PHOTO: JASMINA STOJANOVIĆ
„Vi ste svetlost sveta. Ne može se sakriti grad koji leži na brdu; niti se pali svetiljka i stavlja pod mericu, nego na svećnjak i svetli svima u kući. Tako neka zasvetli vaša svetlost pred ljudima da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašega koji je na nebesima.”
„Kada vas pitaju »Odakle dolazite?«, kažite: »Došli smo iz svetlosti, odande gde svetlost sama sebe rađa, ustoličuje i kroz lik otkriva.« Kada vas pitaju »Ko ste?«, odgovorite: »Mi smo sinovi, izabranici Oca živoga.« Kada vas pitaju »Koji je znak Oca vašega u vama?«, kažite im: »Kretanje i mir.«„
Beše leto 2016. godine, ostrvo Egina, Grčka, manastir Svetog Nektarija, hodim i poklanjam se moštima velikog čudotvorca, suza suzu lije, tražim istinu i svetlost, tražim pomilovanje. Služba je u toku na crkveni dan Preobraženja po julijanskom kalendaru. Tokom službe, monah je par puta snažno ponovio „METAMORPHOSIS, METAMORPHOSIS“. Reči su odjekivale u hramu. Osetih da je to moja tema. Traži da nosim svetlost, da budem mudra i pametna. Svetlost je često povezana sa mudrošću. Reč „prosvetliti” znači nekome dati znanje ili razumevanje (naročito duhovni uvid).
Moji duhovni putevi počeli su veoma rano. Poseta crkvi Franje Asiškog u Asisiju kod Peruđe 2006. godine, belina i snaga crkve su me očarale, a skromnost ovog velikog sveca pokrenula je u meni milion pitanja. Hodim dalje, poklanjam se Svetom Nikoli u Bariju 2018. godine. Kripta gde leže mošti ovog velikog sveca je puna Ruskinja koje kleče ili sede. Ja stojim, fotografišem, monah drži službu na meni nepoznatom jeziku Pokušavam da uhvatim ritam jezika, ne mogu da ga razumem. Nije latinski, nije italijanski, nije ruski, neka je mešavina svega. Posle izvesnog vremena klečim i ja, plačem, plačem iz hiljadu i jednog razloga,
duša šapuće, moli za svetlost, snagu, ljubav. Iznad moštiju svetlost nenametljivo prolazi, fizički vidljiva. Izlazim iz crkve umivena sopstvenim suzama i okrećem se ka Suncu. Io sono dona del sole.
Oktobar 2021. Samtavrski hram, manastir Svete Nine, prosvetiteljke u Gruziji, širila je hrišćanstvo u zemlji koja ima najlepše ranohrišćanske crkve. Stojim iznad moštiju, monahinja ne dozvoljava da se hram fotografiše. Stavila sam ruku na grob i zamolila za milost i svetlost. Izašla sam iz hrama i okrenula se ka Suncu.
Proleće 2022. manastir Ostrog, Sunce već polako zalazi, mart je mesec i nema puno vernika, stojim ispred moštiju Svetog Vasilija Ostroškog 15 minuta, niko me ne ometa. Pošto nas je malo, svako ima dovoljno vremena da se pomoli, da zamoli za ljubav, oprost i svetlost. Bilo je ovo jedno od snažnijih duhovnih iskustava. Izlazim, već je pao mrak, okrećem se sjaju Meseca, izdaleka gledam u manastir i bukvalno se raspadam od suza. Šta mi se dešava? Da li polako stičem uvide, da li bol prelaz u svetlost?
Jesen 2022. crkva Svetog Jovana Krstitelja u Valeti, glavnom gradu Malte, ulazim, obasjavaju me znaci i simboli. Prepoznajem, vidim, osetim, znakovi, snovi, krstovi, vitezovi, templari. Sve u jednom. Moćno je. Tražim svetlost i istinu. Izlazim iz hrama i okrećem se ka Suncu.
Ex orienta lux – Svetlost dolazi sa Istoka
ANIMA MUNDI
E-MAGAZIN RYL ISSN 2406-2030
IZDAVAČ RYL d.o.o. Beograd
ART DIREKTOR
Boris Cupać
GLAVNA I ODGOVORNA UREDNICA
Miomira Medaković-Topalović (Anima Mundi)
LEKTORI
Dijana Krtinić, Dejan Vicai (za tekstove na engleskom)
AUTOR KONCEPTA MAGAZINA
Anima Mundi
SARADNICI U OVOM BROJU
Danijela Marković
Dragana Stojić
Irena Grk
Tatjana Popović
Katarina Gajin
Marija Radojković
Miona Simović Stamenković
Ivana Rethas
Ivana Malenko
Nela Alilović
Olivera Milutinović
Sofija Antonijević
AUTORI
Katarina Somohin
Ivona Pleskonja
Branislav Janković
Oliver Tomić
Nebojša Klačar
Branislav Janković
Miša Blizanac
Milica Gacin
PHOTO
Anima Mundi
Unsplash.com
Naslovnica: Mia Medaković
Fotografija: Mia Medaković
KONTAKT
WEB: www.ryl.rs
MAIL: rylmagazine@gmail.com
bRefresh your life v RYL_MAGAZINE
REDAKCIJA NE ODGOVARA ZA SADRŽAJ OGLASA! REDAKCIJA I IZDAVAČ NE ODGOVARAJU ZA SADRŽAJ I ISTINITOST TEKSTOVA I REKLAMNIH PORUKA. REDAKCIJA I IZDAVAČ NE ODGOVARAJU ZA ŠTAMPARSKE I NENAMERNE GREŠKE. REDAKCIJA NIJE OBAVEZNA DA VRAĆA I ODGOVARA NA PRIMLJENE RUKOPISE, FOTOGRAFIJE I ELEKTRONSKU POŠTU. TEKSTOVI I FOTOGRAFIJE SE OBJAVLJUJU ISKLJUČIVO BEZ NOVČANE NAKNADE.
DANIJELA MARKOVIĆ
IVONA PLESKONJA
NEBOJŠA KLAČAR
BRANISLAV JANKOVIĆ
MARIJA RADOJKOVIĆ
TATJANA POPOVIĆ
PHOTO: UNSPLASH.COM
PIŠE:
“Nisu svi oni koji lutaju izgubljeni”, Tolkin
Nisam u potpunosti sigurna kada se prelomio taj trenutak, znam samo da sam na svom prvom solo putovanju, neposredno pred sletanje u Kathmandu, osetila da mnogo toga ostavljam da bih pronašla one deliće sebe koji su godinama bili nepovezani i bez glasa. Živela sam, istina je, verujući da je to jedan pošten život lišen prevelikih očekivanja koja mi u zrelijim godinama više i ne pripadaju, nizala dane pod Suncem uverena da činim, volim i delim onoliko koliko mogu. Naučila sam do tada da se kroz stene svojih najtežih momenata provučem stisnutih zuba, da tugu dočekam kao plimu za koju znam da ima trajanje, ali tek sada razumem da to nije bila hrabrost, bila je to dobro naučena mimikrija.
Kako crtamo svoje granice, ko ih povlači za nas i šta je istinski putovati ako nije vrsta pobune protiv života lišenog pogleda iz širih uglova ?
Zapravo i ne znam kako sam se tačno našla u ovom avionu. Tek posle mi je rečeno da se u Nepal dolazi kada te on pozove, što je delimičan odgovor svima koji su me prilično šokirano ispratili rečima: “Ko normalan ide sam u Nepal i to na treking na kojem nikada do tada nije bio?!” Očekujem azijsku egzotiku, mirisne začine, čudan jelovnik i predele viđene na Pinterestu sa moćnim Himalajima kao pozadinom. Naučeni smo da kroz život idemo sa predubeđenjima, priznali to sebi ili ne - ona su uvek tu, zato je dolazak ovde razoružavajući koliko i lekovit – ništa nije kao što sam mislila da će biti. Kathmandu nije ljubav na prvi pogled, naučena da volim dopadljivu estetiku simetrije i reda, u ovom se haosu borim sa mišlju “šta je meni ovo trebalo” kao sa dosadnom muvom
koja obleće oko moje glave. Hotelska soba je mala i neugledna, iako su se domaćini svojski potrudili da izgleda lepše nego što jeste dekorišući je slatkišima i laticama cveća razbacanim po beloj posteljini. Spustih ranac na pod, umorna se bacih na taj krevet, među nepalske tvrde bombone i šarene latice, dok me sa terase gledalo jato golubova koji nisu prestali da guču verovatno ni kada sam zaspala, dok su se u daljini mešali zvukovi grada i ozbiljna grmljavina.
Istraživala sam ovaj grad, prvo stidljivo i bojažljivo u malim krugovima, da bih kasnije zaticala sebe kako se gubim u nepoznatim ulicama i pričam sa meštanima i misticima oslobođena i straha i predrasuda. Ti naredni dani su mi doneli iznenađujući mir i radost, neku vrstu spokoja koja te nagradi – što si tu, što si prešao put do mesta najvećih visina na ovoj planeti, što si radoznao i što si se pomirio sa napadnim golubovima, blatnjavim putevima, čvorovima kablova na sve strane, slabim internetom i prašinom koja guši i štipa oči. Na Durbar trgu stojim kao čudo za Nepalce, jednako kao i oni za mene - lišeni pretencioznosti i često usiljene ljubaznosti zapadnog sveta, ovde se ljudi osmehuju ravno iz srca i shvatam da je to razlog zašto ne zavoliš Nepal na prvi pogled, on ti sprema mnogo više, ovo mesto zavoliš „na prve osmehe”.
Trećeg dana kod recepcije hotela čekao nas je gospodin Siri. On je šerpas, rođen na nadmorskoj visini od skoro 4000 metara, a deda, otac i on su do nedavno zarađivali za život kao planinski vodiči eskpedicija. Bio je na vrhu sveta tri puta. Narednih dana biće naš vodič kroz ruralne delove Nepala, stazama i bogazama podno Himalaja. Pita me da li sam
došla sama, kažem da jesam. Pita me da li se bavim planiranjem, odgovaram da dolazim iz ravnice, da sam se u životu popela na 700 m i da sam pola sata nakon tog “uspona” vraćala disanje u normalu i da mi se čini da sam unapred izgubljen slučaj za trek sa usponima od 50 kilometara u tri dana, predlažem da me ostave u nekoj kolibi i da se sete da dođu po mene u povratku. Smejao se većim delom puta dok smo u kombiju išli ka polaznoj tački za ovu avanturu, verovatno je već viđao ovakve razmažene, iako zapravo mislim da mu je neshvatljiv koncept odustajanja na startu, naposletku mudro mi je rekao: “Čim si ti ovde - uspećeš, penjemo se glavom.”
Kroz nacionalni park Shivapuri, prvog dana treka, prošla sam kao kroz magnovenje, verujem da to bio jedini način da se moje telo izbori sa stresom napora koji su ga potpuno nespremnog zadesili. Siri je hodao ispred nas, lepršavo kao da ide preko livade, dok sam osećala kako mi na stotinama kamenih stepenika koje smo prolazili polako trnu noge, kako će mi srce jednostavno stati i kraj, nema me - spustite zavesu. Crnogorka od nekih šezdesetak godina nije izgledala nimalo bolje od mene; zadihana i crvena u licu, ipak
nijednom se nije požalila. Jedina u grupi je stoički trpela bol upaljenih mišića i još gore pijavice koje su se lepile po nama i pile nam krv. Odlučih da je pratim, da pokušam da se fokusiram samo na sledeći korak, pa iako je ona imala stratešku prednost brda oko Nikšića koja je gazila od malena, pomislih kako valjda i u meni ima nekog kamenja. Siri je voleo da priča i zahvalna sam mu za sve filozofske dijaloge, kao i na činjenici da nam nikada nije dao tačnu informaciju na pitanje “koliko još”. Stigosmo u bazu u predvečerje. Smrvljena umorom i euforična u isto vreme, popila sam tada svoje prvo pivo u životu, paradoksalno bilo je to pivo “Everest”. Ne postoji mogućnost da ikada zaboravim osećaj trijumfa koji za mene ne bi bio veći sve i da sam se taj dan popela do 8848 metara nadmorske visine.
Sledećeg jutra smo krenuli ka Nagarkotu kroz malena sela i predele od kojih se zanemi. Hodaš i slušaš tišinu koju prekida samo tvoje disanje. Nosila me lepota, očaravajuća kao privilegija koju smo osvojili juče, Bože, pomislih: “Ovde su sami čovek i priroda, ovde se gledaju u oči.” Iz malih kuća istrčavala bi deca da nas pozdrave, bosonoga i čupava – srećni su, istinski su srećni, osetiš to. I ne
samo deca, odrasli takođe imaju te sjajne dobronamerne oči. To tako isijava hrabrost da se život pogleda u svoj svojoj grandioznosti i težini, u svoj svojoj lepoti i nepredvidljivosti, da se iznova raduješ što si tu.
Prespavali smo u skromnom domu, nema tuša, imaš kofu na podu kojom se poliješ, hoćeš-nećeš - to ti je, prozori su polomljeni još od zemljotresa 2015. godine, kroz njih u sobu ulaze bube i nepoznate mi gmižuće životinjske vrste. Utešna ideja da spavam sa upaljenim svetlom nije bila najpametnija jer su za sat vremena gotovo ceo pod i zidove moje sobe prekrili insekti. I onda odjednom, nestala je struja. Ispostaviće se da je vlasnik objekta isključio jer se ovde nema i štedi, a noću spava. Ležim sama u potpunom mraku kakav samo može da postoji na kraju sveta udaljenom miljama od civilizacije, u zemlji na krovu sveta, 5850 kilometara od sobe u kojoj spava moje dete. Na planeti nema lepšeg zvezdanog neba nego ovde gde mu je čovek najbliži, ali ono slabo osvetljava ovu moju noć. Misao kako će me do ujutro izujedati kozna-šta, presečem odlukom da se jednostavno pokrijem preko glave i zaspem, da se pustim snu i na pravdu bogova koji će me valjda ostaviti celu do ujutru.
Siri nas je probudio sa svitanjem, lupa po vratima naših soba i radosno uzvikuje: “Brzo, morate ovo da vidite.”
Stojim sa šoljom toplog čaja, gledam u planinu u čudu, mora da u čudu i ona gleda u mene, ovo je pravi div, nemoguće je opisati impozantnost vrhova pred nama, ovo je Sunce što izlazi iza njih, tamo je Everest, ovo sam ja ispred, čujem kako se spajaju delići mene u glas, u jedno glasno – hvala Ti što si me pozvao Nepal, hvala Ti za sve planinske vrhove koje sam osvojila i planiram da osvojim posle Tebe, hvala Ti za mrak prethodne noći i za veličanstveno svetlo ovog jutra.
To svetlo je ostalo da mi svetli.
PHOTO: MIA MEDAKOVIĆ
PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
FOTOGRAFIJE: HELGA GORAN, NEBOJŠA ČOVIĆ
IVONA PLESKONJA, AKADEMSKA SLIKARKA, ROĐENA 16. OKTOBRA 1974. GODINE U BEOGRADU. ZAVRŠILA JE FAKULTET LIKOVNIH UMETNOSTI U BEOGRADU, U KLASI PROFESORKE ANĐELKE BOJOVIĆ, ODSEK SLIKARSTVO. DIPLOMIRALA JE 1998.
GODINE, MAGISTRIRALA 2001. I DOKTORIRALA 2017. KOD PROFESORA DIMITRIJA
PECIĆA. BILA JE STIPENDISTA FONDA MLADENA JANKOVIĆA. ČLAN JE ULUS-A SA STATUSOM SLOBODNOG UMETNIKA OD 1998. GODINE.
NJENA DELA SE NALAZE U ZNAČAJNIM DOMAĆIM I INOSTRANIM KOLEKCIJAMA, A POSLEDNJA IZLOŽBA STVARANJE SVETLA – NEŽNI SMO ROĐENI BILA JE POSTAVLJENA U GALERIJI ŠTAB DO 2. MARTA 2023. GODINE. TO JE CIKLUS KOJI JE
NASTAO NAKON MONUMENTALNE KOMPOZICIJE DECA SUNCA 2014. GODINE, A IZLOŽBE JE PRIVUKLA VELIKU PAŽNJU LJUBITELJA LIKOVNE UMETNOSTI I STRUČNE JAVNOSTI.
IVONA PLESKONJA NA IZLOŽBI DOČEKUJE LJUBITELJE UMETNOSTI AUTOPOR -
TRETOM KOJIM PREDSTAVLJA SEBE U TRENUTKU PREKRETNICE U SVOM ŽIVOTU 2015. GODINE. STOJI USPRAVNO PRIHVATAJUĆI ISTINU I DOŽIVLJAVA PREOBRAŽAJ.
VREMENSKI RAZMAK IZMEĐU IVONE NA PLATNU I AUTORKE IZLOŽBE JE SKORO 10 GODINA. KAKO VIDIŠ SEBE NOVOROĐENU U SVETLOSTI?
Vidim sebe sada kao zaista novorođenu osobu. Vidim da je to što je pre oko osam godina za mene bila težina zbog promena u emotivnom životu sada blagoslov. Ceo ciklus slika koji sam tada započela ostao je zaustavljen na pauzi da čeka svoje zaokruženje, koje se prirodno dogodilo u ovom momentu. Zanimljivo je to da se osećam novorođeno, a u isto vreme i nepromenjeno u svojoj dubini. Kada sam pogledala svoj plavi autoportret posle toliko godina, ta esencija pogleda i izraza lica je za mene imala istu snagu, istu istinu. Ta esencija koju vidim je moje više ja ili moj duh ili svetlost, koju svi nosimo u sebi. Proces slikanja autoportreta bio je veoma intenzivan na svim nivoima. Kroz proces je krenulo da se i odmotava i zaokružuje sve što je do tada možda bilo stagnantno u mom biću. Kao da su se sva vremena povezala u jedno nepostojeće vreme i u tom metafizičkom prostoru se slika i dogodila.
Plava je moja omiljena boja otkad znam za sebe. U plavetnilu se osećam kao da sam kod kuće. Podseća me na nebo, slobodu, ptice, letenje, čist planinski vazduh, nežnost. Poželela sam da se obojim u sve to. Kada sam se tako obojena videla u ogledalu, iznenadila sam se. Videla sam nešto sasvim novo u svom pogledu i izrazu lica. Tako je nastala ideja o plavoj slici. Autoportret Iv predstavlja duha iz viših sfera koji se ovog puta manifestovao kroz moj lik. Zbog toga se i zove Iv.
KO SU TVOJI JUNACI KOJI IZ SVETLOSTI
POSMATRAJU PUBLIKU, KOJA IZ MRAKA GLEDA NJIH OSVETLJENE?
Likovi koje slikam su sveta bića koja su sa nama oduvek i koja su deo nas oduvek i zauvek. Likovi koje slikam i koji svetle su svaki čovek, svaka životinja, svaka biljka, svako! Svako. Kroz slike su materijalizovani da bi se prikazali ljudima, da bi bili zaista vidljivi. Zahvaljujući tome, posmatrači mogu da ostvare kontakt, da se pogledaju oči u oči zapravo sa samim sobom.
ZAŠTO PORTRET, ENERGIJA PORTRETA, ENERGIJA POGLEDA LJUDSKE ZENICE, USANA ŽENE, PALOG ANĐELA?
Slikam ljude, jer smatram da čovek čoveku naj-
direktnije može preneti poruku. Kada se susretnemo sa nečijim pogledom, dolazimo do sebe. Tako je i sa pogledom portretisanog lika. Kada se susretnemo sa pogledom nekog naslikanog junaka, dolazimo do junaka u sebi. Kada slikam, zapravo prenosim informacije iz nevidljivog u vidljivo polje, polje slike. Veoma je jednostavno. Prvo primećujem suptilne informacije sa kojima se susrećem spontano tokom kretanja kroz dan, kroz život. Sledeći korak je odabir koje informacije je značajno plasirati u nove slike. Na koji način radim odabir? Pratim svoj osećaj, vodi me intuicija. Dogodi se važan momenat, momenat u kome prepoznam posebno stanje nekog bića, čoveka, osobe koju kasnije slikam. To posebno stanje mogu opisati kao jedinstvo mnogih vrlina i lepota, kao fokus na nešto važno, kao predanost, poverenje, kao bezuslovnu ljubav, spoj estetske i duhovne lepote. Zatim sledi proces slikanja portreta i svega opisanog što se nalazi unutar lika koga slikam. Tokom procesa slikanja mi je važno da naslikam ovo posebno stanje bića i jedinstvo svih ovih vrlina koje nosi u sebi. Portret je naslikan kada se, uz fizičke karakteristike, spuste na sliku i materijalizuju ove naizgled nevidljive duhovne informacije, koje svi osećamo i koje mogu sijati i iz slika. Ponekad mi se čini da smo mi zapravo skupine fotona i da određene kombinacije boja i fotona čine svakog od nas tako jedinstvenim. Čini mi se da ne slikam portrete, nego te skupine fotona.
DA LI U POTRETU OSLIKAVAŠ DUHOVNU LEPOTU?
Duhovnu lepotu vidim i u materiji. Ona sija kroz telo, kroz pogled, kroz stanje. Sve to zajedno slikam. Slika nije završena dok se ne pojavi taj
unutrašnji svet. Zbog toga kažem da slikam ono naizgled nevidljivo.
DOK STVARAŠ SVOJE RADOVE, SLIKA ŽIVI ŽIVOT U TVOM ATELJEU, A KADA SE POSTAVI U PROSTOR GALERIJE POČINJE DA DIŠE PUNIM PLUĆIMA I TI SE SUSREĆEŠ I SUOČAVAŠ SA VIZIJOM KOJU SI IMALA. KAKAV JE OSEĆAJ GLEDATI SVOJE RADOVE U PROSTORU KAKAV NUDI GALERIJA ŠTAB, GDE SE TVOJI JUNACI IGRAJU U SVETLOSTI?
Da, slika se rađa u ateljeu. Zaista, kada završim određeni portret, dugo ga posle toga posmatram i poželim mu dobrodošlicu. Osećam kao da je živo biće stvoreno upravo tu ispred mene, kao da ga u tom trenutku vidim novim očima i sama se iznenadim i zadivim prisustvom lika. Čarobno je. Potpuno ispunjenje dolazi baš u momentu postavke slike u javni prostor, prostor galerije. To je momenat kada se slika predaje svetu. To je za mene sveto. Galerija Štab, na čelu sa galeristom Markom Brunom, pruža fantastičnu mogućnost da slike koje radim vidi veliki broj ljudi u monumentalnom galerijskom prostoru kakav je i potreban za formate i veličine likova koje slikam. Zbog prometnosti Tržnog centra GALERIJA, događa se da i ljudi koji ulaze i prolaze kroz njega iz sasvim drugih razloga budu privučeni i iznenađeni prizorom izložbe. Na taj način, zahvaljujući Galeriji Štab i spoju svih ovih okolnosti, dolazi do širenja ljubavi, umetnosti i svesti. Beskrajno sam zahvalna na tome.
KROZ SVOJE RADOVE PROVLAČIŠ REČI: ŽIVOT/VIDA, KOSMIČKI UČITELJ,
UNIVERZUM, ANĐEO, ISTINA, SVETLOST. SVE JE LEPO. ONO ŠTO VIDIMO IZ NAS I DOLAZI. KAKO BI TI OPISALA SVOJE ANĐELE?
Ima ih mnogo. Oni su toliko ogromni da mogu biti i veličine Svemira. Anđeli koji su sa mnom su čista bezuslovna ljubav. Kada osećam njihovo prisustvo, suze mogu da mi teku od količine i snage ljubavi koja struji. Ima ih mnogo. Imaju snažna i različita delovanja na mene, a verujem i na ceo svet. Takođe, Anđeli su i ljudi oko mene, moja porodica, moji psi, svaki kamen, sva voda.
TEMA MARTOVSKOG IZDANJA RYL
MAGAZINA NOSI NAZIV „SVETLOST“. NA PUTU PROMIŠLJANJA IZ SVETLOSTI I NEŽNOSTI, ŠTA MOŽEŠ DA ZAKLJUČIŠ?
Zaključujem da su svetlost i nežnost povezane. Kada osećam svetlost u svom srcu, postajem nežnija i pažljivija prema sebi i prema svima oko mene.
PHOTO: NEVENA VELJKOVIĆ
PHOTO: VLADIMIR MILOŠEVIĆ, INFINITY FILMS SHANGHAI
BRANISLAV JANKOVIĆ, KNJIŽEVNIK, NOVINAR, A USKORO ĆE U POTPISU BITI I SCENARI -
STA. TRENUTNO PIŠE SCENARIO ZA FILM „POSLEDNJI STRELAC“, ČIJE SNIMANJE TREBA
DA POČNE NA PROLEĆE. NOVI IZAZOV ZA PISCA KOJI IZA SEBE IMA MNOŠTVO NASLOVA:
“ZIDANJE AMBISA”, “SUZE SVETOG NIKOLE”, “POSLEDNJI CIRKUS NA SVETU”, “VETROVI ZLA”, “O VUKOVIMA I SENKAMA”, „PETA ŽICA“. KADA BISMO SVE SABRALI, TO JE OSAM ROMANA,
DVE KRATKE PRIČE I TRI RADIO-DRAME. LEPOTA U REČI, LEPOTA U MISLI, SUOČAVANJE SA
SAMIM SOBOM.
Kada si shvatio koliko je reč za tebe važna?
Na početku beše reč... Mislim da smo svi mi koji pišemo u potrazi za tom prvom reči iz koje je sve proisteklo. U traganju za njom, mi smo pronašli sve druge. Uvek mi je reč bila važna i mislim da se pisci rađaju sa džepovima punim slova. Ponekad nam neka reč zastane u grlu, ali ovo je svet grkih reči. Ne znam da li će na kraju biti reč, ali znam da je Boga sve manje.
Recimo da je inspiracija u spoljašnjem svetu, a mašta unutar nas. U sudaru ta dva sveta nastaje umetnost. Prednost dajem mašti, jer kada bismo večno čekali da nam dođe inspiracija, ništa nikada ne bismo napisali. Naš unutrašnji svet je dovoljno dobar motiv za pisanje. Bezgranično more sreće i ludila.
Tvoj roman „Suze Svetog Nikole“ nalazi
se kao izborna lektira u nekoliko srednjih škola u Srbiji.
To me čini jako srećnim i ponosnim, jer neki profesori misle da u toj knjizi postoji nešto što bi deci pokazivalo prave vrednosti, uverilo ih da dobro pobeđuje zlo, da ništa nije toliko crno da ne bi moglo biti obasjano i da nijedan greh nije toliko veliki da čovek ne bi mogao da se pokaje i bude mu oprošteno. To je roman o srpskom narodu. Ni najmanje ulepšan.
„Peta žica“ je dva puta predstavljena u ženskom zatvoru u Požarevcu. Kako su žene reagovale na promocijama?
Veliko iskustvo za mene i jako inspirativno za neki budući roman. Bio sam poprilično iznenađen činjenicom da su pročitale sve moje knjige kojih ima u zatvorskoj biblioteci, te se promocija pretvorila u otvoreni razgovor, bez imalo kočnica i predrasuda. Koliko su one
meni postavljale pitanja, toliko sam i ja njima. Bilo je i suza i smeha. Suočavali smo se sami sa sobom i sami sebi bili sudije i branioci.
U „Zidanje ambisa“ utkao si istorijsku priču. Odakle inspiracija za to?
Začetak ideje bio je skriveni natpis na jednom od stubova u Visokom Dečanima – Srđ grešni. Napisan ko zna čijom rukom, pre ko zna koliko vekova, bio je ona inspiracija kojoj se morate predati. Kada već nisam mogao da saznam ko je bio Srđ i šta je bio njegov greh, izmislio sam ga. Četrnaesti vek je bio mnogo bitan vek za Srbiju. Kaga ga uporedite sa današnjim vekom, shvatite da se narav i mentalitet naših ljudi nisu promenili. I to je ono što me plaši. Mi i dalje zidamo naš ambis.
Odlučio si da se okušaš i u pisanju scenarija, a tvoj prvenac je triler-drama „Poslednji strelac“ producenta Nikole Burovca, čije bi snimanje trebalo da počne ove godine. O čemu se zapravo radi i koliko je pisanje scenarija „lak“ posao?
To je priča o čoveku koji je stavljen pred dilemu ubiti ili ne ubiti. Večna tema osvete i oproštaja. O prijateljstvu i izgubljenoj ljubavi. Volim da film nazovem dramom iako je pun akcionih scena. Čoveka pred teškim izborom glumi Ljuba Bandović i siguran sam da će to majstorski izneti. A što se tiče pisanja scenarija... nije
ni malo lak „posao“. Tu vladaju neka druga pravila, različita od onih potrebnih za pisanje romana ili priča. Mislim da sam se dobro snašao. Pisanje scenarija je sasvim novo bojno polje.
Kada možemo da očekujemo tvoj novi roman „Utvare“? Pojedine rečenice iz njega objavljuješ i deliš sa svojim čitaocima na Fejsbuku. Kako čitaoci dišu?
Čitaoci vole Jevrema Utvića, te jedva čekaju završnicu trilogije o tom raspopu i istražitelju. I to me stavlja na velike muke: završetak mora biti grand finale. Uostalom, ni moj junak ni čitaoci ništa manje i ne zaslužuju. Volim kada se junaci mojih romana odmetnu i krenu da osvajaju svet. I tada postaju svačiji. To znači da sam ih dobro stvorio.
Emocija. Priče se razlikuju, ali u njima su i smeh i plač i ljubav i tuga. U svakom od njih smo i ti i ja – naše želje, strahovi, nade... Za emociju vam nisu potrebne ni mašta ni inspiracija, samo zaronite u sebe ili se pogledajte u ogledalo. I budite iskreni. Kakav je to roman koji vas ne dodirne? Mislim da danas pisci ne žele da pokažu svoja osećanja u knjigama.
Ovo je vreme hladnih pisaca.
Koji je od tvojih junaka najbolje prošao i bio prihvaćen od čitalaca?
Jevrem Utvić definitivno, ali tu je i Gmitar Milošević, pa Sibin Marković, Teodora Kaluđerović. Imam likove kojima mogu da se ponosim. I deca stvaraju svoje roditelje. Celog života uče jedni od drugih. Nadam se da se ponose svojim autorom.
Koja je tvoja formula uspeha?
Biti iskren i biti svestan onoga što umeš da radiš. A ne znaš šta možeš dok ne probaš. Znači – upornost i beskrajno poverenje u svoj talenat.
Tema martovskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Svetlost“. Kako je ti filozofski, književno vidiš? Koga možda treba da prosvetle tvoje reči i pisanje?
Moje pisanje ne daje odgovor, ono postavlja pitanja. Jer i ja, kao i ostali ljudi, i dalje tragam ne samo za onom prvoizgovorenom reči, već za onom svetlošću što je razgrnula mrak. Ako su moje knjige makar iskre u toj tami, ja sam ispunio svoju sudbinu.
PHOTO: KATARINA SAMOHIN
PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
KATARINA SAMOHIN, ILUSTRATOR, ROĐENA JE 1994. GODINE U BEOGRADU. DIPLOMI -
RALA JE 2017. GODINE NA FAKULTETU PRIMENJENIH UMETNOSTI U BEOGRADU, ODSEK
SCENSKI KOSTIM. SVOJU STVARALAČKU KARIJERU ZAPOČINJE KAO KOSTIMOGRAF
UČESTVUJUĆI NA NEKOLIKO PROJEKATA IZ SVETA FILMA I POZORIŠTA. PUTOVANJE U
SVET ILUSTRACIJE JE ZAPOČELA POČETKOM 2020. GODINE. NJEN RAD JE INSPIRISAN
PRIRODOM, SNOVIMA I MALIM SVAKODNEVNIM STVARIMA KOJE UNOSE RADOST U ŽI -
VOT. DO SADA, SARAĐIVALA JE SA BROJNIM KLIJENTIMA U ZEMLJI I INOSTRANSTVU.
ILUSTRACIJE NAJČEŠĆE RADI DIGITALNO, UZ POMOĆ IPAD TABLETA. KATARINA VOLI
DA SAKUPLJA ILUSTROVANE KNJIGE, UŽIVA U ZALASKU SUNCA, U LEPOM PROLEĆNOM
DANU I U SEZONI CVETANJA TREŠANJA KOJA JOJ JE OMILJENI DEO GODINE.
Kako izgleda tvoj šareni svet?
Moj ilustrovani svet je toplo i vedro mesto puno boja u koji volim da odlutam. To je mesto u kome se slavi priroda, smena godišnjih doba, male stvari u životu na koje često zaboravimo. To je svet u koji volim da uđem kada se umorim od svakodnevice i koji me uvek podseti da ima toliko lepih stvari na ovom svetu na kojima mogu biti zahvalna. To je svet koji me podseća da je u redu usporiti, otvoriti oči, oslušnuti zvuke oko sebe i uživati u lepoti sadašnjeg trenutka.
Tvoj veseli dizajn je koloritan, mirisan, prepoznatljiv. Kako biraš teme koje ćeš oslikati?
Inspiriše me sve što me okružuje. Volim da šetam i tada mi najviše ideja pada na pamet. Kada šetam i slušam muziku, osećam se kao da sam u nekom drugom svetu, kao u nekom filmu. Tada i najviše primetim stvari koje inače možda ne bih
primetila i to mi često da inspiraciju. Kada vidim labude pored reke, cveće pokraj puta, mesec koji sija, prelepe boje neba, kada osetim miris kafe iz okolnog kafića, nekako mi se probude lepi osećaji i često pokušavam da te osećaje prikažem u svojim ilustracijama. Volim da svuda sa sobom nosim svesku za crtanje ili tablet da bih mogla da zabeležim ideje.
Da li tvoja junakinja ima ime? Ili svako od nas može da se prepozna u njoj?
U ilustracijama prikazujem svoja osećanja i razmišljanja i trudim se da likovi u njima variraju. Zaista bi mi bilo jako drago da neko sebe uspe da prepozna u mojim radovima. To mi je na neki način i cilj samog stvaranja - da pomognem posmatraču da uđe u obojeni svet u kom je sve moguće, u kom je u redu usporiti i u kom imamo vremena da uživamo u sadašnjem trenutku.
Kažu da se ono što je unutar nas oslikava i spolja. Da li tako vidiš sebe, kao i svoje ilustracije?
Moje ilustracije reflektuju moju dušu, one su neka vrsta mog ilustrovanog dnevnika. Po prirodi sam malo povučenija i crtanje mi pomaže da se izrazim i otvorim prema svetu. Nekad mi je lakše da svoja osećanja i misli prikažem kroz crteže nego rečima.
Koja boja dominira u tvojim pričama, koja emocija, koja motivacija?
Volela bih svojim ilustracijama da prikažem lepotu malih stvari, sitnica na koje često zaboravimo zbog užurbanog načina života. Sitnice naše svakodnevice mogu biti jako lepe ako samo obratimo malo pažnje. Izlazak u prirodu, čitanje knjige ili šolja toplog čaja mogu probuditi magične osećaje u nama. Upravo su male stvari ono što nas je najviše radovalo kada smo bili deca. Volela bih takođe da prikažem da je u redu biti nežan i osetljiv, da to ne mora nužno biti slabost.
Sarađivala si sa Ksenijom Leom Ronai oslikavši njenu knjigu “Moja kuhinja”. Kakva je bila saradnja?
Ilustrovanje knjige “ Moja kuhinja” i saradnja sa Ksenijom Leom Ronai je jedno od najdivnijih iskustava koje sam imala kao ilustrator i kao čovek. Sama ideja knjige je toliko inspirativna i Ksenija Lea mi je dala toliko prostora i slobode da interpretiram tekst na svoj način. Ceo proces stvaranja knjige je mnogo pomogao i meni i Kseniji Lei da prebrodimo teške trenutke u kojima smo se našle. Knjiga “Moja kuhinja” je zaista tu za svakoga kome je potrebno da unese malo svetlosti, radosti, boja i topline u život.
Kada ilustruješ knjige, koliko imaš slobode u svom izražavanju, a koliko je zahteva pisaca?
Uglavnom se na početku samog procesa dogovorim sa piscima oko detalja vezanih za ilustracije. Nekada se
desi da pisci imaju ideje ili vizije za ilustracije koje bi voleli da predstavim pa mi daju konkretnije smernice, ali u većini slučajeva imam dosta slobode u izražavanju. Najzanimljiviji deo kreativnog procesa mi je istraživanje teme, često volim da napravim mini kolaž da me inspiriše i pomogne da uđem u svet knjige.
Kada si bila mala, sa čime si volela da se igraš? Da li je to bilo crtanje i bojanje?
Kada sam bila mala, najviše sam volela da crtam raznobojnim kredama napolju. Sećam se da sam bila najsrećnija kada uspem da nacrtam jako veliki crtež koji zauzima više od pola dvorišta. Takođe sam jako volela da sečem razne slike iz časopisa i voćke sa pakovanja za sokove i pravim kolaže.
Ko su tvoji klijenti?
Moji klijenti su pre svega divni ljudi i sa većinom sam ostala u kontaktu i nakon završenog projekta. Do sada sam najviše sarađivala sa klijentima koji vode ili pokreću male biznise iz najrazličitijih oblasti, sa piscima, časopisima. Otkad sam počela da sarađujem sa klijentima, učestvovala sam u realizaciji najrazličitijih projekata: od ilustrovanja ambalaže, knjiga, editorijala za časopise, reklama, ilustracije za sajtove...
Tema martovskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Svetlost“. U čemu vidiš svoju svetlost?
Za mene, svetlost predstavlja živeti svoju istinu, živeti u skladu sa sobom. Mislim da kada se trudimo da živimo u skladu sa sobom možemo lakše da dođemo do nekog unutrašnjeg mira. To traganje za sobom i sopstvenim istinama je moj put svetlosti.
PHOTO: UNSPLASH.COM
MIODRAG MIŠA BLIZANAC JE OSNIVAČ I DIREKTOR UDRUŽENJA GRAĐANA VERA, LJUBA, NADA IZ ŠAJKAŠA, KOJI JE SA SVOJIM TIMOM POKRENUO I SOCIJALNO PREDUZEĆE SO -
DARA FILIPUS, U KOJEM POSAO PRONALAZE MLADI LJUDI SA SMETNJAMA U RAZVOJU, KAO I OSOBE SA INVALIDITETOM. ON JE NASTAVNIK DRUŠTVENIH PREDMETA U ŠOSO MILAN PETROVIĆ, DIRIGENT INKLUZIVNOG MEŠOVITOG HORA ISON, VOKALNI SOLISTA
SPC I RT VOJVODINE, POBEDNIK NA BROJNIM FESTIVALIMA, OTAC TROJE DECE, IZNAD
SVEGA ČOVEK SA DUŠOM I BRIGOM ZA DRUGOG. VELIKI HUMANITARAC, ENTUZIJASTA, UMETNIK, LJUBAV. OSNIVAČ FONDACIJE FILIPUS, OSNIVAČ I TRENER U KONJIČKO-TERAPIJSKOM KLUBU FILIPUS, OSNIVAČ KREATIVNE RADIONICE DAR, OSNIVAČ I DIRIGENT
HOROVA U DEČJEM SELU U VETERNIKU, GERONTOLOŠKIH CENTARA U NOVOM SADU, OSNIVAČ DRAMSKE TRUPE TEATAR DOBRIH VIBRACIJA I DRUGIH.
SVE ČINI DA POMOGNE DECI SA POSEBNIM POTREBAMA. NJEGOVA DECA, KAKO IH NA -
ZIVA, IMAJU CEREBRALNU PARALIZU, DAUNOV SINDROM, OSOBE SU SA INVALIDITETIMA
KOJIMA MIŠA SA SVOJIM TIMOM ČINI SVE DA SE OSEĆAJU VOLJENIMA, NEODBAČENIMA, ŽIVIMA.
PIŠE/FOTOGRAFIJE: MIA MEDAKOVIĆ
Samo osluškujem i nameštam se tamo gde mislim da mogu da pomognem. Kod mene u udruženju ima svih profila invaliditeta i svih profila ljudi. To i jeste suština i smisao da smo multikulturalna i višenacionalna, multireligijska i socijalno šarenolika organizacija koja pokušava da prepozna interesovanja svojih članova i da se usmerava prema tome. Džabe mi teramo svoje ideje ako članovi nemaju interesovanje. Mi nismo udruženje koje čuva decu, nismo radni centar, nego organizacija koja upošljava svoje članove po interesovanju i senzibilitetu koji imaju u sebi. Moj tim stručnjaka i mama, tata, braće, sestara, komšija, dobrih ljudi, volontera, daje sve od sebe da se svi članovi osećaju dobro i prihvaćeno.
Da li si ti Prometej - čovek koji nosi vatru i osvetljava put onima kojima je put nevidljiv i težak?
Ja sam samo običan čovek koji daje sve od sebe da se svi osete potrebnim, uvaženim, priznatim. Želim da svi težimo svetlosti svakog čoveka, čak
i nečoveka. Ljudima je nekad potrebno diskretno ukazati i objasniti nekoliko puta, ukazati primerom, podstaći ih, motivisati, dati i više, bez nametljivosti i pametovanja. Ljudi sami treba da osete svetlost, ljubav, blagoslov. Neko mora da podseti, sažme, sabere i ukaže na pozitivne primere koji odabrane ostavljaju bez daha, a prazne puni i čini ljudima.
Koji je bio osnovni motiv da se posvetiš radu sa decom koja se apsolutno nemoćna?
Moj brat Borivoj je moja svetlost i moj životni pokazatelj gde i kako i zašto. Ništa mi nije teško i nedohvatljivo ako se fokusiram na stvari koje nemaju a potrebne su im. Moj Bora je moja inspiracija. A i sva ostala deca su moja najveća inspiracija, želeo bih da imaju ime, da nisu senka iza naših leđa.
Šta si naučio od dece, a šta deca od tebe?
Ništa ih nisam naučio, samo sam ih slušao i
okretao sebi i tipičnim vrednostima. Shvatio sam da su oni u stvari centar našeg života, a ne mi sami. Treba svi da poštujemo integritet dece sa “posebnim blagoslovom”, kako ih je nazvao patrijarh Pavle.
Sa svojim horom Ison učestvovali ste na promociji knjige Nika Vujačića u Novom Sadu. Hor od četrdesetoro dece sa “posebnim blagoslovom”, kako ih nazivaš. Pevali ste najlepše pesme ispred mnogobrojne publike. Kako je sve izgledalo?
Nestvarno, a opet sasvim obično i istinito da hor mladih sa posebnim blagoslovom, deca bez sluha ili bilo kakvog muzičkog obrazovanja, otpeva preko 4500 koncerata na raznim mestima. Otvaranje Tekelijanuma, Hilandar, Nik Vujičić, obeležavanje 1700 godina hrišćanstva u Nišu, dobili smo blagoslov od patrijarha Pavla i Irineja, koncert na Svetskom festivalu Evrope Cantat u Pečuju, takmičenje najboljih horova sveta u Moskvi – sa nagradom za najemotivniji i najdirljiviji koncert na festivalu i mnogi drugi. Za moj hor, ovi nastupi su samo osmeh i potreba da im neko aplaudira i osmehuje se.
Cilj mi je da sa horom Ison uđem u svaki kulturni centar svakog sela i grada u Srbiji jer svuda ima osoba sa posebnim blagoslovom.
U vašoj kući u Šajkašu osnovao si Fondaciju Filipus, konjički klub, sodaru u kojoj je sada mala fabrika vode. Na jednom mestu toliko aktivnosti.
U želji da besplatno jašemo i sprovodimo terapiju konjima, a deca su uglavnom iz siromašnih porodica ili bez roditelja, napravili smo malu sodaru da bismo zaradili nešto novca da platimo hranu i održavanje naših životinja. Imamo konje, koze, pse, mačke, kokoške, guske, patke, ovce i sve je u svrhu ljubavi i aktivnosti sa životinjama. Želja nam je da pokažemo da selo može da bude najbolji primer malih porodičnih preduzetničkih biznisa i da dece sa posebnim blagoslovom ima u svakom selu na svetu, pa i u Srbiji. Svi treba da se vratimo selu kroz podršku države porodičnom i socijalnom preduzetništvu i zadrugarstvu. Želimo da salaš Filipus bude pionir svih pozitivnih ideja, da bude zvezda, uzor, dobar primer u praksi. Potrebni su iskreni i topli ljudi koji će da se uključe sa novim idejama. U tome vidim domaćinsku Srbiju - da ojačamo porodične biznise i vratimo lepotu življenja na selu. Ovakva zajednica može da se organizuje u svih 4500 mesta Srbije da smanjimo siromaštvo, jer u programima ima posla i podrške za sve. Kad zaživi, takva zajednica će biti samoodrživa, a Srbija bogata, sa narodom zadovoljnim svojim radom.
Ko su tvoja deca?
To su Raša, Duca, Anja, Bora, Nenad, Bojan; Mira, Lena, Ivana, Dragan, Miša, Zija, Arpad, Milica, Rade, Jovan, Teodora, Dušan, Filip, Sofija, Jovan; Marko - deca sa imenom i konkretnim zadatkom na salašu. Kroz naše programe, osmislili smo radno angažovanje mladih i starih ljudi i time im omogućili da zdravo provode svoje vreme na salašu Filipus. Moja deca su svako za
sebe institucija i PR udruženja. Kad dođete kod nas na salaš, oni su vaši mentori i domaćini.
U februaru je Međunarodna humanitarna organizacija Help - Hilfe Zur Selbsthilfe u Srbiji organizovala tri dana rada i susreta sa lokalnim partnerima u Novom Sadu. Svojom pričom i akcijom na terenu dotakao si ljude do najtananijih dubina, kao da ti je misija da radiš to što radiš i da istrajavaš u tome, jer je sve preemotivno za jedno obično ljudsko srce koje lako pukne.
Fenomenalno sam se osećao u društvu ljudi koji žele, hoće i mogu da nas saslušaju. Biti prepoznat je veliko priznanje za naš rad i našu ideju.
Iskreno rečeno, ništa mi nije teško za moju decu i mog brata. Najmanje što mogu je da živim i borim se svim srcem da postanu i budu ime i prezime, a ne TO. Sa svojim proizvodom vodom, oni su na tržištu. A pričati o mojoj deci, o našoj deci je čast i privilegija. Mi smo poštena i uzorna priča koju ljudi treba da podrže i da prepoznaju. Da vide koliko naša deca žele da budu korisna i ravna sa svetom. Ako osetite suštinu o čemu pričam, osetili ste srž problema o kom govorimo, a to je da prepoznamo decu u sebi i slobodu njihovog duha i misli, osećanja i potreba. Help je jedna od retkih organizacija koja prepoznaje ili je bar uzela u razmatranje ideje i naš primer, pa nam je već pomogla sa mašinama radi boljeg funkcionisanja našeg biznisa. Help smo prepoznali jer u nama vidi nadu u koju treba uložiti i podržati primer dobre prakse.
Kako vam može pomoći zajednica, opština, grad, država, partneri?
Oni su naša stvarnost, naša realnost. Stereotipi naše zemlje su ključni za naše delovanje i postojanje. Pojedinci razumeju parcijalno, retki potpuno, ali većina njih ništa, još nam zavide i čak misle da se bogatimo i mobingujemo mlade ljude, a sami ništa ne rade. Radno angažovanje i planiranje mladih sa posebnim blagoslovom, kao i raznih marginalizovanih grupa je strateški važno za njihovo življenje i uključivanje u sredinu koja ne trpi ništa što ne poznaje i što joj je daleko. Strategija koju želimo da stvorimo i aktivno učestvujemo u njenom pisanju u socijalnom preduzetništvu jeste ključ na osnovu našeg velikog iskustva. Država mora da napravi zakon, a pokrajina, opština i mesto su najneposredniji akteri rešavanja naših problema koji mogu da budu otklonjeni u hodu ako se razumemo mi koji radimo i država koja zaokružuje sistem. Može da se desi da sistem ne razume i ne prepoznaje nas koji radimo, onda imamo veliki problem, a to se rešava konferencijama i okruglim stolovima.
Niti država može bez nas malih niti mi želimo da radimo bez države. Svi zajedno treba da utičemo jedni na druge dobronamernošću i sveobuhvatnošću jer sve ono što definišemo mora biti za dobrobit i saradnju svih aktera - i države i preduzeća i pojedinca.
PHOTO: IZ PRIVATNE ARHIVE
@flying_through_dreams
Ranac spakovan, oprema je u njemu, nekoliko puta proveravam, okrećem se oko sebe, pitam se da li je sve tu. I pomalo ritualno, vratim se, nesvesno, nekoliko puta, da pogledom proverim da nešto nije ostalo. Cipele same skakuću na nogama, raduju se nekim nepoznatim pravcima i kretanjima. I par dana pre tog trenutka u glavi je otvorena lista za pakovanje. Toliko puta sam sve isto uradila, ali uvek kao prvi put, prisutna je dečja radost, nestrpljivost da se krene, a malo i strah od nepoznatog. U uglu usana nastaje drugačiji osmeh. Krene stidljivo, a onda se prelije na osmeh koji mi vidiš u zenici. Zna srce šta ga čeka. U stvari i nije sigurno, ali želi, pamti od prošlog puta kako je bilo i nada se tom istom intenzitetu, osećaju, ako ne i jačem.
Pravac kretanja - planina. Svesna sam da idem ova „danas“, a vraćam se ona neka „sutra“. Vratiću se bogatija za novu spoznaju, saznanje i iskustvo. Valjda je to taj istraživački duh koji nema mira. Da otkrijem svet oko sebe i još jedno
zrnce svetlosti u sebi. Nekada mi je taj svet koji nosim u sebi samoj manje poznat od onoga koji me okružuje. Toliko puta me je iznenadio taj skriveni svet i pomogao da otkrijem neke nove horizonte, lica koja imam i proživim snove. Hmmm, pogledam se i vratim pogled, brojim minute da krenem. Vreme je.
Krenula sam, nastupa poletnost i osećaj kao da od svega što je moguće na ovom svetu ja idem na Mesec. To je nemerljiva radost kretanja, lutanja, hodanja, trčanja, planinarenja. Visine mogu biti različite, one visokogorske preko 3000, 4000, 5000 mnv, a mogu biti i brda, visoravni, kretanja do 1000 mnv. Nije mi važno, iste stvari su iste, ali one različite čine dinamiku i uzbuđenje. Ovog puta destinacija je drugačija, idem tamo gde je divljina, stena, krš. Neka mala jeza prođe ispod kože kada izgovoriš Prokletije. Bila sam više puta i osećaj se nikada nije promenio. Posebno poštovanje za tu planinu. Da li je do istorije, do različitih priča, ne bih znala. Ali nekako znam
da je energija posebna. Ima nešto drugačije i posebno u planini koja tom brzinom menja pravce vetrova.
Svaka je planina posebna priča i ne poredimo ih, a ima onih koje izazivaju strahopoštovanje. I zaista taj prvi pogled na te masive ispred tebe postavi pitanje: „Hoću li ja to uspeti?“ Dođeš, priđeš, pogledaš, posmatraš svaki vrh, greben, nekako je svaki metar drugačiji. Nisu te visine dostupne svakom stopalu. Ne, nije do planine, do čoveka je. Pusti da te vodi, da ti dozvoli.
Korak po korak, malo je prisutna neizvesnost, nesigurnost, onako blago, potajno, ne želim da je uklonim, potrebna mi je, čini me opreznom. Pitam sebe da li je moguće da moje ovako malo biće prihvati taj masiv, ta planina. U grupi kreće priča kako će uskoro kiša. Zna se da svi uslovi nisu poželjni za uspon. Zna se da ako je vreme neodgovarajuće, vratićemo se. Nema veze, moje misli nisu usmerene u molitvu za Sunce. Ne, misli me vode u ono zrnce svetlosti koje se dečje krije u meni. Kaže polako, sigurnim korakom, oseti tlo, udahni, duboko udahni visinu na kojoj si, posmatraj, pusti da te osećaj vodi, važno je da je bezbedno. Pomerili su se oblaci i osmeh se uvećao. Zrnce igra, poskakuje. Zahvalnost za taj trenutak što pravimo korak više. Menjamo pravac kretanja, ulazimo u stenu. Siparom se krećeš teže, sporije, ali ništa manje uživanje. Čak nekada pomislim da letim na tom pokretnom kamenju. Dobiješ osećaj lebdenja, pomisliš da ideš naniže, a ti si za nekoliko koraka zapravo nekoliko metara više. Slično nekim doživljajima u životu kada ti se čini da padaš, a ti se zapravo podižeš. Prolazimo još jednu rizičniju etapu i oblaci kao da su nas testirali. Sekunda u kojoj je nebo otvoreno i Sunce dominira. Koži prija ta toplina i promena, upija energiju i hrani se. Pogled je neverovatan, oči se smeju i raduju. Ono moje zrnce ubrzava disanje, otkucaje. Nekako me iznutra pokreće. Još nekoliko koraka do cilja i onoga što je pre nekoliko sati delovalo daleko, visoko, nedostižno.
Što sam bliže, to više osvešćujem ono što vidim. Pogled beskonačan i oko se hrani. Nije samo koža na napajanju. Dišem celim bićem. Osećam kako sam mala u tom prostranstvu koje nema granicu. Decenijama je ovo tlo nastajalo u tišini. Jačina, lepota, gordost, sve je nekako dominantno oko tebe, veliko, jako, bezgranično, beskonačno. A ti tako mali, tvoj život mali. Istovremeno si velik, značajan, pokazuješ sopstvenu rešenost da budeš tu gde si. Da te nagradi mesto, kamen, stena takvim pogledom, doživljajem, osećajem. Zrnce svetlosti kreće iz sredine bića i nekako preliva celo telo. Sijaju ljudi oko mene. Poseban je svaki čovek u mom okruženju baš na tom mestu.
Taj zrak, ta svetlost, ne opisuje se, doživljava se.
I boraviš, upijaš, hraniš, uvećavaš, skladištiš sve to što osećaš i ne opisuješ. Znaš šta radiš, napajaš ono zrnce svetlosti. Želiš da zrnce opstane, hraniš ga da može da živi na drugim mestima, da te prati, da ti kaže da možeš, umeš, hoćeš. To zrnce koje svetli u tebi i nikada se ne gasi. Nekada ga zanemariš i onda na toj visini, okreneš mu se i kažeš: „Izvini što sam mislila da neću moći.“ Zna zrnce koliko je jako i koliko zapravo ono tebe nosi. Zna zrnce više od tebe, ali pušta te da učiš, da spoznaš i praviš korak više. Zastaneš još koji minut i znaš da je vreme da kreneš nazad. Ima zrnce svoju dozu. Vratićeš se opet kada bude trenutak i kada biće bude spremno da iskorači u novu spoznaju i novu lekciju.
Zahvalnost, radost onoga što sam u ovom kretanju doživela. Krenuli smo nazad, a za nama i kiša. Oblak se vratio. Kao da je merio naše vreme kretanja, boravka i priredio „vremensku kapiju“ u kojoj se povukao da mi prođemo. Hladno je, imamo još mnogo sati hoda do mesta odakle smo krenuli. Sliva se sa mene, spira se ono što je višak i što mi ni ne treba. Doživljavam trenutak da me planina kupa. Smejem se i ne trudim se da objasnim zašto to radim. Samo nemo puštam da komuniciram sa zrncem koje zna da je to ok. Noge me nose nizbrdo. Koleno trpi od ranijih povreda, ali znam da će moći da izdrži. Odobrava zrnce i kaže samo polako. Osećam da je to sve ok.
Novo iskustvo i nova se vraćam da premostim onaj stepenik koji mi je pre polaska bio previsok za korak koji je bio neophodan. Popela sam se da bih sišla. To je ono što je isto u svakom kretanju. Skidam cipele, odlažem ih do narednog puta. Raspakujem ranac i onako dečje se osmehnem kao da tajnu krijem i nikome je neću reći. Ostala je u meni da sija i da me hrani.
PHOTO: UNSPLASH.COM
“Rana je mesto gde Svetlost ulazi u tebe“
Rumi
Gde tačno nastaje magija života i kada shvatimo da je život u stvari čista radost i igra?
Kažu da bolest napušta čoveka kada ne može više da ga prepozna. Da li je to slučaj i sa svim drugim oblicima promena unutar našeg bića, patnje ili stradanja? Ja verujem da jeste, ne zašto što sam to pročitala negde, nego zato što sam to doživela. I da, to svakako nije pravilo!
I taman kad sam pomislila da sam posložila sve kockice i da sve ide svojim tokom, po planu, zažmuriš i misliš – da, to je to, život me voli - bam!!! Stigla je vest koja me je izula iz cipela i uzela mi svu snagu - dijagnoza sterilitet. Jednostavno iscuri život iz tebe kao iz peščanog sata. Znate o čemu pričam!
Vrlo često su teški životni izazovi zapravo prekretnica. Ja sam izabrala da stanem životu na crtu pa lagano do odgovora, do promena, do prihvatanja, do svetlosti. Promena je nastajala u razumevanju i shvatanju vrednosti i jednostavnosti života, kao da se razbila ljuska iznutra i počeo život novi.
Baš tada kad vas celo telo boli, baš tada kad mislite da više ne možete da izdržite jer je previše svega, svetlost kroz otvorene rane ulazi u vaše telo, u vaš um, stvaraju se nove neuronske veze, nova perspektiva, menja se fokus, diše se dublje i što je najvažnije nestaje strah. E sad, to je proces, ne ide ni lako ni brzo, potrebno je vreme, strpljenje, potrebno je baviti se sobom, osluškivati sebe, stalno, tražiti odgovore, učiti, padati, ustajati, ali vredi, časna reč!
I tako dok sam tražila Svetlo, dok sam tražila ljubav, dok sam tražila mir, u jednom trenutku shvatila sam da je to sve već u meni, da je oduvek postojalo.
Na tom putu, bilo je mnogo malih i velikih svetionika koji su zauvek osvetlili moju dušu i pro-
menile životni tok.
Ovo je moja priča, meni su male stvari menjale život, polako unosile svetlost u njega, unosile jasnoću i bistrinu. Nije recept već samo priča iz mog ugla. Probajte, možda pomogne, barem meni jeste.
Poverovati svojoj intuiciji
Uspostaviti blisku vezu sa sobom, povezati se sa svojom dušom, kako god da to nazovemo, važno je čuti onaj tihi glas koji u sekundi spaja sva naša čula, sva naša iskustva i znanja. To je mudrost koja je izvan prostog razumevanja, zato se ne trudite da to razumete. Nju moramo poštovati, jer tada dolazimo u blisku vezu sa svojim bićem i raste hrabrost kako bismo ušli u zonu izazova - tada smo najživlji, tada rastemo!
Meditacija, disanje, joga
Ništa mistično, to vreme koje provedemo u tišini provereno može da umiri naš um, da smanji krvni pritisak, puls, napetost, da nas poveže sa sopstvenim potrebama, sa signalima koje nam telo šalje. Ako se tome pridruži i pravilno disanje, to može da bude zaista veoma lekovito i za telo i za um. Stvari se menjaju na fizičkom i na emocionalnom nivou, ublažava se stres, poboljšava se kvalitet sna, veća je jasnoća misli. Joga mi je pomogla da pronađem balans. Naše telo sve pamti, jer dok naš um stalno luta, naše telo i emocije su uvek u sadašnjem vremenu. Bilo koja vrsta fizičke vežbe, posebno joga, utiče na elastičnost, fleksibilnost, budi naše telo i um i stvara se osećaj lakoće. Taj osećaj lakoće, balansa, fleksibilnosti se jednostavno redovnim vežbanjem ugradi i prenese na vaš celokupan život.
Ovo bih da mogu prepisivala na recept. To je podsetnik da postoji čitav jedan svet u kome možemo biti to što jesmo. To je paralelna realnost u kojoj uz radost, podršku, povezanost, učimo i rastemo uz međusobno uvažavanje i poštovanje. To je zbir veličanstvenih, hrabrih i uspešnih žena, na čemu sam posebno zahvalna. Verujem u ženska prijateljstva, ona pružaju podršku, to je komunikacija koja uključuje emocije, empatiju, na kraju krajeva, naučne studije su potvrdile da u dobrom ženskom društvu oslobađamo hormon oksitocin koji je zaslužan za osećaj bezgranične radosti, privrženosti, zadovoljstva i ispunjenja.
Kada sam otorila vrata svog života kako bi u njega ušla svetlost, u moj život su počeli da dolaze i neverovatni ljudi. Ja ih zovem „ljudi svetionici”. Tako hrabri, moćni, mudri, koji nesebično dele svoja znanja, otvoreni, spontani, radosni! Ljudi sa kojima su počela da se otvaraju nova saznanja, novi poslovi, nova putovanja, novi horizonti... Ljudi sa kojima budete hrabriji, iskreniji, naposletku da nisam „slučajno“ srela Miomiru, ne bih se odvažila da napišem ovaj tekst!
Putovanja
Kad pomenem reč svetlost, čini mi se da mi putovanje prvo padne na pamet. Putovanja mi donose ogromnu količinu radosti, inspiracije. Putovanja su sreća! Na putovanjima kao da se prepustimo i zaboravimo na probleme, svakodnevnicu, tih nekoliko dana koji donose osećaj ogromne slobode! Kad je najveća frka, otputujte da se misli srede, da se napravi odmak od trenutne situacije, sve će se razbistriti, promenićete ugao posmatranja. Razvezaće se čvorovi, razmrsiće se sve.
Boravak u prirodi
Konekcija sa majkom zemljom, jer život je u suštini vrlo jednostavna stvar. Meni su odgovori dolazili kada se usaglasim sa prirodom, kad se izmaknem i pogledam svoj život sa strane, iz mira i tišine. Grad nam ukrade i okupira sva čula, ta buka, milioni mirisa, to šarenilo gradskih svetala i reklama, pa TV, internet, telefoni. U odsustvu svega toga, čula se u prirodi aktiviraju na sasvim drugačiji način, to je fina vibracija, sklad u kojem jasno i bez napora upijam i boje i mirise i zvuke i dišem, svesno dišem! I zato uvek biram, šumu, planinu, ostrvo, reku, jezero... Biram neka mala divna sela za koja nisam znala ni da postoje. Tamo sam sretala neverovatne ljude, o svakom bih priču mogla da napišem. Jednostavne, pune životne radosti, neke lepote i čistote u pogledu. Ljude bez velikih planova i velikih očekivanja, a opet sve je tu i sve je kako treba da bude. Ti ljudi svetle i nose takvu radost kakvu nikada pre nisam videla. Sve ovo značajno menja perspektivu i obogaćuje ne samo iskustveno nego hrani srce i puni telo radošću.
Vera
“Blaženi su koji ne videše – a poverovaše.” Izbor je naš u šta ili u koga ćemo da verujemo, kojim ćemo imenom da to nazovemo - Bog, Univerzum, Stvaralac, Svemir, Ljubav, Sloboda, Pravda... Čovekova potreba da veruje je utisnuta u naše biće. Vera oslobađa od po-
trebe da mi potpuno i totalno sve kontrolišemo. To je takvo olakšanje! Važna stvar je napraviti jasnu razliku između duhovnosti i religije. Jedna mudra žena mi je to podvukla jednom prilikom, hvala joj! Duhovnost nema pravila, kad ste duhovni imate vezu sa sobom, sa životom na nivou duše, a biti religiozan je malo zahtevnije, religija se ipak u potpunosti temelji na unapred utvrđenim ritualima i dogmama. Izbor je na nama!
Uvođenjem jednog po jednog svica sa ovog spiska, svetlost je ulazila najpre kroz male tačkaste otvore, a danas hiljade malih svetala kao svici osvetljavaju moj život koji napokon ima neke odgovore i razume kako je kroz iskustvo i spoznaju došao do tog veličanstvenog osećaja unutrašnje radosti i mira u isto vreme, iako nas je dalje „samo“ dvoje!
I da se vratimo na početak pričeživot jeste čista radost i igra, sve zavisi kako prilazimo događajima, ljudima, iskušenjima, kako bojimo stvari, sve je do nas jer mi biramo da li ćemo da budemo srećni.
Probajte, većina stvari koje sam navela su besplatne, ako ništa drugo!
PHOTO: UNSPLASH.COM
ДОЛАЗАК У СТОКХОЛМ ЈЕ ЧЕКАО ГОДИНЕ, НЕ СВЕТЛОСНЕ, АЛИ КАЛЕНДАРСКЕ – ДА. Златни сат, познат као феномен где се сусрећу зора и залазак сунца, мојим речима, а речима науке даћу у загради (Када је сунце ниско изнад хоризонта, зраци сунчеве светлости морају продрети у атмосферу на већој удаљености, смањујући интензитет директне светлости, тако да већи део осветљења долази од индиректне светлости са неба, смањујући однос осветљења. Ово је, технички, врста дифузије осветљења. Више плаве светлости је расејано, па ако је сунце присутно, његова светлост делује црвенкастије. Поред тога, низак угао сунца изнад хоризонта ствара дуже сенке. Термин „сат“ се користи у фигуративном смислу; ефекат нема јасно дефинисано трајање и варира у зависности од сезоне и географске ширине. Карактер осветљења је одређен висином Сунца, а време преласка Сунца од хоризонта до одређене надморске висине зависи од географске ширине локације и доба године), учиниле су ми се као добра и удобна радна соба, за тему, коју овај број магазина обрађује.
Данас сам направила фотографију која ће пратити овај текст. Није Златни сат, али је као икона обасјао људе, шуму и зграде из перспективе Онога како ће бити и Ко ће доћи. Баш као на икони.
Мислећи о теми овог броја и пролазећи кроз своја сазнања, а туђа знања, одлучих да пишем о светлости, овако, проповедајући један дан. Сабирајући утиске једног дана. Било ког. Непрегледна су знања многих о овој теми, као и незнања. Но, прегледне су скоро све перспективе одакле светло долази. Како то најбоље видимо? Из таме. Да ли је свему опозит потребан да би постојао или постојало? Добро – зло, црно – бело, сит – гладан, добар – зао, светлост – тама.
У овом истом дану, за мене Златног пресека, вадим из полице, уз винску полицу ослоњену, књигу о Маљевичу. Читам о рендгенској светлости. За осветљавање уроњено у таму за које се прави и направљено је много уређаја. Рецимо, Рендгенови зраци. Они
могу тако да осветле тело и све што се крије унутар њега, све оно чему стари отварачи нису омогућили поглед.
„На тај начин откривене су ризнице које до сада нису биле доступне људском оку. Али уметник (Маљевич) и даље каже – „на жалост, видети још увек не значи и сазнати, видети још не значи овладати.“
„Разум као да је изгубио телесност и од гвозденог отварача претворио се у зрак и у виду зрака продро унутар предмета. Али ништа не може оданде да извуче, зато што је нашао бесконачност која се не може ни изнети, ни заобићи, ни објаснити пошто нема граница, она нема ни прошлост ни будућност... Иза Рендгенових зрака требало би да продре још савитљивији зрак, који би требало да спозна суштину предмета – зрак светлости сазнања.“ (Мањевич)
Читам даље о светлости, јер шта друго мучи и лечи било ког уметника у исто време, до разоткривања игре бојама. Светлост је туба боја. Ако је
нејасан текст, овај мој, погледајте било коју слику. Фотографију. Икону. Свој снимак сломљене ноге, ребра, зглоба. Ко се играо са вашим тамама – не знам. Са мојом тамом се увек домишљато игра светлост, тубе и тубе боја. Није та тама никада једна туба боја. Она је као овај поменути Златни пресек. Чека залазак сунца – зору! Хеј! Па, шта је теологија, филозофија, психологија, физика и медицина у односу на поглед на једно поподне, људе окићене тренутном тамом и разоткривене трајном зором?!
Ко су те светиљке свету? Мишљења сам да у овим данима упознах те светиљке. Живе у далекој земљи, далеко од рецимо Дунава у Голупцу, али су тако близу неба – да подигнете руку и дохватите коју год тубу пожелите. Шта год помешате добићете Светлост свету.
У поменутој књизи (Маљевич), наиђох на једноставне називе слика. Спортиста, Пејзаж са жутом кућом, Осмор, Косац, Дрводеља, Сестре. Дакле, оно што
видимо можемо у две или једној речи да опишемо.
Јеванђеље Светлошћу света назива Христа, апостоле као светиљке. Обиље најаве у Старом Завету светиљки, јелеја и полијелеја. Светлости.
Јелеј (од грчке речи ελαίων - elaion), јесте освећено уље које се користи у Цркви. Света тајна Јелеоосвећења је освећивање масла – уља које врше епископи и свештеници за помазивање болесника зарад оздрављења и опроштења грехова на Велики четвртак. А освећење мира (кување маслиновог уља са разним мирисним биљем и другим зачинским додацима) врши патријарх са свештенством и раздаје, шаље епархијама за миропомазивање новокрштених као Свету тајну миропомазања чиме новокрштени добијају Печат дара Духа Светога као симболом припадања литургијској заједници. Светила у Црки се називају полијелеј (много кандила). У знак радости када у
цркву на литургију улази епископ и народ, посебно на Васкрс, рецимо, полијелеји се љуљају и дају утисак Цркве као брода који плови у Царство небеско овде и сада.
У Старом завету као симбол Христа појављује се Огњени стуб – Светслосни стуб који је Мојсије са изабраним народом пратио из Земље Мисирске (Египта – као симбола смрти) и водио их је у земљу Изабрану (праслику Царства небеског).
У јеврејској традицији, празник Ханука се слави 25. Кислева по јеврејском календару, а назива се још и празником светлости. Можда најкарактеристичнији обичај везан за празник Ханука јесте паљење свећа на осмокраком свећњаку (ханукија) који личи на менору – осам главних и једним помоћним краком. Прва свећа се пали првог дана празника, другог дана се пале две свеће, трећег дана три и тако редом до осмог дана празника, када
се на свећњаку пали свих осам свећа. Свећњак се обично ставља крај прозора и симболизује објаву чуда, јер празник Ханука сећа на специфични догађај из јеврејске историје везан за светлост која је, уместо очекиваног, једног дана горела читавих осам дана. Ханука се слави у знак сећања на трогодишњи ослободилачки рат и ослобођење Јерусалима 165. године пре Христа, када је „поново упаљено кандило, а идоли избачени из Храма“. У данима Хануке Јевреји се сећају победе једног од петорице Хакохенових синова – војсковође званог Макаби (чекић) – над Сиријцима и поновног освећења храма у Јерусалиму. Низ прича из Старог и Новог Завета помињу Светлост, и најављену и долазећу, и ону која је дошла и која ће опет доћи и која греје, осветљава али и оставља простор тами да постане светлост.
PHOTO: UNSPLASH.COM
PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
NEBOJŠA KLAČAR, BIO JE VOJNIK ROĐEN U PROŠLOM VEKU, PROŠLOM MILENIJUMU, PROŠLOJ DRŽAVI. BIO JE VOJNIK TE DRŽAVE, VOJNIK PORODIČNOG VASPITANJA, A U STVARI VOJNIK SVOJIH PREDUBEĐENJA. A ONDA JE OTKRIO PRIRODU I ŽELJA ZA NJOM SE PRETVORILA U POTREBU. OTKRIO JE SVOJU PRIRODU. MATEMATIKU I PROGRAMIRANJE ZAMENIO JE SA
ČETIRI GODINE LIKOVNE AKADEMIJE I DVE GODINE PRIMENJENE, GDE JE I DIPLOMIRAO. DIPLOMSKI RAD GA JE ZATEKAO NESPREMNOG I POD MASKOM GRAFIČKOG DIZAJNA GURNUO U VODE MARKETINGA I ADVERTAJZINGA, A UBRZO ZATIM I U VODE RODITELJSTVA.
“Lepo je bilo ležati u tom rovu roditeljstva, zaštićen sa tri strane od udara spolja. Potrajalo je to. A onda sam opet dobio priliku i ponovo otkrio prirodu. A kroz nju opet svoju prirodu. Sada pišem... nadam se”, ističe Nebojša vesele prirode i zahvalan na svemu što je iza njega i svemu što dolazi.
Napisao si svoj prvi ljubavni roman „Iskreno saučešće“. Koliko je trajao proces od ideje do realizacije?
Drago mi je da si ga nazvala ljubavnim romanom, iako to nije eksplicitno ljubavni roman, barem ne onako kako danas shvatamo nešto što je opšteprihvaćeno kao ljubavni roman. Ali zar nije svaki roman u svojoj osnovi ljubavni?! Ovde je to ljubav u najširem smislu, od ljubavi prema sebi, do ljubavi za svakog čoveka koji je bio, koji je sada i koji će biti, pa na kraju i ljubav prema jednoj ženi... Dobro, možda ne baš samo jednoj ženi, više je njih u pitanju u romanu. Ali na kraju puta je uvek samo jedna žena. Proces je trajao dugo. Ideja je verovatno
nastala pre dvadeset godina, više kao želja„eto kada bih ja bio pisac, ja bih tu i takvu ideju stavio na papir”.
Vreme je prolazilo, ideja je ostajala samo ideja, ali je sazrevala. Možda sam se uplašio da ne prezri i takva satrune, pa sam pre sedam i malo više godina počeo da je razrađujem i uživao sam u tome. Sve dok se nisam zaglavio u ambicioznosti sopstvene ideje da priča nema ni početak ni kraj, nema mesto ni vreme dešavanja, pa da nema ni imenovane junake i čak da junaci nemaju ni naznačene karakteristike po kojim bi čitalac mogao razlikovati te junake. Odustao sam ubeđujući sebe da ja nisam pisac i da moja ideja prevazilazi moje sposobnosti da je realizujem. I onda je došlo ono vreme kada smo svi morali da sedimo zatvoreni u kući. Iskoristio sam tu tišinu i samoću u kojoj sam se silom prilika našao, sedeo, pisao i zatvorio tu priču, zaokružio je. Prošlo je od tada još par godina prečišćavanja teksta i dodavanja odrednica kako bi neko uopšte mogao da
nasluti radnju oko koje je satkana cela priča. O čemu zapravo govori pisac kroz svoje junake?
Priča je takva da ovde čitalac baš i ne može da se poistoveti sa junacima, ali pisac može. To jeste sebično, ali kada sam otkrio to samozadovoljstvo u moći da se poistovetim sa svojim junacima, shvatio sam zašto ljudi pišu. Verovatno se i glumci osećaju slično kada na pozornici uđu u ulogu junaka. Sada sam u svojoj novoj ulozi pisca svaki put bio fasciniran osećajem kad zaronim u novi lik, a pritom imam dodatnu privilegiju da kao božanskom rukom vodim te junake i kontrolišem njihove živote.
Da li je bilo lako ili teško ući u ulogu svog junaka i kako posle izaći iz te uloge?
Pošto sam spontano krenuo u pisanje, a to je kao što rekoh i potrajalo, nisam ni znao kako se to radi, pa čak ni da li je to moguće. Kada sam prvi put uspeo da uđem u ulogu jednog od likova, svaki sledeći put je bilo lakše. I sve više sam se radovao tom osećaju, ali to je tražilo mir, samoću i koncentraciju u početku, a zatim više ni mir ni samoća nisu bili preduslov. Izaći iz uloge nije bilo teško... ali je ponekad bilo bolno. Postajalo mi je draže da budem „sa one strane”, ali sam bio upućen u probleme koje piscima donosi takav način života, pa sam u šetnjama i boravku u prirodi tražio izlaz.
„Iskreno saučešće“ je antibiografska tragedija sa srećnim krajem. Kažu da kraj nije kraj ako nije srećan.
Svaki kraj je i novi početak i nova sreća. Ovde je vreme postavljeno kružno, ali biramo početak, a tako i kraj, odnosno ja kao pisac imam privilegiju izbora da merenje vremena postavim tako da bude od sreće do sreće. Da bude tragedija sa srećnim krajem, a ne sreća sa tragičnim krajem. U romanu je vreme personalizovano, radnja teče brzo, a prostorno ga smeštamo po sopstvenoj želji. Da li svako ima svoje čitanje ili je čitanje samo jedno?
Uh, baš bih voleo da svako ima svoje čitanje. Ne znam koliko sam uspeo u tome, ali to mi je bila ideja. Znao sam da je pretenciozna, ali sam se borio za nju. Znaju moj recenzenti, oni koji su radili prvo čitanje, koliko sam im se suprostavljao i opirao kompromisima. Ne znam jesam li uspeo, ali mislim da ću nastaviti u budućnosti sa tom borbom da pišem tako da svako može da čita kako želi i da nema ispravnog čitanja.
VREME – TO JE LJUBAV! Objašnjenje sam stavio čak i na koricu, kao izvod iz knjige, tj. pismo koje otac ostavlja junaku knjige. Deljenje je ljubav, a podeliti vreme sa nekim je najveća ljubav. Podeliti trenutak ili podeliti život.
Koji deo u romanu je najviše piščev?
Da li će biti čudno ako kažem da je to deo gde je pisac u ulozi žene?! Uživao sam u toj ulozi, čak i u toj patnji. I naravno u ulozi oca, odnosno deteta. I otac sam i dete, a od svoje dece sam najviše u životu učio. To je deo mene gde se stalno preispitujem - da li sam i koliko naučio. Odgovor na to ću morati još da čekam.
Kada je bila prva ruka čitanja, šta su rekli čitači, a šta kažu sada kada je delo dorađeno i objavljeno?
„Ti nisi normalan! Ko će ovo da ti čita?! U redu ako misliš da zadržiš to za sebe i da ga ti sam sebi čitaš! Shvataš li da ne postoji mnogo ljudi koji imaju takvu koncentraciju i moć da u ovom magnovenju stvore celu sliku onako kako je ti vidiš?!” Da, bolelo je to, ali su to sve bili bliski i dragi ljudi, ljudi koje volim.
Na kraju je ipak ta ljubav pobedila - i pasus po pasus, ona me je vodila kroz priču tako da ipak malo definišem likove kako bi čitalac mogao da održi koncentraciju, ali zadrži „pravo na svoje čitanje”.
A šta su rekli kada je objavljeno?!
Haha… mislim da više nisu imali snage da pročitaju. Plašili su se da će morati opet da se bore sa mnom za svaki pasus. Dao sam im vremena (ljubavi) da pročitaju. Čekam.
Šta si naučio kroz proces pisanja?
Pomenuo sam već da sam samoživo uživao u vođenju svojih likova, ali sam povremeno uspevao da uđem u njih toliko da ih više ne vodim ja, nego oni vode mene. Vodili su me marginama do samih ivica, stranputicama u kojima bi oni i ja sa njima povremeno zalutali. Tako sam naučio da u životu nije dovoljna samo dobra namera da bi dobro i bilo. Potrebno je znanje u najširem smislu i na kraju čak i ono zrno sreće ili ruka onog ko upravlja ovim univerzumom. Malo je jedan ovozemaljski život da čovek sve nauči. Zato se treba truditi da neke stvari u životu ne učimo dva puta kako bismo obezbedili resurse za više saznanja. Tema martovskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Svetlost“. Kako tebi svetlost izgleda i ima li je na tvom putu?
Svet je ovaj pun mraka i pun svetla. Zavisi šta gledaš. Ali to je naš svet. Na nama je da se potrudimo gde ćemo sebe staviti. Na jakom svetlu su i senke najjače. To je ona priča da nije dovoljna samo dobra namera da bi dobro i bilo.
Radovati se ovom svetu je dobar preduslov da smo na strani svetla. Vrhunac je kada sam sebi osvetljavaš put. Tako ćeš i mnogima oko sebe taj put osvetliti.
PHOTO: UNSPLASH.COM
PIŠE: DRAGANA STOJIĆ
FOTOGRAFIJA: MIA MEDAKOVIĆ
Petar je bio jedini muškarac na radionici tog dana. Sedeo je mirno sa dvadeset žena, bez nelagode da otvoreno govori sa čim se suočava. Pojava muškarca na radionici skoro uvek izaziva posebnu pažnju, jer muškarci često misle da sve znaju, da svi treba da rade kako oni misle da je najbolje i veliki broj ih živi po principu „takav sam-kakav sam“, šta ima da se menjam.
Petar nije bio od tih.
Došao je sa jasnom namerom da se rastane od naučene potrebe da bude i ostane skroman. Živeo je u malom gradu u Srbiji i majka ga je učila da nije dobro isticati se, da nije dobro biti poseban i živeti svoju izuzetnost. Tako je i živeo do svoje tridesete, ali život nije išao u pravcu u kome se on osećao vrednim i voljenim i želeo je to da promeni. Iako je rastao u maloj sredini, ipak je pronalazio mogućnosti da stekne što više znanja i primeni ga na sebi. Bez ikakvog stida, ustao je i pričao da je kada je doneo odluku da živi drugačije želeo da čita što više jer je u tome video put ka svom napretku. Iako nije imao novca čak ni za članarinu u lokalnoj biblioteci, to nije sprečilo njegovu odluku da se dalje razvija. Želeo je da uzme život u svoje ruke i bio je gladan znanja. Neko od prisutnih je komentarisao da je znanje skupo i da nije lako odvojiti novac. Tada je Petar ustao posmatrajući lica žena oko sebe i rekao: „Nisam imao novac čak ni za članarinu u biblioteci, ali sam zato četvrtkom odlazio po knjige kada je bio dan njihovog besplatnog preuzimanja.“
Svi su ćutali.
Posmatrala sam Petrovo lice. Nijedan mišić na licu se nije pokrenuo. Bio je miran i utemeljen u
svojoj odluci da je na dobrom putu. Samopouzdan i rešen da vrednuje sebe kroz rad i sopstveni razvoj. Bio je rešen da skromnost napusti, da svojoj skromnosti okrene leđa jednom zauvek i da se okrene svojm novim izborima, odlukama i ličnoj promeni.
Čitajući knjige pozitivne psihologije, lako je uvideo da ga skromnost vodi na put odlaganja važnih izbora.
„Ne želim da odlažem život“ – rekao je, a drugi kao da su odahnuli prepoznajući sebe u tim rečima.
„O, pa ja sam kraljica odlaganja“ – reče jedna žena, a ostali prasnuše u smeh. Svi su se prepoznali.
Kako u stvari radi ta poluga skromnost–odlaganje i kako je se osloboditi?
Kada nas uče da je dobro biti skroman, mi razvijamo sposobnost da sami onesposobimo svoje već postojeće kvalitetne osobine koje nam životno služe, jer nije dobro isticati se. Kad god poželimo nešto više i bolje, nama se javi taj glas da je ipak bolje biti skroman. Onda počnemo da sumnjamo u sebe. Sumnjajući u sebe razvijamo kontraveštine sa kojima nema razvoja. Skromnost je jedna od kontraveština i potrebno je, da bismo je se rešili, da tačno uvidimo koje dobiti su od nje. Šta tačno dobijamo time što smo skromni. Petar je imao strah od uspeha. Kada vas uče da je skromnost vrlina, da ne smete da se ističete, vi počinjete da se bojite reakcije drugih ljudi na vašu posebnost, na vaš uspeh i izuzetan rad.
Skromnost je kontraveština koja guši naš sjaj. A svima nama je potrebno da sijamo. Petar je želeo da živi sopstveni uspeh i sjaj. U strahu od sjaja, odlagao je svoje prilike. I tog odlaganja je želeo da se reši.
Nije više želeo da urušava sopstveni razvoj.
Znao je da mu se životne mogućnosti otvaraju u znanju da danas ne mora imati osobine koje mu nisu koristile do juče. Ali je takođe veoma dobro znao da osobine koje bude izgradio danas određuju njegovo sutra.
Svaku svoju osvešćenu vrlinu video je kao šansu da učini za sebe nešto još bolje. Poverovao je u to da je baš on dovoljan da ostvari sve što želi. Da sopstvenim sjajem i uticajem na sebe i okolinu može živeti život koji želi. Činjenica da sam bira da li će sopstveni život graditi vrlinama ili razgrađivati strahom, odlaganjem i skromnošću. Nije želeo da živi opravdavajući svoju neispunjenost i osećanje neostvarenosti koje ga je vodilo u anksioznost.
Svoj skučeni život iz prošlosti zamenio je životom mogućnosti.
Oslobodio se svoje ljutnje i danas živi opraštanje. Oslobodio se odustajanja i danas živi istrajnost i upornost. Oslobodio se strahova i danas na sebe i druge gleda kroz ljubav. Oslobodio se jadikovanja i danas živi zahvalnost, oslobodio se sumnjičavosti i danas živi veru da zaslužuje najbolje. Svoju skromnost je pretvorio u sopstvenu svetlost kojom obasjava i svoj put, ali i put onih koji su sa njim.
Svoje znanje pretvara u mudrost.
Život mu je postao dar.
PHOTO: UNSPLASH.COM
PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
OLIVER TOMIĆ, GLUMAC, ISTORIČAR UMETNOSTI. SHODNO SVOJIM TALENTIMA, MOGAO JE BIRATI I KREIRATI SVOJ ŽIVOT, ALI GA JE IGRA PROMIŠLJANJA I SUDBINE ODVELA NA POLJE ISTORIJE UMETNOSTI. ENGLEZI BI REKLI „HE IS MODEST“, A JA BIH ISTAKLA SKROMNA SLOVENSKA DUŠA, ERUDITA, ŠIROKOG DUHA I POGLEDA. OLIVER SVOJIM ZNANJEM ŠIRI I ŠTITI KULTURNO NASLEĐE JEDNE ZEMLJE LJUBAVLJU KA ISTINI, MUDROSTI I LEPOTI. PRAVI ČOVEK NA PRAVOM MESTU, KOJE SE SAMO POSTAVILO ILI GA JE NEKO VEĆ UNAPRED OSMISLIO.
Kako bi opisao svoj životni put? Od mnogobrojnih talenata koje imaš, tvoje opredeljenje je bilo ka umetnosti.
Nema svrhe iz skromnosti poricati talente, jer oni nisu lična zasluga nego Božji darovi. Na čoveku je da ih aktivira i pomoću njih stvara, pa ako uspe – e, onda treba da bude skroman i da se time ne hvališe. Svako ima makar jedan talenat, poneko čak deset, Sveto Pismo to garantuje, a za sebe bih rekao da sam negde na sredini. Moje opredeljenje prema umetnosti je posledica toga što su moji talenti bili tu koncentrisani, dok ih na poljima matematike, prirodnih nauka, ekonomije itd, nema ni u tragovima. Jedina dilema je bila koja će to umetnost biti: gluma, muzika ili slikarstvo. Na kraju nije ispala nijedna od njih. Glumom sam se, istina, bavio veoma dugo, 1972. po nekim anketama bio čak najpopularniji Jugosloven, ali sam je napustio baš kada je trebalo da joj se ozbiljno posvetim. Tada je glavni razlog za odustajanje bio neizbežni prazan hod na televizijskim snimanjima koji mi je jako smetao. Muzičku školu završio sam dva puta (klavir i oboa), snimio sam jedan singl sa sedam godina i jednu longplej ploču sa sedamnaest, ali nisam nastavio sa tim, iako me je Vojkan Borisavljević 1981. nagovarao: „Napraviću od tebe novog Čolu!“ Pomislih: „Kakav novi, kad je stari u punoj formi?“ Mislim da sam se povodom glume i muzike u suštini uplašio - radio sam sa nekim sjajnim glumcima i glumicama koji su čitavog života tavorili sa sporednim pozorišnim ulogama jer im se nije posrećilo da budu „u modi“, a pošto sam iz muzičke porodice, lično sam upoznao izvanredne muzičare koji, bez imalo svoje krivice, nisu uspeli ni izbliza u skladu sa svojim talentima. Nemoguće je baviti se glumom i muzikom bez publike, a ja nisam želeo takvu zavisnost. Sa slikarstvom je nešto drugačije, Van Gog je prodao samo jednu sliku od 850, pa je ipak postao veličina, istina tek pošto je živeo u bedi i ubio se. Na prijemnom ispitu za likovnu akademiju sam bio drugi ispod crte, ali nisam pokušao ponovo jer sam
kao rezervu upisao istoriju umetnosti i ona me je već kao brucoša sasvim obuzela. Zahvaljujući talentu za slikarstvo, ona mi je uvek dobro išla, a blagodareći izvođačkom daru, kao profesor sam kasnije ostavio traga na mnoge generacije. Na neki način, svojim predavanjima pristupam kao da su koncerti ili pozorišne predstave. Paralelno sa tim, ispostavilo se da imam dara i za pisanje, ali za sada je malo od toga što bih smatrao dobrim ugledalo svetlo dana.
Zašto si se opredelio za srednji vek? Doktorirao si na Sopoćanima, postoji li neka lična priča?
Za srednji vek sam se opredelio zbog utisaka koje sam stekao u ranom detinjstvu kada sam sa roditeljima išao na letovanja u primorje ili na Ohridsko jezero. Uvek bismo putovali bar po dva dana i usput smo posećivali srpske manastire, pa su mi Studenica, Pećka patrijaršija, Bogorodica Ljeviška i drugi bili bliski koliko i Tašmajdan, samo mnogo impresivniji i značajniji. Doduše, tada sam u Dečanima više jahao kamene lavove nego što sam posmatrao freske i ikone, ali nema sumnje da sam ipak sve video. To je bilo dovoljno da se na studijama rasplamsa taj sadržaj koji je godinama tinjao. Sopoćani su mi bili pojam za lepotu, a ka njima je vodilo i to što sam prvu ponudu za zaposlenje, u Hilandarskom odboru SANU, dobio od Vojislava J. Đurića, koji je o tom manastiru napisao monografiju. S druge strane me je još ranije Dejan Medaković, koji mi je bio komšija i sa kojim sam još kao gimnazijalac šetao pse po Tašmajdanu (kod „kučkara“ se generacijske razlike spontano prevazilaze), uveravao da je srednji vek „oglodana kost“ i da je bolje da se posvetim baroku u Vojvodini. Uzalud, srce me je vuklo u srednji vek. Predavanja Lazara Trifunovića o modernoj umetnosti bila su briljantna i zavodljiva, ali više zbog njegovog majstorstva nego zbog onog o čemu je govorio. Zapravo, zaključio sam da bi on o bilo kom modernom ili savremenom umetniku mogao da govori sa istim žarom, iako mnogi među njima ne zaslužuju nikakvu pažnju niti priznanje. Ta moć kritičara da nekog po svom ćefu proglase za velikog umetnika (i onda to visokoparno obrazlože), a da druge smrve u prah ili prosto ignorišu, nije me nimalo privlačila. Pojam lepote je tu bio potpuno relativizovan, a danas je čak i prognan. Za razliku od toga, u srednjem veku je postojala stabilna hijerarhija kvaliteta koja odgovara ustrojstvu moje duše.
Bavio si se srednjovekovnom srpskom umetnošću - kada bismo se vratili u srednji vek, šta bi svetlelo najviše?
U srednjem veku, koji neznalice nazivaju „mračnim“, najviše je svetlela vera, a blagodareći njoj i sami ljudi. Oni veri nisu prilazili knjiški, pošto je knjiga, budući ručno prepisivana, bila retka i skupa, nego su je razvijali u liturgijskom životu u crkvi. Veru su primali kroz miris tamjana, crkveno pojanje, zidno slikarstvo, ikonopise, uopšte kroz službu Božju. Savremenom čoveku zapadne civlizacije je danas teško da to sebi predstavi, čak i ako je vernik. Sekularna misao je od vremena prosvetitelja i imenom prisvojila (da ne kažem uzurpirala) pojam svetlosti za sebe i prenela ga u oblast nauke. U optici novog veka, a potom i modernog doba, čovek je taj koji se doživljava kao izvor svetlosti, a nauka je sama ta svetlost koja razvejava mrak neznanja. U srednjem veku, svima je bilo jasno da je izvor svetlosti Bog (Hristos to uostalom za sebe direktno i kaže), te da sve vidimo zahvaljujući Njemu. Iz hrišćanskog ugla, čovekov zadatak nije da razvejava neki tobožnji mrak nego da sa sopstvenih očiju skida koprenu, pa i krmelj. To je i po ljudsku dušu mnogo zdraviji i plodotvorniji smer akcije.
Duhovne svetinje svetle. Šta još svetli u oku Olivera Tomića?
Bližnji i priroda. Bližnji su istovremeno i izvor svetlosti (pa time i radosti), ali i uzrok sjaja u mom oku dok ga ima. Ko su oni? Prvo ću, naravno, pomisliti na članove uže porodice, voljenu ženu i ponekog prijatelja. Onda su tu dalji rođaci, studenti, neke kolege i publika na mojim javnim predavanjima. Potencijalno, međutim, svi ljudi su bližnji svima, iako je to u manifestovanom svetu nemoguće, šta god o tome pevao Džon Lenon. U svakom slučaju, u mom oku ne svetle ekrani televizora, kompjuterskog monitora ili mobilnog telefona, iako mi sva tri često sijaju u lice. To je lažna svetlost. Uverio sam se u to tokom pandemije: posle tri-četiri časa nastave bio bih prosto isceđen, dok nakon istih tih časova uživo na kraju imam više elana i energije nego na početku. Neverovatan uspon komunikacije posredstvom tih sijajućih „sokoćala“ je potisnuo pravu bliskost, koja je istinska svetlost. Zamajavanje tom tehnologijom udaljilo je čoveka i od prirode u kojoj se svetlost stvaranja može jasno videti. Tužno je što ljudi danas radije provode toliko vremena u enterijeru, prateći emisije o flori i fauni Aljaske i Indonezije, na primer, umesto da se napajaju na izvoru koji je od njih udaljen u najgorem slučaju desetak autobuskih stajališta. Da ne pominjem apsurdnu činjenicu što u naše vreme mnogi više znaju o Kilimandžaru nego o Tari.
Kako si koncipirao svoj život? Kako se budiš, a kako toneš u san?
Ako postoji nešto o čemu vodim računa pri koncipiranju svog života, onda je to slobodno vreme. Očuvanje zdravlja, negovanje od-
nosa u porodici i revnosno obavljanje posla su veoma važni, ali je sve to besmisleno bez slobodnog vremena. To nikako ne znači da pomenute stvari „odrađujem“ kako bih ih se oslobodio i ne radio ništa, naprotiv. Poenta je u tome da se slobodno vreme mojom slobodnom voljom posveti onom čemu moje srce najviše žudi. A to već prema prilici i raspoloženju, opet može biti porodica, posao, voljena osoba, samo sada ne u vidu dužnosti. No, delić tog slobodnog vremena obavezno posvećujem tišini i gledanju u daljinu, jer su mi neophodni radi duševne harmonije. Za taj sklad je važan i ritam, a on se uspostavlja od zore - buđenje u 5:20, gutljaj jabukovog sirćeta, tri do pet minuta ledenog tuša, vežbe disanja, masaža očiju i istezanje. Potom, nešto pre 7, izvodim pse u jednosatnu šetnju po Kalemegdanu i to bos, bez obzira na godišnje doba, temperaturu i vremenske prilike. Kada se posle svega toga vratim, mogu da se posvetim „funkcionisanju“. Što se tiče padanja u san, mogu da zaspim za minut kad god poželim, mada mislim da sam tu veštinu stekao još kao osamnaestodogišnjak na odsluženju vojnog roka.
Boravio si neko vreme i radio u manastiru Kovilj. Kako doživljavaš fresko slikarstvo, rad na ikonama?
U manastiru Kovilj sprijateljio sam se krajem devedesetih sa igumanom Porfirijem, koji je danas patrijarh Srpske pravoslavne crkve. Posle nekoliko susreta, on me je angažovao da zajedno sa ruskim freskopiscem Vladislavom i jeromonahom Jerotejem (koji je sada vladika) osmislim program zidnih slika za manastirsku crkvu Arhanđela Mihaila. Bio je to veoma složen zadatak, a ukrašavanje je potrajalo preko deset godina. U tom poduhvatu bio sam, modernim rečnikom, nekakav ideator. Zahvalan sam Bogu i Njegovoj svetosti što sam dobio priliku da svoje znanje i stručnost ugradim u jednu živu crkvu i spomenik, a ne samo da ih ispoljavam kroz naučne publikacije. Većina stručnjaka za srednji vek bavi se svojom oblašću kao što se svojom bave paleontolozi rekonstruišući dinosauruse, pokušavajući da u teoriji dočaraju kako je izgledao život u davno prošlim vremenima. Rad na stvarnoj crkvi i aktivni proces njenog dekorisanja su nešto sasvim drugo i posebno dragoceno. A pošto je u Kovilju korišćena najbolja tehnika fresaka, može se dogoditi da me ovo delo, koje je i moje, nadživi za nekoliko vekova. Sličnu saradnju već više od dvadeset godina imam sa ikonopiscem Jelenom Hinić, nastojeći da osmislimo nova ikonografska i likovna rešenja, a da ne narušimo sklad tradicije koja čuva istinu pravoslavne vere.
Kada bi mogao da biraš istorijski period u kojem bi živeo, koji bi to vek bio?
Engleski filozof Džon Lok je pre više od tri veka rekao da su ljudi svuda i uvek bili isti. To
je arogantna i netačna tvrdnja. Koliko god se mi trudili da iz pisanih i drugih izvora izvedemo zaključke o ljudima prošlih epoha i minulih civilizacija, suština će nam uvek izmicati. Pošto, hteli to ili ne, mnogo toga neizbežno merimo današnjim merilima, skloni smo da prošla vremena ili idealizujemo ili bagatelizujemo. Stoga bi bilo krajnje hazarderski kada bih poželeo da živim u bilo koje drugo vreme osim ovog u kojem sam. Što reče Tolkinov čarobnjak Gandalf, nije naše da biramo vreme u kome ćemo živeti nego da u njemu učinimo sve što možemo. Nastojim na tome.
Koja je tvoja formula uspeha?
Pre svega, treba definisati reč uspeh, što danas nije lako. I odmah mi pada na um rečenica apostola Pavla da nam je sve slobodno, ali nije nam sve na korist. U naše vreme je teško reći i šta je korist. Ako se pod uspehom podrazumevaju besprekorna uzlazna karijera i materijalno blagostanje, onda svakako nisam uspeo, pa nemam ni formulu za preporuku. Nisam ambiciozan, a sušta sam negacija karijeriste. Ako se uspeh meri po ljubavi, odanosti i poštovanju izvesnog (i nezanemarljivog) broja ljudi, onda sam ga donekle ostvario. Ali kako god bilo, nikada sebi nisam postavio uspeh kao cilj. Čak ni planove nisam pravio (osim najneophodnijih, kratkoričnih, praktično-organizacionih), tako da nisu mogli ni da se izjalove. Pre se može reći da sam umesto
planova za uspeh, imao namere da nešto učinim. Te su namere često bile intuitivne, čak impulsivne, ali bih na njihovom ostvarenju davao sve od sebe, pa šta bude. Neuspesi su znali da me pogode, ali nikada poremete, verovatno baš zato što mi uspeh sam po sebi nije bio cilj. Istina, uspeo sam da budem ili da ostanem – ja, katkad i uprkos sebi samom. To je možda i najvažnije. Ali u tom slučaju svako mora da pronađe svoju ličnu formulu za to.
Na čemu trenutno radiš?
Držim se pravila da ne pričam o svojim namerama, bilo da još nisam počeo da radim na njihovom ostvarenju, bilo da su već u procesu realizacije. Možda tu ima i sujeverja, ko zna, a možda su mi se u um urezale neke rečenice iz književnih dela. Na primer, u „Hazarskom rečniku“ Milorada Pavića stoji upozorenje da nikome ne treba pričati o svojim snovima jer mogu postati realnost onako to kako nismo zamislili ili ih može ostvariti neko drugi. I kod Gustava Majrinka, u „Anđelu sa zapadnog prozora“, jedan slavni alhemičar dobija slično upozorenje - da pazi kako mu filozofski kamen mudrosti za kojim traga ne završi nesvarljiv u stomaku. Junak nije poslušao, pa je umro od kamena u žuči i u bubregu. Ovaj poslednji sam i sam par puta imao, pa je bolje da ne pričam o onom što trenutno radim.
PHOTO: UNSPLASH.COM
Novinar profesionalac više od tri decenije. Edukatorka u oblasti javnog nastupa i komunikacijske pedagogije, motivacioni govornik. Dobitnica brojnih domaćih i međunarodnih profesionalnih i umetničkih priznanja. Objavila dvanaest knjiga. Govori engleski i španski. Igra kapueru. Ostvarena kao majka. Rođena 1971. Oduvek Kragujevčanka.
Kada sam donela odluku da u pedesetoj godini upišem Pravni fakultet Univerziteta u Kragujevcu, isijavala sam životnim iskustvom, mudrošću, elokventnošću, brojnim veštinama, telesnom lepotom i snagom. Ali tek sada na drugoj godini, kao vredan i dobar student po drugi put u životu, razumem smisao životne svetlosti. Učim na drugačiji način, posvećenije, sa zadovoljstvom, spartanski disciplinovano. Jasnije vidim koliko još ima kvalitetnog prostora izvan granica koje sam svojevremeno postavila kao fleksibilni ram za pola veka životnih fotografija. Udobnost definitivno ubija kreativnost. Postala sam student u ovim godinama jer sam vapila za velikom i snažnom životnom promenom. Moja prva svetlost je radost koja me je ozarila izvan intelektualnih granica u kojima sam udobno obitavala.
Biti student nakon pedesete godine života je opasan i predivan poduhvat. Pojačava već uobičajene aritmije i valunge. To je intelektualna i telesna avantura koja traži nov način upravljanja vremenom, posebno ako ste majka, vlasnica privatne firme i baš aktivan ljubitelj trčanja i kapuere. Moj cilj nije samo sticanje još jedne diplome. Ja želim da imam dobre ocene. Bitno mi je da naučim. Važno mi je da razumem o čemu se zapravo radi u ovim knjigama. Moja druga svetlost je saznanje da kao pravno i poslovno sposobno ljudsko biće imam mnogo više prava nego što sam mislila da imam. Život ne čine samo obaveze.
Postoji nekoliko razloga zbog kojih sam upisa-
la Pravni fakultet. Jedan je duboko lične prirode. Ispunjavam nekome poslednju želju. Drugi razlog je usko povezan sa efektom supernove, potrebe za praskom, gotovo nihilistička žudnja da se rastavim na najsitnije deliće i ponovo izgradim. Učiti nakon pedesete je baš teško, ali moj um je moj najodaniji sluga i vojnik. Ja sam njegov plemeniti kapetan i gospodar. On je moj razdragani poslušnik. Pripitomila sam ja njega. Osedlao je on mene. Strpljenje! Tome nikada nisam bila vična. A, eto, strpljenje je postalo moja treća svetlost.
Jedino što mogu da izgubim to su moji našminkani okovi koje sam sa pažnjom i ljubavlju gradila pola veka. Više mi nije prijatno u ovoj koži. Zato idem na sva predavanja i vežbe. Pretumbala sam radni dan, noć, vikende, sve prioritete, planove, ciljeve, želje, snove, ljubav, potrebe, način ishrane, treninge. Učim redovno. Svakoga dana. Nikada nisam bila kampanjac. Plačem redovno. Psujem sebe zbog odluke da ponovo snažno učim u ovim godinama. Isplačem se usred lekcije, ustanem, uradim čučnjeve i sklekove, vratim se nad knjigu. Moja četvrta svetlost je životna promena i vaseljenska posvećenost novim dobrim navikama.
Postala sam duh. To je neverovatno dobro iskustvo. Mobilni telefon mi je sve manje u rukama. Novonastale okolnosti su najlekovitije sito, životni filter kroz koji sada prolaze zaista bitni ljudi. Govorim i razgovaram samo kada je važno, kada imam nešto korisno da prozborim sa smislenim ljudima koji razumeju zašto ovo radim. Prekrstim se tri puta pred svaki kolokvijum i ispit. Dobrom
studentu je potrebna milost univerzuma. Trud ne bude uvek nagrađen. Zato je peta svetlost jako bitna. To je vera i moj povratak razgovorima sa univerzumom. Iznova čujem kako mi kuca srce. Živa mi je krv.
Moje kolege su deca od jedva dvadesetak godina. Svi su mlađi od Ćerke. Ja sam štreber iz prve klupe. Uvek imam nešto da pitam, kažem. Deca modernog doba su nezahvalna, nezadovoljna, bez radnih navika, željna svega, a lenji da se menjaju. Posmatram ih i razgovaram sa njima često. Kažu da sam zanimljiva. Odrastala sam kao Titov pionir. Znam za red. Moje vreme je pametno, smisleno, pedantno, precizno, odmereno, razdeljeno na efikasne celine. U tim celinama pronašla sam novu, zdravu i jedru snagu da razumem sve ljude kojima sam želela da se osvetim za duševna ranjavanja. Knjige su me iznova oplemenile, učinile dobrim čovekom na drugačiji način. Šesta svetlost je umetnost opraštanja.
Ponekad imam hrabrost da prigovorim na račun knjiga iz kojih učimo. Ređe gunđam povodom pedagogije i metodologije rada. Visoko obrazovanje nije obavezno. Univerziteti su entiteti za sebe. Uzmi ili ostavi. Uči ili idi kući. To što sam
javna ličnost, tovar je od najtežeg kamenja. Moram da učim. Sramota me je da ne znam. Ljudi znaju ko sam. Moja karijera je ispunjena. Moje želje su ostvarene. Nemam nezavršenih poslova. Nemam dugova, kredita. Ja sam smerni student koji postaje novi čovek, bolji, strpljiviji, tiši, mudriji. Čarolija je u rizikovanju svega zarad sna koji samo ti vidiš. Moja sedma svetlost je smernost u najboljem obliku hranljive poniznosti.
Moderne tehnike učenja i brzog čitanja ne pomažu kvalitetnijoj prokrvljenosti uma, misli, duše, tela. Čovek mora dobro da se oznoji da bi nahranio krv koja će da jurne u srce, mozak, mišiće koji se grče od sati i sati sedenja. Vežbam redovno, svakoga dana, istrajno i snažno. Kada stisnem pesnice u gluvo doba noći i napregnem svaki ribić u telu nahranjen vežbama, odjednom sve znam. Razbistri mi se između pasusa. Spremna sam za svaki ispit. Izađem, udahnem duboko, položim, vratim se nad knjigu. To je radosna kružnica. Sreća voli tišinu. Kada opteretim telo, u glavi košnici sve se stiša. Moja osma svetlost je fizička snaga. U zdravom telu obitava zdrav duh i otvoren um. Ja sam srećno osvešćen čovek, ne po prvi i ne po poslednji put.
PHOTO: UNSPLASH.COM
Dok nisam sebe izgubila u magli svojih emocija, u svojoj senci, onom crnom odrazu mog tela kao da svetlo ide prema meni, nisam shvatala da svakim otkucajem svoga srca budim svoje svetlo.
Propale nade nam zaklanjaju Sunce i sigurno nije tačno da svoje zrake šalje svima. Šalje ih i deli samo sa onima koji svoju pažnju usmeravaju na sve blagodeti koje imaju. Probuđeno osećanje je znak da je Sunce deo svakog našeg sistema. Sigurno nam nije jasan cilj u mraku naših analiza koje se prepliću u mislima. Nije lako ni svetlu sa rasejanim čovekom. Ono je tu, čak i ne smiruje rasejane. Tu smo, a posmatramo sve na osnovu ranijih iskustava. To je naš svet koji smo stvorili i koji su oblikovali nestručni i koji su se pokazali svetlo, a svetlo sve pokazuje krupnije, možda i moćnije i važnije.
Svetlo kuca u nama i svesno je naše vrednosti. Tu su osećanja koja ga pale. Iz tih osećanja nastaju heroji svetlosti bez pogrešnih tumačenja. Svetlo je naš put, svetlo smo mi, svetlo su sva propala ulaganja u posao i odnosi. I to možda najmoćnije, jer ne stvara nova merila i nove odnose, već povoljne uslove za nas.
Sve se prekida pre dobrih mogućnosti. Kao kada se preseče pupčana vrpca, prekida se snabdevanje svega, pa sledi plač. Kao i posle mnogo godina. Plač ugasi poslednju iskru nade i onda neočekivano dobijemo snagu da vaspitamo sebe za pažnju i put prema svetlu, prema ljubavi, prema svojima.
U jedno nikad ne sumnjajmo - mrak je najgore ljudsko delo!
PHOTO: UNSPLASH.COM
PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
OCTAVIA NEDELCU, ROĐENA 1957. GODINE, REDOVNI PROFESOR DR (EMERITUS) NA FA -
KULTETU ZA STRANE JEZIKE I KNJIŽEVNOSTI UNIVERZITETA U BUKUREŠTU, ODSEK
ZA SRPSKU FILOLOGIJU. PREDAJE SRPSKU
KNJIŽEVNOST. OSIM OBJAVLJENIH STRUČ -
NIH RADOVA I PRILOGA ZA NASTAVU: TRA -
DIȚIE ȘI INOVAȚIE ÎN OPERA LUI MILOŠ CRNJANSKI, EDITURA UNIVERSITĂȚII DIN BU -
CUREȘTI, 2000; ISTORIA LITERATURII SÂRBE
VECHI, EDITURA UNIVERSITĂȚII DIN BUCUREȘTI, 2001, 2008, 20014; ISTORIA LITERATURII SÂRBE. REALISMUL/ПРИЛОЗИ НАСТАВИ КЊИЖЕВНОСТИ. РЕАЛИЗАМ, CURS UNIVERSITAR, EDITURA UNIVERSITĂŢII DIN BU -
CUREŞTI, 2008, 2020; IPOSTAZE (POST)MO -
DERNISTE ÎN LITERATURILE SÂRBĂ ŞI CRO -
ATĂ, (STUDII LITERARE), EDITURA UNIVERSI -
TĂŢII DIN BUCUREŞTI, 2009; REČNIKA, GHID DE CONVERSAȚIE ROMÂN-SÂRB, EDITURA
UNIVERSITĂȚII DIN BUCUREȘTI, 2014; DICȚI -
ONAR DE TERMENI JURIDICI ȘI ECONOMICI ROMÂN-SÂRB, (COAUTOR), EDITURA UNIU -
NEA SÂRBILOR DIN ROMÂNIA, TIMIȘOARA, 2014; KNJIŽEVNIH STUDIJA: ROMANUL CO -
MIC ÎN LITERATURILE SLAVE. STUDII, (KOAUTOR), EDITURA UNIVERSITĂȚII DIN BUCUREȘTI, 2015; POSTMODERNISMUL ÎN LITERA -
TURILE SLAVE (KOAUTOR), EDITURA UNIVERSITĂȚII DIN BUCUREȘTI, 2018. I DRUGO, BAVI SE PREVODILAŠTVOM SRPSKE, HRVATSKE, BOSANSKOHERCEGOVAČKE KNJIŽEVNOSTI.
ČLAN JE UDRUŽENJA PISACA U RUMUNIJI (2009). NAGRADE: „VIDOVDANSKA POVELJA”
SAVEZA SRBA U RUMUNIJI (2020) I „ZLATNA MEDALJA” KOJU DODELJUJE PREDSEDNIK
REPUBLIKE SRBIJE POVODOM DANA DRŽAVNOSTI (2022).
Koje veštine i kvaliteti su najvažniji za uspešnog književnog prevodioca?
Poznata je činjenica da prevođenje, kao vid komunikacije među ljudima, ima vitalnu društvenu funkciju. Književno prevođenje je međutim najviši domet prevođenja uopšte (sudsko prevođenje, prevođenje na konferencijama, stručno prevođenje i dr.), jedan od najtežih, jer osim vrlo dobrog poznavanja oba jezika, iziskuje izvestan talenat, trud, iskustvo i široko znanje iz raznih oblasti, a to se stiče neprestanim čitanjem od ranog detinjstva. Ako za najraširenije svetske jezike postoje stručni fakulteti, master studiji, specijalna predavanja iz teorije i prakse prevođenja, stručni rečnici i drugi alati koji omogućavaju da se književni prevodi uključe u kulturne baštine drugih naroda, za takozvane manje jezike kao što su srpski ili rumunski, gde nema mentora koji može da ti skrene pažnju na greške, ponekad neoprostive, treba polagati mnogo više truda, stalno proveravati, tražiti pomoć od iskusnijih kolega, imati empatiju prema/u tekstu i biti svoj najoštriji kritičar, to jest primeniti samocenzuru. Dobar književni prevodilac je onaj koji uspeva da tumači delo, da prevede tačno, ali prirodno u duhu jezika na koji se prevodi, da se ne oseti prisustvo prevodioca, kao da je sam autor napisao delo na tom jeziku. Zbog toga mislim da više nije važeća poznata izreka “Traduttore, traditore”.
Šta te je najviše privuklo književnosti i kako si se odlučila za srpski jezik?
Potičem iz mešovite porodice (majka Srpkinja, otac Rumun), rođena u Banatu (Rumunija), pa je opredeljenje bilo veoma lako. Diplomirala sam na odseku za srpski i francuski jezik Fakulteta za strane jezike i književnosti na Univerzitetu u Bukureštu. Oduvek me je privlačilo profesorsko zvanje, da prenesem svoje znanje drugima, a to sam i uspela. Za vreme studija, učestvovala sam na letnjim školama srpskohrvatskog jezika u Beogradu, Novom Sadu, Zagrebu, Ljubljani i Dubrovniku. Radila sam kao urednik u redakciji za srpski jezik u edituri „Kriterion” koja je u to vreme bila epicentar literarnih zbivanja nacionalnih manjina i mnogo uticala na recepciju srpske književnosti u Rumuniji. Zatim je usledila akademska karijera i prirodno sam se posvetila proučavanju srpske književnosti.
Koje delo si poželela prvo da prevedeš sa srpskog na rumunski jezik?
Iz studentskih dana sam poželela da prenosim putem prevoda najvrednija dela srpske književnosti rumunskoj čitalačkoj publici i to Andrićevu pripovetku Knjiga, želja koja mi se mnogo kasnije ostvarila. Budući da je pre tridesetak godina, a delimično i danas, ova profesija bila više kao dodatna, „rekreativna aktivnost”, bavila sam se
prevođenjem više uzgredno. Prvi prevodi su bili odlomci dela Miloša Crnjanskog, jer sam doktorirala sa temom Tradicionalno i moderno u delu Miloša Crnjanskog, razmatrajući stil ovog sjajnog pisca, a kasnije je usledio i prevod Seoba. Na rumunskom tržištu broj prevoda prevazilazi broj domaćih izdanja, a to se najbolje vidi na sajmovima knjiga. Najviše se prevodi sa engleskog, a od slovenskih jezika zastupljeni su ruski, poljski, ukrajinski, srpski, bugarski, hrvatski, slovenački, uvek sa izvornog jezika. Izuzetak čini možda prvo izdanje romana Na Drini ćuprija Iva Andrića iz 1962. godine, kada je prevod preuzet iz francuske verzije. Rumunija je nedavno bila počasni gost na Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga, na kojem je učestvovalo tridesetak rumunskih autora čija su dela prevedena na srpski. U okviru programa, učestvovali su predstavnici srpskih i rumunskih izdavačkih kuća, prevodioci iz Rumunije i Srbije koji su razmenili svoja prevodilačka iskustva, prikazajući dostignuća i probleme sa kojima se suočavaju u prevođenju. Nažalost ima nas malo prevodilaca, svi se odlično poznajemo, a najveći problem je obezbediti kontinuitet, to jest pripremiti mlade prevodioce, jer se književno prevođenje skromno plaća i ne može se živeti od toga. Postoje izdavači koji cene rad prevodioca i stavljaju mu ime na korice knjige, ali to nije dovoljno za mlade. Književno prevođenje je individualna praksa i dosta trnovit put, ali satisfakcija je ogromna.
Kako kao profesor pristupaš svojim studentima na fakultetu?
Najveći deo svog rada posvetila sam univerzitetskoj nastavi i predavanju srpske književnosti studentima osnovnih studija, zatim studentima balkanskih kulturoloških master studija. Budući da se na Univerzitetu u Bukureštu srpski jezik predaje kao strani jezik, velika se pažnja poklanja izučavanju srpskog jezika u okviru seminara kako bi se omogućilo čitanje izvornih dela. Na taj način, upornim trudom kako studenata tako i mojih kolega, nakon tri godine studija većina apsolvenata uspeva da savlada jezik i da uživa u lepoti književnih dela klasika i savremenih pisaca.
Kako odlučuješ koja književna dela ćeš prevoditi?
Nažalost, danas konačnu odluku o izboru prevedenih dela donosi izdavač zajedno sa timom urednika koji ponekad uzimaju u obzir više komercijalni aspekt, popularnost jednog promovisanog autora ili nagrađene knjige, nego vrednost dela manje poznatih pisaca. Svaki prevodilac je ujedno i profesionalni čitalac koji najbolje poznaje dotičnu književnost, koji je u toku sa vrhunskim književnim ostvarenjima i vrednovanjem književne kritike. Smatram da bi saradnja između izdavača i prevodilaca bila kvalitetnija ako bi se obrnuo smer u smislu da prevodilac uputi predlog
izdavaču koji donosi konačnu odluku. Imam još neostvarenih želja kao što su dela Miloša Crnjanskog (Druga knjiga Seoba), Slobodana Selenića (Očevi i oci), Borislava Pekića (Besnilo), Gorana Petrovića ili Dragana Velikića, u nadi da će doći bolja vremena jer se postavlja i problem visine autorskih prava i time nepristupačnosti prevođenja. U Rumuniji postoji institucija kulture koja finansijski podržava štampanje dela rumunskih književnika i tako doprinosi unapređenju rumunske književnosti.
U čemu je lepota jednog jezika?
Smatram da ne postoje lepi ili ružni jezici, kao što ne postoje veliki ili mali jezici, teški ili laki za izučavanje. Sva su ova ocenjivanja relativna i subjektivna. Za vreme diplomatskog službovanja u Bukureštu (1921-1922), u periodu kada je u rumunsku prestonicu kralj Aleksandar Karađorđević došao povodom veridbe sa rumunskom princezom Marioarom (Minjon) Hoencolern, Ivo Andrić je počeo da uči rumunski jezik. U svojoj prepisci, on piše: „Rumunski nije tako ružan jezik kao što se smatra.” U poređenju sa drugim romanskim jezicima (imam u vidu italijanski jezik, jer se Andrić upravo vraćao iz Rima), rumunski nije toliko melodičan i tako bih obrazložila Andrićevo mišljenje. Lepota jednog jezika se sastoji u lepoti izražavanja, u veštini prenošenja emocije i u talentu književnika, a srpska književnost svakako ima puno takvih primera.
Kako bi opisala najveći izazov sa kojim si se susrela u toku prevođenja?
Iako mi je najveća želja iz studentskih dana bila da prevodim Andrića, uspela sam to mnogo kasnije. Kod Andrića, osim neuporedivog specifičnog stila, poteškoće su u pronalasku pravih ekvivalenata turcizama. Iako postoje stručni rečnici, ponekad je neizbežno pribeći fusnotama i dodatnim objašnjenima kako bi se ispoštovao značaj dotične reči. Ni Crnjanski nije uopšte lak za prevod kada se suočavaš sa dugim, talasastim, lirskim rečenicama. U trenutku kada dobijem predlog za prevod od strane izdavača i kada mi je delo manje-više nepoznato, trudim se da saznam što više o autoru i o delu kako bih ga „pripitomila” i prisvojila. Uvek me raduju takvi izazovi, jer su i satisfakcije mnogo veće posle obavljenog rada. Kada su u pitanju savremeni autori, kontaktiram ih da bih razjasnila neke nedoumice, ponekad uspevamo da se i lično upoznamo na promociji knjige, a to je uvek pravo zadovoljstvo.
Kako obezbeđuješ tačnost i relevantnost teksta koji prevodiš? Koliko ima slobode u prevodu?
Iako ima više slobode, veština uspešnog književnog prevoda se sastoji u kreativnom izražavanju emocije, ali ne putem prikrivanja identiteta auto-
ra, u očuvanju leksičke strukture originala, prilagođavajući ga maternjem jeziku, dakle u stalnom balansiranju između slobodnog i doslovnog stila. Mislim da je takođe važno raditi samo jedan žanrovski prevod i tako steći iskustvo i vršiti neku specijalizaciju. Ja, recimo, isključivo prevodim fikcionalnu prozu, retko stručnu literaturu (istoriju, enciklopedije itd.), a nikada ne prevodim poeziju, iako je volim, čitam i predajem pesnike. Mislim da je za prevod poezije potrebno imati nešto više od profesionalne veštine, biti „pesnik”. Ima pesnika i proznih pisaca koji su i sjajni prevodioci, ali uvek postoji opasnost da lični stil prevagne u odnosu na stil autora, a kada je reč o prevodu sopstvenih dela to više nisu prevodi već verzije.
Kako bi opisala srpski, a kako rumunski jezik?
Srpski i rumunski jezik pripadaju različitim lingvističkim granama: južnoslovenskim i istočnoromanskim. Na prvi pogled su različiti: jedan sintetični, a drugi analitički, a to se najbolje vidi kada se upoređuje kvantitet u smislu broja stranica dotičnog teksta, jer je rumunski tekst uvek duži. Međutim, oni su i slični: u nekim razdobljima, srpski se književni jezik pisao latinicom, glagoljicom i ćirilicom, a rumunski se standardni jezik pisao ćirilicom i latinicom. To su dva jezika susednih naroda gde postoje značajne zajednice nacionalnih manjina, pravi most između naših zemalja i kultura.
Da li se tvoje biće razlikuje dok govori različite jezike?
U principu da, jer se trudim da se identifikujem što više mogu sa nacionalnim duhom dotičnog jezika u naglasku, intonaciji, specifičnom stilu. Međutim, kada je reč o srpskom i rumunskom jeziku, ne. Oba jezika pripadaju mom biću kao „dve polovine rasečene jabuke” (I. Andrić, Stari i mladi Pamukovići).
Tema martovskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Svetlost“. Kroz reči svetlost stiže na različite načine. Šta je ona za tebe?
Reči menjaju oblik i značenje kroz vekove, a ja bih dodala i kroz književne tekstove. U prvom poglavlju Postanka Svetog pisma stoji rečenica: „Reče Bog: Neka bude svetlost i bi svetlost. I svetlost nazva Bog, dan prvi.” Nije slučajno što je vaš časopis odabrao ovu reč upravo za mart mesec, prvi mesec rimske kalendarske godine, početak proleća i rađanja prirode, života uopšte, a život je pozornica svetlosti koji zrači između rođenja i smrti. Svetlost ne može postojati bez tame, kao što dan ne može opstati bez noći. Reč svetlost je polisemantična imenica ženskog roda kako u srpskom tako i rumunskom jeziku (lumina) i u zavisnosti od konteksta znači: toplota, zračenje, vatra, mudrost, bistrina, sjaj, sunce, vid, ozarenost, lampa, obasjanost, sveća i dr. U književnosti postoji čak epoha posvećena svetlosti - prosvetiteljstvo ili iluminizam, čiji je glavni predstavnik u srpskoj književnosti reformator Dositej Obradović (rođen u Čakovu, Rumuniji), jeste doba iluminacije uma i razuma kada se stavlja naglasak na učenje, umetnost, muziku, naročito u srednjoj klasi i kada počinje revolucija čitanja, obrazovanja. U srpskoj književnosti, pisci su u svojim delima opevali svetlost na različite načine: od monaha Domentijana u pesmi Reč o svetlosti, kroz delo Luminacija na selu Stevana Sremca, spev Luča mikrokozma Petra Petrovića Njegoša ili predstavu Luminacija Dušana Kovačevića i dr. Osim prilagođavanja kontekstu, za mene kao prevodioca svetlost znači ljubav, nadu, duševni mir, lepotu, a sve to nam nudi lepa književnost.
PHOTO: MIA MEDAKOVIĆ
PHOTO: UNSPLASH.COM
PIŠE: NELA ALILOVIĆ
„At the edge of the world there’s a lighthouse”
„Ima jedan svetionik na kraju sveta”
Verujem, doduše, da će kad dođe kraj sveta biti mnogo svetionika, a ne samo jedan, jer svetionika je bilo otkad je sveta i veka; bilo ih je pre nas i biće ih i posle nas.
Verujem i da će vas, gde god da sagradite vaš svetionik, svetlo naći jer da vas podsetimsvetlo je s-v-u-d-a.
Doći do svetionika na kraju sveta je obično avantura, možda ćete morati da plovite brodom, trajektom, možda auto-stopom, jer je graditelj svetionika odlučio da do njegove kreacije treba da dođu samo oni sa najviše vere, oni koje neće pokolebati ukinute autobuske linije, otkazani vozovi, srušeni mostovi, pokradene pružne šine, oskudni, proređeni redovi vožnje niti benzinske pumpe sa vrlo ograničenim radnim vremenom. Bez obzira na sve, avanturisti ove vrste će stići na kraju do svetionika na kraju sveta.
A gradnja svetionika u vreme kraja sveta nije avantura, to je d-r-a-m-a. Uglavnom, morate početi nekim rušenjem, nekom destrukcijom, u najmanju ruku morate bagerom otkloniti, da ne kažem poništiti brežuljak, izravnati teren da biste udarili (uz gradnju svetionika javlja
se nažalost dosta grubih reči) temelj svetionika. Uprkos zgražavanju bližnjih i daljnjih, morate malo ili malo više biti Kali (kako energiju koju morate upotrebiti za gradnju svetionika zovu u nekim dalekim krajevima sveta), morate jer mrak je tvrd, mrak se ne da lako, mrak se zapekao za naše živote, prste, stopala, zario je svoje zube u naša ramena i jako ga privlači miris naših moždanih hemisfera, apetit mu je prevelik. Ipak, mrak mora da ode. I blato. Blato koje mesecima nećete moći da skinete sa svojih cipela, đonova. Da, sa mrakom se mora đonom. Pošto ste u službi svetla, naravno da ćete uspeti da udarite temelje svetionika, ma koliko kukali i plakali kako sve ovo sa svetionikom morate sami - vi niste sami. Svetlo je sve vreme s vama. Da svetlo nije s vama, ne bi vam nikad palo na pamet da gradite svetionik.
U nekim trenucima ćete možda poželeti da odustanete od svega. Reći ćete sebi: „Ja sam samo žena od krvi i mesa i to još u perimenopauzi. Ne mogu ja ovo. Ovo zahteva previše hemijskih sredstava koja se mogu, a možda i ne mogu dobiti na recept.” Pa ćete možda poželeti da rasprodate budzašto građevinski materijal za svetionik na garažnoj rasprodaji. Gradeći svetionik, vi ste čak zaboravili da zatražite građevinsku dozvolu, pa su vas komšije prijavile građevinskoj inspekciji u roku od odmah. Građevinski inspektori vas ni do dana da-
PHOTO: UNSPLASH.COM
našnjeg nisu kontaktirali povodom vašeg nelegalnog svetionika. Zašto? Zato što imate dobre i jake veze. Sa svetlom. Svetlo je odlučilo da ne da na se, ni na vas. Svetlo je odlučilo da ne da 10% građevinskog materijala mraku koji je umislio da mu to pripada. Svetlo želi vaš svetionik u Nadalju. Svetlo je procenilo da možete još malo da patite jer vredi. Zaista vredi, videćete (svetlo) kad-tad.
Da, ako nije dovoljno jasno iz do sada napisanog, gradnja svetionika nosi podosta patnje. Najviše patite zbog toga što većina bližnjih i daljnjih uopšte ne vidi šta vi to zapravo radite. Sem toga, s vremena na vreme, u istoriji ljudske civilizacije svetlo, svetionici bivaju s-t-r-o-g-o z-a-b-r-anj-i-v-a-n-i. Ako ste rođeni kao graditelj svetionika u takvo doba, onda gradnja svetionika nije ni avantura ni drama, nego grčka tragedija... ali da ne mračimo.
Osvane dan kad vi čestitate sebi jer - svetionik je sagrađen. Čim ste čestitali sebi, a ko će drugi da vam čestita kad ne vide svetlo niti ono što radite, primećujete da nešto ne štima
Jaoooo! U svom ograničnom, skromnom, ljudskom znanju o gradnji svetionika vi ste p-o-g-r-e-š-i-l-i. Vi ste sagradili svetionik, svaka čast, ali vi ga niste podigli!!! Svetionik sad leži na tlu i samo sa svoje tri strane osvetljava ljudske puteve na Zemlji. Četvrta, tužna strana, zagnjurena u plodnu, lepljivu, nadaljsku crnicu strpljivo, puna vere u svetlo, čeka da se malo odmorite, naspavate, pomognete kome treba da se pomogne, odustanete od odustajanja i dopustite svetlu da vas za ruku povede još par koraka do punog kruga.
Da li sam ja to sanjala ili zaista postoji homeopatski lek koji se daje osobama za koje njihove homeopate smatraju da su „ljudi svetionici”?
Ako ste jedna/jedan od njih - samo hrabro! Gradite sebe, podižite sebe, gradite svoje svetionike, podižite svoje svetionike gde god da ste u Nadalju, Turiji, Temerinu, Bačkom Jarku... Budite jaki i neka vaši svetionici sad na kraju sveta budu jarki!
PHOTO: UNSPLASH.COM
PIŠE: JASMINA STEFANOVIĆ
Svaki period života ima svoje prednosti i mane, ali se uglavnom smatra da je mladost ona koja daruje čaroliju. Ipak, koliko su poslednjih decenija žene u srednjim godinama otkrile prednosti perioda koji se u medicini naziva klimaks, što je u stvari vrhunac našeg života. Mnoge od njih upravo tada shvate da se nikada ne bi vratile u dvadesete i tridesete i ponovo prolazile kroz brojna iskušenja, preispitivanja, vaganja odluka i svega ostalog što se u ovim godinama od žena očekuje. Manje bi svakako brinule, slaže se većina, i posvećivale više vremena sebi i svojim željama. Kad ste mlađi, želja i vaše mogućnosti da imate sve, stvaraju neravnotežu. Sa zrelošću se postiže smirenost u svim područjima života i osećaj da ništa ne morate.
Projekat “Moje najbolje godine” pokrenula je voditeljka Milica Gacin upravo sa idejom da se osnaže žene u ovom zrelom periodu u svim segmentima života, jer stvarnost i odnos prema ženama srednjih godina u javnosti nije u skladu. Zato je projekat obuhvatio informisanje i edukaciju pripadnica nežnijeg pola iz oblasti zdravlja, ishrane, kao i poslovnih potencijala. Projekat je do sada realizovan u gradovima širom Srbije, kao besplatne radionice za žene, a 2. aprila se u hotelu Hajat organizuje i regionalna konferencija pod ovim nazivom.
Zašto su pedesete - najbolje godine?
Pedeste su vreme pune zrelosti. Mi najčešće zrelost povezujemo sa poznim životnim dobom, ali ljudi mogu biti zreli i u mladim godinama. Dakle, zrelost je osobina onih koji umeju da misle. Da naprave tačne zaključke i najbolje rezultate.
Kako je nastao projekat “Moje najbolje godine”, koji je rezultirao i konferencijom?
“Moje najbolje godine” odavno postoje u mojim mislima kao koncept koji se odnosi na lifestyle žena u srednjim godinama zato što žene u srednjem životnom dobu zaista žive svoj puni potencijal. Ovu sintagmu najčešće koristimo utešno, ali ako se osvrnete oko sebe i sagledate šta sve uspevaju da urade žene u srednjim godinama i sa kojom energijom i strašću, videćete da je ovaj izraz puna istina.
Konferencija je nastala kao logičan nastavak besplatnih radionica “Menopauza – Moje najbolje godine”, koje smo organizovali prethodnih godina širom Srbije. Zaista veliko interesovanje žena u svim gradovima koje smo posetili, bio nam je vetar u leđa da organizujemo i nešto kompleksnije, gde nećemo obuhvatiti samo menopauzu, već i sve ostale segmente koji čine način života žena od četrdesete do šezde-
set i neke. Ne zaboravite da je i Svetska zdravstvena organizacija objavila da na osnovu toga što se životni vek produžio, mladost u sadašnjim okolnostima traje do 65-te, kada počinju srednje godine, a starost kreće tek posle 85-e.
Ideja je od početka bila da žene kao posetioci i na radionicama imaju besplatan ulaz. Tako je koncipirana i konferencija. Da li je to ženama važno?
Oba projekta su nastala sa ciljem podrške i ohrabrivanja žena u srednjim godinama i to prevashodno kroz programe edukacije. Zato je važno da budu svima dostupni, odnosno besplatni. Samo znanjem i širim pogledom na realnost možemo da promenimo odnos prema onome što nam ne odgovara. A marginalizovanje žena koje su u kulminativnoj tački svog života, mislim da nikome ne odgovara, jer one tada mogu da budu pokretači pozitivnih promena, ne samo u svom životu, već i u društvu.
Koje oblasti su ženama u zrelim godinama najzanimljivije? Šta ih najviše interesuje?
Čini mi se da žene imaju dosta nepoznanica o novom periodu života u kome su se našle. Stereotipi su odradili svoje, te najveći broj njih se prepušta ustaljenim mišljenjima. “Tvoje je prošlo” - je najčešći stereotip u koji se možda i najviše veruje.
Mislim da žene baš sve zanima, ali da često nisu slobodne da to i pokažu.
Da li je koncept konferencije i napravljen na
osnovu informacija koje ste dobili na radionicama - po principu, šta žene u stvari najviše žele?
Na radionicama su teme uglavnom vezane za zdravlje, a to nije jedina oblast koja žene u ovim godinama interesuje, iako se ne misli tako. Žene su tada spremne i za nove poslovne poduhvate, imaju više hrabrosti da menjaju svoj život, da pokreću planine… Na radionicama sam shvatila da je ženama potrebno jedno takvo sveobihvatno okupljanje koje će obuhvatiti i druge teme koje ih, osim zdravlja, zanimaju. Zbog toga smo konferenciju zamislile kao skup panela na kojima će se obrađivati različite teme, a učesnice će imati priliku i da se aktivno uključe i pitaju sve što ih zanima. Jedan od svakako najzanimljivih panela nosi naziv - Moja drugarica JLO, na kojoj će žene iz javnog života iskreno podeliti iskustva sa publikom. Da li znate kako izgleda Dženifer Lopez (JLO), a ima preko pedeset godina? Mnogi će reći – “Lako je njoj”. Ali, nije uvek u pitanju novac, već lični stav, osećaj koji nosite u sebi. To je najvažnije.
U kom pogledu su vama lično pedesete postale “najbolje”? Šta se promenilo u odnosu na raniji period života?
Nemam više dilema. Osvestila sam šta znači samopouzdanje i kako da ga kontrolišem. Lako i sa sigurnošću donosim odluke. Puštam sebi sve što mi se dopada i ne brinem. Jednostavno uživam u onome što imam, a uverena sam da imam mnogo.
PHOTO: UNSPLASH.COM
PIŠE: OLIVERA MILUTINOVIĆ, PSIHOLOG I PSIHOTERAPEUT
Postoji pouka iz Biblije da se mrak iz sobe izgoni tako što se u sobu unese svetlost. Logično, zar ne? Tako se nešto može reći i o ljudskom srcu, jer u svakom srcu čovekovom mora biti i nekih tamnijih, mračnijih delova. Unošenjem svetlosti u naša srca, a svetlost bi za naša srca predstavljala SVESNOST, mi osvetljavamo, odnosno osvešćujemo ono što nam se u srcima nalazi i to je zapravo prava alhemija: neznanja u znanje, nesvesnosti u svesnost, bola u čistu ljubav, povreda u isceljenje, zla u dobro... Otvaramo srce da u njega uđe još svetlosti i još svesnosti da bi u njemu mogla da obitava ljubav.
Šta bi sve bile ove naše svetiljke, sveće koje nam pomažu da u srca unosimo svetlost?! Svaka vrsta introspekcije, unutrašnjeg sagledavanja, upoznavanja sebe, življenja svojih darova, psihoterapija, stvaralaštvo, duhovne prakse, posvećenost nekom višem dobru, činjenje dobrih dela, molitva, meditacija i još mnogo toga čega ne mogu sad da se setim. I najvažnije u svemu tome - hrabrost, potrebna je velika hrabrost da se pogleda u svoje srce. ***
Jedna od mojih najvećih sveća bila je oduvek moj dar za pisanje. Pišem bez predumišljaja, lako, pitko, na trenutke se osetim kao porodilja koja je upravo izrodila novo čedo iz utrobe. To napisano bi oduvek osvetlilo i čistilo moje srce od čega god da treba, a onda bi nekako preobražavalo u smisao ono što se u njemu
dešava, u duboki smisao koji bi često prevazilazio i mene samu. Tu nije bilo laži i prevare, ni kasnijeg doterivanja. Ono što bi dolazilo sa tog mesta je bilo u komadu, takvo kakvo jeste. I tako istinito, umelo bi da zaboli i mene, a nekad i čitaoca.
I ti zraci moje sveće često bi doticali i srca drugih ljudi i ljudi bi mi to govorili, ali im nisam verovala. Nisam im verovala jer je u mom srcu živela devojčica koja je iskreno želela da je neko vidi i primeti i dugo je to čekala, dugo je MENE čekala.
Vremenom sam je otkrivala postepenim osvetljavanjem. Imale smo mnogo susreta pod svetlošću. Mnogo je bilo povreda koje je trebalo zaceliti. Mnogo suza koje je trebalo isplakati. Mnogo bola odbolovati. Mnogo je bilo neistinitih programa koje je usput usvojila i koje je trebalo očistiti. Bilo je i autodestruktivnih ponašanja kojima je prljala svoje srce. Tek na kraju, posle mnogo, mnogo vremena, devojčica se oslobodila. Počela je da mi veruje, da se raduje, da se igra, da se oseća sigurno i zaštićeno i konačno je mogla da mi kaže šta zaista želi.
Ta devojčica želi da bude viđena, želi da njeni darovi budu pokazani svetu, želi da ljudi čitaju ono što je napisala i da jednog dana sedi u toj crvenoj haljinici na sceni na promociji svoje knjige. I biće tako. Ta devojčica to zaslužuje. I počeće od svojih pesama koje je splela u jednu priču. Veruje da će vam ta priča dotaći srca. A verujem i ja.
Čujem i vidim tu devojčicu svakodnevno i čini-
ću za nju to što želi i to što joj treba. Predugo sam to radila za mnoge druge ljude, dajući im prednost u odnosu na nju. Oprostila mi je, ali sada pomno pazim da se to ne desi ponovo.
Do ovakvih devojčica, kao i dečaka, može se doći samo uz pomoć svetlosti, mnogo hrabrosti i mnogo strpljenja. Jer dugo su nas čekali zaboravljeni u mraku, a moraćemo na putu do njih da se izborimo i sa mnogim sopstvenim alama, tamničarima i oklopljivačima. Put do najvećeg unutrašnjeg blaga podrazumeva i iskreni i duboki pogled u sve ono smeće koje smo nakupili na putu, a jedino ga tako možemo i čistiti. ***
Do svetlosti može da te vodi tvoje srce, jer srce voli svetlost. Počni da ga osluškuješ. A kada tom svetlošću svaku svoju bol pretvoriš u suvo zlato mudrosti, nežnosti i čiste dobrote, počećeš da živiš samo istinu. To je srce izvidalo svoje rane. I ne može da vida tuđe. Može samo da svetli drugima i osvetli im put.
Jedno takvo srce napisalo je knjigu prepunu čarobnih malenih svetiljki. One će vam pokazati put. Vidimo se na promociji.
Kreativni koncept Yeckie je nastao 2017. godine. Isplivao je iz jednog prstena od namotanog komada aluminijumske žice da bi dalje intrigirao ljubitelje lepog u malim stvarima… i tako se malo po malo budila želja za stvaranjem.
Unikatni komadi nakita i originalnih aksesoara se osmišljavaju tako da se mogu modifikovati u skladu sa stilom oblačenja i prilikama u kojima se žena nalazi.
Traganje za unikatnim kreacijama stvorilo je potrebu za jedinstvenim zadatkom ovog koncepta, a to je da izazove kreativnost žene u cilju buđenja njene spoljašnje i unutrašnje slobode i lepote.
Svaka sezona je inspirisana temom koja se nazire u detaljima i materijalima od kojih se izrađuju komadi nakita.
Tokom ovih šest godine predstavljala sam svoj brend kroz promocije na temu Rock and Road, Život je pozornica...To su priče koje žene nose na sebi i u sebi.
Rock and Road je imao za cilj da izazove čvrstu, savremenu urbanu modernu ženu, a u isto vreme da je zabavi.
Svaka žena koja nosi Yeckie prsten je druga bura!
Kolekcijom Život je pozornica sam imala ideju da oplemenim kostime dragih dama u ulogama koje su im dodeljene na pozornici koja je osvetljena onoliko koliko i one same isijavaju na njoj.
U narednom periodu je u pripremi promocija novih komada nakita inspirisanih dodirom prirode - koristeći njene najlepše oblike u izvornom stanju nakit donosi nov izazov i beskrajnu slobodu.
Proizvodi nastali u Yeckie Design Concept studiju dostupni su na društvenim mrežama Instagram i Facebook, u mom studiju-radionici Albanske spomenice 19, radnji Cream of Scandinavia - Nikole Spasića 2a, Jovanova 35 u Beogradu.
Instagram: yeckie_design_concept
Facebook: Yeckie Design Concept
studio@yeckiedesignconcept.com
mobilni telefon: 063 103 77 12
PHOTO: UNSPLASH.COM
PIŠE: TATJANA POPOVIĆ, HEALTH COACH
Da biste u potpunosti bili zdravi i zadovoljni sobom, potrebno je da pronađete balans između ishrane i drugih ključnih životnih aspekata. Na Institutu za integrativnu ishranu u Njujorku, naučila sam da je za zdrav, srećan i ispunjen život važno uzeti u obzir ”odnos primarne i sekundarne hrane”.
Dakle, primarna hrana odnosi se upravo na te druge aspekte koji čine naš život manje ili više ispunjenim, poput ličnog razvoja, partnerskog odnosa, posla i fizičke aktivnosti, dok se sekundarna hrana odnosi na sve ono što unosimo u svoje telo hranom i pićem. Odnos između primarne i sekundarne hrane krucijalan je za ljudsko zdravlje.
Kako da ispravno pristupite sekundarnoj hrani
Kako biste promenili ishranu na duže staze, pa samim tim i stil života, potrebno je da praktikujete balansiranu ishranu. Ovo je prva i osnovna lekcija zdravog života. Neka se na vašem jelovniku nađe hrana koja regeneriše i unapređuje zdravlje i blagostanje organizma, koja je bogata mineralima i vitaminima u svom najprirodnijem obliku.
Dakle, trudite se da jedete prirodne namirnice kao što su povrće, voće, mahunarke, integralne žitarice, proteini biljnog i/ili životinjskog porekla, semenke, koštunjavi plodovi, sveže začinsko bilje, začini i drugo. Ukoliko konzumirate i biljne i životinjske proteine, važno je da pronađete balans obe vrste u cilju postizanja dobrog zdravlja, boljeg raspoloženja, unapređenja rada digestivnog trakta, višeg nivoa energije i brojnih drugih benefita. Ukoliko jedete meso, neka vaš izbor budu vrste koje ne sadrže mnogo masti kao što su piletina, ćuterina, junetina i riba. Osim toga, ukoliko ste u mogućnosti, kupujte meso i jaja organskog porekla.
Iz ishrane isključite, koliko god je to moguće, industrijski prerađenu hranu kao što su mesne prerađevine, grickalice, keksi, brzu hranu i brojne druge namirnice bogate rafinisanim šećerom i različitim aditivima koji imaju negativan uticaj na zdravlje organizma.
Umesto mlečnih proizvoda možete konzumirati biljne napitke od pirinča, kokosa, badema ili organske soje, zatim tofu, miso i druge fermentisane namirnice koje sadrže probiotike važne za jačanje imuniteta.
Da biste promenili ishranu, važno je da to uradite postepeno. Savetujem vam da vodite dnevnik ishrane i da u njega upisujete sve ono što pojedete tokom dana. Kad kažem sve, mislim i na svaki usputni zalogaj na koji možda ne obraćate pažnju. Nakon određenog vremena, imaćete pravu sliku svojih prehrambenih navika. Takođe, analizom dnevnika ishrane možete da zaključite u kojim situacijama posežete za kojom vrstom hrane i na taj način detektujete okidače svojih žudnji. Da li vas stres, osećaj praznine, neke druge negativne emocije teraju da pojedete nešto ili jedete pod uticajem društva? Da li možda prijatne situacije povezujete sa hranom?
Svaki put kada se prejedete ili osetite potrebu da pojedete nešto da biste sebi udovoljili, odvojite trenutak da shvatite šta je to uzrokovalo potrebu za hranom. Zapišite u dnevnik šta ste jeli ili želeli da jedete, šta vas je uznemirilo, kako ste se osećali pre nego što ste jeli, šta ste osećali kada ste jeli i kako ste se osećali nakon jela. Vremenom ćete uvideti obrazac po kojem se emotivno prejedate. Nakon što identifikujete svoje okidače, sledeći korak je definisanje zdravijeg načina kako da nahranite svoja osećanja.
Zašto je to važno? Bez obzira na to da li žudite za slatkim, slanim, kiselim ili gorkim ukusom, žudnje govore mnogo o tome šta se dešava u vašem organizmu i šta vam može biti od pomoći da pronađete rešenje za određeni zdravstveni problem.
Na primer, žudnja za slatkim ukazuje na potrebu za energijom (ugljeni hidrati, glukoza), ali predstavlja i znak emotivnog disbalansa. Na fizičkom nivou slatka hrana pruža gorivo, na emotivnom utehu.
U momentima kada žudite za hranom, potrebno je da odaberete kvalitetne namirnice koje će vas snabdeti potrebnim nutrijentima, ali i utoliti vašu žudnju. Moji predlozi su sveže voće, sveže voće u kombinaciji sa puterima orašastih plodova, crna veganska čokolada, urme, avokado i brojne druge namirnice.
Nije dovoljno da samo odlučite da ćete se od sutra hraniti zdravo, već je potrebno da imate plan, jer kad dođe to sutra, a vi ne znate šta biste pojeli, opet ćete posegnuti za nekom nezdravom namirnicom koja vam je pri ruci.
Zato uzmite papir i olovku, te prvo zapišite listu dozvoljenih namirnica, a zatim osmislite jela koja biste njihovom kombinacijom mogli da spremate (ili inspiraciju pronađite na mom sajtu u rubrici recepti). Nakon toga sastavite jelovnik za sedam dana.
Ograničite unos hrane na glavne obroke i užine ukoliko su vam one uopšte potrebne. Satnicu prilagodite svom rasporedu, a možete se poslužiti i onom koju predlažem svojim klijentima – doručkujte između 8 i 9 ujutru, ručajte između 13 i 14 časova, večerajte do 19 časova.
4. Izbegavajte ”sve ili ništa” pristup
”Sve i ništa” pristup je uobičajena prepreka sa kojom se ljudi susreću na putu promene ishrane i životnog stila. To otprilike zvuči ovako: „Danas sam pojela parče torte što znači da mogu i pomfrit. Od sutra počinjem sa zdravom ishranom.”
Umesto ovakvog načina razmišljanja pokušajte da svaki pojedinačni izbor hrane koji napravite tokom dana posmatrate kao jedinstven. Jedan manje od idealnog izbora ne mora da se pretvara u celodnevno prejedanje.
5. Pratite svoj napredak
Pratite svoj napredak, ali nemojte se fokusirati isključivo na gubitak kilograma. Korigovanje telesne težine nije jedini način da izmerite koliko ste daleko stigli u ostvarenju svojih ciljeva.
Ljudi se odlučuju za zdravu ishranu iz različitih razloga. Uzmite u obzir i kako su vaše promene u ishrani uticale na vaše fizičko ili mentalno zdravlje.
Ovo su još neka pitanja koja treba sebi da postavite da biste lakše izmerili da li zdrava ishrana za koju ste se opredelili funkcioniše:
Da li ste siti i zadovoljni?
Da li uživate u onome što jedete?
Da li možete da zamislite da se zauvek hranite na ovaj način?
Koliko ste zdravih izbora danas napravili?
Da li ste primetili bilo kakve promene u svom fizičkom zdravlju?
Da li ste primetili bilo kakve promene u svom mentalnom zdravlju?
Ne zaboravite na primarnu hranu
Praktikovanje veganskog, vegetarijanskog, makrobiotičkog ili nekog drugog režima ishrane nije dovoljno za opšte blagostanje. Neophodno je gledati na život kao celinu i otkriti ono što nam je potrebno da budemo srećni i ispunjeni. Nikada nije kasno da poradite na svom odnosu sa partnerom ili da iz tog odnosa izađete ukoliko niste zadovoljni. Nikad nije kasno da redovno počnete da se bavite fizičkom aktivnošću, da promenite posao i fokusirate se na ono što vas najviše ispunjava, kao i da se bavite ličnim razvojem kako biste napredovali.
Primarna hrana nas hrani iznutra. Stoga, ljubav, zagrljaji, dodir, poljupci, tople kupke, masaža, meditacija, muzika, zabava, sloboda, izražavanje, priroda, druženje sa prijateljima i druge životne stvari ishranjuje našu dušu.
PHOTO: UNSPLASH.COM
Svetlost je izvor celokupnog života na našoj planeti. Važnost svetlosti se može shvatiti kroz biljke koje sintetišu hranljive materije iz nje koristeći hlorofil i filtrirajući vazduh koji udišemo. Biljke predstavljaju prve, primarne i autohtone stanovnike planete Zemlje, a životinje i ljudi zavise od njih. Dakle, sve je na neki način zavisno od svetlosti.
Svetlost je u tvojim očima. Bog je prvo stvorio svetlost jer je to energija, ništa se ne dešava niti živi bez nje. Kada pogledate ljudima u oči, vaša energija i nada u napredak su zarazni. Lakoća bića.
Budi svetlost sveta. Svetlost se širi. Od jedne sveće do nekoliko sveća, na kraju do miliona sveća.
Nada, saosećanje, poštovanje, saradnja i još mnogo toga se mogu širiti poput požara.
Osvetlite svoj put. Ne morate da imate sve odgovore niti da znate pravac, ali ako možete pomoći svima da fokusiraju svoje svetlo, to će biti baterijska lampa da se krene napred.
Svetlošću olakšajte raspoloženje. Ljudi često gube perspektivu kada predugo ostanu preozbiljni. Osmeh ili malo humora uveliko nas podsećaju da život ide dalje i da je prekratak.
Sa svetlošću ne dodirujemo tlo, to je povetarac u nogama. Kada smo lakši, imamo veće samopouzdanje, energiju i spremnost da iskoračimo na svoj put.
Svetlost je tu da nam osvetli činjenice. Svetlost nije uvek zabava i igra. Ponekad je potrebna da bi se razotkrila stvarnost, otkrile činjenice, oglasila uzbuna. Tama može produžiti opasan mit ili sakriti carevu golotinju.
Ljudsko telo treba da je izloženo prirodnoj sunčevoj svetlosti i njegovom ritmu da bi pra-
vilno funkcionisalo. Efekti svetlosti na endogenu proizvodnju vitamina D i melatonina su dobro poznati.
Svetlost budi prirodu, proizvodi hranu za biljke i štiti nas od loše energije. Hajde da detaljno razmotrimo zašto nam je potrebno svetlo.
Važnost svetlosti za zdravlje:
Svetlosti igra važnu ulogu u održavanju dobrog zdravlja jer je glavni faktor koji kontroliše naš cirkadijalni ciklus. Ovaj ciklus je odgovaran za kontrolu čitavog našeg života. On kontroliše oslobađanje hormona u našem telu, čak i moždane nerve i otkucaje srca. Takođe utiče na naša budna stanja i nivoe svesti.
Obezbeđivanje dobrog intenziteta svetlosti u našem okruženju može imati pozitivan efekat na naše raspoloženje, uticati na kritične hemijske reakcije našeg tela, smanjiti emocionalne probleme kao što je depresija, poboljšati kvalitet našeg sna, može da nas učini zdravijim i imunim na bol, pa čak i da poboljša našu produktivnost i zadovoljstvo poslom.
Nedostatak svetlosti u našim životima i u našem okruženju može izazvati poremećaje u proizvodnji melatonina, deregulisati oslobađanje hormona rasta, izazvati nedostatak vitamina D, uticati na regulaciju našeg metabolizma, a takođe može izazvati gojaznost, razdražljivost, umor itd.
Mi osvetljavamo naše domove, osvetljavamo živote onih koje volimo i kojima se okružujemo, naš fokus je na tome da sva srca budu srećna. Kupujemo im poslastice, organizujemo praznike, kuvamo njihovu omiljenu hranu, priređujemo im iznenađenja i još mnogo toga.
Ali koliko se zapravo fokusiramo na osvetljavanje sopstvenog života?
U stvari, mi smo stalno nestrpljivi prema sebi, prepuštamo se negativnom samogovoru, nestrpljivi smo pomažući drugima ili pokušavamo da napravimo kompromis oko onoga što nas čini srećnim i nalazimo utehu u činjenicama da smo usrećili druge stavom „njihova sreća je moja sreća“. Uvek kažem da ako je naš bunar pun, drugi mogu da piju iz njega i velika je lična odgovornost osigurati da se naši bunari neprekidno dopunjuju, a najbolji deo je što to možete raditi svakodnevno malim sitnim koracima.
Prvi korak je strpljenje i fokusiranje na sve što je dobro i divno u vama, da to prepoznate i cenite. Svi znamo da radimo dobre stvari, ali koliko se često pogledamo u ogledalo i kažemo: “Ti si divna osoba, volim te!“
Drugi korak je da procenite koliko često se smejete sa radošću. Ako to ne radite više puta dnevno, počnite da tražite radost u malim stvarima i počastite se knjigama šala, komedijama, podkastima.
Svaki put kada preuzimate zadatak ili svakodnevne poslove, podsetite se da stanete i usput pomirišete ruže.
Uverite se da ste sjajno društvo za sebe što znači da koristite pozitivne i ohrabrujuće reči za razgovor sa samim sobom, a ne da se rušite na sebe zbog bilo kakvih nedostataka.
Važno je odvojiti vreme za vežbanje, sanjarenje, stvaranje i čitanje, ali je podjednako važno da potpuno uronite u bilo koju aktivnost i uživate u tome bez stresa i mutnih misli.
Koncept da su svetlost i tama podjednako važni u našim životima je očigledan. Kao i paralela kada govorimo o tome da su sreća i tuga suštinski za naš životni put. Ne bismo prepoznali, poštovali i cenili svetlost i sreću da se ne susrećemo sa tamom i tugom. Mislim da smo u ovoj fazi našeg života i te kako svesni postojanja i uloge svih aspekata.
Flertujte sa voljenom osobom čak i ako je on 70-godišnji mrzovoljni supružnik, razigrano zadirkujte svoje prijatelje, napravite likovni atelje sa svojom decom, provedite vreme čineći svakodnevno ono što cenite i uverite se da vam svaki put kada pogledate u ogledalo oči zasvetle pri pogledu na sebe!
Zato iz ugla astrohealinga postoji esencija „Ja sam Svetlost“ koja nas podržava na putu ka nama samima. Put do tamo je ponekad lak i uzbudljiv, ali i naporan, kamenit i pun prepreka. U cilju savladavanja, otkrivanja i razvoja potencijala iz njih, ova esencija može biti moćan oslonac i divan pratilac. Uz kombinaciju vibracija ove esencije, možete prevazići kamen spoticanja i identifikovati i rešiti blokade. Sa svakim korakom na našem putu, naša svest se istovremeno razvija i nove mogućnosti i putevi postaju vidiljivi. Kada smo stigli do cilja, osećamo se autentično i samouvereno, usredsređeno i uravnoteženo. Otkrili smo svoj potencijal i možemo se izraziti sa samopouzdanjem i radošću i živeti svoje živote u skladu sa svojim individualnim sposobnostima. I svakodnevno recite sebi:
JA SAM SVETLOST! JEDEM HRANU KOJA JE PUNA SVETLOSTI, UPIJAM SVETLOST!
PHOTO: UNSPLASH.COM
Nada daje tu svetlost životu od koje se ne možemo otrgunti. Ona svetli na najlepše i najnežnije. Nada ti
daje nadljudsku snagu da izdržiš i preboliš. Nada je
lepa. Nada je život. Kada sagledam svoje aktivnosti
u prethodnom periodu i pogledam sadašnjost vidim
koliko sam samo vere i nade imala u ovo što danas
dišem. Disanje je lako, lepo, smireno, sneno. Kada
se prepustite životu ona ipak ima najbolji scenario
za vas.
PIŠE: SOFIJA ANTONIJEVIĆ
