Plezir Januar 2018. #52

JANUAR 2018.

BROJ 52

Uvod

U

prvom ovogodišnjem broju motivišemo i vas i sebe kako bismo bili aktivniji, više vremena provodili u prirodi i otvorili se za nova iskustva.

Sa promenom perspektive najednom nam i one nepremostive prepreke izgledaju rešive.

Dopuštajući novoj energiji, drugačijim razmišljanjima i ljudima da nam se približe, otvaramo se za nezaboravna iskustva.

Zato vas u januaru vodimo na planinske vrhove, upoznajemo još bolje našu prelepu (šarenu) planetu i otkrivamo netipične zimske destinacije. Družimo se sa jednim hrabrim, mladim momkom koji sledi svoje snove i uprkos gotovo nemogućim uslovima uspeva da ostane čvrsto na zemlji i priprema se za svoj prvi nastup na Zimskim olimpijskim igrama.

Otkrivamo vam i neke od naših novogodišnjih odluka, pišemo o zanimljivim filmovima koje ćemo gledati i vodimo vas kroz istorijat cenzure u sedmoj umetnosti.

Pišemo o muzici, operi i svim onim čarobnim stvarima koje život čine još lepšim i daju mu smisao.

Sve u svemu, očekuje vas jedan šaren, optimističan broj, baš onakav kakav dolikuje novom početku (godine).

Teodora Kovrlija, Plezir magazin

plezirmagazin@gmail.com teodorakovrlija@gmail.com

2 | januar

Sadržaj

Onlajn špartanje Ekologija

Napravi nešto

Ekologija Your Food Root’s

Umetnost

Online

Leksikon

Film

špartanje

18

Umetnost Muzika

Živ.stil

28 Živ.stil

30 Umetnost Umetnost 32 Živ.stil

Ženska snaga

42 Živ.sti

Flow centar NG odluke Japanska ng

8 Onlajn špartanje

Muzika

52

Književnost Putovanje

Umetnost Živ.stil

Putopis

Vijetnam

26 Književnost Šarena planeta Alpinizam

58

30 40

106 120

8 124

26

Kolumna NG i sl. ponedeljak 138

40 Umetnost 66

96

50

Onlajn špartanje Marija Judina

90

20 26

50 Umetnost Ljubomir Popović

72

Zimska putovanja 78

20 Književnost Leksikon

Eko dokumentarci Rejtingovanje

Marko Stevović

14 Putovanja

40

Umetnost Film

06 Živ.stil

8

40

Model insajder Uroš Kutlača 140 Leksikon

Marko Burazor

146

3

Teodora Kovrlija

Novinar po profesiji, urednik i internet preduzetnik kako se to danas popularno kaže, idealista u pokušaju da ispravi sve nepravde ovog sveta i stvori svoj oblak na kome neće primećivati zlurade komentare, nezadovoljne ljude i manjak higijene u javnom prevozu.

Ponekad sa previše interesovanja da bi se fokusirala na samo jednu stvar, ali kada ste novinar to se računa kao plus. Veoma uporna u svojim zamislima.

Plezir je nastao iz želje da stvorim nešto drugačije, novine u kojima će biti više teksta nego slike a ne obrnuto i iz potrebe da vam saopštim kako nije sve tako sivo, talentovani ljudi koji su uradili nešto sa sobom su svuda oko vas, a posao vas (baš kao ni ništa drugo dobro u životu) neće sam udariti u glavu. Skočite i uhvatite ga sami!

Nina Simonović

Pisanje o sebi joj najteže pada.

Pisanje o drugim stvarima joj je uživanje. Sebično čuva dete u sebi. Voli planine. Obožava knjige.

Ne zna da li više da veruje intuiciji ili razumu. Sluša čudnu muziku.

Veruje u Ljubav, dobru Kafu i Pivo.

Umetnost i Univerzum. Bradu i Tetovaže. Bori se za svoje snove.

Slavi život. Ne može bez čokolade.

Pušta dušu da joj slobodno luta ruskim stepama. Kada poraste jedino što želi je da bude Srećna.

Svoje priče voli da pripoveda kroz fotografije. Volela bi da prepešači ceo svet i ostavi svoj trag u njemu.

The Force is strong with this one.

REDAKCIJA 4 | januar

SARADNICI Milena Goševski

Merima Aranitović

Anđela Đurašković

Marija Radojković

Dušan Mažibrada

Marko Vajović

Dejana Vukadinović

Jelena Ranković

Sara Savčić

Vesna Belušević

Tihana Smiljanić

Srđan Šveljo

Marija Bulatović

Kristina Simonović

Rajko Đukić

5

Ekologija

Tekst: Anđela Đurašković @andjapise Fotografije: Manuela Clemens / Zizis Giamalis Greenpeace

6

| januar

S

lava ručnih radova, kvalitetno provedenog vremena i preispitivanje dominantnih kulturnih obrazaca u našem društvu – to je suština Greenpeace-ove „Make SMTHNG Week“ kampanje. Ono što je inicijalno organizovano u susret praznicima, od 2. do 10. decembra, nastavilo se i u 2018, pa je „Make SMTHNG Week“ pretvoren u manifestaciju koja će trajno biti dostupna svima koji žele da i u svojoj zajednici neko vrijeme posvete radosti stvaranja - kako poklona tako i boljeg načina življenja.

Novi počeci – obožavamo ih! Svaki novi dan, ponedjeljak, prvi u mjesecu; miris promjena koji ostavljaju u vazduhu, obilje mogućnosti za transformaciju sebe i društva oko sebe. Greenpeace je taj polet iskoristio na pravi način, spajajući modu sa zaštitom čovjekove sredine. Inspirisana pretprazničnim čarolijama, ova međunarodna neprofitna ekološka organizacija je od 2. do 10. decembra organizovala „Make SMTHNG Week“, globalni festival pravljenja poklona. Sedmica radionica posvećenih recikliranju i upcyclingu, razmjeni dobara, stvaranju, veganizmu i minimalizmu imala je jasnu poruku: pustimo planetu da odmori od konstantne potrošnje i stvarajmo! Kreativni ljudi širom svijeta okupili su se na 185 događaja u čak 32 države.

Međutim, iako je decembar uveliko za nama, „Make SMTHNG“ događaji nastavili su da se nižu. Prema riječima dr Kirsten Brode (Kirsten Brodde), tekstilnog eksperta pri Greenpeace-u i koordinatorke projekta „Detox My Fashion“, ovaj festival ostaće nešto što će svako od nas moći da organizuje i u svom gradu, uhvati se u koštac sa potrošačkom kulturom i kvalitetno provede vrijeme sa istomišljenicima. Udobno smještene u onlajn prostor, Kirsten i ja smo porazgovarale o svemu onome što treba promijeniti u popularnim životnim stilovima i načinu na koji se „Make SMTHNG“ pozabavio tim promjenama – savršena tema za magičan početak godine, zar ne?

KAKVI SU VAŠI UTISCI SA OVE MANIFESTACIJE? Svi mi u životu iskusimo neke trenutke koji nas definišu – značajna iskustva koja se ističu u našem sjećanju. Kada se osvrnem na ljude koji su učestvovali, kao i na svoje učešće, rekla bih da je „Make SMTHNG Week“ bila tako posebno iskustvo, koje je slavilo stvaranje sopstvenim rukama umjesto kupovine. Bilo je veliko u obimu i bogato u emocijama. Iznenadilo me je da vidim sebe kako heklam koristeći stare majice ili pravim narukvice od iskorištenih kopči teksas pojaseva.

Nakon nekoliko minuta, shvatila sam da su predmeti koje sastavljamo i stvaramo originali koji će biti voljeni i služiti kao putokaz do analize naših obrazaca kupovine. Osjećati se povezanim sa hiljadama ljudi koji vas podržavaju i dijele te dane sa vama zaista je moćno. „Make SMTHNG“ ima veze sa vještinama, ali ne sa savršenstvom – jer je bitan sam čin stvaranja!

CILJ INICIJATIVE „MAKE SMTHNG WEEK“ JE DA PROMOVIŠE „POKRET STVARALACA I ALTERNATIVA KONZUMERIZMU“. ŠTA SMATRATE GLAVNIM PROBLEMIMA U NAČINU NA KOJI TRENUTNO SLAVIMO PRAZNIKE I DARUJEMO POKLONE? Problem nije samo u načinu na koji praznujemo niti u činjenici da božićnu sezonu provedemo uglavnom kupujući poklone za svoje najdraže – već je u savremenom konzumerističkom društvu i tome koliko je teško pobjeći iz začaranog kruga kupovanja i odbacivanja. Prvo, jeftini proizvodi učinili su popravljanje

i krpljenje nepotrebnim. Posljedično, izgubili smo poštovanje za stvari i neophodno znanje kako bi ih očuvali. Sada smo izgubili sve naše kočnice vezane za kupovanje većeg broja predmeta i njihovo uporno korištenje u kratkom vremenskom periodu. Ova kultura odbacivanja je sada vidljiva u fenomenu „brze mode” i mnogim drugim proizvodima poput tehnike, dekora za dom, igračaka i proizvoda za domaćinstvo. Konzumerizam ubija našu planetu. Zagrijava klimu, koristi previše energije dobijene od fosilnih goriva, uništava staništa, prirodne predjele i ljudske izvore primanja. Ne plaća samo priroda cijenu ovoga, već i milioni ljudi koji često rade u uslovima koji ugrožavaju život i baziraju se na eksploataciji.

DA LI SMATRATE DA LJUDI ŠIROM SVIJETA POSTAJU SVJESNIJI OVIH PROBLEMA? Da. Možda to još uvijek nije popularno viđenje, ali nijesmo zaglavljeni. Obraćamo se sve većem broju osviještenih ljudi i transformišemo ovu dugu trku pomoću velikog broja malih jubileja, od kojih je jedan i „Make SMTHNG Week”, što nam daje novu dozu energije kako bi pohrlili ka sljedećem. Nikada nije lako stvoriti promjene.

U KOJIM STE ZEMLJAMA UOČILI NAJVEĆE INTERESOVANJE ZA OVU KAMPANJU? Kako sam bila dio dešavanja u Berlinu, oduševio me je prizor od preko hiljadu učesnika na dvodnevnom događaju; a nevezano za cifre, došli smo i do Najrobija i Meksiko Sitija, što je bilo zaista motivišuće.

DA LI SE DEŠAVALO DA SE U PROCES STVARANJA POKLONA UTKAJU I TRADICIONALNI ZANATI SA ODREĐENIH PODRUČJA? Da, ovdje možete vidjeti inspirativna objašnjenja za pravljenje; korišćenje veza za uljepšavanje ili popravljanje teksasa je zaista bilo popularno na štandovima za šivenje.

KAKO IZGLEDA PRAZNIČNA SEZONA PROSLAVLJENA NA „GREENPEACE NAČIN“?

Konzumerizam u pretprazničnoj šoping sezoni dostiže opasne razmjere. Umjesto popuštanja pred božićnom šoping ludnicom, stvaraoci i učesnici na „Make SMTHNG Week“ pokazali su da postoji nebrojeno mnogo kreativnih načina da se neko usreći, a da se pritom ne kupi ništa novo – stoga nastavite da stvarate i unesite ovaj duh u 2018. godinu, kako bi se suprotstavili kulturi konstantnog nabavljanja novih stvari.

DA LI PLANIRATE DA OVU KAMPANJU PRETVORITE U PRETPRAZNIČNU TRADICIJU? Da – želite još? Pratite naš rad. Ovo je tek početak.

NA ZVANIČNOJ VEB STRANICI MANIFESTACIJE JE MOGUĆE REGISTROVATI SE I POSTATI ORGANIZATOR „MAKE SMTHNG“ DOGAĐAJA U SOPSTVENOJ ZAJEDNICI. DA LI ĆE TA MOGUĆNOST BITI TRAJNO DOSTUPNA SVIM ZAINTERESOVANIM? Da. Već decenijama Greenpeace izaziva velike korporacije i bori se za strožije zakonske regulative, koje bi vodile ka eliminaciji svih štetnih hemikalija iz procesa proizvodnje. Pored rada na problemu zagađenja, Greenpeace se trenutno hvata u koštac sa „napravi-uzmi-baci“ biznis modelom tako što se direktno bavi konzumerizmom. Kako svjetsko stanovništvo proizvodi i troši previše – od odjeće i tehnologije, do hrane, plastike za jednokratnu upotrebu i igračaka.

Greenpeace zastupa stanovište da bi svi mi trebali da se odreknemo ovog rasipničkog životnog stila i razmotrimo kako stvoriti više od resursa kojima već raspolažemo.

Ekologija

DOKUMENTARNI SERIJAL

YOUR FOOD’S ROOTS Tekst: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

14 | januar

Mislite li da znate sve o hrani koju svakodnevno konzumirate?

Ako ste bez mnogo razmišljanja klimnuli potvrdno glavom, razmislite još jednom! Industrija koja stoji iza masovne proizvodnje hrane vrlo često ne igra fer, pa sastojci koji su navedeni na ambalaži prosečnog potrošača dovode do čestih nedoumica, a brojevi i imena koja kriju štetne dodatke većini ljudi ne znače ništa. To je samo pokazatelj da nam je svima potrebna edukacija.

Upravo edukacija je ključna reč kada govorimo o novom dokumentarnom serijalu Your Food’s Roots čije „zaštitno” lice je šarmantna glumica Zoe Dešanel. U pitanju je kratka forma prilagođena gledaocima naviklim na brze, instant odgovore. Zoe iz epizode u epizodu putuje Amerikom u potrazi za odgovorima šta se nalazi u našoj hrani, kako je nastala ta hrana, koliko je proputovala do nas, kakve posledice po eko sistem i planetu ostavlja ogroman broj farmi koje se bave proizvodnjom mesa, do čega dovodi preteran ribolov ali i naša „ljubav“ prema plastici. U pet epizoda koliko sadrži prvi serijal, emisija pokreće nekoliko važnih tema i otvara priliku da se vodi diskusija i pronađu bolja, održivija rešenja za proizvodnju hrane koju svakodnevno konzumiramo.

Cilj ovog projekta je da se ljudi edukuju i vrate korenima i ponovo počnu da jedu pravu hranu, a ne supstitute koji ne zaslužuju da se zovu hranom, koji pune džepove vlasnicima korporacija, narušavaju naše zdravlje i uništavaju ekosistem.

Serija je nastala iz saradnje između inicijative The Farm Project iza koje stoje Zoe i njen suprug, reditelj Jakob Pačenik i ATTN mreže. Prva sezona sadrži pet epizoda koje možete pogledati na zvaničnoj Facebook stranici projekta i uključiti se u diskusiju.

ONLINE Å P

PARTANJE Pripremila: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

IndieGetup Bilo da tek učite o eko modi i održivoj proizvodnji koja nije štetna po planetu ili ste već veteran u ovoj oblasti, na sajtu IndieGetup ćete pronaći opsežan spisak brendova koji poštuju pomenute principe, kao i njihove priče.

Budući da je važan deo ove priče kupovina na lokalu, osnivači sajta rade punom parom kako bi napravili ozbiljnu bazu održivih brendova iz čitavog sveta. Dosadašnji fokus je bio na brendovima s područja SAD-a, a od nedavno na spisak se dodaje i sve veći broj brendova iz pojedinih evropskih i azijskih zemalja.

The Green Hub Ostajemo u eko zoni, pa inspirisana zelenom filozofijom dodajem još jednu adresu za sve vas radoznale, spremne da uvođenjem postepenih ali značajnih promena doprinesete boljem kvalitetu svog života i ne i manje važno, kvalitetu života svih ljudi na planeti. Sajt The Green Hub na zanimljiv i originalan način obrađuje širok spektar tema, od putovanja, mode, dizajna enterijera, zdravlja, do kozmetike i nege, podrazumeva se, na zeleniji način.

Pregršt ideja, saveta i inspiracije za svakoga ko želi da u 2018. svoje životne navike učini malo zelenijim, očekuje vas na ovoj adresi.

Alcamy Alcamy je alat koji možete besplatno koristiti kako biste unapredili postojeća znanja ili naučili nešto sasvim novo. Lekcije iz projektnog menadžmenta, marketinga, programiranja, dizajna i mnoge druge čekaju da im se posvetite i usvojite svo to (besplatno) dostupno znanje. Kako je 21. vek vek znanja, a znanje je moć, svesni ste koliko je važno stalno ulagati u sebe i biti otvoren za nova znanja i iskustva. Ovaj servis je besplatan za korisnike, ali postoji mogućnost premijum članstva. Napravite profil, označite vaša interesovanja i u novogodišnje odluke uvrstite i ovu – učenje novih znanja i sticanje veština na dnevnom nivou!

Plans Matter Ukoliko planirate putovanje koje ne podrazumeva koncept masovnog turizma, imate pristojnu ušteđevinu i zaljubljenik ste u arhitekturu, na sajtu Plans Matter ćete pronaći pregršt predloga po svojoj meri. Naime, ovaj sajt nudi mogućnost rentiranja kuća ili hotelskog smeštaja (na različitim lokacijama) čiji dizajn potpisuju najpoznatije arhitekte današnjice. Ukoliko je vaš san da se probudite u nekoj od kuća koju je izgradio vaš omiljeni arhitekta, uz pomoć ovog sajta to je danas vrlo jednostavno. A i maštanje je dozvoljeno i ne košta baš ništa. Uz fotografije i nacrte koji su priloženi uz svaku kuću, lako ćete se zamisliti udobno ušuškane na verandi s pogledom na prirodu i čašom vina u ruci.

Gamping I dalje smo u raspoloženju za uzbudljiva putovanja s tim da ovom prilikom imamo malo ekonomičnije rešenje. Sajt Gamping ima izvrstan pregled interesantnih privatnih lokacija za kampovanje, čak 10 000 (širom planete) koje će oduševiti i najprobirljivije putnike. Pripremite olovku i papir i krenite da istražujete, spavanje pod zvezdanim nebom u prirodi je nešto što, ukoliko niste, ove godine morate iskusiti!

Stellaire Džordan Klark je blogerka i jutjuberka čiji veoma prijatan, melodičan glas će vas, sasvim sam sigurna, umiriti i oraspoložiti nakon stresnog dana. Ona na svom kanalu promoviše promišljenu kupovinu, ručni rad i DIY filozofiju. Zaljubljenik je u tipografiju, kolekcionar washi trakica, blokčića, papirića i olovaka i strastveni crafter, a njeni videi su pravo uživanje za sve one koji vole navedene stvari i imaju pasiju izrade ručno rađenih poklona.

Wonder Wardrobe Daria Andronescu je autorka sajta i jutjub kanala Wonder Warderobe uz čije savete ćete naučiti kako da od svakog komada koji imate u garderoberu izvučete najveću upotrebnu korist, kombinujući ga na hiljadu i jedan način, kao i kako da kupovinom svega nekoliko ključnih komada uvek budete besprekorno obučeni.

Ova simpatična ruskinja je, po mom mišljenju, pravo osveženje u moru istih lica u ovoj branši, a njeni saveti, predlozi i videi se iščekuju s nestrpljenjem. Ukoliko se ubrajate u onu grupu ljudi koja i pored punih ormara „nikad nema šta da obuče“, sigurna sam da ćete nakon što pogledate kako je pojedine komade moguće stilizovati i sami dobiti pregršt ideja kako da unapredite vlastiti stil odevanja.

Chickita Blog Chickita sam tek nedavno otkrila, međutim toliko su mi se dopali koncept, teme, način pisanja i fotografije na sajtu da sam ga vrlo brzo uvrstila u listu onih posebnih onlajn kutaka u koje ne zaboravljam da zavirim s vremena na vreme i o kome rado govorim svojim prijateljima. Blog piše Mateja Kordić, devojka iz Slovenije koja trenutno živi u predivnim Austrijskim Alpima. Mateja pasionirano piše o putovanjima neškodljivim po planetu, minimalizmu, održivom razvoju, pravima životinja i mnogim drugim temama o kojima i sama vrlo često razmišljam, na vrlo iskren, nepretenciozan i originalan način.

Film

Stvarnost prenesena na Filmsko platno: eko-dokumentarci kojima se radujemo u 2018.

Tekst: Anđela Đurašković @andjapise

28 | januar

Ah, taj januar, mjesec koji čini da se zapitamo šta li će nas to ostaviti bez teksta u godini koja je pred nama! Pravimo liste filmova za pogledati, knjiga za pročitati, lekcija za naučiti. Najljepše je, kao u slučaju ekoloških dokumentaraca, kada se lekcije i sedma umjetnost spoje u jedno, pa nam svaki minut filma mijenja percepciju stvarnosti i svijest o tome kako na nju možemo uticati. U ime promjena, izdvojili smo za vas nekoliko izdanja koja željno iščekujemo, a koja će se savršeno uklopiti sa glavom punom zelenih misli i činijom punom kokica.

„Ishranom do našeg izumiranja“ („Eating our way to extinction“) Braća Ludo i Oto Brokvej potpisuju scenario i režiju jednog od najiščekivanijih ostvarenja koje će biti emitovano ove godine. Već mjesecima unazad, glumac i ekološki aktivista Leonardo Dikaprio javno je hvalio ovaj film zbog načina na koji tretira vezu između dominantnog načina ishrane na globalnom Zapadu, poslovanja velikih farmi mesnih i mliječnih proizvoda i ekoloških problema. Posvećivanjem pažnje odnosu između ova tri činioca, braća Brokvej se nadaju da će osvijestiti gledaoce o moći promjene koju posjeduju, promjenom koja naizgled djeluje tako daleko od ekoloških tema – promjenom ishrane.

„Prelomni igrači“ („The Game Changers“) Kako to izgleda kada slavni Džejms Kameron, kojeg znamo po brojnim sci-fi blokbasterima, radi na dokumentarcu posvećenom veganstvu? Kameron potpisuje izvršnu produkciju filma, produkciju, šampion u borilačkim vještinama Džejms Vilks, a režiju Luis Psihojos. Cilj autora je razbijanje mitova o ishrani baziranoj na biljkama i pružanje odgovora na sva ona pitanja sa kojima se vegani i vegetarijanci redovno susreću, na sva ona pitanja koja biste voljeli da postavite ljudima koji ne konzumiraju životinjske proizvode. O svom načinu ishrane govore zvijezde iz šoubiznisa, profesionalni sportisti, vojna lica, ljekari i naučnici.

„Đavo kakvog poznajemo“ („The Devil We Know“) Višestruko nagrađivana režiserka Stefani Sehtig donosi nam film o jednom od najvećih ekoloških skandala modernog doba. Dokumentarac prati grupu građana iz Zapadne Virdžinije dok pokušavaju da se uhvate u koštac sa moćnom korporacijom nakon što saznaju da je ova svjesno ispuštala otrovnu supstancu C8 u zalihe pijaće vode. Filmu će vas dodatno privući podatak da se C8 danas nalazi u organizmu 99,7 odsto američkog stanovništva, a koristi se pri izradi teflona, vodootporne odjeće i drugih nepromočivih predmeta sa kojima se svakodnevno susrećemo.

„Izmišljanje sjutrašnjice“ („Inventing tomorrow“) Dokumentarac Laure Niks pripovijeda priču o omladini sa svih strana svijeta, koja priprema svoje projekte za najveću svjetsku konvenciju naučnika/ srednjoškolaca, Intel International Science and Engineering Fair (ISEF). Na koji način britki mladi umovi današnjice razmišljaju o budućnosti? Kolika je hrabrost potrebna za sanjarenje o velikim dostignućima, ako se istovremeno razvija vaša svijest o ozbiljnosti globalnih ekoloških problema?

Film

Sedma umetnost Od cenzure do rejtingovanja

32 | januar

Tekst: Marko Vajovi}

D

a li ste se, gledajući neki film ili televizijsku seriju američke produkcije, zapitali šta znače oznake u uglu ekrana poput „G“ „PG 13“ ili „12“, „16“…? Ovo su oznake kojim regulatorna tela propisuju obavezu obeležavanja programskog sadržaja i upućuju na to kom uzrastu je program prilagođen, namećući obavezu emiterima da isti rangiraju kako bi sadržaji koji mogu naškoditi fizičkom, mentalnom ili moralnom razvoju dece i maloletnika bili jasno obeleženi.

Ukoliko se osvrnemo na regulativu koja važi kod nas, videćemo da postoje propisi kojima se uređuje ova oblast putem Pravilnika o zaštiti prava maloletnika u oblasti pružanja medijskih usluga, čime su uspostavljena jasna pravila koja važe u ovoj sferi. Da li ih pružaoci medijskih usluga poštuju, pitanje je koje bi se moglo postaviti REM-u (Regulatornom telu za elektronske medije) kao organu nadležnom za ovu oblast. Ne bih želeo da ulazim u metodologiju rada pomenutog organa (iako bih mogao mnogo toga da kažem na ovu temu), već ću se osvrnuti na pravila za rangiranje sadržaja koja važe na teritoriji države koja prednjači u oblasti stvaranja i plasiranja filmskog i serijskog sadržaja širom sveta.

Prvo poglavlje Priču započinjemo 1968. godinom, kada je po prvi put, odlukom Američke filmske asocijacije (Motion Picture Association of America), uspostavljen sistem rangiranja sadržaja (sistem cenzurisanja tom odlukom više nije bio opcija) kojim je trebalo uspostaviti jasna pravila i na taj način pomoći roditeljima kako bi unapred znali da li bi film, seriju ili neku drugu emisiju trebalo gledati u društvu dece. Pre ovog „Kopernikanskog obrta“ postojali su glasni zahtevi udruženja građana (dakle ne filmskih radnika), koji su se neretko obraćali policiji da interveniše ukoliko film prikazivan u bioskopima u njihovom susedstvu nije prikladnog sadržaja. Zamislite, a čak nisu ni morali da kroče u bioskopsku salu. Dakle, u to vreme još nisu postojali precizni okviri već se radilo o diskrecionim odlukama samozvanih „čuvara morala“ koji su sebi dodelili taj oreol.

istorijskim čitankama stoji da je prvi filmski studio bio izgrađen 1893. godine, na imanju Tomasa Edisona koji se u svojim zrelim godinama zainteresovao za film i filmsku režiju. Iz pomenutog studija je 1894. izašao „film“ (ili bolje reći skeč) „The Edison Kinetoscopic Record of a Sneeze“ a iste godine i filmski prikaz sa kojim i započinje kontroverzna era, taj večiti sukob između umetničkog izražavanja i društvene prihvatljivosti. U pitanju je ostvarenje „Carmencita“, film o igračici hispano-američkog porekla, možda i prvoj ženi koja se pojavila u filmu. Ne, nije bio problem u tome što je film snimljen sa osobom ženskog pola kao glavnom protagonistkinjom, već su bile problem njene „obnažene noge“, njeni zavodljivi listovi, zbog čega je na više mesta u Nju Džersiju otkazana projekcija i okarakterisana kao neprihvatljiva.

Međutim, pre nego što se upustimo u analizu sistema koji je danas etabliran, ne bi bilo loše protrčati kroz istorijat i sagledati društveni i istorijski kontekst koji je doveo do postojećeg sistema. U

Sledeći istorijski momenat koji je značajan za našu priču dogodio se 1897. godine, u vreme održavanja boks spektakla, meča milenijuma, kako se sukob dvojce najimpresivnijih boksera tog vre-

mena opisivao. Radilo se o boks meču između Džejmsa Korbeta i Boba Fitcsimonsa, američkih doseljenika, koji bi prošao „ispod radara“ vlasti da nije snimljen, a posle toga i javno prikazivan u više od deset američkih država. Zbog scena eksplicitnog nasilja koje su zabeležene na traci i puštene u etar, „distributeri“ prvog dokumentarca u istoriji kažnjeni su visokim novčanim kaznama. Iako je većina kazni ostala nenaplativa, desio se prvi slučaj u kome je poluga državne vlasti reagovala na sadržaj neke od filmskih prezentacija.

su doživljavali nova razočarenja kroz potvrde rigidnih stavova „moralne“ većine.

Nije samo vrhuška grada Čikaga imala poriv da ograničava i sputava umetnički izražaj, tih godina u Americi i grad Njujork kroz delovanje tadašnjeg gradonačelnika rado je cenzurisao i „lupao“ etikete sadržaju za koji se smatralo da treba da bude cenzurisan. Pomenuti gradonačelnik „Velike jabuke“ Džordž Meklelan dozvoljava sebi da u gradu zatvori više od 500 bioskopa uz obrazloženje „da prvi čovek Njujorške policije smatra da Deset godina kasnije, 1907. godine grad Čika- sadržaj koji se po bioskopima emituje zaslužuje go, odnosno gradsko veće tog grada zbog, po da bude cenzurisan.“ njihovom mišljenju „poplave“ problematičnog sadržaja, opunomoćili su snage policije da daju Budući da cenzura nije bila u duhu američkog odobrenja ili zabranjuju prikazivanje filmova i društva i kosila se sa učenjem i zalaganjem „Očeorganizovanje različitih izložbi vezanih za sedmu va osnivača“ o slobodnom i otvorenom društvu, umetnost. Ukoliko film nije bio u skladu sa krit- imajući u vidu da je suprotna stvaranju, osnoerijumima Gradskog veća, dakle kriterijumima van je Nacionalni odbor za cenzuru kroz koji bi koje su sami uspostavili, problematičan film ne bi struka uspostavila pravila putem samoregulacije. dobio dozvolu za prikazivanje, a ako bi se autori Nezavisnost Odbora je dovedena u pitanje kada obratili sudu kako bi zaštitili svoja prava, obično se saznalo da se uz izvesnu nadoknadu mogao

progurati film u kome nije izostavljen sadržaj koji je do tada smatran neprihvatljivim.

Takvo ponašanje naljutilo je predstavnike državne vlasti, ali su, ruku na srce, i jedva dočekali kako bi ovaj problem podigli na viši nivo, nivo Američkog vrhovnog suda, najviše pravosudne instance ove zemlje.

Godina je 1915. Američki vrhovni sud donosi odluku kojom se filmovi izuzimaju od pravila o „slobodi govora“ zagarantovanom prvim amandmanom jednog od najdugovečnijih ustava na svetu. Dakle, te godine izglasano je pravo cenzure, tako da se filmska umetnost našla na udaru cezarističkog načina promišljanja. Kao obrazloženje za takvu odluku izgovoreno je sledeće, parafraziram, film kao profitabilna umetnost, čija je svrha „pravljenje“ novca, ne može da potpada i ne može da joj pripada sloboda koja mora da važi u novinarstvu, čija uloga je u interesu celokupnog društva.

Kako je najviša sudska instanca odlučila da se film kao način ekspresije i materijalizacije misli cenzuriše, (setite se Očeva osnivača), struka reaguje osnivanjem sopstvene organizacije The Motion Picture Producers and Distributors of America (organizacija kasnije prerasta u Motion Picture Association of America) koja će, kako će se pokazati, postići polovičan uspeh. Naime, sa jedne strane kao organizacija koja zastupa prava filmskih radnika uspeće u nameri da zauzda apetite samoproklamovanih čuvara kapija morala, ali sa druge strane, svojim popuštanjem pred zahtevima sredine dopušta pravljenje „Don’t and Be Careful“ lista. U kategoriju „Don’t“ ili „nikako“ ubrajalo se prikazivanje upotrebe alkohola i drugih opijata, „white

slavery“ ili porobljavanje belih Evropljana i ruganje sveštenstvu, zastupnicima Božije reči na zemlji. U kategoriju „Be careful” ubrajalo se prikazivanje američke zastave ili muškarca i žene obnaženih u krevetu.

Zamišljena kao prepreka uspostavljanju barijera u slobodi izražavanja, pomenuta organizacija poklekla je pod zahtevima katoličke crkve i njene sub-organizacije „Legion of Decency“ (Red pristojnosti), posvećene borbi protiv spornog filmskog materijala. Tu se javljaju prvi koraci ka ukidanju cenzure i kreiranju sistema koji je danas uspostavljen, kategorizacija spram zabrane.

Katolička crkva, primera radi, uvodi potpuno drugačiji sistem rejtingovanja filmova obeležavajući materijal koji je sa stanovišta crkve sporan. Imamo situaciju da se filmu dodeljuje status problematičnog jer u njemu dolazi do razvoda. Nije potrebno da vam objašnjavam da je razvod u toj verskoj organizaciji sve do modernog doba bio neprihvatljiv. Razvod kao pravna kategorija danas je moguć uz ispunjavanje mnogobrojnih uslova, kako je to predviđeno u Italiji. (U pomenutoj zemlji je održan referendum 1974. godine povodom „legalizacije“ ove institucije i referendumom je, voljom većine, odbijena mogućnost uvođenja razvoda u pravni sistem Italije, da bi tek 90-ih godina prošlog veka bila dozvoljena uz izvesna ograničenja).

Obzirom na to da su film i filmska umetnost sve više postajali ono što su danas, da su glumci postali jedni od najuticajnijih članova društva i da se sloboda izražavanja

počela drugačije shvatati, više nije bilo mesta tumačenju Američkog vrhovnog suda iz 1915. godine, stoga dolazi do revidiranja odluke pomenute institucije kojom je ukinuta prethodna, tako da se film sada smatrao legitimnim načinom materijalizacije umetničkih ideja, a s tim u vezi dolazi pod okrilje Prvog amandmana na američki Ustav kojim je zagarantovana sloboda govora i izražavanja. Sistem cenzure više nije bio održiv, sve su bučniji glasovi kojim se traži njeno ukidanje, tako da se na ovom mestu vraćamo na početak teksta i 1968. godinu kada je iz temelja izmenjen, do tada važeći sistem, i kada je svako mogao da svoju ideju i poglede prenese na filmsku traku, na taj način šaljući poruku ili upućujući kritiku.

Stvoreni su uslovi za uspostavljanje egzaktnih pravila rangiranja kroz uvođenje jasnih oznaka, pomoću kojih ste na prvi pogled mogli da zaključite da li je film podoban vašem sistemu vrednosti, da li ga je moguće odgledati u krugu porodice ili je pak sadržaj takav da zahteva obazrivost. Da li je takav sistem doneo progres u oblasti slobode izražavanja, šta znače oznake „G“ „PG“ „PG13“ „R“, ko je Džek Valenti i kakva je njegova uloga u ponovnom uspostavljanju „puzajuće“ cenzure, kakva su zaduženja tzv. „Odbora roditelja“, kao i kakvo je mišljenje filmskih radnika o uspostavljenom sistemu, samo su neke su od tema o kojima ćemo govoriti u nastavku ovog teksta, u narednom broju Plezir magazina.

Muzika

Operski pevač Ljubomir Popović

Kod kuće slušam tišinu!

Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

G

odinu je dobro započeti u vedrom, pozitivnom duhu, a kako drugačije nego uz muziku. Tim povodom, u januarskom broju Plezira ugostili smo našeg operskog pevača Ljubomira Popovića. Ljubomir će vas osvojiti svojim raskošnim tenorom, a kako sam kaže podjednako dobro se oseća u komičnom i u ozbiljnom dramskom sadržaju.

Kada uđe u kostim, svetla u sali se ugase i podigne zavesa, tada nastaje magija

42 | januar

PUBLIKA JE IMALA PRILIKE DA VAS GLEDA I SLUŠA U OPERAMA ČAROBNA FRULA I DON ĐOVANI VOLFGANGA AMADEUSA MOCARTA, POKONDIRENA TIKVA MIHOVILA LOGARA, ŠIŠMIŠ JOHANA ŠTRAUSA, HOFMANOVE PRIČE KARLA ORFA, ĐANI SKIKI ĐAKOMA PUČINIJA, MOCART I SALIJERI RIMSKOG KORSAKOVA, SALOMA RIHARDA ŠTRAUSA, SEVILJSKI BERBERIN ĐOAKINA ROSINIJA, EVGENIJ ONJEGIN ČAJKOVSKOG, LES MISÉRABLES BOUBLILA I ŠONBERGA, LJUBAVNI NAPITAK I DON PASKVALE DONICETIJA, TRAVIJATA ĐUZEPE VERDIJA I MANDRAGOLA IVANA JEVTIĆA… POSTOJI LI NEKA ULOGA NA KOJU STE POSEBNO PONOSNI KAO I ULOGA KOJU PRIŽELJKUJETE? Mnoge uloge su mi drage i rado im se vraćam.

Sa ulogama je slično kao i sa knjigama – drugačije ih doživljavam, drugačije ih razumem i drugačije izvodim kako vreme prolazi. Mnogi će reći da je komični fah onaj u kom sam najprepoznatljiviji i najupečatljiviji kao na primer Alfred u „Slepom mišu“, Nemorino u „Ljubavnom napitku“ ili Grof Almaviva u „Seviljskom berberinu“. To jeste donekle tačno i ja uživam u njima, ali se jednako udobno osećam i u ulogama ozbiljnog, dramskog sadržaja. Tu bih svakako izdvojio Lenskog iz „Evgenije Onjegina“ Petra Čajkovskog, kao i Alfreda u izuzetnom ostvarenju Đuzepe Verdija „Travijata“. Te dve uloge su mi zaista među najomiljenijim. Istina je da ih veoma retko igram, pa je možda moja žudnja veća, ali osećam da bih u njih mogao „uskočiti“ i bez pripreme, ako bi se to od mene tražilo.

OPERA IMA SVOJ SPECIFIČAN IZRAZ I PUBLIKU. DA LI SU OPERSKI PEVAČI DOVOLJNO PRIZNATI I CENJENI U NAŠEM DRUŠTVU? Sigurno ne bih bio prvi i jedini koji bi tvrdio da nisu dovoljno priznati i cenjeni, ali to zavisi od stava koji se zauzme. Da li je jednom operskom pevaču uopšte potrebna slava i publicitet

jednog prolaznog učesnika nekog rijaliti programa? Da li ja želim da imam takvu vrstu medijske pažnje da ne mogu odvojiti poslovno od privatnog? Da li će mi to pružiti u našoj zemlji više posla i više novca? Pa...nisam siguran. Kako ste lepo konstatovali u pitanju, operski izvođači, pa i njihova publika su specifični i imaju svoje mesto svuda u svetu, pa čak i kod nas. Meni lično ništa ne nedostaje. Svakako mi puno znači kad se neko posle moje predstave oseća lepo ili inspirisano, dugo to pamti, pa negde želi i da to podeli sa mnom ili jednostavno me prepozna negde, pa mi se javi i želi da popriča sa mnom.

Takvi momenti mi uistinu daju novu energiju i volju da radim, ali to nikako nije primaran razlog zbog čega se ovim bavim. Želim samo da što više pevam, ali još više od toga da to radim najbolje što mogu.

OPERSKI PEVAČI POSEDUJU VEŠTINE I POSEBNE TEHNIKE KOJIMA USPEVAJU DA IZVUKU TAKO VISOKE I ČISTE TONOVE. KOJI PROCENAT ČINI TALENAT, KOLIKO NAPORAN RAD ALI I RAD SA VRSNIM MENTORIMA KADA JE OPERSKO PEVANJE U PITANJU? Sve što ste naveli je izuzetno važno. Istina je da se veliki pevači rađaju, ali takođe je istina da se i stvaraju. Za dobro pevanje je rad na tehnici „work in progress“ ili rad koji se nikad ne završava. Svaki pevač će vam to reći. U početku, dobri mentori su izuzetno važni. Kasnije ne u toj meri, ali je, kako mi to volimo da kažemo: „treće uvo“ veoma bitno u karijeri. Jednostavno ne čujete sebe realno, vremenom se stvari „isprljaju“, a ako vam ide dobro u karijeri, na to ne obraćate pažnju. Slično je kao i sa sportistima: Da li je jednom Novaku potreban trener? Kao korektivni faktor, kao neko u kog imate poverenja i ko će vam u tri reči izneti suštinu i pomoći u pravom trenutku, svakako da. Tako ja i dalje vrlo uspešno i često sarađujem sa mojim starijim, veoma uspešnim kolegom, inače redovnim profesorom na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu Nikolom Kitanovskim.

Blubil i Šenberg, Madlenijanum Beograd.

Sa Ivanom Bosiljčićem Uloga: Anžorla

Đ. Pučini „Đani Skiki”, Narodno pozorište Beograd.

U zagrljaju sa Snežanom Savičić Sekulić Uloga: Rinučo

Đ. Rosini „Seviljski berberin”, Narodno pozorište sa suprugom Draganom.

Uloga: Grof Almaviva

PO ČEMU SE RAZLIKUJE TEHNIKA PEVANJA IMATE LI NEKI RITUAL, KAKO SE UPEVAVATE OPERSKOG U ODNOSU NA POP PEVANJE? PRED VAŽAN NASTUP, KAKO ČUVATE I NEGUJETE GLAS? Nisam siguran da mogu sasvim tačno odgovoriti na to pitanje. Nisam se nikad dovoljno ozbilj- Nemam nikakav poseban ritual. Upevavanje je no bavio pop pevanjem, pa bih iz ove perspek- standardna procedura pred svaku probu, pa tive olako mogao reći da pop pevanje i nema tako i nastup. U zavisnosti od zahteva, tako se neku tehniku, ali bih na taj način sigurno uvre- i upevavam. Na primer, ako je uloga stalno u dio one koji se time dugo i ozbiljno bave. Istina visokom registru i pokretljiva, takav tip vežbi najje da ja ne pravim nikakvu razliku kad pevam i više koristim u pripremi. Činjenica je da se za jedno i drugo, samo je činjenica da su zahtevi svaku ulogu moram pripremati jedan određen različiti. U pop muzici se više traži igranje bo- vremenski period. Koliko dugo zavisi od težine jom glasa, pa je i ružan glas ponekad baš onaj uloge i koliko je vremena prošlo od poslednjeg pravi. U operi je lep glas na prvom mestu. Po- izvođenja. U operi se na žalost često dešava da tom ujednačen registar i veliki, odnosno potre- neku ulogu ne pevam i po nekoliko godina i ban dijapazon. Dok se u pop muzici više ceni onda je moram obnoviti. Ponekad mi je mesec spretnost korišćenja mikrofona, u operskoj mi dana potrebno za to, a nekad i više. sa mikrofonom ne znamo šta ćemo!

VAŠA SUPRUGA DRAGANA JE TAKOĐE OPERKOLIKO JE BITNA GLUMA U OPERI? DA LI JE SKI PEVAČ. KAKO SE SLAŽU VAŠI GLASOVI I POTREBNO IĆI NA ČASOVE GLUME ILI OVAJ DA LI ČESTO PEVATE I VEŽBATE ZAJEDNO? DEO PRIRODNO DOLAZI S VEŽBOM I ISKUSTVOM? Često vežbamo zajedno i pomažemo jedno drugom koliko je to moguće. Jedno drugom izigraOh, koliko je samo gluma važna! Pa, bez nje ne vamo to „treće uvo“ o kojem sam pričao već, no bi opera bila to što jeste. Često se kaže da su to nije u potpunosti moguće, jer smo dosta rau operi muzika i pevanje na prvom mestu, ali zličitog tipa glasa ali i karaktera. Zbog toga jako svi najveći pevači kako u istoriji tako i danas su malo i ima prilike gde možemo zajedno nasbili odlični glumci. Opera mora opravdati to da tupati. To je kada govorim o standardnom operje najkompleksnija umetnost. Ona jeste ono u skom repertoaru. Naravno, desi se ponekad da čemu je sadržano nekoliko vidova umetnosti, nas „spoji“ neki naslov, ali to najčešće u savreali da bi ona bila vrhunska, svaki njen segment menoj ili pak u baroknoj muzici kao na primer mora biti vrhunski! Dakle, pevate odlično, ali „Suton“ Stevana Hristića ili nedavno izveden ako ne glumite dobro, ko će vas gledati? „Orfej“ Klaudija Monteverdija. Međutim, jedini i naravno jedan od omiljenih zajedničkih nasKAKO SE PRIPREMATE ZA ULOGE, DA LI tupa u tradicionalnoj operi je u „Seviljskom SARAĐUJETE SA KOLEGAMA GLUMCIMA berberinu“ Đoakina Rosinija, gde igramo mladi PRILIKOM PRIPREMA ODREĐENE ULOGE? zaljubljeni par čija ljubav na kraju pobedi i oni srećno stupe u brak.

Sa glumcima sam sarađivao samo onda kad sam sa njima i radio na zajedničkim projektima i IMAJUĆI U VIDU PRIRODU VAŠEG POSLA, to je svakako ostavilo traga na moj scenski nas- ŠTA SLUŠATE KOD KUĆE, KO JE ZADUŽEN ZA tup. Najviše sam, ipak, radio sa rediteljima. Od ODABIR MUZIKE? njih sam puno naučio i puno su mi pomogli. Tu bih najpre pomenuo velikog Borislava Popovića Kod kuće često slušamo tišinu. Potrebno nam je koji me je i uveo u Narodno pozorište. On nije da odmorimo kako slušni aparat, tako i mozak odavno više sa nama, ali ga kroz svaku ulogu od svake vrste zvuka. Buku generalno ni Dragakoju radim nosim u sebi. na ni ja ne podnosimo najbolje, pa se u ovome

Johan Štraus: „Slepi miš”, Narodno pozorište Uloga Alfred

su u pitanju različiti sadržaji, pa tako i operski. Istina je da opere nema dovoljno, odnosno onoliko koliko je to gradu potrebno, naročito uzimajući u obzir da pozorište ima i tehničkih uslova da ima redovnu scenu, pa i sopstvenu produkciju. To jeste nešto na čemu treba raditi, i čemu treba težiti, ali za sada nema dovoljno volje među onima koji o tome odlučuju. Kada dođe pravi momenat, u gradu postoji mnogo onih koji će, siguran sam, to prepoznati i iskoristiti priliku. Ja ću, naravno, biti tu da pomognem VEĆINA VAŠIH NASTUPA SU U BEOGRADU, koliko god mogu.

PREDAJETE U ŠKOLI U VRŠCU A ŽIVITE U ZRENJANINU. KOLIKO VREMENA PROVODITE IMALI STE PRILIKE DA NASTUPATE NA U PUTU I KAKO FUNKCIONIŠE TAKAV KON- BROJNIM KONCERTIMA I FESTIVALIMA I SARAĐUJETE SA MNOGIM VRHUNSKIM AMCEPT? KAKO VAM PRIJA ŽIVOT U RAVNICI? ATERSKIM ANSAMBLIMA KAO ŠTO SU PRVO Odrastao sam u ravnici i zbog toga sam i pože- BEOGRADSKO PEVAČKO DRUŠTVO, BEOleo da joj se vratim. Samo tu mogu da slušam GRADSKI MADRIGALISTI, LOLA, ŠPANAC, tu preko potrebnu tišinu kad mi je to potrebno. OKTOIH, BRAĆA BARUH, ZATIM I SA HOROM Takođe, smatrali smo da je za odrastanje dete- I ORKESTROM RTS – A, UMETNIČKIM ANSta Zrenjanin pravi izbor. Istina je da sam često AMBLOM „STANISLAV BINIČKI“, NIŠKIM na putu i nije to lako zaista, ali kad znate zaš- SIMFONIJSKIM ORKESTROM, ORKESTROM to to radite, onda ništa nije teško. Priroda pos- BEOGRADSKE OPERE, SARAJEVSKOM FILla je takva da se često dogodi da imam pauze HARMONIJOM… MOŽETE LI DA NAPRAVITE na sceni od po mesec, dva i šta bih ja onda bez NEKU PARALELU IZMEĐU KONCERTNIH NASsvoje ravnice? (smeh) Vršac je jedna posebna TUPA I VAŠIH OPERSKIH ULOGA? priča u mom životu i karijeri. Priznajem da nisam baš planski i potpuno voljno otišao da preda- Prvenstveno sam veliki ljubitelj pozorišne scene. jem u školi, ali sada se ne kajem ni jednog tre- Volim kada uđem u kostim, svetla se ugase i zana. Kolektiv je vrlo dobar i kvalitetan, a uprava tim podigne zavesa. Tada nastane magija u koje uvek imala razumevanja za moje nastupe i joj se ja najbolje snalazim. Koncertna izvođenja predstave pa je rado izlazila u susret mojim po- su ponekad suviše rigidna i ukalupljena, naročitrebama. S druge strane, učeći druge, naučio to još kad mi se postavi mikrofon ispred nosa i sam puno i sebe. Naročito zato što sa početnici- popale silne kamere po dvorani. To su situacije ma moram da se vratim na početak, pa samim u kojima se ne osećam previše udobno i čestim preispitujem i sebe i svoje pevanje. Danas to zbog toga nisam ni zadovoljan svojim nasbih svakom operskom pevaču preporučio da se tupom. Daleko od toga da ne volim koncertnu dvoranu, ali pozorište je ipak moje polje. bavi i pedagogijom. veoma razumemo. Ako već i slušamo nešto, to je najčešće iz profesionalnih razloga kad učimo neko novo delo ili obnavljamo staro. Kad poželim da poslušam nešto van repertoara to je najčešće klavirska ili simfonijska muzika. No, bio sam i ja nekada momak, pa sam slušao i rok i pop. Bio sam veliki fan Bitlsa i Elvisa Prislija, ali i Queen-a. Naravno, dođu i oni momenti kad se javi potreba za lepom starom izvornom narodnom muzikom.

DA LI STE IMALI PRILIKU DA NASTUPATE U ZRENJANINU, KAKVO JE INTERESOVANJE ZA KAKVO JE INTERESOVANJE MLADIH PEVAČA ZA OPERSKO PEVANJE, DA LI IMAMO DOOPERU MEĐU VAŠIM SUGRAĐANIMA? BRE PREDAVAČE I MENTORE ILI TALENTOImao sam često priliku i rado sam je koristio, kako VANI POJEDINCI U POTRAZI ZA VRHUNSKIM kad sam počinjao tako i sada. Zrenjanin je grad OBRAZOVANJEM MORAJU DA ODLAZE U INsa velikom umetničkom tradicijom. Sugrađani OSTRANSTVO? često pune dvorane do poslednjeg mesta kad

U našoj zemlji ima uvek puno talentovanih ljudi. Mislim da nikada u istoriji nismo oskudevali u dobrom kadru na svakom polju. Sistem je ono što kod nas nikako da profunkcioniše. Počevši od najranijeg školovanja, pa sve do zaposlenja.

Premalo je posla u našoj branši da bi svi mogli dovoljno da rade i žive od toga. Najviše se uči u praksi. U učionicama se postavljaju temelji vokalne tehnike, ali na sceni se stiče zanat. Zbog toga mnogi odlaze. Kada sam počinjao, poželeo sam i ja mnogo puta da odem iz zemlje, ali samo zato što sam uvek imao dovoljno posla, nisam ni imao vremena da o tome razmišljam previše.

OPERSKO PEVANJE JE U SVETU IZUZETNO CENJENO, A OPERSKI PEVAČI SU VELIKE ZVEZDE KOJE SU DO SVOG POLOŽAJA DOŠLE VELIKIM ODRICANJIMA. KAKO IZGLEDA TAJ PUT KOD NAS, KOLIKO JE TEŠKO BAVITI SE OVOM VRSTOM PEVANJA, DA LI JE OPERSKA SCENA DOVOLJNO RAZVIJENA? Za kvalitet i razvoj opere je najvažnije da ona ima gde da se izvodi. Tu zaista kaskamo za okruženjem i smatram da nikako nije dovoljno ovo što sada imamo. Novosadska, Beogradska opera i Madlenianum nikako ne može zadovoljiti potrebe ni velikog broja publike, a ni muzičara koliko se iškoluje svake godine u Srbiji. Sada imamo jednu vrlo lošu situaciju da mladi nemaju ni šansu da dobiju posao zbog čuvene zabrane zapošljavanja, te im pomenute operske kuće ne mogu pružiti neku sigurnu egzistenciju s jedne strane, a sa druge strane nema ih ni dovoljno da bi se od honorarnog angažmana moglo pristojno živeti. Zbog toga se mlade kolege dovijaju na različite načine i onda, što je najgore, rade druge poslove, a opera im postaje maltene hobi! To nas polako uvodi u amaterizam, a to će ozbiljno ugroziti kvalitet izvođenja.

Đ. Rosini „Seviljski berberin”, Narodno pozorište Uloga: Grof Almaviva

PORED GLASA I TEHNIKE PEVANJA, ŠTA JEDNOG OPERSKOG PEVAČA ČINI OPERSKOM ZVEZDOM? Zvezde kao i u svakoj branši prave mediji pre svega. Da li je to svaki put i umetnički opravda-

no je drugo pitanje. Ono što nekog pevača čini velikim je kontinuirani nastup u velikim operskim kućama kao što su: Metropoliten opera, Bečka državna opera, Milanska skala, Pariska opera itd. Znate, tamo vas niko ne pita ni odakle ste, ni koje ste škole završili, ni kod kog pedagoga, već ih zanima samo krajnji proizvod. Ako zadovoljavate te visoke kriterijume i još uspete da potrajete u tome, tek tada se možete nazvati pravom operskom zvezdom.

MOŽETE LI DA NAM KAŽETE IZ PRVE RUKE KAKVI SU OPERSKI PEVAČI, OBZIROM NA TO DA JE U FILMOVIMA TAJ SVET PRIKAZAN KAO PUN SUJETE I DRAME. KAKVA JE SARADNJA MEĐU OPERSKIM PEVAČIMA, DA LI SE DRUŽITE I VAN SCENE I DA LI JE DRAMA PRISUTNA SAMO NA SCENI ILI I U SVAKODNEVNOM ŽIVOTU? Kakvi su operski pevači zaista, najbolje je da pitate ljude iza scene. One koji sa nama najviše rade: šminkere, kostimere, scenske radnike. To će vam dati zasigurno pravu sliku o tome kakvi smo mi i u profesionalnom i u privatnom životu. Odnosi među operskim pevačima u profesionalnom smislu mogu biti na vrlo visokom nivou. Još nisam imao niti čuo za slučaj da neko nekom nije želeo da pomogne na probama ili na sceni ili da je nekom nešto „smestio“. To ne znači da zavisti, ljubomore, pa i netrpeljivosti nema, ali bar koliko ja znam, to ne utiče značajno na međusobnu saradnju. Treba imati u vidu da se operski pevači svakodnevno susreću sa mnogim teškoćama najpre sa samim sobom, a potom i sa zahtevima koje jedna operska predstava nameće. Sasvim je normalno da dođe i do varnica i nerazumevanja. No, mislim da je tako i u svakom drugom poslu.

Istina je da je ljudi kod nas ne poznaju, pa zaziru od nje, ali sam siguran kad jednom neko dođe na neku dobru opersku predstavu, zasigurno će postati njen fan. Što se tiče približavanja opere, neretko imamo grupne posete škola iz cele Srbije i to je dobra praksa. S druge strane, na našoj operskoj sceni postoji nekoliko naslova koji su ili prilagođeni ili sami po sebi već vrlo bliski mlađoj populaciji, te više od toga ne može niti treba. Ono što nama treba, ponavljam - je više operskih kuća!

IMALI STE PRILIKU DA NEKO VREME PROVEDETE U INOSTRANSTVU. UČESTVOVALI STE NA FESTIVALU „WAGNER JUNGER KÜNSTLER“ U BJROJTU, USAVRŠAVALI SE NA MAJSTORSKIM KURSEVIMA OLIVERE MILJAKOVIĆ U BEČU I SNEŽANE STAMENKOVIĆ U MANHAJMU, TUMAČILI STE ULOGU U OPERI FILIPA GLASA „DERIŠTA“ U OKVIRU FESTIVALA „PRAGUE QUADRIENNIAL“. KAKVA STE ISKUSTVA PONELI SA SOBOM, U KOJOJ MERI SE ŽIVOT OPERSKIH PEVACA RAZLIKUJE U SVETU U ODNOSU NA SRBIJU? Za svakog umetnika usavršavanje je potreba.

Kao što sam već napomenuo pevanje se uči dok si živ. Shodno tome, iskustva velikih, starijih kolega je od izuzetne važnosti. Učešće na festivalima i na inostranim scenama je kao šlag na torti.

Ta vrsta razmene iskustva sa inostranim kolegama vam daje neku novu dimenziju i podiže stepen vašeg umetničkog bića za više podeoka.

Opera u inostranstvu ima svoje veliko i značajno mesto. Kolege se razlikuju od nas samo u tome što mnogo više rade i češće menjaju scene. Biću dosadan, ali npr. Češka republika ima deset aktivnih operskih scena. To ipak nešto znači.

KAKO PROVODITE PRAZNIČNE DANE, PRIPOSMATRAJUĆI PUBLIKU KOJA POSEĆUJE OPE- PREMATE LI SE ZA NEKE NOVE ULOGE? RU ZAPAŽAMO DA JE TO VRLO PROFILISANA, NAJČEŠĆE VISOKO OBRAZOVANA SKUPINA U školi je trenutno raspust, ali na sceni ne. Imao LJUDI SREDNJE I STARIJE GENERACIJE, KAKO sam predstavu „Slepi miš“ Johana Štrausa 30.

PRIBLIŽITI OPERU MLAĐIM LJUDIMA? dec, pa 3. januara, ali to nije sve ove zime: Trenutno se spremam za nastup na tradicionalnom Ja često vidim i mlađe ljude u publici. Nije op- Novogodišnjem koncertu u Narodnom pozoera rezervisana samo za odabrani profil ljudi. rištu i ujedno intenzivno radim na obnovi svo-

je uloge u Donicetijevom „Ljubavnom napitku“ koja će biti na sceni Narodnog pozorišta 05.02.

26. 01. moju suprugu i mene očekuje repriza Monteverdijevog „Orfeja“ u Madlenianumu, a 10.

02. ću ponovo. nakon duže pauze, nastupiti sa horom i orkestrom RTS-a u Šubertovoj misi br. 5.

U januaru me publika još može videti u hit mjuziklu „Fantom iz opere“ u Pozorištu na Terazijama (16., 27. i 28. 01.). U međuvremenu očekujem snimanje nove epizode serijala RTS-a „Srpska muzika kroz vekove“ gde bi trebalo da snimim još neku solo pesmu sa svojom dragom koleginicom iz Vršca Tatjanom Mrđom Gerdec.

Posla ima dovoljno. Ono što je nama pevačima najviše potrebno je apsolutno zdravlje. Zato se moramo posebno čuvati, jer i najmanja infekcija nas može potpuno izbaciti iz koloseka na duži vremenski period. Tako da praznike i slavlje prepuštam publici, ja sam sa druge strane.

R. Leonkavalo: „Pajaci”. Gostovanje Narodnog pozorišta na Kipru.

Sa Suzanom Šuvaković Savić Uloga: Arlekin

Muzika

Tekst: Dejana Vukadinović

52 | januar

Marija Judina: Žena koja je muzikom „pobedila“ Staljina

M

arija Venjaminova Judina zasluženo pripada plejadi umetnika koji su ostavili neizbrisiv trag u beskraju. Pored dara koji je posedovala za muziku, bila je i čovek velikog srca. Ostaće upamćena kao neustrašiva, borbena, nesalomljiva i odvažna pijanistkinja dvadesetog veka koja je probudila dozu ljudskosti u velikom diktatoru Staljinu.

Rođena je u jevrejskoj porodici, ali odlučuje da se krsti u pravoslavnoj crkvi i do poslednjeg dana ostaće odana pravoslavlju. Časove klavira uči na čuvenom Petrogradskom konzervatorijumu. Dmitrij Šostakovič je bio njen prijatelj iz klase sa kojim neguje blisko prijateljstvo do samog kraja života, a brojne anegdote iz života ove umetnice poznate su upravo zahvaljujući njemu.

Svoj prvi nastup je imala godinu dana pre početka Prvog svetskog rata, a tek po okončanju Velikog rata, počinje njen profesionalni razvoj kao pijanistkinje. Potencijal i dar koji dobija rođenjem nisu se skrivali, već su se jasno i glasno čuli na pozornici. Pored javnih nastupa, počinje sa profesurom na Moskovskom konzervatorijumu, što je još tada predstavljalo veliku čast i privilegiju. U pauzama svojih koncerata čita i recituje radove svojih savremenika, pesnika i književnika koji su se u svojim delima obračunavali sa režimom. Zbog tematike, dela su se našla na marginama i na crnoj listi, a Marija je na ovaj način želela da ih izvuče iz mraka i predstavi ih široj javnosti. Družila se sa Borisom Pasternakom i priča se da je upravo ova velika umetnica prva imala uvid u roman „Doktor Živago“, koji vrlo verno oslikava život u Rusiji od Oktobarske revolucije do Drugog svetskog rata.

Dosledna u svom verovanju i u doba diktature Marija stvara u periodu autokratske vladavine i čvrste ruke Staljina. Bio je to period kada su ljudi nestajali, a za svaki i najmanji otpor ili kritiku se lako gubio svaki njihov trag. Koliko je ljudi ubijeno, prognano i odvedeno u radne kampove ostaje nepoznato do dana današnjeg. Bile su to godine kada je religija državni neprijatelj. I kada se svaka religiozna osoba kažnjavala najstrožom kaznom, smrću.

Marija nikada nije krila svoju veru, što je za vreme u kome je živela bilo nezamislivo. Odvažnost koju Marija u odlučujućim trenucima pokazuje, ju je na neki paradoksalan način i sačuvala. Na svakom javnom nastupu nosila je ogrlicu sa krstom i nikada je nije skidala. Redovno je išla na liturgije.

Ona je u muzici videla spas kome je celog života težila. Muzika je bila njen način da iskaže i pokaže svoju veru. Na ruku joj je išlo i to što je u tim godinama muzika bila znatno manje pod prismotrom državnih organa u odnosu na štampu.

Da je živela jednostavno, skromno, skoro isposnički, govori i podatak da se nikada nije šminkala, kao i to da nije koristila kozmetičke preparate. Uvek je nastupala u crnoj dugoj haljini. Volela je da svira Bahova dela, jer je u njima nalazila elemente Biblije. Prilikom njihovog izvođenja, činilo se da drži propovedi sa ciljem da muzikom otopi kamena srca ljudi. Volela je da svira tuđa dela, ali njen doprinos klasičnoj muzici doseže mnogo dalje od toga. Individualni ton koji uvodi u sviranje, čistoća u njenim nastupima, kreativnost u svakom tonu u kome je utkan delić njenog stila, čine je sa pravom jednom od pokretača moderne muzike.

Nesebično srce, dovoljno veliko za sve Marija Judina nije bila samo velika umetnica i pijanistkinja, već i čovek velikog srca.

Prema rečima njenih najbližih prijatelja bila je pomalo naivna i često je na svoju štetu činila i pomagala drugima. Živela je skromno, asketski u skladu sa uverenjima kojima je ostala dosledna do poslednjeg dana.

Materijalno joj nije bilo važno, a njene misli su vrlo često bile usmerene kako i na koji način pomoći onima u nevolji, a o tome najbolje svedoči sledeća epizoda.

Naime, pijanistkinja je živela u prašnjavoj sobici, tek toliko opremljenoj da se kaže da je to stambeni prostor. Ta malena soba je činila čitav njen svet i utočište od straha koji se uvukao u svaku poru društva. Zahvaljujući inicijativi koju su pokrenuli njeni odani prijatelji, sakupljeno je dovoljno sredstava da joj se kupi stan. Oni su želeli da joj omoguće da stvara svoju muzičku magiju u pristojnim uslovima, uslovima koji su dostojni veličine kakva je bila. Ubrzo joj se lomi staklo na prozoru (setimo se da je u pitanju Rusija, gde su zime oštre i snažne i kose sve pred sobom), a pomoć ponovo stiže od dragih ljudi, međutim, Marija tu pomoć prosleđuje ljudima u crkvi, smatrajući da je njima potrebnije nego njoj. Prozori se uvek mogu na neki način popraviti, tvrdila je umetnica.

Njena odanost religiji oslikava se i na poslovnom planu. Nisu je nikada hapsili, ali su se njeni koncerti zabranjivali. Od 1930. godine nikada nije nastupala van Sovjetskog Saveza, bila je okovana njegovim granicama. Međutim, duhom slobodna, ona nastavlja da prenosi veru u muziku, nastavlja da nesebično daje i ono malo što je imala.

Muzikom je otopila „zver“ Da se muzikom dopire i do najtvrđih ljudi, pokazuje nam ova velika Ruskinja. Svojim velikim darom i ljubavlju koju je prenosila kroz note, uspela je na trenutak da zagolica i neustrašivog, prekog, nehumanog Staljina, koji je u zemlji bio sve - Vođa, Lider, Bog i batina.

Staljin je voleo da sluša radio, te je jedne večeri čuo prenos njenog koncerta. Marija je svirala Mocartovo delo za klavir, broj 23. Staljin je, nakon što ju je čuo, kontaktirao centralu radija i zatražio da mu se pošalje gramofonska ploča sa Marijinim nastupom. Ploče nije bilo, ali se velikom vođi nije odgovaralo sa ne. Pokrenuta je čitava akcija kako bi se Marijino izvođenje što pre snimilo, kako vladar ne bi čekao, jer on nije umeo da čeka, umeo je samo da dela i naređuje. Bio je čovek bez emocija i srca.

Koliko je ovo predstavljalo veliku stvar govori i podatak da su se svi te noći tokom snimanja ploče tresli, da je tek treći dirigent bio u stanju da izvede celu kompoziciju do kraja, a da je samo Judina ostala svoja do kraja. Prirodna, staložena i snažna. Snimljeni materijal prosleđen je Staljinu, nakon čega je Marija dobila i novčanu nagradu od 20 000 rubalja koje je poklonila crkvi.

Okuraženo piše Staljinu, zahvaljujući se na poklonu i objašnjavajući da je sve prosleđeno onima kojima je to potrebnije. Pismo završava rečima da nastavlja da se moli Gospodu za njegove grehe koje je počinio.

Iako su svi očekivali odmazdu, Marija ostaje na slobodi. Prema zapisima njegovih saradnika, nakon što je pročitao Marijino pismo, Staljin je neko vreme ostao nepomičan u svojoj fotelji. Veličina i jačina Marijine muzike ogleda se i u tome što je njena ploča poslednja stvar koju je čuo stari Staljin. Muzikom je „otopila“ zver.

Marija Judina je nadživela Staljina i umrla je sedamnaest godina posle velikog diktatora. Pored muzike ima i nekoliko objavljenih zapisa koji se osvrću na ljude koje je za života upoznala. Do pada Berlinskog zida 1989. godine, osim u krugovima intelektualaca, bila je poznata samo na teritoriji Sovjetskog Saveza. Danas se smatra jednim od najvećih izvođača Bahove muzike.

Marija je bila žena koja je svojom darovitošću rušila stene i širila veru i nadu. Dobrota i nesebičnost bili su čvrsto utkani u njenu ličnost, a jednostavan i skroman život, vodila je do samog kraja, svirajući svoje najbolje nastupe na pozajmljenom klaviru.

Putovanja

ANDRIJA JURAŠIN

Avanture ne žive u gradu

Intervju: Jelena Ranković @desiderata_traveller Fotografije: Andrija Jurašin @andrija.jurasin

Tekst i fotografije: Jelena Ranković

@desiderata_traveller

58 | januar

P

utnik i pustolov, Andrija Jurašin, koji je svoju ljubav prema prirodi i avanturama pretočio u serijal Šarena planeta, koji ćemo uskoro imati prilike da gledamo na televiziji, otkrio nam je čemu ga je naučila divljina, kako se leče nemiri, suprotstavlja besmislu i gde je lutajući po svetu pronašao raj

ŠARENA PLANETA JE AVANTURISTIČKO PUTOPISNI SERIJAL O TOME ŠTA SE DEŠAVA KADA ČOVEK ISKORAČI IZ GRADA U SVET PRIRODE. ZA NEUPUĆENE, KAŽI NAM ŠTA SE DEŠAVA? Ideja je da serijal podseti gradskog čoveka koliko je svet prirode divan, zanimljiv i šaren, da istinsku avanturu može doživeti u šumi, kanjonu, pećini, planini, na moru i pod morem. Budućim istraživačima želim da dočaram na kakve sve izazove mogu da naiđu i pokažem zašto samo priroda ima moć da prevaziđe ljudsku maštu.

OSIM ŠTO SI ISKORAČIO, OTIŠAO SI I KORAK DALJE, PA SVOJE AVANTURE SNIMAŠ, PIŠEŠ SINOPSISE, MONTIRAŠ I SVE TO LEPO UPAKUJEŠ U EMISIJE. ŠTA JE LAJTMOTIV SERIJALA? Lajtmotiv serijala su istraživanje, zanimljivi izazovi, otvorenost za nova iskustva, ljude, kulture i predele. Takođe, važna poruka je da voleti prirodu ne znači samo uživati u njoj, već zahteva akciju, trud i brigu o njoj.

I SAM ŽIVIŠ I RADIŠ U GRADU, ALI SI SE USUDIO DA IZAĐEŠ IZ ZONE KOMFORA. POTREBA ZA ADRENALINOM ILI POTRAGA ZA MIROM? I jedno i drugo. Putujući, čovek leči svoje nemire i suprotstavlja se besmislu. Na putovanjima smo uvek malo iznad i malo izvan običnog života i navika. Pored svih lepota koje pruža, u prirodi dobijete i onaj redak i neprocenjiv osećaj da ste u pravo vreme na pravom mestu. Između „Ovde sam da se žalim” i „Ovde sam da se divim”, trudim se da uvek odaberem ovo drugo.

MNOGI ŽELE, A NIKADA NE ZAČINE SVOJ ŽIVOT DOZOM AVANTURE I SVEŽEG VAZDUHA. KAKO MOTIVISATI I POKRENUTI NEKOGA KO ĆE GLEDATI TVOJU EMISIJU IZ UDOBNE FOTELJE I POTAJNO TI ZAVIDETI? Moraju da mi veruju da je lepše biti učesnik nego posmatrač. Mogu da im obećam da će se naći usred apsolutne lepote, videti boje i oblike za koje još nije izmišljena reč. Naći će se pred remek delima kakvih nema u galerijama. Čuće

Radio sam mnogo stvari kojih sam se plašio, ali i one koje su me terale da iskoračim iz zone komfora u svakom smislu. Na svakom koraku priroda čoveka suočava sa raznim izazovima, postavlja mu zagonetke i testira granice izdržljivosti. Tako mu jača veru u sebe, razvija maštu i nudi beskrajnu avanturu. Želja da doživim nešto novo i pritom snimim dobre kadrove me je naterala da ronim sa ajkulama iako ih se plašim, da letim paraglajdingom i pentram se na vrhove planina iako nisam najveći ljubitelj visina. Takođe sam, kao ličnost, morao da postanem otvoreniji i komunikativniji. Možda najTVRDIŠ DA AVANTURE NE ŽIVE U GRADU. lepša stvar u vezi snimanja ovakve emisije je to što izoštrite čula i počnete da obraćate pažnju GDE SI IH TI SVE TRAŽIO? na detalje, a tada svet odjedanput postaje boAvanture koje ja tražim odavno ne žive u gra- gatiji, a život vredniji življenja. dovima, barem ne u velikim. Meni je uzbudljiviji bio boravak u selu Družiniće na Pešterskoj PRELAZAK KROZ KANJON NEVIDEO U CRNOJ visoravni ili u mestašcu Bovec u Sloveniji, nego GORI PRETVORIO SE U MISIJU SPAŠAVANJA u Njujorku. Lutali smo Srbijom, Hrvatskom, PSA KOJI JE UPAO U VODU. DA LI JE BILO JOŠ Makedonijom, Slovenijom, Crnom Gorom, NEKIH NEPREDVIĐENIH SITUACIJA NA SNIBosnom i Hercegovinom, Karibima, Severnom MANJU? Amerikom, Azijom...

Na snimanju retko da imamo situacije koje ŠTA SI SVE RADIO ZBOG EMISIJE, A NISI NI mogu da predvidim, u tome je i čar. Više puta se desilo da ne znamo gde ćemo da prespavamo, SANJAO DA ĆEŠ MOĆI, UMETI...? da li ćemo uspeti do negde da se probijemo, da pravu tišinu, sretaće ljude za koje su verovali da žive samo u romanima. Putujući, znaće meru svoje duhovne mladosti. Trudim se da što detaljnije prenesem i opišem ono što na putovanjima doživljavam, ali koliko god da su snimci i naracija dobri i sadržajni, neke lepote nije moguće dočarati, niti prepričati. Kamera može da prenese ono što vidimo i čujemo, ali miris, ukus, dodir, vetar i hiljadu emocija koje čovek proživi kad je u prirodi, to je rezervisano za one koji ugase televizor. Zato nema druge, krenite na put, doživite sami.

se izgubimo u šumama i pećinama. Kada sam snimao epizodu na Karibima, na ostrvu Turks i Kajkos, otišao sam na ronjenje do koralnih grebena. To mi je bilo i bukvalno prvo ronjenje u životu. Posle pola sata istraživanja grebena ugledao sam ajkulu kako se približava. Sećam se da sam pod maskom uspeo samo da izgovorim jednu našu lepu psovku i skamenim se od uzbuđenja. Ono što me je posebno iznenadilo je to da uopšte nisam osećao strah, ali ne zato što sam hrabar, nego zato što sam imao osećaj da se to ne dešava meni i da sam u nekom filmu.

Toliko je prizor bio opčinjavajući. Više od ajkula me je uplašila situacija kada smo se izgubili u Ledenoj i Ušačkoj pećini na Pešterskoj visoravni. Nakon istraživanja pećine, snimatelj i ja smo krenuli nazad i ušli u pogrešan tunel. Jedna lampa nas je već izdala, baterije su bile na izmaku. Tada sam snimatelju, inače svom velikom prijatelju Petru, rekao: „Pero imam dobru i lošu vest. Dobra je da imam mapu pećine, a loša - da sam je zaboravio u kolima!” Kad smo kasnije našli izlaz, počeli smo da skačemo od sreće.

KAŽU DA U ŠUMI NEMA Wi-Fi, ALI DA ĆEMO TAMO SIGURNO NAĆI BOLJU KONEKCIJU. KOJE SU NAJVREDNIJE LEKCIJE KOJE SI TI NAUČIO U PRIRODI? Čoveku koji živi u gradu treba određeno vreme da se „očisti” od civilizacije. Tek tada može da čuje svoj dah, postane svestan svog tela, da se sretne sa mislima koje su u gradu ućutkane bukom i reklamama svih vrsta. Od kada sam se „namagnetisao” na skitanje po svetu, svoj „beogradski” život počeo sam da doživljavam kao terminal na kome cupkam čekajući poletanje. Zavoleo sam svoj ofucani ranac, postao je moj saputnik i svedok svih vratolomija, često i jastuk. Naučio sam da poštujem svaku biljku i životinju. Naučio sam da se ne plašim divljine, neizvesnosti, ni sebe u tom ambijentu.

KAKO PROVODIŠ VREME U GRADU?

Kao i većina građana. Trošim životno vreme u saobraćajnim gužvama, redovima, prodavnicama, udišem zagađen vazduh. Krstarim gradom u kome je previše svega - buke, hrane, pića, IMAO SI SREĆU DA POGLEDAŠ SVET IZ RAZLIČI- semafora, reklama, glasova, nervoze...Ipak, usTIH UGLOVA, POD VODOM, IZ VAZDUHA... ŠTA pevam da pronađem neke oaze.

SI NAUČIO O DRUGIMA, A ŠTA O SEBI? KOJE JE TVOJE OMILJENO MESTO NA NAŠOJ U prirodi nema laži. Ona čoveka nepogreši- ŠARENOJ PLANETI I ZAŠTO? vo postavi na mesto koje mu pripada. Učini ga skromnijim jer pred tom neizrecivom har- Obišao sam neka fascinantna mesta, od Kariba monijom i lepotom, shvatiš da si srećnik što si, do Azije, ali najuzbudljivije i najlepše prizore uopšte, deo svega. U isto vreme raste ti samo- sam pronalazio na Balkanu. Balkan se često pouzdanje jer priroda veruje u tebe zadajući ti pominje u ne tako pozitivnom kontekstu, ali teške zadatke, izvlači tvoj maksimum, provoci- imam osećaj da sam imao mnogo sreće što ra snalažljivost, zaboravljena iskonska znanja, sam rođen i što živim baš ovde. Ako raj possnagu, izdržljivost i veštine. Stvorila te je, pa toji, sigurno se nalazi u šumi na Tari, u pećinazna koliko možeš, dobro je i da ti to saznaš. Pu- ma i vodopadima na Staroj planini, u kanjonu tujući, sreo sam mnogo zanimljivih ljudi, koji, Nevidio u Crnoj Gori, u Jadranskom moru, na kao i ja, žele da saznaju šta je iza zlatnog hori- reci Soči u Sloveniji, u prašumi Perućici u Boszonta. Razgovarajući sa njima, zaključio sam da ni i Hercegovini ili na nenaseljenom ostrvcetu svi isto osećamo. Putujući, zapravo istražujemo u Prespanskom jezeru. To su neka od mesta u i upoznajemo sebe, a time i ceo svet. koje sam zaljubljen.

ŠTA JE ONO U ŠTA TI UPRKOS VREMENU U KOJEM ŽIVIMO I VREDNOSTIMA KOJE NAM GLASNO NAMEĆU VERUJEŠ?

Verujem da ono što hoćemo postaje naša sudbina. Verujem da treba baciti rukavicu životu u lice. Verujem da je svaki dan vredan i neponovljiv dar, kao i da postoje vrednosti koje nijedno vreme ne može osporiti.

JAPANCI VERUJU DA SVAKO IMA SVOJ IKIGAI, SVOJ RAZLOG, VELIKU STRAST, NEŠTO ZBOG ČEGA SE BUDE SVAKI DAN, ŠTO ČINI DA NAM ŽIVOT BUDE ISPUNJEN, SREĆAN I DA IMA SVRHU. JESI LI TI PRONAŠAO SVOJ IKIGAI? Imam barem hiljadu ikigai-a. Među najdražim su mi ikigai-putovanja, ikigai-priroda, ikigai-muzika i film, ikigai-čitanje i pisanje, ljubavni-ikigai... Naslućujem i neke buduće, ali čekam da sazru.

U KOM TRENUTKU KAŽEŠ SEBI - AL JE LEP OVAJ SVET? Pred dobrotom i lepotom višeg reda.

KAKVI SU TVOJI PLANOVI ZA 2018. GODINU? Više sanjam nego što planiram, pretpostavljam zato što su mi želje veće od mogućnosti. Cupkajući odbrojavam dane do novog putovanja.

Ostaću veran Balkanu, ali ću preskočiti i poneko more ili okean, da procunjam po drugim kontinentima. Zaobići ću umivena i izveštačena mesta za turiste. Želim da upoznam autentična, istinita mesta i ljude i da saznam koje legende ih uzbuđuju - unapred znam da ću otići i negde gde nisam planirao. Treba dopustiti životu i da nas iznenadi.

Životni stil

Tekst: Nina Simonović @nina.simonn

Fotografije: jimmychin.com

Osv 66 | januar

vajanje vrhova

O

ni stoje ponosito i izazivački u svoj svojoj veličini. Ko tu koga zapravo osvaja? Da li je do osećaja slobode koji pružaju? Zadovoljenja ega? Ili možda adrenalina kada znate da jedan pogrešan korak može ugroziti vaš život, a isto tako i ispisati istoriju?

Ne želim da razglabam o tehnikama i vrstama planinarenja, vrsti opreme i istorijskim podacima. O tome slobodno čitajte na Vikipediji, ako vas zanima.

Ovde ćemo se fokusirati na pitanje koje svima prođe kroz glavu kada pročitaju o ekspediciji koja je posle x dana osvojila neki vrh u najtežim vremenskim uslovima, kada čuju koliko ljudi je Everest do danas pokosio, kada vide alpinistu kako se slobodno penje uz stenu – na pitanje: „zašto?“. Slobodan, avanturistički duh, rekli bi neki.

Nemojte misliti da oni „niski“ vrhovi nisu vredni pomena. Svaki osvojeni je vredan, i te kako. Uostalom, ti manji vrhovi često služe za pripremu i navikavanje organizma na visinske razlike. Osvojili ste jedan, onda želite naredni, viši, teži, izazovniji. (P)ostanete opsednuti.

Međutim, ne treba prevideti da mi nismo vlasnici planine. Ona je ta koja nam dozvoljava da joj se približimo i upoznamo je. Korak po korak, udah po udah.

Važan je samo sadašnji trenutak. Isto kao (što i treba da bude) u životu.

Svako ko se popeo barem na jedan vrh zna kakav je to osećaj. I da, ovo dolazi od strane jednog amatera, ali amatera koji se odavno navukao i postao opsednut. Ako ne verujete meni, hajde da učimo na primerima pravih zverki na ovom polju.

Meru je deo Himalaja i uživa reputaciju skoro pa nemogućeg uspona. Meru je anti-Everest, ovde nema šerpasa koji vam nose opremu ili pričvršćuju užad i nameštaju karabinere, sami ste zaduženi za postavljanje visećeg šatora, prenos vode i hrane. Centralni vrh Ajkulino peraje stoji na 6310m i ova ruta je videla više pokušaja i neuspeha od bilo koje druge na Himalajima. Uspon je težak na kompleksan način, jer zahteva kombinovanje tehnika penjanja uz stenu i led.

Konrad Anker, Džimi Čin i Renan Ozturk su se zaputili 2008. godine na Meru u nameri da budu prvi ljudi koji će osvojiti glatku ivicu Ajkulinog peraja. Tim je proveo 19 dana na steni, ponekad i sa do 90kg opreme na leđima, od toga 4 dana u visećem šatoru na 4900m jer ih je uhvatila snežna oluja. Preveliki zalogaj? „Zašto radimo ovo?”

– pitali su se čak i oni na toj visini. „Zbog pogleda”. Kada se penjete u timu, dobar partner će vas terati da nastavite dalje, ali u isto vreme i ukazati na pretnje. Zato morate imati potpuno poverenje u partnera. Svaki vrh osvojen u timu je zbir svih vaših iskustava. Oni su se tih dana borili sa unut rašnjim previranjima, vodili svakodnevnu bitku u glavi jer niko nije želeo da bude onaj koji će reći: „Hladno je i nemamo hranu, hajmo nazad“. Jedna greška oruđem i umirete. Rizike na ovakvim visinama ne smete shvatati olako. Ali šta ako nastavite? Da li treba da nastavite? Ovog puta njihov pohod ostaje nedovršen, na 100m do vrha.

Kažu da su najbolji alpinisti oni sa najgorim pamćenjem. Proganjani Ajkulinim perajem, ova trojka prihvata drugu priliku i 2011. godine se vraća na Meru. Ovog puta im je trebalo 11 dana da osvoje vrh koji se do tada tvrdoglavo odupirao i samo tri da se spuste. Budući da se i Džimi Čin i Renan Ozturk bave fotografijom, odlučili su da ova dva putovanja zabeleže kamerom. Tako je nastao dokumentarac „Meru” koji je svetlo dana ugledao 2015. godine.

Džimi Čin je jednom prilikom rekao da ga pokreće želja da vidi šta će se desiti ako se nečemu potpuno preda i to da ta želja ima istu težinu kao i pronalaženje svrhe u životu i guranje sebe napred; u njegovom slučaju to su priroda, planina i stene. Svi veliki uspesi potiču iz velikih rizika, a najveća dva su ili preveliko ili premalo rizikovanje.

Everest je verovatno najpoznatiji uspon na svetu i on je poklekao tek 50-ih godina prošlog veka; zbog čega je često romantizovan i posmatran kao neosvojivi deo sveta. To danas nije tako i njegovo osvajanje je značajno pojednostavljeno.

Tu su šerpasi, lokalni narod koji odlično poznaje teren i biva unajmljen u svojstvu vodiča ali i kako bi nosili opremu planinara, te zato ljudi zapravo ne moraju imati previše iskustva u penjanju, niti teško osvojene vrhove za sobom. Niko ne govori o usponima šerpasa, vrhovima koje su oni osvojili ili broju njih koji je poginuo pomažući planinarima. Sve se svelo na zaradu, te je tako Everest osvojen više od 7000 puta, a svi ti ljudi su za sobom ostavili trag, najviše u pogledu đubreta i otpadaka. Uprkos velikom broju ljudi koji su ga osvojili, i dalje postoji veliki rizik, a ne zaboravimo ni na broj života koje je do danas oduzeo, zbog čega i dalje ostaje prekriven velom tajne i velika želja mnogih planinara željnih dokazivanja. Katastrofalna oluja koja je 1996. godine odnela 8 života pokrenula je pitanje komercijalizacije Mont Everesta; među njima je bio i čuveni Rob Hol koji je pet puta osvojio vrh (u to vreme više nego ijedan drugi planinar koji nije šerpas).

Danas pažnju svojim penjačkim uspesima privlači Aleks Honold. Pre deset godina je postao prvi čovek koji se slobodnim penjanjem popeo na stenu Half Dome visoku 1440m u Josemiti nacionalnom parku. Bez užadi, bez pojasa, bez ikakve sigurnosne opreme. Juna prošle godine je postao prvi čovek koji je osvojio liticu El Capitan, takođe u Josemiti parku, takođe slobodnim penjanjem.

Za tričavih 3 sata i 56 minuta. Kažete uzbudljivo vam je bilo na letovanju, jel’?

Jedan čovek je prošle godine osvojio Mera vrh na Himalajima. To i ne bi bilo toliko neobično da se ne radi o veteranu kome su obe noge amputirane iznad kolena. Hari Buda Magar je došao do 6476m nadmorske visine kao deo pripreme za uspon na Everest ove godine.

Znam o čemu sada razmišljate. Da, i danas postoje planine i vrhovi na koje se niko nije popeo.

Planinari verovatno najviše uzdišu za Gangar Puensumom u Butanu i njenom visinom od 7570 neosvojenih metara. Ponovo se pitamo: Zašto?

Zato što Butan smatra te visine domom svetih duhova. Tako je to u zemlji koja ima svoje Ministarstvo sreće.

Ljudi koji se bave alpinizmom dozvolili planinama da im budu životni treneri, a vrhovi su kulminacija svih njihovih napora. Za određenu vrstu uma usponi predstavljaju privlačnost, na njima se osećate zahvalnim i malim u odnosu na ono što vas okružuje. Ukoliko smo vas ovim zaintrigirali, krenite na uspon. Pronađite ono što ste izgubili.

Životni stil

72 | januar

Fotografije:

Intervju:

Milena GoĹĄevski

Teodora Kovrlija

@milena.gosevski

@teodora_kovrlija

MARKO STEVOVIĆ Odlučnost ne poznaje prepreke

U

susret Zimskim olimpijskim igrama u Pjongčangu ugostili smo mladog skijaša, Marka Stevovića koji se užurbano priprema za svoj prvi olimpijski nastup u februaru. Njegova upornost, odlučnost i dobri rezultati tokom godine odveli su ga pravo u sam vrh skijaške elite, a medalje i dobri rezultati koje svi priželjkujemo su tek na korak od njega.

Marko je veliki ljubitelj adrenalina, pa tako pored zahtevnih skijaških treninga i priprema koje traju čitave godine u malo slobodnog vremena koje mu preostaje uživa u kajtsurfingu i vindsurfingu. O tome kako izgledaju njegove psiho-fizičke pripreme, u kojim disciplinama će nastupiti i šta naš mladi olimpijac očekuje od svog učešća na Olimpijadi, saznaćete u priči koja sledi. Marku želimo stabilnost na skijama, preciznost u krivinama i dobro prolazno vreme na nastupima u Pjongčangu i naravno mnogo sreće na putu ostvarenja ciljeva o kojima sanja.

USKORO TE OČEKUJE PRVI NASTUP NA OLIMPIJSKIM IGRAMA U PJONGČANGU. KAKVA SU TVOJA OČEKIVANJA? U odgovoru na ovo pitanje zadržavam pravo da iznesem svoja možda nerealna, ali iskrena nadanja. To su da budem mladi superstar Zimske olimpijade i da učinim skijanje nacionalnim sportom u ovoj zemlji. Pošto svi to vole da pitaju, ne znam koja su njihova očekivanja od tog pitanja. Očekujem da ću da osvojim nacionalnu penziju i postanem planetarno poznat. Ako mi to baš ne uspe na ovoj Olimpijadi, onda na sledećoj.

U KOJIM DISCIPLINAMA ĆEŠ NASTUPITI? Nastupaću prvenstveno u brzim disciplinama.

Spustu, superveleslalomu i u alpskoj kombinaciji. Na licu mesta ću odlučiti da li nastupam i u tehničkim disciplinama. Ali kako imam A normu u brzim, ostaje mi to kao otvorena opcija, da vozim i tehničke: slalom i veleslalom. Na Svetskom prvenstvu prošle sezone sam nastupio u svim disciplinama, i volim sebe da smatram all round skijašem.

KONKURENCIJA JE SNAŽNA, ŠTA SI POSTAVIO KAO CILJ SVOG PRVOG UČEŠĆA NA OLIMPIJADI? Cilj je plasman u prvih 30. Najbolje bi bilo ako bih takav rang obezbedio recimo nakon prve vožnje u alpskoj kombinaciji kako bih onda vozio drugu vožnju po boljoj stazi. Pravilo je da se prvih 30 posle prve vožnje okrene za sledeću vožnju tako da trideseti startuje prvi.

KAKO SE PRIPREMAŠ ZA TRENUTAK U KOME ĆEŠ U MINUT ILI DVA IMATI PRILIKU DA POKAŽEŠ SVE ONO ŠTO SI RADIO PROTEKLE GODINE?

Često sam u situaciji da moram da u zadatom trenutku pokažem svoj maksimum. U slučaju Olimpijskih Igara, naravno, to će biti teže, odnosno, izazov će biti veći. Ali u želji da se dokažem verujem da ću upravo tada imati najbolju egzekuciju.

KONCENTRACIJA I MENTALNE PRIPREME SU PRETPOSTAVLJAM OD VELIKOG ZNAČAJA. IMAŠ LI NEKE TRIKOVE KAKO DA ISKLJUČIŠ SVE STRAHOVE, OČEKIVANJA I GLASOVE I FOKUSIRAŠ SE NA TRENUTAK U KOME SE NALAZIŠ?

Da se nadovežem na prethodno pitanje: uvek se fokusiram na izvođenje, a ne na cilj ili prepreku samu po sebi. Strah ne sme da bude prisutan, naučio sam da ga potpuno odstranim. Praktikujem vežbe disanja, vizuelizacije i autosugestije, sve jedno za drugim, uvek prateći tačan redosled. Namerno učinim sebe malo besnim, ali volim da sam smiren i sklonim se od gužve na samom startu.

KOLIKO VREMENA GODIŠNJE PROVEDEŠ NA SNEGU? Godišnje sam otprilike 100 dana na snegu, što je znatno više dana puta ukupno.

GDE SE PRIPREMAŠ TOKOM GODINE? Van sezone sam na glečerima u Austriji, Italiji, Švajcarskoj. Jedno leto sam proveo na južnoj hemisferi, u Argentini i Čileu gde su u to vreme najbolji uslovi. Ove sezone nažalost nisam imao mogućnost, zbog nedostatka sredstava, da idem tamo. Takođe treniram, vrlo intenzivno, kondiciju. Ne izbijam iz teretane i još sam na atletskom stadionu.

DA LI SI ZADOVOLJAN PODRŠKOM SKIJAŠKOG SAVEZA I DRŽAVE SRBIJE, KOLIKO DRŽAVA ULAŽE U ZIMSKE SPORTOVE? Država ulaze u zimske sportove onoliko koliko pripada svim sportovima treće kategorije, što je poslednja kategorija u ovoj zemlji. Skijaški Savez obuhvata 3 sporta što je dovoljno umanjenje tog godišnjeg budžeta, ali glavni problem i razlog mog nezadovoljstva je loš kvalitet i upravljanje programima. Moj tim se ove godine raspao, ostao sam bez trenera i ikakve podrške Skijaškog Saveza. U sezoni koja je olimpijska ja sam prepušten sam sebi, sam idem kolima na trke i treninge i snalazim se. Čekajući na njihova obećanja koja se nisu ispunila, propustio sam odlazak u Čile i sveukupno 3 meseca skijaške pripreme.

IMAŠ LI UZORE U SKIJAŠTVU I PO STILU I TEHNICI, KO OD NJIH TI JE NAJBLIŽI? U skijanju mi je uzor bio Ivica Kostelić svojevremeno, ipak ne tako davno, ali sada sam odlučio da ih posmatram kao konkurenciju. Volim da gledam i navijam za Kranjeca i Zubčića.

KADA NISI NA STAZI I NE PRIPREMAŠ SE ZA NEKU OD TRKA, KAKO NAJRADIJE PROVODIŠ VREME, IMAŠ LI JOŠ NEKU STRAST PORED SNEGA? Volim sportove na vodi. Poslednjih godina nemam mnogo vremena njih da upražnjavam. Uživam i opuštam se gledajući filmove, dobre drame i trilere. Volim paintball i karting, kao i neke obične sportove kao što su fudbal, tenis i košarka.

OČEKIVANJA I PLANOVI U 2018. GODINI? Skijanje, škola, turizam i avanture. Trudiću se da mi bude bolja perspektiva.

Putovanja

Zimska putovanja

ideje za nezaboravna putovanja za vrijeme najhladnijeg godiĹĄnjeg doba

Tekst: Marija Bulatović @brk_salvadora_dalija

78 | januar

K

ako se pod putovanjima u toku zime najčešće podrazumijevaju zimovanja u dobro poznatim ski centrima ili odlasci na daleke, pješčane destinacije, djeluje mi da se malo prostora ostavlja nekim zanimljivim načinima da uživamo u zimi, a da to nužno ne podrazumijeva dvije pomenute varijante. I zaista, mogućnosti su neograničene, a uz malo istraživanja možemo naići na atrakcije za koje nijesmo ni pomišljali da postoje. Tako da, iako možda nijeste ljubitelj zime i najradije biste ovo godišnje doba proveli zatvoreni u kući, dok čekate neke ljepše dane, bacite pogled na tekst u nastavku. Možda se baš tu krije inspiracija za neko naredno putovanje.

Ledeni kafići Manje-više, svi smo čuli za hotele od leda. Međutim, interesantna novina (makar za mene) su kafići od leda. Postoje širom svijeta, počevši od Stokholma, preko Zagreba, pa sve do Kuvajta, gdje se nalazi najveći ledeni kafić na svijetu - Minus 11 IceCafe. Čitav inventar u njemu, uključujući stolove i stolice, potom čaše i dekoraciju prostora, napravljen je od leda. Cijene u ledenim kafićima variraju od države do države, ali definitivno ćete za ovo zadovoljstvo morati da izdvojite više novca nego inače. Osim toga, zaboravite na balkanski običaj višesatnog ispijanja kafe. U kafićima ovog tipa boravak je ograničen na otprilike 45 minuta, što je i razumljivo, jer su temperature u njima ispod nule.

Stakleni iglo Aurora Borealis je prirodni fenomen koji zaista treba doživjeti. Nalazi se na mojoj bucket listi, ali budući da baš i nijesam zimsko dijete, za ovaj podvig potrebno je malo više pripreme. Boravak u staklenim igloima, odnosno noćenje u njima, je sjajan način da iskusite ovu magičnu pojavu. Hotelski kompleks Kakslauttanen u sklopu kojeg postoje ovi igloi, nalazi se u Finskoj i to na mjestu sa kojeg se Aurora najbolje vidi. Temperatura u iglou je na nivou prosječne sobne temperature, a budući da su izgrađeni uz pomoć savremenih materijala i tehnologije, nema bojazni da će pogled na Auroru biti ugrožen na bilo koji način. U periodu od septembra do aprila je vrijeme koje je najpogodnije za posmatranje čarobne polarne svjetlosti, ali kako njen nastanak zavisi od brojnih zakona prirode, niko ne može sa sigurnošću garantovati da će se ona zaista i pojaviti. Ovo može biti malo nezgodno, ako uzmemo u obzir cijenu noćenja, ali vrijedi pokušati, zar ne?

Halštat, Austrija Halštat, malo selo koje se nalazi na obali Halštatskog jezera, važi za jednu od najbajkovitijih zimskih destinacija. Ovo mjesto sa bogatom istorijom, svojom pojavom ne prestaje da impresionira posjetioce, pa su tako i Kinezi prije nekoliko godina napravili repliku Halštata u svojoj državi. Iako malo mjesto, ono ima i te kako šta da ponudi, od muzeja, crkava, rudnika soli, do već pomenutog jezera. Meni omiljena atrakcija je Dachstein Skywalk, udaljen oko sat i po vremena vožnje autom. Sa ovog vidikovca pogled seže preko Austrije, pa sve do Slovenije i Češke. Za one avanturističkog duha, postoji i most napravljen od stakla, pa hodajući po njemu imate osjećaj kao da lebdite u vazduhu. Za ovakav poduhvat nesumnjivo je potrebno biti veoma hrabar, pomalo i lud, ali taj osjećaj je svakako jedan od onih koje samo jednom u životu iskusite.

Sečenji (Szechenyi) banja Kada smo već kod aktivnosti za koje je neophodno malo više hrabrosti, kupanje u Sečenji banji je definitivno vrijedno pomena. Kupanje u otvorenim bazenima u vodi čija je temperatura preko 40 stepeni Celzijusa, dok je temperatura vazduha ispod nule nesvakidašnji je doživljaj. Iako je cijela Mađarska zapravo jedna velika banja, Sečenji kupatila su specifična ne samo po ljekovitoj vodi, već i po zaista impresivnoj, neobaroknoj arhitekturi, tako da kupajući se u bazenu imate utisak da se nalazite u nekom muzeju ili palati.

Festival snijega i leda u Harbinu Harbin, jedan od najhladnijih gradova u Kini, i ove godine je domaćin festivala snijega i leda. Hiljade umjetnika, od kojih se pojedini rezbarenjem leda bave i po više od dvadeset godina, udruženih sa volonterima, naporno su radili na pravljenju brojnih skulptura od leda.

Skulpture su rađene po uzoru na svjetske znamenitosti, likove iz crtanih filmova, ali i prirodne pojave. Posebno su lijepe noću, kada ih osvjetljenje u različitim bojama prikazuje u najljepšem svijetlu.

Festival će trajati tokom zime, jer su temperature izuzetno niske, a posjetioci će za to vrijeme moći da uživaju i u drugim čarima ovog festivala, poput recimo kupanja u ledenoj rijeci. Suvišno je napominjati da se nakon završetka festivala ove figure otapaju, pa je svakako ono što pored velike umješnosti umetnika fascinira posetioce njihova upornost. Njima očigledno ne smjeta prolaznost koju ovakva vrsta umjetnosti nosi sa sobom, imajući u vidu da ova manifestacija opstaje već decenijama.

Životni stil

90 | januar

Pripremile: Merima Aranitović

Marija Radojković

91

N

e znam da li ste gledali film „Scenarista” sa Hju Grantom u glavnoj ulozi. Film je kliše po mnogim kriterijumima – ali mi je bio zanimljiv zbog jedne replike u kojoj on kaže da mu je dosta insistiranja i nametanja stereotipa o jakim ženama. Svaki holivudski film mora da ima jednu takvu heroinu jer to danas prodaje priču. A dovoljno puta ponovljena priča, kao i laž, postaje istina. Od uloge slabe i nezaštićene, žene su odjednom uskočile u ulogu svemoćnih superjunakinja koje mogu sve.

Pomislih – možda Grant i jeste u pravu. Javnost nam nameće lik moćne žene – one koja od jutra do kasno u noć nešto radi, rukovodi, ide sa sastanka na sastanak, u međuvremenu jede kod kuće pripremljenu zdravu hranu, stiže u teretanu, stigne čak i da izađe s drugaricama, i da nakon svega toga „uhvati” i nekoliko sati sna.

ženama. Svaka žena zna kolika je njena snaga, i gde su granice njene izdržljivosti. Sredstva masovnih komunikacija, filmovi i knjige bi trebalo samo da je ohrabre da bude svesna svojih mogućnosti, ali ne i da je guraju u ulogu za koju nije spremna i koja je izbacuje van balansa. ŽENE U DISBALANSU Žena koja juri karijeru je jedna strana krajnosti.

Na drugoj se nalaze žene koje sanjaju o tome da ih jak i moćan muškarac spasava i brine o njima. Na prvi pogled ovo nekome može da zvuči romantično ali nas to u stvari vodi u drugu krajnost. U ovakvim odnosima žena je nemoćna i zavisna od svog partnera, vrlo često nezadovoljna i nesrećna. Romantika brzo nestane, a posle nje ne ostaje ništa, jer sve što su imale ove žene su dale u zamenu za mušku brigu i staranje. Umesto u sebe, one ulažu energiju u održavanje slike o vitezu u sjajnom oklopu, hraneći njegov ego – a podrivajući svoje samopouzdanje.

Moćne žene, onakve kakve ih vidimo u filmovima su najčešće same. Ili razvedene. Ili samohrane majke. Moćne žene jure karijeru, pokušavajući da dokažu da su podjednako uspešne kao i muškarci, i zbog svega toga često su veoma nesrećne. O sreći, ispunjenosti, samosvesnosti ovde nema ni reči.

GDE JE SREDINA? U ČEMU JE CAKA? Filmovi i serije, kao najpristupačniji oblik zabave za široku javnost, nameću često pogrešnu sliku o ulozi muškarca i žene u savremenom svetu.

Priča počiva na pogrešnoj postavci – ni jedan pol nije predodređen da bude sposobniji – mi smo svi, manje ili više, dobri za određenu delatnost.

Ono po čemu se razlikujemo jesu naše prirodne uloge – ženi je data magična uloga da može da bude majka i trebalo bi da ima dovoljno vremena da se ostvari i uživa u toj ulozi, ukoliko to želi.

I tu je naš scenarista s početka teksta u pravu – u vezi s nametanjem veštačkog mita o jakim

92 | januar

Put do središta sebe nije uvek lak ni jednostavan. Često provedemo mnogo vremena trčeći iz jedne krajnosti u drugu. Pokušamo da se ostvarimo u karijeri, dajemo sve od sebe, sagorimo, povučemo se iz posla i onda kliznemo u bajku u kojoj nas šarmantni princ spasava i brine o nama. Kad se malo presaberemo, shvatimo da nam ni ova uloga nije baš po meri jer nam nedostaje onaj deo nas u kom izražavamo svoju kreativnost, pokazujemo za šta smo sve sposobne i koliko možemo da doprinesemo i sebi i porodici i sredini u kojoj živimo. Put do središta nas samih nije lak i niko drugi nam ne može pokazati put osim nas. Ako nam u krajnostima nije dobro i nismo srećne, jedino same sebi možemo priuštiti sopstveno spasenje

GDE SMO SE TO POGUBILE?

sebe na pravi način. Dijeta u kojoj redukujemo naš odnos prema veštačkoj romantici. Manje filmova, ljubavnih romana, vremena provedenog po društvenim mrežama gde svi kače svoje najlepše fotografije i na taj način stvaraju utisak šećerne vodice.

Onog trenutka kada smo prestale da verujemo svom instinktu, počele smo da skrećemo sa staze. Romantični filmovi i knjige nametnuli su nam ideju da su ženstvene žene nemoćne i slabe. S druge strane, žena koja želi da ima karijeru je hladna, proračunata, neprivlačna.

NEKOLIKO PRAKTIČNIH SAVETA: Suština je ponovo u našoj prirodi, a nemoćna i slaba žena nije ni ženstvena ni seksi. Ne postoji ništa lepše od žene koja prihvata svoju žensku energiju – koja prihvata ono što joj je priroda dala i u toj ulozi se dobro oseća. Ona je samo tada i ženstvena i zavodljiva i jaka i seksi. Ona je tada potpuno svoja i spremna za bude – majka, partnerka, prijateljica, saradnica, vođa. Šta god ona želi da bude.

ZRELA LJUBAV Većina žena želi romansu, ali ne onakvu kakvu smo gore opisali. Naš moderni princ nije neko ko sanja o nemoćnoj i izgubljenoj princezi. On želi nekog sa kim će stvarati kraljevstvo, nekog sa kim će moći da podeli sve svoje tajne, nekog sa kim će se osećati opušteno. On traži ženu koja se ne stidi da se izbori za svoja prava i koja ne ulazi u vezu samo zato što se boji da bude sama.

KAKO SE VRATITI SVOJOJ SUŠTINI? Setimo se samo - kad se fizički izmestimo iz balansa – mi jednostavno krenemo na dijetu. Pored redukovanja hrane, menjamo i uobičajeni način ponašanja – vežbamo, idemo peške, vozimo bicikl i kao rezultat te promene počinjemo da se osećamo bolje. Pošto smo se i ovde malo zaneli, izašli iz balansa, izgubili iz vida svoju pravu prirodu, vreme je da počnemo sa redukovanjem ponašanja i prihvatanjem

94 | januar

•Prestanite da se pretvarate da ste nemoćne.

•Ne tražite ljubav i odobravanje od drugih – cena ume da bude previsoka.

•Naučite da postavite granice i poštujte sebe.

•Budite hrabre.

•Razmišljajte pozitivno.

•Slušajte svoj unutrašnji glas i pratite svoju inspiraciju – vi najbolje znate šta je dobro za vas.

•Pokažite svoju žensku energiju, budite primer drugim devojkama kako da učine nešto dobro za sebe.

IZ UGLA PRAKTIČARA CVETNIH ESENCIJA I za kraj, želele bismo da podsetimo da i cvetne esencije mogu biti dobar izbor u vraćanju u balans. Ako ne možete sami da nađete balans između javnog i privatnog, između romantičnog i realnog, ako i dalje suviše dajete, ako ne umete da kažete ne, da se zauzmete za sebe i svoje potrebe, ako stalno pravite iste greške – cvetne esencije su tu da vam budu podrška na putu promene.

U to ime nagrađujemo jednu čitateljku, po izboru redakcije, kombinacijom esencija po njenom izboru. Radite na sebi, volite sebe i bićete zadovoljne sobom i svojim životom.

Životni stil

Intervju:

Fotografije:

Teodora Kovrlija

Rajko Đukić

@teodora_kovrlija

96 | januar

Flow centar Spiritualna oaza u srcu Beograda

U

prijatno uređenom prostoru u centru Beograda sačekale su nas Maša Kakariđi i Una Otović, vedre i nasmejane vlasnice holističkog centra Flow. Ove dve prijateljice su pokazale da kada se pozitivne energije udruže nema nesavladivih prepreka u ostvarenju snova. Njihov san je pre nekoliko meseci postao java, pa se danas u njihovom centru održavaju časovi joge, vođene meditacije i seminari, predavanja i radionice koje pokrivaju širok spektar tema i interesovanja. Sa Margaretom Mašom Kakariđi sam razgovarala o dosadašnjim zbivanjima u centru, najinteresantnijim gostovanjima i druženjima koja nas tek očekuju KAKO JE NASTAO FLOW CENTAR, ŠTA JE BILA VAŠA IDEJA KADA STE STVARALE SVOJU MALU OAZU U CENTRU GRADA? Ideja je sazrevala i realizovala se očigledno onda kada joj je bilo vreme. Naravno da svako ko se bavi nekim specifičnim poslom ili zanatom teži da se osamostali i stvori uslove za samostalan rad, ali to nije bio jedini motiv. Da bi nešto funkcionisalo, pored ljubavi, potreban je i viši cilj, odnosno doprinos društvu na određeni način. Beograd ima više holističkih centara, a naša ideja je bila da ponudimo različite „healing tehnike˝ na jednom mestu (što nas u velikoj meri razlikuje od drugih centara) i da redovno dovodimo kvalitetne, a zanimljive predavače iz zemlje i inostranstva.

MOŽETE LI DA NAM ISPRIČATE SIMBOLIKU VEZANU ZA IME CENTRA? Flow je tok. Verovatno su svi čuli za izreku „Go with the flow“. Flow postoji i u jogi (vinyasa – dinamički vid hatha joge), ali i u psihologiji. Psiholog mađarskog porekla, Mihalj Čiksentmihalji (Mihaly Csikszentmihalyi), otkrio je da su ljudi najsrećniji kada se nalaze u stanju flow-a, što je definisao na sledeći način: „To je stanje u kome smo u potpunosti obuzeti nekom radnjom, zarad te same radnje. Oslobođeni smo vladavine ega, vreme leti, sve što činimo, svaki pokret i misao neizbež-

no proishode iz prethodnog pokreta i misli. Čitavo naše biće je uključeno, a svoje veštine maksimalno koristimo.” Naša ideja je bila to da naziv centra sugeriše kretanje, pozitivnu promenu, da inspirišemo ljude na razvoj, usvajanje novih znanja i ideja, ali i da se sami razvijamo i da ne zaboravimo da stajanje ne postoji. ŠTA VAM JE BILO NAJVAŽNIJE PRILIKOM ODABIRA I OPREMANJA PROSTORA? Najvažnije je bilo da se mi osećamo odlično u njemu. Flow je imao sreću da se „smesti“ u samom centru grada. Tražile smo svetao, zanimljiv prostor, zaštićen od buke i pronašle pravu oazu sa dva dvorišta, tako da ćemo od proleća određene aktivnosti moći da održavamo i napolju. Za pojedine stvari smo konsultovale vastu (tradicionalni indijski sistem uređenja prostora), ali smo centar opremile pre svega intuitivno, vodeći računa o tome da ne preteramo sa detaljima. Posebnu energiju prostoru daju mandale i slike Sofije Kaličanin, koje su izložene i koje prodajemo kod nas. Reakcije na enterijer su odlične, ali je najbolje posetiti Flow i uveriti se u to lično.

NA KOJI NAČIN SU SE VAŠA ZNANJA, ISKUSTVA I VEŠTINE UKLOPILE I ISPREPLETALE, KAKO STE PODELILE ZADUŽENJA? Većina ljudi nikada u posao ne bi ušla sa prijateljima, ali budući da je Flow centar i sve što u njemu radimo ujedno i naš način života, zapravo je odlično što smo imale i imamo jedna drugu za mnoge stvari. Obe dugo već radimo sa ljudima i ne bi ni bilo moguće sarađivati sa nekim ko nije iz „sfere duhovnosti“ (ako se to tako može nazvati). S druge strane, potpuno smo različite, te se dopunjujemo i učimo jedna od druge. Gruba podela zaduženja ne postoji. Una je praktičar Theta healinga, Reikija i Shamballa, inicirana u Gendai i Kundalini i kristalotera- peut. Ja sam instruktor Transformacione joge, učitelj Reikija (radim inicijacije i tretmane), hipnoterapeut, regresoterapeut i kristaloterapeut.

KAKAV KONCEPT NEGUJETE U FLOW CENTRU, ŠTA POSETIOCI MOGU DA OČEKUJU? Negujemo integralni holistički pristup, ali se trudimo da kvalitet sadržaja bude na prvom mestu. Posetioci mogu da očekuju različite aktivnosti, pored joge i tehnika čiji smo praktičari i učitelji, a koje se regularno praktikuju kod nas. ČASOVI TRANSFORMACIONE I HATHA JOGE SE REDOVNO ODRŽAVAJU U VAŠEM CENTRU. MOŽETE LI DA NAM POJASNITE KOJE SU RAZLIKE IZMEĐU OVE DVE VRSTE JOGE, KOME SU ČASOVI NAMENJENI (NIVOI ZNANJA) I KOLIKO VELIKE GRUPE OČEKUJU POSETIOCE? Transformaciona joga je integralna i predstavlja kombinaciju različitih tehnika kojima transformišemo naša četiri tela. To činimo kroz asane (fizičke vežbe), pranajame (vežbe disanja) i mantre (energetske zvukove) za opuštanje, pročišćenje i buđenje čiste energije svih sedam čakri i njihovih udruženih tela. U tome je i osnovna razlika u odnosu na hatha jogu, s obzirom na to da u transformacionoj jogi u asanama radimo mantre i pranajame, a u hatha jogi su to odvojeni delovi časa. Hatha yoga čas se sastoji od asana, (dinamičnih i statičnih), koji čine bar polovinu časa, pranajama - koje se rade posle asana, tehnika meditacije za rad sa umom i transformaciju istog i tehnike opuštanja (tj. joga nidre) za opuštanje na svim nivoima.

Za sada su časovi namenjeni početnicima i vežbačima sa srednjim nivoom prakse, a grupe su male – do 7 vežbača maksimalno. Ono što je interesantno je da smo uveli i jutarnje časove hatha joge, koji počinju u 7h. Za sada časove vodimo Vesko Minčić (hatha) i ja (transformaciona joga). Časovi su meditativni, sa antistres efektom i fokusom na prisutnost, što je danas preko potrebno, s obzirom na stresni i užurbani način života.

OSIM JOGE POSETIOCE U FLOW CENTRU OČEKUJU REIKI, THETA, REGRESIJA, HIPNOZA, KRISTALOTERAPIJA, SHAMBALLA… MOŽETE LI DA UVEDETE ČITAOCE U PRIČU I POJASNITE IM OVE KONCEPTE? Svaka od tehnika je sjajna, ali je na ljudima da se opredele za ono što im najviše odgovara ili im je interesantno. Reiki, Shamballa i kristaloterapija su na primer isključivo energetske, dok su Theta healing, regresija i hipnoza ujedno i psihološke tehnike i podrazumevaju razgovor sa klijentom.

Na uvodnom predavanju koje planiramo za kraj meseca, posvetićemo pažnju svakoj tehnici ponaosob i predstaviti svoj rad, tako da vas pozivamo da nam se pridružite.

DECEMBAR JE KOD VAS BIO U ZNAKU LJUBAVI, A TOKOM MESECA SU SE ODVIJALE VEOMA ZANIMLJIVE RADIONICE, PREDAVANJA I GOSTOVANJA IZVANREDNIH GOSTIJU. ŠTA BISTE IZDVOJILE KAO NAJZANIMLJIVIJE MOMENTE IZ PROTEKLOG MESECA, I MOŽEMO LI DA OČEKUJEMO NEKE OD POMENUTIH GOSTIJU IZNOVA? Najzanimljivije su svakako bile radionice „Buđenje ljubavi“ sa Sri Harijem i radionica Prakaš Čegua pod nazivom „Deepening the Radiance of your Love – Elevating to Divine Love“. Bilo je divno na predavanju Milana Izana „Duhovnost i erotika“, kao i svakom gostovanju Srđana Jovanovića koji je govorio o ličnoj transformaciji kroz Transformacionu jogu. Većinu predavača i gostiju ćete imati priliku ponovo da čujete i vidite.

POSEBNO ZANIMLJIVO GOSTOVANJE U FLOW CENTRU BILO JE GOSTOVANJE PRAKAŠ ČEGUA NA TEMU RAZUMEVANJA PRIRODE MUŠKARACA I ŽENA. KAKO JE PROTEKLO OVO GOSTOVANJE, DA LI JE OPRAVDALO VAŠA OČEKIVANJA KAO ORGANIZATORKI ALI I OČEKIVANJA UČESNIKA RADIONICA? Kada smo najavljivali Prakaševo gostovanje u decembru, osvrnuli smo se na prethodno i na to koliko promena je usledilo nakon julske radionice.

Mnogi učesnici julske radionice su ponovo došli, oduševljeni uvidima i iskustvima, a tako je bilo i ovoga puta. Mogu slobodno da kažem da nas Prakaš uvek pozitivno iznenadi, da je nadmašio sva naša očekivanja i da ćemo se ponovo družiti na proleće, čemu se već radujemo.

KOJE SU TO NAJVAŽNIJE LEKCIJE I POSEBNI MOMENTI PO KOJIMA ĆETE PAMTITI PROTEKLU GODINU? Postoji izreka da „Ako se ne otvore, to nisu tvoja vrata“, te mislim da je najvažnija lekcija protekle godine bila vezana za to da ispratimo svoj osećaj i upustimo se u avanturu otvaranja Flow centra.

Možda sve nije išlo prelako i po planu, ali je svakako je trebalo da se desi. Protekla godina je bila puna iskušenja, promena, ali i nagrada, tako da ćemo je pamtiti kao veoma uspešnu. Na ličnom planu, jedan od najposebnijih momenata je bio obuka za joga instruktora i sticanje diplome, kao i to što sam postala učitelj Reikija.

ŠTA NAM LEPO PRIPREMATE U PREDSTOJEĆEM, POSTPRAZNIČNOM PERIODU, KAKAV PROGRAM NAS OČEKUJE U FLOW CENTRU TOKOM JANUARA I FEBRUARA? Očekuju vas seminari i radionice Martine Janjić o Theta healing-u i kurs Sportske i Transformacione joge koji vodi vrhunski sportski trener i jogi-Srđan Jovanović. Anika Petrović će, kroz zvučnu kupku, predivnim isceljujućim zvucima gonga i tibetanskih činija ponovo relaksirati posetioce, a biće prilike da se upoznate i sa drugim zvučnim terapeutima. Pravićemo Mapu srca sa Dagmar Gmitrzak, gošćom iz Varšave. (vision board nastao nakon Meditacije srca) Planiramo da uvedemo i veče posvećeno samo Joga nidri, što je na neki način ekskluzivitet, jer ćemo tehniku jogijskog sna predstaviti zasebno, tako da će posetioci moći da iskuse dužu joga nidru (u odnosu na onu koju praktikujemo na časovima joge) i njene prednosti u odnosu na druge načine relaksacije tela, duha i uma. Borislav Milisavac će redovno voditi vipassana meditacije, a spremamo i tematske meditacije, koje ćemo predstaviti na uvodnom predavanju krajem januara. Iznenađenja vam sada nećemo otkrivati.

KAKO VIDITE FLOW CENTAR U BUDUĆNOSTI? Volele bismo da Flow centar živi i raste, kao i mi sa njim; da se ljudi koji dolaze kod nas dobro osećaju, uče, razvijaju i menjaju na bolje. Plan je da imamo što više gostiju iz inostranstva, stranih predavača, i da na taj način pružimo našim posetiocima priliku da u Beogradu prođu seminare i obuke iz oblasti za koje su zainteresovani, a tiču se spiritualnosti i rada na sebi.

Životni stil

Kako da 2018. bude bolja od 2017.

Tekst: Tihana Smiljanić @wanderingpolkadot

106 | januar

U

vek sam skeptična prema onima koji se javno izjašnjavaju kao osobe „strastvene u vezi sa ličnim razvojem”. Suviše mi to liči na gomilu ničega, gomilu motivacionih citata bez vrednosti, podseća na NLP o kome nemam najbolje mišljenje.

Ipak, to nikako ne znači da sam za stagnaciju.

Prvo sam pomislila da spadam u grupu kojoj lični razvoj nije cilj sam po sebi. Ali, to nije istina. Naravno da želim da budem bolja osoba nego što sam bila juče. Možda mi samo smeta termin „lični razvoj” i način na koji se upotrebljava, njegovo bombastično provlačenje kroz prodaju magle? Verujem u čitanje knjiga, novina, putovanja i razgovore. Lični razvoj dođe neminovno. Težite ka tome da saznate nove stvari i razumete ono što dosad niste razumeli. I, što da ne, da ove godine budete najbolja verzija sebe.

Evo mojih predloga kako tome da doprinesete.

Recite da konstruktivnoj kritici Saslušajte komentare na svoj rad – bez obzira na to da li dolaze od stručnjaka ili nekoga ko samo ima neku primedbu. Ovo je ponekad veoma teško. Da, s jedne strane treba udovoljiti sebi i okružiti se samo ljudima koji vas čine srećnima i doprinose tome da se osećate dobro. S druge strane, ako izbrišete iz prijatelja nekoga ko vam je na pristojan i fin način ukazao na neki detalj u vezi sa vašim radom, šta ćete ikad naučiti? I da li zaista želite da slušate samo one koji hvale vaš rad i pretvaraju se da ne vide njegove nedostatke?

Budite samopouzdani Znam koja je važnost samopouzdanja gotovo dve decenije, ali tek mi se nedavno desilo da mi prilika isklizne iz ruku zato što nisam dovoljno verovala u sebe, i posledično što sam to pokazivala. Naivno sam verovala da će postavljanje brojnih pitanja biti shvaćeno kao znak da želim da učim i uradim stvari kako treba (jer tako je trebalo da bude shvaćeno), ali me na kraju lišilo nečeg što sam mogla (i što je trebalo) da dobijem. Da budem iskrena, ne znam kako pomiriti samopouzdanje – bilo ono pravo ili lažno – i doslednost sebi u smislu postavljanja pitanja kad nešto ne znaš i proveravanja kad nisi siguran. Priznajem da je zbunjujuće – ali možda nađemo odgovor na to pitanje ove godine.

Založite se za sebe U ovome sam i ja početnik. Zapravo, nisam ni odmakla daleko od čistog shvatanja da treba da se založim za sebe. Ali treba. Ispostavilo se da su one kliše izreke iz tinejdžerskih magazina, tipa „ako se ne brineš o sebi, niko neće”, ili tako nešto, tačne. A ulozi su mnogo veći kad ste u dvadesetima i tridesetima.

Čitajte Čitajte jer je čitanje dobro, u najmanju ruku, a posebno čitajte ako pišete bilo šta (izgleda da danas svako piše bar nešto). Čitajte! Svima govorim, pa ću i vama, tajna dobrog pisanja je u čitanju!. Čitajte, jer me drugarica nedavno pitala čitam li književnost na engleskom (ne baš) – rekla je da se videlo na mom blogu (koji pišem na engleskom) da to nije slučaj. Bilo me je na trenutak sramota, ali ovo je primer dobre konstruktivne kritike! Čitajte jer ćete nešto naučiti, i ne, definitivno ne mislim na knjige samopomoći. A čak i ako čitate bezveze knjigu, sve su prilike da ćete bar naučiti da se ne kaže „to nije moja šolja čaja”. (Mada verujem da to već znate.)

Izađite iz one zone Smem li nešto da vam priznam? Pod jedan, mrzim koncept izlaženja iz zone udobnosti, jer je postao izlizan. Pod dva, mrzim ga jer, zaboga, tu je udobno i fino – dok je izlaženje jednostavno stresno. A kome još treba dodatnog stresa u ovo doba? Ono u čemu je poenta jeste ne samo izlaženje iz zone udobnosti, nego ono što ćete njime dobiti. Na primer, nedavno sam imala privremeni posao koji se uglavnom sastojao od telefonskih razgovora sa gomilom nepoznatih ljudi – na engleskom. Pre svega, ni na srpskom nisam baš luda za telefonom. Kao drugo, to što engleski nije moj prvi jezik automatski je značilo da ja u suštini nemam „manir” za pričanje telefonom. Za moje kolege je ceo uvod u razgovor, način na koji pitaju da li je to taj-i-taj, pitanje „kako ste” i pozicioniranje tog pitanja na tačno određeno mesto sasvim prirodna stvar o kojoj nisu ni razmišljali, jer tako telefoniraju ceo život. Za mene nije bilo, jer, za početak, mi nepoznate ljude ne pitamo kako su, te sam često na to zaboravljala, i verovatno ispadala manje pristojna. Ali morala sam da telefoniram dan za danom tokom četiri nedelje – i na kraju je prešlo u naviku.

Mislim da se više i ne plašim telefona i nepoznatih brojeva. Dakle, nešto što mi je bilo neprijatno na početku, nužno je dovelo do mog napretka.

Ne kidajte se oko malih stvari Jedna moja drugarica je nedavno tvitnula kako mrzi sebe posle trećeg parčeta torte.

Znam da je prolazila kroz dug i težak put gubljenja težine, ali – kao što i njoj rekoh – to je samo torta! Obična torta, nije vredna nerviranja, i ne bi trebalo da ima takav uticaj ni na čije poimanje sopstvene vrednosti. Dobro, istini za volju, verovatno nije zaista mrzela sebe, ali i sam taj diskurs je negativan i štetan.

Poslednjih nekoliko godina donosila sam novogodišnje odluke o tome kako ću razviti i održati jutarnju i večernju rutinu, od kojih je svaka uključivala i sat vremena tokom kojih ne gledam u ekrane, bio to telefon ili računar. Nisam mogla da ih održim. Odselila sam se na drugu stranu sveta i ispostavilo se da mi je važnije da budem u kontaktu s ljudima nego da održavam odluku koja na kraju krajeva ne čini neku bitnu razliku u mom danu.

Mislim, u svakom slučaju nikad ne zaboravljam da se umijem ili doručkujem – pa zašto bi mi bilo jako važno kojim to redosledom radim? Ove godine tu odluku izbacujem. Nekad je „dobro jutro” i „laku noć” važnije od nekog trenda sa interneta.

Ostanite verni sebi Izgleda da je strašno popularno biti sam svoj šef, preduzetnik ili čak i koristiti englesku verziju reči jer smo onda fensi. Za dokaz ove tvrdnje dovoljno vam je samo da proskrolujete svoj „fid” na fejsbuku i sigurno će vam iskočiti bar jedan oglas za radionicu ili kurs koji vam obećavaju da će vas naučiti da pravite pare od nečega što volite da radite. Okej, uvek je lepo čuti da se neko bavi nečim što voli i pretvara svoje snove u stvarnost, ali ako to ne pali za vas – kakve veze ima? Zašto bismo svi morali da radimo istu stvar? Ako ste zadovoljni svojim poslom, čemu rizik i upuštanje u nepoznato? Čak i ako niste, i verujete da bi vam prijala promena, da li to zaista treba da bude nešto što je sad moderno? Radite ono što vam prija i odgovara. Ako to znači da ćete prodati sve što imate i organizovati radionicu pletenja psećih džempera u parku, super, samo napred! Ali ako ne znači, šta onda, koga briga? Samo budite u skladu sa svojim načelima.

Mislite svojom glavom Slično prethodnoj stavci – ne morate da klimate glavnom na sve što je popularno široj javnosti ako se ne slaže s vašim uverenjima. Pre otprilike godinu dana počela sam da se interesujem za jednu temu, čitam o njoj i informišem se, i kad god bih javno izrazila svoja razmišljanja na tu temu, bila bih označena kao neko s predrasudama. Žao mi je što je tako, ali s druge strane iskreno i duboko verujem da ti ljudi nisu u pravu, i da je njihovo mišljenje zasnovano na trenutnim trendovima u politici i političkom korektnošću, ne na činjenicama i razumu. Nemojte da menjate mišljenje samo zato jer vas neko na to prisiljava – koristite glavu za ono za šta treba da je koristite. Pribavite informacije, razmišljajte o njima i donesite odluku. Ovo važi za sve: za bivanje s određenom osobom, konkurisanje na doktorske studije ili podršku političkoj ideji.

Odjavite se i otpratite Ako ste i vi, kao i ja, laki na upisivanju imejl adrese koja god stranica to od vas zatraži, verovatno vam se đubre nagomilava u inboksu, i postaje sve teže i napornije nositi se s tim. Svaki put kad primite mejl koji vam je nebitan ili koji čak pošaljete u kantu i pre nego što ga pročitate, kliknite Unsubscribe. Naravno, mogla bih reći i da se uopšte ne prijavite na mejling liste, ali, za svaki slučaj. :) A isto važi i za sve ljude na čije reči ili slike okrenete očima kad god ih vidite na fejsbuku, tviteru ili instagramu. Ne brinite za njihova osećanja: da, ume da bude neprijatno kad vas otprati neko ko vam se dopada, ali da li zaista želite da ih toga poštedite po cenu toga da vas samo iznerviraju svaki put kad vidite da su lupili neku glupost? Tako sam i mislila. (Ali nemojte da otpratite nekog samo zato što vam je rekao da biste mogli malo, na primer, da editujete fotografije pre objavljivanja – posebno ako je to tačno. :))

Lagano sa filterima Samo zato što postoji način da na fotografiji imate baršunasto lice i noge odavde do večnosti ne znači da morate da ih iskoriste svaki put, sve odjednom. A i za čim to uopšte tragate kad svoje lice dovodite do neprepoznatljivosti? Možda vas odgovor iznenadi. U međuvremenu, budite svesni da ljude koji vas poznaju možda zabavljate i to ne na način na koji biste želeli. Neka ovo bude godina u kojoj ćete se pomiriti sa sobom i svojim demonima. I neka vas to ne sprečava da pokušate da ih pretvorite u umiljate čupavce koji se hrane keksom i kolačima, umesto vašim strahovima. Budite dobri i dobro. Živeli!

Životni stil

Nova godina na

118 | januar

japanski nacin

Tekst:Vesna Beluťević (Cukuba, Japan)

Z

akoračili smo u 2018. godinu (po kineskom kalendaru koji je odomaćen i u Japanu), u godinu psa ili u tridesetu godinu Heisei ere (razdoblje koje je započeto vladavinom cara Akihita).

Dok se u raznim delovima sveta ljudi vesele, pevaju, igraju, pretrpavaju svoja tela ogromnim količinama hrane i pića i često se ranjavaju u eksplozijama vatrometa i petardi, nadajući se da će baš ova godina biti bolja i srećnija, Japanci je dočekuju na drugačiji način.

Iako se lokalni običaji razlikuju, pripreme svima počinju krajem decembra kad se kuće, stanovi i naravno voljeni automobili detaljno spremaju i peru kako bi se čisto ušlo u nastupajuću godinu.

Nova godina, OŠOGACU, je u Japanu najvažniji praznik. Uobičajena su tri načina dočeka nove godine; u okviru porodice ispred televizora ili igrajući tradicionalne igre kartama, doček prvog izlaska sunca u novoj godini na obali mora ili vrhu planine i doček ispred hrama gde pred ponoć počinje zvonjava zvona ĐOJA NO

KANE. Sto sedam puta na samom kraju stare godine i poslednji, sto osmi put označava početak nove godine. U budizmu broj 108 simboliše ljudske grehe, slabosti i strasti koje ne dozvoljavaju ljudima da budu savršeno srećni. Veliki broj hramova u Japanu ima sto osam stepenica, a brojanice imaju sto osam perlica. Smatra se da postoji sto osam BONNO (izraz koji označava negativna osećanja i želje koje nas sputavaju da dostignemo nirvanu).

Svaki udar zvona simboliše oslobađanje jednog greha, a poslednji udar je znak da smo čisti ušli u novu godinu.

Mnogi ljudi se pitaju da li je moguće da imamo sto osam negativnih osećanja i želja te stoga odbacuju ovu koncepciju kao nerealnu. Uostalom, da li ste ikada sreli sebičnu ili pokvarenu osobu koja je sebi priznala da je takva?

Ovo je dosta skraćena lista sto osam negativnosti koje su prisutne u svakom čoveku: ambicija, dominacija, kockanje, nepristojnost, želja za alkoholom, pesimizam, skeptičnost, ljubomora, besmislenost, sebičnost, mržnja,

U budizmu broj 108 simbolise ljudske grehe, slabosti i strasti koje ne dozvoljavaju ljudima da budu savrseno srecni.

HACUMODE je prva poseta hramu u se tom prilikom zahvaljuju za pretho dobro zdravlje i blagostanje neznanje, pohlepa za novcem, seksualna požuda, uobraženost, neupućenost, nevera, poniženje, prezir, gnev, tvrdoglavost, ponos, nepokolebljivost, bespomoćnost, nasilnost, besramnost, neumoljivost, opsesija, neodgovornost, sam odestruktivnost, nesaosećajnost, samopouzdanje, nepogrešivost, proračunatost, ismevanje, želja za slavom, zavidnost, netrpeljivost, licemerje, mazohizam, sadizam, bilo koja vrsta preteranosti, nervoza, trivijalnost, razbacivanje, ubeđenje da sve znaš itd...

Ovo je manje nego polovina BONNO koje nosimo u sebi. Ko uopšte može doći do raja? Interesantno je spomenuti da se neki od ovih grehova u drugim kulturama smatraju vrlinama.

Manji hramovi i svetilišta dozvoljavaju posetiocima da sami udare zvono nekoliko puta, što je neizvodljivo u poznatim i veoma posećenim mestima u kojima je prisutno na hiljade ljudi. ĐOJA NO KANE je budistički običaj koji je začinjen šintoizmom, a ogleda se u pročišćavanju što je bitna koncepcija šinto religije.

Običaj je da se u prvih nekoliko dana nove godine ide na HACUMODE. Iako to potiče iz šintoizma, mnogi Japanci posećuju budističke hramove jer budizam i šintoizam žive harmonično i isprepletano. HACUMODE je prva poseta hramu u novoj godini. Japanci se tom prilikom zahvaljuju za prethodnu godinu i

mole za dobro zdravlje i blagostanje u novoj godini. Obavezno se kupuje OMIKUĐI (u bukvalnom prevodu sveta lutrija), papirni listići koji predviđaju količinu sreće u novoj godini. Postoji dvanaest nivoa sreće, od najveće sreće, DAIKIĆI, do najveće kletve DAIKJO. Ako izvučete papirić koji vam predviđa sreću, cele godine ga čuvate u novčaniku ili nekom mestu gde ga nećete izgubiti. Ali, ako izvučete papirić sa kletvom i lošom srećom, ne nosite ga sa sobom, već po japanskoj tradiciji ga savijete u tračicu i zavežete oko grane drveta u hramu i na taj način se oslobađate lošeg predviđanja.

Japanci ne bi bili ono što jesu da ne nude i automate u okolini hramova gde se može kupiti omikuđi, kao i internacionalne varijante sa prevodima na engleski, korejski, kineski i portugalski.

Procenjuje se da u prvih nekoliko dana kroz najveće hramove u Tokiju ili Kjotu prođe na desetine miliona ljudi. Posle novogodišnje zvonjave, pročišćavanja i kupovine omikuđija, Japanci su korak bliže večnoj sreći, koja kao i sve novogodišnje odluke i obećanja traje veoma kratko.

Deca se posebno raduju novogodišnjim praznicima jer tada dobijaju OTOŠIDAMA. To je džeparac koji dobijaju od bake i deke, rodite-

u novoj godini. Japanci odnu godinu i mole za u novoj godini. lja, tetke i strica ili komšija. Ovaj običaj vuče poreklo od pre nekoliko stotina godina, iz razdoblja Edo. Pre toga se deci davao kolač od pirinča koji je simbolizovao Božiji duh koji bi im darivao moć. U Edo periodu džeparac je zamenio pirinčani kolač. Maloj deci se daju igračke ili slatkiši, a osnovci, srednjoškolci, pa i neki studenti dobijaju otošidama. Džeparac se stavlja u malu papirnu kovertu koja se zove POĆI BUKURO i koja je obično ukrašena omiljenim likovima iz crtaća. U zavisnosti od uzrasta razlikuje se svota koja se daje. Od pet stotina jena za najmlađe, do deset hiljada jena za starije. (Jedan jen je oko jedan dinar). Uglavnom se polovina džeparca odmah stavlja u banku (u mnogim slučajevima se i cela svota stavlja na štednju), a drugi deo deca troše na slatkiše, kupovinu igračaka ili crtanih romana.

Otošidama se daje kako bi se zahvalilo deci za prethodna dobra dela i da bi im se dala nada za novu godinu. Roditelji uče decu štednji i zato im dozvoljavaju da iskoriste samo deo para. Smatra se da je veoma nekulturno otvoriti kovertu pred drugima. Na taj način deca se uče da budu strpljiva i da kontrolišu želje.

AKEMAŠITE OMEDETOU GOZAIMASU (Srećna Nova godina).

Putopis

124 | januar

Kada bi Vijetnam progovorio Tekst i fotografije: Jelena Ranković @desiderata_traveller

N

eke zemlje su poput najuzbudljivijih priča iz obimnih, prašnjavih knjiga sa sve ilustracijama u boji. Koju god stranicu nasumično da otvoriš, saznaćeš nešto o burnoj prošlosti ali i iskričavim na-

goveštajima još neispisane budućnosti. Što više čitaš ili slušaš, sve više želiš da otkrivaš, vidiš, doživiš. Za takvo iskustvo, dovoljno je samo da budeš radoznao i otvoren za novo i drugačije i dobićeš fantastične lek-

cije o istoriji, ljudima, tradiciji, budizmu, komunizmu, kapitalizmu, patnji, uticajima drugih kultura, hrani, modi, radosti i samom životu.

Kada bi Vijetnam progovorio prvo bi se učtivo predstavio Socijalistička republika Vijetnam se nalazi u Jugoistočnoj Aziji na obali Južnog kineskog mora i Tajlandskog zaliva. Graniči se sa Kinom na severu, sa Laosom na zapadu i Kambodžom na jugozapadu. Sa preko devedeset miliona stanovnika koliko je imala na popisu iz 2014. godine, vijetnam je 13. zemlja po broju stanovnika na svetu i osma najmnogoljudnija zemlja u Aziji.

Kada bi nam pripovedao svoju priču, Vijetnam bi govorio o tome kako je u prošlosti jedno vreme proveo pod direktnom kontrolom kineskih dinastija.

Ponovnu autonomiju stekao je početkom desetog veka, a punu nezavisnost 938. godine. Ispričao bi nam i da je u drugoj polovini devetnaestog veka bio francuska kolonija, zemlje koja uprkos brojnim pokušajima naroda, nije želela da prihvati nezavisnost. U francusko nasleđe ćete lično moći da se uverite na licu mesta putem arhitekture, hrane, kafe, jezika… Vijetnam nije prokleo svoje francusko kolonijalno nasleđe, pa ovde možete uživati u jedinstvenom spoju francuske estetike i azijske gostoljubivosti.

Kada bi pričao, Vijetnam bi vam objasnio kako je nakon neuspešnih pregovora počeo rat 1946. godine koji se završio 1954. godine porazom Francuske.

Pričao bi i kako je Ženevskim dogovorima privremeno podeljen na severni i južni deo. Potom je umesto obećanog ujedinjenja došlo do višedecenijskog Vijetnamskog rata. Severni Vijetnam su podržale Kina i Rusija dok je Južni Vijetnam imao podršku Amerike koja se aktivno uključila u rat 1968. godine.

Oko 500 000 američkih vojnika se borilo na strani Juga. Zbog velikog broja žrtava, američka javnost se okrenula protiv rata, nakon čega se 1973. godine Amerikanci povlače iz zemlje. Snage Severnog Vijetnama su iskoristile slabost Juga i 1975. godine u velikoj ofanzivi zauzele čitavu zemlju. Vijetnamski rat ostao je, osim po velikom broju žrtava, zapamćen i po antiratnim protestima do kojih je došlo širom sveta.

U svim tim ratnim pričama stigli bi i do 1986. godine, godine kada je vlada započela seriju ekonomskih reformi čime je počeo Vijetnamski put integracije u svetsku ekonomiju. Od 2000. godine stopa ekonomskog rasta bila je među najvišim u svetu, a 2011. godine Vijetnam je imao najviši globalni indeks rasta i sa takvim rezultatima ušao je među 11 najrazvijenijih ekonomija.

Još mnogo toga bi Vijetnam imao da nam ispriča danas kada tamo dolaze turisti iz čitavog sveta da se zabave, da se dobro provedu i možda nešto nauče o prošlosti.

Kultura Vijetnama je po mnogo čemu suprotna Zapadnoj. Ona nameće uzdržanost, hijerarhiju, učtivost i to veću za žene nego za muškarce. To znači da su žene nosile ovu zemlju na svojim plećima gotovo same tokom dugih decenija rata. Žene u Vijetnamu su prave heroine, zaključujem po svemu što vidim i saznajem, kao i nakon posete jedinstvenom muzeju posvećenom ženama (Vietnamese Women’s Museum). Treba pomenuti i to da su u porodici vijetnamske žene te koje kontrolišu budžet i njihova stvarna snaga se nalazi upravo u tome.

Priča o Hanoju Moj prvi susret sa Vijetnamom dogodio se u Hanoju. Odlazim u glavni grad i bez nekog plana uživam u šetnjama, pivu koje moji domaćini piju sa ledom, ukusnoj vijetnamskoj kafi (koju je teško dobiti bez šećera), fenomenalnoj hrani… Ništa ne pitam, samo upijam priče iz svakodnevnog života. I beskrajno uživam u atmosferi.

U glavnom gradu Vijetnama živi preko sedam miliona stanovnika. Ovaj grad na desnoj obali Crvene reke, sa istorijom dugom preko hiljadu godina, domaćin je više kulturnih znamenitosti nego bilo koji grad u Vijetnamu, i čuva više od šest stotina pagoda, hramova i brojne velike javne zgrade izgrađene krajem devetnaestog veka za vreme francuske kolonizacije.

Hanoj je neuhvatljiv grad, toliko raznolik, a nekako isti kao i svi veliki gradovi. Čudesan.

Mnogo istorije, bolnih priča, a opet tako puno života. Prvenstveno života na ulicama! Želela sam da ga istinski upoznam, a ne iz vodiča. Želela sam samo da šetam, gledam i upijam sve što Vijetnam želi i ne želi da mi ispriča. Prepustila sam se gradu u kome se prepliću francuski i kineski uticaji, dok se sasvim dobro oseća i čuva i lokalna tradicija.

du postoji Starbaks, moderne prodavnice, restorani i luksuzni hoteli. Kako se na svakom ćošku nalaze prodavnice sa kopijama poznatih svetskih brendova za koje trgovci tvrde da su originali i da su napravljeni u Vijetnamu, ali istina je da je sve zapravo proizvedeno u Kini. Šetala sam po staroj francuskoj četvrti originalne arhitekture, sa najvećom pijacom Dong Xuan i nizom trgovačkih ulica, obišla Hram literature, jezero Hoan Kiem usred grada, kao i mauzolej Ho Ši Mina. Hanoj je jedini grad u Jugoistočnoj Aziji koji je izložio telo svog balzamovanog lidera (preminuo je 1969. godine).

Interesantno je da je telo Ho Ši Mina sačuvano u mauzoleju uprkos tome što je on želeo da bude kremiran. I to savršeno očuvano. Navodno, njegovo telo šalju po nekoliko meseci na remont u Rusiju. Ovde postoje striktna pravila u vezi oblačenja i ponašanja, tako da ne možete razgolićeni da uđete u mauzolej. Takođe, razgovor je zabranjen, stavljanje ruku u džepove, iza leđa, kao i podizanje glave u vis.

Slikanje je naravno strogo zabranjeno.

Zanimljiv podatak pronalazim kod Entoni Bordejna, a to je da je Ho Ši Min bio kuvar klasičnog obrazovanja, i pre nego što je pomogao da se osnuje Vijetnamska komunistička partija radio je u hotelu Carlton u Parizu Kada bi nam Vijetnam pričao o tragovima kao kuvar specijalista za sosove, kasnije kao minulog vremena, posle posete muzejima, kuvar na prekookeanskom brodu, a zatim kao grobljima i spomenicima herojima, ispričao poslastičar u hotelu Parker house u Bostonu. bi i to kako danas svi imaju ajfon, kako u gra-

Stara četvrt je inače zaista stara, ona je nastala još u trinaestom veku kada je nekoliko zanatlija ovde otvorilo svoje radnje. Protokom vekova, ovaj kraj prerasta u najdinamičniji deo Hanoja, a svaka od ulica se specijalizovala za neki zanat, sa ukupno 36 ulica i isto toliko zanatskih udruženja. Na sve strane se nešto nosi, nudi, prodaje. Žene sa tradicionalnim kupastim šeširima na glavama, u dve korpe spojene šipkom koje nose na ramenima drže namirnice koje nose i prodaju na ulici. A na ulici se prodaje sve! Od voća i povrća, francuskih bageta, preko odeće i obuće, do kozmetike, lekova, ukrasa, suvenira, papira, razglednica… Tu su i obućari koji na licu mesta popravljaju cipele ili žena koja je na biciklu smestila celu cvećaru. Omađijana svakodnevnim ritmom života lutam i otkrivam lepote ove zemlje .

Kada bi nam Vijetnam pričao, ispričao bi i priču o ludilu u saobraćaju, o tome kako se pravila ne poštuju i kako morate brzo i vešto da pređete ulicu dok vam u susret idu brojni motori, automobili, rikše…Pričao bi o haosu koji je zapravo jako uzbudljiv i na koji se veoma brzo naviknete. Požalio bi se na vrućine i visoku vlažnost vazduha, a pohvalio pričom o veoma jeftinom, nepasterizovanom pivu pod nazivom Bia Hoi koje se pravi i pije istog dana, i toči gotovo u svim lokalima. Svi kafići su uređeni u francuskom stilu, a restorani obično opremljeni skromnim plastičnim stolicama ili onim od ratana koje su jedva nekoliko santimetara izdignute od zemlje. Mene je oduševio taj život na ulicama! Tu se jede, pije, sedi, grickaju semenke, pričaju priče i posmatraju prolaznici.

Parfem pagoda Pagoda Huong ili Parfem pagoda je kompleks pagoda i budističkih hramova sagrađenih u planini Huang Tich. Nalazi se 60km od Hanoja i prvo se putuje kolima, potom manjim čamcem po reci Jen koji vozi žena iz obližnjeg sela, onda i drugim, većim motornim čamcem, zatim malo peške, pa žičarom i onda opet peške do najpoznatijeg hrama koji se nalazi u pećini.

Najveći broj budističkih vernika ovde dolazi 15. februara u vreme Vijetnamske Nove godine. Prilikom naše posete, srećom, bilo je tiho i mirno. Imala sam privilegiju da na sveto mesto budista dođem sa mojim domaćinima Vijetnamcima i jednim budističkim monahom i da prisustvujem i učestvujem u molitvama.

Iz prve ruke sam dobila objašnjenje za sve što nisam znala i razumela. Ostatak ekipe je ovde došao sa namerom da se pomole da dobiju decu, dva brata da se pomole za nedavno preminulog oca. Huong Tich koji se nalazi u pećini je najpoznatiji i najposećeniji hram.

Usput se mogu kupiti ptice i pacovi koji se čuvaju u kavezima i plaćanjem ti im daruješ slobodu, a sebi obezbeđuješ dobru karmu.

Prodaje se i zlatni novac, nakit, mirisni štapići i razni darovi koje možeš odneti u pagodu ili sačuvati za uspomenu.

Ulaz u pećinu ima izgled otvorenih usta zmaja, a unutrašnjost je ispunjena brojnim statuama Bude. Pećinski stalaktiti i stalagmiti imaju imena i specijalnu namenu. U ovaj hram dolaze parovi koji ne mogu da imaju decu i mole se za porod, ali i oni koji se pred Budom mole za uspeh i prosperitet. Vernici dodiruju stalaktit koji predstavlja dojku, skupljajući kapljice vode koje simbolizuju mleko i prskaju se po licu. Nakon mantranja i molitve, budistički monah nas je na izlazu iz pećine poprskao tom vodom i dao nam vijetnamski dong za sreću.

Romantični gradić Hojan Kada bi Vijetnam progovorio, ne bi propustio priliku da nam ispriča priču o jednom od svojih najpoznatijih gradova po imenu Hojan (Hoi An), koji se nalazi u pokrajini Kvang Nam, a koji je bio nekadašnja prestonica trgovine.

Danas je pod zaštitom UNESCO-a, a u njemu živi nešto više od 120 000 stanovnika, koji se bave ribolovom i poljoprivredom. Hojan je čaroban tokom čitave godine i jedan je od najprivlačnijih gradova na jugoistoku Azije. Mnogo godina unazad, Japanci su verovali da se srce Azije (zmaj) nalazi upravo ovde, pa su tu početkom sedamnaestog veka izgradili most kako bi, prema legendi, uhvatili čudovište koje su smatrali odgovornim za nekoliko potresa u regionu. Brojne turiste, fascinira ovdašnja arhitektura, boje kuća, lampioni, ulice pune prodavnica slika, suvenira, svile i voća, a zbog uskih kanala na kojima grad leži, poznat je i kao Venecija Vijetnama.

U starom gradu postoje tradicionalne kuće podignute od strane nekadašnjih trgovaca i one su danas otvorene za posete. Uprkos mnogobrojnim turistima iz celog sveta u ovom bajkovitom gradiću moguće je pronaći miran kutak za večeru ili uživanje u koktelima sa pogledom na krovove grada i okolnih planina.

Sa zalaskom sunca reka Thu Bon postaje scenografija iz bajke, nakon što se popale šarene lampe a posetioci imaju priliku da u reku spuste plutajući lampion i svoju želju puste da otplovi, nadajući se njenom ispunjenju.

Umetničko selo Vijetnam bi ljubopitljivom posetiocu sigurno ispričao i priču o umetničkom selu Tam Thanh, sa iscrtanim kućama i obojenim tradicionalnim čamcima, prelepim plažama, ženama koje prodaju suvenire, ukusnoj hrani i beskrajnim pirinčanim poljima. Kada bi sam pričao svoju priču, verovatno bi je završio rečenicom pisca Kim Tuj Lia: „Vijetnam podseća na jedan pupoljak koji se okreće prema suncu da bi se rascvetao, sa ambicijom da postane jedan veliki cvet sa hiljadu raznobojnih latica.”

Dodala bih i to da je Vijetnam poput knjige sa hiljadu strana, a ja sam, nakon svega što sam doživela i videla, pročitala samo nekoliko stranica i čula tek nekoliko priča. I zato, jedva čekam da u narednoj poseti saznam sve ono što mi Vijetnam još nije ispričao.

Ja sam Jelena Ranković. Volim da putujem, pišem, fotkam i vežbam jogu. U večitoj potrazi za smislom, do sada sam obišla nekoliko krugova oko planete. Moj blog desiderata.co je moja privatna kolekcija divnih momenata, mesta i ljudi koji su mi obojili život i učinili ga lepšim i zanimljivijim. Volela bih da vam posluži kao početna inspiracija za neko putovanje, da dobro pogledate svet oko sebe, dole ka zemlji i visoko ka nebu i da na kraju napišete svoju priču.

a n i d o g i a c v e o N sled i

Tekst: Kristina Simonović @kristinasimonovic_ Fotografija: Vedrana Novaković @vedrim_oblacim

Sedela sam sa strancem u kolima i plakala. Nad Za početke posle ponedeljka, za biranje sebe umesto okova, za sporo ali snažno podizanje na proteklim godinama, odlukama. Nad sobom. prste, ne bi li odjeknula životom i prestala da se Pokušala sam da promenim gradove. Pokušala izvinjavam za male stvari, a počela da se izvinjasam da nadjačam tišinu. Menjala sam boju kose vam za bitne. kao da menjam kožu. Novi stan, jedan, drugi i treći. Mali i komforni. Svaki sam prilagodila sva- Polako, korak po korak, kao beba koja pokušava da nauči da hoda. Da ojača. Vremenom, hoda koj novoj koži. U svakom slušala zidove. bez ičije pomoći. A jednog dana ustaje i trči. Hrli Kakve su to priče bile. Koliko slika, retrospektiva ka životu. Svom životu. Sopstvenim mirom, smesvake kože koju sam zamenila. Raskida, svađa hom u šest ujutru, poljupcima u dva popodne. sa sobom, bezvoljnog seksa, četrnaestočasov- Sa iskrenom željom za svakim novim svitanjem. nog spavanja i ležanja u mraku. I na kraju svake priče, zidovi se utišaju. Ne završavaju priče. Sve protekle godine su vodile ka ovoj. Sve pređene prepreke sa ožiljcima, vidljivim i neviOdmah prelaze na sledeću. Kao i ja. dljivim. Sav trud, snaga i istrajnost čekaju svojih Zato sam zavolela svaki zid svakog prostora pet minuta koji će trajati mnogo duže. I posle u kome sam bila. Veselo putovala i bežala od ponedeljka, narednih godina, u šesnaestoj, sebe, jer nijedan zid mi nije davao kraj. Vrteći dvadeset i šestoj, tridesetoj, pedesetoj godini. se u krug svojih misli i bola, u prasku energi- Ne dopusti da ti otežavaju godine, visina ciljeje koja je težila da svojim intenzitetom poce- va, usvojene robotske norme. Prati svoj tempo i pa moje telo, zaustavila sam vreme. Zidovi su prati sebe. Jedino što je u životu bitno si ti i ti, i ti, ućutali. Slušala sam tišinu kao da mi je najbliža i ti, i ti i ti. Svako sa gužvom u mislima. Svako sa duši. Nisam ustajala dugo. Svetlo je bilo prejako. čistim vidikom ispred sebe. Nema etiketa, nema Telo teško poput olova. Stomak mi je goreo. Sa fioka, nema ormana, skrivenih kutija punih misli nesvesnim, blagim osmehom, zatvorila sam oči koje ne žele da odu. i sve je utihnulo. Zaspala sam među četiri zida Baci sve. Ostavi sve tamo gde pripadaju. Daleko koji su odjekivali tišinom. od tebe. Samo ti. To je ono što čuvaš i nakon prDivno je kad se oslobodiš okova, jer sve što os- vog u mesecu i nakon sledećeg ponedeljka taje si ti i tvoja sloboda.

Moda Pripremili:

Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

Srđan Šveljo @nsfanatik

Fotografije: Luka Bošković, Stefan Stojanov

Model insajder:

Uroš Kutlača

140 | januar

N

avikli ste da ih gledate na pisti, u modnim editorijalima, na reklamama a sada ćemo ih upoznati i van piste i seta. Plezir u saradnji sa Srđanom Šveljom bira muškog modela meseca, a na kraju godine biraju se trojica vama najzanimljivijih momaka i to putem glasanja na društvenim mrežama.

Momci koji budu imali najveći broj vaših glasova dobijaju vredne nagrade od garderobe do aksesoara i kozmetike. Dok čekamo pobednike 2017. godine, naš tim ne miruje, pa smo vam u prvom ovogodišnjem broju pripremili priču sa momkom koji je naš model meseca januara. Njegovo ime je Uroš Kutlača i dok je u svet modelinga ušao slučajno, danas svakako planira da u njemu ostane KAKO SI UŠAO U SVET MODELINGA, KADA SI ODLUČIO DA SE OKUŠAŠ U OVOM POSLU? Sve je počelo negde oko prve godine srednje škole. Na ulici sam dobio ponudu od žene po imenu Ivana Bodiroga. Tada sam trenirao košarku i nisam bio zainteresovan za svet modelinga. Na kraju treće godine srednje škole sam čuo za kasting koji pravi agencija ,,Elite look’’ i otišao sam iz znatiželje da vidim kako bih prošao. Na svoje iznenađenje prošao sam u širi krug i tada su mi ponudili ugovor koji mi nije baš odgovarao, s obzirom na to da sam morao da završim srednju školu. Posle godinu dana, dok sam bio u kolima na semaforu i čekao na zeleno svetlo, pored mene se nalazio čovek u kolima koji je konstantno gledao u mene i sekund pre nego što se upalilo zeleno svetlo pokazao mi je rukom da spustim prozor i pitao: ,,Da li možeš da se zaustaviš ispred da te pitam samo nešto?’’, gde je meni naravno kroz glavu te sekunde prošlo toliko situacija i scena, s obzirom na to kakav sam vozač. Zaustavio sam se ispred i u trenutku kad je izlazio iz kola nije mi bilo baš svejedno. Čovek u majici i šortsu, ceo istetoviran i ide ka mojim kolima (tek sam tada suzio izbor situacija u glavi i nagađao šta je sledeće), izašao sam iz kola i tada mi je postavio pitanje: ,,Izvini, da li se baviš možda manekenstvom?’’. Te sekunde mi je laknulo kao nikada i odgovorio sam: ,,Ne, a što?’’ Tada smo se raspričali, upoznali i razmenili brojeve. Čovek po imenu Dragan Taubner, koji me je spojio sa fenomenalnom agencijom ,,Model scouting office’’ i kome sam enormno zahvalan. Drago mi je što sam upoznao takvog čoveka! Tada sam krenuo u svet manekenstva, opet naglašavam sve zahvaljujući Draganu!

141

PORED MODE I MODELINGA KOJE SU TVOJE DRUGE STRASTI, ČIME SE BAVIŠ U SLOBODNO VREME? Hobi i jedna od najvećih neostvarenih želja mi je to što nisam uspeo kao sportista. Obožavam sport, bilo kakve aktivnosti, to mi je nekako kao da uđem u drugi svet gde nemam briga i gde se vreme zaustavi i u glavi mi je samo zabava, trud i naravno pobeda! Pored sporta, volim da čitam knjige i prikupljam sve moguće informacije, volim da pričam sa ljudima koji znaju mnogo i da učim od njih, slušam njihova iskustva i razmišljanja.

FILM/KNJIGA/MUZIKA/VIDEO IGRA KOJA OKUPIRA TVOJU PAŽNJU I ŽELIŠ DA IH PREPORUČIŠ ČITAOCIMA PLEZIRA? Omiljeni film je zasigurno ,,Interstellar’’. To je jedan od onih filmova koji vas ostave bez teksta, ali ne samo taj dan, nego narednih nedelju dana pokušavate da sumirate sve što se dogodilo u filmu. Osim toga jedan sam od fanatika Sci-fi žanra i Marvelovih, DC Comics filmova sa superherojima i tu mi je nemoguća misija izdvojiti samo jedan kao omiljeni.

Knjiga koja se pročita za pola sata, ali toliko menja čoveku razmišljanje i pogled na svet je knjiga po imenu ,,Pazi kojeg vuka hraniš’’ Kenana Crnkića.

Po pitanju muzike sam raznovrstan poprilično, uvek uživam u klasičnoj muzici, ali isto tako volim i R’n’B. Nisam neki ljubitelj naše muzike, osim Lexington benda, njihove pesme volim da čujem. Što se tiče video igara, nema ništa bolje od ,,Fife’’ sa prijateljima, to je sigurno!

OMILJENO MESTO NA SVETU, GDE VOLIŠ DA ODEŠ KADA ŽELIŠ DA SE ODMORIŠ OD NAPORNOG DANA I STRESA? Što se tiče omiljenog mesta, mislim da nema boljeg mesta od svog kraja, grada, zemlje. Omiljeno mesto mi je na dva minuta od zgrade na savskom keju, gde nema ljudi, to je zavučeno mesto sa prelepim pogledom noću na most na Adi, ali eto jedina mana, ne samo tog mesta već Beograda i uskoro celog sveta je zagađenje svetlošću, zbog koga zvezdano nebo gubi svoju lepotu. Od svakodnevnog stresa bežim uz pomoć muzike, stavim slušalice gde god se nalazio, pustim muziku, pobegnem u drugi svet na pet minuta i preporodim se.

DESTINACIJA IZ SNOVA? Kao destinaciju iz snova bih izabrao Aljasku, na planini sa malom drvenom kućom u šumi i polarnom svetlošću iznad glave. Toliko.

OMILJENA SARADNJA/FOTKANJE/ PRIŽELJKIVANA SARADNJA? Poprilično sam nov u ovom poslu, ali eto koliko sam u ovome toliko sam i oduševljen svojom agencijom ,,MSO’’, njihovom brigom o manekenima i perfektnim odnosom. Na sva tri pitanja, odgovor je Model scouting office!

KAKO BI OPISAO SVOJ STIL ODEVANJA? Stil oblačenja je vremenom evoluirao sa nošenja Nike, Adidas i ostalih sportskih stvari na jednostavne, prijatne za oko stvari brendova kao što su Zara, Massimo Dutti, Bershka. Isto tako volim da ponesem nešto što nema veze sa modom i da nosim to sa stavom kao da je najveći trend.

DA LI U SVETU MODELINGA VLADA SUJETA I LJUBOMORA I KAKO SE SA TIM BORIŠ? Čuo sam raznorazne priče o tome, ali nisam još uvek iskusio tako nešto na sebi ili video lično. Moj stav povodom toga je ništa više nego - ja gledam svoja posla, ti radi isto tako. Ljubazan sam prema svima i imam poštovanja prema svima, isto očekujem zauzvrat. Zar nije poštovanje ono što je najbitnije u svakoj međuljudskoj interakciji, bila ona poslovna, prijateljska pa čak i neprijateljska?

KAKO SE GRADI SAMOPOUZDANJE, DA LI JE BILO TRENUTAKA KADA TI JE BILO NELAGODNO ISPRED OBJEKTIVA ILI NA PISTI I KAKO SE SA TIME SUOČAVAŠ?

Neko se jednostavno rodi sa samopouzdanjem, a neko ne. U današnjem svetu opstaju samo hrabri, što je jednako samopouzdanju u prevedenom. Ljudi koji se rode sa tim i uče kroz život na konto hrabrosti, što je i dobro i loše u neku ruku, dok drugi oštrinom uma dolaze do samopouzdanja. Kažu: ,,Ne možeš postati hrabar, ili jesi takav ili nisi.’’ Ja smatram da to nije tačno, potrebno je samo da čovek zaviri u sebe i nađe određenu motivaciju za neophodan postupak, gde stiče iskustvo i samopouzdanje.

KAKO SE NEGUJEŠ / ODRŽAVAŠ KONDICIJU I VODIŠ BRIGU O SVOM IZGLEDU? Kao što sam već rekao volim sport, to mi je i privremeni izlaz iz realnosti. Treniram kući i napolju svakodnevno, to mi je i izduvni ventil. Bavljenjem sportskim aktivnostima održavam kondiciju i negujem svoje telo.

Leksikon

MARKO BURAZOR Za dobar prvi utisak pogled i rukovanje su presudni

Tekst: Sara SavÄ?ić @francuski_tost

146 | januar

U

koliko se interesujete za neverbalnu komunikaciju Marko Burazor je ime koje vam je uveliko poznato. Njegove knjige, seminari i gostovanja pobuđuju veliku pažnju i otkrivaju tajne kojih često nismo sasvim svesni. Zbog toga smo odlučili da u prvom ovogodišnjem leksikonu ugostimo Marka koji je bio raspoložen da nam otkrije šta nam sagovornik bez ijedne reči govori i kakve poruke mi šaljemo svojim govorom tela.

NEŠTO ZA POČETAK?

KADA GOVORIMO O KOMUNIKACIJI KOJA PREVAZILAZI GOVOR, KOLIKO NAS NAŠE TELO, Muzika iz Rokija.

GESTIKULACIJA I MIMIKA „ODAJU” I NA ŠTA BISMO TREBALI DA OBRATIMO PAŽNJU KADA PAMTITE LI KAKO STE OSTALI BEZ PRVOG ŽELIMO DA OSTAVIMO DOBAR PRVI UTISAK? MLEČNOG ZUBA? Odaju nas do kraja. Većinu stvari ukoliko obraćaIskreno ne. mo pažnju druga strana ne može da sakrije. Rukovanje i pogled su najbitnijiji za ostavljanje prOMILJENI CRTANI JUNAK? vog utiska.

KAKO MOŽEMO BITI SIGURNI DA SMO PRAVILNO PROTUMAČILI NEČIJI GOVOR TELA I SLATKO, SLANO, LJUTO ILI NEŠTO ČETVRTO? NEVERBALNE SIGNALE KOJE SMO UOČILI? Betmen.

Slano.

KOGA SMATRATE UMETNIKOM ŽIVLJENJA? Čolu.

Ništa u životu nije 100% pa ni to da li smo sigurni da li smo pravilno protumačili nečiji govor tela.

Kako bi predupredili greške, najbolje je fokusirati se na više znakova koji nam mogu potvrditi šta je po sredi, da li je osoba slagala, da li potiskuje neku emociju, da li joj se sviđamo..

ISPRIČAJTE NAM KAKO STE SE ZAINTERESOVALI ZA OBLAST GOVOR TELA I MOĆ NEVER- NEVERBALNA KOMUNIKACIJA ČINI ČAK 93% BALNE KOMUNIKACIJE? NAŠE KOMUNIKACIJE, A OPET ČINI SE DA SE O NJOJ NAJMANJE ZNA I GOVORI. KOLIKO Pre dve decenije sam bio košarkaški sudija. Ni SU NAŠI LJUDI PRIJEMČIVI ZA OVU VRSTU teorijskog ni praktičnog iskustva o govoru tela NAUKE I PRIMEĆUJETE LI NAPREDAK S GODInisam imao. Problema sa trenerima i igračima NAMA KOLIKO SE BAVITE OVOM OBLAŠĆU, na moju „sreću‘’ sam imao koliko sam poželeo. U SMISLU DA SVE VIŠE LJUDI PRIMENJUJE I Iz problema se često dolazi do alata koji će nam UME DA ČITA NEVERBALNE ZNAKE I PRAVILpomoći da dođemo do rešenja. Upoznavanje sa NO IH INTERPRETIRA? govorom tela je meni puno pomoglo u suđenju oko 750 utakmica, koje su često bile na ivici inci- Kad sam počeo sa ovom oblašću, skoro niko se denta. Bez poznavanja neverbalne komunikacije nije bavio istom, za običnog čoveka. Bio je po incidenata bi možda i bilo. koji udžbenik, napisan profesorskim nemuštim jezikom i to je bila materija o kojoj se govoriNA KOJE DETALJE UVEK OBRATITE PAŽNJU lo usput. Moj je zadatak bio da neverbalna koPRILIKOM UPOZNAVANJA NEKE NOVE OSOBE? munikacija dobije glavnu ulogu u ovom našem filmu. Posle toliko godina, ljudi su je prihvatili i Način na koji se neko pozdravlja sa mnom i način sve više obraćaju pažnju. na koji me gleda.

KAKO MOŽEMO RAZLIKOVATI RECIMO ODGLUMLJENU SRDAČNOST, SAMOPOUZDANJE I ISKRENOST OD PRAVE?

INTERESANTNO JE I TO DA STE DIPLOMIRALI I MAGISTRIRALI NA EKOF-U, A DA JE UPRAVO JAPAN JEDNA OD NAJVEĆIH SVETSKIH EKONOMSKIH SILA. DA LI STE I U OVOM DOKad neko glumi, često mu se gornja usna ne MENU USPELI DA NAPRAVITE SPONU U SMISpomera ili se smeje bez otvorenih usta. Lažno LU UČENJA O NJIHOVIM CUVENIM PRINCIPIsamopouzdanje se prepoznaje po naglašenosti MA KAO ŠTO JE RECIMO KAIZEN? svega, od velikog sata na ruci, jakog parfema, do fizičkih kontakata sa dve ruke... Lažne osobe čes- Jedan od razloga zašto su me i zadržali 9 godina, to se odaju tako što se iznova fokusiraju na iste je što sam počeo da živim Kaizen. To je njihov stvari, kako bi ih prikrili. način života, kontinuirana unapređenja ali svaki dan. To je stanje uma.

DRŽITE ČESTO SEMINARE I PREDAVANJA NA OVU TEMU. ŠTA JE TO ŠTO LJUDE NAJVIŠE IN- SVOJA ISTRAŽIVANJA I SPOZNAJE U DOMENU TERESUJE KADA JE NEVERBALNA KOMUNIK- NEVERBALNE KOMUNIKACIJE OVEKOVEČILI ACIJA U PITANJU? STE I MEĐU KORICAMA VAŠIH KNJIGA. KOJI JE NAJDRAGOCENIJI SAVET KOJI STE DOBILI Najviše ih interesuju muško ženski odnosi, posao, VEZANO ZA PREPOZNAVANJE ISKRENOSTI kako znati da li ih neko laže.

LJUDI I NJIHOVIH NAMERA PUTEM GOVORA TELA? POSLEDNJIH NEKOLIKO GODINA RADITE KAO KONSULTANT ZA JAPANSKU AGENCIJU Postavite pitanje zašto i ljudi će sami ispričati svoZA MEĐUNARODNU SARADNJU (JICA). KAKO ju priču o sebi, govorom tela.

JE DOŠLO DO OVE SARADNJE I KOLIKO KULTURNE RAZLIKE IGRAJU ULOGU KADA JE REČ MOŽE LI SE ŽIVETI OD LJUBAVI PREMA ONO NEVERBALNOJ KOMUNIKACIJI? OME ŠTO RADIMO? Tačnije, radim 9 godina za JICA. Bio je javni Da, ako se stvarno bavimo time. konkurs i od 26 konsultanata, Japanci su izabrali mene i posle smo samo nastavili saradnju. O kul- PREPORUKA ZA ČITANJE / SLUŠANJE turnim razlikama u neverbalnoj komunikaciji sam / GLEDANJE? pisao u drugoj knjizi, baš inspirisan japanskim kolegama. Razlike postoje, ali nisu dramatične, Sve od Dejl Karnegija / Elvis / Cloud Atlas. čovek je čovek svuda na svetu.

PARALELNO SA RAZVOJEM KARIJERE NA POLJU NEVERBALNE KOMUNIKACIJE BAVITE SE PISANJEM I UREDNIK STE NEKOLIKO SAJTOVA I BLOGOVA. KAKO SE PROŽIMAJU OVE DVE LJUBAVI? Sajtove i blogove sam davno pokrenuo i to predstavlja moj kanal komunikacije vezano za određene teme i sve ima svoje mesto u mom životu. Fokus je malo manje na njima zbog obaveza, ali su tu. ŠTA VAS JE POSLEDNJI PUT SLATKO NASMEJALO? Lapsus koji sam imao na predavanju pred 250 ljudi, svi smo se slatko nasmejali. ŠTA STE POŽELELI U NOVOJ GODINI, PRAVITE LI PLANOVE ZA GODINU PRED VAMA I NA ŠTA ĆETE SE FOKUSIRATI U 2018. GODINI? Napisao sam planove i želje, ali ih ne delim javno jer kako kaže Vudi Alen: Reci naglas svoje planove i da ti se Bog nasmeje. Svim čitaocima želim pre svega zdravlje, a sve ostalo će doći.

PORUKA ZA KRAJ? Odslušajte muziku iz Rokija do kraja, oraspoložićete se.

pratite nas plezirmagazin.com plezirmagazin.net