Plezir magazine #104

Umesto uobičajenih poziva da se udružimo, povežemo i međusobno podržimo, što je svakako stav koji zagovaramo tokom cele godine, pripremili smo vam ovog marta jedan broj koji upravo te vrednosti sprovodi u praksi i koji je omaž ženama koje su oko nas, ali i onima zahvaljujući kojima smo ovde i sa pravima koja danas uživamo. Ovaj broj je i omaž ženskom prijateljstvu koje nadilazi čak i smrt, poetskim slikama koje slave porodice, kao i udruženjima, organizacijama i radionicama koje su usmerene na pomoć i podršku ženama. Ugostili smo umetnice, književnice, aktivistkinje, žene koje rade u IT industriji, one koje nas svojim postupcima i hrabrošću da pomeraju granice i menjaju pravila motivišu da rastemo; pozvali smo ih kako bi nam svojim pričama i iskustvima obojile i ovaj mart i naš martovski broj.

Teodora Kovrlija, Plezir magazin

redakcija PleziR

Marko Vajović

Milena Goševski

Andrijana Kovrlija

Teodora Kovrlija

Nina Simonović Bojana Đuričić

Nataša Bućić

Vesna Belušević

Verica Nemet

Jelena Gvozden

Ana Perović

Nikolina Gavrilov

Sara Savčić

Nevena Pajić Ljiljana Kostić

Zvjezdana Gvozdenović

Merima Aranitović

Vladislava Milovanović

Bojana Fužinato

Anđela Gažević

Marija Kosić

Devojka sa naslovnice Milena Kovačević

Ispričaj nam nešto o sebi?

Ja sam Milena. Završila sam pozorišnu produkciju na Fakultetu dramskih umetnosti, a trenutno se bavim PR-om.

Džez balet koji treniram od detinjstva i muzika me najviše pokreću i inspirišu.

Raduju me pozorišne predstave, filmovi i nova poezija koju otkrivam. Volela bih da ideje za pravljenje nakita konačno stavim na papir i počnem sa realizacijom (smeh)

Omiljeni dnevni plezir?

Ranojutarnje đuskanje uz kafu i otkrivanje nove muzike.

Šta radiš kada ne radiš ništa?

Uh, ovo pitanje me uvek zamisli (smeh)

Biram da to budu šetnje u prirodi ili otkrivanje nekih novih lokacija u gradu.

Preporuka za slušanje, gledanje, čitanje?

Za slušanje: Akua Naru - Poetry: How Does It Feel Now?

Za gledanje: Domaći, emotivni road movie ,,Neposlušni’’, rediteljke Mine Đukić.

Za čitanje: ,,Nepodnošljiva lakoća postojanja’’, Milan Kundera.

Buket: Mala prodavnica cveća

Foto: Milena Goševski

U ovomesečnom, martovskom špartanju izdvojile smo

nekoliko zanimljivih preporuka koje će vas na najbolji

način uvesti u temu i priče iz ovog broja.

Pripremile:

Teodora Kovrlija

@teodora_kovrlija

Andrijana Kovrlija

@andrkovr

Jutjub kanal

Moli Burk

Prva preporuka ovomesečnog špartanja je Jutjub kanal Moli Burk. Koncept njenog kanala je pokazati kako izgleda normalan, običan život jedne mlade žene koja je između ostalog slepa. Uz klasičan, zabavan sadržaj koji je uobi-

čajen za ovakav tip kanala i kreatora na Jutjubu i mrežama, Moli nudi i dosta edukativnog sadržaja za sve one koji bi želeli da bolje razumeju izazove sa kojima se ljudi sa oštećenim vidom oko nas suočavaju, kao i da dobiju odgovore na mnoga pitanja koja često zanimaju one koji nemaju oštećen vid. Da li biti slep znači ne videti ama baš ništa? Kako zamišljaju boje? Kako izgledaju

njihovi snovi? Kako slepa žena zna da je dobila menstruaciju? Šta je „u redu” reći nekome ko je slep a šta može zvučati pogrešno iako bez loše namere, kako pomoći slepoj osobi na ulici (hint: nikako kao Ameli Pulen!)... Moli se još od rane adolescencije bavi borbom za prava i vidljivost ove, ali i drugih grupa ljudi sa, bilo vidljivim ili nevidljivim disabilitetom, kroz pomenuti edukativan sadržaj koji objavljuje na svom Jutjub kanalu i drugim društvenim mrežama preispitujući stereotipe koje opšta populacija često ima prema njima i veoma glasno zagovara postavljanje pitanja kao najbolji način upravo za uklanjanje stereotipa. Upravo je to ono što mi se najviše dopada u njenom pristupu - ni jedno pitanje postavljeno iz pozicije autentične zainteresovanosti i želje da saznamo neće napraviti neprijatnu situaciju kao neinformisane pretpostavke.

Eat with Afia

Doktorantkinja epidemiologije na svom blogu, Instagram, Tik Tok nalogu i Jutjub kanalu deli recepte za tradicionalna ali plant-based jela iz Zapadne Afrike. Afia je pokrenula blog The Canadian African pre pet godina kada je postala vegan. Kada je počinjala da se hrani veganski imala je mnogo pitanja o prehrani, posebno o tome kako uskladiti svoju kulturu i živeti zdravim i održivim životnim stilom. Kako je pronalazila odgovore na ta pitanja, odlučila je da svoja saznanja objavi na blogu kako bi inspirisala druge ljude i pokazala im da je moguće živeti etički, hraniti se plant-based, a pritom ne izgubiti svoj kulturni identitet. Na njenom blogu možete pronaći ukusne recepte koji su jednostavni, pristupačni i koji odaju počast njenim ganskim korenima.

Jutjub kanal

Mama Doctor Jones

Danielle Jones aka Mama Doctor Jones je specijalistkinja za ginekologiju i akušerstvo a pored toga je i veoma vešta u prezentovanju naučnih činjenica i zanimljivosti na prijemčiv, zabavan i neretko duhovit način. Kako i sama kaže u mnogim svojim Jutjub videima, iako 50% ljudi na svetu ima vaginu, gotovo na dnevnom nivou se susrećemo sa mnogim pitanjima u vezi ovog organa, nerazumevanjem i neznanjem šta se smatra uobičajenim, koji su znaci na koje bi trebalo da obratimo pažnju jer se o tome retko govori, piše i diskutuje. Pored edukativnog sadržaja u kom najčešće odgovara na razna pitanja vezana za zdravlje, često na Jutjub kanalu Danielle objavljuje videe u kojima komentariše i reaguje na popularne sadržaje sa društvenih mreža, izazove sa TikTok-a, snimke iz „medicinskih” serija i filmova, komentarišući njihovu autentičnost ili pružajući dodatna objašnjenja.

Instagram profil komičarke

Hejli Mori

Na Instagram profilu ove komičarke možete ispratiti različite duhovite skečeve koji se između ostalog bave temama poznatim svim ženama, odnosno delu populacije koji poseduje ženske polne/reproduktivne organe. Najčešće upravo oponašajući različite delove tela kao kada bi oni svaki za sebe imao svoju volju i glas, stavlja akcenat na različite izazove i situacije sa kojima se susrećemo a o kojima se inače retko govori. Sadržaj ovog tipa doprinosi detabuizaciji tema koje predstavljaju tako veliki deo života 50% svetske populacije, približavajući kroz humor kako one koji se sa time susreću, tako i sa pripadnicima onih drugih 50%. Pored tema vezanih za ženske polne/reproduktivne organe, na sličan način, oponašajući pojedinačno delove tela bavi se i drugim temama sa kojima se mnogi mogu poistovetiti a o kojima se takođe ređe razgovara. Ovako napisano, verovatno zvuči dosta čudno, ali kada budete videli makar i jedan Hayley-in reels shvatićete moju muku u pokušaju da opišem o čemu se tu zapravo radi. :D

Podkast epizoda sa dizajnerkom

Ejmi

Povni

Na Monocle sajtu možete poslušati odličnu epizodu podkasta sa dizajnerkom Amy Powney osnivačicom slow fashion brenda Mother of Pearl i protagonistkinjom aktuelnog modnog dokumentarca Fashion Reimagined. Film trenutno ima svoju festivalsku turneju, a značajan je pre svega zbog načina na koji se poznata modna dizajnerka i kolumnistkinja Voga bavi problemom održivosti. On ima za cilj da na jednostavan način, dokumentujući proces nastajanja jedne u potpunosti održive kolekcije, od polja do prodaje, pokaže svu složenost procesa, skrivenih zamki na putu ka održivosti i svih slojeva problema koji postoje u modernoj proizvodnji odeće.

Podkast Fort he Wild

Ostajemo na talasima internet radija pa vam u nastavku predlažem da u dnevnu rutinu uvrstite slušanje odličnog podkasta

For the Wild. Iza ovog podkasta je kolektiv koji predvode žene i sastavljen je od male grupe entuzijastičnih ljudi koji su otvoreni da uče i posvećeni su obnovi zemlje, društvenom pomirenju, pripovedanju priča i edukaciji. Osim već pomenutog podkasta koji je pobrao moje simpatije, predlažem vam da pročešljate i arhivu sajta na kome možete pronaći dosta korisnog i interesantnog sadržaja.

Profil spisateljice i pesnikinje Sofi Strand

Sophie Strand je pesnikinja fokusirana na ekologiju i spiritualnost. Otkrila sam je sasvim slučajno, zahvaljujući preporuci za njenu prvu knjigu ekofeminističkih eseja The Flowering Wand: Rewilding the Sacred Masculine koja se odmah našla na mojoj listi želja za pročitati ove godine. Autorka redovno objavljuje svoje tekstove i poeziju onlajn, i mnoge od njih možete besplatno pročitati, a ove godine na leto se očekuje objavljivanje novele The Madonna Secret, inspirisane autorkinim razmišljanjima o životu sa hroničnom bolešću.

Za kraj ovomesečnog špartanja ostavljam vam link do epizode Emily Atack, a ujedno i preporuke još jednog zanimljivog podkasta – podkasta Happy Place. Čućete kako seksualno uznemiravanje - kako na mreži tako i u stvarnom životu utiče na osjećaj vrednosti neke osobe. To je jedno od mnogih pitanja koja glumica i komičarka Emili Atak postavlja sebi i drugima u svom novom dokumentarnom filmu Emily Atack: Asking for It?, dok se bori za promenu zakona o cyberflashingu u parlamentu. Glumica je film snimila nakon što je dobila hiljade agresivnih, seksualno uznemiravajućih poruka putem društvenih mreža.

Podkast epizoda sa glumicom

Emili Atak

BLAGI PRIPOVEDAČ

Olga Tokarčuk

ITALIJOM IZVAN

UTABANIH PUTEVA

Dominik Fernandez

DOGAĐAJ

Ani Erno

STRANKINJA

Klaudija Durastanti

CRVENA KUĆA

NA OSTRVU

Andrea Li

ZLATNI PAVILJON

Jukio Mišima

Tekst i fotografije: Marija Kosić @dobre_brlje

• Buvljake o kojima pišem zovem okolobeogradskim, ne zato što je Beograd centar svih. Beograd je samo moja polazna tačka, pa i Najlon pijacu u Novom Sadu, voljeni zagrebački Hrelić ili podgorički buvljak, na koji nikako da stignem, sebično i neprimereno ponekad nazovem okolobeogradskim buvljacima.

• Pišem vam o buvljacima. Međutim, ako pogledamo definicije, često zapravo govorim o zelenim pijacama, koje iznad svega snabdevaju i hrane veliki broj ljudi. No, među pijačnim tezgama i rashladnim vitrinama, na kaldrmisanim podnim aranžmanima nude čitava sazvežđa malih predmeta, kako ih je Leonid Šejka nazivao. A mogli bismo da kažemo i da na ovim pijacama odoleva blistava sekcija, koju od milošte zovem „đubre“, sa kojom se sudarite kao sa prošlošću, nečijim izgubljenim detinjstvom ili zemljom koja ne postoji.

Gde?

Cvetkova pijaca (od milošte Cvetko) nalazi se u Bulevaru kralja Aleksandra, na broju 293, južno od zvezdarskog brda, na najistočnijem delu ranijeg vračarskog područja. Ako šetate od Trga Nikole Pašića bulevarom, Cvetko vas čeka nakon otprilike četiri kilometra mimohoda sa ljudima i izlozima, no možete sesti na buseve 46, 55, 79 ili tramvaje 5 i 7 i izaći na stanici Pijaca Zvezdara.

Od kada?

Pijaca kakvu danas znamo izgrađena je pre Drugog svetskog rata. Kada je 1948. nacionalizovana sva imovina beogradskog preduzetnika Cvetka Jovanovića, promenila je ime u Pijaca Zvezdara. Njegova zadužbina dodeljena je Ministarstvu prosvete, a kafana Vračarsko polje (čuvena Cvetkova mehana) preimenovana je u Kafana Smederevo. Iako čitav kraj svi zovu „Кod Cvetka“, nijedna ulica više po njemu ne nosi ime, a na broju Bulevar kralja Aleksandra 356, iza neprimetne kapije, živi porodica ovog nekadašnjeg ugostitelja i zadužbinara.

Zanimljivo je da je Cvetko najpre prodavao semenke kod Pravnog fakulteta, ubrzo otvorio piljaru u istom kraju, a od novca koji je zaradio, uspeo je da kupi zemljište na Zvezdari. Napravio je han sa štalama za konje i volove, u koji su svraćali putnici koji su prolazili put Smedereva, a zatim i kafanu. U zgradi nekadašnje Cvetkove mehane, prekoputa današnje pijace, sada se nalaze kladionica i pekara. Na ranijem Cvetkovom imanju, koje se prostiralo sve do Doma zdravlja Zvezdara, uglavnom su porodične kuće i šupe u koje pijačni prodavci odlažu robu.

Pijaca Zvezdara nedavno je modernizovana, natkrivena i osvetljena, što u kišnim i večernjim satima olakšava kupovinu domaćeg sira, cveća, rakije i vina, povrća i voća iz smederevskog kraja, Grocke, Umčara, Boleča i Vinče. U sudaru sa nemilosrdnim modernim (rekla bih da je granica figura Orke koju u vazduhu vidite sa ulice) opstaje podni aranžman buvljak sekcije i sekcija preprodavaca hrane, kafe, duvana, čarapa, kozmetike i najboljeg kesten pirea iz Mađarske. Opstaju sazvežđa malih neneophodnosti poput

korena gaveza, mlade koprive, kese sveže izvađenih čičoka, zavežljaja lekovitog bilja, plastičnog cveća, čitave kućne biblioteke, prerasle stvari i odbačene dečje igračke.

Kada?

Cvetkova pijaca zvanično radi od 6 izjutra do 7 popodne, ali je radno vreme buvljačke sekcije drugačije i često nepredvidljivo. Zabava uglavnom bude gotova do 14h jer prodavci do tog vremena moraju da uskladište neprodatu robu u magacinske prostore pijace, kako je sutra, Jovo nanovo, ne bi dovlačili. Zato je najbolje planirati obilazak između 9 izjutra i podneva i birati sunčanije dane, bez oštrog zvezdarskog vetra, s obzirom da ovaj deo pijace nije natkriven. Prodavci od skoro plaćaju dažbinu za svoje parče poda pa se, unazad godinu dana, sirovi i prizemni gospodin Cvetko kultivisao u nalickanijeg vračarskog dasu. Činjenica da prodavci „moraju“ da ulože neke novce kako bi radili, od velikih haosa prosutih stvari na gomilu, napravila je manje haose. Ponekad čak možete videti robu za prodaju, sortiranu na improvizovanim stolovima. Buvljak sekcija na primer 2018. godine nije poznavala ove vremenske okvire ni granice pijace. Ljudi su prodavali na travi izvan, duž okolnih ulica, do tramvajskih i taksi stajališta. Zaostajalo je mnogo đubreta od ovog neposlušnog marketa na

otvorenom asfaltu pa su se ljudi iz kraja osokoljeni Komunalnom policijom dali na gašenje buvljaka. I „koronske“ 2020. godine deluje da je uspelo. Sada tek ponekad, osvane usamljena prostirka na travi izvan pijace, da li kao neizdrž, nemoć, propast ili bunt ovako uređenom sistemu. Koliko god da onoliko đubre i uništavanje travnjaka nije bilo razumno, gonjenje ljudi koji pokušavaju da obezbede parče hleba izgledalo je nemilosrdno. U sred komunalnih akcija, mogli ste da kupite stvar za 20 dinara pa se sad zamislite. U unutrašnjosti pijace je na jednom zidu oslikan Bambi, simbol prodavnice konditorskih proizvoda koja se tu davno zatvorila, prekrečen u plavo do vrata, taman da mu je glava iznad „vode“. Nekad imam utisak da sa istim naporom diše cela pijaca.

Glavni dan?

Ili zašto ja mislim da ponedeljak nije pravi dan za Cvetkovu pijacu?

Za razliku od blistavog kalenićkog ponedeljka, ovde je ponedeljkom ujednačeno mirno. Izgleda da je ovaj dan za odmor solidarno odabrao dobar deo prodavaca

zelene pijace, kao i većina zaposlenih na buvljaku. Čak i nekolicina okolnih manjih prodavnica ne radi ponedeljkom. Ponedeljak se čini glavnim danom za akcije Gradske čistoće, koje plato oko pijace održavaju urednim i čistim. Rekla bih da je vikendom ponuda buvljak sekcije najraznovrsnija.

Šta?

Ponuda je uglavnom tzv. kontejner „đubre“, lepotom slučajnosti pronađeno i iskopano ili otkupljeno iz kraja. Kako je obrt posetilaca manji, tako je i kruženje robe sporije pa isti predmeti često stanuju na pijaci nedeljama. Prva postava prodavaca je stalna sa, čini se, rezervisanim podnim mestima, ali naiđe tu i tamo poneki novajlija. Retko ko robu za prodaju dovlači iz inostranstva i retko ko, iako zapravo poseduje čitavo blago, smatra da prodaje antikvitete i nekakve dragocenosti. U skladu sa tim, cene su niske (uistinu, poslednjih godinu dana se oseti neznatan porast), da vam je neprijatno da se cenjkate. Češće iz ljubavi prema pronalasku, imate iskrenu potrebu da častite prodavca.

Kako je kontiš đubre nepregledno polje svakojakih iznenađenja, dešavalo se da na Cvetkovoj pijaci pronađem Jugokeramikine šolje, nove Borosane, ručno rađenu keramiku iz Konga, potpisan primerak Ale i bauke od strane Rastka Ćirića, pirotski ćilim, skandinavske Maguba klompe, maramu za nošenje bebe lokalnog brenda, pletene dečje stolice, poljske pozorišne lutke, ručno rađene cipele J.M. Weston francuske manufakture koja postoji od 1891. godine, ali se češće dešavalo i da ne pronađem ništa. Do pronalaska koječega ili ničega, stiže se istim putem. Pitanjem kako ste, je li vam danas hladno, šetanjem pogleda po prostirci sa ponudom, upijanjem boja i oblika, preispitivanjem opravdanosti kupovine. Jedino su putevi kojima predmeti stižu do Cvetka toliko različiti i daleki, eto mislite samo o putu tih francuskih cokula ili afričke vaze. Gde su one sve uopšte bile pre nego što su nama zapale za oko pa u ruke?

Ne dozvolite da vaš dolazak obeshrabri oskudnija ponuda. Vredi doći samo da ispratite završne poteze u pletenju vune-

nog džempera i kupite ga za smešne novce, častite se štrudlom sa makom ispred Maksija ili nabavite male vrećice lavande za osvežavanje ormara.

Kako?

Ako uživate u obilaženju buvljaka, onda već dobro znate sve one stare fore o ne preteranoj zainteresovanosti, obuzdavanju oduševljenosti kad uočite dugo željeni predmet, neophodnosti cenjkanja i premišljanja. Sad na trenutak zaboravite na sve to, pronalaske i kupovinu maknite iz primarnog fokusa. Predlažem da obilazak Cvetkove pijace bude samo deo vašeg izleta na Vračarsko polje. Neću vam reći da odigrate tiket u nekadašnjoj Cvetkovoj

mehani, ali ću vam reći da popijete kafu u Kafeu kod Milana, posetite mesaru sa najzavidnijom kolekcijom kasica prasica u gradu, natočite paradajz sok-čorbu na broju 321, zavirite u luksuznu Titovu vilu na Jadranu (uvek će biti bar jedne knjige o Titu), zalutate u dvorište nekadašnjeg tekstilnog giganta Kluza. Reći ću vam da se učlanite u udruženje građana „Bez stresa molim“ pa prošetate do Kubanske, želim da verujem, najmanje ulice na svetu. Neću vam reći ni da usporite, ni da se ubrzate. Pratite sopstveni tempo i dišite, na trenutak udahnite sa celom pijacom duboko i glavom tik izvan vode. Baš kao Bambi, bar dok ga celog ne prekreče.

Muzika

Intervju: Ljiljana Kostić @its_lia_green

Fotografije: prvatna arhiva

Logo: Jana Oršolić (@samonežnopremasebi)

U našem lepom Beogradu, na Dorćolu, u jednom interesantnom mestu sa još interesantnijim imenom - Košnica, događaju se neobične večeri. Naime, grupa žena se skupi, i na glas, uz pratnju muzike peva i pleše. Tih večeri, nebitno je odakle su ove žene došle, koliko godina imaju, čime se bave i da li imaju sluha. One OPUSTE glas i otpuste brige i zajedno plešu i pevaju.

(O)pusti glas je ime pomenutih radionica. Radionice su namenjene ženama sa i bez sluha, i napravljene da budu siguran prostor pun pesme, zagrljaja i podrške. Osim zabave i ljubavi, ovakav vid okupljanja ima i terapijsku komponentu. O tome smo razgovarali sa Marijom Jocić koja vodi muzičke ra -

dionice za odrasle u Košnici. Marija je naglasila da, pored radionica, na prvo mesto ipak stavlja da je ona jedna od dve matice u Košnici, kreativno - edukativnog centra za decu i odrasle na Dorćolu. Kako kaže, njih dve Mare, mame preduzetnice – MATICE, već dve sezone neguju i razvijaju ovaj centar.

Marija Jocić je muzička pedagoškinja i ima veliko iskustvo u vođenju alternativnih sastava i pristupa pevanju u kojima ne robujemo konvencionalnim pristupima. Ona daje šansu drugačijem pristupu i potpuno je zaljubljena u ideju da muzika treba da bude svima dostupna, ne samo u slušalačkom, već i u izvođačkom smislu.

Logo: Jana Oršolić koja i sama dolazi na radionicu, autorka je ispisa na fotkama kao i posebne nalepnice za „epic membership 2022” koja je hologramska

{O}PUSTI GLAS - MUZIČKA RADIONICA ZA

ŽENE - SA ILI BEZ SLUHA! AMATERSKO TE-

RAPEUTSKO PEVANJE U GLAS! SIGURAN

PROSTOR PUN PESME, ZAGRLJAJA I PODRŠKE. KAKO JE NASTALA IDEJA ZA OVAJ

KONCEPT?

Ideja je nastala spontano. Odnosno, moja Mara, matica iz Košnice mi je predložila da krenem sa radionicama za odrasle, ubrzo sam osmislila koncept, okupila ekipu za bend i krenula. Na nultu radionicu pozvale smo prijateljice kako bih uopšte videla da li taj koncept „radi” i da mi iskreno kažu šta im se sviđa - šta ne, šta da promenim, ali odmah posle toga već je bilo jasno da će to biti jedan sjajan projekat, koji se, naravno kako je vreme odmicalo menjao, razvijao..

KADA SU OTPOČELE RADIONICE I KOLIKO ČESTO SE ODRŽAVAJU?

Otpočele su prošlog marta, sada je tačno godinu dana kako se održavaju, a viđamo se dva puta mesečno. Nekada češće, a nekada ređe, dogovaramo se.

KOLIKO ŽENA PRISUSTVUJE NA JEDNOJ RADIONICI?

Na radionicama nas ima dvadesetak, već imam veliku listu stalnih članica (35 redovnih i preko 80 na listi čekanja), tako da je to neki optimalni broj, a maksimalno nas je bilo tridesetak, ali to je bio novogodišnji specijal na koji nam je došla ni manje ni više nego Konstrakta, pa smo ispunile celu Košnicu.

NA KOJI NAČIN BIRATE PESME?

Za to baš nemamo pravilo, imamo neku našu listu koja ima skoro 9 sati muzike (bez pauza). Devojke predlažu, ja kopam... Prosto, svaka od nas već zna šta bi to bilo dobro da otpevamo na radionici. Nekada se desi da baš imamo velika očekivanja od neke pesme, a ona ne ide. I obratno.

DA LI POSTOJI RAZLIKA U ATMOSFERI NA POČETKU I NA KRAJU RADIONICE?

U početku je postojala, kada se većina još uvek nije poznavala, pa sam ja tu stavljala akcenat na raspevavanje, neke dramske vežbe upoznavanja - predstav-

ljanja - povezivanja. Sada, kako se već dobro poznajemo, imamo „problem” da čim uđemo u Košnicu želimo da to sve odmah „gori” i da se odmah pevaju jake-brze pesme, pa ih ja u zadnje vreme vraćam nazad u krug i krećemo iz sedenja u njemu, iz laganije atmosfere i repertoara, pa kada pogasimo svetla i ostavimo samo disco svetlo, onda kreće „ono naše”! Mora tako da se radi, jer nije lako više od 3 sata biti u katarzičnoj atmosferi, bitno je doći do nje postepeno, kako se ne bi spržili. Svakako, kako smo zaista prošle nezaboravna iskustva i momente, očekivanja su ogromna. A svaki put bude drugačije, autentično.

DA LI NAM MOŽEŠ VIŠE REĆI O TERAPEUTSKOM PEVANJU?

Ja konkretno se ne bavim profesionalno terapeutskim pevanjem, ali sam naravno upoznata sa tim terminom i onim što pevanje može da donese pojedincu. Zato smo i u naš opis stavile „amatersko terapeutsko pevanje u glas”, jer postoje naravno školovani muzikoterapeuti, ali to su druge priče i metode, iako je cilj isti. Prilikom pevanja u mozgu se luče hormoni sreće, endorfin, seratonin, dopamin… ljudi koji pevaju zajed-

no se mnogo brže povežu, nešto slično plemenskom obredu, a čak se i pulsevi sinhronizuju, što je baš ludo! Pevanje pomaže kod anksioznosti, depresije, bilo kog perioda u kome vam je potreban protok energije, čišćenje, podrška i sigurnost. Takođe, ko ima problem sa štitnom žlezdom, kao ja, pevanjem najbolje pročisti sve te neizgovorene reči koje se godinama talože. Ono što je sigurno, posle naše radionice DANIMA nas drži euforija i osećaj koji smo zajedno podelile. Mi smo već neraskidivo sestrinstvo i ne radi se samo o pevanju, nego i povezivanju i sigurnosti da možemo da budemo ono što jesmo kada pevamo zajedno.

KOJA JE DO SADA BILA OMILJENA PESMA NA RADIONICAMA?

Hmmm, pa ima ih više. Ubeđene smo da pevamo „Personal Jesus” kao sa snimka ... i bolje.

ŠTA VAM JE NAJDRAŽE DA VIDITE KOD ŽENA NAKON JEDNE VEČERI PEVANJA U GLAS?

Osmeh, suze, zagrljaje, zahvalnost, sreću, tugu, ranjivost, hrabrost.

Brankica Katalina

Intervju: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

Fotografije: Brankica Katalina

PLEZIRr I TU AL

O osluškivanju sebe, bezuslovnoj ljubavi, zen budizmu, mindfulnesu, jogi i putovanjima koja nas transformišu razgovarala sam sa instruktorkom aštanga joge, fotografkinjom, putnicom i kreatorkom nakita koji slavi slobodu – Faystones, Brankicom Katalinom.

Buđenje s prvim zracima sunca uz jogu, doručak uz tihu muziku, ispijanje omiljenog čaja uvek u isto vreme, priprema zdravih obroka, čitanje u određenom delu stana, opuštanje uz filmsko veče ili utakmicu s društvom, topla kupka, sve su ovo rituali koji boje naše dane i čine da se osećamo sigurno i prijatno. U trenucima povećanog stresa i kriza psiholozi nam savetuju da ako već spoljašnji svet ne možemo kontrolisati, dobro je negovati svoje dnevne rutine i rituale koji dovode do toga da se dobro osećamo i izazivaju nam prijatna osećanja.

Kako započinješ dan?

Ja sam jutarnji tip definitivno.

Od malena sam se budila pre svih drugarica i nestrpljivo čekala da idemo sve zajedno napolje. Ovih dana budim se u pet i imam svoj mali ritual koji posle tuširanja uključuje vodu sa limunom i soda bikarbonom i posle napravim kapućino. Petnaestak minuta izdvojim za pisanje zahvalnosti i namera za taj dan. Nakon toga namestim sat (u zavisnosti koliko imam vremena) za Vipassana meditaciju. Uvek je u trajanju od najmanje 30 min. Posle ovoga se spremim i idem da odradim svoju Asana praksu koja uključuje Ashtanga yogu. Nakon toga sam spremna da radim sa ljudima. To je posle devet.

Na šta pomisliš kad čuješ reč plezir?

Kada čujem reč plezir asocira me na sadašnji trenutak i male stvari koje život čine. Ja sam davno došla u dodir sa Zen budizmom i konceptom mindfulnesa preko Plum village tradicije i učitelja Thich Nhat Hanh-a. Na retretu koji sam provela sa monasima najviše smo učeni kako da negujemo praksu

mindfulnesa kroz klasični oblik meditacije gde se sedi. Pored toga akcenat je bio i na hodajućoj meditaciji gde sva čula budu apsorbovana u svakom momentu kroz svaki korak koji se napravi.

To je bezuslovna ljubav koja se samo može naći u sadašnjem trenutku.

Na koji način brineš o svom zdravlju?

Kroz yogu učimo da postoje pet slojeva

„Nas“: Fizičko telo (Annamaya kosha), energetsko (Pranamaya kosha), telo mudrosti (Vijnanamaya kosha), mentalno telo (Manomaya kosha) i telo blaženstva (Anandamaya kosha). Uzimajući ovo u obzir ja se trudim da delam na zdravlju svih svojih slojeva. Za ovo mi je potrebna pomoć mnogih ljudi pa u svom „timu“ imam yoga učitelje, fitnes trenera, psihologa, prijatelje i po-

rodicu. Oni svi čine da stalno budem inspirisana i zdrava u telu i duši.

Na koji način se uzemljuješ?

Uzemljenje postižem kroz dah i meditaciju koja se zove AnaPanaSatti Mindfulness of breathing. Kada usmerimo pažnju na dah i osetimo svoje telo i srce možemo objektivno da vidimo kako se osećamo. Kada umirimo silne misli koje jure kroz naš um, možemo da napravimo prostor za našu kreativnost i glavnu svrhu.

Imaš li omiljeni dnevni ritual?

Vipassana (Insigh) praksa mi postaje definitivno omiljeni dnevni ritual. Ovo je među prvim stvarima koje radim svako jutro i poslednja stvar pre spavanja. Vipassana je toliko dragocena praksa i od srca je preporučujem svima. Učitelj je S.N. Goenka i osnivač Vipassana Meditatition centara širom sveta. Ovo učenje je takođe poznato kao Silent retreat.

Nakon 15 godina u korporativnom svetu, u kompaniji Telenor (od čega si pet godina provela u Oslu), dala si otkaz i otputovala u Indiju na 3 meseca.

Šta je prethodilo ovoj odluci i da li si se nekada zapitala da li je to bila dobra odluka?

Šta je prethodilo ovoj odluci?

(smeh) Rekla bih ceo život koji se gradio i razvijao od kada sam

bila mala. Ja verujem da kada ne živimo u skladu sa svojom prirodom i potencijalom, život krene da nam daje znake da smo spremni za promenu. Ako ne obratimo pažnju na te znakove onda kreću veće i veće lekcije buđenja da nam se dešavaju. Tako sam i ja dobila svoje lekcije i opomene pa sam po -

čela da budem senzitivnija na sve znakove pored puta. U Oslu sam počela da radim sa divnom

ženom koja je bila psiholog, neuropsihijatar i duhovnik. Kroz psihoanalizu, hipnozu i meditaciju sam osvestila da korporacija nije više okruženje koje može da mi pomogne da sebe izrazim u ovom svetu. Bilo je to predivno iskustvo i rast, znanje i razvoj koje sam u tim okolnostima dobila, ali došlo je vreme da se rastanemo. U tom trenutku sam se takođe intenzivno bavila fotografijom, Ashtanaga yogom i učila o di-

zajnu nakita i kristalima. Odlučila sam da dam otkaz i da se vratim kući koja mi je toliko nedostajala.

Šta se u tvom životu promenilo odlaskom u Indiju?

Indija je magična na toliko spontan i njoj svojstven način. Ona je dom sva-

kome i prihvata sve. To je moj najveći utisak. To želim i ja da budem. Neko ko

je sposoban da kroz ljubav i saosećajnost prihvati sve ljude i sva bića i omogući da se svi osećaju sigurno i voljeno, kao što se ja osećam kada sam u Indiji.

Nakon Indije usledila su tri meseca na Baliju tokom kojih si praktikovala jogu. Kakvo iskustvo nosiš sa Balija i kako bi uporedila ta dva jogistička putovanja?

Da li je to Bali ili Indija, Nepal ili Boom Festival, ja uvek putujem kao yogi u potrazi za novim iskustvima i tehnikama koje mogu da budu pomoć na mom putu. Trudim se da ne putujem više samo zarad bežanja na nešto što mi se više radi ili što mi se više sviđa od svakodnevnice u kojoj sam. Putujem da naučim nešto novo, sretnem učitelje koji nisu blizu, upoznam kulture koje će me inspirisati da kreiram i sebe ispoljim u ovom svetu.

Bali ili ostrvo Bogova je baš to, mesto gde si u balansu, gde postoji samo sadašnji momenat i gde je Sanga (community) najviša institucija a ne pojedinac. Planiram krajem godine da odem na mesec dana. Jako mi nedostaje.

Danas držiš privatne časove i organizuješ radionice Ashtanga vinjasa

joge. Kako bi opisala ovaj tip joge i koji su razlozi zašto si se za nju opredelila?

Ja sam u duhovni svet ušla kroz meditaciju i Zen budizam. U nekom momentu sam shvatila da mi teretana i energija u njoj ne odgovara i rešila sam da probam

yogu. Kao i svako ko nikada nije probao Yoga Asanu (pokret), bila sam zbunjena sa silnim pravcima i tipovima koji su zastupljeni. Odlučila sam da u teretani odem i isprobam svaku jer je od ponedeljka do petka svako popodne bila neka koja je nosila drugačiji naziv (Hatha, Vinyasa Flow, Yin, …Ashtanga). Došao je petak i ušla sam u salu. Učitelj je pitao da li je nekome prvi put da radi Ashtangu. Kako niko se nije javio, nisam ni ja. Krenuo je vođeni čas gde su svi ustali i bili na početku svoje prostirke, ruke su bile u molitvi ispred srca i svi su počeli da ponavljaju za učiteljem mantru koja simboliše početak časa i zahvalnost za sve učitelje koji su omogućili ovoj praksi da opstane i istraje. Istog momenta sam bila „navučena“. Bili smo kao jedno telo koje se pokreće, diše i živi. Osetila sam takav mir i ljubav. To je bilo to.

Ashtanga yoga je praksa koja se radi 6 puta nedeljno, zahteva upornost, predanost, istrajnost. Za uzvrat nudi prosvetljenje koristeći telo da dođe do svih slojeva našeg bića. Menja nas iz korena. Ubrzo posle toga sam dala otkaz i preselila se nazad u Srbiju.

Kako nam joga može pomoći u tome da živimo srećnije, zdravije i ispunjenije živote?

Yoga je duhovna praksa. Nije fizička. Tako joj se treba i obratiti i shvatiti je. Yoga nije samo za fleksibilne ili jake ljude, ili mršave ili visoke ili duboko spiritualne. Yoga je zaista za svakoga i omogućava da osvestimo naše telo, da prihvatimo naše emocije i da se izdignemo i pustimo krila. Yoga će svakoga izazvati da krene da se menja i da ostavi stare nepotrebne navike. Ona će omogućiti podršku da se promena desi. Treba joj verovati. Zdravlje, sreća i ispunjeniji život je samo posledica istrajnosti kroz yogu.

Prilikom boravka u Indiji imala si priliku da se upoznaš sa kristalima iz čega je nastao tvoj brend Faystones. Ispri-

čaj nam kako si došla na ideju da pokreneš svoj brend i šta ti je iskustvo na izgradnji vlastitog biznisa donelo?

Od kada znam za sebe volim nakit. Ne mogu čak ni da kažem koji tip ili stil najviše volim. Volim sve! I zlato i srebro, kristale, kožu, od boho do gotičkog stila.. Dok sam bila u Indiji, tačnije na Goi, upoznala sam ljude koji žive kao nomadi i stalno se kreću ili nemaju jedan dom. Oni kažu svet je njihov dom.

Kroz druženje sa njima sam naučila neke tehnike i oni su mi pomogli da se povežem sa ljudima koji prodaju kamenje i repromaterijal. Takođe, mamina dobra prijateljica koja deli moju strast ka nakitu me je u svojoj radionici dosta naučila o tom zanatu.

dem to vreme učeći od naslednika loze Ashtaga yoge, Sharath Jois. Tu sam radila na usavršavanju svoje prakse i provela divno vreme sa drugim yogijima koji su došli iz celog sveta. Poslednji dan u sali je bio 31. decembar, a moj let za Kathmandu je bio tačno za Novu godinu. Prvog januara sam sletela i odmah otišla u Dhamma ashram gde je počeo Vipassana retreat. Izašla sam 12. januara. Najpotentnije duhovno iskustvo koje sam ikada imala. Ostala sam još dve nedelje da obiđem regiju i sumiram utiske.

Koje su to aktivnosti koje nisu u korelaciji s tvojim poslom, ali za koje ćeš uvek naći vremena jer ti donose radost?

Volim Jazz koncerte, izložbe, svirke. Baš sada se spremam za Beogradski festival igre.

Nedavno si na svom Instagramu delila

priče iz Nepala, iz Katmandua. Kako si doživela ovo putovanje i kakve utiske nosiš sa sobom?

Kako je korona prošla, odlučila sam prošle godine da odem dva meseca u Mysore, rodni grad Ashtange i prove-

Kome se obraćaš kad nisi sva svoja?

Mom najboljem prijatelju, bratu. On uvek ima najbolji način da me „razdrma“ i podari nov način gledanja na stvari. Njegove tehnike će ostati tajna. (smeh)

Na koji način se usklađuješ sa ciklusima prirode?

Kroz meditaciju uvek.

Prijavite se za majsku radionicu The Blooming Of a Lotus!

Preporuči nam dobru knjigu/film/seriju/podkast/blog.

Knjige: Creative act, Rick Rubin, The Journey Home, Radhanath Swami, Old Path White Clouds, Thich Nhat Hanh.

Podcasti: Broken Reckord , The Rich Roll, The Way Out Is In.

Podeli sa nama jedan svoj san kome ćeš u ovoj godini dati krila?

Početkom godine sam osetila da je vreme za jedan ultimativni, životni cilj. Bavila sam se mesecima radom na njegovom otkrivanju i tokom jedne meditacije došao mi je u svest. Moj san ili životni cilj je da budem biće ljubavi koje će svojim prisustvom i bivanjem nuditi bezuslovnu ljubav i biti spremno u sadašnjem momentu da primi ljubav.

Tekst: Vesna Belušević

Većinu stanovništva u Japanu čine žene. Ima ih preko šezdeset pet miliona, a njihov prosečan životni vek je nešto više od osamdeset osam godina. Sa dugim i bogatijim životom se promenio način života žena u Japanu.

Tradicionalno, Japanke su bile orijentisane na odgajanje dece, održavanje kuće i brigu o muževima. Do početka ovog veka tipična Japanka je radila nekoliko godina pre braka, uglavnom lošije plaćene poslove, posle udaje i rođenja dece prestaje sa radom, a kad deca krenu u školu obično je radila svega tri do četiri sata tri puta nedeljno, poslove nevezane sa svojom profesijom, kako bi joj ostalo vremena za održavanje kuće i porodice.

S obzirom da je pad nataliteta u Japanu veoma povećan u poslednjih nekoliko

decenija, a japansko stanovništvo sve starije, neizbežno je da se žene integrišu u radnu snagu u zemlji. Moderne

Japanke su često u dilemi da li žele da izgrade karijeru dok istovremeno od-

gajaju decu, što je veoma zahtevno u

Japanu jer se radi duže i napornije nego

bilo gde u razvijenim zemljama. Iako

mnogi u Japanu pozivaju na rodnu rav-

nopravnost, tradicionalno rodne uloge i muško favorizovanje su i dalje duboko ukorenjeni u japanskom društvu.

Koncept JAMATO NADEŠIKO označava tradicionalan ideal japanskih žena: skromna, lepa, elegantna, posvećena dobrobiti svoje porodice i duboko verna svom suprugu. Žena mora da bude pametna i promućurna, ali poslušna, zavisna i vezana za kuću. Iako je tradicionalna uloga primarno dobre supruge i majke pojam koji potiče iz prošlosti, na isti način se i dalje idealna ženskost prikazuje u modernom Japanu.

Mnoge žene, pogotovo u ruralnim delovima i dalje osećaju velik društveni pritisak da izaberu brak i majčinstvo pre posla i karijere. Od muškaraca se očekuje da se usredsrede na svoju karijeru i da finansijski obezbede porodicu. Mnoge žene su žrtvovale svoj profesionalni razvoj i karijeru kako bi se fokusirale na podizanje dece i brigu o kući i porodici i na taj način bile finansijski potpuno oslonjene na muževe. Žene su dugo vremena ispunjavale konzervativna društvena očekivanja i odustajale od svog profesionalnog napredovanja.

Moderne žene u Japanu, za razliku od prethodnih generacija imaju više slobode, imaju odličan pristup obrazovanju i bolje mogućnosti za zapošljavanje, međutim društvene promene su veoma spore i potpuna ravnopravnost, ni blizu, nije postignuta. U medijima se sve više i sve češće govori o rodnim pitanjima, sve više naučnika i aktivista se bavi feminizmom, tako da koncept rodne ravnopravnosti postaje sve vidljiviji.

Pored porodičnog i poslovnog života, žene se suočavaju sa seksizmom koji je veoma naglašen u Japanu. Žene se

često posmatraju samo kao predmet žudnje i incidenti uhođenja, raznih neprijatnosti i seksualnog maltretiranja i uznemiravanja su veoma česti. Zbog takozvane „kulture srama” mnogi slučajevi nisu prijavljeni i počinioci najčešće prolaze nekažnjeno. U mnogim japanskim vozovima postoje vagoni samo za žene kako bi mogle da putuju

bezbedno, pogotovo za vreme velikih

gužvi kad se ide na i sa posla, a kad seksualni predatori koriste zbijenost po vozovima za ispunjenje svojih perverznih naklonosti.

S obzirom na sve izazove s kojima se japanska ekonomija suočava i na opštu zabrinjavajaću situaciju, političari su poslednjih godina priznali potrebu za društvenim sistemom gde će žene naći svoja ravnopravna mesta i gde mogu da maksimalno iskoriste svoje pune potencijale.

Uprkos visokom obrazovnom nivou među ženskom populacijom u 21. veku karijera žene se i dalje prekida na duži period posle rođenja prvog deteta. Nakon godina čuvanja dece, žene teško mogu da dobiju dobre poslove, već im se nuđene poslovi koji su daleko manje plaćeni za koje nije potrebna stručna sprema koju imaju. Nesretno nastradali bivši premijer, Šinzo Abe, je uveo novu ideju takozvanu „ženekonomiju” koja je imala za cilj da podrži integraciju žena u radnu snagu, da im olakša dostupnost ustanovama za brigu o deci, da dobiju beneficije kako bi uskladile poslovni i porodičan život. Uprkos rastućoj zaposlenosti žena poslednjih godina, broj žena na rukovodećim pozicijama ili među političarima je relativno nizak.

Japan je daleko iza razvijenih zemalja kad se govori o rodnoj ravnopravnosti. Sudeći po Svetkom ekonomskom forumu, od 160 zemalja, Japan se nalazi na nezavidnom 120. mestu. Žene zarađuju svega 44% od onoga što muškarci zarađuju i imaju veoma malo ovlašćenja u donošenju odluka u biznisu ili politici. Napredak u oblasti rodne ravnopravnosti i dalje je u velikoj meri samo u medijima, ali minimalno je implementirano u praksi.

Omogućavanje celom stanovništvu da ostvari svoj puni potencijal u rodno ravnopravnom društvu može biti od ogromne koristi za ekonomiju Japana i za celokupno društvo, naročito sada, kada se Japan suočava sa izazovima demografskih, ekonomskih, tehnoloških i geopolitičkih promena. Žene su same počele da se organizuju i takozvana „Inicijativa japanskog ženskog liderstva” ohrabruje Japanke da se bore za liderske pozicije i učestvuju u inovacijama i donošenju odluka. Ova inicijativa je započela sa radom u Bostonu 2006. godine pod rukovodstvom Acuko TokoFiš, a sam program omogućava da žene prođu četvoronedeljnu obuku tokom koje razvijaju akcione planove

za stvaranje društvenih promena nakon povratka u Japan. Isto tako, održavaju javne forume u Japanu kako bi što više žena bilo u mogućnosti da sazna o novim idejama, smernicama i konkretnim planovima za poboljšanje uslova rada i prihvatanja ravnopravnosti.

Unapređenje ženskih prava u Japanu će biti težak i dug proces, ali je izvesno da će Japan morati da da prioritet promenama i prava ženama na radnom mestu. Iako veoma sporo, japanska vlada preduzima korake ka transformaciji nacije u pravednije društvo. Japanska vlada teži stvaranju društva u kome „sve žene sijaju”, što je slogan koji se može protumačiti ironično, jer su žene oduvek bile u senci muškaraca.

Murasaki Šikibu, poznata dvorska dama iz perioda Heijan, sa samog početka jedanaestog veka, napisala je, po mnogima prvi roman ikad napisan, „Priču o Genđiju” u kom spominje i diskriminaciju prema ženama. Njoj je otac često sa teškim uzdahom govorio: „Da si samo dečak”!

Vreme je za Japan da izađe iz stega prošlosti kad se govori o rodnoj ravnopravnosti.

Piše: Zvjezdana Gvozdenović @stella_iron

Fotografije: Wikimedia Commons, Unsplash, Freepik

U prethodnom broju magazina zagrebali smo savremenu problematiku vremena i našeg (ne)odnosa prema njemu. Sve se čini kao da smo onu staru carpe diem, shvatili previše ozbiljno, iz nje izbacili njenu suštinu i preuzeli ono što služi današnjim imperativima - zaboravi prošlost, odbaci budućnost i uhvati današnji dan toliko čvrsto da sve izvan njega postaje irelevantno.

Postali smo toliko pritisnuti vremenom da smo ga raskomadali do nivoa apsurdnosti, tako gubeći mogućnost sagledanja cjeline. Onda kada bi se civilizacijski trebali brinuti o očuvanju naše dugoročne budućnosti, nama vladaju

kratkoročne strukture i mindset koji ih slijepo prati. Fokusiranjem isključivo na sadašnjost ostajemo slijepi pred problemima koji će nas sve više pratiti u svakako neizvjesnu budućnost, bile to klimatske promjene, ekološke katastrofe ili društveni kolapsi. Naše vrijeme se usitnjava i sve manje jedinice

vremena oblikuju naš svijet. Sociološkinja Elise Boulding još je 1978. godine pisala o temporalnoj iznemoglosti modernog društva. „Ako je pojedinac

konstantno mentalno bez daha od sadašnjosti, on nema energije za promišljanja o budućnosti.” Upravo kratkoročnost i užurbanost koje biramo po automatizmu imaju potencijal da postanu najveće ovovjekovne prijetnje našoj vrsti. Ipak, taj automatizam nije se u našim životima zadesio pukom slučajnošću. Opšte je poznato gdje bi trebali tražiti krivca.

Prozivke po strani. Ponekad je sjajno živjeti u svijetu instant gratifikacije. Možemo do besvijesti bindžovati voljene serije, u nevjerovatnom vremenskom roku na adresu dobiti šta god želimo, kada god želimo, u sekundi saznati o čemu naši poznanici misle ovoga dana, šta rade i osjećaju. Nema potrebe za prevelikim investiranjem. Sve je na jednom kliku od nas. Iako i takvi brzinski servisi imaju svojih prednosti, istina je da nas navode u vjerovanje da svi naši problemi, mali ili veliki, mogu biti instant riješeni. Ipak, život nije pakovanje Indomiea. Ponekada je potrebno duže od 3 minute.

Teško je govoriti o pronalasku novih rješenja za krupne i sistematske istorijske i socijalne izazove, a ne priznati da smo jednom nogom u crvenoj zoni. Ipak, moramo pomiriti tu urgentnost sa činjenicom da je za istinske promjene potrebno duboko strpljenje. Da li možemo konstruisati krov građevine bez njenih temelja, a svjesno se ne survati u još jednu nesreću? Arhitektonskim i građevinskim metaforama nećemo se služiti slučajno i upravo odatle proističe i jedan novo-stari koncept kojeg se želimo prisjetiti - cathedral thinking. Odobravali je ili ne, na ponovnom vraćanju ovog pojma u uvo javnosti možemo zahvaliti Greti Thunberg i njenom već poznatom govoru u Evropskom parlamentu 2019. godine. Tada je mlada aktivistkinja pred parlamentom iznijela ideju da se uz pomoć katedralnog promišljanja možemo boriti protiv prijetnji klimatskih promjena. Odakle katedrale u 21. vijeku, zapitaćete se. Zar one nisu prepuštene onom mračnom, davno prevaziđenom dobu viševjekovnog siromaštva i zaboravljenih bolesti? Ironičnost situacije je da bi upravo Srednji vijek mogao da nam ponudi izvjesna

rješenja, samo kada bi mogli prevazići gordost „naprednije“ današnjice.

Velike evropske katedrale o kojima je riječ nisu bile izgrađene unutar nekoliko godina, već vjekova. Pomislite na poznati Nodre-Dame u Parizu za koji je bilo potrebno skoro 200 godina da se kompletira ili Gaudijevu Sagrada Familiu u Barseloni koja još uvijek nije dovršena, a čija je izgradnja započela krajem 19. vijeka. Ni jedna osoba koja je radila na njihovoj gradnji za života nije imala priliku vidjeti ih u finalnom izdanju. Da će biti tako bili su svjesni od prvog dana. Da li je u pitanju bio izvjestan altruizam tadašnjih ljudi? Ne. Samo svjesnost da je za stamenost i ljepotu koja će prkositi vijekovima unaprijed potrebno strpljenje. I žestoka konstrukcija. Izvjesno je da je i religioznost, ruku pod ruku sa garancijom zagrobnog života, učinila svoje, ali ni jedno obećanje ne može biti toliko jako bez više svrhe koja ga predvodi. Katedrale su bile otjelotvorenje te svrhe. Graditelji nisu radili za basnoslovne plate, već u službi ideala većih i od sopstvenih života. Takav namjeran i po današnjim mjerilima nepojmljivo spor način gradnje bio je nužan akt navigiranja ka budućnosti. Oni koji su postavili temelje, svjesno su ih prepuštali dolazećim generacijama.

Cathedral thinking nije u potpunosti izolovan primjer ovakvog razmišljanja o budućnosti. Nalazimo ga i na dijametralno suprotnim tačkama planete. Dobro je znan i Veliki zakon plemena Irokeza u Sjevernoj Americi, koji ih obavezuje da promišljaju sedam generacija ispred sebe prilikom donošenja odluka. Poznat je kao The Seventh Generation Principle ili Seven generation stewardship. Na Novom Zelandu je to whakapapa ili genealogija Maora, koja povezuje prošlost, sadašnjost i budućnost, smještajući pojedinca unutar mnogo šireg životnog konteksta. Jednostavno je - odluke koje donosimo danas moraju rezultirati u održivom svijetu generacijama ispred. To je posao „dobrog” predka. Nažalost, ove filozofije danas se uglavnom implementiraju u svrhe „green” marketinga ogromnog dijapazona proizvoda.

U toku velikog dijela ljudske istorije, satovi kakve znamo nisu postojali. Tadašnji zemljani pratili su prirodni ritam i u skladu sa njim organizovali život. Dugoročno razmišljanje nije bilo od velike pomoći kada se trebalo pobjeći od sabljozubih tigrova, osvajanja susjednih plemena ili ekstremnih prirodnih ne-

pogoda. Srednji vijek bio je period velike konzistentnosti. Osoba koja je živjela u 12. vijeku nije imala razlog da vjeruje da bi život njegovih potomaka mogao biti drugačiji od onoga što je bilo njegovo iskustvo. Kada ljudi žive u statičnom okruženju, njihovi vremenski horizonti se protežu u budućnost. Taj tok će se promijeniti sa renesansom. Ono što je uslijedilo nakon možemo okarakterisati kao viševjekovni civilizacijski rollercoaster. Svaki naredni vijek bio je daleko drugačiji od prethodnog. Sa svakom narednom fazom, rasla je i brzina promjena. Proporcionalno se sužavao i naš vremenski horizont. Danas se promijenila priroda izazova. Vjekovima kasnije, pogrešno vjerujemo da se problemi koji su u progresiji već stotinama godina mogu riješiti unutar nekoliko godina - jedan samit ovamo, jedno sponzorstvo tamo, još jedan sporazum na vrh svega uz pomoć malo vilinske prašine i eto rješenja. Naše prijetnje nisu minorne i lokalizovane, već su univerzalne i niko ih nije pošteđen. Intuicija nam govori da savremena kultura ne može baštiniti ovakav način razmišljanja. Mi razmišljamo u okvirima od pet do deset godina i nazivamo ih dugoročnim. Izgubili smo sposobnost generacijskog razmišljanja.

Već sada se čini kao da nam budućnost klizi iz prstiju, pa dugoročno razmišljanje izgleda kao jedan veliki rizik. Umjesto toga fokusiramo se na kratke vremenske rokove unutar kojih se osjećamo sigurno. Paradoks leži u tome da su graditelji katedrala po svemu morali imati manje uvide u budućnost nego mi. Ipak, katedralno razmišljanje kao mindset nije budućnost vidjelo kao nešto apstraktno. Ona je bila od podjednake važnosti kao i sadašnje potrebe i želje. Ono se manifestovalo kao svjestan napor da se budućnosti proslijede darovi vremena. Danas imamo široka poimanja prostora i vremena, ali mentalno ne možemo napustiti okvire današnjeg dana. Globalni sistem u kojem živimo i njegove strukture nisu altruističkog duha. Umjesto darova vremena, našim potomcima samo zavještavamo zatrovan i osiromašen svijet. Kao da više ne možemo graditi katedrale, ni stvarne, ni figurativne.

Uprkos mogućnosti planiranja na duže staze i uzročno-posljedičnog načina razmišljanja koje ljudska vrsta posjeduje, zadovoljavamo se trenutnim dobitima bez motivacije da izbjegnemo

njihove potencijalne zamke. Autor i filozof Roman Krznarić ovaj fenomen objašnjava terminom present bias. U tako kratkovidom pogledu, budućnost je za nas, govori Krznarić, tempus nullius ničija zemlja, isprazno vrijeme. Iako je njegovo primarno polje rada moć ideja da potaknu na društvene promjene, Krznarić se smatra jednim od značajnijih savremenih mislilaca o empatiji i začetnik je internacionalnog projekta

Empathy Museum i digitalne Empathy

Library. Upravo empatija i generalno emocije, kao i ljudska predispozicija ka formiranju narativa mogle bi biti polazne tačke u ovoj ipak dugoročnoj borbi, a koje tlo je za njih plodnije od kulture i umjetnosti? Znamo da polja kulture i umjetnosti nerijetko budu izopštena iz velikih strateških konverzacija o očuvanju planete i naše vrste, a ipak, upravo ona čine operacioni sistem po kojem naše društvo funkcioniše još od osvita civilizacija. Ona oblikuju naša osjećanja i međuljudske interakcije, ali čine i osnovu za napredak nauke,

tehnologije, naposljetku i same politike. Ipak, u svakodnevnom kontekstu nam je teško pretvoriti odgovore na velike problematike u smislene akcije. Umjetnost i kultura pružaju nam prijeko potreban prostor refleksije u kojem možemo djelovati na nivou onoga što možemo razumjeti, osjetiti i ostvariti. Ako vjerujemo da postoji samo jedna moguća realnost, polja umjetnosti i kulture natjeraće nas da preispitamo status quo. Mogućnosti su neograničene onoliko koliko im naši mentalni kapaciteti dozvoljavaju da to budu.

U kolotečini naših dana, brojna su imena koja su svoj rad posvetila kreativnim praksama sa ciljem produbljivanja

koncepta vremena, mijenjanja ljudskih perspektiva i smještanja naše realnosti unutar šireg vremenskog konteksta. Načini na koje to uspijevaju su u najmanju ruku fascinantni. Američka savremena umjetnica Rachel Sussman u svoje umjetničke aktivnosti inkorporira naučne metode, kako bi uporedila

koncepte ličnog vremena onim biološkim, prirodnim, kosmičkim. Autorica

je projekata kao što su, između ostalih, Sidewalk Kintsukuroi, This used to be the future i Cosmic microwave mandala.

Možda i najbolji primjer njenog rada

je bestseler knjiga “The Oldest Living Things in the World”. Uz pomoć biologa i fotografije kao sredstva izražavanja, Sussman je u periodu od 2004. do 2014. godine bilježila organizme stare preko 2000 godina koji su uspjeli naći svoj put u budućnost i prkositi testu vremena. U usporedbi sa njihovim životnim stažom na planeti, naša egzistencija zaista je samo detalj na hodogramu vremena.

Kada mislimo o budućnosti, neizbježno je pitanje zaostavštine koju ostavljamo generacijama koje će uslijediti. Biti dobar predak u duhu katedralskog razmišljanja značilo bi zanemariti instant gratifikaciju i uživati u stvarima iz kojih lično ne benefitiramo, ali neke buduće generacije hoće. Kada govorimo o ideji umjetničke, ali i životne zaostavštine, nemoguće je ne pomenuti legendu socijalne dokumentarne fotografije, Brazilca Sebastiãoa Salgada. Salgado je proveo 40 godina života putujući planetom i bilježeći društva na marginama, humanitarne krize, devastacije i horore na koje je čovjek sposoban u duboko oštećenom svijetu koji žudi za humanošću. Uz pomoć svoje supruge Lelie, izdao je više značajnih publikacija sa stotinama fotografija, koje su poput svjedočanstava duboke empatije za ljudskim stanjem, ali i upozorenja da apokalipsa nije koncept budućnosti. Ona je višedecenijska realnost miliona potlačenih, čiji vapaj stiže do javnosti jedino kroz potresnu umjetnost onih poput Salgada.

Nakon decenija lutanja i nebrojenih

užasa koje su njegove oči i kamera vidjeli, Salgado se sa svojom porodicom posvetio obnavljanju šume na devasti-

ranom porodičnom imanju, danas poznatom kao Instituto Terra, time dajući čovječanstvu svoju finalnu zaostavštinu i viziju ovozemaljskog raja kao antitezu globalnog exodusa. Ovo područje danas je jedno od prirodnih rezervata priznato od strane brazilske vlade i od 1999. godine na njemu je posađeno 2,7 miliona sadnica čime se zemljište u potpunosti revitaliziralo. Ovaj projekat je human čin pojedinaca, ali i poruka nade i vjere u sposobnost čovječanstva da se izdigne iznad sopstvene destrukcije. Možda i najbolje svjedočanstvo nadahnjujućeg puta Sebastiãoa Salgada je nagrađivani film režisera Wima Wendersa “The Salt of the Earth”, koji je ujedno i iskrena preporuka za gledanje.

Umjetnost, bila ona slika ili predstava, kao i umjetnički čin ima potencijal da odolijeva duže od ugovora ili rezultata

neke sjednice zabilježene na parčetu papira i zaboravljene po svom završetku. Stoga je ona u svojoj srži jedna od najizdržljivijih zaostavština koje ljudsko biće može ostaviti svijetu. U tom duhu, posebno je interesantna inicijativa koja je započela 2014. godine pod vođstvom umjetnice Katie Parson, uz pomoć Anne Beate Hovind, poznata kao The Future Library. Svake godine one pozivaju poznate pisce da na svečanoj ceremoniji prilože priču koja neće biti dostupna javnosti do 2114. godine, kada će njihovo štampanje započeti. Do tada, priče se čuvaju u posebnom odjeljku biblioteke u Oslu okružene šumom, od čijeg drveća će za nešto manje od 100 godina biti napravljen papir za štampu. Prva osoba koja je priložila svoj manuskript bila je autorka Margaret Atwood sa pričom „Scribbler Moon”. Jedino što javnosti

može biti poznato su upravo naslovi, ali njihov sadržaj mora ostati tajan, pa se pažljivo čuvaju u staklenim fiokama „tihe sobe” biblioteke. Grad Oslo ugovorom se obavezao na zaštitu bibliote-

ke i šume oko nje u narednih 100 godina. Same umjetnice, kolektiv uključen u inicijativu i pisci koji su priložili svoja djela kao zavještanje budućnosti svjesni su da neće doživjeti štampu priča i mogućnost da ih pročitaju, ali to i nije poenta. Cilj nije podizanje na pijedestal sopstvene, sadašnje slave, već mijenjanje ljudskog poimanja vremena i mogućnost izbora za još nerođene generacije, kao i vjera da će u naizgled osiromašenom svijetu uspjeti da pronađu klice nečeg istinski dobrog i prenijeti ih dalje tokovima vremena.

Jedna od ambicioznijih zamisli naših generacija je i monumentalni sat u izgradnji duboko u planinama zapadnog Teksasa. Pokretač projekta 10,000 Year Clock je organizacija Long Now Foundation (jedan od njenih začetnika je poznati muzičar, kompozitor i producent Brian Eno), uz sponzorstva ne-

kih od najbogatijih ljudi na svijetu, kao što je Jeff Bezos. Svrha sata, čiji su prvi djelovi postavljeni 2018. godine, je da kuca narednih 10 milenijuma uz minimalnu ljudsku intervenciju i popravke i na taj način služi kao simboličan podsjetnik razorne kratkoročnosti današnje misli. Kako bi to bilo moguće, u obzir su uzeti brojni faktori - od izdržljivosti materijala od kojih će biti napravljeni i njegovi najmanji djelovi (keramika), do potencijalnih spoljašnjih uticaja do kojih može doći u tako širokom vremenskom periodu. Iako ovaj projekat epskih razmjera ima namjeru biti svojevrsna vremenska kapsula i samim konceptom problematizovati odnos prema vremenu u savremenom svijetu brzine, za sada ga možda nepravedno zasjenjuje publicitet koji donose poznata imena vezana za njega. Ipak, govorimo o višemilenijskim okvirima. Možda za 10,000 godina ništa od ovoga neće biti od važnosti. Možda će sat, kao i sve što ostavljamo za sobom, vremenom dobijati potpuno druga tumačenja, pripisivana od nama dalekih generacija. Postoji jedna stvar koju zasigurno znamo - mi nećemo biti tu da svjedočimo tome.

Ovo nije razlog za prolivanje suza sebičnosti, već prilika da uvidimo koliko je mala naša egzistencija naspram epske teritorije zvane vrijeme. Mala, ali ne i beznačajna. Nažalost, upitno je koliko nas aktivno razmišlja na koji način akcije današnjice utiču na dobrobit budućih generacija. Istina je da nam vrtoglavi tempo današnjeg života otežava takva promišljanja. Ipak, to ne znači da ih moramo odbaciti. Mi ne možemo znati kakvi će biti životi naših potomaka. U dobu u kojem gotovo svaki novi dan predstavlja i novu parkur vježbu, budućnost ne može biti kristalno jasna - ali i ne mora biti. Ljudska vrsta ima jednu jedinstvenu sposobnost, a to je da sanja. Kroz snove, mi anticipiramo budućnost uprkos preprekama. Ipak, male distrakcije svakidašnjice drže nas podalje od velikih ideja i misli kojima smo kao sanjarska klasa skloni. Katedralno razmišljanje, o kojem je bilo riječi, udarac je tim kradljivcima vremena. Sigurno je da su se

i graditelji katedrala susretali sa brojnim problemima, ali kada razmišljamo u dužim vremenskim intervalima, naspram onih ograničenih, mijenja se i sama perspektiva. Prepreke su tu da bi se prevazilazile.

Naše postojanje je evolucijski dokaz toga. Koliko god malo se ono činilo u licu globalnih problematika, ta malenkost ne umanjuje ljepotu života koji nam je dat. Jednog dana, naši životi nastaviće kroz naše riječi, misli i djela - one naizgled sitne, ali neprocjenjive darove na koje smo svi sposobni.

Fotografije: Marija Ćalić

Pripremila: Nevena Pajić @pajicnevena

Stigli smo na Kolarac, pred nama su jednostavni, veliki beli zidovi i diskretno osvetljenje koje našu pažnju usmerava na neobična dela. Slike koje predstavljaju nešto drugačije, novo i neotkriveno.

Izložbeni prostor se polako puni, čuje se graja, mešavina domaćeg i stranog jezika, pozdravi, dok pogledi lutaju, prelazeći po čitavom prostoru. Posmatrajući. Da bi se nakon toga lepili, kao kada se med prolije, pogledi ostaju uprti u svaku fotografiju koja nosi novu priču. U bele i crne kvadrate različitih dimenzija koji nam otkrivaju, podsećaju nas, vraćaju i uče nečemu novom, drugačijem, proživljenom i zapisanom u njihovim očima, formirajući jednu novu perspektivu, koristeći retrospektivu. Priču

obogaćenu na neobičan način. Domaštanu. Upotrebljavajući zbirke, materijale u vidu fotografija i sopstvenih istra-

živanja, kako bi na jedan drugačiji način prenela duh vremena, zemlje i afričkih gradova. Koristeći različite umetničke tehnike, poput epoksi smole, kolaža, senki, kontrasta kako bi pojačala i do-

čarala utisak jednog vremena, društva i jednog života, umetnica na čijoj smo izložbi, priča nam priču jednog geografskog prostora.

U početku vlada mirna atmosfera koja poziva na šetnju ulicama afričkih gradova i pejzaža, nasmejanih i zamišljenih lica. Dok jedni zamišljeno čitaju novine na staroj drvenoj stolici, drugi su uhva-

ćeni u trenutku dok učestvuju u nekom

od gradskih dešavanja. Na radovima je predstavljena, iako u crno beloj boji, sva raskoš boja, marama, turbana i masivnog nakita koji karakteriše ovaj kontinent. Ali i osmeha, druženja, iako se živelo u ekonomskoj nesigurnosti i siromaštvu. Trudeći se da prikaže sve one elemente tadašnje arhitekture, javnih građevina, enterijera ali i onog dela socijalnog života u kome je prikazala popodnevne sedeljke, druženja, obilaske grada, odlaske na plažu i sve one životne trenutke koji su prisutni gde god otišli i kojoj god kulturi pripadali.

Tako je Marija Ćalić iz dva retro koferčeta, prepuna uredno složenih i upakovanih slajdova, izdvojila fotografije koje pokazuju život jedne lekarske jugoslovenske porodice tokom šezdesetih godina prošlog veka, njihovu svakodnevnicu i istraživanje jednog kontinenta. O afričkim prostranstvima, nepregled-

nim horizontima, životinjama, muzici i nadarenim ljudima koji žive slobodnim životom nakon toliko stoleća zatočeništva. Uz zvuke iz prirode i plemena koji imaju svoje simbole, religiju, priče, koje je na ponekim fragmentima slike kroz crtež ili deo natpisa nagovestila, intrigirajući i uvlačeći posmatrača u priču da i sam sklapa svoj mozaika. Mozaik svih onih boja koje su se oduvek na ovom prostoru prelivale, pa se tako otvaraju i razlivaju i u zimsko predvečerje Kolarčeve zadužbine.

Marija Ćalić je umetnica koja je svoj dve decenije dug rad, gradila kroz neobičan i posve drugačiji pristup fotografiji, kombinujući realnost sa fikcijom upotrebom mašte i onog arhetipskog što nosimo u sebi i skupljamo od rođenja. Od onoga što vidimo, usvajamo, što nam je ostavljeno u amanet mestom rođenja, kao i svim onim mestima, lju-

dima, muzikom, filmovima, iskustvima kroz koje je prošla, posetila, videla i doživela. Svoje fotografije umetnica obogaćuje elementima kolaža spajajući dve strane priče i formirajući svoju kako bi fotografija dobila drugačiji koncept. Stavljajući fokus na pojedini deo fotografije, igrajući se kontrastima i senkama, prikazujući stvarnost onakvom kakva jeste, ne ulepšavajući je i ne dodajući boje da bi na najverodostojniji način ispričala priču. Stvarajući u tehnici epoksi smole koja se na prvi pogled posmatraču čini kao da se fotografije prelivaju u staklastim slojevima, sedefastih boja i odsjaja, autorka uvlači posetioca u unutrašnjost svake scene.

Tokom izlaganja širom Evrope i Srbije, Marijini radovi su u fokusu uvek imali mesto, prostor i čoveka. Čovekovo mesto u prostoru, prostor i njegove građevine kao mesta prošlosti, sadašnjosti i

budućnosti ali i njihovog međusobnog preklapanja. Hvatanje onog momenta razmimoilaženja i raskoraka u vremenu. Tako su tokom godina nastale mnoge izložbe u kojima autorka kombinuje sva ona unutrašnja pitanja i interesovanja koja se na njenim slikama ispoljavaju kroz pogled, pokret u sinergiji sa prostorom, istorijom i objektima.

Da li su za izložbu Crno sunce bili presudni geografski faktor ili život jedne porodice na istom, jer upravo on, svojim pejzažima i istorijom čini priču složenom?

punu slobodu da nadogradi odbačeni materijal kome nedostaje pouzdan dokaz i kreira svoju naraciju. Prizore tih fotografija prate komentari u vidu

Izložba je vezana za putovanje jedne porodice, a opet to putovanje je vezano za Afriku. Za izložbu je od podjednakog značaja pronađen materijal kao i onaj koji svako od nas može da otkrije čitajući knjige, memoare i gledajući filmove o Africi.

ličnog dnevnika čija je sadržina opažanje glavnog aktera tog putovanja. Pregledanjem pronađenih slajdova videla sam da je reč o Africi, prepoznala sam Akru, Trg nezavisnosti. Način gradnje, izgled automobila i mode, ukazuju na vreme '68 do '69 godine. Na pronađe-

nim snimcima vidi se njihov boravak pre svega u zapadnoj Africi: Gani, ali i putovanja kroz Togo i Nigeriju.

Na koji način ste predstavili kretanje jedne lekarske porodice sedamdesetih godina prošlog veka u njihovoj avanturi kroz različite slojeve Afrike?

Na ulazu u Galeriju, sa leve strane izložena su dva koferčeta prepuna uredno

složenih slajdova, na kojima stoji knjiga. Knjiga predstavlja jedan izmišljen dnevnik, koji sam napisala na osnovu njihovih fotografija. Umetnik ima pot-

Da li se prilikom stvaranja fotografija

stapaju ideje, materijali koje ste pročitali, videli, osetili kroz muziku, doživeli ili se vizija jednostavno javila kao

jasna slika dok su se fotografije nizale pred očima?

Stvaranje je između ostalog i intuitivni proces. Nema određenog, unapred smišljenog koncepta po kojem radim.

Najteže je da krenete u nešto što nije do kraja definisano, ali ubrzo uspostavljate vezu sa pređenim putem. U delo, sem materijala koji koristim, stapa se znanje, ukus i senzibilitet. Moguće je da je to autorska aura. To su mentalne slike, misli koje se ne završavaju do kraja, a kojima smo svakodnevno izloženi i koje nemaju svoj zaključak. Za mene je rad na kolažu upravo takav proces.

Kako je i odakle došla ideja da fotografije prikažete putem tehnike kolaža i smole iz koje kao da se preliva staklasto saće boje ćilibara?

Kada je tehnika kolaža u pitanju ona predstavlja legitiman postupak u umet-

nosti XX veka, unoseći duh razbijenog vremena. Kolaž predstavlja usložnjavanje vremena, stvarnosti i informacija. I danas naše mišljenje je kolažnog tipa. Neobične staklaste slike iz kojih izviru boje predstavljaju tečnu plastiku. To je dvokomponentna smola, koja se dobija procesom livenja. Za rad sa njom su potrebni uslovi, zaštita na radu, predznanje, ali se i pored toga uvek desi neka nepredviđenost, kao što su temperatura i vlažnost vazduha, pa uvek ispadne drugačije. Proces traje oko dve nedelje. U ovom radu kombinovala sam mat papir sa tim efektom stakla, želeći da oni budu baš u tako malim formatima, intimni, voluminasti.

Tokom razgovora sa posetiocima izložbe u jednom trenutku ste izgovorili rečenicu „Ovo je moja Afrika“, što me je asociralo na film koji nosi isti naslov. Vi ste vašom vizijom uspeli da prikažete Afriku iz vaše perspektive, onakvu kakvom je vi vidite, doživljavate i osećate. Na osnovu čega je izgrađena vaša vizija?

U izložbenom prostoru, na zidu, nalaze se kolaži, a ne dokumentovana građa tokom njihovog boravka, sada je to složena, dorađena, kolažna slika koja uključuje i te crne površine kao neke zastore. Koristila sam slike sa Interneta, iz knjiga i filmova. Stiče se utisak o Africi iz različitih perioda, kroz filmove s

temama najšireg raspona: od ropstva, lova na životinje, plemenskih verova -

nja, običaja i magijskih obreda. Za neke Afrika predstavlja šarene kostime, razigrane ljude koji se osmehuju, opšte uzev folklor. To je reklamna Afrika sa turističkih brošura i avanturističkih putovanja, a ne istinska Afrika sa složenim problemima, nasleđenim i uzrokovanim kolonijalizmom.

Prateći svoj unutrašnji glas i viziju, spajajući prošlo vreme sa sadašnjim, prikazujete jedan prostor u potpuno drugačijem svetlu, onako kako ga vi vidite kroz sve slike koje su prošle kroz vas prilikom istraživanja. Tako ste i u vašim radovima na izložbi Neuro rezervoar koja je održana 2021. godine za temu uzeli određeni arhitektonski prostor dajući mu novi izgled.

Temi Neuro rezervoar poslužio je modernistički prostor art deco vremena od pre tačno sto godina, koji sam provukla kroz neuro slike drugih prostora. Tada sam stvorila nov hibridni ambijent. U osnovi sličan sa kolažima na izložbi Crno sunce.

kodnevnice. Jedno je sigurno, da sa mnogima delim osećaj nelagode. Puno smo zagađeni raznim lošim vestima i ishodima, te umetnost može da posluži za lično čišćenje od svega onoga što nas opterećuje.

Da li postoji poveznica u pogledu teme između vaših ciklusa fotografija rađenih za izložbu Izbor po srodnosti 2016. i Crnog sunca 2023. godine?

U izložbi Izbor po srodnosti, fotografijama sam htela da prikažem neku odvojenost i distancu među ljudima. Iako se nisam bavila distancom, već ljudskim stanjima, to je bilo važno za taj ciklus. Dok sam, sa druge strane u ciklusu Crno sunce izbegavala lica ljudi, na većini fotografija su prekrivena, kako ne bih prešla tu granicu ulaska u nečije biće i kako bi Afrika bila više apstraktan pojam, prikazan kao geografski prostor.

U svetu umetnosti i fotografije ste prisutni više od 20 godina, tokom kojih ste gradili i obogaćivali lepezu vaših radova. Odakle konstantno crpite ideje?

Ne znam ni sama. Najviše iz svakodnevnog života i malih trenutaka sva -

Koja tema je za vas nepresušan izvor novih podsticaja i kreativnosti, sa čime najviše uživate da radite u procesu stvaranja i šta vam je predstavljalo najveći izazov?

Najviše volim da kombinujem vremena, a to se najviše ogleda u ciklusu Stern Berg, koji je priređen u Oktobarskom salonu – na Beogradskom bijenalu 2018. godine na kojem sam predstavila fotografije prostora opservatorije na Zvezdari, kombinovane sa scenama filma Žena na Mesecu iz 1927 godine. Astronomska opservatorija sagrađena je dvadesetih godina na osnovu ratnih reparacija Nemačke. Vrlo brzo je zbog Drugog svetskog rata urušena i takva ostala decenijama. To je simbolično mesto našeg opšteg stanja kako u kulturi, tako u društvu uopšte. U radu na ciklusu Stern Berg povezala su se vremena i prostori Nemačke i Srbije, odnosno Kraljevine

Jugoslavije i modernog doba. Prostori

opservatorije su vrlo slični scenografiji iz filma Žena na Mesecu, a i čovek koji je radio maketu rakete koja je korišćena u tom filmu je s naših prostora, iz Vršca. Posle berlinske premijere, film je prikazan u Beogradu pred punom salom, gde je uvodnu reč dao Branislav Nušić i pokazao da smo deo sveta i svih modernih tokova.

život u toj jednoj fioci. Na koji način je došla inspiracija za beleženje svakodnevnih predmeta, pri čemu se neposredno mogu otkriti i pojedine strane ljudske ličnosti?

Koja tema je predstavljena kroz ciklus „Aura prošlosti“ koju ste održali pre skoro jedne decenije?

Taj ciklus je najviše fotografski, jer tu nema kolaža, on objedinjuje mesta koja su se ukazala tokom mojih putovanja i koja sam prepoznala kao prizore od istorijskog značaja, ili na kojima se sa prošlošću ukršta i zub vremena, tako da nastaju svedočanstva o novim pustošima.

To je upravo jedna istovarena fioka, gde sam sve ono što je bilo u njoj tog dana, dokumentovala u vidu fotografije, kao mali vizuelni dnevnik. Od starih slomljenih naočara, članskih karti, računa, tableta, i svih drugih sitnica za koje nisam ni znala da ih posedujem niti su bile od značaja. Taj ciklus je nastao u jednom danu, jednog popodneva.

Ciklus uključuje predele razrušenih fabrika, opustošenih ulica, tragova zločina Drugog svetskog rata i ratnih sukoba, čak i onih između rimskih vojnika i naroda Izraela na utvrđenju Masada.

Vaša izložba iz 2016. godine „Cache

Memory“ uhvaćena je kroz zbirku svih onih sitnica koje neko skladišti kroz

Jedna od vaših izložbi mi je posebno privukla pažnju, izložba na kojoj ste sarađivali sa studentima Fakulteta likovnih umetnosti i dece i mladih ometenih u razvoju, praveći jednu jako lepu, a nadasve inspirativnu priču koja pokreće na konkretna dela i činjenje. Izložba je nazvana „Moj dom“. Odakle je došla ta ideja i saradnja koja je imala za cilj da se svi uključe u tokove obrazovanja i likovnu kreativnost, doprinoseći novim idejama?

To je fotografski projekat koji je rađen u saradnji sa Domom Sremčica i decom

ometenom u razvoju. To je fotografski projekat koji je rađen u saradnji sa Domom Sremčica i decom ometenom u razvoju. Jedno jako lepo iskustvo. Ciklus fotografija je zahtevao vreme i uključenost mnogih institucija od kojih je trebalo dobiti saglasnost za rad i pristup domu. Saradnja je započeta pre svega na nivou povezivanja dve ustanove Likovne akademije Beograd i Doma za

decu ometenu u razvoju Sremčica. Kroz kreativne radionice, studenti akademije

sticali su iskustvo u radu sa ovom društveno osetljivom grupom, a sa druge

strane štićenici doma su ovim oblikom angažovanja vrlo uspešno uključeni u kreativne i radne procese. Nastali su lepi portreti štićenika u radnoj atmosferi doma. Završetak ove saradnje rezultirao je zajedničkom izložbom u galeriji fakulteta likovnih umetnosti gde je pored portretne fotografije ove dece izložen i deo materijala nastalih na ovoj radionici: crteži, slike, asemblaži.

Umetnost

Piše: Verica Nemet

@justhugmore

Fotografije:

Jelena Kovačević Vorgučin, Mitar Sikimić

Drage dame (i gospodo) dobrodošli u rolerkoster emocija, uspomena i zabeleženih trenutaka jedne žene, majke, ćerke, sestre, vizuelne umetnice i profesorke na novosadskoj Katedri za fotografiju - Jelene Kovačević Vorgučin.

Veliko nam je zadovoljstvo što smo bili u prilici da posetimo izložbu. Poetika

vremena: (auto)biografija porodice u Galeriji likovne umetnosti poklon zbirke Rajka Mamuzića, u Novom Sadu.

Ovaj doktorski umetnički projekat čiji je izložba samo deo, bavi se pitanjem sećanja i prolaznosti života s željom da propituje koliko su ona (sećanja) lična, porodična i kolektivna, nepromenjiva, pouzdana i naposletku krhka. Već od samog, pažljivo izabranog izlagačkog prostora, umetnica nas pažljivo uvodi u neverovatno intimnu izložbu, sačinjenu od nekoliko celina povezanih dugogodišnjim beleženjem, prikupljanjem i konceptualizacijom fotografija i artefakta koji svedoče o životu jedne porodice i njihovim uspomenama.

Imajući u vidu da prirodan razvoj umetnosti podržava promenljivu vezu između čoveka i njegove okoline, evolucija ljudskog saznanja svakako danas u 2023. godini dovela je do promene u načinu na koji doživljavamo i predstavljamo sve(t). Stoga, Jelena Kovačević Vorgučin svojim karakterističnim likovnim jezikom maestralno stvara kompleksne multidisciplinarne veze koje čine sintezu značenja estetskog medija, vremena i prostora u kojem su prikazane ili koji prikazuju. Fotografija kao medij je na izložbi prvenstveno dokumentarnog karaktera gde je njen osnovni zadatak da zabeleži neki period, unutrašnje osećanje ili spoljašnji doživljaj.

Sva pažnja usmerena je na gledaoca koji prilikom posmatranja, ne može predvideti na koji način će se ova priča izmeniti ili vezati upravo zahvaljujući širokom eksperimentalnom polju koji postavlja umetnica a koje je obojeno mnoštvom različitih simbola, materijala i raznovrsnog medijskog pristupa.

Celine ili Fragmenti

ONA

Predstavlja umetnicu. Rađanje simbolično je prikazano na staklenoj vitrini sa tri fotografije koja lebdi u prostoru sugerišući fragilnost na svim nivoima.

DECA

Odrastanje njene dece, ćerke i sina, u čistoj slobodi, u okruženju i blagodetima dvorišta i jedne trešnje. U ovom delu rada umetnica je sačinila izbor od 150 fotografija koje je preuzela iz privatnog

fonda koji broji oko 50.000 fotografija snimljenih tokom 14 godina njihovog odrastanja. Fotografije su projektovane na platnu ostavljajući mogućnost da posmatrač svojim kretanjem - ulazi u sam prostor slike što je kao takvom čini interaktivnom.

Na podu se nalazi eksperimentalna fotografija na organskoj materiji tj. divljem sirku koja prikazuje potrete, vilinog konjica… Umetnica je na ovom radu primenila tehniku koju je proučavala i istraživala protekle dve godine. Ono što je prikazano je jednako fragilno kao i materijal koji ima zadatak da sačuva taj trag. U svom alternativnom procesu korišćenja organskih materijala prilikom stvaranja fotografskih slika jezik materijala, tekstura i taktilnost moraju postojati kao predmet, ali do punog postojanja može se doći tek kad je ona završena kao vizija u svesti posmatrača.

Na zidu se nalaze uramljene koloidne fotografije koje su dokument intimne istorije prikazanih predmeta poput cipela, potkošulja, crvenog oparanog džempera, koji svaki ponaosob nosi snažnu priču i sećanja na iste.

MAJKA

Soba za majku - koje više nema.

Simbolično u izdvojenom prostoru i u tamnom koloritu zidova.

Naspram ovog rada nalazi se objekat - knjiga odnosno Knjiga u knjizi sa naslovima Sedam nedelja i jedan dan u kojima je kroz detalje prikazana fotografska panorama prirode u danima kada se jedan život završava.

PORODICA

Poslednji segment sačinjen od projektovane fotografije porodice na zidovima, koja je ispresecana delovima ogledala i zvučnim zapisom koji umetnica vodi sa svojom decom o njihovim precima. Porodična fotografija beleži vreme iz pedesetih godina prošlog veka, i na njoj je prikazana njihova baka, njene sestre, brat i roditelji. U tom snimljenom razgovoru oni su se šetali kroz vreme, promišljajući šta im danas predstavljaju likovi zabeleženi na slici.

Jelenina umetnost grupiše, ona otkriva krhotine identiteta i sećanja u predmetima, pronalazeći praznine koje čine grupe (deca-majka-porodica) koliko nestabilnim toliko i kompaktnim.

Misli, pogledi, osmesi, reči, uzdasi, patnje, prikriveni bolovi, trenuci radosti i senke, daleke senke – i ko zna šta sve – to je deo našeg života. Tu je sve posebno ali i zajedno kao deo celine!

Reka Dunav koja je važan topos u ovom doktorskom umetničkom projektu može biti i metafora koja predstavlja tok čovekovog života, njegovu prevrtljivost i nestabilnost, kao i njegovu prolaznost. Vreme na kraju uzme sve. A kad već mislimo o vremenu kao takvom oslonila bih se kako na Heraklita i njegovo učenje koje kaže da sve nastaje iz vatre, kao i da je sve podvrgnuto stalnoj promeni a isto tako i na Jovana Steriju Popovića koji kaže da sve što nastane, rodi se i stvori trošno je, prolazno, ali uvek će se rađati i nastajati nešto novo i tako u krug, večni ciklus prirode.

Naposletku, jedan krajnje intiman komentar sa moje strane - otvorila sam desetine izložbi najšireg spektra i tema ali ovo je prva koja me je dovela do suza.

Jelena, hvala ti što otvaraš i pokrećeš ovakve emocije ali i razgovore!

Umetnost

Intervju: Bojana Fužinato @jana_bo_jana

Fotografije: Stefan Jovanović; privatna arhiva

Scena je veoma jednostavna, ispred sebe imamo video projekciju velikog formata u čijem centru je umetnica. Ispred sebe pravi buket od intenzivno crvenih cvetova omiljenog cveća svoje pokojne drugarice. Uz zvuke didžeridua Ivana Smiljanić izgovara rečenice iz Miminog dnevnika: „Ne plašim se da umrem”, „Nemoj da pričaš o tome, ti nećeš umreti”, „Želim da umrem u svom krevetu”, „Mrzim bol”, „Želim da živim”...

Draga Ivana, tvoj video rad „ANTHURIUM ANDRAEANUM” smo mogli do nedavno da vidimo na izložbi Zlatnih nagrada u Galeriji ULUS, kao najbolji rad na 85. Jesenjoj izložbi. Rad budi duboke emocije, preispituje postojanje i otvara teme o kojima se teško i retko priča, da li bi nam za početak otkrila značenje samog naziva rada?

Važno je odmah reći da je ovaj video s ljubavlju osmišljen i posvećen umetnici i mojoj drugarici Mimi Orlović. Anturijum je bio njen omiljeni cvet, a jako je volela prirodu i to je bilo veoma vidljivo u njenom životu i radu. Cvet anturijuma je neka vrsta sinonima za Mimu botaničkim jezikom. Trudila sam se da video bude veoma jednostavan, da ponudim nekoliko jasnih, čistih elemenata bez dodatnih opisa i ulepšavanja, kao neke naznake/tragove koji tek u glavama (i srcima, nadam se) posmatrača postaju snažna emotivna celina. Pa sam se i kod naslova odlučila za latinski naziv ovog cveta, da bude što neutralniji.

U stejtmentu navodiš da je trebalo da ti i Mima izvedete zajednički performans, jeste li imale već neke zajedničke projekte? Koliko je vaše intimno prijateljstvo prethodilo kolegijalnom ili su oni prepleteni od samog početka vašeg poznanstva?

Mima i ja smo se upoznale kad sam se kao srednjoškolka prijavila na neke likovne radionice, ona je bila jedna od koordinatorki i odmah smo se nekako prepoznale i združile, ona se postavila ne kao autoritet, nego kao nama ravna, veoma prijateljski i družile smo se i izvan programa radionica. Mimin performans „Kiss” (Galerija SKC, 1997.) je prvi koji sam uživo videla i to iskustvo je snažno uticalo da poželim i sama da se time bavim. Ohrabrila me je da se sa nekom tadašnjom idejom za performans javim u SKC Biljani Tomić i tako je za mene počelo bavljenje umetnošću. U njoj sam uvek imala ogromnu

podršku i vetar u leđa, razgovarale smo o mnogim radovima u različitim fazama realizacije, obe smo dosta okrenute

intimnim temama, izvrtanju onog unutrašnjeg ka spolja... Godinama smo se dogovarale o zajedničkom radu, ali to se, usled mnogo faktora, nije nikad obi-

stinilo. Kad sam je posetila u Sidneju u februaru 2020. godine prvi put smo imale samo naše vreme i mogle smo da planiramo zajednički rad za konkretnu priliku, moj termin u Galeriji Kolarčeve zadužbine zakazan za oktobar te godine, mada je Mima već bila u terminalnoj fazi bolesti. To zajedničko vreme je nešto najveće što sam doživela, u isto vreme božansko, magijsko i ljudsko.

Mimu nisam lično poznavala, ali sam bila njena verna Instagram i Facebook prijateljica, i veoma mi nedostaje njena životna, jaka energija koju je širila mrežama. Delovi teksta koje izgovaraš u videu su mi vratili celokupno osećanje njenog bića. Na veoma autentičan način si napravila odabir teksta, kako je došlo do toga?

Tekst nisam birala, nego to jeste autentičan Mimin tekst, jedan list iz njene beležnice koji mi je fotografisala i poslala uz poruku: „Gledala sam odličnu emisiju o eutanaziji malopre, volela bih da sa moje strane pričam o smrti u našem performansu, a napisaću ti moje rečenice da ih ti u oktobru izgovoriš za mene ako slučajno ne bude više ovde... “.

Taj tekst je bio polazna tačka za rad i je-

dino konkretno i nepromenljivo od samog promišljanja rada, zapravo je sve drugo (počev od izbora medija) nastalo kao neka „nadogradnja” za tekst.

Mima je imala jedan veoma interesantan rad „Posle petnaest godina - Ko je

Mima Orlović” koji kontekstualizuje prisustvo umetnika na društvenim mrežama, tada Facebook-u i to 2013. godine, što je veoma rani prikaz ove problematike. Tvoj video kao da dovr-

šava/ili nastavlja njen započet dnevnik? Koja je tvoja percepcija komuni-

kacije ova dva rada?

Zanimljivo mi je tvoje opažanje, nisam ta dva rada povezivala, ali da, kad razmislim, možemo i „ANTHURIUM AN -

DRAEANUM” da gledamo kao još jedno od Miminih lica (što je neobično jer vidimo samo moje lice, mada je Mima vrlo prisutna u njemu). Pomenuti rad mi je dragocen jer je Mima uspela da koristi Facebook kao novi medij za svoj umetnički rad, instrumentalizovala ga je, puno se govori kako nas koriste društvene mreže i algoritmi, a ona je to obrnula. To mi je sjajno. Nekoliko ljudi taguje Mimu kad objavljuje fotografije (uglavnom iz prirode) i ja to razumem i

podržavam, i sama je vidim u mnogim prizorima.

gogodišnjeg infertiliteta, i jedna mala aproprijacija: skinula sam sa Miminog

Tvoja samostalna izložba 2020. godine u Likovnoj galeriji Kolarčeve Zadužbine je nosila naziv „Portal MMXX: Oda Mimi Orlović”. Pored video rada

„ANTHURIUM ANDRAEANUM” koji je nastao za ovu izložbu, gde te je još vodilo istraživanje i šta si tada prikazala kao rezultat istog?

Dok je izložba nastajala, mnogo me je opterećivalo šta bi ona uradila ili rekla, kako bi ona neke stvari rešila ili postavila... U jednom trenutku sam uspela da se oslobodim tog pritiska odgovornosti, da ne treba da pokušavam da radim nešto kao ona, jer ja nisam ona, nego da mogu sve baš kao što mislim da treba, a to moje je uvek za nju bilo fenomenalno i uvek mi je to na svoj predivan „mimenski način“ i pokazivala i to je zapravo momenat kad se sve posložilo kako treba. Osim anturijuma, koji je imao centralno mesto, tu su bila još dva videa: snimak mog rada „Dnevna rutina: najmanje šest kilometara za sat vremena”, jer delimo iskustvo mno-

FB profila jedan njen post - video u kome šeta plažom sama sa psom, u sred korone, i govori čega se sve plaši. Taj video je bio smešten u „kućicu” od perli, jednu skulpturu koja se „sliva” niz postament, nešto što i oblikom i samim materijalom asocira na Mimu. Zatim, dve kompozicije mojih valera od iskorišćenih vatenih tupfera: u dužem vremenskom periodu sam čuvala tupfere kojima očistim lice pred spavanje, kao primer valera iz života, pa sam ih

za tu priliku ređala i uramila svaki set posebno. To je moj odgovor na Mimine crteže, da bude organsko i moje i da podseća na njenu umetničku praksu. Izložila sam i tri Mimina crteža koja sam donela iz Sidneja i prostor je bio povezan u celinu ostrvcima perlica po podu, koja deluju kao da su otpala sa skulpture na postamentu i nastavila neki svoj život. Mislim da sam iznela sve teme o kojima smo pričale za tu neostvarenu zajedničku izložbu i da je ipak osnovno osećanje s kojim se odlazilo sa te izložbe: ljubav, prijateljstvo i empatija.

Kontekst smrti, bolesti i prolaska kroz

veoma teške životne situacije, je veoma teško predstaviti u odsustvu

ličnog kontakta i upliva u tematiku.

Time postaje ujedno i emotivno teža. Kakav je tvoj odnos prema samom radu nakon vremenskog otklona od dve godine od njegovog nastanka?

To su teme koje su sveprisutne i zapravo svima bliske - bolest, smrt i gubitak su normalna stanja. Najverovatnije sva-

ko već tačno zna o čemu se radi, ili ako ne, dobro je da se misli o tome. Posle dve godine su mi i emocije i sećanja jednako snažna. Na ULUS-ovoj dodeli nagrada sam davala izjavu za jednu televiziju i rasplakala se. To me je zateklo, uvek mislim da sam sve to ispričala nebrojeno puta i da sam otupela. Iz filmova učim da to ne prestaje, samo vremenom naučiš da živiš sa tim. Meni je ovaj video vanvremenski i jako važan, nisam objektivna.

U mesecu martu kada se govori dosta o feminizmu i feminizmima, želim da se osvrnem na sestrinstvo i žensku solidarnost koju čitam kao titlovani tekst u tvojim radovima. Osećaš li ti prisustvo iste u njima?

Osećam veoma i hvala ti na ovom pitanju! Mene to hrani i održava u nekoj normalnosti. Uvek citiram Jelenu Višnjić: „Verujem u politike prijateljstva i savezništva”, solidarnost je za mene najvrednija ljudska vrlina. Na njoj počiva i produkcija svih pomenutih radova, što bi se reklo: „Kad se male ruke slože”. I izložba u Kolarcu je nagrađena kao najbolja u se-

zoni 2020/21, a ja to sve čitam kao jedan topli ljudski zagrljaj.

Pomenuta nagrada na početku ovog teksta donosi samostalnu izložbu u ovoj godini, imaš li već idejni okvir istraživanja?

Izložba će biti u novembru u Galeriji ULUS , intenzivno razmišljam o njoj i dosta sam ograničena (nepostojećim) budžetom i uslovima, tako da će to naj-

verovatnije biti kolaž ranijih radova, nešto od mog „đuskavog” repertoara obavezno, u novom kontekstu.

Ivana Smiljanić (1980, Beograd) je vizuelna i performans umetnica. Završila je osnovne i magistarske studije na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu i polaznica je više studijskih i rezidencijalnih programa. U svom radu, koristeći različite medije, bavi se preispitivanjem pozicije sopstvenog tela u različitim društvenim kontekstima. Dobitnica je nagrade

„Dimitrije Bašičević Mangelos” (mreža YVAA) i predstavljala je Srbiju na izboru za Henkel Art Award. Saradnica Festivala BeFem i Autonomnog ženskog centra. Živi u Bukureštu.

Mima Orlović (1965, Beograd - 2020, Sidnej) je osnovne i magistarske studije završila na Fakultetu likovnih

umetnosti u Beogradu, vajarski odsek. Polaznica i voditeljka brojnih radionica, kolonija i studijskih boravaka, uključujući KulturKontakt, Beč i Headlands Center for the Arts, San Francisko. U svom radu je koristila različita sredstva izražavanja: performans, instalacije, video, skulpture, crtež, reljef, kolaž, sliku, fotografiju, radila je intervencije na stranicama knjiga ili časopisa igrajući se rečima i slikama. Glavne teme u njenom radu vezane su za prirodu, telo, ritualnost, ljubav, izvorište i odredište.

Sanjivim nadrealnostima Dunje Čorlomanović imali smo prilike da prisustvujemo poslednji put na njenoj nedavnoj izložbi pod nazivom

„Žao mi je da bacim jastuk od pocepanog oblaka” u beogradskom KC Grad. Sada imamo tu priliku da okupiramo ne samo fizički prostor ispunjen odrazima njenog sopstva već i da metaforički ušetamo u njeno najintimnije okruženje, njene misli. Pri samom ulasku u misaonu komoru ove mlade slikarke možemo da primetimo da je vazduh ispunjen česticama nalik onim koje plutaju po našim sobama iz detinjstva neposredno posle buđenja. Tad se stiče utisak da je sama misaona kukutka zapravo sačinjena od nevidljivih spona nesvesnog. Detaljnija deskripcija uglova njene psihe je nepotrebna, jer nam je ona za martovski broj Plezira otkrila na kojim to bojama čaršava spavaju slike dok ih vreme ušuškava i strpljivo čeka da iz ideja metamorfoziraju u delo.

Da li je Dunja pesnikinja ili slikarka? I ima li za tebe razlike između slikanja

reči(ma) i pisanja poetskim slikama?

Ja sam slikarka s tim što nije moralo da bude tako. Od malena sam neko ko ima stvaralačku potrebu, a odabir kanala kojim će se ideja ispoljiti varirao je od trenutka. Slikarka sam zato što su roditelji i vaspitači prepoznali izvesnu naklonost i senzibilitet ka likovnom izrazu, a ja sam usput strastveno zavolela slikarski čin. Slikarstvo mi je uvek pružalo prostor za uzbuđenje,

igru, eksperiment, energetsko trošenje, samoupoznavanje, izlečenje, dozvoljeni sebičluk, iskazivanje besa i ljubavi. Paralelno sam stalno nešto pisala, ali ne onda kada sam u epicentru slikarskog procesa ili vidljivog napretka, nego onda kada me slika muči, kada mi ne ide. U srednjoj školi, na fakultetu i kasnije sam vrlo burno doživljavala

trenutke u kojima ne mogu ništa valjano da iznedrim na polju slike. Takvih trenutaka je bilo na pretek. Tada sam

uzimala mahnito da pišem, uz svest o paralelnim potrebama ka naraciji i vi-

„Devojčica iz kraja“ „Od čega boluješ, melanholija trećeg stepena, sindrom sunđera“

zuelnom izrazu i želju da ih u nekom trenutku objedinim. Sada, zahvaljujući obrazovanju i osamostaljivanju u sopstvenom ateljeu, nakon nekoliko godina slepog tumaranja, mislim da sam na tragu formiranja stvaralačkog izraza koji bi mogao da zadovolji i obuhvati moje kreativne potrebe.

Tvoja dela svedoče da ne oklevaš da isprobaš različite tehnike vizuelnog izraza. Sa kakvim sve izrazima si do sad imala priliku da se poigraš? I da li u svom biću nosiš različito stanje duha prilikom drugačijeg vida ekspresije?

Odabir medija umnogome zavisi od ideje. Trenutno se najviše bavim štafelajnim slikarstvom, ali često odlazim i u zidno: murale i mozaike. U srednjoj umetničkoj školi sam zavolela mozaik, koji je na prvi pogled u potpunom neskladu sa mojim temperamentom. Ta privrženost tehnici me nije napuštala ni kroz fakultet, a ni kasnije. Mozaik, s jedne strane zahteva zavidnu zanatsku veštinu, fizički je proces. Lomljenje kamena je postupak koji me veoma privlači. Da su biološke okolnosti bile drugačije, da sam malo hrabrija ili vaspitana u drugom duhu, mogla bih da budem

30.08. Kombinovana tehnika

posvećen zanatlija, stolar na primer. Ima nečeg vrlo uzbudljivog u rukovanju

alatom i dodiru sa sirovim materijalom koga treba da poštuješ da bi ga preoblikovao. S druge strane, ređanje kamena

pruža potpuno drugačije procesualno iskustvo nego što pružaju crtež i slika: kontemplativnije je i molitvenije. Mozaik me je naučio izvesnom strpljenju, poboljšao crtež, osvestio razmišljanje o boji i odveo u vez. Takođe, eksperimentišem u poljima performansa, video rada i prostornih instalacija.

Skorašnja izložba u Gradskoj galeriji nosi naziv „Žao mi je da bacim jorgan od pocepanog oblaka”, zanima me zašto si se odlučila baš za ovaj naslov?

Da li ovaj predmet svoje značenje crpi iz srži tvoje realnosti i dokle sežu sećanja na vaš noćni suživot?

Naziv izložbe „Žao mi je da bacim jorgan od pocepanog oblaka“ preuzet je iz beleške koja je bila povod za sliku: „Od čega boluješ?“, „Melanholija trećeg stepena, sindrom sunđera. Žao mi je da bacim jorgan od pocepanog oblaka.“ Jorgan od pocepanog oblaka je intiman predmet čija istorija datira iz detinjstva. Kao ogrtač za telo i krevet, on predstavlja ključara sećanja, intimnog mentalnog prostora, maštarija, uzbuđenja, krhkosti, samoće, nedoumica. U njegovim rukama je nataložena lična istorija, ali on i dalje ne gubi značaj savremenog svedoka. Racionalna odluka bacanja vremenom pocepanog predmeta značila bi raskrštavanje sa vrelom nadahnuća koje vodi poreklo iz prošlosti na koju su godinama kalemljene aktuelne radosti i teskobe. Bacanje znači odstranjivanje, odstranjivanje znači izopštavanje, izopštavanje znači zaborav, zaborav znači smrt. Pretpostavljam da je koren većine stvaralačkih aktivnosti pokušaj da se prevari smrt. Tako mogu da objasnim formulaciju ovakvog poetskog iskaza i davanje dubokog simboličkog značaja jednom propadljivom predmetu.

Jedna od slika koja je krasila zidove galerije je i slika pod nazivom „Kompozicija bez samoproklamovanih smrti“; odakle je potekao izvor zaslužan za postanak ovog dela? Koju si to misao pokušala da preslikaš na platno?

U svom radu se povinujem snazi snova i neretko se dešava da sanjam ono što ću naslikati. Takve snove od onih svakodnevnih razlikujem po najsirovijem osećaju ili snazi simboličkog značaja koju nose. Ideja za sliku „Kompozicija bez samoproklamovanih smrti“ nastala je u snu. Budući da sam u poslednje vreme u svakodnevnom kontaktu sa tinejdžerima i njihove probleme posmatram sa decenijom distance, što me stavlja u poziciju između potpunog saosećanja i izvesnog vremenskog otklona, stvari koje u tom okruženju upijem imaju odbljeska u mom likovnom radu. Tako sam sanjala da treba da proizvedem seriju žileta koji će u svom središtu imati određene simbole koji bi mladog čoveka eventualno odvratili od razmišljanja o suicidu ili pokušaja istog. Ako bi žilet kroz jasno definisan razrez u obliku srca ili sunca propustio dnevno svetlo, možda bi mlad čovek svetlo video kao pozitivno razrešenje i priliku. Iako je ovakvo razmišljanje u snu najnaivnije moguće, znala sam da mora biti prevedeno u sliku već jasno definisanog formata, bojenog odnosa i kompozicije.

„Kompozicija bez samoproklamovanih smrti“

Kakve su bile reakcije publike na tvoju postavku i kako si se osećala dok su sve oči bile uprte na svojevrsne delove tvoje unutrašnjosti?

Ефемерности

Женствености

Земљописа

Игле

Њањавости Обданишта

Преједања

Рањавања Сујете

Čini mi se da su reakcije publike na poslednju samostalnu izložbu bile vrlo pozitivne. Obraduje me i motiviše kada mi se ljudi otvoreno obrate jer su ih moji radovi dirnuli ili su sa njima duboko saosetili. Tada gubim utisak o sopstvenoj uzaludnosti na širem društvenom planu i shvatam neophodnost poštenog umetničkog delovanja iz utrobe. Ono što me uvek iznenadi i oduševi je kada uvidim da su se ljudi izmestili iz subjektivnog vremena i svojih dinamičnih realnosti i prišli radovima sa posvećenošću i strpljenjem. Što se ogoljavanja unutrašnjeg misaonog prostora tiče, čini mi se da snaga počiva u ispoljavanju ranjivosti. Osećanja su univerzalno područje deljenja u okviru koga se svi krećemo. Nema tu mesta za neprijatnosti, bojazan i sram.

Чега се плашим од А до Ш: Ајкула Болнице

Smatraš li da je neophodno da umetnik u svoja dela inkorporira i socijalni aspekt stvarnosti? Da li bi sa našim čitaocima podelila na koji način si ti sve pokušavala da se društveno angažuješ u ovom maniru?

Ne mislim da je inkorporiranje socijalnog aspekta stvarnosti neophodno, ali je neminovno. Osetljivi smo, upijamo, bića smo čopora. Smatram da svaki kreativni izraz, ma koliko on bio imaginaran, apstraktan ili fantazmagoričan, nosi određenu vrstu reakcije na socijalnu realnost, nekad osvešćenu od strane autora, nekad ne. Što se mog umetničko-angažovanog rada tiče, on je uključen i u štafelajno slikarstvo i u ono o čemu pišem. Delovanje na polju zidnog slikarstva ima jasno determinisano društveno-angažovano polazište. Sa bliskom prijateljicom Sarom Milojević delujem u okviru dua „Govornici u boji“ i naša ideja je da se suprotstavimo manifestacijama mržnje i linča isticanjem humanističkih stavova kroz uličnu umetnost. Takođe, prošlogodišnja Prolećna izložba Udruženja likovnih umetnika Srbije posvećena temi „Umetnost i društvo“ me je motivisala da izvedem angažovani rad u vidu intervencija u

javnim prostorima koje će se baviti pitanjima stvarnosti i potreba umetnika u okviru socijalne zajednice.

Kako je martu pripala uloga ženskog meseca, mislim da bi bilo nepravedno da ne spomenemo i tvoj rad „Pristojne cure”. Koji je koncept koji stoji iza njega i koliko nam hrabrosti treba da se odvažimo i postanemo „nepristojne”?

Moje početno, najinfantilnije razmišljanje o pristojnim curama desilo se u detinjstvu, kad me je majka prvi put odvela kod zubara. Neironično ljubazna „teta Jelena“ savetovala me je da „ne zadržavam slatkiše predugo u ustima“ i da „pristojne cure ne sede raširenih nogu.“ Rad posvećen ovoj temi sastoji se od slike i poetskog iskaza u vidu nabrajanja kakva su delovanja prikladna pristojnim devojčicama, a kakva ne. Simboli korišćeni u slici i narativna nabrajanja izdvojena su iz ličnih iskustava i iskustava mojih prijateljica, devojaka čija ponašanja povremeno i hrabro iskaču iz standardizovanih društvenih

okvira. Ovaj rad aludira na provokativno pitanje kako nastaju i ko određuje granice pristojnosti i da li netipičnost smanjuje prihvaćenost i ženstvenost.

„Pristojne cure ne voze kamione“

УМЕТНИК УМЕТНИК

„Babe, dedu i tetke je nerviralo što kao mala ništa nisam htela“

Gde pronalaziš svakodnevnu inspiraciju? Šta u poslednje vreme najviše utiče na početnu i završnu formu tvojih dela?

Inspiraciju pronalazim u više ili manje dinamičnom svakodnevnom životu.

Nadahnjuju me stvari koje opažam i osećam, razgovori sa ljudima koje doživljavam kao sagovornike na duhovnoj razini. Često kradem od ljudi i prirode vrlo otvoreno. Mislim da su umetnici sorta najtransparentnijih lopova. Budući da se smatram poštenom u svojoj krađi, nastojim da obelodanim sagovornike i da ih direktno uključim u rad kroz različita izražajna sredstva.

Da li bi našim čitaocima preporučila neko parče umetnosti, nešto što nikako ne bi trebalo da zaobiđu?

Preporučujem Cvetka Lainovića, likovnog pesnika koji na najneposrednije i najnežnije moguće načine komunicira sa ljudskom dušom i film

„Oaza“ Ivana Ikića, koji govori o ljubavi i bliskosti kao najnasušnijim potrebama za opstanak.

ВОАЈЕР.

ОЧИМА.

Na čemu trenutno radiš i šta možemo očekivati od tebe u budućnosti?

Trenutno radim na formulaciji doktorsko-umetničkog projekta i seriji radova čiji je radni naziv „Krevet za samca“. Nosioci slika postali su segmenti posteljine: čaršavi i jastučnice, što ima isključivo značenjsku funkciju. Takođe, radim na seriji monohromatskih slika posvećenih nabrajanjima intimnih segmenata realnosti: strahovima, krivicama, tajnama…Ove godine realizovaću performans „Žao mi je da bacim jorgan od pocepanog oblaka“ u Umetničkom prostoru U10. Osim toga, idejno razvijam nastavak društveno-angažovanog delovanja kako u okviru „Govornika u boji“, tako i u okviru samostalne umetničke prakse.

Ништа више није о теби:

ни небо

ни балони

ни које смарагдне шаке

ни многоописивани месец

ни ћути

ни дозвола за додир

ни степенице

ни врата аутомобила

ни влажан врат од игре

ни крљушт

ни ноћне утваре

ни неприпремљени градови

ни недосањане епохе

ни ненамирисани ваздух испред продавнице

ни омиљени слаткиши

ни неукусни магнети на фрижидеру

ни непотребни слојеви вуне

ни усне

ни прсти

ни кожа

ни зуби

Можда некад само мало буде о теби.

Можда поништава моју одлуку о ништа.

Можда некад

мало

можда вечније од дисања

и седам метара испод земље.

Umetnost

Piše: Vladislava Milovanović @in_love_with_artandfashion

Fotografije: Vladislava Milovanović, privatna arhiva, Bojana Janjić MSUB

Jedna od lepših vesti ovog proleća jeste da je u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu otvorena izložba skulptura

jedne od naših najvećih skulptorki, Olge

Jančić, koju možete pogledati do 2. maja, budući da će trenutna postavka uskoro biti proširena. Bilo da ste već upoznati sa Olginim radom ili će ovo biti vaš prvi susret sa umetnošću skulpture, sa ove izložbe je nemoguće izaći ravnodušan.

Engleski istoričar umetnosti, pesnik, književni kritičar i filozof, Herbert Rid, Olgu

Jančić, sredinom 60-ih godina prošlog

veka uvrstio je u svoju „Istoriju moderne skulpture”, kada je imala tek nešto više od 30 godina, kao jedinu vajarku sa naših prostora. Na aktuelnoj izložbi u Muzeju savremene umetnosti izloženo je 20 skulptura u kamenu, drvetu, bronzi i aluminijumu. Poseban segment čine video snimci monumentalnih skulptura – skulptura u kamenu postavljenih na Savskom keju u Beogradu, Petrovaradinskoj tvrđavi u

Novom Sadu, parku u Vrnjačkoj Banji, kao i skulptura u bronzi u Kraljevu. Upravo u tim prirodnim okruženjima, možda najbolje vidimo snagu njenih skulptura, ali i njenu mentalnu, umetničku snagu

žensku energiju kojom odiše svako njeno delo. Iako usamljenički, kao većina umetničkih zanimanja, Olga svoj posao, mada je u ovom slučaju ispravnije reći poziv, u ateljeu nije smatrala usamljenošću, naprotiv. Govorila je da je upravo zahvaljujući svojoj umetnosti u kontaktu sa svakodnevicom, a ne daleko od nje. Jer, u ateljeu se bavila temama koje je pokreću, temama života koje je uzbuđuju i provociraju, nadahnjuju. Upravo su i svetla i tamna strana života sadržane u njenim skulpturama. Kada spomenemo snagu, ne misli se samo na umetničku vrednost njenih fantastičnih vajarskih dela koja, na ovaj ili onaj način kao ključnu sponu imaju upravo ljudsku snagu kroz sve što život u svojoj veličanstvenosti sa sobom nosi, već i na to da je Olga Jančić vrlo često izrađivala komade u kamenu koje je klesala sama, što nije nimalo jednostavan posao, ni u smislu fizičke snage.

Svaka umetnost, imala to za cilj ili ne, odraz je društvenih dešavanja trenutka u kom umetnik kreira, pa su tako i brojne

Olgine skulpture koje ne prikazuju samo vedru, već i onu drugu stranu života ispunjenu strahovima, strepnjama i pat -

njom, svakako svojevrsno „ogledalo” dramatičnih ličnih, ali i društvenih okolnosti i dešavanja. Dela koja su svakako obeležila umetnost druge polovine XX veka kod nas, Olga je stvarala sa izuzetnom osetljivošću i smislom za transformaciju materijala, pre svega kamena, ali i gline, prevedene u bronzu i aluminijum. Skulpture u kamenu, (poput skulpture „Bremenita”, zatim „Mali torzo”, „Skulptura I” i drugih)“ svojom zaobljenošću i teksturom površine odaju utisak da su nastali dejstvom prirodnih sila. S druge strane, kada je reč o radovima u metalu, umetnica postiže sugestivno stanje užarene mase koja se pretvara u polje zgušnjavanja oblika, postižući izuzetno dramatičan izraz prvobitnosti materije. Zbog toga je „iskonsko” u „modernom”: bez tradicije, nema modernosti, baš kao što je i sve na svetu polaritet. Kao što je i u našim životima sve mnogo više povezano nego što nekad mislimo. Izraz vidljivih i nevidljivih strujanja i svojstava materije, zgusnute mase jezgra i živopisnosti površine, njena je osnovna preokupacija. Celokupni

Olgin opus karakteriše forma koja se od-

likuje životnošću i vitalnošću unutrašnjih energija koji se sugestivno odražavaju na spoljašnjem obliku.

Vreme u kome je živela i stvarala Olga Jančić, za umetnike je bilo jednako izazovno kao i svako drugo. Mladi umetnici imali su problem sa nalaženjem sebe zbog diktata aktuelnih trendova u likovnom svetu. Ono čime se umetnica vodila jeste da se njeno stvaralaštvo uvek preplitalo sa njenim životnim putem, što znači da je njen umetnički razvoj pratio tokove

življenja i ono što je život donosio kao

izazove, pa je sam odabir teme i obrada forme u datom trenutku diktirala i izbor materijala. „Mirnije” teme uglavnom su je opredeljivale za kamen koji nekako nameće diktat čiste forme, sa vrlo malo intervencija, naročito kada je reč o klesanju u kamenu koje je najviše volela. Ono što je isticala kao najlepše kod umetničkog poziva jeste činjenica da je kraj jednog ciklusa uvek najava nekog novog, hvatanje u koštac sa novim temama koje su nepresušan izvor inspiracije.

Iako izuzetno talentovana, Olga je bila sklona da samokritično govori o svojim veštinama i sposobnostima, pa je tako jednom prilikom rekla da nema smisla za „dekorativno”, te da, iako je primetila da je staklo u modi tokom jedne posete Parizu, 1994. godine, ono zahteva dekorativniji pristup, a ona je bila, kako je sama istakla, „više sklona spontanijem izrazu u skulpturi”.

I zaista, njene skulpture odišu utiskom da ih je stvorila „lako”, prirodno, spontano, iako je u njih nesumnjivo uložen dragocen intelektualni i fizički napor. Sa nekakvom gotovo dečjom, umetničkom lakoćom, Olga Jančić je ozbiljne životne teme prevodila u čistu umetnost: u apstrahovanom obliku svojih najvećih vajarskih ostvarenja postiže zgusnut izraz ideja o materinstvu, ljubavi ili jezgru oblika. Njena opsesija bili su ljudski fenomeni, stanja duše, prirodni ciklusi kroz koje prolazi priroda, ali i mi kao ljudska bića, zajedno, neodvojivi od prirode koja je jača od nas. U velikom broju svojih dela bavi se ženskom energijom i ženskom snagom,

ali je govorila da sebe ni druge nikada nije posmatrala kroz prizmu pripadnosti određenom polu, tim pre što je, kako je isticala, izabrala „vrlo muški posao”, verujući da ni drugi nju nisu posmatrali na taj način ističući da je jedinu razliku i dominantnost suprotnog pola osetila „kada je bilo potrebno dići neki veći teret”.

Umetnost i skulpturu doživljavala je kao ono što nas približava onom boljem delu nas samih. Koliko god čin stvaranja bio usamljenički, verovala je da je jedino on povezuje sa svojim unutrašnjim glasom i dušom i da je u njemu utočište i smisao. „Osećanje koje se javlja pri radu u kamenu u momentima dobre koncentracije je čudesno. To je osećaj intenzivnijeg življenja nego u bilo kojoj drugoj situaciji - nešto blisko zalaženju u više sfere spoznaje života, dosezanje nekih njegovih novih vrednosti, nešto blisko vanvremenom, neka vrsta srodnosti sa molitvom ili himnom životu. To je takođe i osećanje bliskosti sa sobom, onim boljim delom sebe.”

Izložba „Olga Jančić: Iskonsko u modernom“ je otvorena u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, u okviru ciklusa

„Umetnost i ličnost, skulptorke iz kolekcije MSUB”. Autorka ciklusa i izložbe je dr Rajka

Bošković, muzejska savetnica, a asistentkinja autorke izložbe je Kristina Armuš. Izložba je otvorena do 2. marta.

Olga Jančić (1. februar 1929. Bitolj – 25. oktobar 2012. Beograd) upisuje Vajarstvo na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu sa šesnaest godina (194549). Završava petogodišnju specijalizaciju u Majstorskoj radionici Tome Rosandića (1950-1954). Učestvuje u osnivanju grupe Prostor 8 koja prvi put priređuje izložbu u slobodnom prostoru u Tašmajdanskom parku u Beogradu

1957. godine. Prvu samostalnu izložbu imala je 1959. godine u Umetničkom paviljonu u Beogradu. Iste godine dobila je nagradu za skulpturu na I međunarodnom bijenalu mladih u Parizu.

Izlagala je na preko 20 samostalnih i u velikom broju grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Bila je u selekciji najznačajnijih izložbi jugoslovenskih umetnika u inostranstvu. Tokom života organizovane su joj dve retrospektivne

izložbe: prva u Muzeju savremene umetnosti 1987. godine i druga 2005. godine u Muzeju „25. maj“ u Beogradu. Dobitnica je značajnih nagrada među kojima su: nagrada „Politike“ iz

Fonda Vladislav Ribnikar (1977), Nagrada za skulpturu na Oktobarskom salonu (1984), Oktobarska nagrada grada Beograda za skulpturu (1987) i druge. Dela Olge Jančić zastupljena

su u brojnim muzejskim kolekcijama u zemlji i inostranstvu: Muzej savremene umetnosti, Beograd, Kuća Legata, Beograd, Muzej suvremene umjetnosti, Zagreb, Moderna galerija, Ljubljana, Muzej na sovremena umetnost, Skoplje, Muzej moderne umetnosti, Beč, Muzej moderne umetnosti, Aleksandrija i drugim. Svoju zaostavštinu poklonila je Gradu Beogradu koja se čuva u Kući legata.

Književnost

Pripremila: Nevena Pajić @pajicnevena

Dolazimo u prostor Miljenka Derete u donjem delu starog Dorćola. Umetnička četvrt. Oker prizemna zgrada, ušuškana među stara zdanja, dok pogled na enterijer donosi dozu industrijalizma. Crni zidovi, minimalizam i diskretno osvetljenje lampi. Video projektor i neobični elementi koji u ritmu protrčavaju platnom, za koje će se ispostaviti da predstavljaju grafičke elemente knjige, olovke i pisanja, postavljeni na Jutjub kanalu „Više od knjige“. Graja i smeh. Žena u crnom odelu, kose boje grejpa, zaraznog osmeha i očiju koje svetle energijom koja pleni sve prisutne. Kamere i fotoaparati i sve oči uprte u nju, očekujući, osluškujući reči. U momentima dok se priprema, atmosfera je lagana kao pero. Reči podrške, osmesi i aplauzi dopiru iz gledališta, sa crnih stolica na rasklapanje. Sedeći u publici imala sam utisak kao da sam u pozorištu dok traje generalna proba, tokom koje sve teče spontano i neusiljeno. Naizgled neisplanirano, jer je Vanja sve već osmislila i izrežirala unapred. To su ona štreberka i dramaturškinja u njoj koje su se pobrinule da sve bude na vreme, pažljivo osmišljeno da nas uvuče u priču, jer takva knjiga zaslužuje baš takav jedan performans. Drugačije i neobično

druženje sastavljeno iz nekoliko celina na kome nam je predstavljena kako Va-

njina nova knjiga Nemam naslov tako i udruženje Više od knjige. Dizajn knjige Nemam naslov, koja je i prva knjiga izdata u okviru ovog udruženja, je osmislio Andrej Dolinka. Više od knjige je udruženje za edukaciju, razvoj i promociju knjiga čija misija je podrška u pisanju, izdavanju i promociji knjige, kao i polemisanje i rušenje mitova o pisanju i rad sa blokadama u pisanju uz pomoć terapeutskog pisanja.

Ispred udruženja, obratile su nam se

Vanja, Ivana i Sonja, koje su se okupile oko jedne sasvim drugačije i originalne ideje.

Vanja piše knjige kako za odrasle tako i interaktivne knjige za decu, mentoriše, osmišljava programe u edukativnoj radionici „Oslobodi svoju priču“, piše kritike za predstave. Žena multipraktik.

Ivana, koja je doktorirala književnost

i koja zajedno sa Vanjom učestvuje u svakom segmentu radionice, kao i podkastu Dijalozi na Jutjub kanalu gde pričaju o mnogim važnim temama kao

što je na primer terapeutsko pisanje

- otkrivajući njegovo značenje, svrhu i

smisao, kao i na koji način funkcioniše i koje su njegove prednosti. Nakon završene epizode, one zaokružuju priču zadatkom koji slušalac treba da uradi otvarajući time nove teme i pružajući jednu dinamičnu i praktičnu radionicu. Sonja, lektorka koja ima i ulogu organizatorke i čije se učešće ogleda kroz svaki segment jednog ovakvog udruženja.

Podkast je zamišljen kao interaktivna radionica u kojoj se priča, otvaraju nove teme, objašnjava, ukazuje na nove mogućnosti, približavaju se nova polja u pisanju, ali i usvajaju nove veštine, a što

je najvažnije gubi strah od belog papira, dok slušaoci izvlače iz sebe sve ono što je dugo čučalo u njima, spajajući iskustva, traumu, bol, sećanja i imaginaciju u jedno. Postajući celoviti sa prelivenim rečima i ispisanim belim papirom. Cilj je da se ruka oslobodi i krene.

Vanja je žena koja svojim pisanjem pomaže da svako od nas prepozna svoje strahove, da se suoči sa njima, proživi ih i da se prilikom procesa stvaranja uhvati u koštac, prihvatajući i radeći sa svojim unutrašnjim kritičarima (odnosno kritičarkama), koje su u knjizi sim-

bolično predstavljene Buntovnicom, Kritičarkom, Štreberkom i Dramaturškinjom dopuštajući im da budu deo kreativnog procesa, jer su deo svakoga od nas, i sputavaju nas isto koliko nam i pomažu, gurajući nas napred.

Knjigu možemo opisati i kao interaktivni dnevnik koji je već neko do određenog momenta ispunio. Neko ko se susreće sa istim pitanjima i dilemama.

Neko ko misli slično kao i mi pokazujući nam da nismo jedini i sami. Neko ko ima iste sumnje i nedoumice. Neko ko se plaši. Neko ko strepi od kritike. One unutrašnje i najglasnije. Ko misli da je to što napiše, već ispričano. Ko je nesiguran. Neko ko ostavlja prazne stranice da nastavi. Da ih neko ispiše. Da počne i u tome istraje. Ali, da se prvo usudi. I da ne odustaje. A ona je to pokazala na svom primeru.

Vanja nam priča priču o putu na kojem vredi istrajati. O tome da se postavljeni i usvojeni društveni okviri ne moraju slepo pratiti i po njima meriti i živeti, već da je sasvim u redu iskakati iz njih. Pronaći se van njih i nastaviti sigurnim korakom ka svom cilju. Ka tome što te pokreće i ispunjava, što čini da imaš iskru u očima i žar kakvu ona ima dok priča o knjizi, edukativnoj radionici Više od knjige, projektima koje ona obuhvata, podkastu i generalno pisanju. Kako kaže, pisanje se uči i nikada se do kraja ne nauči, ali ona je stvorila prostor gde je svako dobrodošao, gde papir predstavlja nepregledno prostranstvo još uvek neispisanih ideja i priča koje tek treba da se čuju. Na radionicama se otkrivaju i staze koje vode do onoga što je duboko u nama, što se nismo usudili da kažemo i napišemo. Još uvek. Svih

onih trenutaka, događaja, situacija, priča koje su bile tek misaona imenica u našoj glavi i koje smo uvek ostavljali za kasnije, za neki drugi, povoljniji trenutak usled nedostatka vremena, straha, inspiracije i kritike.

Pisanjem o ovim temama Vanja je otvorila bezvremenski portal koji kao magnet privlači ljude, hipnotišući ih da slušaju i upijaju svaku reč, pokret i ideju, kako je upravo bilo i na promociji knjige „Nemam naslov“, koja može da pomogne svakome ko se bavi nekom vrstom stvaralaštva, da istraje i zagrli svoje strahove, da ih pogleda i ispriča se sa njima, kako je Vanja rekla, kako bi svoju ideju i želju pretočio u opipljivo.

Kako bi je živeo i razvijao.

Vanja, rekla si da je knjiga nastala u trenutku kreativne blokade, kada nisi znala kako, ni odakle da kreneš, ali si zadala sebi zadatak i usmerila svoje misli da ti to možeš, pokazujući celokupan proces stvaranja iznutra. Na koji način si se nosila sa svojim unutrašnjim kritičarkama i šta si otkrila prilikom pisanja?

Pisanje ove knjige je po mnogo čemu bilo drugačije i specifično. Naučena sam da pišem tako što imam jasnu ideju, zatim je pretočim u strukturu i onda polako, ali redovno radim na njoj. Ova knjiga od samog početka nije htela tako da se piše. Nikako nisam mogla da joj osmislim strukturu, stalno je postajala nešto drugo, ali je interesantno da sam je i pored svega toga pisala redovno.

Negde na pola procesa sam uvela likove kritičarki na ovaj način, pustila ih da govore, da kažu šta imaju i to mi je u stvari pomoglo da proces krene. Prihvatila sam svoje unutrašnje kritičare i otkrila, ponovo, da je svaki proces specifičan i priča za sebe i da je potrebno da mu se prepustim, isto koliko je potrebno da ga isplaniram.

Koliko je taj celokupan proces preispitivanja, dvoumljenja, pisanja i brisanja uticao na tebe kao autorku i pomogao ti da prevaziđeš određene sumnje? Da prevaziđeš sve one rečenice koje se svima javljaju u glavi pri svakom stvaranju i u kreiranju, nezavisno čime se bave.

Ovaj proces mi je najviše pomogao baš u tome da shvatim da ne moram uvek da koristim isti način rada, da sam narasla kroz svoje procese i da je potrebno da imam više poverenja u sebe i svoje ideje, jer je ono što sam naučila svakako u meni i nigde neće otići, samo će doći prirodnije na svoje mesto kad je to potrebno.

Nakon promocije, razgovarali smo sa ženom koja svojim rečima i energijom otvara prostor beskonačne slobode, kreativnosti, stvaralaštva i mašte, Vanjom Nikolić

Na koji način si uspela da povežeš sve niti u jednu celinu? Da staneš, da udahneš, da opišeš, da verbalizuješ, da prizoveš u sećanje događaje i osećanja koja su isti budili i izazivali?

Moram da priznam da sam tek pred sam kraj procesa uspela sve da povežem, da sklopim celinu i da sve ubacim u smislen koncept. Sve vreme sam imala ideju šta želim, ali nisam uspevala da dođem do rešenja, iako sam znala da je tu negde. Možda sam zato mogla tako intenzivno da se posvetim oblikovanju događaja i sećanja, jer sam samo to imala kao materijal, dok sam za drugim rešenjima tek tragala.

Da okarakterišeš svaku od njih, materijalizujući njihov uticaj, pomoć i odmaganje u kreativnom procesu?

Njih sam dobro znala, isto kao što dobro poznajem način na koji se grade likovi u pisanju jednog teksta, tako da sam lako spojila te dve stvari. Ipak, svako od nas ima daleko više tih likova koje nosimo u sebi i nekada i sami smenjujemo uloge koje nosimo. U toj analizi mi je dosta pomogla moja lična terapija na koju idem i kroz koju uvek provlačim i svoj proces pisanja kao temu.

Na jedan razumljiv, neposredan, ali i duhovit način približila si ne samo blokadu i strah od stvaranja i neuspeha, već si i opisala likove čija je uloga, iako su u prolazu, bila da te trgnu i podsete, vrate na izvor snage i na to ko i šta si.

Kada pišem, uvek imam taj cilj da ponudim nešto novo u vezi sa temom kojoj sam se posvetila. Tako je bilo i sa ovom knjigom, pa su baš iz te odluke došli svi likovi mojih unutrašnjih kritičarki i način na koji sam ih u knjizi predstavila. Humor mi je bio nova kategorija, jer ne smatram da sam previše duhovita, a opet često moji tekstovi to jesu, pa sam ovaj put imala ideju da istražim koja unutrašnja kritičarka me je uverila da ne umem sa humorom.

na moje programe zato što nemaju ideju šta žele da pišu, ne, to baš jako dobro znaju. Oni su najviše tu zbog svih blokada koje imaju i rečenica koje im unutrašnji kritičari izgovaraju. Knjiga je došla iz moje potrebe da neki zaista talentovani ljudi shvate da imaju šta da podele sa svetom i da se ne plaše da pokažu svoj dar.

Tvoja poletnost i ljubav prema knjigama je nešto što pokreće, što prostoriju puni posebnom energijom. Šta je pored najvažnijih resursa koje imaš, a to su ljudi kojima si okružena, imalo najviše uticaja na stvaranje drugačijih i osvežavajućih stranica?

Na promociji knjige „Nemam naslov“ spomenula si da ti ideje dolaze u hodu, dok koračaš ulicom. Da li se tako rodila ideja da baš ona bude više od knjige?

Da bude vodič, motivacija i podstrek.

Ova ideja se rodila iz rada sa ljudima na njihovim tekstovima i knjigama. Već skoro 5 godina radim kao mentor za pisanje i shvatila sam da ljudi ne dođu

Pozorište. Preko deset godina sam radila kao dramaturg u pozorištu i kada sam izašla sa Akademije samo sam to i želela, da budem u procesu, uz reditelja i glumce, da stvaram predstave. Pozorište me je naučilo kreativnom procesu, svim njegovim lepim i lakim, kao i teškim i neprijatnim stranama i načinima na koje se prevazilaze i jedne i druge.

A ljubav prema knjigama je sve vreme bila prisutna. Volim da kažem da ja u

svakom novom životnom iskustvu, bilo da je da sam dobila dete ili počela da

radim novi projekat, prvo uzmem da pročitam sve knjige o tome. Zato je i logično da sam u jednom trenutku po-

želela da spojim te dve stvari. Zapitala sam se šta bi se desilo kada bih elemente pozorišta i pozorišnog procesa, prenela u knjige i tako je nastala moja prva knjiga.

Kroz ovu knjigu odvija se i razgovor sa neznancima koji čitajući njene stranice imaju osećaj da se poznajete, da ste prijatelji, da ih neko razume i da nisu

sami u svojim razmišljanjima i strahovima. Da li su hrabrost i upornost ključne reči koje opisuju ovaj projekat?

Ne doživljavam sebe kao hrabru osobu, verovatno zato što je strah moja velika tema, i lična i kreativna i profesionalna, ali sam srećom dosta radila na tome da razumem sve svoje strahove i da naučim kako i šta sa njima. Hrabrost je u stvari prihvatanje straha i toga da se plašimo, ali da smo i pored toga spremni da se prepustimo. A upornost jeste

nešto što uvek nosim sa sobom, ali zahvaljujući tome što imam sposobnost da ideju vidim kao gotov i realizovan projekat još dok je samo misao u glavi. I ta slika koju imam pred sobom me čini upornom i vodi me. Mislim da ljudi koji dolaze na moj mentorski program dolaze baš zato što umem da vidim njihove knjige pre nego što oni i poveruju da je moguće da ih napišu.

Zajedno sa Ivanom i Sonjom, stvorile ste jedno posebno mesto, edukativni centar u kojem kroz različite programe činite da snovi postanu stvarnost. Da se ideje osete, zabeleže i čuju. Koji trenutak je bio odlučujući da podelite svoj zanat sa drugima?

Više od knjige sam stvorila sa Ivanom, Sonjom, Jovanom, Marijom, Bojanom i Milenom. Odlučujući trenutak je bio kada mi je moja mentorka Maja Lalić dala zadatak da popišem ljude sa kojima bih mogla da stvaram. Kada sam krenula da pravim spisak shvatila sam da su sve te divne žene već tu, da već

zajedno kreiramo, ali što je važnije da delimo iste vrednosti koje imamo potrebu da podelimo sa drugima.

Kakav je osećaj kada neko prepozna tvoju viziju i prepusti se edukaciji, razvoju i mentorstvu, oslobađajući i uobličavajući svoju ideju u nešto opipljivo?

Samo ću reći da i kada sam i najumornija i sednem da radim sa svojim grupama na njihovim tekstovima, ja se nakon 2, 3 ili 4 sata rada osećam odmornije i poletnije, jer je to mesto gde se svi punimo dobrom energijom.

Da li imaš utisak da si uspela da svojim prethodnim knjigama ispuniš misiju, a to je da odraslima pokloniš dela koja pokazuju da je u redu biti uplašen, da je u redu pogrešiti, da je u redu preispitati svoja uverenja, i još važnije da je u redu biti poput malog deteta u telu odraslog čoveka?

Kada sam pisala te knjige nisam imala neku posebnu misiju, osim one da kreiram drugačije knjige na koje se i sama ložim. Ono što je stiglo kao rezultat je iznenadilo i oduševilo i mene, a to je upravo prihvatanje ideje da smo uvek samo ta deca u telu odraslih i da je u redu da se igramo i da pogrešimo i da ne uspemo.

Kroz edukativne programe u vašem udruženju, kroz kreativno pisanje, nastaju nove priče i različiti formati koji otkrivaju prave dragulje. Na koji način će Čarobni breg upotpuniti ovu radionicu i šta će on predstavljati?

Moram da kažem kako je došla ideja da se kreira Čarobni breg. Prošle godine sam bila pozvana da pratim Vivaldi forum u Drvengradu i dva dana sam slušala fenomenalne ljude i njihove kreativne ideje koje su uspeli da pretvore u uspešne biznise. Na jednoj od pauza smo rešili da malo odemo izvan Drvengrada i zapitali se šta je u pravcu u kom nikada nismo otišli. Tako sam stigla do hotela Čarobni breg. Kada sam ušetala unutra naišla sam na knjige, naravno i sam Čarobni breg i pomislila da je to idealno mesto za program pisanja i tako je on i nastao.

Radionica, mentorstvo, pisanje knjiga, kritika za predstave predstavlja timski rad, koji se prelio na još jednu ideju u vidu podkasta „Više od knjige“ u kojem se kroz dijaloge priča o tema-

ma poput terapeutskog pisanja. Na koji način je podkast koncipiran?

Trenutno je podkast zamišljen kao mesto u okviru kog ćemo da delimo sve ono što Više od knjige predstavlja, naša uverenja o pisanju, iskustva, savete, da postavljamo pitanja i pokrećemo debate. Nadamo se da će podkast vremenom da poraste i da će se otvoriti prostor da pozovemo goste koji će da nam teme približe iz svog ugla.

Piše: Sara Savčić @sara_savcic

Razmišljajući o tome koje naslove bih volela da preporučim u martovskom broju, poželela sam da oni budu usredsređeni na ženu i da o njima pišem iz pozicije žene, koja obožava činjenicu što pripada ovom polu, bez obzira na poteškoće i izazove koje su sastavni deo naših života.

Ovih dana se nalazim u nezgodnoj situaciji koja sigurna sam ni vama nije nepoznata, i nerviram se povodom raznih svakodnevnih problema, potpuno bespotrebnih koji bi se jednostavno mogli zaobići kada bi svako odgovorno i savesno radio posao za koji je plaćen. Međutim, kao žena, neretko se u tim prilikama suočavam i sa neprikladnim komentarima osobe koja se nađe sa druge strane, a povezani su sa tim što sam žena i pretpostavkom da me verovatno drmaju neki hormoni pa sam zbog toga nervozna i nezgodna. Iz tog razloga ovom prilikom svesrdno preporučujem prigodnu knjigu

koju je nemačka autorka Natali Blojel nazvala jednostavno To su hormoni. Sigurna sam da su vam naslov i tematika već privukli pažnju, ali moram reći da je knjiga zaista vrlo vešto napisana, sa jedne strane studiozno, pojašnjavajući medicinske činjenice relativno mlade grane medicine kao što je endokrinologija, dok s druge autorka nastupa iz pozicije svoje profesije - novinarstva, intervjuišući nakon svakog poglavlja relevantne osobe koje iskreno odgovaraju na njena pitanja u vezi sa hormonima i to kako ih oni i ljudi koji ih okružuju shvataju. Mislim da je tema o hormonima vrlo važna i da joj treba posvetiti mnogo više pažnje u pogledu edukacije žena, ali i muškaraca, o njihovoj ulozi i uticaju na naše telo i psihu. Od puberteta do menopauze i andropauze, mislim da ćete uživati u ovoj knjizi, zabaviti se i iznenaditi pojedinostima koje ćete iz nje saznati.

Drugu knjigu sam dugo posmatrala na rafovima knjižara koje redovno posećujem, da bih je na kraju dobila na poklon od osobe koja ju je preporučila u jednom časopisu kao knjigu koja opisuje mesta naše usamljenosti. Knjiga Prebivališta , autorke indijskog porekla Džumpe Lahiri, koja se našoj čitalačkoj publici predstavila knjigom Tumač bolesti, satkana je od divnih kamernih priča koje nam pripoveda neimenovana naratorka boraveći u neimenovanom malom mestu u Italiji. Možemo je shvatiti kao intimnu ispovest putem minijatura iz svakodnevnog života jedne usamljene žene sa izuzetno izoštrenim čulima i smislom za opažanje sveta koji je okružuje. Priče oslobođene viška reči opisuju boravak na blagajni, u marketu, kod majke, na bazenu ili na obali mora, u gostionici, čekaonici, u kabinetu ili u sebi, navode nas da se zapitamo da li postoje mesta koja nam pripadaju i koja su samo naša ili se svuda nalazimo samo privremeno, u prolazu, i kako se zbog toga osećamo.

Prema poslednjoj preporuci ovom prilikom, će neko možda imati zadršku, budući da se radi o delu klasične književnosti. Ipak, nadam se da ćete joj ipak dati šansu, jer je ovo delo koje mislim da bi svi trebalo da pročitaju po više puta, u različitim životnim periodima. Madam Bovari , francuskog književnika Gistava

Flobera opisuje život Eme Bovari, jedne od najomraženijih junakinja svetske književnosti. Udata za seoskog lekara koji je izuzetno voli, Ema je konstantno nezadovoljna životom koji vodi, misleći da zaslužuje život i ljubav koje opisuju ljubavni romani u kojima se gubila čitajući ih kao devojčica. Kroz roman ona postaje sve nestabilnija, upliće se u gomilu laži, vanbračnih afera, dugove zbog istih, zanemaruje muža, ćerku i polako, ali sigurno gubi razum usled iščašene slike o sebi i svetu oko sebe. Ovaj roman je toliko zaintrigirao i pobunio čitaoce u vreme kada je izdat, da je posledično nastao poseban pravac u izučavanju ljudske psiholo-

gije nazvan bovarizam. Nerealni ciljevi i očekivanja, zaokupljenost sopstvenom imaginacijom i maštom, kao i nesklad

između želja i mogućnosti u potpunosti preovlađuju u ponašanju osobe. U bovarizmu, kao i u narcizmu, postoji idealizovana slika osobe ili pojedinih njenih aspekata, kao i postojanje osećaja povećanog samopouzdanja. Govori se da

je Mario Vargas Ljosa, jedan od svojih najpoznatijih romana Avanture nevaljale devojčice skoro u potpunosti zasnovao na reminiscencijama iz Flobera, to jest njegove Gospođe Bovari. Budući da poznajem dosta ljudi koji su ljubitelji ove knjige, sigurno će im biti zanimljivo da se upoznaju i sa glavnom junakinjom

Floberovog romana.

Intervju: Jelena Gvozden

@3oklagijice

Fotografije: privatna arhiva

Prošlo je dve godine od moje prekvalifikacije; iz sveta humanističkih nauka u svet informacionih tehnologija ušla sam i rešena i nesigurna, a potom i začuđena kako mogu biti oba istovremeno, kada bi, makar sada, stvari trebalo da budu ili true ili false.

Umeće guglanja me je odvelo do stipendirane prekvalifikacije, u okviru IT Bootcamp-a, i time spasilo od rasplinjavanja na masu raznoraznih besplatnih onlajn kurseva. Slanje CV-a unaokolo, nakon završenog kursa, ukazalo mi je na to da je sasvim izvesno da od 20 kompanija, 13 neće ni odgovoriti na aplikaciju, četiri će odgovoriti: „hvala, ali ne hvala”, a tri će me istovremeno pozvati u ciklus selekcije i nakon uspešnog prolaska do samog kraja, dovesti u situaciju da mogu da izaberem čiji deo želim da budem. Intuitivno sam izabrala onu u kojoj ću moći da nastavim učenje, i u kojoj mi je proces selekcije bio najprijatniji.

Već prvi dan u P3 Serbia potvrdio mi je da sam napravila dobar izbor, jer niko nije napravio grimasu kada sam se ukopala pred kablovima i monitorima koje je trebalo da povežem. Kao neko čije se gejmersko iskustvo završava s Commodore 64 i štelovanjem glave kasetofona, a rad preferiram na laptopu („jedan ekran, jedan gajtan”), osećala sam se prezahvalno što sam na tom mestu.

Dok sam prošle godine diskutovala s kolegom na temu procenta žena u STEM-u, stalno mi je ponavljao kao argument: „Pa, ko ženama brani?” mašeći tako čitavu poentu. Nisu samo zabrane ono što drži podalje nekoga od nečeg, već i nedostatak podrške i prostora za iskazivanje. Cilj ovih intervjua s deset koleginica iz IT sveta nije da bih pokazala kako žene ne mogu, nego da i te kako treba i mogu da uđu u ovaj sektor ukoliko su makar malo radoznale.

Dobro nam došle!

Barbara ima divergentno radno iskustvo, koje je istovremeno veoma kompatibilno. Od HR-a, preko osiguranja i marketinga do menadžerske pozicije u IT Bootcamp-u, i sada lovca na talente u HTEC Group. Svi poslovi su u većoj meri uključivali direktan rad s ljudima i razumevanje složenih biznis principa i međuljudskih odnosa. To joj je pružilo mogućnost da lako pristupi radu u različitim oblastima. U IT oblast je ušla inspirisana primerima drugih uspešnih ljudi.

Četiri godine si bila HR, project i marketing menadžerka IT Bootcampa, neprofitne škole za prekvalifikaciju ljudi u IT sektor. Zaslužna si za njegovo brendiranje, uspostavljanje temelja na kojima počiva, njegovu ekspanziju i održivost, kao i prepoznatljivost kvaliteta kadrova koji iz njega izlaze na IT tržište rada. Šta si tada uviđala kao najveći izazov za sebe, kao ženu na poziciji top menadžmenta?

Najveći teret potencijalnog uspeha i neuspeha, kao i kreativno stvaranje i implementacija svih segmenata i strategija jeste bio na meni kao menadžerki, ali daleko od toga da sam na tom putu bila sama. Zaista, na svojoj strani imala sam podršku odbora škole IT Bootcamp i Fondacije Divac, predavača, a kasnije i drugih full-time članova tima, koje sam birala i obučila, a koji su nakon mog odlaska nastavili uspešno da vode školu. Izazovi u mom radu nisu ovisili o tome što sam bila žena na poziciji menadžerke. Može se reći da su najveći izazovi bili upravo to da izaberem i oformim tim koji će zadrža-

ti kvalitet u izboru budućih generacija i samom radu škole, kao i da dobijem poverenje polaznika koji su dolazili iz različitih poslovnih oblasti, iz nekada nepomirljivo različitih životnih uslova i sa velikim očekivanjima, kako od škole tako i od mene. Sve ono što bi možda neko pripisao rizicima za poziciju žene, rešavali smo jasnim pravilima, procesima i kriterijumima.

Za razliku od formalnog obrazovanja, za koje imamo statistike koliko žena se opredeljuje za naučno-tehnološke smerove (<30%), da li postoji neka razlika u statistici kada je u pitanju prekvalifikacija? Da li bi mogla da daš neku grubu statistiku procenata – koliko žena bi se prijavljivalo za kurs a koliko bi uspevalo da ga završi i uspešno se zaposli? I šta smatraš glavnim razlozima za takve brojke?

Što se tiče IT Bootcamp-a broj primljenih žena do sada je 45% (763 žene), dok je broj primljenih muškaraca 55% (920 muškaraca), odnosno razlika je 10% u korist muškaraca. Od toga 45% žena

(373 žene) su uspešno našle posao ili praksu, a ovaj broj se konstantno povećava. Ipak, interesantan podatak je da su žene istrajnije tokom kursa, odnosno da čak 17% više muškaraca odustane tokom kursa. Smatram da žene sve više shvataju da „inženjerski” način razmišljanja ne znači nužno odsustvo kreativnosti, kao i da su i te kako uspešne i cenjene u IT-ju, što ih sve više privlači da se oprobaju upravo u tom sektoru.

Sada si lovac na talente u velikoj domaćoj IT kompaniji, HTEC Group, pa bih te pitala kao nekog ko je na poziciji da prepozna potencijal i da ga usmeri k uvećanju: šta primećuješ kao kamen spoticanja kod većine kandidatkinja i šta bi predložila ženama kao adute koje treba isticati?

Poslednjih godina ima sve više žena u IT-ju, što ranije nije bio slučaj, i to je zaista lepa promena. Međutim, moram da priznam da sam imala priliku da razgovaram sa manjim brojem kandidatkinja.

Pretežno intervjuišem kandidate koji su iskusni seniori i mediori, odnosno

neko duže vreme rade na IT tržištu. U ovom momentu žena ima manje među

takvim kanidatima. Za razliku od broja prekvalifikantkinja i studentkinja završnih godina, iskusnih kandidatkinja ipak, po mojoj proceni, ima u manjem broju. Kako pristižu nove generacije, u narednim godinama očekujem promenu ovog bilansa u korist žena. Što se tiče samih intervjua, čini mi se da su žene više samokritične i imaju veća očekivanja od sebe i drugih. Istovremeno ovo ih svrstava u analitične profesionalce, empatične i orijentisane na rezultat.

Deluje da kolege kandidati opuštenije pristupaju samim razgovorima za posao. Moja preporuka za kandidatkinje je da budu slobodnije u svojim izborima.

Svuda oko nas su dokazi o uspešnim ženama u različitim životnim sferama.

Tokom radne nedelje si regruterka i koordinatorka za velike ljude, a vikendima si organizatorka i plesna instruktorka malim ljudima, te je i više nego očigledna tvoja ljubav prema radu s ljudima i za ljude. Često su nagrađivane plesne grupe devojčica koje vodiš, a to su zaista izuzetno velike grupe različitih uzrasta. Da li tokom odrastanja devojčice postaju manje zainteresovane za takmičenje u veštinama i znanju?

Mislim da je stereotip ovih prostora da žene imaju manje ambicija, pa se to onda podvodi pod to da nemaju znanje i veštine, a zapravo je stvar da se ambicija odražava na razne načine, i kako je svako od nas individua za sebe, tako

Ina

je nesuđena pravnica i plesačica

u duši. Pleše od svoje treće godine, a trener je i koreografkinja poslednjih 15 godina. U IT industriji radi poslednjih pet godina u HR sektoru. Uživa u razgovoru i radu sa ljudima, i voli ono što radi svim srcem.

ni želje svih nisu iste. Neminovno je da tokom odrastanja, u nekom periodu, neka od dece odluče da napuste ples, kao i da dolaze neki novi plesači, koji tek ulaze u plesne sale. Kao neko ko je, pored toga što im je pedagog i trener, najpre prijatelj i neko ko ih neizmerno voli, srećna sam kada su one srećne. Kao treneru mi je najbitnije da su stekle zdrave navike, ljubav za ono što rade i borbenost. Neovisno da li su se zadržale u plesu ili ne, „moja deca” su srećni ljudi, zdravih navika, i to je moj najveći uspeh. Ambicija je uvek tu s vama i neće u svakom momentu biti u svom

punom sjaju ili je nećete posmatrati iz istog ugla, kao i vaše okruzenje, ali najbitnije je da se vi s njom osećate kao

svoja na svome. Suma sumarum je da

su devojčice veoma uspešne i ne jenjava im želja ni za veštinama, ni za znanjem, i imaju velike snove. To su moje male i velike izuzetne žene.

Iščitavajući CV-eve koji ti prisitižu i intervjuišući kandidatkinje, koliko njih zna čemu teži i ne plaši se da pokaže svoje ambicije?

Sve manje je straha u tom smislu. Postoji nekada taj primetan strah od intervjua kao vida javnog nastupa, ali on kroz razgovor brzo prođe.

Trema na neki način oslikava odgovornost i želju onoga k čemu težimo.

Šta ti se doima kao dobar savet koji bi mogla da ponudi devojčica iz tvoje plesne trupe bilo kojoj ženi u korporativnom IT-u, a šta bi mogla odrasla žena iz IT industrije da došapne devojčici za lakše kročenje kroz bu dućnost?

Ja svoje devojčice učim da vole i poštuju sebe, jer su takve kakve su – savršene. Naravno, i da rade ono što im je srcu milo. Male žene, velikim ženama: ne tražite mane kako rastete, i pored onoga što je razumom i okolinom nametnuto kao stav, slušajte intuiciju i srce. Velike žene treba devojčicama da došapnu da, iako nije svaki dan idealan, napredak je uvek tu. I da ne odustaju. Mali koraci grade velike ljude. Moja mala životna mantra je: „Sve su Drine ovog sveta krive, nikada se one neće moći sve ni potpuno ispraviti. Nikada ne smemo prestati da ih ispravljamo.”

Kristina Ivković je sasvim slučajno završila u IT-u. Mislila je da je elektronika pravi put za nju, i u minut do dvanaest, odlučila se za programiranje, jer je želela da izađe na crtu svim onim ljudima koji su ranije imali priliku da se susretnu s tim, za razliku od nje.

Na poziciji si senior bekend developera, s diplomom ETF-a i petogodišnjim radnim iskustvom u IT branši; iz stečenog iskustva: šta smatraš da je ženama potrebno da bi ušle u IT sferu a šta da bi tu i ostale?

Čvrst stav, upornost i žrtva, ono su što je potrebno svima, ne samo ženama, da bi ostali u IT-u. U proteklih par godina, žene su mnogo bolje prihvaćene u ovoj industriji. Štaviše, sve više je njih na liderskim pozicijama.

Iz tvoje perspektive – postoji li stakleni plafon za žene u IT-u?

Dakle, rekla bih da stakleni plafon uglavnom ne postoji. Možda s vreme-

na na vreme naiđete na pojedince koji pokušavaju da vam ga nametnu, ali to je prvi znak da ne treba sarađivati s takvim ljudima. Mislim da uglavnom mi same sebi postavljamo taj stakleni plafon. Da obrazložim – ja se dugo nisam identifikovala svojom profesijom, već time da sam nečija sestra i devojka, pa onda programerka. Shodno tome, bilo mi je jako važno da, što je, jelte, često svojstveno ženama, ispunim prvo te kućne obaveze. Ostatak vremena, kada i koliko imam snage, posvećivala sam poslu i onome što mene zanima.

Koliko žene u IT-u stiču podršku a koliko sumnju okoline i da li podrška uspeva da se realizuje van patronizujućeg odnosa?

Nisam ni bila sve sna podrške niti razumevanja stari jih generacija koje

imam, dok nisam učinila – u mojim očima – sebičan čin davanja otkaza u trenutnoj firmi. Moj najveći strah je bio reakcija te stare škole. Ispostavilo se, međutim, da oni nas i našu situaciju jako dobro razumeju, i iznenadila sam se kako odsustvom njihove osude, tako i pozitivnom reakcijom drugih ljudi u svom okruženju.

Sonja je rođena u Beogradu, gde je završila Medicinsku školu, kao i Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, smer za specijalnu pedagogiju. Volontirala je godinu dana na Institutu za mentalno zdravlje u Beogradu, kao specijalni pedagog na odeljenju za adolescente. Njen master rad je bio na temu: ,,Alternativne sankcije u Republici Srbiji – elektronske nanogice.” Za to vreme je pisala blog u WordPress-u na temu specijalne pedagogije i medicine, pri čemu je poželela da zna šta se dešava na CMS sajtovima ispod haube, te je upisala frontend kurs u ,,Cubes” školi za računarske tehnologije (za koji ima samo reči hvale), u trajanju od šest

meseci, i ozbiljno se posvetila tome, naučivši osnove frontend tehnologije. Zatim je uz brata, senior backend developera, počela da uči Python jezik, a onda je nakon nekog vremena odlučila da konkuriše za posao u nekoj od kompanija, kako bi naučila Scrum i kako se ceo development proces odvija u većim timovima.

Iz defektologije prekvalifikovala si se u sektor informacionih tehnologija, a sve to se dešavalo dok si već imala jedno dete. Koliko žrtve je tražio taj prelazak i da li zahtevi i ponude u IT branši idu u korak s tvojim ambicijama?

Prelazak iz jedne veoma različite nauke u drugu zahtevao je žrtvu svakako, ali pre svega žrtvu da izađeš iz svoje komforne zone i da počneš da razmišljaš na jedan sasvim drugačiji način, da mnogo bolje organizuješ svoje vreme, jer sam morala mnogo da učim i vežbam, ali pre svega sam bila majka i imala prvo

jedno pa drugo dete, čije sam potrebe morala da zadovoljim pre svih i svega.

Zahtevi i ponude u IT-u s mojim ambicijama nekada i ne idu baš ruku pod ruku, ali moraš da znaš šta želiš. U početku moraš biti spreman i na kompromise, dok si u fazi učenja, a posle toga već možeš da se u nekoj tehnologiji prepoznaš više ili manje, i da pokazeš želju za daljim usavršavanjem na tom polju.

Šta bi volela da ti je neko rekao odmah na početku IT karijere?

Ono što sam i sebi samoj non-stop ponavljala a to je: „samo budi uporna i ne odustaj; ako je put težak to znači da ideš u pravom smeru...”

Koliko rad u korporaciji, konstantno usavršavanje i učenje, dve male ćerke i njihove aktivnosti – dozvoljavaju da oslušneš i ispuniš svoje potrebe?

Organizacija je jako važna stvar. Naučila sam sebe da planiram vreme, mada moram priznati da ga ostavljam malo za neka svoja uživanja. To nekada ume da bude frustrirajuće ali se trudim da to ispravim, radim na sebi i na tom polju.

Jelena je u Zaječaru završila osnovnu školu i gimnaziju, nakon čega je upisala Matematički fakultet u Beogradu.

Odmah po završetku osnovnih studija, zaposlila se u jednoj srednjoj školi. Tokom druge godine radnog staža, završila je i master studije. Kako je studiranje i pripravnički period u radu dobro prošao, radovala se mirnom periodu i radu u sferi za koju se školovala. Međutim, osetivši jaku potrebu za novim izazovima i daljim napredovanjem, programiranje joj je posebno okupiralo misli, počele su da joj iskaču „for petlje” iz čista mira. Ono što ističe kao interesantno, na početku našeg razgovora, je to što na fakultetu nije volela predmete u vezi s programiranjem ili računarstvom.

Tvoj izbor od početka je bio STEM – šta te je inspirisalo za taj pravac profili-

sanja i šta smatraš da bi bila dobra motivacija za druge žene?

Prva inspiracija je bila moja mama, učiteljica, koja srcem radi svoj posao i fantastična je. Prenela je na mene ljubav prema toj profesiji i entuzijazam koji s njenim radnim stažom samo raste. Uz to, uvek sam volela matematiku i „mozganje”, i želela sam da spojim dva dobra, te nekim novim klincima pokažem kako je matematika lepa i nije bauk. Radila sam tri i po godine u jednoj srednjoj školi i uživala u radu s decom. Svaki njihov uspeh je bio i moj, volela sam njihove „eureka” momente. Izgubili su strah od matematike, oslobodili su se, a neki i pronašli sebe u toj sferi, pa smatram da sam uspela u svojoj misiji. Učenici uče od nas, ali i mi od njih, i to je divno i inspirativno. S druge strane, klinci su se našli u novom digitalnom svetu i svetu društvenih mreža, što ima i prednosti i mane. Mislim da je odličan izazov pomoći im da se snađu i izbore sa svim iskušenjima, postave pravi sistem vrednosti, te da digitalni svet koriste s dobrom namerom i za veće dobro.

Do pre godinu i po dana bila si u ulozi profesorke koja podučava druge matematiku, a onda si se i sama našla u ulozi nekoga ko uči nove stvari. Kako si se snašla u tom preokretu i koliko je IT kolektiv otvoren za pomoć, verodostojan fidbek i priznanja kada se nešto ne zna?

Da, jedan ceo letnji raspust izdvojila sam za obnavljanje programiranja s fakulteta i učenje novih stvari, koje su mi bile potrebne da uplivam u IT svet. Nikada nisam prestajala da učim. Učim i dalje, to mi nije teško, pogotovo kada imam konkretan cilj. IT svet me je isprva plašio, mislila sam da je to preveliki zalogaj za mene i da je to samo muški svet, da oni nekako po prirodi imaju bolji kliker za programiranje od nas, žena. Međutim, brzo sam shvatila da baš i nisam bila u pravu. I sama sam imala drugarice koje su hrabro ušle u IT svet, i bile veoma uspešne u tome.

Podjednako jaku podršku sam imala i od drugarica i od drugara na putu k poziciji backend developera. Ista situacija

me je sačekala i u firmi gde sam se zaposlila. S obzirom na to da sam, ni sa kakvim pravim iskustvom, ali s velikom voljom za učenjem i napredovanjem, dobila juniorsku poziciju, neopisivo mi je značilo razumevanje i podrška koju sam dobila od okruženja na novom poslu. Prelepo je to što su sa mnom svi, od starta, nesebično delili znanje i uvek bili voljni da mi pomognu da se snađem u raznim situacijama. Sve to mnogo olakšava učenje i napredovanje. Redovno dobijam feedback od mentora i ostatka tima u kom radim. Redovno, ali ne prečesto. Baš u pravoj meri. Srećna sam što sve primećuju i prate, i svaka njihova pohvala je fantastičan „vetar u leđa”. Kad se pohvale i sugestije daju na pravi način, onda se na pravi način i usvajaju, a rezultat je napredak. Divno je i to što nema momenta „sramota me je što ne znam” ili „sramota me je da pitam”. Svima je jasno da se u ovoj sferi konstantno uči i svi su otvoreni da odgovore ili da te usmere kako da sam pronađeš odgovor. Nema „glupih pitanja”.

O IT sektoru se često priča kao ’univerzumu za sebe’. Kao nekadašnja prosvetna radnica, da li se ponekad osetiš kao da si u rascepu između svetova?

Definitivno se jesam tako osećala u prvih par meseci. IT sektor se i može gledati kao „zaseban univerzum”, koji se uveliko istražuje. Dobar je osećaj što znaš da nisi jedini koji istražuje i što imaš od koga da učiš, a fenomenalno je i kada dobiješ priliku da preneseš znanje. Tako da se u „rascepu” desilo to da sam se vratila u ulogu učenice. A kao nekadašnja prosvetna radnica, volim i poštujem svaki sistem u kome se gaji i razmenjuje zna nje. I volela bih da lepo napredujem, da jednog dana mogu ponovo da preuzmem ulogu profesora, ali sada u ovoj sferi, te uspešno prenosim dalje svoje znanje i pružam podršku nekim novim juniorima.

Bojana je rođena u Beogradu, gde je završila I beogradsku gimnaziju nakon koje se odlučila da upiše ETF. Nakon studiranja, igrom slučaja se zaposlila u IT/automobilskoj industriji. Tu se pronašla i nema želju da menja smer.

Imaš preko sedam godina radnog iskustva u IT-u i master diplomu ETF-a; kada si već znala šta ćeš biti kad porasteš?

Mislim da nisam znala tačno šta želim da budem kad porastem, dok nisam upisala fakultet. Tokom školovanja jedina stvar koja mi se iskristalisala je da želim da se bavim prirodnim naukama.

Elektrotehnički fakultet je, nakon tog saznanja, bio jedna od opcija i da budem iskrena, procesom selekcije sam izabrala ETF. Zaista mi je drago da se to desilo, pošto smatram da sam napravila dobar izbor za sebe.

Kakva je situacija bila tokom studiranja – koliko žena bi primećivala oko sebe i da li su devojke uspevale da ostvare prava na stipendije, prakse i mentorstva? Koje (sa)znanje s fakulteta ti je bilo najdragocenije tokom prvih poslovnih koraka?

Kada sam upisala fakultet, 2008. godine, studenti su bili u većem broju muškarci. Drago mi je da se to kroz godine promenilo, i koliko vidim procenat žena na ETF-u, a mislim i na ostalim tehničkim fakuletima, dosta se povećao. Drago mi je da se narativ, kako su tehnički fakulteti za muškarce, promenio i da se žene takođe odlučuju za upis tehničkih fakulteta bez sumnje da li je to za njih. Što se tiče stipendija i sličnih stvari, toga je zaista bilo, ali koliko se sećam mislim da su to bile državne stipendije. Za ostalo, iskreno nisam čula tokom svog studiranja. Ko će dobiti stipendiju je zavisilo isključivo od uspeha na fakuletu, tako da mogu da kažem da su žene, kao i muškarci, imali jednake šanse da je dobiju. Najvažnija stvar koju sam naučila na fakultetu je pristup rešavanju problema, i to da ako mi je nešto teško i na prvi pogled nesavladi-

vo, apsolutno ne moram da se plašim, već da mogu da se uhvatim u koštac sa problemom i da ću ga rešiti.

Na poziciji si tim liderke, što znači da osim tehničke ekspertize imaš znanje i iz menadžmenta, te moram priznati da pozicija zvuči kao kombo adrenalinska. Kako se čuvaš od pregorevanja i da li ti se dešava da nakon par dana odmora organizam traži dozu naviknutog izazova?

Moja pozicija je za mene savršena kombinacija. Delom tehnička, delom menadžerska i taj kombo meni najviše odgovara i ne dozvoljava da mi bude „dosadno” na poslu ili da dođem do zasićenja usled repetetivnog rada. Pošto volim da se bavim i tehničkim stvarima, a i da radim s ljudima, takav način rada mi najviše prija. Naravno, u

zavisnosti od perioda i obima posla, ovaj kombo ponekad može da bude i naporan, te nekada pomislim da ništa ne stižem, ali je tu jako bitna dobra organizacija. S dobrom organizacijom svog vremena pokušavam da se čuvam od pregorevanja. Takođe, uzimanje odmora dosta pomaže u tome, i smatram da je neophodno praviti pauze, da bi osoba mogla da nastavi s radom i pruži najbolje od sebe na poslu, a i privatno.

Želeći oduvek da se bavi ekonomijom i bankarstvom, Tijana je završila srednju ekonomsku školu. Međutim, u poslednjem momentu je odlučila da ipak upiše tehnički fakultet, jer su informacione tehnologije tada doživele ekspanziju.

Imajući sreću da preko druga dobije uvid u način funkcionisanja istih, shvatila je da joj se to sviđa. Kroz studiranje je stekla znanje o raznim tehnologijama, koje se koriste u programiranju, ali znanje stečeno u sredjnoj školi joj nije isparilo. Na kraju fakulteta je odlučila da spoji ova znanja, te je danas njena profesionalna pozicija rezultat tog donekle neizvesnog puta edukacije.

Kada se priča o stilu života, često se naglašava work-life balance. Koliko prostora uviđaš za profesionalni napredak i koliko slobodnog vremena ti ostaje za lične potrebe?

Trenutno sam u godinama za koje smatram da su predviđene upravo za lični razvoj i napredak, kako poslovni, tako i fizički, ali i psihički. Kako je rad na sebi veoma važan, većinu svog vremena posvećujem upravo tom napretku, pa mi ostaje veoma malo slobodnog vremena. Svima je, u određenom momentu, potreban „day off”, koji ponekad dopustim sebi.

Konstantna ekspanzija noviteta u IT sferi sigurno dovodi do straha od propuštanja informacija, specifičnog FOMO sindroma, iako nema šanse sve znati o svemu. Da li se nekad uhva-

tiš kako sebi „nabijaš tenziju“ i kako onda u tim momentima tretiraš svoju napetost?

Definitivno osećam određenu dozu anksionosti kada, na primer, zadatak ne mogu da ispunim odjednom, odmah, bez prepreka. Anksioznost tog tipa se mora pretvoriti u „anđelčića” koji će nas bodriti, pružati podršku i motivaciju, jer će, u suprot nom, naše stanje svesti dovesti do neuspeha.

Biti okružena inteligentnim ljudima, koji inspirišu i motivišu, pomaže u postavljanju sopstvenih viših ciljeva. Da li ti predstavlja neku

razliku ako je taj krug

sastavljen od znatnog broja uspešnih žena? Apsolutno. Uspešne žene odišu znanjem, samopouzdanjem, motivisanošću, pozitivnom energijom, one su jake i mogu biti pravi uzor. Rad sa takvim ženama predstavlja veliku satisfakciju.

Sofija je inženjerka elektrotehnike i računarstva, koja trenutno radi kao

DevOps inženjerka. Svoj IT put započela je u toku srednje škole, gde je na časovima informatike rado izvodila algoritamske zadatke i otpočela svoje prve korake k IT inženjerstvu.

U toku studiranja, počela je da radi kao DevOps inženjerka i sada je na toj poziciji preko dve godine. Pored toga, ona rado planinari, skija i putuje. Takođe, uživa u čitanju knjiga i gledanju naučno-fantastičnih filmova.

Obzirom da si pre zaposlenja, tokom studiranja, već stekla iskustvo u dominantno muškim kolektivima, da li ti se javljao osećaj usamljenosti i kako bi ga hendlovala?

Obzirom da su tokom mog studiranja kolege s mog smera većinski bili momci, ne mogu reći da nisam primetila znatnu mušku dominaciju u inženjerstvu. Moje iskustvo mi govori da postoji određen broj predrasuda o ženama inženjerima, pa mi je već u toku studiranja bilo jasno da ćemo se kao žene boriti s reakcijama poput iznenađenja na pojave devojaka koje mogu da budu i te kako uspešne u ovoj oblasti. To me nije obeshrabrilo, već mi je dalo dodatnu snagu i motivaciju da se još više trudim i pokažem kako žene mogu sve. Još u toku studiranja sam bila primljena na praksu, gde sam kasnije nastavila da radim. Nailazila sam na razne prepreke, ali to nije sprečilo niti umanjilo moje uverenje da pol nije bitan, iako mnogi pokušavaju da istaknu tu razliku.

Jasno je da žene odavno nisu više na nivou anegdote u IT svetu, no da li smatraš da je ravnopravnost stvarna ili je ipak mimikrija i simulacija?

Znam da veliki procenat žena u tehničkoj industriji smatra da moraju da rade više od svojih muških kolega da bi dokazale svoju vrednost. Ali ja polazim od toga da svako treba da prati svoje snove, bez obzira na prepreke i pokušaje sputavanja drugih ljudi. Svako vodi neke borbe, bitno je istrajati u tome, pobediti svoje strahove i uvek imati na umu svoj krajnji cilj. Želim da ravnopravnost bude zaista istinska i stvarna, iako objektivno naša zemlja i podneblje još uvek nisu na tom nivou.

mentarisati i pitati kako imamo vremena za sređivanje pored svih poslovnih i ličnih obaveza. Ili možda ismejati kako smo došle u sakou i suknji u kancelariju gde svi nose dukseve. Mada, sve je to do pojedinca, nisam primetila da su takve komentare većinski imali samo muškarci. Trudim se da ne dozvolim da me takvi komentari dotiču i ne prikrivam svoju ženstvenost na radnom mestu. Poručila bih svim ženama koje rade u ovoj industriji da učine isto, jer upravo u tome leži naša snaga.

Gledajući koleginice u IT-u, da li si možda primećivala da nesvesno skrivaju svoju ženstvenost, ne bi li izgledale „prilagođenije"?

Povrh toga što je u IT-u

veliki broj muškaraca inženjera, dodatno, na mojoj poziciji kao

DevOps inženjerke, brojka se povećava za

10:1 u korist muškaraca. I pored svih tih činjenica, smatram da nema potrebe prikrivati i potiskivati svoju ženstvenost. Naravno, često će se naći neko ko će proko

Kristinini IT putevi počinju iz ranog detinjstva. Ljubav prema IT-u je razvila još kao dete u razgovoru i druženju s njenim ocem, koji je na jednostavan i zanimljiv način prenosio svoje znanje iz informacionih tehnologija. Još tada je znala čime želi da se bavi kad odraste.

Kako bi opisala ljude koji ulaze u IT sektor: kao buntovnike protiv sistema, konformiste ili nešto treće?

Ljude koji ulaze u IT bih opisala kao dinamične kreativce željne novih znanja i iskustava. Nisu buntovnici protiv sistema, jer konstruišu nove sisteme i nisu konformisti, jer svakodnevno izlaze iz zone komfora.

Šta smatraš da bi trebalo da bude imperativ za žene u IT-u?

Ukoliko prihvatimo civilizacijsku tekovinu ravnopravnosti polova, ne bih imperativ delila po osnovu pola. To je jedna te ista glad, i kod muškaraca i kod žena

– glad za novim znanjima, iskustvima i šansama da se napravi nešto bolje, brže, lepše, udobnije i profitabilnije u odnosu na postojeće.

Koliko ti radno okruženje dozvoljava da budeš autentična?

Radno okruženje ne samo da dozvoljava, nego na razne načine podstiče autentičnost svakog zaposlenog

iz prostog razloga što je individualizam jednini način napretka – i konkretne individue i čitavog radnog kolektiva kom ta individua pripada. Ne biti autentičan znači ne doprinositi sredini kojoj pripadaš.

Milica je završila geografiju na Geografskom fakultetu u Beogradu. Radila je kao profesorka, prodavačica knjiga, i u marketinškoj agenciji. Sa 35 godina je na predlog supruga, koji je programer, upisala kurs za testiranje softvera u školi IT Bootcamp. Nakon uspešnog završetka kursa, zaposlila se u IT kompaniji.

Često ljudi promenu zanimanja okarakterišu kao poništenje čitavog jednog životnog puta i veoma im je teško da to sagledaju kao ekstenziju na nešto već postojeće. Obzirom da imaš master diplomu Geografskog fakulteta, kako ti gledaš na svoje otiskivanje u IT vode i koliko je zapravo benefitno dolaziti iz drugačijeg miljea?

Kad pričamo o Quality Assurance poziciji, prednost je možda to što testiranje dobija na objektivnosti, posmatram stvari iz drugog ugla, pri čemu je akcenat na korisničkom iskustvu. Mislim da činimo „svežu krv“ svi mi koji smo se prekvalifikovali, a nama lično pruža širinu.

Odlučila si se negde oko svoje 35. godine za prekvalifikaciju, što je dokaz u prilog neuroplastičnosti našeg mozga i da nikad nije kasno ni za šta. Imajući na umu da je IT polje dinamično i da svakog dana izađe na tržište neki novi alat, feature ili aplikacija – jasno je da u toj branši nema mentalne stagnacije zaposlenih. Kako je IT svet uticao na spoznaju sopstvene kapacitetnosti i koliko ti je bliska agilnost koju zahteva?

Menja način na koji razmišljaš i rešavaš problem, čak i u svakodnevnom životu. Naravno, to dolazi vremenom. Uči strplje nju, jer za svaki problem na koji naiđeš, učiš i re šavaš u hodu.

IT sektor je poznat po spiskovima radnih privilegija koji se nude zaposlenima. Šta bi ti izdvojila kao najbitniju za mame?

To bi bilo definitivno fleksibilno radno vreme, mislim da to mnogim mamama puno znači.

Intervju: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

Fotografije: Luka Bošković; privatna arhiva

mart 2023

Mom’s Pants

Mom’s Pants je brend u fokusu naše rubrike Modni

Plezir ovog marta. U mesecu posvećenom ženama, predstavljamo vam domaći brend inspirisan ljubavlju prema majci i jednom vanvremenskom komadu pantalona koji je poslužio kao inspiracija osnivačici Jeleni

Đokić Bjeković da strpljivo i promišljeno, uz odličan tim saradnika i dizajnera izgradi slow fashion brend.

Povod za razgovor ovog meseca je i nova mini kolekci-

ja Amra, kao i otvaranje prvog showroom-a u Zagrebu, o čemu ćete saznati više u nastavku razgovora.

Kako započinješ dan?

Kako moje dete nije neka preterana spavalica, dan započinjem rano. Između 06h i 06:30h. Pošto se puno radi, trudim se maksimalno da te rane jutarnje sate sačuvam da imam kao vreme sa detetom. Ustanemo, doručkujemo malo se poigramo i onda kreće prava poslovna jurnjava. Kada ste sami svoj gazda to vuče za sobom dobre i manje dobre strane. Imate mogućnost da sami raspolažete vremenom, ali isto tako i da računate koliko sati ste potrošili na nešto drugo što nema veze sa poslom, pa se večito pitate da li dovoljno dobro raspolažete svojim vremenom.

magijom kada je sklapanje njenog outfita u pitanju.

Po struci si pravnica, a iza sebe imaš više od četrnaest godina rada u modnoj agenciji (od asistentkinje do partnera), šta je dovelo do toga da uz stalni posao pokreneš i modni brend?

Koja su tvoja prva sećanja iz detinjstva koja imaju veze sa modom i odevanjem?

Još kao dete sam uživala posmatrajući mamu dok užurbano izvlači svoje odevne komade iz ormara u želji da svaki put obuče nešto drugačije i da ta odevna kombinacija bude ona prava. Pored troje dece u tom trenutku nije tako lako naći

vremena za sebe baš svaki put kada vam je to potrebno, tako da je njeno spremanje suštinski kratko trajalo, i zbog toga mi se činilo da svaki put se služi nekom

Želja za sopstvenim rastom, učenjem i ostvarivanjem sopstvenih ambicija. Oduvek sam bila radoholik i čini mi se da ću to biti ceo svoj život. Za mene rad, pogotovo kada imate hrabrosti da se bavite onim što volite predstavlja pravo uživanje. Volim izlaske iz komforne zone i pobijanje sopstvenih granica, jer zapravo kada se shvati da granice ne postoje tu leži sva lepota. U slobodi.

Brend Mom’s Pants si pre samo nekoliko godina pokrenula od jednog para pantalona inspirisanog omiljenim komadom iz maminog garderobera. Sa kakvom namerom je nastao brend i kako bi do sada opisala svoje preduzetničko iskustvo?

Biću maksimalno iskrena i reći ću da u to vreme nisam ni slutila da ćemo o Mom’s Pants-u pričati kao o brendu jednog dana.

Kao ni da ćemo u ponudi imati više od jednog dizajna pantalona i da u meni leži toliko kreativnosti inspirisane prošlim

vremenima. Ja sam jednostavno samo krenula! Imala sam ideju, želju, slušala sam svoju intuiciju i započela najdivnije poslovno putovanje u kom i dan danas maksimalno uživam. O preduzetništvu tada nisam znala apsolutno ništa, upustila sam se u isto učeći kroz vreme šta

zapravo preduzetništvo znači. Zbog toga mogu otvoreno reći, što manje znate to je bolje po vas jer u suprotnom ako puno znate strah vas može ukočiti. Ne postoji ta informacija koju nećete kroz proces saznati kao ni to iskustvo koje nećete steći, ali je važno da počnete i istrajete.

Ko su ljudi koji učestvuju u stvaranju brenda Mom’s Pants?

Svi saradnici sa kojima sarađujemo sve ove godine. Svaka osoba koja je učestvovala u bilo kom delu stvaranja kolekcije je neko ko učestvuje samim tim i u stvaranju brenda. Pod time mislim na proizvodnje koje nam šiju i doprinose našim

komadima da dobiju svoj finalni oblik. Dizajnere i šablonerke koji se zajedno sa mnom trude da naši komadi imaju jedinstveni pečat i unikatan dizajn.

Fotograf koji svaku našu kampanju odslika drugačije od prethodne! Svi šminkeri, frizeri, manekenke koje daju svoj maksimum na svakom snimanju.

Fabrika koja se bavi pravljenjem naših divnih pakovanja, kesa i ukrasnog papira. Veb dizajneri, programeri, i tako dalje. Spisak je popriličan i zbog svih njih, našeg timskog rada Mom’s je dogurao ovako daleko u kratkom vremenskom periodu. Hvala im!

prva ljubav i to će zauvek ostati komad koji je must have u mom ormaru. Dobar kaput, mantil i pantalone visokog struka. Podrazumeva se da svaki komad mora imati naglašena ramena kako bi mi uopšte zapao za oko!

Kakvi komadi čine okosnicu tvog stila?

Uvek sam bila pristalica manjeg broja komada, ali da su to statement komadi, umesto punog plakara odeće. Čini mi se da je tome dosta doprinelo i samo odrastanje, nisam uvek bila u situaciji da mogu priuštiti sebi puno različitih komada kao što su u tom trenutku mogle neke druge devojke i žene koje su kod mene zavređivale divljenje kada govorim o njihovom stilu. Ja sam imala mamin ormar i njene komade koji su tad, a i dan danas bili upravo ti statement komadi koji su svaku moju odevnu kombinaciju činili da izgleda drugačije i unikatno. Sako naglašenih ramena, oversized forme je moja

Za razliku od mnogih klasičnih modnih brendova, vi kolekcije izrađujete u više navrata sa tom razlikom da se svaka kolekcija logično nadovezuje na prethodnu čime predstavlja dopunu onoga što ste do sada uradili, a ženama koje od vas kupuju omogućava da promišljeno, postepeno grade svoj garderober vanvremenskim komadima. Koji je najveći izazov u ovakvom pristupu građenja brenda?

Imati dovoljno strpljenja i sačekati da prava inspiracija dođe kako bi svaki komad imao svoj nastavak i smisao. Naš cilj je da žene naše komade postepeno kupuju i daju sebi vremena da se u iste i zaljube. Do sada mogu da se pohvalim da se nije desilo da se bilo koja mušterija zadržala na samo jednom komadu. U tome ja najviše vidim uspeh Mom’s Pants-a i to me najviše i raduje. Naše mušterije na pravi način doživljavaju sve ono što mi

stvaramo. Tu je pored korisnosti i unikatnosti svih naših komada puno truda, rada i ljubavi uloženo! To se oseća i nama vraća kroz upravo naše mušterije i njihov pogled na sam brend.

Pre samo nekoliko dana izašla je nova kolekcija „AMRA“ posvećena emancipovanoj ženi, koja u svom garderoberu ima mix upečatljivih femininih i maskulinih komada, sa vintage prizvukom u pogledu siluete, kako smo već od vas navikli. Ko je bio inspiracija za ovu kolekciju i kakav životni stil žene koja će poneti ove komade ste imali na umu

kada ste je kreirali?

Hrabra žena. Svoja žena. Ona koja se ne boji da pokaže šta sve pre svega u sebi nosi, a potom i na sebi! Koristili smo se muškim formama kako bismo na neki simboličan način osnažili žene i podstakli ih kroz odevne komade da sve mogu!

To je žena koja je ujedno vrhunski znalac svog posla, brižna majka, verni životni saputnik, iskren prijatelj i pravi borac! Jer ona sve to može da iznese na svojim leđima. Upravo takva žena je bila inspiracija za ovu kolekciju.

Reci nam nešto više o novoj kolekciji, koje materijale ste koristili i kakvi komadi nas očekuju?

Kao i uvek do sada koristili smo se materijalima visokog kvaliteta koji omogućavaju da se osećate izuzetno prijatno tokom nošenja bilo kog odevnog komada iz naše kolekcije. Očekuju vas vrlo zanimljivi komadi koji sa sobom nose prizvuk muških formi, dok su istovremeno sa dovoljnom dozom elegancije satkani. Pre svega upečatljivi i nosivi komadi koji će vam kao i svaki do sada, kroz godine služiti i jednog dana nadamo se biti nasleđeni!

U kojoj meri ti je u radu važna održivost i vidiš li prostora za dodatno unapređenje ovog aspekta svog poslovanja?

Izuzetno mi je važna! Trudim se da naše poslovanje koliko god je to moguće priklonimo održivoj modi umesto bilo kakve fast fashion produkcije. Prostora za unapređenje bilo kog poslovnog aspekta uvek ima, nikada ne možete sve odjednom ispuniti. Važno je da postoji trud, volja, želja i svest da se svaki put pojedine stvari unaprede. Mi se trudimo da tako radimo.

Prošle godine su se za brend Mom’s Pants dogodile dve velike stvari, dobili ste ELLE nagradu za lokalni brend godine i imali ste priliku da naša predstavnica na pesmi Evrovizije, Konstrakta ponese vaš kombinezon. Šta je po tvom mišljenju bila prekretnica da bi vaš brend ostvario ovako dobre rezultate?

lokalu koji bi na bilo koji način podsećao na butik. Želeli smo pravi showroom ka-

Oba navedena događaja su svakako bila deo prekretnice! Naišli smo na prave ljude koji su nas bezrezervno podržali i pre svega prepoznali nas kvalitet i različitost! Od samog početka brenda nismo odstupali od našeg pravca, trudili smo se i rezultati su se iz godine u godinu ostvarivali.

kav imate prilike da pronađete u Parizu. U potrazi za takvim stanom nas je, mogu slobodno reći, sreća dosta poslužila. Našli smo predivan salonski tip stana sa pet metara visokim plafonima što je u našem slučaju bila jedina opcija! Stan se nalazi pri samom centru grada u ulici Gajeva 44 i jedva čekamo otvoriti vrata istog svim našim dragim mušterijama kao i onim ženama koje će to tek postati!

Preporuči nam knjigu/film/podcast/ njuzletter.

Žarko Ilić, Bu đenje sopstvene svetlosti .

U momentu kada se vodi ovaj razgovor, spremaš se za otvaranje ateljea u Zagrebu. Kakav koncept si imala na umu, kako će izgledati prostor i gde će biti smešten atelje?

Pariski showroom-ovi kao večita inspiracija! Naši komadi su drugačiji, oni nose sa sobom određenu poruku. To nisu komadi koje ćete kupiti instant, to su sve komadi za koje vam treba vreme kako biste onaj pravi za sebe odabrali. Samim tim naše komade nismo želeli da vidimo u

Apsolutno i više nego fantastična knjiga za sve ljude koji vole psihologiju i koji su otvoreni u nameri da svoje životne navike menjaju.

Podeli sa našim čitaocima delić planova za razvoj brenda Mom’s Pants.

Pustićemo vreme da vam pokaže šta je sve ono što imamo na umu da ostvarimo! Zato, držite nam palčeve! (smeh)

Intervju: Ljiljana Kostić

@liliana_k_story

Fotografije: Aleksandar Milošević

Pineapple Studio

Predugo smo se prema menstruaciji ophodili kao prema tajni, o njoj se pričalo retko, uglavnom među ženama i iza zatvorenih vrata. Koliko smo samo puta prolazili kroz učionice ili kancelarije, sa skrivenim uloškom ili tamponom u rukavu, krijući ih kao oružje, stideći se što moramo u da ih zamenimo.

je se ne stidimo, kao i o drugim delovima ženskog tela o kojim je bilo „nepristojno“ govoriti.

U SAD-u se na proizvode za menstruaciju i dalje dodaje porez za luksuz. I u Srbiji žene troše ogromne količine novca na tampone, uloške, pilule protiv bolova i kontracepciju, a ipak, nikada mi se nije desilo da sam bilo kojoj ženi tražila uložak ili tampon i da mi ga nije dala bez razmišljanja i od srca, a i obrnuto. Međutim, činjenica je i da smo tek nedavno počele otvoreno da pričamo o menstruaciji i da

Autorka instagram stranice @klitmit , Biljana Zlatanović, koja je naučnica, feministkinja i aktivistkinja, već godinama na svom profilu govori o važnim temama vezanim za žene. U 83. broju Plezira razgovarali smo sa njom o njenoj stranici, a u ovom martovskom broju, Biljana deli sa nama jednu novinu. Naime, njen novi proizvod Onwa menstrualne gaćice, osmišljene sa idejom da potpuno zamene tampone i uloške, bile su povod da sa njom porazgovaramo o menstruaciji, ali i tome kako ovaj proizvod olakšava i poboljšava naše neizbežno, svakomesečno iskustvo.

Već godinama pratimo stranicu @klitmit koja edukuje javnost o ženama, ženskom telu i ženskim pravima. Sada imamo i novinu - ONWA menstrualne gaćice. Možeš li nam reći malo više o ovom proizvodu?

Gaćice su napravljene da u potpunosti zamene uloške i tampone. One imaju integrisani uložak koji upija i štiti. Peru se i iznova koriste čime su i odlično ekološko rešenje za smanjenje karbonskog otiska.

Menstrualne gaćice nude zdravije rešenje za menstruaciju zbog pažljivo odabranih materijala koji su svi Oeko-tex i nastale

su upravo zbog toga što se u ulošcima i tamponima nalaze brojne štetne supstance i pregršt plastike. Zdravlje žena je bila zvezda vodilja, ali i udobnost, ušteda i ekologija.

Kako je nastala ideja za menstrualne gaćice? Kako si prepoznala potrebu?

Kada sam bila na master studijama u Francuskoj, izašla je studija o tome šta se sve nalazi u menstrualnim ulošcima i tamponima. Ovaj dokumentarac je bio emitovan na nacionalnoj televiziji i izazvao je veliki bum. Svi su pričali o njemu i brojna rešenja su počela da se nude

ubrzo nakon toga. Ja sam i sama krenula da menjam svoje menstrualne zaštite i probala razne opcije. U to vreme sam i počela Klitmit koji se pre toga dugo krčkao upravo na ovim studijama koje su obuhvatale i studije roda. Upravo sam na blogu pričala o svemu ovome kao i o proizvodima koje sam isprobavala, ali u Srbiji još nije bilo dobrih rešenja. Ideja pravljenja gaćica se nekako sama nametnula i više je ona došla meni, nego što sam je ja tražila. Kada bih strastveno pričala sa ženama o gaćicama i kako ja zamišljam idealne za menstruaciju, svaka bi mi rekla: ,,Pa zašto ih ne napraviš?’’ I posle nekoliko takvih pitanja shvatila sam da je to stvarno proizvod koji aktivistički povezuje ono što sam ja u svojim uverenjima i aktivizmu i nešto ,,konkretno’’ što mogu da ponudim najpre devojkama i ženama koje prate Klitmit, ali i drugima.

Na profilu @onwa deliš pregršt korisnih informacija o menstruaciji i o tome sa kakvim problemima se žene suočavaju zbog ove prirodne pojave. Šta bi po tvom mišljenju svi trebalo da znaju o menstruaciji?

Kao što i u samom pitanju kažete, da je prirodna pojava, da nije tabu tema i da

ije sramota imati menstruaciju. Maštam o danu kada ćemo sve bez imalo raz -

mišljanja izvući menstrualnu zaštitu iz torbe u školi, na fakultetu, u kafiću ili na poslu i otići do toaleta. Maštam o danu kada više nećemo da se krijemo. Za sada o menstruaciji pričamo samo kada treba da opravdamo zašto smo nezadovoljne, nervozne, neraspoložene, u bolu. I to je manje-više sve. Ne slažem se da je menstruacija intimna stvar koja treba da se sakrije, jer je mnogo devojaka i žena ima svakog meseca i svako skrivanje i ćutanje pod izgovorom intimnosti, čini da se ne traže rešenja za brojne probleme u vezi sa menstruacijom.

Pročitala sam podatak da žene u Srbiji odvajaju oko 4,000 dinara godišnje za menstrualne uloške i tampone. Da li možeš da nam kažeš na koji način je ta informacija uticala na ideju za tvoj proizvod?

Ideja za gaćice najpre dolazi iz želje za zdravljem i nestavljanjem plastike na naše intimne delove. Ali pored toga, tu je i želja da se žene osećaju udobno i slobodno, podrazumeva se i bezbrižno i samim tim da mogu da neometano rade u toku dana ono što žele. Naravno ukoliko

nemaju nepodnošljive bolove. Tu ne možemo a da ne dodamo smanjeni karbonski otisak zbog toga što više ne bacamo upotrebljene uloške i tampone, već iznova koristimo gaćice. Ali naravno da se tu provlači i ideja da se na duže staze uštedi na menstrualnim proizvodima. Menstrualne gaćice su isplative na duže staze, što nije uvek jednostavno videti. Kako ovaj proizvod dolazi iz aktivizma, volela bih svakako da vremenom možemo da radimo sa nekim vladinim organizacijama i omogućimo onima koje nemaju mogućnosti da kupe menstrualnu zaštitu, da mi sa gaćicama budemo deo rešenja.

O menstruaciji se govori i u kontekstu održivosti.. Kakva je u tom smislu prednost ONWA gaćica, kako se održavaju i koliko dugo mogu da se koriste?

Nakon korišćenja se krv ispere pod mlazom hladne vode i zatim se operu u mašini sa ostalim vešom ili na ruke. One se pri jednom nošenju mogu nositi između 8 i 12 sati u zavisnosti od vaše menstruacije, modela koje ste odabrale, toga kako vam curi menstruacija. Da, sve imamo različit način odlivanja, te stoga svakome na drugačiji način gaćice odgovaraju. Ovo dugo nošenje je moguće najviše

zahvaljujući bambusu i zaštitnom materijalu za koje ja volim da kažem da imaju super moći. Bambus jer je antialergijski i antibakterijski, ima odličnu moć upijanja i prirodno odstranjuje neprijatne mirise. Dakle nema neprijatnih mirisa kao sa ulošcima. Zaštitni materijal ne samo da štiti, već smo pronašli materijal koji otpušta višak vlažnosti iz krvi i čini da se osećamo suvo. Takođe ta suvoća smanjuje mogućnost stvaranja gljivica, mikoza i bakterija. Svih pet materijala u gaćicama su Oeko-tex, što znači da nisu korišćene štetne supstance pri njihovom pravljenju, te nošenje tri puta duže nego što možemo po pravilu jedan uložak da nosimo, nije ni malo štetno. Ja volim da nosim Comfy gotovo kao obične gaćice kada nisam sigurna da li ću da dobijem ili pred kraj kad ne znam da li će da se vrati malo krvi i tada ih nosim i 24 sata.

Španija je nedavno ozakonila menstru

alno bolovanje, prva u Evropi. Koliko je naša zemlja po tvom mišljenju daleko od toga da takav zakon i ovde zaživi?

Ne vidim dan kada će se tako nešto dogoditi. A i da se zakon donese, mislim da se ništa ne bi promenilo, jer je za ovakve promene potrebna promena čita -

vog društva po pitanju prava žena, ali i sindikalno organizovanje, tako da se od poslodavca traži odsustvo bez straha od otkaza. To je vrlo kompleksna tema koja uključuje više različitih velikih promena za koje, čini mi se, nismo ni malo spremni. Ali da ne budem samo negativna, pomaka ipak ima, tu su brojne organizacije koje govore sve više o menstrualnom siromaštvu. Malo po malo i promene će se desiti, ali će nam trebati mnogo strpljenja i rada iz različitih uglova.

Tvoj najsnažniji utisak povezan sa ženama ovog marta?

Veliki utisak su mi demonstracije koje su organizovale žene iz udruženja ženska inicijativa, ne ovog marta, ali mi se čini da podižu značajnu svest i da svojom energijom, udruživanjem i okupljanjem bockaju ovo društvo tamo gde je tanko. Možemo da se ne slažemo sa svime što rade, ali je važno da se međusobno podržavamo tamo gde se slažemo i da ne dozvolimo da nas razlike podele, jer smo već dovoljno podeljeni, a kao takvi ne možemo da jačamo i napredujemo ni u kom smislu.

Menstrualna azbuka

Menstrualne gaćice ☺

Endometrioza

Normalna pojava

Stres oko probijanja

Transrodne osobe i nevidljivost njihove menstruacije

Razum i njegovo gubljenje tokom PMS-a

Ulošci

Aktivizam

Ciklus

Isto svakog meseca

Jutra bez fleka na posteljini

Autovanje menstruacije

Tekst i fotografije: Anđela Gažević @philorthia

Poslednjih nekoliko godina na Instagramu se pojavilo mnoštvo profila koji se bave prodajom second hand i vintidž garderobe. Posebno su vrijedni pažnje profili koji pretežno prodaju vintidž stvari, odnosno one koje su stare makar 20 godina (ako ne i više), jer je za pronalaženje istih izuzetno bitno imati uvježbano oko i znanje o materijalima, kvalitetu šivenja, dizajnerima... Danas

razgovaramo sa Tamarom Trajković

koju sam sigurna da ljubitelji Ex Yu tekstilnih komada dobro znaju kao vlasnicu @cleanoutclothes i odnedavno

@pletemo profila. Sa Tamarom sam

razgovarala o njenim najranijim zanimanjima za modu, kako je počela da prodaje stvari na Instagramu, o najvrednijim stvarima koje je pronašla, kao i o profilu na kojem prodaje ručno

pletene džempere, kape i čarape koje prave njene mama, baka i strina. Najavila je i svoj prvi samostalni prodajni

market koji će se uskoro održati u Beogradu a na koji vam od sveg srca preporučujem da dođete jer sam sigurna da ćete pronaći nešto dragocjeno za sebe!

Gledajući tvoj profil @cleanoutclothes na kojem prodaješ očuvanu vintidž garderobu koju sama pronalaziš, stičemo utisak da se jako razumiješ u materijale, kvalitet izrade, dizajnerske komade itd. Da li možeš u sjećanju da lociraš trenutke kada si se zainteresovala za modu, da li si na tom svom putu imala nekog ko te je učio da prepoznaš kvalitet i time uticao na tvoje modne izbore?

Za modu i second hand sam se prvi put zainteresovala negde u drugom razredu srednje, kada sam se pridružila pozorištu Patos u Smederevu. Upoznav-

ši tamo ljude koji se ne plaše da budu svoji, takva sam i ja postala ubrzo. Nisam se plašila da nosim ono što mi se dopada i nisam razmišljala o drugima i šta oni misle. Uživala sam u kombinacijama koje sam pronalazila u smederevskim second hand-ovima i bila sam ponosna na svoje ulove! Istraživala sam sama, nisam imala nikog ko bi mi sve to pokazao, ali bila sam uporna i nisam se plašila greške. Internet mi je tu mnogo pomogao, npr. određeni sajtovi za procenu vintidž komada, informisanje o materijalima… Činjenica je da su nam

danas informacije lako dostupne i to je olakšavajuća okolnost.

Tvoj profil je nedavno napunio 4 godine postojanja. Kako si došla na ideju da prodaješ stvari preko Instagrama? Da li je u to vrijeme bilo i drugih profila koji su se bavili prodajom vintidž odjeće?

Pre četiri godine bilo je još nekoliko profila na Instagramu koji prodaju garderobu, ali ponuda je bila veoma sužena. Nešto pre otvaranja mog profila, inspirisala me je stranica na Instagramu koja se zvala Recycle Belgrade, a koja nažalost više nije u funkciji. Ona je bila sjajna opcija za žene koje imaju komade koje bi htele da udome kod nekog drugog iz nekog razloga. Naravno, nisam imala pojma da ću par godina kasnije imati nešto svoje i baviti se time, ali sam presrećna što mi je otvorilo oči da je tako nešto moguće.

Pretpostavljam da si garderobu počela da skupljaš prije nego što si otvorila profil. Kada si krenula da obilaziš buvljake i koliko je vremena prošlo dok nisi krenula da prodaješ stvari koje si pronašla?

aktivnost koju jedva čekam tokom cele nedelje. Na početku sam uglavnom tamo nalazila komade za kuću i krpice za sebe. Zapravo, uopšte nije puno vremena prošlo od skupljanja komada za profil do realizovanja ideje, možda jedan ili dva odlaska za prikupljanje komada. Prvi put u životu nisam vagala dugo, već sam samo odlučila i rekla sebi da nemam šta da izgubim. Šta je najgore što može da se desi?

Možeš li da izdvojiš neke komade koji su se prodali a koje smatraš izuzetno rijetkim i vrijednim pronalascima? A od stvari koje još uvijek nisu udomljene?

Buvljake obilazim godinama i pre Clean out-a. To mi je bila i ostala omiljena

Jako mi je teško da odaberem omiljene komade jer ih zaista ima previše i osećam se kao da su to sve moja deca. Zanimljivo je to da se za svaki komad sećam gde je pronađen i kako. Definitivno komadi koji su mi najdraži su napravljeni u Jugoslaviji i to nikada neću prestati da prikupljam. Od prodatih komada zaista ne mogu da biram, ali od trenutno dostupnih su mi definitivno omiljeni komadi naše kreatorke Mirjane Marić, posebno tri kožne jakne koje su dostupne na mom profilu. Takođe,

jedan od mojih omiljenih pronalazaka jeste Jean Claude Jitrois vintidž zelena jakna od prevrnute kože - veoma posebna jaknica čije cene idu i do 4000 dolara i koja je u savršenom stanju. Međutim, nju sam rešila da zadržim za sebe.

Koji savjet možeš da daš ljudima koji vole da obilaze second hand-ove i buvljake, kako da u moru stvari prepoznaju da je nešto kvalitetno, na šta da obrate pažnju?

Pre svega smatram da ljudi moraju da krenu u potragu za nečim konkretnim, a ne da samo prošetaju između štandova. Mnogi misle da će se komadi stvoriti pred njima tek tako, ali zapravo stvoriće se gledanjem i traženjem. Takođe, ni ja ne pronađem svaki put nešto vredno. Dešavalo se i da se vratim kući skroz praznih ruku. Morate biti uporni i redovni. Što se tiče materijala, trudim se da biram prirodne materijale. Svila i kašmir su mi omiljeni, njih već umem da prepoznam veoma dobro i bez etikete, među gomilom stvari.

Tamara u Jean Claude Jitrois jakni

Često ljudi nisu svjesni složenog procesa koji stoji iza fotografija kojima

prezentuješ stvari koje prodaješ. Pro-

vedi nas kroz sve faze koje ovaj posao zahtijeva kako bi se radio na kvalitetan način. Da li ti neko pomaže u svemu tome ili sve radiš sama?

Ljudi za mnoge poslove smatraju da su laki dok ne probaju da ih rade. Zaista mislim da moraš voleti ovaj „posao” da bi ga radio. Ja ga ne zovem tako jer je Clean out moja ogromna ljubav i strast. Ceo proces počinje od konstantne potrage za komadima, na raznim mestima, čak i po drugim gradovima, gde god da se mogu pronaći. Potrebno je pre svega

vreme za to, posvećenost, a i neko znanje da bi znao šta da biraš. Na kraju kra-

jeva bitno mi je da komad ima minimum

jednu od tri stavke: dobar materijal, neki specifičan, poseban kroj ili je neki brend za koji znam da je kvalitetan/ima istoriju.

Zatim svi komadi prolaze pranje, uglavnom ručno kako se ne bi oštetili, nošenje u prostor, peglanje. Nakon toga ide postavljanje postavke za fotografisanje.

Ne zaboravimo i konstantnu komunikaciju sa devojkama, dostupnost za sva pitanja. Na kraju procesa je pakovanje

i slanje dragulja u svoje nove domove!

Nerijetko vidim da ljudi cijene vintidž komada smatraju neprikladno visokim jer su to „stvari koje je neko već nosio”. Šta ti smatraš da je neophodno uzeti u obzir prilikom formiranja cijene? Mislim da je donekle normalno da ljudi vintidž smatraju skupim jer smo navikli da kupujemo majice iz Zare na sniženju za 400 dinara, koje se pritom raspadnu posle prvog pranja. Kada se čovek na to navikne, teško će se odlučiti da dá veću sumu novca za neki komad, iako je u pitanju mnogo bolji kvalitet i na neki način istorija. To što je „polovno” ne mora da znači da mora biti jeftino. Vintidž se mora više platiti od fast fashion-a jer se plaća unikat koji je napravljen u verovatno maloj seriji (pogotovo Ex Yu), kvaliteta kakav više ne postoji. Pravljeni su većinski od vrhunskih materijala, krojevi su im vanvremenski i posebni, svaki je pravljen ručno sa pažnjom. Uporedite vintidž vunene kapute iz Jugoslavije i „vunene” kapute danas. Ja ću zauvek birati ovo prvo jer ima istoriju, kvalitet i jer ne želim da podržavam fast fashion poslovanja.

Kada se radi o tvom ormanu, da li u njemu takođe preovladava second hand/vintidž garderoba i u kojoj mjeri pribjegavaš fast fashion kupovini?

Sigurno već 10 godina u mom ormaru definitivno preovladava second hand. Naravno, kriju se tu i neki vintidž dragulji koje ne dam nikome! Ne kupujem u tržnim centrima. Za specijalne prilike volim da kupujem u Čumiću. Za svoje apsolventsko veče sam nosila Brooka savršeni kombinezon i uzela sam isti u drugoj boji, ali sam bila oduševljena i kombinezonom koji je napravila dizajnerka Mrva Wear. Strava se osećam kada podržim nekog našeg dizajnera. Fast fashion se desi, ali veoma retko, na primer u vidu neke obuće, belih majica i basic stvari, jer nažalost te komade teško nalazim na način na koji sam navikla.

Sjećam se da si prethodnih godina organizovala vintidž markete. Koje su prednosti i mane tog vida prodaje i da li možda planiraš da organizuješ ponovo neki market?

Markete jako volim zbog druženja i atmosfere, malo manje zbog silnog po-

sla koji uradim. Tu je priprema u vidu pisanja cena na sigurno preko 150 komada! Pakovanje, dolazak, ceo dan na nogama i zatim pakovanje nazad koje je beskonačno i meni najteže. Zatim vraćanje svega toga, vrlo često ponovno pranje i vraćanje u prostor. To je bez organizacije svega ostalog. Mislim da je ovo glavni razlog zbog kojeg sam organizovala jedan market godišnje, ali zaista ih obožavam. Trenutno sam u pregovorima za svoj prvi samostalni market, koji će se održati početkom aprila u centru Beograda. Sve informacije o datumu i mestu održavanja će biti dostupne na @cleanoutclothes profilu uskoro.

vunene čarape i prodavala na pijaci, ali ja sam ih zamislila šarenim i malo drugačijim od običnih. One su zaista presrećne što neko kupi nešto što su rukama isplele i podrži njihov rad, jer nikad nisu to mogle da zamisle. Motivisane su i jedva čekam da vidim kako će se sve to razviti. One su zaista svemoguće, ne zato što sve znaju, već zato što su spremne da nađu način čak i ako ne znaju.

Po kom principu funkcioniše profil, kako dijele posao i da li se stvari iz ponude pletu po narudžbini i želji kupaca ili one imaju svu slobodu u izboru dizajna i boja vunice?

Relativno skoro si otvorila profil @pletemo na kojem prodaješ ručne radove, preciznije pletene džempere, kape i čarape, tvoje mame, bake i strine. Kako si uspjela da ih podstakneš da svoj hobi pretvore u mali biznis?

Pletemo je definitivno moja omiljena stvar koju sam uradila prethodne godine jer sam pokrenula žene oko sebe. Strina plete veoma dugo i majstor je svog zanata, pa je i mamu uvukla i zainteresovala je. Baka je oduvek plela

Što se tiče džempera, one odlučuju šta će da ispletu. Najbitnije od svega mi je da pletu nešto što im se dopada jer će tako biti motivisane da to rade. Same biraju vunicu i dizajn, tako da su praktično i modne dizajnerke. Kada su kapice u pitanju, njih radimo po porudžbini i možemo ih ponoviti ali ima i dostupnih za kupovinu na profilu. Kada neko poruči kapu, međusobno se dogovaraju koja će da plete šta, u zavisnosti od slobodnog vremena i komada koji su trenutno u izradi.

Intervju: Ljiljana Kostić @liliana_k_story

Fotografije: privatna arhiva

Da li ste čuli za Somborske šnajderke?

Ušli smo u 2023. godinu, a protesti i pobune žena sve su glasniji. U zemlji u kojoj žene čine većinu populacije, gde su kroz istoriju žene jednako radile, borile se, nosile kuću ali i pušku, mi se i dan danas suočavamo sa nepravdom i nejednakošću. I dalje nam je teže da se zaposlimo, i dalje imamo niže plate, i dalje doživljavamo akušersko nasilje, i dalje se dovodi u pitanje pravo na abortus, i dalje se pitaju zašto nije prijavila a kad prijavi ne mogu da je zaštite od nasilnika, i dalje se nasleđuje po muškoj liniji, i ovaj niz ovde svakako ne staje. Formirale su se, poslednjih par godina, mnoge ženske organizacije za podršku i osnaživanje, a danas govorimo o jednoj koja se izdvojila svojom jedinstvenošću, snagom i originalnošću.

Hajde da počnemo sa jednim opštim pitanjem, ko su Somborske šnajderke?

Sa dr Tamarom Rudić osnivačicom udruženja Somborske Šnajderke razgovarala sam za martovski broj Plezira.

„Ako ste u prilici da nekome pomognete, onda pomozite. Nemojte da propuštate priliku ili da okrećete glavu“, poručuju nam Somborske šnajderke. Pa, hajde da ih upoznamo i saznamo ko su one. I naravno, hajde da ih podržimo!

„Somborske šnajderke” su grupa hrabrih žena, sa sličnim životnim pričama i sudbinama, žene pobednice i krojačice svoje sudbine, pa tek onda organizacija, odnosno socijalno preduzeće, koje se bavi izradom i proizvodnjom različitih tekstilnih proizvoda. Žene koje su nekada bile žrtve nasilja i isključene iz zajednice, sada su žene preduzetnice koje uspešno posluju na komercijalnom tržištu, poštujući sva pravila koja na tržištu važe, od kvalitetnog proizvoda, roka isporuke do konkurentne cene. Za dve i po godine imamo iza sebe dugačak poslovni put, od izrade zaštitnih maski za vreme Covid 19 tokom 2020. godine do dve samostalne modne revije tokom 2022. godine i predstavljanja svojih haljina na Belgrade Fashion Week-u. Uspostavile smo saradnju sa kraljevskim dvorom, velikim kompanijama, bankama i ambasadama, ali naš najveći uspeh jeste armija uspešnih, zadovoljnih, ekonomski nezavisnih žena, aktivnih i korisnih članica društva, zadovoljnih žena i majki, koje dostojanstveno žive i samostalno donose odluke o sebi i svojoj deci. Od žena sa ličnim ciljevima, postale smo žene sa misijom, koje žele da

prenesu svoje iskustvo, hrabrost i iskru samopouzdanja drugim ženama, da probude svoje lične potencijale i shvate da je izlaz iz nasilja moguć.

Kako je nastala ideja za ovakvu vrstu ženske organizacije?

Somborske šnajderke se nalaze na kraju lanca institucionalne socijalne podrške namenjene žrtvama nasilja, koja se završava izlaskom žena i dece iz servisa sigurnih kuća. Zbog slabe komunikacije između centara za socijalni rad, Nacionalne službe za zapošljavanje i sigurnih kuća, žene bez kvalifikacija i nezaposlene žene žrtve nasilja nisu uključene u postojeće državne programe za aktivno traženje posla, prekvalifikacije i dokvalifikacije.

Koliko je ekonomska samostalnost bitna za izlazak iz nasilnih odnosa?

korisnica. Na tim temeljima su nastale Somborske šnajderke, izvorna građanska inicijativa koja pruža konkretnu i praktičnu podršku u vidu sticanja znanja, veština i kvalifikacija u krojenju i šivenju

ženama koje su napustile sigurnu kuću, izašle iz sistemske podrške, koje su u riziku od nasilja, siromaštva i socijalne isključenosti. Podaci iz Izveštaja o položaju i kapacitetima sigurnih kuća u RS, ukazuju nam da je visoka stopa nezaposlenosti prisutna među korisnicama (67%), kao i nizak stepen obrazovanja (57% sa ili bez osnovne škole). Iz tih razloga, Somborske šnajderke su ostvarile saradnju sa Školom za osnovno i srednje obrazovanje

„Vožd” iz Beograda, kako bi naše članice uspešno završile započeto školovanje ili se prekvalifikovale u zanimanje krojača-modelara tekstilne odeće.

Ekonomsko osnaživanje je jedno od najvažnijih polja intervencije za žene koje se odluče da izađu iz nasilnog odnosa. Pored psihološkog i savetodavnog rada i pravne pomoći koje žrtve nasilja dobiju u sigurnim kućama, nedostaju specijalizovani programi ekonomskog osnaživanja usklađeni sa individualnim potrebama

Možeš li nam objasniti simbol šivaće mašine koja je i vaš logo. Zašto baš ovaj zanat?

„Nikad ne potcenjuj ženu koja ume sa mašinom za šivenje”. Reč je o najčešćem zanimanju među ženama u Somboru i okolini, gde posluju tri veće fabrike sa više hiljada zaposlenih žena. Prve Šnajderke su bile žene sa radnim iskustvom u šive-

nju. Tako smo i započele šivenje zaštitnih maski pre dve godine. Drugi deo šnajderki prolazi obuku nakon koje ima perspektivu zapošljavanja u nekoj od ovih fabrika, a mogu da računaju i na našu podršku  ako se odluče za pokretanje sopstvenog krojačkog salona. Reč je o praktičnim razlozima, mada žene vide i simboliku u tome da bukvalno same kroje svoj životni put…

Kako su osmišljeni programi i radionice i koliko vremena je ženama koje su početnice potrebno da savladaju ovaj zanat kako bi mogle da zarađuju od njega?

U okviru naše organizacije definisale smo dva programa, kreirana na osnovu realnih i uočenih nedostataka u sistemskoj podršci. Prvi je Program podrške samostalnom

stanovanju, koji podrazumeva plaćanje zdravstvenih pregleda, nabavku knjiga i školskog pribora za decu, plaćanje komunalnih računa, bele tehnike, polaganje vozačkog ispita itd. Osnovni cilj Programa je da pruži materijalnu i nematerijalnu

vaninstitucionalnu podršku ženama i deci, žrtvama porodičnog nasilja po izlasku iz sigurne kuće kao i nakon prestanka institucionalne podrške.

Ostvarivanje ovog cilja direktno je povezano sa životom koji je lišen nasilja, dostojanstven i omogućuje nesmetano roditeljstvo i kao takav olakšava uspešnu socijalnu i ekonomsku inkluziju. Realizacijom Programa samostalnog stanovanja i ekonomskog osnaživanja žena i dece žrtava porodičnog nasilja, Somborske šnajderke nastoje da doprinesu smanjenju negativnih pokazatelja koji se ogledaju u velikom procentu žena koje se vraćaju nasilniku i onih koje se ponovo vraćaju na servis sigurnih kuća (30% se vrati nasilniku, a 15% nazad na servis sigurnih kuća). Program podrške samostalnom stanovanju posve-

ćen je olakšavanju uslova za samostalni život žena i dece žrtava porodičnog nasilja van domašaja nasilnika. Dizajniran je na osnovu uočenih potreba žena i dece i realizuje se u kategorijama: adaptacija

stambenog prostora, koja obuhvata prihvatljive troškove (nabavka građevinskog materijala i građevinski radovi manjeg obima za koje nije potrebna građevinska dozvola); opremanje stambenog prostora

- nabavka veš mašine, šporeta, usisivača i slične opreme za kuću; troškovi stanovanja u vidu plaćanja osnovnih komunalnih

troškova (voda, kanalizacija, smeće), grejanje, nabavka ogreva, telefon, zajednički

troškovi i sl.; obrazovanje dece; nabavka prehrambenih i sanitarnih potrepština;

zdravstvena briga… Drugi program koji smo definisale je Program mentorstva u osnovnom i naprednom nivou, koji drže naše dve obučene mentorke. Do sada je naše programe savladalo dvadesetak žena, koje su stekle osnovne ili napredne veštine u krojačkom zanatu. Naše tri članice završile su obuku za šivenje kože i krzna, te smo proširile proizvodnu delatnost na predmete i konfekciju od kože (cegere, torbe, prsluke..)

pružile podršku i sa kim ste sve do sada imale priliku da sarađujete?

Znamo koliko je podrška važna, stoga me zanima, koje organizacije su vam

Na samom početku, naši prvi kupci bile su društveno odgovorne kompanije, sestrinske organizacije, fondacije, opštine i turističke organizacije. Struktura kupaca nakon dve i po godine rada promenila se u korist komercijalnih kupaca u kategoriji kompanija i preduzeća. Naši cegeri se nalaze u Lidlu, naše ručno proizvedene lutke prodajemo u USA zahvaljujući Fondaciji NJKV Princeza Katarina. Ponosne smo na činjenicu da uspevamo da izađemo na kraj sa zahtevima komercijalnih kupaca u pogledu kvaliteta, količina, cena i načina isporuke naših proizvoda. Razvijamo konstantno menadžerska znanja i stičemo dragocenu praksu kroz poslovanje sa kupcima iz privrede. Ovo su vredne veštine za nas, jer smo svesne da svega 2-3% kupaca reaguje na socijalnu priču iza proizvoda. Naši građani još uvek nemaju razvijenu svest o tome da kupovinom proizvoda i usluga socijalnih preduzeća troše novac u sopstvenoj zajednici i da time rešavaju probleme ugroženih grupa stanovništva, u našem slučaju su to žene i deca žrtve porodičnog nasilja. Podršku u opremi tokom osnivanja

Šnajderki dali su nam Fond NJKV Prin -

ceza Katarina, Lifeline Chicago, 28. jun, Rotari klub Wien-Hofburg i kompanija

S leasing. Trenutno nas pored navedenih donatora, podržavaju i Trag fondacija i Građanske inicijative, a brigu o zdravlju naših šnajderki vodi laboratorija Medlab i poliklinika Consilium iz Novog Sada.

Za dve godine koliko je prošlo od osnivanja, prešle smo dugačak poslovni put od izrade maski, posteljina, spavaćica, preko izrade lutaka u srpskoj narodnoj nošnji, do sopstvene dve modne revije. Posle gostovanja na Fashion Week-u, pokrenule smo sa Katalist fondacijom kampanju

za prikupljanje sredstava za našu prvu samostalnu modnu reviju. Zahvaljujući

donacijama brojnih pojedinaca i kompanija kao što su Lidl, S leasing, Apatinska pivara, Triglav osiguranje i drugih, prikupile smo novac za materijale, prevoz, ozvučenje i druge troškove. Napravile smo 36 različitih modela, što je za nas bio ogroman profesionalni izazov. Samostalnu modnu reviju pod nazivom „Šnajderaj u Beogradu” realizovale smo sredinom prošle, a krajem 2022. godine, uz podrš-

ku Zadovoljna.rs i NovaS dokazale smo da bajka postoji, kako je i glasio naziv humanitarne modne revije („Dokaži bajku”).

Prvi najveći posao u ovoj godini jeste saradnja sa Lidl kompanijom na izradi osmomartovskih poklona za zaposlene radnice. Saradnja i poverenje u kontinuitetu, kao i kvalitet naših proizvoda rezultirali su ovako obimnim poslom. Ovo je ujedno bila i sjajna prilika da zaposlimo još veći broj žena na izradi torbi od kepera za plažu i pakovanju poklona.

Koje sve proizvode imate za sada u ponudi i na koje sve načine možemo podržati vaš rad?

Kako je vašim saradnicama i članicama ovakav vid angažmana pomogao i u prevazilaženju uloge žrtve?

Od osnivanja do danas prešle smo dugačak poslovni put od izrade zaštitnih maski do svečanih haljina, ženskih lutaka Viktorija i muških Dobrivoje, kožnih cegera i torbi, krznenih prsluka… Radimo sve vrste personalizovanih i brendiranih tekstilnih proizvoda po želji kupaca, vodeći računa o svim tržišnim pravilima koje komercijalni sektor nameće – kvalitet proizvoda, rok isporuke i konkurentna cena. Svi zainteresovani građani, kompanije, ambasade i pojedinci, naš rad mogu podržati kupovinom naših proizvoda ili donacijom na tekući račun organizacije u ERSTE banci (340-11027008-77).

Saradnice i članice Somborskih šnajderki su osnažene u potpunosti. Jedan od najvažnijih osećaja jeste osećaj korisnosti sebi, deci i zajednici u kojoj žive. Kada postanu svesne svojih kapaciteta, kada počnu da zarađuju ili znaju da će da zarade za sebe i svoju decu, žene se više ne osećaju kao žrtve. Tome svedoči izjava jedne od nas: „Ja se više ne osećam kao žrtva nasilja, uradila sam sve što sam planirala u životu za sebe i svoju decu. Vratio mi se osmeh i ponosno sada hodam gradom, jer znam da iza mene stoje Somborske šnajderke.”

U našoj zemlji su aktuelni protesti „Nijedna više” koje organizuju neformalni feministički kolektiv Ženska solidarnost sa saborkinjama iz Fem Platz-a. Koji su po vašem mišljenju ključni zahtevi na kojima treba insistirati?

U potpunosti podržavamo sve ženske pokrete i proteste koji se odnose na podršku ženama žrtvama nasilja i nultoj toleranciji na nasilje.

Recite nam za kraj nešto više o vašim budućim planovima i aktuelnim projektima?

Sve je veći broj žena koje nas kontaktiraju jer su im potrebni naši programi. Nažalost, zbog ograničenih kapaciteta fokusirane smo na podršku ženama sa više dece i višestrukim povratnicama u sigurnu kuću. Još jedan od ograničavajućih faktora je naša proizvodnja koja je koncipirana od kuće, zbog čega žene koje žive u malim stanovima ne mogu da se priključe, jer su mašine, igle, makaze i buka preveliki rizik za decu, dok su gomile tekstila rizik od požara.

Naša proizvodnja se trenutno realizuje na 5 lokacija. Rad od kuće povezan je sa problemima poput neadekvatnog prostora, osvetljenosti, jačine struje i buke. Pritom nemoguće je organizovati bezbedne i podjednake uslove rada i obuke za sve žene, naročito za žene sa malom decom ili više dece. Ovo su ujedno neki od najvažnijih razloga zbog čega značajan broj žena žrtava ne može da sarađuje sa nama. Grupisanjem postojeće opreme i proizvodnje pod jednim krovom, stvorilo bi nam uslove za bezbedan rad i obuku većeg broja žena. Ostvarile bismo uštede u gorivu, komunikaciji i električnoj energiji. Formiranje Šnajderaj centra u Somboru, značajno bi unapredilo kva-

litet našeg dosadašnjeg rada i pružilo bi nam priliku da se posvetimo deci. S tim u vezi, želimo da u njemu uredimo i prostorije za igraonicu i učionicu, što bi praktično značilo istovremeni boravak majki sa decom.

U sklopu Centra bi radilo i pravno savetovalište uz pro bono podršku dve advokatske kancelarije, iz Beograda i Sombora. Zahvaljujući OAK i Trag fondaciji

uspele smo da obezbedimo oko 10.000 USD namenskih sredstava za adaptaciju objekta i nabavku nameštaja.

Ovom prilikom želim da poša -

ljem apel i pozovem pojedince, organizacije i kompanije da nam daju podršku u kupovini objekta u Somboru ili okolini. Broj tekućeg računa organizacije u ERSTE banci (340-11027008-77)

Tekst: Vladislava Milovanović @in_love_with_artandfashion Fotografije: Wikimedia Commons, Kulturni centar Beograda

U senci slavnih muževa, braće i očeva ostale su mnoge znamenite žene bez

kojih danas ne bismo mogle zamisliti svoje umetničke ni druge slobode. Na-

žalost, žene nisu gušile svoj glas i bile požrtvovane samo na Balkanu, već je to bio slučaj i sa područjima za koja danas verujemo da su u kulturno-civilizacijskom smislu daleko naprednija. Kada danas ukucamo imena ovih žena na Gugl pretraživaču, uglavnom ćemo kao prvu informaciju dobiti čije su bile žene, kakve su bile njihove ljubavne priče ili pak hvalospeve na račun svega osim

činjenice da su svojim talentom i predanim radom utrle put generacijama

žena koje dolaze posle njih. Štaviše, o nekima gotovo da ne postoje informa-

cije. Kada bolje sagledamo, koliko se to razlikuje od medijske slike žena danas i da li se zapravo razlikuje bilo šta osim

što u vreme kada su ove žene živele nije bilo žute štampe i „klikbejt” portala koji bi svedočili o njihovom fizičkom izgledu ili privatnim životima. Upravo zbog toga, čini se da priče o njima nikada nije dovoljno, da se njihovom radu uvek treba vraćati, kako se ne bismo osećale izgubljenim danas i kako bismo učili devojčice da mogu uspeti u svemu

što požele.

Najveća ljubav našeg Nobelovca, Ive Andrića, MILICA BABIĆ, završila je studije primenjene umetnosti u Beču. U Beograd je stigla 1931. godine kada se zaposlila kao kostimografkinja u Narodnom pozorištu gde je bila izrazito uspešna. Tokom svoje karijere opremila je oko trista pozorišnih, operskih i baletskih predstava. Bila je i ugledna profesorka kostimografije na Akademiji

primenjenih umetnosti i Pozorišnoj akademiji u Beogradu. Milica je Andri-

ća upoznala 1939. godine, dok je bila u braku sa novinarom i diplomatom Nenadom Jovanovićem. Andrićevo prija-

teljstvo sa Milicom i njenim suprugom trajalo je skoro dve decenije, sve do Nenadove smrti, 1957. Za sve to vreme, slavni pisac skrivao je svoju naklonost i ljubav prema Milici. Ivo Andrić i Milica Babić venčali su se 1958. godine i počeli da žive svoju ljubav koja nikada nije prestala. Pratila ga je na dodeli Nobelove nagrade u Oslu 1961. godine, a njena nesvakidašnja elegancija nije prošla nezapaženo. Nažalost, njihova ljubav trajala je samo jednu deceniju, jer je Milica umrla 1968, ali je Andrić upravo tu deceniju opisao kao jedine srećne godine u svom životu.

SOFIJA ANDREJEVNA, već sa 16 godina pokazala je slikarski, književni i muzički dar i vanredno položila sve ispite na Moskovskom univerzitetu, kvalifikujući se za kućno obrazovanje dece. Za dvostruko starijeg Lava Tolstoja udaje se sa 17 godina. U veoma komplikovanom i turbulentnom odnosu sa ruskim piscem koji je trajao skoro pola veka, smenjivale su se svađe i primirja, ali jedno se nikada nije menjalo: Sofijina neverovatna privrženost njegovom stvaralaštvu. Prepisala je i redigovala na desetine hiljada stranica, pri čemu je samo „Rat i mir” prepisala sedam puta, a „Anu Karenjinu” dva ili tri puta. Posvećeno je brinula o izdavačkoj delatnosti muževljevih dela, mnoga od njih prevela na francuski, katalogizirala njegovu bogatu biblioteku u Jasnoj Poljani i sačuvala skoro sve rukopise, sveske i pisma. Do poslednjeg daha ostala je odana Tolstojevom delu koje definitivno ne bi bilo tako monumentalno bez njene dugogodišnje temeljne i bezrezervne pomoći.

Uz dvadesetogodišnju ANU SNITKINU, u životu Dostojevskog je nakon zatočeništva, siromaštva, propalog braka i nesrećnih ljubavi, počela harmonična faza ispunjena stvaralaštvom koja je trajala do kraja njegovog života. Njihovu sreću narušile su smrti prva dva deteta, kao i piščeva kockarska strast, koju je savladao upravo zahvaljujući Ani. Živela je za delo svog muža, vredno je prepisivala i ispravljala rukopise, požrtvovano brinula o porodici, ali i finansijama, ugovorima, izdavanju knjiga. Nakon piščeve smrti, Ana se potpuno posvetila zaštiti njegovog imena.

Prototip glavne junakinje u slavnom

romanu „Majstor i Margarita” Mihaila Bulgakova i piščeva doživotna muza bila je JELENA BULGAKOV. Kada su se upoznali i započeli vezu, on je bio u drugom braku, dok je ona, po sopstvenim rečima, bila srećno udata za generala Šilovskog sa kojim je imala dva sina, ali je odmah shvatila da će Bulgakov biti njena sudbina. Ubrzo su se oboje razveli i venčali, a njihova ljubav uistinu je bila jedna od onih legendarnih. Roman „Majstor i Margarita” završen je zahvaljujući tome što je pisac, već teško bolestan, svojoj voljenoj diktirao

dok je ona vredno zapisivala. Bulgakov je umro 1940. godine, nedočekavši izdavanje romana, ali je Jelena pažljivo čuvala rukopis u čvrstoj nameri da ga objavi. Nije se ustručavala ni da piše samom Staljinu, ali je delo uspela da objavi tek dvadeset godina kasnije.

Iako široko priznata kao jedna od najboljih pijanistkinja svoje generacije, MARIJA ANA MOCART, spletom različitih okolnosti nikada nije dostigla slavu svog brata. Malo je poznato da je Mocart uopšte imao sestru, a još manje se zna o njenom izuzetnom talentu za koji su mnogi verovali da prevazilazi njegov. Marija Ana Mocart, koju su zvali

Nanerl, rođena je u Salcburgu 1751. godine, bila je pet godina starija od svog brata i baš kao i on, bila je „čudo od deteta”. Kada je imala samo sedam godina, njihov otac, Leopold Mocart, učio ju je da svira čembalo, a ona je imala neverovatan dar da izvede i najzahtevnije muzičke komade i napiše note za skoro svaku kompoziciju koju je čula. Na turneje je sa svojim bratom išla do svoje 18. godine, a onda je prestala, budući da su javni nastupi za devojke i žene tog vremena značili gubitak reputacije. Ostala je u Salcburgu, dok su

njen brat i otac nastavili sa evropskom turnejom. Uprkos svemu, Marija Ana nije odustajala od svojih snova, te je nastavila da piše muziku i šalje kompozicije ocu i bratu. Volfgang je pisao da niko nije znao tako dobro da izvodi njegovu muziku kao njegova sestra, dok ju je otac opisao kao „jednu od najveštijih izvođača u Evropi sa savršenim uvidom u harmoniju i modulacije”, pa ipak žene u to vreme nisu ohrabrivane ni da komponuju, niti da izvode muziku. Štaviše, moguće je da su neka dela koja se pripisuju njenom bratu ili ocu, zapravo njena, slično kao u slučaju Kamij Klodel i njene velike ljubavi i mentora, Ogista Rodena.

KAMIJ KLODEL je bila zaboravljena kao umetnica sve do kraja 70-ih godina XX veka. Ova izuzetno nadarena vajarka, sa 19 godina postaje učenica Ogista Rodena, u čijem ateljeu biva u prilici da proučava akt i anatomiju, što je bilo vrlo neuobičajeno za žene. Ubrzo je

između Kamij i slavnog vajara planula ljubav,koja će, ispostaviće se, za umetnicu biti istovremeno blagoslov i prokletstvo. Na Salonu francuskih umetni-

ka između 1882. i 1889. godine izlagala je biste i portrete na kojima je bio jasno

uočljiv Rodenov uticaj u ekspresivnosti prikaza delova ljudskog tela. Roden je napravio nekoliko njenih portreta, dok je ona izvajala njegovu bistu, koja mu je bila omiljena. Budući da je Roden bio 24 godine stariji od nje, bio je u vanbračnoj vezi iz koje je imao sina, njihova veza bila je osuđena od njene porodice, a Kamij je napustila porodičnu kuću. Turbulentnu vezu sa Rodenom prekinula je 1892. godine, ali su nastavili da se viđaju sve do 1898. godine, kada je odlučila da ga definitivno napusti i posveti se samostalnom radu. Međutim, osuda javnosti, loše ocene kritike za njen rad i turbulentan odnos sa Rodenom, ostavili su ozbiljne posledice po mentalno zdravlje Kamij Klodel. Njena majka i brat odlučuju da je pošalju u duševnu bolnicu, gde je ostala trideset godina. Za sve to vreme, brat ju je samo nekoliko puta posetio. Umrla je 1943. godine u psihijatrijskoj bolnici, a niko od njene porodice nije se pojavio na sahrani.

Prva retrospektiva njenih radova prikazana je 1951. godine u Rodenovom muzeju, ali je uprkos tome njeno delo ostalo gotovo nepoznato sve do 1980. godine kada se pojavljuje film i neko-

liko biografija. U gradiću Nožen sur Sen, na oko 100 km od Pariza, postoji

Muzej Kamij Klodel gde je sačuvana većina skulptura, a manja zbirka njenih radova dostupna je u Rodenovom muzeju u Parizu.

Vrlo je verovatno da smo barem jednom čuli ne baš tačnu verziju priče o Robertu i KLARI ŠUMAN, po kojoj je ona bila samo verna pratilja svog supruga, čuvenijeg od nje. Međutim, istina je da su ovo dvoje umetnika bili životni i profesionalni partneri. Roberta je paraliza sprečavala da nastupa, te se uglavnom bavio komponovanjem, dok je Klara držala koncerte širom Evrope. Rođena je 1819. godine kao Klara Vik. Otac ju je od pete godine podučavao klaviru. Već sa devet godina prvi put je nastupila u rodnom Lajpcigu, a nedugo zatim njen otac, Fridrih Vik, objavio je četiri Klarine kompozicije, posle čega kreću zajedno na turneju po Nemačkoj i inostranstvu. Gete je o njoj, nakon jednog koncerta u Vajmaru, napisao: „devojčica ima više snage od šestorice dečaka”. Franc List ju je, nakon jednog susreta 1838. godi-

ne opisao kao „odlično vaspitanu, jednostavnu osobu, koja ne koketira, već je potpuno predana muzici na veoma otmen način.” Robertu Šumanu Klara je „zapala za oko” još kada ju je prvi put video. On je tada imao 19, a ona 9 godina. Studirao je prava, a kod Klarinog oca išao je na časove klavira. Njegovo i Klarino prijateljstvo preraslo je u ljubav kada je Klara imala 16 godina. Ipak, njenom ocu nije se sviđala ideja da oni budu zajedno, te joj je zabranio svaki kontakt sa Robertom. Ipak, 1837. godine tajno su se verili, a brak su sklopili tri godine kasnije. Klara je bila istrajna u tome da ne odustaje od svoje umetničke karijere jer kako je sama govorila, čitavog života bi sebi to prebacivala. U to vreme, ona je bila međunarodno priznata pijanistkinja, a Robert gotovo nepoznat kompozitor. Ipak, žrtvovala je u izvesnoj meri svoju karijeru zarad karijere svog supruga, pa su se u nekom trenutku potpuno posvetila njegovom komponovanju, a ona bi vrlo malo vežbala za svoje nastupe. Na koncertima je izvodila i dela svog supruga.

je još od mladosti bolovao od depresije

i čestih promena raspoloženja, i sve to vrlo je uticalo na Klaru i njihov odnos, ali nije ga nikada napuštala. Bila je prva profesorka klavira na Konzervatorijumu u Frankfurtu. Dala je veliki doprinos stvaranju modernog klavirskog repertoara kao najznačajnija pijanistkinja 19. veka. Bila je glavni izdavač celokupnog stvaralačkog opusa svog muža, a nakon njegove smrti nikada se više nije bavila komponovanjem.

Ime DORE MAR uvek nas asocira na Pabla Pikasa, iako je njena biografija daleko bogatija od podatka da je bila

ljubavnica i muza velikog umetnika. Bila je višestruko talentovana slikarka, fotografkinja i pesnikinja. Rođena je kao Teodora Marković 1907. godine.

Bila je ćerka poznatog hrvatskog arhi-

tekte Josipa Markovića. Studije slikarstva upisala je 1927. godine u Parizu, ali ubrzo odlučuje da se prebaci na studije fotografije. U narednim godinama istakla se kao vrsni portretista nadrealista; Andrea Bretona, Men Reja, Pol Elijara, itd. Fotografisala je ljude koji gladuju u Barseloni. Fotografisala je neke od 30.000 stanovnika u tzv. „la zoni”, siromašnoj periferiji Pariza. Njen komerci-

jalni rad pojavljivao se u velikim francuskim časopisima kao što je Rester Jeune. Od svih Pikasovih muza, Dora Mar se smatra najvećom intelektualkom; govorila je španski, učestvovala je i vodila razgovore o mnogim događajima tokom 30-ih godina. Nakon raskida sa Pikasom, doživela je emocionalni slom od kog se dugo oporavljala. Ipak, o njoj kao ličnosti, treba misliti ne samo kao o Pikasovoj muzi, uvek uplakanoj na njegovim slikama, već kao o heroini svog doba koja se za slobodu i sreću borila umetnošću.

Svi znamo da je najveću ljubavnu pesmu srpskog pesništva, Santa Maria della Salute, naš romantičarski pesnik Laza Kostić posvetio prelepoj, nažalost prerano preminuloj LENKI DUNĐER -

SKI. Lenka nije bila samo Lazina muza, inspiracija, neostvarena želja i nedosanjana ljubav, niti lepa, visoka devojka plavih očiju i ćerka Lazara Dunđerskog, velikog proizvođača, trgovca i dobrotvora. Lenka je bila svestrana, izuzetno nadarena ličnost. Govorila je francuski, nemački, mađarski jezik i bila izuzetno načitana i talentovana pijanistkinja.

Prva žena koja se školovala za fotografkinju na našim prostorima bila je

MARIJA MARA ROSANDIĆ, rođena kao

Marija Bogdanović u uglednoj trgovač-

koj porodici u Rumi. Fotografsko obrazovanje završila je za dve godine, a izjavila je kako je odabrala fotografiju

kako bi mogla finansijski da pomogne

svojoj porodici. U Minhenu je provodila

dane sa Ivanom Meštrovićem, Tomom

Rosandićem, a po završetku studija vra-

ća se u svoju zemlju, izabravši Zagreb

kao mesto za život gde je zahvaljujući

poznanstvima sa brojnim umetnicima

mogla da otvori svoj atelje. Vlaho Bu-

kovac joj tada ustupa svoj atelje jer je odlučio da se vrati na rodni Cavtat. U

Zagrebu se rodila i ljubav između nje i poznatog vajara, Tome Rosandića. Njen fotografski rad bio je plod obrazovanja, ali i talenta. U periodu između dva rata, postojao je „Atelje Mara“ u ulici Kralja

Aleksandra. Pretpostavlja se da je taj

atelje bio upravo atelje Marije Rosandić. Veliki broj njenih portreta nastao je

u Gospodar Jevremovoj ulici, u ateljeu koji je istovremeno bio i atelje njenog muža i njihov zajednički dom. U to vreme, Marija Rosandić volela je da radi portrete. Fotografisala je Ivu Andrića, Miloša Crnjanskog, Ivana Meštrovića,

Gustava Krkleca, Žanku Stokić, Milku Šafranek i druge. Uprkos njenom izuzetnom talentu, situacija u to vreme još uvek nije išla u korist žene, pa je Marija Rosandić uglavnom fotografisala svoje prijatelje. Javnost je putem oglasa obaveštavala o tome da drži časove fotografije, da izrađuje portrete i snima u svom ateljeu. Fotografijom se bavila do kraja života, ali je, nažalost, veći deo njene foto-dokumentacije nestao.

Srpska matematičarka i fizičarka, prva supruga Alberta Ajnštajna, MILEVA MARIĆ, nepravedno je dugo bila i u nekoj meri ostala u njegovoj senci. Osnovnu školu završila je u Rumi, zatim upisuje žensku gimnaziju u Novom Sadu, ali budući da u tadašnjoj Austrougarskoj devojkama nije bilo dozvoljeno više obrazovanje, prešla je u Kraljevsku malu realnu gimnaziju u Sremskoj Mitrovici. Školovala se potom i u Šapcu i Zagrebu, da bi 1894. godine nastavila obrazovanje u Cirihu, koji je bio jedan od retkih evropskih gradova koji je na Univerzitet primao i žene. Kasnije je upisala studije medicine, ali se prebacila na studije matematike i fizike na Državnoj politehničkoj školi gde je bila tek peta

žena primljena u ovu obrazovnu insti-

tuciju. U tom trenutku upoznaje sedamnaestogodišnjeg Alberta, koji joj je bio kolega. Postoje tumačenja da su pisma koja su Mileva i Albert razmenjivali, puna nežnih sadržaja i izjava ljubavi sadržala i matematičke proračune, kasnije cenzurisane kako bi se Milevin

značaj umanjio. Biografija Mileve Marić

koju možemo pronaći na većini portala, uglavnom govori o njenoj udaji za Alber-

ta, njihovom bračnom životu i razvodu,

ali gotovo ni malo o njenom doprinosu u Albertovom uspehu na planu nauke. Ipak, verujemo da će to neke buduće predstave (poput predstave „Zaboravljene”), izložbe (aktuelna izložba „Mileva: mi smo stena” u Muzeju grada Novog

Sada) i biografije (u pripremi je knjiga

„Mileva Ajnštajn: teorija tuge” Slavenke Drakulić u izdanju “Lagune” to detaljnije učiniti.

Inervju:

Vladislava Milovanović

@in_love_with_artandfashion

Fotografije: privatna arhiva

Organizacija Irida nastala je 2018. godine u Novom Sadu kao samostalna inicijativa tri omladinske radnice koje su želele da po pitanju promena koje žele da vide u društvu, preduzmu nešto konkretno. Danas „Irida” organizuje brojne kurseve, treninge, radionice, neprestano komunicirajući sa mladima o svemu što privlači njihovu pažnju, što ih muči ili im stvara nelagodu. U narednom periodu, „Irida”

će objaviti jednu značajnu publikaciju, a reč je o svojevrsnom zborniku kratkih priča o psihološkom nasilju u emotivnim odnosima koje su napisali polaznici radionice „I ovo je nasilje”. Ovim povodom, ali i povodom svih značajnih tema kojima se „Irida” bavi i pitanjima koja postavlja kroz svoje radionice i kurseve, razgovarala sam sa Isidorom Paklar, koordinatorkom za informisanje i edukaciju.

„Irida” je najprepoznatljivija postala zahvaljujući projektu i mobilnoj aplikaciji

„Putevima žena”. Ispričaj nam kada je i kako nastala „Irida”, kojim aktivnostima se bavite i kako danas vidite svoju misiju?

IRIDA – Inicijativa za ravnopravnost, inovativnost i društveni angažman, je organizacija koju su 2018. u Novom Sadu osnovale tri omladinske radnice sa željom da podstaknu mlade na aktivizam u polju rodne ravnopravnosti. Međutim, IRIDA je danas mnogo više od toga.

IRIDA okuplja sve nas koji/e mislimo da je bitno da svaka devojčica zna da ima glas i da je baš važna, da svaki dečak može da plače kada se tako oseća, da svaka žena dobije podršku da se izbori protiv nasilja, da svaka devojka zna da se njeno „ne“ čuje i da se baš svako to „ne“ uvažava i poštuje, da svaka/o od nas ima pravo i mogućnost da sanja velike snove i da ih i ostvari! Sa željom da važnost borbe za rodnu ravnopravnost u našem društvu predstavimo pre svega mladima, organizujemo različite javne

događaje i edukacije, razvijamo digitalne alate, sprovodimo kampanje u lokalnoj zajednici i na društvenim mrežama. Kroz sve ove aktivnosti trudimo se da prenesemo važne poruke na što kreativnije i inovativnije načine, kako bismo uključili/e mlade u pokretanje promena.

Tako se dešava da se izolacija i kontrola tumače kao izrazi ljubavi, a vređanje i omalovažavanje kao deo uobičajenih partnerskih sukoba. Upravo u cilju boljeg razumevanja različitih formi psihološkog nasilja i realnih situacija u kojima se ono manifestuje, pokrenuli/e smo projekat

U okviru kursa „ I ovo je nasilje ” mladi ljudi koji žele da se bave pisanjem imali su priliku da pišu kratke priče o psihičkom nasilju u emotivnim odnosima. Priče će biti objavljene u publikaciji, kao i na vašoj informativno-edukativnoj platformi i društvenim mrežama. Zbog čega je važno pisati, ali i informisati se na temu rodno zasnovanog nasilja?

Kroz komunikaciju i rad sa mladima prepoznali/e smo da reakcija na rodno zasnovano nasilje među mladima često izostaje upravo zbog toga što oni određena ponašanja uopšte ne prepoznaju kao nasilje, već ih smatraju delom „normalne” veze. Iako ovo važi za sve forme nasilja, uključujući i fizičko, to je posebno izraženo kada se radi o psihološkom nasilju, o čemu se i dalje ne govori dovoljno, i koje se na različite načine opravdava.

„I ovo je nasilje”, u okviru kog je 20 mladih ljudi imalo priliku da prođe edukaciju o psihološkom nasilju u partnerskim odnosima, a zatim i edukaciju o pisanju kratkih priča. Nakon toga, svako od njih je napisao kratku priču koja se bavi određenom formom psihološkog nasilja. Izdavanje zbirke priča očekujemo u martu ove godine i posebno nam je važno da ona dođe do drugih mladih ljudi, koji će kroz priče moći lakše da prepoznaju konkretne situacije koje se događaju njima ili drugim ljudima iz njihovog okruženja jer tek kada prepoznamo da je određeno ponašanje nasilje nazovemo stvari pravim imenom, možemo očekivati da ćemo na to nasilje adekvatno i reagovati.

Vi prvenstveno komunicirate sa mladim ljudima, naravno, u najvećoj meri putem danas najpopularnijih medija, a to su društvene mreže. Kakav je feedback

mladih na mrežama, kako reaguju na sadržaje i koliko im znači podrška koju im takvim sadržajem pružate?

Društvene mreže su se pokazale kao odličan način da sa mladima ostvarimo interakciju na važne teme o kojima se ne govori dovoljno (poput nasilja u vezama). Mladi kroz aktivnost na mrežama jasno pokazuju koje teme su im interesantne, ali i postavljaju pitanja, dele situacije iz svog iskustva, traže pomoć i podršku. Sve češće dobijamo feedback na sadržaje koje objavljujemo, i to nam govori da podstičemo na razmišljanje i diskusiju, što nam je posebno važno. Trudimo se da kroz naše mreže ponudimo platformu za iskrenost, otvorenost i razmenu različitih mišljenja, što mladi prepoznaju, pa su nam društvene mreže postale i glavni kanal komunikacije.

U okviru bloga na vašem sajtu delite važne priče o slici žene u medijima, odnosno neetičkom izveštavanju o ženama, značaju feminizma za celo društvo, rodno senzitivnom jeziku, nedoumicama sa kojima se tokom sazrevanja susreću devojčice, devojke i mlade žene, zabra-

ni abortusa u pojedinim državama.. O ovim temama pre nekoliko godina gotovo da nije bilo reči ni u tradicionalnim medijima, ali ni na društvenim mrežama. U kojoj meri u tom smislu vidite pomak i nadu da će buduće generacije biti barem osvešćenije kada je reč o ovim temama?

sigurno i same otkrivate nove stvari i razvijate se. Koliko su vam ovi projekti

značajni i šta ste sve (na)učile o sebi tokom procesa?

Mladi ljudi su često najspremniji da ovakve teme istražuju i pokreću promene.

Kroz IRIDU mi ih ohrabrujemo da promi-

šljaju, razgovaraju i bave se temama koje se često smatraju nepopularnim ili su čak u određenom smislu tabu. Upravo je blog

jedan od načina na koji to radimo, i sve sadržaje na našem blogu kreirali su mladi.

Takođe, verujemo da je potrebno baviti se sličnim pitanjima od najranijeg uzrasta, kako bismo sprečili/e da se određeni stereotipi i predrasude usvoje kao „normalni” ili „prirodni” tokom odrastanja.

Kroz različite projekte koje realizujete, kao što su turističke ture „Putevima

žena” i „Putevima umetnica” koji za cilj

imaju da mlade ljude, ali i sve one koji

žele da saznaju više o znamenitim ženama koje su živele i stvarale u Novom

Sadu, upoznaju sa heroinama kojima

dugujemo veliki deo kulturnog nasleđa,

Od šetnje „Putevima žena” razvila se ideja koja je dovela do mobilne aplikacije koja je danas dostupna za sve Android i iOS uređaje. Aplikacija „Putevima žena” sadrži priče o značajnim ženama koje su kroz

istoriju pomagale, ohrabrivale, pokretale promene i menjale svet, a o kojima i dalje veoma malo znamo. Nakon što smo krenuli/e sa promocijom aplikacije, shvatili/e smo da je svim ovim ženama zajedničko to što su radile ono što su smatrale važnim i u šta su verovale, bez obzira što su u tome bile u manjini.

Ova ideja inspiriše i naš celokupan rad, jer se pitanja ravnopravnosti, ženskih prava i nasilja nad ženama i dalje smatraju nedovoljno važnim, i svi/e mi koji/e se njima bavimo susreli/e smo se u nekom

trenutku sa omalovažavajućim komentarima i negiranjem značaja ovih tema. Inspirisani/e ženama koje su se borile

za obrazovanje devojčica kada se to nije smatralo prihvatljivim, naučnicama koje nisu pristajale na „muška” i „ženska” zanimanja, naučili/e smo da važna pitanja

koja traže promene, posebno promene koje zadiru u tradicionalne obrasce, uvek

nailaze na otpor i protivljenje. I da to nikada nije razlog da prestanemo da radimo ono u šta verujemo.

Pokrenuli ste i onlajn program „Od ideje do biznisa” namenjen preduzetnicama. Sa kojim izazovima se preduzetnice u našoj zemlji suočavaju danas?

Žene koje odluče da pokrenu i vode svoj biznis suočavaju se sa nizom prepreka, i nekada ih već svest o tome odvrati od ove ideje, posebno ako se radi o poslu koji bi bio jedini, a ne dodatni izvor prihoda. Preduzetništvo se i dalje smatra sferom u ko-

joj se muškarci bolje snalaze, a ženama se upućuju poruke da će ih ono onemogućiti da se adekvatno posvete deci i porodici.

Značajnu ulogu igra i sam način vaspita-

nja, kroz koji se devojčice češće usmeravaju da budu poslušne i nenametljive, a dečaci da budu neustrašivi i uporni, što im olakšava i ulazak u preduzetništvo, koje sa sobom uvek nosi određene rizike i neizvesnosti. Pored psihološkog, značajnu prepreku predstavlja i ekonomski faktor, jer zakon i dalje diskriminiše preduzetnice koje koriste trudničko i porodiljsko odsustvo u odnosu na žene koje su zaposlene. Iako je ova tema aktuelna već nekoliko godina, na stvarne izmene zakona u ovoj oblasti i dalje čekamo. Upravo zbog svega toga posebno je važno je da podržimo preduzetnice kad god smo u mogućnosti – podrškom na mrežama, kupovinom njihovih proizvoda i usluga, preporukom i/ili potpisivanjem peticije za zakonske izmene. To je mali doprinos koji svako/a od nas može da pruži kako bismo pokazali/e ovim ženama da nisu same.

Još jedan projekat vredan pažnje je i „Iri-

dina filmska pričaonica”. Na koji način birate filmove koji će se gledati i koliko vam znači interakcija sa mladima koji žele da razgovaraju o filmovima?

Iridina filmska pričaonica je jedan od naših prvih projekata. Prepoznali/e smo da je mladima teško da započnu priču i podele svoja iskustva kada se radi o temama diskriminacije i nasilja. Zbog toga smo koristili/e film kao polaznu osnovu, pri čemu bismo nakon pogledanog filma razgovarali/e o temama rodno zasnovanog nasilja, položaja žena u društvu i rodnoj ravnopravnosti, onako kako su one obrađene u filmu. Kroz ovu diskusiju publika bi sama često počinjala da daje primere iz svog iskustva ili iz svog neposrednog okruženja, i tako smo mnogo lakše započinjali interakciju i otvarali/e i promišljali/e teške teme.

Važan segment na vašim društvenim mrežama su i preporuke koje redovno dajete u vezi sa filmovima, knjigama, serijama i sličnim sadržajima koji se bave

feminizmom

i društveno angažovanim

temama. Koje sadržaje biste nam sada preporučili?

U okviru rubrike „IRIDA preporučuje” trudimo se da svakog meseca predložimo mladima različite popularne sadržaje koji se bave društveno angažovanim temama. Ono što se našlo u ovoj rubrici u prethodnom periodu a na šta bismo posebno skrenuli/e pažnju, jesu dve serije – „Unbelievable” i „Maid”, koje na različite načine obrađuju problem nasilja nad ženama, i dotiču se pitanja koja se i u našem društvu često postavljaju (zašto žene ne prijavljuju nasilje?; ko je odgovoran za nasilje?; zašto žrtve ne napuštaju nasilnika?).

Aktuelne su i knjige „Ljudska posla” Karin Tuli, koja se bavi pitanjem pristanka, kao i knjiga Milice Vučković „Smrtni ishod atletskih povreda” koja prati nastanak i razvoj jednog nasilnog odnosa, i koja je s razlogom izazvala dosta pažnje u prethodnom periodu.

Ako ste u prilici svakako treba ispratiti i predstavu „Devojčice” u režiji Milene Bogavac, koja se bavi različitim aspektima odrastanja devojčica u patrijarhalnom

društvu, kao i predstavu „ Mačka pečena” u režiji Đurđe Tešić, koja identifikuje toksične obrasce koji se često ponavljaju u nasilnim vezama.

Intervju: Ljiljana Kostić

@its_lia_green

Fotografije: prvatna arhiva

Uprkos velikim promenama koji nam je ovaj vek doneo, čini se da se izazovi i očekivanja od žena uporno povećavaju. Različite informacije i zahtevi koje dolaze do nas sa svih strana, pojačavaju stres koji svakodnevnica donosi. Svaka od nas drugačije reaguje na stres, a mnoge žene se često osećaju nezadovoljno, tužno, usamljeno, nevoljeno, nesigurno, blokirano, ljuto, bez obzira na to koliko godina imale i koliko su uspešne i ostvarene. Međutim čini se i da žene nikad nisu bile kreativnije i odlučnije u kreiranju načina da jedna drugoj budu podrška. Dve žene posvećene psihoterapiji, kako profesionalno tako i kroz lični razvoj, sa svim ovim zahtevima i ulogama, osmislile su način na koji bi sebi i drugim ženama stvorile mogućnost da bolje razumeju sebe, pronađu put ka odgovorima šta znači biti srećna žena danas. Sa Marjanom

Bjelić i Majom Milačić razgovarali smo

o njihovom konceptu primene psihoterapije kroz grupne radionice posebno

kreirane za žene.

Za početak, recite nam malo više o vašem programu psihoterapijskih radionica za žene.

Terapijska grupa za žene je proces i putovanje na kome spoznajemo šta za svaku od nas znači biti žena danas i koliko smo udobne u tom identitetu. Rad u grupi podrazumeva kreiranje podržavajućeg i sigurnog okruženja, u kome imamo priliku da kroz negujući, kreativni, a opet precizan i fokusiran način upoznajemo i prihvatamo te naše delove, proradimo svoja prethodna iskustva, naučimo kako da komuniciramo

sa sobom i okolinom i negujemo zdrave odnose i svesno i slobodno donosimo svoje životne odluke. Ovaj grupni proces zasniva se na principima geštalt psihoterapije kome obe pripadamo. Pored terapijskog rada, svaki susret sadrži i edukativni blok, kako bismo pored iskustva stekli i teorijsko znanje kojim možemo da se dodatno podržimo i razumemo. Program obuhvata rad na našim prethodnim iskustvima, ulogama koje kao žena imamo, koliko se sa njima identifikujemo i koliko su nametnute, kako gradimo odnos sa sobom i sa drugima i mnoge druge koje su upakovane u 6 meseci rada.

Ko su Marjana Bjelić i Maja Milačić?

Dve žene koje su odabrale psihoterapiju kao svoj put ličnog i profesionalnog razvoja. Koleginice i prijateljice koje prate i podržavaju jedna drugu u tome već skoro 11 godina. Kako smo i same bile deo grupa, kako u sklopu edukacije za psihoterapiju tako i mimo toga, zajedno vodile neke od njih, odlučile smo se da ovog puta naša znanja i iskustva podelimo i sa drugim ženama, jer smo na svojoj koži osetile koliko su grupe dragocene.

Mirjana je dipl. socijalna radnica i geštalt psihoterapeutkinja pod supervizijom. Ima višegodišnje iskustvo u grupnom i individualnom savetovanju pre svega sa mladima, a kako je sazrevala kao žena i terapeut svoje polje interesovanja je proširila i na druge ciljne grupe.Maja je geštalt psihoterapeutkinja pod supervizijom i geštalt konsultant u radu sa organizacijama. Ima master diplomau iz projektnog menadžmenta i sertifikovani je Intuitive and Success Coach. Put ju je, i pored drugačijeg izbora zanimanja u startu, naveo na terapijski rad sa ljudima, dominantno sa adolescentima iz osetljivih grupa, a

kasnije se odvažila i u konsultantskom radu sa organizacijama.

Kako je nastala ideja za psihoterapijske radionice za žene?

Ideja je došla spontano i bilo nam je skroz logično da je baš to naš sledeći korak, a kažu da je radost koju osetimo kada dobijemo neku ideju signal da smo na dobrom putu, te smo poverovale svom osećaju. Grupa za žene nastala je iz velike ljubavi ka radu sa grupama, ljubavi prema ženama koje su deo našeg života i unutrašnje potrebe da kao žene budemo podrška drugim ženama kroz ono što volimo da radimo i delimo.

Kakva je prednost ovakvog vida grupne terapije?

Kako je neko već napisao, mi kroz ovaj život idemo sa otvorenim ranama, sudaramo se, ne razumemo se, iz njih donosimo odluke, postavljamo i gubimo granice, osećamo stid, krivicu, bes onda kada sami ili kada nam neko po tim ranama kopa. Grupa daje priliku da iskreno izađemo sa svojim ranama, ugledamo tuđe, u okruženju koje je

potpuno bezbedno, u kome se kreira poverenje, poštovanje razumevanje i tolerancija.

Često iz te empatije i povezanosti, kada damo i dobijemo razumevanje padaju oklopi i u nama se pojavljuje nežnost za sebe i druge. Svako od nas je u jedinstvenom sosu, a zajedno smo u istom-rizikovali da se nekome prikažemo celi radi boljeg razumevanja sebe i sveta oko sebe. Zato je razmena sa drugima toliko lekovita, jer se mi u drugima ogledamo kao i oni u nama, zajedno.

Koliko često se održavaju radionice i kako izgleda jedna seansa?

Program se sastoji od 12 modula i traje 6 meseci. Radionice se održavaju svake druge nedelje u trajanju od 2 sata i trideset minuta. Pored iskustvenog dela kada određenu temu prolazimo koristeći terapijske alate i tehnike, svaka radionica sadrži i edukativni deo koji nam pomaže da bolje razumemo neku temu i procese koje prolazimo. Ukoliko neka od članica grupe prepozna da joj je potreban dodatni rad na nekoj temi,

ili se ne oseća slobodnom da podeli nešto pred grupom, postoji mogućnost dodatnih individualnih susreta za koje se naknadno dogovaraju termini.

Koliko je ženama lako da se oslobode u grupi nepoznatih žena?

To je vrlo individualno i svako od nas ima svoju meru i svoj tempo. Takođe, umnogome zavisi i od toga da li neko već ima iskustvo terapije individualno ili grupno, i da li je ono pozitivno ili negativno. Važno je da poštujemo svakoga i svačiji način na koji je uključen u proces i ulazi u kontakt sa sobom i ostalim članovima.

Šta ste kroz praksu u radu sa ženama primetile da su danas najveći izazovi?

Definitivno bismo istakle očekivanja koja se nameću spolja, a koje smo mi vremenom i „pounutrile“, a ogledaju se u imperativu ovog vremena da žena danas mora biti vredna, uspešna, lepa, ostvarena, profesionalna, „večno” mlada, da „ulaže” u sebe, ali prirodna. Mora biti mama, sestra, supruga, ali samostalna, domaćica. Ambiciozna, sposobna „kao muško”, ali i nežna. Da ima partnera, ali da ne bude zahtevna. Da želi decu i porodicu, ali da nije očajnica koja želi samo da se uda. Da brine o sebi, ali da nije sebična i rasipnica. Da bude obrazovana, ali i da zna da kuva.

Možda je naš najveći izazov da odgovorimo na sve ove zahteve i da slobodno izaberemo kakva žena želimo da budemo, da slobodno želimo i biramo bez osude porodice, društva, pa na kraju i drugih žena. Da naše DA bude iskreno, a naše NE poštovano bez pravdanja i relativizovanja.

Na koji način ovakva vrsta terapije utiče na učesnice?

Onako kako i koliko svaka od žena dozvoli. Svaki tip terapije (uz stručnost terapeuta) ima efekta onoliko koliko smo u tom trenutku spremni da se upustimo u rad sa sobom i na sebi. Svakako svaka žena će imati mogućnost da dozvoli sebi da pusti sve što drži u sebi, da dozvoli da bude i slaba i tužna i neadekvatna po svojim merilima i kriva i dužna.... Ukratko sve što sebi inače ne dozvoljava da bude. Da oseti i taj deo sebe i zagrli ga, da uz podršku i iskustva drugih žene bolje razume i sebe i njih, da oseti da nije usamljena, da je ok što ne znamo šta trenutno želimo, što se plašimo, da imamo granice i ne slažemo se. Učimo da otkrijemo ko smo mi zapravo same sa sobom i u kontaktu sa drugima.

Vegantastična

Intervju:

Teodora Kovrlija

@teodora_kovrlija

Fotografije:

privatna arhiva

Naša gastro inspiracija ovog meseca je Dunja Dimitrijević, autorka Instagram bloga Vegantastična, i devojka čiji su vam video snimci verovatno iskočili ukoliko pretražujete Instagram ili TikTok u potrazi za ukusnim, zdravim i jednostavnim veganskim receptima.

moja ljubav prema životinjama bila licemerna. Shvatila sam da one nimalo ne zaslužuju sve ono za šta ih mi ljudi iskorišćavamo. Tako sam prestala da jedem meso, a potom i mlečne proizvode. Volela bih da sam tu odluku donela mnogo ranije.

Zdravo Dunja, možeš li da nam ispričaš kako je izgledao tvoj prelazak na celovitu biljnu ishranu?

Moj početak je počeo pre skoro 3 godine. Ceo život sam volela životinje i gajila ogromnu empatiju prema njima. Prelazak na biljnu ishranu se desio preko noći. Film „Earthlings’’ koji mi je brat preporučio je skroz promenio moj pogled na svet. Shvatila sam da je

Koji je tvoj omiljeni dnevni ritual?

Najviše volim kad ustanem dosta ranije, odradim trening, pročitam knjigu, učim i spremim sebi doručak. Mnogo mi prija da to vreme provedem bez mobilnog telefona i društvenih mreža.

Tada se osećam najlepše, kad znam da sam većinu stvari već uradila. Ostane mi više vremena za uživanje sa porodicom i prijateljima.

A omiljeni ritual u kuhinji?

Nemam neke specifične rituale, ali ono na šta uvek pazim je čistoća. Volim da su mi kuhinja i radni prostor čisti i uredni. Ne mogu da počnem nešto, ako prethodno nije sređeno. Volim da sve stoji na svom mestu i da mi nijedna teglica nije prazna. Haos mi mnogo odvlači pažnju i teško mi je koncetrisati se. Znate kako kažu uredan dom čini uredan um.

A začini/umaci/namazi/čorbice/slatkiši, kako izgleda tvoj dnevni meni?

Koje su to sezonske namirnice koje će igrati glavnu ulogu u tvojoj kuhinji na prelasku iz zime u proleće?

Definitivno mladi luk! Veliki sam ljubitelj salata, a on se slaže uz sve. Štiti nas od respiratornih infekcija i smanjuje nivo glukoze u krvi. Ali se potajno najviše radujem letu. Tada je toliki izbor voća i povrća, da ne znate šta prvo da uvrstite u ishranu.

Trudim se da mi je ishrana što raznovrsnija i zabavna. Uvek isprobavam nešto novo i retko ponavljam jela na isti način. I naravno puno salate i uz svako jelo. Ono što je jako interesantno kod veganske ishrane je koliko možete namirnica da sakrijete u jelima. Pa da tako napravite sos za pastu sa preko 5 različitih povrća, koje nećete ni osetiti. Takođe volim da „sakrivam ‘’ i zeleniše u slatkišima. Ovo je super trik pogotovo za mališane. A slatkiši… Ja uopšte nemam potrebu za kupovnim. Kada se samo upustite u to i uvidite koliko je jednostavno napraviti zdrav i ukusan slatkiš kod kuće, neće vam više trebati kupovni. Za doručak sigurno jedan od najboljih izbora je ovsena kaša. Toliko se možete igrati sa ukusima, da vam nikada ne dosadi. Prednost je što možete da je obogatite mnogim semenkama i nutritivno boga-

tim namirnicama. Nekad je to mleveni lan, semenke konoplja, a nekad i semenke bundeve ili suncokreta. Semenke su odličan izbor za doručak i svaka je korisna na svoj način. Treba ih uvrstiti u ishranu.

Odakle dolazi tvoja kulinarska inspiracija?

Nisam samotnjak. Volim kad imam za koga da kuvam i spremam. To me i inspiriše. Imam veliku želju da pokažem ljudima koliko je zapravo biljna ishrana raznovrsna i ukusna. Odatle i volja za kuvanjem, pogotovo u poslednje vreme kada znam koliko su ljudi zainteresovani i isprobavaju recepte, a i koliko moji najbliži uživaju u njima i menjaju svoje navike. To mi mnogo znači i ispunjava me.

Podeli sa nama omiljeni recept za neko tradicionalno mesno jelo koje si uspela da uspešno rekreiraš u bezmesnoj varijanti?

Dugo sam razmišljala za koji da se odlučim, ali ipak su to sarme. Ne znam koje jelo je tradicionalnije od njih, a u biljnoj verziji su fenomenalne. Podeliću sa vama recept i nadam se da ćete ga isprobati.

Sastojci:

• 200g praziluka

• 2 glavice crnog luka

• 2 glavice mladog luka

• 1 čen belog luka

• 400g oraha

• 3-4 supene kašike aleve paprike

• 350g pirinča

• so

• biber

Luk izdinstati na ulju. Samleti orahe i spojiti sve zajedno u tiganju, dodati začine i pirinač. Filovati sarmice i staviti da se skuva-

ju. Nakon što su skuvane, zapeći ih u rerni. Uz to možete napraviti

i biljnu pavlaku od indijskih oraha

ili suncokreta.

Postoje razne alternative za meso, umesto oraha možete koristiti i heljdu ili sojine ljuspice.

U poslednje vreme na svom Instagram blogu pored recepata često deliš i crtice sa putovanja u evropske gradove. Koji grad ti se od viđenih izdvojio u gastronomskom smislu, gde je veganska ponuda najraznovrsnija i najinteresantnija?

Reći ću da je u Istanbulu bila mnogo interesantna i nešto što još nije bilo viđeno. Pored falafela naravno i punjenih krompira, imala sam priliku da posetim jedan egipatski restoran. To je bila rapsodija ukusa. Raznovrsni začini, koji se kod nas u Evropi i ne koriste često, puno povrća skroz drugačijeg ukusa, humusa i to kakvog humusa. Nikad bolji humus, mnogo su specifični. I ono što je meni bilo najlepše, urme. Urme na svakom ćošku, neke vrste za koje nismo nikad ni čuli.

Kada već govorimo o veganskim mestima, koje restorane u Novom Sadu bi preporučila našim čitaocima?

Obavezno Rekalibracija . Nije u pitanju restoran, više kao kiosk sa zdravom veganskom hranom. Uskoro otvaraju i na Limanu lokal, gde ćete imati priliku da sednete i uživate u njihovoj bašti i naravno hrani. Kod njih je sve domaće, od zemički, namaza, kolača, burgera… Sigurna sam da će vas oduševiti i hrana, a i njihovo osoblje. Takođe i Ananda. Oni su poznati po dnevnim menijima. Divno malo utočište sa ukusnom hranom i prelepim ambijentom. Novi Sad je po mom mišljenju u prednosti u odnosu na Beograd što se tiče ove teme i mnogo mi je drago što moj grad ima toliko da ponudi.

A pored Istanbula tu je i Berlin, Budimpešta i Beč. U takvim gradovima sigurno nećete ostati gladni, samo što je svuda dosta slična ponuda. Zapravo nisam tip koji na putovanjima istražuje hranu, više sam za istoriju, znamenitosti…ali ovo pitanje me je baš bacilo u razmišljanje. Moraću to da promenim.

Za kraj, koji je tvoj savet čitaocima koji i dalje imaju dilemu da je veganska ishrana komplikovana, skupa i neukusna?

To su ta pitanja zbog kojih svi brinu.

Pa hajde da rešimo i to. Ne, veganska ishrana nije skupa. Sezonsko voće i povrće nije skupo. Žitarice nisu skupe,

semenke nisu skupe, mahunarke nisu skupe… shvatate šta želim da kažem. Ono što jeste skupo jesu biljne prerađevine. Najčešće ljudi uzimaju za primer biljne prerađevine kako bi argumentovali svoj stav, ali to je pogrešno. Da, biljni sir je u nekim slučajevima skuplji od mlečnog, ali prerađevine nisu nešto što nam je neophodno. Uopšte ne bi trebale ni da se uvršćuju u ishranu često, jer mahom nisu najzdraviji izbor. Tako da je to nešto za šta ćete izdvojiti novac svega 2-3 puta mesečno. Ali svakako se postavlja i važnije pitanje: ,,Da li naše zdravlje ima cenu? ‘’.

Komplikovana? Nikako. Stvarno je toliko jednostavna i oduzima minimalno vremena. Pogotovo ukoliko spremate unapred. Ja nisam neko ko voli da pro-

vodi sate u kuhinji, tako da su skoro svi moji recepti spremni za svega 30 minuta, a neki čak i brže.

Veganska ishrana je ukusna i raznovrsna. Ono što igra najveću ulogu su začini. Kada imate prave začine i znate kako sa njima, nema greške. Sigurna sam da će u početku biti teško, jer ćete se sretati sa nekim skroz novim namirnicama i prosto je potrebno vremena da se naviknete i naučite kako sa njima. To je skroz normalno, ali jednom kada uđete u svoj ritam i otkrijete šta vam sve veganska ishrana pruža uživaćete svakom procesu. Imaćete mnogo više energije i sigurna sam da će vam vaše telo biti zahvalno nakon prelaska na vegansku ishranu. Kao i životinje.

Ćao! Ja sam Sara i mislim da bi najprikladnije bilo da se ovom prilikom predstavim kao komunikolog po profesiji sa višegodišnjim radnim iskustvom u okviru porodičnih firmi i domaćih brendova. Naravno, neću izostaviti da kažem da sam i višegodišnji saradnik ovog divnog časopisa. Pored toga sam oduvek bila veliki zaljubljenik u hranu, kuvanje i eksperimentisanje u kuhinji, ali i u istraživanje kultura ishrane drugih zemalja i naroda. Pošto sam, kako Denis često voli da se našali, i PR naše veze i prvog zajedničkog deteta, projekta Stomačko, predstaviću i njih.

Dakle, Denis je moja druga polovina, emotivna, a od nedavno i poslovni par-

tner na zajedničkom projektu Stomačko koji ću vam uskoro predstaviti. Programer, šahista i neko ko ceni dobru hranu, posebno onu pripremljenu s ljubavlju u kućnoj radinosti. Ovo sam proverila i rekao mi je da je okej to da kažem. (smeh) Ideja za Stomačko je nastala negde u leto 2021. godine, godinu dana nakon izlaska iz karantina. Budući da sam u našoj kući uglavnom ja zadužena za nabavku i pripremu hrane, sećam se da sam se jednog vrelog dana popodne vraćala s posla i svratila u supermarket kako bih obavila mini kupovinu namirnica za narednih par dana. Izašla sam gotovo ljuta odatle, sa svega nekoliko stvarčica u cegeru za koje sam znala da neće potrajati duže od tih par dana za koje sam ih i planirala, a pritom sam potrošila mnogo više od onoga što sam očekivala. Postalo mi je jasno šta se dešava i šta se i dalje, nažalost, dešava sa cenama namirnica.

Čim sam stigla kući, teatralno sam Denisu ispričala oko čega sam ljuta i onako, više u afektu, pitala može li da napravi

nekakvu aplikaciju koja bi mi pomogla da kontrolišem potrošnju prilikom kupovine i ujedno planiram naše obroke. On mi je odmah rekao kako to nije nikakav problem. Nacrtala sam otprilike to što sam zamislila i na tome smo zajedno radili u narednom periodu, koliko smo stizali pored regularnih poslova koje smo imali. U jednom trenutku smo oboje shvatili da je proizvod zaista dobar i neophodan

mnogim ljudima koji kubure sa finansijama i vremenom za planiranje i pripremu

obroka svojim porodicama, pa smo krenuli udarnički da radimo, što je između ostalog iziskivalo i moje davanje otkaza u firmi za koju sam tada radila.

Mesecima smo ga zajedno pravili, unosili sadržaj, menjali ga, dodavali razne opcije i funkcije, predomišljali se, testirali, slali prijateljima i porodici, da bismo na kraju, u februaru ove godine rešili da u etar izbacimo konačnu, prvu verziju sajta stomacko. com, koji će kroz neko vreme pratiti i aplikacija dostupna na Google Play prodavnici

i Apple Store-u. Možda do ovog trenutka nije jasno objašnjeno, ali Stomačko je besplatan proizvod i potrudićemo se da tako i ostane u odnosu na naše korisnike.

Dogovorili smo se da je najbolje da prva verzija pokriva našu prvobitnu zamisao i da će biti vremena za dodavanje naprednijih funkcija, jer je neophodno da se korisnici naviknu da koriste Stomačko, da ga zavole, da im služi i da mu se rado vraćaju. Naravno, ovim putem bismo voleli da pozovemo ljude da nam se jave i pišu kako utiske tako i ideje (za koje smo ne samo otvoreni, već i vrlo zahvalni) kako bismo konstantno unapređivali naš proizvod. Nijedan početak nije lak, posebno ne kada na njemu radi samo dvoje ljudi, tako da jako vrednujemo i poštujemo svako mišljenje i par očiju koji će ispratiti Stomačka onakvog kakav je on sada i dati sugestiju za napredak.

Sara i Denis su se prvi put upoznali uz krempitu na Novom Beogradu, dalje nastavili da razmatraju vezu uz doručak u Cetinskoj, da bi nakon nekoliko meseci pri uručenju ključeva od stana, Denis napisao Sari poruku i poželeo joj srećno useljenje uz želju da mu napravi još puno ukusnih omleta. S druge strane, tiramisu koji joj je obećao da će napraviti ni nakon pet godina nije dočekala, ali ga zato sama sada super pravi. Šalu na stranu, njihovu vezu je umnogome pomogla i obeležila hrana, tokom karantina im je čak spasila vezu, a zajedničko istraživanje različitih gurmanluka tokom putovanja ih je još više zbližilo. Upravo iz te ljubavi prema lepoj hrani i bliskosti koja ona donosi ljudima, nastao je Stomačko sa željom da u kuhinje domova širom zemlje vrati radost i otera nervozu.

Ovom prilikom ćemo malo detaljnije predstaviti prvu funkciju sajta, a to je Stomačko kalkulator: pravo rešenje kada ste nervozni i bez ideje šta više spremiti za ručak i ako vas nervira koliko novca trošite na namirnice. Dakle, posetite Stomačko stranicu kalkulator, unesete za koliko osoba kuvate, za koji period i do koliko novca ste voljni da potrošite. Kroz nekoliko sekundi dobijate rezultate zahvaljujući Stomačko

magiji. S jedne strane su istaknuti recepti sa detaljnim uputstvima za pripremu, a s druge su sastojci koji su neophodni, zajedno sa njihovom potrebnom količinom i cenom. Ukoliko niste zadovoljni menijem, uvek možete kliknuti dugme Ponovi magiju, ali i naknadno promeniti unete parametre i sačuvati svoje rezultate jednostavno pravljenjem naloga na Stomačko sajtu.

Predstavljamo vam prvu funkciju Stomačka, Kalkulator koji vam pomaže u tome da smislite šta da spremite za ručak i pritom uštedite!

Naša velika želja je da ljudima Stomačko zaista pomogne u svakodnevnom životu i funkcionisanju, da im vrati osmeh na lice i toplinu u domove u kojima se širi miris ukusne hrane oko koje će se okupiti ukućani i podeliti utiske koji su proveli. Naravno, još jednom, pozivamo ljude da nam se jave sa utiscima, ali i nekim novim, zanimljivim receptima u okviru kojih ćemo ih vrlo rado navesti kao autore na sajtu i na taj način takođe širiti Stomačko zajednicu.

Piše: Nataša Bućić @ava_kiddo Fotografije: pexels.com

Wikimmedia commons

Vanvremenska je i neraskidiva veza između cvetne energije i ženstvenosti. Cveće kao poklon često ima mnogo jači efekat nego reči i ono svojim posebnim jezikom ispreda priče koje u sebi nose najdublje emocije. To je jedinstven način da se izrazi ljubav, pažnja i naklonost. To je gest koji rađa smisao čak i u onim nemim trenucima kad nismo u

potpunosti sigurni šta da kažemo. Običaj darivanja cveća seže još iz drevnog Egipta. Oni su pravili bukete, vence, ukrase za glavu, girlande za različite prilike o čemu svedoče sačuvane slike iz tog perioda. Grci i Rimljani su takođe verovali da se cveće može koristi u svrhu izražavanja emocija, ali i pokazivanja društvenog statusa. Stari Grci su pobednicima različitih takmičenja darivali cvetne krune koje su označavale uspeh i trijumf. Nošenjem cvetnih kruna oni su takođe odavali počast svojim bogovima. Apolon se često prikazuje kako nosi krunu od lovorovih grančica kao znak ljubavi i odanosti prema boginji Dafni. U Starom Rimu ljubavnici su međusobno izražavali osećanja darivanjem cvetnih venaca za kosu. U sred-

njem veku došlo je do uspona biljne simbolike, a cveće se davalo i koristilo za prenošenje određenih poruka. Ova tradicija se nastavila kroz renesansu i viktorijansko doba, gde je procvetala u floriografiju (kriptološka komunikacija kroz cveće). Viktorijanci su bili toliko fascinirani ovom praksom da su čak imali i cvetne rečnike za dekodiranje poruka koje su dobijali kroz cvetne aranžmane.

U čemu se krije simbolika darivanja cveća ženama?

Ako se osvrnemo iz naučne perspektive, tradicija prepoznavanja duboke veze između ženstvenosti i cveća na prvom mestu se oslanja na biologiju i ekspresiju biljaka. Cveće odražava suštinu ženske biologije – rast, promenu i reprodukciju. Nakon oprašivanja mahuna nabubri i iz prelepih cvetnih glavica stvara se seme iz kog će životni lanac iznova biti pokrenut. Postoji i čitav niz ilustracija u kojima se građa cvetnih organa povezuje sa izgledom ženskih reproduktivnih organa.

Takođe je važno istaći i povezanost između uloge majke, one koja se brine, gaji i neguje, stvarajući novi život i čina gajenja i održavanja cveća. Može se reći da je to karmički vid korelacije između ženske prirode i zemaljske prirode. Inače, često kažemo da je sve što nas okružuje neki vid otelotvorene energije. Životni oblici su sastavljeni od različitih mikročestica i imaju različite frekvencije na kojima vibriraju. Zdravo ljudsko telo ima frekvenciju koja se kreće u rasponu od 62MHz do 78MHz (megaherc je merna jedinica za frekvenciju). Vibracije se menjaju u skladu sa našim mislima, raspoloženjem i ponašanjem. Samo cveće ima veoma visoku frekvenciju vibracija, ali to i ne treba da nas čudi, zato što ono predstavlja lepotu i suštinu. Crvene ruže (posebno Damask ili Bugarske) od svog cveća imaju najvišu frekvenciju vibracija – čak 320MHz! Ovo je možda razlog za osećanja koja se bude kad vam neko pokloni buket crvenih ruža, koji u vama rađa želju da ih pomirišete uvek iznova, što predstavlja način upijanja visokih vibracija koji podiže ženstvenu energiju i budi osećaj blagostanja.

Inače, verovatno ste primetili da se kroz različite slikarske i istorijske epohe održao trend nošenja raskošnih cvetnih kruna u kosi. Taj običaj predstavlja moćan meditativni segment koji je duboko povezan sa značenjem 7. čakre koja nas povezuje sa našim višim ja, intuicijom i božanskim. Ona se nalazi na samom temenu glave i simbolizuje je lotosov cvet sa hiljadu latica. Međutim, nisu u svim vremenskim epohama cvetne krune bile simbol uzvišenog i pobede. U srednjem veku su postojale žene koje su bivale nešto samostalnije od drugih, otvorenog uma, sposobne da pomognu sebi i drugima. Žene koje nisu savijale svoju kičmu pod teretom tadašnjih zakona i normi. Žene koje su negovale svoju povezanost sa prirodom, razumele se u biljni svet i svojim tinkturama uspešno lečile ljude iz svog okruženja. Te žene su u znak poštovanja prema Majci Prirodi nosile cvetne krune na svojim glavama, ali se neretko dešavalo da te iste žene, vesnici znanja i samostalnosti, budu spaljene na lomači. U tim mračnim vremenima njih su nazivali vešticama, a danas su to heroine koje se ne stide svojih potreba, čulnosti i želja. Trnovit je bio put ove viševekovne tranzicije, uprkos tome što je bio posut cvećem.

Umetnici devetnaestog veka su naročito bili inspirisani ženama i cvećem. Na njihovim slikama često biva prikazana suptilna ženska figura kako nežno naginje ružu ka svom licu ili jednostavno miriše cveće. Akcenat na ovim slikarskim postavkama se stavlja na vrstu cveta, način na koji se drži, izraz lica, položaj tela i položaj ženske figure i pogled koji je upućen ka posmatraču. Cilj je bio da se na ovaj način dočara senzualnost žene i duboko povežu miris i seksualnost. Mirisi predstavljaju nematerijalni moment koji je duboko istorijski i kulturološki ukorenjen u postojanje ljudske civilizacije. Ni jedna reč ne mora biti izrečena, ali onog momenta kad osetite miris ruže u telu biva pokrenuta lavina emocija koja nosi snagu najlepše i najdublje poezije. Mirisi zato i predstavljaju neraskidivu vezu u priči o ženstvenosti i cveću. Oni su ti koji pokreću i inspirišu, čine nas zavodljivim, predstavljaju govor bez reči, opijaju, privlače i bude nagone čulnosti.

Cvetne vrste su kroz istoriju imale različite evolutivne faze, ali su i žene kroz različite periode bile prinuđene da se

suočavaju sa nametnutim društvenim normama i da svojom nežnom, ali i snažnom prirodom krče puteve ka svetlijoj budućnosti. Tako je ta globalna viševekovna borba za društvenu, ekonomsku, kulturnu, socijalnu i sve druge vidove jednakosti dobila i svoj cvetni lik. Od 1908. godine, kad je oko 15.000 žena marširalo Njujorkom tražeći kraće radno vreme, bolju platu i pravo glasa širom sveta se obeležava Međunarodni dan žena. Poklanjanje cveća za ovaj praznik postalo je uobičajeno, a simbol ženske revolucije jeste cvet mimoze. Ova tradicija je nastala u Italiji, ali se ubrzo proširila na celi svet. Ne zna se tačno zašto je izbor pao baš na mimozu, ali se pretpostavlja da je uzrok njena sezonska pristupačnost u ovo doba godine, kao i asocijacija na toplotu i sunčevu svetlost, ali i zato što je simbol poštovanja, elegancije, dostojanstva i ljubaznosti. Inače, zanimljivo je da su ljubičasta, bela i zelena boja neraskidivo povezane sa simbolikom darovanja cveća za Osmi mart. Ljubičasta zato što označava pravdu i dostojanstvo, zelena koja simbolizuje nadu i bela koja predstavlja čistotu i uzvišenost.

Nedugo zatim (1925. godine) nastala je i danas često citirana rečenica: „Mrs. Dalloway said she would buy the flowers herself…” Ukoliko ste imali priliku da se susretnete sa čuvenim delom Virdžinije

Vulf, sigurno ste negde duboko u sebi poneli ovu tako jednostavnu i veoma zvučnu misao koja otvara celu priču.

Šta Gospođa Dalovej želi da nam poruči istom? Jasno i nedvosmisleno - sama

će napraviti svoj izbor, doneti odluku i udesiti život baš onako kako želi i oseća.

Izbor cveća u ovom slučaju direktno simboliše slobodu žene da bira kako

želi da živi, van moralnih stega, istorijskog tereta i lažnih društvenih normi – slobodno i smelo.

I sve od tog dana pa do ovog trenutka sadašnjeg zaista nema potrebe da očekujemo cveće kao poklon – dovoljno smo postigle i dostigle da možemo same da odaberemo koji cvet želimo. Lepo je dobiti buket cveća na poklon, naravno da lep gest i pažnju nećemo odbiti, ali je još bitnije da osvestimo u sebi činjenicu da možemo i same. Ne moramo, ali možemo.

Proleće je tu. Zamislite kasnomartovsko sunce koje se prelama kroz prozore, zavese koje poigravaju na nemirnom povetarcu, buket lala na stolu i miris zelene svežine u zraku. Sasvim dovoljno za jedan novi početak cvetne avanture u kojoj su vanvremenski srasli ženstvenost i cvetna magija.

Kolumna

Tekst: Merima Aranitović

@soul.blooming

I mir u neograničenim količinama

Jednom, relativno davno, upitala sam

moju najdražu koleginicu sa posla i dragu mi prijateljicu - kako ti to tako lako kažeš ne i odbiješ ono što ti ne prija - i ona mi je objasnila - ne brini to ti godine donesu, ni ne pitaju. Nisam to tada baš najbolje razumela, ali kako su te godine prolazile stvari su postale jasnije.

naučila da se izmaknem - da sagledam stvari, da pustim da prođe neko vrememinut, dva, dan, da prespavam i na kraju shvatim sve je to relativno i sreća i tuga.

Kako godine prolaze postajemo mudriji ili bi barem trebalo da bude tako.

Sada mi je unutrašnji mir najvažniji

i osim onih stvari koje ugrožavaju moj

lični svet - ostale nemaju pristup mom prvom, najintimnijem mikrokrugu. Ne mogu ispraviti sve nepravde ovog sve-

ta, ne mogu menjati tuđe svetove, ne mogu suditi niti mogu pravdati. Sitna sam poput zrna peska u odnosu na čitav Kosmos i kad tako posmatram stvari sve što se oko mene dešava je samo peščana prašina.

Moja sreća je samo moja stvar kao i moja tuga. Naučiš vremenom da si sam odgovoran za dešavanja u tom svom malom svetu. Dok sam u centru dešavanja bila ja - mnogo sam grešila i uvek bila uznemirena i uznemiravana. Onda sam

Velike tuge su velike baš zato što nas nešto toliko zaboli da nemamo vremena da objavljujemo svetu. Velike tuge nisu nešto što se dešava samo pojedincu, nisu ekskluzivna stvar, nisu opravdanje. Velike tuge su naši učitelji. Da naučimo da sledeći put za nijansu lakše prođemo kroz istu ili sličnu situaciju.

Velike radosti nisu nešto što se samo nama dešava. Međutim, u trenutku velike sreće treba da budemo svesni da nisu svi oko nas baš toliko srećni. Taj trenutak je samo naš i ne treba od njega da pravimo predstavu.

Danas su mi zen postavke jasnije. Još uvek učim, još uvek padnem pa se podignem, još uvek grešim, ali svaki put bolje razumem. Pisah o dobrim i lošim ljudima. Napisah i tada da nisam ni jedno ni drugo već samo čovek nekom dobar, nekom loš. Neko ko se trudi da sačuva druge svoje vatre i isto tako se trudi da se na tuđoj ne opeče.

Ljubav i mir, dragi moji!

Piše: Sara Savčić @sara_savcic

Čim prođe Dan zaljubljenih, pokreće se tema o narednom velikom datumu. U susret martu i Danu žena, uvek se govori o položaju žena i njihovom značaju u društvu. Na društvenim mrežama se konstantno dele različiti „prikladni sadržaji“, među kojima mi posebno smetaju jedni koji slaveći ženu usiljeno romantizuju sve njene društveno nametnute, i čini se, jedino prihvatljive životne uloge, ili drugi koji nam uporno nameću izbor prikladnog poklona u pokušaju da sebi povećaju prodaju, a treći koji je sažaljevaju jer umesto da napreduje, njen položaj ide u rikverc ili u najboljem slučaju ostaje da cupka u mestu, čekajući da se desi čudo koje zaslužuje a koje će joj napokon dati život kakav je oduvek želela.

Prirodno, tokom života, susretala sam se sa mnogo devojaka i žena koje su birale različite životne puteve i sadržaje. Žena koje su se predomišljale, kajale, počinjale ispočetka, nastavljale dalje, borile, tugovale, grešile, bile srećne, za njihov pojam uspešne i još mnogo toga.

Onda sam i sama kao ženska osoba u jednom trenutku, nakon adolescencije,

pomislila kako sam preuzela kormilo nad sopstvenim životom i izborima. Da imam kontrolu. Međutim, bila sam daleko od toga. Umesto da se nađem u poziciji slobodne i samosvesne žene, spremne da napokon zakorači u život kakav je za sebe zamislila, našla sam se u grotlu anksioznosti, osećaja neadekvatnosti i nedovoljnosti, stalno poredeći sebe sa, sada znam, umivenim i našminkanim prikazima tuđih života, njihovih sadržaja i postignuća.

U komunikaciji sa ljudima, i reći ću, mnoge od njih su upravo bile žene, neretko sam ostajala nema i nesposobna da odgovorim na pitanja koja su se nizala jedno za drugim. Od toga kada ću završiti sa formalnim obrazovanjem, kada ću se napokon osloboditi viška kilograma, kada ću naći momka, muža, posao, kada ću se ostvariti u karijeri, kada ću se ostvariti kao majka i do kada mislim to da odlažem, jer godine lete, dok se okreneš svi su otišli svojim putem, zadovoljni, ispunjeni i srećni, a ja ostajem da tapkam u mestu odakle nikada nisam ni krenula. Stara, tužna, sama i neostvarena.

Vremenom sam radila na tome da progovorim i ne dam da se bilo ko prema meni i mojim izborima u bilo kom trenutku i iz bilo kog razloga tako ophodi. Pravo na izbor stila života i njegovog sadržaja treba da bude elementarno ljudsko, ne samo žensko pravo. Danas posebno kada imamo internet i gomilu društvenih mreža, svako daje sebi za pravo da glasno komentariše šta žena treba i ne treba da bude. Međutim njen izbor je samo i isključivo njen i niko nema pravo da joj ga osporava, ukoliko njoj tako odgovara, a posebno ne druge žene. Uostalom, sve mi uvek imamo pravo da promenimo mišljenje i stav, i to je nešto što treba da se prihvati kao uobičajeno i prirodno.

U ovom periodu života želim da putujem sama i upoznam svet i različite ljude. Ne želim da imam stalan posao niti porodicu. U redu. Imam potrebu za bliskošću i želim da se ostvarim kao supruga ili majka? I to je u redu. Želim da budem dama, hoću da budem domaći-

ca, da napredujem u firmi, da osnujem sopstveni biznis? Izbor je samo i isklju-

čivo moj.

Meni se dogodilo nekoliko puta da me je bilo sramota da delim sa ljudima lepe stvari i događaje koje sam priželjkivala i koji su se ostvarili. Bilo me je sramota da kažem da se udajem, jer živimo u 21. veku i zašto mi je onda potreban papir? Bilo me je

sramota što sam tek sa 32 godine završila fakultet. Zašto mi je toliko dugo trebalo, na čemu sam gubila

tnerom i želimo da putujemo i možda se čak preselimo u drugu zemlju.

Sramota i potreba za pravdanjem zbog izbora koje pravimo ne treba da postoje, ni kod koga, posebno ne kod žena, čiji životi se konstantno analiziraju i komentarišu. Neko će aplaudirati dobro udatoj majci troje dece na Instagramu, neko drugi će se diviti nečijem unapređenju u velikoj korporaciji istaknutom na linkedinu, neko će čeznuti za nomadskim životom koji neka treća vodi bez razmišljanja o karijeri, mužu, deci i obavezama koje sve to nosi.

Ne treba to da radimo, kao što ne treba da dozvoljavamo da drugi drže veliki upitnik poput sveće nad našom glavom.

vreme? Bilo me je sramota da kažem da ću dati otkaz i započeti sopstveni poslovni poduhvat, jer je neozbiljno napustiti siguran posao u ovo neizvesno vreme. Bilo me je sramota da kažem da ne želim još uvek decu, ili možda nikad, jer mi je lepo sa par -

Sadržaj tvog života biraš ti, izbor je tvoj i ne pravdaš ga nikome i ni zbog čega. Tvoja jedina dužnost je da budeš autentična i dosledna sebi. Sama pišeš svoju definiciju ostvarenosti i uspešnosti i tvoj zadatak je samo da u tome uživaš onako kako samo jedna žena to može i ume.

foto: Fire Through the Lens photography

Intervju: Nikolina Gavrilov

@n.i_n4

“Parovi suprotnosti su atributi plerome, koja ne postoje, budući da se ukidaju. Pošto smo mi sami pleroma, onda i mi u sebi imamo sve te atribute; pošto je osnova našeg bića razlikovanje, onda imamo atribute u ime i u znak razlikovanja, što će reći: Najpre, atributi se u nama međusobno razlikuju i odvojeni su, stoga se ne ukidaju nego su delotvorni. Zato smo mi žrtve parova suprotnosti. U nama je pleroma pokidana. Zatim, atributi pripadaju pleromi i mi možemo, i treba da ih posedujemo odnosno živimo samo u ime i u znak razlikovanja. Mi treba da se razlikujemo

od atributa. U pleromi se oni međusobno potiru, ali ne i u nama. Razlikovanje od njih spasava. Ako stremimo dobrom i lepom, onda zaboravljamo naše biće koje je razlikovanje i padamo pod vlast atributa plerome koji čine parove suprotnosti. Trudimo se da dostignemo dobro i lepo, ali istovremeno zahvatamo i zlo i ružno, jer oni su u pleromi jedno s dobrim i lepim. Ako međutim ostanemo verni svojoj suštini, naime razlikovanju, onda se razlikujemo od dobrog i lepog i stoga takođe i od zlog i ružnog, i ne pada mi u pleromu, to jest u ništa i rastakanje. “*

Metafizički poduhvat istraživanja realnosti putem kreacije je svakako nešto što nije strano mladom muzičaru, Pavlu Kladarinu, odnosno Klaadi. Bilo bi gotovo nemoguće svesti ga na jedan atribut, jer je on jedna od onih osoba koje su se upustile u pradavni podvig integrisanja suprotnosti u srž bivstva. To se najpre odražava u njegovoj, samo letimice gledano, podeljenosti između klasične i trance muzike; dve esencije koje mnogima deluju nespojivo ali zajedno čine kamen temeljac njegovog stvaralačkog poriva. One jedna drugu istovremeno i negiraju i čine, i bez jedne naprosto ne bi bilo druge. Kakvog je ukusa dan podeljen na dve kriške i kako je to do 12pm svirati kontrabas a potom do 12am puštati trance, reći će nam sam umetnik za martovski broj Plezir magazina.

*Citat preuzet iz Crvene knjige, Liber Novus Karla Gustava Junga, izdanje - Nova knjiga, Beograd - Podgorica 2016. (Urednik Sonu Šamdasani), strana 413.

Jean-Michel Basquiat je rekao „muzika je sredstvo za dekorisanje samog vremena”, a da li se ti sećaš tačnog momenta u vremenu kada si odlučio da svoj život posvetiš ukrašavanju četvrte dimenzije?

Teško mi je prisjetiti se točnog trenutka. Muzika je oduvijek kolala u meni, ali dugo vremena u životu nisam znao što želim niti koji mi je poziv. Bilo je tu dosta previranja, vaganja i svega ostalog što ide uz tako jednu bitnu stvar kao što je odabir životnog puta. Možda najbitnija prekretnica je bila odluka da upišem srednju muzičku školu, i to je odluka koja se u tom vremenu činila podosta impulzivna i neutemeljena, a sada imam osjećaj da mi život nije mogao ići niti jednim drugim putem.

Ukoliko bismo letimice bacili pogled na tvoju dosadašnju muzičku karijeru mogli bismo reći da je ona dualne prirode. Međutim, da li je to zaista tako? Da li ti u samome sebi osećaš nekakvu strogu podeljenost između klasične i trance muzike?

iskazuje na mnogo načina, ali pogotovo kroz muziku. Dugi niz godina, klasična i trance muzika bile su poput dvije strane kovanice koje su upotpunjavale jedna drugu. Trance glazba mi je darovala osjećaj slobode, rušenja normi kulture, te ekstatičnu igru sa arhetipom trickstera unutar sebe, dok me klasična glazba uzemljavala, liječila i šaputala dubljim slojevima duše. Dugo vremena sam zaista imao osjećaj da živim dvostruki život. No, nakon nekog vremena kao da se sve to integriralo u jednu veliku masu muzičke ekspresije koja više ne mari toliko o pravcu. Vrhunac ove integracije možda se ponajbolje očituje u mom trećem albumu na kojem se često može čuti odjek Vivaldija u ruhu moderne psihodelične produkcije.

Na kakvim sve projektima si imao priliku da učestvuješ kao izvođač klasične muzike i na čemu trenutno radiš?

Bilo je tu mnogo zanimljivih projekata, bilo da se radi o Hrvatskom baroknom ansamblu, Zagrebačkom kamernom orkestru ili Simfonijskom orkestru HRT-a.

Imam osjećaj da čitav život stremim prema svojevrsnom balansu koji se

Projekti koje bih svakako izdvojio su snimanje albuma „There and Back“

s Hrvatskim baroknim ansamblom te

nastup s Pera ansamblom u iznimno zanimljivoj hibridnoj

mješavini Turske i Mongolske

tradicijske glazbe i baroka. U trenucima dok pišem ovaj

tekst pripremam se za probe za skorašnji koncert s Hrvatskim baroknim ansamblom na kojem ćemo svirati razne

Handleove arije i uvertire.

Kako si uplivao u vode trance

muzike i koji je tačan pravac kojim te elektronske struje trenutno nose?

Kao srednjoškolac obožavao

sam Pink Floyde. Oni su vjero-

jatno prvi bend koji me upo-

znao s pojmom psihodelič -

nog pravca u glazbi. Logičan

nastavak slijeda nakon njih

došao je u obliku ambijen -

talne psychill glazbe koja mi je otvorila

cijeli jedan novi svijet kojeg sam počeo

strastveno istraživati. Taj svijet psiho-

delične elektroničke glazbe sadrži pre-

gršt pravaca i mikro žanrova, a maltene

svaki od njih ima nešto posebno i meni drago. Što se tiče moje produkcije, plo-

vim u raznim stilovima, no da ne kompliciram s nekim opskurnim nazivima

pravaca možemo reći da su dva glavna

stila psybient i psytrance.

Na kojim sve trance festivalima si imao prilike da učestvuješ do sada?

foto: Bojte Zalan

I kakav je osećaj bio biti deo jednog masovnog ritualnog ceremonijala?

Neki od festivala na kojima sam nastupao su – Modem, Mumush, Elysium Island, Divine Forest, Freemental, Mystic Mountain, Way of Life, Samsara… Teško je pored svih tih (podosta intenzivnih) utisaka odlučiti se za neki specifičan, no ako baš moram birati rekao bih Freemental – zbog predivnog osjećaja zajednice i iznimno dobre produkcije, te Mumush – zbog nevjerojatno eklektičnog sadržaja koje festival nudi i odličnog gostoprimstva.

Da li bi nam dočarao proces kreacije svog poslednjeg albuma Coniunctio Oppositorum?

Proces kreacije ovog albuma je definitivno bio dosta drugačiji od prijašnjih.

Po prvi puta sam ubacio vlastiti tekst u formu albuma, puno više sam snimao vlastiti glas, bilo da je riječ o naraciji, pjevanju, šaputanju ili efektima. Također, imao sam sjajnu priliku snimati tadašnje

kolege na muzičkoj akademiji koji su mi drage volje pomogli da stvorim što realističniji organski zvuk klasičnog orkestra.

Snimao sam pregršt instrumenata koji

su činili organske slojeve, te potom dodavao elektroničke elemente. Vizija mi je bila jasna, jer sam točno znao koju priču želim ispričati.

Naziv svake pesme na ovom albumu krije u sebi određenu simboliku, da li bi mogao da nam pomalo rastumačiš sam koncept?

Čitav album je jedna zaokružena priča. Ona započinje s osjećajem zova „duha dubine“ (The Spirit of the Depths) - tog nadvremenskog fenomena koji stanuje u dubokim slojevima kolektivnog nesvjesnog i kojeg je Jung opisao u svojoj Crvenoj knjizi . Duh dubine je najbolje mogao dočarati to što sam osjećao u tim trenucima – intenzivno preplavljivanje svijesti s nesvjesnim elementima koji ne nastaju unutar individue, već su transpersonalne prirode. Album nakon toga prolazi kroz razne stadije koje reflektiraju unutarnji razvoj i alkemijsku transformaciju, da bi sve kulminiralo s pjesmom „Hieros Gamos“ što je naziv korišten za svojevrsni alkemijski brak koji spaja suprotnosti, odnosno pomiruje različite dijelove psihe.

Nesumnjivo je koliki je uticaj C.G.Jung imao na tvoje delo, ali, pored toga, za-

nima me i koliki uticaj je imao i na tvoj život? Kako to da si se osmelio da se upustiš u raščitavanje Crvene knjige, za koju mnogi smatraju da je krajnje opasno štivo?

Iskreno, kada sam se zainteresirao za Crvenu knjigu, nisam uopće imao blagog pojma koliko je to opasno štivo. Nije mi bilo ni na kraju pameti da jedna knjiga može toliko intenzivno uvući čitatelja u svijet koji je toliko udaljen od našeg svakodnevnog života. Taj svijet je postao baza inspiracije za moj treći album. Junga sam počeo intenzivno proučavati jer sam imao osjećaj da je to štivo koje mi napokon može rasvijetliti misterije koje su prožete mojim životom a fokusiraju se na snove. Moje prvo sjećanje iz djetinjstva je san, i kao dijete sam bio žrtva iznimno intenzivnih i nadrealnih noćnih mora za koje sam siguran da nisu nastale u umu trogodišnjaka, već da je taj um na neki način pokupio neki dublji, kolektivni sloj straha. Kada sam otkrio Jungove ideje o kolektivnom nesvjesnom, sve mi je počelo imati smisla, i od tada neumorno

istražujem kako bi samom sebi razriješio misterije ljudske duše.

Koji još mislioci predstavljaju noseće stubove tvoje duhovne arhivske građe?

Prvi koji mi pada na pamet je Terence McKenna - čovjek koji je ostavio takav trag u meni da sam nebrojeno puta s njim filozofirao u snovima. Također bih

spomenuo Filona Aleksandrijskog , koji je nezaobilazan pri istraživanju pojma arhetipova i naravno - Platona.

Na svom Instagram profilu si govorio o svom iskustvu prolaska kroz dark night of the soul. Kako si ti uspeo da u

svakodnevnicu integrišeš sve ono što si video i čuo tokom velike poplave

foto: Nino Radošević

nesvesnog? Koliko je zapravo teško isplivati iz primordijalne supe i vratiti se u stvarnost?

Bilo je teško – često ne bih mogao vidjeti mogući izlaz iz tog stanja. Žudio sam za dubinom, pa me je umalo progutala. Dvije glavne tehnike koje su mi najviše pomogle u tom periodu su Wim Hof tehnika disanja koja bi me fokusirala i vratila u tijelo, i naravno aktivna imaginacija koja je bila medij rasplitanja te snovite arhetipske drame koja se odvijala unutar mene.

Da li neke određene psihološke tehnike i dalje praktikuješ? I koje bi svakodnevne rituale predložio na usvajanje i našim čitaocima?

određenog simbola i povezuje svijest i podsvijest na unikatan način, a praksa lucidnih snova radi isto samo s druge strane zrcala. Čitaocima bih preporu-

čio zapisivanje snova, čitanje istih prije spavanja, postavljanje namjere ili pitanja podsvijesti prije sna, i dijeljenje avantura iz snova s ljudima koji su se u njima našli – nećete vjerovati koliko se sinhroniciteta može amplificirati pomoću tog jednostavnog čina.

Za kraj ovog razgovora ostavljam pitanje o nečemu nadolazećem - šta trenutno krčkaš u samome sebi i šta svet može da očekuje od tebe u budućnosti?

Redovito pišem dnevnik snova već više od 10 godina. Nakon zapisivanja dolazi amplifikacija odnosno povezivanje određenih motiva iz snova s povijesnom, osobnom, mitološkom i religijskom građom. Tu je i aktivna imaginacija koja dodatno proširuje značaj

Upravo sam u finalnim fazama pripreme svog prvog remix albuma na kojem su sudjelovali sjajni producenti iz cijeloga svijeta. Također, radim na novom originalnom materijalu koji me iznimno inspirira i vuče dalje u istraživanje raznoraznih soničkih mogućnosti.

foto: Katarina Skrbin