Mart 2024. Broj 112 magazin
U ovom broju smo nastojale da napravimo neku vrstu rekapitulacije kako tema o kojima smo intimno razmišljale tako i svih onih događaja, priča i glasova koji su se po ko zna koji put, u mesecu u kome slavimo Dan žena, ponovo aktualizovali. Pričale smo sa neverovatno inspirativnim i zanimljivim, a pre svega autentičnim ženama, pričamo o postpartumu i akušerskom nasilju iz psihološke perspektive, feminizmu i feministkinjama, o svemu onome što smo postigle i onome šta je sve pred nama, o svima onima kojima je potrebno pružiti podršku i ne okretati glavu od problema. Rezimiraću ovaj broj jednom rečju – rečju SOLIDARNOST.
Samo solidarni zajedno možemo učiniti da svi budemo slobodni!
2 mart Uvod
Teodora Kovrlija, Plezir magazin
Online špartanje
Magdalena Blažević
Zemunski buvljak
Maja Jovanović
+5 Razloga za Frejzerovo rasterećenj
Ispraćaj zime i doček proljeća kroz ikebanu
Još korak do ravnopravnosti
Lidija M. Rosati
Ženska prava: Priča o 3 države
Život u četiri elementa Pismo sebi
Gastro inspiracija Luna DžidićSunberry Jam
Prašina –tišina
Women on the Way
Sto godina samoće „Srpkinje, cvetovi slobode”
5
ca
Una
Porođaj i postpartum iz psihološkog ugla
Marija Bojović
Revolucija je ženskog roda
Atelje, onirički prostor bića - Đurđa Sivački
Kako da vežbamo sreću i podižemo emocionalni imunitet?
Sadržaj ŽIVOTNI STIL HRANA KNJIŽEVNOST ŽIVOTNI STIL KOLUMNA ŽIVOTNI STIL ŽIVOTNI STIL PLEZIR RITUAL ŽIVOTNI STIL ŽIVOTNI STIL MENTALNO ZDRAVLJE MODNI PLEZIR KNJIŽEVNOST ŽIVOTNI STIL KOLUMNA PUTOPIS ŽIVOTNI STIL HRANA I PIĆE KOLUMNA UMETNOST ŽIVOTNI STIL ŽIVOTNI STIL KNJIŽEVNOST ŽIVOTNI
STIL
Južnokorej
skih književni
-
ŽENE
Petrović
Sestre Proković 006 020 026 036 056 066 092 074 138 154 172 180 226 270 246 254 284 290 214 264 162 190 198 238 276
redakcija PleziR
4 mart
Marko Vajović
Milena Goševski
Andrijana Kovrlija Teodora Kovrlija
Bojana Đuričić
Nataša Bućić
Vesna Belušević
Vladislav Radak
Jelena Gvozden
Nikolina Gavrilov
Sunčica Jovanović
5
Tatjana Radanović Felberg
Danja Bujas
Nevena Pajić
Ljiljana Kostić
Zvjezdana Gvozdenović
Merima Aranitović
Irina Markić
Vladislava Milovanović
Anđela Gažević
Marija Kosić
I ovog marta uklizavam u Teodorinu dobro poznatu rubriku, s tim da sam je ovog puta komplet izbacila, da ne kažem zatrpala svojim preporukama. Kako to neretko biva, ja joj sve moguće inbokse zatrpavam porukama, videima i, po mojoj slobodnoj proceni, super-zabavnim-korisnim sadržajem, a kasnije bez imalo blama preslišavam da li je sve pregledala sa adekvatnim nivoom pažnje. Takav neki pristup nameravam da uspostavim i ovde, ovog marta. Neću mnogo dužiti sa objašnjenjima, samo ću vam izređati nekoliko mojih favorita iz edicije: super-zabavne-žene kreatorke sadržaja +.
mart
Pripremila: Andrijana Kovrlija @andrkovr
@rachelle_summers_
Rachelle Summers je doktorka neuro nauka koja na društvenim mrežama (Instagram, TikTok, Jutjub) u formi kratkih videa govori o saznanjima iz ove oblasti i to na način da svakodnevnim jezikom nauku približi ljudima sa različitim nivoom predznanja. Sjajna odlika njenog pristupa je i ta što redovno ažurira javno dostupan Google doc u kojem ostavlja sve naučne radove na koje se poziva u objašnjenju različitih pojava.
@rachelle_summers_
8 mart
Kira će ljubiteljima umetnosti a posebno slikarstva, vajarstva i fotografije zasigurno zadržati pažnju. Ona neretko prateći aktuelne trendove na društvenim mrežama u njih uklapa priču o umetnosti, a u poslednje vreme pretežno otkriva nove umetnike i predstavlja njihov rad, ponovo u kratkoj formi kakvu danas društvene mreže potenciraju.
@theartrevival_
10 mart
@theartrevival_ 11
@ediblealchemy.co
@ediblealchemy.co
Edible Alchemy osnovale su 2012. godine Alexis i Natalie, ali danas tim broji još dva člana. Posvećeni su edukaciji o fermentisanju hrane i divljem bilju. Na društvenim mrežema većinom ćete se susresti sa Alexis koja na vrlo interesantan način ovu temu približava široj publici. Na njihovom sajtu možete čitati pregršt korisnih tekstova ukoliko vas ova tema interesuje a postoji mogućnost i edukacije za koju ćete na kraju dobiti i sertifikat o završenoj obuci.
12 mart
13
@eileengu
Verovatno su već mnogi od vas čuli za Eileen Gu, dvadesetogodišnju olimpijsku šampionku, manekenku i studentkinju kvantne fizike na Standford univerzitetu, koju je časopis Time 2022. godine ubrojio među 100 najuticajnijih ljudi na svetu, a Forbes je 2023. stavio na listu 30 under 30 najplaćenijih sportistkinja.
Interesantna stvar koju sam primetila kada sam se malo više zainteresovala za ovu sjajnu svestranu mladu ženu je i učestalost pretraga na Google poput Eileen Gu father, Eileen Gu boyfriend i njena visina ili težina, koje donose prevagu nad svim onim stvarima i postignućima koja su, po mom mišljenju, mnogo zanimljivija stvar u vezi nje. Skratiću vam put, da ne pretražujete i vi – odgojile su je baka i majka
Yan Gu, koja je nakon sticanja master diplome hemijskog inženjerstva na univerzitetu u Pekingu, migrirala u SAD gde se Eileen i rodila.
14 mart
@eileengu 15
G Mosley vodi svoj vizuelni dnevnik na Instagramu i kroz par ilustrovanih junaka opisuje razna životna, dnevna, lična ali i univerzalna iskustva. Skroz slatko.
@gmosley_
16 mart
@gmosley_ 17
Krajem 2019. godine otvorili smo na Dorćolu oazu cveća pod nazivom Cvetologija. Za kratko vreme pridobili smo simpatije brojnih sugrađana i ušli u njihove domove, trudeći se da ih oplemenimo na nama svojstven način. Buketi poljskog cveća, oni koji izgledaju kao da su ubrani u jednom potezu, predstavljaju stil kome težimo. Ne pratimo slepo trendove, ali pažljivo osluškujemo potrebe naših klijenata.
Gospodar Jovanova 35, Beograd
19
Tekst i fotografije: Tatjana Radanović Felberg @tatjanafelberg
stil
Životni
Ikebana – od japanskog ikeru (dati novi život) i hana (cvijet) je tradicionalna japanska umjetnost aranžiranja cvijeća.
Zasnovana na japanskoj estetici koja naglašava jednostavnost, eleganciju i poštovanje prirode, ikebana nije puko aranžiranje cvijeća. Ikebana je stvaranje harmoničnog odnosa između prirodnih materijala koji se koriste u aranžmanu i prostora oko njih. Pravljenje ikebana aranžmana je jedan od načina na koji možete da se povežete sa prirodom i da se divite njenoj ljepoti.
Ikebana je neraskidivo povezana sa godišnjim dobima. Svi elementi ikebana aranžmana, od boja i oblika cvijeća do izbora vaza, pažljivo se odabiraju tako da predstave određeno godišnje doba. Svako godišnje doba ima svoju energiju i svoju ulogu. Dok nas energija zime umiruje, usporava i daje nam prostor da se odmorimo i obnovimo, energija proljeća nas ohrabruje i inspiriše da krenemo u akciju. Kada se pupoljci na drve ć u i cvije ć u otvore, oslobađa se snažna, životna energija koju želimo da prenesemo i u naše aranžmane.
U savremenoj ikebani energija proljeća se često izražava upotrebom zakrivljenih, savijenih ili uspravnih linija grana i cvijeća. Zakrivljene linije predstavljaju, na primjer, nagovještaj vjetrova koji obično duvaju u periodu prelaska iz zime u proljeće. Na taj način pokušavamo da uhvatimo i prenesemo suptilni kvalitet prirodnih trenutaka određenog godišnjeg doba.
Uspravne linije oponašaju osjećaj rasta i protezanja biljaka prema suncu kao izvoru života. Grane i cvijeće koje koristimo treba da se protežu prema suncu i da oponašaju svoj rast u prirodi. Aranžmani napravljeni u proljeće treba da u nama izazovu osjećanja koja svi mi prepoznajemo, a koja su vezana baš za to doba godine.
U ikebani kombinujemo različite grupe biljaka, obično ne po sličnosti biljaka, već po njihovoj pripadnosti istom godišnjem dobu. Biljke iz istog klimatskog područja daju prirodnu koherentnost ikebani dok upotreba biljaka iz različitih klimatskih područja može da na neki način oduzme smisao ikebana aranžmanu. Ovdje naravno veliku
21
ulogu igra činjenica gdje živite. Savijet da se biljke iz različitih klimatskih zona ne upotrebljavaju u istom aranžmanu, naravno, nije beskompromisno pravilo. Međutim, vrijedi imati u vidu ovo drevno pravilo, zato što ono poziva na poštovanje i učenje od prirode. Sve u svoje vrijeme i sve na svom mjestu.
Korištenje biljaka iz bliskog okruženja u ikebanama izražava poetiku i ljepotu okolnog pejzaža. Zato, sljedeći put kupite poljsko cvijeće ili ga, ako imate mogućnost, uberite u bašti. Energija koju to cvijeće prenosi je snažna i ljekovita.
Proljećna ikebana bi trebalo da bude svježa i zelena. Na taj način se slave prvi znaci kraja zime. Cvjetovi drveća poput šljive i trešnje u Japanu, a i kod nas, automatski nagovještavaju proljeće. Oni imaju duboku simboliku za Japance. Cvijet šljive je prvi behar koji procvjeta,
često i u periodu dok je snijeg još na zemlji. Zato cvijet šljive simbolizuje otpornost i savladavanje teških životnih uslova. Cvijet trešnje, poznata sakura, simbolizuje ljepotu ali i prolaznost života. Uživanje u sakuri je sastavni dio života Japanaca, tako da i vremenska prognoza na televiziji sadrži pregled gdje i kada cvjetaju behari trešnje.
Osim behara šljive i trešnje, u ovom godišnjem dobu u ikebani se koristi veliki izbor cvijeća kao što su magnolija, mimoza, kala, frezija, glicinija ili jezerske biljke sa čvrstim stabljikama kao što je, na primjer, rogoz. Ikebane se obično prave u vazama svijetlih boja. Koriste se i niske i visoke vaze od različitih materijala.
Ukoliko želite da pročitate nešto više o ikebani posjetite stranicu Put cvijeca
Ili nabavite knjigu „Ikebana, put cvijeća“ Tatjane Radanović Felberg
22 mart
Spiralne linije listova nastavljaju se na linije na keramičkoj vazi i tako daju osjećaj kretanja i rasta ovim grozdastim zumbulima (muscati).
Japanski iris - obično raste uspravno i u Japanu simbolizuje mač. Cvijet u ovoj klasičnoj ikebani raste zakrivljeno i time nam privlači pažnju i nagovještava rast i kretanje.
Norveška: behar višnje u aprilu. Grane su obrađene tako da daju sliku prelaska iz zime (suvi dio grana) u proljeće (zeleni listići i behar).
Vaza tamne boje simbolizuje zimu i rano proljeće.
23
Spiralna linija i boja vaze se ogleda u izboru cvjetnog materijala – vrsta akacije slična mimozi, ali sa većim cvjetovima i dužim listovima.
Prošlost (simbolizovana kroz šišarku i suvu granu), sadašnjost (zeleni listovi) i budućnost (pupoljak ljiljana) u aranžmanu.
Prelaz iz zime u proljeće se često prikazuje kao prelaz iz mraka u svjetlo. Ovaj moderni aranžman prikazuje taj prelaz kroz ofarbane grane i tulipane koji simbolizuju proljeće, sunce i svjetlo.
24 mart
25
Životni stil
Piše: Vesna Belušević
Uloga žene u Japanu je vekovima bila pod uticajem šintoizma, konfučijanizma i budizma. U antičkoj japanskoj istoriji, žena je bila centar matrijarhalnog društva, da bi kasnije prošla kroz razne tranzicije do 21.veka.
Do 6.veka ona je imala veliki ugled u Japanu i bila centar društva, ali prihvatanjem budizma iz Kine, stav društva prema ženama je počeo polako da se menja jer su neke sekte budizma nazivale žene „agentima đavola“, a prosvetljenje je bilo ograničeno samo na muškarce koji su se smatrali oličenjem Bude. Ovakve duhovne predrasude su vremenom stvorile šovinističko društvo, u kojem je naglašena pokornost žene i dominacija muškarca. Jedan od najtipičnijih primera predrasuda prema ženi je citat iz čuvenog japanskog romana „Priče o Genđiju“ koji je napisan početkom 11. veka i glasi: „...da nisu u osnovi zle, uopšte se ne bi rodile kao žena.“
Tokom feudalnog doba prava žena su bila minimalna. Inferiornost žena je dostigla svoj vrhunac tokom perioda Edo (1600 -1868) jer je konfučijanizam kontrolisao svaki aspekt društveno-ekonomskog, političkog i kulturnog života. Od žene se zahtevalo da sluša svog oca kad je mlada, svog muža nakon udaje i svog sina ili brata ako je udovica. Za ženu se smatralo da je „stvorenje rođeno za poslušnost i da je u osnovi inferiorna u odnosu na muškarca“. Kasnije su konfučijanski moralisti opisivali ženske mane: „neukrotivost, loša narav, ljubomora, kleveta i glupost“. Muž je bio gospodar, a žena podanik i brak je bio jedini prihvatljiv uslov za žene, jedina svrha njenog bića je bila da ugodi suprugu i podari mu decu. Društvo je bilo strogo patrijarhalno i pokorna žena je bila lišena svih zakonskih prava sve do kraja 19. veka. Rodne uloge su bile uglavnom veoma tradicionalne.
Od žena se očekivalo da budu potpuno
ˇ 27
potčinjene muškarcima, da održavaju i štite svoje domove. Žene su koristili
njihovi očevi i muškarci u domaćinstvu, ulazile su u ugovorene brakove kako bi se uspostavili politički savezi, povećao društveni položaj porodice ili umnožilo bogatstvo. Nije bilo razgovara o romantičnoj ljubavi.
Sa modernizacijom Japana i prihvatanjem mnogih segmenata zapadne kulture i zapadnih vrednosti, položaj žene u društvu je počeo da se menja, doduše veoma stidljivo i polako. Bilo je potrebno sačuvati kostur stare japanske
tradicije patrijarhata, ali ženska snaga je nenametljivo, ali sigurno vremenom postajala jača.
Žene su počele da se obrazuju i rade izvan kuće. Iako su bile daleko manje plaćene od muškaraca, počele su da rade u fabrikama, prodavnicama i raznim ustanovama.
Ženski pokret za oslobođenje postao je jači početkom 20. veka, a ženski glas sve glasniji. Tek posle Drugog svetskog rata, sa novim ustavom koji je stupio na snagu 1947. godine zakonska prava žena su se povećala. Novi ustav je
predviđao jednakost žena pred zakonom i poštovanje svakog pojedinca.
Ukinuta je diskriminacija među polovima i žene starije od dvadeset godina su dobile pravo glasa, a i mogućnost da budu izabrane u politička tela.
Međutim, iako su zakonski bile jednake, senke prošlosti su još dugo bile veoma prisutne, i žena je i dalje bila prvenstveno supruga i majka. Muževi su radili i donosili novac koji je žena uzimala i vodila računa o finansijama, pa je tako i odlučivala koliki će dnevni džeparac dati mužu. Iza zatvorenih vrata ona je bila dominantna figura japanske porodice koja kontroliše finansije, ali napolju, pred svetom ona je i dalje bila pokorna supruga i brižna majka. Tipična japanska žena 20. veka je „tiha voda breg roni“ žena.
Iako žene u Japanu imaju punu pravnu zaštitu na svim nivoima, još uvek je prisutna diskriminacija u zapošljavanju i platama. Ženama je otežan profesionalni napredak i dobijanje vodećih pozicija, mada je u poređenju sa prošlim vremenima, promena je primetna u korist žena. Japanke tek nakon Drugog svetskog rata legalno i duhovno
28 mart
29
30 mart
oslobođene starog porodičnog, nepisanog sistema. Iako nema mnogo žena u mnogim oblastima, one danas igraju važnu ulogu u politici, nauci, zdravstvu, školstvu i drugim sferama. Običaji iz vekovne tradicije se ne mogu lako promeniti zapadnim primerom, ustavnim uredbama ili izmenama Zakona o radu. Tradicija je nalagala ženama da budu samo majke i supruge, a to je sada velika prepreka u ženskom pokretu za potpuno oslobođenje.
Društvene promene, obrazovanje i nov pristup modernom životu dovode do značajnih promena statusa žene u Japanu 21. veka. Danas žene čine većinu stanovništva i imaju najduži životni vek na svetu. Način života se veoma promenio u odnosu na tradiciju. Srednja starost za prvi brak je porasla i sasvim je uobičajeno da se žene udaju u tridesetim godinama. Deca se obično ne rađaju van braka, tako da Japan ima jednu od najnižih stopa nataliteta u svetu. Produžetak životnog veka i pad nataliteta je doveo da starenja društva, tako da je apsolutno neophodno da žene budu integrisane u radnu snagu. Tradicionalne rodne uloge i muško favori-
zovanje su još uvek duboko ukorenjeni u japanskom društvu, međutim sve više Japanki iz tog razloga bira karijeru ispred potomstva jer je teško uklopiti posao i duge radne časove sa odgojem dece.
Japanski iznenađujuće brz ekonomski razvoj, poznat kao „ekonomsko čudo“, od sedamdesetih godina prošlog veka pa na dalje je delimično posledica japanskog običaja da se dobrobit grupe kao celine stavlja ispred individualnih potreba i želja. Takvo ponašanje je pojačalo grupnu harmoniju što je učvrstilo važnost društva usredsređenog na grupu.
Za mnoge Japance, radno mesto je postalo nova porodica. Zaposleni su radili do kasno u noć, pri povratku kući išli na piće sa kolegama sa posla. Slobodnim danima su se opet sastajali sa kolegama i njihov život je bio fokusiran na posao i onemogućavao im da se posvete porodici i hobijima. Svi ti, sada već penzionisani i preminuli Japanci su žrtvovali svoje vreme i životne izbore kako bi im domovina postala svetska ekonomska supersila. Bili su veoma ponosni na to.
Deca tih ljudi su gledala šta se dešavalo njihovim očevima i porodicama, i brzo su naučili da ne zavise od kompanija i grupe, već da treba da rade ono što sami žele, kao pojedinci.
Savremene generacije ne oklevaju da uzmu plaćene odmore, porodiljska odsustva i za očeve i majke, jer za to imaju zakonska prava. Odbiće da ostanu do kasno na poslu, ako to ne žele ili imaju neke obaveze. Ranije su takve odluke bile neviđene ili veoma retke. Sadašnja generacija žena je zainteresovana za zaštitu životne sredine, za mentalno zdravlje i za napredak svojih karijera.
Broj zaposlenih žena u Japanu je 2022. godine dostigao rekordnih 30.5 miliona što je povećanje od milion i po u odnosu na pet godina ranije. Stopa zaposlenih među ženama je dostigla 53.2% što se pripisuje naporima Vlade da pomogne majkama da rade dok odgajaju decu.
Danas, u kabinetu japanskog premijera Fumija Kišide, sedi pet žena, što je velika promena u odnosu na prethodne godine. Uključivanje žena u politiku se odnosi na rodnu ravnopravnost, političku odgovornost i borbu za osnovna ljudska prava. Iako mnogi japanski političari to koriste kao politički slogan, svakako je ova novina dobro prihvaćena među stanovništvom. S druge strane, svi ti ministri vode poreklo iz političkih dinastija i pitanje je da li je premijer Kišida to uradio zbog svog otvorenog pogleda ka rodnoj ravnopravnosti ili je u pitanju samo odraz dugo-prisutne porodične korupcije i nepotizma u japanskoj politici.
Japan je očito na raskrsnici svoje istorije i biće potrebno još dosta vremena dok se ne izniveliše čvrsta japanska tradicija sa novinama 21. veka, a Japanke će, bez svake sumnje strpljivo sačekati čas potpune ravnopravnosti.
32 mart
33
Lea Gobo
Feng Shui & Healing
Otkrij svoju snagu, postani najbolja verzija sebe.
Lea Gobo je tvoja savjetnica u svijetu wellnessa, inspirirana ljubavlju prema prirodi i motivirana željom da pomogne drugima. S bazom između Beograda, Zagreba i Istre, Lea organizira retreate u predivnoj Istri, stvarajući prostor za opuštanje i revitalizaciju. Kroz tretmane otpuštanja stresa, zvukoterapiju i Feng Shui, Lea ti pomaže pronaći unutarnju snagu. Otvori vrata unutarnjoj transformaciji.
35
Hrana
Intervju: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija Fotografije: Luna Džidić, Sara Pukanić
Naša gastro inspiracija ovog meseca je Luna Džidić, biološkinja i plant-based chef, autorka gastro bloga Sunberry Jam. Njeni recepti formirani su na temeljima znanja iz eksperimentalne biologije i kulinarstva prema kome gaji veliku strast i radoznalost a onda uobličeni u fantastična jela uz istančan osećaj za estetiku. O onome što stoji iza svega toga - različitim vrstama uživanja u kuvanju, prisutnosti u trenutku, svežim netretiranim namirnicama, divljem i samoniklom bilju, plant based ishrani, trikovima koje bismo kao entuzijasti i laici iz profesionalne kuhinje mogli da primenimo u svojoj, razgovarale smo za ovo martovsko izdanje posvećeno ženama.
Zdravo Luna, možeš li da nam ispričaš kako je izgledao tvoj prelazak na celovitu biljnu ishranu, i šta ti je takva promena načina ishrane odnosno životnog stila donela?
Na promjenu načina prehrane odlučila sam se praktički preko noći - imala sam neku zdravstvenu situaciju za koju sam bila uvjerena da ju mogu riješiti sama, samo ako dovedem svoje tijelo u uvjete koji omogućuju brzo ozdravljenje. Izbacila sam iz prehrane šećer, brašno, ulja i svu rafiniranu hranu. Bilo mi je važno da su namirnice koje koristim u prehrani cjelovite te uzgojene lokalno i u zdravim uvjetima (koliko je to moguće u današnje vrijeme).
Nedugo nakon ove promjene, prešla sam na sirovu biljnu ishranu te mi se vrlo brzo zdravlje izrazito poboljšalo. Ta pozitivna promjena toliko mi je podigla kvalitetu života da mi je to bila dovoljna motivacija da nastavim istraživati dobrobiti cjelovite prehrane za zdravlje i primijenjivati ovaj životni stil.
37
Budući da sam po struci biologinja, bilo mi je zanimljivo spajati znanje o botanici s kulinarstvom. Počela sam pisati recepte i bilježiti svoja iskustva na blogu kako bih cijelu priču podijelila s drugima, što me na kraju dovelo i do niza poslova i projekata vezanih uz kulinarstvo i zdravu prehranu.
Kako je nastao tvoj gastro blog Kriška i po, odnosno, danas Sunberry Jam, šta je bila ideja zbog koje si odlučila da se otisneš u blogerske vode i u njima ostaneš?
Kada sam tek krenula sa sirovom prehranom, puno sam eksperimentirala sa sastojcima te osmislila mnoge recepte za sirove kolače od jednostavnih sastojaka - primjerice od jabuka, datulja i badema, ili za slana jela od sirovog povrća i razne zanimljive salate. Nisam osjećala da mi išta nedostaje od onoga kako sam se nekada hranila, baš sam uživala u ovoj prehrani i osjećala se odlično. Željela sam podijeliti to iskustvo s ljudima. Mnogi su me pitali za recepte, neki su pitali kako sam točno prehranom došla do tako dobrog zdravlja, a bilo je i znatiželjnih ali pomalo skeptičnih komentara ljudi koji nisu mogli vje-
rovati da je moguće živjeti bez kruha, kolača i mesa. Zato sam počela pisati blog. Da predstavim ljudima svoj način prehrane, odgovorim na česta pitanja, podijelim recepte i savjete za one koji žele i sami pokušati uvesti neke promjene u svoj životni stil. Tako je krenulo, a sadržaj bloga se polako mijenjao kako se mijenjao i moj način prehrane. Počela sam uvoditi i kuhanu hranu, ponekad i neki nerafinirani zaslađivač poput kokosovog šećera ili javorovog sirupa, recepte za domaći kruh od zdravijih žitarica… Zapravo, baš je zbog toga kroz godine blog postajao sve pristupačniji širem krugu ljudi - danas je na njemu moguće pronaći ponešto za svaki ukus, ali uvijek u zdravijoj varijanti i od cjelovitih biljnih sastojaka. Dijelim mnoge recepte za pripremu hrane i slastica „od nule”, primjerice kako od kakaovih zrna napraviti čokoladu ili kako kod kuće napraviti biljno mlijeko i jogurt. Blog sam pokrenula 2015. godine, a brojne pozitivne reakcije čitatelja su mi otpočetka do danas velika motivacija da nastavim pisati recepte i dijeliti iskustva.
Tvoj blog Sunberry Jam se prošle godine našao u finalu Gastro zvijezde u kategoriji Zdrava i vegetarijanska
38 mart
hrana, a zanimljivo je da te je upravo tvoj kulinarski blog na kome beležiš svoje originalne recepte koji su vrlo kompleksni ali istovremeno i dobro objašnjeni, preporučio da nakon studija (biologije) dobiješ posao šefa u veganskim restoranima najpre u Hrvatskoj a onda i u Norveškoj. Kakva iskustva donosiš iz profesionalne kuhinje i koliko se taj rad razlikuje najpre od onog u kućnim uslovima a onda i zavisno od sredine?
Rad u profesionalnoj kuhinji vrlo je izazovan, ali istovremeno i ispunjujuć. Čovjek mora baš jako voljeti ovaj posao kako bi mogao izdržati uvjete u kojima se radi u restoranima, posebice u Hrvatskoj. Dugi radni dani bez pauze, cijele dane si na nogama, nema odmora, radi se sedam dana u tjednu. U Norveškoj je to bolje organizirano - postoji slobodan dan u tjednu i obujam posla po radniku je nešto manji, ali i dalje to nije lak posao. Također, prava je rijetkost da se tim posloži tako da sve kolege funkcioniraju kao jedno. Različiti ljudi na različite načine podnose stresne uv-
jete pa tu isto treba biti prilagodljiv. S druge strane, sreća i zadovoljstvo gostiju nakon ukusnog i zdravog obroka koji svojim rukama pripremiš s puno ljubavi i kreativnosti je prava nagrada. To je nešto što ti svaki dan daje snagu da nastaviš. Svjesna sam da nemaju svi isto iskustvo i da mogu biti zahvalna na prilikama gdje sam već u početku rada u restoranima imala zadatak osmišljavati jela i menije od svojih originalnih
foto Sara
39
Pukanić
recepata. Kada sam počela s radom u restoranima, u Hrvatskoj je plant-based scena bila nešto novo i relativno neistraženo. Bila mi je velika prednost to što sam biologinja koja razumije biljke i njihovu primjenu u kulinarstvu. Što se tiče razlike u odnosu na kuhanje u kućnim uvjetima, ona je, naravno, velika. U profesionalnoj kuhinji nema vremena za lagano „kuhanje iz gušta” jer sve mora biti gotovo na vrijeme i u potrebnim količinama. Mislim, i to je neka vrsta gušta, ali potpuno drugačijeg nego kada kuhaš kod kuće na miru. Kuhar u restoranu mora biti brz i organiziran, imati dobar fokus te biti u stanju raditi pod pritiskom. Nema vremena za predah ili lutajuće misli, moraš biti prisutan.
Kakve, uslovno rečeno, trikove u obradi namirnica si pokupila radeći u tako različitim okruženjima i šta je ono što bi i naši čitaoci mogli da isprobaju u kućnim uslovima?
Neke vještine koje sam stekla u restoranima tiču se sjeckanja povrća na različite načine i pripreme namirnica unaprijed. Dobra priprema je pola posla, to je jedna od važnih stvari koje sam naučila!
Primjerice, ako imaš na meniju salatu od kvinoje, grilanog mariniranog povrća, sjeckanog svježeg povrća i domaćeg umaka, praksa je da svaki od tih elemenata salate pripremiš unaprijed i imaš spremno za cijeli dan ili nekoliko dana ako može stajati, tako da kada dođe narudžba, možeš brzo složiti jelo. Mislim da je to nešto što ljudi mogu i kod kuće primijeniti kao neku vrstu „meal-prepa” - pripremiti različite elemente jela, kako bi sutradan mogli samo složiti jelo ako nemaju vremena za kuhanje. Od više tako unaprijed pripremljenih zasebnih namirnica može se složiti i više različitih jela ako ste kreativni.
Food waste je tema na koju se mi u Pleziru često vraćamo, zato bih volela da sa nama podeliš nekoliko saveta kako da što bolje iskoristimo namirnice koje imamo na raspolaganju ali i kako da od već pripremljenih obroka smućkamo nešto novo i zanimljivo kako bismo izbegli bacanje hrane?
Jedan od izvrsnih načina za iskoristiti gotovo sve ostatke od povrća (a vrijedi i za meso i ribu ako konzumirate) je priprema domaćeg temeljca. Kod čišćenja namirnica za pripremu obroka puno se
40 mart
toga baca jer je žilavo ili nije pogodno za određeno jelo, recimo tvrđi dijelovi stapke brokule, vanjski listovi povrća, gornji dio i kora mrkve, površinski dio korijena celera, sredina klipa kukuruza, vanjski listovi luka i češnjaka… Sve se to može iskoristiti za pripremu temeljca, ako nije prskano naravno. Ja obično imam jednu vrećicu u zamrzivaču u kojoj sakupljam sve te ostatke, pa kada se skupi dovoljna količina, skuham u vodi oko sat-dva i procijedim kako bih dobila povrtni temeljac. Koristim ga za pripremu juha, variva, umaka i ostalih jela.
Još jedan način za iskoristiti hranu do kraja je taj da ju… pojedemo! Začuđujuće velik broj ljudi baca stapke i listove brokule, cvjetače, korabe, a oni su sasvim dobri za jelo - mogu se pripremiti na varivo, u obliku polpeta ili kao stir-fry. Listove rotkvice ljudi isto često bacaju, a oni su baš ukusan i zdrav dodatak salati. Većina povrća je u potpunosti jestiva, a ljudi često bacaju neke dijelove jer ne znaju što s njima.
Ako imamo već pripremljen obrok, a znamo da ga sutradan nećemo pojesti, jedna od opcija je zamrznuti za neki drugi put. Također, ako imamo kuha-
41
no povrće od jučer, uz dodatak malo pirovog ili slanutkovog brašna, začina, vode i po želji tofua mogu se napraviti izvrsne polpete.
Sa svojim kulinarskim iskustvom osmišljavala si menije za različite restorane. Kakva je iz tvoje perspektive aktuelna gastro scena u Hrvatskoj? Koja mesta bi izdvojila da nam preporučiš? Hrvatska gastro scena napokon postaje sve otvorenija za nove i zanimljive
kulinarske i ugostiteljske ideje. Samo kroz posljednjih pet godina vidi se veliki napredak - prije su ugostitelji igrali na sigurno i većina restorana i kafića imala je sličnu ponudu. Danas se već ljudi usude otvoriti nešto drugačije i kreativno jer i potražnja raste, gosti žele kvalitetnu i zanimljivu ponudu. Izdvojila bih nekoliko novih restorana u Zagrebu koji se ističu kvalitetom i pristupom kulinarstvu. Pink Pig je mali restoran u kojemu se može probati prava autentična japanska hrana. Jela su zanimljiva, kreativna i pripremljena od kvalitetnih namirnica. Broom44 na Dolcu je isto odlično mjesto za pojesti zanimljiv i ukusan obrok pripremljen od lokalnih sastojaka. Sviđa mi se i restoran Bekal, u kojemu se sva hrana priprema na vatri, dakle plin i struja se uopće ne koriste za kuhanje. Sva tri spomenuta restorana koriste lokalne i sezonske namirnice te pružaju ugodnu atmosferu i osjećaj da je hrana pripremljena s puno pažnje. Također, raste popularnost fine dining-a u Hrvatskoj i sada se već u više gradova može isprobati inovativna degustacijska kuhinja s fokusom na sezonalnost i lokal-
42 mart
ne namirnice (primjerice zagrebački Noel ili Cap Aureo u Rovinju). „Artisan” pekarnice s kruhom od kiselog tijesta i raznim domaćim pecivima su isto relativno nova stvar u Hrvatskoj - sada ih se otvara sve više, a izdvojila bih Noel bread and deli i Salo. I scena specialty kave se sve više razvija, neke od odličnih lokalnih pržionica i kafića su Cogito i Four Wheel. Jedan od mojih favorita je i zagrebački kafić Figa Garden, koji uz ugodnu atmosferu nudi odlične opcije za brunch u centru grada - sendviče i kolače bez glutena te vegansku ponudu hrane i pića. S Figom sam ove zime imala i vrlo uspješnu suradnju vezanu uz meni toplih napitaka. Odlučili smo ponuditi pića koja su ukusna i dobra za zdravlje, bez rafiniranog šećera i prerađenih sastojaka. Neki od popularnih napitaka iz tog menija su golden latte i chai latte koji su inspirirani ajurvedskom tradicijom, black latte koji je rekreacija popularnog japanskog toplog napitka s crnim sezamom, te domaći kakao koji se može naručiti bez šećera.
Po svom profesionalnom usmerenju si master eksperimentalne biologije, i iako ovo može delovati kao daleko od onoga čime se danas baviš istina je da
su biljke u fokusu tvog interesovanja sve vreme. Bilo da je u pitanju kulinarstvo (plant based ishrana) ili drugi projekti poput izrade keramike za tvoj brend Plavetna (glazure od biljnog materijala) ili izrada prirodne kozmetike. Čemu te rad sa biljkama naučio i možeš li da izdvojiš neke biljne vrste koje favorizuješ?
Oduvijek volim biljke, fasciniraju me i same po sebi kao živa bića, i njihova primjena koja je toliko široka - u prehrani, liječenju, kozmetici, izradi različitih materijala za gradnju, odjeću, namještaj i ostale predmete… Zaista su svuda oko nas. Obožavam istraživati što se sve može s biljkama i za što su ljudi kroz povijest koristili različite biljne vrste. Rad s biljkama uči me da više cijenim stvari koje u svakodnevnom životu možda i uzimamo zdravo za gotovo jer su uvijek tu. Možemo se bolje povezati s hranom koju jedemo ako ju sami uberemo iz zemlje i vidimo gdje je rasla, osvijestimo da nas biljke hrane. Ili s odjećom koju nosimo ako vidimo proces kako su ta vlakna nastala, ako znamo kako izgleda lan, pamuk, konoplja. S raznim uporabnim predmetima od drva ako smo svjesni da je to nekada bilo živo
43
biće koje je raslo iz zemlje. Barem ja to tako vidim. Zato su mi posebni i keramički predmeti koje izrađujem od materijala sakupljenih u prirodi - jer znam povijest tog predmeta, znam gdje mu je bio „prošli život”. Ne kažem ovo sada u nekom new-age smislu, već jednostavno kao osoba koja voli sama, svojim rukama izrađivati stvari i biti u kontaktu s materijalom i procesom. Sve su mi biljke posebne, stvarno ne znam koje bih posebno izdvojila kao favorite. Svatko tko je bio sa mnom u šetnji šumom ili na planinarenju zna o čemu pričam.
Jednostavno postoji toliko biljnih vrsta koje su po toliko stvari zanimljive da kroz cijeli život čovjek ne može sve to istražiti i posvetiti im dovoljno pažnje.
Koji je tvoj omiljeni dnevni ritual?
Uf, ovo je teško pitanje, zapravo nemam baš dnevne rituale. Sada će to zvučati smiješno jer se kroz svoju hranu i keramiku trudim pružati drugima iskustvo uživanja u trenutku. No iskreno, baš volim svoj posao trenutno i ponekad zbog toga zaboravim na dnevne rituale. Sada je tako, možda ću u budućnosti
imati drugačije prioritete. Ali mogla bih izdvojiti tjedni ritual: obožavam šetnju u prirodi. To su trenuci mira u kojima često dobijem odlične nove ideje ili rješenja vezana uz nešto na čemu u tom trenu radim. Obožavam i šalicu dobre kave u nekom od omiljenih zagrebačkih kafića.
A omiljeni ritual u kuhinji?
Bilo koji obrok koji kuham za svojeg dečka - volim taj moment kada dijelim hranu s drugima. Također, volim kada sam sama i radim na novom receptu za svoju web stranicu ili za klijenta.
Koje su to sezonske namirnice koje će igrati glavnu ulogu u tvojoj kuhinji ovog proleća?
Šparoge, jagode, artičoke, rabarbara, grašak, bob, rotkvice… Svake godine se razveselim tom šarenilu na tržnicama nakon zime. Sigurno ću raditi neke sirove kolače s jagodama, pitu od rabarbare, juhu od graška i boba, umak od artičoka, kuhane divlje šparoge i puno šarenih salata.
44 mart
45
Kako izgleda tvoj dnevni meni, sa kojim sastojcima ga obogaćuješ?
Moja dnevna prehrana je jako jednostavna - volim kuhanu rižu i sojin umak, tamno zelenje poput špinata ili brokule, shiitake gljive, tofu, jaja, orahe. Od slatkiša datulje i jabuke. Kada sam sama, to su neke najčešće namirnice koje jedem. Kada kuham i za druge, onda se tu nađu razne guste juhe, recimo juha od leće i povrća, tajlandska juha s limunskom travom i kokosovim mlijekom, tahini namaz s ljutom paprikom, sirove torte, pita od jabuka s pirovim brašnom i proklijalim ječmom…
Pre nego što si se prilagodila načinu ishrane kakav imaš danas, u svom iskustvu imaš i period u kome si se hranila isključivo sirovim namirnicama. Šta te je zainteresovalo i motivisalo da se hraniš na ovaj način, i kako je izgledao tvoj put istraživanja/isprobavanja različitih načina prehrane, pre nego što si došla do ovoga kako se danas hraniš?
Već nekoliko mjeseci nakon izbacivanja svih prerađenih namirnica iz prehrane, osjetila poboljšanje zdravlja, a zanima-
lo me je li moguće da se ta promjena odvija i brže. Znala sam otprije za sirovu biljnu prehranu, pa sam, nakon što sam čula iskustva od nekih poznanika, odlučila i sama isprobati taj način prehrane. Dakle - izbacila sam i sve namirnice životinjskog podrijetla, bilo kakve žitarice i mahunarke, i kuhanu hranu. Sirova biljna prehrana sastoji se od sirovog povrća i voća te nešto manje orašastih plodova. Ovo je bilo prije desetak godina, tada se kod nas jako malo pričalo o tim stvarima, većini ljudi je asocijacija na zdravu prehranu bila integralni kruh i posni sir. Naravno da su se mnogi čudili tom mojem novom načinu prehrane i komentirali koliko je restriktivan. No ja to zaista nisam tako doživljavala. Uživala sam u prirodnim okusima lokalno uzgojenih namirnica i osmišljala kreativne recepte tako da mi je sve skupa bilo zanimljivo, ugodno i motivirajuće iskustvo. Čovjek niti ne može dugoročno slijediti neki način prehrane ako ne uživa u njoj, to ne bi bilo održivo. Nakon nekoliko mjeseci na sirovoj prehrani, osjetila sam ogromno poboljšanje zdravlja - ne samo da sam riješila ono zbog čega sam bila odlučila promijeniti prehranu u početku, već i ostale sitne zdravstvene probleme za
46 mart
koje sam mislila da su dio mojeg života i nisam znala da se uopće mogu riješiti. Osjećala sam se kao da sam napokon prodisala u svojoj koži, baš neopisivo dobar osjećaj. Odjednom sam imala mnogo više energije za obavljanje svih dnevnih aktivnosti, nisam osjećala umor tokom dana, nije mi bilo potrebno puno sna da se odmorim. Ta velika pozitivna promjena u zdravlju bila mi je motivacija da nastavim s ovim životnim stilom, budući da mi se kvaliteta života izrazito poboljšala i svaki dan sam se osjećala sjajno i spremno za bilo kakve
izazove. Ovo je osjećaj koji nije moguće u potpunosti predočiti nekome tko to nije sam iskusio - recimo ja prije promjene prehrane nisam znala da se čovjek može osjećati baš toliko dobro u svojem tijelu i da može imati toliko dobro zdravlje.
Nakon oko godinu dana na sirovoj prehrani, počela sam uvoditi i neke kuhane namirnice u prehranu iz praktičnih razloga - budući da sam dosta putovala i imala prilično aktivne i iscrpljujuće poslove, nije bilo lako uvijek osigurati
47
dovoljno kvalitetnih sirovih namirnica, a nisam željela da mi prehrana postane teret. S vremenom sam počela opet koristiti i neke žitarice, mahunarke, krumpire, tofu i ostale namirnice od kojih se lakše najesti. Još sam možda četiri godine bila na isključivo biljnoj prehrani, a onda sam krenula tu i tamo koristiti i namirnice životinjskog podrijetla, primjerice ribu i jaja. I dalje se slično hranim - koristim cjelovite, prirodne namirnice i vodim računa o tome da mi hrana dolazi iz lokalnih izvora, od manjih proizvođača koji paze na kvalitetu hrane i ne koriste kemikalije kod uzgoja.
Šta si u tom procesu naučila o sebi i svom telu?
Jedna od najvažnijih stvari koje sam naučila kroz vlastito iskustvo s prehranom jest da je naše zdravlje u našim rukama i da se ljudsko tijelo prirodno regenerira i ozdravljuje ako mu to omogućimo. Moderna ljudska prehrana često sadrži rafinirane sastojke, šećer, bijelo brašno, kruh, ulja, tjesteninu, slatkiše itd. Uz takve sastojke koji oduzimaju tijelu prirodnu mogućnost da se opo-
ravi, nije neobično da su ljudi umorni, spori, bolesni i ovisni o lijekovima. Ipak, fantastično je koliko se ljudsko tijelo sposobno brzo oporaviti ako takvu, nutritivno siromašnu hranu zamijenimo prirodnim, zdravim namirnicama. Prirodne, neprerađene namirnice bogate su mikronutrijentima koji su našem tijelu važni za oporavak, stvaranje novih stanica i zdravo funkcioniranje tkiva i organskih sustava. Preuzimanje odgovornosti za vlastito zdravlje daje nam osjećaj slobode i zadovoljstva. Obožavam to što tako dobro osjećam svoje tijelo i znam što mu treba u svakom trenutku. Dobro zdravlje mi omogućuje da uložim više vremena i energije u posao i aktivnosti koje volim.
Prikupljanje divljeg bilja i kuvanje sa divljim biljkama je tema koja me u poslednje vreme sve više interesuje. Imajući na umu da si po struci biološkinja i da imaš sada već bogato iskustvo u kuhinji, šta je ono što svakodnevno koristiš iz svog okruženja za pripremu svojih specijaliteta?
Odličan tajming za ovo pitanje! Krenulo je proljeće i sada će nam biti dostupan
48 mart
velik broj biljnih vrsta u našoj okolini koje možemo koristiti za jelo. Među prvim jestivim biljkama sada imamo medvjeđi luk, koji je lako prepoznati ako ne već po obliku lista onda svakako po mirisu. Odličan je za pesto, kao dodatak salati ili smjesi za krekere, može se dodati i u polpete ako vam je prejak sirov. Tu su i mladi izdanci koprive koji su izvrsni za juhu ili polpete. Divlje šparoge su izrazito zdrave i ukusne, a ako nemate priliku putovati na more i nabrati ih, možda možete u svojoj okolini pronaći mlade izdanke hmelja koji se koriste na sličan način. Listovi maslačka su izvrsni na salatu, samo ih je zbog gorčine dobro kombinirati s drugim, neutralnijim povrćem ili čak jabukama za slatkoću. Pupoljci maslačka mogu se kiseliti na isti način kao pupoljci kapara. Mišjakinja je vrlo rasprostranjena divlja biljka koju možemo naći kako samoniklo raste u vrtovima, na livadama i uz rub šuma, a također je vrlo ukusna i izvrsna na salatu. Na ljeto će biti i samoniklog portulaka (tušt) u vrtovima ili uz puteve, on je isto sjajna biljka za jesti na salatu ili za kuhanje.
49
Na tvom blogu i profilu možemo naći i pregršt sjajnih recepata koji potiču iz azijske kuhinje, ispričaj nam kako si se upoznala sa kuhinjama ovih zemalja i čime su te one osvojile?
Prije više godina, između dva posla, provela sam nekoliko mjeseci putujući po Tajlandu, Laosu i Vijetnamu. Jedan od velikih razloga za to putovanje bila je upravo tradicionalna kuhinja tih zemalja koju sam željela upoznati kroz susrete s lokalnim ljudima. Imala sam priliku isprobati mnoga zanimljiva jela i sastojke, kao i naučiti neke male trikove za pripremu lokalne hrane. Zaljubila sam se u kuhinje ovih zemalja, posebice Tajlanda. Ono što me najviše osvojilo bile su kombinacije svježih aromatičnih biljaka koje se koriste kao začini, zbog čega jela uvijek imaju ugodan, svjež i izražajan okus. Namirnice se ne kuhaju dugo i zapravo je sve vrlo svježe, lijepih prirodnih boja i nevjerojatno ukusno. Koristi se puno različitog povrća i mnoga jela su sama po sebi veganska ili vegetarijanska. Oduševila me i kultura ulične hrane koja je tamo sasvim prirodna i vrlo dostupna. Svakih
nekoliko koraka može se kupiti svježe pripremljena lokalna hrana od zdravih
namirnica za vrlo pristupačnu cijenu, a lokalci redovito posjećuju ta mjesta.
Pojesti zdrav, hranjiv ručak u malom restorančiću na ulici tamo nije luksuz već normalna svakodnevna stvar, kao kod nas burek ili pekara.
Imajući u vidu da si dosta putovala, koje zemlje bi preporučila za posetu pre svega iz gastronomske perspektive?
Zemlje koje su mene osobno najviše oduševile, i hranom i kulturom, su Tajland, Laos i Vijetnam. Kroz život sam stekla i prijatelje iz Japana i Kine koji su mi pokazali svoju tradicionalnu hranu koja je također bila izvrsna. Nisam još posjetila te zemlje ali bih voljela! Generalno obožavam hranu Jugoistočne i Istočne Azije. Također mi je bila zanimljiva hrana u Jordanu, mislim da je to odlično iskustvo za svakoga tko voli bliskoistočnu hranu. Turska hrana je isto odlična, obožavam cijelu njihovu kulturu prehrane gdje se obitelj ili prijatelji okupljaju oko stola za velikim obrokom i to ih na neki način zbližava. Sve ove zemlje imaju puno topliju kulturu vezanu uz hranu nego što je slučaj u Europi, baš se vidi da je hrana nešto što spaja
50 mart
ljude i taj obrok koji se dijeli je zapravo društvena aktivnost - od pripreme do konzumacije.
Koje začine i namirnice obavezno donosiš sa putovanja?
Najčešće donosim lokalne sastojke koje ne bih mogla probati nigdje u Hrvatskoj ili Europi. Prije dosta godina su to bili recimo sušeni cvjetovi leptirovog graška koje sam prvi put vidjela kako rastu uz ogradu negdje u Tajlandu i odmah su mi privukli pozornost svojom prekrasnom plavo-ljubičastom bojom. Našla sam ih kasnije na tržnici sušene, i ponijela sa sobom u Zagreb. Danas se već mogu kupiti u Hrvatskoj, ali tada je bilo potpuno ludo kada sam krenula radili plave torte i smoothije. Nekako uvijek naiđem i na mjesta s ljekovitim biljem na tržnicama, pa nerijetko i to donosim sa sobom jer mi je zanimljivo kako su ljudi na različitim krajevima svijeta otkrili biljke iz tog podneblja koje im mogu pomoći na slične načine kao neke druge biljke u drugim dijelovima svijeta.
Šta bi rekla da je tvoj tipični comfort food?
Miso juha s tofuom, brokulom i shiitake gljivama, neka dobra salata ili sushi.
Odakle dolazi tvoja kulinarska inspiracija?
Najčešće pronalazim inspiraciju na putovanjima, gdje promatram kako kuha-
51
ju lokalni ljudi. Nova sredina, novi okusi, boje, mirisi i sastojci me često fasciniraju i inspiriraju za nove kulinarske ideje. Ponekad me inspirira i nešto što sam sanjala, ili neki zanimljivi zadatak koji dobijem u sklopu posla i za koji trebam osmisliti kreativno rješenje.
Tvoje preporuke za knjige ili blogove u kojima uživaš?
Jedna od najzanimljivijih tema mi je fermentacija - i sama već godinama stalno nešto isprobavam, puno se bavim fermentacijom hrane i pića, a nisam niti zagrebala površinu kada vidim što je sve moguće. Fermentacija je jedan od najstarijih načina čuvanja hrane i prisutna je u mnogim tradicionalnim kuhinjama. Jedan od autora koji se danas baš detaljno bavi fermentacijom je Pascal Baudar. Piše odlične knjige o divljoj fermentaciji. Azijska hrana je također jedna od tema koje mi ne mogu dosaditi. Ima puno dobrih azijskih blo-
gova i Instagram profila s receptima za svačiji ukus, sada mi padaju na pamet Woon Heng i George Lee. Dobar mi je i blog Hermann (Julius Fiedler) - iako često kuha sa sastojcima koje ja osobno ne koristim, kao što su brašno i šećer, mislim da je jako zanimljiv za bilo koga tko želi istražiti plant-based prehranu inspiriranu različitim kulturama širom svijeta. Za kraj, podeli sa nama jedan san koji bi želela da se ove godine ostvari?
Blog Sunberry Jam danas već ima velik broj čitatelja iz različitih dijelova svijeta. San (i plan za ovu godinu) mi je da sa svojom web stranicom sunberryjam. com krenem ostvarivati konkretnije prihode kako bih se mogla više posvetiti ostalim samostalnim projektima - primjerice pisanju kuharice i novim kolekcijama keramičkog posuđa u sklopu brenda Plavetna.
52 mart
53
Svaka žena zaslužuje da zna šta stavlja na svoje telo, a njemu nisu potrebne nikakve hemikalije i ostaci toksina, već zdrava i prirodna nega. PURE brend je nastao iz želje da ti pomogne u izboru zdravih i bezbednih proizvoda za održavanje higijene tokom menstruacije. Zato smo kreirali PURE uloške od 100% sertifikovanog organskog pamuka koji ne sadrže superapsorbujuće polimere, veštačke boje i mirise i nisu izbeljeni hlorom. Organski pamuk štiti prirodnu pH vrednost intimne regije, te sprečava razvoj bakterija i gljivica. Neka PURE ulošci budu i tvoj izbor za očuvanje intimnog i reproduktivnog zdravlja.
Budi nežna prema sebi
55
Književnost
Fotografije: Wikimedia common
Piše: Danja Bujas @danchireads
Mart je poseban mjesec u kojem slavimo sve hrabre i buntovne žene koje odolijevaju ukalupljivanju, ali i korejsku književnost jer je upravo na Instagramu u tijeku knjiški izazov pod nazivom Korean March (#KoreanMarch), kojem sam domaćin već petu godinu zaredom. Svi su dobrodošli, a ako još ne znate što biste čitali, „bacite oko“ na ovih pet heroina južnokorejske književnosti.
57
1. HAN KANG1
Svaka lista ovakve vrste prazna je i nema smisla bez Han Kang, queen bee južnokorejske književnosti i prve iz svoje države s osvojenim Međunarodnim Bookerom 2016. godine, za roman Vegetarijanka (Hena, 2018.).
Svaka njezina knjiga iskustvo je samo po sebi, jer kao kameleon, kao nekakva književna verzija Meryl Streep, ova autorica prilagođava svoj stil pisanja širokom dijapazonu tema u koje se ne boji upuštati – od intimnih i kontemplativno-filozofskih do društveno kritičkih i političkih. No, bilo da kao u Vegetarijanki piše o gubitku identiteta u kaosu suvremenog načina života ili kao u Ljudskim djelima (Hena, 2019.) opisuje krvavo suzbijanje studentskih prosvjeda 1980. godine u rodnom joj Gwangjuu – Han Kang je uvijek sinonim za vrhunsku književnost i ništa manje od toga.
58 mart
1 Imena autorica napisana su tako da se prezime piše prije imena. Takav je običaj u Južnoj Koreji.
2. SHIN KYUNG-SOOK
Ako je Han Kang queen bee južnokorejske književnosti, onda je Shin Kyung-Sook njezina duša; ako se po nečemu izdvaja od drugih sjajnih autorica s ove liste, onda su to emocije koje tako lako, bez lažnog sentimentalizma i prenemaganja, prenosi na papir i budi u svojim čitateljima. Gotovo je nemoguće ostati ravnodušan na sudbinu požrtvovane, ali zapostavljene majke u bestseleru Molim te, pazi na mamu (Hena, 2020.) ili djevojke koja sredinom ‘70-ih napušta svoje malo selo i, u potrazi za boljim životom, odlazi u veliki grad, samo da bi tamo postala tek jedna od mnogih čiji se rad i mladost eksploatiraju u brzorastućoj južnokorejskoj ekonomiji (The Girl Who Wrote Loneliness, Pegasus Books, 2015.).
No, čak i kad je kritična prema društvu i političarima, Shin je „emotivna“ jer sve njezine priče imaju uporište u autoričinom životnom iskustvu i djelomično su autobiografske, iako ne posve. Naime, ona ne piše memoare, niti doslovno prepričava ono što se dogodilo, već se
poigrava sa percepcijom onoga što je stvarno, a ponajviše sa slabašnom granicom koja razdvaja stvarnost od fikcije.
59
3. PYUN HYE-YOUNG
Pyun tako vješto opisuje atmosferu i jeziva mjesta koje njezini često anksiozni, a još češće usamljeni i nevoljeni likovi napućuju. Na primjer, veličanstvena i mračna šuma, u koju ljudi ulaze ali ne izlaze baš uvijek, iz romana The Owl Cries (Arcade Publishing, 2023.) nije obično mjesto radnje. Toliko je prisutna, toliko dominantna da postaje jedna od glavnih likova u priči.
Ova autorica zna kako zaintrigirati i privući misterijom koja u sebi često krije oštru kritiku suvremenog društva. Također jedna je od onih koji neće nadugo i naširoko objašnjavati što se dogodilo i zašto, već dopušta čitateljima da sami dođu do svojih zaključaka, držeći ih u neizvjesnosti do samoga kraja. Savršena je za sve nas koji volimo skrivena značenja, zagonetke i nezaobilazne metafore.
Tako „rupa“ u njezinom najpoznatijem romanu The Hole (Arcade Publishing, 2017. u prijevodu odlične Sore Kim-Russell) egzistira na više razina – kao „rupa“ u želucu, zjapeća praznina u središtu svakog smisla, odnosno pomanjkanja istog u našim životima; ili doslovno „rupa“
u vrtu jedne kuće u kojoj živi nepokretan čovjek koji je možda, ili možda nije, kriv za smrt svoje supruge, o kojem se brine ni više, ni manje nego majka te iste supruge.
60 mart
4. KANG HWAGIL
Kang spada u one mlađe korejske književnice, kao što je na primjer Choo Nam-joo (Kim Jiyoung, rođena 1982) ili Choi Eunyoung (Shoko’s Smile) koje su stasale zajedno s korejskim #MeToo pokretom i u svojim djelima istražuju ženske priče na feministički način. Uz to se jako vješto poigrava s različitim književnim žanrovima i stilovima pisanja. U jednoj od meni najdražih korejskih novela ikada prevedenih na engleski je zik, Demons (Strangers Press, 2019.), autorica kombinira kritiku patrijarhal nog društva, mizoginije i seksizma s ele mentima gotičkog romana i misterije. Iako na prvi pogled izgleda nemoguće dokučiti što je to mračno i neobjašnji vo što progoni mladu učiteljicu koja s kćerkom dolazi živjeti u tradicionalno korejsko selo, malo po malo i slijedeći misaonu dovitljivost jedne Hannah Arendt počinjemo shvaćati da ništa, pa ni „demoni“, ni zli duhovi („son” na korejskom jeziku) nisu toliko neo bjašnjive pojave, koliko su banalne.
61
5. CHUNG BORA
Bora Chung priča ruski i poljski, ima doktorat iz ruske književnosti, a i inače inspiraciju pronalazi u buntovnim piscima ruske avangarde i magičnom realizmu na primjer jednog Bulgakova. Uparite to s estetski dotjeranim i uvrnutim korejskim hororcima iz ranih 2000-ih, kao što su Old Boy ili A Tale of Two Sisters, i dobit ćete Cursed Bunny (u odličnom prijevodu Antona Hura!), zbirku kratkih priča koja je od ove auto rice učinila književnu senzaciju maltene preko noći i zaradile joj nominaciju za Međunarodnog Bookera 2022. godine. Iako nisu sve priče iste kvalitete i razli čitih su žanrova - od horora, fantasyja i SF-a do priča o duhovima i modernih bajki, Cursed Bunny je poprilično za bavna knjiga koja se po popularnosti može komodno mjeriti s drugim uspješnicama K-vala, BTS-om ili Parazitom. Za pretpostaviti je da će i druga zbirka njezinih kratkih priča, tek izašla iz tiska - Your Utopia - također biti hit među čitateljima.
62 mart
63
Danja Bujas, book blogger and bookstagrammer
Smooth bounce je krema bogate teksture
koja oporavlja hidrolipidnu barijeru, smanjuje transepidermalni gubitak vode i oporavlja kožu od spoljašnjih svakodnevnih stresora. Namenjena je suvoj, dehidriranoj i gruboj koži, ali takođe i koži sklonoj aknama i koži sa prvim znakovima starenja. U svom sastavu sadrži kompleks minerala, kompleks vitamina B, ekstrakt Centella asiatice, skvalan, pantenol i alantoin sa ciljem vraćanja energije koži na ćelijskom nivou, oporavku i njenoj hidrataciji.
Književnost
Intervju: Vladislava Milovanović @in_love_with_artandfashion
Foto Marijana Baškarad
Naša književnost je pre nekoliko godina dobila jedan novi, snažan ženski glas, istovremeno prodoran i suptilan, koji je zbirkom priča „Svetkovina” na sasvim drugačiji način otvorio teme ženskih žudnji, snova i potreba.
Magdalena Blažević, autorka je koja govori jezikom šume i reke. Nakon „Svetkovine”, ona nas u svojim romanima „U kasno ljeto” i „Sezona berbe”, suptilno uvlači u svoj svet u kome su strepnje, strahote i traume nasuprot pejzažima koji zaustavljaju dah. Osim što je sjajna spisateljka Magdalena ima vrlo izoštreno oko, kreativnost i smisao za fotografiju, što možemo zaključiti čitajući: svaka scena u njenim delima na neki način je i fotografija, filmski kadar koji nam se ureže u misli i ostane u nama dugo nakon čitanja. Njeno poslednje delo, roman „Sezona berbe” (Booka,2024.) priča je o ljubavi, ali iznad svega napuštenim prostorima, povratku, korenima, traumi, svemu onome što nas čini i što sa sobom ponesemo kada se otisnemo negde daleko od mesta odrastanja. Sa Magdalenom sam razgovarala o stvaralačkom putu i procesu, životnim i književnim istinama, ženskoj perspektivi i doživljaju sveta u književnosti.
67
Od vaše prve zbirke priča „Svetkovina” koja je u Srbiji izašla u izdanju „Kontrasta” prošlo je četiri godine, a u međuvremenu su izašla i dva romana koja su osvojila naklonost čitalačke publike na prostoru bivše Jugoslavije. Od kada zapravo datira vaša ljubav, pretpostavljam pre svega prema čitanju, a zatim i otkriće dara za umetnost pisane reči? I kako je izgledao vaš put? Može se učiniti da su tri knjige izašle u relativno kratkom roku, ali stvarnost je potpuno drugačija. Naime, 2020. godine kad je izašla zbirka priča „Svetkovina” roman „U kasno ljeto” je već bio spreman za tisak, a tome je prethodio dugotrajan i svakodnevan rad. „Sezona berbe” nastajala je u periodu od dvije - tri godine nakon toga. Počela sam pisati kada sam osjetila da je došao pravi trenutak za to, svakako ne prerano jer je tako bilo bolje, uzimajući u obzir teme kojima se bavi književnost koju stvaram, a da imam sklonosti i ljubav prema književnosti bilo je jasno i prije nego što sam krenula u školu, čim sam naučila čitati. I danas na polici u kući stoji zbirka pjesama Sergeja Jesenjina u kojoj sam sa sedam godina u srcu zapisala ime pjesnika i svoje jer sam bila
potpuno zaljubljena u njegove pjesme, u ruski pejzaž koji me podsjećao na bosanski, u sentiment i fatalne ljudske, pa i životinjske sudbine.
Neke priče iz „Svetkovine” nastale su na osnovu stvarnih doživljaja žena, dok su neke, plod vaše imaginacije. Na koji način su nastajale, kako izgleda proces stvaranja jedne priče i da li ste, kada se taj proces završi, na neki način, promenjeni?
Ne bih ih baš tako striktno podijelila, nemoguće je pronaći granicu između fikcije i frakcije u književnosti, niti je to potrebno jer ničemu ne služi. A sam proces nastanka priča iz zbirke započeo je fotografijama koje sam snimila u selima oko gradića u kojem sam odrasla, u napuštenim, potpuno namještajem i stvarima opremljenim kućama koje su mali muzeji nekadašnjih života i koji su mi poslužili kao „setting” za priče jer se u tom prostoru mogao rekonstruirati život, stvarni ili fiktivni, nije važno, ali život likova koji su mi bili na umu i o kojima sam željela pripovijedati. Osim fotografija pažljivo sam slušala ono što mi starije žene iz tih sela imaju reći, posebno žene iz moje obitelji, presluša-
68 mart
vala sam kasnije njihove priče i pokušavala odrediti što je od tog materijala upotrebljivo, što doista može postati književnost. Međutim, dok pišem najradije se oslanjam na vlastitu imaginaciju, na vlastiti unutarnji svijet u kojem najradije boravim.
Ono što karakteriše „Svetkovinu”, ali i vaš poslednji roman „Sezona berbe” jesu upečatljivi ženski likovi koji se, rekla bih, u različitim životnim okolnostima, ne samo ratnim, neretko suočavaju sa izazovima koje dele žene našeg podneblja. Koliko je zapravo vas u svakoj od njih, čime su vas iznenadile i šta ste od njih naučili?
Kao glavne junakinje svoje književnosti biram žene jer ih osjećam bliskima, zanimaju me njihovi kompleksni unutarnji životi, i u konačnici ih bolje razumijem, ali kroz ljubavne i obiteljske odnose u pričama i romanima pojavljuju se i muški likovi, samo što su oni sagledani iz ženske perspektive. Iako ne pišem iz
69
Foto: Magdalena Blažević
„sopstvenog ja” i radije stvaram fiktivne likove prirodno je da u svakom od njih postoji djelić mene. Uživam pisati o likovima čiji su mi životi strani pa ih tijekom procesa pisanja polako otkrivam i razumijevam. To znači sporo pisanje i mnogo prepravaka, ali i mnogo zadovoljstva. Prirodno je da pisac zavoli likove koje stvara, ali ne na način da priču koju pripovijeda doživljava kao psihoterapiju preko koje bi nešto od likova naučio nešto o sebi. Dok pišem najmanje mislim o sebi, tako je jedino ispravno. Roman „U kasno ljeto” pisan je prema istinitom događaju što je iziskivalo da razgovarajući sa porodicom, iznova proživljavate događaje koji su bez sumnje ostavili neizbrisiv trag na vama. Verujem da vas je, pored samog pisanja, ovo iskustvo pomerilo i na izvestan način, promenilo. Koliko je zapravo izazovno bilo samo istraživanje i povezivanje sa pričom pre nego što ste uronili u stvaranje književnog dela?
Nakon gotovo tri desetljeća otvorili smo temu ratnog zločina, po prvi put sam saslušala njihova iskustva i sjećanja jer je za mene kao autoricu bilo važno da razumijem dječaka od šesnaest godina koji
se odjednom morao pobrinuti za ljude koji su strijeljani u našem dvorištu, o mrtvima i ranjenima. Bilo je teško razumijeti dijete koje najednom moralo odrasti i ispuniti zaduženja koja nitko, nikada ne bi trebao dobiti, ženu koja u istom danu izgubi roditelje, brata i dijete, borbu za život, te ogromnu tugu koja im se sručila na ramena. Tijekom pisanja romana shvatila sam da taj dan i nije najgori u našim životima, i da je razdoblje koje je uslijedilo bilo mnogo teže za podnijeti. Bolji dani nisu dolazili, a trebalo se suočiti s gubitkom, činjenicom da za zločin nitko neće odgovarati, i da ubojice vrlo lako možemo sresti na ulici. To je sudbina cijele Bosne i Hercegovine.
Govoreći o romanu „U kasno ljeto” izjavili ste jednom prilikom da je svaki ratni roman antiratni. Verujete li u moć književnosti kao umetnosti u kontekstu pokretanja različitih promena u društvu ili pak samo u snagu umetnosti da isceli rane koje u sebi nosimo?
O književnosti ne razmišljam na način da postoji jer ima neku određenu zadaću koju treba ispuniti, u njoj kao čitatelji uživamo, i bolje razumijemo one koji su
70 mart
drugačiji od nas i s kojima dijelimo ista iskustva. Ne vidim procese čitanja i pisanja kao vid iscjeljenja, baš suprotno, oni otvaraju rane, pitanja, i srca. To je sasvim dovoljno.
Čitaoci uglavnom ističu da im se kod vaših dela posebno dopada činjenica da poetičnim, vrlo prijemčivim stilom pišete o izuzetno teškim i izazovnim temama. Kako vi vidite takav doživljaj svog stila i koliko je za pisca važno da neguje dete u sebi kako bi uspeo da oseti, primeti, vidi i doživi sve one lepše strane života koje su i u najvećem bolu sveprisutne?
Vrlo sam stroga po pitanju jezika i na tekstu radim sve dok ne osjetim da teče kada ga čitam naglas. To je jezik koji nije naučen, on je oduvijek postojao u meni i takav je izašao s prvom pričom. On je vezan za krajolik u kojem sam odrasla. To je jezik rijeke i jezik šume.
Za književnost koju stvaraju žene ustalio se izraz „žensko pismo”. Bićemo saglasne da umetnost nema pol, ali koliko je i zbog čega važno da svi proniknemo u najrazličitije društvene teme i sliku sveta uopšte, iz ženske perspektive?
Ženska perspektiva mi je bliska, zani-
maju me tajni ženski životi, oni o kojima nikome ne govore, i zato pišem o njima. Naša ratna književnost je donedavno bila isključivo muška, čitali smo priče koje se odvijaju na „prvoj crti” dok je vrlo malo bilo onih koje govore o onome što se događa izvan toga - tu najprije mislim na silovanja žena u ratu, na dječju perspektivu rata i izopačenog svijeta u kojem su se našli.
Sa pratiocima na Instagramu podelili ste neke interesantne kadrove sa svog poslednjeg putovanja. Kakve utiske nosite iz Rumunije?
U Bukureštu sam boravila na jednomjesečnoj rezidenciji za pisce gdje sam upoznala djelić rumunjske književnosti, kinematografije, muzike, arhitekture, bilježila ideje za nove priče i roman te sam sasvim slučajno, na buvljaku usred Bukurešta pronašla fotografiju svoje nove junakinje.
71
Koncept koji je kreirala žena, inspirisana ženama.
Upoznajte našu oazu hedonizma i dobrih navika.
Za vas smo kreirali ugodan ambijent u kome ćete pored treninga moći da se opustite i da misli usmerite ka sebi, bar na kratko.
Za sve one koje žele sveobuhvatniji pristup od onog koji nudi tradicionalan fitness centar.
Mesto gde kreće vaše putovanje ka boljim životnim navikama.
Rankeova 14, Vračar
73
PLEZIRr I
Fotografije: privatna arhiva Intervju: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija
TU AL
Lidija M. Rosati
Buđenje s prvim zracima sunca uz jogu, doručak uz tihu muziku, ispijanje omiljenog čaja uvek u isto vreme, priprema zdravih obroka, čitanje u određenom delu stana, opuštanje uz filmsko veče ili utakmicu s društvom, topla kupka, sve su ovo rituali koji boje naše dane i čine da se osećamo sigurno i prijatno. U trenucima povećanog stresa i kriza kojima čovečanstvo danas svedoči, psiholozi nam kažu da ako već spoljašnji svet ne možemo kontrolisati, dobro je negovati svoje dnevne rutine i rituale koji dovode do toga da se dobro osećamo i izazivaju nam prijatna osećanja.
O spontanosti, slobodi, prepuštanju, istrčavanju maratona, napuštanju sigurnih voda investicionog bankarstva i upuštanju u peduzetništvo, kreiranju Momentum metode, ulozi i položaju žena u biznisu, nežnom ženskom preduzetništvu i filozofiji iza #nežnonapred principa kojim se vodi u svom radu, kao i o putovanjima, celoživotnom dubinskom radu na sebi i magičnom ostrvu Kapri razgovarala sam sa neizmerno inspirativnom Lidijom Marković Rosati. Lidija M. Rosati – enfant teribble NLP-a i wild child preduzetništva. Ponekad muza, nikada princeza, uvek carica! Neobična (nekonvencionalna) preduzetnica, Master Coach, čarobnica za novac, voditeljka podkasta #HustleGently i autorka bestselera. Živi u Londonu i uspešno radi sa preduzetnicama na tri kontinenta.
Kako započinješ dan?
Godinama unazad sam se disciplinovano pridržavala strogih rituala, ali onda sam prošla izuzetan duhovni rast i napredak koji je uticao na svaki aspekt mog života, počevši od načina na koji započinjem dan do načina na koji vodim svoj posao. U potrazi za istinom najvažnije je da čovek spozna ličnu istinu. Moja je da se još uvek držim rituala i discipline koji su dobri kao okvir za život, ali dozvolila sam sebi puno lepršave spontanosti. Ne fokusiram se toliko na ono šta mi um kaže da treba, već osluškujem tanani odnos
75
između uma i tela i posvećujem posebnu pažnju svojoj duši. U vremenu kada svako nudi recept za sreću, najteže je pronaći sebe i biti svoj, a ja to postižem tako što praktikujem umetnost Svetog Trojstva, koje uključuje moj um, telo i dušu.
Trenutno prolazim kroz ono što moj TCM (praktičar tradicionalne kineske medicine) i akupunkturista prelepo naziva - Drugo Proleće, a poznato je kao perimenopauza.
Svoj dan započinjem toplim kakaom sa kolagenom i prahom Lavlja griva (Lion’s Mane) koji su mi zamenili jak espreso. Promene koje se dešavaju u nama treba da nas inspirišu da istražujemo šta to može da nam olakša život i umiri nas. Na sreću otkrila sam visokokvalitetni kakao koji otvara i greje srce. Prija mi i veoma je u skladu sa onim ko sam i kako se osećam sada. On je poput nežnog zagrljaja u šolji. Na početku perimenopauze, kafa mi je izazivala anksioznost epskih razmera, tako da sam morala da je se odreknem. Ponekad popijem kafu bez ko-
feina, ali iz nekog razloga čeznem za njom samo kada sam u voljenoj Italiji. Takođe, radim set vežbi osmišljenih da stimulišu Vagusni nerv kao i vežbe Feldenkrais metode, koje praktikujem kada OSETIM da su mi potrebne. Ako sam imala dinamičnu, izazovnu nedelju, obično radim set somatskih vežbi koje kombinujem sa tehnikama disanja kako bih se oslobodila tenzije.
Na šta pomisliš kad čuješ reč plezir?
Za mene zadovoljstvo je spontanost, lakoća, bezbrižno prepuštanje! To je umetnost uživanja u životu. Svet u kojem živimo poziva nas na konzumerizam, neumerenu potrošnju svega, uključujući i zadovoljstvo. Zatrpavajući se svim i svačim, samo propuštamo poentu.
Pripadam vremenu u kojem smo morali da čekamo celu nedelju da bismo odgledali epizodu omiljene serije, ali zadovoljstvo koje sam dobijala iz tih dugo iščekivanih 45 minuta bilo je melem za dušu.
76 mart
Koji je tvoj omiljeni dnevni ritual?
Imam 52 godine i naučila sam da mi je omiljeni ritual onaj koji hrani moj um, telo i dušu. Volim jogu, ali volim i da sedim u infracrvenoj sauni daleko od bilo kakvih instrukcija, uputstava i podsticaja. Da budem u tišini, pronalazeći mir i spokoj u zvuku i ritmu svog sopstvenog daha. Ne želim da romantizujem svoje rituale joge/infracrvene saune, jer nekim danima lakše postižem mir, dok nekada moram duže da praktikujem veštinu strpljenja.
Šta je bilo tvoje zašto koje te je dovelo do današnje pozicije ali i ono koje te gura da i dalje radiš na edukaciji preduzetnica i preduzetnika kako bi ne samo izgradili svoje biznise već i zadržali autentičnost u tom procesu?
Kada bolje razmislim, nikada nisam svesno izabrala preduzetnički put. Imala sam samo 13 godina kada sam pomagala ocu u njegovom dodatnom poslu koji je započeo sa svojim najboljim prijateljem. U tim mladim godinama koncept preduzetništva kao mogućnost
karijere nije postojao. Sviđala mi se sloboda koju mi je zarađeni džeparac pružao, pa pretpostavljam da je seme preduzetništva i samozapošljavanja tada bilo zasađeno. Ta ideja je došla do punog izražaja kada sam sa 33 godine odlučila da napustim siguran svet investicionog bankarstva i oprobam se u vođenju sopstvenog biznisa. I čak ni tada ne mislim da je izbor bio svestan.
Moja Duša je znala kuda da ide i šta želi, a moj posao je bio samo da je slušam.
Ovaj nekonvencionalni put odražava se na način na koji vodim i razvijam svoj
77
posao. Do danas ne pratim jeftine marketinške trikove koji su sahranili mnoge biznise. Nastavljam da slušam svoju Dušu i dopuštam joj da me vodi. To ne znači da nisam na trenutak pokušala da pratim gomilu, ali sam ubrzo shvatila da po prirodi nisam sledbenik, već kreator, nežni vođa koji se fokusira na rast poslovanja zasnovan na tri ključne tačke - dubokom unutrašnjem radu, integritetu i autentičnosti. Rad nikada ne prestaje. Što više radimo unutar sebe, postajemo svesniji sebe i time autentičniji - što znači da smo oslobođeni okova privlačnih marketinških mitova sa društvenih mreža. Kada rastemo, raste i naš posao, i u radu sa klijentima fokus mi je da im pomognem da pre svega iscele one delove koji stoje na putu njihovog unutrašnjeg rasta. Koristim Momentum metod koji obuhvata NLP, coaching, suptilni energetski rad, somatski rad, tehnike disanja, pomažući im da se približe svojoj suštini, tako da njihov posao nosi njihovu čistu autentičnu energiju. Njihovu suštinu. Vidite, kada nismo isceljeni, skloni smo prečicama koje hrane ego, ali vrlo malo čine za naše celokupno biće.
Vidim toliko divnih žena, sa sjajnim idejama, koje jednostavno ne mogu da ih ostvare bez obzira na napor koji unose u svoje ideje. I problem je u tome što većina njih forsira ishod, a forsiranje ne dovodi do dugotrajnih rezultata! Kada smo bliži svojoj suštini, kada znamo ko smo i šta tačno želimo, ne treba da se trudimo. Idemo nežno, s lakoćom leptira, dopuštajući našoj ženskoj energiji da nas vodi.
Ženstveno nežno liderstvo je tema o kojoj smo razgovarale za Plezir 2019. godine. Tvoja maksima „nežno napred” danas se obilato koristi u javnom diskursu, ali da li smo zaista naučile/i kako izgleda nežno liderstvo bez laktanja, podmetanja i unižavanja drugih u igrama moći i vidiš li u tom smeru neophodne promene?
#HustleGently je termin koji mnogi koriste, ali malo ko ga zaista razume. A kada koristite nešto što ne razumete, obezvređujete ga, jednostavno ga uništavate. To se često događa kada ljudi prisvajaju nešto što zvuči dobro i profitabilno je na tržištu, ali u suštini nemaju pojma kako da taj divni slogan sprovedu u delo.
78 mart
Nošenje torbe ili bedža na grudima „Hustle Gently” ne uči vas KAKO da se ide kroz život #nežnonapred. Ono je proizašlo iz dubokog unutrašnjeg rada i samoproučavanja. Svedočila sam ženama koje s lakoćom zloupotrebljavaju slogan „Hustle Gently” dok je njihovo celokupno energetsko polje ispunjeno isforsiranom, zlom i lošom energijom. #nežnonapred ide uz samosvest i bez nje to je samo primamljiv popularni slogan i ništa više od toga. Odsustvo želje da se uči i isceljuje i pohlepa s kojom mnoge žene pristupaju preduzetništvu rezultirala je beskrajnu borbu, forsiranje na silu, laktanje, poređenje i žene koje su ljubomorne jedna na drugu.
Dok ozbiljno ne shvatimo unutrašnji rad, poboljšanje sebe, skidanje generacijskih i društvenih nametnutih slojeva sa sebe, #nežnonapred će za mnoge žene ostati samo lep bedž na reveru. Žene i kompanije koje ulažu u svoju žensku radnu snagu prepoznale su potrebu za pravim, blagim, svesnim načinom vo-
đenja svojih timova, i zadovoljstvo mi je što danas prepoznaju vrednost našeg Momentum strategies rada za njih i njihove timove.
Da li se pristup liderstvu poslednjih godina globalno promenio?
Da i ne. Narativ se definitivno promenio, ali vrlo malo toga je promenjeno u praktičnom smislu. Vlade izvode performativne akcije, kao i mnoge kom -
79
panije, uvodeći raznolikost i inkluziju, a ipak se i dalje suočavamo sa nejednakostima posebno u liderskim pozicijama. Postali smo emancipovano slobodno društvo gde žene navodno uživaju iste privilegije kao i muškarci, a ipak, nejednakosti su prisutne. Sigurno, postoji veća svest o tome šta treba da se uradi i kako stvari treba da se rade i kakve kvalitete treba da ima lider modernog doba, ali i dalje igramo na terenu gde su pravila postavljena od strane muškaraca i gde ih prate, izvršavaju i podržavaju žene koje i dalje emituju mušku energiju. Još uvek živimo u vrlo patrijarhalnom društvu. Činjenica je da smo (žene) kao u stonom fudbalu, stavljene na određene pozicije, date su nam određene uloge i imamo tim žena koje misle da su moderne i emancipovane, a zapravo su samo prihvatile određene stereotipe. Igraju jedne protiv drugih, u muškoj igri, koristeći patrijarhalna pravila. Promena je laka jer zahteva samo priču o promeni, ali transformacija je mnogo teža jer zahteva pravi rad i oslobađanje od prošlosti. Dakle, to je proces i kao večiti optimista verujem da će buduće generacije učiti
iz naših grešaka i da će stvarati bolje ravnopravno društvo. Društvo u kojem će i muškarci samoinicijativno preuzeti odgovornost za promene. Svesno liderstvo zahteva da i muškarci i žene obave taj posao.
Ženska perspektiva je ono što u mnogim poslovima, kolektivima i biznisima i dalje neretko izostaje. Na kojim to vrednostima bi po tvom mišljenju bilo važno insistirati kada govorimo o promenama u jednom i dalje duboko patrijarhalnom društvu kakvo je naše?
Nažalost, Srbija je mesto gde patrijarhat cveta, a nigde to nije vidljivije i prisutnije nego na radnom mestu. Žene se boje da traže povišicu, unapređenje, bolje radne uslove, iz straha da ne izgube posao.
Većina žena nije finansijski nezavisna i nalazi se u podređenom položaju. Dakle, jednakost, sloboda izražavanja njihovih potreba kako kod kuće tako i na radnom mestu su ključne vrednosti za svako društvo koje je voljno da se oslobodi patrijarhalnih okova.
80 mart
Podsetimo čitaoce kakve si ti sve lične promene doživela na putu do stvaranja momentuma, odnosno pronalaska Momentum metode koju danas zajedno sa svojim partnerom Tomasom uspešno primenjuješ u radu sa klijentima?
Momentum metoda zlata vredi! Činjenica da obuhvata set alata koji se brinu o umu, telu i duši čini je celovitom. Primenjujući tehnike pronašla sam svoj glas, samopouzdanje, hrabrost. Više nemam potrebu da udovoljavam drugim ljudima. Moje granice su dobro postavljene. Postala sam otpornija, snalažljivija, mudrija, svesna mnogih svojih kvaliteta i svesna sebe. Ovo su samo neki benefiti koje smo Thomas i ja iskusili i srećni smo i privilegovani što možemo sve to da delimo sa našim klijentima. Ono što je najlepše je saznanje da naš metod funkcioniše u radu sa ljudima koji žive na različitim kontinentima, gradovima, imaju drugačije navike i stilove života, što je samo potvrda da ljudska duša gde god bila ima iste potrebe.
81
Burn out je jedan od učestalih sindroma koji u najvećem broju slučajeva pogađa upravo žene. Zašto je to po tvom mišljenju tako, i kako možemo prevenirati sindrom izgaranja?
Živimo u visoko konkurentnom društvu i često se očekuje od žene da bude superžena koja sve može, i to sama. Balansiramo više uloga u životu, posao, porodica, briga o deci ili starim roditeljima, kući…Tu su i društveni stereotipi i očekivanja da budemo savršene majke, supruge, ćerke, radnice… Puno toga je ženi nametnuto i logično je da bez podrške i pomoći može samo da eksplodira! Važna je ravnoteža između posla i privatnog života, da žena nauči kako se postavljaju granice a da se pri tom ne oseća krivom zbog toga, da bude spremna da kaže ne kada je to potrebno... Žena treba da zna da prepozna znakove preopterećenosti i da nauči da brine o sebi, baš kao što brine o svima oko sebe. Neophodno je da nađe vreme za odmor, vežbanje, za sve ono što joj prija i oslobađa je stresa. Traženje podrške može biti od velike pomoći.
Na koji način ti brineš o svom zdravlju?
Svako od nas ima svoje male tajne svemira! Koristim biljke, tonike i eliksire, neke mi priprema moj naturopata, a neke pravim sama. Vodim računa da se dovoljno krećem i umirim um. Naučila sam da ne demonizujem hranu i da je ne delim na dobru ili lošu, već osluškujem svoje telo i svoje potrebe.
Tema na koju bih volela da se osvrnemo je i tvoje iskustvo u istrčavanju maratona, do kojeg suštinski dolazi zahvaljujući pre svega mentalnoj snazi. Šta si o sebi naučila istrčavši najpre Beogradski a onda i Atinski maraton i kako te uvide koristiš u razvoju biznisa, kako svog tako i svojih klijenata?
Ha! Odlično pitanje. Maratoni (množina ove imenice zvuči baš moćno)! Naučila sam da zdravo telo i jaka povezanost sa svojim nesvesnim umom čine ključ svake trke. Neophodni su i fokus na to da ostanete u svojoj stazi, da održavate svoj tempo i ostanete daleko od spoljašnje buke. Takođe, važno je biti
82 mart
svestan svojih ograničenja ali i snage koju posedujete. Trčala sam Beogradski u aprilu 2019, Atinski u novembru 2019, i virtuelni Atinski maraton u Londonu tokom Covida u novembru 2020. godine. Prelep Atinski maraton je put neočekivanih uspona i bio je najteži za mene! Kada trčite maraton u Atini, postoji zaista izazovan uspon, i da sam unapred znala za to, verovatno bih kreirala razne strategije kako da ga savladam... Činjenica da nisam znala, i činjenica da je to bilo potpuno iznenađenje za mene, pomoglo mi je da se suočim sama sa sobom, sa svojim unutrašnjim demonima, svojim limitima ali i svojim moćima koje nisam ni znala da imam. Često kada znamo put unapred, možemo samo sebi da iskomplikujemo sve sa previše pripreme i planiranja. Kada ne znamo i kada verujemo u nepoznato, shvatamo da smo sačinjeni od većih i jačih stvari. Da pomenem zanimljivu činjenicu da sam tri nedelje pre Atine imala upalu pluća, bila na antibioticima i nisam trenirala. Dakle, kada sam stigla na Start, duboko sam udahnula i prizvala duh boginje Atine i sve jake boginje-ratnice da mi pomognu da trčim i završim maraton.
I radilo je. Uspela sam!
Učenje da postaneš šaptač nesvesnom umu, razvijanje kapaciteta za prihvatanje neizvesnosti i nesigurnosti kao i da ostaneš fokusiran sve vreme na svoju stazu samo su neki od uvida koje sam dobila trčeći maratone. Srećna sam što svoje klijente mogu na osnovu svog iskustva da naučim kako da te veštine primene u svojim životima i poslovima, bez da trče maraton.
83
U svom podkastu i njuzleteru #Hustlegently govorila si o tome kako najpre moramo prestati da se poredimo sa drugima i forsiramo na konstantan rast, ali pre svega polazeći iz perspektive spoljašnjeg viđenja uspeha, postignuća i nekakvog instant bogatstva.
Ovo zaista zvuči sasvim logično ali koliko je teško u današnjoj instant kulturi prepoznati šta su naše autentične potrebe a šta tuđa očekivanja koja nas mogu navesti na pogrešan put?
Rekla sam to ranije i reći ću opet - duboki unutrašnji rad.
To je neophodno ako želimo da se udaljimo od lavine instant svega - instant uspeha, instant milionera, instant gurua, instant coach-a.
Kada ne znate ko ste, kada ne provodite vreme fokusirajući se na svoje isceljenje i sebe, uvek ćete želeti više. I upustićete se u beskonačnu igru poređenja koja će vas samo iscrpeti i udaljiti od svih vaših dragocenih resursa.
Kada vam na prelepom Villeroy & Boch porcelanskom tanjiru serviraju mrvice, uvek ćete biti gladni i nikada zaista siti.
Kako se uzemljuješ?
Dugim šetnjama po Hampstead Heath-u u Londonu gde živim.
Koja je tvoja omiljena „hrana“ za duh/ telo/um? Tišina.
Kada ne znate šta želite, sve što vam je „posluženo” postaće primamljivo i nikada neće biti dovoljno!
84 mart
Na koji način se nosiš sa lošim raspoloženjem, tugom i strahovima?
Sedim s nemirnom, pišem dnevnik, postavljam pitanja i molim se. Moj život je postao prelepo putovanje ispunjeno samosagledavanjem i molitvom gde su sve emocije dobrodošle.
Kome se obraćaš kada nisi „sva svoja“?
Poslednje 4 godine, radim sa šamankom iz Kolumbije koja se generacijski time bavi. Učestvujem u Ayahuasca
ceremonijama gde isceljujem sve što treba da bude isceljeno. Kao Balkanka, isceljenje je uglavnom usmereno na transgeneracijske traume. Godine mog unutrašnjeg rada zajedno sa Ayahuascom, Kambom, Rapéom, mnogo su mi pomogle na mom putovanju… Nastavljam da se isceljujem, jer znam da kada se ja lečim, pomažem i drugima da se izleče. Ovaj rad na sebi doneo je sjajne rezultate u mom radu sa drugim ženama. I dalje vodim (ovih dana online) moj krug „Procvetaj i napreduj” (Bloom and Thrive), koji se tokom godina razvio u nešto zaista posebno.
Sa odlaskom zime izlazimo i mi polako iz faze hibernacije, na koji način pokrećeš uspavanu energiju i šta bi bio tvoj savet za prelazak iz jedne introspektivne, umirujuće faze u proaktivnu i pokretačku kakvu nam donosi energija proleća? I šta da radimo onda kada i dalje osećamo umor i iscrpljenost koji mogu biti različitog porekla, pa i posledica promene sezone?
Proslavila sam prolećnu ravnodnevnicu (Spring Equinox) na ostrvu Kapri, mestu
85
gde boravi moja Duša, i zvanično izašla iz zimskog mirovanja. Provodim vreme u prirodi, šetam, hodam bosa, pevušim, tako da lagano dočekujem proleće.
Sve prisilne i nagle promene utiču na naš um i telo. Stoga je bitno biti nežan i sa puno pažnje i ljubavi osvestiti ono što je našem telu, umu i duši zaista potrebno. Osećanje umora, letargije, pospanosti, razdražljivost su emocije koje treba obraditi i poštovati.
Koje su to aktivnosti koje nisu u korelaciji sa tvojim poslom, ali za koje ćeš uvek naći vremena jer ti donose radost?
Umetnost, galerije, druženje sa dragim prijateljima, gledanje italijanskih i francuskih filmova iz 60-ih i 70-ih godina, samo su neke od aktivnosti koje hrane moju Dušu i gde pronalazim obilje inspiracije za svoj rad.
Pratim tvoje crtice sa putovanja koje objavljuješ na Instagramu i uživam u njima. Kad su putovanja u pitanju koje su tvoje omiljene destinacije i zašto?
Hvala što me pratiš! Provela sam kasne 20-e, 30-e i rane 40-e istražujući svetEvropu, SAD, Aziju (Japan, Kambodžu, Vijetnam), Severnu Afriku, Južnu Afriku, i shvatila sam da je Italija moja omiljena destinacija. Posebno Rim zbog umetnosti, lepote i haosa koji žive u savršenom skladu.
A tu je Kapri. Mesto za ekstrovertne introverte, ekscentrike, boeme i bon vivants. Ostrvo gde moja Duša cveta i gde redovno idem da se napunim energijom i resetujem. Ostrvo koje možda nije omiljeno svima, ali ja se tamo osećam kao kod kuće! Ko zna, možda u ne tako dalekoj budućnosti napravim od njega svoj dom.
86 mart
Preporuči nam dobru knjigu/pesmu/ film/seriju/podkast/newsleter/blog?
Knjige:
„Plato i Platipus ulaze u bar” (Plato and Platypus walk into a bar) - Thomas Cathart i Daniel Klein; „Capritudine” - Renato Esposito
Pesma:
„Ancestors” - Fia
Film:
„8 1/2” - Fellini
Serija:
„Frasier”
Podkast:
„Huberman Lab”
Newsletter:
„House Inhabit”
Podeli sa nama jedan svoj san kome ćeš u ovoj godini dati krila?
Ovaj san čuvam kao tajnu jer je previše dragocen da bih ga delila javno, ali svet će prepoznati njegov let i njegovu pesmu, kada dođe vreme za to.
87
89
Custom made premium sleepwear
DREAMZZZ SHOP
Mogla bih da vam pišem neverovatnu priču o tome kako sam sanjala i ostvarila svoj san ali nije suština u tome. Osnovno pitanje je zašto i kako je nastao Dreamzzz.shop. Dreamzzz je nastao spontano, a drugačije i nije moglo. Ideja se rodila 2018. godine, u vreme dok sam sa svojom porodicom živela u Moskvi u Rusiji. Sve je krenulo od toga što su dve mame poželele da budu lepe i nežne prema sebi u svom domu.
90 mart
Početkom ove godine pojavili smo se i na našoj sceni, u našoj prestonici, a fokus je stavljen na udobne, jednostavne i praktične pidžame i co-order setove. Naši modeli su izrađeni od saten svile, tkanina je izuzetno glatka i prijatna na dodir, elastična i gusta u strukturi, sa manžetnama na rukavima i nogavicama. Na koži obezbeđuje osećaj luksuza i izuzetno je nežna. U ponudi imamo nekoliko modela, koji će vam pružiti osećaj zadovoljstva, udobnosti i slobode.
91
Kako se postaje žena, šta to podrazumeva i šta danas znači biti žena? Odgovor na ova pitanja ali i na pitanja koja se usko vezuju uz gorepomenuti pojam, dalo nam je devet žena. Njihovi svetlosni zraci se kroz istu prizmu različito prelamaju, te nam samim tim osvetljavaju različite mrtve uglove društva u kojem živimo, iliti preživljavamo. Mada međusobno poprilično različite, učesnice ovog intervjua ipak imaju jednu tačku u kojoj se njihove linije života presecaju, a to je činjenica da se usuđuju da svoje postojanje ne modeluju spram patrijarhalnih merila vrednosti. Zajedno smo pokušale da obesmislimo gotovo opšteprihvaćeni stav da postoji samo jedan ispravan način da se bude žena.
Pripremila:
Nikolina Gavrilov @n.i_n4
93
94 mart
foto: Stefana Mijatović
Minja Marđonović @100GLAVA rođena je 1989. godine u Mostaru. Na Fakultetu političkih nauka, u Beogradu, diplomirala je politikologiju, a na Studijama roda masterirala kulturologiju kritikom Institucije braka iz perspektive slobodne ljubavi, oslanjajući se pritom na anarhističke eseje čuvene feministkinje dvadesetog veka — Eme Goldman. Doktorantkinja je kulturologije na matičnom fakultetu, s idejom da istraživački preispita konstrukciju heteroseksualne ljubavi devetnaestog veka. Objavila je i svoj prvi naučno–istraživački rad na temu: FEMINISTIČKI KONCEPT SLOBODNE
LJUBAVI: EMA GOLDMAN. Pored akadem-
ske posvećenosti feminističkoj teoriji, Minja Marđonović svoju političku borbu artikuliše kroz društveno angažovanu književnost. Usmerena na svoj literarni, aktivistički rad, živeći neko vreme u Indoneziji napisala je svoj prvi roman Jefimija, žena koja čeka, ne bi li na taj način romantičnoj beletristici ponudila alternativniji pristup lično-političkom životu jedne žene. Svojim drugim romanom Jefimija, žena koja neće, nastavljajući Jefimijinu životnu storiju, nemilosrdno otvara pitanja ženskog tela, moranja i htenja kao najvažnija lično-politička pitanja heteroseksualne žene u višedimenzionalnom patrijarhatu.
95
Koje značenje za tebe nosi imenica žena?
Nosi moj život u svom punom značenju mog življenja tog života kao žene u ciklusu rađanja, odgajanja, odrastanja i porastanja u muškom svetu. Nosi istoriju bolne borbe za pravedniji svet u kom je realna potreba za jednakošću nadilazila i nadilazi i dalje nametnutu ideju o istosti pod kojom se negira ženska istorija kao otkriven prikaz života potlačene polovine čovečanstva koja gine za omogućene jednake, a ne iste, mogućnosti i šanse.
Kako doživljavaš položaj žene u današnjem društvu, ali i današnje društvo uopšte?
Kao nastavak te iste istorije bola koja nadilazi sve što negira postojanje ženom, koja se zaista ne rađa no to performativno mora postati u društvu koje svoju većinsku filozofiju nastanka i opstanka čeliči na oštrim podelama, nadasve rodnim, ali i rasnim, klasnim, seksualnim, religijskim, nacionalnim…. Biti ženski čovek je, kako mi govori moje iskustvo ženskosti ali i
svetske statistike o femicidu, najopasnije po ljudski život na planeti.
Uz sve ove podele, na kraju kao žena stradaš. Od postojanja ženom do femicida linija je najtanja. To je taj put ženskosti u nesigurnoj i nasilnoj muškosti koja krvoločno jačinu jednog bića meri po telu, a ne po duhu!
Smatraš li da bi svaka žena trebalo da implementira makar delić ideologije feminističkog pokreta u svoje postojanje i zašto? Uz to, zbog čega je uz reč feminizam, sa godinama, gotovo sraslo negativno određenje, te se neretko izgovara praktično kao uvreda?
Kako smo od borbe za jednakost došli do toga?
Svaka žena ne postoji. Svaka žena za sebe je čovek i to je postala iz svog konteksta koji svakako nije svaki i nije zajednički svim ženama, uz sve sličnosti našeg ženskog iskustva koje nas veže samo zato što smo sve žene. Moja sestra iz Marinkove Bare sigurno nema uslove ni da promišlja, a kamoli da implementira bilo kakvu ideju o ženskom oslobođenju. Implementacija feminizma je da, za početak, feminizam svakoj
96 mart
ženi postane dostupan kao integralni deo njenog vaspitanja i obrazovanja. Odatle sve počinje. Feministkinja se ne rađa, feministkinjom se postaje. Stoga, mislim da kad sve postanemo feministkinje više neće biti prilike ni prostora da se feminizam promišlja mimo principa ljubavi, pravde i slobode. Neznanje je najnasilniji element društva, govorila je moja omiljena feministkinja svih vremena — Ema Goldmn. I, tu se sve završava. Dok je neznanja, biće odbijanja i ljubavi, i pravde, i slobode.
Šta je za tebe istinska jednakost i kako misliš da bi svako od nas mogao doprineti da ona ne predstavlja samo fiktivni pojam?
Istinska jednakost za mene je istinska borba za jednakost. To je neprestana, večna borba.
Kada bi sve svoje zahteve ostvario feminizam bi sam sebe obesmislio i ugasio. Možda to vidim kao krajnji cilj — gašenje feminizma, jer smo se svi našli u oazi istinske jednakosti i slobodne ljubavi.
Koja je za tebe bila najbitnija lekcija do sad koju si naučila kao žena?
Da je najteže voleti i želeti onog (muškarca) kog dovodiš i dovela si svojim feminističkim promišljanjem u pitanje.
Koji bi predlog dala za čitanje/slušanje/gledanje i koju bi poruku poslala našim čitateljkama?
Poezija leči dušu. Na primer Emili Dikinson i Vasko Popa.
Pored poezije, čitati i upijati sebe. Sve su poruke u nama, samo ih kroz druge najbolje čitamo.
97
98 mart
foto: N1
Helena Vuković, izvršna direktorka udruženja L*Communio iz Novog Sada, lezbejka, aktivistkinja i feministkinja, penzionisana majorica Vojske Srbije, široj javnosti je postala poznata kao Major Helena, kao i zbog slučaja diskriminacije od strane Ministarstva Odbrane. Za sebe voli da kaže da se ne bavi aktivizmom, nego ga živi 24 časa dnevno. Živi i radi u Novom Sadu.
Koje značenje za tebe nosi imenica žena?
Imenica ženskog roda od četiri slova.
To sve govori, ženski rod i pokriva sve 4 strane sveta i sva 4 prirodna elementa.
Ono što je najvažnije, a to je da isijava peti element preko potreban za životljubav.
Kako doživljavaš položaj žene u da -
našnjem društvu, ali i današnje društvo uopšte?
Položaj žene u društvu gde su puna usta ravnopravnosti, ali je u suštini nema, gde je običaj da se za 8. mart deklarativno dobije cvet i poneko obećanje, eventualno slobodan dan na poslu, i organizuju proslave gde se muškarci napiju, pevaju i spopadaju te iste žene, veoma je teško odrediti.
U zemlji gde je femicid nešto što se gleda samo kao statistika, a ne kao veoma ozbiljan društveni problem i pojava koja je maltene postala kulturološko nasleđe, žena je srećna ako je
99
partner ne udari, ponizi ili ne daj Bogo mila ubije. Naravno, zato se i borimo i ukazujemo na to da je položaj žene u današnjem društvu mnogo unižen i da se patrijarhat uzdigao previše, da je opresija i neravnopravnost velika, da je naše telo naša stvar i da u našim gaćama nema šta da traži ni crkva, ni politika. Ja imam običaj da kažem da je nekako u zadnje vreme sve otišlo nizbrdo i udesno i da i neke žene zarad političkih poena podržavaju patrijarhat i od žena očekuju da budu mašine za rađanje, kuvanje i pranje.
Smatraš li da bi svaka žena trebalo da implementira makar delić ideologije feminističkog pokreta u svoje postojanje i zašto? Uz to, zbog čega je uz reč feminizam, sa godinama, gotovo sraslo negativno određenje, te se neretko izgovara praktično kao uvreda? Kako smo od borbe za jednakost došli do toga?
Po difoltu, svaka žena trebalo bi da bude feministkinja! Termin feminizam je jav-
no blaćen, feministkinje prozivane da su ovakve ili onakve, a sve to su instrumenti patrijarhata koji na takav način plasira negativnu konotaciju termina feminizam u javni prostor i samim tim ispira mozak prvenstveno ženama i ne da im da imaju svoj način rasuđivanja. Uz sve ovo bih uključila i klasnu borbu, jer u višim klasama žena je podmićena (bele elitistkinje) i kao takva ne prepoznaje patnju žene iz nižih klasnih krugova, jednostavno je ne interesuje tuđa bol jer uživa u onome što joj je njen beli čovek pružio i ne mora da izađe iz svoje zone komfora. Takve su uslovljene da pričaju negativno o feminizmu i feministkinjama, a tema muško-ženskih odnosa se svodi samo na krevet i romanse koje se plasiraju preko malih ekrana i medija uopšte. Uvek je tu provučena teza, da joj je mesto u kuhinji i oko dece, te je prostor gde se njeno mišljenje i rad ceni sveden na ukusno jelo ili vaspitano dete.
100 mart
Šta je za tebe istinska jednakost i kako misliš da bi svako od nas mogao doprineti da ona ne predstavlja više samo fiktivni pojam?
Istinska jednakost će biti tek onda kada muškarac sam sebi bude prao gaće i skuvao neko jelo, a ne da se smatra da je to ženski posao. Istinska jednakost će biti kada na istim pozicijama budemo isto plaćene kao oni, istinska jednakost će biti onda kada se promeni svest i kada ne bude mi i oni, ili mi ili oni, kada bude sasvim svejedno ko će biti uz dete dok je bolesno kući, a ko će ići na posao. Istinska jednakost je nešto za šta se moramo boriti sve mi, bez izuzetka onih koje su povlašćene. Nama muškarci neće dati jednakost, to je garant, mi svoju ravnopravnost moramo osvojiti! Ne možemo sedeti i čekati da nam sa neba padne, sa neba pada samo kiša ili sneg!
Koja je za tebe bila najbitnija lekcija do sad koju si naučila kao žena?
Naučila sam da svoje misli ne izgovaram glasno, da sačekam da sazru jer će ih neko pogrešno protumačiti ili preuzeti kao svoje ideje.
Koji bi predlog dala za čitanje/slušanje/gledanje i koju bi poruku poslala našim čitateljkama?
Ne volim da predlažem gledanja i čitanja određenih stvari, jer duboko u sebi verujem da svaka od nas sama mora da proživi svoje iskustvo i da pronađe svoju zonu interesovanja. Poruka koju uvek šaljem je budite svoje, budite jake, ne dajte onoj maloj devojčici u sebi da bude tužna zbog toga što nije ostvarila svoje snove iz detinjstva, nego te snove pretočite u stvarnost! Pokrećite revolucije, a ako vam je dobro onda ništa!
101
102 mart
Milica Sekulić, pod pseudonimom Micka Lifa je na domaćoj hip hop/trap sceni od 2015. godine. Njeno stvaralaštvo može se okarakterisati kao negovanje lokalnog slenga i savremene treš estetike u okviru zabavnog karaktera. Inspiraciju za svoje tekstove, muziku kao i vizuelni identitet pronalazi u segmentima domaće i strane hip hop scene, a neki od elementarnih uticaja su FTP, Kool Keith, Eminem, Aalyah, kao i MTV hip hop i pop estetika iz perioda devedesetih i ranih dvehiljaditih godina.Takođe, krucijalnu ulogu nosi i rejv kultura, sa tehno i psihodelik trensom na delu. Video spotovi su takođe prostor u kojem Micka pronalazi način da se izrazi, iako ne učestvuje u tehničkom, i te kako učestvuje u idejnom delu realizacije, od smišljanja lokacija, dobijanja dozvola, pravljenja koncepta, biranja stajlinga itd. Iza sebe ima nastupe na prestižnim festivalima u zemlji i regionu, poput Exit festivala, Sea dance festivala u Crnoj Gori, Stud festa, Street vision-a, Zastave budućnosti i drugi. Zahvaljujući saradnji sa Universal Music Serbia Micka Lifa će po prvi put objaviti materijal u EP formatu, pod nazivom „Brizer”, koji će činiti šest singlova, od kojih jedan „vrtoglavi” feat. i tri muzička spota.
Koje značenje za tebe nosi imenica žena?
Žena je Venera, kako se menja vreme menja se i koncept Venere. Mislim da mi u ovom razdoblju treba da težimo univerzalnim Venerama i da se svesno odupiremo kalupima i trendovima u koje nas poredak ili bilo šta drugo pokušava sabiti. Dakle svaka Venera je lepa, svaka Venera može.
Kako doživljavaš položaj žene u današnjem društvu, ali i današnje društvo uopšte?
Mislim da je položaj žena danas generalno dobar u odnosu na istoriju. Naše područje je malo sporije sa prihvatanjem promena, tako da nažalost i dalje se tu i tamo provlače pokušaji mizoginije. Raduje me kada vidim da žene danas zaista briljiraju u poslovima u kojima nekada davno „nisu imale šta da traže”. Što se tiče društva, otuđenost je prisutna, zato se trudim i težim druženju sa porodicom, životinjama i dugogodišnjim prijateljima.
103
Smatraš li da bi svaka žena trebalo da implementira makar delić ideologije feminističkog pokreta u svoje postojanje i zašto? Uz to, zbog čega je uz reč feminizam, sa godinama, gotovo sraslo negativno određenje, te se neretko izgovara praktično kao uvreda? Kako smo od borbe za jednakost došli do toga?
Prva asocijacija na feminizam mi je jednakost, ekonomska, politička, socijalna, pravna na šta će se šaljivi momci nadovezati sa: „Hajde onda nosi i kese do kuće ili zameni gumu na kolima”. To su različite stvari, jednakost u pravima je jedno, a postojanje kavaljera drugo i ne razumem zašto bi jedno moralo da isključi drugo. Svakako menjam gume sama i nosim svoje kese. E sad, zašto je feminizam kao pokret mahom ozloglašen, možda zato što je i sam morao da pokaže zube da bi postigao rezultate u kojima mi kao žene uživamo danas.
Šta je za tebe istinska jednakost i kako misliš da bi svako od nas mogao doprineti da ona ne predstavlja samo fiktivni pojam?
nje, uvažavanje, podrška i tolerancija.
Koja je za tebe bila najbitnija lekcija do sad koju si naučila kao žena?
Imala sam ogromnu sreću da su ravnopravnost i poštovanje oduvek bili prisutni u mom bliskom okruženju, tako da nisam imala traumatična iskustva jer sam žensko. Ja repujem, što je, što bi rekla moja drugarica „muški sport”. Ipak, svesna sam da u našoj državi, posebno u manjim sredinama žene i dalje nailaze na stavove iz 19. veka. Mislim da je misija svih razumnih ljudi da motivišu jedni druge, bez obzira na pol ili bilo koje druge pripadnosti i opredeljenja.
Koji bi predlog dala za čitanje/slušanje/gledanje i koju bi poruku poslala našim čitateljkama?
Poslednje što sam pročitala je roman Serotonin , od Mišel Uelbeka, duhovit, ciničan i svestran pristup životu. Od muzike ovih dana Goldie sa albumom Saturnz return.
Mislim da je istinska jednakost ravnopravna i iskrena ljubav, razumeva-
104 mart
105
Hristina Cvetinčanin Knežević, rođena pod imenom koje sa ponosom nosi jer je to ime njene prabake, pozdravlja svet s bogatstvom interesovanja, iskustava i znanja koje je stekla u različitim sferama života, stalno preplićući lično i političko, i privatno i javno. Njeno formalno obrazovanje obuhvata diplomu osnovnih studija sociologije i master diplomu politikologije – studije roda, obe stečene na Univerzitetu u Beogradu. Ovo obrazovanje pružilo joj je širinu da istražuje razne teme kako privatno, tako i profesionalno. Posebno je zainteresovana za oblasti kao što su pol i rod, rodno zasnovano nasilje i nasilje u digitalnom okruženju i mediji. Ona kombinuje svoje znanje i veštine na način koji uključuje istraživanja, i akademska i aplikativna, istraživačko novinarstvo,
kao i formalno i neformalno obrazovanje. Hristina je deo sjajnog tima žena unutar grupe Novinarke protiv nasilja prema ženama . Sa tim neustrašivim kolektivom, razvila je Smernice za medijsko izveštavanje o nasilju prema ženama, fokusirajući se posebno na problem osvetničke pornografije. Kao frilens novinarka, sarađivala je s lokalnim, regionalnim i internacionalnim medijima, uključujući BIRN, Elle, Mašinu, Libelu, Diversity Media Institute i mnoge druge. Hristina nije samo novinarka, već se često nalazi i sa druge strane kamere i diktafona, gostujući u različitim medijskim formatima kako bi skrenula pažnju na probleme s kojima se žene suočavaju, kako u našoj zemlji tako i širom sveta. Ponosna je na osvojenu nagradu Fondacije Jelena Šantić: Hrabri
106 mart
iskoraci, koju je dobila 2022. godine kao kreatorka Feminizma iz teretane, Instagram stranice koja promoviše feministički pristup osnaživanju žena kroz edukaciju o feminizmu i mentalnom i fizičkom zdravlju. Hristina ima više od decenije iskustva kao konsultantkinja i edukatorka u oblasti roda, tehnologije i rodno zasnovanog nasilja putem tehnologije i medija. Sarađivala je sa lokalnim, regionalnim i međunarodnim organizacijama poput OEBS-a, UNFPA, SHARE, UN Women, Fondacije Ana i Vlade Divac, Beogradskog centra za bezbednosnu politiku i drugih. Posebno je ponosna na Priručnik za upotrebu rodno-osetljivog jezika, koji se pokazao kao važan dokument tokom usvajanja Zakona o rodnoj ravnopravnosti, kao i na Pojmovnik rodno zasnovanog na-
silja posredstvom tehnologije , za koji se nada da će doprineti prepoznavanju osvetničke i deep fake pornografije kao zasebnog krivičnog dela. Kroz godine rada na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, Hristina je rukovodila prikupljanjem podataka sa digitalnih platformi u okviru istraživanja Global Media Monitoring Project i učestvovala u drugim istraživačkim poduhvatima, a sada se angažuje u nevladinom sektoru i samostalnim inicijativama, koristeći svoje znanje i strast za borbu za ljudska prava. U slobodno vreme, Hristina se bavi i poduhvatima koji teže ka tome da feminizam i borbu za ženska ljudska prava učine samorazumevajućim, jer kako kaže, feminizam nije feminizam ako nije iz stomaka.
107
Koje značenje za tebe nosi imenica žena?
Žena, imenica koja se koristi da označi ženska ljudska bića, no uprkos tome i dan danas je isključivana iz zbirne imenice „ljudi”, na uštrb ljudskih prava koja i žene imaju, jer i dalje postoje pojedinci, ali i grupe, koji ne smatraju žene ljudima. Žena, kao imenica koja označava ženska ljudska bića, koja, pored tog isključenja ljudskih prava, označava i grupu ljudskih bića koja imaju mnogo toga različitog, pri čemu bi pokušaj svakog definisanja bio deo patrijarhalne patrice u službi kontrole polovine čovečanstva (jer to matrica nije), ali ta ljudska bića dele strah od muškog nasilja, a svaka treća žena i iskustvo muškog nasilja, i to je verovatno jedino što im je svima zajedničko.
Za mene biti žena svakako jeste jedna biološka datost, jer taj deo svog identiteta nisam nikad dovodila u pitanje, za razliku od stava da ja kao žena nemam ista ljudska prava kao muškarci u mojoj okolini. Taj stav, tu rodnu ulogu, preispitivala sam i kao dete, ali ga preispitujem i sad.
Biti žena, značilo je, ali i dalje znači, taj užasan strah od muškog nasilja, praćen samim muškim nasiljem, i ubeđenjem šire okoline da sam sama za to kriva, da sam sama to tražila, jer šta sam mogla da očekujem kad kao žena postojim, i milion i jedno opravdanje, koja su se, kako su godine prolazile, samo umnožavala, u cilju opravdavanja nasilnika i održavanja patrijarhalnog sistema koje nasilje prema ženama toleriše, normalizuje, pa i ohrabruje.
To sam shvatila kao veoma mala, kao žensko dete, kada sam, za razliku od svojih drugova, naučena da se osvrćem preko ramena kada padne mrak, kao tinejdžerka, kada sam naučena da mi niko ne čuva leđa i telesnu autonomiju i integritet jer će „dečaci uvek biti dečaci jer ih drmaju hormoni” prilikom masovne vatačine na odmorima u školi, ili kao odrasla osoba, kada sam naučena da čašu u klubu nosim sa sobom i zahtevam da se piće otvori preda mnom, ili da sa drugim ženama idem čoporativno u toalet, kako bih izbegla nepri-
108 mart
jatne situacije izazvane onima čija se ljudska prava i telesna autonomija ne dovode u pitanje. Drugim rečima, biti žena za mene, od malih nogu pa sve do sada, kada se približavam drugoj polovini četvrte decenije, značilo je strah od nasilja, ali i bes zbog toga, kao i zbog činjenice da sam uvek morala da budem bolja od druge polovine čovečanstva, a često ni to nije bilo dovoljno, da bih bila viđena kao jednaka i ravnopravna.
Kako doživljavaš položaj žene u današnjem društvu, ali i današnje društvo uopšte?
Kao fenomen, jer mi i dalje ne ulazi u glavu koji je to trenutak u istoriji doveo do toga da žene ne budu smatrane ljudima i da u skladu sa tim budu tretirane kao vlasništvo. Danas mi je to delom i razočarenje, kada shvatim da to ne mora tako da bude, i da se zajedno, mi žene, možemo boriti protiv toga, ali smo, posle vekova, pa i milenijuma ispiranja mozga da žene nisu ljudi i same usvojile ideju da su žene manje ljudi od muškaraca, da se
i dalje određujemo i vrednujemo u odnosu na muškarce, te nam je problem da se udružimo i podržimo u toj borbi da budemo smatrane ljudima, što fizički i mentalno i jesmo. Stalno citiram Simon de Bovoar koja kaže da su žene razbacane među muškarcima, i to jeste opis današnjeg društva, kao i da se ženom ne rađa, nego postaje, kroz čitav jedan niz nasilnog ponašanja koji nas i same ubeđuje da budemo tihe, mirne, poslušne i ne dovodimo u pitanje gde su nam nestala naša ljudska prava čak i onda kada se ona blatantno krše.
Današnje društvo jeste patrijarhalno društvo, društvo u kome smo smatrane, u manjoj ili većoj meri, kao nepotpuna ljudska bića, kao nedovoljne, nesposobne, te se širom sveta bitke i dalje vode oko toga da li mi, kao žene, imamo pravo na obrazovanje, na zaposlenje, na telesnu autonomiju, na to da se naš glas čuje i da se i mi nešto pitamo, ne samo kada se to nešto nas tiče, ali i onda kada nas se baš tiče. Ukratko, na postojanje. Neke žene su usvojile ovu patrijarhalnu patricu, pa i same veruju da su neke žene, ako ne i one same, nepotpuna ljudska bića, samo zato što
109
imaju drugo etničko poreklo, politički stav, boju kože, godine, seksualnost…
To je drugi momenat koji mi ne ulazi u glavu - kada smo i zašto poverovale da nismo jednake i ravnopravne, ne samo sa muškarcima, nego i međusobno.
Smatraš li da bi svaka žena trebalo da implementira makar delić ideologije feminističkog pokreta u svoje postojanje i zašto? Uz to, zbog čega je uz reč feminizam, sa godinama, gotovo sraslo negativno određenje, te se neretko izgovara praktično kao uvreda?
Kako smo od borbe za jednakost došli do toga?
Mislim da svaka žena duboko u sebi ima klicu feminizma. Ona to oseća, zna duboko, intuitivno, iz stomaka da zaslužuje sve ono na šta muškarci imaju pravo, ali, u većini slučajeva, nema razumevanje i podršku da se za to bori javno, jasno i glasno. Feministički pokret nam je mnogo toga dao, ali on nije neki odvojeni slobodnolebdeći entitet odvaljen od realnosti - feministički pokret su žene. I to nisu neke posebne, prosvećene žene, već obične žene, koje su, za razliku od onih koje smatraju da je feminizam ružna reč, imale možda
malo više podrške, malo više empatije i malo više razumevanja, što od strane sebe za sebe, što od strane drugih žena za sebe, što od strane sebe za druge žene, pa su borbu da budu viđene kao ravnopravne, a ne kao građanke drugog reda, jasno iskazale.
I iskrena da budem, počinje već malo da mi skače po nervima ta „woke” verzija internalizovane mizoginije, koja je lepo upakovana u ljubičastu mašnicu borbe za ženska ljudska prava, a u kojoj postojimo MI, koje smo obrazovane, osvešćene, i imamo privilegiju da se borimo za ženska ljudska prava, i neke tamo žene, ONE, koje su eto glupe jer rade na svoju štetu igrajući po pravilima patrijarhalne igre. Nema tu neke razlike između
NAS i NJIH, sve smo patrijarhat internalizovale da bismo ga preživele, samo su neke malo bolje sa rečima pa znaju kako da to upakuju da bude “feministički”, što nikako nije. U mojoj glavi je ta situacija vrlo jasna - sve smo mi ravnopravne, ali nismo sve imale jednake šanse da se za tu ravnopravnost borimo. Tu se stvorio jaz, i sada se i mi žene međusobno delimo na prosveće-
110 mart
nu manjinu i zabludelu većinu, umesto da se fokusiramo na zajedničku borbu protiv sistema koji nas ne samo deli kao građanke drugog reda u odnosu na muškarce, već nas deli i međusobno, kako se ne bismo mobilisale, jer je za to udruživanje potrebna i empatija i razumevanje - samo udruŽENE možemo da se izborimo za ravnopravnost.
Šta je za tebe istinska jednakost i kako misliš da bi svako od nas mogao doprineti da ona ne predstavlja više samo fiktivni pojam?
Empatija i razumevanje, a ne samo deklarativno isticanje pojmova. Mnogo mladih žena, a i onih mojih godina i starijih, misle da je za feminizam neophodno javno se predstavljati kao feministkinja, a da je za to potrebno znati u pola noći citirati fusnotu na 35. stranici drugog toma Drugog pola. Za mene je feminizam, kao borba za ravnopravnost, zdrav razum, i kao što ne idemo okolo stalno naglašavajući da nismo lude, tako ne treba ni da idemo okolo stalno naglašavajući da smo feministkinje. Feminizam neće prestati da bude ružna reč samo zato što se ja, Hristina, potpisujem i predstavljam kao femini-
stkinja, ili ti, ili bilo koja druga žena, to sad već postaje neka vrsta performansa. Svest, pa i svet, se menja tako što živimo ono što pričamo, a sada sve više ostajemo samo na rečima. Feminizam se živi, on se ne objavljuje na megafon. Jer ako ti je potrebno, da bi bila viđena kao feministkinja, da na sebe lepiš etiketu, tvoje delovanje nije feminističko, odnosno, fali mu feminizma da bi bilo prepoznato kao takvo. Kada te drugi prepoznaju kao opasnost, kao subverzivnu snagu po patrijarhalan sistem, e onda je to to. A za to su potrebni i empatija i razumevanje sa svim onim ženama koje su različite od nas, baš zato što jesu različite, čak i kada se ne slažemo, a baš zato što se ne slažemo, jer feminizam kao borba za jednakost i slobodu takođe podrazumeva i pravo na izbor, uključujući i one izbore koji nam nisu po volji. Teorija je poželjan dodatak, jer nam daje alat da to razumevanje i empatija idu lakše, ali nije neophodna. Feminizam koji će iz svoje borbe isključiti, na primer, jednu desničarku, i ćutati na napade sa kojima se ona susreće samo zato što je viđena kao nedovoljno ljudsko biće, a i mi je tako vidimo pošto zastupa antifeminističke stavove, nije feminizam, to je samo po-
111
drška istomišljenicama. Feminizam je borba za ljudska prava SVIH žena, a ne samo onih koje nam se dopadaju. Ta podela na NAS i na NJIH je samo lepo upakovan patrijarhat, temelj spoticanja ka jednakosti, jer feminizam ne gaji odnose moći i podelu na inferiorne i superiorne u svojim redovima.
Koja je za tebe bila najbitnija lekcija do sad koju si naučila kao žena?
Biću vrlo praktična, jer nam je, od pamtiveka, postojanje svedeno na vrlo praktične načine preživljavanja - ne ići sama mračnim ulicama bez ljudi sa slušalicama u ušima, pogotovo ne blizu haustora i ulaza. Manje praktično, ali mnogo zahtevnije i teže - truditi se da razumeš čak i ono što ti nije blisko, i to baš zato što ti nije blisko, ali opet, to nije rezervisano samo za žene, to je nešto što i muškarci treba da rade.
Koji bi predlog dala za čitanje/slušanje/gledanje i koju bi poruku poslala našim čitateljkama?
Priče Rumene Bužarovske i Svetkovina
Magdalene Blažević, koju i dalje čitam, a čitam je nedeljama, da vidimo kako izgleda žensko iskustvo i da razumem šta znači biti žena u kodu definisanja kroz muško nasilje. Isto tako, Zašto se dete kuva u palenti Aglaje Veteranji, da vidimo kako nas patrijarhalno nasilje od malih nogu oblikuje na način da se toliko upremo u puko preživljavanje da ga nismo ni svesne, a ni sposobne koncizno adresirati, iako ga živimo 1/1 i osećamo feminizam iz stomaka. Ne umirem En Bojer, jer sise imamo dve, a život samo jedan.
Kada je reč o gledanju, sjajni su dokumentarci o feminističkoj istoriji Feminists: What Were They Thinking?, She’s Be-
112 mart
autiful When She’s Angry, i The Janes, kao i doku portrete sjajnih žena koje smo nekako zaboravile u smislu njihovog doprinosa borbi za naša ljudska prava iako se nisu deklarisale kao aktivistkinje ili feministkinje. Jane Fonda in Five Acts je dobar, iako sve, nadam se, znamo kako se i koliko Džejn Fonda borila za ljudska prava, i on uz Donyale Luna: Super Model predstavlja jedan od dva doku portreta koji, kroz primere poznate iz popularne kulture, ukazuje na to da feminizam jeste borba za ljudska prava u slučaju Fonde, i da same težimo kulturi kolektivnog zaboravljanja ženske istorije, iz koje se, po pravilu, brišu žene koje su višestruko marginalizovane, na primeru Donijel Lune.
I naravno, tu je i moja Ženska 2023, kao lični, a opet kolektivni, otpor i kao borba protiv kulture kolektivnog zaboravljanja ženske istorije.
Kada je reč o poruci, poručila bih čitateljkama ono što uporno poručujem sebi - voli sebe, baš zato što si žena, makar to značilo da prvo voliš sebe uprkos tome što si žena. Borba protiv internalizovane mizoginije je najteža ženska borba, možda čak i teža od borbe protiv muškog nasilja, jer predstavlja ponavljanje tog nasilja od strane nas samih prema nama samima, i to ne samo od strane naših sopstvenih ruku, već i misli.
Kada bi svaka žena izistinski volela sebe, zbog sebe, borila bi se ne samo za sebe nego i za druge žene, jer zna da vredi(mo) te borbe, tako bismo stvorile društvo u kome se ne vrednujemo u odnosu na muškarce, već smo same sebi referentni sistem, a sa muškarcima jednake i ravnopravne.
113
114 mart
Fotke: Petar Blaževski
Lana je dvadesetšestogodišnjakinja iz Beograda. U Beogradu živi i bavi se dregom kao i dreg nastupima već 7 godina. Osim drega bavi se i marketingom za jednu američku firmu. Uz dreg i redovan posao u marketing sektoru posvećena je šivenju i izradi kostima kako za sebe, tako i za druge po narudžbini. Godinama pokušava da se bavi aktivizmom na promišljen način.
Koje značenje za tebe nosi imenica žena?
Za mene imenica žena nosi čistu, jaku, nežnu a u isto vreme borbenu energiju.
Žene su bića kojima je urođena empatija, jedna od najvažnijih ljudskih osobina. Kako doživljavaš položaj žene u današnjem društvu, ali i današnje društvo uopšte?
Nažalost, smatram da je položaj žene u društvu još uvek ugrožen, koliko god da su se prava žena poboljšala kroz vekove i dalje nismo došli do prave jednakosti.
Smatram da se u današnjem društvu pojavio novi socijalni fenomen, a to je da su ljudi prestali da osećaju sramotu. Prestali su da osećaju sramotu kada diskriminišu, kada sprovode nasilje i šire mržnju. Internet je omogućio da svako iznese svoje mišljenje kakvo god ono bilo, što je rezultiralo da nasilnici direktno dobijaju reči podrške od svojih istomišljenika. „Dobra strana’’ ovog fenomena je da ljude više nije sramota da predstave svoje nasilničko ponaša-
115
nje pa ih je samim tim lakše prepoznati i prijaviti. Ranije su problemi postojali unutar 4 zida, i žene je bilo sramota da kažu šta trpe svaki dan kod kuće, dok je nasilan deo muškog društva ćutao i sprovodio svoje zlo u tajnosti. Jednakost bi trebala da se podrazumeva, sama činjenica da joj u 2024. godini i dalje nismo ni blizu je jako zastrašujuća.
Smatraš li da bi svaka žena trebalo da implementira makar delić ideologije feminističkog pokreta u svoje postojanje i zašto? Uz to, zbog čega je uz reč feminizam, sa godinama, gotovo sraslo negativno određenje, te se neretko izgovara praktično kao uvreda? Kako smo od borbe za jednakost došli do toga?
Smatram da žene moraju da se drže zajedno bez obzira na sve njihove ra-
zličitosti. Po internetu nažalost možemo videti i žene koje u komentarima podržavaju nasilnike i silovatelje sa rečenicama: „Ja se nisam nikad tako obukla pa mi se nikad ništa nije desilo, gde je pošla takva?’’ Zbog toga jeste jako, jako važno da svaka žena ima osvešćenu solidarnost i vrednosti feminizma. Feminizam je dobio negativan status zbog ekstremista, zato što se pojavila grupa žena koja je mržnjom odgovorila na mržnju. Smatram da feminizam mora da se sprovodi planski, da se dobro razmisli koji pristup je najefektivniji u pravljenju pomaka i šta će najviše da doprinese promeni. Rečenice poput „Svi muškarci treba da umru’’, „Svi su isti’’, „Zaslužuju sve najgore’’ odbija i normalan deo muškog društva koji podržava i bori se zajedno sa ženama za njihovu jednakost. Takođe ako želimo bolji položaj u društvu postoje odlični
116 mart
i efektivniji načini da se dođe do promena bez da se koristi metoda kontra napada, koja zasigurno izaziva potrebu za konfliktom. Nekoliko feminističkih organizacija u Srbiji sprovodi kampanje protiv trans žena. Protiv trans žena koje prolaze kroz jako jako slične probleme kao i cis žene. Trans žene su ugrožene svakodnevno i onemogućen im je normalan život i funkcionisanje. Žive u strahu baš kao i svaka žena u današnjem društvu. Dobar deo trans žena, žena rođenih u pogrešnom telu, živi u strahu da li će tranzicijom uspeti da zadovolji socijalne norme, toksična pravila i da li će izgledati „passable’’, što ih i koči pri odluci da počnu medicinsku tranziciju. Zbog toga one često nailaze na diskriminaciju od strane pojedinih žena i feminističkih organizacija i bivaju diskriminisane ne samo na ulici već i unutar svoje, ženske zajednice.
Šta je za tebe istinska jednakost i kako misliš da bi svako od nas mogao doprineti da ona ne predstavlja više samo fiktivni pojam?
Za mene će istinska jednakost postojati tek onda kada ne bude bilo potrebe da se priča o ovim problemima. Onda kada počne da se podrazumeva da žena ima potpuno i bezuslovno ista prava kao i svaka druga osoba u ovom društvu. Jednakost će se desiti kada jedan deo društva prestane da se odgaja i uči od malih nogu da je superiorniji. Sve polazi od našeg razvijanja i vaspitanja. Odrastao, formiran čovek kome je usađen osećaj da je važniji, superiorniji i jači će se, nažalost, teško odreći tog položaja u društvu. Zato verujem da je rešenje u tome da se i mala deca uče jednakosti, i to ne samo kod kuće već i van nje.
117
Koja je za tebe bila najbitnija lekcija do sad koju si naučila kao žena?
Put žene je jako težak. Univerzum ti je dao 1000 puta komplikovaniji život u startu. Najbitnije mi je da svi razumeju da biti trans žena nije izbor, samo „ludak’’ bi izabrao najteži put za sebe i svoj život. Biti žena je ono što ti jesi u biti i niko od nas nije izabrao „da bude’’ žena i da se bori za svoj život na teži način. Živeti u strahu donosi sa sobom svakodnevne kočnice, što se nekada pretvori i u probleme sa zdravljem. Sve to je nešto što je uzrokovano okolinom, okolinom koja nije bezbedna ni za jednu ženu. Najveća lekcija je za mene bila ta što sam spoznala da moram bezuslovno i uvek da stanem na stranu žene, da je važno razvijanje empatije, da je važno da budem dostupna bilo kojoj ženi u bilo kom trenutku za podršku ili pomoć, koliko god mogu.
Koji bi predlog dala za čitanje/slušanje/gledanje i koju bi poruku poslala našim čitateljkama?
Volela bih da sve pogledaju seriju La Veneno, koja će im objasniti i približiti život jedne trans žene i prikazati sve probleme sa kojima se mi susrećemo svakog dana, a pored toga serija je prezanimljiva, tako da biće vam i zabavno. Takođe, preporučila bih i seriju Pose koja približava period pandemije HIV-a kao i probleme trans zajdenice. Ono što imam da kažem čitateljkama je da budu otvorene prema trans ženama, i mi smo samo ljudi kao i svi ostali, i volela bih da nemaju predrasude, da ne veruju kampanjama protiv trans zajednice, da nas pitaju uvek sve što ih zanima, da saslušaju naše priče, upoznaju nas i da znaju da ćemo se uvek zajedno boriti za bolje društvo.
118 mart
119
Bianca Intensa (Isidora Bijelović) je
DJ i biološkinja iz Novog Sada koja trenutno živi u Milanu, a aktivna je najviše na beogradskoj sceni. Njena muzička selekcija podstaknuta je radoznalošću i potrebom za igrom, a zvuk koji neguje je, shodno tome, hibridni klupski zvuk sa različitim uticajima, među kojima su najveći bass muzika, hard drum, regeton i leftfild, kao i pop muzika. Zajedno sa prijateljicom i DJ-kom Serpentinom organizuje klupsko veče Fantasia (Fantazija) koje za cilj ima da predstavi publici ženske DJ-eve nekonvencionalnog pristupa i zvuka, ali i da stvori prostor i vreme u kome se na plesnom podijumu stvaraju značajne konekcije, kako sa sobom, tako i sa drugima. Pored toga, na Fritto Fm radiju iz Milana vodi emisiju Goodies u kojoj poziva DJ-eve da kroz muziku predstave ono što „trenutno nose sa sobom“.
Koje značenje za tebe nosi imenica žena?
Osoba ženskog roda. Za žensku energiju vezujem jaku intuiciju i prodornost.
Kako doživljavaš položaj žene u današnjem društvu, ali i današnje društvo uopšte?
Mislim da se u našem društvu veliki broj žena nalazi u mnogo boljem položaju nego prosečna žena pre par decenija, ali nažalost ne sve, daleko smo od toga. Počevši od nepostojanja bolovanja za menstruaciju pa sve do femicida, čini se da je žena društvu i vlastima (svuda oko sveta) teret. Smatram da je društvo u nezavidnom stanju, kako u Evropi, tako i u Srbiji, ali nisam beznadežna, jer verujem da možemo da promenimo bar svoju neposrednu okolinu, a internet može da nam pomogne u širenju efekta.
Smatraš li da bi svaka žena trebalo da implementira makar delić ideologije feminističkog pokreta u svoje postojanje i zašto? Uz to, zbog čega je uz
120 mart
reč feminizam, sa godinama, gotovo sraslo negativno određenje, te se neretko izgovara praktično kao uvreda? Kako smo od borbe za jednakost došli do toga?
Naravno, bez ikakve sumnje. Mislim da je očekivano da nešto što se suprotstavlja sistemima moći i eksploatacije bude obeleženo kao nepoželjno, ali ne mislim da je visoko na listi prioriteta potreba da se borimo protiv tih određenja. Na kraju krajeva, suština ženske borbe i jeste u tome da mi ne postojimo da bismo se uklopile u bilo čiju sliku o svetu, već da smo slobodne da je stvaramo za sebe kako želimo. Mislim da treba iskreno da delamo u tom cilju, a ko nema ništa bolje da radi može da provodi vreme razmišljajući koliko ih nervira to što radimo (smeh). Mada, bitno je i da mladima pokažemo šta je ljubav i objasnimo stanje stvari u društvu kako bi shvatili da njihovi neprijatelji nisu ljute žene.
Šta je za tebe istinska jednakost i kako misliš da bi svako od nas mogao do-
prineti da ona ne predstavlja samo fiktivni pojam?
Uh. Mislim da bi osnova istinske jednakosti bila postavljena kada bi muškarci naučili da gledaju žene i generalno druge ljude sa interesovanjem i empatijom. Ne kažem da muškarci to uopšte ne rade, niti da sve žene rade isto (i žene učestvuju u održavanju statusa quo), ali uzimajući u obzir npr. šale o dosadnoj supruzi, o pričljivoj ženi, o namćorastoj tašti, mislim da često ne vide i ne žele da vide dalje od stereotipa, što dehumanizaciju žene čini lakšom. Svi imamo predrasude i to nije sramota, ali u cilju srećnijeg života i boljeg društva mislim da nam koristi da ih ostavimo po strani kada imamo priliku s nekim da pričamo, da čujemo i vidimo njihovu stvarnost. Zar to nije bar 10 puta zanimljivije od toga da lepimo na ljude stalno istih 10 etiketa?
Koja je za tebe bila najbitnija lekcija do sad koju si naučila kao žena?
Nešto što sam shvatila relativno nedavno, a značajno mi je promenilo pogled na život: treba održavati ravnotežu izme-
121
đu individualnosti i uklapanja u grupu, s naglaskom na to da je pripadnost zajednici često zanemarena u današnje vreme. Tako je pogotovo među ženama u patrijarhalnom društvu i sistem to koristi protiv nas. Mislim da je najmoćniji protivotrov za to okruženje u kom si slobodna da se igraš, da pogrešiš, da stvaraš i da učiš, u kom možeš da se oslobodiš ustaljenih uloga ili da ih menjaš u skladu s raspoloženjem.
Koji bi predlog dala za čitanje/slušanje/gledanje i koju bi poruku poslala našim čitateljkama?
Knjiga o ženi koju sam najskorije čitala je Žene koje trče s vukovima Klarise Pinkole Estes, za one koji vole da uče i interesuju ih psihoanaliza i mitologija. Trenutno čitam Deep Listening: A Composer’s Sound Practice američke kompozitorke Polin Oliveros i mnogo mi se sviđa. Za gledanje imam da preporučim video o epidemiji usamljenosti jutjuberke Mine Le ( third places, stanley cup mania, and the epidemic of loneliness), TED talk Selest Hedli o tome kako bolje vo-
diti razgovor s ljudima (Celeste Headlee: 10 ways to have a better conversation), i dugačke intervjue umetnica koje volite. Za slušanje za poboljšanje blagostanja preporučujem epizodu Ljubav i identitet – traženje savršenstva podkasta Dva i po psihijatra , a za muziku ostavljam tri predloga, za svakog po nešto: aya (elektronska muzika, leftfield), Ojerime (RnB) i Sexyy Red (rep onakav kakav treba da bude). Poruka od mene je: organizujte kolaž veče sa drugaricama i redovno pijte vitamine.
122 mart
123
Milana Trifunjagić je autorka projekta Crack And The City koji kombinuje humoristične istočnoevropske refleksije svakodnevnice kroz mim i strip. Živi i radi na relaciji Zrenjanin-Beograd-Herceg Novi, fokusirajući se na multimedijalne umetničke prakse. Kroz svoj rad osvetljava „pukotine” društva na humorističan način. Njen prepoznatljiv stil karakterišu specifične boje, efortles linije, inspirisane eurotrešom i estetikom ružnog.
Koje značenje za tebe nosi imenica žena?
Ova imenica simbolički odražava moje rano detinjstvo i ključne figure mog vaspitanja i identiteta - moju mamu, babu i prababu, koje su najvažnije žene u mom životu. Ona mi takođe donosi osećaj snage, nežnosti, hrabrosti i ponosa.
Kako doživljavaš položaj žene u današnjem društvu, ali i današnje društvo uopšte?
Da ne okolišamo - situacija je često frustrirajuća. Globalno mi se svet čini fragmentiranim, s velikim razlikama u pravima i mogućnostima koje žene imaju u zavisnosti od toga gde žive. U ekstremnim sredinama nemaju ni osnovna ljudska prava i pomisao na to me ponekad baš pogodi. Kada se osvrnem na Balkan, žene hodaju po žici između tradicije i savremenog sveta i svaki korak im se meri duplo, pogotovo u ruralnim sredinama. Osećam se privilegovano što sam odrasla u porodici koja je bila više kao „hajde, ti to možeš“, nego
124 mart
„hajde, ti to moraš“ i prihvatila sva moja odstupanja od normi i pustila me da se razvijem kako sam ja želela. Međutim, kad se zaroni dublje u društvene teme, naročito ovde kod nas, shvatiš da se svako bori sa nečim, i da prava žena često, nažalost, padnu na listi prioriteta.
Smatraš li da bi svaka žena trebalo da implementira makar delić ideologije feminističkog pokreta u svoje postojanje i zašto? Zbog čega je uz reč feminizam, sa godinama, gotovo sraslo negativno određenje, te se neretko izgovara praktično kao uvreda? Kako smo od borbe za jednakost došli do toga?
Svako bi, a ne samo žene, trebao da ugradi bar deo feminističkih vrednosti u svoj život i to je odgovornost svih nas. To nije samo „ženska stvar’’, već borba za ravnopravnost.
Kod nas se često suočavamo sa kiselim osmesima kad se spomene feminizam, a to je uglavnom zbog nedostatka edu-
kacije i zato što toxic masculinity i duboko ukorijenjeni patrijarhat stvaraju ambijent gde se borba za ravnopravnost doživljava kao pretnja. Takođe, tu je i predrasuda da feminizam podrazumeva mržnju prema muškarcima. Ovi faktori su štetni za kompletno društvo i ne štete samo ženama i pripadnicima LGBTIQ+ zajednice, već i muškarcima koji su pod konstantnim pritiskom da ispune nametnuta očekivanja. Živele muške suze!
Šta je za tebe istinska jednakost i kako misliš da bi svako od nas mogao doprineti da ona ne predstavlja samo fiktivni pojam?
Znam da će zvučati utopijski ali jednakost se krije u prihvatanju činjenice da smo svi različiti i da svi zaslužujemo istu šansu. Potrebne promene se kriju u izmenama zakona koje garantuju prava i štite slobode, ali isto tako i u dubokoj promeni u načinu na koji se obrazujemo i delujemo. Lično, u Crack And The City projektu težim da „podvaljujem’’ vrednosti i svojim radom osvetljavam pukotine ovog društva sa
125
akcentom na teme koje se tiču žena i marginalizovanih grupa provlačeći ih tamo gde se najmanje očekuju.
Koja je za tebe bila najbitnija lekcija do sad koju si naučila kao žena?
Još uvek učim svoje lekcije, ali najvažnija mi je ta da uvek budem svoja. I da koža pamti.
Koji bi predlog dala za čitanje/ slušanje/gledanje i koju bi poruku poslala našim čitateljkama?
Knjiga: „Zorijum - Planeta žena” D. B. Benedikt, moj srednjoškolski favorit.
Muzika: Caterina Barbieri - Perennial Fantas
Video/koreografja: Maison d’en face
- La marche bleue
Poruka: GASLIGHT, GATEKEEP, GIRLBOSS
126 mart
127
Fotograf: Stefan Mundžić
Zoja Maričić - studentkinja je socijalnog rada u Novom Sadu, gde i živi. Aktivizmom počinje da se bavi 2020. godine, kada se priključuje Kuhinji solidarnosti NS i osniva, zajedno sa još četiri volonterke, inicijativu Solidarne drugarice. Od tada, uključuje se u nekoliko formalnih i neformalnih kolektiva i inicijativa koje promovišu vrednosti veganstva, feminizma, socijalne pravde i solidarnosti među svim vrstama. Voli da provodi vreme u šumi, u svom selu i sa bakom.
Koje značenje za tebe nosi imenica žena?
Žena - zapravo, kao i ostale imenice koje su ženskog roda ili one, prvobitno muške imenice koje su vremenom dobile svoj ženski oblik, ili recimo one koje imaju lično žensko ime - sam, od kada sam postala svesna sebe kao devojčice, a kasnije kvir osobe, radnice i svojih drugih identiteta, poistovećivala sa borbom. Borba (uz to je išla i samožrtva, koju sam kasnije odbacila) je verovatno prva reč koju sam svesno asocirala sa ženom, još u detinjstvu kada sam gledala svoju majku kako se bori kako bi sestri i meni obezbedila iole pristojan život u kolektivnom siromaštvu društva, kako ekonomskom tako i duhovnom. Kasnije, kako sam sve više razumevala šta ta višeslojna borba sve podrazumeva, kada sam je kroz vreme i kontekste secirala deo po deo, ona je sa sobom i u sebi uvek nosila beskompromisnost onoga što jesmo i što želimo, kako želimo da izgleda svet u kome živimo i zajednice kojima pripadamo. Takođe, nosi i brojne druge epitete - solidarna, besna, neustrašiva i nezaustavljiva.
128 mart
Kako doživljavaš položaj žene u današnjem društvu, ali i današnje društvo uopšte?
Uh. Mislim da sâm dubok izdah nakon čitanja ovog pitanja dosta govori, nažalost. Nikada dosta ponavljanja o tome koliko se patrijarhalno društvo svakim novim izlaskom sunca neumorno trudi da sve više potlači potlačene i zarobi one koje se iole uspevaju odupreti tom nasilnom i prisilnom sistemu ideja, vrednosti i radnji. Nikada dosta ponavljanja koliko je to opresujući sistem kako za sve nemuškarce, ali u nekim segmentima i za muškarce, dok neiscrpno hrani rigidne rodne uloge i stereotipe, sužava mogućnost za ispunjenje osnovnih potreba, ograničava emocionalno iskazivanje... Znači daje prostor za stvaranje potpuno nezdravih odnosa između ljudi, negujući moć, dominaciju i hijerarhiju u odnosima. Što pre svaka od nas pojedinačno bude osvestila ovaj nametnuti društveni pritisak, to će nam biti lakše da se otrgnemo i pobegnemo što dalje od prisilne kontrole i patrijarhata. Takođe, dok bežimo treba da imamo na umu i ne zaboravimo one koje su ostale iza nas i da se zajedno
sa njima i uz njih borimo dok svaka ne bude oslobođena. Jer ni jedna od nas nije slobodna dok sve nismo slobodne. Smatraš li da bi svaka žena trebalo da implementira makar delić ideologije feminističkog pokreta u svoje postojanje i zašto? Uz to, zbog čega je uz reč feminizam, sa godinama, gotovo sraslo negativno određenje, te se neretko izgovara praktično kao uvreda? Kako smo od borbe za jednakost došli do toga?
Apsolutno! Počevši od toga da prepoznajemo i cenimo ono što su naše prethodnice uradile u svojstvu njihovih ličnih revolucija, tako i način kako su se one odrazile na sve nas i šta su nam omogućile — nešto što u trenutku pre njih nije bilo zamislivo svetu. Opet, svesna sam da ne bi svaka žena svoja dela nazvala feminističkim, i to u potpunosti razumem, pored celoživotnog internalizovanja mizigonije, umanjivanja sopstvene vrednosti i pored uzdignutih autoritativnih muških figura u ličnim životima. Ali, samim njihovim svakodnevnim delovanjem - slušajući druge žene, pružajući im podršku i
129
sigurni prostor pri pukom izražavanju emocija i misli, nelagoda i problema, zalažući se za druge i kontrirajući istim onim muškim figurama - očevima, muževima, komšijama, poslodavcima, kolegama i sličnim moćnicima - to je po mom mišljenju srž feminizma i borbe za oslobođenje. Osvestiti kontekst u kome se nalazimo i delovati unutar njega, koliko god možemo. A nijedna promena nije dovoljno mala da bude zanemarena i nebitna.
Gorepomenutim i drugim moćnicima nikako ne prija kada se njihove ustaljenje strukture moći, dominacije i hijerahije prodrmaju i gledaju da ih odbrane i sačuvaju, po svaku cenu, kolika god ona bila. Da li će to biti širenje mržnje prema ženama ili najbrutalnijim oblikom - femicidom, ne oklevaju pri načinu. Zato ćemo vrlo često čuti kako žene, koje iole zadiru i remete njihovu zonu komfora, postaju okarakterisane kao histerične, lude, drske i nekulturne veštice. Ti glasovi, uz pomoć patrijarhalnog vaspitanja, poput ehoa odzvanjaju i šire se, zagađujući mlade umove i sadeći klice mržnje koje sa godinama rastu i puštaju duboke korene.
Šta je za tebe istinska jednakost i kako misliš da bi svako od nas mogao doprineti da ona ne predstavlja samo fiktivni pojam?
Jednakost je pojam koji bi trebalo povezivati, odnosno biti zajednička svim različitostima. Ona uvažava i poštuje sve pozadine različitosti, dok ih horizontalno povezuje, umrežava i najpre, dostupna je svima. Ona se prvenstveno donosi strukturalnim, sistemskim okvirima, rešenjima i zakonima koji će otkloniti barijere i omogućiti je svakoj osobi. Pored toga, zasigurno je da i mi igramo značajnu ulogu u njenom uspostavljanju, makar u svakodnevnom životu i društvu. Do sada, ono što je, barem u mojoj praksi, ključno u odnosima među ženama jeste da slušamo šta svaka individualno ima da kaže i podeli. Potrebno je da vrednujemo ta saznanja, pristupamo im sa razumevanjem (ili barem neosuđivački) i budemo oslonac, kako jedne drugima, tako i nama samima. Važno je i osvestiti drugačije pozadine iz kojih dolazimo, načine na koje su nas te pozadine oblikovale i koje
130 mart
su nam (ne)mogućnosti one pružile.
Koja je za tebe bila najbitnija lekcija do sad koju si naučila kao žena?
Jedna od prvih misli koja mi pada na pamet je svakako: kada se fokusiramo na sebe, fokusiramo se i na druge. Postanemo svesnije moći onoga što pružamo jedne drugima, to nam postaje prioritet i time istovremeno pomeramo akcenat sa onoga što dobijamo - što nam neretko izaziva osećaj manje vrednosti, upadamo u začarani krug ozlojeđenosti, distance prema sebi i drugima. Samim tim što dopuštamo sebi da osetimo šta nam prija a šta ne, kako se ophodimo prema sebi i drugima, upoznajemo sebe i delujemo isključivo iz nas samih. Time izazivamo krute i rigidne zatočenosti koje nam društvo nameće, i opet, postajemo begunice patrijarhata.
Koji bi predlog dala za čitanje/slušanje/gledanje i koju bi poruku poslala našim čitateljkama?
Obož za ovo pitanje! Pored dosta stvari koje sam izvrtela po glavi, jedna poenta je zajednička za sve - čitajmo, gledajmo i slušajmo žene koje vole žene i brinu se Jedna o drugoj, u bilo kom obliku i svojstvu: kao drugarice, sestre, platonske i romantične partnerke, majke, radnice, ćerke, umetnice, u suštini – svemoguće! Neki od filmova koji su moje rimsko carstvo, ili sam ih davno/skoro pogledala i veoma su osnažujuće uticali na mene, a koji se mogu uklopiti u ovu kategoriju su - Carol (2015), Portrait of the Lady on fire (2019), The Punk Singer (2013), Mustang (2015), Mona Lisa Smile (2003)... Čitajmo što više o kvir-feminističkoj istoriji na našim prostorima (hvala Arhivu Arkadija što postoji!) i slušajmo One koje su još tu, koje nesebično dele svoja iskustva, uvide i doživljaje sa nama, mlađim generacijama.
Solidarnost sa svim sestrama iz Palestine i ostatka sveta. Živele!
131
132 mart
Foto: Katarina Đulić
Koje značenje za tebe nosi imenica žena?
Kad krenem da razmišljam o ovom pitanju na nekom meta nivou konstantno mi jedan odgovor dolazi na um, a to je materinska figura. Dozvoli mi da raširim ovu temu. Naime, ni po jednom standardu (na kognitivnom nivou) ne verujem da je u redu ženu svoditi na ulogu majke i kao da je to jedina njena „dužnost” u društvu, jer verujem da smo kao društvo najzad na tom evolutivnom nivou da ta dva pojma možemo odvojiti, i da majka i žena mogu biti dva pojma koja koegzistiraju a takođe mogu biti i odvojena. Ali da se vratim na tvoje pitanje, razlog zbog čega mi je verovatno ovaj odgovor prvo pao na pamet jeste da je kao osobi na trans spektru to moj prvi dodir sa ženskom figurom, tačnije kroz moju majku (da ne dobijamo dojam mommy issues u tradicionalnom značenju) prvi put se suočavam sa izazovima žene u modernom društvu, dakle long story short, žena je hrabra, žena je moćna i žena je sve.
Kako doživljavaš položaj žene u današnjem društvu, ali i današnje društvo uopšte?
Ah, million dollar question - mogla bih sada da krenem da otvaram te slojeve i od svakog pravim analizu gde se nalazi današnje društvo, ali jednom rečju odgovor je daleko. Kada mislim o položaju žene u današnjem društvu isti odgovor mi pada na pamet (daleko). Iako credit where credit is due, neki pomaci jesu napravljeni u zakonskom aspektu u izjednačavanju ženskih prava sa tradicionalno muškim, ali ako pričamo o društvenom aspektu (ako se fokusiramo na Balkan), nažalost, tu nas još čeka posla (pa ako ću biti introspektivna, kako mogu da ti garantujem da moj stav da mi žena predstavlja materinsku figuru ne dolazi od toga da sam u jednom periodu i najranjivijem periodu usmeravana da to jeste žena). Tako da, dok ne iskorenimo taj aspekt u samom odgoju, nismo na dobrom mestu.
133
Smatraš li da bi svaka žena trebalo da implementira makar delić ideologije feminističkog pokreta u svoje postojanje i zašto? Uz to, zbog čega je uz reč feminizam, sa godinama, gotovo sraslo negativno određenje, te se neretko izgovara praktično kao uvreda? Kako smo od borbe za jednakost došli do toga?
Jednostavan odgovor, apsolutno! Naime, feminizam je poprimio toliko oblika i definicija u modernom društvu da se nekad i sama zapitam koja je uopšte definicija (ako je ne tražimo u Oksfordskom rečniku). Sad se postavlja pitanje, pa čekaj, ako mi osećamo nešto da je tako, ko smo mi da disvalidiramo tuđa osećanja, zato dolazim do zaključka da su nam razgovori najpotrebniji i da ne treba da ih prekidamo dok društvo u potpunosti ne isprati glavnu poentu - a to je po mom mišljenju potpuna ravnopravnost.
Dakle, društvo je kao neki odgovor na nepoznato, i samim tim kad je nešto nepoznato naš mozak iz egzistencijalnih razloga to prepoznaje kao opasnost, napravilo karikaturu iste koju vidimo da se danas vrti po medijima, filmovima, itd. Takođe, mislim da je bitno i da prepoznamo da svaka borba, ideologija (nisam komforna sa ovom definicijom, ali dolazim do poente), zarad neke promene statusa quo zaista zahteva i neki vid „ekstremizacije” zarad toga da bi smo se čuli. Sad da se vratim na koncept „karikature”, društvo je zarad svog komfora odlučilo da stavi hiperfokus na taj aspekt.
Šta je za tebe istinska jednakost i kako misliš da bi svako od nas mogao doprineti da ona ne predstavlja samo fiktivni pojam?
Ah, za mene je to da svi jednog dana evoluiramo kao društvo do te mere da smo svi samo ljudska bića koja imaju
134 mart
svoje faktore koji nam dopuštaju ili isto tako i ne, da budemo deo nečega, pa bilo čega. Ali ja sam sanjar, jer i sa druge strane opet prepoznajem i neki vid idealizacije žene kod sebe i onda kako ćemo doći do jednakosti, bar u mojoj prizmi, ali to pitanje zadržavam za sebe. I najbitniji deo, mislim da je razgovor i dalje najbitniji faktor u ostvarivanju istog.
Koja je za tebe bila najbitnija lekcija do sad koju si naučila kao žena?
Želim da zadržim osećaj idealizma i optimizma u ovom razgovoru i da ponudim taj koncept svetla na kraju tunela, ali... žensko iskustvo kao takvo nosi dosta slojeva. Ako se fokusiram na eksterni aspekt svega, najgori deo bi bilo iskustvo egzistencijalnog umanjivanja, a najlepši deo sestrinstva. Ja to vidim kao jedan spektar na kome svi hodamo iz dana u dan u zavisnosti od izloženosti.
Koji bi predlog dala za čitanje/slušanje/gledanje i koju bi poruku poslala našim čitateljkama?
Trenutno čitam jednu divnu knjigu od psihološkinje Sare Kuburić (poznatije kao Millenial Therapist na mrežama), bavi se egzistencijalnom psihologijom i konceptom kako ja volim da kažem: Bitnije mi je da budem JA nego u pravu. Zove se It’s on Me.
Žena je hrabra, žena je moćna i žena je sve.
135
Forograf: Marija Timotijević
@makamadafaka
Nakon dugogodišnjeg rada u beauty industriji osmislila sam sopstveni beauty concept koji je zasnovan na potpuno personalizovanom pristupu. Sa strašću i preciznošću razvili smo širok spektar usluga a kako bi naše korisnike osnažili da otkriju svoju unutrašnju lepotu i samopouzdanje. Neprestano se usavršavamo i pratimo novosti u beauty svetu kako bismo osigurali vrhunsku negu i vidljive rezultate. Kao kruna dosadašnjeg rada nastao je prvi proizvod koji smo razvili i za sada ga koristimo za rad u našem centru. #negajeuvekumodi
Vojka Matić, Founder&Owner Lola BC
Partizanske avijacije 25/11, Bežanijska kosa
137
Kolumna
Piše: Zvjezdana Gvozdenović
@stella_iron
Iako u nekoj opštoj kulturi globalnog sjevera mart slavi žene i ujedno dolazak nekih ljepših, proljetnih vremena, čini mi se da je ipak riječ o mjesecu u kojem je makar prvih osam dana društveno poželjno pretvarati se da vam je zaista stalo do ženskog problema. Međunarodni dan žena služi kao pogodna pozornica za performativne feministkinje da stupe u središte pozornosti. Brza objava na Instagramu koja ističe ženske borbe uz entuzijastične poruke kako je „budućnost ženska” i kako ipak ima nade i performans je potpun. Kada bi vas nakon 8. marta neko pitao nešto o tome, pa i pomenuo tu poganu riječ koja počinje slovom F, svaki vaš odgovor mogao bi dovesti do razočarenja i tretmana ćutnjom jer: ako kažete da niste pristalica feminističkog pokreta, onda ste neminovno zatucani ženomrzitelj, nezavisno od vašeg pola. Recite „da” kao žena i zasigurno želite eksterminaciju muškaraca i slobodu bradavica koju ćete postići javnim spaljivanjem grudnjaka. A ako i pomislite da kažete „da” kao muškarac, vjerovatno ste se do prvog razreda srednje škole držali
mamine suknje, a danas potajno praktikujete BDSM i zagovaranjem feminizma pokušavate impresionirati tu dominu za kojom tiho patite iz prikrajka.
Lično, ne vidim ništa pogano u onome što feminizam istinski jeste - ili bi trebao biti. Školski rečeno, feminizam predstavlja skup vrijednosti čiji je cilj uklanjanje rodne nejednakosti i struktura koje je podržavaju. Neke od nejednakosti mogu biti nejednakost u platama, mogućnostima, rodno uslovljena nedostupnost zdravstvenih usluga, rigidna društvena očekivanja ili rodno uslovljeno nasilje koje je i dalje realnost mnogih. Feminističke kampanje u decenijama koje su iza nas bile su glavni doprinos velikim istorijskim društvenim promjenama za prava žena; zaslužna za postizanje ženskog prava glasa, promjene zakonskih okvira, pristup raznovrsnijim akademskim i profesionalnim mogućnostima, poboljšana reproduktivna prava i uopšteno, značajnu kulturnu i socijalnu transformaciju. Sva ta prava za ženski rod nisu bila dar sa nebesa. Ne smijemo ih uzimati olako.
139
Kada govorimo o istoriji feminističkog pokreta, u terminologiji često susrećemo različite „talase” feminizma koji nam ukazuju na nekonzistentnost samog pokreta, odnosno faze u okviru kojih su feministkinje u različitim periodima sprovodile svoje aktivnosti. Savremenim riječnikom rečeno, nešto poput projektnih aktivnosti, sem što ovog puta ne govorimo o jednokratnoj revoluciji kao univerzalnom rješenju svih problema. Prema teoretičaru i estetičaru Mišku Šuvakoviću, nastanak feminističkih pokreta datira od prvih primjera borbe za egzistencijalnu, političku, profesionalnu i društvenu ravnopravnost žena u 19. vijeku. Iako su kroz istoriju postojale ženske individue sa progresivnim idejama, one nisu oformile organizovani kolektiv, pa možemo reći da je feministički pokret kao organizacija relativno kratkog vijeka. Prvi talas feminizma po č inje sredinom 19. vijeka sa aktivnostima pokreta sufražetkinja i njihovom borbom za dobijanje prava glasa žena na lokalnim i državnim izborima. Pokret se nije zalagao samo za pravo glasa, već i za jednake mogućnosti u pristupu edukaciji i zaposlenju, kao i prava na posjedovanje imovine. Međutim, osvajanjem prava glasa, po-
kret se počeo dezintegrisati. Iza sebe više nije imao jedan cilj kao pokretačku silu i ne ć e ga na ć i sve do 60-ih godina 20. vijeka, to jest pojavom krupnih društvenih previranja i drugog talasa feminizma. Procjena je da se danas nalazimo u četvrtom talasu… i još jednoj velikoj krizi feminizma. Umjesto spornih eksternih faktora koje feministkinje žele iskorijeniti, problemi se javljaju unutar samog pokreta čineći da gubi kredibilitet. Moderne feministkinje kriju se unutar Trojanskog konja, sem što su utvrde unutar kojih ulaze njihove sopstvene. Pokret koji je generacijama prepoznat po buci i prašini koju podiže za sobom, sada jedva da ostavlja ikakav trag na tom putu. Ironično, feminizam kao ideja nikada nije bio prihvaćeniji nego što je danas. U čemu bi onda mogao biti problem? Iako je njegova višedecenijska uloga katalizatora društvenog napretka neosporna, nekada nismo sigurni da li je današnji feminizam otišao predaleko ili, paradoksalno, nikuda nije ni pošao. Neki smatraju da se pretjerano bavi politikom identiteta, da predstavlja faktor razdora i podstiče atmosferu hostilnosti. Drugi tvrde da u kulturama
140 mart
u kojima žene navodno uživaju jednaka prava, feminizam više nije relevantan. Ne bih se složila. Ipak, kakav je taj feminizam današnjice?
Sa obzirom da feministički pokret već izvjesno vrijeme nije vođen isključivo jednom dominantnom idejom, ne bismo mogli govoriti o unificiranom pokretu. Stoga, vjerujem da bi bilo prikladnije govoriti o pluralnom entitetu, dakle o feminizmima koji su u manjoj ili većoj mjeri međusobno povezani. Treba istaknuti grassroots (samonikle) pokrete i intersekcionalne feminističke inicijative koje aktivno izazivaju strukture moći, razgrađuju sistemsku represiju i zagovaraju stvarni napredak. Ovi oblici feminizma stavljaju akcenat na inkluzivnost, daju glas marginalizovanim zajednicama i rade na adresiranju korijena rodne nejednakosti. Kroz osnaživanje zajednice, zagovaranje različitih politika i uključivanje šireg društva teže trajnim transformacijama, umjesto pukog perpetuiranja površnih aktivizama. O njima će u ovom tekstu biti manje ri-
ječi. Sa druge strane, od kada su žene makar prividno stekle određena prava i prestale se bacati pod kočije kako bi dokazale svoju poentu, unutar primarne linije pokreta počinju se odcjepljivati neki pitkiji, mejnstrim oblici feminizma. Neki sa kojima se susrećemo su npr. performativni feminizam, unutar kojeg posebnu pažnju treba obratiti na feminizam u društvenim medijima, i celebrity feminizam čiji se aktivizam zasniva na ubiranju poena kod javnog mnjenja i fokusa na tri-
141
vijalnosti, simboliku, etikete, a ne na suštinske promene. Njihov uticaj nerijetko je površan i ima malo dodira sa svijetom izvan društvenih mreža. Novi feminizmi za novo vrijeme, rekli bi. Jedan od njih svakako je nešto što često nazivam
feminizmomsugarcoated . On je „vruć, nepristojan i samouvjeren”. Smijem li reći empowering, a da ne doprinesem kategoričnom silovanju tog termina? Kada se već dotičemo semantike, ovaj vid feminizma fokusira se na online re-
toriku koja u heštegovima poput onog #killallmen ne uočava razliku između osnaživanja i direktnog govora mržnje. On pogrešno tumači staru feminističku vodilju da je lično političko, miješajući vlastite želje i odluke sa političkom pravednošću, dok uredno izbjegava političku odgovornost.
Ovaj fenomen bolje objašnjava Jessa Crispin, američka urednica i kritičarka. Ona se protivi feminizmu kao samoosnaživanju u vidu „spoil yourself dumb” ideologije ženskih lifestyle magazina. U svojoj knjizi „Zašto nisam feministkinja” (2017) Crispin nudi definicije feminizma koje su znatno oštrije od slogana „The
future is female ” i „We should all be feminists
” čije je disidentstvo zamagljeno njihovom ulogom tokena na, na primjer, Diorovim majicama od 700$. Za Crispin je pad feminizma vidljiv u tome koliko je danas lako prisvojiti etiketu. Feminizam je, piše, postao samosvrsishodni brend koji su popularizovali izvršni direktori ne bi li „do -
142 mart
prinijeli” borbi da se ženama omogući ravnopravno sudjelovanje u sistemučitajte: u produbljivanju ciklusa ugnjetavanja siromašnih i nemoćnih. Oni nam poručuju: ako radimo unutar sistema dovoljno dobro, istrajno, pouzdano, POSLUŠNO, on će nas i nagraditi. Ova blatantna taktika ide ruku pod ruku sa današnjim mejnstrim feminizmom koji se želi kretati u radikalnom prostoru, dok istovremeno negira rad koji radikali obavljaju. Crispin primjećuje da je istorija feminističkog pokreta obilježena malim brojem radikalnih žena koje su obavile težak posao poboljšanja njihovog položaja i donošenja koristi onima koji u tom položaju uživaju dok se paradoksalno i skoro pa matriubilački pokušavaju distancirati od tih bauka feminizma. Postaje jasno da vrijednosni sistemi individualizma i kapitalizma prodiru duboko u feminističku misao, podstičući žene da razmišljaju o njoj samo u mjeri koja dovodi do ličnih dobitaka. Veliki dio današnjeg feminizma nema izbora do da takvim tvorevinama prosto služi. Samo se prisjetite girlboss farse. Nekako smo prihvatili da je feminizam kada jedna žena stekne dovoljno novca da radi šta god poželi tako što će jednostavno kupiti sebi izlaz iz ugnjeta-
vanja i postati ta koja ugnjetava, čineći još jedan šraf u patrijarhalnom modelu sreće. Gospodarev alat nikada neće rasturiti gospodarevu kuću. Samo, nije jasno ko je zapravo gospodar i o čijoj kući precizno govorimo. Kako bi onda ovakav tip feminizma mogao reći nešto o infrastrukturi ženskih života?
Ironično, sam fokus na izraz „žensko" jednom dijelu današnjih feministkinja predstavlja rak ranu. Riječ je o ženama koje nipodaštavaju druge žene zbog njihove sklonosti prema „ženstvenijim" izborima (šta god oni predstavljali), isključivo jer smo do danas utvrdili da ih nije nužno sprovoditi. Ali kako možemo voditi kampanju koja slavi „žensku moć” i „ženstvenost", kada se pokret počeo okretati protiv onih vrijednosti koje su, sviđalo se to nama ili ne, dugo činile žensko iskustvo? Istina, svaka borba obilježena je pokušajima i pogreškama. Ipak, oni nam trebaju služiti kao nauk, a ne izvor srama. Kako se ispravno okrenuti budućnosti, ako ne učimo iz prošlih grešaka i iskustava?
Da li samo pristajemo na tu igru vječnog kruga omalovažavanja započetu od strane podržavalaca patrijarhalnih vrijednosti i klizimo u pošasti iste one
143
mizoginije protiv koje se borimo? Iako ne sugerišem da se trebamo vratiti tradicionalnoj podjeli zaduženja, smatram da je, na primjer, odluka o ostanku kod kuće vrijedna divljenja kao i svaki drugi posao i predstavlja izbor koji zaslužuje društveno priznanje, a ne prezrivo kolutanje očima o „očajnim domaćicama”. Istina je da mnoge među nama ne mogu napraviti izbor kada su njihove odluke finansijski ili društveno uslovljene. Različite zemlje trenutno se nalaze u različitim fazama puta ka postignuću ravnopravnosti polova, ali činjenica je da su rješenja poput jednakih plata, očinskog dopusta i životnog standarda a la Švedska za mnoge i dalje utopija. Ipak, govor o rodu nije egzaktna nauka, kao što ni rod nije egzaktna, već fluidna kategorija.
Možemo biti feministkinje i priznati da ženstvenost i muževnost postoje kao koncepti, ali da se mnogi ne osjećaju 100% zastupljenima ni u jednoj od navedenih kategorija. I feministkinje i „antifeministkinje” smatraju feminizam više pokretom koji vode i propagiraju žene. Svi muškarci koji učestvuju
to čine u statusu „saveznika”, što može sugerisati da ovo nije i njihova borba, već forma milostinje. Pomalo kao „Barbie” film. Ken je samo… Ken. Ipak, još su rane feministkinje prepoznale potencijale pokreta, govoreći da je feminizam, zaista, za svakoga. Feminizam ne bi smio biti izbacivanje osobe iz jedne kutije i ukalupljivanje u drugu, već razbijanje svih kutija. Žena bi trebala moći izabrati hoće li biti kvantna fizičarka, predsjednica države, učiteljica ili domaćica - bez osude i snebivanja
144 mart
dobrodušnika. Jedno dijete, nijedno ili možda njih petoro? Neka odluka bude njena.
Isto vrijedi i za muškarce.
I za sve koji odluče živjeti svoj život izvan tradicionalnih etiketa.
Kada govorimo o feminizmu, trebamo insistirati na kolektivnoj liberaciji. Ali dok se na internetu vode opsežne prepirke o tome ko je „prava” feministkinja, a ko još nije dosegao nivo primanja u presveto sestrinstvo, isto to sestrinstvo uglavnom bijelih, zapadnjačkih srednjoklasnih žena ostaje nijemo na probleme onih manje privilegovanih od njih. Zašto govoriti o penzijama kada možemo govoriti o poligamiji? Zašto se baviti sistematskim rasizmom, ratovima, zločinima protiv čovječnosti ako možemo… dlačicama na tijelu? Da, to zvuči kao „bijeli feminizam”. Boginja bijelih feministkinja vjerovatno je neko poput Taylor Swift. Božanskog izgleda koji garantuje da miriše na svježe ubrano cvijeće i nakon čitave noći skakutanja po bini u precijenjenim kostimima, savršene i svijetle puti, glasa koji je jak i osnažujuć uglavnom samo kada treba gaziti po bivšim momcima i nesretnicima koji su se drznuli da
im se zamjere. Lutka sa naslovne strane, lice i naličje ignorantnog Zapada. Ipak, mi želimo ženu gavran crne kose, komplikovano zamršene poput njenih misli koje nam poručuju:
How is our glorious country sown?
Not with wheat and corn.
How is our glorious land bestowed?
Oh, America
Oh, England
What is the glorious fruit of our land?
Its fruit is deformed children 1
ili
Silence my lady head
Get girl out of my head
Douse hair with gasoline
Set it light and set it free 2
U oba slučaja to je PJ Harvey, naizgled privilegovana bjelkinja kojoj unazad 30 godina nije strano pjevanje o politici (što ličnoj, to javnoj), ratu, nasilju, pa i smrti. Ovo je bila lična preferencija, ali njeno ime zaista je manje bitno.
To može biti koje god ime, boja kože, kose, očiju i duše - sve dok ona postoji.
Ogorčenost na stranu, ona druga pitanja dotiču se i te kako stvarnih problema objektivizacije i tabua koji okružuju
1 PJ Harvey - The Glorious Land (Island Records, 2011)
2 PJ Harvey- Man-size (Island Records, 1993)
145
žensko tijelo i identitet. Samo, nekada je krajnje vrijeme gledati dalje od vlastitih privilegovanih mjehurića i uzeti u obzir da, iako su naši problemi važni, tamo negdje neko drugi bije drugačije bitke. One nisu ni male, ni lako rješive. Priznati ih i ukazati im pažnju ne umanjuje naše brige i ne krade nam krunu sa glave. Ta kruna svakako je varljiva… a mi smo se uvijek istinski bojali onog drugog i drugačijeg. I dok se na društvenim mrežama vodi polemika o first world problemima poput izvjesnih izostanaka nominacija za Oskara, tišina zapadnjačkih feministkinja pred kršenjem nekih od osnovnih ljudskih prava ukazuje nam na razmjere njihove moralne korumpiranosti.
„Zahvalan” primjer može biti ništa drugo do genocid u Gazi. Priroda feminističkog pokreta takva je da se dosljedno suočavao sa nejednakim odnosima moći i sistematskom opresijom, marginalizacijom i izrabljivanjem koje takvi sistemi proizvode. Dakle, feminizam stoji kao inherentno politički pokret koji je dužan pažljivo proučavati neuravnotežene odnose moći i međunarodnu dinamiku, naročito ako ona podržava kolonijalne sisteme. U trenutnom kontekstu u ko-
jem različiti oblici nečovještva definišu stvarnost žena, psi čuvari feminističkog morala posjećuju digitalni krajolik glasnim osudama napada Hamasa na Izrael, istovremeno opravdavajući ili jednostavno ignorišući kolektivno kažnjavanje oko dva miliona Palestinaca u pojasu Gaze. U pitanje se ne dovodi njihova osuda nasilja koje je Hamas sproveo nad taocima, već očigledna ravnodušnost, pa čak i likovanje i već klišeirano pozivanje na pravo jedne države da se brani, kojim se kulturno odobrava zvjerstvo koje se trenutno vrši nad palestinskim ženama, djecom i naravno, muškarcima - upravo onim demografskim skupinama koje feminizam obećava zastupati. Uskraćivanje potpore za prekid vatre i stavljanje ideološke čistote iznad potrebe za akcijom potkopava temeljno načelo feminističke solidarnosti – predanost zaštiti i podršci svim ženama i marginalizovanim zajednicama, bez obzira na njihov sociopolitički kontekst. Istinski feministički aktivizam trebao bi nadilaziti geopolitičke predrasude, piše Maryam Aldossari.
Ostati
146 mart
„neutralan” po „složenom”
147
pitanju ne može biti prihvatljiva opcija.
Neizgovorene riječi takođe govore. Podsjetimo se - najmračnije odaje pakla rezervisane su za one koji ostaju neutralni u vremenu moralne krize. Mi živimo u jednoj. Želim vjerovati da su u njoj svi ti izgubljeni životi nešto više od pukog traga mastila na papiru, a svaka brojka je još jedan nasilno oduzeti život, ukradena budućnost.
Pitanje feministkinjama koje biraju ostati suzdržane: ako vas vaš feminizam i empatija koja bi trebala biti njegov preduslov ne tjeraju da se zauzmete za narod koji proživljava etničko čišćenje, za žene koje sopstvenim rukama sahranjuju svoja čeda, za one koje ta čeda nikada neće dočekati ili one koje u prašini umiru od gladi, nehigijenskih uslova, rana i beznađa, kojoj svrsi služi? Ako vas zločini koji se odigravaju u realnom vremenu svima pred očima ne podstiču na formiranje stava, šta hoće? Zar palestinske žene, ma bilo koje žene, nekako nisu dovoljno žene da zasluže vašu podršku? Ili vaša ljubav ipak nije
bezuslovna kao što ste tvrdile? Neće postojati bolje vrijeme da nas demantujete. Neka to bude izazov vama i svim postulatima koje propovijedate. Jer, prema podacima UN-a, od 6. oktobra 2023. godine u Palestini je brutalno ubijeno više od 9000 žena. U Sudanu je 4 miliona sudanskih žena i djevojčica u opasnosti od seksualnog nasilja. U Demokratskoj Republici Kongo više od milion žena je preživjelo seksualno nasilje. Genitalno sakaćenje, prisilni brakovi i ubistva iz časti i danas su i te kako postojane prakse. Feministički pokret se istorijski fokusirao na bijela, heteronormativna tijela i kroz tu prizmu se i samodefinisao. Međutim, borba za ženska prava intersekcijsko je pitanje neodvojivo od faktora poput rase i klase. Kritičko promišljanje modernog feminizma makar simbolično odaje počast svim ženama: trans, ne-bijelim, sa invaliditetom, iz Palestine, Sudana, Sirije, Srbije ili sa Saturna, ako tako požele.
Manjak inkluzivnosti, apolitičnost, različite mejnstrim niše feminizma i njegova banalizacija i glamurizacija samo su neki od očiglednih problema sa kojima
148 mart
149
se pokret susreće. Istakla bih još jedan o kojem ne bih previše razmišljala da me na to nije podstakla izvjesna dvanaestogodišnjakinja. Prije nekog vremena sestra me pitala o izrazu koji bi trebao označavati žensku solidarnost i podršku. U trenutku je nisam baš najbolje razumjela pa sam se bacila u igru asocijacija koja je više djelovala kao lupetanje u prazno dok djevojčica, srećom, sama nije došla do odgovora. „Pa feminizam”, uzviknula je. Nisam sigurna da li me je više zaintrigirala činjenica da je zapravo čula za tu riječ ili to što je svojim naizgled ograničenim vokabularom srž feminizma objasnila bolje od nekih koji ga svojataju decenijama. Bilo kako bilo, hvala joj što me jedne martovske noći neočekivano vratila promišljanjima o suštini.
Problem sa performativnim, mejnstrim feminizmom možda jeste moderno nerazumijevanje onoga što znači biti feministkinja i semantika riječi koja priziva vizije zapaljenih grudnjaka, dlakavih udova i bijesnih žena koje trče ulicama. Na minut se distancirajmo od riječi i
njihovog značenja - šta nam preostaje?
Feministkinje četvrtog talasa ističu da će društvene mreže i tehnologije omogućiti frakcijama feminističkog pokreta širom svijeta da se povežu, šire poruku i nastave rasti zajedno. Uprkos obilju riječi koje se iznose putem društvenih mreža, njihov doprinos svodi se na još jedan u nizu kontribucija već izraženoj buci globalnog sela. U toj čisto verbalnoj nakaradnosti zabluđujemo se pitanjima poput „Šta je gore, bolovi u jajnicima ili udarac u jaja?”.
Ako sam prethodno kritikovala tišinu kao izbor, sada to činim smatrajući da birane riječi ponekada služe samo kao puko ispunjenje te iste tišine. Tako rečeno, ovi koncepti postaju istovjetni - isprazni. Danas se nalazimo u kritičnom trenutku koji zahtijeva principijelnost, hrabrost i odlučnost djelovanja. Djelovanja, a ne priča kojima želimo ispuniti tišinu kako bi se osjećali manje krivima i više mirnima u svojoj zapadnjačkoj privilegovanosti. U današnjem feminističkom pokretu, poziv na kolektivnu akciju mora prevazići puku retori-
150 mart
ku. Počnimo se fokusirati na društvene probleme sa kojima se suočavamo, a koji će zasigurno pogoditi i sljedeće generacije: kako iskorijeniti menstrualno siromaštvo, preventirati rodno uslovljeno nasilje, kazniti ubice, silovatelje i seksualne prestupnike, kako osigurati reproduktivna prava, funkcionalne sisteme nacionalne i nadnacionalne pomoći, jednak pristup javnim uslugama i sva druga goruća pitanja prije nego dođemo do dlaka, odbrane dekoltea poznatih žena i beskrajnih polemika o tradwife trendu. Uradimo to onako kako je jedna djevojčica predložila - u duhu solidarnosti i dobre volje. Bez suštinski praznih priča i performansa za publiku, već u vjeri da možemo i moramo bolje. Podrška nije stvar polnih i rodnih razlika, feminista i antifeminista. Ona je karakteristika ljudskih bića.
„Nisam slobodna dok je bilo koja žena neslobodna, čak i kada su njeni okovi drugačiji od mojih” , rekla je spisateljica, filozofkinja, intersekcijska feministkinja i aktivistkinja za građanska prava Audre Lorde. Završimo u duhu te misli.
Ne sudimo o tuđim okovima kroz prizmu sopstvenih, jer u dubini nas vežu iste niti, iste strukture. Oslobodimo ih se zajedno. Posmatrajmo ovo prolje -
će kao svojevrstan poziv na kolektivno buđenje, jer nikada nije bilo bitnije (i hitnije) svjesno donositi odluke.
Pitanje za svakoga od nas glasi: šta ćemo izabrati - prašinu ili tišinu? Jer, ne zaboravimo: i do nas je.
151
152 mart
Laura Gatta je brend Ane Nikolajevski nastao 2015. godine iz velike ljubavi prema modi i kreativnom ispoljavanju ličnosti. Nižući kolekciju za kolekcijom brend je postao prepoznatljiv po ženskim odelima, a šivenje po meri i individualni pristup svakoj klijentkinji je ono što naš pristup čini specifičnim. Igranje sa materijalima nam je posebno zanimljivo i volimo da radimo odela kako od vunenih i viskoznih štofova tako i od jednobojnih ili dezeniranih brokata.
153
Radnička 26, NS Kralja Petra 75, BG
Moramo biti tu jedni za druge, niko ne može sve sam
Intervju: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija Fotografije: privatna arhiva, Vladimir Borović
Životni stil
Na profil Unaknownartist dovela me je promocija sjajnih, lokalnih umetnika, a onda sam u jednom neplaniranom odlasku do Novog Sada svratila u kafić Izlet u kome sam zatekla izložbu radova Marije Vidović koju je organizovala upravo Una, devojka iza Instagram naloga Unaknownartist. Dopala mi se aktuelna postavka i poželela sam da jedan rad ponesem sa sobom, što je bio povod da upoznam ogranizatorku izložbe. Una je preduzimljiva umetnica koja je se trudi da lokalne umetnike učini vidljivijim, a njihove radove dostupnijim što većem broju ljudi, ne samo ljudima iz sveta umetnosti. U tom poslu organizovanja prodajnih izložbi pomažu joj prijatelji, jer kako sama kaže moramo biti tu jedni za druge, niko ne može sve sam. Sa idejom udruživanja, i kreiranja zanimljivih sadržaja za svoje sugrađane, Una se udružila sa Ninom Buač kako bi zajedno stvorile Urbani buvljak, događaj koji promoviše cirkularnu ekonomiju i second hand kupovinu, koji je za kratko vreme u Novom Sadu stekao kultni status.
Zaintrigirana svim zanimljivim stvarima koje radi, poželela sam da u martovskom izdanju ugostim Unu Petrović, umetnicu, galeristkinju i kolekcionarku kako bismo porazgovarale o važnosti organizovanja ovakvih originalnih događaja na lokalu, o umetnosti, umetnicama, ženskom preduzetništvu i udruživanju, kao i o projektima koji ukazuju na to koliki je značaj samoorganizovanja i lične inicijative da se istupi izvan učaurenih institucija kako bi se skrenula pažnja na umetnost, a pre svega radosti koja se tim povodom deli.
155
Draga Una, za početak bih te zamolila da se predstaviš našim čitaocima, ko je
Una Petrović i čime se to sve zanimljivim bavi i zanima u slobodno vreme?
Una Petrović je umetnica, galeristkinja, kolekcionarka, ljubiteljka umetnosti koja je umetnošću okružena, živi je, stalno promišlja i pretače iz jedne forme u drugu. Da pređem u prvo lice. (smeh) Konačno radim ono što zaista volim i što me istinski raduje, crtam, prvim kolaže i organizujem izložbe. Okružena sam ljudima koji me inspirišu i to me dodatno osnažuje. A tek sam se razmahala. (smeh)
Koja je simbolika iza imena Unaknownartist?
Unaknownartist je igra reči, nešto što sam kreirala kao nik na Instagramu. Mnogi misle da je u pitanju Unknownartist tj. nepoznata umetnica, ali je suprotno. Umetnik/ca čije ime vam deluje nepoznato može vrlo brzo da postane jako poznato i to je nešto što određuje dosta faktora, između ostalog da osoba koja stvara dobije šansu da njeno delo
bude viđeno. Zbog toga imam naglašenu potrebu da stvaralaštvo bude što vidljivije.
Kroz svoj Instagram nalog radiš i neku vrstu neformalnih predstavljanja lokalnih umetnika i najavljuješ izložbe koje organizuješ ili u čijoj organizaciji učestvuješ. Iako je u pitanju jedan lični projekat, verujem da je njegov doseg mnogo veći od onog što vidimo na prvi pogled, jer je pokretačka snaga koju ova ideja nosi, da se malo razbudi umetnička scena već po sebi velika i važna stvar. Šta je tebe motivisalo da pokreneš ovu neformalnu platformu i do kakvih je zanimljivih saradnji i projekata takvo angažovanje do sada dovelo?
Godinama me je frustriralo što se nisam ostvarila na polju umetnosti i zaista sam se trudila da nešto uradim po tom pitanju, nažalost, poprilično bezuspešno. U momentu kada sam dobila bebu i mesecima nisam ni pomislila o nekom kreativnom radu Mina Piščević iz Kulturforuma me je pozvala da izlažem. Za mene je to bilo veoma značajno iskustvo, upoznala sam divne ljude sa kojima i dalje sarađujem.
156 mart
Kada sam došla na ideju da napravim nešto slično u Novom Sadu, Mina i Miodrag Ninić su me podržali i prvu izložbu smo organizovali zajedno. Sve izložbe do sada sam uspela da organizujem uz pomoć svojih prijatelja i po mom mišljenju samo tako ima smisla i raditi ovakve stvari uz stalnu protočnost, prepoznavanja, podršku i zajedničke projekte i radost koju možemo da delimo.
U poslednje vreme sve češće možemo čuti kritike na temu zastupljenosti umetnica u muzejskim kolekcijama širom sveta. Da li stvari na terenu danas izgledaju bolje kada govorimo o mladim umetnicima? Kako izgleda neformalna umetnička scena iz tvoje perspektive?
Kada sam krenula bila sam puna entuzijazma, i vremenom sam shvatila da i nije baš tako, nedovoljna zastupljenost žena u institucijama, pa i u umetnosti i dalje je posledica patrijarhalnog sistema, ali sam ja ipak optimista i zato još više smatram da je međusobna podrška važna. Naša umetnička scena je veoma plodna i zato je moramo negovati. Ovde bih istakla ideju koju negujem,
157
a to je izlazak umetnosti iz nužnog galerijskog i muzejskog okvira. Zanimljivo mi je kako se različiti prostori oplemenjuju umetničkim delima i kako im menjaju kontekst. Kod nas još uvek nedovoljno ljudi posećuje muzeje i galerije. S jedne strane, sadržaji možda nisu adekvatno predstavljeni u današnjem vremenu koje stalno zahteva svežinu. S druge strane ljudi jednostavno nemaju tu naviku. Cilj je ipak da što više ljudi vidi nečiji rad, a to se odnosi i na vaše pitanje u vezi sa ženama, umetnicama.
Zato je moj pristup drugačiji od uobičajene prakse izlaganja i izložbi. Izložba treba da bude događaj koji će privući najrazličitije ljude jer je za njih stvarana, a ne samo umetničku elitu.
A kakva je situacija na temu ženskog preduzetništva (u smislu prilika i tretmana), lokalnih saradnji i umrežavanja? Da li je sve i dalje isključivo na ličnoj inicijativi poznanstvima, prijateljskom pomaganju?
Mi svi znamo da država u kojoj živimo prema umetnosti nije blagonaklona. Fondovi za kulturu i umetnost su mali, i to je često nedovoljno.
Dok je sve na ličnoj inicijativi, poznanstvima i prijateljskom pomaganju stvari idu u pravom smeru. Zato je bitno povezati se sa ljudima koji su sličnog senzibiliteta, imati zajednički cilj i interes. Moramo biti tu jedni za druge, niko ne može sve sam. Svaki put kad mi se neko zahvali, kažem mu da nisam samo ja zaslužna, da smo sve to postigli svi zajedno.
I sama se baviš umetnošću, crtaš i izrađuješ vrlo zanimljive kolaže od ostataka sapuna. Da li se iza odabira ovog materijala krije zero waste ideja ili je simbolika sapuna složenija?
Oduvek sam imala potrebu da sakupljam neobične stvari, trenutno imam kolekciju istrošenih sapuna i sličica sa banana. Istrošeni sapuni su me asocirali na prijateljstva, nisam nikada mogla nikog da odbacim, tako da eto, ta ideja i dalje živi i meni zvuči vrlo poetično. (smeh)
Osim na ovom projektu, tvoje ime se nalazi i u potpisu organizacije vrlo popularnih, Urbanih buvljaka kroz udruženje građana Kulkultura. Za sada ste održale tri Urbana buvljaka na neko-
158 mart
liko lokacija u Novom Sadu, a uz promociju cirkularne ekonomije uspele ste da napravite događaje na kojima su se i svi super proveli. Kako si došla na ideju za Urbani buvljak?
Urbani buvljak organizujem sa Ninom Buač, nas dve smo se upoznale slučajno na dečijem rođendanu. Brzo smo shvatile da nas zanimaju slične stvari i odlučile smo da pokrenemo nešto zajedno. Od svih ideja koje smo stavile na papir buvljak je bio jedina stvar
koju smo mogle da organizujemo sa vrlo skromnim sredstvima kojima smo u tom trenutku raspolagale. Nina je godinama radila u modnoj industriji, a ja sam preko supruga koji je arhitekta upoznata sa ponudom polovnog nameštaja i stvari za kuću. Odmah smo znale koji prodavci polovnih stvari su naši favoriti i kontaktirale smo ih, prijatelji su nam ustupili prostor, puštali muziku, obezbedili piće, fotografisali događaj... Opet se desila ta sinergija, bez toga ne bi uspele definitivno.
159
Foto: Vladimir Borović
Kako izgleda proces selekcije učesnika i kako zainteresovani izlagači mogu da se prijave?
Zaista se trudimo da ponuda bude raznolika i želimo svima da pružimo šansu. Na našem profilu se nalazi link za prijavu a mi se nadamo da ćemo pronaći dovoljno velik prostor za sve zainteresovane izlagače.
Da li planirate da se događaji ovog tipa organizuju i van Novog Sada u budućnosti?
U Novom Sadu organizujemo buvljak u kulturnoj stanici Svilara koja je nekada bila fabrika svile i dobar je primer kako se nečemu starom može udahnuti nov život. Želimo da organizujemo događaj i van Novog Sada i nadamo se da će nam se otvoriti nove mogućnosti.
I sama voliš da prekopavaš i pronalaziš zanimljive komade nameštaja o čemu si između ostalog pisala i na profilu. Koji su tvoji najdraži ulovi?
traživanje oglasa je za mene neki vid meditacije. Izdvojila bih sto koji su dizajnirali Čarls i Rej Eams 1951. godine, Cesca stolice koje je dizajnirao Marsel Brojer 1928. godine, to su zaista vanvremenski komadi. To je opet dokaz da dobar dizajn nikada ne izlazi iz mode i da u takve stvari vredi ulagati.
Uz ova dva super-zabavna projekta, imaš u planu da pokreneš i nešto novo. Ispričaj nam nešto više o tome.
Često mi kroz glavu prolazi naziv izložbe Kristine Simić Nestajem i ne stajem, imam utisak da zaista ne stajem i da mi je potreban odmor. Pre nego što se upustim u nov projekat moraću da se odmorim i ponovo oslušnem svoj unutrašnji glas. On mi trenutno govori da svoj stari izložbeni prostor želim da sredim i proširim njegovu namenu. Potreban mi je svoj prostor za punjenje energije, kreativnost i meditaciju. Tako osvežena sigurno ću imati elan za nove stvari koje će biti važne i drugima. Držite mi fige.
Većina nameštaja u našoj kući je kupljena na oglasima ili na buvljacima, pre-
160 mart
161
Foto: Vladimir Borović
162 mart
Tekst i fotografije: Marija Kosić @dobre_brlje
• Buvljake o kojima pišem zovem okolobeogradskim, ne zato što je Beograd centar svih. Beograd je samo moja polazna tačka, pa i Najlon pijacu u Novom Sadu, voljeni zagrebački Hrelić ili podgorički buvljak, na koji nikako da stignem, sebično i neprimereno ponekad nazovem okolobeogradskim buvljacima.
• Pišem vam o buvljacima. Međutim, ako pogledamo definicije, često zapravo govorim o zelenim pijacama, koje iznad svega snabdevaju i hrane veliki broj ljudi. No, među pijačnim tezgama i rashladnim vitrinama, na kaldrmisanim podnim aranžmanima nude čitava sazvežđa malih predmeta, kako ih je Leonid Šejka nazivao. A mogli bismo da kažemo i da na ovim pijacama odoleva blistava sekcija, koju od milošte zovem „đubre“, sa kojom se sudarite kao sa prošlošću, nečijim izgubljenim detinjstvom ili zemljom koja ne postoji.
Nekoliko uvodnih napomena 163
Zaˇsto?
Nakon kratke pauze od pisanja kolumne o buvljacima, pomislih nije li tekst o narednom buvljaku suvišan. Nisu li svi buvljaci nalik jedan drugome. Otprilike ona rečenica kojom počinje roman Ana Karenjina: svi srećni buvljaci liče jedni na druge. A nesrećni, postoje li nesrećni buvljaci? Jesu li u stvari svi buvljaci ipak nesrećni i jesu li nesrećni na isti način? Osamljeni na rubu gradova, bez pismene ili bilo kakve garancije opstanka, prostori ode gomilanju (nije li sramotno gomilati?), prostori - turističke oaze siromaštva. Onda sam se setila da je Dubravka Ugrešić napisala kako prava snaga buvljaka nije u njegovoj potrebnosti (a ni različitosti), no, naprotiv, u njegovoj nepotrebnosti. I zbog toga ipak pišem još jedan, možda nepotreban tekst.
Gde?
Teško je Zemunski buvljak smestiti u nekakve jasne okvire na mapi. Možda ako ga nazovem buvljak naseljem postane jasnije da, naročito po sunčanom danu, zauzima mnogo veću površinu od one zvanične, ograđenog dela buvljaka, na adresi Šajkaška 70. Neograđeni deo proteže se od Prvomajske otprilike dva kilometra duž Pazovačkog puta, a osvaja i male, sporedne ulice uglavnom romskog naselja Bački Ilovik. Najbolje je da polazna tačka buvljačke ture bude stanica Prvomajska, autobuskih linija 15 i 78, a dalja putanja unapred neisplanirana. Zbog nemanja jasnog plana kretanja, velika je verovatnoća da odmah na početku obilaska, pred najezdom ljudi i planinama robe, osetite snažan strah od toga da ćete nešto propustiti (engl. Fear of missing out - FOMO). I zasigurno hoćete, kojim god putem da krenete (možda bude lakše kad to odmah osvestite). Moja preporuka je da ograđeni deo buvljaka ostavite za kraj jer su tu prodavci sigurniji (kako plaćaju parče betona za prodaju ne juri ih Komunalna policija), a ponuda je predvidljivija, ponekad možda i
164 mart
165
Od kada?
Kažu da je Zemunski buvljak prva neformalna pijaca za maloprodaju uglavnom korišćenih stvari u Beogradu, a u sličnom obliku postoji od sredine sedamdesetih godina prošlog veka. Nazivali su ga mestom koncentrovane nostalgije, sirotinjskim šoping molom, najjeftinijim buvljakom na svetu, rajem za mlade koji kuće prvu kuću. Krajem devedesetih godina sa dolaskom romskih i aškalijskih izbeglica uglavnom sa Kosova, celo naselje doživljava kulturnu transformaciju, a buvljak postaje i poligon za sakupljanje sekundarnih sirovina.
Kada?
Na Zemunski buvljak se ide nedeljom rano ujutru. Prodavci već u subotu posle ponoći krenu da razvlače najlone, grabe mesto i istovaruju predmete za prodaju, pa izlazak na buvljak može biti avanturistički nastavak noćnog izlaska.
Dok mnogi spavaju najčvršćim ranoju-
tarnjim nedeljnim snom, čini se da je buvljak sve vreme budan i zove u život. Prvi talas komunalne policije prođe neograđenim delom oko 9 izjutra, na kratko spakuje i rastera prodavce, ali se već okolo 11 đir lakih ekonomskih odnosa nastavlja, kao da nikada nije ni prestajao. Ljudi ima do malo posle podneva kad krene početak kraja buvljaka. Kako je i ograđeni i neograđeni deo jedino pod nebom, za obilazak birajte vedre i nežnije dane, i obujte nešto udobno jer ćete zasigurno hodati nekoliko sati.
Šta?
Kad sa polazne tačke obilaska, pokušate da pogledom obuhvatite čitavo buvljak naselje, učini vam se da ste na smetlištu mnogobrojnih odbačenih kolektivnih identiteta i da tom smetlištu i ne pripadate i pripadate celim svojim bićem. Kao da vam neko pruža ogledalo da malo bolje iznova gledate u sebe, u svoju majku, u svoju babu, u prošlost, u staru kuću, u sve ono što ste prevazišli i odbacili ili ćete tek prevazići i odbaciti, a iznova se pojavljuje tu pred vama. Postaje jasno, naše stvari žive duže od nas. Neke nas, tako neuništive, i progo-
166 mart dosadnija.
167
ne. Dubravka Ugrešić piše da buvljak ne poznaje granice, „spaja ljude koji inače ne bi imali nikakve razloge da se spoje, susreće stvari koje se nikad ne bi upoznale.“ Miri vremena i ideologije, ne garantuje i ne obećava ništa do kratkog kursa o siromaštvu, o nemanju, o snalaženju. O životu, kako god da vam je draže.
Na buvljaku može postojati bilo šta , vaza Fabrike stakla Paraćin, portabilno ekspres električno kuvalo Uroševac, kompakt-disk sa snimkom romskog višednevnog svadbenog veselja, zubna proteza, komunistička memorabilija, fikus do plafona, drvena računaljka za đaka prvaka, Sveto pismo za mlade, sveže samlevena kafa, uputstvo za spremanje zimnice, kosi makaron upravo isteklog roka, rasklopiva stolica za kampovanje ili ribolov, fotografija davno uginulog psa, dijaprojekcioni aparat, alatka za čišćenje ribe, album pesama ptica pevačica, kaput Prvi maj Pirot, garderoba za Barbiku i Kena, koren gaveza, Bukvar veselosti, Bambijevi YU cookies, Poetika prostora, glavica kupusa, liveni tiganj, posuda za hlebne
mrvice, biciklo sa pomoćnim točkićima, milje na kome piše Beograd, makaze za orezivanje vinove loze, Doživljaji mačka Toše, Podravkina marmelada u velikoj limenoj posudi sa srcem u čijoj je jednoj polovini voće, a drugoj dečak koji uživa u marmeladi, prvi Gorenje električni mlin za kafu, patrolna šapa Čejs, Insa stoni časovnik, patrolna šapa Zuma, karta za Jadroliniju, utešna nagrada sa lovačke večeri 1994. godine. U odsustvu bilo kakve sistematičnosti (naročito izražene u neograđenom delu), postoji opasnost od osećaja preplavljenosti, ako ne znate baš tačno šta tražite. U ograđenom delu buvljaka, postavka robe i prodavaca je stalnija, ljudi sa nameštajem, ljudi sa zavesama, ljudi sa igračkama, ljudi sa konditorskim mađarskim proizvodima često stoje na istom „svom“ mestu.
Kako?
Ako uživate u obilaženju buvljaka, onda već dobro znate sve one stare fore o nepreteranoj zainteresovanosti, obuzdavanju oduševljenosti kad uočite dugo željeni predmet, neophodnosti cenjka-
168 mart
nja i premišljanja. Sad na trenutak zaboravite na sve to, pronalaske i kupovinu maknite iz primarnog fokusa. Na buvljak gledajte kao na nekakvu unutrašnju mapu za strogo neplanirano istraživanje. I prepustite se. Prihvatajte često to ogledalo za pogled unutra, što vam se pruža. Ali ne gledajte jedino u sebe. Razmišljajte, ovo mi treba, ovo mi ne treba. Ali i ovo što mi ne treba prodaje čovek kome to isto ne treba, a čijom prodajom obezbeđuje ono što mu treba. Ja ne znam šta tom čoveku treba, ali želim da razmislim o tome.
169
manikir studio u Beogradu
Zdravo!
Ja sam Darija, osnivačica sam ruskog kreativnog studija za manikir u Beogradu. Naš studio radi u samom centru više od godinu dana. Specijalizovani smo za umetnički manikir, i u svom radu ostvarujemo najsloženije ideje za nokte, stvarajući pravu umetnost visokog kvaliteta. Sastavni deo našeg rada je i snimanje. U snimanju učestvujemo kao stilisti noktiju, sarađujemo sa brendovima, i osmišljavamo vizuale za naše društvene mreže. Biće nam drago da vas ugostimo u našem prostoru, i otvoreni smo za svaku vrstu saradnje. Majstori studija nails_pwr su Darja Smirnova, Veronica Glavatskih, Emma Rejzvih i Darja Barbuca
Привет!
Меня зовут Дарья – я основательница русской студии креативного маникюра в Белграде, наша студия работает в самом центре уже больше года. Мы специализируемся на арт-маникюре, воплощаем самые сложные идеи ногтей, создаем настоящее искусство с высоким уровнем качества.Неотъемлемой частью нашей работы так же являются съемки, мы участвуем в съемка как неил-стилисты, сотрудничаем с брендами, а также создаем визуал для своих социальных сетей. Будем рады вас видеть в нашем пространстве, а также открыты к любому виду сотрудничества Мастера студии nails_pwr: Дарья Смирнова, Вероника Главатских, Эмма Рейзвих, Дарья Барбуца
Resavska 38
170 mart
Piše: Ljiljana Kostić @its_lia_green Fotografije: Wikimedia commons; Unsplash
Životni stil
Ukoliko nas redovno pratite, možda se sećate da sam pre izvesnog vremena u kolumni „Zašto se bunimo? (Kratka i jasna istorija žena)“ pisala o razlozima zašto se, na iznenađenje nekih, mi žene i dalje bunimo iako smo (prividno) dobile prava. Govoreći o istoj temi sa distance od dve godine, mogu reći da se nažalost mnogo toga nije promenilo, a ako se samo osvrnemo na broj femicida u poslednje dve godine, jasno je da žene u Srbiji i dalje čeka dug put do osvajanja onoga što nam zaista pripada.
Ove godine želim da sa vama podelim svoja iskustva koja sam imala živeći u tri veoma različite sredine - u Nigeriji, SAD-u i Srbiji.
Kako sam trenutno locirana u Sjedinjenim Američkim državama, često razmišljam o tome kako žene ovde žive, i poredim ove prilike sa ženskim životima u Nigeriji i Srbiji, u kojima sam takođe izbliza imala priliku da sagledam ovu temu.
Ako krenem od „zemlje zvezda i pruga“—SAD-a, pomislim, kakvu revoluciju je ova zemlja videla! Borba za pravo glasa seže od prve konvencije o ženskim pravima u Njujorku, u Weslyan metodističkoj crkvi 1848. godine, gde među tristotinjak prisutnih ljudi nije bilo nijedne tamnopute žene. Put oslobođenja (svih) žena u Americi je bio dug, a 1920. žene i zvanično dobijaju pravo glasa, pedeset godina kasnije u odnosu na muškarce afroamerikance. Drugi veliki skok unapred, dogodio se u vreme kome i sami svedočimo a sve zahvaljujući pokretu #MeToo. Promene jesu došle, i dok Američke žene ruše plafone i pomeraju granice svakodnevno, borba i dalje traje. Nejednakost u platama, nedovoljna zastupljenost žena na visokim pozicijama i dalje je prisutna, a Amerika i dalje čeka na prvu predsednicu države, i po svemu sudeći, sačekaće još neko vreme.
173
Kad slušam o problemima sa kojima se susreću žene u Americi, koji nesumnjivo postoje, uvek pomislim na Nigeriju, zemlju u kojoj sam provela godine pokušavajući da razumem njenu živopisnu kulturu duboko isprepletanu sa čvrstim tradicijama. Ovde stvari postaju paradoksalne—nigerijske žene su poznate kao izuzetno snažne i odlučne, one su neretko super heroine koje nose čitave porodice na svojim leđima. Da li ste možda čuli za ženski rat ili žensku revoluciju koju su pokrenule 1929. godine (Iknot Abasi Women Riot)? Desetine hiljada ljutitih, hrabrih žena je u novembru i decembru 1929. povelo revoluciju u jugoistočnoj Nigeriji protiv kolonijalnih vlasti. Dva meseca su plesale, pevale i odlučno marširale nigerijskim ulicama. Ipak, uprkos svoj toj snazi i inteligenciji koja pulsira u njihovim venama, društvo ih još uvek plete unutar starih patrijarhalnih niti.
Jedna upečatljiva priča dolazi iz moje kancelarije u Lagosu. Devojka koja je bila jedna od najuspešnijih u mom timu jednog dana je iznenada dala otkaz. Njen razlog je bio, kako mi je sama rekla, njena porodica koja je insistirala na tome da niko neće hteti da je oženi ako radi, i da mora
da posveti vreme traženju muža.
Razvod? Gotovo je nemoguć bez društvene sramote ili ozbiljnih ekonomskih posledica. U razgovorima sa nekoliko Nigerijki otkrila sam surovu realnost. Čak i onda kada doživljavaju fizičko nasilje od svog partnera njihovi roditelji nisu voljni da ih prime nazad u porodični dom i dopuste im da se razvedu, već ih radije nagovaraju i primoravaju da „izglade odnos“ sa nasilnikom i ostanu u braku po svaku cenu. Policija? Policija bi im se smejala.
Što nas dovodi—prilično filmski—do Srbije. Poznat scenario?
Naravno, i naše žene su jake, sposobne i inteligentne, a na sve to smo i u većini. Shodno navedenom, postavlja se logično pitanje: kako i zašto u našem društvu i dalje vladaju patrijarhalne tradicije? I zašto su neretko čuvarke i braniteljke ovakve toksične tradicije upravo žene? Da li smo toliko dugo bile ugnjetavane i bez prava, da je decenijama kasnije i dalje skoro nemoguće otarasiti se zaostavština patrijarhata? Zašto nam je lakše da se držimo poznatih okvira i onda kada nam idu na štetu?
174 mart
175
Jedna ohrabrujuća zajednička crta ostaje snažna na svim stranama sveta—nesalomivi duh borbenih žena koje uprkos svim okolnostima koje im ne idu na ruku, nastavljaju da se bore da naprave bolje uslove budućim generacijama. I dok nastavljamo da se borimo treba se uvek setiti da je važno da nastavimo da delimo naše priče - svaka priča je jedan korak ka razumevanju i, nadajmo se, jedan korak bliže globalnoj emancipaciji. I kakvo god da nam je mišljenje usađeno, koje god da smo iskustvo stekle, jako je važno da nastavimo da se pitamo, učimo i istražujemo!
SAD
zemlja mogućnosti, ali za koga?
Sa ratifikacijom 19. amandmana 1920. godine, Sjedinjene Američke Države napravile su veliki iskorak. Danas američke žene uživaju u snažnim pravnim zaštitama, uključujući zakone protiv diskriminacije kao i one koje štite reproduktivna prava, međutim, stvarnost često zaostaje za pravnim formulacijama.
koji zarade muškarci. Osim toga, žene su i dalje nedovoljno zastupljene na vodećim pozicijama u različitim industrijama, sa samo 8,1% kompanija iz Fortune 500 koje vode ženski izvršni direktori.
Izvan radnog okruženja, pristup zdravstvenoj zaštiti, posebno reproduktivnim pravima, ostaje središte ženske borbe. Iako su donete presudne odluke poput Roe protiv Vejda, pravo na abortus se i dalje učestalo dovodi u pitanje širom zemlje, što nesrazmerno pogađa žene, odnosno posebno pogubno deluje na siromašne žene i žene iz osetljivih društvenih kategorija.
Nigerija
ženska rezilijentnost i patrijarhalna tradicija
U Nigeriji, prava žena duboko su povezana sa kulturnim normama i socio-ekonomskim faktorima. Iako nigerijski ustav garantuje rodnu jednakost, tradicionalne prakse i religiozna verovanja često dovode u pitanje njenu primenu.
Na radnom mestu, razlika u platama i dalje postoji, a statistika kaže da žene zarađuju oko 82 centa za svaki dolar
Obrazovanje stoji kao svetionik nade za nigerijske žene, sa napretkom u poboljšanju stope pismenosti ipak sen -
176 mart
ka dečjih brakova lebdi nad njima sa 40% devojčica koje se udaju pre svoje 18. godine, prema podacima UNICEF-a. Ova praksa ne samo da oduzima devojčicama detinjstvo, već održava cikluse siromaštva i rodne nejednakosti.
Osim toga, pristup zdravstvenoj zaštiti ostaje ključno pitanje, posebno u ruralnim područjima gde su stope smrtnosti majki među najvišim na svetu. I pored napora vlade da poboljša infrastrukturu zdravstva, kulturni tabui i nedostatak resursa predstavljaju značajne izazove sa kojim se rezilijentne nigerijske žene konstantno suočavaju.
Srbija
zemlja nasleđenih konflikata
U srcu Balkana, Srbija se bori sa nasleđem svoje turbulentne prošlosti dok teži rodnoj ravnopravnosti. Nakon raspada Jugoslavije, žene su nastavile da igraju ključne uloge u obnovi zajednica i zastupanju svojih prava.
Srbija se ponosi progresivnim zakonodavstvom koje uključuje zakone protiv porodičnog nasilja i promovisanje rod-
177
ne ravnopravnosti na radnom mestu. Međutim, primena zakona ostaje neujednačena i usko povezana sa duboko ukorenjenim patrijarhalnim vrednostima. Osim toga, značajne razlike u položaju žena se mogu primetiti i u različitim delovima zemlje, a žene u ruralnim područjima u tom smislu nose najveći pritisak na svojim plećima.
Ekonomske razlike pogoršavaju poziciju žene, budući da su žene najzastupljenije na manje plaćenim pozicijama, one su pogođene velikom nezaposlenošću naročito među onima koje spadaju u teže zapošljive grupe stanovništva (žene preko 40 godina starosti, žene sa invaliditetom, žene sa nižom ili bez stručne školske spreme), a izuzetno mali broj žena (naročito u ruralnim delovima ze-
mlje) poseduje imovinu na svoje ime. Pored toga, porodično nasilje ostaje sveprisutan problem koji pogađa oko jednu trećinu žena.
Na koji god način proučavali istoriju prava žena u Sjedinjenim Američkim Državama, Nigeriji i Srbiji, ali i ostalim zemljama, očigledno je da napredak nije linearan. I dok pravni okviri postavljaju osnovu za jednakost, ukorenjeni društveni stavovi i sistemske prepreke ometaju njenu realizaciju. Izjednačavanje položaja žena iziskuje sveobuhvatan pristup koji obuhvata obrazovanje, ekonomske prilike i kulturne promene. U svemu tome bitna je i solidarnost koja pojačava glasove žena iz različitih socijalnih pozadina koje imaju snagu da donesu značajne promene.
178 mart
179
Intervju: Andrijana Kovrlija @andrkovr
Fotografije: Dušan Mrđen, Nataša Niškanović
∙ Lotosov cvet
Životni stil
U mesecu koji već polako ostaje iza nas, i izdanju Plezir magazina koje je sada ispred vas nastojale smo da se, još više nego inače, bavimo ženama. Ženama koje su kroz istoriju vodile čovečanstvo i podsticale napredak, podnosile i nosile sve one dnevne, lične ali i globalne, političke pritiske i terete; kao i onima koje to čine danas.
Sa Katarinom Ejdus, osnivačicom Women on the Way brenda koji nastoji da napravi sponu između žena izbeglica u Srbiji i lokalne zajednice, govorila sam o ideji iza ovog projekta, socijalnom preduzetništvu, iskustvu izbeglištva, saosećanju i drugačijoj modi.
181
∙ Ramonda serbica
Za početek, ispričaj našim čitaocima šta je Women on the Way, kako je nastao ovaj program i kakve vrednosti neguje?
Women on the Way je socijalno preduzeće i održivi modni brend koji kroz svoj dizajn promoviše kulture iz kojih dolaze žene izbeglice koje su svoje utočište pronašle u Srbiji, i ujedno im pruža mogućnost za profesionalno angažovanje. WoW je nastao pre malo više od dve godine kao proizvod istraživanja za master rad koji sam radila sa ženama izbeglicama. Kroz razgovore sa njima, shavtila sam da im je potrebno da ispune vreme boravka u Srbiji, da se osećaju dobrodošlim i da iskažu svoje talente i veštine. Kako je šivenje vrlo lako načiti, a one su već posedovale tu veštinu, zaključila sam da bi to bio idelan način da se one angažuju. Naša misija se zasniva na feminizmu, interkulturalnosti i slobodi, to su vrednosti koje kroz dizajn i rad promovišemo.
Ko čini WoW tim, a ko su saradnice…i na koji način ste raspodelile zaduženja?
Iako sam osnivačica ovog brenda, svakako da nisam u ovoj priči sama. U startu je tu bila i Farima Šangolijan, žena izbeglica iz Irana koja je ujedno i profesionalna slikarka. Ona je dizajnirala motive koje smo štampali na prvom merchu. Ona je u to vreme vodila neformalnu grupu žena izbeglica „Women on the Way“ koje su slikale na teksasu. Farima je idejna tvorkinja imena, logotipa i boja koje koristimo u vizuelnom identitetu, tako da je ovo u biti njen dizajn. Farima je u međuvremenu migrirala u Francusku. U Women on the Way-u su i žene izbeglice iz Ukrajine koje borave u Centru za azil u Vranju i koje su glavne za produkciju svih tekstilnih predmeta. Ovaj mali produkcijski tim žena vodi Elvira Kerekeshova iz Ukrajine, naša produkt menadžerka i glavna pokretačica dobre energije u procesu proizvodnje. Imamo i spoljne saradnice zadužene za grafički dizajn, i našu Natašu Niškanović, sa kojom sam zajedno pokrenula Festival drugačije mode, i koja ujedno ima savetodavnu ulogu u WoW.
182 mart
Naveliko se govori o balkanskom gostoprimstvu, pa uzimajući u obzir da si imala priliku da stekneš malo bliži uvid putem svog MA rada ali i WoW u doživljaje izbeglica koje su se našle u našoj zemlji, kakav je njihov utisak?
Svako izbegličko iskustvo je drugačije, izbeglička putovanja mogu da imaju vrlo negativna iskustva koja ostavljaju posledice po mentalno i fizičko zdravlje. Izbeglice sa kojima sam ja razgovarala u okviru svog master rada su imale zaista razna, često vrlo teška iskustva. Ali što se tiče boravka u Sr-
biji, bilo je i svetlih primera i izbeglica koje su imali lepe trenutke i utiske o Srbiji. Tako da je sve vrlo individualno.
Da li ti je tvoje iskustvo odlaska i žiota u drugoj kulturi, iako pod značajno drugačijim okolnostima, koristilo u boljem razumevanju potreba i psiholoških posledica tako velike promene kada su u pitanju izbeglice koje žive u Srbiji?
Iako sam u inostranstvo otišla svojim izborom, i tamo sam imala priliku da radim i iskusim novu kulturu bez ve-
183
likih poteškoća, ipak mi je moram biti potpuno iskrena, na momente bilo vrlo teško. Tada sam shvatila, ukoliko je meni bilo toliko teško, kako li je tek ljudima koji iz svojih zemalja beže pod prisilom rata, razaranja, rodno zasnovanog nasilja, kao posledice klimatskih promena… Iako je moje iskustvo bilo potpuno drugačije, ono me jeste pokrenulo da se zainteresujem za temu ženskog iskustva izbeglištva, i da kasnije to pitanje i obradim u svojoj master tezi.
Za sada se u vašoj ponudi mogu naći torbe, neseseri, majice, sveće… imate li još neke proizvode u planu i da li postoji mogućnost personalizovanja porudžbina?
Trenutno je na našem Instagramu otvoreno glasanje za najbolji dizajn koji će biti štampan na našem novom merch-u. Otvorile smo nedavno glasanje za vizualno rešenje koje će ujedno biti naša nova stalna kolekcija, i to na temu naše misije – feminizam, sloboda, interkulturalnost. Zaista je pristiglo mnogo zanimljivih idejnih rešenja od lokalnih dizajnerki i dizajnera. Osim novog merch-a,
sa Školom za dizajn tekstila i kože iz Novog Pazara smo uradile apciklažu prve kolekcije farmerki koje je Farima zajedno sa ženama izbeglicama ručno oslikala, motivi su iz bliskoiskočnih kultura. Farmerke su trenutno u procesu transformacije, postaju torbe. Tako da će premijerno biti prikazani na Festivalu drugačije mode koji organizujemo 20. aprila u Dorćol Platzu u Beogradu. Mi takođe šijemo cegere za kompanije i organizacije za njihove događaje, i postoji mogućnost prilagođavanja njihovim potrebama, tako da postoji prostor za personalizaciju.
Na koji način birate motive koji će se naći na WoW proizvodima?
Uglavnom gledamo da to budu motivi koji se nalaze i u našoj i kulturama iz kojih one dolaze. Kroz motive pokazujemo koliko smo slični i koliko toga imamo zajedničkog kao na primer na majici „Pinky promise“ spojile smo dva nacionalna cveta, Ramondu serbicu iz Srbije i Lotosov cvet iz persijske kulture. A nekada opet imamo i motive koji su u potpunosti strani našem području, poput kamile koju smo vezli na neseserima, ona je bila vrlo popularan motiv.
184 mart
Kada je socijalno preduzetništvo u pitanju, a posebno ono koje se fokusira na žene, u Srbiji imamo nekoliko sjajnih primera poput Somborskih šnajderki, Ženskog centra Užice, nekada i Dobre torbe…, koliko su vam u osnivanju WoW pomogle njihove prakse i da li ste imali priliku da se povežete sa nekima od njih u svrhu razmene iskustva?
Women on the Way sam pokrenula nakon što sam bila u programu „RISE“, programu koji podržava mlade koji žele da se bave socijalnim preduzetništvom na Zapadnom Balkanu. I tokom godinu dana, koliko je trajala edukacija o socijalnoj ekonomiji, kao i mentorska podrška, zaista smo mnogo razgovarali o ovim socijalnim preduzećima. Zapravo, sektor socijalne ekonomije i socijalnog preduzetništva uglavnom pokreću žene. Sa Ženskim centrom Užice i sarađujemo.
S obzirom na to da je ideja zapošljavanje izbeglica tokom njihovog boravka u zemlji dok čekaju na azil ili na odobrenje za ulazak u neku drugu zemlju, kakva je praksa Women on the Way kada se neka od žena
185
odluči da se skući u Srbiji i aplicira za prebivalište, a zatim i državljanstvo?
Mi imamo strateško partnerstvo sa Beogradskim centrom za ljudska prava, organizacijom civilnog društva iz Beograda. I oni su nam od početka bili velika terenska podrška, da nam pomognu da pronađemo žene koje su zainteresovane da se angažuju u okviru WoW. Tako sam 2022. godine i upoznale Elviru Kerekeshovu i tako je započela naša saradnja sa Ukrajinkama iz Centra za azil u Vranju.
Da li u okviru WoW postoji i mentorski rad gde članice obučavaju druge ili se zapošljavanju samo one sa predznanjem u šivenju, pletenju, pravljenju sveća? Šivenje se kontinuriano uči i razvija, to je veština. Tako da sa svakim novim proizvodom one uče nešto novo. Neke više vole pletenje i vez, neke više šivenje i krojenje. Ali šivenje i jeste super veština jer se lako uči i savladava.
reći da je u pitanju prirodna nadogradnja na postojeću inicijativu ili je reč o novoj inicijativi?
Na Instagram profilu WoW poslednjih nedelja sve više govorite o Festivalu drugačije mode, da li bi mogla
Festival drugačije mode je incijativa koju smo zajedno pokrenule Nataša Niškanović, osnivačica Nitne i ja. Nitna je platforma za promociju održive mode tako da je Festival nastao iz sinergije naših interesovanja i oblasti kojom se bavimo, održivom modom. Osim što proizvodimo održive tekstilne predmete, važno nam je da se o održivoj i drugačijoj modi govori i da u Srbiji pokrenemo narativ da je drugačija moda (od brze mode) moguća, dostupna i da postoje sjajne žene širom Srbije koje je kreiraju. Na Festival drugačije mode koji će se održati 20. aprila u Dorćol Platzu doći će 20 brendova i inicijativa koje uglavnom vode žene, predstaviće svoj rad i posetioci će moći da njihove kreacije kupe. Važno nam je i da se o održivoj i drugačijoj modi govori, zato smo pripremile i bogat edukativni sadržaj. Biće jedan masterclass, dve radionice, izložba… Ulaz na Festival i sve radionice je besplatan. Paralelno sa festivalom, na profilu je aktivan i konkurs za izbor vizua-
186 mart
la za novu merch kolekciju. Kako je osmišljena ova inicijativa i da li to znači da će sada uz žene izbeglice i pratioci profila uticati na vizuelni identitet brenda WoW?
Do sada nas je lokalna zajednica podržavala kupovinom proizvoda, ali su nas redovno pitali da li postoje neki drugi načini na koji mogu da se uključe u rad Women on the Way. Tako da
smo došle na ideju da novu merch kolekciju otvorimo ka lokalnoj zajednici i otvorimo konkurs za grafičku dizajnerku/dizajnera koji će dati vizuelno rešenje za temu feminizam, sloboda, interkulturalnost. Women on the Way je platforma interkulturalnosti, i svakako da treba da bude otvorena ka lokalnoj zajednici, i u vizuelnom smislu. Ovakve inicjative ćemo sigurno imati i u budućnosti.
Da li bi želela da podeliš sa našim čitaocima koji su vaši dalji planovi za WoW?
U jeku smo pripreme Festivala drugačije mode, i zaista ceo tim vredno radi na ovom velikom događaja koji nas očekuje 20. aprila u Dorćol Platzu. Ovim putem pozivamo vaše čitateljke i čitaoce da nam se pridruže i otkriju fenomenalne brendove drugačije mode iz cele Srbije, i zaprate nas na Instagramu @festivaldrugacijemode. Tim Women on the Way-a će takođe biti u Dorćol Platzu, pa eto lepe prilike da se družimo.
187
Kao joga učiteljica, radim na misiji da inspirišem ljude da izdvoje vreme za sebe, unaprede svoje fizičko i mentalno zdravlje, te žive ispunjenije. Zato vas zovem da se pridružite nedeljnim besplatnim časovima na YouTube kanalu - Mickui Lifestyle. Takođe, predstavljam vam online kurs Večernji joga izazov za transformaciju tela i uma, dostupan za sve nivoe praktikanata (Više na web stranici).
Pokreni telo, utišaj um
nije samo moto, već put ka zdravijem životu.
Otkrijte moć joge već danas!
189
ˇ
Piše: Sunčica Jovanović @moj.psiholog
Mentalno zdravlje
Pripreme za roditeljstvo
U današnje vreme, čini se da se za roditeljstvo priprema tek kada to postane ono što je „sledeće“ u životu, nakon obrazovanja, rada, ili svih ostalih iskustava i putovanja, a za koje smo se pak pripremali celo detinjstvo, koje je usmereno na obrazovanje, školovanje i rad.
Za to smo imali usmeravanja od porodice i nastavnika, pripreme, dodatne savete i časove i skoro da se ceo život vrteo oko pripreme za akademsko obrazovanje ili razvoj struke i biznisa.
Skok u majčinstvo i očinstvo
I onda imamo nešto što liči na „skok“ u roditeljstvo, nešto do tada često nepoznato, nepripremano… Nismo učeni ni za brak, niti nam savetuju dobronamerno niti nas usmeravaju – „koučuju“ iz najbliže okoline i društva kako da gradimo brak, porodicu, kako da pričamo sa partnerom, koji su problemi no-
vih očeva, kako se oni tu snalaze, kako da budući očevi pričaju sa trudnicama, koje su njene potrebe, kako se neguje porodica kada dođe dete, šta tom detetu sve treba a šta treba nama samima itd…
Porođaj kao kapija ulaska u drugi svet
Uz svu anksioznost oko novog, do tada nepripremanog poglavlja u životu, dešava se porođaj i boravak u porodilištu koji još više zna da izmesti neke parove iz svoje sigurnosti i znatno oteža promene koje ih čekaju dolaskom bebe (umesto da olakša iste i podigne im znanje i samopouzdanje).
Neljubazno i grubo ophođenje, te vređanje i podsmevanje, fizički bol koji je mogao biti izbegnut anestezijama i drugačijim procedurama, u većoj meri mogu uticati da se prvi dani, meseci i godine života mame i bebe i cele porodice dožive stresnije, uznemirenije, nestabilnije, nezdravije.
191
Za mnoge nije tačno da se bol
zaboravlja, naročito ona koja nije morala da se desi
Tretman u porodilištu se često ne zaboravlja, obično se vraćaju reči i postupci zaposlenih upućene porodilji, u toku dana, noći, pod tušem, kada se tone u san. Često se žene i muškarci koji su prisustvovali neprijatnim rečima lekara i babica, „svađaju“ u svojim mislima sa osobama kojima je ostao neuzvraćen odgovor zbog okolnosti u kojima se sve desilo.
Posledice akušerskog nasilja
Česta su razmišljanja o osveti, ruminacije, ponovljene misli da su nešto mogli uraditi drugačije, krivica oko ne zauzimanja za sebe, samookrivljavanje da su mogli nešto učiniti za bebu, da je i ona patila, sramota, bes, odluke da se više nikada ne vrate u isto porodilište ili u bilo koje drugo…
Neophodno je da kao društvo sankcionišemo neodgovorna ponašanja, osvestimo posledice koje nastaju istim i da pružamo više podrške mladim porodicama.
Porođaj je jedan od najvećih doživljaja u životu roditelja i nekome prija da priča iznova i iznova šta se sve desilo, ali često ne u prvim mesecima jer briga oko bebe zauzme veći psihološki prostor, nego se tek kasnije javlja potreba da se sva iskustva prorade i ispričaju.
Kako parovi sebi mogu pomoći?
Zdravo je i dobro pričati, postoje sos telefoni, postoji psihološka i psihoterapijska podrška. Pričajte sa svojim lekarom, ginekologom, prijateljima i porodicom u koje imate poverenje, koji vam prijaju i uz koje ste sigurni da ćete se osećati bolje a ne lošije nakon iznešenog iskustva. Ženu (kao i muškarca) koja prvi put postaje roditelj očekuje mnogo toga i to skoro preko noći.
192 mart
Okruženje je usmerenije na kritike i savete nego na pohvale
Iz mog iskustva iz online grupa podrške za mame dece do tri godine – „Tranzicija u majčinstvo“, ženama akutno u postpartumu najteže padaju netraženi saveti od najbližih i od nepoznatih osoba.
Okruženje i poruke društva često ne idu u tom pravcu da se majka podrži i da se pohvali, da joj se pomogne i „nađe“ već smo skloni previsokim očekivanji-
ma – da je sve vreme srećna, smirena i u blagostanju, da je istuširana, oprane kose, ispeglana, da je kuća sređena, da ide u šetnje, prodavnice, putovanja, šopinge, da ima vremena za sebe i supruga, da ostane i u ostalim ulogama ćerke, snaje, sestre, prijateljice, kume, komšinice i da tačno zna sve o nezi njenog deteta i da mu pruži sve što mu je fizički i psihički neophodno.
Novi roditelji su često prepušteni sami sebi, „zatvoreni“ i usmereni na svoje resurse i mogućnosti, dok ne dožive sindrom sagorevanja u roditeljstvu i shvate da je potrebna podrška „sela“ odnosno u današnje vreme institucija.
193
Prirodno je osećati i sreću i nezadovoljstvo ulogom majke i oca
Ono što može olakšati period tranzicije u majčinstvo je znanje o suprotnim osećanjima prema detetu, sebi, suprugu i svetu. Da je prirodno osećati i ljutnju i strepnju i nezadovoljstvo time što je majka postala majka, da joj nije fizički prijatno sve vreme sa bebom, da neko vreme ne voli da provodi i ne uživa u istom, da ne voli da doji ili da joj je zaista naporno, da joj nedostaje lakoća izlaska napolje, vreme samo sa sobom ili najbližima, da joj nedostaje samopouzdan osećaj u svom telu, da se pita kako će izdržati dan, da li će ikada opet trenirati, biti ona stara, da oseti nemoć, strah, zabrinutost, da bude besna na supruga jer on ne ispunjava njena očekivanja itd. Ali to su samo osećanja koja su u redu, dok ponašanja koja bi proistekla iz tih osećanja ne bi bila u redu, bilo kakvo nasilje prema sebi, bebi i suprugu, fizičko i verbalno.
Kada roditelji osećaju da su kao
„tempirana bomba“ vreme je za
brigu o sebi
To iziskuje delegiranje nekih obaveza i pronalaženje vremena za sebe. Vreme je da se potraži fizička i psihološka pomoć, radi sebe i cele porodice.
Nespavanje i nemanje predvidivog rasporeda i redosleda događaja u danu i sedmici, nemogućnost zakazivanja bilo kakvih aktivnosti, znatno otežavaju funkcionisanje roditelja ćime se smanjuje stepen tolerancije na sve frustracije, na tuđe komentare koji se sada još teže podnose zbog čega dolazi do takozvanih ispada besa i izliva teških reči prema prisutnima, a kasnije usledi krivica usmerena na sebe zašto su tako „nestabilne, histerične, nezrele“ itd.
Birajte reči pred novim roditeljima
Neophodno je birati reči pred ženama u postpartumu jer su obično osetljivije
194 mart
da bi bebi pomogle, da bi osetile njene potrebe i pružile joj ono što treba – emocionalnu regulaciju. Zato je neophodno da majčina okolina – partner i svi ostali, pružaju njoj pomoć u njenoj emocionalnoj regulaciji svakodnevnog stresa i umora da bi ona mogla pružiti bebi brigu koja joj je neophodna.
Usamljenost je
čest osećaj koji mnoge iznenadi
Od svih osećanja koja se javljaju i smenjuju čak i u jednom danu koji sa malom bebom traje veoma dugo – ponos, smeh do suza, toplina, nežnost, strah, bes, bespomoćnost, radoznalost, povezanost, mir, najmanje se očekuje hroničan osećaj usamljenosti. Mama je često sa bebom veći deo dana ako otac radi. Često ne progovori danima ni sa kim odraslim duže od nekoliko rečenica, neretko ima osećaj da su je svi zaboravili, oseća strah da je neće zvati na okupljanja koja otkazuje sada jer je bebi potrebna. Često je prisutan osećaj da je ona stala a da neki svet tamo spolja nastavlja svojim tokom bez nje…
195
Izvori i resursi za pomoć Smanjite očekivanja od sebe na neko vreme, svedite obaveze na što je manje moguće, pričajte sa partnerom, tražite svakodnevno zagrljaj, lepu reč, pričajte sa drugaricom šta vam se dešava, „izbacite“ njoj sve što vam se nakupi, podelite muke i/ili krenite na psihoterapiju ili grupe podrške i aktivnosti u okolini na koje možete da nađete.
Mnoge žene (kao i muškarci) imaju osećaj da moraju „same sebe“ da dovedu u red, a to, naročito u pospartumu nije moguće bez podrške drugih živih bića i vremena provedenog u budnom odmoru.
Sve će ovo biti
„juče“ I da, tačno je, sve prođe, opet ćete trenirati, opet ćete osećati svoje telo kao svoj dom, opet ćete se vratiti na posao, sa novom snagom koju majčinstvo može da donese, novo samopouzdanje, brže donošenje odluka, prokrstinacija – odlaganje obaveza gotovo da se prestaje da postoji, zrelije postupanje, jasnije granice, negubljenje vremena na ljude koji vam ne prijaju, i život može dobiti jednu puniji i vredniju verziju kroz celu porodicu koja sada nastaje.
Autorka teksta je Sunčica Jovanović , master psihološkinja i psihoterapeutkinja, autorka programa podrške „Tranzicija u majčinstvo“
196 mart
197
Sestre Proković
mart 2024
Intervju: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija
foto: Aleksandar Kujučev, Unicode Encoding Conflict
Moda
Rubriku MODNI PLEZIR pokrenuli smo sa idejom da na mesečnom nivou kroz razgovor predstavljamo modne dizajnere, one koji se modom bave ozbiljno, nepokolebljivo i autentično. Iz meseca u mesec razgovaramo o modi i stilu, umetnosti odevanja i novim tendencijama u pogledu održivosti.
U martovskom izdanju Plezira imala sam to zadovoljstvo da ugostim Svetlanu Proković ispred čuvenog dua Sestre Proković (JSP) koji na domaću modnu scenu donosi autentičnu modnu viziju već 30 godina. Razgovarale smo o beogradskoj i ljubljanskoj modnoj sceni, streetwear brendu koji su pokrenule za vreme pandemije i poruci „da i dalje sanjaju“, i 30 godina kasnije, te da na regionalnu modnu scenu donose svoj prepoznatljiv modni kod.
199
Kako započinjete dan?
Svetlana: Ja sam jutarnji tip. Obično ustajem između 6.30 i 7.00 h, isključivo bez alarma (ne volim taj način nasilnog buđenja) i za 30-45 min napuštam stan ukoliko je radni dan. A vikendom sve polako, obožavam da pijem prvu kafu u krevetu.
Koja su vaša prva sećanja iz detinjstva koja imaju veze sa modom i odevanjem?
Naša baka je bila šnajderka i živela je u Dragačevu, a zanat je učila pre Drugog svetskog rata u Beogradu. Pamtim plejadu živopisnih likova žena koje su prolazile kroz njenu kuću, a ona im je strpljivo ispunjavala želje da budu najlepša verzija sebe. Uz nju smo naučile puno i jako mi nedostaje.
Dočarajte nam kako izgleda vaš kreativni proces, od potrage za inspiracijom, rađanja ideje do odabira pravih materijala, uklapanja i sprovođenja zamisli u delo?
Inspiracija dođe sama, od gomile neartikulisanih ideja pre ili kasnije se iskristališe nešto opipljivo. Nekada je početak samo detalj, natpis, boja…Uživala sam dok smo radile revije i svaki put se trudile da ispričamo neku priču. Danas je sve drugačije - brzo, jednokratno, potrošno a dosadno, pre svega zahvaljujući dominaciji društvenih mreža.
200 mart
Izvor: JSP Instagram, JSP-BIRDS OF PRAY 2012
Od nastanka brenda JSP primećuje se doslednost na mnogo nivoa, a jedan od pokazatelja iste je i saradnja sa Danijelom Biškup kroz udruživanje u Studio IDENTITY. Kako danas izgleda vaša saradnja i u čemu je po vašem mišljenju najveća prednost ovakvog udruženog delovanja?
Naša saradnja je krenula od Danijelinog poziva da joj se pridružimo u radnji na Dorćolu. Iako smo se samo površno poznavale prihvatile smo i ispostavilo se da je to bila jedna od boljih odluka u životu. Volim i navikla sam na rad u timu, a naš tim Identity funkcioniše više od dvadeset godina. Svako vodi svoj kreativni deo, a one manje zanimljive administrativno-tehničke stvari delimo, možda je to recept za uspešnu saradnju.
Tokom devedesetih godina, svojim modnim izrazom obeležile ste urbani Beograd, a onda svoj uticaj proširile i na Ljubljanu. Kako se i da li, sudeći po vašem iskustvu, rad u modi razlikuje u ove dve urbane sredine?
Mislim da bi Jelena dala tačniji odgovor, ali moje mišljenje je da ne postoji neka velika razlika.
Publika kojoj se dopada ono što radimo je slična svuda u svetu, ali razlikuju se uslovi rada. U Sloveniji se posebna pažnja posvećuje kreativcima. Ove jeseni u Ljubljani je počeo sa radom centar Rog ( @center_rog ). Stara fabrika Rog
201
foto: Svetlana Braun
u centru grada je preuređena i data na korišćenje umetnicima. Osim ateljea i prodajnih prostora postoji i 9 radionica koje su dostupne članovima za korišćenje, štampu, šivenje, krojenje, juvelirstvo, keramiku…
Da li to što živite u različitim gradovima koji su, iako po mnogo čemu bliski ipak drugačiji, čini da i vaša perspektiva bude šira, kako funkcioniše ne samo priprema kolekcija i kreativna razmena, već i čitava logistika budući da živite na 500 km jedna od druge?
Mi funkcionišemo kao jedna pomalo šizofrena ličnost podeljena u dva tela na rastojanju od 500km. Različiti smo karakteri ali se kreativno dopunjujemo i to je lakši deo, a logistika ume da bude dosta izazovna.
U jednom intervjuu ste govorile o tome kako u radu imate različite pristupe kada pravite prototipove (francuski gde sve se radi na modelu odnosno lutki (Jelena), i nemački gde uglavnom se sve crta na papiru (Svetlana)… što u neku ruku i ne iznenađuje budući da je Svetlana po struci arhitekta a
Jelena modna dizajnerka…Pa ipak zajedno dolazite do univerzalnih rešenja koja čine vašu estetiku. Šta biste rekle da JSP čini prepoznatljivim, kakva je okosnica vašeg stila?
Strogost muških formi i fluidna ženstvenost uz specifične detalje.
Brend JSP je na tržištu prisutan već 30 godina, kako se vaš pogled na modu i stilski izražaj, ali i odnos prema odeći menjao u vašem radu?
Naš brend je direktan odraz nas samih i neminovno se menja zajedno sa nama, ali neka osnovna nit uvek postoji, jer mi ne umemo drugačije. Ne uživam u pravilima funkcionisanja predstavljanja mode danas, previše je sve instant.
Da li su i vaše mušterije sazrevale sa vašim razvojnim putem? Ko su žene koje biste opisale kao vašu idealnu publiku?
Imamo sreću da su nam neke žene verna publika svih ovih godina i zahvaljujući njima još uvek postojimo. Mislim da ne postoji idealna publika, već samo ona koja vas razume.
202 mart
203
foto: JSP Instagram
U intervjuu koji sam pronašla u arhivi Politike (7.11.2012.) koji je bio osvrt na, u tom trenutku 20 godina vašeg rada, Svetlana je izjavila; „Teško se opstaje i poražavajuće je što je sve teže. Ne mislim samo u sferi mode. Komplikovano je da se bilo šta izvede i uradi. Dok sam za izložbu spremala materijale s početka devedesetih, koje su ovde bile neke od najtežih godina, učinilo mi se da te stvari sada ne bismo mogle da uradimo. Što zbog toga što neko ne bi imao sluha, što zbog toga što to danas nikoga ne zanima. Meni je poražavajuće da smo tada mogli da snimimo spotove za razne muzičare, a revije su bile medijski veoma ispraćene. Danas je vrlo malo emisija na ovu temu, a toliko se ljudi bavi modom i muzikom.“ Specijalizovane emisije, časopisi ili blogovi koji se na autentičan način bave domaćom modnom scenom ne samo kroz izveštaje već i u formi kvalitativne analize danas gotovo i ne postoje, ne postoji ni arhiva iz koje bi zainteresovani mogli da se upoznaju sa radom domaćih dizajnera koji su pomerali i pomeraju granice i rade vrlo zanimljive stvari iako je reč o izuzetno malom tržištu. Koliko je u ovakvim uslovima izazovno ne iz-
gubiti entuzijazam i nastaviti da stvaraš jednako uporno, kreativno i bez kompromisa, i kako u tome uspevate sve ovo vreme?
Stvaranje nije moj izbor nego potreba i uživanje, a i prilično sam tvrdoglava, neki bi možda rekli zadrta. A izazova u našim uslovima nikad ne manjka, ali ja sam srećom deo tima pa je sve malo lakše.
Analizirajući vaše kolekcije može se izvesti zaključak o nesumnjivoj povezanosti sa filmom i muzikom. Uticaj filma se može videti kroz kolekcije „Replicants“ iz 1997. koja je bila inspirisana filmom „Blade Runner“ koja je na izvestan način nagovestila kakav će biti vaš dalji put, zatim i kolekcija „The road Warrior“ za jesen/zimu 2007. inspirisana filmom „Mad Max“ (koja predstavlja retrospektivu petnaestogodišnjeg rada), ili muzike kroz revije „Black Celebration“ iz 2013. (revija inspirisana bendom Depeche mode i crnom bojom - na kojoj ste učestvovale sa grupom dizajnera), ili „Tribalicious“ iz 2015. (inspirisana Afrikom, bubnjevima i istoimenim albumom), 80’s iz 2023. (revija na prošlogodišnjem bfw sa grupom dizajnera).
204 mart
205
foto: Aleksandar-Kujucev, JSP-TRIBALICIOUS 2015
U svim ovim situacijama vi ste povezale vašu estetiku, priču i koncept sa prepoznatljivim temama, donoseći nešto sveže i drugačije. Koliko je ovaj složeni, sinestetski pristup ograničavajuć ili pak kreativno oslobađajući?
Uticaj filma i muzike je prisutan u većini naših kolekcija i pomaže da se sagleda šira slika. Svojim modelima stvorimo izmaštani svet u kome žive. Što se tiče zajedničkih revija na određenu temu, obično jedva odlučim da u tome učestvujem, a onda na kraju baš uživam da vidim sve te divne ljude u bekstejdžu.
Svetlana, vi ste često u neposrednom kontaktu sa vašim kupcima u radnji Identity. Da li osluškujete povratne reakcije klijenata i koliko one mogu uticati na eventualno prilagođavanje pojedinih komada ili odabir materijala?
Nažalost nisam tako često u kontaktu sa kupcima u radnji pošto najveći deo vremena provodim u radionici. Svakako je povratna reakcija jako bitna, jer garderoba može da živi samo na osobama koje je nose, inače bi to bili samo komadi spojenih materijala.
Pre nekoliko godina ste pokrenuli i podbrend JSP Ready . U čemu je njegova specifičnost?
JSPready je nastao u vreme COVID-a i pre svega je orjentisan na street wear. Poslednjih godina je veći deo proizvoda dostupan istovremeno i u Beogradu i u Ljubljani. Prvu kolekciju su činile helanke sa custom made štampom, sledeća kolekcija je bila trikotaža, prošle godine jeans. Ovogodišnja kolekcija je u pripremi.
Dok sam se pripremala za ovaj razgovor, čitala sam i vaše starije intervjue i tom prilikom saznala da ste u razgovoru za Textil Užice (2011) govorile o tome kako eksperimentišete sa inovativnim materijalima i kako ste za tada aktuelnu kolekciju koristile ekološke boje za bojenje kože kako bi ona mogla da diše; s tim u vezi, budući da održivost u modnoj industriji i ekološke prakse tek od nedavno počinju da budu prioritet dizajnerima i modnim kućama (pre svega zbog pritiska javnosti), zanima me da li ste za vaše ideje mogle da pronađete na našem tržištu odgovarajuće saradnike i koli-
206 mart
ko sluha za održivost je bilo tada, i da li se klima danas promenila?
Održivost koju mi sve vreme praktikujemo je da pravimo garderobu koja traje godinama i može da se kombinuje sa novim stvarima koje radimo. Novi materijali i nove tehnologije svakako predstavljaju izazov, ali u Srbiji je i dalje sve na malobrojnim entuzijastima, mada se ekološka svest pomalja. Slovenija je već druga priča.
Kada govorimo o materijalima, danas na svetskom tržištu postoji mnogo novih, održivo razvijenih i proizvedenih modernih materijala koji imaju mnogo povoljniji uticaj po životnu sredinu
jer nastaju od raznih biljaka ili sporednih proizvoda iz bio uzgoja. Koliki je izazov za nezavisne dizajnere i male brendove da dođu do takvih materijala i da li postoji tržište za tako proizvedene komade, imajući u vidu da je razvoj tehnologije omogućio lakše brisanje prostornih granica?
Zahvaljujući internetu čini se sve na dohvat ruke, ali to što smo van EU je i dalje otežavajuća okolnost, jer znatno poskupljuje cenu svega zbog visokih carina. Prošle godine smo uradile mini kolekciju majica i tašni od eko pamuka u saradnji sa slovenačkom umetnicom Tanjom Lazetić i štampa se ispostavila kao teži deo posla.
foto: JSP Instagram foto: JSP Instagram 207
Vidite li prostor za dodatno unapre-
đenje održivosti u okviru vaših brendova?
Uvek može bolje, više i odgovornije. A mi ćemo svakako nastaviti da budemo slow fashion brend.
Jedan od u modnom smislu neprikosnovenih segmenta vašeg rada, bilo kroz stilizovanje ili kolekcije čini aksesoar. Mogli bismo reći da gotovo svaku kolekciju prati i pažljivo oblikovan nakit, pojasevi, ziherice za drapiranje, kao i obuća koju potpisuje Danijela Biškup, i ta nit se provlači čak od prve revije u Studentskom kulturnom centru 1992. godine u kojoj je fokus bio na kapama i šeširima. Da li rad na aksesoaru dolazi nakon osmišljenih kreacija, tokom rada ili je polazna osnova za iste?
Detalji su vrlo važno obeležje naših kolekcija i nastaju spontano, nekad na početku, a nekad na samom kraju budu poslednji touch. Ja sam im posebno posvećena i nadam se da ću uspeti da ostvarim svoju želju za učenjem juvelirskog zanata uskoro.
Na 52 Perwoll fashion week-u ste nedavno prikazale kolekciju EGGOMANIA za koju ste inspiraciju pronašle u vekovnoj tradiciji Bele Krajine, regiona u Sloveniji. Tom prilikom ste stvorile avangardnu kolekciju dekonstruišući motive ukrašavanja uskršnjih jaja, koristeći crnu i belu sa nagoveštajem crvene, koja se ističe vezom i ukrasima. Šta možete da nam kažete o radu na kolekciji, ali i čitavom projektu Transformacije iz kog je EGGOMANIA proizašla?
Projekat TRANSFORMACIJE je pokrenuo Forum slovenskih kultura u kome su učestvovali dizajneri iz 10 slovenskih zemalja. Tema je bila vezana za tradiciju svake od zemalja učesnica, a mi smo ovom prilikom predstavljale Sloveniju. Inspiracija nam je bila nošnja Bele Krajine i njihov tradicionalni način oslikavanja jaja za Uskrs. Projekat je bio zaista inspirativan, a izložba i dalje putuje po svetu pa je tako bila i u Beogradu ove godine.
Vaša i dalje aktuelna kolekcija povodom 30 godina rada – LUCID DREAMS je privukla dosta pažnje . Šta ste že -
208 mart
foto: EGOMANIA 209
lele da poručite vašoj staroj i novoj publici, kakvu budućnost najavljuje sestrinski duo?
Mislim da smo sve rekle u poruci koju smo štampale, a na kraju piše WE ARE STILL DREAMING…
JSP estetika je prepoznatljiva jednako kao i principijelnost da sarađujete isključivo sa kreativcima sa kojima delite slične vrednosti i pogled na modu, pa tako su u vašim modelima uvek autentične i zanimljive žene kako iz Srbije tako i iz Slovenije. Kakav je vaš stav prema saradnji sa influenserkama?
Meni je nekako pogrdan naziv influenserka, a opet ima toliko osoba sa posebnim osećajem za dizajn, modu, umetnost koje sa zadovoljstvom pratim a svrstavaju se u tu kategoriju. Draga mi je saradnja sa @dvstylepills jer delimo isti vizuelni kod.
Vibe, aesthetic, ekološka osvešćenost… sudeći po društvenoj mreži TikTok, neke su od glavnih tema i vrednosti generacije Z, čiji pripadnici neretko govore da svoje izbore kada je umetnost (filmovi, književnost, stil odevanja) prave na osnovu vibe-a koji nešto ima, te sam stekla utisak da je uzimajući u obzir temelje JSP brenda i vašeg konceptualnog pristupa, ova generacija upravo idealna publika koja može da razume i poistoveti se sa vašim konceptom stvaranja. Kako komunicirate sa njima, da li vam društvene mreže služe kao dobar alat u povezivanju sa publikom koja danas dosta drugačije kupuje u odnosu na generacije pre?
Društvene mreže su u mom slučaju nužno zlo, ali bez njih je danas teško ostati na tržištu, tako da sam se prilagodila u okviru svojih mogućnosti. Nisam sigurna da bih umela da opišem našu publiku ali društvene mreže u onim analizama koje vam nude kažu da su to osobe od 30-50 godina.
210 mart
Da li ste možda razmišljale o nekoj formi video bloga/saveta kakve neretko možemo videti kod dizajnerki kao što je Amy Smilović ispred brenda tibi koja na svojim društvenim mrežama povremeno daje savete kako se određeni komadi iz njihovih kolekcija mogu poneti u različitim situacijama ili na različito građenim ženama.. Fokus je neretko na važnosti aksesoara i stilizovanju što je nešto po čemu ste vas
dve i vaš brend svakako prepoznatljive na ovim prostorima?
Amy Smilović je dobar primer kako približiti svoj rad publici i već neko vreme razmišljamo na tu temu. Videćemo gde će nas to odvesti.
Na čemu trenutno radite?
Na kolekciji za predstojeću sezonu.
foto: JSP Instagram 211
Dobrodošli u Boa Pilates studio, gde kombinujemo priznatu STOTT pilates metodu sa zabavnim i dinamičnim treningom. Naš studio prostire se na nekoliko delova, uključujući salu za grupne i individualne treninge, prostor za pole dance i masaže. Pružamo personalizovan pristup, prilagođavajući se potrebama i ciljevima svakog klijenta, kako bismo zajedno postigli optimalno zdravlje i zadovoljstvo. Posetite nas i započnite svoje putovanje ka samootkrivanju i osnaživanju.
Dunavska 2E
Stan br. 11.1.1
Beograd
213
foto: @ studiokrokodil Životni stil
Intervju:
Teodora Kovrlija
@teodora_kovrlija
U martovskom izdanju sam imala to zadovoljstvo da pričam sa nekoliko zaista jedinstvenih, fantastičnih žena koje nam svima mogu biti inspiracija u najrazličitijim oblastima. Jedna od takvih je i Maja Jovanović, neustrašiva avanturistkinja i zaljubljenica u najrazličitije ekstremne sportove, koja je konstantno u pokretu i spremna da se oproba u nekoj novoj veštini. Razgovarale smo o ljubavi prema motorima, snežnim sportovima, OCR trkama, jiu jitsi, mentalnoj i fizičkoj snazi, putovanjima i ukusnoj hrani.
215
Ko je Maja, na koji način bi ti volela da čitaoce Plezira uvedemo u priču?
Sasvim jedan običan lik sa viškom energije. (smeh)
Oprobala si se u mnogim (ekstremnim) sportovima i aktivnostima, možeš li da nam ispričaš kako si kod sebe prepoznala taj impuls za isprobavanje novog?
Da li je prisutan i strah, i koja je njegova uloga ukoliko postoji i/ili radoznalost i želja za opipavanjem svojih granica u fizičkom i mentalnom smislu?
Iskreno ne znam ni kako je to krenulo, bila sam klasična klinka štreber – metalac. Ali hvala roditeljima, vodili su me na razne sportove, najviše sam se zadržala na košarci, a od baš malih nogu su nam usadili i ljubav ka skijanju. Moguće da je taj pristup u roditeljstvu i uticao na mene da volim da istražujem. Strahu i nije bilo mnogo mesta, jer ne mislim da sam radila išta van granica svojih mogućnosti. (smeh) Lomila sam se na skejtu, skijama i snowboard-u, imala tri sudara na motoru, pokidala ligament na jiu jitsi, ali ništa od toga me nije uplašilo. Nekako to i jeste rizik sa kojim moraš odmah da se pomiriš ili nisi za to uopšte.
Jednom su me pitali šta bi bio moto mog života, i nije mi mnogo trebalo da smislim: „Learn through exploring“. Sudeći po tvom Instagram nalogu vodiš vrlo aktivan život koji paralelno egzistira sa tvojim dnevnim poslom, a uključuje veliki broj hobija koji iz moje perspektive imaju zajedničku osobinu – „pomeranje granica“. Kako si se našla u ovim aktivnostima i pronašla u svim tim (ekstremnim) sportovima?
Postepeno se to dešavalo sa sazrevanjem i naravno sa većim budžetom. Nekako se svaki od tih hobija dešavao pod parolom, ovo izgleda zabavno, mogla bi da probam. Pa sam tako tadašnjeg kolegu zamolila da mi pokaže kako se vozi motor, i to je bila ljubav na prvi dodir tj. gas. Oduvek sam bila fan video igrica, i kada sam saznala za airsoft, morala sam i to da probam. Putovanja su mi otkrila i sportove poput surfa i kitesurfa. Videla sam na Instagramu tandem skokove iz aviona, via ferrate i kanjoning akcije pa sam i to isprobala. Ne znam da li bi rekla da je to pomeranje granica, nekako imam previše ljudi u okruženju koji su mnogo dalje otišli, a moram i reći da u svemu tome uživam
216 mart
pa i ne deluje kao izlazak iz zone komfora.
Kako izgleda tvoj tipičan dan?
Pošto imam dva psa, svaki dan počinje sa šetnjom njih dve. Nekim danima imam jiu jitsu pre posla. Radim kao Project Manager u IT-ju, tako da većinski radim od kuće ali ponekad i sa nekih daljih destinacija. Idemo u još jednu brzinsku šetnju posle posla, pa idem na trening (crossfit ili jiu jitsa). Onda je vreme ili za druženje ili čitanje knjige. I naravno dan završavam još jednom šetnjom pred spavanje.
Tako je uglavnom od ponedeljka do petka. Vikendi su već nešto sasvim drugo.
Ishrana je izuzetno važan deo života, posebno ukoliko govorimo o zdravim navikama. Da li imaš neki poseban način ishrane kojeg se pridržavaš tokom godine i da li se on menja zavisno o pripremi za neku novu avanturu/trku/takmičenje?
Uf, moram reći da sam najgori mogući sagovornik za ovo pitanje jer dosta osciliram. Odmore i vikende smatram za odmor od svega pa tako i od organičavanja u „ždra-
217
nju“. Generalno se trudim da kuvam kad radim od kuće, ali baš mogu dosta da pojedem. I naravno ko može reći ne čokoladi!?!
Dobra strana svih fizičkih aktivnosti koje imam na dnevnom nivou je to što se taj broj kalorija ne vidi (toliko), i za dve tri nedelje clean ishrane mogu i da smanjim kilograme ako treba. (smeh)
Bolje da ne pišem šta sam u stanju da pojedem posle neke OCR trke od 20’ak km.
Na svom blogu si između ostalog pisala i o gurmanlucima i zabavnim jelima koja si isprobavala na svojim putovanjima u Jugoistočnoj Aziji ali i po regionu. Da li si i u kulinarskom smislu avanturista, i šta je najzabavnije i najneobičnije što si probala?
DA! Hrana je definitivno nešto što me na putovanjima najviše približava lokalnoj kulturi. Obožavam da jedem po ulici sa lokalcima. Zabavna jela su mi najčešće ona koja mi donose neke nove neobične začine. Specijalna kategorija su naravno i razni neobični slatkiši. Videla sam neka od najneobičnijih jela kao što je balut na Filipinima, embrion patke ili morsko prase na ražnju u Peruu, ali nisam želela da ista probam.
Trke s preprekama (OCR) su poslednjih godina sve popularnije i kod nas i primećujem da se za njih interesuju ne samo bivši i aktuelni sportisti, već i amateri koji žele da se malo više pokrenu i uživaju u provođenju vremena u prirodi. Kako si ti „otkrila“ ove trke, šta one za tebe predstavljaju i koje najvažnije lekcije si pokupila iz učešća u njima?
Drugarica me je pozvala da timski izađemo na moj prvi OCR. Prodala mi je priču predstavivši mi kao da izlazimo na „Nindža ratnike“. Ostale trke su me kupile zbog prirode. Iskreno, nikad nisam volela trčanje, zapravo i danas ga ne volim, i cifre kao što su 15-20km su mi bile nerealne. I možda je to baš ono što sam i naučila uz OCR, da je u redu raditi nešto za svoj ceh, da ne mora sve da bude takmičenje i to pomeranje granica, ok je biti osrednji. Ali da, osećaš se kao neviđeni car kad završiš. I jednom je čak neko i rekao da veruje da smo mi amateri srećniji kada završimo trku nego profesionalni trkači.
Kako se priprema za ovakvu jednu aktivnost, da li je potrebno da budemo članovi nekog kluba, i šta je važno da
218 mart
znamo ako želimo da se oprobamo u njima?
Trčanje pre svega, kao što rekoh ne volim ga, ali je nužno zlo jer mi zglobovi ne bi oprostili trku. Prepreke su svakako najzanimljiviji deo trka, i zahtevaju barem osnovnu fizičku spremu ali i umeće. Ukoliko nikad niste popeli kanap, prešli karike, okretali traktorske gume, možda ne bi bilo loše da to ipak pre trke probate. Ključna rečenica: sve je u tehnici. (smeh)
Neretko na svoje avanture odlaziš na motoru. (O čemu si između ostalog
pisala i na svom blogu opisujući putotovanje do Grčke na enduro motoru koji se smatra prilično neudobnim kao i putovnje kroz izazovne puteve Perua- što možemo videti i na tvom Jutjubu). U čemu je po tvom mišljenju posebna draž ovakvog načina putovanja? Da li nedostatak udobnosti koju auto pruža čini da ostanemo prisutniji u trenutku i više u dodiru sa svojom okolinom?
Motor te tera da budeš uvek prisutan bez pogovora, uvek deo svog okruženja. Svaku krivinu osećaš, razliku u tem-
219
peraturi ili u količini kiseonika u vazduhu kad si visoko u Andima. Nekako si mnogo zahvalniji prirodi a i sebi na tom putu između tačke A i B. Takođe, kategorija motora koju ja vozim omogućava i skretanje sa asfalta pa tako imam i potpunu slobodu kretanja. Istu tu slobodu kretanja mi omogućava i u gradu, tako da mi je motor primarno prevozno sredstvo u svakom slučaju.
Povrede su sastavni deo sporta…Da li uz sebe imaš tim saradnika u koje se pouzdaš kada (nažalost) dođe do neke i da li povrede/padove koristiš kao lekcije? Da li je nakon povreda prisutan strah/dodatna doza opreza i kako prevazilaziš ove situacije da bi nastavila da se baviš aktivnostima koje ponekad mogu biti vrlo opasne ukoliko nismo dovoljno pažljivi?
Naučila sam dve lekcije: na povredama raditi odmah, ne čekati da možda samo od sebe prođe, i rehabilitaciju raditi sa ljudima koji se time bave.
Jedan od neverovatnijih strahova u vezi sa povredom mi je bilo pri pucanju prednjeg ukrštenog ligamenta. Iako sam imala padova sa motora, da
se vratim odmah na isti me nikad nije bilo strah. Ali strah od jedne male kocke na koju sam trebala da skočim tokom oporavka kolena je nešto što mi je bilo zapravo dosta teško da prevaziđem. Tim ljudi sa kojima sam prolazila kroz taj proces je bio veoma strpljiv sa mnom, i uz razne varijacije došli smo i do naskoka na velike kocke.
Od nedavno treniraš jiu jits-u i za kratko vreme si uspela da osvojiš i nekoliko medalja; Šta je ono što te je privuklo i što ti se najviše dopada kod ovog sporta?
Što više učim, to kapiram koliko zapravo ništa ne znam i koliko još toga ima da se uči. A tek posle učenja dolazi do usađivanja svega toga u inerciju pokreta bez razmišljanja. Definitivno najkompleksniji sport koji sam do sad probala. Mogla bih zapravo da kažem da je upravo to konstantno učenje i dolaženje u situacije koje od tebe traže punu posvećenost ono što me drži.
Kako ti Airsoft koji igraš i za koji imaš i poseban Insta nalog – pomaže u radu na agilnosti i kako ti ove veštine utiču na stanje „budnosti“ (alertnost) koje kasni-
220 mart
Via ferrata Berimfoto: @outdoor_in Canyoning, Tribućafoto: @marextremium 221
je možeš koristiti u drugim aktivnostima poput vožnje motora/trka sa preprekama ali i u svakodnevnom životu?
Meni je Airsoft kao igranje igrica uživo. Nema upgrade-ovanja lika, nego si sam odgovaran za svoju staminu i resurse. Pretpostavka o ponašanju ljudi je po mom mišljenju sjajna veština koja se vežba ovde, a primenjiva je i u drugim situacijama. Zadatak nije samo doći do date tačke, već i pretpostaviti kako će protivnički tim prići istoj, odakle mogu da dođu, kako koriste okolinu u svom prilasku, i na kraju upotrebiti i sva svoja čula.
Slično tome, kako i da li ti je jiu jits-a pomogla u radu na mentalnoj snazi?
Jitsa me je naučila kako da stavim ego sa strane. Jitsa me je naučila da dišem i nađem mir u teškim situacijama. Jitsa me je naučila da budem prisutnija u sadašnjem trenutku. Jitsa me je naučila i strpljenju prema sebi. Često, kao početnik si nezadovoljan sobom, osećaš da se ne pomeraš sa neke tačke i onda dođe klinac od 14 godina i pola mase od tebe i „završi te“ tri puta u 5 minuta, i ti mu iskreno kažeš hvala.
Koji su najveći izazovi sa kojima si se do sada kroz svoje hobije i sportske aktivnosti/avanture suočila?
Ljudi. (smeh) Da ostavimo na tome... Kako bi motivisala one koji nas sada čitaju, a koji nisu naročito fizički aktivni da se pokrenu iz sedalačkog načina života kako bi se bolje povezali sa svojim telom ali i okruženjem?
Nađite svoju „aktivnu“ osobu i vežite se za nju. Na svaki od hobija me je odveo neko ko je bio pasioniran u vezi tog sporta ili aktivnosti, i njihova pasija me je najviše i pogurala. Ne mora svaka da bude i moja, ali što više isprobavam, znam za šta jesam a za šta nisam.
Ako krenemo od svog okuženja, što je možda najočigledniji izbor za pokrenuti se – koje su to top 5 lokacija koje bi izdvojila kao predlog za vikend aktivnosti za naše čitaoce, prilagođene različitim nivoima fizičke spreme?
Za one najhrabrije, definitivno kanjonig, čija sezona počinje uskoro. Tribuća u okolini Ljubovije je pravi skriveni dragulj. Neplaćeni promo za druga Mareta.
222 mart
Via Ferrata odmah ispod kanjona, za početak Gornjak u okolini Petrovca, a potom Berim na Kosovu. Drugari iz Via Ferrata Tima često tamo vode a i na ostale u regionu Kajak ture, od najbližih i najjednostavnijih kao što je kajaking oko i kroz Veliko ratno ostrvo u Beogradu, do meandera Uvca. Ekipa iz Wild Serbia je tu.
Za malo ozbiljnije pešačenje pod uglom, moji omiljeni Trem kod Niša (pa u povratku u „Mrak“ kafanu) i Miroč kod Donjeg Milanovca (na čuveni grilovani miročki sir).
Ako vam se ne ide daleko, drugari iz BeoShot-a u Beogradu na više lokacija organizuju Airsoft događaje i preko njih možete rentati svu opremu.
Konačno se u javnosti više govori o svim fazama menstrualnog ciklusa i njegovom uticaju na performanse i osobitosti našeg tela tokom ovih faza. To je posebno važno za sportistkinje.
Da li pratiš taj unutrašnji „sat“ kada se pripremaš za trke i ak-
tivnosti? Da li prilagođavaš svoje treninge potrebama svog tela?
Htela ili ne, telo me natera da ga slušam. Treninge prilagođavam tome kako se osećam u tom trenutku. Borilački sportovi posebno postanu bolni pre menstrualnog ciklusa, pa često biram da tada se koncetrišem na tehniku a snagu i kondiciju ostavljam za posle.
2023
klub ViN 223
Vin Challange
organizator BJJ
Nedavno sam u jednom stručnom časopisu čitala o FLOW-u (stanje koje, laički rečeno, omogućava našem mozgu da prenebregne fizička ograničenja našeg tela u trenutku kada uđemo u to stanje, pa je tako atletama ali i amaterima moguće da “pomere“ svoje granice i istrče izuzetno dugačke trke ili druge fizičke napore jer naš mozak u tom trenutku preusmeri svoju energiju na više različitih delova, čime „alarm“ da nas nešto boli ili nemamo snage da nastavimo jednostavno biva ućutkan). Da li ti je poznat ovaj fenomen i da li si možda doživela takvo stanje prilikom bavljenja izazovnim fizičkim aktivnostima?
Ja sam uvek malo skeptično gledala na to stanje, zato što sam najčešće ulazila u „flow“ u situacijama kada nešto dobro radim. Samim tim imam osećaj da onda radim nešto što već znam i mogu pa samim tim nemam ni napredak kroz to stanje. Možda grešim.
Kako prevazilaziš mentalna ograničenja i bol kada pomeraš svoje grani -
ce izdržljivosti na treninzima ili fizički izazovnim aktivnostima?
Bol slušam i poštujem, a sa mentalnim ograničenjima se rvam. Raznim tehnikama podržavam samu sebe, bilo da je to kroz životinjsko navijanje za samu sebe ili postavljanje sitnijih milestone-ova kako bi se neki veći zalogaj progutao. Dosta sam sama na to dolazila, umesto da sam jednostavno guglala i isprobala.
Spremaš li se za neku uzbudljivu avanturu u narednom periodu? Imaš li iskustvo/aktivnost koja ti je na listi želja, a koju bi želela da isprobaš u bliskoj budućnosti?
Narednih dva meseca mi je rezervisano za OCR trke i Jiu Jitsa takmičenja, i jedan biznis šahovski turnir. Leta uglavnom provodim na motoru i kampovanju, tako da za ovo leto nadam se da ću u tom maniru obići Zelengoru i Blidinje u Bosni i Hercegovini i naravno još neko hrvatsko ostrvo. A za dalja putovanja na motoru, ćutim dok se ne ostvare.
224 mart
225
Maze Fury 2022 OCR trka u organizaciji Sportskog udruzenja Tribe
Intervju:
Jelena Gvozden
@3oklagijice
Fotografije: privatna arhiva
Životni stil
227
Ivan Maksimović Maksa je ličnost poznata svakome ko se interesuje za adrenalinske sportove, voli snowboarding ili je makar jednom u zimskoj sezoni bio na Kopaoniku. Pod maksimom života punim plućima, svi koji su nameravali da naprave ozbiljan brend od sebe pozivali su ga u goste, bilo da je u pitanju Ćaknuta ovca za otvaranje RedBull Flugtag-a 2013. ili Radovan Kovač za epizodu Youtube emisije „Izazovi avanturu”. S osamnaestogodišnjim snowboard instruktorskim iskustvom (nivo III), veštim slobodnim stilom i najupečatljivijim odelima na stazi, Maksa je zaštitni znak Kopa i snowboard zajednice. Zimi. Čim se sezona snega završi, Maksa menja jedan element drugim i s vrhova planina se seli još više – u vazduh i skydiving.
Koji poriv stoji iza prvog koraka otiskivanja u svet ekstremnih sportova?
Nisam siguran da je u pitanju poriv. Ja to ni ne vidim kao poriv. Cela moja priča vezana za ekstremne sportove je počela negde ’87/’88. godine kada sam od majke dobio prvi skateboard. U to vreme bio je popularan film „Junaci
Sk8 borda” (1986). Ljubav prema skydiving-u i surfu po talasima probudio mi je film iz 1991. „Point Brake” („Tačka pucanja”), u kojem dva glavna glumca, Kijanu Rivs i Patrik Svejzi, surfuju na talasima i skaču iz aviona. Zbog nedostatka uslova da probam surf pronašao sam zamenu u vidu snowboarda („Sneg je samo smrznuta voda”, Džek O’Nil –surfer). Sredinom ’90-tih skidali smo sa skejtbord dasaka osovine i točkiće, a zatim se s prvim snegom spuštali brdašcima u blizini Hale Pionir. Mislim da je sve tako počelo. (smeh)
Da li primećuješ neku nelagodu u organizmu ukoliko mu ne pružiš određenu dozu adrenalina i da li se ta potreba količinski s godinama smanjuje ili povećava?
Ne vidim to kao nelagodu. Vežbom se svaka veština dovodi do blizine savršenstva, a glava i organizam se navikavaju na to ekstremno stanje. Adrenalinska situacija postaje njegova nova prirodna sredina s kojom ekstremni sportista lako izlazi na kraj. To što je vama ekstremno nekom ko to stalno upražnjava je savršeno normalno.
228 mart
229
Kako izgleda zemlja iz vazduha dok padaš ka tlu?
Izgleda dosta moćno, pogotovo kad skačemo u Poreču (Istra, Hrvatska).
Kombinacija kopna, mora, oblaka i dobrog društva u vazduhu stvara pogled koji nema cenu. U skydiving-u mnogo toga zavisi od visine s koje skačemo, vremenskih uslova i društva, u vidu drugih padobranca s kojima izvodimo skok. Dosta brzo se približavamo zemlji, tako da npr. skok s 4000m traje od 35 do 60 sekundi slobodnog pada, a brzina kretanja padobranca se kreće od 190km/č do 290km/č pa i više, zavisno od položaja tela u kojem padamo, odnosno letimo. (smeh)
Već osamnaest godina si instruktor snowboard-a. Kako bi opisao razvitak svoje karijere do njenog punoletstva?
Sve je počelo kao velika želja da što više ostanem na planini i da svaki dan od otvaranja do zatvaranja staze što više vozim snowboard. Tek nekih sedam, osam godina pošto sam postao instruktor uvideo sam da uz pomoć ove veštine mogu da stvorim novac, da s njim finansiram neki drugi ekstremni
sport i stvorim novu veliku ljubav. Padobranstvo, motociklizam i ronjenje su bile tri nove ljubavi.
Da li je poznat broj ljudi koji su prošli kroz tvoju obuku za sve ove godine i jesu li neki bili inspirativni da i ti nešto naučiš od njih?
U planinarskom domu Rtanj, na stazi Mali Karaman na Kopaoniku, 15 zimskih sezona vodio sam besplatnu školu snowboarda i znam da je tu oko 900 ljudi prošlo neki vid početničke ili napredne obuke. Pridodao bih na taj broj da ja nedeljno radim sa četiri do deset bordera, katkad i više, a ako taj broj pomnožimo s preko 100 dana i onda s još 18 sezona, dolazimo do baš ludačke brojke. Od svakog od njih naučim nešto. Tako sam pre jedno deset godina, jureći malog petogodišnjeg Rusa, naučio kako da se lakše i brže krećem s daskom vezanom za dominantnu nogu po ravnom (nešto slično iniciranjem kretanja kod trotineta ili skejtborda). Mali mi je sve vreme bežao na ravnom, a ja sam morao da primenim njegovu tehniku odgurivanja da bi ga sustigao. Kasnije sam taj način kretanja uveo kao obavezu u svoju obuku.
230 mart
231
Koje su učestale početničke greške i na šta treba obratiti pažnju prilikom izbora opreme?
Odabir pogrešne opreme i loše podešavanje iste znatno otežavaju učenje ili vožnju. Mislim da pre svega ne treba slušati trgovce u radnjama i servisima već se kvalitetno informisati na internetu, jer su informacije dostupne i lako proverive.
Kako ohrabriti nekoga da proba nešto novo, van svoje zone komfora?
Mislim da smo se suviše ušuškali u svoje živote i da nam je sve lako dostupno.
Došli smo u situaciju da nam je lakše da platimo kurira da nam hranu donese iz obližnjeg restorana, nego da prošetamo do istog. Meni je iskreno to stvarno strašno. Kako sad da neko izađe iz komforne zone i počne da se bavi bilo kakvim sportom pitanje je za stručnjake, a ne za mene. [smeh] Mislim da je to individualna stvar i ja ljude razlikujem po tome „da li žive ili su živi”. Nije isto živeti i biti živ! Mislim da svako od nas treba da se probudi, izađe iz svoje komforne zone, jer tek tada kada se
istinski potrudimo mi spoznajemo blagodeti našeg života i lepotu ovog sveta.
Čime te je Kopaonik očarao, te si odlučio da svaku sezonu provedeš na baš toj planini, bez obzira na sve promene koje se dešavaju na klimatskom i urbanističkom planu?
Kopaonik je, u vreme kada sam ja počeo da radim na njemu, bila planina u totalno drugom fazonu nego što je sad. Bila je to planina bordera i skijaša. Mislim da je danas Stara planina nešto što podseća na Jahorinu i Kopaonik iz prošlosti.
Obzirom da je tvoje radno mesto u prirodi, doživljavaš sve njene cikluse na jedan autentičan način. U interakciji s ljudima, koji imaju pretežno sedeće poslove unutar zidova, šta primećuješ da se rapidno gubi u njihovoj svesti?
Rapidno se gubi odnos sa i prema prirodi. Ljudi su suviše okovani betonom grada. Vikende koriste za izlaske u klubove a ne za boravak u prirodi i uživanje u blagodetima koje ona pruža.
232 mart
233
Za sportove kojima se baviš, osim redovnog fizičkog treniranja, bitno je
i treniranje uma, ne bi li se zadržala zdrava stabilnost sistema. Koje zdrave navike i metode sprovodiš da bi ostao u formi?
Pored zdrave izbalansirane ishrane, upražnjavam svakodnevni anaerobni i aerobni trening. Sport je temelj, a konstantno učenje, napredovanje i primenjivanje znanja je kuća čovekovog življenja. Ispada da se sve vrti oko prirode ali u mom životu i jeste to tako. U Beogradu, šuma Košutnjaka i Zvezdare su moj beg od ludila grada. Takođe, često odem na Avalu i Kosmaj, u blizini Beograda. Boravak na tim planinama su hrana za moj um i telo.
Iako se ekstremni sportovi percipiraju kao individualistički, oni ipak počivaju na zajednicama. Kakve su zajednice u kojima se krećeš?
Iskreno, izbegavam zajednice – snowboard, padobranske, moto-klubove itd. Jednostavno ne volim da sebe stavljam u okvire bilo čega. Motor retko kad vozim u grupi većoj od troje ljudi. Padobranstvo na drop zonama (zone
na kojima se ljudi bave skydiving-om) se svodi na to da tu ima odličnog druženja ali ja nisam tip čoveka za veliku zajednicu. U snowboardu je ista situacija: podržavam klubove (zajednice), ali nisam njihov član. Mislim da te granice stvaraju podele između nas. Možda napredujemo u našim veštinama više jer jedni druge guramo da pomeramo granice ali s druge strane mislim da nazadujemo kao ljudi jer stavljamo uspeh ispred ljudskosti. Teško je naći balans između te dve stvari. Kad malo bolje razmislim, ja ne navijam ni za Partizan ni za Zvezdu [smeh], već samo za svoju zemlju Srbiju.
Trenutak najveće opasnosti je trenutak s najmanje straha. Radi bolje bezbednosti, na šta je bitno obratiti pažnju u vazduhu a na šta na kopnu?
Mislim da su ovo reči glumca Vil Smita kada je prvi put skočio iz aviona. Poštovanje pravila na kopnu, u vodi i vazduhu. Ja sam uvek za bezbedno upražnjavanje ekstremnih sportova. Pod jedan – bezbednost, pod dva – uživanje i pod tri – napredak. Ne mora sve odmah i po svaku cenu, a lepota nije samo u jednoj puzli već u celoj slagalici koja čini život!
234 mart
Kažu da ako neko radi ono što voli, uistinu ne radi nijedan dan u životu. Meni se čini da oni koji rade ono što vole, ne prestaju s radom ni kada svi drugi odmaraju. Kakav je tvoj stav?
Ja ne radim, ja uživam [smeh]. Šalu na stranu ali retko kad vidim rad kao rad. Živim svoj život najbolje što mogu i na tome sam zahvalan dragome Bogu –izgleda da bih mogao da budem i stihopisac.
Da s 40 godina živim predivan život. Da mi je neko rekao pre 30 godina, kada sam se nervirao zbog jedinice iz matematike da ću danas živeti ovako zadovoljan – ja mu ne bih verovao. Svim što sam postigao i ostvario, ja sam prezadovoljan. E sad da pridodam sebi potomstvo. (smeh) Dečak ili devojčica, ko zna, a možda i oboje. To će biti kruna na sve.
Čemu su te naučili padovi u životu?
Šta si uspeo da uradiš a da nisi ni sanjao da ćeš moći?
Da rane zarastaju. Posle kiše dođe sunce i posle lošeg uvek izađemo jači i pametniji. Kad ogreje to sunce, uvek ga više
235
cenim. Naučili su me da kad jedna vrata zatvorimo, ostala vrata nam se otvaraju, a iza tih vrata je u mom slučaju uvek bolja žurka.
Ko ti je inspiracija od ljudi u svetu ekstremnih sportova?
Imam par omiljenih sportista, npr. Novak Đoković – tenis, Rajan Knapton i Trevis Rajs – snowboard, Mesi i Ronaldinjo – fudbal, Nikola Jokić i Peđa Stojaković – košarka, Fjodor Emelianenko – MMA… Ali definitivno najomiljeniji sportista ikada mi je neustrašivi Mark Markez – MotoGp vozač. To je najbolji vozač motora ikada, čovek koji prkosi gravitaciji i smrti dok vozi svoj motocikl preko 350km/č!!!
Da li si možda uvideo neku razliku između polova u svetu adrenalinskih sportova?
Ne bih ja tu vršio podelu. Žene su podjednako ekstremni sportisti kao i muškarci.
Šta si sve isprobao od adrenalinskih sportova a šta ti je ostalo na listi želji?
Snowboard, skijanje, padobranstvo, ronjenje s bocama, slobodno penjanje, vožnja motocikla… Sledeća na listi mi je paraglajding obuka, voleo bih da letim kao ptica.
Desi se da ljudi iz sveta ekstremnih sportova odu radeći ono što vole do kraja života. Da li te nekad takve vesti pokolebaju?
Pokolebaju? Ne! Ja ovozemaljski život poštujem i živim najbolje što znam i mogu. Gubitak takvih sportista me uči da budem pažljiviji, da više cenim život i sport kojim se bavim.
Imaš li neku poruku za publiku Plezira?
Čitaocima želim da što više vremena provode s ljudima koje vole, da svaki dan urade nešto lepo za sebe i svet oko sebe. Ako zimi dođete na Kopaonik ili leti na aerodrom Lisičji jarak (Beograd), verujem da ćete me sresti i podeliti neko divno iskustvo sa mnom.
236 mart
237
Putopis
Piše: Vladislav Radak @vradak
Fotografije: privatna arhiva
239
Na Kubi ništa nije izvesno, pa čak ni smrt.
U zemlji sa jednom od najmanjih stopa nepismenosti biblioteke se gotovo ne mogu naći, a knjižare zvanično ne postoje. Nije ni čudo što su je pisci neiscrpno rabili poslednjih nekoliko vekova – valjda su, jadni, bežali od književnosti u zemlju gde se glad toli plesom, a pirinča će konačno biti u sredu, verujte mi na reč, samo čekate rano izjutra na tom i tom uglu, pirinač dolazi, a ako i ne dođe, biće pasulja, a ako niste sigurni za pravac, nastavite samo ovim putem pravo, ništa se ne dvojbite. Međutim, put ne ide pravo, nego krivuda, pa onda prelazi u tucanik, pa u suvu zemlju i eto vas tu negde u šipražju, gde put i zvanično nestaje, a senke postaju duže kako se neumoljivo sunce predaje na horizontu.
Ostrvo Kuba ne postoji i jedini način da se u to uverite jeste da ga posetite.
Čudnovatosti, misterije, kontradikcije ili male izvrnute torte, kako već želite da opišete sušte suprotnosti onome na šta ste se navikli u vašem kutku planete, ne zaustavljaju se tu. Nije tajna da
je autor ovih redaka neretko opipavao izbočinu na svom vernom rancu, siguran znak da su friška rolna toalet-papira i savršeni oblutak sapuna uvek uz njega dok se opaljen suncem i rumom tiskao kroz svetinu Vedada, znajući da crni pasulj i sendvič sumnjivog izgleda i još sumnjivijeg ukusa iz umazanog uličnog izloga mogu iz njega da progovore svakog časa. Skupi i retki foto-aparat je, zato, nonšalantno ostavljao na šanku dok je prihvatao pozive na ples. Lako bi se moglo desiti da previše gostoljubivi domaćini posegnu za prva dva navedena proizvoda, i šta bi vaš preterano radoznali pisac onda činio, kada ni sapuna ni toalet papira nema miljama unaokolo? Sa druge strane, opšte je poznato da Kubanci nikakvog interesa prema foto-aparatima nemaju niti će ikada negde putovati, a sve skice njihovog čarobnog ostrva su, vrelim suncem i životom koji ne popušta stisak, zauvek urezane u njihovo sećanje.
Na kraju, svi imaju mobilne telefone. Interneta i dometa nema, ali svako ima makar jedan telefon.
Zagledajući živopisnu prošlost svojih godina provedenih u Havani, ispunjenu
240 mart
naizgled besciljnim lutanjima, Ernest Hemingvej se u svojoj autobiografskoj tapiseriji pod nazivom „Pokretni praznik“ priseća četrdesetih i pedesetih, jedinog vremena kada je, kako tvrdi, bio zaista srećan. „Noć je bila znojava i uzbudljiva i svetla iz kafića su sijala na trgu, muzika je zvučala dobro, a ljudi su dolazili niz ulicu i bila je lepa noć.“ Ne ostaje mi ništa drugo nego da se složim sa ocem minimalističkog stila pripovedanja i, iako je romantik u meni spreman da potvrdi da se ništa značajno nije promenilo, njegovo „otkrio sam
kafeteriju na ćošku koja služi prvoklasan sendvič con queso i odličnu kafu; sendviči nisu bili skupi, a bili su veliki i ukusni“ nateralo me je da ipak prihvatim činjenicu da je inflacija, pored peso cubano-a, pojela i taj ukusan sendvič i nas ostavila da se zadovoljimo ovim što u ovom trenutku ključa u mom stomaku.
Vrelina ovde diktira sve. Diktira život. Odlaže revoluciju. Zaustavlja taksi.
Ovde toplota diktira čak i smrt.
241
„Naše najiskrenije saučešće – porodica Ramires“ krasnopisom je ispisana vrpca oko skromnog venca koji smo moji domaćini i ja spremili za sahranu mladića koga je pokosila difterija, bolest iskorenjena u većini zemalja modernog sveta, ali ne i u ovoj, u medicini, kažu, najnaprednijoj.
Cvetove je bilo teško naći, posečeni su i uvezani u poslednjem trenutku, ali se sada, pred našim očima, suše. Kovčeg sa staklom koje otkriva pokojnikovo lice je okružen stolicama za ljuljanje, u koje su posađene starice koje se hlade velikim, pocepanim lepezama i neumorno klate gore-dole. Niko ne nosi crninu. Niko ne plače. Čak ni majka pokojnika. Žene ovde nemaju priliku da tuguju. Samo da slave život. Kakav god da je. Sem kada ih u tradicionalnim obredima Santaria religije zaposedne Oriša. Ali o tome nekom drugom prilikom.
Toplota diktira i dužinu trajanja pogrebnog obreda – na kraju, niko ne želi da vidi šta neizbežna vlaga i tropske temperature urade pokojnikovom telu posle određenog vremena. Od proglašenja smrti do poslednjeg venca na skromnom spomeniku nikad ne sme proći više od osam časova.
Boca ruma ide ukrug. Ljudi se tiho pozdravljaju i izjavljuju saučešće. Ovde se svi znaju i valja biti fin prema svima kako bi jednog dana i tvoja sahrana bila posećena.
Na živima je, za razliku od većine ostalog sveta, ne samo da sahranjuju već i da otkopavaju mrtve.
Dok se povorka energičnim koracima kreće ka glavnom groblju Colón, čiji je prostor, prema socijalističkim propisima, svima podeljen na ravne časti, na rođacima je da na brzinu iskopaju „starog“ pokojnika, te da naprave mesta za novog. Nije potrebno kopati, sistem groblja je razrađen još u vreme kada se Kolumbo prvi put napio nedaleko odavde proslavljajući otkriće Indije (lepo sam vam rekao da ovde malo šta ima logike i tako je bilo oduvek), pa je dovoljno samo pomeriti teški mermerni blok i izvršiti rokadu.
Dok mermerni blok ponovo bude vraćen u svoje ležište, većina cvetova je suva.
Stojim uma udarenog suncem i rumom i razmišljam o tome sa kojim herojem
242 mart
pisane reči bih ovde mogao da se nađem „oči u oči“ kroz mali stakleni prorez na kovčegu.
Još se jedan nobelovac oštrog pera nije libio da vrelinu, patnju i žeđ za fiestom kubanskog naroda pretoči u nepresušan izvor inspiracije koja mu je donela slavu, svetsko priznanje, ali i simpatije među vladarima od kojih bi drugi pisci zazirali. Gabrijel Garsija Markes, koji nas je napustio pre tačno jednu dekadu, nije skrivao da je njegov kompleksan odnos sa kubanskim narodom, njihovim patnjama, istorijom, revolucijama, trijumfima i neupitnim padovima bio okidač za roman ,,Sto godina samoće“. Bio je rado viđen gost kod Fidela, koji mu je davao smernice i sa zadovoljstvom iščitavao i kritikovao njegove radove. Najdugovečniji kubanski vladar je u pauzi između tamničenja lokalnih pisaca i novinara sa pažnjom i pronicljivošću čitao Markesove rukopise. „Gabo,“, kako ga je Kastro od milja oslovljavao, „preračunao sam brzinu broda u čvorovima u tvom najnovijem rukopisu“, misleći na ono što će kasnije postati „Priča o nasukanom
mornaru“, „i vremena provedena na pučini mi se jednostavno ne slažu“. Siromašni intelektualci, smrtonosne prehlade, načitani vladari. Kuba.
„Plemena osuđena na sto godina samoće nisu imala drugu priliku na zemlji“, pisao je Gabo u svom remek-delu.
Ovde nije lako živeti. Ali mir nam ni na onom svetu nije zagarantovan, razmišljam. Ne bi mi bilo svejedno da se posle sto godina samoće mrak nad mojim zagrobnim prozorčetom pocepa i svetlost neumornog sunca Havane prodre u moj mir.
„Dosta si plandovao“, rekli bi neki novi ljudi nekog vrlog, novog sveta, gde je sve drugačije, a nekako tako sve isto. „Izlazi“, kažu. „Treba nam tvoje mesto.“
243
244 mart
Tonković je porodična vinarija, osnovana sa misijom da čuva kulturu svog kraja na severu Bačke, negujući vinograde na specifičnom pečanom tlu i proizvodeći vina sa snažnim pečatom tog teroara. Osnovali smo je 2006. sa mnogo želja, ideja i nadanja, ali i sa samo jednim ciljem: da oživimo jednu fantastičnu sortu grožđa – kadarku, koja je vekovima uzgajana i izuzetno cenjena u Bačkoj i Sremu, u Slavoniji, u mađarskom Vilanjiju, u austrijskom Burgenlandu. Grožđe koje je jednom davno na ovaj naš pitomi sever stiglo sa dalekog juga, pa je usput nakupilo i mnogo dragocene prašine na svom tamnoplavom kaputu.
245
Hrana
Intervju: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija
Fotografije: Privatna arhiva
PREDZNANJEM U VINSKE TURE
SA
Kada se uputite ka Novom Sadu, tačnije Fruškoj gori, naići ćete na veliki broj domaćih vinarija i otkriti čari bogate vinske i gastronomske ponude ovog regiona, a ako poželite da u tu avanturu krenete sa predznanjem o vinu i vinskoj kulturi, potražite na internetu Vikend školu vina koju je osmislila i vodi Marija Bojović, na mrežama prepoznatljiva kao Marija vinarija. Marija je somelijerka, osnivačica pomenute Vikend škole vina, promoterka vinskog turizma, autohtonih vinskih sorti i lokalnih vinarija na Fruškoj gori. Razgovarale smo o njenom putu vina, vinskoj kulturi, uparivanju vina i hrane, razvojnim šansama za domaći turizam kao i o vinskim turama na koje odlazi sa suprugom Zoranom na motoru. Za čitaoce Plezira, Marija je najavila novi koncept koji će se fokusirati na organsku i biodinamičku proizvodnju vina, a mi jedva čekamo nove radionice.
247
Zdravo Marija, možeš li da nam ispričaš kako je izgledao tvoj put vina , i kako je nastala Marija vinarija – firma kroz koju se baviš vinskim edukacijama, promocijom lokalnih autohtonih sorti i vinarija kao i organizacijom ekskluzivnih događaja?
Moj put vina je nastao slučajno, baš kao što mnoge lepe i pozitivne priče nastaju. Ne bih ga poredila sa bajkom ali POSTOJI osoba koja je i te kako bila zaslužna da zavolim vino, koja mi je približila celu „priču” na jedan poseban način. Slučajni susret sa Aleksandrom Zeremskim, koji je kasnije postao moj veliki prijatelj i mentor je bio presudan. Nakon toga, u moj život ulazi i moj sadašnji suprug Zoran Bojović (takođe somelijer i osnivač stranice @bojovichwinetasting ) koji me nakon prelaska iz Beograda u Novi Sad „upisao” na kurs za somelijere. Posle višegodišnjeg rada u vinariji Deurić , gde sam još mnogo toga praktičnog naučila, odlučila sam da se prepustim preduzetničkim vodama i osnujem svoju firmu, koja je postala brend nenadano.
da zavole vino, kurs za profesionalne somelijere sam sažela i napravila jednodnevni koncept koji se zove Vikend škola vina . Naravno, prema potrebama klijenata i polaznika, škola se odvija kako vikendom, tako i radnim danima, u skladu sa zahtevima. Edukacija ugostitelja, organizacija team building-a sa malo drugačijim konceptom i ekskluzivni događaji su sve ono što Marija Vinarija može ponuditi. Akcenat sam svakako stavila na autohtone sorte, pošto sam putujući po svetskim vinskim regijama shvatila da se uvek treba upoznati sa lokalnim vinima i hranom, što je ovde pomalo zapostavljeno.
Ušla si u svet vina i vinarija iz ugostiteljstva, sa znanjima iz pedagogije i marketinga u džepu. Kako ti je ovaj set iskustava i veština pomogao u tome da svom današnjem poslu udahneš novu perspektivu i animiraš ljude da o vinima počnu da razmišljaju na drugi način i i sami požele da nauče više?
Kako bih vino približila ljubiteljima, ali i svima onima koji nisu ni sanjali da mogu
Pedagoška znanja, kao i znanje koje sam svojevremeno stekla od Borislava Miljanovića u LSPR školi PR menadžmenta su mi, ne slučajno, veoma pomogla u komunikaciji sa ljudima i samim načinom pre-
248 mart
davanja. U momentu kada sam ušla u ugostiteljstvo, tek tada sam shvatila da su živa reč, direktni kontakt i feed back koji sam dobijala od klijenata bili ključni za to da ljude podstaknem da vino sagledaju sa drugačijeg aspekta i da im približim priču i oslobodim ih straha od neznanja.
Na kakvom je nivou trenutno vinska kultura u našoj zemlji?
Smatram da je vinska kultura ključan deo opšte kulture. Obzirom da se na poslovnim sastancima, B2B susretima sve više govori o vinu i koristi se vinska terminologija, neophodno je osnovno znanje kako biste mogli da da ostvarite bilo kakav sledeći korak u saradnji sa klijentima. Ne bih mogla da generalizujem stepen vinske obrazovanost u Srbiji, ali primećujem da određeni regioni imaju malo više znanja i osnova, dok na ostalima treba više raditi. Kroz školu vina, edukacije i radionice. I naravno, posetu vinarijama, koja daje specifičnu završnicu celoj vinskoj priči.
Možemo li govoriti o trendovima u svetu vina? Imam utisak da su najednom svi počeli da služe penušava vina na važnim kulturnim događajima i promocijama brendova.
Svako ko se ozbiljno bavi vinom svakodnevno prati svetske trendove. Penušava vina su poslednjih par godina nekako „došla na red”. Upoznavanje sa penušavim vinima treba da bude posebna obuka, jer mnogi od konzumenata ne prepoznaju osnovnu razliku između champagne, charmat, karbonizacije i pet nat metode. Ako se bavimo
249
promocijom penušavih vina, treba da budemo jasni, konkretni, da detaljno objasnimo zašto neko penušavo vino toliko košta i kada se konzumira.
Šta neko vino čini izuzetnim, odnosno kako da znamo da prepoznamo premijum kvalitet?
Situacija i momenat u kojem to vino konzumiramo. Nekada nam i prosečno vino može biti izuzetno ako ga pijemo u posebnoj prilici, na mestu koje volimo i sa ljudima koji nam u datom momentu prijaju. Piti vino pored mora, sa bliskim prijateljima, uz lokalnu hranu i naše dobro raspoloženje će to vini činiti izuzetnim, te stoga smatram da je termin izuzetno vrlo često stvar trenutka.
Govoreći iz laičke perspektive, pretpostavljam da je osnova od koje svi krećemo kako da umešno čitamo etiketu, a onda i pravilno čuvamo, poslužujemo i uparujemo odabrano vino. Verujem da su ovo teme kojima se baviš kroz svoju vikend školu vina, ali šta je ono što bi mogla dati našim čitaocima kao bazu za neko osnovno raspoznavanje i razumevanje?
Da bismo razumeli vino, prvenstveno je potrebno da ga pre same konzumacije upoznamo. Taj deo prolazimo u školi vina, ali bih za čitaoce iskoristila priliku da kažem šta je to što je najvažnije. Prvenstveno treba da znamo iz koje vinarije vino dolazi, koja je regija, zatim sorta vina, da li je bilo u kontaktu sa drvetom, kog je stila, koja je godina berbe, procenat alkohola, da li ga treba dekantirati i koliki mu je potencijal odležavanja. Ako upoznamo vino sa svim karakteristikama koje nosi, onda ćemo znati i uz koju hranu treba da ga uparimo.
Uzimajući u obzir lokalna vina koja smatraš vrednim pažnje da li bi mogla da našim čitaocima preporučiš vino prema različitom budžetu, odnosno izdvojiš vina koja su pravi izbor za poklon, konzumiranje u regularnim i specijalnim prilikama?
Definitivno postoje takozvana everyday vina, koja ćemo skromnije platiti i konzumirati uz porodični ručak ili večeru. Naravno, postoje i vina koja nisu za svaki dan. Ne samo zbog cene, već i zbog njihove kompleksnosti i težine. Postoji dosta dobrih lokalnih vina koja su u ni-
250 mart
žem cenovnom rangu, ali svaka vinarija ima i svoju premijum liniju koja zavređuje posebnu pažnju. Ne bih izdvajala neku posebnu vinariju, jer sam stava da je Srbija prebogata i raznolika što se kvaliteta vina tiče. Svako ko bude želeo da dobije savet za poklon ili posebnu priliku može me kontaktirati preko mog Instagram profila @marijavinarija. Kada govorimo o uparivanju vina možemo li govoriti o nekakvom setu striktnih, dobro oprobanih pravila zanata ili je ipak za najbolje rezultate nužno uključiti i nekakav „osećaj“?
Što se tiče uparivanja hrane i vina, ja bih napravila poseban kurs koji bi trajao više dana. Postoji takozvano školsko uparivanje, ali postoje i izuzeci od pravila. Oni se pre svega odnose na uparivanje lokalnih vina sa lokalnom hranom i to je deo tradicije koja traje hiljadama godina. Cilj somelijerskog uparivanja je dobijanje prijatnog „trećeg ukusa”. Kada uzmemo zalogaj hrane, a nakon toga uzmemo gutljaj vina, najbitnije je kakav je naš lični osećaj koji imamo. Taj momenat se ove „venčanje ukusa”. Kao i u životu, i ovde su dozvoljene greške, koje svakako, sledećom prilikom možemo ispraviti.
Sa suprugom koji je takođe somelijer ali i ugostitelj, vodiš i specifične programe koji uključuju edukaciju o vinu uz kuvanje. Kako su zamišljena ta druženja?
U našoj kući Zoran je taj koji kuva i koji je kuhinju prilagodio svojim potrebama. Iako mi je zauzeo voljeno mesto, ne zameram mu puno. Njegova ljubav prema kuvanju i vinu se reflektovala na naš
251
posao, pa smo tako na nekim od somelijerskih druženja shvatili da je on pravi čovek za to. Nakon toga, od velikih kompanija smo počeli da dobijamo zahteve za organizaciju team building-a gde Zoran kuva, a Marija priča o vinu. Sve je počelo spontano i sada smo shvatili da to može biti interesantan i poželjan način organizacije događaja.
Osim što zajedno kuvate i edukujete širu javnost o vinima i gurmanlucima, neka vrsta vašeg hobija je i obilazak vinskih regija poput Toskane ili Istre na motoru. Kakva iskustva nosite sa ovakvih avantura i da li bi želela da za naše čitaoce izdvojiš svoje vinske i gastronomske preporuke?
Vidim da si se lepo pripremila za intervju. (smeh) Obilazak sveta motorom uz posete vinarijama je poseban ugođaj. Kako bismo se razvijali, donosili novine, istraživali i učili, neophodno je putovanje. Sa svakog putovanja donesemo nove doživljaje vina i hrane, ljudi, kulture konzumacije vina i odnosa prema ovom piću. A kada motorom putujete kroz Provansu, onda vas uz vino opije i miris lavande, a kroz Toskanu je to pogled na čemprese i njihov miris.
Uz pomenute aktivnosti i školu vina, prošle godine si u saradnji sa Gradskom upravom za privredu Novog Sada imala priliku da organizuješ skup Autohtona vina Vojvodine – potencijal za svetska odličja. Možeš li da ispričaš našim čitaocima kako je bio koncipiran ovaj događaj, kome je bio namenjen, do kakvih ste zaključaka došli i planirate li nastavak ovakvog delovanja?
Obzirom da sam ljubitelj autohtonih i novonastalih sorti sa Fruške gore, ideja mi je prvenstveno bila da ljudima koji su prošli osnovu i imaju ili nemaju nikakvo znanje o vinu predstavim lokalne sorte. Većina vinarija sa Fruške gore, ali i iz Vojvodine imaju makar jednu autohtonu sortu grožđa. Kako bismo podstakli vinski turizam, obilazak vinarija, prodaju vina na kućnom pragu, ali i izvoz, neophodno je bilo da akcenat stavimo na radionicu koja će za temu imati autohtone sorte. Svaka -
252 mart
ko planiramo da nastavimo promociju i radionice ovakvog tipa, jer smo došli do zaključka da konkretno grašac ima ozbiljan potencijal, što se pokazalo kroz neka vina od ove sorte koja su na svetskim takmičenjima dobila izuzetna priznanja. U čemu je po tvom mišljenju budućnost vinarstva i vinskog turizma u Srbiji?
Ako želimo budućnost vina, i bilo kog segmenta privrede, smatram da se moramo udružiti i zajedničkim snagama, ljubavlju i voljom podstaći i promovi -
sati vinski koncept. Od posete malim, porodičnim vinarijama, do saradnje sa ozbiljnim sistemima koji imaju milionsku proizvodnju.
Na kakvim projektima će Marija vinarija u narednom periodu raditi?
Osim Vikend škole vina, koja je postala već prepoznatljiva, naredni projekat je takođe vezan za autohtona vina Vojvodine, ali je akcenat stavljen na organsku i biodinamičku proizvodnju, koja je sada svetski trend. Tako da se uskoro vidimo na ovoj izuzetno zanimljivoj radionici.
253
Kolumna
Fotografije:
Piše: Nataša Bućić @ava_kiddo
Narodno pozorište, dupephotos, pexels
Osvanuo je osmomartovski dan. Pijuckala sam kafu u tišini svog stana i sa zadovoljstvom zatezala mašne na poklonima koje sam pripremila kako bih iznenadila svoje drage žene u kancelariji. Razmišljala sam - zašto ne bi svaki dan u godini bio Dan žena? Zar nas sve te male pažnje i blaga usporavanja svakodnevice ne čine srećnijim i bogatijim, utičući na to da na kraju dana u krevet odemo sa osmehom na licu, života bogatijeg za nekoliko čarobnih trenutaka? Izašla sam iz zgrade a „Muzički žbun“ koji se nalazi sa druge strane ulice i ovog jutra je emitovao svoj prolećni program sačinjen od razdraganog cvrkuta ptica koje su orkestrirale u čast dolazećem godišnjem dobu. Koraci vrednih i poletnih ljudi ritmično su odzvanjali pločnicima. Grad se tog jutra pretvorio u beskrajnu cvetnu livadu. Muškarci i žene koje sam susretala na putu do posla su u svojim rukama no-
sili ruže, karanfile, buketiće, saksije...i samouvereno koračali u dan sa nekim neobičnim izrazom ponosa, topline i zadovoljstva na svojim licima, koji bi pažljivom posmatraču mogao izgledati i kao šifra prepoznavanja, znak pripadnosti ili neka tajna formula za sreću. Osvestila sam u sebi koliko su sitnice i mali znaci pažnje jedna velika stvar. Koliko je bitno da zastanemo u kovitlacu vremena i primetimo lepo. Koliko je bitno da delimo. Sasvim opravdano i sa puno simbolike Bulevar oslobođenja tog jutra mogao je dobiti ime i Bulevar cveća. I sama korelacija „oslobođenje-cveće” pokrenula je u mojoj glavi spontani niz nasumičnih pitanja koja su se horski upinjala iza ove novonastale cvetne revolucije. Zašto se ženski rad, stručnost i uspeh još uvek nedovoljno vrednuju - materijalno i etički? Zašto domaćice, čiji posao nikad ne prestaje i koje obično celu kuću drže na svojim
255
leđima još uvek nemaju nikakva primanja? Zašto sve one vredne žene koje su se otisnule u preduzetničke vode još uvek osećaju finansijsku nesigurnost i upadaju u vrtlog neizvesnosti kad razmišljaju o proširenju porodice? Koliko je među nama onih koje nisu u stanju da donose bitne životne odluke zato što je njihova hrabrost okovana moranjima i stegama višedecenijskog patrijarhata? I koja su sve to moranja koja nam društvo nameće ne ostavljajući mesto da napravimo izbor? Uvek je nešto. I tako svaki dan u godini, a onda dođe Osmi mart. Sigurno je da jedan cvet neće promeniti ništa, ali nas može motivisati da ga pretvorimo u 366 cvetova - zato što smo to zaslužile! Zastala sam kako bih pokušala da se otresem sopstvenih misli koje su već u divljem galopu otišle predaleko... Cvetne glavice su bile svuda unaokolo. Rešila sam da pazarim cveće kako bi podsetila i sebe, ali i moje saborkinje koliko smo bitne u svakom momentu i kojim putem treba da idemo. Sigurno je da neće sve staze biti posute laticama, ali sve dok se krećemo ka cilju i ne odustajemo, na dobrom smo putu. Gospođa Dalovej živi u svakoj od nas. I kao i svakog drugog
jutra i ovaj put ću kupiti sebi cveće, ali ne da bih prikrila brige, patnje, strepnje i priređivala zabave koje bi kratkoročno maskirale bezličnost egzistencije, već da bih se podsetila puta koji su trasirale generacije i generacije žena pre mene, dajući svoje živote zarad ideje o slobodi u svakom segmentu postojanja.
„Verujem da sam pre svega ljudsko biće, poput tebe – ili u svakom slučaju, da moram da pokušam da to postanem.
Znam da većina ljudi misli kao ti, Torvalde, i znam da se nešto slično može naći u knjigama. Ali više nisam spremna da prihvatim ono što ljudi govore i što piše u knjigama.”
- Nora Helmer
256 mart
Nora - Lutkina kuća, Henrik Ibzen
Ja sam Nora. Možda si i ti Nora. Moja baka je svakako Nora. U svakoj generaciji živi po jedna Nora. Nada Šargin je maestralna Nora u komadu Narodnog pozorišta u Beogradu - ženstvena, poletna, zavodljiva, revolucionarna žena koja hrabro hoda po usijanoj ivici patrijarhata. Njeni unutrašnji razvojni putevi isprepletani su i puni emotivnih raspeća između onoga što društvo očekuje i onoga što ona nazire negde duboko u sebi, u svojoj biti. Koliko je hrabrosti zaista potrebno da bi se pogledale licem u lice sa krutim ovozemaljskim normama koje zaista imaju premalo ili gotovo nikakve veze sa pitanjima srca, pitanjima čovečnosti i pitanjima empatije. Da li ovakav evolucioni iskorak postaje izvestan tek u onom momentu kad se svaka od nas suoči sa saznanjem da smo udovoljavajući okolini, negde usput, na stranputicama tuđih zahteva, očekivanja i podrazumevanja izgubile sebe? Da li se proces osvešćenja zameće u trenu kad stanemo ispred ogledala i umesto svog odraza vidimo prazninu, stranca i jedno veliko ništa?
I koliko nam je snage potrebno u tom času da se nogom odgurnemo o dno koje smo dotakle? Da li imamo snage nakon svog tog vremena? Ja verujem da imamo, zato što poznajem mnoge Nore koje već godinama hrabro i uzdignute glave krče put ka sebi i do sebe.
Ibzen je ovu revolucionarnu dramu napisao još u XIX veku, ali njena aktuelnost vremenom nije opala, čak je i dobijala na snazi. U njoj nema suvišnih likova. Ova perfektno usklađena kompleksnost i tačnost se ogleda u savršeno izgrađenim ulogama koji nas vode kroz priču bez suvišnih detalja. Kroz njihovu interakciju razmotava se crveni tepih niz koji se svojim laganim hodom spušta i sazreva lik glavne junakinje. Ne znam šta mi je lepše bilo u ta dva sata gledanja - da li je to gluma, kostimi, scenografija, muzika... Možda najlepši momenat je bio kad sam začula prve taktove pesme WIld is the wind ili pak onaj kad se Nora presvlači iz svoje ženstvene toalete u crne pantalone i belu košulju, jasno stavljajući svom suprugu do znanja da ona više nije lutka, trofej ili nečija devojčica, već osvešćena i hrabra žena koja upravo kreće na svoj put.
257
Bravo za sve Nore!
…te večeri tetka i ja smo nakon pozorišta sedele ušuškane u kućnu atmosferu, pijuckale čaj i gledale stare porodične fotografije. Ti crno-beli zapisi vremena i emocija nekom nevidljivom silom odveli su nas spontano i nenadano u neku davnu prošlost. Na slikama se uglavnom mogu videti ozarena lica članova moje porodice. Tetka, mama i ujak obučeni po poslednjoj modi, u cipelicama visokog sjaja i sa frizurama stilizovanim u duhu sedamdesetih razdragano poziraju na pločniku trga. Ili pak, mama i tetka u brižljivo ispeglanim košuljicama i suknjicama na falte spremne za prvi dan u školi. Vesele uspomene oslikane morskim osmesima i mršavim dečijim obrisima koji u svojim ručicama drže kornete iz kojih se sladoled razliva i curi po prstićima. Na jednoj od njih moj ujak, bebac, u mornarskoj majici, jede lubenicu čiji se sok cedi niz bradu, dok mu se oči sijaju i lepljivi obrazi rumene od iste. Sreća porodičnih letovanja na Jugoslovenskoj rivijeri. U pozadini moja baka, brižljivo doterana, frizure
uredno složene u punđu, zift-crne kose, prodornog plavog pogleda i širokog osmeha. Do nje stoji deka, delimično prisutan, kao da će svakog časa da izađe iz kadra, sa svojim karakterističnim pogledom uvek uperenim u daljinu. Moja baka je Makedonka. Njena majka, isto tako Makedonka, zvala se Zaharija i živeli su u Vevčanima. Moj pradeda se zvao Matea i bavio se građevinom i ispijanjem alkohola. U potrazi za boljom i izvesnijom budućnošću u posleratnim
258 mart
godinama on se uputio u Beograd, ostavivši svoju tročlanu žensku porodicu da se snalazi i preživljava. Moja prababa je često išla u nadnicu kako bi prehranila svoje dve ćerke. Radeći svakakve teške fizičke poslove nekako je uspevala da spoji kraj sa krajem. Retko su je zvali po imenu, već su je oslovljavali sa Mateica - to je bio nadimak koji je proistekao iz imena njenog muža. Pod teretom nemaštine i odsustvom bilo kakvih uslova za koliko-toliko normalan život, Zaharija se hrabro otisnula iz malog i neuglednog sela put Beograda. Bila je rešena da tamo pronađe svog muža, ne bi li ponovo skupila svoju porodicu na jedno mesto. I ova žena - borac je uspela u tome. U velikom gradu se brzo snašla, pronašla Mateu, a ubrzo zatim su im se priključile i moja baka i njena sestra. Tako je odvažnim korakom jedne male žene, njenom žrtvom i upornošću jedna razjedinjena porodica uspešno iskrojila svoj put u budućnost. Moja baka Jovanka, žena raskošne lepote i stila, čak i danas, u devetoj deceniji koju gazi, upoznala je mog deku na Banjici, odakle su se otisli u svoj zajednički život. Baka je rodila troje dece, održavajući besprekorno domaćinstvo, i slobodno mogu da kažem da je bila
glavni oslonac porodice. Deka je bio vojno lice, često odsutan, ozbiljan i prek, sa sklonošću da se okreće za suknjama drugih žena (što sam kasnije saznala). Provodili su svoje živote u imanju, ništa im nije nedostajalo. Osim što je mojoj baki nedostajalo ljubavi i posvećenosti od strane svog večito odsutnog muža. Ona je svojom žrtvom pregazila taj jaz emotivne praznine i neispunjenosti, da bi se celim svojim bićem posvetila gajenju dece. Ostavljajući svoje biće tamo negde, u nekom zapećku, u brisanom prostoru - bez empatije, podrške i mogućnosti da uradi nešto za sebe. Danas kad pričamo, ona me često pita - a šta sam mogla ja, gde da krenem i nađem sigurno utočište kao finansijski zavisna domaćica sa troje dece? I tako stigosmo do moje tetke i njene lične borbe za egzistenciju, porodicu, ali i za slobodu. Ni nju život nije baš mazio pa je kroz stranputice tečinog alkoholizma morala da krči trnovite staze za svoje najvoljenije, bije bitke koje su bile teške i ispunjene raznoraznim kompromisima. A kako je ovih dana boravila kod mene tako se spontano dogodilo da u dugim razgovorima sumiramo sudbine ženskih članova naše porodice. Kad smo podvukle liniju, uglavnom smo mi bile te koje
259
su stvarale mir, dobrobit i sigurnost za generacije koje dolaze. I sve bi to bila stvar prošlosti i sadašnjosti, uvaljana u blato patrijarhata, koji nastavlja da širi svoje otrove kroz sve generacije da se tetka u jednom momentu svog života nije odlučila da napravi hrabar iskorak.
Ona je nakon mnogo godina braka rešila da napusti muža i dvoje dece. Jednog jutra se spakovala i zakoračila u neizvesnost budućnosti želeći da nakon svog tog vremena konačno učini nešto za sebe, kako bi postala zadovoljnija osoba, a samim tim i bolja majka. Ostavila je devojčice mužu, objasnivši im šta se dešava. Na opšte iznenađenje svih iz okoline, iskoračila je iz kruga u kom su žene dovoljno dugo bile uzimane „zdravo za gotovo“, u tački gde se njihova požrtvovanost podrazumeva, a njihova najdublja intima zanemaruje. Da skratim priču, tetka se vratila na fakultet, diplomirala, pronašla posao, skućila se, psihički sredila i vratila se svojim devojčicama u godinu dana, srećnija nego ikad! I još jedna bitna stvar - ona je ta koja se odlučno suprotstavila transgeneracijskom nasleđu, uzdignute glave idući napred - i za sebe, ali i za generacije koje dolaze. Nešto kao Ibzenova Nora, napisana i prvi put izvedena dav-
ne 1879. godine, čije je lupanje vratima munjevitom brzinom odjeknulo širom planete. Žensko negodovanje, borba za prava i jednakost kroz vekove nisu posustajali. Samo su u moru društvenih prilika i neprilika pojedini iskoraci bivali glasniji i uočljiviji. I zato vam od srca preporučujem da pogledate ovu predstavu koja se igra u Narodnom pozorištu u Beogradu, zato što po jedna Nora živi u svakoj od nas.
“I am finding being alive fascinating.”
Bella Baxter, Poor things
Tog podneva izvela sam svoju sestričinu Nataliju u parkić. Ona je veoma bistro i živahno dete sa svojih nepunih pet godina. Kako smo kročile na igralište, zabava je počela - ljuljaške, klackalice, vrteške, penjalice… U jednom momentu Nata je svojim malim i samouverenim korakom krenula da se penje na najvišu penjalicu u parku, koja je neprilagođena njenom uzrastu, a na čijem se vrhu nalazi konstrukcija slična kućici. Blago sam poskočila, pokušavši da umirim svoje unutrašnje alarme, kako na nju ne bih prenela svoju ner-
260 mart
vozu zbog ovog dešavanja. Stala sam uz visoku spravu, obuzdavši sebe od usplahirene reakcije koja se javila zbog riskantosti njenog poduhvata. U glavi mi je zvonilo - a šta ako se oklizne i padne?! Za njom su naravno krenule i ostale devojčice iz parka. Njihove mame i bake su se brzinom svetlosti stvorile tik uz mene u nameri da ih spreče. Previsoko je! Pašćeš! Nisi dovoljno spretna da se popenješ! Ovo je samo za dečake! Nećeš moći da siđeš! U vrtlogu povika, ipak sam rešila da dozvolim Nataliji da se uspenje do samog vrha, postavši svesna da ne želim sopstvenim strahovima i strepnjama da stanem na put spretnosti i hrabrosti ovog malog bića, kao i uverenju u njenoj maloj glavici da ona to može. Rešila sam - stajaću mirno tu dole, u slučaju da moram da je pridržim, ukoliko nešto krene po zlu. Shvatila sam da ne želim da zbog ličnih nesigurnosti i strepnje gušim radoznalost i spretnost ovog malog bića koje je tek na početku puta. Da ne želim da je učim da nešto ne može. I da ne želim da joj ovaj svet predstavim kao mesto gde su određene stvari rezervisane samo za devojčice ili samo za dečake. Odlučila sam da verujem da će uspeti u svom naumu, i posle par trenutaka, Natalija
se sa širokim osmehom na licu našla u kućici povikavši: „Tetka, vidiš kako je lako!”. Sela sam na klupicu i mirno je posmatrala dok raspakuje svoj rančić. Prvo je izvadila dečiji foto-aparat, zatim je izvukla blokove i boje i zadržala se prilično dugo gore zanimajući se crtanjem i jedući puding. Upijajući ovaj prizor postala sam svesna da sam svojim strahom i životno usađenim normama mogla da uništim ovako divne momente u odrastanju jedne devojčice. Posle izvesnog vremena Natalija je spakovala stvari u ranac i rešila da siđe. Kad se sigurno prizemila, podigla je pantalone, pogledala me svojim plavim očima i rekla: „Postojanje je večno - ljudi nekad odu sa ove planete, ali nastave svoje putovanje na nekom drugom svetu.” Ostala sam bez teksta u trenutku, zagrlila je i šapnula joj da je u potpunosti u pravu. Tog popodneva sam se vratila kući i dok sam ležala na krevetu, gledajući u plafon razmišljala - koliko nesagledivi univerzumi postoje u tim malim ljudima i koliko se mi uspinjemo da ih suzbijemo i ograničimo nametanjem onog što zovemo „društveno prihvatljivim“. Kako može biti društveno prihvatljivo ograničavanje nečije mašte, ubijanje radoznalosti, sakaće -
261
nje unutrašnjeg primarnog instinkta, oduzimanje osećaja samouverenosti i sigurnosti, brisanje individualnosti?
Kad je postalo legitimno govoriti detetu - ti to ne možeš, nisi dovoljno spretna, pašćeš, pašćeš… Ili učiti devojčice da je nešto samo za dečake? I što je najveći apsurd, tome ih najčešće uče njihove mame i bake. Tako generacijske predrasude i stege nastavljaju svoja vekovna putovanja kroz naše živote, čineći da nam naše svakodnevne borbe budu još teže, kao i nastojanja da napravimo iskorak u slobodu - rasterećenu od svakodnevnih životnih moranja. Naučene smo da mora biti teško i da moramo da zaslužimo da bi bilo lepo - a život je dar sam po sebi i samo naše postojanje na ovoj planeti je dovoljno da uživamo u njegovim čarima, bili muško ili žensko. I kao što je Natalija rekla - postojanje je večno. Drage devojčice, desiće se da padnete. Desiće se to više puta. Međutim, budite hrabre i uporne, ustanite, otresite dlanove i kolena i ponosno nastavite da hodate ka svom cilju, zato što vi to možete!
I da, ukoliko niste pogledali najnoviji film Jorgosa Lantimosa - Jadna stvorenja, učinite to. Poučno je ispratiti odrastanje i razvoj glavne junakinje ovog ostvarenja, Bele Bakster. Epohalno je prikazano sudaranje onog iskonskog što jedna žena nosi u sebi sa ustaljenim i krutim društvenim normama koje nam ukazuju na to - kakve treba da budemo i kako treba da živimo. Kako treba da živimo zapravo? Onako kako to osećamo duboko u svojoj biti. I sve je dozvoljeno, dok ne ugrožavamo druge oko sebe. Jorgos je izgradio čaroban svet - i duhovno i vizuelno.
Samo se treba prepustiti i dozvoliti svom „primarnom biću“ da ispliva na površinu i ugleda svetlost dana. Svi ženski utamničeni nagoni, osakaćene želje i htenja, iskrene emocije iskazane javno koje nailaze na glasne osude društva… Sve to je ovde majstorski upakovano sa nalepljenim natpisomnije vam potrebna dozvola za život kakav želite za sebe, to je vaše pravo. I naravno, to jeste naše pravo - i Osmog marta, ali i svakog drugog dana u godini.
262 mart
Nail atelier
263
Studio Nail atelier je posvećen nezi vaših noktiju po najvišim higijenskim i estetskim standardima.
Pjarona de Mondezira 32, Dorćol
Nokti koji pricaju pricu!
Književnost
Piše: Irina Markić
@hasanaginica_
Fotografije: Laguna
Kada je ta zbirka pesama prvi put bila
objavljena, nisam ni znala za Džoa Frejzera. Bila sam tada, verovatno još dripac u majčinom trbuhu. A kultna zbirka pesama je izašla tada, dakle, 1992. godine u svega 500 primeraka, u izdanju Društva prijatelja Ruže lutanja. Kad sam imala 4 godine i bila dripac na dečjem igralištu, izašla je opet zbirka poezije Džo Frejzer, sada kao prošireno izdanje uz 24 pesme, u izdanju Beopolisa. I negde tada je Frejzer dobio nagradu književnog kluba Jazzbina – a Jazzbina je bila pravi, kultni džez klub i antikvarnica, ujedno i mesto za gradske žurke i galerija – Jazzbina je bila pravo utočište u periodu hiperinflacije i najveće krize devedesetih. Ali vratimo se na Frejzera... Sada, kad imam 32. i kad još uvek ne govorim razgovetno, volim flomastere i Patagoniju – i dalje mislim da sam dripac. Gde je sad Frejzer, pitam se.
+ razlog više
Postoji izreka da je bokser u ringu najusamljeniji čovek na svetu. Frejzer je istovremeno i zatečen i zbunjen i ošinut. Sa istom energijom se divi Česlavu Milošu i Gertrudi Stejn. On deli kobasicu i sir, barena jaja i hleb sa starim zidarom. Zbirka pesama Džo Frejzer i
Nakon 32 godine, Frejzeru mogu da kažem da se desilo – i ponovo će se desiti. Frejzer je povremeno čitao knjigu, ali retko. Frejzer je povremeno uzimao i pisaću pašinu, objavljivao poneku pesmu. I tako se dogodilo da Frejzer, lutko, i posle 32 godine doživi još jedno izdanje, proširenije od proširenog. Da ne bismo zaobišli druge važne stanice na kojima se Frejzer zadesio – bila je tu i izdavačka kuća Samizdat B92 i LOM. Ipak, možda niko nije bio ravnodušan prema Frejzeru jer, na kraju krajeva –ovaj o kojem govorimo niko nije zvao Smoukin Džo. Ovaj Frejzer čekao je na klupama u parku gde su sedeli pijanci i ćutali. Ovaj Frejzer ima kultni status među čitaocima već čitave tri decenije. S novim, još proširenijim izdanjem, nalazim za shodno da istaknem +5 razloga zašto Frejzer mora da bude na polici svakog ljubitelja (a ne mora ni da ima to zvanje) poezije.
265
49+24+5 pesama je kao pesma nastala
kroz viewfinder Vladimira Milivojevića Bugija na objektivu od 35mm čiju je art direkciju radio britanski fotograf Met Stjuart. Valjarevićeve pesme su lišene fotošopa. U njima ljudi piju kafe i puše cigarete. Pored nekih radnji, ta scena se stalno ponavlja. Najvažnije je biti tačan i uvek polaziti od istine.
+ dobro je kad se nadovežeš
Mnogi su književni kritičari veličali Valjarevićevu škrtost u leksici i opreznu upotrebu reči. Oni koji nisu književni kritičari rekli su da je najvažnije to što mu veruju. Jedan tip je jasno rekao: „U njegovim stihovima nema ustaljenih pravila.“ Kao da u poeziji moraju da postoje neka pravila. Valjarević piše onako kako misli, oseća i doživljava svet oko sebe. Valjarević je, na kraju krajeva, sam rekao: „Jebe mi se za poetičnost!”.
+ ima i onih zabrinutih koji su želeli na engleskom
Dok sam taksativno pratila razloge koje sam želela da navedem, nabasala sam
na još jedan. Na Facebook stranici uz jedan post posvećen ovoj zbirci poezije još 2012. – nepoznati mladić je napisao: „Mogao bi neki prevod na engleski? U suprotnom će ljudi nastaviti da kupuju Momu Kapora svojim inostranim prijateljima.” Bez namere da devalviram delo Mome Kapora – možda bi zaista bilo dobro da se porazmisli o prevodu na engleski. Ja bih, možda ponajviše, volela da vidim prevod pesme „Pred zoru”. Jednostavno me zanima kako bi na engleskom zvučalo: „Mlad sam pisac i u krizi, dimim cigaretu i volim maglu”.
+ 5 novih pesama
Za proširenog Frejzera, Valjarević je rekao: „Sve što sam želeo tada, želim i danas.” Ako već posedujete Frejzera s 49 pesama, pa čak i Frejzera s 49+24 pesme, onda uzmite i Frejzera sa 49+24+5 pesama, to je ukupno Frejzer sa 78 pesama, tom Frejzeru treba jedan mali majmun na stolu. Kada pomislite da biste voleli da imate jednog majmuna, tu na stolu – dobro razmislite da li je to pitanje želje ili potrebe. Krucijalna je
266 mart
razlika. Jer svakih 5 novih pesama mora da ima jednog majmuna koji pravi svet za sebe i sluša muziku. Svako pravi svoj svet za sebe – on je onoliki kolikim ga napraviš.
+ listovi na koricama Ukoliko, pak, shvatite da ste ravnodušni prema poeziji – da vas interesuje život bizona i, normalno, vukovi, onda dohvatite Džeka Londona. Ako vam London ne ide od ruke, onda iznova pročitajte Komo. Ako biste nešto uzbudljivije – onda čitajte Komo na engleskom, to postoji sasvim izvesno. Možda to ponesite svojim inostranim prijateljima (ili sebi samom, ako ste svoj najbolji inostrani prijatelj). Ako ne biste Komo – onda List na korici hleba. Čitajte Valjarevića da ne biste bili Zeleni Jakob Nedorasli. Ipak nismo voće. Kucnite u lubenicu savijenim kažiprstom i osluškujte zrelost. Bilo da volite poeziju ili ne, odatle dopiru kultni stihovi i ne treba da nas brine neizvesnost jer, i posle 32 godine miriše na Frejzera.
267
12
Frejzeru
nemaš šanse ponovo gubiš prema računici i prema načinu kako hoda
morala je biti u blizini
stajao sam na tramvajskim šinama tramvaja nije bilo
devojke nije bilo
osvrtao sam se na sve strane ništa
gotovo je
eto Frejzeru vidiš da ipak ima ljubavi
Džo Frejzer je rešavao svoju životnu dilemu
da li je ljubav izmišljena stvar
jeste, mislio je Džo Frejzer
ali šta se ovo dešava?
ja Džo Frejzer rekoh ljubav ljubav.
268 mart
PRED ZORU
Miran sam mladić, ležim u sobi i svetlo je upaljeno, kad neko prođe i podigne glavu, vidi prozor i zna da sam tamo, pomisli: vidi ga onaj... zavukao se unutra. Ne jurim ženske i slabo idem u kafanu, nisam u društvu, procunjavam malo, popijem neko pivo, i gledam, zapevao bih al’ me mrzi, to mi je refren.
Mlad sam pisac i u krizi, dimim cigaretu i volim maglu, tako mi je dobro, samo tako.
Mlad sam pisac i u krizi, mora da nađem još mlađu curicu, uz nju je sve lakše, sve lakše prođe.
Mlad sam pisac i u krizi, išao bih na sever da nisam lenj, tamo bih išao, jeo bih ribu i pisao romane, debele knjige i teške, s puno ljubavi.
Tako mi je dobro, samo tako.
CIRKUS
Treba mi jedan mali majmun
ovde na stolu i dok ja radim ovo što radim
neka i on radi ono što mu se radi s majmunom bi mi bilo lakše
zajedno bismo slušali muziku svako pravi svoj svet za sebe
taj svet je onoliki
kolikim ga napraviš moj svet je mali
ne bih imao ništa protiv da i majmun bude tu i dok ja radim ovo što radim
neka i on pravi neki svoj mali svet za sebe
baš tu gde i ja radim to isto i onda posle odemo na spavanje i onda kažem majmunu: laku noć, sine.
269
Kolumna
Tekst i fotografije: Anđela Gažević @philorthia
Završila si optimistično tekst iz februarskog broja riječima Fourteen-years-old-Anđela walked so twentyfive-years-old-Anđela could run, ali osjećaš li se danas zaista toliko slobodno i kao da si prevazišla sve što te je tokom odrastanja mučilo? Da li je zaista i moguće da sada kao dvadesetpetogodišnjakinja imaš sve u životu sređeno i posloženo? Čini mi se da danas više nego ikad ranije znaš u kom smjeru treba da ideš, a opet na tom putu usporavaš sebe različitim sumnjama, strahovima, nesigurnostima. Stalno se pitaš da li si neke stvari mogla da shvatiš brže pa da se danas ne osjećaš kao da negdje kasniš, ali da si bilo šta drugačije uradila ti danas ne bi bila ti.
I sama čuješ iz razgovora sa drugaricama vršnjakinjama da se svaka od nas osjeća kao da je na životnoj prekretnici na kojoj više nego ikad osjeća pritisak da mora da donese ispravne odluke, jer sve što uradimo sad, odraziće se direktno na našu budućnost. Osjećamo se kao da je ono razdoblje u kom je postojao prostor za greške i bezbriž -
nost prošao i da sad na pragu odraslog života stojimo mi, nesigurne i uplašene da napravimo prvi korak. Ne znam ko ili šta nas je navelo da ovako ozbiljno shvatamo broj godina i život generalno, ali možda moramo da se sjetimo svih situacija kad stvari nisu išle po planu a svijet ipak nije stao, štaviše, život je postao neplanirano i nepredvidivo bolji. Sjeti se koliko ti je pred polaganje prijemnog ispita na fakultetu bilo bitno da upišeš psihologiju koju si toliko htjela, jer si u tom trenutku mislila da je baš to za tebe. Posle, kad nisi uspjela da to upišeš već si upisala smjer koji nisi ni znala šta je, shvatila si da nije bilo toliko bitno šta je oblast koju ćeš godinama studirati, dokle god je ona tebi dovoljno zanimljiva i dovoljno ti leži, zato što si mislila kako je lijepo baviti se naukom i kako to lijepo zvuči. I jeste lijepo, ali kad ljudi koji se naukom bave osjećaju da je ona njihov poziv i kad ih ka tom pozivu usmjeravaju njihova istinska interesovanja a ne tuđe želje ili imperativ da svako od nas mora da bude neko velik i bitan ili da ima zanimanje koje
271
je ugledno. Srećom, shvatićeš na vrijeme da ako radiš stvari da bi dobila validaciju okoline, nikad nećeš biti srećna. Diplome i titule treba da budu nagrada za trud i interesovanje koje dolazi iznutra, one nisu mehanizmi kojim nastojimo da steknemo tuđe poštovanje i divljenje. Ako nema organskog interesovanja koje će nam dati motivaciju da nastavimo s nečim kad je najizazovnije i najteže, onda nema ni poente forsirati to. To je kao da pokušavaš da živiš tuđi život umjesto da shvatiš šta je za tebe najbolje. Odrastanje i sazrijevanje nisu uvijek pravolinijski putevi čijim je etapama moguće odrediti dužinu trajanja. Nesigurna strana tebe misli da se danas osjećaš kao da kasniš zato što si kasno shvatila čime zapravo želiš da se baviš. Ali kasno u odnosu na koga ili šta? Možda kasno u odnosu na ljude koji od djetinjstva znaju šta ih zanima i koji su oduvijek osjećali koji je njihov poziv, ali zašto misliš da je kasno biti četvrta godina studija i shvatiti da to što studiraš ipak nije nešto u čemu se profesionalno vidiš? Je li to zaista gore nego sebe forsirati na nešto pa posle decenija rada osvijestiti da smo radni
vijek proveli nezadovoljni, radeći nešto čisto da bismo imali način da preživimo a da usput svoj posao nismo doživljavali kao nešto što nam pričinjava i zadovoljstvo? Nevjerovatno je kako se od mladih po završetku srednje škole odmah očekuje da znaju šta žele da rade ili studiraju i onda kad studije krenu, jedini idealan scenario je da se fakultet završi u roku a da se posle toga nađe posao u struci. Divno je kad neko to sve uspije, samo, ne mora da znači da će svačiji put biti isti, niti je to realno očekivati.
Svijet nije stao ni kad nisi upisala psihologiju ni kad si posle četiri godine studiranja klasičnih nauka shvatila da prevođenje i nastava klasičnih jezika nisu za tebe. Sjeti se trenutka kada si, prezasićena svime što si radila na fakultetu, osjećala fizički nemir jer ti se radilo nešto kreativno, željela si da nešto stvaraš, ispričaš, da bilježiš sve lijepo čemu si svjedočila. Bila si nemirna jer si se udaljila od svojih autentičnih interesovanja i potreba i umjesto da kriviš sebe što se ranije nisi pronašla, budi srećna što si ipak poslušala svoj osjećaj
272 mart
i odlučila da se vratiš željama koje su oduvijek bile u tebi samo ih nikad nisi puštala da budu suviše glasne. Znala si šta stvarno voliš ali si se plašila da probaš. „Najnovija stvar oko koje sam strašno uzbuđena jeste kurs fotografije u Beogradu koji sam našla i jedva čekam da ga upišem i da odem tamo! I sve više mi se čini, tj. u poslednje vrijeme kao da mi se sa svih strana potvrđuje da treba baš time da se bavim. Ja toliko uživam u fotografisanju i toliko sam uzbuđena dok smišljam koncept fotki i dok fotografišem i kad to dobro ispadne i kad se i drugim ljudima svidi i kad pohvale to što radim sa prijateljima! Vau! Vidim sebe u tome više nego što sam vidjela ikad u bilo čemu drugom.” Ovo si napisala 10. septembra 2017, nekih dvadesetak dana pred početak studija. Nikad nisi stigla da odeš na kurs jer tokom studiranja nije bilo vremena za bilo šta slično i ta želja je ostala potisnuta sve do trenutka kad više nije mogla da podnese da bude zanemarena i ućutkana i da ustupa mjesto jurenju dobrih ocjena i priznanju da ti ne ide loše studiranje nečega što je poprilično teško a što si upisala slu-
273
čajno. Bilo da si se dokazivala sebi ili nekome drugom, shvatićeš da ta vrsta validacije nije suštinski bitna. Ali, ljepota toga da se svijet ne sruši kad ne uradimo nešto onako kako smo planirali ili zamislili, je baš u tome da ono što smo jako željeli nađe put do nas kad najmanje očekujemo.
Danas sam srećna i zahvalna i sebi što sam se osmjelila i prilikama koje su se ukazale, što radim ono što najviše volim, ali daleko od toga da preispitivanja, nesigurnosti i sumnje tu prestaju.
Tek sam na početku i sve što je zaista izazovno mi tek predstoji. Sve je lako kad prođe, ipak su svi izazovi nekad bili
skakanje u vatru, pa tako i sad, sve što slijedi da tek radimo i stvaramo za buduće verzije sebe, čini se kao ogromna planina koju ne znamo kako da pređemo. Možda sad konačno shvatiš da ne stojiš u mjestu i ne kasniš nigdje. Život će uvijek činiti izazovi na koje ćemo nailaziti, neke ćemo riješiti u hodu i nećemo ni shvatiti da smo uradili nešto krupno dok se ne osvrnemo na to posle nekog vremena, a onda će umjesto njih doći na red neki novi koje ćemo opet
rješavati najbolje što znamo. Ovaj tekst nije tu da te ubijedi da si sve shvatila i uspjela nego da, uprkos svakom novom početku na kome se nađeš, stvari će se odvijati u tvoju korist ako nastaviš da osluškuješ šta je to što želiš i ako se trudiš da ne izgubiš sebe.
Ovdje prestaje sve što racionalna strana mene ima da kaže strani mene koja je puna nesigurnosti i sumnji. Prošlim tekstom sam uspjela da oslobodim deset godina mlađu verziju sebe, pitanja koja je imala o međuljudskim odnosima i ljubavi generalno. Ovim tekstom sam umirila dio sebe koji se od početka studija preispituje da li kasni, da li zna šta želi, da li je dovoljno dobra, a na nekoj budućoj meni je da ovu sadašnju, koja ovo piše, smiri i oslobodi svih strahova od nepoznatog i svih sumnji u sebe. Tu već sama sebi ne mogu previše da pomognem pa ostaje da ovaj tekst bude pismo ne samo samoj sebi već i svima koji ga čitate a koji se osjećate malo zaglavljeno na mjestu na kom ste trenutno. Ipak nam ide dosta bolje nego što nam se čini kada smo prestrogi prema sebi!
274 mart
2021. Beograd
275
terase prve zgrade u kojoj sam živjela
@in_love_with_artandfashion
Životni stil
Intervju: Vladislava Milovanović
U poslednje vreme, na našu neizmernu radost, sve je više knjiga o sjajnim ženama koje su zadužile našu kulturu, umetnost, nauku i kojima smo zahvalni na prilici da danas pravimo nove iskorake. Jedna takva, posebna knjiga jeste „Srpkinje, cvetovi slobode”, autorki Nikoline Savić i Aleksandre Medar Srećković, u izdanju izdavačke kuće „Dalamber”. Ova izdavačka kuća se ističe svojim enciklopedijskim izdanjima posvećenim nauci, kulturi, umetnosti, duhovnosti, putovanjima. Međutim knjiga o posebnim Srpkinjama specifična po tome što uz mnoštvo informacija pruža i izvesnu dozu ohrabrenja i nadahnuća donoseći nam priče o Nadeždi Petrović, Kseniji Atanasijević, Isidori Sekulić, Miri Trailović i mnogim drugim značajnim ženama, uglavnom iz prvog lica, pružajući svakoj od nas mogućnost da se poistoveti sa snovima, željama, nadama, ali i strepnjama i sputanostima svake od ovih žena koje su nama prokrčile puteve. Sa autorkama ove knjige razgovaram o pisanju, osvajanju slobode, obrazovanju danas i čitanju kao jedinom sigurnom putu ka otkrivanju novih Univerzuma i širenju svesti.
Kada ste otkrile strast prema pisanom stvaralaštvu, i kako se rodila ideja da pišete knjigu o ženama, Srpkinjama, koje su dale izuzetan doprinos kulturi, umetnosti i nauci na našim prostorima, ali i u svetu?
Nikolina: Ljubav prema pisanoj reči je postojala čini mi se oduvek, a došla je spontano, ali pisana reč, kao način da iskažem sebe je nešto što je zaživelo zahvaljujući Dalamberu. Temu smo birale zajedno sa timom, spram svojih interesovanja i potrebe da prenesemo poruke koje smo smatrale bitnim.
Aleksandra: Ta ljubav nije toliko otkrivena koliko je stvarana od malih nogu – počev od čitanja svih mogućih bajki i knjižica do prvog članstva u dečjoj biblioteci. A kada se sa nečim toliko saživi, samo je pitanje vremena kada će se to ispoljiti i u svakodnevnom životu ili, kao u našem slučaju, postati njegov nerazdvojiv deo. Ideja za knjigu je, kao i sve u Dalamberu, došla kao deo timskog rada. Imamo ideje i poruke koje želimo da prenesemo drugima, a teme i inspiraciju pronalazimo svuda oko nas.
277
Na koji način ste birale ličnosti koje će se naći u knjizi, koliko je to bio izbor uslovljen vašim senzibilitetima, a koliko njihovim životnim pričama; i da li postoji neka priča odnosno žena koju biste posebno izdvojile?
Nikolina: Ovo je uvek zanimljivo pitanje jer je i nas u procesu nastanka knjige mučilo upravo to – koga izdvojiti? Mnoge su se našle na početnom spisku i ima žena koje smo teška srca izostavile. Neke od njih su tu jer smo nešto njihovo prepoznale u sebi ili nama dragim ženama, neke su bile inspiracija trenutka, a za neke smo pak smatrale da su prosto neizostavne. Koja spada u koju grupu – neka ostane tajna!
Aleksandra: Ne mogu da kažem da sam ih lično izabrala. Jednostavno, čitajući o njima priče su se same stvarale u glavi. Zahvaljujući životima tih žena i njihovim inspirativnim delanjima, na nama je bilo samo da uzmemo to što nam i dalje nesebično pružaju i – prenesemo na papir. Mislim da smo se, kako je vreme odmicalo, sve više povezivale sa junakinjama i da stvarno ne bismo mogle da izdvojimo jednu. One su sve
naše jer su sve ove priče prožete zajedničkim emocijama i iskustvima.
Veliki broj priča napisan je iz prvog lica, na način da se sve mi, „obične” devojčice, devojke, žene, ali i muškarci, mogu poistovetiti i poverovati da je zaista moguće ne samo ostvariti svoje najveće snove, već i svojim radom doprineti tome da ovu planetu ostavimo boljim mestom nego što smo je zatekli. Šta je vama dvema bilo najizazovnije dok ste pisale? Koliko ste sebe pronašle u ovim specifičnim ženama čemu su vas one naučile?
Nikolina: Drago mi je što priče ostavljaju takav utisak, jer smo tome i težile. Najveći izazov, pored odabira imena koja će ući u knjigu, bio je izlazak iz kalupa. Nećemo raditi klasične biografije –to je bila jedina stvar u koju smo bile sigurne. Trebalo je naći nov pristup, teži ali daleko zanimljiviji put. U svakoj od žena o kojima sam pisala mogla sam da pronađem neku nit koja nas povezuje, nešto što prepoznajem – bilo da su to određene osobine, iskustva, osećanja, sitne radosti, uspesi, tuge ili greške. To je bilo veoma dragoceno.
278 mart
Aleksandra: U početku je možda to povezivanje bilo
najizazovnije, jer je to zahtevalo i određen stepen otvorenosti i ogoljenosti naših emocija – a to često nije lako. Svakako sve možemo da se pronađemo u svim ženama iz knjige, ako ne sad, onda u nekom periodu života. Inspiracija i snaga se crpi upravo iz života. Verujem da je i ideja svih ovih žena, kao i nas Dalamberaca, da neke lekcije učimo zajedno pa da naučeno prenosimo dalje. Cilj je da rastemo zajedno.
menile i šta danas vidite kao najveći izazov žena u savremenom svetu?
Pored toga što je svakako jedna od namena ove knjige da nas nadahne da verujemo u svoje snove, ali i vredno radimo na njihovoj realizaciji, ona nas podseća (a mnoge i upoznaje) sa ženama koje neretko nisu bile poznate, prihvaćene i podržane u vreme kada su stvarale, štaviše rekla bih da je kod mnogih od njih bio slučaj da njihov rad bude prepoznat van granica naše zemlje, pa tek onda i kod nas. Zbog čega su, iz vašeg ugla, dostignuća žena tako dugo bila skrajnuta u javnoj sferi? Koliko su se u međuvremenu stvari pro-
Nikolina: Pre svega zbog straha od nepoznatog, a to je nešto što, verovatno će se i mnogi čitaoci složiti, često parališe sve nas. One se nisu borile protiv pojedinaca nego protiv čitavog društva i predrasuda koje su to društvo vekovima oblikovale. Talas promena je u mnoge zemlje koje su nas okruživale stigao znatno ranije i zato su ove žene bile često cenjenije u inostranstvu nego u domovini, jer tamo nisu bile pretnja ustaljenim sistemima. Ako bismo rekli da je danas biti žena lako, zavaravali bismo se. Nije možda onako teško kao u vreme Nadežde Petrović, Milunke
279
Savić, Jelisavete Načić i brojnih drugih, ali, sa druge strane, drugačiji su i izazovi savremene žene. Ipak, nekako mi se čini da cilj treba da ostane isti. Savremena žena kao i junakinje ove knjige treba da istraje uprkos svemu i da (p)ostane dosledna sebi – to je ono što Dalamber ovom knjigom poručuje.
Aleksandra: Slažem se da je strah od nepoznatog i od promene bio razlog njihove skrajnutosti. Ali poenta je da su one ostajale dosledne i verne svojim idealima i vrednostima, a da tako nešto nema rok trajanja. Njihovi životi su odličan dokaz, zar ne? Verujem da se stvari menjaju, ali nedovoljno brzo. Bitno je da smo tu i da želimo promenu i da ne odustajemo. Svaka žena, a i svaka osoba uopšte, mora dobro da poznaje sebe, da bude svesna svojih kvaliteta i vrednosti i ne odstupa od toga. I opet se vraćamo na ono – učimo jedni od drugih i rastimo zajedno.
Knjiga „Srpkinje, cvetovi slobode” je zanimljivo ilustrovana, a pored toga sve priče su pisane tako da budu prijemčive i mlađoj čitalačkoj publici.
Koliko zapravo ima istine u tome da
su mladi danas nezainteresovani za čitanje i na koji način je moguće zainteresovati ih za ovakve teme?
Nikolina: Ilustracije stalno dobijaju pohvale, potpuno zasluženo! Dalamberovom sjajnom timu dizajnera – Ani Ćetković i Davidu Šandoru – pripadaju sve zasluge, bez njih ova knjiga ne bi prenela emocije koje su u nju utkane. Upravo zbog spoja neobičnog a prijemčivog teksta i dopadljivog izgleda ona privlači pažnju i interesovanje različitih čitalaca, to mi je posebno drago.
Aleksandra: I naši dizajneri su zajedno proživeli sve te priče sa nama, te prosto i ne čudi da su odradili fenomenalan posao. Mada nismo sumnjali u njih nijednog momenta! Mladi možda i jesu, ali ko se trudi da ih zainteresuje? Ne želim da pravdam bilo šta, ali moramo prvi pružiti ruku i pokazati im svu magiju koju knjige kriju. One su naš prozor u svet i portal u mnoge druge fantastične svetove. I sve to nadohvat ruke. Mi koji znamo tu „tajnu“ treba nesebično da je podelimo i povedemo ih na putovanje. Sumnjam da bi posle toga ostali ravnodušni oko čitanja.
280 mart
U kojoj meri danas kultura i umetnost mogu menjati sve(s)t, da li uopšte postoji takva moć ili je dovoljno da nam budu utočište od sveta iz kog neprestano vrve različite pretnje?
Nikolina: Nikada umetnost i kultura nisu bili samo utočište. Zapravo, možda za one koji nisu znali o njima da razmišljaju na pravi način. Veza između stvarnog života i književnosti je uvek bila nevidljiva, ali snažna. Danas se čini da se umetnost i kultura sve više guraju
ka marginama, ali još ima ljudi kojima je stalo i koji, kao i sama, duboko veruju da će, ako joj dozvolimo, književnost promeniti svet nabolje.
Aleksandra: Apsolutno verujem u njihovu moć! Sve ono što prenosi iskrenu emociju prosto mora da menja sve(s) t. Ništa ne može preko noći, nažalost, pa neka nam do tada bude bar sigurna luka i nešto čemu uvek možemo da se vratimo.
281
Pored toga što pišete, obe imate iskustva u bavljenju pedagoškim radom. Šta vidite kao manjkavosti trenutnog obrazovnog sistema? Nastava književnosti između ostalog, ima i namenu da razvije emocionalnu pismenost kod mladih, ali da li se to zaista i dešava?
Nikolina: Da, nekoliko godina sam radila u prosveti, to je posao koji zaista volim. Ipak – nije bez mana i spolja se ne vidi šta zapravo taj posao sve podrazumeva. Neko je „pobrkao lončiće“ i to je veliki problem u prosveti trenutno. Prioritizuju se neke sporedne stvari i nastavnici se sve više opterećuju birokratijom koja iscrpljuje. Trebalo bi na trenutak zastati, da pre svega oslušnemo puls naše dece, privolimo ih onome o čemu učimo i čitamo, negujemo odnose sa njima i među njima, pa da onda brinemo o tome da li je recimo elektronski dnevnik blagovremeno popunjen, svaki izveštaj napisan, a sastanak održan. Emocionalna pismenost jeste bitan deo nastave književnosti, ali i inače – glavni zadatak svakog prosvetnog radnika je da iz učionice izvede dete koje iskazuje svoje emocije, poseduje empatiju, dela, oseća i razmišlja na pravi način, jer ćemo samo tako kasnije imati čoveka kojim se dičimo. O tome treba misliti.
Aleksandra: Pre svega treba da imamo više vremena jedni za druge i da puno pričamo, a još više slušamo. Deca imaju toliko toga da nam kažu jer oni puno osećaju, a često ne znaju šta da rade sa tim emocijama i kako da ih kanališu. Mi kao prosvetni radnici moramo stvarno da ih vidimo, prihvatimo i da im pomognemo da shvate ko su.
Kome je knjiga „Srpkinje” namenjena i zbog čega je važno da je imamo u svojim kućnim bibliotekama?
Nikolina: Knjiga je namenjena svima koji žele nešto da nauče, neguju spone sa prošlošću, osećaju unutrašnja previranja ili prosto traže inspiraciju – svako će pronaći sebe. Ali pre svega onima koji u sadašnjosti preispituju pravila i imaju hrabrosti da se bore za svoje snove i pomeraju granice!
Aleksandra: Knjiga je namenjena svima, jer sam sigurna da bi se svako u nečemu pronašao ili makar povezao. A posebno bi nam bilo drago ako bi naše priče i životi ovih žena bili za nekoga snaga i inspiracija, kao što su bile nama.
282 mart
283
Tekst i fotografije: Nevena Pajić @pajicnevena
Umetnost
Svetlucav, moderan i raskošan prostor Galerije ŠTAB pod crnim plaštom sakrio je prostoriju unutar koje me je dočekala rapsodija boja, uvlačeći me poput vrtloga u Đurđin svet. Svet boja koje razbuđuju i čine kruženje neke neobično tople energije, koja se rasula da zagreje posetioce koji su sa vetrovitih ulica u nedelju popodne tog 10. marta došli na svečano otvaranje izložbe „Atelje, onirički prostor bića“ doktorskog umetničkog projekta Đurđe Sivački.
U prvi mah, prazan prostor koji je strpljivo čekao da sat otkuca ugovoreno vreme, svečani doček i trenutak kada će crvena traka propustiti znatiželjna i nasmejana lica, koja su u svojoj šetnji ostajala zamišljena i zagledana u platna koja svojim potezima, konturama i tačkicama pričaju slojevitu priču dugu više od decenije. Malo pre nego što će se misterija razotkriti, kroz izložbeni prostor je prošla ona. Vidno raspoložena, pozdravljajući sve osmehom, obučena u tonove koji preovlađuju na njenim radovima - roze, crveno, narandžasto sa tačkicama, nagovestila je šta ćemo unutra imati priliku da vidimo.
285
Šetnja kroz galeriju je imala meditativni karakter, uz ples boja koje izdaleka kreiraju jednu vibrantnu, pulsirajuću atmosferu da bi se prilikom približavanja svakom platnu slika iskristalisala uvodeći nas nežno u Đurđine unutarnje monologe, impresije i razmišljanja.
Moju pažnju zarobile su slike „Goreti“, „Kako vreme prolazi“, „Putanje“, „Pre ronjenja i Veliko plavetnilo“ koja vas uvodi u takvo raspoloženje da imate utisak da sami sedite na tom drvenom molu i posmatrate živu sliku ispred sebe, dok na svojoj koži živo osećate vetar pred oluju, miris soli i mirne barke.
Svojim radovima Đurđa je pružila priliku posmatraču da uroni u njen svet, ali da se prepusti sopstvenom osećaju koji slika kod njega budi, čineći otvoren portal da sam kreira svoju priču. Iako se na slikama ne vidi nijedan portret -
osećanja, igre i život proviru iz svakog poteza, jer služe poput teleportacionog ključa koji vas prenose u drugu orbitu dok se zagledani nalazite u svom domu, na prozoru dok gledate Mesečinu, obasjani zvezdanom svetlošću i prašinom, dok plutate nemirnim morem i negde usput nađete dom.
„Pretapanje u razigrane tokove svesti ne prestaje i danas u trećoj deceniji tog obećavajućeg milenijuma što je učinilo da svet u koji smo izručeni ništa manje evoluciono jeste drukčiji. Otud se kao stvorenja okrećemo ka nasleđu nepromenljivih nameta i prelamanja i svetlosti, molekula i doživljajnih detalja. Metod je značajno drukčiji i slava je posvećenom intimizmu što razvijorena umetnost slikanja Đurđe Sivački ističe kao svoj kosmološki prtljag.“ – profesor dr. Nikola Šuica (odlomak iz teksta izložbe)
286 mart
287
Đurđa je ovom izložbom pokrenula lanac vezanih slika i izložbi koje su kasnije usledile kao što su; „Frekvencije emotivnih prostora i „Sazvučja i veze“, dok je na pomenutim izložbama, kao i na izložbi „Atelje, kao onirički prostor bića“, na svojim slikama kombinovala likovne tehnike, kao što su: ulje i flomasteri na platnu i kombinovane tehnike na platnu, stvarajući umetnost koja isijava, koja poručuje, koja spaja, koja peva, koja pokreće, koja budi strast za činjenjem, za potragom, koja čuva, koja se seća, onoga što je bilo i šta je ostalo. Onoga što tek treba da dođe.
Đurđa Sivački je rođena 1983. godine u Beogradu. Završila je osnovne i master studije na Filološkom fakultetu u
Beogradu. Na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu završila je osnovne i master studije u klasi profesora Gordana Nikolića. Doktorand je na istom fakultetu. Od 2017. godine je asistent na Fakultetu likovnih umetnosti, a 2022. postaje docent. Član je ULUS-a. Priredila je 11 samostalnih i učestvovala je na brojnim kolektivnim izložbama u regionu i inostranstvu. Dobitnica je nekoliko nagrada, među kojima su: Nagrada na 15. godišnjoj izložbi ručno pravljene i komercijalno štampane knjige, Overbooked, Arizona State University, 2015; Velika nagrada Beta i Rista Vukanović, slikari za školsku 2014/15. godinu i Nagrada Stevan Knežević za crtež od 3. godine osnovnih i 1. i 2. godine master studija za školsku 2012/13. godinu.
288 mart
289
stil
Piše: Merima Aranitović @soul.blooming
Životni
Svi tragamo za srećom. To je u ljudskoj prirodi. Nekada nam se učini da su drugi uspešniji u tome, da su rođeni pod srećnom zvezdom, ali istinska sreća nam se ne dеšava tek tako. Osetiti čistu sreću i zadovoljstvo može samo onaj ko je na to fokusiran i ko ume da postavi svoje prioritete. Sami kreiramo svoj život, pa smo tako sami i odgovorni za to da li imamo vremena za lepotu, radost, trenutke koji unose nešto posebno u naše živote. Recept za sreću ne postoji, postoji samo odluka o tome šta će nam biti prioritet. Do nas je. No, postoje neke stvari koje mogu da nam olakšaju u odluci da budemo srećni, a samim tim i da podignemo svoj emocionalni imunitet.
Jedi, moli, voli
Verujem da ste odgledali film, a možda pročitale i knjigu. Ove tri stvari nam pomažu da otpustimo loše stvari, da postavimo dobre osnove za naš put ka sreći. U naslovu samo nedostaje i reč spavaj jer dobar san, kvalitetna ishrana, i molitva (meditacija, smirivanje, kako god ko da to zove) održavaju um čistim i funkcionalnim, podržavaju optimalne unutrašnje telesne procese i poboljšavaju raspoloženje.
Lekovitost prijateljstva Odnosi sa ljudima su izuzetno važni. Oni utiču na naše raspoloženje, formiraju naš pogled na svet, vrednosti, a samim tim i odnos prema tome šta je za nas sreća. Prava i iskrena prijateljstva nam pomažu da uvek imamo sigurnu luku, nekog na koga se možemo osloniti. Znam, nije uvek lako odnegovati pozitivna prijateljstva ali se taj trud zaista isplati. Kad smo okruženi dobrim i dragim ljudima mi smo u krugu ljubavi,
291
optimizma i pozitivnosti. I ta energija je
eliksir koji nam crta osmeh na licu i donosi mir u srce, jer sreća se deljenjem uvećava.
Opusti se
Da li uvek mora onako kako smo zacrtale? Ne mora, ili bolje rečeno ni ne može. Sve se oko nas stalno menja tako da i to što smo pre godinu, mesec ili pre neki dan zamislile, danas više ne mora biti tako. Ako to ne možemo da prihvatimo, bićemo pod stresom. Spremnost da menjamo rasporede, da neke stvari odložimo, a nekih se i odreknemo da bismo dobile vreme za sebe jeste veština, ali na njoj vredi raditi. Budi rasterećena, prihvati spontani odlazak na kafu ili bioskop, otputuj bez mnogo planiranja kad imaš slobodan vikend. To je dragocene vreme koje nas povezuje sa prijateljima i porodicom. Tako stvaramo dragocene uspomene, trenutke spontanog smeha, opuštanja i tako ponovo punimo svoje baterije.
Kontakt je skup
Sjajna pesma grupe Leb i sol nastala mnogo pre masovne upotrebe društvenih
mreža, ali je vrlo primenljiva i danas. Postali smo dostupni 24 sata dnevno. Proveravamo poruke, skrolujemo, lajkujemo, živimo u svetu koji nije stvaran. Da bismo napravili mesta za sreću u našim životima, pokušajmo da se isključimo, da odahnemo. Zaboravimo telefone kad krenemo u šetnju ili na vežbanje. Jedimo bez gledanja u ekran. Isključimo se sa mreža bar dva sata pre spavanja. Svet neće stati ako se malo isključimo i posvetimo se realnom životu.
Budi zahvalna
Budi zahvalna za jednostavne i svakodnevne stvari koje pozdrazumevamo. Zahvalna za krov nad glavom, za krevet, dobar dušek, kvalitetan jastuk, za svaki obrok, za dobre komšije, drage prijatelje, porodicu. Sve to nije tako jednostavno ušlo u naš život, no čovek se brzo navikne na dobro i podrazumeva da je to oduvek tu i da će uvek biti. Setimo se kako smo došle do toga, šta smo uložile da bismo živele takav život, čime smo zaslužile dobre ljude oko sebe i videćemo da smo uložile sebe i duhovno i materijalno. Budimo zahvalne što smo sposobne, što umemo i znamo.
292 mart
Investiraj u sebe
Mi smo sebi najbolja investicija. Navela sam već šta sve možemo da uradimo kako bismo bile srećne. A da bismo to postigle potrebno je da naglasak bude na vremenu, a ne na novcu. Novac može da kupi stvari, ali samo vreme može da nam donese dragocene uspomene i lepe trenutke. Dajmo prioritet vlastitoj sreći. Važno je da ne mislimo da je to čin sebičnosti ili da je nemoguće. Uvek možemo naći vremena za negovanje odnosa sa sobom, jer kad je ta veza dobra onda sve ostalo funkcioniše kako treba.
Budi jaka
Život nije uvek lep. Nekada naiđu krize, bolesti, rastanci, ali važno je da izdržimo sve to, jer nakon takvih perioda je sreća još veća i radost još slađa. Naša sposobnost da budemo jake i da prevaziđemo teškoće pomoći će nam da držimo nivo stresa pod kontrolom. Budimo svesne da je život maraton, a ne sprint, i da na tom putu zasigurno ima i uspona i padova.
I za kraj – bitno je da smo svesne da je sreća put a ne odredište. Odvojimo vreme za negovanje sopstvenog blagostanja i živimo život punim plućima. Srećne.
293