Plezir decembar 2022

U poslednjem broju u godini, osvrnuli smo se na teme koje su nam važne i u goste pozvali ljude koji su na svoj način obojili 2022. godinu.

Rekapitulirali smo kulturne događaje i filmove koji su obeležili 2022. godinu, ostavljajući vam, kao i uvek, odlične preporuke za čitanje, gledanje i slušanje.

Kako god da se osećate povodom praznika, kraja godine i ove prevrtljive zime, nadamo se da će vam naše decembarsko izdanje pružiti određenu dozu optimizma, za koju smo se svojski potrudili da je pronađemo u sebi.

U decembarskom broju koji je pred vama potražite i naš specijalan dodatak za kupovinu poklona u kome ćete pronaći pregršt ideja za kupovinu održivih, originalnih i posebnih poklona od lokalnih preduzetnika, zanatlija i dizajnera kome se uvek možete vratiti kada poželite da obradujete drage ljude ili sebe u predstojećem periodu.

Teodora Kovrlija, Plezir magazin

KNJIŽEVNOST

Online špartanje

Vitomirka Trebovac

Gejša Modni Plezir: Svetlana Vukov

Od danas malo mijenjam svet

Filmske priče sa beogradskih filmskih festivala Aleksanda Erić Gastro inspiracija: Željka Klemenčić

Plezir vodič za kupovinu posebnih poklona

Umetnik iz vazduha

ŽIVOTNI STIL MUZIKA

Događaji koji su obeležili 2022. god u Srbiji

Irina Brajović

ZDRAVLJE

12 cvetnih esencija

Sofija Petrović

KOLUMNA

ŽIVOTNI STIL FILM KULTURA ŽIVOTNI STIL

Sa Sarine police Teatarska biografija Svetlane Cece Utješanović

Moja neustrašiva heroina

KULTURA

O autizmu sa društvenog aspekta

KOLUMNA ZDRAVLJE

redakcija

PleziR

Marko Vajović

Milena Goševski

Andrijana Kovrlija Teodora Kovrlija

Nina Simonović Bojana Đuričić

DevojkE sa naslovnice Iva i Jana Pažin

Ispričaj nam nešto o sebi?

Zovem se Iva i muzika je centar mojih interesovanja. Završila sam muzikologiju, a najveća strast mi je pevanje, sviranje klavira i stvaranje muzike. Pevam u bendu MAiKA, ali nastupam ponekad i sama. Pored muzike, rekreativno se bavim sportskim penjanjem, ronjenjem, jedrenjem i vozim snowboard.

Omiljeni dnevni plezir?

Jutarnja kafa

Šta radiš kada ne radiš ništa?

Kad ne radim ništa volim da sedim na suncu i slušam muziku.

Ispričaj nam nešto o sebi?

Ja sam Jana, studiram ekologiju, a pored toga se najviše bavim plesom. Pored toga trčim, treniram, radim jogu, čitam i uživam. Volim sunce i leto, odlazak na more i planine.

Šta radiš kada ne radiš ništa?

Kad ne radim ništa, bukvalno uživam, uglavnom đuskam i nešto planiram. (smeh)

Preporuka za čitanje/gledanje/slušanje?

Preporuka za čitanje/gledanje/slušanje?

Preporuka za čitanje: Ekart Tol - Moć sadašnjeg trenutka

Za gledanje: serija Wednesday

Za slušanje: C. Tangana Tiny desk concert

Preporuke: kao najveći fan Tolkina, uvek preporučujem bilo koju njegovu knjigu, sve su fantastične. Od knjiga preporučujem neku od Hararija, recimo Homo deus. Od filmova i serija opet Lort of the rings, Vikings, i Arcane (smeh)

Preporuka za slušanje, evo nekih zanimljivih stranih autora (nisu engleski): stromae, cro, pomme, salmo

Foto: Milena Goševski

Neću mnogo dužiti u uvodu, ovim javljanjem dajem vam nekoliko putokaza do tema koje su meni bile interesantne u proteklom mesecu, a možete ih ispratiti onlajn.

Sredinom meseca portal Klima101 je organizovao tribinu na kojoj su prvi kupci-proizvođači u Srbiji podelili pionirska iskustva u proizvodnji struje za sopstvene potrebe. Ukoliko razmišljate u ovom pravcu predlažem vam da pogledate ovaj jutjub video.

Gemandebau program priuštivog stanovanja bez stigme

U Beču već duže od sto godina postoji tradicija izgradnje objekata predviđenih za zajedničko stanovanje. Magazin Monocle je uradio zanimljiv prilog o jednoj takvoj, urbanoj zgradi prilagođenoj potrebama modernog stanovanja.

Adekvatno, sigurno i priuštivo stanovanje je osnovno pravo koje mora biti zagarantovano svima, bez obzira na njihove prihode, rod, etničko poreklo ili bilo koju drugu pripadnost. Ovo je važna tema kojom se bavi udruženje Stambeni pokret kod nas.

Uz sve veći broj ljudi u gradovima i porast cena stanarine, ovo je tema koja se tiče velikog broja ljudi koji usled finansijskih ograničenja bivaju primorani da žive u neadekvatnim uslovima,

Građani i solarna energija

od beskućništva do života u neformalnim naseljima, kao i problemima sa smeštajem tokom studija, podstanarskim statusom koji je loše pravno regulisan do nepovoljnih kredita za kupovinu nekretnina. Zbog toga je neophodno raditi na novim programima i donošenju zakona koji će svima omogućiti i garantovati život u sigurnom i priuštivom domu koji zadovoljava prostorne, higijenske i tehničke potrebe i omogućava ostvarivanje drugih zagarantovanih prava. Dobar tekst na ovu temu, možete pronaći i u besplatnom izdanju online magazina Green Europian Foundation, na 51. strani pod nazivom PROSPERITY FOR THE MANY. U ovom tekstu ćete saznati više o primerima dobre prakse iz već spominjanog Beča i Barselone.

Epizoda podkasta sa Dr Juliom Kim

U potrazi za srećom

Dr Julija Kim je programska direktorka Nacionalnog cenra za sreću u Butanu. Ideje i inicijative proistekle iz ovog centra uspešno su inkorporirane u mnogim organizacijama, gradovima i zajednicama širom sveta. Kako izgleda integrisati filozofiju sreće u svakodnevnom životu, pokušala je da odgovori gospođa Kim u podcast epizodi magazina Dumbo Feather.

Bilo da ste ove godine u prazničnom raspoloženju ili ne, podkast Beth Kempton je nešto što se u mom slučaju ne propušta. I dalje ga nisam preslušala, „čuvam” ovu specijalnu epizodu da uz vruć kakao poslušam kad objavimo ovaj broj.

Posebna epizoda podkasta Beth Kempton

Settling in for a cosy winter: A 2022 special episode

Usvoji vidru

Ova slatka životinjica spada među najugroženije sisare u srednjoj Evropi. Razloga za to ima više, love je i ubijaju zbog njenog krzna, a zagađenje reka i uništavanje njenog doma zbog regulacije rečnog toka ili izgradnje brana, dodatno ugrožavaju njihov opstanak. Organizacija WWF Adria organizovala je prazničnu akciju Usvoji. Spasi. Praznike ukrasi u okviru koje možete usvojiti vidru, pandu, mrkog medveda, slona, tigra, polarnog medveda, vuka i pingvina.

Kada usvojimo životinju, kao u ovom slučaju, pomažemo organizaciji WWF Adria Srbija da očuvaju reke slobodnog toka našeg regiona! Simboličnim usvajanjem (davanjem donacije) podržavamo njihov rad na terenu.

Vežbaj prisutnost i uživaj u šumskoj igri

Hladno vreme ne treba da bude prepreka za provođenje vremena napolju. Zagađenost vazduha u Beogradu i mnogim gradovima Srbije je velika, što je razlog više da se pridružite protestima protiv zagađenog vazduha, ali i da isplanirate posetu planinama i šumama koje su pluća naše planete. U šetnji šumom sa društvom možete igrati igricu ko će prvi pronaći sve stavke sa slike. Ovim vežbate prisutnost i na lep i zabavan način provodite vreme sa dragim ljudima u prirodi (fotografišite kada pronađete elemente sa slike). Poster koji delim sa vama sam dobila na poklon od sjajnog tima The Herbal Academy , čiji kursevi su za svaku preporuku, kao i besplatna pretplata na njuzleter.

Tvoja poezija inspirisana je običnim, svakodnevnim stvarima, onim što si jednom prilikom nazvala „mali svet”. Koliko je poslednjih godina bilo izazovno za svakoga od nas da pronađe taj svoj „mali svet” u koji će se sakriti i kako je izgledao tvoj?

Pretpostavljam da se pitanje odnosi na period pandemije i potrebe da se izmisli sadržaj za vreme koje smo izne-

Njene pesme odišu jednostavnošću topline i lepotom svakodnevice koja nam u brzom ritmu života vrlo često promakne. Objavila je tri zbirke poezije: „Plavo u boji“, „Sve drveće sva deca svi bicikli u meni“ i „Dani punog meseca“. Svaka njena pesma obojena je barem jednom vedrom bojom, svaki njen stih ima poruku za sve nas koji smo na početku i na kraju dana samo ljudi sa dušama. Verujem da je poezija jedna od najvernijih saveznica u našim nastojanjima da sačuvamo duh, razum i sebe u vreme svih promena kojima smo kroz istoriju svedočili, ali i danas, kada svakodnevno svedočimo promenama koje nisu samo lepe. Upravo onda kada krenem u potragu za radošću i izgubljenim delićem sebe, utonem u poeziju Vitomirke Trebovac. nada dobili. Meni to nije bilo izazovno, u smislu da sam i dalje neometano radila, a pored toga - ipak je život, pravi suštinski život ono što se dešava u čoveku. Dakle, intimni život, dosta odvojen od stvarnosti. Ne mislim ovde na neko bežanje od stvarnosti, naprotiv, vrlo sam joj izložena. Hoću da kažem da sam navikla na taj život koji je usmeren ka unutra i da mi to ne smeta, štaviše, odgovara mi.

Meni je veći izazov da preživim u svetu kad je u punoj brzini, a to usporavanje mi je prijalo. Sa druge strane, mi smo ovde davno naučili da se zatvaramo u neke male svetove, prijatna geta, jer je to način da se preživi ova perverzija od društva i novih vrednosti, od nacionalizma, bahatosti i svega onoga što nas gura u neki ćošak gde nam niko ne može prići s leđa. Tako da je stvaranje malih svetova-utočišta, naša specijalnost, a vanredne situacije su nam skoro pa redovna stanja.

Sećaš li se trenutka kada si otkrila poeziju, odnosno, kada je „pronašla” ona tebe? Da li je to bila ljubav na prvi pogled i na koji način te je, vremenom, stvaranje menjalo?

Ne sećam se trenutka. Ali prvo što sam pisala kao dete, bilo je u stihu, bez da me je neko tome učio. Za mene to je uvek bila jedna prirodna stvar, a tako je i danas i ja nikad nisam htela da budem pesnikinja. Naprotiv, uvek sam se plašila da ću to postati, jer sam mislila - nema jadnije stvari od toga, umreću u bedi kao i sve pesnikinje, treba da

se bavim drugim stvarima. Ne mislim samo na materijalnu bedu, već i duhovnu, kompletnu bedu, koja te dovede do beznađa. Iz tog straha sam i postala radnica, pre svega drugog, ja i danas mnogo fizički radim i ne vidim sebe kao intelektualnu osobu, već kao praktičnu osobu. A nastavila sam da pišem, jer je to prirodno i jer je to moja najintimnija potreba, to sam najdublja ja i osećam da ne smem da ugušim tu potrebu, jer bi to bila izdaja prema samoj sebi. Da li me to stvaranje menja, to ne znam, jer ga osećam kao neodvojivi deo sebe i ne umem to da sagledam sa strane. U kojoj meri je za pisanje poezije i stvaranje umetnosti uopšte važna introspekcija u odnosu na posmatranje sveta oko sebe i obratno, može li se reći da je nešto od toga važnije?

Ne samo za umetnost. Za sve što čovek radi, bitno je da je sposoban da posmatra, kao i da sagleda sebe unutar drugih stvari, pojava, ljudi. To je preduslov za svaku ideju - praktično delovanje ili duhovnu delatnost, nebitno.

Koliko ima istine u tome da umetnik mora ostati dete i šta to zapravo znači?

To je priča o homo ludensu i o tome da je igra starija od kulture, da u njoj ima časti i vrline, kao i potrebe za slobodom. U tom smislu, umetnik je blizak detetu, on mora biti iskren i spreman da se izlaže, mora biti na putu istine, ma kako ovo sad prozaično zvučalo. Pa samo pesništvo je i nastalo u igri. To je posvećena igra, dijalog i ono nema samo estetsku kategoriju, već je živa, društvena stvar. Pesnik i jeste dete koje još uvek ne zna razliku između igre i stvarnosti. Umetnik je do kraja radoznao, on ne stari. Baš sam to nedavno pomislila, kad sam videla fotografiju kompozitora Filipa Glasa, čiji rad pratim i koji me inspiriše. Na toj fotografiji on se smeje i u očima je ta radoznalost, koja čini da on stvarno deluje kao dečak, a u januaru će napuniti 86. Takođe i ta potreba da sarađuje sa jako mladim svetom, koji je skloniji igri. Mislim, to je to o čemu si me pitala, to i nije stvar odluke da li hoćeš da budeš otvoren, čist, radoznao, da li ti želiš da budeš dete, to je jednostavno tako. Ako se igraš, ti zaboravljaš i otvaraš put vedrini.

U savremenom svetu sve je manje mesta, a naročito je malo vremena da se povežemo sa sobom. Neretko, iz različitih razloga, strahujemo od toga, uplašeni od sopstvene ranjivosti. Kako u tome pomaže beg u prirodu koji praktikuješ i u kome pronalaziš mir u svom mikrokosmosu?

I to je jedna obična, prirodna stvar, više nego beg. Pošto sam odrasla u direktnom, svakodnevnom kontaktu sa prirodom, bitan mi je taj kontinuitet, to da se ta relacija ne prekida. Još mi je bitnije da ne moram da idem negde na planinu da to osetim, već da taj kontakt mogu da napravim i u gradu. Nažalost, sve je manje tih niša, gde se čovek može osamiti i osluškivati drugi život oko sebe. Novi Sad je, tokom prethodnih godina, izložen stravičnom nasilju, u smislu gubljenja zelenih površina. U toku je borba za Šodroš, poslednju prirodnu oazu u gradu, Dunav je, mogu to slobodno reći, jedino mesto koje nije do kraja urbanizovano, sve ostalo je teški beton, gde nema mesta za čoveka. Tu je na snazi jedna strašna dehumanizacija. A Dunav, mada je mutan, mada je smrdljiv, ipak je to moja reka i mnogo mi daje, kao odan prijatelj.

U jednoj svojoj pesmi opisuješ grad kao pustinju u kojoj smo zapravo, koliko god delovali povezano, svi vrlo usamljeni. Šta je danas istinska međuljudska povezanost? Gde je možemo pronaći, da li samo u romanima i pesmama ili ima nade da ćemo se vratiti jedni drugima?

Koliko volim prirodu, toliko volim i gradove, posebno one velike. A ljudi su usamljeni, jer su na snazi nove vrednosti, zbunjeni su, jure lovu, ne umeju da odvoje bitno od nebitnog, jednostavno, napolju je vreme stalne zabave, a ako ne znaš da se zabavljaš na taj način, ko ti je kriv, gledaj sa strane. Meni to ne smeta, ja sam uvek i volela da sam malo sa strane, ne osećam

kao da gubim nešto, ali verujem da je mladim ljudima to vrlo teško. Možda je uvek i bilo tako. Čovek mora da ima jaku vezu sa sobom da ne bi bio usamljen, a to zahteva neki rad, na koji nisu svi spremni. Da bi bio u stanju da ostvariš kvalitetne međuljudske odnose, potrebna je neka elementarna doza otvorenosti prema drugom/drugačijem, a to izostaje kod mnogih ljudi. Mada, kod nas i nije tako strašna situacija, mi smo ipak po mentalitetu - čist Mediteran, u smislu intenzivnog života na ulici, interakcije. Tako da, mislim da ovde ima nade. Na kraju dana, čoveku ostaje čovek i mislim da će potreba za drugim, koja je prirodna, biološki uslovljena, uvek naći svoj put. U poslednje dve godine sve se jače čuju ženski glasovi u mnogim sfera-

ma, pa i kulturi i umetnosti. Međutim, koliko je žena danas, u bilo kojoj oblasti života zaista slobodna, da li stvarno možemo staviti svoju autentičnost ispred očekivanja društva?

Pa sad, pitanje je šta to znači da je neko slobodan? Svima su nam slobode uskraćene, u svim oblastima života, živimo u jednoj opštoj nekulturi, u necivilizacijskim okvirima, a to čak i ne shvatamo. Naravno, odnos prema ženi mnogo govori o civilizacijskom napretku i o tome gde se mi krećemo. Ne mogu ni da mislim o ženskim „slobodama” i potrebi da se iskaže autentičnost, kad su žene najčešće bazično ugrožene. Nasilje je dominantan i normalizovan jezik. Za mene sloboda predstavlja pojam samostalnosti i ljudskog integriteta. I to je jedna obična, prirodna stvar, od koje se polazi, a mi tek treba tu da stignemo.

Kako da prestanemo da se opterećujemo težnjom da neprestano budemo bolji u vremenu u kom nam svaka reklama implicitno poručuje da „nismo dovoljno dobri”?

Kod moje generacije, takve poruke su najčešće dolazile od autoriteta i mi

smo se protiv toga dosta bunili. To je imalo smisla, jer smo se učili konfrontaciji, odrastali tako, stvarali neki kritički okvir. Danas nema bunta, ni u priči, autoriteti su reklame i konzumeristička politika. Njima je u interesu da si ti gadan, pa da te oni poboljšaju, a sad, ako smo tako glupi, da se pecamo na to, niko nam nije kriv. Da mi neko sa reklame kaže - nisi dovoljno dobra, ja bih se baš onako, od srca nasmejala. A ljudi bi morali da šire svoje vidike, da čitaju, putuju, istražuju, vole, da budu posvećeni roditelji, pa će onda i deca imati jače utemeljenje i neće se baviti takvim glupostima i misliti kako da se bolje predstavljaju. To je odlika palanačkog mentaliteta. Najbolji ljudi koje sam ja srela u životu uopšte ne izgledaju kao najbolji ljudi, oni nikad ne bi ni stigli do reklame.

Kada sam pre svega otkrila tvoju poslednju zbirku „Dani punog meseca” prvi utisak koji sam imala o pesmama bio je da, iako govore o svim onim svakodnevnim malim, a tako velikim stvarima, nekako navode da čitam

iznova i iznova, svaki put pronalazeći u njima nešto novo, neki novi sloj sopstvenog duha, neka nova pitanja. Da li je to slučaj i sa stvaranjem, odnosno koliko tebi pisanje i čitanje pomažu da iznova „pronalaziš sebe”?

Ovo se sad naslanja na ono o čemu smo govorile, a tiče se direktno slobode. Dakle, sloboda se odražava u ljudskom integritetu, a da bi ga čovek stekao, on ne može samo da „prođe” kroz život, potrebno je da nešto nauči, da se kao duhovno, intelektualno i praktično biće - otvori, da nađe u sebi najsvetlije potencijale, da se dâ drugima i da ne grabi samo za sebe, potrebno je taj život proživeti sa nekom idejom, sa svešću da smo samo deo nečega pre i posle nas. To nam daju knjige. I kada ovo kažem, ne preuveličavam, književnost ima tu sveobuhvatnost i katarzičnost i meni se čini da su ljudi koji čitaju, spaseni. Naravno da nas čitanje i pisanje dovode do sebe i spasavaju (i od sebe i od sveta). Inače sam sklona sumnji, ali tu sam načisto.

Zašto bi, iako će život nekad biti zver, trebalo da uvek činimo dobro?

Ako nešto treba da kažem poezijom, onda kažem to, jer će to, u konačnici, napraviti najmanje štete. Naravno, u praksi je to nemogućno, ali moramo negovati bar neku etičku ideju. Delovati iz dobre namere nas stavlja u ak-

tivnu poziciju, gde sebi stvaramo privid da možemo da utičemo na stvari i da postoji neki pravedan poredak. I da se vratimo na početak - upravo dobro delovanje nam omogućava integritet i ostvarivanje punog potencijala. Jer biti čovek, to je velika stvar, a biti dobar čovek, to znači da nismo skroz dangubili ovde na zemlji.

Naša gastro inspiracija ovog meseca je Željka Klemenčić, hrvatska novinarka, urednica, gastro guru i članica žirija u kulinarskoj emisiji „Tri, dva, jedan – kuhaj”. Njen gastro magazin Mrvica, iako je nažalost prestao da izlazi nastavio je da se kupuje kao kolekcionarski primerak, a tekstovi su nastavili da izlaze na istoimenom portalu. Proteklih godina Željka je izdala nekoliko kuvara, od kojih je najnoviji Zelen (manifest minimalizma) , objavljen pre samo par dana, a koji je bio i dobar povod da konačno porazgovaram sa ženom u čijim receptima i tekstovima uživam već godinama.

Kako započinješ dan?

Budim se radno, oduvijek. A sada imam i sina koji je ranoranilac. Dižemo se oko 6, pijemo čaj. Oko 8h doručkujemo zajedno. U međuvremenu čitamo, slušamo muziku, slažemo legiće i još jedno osam aktivnosti prije polaska u vrtić. Jutro nam dugo traje. Da li ti se odnos prema hrani promenio od kad je i sama uzgajaš?

Da, sada jako težim pojednostavljivanju. I još više cijenim svaku namirnicu. Manje razmišljam što ja želim, više gledam što priroda nudi pa se tome prilagodim. Koji je tvoj omiljeni ritual u kuhinji?

Nemam nekih osobitih rituala. Volim kuhati sva jela u velikom loncu, volim kad je nešto jednostavno i slasno, volim okupljati društvo oko stola. Nije mi gušt kuhati samo za sebe. I volim mijesiti tijesta. Rad rukama me opušta i prazni glavu.

Koje su to sezonske namirnice koje će igrati glavnu ulogu u tvojoj kuhinji ove zime?

Kiseli kupus i kisela repa! Volim živu hranu, i obožavam sve proizvode nastale uz pomoć prirodne fermentacije i živih kultura. Zato je kiseli kupus moja omiljena zimnica. Sada mu je konkurencija jedino kimchi. Gotovo uz svaki obrok jedem prirodno ukiseljeno povrće. Hrana koja je dobra za našu mikrobiotu čini nas ne samo zdravima već i sretnima. Znam da nisi neko ko voli ušećerene scenografije i recepte iz kuvara i sa blogova koji su već hiljadu puta viđeni, zato bih volela da znam koji su to najsnažniji aduti iz tvoje kuhinje kojima ćeš častiti svoja i nepca dragih ljudi? Kako izgleda tvoj zimski, praznični meni? Imala sam i ja raznih faza, kao mlada kuharica isprobavala sam puno različitih recepata, uključujući i neke vrlo komplicirane, i jako sam voljela peći kolače. Ali s godinama sam se zasitila.

Zbog prirode svog posla kušam puno različite hrane, uključujući i onu koju su skuhali vrhunski kuhari. Odradila sam devet sezona u žiriju kulinarskog showa, tamo kušam doslovce stotine raznih namirnica dnevno. Normalno je da sam prezasićena. Zbog toga kod kuće kuham vrlo jednostavno. Puno truda i vremena ulažem u nabavku najboljih namirnica. S takvim materijalom onda nije teško kuhati. Kuhamo i muž i ja, pa podijelimo dane i poslove. On kuha za Badnjak, ja za Božić. Izbjegavam pretjerivanje. Na Božić smo jeli juhu od domaće patke, onda sporo pečenu patku s mlincima i pečenu ciklu. Pekla sam samo dvije vrste kekse, jedne po izboru muža (biscotti od badema), druge sa sinom kao ukrase za bor (gingermen). Moja mama je zamijesila makovnjaču. Dakle, teška klasika i ništa grandiozno. Možeš li da podeliš sa našim čitaocima tvoj trenutno omiljeni recept od sezonskih namirnica?

Dat ću vam svoj recept za jedno meni novo varivo – od poriluka i pšenice s čipsom od celera.

Sastojci:

· šalica zrna pšenice iz ekološkog uzgoja · cug maslinova ulja · 2-3 poriluka · pola glavice celera

· litra pilećeg temeljca · sol, papar · kurkuma, crni kim, timijan · žlica kiselog vrhnja

Priprema:

Pšenicu namočite u vodi preko noći. Vodu bacite. Kuhajte pšenicu u novoj vodi oko 50 minuta. Ocijedite. Ugrubo narežite poriluk pa ga dinastajte na ulju. Dodajte sitno nasjeckani celer, pšenicu i podlijte temeljcem toliko da bude razom pokriveno. Pustite neka se kuha dok sve ne postane gusto i lijepo kremasto. Provjerite začine, po želji dodajte kurkumu, crni kim i timijan. Kad maknete s vatre u varivo umiješajte žlicu kiselog vrhnja. Po želji poslužite s čipsom od celera.

Foto: Mario Kučera

Redovno čitam tvoj blog i mnogo mi se sviđa ne samo način na koji govoriš o hrani već i spremnost da na sebi isprobaš različite načine ishrane. Metodom „sama svoj zamorac“ testirala si različite gastronomske pristupe. Jela si sirovo, spore ugljene hidrate, pridržavala si se višednevnog posta, a od nedavno sprovodila i autoimuni paleo protokol uz partnera. Šta si u tim eksperimentima naučila o sebi, ali i o tome kako određena hrana utiče na telo, emocije i misli? Stalno dolaze novi trendovi, a nutricionizam dosta zbunjuje ljude – ono što je prije deset ili dvadeset godina bila proglašeno smrtonosnim sada je zdravo (recimo mast). I obratno. Kako me ta tema jako zanima, utjecaj prehrane na naše tijelo i misli, nemam druge nego da provjerim na sebi nove znanstvene tvrdnje. Nije lako dati jednostran odgovor na pitanje što bi čovjek točno trebao jesti da bude zdrav i sretan. A to mi se čini dosta važno. Ukratko: ako želite jednu preporuku s kojom nikad nećete pogriješiti ona glasi – više povrća, osobito lisnatog zelenog. I – njegujte svoje dobre bakterije. Na tim sam premisama napravila novu knjigu.

Upravo povod za naš razgovor na kraju ove godine je i tvoja knjiga „Zelen“ koja je pre samo nekoliko dana izašla iz štamparije. Divlje bilje, lisnato zeleno, zdravo i ukusno, mogu samo da pretpostavim kakve nas lepote čekaju između misterioznih korica. Šta je srž ove knjige i razlog zašto si odlučila da se baš sad baviš pomenutim temama? Čini mi se da nam svima treba poticaj da jedemo više zelenog lisnatog povrće i žive biljne hrane u svom izvornom obliku. Ovog puta tvoj partner u radu na novoj knjizi je sjajni hrvatski fotograf Mario Kučera, sa kojom si i ranije sarađivala, a iz te saradnje na časopisu Mrvica potiče i fotografija Pomfrita uvijenog u EKG otisak (bravo za razigranu ideju!) koju čitaoci mogu dobiti ukoliko poruče limitirano izdanje knjige. Kako je izgledala vaša saradnja ovog puta? Šta čitaoci mogu da očekuju u vizuelnom smislu?

S Kučerom dugo radim i surađujem. Kad sam počela razmišljati o novoj knjizi odmah sam je vidjela s Kučerinim fotografijama. On je strastveno posvećen

bilježenju motiva iz prirode. A i njegov dramatični stil sviđao mi se za ovu temu. Htjela sam da bude čisto i moćno. Sledeće logično pitanje, koje znam da će zanimati čitaoce u Srbiji je kako mogu dobiti svoj primerak? Planiraš li da organizuješ neka gostovanja i promocije u Beogradu ili nekom drugom gradu u Srbiji?

Na žalost, knjigu ne dostavljam u Srbiju, zasad. Jednostavno je preskupo – poštarina košta skoro kao knjiga, pa stvarno nema smisla. Povremeno ljudi inzistiraju da im pošaljem izdanja u Srbiju pa se snalazimo. Voljela bih doći u Beograd i napraviti promociju, vidim po društevnim mrežama da ima puno ljudi tamo koje zanima ovo što radim. Možda da vi to organzirate?

;) Spominjala sam već u nekoliko navrata tvoj časopis, i sad shvatam da neki čitaoci možda nisu upoznati sa konceptom magazina koji si pokrenula. Mrvica je krenula u januaru 2013,

Plezir se zvanično rodio u septembru iste godine (iako mnogo pre u mojoj glavi) pa tako možemo reći da smo generacija. Danas je medijska scena sasvim drugačija, ne samo u regionu, nego globalno… print je u velikoj krizi, nezavisni magazini kako-tako opstaju, a i portali su masovno krenuli da naplaćuju pretplate. Mrvica nažalost već neko vreme ne izlazi ni u printu niti onlajn (za neupućene - prvih nekoliko brojeva časopisa je bilo onlajn), ali vaš šop vredno radi i, i dalje se

kupuju stari kolekcionarski primerci. Da li si razmišljala o novim izdanjima magazina i da li će biti novih priča na portalu uz redovno ažuriranje blog sekcije (koju ne propuštam)?

Sigurno će biti još izdanja. Magazin u onom ritmu deset brojeva godišnje više nije moguće raditi jer je print postao preskup. Svi smo ograničeni i tom nemogućnošću normalne distribucije u regiji. Zato se gase i mainstream izdanja. Ali moje iskustvo kaže da ljudi žele ozbiljan proizvod, i mislim da će takva neka kolekcionarska izdanja preživjeti. Zato ja volim raditi bogato ilustrirane knjige. To nije potrošan proizvod koji brzo stari. Zato mi prodajemo i stara izdanja. Čime ti hraniš svoju inspiraciju? Šta i koga voliš da gledaš/slušaš/čitaš?

Za nadahnuće mi je najvažnije da sam dobro – da se osjećam fizički i pshički dobro, da imam vremena za sebe, da me ne melje neumoljivi mlin rutine... Onda kreativnost sama dolazi. To je za mene najljepši posao na svijetu – stvarati nešto novo. Imam veliku potrebu za tim. Slušam puno muzike, čitam puno različitih žanrova od svjesnog roditeljstva do mi-

krobioma, na to gledam kao na hranu za dušu.

Sa rođenjem sina Pere, otvorile su se i neke nove teme, pa si tako iznedrila kuvaricu i radionicu „Srećno dete koje jede sve”. Možeš li da približiš našim čitaocima ideju iza knjige i radionice?

To je došlo spontano i bez velikog planiranja – željela sam zabilježiti taj period života, u kojem sam zbilja uživala, sačuvati sva naša iskustva. A mame su se često javljale s pitanjima i nesigurnostima vezanim uz prehranu... Pa sam napravila tu praktičnu knjižicu.

Šta bi bio tvoj savet roditeljima koji žele da od najranijeg uzrasta stvore dobre navike u prehrani kod svog deteta?

Prehranu treba staviti visoko na listu prioriteta. Od prvog dana djetetu nuditi raznoliku prirodnu hranu u njezinom izvornom obliku. Izbjegavati svu kupovnu hranu i rafinirane proizvode. I što ranije dijete uključiti u obiteljske obroke – djeca uče gledajući nas. Najbolji način da naučimo djecu dobro jesti je da se mi sami dobro hranimo.

Kako se na naše napore da decu naučimo da jedu nutritivno bogatu hranu nadovezuje način ishrane u vrtićima i školama? Koliko je tu posla na roditeljima da naprave dobru matematiku kada je reč o unosu hranljivih materija na dnevnom nivou? Džejmijeva

„Revolucija u ishrani” je u velikoj meri ogolela manjkavosti prehrane dece i mladih u javnim ustanovama, ali od pokretanja njegove kampanje u Britaniji i Americi prošle su godine. Kakva je situacija u Hrvatskoj na tu temu?

svoj maksimum. Ne očekujem puno od sustava. To će ići polako.

Spomenula sam da nisi samo konzument dobre hrane već imaš iskustva i u radu u bašti. Da li i dalje uspevaš da se baviš baštom uz sve obaveze oko šopa, slanja i pisanja kuvara, održavanje radionice, angažman kao članica žirija u jednom kulinarskom TV šou i brigu o sinu?

Trenutno imam samo četiri povišene gredice u svom dvorištu, to sam napravila kao pokazni vrt svom sinu.

U Hrvatskoj postoji inicijativa za podizanje kvalitete u vrtićima i školama, na tome se radi, ali ako se mene pita, situacija je još uvijek dosta loša. Bolje je nego kada smo mi bili djeca (mi, recimo, nismo imali voće u vrtiću svaki dan), ali još uvijek to nije ni blizu onome što bi trebalo biti. Ne polažem puno nade u sustav, ja mislim da je prehrana odgovornost roditelja. Naš je utjecaj tu daleko najjači. Zbog toga se ja tu trudim dati

Sve je biljke prošle godine zasijao i zasadio sa mnom. Ozbiljan vrt trenutno nemam, ali sigurna sam da ću uvijek saditi barem nešto. Zbilja uživam u tome, i to jako podiže kvalitetu života. Evo, čak i jutros, usred zime, nabrala sam hrpicu rikule za doručak. Imam još blitve, raštike, nešto brokule. Ništa mi ne može zamijeniti taj osjećaj da je nešto bilo živo prije dvije minute, a sad je u mom tanjuru.

Da li prilikom pripreme za slikanje kuvara pa i u svakodnevnom životu imaš viškova hrane i šta radiš sa njima, kako se boriš protiv propadanja i bacanja hrane?

Često imamo previše hrane, premda se trudim ne gomilati. Pakiram obitelji i prijateljima, jedemo podgrijano, pravimo nova jela od ostataka. Zbilja se trudim ne bacati. Kako se blizina šume odražava na vašu ishranu? Svjesnija sam prirode, svjesnija sezone. Sezona obilja i sezona hibernacije dobar su poticaj da i mi pratimo te ritmove. Usto, skupljam i berem sve divlje - od medvjeđeg luka i koprive, divljih jagoda i cvijeta bazge do vrganja i kestena.

Koja priča/događaj/pojedinac su obeležili tvoju 2022. godinu?

U poslovnom smislu – knjiga Zelen. Puno toga meni jako važnog je u toj knjizi. Koju zelenu naviku bi volela da uvrstiš kao deo redovne rutine u 2023. godini?

Voljela bih proširiti vrt, napraviti veće i ozbiljnije povišene gredice. Pa onda zasaditi svega... To mi je zbilja gušt.

Foto: Maja Danica Pečanić

Intervju: Zvjezdana Gvozdenović @stella_iro Fotografije: Duško Miljanić, privatna arhiva

Svaka zemlja, koliko god mala ona bila, ima nešto čime bi se mogla dičiti. Za Crnu Goru je najčešći reprezent pitoreskni kontrast planina i mora. Ja bih rekla da su to ipak ljudi poput Milene Živković.

Kraj je sunčanog oktobra u trenutku kada Milena i ja, dvije Crnogorke posve dijametralnih generacija, sjedimo svaka za svojom aparaturom u svom prostoru i u dvije različite države, čekajući da započne naš prvi susret. Milenu predano pratim već godinama i na samom početku mi je bilo jasno da ne svjedočim klasičnom prototipu savremene umjetnice. Njen content bio je jasan i relevantan, a Milena na Instagramu odisala je lucidnošću i humorom. Ono što nisam očekivala je da će stvar-

na Milena, van okvira društvenih mreža po kojima je mnogima poznata, prevazići sva moja očekivanja i da će mi naš kratak razgovor biti nešto na šta ću se zasigurno vraćati u periodima u kojima budem preispitivala ličnu, ali i kolektivnu budućnost u ovom malom kutku svijeta koji dijelimo. Taj mali kutak zvan Balkan, podjednako proganja i starije i mlađe, koliko kao blagoslov, toliko kao prokletstvo. Upravo je za kreativce čest izvor inspiracije, ali i neizbježne tegobnosti koja ih označava kao bića sklona utopijskim idejama za koje se čini kao da se jednostavo ne uspijevaju primiti na našem kršu. Milena nam pokazuje da se jedna „utopija” ipak može živjeti. Sve što je potrebno? Učiniti stvarnost vašim igralištem - i na njemu započeti malu revoluciju.

U toku pripreme intervjua, prisjetila sam se riječi Jozefa Bojsa: ”Man is only truly alive when he realizes he is a creative, artistic being.” Tvoji radovi nam ukazuju na neraskidivu vezu života i umjetnosti (koju često osuđujemo na zaborav), ali i kreativnosti kao prirodnog stanja. Umjetnost je, naglašavaš, ne samo estetska, već i duhovna praksa unutar koje se istražuju životna iskustva. U vremenu u kojem je i dalje ustaljeno mišljenje da umjetnost treba ostaviti umjetnicima, a „običnom” čovjeku njegove svakodnevne muke i trivijalnosti kojima se ograđuje, da li umjetnost može imati i svoju praktičnu stranu i približiti se i najostrašćenijima?

predavanjima kažem da nije važno ko stvara, a ko konzumira umjetnost, jer se nekada može desiti da čitalac ima snažniji impuls inspiracije i doživljaja od samog pisca koji je pisao to djelo. Svjedočili smo i za vrijeme pandemije korona virusa kako je umjetnost najpotrebnija upravo u kriznim vremenima. Sve revolucije u umjetnosti su u takvim vremenima i nastajale.

„Ako mislimo da fali inspiracije, isto je kao da mislimo da fali vazduha”. Fascinantno je kako i sama etimologija riječi dovodi u vezu ta dva termina. Inspiracija je od najranijih dana bila nešto što nam utjerava vazduh u pluća (od latinskog inspirationem odnosno inspiratio-uvlačenje vazduha u pluća)!

Samo zamislite svijet bez muzike, filma, mode, pozorišta, arhitekture, književnosti… To je u startu skoro pa jezivo zamisliti. Dobar dio ljudi ne shvata da je umjetnost neprestano prisutna u njihovoj svakodnevici, doduše u različitom kvalitetu. Kada je Jozef Bojs rekao da je svaki čovjek umjetnik, nije mislio da svaki čovjek treba da stvara umjetnička djela, već da umijećem življenja doprinosi sebi, prirodnoj okolini i boljem društvu. Često na svojim

Kako li smo onda olako zaboravili na nju i beketovski je otpisali kao nešto na šta se čeka? Da li je u pitanju nezainteresovanost, neznanje ili nešto mnogo ukorijenjenije u naše društvo? Da li postoji kontrateza čekanju, ona koja bi nas probudila iz opijenosti rutinom i uz koju bi iz dana u dan po malo mijenjali svijet?

Kada bi znali da će u prostoriji u kojoj boravimo izbiti požar naravno da bi ve-

likom brzinom, bez čekanja izašli iz tog prostora. Teško da bi neko za to bio nezainteresovan, letargičan ili se nadao da će se dogoditi neko čudo. Radi se o nivou svijesti. Ljudska priroda je osuđena na zaborav. Veći dio čovječanstva se oslanja samo na četiri čula, život na autopilotu. Veći dio života provodimo u kolektivnoj mentalnoj čekaonici. Najveći problem je što ovoga nijesmo svjesni. Umjetnost može biti budilnik, poziv na igru pa i priprema za prelazak (smrt). Samim tim je umjetnost i duhovna praksa, korektiv društva i pomoćni vazduh. Često se miješaju umjetnost i kreativnost. Umjetnik može da naslika sliku ali ne znači da je time izrazio svoj kreativan potencijal. Neko ko je npr. pravnik, ekonomista ili kuvar može nekad kreativnije da se izrazi od slikara koji slika umjetnički rad. Što znači da kreativnost nije namijenjena umjetnicima, već svakom čovjeku. To je jasno iskazao Karl Gustav Jung kroz arhetip homo creator.

Često govoriš kako inspiraciju pronalaziš u stvarnosti i u isječcima svakodnevice. Kako izgleda tvoja svakodnevica?

svakodnevici, pa vježbam fokus. To je jako važan segment moje umjetničke prakse.

Računam da je moj pravi ulazak u umjetnost i uranjanje u svakodnevicu kao polje inspiracije započelo na Fakultetu likovnih umjetnosti na Cetinju u toku pripreme magistarskog rada „Jedan dan”. Istraživala sam najobičnije stvari, trenutke i događaje u jednom danu. Tražila sam male katarze, najčešće kroz narativ dnevne sunčeve svjetlosti u prostoru. Tada sam se odmakla od potrebe da stvaram samo estetske slike i demonstracije talenta pod uticajem akademizma, već me zanimao život, tj. brisanje granica života i umjetnosti. Konceptualna umjetnost tada postaje nešto najbliže mom senzibilitetu. Jedan dan, sam po sebi postaje umjetničko djelo. Svoje radove ne zaključujem u gotov rad ili određen pravac, već su oni postali dokumenti posmatranja, podložni neprestanoj promijeni i istraživanju. Moja svakodnevica je sasvim jednostavna, s tim što je obojena sviješću da se taj dan nikad više u tom sadržaju neće ponoviti, i u tom kontekstu je jedan dan zaista kao jedno djelo. Često padam u zaborav za sva ta mala čuda u običnoj

Znamo da je uspješan projekat često rezultat dobro povezanog tima i vrijednosti koje zajednički kultiviše. Zaista, rijetko koji projekat može proći bez pomoći asistenata i saradnika. Mješanac Šugi i tele Điđo su poznati svima koji te prate. Ko čini ostatak tvoje ljudske snage?

Oduvijek sam čeznula za asistentima. Na kraju sam ih i dobila i to prvo kroz životinje. Moj pas Šugi je zaista tehnički asistent, nije štos niti šala, jer da nije bilo njega u toku pandemije korona virusa ne bi nastao projekat Mentalna ekologija . Svi koji su imali psa u toku trajanja karantina imali su veću slobodu kretanja. Sada mi sa ove vremenske distance zvuči nevjerovatno, ali tako je bilo. Taj period mi je označen kroz najduže šetnje po prirodi. Sa druge strane, tele Điđo postalo je asistent za zakon o biootpadu. Njegovu zanimljivu priču možete i pogledati, jer su o teletu Điđu čak urađene i dvije emisije!

Tim sa kojim radim i razvijam umjetničke projekte su moje prijateljice, ekonomistkinja Jasna Drašković i psihološkinja i profesorica Andrijana Popović. One su prve prepoznale vrijednost ovih projekata. Čak su i meni samoj objasnile koliko je to vrijedno i važno, na čemu sam im beskrajno zahvalna. Treći član našeg tima je književnica Natalija Đaletić koja čini važnu kariku u daljoj implementaciji ovih projekata. Sve ovo ne bih mogla sama! Dobar tim je vrijedniji od najbolje ideje. Kako često iskustveno ističem, veća je umjetnost realizovati ideju nego je osmisliti.

stao poput galerije. U vremenu u kojem je imperativ uklopiti se u tokove kapitalizma i institucionalnog aparata umjetnosti, ti ih na neki način uspijevaš zaobići. Društvene mreže i njihova sveprisutnost danas su sposobne mijenjati narative. Da li si od početka bila svjesna pojedinih dobrih strana društvenih mreža ili su ti se njihove prednosti ukazivale vremenom?

Prepoznatljiva si, između ostalog, po svom Instagram profilu na koji bilježiš tvoje akcije, bile one mikro ili makro oblika. Ž-art je u tom nastojanju po-

Društvene mreže su dobar alat, informacioni kanal i platforma za plasiranje ideja koje mogu biti na opštu korist. Uopšte nisam bila svjesna dobrih strana društvenih mreža, jer se sve jako brzo mijenja. Ja koristim opciju story za ekološko umjetničke kampanje, a postove za virtuelnu art galeriju.

Odavno je sve pomiješano, privremeno i ubrzano. Avangarda preko noći postaje mejnstrim, kapitalizam neprestano od revolucija stvara brend, pa se u tom haosu treba snaći. Najbolji alati za bilo koju vrstu haosa su iskrenost, ljubav i kontinuitet.

Upravo preko Instagrama najviše saznajemo o tvom kreativnom kursu „Disciplina mašte” i projektu Mentalna ekologija, koji je dio kursa. Da li se mašta može disciplinovati ili je pomalo nestašan sudionik? Kome je sve namijenjen tvoj kurs i koji su njegovi ciljevi?

obzira na talenat. Na primjer, ja sam maštala da moj umjetnički rad bude istraživanje, što znači da umjesto slike i crteža izlažem kreativni kurs i ekološko umjetnički projekat Mentalna ekologija. Sjećam se da mi je dugo bila potrebna jedna vrsta misaone discipline, u smislu da u ovo vjerujem, da mi vremenom ne „ispari” iz glave i odustanem jer mislim da je nemoguće, nepotrebno i nedovoljno dobro.

Albert Ajštajn je za maštu rekao da je to inteligencija koja se igra. Disciplina u kontekstu ovog programa nije nešto rigidno, ustrojeno, već disciplinom možemo maštu pretvoriti u realnost, kako ne bi sva mašta ostala zatočena u mislima. Taj prelaz i transformacija mašte u stvarnost zahtijeva disciplinu. Grčki filozofi su odavno govorili o tome, o putu ideja u kojem ne može da se preskače posvećen rad. Kreativni kurs Disciplina mašte se bavi artikulacijom kreativnog potencijala i njegove primjene u svakodnevnom životu bez

Pravcima u kojima tvoj projekat Mentalna ekologija ide nas iznova uspijevaš iznenaditi. Ljetos su u pilot projektu učestvovali školarci. Rekla si da djeca nisu čistila, već su se inspirisala. Njihova akcija postala je igra. Kako su djeca reagovala na cjelokupni projekat? I da li su, kao koliko-toliko još uvijek neopterećena bića, bliža svom prirodnom, kreativnom egu? Kako je tebi bilo sarađivati i inspirisati se sa njima? Da li si možda došla do nekih novih saznanja/ideja/uvida?

Mentalna ekologija pored edukacije u oblasti savremene umjetnosti podstiče na male, kontinuirane akcije kod svakog pojedinca. U radu na pilot projektu sam otkrila dragocjenu činjenicu - da je

čovjek koji razvija svoj kreativni potencijal istovremeno i ekološki osviješten. Posebno me iznenadilo to što djeca imaju iste potrebe kao i odrasli. I njima je dosta neprestanog dokazivanja i takmičenja, polako postaju imuni na trendove… I ona žele da prošire svoju kratkoročnu pažnju i slušaju nove priče. Osjetljiviji su po pitanju ekologije i za razliku od odraslih više vjeruju u snagu pojedinca.

Uplivi tog vida kreativnog obrazovanja u tokove formalnog obrazovanja nešto je novo u našem sistemu. Naš sistem obrazovanja, koji se pretjerano ne razlikuje od sistema u regionu, poznat je po uniformnosti i pomalo zastarjelim metodama podučavanja. Da li u jednoj tako zatvorenoj sferi koja se tek od nedavno počinje otvarati ima prostora i želje za novim i drugačijim pristupima?

Odavno je po tom pitanju sve rekao Nelson Mandela. Ako želimo mijenjati svijet, promijenimo obrazovanje! Nevjerovatno je da se predmet Likovno obrazovanje nije promijenio od 19. vijeka. Djeca i dalje nose blok 5 u plastičnim futrolama kao i mi osamdesetih,

zadnji Titovi pioniri… A svijet se sprema za seljenje na Mars! Nevjerovatno je da u školama u eri vršnjačkog nasilja nemaju obavezne predmete koji razvijaju empatiju, odnos prema sebi, mentalnom zdravlju i očuvanju prirode. Zato je dugoročni plan i misija ovog projekta da Mentalna ekologija postane predmet u osnovnim i srednjim školama.

njima trajao kratko zbog njihovih dnevnih obaveza da grad bude čist, ali su za to kratko vrijeme ostavili snažan utisak na mene.

Projektu su se pridružili i radnici gradske čistoće. Koliko im je, izvan prirode njihovog posla, koncept održivosti poznat i značajan? Da li su ga mogli prepoznati u svojoj profesiji? Kakav je bio njihov pristup radionicama?

Bojs govori da je cilj umjetnosti osloboditi ljude, što implicira da je umjetnost nauka o slobodi. Govoreći o slobodi, projekat si prezentovala i zatvorenicima u ZIKS Spuž. Da li je bilo zahtjevno približiti im umjetnost i način na koji ona može biti faktor oslobađanja individue? Kako im, na umjetničkoj ravni, približiti šta je sloboda i šta znači biti slobodan?

To je bilo sjajno iskustvo! Radnici gradske čistoće u Podgorici su na čelu sa njihovim direktorom Andrijom među prvima iskazali interesovanje za ovaj program, što je jedinstveno na ovim prostorima. Takođe su pristali da se kurs održava ponedeljkom u sred radnog vremena, uz obrazloženje da je rehabilitacija umjetnosću zaposlenih potrebna upravo na početku nedjelje. Kod pojedinaca iz te grupe se pokazao snažan kreativan potencijal. Kurs je sa

Jedan od glavnih motiva za održavanje kreativne radionice i edukativnog programa u zatvoru sa grupom ljudi koji su lišeni slobode je sociološko i umjetničko istraživanje na temu: ŠTA JE TO SLOBODA? Šta je to mentalna sloboda i ko je danas u tom smislu slobodan? Kako čovjek može da doprinese društvu iako je lišen slobode, osuđen i kriv? Da li umjetnost oslobađa i kako? Kako se vrijeme u zatvoru može kreativno iskoristiti? Sada dok pričamo o ovome ne znam odakle sam imala hrabrosti

da stignem u ZIKS sa ovim pitanjima. Valjda mi je dobra namjera i čežnja za odgovorima (slobodom) otvorila put… „Umjetnost zaista oslobađa”, ovo je zapisao jedan od štićenika na kraju kreativne radionice. Ovaj komentar ima višeslojnu snagu i značenje. U toj izjavi je rečeno dosta toga o umjetnosti, o čovjeku i o slobodi, pogotovo zato što je napisano iz neposrednog iskustva. Dolazim do dragocjenog zaključka svjedočeći potrebi ljudi koji su lišeni slobode, da nijesu lišili sami sebe potrebe za stvaranjem i da im to niko ne može oduzeti. Posebno me iznenadilo kada je nekoliko njih reklo da im u zatvoru fali vremena i da im je često žao da odu da spavaju. Taj razgovor u ZIKS-u me je obogatio snažnim osjećajem empatije prema čovjeku - i onom na slobodi koji nije slobodan u smislu mentalne slobode, i onome koji je u zatvoru, a povremeno doživljava slobodu kroz san, misli, zanesen maštanjem i na kraju kroz umjetnost. Ovo iskustvo će

posebno značiti i uticati na razvoj programa Mentalna ekologija kao i na moju dalju umjetničku karijeru.

Vidjeli smo da Mentalna ekologija uspješno pronalazi svoj put i do posve različitih grupa ljudi. Da li si zapazila nešto univerzalno u svima njima?

Mentalna ekologija nema usku ciljanu grupu, namijenjena je svima. Onima koji je ne razumiju može postati trend i to nije loše. Ljudi prirodno imaju potrebu da se kreativno izraze, da po malo doprinesu kroz lični aktivizam i sve to na jedan drugačiji način.

Ekologija je postala svojevrsni buzzword poslednjih godina. Međutim, kada pričamo o otpadu spolja, da li ikada razmislimo o svim vrstama otpada koji taložimo iznutra?

protestuje protiv devastacije prirode i poziva na humanost, nego i predlaže konkretna rješenja i estetske rekonstrukcije prirode! Ekološki pristup umjetnosti ogleda se u tome što umjetnik više ne želi biti pasivni posmatrač prirode, već se približava prirodi i ulazi u nju.

Koje su to male akcije, dostupne i moguće svima, kojima bi se iz dana u dan mogli postepeno oslobađati i onog spoljašnjeg, ali i unutrašnjeg otpada?

Jedina kultura koja trenutno dominira je kultura sukoba u kojoj učestvuju svi, kulturni i nekulturni. Nije otpad samo fizičko smeće koje proizvodimo svakodnevno. Misaoni otpad posebno zagađuje okolinu. Pitanje ekologije nije namjenjeno samo ekspertima. Njima se jednako bavi i sve veći broj umjetnika. Tako su 70-ih godina nastali različiti pravci ekološke umjetnosti: land art, earth art, outside art, environmental art i slično. Umjetnost koja ne samo da

Predložiću nekoliko mikro akcija koje se odnose na nove navike i novi fokus, a one su i dio programa Mentalne ekologije. Nova navika može biti da razvijete svoj odnos prema vodi, od toga da smanjite kupovinu plastičnih flaša, kupite filter ili pravite solarnu vodu. Držite je par sati na suncu i svjesno pijte tu dragocjenu tečnost. Slično možete uraditi sa hranom: isključiti nekoliko proizvoda koji su u plastičnoj ambalaži, obično nezdravi, kreativno ih kompenzirati za nešto što možete sami napraviti. Zatim su tu i mikro vježbe za fokus na boju i oblik. Gdje god se nalazite i šta god da radite u vašoj svakodnevici obratite pažnju gdje se sve pojavljuje npr. pla-

va boja ili kvadrat, opažajte i učite da gledate. Na nekoliko trenutaka u miru samo posmatrajte svijet oko vas. Svaki naredni dan odaberete neku drugu boju i oblik. Ovim fokusom utičete na razvoj kreativnog potencijala. Jedna posebno važna mikro akcija je da dok ste u prirodi sa prijateljima ili psom u šetnji, ponesete kesu i rukavice. Ako naiđete na otpad, pokupite ga. Ta akcija uvijek kratko traje. Otpad je lak i vi se osjećate lijepo kada put kojim prođete ostane čist. Najdragocjenije od svega je to što sve ove mikro akcije utiču istovremeno na vaše zdravlje, kreativnost i vaše okruženje.

Da li sa nama možeš podijeliti uvid u neki od tvojih narednih projekata?

Naredni projekat je evolucija, implementacija i širenje već postojećih projekata po regionu i Evropi. Moj tim i ja smo u potrazi za strateškim partnerima, kompanijama koje su društveno odgovorne i ekološki osviještene, kako bi u zajedničkoj kolaboraciji nastavili dalje ne zaviseći od sistema. Nažalost, ovakvi projekti bez udruživanja i obezbijeđenog budžeta nemaju dovoljnu snagu da pokrenu lavinu promjena. A promjena može biti druga riječ za slobodu.

Tekst: Vesna Belušević Foto: Library of Congress; Wikimedia Commons

Jedna od prvih asocijacija na Japan je reč gejša. Međutim, u mnogim delovima sveta i u različitim kulturama je reč gejša pogrešno shvaćena i interpretirana. Mnogi su mišljenja da je gejša profesionalna, prefinjena prostitutka, međutim to je potpuno netačno. Gejša (ili geiko kako se češće čuje u Kjotu) je profesionalna zabavljačica tradicionalnih japanskih veština. Gejša znači u bukvalnom prevodu umetnička osoba, a zapravo to su uglavnom mlađe žene koje su profesionalne zabavljačice, vrhunski obučene u raznim tradicionalnim veštinama: ples, pevanje, sviranje japanskih instrumenata, koje isto tako moraju posedovati sposobnost i umeće gostoprimstva. Gejše znaju da vode razgovor, da brzo i duhovito odgovore na razna pitanja, da po potrebi suptilno menjaju teme i čine sve kako bi obezbedile što prijatniju atmosferu i zabavu. Iako je u istoriji bilo slučajeva da se gejša bavi prostitucijom, to nikada nije bilo široko prihvaćeno.

Put do postanka gejše je dug i vrlo je teško postati i održati se dugo kao gejša. Za većinu put počinje oko četrnae-

ste godine kada mlade devojke počinju da se obučavaju. One obično žive u pansionu OKIJA , a vlasnica OKASAN (doslovno prevedeno majka) plaća sve troškove učenicama, uključujući muzičke instrumente, kimona, obuku, hranu i stanovanje, tako da će buduća gejša napraviti pozamašan dug dok ne počne da radi i zarađuje. Godinama nakon završene obuke gejša će vraćati dug okiji i tek kad ga otplati će moći da se osamostali ako želi.

Prve tri ili četiri godine obuke naziva se ŠIKOMI-SAN i tada učenice moraju obavljati kućne poslove kako bi pomogle u održavanju okije, služiti kao pomoćnice gejšama i moraju pohađati stručnu školu NIOKOBA gde uče tradicionalne japanske veštine kako bi naučile da zabavljaju goste. Moraju naučiti da sviraju barem jedan od tradicionalnih instrumenata: KOCUZOMI i ŠIMEDAIKO (vrste bubnjeva), FUE (flauta od bambusa), ŠAMIZEN (žičani instrument sa tri žice) itd. Uče pravilno držanje, hodanje, učtivo ponašanje, manire i pravilno izražavanje i prikladan razgovor sa starijim i gostima.

Sledeći period učenja se zove MINARAJ što u bukvalnom prevodu znači, uči gledajući. Mlađe devojke moraju da pronađu mentorku koju one zovu ONESAN (starija sestra). Učenice mogu da prisustvuju OZAŠIKI (banketi u tradicionalnim tatami sobama) i da posmatraju kako njihove mentorke i druge gejše komuniciraju sa gostima. Na ovaj način će devojke kad završe obuku imati neka iskustva iz stvarnog sveta i poznavati potencijalne klijente.

Nakon što završe svoj šikomi period i uđu u mineraj, učenice će imati svoj zvanični debi nazvan MISEDAŠI. Za tu ceremoniju devojke nose crni kimono sa grbovima i srebrne lepezaste ukosnice u specijalnoj frizuri. Sledi ritual SANSANKUDO, tri puta razmenjivanje drvenih šolja sa sake (uobičajen ritual u šintoističkim venčanjima) gde devojke razmenjuju šolje sa svojim mentorkama. Tada zvanično postaju MAIKO (doslovno prevedeno znači devojka za ples) i ta faza može trajati godinama dok se obuka ne završi. Maiko je tzv. gejša pripravnica i tada poprimaju izgled koji većina ljudi povezuje sa izgledom gejši.

Maiko se šminka izuzetno belom bojom, a usne će biti jarko crvene i neće pratiti prirodan oblik usana, obrve su izrazito crne i kratke. Proces šminkanja traje više od dva sata. Oblače kimona jarkih boja sa dugačkim pojasom oko struka, DARARI OBI , tako zavezan da podseća na cvet ili leptira, cipele OKOBO su visoke oko deset santimetara, dok kosu ukrašavaju ukosnicama od oklopa kornjače. Maiko ima frizuru koju većina ljudi odmah povezuje sa izgledom gejše. Napraviti takvu frizuru je dugačak i skup proces tako da maiko mora da spava na specijalnom jastuku TAKAMAKURA (visok jastuk) da bi očuvala oblik frizure. Ako maiko ne prati to pravilo može biti kažnjena. Izuzetno je neudobno spavati na takvoj vrsti jastuka koji više podseća na ciglu nego na jastuk.

Nakon završetka obuke devojke zvanično diplomiraju od maiko do gejše i tada počinju da zarađuju i da vraćaju dug okiji. Gejše ne mogu da se udaju, žive u okiji, a kad vrate sav dug mogu i dalje da žive u okiji ili mogu da se osamostale. Ako odluče da se udaju ne mogu više da nastupaju kao gejše.

Prve gejše su zapravo bili muškarci, početkom 18. veka, dok su se žene pojavljivale na sceni samo kao igračice, ali do kraja tog veka žene su preuzele sve uloge i tada počinje njihov uspon. Prvobitna uloga gejše je bila pomoćnica OIRAN, elitnih japanskih kurtizana koje su živele u distriktima za zabavu u Edo (današnji Tokijo) i Kjotu. Pošto su se kurtizane plašile da im gejše kradu klijentelu, tadašnji propisi su zabranjivali da uspostave lične odnose sa mušterijama, čak nisu ni smele da sede blizu gostiju. Međutim, vremenom su mušterije počele da gravitiraju ka zabavi koje su priređivale gejše i one su postale glavni pružaoci gostoprimstva i zabave na večerama za velike kompanije i vladine zvaničnike. Popularnost gejši je neprestano rasla i smatra se da je tridesetih godina prošlog veka bilo oko osamdeset hiljada gejši širom Japana koje su zabavljale goste.

Tokom Drugog svetskog rata sve gejše su morale da rade u fabrikama i posle na obnovi zemlje, a kasnije se ponovo otvorio veoma mali broj okija. Smatra se da danas nema više od hiljadu gejši u celom Japanu i to u tri grada: Tokijo, Kjoto i Kanazava.

Tokom posleratne okupacije Japana od strane SAD, veliki broj američkih vojnika stacioniranih u Japanu imao je prve interakcije sa japanskom kulturom i to je dovelo do nesporazuma. Naime, neke žene koje su se bavile prostitucijom su se oblačile kao gejše kako bi privukle pažnju stranaca i to je dovelo do široko prihvaćene konfuzije o pravoj ulozi gejše u japanskom društvu. Mnogi su verovali da su gejše često radile kao prostitutke, ali je istina veoma daleko od toga.

Početkom 21. veka je snimljen film Memoari jedne gejše, po istoimenom romanu Artura Goldena, koji je pružio dosta iskrivljenu sliku, prilagođenu američkoj kulturi. Film je, kao i knjiga, postao veliki hit širom sveta. Nakon što je objavljeno japansko izdanje romana, Mineko Ivasaki, penzionisana gejša, sa kojom je autor uradio niz intervjua pre objavljivanja knjige je tužila Artura Goldena zbog klevete i kršenja ugovora. Golden je u zahvalnici otvoreno naveo ime Ivasaki, a ona je zbog toga primala pretnje smrću jer je prekršila kodeks ćutanja o klijentima. Ivasaki je dobila veliku svotu novca od izdavačke kuće, a kasnije je sama napisala knjigu Život gejše koja

prikazuje potpuno drugačiju sliku od onoga što je prikazano u Goldenovom romanu. Moderne maiko i gejše i dalje su vične tradicionalnim veštinama, vrsni su poznavaoci poezije i književnosti uopšte, bave se kaligrafijom i čajnom ceremonijom. Zabavljaju goste u skupim tradicionalnim japanskim restoranima RJOTEI mestima koja su otvorena samo onima sa veoma dubokim džepom i preporukama.

Međutim, u poslednje vreme gejše i maiko postaju vidljivije i služe goste u Kjotou za vreme festivala cvetanja trešnje pri nekim hramovima, a potom publici prikazuju svoja umeća. Često se mogu sresti u Gionu, starom delu Kjotoa i vrlo rado će se slikati sa turistima. U vrlo zatvoren svet gejši je ušlo i nekoliko strankinja koje su uspele da prođu kroz strogu i tešku obuku i prate sve kodekse ponašanja. Iako mnogi misle da će vremenom gejše potpuno nestati, zaljubljenici u japansku kulturu i tradiciju se nadaju da će gejše pronaći način da nastave da žive i rade u modernom, tehnološki orijentisanom svetu.

Svetlana Vukov, modna dizajnerka poslednjih godina posvećena razvoju aksesoara sa vlastitim potpisom, ovog meseca je žena u fokusu rubrike

MODNI PLEZIR.

Komadi koje je napravila kada je pokrenula brend Svetlana Vukov pre gotovo deset godina, od kvalitetne kože sa drvenim elementima, odavno su deo mog ormara i izgledaju jednako dobro iako ih učestalo nosim, baš kao i oni koji su dolazili godinama kasnije. Oni izgledaju kao da su napravljeni samo za vas, u vašoj boji, zanimljivom obliku na granici između grubog i nežnog, neobični komadi koji govore kako o autorki koja ih izrađuje i njenoj razigranosti i humoru, tako i o nama koji smo njenu poruku prepoznali. I to je nešto što je kao dizajnerku izdvaja, činjenica da je potpuno jedinstvena u vizuelnom izrazu, da ne prati trendove već uporno gradi svoju priču na temeljima promišljeno izvedenih komada koji će biti uz vas godinama. Narukvice, ogrlice, prstenje i minđuše koje izrađuje Svetlana Vukov deo su najuspešnijih domaćih modnih editorijala i možete ih videti na modnoj pisti, kao i u ukusno opremljenoj radnji u Beogradskom dizajn distriktu (u Čumićevom sokačetu), u lokalu broj 17.

Kako započinješ dan?

Započinjem dan svako jutro isto. Šunjam se po stanu u potrazi za skrivenim i mračnim mestom gde ću u miru i tišini srknuti tri puta kafu pre nego što smislim „gimnastiku“ uklapanja i realizovanja obaveza za taj dan.

Koja su tvoja prva sećanja iz detinjstva koja imaju veze sa modom i odevanjem?

Od malih nogu sam volela štikle i male i velike, nakit mi je bio lampinjon za jelku, zavesa haljina, štipaljke za veš minđuše... I naravno u zanosu predstave, mikrofon mi je bio šrafciger. To je taj spoj koji me i danas prati. Zanati, ručni rad, dizajn, mašta…

odevanja. Međutim, on je manji pa mogu da ga celog držim u rukama dok ga pravim, što mi je potrebno. Ceo taj proces od ideje do izrade je drugačiji od izrade garderobe, jer kod nakita u celom procesu izrade učestvujem samostalno, tj. ne zavisim ni od koga. To me je posebno privuklo jer smatram da tako moj kreativni izraz može potpuno da se naglasi.

Dočaraj nam kako izgleda tvoj kreativni proces, od potrage za inspiracijom, rađanja ideje do odabira pravih materijala, uklapanja boja i oblika i sprovođenja zamisli u delo?

Završila si Savremeno odevanje na Fakultetu primenjenih umetnosti, godinama si radila kao kostimografkinja i asistentkinja domaćih modnih dizajnera. Šta te je navelo da se profesionalno odvojiš od odeće i okreneš se dizajnu nakita?

Mislim da se nisam odvojila od dizajna odeće, jer je nakit, sam po sebi, deo

Put od ideje do završnog komada je nekada izuzetno dug, a nekada kratak. Nekada me inspiriše sam materijal, a nekad imam ideju o nekoj formi i tražim adekvatan materijal koji će to da podrži. Često se dešava da u toku rada dođem do nekog drugog rešenja, koji u startu nisam zacrtala. Sve što vidim oko sebe, primetim, može da me i inspiriše od radionice pune alata, zgrada, građevina, nameštaja, materijala, filmova, hrane do zabavnih i šašavih ljudi. Sve je to što me svakodnevno nadahnjuje i inspiriše za nešto novo.

Šta bi rekla da tvoje komade čini prepoznatljivim, kakva je okosnica tvog stila?

Kombinacija materijala, geometrijske forme, širok kolorit... Ono što mene privlači i odlikuje moj nakit jeste tanka granica između mekog i tvrdog, hladnog i toplog, nežnog i grubog...

Kakve komade odeće i aksesoara voliš da vidiš na sebi?

Udobne, od prirodnih materijala, po mogućnosti rastegljive, jednobojne zagasite boje. Kada je reč o aksesoarima oni moraju da budu interesantni, jednostavni i duhoviti.

Na koji način čuvaš i održavaš svoje aksesoare?

Držim podalje od domašaja dece. Jako visoko na svetlom, toplom i svetom mestu.

Da li si razmišljala o nekoj formi apciklaže gde bi svojim kupcima omogućila da stare modele narukvica ili drugog aksesoara poprave, dorade i unaprede u saradnji sa tobom?

Na koji način bi želela da se tvoj brend dalje razvija?

Vršim reparaciju svog nakita. Otvorena sam za predloge svojih kupaca i to je nešto što već inače radim i što mislim da bi trebalo da se podrazumeva kada je ovaj posao u pitanju. Odevanje je stvar širokih masa i mora da postoji komunikacija između dizajnera i kupaca.

Poslednjih deset godina radim bez velikih planova i očekivanja. Uživam u ovom poslu bez razmišljanja o nekim velikim ciljevima. Zadovoljna sam kojim putem sve ide i ništa ne bih menjala.

Preporuči nam knjigu/film/predstavu.

Odakle potiču materijali koje koristiš za izradu aksesoara, koliko ti je u čitavom procesu važna održivost i da li postoji prostor za unapređenje brenda u tom pogledu?

Serije sa ćerkom tinejdžerkom i niskobudžetni filmovi kojima sa ukućanima pozajmljujemo glasove i smejemo se. Kada je knjiga u pitanju trenutnu pažnju mi okupira lektira za sedmi razred osnovne škole.

Koje osobe su po tvom mišljenju obeležile 2022. godinu?

Sve materijala nabavljam u našoj zemlji. Radim sa prirodnim materijalima koji mogu da se recikliraju, a sami po sebi su dugovečni.

Za mene dve ličnosti svake godine, poslednjih 13 godina inspiracije, učenja, klackanja, plivanja, buđenja… ličnosti zbog kojih idem napred i ne odustajem i kroz suze se smejem. Moje dve princeze.

Plezir vas poziva da i ove godine kupujete lokalno, održivo i pametno.

Naša redakcija je izdvojila najzanimljivije regionalne dizajnere, preduzetnike i zanatlije koji vode računa o svakom aspektu proizvodnje, životnoj sredini, radnicima i saradnicima kako bi ponudili nešto autentično, kvalitetno i posebno.

Umesto u kičastim trgovinskim lancima i šoping centrima koji nude uniformnost, odvojte vreme da dobro razmislite o darovima kojima želite da obradujete svoje bližnje i sebe.

Kako bismo vam olakšali izbor napravili smo vodič kome se uvek možete vratiti kada god tražite poklon za posebne ljude u vašem životu.

COZY je modni i lifestyle brend osnovan 2019. godine u Beogradu, brend koji pre svega podržava udobnost sa fokusom na prirodne i organske materijale i lokalnu proizvodnju esencijalnih ženstvenih komada.

Kvalitet, transparentnost i jednostavnost su imperativ našeg tima. Ono što nas karakteriše je ležeran i čist stil, minimalistički dizajn, kao i odabir boja kojima olakšavamo kombinovanje. Verujemo da naša najveća snaga leži u jednostavnosti. Lagana i brza za oblačenje i kombinovanje, COZY odeća predstavlja ulaganje u udobniji život. Brend je pokrenut kao odgovor na gorući problem brze mode koja direktno utiče na zagađenje okoline, a indirektno narušava zdravlje ljudi koji su zaposleni u fabrikama koje proizvode za velike kompanije. Naš brend u jako malom vremenskom periodu dobija stalne kupce i obožavatelje, te sa potrebama ljudi koji ga kupuju raste i ponuda modela, tako da trenutno naš asortiman broji preko 100 različitih modela.

Moje ime je Sanja Žugić i brend Eco Serein sam osnovala 2019. godine. Ideja je stvorena jednog dana dok sam šetala plažom u Bruklinu i ugledala povređenog galeba kom su nogice bile vezane mrežom za pecanje. Ubrzo sam organizovala prvu akciju čišćenja u Njujorku i pozvala kolege da mi se pridruže. Od tada na našim akcijama čišćenja je učestvovalo preko 150 volontera, a sakupljeno je više od 5 tona otpada.

U želji da dodatno utičemo na smanjenu upotrebu plastičnih proizvoda, nastali su Eco Serein proizvodi od bambusa - četkica za zube, četka za kosu, štapići za uši, pamučne vrećice za voće i povrće. Od svake individualne kupovine, izdvajamo 100 rsd za organizaciju akcija čišćenja. Želja nam je da brend poraste i nađe se na policama većih marketa, kako bismo mogli da organizujemo čišćenja svakog meseca i češće.

Dragi ljubitelji veselih, udobnih i praktičnih proizvoda, moje ime je Ana i sve TEN Fingers proizvode osmišljavam i pravim u svom beogradskom studiju punom dečjih osmeha i nestašluka. Uživam u biranju materijala, kombinovanju boja i tekstura, šivenju, tkanju, pakovanju…

I, ako makar delić te velike, kosmičke ljubavi i strasti prema tekstilu, kroz proizvode dođe do vas, postignut je ciljnosite s ljubavlju.

Mi smo mala porodična radionica. Čine je Iva, tata Vlada i mama Seka. Stvaramo zabavnu, jedinstvenu garderobu za devojčice i torbice za njihove mame.

Uživamo u bojama, neobičnim modelima i šarenilom donosimo radost. Pažljivo biramo detalje, jer oni stvaraju unikate, i svaki šav je protkan ljubavlju. Sjajno se zabavljamo u celom procesu, a usput Iva raste u kreativnom svetu, i to nam je najveći blagoslov.

C:35 M:16 Y:29 K:5

Mlad brend upotrebne i dekorativne keramike, ispred kojeg stoji Kristina Valterović, nesuđena istoričarka umetnosti, veliki zaljubljenik u prirodu i prirodne materijale.

Flaše, čaše, novogodišnji ukrasi, deo su šarenog asortimana, minimalističkog dizajna, koji je začinjen pastelnim tonovima i zlatnim detaljima.

Svaki komad je jedinstven, ručno napravljen u malim serijama.

De La Wool je brend i passion projekat nastao iz potrebe da se objedine domaća radinost, moda i elegancija kroz unikatni ručni rad i hygge.

Svaki DLW artikal nosi naziv koji u sebi krije poruku za Tebe i može ti biti vodič pri kupovini po Tvojoj meri.

Sve proizvode pravimo i po porudžbini, pa možeš sa nama učestvovati u kreiranju. Pozivamo Te da saznaš više o DLW konceptu na našem Instagram nalogu.

TiM creative ideas

TiM creative ideas je porodična firma, čiji su nosioci Tamara i Milan. Sa puno ljubavi, pažnje, ručno pravimo sve naše proizvode..

U našoj ponudi možete pronaći radosnice, albume, velike i male, veliki izbor pozivnica za sve prilike, plišane i standardne koverte, kalendare i mnogobrojne čestitke.

Pored standardne ponude, postoji mogućnost izrade prema posebnim željama naših klijenata. Za bilo kakva dodatna pitanja naš tim vam je na raspolaganju.

„TOK handwoven goods“ je tkačka radionica u kojoj se od niti prirodnih materijala stvaraju odevni predmeti i aksesoari. Nastala je kao spoj želje za stvaranjem i želje da na što plemenitiji način učestvujem u tokovima potrošačkog sistema. Slažem pamučne i lanene niti uz pomoć tkačkog razboja, prema preciznoj tkačkoj šemi koja daje različite dezene. Usklađujem boje posmatrajući prirodu kao neiscrpan izvor inspiracije i stvaralačkog potencijala. Što je najvažnije, prilikom sporog i dugotrajnog procesa tkanja, na umu mi nije kupac, nego čovek, sa svojim imenom, osobenošću i svojim željama. Za njega tkam.

KERA Pet bowls je mali brend iz Beograda koji je nastao kao rezultat ljubavi prema keramici, ručnom radu i životinjama. Reč je o unikatnim, eco-friendly i ručno rađenim keramičkim činijicama za ljubimce. Ono što odlikuje sve naše kolekcije jeste spoj prirode i elegancije.

Činijice su dostupne u tri veličine, a takođe je moguće izraditi personalizovane činijice prema zahtevu kupca.

Zebrew pivara je nastala 2013. godine i od tada neprestano eksperimentiše sa različitim stilovima piva, ali i sa dodacima. Tako su nastala i Zebrew piva, karakteristična po najkvalitetnijim, ali i najneobičnijim sastojcima korišćenim u proizvodnji, a neka od njih su Pudding NEIPA, sa dodatkom pudniga od vanile, kao i mlečnog šećera, Ice cream stout sa dodatkom organskih štapića vanile sa Madagaskara, marcipana, kao i plazma keksa, Sansho IPA sa dodatkom istoimenog japanskog bibera.

Zabrew piva možete pronaći u većini specijalizovanih pivskih lokala, kako u vidu točenog piva, tako i u limenkama.

Leophant je mala, porodična stvaraonica, iza čijih vrata nastaju vanvremenski odevni komadi i aksesoari za decu.

Svi naši proizvodi izrađeni su od duple gaze, pamučne tkanine, koja je zbog svoje mekoće i prozračnosti idealan izbor za decu. Naši komadi su predodređeni da postanu deo porodičnog nasleđa, da se nose, vole i prenose generacijama koje dolaze. Dobrodošli u naš svet!

Šta je bolje od prirodnog, mirisnog hedonističkog seta za negu?

Hygge je lokalna radionica koja holistički pristupa ritualu nege. Specijalna receptura prirodnih proizvoda počiva na brižljivom istraživanju sirovina i novih trendova koje pratimo. Spajamo lokalno i skandinavsko, ekološko i vegansko, ovo su pokloni za druge i za sebe.

LYKKE SET BODY COMBO

SETOVI ZA LICE

Hygge tim je uvek dostupan na Instagram stranici: hygge.kozmetika

Made by Melissa je brend nastao iz hobija jedne studentkinje i njene ljubavi prema detaljima finih materijala, boja, teksture i oblika. Iz ove male radionice dolaze podmetači različitih boja i oblika, držači za nakit, kutijice, a devojke su dobile i olakšanje u procesu šminkanjaspecijalno za njih kreirana je paleta za mešanje pudera i drugih make up proizvoda. Svaki komad koji izađe iz ove radionice izrađen je od prirodnih, biorazgradivih materijala kao što je jasmonite. Ovaj tim mladih, koji su se okupili da podrže kreativnost, a koji su iz prijateljstva postali jedna složna porodica, ima stalnu potrebu za inovacijama pa su tako pažnju posvetili i izradi tematskih dekorativnih predmeta u duhu Helloween-a, sa motivima iz Harry Poterra, kao i izradi novogodišnje kolekcije. Boje i motive možete predložiti i sami i postati deo ove zajednice koja širom otvorenih ruku prima nove članove. Dobrodošli u porodicu, s ljubavlju vaši Made by Melissa.

BezVez je mali brend koji se bavi izradom vezenih aplikacija na odeći, kako na novim ručno izrađenim komadima, tako i na second hand garderobi.

Osnovna ideja polazi upravo od toga da ne moramo nužno od(baciti) oštećenu ili garderobu koja nam je dosadila. Vez je magija koja oživljava i utiskuje nova značenja, zato pre pomisli da baciš nešto seti se da postoji mnogo svesnija, korisnija i kreativnija opcija za tebe i tvoju okolinu. Svakog meseca u studiju na Obilićevom vencu održava se BezVez kurs veza koji otvara portale u neke druge dimenzije i daje ti mogućnost da tvoje ideje dobiju novi oblik. Prijave za januar su otvorene!

KOKORO je dizajn studio osnovan 2017. godine. Kokoro na japanskom znači Srce.  Kokoro je zvanično posvećen otkrivanju dodirne tačke minimalnog i intimnog u životu.  Kokoro na određeni način pokušava da spoji kulture Crne Gore i Japana.

Kokoro je posvećen minimalanom izrazu, trudim se da izgradim imidž „tihog luksuza” brenda, koji svojom estetikom jasno ali nenametljivo to pokušava doseći. Dakle minimalistička estetika sa dozom sentimentalnosti.

Kokoro pravi male kolekcije sa naglaskom na sporoj modi, tako da je svaki komad gotovo jedinstven.

Klija, skopski brend svojom pričom Sve ovo vreme , uspešno opravdava svoje jednogodišnje koračanje na srpskom tržištu. Posvećen je minimalizmu, umerenosti i originalnosti. Odlikuje je klasičan kroj, koji svojom estetikom nenametljivo dolazi do izražaja, naglašavajući ženstvenu siluetu i ženstveni potencijal. Svaki komad je jedinstven, originalnog dizajna sa ručno rađenim detaljima doseći tako posebnost i autentičnost. Svaki komad je osmišljen da se nosi u različitim prigodama.

Thema je brend odeće za decu i odrasle napravljene od 100% sertifikovanog organskog pamuka. Thema je inspirisana decom. Napravila ju je jedna mama. Thema je u ljubavi sa prirodom.

Slogan našeg brenda je „Every little step“ jer mi znamo da se svaki mali korak u borbi za čistiju Planetu, plavlje nebo i zeleniju travu, računa, jer mi znamo da svako na ovoj Planeti može da učini po jedan mali korak da budućnost bude bolje mesto za život.

Mi u Themi se borimo za naše snove o boljoj budućnosti i dajemo sve od sebe da ti snovi postanu vaša i naša stvarnost.

Metafora Studio je online prostor posvećen ljubiteljima autentičnog stila i održive mode.

Pažljivim odabirom retkih vintage primeraka putujemo kroz modne epohe druge polovine 20. veka. Odevne komade koji zaslužuju drugu šansu redizajniram oslikavanjem, promenom forme ili dekonstrukcijom.

Najnoviji kreativni poduhvat Metafora Studia jesu hand-made korseti i kimona izrađeni u limitiranim serijama, kombinujući vaše želje i moju ideju.

Brend „Choopawcy” se bavi proizvodnjom matching garderobe i aksesoara za vlasnike i ljubimce.

Nastao je iz ogromne ljubavi prema životinjama, ali i prema kvalitetnoj i udobnoj garderobi koju svako od nas zaslužuje (bez obzira da li ima dve ili četiri noge).

Prepoznatljiv je po jakim i veselim bojama koje će vas izdvojiti iz gomile. Ovaj „Zero waste” projekat podrazumeva smanjenje tekstilnog otpada tako što se ništa ne baca nakon izrade garderobe, već se svaki (i najmanji) ostatak materijala koristi za izradu novih aksesoara. Na taj način oni daju svoj doprinos očuvanju naše planete.

Mi smo ShatzMe, mali tim iz Beograda koji već 4 godine pravi ručno rađene gumice za kosu od kože.

One su u međuvremenu postale i cool aksesoar a štos koji kriju je ShatzMe mašna koja se vezuje oko dve gumice. Ovim potezom želeli smo da omogućimo svim cicama udobno vezivanje bilo koje dužine i gustine kose.

Dostupne su u preko 15 boja a izrađujemo ih od glatke, glossy i velur kože. Čekamo vas na našem Instagram profilu!

Svemir satkan od iskonske ženske energije i minimalizma. Magiju Mikrokosmosa čini ručno pravljen nakit od srebra, nerđajućeg čelika i poludragog kamenja.

Kristali se biraju intuitivno, a svaki od njih nosi posebnu energiju u sebi - ahat je kamen uzemljenja, oniks je kamen duhovnog oslobođenja, kunzit nam pomaže da oživimo svoju autentičnu prirodu, a roze kvarc nas poziva da probudimo najvažniju energiju – energiju ljubavi.

Prvi kadrovi dronom iz vazduha kod nas, urađeni su od strane Dragana Trifunovića, s njegovom ’uradi sam’ letelicom. Svaki sledeći iskorak s novom tehnologijom i tehnikom snimanja dronom, bili su pionirski poduhvati Dragana Trifunovića i vrlo brzo postali staza kojom su mnogi želeli da pođu: voziti dron sa svetlima, ili voziti segvej tokom snimanja. Počevši kao fotograf svadbi, klešući veštine radeći za razne medije, danas ima preko 20 godina iskustva u produkciji i 10 godina iskustva sa snimanjem iz vazduha i isto toliko promenjenih letelica. Čak i da se neko ne kreće u krugu ’drondžija’, pa nije čuo njegovo ime, svakako je video njegove snimke – ili na jutjubu ili na društvenim mrežama ili na televiziji – kao na primer poslednji serijal Nacionalne Geografije „Evropa iz vazduha”, sniman u Srbiji. Za rezime ove godine u kojoj su mnogi ljudi ostavili trag, razgovarala sam sa čovekom iz budućnosti o prošlosti, počecima i tokovima, te preplavljena njegovim pričama, moram se složiti sa starom izrekom: „Sreća prati hrabre!”

Kako se postaje prvi drondžija u Srbiji?

Prodavao sam prvo fotke, pa videe na stock platformama. Tražeći nešto na netu, naleteo sam na priču o tome kako su otac i sin uzeli meteorološki balon, na njega okačili kutiju u koju su stavili kameru, GPS i zakačili padobran. Taj balon, napunjen helijumom, leti do nekih 30 kilometara visine posle čega pukne i pada, tako da je njihova kamera snimala sve vreme dok se balon peo i kasnije spuštao padobranom, što me je oduševilo i inspirisalo da pokušam da napravim isto s svojim sinom, Lukom, kao dva mlada tehnomana. Dok sam tražio na Internetu šta nam sve treba, naletim na nemačku firmu Mikrokopter, i videvši dron, pomislio sam: „Jao, ovo moram da imam!”, s idejom da ga koristim za kadrove iz vazduha i posle prodajem kao stock-ove. Ranije su ti kadrovi iz vazduha mogli da se prave jedino iz helikoptera ili aviona. Za snimanja su se tada koristi mali skalirani modeli helikoptera, koji su bili jako teški, komplikovani, bučni, opasni i skupi. Kada je krenula priča s multikopterima, onim što su ljudi kasnije pogrešno prozvali dronovima uzevši pojam za vojne letelice, cene su bile visoke – oko se-

dam, osam hiljada evra i ja te pare tada nisam imao. Nisam hteo da se zaletim kao magarac, jer je bilo izrazito skupo i bio sam svestan šta znam a šta ne znam, a to je bilo nešto čime se nikad pre nisam bavio i znao sam da ću ga polupati. No, bio sam strašno tvrdoglav da ipak napravim nešto od toga te sam, živ bio Internet, našao forum RC groups (remote control groups), na kojem se okupljaju ljudi koji se bave raznim spravama na daljinsko upravljanje i letelicama. Tamo sam istraživao šta sve ima, i videh da je neko napravio takozvani trikopter, nešto što sam smatrao da mogu i ja da napravim iako nemam iskustvo u tome. Kao Grumf iz stripova Alana Forda – imao sam tri drvene letvice, motore sam vezivao plastičnim vezicama, pravio i stavljao plastične šrafove ali problem je bio što nisam znao nikoga odavde ko se bavi tim stvarima da mogu da pitam kako će to da leti. Današnje letelice imaju GPS kompas, senzore, milion stvari – znači, kad podigneš letelicu, ako ne znaš šta ćeš, ona će da stoji u vazduhu; pritisneš dugme, ona se vrati nazad. Tada nije bilo ništa od toga nego je sve moralo manuelno i ako se ne kontroliše konstantno – letelica će ili da odleti ili padne. Na kraju,

uspeo sam da napravim svoju prvu letelicu, uz mnogo muke naravno, okačim goPro kameru na nju i uradim prve snimke, bez gimbala, tako da je sve lelujalo i treslo se. Kada je Keki, čovek koji se bavio visokobudžetnim spotovima, video snimak odmah je rekao: „Jao, ludilo, čoveče, hajde da snimamo spotove!” Ja sam rekao: „Ma, daj, čoveče, vidi na šta ovo liči.” Ali on je insistirao: „Nema veze, hajde da budemo prvi.” Tako da smo par kadrova snimili za spot Dunje Ilić i svi su tada odlepili, to je bila senzacija. Nakon toga sam se usudio da kupim multikopter s nemačkog sajta, pri čemu sam imao veliku podršku supruge, jer dok sam vagao da li ušteđevinu da investiram u tako nešto, ona me je bodrila: „Ako smatraš da umeš da upravljaš i da će ti to doneti pare, idi kupi”. Jedan od bitnijih projekata s tim nemačkim tzv. dronom bio je isto s Kekijem za spot Zdravka Čolića. „Pamuk”. Tu su isto svi bili u fazonu: „Jao, kako ste ovo uradili!” E, onda je krenula potpuna ludnica s tim. Jedna produkcija, druga produkcija, treća produkcija. Dešavalo mi se da odem pet puta mesečno u Crnu Goru, dok sam radio „Budva na pjenu od mora”. Vremenom je produkcija htela da kači veće kamere, pa sku-

plju opremu i dronove, te se sve popelo na jedan nivo o kome nisam ni maštao. Iako sam krenuo u celu priču da bih radio bolje fotke i snimke za stock-ove, sve je otišlo u potpuno drugom smeru o kome nisam ni sanjao: rad na holivudskim i bolivudskim filmovima, putovanja po celom svetu radi snimanja destinacija. Danas, taj moj prvi multikopter stoji izložen kao svetleći luster.

S velikim žarom si sve zarađeno ulagao u novu opremu – praveći je ili kupujući. Kako ti izgleda konkurencija sada u odnosu na pre?

Brojnija, naravno. Nema puno ljudi koji imaju veće dronove jer je ozbiljna cifra da se uloži u to, ali ovi srednji dronovi, da tako kažem, DJI ispire 2, koji se koriste za mnoštvo stvari – filmove i ozbiljnije produkcije, tu je nas petoro-šestoro koji umemo da radimo na tome. Naravno, ima ljudi koji kupe i onda me pitaju: „Ej, a je l može da se zaradi na tome?” Ja im kažem: „Znaš šta, možeš da zaradiš od bilo čega ako umeš da radiš na tome. Ako umeš motiku dobro da koristiš, napravićeš pare i od toga.”

Ja se ceo život bavim fotografijom i videom, pa znam da nije samo poenta u letenju, nego je poenta u tome da vidim neki kadar koji neko drugi ne vidi. Mnogo puta je bilo situacija na nekim snimanjima da direktori fotografije dođu i kažu da hoće da urade nešto, ja krenem da uradim to što su oni tražili, na primer da pratim i snimam neki auto, ali zbog mog fotografskog oka, hajde tako da kažem, vidim nešto što mi deluje super, pa u povratku dronom uradim na taj moj način, što se njima svidi. To je bila jedna od mojih bitnijih prednosti u odnosu na druge, koji su imali samo neko tehničko znanje da rade s letelicama ali ne i vizuelno umeće da naprave dobar kadar. Naročito se tako dešavalo na početku, kada dronovi nisu bili toliko rasprostranjeni, pa ni sami reditelji fotografije nisu imali iskustva šta mogu da dobiju. Sećam se baš na snimanju jedne reklame za auto, sve je kasnilo, snimanje se razvlačilo, preseljavali smo opremu iz mesta u mesto, i prvo jutro na Zlatiboru reditelji su došli do mene i rekli da im treba kadar u kome se prati neki auto. Ja im uradim to, oni kažu: „Odlično! Ajmo sad drugu scenu.” Posle dve vožnje, vidim ja da oni nešto pričaju sa strane, nakon čega mi prilaze i kažu: „E, evo ti story board, evo ti vozač i kola, i idi snimaj.”

Ja ih pitam: „Kako to mislite? Gde ja da snimam bez vas?” A oni mi kažu: „Samo ti idi snimaj. Ti si ovo što smo tražili uradio bolje nego što smo mi zamislili. Vidimo da imaš ideje, kreativan si, samo idi snimaj.”

Na kraju dana, pošto su se dosta zezali s klijentom, a još jedan dan snimanja bi ih koštao boga oca, oni su rekli: „Ne treba nam više ništa, imamo fenomenalne dron kadrove, završili smo snimanje.” Onda su me svi izgrlili i izljubili. To je jedan od primera koliko je bitno imati osećaj za kadar i znati šta je upotrebljivo od kadrova a šta ne, jer nije poenta samo podići letelicu i leteti u krug. Osim osećaja za kadar i snimanje, tehničke podloge i radoznalosti –jako je bitan odnos s ljudima. Džaba sve veštine ako se ne ume s klijentima. Jedan deo emocionalne inteligencije je umeti reći „Ne.” Ne postoji formalno obrazovanje koje može da pruži znanje za ovo, pa me zanima da li postoji neki mentorski sistem podrške od strane seniora za juniore, pošto primećujem da su prve generacije drondžija pretežno svestrani, samouki i tech savvy?

Nema zvanične škole za to. Postoje neki kursevi za učenje letenja, ali to nije to.

Postoje forumi i kod nas, nalik onom nemačkom koji sam spomenuo, gde razmenjujemo mišljenja, iskustva, ko je šta napravio, ima li nešto da se kupi negde, jel’ neko nabavlja delove itd. Ima komunikacije, skupljamo se povremeno, pa letimo zajedno. Kao neka zajednica, pristupačna za ulazak novih članova. Postoje i na Fejsbuku grupe gde se ljudi raspituju koji dron da kupe, gde mogu da lete ili pokazuju šta su snimili. Uvek gledam da pomognem svakom ko je normalan, a ima i dosta drugih ljudi koji su voljni da pomognu.

onda im na licu mesta demonstriram moje fotografsko viđenje s umećem navigacije – moji prsti prate moje oči i moje misli. Vrlo često se dešavalo da mi dođu nakon završenog snimanja i kažu: „Ti radiš bolje sam nego mnogi koji rade u timu.” Jer ti koji rade u timu moraju da budu usklađeni fenomenalno, da znaju da čitaju misli jedan drugom, da ne lete dva dana a da ne mogu da ubodu jedan kadar. Ima situacija, naravno, gde je lakše i bezbednije da rade dva čoveka.

Ti si one-man-band, ono što se obično radi u četiri ruke, ti multipraktično obavljaš sam – radiš i navigaciju drona i pratiš kadrove. Koliko imaš slobode i poverenja od klijenta kada se kao solista pojaviš na snimanju?

Bilo je puno situacija kad dođem sam na snimanje da ljudi nemaju poverenja dok im ne pokažem šta umem. Pitaju: „Ko vozi dron?”, ja se javim, onda pitaju: „Ko radi s kamerom? ”, ja se opet javim. Onda oni kažu: „Ma, daj, kako?” Ja im tada objasnim da me ne bi lokalna produkcija zvala da ja to ne mogu, kažem im da pogledaju moj sajt i reference, i

Nakon snimanja, sav materijal prolazi kroz produkciju. Kada se susretneš s gotovim, obrađenim materijalom, da li dobiješ neku novu percepciju ili ti je to sve viđeno?

Pa, čim podignem dron – sve to već vidim. Na primer, kad smo snimali na Kosmaju , isto kadrove praćenja kola, bilo je potrebno snimiti auto kako ide gore prema spomeniku ali na samom vrhu, kada se diže dron, smetao im je spomenik. Ništa, podignem ja dron, okrenem levo-desno i vidim da se s druge strane otvara dolina, magla, fenomenalno, i predložim kako da izvedemo. Oni su odlepili od sreće kada su

videli. Meni je samo bitno da dođem na poziciju da podignem dron gore i da vidim, da bih mogao da dam predloge ljudima šta može. Nekada usvoje, nekada ne usvoje. Pre nekoliko godina smo snimali film „Forest” na Tari i bili smo podeljeni – glavna ekipa koja snima s glumcima, i naša ekipa – koja snima dron kadrove. Za nas je bio zadužen glavni specijalista za vizuelne efekte, koji je išao s nama da nam otprilike kaže šta treba. U startu vidim da nema pojma s dronovima i šta tu može, a on je dobio otprilike šta treba da snimi. Već prvo jutro, zamalo nas nije ubio grom, krenula je oluja, umalo nisam ostao bez letelice. Nije hteo da posluša da ne letimo tad nego kad se sve smiri. Uspeo sam nekako da spasim letelicu. Drugi dan, leteo sam preko proplanka, pa kroz šumu, pa u neku maglu. Uradimo jednom, on: „Super!

Fenomenalno! ” Uradimo drugi put, treći put, četvrti put, on: „Hajmo ponovo!” Ja ga pitam: „Izvini, jel’ okej bilo ovo?” On kaže: „Jeste”. Ja mu onda kažem: „Pa što ponavljamo? Hajde da idemo da sednemo na kafu ili da snimamo nešto drugo.” Štos je bio što on ne može da opravda svojim šefovima i klijentima ako ima samo dva kadra, iako su super oba. Okej, podignem dron, gledam okolo, odem s njim malo iza i vidim da se tu otvara neki klanac, jedna planina, druga planina, u pozadini magla. Tu sam uradio kadar i pokažem. Ovaj je odlepio. To ti kažem – malo pogledaj okolo. Kad dignem dron, mogu da vidim šta dobijam. Nekada oni predlože da ide sa širim objektivom, ja uradim kadar s tim, pa im predložim da stavimo uži objektiv, da bi dobili drugačiju perspektivu i dubinu. I to je klijentima jako bitno – kakav odnos imaš s njima,

kako ih tretiraš i kako se postavljaš. Kada im pokažeš da imaš neko znanje i iskustvo, drugačije te gledaju i pitaju te za savet i mišljenje.

Iako opisuješ sebe kao adrenalin džankija, koliko je ovaj posao stresan i komplikovan?

Jako je bitno da kažeš: „Ne može.” Bilo je situacija vrlo rizičnih i kritičnih, i po dron i po ljude koji se nalaze okolo. Na Pagu kad smo snimali reklamu za Hondin motor, prvo jutro je vetar toliko duvao da je oborio toi-toi wc. Sedimo u kolima, vetar nas mlati a oni viču: „Hajde, dižemo dron!” Ja pitam: „Šta bre dižemo?” a oni kažu kako moraju da snimaju. Pitam ih kako misle da se snima po takvom vetru, a oni ponavljaju da moraju. Kažem im da ne moramo i da po takvom vetru ne mogu da dižem dron i da ga kontrolišem, jer meni onda trosoban stan visi u vazduhu –moja kamera, moj dron. „U slučaju da se slupam, reći ćete ’žao nam je’ i otići ćete kući. Ne dolazi u obzir. Vidi, kamera, dron, plus 50%, jel’ imate toliko para sada kod sebe? Stavite na sto ako imate, ja ću da poletim, ako dron padne – pokupim pare i idem kući, jel’ može

tako?” „Pa, ne, ne može.” „Onda jedino ako imate vaš dron, ja ću da poletim, nema problema.” Ja kažem kada moja oprema ne sme da se rizikuje. Nekad je rizikujem ali u ovakvim situacijama ne može. Tako da je i to jedna bitna stavka, da im pokažeš šta može i šta ne može, jer oni često budu u fazonu: „Hajmo, frka!” Sad smo snimali kadrove za jedan film s ogromnim dronom kojim je trebalo da letim iznad gomile statista dok pucaju signali. Uradim kadar, vratim se, spustim dron i odem da zamenim baterije, dok oni viču: „Hajmo, hajmo, brže! Jel’ može neko drugi da donese baterije?” Kažem: „Vidi, hajde sad ovako – meni je ovo što radim užasno stresno. Letim između ljudi, ulazim u binu praktično, nemojte da mi pravite tenziju. Jedna greška – mogu nekog da povredim, nekome da padne dron na glavu, da napravimo sranje i da ne može da snimamo dalje uopšte. To što ćemo da izgubimo minut više, neće niko nigde da pobegne.” Odmah te gledaju drugačije.

Radio si i za holivudske i za bolivudske produkcije – šta bi izdvojio za svaku ponaosob kao prednosti i mane?

I jedni i drugi imaju prednosti i mane. Holivudska produkcija ima striktno praćenje story board-a: kako izgleda koji kadar, s koje strane se snima, koji objektiv se koristi – što je generalno lakše, u smislu da oni znaju šta hoće, ja snimim i ćao. Ako vidim da je neizvodljivo, ponudim neku drugu opciju. Kod Indijaca zavisi od produkcije, kako koji –neki su okej, dok neki nemaju scenario, smišljaju scene na licu mesta.

Problem kod snimanja dronom je zvuk koji mora da se kompenzuje skidanjem odgovarajućih, tuđih muzičkih kompozicija. Obzirom da tvoji kadrovi služe za montiranje muzičkih spotova, koliko imaš sreće s izborom muzike koja će da dopunjuje tvoje kadrove kada ih praviš za ličnu upotrebu?

Puno vremena mi oduzme dok nađem pravu muziku koja mi se sviđa, da bude i zanimljiva i atraktivna. To platim na godišnjem nivou da budem siguran da niko neće da mi briše klipove zbog autorskih prava. Više mi vremena ode na pronalaženje adekvatne muzike nego da izmontiram ceo klip, pogotovo kad radim show reel na godišnjem nivou.

Kako je izgledalo snimati za Nacionalnu Geografiju?

Bila su angažovana dva momka i ja, jer je bilo puno toga da se snima. Rečeno nam je da ima devet priča u jednoj epizodi, a moralo je da se snima i u raznim godišnjim dobima, tako da su rekli da mora biti bar dva tima, da ne može jedna ekipa sve to da snimi. Nismo imali potpunu slobodu; oni su imali priče, npr. Uvac – beloglavi supovi, u okviru koje je trebalo da se snime razni segmenti: supovi kako lete, supovi na hranilištu, pa ljudi koji se bave njima i čitavi procesi. Kada se radi sa ljudima i statičnom prirodom (šuma, putevi) to su jednostavni snimci, ali kad se radi s divljom prirodom – potpuno je druga stvar jer supovi neće doleteti da se snimaju kad ja hoću, tako da sam dva dana proveo u šumi čekajući da supovi dođu, dok je ispod mene bilo hranilište, leševi, beskrajno smrdljivo. Nacionalna Geografija nam je dala dvadeset – trideset pitanja koja smo postavljali ljudima i snimali njihove odgovore. Tom prilikom je moja žena išla sa mnom i pomagala mi – ona je postavljala pitanja dok ja snimam. Pitanja je bilo mnogo i sva su većinom bila identična, tako da je i

ljudima u jednom trenutku postajalo dosadno. Koncept je bio takav da svaka priča ima kadrove iz vazduha i snimke s zemlje, gde spadaju ti intervjui s lokalnim stanovništvom. Iako za mene nije bilo ničeg novog, to mi je bilo jedno od jednostavnijih snimanja – široki kadrovi dok letim dronom i snimam, što nije nešto preterano tehnički zahtevno za dron-pilota. Nisam imao uticaj na finalni izgled, da li će to biti istorijska priča ili će biti priča o arhitekturi, već sam radio po postavljenom zadatku: snimao što efektnije kadrove iz vazduha i kadrove s zemlje za ono što je navedeno.

Kako sagledavaš razlike između snimanja iz vazduha i fotografija s zemlje?

Potpuno je druga sfera snimanja. Snimanje s dronovima se koristi za neke opšte-opisne kadrove, kao npr. u epizodi Nacionalne Geografije o Lokošnici – vide se celo selo, vide se ravnice, njive a opet mogu da se hvataju i detalji: ljudi koji utovaraju papirke pa odvoze. S zemlje je posve druga priča – možeš da snimiš glas sagovornika, potom detalje – kao ruke na primer.

Veća je sloboda za kreativnost kada se snima iz vazduha jer ljudi ni ne znaju sve mogućnosti drona i dobijanja kadrova iz vazduha. Tako je isto i pri radu s kranom. Uvek mi je zanimljivije i kreativnije snimanje novim tehnologijama nego statičnim kamerama.

Recimo, snimak Beograda iz vazduha, koji je videlo preko 100.000 ljudi, izazvalo je nalete emocije kod ljudi koji nisu bili u Beogradu godinama. Dosta njih se javljalo i pisalo ispod snimka na jutjubu kako su plakali kada su videli. Učinkovito je bilo što je snimak pratila muzika iz XX veka i glas Duška Radovića, a to je podsetilo ljude na njihovo doba kada su živeli u Beogradu, te izazvalo nostalgiju.

Šta je ostavilo najjači utisak od svih destinacija koje si video do sada?

Kostarika je jako lepa, ali tamo smo tokom snimanja Survivor-a imali dnevni raspored gde i kada idemo da snimamo. Bili smo smešteni u jednom zalivu, u hotelu, odakle su nas svako jutro vozili čamcima na destinacije gde su imali tzv. borilišta i igrališta za takmičare.

Snimimo, vratimo se nazad u hotel na večeru i dan se svodio na to, nije bilo mnogo mogućnosti da idem okolo i da bazam, što mi je bila želja.

bano, kao da je asfalt. Više sam video i doživeo Papuu nego Kostariku.

Kad sam bio na Papui Novoj Gvineji, to je bila skroz druga priča. Bio sam sa Liborom, Čehom, koji je video moje radove preko zajedničkog prijatelja –Boška Savkovića, s kim sam pak pravio film „Posle bombi” o drveću koje raste na zgradi Generalštaba i životu koji se nastavlja. Libor se oduševio snimcima dronom, te me je pozvao da idemo zajedno na Papuu, na kojoj smo proveli mesec dana, 24 časa dnevno, bez da smo jedno drugome dosadili: svaki dan smo išli na ronjenje, peli se po vulkanima, išli u divlja plemena – i sve to snimali. Imam taj filmić s Papua Nove Gvineje, koji sam izmontirao od mojih kadrova, vidno opčinjen onim što sam video pod vodom, s dronom i nešto sa zemlje. Meni je bilo zanimljivo da snimam i jedno, i drugo, i treće. Bili smo u mestu ispod vulkana, gde su ljudi strašno stradali jer je vulkan dva puta u XX veku potpuno uništio mesto. Dok smo se vozili džipovima u podnožju vulkana, rekli su nam da ispod nas ima deset metara pepela, a to je bilo toliko uta-

Kad sam bio na snimanju na Maldivima, poveo sam i ženu, pod izgovorom da mi je potrebna još jedna osoba obzirom na prtljag opreme koji nosim, jer bi plaćanje overweight-a koštalo koliko i karta za još jednog čoveka. Nju nije zanimala diviljna Kostarike i Papua Nove Gvineje, ali je rekla da ako ikada dobijem priliku za Maldive, ne smem da idem bez nje. Tamo gde smo bili smešteni su besne ekskluzive od resorta, pet do petnaest hiljada dolara noćenje po osobi, ali generalno, meni su Maldivi dosadni. Ako tokom celog dana ne roniš ili ne jedriš, posle dva-tri dana ti postane dosadno, jer nemaš šta da radiš.

Ekspanzija je kadrova iz vazduha, dok iz morskih dubina samo retki imaju kadrove. Da li smatraš da bi to mogla u budućnosti biti scena za snimanje?

Potpuno se tehnički menjaju svi aspekti mogućnosti jer na svakih deset metara u vodi pritisak raste. Veće dubine su problematične jer se gubi svetlost na njima, potom su jako skupe i komplikovane sprave koje mogu da izdrže

veliki pritisak. Postoji nekolicina ljudi koje pratim na jutjubu, koji imaju opremu za to, spuštaju je do nekih pet-šest kilometara i snimaju raznorazne stvari kojima sam fasciniran. Voleo bih da to mogu, ali za sada nema šanse da tako nešto bude dostupno raznoraznima, kao što su dronovi sada. Drugačije su mogućnosti kamere, sama vidljivost, kao i kretanje u vodi. Dron može više i dalje da ode.

Nije baš da u vodi nemaš nikakvu kontrolu. Na Papua Novoj Gvineji je uvek išao s nama neki od lokalaca koji paze

na nas da nam se nešto ne desi. Jeste da se u vodi teže kontroliše živi svet ali su lokalci bili tu da bi nas upozoravali. Pored sve pripreme za snimanje, čak i kad znaš šta želiš da snimaš, može da se desi da jedan dan zatekneš jedno, a drugi dan zatekneš nešto drugo u vodi. Na Papui je veoma bogat živi svet, tako da uvek imaš šta da snimaš. Pod vodom si ograničen nekim stvarima: opremom koju imaš, pokretljivošću, pritiskom, vremenom koje možeš da provedeš u vodi, vidljivošću, životinjama oko sebe na koje moraš da paziš. Zato svakako veću slobodu imaš na zemlji.

Iako su dronovi korisni i za aktivnosti u ime ekologije, kao na primer pošumljavanje nepristupačnih terena, jedan si od retkih koji propagira ekološku osvešćenost kroz snimke iz vazduha, ostvarujući benefite za ekologiju. Koliko uopšte druge drondžije koriste mogućnosti svoje opreme da ekološki osveste?

Možda poneko, ali nisam primetio. Možda neće da se eksponiraju. Meni svi kažu: „Nemoj da radiš to, gledaj svoja posla.” Ali ja ne mogu da sedim, gledam i da se pravim lud i da kažem da to ne postoji, kad postoji. Smeta mi.

Jedno vreme sam se zanosio da krenem i u industrijsku priču s dronovima, pa sam završio kurs za termografiju, gde se koriste termalne kamere. Njima se snimaju na primer dalekovodi, pri čemu može da se vidi da li je neka čaura neispravna, da li se pregreva i na osnovu toga se dobija informacija da li moraju da je zamene, poprave – što vizuelnim pregledom ne bi bilo viđeno. Hipespektalne kamere se mogu koristiti za useve, jer vide deo spektra koje ljudsko oko ne vidi, pa primete da li usevu fali neki mineral, voda, đubrivo i sl.

Za snimanje Borskih jalovišta, zvali su me iz Instituta za rudarstvo i metalurgiju u Boru, pitali da li imam veliki dron jer je trebalo u saradnji s Japancima, koji su imali hiperspektalnu kameru, snimiti Borska jalovišta. To snimanje je bilo nešto potpuno drugačije u mom svetu. Japanci s Univerziteta Osaka su napravili dve te kamere – jedna je bila kod mene na dronu, druga na satelitu. Podigao bih dron i snimio, a onda bi oni videli da li ima u toj jalovini nekih ostataka zlata ili plementih metala, pa su te parametre koristili da bi kalibrisali kameru koja je na satelitu, ne bi li mogli tako da snime celu planetu. Montirao sam posle kratak film od svojih kadrova, koji je bio prikazan na Sila festu, međunarodnom festivalu turističkog i ekološkog filma, i kad se sve to vidi na velikom platnu – daleko je potresnije i strašnije nego kad se gledaju delići dok se prolazi tim predelom uživo, jer se tek iz vazduha shvata veličina svega toga. Samo koji metar od jalovine počinje grad, a mi nismo svesni koliko je to blizu ljudi koji žive tu i koliko se razboljevaju od toga. Snimao sam i deponije kod Prijepolja – pre ulaska u Prijepolje je reka Lim,

koja izgleda divno, a onda nailaziš na deponiju koja je kao brdo, pa put, pa deponiju i reku dole. To je bilo jezivo. Oni su sad rešili da tu deponiju saniraju – pa su samo natrpali zemlju preko i utabali, a tone đubreta su ostale tu koje će da se cede u reku. Druga deponija je malo dalje, ona je zajednička za Priboj i Prijepolje, koja isto ide uz reku samo malo iznad, u useku u planini i izgledao kao Mordor: vatra koja ide ka šumi gore, đubre koje se sliva dole, pakao! Da ne poveruješ gde živimo i šta ljudi rade prirodi.

Kad smo snimali Uvac za Nacionalnu Geografiju, krenuo sam iz Nove Varoši k Sjenici, do vidikovca Molitva, odakle je trebalo da dignem dron. Međutim, dok sam se vozikao primetio sam sa svih strana đubre, pa sam pitao rendžera koji je išao sa mnom: „Čoveče, da li je moguće da u nacionalnom parku ima ovoliko đubreta?” „Ništa me ne pitaj, to ljudi bacaju gde stignu” rekao je. Postoji i priča o liku kojeg su uhvatili kako istovara đubre iz prikolice, prijavili su ga, a sudija za prekršaje ga je kaznio u iznosu od par hiljada dinara. Onda su rendžeri morali da plate sakupljanje i odnošenje đubreta više nego što

je ovome bila kazna. Ja od takvih stvari ludim i namerno snimam deponije kad god mogu, potencirajući te priče, bombardujući na svojim društvenim mrežama, u nadi da ću bar malo ljudima da otvorim oči i ukažem na neke stvari. Ali izgleda mrka kapa.

Kakav projekat nikada ne bi prihvatio i da li postoji neki projekat koji si odbio da radiš a posle se pokajao?

Ukupna slika na kraju je kombinacija mojih snimaka, moje montaže i izboru muzike koja će da doprinese doživljaju, kao na primer na snimku poplava iz 2014. Nije isto kad se poliju kadrovi jedan za drugim ili kad se sklopi cela priča s nekom dramatičnom muzikom.

Da li je radije beležiš dela majke prirode ili ljudskih ruku?

Prirode. Uvek kad idem negde nastojim da jednim putem dolazim, a drugim odlazim, ne bih li video što više od prirode. Tako sam jednom prilikom u blizini Paraćina naišao na vrelo Grze , oduševio se, odmah izvadio dron i snimio. Volim kad takve stvari pronađem. Čak i kad sam na snimanjima, ako imam neku pauzu, uzmem dron, šetam okolo i snimam nešto za sebe.

Odbio sam da snimam Đokovićevo venčanje na Svetom Stefanu, jer su me zvali kao paparaca. Ne radim takve stvari. Takođe, odbijam projekte koje jednostavno ne želim da radim. Što se tiče propuštenih projekata, 2014. zvao me je kolega iz Work In Progress agencije, koji radi holivudske filmove, i rekao da će me zvati menadžer Luka Besona za snimanje filma u Parizu. Nisam mu verovao dok nisam dobio mejl u kome se pozivam za snimanje filma „Lusi”. Tada nije bilo puno snimatelja s dronom, bio sam jedan od malobrojnih u Evropi, a oni su dobili preporuke od nekoga. Rekao sam mu: „Veoma mi imponuje to što ste me zvali, ali imate li vi dozvolu za snimanje dronom u Parizu?”, jer tada još uvek nije postojala zakonska regulativa za dronove i znao sam da samo dva puta godišnje dozvoljavaju da nešto leti preko Pariza: za Tour de France i Nacionalni dan. Van tih dana je bila potpuna zabrana letenja. Naravno, oni nisu imali dozvolu i hteli su da snimamo nešto na mufte, a ja sam već sebe zamislio u zatvoru. Rekao sam da ako

postoji mogućnost da me zaštite, doći ću, makar i džaba radio, ali da neću da gubim glavu. Tako da na kraju nema letećih kadrova u „Lusi”. Ali eto primer šta je zakon i uređena zemlja: pitao sam ih da li je moguće da Luk Beson ne može da dobije dozvolu, a oni su mi rekli: „Ne, prijatelju, ako daju njemu, moraće i svakom sledećem da daju dozvolu. ”

Već si rekao da ti je žena spitus movens koji te tera da ideš dalje. Dakle, imaš potpunu podršku porodice za ovo što radiš?

Imam veliku podršku, ali nekad je teško jer sam odvojen od porodice i često ih viđam samo ujutru i uveče. Bez supruge mislim da ne bi bilo svega ovoga. Videla je da ne srljam u neke veće kupovine nego uvek merim sto puta. Ne bih stigao do svega ovoga da sam imao partnerku koja bi insistirala da imamo besna kola umesto besnu opremu. Mi razmišljamo isto; vreme, trud i novac ulažem u opremu i u nas. Moja supruga je žena koja prihvata rizik mojih odluka verujući u mene, više nego što ja verujem sam u sebe.

Sasvim je moguće da vas nedostatak novogodišnje gradske rasvete i padavina ne inspirišu dovoljno da pravite rekapitulaciju prethodne godine. Takođe je sasvim moguće da vam nepredvidive temperaturne razlike nisu od pomoći: u ponedeljak izlazite sa rukavicama i kapom, u sredu je već pravo vreme za vijetnamku. Bilo kako bilo, rekapitulacija je nužna, naročito kada je reč o filmovima. Bilo da čitate ovaj tekst umotani u ćebence i gledate u prvu fazu snega u Beogradu (fazu pre nego što ga izgaze Beograđani, raznese javni gradski prevoz i posole predsednici kućnog saveta) ili sedite na balkonu i sunčate se, zbog temperatura preko 15 stepeni, spremite se da hvatate beleške, jer ovo su filmovi koji su obeležili prethodnu godinu, pa ne bi bilo pametno da ih propustite.

DA LI STE VIDELI OVU ŽENU?

Za prikazivanje novog, debitantskog ostvarenja mladih reditelja Dušana Zorića i Matije Gluščeviča možemo da zahvalimo 28. Festivalu autorskog filma. Draginja koju tumači glumica Ksenija Marinković je sredovečna žena, nevidljiva junakinja kakvu uglavnom nemamo mogućnost da sretnemo na filmskom platnu. Upravo tu ženu, Draginju, videćete u filmu kroz tri različite priče, tri faze prolaska i tri različita identiteta. Ovakav junak se ne viđa često na filmskom platnu, on je uvek u službi nekoga i gotovo nikada nije heroj ili antiheroj. Kako sami reditelji ističu – reč jeste o žanrovski fleksibilnom ostvarenju i egzistencijalnoj drami istovremeno, dok sama glumica o liku koji tumači kaže: „Draginja je jedna žena koja vodi nebitan život i koja nikome ne treba. Jedan dan ista ta Draginja poludi, završi negde, vrati se kući i nestane.“

AMERIČKI MEDVED

Iako je izašao još pre dve godine, domaća publika dobila je priliku da pogleda ovo ostvarenje zahvaljujući 8. Festivalu američkog nezavisnog filma. Reditelj Lorens Majkl Levin uz glumački trojac Obri Plazu, Saru Gejdon i Kristofera Abota ponudio je jedinstveno iskustvo gledanja. Ova drama ima moć transformacije, iz minuta u minut mutira i predstavlja svojevrsno metafilmsko ostvarenje neopterećeno tradicionalnom narativnom formom. Istina je da u samom filmu postoji i nešto istovremeno klaustrofobično i teatralno, budući da se scenario odvija u jednoj izolovanoj vikendici usred šume. A u njoj se istovremeno odigrava ljubavni trougao, film unutar filma, nikad prevaziđeni motivi ljubomore, ambicije, taštine i rodnih uloga.

Ako niste videli ovu ženu u prethodnoj godini – topla preporuka je da Draginju pogledate u novoj, a ono što je sasvim izvesno – nećete je baš lako zaboraviti.

Jedna vikendica, jedna priča, dve vizure, tri glavna junaka i jedan medved. Sasvim dovoljni argumenti za jednu dobru preporuku.

foto: Promo Non-Aligned Films

foto: Vertigo Releasing

TROUGAO TUGE

Teško da već niste čuli za „Trougao tuge“ koji Hrvati nazivaju „Trokutom tuge“ a jedan od domaćih novinara dodaje da u njemu ima neizostavne doze Kusturičinog humora. Ako pak zaista još uvek niste čuli za novi film Rubena Ostlunda, onda nudimo dovoljno argumenata za njegovo gledanje u nastavku. Zahvaljujući Slobodnoj zoni, ove godine domaća publika dobila je priliku da pogleda novo ostvarenje proslavljenog švedskog reditelja, satiru o besramno bogatoj buržoaziji koja krstari na raskošnoj jahti vrednoj 250 miliona dolara. Kako to obično biva u Ostlundovim filmovima, sledi vrtoglavi preokret, pripiti dijalozi o klasnim razlikama, stomačni problemi, mučnine i morska bolest buržoazije koja preti da autentično, luksuzno iskustvo plovidbe u potpunosti preokrene i obesmisli. Iako se film na kraju, možda tragično okončava na pustom ostrvu, „Trougao tuge“ je istovremeno i mračan i komičan, bolno ironičan i ciničan - simbolični brodolom, a ako već znate da su se na platnu našli Vudi Harelson i Zlatko Burić u istom kadru – činjenica da je film nagrađen Zlatnom palmom i evropskim Oskarom za najboljeg sporednog glumca – samo su dodatni motivi da se nasukate zajedno sa grupom milijardera na pustom ostvu.

BAREM ZA TO ZNAM DA JE ISTINA

Istina jeste da je dokumentarac Endrjua Dominika o Niku Kejvu „Barem za to znam da je istina“ prikazan na ovogodišnjem 15. Beldocs festivalu. Film govori o procesu stvaralaštva, inspiraciji, kreativnosti i prijateljstvu, istovremeno objedinjujući numere sa albuma „Ghosteen“ i „Carnage“. Međuprostor u scenariju između kompozicija uobličen je intimnim svetonazorima i ispovestima o fazama u procesu stvaralaštva. Ovo je dokumentarac o umetniku i virtuozu slomljenog srca, ispunjen inspirativnim i zaraznim optimizmom koji ne može biti pravovremeniji. U slučaju da vas na kraju dana uhvati praznična euforija, pomalo razdrma i presedne vam ponuda sa Netlixa i HBO-a... sigurni smo da je ovo dobra selekcija sa ovogodišnjih filmskih festivala.

foto: Image Capital Pictures/Film Stills/Profimedia

foto: Charlie Gray / Press

Intervju: Vladislava Milovanović @in_love_with_artandfashion

Fotografije: Privatna arhiva; Boško Đorđević; Nemanja Maraš

Godina za nama bila je, poput prethodnih, vrlo izazovna u svakom smislu, ali oko jednog možemo biti saglasni: donela je brojne pomake i promene u različitim društvenim aspektima. Umetnost je oduvek bila jedna od glasnica promene. Putem performansa, pisane reči, slikarstva, muzike, fotografije, upirala je prstom u sve ono što na bilo koji način utiče na društvo. Procvat ženskog stvaralaštva, pomaci kada je reč o rodnoj ravnopravnosti u kulturnim i umetničkim sferama, otvoreno progovaranje o svemu onome što „truje“ društvo, pozitivne promene u izdavaštvu, samo su neke od tema i tački koje su počele da nam osvetljavaju put u nadi da će u narednim godinama to nastaviti da čine.

Sam početak godine obeležila je jedna nesvakidašnja izložba: naime, u Domu Jevrema Grujića „sastale“ su se žene koje su ispisale kulturnu istoriju našeg podneblja sa savremenim umetnicama za koje će se tek čuti. Poleksija Todorović, Ljubica Marić, Soja Jovanović, Isidora Sekulić, Vidosava Kovačević, Ljubica Cuca Sokić, Beta Vukanović, Nadežda Petrović, Anica Savić Rebac, Milena Pavlović Barili, mnoge nažalost zaboravljene, u svoje vreme često neprihvaćene i nepriznate u svojim profesijama, a paradoksalno, svaka od njih bila je istinski patriota i kulturni ambasador svoje zemlje u svetu. Tokom istorije, žene su uglavnom bile tihi pratioci muških biografija. Isprva nisu imale pravo na obrazovanje, a umetničke profesije bile su posebno specifične i „problematične”. Retke, one koje su bile žene vladara ili same vladarke,

imale su sreću da njihove biografije budu (makar delimično) zabeležene. Nedoživljavanje žena kao ravnopravnih učesnika u kulturnom životu jedne zemlje nije zaobišlo ni Srbiju. Upravo zbog toga imamo mnoge žene koje su stvarale u 19. ili 20. veku, a za koje možda nikada do sada niste čuli. Ono što je dalo posebnu čaroliju ovoj izložbi jesu zapravo brojni lični predmeti naših velikanki koje možete videti izbliza: servis za doručak za dvoje koji je pripadao Mini Karadžić Vukomanović, rukopis pesme „Gračanica” i notes Desanke Maksimović, violina prve žene koja je diplomirala kompoziciju u Srbiji i koja je dirigovala Simfonijskim orkestrom, Ljubice Marić, fotografije Marije Mage Magazinović, pisaća mašina Isidore Sekulić i mnogi drugi predmeti koji nam ove žene čine bližim, poznatijim, onim sa kojima se, na neki način, možemo

poistovetiti. Ova izložba bila je tek početak jednog dugotrajnog putovanja i procesa koji za cilj ima da se u narednim godinama kulturna istorija osvetli iz ženskog ugla. Dom Jevrema Grujića je nacionalna institucija koja već dugo radi na tome-kroz izložbe (poput one o Poleksiji Todorović, Mileni Pavlović Barili…), ali i predstave kao što su „Mala crna haljina” o životu Koko Šanel ili „Dve žene i jedan rat” (obe od srca preporučujem). Poseban segment izložbe činila su dela savremenih srpskih umetnica iz beogradskih galerija: Jelene Đurić, Kristine Ivić, Mine Radović, Ivone Pleskonje, Kristine Ristić, Nevenke Stojsavljević, Irene Kovač, Tijane Radenković, Jelene Jelače, Kristine Bajilo, Maje Rakočević Cvijanov, Marine Marković, Andree Dramaćanin i Anje Tončić.

Ekranizacija istoimenog romana jedne od naših najboljih književnica za decu i tinejdžere, Jasminke Petrović, film „Leto kada sam naučila da letim“, nije izazvao nezapamćeno interesovanje i pobrojao sve moguće filmske nagrade bez razloga. Naime, ovo je film koji odraslima vraća sećanja na letnje raspuste, prijateljstva iz detinjstva, prve simpatije, snove koje su sanjali zamišljajući da bi, kada ih ostvare, doslovno mogli da polete baš kao što zamišlja glavna junakinja ovog filma, Sofija (Klara Hrvanović). Ovo je i priča o bezuslovnoj porodičnoj ljubavi, pomirenju i tome kako se samo srcem dobro vidi – deca u ovom slučaju, baš kao što je to i u životu, uče odrasle onome što je važnije od ega i sukoba – ljubavi, jer život traje veoma kratko da bismo se vodili su-

jetom i „ratovali“ zbog besmislica koje nam je neko davno nametnuo. Pored svih onih divnih stvari koje detinjstvo donosi poput prvih simpatija, poljubaca, nezaboravnih druženja i morskih avantura, neretko je to i period kada se susrećemo sa gubitkom i smrću naših najbližih; taj momenat u ovom filmu, svojevrsni je kontrast Sofijinoj priči (glavna junakinja sve vreme je i u ulozi naratora) i prikazuje nam upravo besmisao sukoba i izgubljenog vremena, vremena koje iz različitih razloga nismo proveli sa onima koji su nam najbliži, a koje nikada nećemo uspeti da vratimo. Zbog toga je ovo dečji film, ali iznad svega porodični film, film za sve nas jer nas podseća na to da smo odakle god da dolazimo i u šta god da verujemo, pre svega samo ljudi.

foto Sense Production (RS), Kinorama (HR), Artfest(BG), Silverart (SK)

Serija rađena po romanima „Azbuka mog života” i „Muška azbuka” Mirjane Bobić Mojsilović bavi se životima svakoga od nas. Gubljenje i ponovno pronalaženje sebe i svog identiteta, nešto je što u najvećoj meri karakteriše moderno društvo. Naravno, u svoj brzini naših života ono što najviše strada upravo je osnovna ćelija društva - porodica. Serija Jelene Bajić Jočić, napravljena po motivima dva romana naše poznate spisateljice i slikarke, bavi se, između ostalog, pitanjem zbog čega nam je ponekad toliko teško da živimo u istini, zbog čega neretko ne vidimo dalje od sopstvenih potreba, ega,

gladi za više moći, pažnje, novca… Čini se da su nam međuljudski odnosi na poslednjem mestu, a zbog toga smo večito nezadovoljni, jer zapravo jedino u emocijama koje delimo sa ljudima jeste sreća. U ovoj seriji pronaći ćete delić sebe, delove života svih ljudi koje poznajete, ali ne plašite se - tek kada razumemo gde se nalazimo, možemo da se pomerimo i menjamo (na bolje). Uskoro nas očekuje i nastavak.

„Nojeva varka” je album koji se sluša baš onako kao kad čitate neki veoma dobar roman, po poglavljima - dakle, od prve do poslednje, šesnaeste pesme. Ovo je album-priča, i to priča posle koje sigurno nećete ostati ravnodušni. Nakon pesama koje su se još odavno izdvojile „Udahni”, „Flešbek”, čuli smo „Dvadeset”, „Fernweh” i „JBG”, posle koje nam baš nije bilo svejedno. Sa jedne strane, paradoksalno pesma koja govori o sveopštoj apatiji kao najvećoj pošasti našeg društva (ali i savremenog doba), postaje himna ekoloških protesta, ali i svih onih neizgovorenih protesta i borbi koje se već decenijama nalaze u nama čekajući trenutak da izađu. Moji favoriti, pored ove, „Dvadeset” i „Fernweh”- obe čista poezija kao što od Šelića i očekuje-

mo; „Dvadeset” se sluša sa knedlom u grlu, ali nadam se i želim da verujem da će nas „prodrmati” da makar mentalno zdravlje shvatimo krajnje ozbiljno, da više ne okrećemo glavu, već da napokon probamo da malo više slušamo, a manje pričamo (o sebi).

Kada je objavljeno da je roman u stihu „Deca” odneo NIN-ovu nagradu, verujem da su svi pohrlili ka knjižarama da vide o čemu je reč u delu Milene Marković, šeste žene u istoriji koja je dobila ovo značajno književno priznanje. Ove godine nesumnjivo popularan, ali trajno vredan, roman „Deca” govori o detinjstvu jedne generacije na prostorima gde se nažalost, nikada nismo osećali istinski slobodnim. Govori o tome da smo svi deca, ne samo tokom detinjstva - mi taj period života nosimo sa sobom, unosimo u svoje odrasle živote i živimo ga u svojim obrascima ponašanja. Priča o svetu koji je nestao, ali koji ipak nostalgično nosimo u sebi verujući da ima nade da se vrati.

Komad „Rolerkoster“ dramaturškinje Jelene Kajgo (premijerno izveden u martu ove godine) definišu kao „duhovito napisanu tragediju savremenog sveta“. U vremenu u kome zaboravljamo ko smo, odakle dolazimo ili pak dozvoljavamo da nas neke irelevantne međusobne razlike udaljavaju (poput nacionalnosti, veroisposvesti i slično) sve više počinjemo da bivamo „roboti“, jer sveprisutna apatija modernog doba vodi ka potpunoj dehumanizaciji. Da li će u budućnosti roboti imati više empatije od ljudi? To je samo jedno od pitanja koje na duhovit i sarkastičan način ova predstava stavlja pred gledaoce, dajući naposletku snažnu poruku da je od toga ko smo i odakle dolazimo, važnije pitanje ko ćemo nakon svih iskustava i promena, postati.

Foto Boško Đorđević

Novi Sad ove godine obeležio je titulu „Evropske prestonice kulture“, a to znači da smo u prethodnih dvanaest meseci imali priliku da uživamo u raznovrsnom umetničkom sadržaju brojnim izložbama, performansima, festivalima, koncertima, gostovanjima pisaca, dizajnera i vizuelnih umetnika iz čitavog sveta.

U okviru programskog luka „Heroine“ organizovane su brojne izložbe i festivali od kojih je jedan čak nominovan za najbolji evropski festival u 2022. godini (reč je o festivalu „Vila“). Jedna od izložbi organizovana u okviru ovog programskog luka jeste i izložba „Heroine Spomen-zbirke Pavla Beljanskog“ . Na ovoj izložbi mogli smo se bolje upoznati sa stvaralačkim opusom Nadežde Petrović, Milice Zorić, Vidosave Kovačević,

Zore Petrović, Ljubice Sokić, Lize Križanić, Leposave Bele Pavlović, ali takođe i delima savremenih autorki za koje šira javnost možda još uvek nije saznala. Veliko interesovanje izazvala je i izložba „Partizanka i Fragonar: Ko je bila Jovanka Broz?“ u Galeriji Matice srpske. Na ovoj izložbi mogli smo da vidimo 36 dela koja su se tri decenije nalazila u vili u kojoj je Jovanka živela nakon Titove smrti, kao i lični predmeti, fotografije, ali i nekoliko modnih detalja koji nam delimično govore o tome ko je privatno bila jedna od najuticajnijih žena u bivšoj državi. Kada kažemo najuticajnijih, pre svega se misli na činjenicu da su se njenom stilu i istupima u javnosti divile brojne žene. Jovanka Broz bez sumnje bi bila heroina i danas. Otvoreno je iznosila svoje stavove o dvostrukoj opterećenosti žena, pa je tako u inter-

vjuu za zagrebački „Svijet” najavljenom kao „ekskluzivni intervju s Jovankom Broz” zaključila da „…kod nas pomoć u kućanstvu smatra se manje vrijednim poslom. A žene koje pomažu u kućanstvu nemaju zvanje, unatoč tome što je domaćinstvo složeniji posao od posla nekog zanatlije, jer traži više različitih znanja, zahtijeva ekonomiziranje s vremenom i sredstvima”, ističući koliko je za ženu važno da ima vreme za sebe: „da bi svaka žena trebalo da ima dnevno bar dva-tri slobodna sata, bez obzira na to hoće li ih ona provesti u šetnji, posjeti muzeju, čitanju, posvetiti ih vlastitoj njezi ili čemu drugome. Naša žena za to nema mogućnosti. A kod nas nema ni dovoljno razumevanja za to.” Sve ovo govori nam o tome da je Jovanka jedna od onih „nevidljivih” i pomalo zaboravljenih heroina, a kojih bi trebalo sećati se, a ova izložba bila je sjajna prilika da otkrijemo delić njenog intimnog sveta, umetnost koja je za nju imala emotivnu vrednost, ali prema toj umetnosti, možda i kakva je ličnost ona sama bila.

U srcu najstarijeg nacionalnog parka, Fruške gore, održan je u junu ove godine prvi put festival „Vila” koji se odmah profilisao kao porodični festival čiji je program prilagođen svim uzrastima i kao festival koji promoviše žensko stvaralaštvo u različitim oblastima- književnosti, muzici, itd. Nominovan za jedan od najboljih evropskih festivala, ima veliki potencijal da se razvija u budućnosti i da upravo zahvaljujući njemu otkrijemo neka nova imena na kulturnoj mapi naše zemlje i regiona.

Veliki pomaci dešavaju se i u izdavaštvu, pa tako jedna mala izdavačka kuća, „Shtrik“ obradovala nas je delom „Zaposednutost“ francuske nobelovke Ani Erno. „Štrik“ nam sprema još dva naslova ove autorke a inače je izdavačka kuća koja nas upoznaje sa savremenim autorkama iz celog sveta, ali i sa stvaralaštvom autorki čija dela (barem većina opusa) nisu prevedena kod nas, kao što je Simon de Bovoar.

Nama nažalost najčešće nevidljivi, oni ipak vide i osećaju sve. Ovo je nesvakidašnja izložba iz razloga što su se u

ulozi fotografa našli beskućnici srušivši mnoge predrasude koje imamo o njima. Na ovoj izložbi prikazan je grad vi-

đen očima i srcem onih koji svoje dane i noći provode na njegovim ulicama, trgovima, bulevarima, pijacama i parkovima; onih koji ga najbolje poznaju jer je čitav grad njihov dom. Oni žive kao i mi - osećaju, vide i čuju zbog toga bi trebalo da i mi njih vidimo, čujemo i pokušamo da razumemo. Projekat „Život“ realizovan je sa ciljem podizanja svesti društva o marginalizovanim grupama i potrebi za njihovim prihvatanjem, zbrinjavanjem i uključivanjem u društvenu zajednicu.

ženu, ali kroz tri različita života, tri različite društvene uloge, tri različita konteksta. Ono što je pak zajedničko svakom od njih, jeste da se ona ni u jednom ne oseća slobodnom da bude ono što zaista jeste. Svako od nas je kroz krik Draginje prepoznao lični ili krik žene koju na neki način poznaje: žene koja je u očima društva nevidljiva, žene koja vrlo često gubi sebe trudeći se da bude „najbolja verzija sebe“ prema društvenim normama. Umetnost je u ovom slučaju u funkciji toga da žena napokon izađe iz „kutije“ i postane vidljiva.

Debitantsko ostvarenje Dušana Zorića i Matije Gluščevića u fokus stavlja jednu ženu, i to ženu u tzv. „srednjim godinama“. Svesni smo činjenice da ženski likovi u glavnim ulogama nisu bili tako česti ni u domaćoj ni u svetskoj kinematografiji, a posebno ne kada prema fizičkim ili starosnim karakteristikama ne odgovaraju dominantnom društvenom trendu. U ovom filmu vidimo jednu

Zasnovana na istinitoj priči o nekoliko devojčica koje su zatrudnele na školskoj ekskurziji, ova snažna predstava daje glas pre svega mladim ženama kojima je on u javnom prostoru često oduzet. Autorka Tanja Šljivar i rediteljka Selma Spahić u ovom komadu razotkrivaju i sasvim iskreno, ogoljeno, pred publiku iznose diskriminatorne odnose društva prema ženskoj, devojačkoj, maloletničkoj seksualnosti. Ono što je „zamerka“ ovoj predstavi jeste prisustvo muških likova koji ili direktno igraju žene ili progovaraju isključivo iz lične, uske perspektive, ali svakako je značajan pomak što se teme koje se tiču žena obrađuju na ovaj način u teatru i što se ženama, kroz različite uloge, daje sve više javnog prostora da o svojim sputanostima, dilemama, problemima sa kojima se svakodnevno susreću otvoreno progovore, ali i da ih neko zaista čuje.

Foto Boško Đorđević

Intervju: Nevena Pajić @pajicnevena Foto: Tina Marić

stil

Donoseći slobodan i lepršav duh praćen mešavinom muzičkih ritmova koji pokreću, moja sagovornica, Aleksandra Erić svojim stavovima i načinom života izlazi iz ustaljenih društvenih okvira i inspiriše devojke koje se prepoznaju u boemskom stilu. Ona svoj glas i uticaj na društvenim mrežama koristi i za borbu i davanje glasa za ženska prava i slobodu. Slobodu za svakog pojedinca, koja znači živeti život po svom. Kreativna i maštovita, Aleksandra je svoju energiju poslednjih godina usmerila na pokretanje održivog modnog brenda Daire. Komade odeće koje stvara odlikuje prozračnost, nosivi su u svakoj prilici, ne sputavaju, ne stežu i namenjeni

su da ostanu deo naših ormara a ne da traju samo jednu sezonu. Oni nose energiju nesputanog, divljeg duha, a u isto vreme su stilizovani i otmeni. Svoju ideju i viziju namenjenu modernoj ženi boemskog, slobodnog duha nastavila je da razvija, pa tako od nedavno izrađuje i ogrlice i narukvice od dragog i polu-dragog kamenja koje ima posebna svojstva. Na koji način i gde pronalazi inspiraciju za sve kreativne stvari kojima se bavi i kako je došla do koncepta i rituala koje danas neguje, otkrila nam je u razgovoru kojim smo se zajedno osvrnule na sve lepo što je 2022. godina donela.

Da li je Aleksandra oduvek bila žena multipraktik koja stiže na sve strane? Koja je tvoja supermoć?

predstavlja novi izazov koji te privlači da ideš napred?

Mislim da je dobra organizacija nešto što se uči vremenom. Što se duže nešto praktikuje i usavršava to je lakše žonglirati sa ostatkom obaveza. Ali, daleko od toga da i danas postižem sve. Izlečila sam se bolesti zvane - multitasking, to je bio vrlo bitan korak za mene da shvatim da on ništa dobro ne može da donese. Stvari radim jednu po jednu, sa puno posvećenosti.

Svakako. Ljubav prema onome što radimo je veliki pokretač. I to ne važi samo za kreativno stvaralaštvo, već se može primeniti na mnoge struke. Bitno je pronaći šta je to što nas motiviše u svakom poslu i voditi se time.

Kao neko ko vredno radi od svoje 16. godine za mnoge predstavljaš pravu riznicu inspiracije. Odakle crpiš energiju?

Energiju crpim iz izvora, a meditacija mi pomaže u tome. Životna energija je važna, jer sve polazi odatle. Naravno da ponekad opadne i da je konstantan rad održati je, ali je činjenica da zbog toga postižem mnogo više nego inače.

Da li ona dolazi iz ljubavi i pasije, jer radiš ono što voliš i što te ispunjava, pa samim tim svaki sledeći korak

Da li osećaš da se inspiracija sakupila u svakoj čakri, nakon više od jedne decenije putovanja i obilazaka najrazličitijih mesta, poput Indije, Afrike, Indonezije i upoznavanja različitih kultura, ljudi, muzike, plesa i energije?

Da, istina je da putovanja šire vidike, otvaraju srce, tkaju zlatnu nit u dušu. Svaka kultura i istorija neke zemlje nosi sa sobom i potpuno drugačiju energiju i perspektivu. A mi kao prolaznici možemo samo širom da otvorimo oči i dušu i dozvolimo sebi da uzmemo ono što nas je na taj put navelo. Zato svako putovanje ima drugu priču, ono menja čoveka i obogaćuje ga.

Živiš i radiš u skladu sa onim što osećaš, pa su tako sloboda, kreativnost i

održivost za tebe poput vazduha. Šta ti je u protekloj godini oduzelo dah?

Spoznaja da stvaranje nikada ne prestaje, čak i onda kada mislimo da se aktivno ne bavimo time da nešto stvorimo, upravo tada i u toj spontanosti nastaju najbolje stvari, jer samo tada one nisu proizvod ega već nešto čisto i božansko.

Praktikuješ jogu, meditaciju, a u jednom periodu života si išla na razgovore sa, kako si je tada zvala, svojim guruom, koji su ti pomogli da raspodeliš vreme radeći stvari koje te ispunjavaju kako bi na taj način smanjila stres i pritisak nedostatka vremena. Da li danas postoje trenuci kada je energija na 5%, a pritisak da se stvara prisutan?

Još uvek imam mentora i imaću dok živim, jer je učenje neprekidno kao i samospoznaja, a ultimativni cilj je samo postojanje. Spoznaja da za nekoga ko je osvestio takve stvari, više nikada nema mesta stagnaciji ili nazadovanju je potpuno oslobađajuća i tada više nema pritiska. Pritisak je nešto što do-

lazi iznutra, a ne kao posledica spoljnih faktora.

Ova godina je za tebe posebna, ostvarila si se u jednoj od najlepših uloga. Postala si majka jednog dečaka koji mamu prati na svakom koraku, jer je Oliver beba koja planinari, šeta, obilazi muzeje, ide na koncerte elektronske muzike i modne revije. Koliko je u novom životnom poglavlju za tebe važna dobra organizacija, saradnja i razumevanje sa partnerom da nastaviš da i ti rasteš uz svoje dete?

Na koji način sve postižeš?

Ne uspevam baš sve da uklopim, ali znam da se dobro organizujem i rasporedim prioritete. Time management je nešto što sve mame dobro rade.

Kao tinejdžerka si krenula da radiš, zatim je došla muzika, a danas kreiraš održivu garderobu, unikatan nakit, aktivno se baviš di-džejingom i putuješ. Da li se tvoje putovanje u Berlin od pre mesec dana razlikuje od putovanja na istu destinaciju pre nekoliko godina?

Sve je mnogo lakše kada je partner uključen. Podrška je važna, a još važnije da delite zajedničke stavove kada je odgoj deteta u pitanju. Takođe, poznajem i neke divne mame koje su same u odgoju i znam da je teže, ali da isto tako uspevaju u svojim zamislima i da pored svega idu u pravcu svojih snova. Imati decu nije i ne treba da bude ograničavajuća okolnost da ne radite stvari koje volite, ali iz raznih strahova kojima se nekada vodimo to često može da postane najlakši izgovor za odustajanje od sebe.

Svakako da se razlikuje. Berlin je za mene kao drugi dom, pogotovu zato što mi je član porodice tamo i sada više ne idem toliko zbog samog grada koliko zbog njega, mada mi svaki put posluži za inspiraciju i duge šetnje. Oliver ga već obožava.

Nitima kojima nižeš perlice stvarajući neobičan nakit koji ima priču i posebnu energiju, birajući obnovljive materijale koje koristiš u svom modnom brendu Daire, stvaraš komade koji ša-

lju poruku. Nosivi i prilagodljivi u svakoj prilici. Odakle je došla vizija lepršavih krojeva, geometrije, ali u isto vreme i asimetričnosti u kombinaciji sa zemljanim tonovima?

Ono čime se uvek vodim je sloboda u autentičnosti. Sve što stvaram, stvaram iz srca, a inspiracija je naravno svuda i u svemu, ali najviše u sopstvenim životnim fazama i promenama. Naravno u jednom trenutku sve to treba da poprimi ozbiljnost i strukturu posla i ozbiljnog biznisa, jer ne možemo negirati važnost novca, niti treba to da radimo. Kroz ono što stvaramo gradimo i kredibilitet i poslovnost, učimo o sebi, o odnosima sa drugim ljudima. Tako da, ne mogu da kažem da je sve samo u kreativnosti. To je ono od čega sve krene i na čemu se sve završava, ali ima tu mnogo međukoraka i mnogo stvari koje moramo da učimo i na kojima moramo da radimo da bi ta kreativnost imala prostora da nastavi da živi.

Da li je glavna nit slobodan i neuhvatljiv duh koji je povezan sa bojama u prirodi i osećanjem da komadi koje odlučimo da ponesemo ne treba da nam budu stega, već da u njima dišemo i krećemo se poput vila?

Zar nije tako sve u životu? Trebalo bi da bude, ako mene pitate.

life coaching - iako to nije loše za neke druge ljude, samo nije za mene. Ali, našla sam šta jeste. To je da svoju energiju prenesem upravo na te kristale i kreiram amajlije koje će biti uz vas i na suptilan način raditi tretman za vaše najviše dobro. A onda, kada su ljudi to prepoznali kao nešto autentično i što je još važnije, istinito, nastavila sam u tom pravcu i prihvatila ga kao nešto što će postati neodvojivi deo mog stvaralaštva.

Koji trenutak je za tebe obeležio ovu godinu?

Ovu godinu je obeležio novi život. Nema ničeg jačeg od toga i baš zato mi je ova godina najlepša godina u mom životu. Stvorili smo biće kao plod najveće ljubavi. Ljubav među nas troje je svakog dana sve veća, roditelji su nam srećni, zdravi i zadovoljni, prijateljstva jača nego ikada, kao i kreativnost i volja za životom... Zdravlje, bezuslovna ljubav i napredak je ono najvažnije što vam svima koji ovo čitate želim. Na pretek. Neograničeno.

Muzika

foto: Marija Erdelji

Intervju: Anđela Gažević @philorthia

Sofija Petrović je mlada operska umjetnica, sopran, iz Beograda koja je ovu godinu obilježila svojim prvim zvaničnim nastupom u Srbiji i stekla brojne simpatije domaće publike. Kada sam je početkom ove godine prvi put čula na televiziji, pomislila sam kao apsolutni laik kada se radi o muzici, da je dostojna naslednica Marije Kalas. Upoznajući se vremenom sa Sofijinim radom i uspješnom karijerom, shvatila sam da ona u operskim krugovima važi za vanserijski talenat. Iako je, kako kažu, dramski sopran zbog tamnije boje glasa, planira da u skorijoj budućnosti pjeva i uloge niže lage napisane za mecosoprane. Sofija je neko čiji je glas po kvalitetu uvijek bio prodoran i prirodno impostiran za opersko pjevanje i nakon što je i sama uvidjela da joj pop i džez muzika, kojom je isprva htjela da se bavi, ne predstavlja dovoljno veliki izazov, ušla je u svijet opere. Diplomirala je 2014. godine solo pjevanje na Fakultetu muzičke umjetnosti u Beogradu u klasi Ljudmile Gros. Potom ju je put odveo u Filadelfiju gdje je dobila stipendiju za usavršavanje na Academy of Vocal Arts, a nedugo potom uslijedio je i poziv za Parisku operu, gdje je bila na programu za

mlade umjetnike, a kasnije su je pozivali kao gosta. Pored Francuske, nastupala je do sada i u Njemačkoj, Švajcarskoj, Austriji, Americi, Italiji, Tajvanu... O životu u Americi i Francuskoj, operi, interesovanjima, svakodnevnim zadovoljstvima i drugim zanimljivim temama, pričala sam sa Sofijom.

Ove godine publika Srpskog narodnog pozorišta je imala priliku da uživa u izvođenju opere Karmen, 25 godina od poslednjeg izvođenja. Kaži nam kako izgledaju pripreme za jednu takvu ulogu; koliko dugo traju, šta sve podrazumijevaju?

Pripreme uglavnom traju mesec, mesec i po dana ali u ovom slučaju pripreme za Karmen su trajale dosta dugodva i po meseca. U prvoj fazi priprema umetnik sprema ulogu sam - to podrazumeva učenje teksta i rad na izgovoru, učenje muzike, memorisanje oba, informisanje o delu, kompozitoru, liku koga interpretirate…u ovaj rad su uključeni i vaš profesor pevanja, korepetitor (pijanista, stručnjak za repertoar), profesor jezika ako taj jezik na kome peva-

te ne govorite… U mom slučaju to što govorim francuski je bila olakšavajuća okolnost jer je ovaj jezik jako težak za pevanje ako ga ne poznajete. Glumačke pripreme dela su počele dolaskom reditelja, a još dublje muzičke i interpretativne sa dirigentom.

Šta za tebe simbolizuje Karmen? Šta je to što, po tvom mišljenju, ovu operu čini jednom od najpoznatijih opera na svijetu?

Karmen kao lik simbolizuje apsolutnu slobodu. U raznim kulturama, bilo od strane države, društva, porodice ili okruženja nametnute su nam stege i ograničenja. Govori nam se šta je ispravno i šta nije, kako treba da se ponašamo u skladu sa normama a Karmen simbolizuje sve suprotno tome, ono divlje, strastveno, impulsivno što postoji duboko u svakome od nas i zato mislim i da je dan danas zanimljiva ljudima za gledanje i slušanje, a pogotovu umetnicima za interpretiranje.

Da li si zadovoljna reakcijama domaće publike na izvođenje opere Karmen i

foto: Marija Erdelji

na koncert, kojim si zajedno sa Brinom Terfelom, orkestrom „Virtuozi” i Bojanom Suđićem, otvorila 54. BEMUS?

Prezadovoljna sam, po reakcijama publike Karmen je prošla fenomenalno, što je naravno glavni cilj svih nas koji smo se investirali celim svojim bićem u ulogu i interpretaciju i bili uključeni u ovaj projekat. Takođe, otvaranje BEMUS-a je prošlo neočekivano dobro, propraćeno velikim aplauzima, s obzirom da je publika imala priliku da čuje nesvakidašnji program za ovu našu umetničku i koncertnu scenu.

često daju neke neprikladne komentare - da li možemo za jednog, npr. Pavarotija, reći da se „dere”? Naravno, kao i u drugim pozivima i profesijama, i u ovom postoje vrhunski, prosečni i loši, tako da ne možemo generalizovati i reći da se svi operski pevači „deru”.

Šta misliš o operi u Srbiji i da li bi voljela da se nešto promijeni? Tu mislim i na publiku i na produkciju.

Imam utisak da ljudi ponekad imaju predrasude prema operi, da je ne posmatraju kao kompleksnu umjetnost zahtjevnu za izvođenje, u kojoj se i te kako može uživati, već je banalizuju rečenicom poput: „Šta se ovaj/ova dere?!” Kako to komentarišeš?

Ne samo kod nas, ta fraza „Šta se ovaj/ ova dere?!” može takođe da se čuje i u drugim zemljama, ali mnogo manje, čini mi se. U svetu, najviše u Evropi, svaki manji grad ima svoju opersku kuću i ljudi to cene iako možda ne slušaju. Smatram da ljudi iz neznanja i nepoznavanja materije

Opera nije deo srpske kulture kao što je to na primer slučaj u Italiji, gde svaki kuvar, frizer ili gondolijer u Veneciji može da otpeva neku opersku ariju. Mi ne možemo očekivati da se, na podneblju koje je bilo vekovima pod Turcima i kasnije zahvaćeno raznim ratovima, sluša opera i klasična muzika - ali smatram da našem narodu treba ponuditi više takvog, kulturnog sadržaja da bi se on upoznao bolje s njim i kako bi ga vremenom potencijalno zavoleo. Vrhunske operske produkcije zahtevaju puno novca, a nažalost, u našoj zemlji taj novac ne ide na tu stranu. Međutim, čini mi se da se situacija poboljšava.

Znam da si se tokom odrastanja dvoumila oko toga čime želiš da se baviš,

muzikom ili sportom i da ti je trebalo neko vrijeme da se zainteresuješ za operu. Šta je presudilo da opersko pjevanje prihvatiš kao svoj poziv?

Tata je profesionalno igrao košarku i u periodu kada je on prestao da igra zbog ozbiljne povrede, na TV-u je bio koncert Pavarotija, koji je tada već bio u godinama. Tada se još nisam bavila operom, ali me je nešto vuklo ka tome, iako se niko u porodici nije bavio muzikom. Pomislila sam u sebi: ,,Muzikom i pevanjem mogu da se bavim skoro do kraja života, a sportom ne baš…” Takođe, uvek mi je bio potreban neki kreativni i intelektualni stimulans koji nisam osećala u sportu. U operi sam pronašla skup svega onoga što me interesuje - muzika, pevanje, gluma, pokret, ples, oslobađanje, igranje sa emocijama, energijama… Osoba koja me je suštinski opredelila da se bavim operskim pevanjem i rekla da imam redak talenat je profesorka Ljudmila Gros sa Fakulteta muzičke umetnosti.

Postoji li neka osoba koja ti je u tvojoj profesiji uzor ili inspiracija?

Nemam idole, ali ako bih morala da izdvojim jednu osobu koja je najviše uti-

foto: Marija Erdelji

cala na mene u tom periodu operskog odrastanja, to bi bila definitivno svima poznata, velika Marija Kalas. Uz njene snimke sam se kao klinka ,,gubila” po sobi pevajući i glumeći.

Imaš li neka interesovanja mimo muzike? Čime bi se bavila da nisi operska pjevačica?

U slobodno vreme obožavam da treniram, kuvam i volim duge šetnje u prirodi. Generalno, jako me interesuju priroda i biljni svet, sanjam da jednog dana imam ogromnu baštu. Fasciniraju me biljke, njihova sinergija sa čovekom, lekovita dejstva i njihovi mirisi. Da se ne bavim muzikom, mislim da bih se bavila parfemima, biljnim esencijama i travarstvom - mora da mi se neka daleka prababa bavila istim.

mi je mnogo više prijao zbog svega što on nudi jednom umetniku, ali tamo baš i ne postoji ta toplina koju pronalazim u svom gradu, među svojim ljudima. Moj cilj je da živim u Beogradu i da odavde putujem zbog angažmana po inostranstvu.

A da možeš da biraš mjesto u kom bi živjela a da nije Beograd, šta bi izabrala?

Drugo mesto u kom bih mogla da se pronađem je verovatno neki središnji ili južni deo Italije.

Pročitala sam u jednom tvom intervjuu da sebe smatraš velikim hedonistom. Ispričaj nam u čemu najviše uživaš i šta ti donosi sitna svakodnevna zadovoljstva. Kako izgleda jedan tvoj idealan dan u Parizu a kako u Beogradu?

Zbog školovanja i profesionalnih angažmana si živjela u Americi i Francuskoj. Da li ti je odgovarao mentalitet ljudi tamo i jesi li se lako navikla na njihov način života ili ti je nešto nedostajalo?

Život u Americi mi nije odgovarao, nekako je sve to predaleko od onoga čemu pripadam i gde sam odrasla. Pariz

Dan uglavnom započinjem velikom šoljom gunpowder zelenog čaja ili sveže ceđenim sokom od voća i povrća i to je nekako moje malo jutarnje zadovoljstvo, još ako sunčevi zraci biju kroz prozoruživancija! Moj idealan dan u Parizu i Beogradu se ne razlikuje mnogo - rad ili druženje sa umetnicima sa kojima delim istu strast, razmena ideja, znanja…duge

šetnje, dobar trening i malo humora i topao zagrljaj na kraju dana sa nekim koga volim i sa kim se razumem.

Voljeli bismo da nam otkriješ neku zanimljivu činjenicu o sebi koju tvoja publika još nije imala prilike da sazna!

Rođena sam sa crvenim belegom na vratu i celog života su svi gledali u moj vrat misleći se odakle mi to i ko li je to napravio… Oduvek mi je to izazivalo neprijatnost, sve dok mi 2012. godine u Toskani, na jednoj pevačkoj radionici, grupa Kineza kolega nije rekla, kad je videla moj beleg: „God kissed your vocal chords.” (smeh) Takođe još jedna zanimljiva činjenica o meni je da iako sam u dnevnoj varijanti skoro uvek sređena, našminkana i doterana, kada imam koncert toliko sam opterećena muzikom, delom koje izvodim i pevačkom tehnikom, da je „glam” operska haljina i kako ću izgledati na koncertu uvek poslednja stvar na mojoj pameti, što se možda ne bi reklo. Mislim da si ti ove godine bila jedna od ličnosti koja ju je obilježila svojom pojavom i talentom i koja

je unijela neku sasvim novu energiju na domaću kulturno-umjetničku scenu. Koja osoba, priča ili događaj je tebi obilježila 2022. i po čemu ćeš je pamtiti?

Draga Anđela, hvala ti od srca na ovom priznanju! U 2022. sam prvi put zvanično nastupila na našoj operskoj sceni i po tome ću ovu godinu i pamtiti. Publika me je jako prijatno iznenadila aplauzima i uzvicima nakon svakog nastupa ove godine, pa čak i porukama. Bilo mi je neverovatno drago da vidim da ljudi kod nas cene to čime se bavim. Nebitno u kojoj operi pevate, za koliko novca, u kom gradu ili državi, kada vas publika oberučke prihvati, bilo gde da ste na zemaljskoj kugli, ispunjenje i osećaj zadovoljstva su uvek isti. Srećna sam kako je ova godina prošla i mogu spokojno da dočekam, 2023. godinu.

Erdelji

Intervju: Vladislava Milovanović @in_love_with_artandfashion

Ilustracije: Irina Brajović

Fotografije: Anđela Gažević @andjelagazevic.photo

Za ilustratorku Irinu Brajović, godina za nama bila je izuzetno uspešna. Naime, ova talentovana mlada žena ostvarila je značajne saradnje sa Malim pozorištem Duško Radović i mobilnim operaterom „A1”, bila je deo nezavisnog modnog editorijala koji promoviše second hand garderobu i ručno rađene džempere, ali ono što je najvažnije - svojim ilustracijama koje možemo videti na Instagram profilu „Beogradski duh blog” podizala je svest o važnosti brige o sebi i značaju mentalnog zdravlja.

Njena iskrenost, neposrednost, priča o ličnim iskustvima i borbama sa kojima se mnogi svakodnevno suočavaju, jeste ono što je privuklo više od 15.000 ljudi da prate ovaj profil.

U godini koju su na mnogo načina obeležile žene, Irina se ističe kao glas koji nam svojim ilustracijama pomaže da postanemo svesniji sebe, ponekad ulepša dan ili nas podseti na to ko smo zapravo, koliko vredimo, nešto što smo oduvek znali ali što smo u buci i obavezama svakodnevice i nastojanju da stalno budemo još bolji, možda zaboravili.

Prošlogodišnji intervju završile smo tvojom željom da ljudi u narednoj godini postanu svesniji sebe, svesniji lepote naših međusobnih razlika, da se odnose sa više poštovanja prema svetu oko sebe, drugim ljudima, prirodi, životinjama. Koliko si ove godine sama primećivala takve promene oko sebe i na koji način je tebe ova godina promenila?

trimo, a takođe moramo da pazimo i da nam ne promakne. Naučila me je da budem opuštenija, da se prepustim, družim i uživam šta god da me muči. Problemi neće trajati zauvek i ne treba im dopuštati da nam uzmu svaku lepu sitnicu koju ovaj život pruža!

Primećivala sam, smatram da su ljudi iz godine u godinu sve više svesni, ali verujem da su tome najviše doprinele nove generacije koje su našle način kako da osveste ljude i da plasiraju edukativan sadržaj na nove načine. Uvek govorim da će mladi promeniti svet. Što se mene tiče, ova godina me jeste dosta promenila, dosta stvari sam naučila o sebi, našla sam se u nekim situacijama gde nisam imala drugog izbora nego da razgovaram sa sobom. Naučila me je pre svega strpljenju, da moram da radim i da se trudim i da tada dolaze rezultati. Generalno sam neko ko brza u svemu i očekujem da sve može sada i odmah, ali ove godine sam dobila blagi šamar realnosti i shvatila da je ipak bolje sačekati. Prava prilika uvek sama dođe, samo ne smemo da je preduhi-

Primetila sam da se od našeg poslednjeg razgovora značajno povećao broj pratilaca na tvom Instagram nalogu. U kojoj meri društvene mreže mogu podstaći pozitivne promene? Koliko tebi znači interakcija i razmena energije i kreativnosti koju ostvaruješ sa svojim pratiocima?

Tačno, i na tome sam veoma zahvalna. Osećam da se iz dana u dan na mom profilu stvara neka posebna zajednica ljudi, onih koji veruju u bolje dane i koji žele da rade na sebi. Stvarno sam zbog toga srećna. Mislim da društvene mreže u velikoj meri mogu podstaći pozitivne promene, ali isto tako mislim da to najviše zavisi od nas. Vrlo je bitno koji sadržaj konzumiramo. Važno je da znamo da uzmemo ono što nam je potrebno, a ono što nije ostavimo po strani. Društvene mreže su velika rupa bez dna u kojoj se lako tone, i to ne treba da

dopuštamo, iz tog razloga treba da obraćamo pažnju na to šta i koga pratimo, čemu posvećujemo svoje vreme i o čemu nakon toga razmišljamo. Interakcija je mnogo bitna, pogotovu kada su to poruke podrške, čak i kada su to neki njihovi lični problemi, pa u meni nađu neku vrstu prijatelja da ih sasluša, za šta sam uvek tu. Nikad mi nije teško, jer smatram da moj profil i jeste počeo da se razvija upravo zbog toga. Da svi razumeju da nisu sami!

Ostala si dosledna svom stilu, pa tvoje ilustracije i dalje govore o važnosti zdrave ljubavi prema sebi, brizi i umeću oproštaja sebi, svim onim sitnim „preprekama” koje život svakodnevno postavlja pred svakog od nas. Međutim, rad na sebi je kontinuiran proces koji se nikada ne završava. Koliko tebi ilustracija pomaže ne samo da se kreativno izraziš, već i da upoznaješ sebe otkrivajući neke sasvim nove slojeve?

Mnogo, i to je i razlog zbog koga je sve što radim nastalo. Pomoću ilustracije

otkrivam sebe u drugom svetlu. Pokazujem sebi koliko mogu i koliko je bitno imati taj lep način govora prema sebi. Nisam imala oduvek naviku da zavirujem duboko u sebe, ali od kako se bavim ilustracijom, potrebno mi je pre svega zbog inspiracije, a samim tim dolazi i do pitanja kako rešiti neku dilemu i šta je pravi odgovor na određeno pitanje. Natpisi na mojim ilustracijama vrlo često nastaju kao odgovori samoj sebi.

Kako da verujemo da najlepše tek dolazi ukoliko čitave godine prolazimo kroz vrlo teške izazove?

Više puta mi se ovo pitanje provuklo kroz poruke na profilu i moj odgovor je uvek isti - jednostavno veruješ. Nemaš šta da izgubiš jer pre ili kasnije te ta vera navede da sam pronađeš izlaz. Svetlo se uvek pojavi na kraju tunela. I sama sam prošla kroz taj proces, želela sam da odmah pronađem rešenje, ali čar je u traganju za tim svetlom, a kada ono dođe, dolazi i mir.

informaciju. Mene je priča o azilima, s obzirom na to da svi znamo kakvo je tamo stanje, pogodila i poželela sam da učinim više od toga. Novogodišnje čestitke su već bile gotove i htela sam da spojim nešto lepo i korisno!

Veliku pažnju privukao je nezavisni modni editorijal koji si realizovala u saradnji sa fotografkinjom Anđelom Gažević i Tamarom Trajković koja stoji iza profila „Cleanoutclothes” i „Pletemo”. Kako ste se pronašle, prepoznale i došle na ovu sjajnu ideju?

Koristiš svaku priliku da pomogneš udruženjima za zaštitu životinja, pa tako i ove godine, prihod od prodaje novogodišnjih čestitki koje si ilustrovala otići će udruženju „ Mukijeva družina” koje se bavi spašavanjem i udomljavanjem pasa iz azila. Kako je došlo do ove ideje i zbog čega je, iz tvog ugla, značajno da brinemo o napuštenim životinjama?

Da, trudim se koliko mogu da pomognem. Vrlo lako je došlo do cele priče, devojka mi se javila i napisala poruku o tome ko su i čime se bave, želeći da samo podelim sa svojim pratiocima kao

Spontano, Anđela je objavila da su joj potrebni modeli, ja sam se iz znatiželje javila, ona i Tamara su već bile u kontaktu vezano za ideju i pozvale su me verujući da je dobra ideja da budemo nas tri. Verovala sam da će nam biti zanimljivo, ali da ćemo se toliko poklopiti kao osobe i za jedan dan postati dobre prijateljice koje sada ispijaju kafe zajedno, ne znam da li bih poverovala. Sve se poklopilo baš kako treba. Tamara je fenomenalno odradila svoj posao stiliste i šminkera. Anđela je vrhunski fotograf i ja sam jednostavno uživala u njihovoj magiji.

Nismo očekivale apsolutno ništa nakon svega, ali reakcije su rekle svoje zbog čega mi je neizmerno drago. Divno smo se provele i to je verovatno glavni uzrok svega lepog sto je usledilo.

Ovu godinu za tebe su obeležile značajne saradnje, saradnja sa mobilnim operaterom A1 i Malim pozorištem „Duško Radović”. Kako je došlo do njih?

Saradnja sa A1 je nešto što mi je upotpunilo ovu godinu i pokazalo koliko se rad i trud zapravo isplate. Jako sam ponosna na sebe zbog iste. Smatram da je to prvi veći momenat gde sam shvatila da zapravo radim sve kako treba i da treba u tom pravcu da nastavim. To je momenat kad sam shvatila da neko primećuje i prepoznaje moj rad. Takođe mi je otvorilo vrata ka nekoj novoj publici i novom vidu stvaranja kao što je bio video koji sam radila za njih. Sve u svemu, jedno divno iskustvo na kome sam zahvalna! Od septembra na mesečnom nivou radim nekoliko ilustracija za Malo pozorište „Duško Radović”. Kao neko kome tata radi u istom, veliko mi je zadovoljstvo da i sama mogu da učestvujem u njihovom radu. Čitav ži-

vot sam provela tamo gledajući razne predstave i smatram da je to predivno mesto za dečje odrastanje. Uvek mi bude puno srce kad vidim koliko dece dolazi i gleda predstave, čak i danas kada su telefoni gotovo jedina zanimacija za njih. Saradnja se sastoji od toga da sam spojila svoje ilustracije sa duhom i atmosferom ovog pozorišta.

Koji događaj ili osobu bi izdvojila u ovoj godini kada je reč o nastojanju da se naše okruženje i naše društvo promeni na bolje? O kojim temama bi trebalo da nastavimo da govorimo, možda još glasnije?

Na mene je ove godine najviše uticao događaj koji su organizovale devojke iz organizacije „ Ženska solidarnost ” i mislim da su se protesti desili u pravo vreme. Takođe, mislim da je to ono o čemu treba neprestano da se priča, sve glasnije i jasnije. Nijedna žena ne treba da strahuje kada se vraća kući sama, da je neko ne dodiruje bez njenog dopuštanja i slično. Vreme je da pokažemo šta nam smeta i da ne nameravamo više da ćutimo, zbog nas, i zbog devojčica koje tek dolaze na ovaj svet.

Kolumna

Gledajući, pomalo iznervirano, u pravcu police s knjigama, shvatila sam da mi se ne dopada da pratim koncept koji sam osmislila kada sam krenula sa ovom kolumnom i preporučivanjem naslova koje volim. A onda sam rekla sebi da, kao i za sve drugo u životu, uvek imam pravo da se predomislim. To je zapravo jedno neoborivo i neverovatno rasterećujuće pravo koje, barem ja, neretko imam tendenciju da zaboravim. Da je u redu da se predomislimo. Napravimo pauzu i nastavimo tamo gde smo stali ili otpočnemo nešto sasvim novo i drugačije. A sasvim je u redu i da od nečega u potpunosti odustanemo. Tada sam poželela da i sa vama podelim ovu misao i želju da sa olakšanjem zajedno uđemo u novu godinu i ne budemo toliko strogi prema sebi. Dovoljno je onih koji će to svakako prema nama biti, tako da im ne moramo pomagati. Sa tim na umu, nazdravljam ovde svim važnim krajevima i još važnijim počecima uz pet naslova, bez nekog naročitog reda posloženih ali sa namerom da u nekom od njih uživate tokom praznika.

Mario Vargas Ljosa: Avanture nevaljale devojčice

Nedavno sam se u razgovoru sa jednim prijateljem, iznova zanesenim izvesnom ženskom osobom iz svog okruženja, podsetila čuvenog romana peruanskog nobelovca. Za one koji su do sada uspeli da odole i ne izgube se među koricama jednog od najpoznatijih Ljosinih dela, ujedno i najčitanijim romanom u Srbiji pre više od deset godina, možda je upravo ova zima pravo vreme da se upoznate sa njegovim likovima i radnjom koja se proteže na skoro četrdeset godina. Rikardo i njegova nevaljala devojčica se prvi put sreću u Limi tokom puberteta, pedesetih godina prošlog veka. On ostaje zauvek neiskvareni dečak, nežni sanjar i studiozni idealista kojeg iznova uspeva da opčini nezasita, prevrtljiva i koristoljubiva devojčica. Nakon svakog svog loma ona uspeva da ga pronađe i manipuliše njime dok se u potpunosti ne oporavi, da bi ga potom surovo iznova ostavljala

zbog njegovog, navodnog nedostatka ambicije, sa kojom ona, kao ljuti materijalista nikako ne može da se pomiri. Ovo je naravno, moje viđenje dva glavna lika i njihovog vrlo jasnog, mada ako pitate mog prijatelja, ipak složenog i komplikovanog odnosa. Bilo da ćete se saživeti sa Rikardom i njegovim večitim opravdavanjem bestidnog ponašanja nevaljale devojčice ili poput mene, prevrtati očima na njenu površnost i svaku izgovorenu rečenicu neumoljivo nazivati manipulativnim lažima, ovo je knjiga koja vas neće ostaviti ravnodušnim. Bogata opisima i detaljima opsežnog vremenskog perioda i prostora u kojem su se sretali, kao i izuzetno markantnim sporednim likovima, priznaću da je ovo jedan od onih romana kojem se treba iznova vraćati, jer se pri svakom povratku uvek nešto novo razotkrije i doživi na drugačiji način.

Federika Bosko: Govorili su da sam preosetljiva

Za razliku od nevaljale devojčice, bila jednom jedna hipersenzitivna devojčica, po imenu Federika Bosko i neizmerno joj hvala na tome što je napisala knjigu kojom sam otvorila letnju sezonu čitanja. Ova italijanska autorka svoje iskustvo i opažanja pretočila je u knjigu koju bih možda najbolje opisala kao kombinaciju priručnika i intimne ispovesti. Iskreno, realistično i na trenutke izuzetno duhovito, opisala je kako hipersenzitivne osobe doživljavaju svet i ljude u njemu, kako opažaju stvari i otkrila zašto se u određenim situacijama ponašaju neobično u odnosu na druge ljude. Meni kao izuzetno osetljivoj osobi je pomogla da bolje sagledam sebe i osetim se rasterećenije i manje nesnađeno i čudno. Sigurna sam da bi i onima koji su malo bolje prilagođeni današnjem svetu dala dragocen uvid u poseban i izuzetno lep i kreativan svet hipersenzitivnih osoba, koje sam sigurna da imaju u svom krugu porodice ili prijatelja. Ova knjiga zasigurno predstavlja jednu od spona dva sveta za njihovo međusobno razumevanje, kao i svojevrsnu pomoć u tome da se njihov odnos ne uruši i nepovratno izgubi.

Tošikazu Kavaguči: Dok se kafa ne ohladi

Još jedna knjiga koja mi je obeležila prethodnu godinu, nenadano, je roman japanskog autora Tošikazu Kavagučija, Dok se kafa ne ohladi. Pri pogledu na ono čuveno svetski bestseler, pomalo sam rezervisano prišla polici u knjižari i unapred mu lupila etiketu lakog štiva, ali sam autoru ipak dala šansu. Zbog karakteristično šturog dijaloga koji vode Japanci, čak i u knjigama, bilo mi je potrebno malo vremena da uđem u radnju i popamtim likove, kojih je, budući da se sve odigrava u jednom kafiću, nekako u početku bilo mnogo. Pravila igre su na samom početku vrlo jasno postavljena, a pristanak posetilaca kafića da je igraju je ispočetka bila zanimljiva i budila želju za saznanjem o tome šta će se dalje desiti. Do poslednjeg poglavlja sam se i rasplakala, da bi do kraja i sama ostala zbunjena u traženju odgovora na glavno pitanje ovog romana. Da znam da svakako ništa ne mogu da promenim, svoje reči i postupke i njima utičem na ishod nečega što se desilo u prošlosti, da li bih pristala da se vratim kako bih još jednom proživela trenutak sa nekom osobom?

Žeremi Moro: Maks Vinson

Onima koji nisu raspoloženi da čitaju obimne romane nakon napornog dana ili tokom vikenda, predlažem format u koji se sve više zaljubljujem, a to je strip ili grafička novela. Jedan od ulova sa ovogodišnjeg sajma knjiga je, između ostalog, sjajan primer knjiga ovog tipa koja se zove Maks Vinson, francuskog autora Žeremija Moroa. Crno-bele ilustracije dočaravaju priču o mladom i uspešnom teniseru koji uviđa kako pobede koje niže u svetu polako prestaju da mu znače i da je on zapravo plod jednog ukradenog detinjstva. Sadržajna i poučna, ova novela nas na rasterećujuć i slikovit način vodi kroz dubine svoje priče.

Gordon Remzi: Brzo i ukusno

Za sam kraj ovog javljanja, jedan predlog od kojeg sam sigurna da ćete ogladneti. Nedavno sam završila šestonedeljni kurs italijanskog kuvanja i do poslednjeg dana se iznova otvarala tema o poznatim kuvarima, nakon čega sam shvatila da ću uvek više biti tim Najdžela Loson, u odnosu na Džejmija Olivera, kojeg muški kuvari i gurmani ipak više vole i poštuju. No, to sada nije tema. Preporučujem vam ovom prilikom knjigu koja će vam zagolicati nepca i probuditi želju za boravkom u kuhinji, knjigu sa receptima čuvenog i pomalo ozloglašenog Gordona Remzija, Brzo i ukusno. Ona sadrži 100 zanimljivih recepata koji se pripremaju za manje od trideset minuta, tako da se ne zadržavate previše pored šporeta a opet nagradite sebe ukusnim i nesvakidašnjim jelom, posebno u ovo užurbano i haotično vreme oko praznika. Drugarica mi je zamerila ovu preporuku, jer postoje sastojci koji se ne mogu tako lako, niti pristupačno ili po dobrom kvalitetu naći kod nas, ali shvatite ove predloge na nivou ideje i inspiracije da uvedete male promene u svojoj svakodnevnoj ishrani i dodatno začinite puding od čokolade kafom ili majonez začinom koji iz nepoznatog razloga preskačete na rafu prodavnice.

Kultura

Piše: Verica Nemet

Svetlana Utješanović u ulozi G-đe la Turf; fotografija iz predstave „Muž ide u lov” 1985. arhiva Narodnog pozorišta „Toša Jovanović”

fotografija iz predstave „Sahraniti mrtve” 1996, privatna arhiva Jovane Terzin

fotografija iz predstave „Don Žuan se vraća iz rata” 2000, privatna arhiva Jovane Terzin

Zdravlje

Intervju: Nikolina Gavrilov @n.i_n4

Da bismo mogli uopšte pokušati da pojmimo jedan tako složen pojam kao što je autizam, neophodno je najpre definisati ga. Autizam, odnosno ASD (autism spectrum disorder) odnosi se na širok spektar stanja koja karakterišu poteškoće sa savladavanjem društvenih veština, poteškoće sa govorom i neverbalnom komunikacijom; kao i sklonost repetitivnim ponašanjima. Reč autizam ne odnosi se na jedno stanje, već na mnogobrojne podtipove, na čije varijacije mahom primarno utiče kombinacija genetskih i spoljnih faktora. Stoga svaka osoba koja je na spektru predstavlja slučaj za sebe, te i zahteva jedinstven pristup. O kompleksnosti shvatanja ali i pristupa ovom stanju za Plezir je govorila Dr Sci Ivana Sokolovac. Doktorirala je na Fakultetu za Specijalnu edukaciju i rehabilitaciju u Beogradu, stekla je i zvanje Doktora Medicine na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu. Nakon dve decenije rada sa decom i odraslim osobama sa oštećenjem sluha i govora otvara centar za dijagnostiku, savetovanje i rehabilitaciju odraslih i dece sa oštećenjem sluha, glasa i govora „Sokolovac“ .

Kako se tačno dijagnostikuje autizam?

Autizam se širom sveta dijagnostikuje screening-om. Skrining testom se detektuju potencijalni zdravstveni poremećaji ili bolesti u ljudima koji još uvek ne ispoljavaju nikakve simptome te bolesti. Ovakav vid dijagnostike podrazumeva da se sve neuro rizične bebe (bebe koje su prevremeno rođene, koje imaju malu kilažu, itd) posebno prate, stručnjaci putem određenih testova observiraju njihovo ponašanje – da li se na vreme smeju, da li na vreme prebacuju iz jedne ruke u drugu... Najčešće se se autizam otkriva u uzrastu od dve ipo godine i kasnije. Roditelji uočavaju specifično ponašanje onda kada se njihova deca više razlikuju od svojih vršnjaka, a to je upravo u periodu formiranja govora. Kada su deca jako mala, nedostatak razvoja govora se ne uočava, jer sva deca zvuče isto. Bebe komuniciraju putem takozvanog babbling-a, ali to se ne bi moglo nazvati govorom niti ukazuje da će isti biti razvijen. Dakle, jako je važno uočiti prvobitna odstupanja od vršnjaka.

Ko dijagnostikuje autizam?

Autizam može da dijagnostikuje samo dečiji psihijatar. Psiholozi i defektolozi samo ukazuju na to da postoje određena ponašanja deteta koja ukazuju na smetnje u razvoju. Kada dečiji psihijatar potvrdi dijagnozu, roditelji treba da se jave svom pedijatru a zatim da traže tuđu negu i pomoć. Veliki je problem što se roditelji ustručavaju da traže tuđu negu i pomoć, misleći da će ta dijagnoza da ostane zauvek. Što uopšte nije slučaj. Tokom svoje karijere sam imala situacije gde su deca koja su prošla kroz ranu rehabilitaciju pokazala neverovatne pomake.

Koji je pravilan pristup autizmu?

Jedini pravilan pristup autizmu je rehabilitacija, odnosno rana rehabilitacija. Autizam ne može da se leči lekovima, niti matičnim ćelijama. Potrebno je prvo rano uraditi dijagnostiku. Ne treba čak čekati ni da se definitivno potvrdi dijagnoza autizma da bi se krenulo sa rehabilitacijom, jer se često dosta vremena izgubi u samom procesu. Čak i sa ranim otpočinjanjem rehabilitacije, dosta toga zavisi od i toga koliko je dubok autizam koji je u pitanju.

Da li je autizam genetski uslovljen?

Smatra se da se neka deca rađaju sa predispozicijom da imaju autizam, te se usled određenih infekcija tokom ranog detinjstva njihovo ponašanje menja. Međutim, ovo nije sasvim dokazano. Zbog toga što određenu promenu na genu za koju se smatra da ukazuje na autizam, imaju i brojna druga deca. Ne može se baš jasno dokazati ni da autizam ima veze sa infekcijama, genetikom, ishranom, vakcinama - sve su to samo pretpostavke.

Koliko je zapravo širok sam spektar autizma? Da li njegova nekoherentnost otežava dijagnostikovanje i koje su granice spektra?

Stepeni autizma se utvrđuju preko određenih testova. Onaj koji ja najčešće koristim je Gars, ovaj test podrazumeva da roditelji objektivno odgovaraju na određena pitanja. Ukoliko je na tom testu rezlutat preko sedamdeset, onda to znači da postoji bitna mogućnost da je dete u sferi. Svaki dalji stepeni sve jasnije ukazuju na pripadnost spektru. Ukoliko se uz autizam javi i kognitivni deficit, onda je stanje dosta teže. Bitno

je naglasiti da se uz autizam ne javlja nužno ovakav deficit, to nije nešto što se podrazumeva, ali koliko je važno to od čega je sačinjen sam materijal sa kojim se radi, toliko je važan i pristup, tj. rad sa samim detetom.

Na koji način je u redovnim školama prilagođen plan i program za decu sa smetnjama u razvoju?

Kakve prilike država pruža deci sa smetnjama u razvoju?

Trenutno se govori o mogućnosti da roditelji dece sa autizmom, koji su sad već odrasli ljudi i koji su završili srednje škole dobiju određenu pomoć. Ova pomoć se ogleda u dobijanju sredstava za otvaranje malih porodičnih preduzeća, gde bi roditelji mogli svoju decu da zaposle i da zajedno vode posao. Ovo bi bilo veoma značajno za takve porodice. Drago mi je što je država počela da razmišlja na takav način, te se nadam da će doći do pomaka na ovom polju. Uz to, već postoji i mogućnost da se ljudi sa smetnjama zaposle u određenoj firmi, te da ta firma prima određene poreske olakšice zbog zapošljavanja ovakvih osoba. To je zapravo pomoć i za ljude sa smetnjama u razvoju ali i za preduzetnike.

I kod nas je na snazi tzv. IOP (individualni obrazovni plan), koji predstavlja upravo prilagođavanje gradiva ovakvoj deci, u skladu sa njihovim mogućnostima. U inostranstvu IOP funkcioniše

drugačije, deca sa smetnjama u razvoju prisustvuju samo određenim časovima kao i ostala deca. Zajedno pohađaju muzičko, fizičko i likovno, dok ostale predmete slušaju odvojeno. Pošto njima veoma često smeta buka, znači im da mali broj njih bude u učionici. Njima je dozvoljeno da koriste slušalice ili da šetaju kad požele. To kod nas nije slučaj, ne bi se reklo da je kod nas sprovedena prava inkluzija. Neophodno je da svaka škola ima pedagoga, psihologa i defektologa, što takođe još uvek nije slučaj u našoj državi.

poslova, sticanje obaveza i obavljanje zadataka. Suštinski – neophodno je razvijati ono što je nedostatak kod deteta. Primarno je da roditelji prihvate da dete ima problem i da se upuste u njegovo rešavanje uprkos strahu. Šta su najveći problemi dece sa autizmom kada prestanu da budu deca? Kakve poteškoće za ove ljude donosi čin odrastanja?

Da li biste dali neki savet roditeljima koji odgajaju dete sa autizmom? Na šta je posebno bitno obratiti pažnju?

Počela bih od ekrana, odnosno naglašavanja toga koliki uticaj „ekranizacija“ ima na decu koja su u spektru. Često će deca koja su odrasla ispred ekrana imati više simptoma autizma nego što ih zaista imaju. Dakle, primarno je raditi sa detetom. Puštati ga da pravi svoje sitne greške i da što više stvari polako počinje da radi samostalno. Dobar je početak pustiti dete da jede samo. U nekim kasnijim godinama je neophodno da ga uvedu u obavljanje kućnih

Smatram da je jedino uključenost u sistem nešto što im daje neku perspektivu. Npr škola „Doktor Milan Petrović“, u Novom Sadu, daje takvoj deci mogućnost da se obuče za određenu veštinu, te da postanu radno sposobni. Veliki problem porodicama sa ovakvom decom jeste njihovo odrastanje. Kao i svi ostali ljudi i oni imaju potrebu da se ostvare i da krenu svojim putem. Na veliku žalost, njihov put ima mnogo više prepreka ali ništa nije nemoguće. Potrebno je da savladaju neki zanat, da budu samostalni u tom smislu. Ali, podjednako je bitno i da budu okruženi sebi sličnim ljudima. Lep primer su razne radionice, na kojima zajedno stvaraju nešto a na nekim posle to čak i prodaju. Bitno je razumeti da i oni ima-

ju potrebu za ostvarivanjem konekcija sa drugim ljudima, zato je ključno ne izolovati ih i postepeno ih uvoditi u svet.

Za kraj bih vas još pitala da nam govorite o nečemu na čemu i vi trenutno radite. U pitanju je tretiranje autizma matičnim ćelijama. Kada i kako je moguć ovakav pristup? Što se tiče matičnih ćelija, postoje dve zablude. Prva je da dete kada primi matičnu ćeliju da će magično ozdraviti, to nije lek. Prosto ne funkcioniše tako, tre-

tman matičnim ćelijama daje male pomake i to samo ako se sa tretmanom krene u ranim godinama. Takođe, druga zabluda je što roditelji misle da su pogrešili što nisu ostavili ćelije iz pupčanika. Matičnih ćelija u pučaniku ima jako malo, čak i kada se one daju, daju se prilikom prvog transplanta a svaki sledeći put se daju tuđe. Matične ćelije su ćelije koje nastaju u velikim zglobovima, i u koštanoj srži, a mi svakih 180 dana menjamo crvena krvna zrnca. To su nediferencirane, neizmenjene ćelije koje kada dođu u određeno tkivo postaju ćelije tog tkiva. Ako se ona kao takva izvadi iz koštane srži, stavi u kičmu i putem likvora dođe do centralnog nervnog sistema, ona postaje jedna od ćelija tog sistema. Ali mi ne znamo koja tačno ćelija centralnog nervnog sistema ona postaje. Sama ćelija centralnog nervnog sistema za decu sa autizmom ne znači ništa ako nema šta da je podstakne. A kako će se podstaći? Tako što se stvaraju nove sinapse, a nove sinapse se stvaraju upravo rehabilitacijom. Tako da tretman matičnim ćelijama u slučaju autizma može samo da ubrza rezlutate rehabilitacije.

Dvanaest meseci i dvanaest cvetova u venčiću za godinu pred nama. Ne mogu da ga ispletem od pravog cveća jer je zima, ali mogu da vam pišem o dvanaest cvetnih esencija koje nam mogu biti korisne u različitim situacijama. Sistem cvetnih esencija umnogome prevazilazi ovu brojku, međutim, ovog puta vam pišem o nekim koje su meni drage i koje su mi bile od velike pomoći u prethodnim, emotivno izazovnim mesecima.

Cvetne esencije se mogu koristiti pojedinačno ali i kombinovati sa drugima, u zavisnosti od toga šta želimo da postignemo. Nekad volim da ih koristim pojedinačno, ciljano, da bi osetila kako se baš jedna određena izazovna emocija menja a sa njom i ostale.

Kao i u životu. Često nam je potreban samo jedan poseban začin za savršen ručak. Manje je više, često čujemo u holistici.

Manje je više, često i u životu. Korisno je naučiti da sa što manje energije pokrijemo što više toga, da ne trošimo sve svoje resurse već da znamo koja je to tačka koju treba pomeriti da bi se promena počela odvijati.

Manje je više i u ovom buketiću.

Pišem vam o esencijama koje su mi bile beskrajno korisne u prošloj godini koja je bila prilično izazovna kako za mene, tako i za moje najbliže.

Star of Bethlehem – meni jedna od najdražih, te sa njom i započinjem ovaj buketić. Ovo je jedan od sastojaka i Rescue Remedy kombinacije jer pomaže kod šoka, u momentima kada čujemo lošu vest. Star of Bethlehem koristim svaki put kad na dnevnom nivou doživim šok, kad me duša zaboli, kad neka stara trauma pokuša da unese nemir. Posebno mi prija noću, za spavanje.

da mi posle bude žao. Nisam strpljiva po prirodi i volela bih da neke odgovore dobijem odmah. Cherry Plum mi pomogne da držim emocije pod kontrolom i da samo sačekam ono što se čekati svakako mora.

Impatiens - još jedna esencija koja je inače u sastavu RR. Volim je jer smiruje unutrašnji nemir. Smiruje nas i kad imamo temperaturu, da barem osećaj unutrašnje drhtavice prestane. Meni je korisna jer sprečava da se zrno nečeg što možda i nije tako važno ne pretvori u lavinu. Da se pogrešna reč ili mali strah ne pretvore u nešto veliko. Usput, ja baš nisam neki timski igrač i ova esencija mi i u takvim situacijama pomaže. Da budem strpljiva i da ne požurujem ljude da što pre završe svoj deo posla.

Cherry Plum – esencija koja se dobro slaže sa Impatiens-om. Ova esencija mi pomaže da me ne izbace iz takta neke situcije, da ne kažem šta ne treba pa

White Chestnut – takođe često mešam sa gore pomenutom esencijom. Da smiri misli koje se vrte u krug, kao pas kad juri svoj rep. Takve nas misli umaraju i često umeju da nas uvedu u anksioznost. White Chestnut je i sastojak Rescue Night kapi koje ste možda viđali po apotekama. Pretpostavka je da je dobar deo nesanica izazvan upravo time što kada legnemo vrtimo film u glavi – gde smo bili i šta tek treba da uradimo. I tako sebe razbudimo.

Wild Rose – jeste jedna od esencija koja nam vraća volju za životom i podstrek da ne odustajemo od svojih snova. No, ona je i za nas koji umemo da se učaurimo, posebno zimi ili za vreme odmora, pa nam je teško da se pokrenemo. Ova esencija vraća osećaj životne radosti. Kad primetim da apatija naiđe onda se vraćam ovom esencijom.

Clematis – esencija za sanjare, za vraćanje u fokus, u ovde i sada. Ako kao i ja stalno razmišljate deset koraka unapred, niste u balansu ovde i sad, onda je ovo i za vas dobra esencija. Uhvatim sebe da mi je dan ili nedelja proklizila kroz prste – kao da sam imala neverovatan broj obaveza, a bila sam samo okrenuta nekim svojim idejama i maštarijama. I ne, ne urušava Clematis naš unutrašnji svet, već nam pomaže da se bolje snalazimo na javi.

Chamomile – esencija koja donosi mir i dobro raspoloženje. Ona nas tako lepo opusti i umiri, da je pravi užitak koristiti je posle napornog dana. Međutim, koristim je i kad mi nedostaje inspiracije i kreativnosti, jer mi pomaže da duboko uronim u svoju intuiciju.

Lavanda – otvara krunsku čakru i pomaže da se povežemo sa izvorom. Divna esencija za blokirane emocije koje nas sprečavaju da duhovno rastemo, ali isto tako pomaže i da nam se um opusti pa je često koristim baš u te svrhe. Idealna je za relaksaciju i opuštanje.

Pasiflora – cvetna esencija koja mi je bila izuzetno dragocena u ovom periodu. Pomaže mi da se izdignem iznad određenih situacija i da neke nataložene osećaje besa osvešćujem i onda dalje radim na njima. Posle čitavog niza događaja koji su bili i i dalje su traumatični, Pasiflora mi pomaže da razumem sebe i svoje postupke, da prevaziđem ovu fazu u tugovanju. Ova esencija budi našu duhovnost i podstiče mir, pa mi je dragocena i za spavanje, jer vraća u prirodni ritam sna i pomaže mi da kroz snove rasvetlim potisnuto.

nas ljubav, da treba da tražimo mudrost u sebi i da verujemo u sebe.

Borage – esencija koja nam pomaže da se suočimo sa teškim situacijama. Daje nam hrabrost i čuva srce. Često se kombinuje i sa drugim sistemima na putu isceljenja. Ja volim da je koristim u situacijama u kojima se osećam kao da mi je kamen seo na grudi i ne mogu da dišem punim plućima.

Magnolija – jedna od mojih omiljenih esencija. Korisna je za srčanu čakru. Njena suština podržava ljubav bez granica sa beskonačnim mogućnostima. Pomaže da razumemo da je sve oko

Gorocvet – kad treba da vratimo duh i telo u formu nakon iscrpljenosti, bolesti ili teškog emotivnog perioda. Koristim je da mi vrati energiju i vitalnost. Gorocvet nas vraća u balans tako što otklanja nervozu i smiruje um, a onda se i lakše spava.

U ovom tekstu koji je plod pažljivog odabira sastavljen je moj buketić od 12 esencija. Svaka se može kombinovati i praviti personalizovane varijante koje će vas podržati u vašim izazovima. Kako nam stižu praznici, želela bih da poklonim dve bočice sa esencijom po izboru čitaoca. Javite se na mejl plezirmagazin@gmail.com sa napomenom koju esenciju cvetnih kapi želite na poklon. Redakcija će izabrati dva čitaoca/čitateljke.

NevenaPiše:Pajić @pajicnevena privatnaFoto:arhiva

Od malene devojčice, do stasale žene, osmeh je oduvek njen zaštitni znak. A, bilo je dana kada je bio zamenjen ćutnjom, tugom i brigom. Gledanjem u jednu tačku i neprekidnim ciklusom spavanja. Nije se čuo. Najlepša kriva linija je tih dana nekako stalno bivala ravna.

Te, sada već daleke 2014. godine dogodila se Jelenina hospitalizacija koja je usledila usled jake upale jajnika, kako bi se pratio proces. Nakon desetak dana provedenih u bolnici, odlazaka na preglede, sprovođenja testova, praćenja i nadzora lekara, situacija se pogoršala. Tog studenog januarskog jutra su nam javili da je otišla na operaciju koja je bila jedino rešenje, a koja je podrazumevala vađenje levog jajovoda. Kako je do toga uopšte došlo? Šta će to značiti za nju? Zbog čega je došlo do te opcije? Uporedo sa mnoštvom pitanja koja su nam se vrzmala po glavi, mešali su se suze, strah i neverica. Bol i praznina. Bolnički hodnici i miris ustajalog vazduha kao svakodnevica. Čekanje rezultata

sa patologije. Ona je u to vreme imala svega 26 godina. Izlazak iz bolnice i dolazak kući, bio je praćen ćutnjom, besom, razočarenjem. Znala je danima da ne ustane iz kreveta, gledajući u slike koje su promicale na TV ekranu. Gledajući kroz njih, dok se u glavi odigravao i premotavao film o proteklim danima. Kada su stigli rezultati koji su srećom bili dobri, osmeh se vratio na lice, ali vest da će ostanak u drugom stanju biti izazov, još jednom ju je obeshrabrila. Uprkos našim pokušajima, da joj se sasvim približimo, ritualima češljanja i razmršavanja svakog čvora ponaosob koji joj je ostao nakon izlaska iz bolnice, strpljivo i polako, kojima je Katarina laganim pokretima pokušavala da pokrene priču, kako bi je navela da tegobu podeli. Gledala sam je nemu i nepomičnu, tek kad-kad sa uzvikom blagog jauka, usled razmršivanja čvorova u kosi. Nije se dala pokolebati da se pričom barem malo rastereti. Jer, ona je sastavni deo naše male porodice, a u isto vreme tako daleka. Neuhvatljiva. Ne možemo joj prići.

Odbijala je da opere kosu, da ustane iz kreveta, da priča. Htela je samo da ćuti i gleda u prazno. A nama je sam pogled na nju budio zebnju i strah za izgubljenim sjajnim pogledom i osmehom.

Gde je? Kuda je nestao u jednom danu? U jednom telefonskom razgovoru. A, ona, ona je sve vreme tokom bolničkih poseta, koje smo nas tri pretvarale u naše beskonačne rituale utehe, sedeći na njenom krevetu kao dva mala čička zalepljena za nju, sve dok nas žena koja je održavala higijenu ne bi zatekla kada već uveliko padne mrak i kroz šalu nam rekla da će nas izbaciti sa sve metlom, ona je imala osmeh na licu, pokušavajući da bude hrabra za sve nas. Glasa nije pustila sve dok nije došla kući i u trenu se raspala u paramparčad. Dopustila je sebi da plače, bude uplašena, krhka i slaba.

koliko ona pokušavala i želela da to prikrije ili pokuša da nastavi tamo gde je stala. Taj događaj je napravio duboku posekotinu. Napravio je ozbiljan tektonski potres, ostavljajući rascep koji je godinama bio bolna tačka.

Kako je vreme prolazilo, trudila se da bude hrabra i nasmejana, nastavljajući sa poslom, provođenjem vremena sa drugaricama, nama sestrama i na putovanjima. Ali, svima koji smo joj bliski bilo je jasno da se nešto promenilo, ma

Iako nije nikada bila previše pričljiva i otvorena za razgovor o osećanjima, taj događaj je učinio da se ona još više povuče i zatvori u svoju ljušturu. Izbegavala je da priča o bolničkim danima, proceduri i oporavku. Ali, trebalo je da zna i nadam se da jeste znala i osećala da joj niko ne bi zamerio isplakano more suza, pričanje do u nedogled o tome kako se osećala dok je ležala sama u bolničkoj sobi.

Vreme je prolazilo donoseći sve one lepe i manje lepe životne trenutke, ljubavi, gubitke, sastajanja i odlaske, a negde između njih se dešavao život. Promene i neke neočekivane situacije, pa je tako došao trenutak i njena želja da se ostvari u jednoj od najlepših uloga. Jednog popodneva nam je javila da je u drugom stanju. Ona je u drugom stanju! Njenoj, ali i našoj sreći nije bilo kraja. Bila je to 2018. godina. Zimsko vreme. Hladni dani, ali obasjani nekom toplotom uprkos periodu tuge i gubitka koji je bio iza nas. Ubrzo je došla u selo da provede Božićne praznike sa nama. Studen januarski dan. Vetar fijuče, nanoseći snežno bele iglice mraza, dok u sobi pucketa vatra. Nakon porodičnog ručka, rekla je da oseća neobičan bol u predelu stomaka. Miliujući ga, zabrinuta, ležala je satima, pokušavajući da se primiri i zaspi, a ja sam je prolazeći kroz sobu sa strepnjom osluškivala kako se okreće i jauče. Nadala sam se da će sve biti u redu sa njom i

sa malim zrnom graška. Ustala je i videla krv. Uplašeni i zabrinuti, spakovali smo se brzinom tog istog vetra koji je sve nosio i krenuli put Beograda. Nebo je bilo poput prosutog mastila, teško i olovno, dok smo se mi kretali kao automobili na ringišpilu, zaobilazeći svaku prepreku kako bismo što pre stigli do bolnice, dok su tek povremeni zraci svetla farova otkrivali strah i brigu na našim licima. Svaki trenutak je bio bitan. Tokom puta se nije čula, a kada bi nešto izustila, hrabrila je nas, kao da je time želela da ohrabri sebe.

Opet ta zaglušujuća tišina. Zebnja i nesigurnost. Pust i osvetljen hodnik Narodnog fronta i reči doktorke u sobi za preglede, koja joj je potvrdila ono od čega je strepela. Došla je svojoj kući,

sklupčana i bleda. Nekoliko dana je bila poput utvare koja je lebdela po sobama ne odajući nikakvo prisustvo. Deo nje je otišao. Iako su reči doktorke bile: „To se dešava, niko ne zna zbog čega, to je bila rana trudnoća. Bili ste u drugom stanju svega nekoliko nedelja.“ za nju nije imalo nikakvog smisla. Ostala su pitanja, sumnje i nedoumice. Da li je nešto pogrešno uradila? Da li je trebala više i bolje da se čuva?

Nastupio je period povlačenja u svoju školjku. I novi ciklus ćutnje, ne pričanja o toj temi, kao da se ona nije njoj dogodila, kao je nismo svi zajedno proživeli, kao da je strana i daleka. Ostala je nema na majčine i naše pokušaje započinjanja razgovora o tome kako se oseća i kako se posle nekog vremena sa time nosi. Ostajući dosledna sebi, sa uvek istim odgovorom kada god bi je neko pitao kako je, odgovarala bi kratko i jasno, kao da se distancira od svega, ne otvarajući svoje rane: „Dobro sam“ ili „OK je“ i to je sve što bi prozborila. Ali iza te maske superheroine samo je ona znala kako se u dubini duše oseća.

Tri godine su protekle u svakodnevnici, menjanju poslova, novim poznanstvima, odlaženjima ali i dolaženjima novih ljudi u život koji su uneli neke drugačije poglede, donoseći svežinu. O temi trudnoće nismo pričale niti smo se često vraćale na period operacije, a još manje pričale o danima nakon spontanog gubitka bebe. Tek kada bi je proboo rez na dnu stomaka, ona bi se osvrnula kratko na događaj pre toliko godina i podsetnik da je on tu, da se dogodio. A, kako se život dešava onda kada baš ništa ne planiraš, tako je on ušao u njen život, tiho i nenadano, noseći radost. Nova ljubav ušetala je sa njegovim likom. Opet je bila poletna devojčica, sa nekom drugačijom energijom. Vladimir je uspeo da osvoji i pridobije njenu ljubav. Njihova ljubavna priča se desila u treptaju oka, zajednički život, veridba, svadba. Zajedno u svemu, od planiranja ži-

vota, zajedničkog krova nad glavom, do odlazaka na kontrole kod endokrinologa, praćenja stanja njene štitne žlezde, jer joj je ista otežavala svakodnevno funkcionisanje. Specijalista endokrinologije je bio još jedna stanica na putu ka

su bili u disbalansu nije dobro reagovao na dugogodišnju terapiju medikamentima, nakon čega joj je specijalista endokrinologije saopštio da je stanje njenog organizma jako loše usled takvog, usporenog rada štitne žlezde i da ne razume šta se do sada čekalo i odugovlačilo. Bolest je uznapredovala, pa je primarna hipotireoza, odnosno bolest poznata kao Hašimoto prerasla u Grejsovu bolest, čiji se simptomi ispoljavaju i na očima. Želeći da spreči dalje napredovanje bolesti, doktor je zakazao operaciju. Upoznavši se sa njenom situacijom, rekao joj je „da je štitna žlezda izvađena pre tri godine kada su problemi počeli da se javljaju, sada bi u krilu ljuljala devojčicu.“ Te reči su joj se duboko urezale. Poznajući je, ona je sigurno vrtela iznova i iznova razgovor sa doktorom, kao i situacije i događaje koje su tom razgovoru i tom trenutku prethodile preispitujući se. Vest o tome da će nešto što joj je pravilo toliko problema morati da odstrani, donelo je novu lavinu straha i pitanja. Nedoumica. Kako će sve to ispasti, kakav će oporavak biti usled pandemije koja vlada duže od godinu dana. Ali, u isto vreme i novi početak. Život bez naglih promena

raspoloženja, divljanja hormona, osećanja umora, ubrzanog rada srca, variranja telesne težine. Za nju možda i najvažnije, biće korak bliže tome da se ostvari kao majka. Pre samog zahvata, morala je uz pomoć lekara i lekova da dovede hormone štitne žlezde u stanje balansa kako bi operacija uopšte bila izvodljiva. To su bili meseci u kojima je svakodnevnica usled pandemije samo napravila još veći jaz razdvojenosti, produbivši ga. Ona se pripremala za bolničke dane, izbegavajući okupljanja i proslave.

Njen 33. rođendan koji smo proslavili tog sunčanog aprilskog poslepodneva u zagrljaju zelenila i dvorišta u krugu porodice, bio je u znaku iščekivanja i

želja dok su se duvale rođendanske svećice da sve prođe kako treba. Sutra ujutru je trebalo da legne na odeljenje endokrinologije Kliničkog centra. Red smeha, slavlja i suza. Neprekidnog čavrljanja i muzike, dok je činjenica sutrašnjeg odlaska u bolnicu lebdela u vazduhu. Rođendanski dan se približavao kraju, a ona nas je ispratila do vrata. Koraci su bili dugi, a svaki osvrt je bio orošen novom suzom, koje su se same niz obraze slivale. Ona je stajala na vratima hrabra, sa pogledom koji se oslikava na nama, blagim osmehom na licu, mašući nam u znak pozdrava. Trudeći se da zadrži suze i bude hrabra za sve nas. Po ko zna koji put.

Nespavanje, strah, svakodnevni telefonski razgovori zbog iščekivanja ishoda operacije i nemogućnosti poseta i bar jednog zagrljaja koji će olakšati zabrinutost i strah prepoloviti na pola, dok se na drugoj strani trudim da ostanem skoncentrisana na smernice i objašnjenja na novom radnom mestu. U kancelariji bivam prisutna samo telom, misli mi lutaju i putuju. Kako je? Jel uplašena? Da li je prošlo? Da li je boli? Da li je izašla? Da li će moći da guta? Kada je

tog poslepodneva pozvala preko video poziva, iako je samo svojim krupnim, bademastim očima gledala mamu i nas dve, to je bila najlepša slika koju sam videla. Dobro je! I opet ta neustrašivost, neobična smirenost izranja na površinu. Žena hrabrost. Nežna poput bisera, ali jaka poput školjke kada neko pokuša da je otvori i približi se njenim skrivenim odajama.

Nakon svega nekoliko meseci od operacije i uspešnog oporavka, rekla nam je radosne vesti. „Hej, bićete tetke.“ I tek tako radost i sreća su ušle u sve pore života. Ona će nam doneti najveću radost. Ipak, ubrzo su uzbuđenje i radost još jednom zamenili tuga i razočarenje. Tog toplog junskog dana, doktorka joj je saopštila da je plod i ovoga puta sam od sebe otišao. I još jednom dobro poznata, kao napamet naučena rečenica: „To se jednostavno dešava“ i „Nema nijednog posebnog razloga za takav sled događaja“.

otvorila, nakon čega sam začula dobro poznati glas. Njen. Ovog puta delovala mi je ohrabrenija. Sa jačim vetrom u jedrima. Doktorka je rekla da je ona jedna zdrava, mlada žena koja nema nikakve prepreke da ostane u drugom stanju. Još jednom isti scenario, ali, bila je rešena. Odlučna. U danima koji su usledili, tugovanje je zamenila konkretnim postupcima. Skupljala je papire za proces vantelesne oplodnje, smireno i strpljivo, sa brižljivošću i posvećenošću odlazila na kontrole kod ginekologa i endokrinologa, radeći brojne testove. Nastavila je da ide na preglede i kontrole koračajući sigurno kroz svakodnevnicu. Usledilo je i prošlo leto koje je sa sobom donelo i vest o gubitku još jedne bebe, ali ona se nije predavala. Išla je napred. Ni ovoga puta nije poklekla. Stigla je zima, čarobna u svojoj magiji, a sa njom i najlepši poklon. Tog decembra 2021. godine, malo pre ulaska u novu kalendarsku godinu, stigle su i najradosnije vesti. Dolazi nam pojačanje. Trudnički meseci su prolazili mirno, ali svaka njena kontrola i pregled su bili odeveni u plašt straha i sumnje. Nesi-

gurnosti. Da li je sve kako treba? Šta će joj doktor reći? Svaki izlazak iz lekarske ordinacije sa dobrim vestima bi je na kratko umirio. Došao je i taj prolećni dan, kada je radila bezbroj testova koji pokazuju da li je sa razvojem deteta sve u redu, pa je tom prilikom saznala i pol. Upravo je jedan mali dečak odabrao da baš ona bude njegova majka. Ubrzo nakon toga smo počele da smišljamo imena. Jelena, kao moderna mlada žena, poželela je kratka imena, kao što su: Relja, Todor, Andrej, ali kako to obično biva, tradicija se uvukla i svojim nitima našla mesto, tkajući i prenoseći sa kolena na koleno zaboravljena imena. Tako je našla svoje mesto u imenu Milan, koje je dobio po svom pradedi. Na vrata je zakucao i deveti mesec, a samo tri dana nakon toga na svet je došao ON. Te malene oči i lice kao nacrtano. Poziv i najlepši prizor. Ona u naručju sa najlepšim očima koje sam ikada videla. I ta slika, izgledala je kao najprirodnija slika, kao da sam je već negde videla. Celo moje biće je u trenutku nežnosti i najveće ljubavi, kroz svaku poru uzvikivalo: Ti si uspela! Ti si ga rodila! Uprkos brojnim preprekama Uprkos bolovima.

Uprkos gubicima! Uprkos suzama! Uprkos sumnjama! Uprkos posrtanjima!

Svaki put bi našla snage i izronila na površinu sa osmehom one male devoj čice. Taj isti osmeh i iskre u očima je imala ona mala Jelena na jednoj sta roj požuteloj fotografiji na terasi naše kuće u selu, osmeh koji se pojavio i tog 7. avgusta kada si nas pozvala sa Milanom u naručju. Baš tog dana si se i ti rodila. Iznova. Ti si hrabrost. Ti si motivacija. Rodila si nam najlepše oči i osmeh koji dušu greje, a srce gali. Da rujući nam onaj najnežniji i najskriveniji deo tebe kojeg smo u nekim životnim razdobljima i situacijama ostale željne i uskraćene. Njegovim dolaskom ogolila si svoju dušu do najskrivenijih kutaka. Hej mama, TI si uspela!

Kakva su to čudesna bića! Majke su najveće čarobnice i najhrabrije ratni ce spremne da stanu na crtu svakom mitskom biću. Vi ste inspiracija! Vi ste snaga! Vi ste pokretač i dokaz da žene mogu sve!

plezirmagazin.net plezirmagazin.com