način. Većina plesača posle dosta godina iskustva (u mom slučaju 17 godina igre) može relativno lako da usvoji i iznese svaki plesni stil uz malo rada i vežbanja. Plesanje na venčanjima je bilo potpuno novo iskustvo za mene. Nova kultura i običaji, drugačiji ritam i način oblačenja u potpunosti su me oduševili. To je definitivno nešto najlepše što sam videla u svom životu do sada. Prelepa energija, hrana, muzika, svetlucave haljine i velika zahvalnost ljudi i divljenje za naš nastup je nešto što vas uvek razveseli. Jedan od interesantnijih spotova koje sam radila bio je za novu mladu grupu Brooklyn duo astronaughty, gde smo nosili neobične kostime robota i mi smo predstavljali budućnost. Moji igrači i ja smo imali predivne trenutke na snimanju. Snimali smo u Central parku i izazivali smo pravu pometnju i privukli pažnju prolaznika koji su nas slikali i snimali konstantno. Njujork je zaista čaroban grad. Teško je izdvojiti samo nekoliko mesta koja bi preporučila nekome ko prvi put dolazi u grad ali pokušaću da pojednostavim. Central Park ako želite da uživate u prirodi i opustite se, ako volite šoping ulice u Soho-u, ako volite da vidite savršene oblakodere i prepoznatljive zgrade Njujorka definitivno Peta avenija, ako volite hipstere i umetnike Astor place, a ako želite da vidite magiju boja i svetla definitivno Time Square!

160 oktobar

U ovom poslu kao i svakom drugom dolazite u dodir sa različitim tipovima ličnosti, ali ono što mogu da potvrdim je da zaista ima dosta sujete. Plesači su ljudi koji vole pažnju i ne libe se da pokažu šta oni znaju. Svaki plesač živi za pogled i aplauz. Većina plesača i igra zbog toga a ne zbog novca. Igraju za taj trenutak divljenja i pažnje publike. Zamislite onda kada se u jednoj prostoriji nađu plesači, pa krenu pogledi i svako misli da je najbolji. Ja sam i lično imala loše iskustvo po tom pitanju. Naime moja nekadašnja najbolja drugarica je takođe plesač i dok smo se razvijale kao umetnice dosta smo se ispomagale, učile jedna od druge, često sam joj pomagala oko kostima, intervjua, igre, treninga...Zajedno smo se takmičile i išle na audicije.

Međutim kada ste na audiciji svaka vrsta prijateljstva tu prestaje i u trenutku dok igrate vi ste rivali, borite se da dobijete taj posao, ali nakon audicije vi ste opet zajedno i nastavljate vaše prijateljstvo. Jednom prilikom stvari su izmakle kontroli, zajedno smo se takmičile za titulu Ambasador Reebok-a. Moja drugarica i koleginica je izabrana za Reebok Ambasadora. Čestitala sam joj i bila sam uz nju, jer su mene roditelji uvek vaspitavali na taj način i ponavljali mi da u životu ne budem ljubomorna nego da podržavam svoje kolege jer za svakog kvalitetnog i radnog čoveka ima posla na ovom svetu. Ja sam nastavila da joj pomažem i budem uz nju, međutim posle šest meseci meni je stigao e-mail od PR-a kompanije Nike, ponuda o saradnji. Naravno bila sam presrećna i odmah sam zvala drugaricu da joj prenesem lepe vesti a onda sam shvatila da njoj uopšte nije bilo drago zbog činjenice da mi se otvorila ta mogućnost. To me je dosta pogodilo, međutim nadala sam se da ćemo to ostaviti iza sebe i da će prvobitna zavist vremenom proći.

Nažalost, njeno ponašanje se potpuno promenilo i osetila sam se izdano i iskorišćeno. Više ništa nije moglo da bude isto i naše prijateljstvo se postepeno ugasilo. Za vreme koje sam provela ovde u Njujorku nisam imala nekih krupnih razočarenja poput ovog ali recimo potpuno uobičajena situacija je da plesači jedni od drugih kriju audicije. U tom smislu, nije lako boriti se za svoje mesto u ovom (plesnom) svetu. Potrebno je mnogo odricanja kako bi se ostvarili snovi i to zna svako ko je pokušao da prati svoj put. Do dolaska u Njujork imala sam dužu vezu koja se prekinula jer nismo imali iste vizije budućnosti i on svoj život nije video u Americi. Prihvatila sam to, naravno, jer mislim da svako treba da sledi svoje snove i svako je nastavio svojim putem. U Americi se život odigrava munjevito, posebno ako imate gust raspored kao što ga plesači imaju. U ovom momentu fokusirana sam na karijeru pa ljubav nažalost stoji na čekanju i nemam puno vremena za privatni život. Verujem da me lepe stvari tek čekaju!

Dizajn

En terijer

ueÄ?joj dsobi l

162 oktobar

Tekst: Nemanja Kiso

rojektovanje dečje sobe je često pravi izazov u kome treba pokazati veliku dozu mašte i kreativnosti. Kada se smišlja prostor za buduće sportiste, astronaute, lekare, balerine ili kuvare, treba imati u vidu njihov karakter, pol, interesovanja, a istovremeno biti praktičan. Ponekad je teško pomiriti želje mališana i njihovih roditelja, ali kada su svi spremni da sarađuju posao je pravo uživanje. U projektovanju dečjih

soba često me ka rešenjima navode deca i njihove fenomenalne ideje koje je neophodno saslušati kako bi prostor bio dizajniran po njihovoj želji i mašti. Kada se krene u realizaciju projekta dečje sobe, većina roditelja donosi važne odluke koje će imati značajnog udela u odrastanju njihovog mezimčeta. To bi trebalo da bude praktičan i funkcionalan prostor u kojem je potrebno obezbediti optimalne uslove za spavanje, učenje, odmor i zabavu. I što je možda najvažnije, uživanje u bezbrižnom detinjstvu.

Soba za

dečake DO 6 GODINA

Zavisno od sklonosti vašeg deteta, u sobi za dečaka može da preovlađuje sportski stil (ako se vaše dete bavi sportom), najčešće se koristi lopta kao rekvizit ili formula za krevet u kome spava, dresovi, teniski reketi, skejtbordovi.. Radni sto ali i ormarići mogu biti ukrašeni sportskim motivima ili bojama omiljenog kluba, mogu se dodati interesantne samolepljive tapete, zanimljiv tepih, lampe... Ako je vaš sinčić ljubitelj crtaća, oslikajte mu omiljenog junaka na jednom delu zida, možete ovo uraditi i zajedno, budite kreativni i maštoviti. Jedan deo zida posvetite samo njemu, zakačite na pano sve njegove crteže, fotografije, nalepnice ili medalje kako biste ga dodatno motivisali za dalji rad. Ograničenja u ovom smislu ne postoje, a vi ćete najbolje prepoznati koji motivi će obradovati vašeg mališana. Svako dete je individua za sebe sa svojim jedinstvenim svetom mašte i interesovanjima.

164 oktobar

Nameštaj za ovaj uzrast mora da bude multifunkcionalan, zanimljiv i neobičan sa dodatnim elementima kako bi očarao vašeg mališana, ali i brzo rasklopiv ako je u pitanju manja kvadratura sobe. Obratite pažnju da krevet bude veoma udoban i kvalitetan (na njemu nemojte štedeti) zbog položaja tela pri spavanju i uticaju na pravilno formiranje kičme. Kvalitet spavanja takođe ima veliki uticaj na koncetraciju pri učenju i igri.

Obezbedite svom mališanu i radni kutak sa malim stočićem kako bi imao prostor u kome može da ispolji kreativnost. Spektar boja koji možete koristiti je veoma obiman, a najčešće se koriste nijanse plave, zelene ili žute.

Soba za

devojčice DO 6 GODINA

Sobu za vašu mezimicu možete ukrasiti motivima iz Diznijevih crtaća, krevet može biti poseban i biti u obliku dvorca, cveta, srca ili već po želji vaše devojčice. Jedan zid može, baš kao i u sobi za dečaka biti oslikan omiljenim motivima, sportskim rekvizitima, princezama, životinjama ili prirodom. Možete se poslužiti i zanimljivim tapetama ili samolepljivim nalepnicama kako biste prostor dodatno personalizovali.

Uz ovakav tip sobe preporučujem mobilni nameštaj, lako rasklopiv bele, ružičaste, ili lila boje spram policama koje mogu biti koloritne ili u jačim tonovima ovih boja. Ukoliko imate problema sa kvadraturom, možete se okrenuti i krevetu na sprat kako biste omogućili svojoj mezimici da ima svoj kutak za igru i zabavu. Radni stočić sa ogledalcetom koji služi za kreativan rad je obavezan kao i za dečake, potrebno ga je samo pravilno postaviti u odnosu na ulazna vrata sobe. Idealan je položaj onaj u kome dete sedeći za stolom ima kontrolu ulaza u sobu bez potrebe da se okreće.

166 oktobar

Soba za decu

školskog uzrasta Ako ste koristili nameštaj o kome sam govorio (mobilan i funkcionalan) za decu do šeste godine, možete ga koristiti i u školskom uzrastu vašeg deteta uz malu doradu, farbanje postojećeg ili restauraciju. Za ovaj uzrast, potrebno je da se fokusiramo na učenje, te ćemo posebnu pažnju obratiti radnom stolu i tome kako svetlost dopire do njega. Svetlost mora da dolazi sa prednje strane ili leve strane za decu koja pišu desnom rukom, tj. sa desne strane za one koji pišu levom rukom. Kada napolju padne mrak, obezbedite svom detetu odgovarajuću stonu lampu koju ćete po potrebi pomerati. Važan detalj je i mesto za odlaganje knjiga, svezaka, pribora, blokova, bojica i igračaka. Omogućite svom detetu optimalan broj polica i fijoka za knjige odmah pored radnog stola kako ne bi moralo da konstantno ustaje za svaku novu knjigu ili svesku.

168 oktobar

pratite nas plezirmagazin.com plezirmagazin.net

170 oktobar