Plezir magazine #107

Za ovaj letnji dvobroj imamo za vas tri asocijacije (održiva i eko)

PUTOVANJA, FESTIVALI i kulturna zbivanja i NEGA, kako spolja tako i iznutra; brigom o koži i kosi, pravilnoj ishrani, mentalnom zdravlju i sveukupnom odnosu prema sebi.

Potrudili smo se da i vama i sebi i ovog leta ostavimo putokaz koji će nam pomoći da ovo leto provedemo na održiv način, u skladu sa našim vrednostima, čitajući dobre knjige, slušajući kvalitetnu muziku, gledajući najbolje filmove pod zvezdanim nebom, družeći se sa nekim pametnim, vrednim i posebnim ljudima.

Teodora Kovrlija, Plezir magazin

Monemvasija

Nega kože u trudnoći

Online špartanje

Kuće za odmor

Ljetni vodič kroz netoksičnu revoluciju sa TTJ

Kulturno LETO uz Anu, Oliveru i Deu

Holistički vodič za leto

Jelena Jovanović –joga lica

UMETNOST ŽIVOTNI STIL

Nadežda Petrović Mi smo humani

Jelena Čejović

Nega Jelica Nikolić Nutrikozmetik

Stomačko

KNJIŽEVNOST ŽIVOTNI STIL

Održivo i eko putovanje U Srbiji

NEGA KOŽE

ŽIVOTNI STIL

KNJIŽEVNOST

PUTOPIS

KNJIŽEVNOST

KOLUMNA

redakcija PleziR

Marko Vajović

Milena Goševski

Andrijana Kovrlija

Teodora Kovrlija

Nina Simonović Bojana Đuričić

Nataša Bućić

Vesna Belušević

Verica Nemet

Jelena Gvozden

Ana Perović

Bratislava Terzic

Nikolina Gavrilov

Katarina Đošan

Sara Savčić

Nevena Pajić

Ljiljana Kostić

Minja Sinković

Sanja Martinović

Zvjezdana Gvozdenović

Irina Markić

Vladislava Milovanović

Mina Milenković

Ispričaj nam nešto o sebi?

Zovem se Branka i formalno sam profesorka engleskog jezika. Ono što suštinski mislim jeste da smo svi mi duše koje traže svoj put i mesto u ovoj dimenziji. Pomalo snađeni, pomalo izgubljeni, uglavnom predivni. Do sada sam se prepoznala i pronašla u poeziji, planinarenju, književnosti i ljudima koji su mi na najneobičnije načine uplovili u život. Najviše volim da se smejem i veselim sa ljudima sa čijim se unutrašnjim detetom srelo dete u meni. Biram svoje bitke i čuvam vrednosti koje su mi preneli u detinjstvu dok sam rasla na planini - sloboda, nevinost duše, dobrota. Na kraju dana, kako kaže pesma: „Ja sam hodočasnik i ljubav je moj Jerusalim.”

Omiljeni dnevni plezir?

Mesecima unazad svakoga dana imam barem jedan mali plezir kome se radujem i za koji nalazim vremena bez obzira na obaveze jer - svaki dan je plezir. Subotom ujutru trčim na Adi i posle toga pijem kafu pored reke sa osvešćenim i vedrim prijateljima - eto, to je nešto čemu se radujem iz nedelje u nedelju, čak i kada pada kiša.

Branka Divčić

Šta radiš kada ne radiš ništa?

Uf, još uvek učim da ne radim ništa.

Uspevam povremeno samo da sedim, dišem i gledam svet u kome postojim. Ne radim ništa ni kada planinarim i trčim - uživam u pokretima tela i jednostavnosti i bogatstvu postojanja. Um se isprazni i shvatiš da je sve u redu i da ne moraš ni bolje ni drugačije, već samo kako možeš. I to je dovoljno.

Preporuka za čitanje/gledanje/slušanje?

Pošto mi filmovi ne drže pažnju, čitam trilere. Ove godine su to romani Done

Tart - Češljugar i Tajna istorija, rame uz rame. Od poezije - Radomanu Kanjevcu se vraćam godinama i zamišljam nevinost sunca na dečjem crtežu. Trenutno su na repertoaru Gypsy Kings - beli šum koji dopunjava dnevne aktivnosti i dodaje ritam letu.

U ovom letnjem špartanju za vas imam samo jednu poruku – dolce far niente! Šapućem isto i sebi i dolivam espreso u omiljenu šoljicu.

Zajedno ćemo prošetati italijanskom obalom, virnuti u poneku sicilijansku vilu, ručno oslikanu kućicu na severu, eko farmu na jugu i razume se, školu kuvanja. Bez suvišnih komentara, uživamo zajedno u prelepim prizorima i fotografijama koje govore dovoljno.

Pripremile:

Teodora Kovrlija

@teodora_kovrlija

Parco Dei Sesi

Anna Tasca Lanza

Pripremila:

Nikolina Gavrilov

@n.i_n4

O tome koja sva kulturna dešavanja možete naći pod Suncem ovog leta

za letnji dvobroj Plezir magazina govore Ana Vučković-Denčić, Olivera Popović i Dea Džanković. U nastavku teksta imaćete priliku da po usijanom betonu pratite korake jedne spisateljice, muzičarke i konceptualne umetnice, te da odraz umetnosti u vodi sagledate iz njihove perspektive.

Koja je tvoja prva asocijacija na leto?

Breskva koja curi niz lakat i sunčanje

nogu u bašti uz hortenzije i noćurke –to je moja prva asocijacija na leto. Tome

bih mogla da dodam i sliku u kojoj hodam bosa betonom oko kuće, kao kad sam bila mala, šorts i u njemu stomak

nadut od velike količine lubenice, zatim čitanje knjige u hladu ispod jelki koje su moji sadili u bašti posle svake Nove go-

dine, pa onda pesak među koricama knjiga, koji onda neznajući donosiš sa neke dugačke jonske plaže na svoju beogradsku policu, telo iscrpljeno od plivanja, gromuljice soli na telu i jedan predivan, mada varljiv osećaj – da će leto trajati dugo, da je tek počelo i da ima vremena da se boja tela i tena (a ja je često upoređujem sa sirevima) od mocarele pomeri do parmezana, a nikako do čedra.

Koje sve kulturne manifestacije planiraš da posetiš tokom ovog leta?

Moj posao novinara Radio Beograda 2 svakako me vodi na mnoštvo manifestacija i u Beogradu i izvan njega. U ovoj sezoni već sam posetila Bašta Fest u Bajinoj Bašti, festival igranog kratkometražnog filma, ali me očekuje i Somborski filmski festival, kao i Dunav film fest, koji posebno volim, jer se filmovi gledaju na prelepoj Smederevskoj tvrđavi. Tokom ovog leta sigurno ću posetiti muzeje mesta na koje idem na more, jer to uvek činim. Volim baš aktivan odmor i uvek pronađem nešto zanimljivo, pa i da sam u najmanjem ribarskom selu. Prošle godine sam tako na Krfu išla u Ahilejevu palatu carice Sisi, kao i na ostvo Vido, a pošto ne znam još uvek gde ću na more, onda i to šta ću još posetiti ostaje misterija. Sam kraj leta će mi obeležiti poseta Temišvaru, ovogodišnjoj evropskoj prestonici kulture, jer hoću da uhvatim veliku retrospektivnu izložbu Konstantina Brankušija, velikog rumunskog i svetskog vajara.

Bolna istina je da čim nešto izaberete, niste izabrali nešto drugo. Nisam stigla da idem na Arsenal, jer mi se termin poklapao sa nekim drugim obavezama. Takođe, propuštam Festival evropskog filma Palić, jer sam se sa kolegom dogovorila da na taj događaj ide on. Trudim se da nemam žal za nečim što propuštam, jer je toliko unakrsnih, simultanih događaja, da bih poludela da pokušam da vidim sve što me zanima. Lagano i lepo, smireno, važno je uživati u onome čemu prisustvujete.

Da li će publika imati priliku da se susretne sa tobom i sa tvojim radom negde ovog leta?

Da li postoje neka događanja na koja nećeš stići, a vredna su pomena?

Publika Radio Beograda 2 svakako ima priliku da i tokom leta sluša emisije koje radim, a pošto pišem i za jedan portal i jedan ženski magazin, mislim da ću onima koji to žele, biti u etru. Knjiga mi je prevedena na engleski, nemački i makedonski, čekaju se prevodi na grčki i malteški, tome se mnogo radujem, pa će i ljudi koji znaju ove jezike moći da se na neki način susretnu sa mnom. Ali, pišem nešto novo, pa će verovatno sledeća godina biti obeležena češćim susretima čitalaca i mene.

Kako provodiš tople dana i da li su letnje noći za tebe pogodno stvaralačko tlo?

Koju bi knjigu/film/pesmu preporučila našim čitaocima kao nezaobilazan dodatak godišnjem odmoru?

Nekad sam učila i pisala noću, sad, a valjda to dolazi sa zrelošću, da ne kažem starenjem, volim da noću spavam, pa da kad ustanem orna i britka ujutru zapisujem neke ideje i misli. Gotovo svakog jutra idem na bazen, pa ujutru posle kafe i doručka pišem, a onda idem da isplivam. Plivajući, na um mi padaju odlične i iznenađujuće ideje, zapravo cela moja nova knjiga smišljena je na bazenu. Onda odlazim na posao, zatim se bavim detetom, a često, i zbog posla i zbog svog gušta idem na neku

izložbu ili film. Sviđa mi se moj život sad, jer je naizgled rutiniziran, ali je zapravo pun najrazličitijih sočnih i osvežavajućih sadržaja.

Na keca bih izabrala Njeno nago telo i druge čudne priče Hristosa Asterijua, Nevažne tačke gledišta Paola Sorentina, kulinarsku biografiju Fride Kalo Fridine fijeste, stripove Vezenje Marđin Satrapi

i Oni Tisje Kljaković Braić. Moj omiljeni pisac Hulio Kortasar uvek je tu, pogotovo što su u dva dela izašle njegove sabrane priče. Neke pesme za leto, a to su uglavnom stariteti Che vuole questa musica stassera Armanda Trovajoli-a, L’Appuntamento Ornelle Vanoni , Gypsys, Tramps and Thieves od Cher, Spanish Stroll Mink DeVille-a, You’ll Never Know benda Hi Gloss, i naravno –Long Hot Summer grupe Style Council. Moja velika filmska preporuka je rashlađena Kinoteka u julu i avgustu, gde će se gledati filmska lektira.

retke i mantile, a inače i rođena sam u jesen. Možda i ne bih razmišljala o jeseni, da nisam u pisanju nečeg novog, nove knjige, koja će možda nekad na jesen i da izađe. Inače, od prvih dana jeseni očekujem onaj osećaj koji neki ljudi ne vole, ali koji ja zapravo od detinjstva, i pored toga što je tad bilo škole ipak volim, a to je povratak svih u veliki grad, nekakva nova sezona i početak, kulturna jesen u gradu, izložbe, koncerti i pozorište. E da, mnogo toga sam propustila u prošloj, što nikako ne smem u nastupajućoj pozorišnoj sezoni.

I za kraj, slutimo kraj leta sa pitanjem – šta očekuješ od prvih dana jeseni?

Ja baš volim jesen, volim njene boje, volim bundevaru, ešarpe i marame, be-

Ana Vučković Denčić rođena je 16. novembra 1984. godine u Beogradu. Završila je studije dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a zatim i master-studije

filmologije na istom fakultetu na temi filmskog

stila. Novinarka je Radio

Beograda 2, gde priprema i vodi nekoliko emisija

koje su posvećene filmu i popularnoj kulturi. Pisala

je za mnoge portale i no-

vine, među kojima je bio

i City Magazine, a sada je kolumnistkinja magazina

Marie Claire i saradnica portala Velike priče. Objavljeno joj je pet

knjiga: Epoha lipsa juče, Lust 'n' Dust, Plišani soliter, Surfing Serbia i Yugoslav. Njene priče su objavljene u zbirkama priča grupe autora

Krik!, Kraljica Lir i njena deca, a pesme u 33. broju Rukopisa, zbornika poezije i kratke proze mladih sa prostora bivše Jugoslavije. Njene knjige su dva puta bile u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, bila ja jednom nominovana za nagradu Isidora Sekulić. Njene knjige prevedene su na engleski, makedonski i nemački. Dobitnica je Elle Style Award za književnost 2020. U pripremi je njena nova knjiga.

foto: Branko Marković

Fotografije: Nikola Pešterac @pesteracn

Koja je tvoja prva asocijacija na leto?

noći za tebe pogodno stvaralačko tlo?

Dinje, zrikavci, hladno pivo i flert.

Koje sve kulturne manifestacije planiraš da posetiš tokom ovog leta?

Koncert pank benda Viagra Boys na EXIT-u, a onda dalje spontano. Verovatno ću da posećujem bioskope na otvorenom, ali i neka dešavanja u Somboru kad odem da posetim svoje tamo.

Da li postoje neka događanja na koja nećeš stići a vredna su pomena?

Neću stići na Wu Tang Clan na EXIT-u, a ni na piknik 9. jula u MAU jer baš taj dan snimam spot za novi singl.

Da li će publika imati priliku da se susretne sa tobom i sa tvojim radom negde ovog leta?

U avgustu mogu da očekuju novu pesmu

„Kriva“, kao i još jedan spot koji sama režiram i snimam. A u septembru mogu da se raduju jednom nastupu u saradnji sa više muzičara.

Volim da prespavam prepodne osim ako nisam na moru. Posle odem na Adu Ciganliju ili neki bazen, čitam kratke horor priče i jedem trešnje i sladoled. Uveče negde izađem na piće ili film ili ostanem u stanu i pravim muziku.

Koju bi knjigu/film/pesmu preporučila našim čitaocima kao nezaobilazan dodatak godišnjem odmoru?

Pesama ima nekoliko. Dina Orgon – Mellanrum, Kesha – Peace & Quiet, Peggy Gou

Starry Night i Warpaint – Stevie. Što se filma tiče, veliki sam ljubitelj horora, pa za leto preporučujem Midsommar, Nope, Pearl, Good Manners i It Follows. Trenutno čitam zbirku kratkih horor priča „Mračni predeli“ od Stefana Grabinjskog i spremam se da počnem „Moj muž“ od Rumene Bužarovske. Preporučujem i njenu „Osmicu“ i „Nikuda ne idem“. Drugar me tera da poslušam audio knjigu „It“, pa ću verovatno i time da se pozabavim.

I za kraj, slutimo kraj leta sa pitanjem - očekuješ od prvih dana jeseni?

Kako provodiš tople dane i da li su letnje

Očekujem da budem zdrava i zadovoljna.

Oli Pop (Olivera Popović) je svestrana umetnica koja se kreće od dream popa i r’n’b popa do elektronske dens muzike. Rođena je u Somboru, Srbija, 1990. godine, i na nju su snažan utisak ostavile umetnice poput PJ Harvei, Soko, Grimes, Hole, Lorde, Le Tigre, itd. Karijeru je započela formiranjem pop benda „Pop Ups” u kojem je bila autorka, pevačica i gitaristkinja. Prvi singl „Osmeh” objavljen je 2009. godine a Olivera se kasnije opredelila za solo karijeru i nekoliko godina nastupala kao kantautorica na akustičnoj i električnoj gitari na festivalima širom regiona. Godine 2018. upoznaje Mizu (Milica Uzelac), gitaristkinju, i formira drimpop duo koji se pojavljuje u TV seriji „Žigosani u reketu” sa dve pesme „Meduza” i „Neobjašnjive stvari” 2019/20. Godine 2020. nastupa zajedno sa Milanom Bujakovićem na Beoviziji i sa pesmom „Niti“ stiže do finala. Poslednjih godina Oli Pop objavila je četiri singla. Najnoviji singl nosi naziv „Velika očekivanja”. Sarađivala je sa razovrsnim muzičarima poput Sevdah Baby, A.N.D.R., Cobijem, Kat Cardoso, Dubakom, itd. kao tekstopisac i vokal. Njen debi album je u izradi.

Fotografije: Ema Bednaržkolor korecija: Dea Džanković

Koja je tvoja prva asocijacija na leto?

Raznobojno cveće, bioskopi na otvorenom, duge letnje haljine i nežna/misteriozna energija letnjih večeri u Beogradu.

Koje sve kulturne manifestacije planiraš da posetiš tokom ovog leta?

Svakog leta sebi dajem samo dva zadatka – da ispratim neki Rundekov koncert i da gledam što više filmova na otvorenom u bioskopu Nova Zvezda. Što se tiče ostalih manifestacija, sve se desi spontano kad i kako treba.

Da li postoje neka događanja na koja nećeš stići a vredna su pomena?

Nisam stigla nažalost na Bašta Fest ove godine zbog obaveza, ali mislim da je divan festival i smatram da će postajati sve relevantniji na regionalnoj sceni.

Da li će publika imati priliku da se susretne sa tobom i sa tvojim radom negde ovog leta?

uze od godinu dana) koji će se izvesti krajem jula u Beogradu. Za više informacija preporučujem da me prate na društvenim mrežama, jer ću kroz par dana moći da objavim sve konkretne informacije. Kako provodiš tople dane i da li su letnje noći za tebe pogodno stvaralačko tlo?

Ovog leta dane provodim neizbežno na poslu, ali i svakodnevno plivam, idem na Kalenić po sveže voće i cveće, gledam filmove na otvorenom. Što se tiče letnjih noći, one su i te kako pogodno stvaralačko tle za mene, a pre par godina sam i našla savršenu formulu – Čet Bejker na sluškama, Čubura pod nogama i ja.

Koju bi knjigu/film/pesmu preporučila našim čitaocima kao nezaobilazan dodatak godišnjem odmoru?

Što se tiče knjige, preporučujem „Moja godina odmora i opuštanja ” Otese Mošveg, kao i knjigu „Nikuda ne idem” Rumene Bužarovske. Što se tiče filmo-

Imaće priliku da ne samo da se susretne, nego i da učestvuje u sledećem kolektivnom performansu (nakon pa-

va, malo je nezahvalno izdvojiti samo par jer sam veliki filmofil, ali smatram da su filmovi Erika Romera i Hala Hartlija savršeni za letnja gledanja. Što se

tiče pesme, navešću vodu na svoju vodenicu i preporučiti pesmu Dream of You, muzičkog dua Gabriel čiji sam deo. Pesma je objavljena pre dva leta, a moj autorski pristup pesmi kao i spotu jeste bio omaž letu i svemu što predstavlja.

S obzirom da ovog leta želim da dam sebi prostora za odmor koji mi je preko potreban, od jeseni očekujem jedno konkretno stupanje u akciju, tj. sprovođenje planova koje imam za naredne projekte.

Dea Džanković je multidisciplinarna umetnica koja živi u Beogradu. Njena umetnička praksa obuhvata različite medije, uključujući performans, instalaciju, fotografiju, film, muziku i tekst. Njena dela su inspirisana društvenim konstrukcijama, tabuima i granicama okruženja u kojem živi, istražujući uticaj društvenog uslovljavanja na individualnu i kolektivnu psihu. Njena intresovanja obuhvataju tarot, prirodu, buvljake, filmove, sve stvari magične i opšte sanjarenje.

I za kraj, slutimo kraj leta sa pitanjem – šta očekuješ od prvih dana jeseni?

PLEZIRr I TU AL

Intervju: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija Jelena Čejović

Buđenje s prvim zracima sunca uz jogu, doručak uz tihu muziku, ispijanje omiljenog čaja uvek u isto vreme, priprema zdravih obroka, čitanje u određenom delu stana, opuštanje uz filmsko veče ili utakmicu s društvom, topla

kupka, sve su ovo rituali koji boje naše dane i čine da se osećamo sigurno i prijatno. U trenucima povećanog stresa i kriza psiholozi nam savetuju da ako već spoljašnji svet ne možemo kontrolisati, dobro je negovati svoje dnevne rutine i rituale koji dovode do toga da se dobro osećamo i izazivaju nam prijatna osećanja.

U letnji dvobroj sam u goste pozvala, Jelenu Čejović Vukčević, formalno rečeno pravnicu, višestruku preduzetnicu i fotografkinju, devojku koju bi Aleks Petrovski opisala kao multipotencijalistkinju. Jednostavno rečeno, Jelena je žena koja se ne boji da istražuje, igra se i oprobava u različitim karijernim izazovima, a na mrežama ste je verovatno najpre zapazili po nostalgičnom, nežnom morskom profilu Bura i Bonanca. Međutim Jelena je puno više od toga i puno više od kreativne energije iza brojnih biznisa koje možemo navesti uz njeno ime. U ovom razgovoru smo se dotakle mnogo čega, ali verujem da smo tek zagrebale površinu, i zato da ne bih mnogo dužila, pozivam vas da i sami upoznate Jelenu.

Kako započinješ dan?

Volim rano da se probudim. Pripremam doručak uz kafu. Uživam u tišini i koristim taj trenutak da oslušnem sebe, prenoseći ono što se nalazi u dubini duše na papir. Ako ne pišem, onda čitam. Volim da podijelim literaturu na jutanju i večernju, tako da uvijek čitam paralelno više knjiga. Trenutnu jutarnju potpisuje Gabor Mate.

Na šta pomisliš kad čuješ reč plezir?

Prvo pomislim na vaš magazin. A onda me podsjeti na francuski koji još uvijek nisam naučila.

Bura i Bonaca je ličan projekat koji je privukao mnoge svojom toplinom i nostalgijom za morem koje se činilo tako dalekim za vreme pandemije. Kako se rodila ova ideja i kakve priče su sve iz nje proizašle?

Imaš li omiljeni dnevni ritual?

Nemam. Ali volim svoja jutra. Volim sve trenutke provedene sa Todorom.

Volim večernje šetnje sa psima. Već dugo imam želju da ispratim svitanje šetnjom uz more, i nadam se da ću je sprovesti u djelo. Željela bih da u toj šetnji budem sama, a čini mi se da bih se osjećala loše ako ne bih povela i pse. Isprobaću.

Obožavam da poklanjam. Energiju, lijepe riječi, sitnice. Slušajući onu stranu srca koja vjeruje, a ne onu koja sumnja, od puke ljubavi prema moru, nastaje Bura i Bonaca. Printovi i razglednice, koji nisu samo to, već su poziv. Poziv da kada se najviše od sebe udaljimo, pokušamo da se vratimo sebi. Uz more, u mislima ili pored nas. Podsjetnik da prihvatimo suprotnosti kojima smo okruženi, jer nas baš one podsjećaju koliko je važno da rastemo. A onda i kada nema konkretnog plana i biznis ideje, ono što se radi srcem, zasigurno dopire i do tuđih srca. Obzirom da ni za sebe nemam neki konkretan plan, to prenosim i na sve što radim. Nisam planirala da se Bura.Bonaca pretvori u moj full-time posao, ali to se munjevitom brzinom dešava. Čini mi se da

instiktivno oblikujem posao koji radim, a bogami i on mene. Bura i Bonaca je

za mene kao život u malom. Sve što život može da priredi dešava se kroz taj brend. Puno sam puta pogriješila i nastavila dalje. Puno sam naučila u procesu. I vidjećemo gdje ću sve stići. Bukvalno svakog dana, desi se neka nova ideja, pokrene se neka nova priča. I to me beskrajno raduje.

Da li se tvoj pristup fotografiji menjao s odrastanjem i novim iskustvima i čuvaš li i dalje svoj prvi analogni film?

Tokom djetinjstva nisam puno značaja pridavala bilo čemu, pa tako i fotografiji. Bila je to samo jedna od stvari koja me je interesovala. Brat i ja smo puno fotkali kao klinci sa tatom, koji se bavi fotografijom i grafičkim dizajnom, ali kroz zabavu i igru. Takav je moj utisak bio o fotografiji i bilo kakvoj kreativi. Da je to nešto što se radi iz zabave, nikako iz neke ozbiljne namjere. Tokom studija, i druženja sa fotografkinjom Nadom Vojinović, jednom sam na Adi Bojani skupila hrabrosti i ufotkala nešto njenim fotoaparatom. Iskreno, obožavam te fotografije. I sjećam se koliko sam ozbiljno pristupila obradi. Mnogo me cijeli taj

proces radovao. Tada, kupujem svoj prvi analogni fotoaparat, bukvalno samo iz

razloga što je bio jako jeftin. U trenutku kada počinjem da radim kao pravnica, odlučujem da cijelu jednu platu, možda čak i više od toga, dam na svoj prvi digitalni fotoaparat. Koliko sam samo bila sretna zbog toga. U mom „ozbiljnijem“ pristupu fotografiji, veliku ulogu igrala je podrška ljudi iz okruženja kada sam počela da živim u Beogradu. Onda se dešava Bura.Bonaca i sve moje fotografije mora počinju da žive neki svoj novi život. Ono što je paralelno moja ljubav su portreti. Obožavam da fotografišem ljude iz okruženja onako kako ih ja vidim.

Raduje me što vremenom skidam sa sebe stavove iz prošlosti, kao neku staru garderobu, koju planiram da sačuvam kao uspomenu, dok sve što je novo, ne obijam već osjećam kao svoje. Naravno i dalje se plašim jako svega što nije moja profesija, ali shvatila sam da je umjetnost i kreativa, jedna moja velika životna lekcija, koja me uči da plešem praveći greške, i da je sasvim u redu da znanje dolazi vremenom. Da nije od životnog značaja da imam diplomu i završen fakultet, i da to svakako ne garantuje da ću u tome biti dobra. Dobri smo u onome čemu posvećujemo svoju energiju i vrijeme. Dobri smo u onome što nas čini poletnim i srećnim.

Kome si poslednji put poslala razglednicu?

Dugo nisam slala razglednice. Ali otkriću da imam u planu da dam sve od sebe da oživim taj ritual slanja razglednica. Pratite bura.bonaca Instagram profil, jer možda baš vi budete sledeći kojima ću poslati razglednicu.

Koje su to aktivnosti koje nisu u vezi sa nekim od tvojih biznisa (moram reći ovako jer imaš puno zanimljivih projekata na kojima radiš uz posao pravnice), ali za koje ćeš uvek naći vremena jer ti donose radost?

Ljubav mi najviše radosti donosi. Prema Todoru, porodici, prijateljima. Obožavam brigu o psima, i sve što ima veze sa njima donosi mi radost. Voljela bih da osnujem asocijaciju hrtova Crne

Gore, međutim nažalost, ne bismo imali puno članova. Obožavam da čitam, u čemu mi dosta smeta zavisnost od telefona, sa kojom pokušavam na sve načine da se izborim. Oni koji prate moj lični profil znaju da obožavam kuvanje, kozmetiku, niche parfeme. Nedavno je drugarica ispričala anegdotu iz djetinjstva koja govori o njenom bratu kojem roditelji nisu dozvolili da u tom trenutku izađe vani da se igra, a on na to rekao: „Ali ja volim drugarstvo“. E tako i ja, mnogo volim drugarstvo.

Pored Bure i Bonace nedavno si pokrenula jedan originalno ženski brend spore mode TETE. Odakle je došla po-

treba za stvaranjem ovakvog brenda, kakav koncept je po sredi, kome je namenjen i ko su Tete?

Mnogo mi je teško da pričam o projektu TETE, jer je već neko vrijeme na pauzi. Ne znam koliko vremena treba da prođe da bismo ga zaveli kao propali projekat. Ukratko, shvatila sam da je nemoguće raditi istovremeno toliko različitih stvari, posebno ne na relaciji Crna Gora-Beograd. Takođe, još veći izazov stvara činjenica da je to industrija u kojoj nemam iskustva, i koliko god se neka ideja smatrala dobrom, to je apsolutno nedovoljan faktor. Vrlo je izazovno kad se ulažu sredstva „iz svog džepa“, jer je proizvodnja odijela zahtjevna i svaka greška se jako skupo plaća. Svim srcem želim tom projektu da se vratim, i nadam se da će to biti u nekoj bliskoj budućnosti.

Što se tiče odgovora na samo pitanje, inicijalna ideja bila je da stvorim odjevne komade koje volim uvijek da imam u svom ormaru. A kada nisu u trendu teško ih nalazim u prodavnicama. Takođe, ako određeni model nađem i do-

padne mi se, to ne obećava da ću isti model pronaći ponovo u prodaji u nekoj bliskoj ili dalekoj budućnosti. TETE nije brend koji targetira određeni tip žene, već pruža priliku ženama različitog stila, ukoliko „kliknu“ sa nekim od modela, da uvijek mogu da mu se vrate. Svaki element brenda TETE ishod je pažljivog planiranja i promišljanja tako da se uklapa u širu sliku smisla jednog odijela: odijela koje biramo iznutra, kroz dijalog sa sobom, da bi se taj izbor vidio spolja.

Na koji način se nosiš sa lošim raspoloženjem, tugom i strahovima?

To se uvijek mijenja, čini mi se kao da trenutno mogu da osjetim plodove rada na sebi kroz psihoterapiju i razne druge metode. Trudim se da ne blokiram emocije. Da osjetim odakle dolaze. Da sebe ne osuđujem. Da prihvatim. Da budem svjesna da to stanje neće trajati zauvijek. Uvijek prođe. Plakanje je dobar izduvni ventil. Todorov zagrljaj i prisutnost mi beskrajno znače. Psi uvijek uspiju da me oraspolože. Zahvalna sam što moja mama uvijek tu za mene. Obzirom da ne živimo u istom gradu, svakodnevni razgovor preko telefona sa

njom učini da se osjećam bolje. Šetam. Stavim kačket sa natpisom „srećna“.

U kolumnama na journal.rs mogli smo da ispratimo tvoje avanture sa Maldiva, a u poslednjoj kolumni osvrnula si se na jednu ličnu situaciju i govorila o strahovima i iščekivanju roditeljstva, a onda i tuzi zbog toga što je po preporuci lekara trudnoća morala biti okončana na samom početku. Stekla sam utisak da si želela da govoreći o ovoj temi pokažeš da su tuga i razočarenje normalni deo života, ma koliko nam društvene mreže pokazivale samo onu drugu, nasmejanu stranu. Na kakav odgovor si naišla od tebi poznatih i nepoznatih ljudi, da li si dobila neke uvide iz drugog ugla koji su ti pomogli da se lakše nosiš sa situacijom koja se dogodila?

Kolumnu sam pisala bez bilo kakvih očekivanja. Razmišljala sam na sledeći način, dat mi je online prostor, želim da ga iskoristim najbolje što znam. Ono najbolje pružam i sebi i drugima

kad se ne trudim da nešto postignem, već bivam svoja i iskrena. U tom trenutku sva moja energija i osjećanja bila su usmjerena na ono što mi se desilo.

Odluka je bila ili da ne pišem ni o čemu ili da pišem o tome. A onda me i dodatno podstaklo to što nisam mogla da ne primijetim da je prekid trudnoće tabu tema. Koliko mi je samo poznanica i prijateljica reklo, i meni se desilo, samo nisam nikom pričala. Nakon objave, odgovori koje sam dobila bili su različiti, uglavnom su žene osjetile slobodu da podijele sa mnom neke izazovne situacije sa kojima se susreću, od kojih neke bliske temi o kojoj sam pisala, ali većinom ne. Najveća radost kada je u pitanju pisanje kolumni uopšte je to što sam već nekoliko puta dobila feedback u vidu poruke: „Baš mi je trebalo ovo da pročitam“.

Koja je najhrabrija stvar koju si uradila do sada?

Moj muž Todor kaže, to što sam se udala. (smeh)

Za mene jedina hrabra stvar koju sam uradila je odluka da budem to što jesam, a onda i

sve konkretne promjene nakon te odluke. Ono što je konstanta u mom životu, je činjenica da volim izazove. Upitno je da li me u te izazove gurne hrabrost ili glupost, ono što je važno je da isplivam. Tako da ne znam da li je glupo ili hrabro što odlazim na studije prava u Rim, na italijanskom jeziku, a u tom trenutku jedino što znam da kažem je Buongiorno. U momentu kada imam stabilan posao u profesiji, tokom godišnjeg odmora oprobavam se kao Chef kuhinje na privatnom brodu za 10+ ljudi, bez ikakvog znanja i iskustva kada je u pitanju kuvanje za više od 4 osobe. Lista takvih situacija je predugačka.

Jedna od avantura o kojima si nedavno pisala je bilo i plivanje sa ajkulama, koje si simbolično opisala kao test za suočavanje sa strahovima na mnogo širem planu od ove situacije. I šta su te to ajkule naučile?

Citiraću par redova baš iz kolumne: Prvo žmurim, a onda, prije ili kasnije, otvorim oči. Da li strah tada nestaje?

Naravno da ne. I dalje vlada trenutkom. Strah prolazi onda kada shvatim da ga sama podstičem. Strah se hrani mislima o krajnjem ishodu, potencijalnim razvo-

jem situacija. Željom da imam kontrolu nad svojim životom. Jer ko će, ako ne ja. Umorim se, i onda pustim. Pustim život da se dešava. Pustim strah da ispari. E, onda postajem radoznala. Da li sam plivala direktno u smjeru ajkule da bih joj videla oči, usta i zubiće? Naravno. I bila sam presrećna zbog tog bliskog susreta. I desilo se ono najvažnije – osjetila sam, i svoje i njeno prisustvo. Kao inače u životu, nemam puno vremena da procesuiram ono što se desilo, jer postoji sledeća stvar koja me čeka. Posle susreta sa ajkulama, znala sam da mi u narednom periodu ništa neće biti strašno. Zanimljivo je da jednom kad prevaziđeš strah, dugo mu treba da se ponovo vrati. Možda sledećeg dana suočavanje sa strahovima neće biti jednako izazovno, ali, sada barem sa sigurnošću znam da je sve čega se bojim strašno dok mu ne priđem dovoljno blizu da postane zabavno.

Kome se obraćaš kada nisi „sva svoja“?

Samoj sebi. Pišem. Pokušam da pomoć i odgovore nađem u dubinama duše.

Ako baš imam potrebu da se obratim nekom, to najprije bude Todor. Ako je on nedostupan, to bude psihoterapeut, mama, najbliži prijatelji.

Na koji način nagrađuješ sebe?

Do skoro nisam znala na zdrav način da se nagradim, nego kad pregorim, onda to bude neki, i ne baš pametni šoping ili prejedanje. Čini mi se da polako učim da je najveća nagrada koju sebi mogu da priuštim odmor kad god to poželim.

Preporuči nam dobru knjigu/film/seriju/podkast/blog.

Trilogija Brda od pelina od Jasenke Lalović. Sve tri knjige su na mene ostavile najjači utisak u poslednje vrijeme.

Serija The Bear . Domaći film Izgrednici. Skoro sam slušala podkast Sinergija centra sa Tamarom Kojić, za mene je taj podkast bio sve što mi je trebalo da čujem. Mislim da ne postoji blog koji redovno pratim, umjesto toga preporučila bih sadržaj @ivo_zinee na Instagramu ili TikToku (tu je aktivniji). Svaki put kad naiđem na njegove videe na jedan poseban način mi uljepšaju dan.

Leto je, vrelo je a ti voliš da se igraš u kuhinji i srasla si s morem. Kakve lagane, letnje recepte za jednostavne recepte na moru, odmoru i u gradu bi

nam predložila? Hajde može i Todor da pripomogne.

Neka to budu recepti koje sam dijelila na mom profilu:

Zapečeni Camembert Sir, Lisnato tijesto sa brusnicama, pinjolima i brie sirom, Sicilijanska Pasta sa inćunima, Pasta al Limone i Karamelizovane breskve sa sladoledom.

Smućkaj nam letnji meni za dan po tvojoj meri. Gde nas vodiš, šta ćemo da klopamo i kako ćemo provesti dan?

Ovako, neka to budu dva dana. Jedan intenzivni, a drugi malo laganiji.

Intenzivni dan počinjemo rano ujutru u Ulcinju u Higo restoranu, uz kafu i doručak, u hladu, gdje se miješaju miris morske soli i borova, a pogled na more je savršen. Onda vas vodim starim putem prema Virpazaru, do vidikovca gdje se pruža pogled sa jedne strane na Skadarsko jezero, a sa druge na more. Ručamo u Starom Baru, u ćevabdžinici Dino, gdje jedemo moj omiljeni specijalitet, marinirani plavi patlidžan. Nastavljamo

vožnju, uz pauzu iznad Svetog Stefana jer se sa vidikovca kod Crkve Svetog Save pruža najljepši pogled tog dijela primorja. Nastavljamo put prema poluostrvu Luštica, gdje u selu Klinci pravimo pauzu uz čašu domaćeg vina. Na Rosama večeramo mušlje na buzaru. A kad smo već stigli do Rosa, tu i ostajemo. Sledeći lagani dan započinjemo kafom na Rosama, a onda kupanjem na Rtu Veslo, a ostatak dana provodimo na Mirištima, obilazeći Tvrđavu Arza, a zatim i Mamulu, i dan završavamo vra-

ćajući se barkom u Herceg Novi. Mislim da taj lagani dan zaslužuje jednu baš dobru domaćinsku riblju večeru u konobi Škver. Oni koji se pitaju šta je bilo sa kolima koja su ostala na Luštici. Po njih ćemo trećeg dana. (smeh)

Kako miriše i zvuči tvoje leto?

Ovo ljeto mi miriše na miks crvenog bibera, pralina, ljiljana i vanile, uz malo sandalovine. Tako ja mirišem. A ovo ljeto mi miriše najviše na bosiok. Dok je do maksimuma pojačan Lewis Capaldi - Someone you loved, na repeat, a prije spavanja se nekad provuče Calcutta e Francesca Michelin - Io non abito al mare.

Kome poklanjaš more?

Poklanjam more mnogima, po osjećaju, i čini se da mi to do sada dobro ide.

Bar, Rim, Majami, Beograd, Tivat, Herceg Novi šta svi ovi gradovi za tebe prestavljaju, gde si najviše svoja i gde je dom?

Jednom mi je draga osoba rekla, ne postoje granice, postoje samo usputne stanice. Ja u svemu nađem dom. Vrlo sam prilagodljiva, nekad mi smeta to, jer se pitam da li mi je zaista negdje lijepo ili sam ja samo pronašla hiljadu i jednu stvar zbog koje želim da mi bude. Gdje god bih živjela, pronašla sam djelić pripadanja, i osjećaj doma. Čini mi se da još uvijek ne postoji mjesto koje osjećam kao dom, osim činjenice da dom bude gdje god smo Todor i ja zajedno.

U Baru sam se rodila, i to je posebna veza. Ja odrastam, a on kad mu se vratim uvijek bude drugačiji, i to me rastuži. Voljela bih da je uvijek ostao isti kao kad sam bila mala. U Rimu sam naučila puno o prijateljstvu, i taj grad, od tre-

nutka kada sam poletjela iz Podgorice, doživljavam zajedno sa jednom prijateljicom. Ona je tamo ostala, i za mene je Rim naš zajednički grad. Majami, moj prvi odlazak preko okeana. Tada nisam shvatala da nije važan grad, već ga čine ljudi i mjesta koja po svom nahođenju posjećuješ. Ljutila sam se na grad, a zapravo sam na sebe bila ljuta, jer sam vidjela samo ono što mi smeta. Beograd me prigrlio. Tu sam se osjetila kao kod kuće. Nisam, kao na drugim mjestima imala taj osjećaj kao da sam u gostima. U njemu počinje Todorov i moj zajednički život. Zajednički prijatelji. Sigurna sam da će uvijek biti moja druga kuća, gdje god me život bude odveo. U Tivtu sam oduvijek željela da živim, on je u mojoj glavi bio idealno mjesto za život, ali Herceg Novi, koji nikad nisam primjećivala, mjerkao me iz prikrajka i čekao svoj trenutak. Na ljeto prošle godine smo mu prvi put došli, i od tada flert ne prestaje. Ja kažem da ga ne volim i da mi se ne sviđa, a on mi da hiljadu i jedan razlog zašto treba da bude moj grad. Ko zna šta će se u budućnosti desiti, a ja sam otvorena za sve opcije, gdje god su Todor i psi, tu je dom.

Kad su putovanja u pitanju, koje su tvoje omiljene destinacije?

Želim se vratiti u Oqunquit u Mainu i u Boston, a onda i odraditi roadtrip po Americi. Hrvatska je jedna od mojih omiljenih destinacija u Evropi. Jako volim Prag, bajkovit je.

Podeli sa nama jedan svoj san kome ćeš u ovoj godini dati krila.

Da ove godine konačno upišem edukaciju za psihoterapeuta. Kad god pomislim na to, ono što osjetim vrati me u djetinjstvo. Radujem se procesu. Ne mogu biti potpuno sigurna u rezultat, ali instinktivno, to je moj dream job.

Putovanja

foto: Saul Leiter (Howard Greenberg Gallery)

Piše: Katarina Đošan @eutanazija8

Koncept održivog putovanja dosta se spominje u poslednje vrijeme, čak je i Booking, vodeća platforma za rezervaciju smještaja širom svijeta, uveo program

„Održivo putovanje“ odnosno oznaku za objekat/jedinicu koja se pridržava

ekoloških načela u načinu gradnje, održavanja i funkcionisanja. U Srbiji oko

1400 smještajnih jedinica na Bookingu nosi ovu oznaku, bilo da su u početnoj fazi „održivog“ ili objekti sa jasnom filozofijom rada. Iznenađujuće je da su objekti koji su dobili titulu održivih na našim prostorima nerijetko veliki hoteli i objekti od kojih to ne bismo očekivali. Kada pomislimo na održivo putovanje, prvo nam na pamet padaju „osnovne“

stvari, poput kupljenja đubreta za sobom, razmišljanje o alternativnim na-

činima prevoza (manje emisije štetnih gasova), biranje smještajnih objekata koji podržavaju reciklažu, i tako dalje. Međutim, stvar je još mnogo dublja i kompleksnija od toga, zato me i jeste iznenadilo da su veliki hoteli (uglavnom u Beogradu i na atraktivnim lokacijama) na jednoj takvoj platformi dobili titulu održivog. Činjenica je, da ti osnovni kriterijumi, koji se uglavnom odnose na smanjenje potrošnje, reciklažu, refill i slično jesu zadovoljeni, ali da li je to dovoljno da bi se neka smještajna jedinica nazvala održivom, odnosno da li je taj sistem zbog toga ekološki osviješćen i koristan? Zapravo, jeste, jer termin „održivo“ (sustainable) znači upravo to – ne rabiti resurse do iznemoglosti, i pronaći alternative sa tim u vidu. Ali termin „ekološki“, koji Booking sa razlogom ne koristi, uključuje u sebe mnogo

više aspekata, i mnogo ozbiljnije razmatra probleme u kojima se nalazimo. Za početak, jedan luksuzan hotel, koji po tipu, izgledu, ponudi, i cijenovnom rangu ne može ništa da ponudi većini svog lokalnog stanovništva, pa čak ni privid „domaćeg“ strancima, ne može spadati u kategoriju ekološkog smještaja. Iz prostog razloga što to „ekološko“ ne računa samo na potrošnju, i na neke imaginarne ljude u budućnosti

kojima treba ostaviti ono što je i nama dato, već na ljudstvo u smislu ljudi sada i ovdje, lokalnog stanovništva, ljudi koji na određenom prostoru borave i koji na određen način nekome drugom ko im dođe u goste mogu nešto da pruže. Iako uviđam značaj održivog putovanja kao takvog – ono je u osnovi čisto, ili bi trebalo takvo biti, za mene je mnogo bitniji „eko“ momenat, koji uključu-

je lokalce, koji je prilagođen sredini, a odnosi se na trenutno stanje i koji je živi pristup naspram održivog pristupa. On takođe mora biti dostupniji ljudima najrazličitijih potreba i mogućnosti. Ne radi se o tome da mislim da cijena jednog sveukupnog „živog“ putovanja mora da bude niska, ali cijene, krenimo od toga, moraju biti razumne u odnosu na prostor u kome živimo i na koji dolazimo. Ali, svima je poznato da se naše stanovništvo mahom ponosi time što strancima naplaćuje „poštene“ cijene u skladu sa njihovim standardom, a ne našim; ona srpska gostoljubivost istopila se sa prvom navalom Rusa a bahatost se, naravno, nije zaustavila na tome, pa je sada teško naći pristojan a kamoli kvalitetan smještaj za pristojan novac, bilo da ste lokalci ili ne. Ali o tome drugom prilikom.

foto: Eric Rophmer

Putovati ekološki, dakle, ne znači samo putovati uz minimalnu potrošnju, nego imati u vidu i lokalno stanovništvo, i lokalne potrebe, uz nekakav efekat koji na kraju iz toga treba da proizađe (ne mislim na efekat u materijalnom smislu). Ekološki putovati ne znači putovati samo u mjesta u prirodi, na selo, u planine, već podrazumijeva poštovanje svega što nas okružuje, na lokalnom nivou i u datom trenutku. To uključuje, svakako, i smanjenju potrošnju (birati gradski prevoz umjesto automobila

posebno ako putuje samo dvoje ili troje ljudi, iznajmljivanje bicikla ukoliko ima mogućnosti za to, pješačenje, birati smještajne jedinice koje koriste reciklirane materijale, vodu i struju iz održivih izvora, nošenje svog pribora za hranu umjesto kupovine plastike, i tako dalje) ali i aktivno učešće u lokalnoj zajednici koju ste posjetili (podrška lokalnim kulturnim događajima, malim proizvođačima, domaćoj hrani i lokalnim specijalitetima, uzdržavanje od kupovine gomile nepotrebnih, fabrički rađenih suvenira, opsesivno fotografisanje umjesto razgovora sa ljudima koji

tu žive, i da, zatražiti dozvolu za fotkanje lokalaca u svakodnevnim poslovima. Ponekad je za dobar učinak i pomoć lokalnoj zajednici dovoljno samo se iskreno zahvaliti, ili napraviti neki oblik razmjene ideja, dobara, i tome slično. Hoću da kažem, kupovina nije jedini način da nekoga podržite, mada je u današnjem društvu teško preživje-

ti ukoliko se ne poštuju pravila kapitalizma. Međutim, ukoliko već moramo i osjećamo potrebu da trošimo „viška“ novca na putovanjima, lijepo je time pomoći nekoga ko se bavi nečim ličnim – ručno, originalno i jednostavno.

Mi često imamo potrebu da se potpuno izmjestimo iz svog okruženja da bismo mogli potpuno da uživamo u odmoru. Isto tako, u društvu vlada pritisak da mora da se putuje daleko, da bi se to uopšte u nešto „računalo“. Znam toliko ljudi koji gotovo sa žaljenjem u očima gledaju u tebe ako kažeš da ljetuješ u

Crnoj Gori. Skoro mi je prijateljica pričala da je od druge prijateljice dobila „pohvalu“ što joj nije glupo da za odmor ne putuje nigdje van Srbije, budući

da će je svi ispitivati gdje je bila i šta je vidjela. Odmor je postao tema za dokazivanje i pokazivanje, što je i logično budući da su upravo vrijeme i novac odvojeni za odmor onaj višak kapitala koji će pokazati ko je ko i koliko je ko jak u kapitalističkom, konzumerističkom društvu u kakvom živimo. Realnost, barem u Srbiji, malo je drugačija, i svako od nas zna barem nekoga ko je digao pozajmicu da bi otišao na ljetovanje i time zadovoljio društvene norme, a istovremeno i potrebu da bude u igri.

Zašto je tako strašno ljetovati u Srbiji? Nema mora, doduše, ali ima toliko toga drugog. Većina ljudi u našoj zemlji nije ni površno obišla druga mjesta u svojoj najbližoj okolini, a kamoli da neko iz Vojvodine pravi ture po jugu, i ljudi iz Zapadne Srbije da provire na istok (čast izuzecima). Ne govorim to iz neke nacionalističke pobude, nego prosto, prirodno je upoznati se sa svojim okruženjem, osjetiti raznolikost u svojoj državi, popričati sa ljudima koji na dnevnom nivou prolaze kroz slične stvari, ali na drugačiji način. Uostalom, podržati festivale, koncerte, predstave, izložbe, skupove, neformalna druženja, lokalne umjetnike i prodavce,

radnike, prvenstveno jer je zabavno, jer je dovoljno blisko, a opet dovoljno nepoznato da možemo da se izmjestimo iz svoje svakodnevice. Putovanje je uvijek izmiještanje (otuda onaj citat na početku teksta), a ovdje dajem napomenu: ne kao bijeg nego posmatranje nečeg kakvo jeste, eno ptice, eno nečije kuće. Izmiještanje ne iz prostora, nego iz sebe, tako da nepristrasno možemo sve oko sebe gledati okom djeteta na jedan sjajan, svjež način. Naravno da je to lakše učiniti negdje tamo, ali ponekad je dovoljno i samo promijeniti ulicu kojom ideš na posao, bukvalno. I lijepo je, stvarno, stalno biti na putovanju. Znam da je kliše, ali putovanje je zaista najprije stanje uma, koje se vježba i uči i usavršava. A za posebna iskustva, poglede, izlaske i zalaske sunca, šetnje po šumi, kupanje u rijeci, hodanje po travi (bosi, nego kako), nije ni potrebno preći mnogo kilometara, a samim tim, ni potrošiti mnogo novca. Nema sumnje, i uz sva poskupljenja smještaja u Srbiji, i dalje nam je, naročito imajući u vidu cijenu koju inače damo za sam put, to najpriuštivija opcija za putovanje. I zbog toga što je to tako, odmor ne mora da traje po 15 dana u jednom

mjestu, nego može da traje cijele godine – dnevni izleti, vikend odmori, nedelje odmora (kao nekada raspust kod dede i babe na selu). Ako sve mudro osmislimo, a opet ako se ostavi dovoljno prostora za lutanje i slučajna mala otkrića, može da bude prelijepo. Naravno da je divno putovati u druge zemlje i vidjeti druge kulture, ali da ne biste dizali kredite, i uostalom, da ne biste svoje kudili ili hvalili na neviđeno, počnite od nečega što vam je bliže i lakše. Budite za početak turista u sopstvenoj zemlji.

foto: Giulio Ghirardi

foto: Mark Rothko

foto: Gerhard Richter (Albertina Contemporary)

Putovanje je i mini izlet na koji se polazi biciklima iz grada u prirodu, iz jednog mjesta u drugo. Putovanje je i izlazak iz javnog prevoza par stanica ranije, na mjesto na kom ranije niste silazili. U periodu kada sam tek došla u Beograd, moj način da upoznam grad bilo je nasumično ulaženje u razne prevoze i vožnja do neke meni zanimljive a nepoznate stanice, na mjesto gdje ranije nisam bila. Pješke sam išla do svih lokacija koje su mi poznate, uvijek drugim putem. U velikom gradu kao što je Beograd, koncept putovanja dobija drugi smisao, on je svakodnevica, ako tako želimo da ga vidimo. Međutim, kada se zasitimo gužvi, posla, buke, vreline, i tako dalje, počnemo da gledamo na koja mjesta sve možemo otići dalje. Ali za početak možemo praviti kratke izlete, do jezera u okolini grada, do destinacija na sat vremena, i tako stvarati naviku da u svakom trenutku možemo sebi prirediti mini odmor. Ukoliko i nemamo snage da idemo biciklima ili prevozom, nego koristimo ozloglašeni (a tako nužni) automobil, spakujte u njega sebi drage ljude – osama jeste lijepa, ali lijepo je i dijeliti, i prostor, i gorivo,

i prizore, iskustva. Nemojte zazirati od parova sa djecom, jer djeca su pravo malo blago na putovanjima! Vide stvari koje ste vi zaboravili da gledate, i stalno vas tjeraju da stvarno budete prisutni. Naša omiljena brza destinacija za izvan grada je jezero Trešnja, i Ripanj, malo iza Avale. Nije daleko, nije doduše uređeno, ali nema gužvanjca, i prijatno je kad ideš sa svojom ekipom, mada je ljepše u proljeće nego ljeti (jer nije za kupanje). Kada i te lokalne destinacije prestanu biti dovoljne, onda se upustite u razgledanje opcija koje su dovoljno blizu, da vikend putovanje može biti okej opcija. Mi smo kao tročlana porodica skoro išli do Banje Vrujci, koja je na sat i po vožnje od Beograda, i oduševili smo se. Boravili smo kod prijatelja-naših-prijatelja, u porodičnoj kući sa lijepim dvorištancetom, i imala sam osjećaj da smo boravili na odmoru nedeljama. Vazduh je drugačiji, atmosfera putovanja jednim automobilom za nas pet, usputno stajanje (svako ima svoje slatke potrebe), branje voća u maloj baštici iza kuće, i jednostavne šetnjice kroz mjesto koje zaista nije toliko popularno izletište, mada smo išli kada je

vrijeme bilo ljetnje nestabilno, što je, ako se mene pita, veliki plus. Ukoliko želite do kraja da uživate u blagodetima nekog mjesta, lijepo je ipak ne ići u jeku gužve, pa pustiti i da priroda odradi svoje. Nakon toga, kada dođe vrijeme za pravi odmor, isplanirajte duži odmor tako da možete da mijenjate mjesta usput, da pravite mini ture, umjesto da zasijedate u jednom mjestu. Dok nismo

dobili bebu, putovali smo prevozom i kampovali, uz poneko stopiranje (fun fact: jednom su nas ljudi vidjeli s rancima na leđima na pumpi i obratili nam se na engleskom jeziku – taj vid putovanja nekako povezujemo sa strancima). Jedne godine smo išli u Crnu Goru da radimo i živimo u divnom malom gradiću Risan na četiri mjeseca, pa smo od bivanja strancima ubrzano prelazili put do postajanja lokalcima, što je jako uzbudljivo iskustvo. Ta vrsta slobode zaista je, za većinu ljudi, vezana za život bez djece. Imate mnogo više slobode u odabiru načina putovanja, smještaja i iskustava. Odgovoran si samo za sebe i to je ogromna razlika. Tokom studiranja sam više puta putovala samo stopiranjem, noćila „švercovanjem“ po studentskim do-

foto: KRISTIAN KREBS

foto: Matisse, public Domain photo

movima u drugim gradovima, smjestila bih se kod nekog-nečijeg, i preko couchsurfing-a kada sam putovala po Evropi. Moja iskustva su bila prelijepa, uz prethodan odabir ljudi-domaćina koji su na tim platformama bili verifikovani, sa dosta pozitivnih ocjena, i tako dalje, a svakako nisam imala ni neki strah kada bih se upuštala u neku avanturu, samo uzbuđenje i priličnu otvorenost.

Međutim, to nije za svakoga, i nije lak korak za odlučiti se, pa čak nije uvijek ni bezbedno, stoga mislim da nije ni fer da takva iskustva forsiram ili hvalim, jer zavise od osobe do osobe, od situacije do situacije. Iz tog razloga, i svega navedenog prije ovoga, osmislila sam neke predloge za smještaj i bijeg od vreve, koji su: na području Srbije; lako dostupni; relativno pristupačnih cijena u odnosu na kvalitet; i za koje znam da su pozitivno ocijenjeni. Za većinu objekata sam prepisala njihovu cijenu za noćenje (Booking, Airbnb, ili njihov zvanični sajt), jer uopšte ne razmatram oglase „na upit“ i „dogovorićemo se“. Ponegdje sam morala napraviti izuzetak jer

sam bila ipak previše uzbuđena da podijelim, šta ću. Takođe, moram da kažem da sam neke inače dobre objekte odbacila iz najužeg kruga jer su cijene bile nenormalno visoke. Recimo, dosta reklamirana Hemp house Homolje, koja iako je arhitektonski (i u smislu održivosti) dosta dobro osmišljena, ima jedan moram reći dosadan, moderno isprazan enterijer (izuzetak su odlične trpezarijske stolice i sto) koji ničim ne opravdava cijenu noćenja od preko 650 dolara, bez obzira na veličinu prostora. Pa čak ni da je savršena! Takođe, izbacila sam i mnoge kućice na vodi (Drina, Perućac), jer ih je mnogo sličnih, iako odlično izgledaju. Isto važi i za A-frame kućice po planinama, naročito na Tari. Ali zato nisam mogla da odolim ni jednoj divnoj verandi!

Lista je dakle lična, moj mali nacrt plana za avgustovski odmor u Srbiji, pa kuda me noge ponesu. Svakako, ljeto će proći, ali onda avantura tek počinje. To želim i vama!

foto: Palais de Tokyo

foto: Smithsonian American Art Museum

foto: Eric Rohmer

foto: Eric Rohmer

foto: Rohmer

foto: Saul Leiter (Howard Greenberg Gallery)

Mene je oduševila masivnost kuće naspram šume, kao da se nadmeću. Ima skakaonicu, buć u prirodu. Možete da se penjete, amaterski ili profi. Tri tipa soba na izdavanje. Čest domaćin joga ritritova, razgovora, učenja, meditiranja. Veranda, naravno. Jedina mana: cijena je na upit.

Ovo je bila ljubav na prvi pogled, za sada platonska. U Zasavici, specijalnom rezervatu prirode na sjeveru Srbije, pa životinjke šetaju ispod prozora. Četiri tipa kućica, za svakoga po nešto. Program „digitalni detoks“. Cijene se kreću od 8000 do 16000 po noćenju (po kućici). Zamjerka: vrijeme za check-in i checkout nije fer u odnosu na cijenu noćenja.

foto: Utopia Climbing Community (utopiaclimbcommunity.com)

foto: Buzzoffski | Rezerviši svoj beg - Glamping u Srbiji

Drina je rijeka mog djetinjstva, pa toplo preporučujem. Apartmani sa spavaćom sobom, kada na otvorenom, i bioskop na otvorenom takođe, veliki plus. Cijene od 9000 din po noćenju (za apartman) do 13000.

Jedna mirna šumska kuća, onako kako zamišljamo šumsku kuću.

Divna okolina, i prijatan enterijer.

Cijena za najam cijele kuće (može stati četvoro ljudi) je 17000 din.

Pomalo mi djeluje kao kič, ali ipak je prezabavno. Meksiko u Zlatiboru. I ima, naravno, verandi na izvolte. Cijene po noćenju (razni tipovi smještajnih jedinica: od šatora i prikolice za noćenje do ful opremljene kućice na drvetu i kolibe sa dvije dvokrevetne sobe) se kreću od 7000 dinara do 19000 din po noćenju za jednu smještajnu jedinicu.

Jedna neobična kućica od drveta i zemlje, u tepisima, starim predmetima, sa divnom terasom, stranci je obožavaju.

Cijena cijele kućice (staju dvije odrasle osobe i eventualno dijete) za najam je 4500.

Jedna od mnogih plutajućih kuća na tim prostorima, ali mi je ipak malo više čučnula nego ostale, vidi se da su pazili o svakom detalju, o utisku.

Cijena na upit.

Moram da priznam, ja sam se zaljubila u crnu boju kućice, pa nikako da je zaboravim. Čisto i paženo. Cijena: oko

10000 dinara za jedno noćenje (cijela kućica, dvije spavaće sobe).

Kuća od blata, trske, i recikliranih materijala! Evo ideje za ekološki turizam. Cijena iznajmljivanja sobe sa bračnim krevetom (potkrovlje kuće) je oko 4500 dinara po noćenju.

Evo je, jedna fantastična veranda na fantastičnoj kućici sa dobrim enterijerom, a tik uz jezero. Meni se jako dopada. Može da stane 6 ljudi, a cijena iznajmljivanja kuće je oko

17000 dinara po noćenju.

Malo na istočnu stranu Srbije, i naravno, Stara planina. Dugo sam zagledala ovu kućicu, i nikako da odemo. A prozori daju savršenu svjetlost, i djeluje tako ušuškano, kao kućica iz bajke. Iznajmljivanje cijele kuće (jedno noćenje) iznosi oko 7000 dinara.

Za ovu smo se ozbiljno zalijepili, ali smo je nešto pikirali za jesen – šteta, pošto velika terasa djeluje idealno za sunčanje. Odličan enterijer, boravak bukvalno među drvećem. Postoji i druga, „betonskija“ kuća za iznajmljivanje od istih vlasnika, takođe odlična. Jako je velika, ima tri spavaće sobe. Cijena iznajmljivanja kuće po noćenju je oko 8500 dinara, što je baš pristojna cijena za sve što nudi.

Jedini A-frame koji sam uvrstila na listu, jer je smješten na obodu bre-

žuljka, tako je dobro čučnuo tu. Djeluje ušuškano i dosta je pažnje

posvećeno sitnicama. Baby friendly. Cijena je oko 12000 dinara po noćenju za cijelu vikendicu (bračni krevet i tri single).

foto: Vacation Homes & Condo RentalsAirbnb

foto: Booking.com

Putovanja

Intervju:

Teodora Kovrlija

@teodora_kovrlija

Fotografije:

Fotografije:

Martina Movrić, Melani Grabar

Mnogi gradovi postaju sve natrpaniji, prljaviji, sa sve više betona jer se zelene površine otimaju od građana kako bi na njima niknula neka nova višespratnica, poslovni prostor ili tržni centar. Od ovakve nasilne urbanizacije nisu pošteđene ni priroda i prirodne lepote, jedan od takvih primera je i ono što se kod nas dogodilo Zlatiboru. Gušimo se u svom tom betonu i ćutke prihvatamo nametnute okvire ponašanja. Onda po-

želimo da se odmorimo van tog betona, da se izmestimo iz pretoplih gradova ali postavi se pitanje gde otići, naročito u sezoni, jer su mnoga mesta postala žrtve masovnog turizma koji pod naletom kapitala guta svaku autentičnost, briše granice privatnosti meštana (sve postaje turistička atrakcija i sve je na prodaju), a priroda se urušava i iscrpljuje jer ona toliki nalet ljudi ne može da podrži i ostane u balansu. Masovni turizam je globalni problem ali srećom nisu sve priče iste i možda ćete reći da je to do nas koji verujemo u bajke i ideju da će se čovek na kraju opametiti

i naučiti da svoj interes ne stavlja na prvo mesto, ali sigurno je da naš optimizam hrane oni koji svojim primerom pokazuju da može i mora drugačije. Mirna, Neven i njihova kuca Likka žive neku drugu priču i neki drugi život, i svojim radom i upornošću bude jedno napušteno malo istarsko selo u kome obnavljaju kamenu kuću po kuću. Oni gostima nude potpuno drugačiji ugođaj jer su u ovu priču uložili svoje emocije, vreme, fizički rad a onda i novac. U prostorijama u ovom malenom selu od svega pet kuća koje su do sada sredili koristili su elemente koje su pronalazili u selu ili šumi koje su zatim popravljali, reciklirali ili apciklirali, trudeći se da naprave dobar balans između prošlosti i sadašnjosti, vrednujući svoje pretke i njihov rad jednako kao i prirodu koja ih okružuje. U nastavku sa vama delim bajku o Trnoružici i dvoje ljudi koji imaju misiju da od zaborava sačuvaju jedno malo selo kreirajući tamo pravi mali raj za sve one koji su željni drugačijih priča i drugačijeg odmora.

Svi znamo za bajku o Trnoružici, ali otkrijte nam kako se vaša Trnoružica probudila, otkud vas dvoje u Mikuličićima blizu Lupoglava?

I Trnoružica i Mikuličići su dio nasljeđa – jedno je obiteljska mala firma s mamine strane a drugo je dio sela s tatine strane. Ni jedno ni drugo nisu oduvijek bili to što su sada, ali ovdje su se spojili i postali divna priča u kojoj smo Neven i ja svjesno odlučili biti njeni sudionici. Ovdje su nekad živjele dvije obitelji istog prezimena koje su, kao što je to svugdje bilo, krenule izvan sela u potrazi za drugim životima. S vremenom selo se zapustilo, ljudi koji su brinuli o svojim udjelima su ostarili i održavanje je jednostavno zamrlo. Kao što to svugdje biva u velikim obiteljima svatko je dobio neki udio. Kroz veoma dug period moji roditelji, a sada i mi, otkupili smo te dijelove i spojili svo nasljeđe u 4 od 5 kuća u selu s pripadajućim voćnjakom, vrtom, maslinikom i izvorom vode. U tih istih nekoliko desetljeća životi su se odvijali van sela a selo je obrastao bršljan i

drača. Kada smo se Neven i ja upoznali i prepoznali zajedničke aspiracije, ideje i želje zajedno smo krenuli u ovu avanturu koja se svakim danom jasnije vidi. Prije preseljenja u selo nismo živjeli u nekoj veoma užurbanoj urbanoj sredini ali velika je razlika između života ovdje i onoga kojeg smo vodili ranije. Dan ima drukčiji ritam, pogledi na lozu, orahe, šljive, vrt i brežuljke daju neku mirniju boju življenja.

foto: Melani Grabar

Reci nam kako su vas vaša prethodna životna iskustva i putovanja pripremila i osnažila za ovu avanturu?

Opremila su nas na način da smo skupili dovoljno stručnog znanja kroz različite poslove, ideje i onu dozu ludosti koju skupiš kad ti dosadi uniformiranost udovoljavanja društvenim i ekonomskim normama jer je nešto isplativije, bolje, ljepše, prihvatljivije – kao sulud primjer da svi gosti žele kuću s bazenom. I sad odjednom svi imaju bazene jer to na tržištu prolazi i to je nekada jedino za čime se vodimo.

Odmicanjem od poznatog shvatiš koliko smo različiti i da postoje drukčiji pristupi i da je ljepota upravo u tome, istražiti što želiš i biti svoj. Vjerovati u sebe, biti ustrajan i strpljiv neke su od najboljih stvari koje sam naučila kroz putovanja. Također, oboje se ne bojimo obima posla i nekako se dobro nadopunjujemo, oboje volimo ovu našu viziju sela i što sve može postati. Neven voli tehničke izazove u građenju i popravljanju, a ja volim organizirati da sve bude iskoristivo i spajati ljude, opcije i ideje kako bi selom protekla nova životna energija a da nije samo za turistički najam.

I posebno mi je drago da dijelim ovo s vama jer mi je Beograd posebno drag.

U njemu sam provela nekoliko divnih godina nakon fakulteta i tamo su se ohrabrile moje unutarnje želje za početkom oživljavanja priče u Mikuličićima.

Kada si mi pisala, rekla si mi da je vaša misija da objekte u selu obnovite i udahnete im novu životnu energiju. Kako je do sada izgledao taj proces i koliko dugo traje?

Cijeli proces traje desetljećima. Moji roditelji su obnovili vanjski dio jedne kuće koja je sada za goste a mi smo prije nekoliko godina sredili unutarnje dijelove te je s time jedna kuća u potpunosti obnovljena, ima kupaone koje ranije na primjer nije imala, a opet smo zadržali sve originalne konstruktivne dijelove (grede, zidove, dimnjake, male prozore…). Postoje ti neki prostori koje smo očistili desetke puta a da radovi u tom prostoru nisu ni blizu završili, i oni dobivaju nove namjene kako trenutna energija sela diktira. Ono što želimo da bude mjesto pripreme, uslu-

živanja i uživanja u hrani trenutno je spremište i radiona za alate i kreativne

projekte. Teško je naći linearan slijed buđenja ovog sela jer on nije započeo jednim datumom, niti jednom odlukom

neke osobe. Puno je ljudi tu dalo svoj doprinos a ono što mi nastavljamo je da obnavljamo štale/staje (koje su bile za prasce, krave i kokoši) te cijeli zeleni pojas koji je predugo bio zapušten.

Jedna od štala je postala multifunkcio-

nalan prostor za druženja i aktivnosti, a druga će pružati skromno wellness iskustvo s bogatstvom pogleda.

Želimo da selo bude mjesto življenja, stvaranja. Da smo u njemu mi ali i ljudi koji požele biti dio toga – kroz odmor, radionice, teambuildinge, mala slavlja, gdje možeš zimi ući u saunu i gledati

foto: Melani Grabar

foto: Martina Movrić

istarske brežuljke, buditi se s cvrkutom ptica, uživati u lokalno uzgojenoj sezonskoj hrani a sve bazirano na temeljima da smo mi dio ove jednakopravne prirodne cjeline i da smo odgovorni za ono kako i šta radimo.

Koji su do sada bili najveći izazovi na putu ostvarenja vaših zamisli, da li ste ih i kako prevazilazili?

Ideja preseljenja na selo, u prirodu postala je vrlo popularna sa sve boljom razvijenošću telekomunikacija i otvaranjem firmi za rad na daljinu, naročito nakon pandemije. Koji su bili vaši razlozi za preseljenje na selo i kako je izgledao vaš put prelaska, imajući u vidu da ste prvu kuću za odmor pod imenom „Lupa” otvorili za posete pre šest godina?

Ideja je došla sama od sebe, znali smo da nam je to cilj ali nismo imali konkretan datum. Kako smo i slobodno vrijeme i blagdane i vikende provodili ovdje, uslijed pandemije počeli smo provoditi još više vremena, jer je odjednom sve stalo i puno toga je postalo moguće odraditi onlajn. Život nam se prije toga odvijao u stalnoj vožnji s torbama s robom, hranom i alatom. I onda se taj prijelaz dogodio glatko, samo smo jednostavno sve manje dolazili staroj kući.

Najveći izazov je bio, i dalje je, organizacija seoskih aktivnosti koje se trebaju napraviti i projekti koje želimo početi a neke i završiti, u kombinaciji s financijskim sredstvima koje najčešće nemamo – zato i radimo sve polako i nerijetko sami. Uspijevamo tako što shvatimo da neke poduhvate ne možemo odraditi jer smo umorni, jer imamo 3 druga zadatka koja su prioritetnija ali ne odustajemo već strpljivo i ustrajno radimo na njima. Imamo pomoć prijatelja koji vole fizički rad i koristimo hladnije periode godine da odradimo teže poslove a poljetno radimo na održavanju cijele cjeline.

Imanje na kojem danas živite je u tvojoj porodici već nekoliko generacija. Koliko su vam priče o precima koji su naseljavali imanje važne i na koji način čuvate sećanje na njih?

Jako su nam važne te priče jer osim što su jako zanimljive, a često i smiješne, one su i malobrojne pošto je većina tih

ljudi umrla baš davno. Meni one nisu bile bliske dok sam odrastala i dolazila

ovdje u ove prostore koji su bili zapušteni i prepuni nakupljenih stvari po filozofiji „trebat će“ dok nismo sami počeli raščišćavati selo, upoznajući i te ljude kroz njihove prostore, dnevne rituale i ekološku svijest koja se mijenjala. Točno se vidi svijest i seoski način rada i razmišljanja prije par generacija kroz

način sječe drveća i kako se koji dio koristio za izradu krovnih i međukatnih

konstrukcija i onu danas. Koliko su više pažnje obraćali na mjesečeve mijene, dijelove godine kada se što sadi, kada i za što se koje drvo siječe, upotreba lokalnog kamena za izradu kuća. I ono generacija prije nas – gdje se prijelaz na novije modernije kućanske uređaje starih riješavalo tako da se zakopalo ili jednostavno odbacilo u šumu. Na neki način imam osjećaj da mirimo generacije i njihove živote i priče time da vraćamo svijest života s prirodom u današnji kontekst, da njegujemo tradiciju života, filozofije i autohtone gradnje s prednostima ovog vremena. Prisutnost u nekim radovima od ranije nećemo

možda nikad više dosegnuti jer pristup

životu se mijenja (kao izrada svega dr-

foto: Martina Movrić

venog od samog početka) ali u nekim dijelovima želimo očuvati povezanost s prošlošću. Tek odlukom da živimo ovdje počele su priče o ovom mjestu dolaziti do nas kroz ljude koje su živjeli ili boravili ovdje kroz svoje odrastanje u selu, tako da neke od priča dijelim kroz crtice na društvenim mrežama, a većinu njih kroz prostor i ono što je ostalo iza tih ljudi – kamene građevine, slike, alat, suhozidi, životinjska pojilišta na podzemnom izvoru. Sve tu to nasljeđa koja bivanjem ovdje ožive i nastavljaju svoje postojanje.

Svi objekti koji su danas u upotrebi Lupa, Rose i Puhovski obnovljeni su upotrebom lokalnih materijala, puno toga ste apciklirali, popravili i to je svakako mnogo lepši, autentičniji ali i duži i teži put. Da li ste u tom procesu imali pomoć?

Naravno da smo imali pomoć jer u tom periodu Neven i ja se nismo još znali i te veće građevinske radove su odvili drugi ljudi. Unutrašnjost je pomirenje novog i modernog i apcikliranog i udomljenog. Puno je detalja koji su bili ostaci od ne-

kih prethodnih projekata i onda nam

Melani Grabar

se upali kreativni kliker i napravimo recimo uzglavlja za krevete od podnica, ogradu od bočnog dijela kreveta na kat, rukohvat od par vijaka, matica i obične letve. Puno ukrasa (staklene boce i emajlirano posuđe kao vaze) nađem u šumi od odbačenih stvari koji su ranije ljudi odbacivali jer nije postojao legalan način zbrinjavanja otpada a niti svijest o zagađivanju nije postojala. Puno stvari je spašeno od propadanja na samom imanju a meni ionako te stvari imaju veći šarm od onih kupljenih u dućanu. Imamo prijatelje koji također vole apciklirane stvari, pa si često razmijenjujemo informacije i kontakte za sitnice koje su nam potrebne. Također, apartmane krase i slike prijateljica koje su umjetnice i mogu se kupiti kao poklon/ suvenir. Drag mi je osjećaj kada ljudi kažu da se u tim prostorima osjećaju ugodno i pitaju za raznorazne detalje i odaberu baš nas jer već kroz same slike nudimo drukčiju estetiku interijera.

Ovog meseca kao i svake letnje sezone mi koristimo priliku da naše čitaoce podsetimo na značaj sporih, održivih putovanja. Reč održivo, danas se zaista olako koristi, i mnogo je više od

nekakve značke na nekom smeštaju. Šta održivost u praksi znači za vas dvoje i vaš način bavljenja turizmom?

Često na društvenim mrežama koristim hešteg #slowvillage #slowstay jer primjećujem da ljudi koji ovdje dođu prepoznaju potrebu da zastanu i da samo budu, da osluškuju i da se prepuste usporavanju koje je potrebno u ovom moru adrenalina, užurbanosti, moranja, nastojanja da svega bude

više. Mi smo se jako umirili ovdje i prilagodili prirodi – vremenskim uvjetima, sezonama (kada je kiša možemo raditi nešto unutra a ne moramo ništa, kada je hladnije radimo teže stvari poput košnje, sječe, fizičkih radova, kada je ljeto beremo plodove svog rada, i onog poslovnog i onog u šumi i vrtu). Rekla bih da je održivo ono što je odgovorno prema svim sudionicima ekosustava i okoline koja nas okružuje a opet i ono što može dugoročno postojati bez štetnosti po okolinu (nas, bilje, životinje, vodu, zemlju…). U praksi ovog malog sela to bi bilo očuvanje autohto-

nih istarskih kamenih kuća, korištenje eko proizvoda za čišćenje prostora za najam (lokalni eko brend bez toksina

koji utječu na endokrini sustav) i održavanje koji nisu štetni (sami radimo tekućinu kojom špricamo vrt i masline da ih ne napadaju uši i ostale male napasti), mozaička košnja trave gdje svaki put puštamo dijelove s cvijećem i biljem za oprašivače, korištenje što prirodnijih materijala u apartmanima ali i drugim građevinama koje kreću svoj put obnove i buđenja, sadnja biljaka koje ne zahtijevaju preveliku količinu vode dok ne riješimo navodnjavanje s podzemnog izvora, skupljanje kišnice za zalijevanje postojećeg, podrška malih poduzetnica, kreativaca, uzgajivača hrane te oni koraci koji kreću od nas samih – da stvaramo što manje plastike, kompostiramo, biramo kvalitetniju odjeću koja će trajati godinama i desetljećima. Tu su i planovi samodostatnosti kroz solarne panele kako bi selo koristilo obnovljive izvore energije da smanji troškove za budućnost. Održivi pristup unosimo i u doživljaje koje kreiramo tako su recimo piknik košarice u potpunosti plasticfree, sva hrana i piće je zapakirano u staklenoj ambalaži ili na tanjurićima.

Vaše domaćinstvo je dobilo oznaku

Consumeless. Šta to podrazumeva?

To je oznaka projekta u kojem sudjeluje više regija kako bi potaknuli zajednice, gradove, smještajne kapacitete (od hotelskog naselja do privatnog smještaja) ali i putnike i lokalno stanovništvo da budu umreženiji u dobrim praksama

održivosti. U našem slučaju to znači više odgovornih strana – da i mi i gosti sudjelujemo u njihovoj upotrebi. U praksi

je to ovo - da imamo niskoenergetske žarulje, da se prostori hlade i griju po potrebi, tipkalom na vodokotliću da postoji opcija veće i manje potrošnje

vode, selekcija otpada s kompostiranjem, da pružatelj usluge aktivno sudjeluje i pruža informacije o mjestima

lokalnih doživljaja kroz hranu, događaje i aktivnosti. Ima tu toga još ali sve se svodi na to da se smanji trošak i negativan ekološki otisak. Naravno da tu ima prostora za napredak i kvalitetnije promišljanje ali smatram da ove smjernice možemo sami nadograditi indivi-

dualnom odgovornošću i kreativnošću u odnosu na vlastite mogućnosti i želje.

foto: Melani Grabar

Iako dovoljno udaljeno da bi ponudilo istinsko uživanje u netaknutoj prirodi, vaše selo ima vrlo dobru lokaciju budući da se peške, biciklom ili vozom može puno toga obići, kako bi naše putovanje imalo što manji negativan ekološki otisak. Koje su to najzanimljivije rute i tačke na koje šaljete vaše drage goste?

Ne bi rekla da je ovo i ono što nas okružuje netaknuta priroda, možda više nastojanje da bude što manje pod utjecajem raznoraznih zagađivača na koje smo oguglali i koji su nam u par generacija postali dio svakodnevnice i da ga vratimo na svoje prirodnije postavke.

Ono što nam daje pozitivan feedback su ljudi koji cijene ovu estetiku i trud, te životinje (pčele, jeleni, srne, zečevi, divlje svinje, lisice, sve bube i ostale životinje) i biljni svijet koji su dio ovog suživota.

Ljudi često biraju put vlakom, a dođu nam i oni koji putuju pješke ili biciklama.

Oni koji dođu autom rado biraju istražiti

što ovaj kraj nudi na razne načine. Ovdje ima puno pješačkih staza različitih razina kompleksnosti. Stazom Aurania

prolazi se kroz proplanke te 2 mjesta

koja su strateški bila bitna u prošlosti

a u jednom od njih pruža se predivan

pogled na planinu Učku gdje postoji i mala konoba s domaćom hranom. Učka s druge strane ima pregršt staza gdje se može krenuti s plaže i završiti uspon na 1401m nv ili proći kroz malo vlaško mjesto s muzejom koji nudi informacije o kulturi i običajima te male zajednice i krenuti putevima kontrabande (švercanja) preko Učke do primorskih mjesta Kvarnerskog zaljeva. Jedna od najpoznatijih staza je staza 7 slapova koja u malom selu Kotli podsjeća na turske Pamukkale. Druga planina koja nas okružuje je Ćićarija gdje staza do Žbevnice vodi do pogleda na Istru, Alpe, Kopar i

Trst. Bogatstvo ponude je veliko i svakoj osobi preporučamo ona mjesta i doživljaje za koja pokažu interes. Željeznička postaja je blizu pa se onda može uživati u putu skroz do Pule a mogu se i unajmiti električne bicikle koje općina ima 2 na raspolaganju te povezati put vlakom od kuda svatko može birati neke svoje puteve.

Kakve sve radionice i druženja organizujete i kako ste zamislili društveni život vaše Trnoružice?

Aktivnosti Trnoružice i ovog sela usmjerene su na domaće i strane goste, te

njene posjetitelje koji su privučeni različitom ponudom koja diše sličnom energijom – njegovanje blagodati prirode. Želja nam je da je selo aktivno, ne samo za nas, kroz cijelu godinu. Za sada organiziramo piknike uz nježne DJ zvuke na kojim se dobije piknik košarica puna domaće hrane s puno sastojaka iz našeg sela, piknik dekica na livadi/pod maslinom/u vrtu gdje možeš uživati u ptičjem pjevu, bosom hodanju, plesanju ili spavanju. Počeli smo s radionicama koje se odvijaju jednom mjesečno a neke od njih su vezane za vege i vegansku pripremu namirnica a neke za bojadisanje prirodnim bojama na prirodnim tkaninama. Sve aktivnosti su za mali broj ljudi jer je selo malo i voli individualan pristup. Također, selo se može unajmiti i cijelo kroz smještaj, hranu te dodatne prostore za namjene teambuildinga, djevojačkih zabava, ženskih vikenda, yoga&ayurveda retreatova i malih slavlja poput boutique vjenčanja. S ljudima s kojima radimo i organiziramo aktivnosti dijelimo sličan način razmišljanja i organski uzemljeni pristup i taj bitan dio predstavlja užitak.

Turizam je samo jedan deo vašeg posla, naime osim o obnovi kuća, imanja

foto: Melani Grabar

i gostima, vi brinete i o maslinjaku koji broji više od 50 stabala maslina, hrastovoj šumi i izvoru planinske vode koji je na imanju. Ispričaj nam malo više o vašoj ulozi čuvara Trnoružice.

Moji su roditelji zasadili maslinik prije dvadesetak godina kada to nije bio baš običaj u ovom dijelu Istre. Nedavno mi je rekao jedan čovjek (koji nam je pokazivao kako se režu masline) - „ne mogu se banane saditi na Učki” ali pokazalo se da im ovdje baš prija. I tako smo zasadili još novih maslina koje su okružene hrastovom šumom i na taj način se brinemo i za jedne i za druge, da svi imaju dovoljno zraka. Dolaze nam u maslinik i srne i lanad koja se skriva u dubokoj travi pa pred košnju

prolazimo polako kako ih ne bi ozljedili. U masliniku raste puno ljekovitog bilja koje sušimo za čaj, a same masline štitimo na način da beremo bilje i pustimo da ustoji u vodi i onda ga time špricamo. Radimo tako godinama i mi smo zadovoljni djelovanjem pogotovo jer ulja imamo malo i samo za osobnu upotrebu. U blizini je i podzemni dio vode gdje su se prije seoske životinje

dolazile napajati, a tu vodu su koristili i stanovnici dva sela. Želja nam je da ga uredimo još više pošto se godinama zapustilo. Danas tu imamo klupice i stoliće od srušenog stabla ako netko želi uživati u blizini ove ledene vode.

Da li vam pored vaše kuce Likke još neke životinje prave društvo na imanju?

Trenutno je Likka jedina domaća životinja i seoski čuvar. Budu tu i vikend pseći prijatelji koji obožavaju trčati ovuda i njuškati. Uskoro krećemo s izradom kućica za koze i koke koje se nadam da će doći s jeseni. Već imamo volontere prijatelje koji će nam u tome pomoći ali i one koji će pomoći u maženju i biranju imena kada jednom dođu ovdje. Svjesni koliko obaveza i odgovornosti imamo za početak će to bit tek 2 koze i nekoliko koka ali smo otvoreni za opciju da budućnost donosi nešto više. Na taj način će nam pomoći održavati zelene površine pod kontrolom i vjerujem da će im biti lijepo tu s nama. Nedavno su nam se doselile i pčele pod krov pa se nadamo se da će kad ih uspješno izvučemo ostati živjeti blizu nas u košnicama.

Imajući u vidu da imate puno posla, zanima me na koji način postižete zdrav balans, da li odvajate vreme za sebe, za uživanje u sporim ritualima i prisutnost u momentu?

Uspijevamo, da. Pogotovo jer smo iskusili prije preseljenja na razne načine i burnout i metabolički stres ali i fizičke ozljede od preforsiranosti. Još uvijek učimo postaviti zdravije granice i ne prejerati ali mislim da već jako dobro prepoznajemo početak paljenja onih unutarnjih lampica i onda stanemo.

Ovakav način posla i života uglavnom

ne zna za radne sate, i u tome je i prednost i mana. Ima dana koji su jako dinamični i teži ali onda dođu i oni gdje je sve lakše i sporije, i u tome je ljepota, jer ni jedan dan nije isti a stigma „ponedjeljka” ne postoji.

Koji period godine je najlepši na imanju, kada vas troje najviše uživate?

Svaki period je predivan i nosi neke svoje posebnosti. Ljeto je toplo, sve se brzo suši, dani dugo traju ali produktivnost je smanjena. Proljeće je buđenje svega, u nama i u prirodi i ono je

foto: Martina Movrić

najljepše (po meni) za turistički boravak ovdje jer i dalje nudi sve čari svježih noći, toplijih dana i živost plodova u stvaranju. Jesen nosi pripremu za zimu, dobru organizaciju i promišljanja kako što napraviti boljim i onda kada dođe zima koja ovdje nije jako hladna tada krenu veći radovi koji sa svojim kratkim dijelovima svjetlog dana pruža efikasne sate vani u radovima i tihe duge večeri uz peć. Najveće odnosno najvidljivije stvari napravimo zimi poput krova na štali ili čišćenja šume onda kada je od opalog lišća providna. U zimskim mjesecima također primamo volontere koji su voljni pomoći kroz nekoliko dana, jer bez obzira koliko se trudili biti razumni s radovima buđenja uvijek imamo neke stavke koje dočekaju nove sezone neostvarene.

Za sam kraj, recite nam kako naši čitaoci mogu da dođu i upoznaju se sa vama, vašim lepim zaseokom i pričama koje u njemu stvarate?

Ljudi nas mogu upoznati uživo dolaskom u ovo malo selo koje nježno čuvaju planine Učka i Ćićarija, da li kroz rezervaciju smještaja putem Airbnb platforme ili direktnim javljanjem nama (na mail lupa.istra@gmail.com). Također, na našim profilima Trnoružica doo na Fb i Ig-u mogu osjetiti dio svakodnevnice te popratiti aktivnosti koje organiziramo i priključiti nam se. Ukoliko nas želite posjetiti u hladnijim mjesecima slobodno nam se možete pridružiti u nekoj od radnih seoskih akcija. (smeh) Radujemo se svim novim upoznavanjima i procesima!

foto: Martina Movrić

foto: Melani Grabar

Putopis

Piše: Vesna Belušević

Fotografije: Radoje Belušević

Monemvasija je najstariji, u kontinuitetu naseljen grad u Evropi. Nalazi se na jugoistoku Peloponeza u okrugu Lakonija, a udaljena je oko 320 kilometara od Atine. Nalazi se na malom, kamenom ostrvu koje je spojeno asfaltiranim nasipom od 400 metara sa kopnom, a okruženo je Mirtojskim morem. Na ostrvu je smeštena srednjovekovna tvrđava sagrađena u 6. veku u vreme kada su Lakonci pokušali da se odbrane i zaštite od napada Avara. Oko i ispred tvrđave nikao je gradić koji je u kontinuitetu naseljavan do današnjeg dana. Monemvasija nije vidljiva sa kopna i baš zbog toga je izabrana za utočište i odbranu od neprijatelja jer se pre više od hiljadu godina do ostrva moglo doći samo čamcem. Šetnja Monemvasijom je divno putovanje u prošlost, a pogled sa vrha je nestvaran.

Ime grada potiče od reči moni i emvasis što znači jedan prilaz . Mlečani su Monemvasiju nazvali Istočni Gibraltar

ili Malvazija po istoimenoj sorti grožđa

koja se vekovima gaji u tom delu Grčke. Palea (stara) Monemvasija se sastoji od starog grada i tvrđave koji su izgrađeni na padinama ogromne stene, dok

je Nea (nova) Monemvasija novosagrađeno mesto gde odseda većina turista

zbog pristupačnijih cena, prilaza automobilom i blizine raznovrsnih radnji, restorana i kafića. Palea Monemvasija se sastoji od gornjeg grada koji je sada napušten i donjeg grada koji je živ i naseljen, sa krivudavim kamenim ulicama, restoranima i prodavnicama za turiste, lepim trgovima i crkvama. Zapravo, mnoge kuće i građevine u starom gradu su pretvorene u udobne butik hotele sa notom srednjovekovnog doba, a svim pogodnostima koje pruža 21. vek.

Stare hronike nam govore da je tokom

6. veka veliki broj stanovnika sa podru-

čija nekadašnje Sparte preseljen u Monemvasiju kako bi se zaštitili od napada neprijatelja. To je bio period vladavine Justinijana I, a iz tog doba i datira prvi nivo bazilike Hrista Elkomena u centru grada. O tome svedoči tekst iz 15. veka koji je napisao mitropolit Monemvasije, Isidoros, u kom se navodi da se ra-

seljavanje odvijalo pod Justinijanom I.

Iako je Monemvasija nastala početkom

„mračnog doba“, gradić se razvio u trgovački i kulturni centar zahvaljujući

izvanrednom položaju koji je povezivao

ovaj deo Evrope sa Sicilijom, o čemu svedoče pronađeni bronzani novčići

kovani na Siciliji. Iz osmog veka postoje sačuvani zapisi ispovednika Teofana koji opisuje Monemvasiju i dolazak kuge u Vizantiju.

Monemvasija sa svojim značajnim položajem na pomorskoj ruti ka istočnom Mediteranu bila je meta gusarskih napada, kao i napada Arapa koji su u 9. veku počeli da naseljavaju Krit. I pored viševekovnih napada sa istoka i zapada, Monemvasija se razvijala i uspevala da sačuva svoju samoupravu.

Tokom 11. i 12. veka Monemvasija do-

življava velik privredni procvat i zbog toga se naselje proširilo na oko 10 hiljada stanovnika, sagrađena je čuvena

crkva Aja Sofija koja je pravljena prema svojoj starijoj, grandioznoj sestri u Konstantinopolju. Tokom 12. veka žitelji su uspeli da sačuvaju svoj grad od najezde osvajačkih brodova sa Sicilije. Sredinom 13. veka je Monemvasija prvi put pokleknula pod najezdom neprijatelja, Franaka, koji su vladali svega desetak godina, a posle vraćanja samouprave nastaje zlatno doba Monemvasije: brz porast populacije na oko 40 hiljada, ra-

zvoj trgovine, pomorstva, a grad postaje i središte pravoslavnog mitropolita.

Tokom 14. veka Monemvasija postaje unapređena u hijerarhiji Jerusalimske patrijaršije.

Zbog unutrašnjih nemira među vlastelom i borbom za prevlast i nasledstvo, umešali su se Mlečani na jednoj i Turci na drugoj strani. Obe strane su tražile predaju Monemvasije i ti nemiri su doveli do smanjenja stanovništva i polakog umiranja trgovine i pomorstva. U drugoj polovini 15. veka Monemvasija je ponuđena i Mlečanima i Turcima, a ponudu su prihvatili Mlečani jer su imali podršku preostalog stanovništva i vlastele. Vrlo brzo je došlo do Prvog osmansko-mletačkog rata i kao pobednici, Turci su okupirali Monemvasiju, a većina stanovništva je napustila grad i sklonila se na ostrva Krf i Krit koja su u to doba bila pod okupacijom Venecije. Za vreme turske okupacije grad je bio poznatiji kao Menekse ili Menekše na turskom. Tokom 16. veka u Monemvasiji je živelo nešto više od hiljadu ljudi, od toga svega stotinak hrišćanskih porodica, a ostali su bili vojnici. Tokom

16. i 17. veka Mlečani su pokušavali nekoliko puta da zauzmu Monemvasiju,

ali bezuspešno. Da bi pojačali odbranu

ostrva, Turci su stanovnicima dali mogućnost da podignu crkvu sa kupolom

kao nagradu što grad nisu ustupili Mlečanima.

skoro čitavu deceniju i onemogućio da Monemvasija dostigne svoju nekadašnju slavu.

Oporavak je trajao dugo. Do početka

Sve do 1821. godine kada je počeo grčki rat za nezavisnost, Monemvasija je bila pod konstantnim udarima Mlečana i Turaka čija se vlast često menjala i grad je prolazio kroz velike uspone i padove. 23. jula 1821. godine, Monem-

vasija koja je mesecima bila napadana i kopnom i morem, konačno je postala nezavisna. Međutim, nezavisnost je ubrzo donela opštu anarhiju koja je eksplodirala u građanski rat koji je trajao

20. veka ovde je živelo svega par stotina ljudi, a tek 1964. godine su dobili vodu i 1972. struju. Polovinom sedamdesetih godina prošlog veka počeo je oporavak Monemvasije i doveo do novog procvata, ovog puta turističkog. Srednjovekovne zgrade su obnovljene i mnoge pretvorene u hotele, prodavnice i restorane. Danas u staroj Monemvasiji živi oko 1300 ljudi, dok se većina koja tamo radi preselila u novi deo grada koji se nalazi na kopnu.

U donjem delu starog grada nalaze se mnoge istorijske građevine, veličanstvene vizantijske crkve, džamija, zgrada iz 16. veka u kojoj je danas arheološki muzej i mnoge stare zgrade i kuće koje su pretvorene u turističke objekte. Gornji deo grada je nenaseljen. Tamo se nalaze ostaci vizantijskih građevina i tvrđave Julas sa koje se pruža predivan pogled na grad koji je isklesan na obroncima stene. Crkva Aja Sofija je pozicionirana na fantastičnom mestu, na ivici strme litice odakle se pruža prekrasan pogled na Egejsko more. Ona je među najstarijim i najvažnijim vizantijskim crkvama u Grčkoj. Tokom svoje duge istorije bila je pretvorena u katolički samostan i džamiju. U pr -

voj polovini 19. veka, posle proglašenja nezavisnosti, biva opet preobražena u prvobitnu svrhu, u pravoslavnu crkvu, a sredinom prošlog veka je potpuno renovirana. Gornji grad je savršeno utočište mira, pogotovo u aprilu kada nema gužve, a pejzaž je prekriven cvećem.

U donjem gradu smešten je glavni trg Tapia sa kojeg pogled na more oduzima dah. Tu se nalazi crkva Hristosa Elkomenosa iz 17. veka koja je podignuta na temeljima drevnog vizantijskog manastira. Na tom trgu su razna dešavanja. Mi smo prisustvovali proslavi Sv. Đorđa i svi koji se zovu Jorgos, Georgiu, Georgina i slično kao i članovi njihovih porodica idu u crkvu da slave imendan.

Grci prate gregorijanski kalendar (izuzev Uskrsa kad prate julijanski), tako da je njihov Đurđevdan 23. aprila. Duž svih

ulica u večernjim časovima su postav-

ljene sveće koje daju mističan izgled gradu i vraćaju mu duh prošlosti. Posle bogosluženja, slavljenici i gosti se služe posebnom vrstom ukrasne pogače i kolača, a posle sledi veliko slavlje, mnogo hrane, pesme i plesa.

Dok šetate lavirintom kaldrmisanih ulica nailazite na raznovrsne restorane, kafiće i prodavnice sa lokalnim proizvodima. Među najpoznatijim je vino

Malvazija. Zapisi o vinarstvu datiraju iz

13. veka, mada su koreni vinarstva daleko, daleko stariji. Mnogi barovi nude

različita vina uz tradicionalan meze, a zaposleni će vam pričati sa puno žara i ljubavi o uzgoju loze, istoriji vina, o suptilnim razlikama, kao i uopšte o životu u Monemvasiji.

Čuveni grčki pesnik, Janis Ricos, je rođen u Monemvasiji i svoj rodni grad je nazvao brodom od kamena, a ljude koji žive tamo nepokolebljivim i snažnim stenama. Danas Monemvasiju poseti više od neverovatnih 15 miliona ljudi godišnje. Re-

čeno nam je da je obilazak Monevasije u letnjim mesecima samo za izdržljive zbog prevelike gužve i velikih vrućina.

Nama je i u aprilu bilo toplo. Monemvasija je jedinstveno mesto, puno istorije i lepote koje svakako treba posetiti.

Složićete se da smo svi od malena maštali o bajkovitim radnjama iz nama opšte poznate priče “Alisa u zemlji čuda” koja je smeštena u srcu šume, gde nema mesta gradskim gužvama, onom ubrzanju koje nam nameće današnjica i gde kraj ne postoji, već samo avanture sa jedinstvenim pričama koje nas pokreću i podsećaju da uživamo u životu i svom slobodnom vremenu.

Hej! Otvorite oči i prestanite da maštate, jer šumska kuća „Bubamara”Ladybird lodge je nadomak vas!

Šumska kuća „Bubamara” - Ladybird lodge se nalazi u jugoistočnom delu Specijalnog rezervata prirode Deliblatska peščara, na samo 80km od Beograda, a na kilometar peščanim putem u šumi.

Plac od 28 ari borove i bagremove šume pruža neprocenjiv osećaj mira. U okolini mogu se videti razni primerci biljnog i životinjskog sveta. Postoji mogućnost šetnje po šumi, stepi, obilazak Zagajičkih brda, pecanja, kupanja na Belocrkvanskim jezerima, posmatranje ptica - specijalni rezervat prirode „Labudovo okno”, vožnje biciklom, a zimi je idealno za

nordijsko skijanje prelepim terenima koje samo peščara može da pruži.

Kuća je opremljena apartmanski, maksimalnog kapaciteta do 6 osoba i sadrži dnevni boravak, kuhinju, kupatilo, malu sobu za spavanje, potkrovlje sa dva odvojena kreveta, terasu,

otvoreni roštilj, ali i malo košarkaško igralište. Smeštaj je pet-friendly, tako da je dozvoljen boravak kućnih ljubimaca. Ne bismo ništa više dodavali, jer svaka reč bi bila suvišna, ali ono

možemo da dodamo je da je odmor bilo kakve vrste zagarantovan!

što

Foto: © Andrej Mihajlović

Smeštaj Magnolia, nalazi se u Banji Ždrelo blizu glavne ulice, a ipak na mirnom mestu na kome će vas dočekati isključivo mir i tišina neophodni za vaš odmor.

Magnolia je savremeno uređen objekat u stilu koji spaja moderno i rustično na najbolji mogući način. U okviru smeštaja nalazi se devet zasebnih jedinica koje su udobne, čiste i uredne. Sobe su sa velikim prozorima i terasom sa koje vam se pruža pogled na predivnu prirodu koja vas okružuje, budući da je smeštaj okružen Homoljskim planinama.

Gostima je dostupna jedna čajna kuhinja ispred koje je terasa na kojoj se nalazi kamin za roštiljanje koji možete koristiti tokom cele godine.

Dvorište je prostrano i uređeno tako da u svakom momentu u njemu možete za sebe naći kutak za uživanje u pogledu, svežem vazduhu uz kafu i dobru knjigu.

Ono što nas čini izuzetno zanimljivim je pre svega naše okruženje. Kada dođete kod nas imaćete priliku da obiđete izvore termalne vode, Krupajsko vrelo, Manastir Gornjak i Manastir Vitovnica, a ljubiteljima planinarenja na raspolaganju su i brojne staze.

Pre više od deset godina odlučili smo da izgradimo konake i da se upustimo u bavljenje turizmom. Taj put nam nije teško pao, jer ko može bolje da ugosti, od porodice na selu, u svom kraju.

Na imanju vas dočekuju tri generacije, a svi najviše vole društvo naše bake Rose i zlatnog retrivera Pujde.

Napravili smo konake po modelu starih tarskih kuća sa kojih se pruža veličanstven pogled na jezero. Izgrađeni su od prirodnih materijala –drveta i kamena, što im daje posebnu lepotu i toplinu.

Konake čine dve brvnare sa po četiri apartmana. Pravili smo ih tako da imate zasebne ulaze i privatnost tokom boravka. U naše apartmane dolaze parovi, ali i porodice s decom. Izdavali smo brvnare i za grupe od preko 20 ljudi.

U dvorištu je letnjikovac sa ognjištem u kome u svako doba godine možete da spremate hranu i družite se uz vatru.

Budićete se uz cvrkut ptica i pogled na Zaovljansko jezero, piti izvorsku vodu, doživeti zvezdane noći na planini Tari.

Leti se, osim na Zaovljanskom jezeru, možete kupati i u jezeru Spajići, Lipovica i nešto udaljenijem jezeru Perućac. Otkrićete svoju oazu mira kojoj ćete se redovno vraćati.

Ukoliko gosti žele sami da obiđu neke od lokacija, rado ćemo pružiti sve potrebne informacije.

Bilo da želite da se budite s pogledom na jezero Zaovine, da istražite predivnu planinu Taru ili da organizujete događaj koji će vaši ljudi dugo pamtiti - tu smo da ispunimo svaku vašu zamisao. Duh i raskoš planine Tare, u kombinaciji sa iskustvom porodice Mandić, pružiće vam priliku da se vratite prirodi i sebi.

Za one avanturističkog duha, organizujemo off road ture koje vas vode do poznatih vidikovaca - Sjenič, Bilješka stena, Zmajevac...

Na fakultetu su nas, iz predmeta vezanih za kliničku psihologiju i psihoterapiju, učili da sebe u proceni drugih uzimamo kao instrument; da je, između ostalog, način na koji se mi osećamo u terapijskom odnosu sa klijentom ili prilikom kliničke procene, neretko blizak onom koji ljudi iz njihovog okruženja imaju u kontaktu s njima. Sličnim mehanizmom, pristupila sam i pripremi ovog, opšte rečeno Beauty, dodatka. Promislila sam koja su to sve pitanja koja sama postavljam kada je u pitanju priprema celokupnog organizma za leto(vanje).

Odlučila sam da ih podelim u četiri oblasti, a to su: nega kože, nega kose, ishrana, mentalno zdravlje. Zajedno sa mojim dragim saradnicama ovu zamisao sprovele smo u delo i pripremile vam ovaj prilično obuhvatan dodatak.

Na predstojećim stranicama imaćete priliku da o svakoj od ovih tema pročitate mišljenje i preporuke stručnjaka iz tih oblasti kao i razgovore sa ,,običnim ljudima“ kojima su ove teme bliske. Predlažem vam da ništa ne preskačete jer ćete kad dođete do poslednje stranice zasigunro imati više alata da sami donesete informisanu odluku naredni put kada budete u potrazi za kozmetičkim preparatom ili namirnicom. Takođe, gajim opravdane sumnje da ćete malo više prihvatiti sebe, svoje telo i drugačije gledati na drugačijosti.

Pripremila: Andrijana Kovrlija

Nega kože

Intervju:

Teodora Kovrlija

@teodora_kovrlija

Fotografije: Privatna arhiva

Pozvala sam Jelicu Nikolić, magistarku farmacije, specijalistkinju kozmetologije i autorku koncepta Nutrikozmetik u letnji dvobroj Plezira kako bismo porazgovarale o pravilnoj upotrebi, doziranju i razumevanju oznaka na kremama sa zaštitnim faktorom. Pored toga pričale smo i o različitim izazovima letnje nege, hiperpigmentaciji, alergiji na sunce i Savetovalištu koje je pokrenula.

Zdravo Jelice, za početak, možeš li da nam ispričaš malo više o sebi?

Ako bih trebala sebe da opišem u nekoliko reči, prvo bih istakla da sam mama blizanaca, pa onda sve ostalo. Rođena sam u Novom Sadu u kojem sam se školovala i gde živim i dan danas. Po struci sam magistar farmacije sa specijalizacijom iz kozmetologije. Osim kozmetike, uživam u parfemima, modi dok nisam neki zaluđenik za šminku. Slobodno vreme najčešće provodim sa porodicom i trudim se da iz svakog dana izvučem ono najbolje.

Sa kakvom idejom i misijom si pokrenula Nutrikozmetik? Volim nauku, transparentnost, zdrav skepticizam i zdrav razum i zbog toga sam želela sam da podelim znanje koje sam stekla na fakultetu i specijalizaciji iz kozmetologije i pomognem ljudima da upoznaju svoju kožu, razumeju njene potrebe i izgrade dobre navike u nezi. Dodatno, u momentu nastanka Nutrikozmetik stranice, zagovornici prirodne kozmetike su bili glasniji od svakog zdravog razuma. Viđala sam preporuke za proizvode koji po mom mišljenju nisu bili najbolji izbor za većinu, ali su stekli epitet dobrih samo zato što su deklarisani kao prirodni. Razmišljala sam sa kakvim će se kožnim problemima ljudi suočiti u budućnosti nakon upotrebe takvih proizvoda. Zato sam želela da izgradim zajednicu obrazovanih potrošača kozmetičkih proizvoda i mislim da sam na dobrom putu.

Koji proizvodi se nalaze u tvojoj kozmetičkoj torbici leti i kakva je tvoja bjuti rutina prilikom letnjih putovanja?

Visoke temperature utiču na povećano stvaranje sebuma i znoja i zato je moja letnja nega fokusirana na hidrataciju. Uvek biram nežan proizvod za čišćenje, hidratantni losion, esenciju ili serum i lagane formulacije poput emulzije ili fluida koji ne stvaraju osećaj težine na licu. Proizvod za zaštitu kože od sunca je nezaobilazan u mojoj dnevnoj nezi kože, posebno tokom boravka na moru.

Još jedan dobar dodatak je proizvod sa antioksidansima poput vitamina C i E, ferulinske kiseline, koenzima Q10, jer dodatno štite kožu od dejstva slobod-

nih radikala koji mogu oštetiti ćelijske strukture naše kože.

Na različitim mestima možemo pročitati različite informacije, pa bi bilo korisno da našim čitaocima pojasnimo razliku između hemijskih UV filtera i fizičkih blokatora u kremama za sunčanje. Koja je razlika i kakvim proizvodima ti daješ prednost?

UV filteri su zlatni standard zaštite kože od fotooštećenja i mogu biti hemijski

UV absorberi (organski filteri) i mineralni pigmenti (neorganske čestice).

Hemijski UV absorberi selektivno apsorbuju UV zračenje i emituju ga u vidu dugotalasnog manje štetnog zračenja, dok mineralni pigmenti fizički štite kožu, reflektuju i rasipaju sunčeve zrake, s tim da noviji mikrodispergovani ili nanodispergovani oblici delom mogu i da apsorbuju zračenje. Organski filteri su namenjeni svim tipovima kože, ali bi osobe sa jako osetljivom i/ili reaktivnom kožom trebalo da urade PATCH test pre upotrebe proizvoda sa ovom vrstom UV filtera (način na koji utvrđujemo da li će doći do razvoja odložene alergije na proizvod i kako naša koža reaguje na isti). Mineralni pigmenti su čest sastojak proizvoda za zaštitu dečije kože od sunca ali se za ovu vrstu zaštite sve više odlučuju i trudnice. Na

našem tržištu je dostupan veliki broj proizvoda za zaštitu kože od sunca sa jednom ili drugom vrstom filtera, ali i njihovom kombinacijom. Moj primarni izbor su proizvodi koji sadrže isključivo organske filtere ali volim i one sa kombinovanim UV filterima.

za oštećenje kože. Da li će krema ostavljati bele tragove nije pitanje količine proizvoda koji koristimo već prisutnih UV filtera. Beli trag je karakteristika mineralnih pigmenata, iako se novijim mikro i nanodispergovanim oblicima i taj problem prevazilazi.

Da li nanošenje kreme u više tankih slojeva umesto u jednom debljem može pomoći da izbegnemo bele tragove od kreme?

Letnje vreme često donosi velike probleme ljudima sa kožom sklonom pegama i flekama stoga koja bi bila tvoja preporuka, na koji način je najbolje

Proizvod sa zaštitnim faktorom se nanosi kao poslednji korak u rutini nege, dvadesetak minuta pre izlaganja kože suncu. U tom periodu se on apsorbuje u površinskom sloju kože i postaje efikasan u zaštiti. Drugo, za nanošenje proizvoda sa zaštitnim faktorom važi pravilo kafene kašike koja predstavlja meru za doziranje ovog tipa proizvoda. Za lice i vrat je potrebna 1 kafena kašika, koja pruža približno istu količinu zaštite od sunca naznačenu na ambalaži. Ista mera se primenjuje za svaku ruku, dok je za trup i svaku nogu potrebno po 2 kafene kašike. Izuzetno je važno da usvojimo navike pravilnog doziranja ove vrste proizvoda jer sve suprotno od toga vodi do manje zaštite i veće šanse

štititi i negovati kožu sklonu hiperpigmentacijama?

Nije ni malo jednostavno sačuvati kožu tokom leta od dejstva UV zraka i do -

čekati jesen bez fleke na licu. Dodatni problem predstavlja kumulativno ošte-

ćenje kože od sunčevih zraka u tinej-

džerskim ili dvadesetim godinama života koje se ne vidi odmah ali se nakon mnogo godina odjednom pojavi na površini kože. Ukoliko se hiperpigmentacije pojave, obavezno biramo proizvod

širokog spektra dejstva protiv UVA i UVB zraka, depigmentišuća sredstva koja usporavaju stvaranje pigmenta

melanina u dubljim slojevima kože kao

što su azelainska kiselina, niacinamid, vitamin C, kojična kiselina. Ne manje

važni su i aktivni sastojci koji ubrzavaju proces obnove ćelija kože poput alfa hidroksi kiselina i retinoida, i ubrzavaju eliminaciju izumrlih ćelija u kojima je nakupljeni melanin.

Na tržištu se sve češće mogu pronaći i proizvodi sa SPF faktorom i posebnim formulacijama namenjenim nezi kože koja je razvila alergiju na sunce. Kakvo je tvoje iskustvo sa ovakvim proizvodima i da li priprema kože u ovoj situaciji igra i veći udeo od same nege?

Alergija na sunce je imunološka reakcija organizma na sunčevu svetlost, primarno na UVA zrake koji prodiru u dublje slojeve kože i dovode do oksidativnog stresa i oslobađanja značajnog broja

slobodnih radikala izazivajući oštećenja ćelija kože. Najčešće se javlja na dekolteu, vratu i grudima, nadlanicama, zadnjem delu šaka i potkolenicama u vidu intenzivnog svraba uz crvenilo, sitne bubuljice ili plikove. Postoje načini kako možemo pripremiti i zaštititi kožu

tokom intenzivnog izlaganja suncu a da ne dođe do razvoja alergije. Pored farmakoloških, postoje i nefarmakološke

mere, od upotrebe dijetetskih suplemenata do adekvatne UV zaštite. Na

tržištu postoje proizvodi namenjeni ovom stanju kože, koji pored UV filtera sadrže i sastojke koji sprečavaju razvoj alergije i štite ćelije kože od oštećenja.

Šta uraditi ako se dogodi da izgorimo?

Kakvu negu bi u tom slučaju preporu-

čila i kakva je tvoja rutina nege nakon sunčanja?

Ukoliko se dese opekotine od sunca, važno je da se pridržavamo određenih saveta kako bi se koža što pre regenerisala. Prvi korak je boravak u hladu ili zatvorenom prostoru, a ukoliko izlazimo napolje, obavezno naneti tanak sloj proizvoda sa alojom, preko toga proizvod sa zaštitnim faktorom i dodatno zaštititi kožu laganom odećom. Učestalo tuširanje hladnom vodom ili hladni oblozi mogu olakšati neprijatan osećaj zatezanja, ali ne treba koristiti kupke

koje sadrže agresivne deterdžente koji mogu još više iritirati nadraženu kožu. Dodatno, unos tečnosti, sa akcentom na vodu, je jako važan za oporavak organizma od dehidratacije.

Kada pričamo o nezi nakon sunčanja, biram lagane formulacije poput losiona bogatih hidratantnim, regenerativnim i umirujućim sastojcima kao što su pantenol, aloja, ceramidi koji ubrzavaju obnovu hidrolipidne barijere.

znači bolje osim SPF proizvoda. Da li si pristalica minimalističkog pristupa nezi i koji su to, zaista, neophodni koraci i proizvodi koji vode do zdrave kože?

Uvek naglašavam da rutina nege kože koja donosi rezultate ne mora biti kompleksna. Dovoljno je svega nekoliko koraka uz odabir adekvatnih proizvoda u skladu sa potrebama naše kože da bismo videli pozitivne promene. Čišćenje, hidratacija odnosno ovlaživanje i zaštita kože od sunca spadaju u osnovne korake nege a dodatkom nekog ciljanog tretmana delujemo na razne nepravilnosti na koži kao

što su fine linije i bore, hiperpigmentacije, crvenilo, bubuljice i slično.

Nedavno si na tvom profilu govorila o trendovima koji su popularni po društvenim mrežama (skin cycling, skin flooding, diy kozmetika, ph tračice…) što uz

Jedna od preporuka na tvom Instagramu koja mi je skrenula pažnju glasi: Kada je u pitanju nega kože, više ne

veliki broj Influensera i blogera koji svakodnevno promovišu različite proizvode i režime nege otežava pronalaženje

pravih odgovora običnim ljudima. Koji je tvoj savet čitaocima koji pokušavaju da se snađu u tom obilju informacija i da li se možemo pouzdati u aplikacije poput recimo Clean Beauty i Think Dirty?

Često umem da kažem da smo u poslednjih nekoliko godina svedoci da je kozmetička industrija počela da liči na modnu. Trendovi se jako brzo menjaju i smatram da svemu tome treba pristupiti pametno, birajući samo najbolje za našu kožu, bez obzira da li je deo trenda ili ne.

Osim na Instagramu, o pravilnoj nezi počela si da edukuješ zainteresovane i putem svog Savetovališta. Ispričaj nam o kakvom konceptu je reč, kakve programe nudiš klijentima i šta pripremaš u narednom periodu?

Koji su to Instagram profili, blogovi, Jutjub kanali i podkasti koje ti voliš da pratiš?

Najviše pratim profile i kanale koji se bave kozmetologijom kroz stručan pristup ali i one koji prikazuju negu kože kroz lifestyle.

Rastom Nutrikozmetik zajednice poželela sam da se posvetim pojedincu koji želi više za svoju kožu i, kroz jedan opsežan pristup, sagledam problem i pružim konkretne smernice i predlog kućne nege. Tako je nastalo Savetovalište za negu koje obuhvata sve od analize stanja kože do predloga personalizovane rutine nege uz brojne savete kojima postižemo zdrav, lep i negovan izgled kože.

Stay pure, bloom slowly

Naš i vaš omiljeni proizvod iz Pure lift argireline linije! Svi sastojci u ovoj formulaciji su pažljivo birani i pogodni su za sve tipove kože, a dok smo ga kreirali naš glavni cilj je bio: povećati hidrataciju, pojačati antioksidativnu zaštitu i sačuvati sjaj i elastičnost mlade kože.

Nega kože

Piše: Sanja Martinović

@on.skin

Fotografije: privatna arhiva

Ne bih htjela da vam ovaj tekst izazove stres kakav samo debate o SPF-u znaju izazvati zadnjih godina. Koji filter, koji faktor, koliko nanijeti i je li uopće sigurno? Sve nas to muči najviše u ovim ljetnim mjesecima kad pred godišnji biramo dodatne zalihe za plažu. Teško mi je priznati, ali je tako, trend prirodne kozmetike je zbog lošeg marketinga sa sobom donio ogromnu količinu straha od „štetnih kemikalija“, čini mi se pogotovo u sferi SPF-a i UV filtera. Bez obzira za koji se odlučite, važan je i ključan u zaštiti. Ali trebate znati da i sa dobrom pripremom možemo koži pomoći za duže i bezbrižnije dane na suncu.

sa mora vratila (i sama iznenađena) sa prekrasnim preplanulim tenom iako ima tip jako svijetle kože koja lako gori. Otkrila mi je da je dva mjeseca prije intenzivno pripremala kožu iznutra, sokom od mrkve iz ljekarne. To je bio prvi put kada sam u praksi vidjela ono što beta karoten može napraviti za kožu iznutra. On je pigment koji daje boju voću i povrću, a u našem tijelu ima dvostruko djelovanje. Ljeti, kad negativan utjecaj sunca na koži može uzrokovati dodatni oksidativni stanični stres, beta karoten joj pomaže kao antioksidans u borbi protiv štetnih slobodnih radikala.

Najveći učinak dobre pripreme kože iznutra imala sam priliku vidjeti kod drage mi poznanice, magistre farmacije, koja je radila u ljekarni u susjedstvu gdje sam živjela. Tanja se jedno ljeto

Uz to, potiče i sintezu melanina i zato uz pomoć njega lakše dobijemo prekrasan preplanuli ten. Ja sam uvijek više za prirodne izvore beta karotena i zato uzmite od proljeća i ljeta sve što vam pruža. Mrkva, marelice, crvene paprike, tikve, slatki krumpir, mango… I suplementi su dobar izbor, ali posavjetujte se sa farmaceutom jer prevelike doze u nekim kombinacijama nisu dobre.

Ako zimi ne koristite serume sa antioksidansima, ljeti ih uvedite. Osim što će njihova lagana tekstura jako goditi koži u najvrućim danima, pomagati će joj da se bori protiv spomenutih slobodnih radikala. U vezi njih samo mali uvod - vanjski utjecaji kao što su sunčevo zračenje mogu uzrokovati stvaranje slobodnih radikala na molekularnoj razini u koži. To su nestabilne molekule kojima fali elektron i počnu ga krasti i drugim molekulama tako lančano uzrokujući oksidativni stanični stres.

Taj stanični stres se na koži može manifestirati kao pigmentacija, preuranjeno starenje, oštećenje proteina kože. Antioksidansi su sa druge strane dobre molekule koje „hvataju“ slobodne radikale dajući im elektron i na taj način stabiliziraju stanični stres, neutralizirajući njegovo djelovanje. Zato potražite serume sa vitaminom C, ekstraktima bobičastog voća, polifenolima, resveratrolom. Kroz svoj diplomski rad sam se uvjerila u antioksidativno djelovanje

polifenola iz crnog i bijelog grožđa (in vitro) i zato uvijek rado zavirim u Caudalie liniju, baziranu na ekstraktima iz grožđa i vinove loze.

Vladaju velike zbrke i zablude u terminologiji i zbog toga i veliki strah u odabiru krema za sunce. Izbor je sve veći, naslovi sve bombastičniji, kad dođete pred policu uhvati vas lagana panika. Ali hajmo pomalo i otpočetka. Ono što nas štiti u kremama za sunce su UV filteri. Jedne zovu „kemijskim“ (puno ih je, listu dozvoljenih u EU možete naći na ECHA stranicama, nazivi su im malo duži – što apsolutno nema nikakve veze s njihovim opasnim ili neopasnim djelovanjem u organizmu). Jedne zovu „mineralni“ (titan dioksid, cinkov oksid). Zbog te dvije podjele (kemijski i mineralni) nastalo je uvriježeno mišljenje da su kemijski sintetski iz laboratorija, mineralni iz prirode. Zapravo su oba stvorena sintetski. Kad bi se mineralni zaista vadili iz prirode postojala bi velika mogućnost da budu onečišćeni teškim metalima. I zapravo su obje vrste po zakonu klasificirane kao kemikalije.

Pravilnija i pravednija podjela bi bila na organske (sadrže atom ugljika u strukturi) i anorganske filtere (ne sadrže atom ugljika u strukturi).

Kad se opisuju mehanizmi njihovog djelovanja, u tekstovima će se najčešće objasniti da „kemijski“ apsorbiraju

UV zračenje, a „mineralni“ odbijaju UV zračenje. Format ove kolumne je premali da bih ispisala sve krive zaključke koji se donose na temelju te podjele.

Evo par najčešćih: mineralni su sigurniji zato što odbijaju sunčeve zrake, ili kemij-

ski se zbog mehanizma apsorpcije lakše

apsorbiraju u krv, ili kemijski se trebaju nanijeti prvi da bi se apsorbirali u kožu…

Zapravo obje vrste filtera djeluju istim

mehanizmom, oba najvećim dijelom

apsorbiraju UV zračenje i tako štite

kožu (pročitajte tekst na BASF strani -

cama – Absorption is the key factor in UV protection.

Živimo u vremenima kad su svi stručnjaci i kad je pod povećalom sve što jedemo i stavljamo na kožu. Nedostatak znanja ostavlja mnogo prostora za krivo interpretiranje i lobije, a profesionalci u industriji postaju nadglasani. U slučaju UV filtera strah najviše proizlazi iz mišljenja da se „kemijski“ filteri mogu apsorbirati kroz kožu, ući u krvotok i uzrokovati eventualnu štetu. U svijetu

postoje kompletirane studije koje su dokazale da „kemijski“ filteri u zakonski dopuštenim koncentracijama nisu štetni. S druge strane, ono što je sigurno dokazano jest to da sunčevo zračenje može uzrokovati rak kože. Realno i iskreno, postoje rupe i nedostatci u podacima, međutim i dalje se vrše brojne studije. U svijetu kemije je uvijek tako, znanost napreduje, rade se istraživanja utjecaja sastojaka na zdravlje. U laboratoriju svakodnevno radim sa titan dioksidom, „mineralnim“ filterom, ali za jednu potpuno drugu namjenu. Bi li vas iznenadilo da je i oko njega nedavno nastala velika zbrka i da je zamalo proglašen kancerogenim nekim rutama izlaganja? Međutim, Europski sud je poništio prethodnu odluku i progla-

sio studiju nerelevantnom i nepotpunom budući da opasnost ovisi o načinu izlaganja, koncentraciji, veličini čestica, ukratko - mnogo faktora. Ako vas zanima više, toplo preporučam da zapratite kemičarke koje rade u kozmetičkoj industriji, dr. Michelle Wong i Jen (@labmuffinbeautyscience i @theecowell).

Na njihovim stranicama možete pronaći mnogo korisnih studija, razbijenih mitova i najnovijih informacija generalno iz svijeta kozmetike.

Onu koja vam paše i koži najviše odgovara. Kreme koje se vole svrstati pod prirodnu zaštitu su bazirane na „mineralnim filterima“. Ako vam pašu, super, jer su dobar izbor ako vas počnu peckati oči ili vam je koža osjetljivija na kreme sa „kemijskim“ filterima. Također su bolji izbor u zaštiti dječje kože. Ako ih već koristite, vjerovatno znate i negativne strane takvih formulacija.

Cinkov oksid i titan dioksid ostavljaju prepoznatljivi bijeli trag na koži i teže se razmazuju. Obično su takve kreme malo gušće i teksture su teže. Ja sam se godinama mučila i tražila takvu pravu, ali mi je sve i jedna začepljivala pore. Počela sam izbjegavati zaštitu, dok mi doktorica dermatologije nije rekla da se vidi da ne štitim dovoljno kožu lica. Zato sam prešla na kreme sa „kemijskim“ filterima i u liniji Babe Laboratorios iz Španjolske sam našla fluid koji je lagan, ne začepljuje pore i nije mi ga mrsko koristiti na dnevnoj bazi. Generalno, u kremama sa „kemijskim“ filterom ćete lakše pronaći manje teške i svilenkaste teksture, pogotovo za masne tipove kože. Prije Babe Laboratios sam koristila takve Eucerinove verzije i također sam bila jako zadovoljna. Dobra vijest je da danas na tržištu postoje i hibridi sa „kemijskim“ i „mineralnim“ filterima, dobra su opcija za one koji su alergični na „kemijske“ filtere, a tekstura i bijeli trag su također negdje između.

Nemojte se puno zamarati aplikacijama za skeniranje sastojaka, poprilično su krute u tumačenju i ne uzimaju mnogo toga u obzir. Vjerujte mi, prije nekih desetak godina i mene su izluđivale. Gledajte etiketu kada tra-

žite sastojak koji vam odgovara (ili ne odgovara, pa ga izbjegavate), ali ne pokušavajte sami rastumačiti INCI

listu jer nećete uspjeti, redoslijed i količina sastojaka u formulaciji su tu sa razlogom i postoje profesionalci koji su ih tako poredali s razlogom.

I držite se starih dobrih navika kojim su nas učili, poku-

šavajte što više biti u hladu i izbjegavajte sunce od 10 do 17h, koža će vam na kraju dana biti zahvalna!

Nega kože

Intervju: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

Fotografije: Privatna arhiva

U letnji dvobroj Plezira u odeljak posvećen nezi u goste sam pozvala Ljiljanu Maričić Grujić, novinarku, PR-a i autorku bloga Budi lepa kako bismo porazgovarale o kvalitetnoj kozmetici, nezi, imperativu mladalačkog izgleda, bjuti ritualima kao i važnosti pravilne upotrebe zaštitnih faktora i odgovornom ponašanju prilikom izlaganja suncu. Korišćenje zaštitnog faktora tokom cele godine, a naročito tokom letnjih dana preduslov je za zdravu kožu u svim uzrastima i najbolja preventiva prevremenom starenju. A da li se nega na suncu razlikuje s godinama i da li nam naknadna pamet, u vidu tretmana, raznih procedura i krema za saniranje posledica prevelikog izlaganja suncu može pomoći i koliko, saznaćete u nastavku.

Draga Ljiljo, poslednji put smo se u Pleziru družile prošlog leta u rubrici moje eko navike i pričale o izazovima ekologije u zemlji ali i tvojoj lepoj baštici u centru grada. Leto je, kakva je ove godine situacija u vašoj bašti?

Bili smo malo ljuti na kišu jer smo do jula svakog dana čekali da li će onaj crni oblak da nas zaobiđe... Obično nije. Ali bašta se radovala, bujnija je nego ikada, pa ove godine baš uživamo u mirisima i bojama.

Da li te je sada već dugogodišnji rad sa biljkama inspirisao da u svojoj rutini nege napraviš više prostora za bren-

dove prirodne kozmetike ili se možda

čak i oprobaš u izradi jednostavnijih preparata koristeći biljke iz svoje bašte?

Da, bila sam u prilici da isprobam dosta prirodnih brendova – što domaćih, što stranih. Nikada se nisam upustila u pripremu preparata – toliko je, danas, u Srbiji, prirodnih brendova i malih radionica kozmetike! I svi oni znaju bolje od mene kako se to radi.

Do relativno skoro je bio aktuelan i tvoj online šop na kome se mogla kupiti is-

ključivo kvalitetna prirodna kozmetika proverenih brendova koji se proizvode

u Srbiji. Šop nažalost više nije tu, ali ti imaš jedno novo iskustvo i bolje poznavanje domaćeg tržišta u ovoj niši. Do kakvih si zaključaka došla?

Rastući broj domaćih prirodnih radionica – od kojih su neke prerasle u brendove - bio je jedan od razloga što sam pokrenula online prodaju prirodne kozmetike – mislila sam da će (gotovo) sva vredna prirodna kozmetika na jednom mestu biti zanimljiva ljubiteljima takve nege, a ponudila sam i objedinjenu isporuku u jednom paketu, za istu poštarinu. To je značilo mnogo posla i skupljanja proizvoda po gradu, moje cene nisu mogle biti konkurentne onima u apotekama, a možda i ja nemam poslovnog duha, u svakom slučaju, „Budi lepa

Shop“ sam ugasila i ostala – kupac. Zato danas znam da nije lako prodati prirodni preparat, naročito domaći. Da se osim dobre formule, pakovanja, dizajna i komunikacije na mrežama mora imati i dar za preduzetništvo, plus budžet za sve skuplje online oglašavanje. Utoliko više držim palčeve i navijam. Kada mogu

šerujem ili probam, pa pišem na blogu gde postoji post koji stalno apdejtujem:

Prirodni brendovi Srbije.

Koji je tvoj omiljeni ritual nege?

Maske i pilinzi! Zato što znače da odvajaš neko dodatno vreme za sebe....

Svakodnevno čišćenje i nege su rutina koju više i ne primećuješ. Mada, i ulja za negu tela su u kategoriji uživanja. (smeh)

Pre par godina si na blogu pisala o svojoj objavi rata suncu. Kako danas izgleda tvoja letnja bjuti rutina i zaštita od sunca na odmoru?

Izgleda da je i sunce objavilo rat meni, moja ga koža sve teže podnosi, reaguje iritacijom na višak toplote. Već godinama ne provodim mnogo vremena na plažama – naročito ne na klasičnim, biram prirodnu hladovinu, nikada ne ležim na suncu da se „sunčam“. Ono vreme koje sam na suncu, tokom plivanja, na primer, nosim namensku tanku majicu koja štiti od UV zraka, a poslednjih godina i istu takvu kapu. Ako i sedim na suncu, imam šešir i tanku maramu oko ramena. Preparati sa faktorom 50+ se podrazumevaju za sve otkrivene delove tela i lica.

Sve češće možemo čuti da je najbolja prevencija prevremenog starenja

kože redovna upotreba SPF faktora. Ovu činjenicu mnogi uzimaju olako sve dok im se ne pojave prve posledice nepromišljenih odluka (uzmimo samo fizički izgled u obzir, ne i ozbiljna oboljenja o kojima nećemo ovog puta) u vidu tamnih fleka po licu, dubokih bora i isušenih delova kože. Da li se situacija može popraviti „naknadnom pameću”, možemo li popraviti štetu adekvatnom negom, pojedinim neinvanzivnim tretmanima i nekim novim navikama na suncu?

radio-talasi, hirurgija, hemijski pilinzi... Tako da, postoji naknadna pamet, ali ona košta i nije tako efikasna kao preventiva. Dobro čišćenje, redovna hidratacija i zaštita su najbolja stvar. Plus poneki vitamin u preparatu (A, kao retinol, B, kao niacinamid ili C) – dovoljno.

SPF + UVA je prava prevencija starenja. SPF je oznaka samo za zaštitu od UVB zraka pa treba obratiti pažnju da u preparatu imate filtere i za UVA zrake. Ja sam odrastala u analogno vreme, kada je sunce bilo blagotvorno, a svaka nauka o zaštitnim filterima sajens fikšn. Mnogo tadašnjeg izlaganja suncu sa bilo-kakvom-kremom ili bez zaštite, danas me vodi kod dermatologa gde svake godine pregledam promene i skidam silne keratoze. Priznajem, to je i deo genetike. Danas jeste dostupno mnogo uspešnih procedura – laseri,

Da li smo se i koliko pomerili od toga da je samo mlada koža lepa koža?

Mrdamo malim koracima, uz poneki unazad. Neki mediji jesu počeli da prikazuju i žene sa borama, evropski i nezavisni film i dalje daje prednost glumi nad izgledom, a i neki brendovi su počeli da koriste stvarne osobe za promociju umesto fotošopiranih manekena...

ali i dalje zavisi sve od tvojih stavova, obrazovanja, naklonosti – i u kakvim se krugovima krećeš. U onim u kojima hijaluron kipi sa lica i usana, ili u onima kojima su bore OK. Pronaći pravu meru između tih krajnosti je sjajno, a počinje u tvojoj glavi. Sada je stigao i AI, pa ćemo moći da izgledamo doslovno kako hoćemo (na slikama), savršenije nego sa bilo kojim Instagram filterima. Moćićemo da napravimo svoju „fotografiju“ u Sahari, na Marsu, na crvenom tepihu Holivuda... Videćemo.

Po čemu se tvoja nega danas razlikuje u odnosu na način kako si pristupala nezi kože pre recimo deset godina?

nalet znakova starenja posle ulaska u menopauzu. Sada više znam o nezi, ali se manje uzbuđujem oko bora, opuštenosti... pa je nega ista, sa dozama retinola i vitamina C i hidratacijom shodno zahtevima kože – koja i te kako ume da saopšti šta joj treba ako umeš da slušaš.

Za Bazar i svoj blog pisala si o trendovima u kozmetici koji se sa društvenih mreža prelivaju i na naše kozmetičke police. Nakon pomame za korejskim ri-

tualima nege sada smo očito u eri kada se priča o minimalističkom pristupu nezi, što je ogroman napredak ako razmislimo samo o tome koliko proizvoda bi neminovno završilo u đubretu neiskorišćeno. Koji su to koraci koje smatraš neophodnim i koje ti sprovodiš?

Ne mnogo. Između 50 i 60 nije neka velika razlika. (smeh) Zapravo sam opuštenija, jer je najteže pregrmeti prvi nagli

Od svih tih trendova, minimalizam i čuvanje mikrobioma kože mi je bilo najprivlačnije. Plus ekološki pristup – mada je kozmetika, čim kupite bočicu, po pravilu je problem. Čak i ako je napravljena od plastike koja se reciklira, to u Srbiji danas znači da će verovatno završiti na otpadu. Tako gledam da nega bude minimalna, bez mirkoplastike koja se ispira u reke, kad god je moguće. Dosta minimalno, stvarno. Čistači (kremasti i

gelni, ili micelarna voda), serum, krema, ili leti, umesto kreme, samo serum i zaštita od sunca. Plus nešto za zonu oka (mada ima nekih krema i seruma koje stavljam i na zonu oka). Povremeno piling i maska. Za telo – slično. Veoma retko koristim usko-namenske

preparate, tipa krema za pete i laktove, osim ako ne utvrdim da ne mogu da ih zamenim nečim drugim. Recimo, stikovi sa uljem za negu noktiju su mi, ispostavilo se, neophodni (smeh).

Budući da radiš sa dosta kozmetičkih kuća i imaš priliku da isprobavaš i testiraš puno proizvoda koji odgovaraju

tvom tipu kože, na koji način praviš selekciju i da li uspevaš da na neki način iskoristiš sve ono što ti se nalazi u kozmetičkom ormariću pre isteka roka?

Ne koristim preparate koji nisu namenjeni onome što mislim da mojoj koži treba – ni koliko da probam. Za one koji mi odgovaraju – procenim da li ću do isteka roka početi da ga koristim ili ne.

Najbolja selekcija je – pokloni to nekom

kome treba. Nemam velike zalihe, ništa ne bacam.

Reci nam koji se to proizvodi, bilo da su u pitanju brendovi prirodne ili konvencionalne kozmetike, neizostavno nalaze u tvojoj kozmetičkoj torbici prilikom letnjih putovanja?

Micelarna (Sensibio H2O) kao jedini čistač, laka hidratacija (gel krema, serum, najradije Darphin), maska koja sanira posledice sunca i hidrira (omiljena i gotovo nezamenjiva Dr. Hauschka revitalizujuća maska), serum sa antioksidansima – najčešće vitaminom C (ovaj put Sesderma) neki blag sapun za telo i kosu – praktičnije je nositi na put čvrste šampone (volim Koozmetik), hranljiva krema (Weleda Skin Food za šta god zatreba), zaštita od sunca – posebno za telo i lice, (Bioderma, Heliocare), krema za telo, koja pritom ima divan miris da se radujem (Apivita). Plus neki letnji parfem u mini, „travel“ pakovanju (Diptyque).

Šminku gotovo ne koristim, često mi je krema za lice tonirana, a ponesem tek neki lak kremast ruž i par olovaka.

Imajući u vidu da često imaš priliku da razgovaraš sa stručnjacima iz oblasti dermatologije, kozmetologije i estetske hirurgije, koji je najbolji savet koji si dobila na temu zaštite, nege i oporavka kože nakon sunčanja?

Uvek najviši SPF (50+) – budući da retko ko od nas nanosi preparat u količini koja je potrebna (od dr Arđencijana, svetskog eksperta za promene na koži). Ne koristiti prirodna ulja (malina, maslina...) kao jedinu zaštitu – nije ni blizu dovoljno - od dr Dragane Kablar. Ne izlagati se suncu kada je najjače, birati hladovinu kad god možeš – od svih!

Ne dozvoliti da ti SPF50+ vodootporna krema pruži lažan osećaj sigurnosti koji će te navesti da preteraš sa sunčanjem – vodootporne kreme štite u vodi, ali se ponovo nanose posle plivanja. Ne mazati istu kremu na lice i telo – naročito ako imaš akne ili bilo koji drugi problem sa kožom. Svaki put posle sunčanja dobro natopiti kožu hidratantnim preparatima. Uvesti u svoju dnevnu negu antioksidantni serum – srećom sada antioksidanata ima u svim boljim kremama za zaštitu od sunca.

Kada pomisliš na leto, koji parfem ti je esencija leta u bočici?

Diptyque Filosikos. Grčka.

Na tvom Instagram profilu ne propuštam crtice s putovanja, još od Peliona prema kome obe gajimo simpatije. Planiraš li i ovog leta neku zanimljivu, masovnim turizmom nezagađenu destinaciju?

Prošlog leta sam uzduž i popreko obilazila Peloponez koji je čaroban – mož-

da nastavim i ove jeseni. Uvek volim da obiđem više mesta dok letujem, ne podnosim gužvu, plaže sa ležaljkama i suncobranima me ne privlače... Srećom Grčka obala je velika pa za svakoga ima ponešto.

Podeli sa nama preporuku za knjigu/ film/događaj koji je za tebe aktuelan ovog leta.

Leto je vreme za megaserije (ko nije još (!) gledao The Wire i The Sopranos, obavezno, a od novijih Sucession ili The White Lotus, koja može biti tipično letnji izbor jer se obe sezone dešavaju u luksuznim letovalištima.

Knjige ne razlikujem po letnjim i zimskim. Volim da se u hladovini udubim u bilo šta što mami moju pažnju. Bekim Sejranović i Lana Bastašić su, od domaćih pisaca, bili uz mene prošlo leto (i šire), ove godine ću poneti ono što mi tada bude pri ruci, ili zazvuči zanimljivo u lokalnoj dorćolskoj biblioteci.

#slušamsvojukožu

100% prirodna i ručno rađena kozmetika koja isceljuje različite promene na koži, a zdravu čuva i neguje kako do promena ne bi ni došlo.

Dermatološki testirani proizvodi na osetljivoj koži.

Nega kože

Piše: Minja Sinković

@your.skincarecorner

U trudnoći se telo žene pod uticajem hormona menja, pa su samim tim promene prisutne i vidljive i na koži - najvećem organu našeg tela. Promene koje se javljaju kod određenih trudnica mogu biti izraženije nego kod drugih. To zavisi od mnogobrojnih unutrašnjih (genetika, tip kože, hormoni) i spoljašnjih faktora (neadekvatna nega i zaštita).

Koža je u trudnoći često suvlja i osetljivija, neretko se javljaju akne ili melazma, a kao posledica rastezanja kože tokom trudnoće postoji i mogućnost nastanka strija.

OSETLJIVA KOŽA

Tokom perioda trudnoće koža je osetljivija, pa je preporuka da proizvodi koji se koriste za pranje i negu kože budu blagi, bez mirisa i potencijalnih iritanasa. Ukoliko primetite da koža reaguje na neki od proizvoda koje ste do sada koristili, zamenite ga pogodnijim.

SUVA KOŽA

Kožu je tokom perioda trudnoće vrlo važno održavati dovoljno hidriranom, pa je redovno negovanje kože hidratantnim proizvodima neophodno. Proizvodi koji u sebi sadrže supstance poput hijaluronske kiseline, peptida i pantenola, pomažu koži da u sebi zadrži vlažnost, a kozmetički proizvodi koji sadrže ceramide, masna ulja i butere, jačaju zaštitnu barjeru kože i tako dodatno sprečavaju prekomerno isparavanje vode iz kože. Važno je i izbor ovih proizvoda prilagoditi tipu i stanju kože.

Dobra opcija dodatne nege lica tokom vrelih letnjih meseci su hidratantni serumi i maske.

AKNE

Kod trudnica koje su imale problem sa aknama i pre trudnoće, stanje se u trudnoći može pogoršati, ali čak i ukoliko pre trudnoće niste imale problem sa aknama, moguće je da se one u trud-

noći jave. Ukoliko ste i pre trudnoće imali akne i koristili određenu terapiju, neophodno je da sa svojim dermatologom proverite da li je trenutnu terapiju potrebno korigovati jer mnogi oralni i topikalni lekovi koji se koriste u lečenju akni nisu pogodni za primenu u trudnoći. U slučaju da se akne prvi put pojave u trudnoći, takođe se preporučuje poseta dermatologu.

Pojava poneke bubuljice i mitisera često se može rešiti i samo prilagođavanjem nege, odnosno korišćenjem nežnih i efikasnih proizvoda za čišćenje kože, korišćenjem laganih emulzija i gel krema umesto bogatijih tekstura, kao i proizvoda koji u sastavu sadrže naicinamid ili azelaičnu kiselinu.

MELAZMA

Pojava hiperpigmentacija u trudnoći je vrlo česta, a dešava se i da postojeće hiperpigmentacije postanu veće i tamnije. Ove hiperpigmentacije dodatno se pojačavaju na suncu. Zbog toga je u trudnoći posebno važno kožu zaštititi

od UVA i UVB zraka, a najbolji izbor su proizvodi za zaštitu od sunca koji sadrže mineralne UV filtere u non-nano obliku.

Većina ovih hiperpigmentacija povlači se nakon trudnoće, ali nažalost to nije uvek slučaj.

STRIJE

Kao posledica rastezanja kože u trudnoći se često javljaju strije. Najčešće se javljaju na stomaku, zadnjici, bokovima i grudima. Kako biste prevenirali njihov nastanak važno je voditi računa o ishrani, ne dozvoliti prekomerno dobijanje na kilaži u kratkom vremenskom periodu i spoljnom negom pomoći koži da zadrži elastičnost. Preporučuju se proizvodi koji u sebi sadrže ulja poput jojobinog, maslinovog i bademovog, kao i ulja bogata vitaminom E, poput ulja pšeničnih klica i shea butera.

Važno: Promene na koži tokom trudnoće su normalna i česta pojava. Ipak, ukoliko se javi osip, crvenilo ili svrab kože koji ne prolaze, javite se svom dermatologu.

Tocobo stik za obnavljanje UV zaštite u toku dana, pored pouzdanih UV filtera sadrži ekstrakt pamuka i mnoge biljne ekstrakte koji neguju kožu. Formula je nemasna, nelepljiva, ostavlja kožu svilenkastom.

LETNJA NEGA KOŽE

Sve što vam treba preko leta je zaštita od sunca, redovno obnavljanje te zaštite i lagana hidratacija!

Geek&

Gorgeous Liquid

Hydration je lagani toner u spreju koji sadrži kombinaciju 5% pantenola, alantoina i prirodni vlažeći faktor (NMF), koji bogato hidrira, osvežava, umiruje i neguje sve tipove kože.

Beauty of Joseon SPF 50 krema za svakodnevnu zaštitu od sunca je lagane teksture koja brzo upija, bez belog traga i čini kožu glatkom i hidriranom.

Nega kože

Intervju: Zvjezdana Gvozdenović @stella_iron Fotografije: privatna arhiva

Ljeto je doba koje u ostatku godine nestrpljivo iščekujemo, a za koje pripreme počinju i mjesecima ranije. Među-

tim, dok sanjarimo o ljetnoj idili, često zaboravljamo da visoke temperature i intenzivno sunce mogu predstavljati pravi izazov za naš organizam. O pravilnoj zaštiti od sunca aktivno se govori već neko vrijeme, ali često ostajemo sa više znakova pitanja nego samih odgovora. U neznanju se dugo iščekivana idila lako može pretvoriti u noćnu moru. Ipak, uživati se može i na potpuno siguran način, a ljeto je idealan period za početak male netoksične revolucije u našoj svakodnevici. Tim povodom sam

razgovarala sa osobom koja je pojam netoksične revolucije donijela u naše domove i koja svoje znanje već godinama nesebično dijeli putem svog bloga @ttj.pure.world . Priča Tatjane Tasić

Jovanović uveliko je poznata, a blog koji je iz nje nastao danas je jedna od rijetkih sigurnih oaza na društvenim mrežama. U ovom intervjuu Tatjana će biti naš vodič kroz pripreme za ljetnu sezonu oslobođenu od toksina i brojnih drugih uzurpatora našeg organizma. A ako ste i dalje skeptični oko poduhvata pronalaženja bezbjednijih alternativa, ponovićemo Tatjanino dobro poznato pitanje - a šta nam teško?

Uveliko je poznato da se @ttj.pure. world priča izrodila iz vaše lične borbe sa toksinima. Od tada ste započeli netoksičnu revoluciju koja je mnoge podstakla da se uhvate u koštac sa toksinima koji su nam svakodnevno servirani, a koje nesvjesno prihvatamo i unosimo. Iako je borba sa megalomanskim industrijama neprestana, vi i vaš blog ste primjer da nije uzaludna. Kako se osjećate kada se osvrnete na napredak koji ste postigli (i lični i kolektivni)?

Zahvalna sam. Prvo svom organizmu koji me je, iznenada buknuvši, osvestio i upozorio da mu je dosta toksina kojim sam ga decenijama pre toga nesvesno zatrpavala, te naveo da krenem potpuno drugim putem. A potom i svim ljudima koji su se okupili u toj našoj Instagramskoj zajednici, a koji su prepoznali da smo ušli u 6. brzinu sa količinom „otrova” koje danas unosimo u sebe iz najrazličitijih izvora i koji su krenuli sa mnom u dizanje potrošačke svesti i kako vi kažete, a i sama volim tako da je zovem, u netoksičnu revoluciju i ovde, na ovim našim prostorima. Jer u zemljama EU pa i u SAD i Kanadi ta revolucija već uveliko traje. A veruj-

te, može se i bez aditiva, spornih hemikalija, endokrinih disruptora, plastike, bisfenola, teflona, memo pene. I ja često umem da kažem ljudima da polako krenu u taj netoksični pravac života, ali svojim tempom, bez presije. Da kako šta potroše, pređu na zdravu/zdraviju varijantu, jer našli smo za skoro sve što nam treba u frižiderima, ostavama i domaćinstvima bezbedne alternative, čistih sastava. Ceo taj netoksični pokret u Srbiji unazad sad već skoro punih pet godina, uticao je ne samo da ljudi shvate da je u rešavanju zdravstvenih tegoba, često karika koju previdimo

svi, i mi, pacijenti, a i lekari upravo ta: smanjiti toksični tovar u organizmu, i na taj način povratiti mu snagu i imunitet i omogućiti da se lakše izbori sa nekom mukom koja ga je zadesila. Jer organizmi su nam savršenstva, samo ih mi bespotrebno mučimo i zatrpavamo svakodnevno ,,otrovima” iz svega i svačega, prvenstveno iz hrane, a potom redom. I onda mi je puno srce kad mi se jave ljudi koji su se na primer borili godinama sa sterilitetom, a koji su, učinivši pored svih terapija i taj poslednji korak, očistivši od toksina masu toga što su do tada koristili od hrane, vode, preko kozmetike, menstrualnih uloža-

ka, kućne hemije pa sve do posuđa, dušeka i slično, postali roditelji. Kad mi tako nešto jave, to mi bude najmilije od svega. Za ovih skoro pet godina mog blogovanja, rodilo se, umem da se našalim devet TTJ beba, bar ono što znam da su mi ljudi javili…

Upravo te industrije kao da su nas navikle na „100u1” proizvode, brza rješenja za svaku boljku i još brže rezultate. Možemo reći da na taj način učestvuju u stvaranju samih boljki onamo gdje ih nije ni bilo. Koliko je zapravo organizmu potrebno da se oslobodi nagomilanih toksina, fizičkih i psihičkih, a podjednako kobnih?

To je zapravo individualno i zavisi od naših dotadašnjih životnih navika. Odnosno, koliko toga treba da promenimo u svojoj svakodnevici. Lično sam boljitak u smirivanju svoje alergije, nakon što sam prvo izbacila aditive, rafinisani šećer i transmasti iz hrane, videla već posle mesec dana, a za potpuno jačanje imuniteta i stavljanje pod kontrolu

svog organizma trebalo mi je oko šest meseci. A odmah je i psiha bolje… U zdravom telu, zdrav duh, znate već.

Između ostalog, trebalo je vremena za te prve rezultate i iz razloga što tada ništa nisam znala od ovoga što sada znam. Kad sam kretala na svoj novi životni put, nisam znala gde se sve kriju te sintetičke industrijske izmišljotine u onome što sam do tada koristila u domaćinstvu…Tako da, kako sam šta

saznavala čitajući studije, kopajući za pravim informacijama, te menjala u zdrave alternative ukoliko bih uspevala da ih nađem kod nas na tržištu, tako je situacija bila sve bolja kod mene. Sad verujem da je mnogo lakše onome ko želi da krene tim putem, jer na mom Instagram profilu ima već sijaset zdravih alternativa svega, kao i objašnjenja i informacija kako šta treba da biramo u moru proizvoda koje nam se nude na rafovima. Na taj način se trudim da olakšam ljudima, da ne tragaju poput mene onomad…Ali s obzirom da istovremeno mogu slobodno reći, i učim ljude kako to da rade sami, neretko se dešava da oni meni otkriju neki prehrambeni, kozmetički ili predmet opšte upotrebe predivnog sastava i na taj način se pomažemo u toj našoj virtuelnoj potrošačkoj zajednici (smeh). Tržište nam se polako puni zdravim i zdravijim verzijama svega. Nije još idealna situacija, ali navešću

jedan primer: u Srbiji na tržištu sad već imamo nekoliko brendova uložaka i pelena od zdravih netoksičnih materijala, poput organskog pamuka ili bambusa. Eto, samo kad na to pomislim, toplo mi je oko srca. Jer do pre 2-3 godine, nismo imali nijedan jedini takav brend na tržištu. Malo je to i dalje u odnosu na

sve one sintetičke i plastične, namirisane ko zna kakvim ftalatima i prepune endokrinih disruptora, ali bar smo se pokrenuli sa mrtve tačke.

Često govorite kako svojim kupovnim odlukama imamo moć uticati na proizvodnju i samo tržište. Da li se na balkanskom tržištu može evidentirati ikakav progres?

Mi kao potrošači imamo ogromnu moć. Zapravo glasamo svojim novcem šta će se proizvoditi, a šta neće. Svaki put kad kupimo prehrambeni proizvod prepun aditiva, fruktozno-glukoznih sirupa, transmasti, opasnih konzervanasa, pa kozmetiku sa spornom sintetikom, pa teflonski tiganj, pa toksičnu kućnu hemiju mi zapravo glasamo za njihovu dalju proizvodnju, glasamo da i dalje budu na polici, šaljemo poruku proizvođaču da nam je njegov proizvod dobar, sa sve toksinima, potencijalno kancerogenim hemikalijama i onim koje nam se „petljaju” u hormone. Poručujemo im da nema potrebe da menjaju svoje formule u one sa bezbednijim hemikalijama, supstancama koje ne izazivaju zabrinutost (kako ih naziva evropska regulativa). Ako pak, lagano menjamo sve u svom domaćin-

stvu za ono zdravo/zdravije, i držimo se toga, em svom imunitetu i zdravlju činimo blagodet, em skrećemo pažnju, palimo lampicu proizvođačima da čim je potražnja za nekim proizvodom opala, treba da vide o čemu se tu radi i šta treba da se menja da bi opet zarađivao od tog proizvoda. Dakle, naš novac određuje šta će se nalaziti na policama: da li ono što odgovara nama ili proizvođačima. Birajući pametno, osim što investiramo u naše zdravlje, činimo i veliki pomak ka ozdravljenju planete i ulažemo u manje toksičnu budućnost naše dece. I zato uvek kažem šta nam teško da iskoristimo svoju potrošačku moć. E sad, za to naravno moramo da budemo osvešćeni potrošači i da imamo znanje kako da pročitamo tu deklaraciju samog proizvoda, te koji od silnih ponuđenih proizvoda na rafovima da izaberemo itd. Kako je meni tako nešto nedostajalo na samom početku, i kad sam videla koliko ljudi je zapravo zainteresovano za ovu tematiku, napisala sam i svoj prvi priručnik za kupovinu hrane „Deklaracija, moja najbolja prijateljica”, trudeći se da sve te teške i nerazumljive reči sa deklaracije spustim na naš, potrošački nivo i svima omogućim da nauče kako se bira hrana na osnovu deklaracije…

Ljeto je počelo, a sa njim ruku pod ruku i njegove blagodjeti i boljke. Visoke temperature nekako nas same pozivaju na usporavanje, pojednostavljivanje svakodnevnih rutina, laganiju ishranu i brigu o našoj nutrini. Da li bi se isti principi mogli primijeniti i kada je u pitanju njega našeg najvećeg organa-kože? Da li je manje zapravo više ili je nužno osloniti se na sijaset različitih proizvoda?

Uvek je manje više kad je kozmetika u pitanju. Bespotrebno zatrpavamo naš najveći organ gomilom kozmetičkih preparata jer nam tako serviraju da treba… Mi, žene, smo tu posebno pogodno tlo za zaradu kozmetičkih giganata, pa smo tako počele da kupujemo za svaki delić tela posebnu kremu i losion. I ja sam celog svog života bila upravo takav neosvešćeni potrošač i konzument svega i svačega od kozmetike i šminke, često silne novce bacajući na preskupe brendove, vodeći se logikom što je skuplje mora da je učinkovitije, zdravije i slično. Sada znam da to nema veze sa istinom. Koža i kosa mi sad u pedesetim godinama izgledaju blistavije i lepše nego kad sam imala četrdeset (smeh).

Priroda čuda čini. Samo svako sebi tre-

ba da pronađe odgovarajuće prirodne sastojke za svoj tip kože, kose… i milina. Ostaje da gleda kako mu se organizam vrlo brzo zahvaljuje u vidu blistavosti kože, zdravog sjaja kose, bez trunke silikona npr. U letnjoj nezi rekla bih važne su dve stvari: zaštita kože prilikom sunčanja (dobar SPF sa mineralnom UV zaštitom, nikako sintetičkom) i dobra i obilna hidratacija kože nekim after sun proizvodom (naravno ne treba da zaboravimo da se koža hidrira i iznutra, vodom). Postoji još jedan proizvod koji mnogo volim, posebno leti, a to su hidrolati, biljne vodice, još ako su od neprskanog bilja – idealno. Nosim ih često leti u torbi i kad god mi je vruće poprskam po licu, rukama, vratu i uživam… Volim leti i dobru kremu za lice, laganije teksture, u čijem sastavu prednjači aloe vera. Aloe vera je blagodetna biljka i u ishrani i u kozmetici, ali recimo i u saksiji u stanu jer odlično učestvuje u čišćenju vazduha od štetnih čestica. A malo ko to zna. Takođe, leti kako imam suvu ka normalnoj koži, umem da nanesem ulje od maline, ono ima i mali prirodni SP factor, tako da taman dupli učinak. Iako sam gore rekla da kada pričamo o kozmetici manje je više, ipak postoji jedno odstupanje od pravila, a

to su SPF kreme. One se moraju naneti u dovoljnoj količini kako bi nas zaštitile od štetnih UV zraka, što mi ne radimo uvek i često ih nanesemo premalo na kožu. Takođe moraju se i obnavljati na otprilike svakih dva sata, a obavezno nakon izlaska iz vode.

Koje su to stavke u sastavu ili tipovi proizvoda na koje bi trebali obratiti pažnju prilikom kupovine, a koje bi trebali izbjegavati u širokom krugu?

SPF kreme sam mesecima te godine svog osvešćivanja istraživala pre odlaska na more i odluke koju da kupim i baš mi je bila komplikovana tema i odluka, sećam se… Pogotovo u moru preporuka i proizvoda koji nam se serviraju na policama, u reklamama, časopisima… A vrlo je ozbiljna tema i za ne poverovati one tako raširene alergije na sunce zapravo često su upravo alergije na sintetičke UV filtere u tim kremama za sunčanje. Onog leta kad sam prešla na mineralne UV filtere, pri čemu je i ostatak u SPF kremi bio od „sunčane prirode” kako je ja zovem, od alergije ni traga. I kako vidim ni-

sam jedina, jer mnogo ljudi mi upravo isto piše svih ovih godina, nakon dolaska sa letovanja. Dakle, potrudiću se ovde da nabrojim UV filtere koji bi trebalo da se izbegnu, a pronaćićete ih u sastavu na deklaracijama SPF krema: Benzophenone-3, Octynosate/Ethylhexyl methoxycinnamate, Homosalate, Octocrylene, Octisalate, Avobenzone. Naravno osim UV filtera i ostatak sastava u SPF kremi treba da bude bezbedan, ali to je već preširok spisak hemikalija da bismo ga ovde nabrojali. Recimo da

bi još jedan kriterijum za odabir zdrave SPF kreme bio da je krema za sunčanje bez ikakvog mirisa, tj. sastojka „parfum” u sebi.

O SPF-ovima se već neko vrijeme govori i podiže svijest, ali javnost često ostaje zbunjena kada se u priču uvedu termini poput UV filtera i njihove podjele. Šta su filteri, koji su to „do-

bri” i „loši” filteri i zbog čega na njih moramo obratiti posebnu pažnju?

Postoje dve vrste UV filtera: sintetički i mineralni. Bilo bi dobro da izbegavamo sintetičke UV filtere što više možemo, a posebno sporne poput onih koje sam pobrojala gore. Pronađeno je da neki od njih imaju kancerogeni potencijal, neki su endokrini disruptori, što znači da ometaju pravilan rad našeg hormonalnog sistema, a neki su okidači alergija. Neke od njih su pronašli u preko 90% testiranih uzoraka mokraće, pa u majčinom mleku, a neki se povezuju sa dermatitisom. Neke polako ukidaju u pojedinim državama, neke ograničavaju dodatno u procentima koji smeju da se koriste u SPF kremama, a mi koji smo u ovome svemu postali pravi mali znalci, znamo još bolje – treba ih izbeći pot-

puno. Skoro svi od njih su takođe vrlo toksični za vodeni svet, pa su neki već zabranjeni, na Havajima recimo. Kako

ćemo ih potpuno izbeći? Tako što ćemo birati mineralne UV filtere. Cink oksid i titanijum dioksid su dva mineralna UV filtera koji postoje. Cink oksid najbolje štiti od svih UV zraka nakon košulje (redak filter koji štiti i od kratkih i dugih UVA i od UVB zraka). Jedino je važno da ga ima u dovoljnom postotku u kremi, te da su oba ova mineralna UV fitera u non-nano obliku, jer time zasigurno ostaju na koži, a ne upijaju. Dakle, važno je da budu u česticama većim od 100nm, time ne ulaze u našu kožu i ne štete morskom svetu, jer nano oblici takođe nisu dobri za morsku floru i faunu. Takođe, kako je titanijum dioksid proglašen pre dve godine genotoksičnim i izbačen iz prehrambenih proizvoda u EU (kod nas nažalost još uvek nije, a ima ga i dalje u gomili suplemenata, pazite kad birate), trebalo bi ga izbegavati i u SPF sprejevima koji ga

sadrže, da ga ne bismo udahnuli i kao što već naglasih, obavezno da bude u non-nano obliku, da bi nam ostao na koži i tako nas zaštitio od štetnih UV zraka. A kako da znamo da li je nano ili non-nano oblik UV filtera u kremi? EU

regulativa kaže da mora da se napiše reč /NANO/ iza UV filtera na deklaraciji SPF kreme, ukoliko je u tom obliku u njoj. Stoga, uvek okrenite i pročitajte deklaraciju i sastav kreme za sunčanje, pa ako vidite reč /NANO/, vratite je na policu i tražite sledeću.

Alergije u toku ljeta svakodnevnica su mnogih, a često se objašnjavaju jakim suncem. Da li SPF-ovi i njihov sastav takođe igraju ulogu u alergijskim reakcijama i na koji način možemo umanjiti šanse da se alergije jave i bace nas u bedak?

itd. Tako da svakom ko pati od tzv. alergije na sunce bih savetovala da pređe na kreme za sunčanje sa mineralnom

UV zaštitom i to one bez sastojka „parfum” u sebi.

Upravo sam ja većinu letovanja provodila krijući se od sunca već nakon prvog dana izlaganja, jer bi mi izbile male crvene tačkice za koje sam tada verovala, kao i mnogi, da je alergija na sunce. A zapravo, ne da nisam bila alergična na sunce, već na silnu sintetiku iz krema za sunčanje koje sam mazala tada ne znajući za bolje. A sad ne da više nemam alergiju, nego i lepo pocrnim (ranije sam se bela vraćala sa mora) i zdravu boju dobijem zahvaljujući svoj toj „sunčanoj prirodi” kako volim da je zovem: kokosov puter, ši buter, ulje čileanske maline, pa ulje masline, kokosa

I pored izvjesnog broja osviješćenih pojedinaca, čini se da se ljudi uglavnom dijele na one koji će se odlučiti za najpovoljnije veliko pakovanje komercijalnog SPF-a kojim će zbrinuti čitavu porodicu i one koji vjeruju u pretjerano sunčanje uz pomoć brojnih slojeva prirodnih ulja ili popularnih marmeladi. Da li se te dvije krajnosti lijepog (ten) i korisnog (zaštita) ipak mogu spojiti na način da ne štete ni organizmu, ni okolini?

Finansijski momenat zdravih SPF krema uopšte nije naivan. Često su pre -

skupe, jer su organski sertifikovane i od skupih organskih sirovina, te nisu

tako pristupačne kućnim budžetima.

Dodatno, i dalje ih je veoma malo na našem tržištu, pa mogu da stave visoke cene jer nemaju još uvek veliku konkurenciju. Ali možda treba pokušati izbaciti kupovinu nekih drugih bespo-

trebnih kozmetičkih preparata koji takođe nisu nimalo jeftini, npr. parfema, jedne od preskupih stvari koje danas verujem svako koristi, a ni ne pomišlja koliko potencijalno opasnih hemikalija može biti unutra. I to vešto prikrivenih iza tog sastojka „parfem” jer regulativa dozvoljava brendovima da ne deklari-

šu sastojke mirisa zbog profesionalne tajne. A parfem u sebi može da nosi i po nekoliko stotina hemikalija, od kojih su najsporniji ftalati, posebno po naše reproduktivno zdravlje. I eto umesto skupog parfema, koji nam apsolutno ne treba, kupiti zdravu SPF kremu za celu porodicu.

Oni koji u svojim porodicama imaju i mlađe članove znaju koliko ih je teško uhvatiti kada se nađu pored vode i adekvatno zaštititi od jakog sunca. Kako ipak uspijeti u tome?

Za decu, posebno bebe, najbolje je da ih sklonimo sa najjačeg sunca, u hladovinu i uvek im obezbedimo fizičku zaštitu. Dakle, neka lagana garderobica recimo od lana, šeširić, suncobran ili još bolje prirodna hladovina. Od krema za sunčanje naravno za decu i bebe važi isto kao i za nas odrasle, jer kad je nešto zdravo, zdravo je od 0 plus do kraja života, a kad ima nešto sporno, onda ide ono čuveno: ,,Nije za bebe, decu ispod XYZ godina, trudnice, dojilje…”. Dakle, i za njih je uvek bolje naneti kreme za sunčanje sa mineralnim UV filterima bez ikakvog parfema ako je moguće. Najlepše je da su još sertifikovano or-

ganske, jer onda ne rizikujemo ni ostatke pesticida u biljnim sastojcima, plus organski sertifikati ne dozvoljavaju npr.

upotrebu mase spornih konzervanasa, tako da smo i tu odmah sigurni. Sad kod nas ima da se nađe par takvih organskih SPF krema iz EU. Još uvek smo siromašno tržište po tom pitanju, ali lagano se pokreće i to na bolje. Ranije sam ih kupovala u inostranstvu, sad mogu i kod nas da ih nađem. Ima ih.

Puno se govori o zaštiti kože, ali šta je sa njenom njegom nakon izlaganja sunčevim zracima?

Naravno, naš najveći organ je tu da ga čuvamo i volimo kao što on čuva i voli nas. Ukoliko smo je izlagali celog dana suncu, soli, visokim temperaturama red je da je rashladimo, nahranimo i obilato hidriramo. Lično, najviše mi prijaju after sun losioni koji mi rashlade kožu nakon sunčanja, a to su recimo oni na bazi aloe vere gela. Međutim tih aloe vera gelova ima raznih. Često oni koji se najagresivnije reklamiraju nisu zdravog sastava. Umeju da imaju sporne i potencijalno opasne konzervanse po naše zdravlje. Tako da tu bude često tzv. greenwashinga: na prednjoj strani kreme napišu aloe vera, prirodno i sl. dok pozadi, kad okrenemo kremu i pročitamo sastav, aloa vere tek negde u tragovima pred kraj sastava, a sintetike onoliko…

Da li za kraj možete podijeliti nekoliko savjeta o njezi cjelokupnog organizma u toku ljetnih mjeseci?

Leti je barem lako: svežeg voća i povr-

ća u izobilju i na tome zapravo i treba

letnja ishrana da se bazira. Što više jesti svežih salata, začinjenih hladno ceđenim maslinovim uljem, limunom ili jabukovim (organskim) sirćetom, malo morske soli, pa začinskog bilja… Trebalo bi uvek da nam biljke čine ¾ tanjira, a ostatak mož e pre svega da ode na ribu i morske plodove. Težite uvek ribi koja ima manje žive u sebi, jer nažalost i to smo kao ljudski rod uspeli da zagadimo, a studije pokazuju da su to divlji losos na primer i neke manje ribe poput sardina, koje su niže u lancu ishrane, pa nisu stigle da pokupe toliko žive. Nisam ni protiv mesa, ali onog kvalitetnog, grass-fed ili free-range koka, kako ih danas deklarišu, a to je zapravo ono kao nekad što je bilo, pre ovolike industrijalizacije hrane, a čega je danas takođe sve manje, ali može da se nađe i dalje kod moralnih proizvođača, kako volim da ih zovem. I ne mora svaki dan da se jede meso. Jedemo previše mesa na ovim prostorima. Trudite se da uop-

šte ne jedete industrijsku hranu ili ako baš ponekad poželite, onda neka to zaista bude ponekad. Važno da 70% svega što dnevno unesemo u i na sebe bude čisto, a ostalo će prečistiti zdrava jetra. Bitno da je ne preopteretimo i da ne digne ruke od svega. Sladoled je sinonim

za leto, ali opet nemojte kupovne nego napravite svoj, od bilo kog voća koje volite, zasladite bananama ili prahom od urmi na primer (ima da se kupi sad) ili stevijom ili medom, malo organskog sirovog kakaoa pa u modlice od nerđajućeg čelika i milina za organizam, a preukusna poslastica. Pijte puno vode, ali ne iz plastičnih flaša. Najbolje prečišćenu vodu sipajte u svoju flašicu od nerđajućeg čelika ili ako vam je zgodno da nosite iz staklenih, može i staklo kao zdrav materijal. Plastične flaše i posude za hranu, ma koliko zgodne se činile, izbegavajte što više možete pogotovo leti, na suncu. Spajajte se sa prirodom što više možete, leto je idealan period za to. Hodajte bosi kad god možete, po pesku, travi, kamenčićima… Ali pre svega, radite ono što vam prija i što vas čini srećnim, naročito dok ste na odmoru. Krećite se što više, upražnjavajte onu fizičku aktivnost koju volite.. I smejte se što više, okružite se pozitivnim ljudima koji vam prijaju, bar dok ste na odmoru… Ako nema takvih oko vas, dobra knjiga je idealan drugar. I zaboravite na kompjuter i telefon ako možete bar neko vreme dok ste na odmoru (smeh). Prijaće vam onoliko.

AKTIVNE SUPSTANCE U SINERGIJI

SA

HIDRIRANU KOŽU!

Joga lica je poslednjih decenija postala veoma popularna, međutim ova slow aging tehnika postoji mnogo duže. Joga lica, poznata i kao Face yoga , skup je vežbi i tehnika usmerenih ka jačanju i toniranju mišića lica i vrata. Ove vežbe uključuju niz ponavljajućih pokreta, istezanja i masaža koji ciljaju različite delove lica kako bi se postigao mlađi i zategnutiji izgled. Joga lica se zasniva na pretpostavci da se mišići lica, kao i svaki drugi mišić u telu, mogu vežbati i ojačati radi poboljšanja snage i elastičnosti. Redovnim praktikovanjem joge lica, mogu se smanjiti znakovi starenja kao što su bore, opuštena koža i gubitak mišićnog tonusa, ali i pobolj-

šati cirkulacija krvi i stimulisati proizvodnja kolagena. Jelena Jovanović

(@joga_lica_jelena), instruktorka je joge lica i otkriva nam koje tehnike svako od nas može praktikovati svakodnevno za svežiji i zdraviji izgled kože, ali i kako da se izborimo sa nekim od najčešćih problema kože koje nam donose letnje vrućine i putovanja.

Za početak, reci nam nešto više o sebi i svojim interesovanjima? Ko je Jelena?

Mama, supruga, instruktorka joge lica, preduzetnica, diplomirana pravnica. Sa svim ovim identitetima u sebi, žena sam sa misijom da svaka od nas može da bude sebi lepša i zavodljivija, sa svakim novim krugom oko Sunca.

Kada si počela da praktikuješ jogu lica i nakon kog vremenskog perioda si počela da primećuješ prve stabilne rezultate?

Sa jogom lica krenula sam u 31. godini, nakon drugog porođaja. Sada kada se osvrnem na to vreme, shvatam da je okidač bio osećaj unutrašnjeg nezadovoljstva jer u svakodnevnici nisam nalazila vremena za sebe, čak nisam znala ni šta bi mi prijalo. Šta god bih probala, brzo sam odustajala, ali ne i od tih par minuta masaže dok ujutru nanosim kremu. Još kad bi neko primetio da mi je lice sjajnije, moja sreća nije imala

kraj. To su bile prve promene - da sam mirnija nakon samomasaže, zadovolj-

nija svojim licem. Na internetu sam naišla na prve vežbe lica ali to mi nije bilo dovoljno te sam pronašla svoju prvu mentorku Ninu, uz koju sam zavolela vežbe još više i shvatila koliko sam stvari do tada radila pogrešno. Nakon dva meseca redovnih vežbi mogla sam da primetim da su mi obrve podignutije kao i to da sam ređe natečena u licu.

Šta svako od nas može da uradi na dnevnom nivou da poboljša izgled i zdravlje naše kože?

Verujem da većina žena bar jednom dnevno namaže kremu za lice. To je prilika da podržimo našu kožu tako što ćemo to učiniti pokretima samomasaže, makar na pet minuta. Ćelije naše kože se obnavljaju na oko 28 dana, zato poboljšanjem mikrocirkulacije i njene bolje ishrane i oslobađanja od toksina

Na koji način se prirodne slow-aging metode razlikuju od estetske medicine?

Zapravo nemaju nimalo sličnosti. Uz koncept prirodnog podmlađivanja, slow aging metodama mi zapravo ostvarujemo dublju vezu sa sobom, ne očekujemo promenu preko noći već aktivno učestvujemo u svakom pokretu i dodi-

ru. Metode prirodnog podmlađivanja se oslanjaju na bolju cirkulaciju krvi, limfe, energije, jačanje mišića i mišićnih veza. I one nemaju vek trajanja, to postaje naš način života i uživanja u vremenu posvećenom sebi.

možemo primetiti da nam koža postaje glatkija i lepša. Ukoliko uz to pijemo dovoljno vode, obezbedićemo joj i dodatnu hidrataciju. Za ovo nam nije potreban poseban trud ni vreme, samo svesnost i volja da ugodimo sebi.

Na koji način se na našem licu mogu prepoznati naša unutrašnja stanja?

Često ćete me čuti kako govorim da je naše lice mapa unutrašnjih organa.

I ne samo organa već i naših emocija. Razmislite samo kakva vam je koža

kada ste bolesne, prehlađene ili u lošem raspoloženju neko vreme. To se na licu jasno vidi. Svaki deo lica je povezan sa određenim organom u telu, pa

na primer kod osoba koje često i lako planu, lako ih obuzme bes i frustracija

ili pak kasno odlaze na spavanje a pri tom i kasno večeraju, ne vode računa o ishrani, veoma često možemo primetiti izražene bore između obrva, napetost u vilici, ramenima čak i u dnu male karlice. A ova regija nam govori o energiji naše jetre. Stimulisanjem određenih regija na našem licu možemo uticati na to da se opustimo, ublažimo bol u kičmi, smanjimo ili otklonimo glavobolju ali i da utičemo na balans unutrašnjih organa.

Koji su to najčešći problemi prouzrokovani vrućinom? Koje metode preporu-

čuješ da ih se rešimo ili da ih ublažimo?

Sa toplijim vremenom uglavnom će natečenost biti izraženija, kako na licu tako i na telu. Ukoliko nemamo redovnu fizičku aktivnost i ne pijemo dovoljno vode, naročito. Prvo što bi bilo od koristi da osvestimo jeste kako sedimo, da nismo u pogrbljenom položaju i sa prekrštenim nogama. Suvo četkanje pre tuširanja par puta nedeljno pokrenuće limfnu drenažu i ubrzati eliminaciju toksina. Takođe toplo-hladno tuširanje, ili ako baš ne osećate da vam je ovo prijatno, onda makar to uradite sa licem zapljuskivanjem lica hladnom vodom.

Leto je vreme putovanja, a mnogima od nas poznat je fenomen naduvenosti lica nakon putovanja avionom aka ,,Flight face”. Koje korake možemo preduzeti kako bismo prevenirali ovu pojavu i šta je ono što možemo tokom samog leta uraditi?

Ukoliko letimo avionom uglavnom ćemo primetiti da nam je koža dehidrirana a lice natečeno. Možemo da pripremimo svoje lice tako što ćemo

unositi dovoljno vode, koristiti SPF zaštitu, ali i stimulisati limfne čvorove na vratu, licu i pazuhu jer tako pomažemo ovim malim kolektorima koji sakupljaju ćelijski „otpad”. To možemo učiniti i sa preponskim limfnim čvorovima i tako umanjiti osećaj teških i otečenih nogu. Dok smo na putu i ruke nam nisu dovoljno čiste da bi dodirivale lice možemo da uradimo samomasažu skalpa nežnim kružnim pokretima kao da šamponiramo svoju kosu. Posle par minuta osetićemo opuštanje a to će nam pomoći i kod natečenosti lica.

Kakvo je tvoje mišljenje o različitim pomagalima koja su već duže vreme popularna na društvenim mrežama poput različitih rolera za masažu lica, gua sha i slično? Da li je od značaja i od kog su materijala sačinjeni?

Neki su sjajni, a nekima ne vidim svrhu. Roleri, gua sha pločice, čašice (ili ventuze) su možda poslednjih godina popularne ali to nisu alati novijeg datuma. Vrlo su cenjeni u kozmetičkoj i terapijskoj praksi u Kineskoj tradicionalnoj medicini. Odlična su dopuna kvalitetnoj kućnoj nezi, a jednostavni su za korišćenje. Međutim ono što se

takođe može videti na tržištu su i tzv. ojačivači vilice ili gume za vilicu koje se propagiraju kao način da oblikujemo bočnu liniju brade ili podbradak, a ustvari ćemo dobiti napetost u mišićima vilice i rizikovati bol, škripanje vilicom ili bruksizam.

položaj zadržavamo oko tridesetak sekundi i uključujemo najpre vrat, mišiće obraza i mišiće čela. Ukoliko neko želi da krene sa vežbom mišića lica dobar početak može biti i samomasaža u kojoj će istrajati, a onda će poželeti i intenzivniji trening.

Kakve vežbe preporučuješ nekome ko po prvi put počinje sa jogom lica?

Bez obzira na godine i na regije na koje žena možda želi da se fokusira, uvek je moja preporuka krenuti sa statičnim vežbama i vežbom najpre velikih mišića lica. Tako se stvara osnova i pravilno se aktiviraju mišići lica. To su vežbe gde

J- jaka

O- odvažna

G-  graciozna

A- autentična

L- lepa

I- istrajna

C- carica

A- agape

Nega kose

Intervju: Nevena Pajić

@pajicnevena Fotografijr: Ljepuška/ Belkisa Podžić, Pexels.com

Belkisa Podžić je žena koja je pronikla u brojne tajne koje lepa i zdrava kosa krije. Polazeći od toga da je teme

(vlasište) početak zdravlja svake kose, i mesto odakle kosa treba da se zaštiti i neguje. Pozvala sam je u goste kako bismo razgovarale o tome šta sve utiče na zdravlje i lepotu kose i kako se različiti tipovi dlake pravilno neguju. Razgovarale smo i o tome šta je čini otpornijom na sve udarce kojima je tokom leta izložena, poput visokih temperatura, znojenja, suvog vazduha, slane ili hlorisane vode.

Kroz školovanje, učenje i istraživanje

Belkisa je pronikla u kompleksne tajne hemije, oblikovanja kose, stilizovanja, otkrivajući na tom putovanju stanice na kojima se zaustavljala da priča o proizvodima za negu kose, uljima, maskama, šamponima, regeneratorima koji čine da kosa diše, živi i bude dovoljno hidrirana. Svi ti koraci, njen trud i rad doveli su je do prilike da učestvuje u stvaranju jedne linije proizvoda za zdravu i jaku kosu.

Belkisa je osim po svojoj stručnosti na temu nege kose i žena koja svojim pristupom životu i odabirom tema o kojima javno govori, pravo osveženje, jer svoje platforme na društvenim mrežama koristi da otvoreno govori o problemima žena u društvu, u pogledu seksualnog nasilja, suočavanja sa istim, akušerskom nasilju i odnosu prema trudnicama. Utabala je stazu preporoda, ne samo kroz priču o kosi, već i kroz solidarnost i deljenje delića života i teških situacija iz kojih je izašla jača, danas žena i majka dvoje dece koja pokazuje da jedna žena uz podršku može sve. Da bude žongler i kada je najumornija, jer se trud, rad i ljubav uvek višestruko vrate.

Beliksa kroz svoj Instagram profil i magazin Ljepushka otkriva razloge zbog kojih kosa opada i slabi (poput sve učestalije pojave insulinske rezistencije ili nepravilnog rada štitne žlezde), kao i načine da se radi na njenom oporavku. Zato njen profil mogu opisati i kao svojevrsnu vrstu dnevnika žene koja se ne libi da piše o strahovima kroz koje mnoge od nas prolaze, kao što su komplikacije u trudnoći i na porođaju.

Za letnji dvobroj Plezira, Belkisu sam pitala o svemu onome što je potrebno da primenimo kako bi kosa zablistala u punoj snazi, sjaju i volumenu.

Kada se kod tebe javila želja za otkrivanjem puta ka zdravoj i negovanoj kosi i svim tajnama koje ona krije?

Zapravo, moj put je dosta neobičan. Odlučila sam 2019. godine da otvorim profil na Instagramu koji se bavio generalno njegom tijela i sastojcima u proizvodima. Kroz taj profil sam shvatila da sam riješila sve probleme, osim problema sa kosom, pa sam odlučila da malo više saznam o tome. Neki sastojci i savjeti su djelovali, a neki ne, dok pojedini su bili kratkoročno uspješni. Kad sam uspjela da oporavim kosu, moje pratiteljke su željele da više pišem o tome, a da bih pomogla njima i sebi do kraja shvatila sam da moram naučiti šta je kosa, procese koje ona prolazi i kako na nju deluju proizvodi. U međuvremenu, primijetila sam da je to spajalo sve oblasti koje sam voljela i o čemu sam učila i prepoznala sam da se mogu vidjeti tu do kraja života, te sam odlučila obrazovati se u tom pravcu. Istina je i da sam sama nekoliko puta posu-

stala prije nego što sam odlučila da ću do kraja biti posvećena njenoj prirodnoj formi, ali onog trenutka kad sam osjetila prvi telogen effluvium, znala sam da neću moći povratiti kosu tako lako, osim ako se stvarno ne odlučim za promjenu. Kad sam vidjela rezultate, nisam se htjela vraćati nazad. Imala sam podršku i porodice i svoje manje zajednice tada, tako da je bilo lako.

U magazinu Ljepushka koji si pokrenula, pišeš o različitim temama iz oblasti nege kose. Na koji način biraš teme i odakle je potekla ideja da se pokrene jedan takav magazin, kompleksan, a opet neophodan, pogotovo u današnje vreme kada mnogo devojaka i žena imaju problema sa prekomernim opadanjem kose usled stresa, hormona, nepravilnog rada štitne žlezde, COVID-a?

Moj problem sa Instagramom je bio to što je način rada na njemu vizuelno stimulativan i shodno tome nema puno prostora za objasniti, već je fokus na videima i kratkim tekstovima. Kosa je zaista nauka, a magazin daje mogućnost detaljnijeg pisanja i objašnjavanja.

Koji su to osnovni rituali koji nam moraju postati deo sva -

kodnevnice u nezi kose kako bi je zaštitili i ojačali?

Pravilna i uravnotežena prehrana je ključ pravilnog rasta zdrave

dlake. Ne mislim da bi svi trebali konzumirati skupu, zdravu hranu ali i male promjene u ishrani mogu svakodnevno doprinositi rastu kose. Manje rafiniranih

namirnica, više svježeg voća i povrća i manje prženja organizmu pomaže u boljoj apsorpciji

vitamina, minerala i sintezi proteina, poboljšanju imuniteta te produžuju fazu rasta upravo zato što tijelo ima manju mogućnost deficita te je manji procent dlaka u fazi stagnacije koje kasnije opadnu. Ne smijem ni zaboraviti da je nedostatak

sna, ali i cinka i omega 3 masnih kiselina povezan sa problemima opadanja, tanjenja dlake i problemima kože vlasišta, te definitivno je i to nešto na šta trebamo obratiti pažnju.

Kao nešto što možemo raditi topikalno svakodnevno, a da time zaštitimo

vlas, posavjetovala bih da pripazite na način vezivanja kose te da čuvate vrhove kose. Kosa ne bi trebala biti često jako vezivana i trebao bi se izbjegavati visoki rep, a ukoliko primijetimo da su vrhovi skloni suhoći ili mršenju, može se nanositi serum ili ulje na vlažnu ili suhu kosu. Navečer bi kosa trebala biti sklonjena u kapicu ili pletenicu da se smanji frikcija.

Čitajući tvoje objave i tekstove, primetila sam da svaki period godine iziskuje drugačiji pristup negovanju kose. Kakav pristup i rutinu preporučuješ u letnjem periodu?

Kod većine ljudi kosa je ljeti izrazito suha. Elastičnost odnosno hidriranost kose, pored genetike, ishrane, njege i proizvoda za stiliziranje, uslovljena je i vlažnosti zraka. S obzirom da je ljeti vlažnosti zraka izrazito niska, već prilikom izlaska iz kupatila, vrlo često hidrogenska veza u kosi postaje slabije uvezana i definitivno bih preporučila malo češće korištenje hidratantnih maski koje u svom sastavu imaju sastojke poput glicerina, pantenola, hijaluronske kiseline, aloje ili biljnih ekstrakata u glicerinu. Takvi sastojci omogućavaju bolje uvezivanje hidrogenske veze, a samim tim i mekoće, oblika i elastičnosti. Svjesna sam da je trend demoniziranja glicerina, međutim glicerin je humektant koji dubinski prodire u kosu i vraća vitalnost dlaci. Bitno je da se takvi sastojci odnosno maske sa tim sastojcima u višem procentu, nanose na dobro vlažnu kosu kako ne bi isušili kosu i napuhali kosu te temeljito ispe-

ru. Nakon toga bitno je da ulja ili proteini u leave in-u, odnosno regeneratoru bez ispiranja zatvore adekvatno dlaku kako bi se smanjile dodatno reakcije. Proteini u završnim proizvodima ipak više odgovaraju osobama koje imaju tretiranu i tanku dlaku.

Pored šampona, ulja, maski, različitih suplemenata o kojima će kasnije biti više reči, kosa se štiti i načinom na koji se oblačimo. Kada je taj segment u pitanju, koliko je važna uloga zaštite u vidu šešira i marama tokom letnjeg perioda?

Visoke temperature i UV zrake isušuju i oštećuju kosu. UV zrake prodiru kroz dlake i uništavaju disulfidnu vezu u kosi koja je najmanja i najčvršća veza unutar kose, ali također dovode do skoro trajnih oštećenja pigmenta u dlaci što čini dlaku slabom i krhkom. Na kosu bi trebali stavljati proizvode koji imaju UV i termalnu ili bar termalnu zaštitu kako bi što više za-

štitili kosu, a marame dolaze kao bonus, jedan sloj više za malo manje prodiranje

UV zraka. Šeširi štite vlasište te stvaraju sjenu koja dodatno pravi jedan manji omotač zaštite oko kose.

Kakvo je tvoje mišljenje o, na društvenim mrežama često reklamiranim, satenskim i svilenim jastučnica? Da li podloga na kojoj spavamo utiče na stanje naše kose?

Zapravo, ovo je istina. Određeni materijali su grublji te dovode do bržeg trošenja i oštećenja kutikule dlake. Kutikula je jedan omotač, zapravo određeni broj slojeva kore dlake koji štiti sredinu i srž dlake, te je možemo zamisliti kao zaštitne rukavice za ruke. Kroz neko vrijeme korištenja istih rukavica, rukavice se potroše, postanu tanke i na kraju puknu, tako i naša kutikula – ona se troši.

Smanjenjem korištenja grubih materijala, smanjujemo trenje dlaka odnosno našoj kutikuli „produžujemo vijek trajanja“. Nažalost, pojedinci su iskoristili trend za neosnovano veliki profit zbog kog ljudi misle da su satenske i svilene kapice i jastučice jedan u nizu marketinških trikova. Moram da naglasim da su se u mnogim kulturama stoljećima

unazad koristili svileni proizvodi za zaštitu kose. Pa, ne toliko davno, starije žene svih naroda sa područja Balkana

su prilikom spavanja koristile izrazito glatke svilene marame kojima su pokrivale kosu tokom sna, a ne smijemo zaboraviti ni Indijke ni Afrikanke.

Blisko tome, neretko se govori i o posebnim frizurama za spavanje koje za cilj imaju zaštitu kose od trenja i lomljenja. Kakvo je tvoje mišljenje o tome i imaš li ti omiljenu frizuru za spavanje?

Te frizure su jedan dobar način da se smanji oštećenje prednjih dijelova koji su uvijek nažalost „prva linija odbrane“ od svih vanjskih faktora. Jako dugo sam voljela ananas punđu, međutim ipak kako imam izrazito dugu kosu, ona je postala skoro pa nefunkcionalna, te trenutno jako volim pletenicu ili kosu puštenu unutar satenske kapice.

U jednoj od objava na Instagram stranici, rekla si da si bezuspešno tragala za preparatima koji objedinjuju sve ono što je kosi i vlasištu potrebno, od zdravlja, nege, jačine, sjaja, gustine, volumena, ne mašćenja i ne lomljenja dlake. Da li je linija proizvoda Gorsen, u čijem stvaranju si učestvovala, uspela da u svom sastavu koji je na

prirodnoj bazi objedini zahteve za negovanom i zdravom kosom?

Saradnja i rad sa Gorsenom je jedan od mojih najvećih uspjeha i sa ponosnom

ih mogu predložiti mojim pratiteljima i klijentima. Proizvode smo radili preko godinu dana, te su prošli mnogo serija testiranja. Problemi kod kozmetike koja ima prirodne ili organske sastojke jesu najčešće formulacije koje obiluju sa puno nesulfatskih tenzida i mnogo ulja i maslaca u njima, koje ipak na kraju naprave problem. Čak mnogi proizvo-

đači prave kozmetiku za dužinu kose koja je oštećena, tako da osobe koje žele da njeguju kosu, nisu mogle naći nešto adekvatno sa prirodnim i organskim sastojcima. Inostrantrani brendovi većinom prave proizvode za osobe koje imaju kovrdže tipa 4 sa izrazito suhim vlasištem, što ne odgovara nama na ovom području, s druge strane većinom su bili nedostupni. Vrlo mali broj kvalitetnih, a dobro formuliranih proizvoda je bilo na Balkanu, a kada želite da zadovoljite jednu masu sa najčešćim problemima vlasišta i dužine, sastojci moraju biti kvalitetni, pravilno odabrani te da se međusobno mogu dopunjavati. Nije lak posao napraviti koncept koji

će odgovarati svim tipovima strukture i oblika dlake sa svim problemima odnosno tipovima i stanjima vlasišta. Zato je bilo potrebno mnogo vremena kako bi se ukomponiralo šest proizvoda na takav način da određenim slaganjem i povezivanjem dva i više proizvoda, oni djeluju na neki problem, a da je pri tome sve potkovano naučnim istraživanjima. Tako da sam izrazito ponosna na formulacije nastale sa Gorsenom i nadmašile su očekivanja i pozitivne reakcije klijenata, jer nismo zadali lak zadatak. Povezali smo masno, suho, normalno, dehidrirano tjeme sa i bez svih vrsta peruti, sa i bez problema opadanja uz dužinu bilo kojeg tipa.

Često sama praviš maske za kosu od prirodnih sastojaka. Da li daješ veću prednost takvim maskama ili komercijalnim preparatima koji se mogu kupiti u drogerijama budući da neke preparate ne možemo sami „smućkati“ u kućnoj radinosti kada nam je na primer potreban serum protiv sunčevog zračenja koji štiti folikul dlake - ili je ipak i to moguće?

Nisam tip osobe koji straši osobe na društvenim mrežama u vezi sastojaka

u proizvodima. Ne dijelim kozmetiku na onu sa rafa kao lošu i na onu iz kuće kao dobru. Dijelim formulacije proizvoda na one koje „šminkaju“ i ne rješavaju probleme i na onu koja ima sastojke koji pomažu oporavku. Za mene je npr. sintetski glicerin, ako je dobro formuliran i kvalitetan isto što i organski. Čak smatram da neki sastojci iz kuće poput majoneza i limuna donose više štete nego bilo koja maska u bilo kojoj drogeriji. Samo se vodim time da ljudima dam preporuku za nešto što im može pomoći, a ne odmoći na duže staze. U kući se ne može sve smućkati niti treba. Neke sastojke i sirovine možemo napraviti sebi za jednokratnu upotrebu.

I kada pravimo nešto u kući sa tim sastojcima, to mora imati smisao i naučnu podlogu. Neke maskice koje pravim u kući za jednu običnu upotrebu podrazumijevaju korištenje voća, bilja, korijenja ili algi u prahu poput amle, trava žitarica, ashwagandhe ili kelpa koje se rastvaraju u destilovanoj vodi za dubinske tretmane obnove ili se stavljaju u već gotovu masku kako bi se obogatio sastav i djelovanje.

Pored toga pravim nekad čajeve za rast i ljepšu dužinu kose, te uljane mješavine za jači korijen i to je samo za ličnu upotrebu. Proizvodnja prave kozmetike mora imati adekvatne, sterilne uslove i sve zakonske odredbe ispunjene, te mi je apsolutno nemoralno i nenormalo da vidimo svakakve proizvođače bez deklaracije i bar malog pogona kako prodaju kozmetiku na kojoj nisu nikakva testiranja urađena sa izjavama o sastojcima iz kozmetike koje su naučno neistinite. I naravno, podrazumijeva se da nikakav prirodni, ni iz kućne radinosti SPF ne dolazi u obzir.

Svaka kosa je drugačija, posebna i ima svoj put oporavka i rasta, ali koliko je vremena potrebno da se koren (vlasište) očisti od proizvoda koji su korišćeni tokom godina, a da nisu odgovarali koži glave?

Ne volim pojam „čišćenje“ kože. Naslage se mogu otkloniti uz dva, tri pranja, ali kožnoj barijeri treba vremena da se oporavi i to je individualno u zavisnosti od prethodnog problema. Ako su poremećaji rada u tijelu bili još dodatni

faktor uz neadekvatnu rutinu, oporavak kože može trajati mjesecima, ako nije bilo velikih problema iznutra i vani, obično 3-5 nedjelja koža se oporavi.

Obzirom da imaš izrazito dugu, sjajnu i kovrdžavu kosu, koja je u periodu od

godinu dana porasla za 42 cm, moram da te pitam za tvoju rutinu i preparate

koje koristiš u vidu šampona, hranljivih maski, sprejeva i ulja, ali i to da li su oni podjednako pogodni za ravnu kosu, blajhanu i hemijski tretiranu?

Uglavnom koristim Gorsen proizvode koji su pogodni i za takvu kosu, posebno Protein maska i serum, ali i dalje volim da testiram proizvode kako bi moji klijenti i pratitelji znali u šta je dobro uložiti novac. U tom periodu kada je ona enormalno narasla, koliko se mogu sjetiti koristila sam Hipp Baby šampon Sensitive, Melem lek kapi za kosu i Garnier Papaja i Aloja masku te Balea rozu proteinsku maskicu koja više nije u prodaji, nažalost. Što se tiče spreja – koristila sam Aurola regenerator u spreju, Garnier Aloe Vera Air Dry Leave in i bademovo ulje. Svi ovi proizvodi pogodni su za takvu kosu. Pored toga sam i vježbala i jela sirovo voće i povrće sa orašastim plodovima i pomalo mesa. S tim da kad bih davala individualnu, povoljnu preporuku baš za takvo stanje, pored Aurola spreja i Garnier Aloe Vera maske i leave ina, preporučila bih Cocoa masku i Balea Oil Repair Intensive i kokosovo i maslinovo ulje.

Da li postoje preparati koji u letnjem periodu čine da platinasto plava kosa

bude svilenkasta uprkos vetru, visokim temperaturama, slanoj i hlorisanoj vodi? Kao i da li postoji način da se prevenira promena boje plave kose pri kontaktu sa hlorisanom vodom?

Najbolji način zaštite boje takve kose od hlorisane vode je korištenje kapice. Nažalost, svjesna sam da mnogi to neće ispoštovati, pa bih preporučila jedan neobičan protokol – nanijeti na suhu kosu hranjive maske, nakon toga malo kokosovog ulja i preko Olaplex 9 leave in. I naravno što prije kosu koja je bila u takvoj vodi isprati, potom oprati i nanijeti regenerator.

Da li prirodno, hladno presovana ulja mogu da budu jedini preparati koji se koriste za podsticaj rasta i nege kose ili se za tu svrhu moraju dodati i šamponi koji predstavljaju prvi stepenik čišćenja i uspostavljanja puta ka daljoj nezi?

par minuta kada je u pitanju rast kose. Jedina dva sastojka koja mogu nešto uraditi za rast kose u tako kratkom djelovanju su minoksidil i kofein. Međutim, dolaze novije i inovativnije formulacije pa se više ni ti sastojci ne koriste toliko često u šamponima kao nešto za rast kose, već u vidu ampula, losiona i tonika koji mnogo duže ostaju na tjemenu. Međutim, kvalitetni i dobro formulirani šamponi održavaju i čiste vlasište, pa takvo vlasište postaje zdrava sredina za rast kose, zato što korijen „ne ispliva“ ka površini, tako da ljudi znaju primijetiti bolji rast kose kada pređu na bolje šampone.

Ja bih kroz ovaj razgovor voljela da malo više kažem o šamponima radi či-

tatelja. Moramo nekako razgraničiti da većinom šamponi ne rade ništa u tih

Većina hladno prešanih ulja ne djeluju na rast kose, sa iznimnkom na hladno prešano ulje čička, bundeve, crnog kima i grožđa što je iskreno govoreći teško naći, pogotovo hladno prešano ulje čička. Hladno prešana ulja u zavisnosti od onog kojeg odaberemo, mogu pomoći „oporavku“ ceramida, adekvatnom radu lojnih žlijezda i nosioci su obično eteričnih ulja koji su iznimno koncentrisani i većina njih se ne mogu koristiti direktno na koži, već se pravilno razrijeđuju u hladno prešanom ulju prema cilju osobe i stanju vlasišta.

Obično biramo eterična ulja koja imaju veće koncentracije sastojka koji djeluju

kao dht blokatori, imaju veće količine flavonoida poput ruzmarina, (svetog) bosiljka i brahmija.

Da li je tokom letnjeg perioda dovoljno koristiti hranljivu masku i ulje za negu kose ili se kosa mora dodatno zaštititi sprejevima, prijatnim tkaninama, leave in-ovima koji hidriraju i daju vlažnost i punoću folikulu dlake?

Jači korijen kose odnosno folikule jedino vraćamo regulacijom sistema u tijelu, antioksidansima kroz ishranu i sastojcima topikalno, a što se tiče dužine kose, moramo voditi računa o toploti i UV zrakama korištenjem seruma, šešira i/Ili marama.

Da li postoje ulja koja više odgovaraju različitim nijansama kose?

Da, neka ulja mogu utjecati na boju kosu, poput orahovog, maslinovog ili infuzije/macerata ruzmarina ili kamilice čineći je svjetlijom ili tamnijom u zavisnosti od podloge odnosno boje kose, međutim, nažalost, ako se vodimo samo ovim konceptom pri odabiru

Evo i nekoliko koraka kako da tokom leta održimo kosu u punom sjaju:

1. masaža temena

2. piling temena

3. izbacivanje šampona sa SLES i SLS

4. fokus na hidratantne maske

5. fokus na hranljive maske

6. kvalitetna ulja za kosu i vrhove

7. zaštita od toplote

ulja, možemo kosu dovesti do iznimnog isušenja i pucanja. Zato ulja uvijek biramo prema tipu dlake, odnosno prema molekularnoj veličini i omjerima omega 3, 6 i 9 masnih kiselina u tim uljima. Zato osobama koje imaju tanju dlaku ili hemijski tretiranu kosu odgovara kokosovo i maslinovo ulje, zbog molekuarne veličine, ali prije pranja, upravo zbog omjera ovih masnih kiselina.

Preparati koje predlažeš kao korake za zdravu kosu obiluju sastojcima koji sadrže prirodna ulja i delove biljaka, bez silikona i sa veganskim formulacijama. Da li je to recept za vraćanje sjaja i punoće kose koja je već dovoljno izložena negativnim spoljašnjim faktorima?

Kako se leti više znojimo, a temperature su visoke, vazduh suv, kosa je sklona isušivanju i pucanju. Koja su tri osnovna proizvoda i koraka da održimo kosu sjajnom i živahnom tokom leta?

Definitivno blaži šampon poput Balea

Ultra Sensitive, Hipp Baby šampon Sensitive, Vichy Dercos Sensitive, Gorsen

Gentle ili Sebamed Everyday koji možete koristiti za brzinsko pranje kose, ako ste se puno oznojili. Pored bazičnih tretmanskih pranja maskama, preporučila bih upravo regenerator da imate u ovim situacijama gdje je potrebno brzinsko delovanje, poput Garnier Hydra

Da, sve proizvode koje preporučujem i ostavljam u preporukama na objavama i naglascima su recept za vraćanje zdravlja kosi, ali ima još nekoliko „začina“ – dovoljno sna, zaštita kose tokom noći i smanjenje upotrebe aparata za oblikovanje kose.

Bomb ili Balea Ultra Sensitive regeneratora. Također, ako imate oštećenu kosu možete koristiti Balea Traum locken regenerator.

Kao leave in možete koristiti Multiactive Sun Protect leave in ili Olaplex 9.

Da li su šamponi sa kokosovim sulfatima najbolje rešenje za negu kose na

duge staze ili ponekad, s vremena na vreme, za detaljno čišćenje temena treba u svoju rutinu da uključimo i šampone sa silikonima?

Vrlo često se našalim sa svojim ženama gdje im kažem da na sve mogu zažmiriti, ali na šampon sa silikonima - ne. Istina je da korištenjem šampona sa silikonima dobijate na početku sjaj kose i kosa se manje mrsi, međutim vrlo lako

možete dobiti naslage na tjemenu koje

mogu dovesti do opadanja kose, a kasnije njihovim taloženjem na dužini i do

još većeg kršenja kose te pucanja. Što se tiče šampona sa kokosovim sulfatima, to upravo ovisi o tjemenu. Normalno vlasište koje koristi ulja/mješavine/serume za rast kose, mogu koristiti stalno takve šampone, dok osobe sa masnim i dehidriranim povremeno kao temeljito, s tim da bih im ipak preporučila da i taj bude šampon koji ima regulisanu pH vrijednost od 5,5 i bez ulja. Osobe koje imaju suho vlasište su specifične, jer one peru obično vlasište svakih sedam dana. Ukoliko je glavni čistač kokosov sulfat, kroz neko vrijeme obično se pojavi suha perut kao pijesak, ali ako kokosov sulfat nije glavni i jedini čistač, onda mogu.

Koji je udeo zdrave ishrane kada je nega kose u pitanju? Na koje namirnice/sastojke treba posebno da obratimo pažnju?

Kosa je odraz onoga što pojedemo i izotopi hrane koju pojedemo završe u dlaci, tako da je kvalitet kose uslovljen prehranom. Uravnotežena ishrana sa dosta šarenih salata, 200-300g voća dnevno gdje spadaju bar dvije do tri

voćke u tu gramažu, pomalo kuhanog mesa, generalno sezonske namirnice, kisele salate zimi, smanjen unos rafinisanih namirnica, te dovoljan unos vode je odličan početak i baza za kvalitetan rast kose. Naravno, ako je neko vegetarijanac ili vegan aminokiseline može unijeti kroz različito povrće. Skrenula bih dosta pažnju na D3 vitamin. Mnogo ljudi je u deficitu sa njim čak i tokom ljetnog perioda. Međutim, kontinentalni dio Balkana nema baš naviku da jede ribu koja obiluje omegom 3 te bih tu savjetovala da se bar jednom sedmično jede riba ili unose suplementi. Ono što savjetujem svoje klijentice je da pred sezonu prehlada i gripa polako počnu dizati imunitet unosom cinka i C vitamina.

jer čitanje i razumijevanje formulacije ipak spada u kozmetološke oblasti te je potrebno poznavanje hemije. Zato aplikacije nisu dobar odabir za analizu sastojaka proizvoda. Osobe sa problematičnim vlasištem uvijek savjetujem da biraju šampone koji nemaju nikako ili imaju izrazito malo ulja, koji imaju naznačenu pH vrijednost od 5,5 ili natpis „neutralno za kožu“ te da sadrže humektante koje sam upravo nabrojala kad sam pričala o maskama. Što se tiče dužine kose, bitno je analizirati kosu.

Kakav je koji dio kose, koliko je koji dio kose oštećen i porozan i na osnovu toga davati fokus na određene sastojke. Oštećeni i tanji dijelovi kose voljet

Kako da znamo koja kombinacija šampona maski i ulja odgovara našoj koži glave i kosi? Da li je otkrivanje tipa po-

roznosti dlake baza i osnova od koje se počinje sa negom?

Šampone biramo prema tipu i stanju

vlasišta, a maske koristimo odnosno rotiramo prema tipu i stanju dlake.

Svjesna sam da je jako teško naučiti i znati odabrati adekvatan proizvod,

će malo češće proteine, ali trebalo bi uvesti i hidrataciju kako ne bi došlo do lomljenja dlake, dok kod manje poroznih je obrnuto. Ali i kod proteina, kao i kod ulja moramo znati molekularnu veličinu, ali i stepen umanjenosti. Na primer i najmanji stepen umanjenosti kolagena u maskama se smatra najvećim proteinom i on uglavnom odgovara samo izrazito oštećenoj i pritom sta-

njenoj kosi. Zato uvijek na Instagramu ostavljam u naglaske i objave preporuke prema tipu i stanju kose.

Da li debljina dlake i gustina kose utiču na odabir preparata koje koristimo za podsticaj rasta i negovanje?

Da, debljina dlake utječe na odabir proizvoda za kosu, zato deblja dlaka obično voli sastojke koji su molekularno manji, da bi dublje prodrli. Deblja dlaka ima i više slojeva kutikule. S druge strane, ako se vodimo samo gustoćom i biramo teške, molekularno velike sastojke, a imamo deblju dlaku, možemo dovesti kosu do tačke pucanja.

U jednoj objavi na Instagramu si napravila uputstvo sa detaljnim smer -

nicama za prirodno farbanje kose kanom i drugim biljkama koje dopunjuju boju i dodaju svetlije ili tamnije nijanse šarajući pramenove po kosi. Da li farbanje prirodnim bojama uspeva da prekrije sede i da da kosi sjaj kakav komercijalne farbe imaju?

Takve boje prekrivaju sijede, ali je potrebno više vremena i dobra tehnika da se nauči raditi sa njima. Korištenjem biljnih boja, odnosno biljaka u prahu

koje imaju pigment poput kane, amle, indiga, kosa postaje kvalitetnija, kutija-

ma deblja i pigment se duže zadržava, te je sjaj mnogo veći, jer je dlaka zatvo-

rena i bolja je refleksija svjetlosti. Mana je što poslije uglavnom skoro niti jedan frizer neće željeti svijetliti odnosno blajhati kosu. I naravno da ovim bojama ne možemo dobiti neke boje koje dobijemo sa sintetskim, poput pepeljasto plave i roze.

Koji je tvoj najveći profesionalni uspeh ili prekretnica u dosadašnjem bavljenju kosom i njenom negom?

Prekretnica je bila onog trenutka kad sam prestala razmišljati šta će ko reći, a što se tiče obrazovanja, čak, veći mi je uspjeh bio završiti za frizera, nego za trihologa, jer da bi postao frizer prvenstveno moraš znati tehnike šišanja, tretiranja i oblikovanja što nisam nikako znala kad sam upisala školu za profesionalnog frizera. I generalno najveći mi je uspjeh imati ovako veliku zajednicu ljudi koji su jako dobri ljudi, mislim da je to čak najbitnije.

Mentalno zdravlje

Piše: Ana Perović

@in.between.sessions

Fotografije: Pexels

„Vi ste nesavršeni, trajno i neizbežno puni mana. I prekrasni ste.“

Amy Bloom

Kada je reč o uticaju medija i društvenih konstrukata na naš životni put, te i doživljaj sebe, deluje da nikada nismo bili u vremenu koje više podilazi našim narcisoidnim tendencijama i trendovima koji nam produbljuju osećaj neadekvatnosti. Na društvenim mrežama redovno smo

izloženi nerealnim prikazima naizgled „savršenih“ života s kojima se upoređujemo, a svakom od nas su danas dostupni softveri pomoću kojih možemo u par sekundi promeniti lični opis kako bismo

bili bliže nekoj verziji trenutno poželjnog ideala. Da citiram socijalnu psihološki-

nju sa MIT-a Šeri Terkl (autorku knjige

Sami zajedno): „Mislim da imamo nešto još pogubnije - gledamo na živote koje smo izgradili na mreži u kojima samo pokazujemo najbolje od sebe i osećamo

strah da ćemo propustiti u odnosu na sopstvene živote. Naše iskustvo ne odgovara životima koje drugima kažemo da živimo. Stoga počinjemo da gledamo na sebe kao da je neko drugi, osećamo se neautentično i počinjemo da zavidimo sopstvenim avatarima.”

Jedna od oblasti u kojoj je ovo naročito izraženo jeste naš odnos prema telu. Budući da nam leto, osim odmora, nanosi i talase objektivizacije tela sa svih strana, naše ranjivosti na tu temu dodatno dolaze do izražaja. Kako se mediji tradicionalno sezonski bave našim telom, dobijamo brojne smernice i savete o tome kako da ga popravimo i gomile šuma koji uplivavaju u naš unutrašnji razgovor sa sobom na te teme. Nepisani društveni konsenzus koji nalaže da s početkom leta budemo dodatno bombardovani fotošopiranim ženama u bikiniju na naslovnicama časopisa, reklamama za estetske zahvate, predlozima za najbolje dijete i pripreme za „telo za plažu” (eng. beach body) zaista poziva na zdravu kontratežu.

Ujedno, iz ugla psihoterapijske prakse i primera koje susrećem, pitam se da li nam načini na koje se bavimo telom zaista pomažu da ga bolje osluškujemo i jasnije čujemo ili nam pre utvrđuju ideju o telu kao večno nedovršenom projektu? Koliko nam bavljenje telom pomaže da osvestimo da odnos prema telu odražava naš odnos prema sebi?

Premda je telo deo našeg unutrašnjeg sveta i psihološkog funkcionisanja od rođenja, naši prvi uvidi o sopstvenoj telesnosti najčešće su obojeni porukama o tome kako ono treba da izgleda, koliko dobro treba da postiže neke rezultate, u kakvom stanju je poželjno da bude (npr. tamo gde je bolest deteta izazivala frustraciju roditelja), šta sa njim smemo, a šta ne. Ukoliko smo, slučajno, rođeni sa nekom karakteristikom po kojoj smo odstupali od norme, ona je u velikom broju slučajeva bila predmet podsmeha ili osude. Samim tim i prve naše uspomene na svest o telu neretko su obojene spoznajama o tome da nekako telesno odstupamo od onog što je okruženje proglasilo za poželjno i pratećim osećanjem straha, stida ili nesigurnosti.

Objektivizacija tela podrazumeva tretiranje našeg i tuđeg telesnog selfa kao predmeta koji posedujemo koji treba da zadovoljava određene karakteristike ili instrumenta koji treba da posluži nekoj svrsi koju smo mi odredili. Počevši od načina na koji se deci skre -

će pažnja na zdravije navike u ishrani pozivanjem na telesni izgled (umesto na dobar osećaj koji dolazi iz brige o sebi), preko reklama koje u fokusu redovno imaju deo nečijeg tela koji treba da nam pokrene određenu emociju, pa sve do filmske industrije u kojoj se tek poneka glumica (poput Kejt Vinslet u seriji „Mare of Easttown”) izbori da se u montaži ne izbace scene gde se vidi njen nesavršeni stomak, objektivizacija tela je duboko društveno ukorenjena i potkrepljivana.

Internalizovana objektivizacija uvek uključuje neki stepen otuđenosti od sopstvenog tela - odnosno tendenciju da telo posmatramo kao da nije deo nas i o njemu govorimo kao o nekom stranom elementu, a senzacijama kao nekim neobičnim pojavama koje nas se ne tiču.

Osim toga, ova pojava može podrazumevati i sagledavanje svog tela kroz optiku drugih ili pak „objekat” koji treba da služi drugima (na primer, eng. male gaze). Prilikom samoobjektivizacije izla-

zimo iz kontakta sa sobom i usmeravamo se na to da li nam telo pomaže da postignemo ono što smo zamislili ili što mislimo da bi vodilo boljoj percepciji drugih (bilo da se radi o telu za plažu, postignuću na treningu, gubljenju kilograma ili bilo kom drugom cilju za koji nam je ono potrebno).

Ukoliko telo posmatramo kao odvojeno od našeg doživljaja sebe, fokusiramo se na njegovo procenjivanje i za -

nemarujemo signale koje nam šalje, senzacije i stanja koja doživljava, sva je verovatnoća da ćemo osećaje poput

umora, tenzije, bola ili nekih drugih neprijatnih senzacija ignorisati ili tumačiti kao da nas telo „izneverava”. Ujedno, verovatnije je da ćemo biti nestrpljivi, kontrolišući, kritikujući i nepraštajući prema telesnom delu sebe, umesto da učimo da s njim stupamo u brigujuć odnos i interpretiramo ono što nam poručuje. Razumevanje načina na koji smo ove tendencije usvojili je proces koji za mnoge ljude započne tek u psihoterapijskom odnosu.

Neki od pokazatelja da smo skloni samoobjektivizaciji uključuju:

· procenjivački unutrašnji glas koji komentariše naše telo koristeći spoljne kriterijume iz medija i sa društvenih mreža,

· glavni oslonac osećaja vrednosti vezan za percepciju koju drugi imaju o našem fizičkom izgledu,

· navika da u društvu zamišljamo kako drugi vide/procenjuju naš telesni izgled, teškoća u razlučivanju koja uverenja o sopstvenom telu želimo da zadržimo, a koja ne,

· fokus na pitanje „Kako izgleda moje telo?” i zanemarivanje provere „Kako je moje telo?” ili „Kakav je osećaj u mom telu?”.

Najzad, povremeno je način na koji se bavimo telom odraz našeg pokušaja da transformacijom na fizičkom planu unesemo promenu u određene psihološke procese ili regulišemo neobrađene emocije. Na primer, pokušavamo da eliminišemo određenu emocionalnu bol nametanjem telu režima ishrane, kažnjavamo telo zato što neki deo ne ume da izađe na kraj sa osećanjem neadekvatnosti ili pokušavamo da kontrolu nad anksioznošću uspostavimo rigidnim vežbanjem. Ovakvo postupanje sa telom više pomaže našim mehanizmima odbrane nego zdravoj samoregulaciji, pa mu vredi posvetiti pažnju. Izazovan odnos sa telom može biti kompleksniji od samoobjektivizacije - može biti prostor da odigramo pounutrene dinamike iz važnih odnosa ili pak skriptove nekih relacionih trauma. Ukoliko primećujemo da unutrašnji dijalog koji imamo prema

telu odražava određenu vrstu netrpeljivosti ili prekora, može biti

zgodno da promislimo

o tome - da li nam je takva dinamika poznata. Ako od svog tela oče-

kujemo neki nedostižni ideal - možemo se zapitati da li je neko pred nas stavljao očekivanja koja je bilo nemoguće doseći? Ukoliko svoje telo odbacujemo ili ga preziremo, možemo se zapitati koji deo sebe koji ne prihvatamo vidimo u sopstvenom telu? Ako se prema telu ophodimo sa listom zahteva, možemo se zapitati koji odnos odigravaju deo nas koji listu kreira i deo koji je dužan da je ispunjava. Ako nam je teško da se povežemo sa odmorom ili zadovoljstvom u telu, verovatno postoji priča o tome gde su u našem iskustvu ta stanja bila uvezana sa krivicom. Ukoliko ova pitanja pokreću odgovore koji su izazovni, može biti od značaja potražiti podršku terapeuta koji ume da pomogne u izgradnji sigurnijeg i konstruktivnijeg odnosa sa delovima nas koje isprojektujemo u telesni self.

„Ako slušate svoje telo kada šapuće… nećete morati da ga čujete kako vrišti.”

(navodno izreka Čiroki Indijanaca)

Telesni self možemo razumeti kao deo nas koji doživljava sebe i svet oko sebe na neverbalnom nivou, u sebi sadrži brojna somatska sećanja i komunicira putem senzacija. Samim tim, kako bi rekla koleginica Slađana Đorđević u epizodi podkasta „U raljama osećanja”:

„Ne možemo da se odrodimo od svog telesnog iskustva, a da se ne odrodimo od dela sebe.” Formirati odnos sa telesnim delom sebe donekle je slično kreiranju drugih bliskih odnosa osim

što, za razliku od odnosa sa drugim ljudima, ovaj odnos ne možemo da prekinemo niti da od njega pobegnemo.

Možemo, pak, da gajimo manje ili više funkcionalnu relaciju u kojoj postavljamo temelje koji vode u smeru kontrole ili u smeru poštovanja, poverenja i učenja o ovom delu sebe.

Uverenje da moramo da se osećamo non-stop dobro u svom telu kako bi -

smo imali dobar odnos s njim je u najmanju ruku zabluda (donekle implicitno raširena u okviru „body positivity” pokreta). Iako nema ništa loše u ljubavi prema svom telu, neutralan stav (eng. body neutrality) deluje kao realističniji pristup složenosti naših iskustava. Iako je poželjno da tragamo i negujemo dovoljno dobar osećaj u svom telu, nije moguće da se uvek osećamo dobro u njemu, volimo kako ono izgleda i želimo da slavimo svoj izgled sve vreme. Naši doživljaji i u ovom delu našeg psihološkog života raznoliki su, variraju, slojeviti su i ponekad naizgled kontradiktorni.

Siguran odnos sa telom takođe podrazumeva implicitno obećanje sebi da ćemo obraćati pažnju na ovaj deo nas, da ga nećemo zanemarivati, kažnjavati ili ućutkivati. Svaki pokušaj da nametnemo jedan pristup za sve situacije ili zadržimo jedan osećaj u telu je iscrpljujuć i često surov poduhvat.

Odnos sa telom kao subjektom počinje nastojanjem da budemo radoznali, osluškujemo ga, razgovaramo sa telom

strpljivo i brižno, pokušavamo da se povežemo i učimo da čitamo prijatne i neprijatne signale koje nam senzacije u telu šalju. Probajte da primetite šta se dešava u vama ako zastanete na prethodnoj rečenici - naročito na delu gde telu upućujemo dobronamernu i zainteresovanu pažnju. Moguće da se neki deo vas opusti, možda primetite kako dišete ili vam se promeni izraz lica. Nekome će se desiti i suprotno - neki deo će odreagovati grčom i tenzijom na predlog da sa telom pristupamo saosećajno. Ostanite sa svojim senzacijama na trenutak, dišite i samo im dozvolite da postoje. Početak je uvek u obraćanju pažnje.

Ovog leta stoga, kao možda izvesnu formu bunta u smeru emancipacije ili pak samo nežnije brige o sebi, možemo pokušati da budemo svesniji kada naše telo prihvatamo uslovno i obratimo malo više pažnje na to šta pomaže da pratimo kako je u njemu. Ove sezone, kao i drugim godišnjim dobima, uz strpljivi i brižan pristup možemo razvijati sopstvenu defi-

niciju ljubavi prema telu. Tako leto, osim izvora anksioznosti, može biti prilika da istražimo šta bismo radili kada bismo manje kontrolisali svoje telo, a više proveravali koje signale nam šalje i pokušavali da saosećajno na njih odgovorimo?

Šta bismo radili kada bismo telo pitali šta mu je potrebno i kada bismo mu to dali (u meri u kojoj je moguće)?

Kako bi bilo kada bismo, u bezbednom okruženju, istraživali sopstvenu nagost i probali da se naviknemo na izloženost sopstvenom telu? Možda čak dozvolili sebi da istražujemo pitanja poput:

Šta za mene znači da se osećam seksi u svom telu? Koliko li se za mene to poklapa sa medijskim slikama toga, a koliko ne?

Kako da slobodno istražujem sopstvenu seksualnost i odredim sebe u poželjnijim alternativama? Koje bi to alternative bile? Šta me povezuje sa životnom energijom i šta telu vraća dozvolu na prijatnost i zadovoljstvo?

Zamislimo da možemo postepeno početi da gradimo ljubav prema telu kao duboko poštovanje, zahvalnost za sve što čini za nas, uvažavanje i prihvatanje njegovog postojanja i svega što se dešava u njemu - čak i kada je to što doživljavamo izazovno. Takva ljubav ne bi zavisila od toga koliko nam se naše telo dopada, niti koliko nam dobro služi za lične ciljeve. U takvom odnosu bismo birali da ostanemo na strani svog tela, kao nekog dragocenog saputnika i kada je postojanje u njemu frustrirajuće, neprijatno ili teško, kao i kada je puno prijatnosti i lakoće. Zamislimo da mu možemo dati pažnju i prisutnost koje zaslužuje budući da nam svakodnevno omogućava i obogaćuje život. Kako bismo razgovarali sa svojim telom tada?

Intervju: Sara Bojanić @sara_bojanic_savcic

Kada se spomenu leto i odmor, osim uobičajenih pozitivnih asocijacija, kod mnogih ljudi se pojave i negativna osećanja koja su povezana sa različitim nesigurnostima. Kako bismo bolje razumeli sve te mentalne procese, u goste sam pozvala Jelenu Stanivuković (master klinički psiholog) i Davida Ramadanija (diplomirani psiholog), koosnivače Instituta Beautiful Minds J&D. Razgovarali smo o kultu mladosti i lepote, uticaju popularne kulture i društvenih mreža na naše samopouzdanje, telesnoj dismorfiji, poremećajima ishrane, prihvatanju različitosti, partnerskim odnosima i letnjim avanturama, opsesivnoj produktivnosti i nemogućnosti da se opustimo na odmoru, ali i o povratku

društvenih igara kao alata za ponovno zbližavanje i bolje upoznavanje ljudi, na velika vrata.

Pre svega, hvala vam što ste pristali da budete moji gosti u našem letnjem dvobroju. Za početak nam recite koje su vaše asocijacije na leto, što se posla tiče, a i van njega?

Jelena i David: Prva asocijacija na ovo leto je definitivno društvena igra „Među nama“ koju smo kreirali sa ciljem da se ljudi povežu, otkriju nove stvari o sebi i drugima kroz priče koje pričaju o sebi. I sami uživamo igrajući igru sa svojim društvom, stoga ne možemo odvojiti poslovno od privatnog. Takođe, leto nas asocira na inspiraciju, odmor, dru-

ženje i skupljanje energije za nove projetke kroz slobodno vreme kojeg inače nemamo baš mnogo.

Kada se spomenu leto i odmor, mnogima su društvene igre jedna od čestih

asocijacija na bezbrižno vreme provedeno sa dragim ljudima jer imaju za cilj da nas ne samo zabave već i upoznaju bliže sa ljudima kroz igru. Interesantno je da vi društvenim igrama poklanjate veliku pažnju i da ih koristite kao psihološki alat. Recite nam nešto više o konceptu igre Među nama ali i značaju igranja društvenih igara.

Jelena i David: Savremeni način života nas je približio tehnologiji ali nas sve više udaljava od drugih ljudi i nas samih.

Nema zamene za bliskost i toplinu koja se dobija iz kvalitetnih odnosa sa drugima. To je ono što nam puni baterije i što nas osnažuje. To je suština. Upravo u ovom vremenu u kojem nam sve više nedostaje kvalitetno provedeno vreme i bliskost sa ljudima, društvene igre su dobar način da se povežemo i istovremeno zabavimo. Naša društvena igra „Među nama” je ujedno i psihološki alat za bolje upoznavanje sebe i ljudi sa kojima smo se okupili. Osmislili smo je sa ciljem da pomognemo ljudima da bolje upoznaju sebe i da se povežu sa drugima kroz odgovaranje na moćna psihološka pitanja. Može se igrati i ta-

kmičarski (ko će pre stići do cilja) ili bez takmičenja. U oba slučaja poenta je u pričama koje će biti ispričane. Glavni cilj je da provedete kvalitetno, smisleno i zanimljivo vreme tokom kojeg će se govoriti o ljudskoj prirodi i stvarima koje su intrigantne, uzbudljive i suštnski važne. Namera je da se zbližite pričanjem priča o sebi i slušanjem tuđih priča koje niste do sada čuli.

Telesna dismorfija je stanje koje karakteriše izuzetno negativna slika sopstvenog tela. Zbog tog iskrivljenog doživljaja verujemo da su naše telo ili delovi tela predebeli ili premršavi i da drugi ljudi vide samo to kod nas. Nije neočekivano da se usled ovakve slike o sebi mnogi povlače iz socijalnih

situacija u kojima bi se osećali ogoljeno. Da li osoba koja se sa ovim pro-

blemom susreće može sama da prepozna da ima problem a ne da je on/ona problem, ili je češće da to primete ljudi iz okruženja?

Jelena: Većina nas ima nešto što nam se ne sviđa u svom izgledu, ali čak iako se povremeno brinemo o svojim nesavršenostima, to nam ne remeti svakodnevni život.

Međutim ljudi koji imaju telesni dismorfni poreme ć aj zabrinuti su zbog minimalne ili nepostojeće mane u izgledu, zaokupljeni uočenim nedostatkom (razmišljaju o tome najmanje sat vremena dnevno) i doživljavaju klinički zna-

čajan stres ili otežano funkcionisanje kao rezultat njihove brige. Ne mogu da kontrolišu svoje negativne misli i ne veruju ljudima koji im govore da izgledaju dobro. Često propuštaju posao ili školu, izbegavaju društvene situacije i izoluju se, čak i od porodice i prijatelja, jer se plaše da ć e drugi primetiti njihove mane. Telesna dismorfija se veoma teško dijagnostikuje i u kliničkom

setingu jer se mnogi pacijenti stide da otkriju svoje simptome, plašeći se da će njihova zabrinutost biti banalizovana

ili smatrana narcisoidnom. Dakle, ljudi

sa ovim poremećajem retko otkrivaju svoje preokupacije čak i najbližim lju-

dima iz okruženja, tako da okolina ne mora nužno da primeti o čemu se radi. Ono što se češće dešava je da bliski ljudi primete socijalnu anksioznost ili potištenost/depresivnost. Najčešće se pacijenti i javljaju kliničarima otkrivajući samo anksioznost, depresiju ili suicidalne misli. Upravo zato se telesna dismorfija neretko pogrešno dijagnostifikuje

kao socijalna fobija ili agorafobija (zbog izolacije uzrokovane socijalnom anksio-

foto: @pilezutophotography

znošću), kao panični poremećaj (jer se situacioni napadi panike mogu javiti, na primer, kada se osoba gleda u ogledalo)

ili kao OKP (jer oba poremećaja karakterišu opsesije i kompulzivno ponašanje).

Osim ako se za ovaj poremećaj posebno ne raspita od strane stručnog lica, dijagnoza se lako promaši. Nepostavljanje dijagnoze je problematično jer lečenje može biti neuspešno. Skrining na postojanje Telesne dismorfije treba uraditi kada osobe imaju gore pomenuto razmišljanje, kada su vezani za kuću, preduzimaju nepotrebnu operaciju ili dermatološki tretman, ili imaju simptome socijalne anksioznosti, depresiju ili suicidalne ideje.

Da li ovaj problem bilo da je reč o manjoj nesigurnosti ili dijagnostikovanoj telesnoj dismorfiji problem koji uglavnom pogađa žene jer se žensko telo mnogo češće seksualizuje, analizira i kritikuje ili se i kod muškaraca javlja ovaj poremećaj? Koje su osobenosti zavisno od pola i kako se društvena klima menja u odnosu na pol?

Postoje razlike u pogledu delova tela vezano za koje postoji preokupacija, pa recimo preokupacija time što je telesna građa premala ili nedovoljno mišićava (mišićna dismorfija) javlja se skoro isključivo kod muškaraca. Čini se naizgled da su žene više preokupirane fizičkim izgledom, međutim nesigurnosti postoje kod oba pola, samo što se pažnja usmerava na različite aspekte. Ono što takođe može biti različito (i individualno gledano i u odnosu na pol) je način nošenja sa svojim nesigurnostima.

Kult mladosti i lepote koji je nametnut

Jelena: Telesna dismorfija je problem koji podjednako pogađa i žene i muškarce prema aktuelnim istraživanjima.

kao imperativ modenog doba utiče na oba pola. Sve više se i od muškaraca očekuje da ispune često nerealne standarde vezane za fizčki izgled, pa mišićavo telo, izdepilirana koža i stilizovana garderoba postaju sve češći standardi za muškarce. „Zahtevi” ili očekivanja od oba pola su oduvek postojali, samo su se menjali u odnosu na istorijski i društveni kontekst. Nevidljivi pritisak je uvek prisutan, samo se sadržaj zahteva menja. Kao generacija koja je sve više „osvešćena” svi smo pozvani da razmišljamo svojom glavom, da uključimo kritičko mišljenje i ne pratimo slepo ni trendove ni „zahteve”, naročito one

koji su nerealni i koji utiču negativno na naše mentalno zdravlje i/ili se ne uklapaju u naše vrednosne sisteme.

Kada govorimo o telu i našoj slici o sebi, ne možemo da se ne osvrnemo na ishranu odnosno poremećaje ishrane. Na koji način prepoznati problem i kako pomoći sebi ili nekome u svojoj okolini za koga nam se čini da može imati ovaj problem?

David: Prekomeran unos hrane ili gojaznost je prvo što nam pada na pamet kada pričamo o poremećajima ishrane.

Sa druge strane manje očigledan a često i opasniji poremećaj ishrane je anoreksija koju karakteriše smanjen unos hrane i kilaža ispod normale (neuhranjenost) kao i bulimija koja se ispoljava konzumiranjem hrane u preteranim količinama koja se kasnije namerno povraća. Kada bilo koji od ekstrema utiče na naše fizičko zdravlje to je definitivno signal da imamo problem. S druge strane, ako primećujemo da imamo nerealnu sliku o sebi (vidimo sebe kao deblje nego što zapravo jesmo ili većina okoline govori) ili uočimo da jedemo na nervnoj bazi, popularno poznat termin „Jedemo svoje emocije”, to je znak da

imamo neku vrstu poremećaja ishrane. Ukoliko primetimo da imamo neki od poremećaja ishrane, važno je znati da to jeste problem i shvatiti ga ozbiljno. Ukoliko primetimo da neko u okruženju ima problem, davanje saveta da prestane sa takvim ponašanjem najčešće je beskorisno pa je poželjno usmeriti osobu i ohrabriti je da potraži stručnu pomoć.

Da li kod ljudi koji imaju neki poremećaj ishrane ili telesnu dismorfiju dolazi do pogoršanja u letnjem periodu i na koji način možemo pomoći, olakšati,

pružiti dodatnu podršku sebi ili nekome iz okruženja u ovom periodu?

David: Logično se nameće da je u letnjem periodu ovaj problem izraženiji jer zbog vrućina nosimo kraću garderobu, idemo na kupanje, delovi tela su otkriveni pa samim tim i „mane” na telu koje nam se ne sviđaju. Ključ u prevazilaženju ovog problema je vežbanje bezuslovnog prihvatanja sebe i svog tela takvog kakvo jeste. To ne znači nužno da treba da volimo ono što nam se ne dopada, već da prihvatimo sebe kao

nesavršena ljudska bića i da odustanemo od perfekcionizma. Na kraju, ne praviti grešku globalnog vrednovanja sebe kao neprivlačnog ili ružnog samo na osnovu nekoliko „mana“ koje nam se ne dopadaju. Kvaliteti su i dalje tu, ne zaboravite na njih.

Kako do zdravog odnosa prema svom telu i prihvatanju svih njegovih osobenosti? I da li prihvatanje znači odustajanje od težnje za radom na sebi?

Jelena: Jedna od velikih zabluda kada je rad na sebi u pitanju jeste da prihvatanje bilo čega (a naročito svojih nedostataka) znači odustajanje od truda. Upravo je suprotno. Prihvatanje činjeničnog stanja kakvo god ono bilo je inteligentno i jedino logično ponašanje. Suprotno od prihvatanja je „svađanje sa činjenicama”. Kada ne prihvatamo nešto što je očigledno mi zapravo zahtevamo da je nešto drugačije od onoga što jeste. A da li naš zahtev ima moć da promeni realnost? Ja mislim da je realnost jača od naših uverenja. Prihvatanje takođe ne znači: „Volim i ono što mi se ne sviđa”. Prihvatanje je: „Nisam savršena (jer sam ljudsko biće) i iako mi se neke stvari ne sviđaju kod mene,

nisam zbog toga manje vredna. Svakako ću se potruditi da promenim ono

što mi se ne dopada, ali volim i cenim sebe bez obzira na ishod mojih napora.” Ovakvim razmišljanjem mi osnažujemo sebe i umesto da trošimo energiju na očajavanje, stid, ljutnju na sebe, mi je usmeravamo na promenu onoga što se da promeniti. Zato je prvi korak ka promeni upravo prihvatanje. Prihvatanje lične nesavršenosti i posmatranje sebe kao nečega što je kompleksno i u konstantnoj promeni. Ne izjednačavati sebe sa bilo kojim aspektom fizičkog izgleda, kao ni sa bilo kojim segmentom sebe koji nam se (ne)dopada. Mi nismo ni naša tela, ni naše profesije, ni naši bankovni računi. Mnogo smo više od svega toga. Zavoleti sebe je prvenstveno razumeti svoju suštinu, a naša suština je da smo savršeno nesavršeni i zauvek dela u nastajanju.

Sve češće se u popularnoj psihološkoj

literaturi (self help) i po društvenim mrežama govori o samopouzdanju odnosno o razgovoru sa našim unutrašnjim kritičarom. Možete li da našim čitaocima date nekakve alate koji im mogu pomoći da prepoznaju šta su

to njihova a šta očekivanja koja su im društvo i okolina nametnuli?

David: Svako od nas treba da preispita svoja uverenja i svoje vrednosti. Da li su nametnuta od roditelja, društva, okoline ili su stvarno naša. Kada znamo koje su naše vrednosti, šta nam je vrhunska vrednost a šta manje važna, tada možemo da živimo slobodno i u skladu sa sobom. Uzmite papir i olovku, ispišite sve vrednosti kojih možete da se setite (na primer sloboda, edukacija, porodica, humor…), ili ih potražite na internetu. Nakon toga, upišite 5 do 7 vaših najvažnijih vrednosti i poređajte ih po prioritetima. Po kojim vrednostima biste živeli da vas niko ne gleda i da sami kreirate svoj svet? To je ono što je vaše a ne usvojeno. Danas se propagira fizički izgled i dizajnerska garderoba, nekome je stvarno važno da izgleda fit i doterano i to ne radi jer mu je nametnuto već zato što je to stvarno za tu osobu važna vrednost koju ceni.

Mnogi od naših čitalaca imaju decu

koja bi ovog leta možda po prvi put mogla čuti od svojih roditelja kako treba da smršaju ili se ugoje ili bi mo-

gli slušati o njihovim nesigurnostima na plaži; na koji način se roditelji mogu pripremiti da razgovaraju pred/ sa svojom decom o tome?

Jelena: Jedna stvar je reći/komunicirati „Ugojila sam se i nisam zadovoljna time, želim da se potrudim više oko sebe i svog zdravlja i zato ću se pobrinuti da se hranim zdravije, vežbam, uvedem nove zdrave navike”, a sasvim druga stvar je reći/komunicirati „Debela sam i odvratna i zbog toga sam nesrećna i stidim se sebe”. Nema ničeg lošeg u želji da budemo zdravi i privlačni, ali surovo

obrušavanje na sebe ili druge zbog toga što (u određenom trenutku) ne ispunjavamo svoje ili tuđe standarde lepote je loše jer šalje poruku: „Ne vredim uopšte ako ne izgledam savršeno ili onako kako bih želela”. To je nepravedno, nelogično i nezrelo izjednačavanje celog svog/tuđeg bića sa fizičkim izgledom.

Dakle, sržna poruka ovakvog stava je

„Izgledam dakle postojim”, odnosno

„Ne izgledam (dovoljno dobro) dakle ne postojim”. Prilično nezrela i nesrećna pozicija za svaku osobu, rekla bih.

različitosti, poput vidljivih i nevidljivih disabiliteta? Stiče se utisak da je kod nas najzastupljeniji model - ne gledaj, ne upiri prstom, što mi se čini da ne odgovara adekvatno na dečju znati-

želju već je suzbija. Kako dete naučiti da je u redu da postavlja pitanja ali da mora da prepozna osećanja osobe za čiju različitost se interesuje?

David: Od malena razgovarati sa detetom o različitostima, formiranju stereotipa i predrasuda i o jednakosti svih ljudi. Postavljanje deteta u situaciju osobe/deteta koja je „drugačija“ kroz priču i igranje uloga, koristan je način da se razvije empatija. Roditelji unapred treba da pripremaju decu za takva iskustva kroz priče ili slikovita objašnjenja, kako dete ne bi bilo iznenađeno i začuđeno kada naiđe na različitost. Razvijanjem sposobnosti razumevanja i širine u pogledu na druge ljude, različite stavove, ponašanja i generalno različitosti, uz zdravu empatiju, dete dobija jednu alatku koja mu mnogo može pomoći u životu, naročito u socijalnim i partnerskim odnosima.

U tom kontekstu, na koji način razgovarati sa decom o drugim vidovima

Interesantan podatak je da je većina ljudi u periodu crno-bele televizi-

imala upravo crno-bele snove. Na koji način danas društvene mreže, naročito Instagram i TikTok, utiču na sliku koju stvaramo o sebi, da li one pothranju nesigurnosti zloupotrebom filtera?

gnu, ali i da nam odmognu, u zavisnosti od toga koje sadržaje pratimo i kako ih doživljavamo.

Jelena: Svi sadržiji kojima smo okruženi, hteli mi to ili ne, utiču na nas. Zato treba biti pažljiv u pogledu toga šta unosimo od sebe, šta komzumiramo i fizički i mentalno. Filteri su definitivno nametnuli nerealne standarde ne samo lepote, već i mladosti. Međutim i bez filtera, selektovanje slika za društvene mreže je samo po sebi „pažljivo filtriranje realnosti”. Niko se neće slikati kako plače u kupatilu ili beskonačno gleda serije u pidžami sa maskom na licu u petak uveče. Slikaćemo se kad smo doterani, nasmejani, u društvu, u provodu i na putovanju. Za te potrebe ćemo se slikati više puta i izabrati najbolju sliku. To smo do sada valjda svi shvatili i razumeli. Ja ne vidim problem u objavljivanju „savršenih” slika, dokle god ne uzimamo tuđe saržaje (od izgleda do lifestyle-a) zdravo za gotovo i ne poredimo sebe i svoje živote sa nečijim profilom na društvenoj mreži. Društvene mreže mogu mnogo da nam pomo-

Hajde sada da pređemo na temu o kojoj često govorite na vašem blogu i Instagram stranici - partnerske odnose. Verovatno će neki parovi ovog leta prvi put putovati zajedno i provesti više vremena zajedno i time se bolje upoznati. Na koji način postaviti kriterijume kako bi procenili da li su kompatibilni?

Jelena: Prvenstveno treba gledati krupne stvari - da li postoje krucijalne razlike u važnim segmentima: religioznost, nivo otvorenosti, nivo društvenosti, slični ciljevi u pogledu budućnosti (želja za porodicom ili neobaveznost; život u zemlji ili inostranstvu). Međutim, usklađenost u pogledu svega gorenavedenog često nije dovoljna. Obratite pažnju na ponašanje i funkcionisanje osobe. Kako se osoba ponaša u svakodnevnim situacijama; kako reaguje kada joj nije sve po volji; kako kada je umorna/gladna; kako reaguje na vaše protivljenje nečemu; kako kada vi imate „trenutak nervoze”; ima li kapacitet da vam pruži podršku; da vas emotiv-

no uteši; kako iznosi svoje neslaganje sa vama; kako pregovara kada vam se interesi ne poklapaju; da li se osećate emotivno sigurno uz tu osobu ili ona svojim ponašanjem uliva nesigurnost u vas i vaš odnos? Naravno sve ovo prvo treba svako za sebe da proceni. Treba da budemo svesni i šta mi sami unosimo u odnos, šta nudimo i šta smo spremni da tolerišemo. Tu se prirodno nameće pitanje konflikata i njihovog rešavanja u partnerskim odnosima na godišnjem odmoru. Na koji način pomiriti različite potrebe i karaktere i kako prepoznati kada je reč o toleranciji i prihvatanju razlika, a kada je prelaženje naših granica?

David: Najvažnija lekcija za partnerske odnose je „Ja nisam ti, ti nisi ja“. Često možemo čuti „ja to ne bih uradio“ ili „ja bih se toga setio, ti ne“. Čar svakog odnosa su te različitosti koje nas čine kompatibilnim. Partneri su dve različite lego kockice ili puzle koje su kompatibilne (a nekad i nisu). Kada to znamo i prihvatimo da je naš partner osoba za sebe, sa svojim vaspitanjem, iskustvom, ličnom istorijom, temperamentom, karakterom i genetikom, tada će

mnogi konflikti nestati. Postoji razlika između tolerancije i prihvatanja razlika. Prihvatanje ne znači nužno toleranciju.

Možemo prihvatiti ponašanje partnera kao takvo, ali ga ne tolerisati već jasno skrenuti pažnju na to šta nam se ne dopada. Što se prelaženja granica tiče, tu je važno da svaka osoba odredi koje su to granice koje ne smeju da se pređu jer je to za svakoga individualno.

Kako biste vi definisali zdrave granice?

David: Poštujem sebe i svoje granice ali poštujem i tuđe. Znam kako ću reagovati kada ih neko pređe i znam kako ću reagovati ako greškom pređem tuđe granice. U ovome leži suština zdravih granica.

Toksičnost, granice, trauma, adhd, anksioznost možemo reći da su postali trendovi na društvenim mrežama. Da li mislite da je izlazak psihologije izvan ordinacija i visokoškolskih ustanova donelo više pozitivnog ili negativnog ,,običnim ljudima”?

Jelena: Jedna od dobrih tekovina modernog društva je dostupnost informacija. Izlazak psihologije izvan ordinacije

ima svoje „opasnosti”, ali smatram da ima više benefita. Nauka ne sme biti

sama sebi cilj niti rezervisana za pojedince koji mogu da razumeju stručan akademski jezik koji je specifičan za svaku nauku. Informacije o postajanju određenih psiholoških fenomena i problema treba da budu dostupne svima.

Zapravo sve kreće od prave informacije. Ukoliko nismo svesni da imamo problem, nećemo se ni fokusirati na njegovo rešavanje. Ako ne znamo da postoji put i način da se pomerimo iz pozicije u kojoj se ne osećamo dobro, nećemo ništa ni raditi po tom pitanju.

Naravno lečenje je ono što treba da bude rezervisano za klinički seting i psihoterapijske ordinacije. Međutim, ne treba da zaboravimo da se mentalno zdravlje odavno ne koncipira (prema kriterijumima Svetske zdravstvene organizacije) samo kao odsustvo simptoma (bolesti), već i kao subjektivni osećaj dobrobiti. Za rad na sebi odnosno

unapređivanje sebe i podizanje nivoa

funckionisanja i u ličnom i u profesionalnom životu nije potreban psihijatar.

Postoje mnogi alati koji su dostupni i lako primenjivi, a koji mogu da nam pomognu da postanemo bolji i uspešniji. Druga strana medalje je ta što neki

ljudi nisu dovoljno oprezni u pogledu toga od koga prihvataju savete, na čija predavanja i radionice idu, čije profile na društvenim mrežama prate. Uvek se treba raspitati ko je autor profila ili programa za rad na sebi i da li ta osoba ima adekvatno stručno znanje i kvalifikacije za deljenje informacija i/ili uslugu koju nudi.

Pod uticajem popularne kulture uz iščekivanje leta i odmora vrlo često dolazi i do maštanja o letnjim ljubavima i morskim avanturama. Sigurno se niko ne može u potpunosti pripremiti za izneverena očekivanja, ali na koji način iskomunicirati svoje potrebe i očekivanja sa potencijalnim partnerima?

David: Prvenstveno biti otvoren prema sebi i znati šta želimo od te letnje avanture. Da li želimo da se zabavimo i upotpunimo odmor kratkim romantičnim zabavama, ili želimo da stupimo u dublji, ozbiljniji emotivni odnos. Ukoliko želimo ovo drugo, moramo biti svesni činjenice da je leto za većinu asocijacija na kratke prolazne avanture pa tako treba postaviti i očekivanja. To ne znači da ćemo pristajati na nešto što nam ne odgovara već jasno treba staviti do znanja šta želimo od tog odnosa i u kom pravcu želimo da ide. Uvek treba biti otvoren i iskren i po cenu da budemo povređeni jer to je rizik koji moramo preuzeti ukoliko želimo zdrav partnerski odnos i sve ono lepo što ljubav donosi. Da ne bi došlo do dugoročne patnje nakon izneverenih očekivanja, mudro je biti oprezan i kao što često govorimo, smanjiti očekivanja od po -

tencijalnih avantura. Posmatrajmo letnju avanturu kao jedan bonus u životu koji možda može da pređe u nešto mnogo veće, jače, čvršće i dublje kao što je ljubav.

Na Instagram profilu ste nedavno pokrenuli jednu važnu temu - govorili ste o produktivnosti i tom nametnutom osećaju da moramo konstantno biti uposleni kako bismo bili percipirani kao vredni i odgovorni. Mnogi naviknuti na ovakav režim, imaju osećaj griže savesti i više na umeju da osluškuju potrebe svog tela i prepuste se uživanju u odmoru. Kako se odupreti ideji da moramo zaslužiti odmor?

David: Potpuno ste u pravu, ovaj fenomen se u današnje vreme jako često sreće kod ljudi. Svako od nas radi dovoljno dobro u skladu sa svojim trenutnim kapacitetima i resursima koje ima. Odmor nije rezervisan samo za najproduktivnije i najvrednije koji rade 16 sati dnevno, već je neophodan svakoj osobi kako bi „napunila baterije“ i skupila snagu za nove izazove. „Siđite sebi s kičme“ i budite ljubazniji prema sebi. Biti produktivan i odgovoran je važno ukoliko želimo da napredujemo,

ali život čine i mnoge druge stvari. Ukoliko nemamo balans, ne možemo biti ispunjeni i srećni. Nije samo važno da se fizički odvojimo od posla, već i mentalno. Mnogi odu na odmor ali ponesu i posao/obaveze sa sobom razmišljajući o njima. To nije pravi odmor. Kada radite, radite. Kada odmarate, odmarajte. Zamenite zahteve sa željom. Umesto „moram“ mrecite sebi „želim“ ili „bilo bi lepo“ to da uradim, ali ako ne uspem/ ne stignem, i to je okej. Ja sam samo ljudsko biće a ne robot.

Kako da se ne vratimo sa odmora još umorniji?

Jelena: Odmor je svakako veoma dobar za naše mentalno zdravlje ali je istina da se često vratimo sa odmora još umorniji. Istraživanja pokazuju da postoji čak i fenomen postodmorne depresije koja javlja kod 80% ljudi kada se vrate s odmora. Skloni smo da se prepustimo odmoru u smislu da konzumiramo alkoholna pica, jaču hranu, dezerte koje možda inače izbegavamo. Neretko se

iz želje da nešto ne propustimo na putovanju preforsiramo. Iako povremeno treba udovoljiti sebi (a odmor je prava prilika za to) ne treba preterivati. Dozirajte svoja „nestašna zadovoljstva”. Ono što možete da uradite je da pokušate da tokom odmora ne remetite svoj ciklus spavanja. Raspored spavanja i budnosti treba da bude približan onom koji imate tokom nedelje da ne biste poremeti-

li svoj unutrašnji sat. Ne morate da se pridržavate potpuno iste rutine, ali pokušajte da odlazak na spavanje tokom odmora ne bude kasniji od sat ili dva u odnosu na onaj tokom radne nedelje.

Važno je osluškivati svoj organizam i u skladu sa trenutnim mogućnostima (nivoom energije, fizičke snage itd.) napraviti plan za dane odmora. Naravno, bez obzira na postavljeni plan, ako osetite da idete preko svojih granica izdržljivosti, treba napraviti pauzu i povesti raču-

na o sebi. U suprotnom rizikujemo da odemo u potpunu iscrpljenost. Kada se vratite sa odmora blagi dijetetski „detoks“ može vam pomoći da se osećate bolje fizički i mentalno.

Koristan savet je da sredite svoju kuću pre nego što otputujete. Malo šta ume da obeshrabri kao vraćanje u nered, a vraćanje u čisto i sređeno okruženje pružiće vam osećaj mira. Takođe, dajte sebi dan ili više da se prilagodite pre nego što se vratite na posao. Pre putovanja obavezno isplanirajte nešto zabavno, događaj kojem ćete se radovati kada se vratite sa odmora, na primer, odlazak u bioskop, ručak sa prijateljima ili igranje društvene igre sa društvom. Sve to će vas podsetiti da sa završetkom odmora ne mora nužno da se završi i zabava.

Mentalno zdravlje

Intervju: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

Fotografije: privatna arhiva, Nemanja Stolić, Elena Nedović, Martin Stamenković, Uroš Petković

Listajući modne magazine (kako njihov print tako i online izdanja) neretko ostanem zbunjena time kakve poruke šalju svojim narativom. Ejdžizam, seksualizacija ženskog tela, nametanje nerealnih standarda lepote samo su neki od problema. U jednom tekstu se govori o prihvatanju naših različitosti, o tome da su sva tela lepa, a onda nekoliko stranica ili nekoliko klikova dalje stiže reklama za anticelulit kremu da bismo na moru imale savršeno telo.

Nekoliko tekstova kasnije tu je i članak o plus size modelu (jer treba pokriti i ovaj trend), ali za njim slede brzi recepti za dijete, saveti kako da budete raketa do leta ili kako da prikrijete stomak, ožiljak, grudi ili bilo šta što odudara od norme. Tu su i retuširane fotografije modela bez ijedne pore, fleke, ožiljka, bore – ukratko svega onoga što nas čini ljudima, stvarnim ljudima sa svim

svojim autentičnostima. Članovi Plezir magazina se oštro protive takvom pristupu i osim ignorisanjem takvih budalaština koje čine da se ljudi osećaju loše, nesigurno i nesrećno, rešili smo da ovog puta kada govorimo o pripremi za leto i odmor, ustupimo prostor i onima koji se ne samo ne stide svoje drugačijosti, već o njoj govore sasvim realno i otvoreno, sa idejom da tako pomognu drugim ljudima koji možda imaju nesigurnost zbog te posebnosti, da shvate da su najlepši onda kada prihvate sebe u potpunosti, što je najbolji put da se u svojoj koži osećaju udobno. U našem letnjem dvobroju sa Anđelom Milunović, modelom, šminkerkom, studentkinjom psihologije a od nedavno i majkom po drugi put, razgovarala sam o vitiligu, nezi i zaštiti kože od sunca, šminkanju, lepoti, prihvatanju i slavljenju nesavršenosti.

Zdravo Anđela, najpre hvala ti što si pristala da pričamo u našem letnjem dvobroju u dodatku posvećenom nezi kože i kose, ishrani i mentalnom zdravlju. Za početak možeš li našim čitaocima reći nešto više o sebi?

Zdravo i vama, hvala na pozivu! Zovem se Anđela Milunović, po profesiji sam laboratorijski tehničar i studentkinja sam psihologije. Godinama sam se bavila šminkanjem i modelingom, međutim to je sve trenutno na stand by-u jer sam po drugi put postala mama i mogu reći da mi je ta „profesija” sada najbitnija. Ono po čemu sam najpoznatija je vitiligo koji imam već 14 godina jer nastojim da proširim svest ljudima o tom stanju kože.

Na svom Instagram profilu često javno govoriš o vitiligu, pa je dobro da kako čitaocima koji ne znaju o kakvom stanju kože je reč, tako i onima koji su primetili možda prve simptome ovog leta na svojoj koži, ali i onima koji već dugo žive sa ovim autoimunim oboljenjem, pružimo malo više informacija.

Kako je izgledalo tvoje upoznavanje, pristup a onda i prihvatanje?

Vitiligo imam već dugi niz godina i dobila sam ga u tinejdžerskim danima kada je svakome i najmanja sitnica na telu problem, a ne ovako nešto veliko. Moje prve flekice su se pojavile oko očiju, pa onda i na pregibima kod laktova, i tako je krenulo. U zavisnosti od načina života on se širio i povlačio. Velika većina zna da je vitiligo nasledan (u mom slučaju je tako), ali je i usko povezan sa stresom-najveća ekspanzija mog vitiliga bila je kada mi je majka preminula.

Kako je nedostatak svesti o vitiligu uticao na tvoje odrastanje i odnos prema vlastitom telu?

Jako teško u početku jer nisam znala sa čime imam posla - iako moj tata ima vitiligo, svakako mi se činilo nestvarno da jedina ja od cele porodice dobijem. Generalno sam takva osoba da se uvek uspešno izborim sa životnim nedaćama i nastojim da budem pozitivna i podižem sebe na razne načine, tako sam se izborila i sa ovim osećajem „nepripadanja” i neinformisanosti kod ljudi, pogledima na plaži i raznim neprijatnim pitanjima koje sam godinama dobijala.

Fokus nege kože je predugo bio usmeren na opsesiju savršenom kožom bez pora, a fine linije, tekstura

kože, bore, nepravilnosti i fleke uopšte se nisu mogle videti na modelima. Koliko je u tom smislu za mlade ljude koji su u adolescenciji i imaju svoje nesigurnosti važna reprezentacija različitih modela i da li si u nekom brendu ili pristupu nezi mogla da se prepoznaš?

Zapravo je jako bitno. Često se adolescenti porede sa mnogim poznatim ličnostima i generalno ljudima iz javnog sveta ne shvatajući da oni isto imaju probleme i nesigurnosti kao i svi mi. Na mene je uticala pojava manekenke Winnie Harlow u America’s Next

Top Model-u čije je telo prekriveno vitiligom. Kad sam je videla na bilbordima i reklamama rekla sam sebi to je to, ja ću biti osoba koja će u Srbiji da podigne svest o vitiligu.

Da li se nega i zaštita kože od sunca kod ljudi koji imaju vitiligo razlikuje i na koji način?

Razlikuje se samo u smislu da bi trebalo da se koristi što veći zaštitni faktor kad se izlažete suncu, pogotovo na mestima na koži koja je zahvaćena vitiligom. E sad, efekat izlaganja suncu je

drugačiji kod svakoga, nekome sunce prija i dosta ljudi mi je reklo kako im se povlači pri izlaganju, dok većini sunce ne prija i utiče da se vitiligo širi. Dakle, individualno je i treba vremena dok ne upoznate svoj vitiligo.

Kako izgledaju tvoji rituali nege i pripreme kože i kose za izlaganje suncu?

Moj jedini ritual je mazanje faktora 50 pre izlaska na sunce, pogotovo na delove kože koja je zahvaćena vitiligom, u suprotnom izgorim i zna jako da boli. Što se tiče kose nemam neke rituale.

Podeli sa našim čitaocima neki trik koji samo šminkeri znaju a koji će im dobro doći u vrelim, letnjim danima?

Nema trika, samo prijateljski savet koji primenjujem sve više kako sam starija-ne trpajte puder i šminku na kožu po vrućini. Ja recimo s obzirom da nikad ne sunčam lice, naprskam sprej za samopotamnjivanje, popunim obrve i stavim malo maskare. Za mene je to idealan svakodnevni „look" za vrele letnje dane.

Koji su to spoljni a koji unutarnji faktori za koje si primetila da kod tebe utiču na izraženost vitiliga?

Šminka je bila tvoja prva ljubav i jedno vreme i posao. Kako je tvoj put prihvatanja vitiliga povezan sa šminkom i šminkanjem?

Jeste, šminka mi je velika ljubav i sve je krenulo tako što sam kao tinejdžerka želela da naučim kako na pravi način da prekrijem fleke koje sam imala na licu, i malo po malo uz Jutjub i edukacije sam shvatila da mi dobro ide i da bih mogla da krenem da šminkam i druge žene. Što se mene tiče, šminka mi je pomogla dosta u tom periodu da izgradim samopouzdanje.

Faktor broj jedan je nasledni. Moj tata ima vitiligo tako da je meni bio potreban samo jedan stresni okidač kako bi se on ispoljio. Očigledno najbitniji faktor je stres, kažu takođe da je vitiligo „bolest duše”. Na moje flekice definitivno utiče način života, kada se lošije hranim, kad ne treniram i izložena sam stresu on se konstantno širi. Na primer, u prvoj trudnoći mi se povlačio sam od sebe, dok sada u drugoj on se širio, sve u svemu jako čudno stanje koje ja ni posle 14 godina ne mogu da odgonetnem kako treba.

U ovom letnjem dvobroju govorimo o nezi i zaštiti naše kože od sunca, ali isto tako i o nesigurnostima koje su veoma česte u ovom periodu godine budući da mejnstrim mediji podstiču narativ o „telu za plažu“ naročito kada je reč o ženama. Da li primećuješ da se „klima“ u javnosti menja na ovu temu, ako uzmemo period od pet godina kao nekakvu referentnu tačku?

Da li smo spremniji da prihvatimo različitosti?

Iskreno mislim, a i primećujem da ljudi sve više prihvataju razlike. Možda je to krenulo i sa ekspanzijom društvenih mreža i interneta. Kad sam ja bila tinejdžerka nisam imala gde da vidim nekoga sličnog meni, a po pogledima ljudi čini mi se da nisu ni oni. Ljudi su počeli da otkrivaju svoje „mane” više nego pre. Evo mogu neskromno da kažem da mi se preko stotinu devojaka i

momaka javljalo i reklo da su zahvaljujući mom Instagram profilu počeli da prihvataju sebe sa vitiligom, da se otkrivaju kao i da su dobili vetar u leđa jer vide da neko ko ima isto stanje kao oni, živi sasvim normalnim životom.

foto: Nemanja Stolić

S tim u vezi, uzmimo isti vremenski period u obzir, da li se i kako tvoj odnos

prema vitiligu i tvom telu promenio?

Promenio se, kako ne. Samim tim što sam postala zrelija i počela da razumem svet oko sebe na drugačiji način. U tom sazrevanju sam stekla i životni moto: „Tek onda kada prihvatite sebe, shvatićete koliko ste zapravo lepi”.

Kako je na tvoju sliku o sebi uticala uloga majke?

Uticala je u tome da shvatim koliko jedna žena zapravo u sebi može da ima snage. Možda će zvučati kao kliše, ali kapa dole svim mamama, carice ste!

S obzirom na to da imaš kako lično iskustvo u prihvatanju jedinstvenosti

svoje kože, tako i formalno obrazovanje iz oblasti psihologije, na koji način smatraš da je ispravno edukovati decu i mlade o različitostima?

surova prema svojim vršnjacima i za najmanje sitnice. Ja lično nisam trpela

vršnjačko nasilje, sad da li je to bilo zbog mog stava ili zbog toga što sam imala kul odeljenje-ne znam, ali znam koliko deca mogu da pate kada ih vršnjaci ne prihvataju. Edukacija mora da ide iz kuće, ono čemu naučite svoje dete u ranom uzrastu ostaće mu urezano do kraja života. Smatram da svako ko se bavio svojim detetom ne mora da brine da će ono postati nasilnik, bilo fizički, bilo verbalno.

Nadovezujući se na prethodno pitanje, da li misliš da je dobar pristup podsticati ljude da direktno postavljaju pitanja? Postoje li neki stereotipi o vitiligu koje bi želela da adresiraš?

Mislim da je jako bitno edukovati mlade o različitostima. Pogotovo što svi znamo koliko školska deca znaju da budu

Zavisi kakva pitanja. Nažalost većina ljudi nema granicu i nekad daju sebi za pravo da postavljaju pitanja koja nisu na mestu. Nismo svi isti i ne prihvatamo svi reči na isti način. Ja iskreno nisam volela da me neko pita: „Šta ti je to?”, „Kakve su ti to fleke na rukama?”, „Da li je to zarazno?” I ostale gluposti… Sada iz ove perspektive može da me

pita i priča ko šta hoće, rado ću objasniti. Tako da eto, sve zavisi od osobe, ali nekad direktnost zna veoma da povredi.

Imaš li omiljenu letnju destinaciju za beg i uživanje i kako ćeš provesti ovo leto?

Uh.. nemam omiljenu destinaciju ali imam jako dragu, a to je Herceg Novi. Uvek mu se rado vratim i kažem da je „mali morski Beograd”. Za ovo leto još uvek nemam neki plan s obzirom da imam novorođenče i muža fudbalera, sve mi je nepredvidivo. Ali jedno znam, a to je da ću uživati što više mogu!

foto: Uroš Petković

hedonizam trenutka i čiste jednostavnosti

Molecule uljani parfem

Potpuno prirodni uljani parfem.

100% hygge. Bez ftalata. Definitivno

jedinstven. Bergamot, neroli, sandalovina, božur, kardamom. Miriše na hygge.

Reset&Glow

Bioaktivni kompleks patcH20 u kombina-

ciji sa Aloe Verom čine ovaj losion za telo proizvodom koji je visoko-funkcionalan.

Ne dobijate samo blagi bronzani sjaj već potpunu učinkovitost i ono što je leti naj-

važnije: neophodnu vlagu. Najlaganija i brzo upijajuća tekstura.

Ishrana

Intervju: Sara Bojanić

@sara_bojanic_savcic

Fotografije: Dušan

Petrović, Miloš Nadaždin

fotoa: Dušan Petrović

U okviru letnjeg dvobroja Plezira u kome govorimo o važnosti adekvatne nege kože, kose, pravilnoj ishrani i mentalnom zdravlju, bilo mi je veliko zadovoljstvo da porazgovaram sa Anom Petrović, magistarkom farmacije i nutricionistkinjom, autorkom knjige Ključ zdravlja. U moru trendova u pogledu zdrave ishrane koji kruže društvenim mrežama, Ana je detaljno i sa puno pažnje odgovorila na pitanja o važnosti održavanja zdravlja i pravilnoj ishrani tokom cele godine, o tome koje namirnice treba više da konzumiramo kako bismo koži pomogli da se pripremi za sunce, o neraskidivoj vezi naših creva i mozga, a zatim nam je dala smernice za proveru izvora informacija o zdravoj ishrani, kao i divan predlog za osvežavajući letnji dezert.

Draga Ana, pre svega, hvala što si pristala da budeš moja gošća u okviru letnjeg dvobroja Plezira. Za početak, šta tebe sve asocira na leto - što se hrane tiče, a i inače?

Prva asocijacija na pomen leta vezana je za dekin voćnjak i bakinu živopisnu baštu. Čini se da je moja životna misija određena još u ranom detinjstvu, zadojena sočnim i slasnim plodovima bezbrižnih leta. I danas, tanjir pun voća i povrća različitih boja koje potiču od biljnih pigmenata asocira me na leto, a s tim u vezi i unapređenje zdravstvenih kompetencija, jer isti imaju sposobnost da umanje oštećenja ćelija i rizik od nastanka raznih infekcija i bolesti. Neki od njih su likopen iz paradajza; karotenoidi iz bundeve, brokolija, šargarepe, paprike; antocijani iz borovnice, aronije, šljive; polifenoli iz grozđa, kakaoa, zelenog čaja i dr. Naučno je dokazano da boje koje nas okružuju imaju pozitivan efekat na naše zdravlje, ali ako tome pridodamo i šarenilo boja na tanjiru, taj efekat će biti savršeno upotpunjen. Zato bojite svoj životni prostor, kao i tanjir!

Kad stignu topliji dani mnoge posebno muče problemi sa varenjem i nedostatkom apetita. Zašto je to tako?

Rekla bih da je individualno, nekome se pojača apetit, dok drugi ne mogu da jedu kada su visoke temperature i kada je velika vlažnost vazduha. Brojne studije pokazuju da je pravi balans vitamina i minerala od vitalnog značaja za razvoj efikasnog imunološkog odgovora koji može da minimizira rizike povezane sa virusnim i bakterijskim infekcijama koje su posebno učestale tokom letnjih meseci. Prilikom pada imuniteta menja se sastav mikrobiote, te je tada neophodno uspostaviti mikrobnu ravnotežu kako ne bi došlo do gastrointestinalnih, metaboličkih, imunoloških i neuropsihijatrijskih poremećaja.

Nezdrave životne navike, neizbalansirana ishrana i užurbani tempo života nepovoljno utiču na rad gastrointestinalnog trakta, menjajući njegovu peristaltiku, intenzitet i brzinu pražnjenja i bakterijsku floru. U vezi sa tim, javljaju se simptomi kao što su nadimanje, gorušica, mučnina, gasovi, podrigivanje, rano zasićenje, zatvor, dijareja, bol. Ukoliko se životne navike blagovremeno ne

promene, može doći do strukturalnih i funkcionalnih gastrointestinalnih poremećaja poput funkcionalne dispepsije, sindroma iritabilnog kolona, peptičkog ulkusa, gastroezofagusne refluksne bolesti, ulceroznog kolitisa i Kronove bolesti. Imajući u vidu povezanost creva sa ostalim sistemima organa, nepovoljan uticaj lošeg životnog stila se odražava na organizam generalno. Probiotici su živi nepatogeni mikroorganizmi koji uneti u adekvatnim količinama poboljšavaju zdravlje gastrointestinalnog trakta. Najbolji efekat se postiže kombinacijom probiotika i prebiotika, jer se na taj način postiže simbioza.

Koje namirnice biste preporučili za što bolju adaptaciju organizma na velike vrućine i kako bi generalno ljudi trebalo da se ponašaju u pogledu nege svog organizma iznutra tokom letnjih meseci?

Jedino zdravim stilom života i promenom loših prehrambenih navika u kontinuitetu, nezavisno od godišnjeg doba moguće je trajno održati balans i dobro zdravlje. Pravilna i izbalansirana ishrana ne podrazumeva izbacivanje omiljenih namirnica, već njihovo povremeno

konzumiranje, bez griže savesti ukoliko smo prethodno dovoljno „investirali” u svoje zdravlje. Važno je naučiti na koji način to sebi možemo priuštiti bez posledica i kako iz ishrane isključiti namirnice od kojih nemamo koristi. Ukratko, tokom letnjih meseci ishrana bi trebalo da bude zasnovana na sezonskim namirnicama nižeg glikemijskog indeksa, praćena unosom dovoljnih količina tečnosti, pri čemu je najbolje konzumirati vodu sobne temperature. Uopšteni po-

stulati, koje treba upražnjavati pansezonski, obuhvataju redovnu hidrataciju

tela, antioksidanse kao jutarnji napitak

na prazan stomak, pravilan razmak između obroka, redovnu fizičku aktivnost, unos svih sedam grupa namirnica, njihov pravilan izbor, kombinaciju i termičku obradu. Nijedna namirnica ne sadrži sve potrebne nutritivne elemente. Kombinovanjem osnovnih nutrijenata (proteina, ugljenih hidrata, masti i oligoelemenata), organizam dobija sve hranljive materije. Najjači antioksidansi smanjuju štetno dejstvo slobodnih radikala, oštećenje ćelijskih struktura i nastanak raznih infekcija i bolesti kod čoveka. Zeleno povrće poput kupusa, karfiola, kelja i prokelja sadrži između ostalog izotiocijanat, supstancu koja

potpomaže u regulisanju metabolizma creva i dalje imuniteta. Pored konvencionalne hrane, mnoge za nas još uvek egzotične namirnice mogu ostvariti povoljne efekte na naš organizam. Morske alge pokreću imunski sistem, poboljšavaju mentalnu snagu i doprinose borbi protiv anemije, dermatitisa i gojaznosti. Mikroalge poput hlorele i spiruline smatraju se superhranom zbog izuzetnih nutritivnih svojstava u poređenju sa konvencionalnom hranom.

Nekima od nas se, takođe, iz godine u godinu događa da o valjanom ophođenju prema organizmu što se ishrane tiče, krenemo da razmišljamo kada leto već dođe, a znamo koliko su priprema, ali i nega nakon letnjeg perioda i letovanja podjednako važni. Kako savetujete da na pravi način uvedemo i izvedemo svoj organizam iz letnje sezone?

Kada je reč o postizanju optimalne telesne mase i, u vezi sa tim zadovoljstvo svojim izgledom u očima drugih posmatrača, uspeh leži u malim, svakodnevnim naporima, a ne u izgladnjivanju i kratkoročnim efektima koji su pogubni po zdravlje. Jasno je da nisam

pristalica „body reshape kampanjaca“, ali sam svesna da je najteže ući u klinč sa viškom kilograma i nezdravim životnim navikama, te letnju motivisanost treba iskoristiti za dugoročno usvajanje zdravog stila života.

Dijetetski režim ishrane zasnovan na mojim principima kreiran je s ciljem da se prilagodi potrebama pojedinca u postizanju vlastitog životnog balansa. Zavisno od naših različitosti ne samo u fizičkom izgledu i mentalnom sklopu već, pre svega, na genetski predodređenim telesnim osobenostima, životnim navikama, izloženosti stresu, profesionalnoj orijentaciji i različitim životnim okolnostima kojima smo izloženi i preporuke treba da budu personalizovane. Suština je postići i održati željenu telesnu masu bez nutritivnog i energetskog iscrpljivanja organizma i bez narušavanja psihofizičkog balansa. Individualni pristup obezbeđuje postizanje idealnog balansa u odnosu na predodređene maksimalne mogućnosti organizma i prilagođen je polu, uzrastu, tipu telesne građe i zdravstvenom stanju svakog od nas. Ne treba dozvoliti povratak na početak i ne treba

zanemariti sav trud i uloženo vreme u ostvarivanje rezultata. Treba zadržati

navike poput merenja ujutru na prazan stomak i organizacije obroka na osnovu rezultata merenja sa vage i osluškivanja želje tela. Ukoliko se ne istraje u periodu održavanja ili pak dođe do previše opuštanja u hrani i piću, za kratak vremenski period mogu se vratiti izgubljeni kilogrami i dobiti novi. Sa godinama i/ili uz prateće bolesti, metabolizam biva sporiji pa skidanje kilograma može biti još teže, s toga treba blagovremeno i kontinuirano ulagati u svoje zdravlje.

Kada je u pitanju zaštita kože od sunca i štetnih sunčevih zraka, koliku ulogu ima hrana koju konzumiramo? Postoje li namirnice koje posebno treba da favorizujemo ili izbegavamo u tom kontekstu?

Pre i nakon sunčanja treba jesti namirnice bogate beta-karotenom kao sto su brokoli, paprike, šargarepa, bundeva, spanać, kajsije i dr. Ovakvom ishranom osim što možete zaštiti svoju kožu i popraviti njen kvalitet, možete podići imunitet i zaštiti svoje telo od raznih štetnih agenasa. Kajsije su odličan izvor beta

karotena koji im daje žuto-narandžastu boju, služi kao prekursor vi-

tamina A. Drugi važni karotenoidi u kajsijama su lutein i zeaksantin, jedinjenja koja poboljšavaju zdravlje

kože, smanjuju rizik od bora i opekotina od sunca. Treba naglasiti da iako nam konzumiranje ovih namirnica može pomoći u postizanju željenog tena, dobra zaštita od sunca

(kreme sa zaštitnim faktorom, naočare, šeširi i dr.) su najvažniji štit odbrane od štetnih sunčevih zraka.

Crveno bobičasto voće je najbolji

izvor bioaktivnih jedinjenja, vitamina i minerala sa antioksidativnim dejstvom. Crveno voće obično ne prolazi nikakvu obradu da bi se konzumiralo, pa su njegova antioksidativna svojstva sačuvana. U 100g jestivog dela maline, kupine ili borovnice nalazi se više od 50% preporučene dnevne količine mangana, vitamina C i folne kiseline.

Voće je izvor vlakana, vitamina, minerala i fitohemikalija koje deluju kao

antioksidansi i treba da bude prisutno u svakodnevnoj ishrani. Visok sadržaj antioksidanasa i vlakana u voću poput

celuloze, pektina, biljnih smola i lignina pomaže zaštiti kože od fotostarenja, u snižavanju LDL-holesterola, triglicerida i posledično visceralnih masti (masti oko unutrašnjih organa), kao i stabilizaciji šećera u krvi, prevenciji karcinoma i opstipacije. Kod dece, rekreativaca, profesionalnih sportista, starijih osoba i pothranjenih ljudi, u zavisnosti od uzrasta, aktivnosti i pola, voće može da se jede i dva-tri puta na dan, a ponekad i više.

Kroz istoriju menjali su se izvori odakle smo se informisali o tome šta jeste a šta nije zdrava hrana. Danas, sa ekspanzijom društvenih mreža, i interneta uopšteno, preplavljeni smo različitim informacijama, savetima i predlozima i kada je pravilna ishrana u pitanju. Kao nutricionistkinja, koju biste smernicu dali onima koji se interesuju za ove teme, kako prepoznati pouzdan izvor informacija?

Kada je reč o informacijama vezanim za očuvanje i unapređenje zdravlja, uključujući i dijetetske preporuke držim se koncepta „zasnovano na dokazima”. Takođe, vrlo je važno da iza plasirane informacije stoji osoba visokog ličnog i profesionalnog integriteta. U svom radu se trudim da implementiram stečena znanja kroz akademsko usavršavanje, ali je ipak najvažnija potvrda koju

dobijam u neposrednom radu sa klijentima. Vođena čuvenom Zmajevom

izrekom: Nije znanje znanje znati, već je

znanje znanje dati, odlučila sam da po-

delim svoje znanje, iskustvo, kao i strast prema svojoj profesiji i zdravim navikama. Tako je nastala knjiga „Ključ zdravlja”. Knjiga nudi brojna rešenja kako da

usvojite zdravije navike i istrajete na jedinom pravom putu, putu zdravlja.

Kao rezultat dugogodišnjeg stručnog usavršavanja, empirijskog istraživanja i praktičnog rada s klijentima i pacijentima u mom nutricionističkom studiju studiozno je razvijan plan ishrane po meri pojedinca. Originalnost i delotvornost razvijenog koncepta ishrane bili su dovoljni za dodelu patenta koji se primenjuje u redukciji povećane telesne mase i preventivi hroničnih nezaraznih oboljenja, uz održavanje dobrog imuniteta.

Poremećaji ishrane nisu nova pojava, međutim poslednjih godina se sve veći broj ljudi odlučuje da o tome javno govori. Budući da se radi o izuzetno složenom problemu, kako biste objasnili vaš pristup i udeo na putu ka njihovom rešavanju? I da li u svojoj praksi primećujete promenu u stepenu informisanosti ljudi o ovoj temi?

Užurban stil života, stres, briga, borba za egzistenciju često mogu dovesti do anksioznosti i poremećaja u ishrani. Uzimajući u obzir sve navedeno mi

smo prošle godine otvorili psihološko savetovalište u okviru našeg studija sa ciljem da stručna osoba može saslušati problem svakog pacijenta kako bi što bolje pristupili izradi personalizovanog jelovnika. Potrebna je stalna edukacija i savetovanje stanovništva o zdravim navikama putem medija, u školama, zdravstvenim ustanovama, kako bismo bili zdravija nacija. Emocionalno prejedanje spada u najčešće poremećaje u ishrani budući da su nervni i digestivni trakt međusobno povezani. Osobe potiskuju neprijatne emocije poput tuge, usamljenosti, nezadovoljstva, depresije, umora, dosade, ne suočavaju se s njima, već kompenzuju hranom. Dok traje stres, telo troši hranljive materije brže nego inače, to može dovesti do njihovog nedostatka u organizmu i slabljenja imuniteta. Anksioznost dovodi do nedostatka sna pa je važno smanjiti unos kofeina. Meditacija može pomoći da razmislite bolje o onom što vas muči i pronađete rešenje problema. Što se tiče ishrane, zdrava hrana neće izlečiti anksioznost ali može olakšati simptome. Savet je planiranje i organizacija obroka. Smanjiti unos hrane i napitaka bogatih aditivima, emulgatorima, ve-

štačkim zaslađivačima i pojačivačima ukusa. Obroci treba da obiluju vitaminima, vlaknima, svežim bobičastim voćem i zelenim povrćem.

Na koji način balansirate između želje da klijentima pomogne u ostvarenju njihovih ciljeva, onda kada je izgled u pitanju, i stručne procene o tome da li su takvi zahtevi adekvatni sa zdravstvenog aspekta?

Zagovornica sam individualnog pristupa i izradi personalizovanih jelovnika, koji obezbeđuju sledljivost, uz planiranje izazova i ograničenja. Važno je čuti potrebe pacijenta, pregledati laboratorijske analize, izveštaje specijaliste, terapiju, stepen fizičke aktivnosti, uraditi potrebna antropometrijska merenja, merenja bio-električnom impedancom (%masti, %mišićne mase, %vode i dr) i tek onda dati preporuke i pristupiti izradi jelovnika.

Uvek imam jasan, otvoren i dobronameran stav. Promena zaista nije laka - ona iziskuje rešenost, mnogo truda, vremena, volje i rada. Sa svojim klijentima najpre definišem razloge zašto žele da smr-

šaju, u vezi sa tim postavim realne ciljeve i očekivanja, a potom ih podstičem da se fokusiraju na ponašanje koje ih vodi do cilja, jer mali koraci vode do velikih promena. Na putu do željenog cilja, trudim se da budem podrška i saveznik u savladavanju prepreka, zbog toga su dobra komunikacija i poštovanje, kao i redovne kontrole od presudne važnosti. Nije uspeh samo postići ciljanu telesnu masu u razumnom roku, već trajno usvojiti zdrave životne navike koje će omogućiti održavanje iste.

Takođe se sve više ljudi bori sa sindromom nervoznih creva i problema sa njihovim pražnjenjem, koji se dodatno pojačava tokom putovanja i letovanja. Koje namirnice biste preporučili u ovoj situaciji, da li je potrebno uvoditi nekakvu suplementaciju u vidu probiotika i prebiotika i kakav savet biste imali za one koji se suočavaju sa ovim problemom prilikom putovanja (promenom sredine)?

Sindrom iritabilnog kolona, takozvana nervozna creva, najčešće je oboljenje gastrointestinalnog sistema. Manifestuje se bolom u stomaku i poremećenim pražnjenjem creva (izmenjena učestalost i/ili konzistencija stolice), za koje ne postoji konkretan organski uzrok.

Pretpostavlja se da stres i nepravilna ishrana doprinose ispoljavanju tegoba. Bol je preovladavajući simptom, a na-

foto: Dušan Petrović

staje usled pojačanih kontrakcija creva. Može biti praćen dijarejom, opstipacijom i nadimanjem. Ispoljavanje simptoma se razlikuje od pacijenta do pacijenta, te ne može da se definiše jedinstven plan ishrane (ponovo personalizovan pristup dobija na značaju). Iritabilni kolon može biti povezan s trovanjem hranom, atopijom ili alergijama na gluten i/ili laktozu. U takvim prilikama je

izostavljanje alergena iz hrane osnovni pristup lečenju. Namirnice koje mogu da izazovu simptome iritabilnog kolona su pšenica, mleko, kvasac i soja. Eliminacione dijete isključuju namirnice

koje proizvode gasove u debelom crevu i stvaraju nadutost, a neke od tih

namirnica su krompir, mlečni proizvodi, žitarice, citrusno voće, mahunarke, pasulj, špargla, prokelj, luk, pečurke, karfiol, med, jabuke, šljive, lubenica, voćni sokovi, integralno brašno, alkohol, čaj, kafa, zaslađivači, konditorski proizvodi i prerađena hrana. Mikrobiota creva je raznolika i broji trilione mikroorganizama (saprofitnih bakterija i gljivica). Oblikovanje i razmnožavanje

mikrobioma creva počinje od rođenja, a njegov sastav zavisi od različitih genetskih, nutritivnih i faktora život -

ne sredine. Nemasni mlečni proizvodi mogu da se konzumiraju bez ograničenja. Od povrća treba birati ono koje ne iritira sluzokožu creva. Moglo bi se reći da je primena dijetetskih suplemenata danas u modi, ipak zbog izmenjenih, nepravilnih navika u ishrani savremenog čoveka postaju neminovnost. Prilikom odabira suplemenata neophodno je znati koji vitamini i minerali su nam potrebni, u kom obliku i količini. Važno je naglasiti da suplementi ne mogu biti zamena za balansiranu ishranu. Postoje različiti izvori i forme probiotika, pa se mogu pronaći u obliku hrane, pića, kapsula, praška, suspenzije. Brojne studije i naučni dokazi podržavaju ugrađivanje probiotika u ishranu radi brojnih zdravstvenih benefita. Asortiman prehrambenih proizvoda sa probiotičkim sojevima na tržištu se širi, i najveći udeo imaju proizvodi na bazi mlečnih proizvoda poput jogurta, kiselog mleka, kefira i mladog sira. Studije pokazuju da ovi proizvodi poboljšavaju terapijski efekat kod žena sa bakterijskom vaginozom podržavajući normalnu mikrobiotu vaginalnih laktobacila, doprinose snižavanju nivoa holesterola u serumu i  prevenciji koronarne bolesti srca.

Moja preporuka je probiotski mlečni proizvod Balans+ jogurt jer sadrži Bifido Digestio kompleks koji se sastoji od dve probiotske kulture (Lactobacilus acidophilus LA-5 I Bifidobacterium BB-12) i prebiotika oligofruktoze.

U svetu godinama unazad stručnjaci govore o povezanosti rada našeg mozga sa crevima, koje nazivaju i našim drugim mozgom. O tome govori i doktorka Uma Naidoo, autorka knjige This is your brain on food i osnivačica prve bolnice nutritivne psihijatrije u Americi. S tim u vezi, na koji način nastojite da osvestite ljude o tome da hranom ne utiču samo na svoje fizičko, već i na mentalno zdravlje?

Skoro sam pravila predavanje na temu „Do uspeha preko stomaka” i time nisam zagovarala „ženski princip”, već racionalan i naučno utemeljen princip, imajući u vidu da stomak ima „svoj mozak i autonomiju”, te da je čuvar našeg imuniteta. Veza između ishrane i men-

talnog zdravlja poslednjih godina budi veliko interesovanje. Optimalna uhranjenost, uravnoteženi obroci i sveukupno zdravlje tela imaju značajan uticaj na mentalno blagostanje. Promena zaista nije laka – ona iziskuje mnogo truda, vremena, volje, rada i odricanja. Nije lako imati dobro zdravlje, vitku liniju i biti u formi u kontinuitetu 365 dana u godini, ali je moguće ako čitave godine imate iste navike, jaku disciplinu, kontinuitet i organizaciju. Konstantan rad na sebi je neophodan i u mentalnom, i u duhovnom, i u fizičkom smislu. Režim održavanja zdravog života je zapravo ključ zdravlja!

Stekla sam utisak da svakodnevno razmišljanje i planiranje obroka ume da predstavlja teret i izazov. Koji savet biste dali za organizaciju u osmišljavanju i pripremanju obroka koji su dobri za naše zdravlje?

Volim da kažem organizacija je pola posla! Serijsko kuvanje je još jedan vid

uštede i vremena i kućnog budžeta. Kuvanje u serijama znači pripremu hrane unapred, bar za dva dana, ili kuvanje vikendom, za celu nedelju. Da bi se ovakav model usvojio na duže staze, potrebno je planirati obroke od tri do sedam dana unapred, nabavljati hranu koja je korisna po zdravlje i čitati redovno deklaracije proizvoda. Treba birati proizvode bez konzervanasa, E-oznaka, veštačkih boja i pojačivača ukusa, povećati unos namirnica biljnog porekla u obrocima, uvesti nemesni dan u ishranu i smanjiti ukupnu potrošnju mesa. Uz meso treba jesti termički obrađeno povrće, a obavezno kao prilog veliku porciju sveže salate sa maslinovim uljem i jabukovim sirćetom, limetom ili limunom. Namirnice sa velikim sadržajem esencijalnih amino-kiselina, poput pasulja, graška, sočiva, kinoe ili pečuraka mogu biti adekvatna zamena za meso. Minimum dva-tri puta nedeljno treba jesti kuvanu hranu, sa biljnim začinima i manje soli. Za omiljene slatke užine treba potražiti zdravije zamene.

Konditorski proizvodi se mogu zameniti slatkišima na bazi kakaoa, rogača i voća. Jednostavne promene dovoljne su za veliki uspeh.

Za kraj, možete li da podelite recept koji je vaš favorit ovog leta?

Poslastica u kojoj bez griže savesti možete uživati tokom leta je sladoled sa malinama ili bilo kojim sezonskim voćem (borovnice, kupine, višnje..). Najpre 300g malina ispasirati, dodati 200g nemasnog sira pa sve izblendirati i dodati agava sirup po ukusu. Uzeti kalupe, staviti komadiće voća na dno kalupa a onda raspodeliti pripremljenu masu. Ostaviti u zamrzivaču 3h i služiti uz sezonsko voće. Jednostavno, brzo, lako i što je najvažnije zdravo. Ugođaj će biti još bolji ukoliko se podeli sa prijateljem i začini osmehom!

Intervju: Andrijana Kovrlija @andrkovr

Fotografije: studio Piroshki

U specijalnom dodatku ovog letnjeg dvobroja, posvećenom pravilnoj nezi kože, kose, ishrani i mentalnom zdravlju, imala sam priliku da ugostim svoju bivšu nastavnicu informatike Draganu i njenu prijateljicu Danijelu koje stoje iza instagram bloga Recepti sa sreću. Kako i sam naziv donekle otkriva, tamo se mogu naći raznovrsni recepti za pripremu kako tradicionalnih jela tako i onih osmišljenih pod uticajem različitih zemalja koje su obišle.

O prijateljstvu, specijalitetima koje planiraju da probaju u dalekom Japanu ili Španiji, omiljenim suvenirima sa putovanja, likerima i vinu, i drugim receptima za sreću čitaćete u nastavku…

Pre svega, hvala što ste pristale da gostujete u letnjem dvobroju Plezirovog dodatka o holističkom pristupu nezi tela i pripremi za leto. S obzirom na to da ste kod nas prvi put, koja je vaša prva asocijacija kada čujete reč plezir?

Kada čujemo reč plezir, prva asocijacija nam je - Ugoditi sebi!

Kad smo kod asocijacija, kada je u pitanju vaš profil Recepti za sreću, moje su - prijateljstvo, hrana, putovanja. Kako je nastao Instagram blog Recepti za sreću?

Našu veliku želju da ono što spremamo svakoga dana pokažemo ljudima, pretočile smo upravo u Instagram blog

„Recepti Za Sreću”. Želele smo da sve ono što nas usrećuje podelimo sa drugim ljudima. Svakodnevno smo razmenjivale ideje oko toga šta spremamo

za jelo i shvatile da bi takve ideje ženi 21. veka značajno olakšale organizaciju dana. Niko ne želi da gubi vreme u kuhinji, pa smo kao rešenje smislile brza i ukusna jela. To što nam se konstantno javljaju i pišu kada spreme nešto po našem receptu je potvrda da smo ono što smo zamislile i ostvarile. Vremenom smo u sadržaj dodale vina jer volimo vinsku kulturu i smatramo da je svaki vid upoznavanja ljudi sa njima jedna mala edukacija. Pored gastro dela tu su i putovanja koja objedinjuju tu hedonističku ideju. Sa njih se nose lepi utisci pa iz prve ruke možemo dati i preporuku i ideju šta posetiti.

Koje su do sada bile glavne prekretnice u razvoju vašeg Instagram bloga?

Nekih velikih prekretnica nije bilo. Sve je išlo spontano i svojim tokom ali se sada već stekao utisak da radimo još jedan veoma zahtevan posao. Potrebno je mnogo ideja, kreativnosti, truda i vremena.

Koju od destinacija na kojima ste do sada bile pamtite po najukusnijoj hrani?

Dragana: Moram izdvojiti Španiju, sve što sIam probala ostavilo je poseban utisak a punjene artičoke su nešto što ću dugo pamtiti.

Danijela: Italija definitivno, jer sam veliki ljubitelj sireva, vina i paste.

Koji je prvi specijalitet koji ćete probati u Japanu i Portugalu (Dragana), odnosno u Kapadokiji i Španiji (Danijela)?

Dragana: Nekoliko mojih prijatelja je do sada posetilo Japan tako da sam dobila preporuke iz „prve ruke” šta je to što bi mene oduševilo. Posebno se izdvojila Tempura, dopada mi se spoj pohovanog povrća i morskih plodova. U Portugalu bih probala tradicionalna jela poput Cozido à Portuguesa, jelo slično gulašu. Gastro putovanje valja zasladiti, a Pastel de Nata je pravi izbor jer teško je odoleti mini tartovima punjenim slatkim kremom.

Danijela: Prvi specijalitet koji bih probala u Španiji je sigurno Paelja, tradicionalno špansko jelo, jer obožavam morske plodove, a tu su i tapasi jer volim da kombinujem više različitih jela i ukusa. Što se tiče Kapadokije, prvenstveno mi je zanimljiva zbog leta balonom i svih interesantnih predela i prizora koji se tamo mogu videti. Turska kuhinja je veoma raznovrsna pa bih sigurno probala

njihov Mezeler, kod nas meze i baklavu, naravno.

laicima kada su u pitanju osnove uklapanja vina sa hranom? Da li biste neka vina posebno izdvojili, odnosno kakve stilove biste najradije preporučili da se piju leti?

Da li i na koji način se vaša ishrana prilagođava godišnjem dobu i kako

izgleda leti?

Čorbice i supice od povrća su zastupljene tokom cele godine. Leti dajemo prednost laganim obrocima od povrća.

Koji je vaš omiljeni brzi recept za obrok na letovanju?

Salata od sezonskog povrća, sir, začini i lagani dresing. Volimo Tzaziki salatu pa bi ona bila izbor broj 1.

Danijela, obzirom da se trenutno edu-

kujete iz oblasti vinogradarstva i vinarstva, kakav savet biste mogli da date

Tema je veoma kompleksna, ali za nekoga ko je totalni laik kada krenete sa degustacijom vina uvek počinjete od belih pa se onda piju crvena vina. Uz bela mesa najbolje idu bela vina a uz crvena mesa služe se crvena ali naravno postoje razne varijacije na temu i mnogo drugih faktora koji utiču na izbor. Laganija jela traže i laganija vina, a jača jela jača vina. Za leto bih uvek preporučila lepršava i laganija, voćkasta bela vina kao i roze.

Dragana, pomenuli ste na vašem Instagram blogu da volite da degustirate ali i sami pravite likere. Ovo je posebno zainteresovalo naše novinarke u redakciji pa bismo volele da od vas čujemo i neki fin recept koji nije previše komplikovan. Da li biste ga podelili sa nama?

Likeri su nekako zapostavljeni u poslednje vreme. Interesantni su mi jer spadaju u „ženska pića”, slatkastog su ukusa sa dozom alkohola. Poznato je

da pojedini imaju i lekovita dejstva poput orahovače. Kako je sezona višanja, moja preporuka je naravno višnjevača.

Recept: U veću teglu staviti 500g krupnih sočnih višanja, sipati 500g šećera (ili meda), naliti 1l rakije (na primer loza) i dobro zatvoriti. Ostaviti na suncu četrdesetak dana uz povremeno mućkanje.

Oni koji vas već duže vreme prate verovatno znaju da ste se vas dve upo-

znale na putovanju, a nedavno ste za-

jedno bile i na Krčedinskoj adi, koju mnogi danas nazivaju i Srpskom Ka -

padokijom. Kako putovanja i vaše za-

jedničke gastro avanture utiču na vaš

odnos ali i pristup u kuhinji i isprobavanje novih recepata?

Putovanja su uvek inspiracija za nova jela jer nose nove ideje i nove začine koje volimo da kombinujemo sa našim jelima ili spremamo neka autentična vezana za zemlju u kojoj smo bile.

Šta je vaš recept za sreću, kako se negujete iznutra?

Naš recept za sreću je da što više vremena provodimo sa porodicom i prijateljima, ljudima koji zrače pozitivnom energijom. Balans između poslovnog i

privatnog. Od začina dodajemo i dobru knjigu, boravak u prirodi, putovanja i vreme odvojeno za neki hobi. Draganin omiljen hobi je pletenje.

Koje začine i namirnice najčešće donosite s putovanja, šta biste našim čitaocima preporučili kao najbolji poklon za ljubitelje dobre hrane?

Dragana: Dugi niz godina sa prijateljima razmenjujem začine kao suvenire.

Za ljubitelje dobre hrane lep poklon sa putovanja je svakako i kuvar sa tradicionalnim jelima.

Danijela: Namirnica koju najčešće donesem je sir a neretko to bude i maslinovo ulje.

Na većini fotografija sa putovanja najčešće možemo videti Danijelu, te se stiče utisak da je ona zadužena za prikupljanje inspiracije i recepata širom sveta. Kako izgleda podela poslova unutar vašeg malog tima?

Mali tim funkcioniše vrlo skladno, svako ima nešto što mu više leži ali trudimo se da budemo zajedno uključene na svim poljima.

Iako se kaže da o ukusima ne vredi raspravljati, ne mogu a da vas ne pitam obzirom da zajedno vodite kulinarski blog - koje su to tačke razilaženja a koje spajanja vaših ukusa kada je hrana u pitanju?

Dragana više voli tradicionalniji pristup jelima dok Danijela voli malo moderniju kuhinju i zdravije slatkiše. Obe smo veliki gurmani.

Koja knjiga ili knjige će se zasigurno naći na vašim listama za čitanje ovog leta?

Na prvom mestu je to knjiga „Račun”

od Jonasa Karlsona, dela Karlosa Ruisa Safona, a za dozu humora i satire tu su knjige Efraima Kišona.

Kakvi su vam dalji planovi za razvoj bloga Recepti za sreću?

Volele bismo da izdamo kuvar sa našim receptima a bilo bi zanimljivo da u budućnosti imamo i svoju emisiju.

Istina je da nam godišnja doba ove godine stižu sa velikim zakašnjenjem, ali ono što je sigurno jeste da nikada nije kasno da u dosluhu sa njima prilagodimo ishranu svom organizmu, maksimalno koristimo sezonske namirnice, lepo jedemo i zabavljamo se u kuhinji praveći obroke za sebe i ljude koje volimo.

možemo osetiti kilometrima daleko.

Želeći da predstavi leto na trpezi, Stomačko se potrudio da osmisli letnji meni čiji recepti neće samo nahraniti vaše telo, već i dušu, recepte u kojima će moći da se uživa svim čulima. A dodatan plus je taj što se prilikom pripreme nećete umoriti, tako da će vremena za guštanje biti na pretek.

Leto je čarobno razdoblje godine i po tome što su pijace i prodavnice sveže hrane obojene najlepšim nijansama, a ukuse i mirise letnjih plodova prirode

Uživajte u nastavku jer vam izdvajamo neke od Stomačko letnjih favorita, a ceo jelovnik možete potražiti na stomacko.com.

Potrebno je: 3 crvene i 2 žute paprike, puna šaka svežeg, iseckanog bosiljka, 3 čena iseckanog belog luka, 1 šolja iseckanog čeri paradajza, 1 šolja bebi mocarele, ½ šolje dobrog maslinovog ulja, so i začini od suvog ili svežeg bilja po želji.

Zagrejte rernu na 220°C i ubacite pleh sa paprikama. Pecite u rerni oko 4560 minuta, i okrenite paprike negde na pola pečenja. Kada su paprike pečene, izvadite ih iz rerne i ostavite da se ohlade oko 10 minuta. Uklonite stabljike, zajedno sa semenkama. Zatim uklonite kožu i ostavite paprike u činiji oko 10 minuta. Primetićete da paprike otpuštaju ulje, nemojte ga bacati. Uzmite paprike iz činije i iseckajte ih na trakice veličine zalogaja. Dodajte bosiljak, beli luk, paradajz, mocarelu i so u činiju. Sipajte maslinovo ulje i ulje od paprika, promešajte i probajte pre stavljanja bilo kakvih dodatnih začina. Poslužite uz topao hleb. Odlično je pripremiti ovu salatu za roštiljanje u prirodi, a ukoliko je čuvate u dobro zatvorenoj posudi u frižideru, može potrajati 2-3 dana.

Za kotlete je potrebno: 1 šolja biljnog ulja za prženje, 6-7 tanko sečenih pilećih fileta, malo soli i bibera, 200g izmrvljenih pereca, 2 jaja, kašika senfa i kašika meda.

Za dresing: 1/4 šolje dižon senfa, 1/4 šolje majoneza, 1/4 šolje meda, 1 kašičica običnog senfa, sok od pola malog limuna.

Filete je potrebno malo posoliti i pobiberiti, ne preterano, jer su perece već dosta slane. Ulupati u posudi jaja, med i senf. U tiganju dobro zagrejte ulje, a filete umačite prvo u pripremljenu smesu sa jajima, zatim ih uvaljajte u izmrvljene perece i pržite po 2, 3 minuta sa obe strane dok meso ne bude gotovo. Dresing pravimo tako što sve sastojke dobro izmućkamo u tegli i njime prelivamo toplu piletinu. Uživajte u ovom hrskavom i zabavnom obroku uz svežu letnju sezonsku salatu.

Potrebno je: file lososa, 3 kašike kapara, jedan manji sitno iseckani ljubičasti luk, šaka sitno iseckanog svežeg peršuna, sok od 1 limuna, 200ml pavlake za kuvanje, so i biber, maslinovo ulje.

Začinite filete solju i biberom. U tiganju na srednjoj temperaturi propržite filete lososa po 2-3 minuta sa obe strane. Dodajte luk, kapar, limunov sok. Zatim dodajte pavlaku i ostavite da se lagano kuva nekoliko minuta. Po želji dodajte peršun, kriške limuna i još svežeg kapra.

Potrebno je: Ćabata hleb, malo maslinovog ulja, malo majoneza, sveže mirođije, izrendanog belog luka, nekoliko listova slanine, svež paradajz, sveža mocarela, malo zelene salate.

Slaninu pržiti po par minuta sa obe strane u dobro zagrejanom tiganju. Iseckati na sitno mirođiju, izrendati beli luk i pomešati sa majonezom. Parče ćabate poprskati maslinovim uljem, premazati pripremljenim majonezom, a zatim slagati zelenu salatu, paradajz, mocarelu, slaninu i poklopiti drugim parčetom ćabate, takođe premazanim majonezom, ukoliko želite.

Potrebno je: piškote 400g, kravlje mleko 300ml, kisela pavlaka 400g, voćni jogurt 400g, sveže maline 250g, šećer 60g.

Ovo je mera za 8 porcija, a umesto malina možete koristiti i neko drugo sezonsko, letnje voće poput breskvi.

U dubljoj posudi pomešajte kiselu pavlaku i voćni jogurt po izboru, dodajte šećer ukoliko vam nije dovoljno slatko, ali ne preterujte, jer tu su još piškote i voće. Pripremite posudu za ređanje, a onda piškote ponaosob na kratko umačite u mleko i slažite jednu do druge. Premažite ih debljim slojem prethodno napravljene smese, a zatim ređajte voće. Može i sezonsko, sveže, a može i zaleđeno. Ponavljajte postupak dok se ne potroše svi sastojci, ali vodite računa da ostane smese da se na kraju prekrije voće. Ukoliko volite, pripremite šlag i ostavite barem sat vremena pre služenja u frižideru da se lepo stegne.

Životni stil

Pravi je plezir u našem letnjem dvobroju ugostiti dve neverovatne žene, autorke popularnih blogova i uspešne preduzetnice, čije objave na mrežama volimo i pratimo. U letnjem dvobroju, u dodatku posvećenom nezi, zdravoj ishrani i mentalnom zdravlju, družimo se sa Ivanom Popović, grafičkom dizajnerkom @mali_iv.dsgn i blogerkom koju mnogi znaju po nadimku Mali Iv i Anom Janković lajfstal, bjuti i travel blogerkom Ana2cats, a odnedavno i baštovankom i autorkom naloga @_plantsomia_. Pričale smo o bjuti trikovima, odmaranju i uživanju, omiljenim letnjim poslasticama, partijima koje željno iščekuju, ali i nesigurnostima koje ostavljaju iza sebe leta 2023.

Pripremila:

Sara Bojanić

@sara_bojanic_savcic

Najdraži letnji plezir?

Šetnja gradom koji je pust i tih, sedenje na brodiću kraj reke, čekanje zalaska na morskoj plaži, hladna lubenica i kraći letnji pljusak.

Kako se tvoja nega kože i kose menja sa dolaskom toplog vremena, pa samim tim i češćim izlaganjem suncu?

Kosa mi periodično pred leto opada, ali već sam navikla da je tako i onda u tom periodu pojačavam negu i suplementaciju za kosu i nokte. Kosu tretiram ampulama za rast i regeneraciju, gledam da je minimalno sušim fenom i dobro hidriram tokom pranja. Što se kože tiče, koristim laganiju šminku ispod koje obavezno ide SPF. Pri dužem izlaganju suncu (re -

cimo tokom šetnje po gradu), SPF temeljno mažem po celom telu. I kreme koje koristim leti, gledam da su laganije strukture, da hrane kožu, a ne da izazivaju dodatno znojenje. Tokom vrućina, samo mi je bitno da mi koža i kosa dišu.

Podeli sa nama neki bjuti trik koji primenjuješ leti?

Hajlajter i šljokice! I uopšte se ne šalim! Dobro zaštićena i hidrirana koža ne mora da traži šminku, ali može malo pink rumenila, bronzera na jagodice, dekolte i kapke, a šljokice - svuda. (smeh) Takođe, počela sam da praktikujem nude verziju sebe na moru, tako da ne mažem nokte, niti se farbam pred letovanje - pustim sebe da odmorim i onda se dodatno negujem po povratku.

Da li se i na koji način tvoja ishrana prilagođava letnjem režimu?

Definitivno prelazim u mediteranski mod ishrane, gde gledam da pijem dosta tečnosti (bez šećera) i da unosim puno svežeg voća i povrća. Mislim da se svi leti malo zdravije hranimo, jer izbegavamo tešku hranu.

Podeli sa nama svoj omiljeni recept za letnji obrok i napitak.

Znate onaj viralni recept sa feta sirom zapečenim sa čerijem? E pa ja imam recept koji sam donela iz Grčke, gde se feta sir zapeče sa malo maslinovog ulja i medom - sve dok med ne uhvati karameličastu koricu na siru. Uz to se nasecka bosiljak, beli luk i čeri i sve to se zapeče u zasebnoj posudi. Tu volim da dodam i masline marinirane u grčkim začinima, pa se povrćke preliju maslinovim uljem. Vrući, hrskavi kolutići od tostiranog bageta su uvek dobar combo uz ovo jelo. A kao piće, volim da poslužim dobro ohlađenu kombuhu u koju ubacim šaku leda, mohito nane i naseckane kolutiće pomorandže i limete. Za alkoholnu verziju, možete dodati jedan šot džina.

Koju nesigurnost vezanu za „telo za plažu” ostavljaš iza sebe leta 2023. godine?

Potrebu da sakrivam i uvijam ruke jer nisu u tonusu. (smeh) Svake godine se oslobađam po jedne nesigurnosti i ovog leta nosim haljine na bretele kao da sutra ne postoji.

Knjiga koju planiraš da pročitaš ovog leta?

Mama mi je namenski za leto uzela par knjiga od Kolin Huver i imam utisak da je dobro odabrala. Ja sam vam više fan serija i filmova, pa su knjige rezervisane za spore nedelje kod kuće, te mislim da će mi ova tematika fino leći za odmor mozga.

Party koji željno iščekuješ?

Auh, prvo rođendanski Opusti Glas gde ćemo čak nas četiri slaviti rođendan, onda Barbie premijera i za kraj julaArtmania festival!

Omiljena letnja destinacija?

Bilo gde kraj vode, da se dobro klopa, nazdravlja i đuska. Ukoliko bih morala da biram jedno mesto, to bi bilo sve pod Mediteranom.

Fotografije: Dunja Dopsaj

Najdraži letnji plezir?

Čitanje knjige na plaži. Obožavam sunce, a leto je period kada imam najviše slobodnog vremena pa često mesecima odvajam knjige baš za plažu.

Kako se tvoja nega kože i kose menja sa dolaskom toplog vremena, pa samim tim i češćim izlaganjem suncu?

Za kožu pre svega uvodim SPF 50 za lice tokom celog leta, dok za telo prvo koristim 50, pa prelazim na 30. Moja koža tela je izuzetno suva pa zahteva blage kupke i mleko za telo koje umiruje i hidrira. Zimi su mi potrebne masnije teksture, dok leti biram vodenije koje se brzo upijaju. Kod nege kose ne menjam mnogo osim što se maskimalno trudim da ne koristim fen ili proizvode za stilizovanje toplotom kako bih je

poštedela tog stresa koji je zimi često neizbežan.

Podeli sa nama neki bjuti trik koji primenjuješ leti?

Imam neke male „trikove” koje primenjujem godinama kako bi mi kosa ostala zdrava, a koža mekana i bez perutanja, posebno tokom i posle odmora. Što se kose tiče obavezno je perem posle kupanja u moru, a barem dva puta nedeljno ne ispiram masku već je nanesem na blago prosušenu kosu i ostavim da se tako osuši. Mojoj kosi ovo jako prija i zaista se uvek vratim sa zdravom i lepom kosom. Na odmoru često posle

izlaganja suncu koristim aloe vera gel, a jednom nedeljno radim piling celog tela kako bi mi boja što duže trajala. To se pokazalo kao odličan recept.

Da li se i na koji način tvoja ishrana prilagođava letnjem režimu?

Zaista nisam osoba koja treba da daje savete u vezi sa ishranom budući da se ne mogu pohvaliti pravilnim unosom namirnica i kalorija. Srećom jako volim voće pa je to stvar koja se menja leti – trudim se da slatkiše (koje obožavam) zamenim sezonskim voćem.

Podeli sa nama svoj omiljeni recept za letnji obrok i napitak. Ove godine sam prvi put zasadila svoju baštu na terasi pa najviše volim da pojedem nešto upravo iz nje. Uživam u mešavini raznih salata u koje dodam malu konzervu tunjevine i začine, takođe sa svoje

Foto: Lazar Janković

terase. Svakog jutra volim da u bokal iscedim jedan limun, u to dodam 1-2 grančice nane, nalijem vodom i držim u frižideru. Ne pijem dovoljno vode, a ovaj napitak mi jako prija pa pomaže da unesem dovoljno tečnosti u toku dana. Limun još nemam svoj, ali nanu imam. (smeh)

Patersona i Harlana Kobena. Jasno je – volim trilere! Party koji željno iščekuješ?

Koju nesigurnost vezanu za „telo za plažu” ostavljaš iza sebe leta 2023. godine?

U poslednja dva meseca nam je život bio vrlo turbulentan, sa puno prelepih putovanja, poslovnih i privatnih obaveza, problema koji su mogli da čekaju rešenje, da je za mene trenutno najveći party da provedem jedno 5 dana sama sa sobom i da ne moram Ništa. Da li se to računa? (smeh)

Moja nesigurnost je tu celog života i sumnjam da ću je ostaviti iza sebe, ali uspešno živim sa njom već 40 godina. Koliko god mršava da sam bila u životu imala sam naslage na donjem stomaku i to nije pitanje samo treninga i ishrane već građe. I to je potpuno OK.

Knjiga koju planiraš da pročitaš ovog leta?

Omiljena letnja destinacija?

Trenutno čitam Krvavi mesec Ju Nesbea.

Smatram ga najboljim živim piscem trilera na svetu. Pored ove knjige spremila sam još dve nove knjige Džejmsa

Zauvek Tajland u svako doba godine. Iako tamo sada nije sezona mi smo bili leti dva puta i jednom zimi i ako mene pitate – nema velike razlike. Bangkok je grad u koji bih se sutra preselila, a ostrvo Koh Phangan je mesto gde se savršeno odmorim, uživam u prelepim plažama, hrani, masažama i sjajnim ljudima koje uvek upoznamo.

Kolumna

Tekst: Nataša Bućić @ava_kiddo

Leto se već prilično dugo baškari na našim geografskim koordinatama. Isprva se prišunjalo tiho i stidljivo, kako bi zatim zasijalo u punom sjaju. Da li smo spremni za ove duge dane ispunjene svetlošću i toplotom ili smo pomalo klonuli i prepustili se nošeni ovim neukrotivim kovitlacom energije?

U zimskom broju smo govorili o važnosti usklađivanja čoveka i prirode tokom hladnijeg i mračnijeg dela godine. Tada smo naglasili koliko je važno da živimo u skladu sa životnom sredinom koja nas okružuje, da pratimo njen ritam i da svoje aktivnosti uskladimo sa aktuelnim godišnjim dobom. Ukoliko smo svoju energiju mudro raspoređivali, leto ćemo dočekati raširenih ruku, spremni da prihvatimo sve darove koje nam ono nudi. U prirodnom sistemu ne postoji neka tajna – osnova svega je činjenica da je čovek samo jedan deo beskonačne zeleno-plave slagalice, i to treba da prihvatimo i ponašamo se u skladu sa istim.

Verovatno ste nekad čuli za biološki časovnik ili cirkadijalni ritam. O čemu se tu zapravo radi? Cirkadijalni ritam je odgovoran za usklađivanje mnogih procesa u telu – budnosti i spavalja, apetita ili telesne temperature. Unutrašnji sat tela se samoregulativno podešava prema ciklusima dana i noći. Ovaj ritam se može narušiti čestim putovanjima, poslom, izloženošću stresu ili problemima koje dugo nosimo u sebi i ne rešavamo ih.

Osnova održavanja zdravog biološkog sata jeste redovan san, učestalo izlaganje dnevnoj svetlosti, kao i što češća fizička aktivnost. Najbitniji činilac ovog sistema jesu procesi u organizmu koji usklađuju naše unutrašnje procese sa smenom dana i noći. Naziv potiče od dve latinske reči „circa diem’’ što u bukvalnom prevodu znači – oko dana. Ovaj ritam postoji u svim organizmima – oni pomažu cveću da svoje latice otvori i zatvori u pravo vreme, kao i noćnim grabljivicama koje usmerava

kad je najbolji trenutak da otpočnu sa svojim noćnim lovačkim aktivnostima, kao i kad da se vrate u svoje sklonište kako bi izbegli susrete sa drugim predatorima od kojih vreba opasnost. Kod ljudi ovaj ritam koordinira mentalnim i fizičkim sistemima. Možemo kao primer uzeti sistem za varenje koji proizvodi proteine vremenski usklađeno sa odgovarajućim obrokom, kao i endokrini sistem koji reguliše hormone kako bi odgovarali normalnoj potrošnji energije.

Šta se događa u letnjem periodu? Usled prisustva veće količine svetlosti naš organizam se teže uspavljuje. Noću epifiza izlučuje više hormona koji se naziva melantonin. On signalizira telu da zaspi, ali shodno tome da su dani duži i više smo izloženi dnevnom svetlu naš organizam supresuje produkciju melatonina. Drugi razlog zašto leti imamo teškoće da zaspimo je i temperatura u prostoriji u kojoj spavamo. Optimalna temperatura za spavanje je 18.5 stepeni Celzijusa, ali kako se neretko događa da je temperatura u toku dana i preko 30 a noću i da ne padne ispod 25 jasno

je da to niu optimalni uslovi za san. Treći razlog, malo više individualne prirode je to da smo leti skloniji socijalizaciji te se ciklus spavanja neretko poremeti i pod tim uticajem tokom letnjih meseci.

Kako da cirkadijalni

ritam vratimo u ravnote Ž u tokom letnjeg perioda?

1. Napravite striktan raspored spavanja i pridržavajte ga se. Naravno da će postojati noći kad će zbog vrućine san teže dolaziti, ali je veoma bitno da stvorite naviku – uz njeno prisustvo mnogo lakše ćete utonuti u san.

2. Isključite sve svetleće uređaje koji vas okružuju pre odlaska u krevet. Kao što spoljna svetlost remeti cirkadijalni ritam, isto čini i svetlost ekrana. Prestanite sa korišćenjem tv-a, kompjutera ili telefona najmanje sat vremena pre spavanja. Umesto toga čitajte knjigu, crtajte ili pišite dnevnik uz blago osvetljenje, poželjno ne plavičaste već toplijih tonova, kako biste svom mozgu omogućili da proizvede što više melantonina.

3. Meditacija vam može pomoći da smanjite anksioznost i smirite svoje telo, kao i malo aromaterapije koja će efikasno opustiti vaš um.

4. Obezbedite mrak i svežinu u vašoj spavaćoj sobi – uložite u kvalitetne noćne zavese, ukoliko one ne rade posao, nabavite masku za spavanje. Poželjno je spavati u provetrenoj prostoriji u kojoj postoji lagana cirkulacija vazduha.

5. Ukoliko gore navedeno ne daje efekte, probajte suplemente na bazi melantonina. Budite obazrivi sa količinama koje konzumirate i obavezno konsultujte stručnjake.

Sada kad smo se pozabavili pitanjem važnosti sna u letnjem periodu možemo da pređemo na sve one blagodeti koje nam leto nosi sa sobom. Pre svega osvrnućemo se na dostupnost i izobilje svežeg voća i povrća. Kakva je zapravo veza organizma i ishrane i kako organizam obrađuje informacije na osnovu nutrijenata koje unosimo u sebe?

Ono što jedemo u velikoj meri utiče na način kako naše telo funkcioniše. Različite biljne supstance daju našem telu informacije o uslovima životne sredine u kojima su te biljke uzgajane, a ovi signali nam omogućavaju da se lakše prilagodimo aktuelnom godišnjem dobu. Drugim rečima, ako konzumiramo sezonsko voće i povrće, naše telo

će se mnogo brže spremiti da izrazi svoj pun potencijal tokom aktuelnog godišnjeg doba. Polifenoli su supstance koje proizvode biljke, i supstance su koje su dobre za naše zdravlje – one pomažu u prevenciji bolesti, regulišu krvni pritisak i utiču na održavanje telesne težine. Samim tim oni značajno utiču i na biološki ritam našeg organizma. U biljkama se oni sintetišu kao odgovor na spoljne uslove životne sredine, bilo da su to ekstremne temperature, padavine ili suša. Dakle, svaka biljka ima jedinstven sastav polifenola u zavisnosti od sredine u kojoj je uzgajana i njenom konzumacijom ljudski organizam veoma efikasno prima informaciju o sezonskim uslovima koji su trenutno aktuelni. Međutim, danas se svo voće i povrće uglavnom može jesti tokom cele godine. Na primer, narandža je uglavnom zimsko voće. Ukoliko je konzumiramo tokom leta, naše telo će vrlo lako primiti „zimske signale”, što može da izazove konflikt i desinhronizaciju između našeg unutrašnjeg sata i stvarnih uslova okoline. Iz proučavanja ovih usklađenosti rodila se hrononutricija čije je glavno polje istraživanja interakcija i usklađenost između bioloških ritmova i ishrane. Opsežnim istraživa-

njima naučnici su došli do zaključka da konzumiranje sezonskog voća i povrća u delu godine kom pripadaju dovodi do toga da naša tela na mnogo efikasniji način procesuiraju i iskorišćavaju hranljive sastojke. Zato vam predlažem da uronite u biljno izobilje koje letnji meseci nose sa sobom i uživate u svežoj hrani i svim dostupnim darovima prirode. Mudro izaberite svaki zalogaj koji unosite u sebe. Pri donošenju odluke dobro razmislite i ako niste u mogućnosti da sami uzgajate svoju hranu, nabavke vršite od proverenih dobavljača. Verujem da nam je svima dosta bezukusnog voća i povrća iz marketa, koje je samo po izgledu primamljivo. Nikad nije bilo lakše nego danas da stupimo direktno u kontakt sa malim proizvođačima i različitim seoskim domaćinstvima kako bismo došli do zdravih i kvalitetnih proizvoda. Ovde ću iskoristiti priliku da spomenem i jednu veoma zanimljivu inicijativu koju je iznedrio pokret Eko straža pre nekih desetak dana. Ljudi iz ove organizacije su pokazali izuzetan sluh za naše vredne voćare i pronašli način kako da profit ode u ruku vrednih uzgajivača, a istovremeno su omogućili da sezonsko voće (za sad maline i borovnice) cenovno postane što do-

stupnije svima. Putem ekostraza.com/ spasimo voćare svako od nas direktno može da isprati koje će domaćinstvo i kad u nekom od velikih gradova vršiti isporuku voća. Tu popunjavanjem jednostavne forme imate priliku da poručite željenu količinu i u tačno dogovoreno vreme preuzmete istu. Na ovaj način su efikasno preskočene niske otkupne cene voća, kao i dodatni nameti koji se stvaraju na putu proizvoda od voćnjaka do nekog velikog prodajnog lanca, pa

nas tamo isti dočekaju sa astronomskim cenama. Najbitnije je da zarada od uloženog truda ide u prave ruke, kao i da većina porodica sebi i svojoj deci ima mogućnost da priušti ove zdrave domaće proizvode. Bravo za ideju! Takođe, odlazak na pijacu je odličan način da se snabdemo i obezbedimo zdravu hranu za nas i naše porodice. Pažljivo i strpljivo birajte, trudeći se da ono što konzumirate bude uvek usklađeno sa aktuelnim godišnjim dobom.

Šta onda jesti u julu? Boraniju, grašak, krastavac, patlidžan, tikvice, mladi krompir, kajsije, breskve, maline, trešnje, nektarine. U avgustu se ovoj družini priključuju i paradajz, paprike, kukuruz, spanać, blitva, lubenice, kruške, smokve i šljive. Bogatstvo sezonskog voća i povrća ostavlja dovoljno prostora za svakog od nas da se opredeli za ono što najviše voli.

Dugi letnji dani nam daju dovoljno vremena za sve aktivnosti ukoliko pravilno rasporedimo svoju energiju. Letnji meseci u gradu znaju da budu prilično iscrpljujući, najviše zbog dodatne toplote koju emituju urbana gradska ostrva. Često nam se dešava da bez klime i drugih rashladnih uređaja ni u letnjim noćima ne možemo sebi dati dovoljno oduška zbog čega bi bilo dobro da u našu svakodnevicu uvedemo male rituale, kako bismo je olakšali i osvežili. Ukoliko ste san i ishranu doveli u ravnotežu, preostaje nam da se prepustimo letnjem uživanju.

Ako se budite sa prvim sunčevim zracima, bilo bi dobro da jutro iskoristite za sport i rekreaciju, zato što je to ujedno i najsvežiji deo dana. Velika većina ljudi

ostali deo dana na velikim vrućinama provodi u klimatizovanom prostoru, zatvorenih prozora, zbog čega se veoma teško prilagođavamo na novonastale temperaturne uslove u spoljnoj sredini.

Duži boravak u prirodi može biti ključ za rešenje tog problema. Takođe, od

odmora u debelom hladu ispod krošnje drveća ne postoji bolji način da sebi date oduška.

Iskoristite svaki slobodan trenutak da provedete vreme u prirodi – ponesite sa sobom joga prostirku, neku dobru

knjigu, domaću limunadu, sezonsko voće i udobno se na sat – dva smestite u krilo nekog zelenog gradskog odmorišta. Prisustvo vode u blizini je samo jedan veliki plus. Obavezno sa sobom ponesite i kupaći kostim i iskoristite priliku da se rashladite. Moj predlog

je da se tokom leta, čak i ukoliko nigde ne putujete, ponašate kao turista u sopstvenom gradu. U slobodno vreme šetajte, istražujte, organizujte sebi izlete, pružite priliku da uživate u svakom danu. Udobno se smestite u neku zelenu oazu i jednostavno dozvolite sebi da ništa ne radite. Uveče možete posetiti i neku filmsku projekciju na otvorenom, otići na sladoled u obližnju poslastičarnicu ili jednostavno ugostiti prijatelje i podeliti sa njima letnje delicije.

U poslednje vreme nas je ova „anti-sunčana propaganda” dovela do toga da u toplim mesecima živimo izolovani od istog. Ne smemo nikako da zaboravimo da je za nas sunce izvor života, energije, neophodnog vitamina D, da nas njegovi zraci greju – spolja i iznutra, ali da takođe i dezinfikuju naša tela. Mnogo je razloga ZA boravak na suncu, samo to treba da činimo pametno i u terminima kada ono nije jako – rano ujutru i u kasno podne uz korišćenje odgovarajuće zaštite za kožu. Ukoliko se od-

lučimo za celodnevni boravak u prirodi bilo bi dobro da u najtoplijem delu dana, potražimo prirodan hlad. Lepo vreme pogoduje i češćim putovanjima, zato ne propustite priliku koja vam se ukaže da promenite okruženje i prigrlite neku novu životnu energiju. Odlazak na more ili planinu treba iskoristiti za potpunu obnovu organizma i oporavak od svakodnevice. Na prvom mestu uronite sva svoja čula u blagodeti koje su tamo dostupne. Provodite dane sporo i rasterećeno, ispunjene hedonizmom. Gajite u sebi avanturistu i sakupljajte nova znanja i iskustva na svakom koraku. Odstupanje od rutine nam može doneti neke nove i iznenađujuće uvide o našim životima, ideje kako da živimo svoju suštinu i dati prostor za korake koje treba da preduzmemo kako bi dosegli do iste. Da bismo usporili i uživali u svakom momentu nije nam potrebna ničija dozvola osim one koju sami sebi damo. Priuštite sebi leto u punom obimu, leto koje će ugrejati vaše telo i dušu.

INUI Pillow Flower Aromatherapy Linen Spray

Sprej za prijatan i miran san, ručno spravljena aromaterapijska sinergija čistih etarskih ulja organskog porekla - lavande, vetivera, tamjana, ilang ilanga, bergamota, mandarine i lista gorke narandže.

INUI je vrt snova o nežnijem, boljem i usklađenijem svetu

INUI je beogradski kozmetički kraft brend koji čuva darove originalnih apotekarskih receptura, nastavljajući žensku tradiciju jedne porodice

Piše: Mina Milenković @minolesku

Fotografije: Privatna arhiva

Ukoliko vodite aktivan život i detinjstvo vašeg deteta će sigurno biti tako. U zavisnosti od mesta u kome se nalazite, uvek možete organizovati za svoje dete (a i sebe) korisne, lepe i interesantne aktivnosti. Iako su današnje generacije navikle na mnoštvo dostupnih sadržaja preko interneta, mnogo je lepše iskoristiti vreme napolju i značajnije je za budućnost.

par lepih reči i oni su često jako ljubazni pa se dogodi da imamo njihovo doma-

ćinstvo kao veliku igraonicu gde možemo da pomazimo životinje, kupimo im malo hrane, pomognemo im oko imanja. Ta energija i ljubav su najlepša igra.

Priroda je po sebi zanimljiva svuda i u svako godišnje doba, tako da ne mora-

Mi smo zbog vrste posla i stila života kao porodica često na putu tako da ne nosimo mnogo igračaka sa sobom, naravno par njenih omiljenih ali usput uvek imamo društvo životinja ako smo u prirodi što je dosta, složićete se, jednostavnije i zanimljivije za dete nego veliki užurbani gradovi. Ne podržavamo Zoo vrtove ali često kada planinarimo i pešačimo volimo da se upoznamo i popričamo sa lokalcima, razmenimo

mo ništa specijalno da se trudimo oko toga. Dovoljna nam je dobra odeća, obuća, lupa i avantura može da krene. Često

nam u tim avanturama društvo prave psi iz okoline mesta pa je sa njima još lepše.

Sezonsko voće je idealno za branje, pravljenje džemova, pa onda i zimnice na jesen. Sve je to deci zanimljivo naročito onoj iz gradova u kojim takvih aktivnosti manje/više nema. Stari zanati su takođe atraktivni iako u mnogim zemljama odumiru, a deci je posebno zanimljivo ako bar malo mogu da učestvuju.

Na selu je uvek zabavno tako da možete od ničega napraviti svašta, a deca to pamte za ceo život. Uz to naša zemlja je jako lepa i geografski zanimljiva, pa od ravnice do brda, jezera i klisura deca mogu da imaju razne kutke za igru. Budite i vi neustrašivi i zajedno stvarajte uspomene.

Ne zaboravite da hranite lutalice naročito zimi i po velikim vrućinama leti, podržite seoska domaćinstva, lokalce, domaće festivale, domaće proizvode, istražujte sva geografska podneblja. Pokupite nekada đubre na koje naletite i, iako ga nažalost ima mnogo, učinite bar deo Zemlje lepšim.

U urbanim sredinama volimo parkove i piknike, tu često nađemo ostatke plodova drveća pa sa njim igramo na primer iks-oks, uživamo na keju, vozimo rolere, idemo na razne izložbe i događaje u zavisnosti od interesovanja deteta. Deca vole da su napolju i u društvu, jer je tad sve lepše i slađe i tako zajedno stvarate uspomene za budućnost.

Kultura

Pripremila:

Nevena Pajić @pajicnevena

Love Fest se održava

u

Vrnjačkoj Banji od 3. do 5. avgusta. Muzičko-umetnička manifestacija na kojoj se mogu videti i čuti različiti izvođači elektronske muzike, kampovati i obići jedno od najposećenijih domaćih turističkih odmarališta. Love Fest predstavlja jedinstvenu kulturnu platformu koja ima za cilj da promoviše muziku, umetnost i urbanu kulturu mladih.

nos razvoju muzičkih talenata. Veliki broj poznatih harmonikaša, kompozitora, kantautora i muzičkih urednika započeo je svoj muzički put plasmanom na sokobanjskom Festivalu (Branimir Đokić, Miša Mijatović, Kemiš, Novica Negovanović, Željko Joksimović…). Muzička smotra se odvija na centralnom mermernom šetalištu a nagrada koja se uručuje pobedniku je harmonika.

Nišville internacional jazz festival

Prva harmonika Srbije

jedan od najstarijih muzičkih festivala u zemlji održava se u Sokobanji od 8. do 10. avgusta. Ova kulturno-zabavna manifestacija je takmičarskog karaktera i organizuje se od 1962. godine što je čini jednom od manifestacija sa najdužom tradicijom u našoj zemlji. Za više od pola veka postojanja, sokobanjski

festival harmonike dao je veliki dopri-

predstavlja internacionalnu muzičku smotru koja se održava u Nišu od 10. do 13. avgusta. Niški džez festival ove godine traje od 4. do 13. avgusta, a glavni festivalski program će biti održan od četvrtka do nedelje, od 10. do 13. avgusta na Platou niške Tvrđave. Za 10 dana trajanja festivala biće izvedeno 280 programa na 16 scena, na kojima će nastupiti preko 900 izvođača, među kojima će biti program posvećen Šabanu Bajramoviću, kao jednom od naših najvećih umetnika džez muzike, a ujedno i najveća festivalska nagrada

nosi njegovo ime Nišville Grand Prix

„Šaban Bajramović“. Na festivalu će se čuti i zvuci etno džez magije, u izvedbi bugarskog kavaliste Tedosija Spasova, koji nastupa sa svojim triom, u petak 11. avgusta. Najpoznatiji svetski umetnik na tradicionalnom balkanskom instrumentu (pastirska frula) čiji se svirački talenat prelio i na kompozitorsko stvaralaštvo, realizujući filmska ostvarenja, bugarske i svetske filmske industrije. Zatim, vas očekuje i kubanski ritam u sastavu „Eurocubans“ koji čini 14 vrhunskih muzičara sa Kube i iz Evrope, koji nastupaju u subotu, 12. avgusta, a među članovima benda su i poznati kubanski muzičari Juan de Marcos i Juan Munguia. Mešavina afro/kuban stilova, sa gitarom, sa tri duple žice, muzika i ritam koji pokreću na ples. Tu je i britanski sastav Asian Dub Foundation, će nastupiti u subotu 12. avgusta. Njihova jedinstvena kombinacija oštrih jungle ritmova, dub bas linija i divlje gitare, sa referencama južnoazijskih korena i militantnog repa, učinila ih je jednim od

najboljih živih bendova na svetu. Mešavina žanrova nastavlja da nosi zvuk ka nastupu pionira muzičkog pravca trip hopa u izvedbi Adriana Nicholasa Matthewsa Thawsa, Tricky-ja, koji nastupa na zatvaranju festivala, 13. avgusta. U svojim pesmama meša američki hiphop, soul, rege i melanholičan britanski rok. U džez ritmove, uploviće i fank melodije Danske bas gitaristkinje, kompozitorke i pevačice Ide Nielsem, koja nastupa sa svojim sastavom Funkbots 11. avgusta. Muziku svira srcem, a opisuje je kao mešavinu visokoenergetskog fank šoua prepunog dobrih vibracija i čvrstog gruva.

Festival Vetrenjača

se održava u mestu Orom od 10. do 12. avgusta, u opštini Kanjiža. Ovaj zeleni festival u svojoj organizaciji i pripremi zakuske izbegava korišćenje plastike, a sastojci za pripremu hrane za kampere i posetioce festivala potiču od lokalnih proizvođača, sa predviđenim menijem za vegane. Kuhinjski pribor se čisti sodom za pranje. Osim toga, mogu se pohvaliti i inicijativom za apciklažu i reciklažu od koje nastaju elementi u kampu, dok će se pod novoizgrađenim tuševima naći bio šamponi i sapuni i čaše od recikliranog materijala. Posetioce očekuje bogat muzički program, kao i etno kamp sa radio dramama, prodaja knjiga, lutkarske predstave, i čitanja priča na više jezika. Za decu se organizuju radionice sa umetnicima, a stariji će imati priliku da uživaju u jogi, i raznim tematskim radionicama.

Mountin Music Fest

se održava na Divčibarama od 11. do 13. avgusta - je celodnevni boutique festival muzike i umetnosti. Reč je o planinskom festivalu na kome se uživa uz muziku, popularnu nauku, kreativne radionice, sport i avanturu. Jedan sasvim drugačiji festival posebne energije u prirodi. Na ovogodišnjem festivalu

vas očekuju različiti izvođači, a samo neki od njih su: Rambo Amadeus, Dar-

ko Rundek, Zostera, Goblini, Dolores, Nevena Jeremić, Lutona i Šćepine Vragolije, DJ Chvare, DJ Mashala, Peđa Radović…

ZUM festival

je međunarodni festival klasične kamerne muzike u Vrnjačkoj Banji koji

traje od 19. do 22. avgusta, osmišljen je sa ciljem da omogući afirmaciju kla-

sične muzike, negovanje dobrog muzičkog ukusa građana i uživanje publike u vrhunskoj umetničkoj muzici.

Festival uličnih svirača

na Petrovaradinu, Novi Sad od 24. do 26. avgusta - idealna manifestacija za posettii ukoliko uživate u uličnim prosla-

vama i karnevalskoj atmosferi. Festival uličnih svirača je prvi put održan 2001. godine i od tada se organizuje svake godine. Na festivalu učestvuju umetnici kojima je ulično sviranje i nastupanje na trgovima stil života. Do sada su učesnici bili najpoznatiji ulični svirači sveta, kao i umetnici koji su nastupali na drugim prestižnim evropskim festivalima, kako oni vrhunski i svetski priznati umetnici, tako i potpuni amateri. Festival se od 2016. godine organizuje u Podgrađu Petrovaradinske tvrđave, kako bi oplemenilo ulice i gradske prostore koji nose vredno kulturno nasleđe.

Pasuljijada

ili Veliko -

gospojinski dani u Ruskom Selu 27. avgust - predstavlja tradicionalnu manifestaciju koja se održava u Ruskom

Selu više od 20 godina. „Pasuljijada“ je sastavni deo Velikogospojinskih dana koji se održavaju svake godine, a podrazumeva nadmetanje u kuvanju pasulja i takmičenje je otvorenog karaktera. Na manifestaciji učestvuje jedan deo ekipa iz šireg regiona, ali i iz susednih zemalja.

Tamburica fest

Novi Sad od 14. do 17. septembra, Tamburica fest se organizuje od 2008. godine, a prvobitno se održavao u selu

Deronje, u blizini Odžaka, ali je broj zainteresovanih posetilaca prerastao

lokaciju i posle 4 godine se preselio u Novi Sad - u centar grada i na Petrovaradinsku tvrđavu. Osnovna misija Tam-

burica festa je afirmacija tamburice i tamburaške muzike. U okviru festivala se organizuje nadmetanje tamburaških orkestara, revijalni koncerti, izložba

likovne kolonije i brojne prateće manifestacije. Sedište Svetske tamburaške

asocijacije se zahvaljujući Tamburica

festu nalazi baš u Novom Sadu.

u Subotici

kultura, folklor, umetnost od 15. do 18. septembra – manifestacija je zamišljena kao događaj koji promoviše etno turizam Subotice kroz folklorno nasleđe različitih naroda i ima za cilj da okupi i ugosti što više folklornih ansambala koji se nalaze na teritoriji Srbije i regiona.

Međunarodni festival pozorišta za decu u Subotici

održava se od 17. do 22. septembra. Međunarodni festival pozorišta za decu se održava svake godine u poslednjoj nedelji septembra, tokom 6 dana. Program Festivala se održava na raznim gradskim lokacijama, u pozorištima, bioskopskim dvoranama, školama, galerijama, na otvorenom, ali i van grada, u raznim mestima širom Srbije i van njenih granica, u susednoj Mađarskoj.

Festival obuhvata zvaničnu selekciju

Etno turizam

(takmičarski program) u okviru koje se godišnje prikazuje oko 20 predstava lutkarske i dramske produkcije u konkurenciji za nagrade Festivala, bogate i raznovrsne prateće programe koje čine ulični teatar, gostovanja širom Srbije i u susednoj Mađarskoj, muzički i filmski program, naučne skupove, pozorišne radionice, promocije knjiga, izložbena i izdavačka delatnost.

Serbia Rally

jedno od najstarijih reli takmičenja u Evropi, Vrnjačka Banja od 22. do 24. septembra. Ovo je najpoznatije i najznačajnije automobilsko takmičenje u Srbiji, a priča je počela davne 1967. godine, kada je 1. Yu rally, kako se zvao tada na prostoru bivše Jugoslavije, osvojila domaća posada Božić-Verović, u Zastavi 850S. Od tada, do danas, u 54 godine dugoj tradiciji Yu/Serbia rally-ja, na listi pobednika smenjivali su se i Istočni

Nemci, Česi, Poljaci, Finci, Austrijanci, Mađari, Turci i Bugari. U Jugoslaviju i Srbiju dolazila su i najveća imena svetskog relija poput Mika Hirvonena, Aho Klaevija, Marku Alena, Maurisija Verinija, Atile Ferjanca, Johena Klajnta, Franca Vitmana, Volkana Išika, Svatopulka

Kvaizara, Georgi Petrova, Stojana Koleva i mnogih drugih. Ostaće ubeleženo da je jednu pobedu odnela i žena, italijanka Donatela Tominc, još 1973. godine. Serbia Rally se održava na padinama Goča i Kopaonika, kao i na stazama Župe Aleksandrovačke, gde osim takmičara iz Srbije učestvuju i učesnici iz Bugarske, Turske, Grčke.

+ Bonus aktivnosti ukoliko leto provodite u gradovima

Beogradski Noćni Market - program za decu i odrasle 21. jul od 18:00 do 23:00h, na pijaci Đeram, na kojoj će tezge ugostiti dizajnere, proizvođače harne i pića, zanatlije, začinjeno muzikom di-džejeva

Radionica za decu „Ulični grafiti i murali“

Narodni muzej 22. jul od 13:00 do 14:30h

na kojoj učesnici uzrasta od 10 do 14 godina ispisuju slavenoserbska slova od kojih nastaju reči po Vukovom rječniku.

Recimo od slova št-ula, št-ap, u-št-ipak i crtaju pojedine predmete iz izložbene postavke.

Vikend program: Prirodnjački centar

Srbije (22. i 23. jul Svilajnac)

*Subota 22.07 - Edukativni teatar „Ne

dozvoli da te zub zaboli“ 19:00h

*Nedelja 23.07. - Naučna radionica „Iz-

dvajanje DNK lanca“ u 11:00 i 16:00h

Sve što je potrebno je da ponesete dobro raspoloženje i uplovite u letnju

avanturu sa Prirodnjačkim centrom.

11:00 do 12:00h u okviru manifestacije Starogradsko leto organizuje ovaj događaj. Predviđeno je da deca (u pratnji odraslih) obiđu stalnu postavku „Narodna kultura Srba u XIX i XX veku“, a za posetu je potrebno da se prijavite u GO Stari grad. Maksimalan broj prijavljenih osoba je 50.

Radionica za decu „Potraga za muzej-

skim blagom“, Narodni muzej 29. jul od 13:00 do 14:30h, cena ulaznice je 400RSD. Radionica je zamišljena kao reinterpretacija koncepta Escape Room.

Struktura igre se sastoji od niza tragova koje učesnici pronalaze na stalnoj postavci srednjeg i novog veka. Kroz pojmovne i logičke asocijacije predmeti učesnike dovode do sledećeg traga i najzad samog kraja igre. Nakon pronađenog traga, učesnici ga fotografišu, crtaju ili dokumentuju i tako donose do Museum Master-a koji ih upućuje na dalje tragove. Cilj igre jeste da se učesnici rešavajući ove mozgalice bolje upoznaju sa nacionalnim kulturnim nasleđem.

Vođene ture za decu u Etnografskom

muzeju . Opština Stari grad 29. jul od

1. 2. 3. 5. 4.

Prijavljivanje učesnika uzrasta od 10 do 14 godina, obavezno je na adresu radionice@narodnimuzej.rs

Piše: Irina Markić @hasanaginica_

foto: Wikimedia Commons

Bio je to jedan vreli julski dan, kada sam iz novčanika izvukla novčanicu koja je, sva sreća, još uvek na nekim mestima

dovoljna da pokrije užitak poslepodnevne kafe. Jednu jedinu novčanicu koja, za razliku od ostalih srpskih novčanica, nema brkove. I dok uz tu jedinu

nebrkatu novčanicu dodajem i Jovana

Cvijića – shvatim da imam pravu ženu

za ovomesečni broj – ženu koja se izborila za sopstvene stavove u umetnosti, ženu koja se borila sa tradicionalizmom i predrasudama u patrijarhalnoj

Srbiji, a duhovito dodajem – ženu koja na novčanici od 200 srpskih dinara, još uvek odoleva inflaciji i uspeva da pokrije jednu kafu.

Ove godine obeležava se 150 godina od rođenja ove akademske slikarke i dobrovoljne bolničarke, Nadežde Petrović. Bio je to dovoljno dobar razlog

da se uputim direktno u Etnografski

muzej i posetim etnografsku zaostav-

štinu ove slikarke pod nazivom Nasle-

đe. S druge strane, pomislim, ako bih

morala da govorim o nasleđu koje nam

je ostavila, bilo bi mi potrebno mnogo

više od nekoliko strana.

Prekretnicu u njenom stvaralaštvu čini

odlazak u Minhen s dvadeset pet godina, kada Nadežda započinje novu fazu u slikarskom školovanju. Poznato je da je pred polazak u Minhen raskinula veridbu s mladićem zbog cenkanja oko visine miraza, nakon čega je usledilo pismo majci u kojem govori: Ne tražim ljubav, muža, čoveka. Živeću sama, za sebe i svoje roditelje. Ja hoću da sam slikar, a ne samo žena. Žena ima dosta. Ako mi zaista

želiš sreću, onda ćeš i ti samo od mene tražiti da budem slikar, a ne udavača.

Iz Minhena se Nadežda vraća nakon 4 godine, 1903. godine, kad joj Ministarstvo ukida stipendiju.Kako to na ovim prostorima biva, potoje neke pretpostavke i zašto je do toga došlo – naime, od njenog oca istoričara, Dimitrija Petrovića, traženo je da ulepša biografiju kraljice Drage, a kako je Dimitrije to odbio da učini – biva iznenada penzionisan naredbom Aleksandra Obrenovića.

A onda, nakon burnijih istorijskih događaja, Nadežda se 1904. godine vraća slikarstvu. U tom periodu nastaju i nje-

na najznačajnija dela kao što su Stabla u šumi i Resnik.

Ljubica Miljković, istoričarka umetnosti i dugogodišnja kustoskinja Narodnog muzeja, smatra da je 1905. godina bila i najznačajnija godina u stvaralaštvu Nadežde Petrović, kada je ova velika slikarka išla u korak sa svetskom umetnošću i radila ekspresionističke slike među kojima je možda i najznačajnija Porečani. Nakon eksperimenta sa ekspresionizmom Nadežda se vraća impresionizmu i pravi prve impresionističke slike u Srbiji kao što je slika Dereglije na Savi.

No da se vratimo zaostavštini iz muzeja. Kada na moje skromno znanje koje imam o ovoj ženi – da je bila izrazito društveno i kulturno angažovana, da je jedna od osnivačica Kola srpskih sestara, prva žena ratni fotograf u Srbiji, i na sve to još i akademska slikarka koja je volela da na zabave dolazi u šumadijskoj suknji i jeleku sa srmenim gajtanom – onda mi se čini da govorimo o nasleđu koje će jedva stati u naredne redove.

nezapaženo. Rasvetljavanje bogate zaostavštine Nadežde Petrović daje nam

još jedan komadić pomenutog nasleđa – Nadeždu kao kolekcionarku-etnografa. Mnogi svedoče da je njen atelje vrveo od pirotskih ćilima, išaranih preslica i grnčarskih ćupova.

U bogatim fondovima Etnografskog muzeja u Beogradu prisustvo etnografskih predmeta iz slikarskih ateljea pojedinih srpskih slikara, ostalo je gotovo

Etnografska kolekcija Nadežde Petrović zasigurno predstavlja nepoznati segment angažovanja ove proslavljene slikarke. Ukoliko odlučite da posetite ovu postavku, susrešćete se sa izuzetnim primercima materijalne kulture čiju terminologiju imate u malom prstu jedino ako ste u nekom periodu života rešili da studirate etnologiju i antropologiju – misiraba, pafte, perišan, počelice, otoz itd. Nakon Nadeždine smrti, sudbina ove dragocene etnografske kolekcije bila je neizvesna. Kao što to u našoj istoriji često biva – nekoliko

godina nakon Nadeždine smrti njena porodica je usled nemaštine i nagomilanih dugova u kojima se našla molila

Ministarstvo prosvete i crkvenih poslova da celokupni inventar Nadeždinog

pariskog ateljea otkupi, s idejom da se otvori muzej posvećen ovoj srpskoj sli-

Pafte i pod paftama potpaftak

Resnik; foto: Wikimedia Commons

Dereglije na Savi, 1907; foto Wikimedia CommonsSadko

karki. A onda, kako to opet kod nas ide – Ministarstvo šalje dalje ovaj poduži spisak predmeta Etnografskom muzeju u Beogradu. Od ruke do ruke, hop – eto spiska etnografske kolekcije u rukama dr Sime Trojanovića, tadašnjeg upravnika Etnografskog muzeja ali i etnologa i antropologa, koji je rekao: Meni se ovo ništa ne dopada, šta ja da radim sa ovim đinđuvama u muzeju? Dobro, nije to rekao, ali je rekao: Zbirka pojedinih delova narodne nošnje, vezene stvari, pafte, prstenje, itd. nemaju za Etnografski muzej nikakvu vrednost. Istina je da su za Etnografski muzej slike iz narodnog života i običaja od osobitog značaja, ali secesionizmu i impresionizmu s neizvučenim konturama nije mesto ovde. Nešto mi se čini da je prek čovek bio taj Sima, bez obzira na to što je važio za etnologa ispred svog vremena. Elem, da skratim – preki Sima je potom usmerava dalje, Ministarstvu trgovine i industrije, kad je, naposletku, ipak Ministarstvo prosvete rešilo da otkupi ovu interesantnu zaostavštinu (uz zadršku da je Sima nije smatrao dostojnom Etnografskog muzeja). Kakva god da je sudbina ovih

predmeta bila, danas se možemo zapitati šta je bio motiv ove slikarke da prikuplja narodne, folklorne stvari. Dok je boravila u Minhenu, priča se, koristila je svaku priliku da ističe lepotu narodne kulture, pa je na slikarsku zabavu koju je organizovao njen učitelj Anton Ažbe 1899. godine došla u narodnoj nošnji iz okoline Beograda (ako ne verujete u te glasine, postoji fotografija Nadežde u časopisu Žena i svet). Na pomenutoj

fotografiji Nadežda nosi i šumadijsku suknju, jelek, pregaču i košulju – pravi šik i prepoznatljiv odevni marker srpskih seljanki usred Minhena.

Bilo kako bilo – Jelena Sekulović, viši kustos i autorka ove jedinstvene izložbe, smatra da motive za nastanak pomenute kolekcije treba tražiti u neospornoj ljubavi Nadežde Petrović prema narodnom životu i svemu što je iz njega nastajalo. Šta god da je bio motiv

ove velike slikarke, 150 godina kasni-

je iznova se sreću Etnografski muzej u Beogradu i ista ona šumadijska suknja

u kojoj se na minhenskoj zabavi 1899. uslikala velika Nadežda Petrović.

Nadežda Petrović kao ratna bolničarka; foto: Wikimedia Commons

foto: Nasleđe Legacy

Književnost

Intervju:

Vladislava Milovanović

@in_love_with_artandfashion

Fotografije:

Mihaela Šumić

Rekli bismo da je njena poezija inspirisana „običnim“ životom, ali čitajući njene stihove između redova, vrlo brzo uočavamo da je svakodnevica često neobičnija, zabavnija i za one radoznale, istinski čarobnija, nego što nam na prvi pogled deluje. Poslednja zbirka poezije Tanje Stupar Trifunović „Zmijštak“

(Arhipelag 2022) produkt je svojevrsnog „mirnog bunta“ u kome zavičaj, mikrokosmos, ljudi i odnosi, kao i čitav svet postoje onakvi kakvi jesu, a na nama je da iz svega „izvučemo“ ono što nam je u ovom trenutku neophodno. U ovom razgovoru, autorka nam otkriva šta je to što čini njen mikrokosmos, koliko je rad sa mladim autorima oplemenjuje i zbog čega je važno neprestano „izmišljati sve(t) ispočetka“.

Postoje različite istine i mitovi o stvaralačkom procesu, od kojih je jedan da pisanje može biti vid lične terapije. Koliko je vama stvaranje pomagalo da razrešite svoje dileme i strahove, i mislite li da ono, u tom smislu, pomaže i vašim čitaocima?

Pisanje to može i ne mora biti, naravno može spontano imati takav efekat. Meni su čitanje i pisanje pomogli da jasnije uočavam stvari, strukture oko sebe, slojevitost ljudskog emotivnog života i mnoštvo drugih sitnica i da ih lakše uobličim u govor i u sam tekst. Samim tim pomoglo mi je i u tome da su mi jasniji drugi i da sam jasnija samoj sebi, i najzad sigurno mi je pomoglo da razriješim neke svoje dileme i strahove, ali nije sve tako idilično i neke druge dileme, strahove i sumnje je probudilo u meni, što, iako može biti nelagodno, je i dobro jer me je guralo ka tome da stalno tražim nove odgovore i otkrivam nešto novo.

Kako biste opisali svoj stvaralački put od početka do danas, od buntovništva do svojevrsnog mirenja sa svetom u kom lakše uočavate njegove lepote, ali i drugačije govorite o njegovim nedostacima? Koliko je stvaralaštvo zapravo isprepletano sa svakodnevnim životom koji je nepresušna inspiracija svake umetnosti?

Pa upravo tako. Stalno nešto izmišljam iz početka; putovanja, susrete, nove knjige, ispunjavanje dana, svakodnevne stvari. Pri tom ne mislim da od svijeta ovakvog kakav je treba bježati, treba ga biti svjestan i svjesno prihvatiti svoje mjesto u njemu.

Opisala bih ga u ovom trenutku kao zbunjenost i traganje. Pokušaj da se iskorači iz vlastite začuđenosti svijetom u taj isti svijet. I sebe i svijet je potrebno prihvatiti sa nedostacima da bi se moglo nešto mijenjati. Opiranje susretu sa vlastitom sjenkom je često samo projekcija sjenke u prostor oko sebe. Meni je svakodnevni život uvijek bio zanimljiv i pun čuda koje samo treba prepoznati u tom „običnom“ koje nikad nije obično, samo ga treba dobro pogledati i ono krene da se razmotava u beskrajnim varijacijama.

U kojoj meri je ovih dana izazovno „izmišljati svet ispočetka“ i pronaći radost makar u svom mikrosvetu, na koji način vi to činite?

Održali ste brojne književne radionice za decu i mlade. Na koji način rad sa njima utiče na vas, čemu nastojite da ih naučite, a verujem da ste u tom procesu i vi učili od njih?

Da, učenje je uvijek obostrano. Ono što ih pokušavam naučiti, što možda i ne možemo nazvati učenjem jer je više jedna vrsta unutarnjeg procesa, a ja ih mogu samo ohrabriti, je da im je za stvaralački proces potrebna otvorenost za svijet oko sebe, sebe same, impulse života, različite perspektive. Ko uspije u sebi to pronaći našao je ključ za kreativni rad, bez te otvorenosti nema uvida, nema asocijativnog uma koji uočava veze i relacije među stvarima. Sve drugo je poslije lakše – vještina da se ovlada mislima i tekstom, da se grade slike i odgovarajuća forma.

„..Svako biće i svaka stvar čeznu za svojim suštinama“, ali šta je ono što nas u današnjem svetu ograničava u tome da upoznamo sebe i svoju suštinu ne samo otkrijemo, već da se usudimo da je živimo? Zbog čega se često osećamo sputanim i šta je potrebno da bi sloboda došla?

Opet ono isto što sam već spominjala – otvorenost. Spremnost da se u već date istine zagledamo sa mnogo strana, da ih preispitamo, da ih ne ponavljamo kao mrtve stvari u koje ne vjerujemo i koje nismo u sebi iskusili nego smo naučeni da kao psi idemo po tragu. Trag ne vodi ka slobodi. Ka njoj vodi svjesnost i izbor. A to su rizične i teške stvari pa ljudi mahom bježe od tog ka nekim već zgotovljenim, sigurnijim i komotnijim „istinama“.

Rekli ste na jednoj književnoj večeri kako ste kao dete verovali da su pesnici i pisci važni ljudi, dok vas je realnost kasnije demantovala, od različitih problema sa objavljivanjem rukopisa do nemogućnosti da se isključivo od pisanja omogući pristojan život. Šta je

ono zbog čega nikada ne biste menjali ovaj poziv i zbog čega vas on uvek vrati sebi?

Postoji taj tragikomični momenat u auri pisca kao stvaraoca i tumača svjetova koji često bude pomalo izgubljen u ovom praktičnom svijetu i u tom kontekstu mogu zamisliti pisca kako pomišlja šta je to „pristojan život“ kako mu to ostaje pomalo mistično i nedokučivo, nešto što konstantno titra kao ideja i uzmiče.

Meni je pisanje i dalje važno kao onom djetetu koje je namaštalo da piše. Zato i nisam odustala, u suprotnom bih. Nisam baš tako vrijedna ni ambiciozna da bi me neki drugi motiv osim te djetinje vjere i zanosa održao. I dalje mislim da su književnici i književnost za sve nas važni iako su u današnjem društvu više smiješni. Književnost je unutarnje pam-

ćenje svijeta, živo sjećanje na stvaralački čin, gorak je samozaborav svijeta kojem je moć riječi zanimljiva samo kao manipulacija, a nebitna kao stvaralački akt. Samrtan je i mračan svijet koji zanemaruje kreaciju i maštu. I to je ono što me vraća ovom pozivu – mogućnost da se osjeti čudesan i jak život u njemu i u najstrašnijim trenucima.

Objavili ste romane „Satovi u majčinoj sobi“ i „Otkako sam kupila labuda“. Na koji se način, iz vašeg ugla, razlikuje pisanje poezije i proze, šta je zahtevnije, a u čemu više uživate?

Poezija je preciznija i jezgrovitija, što su stvari koje su mi u pisanju važne. U poeziji više uživam. Premda, lijep je osjećaj kada se završi roman, kao kraj velikih muka i blaženstvo jer se ovladalo sa jednom strašnom nemani koja se stalno otimala. Napisati roman – ukrotiti zvijer.

Šta je ono što gledate, slušate i čitate ovih dana?

Čitam poeziju Amira Ora, Stevana Bradića, Tatjane Bijelić, Juana Bañuelosa i „Frantumalju“ od Elene Ferante u kojoj ona dosta piše o vlastitom iskustvu pisanja, što je zanimljivo. Šetam i kupam se jer sam na odmoru pa ne gledam ništa, a slušam muziku na radiju i obično su to neke primorske pjesme, neki dan su pustili šlagere i taj svijet o kojem pjevaju bio je emotivan, drag, bezazlen i simpatično naivan u odnosu na današnje vrijeme. Jedna prava emotivna utopija.

Proza je zahtjevnija ako na to gledamo sa aspekta rada i utrošenog vremena.

Književnost

Intervju:

Ljiljana Kostić

@liliana_k_story

Fotografije: Alex Foto

Miloš Tomaš je autor šest romana koji nas na intrigantan način navode da zastanemo, razmislimo o društvenim pojavama i psihološkim mehanizmima koji su sastavni deo naše svakodnevice, ali i ono najvažnije, da se zagledamo duboko u sebe. Novi roman Annus Mirabilis ili u prevodu s latinskog, Čudesna godina, nosi dozu distopije i ironije, čudesne ali ne i sasvim nemoguće budućnosti. U ovom romanu autor piše iz ženske perspektive, pružajući na ovaj način podršku ženama u borbi za polnu jednakost, a glavni likovi su novinarka, pozorišna rediteljka i psihoterapeutkinja, čiji profesionalni pozivi preispituju građansku svest i upozoravaju na budućnost društva pre nego što se ona dogodi. Sa Milošem sam razgovarala o njegovom književnom radu, idejama za priče, procesu pisanja, romanima na kojima trenutno radi, ali i aktuelnim problemima u našem društvu i tome kako je biti mladi pisac u Srbiji.

Pored pisanja, bavio si se humanitarnim radom, novinarstvom i marketingom. Kako su sve ove profesije uticale na tvoju odluku da postaneš pisac i u kojoj meri utiču na sadržaj tvojih romana? Svi ti profesionalni pozivi su bili izazov na svoj način, a ja volim da se bavim različitim stvarima zbog iskustva koje ima veliku šansu da inspiriše romane koje ću pisati. Međutim, pisanje kao poziv i sastavni deo života je starije od svih ovih zanimanja, jer sam prvi roman napisao još na trećoj godini studija. Ali, kako je teško praviti jasne granice između doživljenog i izmaštanog iskustva, sve to pomaže. Ponekad direktno, a ponekad uz pomoć ekstrapolacije – koja preliva znanja, emocije i pravila iz jedne prakse u drugu.

U jednom intervjuu si rekao da se pisac smatra mladim do četrdesete. Ti si već objavio šest romana. Primećuješ li da se stil i sadržaj tvojih romana menja sa godinama, i ukoliko da, na koji način?

To sam negde pročitao, jer ako uzmemo da se pisac rodio onda kada je napisao prvu priču ili roman, retki su slučajevi da se rodio pre svoje dvadesete.

U mom slučaju prvi roman je bio dečija bolest, druga dva rani i kasni pubertet, četvrti pokušaj mladog čoveka da menja svet, peti žanrovska eskapada na koju sam ponosan, a šesti zrela opservacija. I sadržaj i stil i namera se menjaju sazrevanjem ali mi je uvek bila želja da se krećem slojevito. Književnost je uzbudljiva za mislećeg čoveka zato što su reči i pojmovi nosioci minimum jednog značenja, a maksimum je beskonačan.

Svakim sledećim romanom se trudim da sadržaj knjige raste i kvantitativno i kvalitativno.

Tvoji romani u fokus stavljaju društvene probleme i deformacije. Šta te navodi da se okrećeš ovim temama?

Glavni razlog je što ne mogu ni da čitam, ni da gledam nešto što ne upućuje na važne društvene ili psihološke teme. Jednako me ne zanimaju lepe boje na slici, ukoliko te boje ne prenose važnu poruku. Kada kroz knjigu uputite na neki problem, to ostaje kao dokument zakucan u vremenu i može se koristiti kao istorijska građa i kao opomena za budućnost. Taj princip primenjujem još od romana Endemske vrste. Tu polazim od teze da je za društvo važnije ono što je postojalo u mislima, željama i stremljenjima, nego puko opisivanje situacija, hronologija menjanja državnih granica i nazivi vojskovođa u ratovima. Tako je i kada je posredi psihologizacija karaktera. Kada je fokus na crtama ličnosti likova, kao što je u novom romanu onda te crte moraju biti upotrebljene tako da komuniciraju sa čitaocima i da ih podstaknu na razmišljanje. Po mom mišljenju je to najviši stepen angažo-

vanosti jednog pisca, veći i od hrabrih napada određenih ličnosti i ideologija. A čak i kod žanrovskih romana, gde je zarad žanrovskih pravila potrebno malo ogoliti karaktere i voditi ih uz neku dozu površnosti, trudim se da vešto, sa malo reči stvorim likove sa kojima je identifikacija moguća.

Tvoj novi roman Annus Mirabilis ili u prevodu s latinskog, Čudesna godina, je roman koji bismo mogli opisati i kao blisku distopijsku budućnost. Možeš li nam reći malo više o njemu i na šta nas upozorava?

Kada se građanska svest, kultura i politička misao pojedinca kompromituju pedeset godina, teško je postaviti objektivne referentne tačke oko toga šta je moralno, ispravno i dostojanstveno. U okviru toga se bavim političkim, društvenim i psihološkim aspektima budućih promena i kroz jednu hladnu

i objektivnu priču želim da probudim strahove čitalaca. Glavni efekat knjige počinje tek kada se zatvore korice i

kada čitalac, nakon nelagode, počne da se preispituje. Pošto je prošlo skoro godinu dana od izlaska knjige, ispostavilo se da je ovaj eksperiment uspeo. Čudesna godina je naziv koji, naravno, nosi ironiju, a distopija koju predstavljam je vrlo bliska, možda svega petnaestak godina udaljena od danas. Svest da se radnja romana dešava iza ćoška dodatno povećava tenziju, a trenutni problemi društva se jasno oslikavaju u tim distopijskim. To čini roman mučnim na momente, a najveći komplimenti su ti što me je nekoliko čitalaca zamolilo da se ne naljutim ako odluče da prekinu čitanje. Naravno, podržao sam ih u tome od srca. Takođe, roman je bio u krugu od trideset najboljih za nagradu Beogradski pobednik, što govori da ima dosta onih hrabrih kojima je vredno da se pomuče tokom tih 350 strana kako bi pokrenuli teške, ali važne misli.

Te profesije su odlični poligoni za predstavljanje društva. Ova tri ugla skeniraju i seciraju jedno društvo i tako uspeva-

Roman je napisan iz ugla tri žene - psihoterapeutkinje, novinarke i rediteljke. Zašto si odlučio da pišeš iz ženskog ugla?

ju da vide njegove skrivene dimenzije.

A zašto žene – bilo je najčešće pitanje kada je roman izašao. Prvo, meni je prijalo izmeštanje iz svog pola, kako bih sebe naterao na novi ugao, koji mi je doneo mnogo interesantnih ideja koje se osete u romanu. Želja mi je bila da to što muškarac piše iz ugla tri žene bude prednost u iskustvu, a ne hendikep zbog barijere. Drugi razlog jeste onaj koji prvo pada na pamet, a to je podrška ideji polne ravnopravnosti.

Zašto baš ove tri profesije?

Zamislite šta sve psihoterapeutkinja tokom jednog dana čuje, šta novinarka snimi ili napiše i šta rediteljka koristi da bi se inspirisala. Takođe, pored pokušaja da poslove rade najbolje što umeju, moje akterke pate zbog sklopa svojih autentičnosti i uloga koje ove profesije nose sa sobom. U distopijskom svetu koji sam kreirao - pravda, moral i istina nisu u skladu sa karakteristikama profesija i individualnih karakteristika mojih junakinja, zbog čega takve ličnosti postaju socijalni viškovi, teško uklopivi u budućnost.

Kako izgleda tvoj proces pisanja? Gde dobijaš ideje i na koji način se razvijaju likovi i radnja?

Ideje ponekad budu plod ličnog iskustva, ili dolaze iz istraživanja, a ponekad budu stvorene u sekundi. Dešava se da

naiđem na trunku nečega što može biti esencijalno za ideju, a ta trunka, ako je usvojim, raste velikom brzinom. To mi se poslednji put desilo kada sam se -

deo sa drugom u kafiću. Bile su potrebne dve rečenice da bi mi se u sekundi

otvorio kostur novog romana i što je najvažnije – poruka koju želim da pošaljem. Ovakav sled, naravno, podrazumeva da svesno usmeravam ideje.

Ponekad intuitivno pišem o nekim pojavama, pojmovima i dešavanjima, jer osećam da mogu biti jaki nosioci priča, drame i poruka ali nemam objašnjenje zašto, niti jasan način realizacije. Ovakav proces mi je i najdraži, jer je uzbudljiv poput putovanja.

Kakve reakcije najviše voliš da čuješ od čitalaca?

Iz tvog iskustva, kakav je položaj mladih pisaca u Srbiji?

Položaj i mladih i starih pisaca je sličan, jer ako izuzmemo neki broj državnih fondova sa kojima ja nemam nikakvog dodira, prepušteni smo tržištu. To samo po sebi nije loše, ako je tržište sređeno – ali nije. Medijska scena postoji, jer postoji gomila novih TV stanica, jutjub kanala, podkasta, portala... I to u teoriji zvuči dobro. Međutim, pitanje je da li deluje. Sećam se kad sam 2008. godine kao pisac početnik izdao roman

Već sam spomenuo, ali za roman Annus Mirabilis volim da čujem da je težak za čitanje i da poslednja strana donosi olakšanje. A nakon toga, jako mi je drago da slušam sa kojim motivima ili dešavanjima iz romana su se čitaoci identifikovali. Za prethodne romane je stvar slična. Važno mi je da utisak traje, i da čitaoci mogu da ga artikulišu i verbalizuju.

Maloletnice su ukras sveta, otišao sam kod drugarice na tada veoma voljenu televiziju Metropolis , a onda u ponoć gostovao kod koleginice na Studio B, i primetio da smo targetirali baš onu populaciju koju to zanima. Sada pregledi sigurno imaju neke rezultate, ali zbog konkurencije, sadržaj koji promovišete ima manju težinu. Ima i prednosti i mana, ali za osobu koja želi da piše, te stvari nisu bitne. Uostalom, nema tog velikog romana koji je nastajao u idealnim uslovima.

Da li radiš na novom romanu i šta možemo sledeće da očekujemo od tebe?

Trenutno sam započeo tri različita rukopisa i nisam siguran koji će od njih prvi ući u štampu. Jedan je Annus Horribilis –koji nije nastavak Annus Mirabilis, ali postoji određeni kontinuitet u narativu, a tema je moderno poimanje vere u Boga i mesto religijske prakse u budućnosti. Za ovaj roman je potrebno i istraživanje i snažna intuicija, zbog čega neću žuriti. Drugi je Tetka Omerta – roman koji demistifikuje kontraobaveštajni milje i govori o ženi čiji je rad trajno promenio zastarele metode koje su zaostavština UDBA. Inače, meni jako važan roman. Treći i najkraći koncept, ali vrlo oštar i konkretan, je za mini roman Ratne Igre – koji govori o porodičnom čoveku kojem stiže poziv od Međunarodnog suda pravde za umešanost u ratnohuškačke

aktivnosti, koje su vezane za ponovo otvoreni slučaj fiktivnog sukoba koji po svom narativu podseća na rat u Abhaziji 1992. godine. Odmotavanje apsurdne situacije vodi u prošlost do osamdesetih godina kada je protagonista kao mladi programer i gejmer, sa svo-

jim prijateljem iz Zapadnog Berlina za jedno leto napravio demo verziju ratne igre za računar Imperator 2000, koji je parafraza popularnog Commodore 64.

Za kraj, preporuči nam tri knjige domaćih ili regionalnih autora.

Rado bih preporučio domaće, jer sam njih uglavnom i čitao u poslednje vreme. Takođe, to su romani mojih prijatelja i poznanika. Za početak, moj kolega iz Plato Books, Miloš K. Ilić i roman Deca

Nedođina – koji je književno dete Entoni

Burdžisa, ali čak i poređenje sa Pomo-

randžom nije dovoljno, jer kod Miloša nije u prvom planu ekstravaganca, već ogoljeno nasilje, a jako je teško u tridesetim godinama pisati iz prvog lica jednog mladog delikventa. I zato mu svaka čast.

Drugi roman je Između svetova, autora Saše Dimoskog, mog prijatelja iz sveta knjiga i kopirajtinga. Ne pamtim da li sam ikada naišao na tako vrcav, čipkast i komplikovan a lep stil pisanja, kakav je njegov, posebno u romanu Štićenik.

Za novi roman, koji sam tek počeo da čitam, Saša je svoj stil prilično pripitomio. I treći bi bio Večna kuća, Mladena

Milosavljevića. Ovaj pisac, urednik i režiser je shvatio da je horor kao žanr još

bolji ako mu dodate lokalni šmek i uz svoje viđenje folklorne fantastike stvorio nešto zbog čega je jedinstven. Što se stranih autora tiče, trenutno sam se vratio Nabokovu.

Književnost

Intervju:

Vladislava Milovanović @in_love_with_artandfashion

Fotografije:

Vladislav Mitić

Iskorak izdavačke kuće „Booka“ u vidu objavljivanja prve zbirke poezije, a reč je o knjizi „Ponekad se probudiš u Beogadu“ Vladimira Skočajića, ispostavio se kao odličan potez budući da su Skočine pesme za samo nekoliko nedelja osvojile naša srca i da ćemo uz njih provesti leto, bilo da smo u Beogradu, nekom drugom gradu ili na plaži. Neki ga znaju

kao autora muzičke emisije na „Gistro FM-u“, (koja je i danas na netu) mnogi i kao autora različitih tekstova na portalima. Zavoleli smo njegove kratke priče na društvenim mrežama, tako da je prva knjiga već dugo očekivana, a kupila nas je šarmom beogradske svakodnevnice u kojoj nalazimo delić svoje, bez obzira na to na kom se mestu na svetu budimo, a koja je, sasvim drugačija kada taj neko na čije nas lice ulice i parkovi tog mesta podsećaju, nije tu. Poetsku zbirku „Ponekad se probudiš u Beogradu“, Skoča će promovisati u „KC Grad“ 27. jula u 19h.

Koliko je ovih dana izazovno da, kako Duško Radović jednom reče, smatramo srećom samo to što smo se probudili u Beogradu?

To je vrlo individualno. Za nekoga je sreća što se probudio u Beogradu, za nekog u Lajkovcu, a za nekog u Njujorku. A ruku na srce, mislim da sreću čine mnogo ozbilnije stvari od toga u kom gradu smo se probudili. Ljudi koji ističu da su mnogo srećni ili mnogo nesrećni samo zbog toga što negde žive ili ne žive, obično nemaju mnogo toga da ponude bilo gde.

Rekao si da sve ono što je lepo treba tražiti u ličnom mikrokosmosu. Mada, svedoci smo da veliki broj ljudi ne ume da pronađe smisao ni u tome. Šta se krije iza savremene težnje za „savršenom, najboljom verzijom sebe“ i svega oko sebe i ima li načina da se oslobodimo toga?

Savršen je koncert Nila Janga, lice Brižit Bardo, burek sa sirom u jednoj beogradskoj pekari i album „Bryter Layter“ Nik Drejka. Mislim da nema mnogo smisla

tražiti savršenost na drugim mestima. I da, mislim da je u mikrokosmosu spas

od svog zla na ovom svetu. Ako nismo u stanju da napravimo taj naš kosmos, onda možda nismo ni zaslužili bolje od onoga šta nam se dešava.

Paradoksalno, pisanje jeste na izvestan način, kao i svaka umetnost, usamljenički poziv, ali posao koji nas možda i najviše povezuje sa drugim ljudima. Da li se i danas uprkos svemu uspevamo međusobno povezati pričama ili se razgovor polako gubi u besmislenom nadmetanju u tome ko će ispasti elokventniji, pametniji, uspešniji, bolji?

Razgovor je osnov svega i nikada se ne može izgubiti. Tamo gde nema razgovora ima problema. Lično nemam problem da se povežem sa ljudima, bez obzira na to da li pišem ili ne. Meni je pisanje više kao neka fiziološka potreba nego želja da se povežem sa bilo kim.

Pesma „Počeci“ govori o naziranju kraja na svakom novom početku. Ipak, nije li podjednako verovatno da nas neki neminovni krajevi mogu povesti u bolje početke? Možda smo samo previše „zatrovani“ čuvenim holivudskim očekivanjem „happy end-a“ pa zaboravljamo da se i na sreći radi?

Počeci se najčešće doživljavaju kao nešto lepo, a kraj kao nešto tužno. To je kao neki steretip. A ja volim da pokušavam da rušim stereotipe. Zato sam želeo da počnem zbirku pesmom „Počeci“ koja nije mnogo vesela, te da je završim pesmom „Krajevi“ u kojoj ima malo prepariranog optimizma.

Čini mi se da smo po mentalitetu skloni nostalgiji, te da sve ono prošlo vidimo blistavijim, pa nam nažalost, i mnoge dobre stvari promaknu. Šta je ono što je, po tvom mišljenju, Beograd sačuvao od svog nekadašnjeg šarma, a šta bi mu možda dodao kako bi bio onaj „čiji dodiri govore i koji te razume kao niko drugi“?

Beograd čine ljudi. U većini su smarači, a u manjini oni koji nešto vrede. Tako je u svakom gradu na svetu. No, za razliku od drugih velikih gradova koji su prebrzi, Beograd nekad ima taj dan srednjeg tempa, kada je sve lagano. Istina, da biste osetili taj spori tempo potrebno je da budete dugo tu, jer i Beograd na prvi pogled deluje kao brz. A šarm Beograda je u tome što ponosno stoji (i stajaće) uprkos svom polusvetu koji je decenijama na njegovom čelu.

Koliko te, uslovno rečeno, nerviraju pitanja zašto si se vratio iz Amerike, da li se uopšte trudiš da objasniš da ne postoji crno i belo i da gde god otišli ili se vratili, sa sobom nosimo samo sebe?

objašnjava, teško da će biti najsrećnija osoba na žurci.

Gde odlaziš kada želiš da pronađeš smisao i sadržaj u vremenu koje uporno forsira senzacionalnost besmisla i ambalažu?

Bežim u muziku, filmove, knjige i spavanje. Zdrava bekstva su jedan od temelja svakog zdravog mikrosveta.

Šta je ono što ovih dana rado čitaš i slušaš?

Ovih dana slušam novi album Lusinde Vilijams, sjajni drugi album Ane Sent

Luis, neke rane albume Arsena Dedi-

Ljudi su radoznali, a radoznalost me generalno ne nervira. Uvek pričam svoje iskustvo, a ono nema nikakve veze sa tuđim. To da nigde ništa nije crno belo bi svako od nas sam trebalo da uoči. Onaj kome neko drugi to mora da

ća iz sedamdesetih, prijaju mi opet po vrućini Cocteau Twins, The Beach Boys, Erik Sati, odnosno neka lounge i akustična havajska muzika iz pedesetih i šezdesetih. Čitam jedan roman Semezdina Mehmedinovića i pesme Draška Sikimića. Jedna Draškova pesma se završava stihovima: „Oni kojima dugujem bržu smrt svoju, daju sve od sebe da ih nadživim“. Dugo nisam pročitao nijednu moćniju rečenicu na maternjem jeziku.

Piše: Sara Savčić @sara_savcic

Fotografije: Pexels.com; Unsplash.com

Leto je napokon stiglo, a sa njim i učestala kuknjava i lamentiranje nad sudbinom mnogih koji su svoj život smestili i organizovali u Beogradu, o tome kako jedva čekaju da pobegnu van grada i zemlje od opšteg ludila, nervoze, haosa, vrućine i čega sve ne - kao da sve navedeno ne postoji u manjoj ili većoj meri i u drugim sredinama, uz određenu količinu lepote i zanimljivih sadržaja koji takođe dolaze u paketu.

Leto kalendarski traje tri meseca, skoro sto dana, a vapaj za izbavljenjem iz okvira srpske prestonice proteže se sve do tih nekoliko dana koje će provesti van njega, a zatim i po povratku, zbog nezadovoljstva što život u ustaljenoj rutini mora da se nastavi.

koliko god tvrdili suprotno, kukaju na grad oko kojeg su se kroz istoriju mnogi otimali.

Nesporno je da mu danas mnogo toga nedostaje, moglo bi biti lepše, bolje i uređenije, mnogo bolje organizovano, ali praštamo mu, jer je ipak imao po-

tencijal da bude istinski najlepši grad na svetu, da samo nije bombardo -

Ima ona čuvena Radovićeva: „Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može se smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu.“ No, svi oni koji u Beogradu žive, većina svojom voljom,

van 48 puta i da nije tako često žrtva korupcije, investitorskog urbanizma i nameštenih tendera po gradu. Elem, da leto kao i ostatak godine proveden u Beogradu može biti u najmanju ruku čarobno, svedoče i pisci u knjigama koje vam ovom prilikom preporučujem, uz savet da ne dozvolite da vam se leto svede na nekoliko dana odmora provedenih van ustaljene rutine, kada su vam i ostali dani na raspolaganju za uživanje, ako umete da se opustite i dozvolite sebi da kao i bilo gde drugo budete turista u svom gradu.

„Kad se vratiš u Beograd

I ne budeš znala gde si Ne brini

Tu si…”

Početak je jedne od pesama pisane u slobodnom stihu mlade autorke Marine Bugarčić. Beograd je moje more mi je sasvim slučajno pala šaka pred kraj prošlog leta na jednom od beogradskih šetališta

kraj reke. Iako sam više puta isticala da nisam preterani ljubitelj poezije, pesme među koricama ove knjige doživljavam

kao svojevrsne emotivne minijature sa scenografijom smeštenom u onim naj-

lepšim svakodnevnim prizorima Beograda pored kojih često samo protrčimo zanemarujući ih. Beogradske ulice, pijace, mostovi, prozori sa kojih gledamo iznutra, ali i oni koje vidimo spolja. Uhvatićete sebe da nasumično otvarate ovu knjigu i čitajući stihove iznova, dolazite do nekih novih saznanja - koliko o Beogradu, toliko i o sebi.

Ukoliko je u novijoj istoriji postojala osoba koja je toliko volela Beograd i svim srcem tokom svog života i stvaralaštva pokušavala da odgonetne i objasni šta je ono što zovemo duhom Beograda, onda je to sigurno bio Momo Kapor. Pod naslovom Magija Beograda smestile su se odabrane priče i zapisi nastali tokom četrdeset godina njegovog rada. Na njegov, prepoznatljiv način, pažljivo biranim rečima, bez ikakvih

viškova i razumljiv svima, Kapor piše o zanimljivim žiteljima Beograda koje je sretao, svakodnevnim prizorima i inatu koji poseduju Beograđani kada se sukobljavaju sa onima koji tvrde kako Beograd nije grad u kojem se najukusnije jede, najlepše diše i najslađe spava.

Ukoliko se odlučite da posetite stranice

Kaporovog magičnog Beograda, smeškaćete se iščitavajući te redove.

Da se vratimo opet na leto. Svesna sam da u plažni materijal za čitanje voli da se ušunja poneki i ljubavno orijentisan roman i baš zbog toga neću izostaviti da vam ponudim ne jednu, nego mnogo ljubavnih priča, doduše malo drugačijih od onih na koje ste navikli. Nenad Novak Stefanović je napisao božanstvenu ljubavnu istoriju srpske prestonice Vodič kroz ljubavnu istoriju Beograda. Među koricama ove knjige čitaćete o ljubavima, pravim, misterioznim, čak i zabranjenim i imaćete priliku da zavirite kroz ključaonice vešto i do detalja opisanih beogradskih zdanja u kojima su se ove ljubavi odigravale. Od Andrića i Ćopića, preko Obrenovića i Karađorđevića, do Milankovića i Tita - budite uvereni da nakon čitanja ove knjige prolazak pored pojedinih adresa u Beogradu neće više biti isti.

Kultura

Piše:

Verica Nemet

@justhugmore

Fotografije i plakat:

Igor Grandić

Lektorisala:

Svetlana Zejak Antić

U toplim letnjim večerima, svakog trećeg vikenda u julu, u Kikindi se već jedanaest godina, naporedo sa održa -

vanjem Internacionalnog simpozijuma skulpture u terakoti – Terra, odvija još jedna minimanifestacija: Terra Viva –Art Fest, multimedijalni festival nastao zahvaljujući entuzijazmu i viziji zaposlenih u Centra za likovnu i primenjenu umetnost Terra, prvenstveno Aleksandra Lipovana, direktora CLPU Terra i muzičara.

tovanje mladima. Oni su na taj način u mogućnosti da besplatno uživaju u svim festivalskim sadržajima. Šire gledano, festival Terra Viva – Art Fest izrastao je iz potrebe da se publika aktivno poveže sa turizmom, lokalnom privredom, obrazovnim institucijama, ali i da se umetnicima angažovanim na Simpozijumu Terra, kroz infuziju nastupa različitih domaćih i međunarodnih umetnika, priredi zasluženi predah.

Posle pune decenije postajanja na „sceni pod širom”, ovaj muzički hepening mesto je prepoznavanja i prožimanja vizuelne umetnosti, književnosti i muzike, uvek praćen programima posvećenim deci – budućoj publici i posetiocima koji pored programa imaju priliku da vide i deo kolekcije monumentalnih

terakotnih skulptura, koja je nastajala decenijama. Glavni moto i ideja-vodilja ove manifestacije jeste oživljavanje umetničkih lepota u provincijskim mestima poput Kikinde, i njihovo prezen-

Terra Viva – Art Fest rezultat je sinergije tematskih događaja TerraAcustica, TerraBeats, TerraKlasika, TerraPoetika i TerraKids i uske saradnje sa Simpozijumom Terra.

Ovaj festivalski, kreativno-istraživačko-edukativni i audio-vizuelni događaj

okuplja pretežno mlade i neafirmisane bendove/izvođače/kantautore/pesnike koji se bave savremenim umetničkim stilovima i vode umetničko-edukativne radionice, fokusirane na različite socijalne grupe.

Terra Viva je trenutno jedini muzički festival u Kikindi koji (u najširem smislu) promoviše savremenu rokenrol scenu Srbije i regiona.

• Centralni događaj, muzički festival TerraAcustica & TerraBeats, promoviše manje atraktivna, ali opet dovoljno poznata imena domaće i regionalne muzičke scene. MaraQya, Manivi, Kralj Čačka, Izet Medošević, Jelena Petošević, Katarina Pejak, Drvo Truo, Vanya con Trios, Radica Petrović, Kezz, Ubivae Soundsystem, Zlatan Goldman, Furashi – samo su neki od brojnih izvođača koji su se na prethodnim festivalima već predstavili publici.

• Veče klasične muzike TerraClassica priliku daje mladim izvođačima klasične muzike, približavajući im iskustvo nastupanja u nekonvencionalnim koncertnim prostorima (u ovom slučaju u Ateljeu Terra, nedvosmisleno inspirativnom za kreativno delovanje).

• Na pesničkoj večeri TerraPoetica publici se predstavljaju autori/izvođači različitih podžanrova poezije. Veče nostalgije, filmske muzike i poezije prilika je

za predstavljanje lokalnih izvođača koji neguju tradiciju čitanja ljubavne poezije i slušanja poznatih filmskih muzičkih tema. Događaj je posvećen publici tzv. trećeg doba.

• Dnevni program TerraKids namenjen je deci i realizuje se na umetničko-edukativnim radionicama, u saradnji sa profesorima, nastavnicima, vaspitačima, predavačima i samim umetnicima.

Neporeciva osobenost ovog festivala ogleda se u činjenici da se održava u starom pogonu nekadašnje fabrike crepa i cigle iz 19. veka (svojevremeno poznate pod nazivom „Bohn i sinovi”, danas „Toza Marković”, Kikinda), koja je, kao kulturno dobro iz sfere industrijskog nasleđa, 2021. godine stavljena pod zaštitu države.

Dvorište Ateljea Terra, prepuno monumentalnih skulptura u terakoti velikog formata, koje već više od četiri decenije svoju lepotu deli sa posetiocima, u julu se pretvara u podijum za artiste iz celoga sveta.

VEČERNJI KONCERTI U „LUFT ŠUPI”, 21–22. jul 2023.

• Ljubičice

• Funk Shui

• White City Soul

• Gorica & The GrooveHeadz

• Metallic Gate

• Boris Blaće meets Martinee

PRATEĆI PROGRAMI

• TerraKids+

• Radionice + dečji nastupi:

• TerraKjut – radionica vajanja u glini, za decu (i roditelje), pod vođstvom akreditovanih likovnih pedagoga, akademskih vajara

i učesnika Simpozijuma Terra

• Origami radionica – kurs izrade predmeta

od papira, pod mentorstvom origami majstora Tibora Ružića Hudinija

Radionica izrade papirnatih skulptura velikih dimenzija, pod mentorstvom Jovana

Isakova

• Muzička radionica – dečji hor Melizmići/ Melizmice, mali čuvari banatske tradicije i

pesme

• Fraktal radionica – metod likovne edukaci-

je namenjen deci i osobama sa teškoćama

u razvoju, u organizaciji udruženja „Plava

školjka” iz Beograda

• Radionica Katarine Dragin, muzejske pedagoškinje iz Narodnog muzeja u Kikindi

• Streličarstvo za decu i mlade, u organizaciji

kluba „Apolo”, Kikinda

• Radionica Desanke Ristić & Svitaca

• Gusani u magli / Art+Kraft

• Koncert bubnjarske sekcije, Studio Maus

Kikinda živi!

Kikinda stvara ni iz čega, pa i iz same zemlje! Kikinda i njeni posvećeni entuzijasti i radnici u kulturi i prosveti ipak se ujedinjuju, sa velikom željom da neguju i obrazuju mladu publiku i buduće umetnike. Ako postoji izražena želja da Grad Kikinda konkuriše za nacionalnu prestonicu kulture, potrebno je zajedničkim snagama raditi na obogaćivanju sadržaja kulturnih događaja tokom leta, povezivanju umetnika i publike, i medijskim promocijama alternativnih kulturnih događanja. Neosporna je činjenica da će i umetnici i njihova publika još dugo radi decentralizacije u kulturi posezati baš za – centrom. Ipak, manifestacija Terra

Viva – Art Fest, jednako kao i Internacionalni simpozijum skulpture velikog formata u terakoti – Terra, odslikava jedan obrnut

proces: difuziju kulturnih sadržaja iz većih centara u manji, a Kikinda sa svojim letnjim programima najbolji je primer za to.

Životni stil

Intervju:

Jelena Gvozden

@3oklagijice

Fotografije:

privatna arhiva

Deluje da se humanost u poslednje vreme percipira kao projekat, kao akcija za koju je potrebno puno sredstava i odvojenog vremena. I zato se doima sve udaljenijom, i onima koji je žele i onima koji su je se uželeli. Ne bismo li se podsetile da humanost nije raritetnost izvan nas, već vrlo živa u nama, i da ima mnoštvo vidova iskazivanja, za ovaj broj Plezir magazina razgovarala sam sa Marinom Nikolić , jednom od osnivačica humanitarnog udruženja Pletenje srcem. Marina je školski primer ideje da humanost nije napor nego prirodna čovekova težnja koja može suptilno i spontano da se ostvaruje. Ne moramo da jurimo specijalne momente da bismo bili specijalni prema nekome.

to: ne volim nešto društvene mreže, ne volim ni komunikaciju preko njih – ali hajde da iskoristimo društvene mreže, hajde da iskoristimo to naše malo „ja” na Internetu i vidimo koliko možemo da uradimo njime. Ja imam malo „ja” – niti sam influenserka, niti se bavim nečim bitnim, pa da mogu da promovišem humanost, ali znam da možeš da uradiš kao pojedinac puno. Ne moramo svi da radimo sve, svako od nas je sposoban da doprinese makar u jednom segmentu zajednice u kojoj živimo. Ono što je danas svima potrebno je podrška i pažnja.

Kako?

Može svako. Nije to kao „ja nemam smisla za to”, jer ja prva nemam smisla za

Za Novu godinu sam sakupljala stare novogodišnje kugle, koje su izgubile sjaj i koje ljudi zbog toga žele da bace, opheklala sam ih, obukla u nešto novo, a posle ih razdelila komšijama po zgradi. Radim ono što volim i dajem stvarima put da nastave svoj život, kada ih pustim od sebe.

Na primer, sada sam napisala za subotnju radionicu Pletenja srcem proglas o Letnjoj razmeni: ko hoće i ima višak stvari – može da ponese jednu ili dve nosive pristojne stvari koje im više ne trebaju i ostave, a uzmu ako vide nešto što njima odgovora. Nema obaveze ni da se donese ni da se uzme. Obzirom da su nam svima puni ormani, smatram da je ovo korisno. Sve što bude preostalo, što ne razmene žene između sebe, ja ću da odnesem u Svratište za decu i mlade. Znači, ništa neće da se baci dok god može i dalje da se koristi.

Kako je nastalo udruženje Pletenje srcem, s kojom idejom i u kom smeru se razvijalo od tada?

Nastalo je sa idejom da se pomogne izbeglicama koje su 2015. godine došle i prolazile kroz našu zemlju, s ciljem da im se obezbedi, dok su tu, odeća, ćebad i slične stvari. U jednom trenutku, ta inicijativa je prerasla u ideju da se žene angažuju malo više oko svega toga ručnim radom u humanitarnu svrhu –pomažući nekome a istovremeno radeći nešto što vole, što rade u slobodno vreme. Tako smo krenule s pletenjem

i heklanjem. Prvih par radionica, koje su se održavale u nekadašnjem Mikseru, bila je jedna žena koja je pokazivala onima koje nisu znale. Većina nas smo bile početnice, ali posle izvesnog vremena proširilo se društvo pletilja, neke su znale manje, neke više, ali sve smo uspevale da savladamo osnove, sasvim dovoljno da bi se isplela kapa i šal, što je izbeglicama u zimskom periodu baš puno značilo. Narednih godina se ciljna grupa povećala i usledile su donacije za različite ustanove.

Od početka smo naišle na podršku –Mikser nam je ustupljivao svoj prostor preko dana i to je bio sjajan prostor jer su, osim velikih radnih stolova na oba sprata, uvek imali i neke izložbe, prodajne bazare, koncerte, tako da je veliki broj ljudi prolazio, što domaćih što stranih turista, i svi su mogli da nam priđu, da vide šta radimo, da sednu s nama, priključe se i probaju, te smo tako promovisale ručni rad. Takođe, od starta smo imale donacije vunice, kao što imamo i dan danas – jer ljudi kad su

čuli šta se dešava, i videli kako se plete, odmah su se setili da njihova mama ili baka imaju konac ili vunicu, koje su

ostale za njima. Dolazili su nam i ljudi koji su želeli nekako da doprinesu, iako nisu bili zainteresovani da uče pletenje i heklanje, te su nam kupovali konac. Tako da smo uvek bile pokrivene.

Koje generacije se okupljaju na vašim radionicama?

Garnitura ljudi koja dolazi je od početka mešovita – i mlađi i stariji. Imale smo u jednom trenutku i decu – s njima su se radile jednostavnije stvari, pletenje rukama. Super je što postoje i mlađe generacije koje interesuje da to nauče. Do pre par godina je to bila generacija oko 30 do 40 godina, međutim poslednjih par godina je ručni rad postao moderniji, te sada imamo devojke od dvadesetak godina koje dođu makar da probaju, jer im je interesantno. Bitno je upoznati ljude s tim, da vide da li im odgovara ili ne. Zanimljivo je da poslednjih godina i starije generacije koriste

Fejsbuk i Jutjub, u potrazi za modernim šemama na Internetu, dok su pre svoje znanje sticale pretežno prenošenjem s kolena na koleno. Tako da je uvek lepa razmena iskustava na radionicama.

Da li u skladu s godišnjim dobima imate tematske radionice?

Nemamo tematske radionice, nego imamo projekte koji traju tokom cele godine. Izdvojila bih tri projekta: Charity bear – jednostavni pleteni ili hekalni medvedići koji se izrađuju da uteše decu koja su doživela traumatična iskustva i tragedije. Ideja je da deca imaju svoju lutku, koju mogu da ponesu gde god da krenu i koja će im uvek donositi radost. Potom Rukavići za osobe s Alchajmerovom bolešću i drugim vrstama demencije. Ovi rukavići pomažu obolelima da se opuste, da svoju pažnju fokusiraju, umanjuju stres i blago stimulišu motoriku. Koriste se širom sveta i sjajno su pomoćno sredstvo kod obolelih, pored regularne terapije. Deo koji napravimo ide ovde, u Srbiju a deo smo slali jednom udruženju u Zagrebu, jer su oni tamo napravili jedan lep dogovor s institucijama, da se ti rukavići aktivno koriste. Kod nas to nije toliko aktivno, nismo ušli ni u kakve pregovore s institucijama i mislim da smo malo zatvoreniji po tom pitanju. A treći projekat smo realizovale prošle godine – napravile smo gomilu šarenih kvadartića, koje smo razmišljale da

spojimo u ćebe, što smo već pre i radile za doniranje deci, ali sam onda pomislila – što ne bismo ukrasile neko drvo?

Pošto mi nije uspelo da dobijem dozvolu grada i ostalih institucija da ukrasim drvo u centru, onda smo odlučile da ukrasimo neka druga mesta koja će da znače, ako ne svim ljudima, onda bar nekome, te smo rešile da to bude u okviru dečije bolnice na Bogosloviji.

Ukrasile smo dva drveta ovim kvadratićima, a ne treće smo okačile ukrase da deca kada dolaze i odlaze iz bolnice mogu da priđu drvetu i uzmu ukras za sebe, da se malo oraspolože, obzirom da bolnice sigurno nisu prijatno iskustvo ni za decu ni za roditelje. To je bio zajednički rad svih pletilja, svaka je uložila svoj deo, po nekoliko kvadratića, a onda smo zajedno to ušivale, spajale, pele se na drvo.

Sve ovo može da se radi i kod kuće, pa da se pošalje poštom ili uživo donese na radionicu, a može i da se radi na radionici. Može da se radi od personalnog konca ili od našeg konca, po želji.

Na okupljanjima ne mora da se radi za projekte, već svako može da radi šta hoće, pogotovo što mi svi kod kuće imamo već započete radove na iglama, pa

žene dođu na druženje i samo nastave tamo gde su stale.

Pletenje srcem se u poslednje vreme uglavnom okuplja u kafiću Zvuci srca, na Čuburi u Beogradu, u kojem rade osobe sa smetnjama u razvoju. Kako izgleda kad se ovolika srca spoje?

Posle zatvaranja Miksera bile smo na par drugih mesta u gradu, a kad se otvorio kafić Zvuci srca, opredelile smo se da se nadalje okupljamo tamo. Želele smo da budemo na mestu gde je zajednica kojoj treba podrška, a mislim da njima baš treba naša podrška. Zaposleni tamo su mlade osobe sa smetnjama u razvoju, kojima je data mogućnost da steknu radno iskustvo, što kod nas nije baš često slučaj. Kafić je specifičan jer nema cenovnik, već se porudžbina plaća po sopstvenoj želji, tako što se novac ostavi u kutiju u obliku srca na stolu. Unutar kafića imaju svoju radnju gde su izložene stvari koje izrađuju: majice, cegeri, šolje, tako da uvek može da se kupi neki ručno rađeni poklon. Obučavaju ih da budu samostalni koliko je to moguće, da doprinose zajednici, da zarade, da se ostvare u svakom smislu kao bilo ko od nas – jer

oni možda imaju smetnje u razvoju ali imaju potpuno iste potrebe kao i mi. Mislim da je njima najvažniji deo posla komunikacija s ljudima. Kada imaju pauzu i dozvolu nadređenog u toj smeni, mogu da se pridruže, da pletu, heklaju ili jednostavno da se ispričaju. Ja kad svratim van radionice, odmah me pitaju: „Kad će pletilje, Marina, opet da dođu?” Mnogo su divni i otvoreni, kod njih nema skrivenih namera, sve je:

"Što na um, to na drum". Organizacija pod čijim pokroviteljstvom je Zvuci srca

zove se Dečje srce, i to je organizacija u kojoj sam volontirala pre 20 godina, kada sam se doselila u Beograd. Tada su imali dnevni boravak za mlade sa smetanjama u razvoju, gde smo učili da spremimo doručak, postavimo i raspremimo sto, družili se. Neki momci su tu služili vojni rok, pa su svirali gitaru, smejalo se i pevalo, pravili smo mini koncerte, bilo je baš lepo. Tako da sam se ja, kada su se pojavili Zvuci srca, samo vratila tamo gde sam bila pre 20 godina.

Kako saznaješ za udruženja koja se bave humanitarnim aktivizmom i kako uopšte dolaziš do ljudi kojima je potrebna nečija pomoć?

To je sve vreme svugde oko nas, samo mi ne primećujemo. U suštini, ako malo otvorimo oči i pogledamo oko sebe, možda nemamo u blizini teško bole -

snu osobu ali sigurno imamo bolesnu osobu, možda nemamo osobu koja živi na rubu egzistencije ali možda imamo oso-

bu čija su oba roditelja u istom periodu ostala bez posla i jedva sastavljaju kraj s krajem. To nisu krajnje situacije gde je neko siromašan u stanju beskućništva. To nije traženje kategorija kao što su na primer gladna deca u Africi, već pomaganje i ljudima kao što smo ti ili ja, koji su se u tom trenutku našli u nekoj nemiloj situaciji i koji ne znaju kome da se obrate i šta da rade. Ja sam se otvorila ljudima, u smislu da im dam do znanja da mogu biti tu za njih ako im se desi ta situacija, tako da mi možda potražnja za pomoći dolazi sama. Znači, svesna sam da to može da se desi i tebi i meni, ne moramo mi da budemo ni bolesni ni teško finansijski ugroženi.

Volonterka si u Belhospice, centru za palijativno zbrinjavanje terminalno obolelih pacijenata. Obzirom da je u pitanju posebno iskustvo, šta te je podstaklo da se prijaviš i šta bi izdvojila kao najdragocenije što dobijaš iz njega?

Ušla sam u Belhospice pre deset godina, ja sam bila druga grupa volontera. Mislim da je neko u mom okruženju umirao, bio u poslednjom stadijumu bolesti, a ja sam istraživala kako olak-

šati te trenutke i osobi i porodici, pa se onda možda pojavio u pretrazi Belhospice. Sećam se da je bio potreban CV da se prijavim, i postojale su tri pozicije: fundraising usluge, tehničke usluge koje su podrazumevale kupovinu lekova, nabavku namirnica, prevoz od tačke A do tačke B i treća pozicija je podrazumevala rad s pacijentima. Ja sebe smatram preosetljivom osobom, te sam mislila da ću raditi ove tehničke stvari ili fundraising, ali sam probala svo troje kroz obavezne obuke, koje traju pet-šest dana prolazeći kroz razne teme, i shvatila da mi najviše odgovara rad s pacijentima. Iako sam mislila da će mi biti teško, da neću moći da se nosim s tim, a zapravo – najmanje se priča o smrti. Ti uđeš u neku porodicu, uđeš u odnos s nekim mnogo brže nego što bi ovako ušao kad nekog novog upoznaješ, budeš bliže toj osobi od njenog okruženja, izgovorite jedno drugome hiljade intimnijih stvari nego što biste izgovorili da se regularno upoznajete. Zapravo, imaš puno benefita od toga – pomažeš nekome i obogaćuješ sebe upoznajući tu osobu koja, da – odlazi, ali tu je u tom trenutku s tobom, deli svoje vreme s tobom, ti deliš s njom, to je nešto što je neprocenjivo

pretpostavljam. Dozvoljava ti da u tim trenucima uđeš u njen život, ali ne kao volonterka, nego je neko dozvolio da mu ja, kao Marina, uđem u život. A to je jako osetljiv trenutak, kada je neko slab i nemoćan, kada se oseća kao teret svojoj porodici, kao teret sebi, kada ne žele da budu tu jer su u bolovima. Ali u momentima kada nisu tu bolovi, kada su svesni i prisutni i shvataju da žele da žive, onda je ta dozvola da im neko uđe u život posebna. Pretpostavljam da se u tim trenucima, pred kraj života, ljudi ne zamaraju pitanjem poverenja nego postaju otvoreniji, sa stavom „Tu sam i daj sve što mogu da podelim s nekim i da ispričam: ovo sam radio, ovim sam se bavio, ovo sam živeo, ovo sam osetio.”

ovo nisam stigla, ovo planiram za sutra. Tada uspevam da stavim fokus na nekog drugog i tuđe potrebe. Svi smo opterećeni nekim našim ciljevima i potrebama, što tek onda vidim koliko je besmisleno. A ljudima može toliko da znači naša prisutnost i podrška. Pacijentu koji umire najteže pada to što je postao teret za svoju porodicu i mnogo mu znači kad može da je rastereti bar na par sati i da s nekim ode i prošeta, popriča, da živi do poslednjeg trenutka. S jednom pacijentkinjom sam učila da pletemo, s jednom sam crtala, kod jedne sam vodila svog psa koji ju je mnogo

uveseljavao – tako se ljudi osećaju opet delom sveta, delom svakodnevnice i života u normalnim okolnostima, a ne isključivo tretirani kao bolesna osoba.

Ujedno se stiče dobra praksa pažljivog slušanja sagovornika i fokusiranja na osobu, a ne na naše mišljenje o temi i našu prvu asocijaciju ili pripremanja odgovora. Prosto smo prisutni u trenutku, s tom osobom i s onim što ona ima da kaže a da oseća da želi. Mi smo navikli da živimo tako što stalno jurimo sledeći trenutak i nikada zapravo nismo tu. Ja jedino kad sam s pacijentima – sednem i stanem sa sopstvenim mislima koje jure 300 na sat: ovo treba da uradim,

Sad kad si spomenula psa, znam da učestvuješ u mnogim Fejsbuk grupama za licitaciju, odakle prikupljena sredstva idu za pomoć ugroženim životinjama. Takođe, znam da postoje takve grupe i za pomoć ljudima. Možeš li da nam objasniš koncept?

Postoji puno takvih grupa i na Fejsbuku i na Instagramu, ali ja ne mogu sve baš da ih ispratim, nego doprinosim

koliko mogu. Na nekim grupama postavim stvari koje želim da prodam da bi se sakupila sredstva za rešavanje nekog konkretnog problema, npr. pokrivanje veterinarskih računa za neku mačku, za nekog psa, za stavljanje njih u privremeni smeštaj dok se ne nađe vlasnik i slično. Kada nemam vremena, što se danas dešava svima nama često, ja dam te stvari nekome od aktivnih učesnika na platformi i kažem da su to stvari koje želim da se prodaju, nebitno za koju cifru, bitno da pomogne životinji da se izleči. Svi mi imamo u kući gomilu stvari koje nam stoje, koje ne koristimo, a nekome bi

značile, svidele se, baš čekaju tu stvar da se pojavi. Isto tako, kad želim nešto da kupim, prvo odem u neku od grupa za licitacije, jer neću da kupujem u prodavnicama ako ne moram, ni za sebe ni za druge. I mislim da je to odlično, jer sam u isto vreme kupila nešto što je nekome potrebno a i pomogla, dok novac nije otišao onim silnim proizvođačima i brendovima, nego konkretno nekome da se izleči. Sve ove grupe za licitaciju imaju svoja pravila i čini mi se da su malo opuštenija pravila u grupama za licitaciju za pomoć životinjama, dok grupa za licitaciju za pomoć deci i odraslima, Budi human, ima mnogo

pravila i ta pravila su stvarno potrebna, iako se ljudi dosta bune i ljute. Da bismo funkcionisali, da bismo radili stvari civilizovano, koliko god neko mislio da je neko pravilo besmisleno i nepotrebno – uvek postoji neko ko je spreman da uradi glupost. Pravila u tim grupama služe da bi se ispoštovao svako, da svi dobiju podjednako i da niko ne bude na gubitku ili oštećen. Volela bih da ljudi imaju više razumevanja, pogotovo što sve te grupe admini i moderatori održavaju volonterski, a niko zaista ne ceni što je neko uložio svoje vreme da slika, postavi, isprati silne licitacije, prikupi novac, izračuna uplate, pošalje sve to na adresu ili se nađe s nekim da to preuzme – to iziskuje puno vremena i volje, a onda neko uđe u grupu i kaže: „Čemu pravila?” Mi samo dođemo na gotovo i gurnemo to nešto: „Evo ti, prodaj ovo.” A nije samo to bitno, već da imamo i više zahvalnosti za tuđi rad. To su grupe koje broje preko 300 hiljada članova, ima tu mnogo posla na dnevnom nivou. Ko želi da se angažuje na ovim grupama za licitaciju, a nema uopšte vremena, uvek može vrlo lako da pronađe bilo kog pojedinačnog korisnika licitacije, jer često imaju grupe za pomoć svakoj kon-

kretnoj osobi, i da je kontaktira za adresu na koju može da pošalje svoj paket odvojenih stvari za licitaciju. Ta osoba, odnosno najčešće njeni bližnji koji ažuriraju te grupe, će onda sami postaviti na licitaciju te stvari. Ukoliko neko ipak ima vremena da učestvuje na licitacijama, može da bira da li želi da postavi stvari ili da održi live licitaciju, koja traje oko dva sata i prilikom koje se preko kamere pokazuju stvari koje se nude a prisutni imaju po par minuta da licitiraju. To je najbrži način da se prikupi malo veći iznos sredstava. Naravno, sve ovo iziskuje odvajanje vremena, ali verujem da jednom godišnje može da se prošeta po kući i odvoje stvari koje su nam nepotrebne, a nekome mogu dobro da dođu. Čak i da ništa od ovog nije nešto što bi nekoga privuklo jer nema vremena, ipak preporučujem da se ove grupe malo prelistaju, možda se nađe nešto zanimljivo, ionako skrolujemo po celi dan, to nam je postao život. Takođe, osim ponude stvari, postoji i mogućnost potražnje na ovim grupama za licitaciju. U svemu ovome vidim dobro za sve – neki se rasterete stvari, neki dobiju baš ono što im treba, a pare odu onome kome treba.

Postoje grupe i za poklanjanje stvari, kao na primer Radost davanja, na kojima ima od odeće do nameštaja. Ja sam svoj dvosed kupila od jedne organizacije koja zapošljava bivše zavisnike od droge, koji prepravljaju stari nameštaj da ponovo bude funkcionalan, a kada sam posle godina i godina korišćenja odlučila da ga promenim, postavila sam ga na ovu grupu za poklanjanje i u roku od pet minuta mi se javio jedan vege kafić kojima je baš takav dvosed bio potreban za opremanje svog prostora. Nema potrebe ništa da se baca dok god je funkcionalno. U krajnjem slučaju, stvari mogu uvek da se upakuju u lepu kesu, na kojoj se napiše šta je unutra, i stave pored kante.

Nekada su stvari pravljene da traju a danas se prave stvari koje ne traju dugo, ne bi li nas naveli da ponovo kupujemo. Zato ja podržavam second hand filozofiju, ne samo u vidu radnji, već i kao razmenu između prijatelja i poznanika, kome to ne smeta. Naravno, ovakvi izbori imaju svoje posledice, a to je da je meni u kući magacin stvari, kao i na poslu, jer kad god neko kaže da mu nešto ne treba i da želi da baci, ja se javim da ne baca, nego da dâ meni da prikupim za nekog drugog kome će trebati. Meni lično znači da uvek imam nešto što mogu da poklonim dalje. Često sam koristila i radionice

Pletenja srcem za prikupljanje stvari, od hrane do obuće i odeće, što bih kasnije nosila socijalno ugroženim porodicama.

Postoje i grupe za prikupljanje hrane za socijalno ugrožene osobe, u kojima takođe učestvuješ. Po kom principu one funkcionišu?

Prvo bih spomenula Obrok za porodicu , jer oni mogu da se nađu u mnogim gradovima u Srbiji. Čini mi se da su udruženje pokrenule majka i dve ćerke iz Novog Sada. Ukoliko se u pretrazi na Fejsbuku ukuca ime udruženja, izaći će nekoliko grupa s nastavkom imena

grada za koji su vezane. To jeste grupa za hranu, ali mogu da se poklanjaju i druge stvari. Namirnice mogu da budu sveže, pa se od njih prave obroci osobama koje ne mogu sebi da spreme, ili pak mogu da budu paketi namirnica, od kojih će osobe same sebi da naprave obrok. Specifično za nju je što doniranje može da se učini i posle neke svečanosti na kojoj je ostalo dosta netaknute hrane – u kratkom vremenskom periodu nakon objave o preostaloj hrani, vrlo brzo se nađu osobe koje će da je pokupe. Nažalost, ima toliko gladnih. Dakle, mi uopšte ne moramo da sedimo i smišljamo neke velike akcije da pomognemo drugima, dovoljno je da objavimo da imamo višak hrane koja je još uvek upotrebljiva. Tužno je

što će neko za dva obroka doći čak na drugi kraj grada, ali to je situacija u kojoj sada živimo i koje nismo u potpunosti svesni. Nekada sam donirala i Solidarnoj kuhinji – predaju se namirnice koje potražuju, a njihovi kuvari-volonteri to posle spremaju i te obroke poslužuju ispred Vukovog spomenika u Beogradu. Učešće u Solidarnoj kuhinji može biti kroz doniranje namirnica koje su im potrebe za dnevni meni ili kroz prijavu za kuvara-volontera – kuva se kod svoje kuće, po receptu koji se dobije od njih, upakuje u ambalažu koja se dobije od njih i po to posle dođe neko iz udruženja da preuzme. Takođe, postoji mogućnost i prijave za raznosača hrane koji će sve to da prikuplja i dostavlja.

Volela bih za kraj da se osvrnemo i na jednu tvoju inicijativu, za koju verovatno niko nije znao ko stoji iz nje. Šta se krije iza Sve će biti u redu?

Ona postoji već godinama, ali ne preko društvenih mreža nego u realnom okruženju i životima drugih ljudi. Zamisao je bila da ljudima koji su u nekom teskobnom okruženju, kao što su bolnice na primer, ostavljam poruke podrške. Te poruke ljudi mogu lako da

nađu i da odluče da je zadrže za sebe, ako se u tome prepoznaju, ili proslede

nekom drugom za koga smatraju da bi mu dobrodošla. U pitanju su heklana

srca s ispisima: „Sve radiš kako treba”, „Sve će biti u redu”, „Želim ti lep dan”... Gde god da idem, ostavljam ih i imam

gomilu srca već spre-

mno. Uslikala sam

svako srce kada sam

ga ostavila, ali nisam

to kačila na društve -

ne mreže. Prvo srce

koje sam stavila je

bilo na moru u Crnoj

Gori, okačila sam ga na ogradu na jednom

šetalištu i pomislila

kako bi bilo da to srce

uzme neko dete. Sela

sam na obližnju klu -

pu, bila sam radoznala ko će prvi primetiti

srce, jer to ne prime-

ti svako, i videla kako

ga je spazila devojči -

ca od dve-tri godine

i počela da vuče, dok

jedan od roditelja nije

primetio, prišao i odmotao srce s ograde.

Onda su pročitali poruku, nasmejali se i svo troje nasmejani odlepr -

šali. Meni je to bio baš lep trenutak. Želim da ta srca pronađu duše čiste kao dečije i trudim se da napravim atmosferu sveta u kome bih želela da živim.

Životni stil

Intervju: Ljiljana Kostić

Fotografije: Marko Stanković, Mina Paunović

U želji i nameri da osnaži majku, da joj pruži dostojanstvene uslove rada i priliku da ponovo stvara u zrelim godinama, nastala je domaća manufaktura – Muffin Store. Danas skoro polovinu nezaposlenih žena u našoj zemlji čine žene starosne dobi iznad 45 godina, koje imaju velikih poteškoća da pronađu posao. Cilj Muffin Store-a je da osnaži žene pružajući im priliku za rad, ali i da ohrabri druge da im se pridruže na tom putu. Osim što je po sredi jedna lepa priča Muffin store zaista ima neverovatan izbor preukusnih mafina! Sa Markom, koji stoji iza ovog brenda, razgovarala sam o ovom poslovnom poduhvatu i svemu lepom što je iz njega proizašlo.

Muffin Store nije samo mesto gde možemo kupiti ukusne mafine. Vaš moto je „Prvi mafini sa svrhom kao glavnim sastojkom“. Možeš li mi reći koja je to svrha?

Naša svrha se ogleda u čvrstoj nameri da utičemo na rešavanje problema nezaposlenosti žena (starosne dobi iznad 45 godina), koje u našem društvu spadaju u teže zapošljivu kategoriju i nisu konkurentne na tržištu rada.

Kako je nastala ideja za Muffin Store?

Muffin Store je, pre svega, osnovan u želji i nameri da osnaži jednu majkumoju majku Ljiljanu. Želeo sam da stvorim mesto sa dostojanstvenim uslovima rada i da joj pružim priliku da ponovo stvara u svojim zrelim godinama. U trenutku osnivanja Muffin Store-a, moja majka je imala 57 godina i nije mogla da nađe posao koji odgovara njenim željama i mogućnostima.

Ko su vaši zaposleni?

Srce Muffin Store-a činimo moja majka i ja, a kako rastemo, otvaramo i dodatna radna mesta u kuhinji. Pored nas, tu su naš uvek nasmejani i raspoloženi dostavljač, kao i brend menadžerka, koja aktivno radi na širenju naše priče.

Zajedničko nam je što gajimo iste vrednosti i primerom želimo da pokažemo da ova zajednica može da bude lepo mesto.

Gotovo polovinu nezaposlenih žena na tržištu rada čine žene starosne dobi iznad 45 godina, što ih stavlja u nezavidan položaj na tržištu rada. Na koji način vaša kompanija doprinosi promenama i kako i drugi mogu da pomognu?

Mi, kao Muffin Store, direktno i indirektno utičemo na rešavanje ovog problema. Pre svega, pri zapošljavanju pružamo prednost upravo ženama u zrelim godinama. Takođe, našim prisustvom na raznim okupljanjima, kao i u medijima, podižemo svest o ovoj temi. Neretko, volimo da podelimo i savete

kako da se žene same osnaže i upuste u preduzetničke vode, sa ciljem postizanja rodne ravnopravnosti u našoj zajednici. Ukoliko su firme voljne da doprinesu i da nam pomognu na ovom putu, mogu nas podržati kroz „Pakete podrške”. Na taj način, tačnije kupovinom mafina, oni pomažu da obezbedimo finansijsku stabilnost i daju nam vetar u leđa da otvaramo nova radna mesta i direktno utičemo na rešavanje problema teške zapošljivosti žena u zrelim godinama. Naravno, i individualnim porudžbinama, kao i deljenjem naše priče, značajno nam pomažete i osnažujete nas da nastavimo naš put. Naša dugoročna misija jeste stvaranje franšize koja će omogućiti zapošljavanje žena i van Beograda, gde će one uz našu podršku, moći da zapošljavaju žene u svojim lokalnim zajednicama. Naša želja jeste i da se u nekom trenutku proširimo i na zemlje regiona, gde nažalost nije mnogo bolja situacija, po pitanju ovog problema. Pored podrške koja je direktno usmerena na naš poduhvat, skrenuo bih pažnju da svako od čitalaca ko učestvuje u donošenju

odluka pri zapošljavanju kadra, može da bude neko ko menja stvari ukoliko pruži priliku za rad ženama u zrelim godinama. I, naravno, sam razgovor na ovu temu je više nego značajan, iako nam se nekad može činiti da pričom ništa ne postižemo.

Recite nam malo više o vašim proizvodima.

litet je imperativ koga se ne odričemo.

Naši proizvodi su mafini jedinstvene recepture koju smo razvijali mesecima pre otvaranja Muffin Store-a. Kva-

Svaki mafin je ručno rađen, a u izradi koristimo najkvalitetnije sirovine - puter, domaća jaja, pravu Nutellu, belgijsku čokoladu. Trenutno, mafinoljupci mogu da uživaju u 6 različitih ukusa, od potpuno čokoladnih, preko čokoladnih u kombinaciji sa voćem, pa sve do laganih voćnih mafina. Osluškivali smo naše mafinoljupce, pa smo i sada u procesu pripreme novih kombinacija ukusa koje će odgovarati njihovim željama i preferencijama.

Kakve promene ste primetili od kada ste počeli sa radom?

Pre svega, primetio sam promene u pogledu ličnog razvoja. Preduzetnički put je poprilično trnovit, ali onaj ko se odluči da kroči njime, ubiraće izuzetne plodove znanja i veština. Zaista je neverovatno videti ko sam bio pre samo dve godine, a ko sam danas. Po-

red toga, uvideo sam i koliko se menja svest ljudi o preduzetništvu. Promene postoje, možda su male, ali upravo ma-

lim koracima možemo da postignemo zadivljujuće rezultate. Ja sam srećan i

kad me samo jedna osoba kontaktira za podršku, savet ili pomoć pri nekom svom preduzetničkom poduhvatu. I, moram da dodam, veoma sam počastvovan kada svojim primerom dajem inspiraciju mladim ljudima da svoje ideje pretvore u prave društvene biznise, koji pomažu u zapošljavanju kako

žena u zrelim godinama, tako i marginalizovanih grupa. I, naravno, primetio sam da Muffin Store zajednica raste i jača, što mi daje nadu da nismo zaboravili da budemo ljudi puni saosećanja i spremnosti da ulepšavamo jedni drugima dane.

Putopis

Polazak u ponoć, rančevi na leđima i čavrljanje sa drugovima ispred zgrade

dok mi prave društvo čekajući prevoz koji će me transportovati iz kišnog i maglom okovanog Beograda, put zelenog rastinja, plavog horizonta i Oliverovih nota. Dolazak u rano jutro, dok se obala budi, a cesta prati plavu liniju neba koja se stapa sa beskrajnim mirnim plavetnilom. Predamnom su nanizani

kameni tuneli koji se nadvijaju nad zelenim provalijama. Pogled seže daleko u kamene vrhove brda optočene smaragdima, dok se bele barke i lađe njišu u plavičasto-zlatkastom praskozorju.

Vazduh lagano struji i miriše na jod i so. Jedno maleno, mirno mestašce, ušuškano između Poreča i Vrsara, na Istarskoj obali, zvano Funtana poželelo mi je dobrodošlicu lepim i vedrim danom nakon nedelja kiše i poplava.

Došla sam kod sestre i smestila se u kamp Polidor, mesto ušuškano u sitne

kamenčiće, obgrljeno zelenim alejama sa pregršt kamp prikolica koje su primile goste iz svih delova sveta, koji uživaju u lepoti slanog povetraca i slobodi dok rasterećeno sede ispred svojih kućica

i šatora, praveći zakuske, uživajući u društvenim igrama u ranim jutarnjim

satima pre odlaska na plažu i pre paljenja lampiona kada noć polako spušta tamnoljubičasti pokrivač. Oko mene se širi miris purenjaka i zveket escajga u hladovini šumskih četinara. Jutro boje i „mali plavičasti ljudi” okupani u zaštitnim faktorima, sa svom pratećom opremom u vidu šeširića, naočara, kupaćih kostima i rekvizita za igru spremaju se za plažu. Graja i žamor čuju se u svakom kutku kamenih plaža koje na pojednim delovima prelaze u stene koje ulaze u kristalno plavo more, i nevidljive su sa obale. Kada se prošeta do kraja šetališta, čuje se neobičan zvuk kao da ste na safariju a ispred vas se otkriva laguna za posmatarnje domaćih ptica, obrasla trskom. Odmah iza ugla je maleno ostrvce, zaseban kutak plaže na kome psi mogu da se kupaju i šetaju obalom. Već do jedanaest svaki pedalj trave zauzet je rasklopivim, platnenim ležaljkama, stolicama i stolovima i platnenim ljuljaškama prostrtim između drvoreda, a posebna mesta rezervisana su za ranoranioce srebrne kose i vitkih nogu.

Prostranstva zatalasnih zelenih maslinjaka koji se protežu oko nas okrenuta ka pučini, svedoci su jutarnjih i poslepodnevnih rituala, smeha i uspomena. Rano je jutro i ja se kao Mogli penjem po stenama kako bih bila što bliža moru koje me povremeno zapljuskuje dok sam i dalje u putujućoj odevnoj kombinaciji u ispranim, roze, širokim farmerkama, podvijenim do kolena.

Pored mene je jedan tata sa ćerkom i sinom na jutarnjem suncu, uči ih da plivaju, strpljivo, dok voda polako i nežno dopire do njihovih stopala.

Moj kutak plaže, rezervisan je za uživanje u kasno poslepodne od 17:30 do 21:15h, za smiraj dana, dok se senke sunca povlače od ivica krošnji ka obali. Dok prelazim redove knjige, moja sestra pleše sa senkom sunca, prateći je u milimetar. S neverovatnom lakoćom i preciznošću korača po kamenitoj plaži dok joj se koža presijava nakon upijanja vitamina D i rešavanja ukrštenih reči. Tako laganim pokretima i uigrana, izlazi iz svog dvodelnog kostima za sunčanje i u trenu se zaodeva u sportski jednodelni kostim, kose vezane u punđu, ulazi u vodu poput prave morske sirene. Predvečerje je i mi smo gotovo same

na plaži, u vodi nema nikoga, a iz obližnjeg restorana pristižu mirisi morske hrane i svežeg povrća.

Limski put (sada bi me sestra ispravila govoreći da je to kanal) kojim se vodenim putem i kanjonom dolazi iz Funtane do Rovinja, i nezaboravna plovidba brodićem sa kog se mogu posmatrati strme litice. Zeleno, volim te zeleno. Ah, Istra i njeni obalski gradovi sa malim trgovima, sa radoznalim i komunikativnim meštanima koji za nama doviku-

ju: „Bonđorno, hello, dobro jutro”, kraj svakih vratanca i izloga bašte pored

kojih prođemo. „Odakle ste?”,dovikuju nam, dok drugi viču: „Španjolke, zar ne?

Hermanas...” Nasmejana i raspoložena

lica, mirna energija gradića koji pruža dobrodošlicu. Ljupki, maleni gradovi, sa uskim, krivudavim ulicama, nagibima i pogledima koji se već iza ugla otvaraju ka moru, gledajući u druga ostrva koja su izgrađena velelepnim vilama ili pak nude avanturističke izlete, kao što su obilasci pećina tragom pirata, zalazak sunca i kupanje sa delfinima, dok se pruža prelep pogled na pitoreskne, šarene građevine Rovinja. Svaka ulica, svaka fasada ispunjena je prozorčićima koliko god mali bili, sa drvenim

žaluzinama, ofarbanim u neku drugu nijansu, ukrašenim žardinjerama raznobojnog cveća. Prizemni spratovi su ispunjeni dućanima u kojima lokalci prave i prodaju nakit od najrazličitijih materijala, perlica, kože, kristala. Mesta u kojima se može probati domaća, ulična morska hrana u vidu burgera od najrazličitije ribe. Već na sledećem ćošku je radnjica koja prodaje lavandu u šarmantnim pakovanjima, koja mirisom oplemenjuje celu ulicu. Tu je i luka koja vas dočeka čim kročite sa autobuske stanice, prepuna usidrenih malih i velikih barki privezanih debelim kanapima koje su obrasle školjke. Šetalište i luka su prepuni sveta koji se sliva na prostrani kameni trg sa bezbroj sokaka i prolaza koji vode stepenicama kroz lukove do malenih uvalica. Na svakoj steni, plavetnilo mora je takvo da se mogu videti i najsitnije ribice dok nam se na kamenom bloku oko nogu nečujno šunjaju morske štipaljke (čitaj rakovi), pa sramežljivo odlutaju pod masivne stene, koje kao da se rastapaju na suncu. Svaki kameni prolaz krije baštu sa osvežavajućim napicima ili lokalnu prodavnicu u kojoj se prodaju suveniri i u kom god pravcu da vas noge odvedu, nećete pogrešiti. Putanja uz obalu vodi do

velikog hrida i nazubljenih stena koje kriju velelepnu crkvu Svete Eufemije, baroknu građevinu venecijanskog stila, rekonstruisanu u XVIII veku. Građevina svojom impozantnošću pravi hladovinu na širokom stepeništu, dok drvena vrata otkrivaju oltar, vitraž staklo u sijaset boja kroz koje se svetlost pomalja, sa lukovima koji se nastavljaju jedan iza drugog, poput zamkova u bajkama i mermernim oltarom sa stubovima među kojima se nalaze kipovi anđela. Pored crkve, nalazi se zvonik po ugledu na zvonik Svetog Marka u Veneciji čija je gradnja trajala 26 godina. Zvonik sa velikim bakrenim kipom Svete Eufemije koji je postavljen na sistem ležajeva, okreće se u smeru vetra. Ovo je najviši zvonik u Istri, visok preko 62m. Na obodu ispranih i gromadnih stena, pruža se prelep pogled na lepotu otvorenog mora, Brijune koji su utonuli u plavetnilo mora, sve do beličastih vrhova Alpa na severozapadu. Obilazak druge strane grada, dovodi nas do lokalne pijace, na kojoj ne znamo gde pre da pogledamo od domaćih proizvoda istarskog kraja. Tu je domaće maslinovo ulje sa različitim kombinacijama ukusa, čili, bosiljak, med od malina, med sa smokvama i orasima, i sve je upakovano u

malene teglice i staklene kutijice. Prodavci su pravi domaćini i pre kupovine možete sve što želite i probati i uveriti se u slast domaćih istarskih proizvoda.

Nakon Rovinjske avanture, jednog ranog jutra krenule smo da otkrijemo gde staje vozić koji će se zahuktati kako bi nas odveo u još jedan gradić na obali. Mašinovođa je strpljivo sačekao da se svi ukrcamo i krenuo putem čempresa, kroz usku stazu šumskim proplankom, pored obale, laguna i trski. Dok je plavi vozić oslikan morskim zvezdama jezdio puteljcima, biciklisti i pešaci bi stajali i pozdravljali plavog Ćiru koji klizi vijugavom stazom, dok putnici prisvajaju svaku sliku koja laganim kasom, poput usporenog snimka promiče pored nas. Tako stigosmo u Poreč, još jedan mali, koloritni gradić sa svojim trgom, kamenitim ulicama čiji raspored datira još iz vremena Rimljana, a neke ulice su zadržale čak i svoja imena iz rimskog perioda. Porečka ulica koja vrvi od ljudi, kojom odzvanja žamor i zvuk koraka je ulica Decumanus koja je sačuvala svoj izvorni izgled. Površine uskih uličica prekrivaju „mozaici“ napravljeni od kame-

nih blokova, a glavni gradski trg Marafor je kvadratnog oblika, načičkan šarenim

žardinjerama, barovima i restoranima. U neposrednoj blizini nalaze se ostaci lokaliteta iz daleke prošlosti, čineći deo urbane celine koji datiraju iz doba Rimljana, a u kojima se nalaze ostaci u vidu stubova i delova dva hrama iz I veka, jedan posvećen rimskom Bogu rata, Marsu, i drugi posvećen rimskom Bogu mora, Neptunu. Pored ostataka hramova, Poreč ima nekoliko kamenih kula, a nas dve je put naveo laganim koracima do Severne kule, koja je tokom istorije imala funkciju zaštite grada od Osmanskog carstva. Danas su sačuvane tri, a Severna, koja se nalazi na, kako sam naziv kaže, severoistočnoj strani starogradskog jezgra uz zaliv Peškera, predstavlja deo kamenog utvrđenja sa kamenim zidićem sa kojeg se prostire pogled ka obližnjim ostrvima i zalivu. Njene ivice danas su delimično sačuvane, pa tako možete proći kroz kameni prozor i ući u okrnjene kamene zidine Rimskog graditeljstva. Šetnja gradskim ulicama vodi vas do kamene kuće sa prostranim drvenim balkonom, u zagrljaju cvetnih aleja, koja je tokom go-

dina više puta obnavljana. Romanička kuća danas predstavlja zgradu koja je zadržala odlike romaničke kulture, na mestu gde se spajau trg Marfor i ulica

Decumanus. Danas se u prizemlju nalazi galerija, a na spratovima je izložena etnografska zbirka. Gotovo svaki gradski prolaz krije poneku malenu galeriju, slikarski atelje sa radovima na kojima je ovekovečen plavi pejzaž. Šetajući zakoračile smo u radnjicu tradicionalnih proizvoda Istre, korita, čorbaluka, bokala za vino, za koje smo mi mislile da su vaze različitih veličina i oblika.

Devojka, koja je meštanka, objašnjava nam da se mogu posmatrati i kao vaze (verovatno ne želeći da nam bude neprijatno), ali da su se zdelice sa drškom i pipkom koristile kao čorbaluci od terakote. Međutim, danas svakako mogu imati više namena, služiti kao bokal za

vino ili sok, ili pak kao vaza za poljsko cveće ili bilje, oslikana motivima kraja i šarenilom lokalnog pejzaža. Idealno za pokloniti parče Istre da krasi i umirišljava sestrinu kuću.

ća, terenima za odbojku, košarku i fudbal. Delovi plaže koji su rezervisani za veslanje, sa svom pratećom opremom. Tu su i parkići i zip line za najmlađe, dok su sve sprave od drveta, savršeno uklopljene među drvećem u hladovini sa pogledom na otvorenu obalu i plaže. Katedrala sa zvonikom dominira gradićem sivih fasada, tu su i obrisi starog grada odakle imate pogled na ceo gradić, ali i sva ona raštrkana ostrvca duž obale. Skriveni spomenik Kazanove, sačekao nas je strpljivo u zagrljaju jedne bašte okupane žardinjerama ljubičastog cveća, preko puta stare crkve, dok se ulica strmoglavo spušta gledajući ka mirnoj, plavoj površini. Na glavnom trgu je jedan neobičan podrum sa visokim ulazom koji nam je odmah privukao pažnju, da bismo ubrzo otkrile da je on dom jednom domaćem brendiju.

Vreme je za još jednu avanturu. U kom-

šiluku, na samo tri kilometara od Funatane, stižemo do Vrsara, simpatičnog mestašca, srdačnih ljudi, domaćeg sladoleda, luke koja krije vodu boje tinte.

Šetalište ide unaokolo praveći obod

oko mora. Gradska plaža je uređena sa mnoštvom lokala od drveta, trske i cve-

Vrsarski zvonik, čija se zvona čuju i u Funtani, ima dugu istoriju, tokom godina je rušen, a slika današnjeg datira iz 1991. godine. Visok je 40m i u njegovoj unutrašnjosti smešten je izložbeni prostor koji je dom starih vrsarskih zvona, a koristi se i kao vidikovac jer se sa njega pruža najlepši pogled na stari

grad, arhipelag, rovinjsku svetu Eufemiju, Funatanu, Poreč i okolne brežuljke. Neposredno pored katedrale i zvonika, nalazi se jedna od najvećih i najznačajnijih građevina, koja je tokom istorije imala značajno strateško i političko mesto - Vrsarski kaštel - Biskupska palata, nekadašnja plata i rezidencija porečkog biskupa koji je vladao od VI veka do 1778. godine, predstavlja srednjovekovnu građevinu koja je proširena u XVII veku. Kaštel je obnovljen 2001. godine i služi kao stambena zgrada koja je u privatnom vlasništvu. Svaka, mala, krivudava uličica i prolaz vas vode na gradski trg koji se zove Komunalni trg, i oblikovan je još u srednjem veku iznad malih gradskih vrata. Današnji izgled trg je dobio za vreme austrijske vlasti u Istri koji se danas zove Trg Degrassi. Na početku obale pored uvalica i ljuljaške od drveta nalazi se padina u šumi koja je omiljeno mesto susreta, hranjenja i pojenja ptičica na oslikanim malenim drvenim kućicama. Iz svih smerova dopiru pomešani ritmovi muzike dok se vaš pogled vrti kao u VR naočarima, jer ne znate gde pre da pogledate i zadržite isti jer je svaki ćošak slika za sebe. U povratku za Funtanu, ohrabrene razgovorom sa Noemi, mladom devojkom

koja živi u Vrsaru, biciklistička i pešačka staza nas je dovela pred dom instalacija od metala, kamena i mermera na otvorenom imanju lokalnog umetnika Dušana Džamonje, u njegov skulptura park. Instalacije su rađene u periodu od 1964. do 1988. godine i smeštene su u kamenom ograđenom, travnatom prostranstvu u kojem se čuje samo cvrkut ptica. Pokušavamo da odredimo na šta nas koji oblik skulpture podseća, prozračna paučina pravi lavirint prolaza na boji rđe koja od legure pravi veženu tkaninu. Svoj vrsarski dom umetnik je gradio tokom šezdesetih od prirodnih materijala, pa su tako kuća, galerijski izložbeni prostor i radionica optočeni kamenom prizemne visine, koji je otvoren za javnost 1981. godine i predstavlja zaštićeno nepokretno kulutrno dobro države Hrvatske.

odatle krenemo u razgledanje mesta koje nam je bilo poznato iz maminih

Tragom priča, nestvarnih fotografija i istorije, krenule smo jednom prilikom u istraživanje Rijeke , Opatije i Pule .

Bilo je tu malo i premišljanja, gde ćemo ići i kako iskoristiti njene (sestrine) slobodne dane kako bismo na što bolji način upoznale zapadni deo Istarskog primorja. Odluka je pala da prvi grad koji idemo da obiđemo bude Rijeka i

i tatinih priča, jer je tata baš ovde služio vojsku u vreme bivše Jugoslavije. Autobus je u rano jutro prolazio pored livada, maslinjaka, uvala i vrhova, i nakon sat i četrdeset minuta vožnje stigli smo u grad koji je već tad vrveo od ljudi na ulicama. Dočekala nas je kapućinska crkva Gospe Lurdske prelepe spoljašnosti, sa svojim raskošnim neogotičkim pročeljem koji je ukrašen mozaicima i kitnjastom kamenom dekoracijom, koja dominira trgom Žabica, zajedno sa manastirom i Riječkom nadbiskupijom koja se nalazi u neposrednoj blizini. Riječka katedrala koja se nalazi preko puta autobuske stanice za međugradske dolaske i polaske, iza velikih drvenih vrata skriva dugačak hodnik sa mermernim oltarom i lukovima čiji se vrhovi unutrašnjosti građevine prelivaju raznobojnim staklom, dok je u podnožju zgrade suvenirnica. Odlučile smo se da krenemo glavnom ulicom, pešačkom zonom, žilom kucavicom grada, slušajući Oliverove note u izvedbi uličnih pevača i svirača. Divimo se zgradi Radio Rijeke koja svojom beličastom bojom i arhitekturom dominira trgom Riječke rezolucije, okupana

žardinjerama, podignuta davne 1848. godine po projektu arhitekte Antonija

Desepija, kao Casino Patriottico, služeći

kao okupljalište građanske elite iz sre-

dine XIX veka. Od 1889. godine u zgradi

se nalazi Hrvatska biblioteka, središte

kulturnog, umetničkog i političkog života Riječana.

Nakon obilaska Rijeke odlučile smo da napravimo pun krug i da se vratimo u centar na jednu od stanica, kako bismo

uhvatile gradski autobus koji će nas odvesti do ušuškane Opatije, sakrivene u moru cvetnih ulica, kuća i zelenih aleja, koja kao da postoji zasebno od sveta, kao da nije deo gradske sredine. Kao da smo se otisnule daleko na ostrvo, gde je sav gradski žamor nekako utihnuo, a visoke zgrade i užurbni koraci zamenile kuće i hoteli, osetile smo se kao da smo na Italijanskoj rivijeri. Plavetnilo uvale u savršenom obliku polumeseca prati vas u stopu. Krivudave uzbrdice, pijaca sa morskim džidžabidžama, pletenim torbama, morskim peškirima, palme i bezbroj skrivenih uvalica uvučenih u male polušpilje, koje ugledate tek kada se priljubite uz ogradu vidikovca šetališta Lungomare koje je staro 105 godina i dugo 12 km, i prati liniju morske obale protežući se od Volovskog preko Opatije, Ičića i Ike do Lovrana, kako nam je rekao vozač gradskog autobusa, koji nam je ljubazno objasnio da je

Opatija pored elitnog turističkog centra dom škole za turizam i ugostiteljstvo, ali i prelepog šetališta i mirisa citrusa.

Drvene krošnje duž šetališta pružaju

hladovinu šetačima, dok su klupe načičkane na tačno odgovarajućem mestu za predahnuti i uživati u pogledu na bistro-plavu pučinu i kamenitu morsku

obalu. Na njima se možete odmoriti uz domaći morski specijalitet u obližnjim barovima sa gornje strane šetališta. Tu je i veliki broj parkova optočenih drvenastim biljkama i zelenim divovima, gde svaki cvet ima svoje mesto, gde nijedna travka ne viri iz svoje kolone. Park Angiolina je dom raznovrsnih biljnih vrsta iz Kine, Južne Amerike, Australije i Japana, koje je Iginije Scarpi zasadio ispred svoje vile. Od mnogobrojnih biljaka, ističe se japanska crvena kamelija, koja je biljna vrsta po kojoj je Opatija poznata. Na površini od 2,7 hektara zemlje, danas je tu zasađeno više od 150 različitih vrsta drveća i žbunova poput lovora, magnolija, palmi, borova, sekvoja, maslina i drugih od čijeg prizora imate osećaj da koračate šumom u tropima. Ovi parkovi osim hlada, mirisa i lepote (malo li je), pružaju dom muzejima, izložbenim prostorima letnje scene Opatije koja se koristi za mjuzikle, predstave, koncerte i takmičenja. U blizini parka, smestila se crkva Svetog Jakova, koju su podigli Benediktanci na početku XVI veka za svog opata. Opatiju kraj mora činili su manastir za opata i malena crkva svetog Jakova. Iako su pojedini delovi crkvice ostali netaknuti, ostali delovi strukture renovirani su u više navrata. U unutraš-

njosti crkve, čuva se i replika strukture „Pieta“, čuvenog hrvatskog vajara i arhitekte Ivana Meštrovića.

Park Svetog Jakova, ponosno nosi titulu „Najlepšeg hrvatskog parka“, i smešten je u središtu grada. Okružen je crkvom svetog Jakova, nekadašnjim manastirom, hotelima Imperial, Milenij i Kvarner, kao i umetničkim paviljonom Juraj Šporer. Park je podeljen na dva dela, u drugom delu parka se nalazi neobarokna fontana kružnog oblika sa izvajanim skulpturama grčkog boga Sunca - Helija i grčke boginje Meseca - Selene. Parkovska celina predstavlja i likovnu koloniju murala, naslikanih portreta svetski poznatih glumaca, u okruženju koje podseća na tropsku prašumu. Neverovatan spoj prirode, umetnosti i tišine, dok na kraju osliknog zida nailazimo na jedan slatki, ušuškan riblji restoran koji leži na vodi, a dolazak do njega prate barke i jato najrazličitijih ribica koje plove u prozirnoj teget vodi. Koračajući šetalištem, podno muzeja, primetile smo i dva spomenika koja imaju istorijskon i kulturno značenje za primorsku Istru. Jedan od njih se ogleda u spomeniku Djevojke sa galebom koja stoji na stenama, na hridi, i jedan je od najčešćih motiva ovdašnjih razglednica. Na steni,

pored šetališta Lungomare, zagledana u pučinu uspravnih leđa, stoji „Opatijska nimfa“, U ruci joj je galeb raširenih krila, spreman da poleti. Skulptura je postavljena 1956. godine i rad je akademskog vajara Zvonka Cara, a njena izrada trajala je oko godinu dana. Skulptura je posebno impresivna u noćnim satima kada biva osvetljena reflektorima, ali i kada Opatiju zahvati nevreme.

Tada se talasi razbijaju o obalu, voda preliva preko okolinih stena, a „Opatijska nimfa“ rađa se iz morske pene.

Madonna del Mare je spomenik koji je bio na mestu današnje „Djevojke sa galebom“, a koji je postavljen u čast grofa

Arthura Kesselstadta, koji je poginuo na moru nedaleko od obale. Za vreme

prolećne oluje 1951. godine, figura biva oštećena, a kasnije i odneta sa stene. Pozlaćena replika ove statue danas se nalazi pored crkve Svetog Jakova, dok se njen restaurirani original čuva u prostorijama koji u Vili Angiolini zauzima

Hrvatski muzej turizma. Umetnički paviljon „Juraj Matija Šporer“, predstavlja

beličastu građevinu okupanu zelenilom parka, koji je od nekadašnje poslasti-

čarnice koja je sačinjavala prednji deo, sagradilo deoničko društvo iz Beča „Qu-

arnero“ 1900. godine, dok je zadnji deo zgrade dograđen je za vreme italijanske

uprave 1930. godine, nakon čega postaje izložbeni paviljon. Krov paviljona je ravan, a ulaz natkriven polukružnim tremom sa stubovima. Ispred ulaza kružno je postavljeno trinaest kamenih oblika koji su delo vajara Ljube de Karine, a pavljon je domaćin mnogobrojnih izložbi. Opatija pored crkve svetog Jakova, poseduje i Župnu crkvu Navještanja Blažene Djevice Marije. Prepoznatljiva po svojoj zelenoj kupoli, ona se izdvaja među ostalim građevinama natkrivenim crvenim crepovima. Izgradnju

neoromantičke trobrodne crkve početkom XX veka započeli su Austrijanci po nalogu njihovog cara Franje Josipa

I. Prvi svetski rat prekinuo je radove, ali su petnaestak godina kasnije Italijani dovršili gradnju.

Opatija je dom starih, sakrivenih vila i hotela koji su danas preuređeni, ali koji su uprkos restauraciji održali taj starinski izgled, sa drvenim, rebrastim žaluzinama, bezbroj prozora, ravnim krovovima, dvorištima čije je lice okrenuto ka vodenom plavetnilu. Dok ko-

račate šetalištem, obavezno skrenite pogled kuda koračate, jer je projekat

Hrvatska ulica slavnih, pokrenuta 2005. godine, kako bi simbolično nagradila osobe koje su svojim sportskim, istorijskim, kulturnim ili umetničkim radom doprinele promociji Hrvatske u svetu, a deo pločnika šetališta uređen je po ugledu na američki Walk of Fame, na kojem imaju svoju zvezdu mnogi poznati umetnici, sportisti i važni ljudi. Mali detalj između mora i palmi.

Kada smo se već zahuktale i tako dobro organizovale (uglavnom zahvaljujući mojoj sestri koja je istražila sve pravce kretanja i organizovala tehnički deo razgledanja), nismo mogle da propustimo da posetimo Koloseum u Hrvatskoj, i vidimo prelepu arenu u Puli, to kameno zdanje koje datira još iz doba Rimljana, a i dalje snažno stoji, u svoj svojoj lepoti, sa nekoliko desetina kamenih prozora i tribinama amifiteatralnog oblika pod vedrim nebom. Arena u Puli je antički rimski amfiteatar sagrađen između stote i dvestote godine nove ere po nalogu rimskog cara Vespazijana u vreme dok je Pula bila regionalni centar rimske vlasti, zvana Pijetas Julija. U njemu su se održavale gladijatorske i viteške borbe, borbe s divljim zverima i druge predstave koje su bile najvažnija

društvena zbivanja u antičkom svetu. Izgrađen je izvan gradskih zidina nadomak grada, uz glavni put Via Flavija, koji iz Pule vodi u Akvileju i Rim, sa gledalištem i kapacitetom koji je mogao da primi do 25.000 gledalaca.

Danas, osim kao neverovatna i impozantna turistička atrakcija i jedna od glavnih tačaka grada, pulska Arena je jedan od najbolje očuvanih amfiteatara u svetu i treći po veličini, u kojem se održava Pula Film Festival, još od šezdesetih godina prošlog veka. Danas je dom muzičkih izvedbi, koncerata, ali i spektakla u vidu predstava i gladijatorkih borbi u čast prošlih vremena.

Energija grada je tog utorka bila izrazito mirna. To nas je nekako iznenadilo, i moram priznati začudilo. Hej, pa to je grad, sa univerzitetima, fabrikama, gde su svi ljudi i zašto su ulice prazne.

Zašto je ovako tiho? Bila su pitanja koja su nam se vrzmala po glavi dok smo obilazile Arenu, gradski park i sedele pod hladom drveća, optočenim malenim lampionima. Gradska luka je odu-

darala od svih koje smo da tada videle, jer je na sredini otvorenog mora ležao

težak i dugačak tanker sa velikim kontejnerima i teškim mašinama.

Obišle smo brojne gradske parkove, i uputile se stazom koja nam je pružila hladovinu, uzbrdo, ka delu grada sa lokalima i kafićima, ali i tu su nas zatekle prazne ulice i stolice. Misterija morske tišine na pulskim ulicama mi je otkrivena tek na dan mog polaska za Beograd, kada mi je gospodin Mile, vozač, otkrio da je tog dana bio praznik i da skoro ništa nije radilo, pa otuda pustoš i takav neočekivan mir u gradu, tokom radnog dana u radno vreme.

Nisam prošla i udanhula energiju svih tvojih gradova, ali ovim gradićima koje sam upoznala si me kupila u treptaju. Tvoj topli zagrljaj dobrodošlice, tvoji širom otvoreni šareni prozori, tvoja ljubopitljivost, tvoja istorija, tvoje kristalne vode i ulice bez ijednog papirića i ambalaže, osvojile su me toliko da sam poželela da ostanem da obitavam u tvom kamenitom koritu, zagledana u plavetnilo, njihanje barki uz muziku galebova bar još neko vreme. Grlim te prekrasna Istro.

Kolumna

Piše: Bratislava Terzić @bratislavaterzic Fotografija: Paul Klee – Barbarian Sacrifice; Wikimedia Commons (Solomon R. Guggenheim Museum, New York)

Odakle je došla i šta je navelo na prelazak usijane asfaltirane ceste možemo naslutiti zbog načina u kojem smjeru je krenula užurbano sa svojim crno bijelim cekerom na prugice. Kovitlajući brzo nogicama zaputila se u baštu, a u bašti na procvjetani krompir. Dugo je trajalo to njeno putovanje, dok je kroz travnate lavirinte uspaničeno hodala bojeći se mrava, paukova i bubašvaba, bez obzira na svoj oklop koji je čvrst bila je zabrinuta za sebe, ali od svoga cilja nije htjela odustajati. Sočno područje za Kesy.

Kesy je zlatica, i ja sam Kesy upoznala u svojoj bašti i dopustila joj da ostane koliko god želi slušajući njezinu priču. Slatka je Kesy. Kada je išla lavirintima nisam je opazila, jer je bila skrivena i imala svoju taktiku kako bezbijedno da dođe do bašte. Sada znam gdje je žurila taj dan kada je nebezbijedno prošla kroz sve lavirinte prelazeći mi preko puta kao kakva crna mačka, osim što zlatica ne donosi ni sreću ni nesreću, već ide za svojim ciljem.

Njeni ciljevi su različiti, a jedan od vrlo važnih jeste kako zadovoljiti svoje potrebe za grickanjem listova krompira. Kesy kaže da njena vrsta provodi zimu ispod zemlje, a trenuci njihovih festivala su odlasci na vršice krompirovih cimina. Tako da se i ona odvažila i ovaj put krenula sama na svoje putovanje. Dosta joj je bilo da ikome govori gdje

će i šta će, uopšte nije obavijestila svoje stariješine da odlazi i bila je sretna s tom odlukom. Ostavila je poruku da je sve s njom ok da se ne brinu i to je to.

Zimi kada su pod zemljom njima prijete opasne bakterije beauveria bassiana i pitanje je samo da li će i dočekati narednu godinu, ovu zimu je imala sreću i preživjela, a mnoge njene prijateljice i rođakinje nisu. Ostale su željne krompirovih listića. Zašto?

Kesy odgovara i sebi i meni i njima: „Ne kažem da su stariješine naših plemena krive za njihovo stradanje od beauveria bassiane, dobro znam da smo joj svi izloženi, ali prethodne godine na festivalima su slušale stariješine i ako bi oni rekli pohodimo ove godine tu i tu baštu

svi bi išli sa plemenom. Bilo bi zabavno ići sa svojima, ali šta kada se dođe do krompira, na primjer dođe nas preko

100.000 zlatica i dok se sve popnemo na krompirove cimine, dok nađemo smještaj i počnemo puniti naše crnobijele cekerčiće na prugice obrstimo ih za tri dana, i još do sedmog dana čeka se neko čudo da ponovo narastu listovi, cekeri nisu napunjeni, crijeva kvrče od gladi, a dok se ponovo okupimo i krenemo na nove pohode krompirovih listića dolazi jesen i to znači naš povratak u podzemni svijet, što nije zabavno. Oh, ne to nije nikako zabavno. To je tužno. Dosta je više, govorila sam sebi spavajući na četvrtom spratu cimine krompira na kilometar udaljene bašte od ove znajući da će ta bašta koju smo pohodili biti obršćena za 1 dan. Baštice su ove godine jako kvadraturno malešne. Iznenađena sam i ne znam šta smo propustili, jer prije nekoliko godina su krtice izviještavale redovno šta se de-

šava van podzemnog svijeta, ali i one su se nešto uljenile, nema više ni od njih tačnih podataka ni savjeta. Kao da smo svi prepušteni sebi samima. Pa ok. To barem nije problem za mene. I tako sam se ja iskrala i svakakvi zvuci po noći su me isprepadali i išla sam nekoliko dana i nekoliko noćiju, prespavala sam na jednom mekanom listiću koji podsjeća na pliš, a moja jastučnica u podzemnom svijetu i ružičasta i plišana, ja bih samo čvrsto stegnula rukom svoje remenčiće od cekera i krenula naprijed hrabro, ponekad žmireći kada bi skakavac neki prošao pored mene sa svojim koščatim čudovišnim tijelom. Krenula sam naprijed od prethodnih unazadaka. I evo me ne žalim se, sama samcata zlatica u bašti i sav krompir je moj. Trebale bi mi godine i godine da ga obrstim. Ako se vratim u podzemlje živa i zdrava neće mi biti žao da nastradam od beauverice. Ma ja sam tako sretna sada što se nisam povinovala ni našem

starješini, doduše zabrinuta sam hoće li me i primiti natrag. Ma i da me ne prime smislit ću nešto. Iako bih ih poželjela, sada još uvijek nisam, a i da im pošaljem neku poruku svi bi došli i obrstili moj krompir. Škrta sam sada malo.

To nije baš poželjna osobina, ali i ljuta sam, zašto bih ja sada morala govoriti hajdete ovamo sa mnom. Kada odluče neka svako krene na svoju pustolovinu. Ne kažem da ne bih opet prešla kilometar ukoliko bi se neka moja rođaka prenemagala od gladi. Otišla bih bez razmišljana i odnijela joj pun cekerčić, ali da bih ostala nema šanse, ne bih ni nju povela, radije bih joj svaki drugi dan donosila po pune cekerčiće, ali rekla bih pustite me na miru. Iako će ove godine biti manji izbor, nekada livade kojih se ja sjećam kao mlađašna zlatica su bile prekrivene krompirom, to je bilo obilje i tada smo svi imali jesti krompirovih listića do kasne jeseni, sve dok se ne

izrovi krompir, a sada samo trava, duga cvjetna trava i vjetar minulih krompira. U jednom navratu sada se sjetih da su krtice samo spomenule kroz bezazleni razgovor našem starješini; držite se kriza je u svijetu, finansijski problemi na zemlji i moguće da će biti jako malo usjeva ove godine. Nismo to shvatili ozbiljno. A kako su se te bašte krompira pretvorile u visoku travu, izgleda da smo trebali održati sastanak i razmotriti situaciju. Ovako smo se opustili, nema krompira ni ljudima ni zlaticama, barem ne u izobilju. Meni ima, meni je pala kašika u med, ali ne pada kašika u med sama od sebe za to se moramo potruditi. Otišla sam od svojih ne kažem da ja njih ne volim, ali želim da se malo opustim na ovom povjetarcu dok mi miris krompirovog cvijeta daje osjećaje da vrijedi što sam živa barem ovo ljeto.”