Plezir #27 novembar 2015.

Uvod

I

dok svi pričaju o muškarcima i Movembru, akciji koju svesrdno podržavamo, mi smo se odlučile za jedan tipično ženski broj u kome sva svetla usmeravamo na nju i slavimo ženu, sa velikim Ž. Podstaknute videom u kome su šaljivo iz savremenog društva fizički odstranjene žene i preostali samo muškarci, poželele smo da na svoj način zahvalimo hrabrim ženama koje su svojim zalaganjem uradile ogroman posao po pitanju ženskih prava i omogućile slobode i prava koja uživamo danas.

Tu je i intervju sa Markom Tomašem koji je ispunio naša očekivanja i bio zabavan, svoj i iskren, pričali smo i sa Emom koja je uspela da ilustruje Srbiju i njene karakteristike predstavi zabavno i autentično kako do sada to niko nije i podsetila nas na sve one simpatične stvari koje smo prestali da primećujemo a čine duh jednog naroda. Pišemo vam o neustrašivim ženama dizajnerkama koje su pronašle svoj put (Vivijen Vestvud), novinarkama, aktivistkinjama, astronautkinjama, vladarkama (Katarina Velika), ženama od stila i svima onima koje su svet učinile onakvim kakav danas jeste.

Uživajte u novembru i čitajte Plezir!

Teodora Kovrlija, Plezir magazin plezirmagazin@gmail.com teodorakovrlija@gmail.com

Sadržaj

Životni stil

Ekologija

08

14

Online špartanje teodora kovrlija

10

Geocaching Danka kovačević

Moda Eko vesti teodora kovrlija

Umetnost

16

26

Zima stiže, pleti brže maja vučeković Danilov

Životni stil Emma fick Danka kovačević

32 Leksikon u rukama "Crne ovce" Sara savčić

Sadržaj

Muzika

Književnost

38

Marko Tomaš Treba živjeti

Životni stil

54 Heavy metal thunder 66 vukašin medić

Carica Katarina NINA SIMONOvić

Teodora Kovrlija / milena Goševski

Film

Životni stil

48

60

Ruski kovčeg NINA SIMONOvić

74

Emancipacija žena u Kini Danijela milanović

Gejša Sara savčić

Sadržaj

Životni stil

Zdravlje

80 Žene zvane hrabrost 108 teodora kovrilja

94

Ejda Lavlejs minja cvetković

96

Moda Jake žene

154

Moda

Grejs Keli Jovana knežević

merima aranitović / marija radojković

Jovanka vs Džeki minja cvetković

Tetoviranje je ženskog roda

138

Editorijal Feniks

minja cvetković

102

148

163

Vivijen Vestvud minja cvetković

Avanturistkinje teodora kovrilja

Dizajn

Životni stil

134

Uspešne žene Sofija mirčetić

162

Luksuzni domovi nemanja kiso

Teodora Kovrlija

Minja Cvetković

Novinar po profesiji, urednik i internet preduzetnik kako se to danas popularno kaže, idealista u pokušaju da ispravi sve nepravde ovog sveta i stvori svoj oblak na kome neće primećivati zlurade komentare, nezadovoljne ljude i manjak higijene u javnom prevozu. Ponekad sa previše interesovanja da bi se fokusirala na samo jednu stvar, ali kada ste novinar to se računa kao plus. Veoma uporna u svojim zamislima. Plezir je nastao iz želje da stvorim nešto drugačije, novine u kojima će biti više teksta nego slike a ne obrnuto i iz potrebe da vam saopštim kako nije sve tako sivo, talentovani ljudi koji su uradili nešto sa sobom su svuda oko vas, a posao vas (baš kao ni ništa drugo dobro u životu) neće sam udariti u glavu. Skočite i uhvatite ga sami!

Master etnologije i antropologije, ludo zaljubljen u svoju struku u toj meri da planira da uz malo sreće i mnogo truda dogodine postane i istetovirani budući doktor nauka. U prošlom životu je bila malo finija ženska verzija Bukovskog, a danas je zaljubljenik u modu četrdesetih i pedesetih godina dvadesetog veka, pin-up, rokabili, sajkobili, tetovaže, naučnu fantastiku i treš horor filmove. Kada prokrastinira od antropologije mode i subkultura, pitanja postojanja malih zelenih i menjanja boje kose, pita se zašto nije ostvarila dečiji san da postane Lara Kroft, a potom mašta o otvaranju azila ili životu sa trinaest kučića. Racionalnost joj nije jača strana, a često je rastrzana između manijakalno paničnog i hipi „go with the flow“ raspoloženja. Kada bi morala da bira, životni motiv bi joj bila Hanter S. Tompsonova izjava da je život neuporedivo bolji kada ste prinuđeni da prestanete da ga uzimate za ozbiljno, a na umu uvek ima i da je normalnost samo iluzija, jer ono što je normalno za pauka je haos za muvu.

redakcija

saradnici Nemanja Kiso Sofija Mirčetić Danka Kovačević

Nina Simonović Pisanje o sebi joj najteže pada. Pisanje o drugim stvarima joj je uživanje. Sebično čuva dete u sebi. Voli planine. Obožava knjige. Ne zna da li više da veruje intuiciji ili razumu. Sluša čudnu muziku. Veruje u Ljubav, dobru Kafu i Pivo. Umetnost i Univerzum. Bradu i Tetovaže. Bori se za svoje snove. Slavi život. Ne može bez čokolade. Pušta dušu da joj slobodno luta ruskim stepama. Kada poraste jedino što želi je da bude Srećna. Svoje priče voli da pripoveda kroz fotografije. Volela bi da prepešači ceo svet i ostavi svoj trag u njemu. The Force is strong with this one.

Milena Goševski Merima Aranitović Marija Radojković Danijela Milanović Jovana Knežević Sara Savčić Maja Vučeković Danailov Vukašin Medić

Layout:

MaKista M Ma D E S I G N

e n i l n O e j n a t r špa

Teodora Kovrlija

Nastao kao njuzleter za novu generaciju samosvesnih žena, kako su ga autorke najavile – Lenny je za relativno kratko vreme pobrao izvrsne kritike i mnoštvo prijava mejlom pa je napravljen i istoimeni sajt. Linu Danam (Lena Dunham) mnogi proglašavaju novim glasom generacije, a čini se da čega god se ova svestrana devojka libila bilo je uspešno. Lenny letter se iz nedelje u nedelju bavi položajem žena u društvu. Tu su intervjui sa važnim i uspešnim ženama i tekstovi koji otvaraju bitna pitanja. Moj favorit je tekst od Džene Lajons (Jenna Lyons) žene iza veoma uticajnog i popularnog J. Crew-a. Džena je u tekstu The Watermelon Skirt ispričala priču o neobičnoj genetskoj bolesti sa kojom se rodila, diskriminaciji koju je trpela zbog toga i tome kako je suknja sa lubenicama sve promenila. Priču pročitajte – ovde.

Moja nedavno iznova otkrivena ljubav prema podkastu ovih je nedelja bila na vrhuncu. Poslednji dodatak, ili možda jedan od poslednjih, mojoj već brojnoj listi kanala koje volim i slušam je How to be amazing. Emisiju možete slušati potpuno besplatno preko saund klauda ovde.

Autor je sjajni Majkl Ian Blek (Michael Ian Black) koji će vas odlično voditi kroz razgovore sa svojim gostima, i to bez isforsiranog humora i nezanimljivih upadica.

Sve pohvale za dosadašnji odabir gostiju, a epizoda u kojoj je ugostio Elizabet Gilbert mi je apsolutni favorit. Pomenutu epizodu poslušajte - ovde.

Ukoliko volite džins svih boja, krojeva i varijacija sajt i instagram nalog Jean stories bi mogli da postanu vaša omiljena online distrakcija. Ideja sajta je da na jednom mestu okupi ljubitelje džinsa i sa širom javnošću podele zanimljive razgovore ljubitelja džinsa, tu su i saradnje sa poznatim kompanijama koje proizvode teksas, ali i priče, odnosno fotografije pratilaca i čitalaca, pretpostavljate – u džinsu! Florens Kejn (Florence Kane) i Džejn Bišop (Jane Bishop), kreatorke ovog sajta nedavno su sarađivale sa Levi’s kompanijom za koju su kreirale dva modela (u ograničenoj količini) koja će se prodavati u Levi’s prodavnicama i na njihovom sajtu.

College info geek je jutjub kanal Tomasa Frenka (Thomas Frank) koji kao što mu ime sugeriše olakšava studentima učenje, daje savete kako da za kraće vreme savladaju više gradiva, kako da ostanu fokusirani, dobiju bolje ocene i slično. Tomas je napisao i knjigu sa savetima i uputstvima kako do boljih ocena, koja je besplatna i dostupna na njegovom sajtu.

Životni stil

Ge ca Tekst: Danka Kovačević

istraži svijet i sebe

aching

Životni stil

Igra skrivanja, odnosno pronalaska “blaga” nazvana je Geocaching i postoji već 15 godina.

U svijetu vrlo poznata i popularna, a kod nas tek u povoju. Geocaching je stvorio čitavu zajednicu ljudi koji vole prirodu, orijentaciju, matematiku, GPS, karte, istraživanje ili sve to zajedno. Brojka aktivnih učesnika u Geocachingu je veća od 2,5 miliona i svakodnevno raste Dakle, po principu skrivanja gusarskog blaga, osoba sakriva geocache i ukucava njegove koordinate. Preko aplikacije na telefonu ili računaru dobijate sve potrebne informacije o skrivenoj lokaciji i krećete u potragu.

Sam geocache može da ima različite veličine i oblike, ali jedan tipičan geocache uglavnom sadrži malu svesku u koju se upisuje ime i datum pronalaska, olovku, te par sitnica koje obično nemaju neku veliku materijalnu vrijednost. Pravilo je da ukoliko uzmete nešto iz kutije geocache, da u istu nešto stavite.

12 l novembar

Lokacije na kojima se geocache (kontejner) može nalaziti zavise uglavnom od kreativnosti onoga ko sakriva. Od užih centralnih zona, pa sve do šuma i planina. Zanimljivo je što u velikom broju slučajeva svakodnevno prolazimo pored nekog od sakrivenih kontejnera, ali toga nismo ni svjesni. Oni mogu da budu sakriveni u nivou zemlje (ali ne i zakopani), mogu da vise (na drvetu ili banderi), da se nalaze u šupljinama, ogradama, da budu magnetima pričvršćeni za neki predmet. Danas je na planeti sakriveno više od million kontejnera.

Zajednica Geocachinga u svijetu je zaista ogromna, a u mnogim zemljama se često organizuju susreti geocachera, koji se druže, razmjenjuju iskustva i smišljaju nove lokacije za skrivanje. U našem regionu, Geocaching je još u povoju i u par narednih godina, očekuje se njegova ekspanzija. Geocaching je sjajan način za istraživanje onih bližih, ali i udaljenijih lokacija, a vrlo često je u svijetu poznat i kao hobi i vid razonode za porodicu u kojoj svi članovi udruženim snagama kreću u višečasovnu potragu za “blagom”.

Ukoliko krećete u dužu potragu ili na neku manje pristupačnu lokaciju, dobro je ponijeti sa sobom vodu, udobnu obuću i odjeću, te naravno bilo kakav GPS uređaj, kartu i avantura može da počne.

Korisni linkovi za Geocaching: Šta je Geocaching?

Kako funkcioniše Geocaching?

Fotografije: www.geocaching.com/play

Eko vesti

Priredila: Teodora Kovrlija

IKEA prelazi na upotrebu 100% održivo proizvedenog pamuka Ikea od nedavno koristi samo pamuk proizveden po principima održivog razvoja! Uspeli su da ispune obećanje dato pre 11 godina, pa se ova vest može smatrati istorijskom.

Pamuk je ne samo vodeća sirovina u industriji odeće i nameštaja, već je i glavni izvor prihoda za preko 100 miliona porodica od kojih najveći deo živi u zemljama u razvoju. Ova odluka će umnogome popraviti situaciju, a farmeri koji će sada biti na potezu su oni koji koriste manje vode, manje veštački proizvedenih đubriva i manje pesticida. U ovom trenutku 10% pamuka u svetu se već proizvodi prema BCI standardu, i to u više od 20 zemalja, uključujući Kinu, Indiju, Tursku, SAD i Australiju. Više od milion poljoprivrednika pamuk proizvodi održivije, a IKEA je ostvarila svoju dugogodišnju želju: 100% pamuka se nabavlja iz održivih izvora.

Dajte biljkama kišu „Rainy pot“ Korejski dizajner Jeong Seungbin došao je na zanimljivu zamisao da sobne biljke vrati njihovim korenima, odnosno da imitira uslove koji bi postojali da one žive napolju. Oblačić koji se nalazi iznad biljke se ponaša kao sito i kada sledeći put budete zalivali vaše biljčice one a i vi ćete imati utisak da pada kiša. Ovu zanimljivu stvarčicu možete pronaći na amazonu za dvadesetak dolara.

Trajekt u Norveškoj na električni pogon Norvežani su došli do računice da im više nije isplativo da koriste u saobraćaju na njihovom moru, posebno za duže relacije trajekte na dizel pogon. Njihovi trajekti na dizel gorivo su ploveći stvarali troškove od preko milion litara goriva godišnje, uz to razorno delujući na životnu sredinu. Tvorci prvog električnog trajekta na svetu su norveško brodogradilište Fjellstrand i nemački Siemens. Brod je napravljen tako da proizvodi najmanji mogući otpor u vodi, uskog je trupa, izrađen od aluminijuma, a ne čelika, te je samim tim upola manje težak od brodova te vrste i veličine. Moći će da prevozi do 360 putnika i 120 automobila. U električni trajekt su ugrađeni akumulatori kapaciteta 800 kW, težine 10 t koji će snadbevati energijom 2 elektromotora koji će se pokretati pomoću 2 propelera. Baterije broda će se puniti u lukama za najviše 10 minuta. Za tu namenu biće instalirani posebni punjači na fjordovima.

Biorazgradivi punjač od recikliranog papira za pametne telefone Ovi eco friendly punjači se prodaju u tri varijante i uređaje mogu puniti dva, četiri ili šest sati. Kada istroše svoju energiju mogu se dodatno napuniti ili reciklirati. Male baterije su napravljene od papira i biorazgradivih materijala, a osiguravaju duže trajanje baterije. Kreator ovih simpatičnih baterijica je Cung Čih Ksien (Tsung Chih-Hsien).

Kompanija MK Fintel Vind u blizini Kule otvara prvi vetropark u Srbiji do kraja godine Prema podacima sa sajta MK grupe postrojenje, koje se sastoji od tri vetrogeneratora "Vestas" iz Danske, visine 178 metara, proizvodiće 27 miliona kilovati sati "zelene energije", što je dovoljno za potrebe blizu 8.000 domaćinstava.

Ova italijansko-srpska kompanija najavila je i da će izgraditi još jedan vetropark koji će se nalaziti u okolini Vršca, ukupne vrednosti 11 miliona evra. Taj vetropark će "zelenom energijom" snabdevati oko 5.500 domaćinstava.

Ajfelov toranj postaje ekološki orijentisan Simbol Pariza i građevina koju procentualno poseti najveći broj turista godišnje menja svoj imidž i postaje eco friendly. Ajfelov toranj godišnje, potroši ozbiljnu količinu električne energije pa je odlučeno da će pokušati da se prebaci na obnovljive izvore energije. Vetroturbine duge 6m će proizvoditi oko 10.000 kWh godišnje što je dovoljno za napajanje komercijalnog prostora na prvom nivou. Vodilo se računa da vetroturbine ne naruše postojeći izgled turističke atrakcije, pa su obojene u smeđe zelenu boju kako bi bile u skladu s tornjem, a dodati su prigušivači, kako buka ne bi smetala posetiocima.

Ovo ulaganje u obnovljive izvore energije tek je početak zelenog preobražaja dugogodišnjeg simbola Pariza. Ajfelov toranj će u bliskoj budućnosti krasiti i solarni paneli i štedljive sijalice.

Umetnost

Emma Fick:

Djevojka koja je ilustrovala Srbiju Tekst: Danka Kovačević

Emma se uvukla u srž onoga što jesmo i pokazala nam šta sve imamo. Ona je jednostavno trebala da dođe i da nam na to ukaže , na ono što često zaboravljamo ili čega se sramimo. Na šarm cigarom progorenih stolnjaka po kafanama, na ispucale i najnježnije ruke naših baka , na generacije koje zajedno rade u polju, na sve ono što, u suštini , čini jednu kulturu.

Evo gdje je i kako nastala Emmina priča sa Srbijom i otkud ona baš ovdje .

Umetnost Emma, rođena si i odrasla u Luizijani, a studirala si Englesku književnost i Istoriju umjetnosti na Univerzitetu Alabama. Nakon toga si se preselila u Srbiju da bi predavala engleski jezik u okviru osvojene Fullbright stipendije. Kako se to desilo i da li si imala nekakve veze sa Srbijom ranije?

Znala sam da želim da provedem neko vrijeme u inostranstvu između osnovnih i postdiplomskih studija. Pokušavala sam da odlučim gdje da odem, kada je priča moje bake o Srbiji počinjala da dobija sve više na značenju. Počela sam da tražim više detalja o tome kako je porodica moje majke u Drugom svjetskom ratu pobjegla iz Austrije, a potom došla u Ameriku preko Beograda. Što sam više istraživala porodičnu istoriju, to sam sve više željela da se vratim u Srbiju, da bih naučila što više o ovoj zemlji i čovjeku koji je spasio moju porodicu. (Sestra moje bake se udala za čovjeka po imenu Niki Petrović, koji je za moju jevrejsku porodicu platio transport iz Beča u Beograd, a potom i brod do Njujorka).

Kako su se desile tvoje prve ilustracije?

U jednom intervjuu si rekla da si uvijek bila umjetnički nastrojena, ali da si tehniku akvarela naučila u Srbiji?

To je tačno. U školi nisam imala nikakvu formalnu obuku u umjetnosti, ali sam uvijek voljela da crtam. Kada sam otputovala da predajem engleski preko Fullbright stipendije, obećala sam sebi da ću prenijeti svoja iskustva crtanjem i slikanjem. Ispalo je da je to bilo mnogo veće obećanje nego što sam očekivala! Bilo je toliko toga za vidjeti i razumjeti, počela sam da crtam non-stop. Imala sam samo jednu četkicu i jednu paletu boja kada sam otišla i učila sam akvarel sa tim jednostavnim priborom preko 10 mjeseci. Odustala sam od plana da idem na postdiplomske studije i odlučila da stvaram umjetnost kroz puno radno vrijeme.

18 l novembar

Kada si shvatila da sve svoje ilustracije treba da staviš u jednu knjigu? Da li je tako nastala knjiga ”Snippets of Serbia”?

Nakon što sam završila predavanje engleskog jezika, aplicirala sam kod Ambasade Sjedinjenih Američkih Država u Beogradu za novčana sredstva kako bih držala časove ilustracije (workshops) u okviru čitave Srbije.

Takođe sam se obavezala da ću raditi i ilustracije za sebe i objaviti ih na nekoj izložbi pri isteku ta četiri mjeseca. Pa, već nakon pola puta, shvatila sam da imam skoro pa dovoljno ilustracija za jednu knjigu. Stupila sam u kontakt sa izdavačkim kućama u Srbiji, desilo se da se njima dopao moj rad i ostalo je već istorija!

Dopada mi se jednostavnost tvojih crteža, pomiješanih sa tvojim riječima. Kako bi ti opisala svoj pristup ilustraciji?

To je zapravo vrlo vremenski-intenzivno.

Potrebno je mnogo vremena da bih napravila da oni izgledaju jednostavno. Na primjer, ako sam na pijaci, moram izabrati jednu sliku koja objedinjuje cjelokupno iskustvo, umjesto da pravim 50 različitih ilustracija za svaki mali detalj. Moja namjera je da sa malo izrazim mnogo, a to uzima dosta vremena i razmišljanja. Ja uvijek pišem bilješke i zapisujem ideje, napravim mnogo ideja za ”Snippets” prije nego odaberem tu jednu sliku koja je najbolja. Riječi koristim samo za pojednostavljenje – ne želim da pravim paragraf za paragrafom, ali želim da podijelim priče, ili činjenice ili utiske. Tako da pišem, prepravljam, sužavam tekst sve dok nisam zadovoljna.

Volim to što ljudi smatraju da svoje crteže radim direktno iz glave! To znači da crteži izgledaju kao da su nacrtani bez napora, što mi se dopada.

Učim o hrani , muzici , pozorištu, istoriji , ljudima, svemu što ima veze sa jednom kulturom.

Volim detalje , koji su amblemi jedne kulture , ali oni izgledaju tako ”normalno” da ljudi zaboravljaju da ih vide

Umetnost

Mnogo sam putovala!

I postavljala sam mnogo pitanja! Uvijek radoznala i u potrazi za detaljima. Takođe , iznenadila bi se kada bi znala koliko informacija dobiješ, ako izraziš samo mrvu interesovanja

Toliko je različitih stvari i divnih informacija u tvojoj knjizi ”Snippets of Serbia”. Kako si saznala sve te stvari? U nekim momentima sam osjećala da znaš više toga o Srbiji nego ja (smijeh).

Mnogo sam putovala! I postavljala sam mnogo pitanja! Uvijek radoznala i u potrazi za detaljima. Takođe, iznenadila bi se kada bi znala koliko informacija dobiješ, ako izraziš samo mrvu interesovanja. Volim da sakupljam priče.

Sada si se već vratila u Ameriku. Kako bi opisala protekle dvije godine? Prijateljstva, posao, putovanja? Čak su i tvoji roditelji posjetili i proputovali Balkan preko ljeta. Da li je to bio tvoj pozitivni uticaj? 

Godine u Srbiji su me promijenile i u privatnom i u profesionalnom smislu. Lično, naučile su me kako da budem fleksibilna, nezavisna, da ne dopustim da me sitnice iznerviraju. Srbija me takođe naučila jednu veliku lekciju o velikodušnosti. Moji prijatelji jesu i uvijek će mi biti dragi – Srbija nije Srbija bez ljudi koji ovdje žive. Baš zbog tih prijatelja, Srbiju ću uvijek doživljavati kao ”dom”, čak i kada se vratim kao posjetilac, a ne kao njen stanovnik.

Da, roditelje sam provela kroz Srbiju, Bosnu i Hercegovinu i Hrvatsku, u trajanju od 3 sedmice. Bilo je to sjajno putovanje i oni ne mogu da dočekaju da se ponovo vrate. Šta je to što te trenutno fascinira i kako to utiče na tvoj rad? Vidjela sam da spremaš knjgu ”Snippets of New Orleans” i možda ”Snippets of Brazil”?

Bože, SVE me fascinira - što je baš sjajno za projekat ”Snippets”. Imam osjećaj da moj posao istražuje život oko mene, bez ikakvih ograničenja. Učim o hrani, muzici, pozorištu, istoriji, ljudima, svemu što ima veze sa jednom kulturom. Volim detalje, koji su amblemi

20 l novembar

jedne kulture, ali oni izgledaju tako ”normalno” da ljudi zaboravljaju da ih vide. Takođe volim hranu - ukusna je i zabavna za slikanje.

I kao takva je poveznica kroz razne kulture.

Da, trenutno radim na ”Snippets of New Orleans” i kada završim, radiću na ”Snippets of Brazil” – osim ako se ne izgubim u nekom drugom pravcu. Ali za sada, to je plan.

(Mada, ako me je Srbija naučila nečemu, to je da budeš fleksibilan sa planovima!).

Ljudi mogu da vide i kupe tvoje radove preko tvog web sajta. Takođe, na dnevnoj bazi, na Facebook-u objavljuješ svoje crteže, kao i na Instagramu. Prije nekoliko dana sam vidjela da te je jedna djevojka, Mima, kontaktirala jer je prepoznala svog oca na jednoj od tvojih ilustracija. Pretpostavljam da ti to mnogo znači, ali kako bi ti to opisala?

Mimina poruka mi je uljepšala dan! Obično, kada pravim ilustracije o ljudima, znam da oni vjerovatno nikada neće vidjeti moje crteže ili saznati kakav su uticaj imali na mene i na svijet oko njih. Mimina poruka je bila divan izuzetak tog pravila. Skoro godinu dana kasnije, sasvim slučajno, naišla je na fotografiju svog oca, u njihovom voljenom, porodičnom autu.

Odmah ga je prepoznala. Kakva divna slučajnost! Momenti poput ovih jesu ono što čini moj posao smislenim i vrijednim da se nastavi.

Kada ćemo te opet vidjeti u Srbiji?

Nisam sigurna, ali nadam se ranije nego kasnije! Plus, baš mi je nestalo Plazme, tako da će to morati da bude uskoro… Želimo ti sreću u narednim projektima i hvala ti na svim crtežima koje si za nas napravila.

Hvala puno! Zaista je bilo zadovoljstvo živjeti u Srbiji i upoznati njenu kulturu.

Volim detalje , koji su amblemi jedne kulture , ali oni izgledaju tako ”normalno” da ljudi zaboravljaju da ih vide .

Takođe volim hranu ukusna je i zabavna za slikanje . I kao takva je poveznica kroz razne kulture

Umetnost

English version

Emma, you were born and raised in Louisiana and you received BA in English Literature and Art History from the University of Alabama. Than you moved to Serbia to teach English on a Fulbright scholarship.

How does this happened and did you have any connections with Serbia before?

I knew I wanted to spend some time abroad between college and graduate school. I was trying to decide where to go when my grandmother’s stories about Serbia began to take on more meaning. I started looking for details about how my grandmother’s family fled WWII in Austria and came to the States by way of Belgrade. The more I looked into the family history, the more I wanted to return to Serbia to learn about this land and this man who saved my family. (My grandmother’s aunt married a Serbian man named Niki Petrovic, and that man paid for my Jewish family’s passage from Vienna to Belgrade and then on to New York City on a boat).

Your first illustration, how did that happen? In one interview you said you were always artistic person, but you learned water painting in Serbia?

That’s right. I didn’t have any formal arts training in school, but I always loved drawing.

When I traveled to teach English on the Fulbright scholarship, I promised myself I would communicate my experiences with drawing and painting. It turned out to be a bigger promise than I anticipated! There was SO much to see and understand, I just started painting all the time. I only had one brush and one set of paints when I went, and I taught myself watercolor with those simple materials over the span of 10 months. I abandoned plans to go back to graduate school and decided to pursue art full-time.

22 l novembar

I get to learn about food , music, theater, history, people , everything to do with culture . I love details that are emblems of a culture but seem so “normal” that people forget to see them. I love food too—it ’s delicious and fun to paint! And it ’s such a connector across cultures

I am always taking notes and writing ideas, and I make many sketches for ideas of Snippets before I choose the one image that ’s the most successful . The words take just as long to simplify—I don’t want to write paragraph after paragraph , but I do want to share stories, or facts, or impressions I like the simplicity of your drawings mixed with your words. How would you describe your approach?

When did you realized that you need to put all your illustrations in a book? Is that the way how “Snippets of Serbia” was created?

After I taught English on the Fulbright scholarship, I applied for a grant with the U.S. Embassy in Serbia to teach illustration workshops around the country. I also committed to doing my own illustrations and putting on an exhibition at the end of the four months. Well, about halfway through, I realized I had almost enough illustrations to make into a book. So I got in touch with a publishing house in Serbia, and they happened to like my work, and the rest is history!

It’s actually very time-intensive. It takes a lot of work to make them look simple. For instance, if I’m at a market, I have to choose the one image that summarizes the whole experience, instead of doing 50 different illustrations about every little detail. My intention is to express a lot with a little, and that takes thought and work. I am always taking notes and writing ideas, and I make many sketches for ideas of Snippets before I choose the one image that’s the most successful. The words take just as long to simplify—I don’t want to write paragraph after paragraph, but I do want to share stories, or facts, or impressions. So I write and re-write and pare down the words until I’m satisfied. I love it when people think I do the drawings off the top of my head! It means they look effortless, which is what I’m going for.

Umetnost There are so many different things and beautiful information in your “Snippets of Serbia”. How did you find out all those things? In some moments I felt that you know much more about my country than I do (laugh)  .

I traveled a lot! And I asked a lot of questions! Always curious and looking at details.

Also, you’d be surprised the information you get if you express even the smallest bit of interest. I love collecting stories.

und me, with no limits. I get to learn about food, music, theater, history, people, everything to do with culture. I love details that are emblems of a culture but seem so “normal” that people forget to see them. I love food too—it’s delicious and fun to paint! And it’s such a connector across cultures.

Yes, right now I’m working on “Snippets of New Orleans,” and when I’m done, I’ll work on “Snippets of Brazil”—unless I get drawn in a different direction first.

But for now, that’s the plan. (Though if

You are back in States now. How would

Serbia taught me anything, it’s to be very

you describe the past two years? Friend-

flexible with plans!).

ships you made, work, travels? Even

People can see and buy all your work at your web site. You’re posting your daily work on your Facebook page and Instagram also.

Few days ago I saw that one girl, Mima, contacted you because she recognized her father in one of your illustrations. I suppose that it means a lot to you, but how would you describe it?

Mima’s message really made my day! Usually when I make illustrations about people, I know they will probably never see my work or know what a wonderful impact they made on me and on the world around them. Mima’s message was a lovely exception to that rule. Almost one year later, completely by chance, she came across an image of her father in their beloved family car. She recognized him at once. What a lovely coincidence! Moments like those are what make me feel like my work is meaningful and worth continuing.

your parents were here and travelled with you through Balkan in the summer.

Was this your positive influence? 

They changed me on a personal and a professional level. Personally, it taught me how to be flexible, be independent, not let the little things bother me. Serbia also taught me a powerful lesson in generosity. My friends are and will always be dear to me—Serbia isn’t Serbia without the folks that live there!

Because of those friends, Serbia will always feel like “home” to me, even when I return as a visitor instead of a resident.

Yes, I took my parents through Serbia, Bosnia and Hercegovina, and Croatia for 3 weeks. It was a great trip and they can’t wait to return!

What fascinates you right now and how it affects your work? I saw that you are preparing “Snippets of New Orleans” and maybe “Snippets of Brazil”?

When will we see you again in Serbia?

Goodness, everything fascinates me—which is what’s so great about the Snippets project. I feel like my job is researching life aro-

I’m not sure, but I hope sooner rather than later! Plus, I just ran out of Plazma, so it will have to be pretty soon….

24 l novembar

I get to learn about food , music, theater, history, people , everything to do with culture . I love details that are emblems of a culture but seem so “normal” that people forget to see them. I love food too—it ’s delicious and fun to paint! And it ’s such a connector across cultures

We wish you luck in your next projects and thank you for all drawings you made for us.

Thank you so much! It was a real pleasure to live in Serbia and get to know the culture.

Životni stil

l

26 novembar

Tekst: Maja Vučeković Danailov

„Stiže zima“ – ovo su poznate reči već neko vreme, zahvaljujući knjigama gospodina Martina (Džordž R. R. Martin). I naravno, brzo je na Internetu osvanula varijacija na temu pletenja „Stiže zima, pleti brže“.

Ali šta plesti ili nositi ove zime, šta je novo? U ovom tekstu nećemo se baviti modnim svetom, već pletačkim dizajnerima i njihovim tendencijama. Oni ne izlažu na modnim pistama, već na Internetu. Naravno da su na Facebook-u ili Twitter-u, ali najviše se prate na najvećoj mreži za pletenje i heklanje – Ravelry-ju. Ponekad sarađuju sa časopisima, ali uvek uputstva za izradu ponude pojedinačno na prodaju u obliku PDF-a. Svesni su da fotografija prodaje proizvod, te potenciraju prirodu, toplinu i specifičan kadar.

Ove sezone ponovo nema pravila! To istovremeno znači da će svako od vas naći neku nišu koja mu se dopada. Iako preovlađuju siva, bež i slične boje, možda je najbitniji kontrast. Prikazaćemo vam i predložiti tri oblasti - džemper, pončo i marame.

Životni stil

Džemper I samo ime zvuči nam lepo, ušuškano i toplo. Zato nije čudno što je odnedavno džemper počeo da dobija oblik zagrljaja – samo dugačke strane obujmite oko sebe i gotovo!

Džered Flod (Jared Flood) je moj omiljeni dizajner. Možda zato što ga već dugo pratim, od kada je bio usamljeni pletač u Bruklinu i predivno fotografisao svoja dela. Onda je nestao sa mreže i pojavio se u novoj ulozi – kao proizvođač vune. Ne samo da je kreirao pleteninu od svog proizvoda, već je pozvao istaknute kreatore i zajedno sa njima napravio više kolekcija. Na njegovom sajtu možete ih naći u obliku lookbook-ova, pod imenom njegove firme - Brooklyn Tweed. Kreiraju džempere, šalove, ćebad a posebna izdanja posvetili su deci i muškarcima. Čim pogledate fotografije, znate da su njegovo delo. Deo jednog broja bio je inspirisan Vermerovim delima. Kolorit je specifičan zbog vune koja je strogo američkog porekla, bojena u nežne, zemljane i osnovne boje. Siva je univerzalna, uvek.

28 l novembar

Aleksa (Alexa) i Emili (Emily) stoje iza TincanKnits, imena koje simbolizuje prividnu jednostavnost. Kao i Flod i one vole džempere koji se pletu izjedna, tj. nema naknadnog ušivanja delova. Zato često koriste kroj islandskog džempera, koji se kružno sužava od pazuha do vrata. Ponekad nude iste modele i za roditelje i decu.

Alana Dakos (Alana Dakos) i ove godine je ostala verna svojoj inspiraciji – biljkama.

Sve svoje kreacije sa uputstvima samostalno objavljuje u knjigama, često sa botaničkim nazivom. Nedavno je dizajnirala i džemper na čijim se leđima veličanstveno protežu grane drveta. Druga nepresušna inspiracija su njeno dvoje plavokose dece.

Tema

Pončo

Ranije, a naročito u Americi, pončo je smatran za odeću siromašnih, zbog tradicionalne nošnje Južne Amerike. Srećom, od prošle godine ovaj komad garderobe ponovo se pojavio. Tako sada imamo nekoliko oblika za različite tipove građe: kružni, trouglasti, kvadratni, asimetrični... Zbog velikih dimenzija uvek imaju neki ukras ili teksturu.

Šareni pončo dobija suptilniju varijantu, kao što je slučaj sa komadom dizajnerke Izabel Kramer (Isabell Kraemer).

Večno lepa kombinacija sivog i žutog, sa rol kragnom čini ovaj pončo nosivim i za devojčice i žene.

30 l novembar

Kerol Sandej (Carol Sunday) ne priča mnogo o sebi, jer, kako sama kaže, mnogo je zauzeta pletenjem! Koristi često pletenice, motiv koji volimo odavno. Kreira džempere, ali ćemo ovde pomenuti njen prelep asimetričan pončo.

Šalovi - marame Ovakav oblik šala asocira nas na odeću evropskih doseljenika na tlo Amerike.

Gledali smo ih u filmovima, nosile su ih žene siromašne, stroge ili raskalašne.

Danas ovaj trougaoni oblik nudi lepu podlogu za dizajn. Čak se i zaoblio i razvio, a konstrukcija je u njemu najvažnija. Skoro uvek ćete videti kako dizajneri i modeli ponosno pokazuju ove šalove, raširene, kako bi se video svaki detalj. Ovo ipak ne znači da neće biti lep kada ga zamotate oko vrata. Trenutno najpoznatiji i najinventivniji dizajneri su muškarci.

Stiven Vest (Stephen West) je prepoznatljiv, specifičan, ili vam se jako sviđa ili ne sviđa uopšte. Po profesiji je plesač u Amsterdamu, te često na fotografijama zauzima razigrane poze, kako bi podržao ideju dizajna. Tu su još i jarke boje, šminka, luckastost i kreativnost. Čik ih nosite!

Džoš Riks (Josh Ryks) živi u SAD-u i jedno je od devetoro dece. On se opredelio, za sada, samo za marame. Tek je počeo, a već je velika zvezda, te jedva čekamo da vidimo kako će se još razvijati. I sam priznaje da je počeo ovako da razmišlja čim je video dela Stivena Vesta. Njegova dela mogu nositi i žene i muškarci. Svi modeli se odlikuju avanturizmom, grafičkim printovima i složenošću.

U sledećem broju pisaćemo o pletenim i heklanim igračkama.

Životni stil

U prilog našem novom broju koji slavi žene, predstavljamo vam i jednu večitu devojčicu koja kroz život korača isključivo u starkama. Njeno čedo je jedna crna ovčica, koja je sada već ozbiljna dvogodišnjakinja i čija su najveća vrednost - ljudi.

Leksikon u rukama

“Crne ovce” Intervju: Sara Savčić Fotografije: Miloš Ljubičić

U naš leksikon upisala se Tijana Banović, urednica portala Blacksheep.rs.

Otkrila nam je kako nastaje priča, ko su njen Bog, mangup-princeza i prijatelj.

Zbog sličnosti po zanesenjaštvu sa Božom Dunsterom, svom drugom čedu, beloj pufni (nije još jedna ovca, već mali malterzer) dala je ime Radoje. Možete ih sresti u dugim šetnjama po Vračaru, posle kojih odmaraju na jednoj ljuljašci, osluškujući neke nove priče i ako imaju sreće, malo Tašmajdanskog džeza.

Životni stil

Nešto za početak...

Zdravo, ja sam Tijana i urednica sam Blacksheep-a. Živim život sa tastaturom u ruci. Govorim glasno i nosim psa Radoja sa sobom. Ne gradim zidove, već vetrenjače.

Ne verujem u reči: umor i ne mogu. Verujem da svaki lonac nađe svoj poklopac, da umetnost i osmeh mogu da spasu svet. Moj Bog je moja mama!

Kako je nastala Crna Ovca i ko je ona zapravo?

Crna ovca je nastala iz srca. Na to dodate rečenice: „Neće ti uspeti! Ne možeš imati uspešan portal bez starlete!“ Onda dodate inat i sledeće: „E sad ću da ti dokažem da mogu!“ i stih iz pesme Bebi Dol „Krv, sreća, suze i znoj“.

Crna ovca je trenutno ozbiljna dvogodišnjakinja, a simbolika njenog imena označava status umetnika u današnjem društvu. Njena najveća vrednost su ljudi.

Pamtiš li kako i kada si ostala bez prvog mlečnog zuba?

Iskreno, ne. Važniji datumi u ličnoj istoriji su mi prva ulovljena meduza, lica drugara sa kojima sam igrala klikere, prvi gol koji sam dala. Pamtim i prvu pesmu koju mi je napisala simpatija ili “izlazak” u grad “dok ne padne mrak”.

Kako nastaje priča?

Psihijatri su preskupi, a papir sve trpi. Pisanje je autoterapija, intimni ritual, neki vid kretanja unutar sebe. Svašta u sebi možete da nađete. Nekad me rezultati tog traganja prepadnu, ali poenta je u nastavljanju, otkrivanju i onom miru kada završim još jednu priču.

34 l novembar

Slatko, slano, ljuto ili nešto petnaesto?

Slatko – u stomak ubacite sarmu ili punjenu pljeskavicu sa dosta luka, onda začinite velikim čokoladnim mafinom i na kraju prelijete sa dva piva.

Koga smatraš umetnikom življenja?

Držim se Hičkokovih reči da je “život film u kom su izostavljeni dosadni delovi”. Dakle, one koji izostavljaju dosadne delove, uživaju u malim stvarima, stalno čuju muziku u ušima i uvek vam odžepare osmeh.

Odakle inspiracija i ima li je uvek?

Mislim da su inspiraciju izmislili lenji ljudi i oni koji traže opravdanje za neredovnost pisanja.

Hemingvej je rekao: “Sve što je potrebno je da sedneš za pisaću mašinu i da krvariš”. Naiđe period kad mogu onako fino da krvarim, kad lepo sve teče i kad je sve crveno. Nekad ne mogu da pustim ni kap. Mislim da to nema veze sa inspiracijom, već sa onim koliko redovno čitam, gledam filmove, slušam muziku, idem u pozorište, bioskop ili na svirke. Koliko razgovaram sa prijateljima i koliko ih slušam.

Koliko šetam i posmatram svet i koliko imam vremena za unutrašnji zaron.

Omiljeni crtani junak?

Ukoliko kažem samo Petar Pan, biću zla prema Čičku iz “Čudesne šume”. Dakle, Petar Pan jer ne želi da odraste, leti i ima fin miraz, sa druge strane Čičak Neodoljivi “može sve i vidi sve”.

Ko su mangupi, ko princeze i postoji li 2 u 1?

To su sve one devojčice koje su išetale iz Kaporovog romana “Beleške jedne Ane”. Mirišu na voćkaste žvake i pivo. Sanjaju u boji, zarazno se smeju, sazrevaju, ali ne odrastaju i obično završe sa nekim kretenom.

Životni stil

Može li se od ljubavi prema onome što radimo i konkretno živeti?

Poznajem jako malo ljudi koji zaista rade posao koji vole, a da pritom pristojno zarađuju.

Prinuđeni smo na multitasking, na balansiranje između poslova koji nas sa jedne strane hrane u bukvalnom, a sa druge – u duhovnom smislu.

Verujem da ukoliko radiš prave stvari, ukoliko se neprestano obrazuješ (formalno i neformalno), da ćeš u nekom momentu dobiti ono što želiš.

E, sad da li će to biti u nekoj tamo Americi ili Srbiji, zavisi od toga šta je za tebe život. Većina nas zna da zaradi za život, a ne zna da živi. Novinarska struka me nije nahranila, od marketinga mogu da priuštim finu garderobu i literaturu, ukuse web dizajna tek treba da istražim, ali pisanje me čini živom.

Omiljena odevna kombinacija?

Kao iskusan fešn guru i neko ko prati modu, biću pretenciozna i reći ću da je moja omiljena

odevna kombinacija – bela ili crna majica, pocepane farmerice, starke i osmeh. U specijalnim situacijama, volim da nosim plastičnu kinesku krunu i balone. Kad zahladni, moram da se snalazim, pa na ovaj stajling dodajem zagrljaj. Mnogo zagrljaja. Ostatak modnih saveta možete pročitati na mom fešn blogu.

Preporuka za pročitati, poslušati, pogledati?

Shodno novembru mesecu, preporučiću nešto što se odlično slaže uz kuvano vino, deblje čarape, ćebe i miris cimeta. Roman Ivana Tokina „Najnormalniji čovek na svetu“, neki povezuju sa amaterizmom i nečim što nije književnost. Ja povezujem sa jako dobrim kolumnistom koji na jednostavan način piše o velikim stvarima – kao što je život, ulica, ljubav, kuvanje, pas, reka... Tu su i dve knjige norveškog pisca Erlenda Lua „Naivan.

Super“ i „Dopler“, jer su intrigantne i zanimljive, čak i onima koji ne vole da čitaju. Kada je muzi-

ka u pitanju – Darko Rundek i „Hladno pivo“, a moj filmski favorit je „Medianeras“. Reći ću samo: urbana samoća, Buenos Aires, ljubav i dvoje ljudi koji se traže u gradu i vremenu u kom je virtuelni svet postao zamena za realan život. Šta te je poslednji put slatko nasmejalo?

Upravo prelistavanje starog leksikona i pitanje: „Šta želiš da budeš kad porasteš?“, na koje sam odgovorila: „Sonja Savić ili Ivo Andrić, ali da se udam za fudbalera“.

Ko je Prijatelj?

Sa njim žickaš nežnost i deliš čak i bezobrazne snove. Slaviš umetnost, slobodu, ustajanje iz kreveta, reku, nebo, reči, putovanja i orgazam. Dišeš i smeješ se. Znaš sve njegove mladeže, ožiljke, visoke tonove i ćutanja, a ipak ga voliš. Kad nisi dobro, zaletiš se u svog prijatelja i ostaneš ceo. Zbog njega

si spreman da pogineš u kafanskoj tuči. Prijatelj je ljubav.

Hoće li se ostvariti neki lepi planovi u skorije vreme?

Trenutno smišljamo legalan način za pribavljanje materijalnih sredstava za “Festival Crna ovca”. Reč je o projektu koji je ušao u polufinale konkursa “Superste”, o ideji čiju realizaciju dugujem svim mojim ljudima iz Blacksheep-a. U glavi je i zamisao o ispisivanju rečenica koje bi bile dostojne da se nađu između korica knjige. Dok se ti dugoročniji planovi ne ostvare, završavam web dizajn i radim na jednom intersantnom projektu. Zahvaljujući mom prijatelju Julianu Matejeviću i divnim ljudima iz škole filma “Fokus” kolumna “Kotrljanje uz vetar” će doživeti jednu interesantnu adaptaciju u vidu serije.

Poruka za kraj?

Budi svoja reč!

Kultura

Marko Tomaš

Treba živjeti Intervju: Teodora Kovrlija

Fotografije: Milena Goševski

Marko Tomaš je jedan od malobrojnih pesnika sa ovih prostora čije se zbirke pesama objavljuju i čitaju u gotovo svim Ex-Yu republikama. Marko je po mnogo čemu netipičan autor, a njegovo vešto balansiranje sa emocijama poput ljubavi, tuge, melanholije i večitim preispitivanjima kojima smo svi skloni čitaoce drži budnim i prisutnim dok im sa lakoćom otkriva svoja intimna razmišljanja. Neću vas ovde zamarati njegovom biografijom i objavljenim naslovima ali vam toplo preporučujem da u svoju biblioteku uvrstite „Crni molitvenik“ ili recimo „Varanje smrti“

Kultura

Počnimo od najsvežijeg. Upravo si se

dalje više predmet spoticanja nego

vratio sa „turneje“ na kojoj si imao

saradnje?

promocije svoje knjige. Kakvi su utisci

Znaš, uhvatila si me baš u trenucima kada mislim kako nemam bilo što reći na bilo koju temu. Ali onda sam shvatio da je i takvo osjećanje nešto vrijedno pomena, ta praznina, koja čovjeka uhvati vrlo često baš kada se vrati s putovanja, kada nakon par dana ispunjenosti i euforije, utisci počnu da se skupljaju u jednu točku i onda implodiraju, postaju još jedna crna rupa koja će te uvuć u sebe u trenucima melankolije. A takvih je trenutaka najviše. Znaš kako, drugačija je to sredina, možda zato što sam ja drugačiji, ali toliko dugo nisam bio u Somboru da smatram kako i nemam pravo ocjenjivati stanje u gradu na osnovu jednog dana provedenog tamo. Bio je jednom jedan grad. Isto kao što je bio jednom jedan dječak. Samo pukim slučajem grad i dalje nosi isti naziv baš kao što i osoba koja ovo govori nosi isto ime. Lijepo je bilo sresti stare prijatelje, toliko pak mogu reći a da bude donekle konvencionalan odgovor.

Iskreno, nemam ti ja neko posebno mišljenje o svemu tome. Svakome je njegov svijet širok onoliko koliko je on širok u glavi, da to tako banalno kažem. Da se pitalo ljude koji i danas surađuju nikad se ne bi ni dogodilo ono što se dogodilo. Moj kulturni prostor je i Engleska zbog Orwella, recimo, ili Joy Divisona, isto tako i Amerika zbog nekih ljudi, ali i Rusija itd. To je valjda posljedica globalizacije.

Ja sam primoran, ne svojom krivicom, egzistirati tu gdje već životarim i to je to. Jebe mi se, da prostiš, za bardove i njihove nacionalne kanone, jednako kao što me zabole i za suradnju. Znaš, ti se koncepti nadopunjavaju i svatko nađe svoj prostor koji mu paše. To su stvari za ljude s realnim ambicijama, a ja takve tipove nikada nisam shvatao. Kao što nikada nisam kužio lobiranja, opanjkavanja i tome slične stvari. Ja samo pokušavam živjeti kako mislim da je dostojno čovjeka. Rekao sam to milijun puta i to je moje jedino čvrsto uvjerenje. Nije da mi nije stalo, ne bih se inače tako često nervirao oko nekih stvari, ali ne želim se uplitati u te stvari. Nema ti tu ničega, samo ambicija određenih tipova da stvore nekakvu strukturu u kojoj će se znati tko je tko i kome pripada koliki dio kolača kako u nacionalnim tako i u regionalnim okvirima.

Moram da se dotaknem pitanja koje

Šta možemo da uradimo da situacija bude

je gotovo neizbežno kada govorimo

bolja, govorim prvenstveno o kulturi?

sa autorima sa ovih prostora. Ex-Yu i

Neka svatko čini ono što misli da treba i neka to čini onako kako misli da treba. Znam da taj stav zvuči destruktivno, ali jebiga. Ja primim ljude na spavanje kad im treba, odvedem ih na cugu i druženje, jer sam takav, ali to je otprilike moj trenutni doprinos kulturi.

i kakav je osećaj vratiti se u gradove u kojima si odrastao (Sombor recimo) danas kao osoba sa bogatim nomadskim iskustvom? Kako danas posmatraš tu sredinu i kako ona reaguje na tebe?

njen kulturni prostor, zatim granice i neslavna istorija propasti bivše države. Posmatraš li ovaj naš zajednički prostor kao prednost i šansu da se proširi delovanje kulture ili je on i

40 l novembar

Kultura Mnogi te opisuju kao nomada a tvoju poeziju zovu nomadskim pesništvom,

da ovog konkretnog čovjeka nije baš puno briga za to kako ga etiketiraju.

kako se ti osećaš povodom takvih kvalifikacija i šta misliš generalno o

Htela bih sada da te vratim na neke

etiketama? Da li danas možeš da kažeš

prapočetke i da te pitam da mi ispričaš

da imaš svoju bazu ili bi se radije

kako je sve počelo kada je u pitanju

deklarisao kao svetski putnik?

tvoje pisanje i rad na podizanju kulturne

Što znači nomadsko pjesništvo? To je valjda poezija koju piše neki tip koji se puno selio i putovao. Znam barem pedeset ljudi koji su putovali više od mene. Tako da ne znam jesam li svjetski putnik. Ovisi, vjerojatno, iz čije perspektive posmatraš stvari. A, gledaj, na sve se mora prikačiti neka etiketa, tako je ljudima lakše da uspostave odnos sa stvarima i ljudima. Toliko sam u životu shvatio.

Stvar je u tome da se čovjek koji stvara i ono što stvara prepliću, da umjetnost nosi pečat čovjeka koji ju stvara, i onda, ako je čovjek lutalica ono što stvara će nužno biti obilježeno njegovim načinom života. Fora je u tome

scene u Mostaru? Počev od stonih

42 l novembar

novina, prvih pesama, časopisa Kolaps i Mostarskog interkulturnog festivala?

To je, prije svega, priča o prijateljstvu ljudi koji su se sreli nakon rata, bili su klinci, puni energije, imali zajednička interesovanja i onda su skužili da ako hoće da se zabave moraju sami sebi stvoriti zabavu. Bilo je jednostavno to raditi, jer oko nas nije postojalo doslovno ništa pa smo od samog početka sami sebi bili referentna točka u prostoru u kojem smo djelovali. Ako si htio časopis po svom ukusu onda si ga morao sam napraviti, ako si htio gledati koncert nekog benda onda si ga mo-

rao sam organizirati, bilo je to, da tako kažem, vrlo pankerski. Radeći te stvari počeli smo upoznavati neke ljude iz drugih gradova pa smo skupa s njima počeli širiti polje djelovanja. Gledaj, sve oko nas je bilo razoreno, morali smo doslovno izmisliti vlastiti život.

A imali smo i mladenačkih zabluda. Utvarali smo da trebamo biti društveno korisni i to je bio naš način. Danas mi se puno više dopada biti društveno beskoristan.

Za nekoga čija je poezija i pisanje prožeto sa toliko melanholije, tuge i sveprisutnog motiva smrti čini se da si u svojim dečačkim danima bio optimista i entuzijasta, a ti i tvoji prijatelji uspeli ste da uradite veliku stvar i podignete jednu čitavu scenu u jednom ratom razrušenom gradu. Da li ste tada uopšte bili svesni svoje uloge i da li si tih godina bio veći optimista nego danas?

Eh, tad su ti svi bili sretni samo zato što se završio rat. To je bilo dovoljno da ljudi budu zadovoljni. Mi smo puno napravili, ali samo zato što smo imali nekog stvarnog iskrenog duha, nismo bili vođeni nikakvim interesima niti smo iz našeg aktivizma napravili karijere.

Tada pojma nismo imali da li je to iole značajno, nama je bilo zabavno i to je sve. To je bila početna ideja. Ta se jezgra ljudi iz cijele te priče i povukla kad su stvari postajale više posao a manje zabava. Barem ja imam takav dojam. Možda bi ti moji prijatelji ispričali drugačiju priču.

identitet ili barem ono što si umišljao da treba biti tvoj identitet. Onda uz glazbu dođu i filmovi i knjige. Puno je stvari koje su utjecale na mene. Neke od njih dolaze iz potpuno različitih miljea. Najlakše je to objasniti preko odnosa novosadske avangarde i, recimo, šlagerske poetike Mike Antića. Jebiga, ja sam slušao punk i metal i rock and roll, a uz nedjeljni ručak s radija su dopirali zvuci sevdalinki i starogradske muzike. Nismo mi Englezi pa da su nam The Beatles narodnjaci.

Pa tako imaš junkije s Morrison sindromom koji su odrasli na bureku i jagnjetini. Znam da ovo što govorim nije nimalo cool. Ali cool je ono što će nas konačno dokusuriti, što će ubiti i ono što je ostalo od iole autentičnog duha na ovim prostorima. To bolikurac stanje je grozno ako mene pitaš. Ne znam zašto je sramota reći da ti je stalo, plakati kad ti se plače, biti ljubomoran... Uf, skrenuo sam s teme. Uglavnom, ako hoćeš listu ona je otprilike ovakva: Leonard Cohen, Venedikt Jerofejev, Orwell, Ian Curtis, Jim Morrison, Dostojevski, Fante, Bukowski, Popa, Miljković, Danijel Dragojević, Slobodan Tišma, Kebra, Tarkovski, Bergman, Flaki Rigonat, Robert Crumb pa i taj nesretni Mika Antić i Arsen Dedić i Jacques Brel itd. Kažem ti, i dop i punjene paprike. Jebiga.

Može li pisac i pesnik da piše i stvara nešto u šta ne veruje i nešto što nije iskusio? Tvoje pesme su dosta ogoljene i stekla sam utisak da se ne štediš i ne opterećuješ time kako ćeš biti

Šta te je najviše oblikovalo kao pesnika

protumačen. Da li je postojao momenat

i čoveka kakav si danas i koje autore

kada si se osvrnuo na svoj prethodni

smatraš svojim duhovnim očevima?

rad i poželeo da si nešto napisao

Pa popularna kultura, definitivno, možda i više nego neki konkretni pisci, autori i autorice. Glazba je bila jako bitna, ona je određivala tvoj stav, na neki način pokazivala tvoj

drugačije?

Ako sam u nečemu bio dosljedan u životu onda je to činjenica da nikada nisam žalio ni za čim, barem ne na način da ću prove-

Tema sti ostatak života kukajući nad nekim brljotinama koje sam napravio u životu. Masa je stvari mogla biti drugačija, ali nije. Ne štedim se, to je sigurno. Znaš, selidbe su od mene znale učiniti čudaka. Tipa koji stvari gleda sa strane jer ne zna kako bi se uklopio. Shvatiš da ne pripadaš tamo gdje si došao ali kad se vratiš otkuda si došao shvatiš da ni tu više ne pripadaš. Jedino što možeš u toj situaciji je biti ono što jesi ne opterećujući se da li ćeš biti prihvaćen i na koji ćeš način biti doživljen.

Meni je to tako i u životu i u pisanju.

U zbirkama pesama „Varanje smrti“ i „Crni

jedni prema drugima kako bismo preživjeli. Zato ja inzistiram na onome što ljudi nazivaju iskrenošću. Nije me stid vlastite bijede. Želim komunicirati, razgovarati, zagrliti ljude, pružiti im ruku. Iako često shvatim da je to krajnje uzaludno. No, ja tjeram kako mislim da treba. Naprosto, ne znam drugačije, a i ne želim.

Netko bi mogao pomisliti da je to najlicemjernija poza od svih koju možeš zauzeti, ali nemam ja vremena dokazivati bilo kome bilo što. Treba živjeti.

molitvenik“ govoriš između ostalog o ljubavi, o ženama i smrti. Da li je svaka

U pesmi Marko Tomaš kažeš:

ljubav tužna i koje je boje ljubav?

“(...) Marko Tomaš smatra da

Toliko sam se u svom pisanju baktao s tom idejom ljubavi da su neki krivo pomislili da sam nekakav ekspert na tom polju. A nisam, tapkam u mraku kao i većina onih koji uopće pokušavaju shvatiti tu ideju, taj koncept. Odnos s nekim je onakav kakav ti odrediš da će biti. Osjećanje koje nazivamo ljubavlju je odličan temelj, ali treba prije svega puno šljakati da bi odnos uspio. Ako ti je uopće stalo da uspije.

je život puka konstrukcija sjećanja i da su laž i istina jednake jer svi drugačije svjedočimo o istom događaju koji se ionako nije ni dogodio jer oko toga se nikad niko ne može dogovoriti (...)“ Kako onda biramo u koju ćemo istinu verovati i da li to znači da se sutra pred tobom nađu ista ova pitanja da bi na njih potpuno drugačije odgovorio?

Kažeš kako je ljubav smislila sve zločine, u pojedinim stihovima porediš je sa smrću. Život bez ljubavi nema smisla i vodi u emotivnu smrt, pa šta je onda izlaz?

Živi, jebiga, voli, ne štedi se, bori se sa samim sobom, pokušavaj doprijeti do drugih, pokušaj učiniti nešto što barem na trenutak može rastjerati gustu maglu samoće u kojoj smo osuđeni živjeti. Živimo u vremenu velike samoće, trebali bismo biti puno pošteniji

44 l novembar

Pa fora je u tome da istine nema. U istinu se ne mora vjerovati na koncu konaca. Ona je to što jeste. Vjerovati se može u ideje. A i istina je tu, u tom primjeru koji navodiš, prikazana upravo kao jedna od ideja, koncepata kojima se ljudi bakću. Meni su sve ideje interesantne, pogotovo ove velike poput Boga, ljubavi, istine, revolucije isl. One nemaju konačnu definiciju. Njih treba tumačiti. E, ta želja da tumačiš ideje, to te čini svećenikom, istinskim vjernikom koji pokušava da dopre, da shvati apsolut.

Tvoje pisanje je naišlo na dosta pohvala i uprkos tome što odstupaš od pravila, poigravaš se sa klišeima u svojim pesmama, razmrdavaš ustaljene forme i uspavane mozgove svojim kolumnama, kažeš da sebe ne doživljavaš preozbiljno i čini mi se da o svom pisanju govoriš sa nekom vrstom stida. Što je po mom mišljenju veoma pohvalno. Šta te drži na zemlji i ko je tvoj najveći kritičar?

Prizemljenim se činim možda baš zato što nikada nisam bio sasvim na zemlji u konvencionalnom smislu. Pa me vidiš u mom prirodnom okruženju, kako lebdim zabavljen svojim opskrunim zamislima. Ja o književno-

sti u pravilu ne govorim, ali me ljudi primoravaju da to činim pa nekad otkliznem tamo.

Ne znam, ne mislim da je to što radim neka velika stvar. Govorim ono u što vjerujem. Pokušavam tumačiti stvari iz vlastite perspektive. Smiješni su ljudi koji se shvataju ozbiljno.

Pretvore se u vlastitu negaciju, u karikaturu.

Možeš to vidjeti posvuda u bilo kojem domenu ljudskog djelovanja. Ako me je moguće geografski odrediti, ja sam Mediteranac, i možda zato kužim da je svijet teatar, igra, da svi imamo nekakve uloge u njemu i svaka je jednako važna. Osim što bi lijepo bilo da nema raznoraznih siledžija i glavonožaca koji se shvataju preozbiljno i misle da treba potamaniti sve što ne igra po njihovim pravilima.

Tema

Postoji ta neka veza između čuvenih pisaca i alkohola i opojnih sredstava.

Da li su pisci osetljiviji na ljudsku patnju i nepravdu od običnih ljudi ili jednostavno inspiracija lakše dolazi u posebnom stanju?

Inspriacija ne postoji.To su izmislili seoski učitelji i mistifikatori. Postoji samo rad, težak rad, cjeloživotno učenje. A meni je piće pomagalo da nadiđem vlastitu stidljivu prirodu, da se otvorim, da nadiđem neprilagođenost, ili barem osjećanje neprilagođenosti. I, znaš, kao, kad se ljudi otkače onda je sve puno zabavnije. Dosada koju stvara ozbiljno shvatanje samog sebe i vlastite uloge u svijetu se mora nekako nadići pa ako nema drugog načina onda su alkohol i opojne droge ili joga ili što ja znam po meni sasvim u redu. Treba nekako razbijati strahove kojima nas šopaju od kad se rodimo. Trebao bih o tome možda napisati neki poduži esej umjesto da ovako baljezgam. Ipak sam ja ozbiljan tip. Ljudi me intervjuiraju, trebao bih paziti što pričam, ahahahahhaha.

Par blic pitanja: Najbolje vreme za pisanje?

Noć ili rano jutro.

Autor ili knjiga kojoj se uvek vraćaš?

Ima ih nekoliko. Ali Travnička hronika, Bludni sin, Junaci Pavlove ulice itd.

Grad ili mesto koje ti je ostavilo najsnažnije utiske?

Više ljudi s kojima sam provodio vrijeme nego same kulise. Ali volim Mediteran. Šta moramo da posetimo kada dođemo u Mostar?

Partizansko groblje. Ono će vam najlakše ispričati priču o tome što se tu događa zapravo. Šta će spasiti ljudsku rasu i vredi li je spasavati?

Nemam pojma. I ne mislim da treba, barem kad gledam svijet u stanju u kojem je danas.

46 l novembar

Film

“Ruski kovčeg” arka sačuvane umetnosti i kulture kroz istoriju

Tekst: Nina Simonović

l

48 novembar

Film

300 godina ruske istorije kroz 33 sale u Ermitažu uz pomoć 2000 glumaca, za svega 1 sat 27 minuta i 12 sekundi. Sokurov je ovim ostvarenjem sebi obezbedio mesto u kinematografskoj istoriji snimivši prvi dugometražni film iz samo jednog kadra, bez montaže

Film je premijerno prikazan 2002. godine na tristagodišnjicu Sankt Peterburga. Probe su se održavale tokom sedam meseci, a na dan snimanja Ermitaž je bio zatvoren i film je snimljen iz trećeg pokušaja. Kamerman je morao da prođe kroz holove muzeja duge 1,3 km, znajući da samo jedna greška može biti fatalna, i da to znači snimanje ispočetka. Prelazeći iz jedne sobe u drugu, iz jednog perioda ruske istorije u drugi, Sokurov nam priča priču od doba Petra Velikog, preko Katarine II, balova svetskih razmera, dinastije Romanovih, pa do surovih dana blokade Lenjingrada. Sličan pokušaj snimanja filma pre Sokurova imao je Alfred Hičkok sa filmom Rope (1948), dugim 80 minuta, koji se faktički sastojao iz deset osmominutnih kadrova koji su odlično umontirani.

Zimski dvorac je oživeo na ekranu, a kroz njega nas vode dva naratora: prvi je naš savremenik, sam Sokurov, kome čujemo samo glas a njegove oči su kamera. Drugi je Evropljanin, francuski markiz, čiji je odnos prema Rusiji i njenoj umetnosti često komično snobovski. Veći deo vremena oni su nevidljivi poput duhova za ostale učesnike na dvoru.

50 l novembar

Markiz je na početku skeptičan i primećuje kako “Rusi odlično kopiraju italijanske umetnike”, pokušava da odgonetne da li je sve to “istinska lepota ili samo privid” i pita svog ruskog saputnika “zašto pozajmljuju evropske greške?”. Na svom putu kroz Ermitaž markiz će ipak popustiti, nakon što ga nauče kako da se obraća slikama i komunicira s njima, i nakon što zaigra mazurku uz muziku iz Glinkine opere “Život za cara” na balu cara Nikolaja II. Prvo nas upoznaju sa Petrom Velikim. Zatim nas vode kroz pozorište Ermitaža gde je proba u toku, koju nadgleda Katarina II, inače zaslužna za veliki deo kolekcije koja se sada nalazi u muzeju. Zatim prelazimo u Zimski dvorac koji je konstruisao arhitekta Frančesko Bartolomeo Rastreli, zvaničnu rezidenciju ruskih vladara od 1792. pa sve do kraja dinastije Romanovih 1917. godine.

Film

Ceo ovaj projekat se lako može podvesti pod kategoriju konceptualne umetnosti.

Pokazuje nam da umetnost ne može da opstane bez čoveka niti čovek bez umetnosti. Ona je uvek tu i kao pokretna živa kategorija prožima nas i naše okruženje. Na nama ostaje da je pažljivo smestimo u arku i nosimo sa sobom 52 l novembar

Markiz dalje kroz šetnju pominje Voronihinove lampe (slavnog ruskog arhitekte koji je zaslužan za Kazansku sabornu crkvu na Nevskom prospektu), prolazi pored skulptura italijanskog vajara Antonija Kanove, a zatim i pored samog Puškina, čiji rad karakteriše kao “ništa posebno”. Slepa žena u crnom ga bliže upoznaje sa stvaralaštvom Rubensa i Van Dajka. Dok se detaljnije posvećuju El Greku, u pozadini se čuje jedna od Glinkinih kompozicija. U sledećoj sali čuvena ruska balerina Alla Osipenko igra ispred Rembrantove Danaje. Markiz zatim ulazi u hladnu, prašnjavu sobu sa praznim ramovima i polomljenim staklom – omaž opsadi Lenjingrada za vreme II Svetskog rata, kada je više od hiljadu ljudi sklonište pronašlo u Ermitažu, radeći pritom na što boljem očuvanju unutrašnjosti muzeja tokom opsade. Dolazimo do diplomatske posete persijskog Šaha koji nudi izvinjenje caru Nikolaju I zbog pogibije ruskih diplomata u Teheranu 1829. godine, među kojima je bio i Aleksandar Gribojedov. U Memorijalnoj hali Petra Velikog zatičemo Josifa Oribelija i Borisa Pjotrovskog, bivše direktore Ermitaža, sa Mihailom Pjotrovskim, sadašnjim direktorom. Na hodniku susrećemo malu Anastasiju sa sestrama i caricu Aleksandru Fjodorovnu, ženu cara Nikolaja II. Poslednja scena je ona grandioznog bala iz 1913. godine, koji je održao Nikolaj II uz više od 3000 gostiju koji su igrali uz Glinkinu muziku. Sam Sokurov smatra da se te godine u Rusiji završila Evropa i oprašta se od nje.

Sokurov izvanredno balansira između suptilnih simbola i istorijskih činjenica, pružajući nam harmoniju audiovizuelnog. Ceo ovaj projekat se lako može podvesti pod kategoriju konceptualne umetnosti. Pokazuje nam da umetnost ne može da opstane bez čoveka niti čovek bez umetnosti. Ona je uvek tu i kao pokretna živa kategorija prožima nas i naše okruženje. Na nama ostaje da je pažljivo smestimo u arku i nosimo sa sobom.

Muzika

heavy

thunder Tekst: Vukašin Medić Muzika je jedna od tih prelepih stvari koje ne poznaju granice.

Dostupna je svima, bilo kada i bilo gde, u skoro svakom obliku.

Da li će to biti mongolska pop senzacija ili death metal iz Angole isključivo zavisi od osobe na drugom kraju zvučnika.

Gorivo muzičke mašinerije jesu ljudi i njihova želja da stalno dobijaju nešto novo i zanimljivo u skladu sa svojim trenutnim emocijama i socijalnim statusom. Metal je muzički pravac koji je od samog početka bio izuzetno podložan tim fluktuacijama u raspoloženju ljudi i njihovim željama. Jer, na kraju krajeva, oni su ti koji će platiti vaš rad i od njih živite.

U prethodnoj epizodi našeg metal putovanja pričali smo o tome kako je mračno i teško industrijsko okruženje centralne Engleske uticalo na muzičare koji su svirali onako kako su se osećali. Black Sabbath je bend koji je otvorio kapije pakla i pustio metal na slobodu, ali oni svakako nisu jedini iz tog perioda koji su hteli da, na sebi svojstven način, predstave publici svoj tvrđi zvuk. Velika buka se dizala i preko bare.

Amerika je imala šta da kaže.

l

54 novembar

Prvi opasno dobar zvuk gitare sa severnoameričkog kontinenta dolazio je iz pojačala Dika Dejla i njegovog jedinstvenog surf roka. Oštri i intenzivni rifovi koje je ovaj gitarista uspevao da izvede u to vreme bili su prosto zapanjujući.

Kritičari su ono što čuju opisivali kao zvuk galopirajućeg metala dve lokomotive koje se sudaraju pri velikoj brzini. Vrlo slikovit opis, morate priznati. Takav zvuk nije nastao sam od sebe, već je delom zasluga i gospodina Fendera, koji je za tu priliku napravio, sada već kultnu, Stratokaster gitaru, sa ciljem da zvuk bude „deblji“ i „masniji“. Mlađoj populaciji se (očekivano) svideo taj novi zvuk i odjednom su svi želeli da zvuče opako. Tako je garažni rok postao simbol „bad boy“ muzike. A gde ima loših momaka, tu ima i devojaka, a onda i još momaka. Publika se gomilala i gomilala. Tada je na površinu isplivalo ime Ted Nudžent, zajedno sa njegovim bendom Amboy Dukes, a za njim iz podzemlja su krenuli bendovi poput Vanilla Fudge i Blue Cheer.

56 l novembar

Nezvanično, prvi hevi metal bend u Americi bio je sastav Steppenwolf. Svima vrlo dobro poznat po pesmi „Born to Be Wild“ i stihu „Heavy metal thunder“. Termin hevi metal prvi put je korišćen u ovoj pesmi, a njihov tvrđi zvuk utabao je put narednoj generaciji izvođača koji su želeli da eksperimentišu sa novim zvukom. Za publiku koja je, zasićena ležernim zvucima hipi pokreta, htela nešto što će ih pokrenuti, glasni zvuci gitare bili su ti koji su hranili njihovu potrebu za težim zvukom. Igrom slučaja, najveći bendovi su nastali u sličnom industrijskom okruženju kao i njihove kolege iz Engleske. Detroit je postao scena alternativne muzike, na kojoj su glavnu reč vodili bendovi kao što su MC5, Stooges i Alice Cooper. Kad pogledam slike gospodina Kupera iz tog perioda i danas, moram primetiti da je izgledao prilično grozno ceo svoj život. Srećom, njegova muzika mu je donela slavu. Mada, ni Igi Pop nije bio ništa bolji...

Najuspešniji bend tog perioda, a verovatno i najveće ime američke scene, jeste KISS. Verujem da bi i oni koji nikada nisu slušali KISS u bilo kom trenutku mogli da ih prepoznaju i imenuju.

Njihova kombinacija upečatljive šminke i eksplozivnog scenskog nastupa donela im je slavu. To je prvi bend kome je pošlo za rukom da tadašnji metal upakuje za masovno konzumiranje. Postali su senzacija! Kontraprodukt svega toga bilo je to što se na vrhuncu slave KISS pakovao u sve – od igračaka, odeće, šolja, pa do rančeva za decu koja tek kreću u školu. Na taj način je pozitivno i veselo raspoloženje publike, koja više nije toliko marila za čistu, neprilagođenu agresiju, promenilo zvuk metala i omekšalo ga. Mračan period je nastupio, disko pokret je preuzeo primat, a junaci ranog metala su se vrlo loše prilagodili.

Rani engleski metal bendovi svoj imidž su gradili na mitologiji i istoriji svog područja. Ostrvljani su prepuni bajki i mitova o zmajevima, vešticama, čudovištima, vitezovima i princezama u nevolji.

Sve je to uticalo na strukturu i izvođenje pesama.

Kratke i bombastične pesme bile su retke, kao što je bio slučaj kod američkih bendova. Svaka pesma je imala svoju priču, a uloge zmajeva i veštica iz starih mitova preuzeli su političari i kapitalističko društvo. Prvi talas britanskog hevi metala obeležili su Deep Purple, Led Zeppelin, Sweet, Nazareth, Satuts Quo, Queen... (Black Sabbath isključujemo jer je njihova pozicija do sada svima već vrlo jasna.)

Tema

58 l novembar

Za razliku od bendova kao što su MC5 ili Stooges, britanski bendovi su školovaniji i sofisticiraniji. Kompozicije su bile kompleksnije, vokali daleko zahtevniji i svaku pesmu je krasila barem jedna izuzetna „solaža“. Tako su Riči Blekmur iz tabora ljubičastih i Džimi Pejdž iz tabora cepelina postali pravi mali bogovi.

Njihovo umeće sviranja gitare bilo je daleko iznad zahteva jednog prosečnog tinejdžera – i ozbiljnija engleska gospoda priznavala su njihovo umeće. Ono što je diskutabilno jeste muzički pravac kom su oni zapravo pripadali.

Svaki od ovih britanskih bendova hodao je po liniji koja je razgraničavala hard rok i rani metal. A taj hod po ivici kasnije je i doveo do razilaženja mnogih bendova.

Naime, svaki član grupe doneo je svoj stil i viziju muzike u bend i to je doprinelo tome da britanski bendovi budu na tako visokom nivou. Vremenom je svako ponaosob vukao na svoju stranu. A ako na to sve dodate zahteve publike i tržišta, bendovi su počeli polako da

pucaju. Kao i u Americi, disko pokret je uzeo zamah i metal je bio sve manje tražen... Bendovi su morali da se prilagođavaju, a unutar bendova došlo je do raskola. Usledila je gomila užasnih albuma najvećih bendova iz tog perioda. Teška vremena za metalce. Neko je morao sve da resetuje i krene od nule...

Poteškoće sa kojima su se susreli rani metal bendovi zbog pada popularnosti sa obe strane Atlantika dovele su do promena muzičkog pravca ili čak do raspada bendova.

Neretko su nosioci teškog zvuka napuštali bendove i osnivali nove, sa manje ili više uspeha. Disko ih je bacio na kolena i lupio packe. Zbog ovog pada došlo je do jedne od najvažnijih prekretnica u istoriji metal muzike.

Ono što je usledilo odjeknulo je mnogo jače i mnogo dalje nego što je iko očekivao. Pošto sam već počeo da zvučim kao naslov iz „Blica“, vreme je da se oprostimo do sledećeg puta, kada ćemo se osvrnuti na bend Iron Maiden i njihove najbliže pratioce.

Životni stil

Ko je l

60 novembar

Gejsa?

Tekst: Sara Savčić

“If you aren’t the woman I think you are, then this isn’t the world I thought it was.”

Artur Golden – Memoari jedne gejše

Gejša nije kurtizana. Nije ni supruga. One prodaju svoje veštine, ne svoja tela. Stvaraju jedan tajanstveni svet u kome stanuje samo lepota. Sama reč gejša znači umetnica.

Sudi im se isključivo kao jednom pokretnom umetničkom delu.

Gejša predstavlja upečatljiv element tradicije i kulture, ujedno i jednu od mnogih atrakcija dalekog Japana. Mada nikako ne onako kako se o njoj uglavnom misli u zemljama Zapada.

U svetu cveća i vrba, tipičnoj postojbini gejši, susrećemo se sa ženom koja predstavlja otelotvorenje sna jednog muškarca. Ona pomno sluša njegove želje, zabavlja ga i udovoljava mu. Sve što je pripadnicama lepšeg pola oduvek bio podvig, gejša je uzdigla na nivo umetnosti. Gejše predstavljaju jedne od najmoćnijih i najuticajnijih žena, ne samo u Japanu, već u celom svetu.

62 l novembar

Kako bi devojka postala gejša, ona mora proći kroz dugogodišnju obuku. Stvaranju vrhunske gejše bi se pristupalo izuzetno ozbiljno. Ona predstavlja devojku koja zna da zabavi i udovolji muškarcu u okviru posebnih prilika i povoda. Ona predstavlja važan deo japanske kulture i tradicije još od kraja šesnaestog veka, koju je na svojstven način čuvala sve do kraja Drugog svetskog rata. Oscilacije u pogledu etike i društvenih normi sa kojima se susretala, dovodile su do toga da je profesija gejše nailazila na razne osude. Isprva, gejša kao profesija, nalagala je zabavljanje na organizovanim večerama, a ulogu gejše vršili su većinom muškarci. Postepeno, žene su preuzimale tu ulogu i unosile u profesiju svoje karakteristike. Od klasične zabave, prešlo se na ples, muziku, intrigantno flertovanje i dovitljive razgovore.

Japanski običaji i tradicija, jedinstveni u svetu, uvek su težili perfekciji. Prema tome, ni profesija gejše nikako ne predstavlja izuzetak. Odvajane od roditelja, još kao devojčice od nekoliko godina, dospevale bi u posebne kuće. Vrlo često bi bivale i prodavane, posebno ukoliko su potekle iz materijalno ugroženih porodica. U tim kućama tzv. okijama, otpočinjala bi njihova obuka gejše.

Određene devojčice bi dobile status ćerke gejše, kako bi jednog dana mogle postati gazdarice kuće.

Učenica gejše zove se maiko. Devojka postaje maiko u doba adolescencije i od tada nastupaju glavne faze njene obuke. Prva je pronalazak gejše koja bi bila njen mentor. Između maiko i gejše se zasniva veza mlađe i starije sestre, koja se izuzetno poštuje.

64 l novembar

Ono što izdvaja jednu gejšu, jesu njene sposobnosti. Gejša je talentovana, graciozna i lepa žena. Zna da pleše i svira šamisen – tradicionalni japanski instrument. Ona peva i opušta goste opsežnim i neopterećujućim razgovorom.

Vrlo bitan uslov koji je čini gejšom je i umeće spremanja i služenja čaja na specifičan način, odnosno ritual tradicionalne japanske čajne ceremonije. Kada jednom zakorači u ovaj svet, gejša nikada ne prestaje sa usavršavanjem svojih talenata i umeća. Na izvestan način, ona predstavlja ideal žene, umešne u udovoljavanju muškarcu i dobijanju njegovog obožavanja.

Gejše se specifično oblače i šminkaju. Njena šminka takođe govori o senzualnosti i odanosti tradiciji. Na lice nanosi beli puder, a u zavisnosti od životnog doba i statusa, nanosi ostatak šminke.

Oblači se u kimono – tradicionalnu japansku odoru, koji se vezuje pojasom obi. On može biti širok i do trideset centimetera i vezuje se na leđima. Po tome se gejše, uostalom i razlikuju od kurtizana i prostitutki, koje svoj obi vezuju na prednjoj strani. Generalno, oblačenje kimona predstavlja pravu umetnost koja iziskuje i po nekoliko sati. Na nogama nose okobo cipele – japanke, koje su visoke i do deset centimetara iz praktičnih razloga - očuvanja kimona.

Danas je status gejše u potpunosti drugačiji. Nakon Drugog svetskog rata, ona je izgubila svoj sjaj i prestala da bude simbol umetnice, pretvorivši se u devojku za zabavu. Služila je kao kurtizana američkim vojnicima, zbog čega se i razvio stereotip o gejšama kao prostitutkama, umesto njenog inicijalnog oličenja prefinjenosti, učenosti i ženstvenosti, praćene velikom željom muškaraca koji su mogli ili nisu mogli da priušte njeno prisustvo.

Katarina

Životni stil

Velika Tekst: Nina Simonović

Ambiciozna Nemica bez kapi ruske krvi u sebi vladala je najvećim carstvom na svetu, rodila naslednika i do srži bila odana Rusiji. Vođena strpljenjem uz pomoć svoje odlučnosti i hrabrosti sprovodila je vizije u dela. Kada je njen sin Pavle I konačno stupio na presto nakon njene smrti, odmah je vratio zakon prvorodstva za nasleđivanje krune. Od tada više nikada Rusijom nije vladala žena

l

66 novembar

-

zaveĹĄtanje

najveće ruske carice

Životni stil

Od nemačke kneginjice do ruske pravoslavke

Rodila se 21. aprila 1729. godine kao Sofija Augusta Friderika, nemačka kneginjica, uskraćena majčine ljubavi samo zato što nije muško. Međutim, da je njena majka Johana tada rodila dečaka, prvo bi ostala uskraćena društvenog trijumfa koji je toliko priželjkivala, a ujedno bi i istorija Rusije otišla u potpuno drugačijem pravcu. Njena odbačenost u detinjstvu nam pomaže da delimično objasnimo njen karakter, težnju za neprestanom potragom (sebe), žeđ za uvažavanjem i divljenjem čak i na vrhuncu svoje moći, kao i traganje za najosnovnijom ljudskom toplinom koja je sticajem okolnosti uskraćena kasnije i njoj kao majci.

U detinjstvu, veliki uticaj na Sofiju imala je njena guvernanta, Francuskinja Elizabeta Kardel. Ona joj je usadila ljubav prema francuskom jeziku, književnosti, naučila domišljatosti, suptilnosti, logičnom razmišljanju.

Elizabetino dostojanstveno držanje i samopoštovanje bili su uzor mladoj kneginjici. Na-

68 l novembar

suprot tome, od lošeg odnosa sa majkom naučila je da prikriva ponos u trenucima poniženja, što će se kasnije za vreme vladavine pokazati kao korisna taktika.

Godine 1741. Jelisaveta, mlađa ćerka Petra Velikog, preuzela je presto, usvojila mladog Petra Ulriha od Holštajna i postavila ga za svog naslednika. Porodična istorija je povezivala Johanu sa carskom porodicom i ona je u tome videla priliku koju nipošto nije želela da ispusti, a to je da dobro obezbedi Sofiju.

Uspostavila je prijateljske odnose sa caricom Jelisavetom, koja je pozvala njih dve na svoj dvor. Johana i Sofija stižu u Moskvu baš na proslavu šesnaestog rođendana velikog kneza Petra. Jelisaveta je na Sofiju gledala kao na nekoga ko je tu samo da produži njenu dinastiju. Zbog toga joj je najvažnija stvar bilo Sofijino preobraćanje u pravoslavlje. Sofiji je bilo jasno da, ako želi da se reši majke i ostane u Rusiji, mora prvenstveno da ugađa Jelisaveti, ali i da nauči ruski jezik i postane pravoslavka kako bi zadobila poverenje naroda. Kako je bila radoznalog duha i uživala u učenju, predano se posvetila izučavanju ruskog. Čak je jednom prilikom dobila upalu pluća jer je ustajala noću i šetala se bosa po kamenim podovima dvorca kako bi ispod svetlosti sveće čitala. Dok je ležala bolesna u postelji nije ni bila svesna koliko srca naroda je osvojila, jer se proširila priča da je novopridošla strankinja maltene na samrti pošto je svake noći ustajala

kako bi brže naučila ruski. Nasuprot toploj slici sebe koju je nehotice izgradila za tako kratko vreme kod Rusa, prema knezu Petru masa je imala izrazito negativni stav.

Dan uoči veridbe sa Petrom, nemačka kneginjica je morala da se odrekne svoje vere i prihvati pravoslavlje. Tako je 28. juna 1744. godine Sofija postala Jekaterina, to jest Katarina. Ime joj je odabrala sama Jelisaveta u čast sećanja na svoju majku. Živeći na dvoru, uz svoju urođenu pronicljivost, veoma brzo je shvatila ko su joj prijatelji a ko protivnici. Trudila se da pridobije one pored kojih će provesti život na dvoru, dok nikako nije zaboravljala da ukaže poštovanje i zahvalnost svom prvom „savezniku“, carici Jelisaveti. 21. avgusta 1745. Katarina se uda-

la se Petra. Muž joj uopšte nije posvećivao pažnju, već se svakodnevno igrao vojske u svojim odajama sa slugama. Prvih devet godina braka nije je ni pipnuo, te se s pravom sumnja da je njeno prvo dete Pavle, kasnije car, bio zapravo sin Saltikova. Svakodnevni život i brak sa Petrom bili su za nju obično mučenje, prepuno ogorčenja i uskraćivanja.

Međutim, ono što se moglo videti sa strane jesu bezbrižne šetnje livadama i ples na balovima u haljinama Pepeljuge.

Katarina se nikada nije javno bunila, izbegavala je da bude svrstana u bilo koju „struju“ na dvoru, jer je verovala da će tako lakše sklopiti prijateljstva i savezništva. Prvenstveno je želela da izbriše bilo šta prusko što je ostalo u njenom držanju i da prihvati sve ono što je rusko.

Tema stil Životni

Pobuna i nova carica Rusije

Pre rođenja Pavla 1754. godine imala je dve neuspele trudnoće. Rodivši sina, prestolonaslednika, u očima Jelisavete ispunila je svoj jedini zadatak. Neposredno po rođenju deteta, carica je naredila da se ono preda babicama na čuvanje i zabranila je Katarini da viđa svoje dete. Jelisaveta se ponašala kao da Pavle pripada njoj jer je rođen zahvaljujući njenom manevrisanju tog braka, te je stoga državna imovina. Budući car pripada isključivo Rusiji.

Ta odvojenost od deteta ostavila je neizbrisive tragove na Katarini. Nikada nije uspela da razvije prirodna majčinska osećanja i ljubav prema Pavlu. U toj svojoj usamljenosti i „zatočeništvu“ nakon ovih događaja rešila je da brani svoj položaj i političku budućnost, koje je osigurala rođenjem prestolonaslednika. Postala je samouverena, nepopustljiva.

Krajem 1761. godine carica Jelisaveta je umrla usled moždanog udara. Na presto je došao Petar III, ali njegova vladavina trajala je nepunih šest meseci. Kao Petrova žena, Katarina je faktički već bila carica. Međutim, Petrov neprijateljski odnos prema njoj i javno ponižavanje samo su osnažili Katarininu želju da okonča njihov brak i svrgne ga sa prestola. Narod je odavno bio svestan njene rodoljubivosti, sposobnosti i inteligencije i sve više je pokazivao svoju privrženost njoj, dok je Petar svojim pogrešnim potezima sve više navlačio na sebe mrzovolju mase.

Dok je Petar bio u Oranijenbaumu i pripremao pohod na Dansku, Katarina je okupila vojsku koja joj se zaklela na vernost i, obučena u uniformu Preobraženskog puka, povela marš ka Oranijenbaumu. Tako je Petar III zbačen, potpisao je abdikaciju, a nova carica Rusije postala je Katarina II. Tog 28. juna 1762. godine sa svoje 33 godine ispunila je ambiciju one male nemačke kneginje, koja je sve vreme bila uverena da je sposobnija za vladanje od svog muža.

Odvojenost od deteta ostavila je neizbrisive tragove na Katarini.

Nikada nije uspela da razvije prirodna majčinska osećanja i ljubav prema Pavlu Zahvaljujući ukazu Petra Velikog kojim je izmenio nasledno pravo po nepromenljivoj muškoj liniji, Katarina je sada sedela na prestolu.

Imala je podršku vojske, crkve i plemstva.

Svoje saveznike nije zaboravila, velikodušno ih je nagradila i nastavila da brine o njima.

Znala je koliko je važno da se čin krunisanja desi upravo u Kremlju, u Moskvi, gradu koji su mnogi i dalje smatrali prestonicom tadašnje Rusije. U Moskvi su se krunisali svi dotadašnji vladari, jer predstavlja kolevku ruske nacionalne baštine. Bila je svesna da joj je potrebna i naklonost Moskovljana kako bi nesmetano vladala i sprovodila svoje velike ideje.

Reforme Katarine II na političkom planu

Prvo je trebalo ukinuti neke odredbe Petra III i uspostaviti red u vojsci i crkvi, dvema najznačajnijim institucijama u državi. Borila se sa finansijskom krizom, nastojala da udovolji i vojsci i crkvi. Morala je da reši i veliki jaz između siromaštva i ogromnog bogatstva koje je posedovala crkva u vidu zemlje i kmetova.

Petar Veliki se samo pola veka pre nje više borio za materijalnu sigurnost naroda, a ne za njegovo duhovno spasenje. Katarina je

uspela da uspostavi nadmoć države nad crkvom. Po carskom manifestu iz 26. februara 1764. godine sva crkvena zemlja i imovina postala je državno dobro, a sama crkva postala je državna institucija. Svi crkveni kmetovi su unapređeni u status državnih seljaka.

Kmetstvo je bilo prisutno u Rusiji od 16. veka, a u 18. većina ruskih kmetova bila je ravna roblju. Spahije su imale pravo da razdvajaju porodice i da nezavisno prodaju članove kmetskih porodica na pijaci. Katarina je stala na put ovome, donevši zakon da se pri prodaji svakog imanja oslobode svi kmetovi na njemu.

Sredinom 18. veka veliki deo Evrope smatrao je Rusiju kulturno zaostalom. U to vreme Francuska je imala vodeću ulogu u intelektualnom životu, što je Katarini išlo na ruku jer je odlično bila upućena u francuski zahvaljujući svojoj guvernanti. Za sve godine samovanja na dvoru, pročitala je mnogo dela vodećih evropskih prosvetitelja. Među velikim imenima koje je poštovala izdvojili su se Volter i Didro.

Volter je često bio njen gost na dvoru, a poznata je priča kako je pomogla Didrou: zbog porodičnih problema Didro je bio prinuđen da proda svoju biblioteku, ono najvrednije što poseduje. Katarina je kupila uz jedan uslov, da biblioteka ostane u Didroovom vlasništvu dok je živ. Tako je on postao njen lični bibliotekar.

Ova priča zasenila je sloj književnika Evrope, koji su napokon shvatili da je Rusija nešto više od nepreglednog snega i gomile medveda.

Godine 1767. Katarina je izdala svoj „Nakaz“, to jest uputstvo, vodič za kompletnu izmenu ruskog pravnog sistema koji se bavio i mnogim političkim, ekonomskim, pravnim i društvenim pitanjima. Verovala je da stabilnost Rusije leži u održavanju apsolutne vlasti autokratije.

Životni stil Prosvetiteljstvo, umetnost, medicina, arhitektura

Već u drugoj godini kako je došla na presto, Katarina je osnovala prvu rusku Medicinsku školu, gde će se školovati ruski doktori, hirurzi i apotekari. Od svog novca osnovala je bolnicu sa dispanzerom za siročad. Osnovala je bolnicu za lečenje polnih bolesti i donela ukaz da svaki grad mora imati opštu bolnicu sa funkcionalnim osobljem.

Vrednoj umetničkoj zbirci u Ermitažu Katarina je neviđeno doprinela već nakon godinu dana provedenih na prestolu. Otkupljivala je zbirke slika širom Evrope i sa nestrpljenjem otvarala kutije kada bi stigle na dvor. Dela Rembranta, Rubensa, Karavađa, Van Dajka i Ticijana su samo mali deo blaga koji Ermitaž čuva u sebi. Kupovinom zbirke Roberta Volpola, prvog premijera Velike Britanije, Katarina je osigurala sebi reputaciju najvećeg evropskog kolekcionara umetnosti i vodećeg kupca svih bitnijih zbirki.

Osim kroz svoje kolekcije slika, Katarina je ostavila neizbrisiv trag na Petrogradu kroz arhitekturu. Zadužila je francuskog arhitektu Delamota da sagradi umetničku galeriju koja će kasnije biti poznata kao Mali Ermitaž. On je dozidan kao produžetak Zimskog dvorca.

Ruski arhitekta Ivan Starov je sagradio Tavričeski dvorac, koji je smatran najlepšom privatnom rezidencijom u Rusiji. Škot Čarls Kameron je bio zadužen za dvorac u Pavlovsku nadomak Carskog sela. Italijan Đakomo Kvarengi, jedan od njenih najomiljenijih arhitekata,

72 l novembar

sagradio je Aleksandrovski dvorac u Carskom selu, posvećen njenom unuku caru Aleksandru I. Najbolje ruske studente Akademije umetnosti slala je o trošku države na doškolovavanje u Francusku, Italiju i Nemačku.

Međutim, najslavnije umetničko delo stvoreno za života Katarine Velike je nesumnjivo statua Petra Velikog koju je izradio Etjen Moris Falkone, a poznata je i kao Bronzani konjanik. I dan danas ona stoji na obali Neve i grada koji je Petar Veliki sagradio i podseća na njegovo zaveštanje. Katarina je ovom statuom, visokom trinaest metara, odala konačno priznanje njenom prethodniku i podjednako velikom vizionaru.

Odlazak carice

Godine 1796. Katarina je bila već 35 godina na ruskom prestolu kao najistaknutiji vladar na svetu. Iste godine 6. novembra, u svojoj 67. godini Katarina je umra usled moždanog udara. Njen kovčeg, zajedno sa Petrovim, položen je u Petropavlovskoj crkvi u blizini groba Petra Velikog, gde počiva i danas.

Petar Veliki i Katarina Velika se izdvajaju u trista godina dugoj istoriji vladavine careva i carica. Petar Veliki je postavio brojne temelje za napredak na mnogim poljima, Katarina je ta koja je prihvatila njegove vizije i dodatno ih proširila. Otvorila je Rusiju ka Crnom moru, sakupila najveću umetničku zbirku u Evropi, gradila škole i bolnice, unapredila kulturu, arhitekturu, politiku... Prokrčila je put velikim ruskim imenima koji su dalje menjali tok ruske i svetske istorije u domenu književnosti, muzike, filozofije... i u tome se ogleda njena veličina i njeno zaveštanje.

Već u drugoj godini kako je došla na presto, Katarina je osnovala prvu rusku Medicinsku školu, gde će se školovati ruski doktori, hirurzi i apotekari.

Od svog novca osnovala je bolnicu sa dispanzerom za siročad

Životni stil

Oslobađanje žena iz okova stare

Kine

Tekst: Danijela Milanović

Kineske kulture, bogate istorije i priče o ovoj velikoj civilizaciji smo se dotakli putem brojnih tema u prethodnim brojevima. U svim tim pričama „ona“ se provlačila često samo kao prisutni činilac, međutim u ovom broju fokus priče je ona. Tema ove priče je kao što ste mogli da pretpostavite – žena i njen položaj u kineskom društvu nekada i sada.

U najranijim godinama, kineske žene su naučene da su „igračke“ u rukama muškaraca, objekti bez prava glasa, sa odsustvom mišljenja i bez šanse da budu cenjena, poštovana i vrednovana ljudska bića. U sadašnjem trenutku u Kini je puno zakona koji štite ženska prava, ali da li je to baš tako u svakodnevnom životu?

Istorijska perspektiva Socijalni status kineskih žena je doživeo ogromne promene kroz istoriju ovog društva. U tradicionalnoj Kini žena je bila veoma važna figura. Veoma se vodilo računa ko je majka, dok to ko je otac nije bilo bitno, a žena je mogla da zadrži svoje prezime nakon udaje. U vreme Konfučija (550 – 479 p.n.e.), stav prema ženama u kineskom društvu postao je mnogo drugačiji i striktniji.

Konfučije je zastupao stav da bi mudra žena trebalo da poseduje tri vrste potčinjenosti da bude potčinjena ocu pre braka, mužu u braku i sinu nakon smrti muža. Prema Konfučiju koji je imao najveći uticaj na razmišljanje Kineza i na njihov način razumevanja poretka, žena bi trebalo da je zavisna od muža čitav svoj život. Žena je doživljavana više kao objekat i po-

76 l novembar

korna roba koja ima cenu, psihičko stanje i svrhu da vodi računa o kući i rađa sinove. Verovalo se da je rođenje devojčice velika sramota, a žene u trudnoći su bile pod velikim pritiskom muževljeve rodbine. Sve trudnice su posećivale hram Gupo i molile se boginji Guanyin da rode sina, jer ako bi rodile devojčicu to bi značilo da nisu dovoljno žrtvi prinele. Cela familija, posebno muževljeva majka, bi je izvrgli ruglu i njen status učinili još beznačajnijim.

Podvezivanje stopala, o kome smo govorili u jednom od prethodnih brojeva, je takođe reflektovalo ženinu podređenost. Naravno, mala stopala su imala jako erotsko značenje ali takođe su predstavljala totalnu žensku potčinjenost, barem što se tiče društvenog života.

Uvezana stopala su se nazivala još i lotos stopala i predstavljala su simbol utamničenja koji se zadržao do prve polovine XX veka.

Pozitivne tendencije Period XX veka označavao je početak različitih pisanja i otvaranje pitanja o ženskim pravima. Ove ideje su se proširivale neverovatnom brzinom a već od 1912. godine društvo je počelo da priča dovoljno glasno da bi započeo novi Kulturni pokret. Ljudi su iskazali svoje nezadovoljstvo konfučijanizmom i starim običajima, zastarelim oblicima ponašanja i nejednakošću. Od tog momenta, ženama se zvanično daju sve veća prava. Do 1930. godine popriličan broj žena je počeo da se školuje i da se zapošljava. Od ove godine je ustanovljen i novi porodični poredak ustanovljen. On je davao ženama pravo na razvod braka i na pravo nasleđivanja, što je dovelo do toga da se usvoji monogamni brak kao jedini legitiman. Trgovina devojčicama je zabranjena.

Od osnivanja Komunističke partije Kine, postignuti su pozitivni rezultati vezani za žensku emancipaciju i jednakost između žena i muškaraca u stremljenju ka istim ciljevima. Pod vođstvom Partije, žene su mobilisane i organizovane u ujedinjene frontove sa ženama u industriji i poljoprivredi kao glavnim telima. Žene svih etničkih grupa su istupile u borbu za oslobađanje žena koja je bila blisko vezana za kinesku revoluciju.

Osnivanjem Narodne republike Kine, završena su hiljadugodišnja feudalna ugnjetavanja i porobljavanja kao i istorija u kojoj su Kinezi gaženi i maltretirani od strane agresora.

Na prvom plenarnom sastanku održanom 1949. godine u Pekingu 69 žena je bilo prisutno. One su zastupale stavove žena širom Kine i zajedno sa muškarcima raspravljale o

važnim stvarima za izgradnju zemlje.

Nakon osnivanja Narodne republike Kine desilo se mnogo masovnih pokreta koji su ubrzali menjanje ekonomske i kulturne pozadine koja je ostavljena u nasleđe iz perioda stare Kine, kao i iskorenjivanje zasterelog sistema i običaja koji sputavaju, diskriminišu i ponižavaju žene.

-Reforma zemlje. U staroj Kini siromašni farmeri i radnici na farmi, koji su činili 70 procenata ukupnog stanovništva, posedovali su samo 10 procenata zemlje. Žene nisu imale pravo da poseduju zemlju. Ovo se promenilo osnivanjem Narodne Republike Kine. Žene su dobile mogućnost da poseduju zemlju baš kao i muškarci.

-Pravo glasa. NR KIna je donela zakon 1953. godine kojim je ženama dato pravo glasa na izborima. Te godine više od 90 procenata žena je glasalo. Od osnivanja NR Kine učešće žena svih etničkih grupa u administraciji je značajno povećano.

-Zapošljavanje. Zajedno sa ekonomskim razvojem, ženski poslovi su se proširili i van kuće. Počele su da čine važan deo u proizvodnji i privređivanju, a 1957. godine, oko 70 procenata žena sa sela se posvetio proizvodnji. Broj žena iz gradova koje su se zaposlile je dostigao cifru od 3.286 miliona što je prateći statistiku bilo 5,5 procenata više u odnosu na 1949. godinu.

-Obrazovna kampanja. U staroj Kini više od 90 procenata žena je bilo nepismeno. U cilju opismenjavanja i povećanja kulturnog nivoa čitave nacije, nova Kina je napravila plan kako bi sprovela svoj cilj. Kampanje iz 1952.,1956. i 1958. godine su promovisale večernje škole i književne časove na kojima su osim muškaraca prisustvovale i žene. Do 1958. godine 16 miliona žena je naučilo da čita i ovo je predstavljalo prvi korak u iskorenjivanju neznanja i zaostalosti među kineskim ženama.

78 l novembar

-Javnost i implementacija zakona o braku. Zakon o braku u NR Kini je donesen 1950. godine i prvi je zakon ustanovljen u novoj Kini. Ovaj zakon jasno objašnjava da je feudalni način ugovorenog i nasilnog sklapanja braka, ali i superiornost muškaraca u odnosu na žene i zanemarivanje žene zbog interesa dece, potpuno pogrešno. Donošenje novog zakona obezbedilo je slobodu i za muškarce i za žene, monogamiju, seksualnu jednakost i zaštitu žena i dece.

-Zabrana prostitucije. Bordeli i prostitucija bili su jedan od najgorih socijalnih fenomena koji je nasleđen iz perioda stare Kine. U novembru 1949. godine, odmah nakon ustoličenja NR KIne donet je zakon o zabrani prostitucije. Zatvoreni su svi bordeli i sva mesta koja su imala veze sa prostitucijom. Sve prostitutke su podvrgnute lekarskom pregledu i dat im je tretman protiv veneričnih bolesti kao i smernice za njihov dalji život, život koji se smatra normalnim i moralnim. Po ugledu na Peking, gradovi poput Šangaja i Tijenđina vodili su kampanju protiv prostitucije. U veoma kratkom roku ove stvari koje su dovodile ženu u neprijatan, potlačen položaj su počele da gube primat.

-Promena nikada nije laka Nakon mnogo godina za vreme kojih su opisana ponašanja i stav prema ženama bili na njenu štetu, nije lako preko noći promeniti ljudska razmišljanja. Kinesko društvo ima dugu istoriju i mnogo očuvanih jedinstvenih tradicionalnih navika pa nije ni iznenađujuće da je morao da se uloži veliki napor za njihovu promenu. Danas, kineske žene po zakonu uživaju podjednak status kao i muškarci u svakom aspektu.

Imaju uspešne karijere, udaju se i razvode ukoliko tako žele i sa kim žele. Iako žene još uvek osećaju izvesne pritiske, može se reći da su osetile pravu emancipaciju pogotovu u poređenju sa prošlim vekom. Istina je da neki ljudi nikada neće prihvatiti ženu kao šefa ili recimo kao glavu porodice ali to već nema više veze samo sa kineskim društvom već sa pojedincem.

Životni stil

Žen zvane hrabro

ne ost

Nedavno sam na poklon dobila knjigu „Velikani srpske štampe“ čiji su autori Dimitrije Boarov i Dr Vladimir Barović. Već nakon prvog uvida u sadržaj primetila sam da se među dvadeset šest imena Tekst: Teodora Kovrlija iz domaćeg novinarstva nalazi samo jedno žensko ime – Milica Jakovljević. Danas smo svedoci da se novinarstvo kao ni mnoga druga zanimanja više ne posmatraju kroz prizmu muškarac-žena, čak statistički broj zaposlenih u većini novinskih redakcija čine žene. I dalje postoje pitanja koja treba rešavati i slobode koje još nisu u potpunosti osvojene (postoje

Životni stil zemlje, naročito zemlje u kojima religija i dalje ima vodeću ulogu usled čega ženska deca i dalje ne mogu da pohađaju škole, posebno više škole, zemlje u kojima žene ne mogu da voze automobile, da rade, glasaju i slično.

Postoji takođe i dalje prisutan problem nejednake zarade žena i muškaraca na istim pozicijama, ali kako ne bismo sada komplikovali i proširivali ovu priču fokusiraćemo se na moderno uređena društva u kojima su pomenute slobode osvojene, na razvoj novinarstva kao profesije u našoj zemlji i ulogu žena u tom razvoju). Ako pogledate unazad, ne tako davno, u periodu krajem devetnaestog

82 l novembar

i početkom dvadesetog veka, prava koja danas uživamo nisu bila svima dostupna i retke, odvažne žene bile su spremne i dovoljno hrabre da se bore ne samo za sebe, već i za sve nas danas. Proces osvajanja ženskih prava i sloboda bio je dugotrajan i mukotrpan a posao i dalje nije u potpunosti završen uprkos ogromnom napretku. Setite se samo Platonovih beseda u kojima je on još onda pozivao na jednakost ljudi i predlagao veća prava za žene. U ovom tekstu govorićemo o ženama koje su postavljale svoja pravila i borile se za žensko pitanje, osvajale slobode i prava koja mi danas često uzimamo olako.

Ako pogledate unazad, ne tako davno, u periodu krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka, prava koja danas uživamo nisu bila svima dostupna i retke, odvažne žene bile su spremne i dovoljno hrabre da se bore ne samo za sebe, već i za sve nas danas Draga Dejanović (1840-1871) je kako to istorija beleži bila jedna od prvih žena koja je pokušavala da ideje za koje se zalagao feministički pokret sprovede na ovim prostorima.

Draga je bila pesnikinja, učiteljica, nastavnica, autorka tekstova za tadašnje časopise, autorka proznih tekstova i romana a uz to i aktivistkinja i borac za jednaka prava. Imajući u vidu da je živela veoma kratko (samo 31 godinu) postigla je mnogo toga i otvorila neka veoma važna pitanja za to vreme. Rodila se u Staroj Kanjiži, školovala se u institutu Vinčikov u Temišvaru, a zatim i u Pešti.

U Pešti upoznaje osnivače Ujedinjene omladine srpske kojima se ubrzo priključuje. Ujedinjena omladina srpske je nastala po uzoru na Macinijevu Ujedinjenu omladinu Italije, a osnovali su je Svetozar Marković, Svetozar Miletić i Vladimir Jovanović. Cilj organizacije je bio prosvećivanje Srba i razvoj kulture, a Draga im se priključila sa velikom željom da uradi nešto po pitanju prava žena, odnosno ravnopravnosti polova. Draga se javno za-

lagala i isticala važnost obrazovanja ženske dece, obraćajući se direktno „srpskim majkama“ i pozivajući ih da školuju ćerke i vaspitavaju ih na drugačiji način od onog kako su one vaspitavane, kako bi sutra same mogle da odlučuju o svojoj sudbini. Kritikovala je žene zbog njihovog pasivnog stava i nezainteresovanosti za veća prava. Među prvima pokreće pitanje emancipacije žena. Njenim idejama i zalaganju da se devojčicama omogući isto pravo na obrazovanje i isti uslovi kao i dečacima, su se oštro protivile crkva i konzervativci. Tekstovi kojima se obraćala „Srpkinjama“ i „srpskim majkama“ objavljivani su u „Zastavi“, „Matici“ i „Mladoj Srbadiji“-časopisu Ujedinjene omladine srpske. Draga je tragično preminula prilikom drugog porođaja a iza sebe je ostavila ne samo neproživljenu mladost, puno otvorenih pitanja i planova već i nedovršenu dramu u rukopisu “Dioba Jakšića“, pripovetku „Svećenik u Moraku“, pesmu „Mučenik“ i pedagošku raspravu „Mati“.

Životni stil

Ujedinjena omladina srpske je nastala po uzoru na Macinijevu Ujedinjenu omladinu Italije, a osnovali su je Svetozar Marković, Svetozar Miletić i Vladimir Jovanović. Cilj organizacije je bio prosvećivanje Srba i razvoj kulture, a Draga im se priključila sa velikom željom da uradi nešto po pitanju prava žena, odnosno ravnopravnosti polova Katarina Milovuk (1844-1913) je svojim pedagoškim radom, zalaganjem za prava žena i neprekidnom borbom utabala put drugim uspešnim ženama koje su sledile njen put.

Nakon završenog osnovnog obrazovanja odlazi u Rusiju i završava Nikolajevsku gimnaziju, a potom i pedagogiju na Univerzitetu u Odesi. Po povratku u Srbiju udala se za Milana Milovuka (nakon čije smrti se posvetila iskuljučivo radu). Katarina je bila jedna od najobrazovanijih žena u Srbiji tih godina i govorila 4 svetska jezika (francuski, nemački, ruski i engleski). Sa samo devetnaest godina dobila je ponudu od tadašnjeg načelnika Ministarstva prosvete, Ljubomira Nenadovića da postane upravnica novoosnovane “Više ženske škole”. Ona prihvata ovu ponudu i na tom mestu će ostati čitav svoj radni vek, a pod njenim nadzorom školovale su se druge velike i važne žene koje će nastaviti da menjaju svet - Draga Mašin (buduća kraljica), Nadežda Petro-

84 l novembar

vić, Maga Magazinović (o kojoj ćemo takođe govoriti) i prva žena doktorka medicine (u Srbiji) Draga Ljočić. Veliku pomoć i podršku je imala u kraljici Nataliji koja je često umela da prisustvuje časovima i sa učenicama sluša predavanja iz istorije, veronauke, računanja i kuvanja. Nastojala je da popravi položaj žena u patrijarhalnom srpskom društvu boreći se za pravo na obrazovanje i rad svake žene. Govorila je da “pismene majke rađaju pismenu decu” kao i to da “najveća pažnja mora biti usmerena na nauku, a ne na kojekakve besmislice”. Čitavog života se borila protiv predrasuda, konzervativnih struja i nemaštine. Njeni protivnici i protivnici emancipacije su govorili da ženska deca ne treba da se školuju jer onda

postaju neposlušna prema muškarcima. Bila je prva predsednica Ženskog društva, koje osniva 1875. godine. Društvo je četiri godine nakon svog osnivanja počelo da objavljuje prvi ženski časopis “Domaćica”. Ta 1879. godina je veoma značajna i zbog osnivanja Ženske radionice i „Pazara“ gde su se mogli kupovati radovi iz Ženske domaćice. Ženska radionica/ Radenička škola (škola za siromašne devojčice) i „Pazar“ su za cilj su imali očuvanje zanata poput šivenja i krojenja i obučavanje devojaka uzrasta između 13 i 17 godina. Pokretanje časopisa “Domaćica” imalo je važan i veliki uticaj na širenje ideja za koje se Katarina čitavog života borila. Ona je osnivačica i Ženskog saveza koji se borio za pravo glasa koje žene u tom trenutku nisu imale. Godine 1897. za-

Životni stil tražila je da je upišu u birački spisak. Reakcije javnosti su bile burne i dok su joj mnogi govorili kako je “ovog puta stvarno preterala”, drugi su se pitali “šta je sledeće?”- ona je na to odgovorila i ovim rečima objasnila svoj postupak: "Ne znam s kakvim su pravom ljudi prisvojili svu vlast u svoje ruke i upravljaju sudbinom ove zemlje bez naše saradnje, kada je ova zemlja naša koliko i njihova, i mi smo deca ove zemlje i mi s njom delimo i zlo i dobro." Njen zahtev je odbijen na Kasacionom sudu, sa samo jednim glasom protiv koji je presudio protiv njenog predloga. Ovo je nije obeshrabrilo pa 1900. godine Aleksandru Obrenoviću šalje zahtev da dozvoli ženama da glasaju, pogađate i ovog puta je odbijena. O tome koliko je Katarina bila ispred vremena u kome je živela svedoči i primer da je Međunarodna alijansa za žensko pravo glasa u Londonu osnovana tek četiri godine potom. Njen nesalomiv duh nije poznavao poraze pa tako iste godine (1900.) prevodi nemački roman “Dole oružje” sa izraženom antiratnom porukom baronice Berte fon Sutner, a Berta je 1905. godine postala prva žena koja je dobila Nobelovu nagradu za mir. Godine 1893. Katarina odlazi u penziju i povlači se sa mesta upravnice Više ženske škole u Beogradu, ali njen angažman se tu ne završava. Ona zatim odlazi u Solun da radi kao upravnica Srpske više ženske škole sa internatom gde je radila tri godine.

Ovu školu pohađaju srpske devojke iz krajeva koji su bili pod turskom vlašću. Godine 1906. izabrana je za prvu predsednicu Srpskog narodnog ženskog saveza. Osim toga bila je i

86 l novembar

jedna od potpredsednica Kola srpskih sestara. U Katarininom radu veliki deo angažovanja se odnosio na pomoć deci i mladima, a većina organizacija u koje je bila uključena imale su humanitarni karakter. Za svoja zalaganja i angažman dobila je i brojne nagrade i pohvale. Godine 1877. dobila je Orden Društva srpskog Crvenog krsta (za vreme srpsko-turskog rata radila je kao bolničarka), naredne godine odlikovana je Medaljom kneginje Natalije, a 1886. godine Medaljom Kraljice Natalije i Ordenom Svetog Save III reda.

Milica Tomić (1859-1944) je bila prva žena urednica časopisa, političarka, feministkinja i aktivistkinja. Školovala se u Pešti i govorila je 4 svetska jezika (nemački, mađarski, francuski i engleski). Kao ćerka Svetozara Miletića našeg uticajnog političara, imala je od detinjstva uvid u očeve poslove i ideje pa je još kao mlada devojka postala njegova glavna saradnica. Kada joj je otac završio u zatvoru ona je bez muke preuzela njegove poslove.

To je bio razlog zbog koga je odustala od studija medicine u Švajcarskoj. Tih godina počinje da uređuje list “Zastava” za koji je često pisala i članke (na taj način spasila je list od gašenja ili prelaska u ruke političkih protivnika). Godine 1885. udaje se za Jašu Tomića, književnika, novinara i političara koji je bio vođa jedne radikalne grupe u Vojvodini. Njihov brak je bio na čestom udaru javnosti i političkih protivnika koji su tvrdili da je on sklopljen iz koristoljublja. Milica je bila veoma aktivna u stranci svog muža, čak je bila i jedna od sedam Novosađanki koje su izabrane kao po-

slanice Velike narodne skupštine (1918. godine) kada su žene na kratko dobile pravo glasa. Prilikom rada na časopisu “Zastava” Milica uviđa da postoji potreba za jednim specijalizovanim ženskim časopisom, pa tako 1911. godine sledeći primer Helen Gordon Lazarev (prva direktorka francuskog časopisa Elle) pokreće prvi časopis te vrste kod nas-časopis “Žena”. Časopis je imao za cilj da približi domaćoj javnosti svetska kulturna dešavanja i kao takav dobija pozitivne reakcije. Milica je vodila učestale prepiske sa brojnim svetski poznatim feministkinjama, sa sifražetkinjama i osnivačicama novosadske čitaonice “Posestrima” (okupljala žene u cilju opismenjavanja). Tako su se i u časopisu često objavljivali tekstovi o ženama i ženskim pravima, potrebi za emancipacijom. “Žena” je propagirala nov pogled na ženu i moderne poglede na njenu ulogu u društvu.

Pisala je i o praznoverju koje je bilo zastupljeno među Srpkinjama, nedovoljnoj higijeni, strahu od lekara, ishrani, modi, uređenju doma.. Milica Tomić je bila prva i jedina žena u prvoj polovini XX veka u Srbiji koja je bila urednica časopisa. Konstantno je isticala potrebu za obrazovanjem jer samo obrazovana žena može da bude stub porodice i stvori zdravo porodično okruženje vaspitavajući decu na odgovarajući način.

Životni stil

Zorka Janković (1870-1933) je za ženski pokret i ženska prava učinila značajan iskorak napisavši knjigu “Žensko pitanje” Zorka Janković (1870-1933) je za ženski pokret i ženska prava učinila značajan iskorak napisavši knjigu “Žensko pitanje”. U njoj se bavila položajem žena “u prastarom, klasičnom i novijem dobu”, a zatim se usredsređuje na “savremeno doba” baveći se pitanjima iz kulture, društva i ekonomije. Bavila se takođe ženskim pitanjem i ženskim organizacijama u Francuskoj, Švajcarskoj, Italiji, Belgiji, Portugalu, Španiji, Holandiji, Švedskoj, Norveškoj, Danskoj, Finskoj, Islandu, Engleskoj i Nemačkoj. U svom pogovoru (iz 1913.) pozabavila se problematikom ženskog pitanja kod Srba. Svoje prevode, knjževne radove i druge tekstove objavljivala je u listovima “Ženski svet” i “Brankovo kolo”. Iz hobija je izučavala i beležila folklorne običaje Srema, pisala “folklorističke crtice” koje je potom slala tadašnjem upravniku Etnografskog muzeja u Beogradu, Simi Trojanoviću. Godine 1910. učestvuje kao predstavnica “svih Srpskih krajeva” u organizaciji izložbe “Srpska žena” u Pragu. Takođe, učestvuje i u osnivanju Saveza Srpkinja iz Vojvodine i Hrvatske. Godine 1914. postaje aktivna u Narodnom ženskom savezu SHS. Godine 1926. objavljuje knjigu “Problem saveza” u kojoj je pisala o problematici umrežavanja ženskih grupa i pokreta.

Bila je jedna od sekretarki odbora Ženske zajednice, a ove godine (1926) izdaje Pravila Narodne ženske zajednice Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Od 1928-1933. sa Jovanom Palavestrom i Jelenom Demajo uređuje mesečnik “Glas Narodne ženske zajednice”.

88 l novembar

Marija Maga Magazinović (1882-1968) je bila borac za žensku ravnopravnost i jedna od najznačajnijih žena vremena u kome je živela. Bila je obrazovana, napredna, višestrana, radoznala i spremna da menja svet oko sebe. Maga je bila prva žena sa diplomom Filozofskog fakulteta i prva bibliotekarka u Srbiji. Njena prva pobeda u borbi za jednakost i ženska prava dogodila se 1904. godine kada je uspela da se izbori za to da žene mogu da studiraju ravnopravno i dobiju diplomu Filozofskog fakulteta umesto da samo fakultativno slušaju predavanja što je do tada bio slučaj. O tome piše u svojoj autobiografskoj knjizi Moj život: "Moja borbenost bunila se protiv takvog stanja. Ideš uredno na predavanja, radiš revnosno, često savesnije od mnogih redovnih slušalaca, a ovamo nikakva prava, kao kakvi pastorčići! ...Zašto da nam ne daju indeks, pa neka na njemu piše ono vanredni slušalac! ...To je bio prvi korak u

mojoj borbi za ženska prava – za feminizam.

Ali je većina vanrednih studentkinja, po navici i liniji najmanjeg otpora, i dalje polagala ispit u vidu kolokvijuma".Osim prava žena na školovanje isticala je važnost prava na zaposlenje van kuće, a tih godina osniva i Klub studentkinja koje su prevodile feminističke tekstove poznatih feministkinja i socijalistkinja tog vremena. Kasnije će ovakve i slične

Životni stil

Maga je bila prva žena sa diplomom Filozofskog fakulteta i prva bibliotekarka u Srbiji. Njena prva pobeda u borbi za jednakost i ženska prava dogodila se 1904. godine kada je uspela da se izbori za to da žene mogu da studiraju ravnopravno i dobiju diplomu Filozofskog fakulteta umesto da samo fakultativno slušaju predavanja što je do tada bio slučaj tekstove objavljivati u “Prosvetnom glasniku”.

Godine 1909. odlazi u Minhen s namerom da tamo doktorira. Međutim u toku njenog boravka ona menja planove i ljubav koju je osećala prema umetnosti i plesu nadvladala je njenu želju za doktoriranjem. Maga je ljubav prema umetnosti gajila od detinjstva imajući u vidu da joj je otac radio u Narodnom pozorištu a ona koristila svaku priliku da posmatra predstave i glumce izbliza. Bilo je jasno još tada koliko je njena ljubav prema sceni velika. Prilikom svog boravka u Minhenu a kasnije i u Berlinu pohađala je brojne kurseve plesa i glume. U jednom momentu je išla na kurs čuvenog Maksa Rajharta, čoveka koji je vodio plesnu školu Isidore Dankan. Nakon četiri godine provedene tamo, odlučila je da se vrati u Srbiju, ponese sa sobom sve što je naučila i primeni svoje znanje i umeće tako što će reformisati i modernizovati ples, umetnost ali i školstvo. To je bio podvig velik sam po sebi, a imajući u vidu da se vratila u osiromašenu, ratom razorenu zemlju u kojoj je umetnost bila među poslednjim stvarima koje su ljude zanimale, imala je gotovo nemoguću misiju. Ipak, čini se da je njen osećaj i talenat da se nosi sa preprekama i mudrost da svoje ideje prezentuje zatvorenom, tradicionalnom društvu tako ga za njih zainteresuje,

90 l novembar

bila osobina koja ju je izdvojila. Maga je, kako navode danas pojedini izvori, umela da igra na kartu žene potčinjene vremenu u kome su dominirali muškarci dok je mudro osvajala slobode jednu za drugom.

Ona je po mnogo čemu bila posebna i prva.

Začetnica slobodne igre, humanista, socijalistkinja, prva žena zaposlena u Narodnoj biblioteci, prva žena novinar u “Politici”. Za “Politiku” je pisala i bila prva žena u redakciji.

Uređivala je i rubriku Ženski svet, međutim tamo se nije zadržala predugo. Govorila je kako ima lepe uspomene iz redakcije ali da je bilo očigledno da su kolege bile pomalo revoltirane činjenicom da im se u posao meša žena. Vladislav Ribnikar, vlasnik lista, umeo je da je provocira zbog njenih feminističkih stavova i u šali joj govori kako će se jednog dana srećno udati za oficira i biti uzorna domaćica “kao sve poštene žene”. Bila je takođe i klasna učiteljica u Višoj ženskoj školi, profesorka filozofije u Prvoj ženskoj gimnaziji, bolničarka u balkanskim ratovima, žena koja je osnovala Školu za ritmiku i plastiku, balerina, koreograf, glumica, pedagog, autorka nekoliko knjiga o ritmici i baletu…

Maga je živela punim plućima i iza sebe ostavila brojna otvorena vrata drugim ženama koje su bile spremne da slede njen put.

Životni stil

Milica Jakovljević Mirjam (1887-1952) je slavu stekla zahvaljujući velikoj popularnosti njenih ljubavnih romana, međutim njen veliki doprinos se ogleda u njenoj borbi za emancipaciju žena. Njen značaj za istoriju srpskog žurnalizma je neprocenjiv, a o tome koliko je bila popularna u svoje vreme govori podatak da je u jednoj publikaciji koja je govorila o našim najcenjenijim novinarima (u zbirku je ušlo 100 imena), Milica bila jedna od tri žene (druga je bila već spomenuta Maga Magazinović).

Njena borba za pravo na obrazovanje, zaposlenje i veća prava u odlučivanju u periodu između dva rata kada je status žena bio veoma marginalizovan, svrstava je među grupu odabranih žena o kojima sam u ovom tekstu govorila. Bila je obrazovana žena, rusku i fancusku književnost je čitala u originalu, a rad na rubrici “ženski svet” u Novostima svrstava je u pionirke ženskog, specijalizovanog novinarstva.

Novinarstvom je počela da se bavi 1921. i u ovoj branši u kontinuitetu ostaje sve do Drugog svetskog rata, da bi nakon rata jedno kraće vreme pisala u beogradskom “Glasu”.

U “Novostima” je objavljivala putopise, koji su u to vreme bili veoma popularni, zatim pomenutu rubriku “Ženski svet” u kojoj je pisala o modi, muzici, muško-ženskim odnosima, pozorištu.. U njenim tekstovima bilo je promišljanja o feminističkom pokretu, savetima na temu muško-ženskih odnosa ali i pozivi muškarcima da na žene gledaju manje kao na objekte a više kao majke, sestre i osobe jednake sebi. Razlikovala se od sledbenica feminističkog pokreta u tome što je smatrala da se za pomenuta prava u konzervativnoj sredini kakva je bila Srbija (u ruralnim oblastima žene su smatrane vlasništvom muškarca), treba boriti postepeno. Njeni romani su bili veoma popularni, i svoju drugu slavu doživljavaju nakon njihove televizijske ekranizacije kojoj smo bili svedoci poslednjih nekoliko godina. Mirjam je nemali broj puta proglašavana srpskom Džejn Ostin, međutim njen značaj i uticaj na žensko pitanje je bio fokus moje priče kada je Milica Jakovljević u pitanju. Njena karijera se nakon Drugog svetskog rata ugasila najviše iz političkih razloga,

Milica Jakovljević Mirjam (1887-1952) je slavu stekla zahvaljujući velikoj popularnosti njenih ljubavnih romana, međutim njen veliki doprinos se ogleda u njenoj borbi za emancipaciju žena

92 l novembar

a ona umrla zaboravljena i u besparici.

Ove hrabre žene su učinile mnogo za emancipaciju i izdvojile se svojim stavovima i odlučnošću da menjaju svet u kome su živele. Mnoge od njih gledale su ispred svog vremena i pokazale da iako dolaze iz male, patrijarhalne sredine to nije nešto što će ih sputati, već ih ovo motiviše da se školuju

u inostranstvu i u zemlju vrate pokušavajući da promene sredinu iz koje su potekle.

Zdušno ulažući sebe i ponekad se izlažući javnoj poruzi i oštrim kritikama konzervativnih struja u društvu, nisu posustale u svojoj borbi da generacijama žena koje će doći posle njih omoguće da budu ravnopravni članovi društva.

Životni stil

Ejda Lavlejs Pionirka programiranja

Ejda Lavlejs (Ada Lovelace) je živela u ranom devetnaestom veku, ali svet nije prepoznao njen značaj u domenu nauke i matematike sve do pre pola veka. Malo ljudi zna da je upravo ona bila prvi programer, stoga smo odlučili da podelimo sa vama sedam, ne toliko poznatih činjenica o njoj i njenom životu: 1. Nije bilo uobičajeno da žene u njeno vreme studiraju matematiku i prirodne nauke generalno. Na insistiranje njene majke Ejda je imala tutore i učitelje iz ovih disciplina ali je to pre bila posledica straha da njena ćerka ne postane ćudljiva i da ne razvije nepredvidljivi temperament njenog oca Lorda Bajrona.

2. Prilikom objavljivanja njenih beleški, pod mentorom Čarlsom Bebidžem, Ejda se potpisala samo inicijalima A.L.L. za koje je smatrala da imaju najviše šansi da sakriju njen identitet i da je zaštite od radoznalih očiju javnosti.

3. Ejdine beleške su uključivale ono što se danas smatra prvim kompjuterskim programom. Iako kod nikada nije isproban, jer mašina njenog mentora Čarlsa nije bila izgrađena, zna se da bi bio metod za izračunavanje niza Bernulijevih brojeva.

4. Prema priznanju samog Čarlsa, Ejda je ukazala na grešku u njegovog jednačini koja je, da nije bilo nje, mogla da bude i prvi kompjuterski bag.

5. U svojim kasnijim godinama, Ejda je pokušavala da svoje veštine usmeri na razvoj numeričkih šema koje bi donosile pobedu u kockanju, ali ovi njeni pokušaji nisu bili plodni koliko i ostali.

6. Ejdina dostignuća su otkrivena i priznata tek stotinak godina nakon njene smrti. Njene beleške su objavljene 1953. godine kada su je svetski poznati naučnici imenovali najranijim stručnjakom kompjuterskog modeliranja i računanja.

7. Osamdesetih godina dvadesetog veka američka vlada imenovala je novi programski jezik po njoj. Zove se, pogađate, Ejda.

Tekst: Minja Cvetković

Životni stil

l

96 novembar

Tekst: Minja Cvetković

Tetovaza Posmatrano na globalnom nivou, možemo reći da su tetovaže postale prihvaćene. Čini mi se da tetoviranje više nije tabu tema, već deo mejnstrima, usudiću se da kažem. Kada su tattoo umetnici u pitanju, za razliku od prošlog veka, više nije toliko neobično ni da žena bude ta koja će uraditi trajni crtež na vašoj koži, kao ni to da su neke od njih toliko „išarane“ da bi postidele mnoge mornare iz sredine dvadesetog veka. Zapravo, 2012. godina je bila prva godina kada se na području Amerike istetoviralo više žena nego muškaraca. Ali, za razliku od svima nama poznatih tattoo umetnica poput Ket Von Di (Kat Von D) ili Megan Masakre (Megan Massacre), ova vrsta umetnosti je nekada bila rezervisana pretežno za muškarce, o čemu govori i činjenica da je velikom broju ljudi prva asocijacija na tetoviranje Sailor Jerry. Ipak, na samom početku dvadesetog veka, za vreme cirkuskih nakaza i freak show predstava, nekoliko žena je utrlo put tatto umetnicama danas

Životni stil

edna od njih bila je Mod Stivens Vagner (Maud Stevens Wagner), prva poznata američka tattoo umetnica.

Njeno učenje ovog zanata započelo je davne 1904. godine kada je upoznala svog budućeg muža Gusa Vagnera (Gus Wagner). Gus se smatra prvim tattoo profesionalcem koji je na svom telu imao, kako je sam tvrdio, 264 tetovaže koje su mu obezbedile mesto u freak show-u u kojem je bio „najviše umetnički išarana osoba Amerike“. Mod je takođe radila u putujućem cirkusu kao akrobatkinja i upravo je tako upoznala Gusa. Romansa između njih dvoje se razvila na netipičan romantično-holivudski način. Naime, on je želeo da izađe sa njom, a ona je pristala tražeći zauzvrat da je nauči da tetovira. Kao njegov šegrt ubrzo je savladala tradicionalan hand poked način tetoviranja, uprkos činjenici da je već tada postojala tattoo mašinica, čime je zajedno sa njim postala upamćena i kao jedna od poslednjih i prva poznata žena koja je koristila samo ovaj metod tetoviranja. Nakon što su ostavili cirkus, Mod i Gus su putovali po Americi kao tattoo majstori i takozvane „tattoo atrakcije“ po mnogim seoskim vašarima, šireći na taj način ovu umetnost van gradske sredine. Mod je uglavnom na sebi imala tetovaže karakteristične za to doba – patriotski motivi, kao i oni iz flore i faune, poput drveća, leptira, zmija, konja i ptica, a na levoj ruci je imala istetovirano svoje ime. Upravo su to bili i motivi koje je drugima radila, što ne treba da čudi jer je svaki period imao svoje popularne, hit tetovaže (kao što su danas znak za beskonačno, pero, strele i tako dalje).

98 l novembar

Tradicija ovog tetoviranog para se nije završila samo na njima dvoma. Njihova ćerka Loveta (Lovetta) krenula je stopama roditelja, ali za razliku od njih ona nije imala nijednu tetovažu na svom telu. Kako navode brojni izvori, Mod je zabranila mužu da tetovira njihovu ćerku, te je ona nakon smrti svog oca odlučila da se nikada ne istetovira, jer ako nije mogao on to da uradi, nije želela da nosi ničiji rad na svojoj koži do kraja života. Loveta je tetovirala sve do početka osamdesetih, a poslednju tetovažu uradila je 1983. godine ni manje ni više nego Don Edu Hardiju (Don Ed Hardy).

Mod, iako najpoznatija, svakako da nije bila jedina tattoo umetnica tog perioda. Mildred Hul (Mildred Hull) je bila žena vredna divljenja jer je za razliku od mnogih žena koje su delile njenu profesiju, uključujući i Mod, Mildred naučila da tetovira sama, bez pomoći oca, muža ili bilo kog drugog muškarca. I to tetovirajući samu sebe uglavnom. Jednom naučivši zanat, tetovirala je punih 25 godina, sve do svoje smrti 1947. godine. Prvobitno je bila burleska umetnica, a svoju prvu tetovažu dobila je od svog dečka.

Kasnije je postala šegrt Čarliju Vagneru (Charlie Wagner), izumitelju električne igle i tetovirala u zadnjem delu berbernice, kao i mnogi umetnici tog vremena.

100 l novembar

Preko okeana, na području Velike Britanije, živela je još jedna Mod, pionirka u ovom poslu. Bila je to Džesi Najt (Jessie Knight), prva poznata engleska tattoo umetnica koja je svoju karijeru započela dvadesetih godina dvadesetog veka i ovim poslom se bavila sve do ere šezdesetih. Njen otac je bio poznati tattoo majstor tog vremena, ali Džesi nije želela da uči od njega već je postala šegrt umetniku pod imenom Čarli Bels (Charlie Bell's). Iako ne postoji mnogo informacija o njoj, ono što je poznato jeste da je Džesi prvobitno pomagala ocu u izvođenju cirkuske tačke koja je uključivala njenu glavu kao stalak za metu i njenog oca koji oštrim predmetima gađa istu. Priznajem, to je sigurno izgledalo veoma atraktivno, sve dok jednom prilikom tačka nije pošla naopako i Džesi ubodena u rame. Nakon toga započela je svoju karijeru tattoo umetnice i bila je, kako izvori navode, predana isključivo tetoviranju slobodnom rukom, odnosno free hand stilu.

Iako mnogi tvrde da je početkom šezdesetih odlučila da se povuče, navodno je tetovirala sve do 1965. godine jer je čak i u tim godinama imala izuzetno mirnu ruku.

Mod, njena ćerka Loveta, Mildred i Džesi samo su neke od odvažnih žena koje su se izborile za svoje mesto u tada pretežno muškom zanatu (feministčki rečeno i svetu).

Smatrane cirkuskim nakazama, delikventkinjama, osobama sa one strane zakona i slično, pomogle su svaka na svoj način u rušenju tabua i „predale baklju“ današnjim tattoo umetnicama.

Životni stil

Žene koje su nas inspirisale svojom hrabrošću i avanturističkim duhom

Tekst: Teodora Kovrlija

U novembarskom broju smo se, spontano orijentisale na priču o ženama, ženskim pravima i postignućima. U ovom tekstu ćemo se pozabaviti ženama avanturistkinjama koje su pomerajući granice svoje izdržljivosti pobedile prvo sebe pa onda i svoje okruženje i teškoće sa kojima su se suočavale.

Ani Londonderi (odnosno Annie Cohen Kopchovsky kako se zvala pre nego što je ime promenila u Annie Londonderry) bila je sifražetkinja, majka dvoje dece i avanturistkinja koja je 1894. godine iz opklade krenula u avanturu zvanu obilazak sveta na biciklu. Osim što je trebalo da obiđe svet na biciklu Ani (koja je tada imala 24 godine) imala je zadatak da tom prilikom usput zaradi 5 000 $ kako bi dobila opkladu. Pogađete, dobila ju je inače danas ne bismo pričali o njoj. Ani je svet obišla za 15 meseci, a novac je zarađivala tako što je iznajmljivala mesta na svom odelu i biciklu sponzorima koji su se na ovaj način reklamirali. Vozila je u muškom odelu, u tada dominantno muškom svetu, muški bicikl. Kada se vratila u Boston, jedne lokalne novine su njen podvig prenele kao “najznačajnije putovanje koje je ikad napravila jedna žena”. Ani je od svog imena napravila brend i dokazala da je odlučnost najveći saveznik uspeha.

Džejni Baret (Jeanne Baret) bila je prva žena koja je oplovila svet. Džejni je živela u 18. veku u malom francuskom selu i bila je prirodnjak. Sa svojim ljubavnikom koji je bio plemić skovala je plan da se krišom ukrca na jedan od francuskih istraživačkih brodova. Džejn se maskirala, obukla u mušku odeću i pošlo joj je za rukom da zavara čitavu posadu. Uz sebe je uvek imala spreman pištolj, a na svom velikom putovanju upoznala je brojna plemena i njihove običaje i bezbedno se vratila kući.

Valentina Tereškova je ruski kosmonaut i prva žena u svemiru.

Izborila se za svoje mesto sa više od četiri stotine potencijalnih pilota budući da je osim izvrsne fizičke spreme posedovala i inžinjerski doktorat. Valentina je proglašena herojem nacije, po njoj je nazvana jedna kometa, 2013. godine se prijavila za put na Mars u jednom smeru, a prošle godine na otvaranju Zimskih olimpijskih igara nosila olimpijsku baklju.

Barbara Hilari (Barbara Hillary) je prva žena afro-američkog porekla koja je na skijama prešla i Severni i Južni pol. Ova hrabra žena i dan danas u osmoj deceniji ne posustaje, a iza sebe je osim hiljada pređenih kilometara ostavila i uspešnu borbu sa rakom.

104 l novembar

Junko Tabei je japanska planinarka koja je 1975. godine bila prva žena koja je osvojila Mont Everest. Junko je sedamdesetih osnovala planinsko društvo u kome se našlo još 15 žena različitih zanimanja koje su vredno trenirale i štedele novac za pomenutu ekspediciju na Mont Everest. Interesantno je da su same izrađivale opremu od recikliranih materijala. Na dan ekspedicije njihov kamp je zatrpala lavina snega, a Junko je ne samo preživela ovu nesreću već nastavila dalje i bila prva žena na Mont Everestu!

Kejt Rajs (Kate Rice) je kanadska avanturistkinja koja je bila jedna od malobrojnih žena koje su učestvovale u ekspedicijama u eri zlatne groznice. Bila je preduzetnica, veoma uspešna u prirodnim naukama, a ništa manje sposobna ni u ekspedicijama. U kontaktu sa lokalnim indijskim stanovništvom naučila je da lovi ali i da upravlja sankama koje su vukli psi. Slavu je stekla tek nakon smrti.

Životni stil

Robin Dejvison (Robyn Davidson) je australijska avanturistkinja, nomad i pisac. Proslavila ju je knjiga “Staze” (Tracks), po kojoj je 2013. godine snimljen istoimeni film u kome je Robin glumila talentovana Mia Vasikovska. Robin je u knjizi opisala svoje putovanje dugo 2 700 km, kroz australijsku pustinju u društvu 4 kamile i psa. Neverovatna žena i neverovatna priča, pročitajte knjigu ili pogledajte film ukoliko niste.

Šeril Strejd (Cheryl Strayed) je američka autorka, avanturista i žena čija priča je inspirisala brojne ljude da se suoče sa svojim problemima i preuzmu kontrolu nad svojim životom. Šeril je autorka Njujork tajmsovog bestselera “Divljina” (Wild) koji je 2014. godine ekranizovan, a u ulozi Šeril se našla Riz Viterspun. Šeril je na pešačenje dugo 2 000 km krenula kako bi se suočila sa svojim demonima i ostavila iza sebe loše odluke koje je u životu napravila.

106 l novembar

Sara Markis (Sarah Marquis) je žena koja ne miruje. Kako sama kaže: „Rođena sam sa obe noge pa sam odlučila da ih iskoristim.

Mislim da ih zato i imamo.” Ona je odlučila da svet vidi svojim očima i u tome ne odustaje poslednje dve decenije, a o svojim iskustvima je napisala nekoliko knjiga. Sara je ispešačila od Sibira do Australije za tri godine 10 000 kilometara, sa prljagom teškim 15kg - sama!

Snežana Radojičić je žena o kojoj smo već pričali i sa kojom ste mogli da pročitate intervju u jednom od prošlih brojeva Plezira.

Za one koji nisu pratili Snežana je avanturistkinja, biciklistkinja, nomad, svetski putnik, pisac a pre svega velika inspiracija ljudima koji žele da se otisnu u vlastite avanture. Snežana je trenutno u Vijetnamu odakle putem društvenih mreža izveštava svoje pratioce o narednim koracima. Njene priče možete čitati na sajtu snezanaradojicic.com ili kupiti neku od njenih knjiga. (Laguna je objavila “Zakotrljaj me oko sveta” i “Preko Himalaja i Gobija”).

Zdravlje

JAKE ŽENE ŽENE KO J E MENJAJU SVET

l

108 novembar

Tekst: Merima Aranitović

Tekst: Marija Radojković

Žena je uvek bila „lepši pol“, „nežniji pol“, „pol koji produžava ljudsku vrstu“, pol koji ima više smisla za umetnost, za lepo, ali i pol koji vodi računa o porodici, domu, deci i svim „neprimetnim“ stvarima koje ispunjavaju svakodnevni život čoveka. U svakom opisu žene koliko god se trudile retko će se upotrebiti reč JAKA. A da li smo jake i da li imamo snagu i energiju da promenimo svet?

Kada smo odlučile da pišemo na temu jakih žena imale smo potrebu da razmislimo i napravimo kratak rezime šta zapravo znači biti jaka žena. Govorimo li mi ovde o fizičkoj jačini, mentalnoj ili nečemu trećem? Na ovo pitanje nas dve nismo umele da ujednačimo odgovor i u jednoj kratkoj definiciji opišemo šta znači biti „jaka žena“. Borbena, hrabra, istrajna, uporna, tvrdoglava, samosvesna, sa jasnom vizijom, jasnim ciljem - sve su to reči koje bismo upotrebile u opisu. A ako se vratimo u prošlost vidimo da je žena kontinuirano menjala svoj položaj da bi danas postala to što jeste. Zato i koncept jake žene zavisi od osobe sa kojom razgovarate. Transformacije i tranzicije su nastajale i nestajale.

Ako se malo vratimo u prošlost i zavirimo u trenutak kada je žena poželela da bude

„jaka“, šta vidimo? U toj prošlosti, činjenica da su neke osobe bile ženskog pola i da su ostavile trag u istoj, bilo je dovoljno da ih svrstamo u grupu jakih žena. Za neke od njih nismo ni sigurne šta su istorijske činjenice, a šta legende o njihovom životu. O njima su pisali muškarci i veličali ih time što su žene na visokom položaju, recimo kraljice koje su to postale rođenjem ili udajom, čije su odluke i sklopljeni savezi uticali na tok svetske istorije.

Druge su stekle skoro mitski status i važnost po onome što simbolizuju u legendama koje večno traju. Neke od njih su okolnosti primorale na izuzetne podvige da bi na kraju svoja uverenja platile životom. Grupa je velika, ali se mogu izdvojiti neka imena kao što su: Kleopatra, Marija Magdalena, Jovanka Orleanka, Katarina Mediči i druge.

Zdravlje

Kako se socijalno društvo razvijalo, tokom godina, žene koje su smatrane jakim i koje su ostale zapamćene u istoriji su one koje su se borile za ženska prava, pravo glasa u svetu muškaraca. Da bi postigle ono što im je na kraju pošlo za rukom, morale su prvo da se izbore sa ograničenjima koja im je nametnulo društvo i tradicionalno uverenje o ulozi žene u njemu. Ovde se mogu naći mnoge književnice, revolucionarke, naučnice, umetnice i žene pronalazači, borci za ukidanje ropstva i feministkinje. Mnoge od njih su živele u vremenu kada se javno mnjenje rugalo njihovim idejama i umanjivalo njihovu ženstvenost. Setite se samo života Meri Vulstonkraft, Kraljice Viktorije, Fride Kalo, Koko Šanel, Virdžinije Vulf, Eleonore Ruzvelt i mnogih drugih.

Posle Prvog svetskog rata, tradicionalne barijere, protiv kojih su se dotadašnje žene borile, polako su nestajale, a njihova borba protiv ukorenjenih ideja i shvatanja nije više bila ograničena samo na njihov pol. Rasizam, siromaštvo, klasne razlike i položaji ljudi sa smanjenim sposobnostima, postajali su univerzalni problemi protiv kojih su se one borile, u svoje ime i ime onih koji su ih okruživali. Tada je feminizam započeo borbu protiv diskriminacije u književnosti, nauci, politici, modi, šou biznisu i sportu. Vrlo brzo se došlo do sadašnjeg trenutka. I na tom kraju, jake žene najbliže sadašnjem trenutku su pomerale granice ka novim dostignućima i pokazivale kako su žene, u korist žena, preobliko-

110 l novembar

Kako se socijalno društvo razvijalo, tokom godina, žene koje su smatrane jakim i koje su ostale zapamćene u istoriji su one koje su se borile za ženska prava, pravo glasa u svetu muškaraca

vale i promenile savremeni svet. Ako kažemo Eva Peron, Margaret Tačer, Merlin Monro, Dajan Fosi, zatim Opra Vinfri, Madona, princeza Dajana ili Elen Mekartur imamo asocijaciju na period o kome govorimo.

I u ovom trenutku kada mi pišemo i vi prelistavate ovaj magazin, došli smo u sadašnji trenutak i posmatramo jake žene. One su nalik na multipraktik koji prati i obavlja više stvari istovremeno, samo zavisi koji smo „mod“ uključili. To je samo na prvi pogled. A ako sednemo i zadubimo se, slika je drugačija.

Puno izazova, obaveza, želja, na raspolaganju 24 časa, dve ruke i dve noge, ali jedna glava i jedan tok misli koji oblikuje i koji diktira put. Posmatramo i vidimo jednu osobu koja je samosvesna, koja zna šta želi, koja je dovoljno hrabra da ostvari svoje snove, dovoljno mudra da proceni trenutak kada sanja, a kada deluje.

I negde nas dve krećemo da se slažemo da je jaka žena ona koja je ostvarila svoje snove, koja uvek hoda napred, koja je sigurna u svoje odluke, koja odlučno gradi sebe i kreira svoj svakodnevni život. Jaka žena se može opisati i kao ona koja u svakoj situaciji pronađe put, istraje u nameri, ne odustaje kod prepreke i sigurna je u svoj uspeh. Jaka žena nije samo ona koja je javna ličnost i koja je eksponirana, njih je malo i istorija ih tako pamti. Bitnije su i jače one žene koje su uredile sopstveni svet, promenile ga. Jaka žena je ona koja je sledila svoj unutrašnji glas i osluškivala sopstvene potrebe. Ona koja je zastala i prepoznala i na kraju uspela. Promenila svoj svet.

Zdravlje

Kakva je veza između cvetnih esencija i jakih žena?

I jaka žena je samo žena. Pod pritiskom svih obaveza i svakodnevnog životnog ritma i ona popusti, oseti umor, preopterećenje, čini joj se da joj je život neispunjen, bez radosti, da joj nedostaje motivacije. Često ta težnja da dominira na svakom polju dovede do toga da zanemari svoju ženstvenost – te počne da privlači partnere kakve ne bi želela – ona sa viškom muške energije, privuče muškarca kod koga je izražena ženska energija. Ili ima problem da pronađe partnera jer postavlja previsoke ciljeve. U želji da što više postigne, jaka žena zaboravi na svoj biološki sat i kada toga postane svesna, shvati da joj je život prilično zakomplikovan. I tu na scenu stupaju cvetne esencije – one su dobar izbor ako želimo da se vratimo u balans, istinski ženski balans. Takođe, cvetne esencije mogu da budu dobra preventiva da ostanemo umereni i da naša snaga ne bude naš neprijatelj već da naša ženstvenost bude naš najbolji saveznik.

112 l novembar

Naše cvetne esencije pomažu u svemu navedenom, daju nam jačinu, hrabrost, istrajnost, upornost, da ne zastanemo kod prepreke, da znamo šta želimo, da prepoznamo trenutak, da intuitivno hodamo ali racionalno biramo. Ako mislite da je nemoguće, budite hrabre, budite jake, probajte na sebi jednu od kombinacija cvetnih esencija i videćete svet će biti promenjen, videćete da ste i vi žena koja je promenila svoj svet. Cvetne esencije koje se nađu u kombinacijama i koje se pripremaju za ove pomenute namene su npr. za izgradnju samopouzdanja: Buttercup, Elm, Larch, Čičoka, Cerato, Jagoda, Goldenrod; za razvijanje hrabrosti koja nam nedostaje: Borage, Black Cohosh, Garlic, Penstemon, Mustard, Mimulus, Aspen, Bagrem; za istrajnost: Oak, Mountain Pride, Gentian, Kruška; za razvijanje individualnosti: Breskva, Echinacea, Mullein, Self Heal i mnoge druge.

Iskoristite maksimalno beneficije koje vam je priroda nesebično podarila- da budete žena!

„Ne bojim se, rodila sam se da bih ovo uradila“ Jovanka Orleanka (1412-1431)

„Ničega se u životu ne treba bojati. Život samo treba razumeti“ Marija Kiri (1867-1934)

Foto: Unspash.com

„Velika životna tajna je da nema velike tajne. Šta god da vam je u životu cilj, možete ga dostići ako ste voljni da radite.“ Opra Vinfri (1954-)

„Ako se žena nikada ne oslobodi stega, kako će ikada saznati koliko može da postigne? Ako nikada ne skine svoje cipele sa visokim potpeticama, kako će saznati koliko daleko može da ide i koliko brzo može da trči?“ Džermejn Grir (1939-)

114 l novembar

Feniks rađanje snažne žene

Dizajner: Ivana Mišić Foto: Sever Zolak Model: Mina Delić MUA: Škola šminkanja Natural Beauty Hair: Dacha Hair

Kolekcija pod nazivom “Feniks – rađanje snažne žene” inspirisana je muskulaturom ženskog tela. Haljine su konstruisane i krojene prema rasporedu mišića. Kreacije karakteriše crna kao elegantna, dostojanstvena i impresivna boja, tajanstveno skrivajući dubinu emocija.

Mit o ptici Feniks potiče još iz starog Egipta. Tamo se zvala "boinu" (čaplja), a kako je boravila u močvari, stari Egipćani su smatrali da je rođena iz vode, koju su smatrali prapočetnim elementom. Smatra se da se Feniks rodio sam od sebe, slično kao što se samo od sebe, prema njihovom shvatanju, rodilo i sunce. Verovalo se da je Feniks jedno od otelotvorenja sunca koje nakon vladanja svetom umire u vatri i uvek se iznova rađa iz svog pepela, pojavljujući se u blještavoj svetlosti zore.

Feniks simbolizuje ponovno rođenje, nadu, veru, postojanost, večnost, besmrtnost, svetlost, pobedu nad svim nedaćama i zlim silama. On je sveto mitološko biće čudesne moći.

Sopstvenim suzama sam leči svoje rane. On je predstava kosmičke vatre iz koje je svet stvoren i u kojoj će skončati.

Feniks žena je nežna, sofisticirana, snažna i karakterna u isto vreme. Dostojanstvena i prkosna. I pri svakom životnom padu ona ustaje još snažnija.

118 l novembar

Tema

120 l novembar

Tema

122 l novembar

Tema

124 l novembar

128 l novembar

Tema

130 l novembar

132 l novembar

Životni stil

Usp ~ z ene Tekst: Sofija Mirčetić

~ esne

i njihov uticaj u digitalnoj eri Čini se da se u savremenom svetu punom izazova podrazumeva da budete priklonjeni nekom pokretu ili grupi. Počevši od načina ishrane, preko kulturnih pretenzija, do političke orijentacije i drugih društvenih aktivnosti. Činjenjica da morate da imate stav i da umete da ga ispoljite, nameće se sama po sebi. U šarolikom svetu poznatih ovaj zahtev se prihvata oberučke, te na sve strane imamo poznate zastupnike ovih i onih prava, kako iskrene tako i one čiji su istupi samo proizvod željene pažnje. Fokus ove priče, stavljamo na ove prve, na iskrene i hrabre zastupnike svojih stavova, odnosno preciznije, na iskrene i hrabre zastupnice stavova koje pozitivan uticaj šire putem društvenih mreža

~ seril Sendberg Životni stil

Verujemo da su vam bliski prijatelji prva asocijacija na Fejsbuk, i to je logično. Međutim, kada nekome iz sveta biznisa i finansija kažete ime ove kompanije počinju da se ređaju brojke i statistike čiji se rezultati vezuju za čelnike Fejsbuka. Da, to je Mark Zukerberg, idejni tvorac društvene mreže, ali i Šeril Sendberg, izvršna direktorka ove globalne kompanije i jedna od zaslužnih za njen veliki uspeh. Osim što je odgovorna za svakodnevno funkcionisanje kompanije, Šeril je majka i autorka knjige i biznis programa pod nazivom Lean In, i upravo je njena uloga neke vrste mentora mladim, poslovnim ženama ono na šta se fokusiramo. Šeril je diplomirala na Harvardu, a tokom studija je bila izvrstan student po mnogo čemu ispred svojih kolega. Aktivan angažman pokazala je odmah po završenim studijama kada je osnovala organizaciju Women in Economics and Government, što se može smatrati početnom idejom budućeg Lean In projekta.

Pre nego što je uronila u ulogu “ženskog lidera” Fejsbuka, Šeril je radila kao menadžer konsultant, potom kao direktor sektora za međunarodnu prodaju kompanije Gugl, kao direktorka The Washington Post Company-je,

136 l novembar

Osim što je odgovorna za svakodnevno funkcionisanje kompanije, Šeril je majka i autorka knjige i biznis programa pod nazivom Lean In, i upravo je njena uloga neke vrste mentora mladim, poslovnim ženama ono na šta se fokusiramo. Šeril je diplomirala na Harvardu, a tokom studija je bila izvrstan student po mnogo čemu ispred svojih kolega sve dok se na jednoj privatnoj večeri kod prijatelja nije upoznala sa osnivačem Fejsbuka, Markom Zukerbergom koji je našao da je ona savršeni šraf koji fali njegovom poslovnom mehanizmu. Poznato je da najuspešniji vole da svoj uspeh i tajne istog podele sa amaterima i početnicima te je to i ovde slučaj. Šeril je 2013. godine objavila knjigu pod nazivom Lean in: Women, Work, and the Will to lead, čime je otvorila poglavlje pomoći i motivacije ženama da se izbore za svoje mesto u svetu biznisa u kojem često moraju da se suočavaju sa predrasudama, teškim odlukama i odricanjima. Pritom, nije lako balansirati ni između više uloga koje žene širom sveta svakodnevno igraju te su primorane da određuju prioritete. Deca ili karijera? Jedno je od najčešćih pitanja koje se nameće. Šeril tvrdi da se ovo ozbiljno pitanje devojkama javi još dok studiraju. Međutim, prema njenom mišljenju, a i primeru, nijedna od ovih uloga ne mora da trpi. Uspeh Lean In projekta možete pratiti na Šerilinom Instagram nalogu @sherylsandberg na kome deli fotografije i kratke biografije devojaka koje su se vodile njenim primerom i uspele. Pronaćićete i pregršt motivacionih i

postova podrške devojkama koje se bore za svoja prava i mesto u globalnoj društvenoj zajednici koja i te kako ume da bude nemilosrdna, posebno ako odstupate od konvencionalnog i krojite svoja pravila. Ako mislite da niste dovoljno dobre, razmislite još jednom! Šeril vas u kratkom Instagram snimku pita: “Šta biste uradile da se ne plašite?”. Ona bi, recimo napisala knjigu o feminizmu. Osim Šeril, koja je do pozicije na Forbsovoj listi najuticajnijih žena došla pre svega svojim obrazovanjem i talentom za poslovanje, među poznatim damama ima i onih koje ne mogu da se podiče fakultetskom diplomom, ali to ne znači da je njihov značaj za zajednicu manji.

Životni stil

72 l novembar

Šarmantna Britanka Aleksa Čang dobar je primer uspešne devojke čije se zanimanje ne može precizno definisati. Model, novinarka i voditeljka, reporterka i spisateljica, IT devojka (kako je još zovu što zbog istoimene knjige koju je napisala, ali i zbog njenog visokog statusa u modnim krugovima). Trenutno za britansko izdanje Vogue-a privodi kraju prvu sezonu jutjub emisije „Budućnost mode“ čiji je cilj da podstakne mlade koji žele da studiraju modu, a kasnije i zarađuju od iste, da to zaista i urade. Kao goste sagovornike ima dizajnere, profesore i uticajna lica iz modnog sveta koji nesebično dele svoja iskustva i znanja iz modne industrije. Izgleda da Vogue nije mogao da odabere bolju osobu koja će ljubitelje mode voditi kroz njen čaroban svet, od Alekse, koja je uzor mnogim devojkama koje žele da se „proguraju“ u modnom biznisu. Ona je spontana, elokventna, šarmantna, duhovita, uvek dobro obučena i sređena, uvek sa malo šminke na licu. Aleksin Instagram profil @chungalexa podseća na kutiju sa starim polaroidima iz prošlosti, ili čak filmsku traku nekog ostvarenja Vudija Alena, čime ona odudara iz običnog „selfi

okvira“ svojih koleginica modela. Njeni selfiji su autentični, filteri koje primenjuje su netipični, a poze neobične i imaju umetničku formu.

Svojim fotografijama jasno pokazuje da je moda upravo to-umetnost, a ne samo skupa garderoba, dok desetominutnom Vogue emisijom pokazuje da je moda isto toliko i biznis, poziv i karijera, kao i svaka druga. Da li ste znali da postoji modna psihologija? Da li ste ikada razmišljali o tome da iza jednog komada predivne kožne torbe sa raznim aplikacijama stoji rad više od desetoro ljudi, a ne samo dizajnera koji je to osmislio i preneo na papir? Da li verujete da su vodeći dizajneri bili primorani da na razne načine zarađuju kako bi mogli da se proguraju do vrha? Ovde nije reč o stereotipnom „preko trnja do zvezda“ već o realnim primerima koji imaju podsticajnu funkciju za sve one koji vole i žive za modu da se odvaže i dokažu da mogu da budu i jedan/a od tih desetoro ljudi, da mogu da rade mukotrpno i strpljivo, da budu modni psiholozi ili dizajneri, kreativni direktori i brend ambasadori, zašto da ne! Moda je posao.

Kažite to svima koji sumnjaju u to. Aleksa vas podržava!

Životni stil

Nadalje, broj poznatih ličnosti koje svoj uticaj šire posredstvom društvenih mreža šaljući jasne i nedvosmislene poruke je zaista velik.

Iako novinari i kritičari upozoravaju da je svet poznatih pun kvazi feminista i boraca za ženska prava iz čisto populističkih razloga, i tu su u pravu, pažljivim posmatranjem ipak može da se vidi ko je najglasniji ili najiskreniji kada je reč o pravima i položaju žena. Glumica Dru Barimor, koja je u jednom periodu svog života prošla kroz krizu zavisnosti od droga i alkohola, putem svog Instagram naloga @drewbarrymore promoviše lepotu življenja, materinstva i slavi to što je žensko. Nedavno je učestvovala u kampanji Amazing womens week što je podelila na pomenutoj mreži uz propratni haštag na fotografijama sa svojim prijateljicama iz kreativne industrije i biznisa koje su takođe bile deo projekta. Od kraja oktobra u prodaji je i njena druga knjiga - The Wildflower, koja je zbirka eseja vezanih za njeno životno putešestvije od četrnaeste godine do danas, kada je ponovo jaka i zdrava žena. Od razmažene holivudske devojčice koju je majka umesto u školu vodila u Studio 54, preko rehabilitacije do odgovorne žene i majke koja nastoji da svakom prilikom pokaže koliko voli svoju decu. Knjiga je dostupna i u audio verziji čiji je narator glumica lično.

Aura kojom zrači Dru Barimor je zaista neverovatna, a njen ljupki osmeh i spontanost sa fotografija gotovo zarazni. U jednom trenutku osuđena i otpisana od svih, glumica služi kao odličan primer da je oporavak moguć i da pogrešne odluke nisu konačne. Kroz aktivnost na društvenim mrežama, kao i svojim literarnim radom, postala je neka vrsta gurua svim ženama koje traže izlaz iz teške situacije.

140 l novembar

Time otvaramo priču o nedavnoj kampanji tri moćne žene. Naime, u pitanju je akcija koju su pokrenule prva dama Amerike, Mišel Obama, sa glumicama Sarom Džesikom Parker i Keri Vašington. Elegantna trojka se udružila ne samo da bi ukrasila naslovnicu Glamur magazina, već kako bi putem ovog medija javnosti ukazala na jedan važan sloj američkih žena, žena koje učestvuju u vojsci ili su sa njom u posrednoj vezi, kao majke, sestre, supruge ili ćerke vojnika. Kampanja je privukla veliku medijsku pažnju i otvorila važno društveno pitanje u Americi. Kabinet gospođe Obama u njeno ime vodi instagram nalog @michelleobama, a one fotografije koje postuje lično potpisane su njenim inicijalima. Preko Instagrama i Twittera Mišel Obama je pokrenula i akciju 62 million girls koju prati istoimeni haštag, kako bi ukazala na ogroman broj devojčica u svetu koje nemaju pristup obrazovanju. Poziva vas da postujete ono što ste naučile u školi ili na studijama i tako se pridružite velikom broju poznatih u misiji širenja obrazovanja koje je mnogima, nažalost, uskraćeno.

Preko Instagrama i Twittera MiĹĄel Obama je pokrenula i akciju 62 million girls koju prati istoimeni haĹĄtag, kako bi ukazala na ogroman broj devojÄ?ica u svetu koje nemaju pristup obrazovanju

Tema

Herojina devojaka sa manjkom samopouzdanja na svom instagram profilu @lenadunham redovno udara kontru dosadnim paparacima koji se trude da njene “nedostatke” izbace u prvi plan, tako što ih sama potencira i čini vidljivim

142 l novembar

Lina

Danam ”Naučite da budete lideri, jaki, da stojite iza svojih stavova, da maštate, budete svoji…Obrazovanje je ključ.” Dokaz za to je još jedna američka umetnica koju, u kontekstu naše teme, ne možemo a da ne pomenemo. Bez daljih nagoveštaja govorimo o Lini Danam, možda najautentičnijoj savremenoj feministkinji Amerike. Herojina devojaka sa manjkom samopouzdanja na svom instagram profilu @lenadunham redovno udara kontru dosadnim paparacima koji se trude da njene “nedostatke” izbace u prvi plan, tako što ih sama potencira i čini vidljivim.

Ona ne vidi ništa loše u tome da nosi uzak, pripijeni kombinezon i pored tela koje nije manekenski izvajano jer je to njeno telo, takvo kakvo je. Poručuje svim devojkama da je sasvim u redu ako danas “nisu uradile ništa više od disanja”, čime jasno ukazuje na previsoka očekivanja društva koje čini da se osećamo nedovoljno dobrim. Za razliku od ostalih žena koje putem naloga na različitim socijalnim mrežama motivišu svoje pratioce, Lina ima malo drugačiji, intimniji i kontoroverzniji pristup, prvenstveno u pogledu seksualnosti. Svako ko je imao priliku da čita njenu knjigu Nisam ja takva ili da pogleda neku epizodu serije Girls, zna o čemu govorimo. Za nju ništa nije tabu ili sramota, zato se ne libi da objavi fotografiju ispod koje priznaje koliko se slabo i ranjivo, jadno osećala proteklih dana. Neuobičajeni apdejt iz sveta poznatih,

složićete se. Osim što je buntovna, intrigantna i veoma talentovana, Lina je i humana na šta mnogi zaborave pričajući o njoj isključivo u kontekstu feminizma. Na svom Instagramu je objavila fotografiju sa Džimijem Kimelom, poznatim voditeljem tok šoua, na kojoj ona drži prase, dok Džimi drži mačku. U opisu fotografije je svojim pratiocima predočila kolika je radost u naručju držati spašenu životinju.

Zaključak koji možemo da izvedemo posmatrajući i prateći moćne i uspešne žene iz najrazličitijih branši i njihovo delovanje je da one svojim angažmanom i te kako doprinose podizanju društvene svesti povodom različitih problema, kao i širenju pozitivnih vrednosti među mladima.

Samim tim što pojavljivanje u medijima koriste za promociju nekih viših ciljeva i što popularnost na društvenim mrežama ne vide samo kao priliku za ličnu promociju već i promociju ideja, ljudi i akcija koje su važne i koje imaju za cilj da menjaju svet oko sebe, zaslužuju našu pohvalu i poštovanje.

Citati

žena koje su menjale (i menjaju) svet

Žene, kao i muškarci, bi trebalo da pokušaju da naprave nemoguće. I kada ne uspeju, njihov neuspeh mora biti izazov drugima.

Dobijaš snagu, hrabrost i samopouzdanje svakim iskustvom u kome se susrećeš sa strahom i prevazilaziš ga

Amelija Erhart (Amelia Earhart)

Elenor Ruzvelt (Eleonor Ruzavelt)

Žena koja razume problematiku vođenja domaćinstva, bliža je razumevanju problema rukovođenja zemljom.

Spoznala sam da će ljudi zaboraviti šta ste rekli, zaboraviće šta ste uradili, ali nikad neće zaboraviti kako su se zbog vas osećali.

Margaret Tačer (Margaret Thatcher)

Maja Anđelou (Maya Angelou)

Uvek sam radila nešto za šta u tom trenutku nisam bila potpuno spremna. Mislim da je to način kako da napredujemo.

Kada dođe trenutak u kom pomislite: “Vau! Nisam sigurna da sam spremna za ovo!“ i prebrodite tu situaciju, to je onaj trenutak kada ste učinili korak napred.

Ako je istina da su muškarci bolji od žena zbog toga što su snažniji, kako onda sumo rvači ne sede u vladama?

Kašida Tošiko (Kishida Toshiko Japanese Feminist)

Marisa Mejer (Marissa Mayer CEO of Yahoo)

Moć se može oduzeti, ali ne i dati. Sam proces oduzimanja je osvajanje samo po sebi.

Glorija Steinem (Gloria Steinem)

Ukoliko misliš da si toliko mali da bi imao uticaj, probaj da deliš krevet sa komarcem.

Anita Rodik (Anita Roddick, founder of the Body Shop)

Nikada nisam sanjala o uspehu.

Radila sam za uspeh.

Este Loder (Estée Lauder)

Mnogo ljudi se plaše da kažu ono što osećaju. Upravo zato i ne dobijaju ono što žele.

Madona (Madonna)

Kao lider, stroga sam prema sebi i zato podižem kriterijume i očekivanja.

Istovremeno, veoma sam brižna jer želim da zaposleni nadmaše sopstvene rezultate kako bi mogli da postignu toliko da mogu da me odmene u budućnosti.

Kada ti se jedna vrata sreće zatvore, druga se otvore. Ali ponekad toliko dugo zurimo u zatvorena vrata, da ne primećujemo da su nam se druga otvorila.

Indra Noji (Indra Nooyi CEO of PepsiCo)

Helen Keler (Helen Keller)

146 l novembar

Najhrabrija stvar koju možeš da uradiš je da misliš svojom glavom.

Koko Šanel (Coco Chanel)

Ne mogu svi da čine velike stvari. Ali svi možemo da činimo male stvari sa velikom ljubavlju.

Majka Tereza

Rekla sam sebi. Malala, moraš da budeš hrabra. Ne smeš da se plašiš nikoga. Ti samo pokušavaš da se obrazuješ. Ne činiš nikakav zločin.

Malala Jusafzaj (Malala Yousafzai)

Život je lakši kada žena sama sebi postane najbolji prijatelj.

Dajana fon Furstenberg (Diane von Furstenberg)

Moda

l

148 novembar

Grejs Keli Tekst: Jovana KneŞević

Ona je bila princeza dva sveta -Od reflektora Holivuda do princeze Monaka-

K

ao filmska zvezda Grejs je od početka karijere privlačila veliku pažnju svojom nepobitnom harizmom i aristokratskim držanjem. Činilo se gotovo neverovatnim da bi takva dama mogla da se izbori za svoje mesto u Holivudu.

Od detinjstva se od nje očekivalo da radi na sebi i bude uspešna u životu. Njen otac je očekivao od svoje petoro dece da naslede njegovu spremnost za borbu i rušenje konkurencije. Ali Grejs, rođena 1929. godine, činila se potpuno drugačijom od ostatka porodice koji su činili takmičarski nastrojeni ekstraverti. Ona je opisivana kao blaga, nežna i stidljiva. Zainteresovana od malena za umet-

150 l novembar

nost i pozorište, imala je snove da postane glumica, ali je svoje ambicije čuvala za sebe.

Sa osamnaest godina, Grejs je odlučila da napusti porodični dom i upiše studije glume u Njujorku. Trudila se da radi kao model i tako sama zaradi novac za studije. Iako se možda na prvi pogled činilo da je ona još samo jedna u nizu lepih plavuša među hiljadama slave željnih modela, ona je uspevala da bude primećena.

Nakon par filmova koje je snimila, upoznaje Alfreda Hičkoka i to poznanstvo će imati ogromnog uticaja na njenu karijeru. Hičkok je Grejs opisivao kao harizmatičnu, talentovanu, dominantnu ženu.

Posle velikog uspeha filma Rear Window osvaja brojna priznanja i biva sve traženija glumica.

Tema

Godine 1955. Grejs putuje na francusku rivijeru kako bi prisustvovala Filmskom festivalu u Kanu. Nekoliko dana kasnije ona posećuje malu kneževinu Monako gde upoznaje princa Renijea III. Nakon prinčevog dolaska u Filadelfiju, Grejsina majka je objavila da je njena ćerka verena za princa, posle samo tri meseca poznanstva. Ona je svojim pristankom da se uda za princa završila filmsku karijeru i potčinila ostatak svog života čoveku i narodu iz male kneževine Monako.

Ceremonija venčanja, koje je bilo veoma jednostavno, odigrala se 18. aprila u sobi sa prestolom u Kraljevskom dvoru. Ovim činom Grejs Keli i zvanično postaje princeza.

Grejs je u januaru 1957. godine rodila ćerku, zatim sledeće godine i sina, Albert Pjera, predodređenog da postane 33. vladar Monaka. Nakon Alberta je rodila još jednu ćerku.

Nakon udaje, Grejs se posvetila drugim stvarima i osnovala AMADE Mondiale, nepro-

152 l novembar

fitnu organizaciju, priznatu i od strane UN-a.

AMADE organizacija ima za cilj da promoviše i štiti moralni i fizički integritet i duhovno blagostanje dece širom sveta, bez obzira na rasu, nacionalnu ili versku pripadnost u duhu potpune političke nezavisnosti.

Postala je predsednik Crvenog krsta Monaka i vodeća ruka mnogih dobrotvornih organizacija. Osim bavljenja humanitarnim radom, Grejs je bila važan činilac u aktivnom unapređenju umetnosti u Monaku. Formirajući Princess Grace fondaciju 1964. godine nastojala je da podrži lokalne umetnike.

Dok je bila trudna sa ćerkom Karolinom, Grejs Keli je često fotografisana kako nosi omiljenu Hermes torbu kojom je skrivala trudnički stomačić od radoznalih posmatrača i dosadnih paparaco fotografa. Ono što se tada dogodilo je da je pomenuta torba, usled toliko čestog fotografisanja u princezinim rukama jednostavno prozvana Kelly torba.

O istančanom ukusu i zadivljujućem modnom stilu bilo je mnogo reči svaki put kada bi se Grejs pojavila u javnosti. Zvanična potvrda njenom modnom stilu je došla sa prisustvom na listi International Best Dressed List Hall Of Fame 1960 godine.

Njen prepoznatljiv, elegantan stil nastavio je da živi i nakon njenog fizičkog nestanka sa ovog sveta. Nemali broj puta Grejs je proglašavana modnom ikonom. Poznati dizajneri poput Tommy Hilfigera i Zac Posena koristili su je kao muzu u pojedinim kolekcijama.

Grejs je ostala upamćena i po tome što je negovala prirodan izgled i prirodnu lepotu, a njen zaštitni znak ostala je svetla, aristokratska boja tena sa minimalno šminke.

13. septembra 1982. godine Grejs je vozila iz svoje domovine ka Monaku i tom prilikom doživela moždani udar. Kao posledica snažnog moždanog udara, izgubila je kontrolu nad svojim autom.

Njena ćerka, Stefani, koja je sedela na mestu suvozača, pokušala je da povrati kontrolu nad vozilom, ali bezuspešno. Tragedija nije uspela da se izbegne i princeza je u 52. godini izgubila bitku i preminula.

Princ se nikada nije ponovo oženio, a sahranjen je pored nje, 2005. godine.

Park ruža u Monaku je posvećen sećanju na Grejs, a nastao je po nalogu njenog supruga. U njemu se nalazi njena statua sa 4000 ruža.

Film Grejs od Monaka sa Nikol Kidman u glavnoj ulozi, opisuje život holivudske glumice i kneginje od Monaka u vreme nesuglasica i napetih odnosa između njenog muža, princa Renijea i francuskog predsednika Šarl de Gola. Porodica je bojkotovala filmsku premijeru nezadovoljna filmskom verzijom priče, a i kritika mu nije bila naročito naklonjena.

Modni vremeplov

prva dama Jugoslavije

tihi sukob 154 l novembar

i prva dama Amerike

Tekst: Minja Cvetković

Ĺživotnih stilova

Modni vremeplov

Da li ste se nekada zapitali ko je kroz istoriju bio zaslužan za izgled žena vladara i predsednika?

U kojoj meri je njihov položaj uticao na izbor i definisanje njihovog modnog stila? Da li su moć i uticaj koji su imale u svojim rukama koristile da podrže dizajnere koje cene i na koji je način ideologija njihovih muževa uticala na njihov način života? Podstaknuta profesorkom i mentorkom, dr Danijelom Velimirović, na čijem je predavanju tekst i zasnovan, odgovorićemo na ova pitanja kroz primere Jovanke Broz Tito i Džeki Kenedi. Naravno, jasno vam je da ovom prilikom želimo da ukažemo na povezanost položaja i mode, a ne da obojimo tekst političkim konotacijama.

156 l novembar

Kada je reč o prvoj dami Jugoslavije, Jovanki Broz,

Kada je reč o prvoj dami Jugoslavije, Jovanki Broz, nije lako odgovoriti na pitanje ko je učestvovao u formiranju njenog modnog stila, dizajnirao i izrađivao odeću za nju Na osnovu dosadašnjih izvora znamo da se njeno odevanje deli u dve faze. Prva faza obuhvata period do druge polovine šezdesetih godina dvadesetog veka koji je istovremeno period kada je domaća modna industrija tek počela da se razvija pa su je karakterisali pre svega loši krojevi i dizajn. Tada su za Jovankino odevanje bili zaslužni privatni krojači i modni saloni. Druga faza obuhvata vreme procvata modnog dizajna u državi koji se proteže od druge polovine šezdesetih godina kada je Jovanka postala modni uzor, promoter i zaštitno lice jugoslovenske modne industrije. Pre nego što vidimo na koji je to način bilo povezano sa njenim položajem, neophodno je da imamo na umu da u određenim slučajevima modni predmeti imaju sposobnost da funkcionišu kao mostovi između različitih socijalnih grupa. Činjenica je da se Jovanka Broz odevala pretežno u domaćim konfekcijskim kućama što znači da su odeću za nju kreirali domaći dizajneri (prvenstveno Aleksandar Joksimović, o čijem ste radu imali prilike da čitate u jednom od prethodnih brojeva). Sa druge strane, odeću izrađenu u domaćoj konfekciji kupovao je i najveći broj Jugoslovena koji su, iako dolaze iz različitih staleža i uprkos tome što je Jovanka u svojim rukama imala moć, privilegije i bogatstvo, ipak osećali određenu povezanost sa njom baš zbog toga što se prva dama Jugoslavije odevala u

Modni vremeplov

Džeki Kenedi i dan danas važi za jednu od najuticajnijih modnih ikona koja se čak tri godine zaredom nalazila na vrhu top liste najbolje odevenih žena. Njen modni stil je bio propraćen i brojnim skandalima, prvenstveno zbog prekomerne, neumerene kupovine odeće sa potpisima francuskih dizajnera, pa je Džeki morala da promeni javni imidž kada je njen suprug postao predsednik 158 l novembar

Međutim, naravno da u realnosti stvari nisu bile baš idealne. Sa jedne strane, možemo reći da je vlast prepoznala važnost i sposobnost odevnih predmeta da komuniciraju sa narodom, šaljući na taj način određenu poruku, ali sa druge, odeća za Jovanku Broz je ipak bila dizajnirana specifično za nju i šila se po njenim merama, dok je ona namenjena ostatku populacije bila serijski proizvod, odnosno konfekcija. Tako se i pored namere režima da odeća ide ruku pod ruku sa političkom ideologijom tog vremena, zapravo uspostavljala klasna hijerarhija. Jovanka je koristila odevanje radi demonstracije njenog lifestyle-a, odnosno životnog stila negovanog u socijalizmu. Iz tog razloga zanimljivo je uporediti njene stilske i potrošačke navike sa navikama supruge američkog predsednika Džona Kenedija, modnom ikonom Džeki Kenedi, jer modni stil ove dve uticajne žene ne predstavlja samo razliku između mode negovane u dva različita društva već i razlike između dva ideološka sistema – kapitalizma i socijalizma.

istim preduzećima koja su proizvodila odeću za široke narodne mase. Na taj način njeni modni predmeti su funkcionisali kao mostovi između vlasti i ostatka građanstva, a mediji su potencirali upravo ovu činjenicu koja je išla pod ruku sa glavnom idejom socijalizma u osporavanju klasnih razlika.

Džeki Kenedi i dan danas važi za jednu od najuticajnijih modnih ikona koja se čak tri godine zaredom nalazila na vrhu top liste najbolje odevenih žena. Njen modni stil je bio propraćen i brojnim skandalima, prvenstveno zbog prekomerne, neumerene kupovine odeće sa potpisima francuskih dizajnera, pa je Džeki iz tog razloga morala da promeni javni imidž onog trenutka kada je njen suprug postao predsednik. U tome joj je pomogao Oleg Kasini, kreator francuskog porekla, veoma cenjen u Holivudu. Džeki je negovala minimalistički stil koji su odlikovale uske, geometrizovane forme bez suvišnih ukrasa i detalja. Velike naočare koje su postale njen zaštitni znak, okrugli šeširi bez oboda i uvek sređena frizura činili su čuve-

ni Jacky look kojim je nagovestila jednu novu modnu eru. Iako je noseći odeću sa potpisom američkih dizajnera zaustavila skandale i tračeve o svom odevanju, luksuz i potrošnja su ostali neraskidivi deo njenog identiteta, pa je 1961. godine kada je posetila Francusku zabeleženo da su čak dva kamiona puna prtljaga bila njena neizostavna pratnja.

U kapitalističkom svetu era šezdesetih je bila obeležena razvitkom potrošačkog društva i upravo je potrošnja bila ta koja je oblikovala identitet nove srednje klase i uticala na njihove životne stilove. U ovakvom jednom svetu formirani potrošač nije samo želeo, nego je jednostavno morao da kupuje iznova i iznova nove stvari i da bude sledbenik mode, negujući lifestyle zasnovan na hedonizmu i zabavi.

Ukoliko životni stil Džeki Kenedi posmatramo u ovom kontekstu, kroz prizmu stila novog potrošača, nameće se zaključak da je ona zapravo bila personifikacija zapadne potrošačke kulture i potrošačkog društva. Sa druge strane, Jovanka Broz je evidentno negovala drugačiji životni stil, noseći odeću izrađenu u konfekcij-

Socijalistička ideologija zagovarala je jednakost, te se Jovanka u skladu sa tim trudila da svojim odevnim praksama pokaže skromnost i narazmetljivost, iako je zapravo raspolagala brojnim privilegijama, uticajem i moći kao i Džeki Kenedi

160 l novembar

U kapitalističkom svetu era šezdesetih je bila obeležena razvitkom potrošačkog društva i upravo je potrošnja bila ta koja je oblikovala identitet nove srednje klase i uticala na njihove životne stilove skim kućama, zbog čega je ona često ostajala bez etikete velikog imena, iako su je zapravo kreirali vrhunski jugoslovenski dizajneri.

Njeni prohtevi za odećom su bili skromni i neretko je nekoliko puta oblačila istu kombinaciju, a prema mnogim izvorima često je i prepravljala odevne predmete i detalje. Razlike u potrošačkim navikama i stilu dve žene koje su obe bile žene predsednika, bile su uslovljene različitim životnim stilovima koji su se negovali u kapitalizmu i socijalizmu. Socijalistička ideologija zagovarala je jednakost, te se Jovanka u skladu sa tim trudila da svojim odevnim praksama pokaže skromnost i narazmetljivost, iako je zapravo raspolagala brojnim privilegijama, uticajem i moći kao i Džeki Kenedi.

Reklamiranje napretka domaće modne industrije i propagiranje ideologije i životnih stilova koji su negovani u socijalizmu bile su samo neke od strategija kreirane oko izbora njene odeće. Strategije usklađivanja životnog i modnog stila sa različitim društvenim klasama gotovo uvek su u vezi sa interesima vladajuće elite još od nastanka visoke mode.

Moda

l

162 novembar

Tekst: Minja Cvetković

Pankerka u svetu mode Ponekad nas život odvede u potpuno drugom pravcu od onog planiranog. Kada je Vivijen Vestvud u pitanju, to se ispostavilo kao nešto i više nego dobro. Rođena 1941. godine Vivijen je planirala da postane učiteljica.

Početkom šezdesetih godina se udala, dobila dete i vodila ono što bi mnogi opisali kao krajnje miran, prigradski život, sve do 1965. godine kada je upoznala Malkolma Meklarena čije su ideje i kreativnost Vivijen podstakli da zakorači u nepoznato. U svet mode.

J

oš od samog početka svoje karijere, kada je u saradnji sa Malkomom dizajnirala uličnom modom (street style) inspirisanu odeću, Vivijen je svojim dizajnom pokazivala bunt prema tradicionalnim britanskim vrednostima buržoazije. Prkosila je ideji odeće koja jasno izražava socijalni status onoga ko je nosi i nastojala da svojim dizajnom prevaziđe definicije klase, nacionalne pripadnosti, pola i seksualne orijentacije. Možemo reći da je Vivijen bila utopista na određeni način, želeći da u budućim generacijama probudi personu koja svoj imidž gradi inspirisana idealizovanim vizijama prošlosti koje počivaju na umetnosti i filmu.

Počev od sedamdesetih godina dvadesetog veka, Vivijen je zajedno sa Meklarenom dizajnirala odeću koja je bila trn u oku tadašnjem establišmentu. Kombinacija bajkerskih kožnih

Pank je omogućio Vivijen da pobegne od načina života u kom se osećala zarobljeno i da izrazi sebe kroz modu, eksperimentišući sa njenom snagom da šokira i izaziva jakni sa pornografskim printom, tradicionalnog tartana i namera da uspostave takozvanu DIY (do it yourself ili uradi sam) kulturu odevanja i estetiku, izražavali su duh pank pokreta. Ne bi li predstavili ideale svojih novih kolekcija, ovaj dvojac je nekoliko puta menjao ime svoje radnje u Londonu, od Let it Rock, Too Fast to Live, Too Young to Die, Sex i na kraju Seditionaries, ime koje je išlo pod ruku sa sve većom popularnošću i uticajem grupe Sex Pistols čiji je menadžer bio upravo Meklaren.

Pank je omogućio Vivijen da pobegne od načina života u kom se osećala zarobljeno i da izrazi sebe kroz modu, eksperimentišući sa njenom snagom da šokira i izaziva. Suknjama od lateksa, pocepanim mrežastim čarapama, halterima koji vire, lancima, zihernadlama i kosturskim glavama Vivijen je izazivala tradicionalne pojmove ženstvenosti i lepote. Sve je ovo, zajedno sa majicama sa printom Karla Marksa, krestama i neobičnim bojama kose, postalo tadašnji simbol buntovništva, modnog i kulturnog revolta.

Početkom ere osamdesetih Vivijen je prekinula svoju saradnju sa Meklarenom pretežno iz želje da dizajnira stvari koje više nisu u tolikoj meri inspirisane pop kulturom i ulicom, već istorijom umetnosti. Više nije želela da je ljudi posmatraju isključivo kao kreatorku koja dizajnira odeću namenjenu potkulturama, već kao nekoga ko podjednako dobro može da se snađe u svetu visoke mode u kojem nameće pitanja o kulturi, umetnosti i formiranju identiteta. Dok su je širom Evrope, Amerike i u Japanu mnogi smatrali vodećom dizajnerkom Velike Britanije, istina je da je u rođenoj zemlji često bila okarakterisana kao autsajderka. Tek su krajem osamdesetih high fashion magazini poput Voga primetili njen rad i počeli da izveštavaju o njemu redovno.

166 l novembar

i j l o b o g o n m e t e a t m i I s „ o n o k “ a u t ć o e d o živ u n v i s e r imp

Njena prva kolekcija nakon prekida saradnje sa Meklarenom izašla je 1986. godine pod nazivom Mini Crini i jasno je upućivala na novi modni pravac kojim je Vivijen krenula. Kolekcija pretežno sastavljena od korseta i krinolina (otud i crini u nazivu kolekcije) u stilu mode osamnaestog veka u kombinaciji sa visokim drvenim platformama na šniranje, trebalo je da ostavi utisak i da kroz asocijacije na kraljevsku porodicu izdvoji ljubitelje njenog dizajna. Već sledeće godine ublažila je ovaj dramatični uticaj poigravajući se tradicionalnim britanskim materijalima, bojama i printovima i unela dozu humora u modu kombinujući šešire od tvida u obliku krune sa krinolinama ponovo i sakoima sa prišivenim srcem ili malim crnim ogrtačima u stilu Crvenkape, jer kako je i sama izjavila: „Imate mnogo bolji život ako nosite impresivnu odeću“. Vivijenina filozofija, prožeta prezirom prema kežual odeći kraja dvadesetog veka i istinskog poštovanja prema osamnaestovekovnom klasičnom stilu, najviše je došla do izražaja u njenim kolekcijama u periodu od 1988-1991. godine pod nazivom Britain Must go Pagan.

Ova kolekcija je, nalik onoj inspirisanoj pank kulturom, nastojala da izazove postojeće ideje statusa, pola i roda. Međutim, Vivijen se ovog puta odlučila za nešto drugačiji pristup.

Za redefinisanje i obrazovanje, pre nego za mladalački bunt. Kolekcija je bila inspirisana idealizovanom vizijom prošlosti i sastojala se od toga koje je koristila da bi dala na raskoši tradicionalnim odelima, šifona koji je asocirao na antičku Grčku, tvid koji je podsećao na Škotsku i korsetima sa printom slika Fransoa Bušera. Ovakva jedna kombinacija zahtevala je od onoga ko je nosi da, ne samo preuzme jednu potpuno novu ulogu i personu nose-

168 l novembar

ći je, već i da ta nova persona bude potpuno upoznata sa istorijom umetnosti ne bi li u potpunosti shvatila i na pravi način doživela to što nosi. Boreći se sa elitizmom kroz čitav svoj rad i karijeru, ona je zarad teatralnosti uvek bila rada da prigrli određene ambleme aristokratskog statusa. I u svojim narednim kolekcijama Vivijen je koketirala sa temom kulturne baštine. I dok je oduvek inspiraciju pronalazila u istoriji svoje zemlje, podjednako je privlačila i umetnost Francuske koja je naročito došla do izražaja u jesenjoj kolekciji iz 1993. godine, pod nazivom Anglomania, inspirisana davnom 1780. godinom.

Zahvaljujući svojoj kreativnosti, idejama i odvažnosti, Vivijen je izgradila čitavu Vestvud imperiju šireći svoj uticaj zahvaljujući kolekcijama namenjenim mladima, ljubiteljima visoke mode, kozmetike, parfema i aksesoara i tako dalje, ne gubeći pritom buntovni, pankerski duh sedamdesetih koji sve vreme nosi u sebi.

Dizajn

Ko je zaslužan za luksuzno

uređene domove

svetskih zvezda?

Tekst: Nemanja Kiso

l

170 novembar

U nekoliko prethodnih tekstova pisao sam o tome kako da uz malo novca sa dobrom idejom opremite životni prostor. Imali ste prilike da pročitate savete iz "uradi sam" rubrike i verujem da su mnogima od vas, posebno onima kreativnim i vrednim, pomogli. Sada bih želeo da pišem o nečemu drugačijem, nažalost ne svima dostupnom ali svejedno temom koja će mnoge zainteresovati ako ništa drugo iz radoznalosti. Pisaću o nekoliko svetski poznatih dizajnera enterijera čije usluge koriste bogati, moćni i poznati ljudi. Ljudi koji kada im se neki antikvitet, komad nameštaja ili slika dopadnu ne pitaju za cenu.

Kuće svetskih zvezda često više liče na palate i nepregledna prostranstva, opremljene brojnim savršeno uređenim spavaćim sobama, kupatilima, trpezarijama, terasama i svime što bi jedna razmažena zvezda ili novopečeni bogataš poželeli. Površine koje se protežu na nekoliko hiljada kvadratnih metara, često sadrže predmete od kojih posetiocima zastane dah. Vlasnici svesno ulažu ogromne svote novca u enterijer kako bi uživali u komforu, luksuzu ali i pokazali drugima koliko su uspešni. Igraonice, bioskopske dvorane, teretane, brojne spavaće i dnevne sobe, terase, unutrašnji i spoljni bazeni, garderoberi koji zauzimaju čitave sobe i još puno toga, česte su stavke na listama koji bogati klijenti daju svojim arhitektama. Dizajneri enterijera imaju slatke muke u pronalaženju najluksuznijih, najtraženijih i najcenjenijih komada, umetničkih dela, skulptura i različitih dekoracija.

Jedna od veoma traženih dizajnerki enterijera je Zejnep Fadilioglu (Zeynep Fadillioglu).

Ova Turkinja se smatra prvom ženom koja je dizajnirala džamiju, ona potpisuje dizajn enterijera brojnih hotela, restorana i javnih objekata i lista njenih klijenata je veoma dugačka. Zejnep je jedna od najbogatijih i najuspešnijih žena dizajnera enterijera u Evropi. Kombinacijom starog i novog u ..enterijeru zatim, pridodatim elementima orijenta, elementima orijenta izgradila je svoj prepoznatljiv stil i privukla brojne poznate i uspešne ljude u Evropi da je angažuju. U karijeri dugoj dvadeset godina, preuredila je na desetine vila od Londona do Delhija i opremila ih neprocenjivim antikvitetima.

172 l novembar

Među veoma uspešne i tražene dizajnere danas ubrajaju se i Karim Rašid (Karim Rashid), Filip Stark (Philipp Starck) i Marsel Venders (Marcel Wanders). njih trojica su poznati po dizajniranju enterijera glamuroznih hotela, restorana, luksuznih vila i stambenih zgrada.

Karim Rašid je kanadski industrijski di-

zajner egipatskog porekla. Rođen je u Kairu a odrastao u Engleskoj i Kanadi. Živi i radi u Njujorku od 1993. godine, a njegovi radovi su izloženi u 14 muzeja širom sveta. Odlikuje ga prepoznatljiv stil, futurizam, čiste i jasne boje, među najčešćim bela i roze koje favorizuje. Kako sam kaže u avionima često dobija ispiraciju, naravno imajući u vidu to da često putuje. Karim ima preko 3 000 dizajniranih i proizvedenih idejnih rešenja i preko 300 nagrada u oblasti dizajna u 40 različitih zemalja.

Filip Stark je francuski dizajner

koji je od početka karijere (1980. godine) poznat svetskoj javnosti po inovativnom dizajnu, dizajnu nameštaja i ostalih proizvoda ali i po dizajnu enterijera. On svojim kreativnim idejama i entuzijastičnim pristupom radu godinama pomera granice savremenog dizajna. Ovaj vrhunski dizajner smatra da svaki objekat, svaki oblik i svaki stil moraju da imaju svoje značenje. Čvrsto veruje da je njegov jedini alat ali i oružje s kojim može promeniti svet - olovka.

Marsel Venders je holandski

dizajner. On poseduje specifičan stil u dizajniranju, trudi se da koristi i kombinuje inovativne materijale sa elementima iz istorijskih epoha.

Njegov dizajn studio broji preko 50 međunarodnih specijalista za dizajn, a on lično je osmislio preko 1700 projekata za privatne klijente i brendove kao što su Swarovski, Puma, Alessi, Bisazza, KLM...

#praznicizasve

Uskoro...