Argentinski tango

Piše: Beisa ROMANIĆ

Zahvaljujući gospođi Šemsi Bibić i njenom strastvenom osećaju i ljubavi za ples, u meni se probudilo divno sećanje, koje vadim iz svoje riznice...

Bile su to ‘80 - te, prošlog veka,odlučismo da proslavimo Marin rođendan, nas sedam “devojaka”, te ubrzo nakon kratkog dogovaranja, izvršismo rezervaciju stola i večere u poznatom i otmenom restoranu ‘’Niš’’ u Novom Sadu...

Bilo je to vreme, imalo se, moglo se! Vladalo je neko blagostanje. Srednji stalež, fundament države, živeo je pristojno, radili smo u državnim institucijama, puni elana i nekakve kolektivne sreće i zadovoljstva. Sasvim je bilo normalno “skoknuti” do Trsta po krpice ili otići subotom u Peštu na večeru. Imali smo svoj glamur, koji nije zaostajao iza evropske mode...

*

Tako smo se spremale i za Marin rođendan i svaka u svome stanu prevrtala po ormarima, cipelarnicima, kutijama za nakit, policama gde je uredno bila raspoređena šminka i parfemi.

Ništa nije smelo da promakne brižnom odabiru, kao da se nala-

zimo na ispitu ukusa i elegancije. Glamurozno obućene, doterane u esenciji svaka svoga, skupocenog parfema...

Za takve prilike pozivale smo taksi i, kao po dogovoru, našle smo se pred rastoranom ‘’Niš’’, gde nas je, personalmente, ništa manje, dočekao gospodin Bogoljub, vlasnik restorana, i uz lep manir vlasnika i dobrodošlice, dopratio nas do stola.

Restoran ‘’Niš’’, u to vreme, spadao je među elitne u Novom Sadu, sa više evropskog enterijera, sa ponekim južnim simbolom, koji se savršeno uklapao uz svilene zavese i brokatne draperije ukrašene satenskim mašnama i trakama, a sve u lepoj nijansi boje staroga zlata. Boguljub je često dovodio najbolje orkestre iz Niša u ‘’Dane niške kuhinje’’, a ove večeri svirao je orkestar Lepoga Jovice, a mi smo o tome već bile informisane.

Prekriven belim stolnjakom od češkog damasta, veliki, ovalni sto se presijavao od luksuznog porcelana i srebrenog escajga, postavljeno za sedam dama, kao za sedam misirskih princeza. Veliki, kristalni luster stvarao je čaroliju pod različitim uglovima prelamanja svetlosti.Bio je to savršen ugođaj za dame našeg renomea.. Naravno, cela atmosfera u hotelu je bila iznaredno privlačna sa stolovima pripremljenim u perfektnom redu za večeru.

Za aperativ, bile smo poslužene Martelom i to u stilu, kuća časti, a u znak čestitke za rođendan. Gazda restorana, Nišlija Bogoljub, imao je u to vreme najbolji orkestar sa vać pomenutim Lepim Jovicom i sve je obećavalo lep provod.

Bile smo vesele, razdragane svekolikim ugođajem i nismo bile opterećene drugim gostima... sav svet se dešavao oko nas i za našim stolom, s primetnom aromom zadovoljstva i otmenosti... sve smo zračile snažnom lepotom, delovale moćno i nepobedivo.

Večera je služena sa stilom, muzika diskretna, ugođajna, pevušile smo, pile šampanj i ustajale kraj našeg stola, plesale u slobodnom stilu uz naručenu muziku i to sve preko uslužnog konobara, koji je bio zadužen za naš sto...

Birale se arije, kancone, romanse, starogradske, vranjanske...ehhh, pevale se ‘’Somborske ruže’’ za Zlatu, ‘’Jesen stiže, dunjo moja’’ za Vesnu, Marinka je poručila ‘’Mađarsku rapsodiju’’, a za mene pevao je Lepi Jovica ‘’Caro N’grato (Neverno srce) – Katari ‘’. To je bio moj muzički poklon Mari za njen rođendan. Dakako da je bolelo, jer imao se i razlog da boli...džaba ti pesma, ako ne dodirne srce i ne pokrene lavinu emocija...

*

Jednog momenta spazili smo uočljiv dolazak mlade, izuzetne žene, vrlo elegantno obučene u španskom stilu, sa strogo začešljanom, crnom kosom, ukrašenom srebrenim češljevima s ornamentikom...u njenoj pratnji su bila dva visoka, lepa i takođe specijalno doterana čoveka. Seli su nedaleko od nas za sto označen sa ‘’Rezevisano’’. Imali smo pogled na njihov sto, ali i oni na naš. Značajno smo pogledale jedna drugu i nastavile našu feštu za naš groš. Međutim, stvari su se počele odvijati mimo našeg scenarija, nekako svojim tokom, spontano kao neko bezgranicno trajanje, oko nas zrače jaki odsjaji, duboka radost.

Dama u crnoj haljini, španskog stila dostojanstveno je otišla do orkestra, a njena pratnja, stasiti momci, pomerili su njihov sto, oslobađajući prostor...

Lepi Jovica je najavio španski štim i dama je stala na podijum kao izvajana figura od tamnog granita, sa uzdignutim rukama i glavom, momci su joj davali takt melodičnim dlanovima...bože moj, mi se skamenile, ne dišemo...i odjednom mlađi pratilac ide prema našem stolu, s manirnim, brzim naklonom, pruža ruku prema meni...a jaaaa, nema me !!!

Stojim ukopana, kako me on postavio, muzika baršunastim tonom dolazi do mojih ušiju i ja plešem, plešem u ritmu argentinskog tanga, vođena rukom magičnog virtuoza ozbiljnog, prelepog lica...Pitam se JA , ko to tamo na podijumu tako savršeno pleše sa nepoznatim muškarcem...

Nakon Večnosti koja je trajala 4-5 minuta nađoh se na svojoj stolici sa rukom u zraku, koja se pušila od vreline njegovih usana stavljenih u znak zahvalnosti za ples. Taj argentinski tango dugo je u meni palio i žario moju emociju, a i moje telo. Zapravo u meni je ostao jak utisak da sam ja, koja nisam bila neki partner u plesu, to veče, na podijumu restorana ‘’Niš’’, plesala svoj prvi i zadnji, pravi argentinski tango, savršeno bez ijedne greške u koraku, vođena temperamentom prelepog muškarca, kojeg sam videla prvi put u životu i nikada više!...

Osećala sam u sebi Natašu Rostovu, njeno lupanje srca, kada je plesala svoj prvi vals sa Andrejom Bolkonskim pa i sada, dok ovo pišem, u mome telu treperi lakoća pokreta muzičke vizure, i osetim baršunasti dodir Altajevih ruku i vidim taj prodorni pogled prikovan na mome licu...Sećanje koje se pamti dugo i verovatno se nikad ne zaboravlja...

Drugarice su me zadivljeno gledale i pitale gde sam to naučila, a ja još u zanosnom čudu odgovaram da sam prvi put plesala argentinski tango. Prekrasni trojac u elegantnim, crnim odorama, gotovo pod komandu digao se i, uz naklon prema našem stolu, napustio restoran.

Inače, argentinski tango je improvizacija, kombinacija ritma i pokreta, a njegovo poreklo se veže za ples robova iz Afrike...Neki ga zovu kubanska habanera, pomešana s evropskom polkom i verovatno je jedan od najstrastvenijih plesova. -Gospođo, pričao je Bogoljub, pozvani ste na doručak u hotel Park, evo Vam vizit karta od gospodina Altaja...

Dugo sam razmišljala o tom neverovatnom događaju, o nepoznatom, tamnoputom, prelepom mladiću, koji nosi ime planine u Evroaziji, prastojbini mongolskog naroda... Altaj, planina koja ima ljubavni kamen... Altaj, kao mesečeva svetlost, kao univerzalna svetska simbolika lepote...

Novi Sad