Ljubavne priče uvek su budile pažnju čitalaca, gledalaca, slušalaca. Ljubav je uvek inspiracija za sve. Zbog nje se stvaralo, ratovalo, ginulo, gradilo. Zbog ljubavi se menjali životi, kontinenti. Prelazile su se pustinje, okeani, samo da se stigne do onoga zbog kojeg nam oči sijaju, duša se raduje, srce treperi, stomak eksplodira. Znate ono - i King Kong voli. Sećate se filma. Pa ko još da ne poveruje u ljubav! Naravno da postoji, sa i bez vremenskog ograničenja. Niko ne daje garanciju. Sve je moguće. Radujemo se ljubavima sa srećnim krajem. Avaj! Nije uvek sreća i nije uvek uzlet u bajku. Za neke ljubav predstavlja najveću patnju i bol.
Sve je to život i film i pesma i bajka.
Ime sam dobila po ljubavnoj priči Milice Jakovljević Mir-Jam, posleratne spisateljice ljubavnih romana. U njenom romanu „Nepobedivo srce“, još jedna ljubavna priča u prepoznatljivom pitkom stilu koja neminovno, posle mnogo bura i nesporazuma, ima srećan kraj. Miomira i Ninoslav, naizgled dve nespojive ličnosti. Ona prelepa, razmažena bogatašica, on siromašni student iz unutrašnjosti. Ali ljubav ne bira ni vreme ni mesto. Priča počinje tako što Ninoslav, kao pravnik bez posla, dolazi u kuću bogatog vlasnika banke da podučava njegovog sina gimnazijalca koji kuburi sa školom. Od tog trenutka, počinje njihova romansa. Moja majka je krenula na porođaj misleći da će roditi dečaka. Imala je spremno ime, ali ne i za devojčicu poput mene. Moja tetka Nada koja je ispratila sa mojim ocem, pitala je: „A šta ako bude devojčica? Molim te, neka se zove Miomira. Znaš kako je lepa ljubavna priča.“ I tako, rodih se ja iz jedne ličke ljubavne priče. Ime zapisano već u romanu, biće u srcu mojih roditelja i Miomira koja je donela radost. Kažu da je ime sudbina, ali moj ljubavni roman nije ni nalik romanu Milice Jakovljević po kojem je 2010. godine snimljen i istoimeni film.
Moje ljubavi gradile su me kroz sreću i patnju. Kroz radost i tugu. Sve ono što sam danas, naučila sam kroz velike ljubavi koje su me inspirisale na razne načine i povlačile u ponor tuge. Imam tu francusku sklonost da svoj
život pretvorim u roman. Zbog jedne ljubavi sam učila italijanski, zbog druge se preselila u Frankurt, zbog treće zavolela fotografiju. A da li je to bilo njihovo? Ne, sve je to živelo u meni i pre njih. Moje je. Meni pripada, samo je neko oživeo, dao joj materiju i ra splamsao vatru. Kako je moćno kada neko u vama probudi ono što je vaše, zapisano u kodu. To je ta snaga ljubavi da pokrene u visine, u beskraj. Koliko je moćno i onda kada smo nemoćni nakon gašenja plamena, izdaje, prevare.
Vasko Popa u svojim stihovima kaže:
„Vrati mi moje krpice
Moje krpice od čistog sna
Od svilenog osmeha
Od prugaste slutnje
Od mog čipkastog tkiva
Moje krpice od tačkaste nade
Od žežene želje
Od šarenih pogleda
Od kože s mog lica
Vrati mi moje krpice
Vrati kad ti lepo kažem“
Protivnik sam vraćanja krpica od čistoga sna, osmeha, slutnje, čipkastog tkiva, tačkaste nade, želje, šarenih pogleda. Sve je zapisano na našem telu i u duši - ono što smo želeli, ono što smo doživeli. Mi smo drugačiji u nekom tonu u odnosu na ono što smo bili pre te ljubavi. Ne tražite krpice nazad, prigrlite ih jako jer to ste novi vi, lepši, sjajniji, bogatiji, duhovniji. Rast se traži kroz ljubav. Kroz ljubav, on je najbezazleniji. Volite svoje neostvarene ljubavi. Budite ponosni i čuvajte onog koga/ koju volite.
E-MAGAZIN RYL ISSN 2406-2030
IZDAVAČ RYL d.o.o. Beograd
LART DIREKTOR
Boris Cupać
GLAVNA I ODGOVORNA UREDNICA
Miomira Medaković-Topalović (Anima Mundi)
LEKTORI
Dijana Krtinić, Dejan Vicai (za tekstove na engleskom)
AUTOR KONCEPTA MAGAZINA
Anima Mundi
SARADNICI U OVOM BROJU
Danijela Marković
Dajana Švraka Milutinović
Vesna Ćirović Butrić
Maja Škaljac Stanošević
Ksenija Lea Ronai
Tatjana Šekularac
Dragan Nikolić
Gordan Nešović
Adrian de Groot
Ioanna Batsialou
Vesna Ćorović Butrić
Maja Vranić
AUTORI
Dr Leyde E. Rodriguez Hernandez
Danka Dimitrijević
Žaklina Milenković
Ivan Mojić
Lydia Malagouen
Miomir Petrović
PHOTO
Anima Mundi
Unsplash.com
Naslovnica: Danka Dimitrijević
Fotografija: Đorđe Kojadinović
KONTAKT
WEB: www.ryl.rs
MAIL: rylmagazine@gmail.com we are social
b Refresh your life v RYL_MAGAZINE
REDAKCIJA NE ODGOVARA ZA SADRŽAJ OGLASA! REDAKCIJA I IZDAVAČ NE ODGOVARAJU ZA SADRŽAJ I ISTINITOST TEKSTOVA REKLAMNIH
IZDAVAČ NE ODGOVARAJU ZA ŠTAMPARSKE NENAMERNE GREŠKE. REDAKCIJA NIJE OBAVEZNA DA VRAĆA ODGOVARA NA PRIMLJENE RUKOPISE, FOTOGRAFIJE I ELEKTRONSKU POŠTU. TEKSTOVI I FOTOGRAFIJE SE OBJAVLJUJU ISKLJUČIVO BEZ NOVČANE NAKNADE.
PORUKA. REDAKCIJA
„Vrati mi moje krpice i ja ću tebi tvoje” ali i ako nećeš - kreiraću neke nove i još bolje.
Ovih dana posebno osećam novu punoću ženstvenosti. Svoju snagu ljubavi i moći bez ikakve potrebe da se trudim da je bilo kome dokažem. Predivan je osećaj. Zaljubljenost u Život svake ćelije.
Osećam neku novu zrelost, neku novu punoću.
Izvire iz svega što radim i stvaram, pre svega iz radosti i svesnosti svakog udaha i izdaha.
Kao što kažu - svaki novi udah je jedan udah manje u ovom životu.
Poziva me na budnost sadašnjeg trenutka i svesnost da dok smo tu damo ono najbolje od sebe - za još bolje nas, naš život, porodicu, zajednicu.
Žena sam i Radost svake ćelije što sam žena sa svesnošću da sam na ovaj naš svet donela dva muška deteta.
Ponosna sam na činjenicu da sam majka, dugo vremena sam mislila da je to samo takonormalno biti majka, ali nije.
Posebnost je i dajem veliki značaj tome! Osećam da sam u ovim turbulentnim vremenima duboko unutar sebe apsolutno mirna i sigurna - u svojoj ženskoj energiji.
Žena u meni je ponovo prirodno i istinito celovita. Spolja se ništa novo ne vidi.
Kako to da prenesem? Ceo proces je iznutra u miru, bez dokazivanja ko je kome prvi uzeo
„krpice” i nemamo još puno vremena za rasipanje energije.
Postavljam sebi nova pitanja u ovim mojim sredovečnim godinama.
Pitam se zašto mi je trebalo toliko puno vremena da stignem do vogj centra ženske energije i izvora gde više ne dam da istačem energiju na pogrešna mesta i hranim pogrešne situacije. Ok, to je bio moj dugačak put, volela bih da nekom magijom nove generacije ne moraju da se izgube da bi godinama dolazile do sebe.
Pre svega, želim da se ljubav još više množi, da se stvara, raste i da se usmeri na još mnogo kilometara svilenog materijala, a ne da zapnemo oko „krpica”.
Isto se ispitujem ko mi je u životu prvi nametnuo ideju da nisam dovoljna baš ovakva kakva jesam. Pa sam zapela da se otimam o mrvice ljubavi i pažnje, prvo prema sebi i tražeći „končiće” od drugih.
Znate koga tada napojite - upravo one koji su naneli nepravdu.
Njih podignete iznad sebe, a vi ispod bez snage i bez pravde.
Molim vas, udaljite se od toga!
Nikad ništa ne morate da dokažete ni sebi niti drugima. Ženska energija treba da se u poverenju, bez grča iz materice, opusti i iz srca privlači. Godine 2016. u Galeriji New Moment izvela sam na svom telu rad sa ženama iz naše narodne tradicije - povezivanja naša dva najmoćnija energetska centra.
Rad „Mreža Materica Mreža Srca” je preneo ovu moju poruku.
PIŠE: KSENIJA LEA RONAJI
FOTOGRAFIJE: MAJA VUJOŠEVIĆ
Treba da se sa poverenjem živi i diše.
Nema vremena da dokazujemo ko je bio u pravu ili da obaramo jedni druge.
Samo inspiracija i međusobna kreacija je
dobrodošla, ovaj zahvat nove ljubavi i poverenja se neverbalno radi iznutra.
Oduvek sam poznavala sebe i ovaj božanstven ženski resurs - fontana koja je proradila i na sekund se manifestovala kao cela, tek sada je tu gejzir i teče kao večna voda.
Takođe, ženska zdrava energija, ne kao kontriranje ili dokazivanje nove moći, već kao unutrašnji svestan mir, lepota i sigurnost da smo dovoljne i voljene baš ovakve kakve jesmo.
Ona se ne dokazuje, ona je moć sama po sebi.
Verujem da taj nedostatak naše celine bio kao neki virus koji se vekovima isceljivao i sada je najzad ozdravio i doneo rasterećenje.
Za to je bilo potrebno mnogo svega - da se energija ne troši nego da se množi. Lek postoji - snaga srca, podrška životnih saputnika i istomišljenika, poverenje i ljubav prema sebi i drugima, pre svega.
„Vrati mi moje krpice i ja ću tebi tvoje” ali i ako nećeš - kreiraću neke nove i još bolje.
Zvuči mi sad dok ga pišem kao slogan koji ću ponavljati.
Da li ste osetili kada je učinjena neka nepravda da vaša lična energija curi baveći se tim delovima i gubeći lične resurse na dokazivanje pravde. Pogotovo ako ste emotivne kao ja, sva energija ode tamo negde.
Onda druga faza - hraniš, daješ iz srca, očekuješ da si primećena kao žena izobilja i poštovana zbog toga, ali pohvala ne dolazi od voljenih i energija koju daješ počne da bude slabija... ponovo je tu osećaj oduzetosti.
Zato što nema povratka i tvojim „krpicama” se drugi igraju, a nema hvala, vidim te, volim te...
Ženska energija voli i raste jedino kada je primećena, pohvaljena, kada joj se raduju i kada se veliča.
Rađeni su eksperimenti sa vodom, biljkama.
Zamislite kako mi reagujemo na podizanje vibracije ljubavi.
To je mesto gde se stvara i množi.
Kao što možemo da primetimo u veganskoj
ishrani - kafa se ubere kao voćka i pije, a iz tog jednog ploda može da se zasadi još
mnogo semenki novog voća.
Priroda se životno širi, a ne uništava.
Naša priroda je ista.
Ako u tom momentu nema nikoga da se divi konstruktivnoj lepoti i ženskoj energiji - divi joj se ti.
Uostalom, sve mora da dođe iz nas.
Kao što pauk plete svoju kuću iz centra svog stomaka, isto je tako sa energijom.
Ako ne dođe iz centra bića, ostaje zvuk koji je tup i prazan.
Draga ženo i muškarci koji ozdravljujete ženski princip zajedno sa nama.
Divi se i neguj svakodnevno svoju žensku energiju i lepotu.
Daj sebi vremena da se njom oduševljavaš, da je celivaš, da joj mislima, rečima i delima poklanjaš pažnju i da je veličaš.
Da se izviniš za grubost prema sebi i prema drugima i da postajemo svakim danom bolji ljudi.
Kao generacijski prenos ručnog veza, kao čista i bistra reka koja teče.
Ženo, samo zbog sebe vrati nazad svoje dostojanstvo, svoju snagu, svoju lepotu.
Pogledaj u Majku Zemlju - njena gravitacija sve nas privlači, njena priroda sve opčinjava, ona ne mora da dokazuje da je nešto bilo njeno i da joj pripada hvala.
Ona je hvala i mi smo hvala iz najzdravijeg ženskog principa svesne opuštenosti u telu i svesni dinamike da gde usmerimo pažnju, energija upravo tamo ide.
Bilo dobro za nas ili ne.
Sada kada imaš izbor - neka bude najbolji. Ako nam je neko oteo krpice, kreiraj druge sa još više svetlosti, spektrom svih boja i ljubavi dupliraj svoju snagu, lepotu i zdravu moć ljubavi!
U tom međuhodu prepirke sa svim programima, gubimo više nego da dokažemo ko je u pravu.
Kreiraj i Raduj se!
Ljubav je i dalje najmoćnija sila u Univerzumu.
Neka nas zagrli u svakoj našoj ćeliji. Kada ti se sve krpice vrate, kada ti se vrati tvoja snaga, dostojanstvo, pokušaj da zadržiš zahvalnost, a ti i dalje kreiraj. Nismo više žrtve raznih oduzimanja. Sada smo odgovorne da privlačimo iz ženske svesne ljubavi.
Ne pristani na manje od toga.
Zato što si ti najveća božanstvena kreatorka i najveći božanstveni kreator.
PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
ŽAKLINA MILENKOVIĆ, GLAVNA I ODGOVORNA UREDNICA MAGAZINA „LEPA&SREĆ -
NA”, PRETHODNO JE RADILA KAO NOVINAR-UREDNIK U ČASOPISIMA „LISA”, „STIL BOOK” I „STIL MAGAZIN”. BILA JE I UREDNICA RUBRIKE „PUTOVANJA” U DNEVNOM
LISTU „GLAS JAVNOSTI”, KAO I REPORTER-VODITELJ TV EMISIJE POSVEĆENE TU -
RIZMU „PUTNA TORBA”. OBJAVLJIVALA JE AUTORSKE TEKSTOVE U NEDELJNICI -
MA POPUT „ILUSTROVANE POLITIKE” I „NIN”-A, A DOBITNICA JE I PRIZNANJA „YU
TRAVEL MAGAZINA” ZA DOPRINOS U TURISTIČKOM IZVEŠTAVANJU.
„Lepa&Srećna” je magazin za lepu i srećnu ženu...?
„Lepa&Srećna” je ženski porodični magazin, čiji je cilj da čitateljkama pruža praktične savete iz svih oblasti svakodnevnog života kako bi se osećale lepo i bile srećne. Obraćamo se ženi kao stubu porodice i podstičemo je da neguje sebe, svoj izgled i svoje zdravlje. Pored toga, dajemo korisne predloge za kupovinu kvalitetnih proizvoda, stručne savete iz oblasti zdravlja, psihologije, ishrane i vaspitavanja dece, kao i proverene preporuke u pogledu kulture, fitnesa, turizma... Jednom rečju, pomažemo ženi da se izbori s iskušenjima savremenog doba nudeći joj najširu lepezu tema, originalnog sadržaja i praktičnih smernica za rešavanje životnih problema i nedoumica, kao i istinite priče poznatih. Naš magazin je utočište u kojem, po završetku dnevnih obaveza, svaka čitateljka može pronaći mesto za sebe.
Šta je osnovna ideja magazina, odnosno kako biti lepa i srećna iz ugla uređivačke koncepcije?
Odgovor leži u sloganu našeg magazina „Lepota dolazi s godinama”. Verujemo da je životno iskustvo koje stičemo s godinama neprocenjivo. Na tom putu, nailazimo na lepe trenutke, ali i na brojne prepreke. Ukoliko istinski volimo svoj po-
sao, uvek ćemo pronalaziti načine i pokretačku snagu da ih prevaziđemo i nastavimo napred. Kreativnost i dobra energija kriju se iza svake rubrike u magazinu, a to naša čitalačka publika zapaža i ostaje nam verna svih ovih godina.
Šta te najviše privlači u novinarstvu i uređivačkom poslu?
Kažu da je za novinarsku profesiju najvažnija jedna osobina, a to je radoznalost. Svaki novinar ima priliku da zaviri u neka neobična zanimanja, da upozna najudaljenije zemlje sveta i zanimljive ljudske sudbine. Jednom sam kao novinar „Glasa javnosti” istog dana uradila dve reportaže - jednu o divljem sirotinjskom naselju u okolini Beograda i drugu o životu princa Aleksandra II Karađorđevića u Belom dvoru. U ovom poslu nijedan dan nije isti i to je ujedno njegova lepša strana.
Kako bi opisala svoju formulu uspeha?
U magazinu „Lepa&Srećna” imamo rubriku posvećenu uspešnim ženama s kojima razgovaramo upravo o ovoj temi. Za nekoga je to uspešna profesija, za duge brak, porodica ili nešto sasvim treće. Možemo se smatrati uspešnim ako smo uspeli da ostvarimo neku svoju životnu misiju. Naravno, na tom putu je važno imati ljude koji
gledaju u istom pravcu. Kažu - ako želiš da ideš brzo, idi sam, a ako želiš da ideš dugo, idi s nekim. Zajedno s timom „Lepe&Srećne” idem već osam godina i verujem da je trajanje sinonim uspeha.
Koje su najčitanije rubrike u magazinu „Lepa&Srećna”?
Život poznatih holivudskih glumica svakako zaokuplja pažnju, ali se poslednjih godina mnogo toga promenilo, uključujući i čitanost pojedinih rubrika. Za vreme i posle pandemije, tekstovi posvećeni zdravlju postali su najčitaniji. Za dr Mariju Zdravković, direktorku bolnice Bežanijska kosa, koja je nesebično spasla mnoge živote, svi smo imali prilike da čujemo. Prave vrednosti su isplivale na površinu i to je dobra strana tog teškog perioda koji je iza nas. Mnogi veruju da nas razne životne okolnosti uče i menjaju, kao i da iz najtežih situacija možemo izaći jači i bolji.
Koje žene volite da istaknete u prvi plan ili da im date podršku?
Uglavnom su to poznate žene koje otkrivaju svoje stavove o životu, ljubavi, karijeri i porodici, ali objavljujemo i ispovesti manje poznatih žena koje mogu poslužiti kao primer drugima.
U susret letu, naslovnu stranu novog broja krasi glumica Margo Robi, koju ćemo uskoro gledati u filmu „Barbi” u liku najpopularnije lutke na svetu. Ona je nedavno dospela na vrh liste najbolje plaćenih holivudskih zvezda, a australijsko izdanje časopisa „Maksim” proglasilo ju je za najseksi ženu 2022. Uprkos velikoj popularnosti, glumica o sebi iskreno kaže: „Kako starim, imam sve više samopouzdanja i sve manje me dotiče tuđe mi-
šljenje. Ja sam to što jesam i najvažnije mi je da se dopadam sama sebi.”
U novom broju predstavljamo još jednu izuzetnu umetnicu koju krase talenat, lepota i seksepil. Čuvena američka pijanistkinja ruskog porekla Lola Astanova, koja je poznata po inovativnom audio-vizuelnom performansu na klaviru, otkrila nam je neke svoje životne istine: „S godinama sam naučila da više ne kucam na zatvorena vrata, što znači da ne treba trošiti vreme i trud na situacije i ljude koji ne mare za vas. Krenite dalje i potražite vrata koja će vam biti otvorena – ona su tu negde.”
S poznatom pevačicom Tijanom Dapčević razgovarali smo o tome kako je u toku tridesetogodišinje karijere uspela da ostane dosledna sebi, svojim principima i svom srcu, a poverila nam je i svoj recept za srećan život: „Najvažnije je da živite danas, nema ni juče ni sutra. Živiš trenutak, to sam shvatila sa 45 plus godina.”
O posebnoj vrsti ljubavi prema voljenom gradu piše naša kolumnistkinja u novom broju Aleksandra Krsmanović: „Svako ko prisno poznaje Beograd, mora strasno da ga voli, rekao je britanski novinar Herbert Vivijan davne 1896. godine. Beograd je danas nadaleko čuven po dobrom provodu, ukusnoj hrani i lepim mestima gde se može popiti kafa s prijateljima. Uostalom, preduslov da neko postane Beograđanin jeste da ima svoju kafanu i konobara koji ga pita: Hoćemo li kao i uvek?”
Da li se sadržaj portala „L&S” razlikuje od štampanog izdanja i u čemu?
Čitalačka publika na našem portalu je mlađa,
pa joj se sadržaj mora prilagoditi u izvesnoj meri, ali raduje nas činjenica da je veliki deo čitalaca ostao veran štampanom izdanju. Javljaju nam se čitateljke koje kažu da svakog meseca jedva čekaju da dođe 17. i da uz kafu prelistaju novi broj. Zato smo odlučili da nagradimo njihovu vernost i da uz junski broj, u ograničenom tiražu, damo po primerak knjige za samo 299 dinara! Bilo da odmor provode na moru, planini ili obližnjem izletištu, uživanje će im biti lepše uz popularne naslove izdavačke kuće „Vulkan”: „Seks i grad”, „Đakomo Kazanova”, „Paša od kuhinje”...
Ubrajate se među retke časopise koji poklanjaju pažnju zdravlju, pa čak organizujete i stručne skupove?
Svakog oktobra, kada obeležavamo rođendan našeg magazina, organizujemo Konferenciju o zdravlju žena Srbije. I ove godine možemo najaviti aktuelne teme o ženskom zdravlju i lepoti, uz učešće vrhunskih stručnjaka iz zemlje i inostranstva.
Junsko izdanja e-magazina RYL nosi naziv po stihu Vaska Pope „Vrati mi moje krpice”, a njegova tema je ljubav...
Ljubav je večna tema, ali ne samo pesnika, pisaca, slikara, jer su o njoj govorili i mnogi filozofi i naučnici. Povodom osam decenija od smrti Nikole Tesle, naučnog genija i pronalazača koji je osvetlio čovečanstvo, naš magazin u novom broju podseća na njegove reči o bezgraničnoj moći istinske ljubavi: „Kada bi se mržnja mogla pretvoriti u elektricitet, bilo bi dovoljno energije za čitav svet. Zato, kada moć ljubavi nadvlada ljubav prema moći, tek tada će nastati sveopšti mir.”
WORDS/PHOTOS: MIA MEDAKOVIC
HE GRADUATED IN INTERNATIONAL POLITICAL RELATIONS AT THE HIGHER INSTITUTE OF INTERNATIONAL RELATIONS "RAÚL ROA GARCÍA" IN HAVANA, MOREOVER, HE ATTAINED A DOCTORATE IN HISTORICAL SCIENCES, AND A MASTER’S DEGREE IN HISTORY AND INTERNATIONAL RELATIONS, ALL AT THE UNIVERSITY OF HAVANA.
HIS EXCELLENCY IS THE AUTHOR OF SEVERAL BOOKS ON THE TOPICS OF THEORY AND HISTORY OF INTERNATIONAL RELATIONS, INTERNATIONAL SECURITY AND FOREIGN POLICY OF THE UNITED STATES. BY VISITING VARIOUS COUNTRIES, HE HAS INTEGRATED OFFICIAL CUBAN DELEGATIONS. FURTHERMORE, HE HAS RECEIVED DIFFERENT DECORATIONS: DISTINCTION FOR CUBAN EDUCATION, COMBATANT MEDAL FOR PRODUCTION AND DEFENSE, AND VANGUARD OF THE REVOLUTIONARY ARMED FORCES.
PROUD FATHER OF THREE CHILDREN.
You haven’t been an ambassador to Serbia for a long time, what do you think about Serbia?
I have only been in Serbia for two months and 20 days. For me it is a beautiful country for its physical nature, for its spiritual and material culture, I greatly admire the perfection of many of its monuments and artistic works, but also for its people, with an open, fraternal, supportive character, of great sympathy and empathy for those who come from other places, including Cubans. It is a country that has always occupied, over time, an important, prominent place in terms of defending its identity, its culture, religion, its independence, sovereignty and territorial integrity against different regional and global empires. When I was appointed Ambassador to Serbia, I felt happy, even though I don't know the Serbian language, because I would be coming to a friendly country, with which Cuba has developed very important ties for more than a century and, especially, in the second half of the
20th century, after the triumph of the Cuban Revolution in which very popular leaders such as Ernesto Che Guevara and Fidel Castro Ruz visited Belgrade. In my opinion, Serbia is a country of significance for history and contemporary international politics. What kind of diplomatic relations have been built between Cuba and Serbia and in what direction are they heading?
Cuba and Serbia have developed little more than 120 years of political and diplomatic relations. At the time of the Federal Republic of Yugoslavia, political and diplomatic relations reached a high level and a close relationship between the leaders Josip Broz Tito and Fidel Castro Ruz, in the bilateral sphere, international organizations and the Non-Aligned Movement ( NAM) founded in Belgrade in 1961, in which Cuba participated represented by the Cuban president of that time, Osvaldo Dorticós Torrado, later with Fidel Castro, Cuba hosted two Summits of Heads of
State and Government of said Movement. During that time the economic, commercial and financial relations occupied an important place in the conditions of socialist countries. At this time in 2023, the political and diplomatic relations between Cuba and Serbia are excellent between two countries that cooperate in international politics to make their national interests prevail: independence, sovereignty and territorial integrity. For Serbia, Cuba is a country that fights for peace and multilateralism, for life, respect for international law. Now the relations between Serbia and Cuba must take a more practical and concrete direction in the development of economic, commercial, investment, medical, cultural, agricultural, and tourism cooperation, among other sectors.
Since establishing diplomatic relations back in 1902 the friendship between the two countries has never been shaken, even during turbulent historical events.
Yes, indeed. Communication and political dialogue and understanding have always prevailed, despite the turbulence of different geopolitical moments in the era of the "cold war", the wars of national liberation or the contradictions between the so-
cialist countries allied with the Soviet Union or not in different periods of inflection in the evolution of political ties between the former socialist countries. Friendship, respect and mutual consideration between both countries have always prevailed. We have similarities between traditions and history and we are proud of our independence and the legacy of our leaders. This helps a lot to face and overcome the historical and conjunctural turbulence.
Is there an intention to bring Cuba and Serbia closer together via cultural events?
There are intentions and practical, concrete actions. The Prime Minister of Cuba, Mr. Manuel Marrero, received in Havana, in February of this year, Mrs. Maja Gojkovic, Deputy Prime Minister and Head of Culture of Serbia, who made a working visit to my country.
During that visit, the Ministers of Culture of both countries signed a cooperation agreement on cinema that establishes guidelines to develop and disseminate the cinematographic productions of the two nations and strengthen cooperation between the institutions that intervene in this area. Ms. Minister Maja Gojkovic also participated in the activities of the XXXI Internation-
al Book Fair of Havana and the Minister of Culture of Cuba, Alpidio Alonso is invited by Minister Maja Gojkovic to visit Serbia this year. I think that new artistic events and presentations of Cuban culture will take place in Belgrade and other Serbian cities, through cinema, popular dance music, jazz, poetry and visual arts, among others.
What do you miss from Cuba that you cannot find in Serbia?
My parents and my two sons who are in Cuba. I miss them very much and cannot wait to see them.
How do you feel about Cuba of today?
Among my concerns about my country are the difficulties that the Cuban people are going through due to the blockade. Unblocked love would be better.
What do you like most about Belgrade?
The nature of its people, their good feelings, their culture.
What is your formula for diplomatic success?
Empathy, communication, developing potential not previously taken into account and getting rid of comfort zones, feeling Cuban at all times, learning from others, giving myself with love and dedication to the assigned task.
The topic for the RYL magazine June issue is “Give me back my pieces…” Vasko Popa - Serbian poet. What do you think about love?
Love is the force that moves the Earth. The Cuban poet José Martí said that: «For love you can see. With love you see. Love is who sees. Spirit without love, cannot see».
Krpice, iako potpomognute deminutivom ne bi li priča lakše kliznula, nikad nisu samo maleni delovi.
Kao što nema ni malih Ljubavi.
Nema malih Krajeva.
A vraćanje “krpica”... to dolazi posle kraja.
Ko ga osvoji.
Osvajanje Kraja Ljubavi je vađenje metka iz rane.
Naživo.
Bez anestezije.
Kao u ratnim uslovima.
Samo da rata ne bude - retko kad je izjednačena bitka: pobednik je uvek jedan.
Je li ovde pobednik onaj ko traži krpice ili onaj koji ih vraća?
Ako je stvarno postojala, Ljubav nije bila krpica.
Veliko platno je bila.
Kao nebo bela da se po njemu šaraju tragovi sunca, oblaka i snega... Smejemo se: hrabro kisnemo (kako, ponekad, nemam reči: koja je kad pada sneg po nama!? Kisnemo kad po
nama pada kiša, ali kad nas prekriva sneg?... ne znam...).
I ne tresemo se od hladnoće. Drhti nam vilica. Ne od hladnoće. I ruka. Ni ona od hladnoće.
Ako je Ljubav, tresemo se jer naša krv tako teče: dupla ekspozicija. Tvoje je bilo u mojim venama.
Ne moraš da govoriš.
Znam.
Mislim da znam.
Mislim da te znam.
Ali otkud sad ledeni severac?! Tako naglo, niotkuda?! “Prevrnulo ” se nebo, a meni je i dalje toplo!
I dalje sam u duploj ekspoziciji?
Ne, to si ti negde u toplom.
Po meni padaju ledene kapi.
Ko kome vraća krpice?
Hoću li moliti za njih:
- Molim te, vrati mi ih?!
Hoću li se moliti: “Samo da Kraja ne bude?!”
Ne, ja tražim krpice, jer tebi je već toplo. Ja ću od
krpica, kao od kostreti, napraviti kaput: da ga stavim na golo telo, da (te ne) zaboravim.
Kako da te zaboravim?!
Moje krpice su već izbačene.
Negde, usput su ispadale, komad po komad, na nekog dugačkom putu koji vodi od mene... koliko je to u kilometrima? Naivno mislim: ove daljine se broje svetlostnim godinama. Ili Svetlosnim Mrakom - zavisi s koje strane krpica si...
Ništa su nam bili daleki putevi.
Nekad smo zajedno ostavljali tragove po nebu: belo je, tamo visoko. Išarano, kao repom aviona...
Hoću li umeti ponovo da pišem oblake?
Vrati mi i to malo što se negde zaturilo (znam ih napamet, ima ih još), ako nekad, ponovo, prokopaš po belom platnu.
PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
FOTOGRAFIJE: ĐORĐE KOJADINOVIĆ I IZ PRIVATNE ARHIVE
DANKA DIMITRIJEVIĆ, ROĐENA JE 1979. GODINE U KRALJEVU. DIPLOMIRALA JE 2002. GODI -
NE NA FAKULTETU LIKOVNIH UMETNOSTI U BEOGRADU, SMER SLIKARSTVO. ZAVRŠILA JE
MAGISTARSKE STUDIJE 2005. GODINE U KLASI PROFESORA GORDANA NIKOLIĆA. DOKTORI -
RALA JE SLIKARSTVO 2012. NA ISTOM FAKULTETU KOD MENTORA VELIZARA KRSTIĆA. ČLAN
ULUS-A I SAMOSTALNI UMETNIK OD 2004. GODINE. IZLAGALA JE DVADESET JEDAN PUT SA -
MOSTALNO I VIŠE OD ČETRDESET PUTA KOLEKTIVNO U ZEMLJI I INOSTRANSTVU. UČESTVO -
VALA JE NA VIŠE REZIDENCIJALNIH PROGRAMA I SIMPOZIJUMA U FRANCUSKOJ, ŠPANIJI, BELGIJI, SLOVAČKOJ. IZLAGALA JE NA INTERNACIONALNIM UMETNIČKIM SAJMOVIMA U
MAĐARSKOJ, NEMAČKOJ I GRČKOJ. NJENI RADOVI NALAZE SE U KOLEKCIJAMA WIENER
STÄDTISCHE I COPELOUZOS FAMILY ART MUSEUM, KAO I MNOGIM PRIVATNIM KOLEKCIJA -
MA. ŽIVI I RADI U BEOGRADU.
Tvoja izložba skulptura pod nazivom „Odiseja 2023” postavljena je u Galeriji TransformArt. U kom pravcu si raširila svoja krila kroz Odiseju?
Na najnovijim radovima, predstavljenim u TransformArt galeriji, obuhvaćena su promišljanja koja me okupiraju duži niz godina. Kako i ptice koje lete u jatu, kad ih posmatramo, menjaju svoju putanju i izvode neočekivane koreografije, tako i moja tematska kretanja lelujaju.
Radovi su grupisani u tri kompozicije i nose asocijativne nazive: All you need is snow, Nova Atlantida i Odiseja 2023, po kojoj je izložba i dobila naziv.
Ovi radovi su počeli da nastaju u momentu kada smo ostali bez ovogodišnjeg snega i kada sam
pomešala pojam o godišnjim dobina. Nastavili su da se razvijaju usled tektonskih poremećaja uzrokovanih celokupnim vibriranjem društva. Nazivom referišem na starogrčki ep i bogove koji lutaju i uzburkavaju planetu zemlju u godini 2023.
Kao umetnica, prisutna si na mnogobrojnim sajmovima umetnina, likovnim kolonijama. Šta ovakva vrsta vidljivosti i direktnog angažmana donosi umetniku?
Smatram da se ne treba po svaku cenu eksponirati. Ponekad neučestvovanje na skupu donosi više koristi nego štete umetniku. Trudim se da odaberem događaj na kojem ću dati značajni doprinos, bilo da su to umetničke kolonije i rezidensi ili kolektivne izložbe. Veoma mi imponuje kada se nađem u dobrom konkurentnom društ-
vu, tada se mogu porediti a ne dominirati. Samim tim imam osećaj da sam na dobitku.
Doktorirala si slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Izražavaš se kroz sliku i skulpturu, instalaciju. Koji medij ti najviše prija u kreaciji i od čega zavisi kada i kako ćeš se izraziti?
Kada sam doktorirala, to je bila tek druga generacija na Fakultetu likovnih umetnosti. Sećam se da je moj mentor Velizar Krstić imao veću tremu na odbrani nego ja. Sve je to još bilo novo i tada su se uspostavljali standardi. Drago mi je da sam bila deo tog uzbudljivog pionirskog procesa. Da danas postavim pred sebe ideju da idem na doktorske studije, najverovatnije se ne bih za to odlučila, jer nemam plan da budem profesor na fakultetu. A titula doktora slikarstva vas ne čini boljim umetnikom. Dobra stvar na tim studijama je proširivanje prakse i konceptualizacije umetnosti i osposoblja-
vanje za verbalnu eksplikaciju.
Uvek ističem da sam slikar, a ne vajar. To što radim za sad nema tendenciju da napusti zid. Sve medije u kojima se izražavam podjednako i cenim i praktikujem, i crtež i sliku i sliku-skulpturu (instalaciju). Ideje koje želim da materijalizujem ponekad obradim u više medija, a nekad izaberem samo jednu od tehnika. Nemam konkretne smernice, samo osetim u kom izrazu bi ta forma bila ubedljivija. Što bi rekli - go with the flow
Tvoje slike su snažne, nežne i moćne, kao i skulpture. Odakle takav snažan naboj u izražaju?
Ovde bih citirala Belu Hamvaša koji kaže: „Aktivnost najvišeg reda jeste stvaranje umetničkoj dela.“ Da bi neko delo dospelo u tu kategoriju, mora biti humano, a samim tim i u korak sa prirodom. A od prirode nema ništa moćnije. Koristim elemente prirode i
improvizujem ih na svoj način. Možda zbog toga moja dela proizvode snažan utisak. Nežna nota je najverovatnije podvučena mojim ženskim senzibilitetom.
Koja je zajednička nit svim tvojim slikama i šta ti je u fokusu?
Moji radovi se samo nadovezuju na pređašnje i tematski i tehnički sa laganim promenama. Kao emotivnom biću, u centru interesovanja mi je sve na šta naiđem, od dnevnih vesti do osećanja bližnjih koje pokupim. Emocije mi poljulja tendencija da se inteligencija, ono što u suštini deli čoveka od ostalog sveta, umetne u mašinu. Lično me dodiruje to što smo ucenjeni na svim poljima, što se osećamo kao ptice u kavezu.
Kreiram nove kontinente, gde se mogu nazreti obrisi edenskih vrtova koji su odavno pre našeg sećanja izgubljeni. Sa druge strane, bavim se narativnim opisom preteće lepote u obliku eruptivnog vulkana koji kao Saturn jede svoju decu.
Kako bi opisala svoje ptice?
Pticu, kao i u ranijim radovima, koristim kao glavnog aktera, ali i kao simbol ljudske duše koja se vešto kreće između svetova i najranjivije oseća sve, a istovremeno je i nedodirljiva. Ona je ponekad zarobljena u materijalu i kao Mikelanđelovi robovi se polako izvlači. Izgleda zaleđeno kao metabolizam koji čeka da oživi i nastavi da funkcioniše u idealnim uslovima. Ona je simbol duše, ona je dotakla i nebo i zemlju. Ptica na mojim radovima je znak da je jedino spasenje u večnom uzdizanju.
Kako bi definisala poetiku svoje umetnosti?
Umetnost kojom se bavim je svedočenje o našem nemilosrdnom vremenu. Ima nešto čudno u ljudskom oku - da kataklizma iz daljine izgleda poetično, da kraj ima smisla, da sve ima smisla kad je ništavno. Moj umetnički rukopis je, kako bi moj suprug rekao, “fado”. Ritam je veseo, nada se boljem sutra, ali emocija je tužna i melanholična kao izvođenje fado pevačice.
Kako bi izgledao tvoj idealan izlagački prostor i koji deo tvoje priče bi dominirao?
Moja je davna želja da svoje radove izložim na udaljenom proplanku, u prirodi, na livadi. Da se do te postavke dolazi nekim puteljkom hodočašća, kao kad se dolazi do izolovanih kelija zilota u miru i koncentraciji. Uglavnom se na cilju ne nađe ništa spektakularno, već prosvećujuće na skroman način. Volela bih da taj prostor bude mesto introspekcije gde se čovek može susresti sa mojim najiskrenijim pročišćenim delima.
U prvom planu, to bi bio trenutak koji bi dotakao posmatrača, njegov doživljaj bi bio dominantan, a ne neko moje delo konkretno. Slika koju bi sreo na tom proplanku bila bi samo obznanjujući slučajni prolaznik u njegovom iskustvu.
Kako vidiš sebe i svoj rad kroz pet godina? U kom pravcu se razvija tvoja umetnost - stihijski, intuitivno ili sa jasno zadatim ciljem?
Nikada sebi ne zadajem cilj. Svaka akcija koja se isplanira detaljno - sudbina joj se nasmeje. Imam cilj da što duže uživam u stvaranju i da me moj rad nadživi. Prilično sam nesposobna da radim i razmišljam bez plahovitosti, što se na mojim slikama vidi. Ona se samo ovaploti kao ideja i kao materijalno delo tu negde u mom ateljeu. Ne umem najbolje ni da objasnim kako se to desi.
Planove nemam ni jednogodišnje, tako da bi bilo nemoguće da vam tačno odgovorim gde ću se profesionalno naći za pet godina. Jedino sam sigurna da ću se baviti umetnošću jer to najbolje znam.
Tema junskog izdanja RYL magazina je stih Vaska Pope „Vrati mi moje krpice“. Ljubav prema stvaranju je iznad svega. U čemu se ogleda tvoja ljubav?
Moja je ljubav duboko ukorenjena u porodici i jakim emocijama koje su pokretač mog života.
PIŠE: MAJA ŠKALJAC STANOŠEVIĆ, ISTORIČARKA UMETNOSTI FOTOGRAFIJE: VUKAN ŠUKIĆ
Od izložbe “Moć metamorfoze“ i prvog predstavljanja radova Nataše Kamaljević beogradskoj publici prošlo je godinu dana. Život u prestonici, obilaženje izložbi i susreti sa savremenim primenjenim i likovnim umetnicima uticali su na Natašinu kreativnost, i smelost u eksperimentisanju sa materijalima, formama i provokativnim odnosima boja.
Postavkom “Savršene nesavršenosti“
Nataša proširuje svoj istraživački potencijal sa keramoskulpturama izrađenim njenim omiljenim materijalom - glinom, kojima su, na ovoj izložbi, savršeni pandan i balans zidne instalacije. Svi eksponati odišu nekom moćnom energijom pulsiranja života. Takav efekat koji radovi izazivaju delom počiva i na bojama koje je umetnica koristila za izradu skulptura i slika.
Dosadašnjoj kombinaciji crne i bele boje, ovoga puta Nataša je dodala i crvenu. Crna - mistična, duboka, elegantna i sofisticirana. Bela koja simboliše nadu, čistotu, svetlost i dobrotu. A crvena strast, vatru, krv, toplinu. Svedene i decentne skulpture predstavljaju stilizovane ljudske oblike i njihove odnose. Iako su predstavljene bez delova tela koji čine neko lice jedinstvenim, umetnica je uspešno i vrlo vešto dočarala njihova stanja i međusobne relacije. U pokretima i stavovima njihovih tela se uz malo mašte može predpostaviti ko je plesač, ko je srećan, ko se ljuti, a ko je tužan. Potrebno je velika umešnost u izradi, tehnička preciznost
i poznavanje izražajnih mogućnosti materijala, kako bi publika razumela poruku koju umetnica šalje putem ovih apstrahovanih oblika lica i tela. Posebnu pažnju Nataša je posvetila izradi asamblaža i prostornih instalacija u vidu slika različitih formata. Oni su u savršenom sadejstvu sa predstavljenim 3D objektima. Ekspresivnost i sinergija ove dve grupe eksponata temelji se i na korisćenju iste skale boja. Spajajući nespojivo i kombinujući različite tekstilne materijale, a ostajući verna svojoj poetici i autorskom rukopisu, Nataša nam putem slika prenosi jednu drugu priču. Inspiraciju za te kompozicije sa teksturom i amorfnim oblicima koji izlaze u prostor iz okvira slike, autorka je nalazila u prirodi i apstraktnom svetu. Radovi su nastajali spontamo i stihijski, bez predhodnog promišljanja i skiciranja. Osluškujući prirodu i posmatrajući svet oko sebe, utiske nataložene u sebi, prenela je na platna. U ovom višemesečnom istraživačkom procesu umetnica je neizmerno uživala. Nenametljivo i diskretno sa jedne strane,a sugestivno i nadahnuto sa druge stane, Nataša gradi svoju specifičnu autorsku poetiku i zauzima svoje zasluženo mesto na domaćoj sceni primenjene i likovne umetnosti.
“SAVRŠENE NESAVRŠENOSTI“
Vrati mi moje krpice. Ja sam uložila mnogo više u ovu našu vezu od samog početka, odrekla se svega radi tebe. Smeješ se, da, da, samo se ti smej, a ne sećaš se kada smo tek počeli da se zabavljamo i kada si me pozvao da dođem kod tebe jer si se povredio na fudbalu i bolela te noga, a ja se dogovorila sa Majom da idemo u pozorište i njoj otkazala u poslednjem trenutku da bih bila uz tebe. Pobogu, tebi sam baš bila potrebna tada i time izgubila drugaricu, a ti me tešio da je bila prava drugarica, razumela bi, a ja glupača ti verovala. Da, dragi moj, sve sam ti verovala, a gde me je to odvelo - da me izdaš na kraju. A kada smo se tek uzeli i Miloš mi ponudio sjajnu priliku za posao, rekao si - pa kako ćeš da ulaziš u toliki posao, sad treba deca da dođu, biće ti naporno, nećeš moći sve da postigneš, ja zarađujem dovoljno, biće prilika za posao, ti si sposobna, pametna, kada dođu deca, malo odrastu, naći će se dobar posao za tebe. Hajde, daj mi sada taj posao koji si mi obećao, sada ne misliš da sam pametna i sposobna, sada misliš da te samo smaram, da sam ti teret, dosadna sam. Smej se ti, smej tako nadmoćno i cinično, a toliko još primera ima. I na večeri kod Tomića
kada sam se zbog tebe posvađala sa njima jer nisu verovali u tvoje ideje i sa svojim roditeljima kada su mi rekli da ti previše popuštam i sa tvojom sestrom kada te osudila da si premalo kod kuće sa decom, a ja joj rekla da gleda svoja posla i sa kim se sve nisam posvađala zbog tebe i zašto, ne znam više ni sama, jer možeš da mi vratiš moju mladost, poverenje u ljubav, optimizam, radost, ne možeš, naravno da ne možeš, a šta možeš, hajde kaži mi šta možeš.
Vrati mi moje krpice. Dragi moj, izvini za moju nezrelost i neshvatanje duboke emocionalne veze na pravi način. Mislila sam da kada nekoga voliš ne treba ništa više da radiš, voliš ga i to je to, stvari dolaze same po sebi, nisam tada znala koliko treba da se trudim i radim da toj ljubavi ugodim, a ne tebi ili sebi. Na početku naše veze kada si povredio nogu na fudbalu i zvao me da dođem, ja sam u poslednjem trenutku otkazala Maji pozorište i dotrčala jer sam se plašila ako te odbijem kada ti je teško da ćeš me ostaviti. Maja se naravno naljutila i prekinula kontakt sa mnom, a ja oberučke prihvatila tvoje objašnjenje da je prava drugarica razumela bi,
kao da sam samo to želela da čujem da bih opravdala sebe. Nisam ti nikad rekla da sam je srela posle našeg venčanja i rekla mi je: “Pa dobro, bar si se udala za njega.” Dobra Maja, ona je tada razumela. Ja nisam, zato ti sada kažem vrati mi moje grehe, nisi ti kriv zbog moje nesigurnosti i strahova i što sam našu vezu krenula da gradim na izdaji drugih ljudi jer tada nisam znala da sam izdala sebe. I kada sam odbila posao koji mi je Miloš ponudio iz straha, da li sam dorasla tako velikom poslu i kako sam samo brzo prihvatila tvoj predlog da sačekam da dođu deca, odrastu, pa da onda počnem da radim, a evo deca odrasla, a ja ni sada ne smem da se upustim ni u kakav projekat. Vrati mi moj greh kada sam se na večeri kod Tomića posvađala sa njima jer nisu verovali u tvoje ideje i time još i urušila tvoje dostojanstvo, priliku da ih sam odbraniš, a ti zbunjen ne znaš da li da me prekineš i šta da radiš, pa si samo ućutao i pustio me da im pokažem da si zaista čovek od nepoverenja. I
kada sam se posvađala sa mojim roditeljima i tvojom sestrom koji su pokušavali da nam ukažu gde grešimo. Nisam znala da prihvatim dobronamerne savete ni bliskih ljudi koji nas vole, jer sam bila tvrdoglava, sujetna, nezrela.
Vrati mi sve moje greške i hvala ti što si me voleo, ohrabrivao, podržavao, osuđivao, prebacivao, ljutio se na mene, što si uvek imao emocije za mene, a kroz sve te emocije sam sazrela jer su bile jake i iskrene i bolne i lepe. Hvala ti što sam kroz njih i kroz tebe naučila gde grešim, uvidela svoje slabosti, mane i što sada mogu sigurnije da koračam kroz život.
Vrati mi moje grehe, jer ja znam kako sa njima da izađem na kraj, ti ne znaš, a ja ću tebi vratiti tvoje, pa da možemo kao dve zrele osobe da nastavimo sa našim životima bez tereta onog drugog, zajedno ili odvojeno, to ćemo znati tek kada vratimo i uzmemo ono što je naše.
PIŠE: SANELA SALTAGIĆ SKOGLUND
FOTOGARFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE I UNSPLASH.COM
„People ask me - Why are you single? You are attractive, intelligent and creative. I replay - I´m overqualified.”
Posljednja veza – On čist racio. Ja čista emocija. Da traje, ne biva.
Moje neobično, uzbudljivo Badnje veče - dejt, sastanak naslijepo, poslije zanimljive prepiske, neuklopljen u planove moje porodice, sitna griža savjesti zbog osjećaja olakšanja od pomalo dosadne rutine.
Susret od kog nisam očekivala mnogo.
„Sigurno u prirodi nije kao na fotkama i ne pršti od samopouzdanja kao kad piše.”
Kad - ne lezi vraže!
Gotovo se mimoiđosmo. Ja - ne vjerujući da je kršna, dotjerana persona, prava kao strijela - upravo moj dejt.
On - očekujući neku u prirodi ljepšu ženu (fotogenična sam), ravne, a ne kovrdžave kose (uspjeli eksperiment koje kćeri, koji meni baš i ne stoji). Okrenusmo se jedno za drugim u mimohodu i široko nasmijasmo, oboje sa sopstvenim impresijama o onom drugom.
Toplina zagrljaja, konačno mogućstvo propinjanja na prste zbog spontanog ovlaš dodira usana, diskretan muški parfem i boom - klecnuše koljena!
Postoji savršen dejt, on je super-heroj modernog stripa sa dekadentnim super moćima.
Muškarac - spoj inteligencije, izgrađenog stava, manira, izgleda.
Muškarac koji na licu mjesta s lakoćom sprema večeru od četiri različita kompatibilna jela.
Muškarac koji čuje kad sluša, a ja slušam, ali čujem svaku treću riječ, jer me baršunasta boja njegovog glasa dekoncentriše.
Muškarac čije čeličnoplave oči razoružavaju svojom prodornošću i toplinom istodobno.
Pred njim „obaram” oči jer me on „čita”.
Muškarac u čijem se prisustvu osjećam lijepom i ženstvenom, gotovo spremna da spustim gard.
Pomislih, možda je serijski ubica, nemoguće je to savršenstvo. Ako vidim pod spavaće sobe oblijepljen plastičnom folijom, znat ću da mu je plan da me istranžira, a ne uprlja stan - pedantan je i praktičan, analitična Djevica u horoskopu, koja bez mnogo oklijevanja postiže ono što naumi.
Probudih se (u jednom komadu) u bezgrešno Božićno jutro.
Dva mjeseca sladunjave ljubavne iluzije. A nije baš da nije bilo crvenih zastavica, no ignorisah ih.
Pomenuh li da je g. Crnogorac?! Nebitno?! Varate se, važan detalj zbog završetka idile jer me jedno jutro probudila poruka na mobilnom u kojoj me ostavlja.
Ne glasovna poruka, ne poziv, ne susret i usmena ostavka.
Mislim da bi toplije zvučao mejl koji bi nadređeni poslao uposleniku o otkazu.
Nikakvo prethodno upozorenje, nagovještaj, slutnja.
Falilo je samo VRATI MI MOJE KRPICE.
Čojstveno, nema šta!
Poslije opsežne opservacije sa prijateljima na temu „Šta mu bi?” uz bocu šampanjca, zaključismo da mu je moja vatrenost ledila krv u žilama. WOW (udarac na sujetu bar malo amortizovan)!
U ranim 50-im, dobrodržeća MILF, što bi rekli ovi novi klinci, ekonomski neovisna, sa odraslom djecom, bez partnera, bez kućnog ljubimca, i dalje ne gubi nadu da u silnim lažnim profilima na dejting stranicama iskoči i onaj pravi, za početak psihički stabilan lik.
Jer postoji seks bez ljubavi. Postoji i ljubav bez seksa. A postojim i ja bez oba.
Dakle – Tinder, I´m back! Provjerena tržnica mesa i lako kvarljive robe.
Zbunjujuće je, shvatam da nemam baš tako istančan ukus u koji sam se klela, a možda sam i svjesna da treba malo spustiti kriterij jer su šanse da izabere mene umjesto dvije od 25 minimalne.
Dopada mi se Johan, 54 godine, ostvaren, uspješan, zreo. Sluša jazz i enolog je. Ipak, previše struktuiran i sterilan.
Ocijenjujem ga kao edipovca.
Nije loš ni Andy, 44 godine, tehno DJ, reiki master, težak liberal, umjetnička duša, Berlin mu je grad snova.
Previše fluidan i spiritualan za moj ukus. Pati od kompleksa Petra Pana.
S prvim je srce osigurano kao u banci, a s
drugim uzbudljivo kao u kazinu.
Ja sam sigurno od njih dobila dijagnozu da sam bipolarna.
Onlajn dejting - čista psihologija, da ne kažem patologija.
Elem, urođena sposobnost mimikrije na novo doba, da se ispuni prazina u duši i u tijelu, ostavlja samo trenutno jeftino zadovoljenje. Tuširanje poslije ne spira frustraciju.
Ko neće da ugine među ljudima, mora da uči da pije iz svih čaša. Ko hoće da među ljudima ostane čist, mora umjeti da se opere i u prljavoj vodi - što reče Nietzsche. (Slobodna interpretacija, dozvolit ćete.)
„Što ne ostade u braku?” - čuh jedno od svojih JA.
„Zato što je lišava egoizma, bez njega bi bila bezbojna, izgubila bi individualnost”, odgovori mu ono drugo JA.
Nasmijah se, drugo me bolje poznaje.
Samoća me čeliči, a usamljenost slabi. To su različite stvari. Prva je stvar izbora, a druga stvar duše.
Nekad ih nisam razlikovala. Sad ih poznajem i shvatam da je samoća moja snaga i služi da me odbrani od usamljenosti.
„Dating is just wondering how someone is single and then finding out why.”
LYDIA MALAGOUEN, FRANCUSKINJA KOJA
ŽIVI U SRBIJI. PREDUZETNICA U SRPSKOJ
PRESTONICI KOJA USKORO OTVARA NOVU
RADNJU FRANCUSKIH DELIKATESA U
WESTU 65 NA NOVOM BEOGRADU. LYDIA
VOLI UMETNOST, KULINARSTVO. VODILA JE
10 GODINA ŠKOLU PLESA U FRANCUSKOJ I
NAKON TOGA RODILA JE ČETVORO DECE I
ODGAJALA IH NA BLISKOM ISTOKU. TOKOM
SVIH TIH GODINA, PUTOVALA JE NA SVE
STRANE SVETA, TO JOJ JE JAKO VAŽNO
JER SE SA SVAKIM NOVIM OTKRIĆEM I
PUTOVANJEM REGENERIŠE I OKREPLJUJE.
LYDIA ZNA KAKO DA OSTVARI SVOJE SNOVE
I ŽELJE I SNAGOM VOLJE I HRABROŠĆU IDE
SVE DALJE I DALJE.
Koliko dugo živiš u Srbiji i šta te je inspirisalo da otvoriš svoju gastronomsku radnju?
Strastvena sam i odlučna žena i uvek s ljubavlju
Kataru i tu se javila želja da otvorim sopstvenu francusko-gastronomsku radnju. Kao uspešna žena i mama, poželela sam da svoj projekat ostvarim u Srbiji.
Kako vidiš francusko kulinarstvo po svetu i u Srbiji?
Francusko kulinarstvo je poznato i prisutno širom sveta i za njega kažu “francuske veštine”. To je potreba velikih kuvara, uvek željnih da eksperimentišu sa novim stvarima, oni su pravi umetnici za naše nepce. Tu sam u Srbiji da odgovorim na želju da se otkriju visoki standardi francuske prefinjenosti.
Koji regioni Francuske su te inspirisali da stvaraš?
Jug Francuske, tačnije Provansa, gde sam i rođena. Ukusi, mirisi lavande, maslinovog ulja i smokvi, zvuci pesama cvrčaka pod sjajem sunca i miris mora u vazduhu. Takođe i Pariz, prestonica koja nam nudi mnoštvo izuzetnih i kvalitetnih proizvoda.
Zašto si se opredelila za Novi Beograd i West 65 za svoju radnju?
PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
FOTOGRAFIJE: MIA MEDAKOVIĆ, PRIVATNE ARHIVE
sledim svoje želje. Volim da upoznajem, otkrivam i delim sve divote koje nam život nudi. Stigla sam u Beograd u septembru 2020. godine tokom pandemije. Pre toga, živela sam 10 godina u Saudijskoj Arabiji i četiri godine u
Moji srpski prijatelji su me savetovali da idem u Novi Beograd, posebno na West 65 zbog dobre lokacije i okoline, ali cilj mi je da otvorim radnju na Beogradu na vodi, a nakon toga i u u Crnoj Gori. Volim da ispunjavam svoje snove i da naporno radim.
Šta će moći da se kupi u tvojoj radnji?
Moja radnja Maison Française će biti u francuskom stilu, sa mirisima, sapunima i svećama koje prave Rose i Marius, doneti iz srca Provanse. U njoj će moći da se nađu samo najkvalitetniji proizvodi iz Francuske - izbor luksuznih brendova u gastronomiji kao što su Angelina Paris, Maison Dubernet, Maison BREMOND, Astara kavijar, vino najstarije vinarije Ruinar, makaroni i izbor odličnih klasičnih peciva.
Makaroni su poznati širom sveta, hoćeš li ih praviti ručno?
Svi moji makaroni su ručno rađeni od prirodnih sastojaka, bez dodatih boja ili konzervansa, a pravi ih poznati francuski poslastičar koji svakog meseca dolazi u Srbiju da podučava mog srpskog poslastičara. On je pomogao da se naprave najbolji makaroni i peciva koja sada možete pronaći u Maison Française. Svakako morate doći i probati ih.
Kako se osećaš živeći u Srbiji i šta te je ovde oduševilo?
Ovde se osećam privilegovano jer je sve bezbedno za život. Život bez straha je privilegija, posebno u slobodnoj zemlji koja ima svoje vrednosti, a ovih dana je to izuzetna
stvar. Volim Srbiju jer ima autentičnu stranu, ljudi su odlučni, veseli, okrenuti porodici, topli, gostoljubivi i najviše od svega uživaju u dobroj hrani i piću.
Kao poznavalac poslastica, šta možeš da izdvojiš u srpskoj kuhinji?
Srpska kuhinja me podseća na porodicu i toplinu, dobro skuvana jela u kojima možemo da uživamo uz čašu dobrog vina. Srbija se može takmičiti sa Francuskom u pravljenju zaista dobrih vina. Takođe volim čuveni jagnjeći gulaš uz domaći krompir pire. Vaša kuhinja spaja radost i dobar humor u svakom trenutku. Bez obzira koji je dan u nedelji, Srbi i Francuzi odvajaju vreme za život! Život u Srbiji je jednostavno divan i pun zabave.
Šta voliš u Srbiji? Da li postoji neko posebno mesto koje voliš da posetiš?
U Srbiji ima mnoštvo lepih predela da se otkriju poput planina, ravnica i reka. Na Zlatiboru ima mnogo veličanstvenih predela koji zaista oduzimaju dah. Volim Sarajevo sa svim njegovim rekama. Međutim, mesto koje zaista volim je Crna Gora. Volim da budem tamo pošto me podseća na dom, osećam se kao da sam na jugu Francuske.
Vasko Popa’s angry toned poem begins and ends with the line Vrati mi moje krpice: “Give me back my clothes”. So I started to think: Is this a demand? A request? A prayer? A plea? An inquiry? A longing? A pain? Or just an angry rant? Is it reasonable or not at all? And many more thoughts started to race through my head in response. And I started to think about the emperor’s new clothes in the famous folktale by Hans Christian Andersen. A case of extreme vulnerability as I see it.
But aren’t we all vulnerable? How many clothes, other than our own may we be actually wearing? The clothes of our parents, siblings, classmates, co-workers, our education, the time we live in, our culture, our race, our beliefs, our job, our position, our finances, our political alliances, and you-name-it. Are we ourselves? Whose clothes do I wear? The reason Popa wants his own clothes back? Are we willing or are we scared to take off all those layers of clothes that basically are suffocating us and finally start looking for our own garments? Where are our clothes; what do they look like? Who hid them?
And I started to think that we could easily make the mistake to assert that the clothes of others look better on us than our own. Perhaps we feel that we need to wear them, because we are told or sadly enough, even forced to do so. Perhaps we have a false sense of unworthiness or even a false sense of humility, not knowing how glorious each one of us actually is in their own clothes. May be we are just people pleasers without standing up for ourselves. So, we hide behind other clothes. True, sometimes it may be safer in some circumstances, I understand that, but are we truly happy this way?
while some even decorate their cars with them (do you know the humorous car in Belgrade I am hinting at?).
And then I started to think that each one of us is a flower in the eyes of who we truly are as a magnificent creation and being of heart: we are all beautiful, glorious, divine, talented, loving, capable, full of potential, etc. So, those beautiful clothes you seek are indeed inside of you! No real need to demand them back. You got them already!
Isn’t it love that makes us all beautiful? Sometimes I see a face I might naughtily describe as not the most pleasing to my eyes, but as soon as I see that face light up with a smile, it’s like darkness turned into light! I think there is not one ugly smiling face! Let’s all smile way more! I think that lightening up and not taking life so seriously is one way to peel off layers of clothes that we really don’t need to wear. Do we really need such an overregulated overdressed world to be happy as humans?
Peeling them off can be a challenge, but we have to start somewhere! As a wise friend of mine once said “if you find yourself in a hellish place, just keep walking….”. Right! Don’t hang on to negativity, for that will eat you up and prevent others from seeing your own true and magnificent clothes.
BY ADRIAN DE GROOT
When I look at a flower, I think she is wearing beautiful clothes. Flowers on plants, trees and shrubs are so gorgeous and fragrant that I cannot think of a more appropriate gift for someone on a special occasion. We clothe weddings and other very special events with them, fall in love with or even grow our own beautiful gardens where we can, and we proclaim “Say it with flowers!” Giving flowers is the same as giving love. We love flowers so much that we print or embroider them on our clothes, use their patterns in many designs,
The poet’s anger will release his pain temporarily, but then needs to be repeated again and again as the cause hasn’t been eliminated. It treats symptoms but the pain and anger remains. As I always advise people who suffer from any type of supposedly understandable negativity and anger: Why not just be grateful for both the good and bad in life, taking it as a wonderful challenge to improve yourself, grow your heart and love, and then you will notice that such negativity will truly melt away gradually and open the door to our inner closet where our most precious and beautiful clothes are hanging.
Without going into the painful details, I know that gratitude for the bad in life works wonders from first-hand experience. I would tell our poet above to try the same short-cut trick for all the negatives and hurts in his life as the best opportunity for growth and eventual liberation. That choice is up to each person to restore the
joy that comes from spiritual and heartistic growth by “just keep walking” over the hill of negativity.
Actually, while sitting in the park today while the sun started to hide behind the beautiful clouds, a kind of tearful review of all the difficulties and heartbreaks in my own life passed through my heart all of a sudden out of nowhere; but then also, a sudden deep soothing realization came over me of how to best look back at all those lingering pains. The affirmation by the spiritualist Suzanne Giesemann sprung to mind. Take a step back, observe, and say: “Well, wasn’t (or isn’t) that interesting!” That affirmation detached me from my pain, and allowed me to see it all differently. This totally shifted my perspective and turned whatever lingered into a wonderful uplifting healing energy and into deep gratitude. It’s the journey within; that’s where our golden palace of self resides. When we were invited to “love your neighbor as yourself”, to me it means that loving yourself 100% and wearing your own beautiful clothes must come first. It’s the starting point of reaching outwards. I think this is where many of us come short as we either have a low esteem, don’t forgive ourselves, don’t love ourselves enough or allow other people to clothe us with their opinions, criticisms, judgments, etc. For what reason would you possibly wear someone else’s clothes?
Such reason is not reasonable at all.
Most fortunately, no one can ever steal your clothes; you can never lose them. This divine radiant garment given to you at the moment of your creation can never ever be damaged either, and never goes out of style.
But then despite all that I wrote above, I was thinking, that yes, occasionally I can wear other people’s clothes, out of love, but just so only temporarily, almost like playing a pretend game with them, as long as I know who I am, and as long as I remain in control, as long as I remain free to be fully myself. I think of them as temporal overcoats. It can be fun and can at times even protect me, as long as this doesn’t become an addiction. No need to hide who I really am! I would loved to tell Vasko Popa all these things to coach him towards finding his own radiant garments and release his anger.
So, in a short summary: Transforming your pain with love and gratitude and saying “Isn’t that interesting!” is the best alchemy to turn any heavy lead heart into one made of gold.
I can’t wait for this amazing fashion show in the future, when we truly live in peace as one loving family.
Filmovi Pedra Almodovara su svedočanstvo o Madridskoj Movidi, kontrakulturnom pokretu koji je ovom gradu dao dušu.
Kao neko ko je odrastao u Osamdesetim, osećam snažnu privlačnost prema celoj toj epohi, a Madrid i Španija su možda i najsnažniji prikaz tog doba zahvaljujući jedinstvenom kontrakulturnom pokretu poznatom kao Madridska Movida (Movida Madrileña)
Movida, bukvalno znači pokret, preokret, kretanje, ali ova španska reč nosi daleko romantičniji (i tragičniji) prizvuk nečega što je deceniju ili dve ranije drugde u Evropi bilo označeno “novim talasom”. I mi smo imali naš jugoslovenski novi talas (val) koji se u našem slučaju zadržao samo na kulturi i to prvenstveno filmskoj i muzičkoj, dok je on u Španiji otišao toliko duboko u sve slojeve društva ali i ličnosti.
Nije moguće doživeti Madrid, a da se ne zna ništa o Movidi. Ona je trajno promenila kulturne i moralne obrasce, a iako je davno ugašena, 1991. sa prvom promenom socijalističke vlasti nakon Frankove diktature, ona i danas igra važnu ulogu u španskom i posebno madridskom društvu.
Kao turista u Madridu posmatraćete njegove znamenitosti koje su zaista brojne i sigurno ćete uživati u njima, ali ako odete iz Madrida a da niste iza nekog ćoška Čueke osetili duh Movide, može se reći da tamo niste ni bili. Ključna stvar kod Movide je ta što je ona razbucala jedno fašističko, tradicionalno, kvazi moralno i katoličko društvo i otvorilo put ljudskim slobodama na jedan gotovo anarhistički i destruktivan način. Bila je to totalna transformacija koja je podrazumevala zbacivanje svih nametnutih okova i skok u zagrljaj svim vrstama požude i strasti.
Na Trgu Drugog maja (Plaza de Dos de Mayo) u kvartu Malasanja, 1976. tokom proslave početka ustanka protiv francuske okupacije, dvoje mladih ljudi je skinulo sve sa sebe popevši se na spomenik španskim ustanicima. Ovaj čin se smatra početkom Movide, pokreta koji je označio konačan raskid sa Frankovim nasleđem. Kasnije je pokret poprimao sve više pristalica zahvaljujući umetnicima koji su ga promovisali i podsticali.
Pedro Almodovar
Pedro Almodavar je bio najistaknutijih od njih. Svi njegovi filmovi u glavnim ulogama imaju i sam Madrid, koga ovaj umetnik neskriveno obožava, a oni u ranom periodu su pravi bukvari Movide.
zaslužim ovo” koji krije suptilne poruke Movide. Glorija koju igra čuvena Karmen Maura, nesrećna je žena koju guši nefunkcionalna i tradicionalna porodica. Njeno odbacivanje svih moralnih stega dovodi do prihvatanja bezuslovne lične slobode, tek da bi doživela tragičan vrhunac, kada postaje ubica svog muža i ostavlja svog maloletnog i homoseksualnog sina zubaru pedofilu.
Almodovarovi omiljeni likovi su ljudi sa margine, nižeg srednjeg sloja, posrnuli, grešni. Tu su prostitutke, homoseksualci, transvestiti. Svi oni tumaraju madridskim ulicama u potrazi za sopstevnom srećom. Njegovi filmovi puni su ogoljenih emocija, a kemp likovi oslobođeni svih strahova pokušavaju da pronađu svoj komadić sreće u jeftinim uživanjima.
Villa Rosa
Svi njegovi filmovi poznati su po odličnoj muzici, a posebno se ističu Visoke potpetice (1987). Nezaboravne scene iz noćnog kluba snimane su u tradicionalnom flamenko baru Villa Rosa na trgu Svete Ane. U ovom baru se održavaju svakodnevne flamenko predstave uz večeru pa posetioci Madrida mogu da se nađu ispred čuvene scene iz filma.
Gde je tačno Pepin balkon?
Zgrada u kojoj se nalazi prelepi penthaus u kome je živela Pepa iz filma Žene na rubu nervnog sloma (1988) se nalazi u ulici Montalbano broj 7. To je ulica odmah iza Zgrade pošte, prema parku Retiro. Pepin balkon veličine terena za mali fudbal na kome ona gaji cveće i zaliva ga baštenskim crevom, međutim, nije deo ovog penthausa. On se nalazi nedaleko odatle u zgradi hotela Principal (Calle Marqués de Valdeiglesias 1).
Vijadukt Segovija
Danas je most (vijadukt) koji se nalazi ispod katedrale Almudena zaštićen staklenim zidovima, kako bi se sprečile samoubice da skaču odatle. Ovaj most je godinama bio simbol samoubistava. Almodovar je prikazao mračnu stranu Madrida u filmu koji je kod nas preveden kao Slučajni ljubavnici (2013). Alba, koju u filmu igra Paz Vega, pokušava samoubistvo skokom sa vijadukta Segovija.
Almodovar je predstavljao Madrid na sebi svojstven način. Nije snimao filmove na udarnim turističkim lokacijama. Jedino se Glavni trg (Plaza Mayor) pojavljuje u važnim kadrovima u filmu Cvet moje tajne.
Museo Chicote
Posebno njegov film “Šta sam učinila da
Mnogo je lokacija u Madridu koje su igrale značajne role u Almodovarovim filmovima ali
jedna prevazilazi i ovog umetnika, ali i celu Movidu. To je naizgled sasvim običan koktel bar u centru, u prelepoj i pomodnoj ulici Gran Via. Museo Chicote, bar, koji je osnovan početkom tridesetih godina prošlog veka, postao je avangardna kapija grada. Ovo mesto su obožavali svi intelektualci i slavni posetioci od Ave Gardner, Grejs Keli, Sofije Loren pa do Aristotela Onazisa. Oduvek je bio kultno mesto, koje su čak opevali mnogi hispano pesnici i tako ga učinili besmrtnim. Kao pupak Madrida, Museo Chicote je sasvim lako prihvatio i svoju novu ulogu u njegovom ponovnom rođenju u vreme Movide. Ovaj je bar postao mesto okupljanja umetnika, pristalica i poštovalaca Movide, pa tako i samog Almodovara, koji mu se odužio tako što mu je dao veoma interesantnu ulogu u jednom od svojih filmova. Museo Chicote je mesto gde Judit Garcia koju glumi Blanca Portillo u filmu “Slomljeni zagrljaji” (2009), nakon čašice džina otkriva svetu svoju veliku tajnu. Ovaj bar je upravo to - mesto gde su brojni madridski umetnici alkoholom i svojim razuzdanim stvaralaštvom uspeli da otrezne i razbucaju društvo koje se nalazilo u stuporu katoličkog i desničarskog konzervativizma.
Lavapies
Najbolje mesto na kome možete pogledati filmove Pedra Almodovara je madridski bioskop Cine Dore, koji je imao značajno učešće u mnogima uključujući i film “Pričaj sa njom”. Ovaj se bioskop nalazi nedaleko od stanice Anton Martin u boemskom kvartu Lavapies. Dok je Čueka bila simbol oslobađanja, Lavapies danas predstavlja njegov rezultat, anarho-revolucionarno središte prepuno nekomercijalnih i kvalitetnih pozorišta, bioskopa i kafana u kojima stasava jedan novi
bunt, ovog puta protiv kolonijalizma, bankarskog kapitalizma i potrošačkog konformizma. U najnovijem filmu “Bol i Slava”, Pedro odlazi još dublje u Lavapies i u Sali Mirador prikazuje monodramu koja je svojevrsni omaž svemu što je radio i za šta se zalagao. Lavapies je tako postao novim madridskim simbolom ovog vrsnog stvaraoca. On je ili kraj Movide (i kraj sveta) ili je, možda, njegova obnova.
Circulo de Bellas Artes
Za kraj Almodovarovog Madrida ostavili smo mesto koje je jedno od najlepših u gradu. Circulo de Bellas Artes, odnosno zgrada kulturnog centra na već pomenutoj ulici Gran Via je upravo ona iz koje je sin Sesilije Rot u filmu “Sve o mojoj majci” istrčao nakon predstave “Tramvaj zvani želja” kada je i tragično nastradao.
Zgrada je pod zaštitom države kao nacionalni spomenik, a na njenom krovu se nalazi prelepi bar iz koga se pruža jedan od najlepših pogleda na grad.
Madrid možda nije turističko mesto kao što su to Barselona ili Pariz gde su sve znamenitosti toliko poznate, islikane i lako uočljive, ali je on mesto koje nikada nećete prestati da istražujete i otkrivate. Njegovo znamenje krije se u mnogim tajnama i istorijskim pričama, a sa svakim vašim boravkom u ovom gradu možete sebi zacrtati neku novu avanturu.
Madrid Pedra Almodovara je jedan sasvim novi grad, skriven iza običnosti moderne arhitekture, grad koji priča svoju snažnu priču, istu onu koju i Pedro priča u svim svojim filmovima. To je priča o otkrivanju, osvajanju, slobodi i životu.
Gledam ljude. Pomislim - ima li među njima odvažnih, hrabrih i smelih da sebi priznaju ljubav?
O da, naravno, naiđe tu i tamo neki ludak koji bi učinio sve za ljubav. Pospan i snen, probuđen mokar iz sna, burnog sna. Nemoguće da sam ja ovo sanjao. Nije ni slutio šta ga čega sutra.
Desila se ljubav. Došla je sasvim spontano, nenadano. Probudio sam se tog jutra u kabini svog kamiona, negde daleko od svoje kuće, dece, žene koja mi je neverna. Pomislih koliko mi je teška ova tuđa zemlja, ovaj tuđi svet. Poželeo sam da sretnem neke druge oči, tople ruke, osmeh koji leči, usne boje nara, glas anđela. Setih se jedne žene koju sam davno video negde na nekoj društvenoj mreži. Znam da mi je rekla da je udata i da ne želi sa mnom nikakav kontakt. Poštovao sam njenu odluku. Ne znam ni sam kako, samo mi se javila u snu. Poslao sam joj poruku, opet misleći da neću ništa izgubiti ako ponovo pokušam da se borim za njenu ljubav. Nije odgovorila, čekao sam danima, ali nisam odustajao, poslao sam opet poruku.
Sanjao sam je, zamislite, sanjao sam je.
Krenuo sam na put, naredna tri meseca u svojoj kabini, kamion i kilometri puteva. Da je samo ona pored mene, da svojom toplinom i osmehom obasja moj svet, želje srca mog, neostvareni snovi, požuda i strast, sve u meni tutnji, srce lupa pri samoj pomisli na nju. Svakim danom sve je više osećam, kao da je tu pored mene, smeje se, drži me za ruku, drži me budnim u noćima na ovim putevima bez kraja.
Pomislim -sve bih dao da si tu, da te vidim, poljubim ti vrele usne, dodirnem kosu, sklonim taj nemirni pramen kose sa tvog lepog lica, da ti vidim sjaj u očima.
Stojim tako negde u nedođiji, napravio pauzu posle duže vožnje, kada mi iznenada stiže poruka. Ona mi se javila, odgovorila mi na poruku. Ne mogu da verujem, probudilo se u meni dete koje je skakalo od sreće, smejao sam se sam sebi. Toliku radost odavno nisam osetio, srce mi je ispunjeno ljubavlju, osećam plamen u grudima, čežnja ili možda žudnja. Pitala me kako sam, da li sam usamljen, kako provodim dane, da li mi je teško tamo negde daleko?
Pisao sam joj sve, odjednom sam se otvorio i počeo da pišem iskreno i onako kako se osećam. Ja sam zaljubljen u tebe, iako te nisam nikad upoznao, osećam te kao da si moja. Toliko si nežna, putena, razigrane i nestašne kose, prelepog lica sa usnama koje pričaju samo najlepše priče i pevaju pesme anđela. Tvoje ruke i tvoje telo koje se savršeno kreće u ritmu muzike, tvoj senzualni a u isto vreme i strastven ples koji me noćima drži budnim i jedva čekam i brojim dane kada ćemo se sresti. Pričaš mi kako ne želiš nikakvu vezu sa mnom, obećala si mi da ćemo se upoznati. Mila moja, znaj da sam se zaljubio u tebe, nošen hladnim vetrovima severa, radujem se svakom novom danu jer sam bliže tvojim rukama, tvom glasu, tvojim očima. Kada bi samo znala koliko te volim. Da, rekao sam to –ja te volim! Pozvao sam te, glas mi drhti, knedla u grlu, čekam da se javiš, da ti kažem da sam stigao kući i da želim da te vidim, samo na tren da te upoznam, da te pogledam u oči, možda
nežno poljubim u obraz i snažno zagrlim. Javila si se, nisam znao šta da kažem, zastao sam, čujem svoje srce u grudima. Da, rekla si - da, želim da se upoznamo. Ubeđivao sam te danima, nedeljama, mesecima... samo jedan susret. Pristala si, nisam ni slutio. Veče, hladno veče, čekao sam te na dogovorenom mestu. Došla si prelepa, nežna i mila. Pomislih - eh da si samo moja, sve bih ti dao, podelio svoje sve sa tobom, vodio bih te na put oko sveta, samo reci šta želiš. Znaš, kupio sam ti poklon za rođendan, parfem koji obožavaš, doneo sam ti ružu, crvenu ružu, simbol moje ljubavi prema tebi. Prihvatila si sve, pogledala me u oči i zahvalila se. Nisam se suzdržao i poljubio sam te, nisi se protivila, privukao sam te bliže sebi, zagrlio i podigao uvis, imala si osećaj da lebdiš, opet sam te poljubio. Osvojila si me na prvi pogled, na prvi poljubac, sanjao sam te, ali ovakvu nikad nisam. Ti si moja vila, moj anđeo, vratila si me u život, duša se duši raduje, moja ruka te dodiruje, malo nam je vremena ostalo da bih ti ispričao sve što sam želeo. Šetamo ulicom, držim te za ruku, ostala si u mom naručju, osećam tvoj dah na mojim usnama, opet sam te poljubio i ljubio, dok me nije savladalo ludilo. Lud sam za tobom, da li me razumeš? Smejala si se, smejala si se meni kao zaljubljenom tinejdžeru koji ništa drugo ne vidi sem voljenog bića. Rastali smo se te večeri u nadi da ćemo se opet sresti. Pisao sam ti poruke, zaljubljen u tvoje usne, zbunjen i lud od sreće i ljubavi, zaboravio da si udata, zaboravih da sam oženjen, ali nije me strah, idem dalje kroz život, idem dalje sa tobom, moja mila, daleko od svih, vodim te sa sobom drumovima tuđim i snovima svojim.
MIOMIR PETROVIĆ (BEOGRAD, 1972), PISAC, PRIPOVEDAČ, DRAMATURG, TEORETIČAR UMETNOSTI, DIPLOMIRAO JE NA FAKULTETU DRAMSKIH UMETNOSTI U BEOGRADU NA ODSEKU ZA DRAMATURGIJU, MAGISTRIRAO NA ODSEKU ZA TEATROLOGIJU NA FDU U BEOGRADU, DOKTORIRAO NA ODSEKU ZA INTERDISCIPLINARNE STUDIJE NA UNIVERZITETU UMETNOSTI U BEOGRADU. BIO JE GLAVNI DRAMATURG POZORIŠTA ATELJE 212 U BEOGRADU (1996–1999), ZAMENIK DIREKTORA DRAME NARODNOG POZORIŠTA U BEOGRADU (2001–2002), DRAMATURG NARODNOG POZORIŠTA U BEOGRADU (DO 2004). REDOVNI JE PROFESOR NA PREDMETIMA ESTETIKA, TEORIJA SAVREMENE UMETNOSTI I ISTORIJA SCENSKIH UMETNOSTI NA INSTITUTU ZA UMETNIČKU IGRU U BEOGRADU, PREDMETA CREATIVE WRITING I SCREEN CULTURE NA HIGHER COLLEGE OF TECHOLOGY (UAE) (2019–2021).
ROMANI: SAKAĆENJE ROMANA (PROSVETA, 1997), PANKRATION (BIGZ, 1998), SAMOMUČITELJ (PROSVETA, 2000), PERSIJSKO OGLEDALO (GEOPOETIKA, 2001), ARHIPELAG (GEOPOETIKA, 2003), LISIČJE LUDILO (LAGUNA, 2005), STAKLENA PRAŠINA (LAGUNA, 2006), LISIČINO LUDILO (SKC, SKOPJE, 2007), LIBANSKO LETO (LAGUNA, 2007), PERSIJSKO OGLEDALO (DRUGO IZDANJE, LAGUNA, 2008), BAKARNI BUBNJEVI (LAGUNA, 2009), GALERIJEVE VATRE (LAGUNA, 2011), TEČNI LED (PROSVETA, 2011), MIRIS MRAKA (LAGUNA, 2013), KUĆA OD SOLI (LAGUNA, 2016), BLACK LIGHT (LAGUNA, 2018), ФИЛОКТЕТ НА ЛЕМНОСЕ/ПЕРСИДСКОЕ ЗЕРКАЛО (ALITEJA, SANKT-PETERBURG, 2018), ŠUMSKI ČOPOR (AMMONITE BOOKS, 2019), SREDIŠNJA PUSTINJA (LAGUNA, 2021).
DOBITNIK JE OKTOBARSKE NAGRADE GRADA BEOGRADA (1996), NAGRADE LAZA KOSTIĆ ZA KNJIGU KUĆA OD SOLI (2017) I ORDENA VOŽDA ĐORĐA STRATIMIROVIĆA ZA DOPRINOS SRPSKOJ KULTURI (2022).
ČLAN JE SRPSKOG KNJIŽEVNOG DRUŠTVA.
Kako se osećaš nakon završetka pisanja novog romana „Krotitelji vremena“?
sam ukrotio paralelne realnosti!
PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
Kao da sam zaista na tren uspeo da ukrotim vreme. „Krotitelje“ sam počeo da stvaram još pre šest-sedam godina. Negde na polovini rukopisa, preselio sam se u Emirate. Ne želeći da izgubim one prve, nevine, iskrene senzacije koje sam počeo da doživljavam u pustinji, prekinuo sam rad na ovom rukopisu i iz jednog daha napisao „Središnju pustinju“. „Krotiteljima vremena“ sam se vratio pošto sam došao u Beograd, onda kada je „Središnja pustinja“ imala svoju promociju. Bilo mi je neobično teško da se ponovo vratim u taj mitopoetski svet „Krotitelja“. Ipak, kao da se osnovna ideja nije istanjila, profanisala u meni, kada sam jednom ponovo uhvatio zamah, više se nisam zaustavljao. Kao da sam dva vremenska tunela ponovo uspeo da spojim u jedinstveni, kao da
Tvoj novi roman je ugledao svetlost dana i već se našao na policama u knjižarama i privatnim bibliotekama. Kakav to doživljavaš kao pisac?
Sada ostaje samo ona poznata neizvesnost, osećaj samotne praznine i želja da se roman naseli u duše što većeg broja čitalaca. Ovo je dvadeseti roman koji sam objavio, ne računajući reprinte i prevode, naučne monografije i slično. Nakon izlaska knjige iz štamparije, uvek se dogodi ta promena, to osećanje napuštenosti. Rukopis sada više nije deo mene, deo je javnosti. To je lepo i grozno osećanje, istovremeno.
Približi nam sadržaj romana.
Konstantin Kosta Ribićević, sin poznatog trgovca satovima, nakitom i drugom luksuznom robom je čuveni konstruktor astronomarijuma - časovnika koji pored vremena pokazuju položaj nebeskih tela i time najavljuju plime i oseke, kao i njihovo trajanje - koji se poglavito koriste u pristaništima. Bogat, elegantan, hedonista koji svako veče provodi u drugom noćnom klubu, gde kao da se „trezni“ od svog prepodnevnog „pijanstva“ ili transa konstruisanja. Kosta inače smatra da ne postoji jedan jedinstven vremenski prostor u kome obitava pojedinac, već nekoliko paralelnih tunela u kojima Biće takođe postoji. Dakle, paralelni univerzumi. Sa takvom reputacijom u regionu, njegovi klijenti vremenom imaju sve originalnije narudžbine vezane za predviđanje svoje sudbine ili povratak u svoju prošlost. Jedan od klijenata, poznati beogradski advokat, zatražiće od njega na načini napravu koja će odrediti pravi trenutak u kome se, jednom godišnje, otvara prolaz između sveta mrtvih i sveta živih. On želi da ponovo ugleda svoju davno preminulu sestru za koju je bio incestouzno vezan. Kosta će prihvatiti ovaj suludi projekat zato što će ga zaintrigirati mogućnost da možda i on ponovo ugleda svog, još u detinjstvu preminulog, brata Miloša. Ipak, neke tajne je dobro nikada ne saznati...
Kako se odlučuješ za temu o kojoj ćeš pisati? Koliko si dugo istraživao ovu temu? Krotitelji vremena su smešteni pred početak II svetskog rata. Zašto?
Ovaj roman se u mnogo čemu može posmatrati kao nastavak romana „Kuća od soli“ iz 2015. Vremenski period je gotovo isti. Zašto?
Sigurno zato što sve što se nama danas dešava jeste spora, zbunjujuća, ponegde kontraindikovana najava velikog svetskog obračuna. Nažalost. Sve vibracije, to potmulo tutnjanje u našim organizmima, sve ono čulno doživljeno mnogo tačnije najavljuje još jednu veliku i destruktivnu smenu vrednosti nego sve televizijske vesti i internet informacije. Čitalac „Krotitelja“ će zapaziti u romanu sinhronicitete: sitne, male, nekada trivijalne političke događaje širom sveta koji nisu ni u kakvoj narativnoj vezi sa radnjom romana. To su paralelni tuneli globalne stvarnosti tog doba, nešto što se pri-
krada sa strane, a na kraju guta sve: i priču romana i njegove junake. Pisac mora da upozorava na unutrašnje odjeke svog bića, da pokuša da ih prevede u književne normative ne bi li definisao onaj nemir koji oseća. Pisac mora da upozorava čak i onda kada to upozorenje neće stići do nečije duše, čak i onda kada je kasno za bilo kakav otpor. Naročito sam dugo istraživao elitni noćni život predratnog Beograda. Čitalac će pronaći imena, lokacije i bizarne karakteristike kabarea i klubova zatvorenog tipa („Doksat“, „Orfeum“, „Zlatna česma“...) u gradu koji je s jedne strane bio metropola, a sa druge selendra. To ukrštanje, gotovo janusovsko, dva lica istog grada, a na početku rata koji će se ispostaviti kao najveći koji je svet video i doživeo do tada, mislim da je najveća posebnost naše prestonice. Tako je i sada, to je fatum ovog grada.
Citiraj nam iz romana dijalog koji bi najbolje opisao srž priče.
Ha, zanimljivo pitanje! Retko ga postavljaju oni koji intervjuišu. Evo jednog:
– Vi ste me tokom ovih proteklih godina našeg prijateljstva naterali da i sam počnem da razmišljam o tome da je vreme eliptično, a ne kružno. I da se kroz istoriju ne ponavljaju identične situacije, već one koje su samo slične, zakrivljene neprestanim smicanjem – Palamini je imao zadovoljan izraz na svom licu, kao đak koji je upravo rešio matematičku jednačinu zbog koje je stalno morao na dopunsku nastavu.
– Drugim rečima, kada nečija sudbina dođe ponovo na istu poziciju, to nije baš ista ta pozicija, kako bi to bilo da je reč o kruženju u savršenom krugu, već približna pozicija, iznad ili ispod one prethodne. Baš kao kod naših astronomarijuma – završio je domaćin.
– Hoćete da utvrdimo kako je svačiji život, moj ili vaš, omeđen jednom centralnom akcijom koja je, kako već stoji u antičkim tragedijama, tek manjim delom proizvod našeg karaktera, a mnogo većim delom sudbinskog udesa? –Konstantin je naslutio gde Jovana vodi tok misli.
Kakve su reakcije čitalačke publike?
O tome je, naravno, prerano pričati. Za sada se bavim reakcijama knjižara. Obično nedelju-dve nakon trenutka kada se roman nađe u knjižarama obiđem nekoliko objekata. Da vidim ima li je i kako u izlogu, da potpišem desetak primeraka na blanko. Čitaoci izuzetno cene primerke kupljene sa potpisom autora. Pravi razlog je da pročitam izraze na licu knjižara, većinu njih u Delfi knjižarama poznajem godinama. Ako su radosni što me vide, to je dobro. Ne znam, ali kažu da se „Krotitelji“ dobro prodaju. Šta god to značilo u našim izdavačko/spisateljskim relacijama. Tu su još i čitaoci koji me prate preko FB profila i Instagrama. Lepo je što u ovih desetak dana sve češće prave bookselfie, odnosno fotografišu i objavljuju svoj primerak na nekada i neobičnim mestima. Nešto poput baštenskog patuljka koga fotografiše Ameli Pulen, pa šalje svom ocu.
Tema junskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Vrati mi moje krpice“ - stih Vaska Pope. Ljubav glorifikujemo. Da li je možda u najavi neka ljubavna priča iz tvog pera?
Svaka je priča dobrim delom i ljubavna. Romansa je jedan od metažanrova: ne postoji drugi žanr u kome kao pomoćni element nije
romansa. Zašto u najavi? Pa „Krotitelji vremena“ i odnos Koste Ribićevića, konstruktora časovnika i Beti Stanisavljević – žene koja voli muškarce sa tajnom i muškarca koji voli erotične i radoznale žene – mogu se čitati i kao ljubavni roman. Ako autor sme da tvrdi tako nešto, večera u hotelu „Mažestik“ 1938. godine u kojoj se ljubavnici goste ortolanima, malenim pticama udavljenim u konjaku, pa pečenim na puteru (sa sve belim pokrovima na glavama jer se govori da su ortolani toliko grešno ukusni da se onima koji ih konzumiraju moraju pokriti temena da ih Bog ne bi ugledao i kaznio zbog tolike slasti) predstavlja jednu od najerotičnijih scena savremene srpske književnosti. Možda i zato što se tokom obeda uopšte ne dodiruju!
Antonija Pacek unosi osvježavajuće nepredvidivi rub harmonije i kreativnosti u području filmske glazbe/neoklasike, svojim prekrasnim i intimnim, ali snažnim novim albumom “Noć” ili “Night“. Riječ je o njezinom potpuno novom, šestom albumu, kojega je ponovno skladala, izvela i snimila ona sama. Album počinje skladbom koja vam se uvlači pod kožu, također pod nazivom “Noć” - dosta emotivnoj, dirljivoj i osobnoj. Inspirirana je njezinom nedavnom prometnom nesrećom u prisustvu najmlađe kćeri u automobilu, te opraštanjem od njihovog obiteljskog psa. Ovi tužni događaji odražavaju se u melodiji koja je mješavina introspekcije, osjećaja bespomoćnosti, ali i nade.
“To You” je sljedeća pjesma, a također je izašla kao singl u martu 2023. i prilično je dobro stream-ana na Spotifyju. Melodija označava izražavanje njezinih emocija ljubavi i zahvalnosti prema osobi koja je ljubav njezina života. Ljubav je tako snažna i moćna sila u našim životima, a Antonija je u ovoj skladbi to dobro dočarala. Antonijinu kompoziciju “Awakening” je vrlo suptilno i nježno orkestrirao mladi, talentirani Fanch Parker, a melodija je poletna i puna pozitivnih pogleda na budućnost. “Hopeful” i “Grace” bile su posvećene njezinoj dragoj prijateljici koja se bori s rakom, no Heike je ostala puna nade, gracioznosti i davanja drugima (kroz glazbene radionice i njene koncerte virtuozne gitare) unatoč teškim okolnostima i posjetima klinici. Ove dvije melodije tjeraju vas na razmišljanje o životu, pomažu vam da budete introspektivni, te vas inspiriraju da vrtite vlastite filmove u svojoj glavi. Uvijek postoji jedna pjesma posvećena i potaknuta troje Antonijine djece, a ovoga puta je to pjesma “Dječja igra”/“A Child’s Play“. Jednostavna je i lijepa melodija.
„Touch” je nastala nakon njezinog susreta s Frances McDormand na festivalu Ponta Lopuda, kraj Dubrovnika – puna je dubokih emocija i veselja. “Za Alinu” je kompozicija inspirirana rođenjem Antonijine druge kćeri, koja je poput zrake sunca i vrlo je emotivno pronicljiva. “Za Alinu” je vrlo poticajna za slušanje i umiljata je. Nakon što je izgubila prijatelja iz Hrvatske u borbi s rakom, Antonija je napisala “Like a Bird”, a time se mislilo da je njegova duša oslobođena boli i borbe, baš kao bezbrižna ptica u letu. Nakon što je pogledala film “Love Letters” o neostvarenoj ljubavnoj priči, odmah je napisala “Sky’s Crying”. Naposljetku, „Hvala” je napisano nakon radionice s Alekseyem Igudesmanom kako bi mu se zahvalila na njegovom vrlo osobnom dodiru s grupom, njegovom prekrasnom pismu preporuke polaznicima i na tome što je svojim kreativnim duhom i zabavnim vježbama pobudio glazbu među polaznicima. Mia Medaković-Topalović: “Album je božanstven. Toliko sam uživala slušajući ga. Moji iskreni komplimenti za tvoje stvaralaštvo! Bravo!”
Mastering Davor Rocco i Eldar Ibrahimović
Photography by Dean Tošović
Art design Chiwa Media, Yellow Rose Records Webpage www.antonijapacek.com
Antonija Pacek brings a refreshingly unpredictable edge of harmony and creativity to the film music/ neoclassical realm, with her beautiful and intimate yet powerful new album “Night”. It is her brand new, sixth album, again, composed, performed, and recorded by Antonija. The album starts with the composition that goes under your skin, also titled “Night” - quite emotional, touching, and personal. It was inspired by her recent car accident, having her youngest daughter present in the car as well, and by saying goodbye to their family dog. These sad happenings are reflected in a tune that is a mix of introspection, feelings of helplessness, but also hope.
“To You” is the following track, and it also came out as a single in March 2023, and has been quite well streamed on Spotify. The melody signifies expressing her emotions of love and gratitude to the person that is love of her life. Love is a strong and powerful force in our lives, and Antonija depicts it well in this composition.
Antonija’s composition “Awakening” was so subtly and softly orchestrated by a young, talented Fanch Parker, and the melody is uplifting as well as full of positive outlook for the future. “Hopeful” and “Grace” were dedicated to her dear friend, who is battling cancer, but Heike stayed hopeful, graceful, and giving to others (through music workshops and virtuoso guitar concerts) despite her circumstances and visits to the clinic. These two melodies make you think about life; they help you be introspective and inspire you to roll your own films in your head. There is always one song dedicated and sparked by Antonija’s three children, and this time, it is the song “A Child’s Play”. It is simple and beautiful.
„Touch”, was written after her encounter with Frances McDormand on Ponta Lopud festival, near Dubrovnik. “For Alina” was inspired by the birth of Antonija’s second daughter, who is a sunshine and very emotionally astute. “For Alina” is very uplifting to listen to and it is endearing.
After she lost her friend from Croatia to a battle with cancer, Antonija wrote “Like a Bird”, and it was meant that his soul was freed for the pain and the battle. After she watched a movie “Love Letters” about unfulfilled love story, she immediately wrote “Sky’s Crying”. Finally, “Thank You” was written after a workshop with Aleksey Igudesman to thank him for his very personal touch with the group, his beautiful recommendation letter, and for stirring music from attendees with his creative spirit and fun exercises.
Mia Medakovic-Topalovic: “Your album is celestial. I enjoyed it so much by listening to it. My sincere compliments for your new creation! Bravo!”
Music on her new album was beautifully mastered, as usual, by Davor Rocco and Eldar Ibrahimovic.
Photography by Dean Tosovic
Art design by Yellow Rose Records and Chiwa Media
Webpage www.antonijapacek.com Instagram antonijapacek
Vrati mi moje krpice, kaže pesnički genije Vasko Popa. Ova pesma je jednom napisana, na stotine puta pročitana, a na hiljade načina doživljena.
Neka naš doživljaj i tema bude neiscrpni izvor inspiracije - LJUBAV.
Za mene je to romantični, ljubavni fatalizam. Ljubav je jedan od najmoćnijih i najdubljih osećaja koje ljudi mogu iskusiti.
Ona je univerzalna tema koja je inspirisala umetnost, poeziju, muziku i književnost kroz vekove.
Ljubav može biti raznolika i obuhvata mnoge oblike i nijanse.
Može biti nežna i romantiča, ispunjena leptirićima u stomaku i strašću. Može biti snažna i nesebična, kada je sreća voljene osobe važnija od vlastite.
Ljubav je dar koji se daje i prima. Ona ima moć da isceli rane, donese sreću, motivaciju u živote ljudi.
Ali isto tako ljubav može biti kompleksna i doneti bol i tugu. Ljubav može biti izazovna jer zahteva otvorenost, ranjivost i kompromis. Na sreću ili na žalost, ona je nepredvidiva i još nikoga nije spasila sopstvenog iskustva. Vrlo često se može izgubiti ili promeniti, ali ona ostaje u nama.
Ona je duboko osobna i može se izraziti na mnogo različitih načina.
Sastavni deo su i ljubavne igre kao metafora koja se koristi za različite taktike i strategije
u kontekstu flerta, udvaranja i romantičnih odnosa. Samo ljubav nije preferans i to često ljudi zaboravljaju, već čine ono što na glavne aktere duboko ostavi trag. Ove igre su deo procesa upoznavanja i uspostavljanja emocionalnih veza.
Time održavate napetost i neizvesnost u odnosu ili ispitujete zainteresovanost. Međutim, prekomerna upotreba ili manipulacija ljubavnim igrama može povrediti osećanja.
Tada dolazi razočarenje u osobu koju ste zavoleli. Bivate tužni i počinjete izražavati svoje emocije. Ne potiskujete ih, već izražavate na razne načine, neko kroz poeziju.
Razumevanje da veza nije uspela i da je vreme za kretanje napred može biti izazovno, ali je ključno. Tada prihvatate iako vrlo teško, nekad budete i surovi u svojim optužbama.
Ali moramo da shvatimo da su veze kompleksne i da su odgovornosti podeljene.
Razočarenje u ljubav može biti izuzetno teško iskustvo.
Tako čitajući i doživljavajući pesmu na svoj način, shvatamo da je autor bio ironičan u nekim momentima, čak cinično piše o tim krpicama koje su za njega imale dublje značenje, a kod osobe kod koje ostadoše - ne.
Ljubav se može roditi na prvi pogled, ali ne umire jednakom brzinom.
I onda neko počinje da osuđuje osobu u koju je bio zaljubljen i ne želi da bude izložen milosti i nemilosti.
Ostaje nam da uživamo čitajući iznova stihove, nadajući se da postoji neki lepši i bolji svet u kojem će se vrednovati osećaji više nego bilo šta i da se pitamo da li su našem autoru, kada su bile vraćene i ako su bile vraćene „krpice“, uspele sastaviti ono što su prvobitno sačinjavale.
Ostavljamo svima na slobodno tumačenje...
U dečjoj frazi „vrati mi moje krpice“ se čuje vapaj za vraćanjem onoga što je u nama postojalo i što je u trenu nestalo.
Vrati mi moju veru, nadu, smisao, snove, ljubav, ideale, čaroliju, jutarnju radost, večernji smiraj.
Nešto što smo delili postaje predmet potraživanja.
Odgovor na izneverenost, na potrošene snove, na ranu koja krvari, jer došlo je do mesta gde nema povratka.
Osećaj bezizlaznosti, tuga i očaj zbog sopstvenih osećanja i zabluda da se dešavalo nešto što se rastočilo u ništa.
Iako je ovo govor ega, povređenog bića, nekoga ko sumnja u ljubav i kome se sve urušilo.
I neka... I neka sagori i izgori i neka se poput feniksa digne i zablista.
Sve je iz duše, iz srca, iz svih nijansi emocija... I zato je silovito... Ali igra se nastavlja.
Duša i srce traže ispunjenje, traže ljubav!
Ljubav jaču od svega, koja je vanvremenska i koja ispunjava svaki delić bića.
LJUBAV koja spasava svet I JESTE MOGUĆA!
Последњи догађаји туге у друштву
поцепали су завесе личних храмова и, као
ономад, Храма над Храмовима. У историји
света и историји изабраног народа познато
је цепање хаљина на себи од туге. Кожне
хаљине оденуте на нас, људе, чекају
раздвајање свакодневно у стрепњи да из
њих не изађе живот или нешто недостојно
Храма у који смо позвани. Од поцепаних
нити тканина и менталног теснаца дана у
којима смо се нашли убеђени да је само
наше време тешко, заборављајући да
је управо оно наш одељак којим чекамо
да се испуни до Храма, деловало је да и
Богородичино предиво у рукама са иконе
Благовести неће надомсетити размак
међу свим нитима који су се у дане ћутње, поменутог времена, историје раздвојили.
Пратила сам иза завесе, сутрадан Дан. Светиња – живот овог света је снимао
филм.
Случајни статиста неукључен у филм, збуњена од вишегодишњег трагања за режисером. Сценаристу увек препознам.
Као у познатом филму Труманов шоу, није пао рефлектор и почео истину поробљености да открива. Иза завесе, оне Храмовне, открио се опет живот. Две старице седе у локалној посластичарници, имају фризуре и цегер тежак таман толико
да их не однесе поменуто време. Девојка шета пса. Пролазник помаже
младом човеку са штаком да изађе из
таксија. Двоје шетају дете у наручју и
гурају колица са цвећем и старим књигама.
Аутобуска градска станица пуна људи који
листају новине и телефоне. Фонтана ради.
Сунђери на улазу у пијацу упили кишу свих
боја претходних дана и познати сценариста
одлучио да без рефлектора пусти да сунце
иза поцепаних завеса, хаљина, платна,
тканина прави селфи – живот. Тема броја је ВРАТИ МИ МОЈЕ КРПИЦЕ. По књижевној анализи, комплексност овог дела Васка Попе, надмашује простор и број ових страница. По теолошкој анализи овог дела, садржај је јасан и прегледан.
Генерације које су се играле са крпицама из кројачких радњи сада су опет у годинама детињства. Имају времена за анализе више него што су имали крпица својих, украдених или спојених од враћања уназад или назад власнику – сценаристи. „Дотле је међу нама дошло“ – нема стиха у овом делу који не садржи ситне и на око неважне детаље, а у исто време постају у свакој речи озбиљни симболи смисла. Своју поезију замишљам као крпице, цртице. Сваки дан изроди у мом речнику по једну нову реч и тако правим сопствени појмовник. Верујем да ће неки сценариста узети и од њега направити неки родослов времена, сведочанство једног дворишта враћених крпица. Свако од свог дворишта – крпа, сунђера, крпица. Биће то једног дана опет платно, завеса која се спојила и више не одваја Светињу над Светињама, већ смо једно двориште, Храм!
Соломонов храм био је висок 30 лаката (1. Царевима 6:2), али је Ирод, према писању јеврејског историчара из 1. века Јосифа, ту висину повећао на 40 лаката. Данас нисмо сигурни колико тачно износи један лакат, али можемо да претпоставимо да је завеса била дугачка
направљена од порфире, црвца и скерлета
и фине ланене тканине.
Дужина и дебљина завесе чини догађаје
који су се одиграли у тренутку Христове
смрти још значајнијим. „...И гле, завеса у
храму расцепи се на двоје од горе до доле”
(Матеј 27:50 –51а).
У историји света, забележено је
да различити народи имају сличне или
идентичне обичаје када су у питању тужне
или срећне ситуације. Забележиле су и
поезија и проза многе случајеве цепања
кошуља у тренутку смрти блиских особа –
од туге.
До данашњих дана остао је обичај
цепања тканине, кошуља при рођењу
детета. Увијање детета у платно, завијање
умрлог у платно. Увек платно, завеса, тканина, много састављених крпица. Данашњи текст завијам у једну
тканину – платно, молитву. ТАЛИТ, молитвено ремење:
Oдевни предмет који религиозни Јевреји
традиционално носе као молитвени
шал. Талит је арамејска реч из корена ТЛЛ
што значи корица. Талит дословно значи огртач или покривач. Талмутска времена
већ спомињу јеврејске молитвене шалове.
Талит има посебне уплетене и
заплетене рубове познате као цицит, причвршћене на свa четири угла. Делови
од платна познати су под називом ‘беге’ и
обично се праве од вуне или памука, мада
се свила понекад користи за таллит гадол
Сам термин ‘таллит’ обично се односи на
таллит гадол – велики таллит, молитвени
шал који се носи преко спољашње стране
одеће током јутарњих молитви (Шахарит) и
током свих молитви на празник Јом Кипур
(Дан покајања 10 дана месеца Тишрија,
циклуса празника). Претпоставља се да су људи носили неку одећу да се покрију и као Деца Израиља, вежу рубове ( ציצית таицит –цицит) на углове шала (Бројеви 15:38), „ направе уплетене врпце на четири угла покривача вашег, где сами себе храните” (Поновљени закон 22:12).
Ови одломци не одређују везивање одређених врста или броја чворова на обрубима.
Тачни обичаји везања
ЦИЦИТА и величине талита су постбиблијског, рабинског порекла и
мада Талмуд расправља о овим стварима, и у различитим заједницама су се развиле различите традиције. У модерном хебрејском, израз, „потпуно плави талит ” (טלית שכולה תכלת)
користи се за означавање нечега што је апсолутно чисто, беспрекорно и виртуозно. Текстови у часопису јесу мале цртице великог појмовника који јесте мој циљ и намера. Сакупљам крпицу по крпицу, реч по реч, слово по слово. Негде је већ све записано, али и наше време и свако време тражи своје читање и речник. Убеђена сам да ћемо једног дана разменити своје речнике, појмовнике, крпице и молитвено искуство које ће учинити да се разумемо баш као у Дан Педесетнице, празника помирења и разумевања свих језика.
Врати ми моје крпице/моје крпице од
чистога сна/од свиленог осмеха од пругасте
слутње/од мога чипкастога ткива - стихови
су које смо неретко рецитовали на школским
приредбама и којима су нас учили да треба
да се одушевимо и задивимо јер су они
извезени посебном лирском нити којом је
песник обликовао своје мисли и направио
заокрет у дотадашњој српској књижевности.
Да, заиста су нас учили да њима треба да се
одушевљавамо, и да, ми се заиста и јесмо
одушевљавали јер је „то тако требало“
и јер нам је то говорио и
предочавао
наставнички или неки други (књижевни)
ауторитет. Али када сакупимо, доживимо, проживимо одређен број година, испуњених
разноразним животним искуствима, што
позитивним, што негативним, тада смо
у стању да самосталније расуђујемо и
селектујемо утиске које примамо и које на
нас остављају појаве које нас окружују.
Наравно да не можемо оспорити квалитет, језгровитост, лапидарност ових стихова као
и свих других насталих под пером великог
имена послератне књижевности - Васка
Попе, али треба ли нужно да прихватамо
позитивне критике неког књижевног дела, песме, само зато јер их је изнео неко ко
се разуме у материју? Мислим да овој
проблематици не бисмо требали тако
приступати јер је књижевност уметност, уметност у којој нема математичких
израза и формула и у којој је сваки став и мишљење подједнако исправно, али исто
тако и подједнако погрешно. Сваки тумач, лаик или професионалац, својим (ра)
судом доприноси ширини и дуговечности
књижевног дела за које одлучи да своје
разумевање истог, на овај или онај начин, подели и са другима.
Незанемарљива је чињеница да је читалачкој
публици много ближа и дража поезија
ПИШЕ: МАЈА ВРАНИЋ
изнијансирана тамнијим, песимистичнијим, мистериознијим, тугаљивијим тоновима, чему и сведочи много већа популарност
таквих поетских остварења. Јер све „лабудове песме“ скоро сваког писца управо и јесу песме које преплављују тамнији и тужнији слојеви. Можемо се запитати
зашто је то тако. Да ли људи прибегавају тужнијој поезији зато што и у њима самима преовлађују таква осећања; да ли можда зато што је генерално у друштву и свету много више несрећних појава и живота?
Мислим да је тешко дати одговор на ово питање и да га свако треба потражити у самоме себи. Ово је посебно изражено у љубавним песмама у које се сврстава и Попина песма Врати ми моје крпице. Иако постоје мишљења да она није превасходно љубавна песма, јер то није нигде експлицитно наведено, а такође обилује и бројним слојевима који се могу идентификовати са егзистенцијалистичком, социјалном поезијом, уз добро укомпоноване мотиве народне књижевности којима је Попа био итекако склон, ми је ипак по доброј навици и систему аутоматизма сврставамо управо у корпус љубавних песама, због тога ћемо је сада и сагледати из тог угла.
Оно што посебно скреће пажњу у овој песми јесу бројни императиви, а и сам назив песме је у императивној форми. Врати ми моје крпице/слушај ти чедо/скини ту мараму белу/напоље из мога зазиданог бескраја/бежи чудо/врати ми их у нигдину своју бежи/не шали се чудо (…), где из свих ових формулација, као и комплетне песме, видимо да је пажња усмерена на некога ко је видно самољубив, егоцентричан, ко је и сам императиван и воли да наређује другима, а то све проистиче из његове окренутости самоме себи и жељи да му неко удовољи и удовољава. Наравно, овде није реч о аутору песме, већ о лирском субекту, који је на овај начин представљен. Из стихова ове песме можемо да ишчитамо и да је реч о некоме ко има нарцисоидну структуру личности. И када је овако посматрамо, намеће се логично и неизбежно питање - чему пренаглашено одушевљење овим песничким сликама?
Када ову поему поставимо у социјални однос, однос мушкарца и жене, можемо да видимо и идентификујемо неколико проблема. Прво, да је реч о егоистичној личности, усмереној само на себе и на своје потребе. Друго, да се ради о особи која је емоционално незрела. Треће, да је у питању потенцијално токсичан однос. Када сумирамо наведене нацрте проблема, долазимо до закључка да је песма обојена врло негативним тоновима, али не негативним у смислу горенаведене тугаљивости, претеране сентименталности, песимистичности, које не морају нужно бити непожељне, непродуктивне и лоше, већ у једном патолошки негативном контексту, који је увек сам по себи нужно лош управо због одреднице са којом долази – патолошки.
Често особе које у детињству нису имале и доживеле адекватну пажњу, бригу и љубав од својих родитеља имају незадрживу потребу да то наглашавају у љубавним, партнерским односима, где пренаглашено
очекују од свог партнера управо оно што у детињству нису имали. Они
као такви улазе у емотивне односе са идејом да друга особа треба
да задовољи њихове емотивне потребе и прохтеве. Наравно да је
нормално и природно да се ствари на тај начин одвијају, али је овде кључна ствар што су такве особе обично лишене претерано развијеног
осећаја дужности са своје стране.
Где и када настаје проблем? Проблем настаје онда када такав однос
постане једностран, када једна особа све то очекује и захтева од свог партнера, док том истом партнеру не пружа и не враћа једнаком мером или бар приближно једнаком мером. И такав однос можда још и може да функционише у раним фазама упознавања, заљубљивања, док су „ружичасте наочаре“ још увек на очима, али када дође тренутак да се оне скину јер је сунце зашло, онда се обелодањује и увиђа права истина и прави лик особе која је преко пута. Ово не мора бити примењиво само на љубавни однос, већ на однос било које друге врсте, а (готово) сваки однос и јесте управо узајамни однос давања и пружања, због тога и ову песму можемо посматрати из више перспектива.
Када неко увиди да је у односу са особом која има нарцисоидни пoремећај, долази до опорог осећаја искориштености, безнадежности, апатичности, који се преливају и на сва друга животна поља, што се итекако негативно одражава на саму структуру личности која се нашла у таквој ситуацији. Због тога је упитна оправданост идеализовања песме чији су наративи да неко некога мора да прави од његовог пепела; да ће неко некоме спалити обрве како му друга особа не би довек била невидљива; да неко некога треба да протерује из свог зазданог бескраја; да неко некоме помеша дан и ноћ у глави и лупи челом о његова вратанца.
Шта је то толико романтично у томе да неко некоме напујда све магле из костију, да му подреже распеване нокте, жваче изелице или да неко некоме каже страва ти је моје узглавље? Да ли би се неко осећао
пожељно, лепо, срећно када би му његов партнер рекао избрисао сам ти лице са свога лица, здерао ти сенку са своје сенке, равнице ти у брегове претворио, завадио ти годишња доба или одбио све стране света од тебе? Дакле, видимо да је у питању пренаглашен лични комформизам у коме нема простора за друго биће изузев ако је оно ту само како би удовољавало ономе ко чезне за непресушном пажњом и идеализованом слободом духа.
Постоји нада и уверење да људи који се одушевљавају оваквим и сличним песмама, које опет несумњиво баштине и својеврсне квалитете, али које су настале под инспирацијом чији извор баш и није најетичнији и најзрелији, у свом животу ипак не пролазе кроз живо отелотворење њихових стихова, јер би то било веома поразно и тешко за изнети и поднети. Али не смемо ни занемарити чињеницу да многи људи који, нажалост, пролазе кроз горенаведен нездрав однос можда утеху и смирај налазе управо ишчитавајући и саживљавајући се са стиховима
у којима се сами проналазе, јер на тај начин добијају потврду и утеху
да нису једини којима се нешто такво дешава и да нису ни први ни
последњи који ће се наћи у таквој ситуацији. А то, између осталог, и
јесте функција уметности – да лечи и опоравља, теши и саставља.
На концу ове лаичке, субективне анализе, треба истаћи важност самосталног оцењивања, анализирања, саживљавања и уживања у песми, слици, музици и сваком другом уметничком остварењу, остављајући по страни критике и мишљења оних који се сматрају (на) јпозван(иј)им да нешто оцењују, јер свако уметничко дело оставља
аутентичан траг и печат на оног чију пажњу, срце и време заокупира и
свако уметничко дело, свака песма, у сваком човеку живи самосталним и аутентичним животом, јер је и сваки човек аутентична личност
сачињена од свих утисака и животних рефексија које се преламају и скупљају у његовој души и његовом срцу.
PHOTO: UNSPLASH.COM
Prof. dr Ioanna Batsialou, jedna je od vodećih svetskih stručnjaka u oblasti estetske i regenerativne medicine u regionu. Vlasnica je i medicinski direktor IOANNA REGEN Klinike u Beogradu. Prof. dr Ioanna Batsialou je okupila tim vrhunskih stručnjaka iz Srbije i inostranstva – specijaliste kardiologije, endokrinologije, dermatologije, soft hirurgije i plastične hirurgije, genetičare, dijetoterapije, stručnjake kozmetologije i fizikalne medicine u cilju jedinstvenog i revolucionarnog pristupa brizi o zdravlju koje savremeno doba zahteva. Klinika nudi sveobuhvatne procedure najviših, svetskih standarda u medicinskoj praksi sa individualnim pristupom svakom pacijentu. Prevencija bolesti uz usporavanje procesa biološkog starenja organizma je u fokus kao i terapije koje osiguravaju bolji kvalitet života i sprečavaju teška oboljenja.
VIZIJA
Kao vizionar, prof. dr Ioanna Batsialou je rano shvatila da se čoveku u medicini mora približiti holističkim i sveobuhvatnim pristupom. Nikada nije akcenat na samo jednoj grani medicine, već pacijent dolazi na kliniku sa detaljno urađenom krvnom slikom na osnovu koje se određuju dalje procedure.
U FOKUSU
Kao preteča, dr Batsialou je uvela mezoterapiju u Srbiju, ali danas na Klinici u fokusu je regenerativna medicina koja omogućava predviđanja stanja organa ukoliko pacijent nastavi da živi na način kojim je živeo. Regeneracija unutrašnjih organa je individualna i često de dešava da su naši organi stariji od naših godina i zato im moramo pristupiti temeljno i odgovorno. Sa regenerativnom medicinom unutrašnji organi se mogu podmladiti za 5-10 godina, a takođe i koža do 15 godina. Kod regenerativne medicine se primenjuju kombinovane terapije i tehnike kojima se podmlađuju
organi. Na primer, ako imate 60 godina, regenerativnim tretmanima možete podmladiti svoju kožu za 20 godina. Neko ko ima 40 imaće kožu tridesetogodišnjaka. Kombinovani tretman je recimo laser za podmlađivanje i hemijski piling. U regenerativne tretmane spada i PRP tretman (metoda krvnom plazmom podmlađivanja matičnim ćelijama).
Zavisi od vremena kojim raspolažemo. Najbrži i najefikasniji je REFRESH program, koji se sastoji od primanja personalizovanog infuzionog, multivitaminskog koktela, personalizovanog tretmana kože lica, masaže. Cilj ovog programa je da u kratkom vremenskom roku, izuzetno brzo i efikasno, regeneriše i odmori vaš organizam, ali i da se osveži i podmladi lice i telo. Samo sat i po vremena je dovoljno da se resetujete i pripremite za leto.
Ako imamo više vremena, moja preporuka je REVIVE i REGENERATIV program u našoj klinici. Sve je individualno i zavisi od vremena pacijenta. Posvetite vreme sebi i svom zdravlju i lepoti.
Efikasni personalizovani programi koji se rade su: ReFresh, ReShape, ReGenerate, ReCover, ReHabilitation, ReLife, ReVive.
Čekamo vas u Rankeovoj 16, u srcu Vračara. www.ioanna.rs IG ioanna_regen_klinika
Ljubav prema telu je jedinstvena i duboko lična veza koju čovek može razviti prema svom fizičkom biću. Ova vrsta ljubavi podrazumeva prihvatanje i poštovanje sopstvenog tela onakvim kakvo jeste, uključujući njegove fizičke karakteristike, mogućnosti i granice. Ljubav prema telu nije samo estetska privlačnost ili zadovoljstvo koje dolazi iz spoljašnjeg izgleda. To je suštinsko osećanje poštovanja, brige i zahvalnosti prema svim aspektima našeg tela, uključujući njegovu sposobnost da nas pokreće, da nam pruži senzorne užitke, da iskusi razne emocije i da nam omogući da se izražavamo.
Fizičko vežbanje i ljubav prema sebi su blisko povezani i međusobno podržavajući koncepti. Kada razvijamo ljubav prema sebi, to uključuje brigu o svim aspektima našeg bića, uključujući i naše fizičko zdravlje. Fizičko vežbanje je jedan od najefikasnijih načina da pokažemo ljubav prema sebi i da se posvetimo svom fizičkom blagostanju. Vežbanje donosi mnoge koristi za naše telo, um i duh. Fizička aktivnost pomaže nam da održimo zdravu telesnu težinu, jača naše mišiće i kosti, poboljšava
kardiovaskularno zdravlje i povećava našu izdržljivost. Takođe, vežbanje oslobađa endorfine, neurotransmitere koji nas čine srećnima i podižu naše raspoloženje. Redovno vežbanje može pomoći u smanjenju stresa, anksioznosti i depresije, poboljšanju kognitivnih funkcija i povećanju samopouzdanja - ovo sve utiče na to da se osećamo dobro i da ojačamo ljubav prema sebi.
Kada praktikujemo fizičko vežbanje iz ljubavi prema sebi, ne posmatramo ga kao obavezu ili kaznu, već kao priliku da se brinemo o sebi i uživamo u aktivnostima koje nam prijaju. Možemo birati aktivnosti koje nam donose radost i zadovoljstvo, bilo da je to trčanje, ples, plivanje, joga ili bilo koji drugi oblik vežbanja koji nas inspiriše.
Važno je da imamo realna očekivanja i da ne upoređujemo svoj napredak ili izgled sa drugima. Svako je jedinstven i ima svoj put ka fizičkom blagostanju. Bitno je da se fokusiramo na sopstveni napredak, postavljamo realne ciljeve i slavimo svaki mali uspeh.
Ljubav prema sebi takođe podrazumeva slušanje i poštovanje svog tela. To znači da treba biti svestan svojih granica i znati kada je potrebno odmoriti se ili prilagoditi intenzitet vežbanja. Slušanje svojih potreba i davanje vremena za oporavak jednako je važno kao i sam trening.
Uz ljubav prema sebi, fizičko vežbanje postaje još značajnije i ima dublji smisao. Ono postaje deo naše rutine brige o sebi i način da izrazimo zahvalnost prema svom telu koje nas podržava u svakodnevnim aktivnostima.
Ljubav prema telu može biti dug i složen proces, pogotovo u svetu koji često propagira nerealne ideale lepote. Međutim, kada naučimo
da volimo svoje telo, život postaje ispunjeniji i srećniji. Ova ljubav prema telu osnažuje nas da budemo samopouzdani, hrabri i da živimo autentičan život.
Zato negujte ljubav prema svom telu, vežbajte redovno i hranite se zdravo. Obratite pažnju šta gledate, šta čitate i na koje stvari trošite svoje vreme i energiju. Setite se rečenice koje su nam davale naše majke i bake “S KIM SITAKAV SI”. Ovo se ne odnosi samo na društvo, već i na ono što dajemo i pružamo našem telu.
Gledajte svoje telo kao saveznika, prijatelja i dom. Naučite da cenite i poštujete sve što ono predstavlja.
IVAN MOJIĆ JE ROĐEN U PARIZU 9. DECEMBRA 1977. ODRASTAO JE U ANTVERPENU, U BELGIJI. ZAVRŠIO JE FAKULTET ZA UGOSTITELJSTVO FRANCUSKE KUHINJE, A USAVRŠIO SE ZA
ŠEFA KETERINGA, MENADŽERA KUHINJE I INTERNACIONALNA JELA.
RADIO JE DO SADA KAO KUVAR U RESTORANIMA SA 1 I 2 MICHELIN ZVEZDICE, KAO I U RAZLIČITIM RESTORANIMA U BELGIJI I FRANCUSKOJ. GOVORI ŠEST JEZIKA: SRPSKI, FRANCUSKI, FLAMANSKI, NEMAČKI, ITALIJANSKI, ENGLESKI. IMA DVA SINA, MILANA (21) I MAXIMA (19). VOLI BRZA KOLA, DOBRU KUHINJU, PUTUJE, EKSPERIMENTIŠE U HRANI.
ODAKLE LJUBAV PREMA KUVANJU?
U meni se od malena javila ljubav prema kuvanju. Voleo sam da gledam emisije o kuvanju kojih je bilo jako puno, kao i danas. Impresioniralo me je kada vidim kako šef kuhnje diriguje kuvarima dok spremaju hranu.
Volim i kada vidim kako sveže voće i povrće izgleda i koliko je ukusno. Hrana je za mene umetnost, kao i samo kuvanje. Od njega pravimo umetnička dela.
DA LI SE KUVAR RAĐA ILI SE STVARA?
I jedno i drugo. Uvek možeš da naučiš da kuvaš, ali ako nemaš onaj „osećaj“ za kuvanje i puno ljubavi, nikada nećeš postati kuvar, bićeš samo plaćen za to što radiš.
KAKO JE KUVATI U RESTORANIMA KOJI POSEDUJU MICHELIN ZVEZDICE?
Interesantno je zbog high level detalja. Moram da priznam da smo pod konstantnim stresom, postoji dobar adenalin i sam proces kuvanja i stvaranja pomešan je sa ogromnim znanjem, teče. Učiš svaki dan i svaki „servis“ mora da bude savršen od A do Ž. Kada kuvamo u Michelin restoranima, radimo od 13 do 17 sati na dan i svi postajemo familija. Stvaraju se nove dimenzije, životi, ljubavi. Trudimo se da sve
bude perfektno.
Šta čini jedno jelo koje zaslužuje da se servira u restoranu sa sjajnim zvezdicama
Jelo mora da bude posebno i da se sastoji od različitih tekstura, da ga razlikuju tehnike spremanja, ukusi koji iznenade. Sve mora da bude nekako posebno.
ŠTA JE ONO ŠTO NAJVIŠE VOLIŠ DA KUVAŠ U RESTORANIMA SA MICHELIN ZVEZDAMA?
Obožavam da spremam ribe, školjke, rakove, alge. Specijalista sam u tome. Provlačim različite teksture u pripremi i finalizaciji hrane, pa jela imaju u sebi različite ukuse, izgled.
DA LI VLASNICI RESTORANA KOJI IMAJU MICHELIN ZVEZDICE TEŽE ILI LAKŠE OSTVARUJU PRIHOD/DOBIT?
Ko misli da je lako, pogrešio je. Dobit se teže ostvaruje u Michelin restoranima. Restoran koji poseduje Michelin zvezdicu i 50 mesta, mora da ima od 15 do 25 kuvara. Oko kuvara su pomoćni kuvari. Namirnice koje se kupuju su visokog kvaliteta i mnogo su skuplje. Radi se o vrlo ekskluzivnim proizvodima koji nekada dolaze iz Japana ili sa drugog kraja sveta. Sve je ekskluzivno, sve je skupo. Od resto -
PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
rana, izgleda, usluge, proizvoda. Takva je i cena, jer puno mora da se uloži.
DA LI BI VOLEO DA IMAŠ SVOJ RESTORAN?
Jako bih voleo da imam svoj restoran. Srbija me nenormalno privlači. Ja sam Srbin koji samo povremeno dolazi u svoju maticu, ali nikada nisam živeo u Srbiji.
Želeo bih da imam mogućnost da pokažem ono što znam, motivišem mlade ljude. Želeo bih da im prenesem svoje ogromno znanje i iskustvo koje imam.
Voleo bih da dam mogućnost ljudima koji nemaju budžet za to da probaju high level cuisine. Znate ono kada širite lepo i dobro. To bih voleo da pružim ljudima u Srbiji.
DA LI ČESTO DOLAZIŠ U SRBIJU I DA LI NAM SPREMAŠ HRANU U BEOGRADU I NOVOM SADU?
Često dolazim u Srbiju i svojim prijateljima koji imaju restorane pomažem, učim ih, pokazujem nove tehnike u kuvanju, pripremi, radu. Približavam im nove ukuse. Kada dolazim, dosta toga ponesem iz Belgije da imamo ekskluzivan materijal sa kojim radimo. Uvek se lepo družimo jer je svaki moj dolazak u Srbiju odmor uz rad, prenošenje znanja.
TEMA JUNSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „VRATI MI MOJE KRPICE“ - STIH VASKA POPE. DA LI LJUBAV ZAISTA VODI PREKO STOMAKA?
Naravno da ljubav vodi preko stomaka jer kada kuvate iz ljubavi, pružate ljubav.
Svi ti mirisi, ukusi, tekstura pripremljenog jela, izgled donosi lepe uspomene i radosti. Setite se kako su naše majke i bake kuvale i kako nam sve to budi sećanja i nostalgiju. Najlepši mirisi dolaze iz kuhinje. Tamo živi ljubav.
Ja više nemam šta da probam, očajna sam... OVO JE JEDINO ŠTO MI JE JOŠ PREOSTALO DA PROBAM... Sve su to reči slomljenih duša kada mi dođu na konsultacije dok se pripremamo na put do novog života, da li procesom vantelesne oplodnje ili prirodnim putem. A znate li šta njima najviše treba? Lubav, vera da postoji put do tog njihovog najvećeg uspeha. I da vam kažem, rezultat dobijemo pre ili kasnije, ali ne samo zato što je HRANA LEK, već zbog puta i podrške koju prođemo zajedno. Zbog vere i ljubavi i snage koju svaka žena nosi u sebi, ali tek kad pronađe put do neke nove sebe, gde samoj sebi vraća ljubav, odbacujući osećaj da nije dovoljno dobra, da ne kažem neku drugu grubu reč koju zaista osete prema sebi na tom putu. Tek kad zavolite proces koliko god on bio težak, tek tad smo na korak do uspeha. Tako je i sa hranom - ako robujemo programu, ne stignemo da uživamo u lepoj i zdravoj hrani jer je prihvatamo kao kaznu. Logično je da dolazi i do lučenje hormona, ali ne serotonina koji nam sada treba. Kl-
juč je ljubav, ključ je sreća i zadovoljstvo kroz celi proces, da ga prihvatimo i uživamo i tome. Ako sebi ne pružimo ljubav i zadovoljstvo, ni drugi neće osetiti potrebu za tim. Serotonin se prirodno nalazi u reproduktivnim organima žena. Neke studije su otkrile da nivo serotonina u telu žene može da utiče na to kako sazrevaju oociti (nezrele jajne ćelije). Ovo vam objašnjava zašto je važno da tokom ovog procesa imamo samo dobre emocije i zašto depresija, koja je jako česta u procesu vantelesne oplodnje, uvek ima loš uticaj na rezultat. Moramo da imamo hram i u duši i u telu.
Kako povećati nivo serotonina kroz hranu?
Prema medicinskim istraživanjima, studije sugerišu da je teško podic ́i nivoe serotonina u mozgu, a jedan od razloga je delimično zato što je serotoninu teško da pređe krvno-moždanu barijeru. Međutim, jedan od načina na koji možemo prirodno povec ati njegove nivoe je da konzumiramo više hrane bogate aminokiseli-
nom triptofanom, koji je prekursor bez koga naši neuroni ne mogu da naprave serotonin.
Evo i nekih primera takve hrane:
jaja
orasi – šljive
banane
kivi
paradajz
sir
pasulj – ćuretina
plodovi mora
Da bi pravilno preradio triptofan i pretvorio ga u serotonin, telu je potrebna ruka pomoći u vidu ugljenih hidrata. ZATO JE VAŽNO DA UGLJENE HIDRATE NE
IZBACUJEMO, JER SU NAM JAKO VAŽNI ZA USPEH OVOG PROCESA. Ovo pomaže aminokiselinama da pređu krvno-moždanu barijeru. Konzumiranje malo ugljenih hidrata sa sporim oslobađanjem (na primer zobi) sa hranom bogatom triptofanom, recimo zdrav hleb sa puterom od orašastih plodova i bananom, može biti efikasnije.
Drugi način za povećanje nivoa serotonina je dopuna ishrane sa 5-HTP, koji je neposredan prekursor u proizvodnji serotonina iz triptofana. Dodaci 5-HTP lakše prolaze krvno-moždanu barijeru i mogu biti efikasan način za povećanje nivoa serotonina.
Ako ste čitali tekstove iz prethodnih brojeva RYL, videćete da je gore navedena hrana korisna i dobra i iz drugih razloga.
Primer: dan započnite doručkom sa zdravom verzijom ugljenih hidrata, masti kao što je puter od orašastih plodova, sir, avokado i proteini koji su obavezni, a jaja su uvek najbolji izbor.
Birajte ribu i ćuretinu i piletinu, dosta vlakana, salate i povrća. Neka vaš tanjir uvek bude veseo i šaren. Za individualni plan čekam vas na konsultacijama, a svoj termin možete zakazati preko Instagram profila @dashinasuperhrana.
Na kraju možemo da zaključimo da nas samo dobre emocije vode do željenog cilja.
Zato već danas nabacite osmeh i pošaljite signale sreće na putu do novog uspeha.
Vrati mi moje krpice
Moje krpice od čistoga sna
Od svilenog osmeha od prugaste slutnje
Od moga čipkastoga tkiva
Moje krpice od tačkaste nade
Od žežene želje od sarenih pogleda
Od kože s moga lica
Vrati mi moje krpice
Vrati kad ti lepo kažem
Slušaj ti čudo
Skini tu maramu belu
Znamo se
S tobom se od malih nogu
Iz istog čanka srkalo
U istoj postelji spavalo
S tobom zlooki nožu
Po krivom svetu hodalo
S tobom gujo pod košuljom
Čuješ ti pretvorniče
Skini tu maramu belu
Šta da se lažemo
Napolje iz moga zazidanog beskraja
Iz zvezdanog kola oko moga srca
Iz moga zalogaja sunca
Napolje iz smešnog mora moje krvi
Iz moje plime iz moje oseke
Napolje iz mog ćutanja na suvom
Napolje rekao sam napolje
Napolje iz moje žive provalije
Iz golog očinskog stabla u meni
Napolje dokle ću vikati napolje
Napolje iz moje glave što se rasprskava
Napolje samo napolje
PHOTO: UNSPLASH.COM
PHOTO: LUKA STEFANOVIĆ
