njige

kako će mi oni upueni poslije reći. Da, Sarina. Mlada profesorica, docentkinja sa Fakulteta političkih nauka u Sarajevu, sociologinja kulture. Nerzuk je kazao da je pročitala moj roman, da joj se jako dopada i da bi voljela govoriti o njemu. Pa dobro, posmislila sam, neka bude. Kada sve to posmatrate iz udaljene perspektive, iz svog tugovanja za netom preminulom majkom, jer šta je šest, sedam mjeseci u tom procesu, kao što je bio slučaj sa mnom, vi ste više posmatrač, do učesnik. Savršeno sam čula i razumjela Sarinu i u nekoj drugoj, sretnijoj okolnosti, osjećala bih se lijepo što se neko vješto “ubacio u knjigu” i što se tako savršeno razumio sa njenim likovima. I što tako dobro razumije i “jezik” građevina. Ali, ja sam bila podvojena, bila sam i nisam bila tu. Izmaglica. Uz to umor, dva puta u Sarajevo za tako kratko vrijeme na velikim hladnoćama i moja zimogrožljivost uzimali su danak, koji će poslije eksplodirati u užasnu upalu sinusa i sve što uz to ide. Organizam je sam rekao kad je dosta. Ali, tad se nije primijetilo ništa od ovoga. Bar se nadam da nije. Reflektori FACE TV koja je snimala cijelu promociju udarali su nam malo u oči, ali sam ipak mogla da razaznam moju Jasenku, koju znam od svoje jedanaeste godine, njenog Žiku, Rinka Golubovića, Mirsada Filipovića, imenjaka našeg Mirse F. iz Motale, fra Milu Babića, prof.dr sa Franjevačke teologije iz Sarajeva i mog prijatelja i mnoge druge. Volim ljude. I svakako bi mi prijalo u onim drugim okolnostima da se s njima fotografišem, pričam (bio je čak i jedan đak mog oca), ne mogu reći da mi nisu prijali i tad, ali više kao melem na ranu, moju duboku ranu koju je isvrdlao bol za mojima. Opkollili su me sa svih strana. Moja Jasenka kaže da je to bila jedinstvena scena. Masa ljudi dodatno čeka u redu da poptpišem knjigu. Zašto tati ne mogu da pričam o ovome, sandžije kroz mozak i dušu. Slikanje, potpis, priča. Prvi put me nisu ispratili. I sada će me prvi put dočekati pusta kuća. Opet sandžije. Njima, s neizmjernom ljubavlju, piše na početku knjige. Da, naravno da hoću, opet slikanje. Nestalo je knjiga, viče asistent iz KBC-a. Jasna, drugarica, ima još neku količinu u stanu na Mejtažu. Trči na taxi, ali ljudi pitaju, žele knjigu odmah. Komešanje, rukovanje, grljenje, poneka suza, “banjalučka delegacija” koja živi u Sarajevu, zauzela busiju. Rinko, Mirso i ostali, divni drugari. I pitanja su im umna, trudim se da budem optimista glede situacije, naročito mladih i njihove budućnosti ovdje. Možda da više ubijedim sebe, do njih. A “moja” Sarina kaže da sam tako duhovota. Da, ima humora u romanu, o čemu je pisao Nerzuk Ćurak, kako je on rekao nenametljivog humora koji je jako teško postići u tako zahtjevnoj kompoziciji. Pričamo poslije u kafeu pored hola. Pokušavam objasniti Rinku kako mi je mama nedavno objašnjavala da smo mi rod. Ne neki naročiti, ali ipak. Preko bakinih tetaka, nažalost zaboravila sam tu maminu priču, ona je bila savršen pripovjedač i imala je nevjerovatno pamćenje. Uglavnom, mi smo rod tipa kao što je i strina rod, a zapravo nije krvni. Ali, i to se pika. Hvala tebi, Sarina, kažem ja. Ona se prethodno javno zahvalila meni. I mislim zaista tako u svom okrnjenom i poharanom mozgu. Onda pomislim na riječi Ismara Mujezinovića, autora grafičkog dizajna za moju knjigu, kako se on nastoji odužiti svojim roditeljima tako što ih stalno ima u njegovoj umjetničkoj kreaciji. Ismar uzgred i piše i komponuje i snima dugometražne i kratkometražne filmove. Vašim roditeljima Radmila, bilo bi drago da nastavite. Pa evo nastavljam, mislim tad, nastavljam i kad sam rasparčana na atome. Dijana Hadžizukić, urednica, koja je jedna posebna priča, gleda me svojim jasnim, plavim očima i kaže; Jesi li zadovoljna, Radmila. Bilo je krasno. Ona zna sve moje Scile i Haribde, sve. A tad se prvi put vidimo uživo. Klimnem glavom. Sjetim se krasnih riječi Marjana Hajnala, njegovog strpljivog iščitavanja rukopisa, baš kad je moj tata bio pri kraju. Potom Nerzuka, koji mi piše da mu je čast da mu povjeravam rukopis na čitanje. Njemu, valjda meni. A onda urednica, moja Dijana kojoj vrištim preko mailova za tatom, a onda za mamom. Drago mi je da ću je uskoro i ponovo vidjeti u Mostaru. Naime, upravo je ona uredovala promociju za 29. april u mostarskoj biblioteci. Da, osjećam da se moji atomi ponovo skupljaju i da nisam lebdeća prikaza. Ima mnogo načina da roditelji budi zauvijek tu. Ja sam pronašla svoj. Sigurna sam da ću ih osjetiti u Neretvi i u Starom mostu i ma gdje kročim. I ma šta da napišem. I sad dok ovo pišem. Baš sad.