Srpski krajevi br 1 za sajt

Ковиљски Кови љски рит

ИМПРЕСУМ Часопис СРПСКИ КРАЈЕВИ Излази тромесечно Издавач ДОО ВИНА ПРОДУКЦИЈСКА КУЋА и ДОО ГРАД ПРЕС Булевар ослобођења 11 Нови Сад Србија Тел/Фаx ++381 (0)21 447 424 ++381 (0)21 571 173 Директор Небојша Бошњак

ПРИДРУЖИТЕ НАМ СЕ! Има скоро 15 милиона Срба у Србији и ван Србије разасутих по целом свету. Ми смо сада можда Аустралијанци, Американци, Канађани или Европљани, Новозеланђани..., али сви делимо наше српско наслеђе и многи од нас су поносни на њега Наши преци, рођаци и пријатељи су напустили Србију из много разлога, али њихова визија и храброст је негујући своје наслеђе направила много организација, клубова, заједница, широм света које такође сада зовемо својим домом. Срби и српска дијаспора су јако поносни на богато наслеђе које су нам преци оставили. Прикључите се нашем часопису и читајте о српском наслеђу у часопису СРПСКИ КРАЈЕВИ. Часопис излази четири пута годишње и само се путем претплате дистрибуира широм света. Часопис СРПСКИ КРАЈЕВИ пише о српској историји ближој и даљој, о српским обичајима, о православљу, о српским великанима, о српском језику, култури, спорту, писаће о српском селу, о српској дијаспори, српским судбинама, о српској уметности, природним лепотама, о српској кухињи... Ви се можете прикључити и као читалац, претплатник али и као сарадник тако што ћете нам указати на неке заборављене и важне теме, људе, чињенице, послати нам неке лепе старе и нове фотографије, како из српских земаља тако и из далеких крајева света, указати на успешне појединце, предузећа, установе, клубове... Ово је часопис за очеве и синове, деде и унуке... Ово је часопис који се чува... Ово је часопис који се чита и у матици и у дијаспори... Овај часопис је права ствар да учините нешто за себе...

ПРЕТПЛАТИТЕ СЕ НА ЧАСОПИС СРПСКИ КРАЈЕВИ!

Главни и одговорни уредник Саша Јовановић sasjov@eunet.yu Директор продукција Славиша Рујевић Редакција Мр Небојша Кузмановић Љубенко Звиздић Богдан Кузмић Александар Кржо Богдан Ђурђев Јован Лучић (фотографија) Техничко уређење Драган Станковић Секретар редакције Гордана Громовић Штампа Мондограф, Нови Сад Часопис излази четири пута годишње. Продаја само путем претплате.

CIP - Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад 908(=163.41) SRPSKI krajevi / glavni i odgovorni urednik Sa{a Jovanovi}. - 2007, 1- .

- Novi Sad : VINA produkcijska ku}a : Grad press, 2007-. - Ilustr. ; 30 cm Tromese~no.

ISSN 1820-5623 COBISS.SR-ID 225480967

Srpski krajevi

3

СЕЛО КАКМУЖЕ - ЦРНОГОРСКА ОПШТИНА ПЉЕВЉА

СПОМЕНИК СРПСКЕ ДРЖАВЕ НЕМАЊИЋА Какмуже је по површини једно од највећих а по многима и најлепше село у Пљеваљској општини. Налази се испод огранака планине Љубишње: Лисца, Ограда и Волујаче, на обронцима тренутно највеће прашуме у Европи, просуто по прелепим обронцима и долинама са доста извора и два јака врела. У овом селу природа је још увек недирнута, волујске запреге још увек не посустају пред моћним тракторима а ни косибаше пред моторним косачицама. Небо је бистро а оштар ум, гостопримство и дуговечност ових горштака чува дуго и богато памћење овог краја

Н

а јужној страни буја богата листопадна вегетација а на северној четинари међу којима доминирају смрча, јела и боровина. Планински обронци су богати изворима па се на тим местима налазе велика станишта брезе и јасике. Због специфичне микро климе у подручју умерено континентале климе успева воће и поврће, а од житарица јечам, зоб и посебна врста пшенице хељда. Пространи пашњаци омогућили су мештанима интезивно сточарење, односно узгој оваца, говеда, коња... Ње-

гови становници су надалеко познати по гостопримству, говоре ијекавицу без нагласка и са мало локализама. Једнако их увреди онај ко им каже да нису Црногорци или Срби. По сопственој вољи, једнако носе „црногорку“ и шајкачу капу. Занимљиво је да на „црногорки“ од памтивека као обележје стоје само осцила и крст са четири с. О постанку овог села постоје три легенде. Према једној, некада су у овом селу живели Илири који су се звали Какмужи. Према другој – пошто је село имало добре пашњаке, и због Srpski krajevi

5

тога добру мужу (изобиље млека), околне комшије су говориле „ каква мужа“. Од те две речи изведено је име села Какмуже. На западној страни села налази се инетересантно место које се зове Немања, повише кога се уздиже стрм, истоимени планински венац. Према предању које преноси Сретен Бајчетић који је доживео дубоку старост, а знају то сви Какмужани, ту је боравио Стефан Немања. Имао је своју цркву, двор, златно посуђе, позлаћени стожер у гувну и друге објекте. Неко га је 6

Srpski krajevi

напао и морао је отићи. Повлачећи се пред нападачем, оставио је златно посуђе и накит у пећини под Орловачом, а стожер закуцао у земљу и са дворјанима и војском отишао у непознатом правцу. На самом врху тог планинског гребена постоји извор воде а у тешко приступачној литици налази се поменута пећина у којој кажу мештани да се налазе две позамашне проосторије - собе чије је зидове највероватније обрадила људска рука а у једној од њих осим остатка пепела и угарака у равномерним интервалима капље

вода. Према легенди један орао стално мотри на пећину и обавештава аждају која лежи на сакривеном злату да га неби неко покрао. Немања је дакле и сада један од заселака Какмужа, у коме се још виде темељи четири куће, древног града. Постоји и „Царско гувно“ где се народ окупљао на вашар. Сада га зову и Коло. Ту се налази извор који се зове „Златно врело“ а и старо „грчко гробље“. Мештани су на почетку прошлог века изорали гвоздени чекић који је до скоро био у употреби, као и пола воденичког камена. За време владавине

Немањића, према предању у Љубишни се вадила златна руда па коњима терала у Мојковац на прераду. Легенда још говори да је већина рудара била из тог села и да су се мештани поздрављали питањем „како муж“ па отуда и назив села Какмуже. Код Немање и данас постоје остаци рударског ходника у којем су пронађене дрвене столице. И сада постоје остаци пута којим се служе мештани из околних села. На северној страни Какмужа подигнут је за време владавине Неманића велики манастир Светог Петра где се до пре тридестеак година на месту где су били темељи одржавао зборвашар на Петровдан. Турци су посекли попа у какмушком манастиру око 1700. године, па је манастир остао затворен. После неколико година наиђе туда поп Копривица из Пиве са три синчића да тражи „ухљебије“. Освануо је у Какмужима по казивању наставника Милана Лаловића а коме су причали стари мештани, са пртаљагом на магарацу испод једног од извора. Жене су ујутру пораниле да са извора донесу свеже воде у дрвеним посудама „бременицама“, које су ношене на леђима причвршеном специјално исплетеним ужадима од вуне, а магаре зариче .Пошто оне никад раније нису виделе ни чуле магаре, јер су мештани искључиво узгајали коње, повикаше: “Кам нам је дом! Шта је ово? Ђаво? Бјежите да бјежимо кућама“! Мушкарци усплахирени и наоружани, потрче води. Тамо виде брадата човека са три мала синчића, али и ђавола. Када га људи запиташе ко је, он им се каза да је поп. Сви му рекоше да имају манастир, да су им Турци посекли попа, те им тако затворили манстир, а он има велика имања. Рекоше му да остане код њих у манстиру, јер се немају где богу молити, нити свећу запалити. Поп тај предлог радо прихвати и насели се у Какмужима. Синови му порастоше, оженише се и добише пород. Данас има око 20 кућа Поповића. Место где живе зову се Поповача, Попов гај, и Рикач – по магарцу где је рикао. Почетком осамнаестог века Турци су порушили манстир (негде између 1804. и 1813. године ) и више није био обновљен. Поред манастира се налазило велико српско гробље, у којем се и данас сахрањују мешани једног дела села. Мало даље од овог гробља, налазило се „Грчко гробље“ где и данас постоји шест надгробних камних споменика стећака, на којима су уклесани људски ликови, руке, звезде, јабуке, сабље, коњска копита, један уклесан крст... Према остацима који су Srpski krajevi

7

8

Srpski krajevi

пронађени на месту где су клесани поуздано се зна одакле су надгробни споменици али остала је загонетка како су допремљени на узвишење где се сада налазе с обзиром да се њихове тежине мере и тонама. Какмужани су око 1890. године, покушали да обнове свој манастир припремајући тајно материјал и трудећи се да турска војска за то не сазна а која је била стационирана у Пљевљима и неким околним селима. Вероватно због појаве честих комита, ускока, хајдука, Турци никада нису били насељени у овом селу. Ипак двојица мештана су о плану обавестили Турке па је он осујећен. Поп и народ је ову двојицу проклео па и сада многи верују да то „племе“ прате честе трагедије, болести убиства. Након издаје, Камужани су били принуђени да сакрију допремљене мермерне стубове, како би их ипак уградили у манстир, верујући у неко срећније време. То су тако урадили да ни данас нико не може да их пронађе, мада сви верују да су сакривени у близини где се налазио манастир. Кречана у којој је испечен креч и данас постоји и не памти са да је ико узео грумен креча, а на месту где се налазио темељ манстира, уз које се налазило и налази гробље никога не сахрањују. У току другог светског рата, нарочито по завршетку, ојачао је комунистички покрет али ипак огромна већина породица није запоставила славе. И за сахране постоји оригиналан обичај, да свако према својим могућностима у храни и пићу а и новчано помогну породицу покојника. Развојем Пљеваља као великог индустријског центра, стандард живота је видно поправљен. Тиме је осиромашен сточни фонд али уз „државне“ послове још увек сточарство није занемарено. Мештани овог села на приморју продају надалеко чувени сир и скоруп (кајмак) из каце. Занимљиво је да је пет младића из овог села, у последњих неколико година, трбухом за крухом отишло на рад у Русију и да се свих пет оженило са изузетно лепим Рускињама, па се овдашњи Камужани тиме поносе. У овом селу природа је још увек недирнута, волујске запреге још увек не посустају пред моћним тракторима а ни косибаше пред моторним косачицама. Небо је бистро а оштар ум, гостопримство и дуговечност ових горштака чува дуго и богато памћење овог краја. Љубенко Звиздић Srpski krajevi

9

ВИДОВДАН 2005.

ЗАПАДНА АУСТРАЛИЈА НА ИСТОКУ Аустралија је земља коју човек са ових простора има ретку прилику да види јер је ван свих туристичких дестинација. Потписник ових редова је имао срећу да на позив СРПСКОГ ЦЕНТРА ЗА ЗАПАДНУ АУСТРАЛИЈУ из Перта посети ову земљу на Видовдан 2005. године

А

устралија је једна невероватна земља. Невероватно лепа и добро уређена земља у сваком погледу! Спуштајући се авионом на аеродром у Перту имао сам осећај као да долазим у неку нестварну земљу из бајке. Појам простора у овој земљи има потпуно другу димензију и значај. Ако узмемо у обзир да цела Аустралија има 20 милиона

становника, и скоро два милиона становника живи у Западној Аустралији која је по површини већа од Велике Британије, Немачке и Јапана заједно, можемо имати представу о каквом односу простора и становништва је реч. Скоро милион и четиристотине хиљада становника Западне Аустралије живи у Перту. Развој града је сконцентрисан на индивидуалну изградњу тако да Перт у свом Srpski krajevi

11

пречнику има преко 100 километара и сам град само ужим центром врло мало подсећа на светске метрополе. Сами аустралијанци су веома пријатељски расположен народ увек спреман на контакт, било да сте у на улици, продавници, неком ресторану или пабу. У Аустралији према неким проценама има око 150.000 наших људи, од тога неких 12.000

људи се сместило у Западну Аустралију, углавном у њен главни град Перт. Наши људи су се у овој далекој земљи углавном снашли и добро живе. Наравно неки и боље од оних других. Такође у овом граду постоје и две цркве, Свети Сава и Света Тројица, које међусобно, према старим српским обичајима, не стоја баш најбоље – али се ситуација поправља.

СРПСКИ ЦЕНТАР ЗА ЗАПАДНУ АУСТРАЛИЈУ

СРПСКИ ЦЕНТАР ЗА ЗАПАДНУ АУСТРАЛИЈУ у Перту је настао од Српског културно уметничког друштва «Завичај». Основан је 1980. године у циљу чувања српске културе, традиције и обичаја. Добротворним прилозима је прво купљено земљиште где је планирано да се гради своја зграда. Центар је 12 Srpski krajevi

грађен добротворним радом и прилозима скоро четири године да би коначно био завршен 1997. године када је свечано и отворен. Аустралијске локалне власти су помогле са 150.000 долара да се Центар опреми. Центар има фолклорну секцију, фудбалску, голф, драмску, шаховску,...

Чланови управе Српског Центра за Западну Аустралију - Мадингтон за 2007/2008 годину: Председник: Горан Скембовић Потпредседник: Обрад Гледић Секретар: Танасије Маријановић Заменик Секретара: Драгана Секерац Благајник: Бранка Његић Заменик Благајника:Татјана Синановић Фудбал: Жељко Тасић Фолклор: Милица Дрљача

Шанк: Неђо Мрђа и Радојица Даничић Остали чланови Управе: Татјана Синановић Бранка Голуб Ђоле Голуб Младен Кнежевић Бојан Ковачић Славко Миличевић Вуцан Мрђа Драган Војиновић Вуле Вујисављевић Драгана Секерац

ФУДБАЛ

При Српском центру за Западну Аустралију делује и фудбалски клуб Мадингтон Орлови који се прошле године такмичио у почетној лиги Перта. И поред тога што су почели у ниској лиги, играчи су показали велику мотивацију и серијом добрих резултата показали да могу у бољу лигу. Играчи који су играли 2006, у чуче: Кри-стијан Катић, Слађан Ристић, Драженко

Те-шић, Елвис Висић, Бојан Ковачић, Жељко Тешић, Милан Драгић, Данијел Катић. Стоје: Дамир Кривић, Марко Рудеж, Рајко Голуб, Бране Ђогић, Јовица Мркаја, Славко Миличевић, Владо Голуб, Горан Скембовић (Тренер), Миливоје Ненадић (Председник Клуба за 2006.), Радивоје Лаловић (Председник Српског Центра за 2006.).

Srpski krajevi

13

АУСТРАЛИЈА - ШЕСТА ДРЖАВА ПО ВЕЛИЧИНИ НА СВЕТУ

На северу се, преко мора, граничи са Индонезијом, Папуа Новом Гвинејом и Источним Тимором и на југозападу са Новим Зеландом. Аустралија је земља на крају света, земља кенгура и коала, Абориџина и европских досељеника. Име Аустралија потиче од назива terra australis, што значи јужна земља. У старом и средњем веку у Европи се претпостављало да у јужним морима постоји копно које су средњовековни географи називали Непозната јужна земља, на латинском Terra australia incognita, па отуда и назив Аустралија. Аустралија је удаљена и изолована од осталих континената. У односу на Европу Аустралија се налази на супротној страни Земљине лопте, с оне стране планете, па је за њу најудаљенији део света - пловидбеним путем преко Суеца удаљена је од Европе 20.000 км. Први Европљани који су допрли до Аустралије били су Португалци и Шпанци крајем XVI века. Делимична истраживања њених обала обавио је холандски морепловац Тасман у XVII веку, по којем и острво Тасманија добило назив. Али, Холанђани се, 14 Srpski krajevi

имајући велику колонију Индонезију, нису интересовали за искоришћавање ове нове земље. Године 1770. енглески морепловац Џејмс Кук испитао је обале Аустралије и прогласио је поседом Велике Британије. Убрзо после истраживања Џејмса Кука основано је близу данашњег града Сиднеја прво насеље, у које су упућивани кажњеници из Велике Британије. Временом су почела да се оснивају и насеља слободног становништва - од осуђеника који су одслужили казне, од стражаре и официра који су завршили службу и од других досељеника из Европе, углавном Британаца. Први досељеници почели су да се баве сточарстовом, које не изискује много радне снаге већ само простране пашњаке. За мерино овце, које су довезене из Шпаније, простране степе показале су се изванредно погодним. Обале су слабо разуђене и највећим делом су тешко приступачне. Најтежи је приступ североисточној обали, поред које се налази Белики гребен (којег чине корални спрудови), дуг 2.000 км. У рељефу се истичу три регије. На истоку континента су громадне планине Аустралијски

Кордиљери (Аустралијски Алпи, Плаве планине и друге), који се стрмо спуштају у ниже и уже приморје уз обалу Тихог океана, а благо према западу. У средишњем делу континента је Велика аустралијска низија, која око језера Ер прелази у депресију. У западном делу је Западноаустралијска висораван, висине 300-500 м, са које се местимично издижу громдне планине. Климу већег дела Аустралије карактеришу суше и вечите оскудице воде, због чега у већем делу Аустралије нема већих река, а веома је сиромашна и биљним светом. У Аустралији живи мноштво животиња које су на другим континентима давно изумрле. Такви су, на пример, сисарски торбари, којих има око 230 врста (кенгури, торбар-медвед, торбар-јазавац, торбар-вук, коала и други) затим кљунари, сисари који се легу из јаја. Староседеоци континента су Абориџини. Сматра се да су се пре неколико хиљада година доселили на аустралијски континент из јужне Азије. Најпознатије племе је Питјантјаре. У доба насељавања првих Европљана (око 1788.), највише их је било на југоисточној периферији континента, где су услови за живот најповољнији. Досељеници из Европе су их затекли на нивоу каменог доба. Њихову

основну делатност су чинили лов, риболов, и сакупљање плодова, док сточарство и земљорадњу нису познавали. Европљани су их масовно протеривали и уништавали. Влада Аустралије, да би их сачувала од тоталног изумирања, оснива резерватеу пустињским и саванским пределима. У тим резерватима они и данас жибе на свој традиционални начин изоловани од цивилизације. Према подацима из 1981. Абориџина је на аустралиjском континенту било свега 41.000, што је веома мало, када би смо упоредили са цифром од 400.000, колико их је било у доба доласка Евр опљана. Проналазак злата у покрајини Вирџинија, означио је почетак *златне грознице* од 1850.-1860. године, што је условило долазак вликог броја страних колониста. Иако нису нашли злато, многи колонисти су остали на тим просторима. Ове миграције су самим тим условиле већи пораст становника. Број досељеника из Европе се нарочито повећао после Другог светског рата. Ови мигранти су заслужни за релативно брзо развијање аустралијске индустрије. Највећи број досељеника је стигао из Велике Британије, Ирске, са простора бивше Југославије, Холандије, Немачке...

Srpski krajevi

15

ПРОСЛАВА ВИДОВДАНА У СРПСКОМ ЦЕНТРУ МАДИНГТОН

Поводом прославе Видовдана у Српском центру за западну Аустралију у Перту оџржан је низ манифестација током два дана викенда, 25. и 26. јуна. У суботу 25. јуна је одржана представа «Видовдан» у режији Жике Ћурчића. Као гости-глумци на представи “Видовдан” су учествовали београдски глумац Боривоје Кандић (познат као млади “Вук Караџић” – из серије Вук Караџић),

и млада глумица из Сиднеја, иначе рођена београђанка, Бојана Новаковић, добитник награде “Australian FIlm Award” за најбољу женску главну улогу у серији “Marking Time”. Једну од улога су тумачили и сам режисер представе Жико Ћурчић као и секретар Српског центра Љубишко Томашевић. Кроз представу, користећи епску поезију, митологију и народно веровање, приказано је

Predstava “Видовдан”

16 Srpski krajevi

Џез после представе

Жико Ћурчић, режисер

УНАПРЕЂЕЊЕ ИМИЏА СРПСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ Жико Ћурчић, режисер представе ВИДОВДАН, је рођен 1961 у Брчком. У Аустралију је стигао 1970. године. Бави се маркетингом за једну од највећих аустралијских фирми која производи аутомобиле, ХОЛДЕН. Холден је аустралијски ауто који се производи од 1948 а власник фирме је Џенерал моторс из Америкe. Жико је већ15 година у фирми, задужен је за Западну Аустралију. “Још пре 20 година сам почео да се аматерски бавим глумом а до сада сам написао и режирао пет представа. Комедију “ПАТКА ЗА СТОЈАНКУ”, драму о Ричарду Фелману пилоту кога су четници спасили 1942 у Србији и његовом сусрету са Дражом Михајловићем, радио сам представу о Николи Тесли, радио сам КНЕЖЕВУ ВЕЧЕРУ и сада ВИДОВДАН. Радим на унапређењу имиџа српске заједнице у аустралијској заједници. Покушавамо да што више омладине укључимо у пројекте да би задржали свој индентитет, да би задржали језик, нашу културу и кроз глуму да упознали историју. 15 - 20 година сам се бавио фолклором и схватио сам да поменуте циљеве можемо пре да остваримо кроз представе и глуму. Што се тиче представе “ВИДОВДАН”, већ смо добили позиве из Сиднеја да гостујемо са представом. За ову предству смо морали у неким тренуцима да се обратимо пријатељима у Србији да би нам набавили неке материјале који су нам недостајали.

После џеза незаобилазно коло

Победници Видовданског турнира

Момир Павловић, успешни бизнисмен и активан члан Српске заједнице Srpski krajevi

17

емотивно стање главних личности тог доба. Представа почиње у данашње доба и сели се у доба Кнеза Лазара с доласком Турака на Косово.

18 Srpski krajevi

После представе, гостима је служен “коктел вечера” уз лепо дружење и џез музику. Треба напоменути да је представи присуствовало преко 30 гостију аустралијанаца, функционера у локалној заједници. Градоначелница општине где се Центар налази је била искрено одушевљена гостопримством и целокупним догађајем. Представа “Видовдан” је протекла веома успешно и о оњој се могло читати у целој Аустралији. Недељу 26. јун је обележио наступ фолклора, фудбалски турнир, печена јагњетина и још једно извођење представе “Видовдан”. На фудбалском турниру снаге су одмерили екипе Србије, Црне Горе, Српске Крајине и Републике Српске да би назив најбољег освојила екипа Републике Српске. Да би све протекло у најбољем реду потрудили су се председник Српског центра Мадингтон Павле Новаковића, секретар Љубишко Томашевић, члан управе Миливоје Ненадић, бизнисмени Обрад Гледић, Милош Бошњаковић, Душан Вулин, Раде Рој Пилиповић, певач Горан Томић - који су увек ту када треба припомоћи као и многобројна екипа волентера. Традиционална српска гостопримљивост се и овога пута показала и доказала.

ПАВЛЕ НОВАКОВИЋ

Павле Новаковић на радном месту

Павле Новаковић је 2005. године био председник СРПСКОГ ЦЕНТРА ЗА ЗАПАДНУ АУСТРАЛИЈУ. О себи он каже: - Рођен сам 1946. године у селу Жабари крај Крушевца. Дошао сам у Аустралију још давне 1970. године 28. августа. Тад сам стигао са жељом да видим Аустралију, будем једно две године, зарадим мало пара да купим фићу и да се вратим кући. У то време сам имао 23 године и фића је био појам. Године су пролазиле а ја сам говорио следеће године, па следеће, следеће и та следећа година још није дошла. Овде су се деца родила, овде су одрасла... сад су се хвала богу оженили и удали и имају своју фамилију. Ја сам посебно сретан што су одрасли у једном српском духу, што знају ко су и шта су и што и њихова деца говоре наш српски језик. Мада су деца неких који су дошли када и ја поженили се неким тудјим и деца им не говоре српски, изгубили су се ... У Центру сам од првог дана. Центар има добре односе са аустралијским властима, поготово у последње време. Ранијих година овде је била јака пропаганда против Sрба, гомиле лажи су мало пореметиле односе... Полако успевамо да прикажемо праву нашу

слику. Трудимо се да покажемо да нисмо ми такви какве су нас приказали, да смо ми они Срби које су знали пре овог прљавог медијског напада. Ситуација се сада поправља и мења на боље. Срби су се овде у Аустралији углавном добро снашли. Када сам дошао, одмах трећи дан сам почео да радим и од тада ниједан дан нисам био без посла. На овом садашњем послу сам 23 године, од 25. јуна 1985. године. Последњих 10 година имам и свој бизнис, фирму за обезбеђивање објеката. Такође је мој и син основао фирму за одржавање и чишћење објеката, која добро ради. Имамо и ресторан у центру града али смо га дали у ренту. Сви запослени у фирмама су наши људи. У клубу сви радимо на добровољној бази и желимо да, иако смо толико далеко од своје земље, имамо нешто наше. Имамо овде и две своје православне цркве, два наша православна храма, Света Тројица и Свети Сава где се ми окупљанмо за наше верске обичаје. Имамо и српско гробље. Ту је било мало и проблема јер су те две цркве биле подељене, једна је била као српска слободна а друга неслободна црква... Тако да је и то гробље било некад подељено. Када сам ја први пут отишао на то гробље, њега је делио пут. Биле су постављене две табле и на једној је писало Српско православно гробље а на другој Српско слободно православно гробље. То је некако сада исто, те цркве су се приближиле мада постоји још нека стара, да кажем, елита која не може да се помири. У Србији ме чека велика кућа да се вратим једног дана, а када ће доћи тај дан још не знам...

Домаћице волонтерке са председником Новаковићем Srpski krajevi

19

ЉУБИШКО ТОМАШЕВИЋ Љубишко Томашевић је 2005. године био секретар СРПСКОГ ЦЕНТРА ЗА ЗАПАДНУ АУСТРАЛИЈУ.

- Родом сам из околине Борова села. Мој животни пут се креће од родног места, преко Загреб где сам живео готово 9 и по година и Вуковара где сам живео 7 година пред рат. Потом почетком рата пут ме води у Београд и Нови Сад, а потом у Барању и поново Србију одакле одлазим за Аустралију 2.000 године. Одбио сам да наставим даљи рад у Хрватској када је Хрватска постала суверена на својој целокупној територији. Ја сам по професији полицајац и радио сам као криминалистички инспектор последњих 8 – 9 година. Нисам сматрао да је моје место у Хрвасткој па сам отишао у Србију. У Србији нисам нашао посао и једина жеља и могућност је била да напустим земљу и негде на другом месту потражим срећу. Овде имам родбину и пријатеље који су ми то омогућили да се то оствари и у новембру 2000. сам стигао у Аустралију. Од прошле године па на овамо, Српски центар је кренуо једном узлазном линијом, како у смислу организације тако у смислу једног културолошког, друштвеног представљања српске нације и српске заједнице у Аустралији. Томе нарочито пажњу дајемо због тога што је у задњих 17 година медијски рат против Срба и српске нације, српске заједнице у свету уопште вођен на један начин који је непримерен људском разуму и Срби су доведени у ситуацију са су стављени на стуб срама. И као човек и као професионалац у овом послу сматрао сам за обавезу да на

20 Srpski krajevi

неки начин исправим или да дам макар једну малу кап да се «исправи та крива Дрина» и покушамо да представимо српску заједницу у једном бољем светлу, у светлу у каквом зиста јесте. Видовдански сусрету су то приказали и показали пред тридесетак представника официјалне, политичке и друштвене сцене, када су им сузе кренуле на очи током представе ВИДОВДАН. Ја сам на то изузетно поносан, поносан сам у име свих Срба на које се сада у Аустралији гледа једним светлијим очима.

ТУГА ЗА РОДНОМ ГРУДОМ

ДУШАН ВУЛИН

Душан Вулин је рођен у Републици Српској, недалеко од Бања Луке, у месту Добриња на Мањачи. У Аустралију је стигао са 15 година и већ 35 година живи овде.

- Ма колико урадио, ма колико направио увек постоји туга за родном грудом. Живот је увој земљи много леп али би био многи лепши са нашим светом. Многим људима који овде живе и раде је жеља да се врате. Дошао сам са оцем који у то време, као Србин није желео да се укључи у то доба у онакав начин живота и било му је веома тешко да нађе посао. !970. године је отишао у аустралијску амбасаду у Бечу и тако нас довео овде. Од смог почетка није хтео да прихвати никакву помоћ аустралијске државе која му је припадала. Ми смо тада се већ једном селили и живели смо у месту

Чуруг, поред Новог Сада. Он је све продао шта је имао. Сам је платио пут за све нас. Нас шесторо деце и родитељи смо стигли у Аустралију, тата је платио кирију за становање и кренули смо са 30 долара. Данас нас три брата и три сестре сви имамо своје бизнисе и радимо за себе. Имам овде три врсте бизниса, финансијску фирму, фирму за чишћење и одржавање – одржавам велике шопинг центре и имам камионе за транспорт бетона. Имам браћу у од стрица у Сомбору а у Босни немам више никога. Пратим ситуацију у Босни и Србији. За време рата учествовао Srpski krajevi

21

сам у слању хуманитарне помоћи. Две године сам био председник Српског центра за Западну Аустралију. Политичари у нашој земљи сувише индивидуално делују. Сматрам да морају да седну и договоре се шта желе и могу да ураде, али заједно. Мислим да је будућност развоја Србије у развоју малог бизниса. На том принципу се ради у свим развијеним и богатим земљама. Не треба се плашити фирми које долазе у нашу земљу. Нисам присталица приче да они долазе да покупе паре и оду. Они запошљавају наше људе... Ако они своју зараду пренесу у неку страну банку не сматрам да су умањили богатство наше земље. Богатство је када ви можете да се задовољни вратите са посла, лепо поједете, обучете се, возите леп ауто, да нормално живите. У односу на друге нације Срби су се могли боље снаћи. Грешка је била у томе јер су нас учили да не радимо. И мени је мој отац говорио «учи школу да не радиш». Мислим да сви који буду ово читали ће се сетити речи својих родитеља. Тадашњи систем нас је учио да не идемо у приватлук, да не идемо у

22 Srpski krajevi

бизнис... То је донело велике проблеме нашем народу када је дошао овде. Последњих 10 година се ситуација драстично померила на боље. Деца која су школована овде брзо су напредовала. Наш народ је врло промућуран народ. Кад смо долазили овде Србин је био веома цењен и поштован седамдесетих. Међутим када је рат почео западни медији су представили Србе као људе који силују жене, који убијају, пале... Потом је то престало и кренуло на боље. Ја нисам никада осећао проблеме зато што сам Србин. У овој земљи је сваки бизнисмен третиран једнако. Овде сваки човек има знање и хоће да ради може да успе без икаквих проблема. Када уђете у бизнис то вам је као да добијете неку врсту болести и знате да ћете са њом у земљу. Имам сина и ћерку. Син учи за инжењера а ћерка иде она бизнис факултет. Желим да сина уведем у бизнис па да могу за једно 10 година на миру одем до Београда, Србије, да мало поседим по нашим кафанама. Тело ми је овде али ми је срце тамо. Волим своју земљу, волим свој народ... Жао ми је што не могу радити бизнис тамо.

ОБРАД ГЛЕДИЋ

КО ЖЕЛИ ДА РАДИ МОЖЕ ДА УСПЕ Обрад Гледић је рођен у Лици, место Косин, Липово поље. Емигрирао је у Аустралију 1971. после одслужења војног рока. Почео је да ради за једну државну фирму две године као обични радник. После 14 година рада постао је пословођа и на том послу радио осам година. Тада је напустио фирму и започео сопствени бизнис. Наставио је посао који сам радио и у државној фирми, прављење цевовода, као и разне конструкције за друге фирме, за руднике - Имао сам стрица у Аустралији који је гарантовао за мене а видео сам да у Лици, у тадашњој Југославији нема леба за мене... Решио сам да кренем у туђи свет «трбухом за крухом». Испочетка није било лако пошто нисам знао енглески језик, нисам имао пара... Почео сам да радим за једну државну фирму и ту сам радио једно две године као обични радник. Потом сам ишао у школу и постао вариоц прве класе. После 14 година рада постао сам пословођа и на том послу радио осам година. Тада сам напустио фирму и започео сопствени бизнис. Наставио сам посао који сам радио и у државној фирми, прављење цевовода, као

Увек насмејан и спреман за дружење Srpski krajevi

23

Једна од хала

и разне конструкције за друге фирме, за руднике... Западни свет је базиран већином на приватном бизнису. Ми који смо живели под комунизмом нисмо имали прилике да развијемо посао у старом крају. Овде је битно да знаш да радиш свој посао. Нема лоповлука ни пропаганде. Сваки бизнис је добар и може да успе. Ја сам за десет година пуно успео да урадим и надам се да ћу тако и да наставим. Имам брата у Лици и још родбине, и сестру у Београду која је удата за попа, живели су у Петрињи.

Импозантан возни парк вредан преко милион долара

24 Srpski krajevi

Имам родбине у Војводини. Имам ћерку и два сина који такође раде за моју фирму. Срби су добри радници и увек ће доћи неки долар. У овој земљи ко жели да ради може и да успе. Ја мислим да је већина Срба успела да се снађе у Аустралији. Ја сам пре 25 година приступио српском културном друштву «Завичај» где смо почели да проширујемо своју делатност. Дуго смо година радили, купили смо земљу и на њој направили наш Центар који сада вреди неколико милиона долара.

МИЛОШ БОШЊАКОВИЋ ГРАЂЕВИНА И РУДАРСТВО

Један од најагилних „наших“ људи је свакако Милош Бошњаковић. Господин Бошњаковић је власник престижне грађевинске фирме MB POINT која се бави грађевином и уједно директор за Европу аустралијске рударске фирме „WIЕW RESOURCES“.

МИЛИВОЈЕ НЕНАДИЋ

СРБИЈА И ФУДБАЛ У СРЦУ Миливоје Ненадић је већ годинама један од најактивнијих припадника српске заједнице у Западној Аустралији. Током ВИДОВДАНСКИХ СУСРЕТА крајем јуна ове године господин Ненадић је успео да скупи најбоље фудбалере и организује репрезентативан турнир. На турниру су учествовале екипе СРБИЈЕ, ЦРНЕ ГОРЕ, РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ и СРПСКЕ КРАЈИНЕ. Велики број гледалаца током турнира показао је да су наши људи у дијаспори верни љубитељи српског фудбала

Милош Бошњаковић и Миливоје Ненадић

БОЈАНА НОВАКОВИЋ

БЕОГРАЂАНКА У АУСТРАЛИЈИ Бојана Новаковић, добитница награде “Napoleon Perdis AFI” (Аустралијски институт за филм) за најбољу глумицу у 2004. години, још од своје 15 године глуми у аустралијском филму, позоришту, на телевизији, а овдашња публика је зна из популарне аустралијске ТВ серије “Несташне године”. Рођена је 12. јула 1981. година у Београду, да би 1988. године Објекти у изградњи фирме “MB Point”

Srpski krajevi

25

отишла са мамом и татом у Аустралију. Родитељи сада са сестром живе у Француској а Бојана је остала у Аустралији, Сиднеју.

- Са 12 година сам радила прву представу. Бавила сам се гимнастиком а тражили су неког таквог да глуми паука у дечијој представи, што ми се свидело. Потом сам са 15 година снимила свој први филм “Black Rock”. Уписала сам уметничку и паралелно са школом сам снимала филмове. Када сам

завршила гимназију годину дана сам била на турнеји по Аустралији са «Шекспир компанијом», где сам у Ромеу и Јулији играла Јулију. После тога сам снимила још један филм. Уписала сам академију у Сиднеју, завршила и сада радим.

ДРАГАНА КРСТИЋ ТУРИЗАМ

Драгани Крстић, из Смедерева, је једно туристичко путовање у посету родбини у Аустралији променило живот. 1991. је одлучила да за земљу свог живота одабера Аустралију. Специјализовану агенцију „GLOBAL PLUS HOLIDAY“, за продају авио карата је отворила далеке 1995.

- Успешно радимо све ове године. Услови за вођење бизниса су одлични, увек кажем ко хоће да ради поштено, може лепо да ради тако да се исплати и њему и држави. Постоји 26 Srpski krajevi

конкуренција али колико овде има наших људи може да се отвори још десет агенција било би посла за све. Осамдесет посто наших људи купује карте у нашим агенцијама којих има четири или пет... Добро је да наши људи праве послове нашим људима. Овде има врло мало времена за приватан живот тако да пажљиво трошим слободне дане јер волим да одмор проведем у Србији. Сада сам овде мада планирам када се нарадим и нарадим да се вратим у Србију.

ФК СРБИЈА

Они воле и воде ФК Србија

Први тим ФК Србија

Srpski krajevi

27

Сава Благојевић са сарадницима

САВА БЛАГОЈЕВИЋ

ПРВИ СРПСКИ КЛУБ НА ПОДРУЧЈУ ЗАПАДНЕ АУСТРАЛИЈЕ Сава Благојевић је из Бања Луке, рођен 1960. Вишеструки је првак, рекордер и државни репрезентативац у дизању тегова. О овом врсном човеку и спортисти највише говоре његова дела и резултати, како у «старом крају» тако и овде у Аустралији где је стигао 1987. 2005 је био на челу Клуба Србија који је основан пре више од тридесет година.

- Од како сам стигао у ову кућу, драгу и красну, и трофеји су само стизали самном пошто сам био трофејан човек у спорту и цео живот ме прате трофеји. Како дођох трофеји још више почеше стизати у ову трофејну кућу. Како сам дошао у ову земљу тако см се одмах и прикључио овом клубу. У то време клуб је имао врло лоше име јер је била друга држава, како се држава променила овај клуб је нагло скочио у имену и популрности. Ми смо деведесетих година, пред почетак рата били центар окупљања све српске емиграције 28 Srpski krajevi

јер чак и бивши југословенски клубови, који су били под контролом разних конзулата и којечега, су затајили. Сви су они побегли... Како се ситуација дешавала тамо све се то одражавало и овде и хвала богу ми смо били претеча тог национлног осећања у далеком свету. Нама је пришла маса и ми смо и дан данас спортска организација која окупља велики број људи. У том почетку смо се финансирали из својих џепова, нико се није двоумио. То су све часни и поштени фамилијарни људи и радници који су из својих џепова одржавали овај клуб. Борили се за своје просторије. Ово је први српски клуб на подручју Западне Аустралије. Основан је када је било незамисливо да на овакав начин показујете своју националну припадност. Пре скоро двадесет година смо добили ове просторије на коришћење али како ствари стоје верујем да неће проћи још много када ће ово бити сто посто наша кућа и орлови ће моћи и до Београда да долете. Стално смо организовали спортске, забавне, хуманитарне манифестације као би скупљали и слали новац у ратом захваћена подручја како би помогли, скупљали смо средства и за изградњу храма Светог Све за

шта смо добили и захвалницу... Што се тиче националног бића, ово је кућа која заслужује вредност и пажњу. Моја жена је овде имала мало бројнију фамилији па и ми одлучисмо да дођемо овде «на крај света. Од тада до днас сам врло задовољан и овом земљом и фамилијом и овим клубом... Живимо овде али чувамо своје корене и порекло, деца ми читају и пишу и српски и енглески...

ОЛИВЕРА ТИМОТИЋ

ПРВА ЖЕНА ПРЕДСЕДНИК Оливера Тимотић је рођена у Крагујевцу а одрасла у Београду. Од 1964. године живи у Аустралијe. Када се 1989. године бирао председник клуба Србија госпођа Тимотић је изабрана као прва жена председник.

- Повод за мој долазак у Аустралију је био развод од мужа који је био мајор Енглески за кога сам се удала у Немачкој где сам живела јер је мој отац био државни непријатељ после Другог светског рата Са двоје деце сам одлучила до дођем у Аустралију. Имала сам сјајан занат, била сам шнајдерска радница. Овде сам добро просперирала, отворила сам четири бутика и производњу... Имала сам смисла за уклапање материјала и боја, тако да сам креирала за врхунску клијентелу и добро сам се котирала у свету моде. Створиlа сам робну марку која се сјајно продавала.

Оливера Тимотић са сином

Млада селекција ФК Србија

Srpski krajevi

29

1971. године сам све то продала када сам се поново удала за једног крагујевчанина, отишла за Немачку, тамо живела четири године, развела се и поново се вратила за Аустралију. Кренула сам опет да се бавим истим послом. Моја клијентела ме није заборавила па сам отворил два бутика. Потом сам стицајем околности држала ресторан, који сам морала сама да гурам. Обожавам фудбал. Бавила сам се спортом и била сам рукометни голман. У овај клуб сам довела дете да игра фудбал, па смо се мало бавили и фолклором... Иако је мој син одавно

отишао одавде ја још увек понекад дођем међу ове дивне људе, да помогнем, да се опустим и насмејем. Ово овде је мој мала Србија, моја мала земља... Ја све овде волим и мислим да и мене сви воле. Састајемо се средом овде када клуб има састанак и суботом када су утакмице а ја кувам за њих. Највише воле моју четничку гибаницу. Хоћу да помогнем колико могу. А на фолклор се иде недељом, већ тридесет и седам година... У Крагујевцу имам родбину, тачније у једном лепом селу које се зове Вучковица. Такође имам фамилију и у Београду.

SVAKA TRI MESECA NA KIOSCIMA 30 Srpski krajevi

ФУДБАЛ НА ЧЕТИРИ КОНТИНЕНТА ВЕСКО ЖМУКИЋ Веско Жмукић је рођен 29. септембра 1967. у Никшићу где је и почшео каријеру у Сутјесци са 10 година. Ту је и прошао све селекције. После тога је играо у Будви у другој лиги да би га потом каријера одвела у Бечеј у време када је Бечеј из сезоне у сезону ишао из лиге у лигу. Затим следи играње у Кикинди одакле одлази у Мароко у Казабланку. После Марока каријеру наставља у Бугарској да би 1992. позван да учествује на промоцији фудбала у Америци. Из Америке се враћа у Бугарску одакле одлази у Аустралију на позив Драгослава Шекулараца. У Мелбурну игра два сезоне и долази у Перт 1996. године. Сада је први тренер фудбалског клуба Србија из Перта.

- Играо сам средину терена и центарфора. Када сам завршио каријеру вратио сам се у Србију где сам завршио тренерску школу и одмах сам био позван од аустралијске владе да дођем овде и будем тренер. Проблем Аустралијског фудбала је као код нас јер млади фудбалери прерано одлазе у европу што слаби овдашњу лигу. Сада је донешен закон да фудбалер пре 23. године не може у иностранство. Сваке године идем у Никшић где ми је сва фамилија. Имам доста пријатеља и у Београду са којима сам такође у редовном контакту. Овде је само моја породица, супруга Александра, син Никола и ћерка Нада. Ћерка има 9 година и рођен је у Мелбурнu а син Никола 5 година и рођен је у Перту. Иако су они мали аустралци у кући морају да причају српски а редовно похађају енглеску школу. Играо сам фудбал на четири континента али Аустралија је тренутно најлепша и најбоља земља и економски и у сваком другом погледу. Друга је ствар да ли сам ја овде фудбалски задовољан. Азија ми представља изазов и покушавам да тамо добијем посао. Али превасходно ми је циљ да с овим фудбалским клубом постигнем максимум јер су ми људи из овога клуба заједно са аустралиjском амбадом омогућили да уопште овде дођем и бавим се тренерским послом

у циљу унапређења аустралијског фудбала имам тек 37 година. Водим два тима, један најбољи омладински тим и прву екипу Дајенеле (Србије). Аустралија сада пуно улаже у развој фудбала и постоје велике шансе, у шта ја верујем, да ће ова земља у блиској будућности бити једна од водећих у светском фудбалу. Велике и срећне тренутке сам доживео у Бечеју где смо сваке године ишли у већи ранг такмичења, у Мароку смо освојили првенство... У Бечеју је то била једна велика генерација предвођена једним великим човеком који је водио клуб, Талетом Таталовићем који је свој живот предао фудбалу и његово име ће сигурно златним словима бити уписано – он је био алфа и омега... Ту су играли Драган Тркуља, Обрад Зиројевић, Милинковић, Радмановић, ... то је једна дивна генерација, једно дивно време. И моја прва љубав је такође из Бечеја, Гордана... У Аустралији су играчи слабо плаћени па морају да се баве и другим послом али у поређењу са нашом земљу можда су боље плаћени од играча моје Сутјеске. И ја сам плаћен али такође поред фудбала имам свој бизнис који водим. Имам акције у једном ресторану као и свој такси бизнис...

Srpski krajevi

31

32 Srpski krajevi

Отац Саша са породицом

ОТАЦ САША СТОЈАНОВИЋ ЦРКВА СВЕТИ САВА

Отац Саша Стојановић у Аустралији живи већ дванаест година, а крајем 2004. је дошао да службује у Перт. Рођен је 1978. у Осијеку где је и живео до 1991. Потом до 1995. живи у близини Вуковара да би због ситуације у бившој Југославији 1995. у новембру дошао

у Аустралију, у Аделаид. Богословију је завршио у Сремским Карловцима 1998. а факултет у Београду 2005. године. Оженио се супругом Биљаном 2003. а у јуну 2005. добио ћеркицу Марију.

- Црква Свети Сава је сазидана 1953. године. Главни организатор изградње је био протојереј ставросфор Петар Радош који је и дан данас старешина храма. То је прва српска православна црква изграђена у Западној Аустралији и међу првима уопште изграђеним у Аустралији. Посећеност цркве је осцилирала кроз године у складу са доласцима емиграције. У почетку црквеног живота црква је педесетих и шездесетих била много посећенија, да би посећеност полако почела да јењава. Потом је економска емиграција поново покренула и ојачала односе са црквому али су многи и остали ван ње. На крају ратна емиграција са краја прошлог века је довела народ који је долазио у цркву али под утицајем некадашњих комунистичких власти у бившој Југославији народ није био довољно верски образован. Тако да се и дан данас мора још више разговарати и приближавати нашим људима како би на прави начин пришли вери. Поред редовних богослужења недељом и празницима, имамо вечерња богослужења суботом, веронауку и српски језик. У плану је да оснује један хор који би задовољио потребе свих срба у Перту као и информативна секција где би млади људи уређивали сајт црквене општине. Са Србијом су јако слаби односи и огледају се само у хуманитарној помоћи. Перспективе су добре и мора да је буде.

Srpski krajevi

33

ПРОТА МИЛОРАД СОКАТОР ЦРКВА СВЕТА ТРОЈИЦА

Старешина црквено школске општине Света Тројица, која је основана 1949. године је прота Милорад Соактор који већ 23 године живи у Аутралији. У Западној Аустралији црква се давне 1948/49 поделила на Српску правослвну цркву и Слободну Српску православну цркву. Та подела је ишла до тога да је и гробље подељено једном стазицом на Српско 34 Srpski krajevi

православно гробље и Слободно Српско православно гробље. Подељене цркве се полако приближавају једна другој.

- Морамо пазити на васпитање наше деце али не само верско већ и просветно, културно. Слажем се да је Аустралија наша добра маћеха. Већина наше деце је рођено овде и ми морамо одржати наш српски индентитет кроз Аустралијски индентитет. Никада нећеш достићи вредности мајке ако не прихватиш вредности маћехе јер у супротном маћеха ће те увек блокирати. Наша деца су 70 посто аустралијанци а ми се морамо да тридесет посто остану Sрби

Пријатељи цркве Света Тројица

и то поносни Sрби. Наравно, не Sрби међу Sрбима, него Sрби међу другим народима, верама... Наша садашња црква нам постаје мала и желимо да зидамо једно ново здање. Али није све у парама. Све је у слози и јединству. Будућим генерацијама морамо дати и један физички индентитет – један саборни храм који ће моћи да окупи 400 људи. Да имамо могућност да направимо један функционални центар где ће се све моћи одржавати од венчања и крштења до забава и других разних активности.

ВОЈА КРСТИЋ ЦРКВЕНИ БЛАГАЈНИК

Воја Крстић, благајник црквено школске општине Света Тројица је рођен у Врању а у Аустралију је дошао 1970. године.

- Прво сам три месеца био у Сиднеју а потом смо чули за бољи живот у Перту и тако сам дошао овде. 23 године сам провео радећи у рудницима у пустињи. То су углавном површински рудници гвожђа. Тада смо извозили 40 милона тона а сада се извози преко 250 милона тона годишње. После тога сам дошао у цркве где сам већ 15 година благајник. Пуно смо тога урадили и планирамо још више да урадимо.

Отац Сокатор

Црквени благајник Воја и Горан Томић, један од наших најпопуларнијих певача у Аустралији Srpski krajevi

35

ДИМИТРИЈЕ МИТА СТОЈАНОВИЋ

ПОРУЧНИК ВОЈСКЕ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

Димитрије Мита Стојановић, рођен 1912. у Нишу. Официр, поручник у војсци Краљевине Југославије, каже за себе да је био и остао монархиста.

- 1950. године када је комунизам освојио Југославију био сам у Немачкој, напустио сам је и дошао овде у Аустралију. Србија је наша мајка а Аустралија је наша маћеха, али добра маћеха. Када смо дошли овде, скупили смо се и образовали једну црквено школску општину која се звала Свети Сава. Службу смо држали по другим црквама као што је “The Church of Englad” и неке друге. Службу смо држали без свештеника или узимали неког руског свештеника... После тога направили смо цркву, односно прво смо довели свештеника – попа Радоша. Њега је рукоположио белоруски владика пошто нисмо имали овде нашег владику. Тада смо почели да зидамо цркву. Прво је сазидана црква Свети Сава а онда је дошао расцеп где су нас комунисти поделили. Једни су били за патријарха и извршавали су његова наређења а ми који смо основали 36 Srpski krajevi

ову црквено школску општину Света Тројица, признавали смо у ствари нашег патријарха али нисмо извршавали његова наређења пошто је он био у заробљеништву... После пада комунизма и он је сам признао да је морао да извршава оно што му комунизам захтева јер је он једнога сина изгубио за време рата. Тај син му је био четник, и претили су му да ће и другог да му ликвидирају. Тако да је он морао да извршава њихова наређења. Ту је дошло до поделе између «љотићеваца» који су сарађивали са комунистима и нас који смо признали патријарха али само нисмо извршавали његова наређења. Онда је дошло до поделе. Хвала богу када је умро Тито и комунизам нестао. Онда је поново наш владика Иринеј, који је био и мој школски друг, заједно са патријархом дошао, измирили се и црква се поново ујединила. И у име бога, што није тако лако, треба време да прође да се заборави оно шта су нам комунисти овде у емиграцији оставили. Сада увиђамо да су они за које смо мислили да су нам највећи пријатељи, Америка и Енглеска, у ствари наши највећи непријатељи. Продали су нас комунистима и довели нам Тита. Тако је Тито завладао Југославијом а његова владавина и данас се осећа. Ми не осуђујемо народ који овде долази и не верује у бога, ми осуђујемо те наше непријатеље који су продали српски народ и растурили нам земљу доводећи нас тамо где никада нисмо били. Постављао сам камен темељац и за Светог Саву и за Свету Тројицу, идем у обе цркве и за мене је свака српска црква – црква и ја признајем сваку. То што се појединци међусобно не трпе ја не знам шта да кажем.

Мирољуб са синовима

МИРОЉУБ ДИМИТРИЈЕВИЋ НАША КУХИЊА ЈЕ НАША КУХИЊА

Машински инжењер, рођени Нишлија који је дуго живео у Крушевцу. У тадашњој Југославији је веровао да ће доћи боље време али се и спремао за одлазак у иностранство. Први пут је хтео да дође 1984., имао је сва папире али је одустао јер му је син био мали. 1988. га ништа није могло спречити да са женом и децом дође у Аутралију. Сада је власник ексклузивног италијанског ресторана “Vila rustica“ који се такође налази у ексклузивном делу града....

- Дошли смо овде без икога овде, без ичије подршке. Цела породица се припремала 2, 3 године и морално и финансијски. Очекивао сам да неће бити лако, били смо спремни за

најтеже – али имали смо среће. Први посао сам нашао већ после две недеље. Ово је први италијански ресторан у овом делу града основан 1953. године. Ми смо га преузели и наставили традицију коју је он градио годинама. Био је а и сада је врло популаран. Наша кухиња је наша кухиња али њу спремамо код куће док овде је бизнис у питању и не филозофирамо него спремамо одличну италијанску храну. Италијански ресторани су међу најпопуларнијим италијански ресторани. Пре овога ресторана имали смо обданиште за децу а овај ресторан држимо од 1997. године. Већ сам се мало и уморио од угодтитељства и можда ћу да мењам бизнис. Овде је то другачије него коднас где кад нађеш посао и купиш кућу то ти остаје за цео живот. У Аустралији се и бизнис и стамбени простор мењају сваких неколико година.

Srpski krajevi

37

БРАНИСЛАВ ГРБОВИЋ НАУКА

Бранислав Грбовић је магистар машинства и власник консултантске фирме и један је од оснивача организације ТЕСЛА ФОРУМ у Аустралији.

- Као што има људи који воле спорт па се укључују у рад спортских клубова, као што има људи који воле музику па се укључују у рад културно уметничких друштава, група

38 Srpski krajevi

наших људи се одлучила да организује ТЕСЛА ФОРУМ. Организација ТЕСЛА ФОРУМ је регистрована у Западној Аустралији пре две године од стране дванаест поштовалаца „лика и дела“ Николе Тесле који су осетили да постоји још нешто чиме можемо да се подичимо у „страноме“ свету, нешто чиме се може на нови начин представити наша етничка заједница у далекој Аустралији. „Ми који смо дошли овде у Аустралију, где смо и остали да живимо са нашом овде рођеном децом морамо се уклопити у ово друштво а да не изгубимо свој идентитет. Један од начина је промоција Николе Тесле кога очигледно присвајају Хрвати који на својим сајтовима не спомињу да је он рођен као Србин и да је живео као Србин... Основали смо удружење грађана, али је то тако добро кренуло да смо се већ после три месеца регистровали као званична непрофитна асоцијација без жеље за ширењем и професионализацијом. Идеја је одлично прихваћена и од наших људи и од аустралијанаца. Успели смо у старту да додељујемо награду најбољим студентима на два водећа Универзитета у Западној Аустралији у облику медаља и новчаних награда. Теслине награде постоје у свету али је ово прва у Аустралији. Радимо на томе да улице и паркови у Аустралији добију Теслино име. И ту смо имали успеха тако да ће за почетак једна улица у Перту носити име Николе Тесле. Тренутно радимо на томе да сваког 10. јула обележавамо Дан Николе Тесле. www.teslaforum.com Репортажа из Аустралије: Саша Јовановић

ГАВРИЛО-МИЛЕ ПРИНЦИП, ПЕСНИК

ПОТОМАК СЛАВНОГ ПРЕТКА Гаврило-Миле Принцип, близак сродник славног Гаврила Принципа, познатог по Сарајевском атентату 1914. године, један је од ретких који истрајава у борби за очување православне традиције

С

воја интересовања усмерио је повратку српског народа на подручје Босанског Грахова, где предано ради на спречавању затирања културноисторијског наслеђа свог родног краја. Осим Градске библиотеке, са фондом од преко дванаест хиљада књига, у родном Грахову основао је и Извиђачки савез, а тренутно ради и на покретању културно-уметничког друштва. Сходно презимену, истрајава како на очувању српске баштине тако и на одбрани лика и дела славног Гаврила Принципа, који, још увек, како истиче, “није заузео одговарајуће место у српској историји”.

- Ја своје рођење не сматрам славом, већ божијим даром. Не сматрам да сам популаран 40 Srpski krajevi

због тога што радим посао који волим и који ми је опет божијом руком пружен. Са друге стране, ја и не желим да ме увлачи у неку популарност, само желим да кажем нешто што би генерацијама иза мене остало као поука. Ако се то зове популарност, онда прихватам. Ја сам један обичан човек који се бори за голу егзистенцију и живу главу. Најпоноснији сам на себе што сам велики авантуриста, љубитељ природе, а обожавам и игру са децом, јер су једино деца искрена – ако их ми не покваримо. Име и презиме које ја носим нису само част него и велика обавеза. За ово година колико трајем, много је тога и доброг и лошег прешло преко моје лозе. Међутим, сходно презимену, истрајавам и све у животу

СА КОРАНЕ Понио сам из Граховског поља, Фијукање вјетра преко Чипе, Пјесму врана са драчевог коља, Мирис цвјета са Радине лип. Понио сам са Шевића кука, С Повируше струкове ковиља, Са Обљаја завијање вука, Понио сам много изобиља. Понио сам клетву Мишаровке, Што сам шљиве и јабуке крао, Њене ријечи уз скрштене руке, „Овај мали Миљканов је ђаво“.

БИОГРАФИЈА Гаврило-Миле Принцип је рођен 14. априла 1961. г. у Обљају код Босанског Грахова. Досада је објавио четири збирке поезије: Пуцањ у тишину (1994), Сан о прагу (2000), У сну су ме походили преци (2002) и Грч (2006). прихватам као нормалу. Само, једно је сигурно – ниједног тренутка нисам пожелео нити ћу пожелети да претурам кости и дело славног претка у негативном контексту. Надам се да ову обавезу, коју ми Гаврило завешта, часно и достојно испуњавам. Ја сам једини који (бар јавно) стоји у одбрани оног што је он учинио. Још нисам ушао у цркву а да нисам упалио свећу за мир његовој души. Нека му је вечна слава!

Хуманитарни рад - Повратком у спаљени Обљај и Грахово ништа друго нисам ни могао него помагати. Заједно са Удружењем жена из Грахова основао сам Градску библиотеку, у чему нам је свесрдну помоћ и подршку пружила госпођа Данка Зелић. Основао сам и одред извиђача, а покрећемо и Културно-уметничко друштво Грахово. Граховском пароху Саши од срца помажем у цркви. Желимо да српска деца знају ко су и где су им корени. Опстанак православља на просторима Босанског Грахова је могућ једино под кровом наше свете цркве. Многи су покушали да ме увуку у политику. Имам осећај да ни у родном Грахову не могу добити посао зато што нисам потписао приступницу некој од странака. Што језик

Понио сам успомене лијепе, Сву братију из дјечачких дана, Сад се радо сјетим брата Пепе, Бићоте, Брикија, Зеца и Радана. Понио сам и осталу братију из села, Кад смо давно жестоко без плача, Свађали се код Црног Врела, Под Градином чија крава јача. Понио сам сњегове Шатора, Прву љубав с ријеке Коране, Још се сјећам да се звала Зора, Да смо срећни ишли низ пољане. Понио сам брк старога Дане, Миле, Пеше, Бог им душу прости, Ја ћу исто негдје сред кафане, Ко и они оставити кости. Понио сам слику баба Маре, Бригу оца, сјећање на мајку, На Бродићу кад изгубих паре, Плако сам у Славковом окрајку. Побјего сам у реалност другу, Друкчије ме сада мисли море, У кафани ево лијечим тугу, И сјећам се комшинице Зоре. Сан ил јава, не правим разлике, Да ми се је докопати села, Истрајавам ал биће прилике Одморити крај Бркића Врела. У сну чујем из Граховског поља, Фијукање вјетра преко Чипе, Пјесму врана са дрчевог коља, Мирис цвјета са Радине липе.

Srpski krajevi

41

којим говорим некоме не одговара. Ја као песник, српски националиста и верник не желим да по мени пљују. Камо пуке среће да смо сви били искрени верници – тада би ови ратови били мање крвави. Српски народ се одрекао Светог Саве и својих цркава, а прихватио се курвинског посла и латио политике. Наш једини спас, уточиште и прибежиште јесте под кровом наше цркве, која напросто вапи за нама. Без ње смо осуђени на понор, над којим већ стојимо.

Славни предак - Мој славни предак никада није заузео одговарајуће место у српској историји. Све се то свело на име понеке улице, чак су и школе престале да носе његово име. Конкретно, у његовом и мом родном месту основна школа више се не зове по њему. Улици је враћено пријератно име, а школа данас носи назив “Грахово”. Још нигде на свету нисам чуо да се школа зове по неком граду. Из “оправданих” разлога не може се звати “Гаврило Принцип”, јер ту иду мала српска деца која би се могла интересовати ко је био чико чије име школа носи. Нормално, учитељи деци морају “објаснити”, а како кад су, у ствари, они избрисали и скинули плочу 42 Srpski krajevi

са зида школе. За време сатрапног комунизма давали су имена улицама, школама, омладинским радним бригадама… “Гаврило Принцип” зато што су знали да омладина

УХВАЋЕНА ПЈЕСМА Јутрос ме је пјесма пробудила, Лутајући по соби и зраку. Ухватим је кад се уморила, Да ми не би лутала по мраку. Сад јој чупам чаробне катрене, Расточене вокалима звучним. Да би пјесма остала за мене, На папир је из ваздуха сручим. У њој видим нашу историју, Расточено крваво Косово. Слажем тачке, црну пјешадију, У ћошку ми дрхти једно слово. Оно којим оичињу јауци, Некако ми блиско од искони. Сад из мене завијају вуци, Сачувај нас Боже, и соклони.

поштује и оправдава оно што је он урадио, а не зато што су га волели. Јер, да су га волели, не би фамилију Принцип шиканирали и проглашавали “четничком”. Па, ја сам са петнаест година одведен на Бадњи дан у затвор зато што сам палио бадњак испред цркве. Данашњи неки нови кројачи српске историје запостављају Гаврила. На пример, нема га међу сто знаменитих Срба. Нећу никог од њих да негирам, али сигурно да се међу тих стотину може наћи једно место и за мог претка. Он, заиста, није крив што је био велики Србин. Годинама сам скупљао материјал за монографију о Гаврилу. Као што сам већ напоменуо, никад се о њему није знала права истина. Две монографије, које су изишле из пера честитих Срба Доброслава Јевђевића и Драге Љубибратића, биле су скрајнуте

БОРА ЂОРЂЕВИЋ О ГАВРИЛУ Гаврило Миле Принцип је изузетан, аутентичан, садржајан, формиран песник. Његов грч цеди зној и муку Српства. Пред вама је његова огољена душа. Срећан сам што могу да препоручим за штампу изузетно дело овог сликара међу песницима. Не разликује се од славног му претка по коме је донио име. Само што овај Гаврило убија речима.

Гаврило Миле Принцип и Бора Ђорђевић, приликом промоције последње Принципове књиге песама „Грч“, на Економском факултету у Новом Саду

ГРОБЉЕ НА КУЋИШТИМА Поломљене камене крстаче, На трну гавран умјесто попа, Не чујем да ико плаче, Одавно се ту нико не копа. На заборав све се овдје свело, Живот тече, не дешава се ништа, Вјековима гледа у своје село, Старо гробље са Кућишта.

у прашину и паучину. На површину као г… испливаше књиге српских полтрона и издајника (Владимира Дедијера и Јована Бабића), који су по диктату бравара скрнавили Гаврила Принципа и српску историју. Данас један од њих (други не из “оправданих” разлога) витла књигом и десницом руком под насловом Гаврилово успеније. Многи и не слуте да су дијалози између тих корица преписани из филма “Сарајевски атентат”. Дакле, време је да се мишеви врате у рупе, где им је и место. Срби не заслужују да их такви уче и воде. То што су ова двојица били нечији полтрони, шта ћу им ја!!! Уз одобрење Гаврила Милета Принципа коришћени делови материјала из интервјуа датог часопису ПАТРИОТ Srpski krajevi

43

44 Srpski krajevi

ДРАГАЧЕВО

КАКО ЈЕ ПОЧЕО САБОР Трубе су у Драгачево почеле долазити као ислужени музички иструменти из војних касарни и бојева за слободу крајем XIX века и почетком XX века. Доносили су их војни трубачи “значари” више као успомену на дане проведене у војсци и ратиштима. О томе нам сведоче бројни надгробни споменици и крајпуташи. Најстариji међу њима је онај Урошу Ракичевићу из Губереваца који је као војни трубач учествовао у српско-турском рату од 1876. до 1878. године, Чедомиру Недовићу из Ртара, Сретену Јеренићу из Горачица, Петру Давидовићу из Лисица и другим трубачима из првог светског рата

Т

рубачи су приметили да народ трубе радо слуша па су на њима почели свирати кола и песме. У почетку су свирали са постојећим музичким саставима, а онда су се удружили и почели правити посебне оркестре. Четири трубе и бубањ. Пет труба и бубањ. Шест труба и бубањ. Састави скромни, али завршавају послове. Успешно замењују друге сеоске музике. Труба није више свирала устајање и повечерје, војне маршеве и јурише за слободу, она се у Драгачеву све више оглашавала и на весељима. Тако су се војне трубе примириле, припитомиле, ушле у срце и душу народа. Без њих није више било ни песме. Драгачевци тако заволели да без њих нису оглашавали ни рођења, ни крштења, ни мобе, ни комишања, ни поласке ни доласке из војске, ни свадбе, ни подизање кровова на новим кућама, ни друге значајне годете – па ни сахране. Сеоски сабори се без трубача нису могли ни замислити. Драгачевци су се рађали, живели и умирали уз трубу. Између два светска рата у околини Гуче, у више села, радило је и по петнаест оркестара. Међу њима најбољи је био онај из Мирошаљаца. Њега је предводио чувени Дојчило Ђукић, најбољи трубач тога времена. Његова слава је све до Ниша допирала. Код њега су на саборима коловође на ред чекали, а с јесени према његовом распореду свадбе су заказиване. Драгачевски сабор трубача осмислили су млади школовани људи, занесењаци, у жељи да разбију жабокречину живота малог места као што је у то време била Гуча, далеко и дубоко

у провинцји. Њихове духовне и културне потребе биле су много изнад живота којег су им пружиле повремене друштвено-политичке акције и активности. Срећа је за те младе људе што су дошли на идеју да организују тако јединствену манифестацију као што је Сабор трубача, а срећа је и за Сабор трубача што је око себе окупио толико вредних и креативних последника – заљубљеника у народно стваралаштво и традицију. Обе ове чињенице допринеле су да Сабор успешно зрачи богаством народног духа већ четрдесет пет година. Први Сабор трубача догодио се 14. октобра 1961. године у Гучи. Догодио се на дан Покрова Пресвете Богородице, у црквеној порти. Сабор за кога су момци и девојке причали да им пружа шансу последњег гледања. Организатори Сабора трубача су рачунали да ће им та саборска традиција обезбедити публику и за своје програме. Тај дан је био сунчан и топао. Интересовање народа превазишло је сва очекивања организатора. Тада је пукла прва саборска прангија, полетео први камен са рамена плећатог бацача, одскочио соколски први скакач из места, крцнула јуначка кост неког од стасатих рвача, погођена прва саборска јабука “кроз прстен гађана”, извучена, први пут после рата, из прашњавих шкриња и сандука, стара народна ношња. Опет је на Сабору заиграло шарено коло младих, али и стараца. Приказиване су, опет, играчке вештине и лепота народне ношње, од којих су најлепше биле посебно награђене. Тада је отворено више изложби Srpski krajevi

45

Најстарији оркестар

П

рви дувачки оркестар у Драгачеву основан је у засеоку Драгачици у Горачићима ” биће око Пр-вог светског рата”. Чланови су били Давидовићи, блиски сродници. Професор др Драгослава Девић, проучавајући народну музику Драгачева, забележио је: “У саставу је било четири свирача: Глигорије, кларинет; Марко, бас; Драгомир, кларинет, а неки Срећко Јоловић лупао је бубањ”. Бубањ је настао тако што су на старо решето растегли пресну јагњећу кожу. Није то био трубачки оркестар. Али, када се вратио са Солунског фронта, Драгомир Давидовић донео је – трубу. Малу трубу набавили су и Григорије Давидовић, Срећко Јоловић и Душан Драмлић из Гуче. Марко Давидовић купио је бас трубу и оркестар је 1920. године комплетиран, с тим што је бубњар био Адам Ђуровић. Учитељ им је био Драгомир Давидовић, врстан кларинетиста, трубач на Солунском фронту. Срећко Јоловић је убрзо прешао на бубањ, пошто је Ђуровић престао да буде члан оркестра. Брзо су се прочули. Нешто касније придружили су им се и Расовчани, које је учио Момир Суботић, бивши војни музичар из чачанске Трнаве, браћа Борисав и Десимир Перишић и Андрија Петровић, који су потом основали свој оркестар. Од Јоловића бубањ је преузео Радован Давидовић. Њега су, како је забележио Ника Никола Стојић, као сироче од десет година, стричеви узели у оркестар: “Из сажаљења. Али и талента. Чули су његово бубњање на бубњу, који је од сита направљен”. Давидовића оркестар свирао је најчешће на игранкама, одржаваним на Великој

46 Srpski krajevi

пољани у Брежђима, изнад њихових кућа. Постали су познати по томе што су свирали полетнија кола (ђурђевка, преломчица, арапка,...). Касније, већ 1925. године, позивани су на свадбе, стизали на велике народне саборе. Глигорије и Драгомир су се просто поигравали са трубом. Придруживао им се, повремено и басиста Тихомир Милутиновић Кеко из Рогаче. Музицирали су и на свечаностима. Не само примерице, 1929. го-дине у Грабу, када је у том селу освештан задружни дом. Давидовића оркестар угасио се 1946. године. Глигорију је, као милиционар, погинуо син јединац Радисав и он је оставио трубу и кларинет. Само је понекад приносио, онако у црнини, ове инструменте устима и свирао, тугујући, замишљајући да жени сина. Други чланови оркестра већ су били зашли у године. Само ће још музицирати, више година, Марко Давидовић, али у оркестру Десимира Перишића из Расовца, а Радован Давидовић ће бубњати у дувачком саставу капелника Драгише Ковачевића из Граба. Две деценије увесељавао је драгачевски народ оркестар Давидовића. Његови чланови запамћени су као добри музичари и часни људи. Ово није заборављено ни када је преминуо Драгомир Давидовић: у споменак на Јоровића гробљу уграђена му је фотографија, са које као да се гласи својом трубом. Настанак оркестра из Драгачице, као, уосталом, и у неким другим драгачевским селима, доказ је да су врсни врсни кларинетисти у овом делу Србије постајали трубачи.

производа драгачевске привреде и рукорада старих занатлија и уметника, међу њима и драгачевских ткаља. Постављено је низ шатри испод којих су се извлачили миомириси драгачевских специјалитета: свадбарског купуса, копачког пасуља, “врућег са ражња и роштиља”, грејање ракије и вруће проје са сиром и кајмаком. На Првом сабору оркестри су свирали задато и слободно. Задате су биле мелодије “Са Овчара и Каблара” и “Бледи месец загрлио звезду Даницу”. После тога су свирали по два кола, или коло и марш – по свом ћефу. Такмичила су се само четири оркестра. Сва четири из Драгачева. Више их није ни било активних. Трубаштво се нагло гасило. Замирало је у току другог светског рата и непосредно после њега. Трубачи су трубили, народ је аплаудирао, а жири је оцењивао. Преседнику жирија, етномузикологу, професору Музичке академије, Миодрагу Васиљевићу заблистала је суза у оку. Сви су били узбуђени. Осећало се да се у Гучи нешто крупно догађа. Почела је ренесанса српског народног трубаштва. Организаторима нарастају крила. На крају победници Сабора доживљавају праве овације. Победник Првог

сабора био је Десимир Перишић из Горачица (касније назван “Драгачевски Хари Џејмс”). Најбољи оркестар имао је Томо Јовановић. О сабору похвално, и са узбуђењем, пишу нoвинари дневних и недељних листова. Захваљујући професору Драгославу Девићу народна труба се, по први пут, оглашава и преко таласа Радио Београда. Пуриша Ђорђевић за документарни филм о Првом сабору трубача добија међународну награду. Све је захватило усхићење, изузев власти. Она је остала резервисана: чекала је инструкције виших органа. На Други сабор сјатила се читава западна Србија. На Трећи стигли су трубачи из јужне и источне Србије. Организатори су, као у Драгачеву, по читавој Србији ишли од села до села, од оркестра до оркестра, пажљиво их слушали и најбоље позвали у Гучу. Планула је цела земља. Црквена порта постала је премала да прими све учеснике, па је сабориште пренето на тргове и улице Гуче, а такмичење у Спортски центар преко Бјелице. Гуча је постала престоница српске народе трубе. Песма “Са Овчара и Каблара” престала је да се свира као такмичарска. Постала је химна Сабора. Свирају је сви трубачи, свечано, на почетку такмичења.

Srpski krajevi

47

Она, уз пуцање прангија, подиже публику на ноге као да се свира права химна. Народ је Сабор прихватио као својеврстан празник, коме се веома радује, и на кога госте позива. Тиме је подржавао организаторе Сабора да истрају и преброде све недаће и кризе, како политичке тако и материјалне. Таква подршка народа, и друге јавности, учинила је да развој Сабора нису зауставили ни захтеви да његови садржаји служе само владајућој партији и партиској држави. Уместо помоћи, владајућа партија је на Сабор слала своје идеолошке комисије, а у Београд, у своје комитете, конференције радног народа и културно-просветне заједнице позивала је организаторе Сабора да им очита оштре лекције. Највеће су замерке биле што се део сабора и даље држи у Црквеној порти и што је Црква отворена по цео дан, што се све више носи народна (“кулачка”) ношња, што се носе толике шајкаче, сумљиво накривљене на једну страну и толики опанци – “све то вуче друштво назад”, што се на Сабору под шатрама певају и свирају националистичке песме из Србије и Првог светског рата ( “Тамо далеко” и “Марш на Дрину” ). И поред тога, Сабор је и даље живео, развио се и узрастао. Као магнет је привлачио све више учесника и посетилаца. Сабор више није само гучки, српски – постао је светски. О Сабору и трубачима пишу се књиге, научне расправе и репортаже, путем телевизије гледају га многи народи широм света. Трубачи су постали актери и у најгледанијим нашим филмовима који добијају светске награде. На Сабор данас долазе учесници и гости од Јапана до САД. Победници Сабора постали су трубачке легенде, посебно Мајстори трубе. Без њих се данас не могу ни замислити неки музички фестивали у Токију, Мелбурну, Москви, 48 Srpski krajevi

Берлину, Варшави, Прагу, Паризу, Бечу, Лондону, Кану, Венецији, Хавани, Њујорку, Торонту или Њу Орлеансу. Међу трубачким звездама данас најсјајније светли звезда Бобана Марковића из Владичиног Хана. Задњих година се, из света, и не враћа. Иде са континента на континент, из града у град, са фестивала на фестивал, са концерта на концерт, са филма на филм. Оно што је некада дао од Сабор сада му се вишеструко узвраћа. Постао је најбољи промотер и пропагатор и Сабора и Гуче широм света. Време је да га Сабор прогласи почасним амбасадором, а Гуча – престоница трубе, својим почасним грађанином. Остала је наша жеља да нам Сабор што дуже траје и да сваке године буде што успешнији. Желимо да на њега долазе људи, као учесници програма или гости, из свих наших земаља, и земаља широм света, без обзира на боју коже, веру, националну или политичку припадност – да се са нама друже и веселе. Желимо да нас трубе позивају у коло а не рат. И даље остаје социолозима, етнолозима, етномузиколозима, историчарима културе да истражују и закључују: како један локални мали Сабор трубача на коме су учествовала само четири оркестра, одржан у дубокој провинцији Западне Србије, у маленој Гучи, могао постати један од најзначајнијих народних музичких манифестација на свету? Како је Сабор успео да Гучу убележи у све туристичке мапе и каталоге широм наше планете? Чувајмо Сабор. Ми од њега немамо ништа вредније. Сабор је постао светски – али мора остати аутентичан и наш. Његов мото и даље нека буде: Свирај трубо, свирала задуго – за весеље и низашта друго. Ника – Никола Стојић професор, један од оснивача и организатора Сабора

NADNASLOV ПРАВОСЛАВЉЕ

СЛАВЉЕЊЕ СЛАВЕ Слављење славе код Срба је највероватније везано са старим многобожачким обичајима код старих Словена. У та времена свака кућа је славила свог Бога заштитника коме се молила и коме је приносила жртве а од кога је очекивала помоћ у невољи

Д

оласком на Балкан крајем 6. и почетком 7. века донесени су и народни обичаји. Мада се веома мало зна о периоду пре нашег доласка на Балкан зна се да су нам Богови били исти као и код осталих словенских народа (Перун, Дајбог, Световид, Весна, Морана итд.). Насељавањем на Балкан Срби долазе под утицај држава у том делу а највише под утицај Византије. Иако је Хришћанска црква била јединствена у то време ипак Византија је добијала све више лик Грчке цивилизације. После поделе цркве 1054. године на Православну и Католичку Византија постаје носилац Грчке културе и чувар Православља што се одражава и на нас Србе. По доласку на Балкан Срби су живели по племенима и све до краја 8. и почетка 9. века нису изражавали неку посебну жељу за стварањем своје државе. Са идејом о стварању српске државе

почиње да се појављује и Хришћанство, први мисионари су кренули из Рима али су код свих Словенских народа наишли на велики отпор јер Словени нису прихватали нешто ново и то још на латинском. Моравски кнез Растислав је због тога замолио Византијског цара да пошаље мисионаре који ће веру проповедати на словенском и описмењавати народ. Као резултат тога Константин (Ћирил) и Методије су кренули са својим ученицима да покрштавају Словене и да их описмењавају. Код Словена је појава Хришћанства наишла на велики Srpski krajevi

49

отпор јер се људи нису хтели одрећи старих обичаја и кућних заштитника. Да би превазишли ово Хришћански мисионари су полако овим обичајима давали Хришћанско обележје. Примањем Хришћанства Словени су за своје кућне заштитнике преузели Хришћанске свеце који су падали у време кад су слављени стари кућни Богови, тако да су се многи од ових обичаја задржали до данас. Велику улогу за озваничење и одржавање славе има Свети Сава по чијим је идејама стара Српска црква прихватила Крсну Славу као празник и успомену на свеца заштитника под чијим је покровитељством породица примила Хришћанство. Мада су сви свеци пред Богом исти неки се славе више а неки мање највероватније према томе колико су били познати у стара времена тако да Светог Николу слави скоро половина свечара а следе Ђурђевдан, Свети Аранђео, Свети Јован, Митровдан... Обично се празнује или дан рођења или смрти свеца док су Христови или Богородични празници везани за догађаје у њиховом животу. Крсна слава је у почетку била везана за земљу али због пресељавања и мешања постаје породични заштитник и прелази са оца на сина. Син славу није славио док му отац не донесе икону и преда славу и од тада син слави славу посебно по свим обичајима. Полако са временом и расељавањем синови су почињали да славе славу али у почетку без свеће, жита и славског колача док им отац не преда славу. У данашње време кад се налазимо раштркани по целом свету синови почињу да славе славе чим се удоме. Слава код нас Срба има велики значај нарочито за Србе који живе изван Србије јер у једну руку и кад се изгуби језик и кад се измени име и кад се измешамо са другима Крсна Слава је то што нас задржава и одваја од других. Поред Срба славу су у почетку славили и други православни Словени као и Словени католици око Боке Которске, у неким деловима Далмације и у деловима јужне Херцеговине али ово је временом престало и задржало се само у Српској Православној Цркви. Слава се слави увек и без обзира на околности и у рату и у невољи под ропством и 50 Srpski krajevi

у слободи. Слава је једно од највећих обележја Српског народа, Српске националности и Српске Православне Цркве. Крсна Слава је празник радости и весеља, дан кад пријатељ иде пријатељу да му наздрави и пожели срећну Крсну Славу и све најбоље у животу. Ако свечаре задеси жалост слава се слави са свим обредима: свећом, житом и колачем али скромније и без гостију и званица. Славар треба да се сети свих који су у беди и невољи и да им помогне по могућности и само тако доживеће душевни мир, спокојство и задовољство. Многи свечари верују да на дан Славе светац долази у кућу и кажу “Дошао ми је мој Свети Аранђео (светац кога славе) у кућу “. Да би се одржала Слава многи имућни домаћини који имају само женску децу “ожене” ћерку за неког младића (обично из фамилије са доста мушке деце) који дође код њих у кућу и преузме славу а у неким случајевима и презиме. Ова “удаја” младића се може видети у иностранству гдје се Српкиње венчавају са припадницима разних других нација који прелазе на Православље и прихватају Крсну Славу породице девојке. За Крсну Славу обавезно је имати: свећу, жито (кољиво), славски колач, Тамјан (кадионица) и вино. Остало је по могућности слављеника. Изузетак је кољиво које се не прави за Светог Аранђела, Светог Илију и за Христове празнике. Ово је уобичајено код народа јер су ови свеци живи па им не праве кољиво. По учењу Цркве ово је погрешно јер су свеци наставили живот на небу а кољиво се спрема не за свеце већ за мртве претке. Ипак народ се придржава својих обичаја и кољиво припрема и за свеце и за претке као што су некад стари Словени приносили жртве кућним заштитницима. Славски колач представља жртвовање Богу и реже се унакрст симболизујући Христово страдање. Прелевање колача црвеним вином означава да смо Христовом крвљу опрали све своје грехове. Славска свећа треба да буде од чистог пчелињег воска и представља невину и чисту жртву принесену за спас душе слављеника. Својом светлошћу свећа уноси свечаност и светлост празничну у дом

слављеника. У неким крајевима се задржао стари обичај да се свећа упали ујутро на дан славе, негде пред ручак а негде кад се гости сакупе. Славско жито (кољиво, панаија) представља жртву Богу из захвалности за сва земаљска добра и као успомена на све наше претке. Кад гост дође на славу дочека се за житом и са њиме се прво послужи па се тек онда служи са јелом и пићем. Као и све друге прославе и обичаји у разним крајевима се и Слава слави различито. Славска икона по могућности треба да буде на источном зиду. Кандило пред иконом се пали уочи Славе односно 3 по подне претходног дана. Ујутро пред службу у Цркву се носи колач, свећа, кољиво и флашица са црвеним вином где се свећа освети и запали док се реже колач, пева се тропар кондакт светитеља. Уколико се колач реже у кући слављеника свећа се пали пре резања колача. За славу се у Цркви помињу сви мртви и пали се свећа светитељу. У стара времена, нарочито у самој Србији слава се славила 4 дана: Навечерје (дан уочи славе), Слава (први дан славе), Патарице (крила, женска слава, појутарје - други дан славе) и Окриље (трећи дан славе). Свештеник обилази свечаре и свети славску водицу пар седмица пре славе. За свећење је потребна чинија са водом, свећа, босиљкача, тамјан и кадионица са жеравицом као и парче папира са именима свих укућана. Понегде се на сто стави и Славска икона. Родбина не се не позива посебно на славу већ они и сами долазе као и кумови и блиски пријатељи. Пријатељ понекад каже “Дођох да видим да ли славите, па да увеличам славље а ако не славите да видим зашто не славите”. Да се повећа број гостију домаћим позива нове госте негде са буклијом а негде са јабуком. Један од новијих обичаја који је почео по градовима је да је први дан домаћинова слава а други домаћица зато гости (мушкарци) гледају да се задрже до после поноћи па да домаћици честитају славу. Домаћин припасује кецељу и служи госте почевши са кољивом па све до

печења. Кад сви гости оду пре спавања домаћим гаси (смирује) свећу са вином и поново је пали сутрадан пред ручак. Пре одласка треба попити сво пиће из чаше да не оставе душманина у кући. Негде је опет обичај да се гостима напуне чаше и ови их оставе нетакнуте “ пуне смо затекли, пуне оставили”. Кад гости одлазе спакује им се мало меса и колача (нарочито деци). Домаћин госте испраћа са чутуром или пуном чашом а негде их и испрати део пута. Ако не дођете на славу одмах после славе се извините домаћину а ако ни следеће године не дођете значи да прекидате славске посете. Постоји старо неписано превило “Дођи да ти дођем”. Из исте куће иде највише по 3 госта а у изузетним приликама кад су позвани и више. Кад се долази на славу доносе се поклони за децу. Данас и за одрасле домаћину флаша домаћици цвеће. Ко дође на први дан Славе не долази на патарице осим ако је специјално позван “Да поједу и попију што је Бог дао а домаћин спремио”. На навечерје се обично не зову гости већ се вечера слави у кругу породице. У неким крајевима се пости две недјеље пре славе. И сечење славског колача као неизоставан ритруал као и све друго у разним крајевима се врши другачије. Негде домаћица доноси колач на погачи прекривен белим пешкиром па га домаћин диже увис (да порасте жито) пољуби га и преда најстаријем госту (са друге стране стола) овај га исто пољуби преокрене и запара ножем доњу кору и врати домаћину који га пољуби и врати госту али овог пута прихвата још један гост и сва тројица га окрећу са лева на десно 3 пута а затим га преломе залију вином, пољубе се са речима “Христос по среди нас - јест и будет” то понове 3 пута (негде 5) . Понегде колач опет ломе на 1/4. После ломљења напуне се чаше са вином и домаћин наздравља “Диже се у славу Божију” а сваки гост наздравља домаћину на свој начин и својим речима.

Srpski krajevi

51

52 Srpski krajevi

КОВИЉ

МАНАСТИР СВЕТИХ АРХАНГЕЛА Према сачуваном предању манастир Ковиљ је подигао свети Сава око 1216. године, или српски краљ Драгутин и црква је посвећена архангелима Михајлу и Гаврилу. Најранији писани спомен ковиљског манастира налазимо у Минхенском псалтиру из 14. века. Савремена историјска наука тврди да је првобитна црква подигнута у 16. веку или већ у другој половини 15. века

Х

рам је до Карловачког мира 1699. године био више пута спаљиван од Турака, а монаси су морали да се склањају по ритовима и оближњим шумама. Манастирско братство је после сваке паљевине настојало да храм покрије и келије колико-толико оспособи за становање. Манастирска црква је коначно обновљена 1707. године, у време игумана Спиридона, када је поново сазидана припрата и подигнут

велики звоник. Нова, већа црква грађена је од 1741. до 1749. године, у време Епископа бачког Висариона (Павловића). Манастир је спаљен и опустошен од мађарске војске 1849. године. Храм је био толико оштећен да се није могао обновити него је изграђен нови, данашњи, храм и обновљени и подигнути конаци у време Епископа бачког Платона (Атанацковића) и ковиљског игумана Саве (Стојичевића).

Srpski krajevi

53

Ово је данас једна од највећих цркава у Војводини. Грађена је од камена у рашком стилу са елементима барока. Осам стубова дели храм на три дела. На средњем делу храма налазе се две куполе, споља осмостране а изнутра округле. Велике калоте покривају средњи део цркве што је у црквама велика реткост. Данашњи иконостас је радио Аксентије Мародић 1871.год.у духу италијанске ренесансе. Првобитни иконостас радио је чувени мајстор Теодор Илић-Чешаљ 1707.године али је он страдао у пожару. Црква је страдала равно шест пута. Током Другог светског рата страдала је и манастирска ризница. У склопу манастира је мала капелица посвећена Светој Петки као и велика капела посвећена Атонским Светитељима на Светој Гори. Манастир је активан, мушки и о њему брину монаси. Настојатељ манастира је Његово Преосвештенство Епископ јегарски господин Порфирије. Фотографије: Ненад Јовићевић и Саша Јовановић

54 Srpski krajevi

Srpski krajevi

55

56 Srpski krajevi

ЈОСИФ РУЊАНИН

СРБИН ПИСАЦ ХРВАТСКЕ ХИМНЕ У Винковцима, у самом центру града, преко пута старе винковачке Гимназије, стоји спомен-плоча. Постављена је ту у част композитору хрватске химне, у знак захвалности човеку који је створио нешто што представља један од симбола Хрватске. Ту је да подсећа на један живот и дело, али на жалост и на неправду која је на овим просторима чињена Србима, па чак и онима који су као Руњанин дали Хрватској и држави и нацији нешто најсветије

Р

уњанину није признато ни његово властито име. На спомен плочи у његовим родним Винковцима Јосиф је претворен у Јосипа. И не само у Винковцима. У Хрватској литератури па и оној стручној ретко ће те наићи на исправан податак по коме се ауторство над мелодијом «Лијепе наше домовине» повезује са Јосифом Руњанином. О самој породици Руњанин у овим крајевима, данас је тешко доћи до било каквих података. Зна се да порекло вуку из села Руњани код Лознице у Србији. На подручје Аустро-угарске монархије долазе у 18. веку, након Астро-турских ратова. Зна се и то да се најпре насељавају у Срему, у селима око Сремске Митровице, а затим за послом а због потребе школовања деце селе у Винковце, где се тада налазе команда војнокрајишке 7. бродске пуковније, као и школе и већ тада гимназија. Реч је било о часној и за оно време образованој и напредној породици. Готово по традицији код свих Руњанина, уколико би у породици била два сина један би ишао у војну службу а другу на богословију… Јосиф Руњанин је рођен 8. децембра или 24. новембра како је записано у књигама рођених винковачке православне цркве Св. Арханђела године 1821. По породичној традицији одлази у војну службу. Царски кадет Јосиф Руњанин распоређен је у Глину. Као истински заљубљеник у музику, стиче и основе музичког образовања код тамошњег војног капелника. Учи и убрзо свира на клавиру. Као млад човек, надахнут слободарским идејама прилази Илирцима.

На њиховим скуповима где су одржаване књижевне вечери и читана родољубна поезија први пут се среће са песмом “Хорватска домовина” Антуна Михаљевића коју је Људевит Гај у својој “Даници” објавио још у марту 1835. године. Млади Јосиф је одушевљен том Михаљевићевом песмом и 1846. године, на њен текст пише мелодију. Дело је створено на темељу Донизетијеве “О соле пиу ратто” из трећег чина опере “Lucia di Lammermoor” али јој је дао сасвим нову, изворну ритмичку окосницу. Војни капелник Јосип Bендл, Руњаниново дело је прилагодио за војни оркестар. Даље, Ватрослав Лицхтенегер “Лијепу нашу домовину” 1861. хармонизира за мушки певачки хор, откада се почиње изводи као народна химна, а на конкурсу, приређеном 1891, кад се одржавала изложба Хрватско-славонскога господарског друштва у Загребу, Руњанинова “Лијепа наша домовина” по суду жирија однела је превагу над двема Зајчевим композицијама и проглашена је хрватском химном. Од онда то је остала до дан-данас. Умро је не дочекавши да његово дело и званично буде проглашено симболом једне земље у којој је живео и коју је волео, као и народа са којим је делио своју судбину. Сели се у Нови Сад и потпуно се повлачи из јавног живота. Умро је 2. фебруара 1878. године у 57. години живота. Сахрањен је на православном Старом гробљу у Новом Саду, где стоји спомен плоча Јосифу Руњанину, војнику, официру и композитору химне. Радован Мартиновић Srpski krajevi

57

58 Srpski krajevi

СРПСКИ ВЛАДАРИ

300 ГОДИНА ВЛАДАВИНЕ Припадници српских националних владарских кућа били су на власти око триста година, од 1168. до 1459. године. Још од најстаријих времена, прихватили су владарску идеологију византијске оријентације по којој је светски поредак идеална слика небеског

П

о аналогији са небеским царем, византијски цар је божји намесник на земљи и отац свих народа који се око њега групишу као чланови идеалне политичке породице. У складу са истом поделом, српским владарима је припало великожупанско, а касније и краљевско достојанство. Због тога је уздизање Србије у царевину, у време Стефана Уроша IV Душана Немањића, касније доживљавано као противприродан чин, који је са собом као казну морао да донесе пропаст српске државе. После распада Српског царства, потоњи владари су носили само титуле кнежева и деспота. Од године 1168. до године 1371. Србијом су владали утемељитељи њене политичке назависности - Немањићи.

O Од године 1375. до године 1427. самодржавна власт је била у рукама породице Лазаревића.

O Од године 1365. до 1395. једним делом Србије је владала породица Мрњавчевића.

O Године 1427. државну власт у Србији су наследили представници куће Бранковића, који су владали до 1459. године.

O Године 1459, непуна три месеца, Србијом је владао Стефан Томашевић из босанске династије Котроманића.

O

НЕМАЊИЋИ Породица је понела име по Стефану Немањи - родоначелнику династије, првом српском независном владару и првом српском светитељу. Он је био најмлађи син рашког великог жупана Завиде. Током шесте деценије 12. века успео је да потисне

браћу Тихомира, Страцимира и Мирослава у периферне делове рашке државе, а да сам понесе очеву титулу. Немањин средњи син и наследник Стефан, први крунисани српски краљ, наставио је очеву унутрашњу политику не дозвољавајући потомцима споредних грана породице да се осамостале у својим посебним областима. Јак привредни развој, на првом месту процват копања руде и трговине карактеришу владавину Уроша I. Снажна централизација државне управе је особина и владавине краља Стефана Уроша II Милутина. У његово време се јаче испољавају освајачке тежње не само владара него и српке властеле. Ширење српске државе на рачун Византијског царства најснажније долази до изражаја у време владавине Стефана Душана, који своја освајања крунише проглашењем Патријаршије 1345. године и царском круном 1346. године. У време овог владара, проглашењем Законика, извршена је кодификација права које се углавном ослањало на законе византијског цара Јустинијана. Душанов наследник цар Урош није поседовао политички таленат својих претходника. За време његове владавине долази до отцепљења великих области које је ујединио цар Душан. То је довело до пропасти Српског царства и појаве неколико снажних обласних господара који су покушавали да успоставе своје династије. Врло побожни и дубоко одани православљу, сви владари из лозе Немањића били су велики ктитори, и по Србији су подигли многе величанствене манастире и цркве: Студеницу, Ђурђеве Ступове, Жичу, Дечане, Грачаницу, Милешеву, Сопоћане... као и једини српски манастир на Светој Гори - Хиландар.

Srpski krajevi

59

проглашења Српске патријаршије. Погинуо је на Косову пољу 1389. године, предводећи српску војску против турског султана Мурата ИИ. Лазара је наследио син Стефан. Личност снажног талента и воље Стефан је, иако истовремено турски и угарски вазал, успео да консолидује прилике у земљи, омогући снажан привредни развој и прошири поседе у Зети и на рачун босанске државе. После битке код Ангоре, од византијског цара је добио деспотско достојанство, и од тада је српска држава у рангу деспотовине.

БРАНКОВИЋИ

МРЊАВЧЕВИЋИ Средњовековна властеоска породица и династија Мрњавчевића је под тим именом позната из каснијих извора, из 15. и потоњих векова. За разлику од историјских извора, усмена народна традиција их често помиње. У предање су ушли или као изразито негативни, или као изразито позитивни јунаци. Тако су браћа Вукашин и Угљеша осуђивани као похлепни великаши и узурпатори, док је Вукашинов син Марко (Краљевић) постао српски национални херој.

ЛАЗАРЕВИЋИ У време последњег владара из лозе Немањића - Уроша Нејаког издвојило се неколико снажних обласних господара: Балшићи, Војновићи-Алтомановићи, Дејановићи, Мрњавчевићи, Растислалићи, Хребељановићи, који су покушавали да успоставе своје династије. Око 1375. године међу њима се уздигао кнез Лазар Хребељановић. Лазар Хребељановић је успео да обједини велики део територија у области слива Велике Мораве. Посредовао је при помирењу српске и грчке цркве које су биле у расколу још од 60 Srpski krajevi

Када је 1427. године Стефан Лазаревић умро без наследника, наследио га је Ђурађ Бранковић на основу родбинских веза. Цела његова владавина обележена је мукотрпном борбом против Турака. Захваљујући вештој дипломатији, коришћењу слабости својих супарника и сениора, Угара и Турака, али пре свега захваљујући снажној привреди која му је донела положај једног од најбогатијих владара југоисточне Европе тога времена, Ђурађ је успео да за неколико деценија продужи независни живот Србије. После његове смрти 1456. године, наследио га је син Лазар. Лазар је покушао да настави очеву политику, али га је у томе спречила брза смрт 1458. године. Иза себе није оставио мушке потомке.

КОТРОМАНИЋИ Лоза Котроманића је владала Босном од средине 13. века до 1463. године. Котроманићи су се са српском владарском кућом везали крајем 13. века, женидбом Стјепана, сина босанског бана Твртка, са Јелисаветом, кћерком српског краља Драгутина. Бан Твртко Котроманић је искористио ову родбинуску везу и 1377. године се крунисао “сугубим” или двоструким венцем за краља Босне и Србије. Котроманићи су почетком друге половине 16. века обновили везу са српском владајућом кућом. Тада се босански престолонаследник Стефан Томасевић оженио Јеленом, кћерком српског деспота Лазара. Када се Мехмед II нашао под зидинама Смедерева, Котроманићи нису пружили

никакав отпор, већ су повели преговоре о предаји града. Пошто је постигнут споразум, допуштено је Босанцима да напусте град заједно са новоименованим деспотом и његовом женом. Смедерево је напуштено 20.јуна 1459. године, а у град су ушли Турци. То је био крај Српке деспотовине.

КАРАЂОРЂЕВИЋИ Карађорђевићи су последња српска династија. Владари из ове лозе потекли су од народног првака и вође Првог српског устанка из 1804. године - Ђорђа Петровића Карађорђа.

ОБРЕНОВИЋИ

СРПСКИ ВЛАДАРИ НЕМАЊИЋИ Стефан Немања Стефан Првовенчани Стефан Радослав Стефан Владислав I Стефан Урош I Стефан Драгутин Стефан Урош II Милутин Стефан Урош III Дечански Стефан Урош IV Душан Стефан Урош V МРЊАВЧЕВИЋИ Вукашин Мрњавчевић Марко Мрњавчевић ЛАЗАРЕВИЋИ Лазар Хребељановић Стефан Лазаревић БРАНКОВИЋИ Ђурађ Бранковић Лазар Бранковић КОТРОМАНИЋИ Стефан Твртко I Стефан Томашевић

Династија Обреновића је владала Србијом у два наврата: први пут од 1815. до 1842. године, када су се на престолу променила три кнеза - Милош, Милан и Михаило; други период је од 1858. до 1903. године, када су владали поново Михаило, потом краљ Милан и на крају краљ Александар. Владари из ове лозе потекли су од Милоша, једног од најистакнутијих вођа у Првом српском устанку.

КАРАЂОРЂЕВИЋИ Ђорђе Петровић Карађорђе Александар Карађорђевић Петар I Карађорђевић Александар Карађорђевић Петар II Карађорђевић ОБРЕНОВИЋИ Милош Обреновић Михаило Обреновић Милан Обреновић Александар Обреновић Srpski krajevi

61

ПРЕТПЛАТИТЕ СЕ НА ЧАСОПИС СРПСКИ КРАЈЕВИ! Часопис СРПСКИ КРАЈЕВИ излази четири пута годишње и у окивру претплате укључен је упис у адресар пријатеља (име и презиме појединца, назив фирме...) који ћемо објављивати у сваком броју - уколико претплатник не изрази жељу да се не упише у адресар.

ПРЕТПЛАТА ЗА СРБИЈУ: 2.500,00 Појединци могу извршити динарску уплату на жиро рачун издавача Панонска банка, Нови Сад, 345-14648-90 са напоменом да је сврха плаћања претплата на часопис СРПСКИ КРАЈЕВИ а потом доказ о уплати и адресу на коју слати новине треба послати на нашу адресу: ДОО ГРАД ПРЕС, Булевар ослобођења 11, Нови Сад, СРБИЈА, телефон и факс ++381 (0)21 447 424, ++381 (0)21 571 173 е-mail: sasjov@eunet.yu

ПРЕДУЗЕЋИМА И ПРЕДУЗЕТНИЦИМА СЕ НА ОСНОВУ ПОРУЏБЕ ЗА ПРЕТПЛАТУ ИСПОСТАВЉА ФАКТУРА

ПОРУЏБЕНИЦА (послати поштом, факсом или мејлом)

Овим непозиво поручујемо __________ примерака претплате на 4 броја почевши од броја ___________ по цени од 2.500,00 по примерку - што укупно износи _________________ словима __________________________________________________________________________ ФИРМА ПРЕТПЛАТНИК __________________________________________________________ АДРЕСА ФИРМЕ _________________________________________________________________ ТЕЛЕФОН, ФАКС, МЕЈЛ ___________________________________________________________ ПИБ ______________________

МАТИЧНИ БРОЈ _____________________________

НОВИНЕ СЛАТИ НА АДРЕСУ (попунити ако је другачија од горе наведене адресе) ПРИМАЛАЦ ПРЕТПЛАТЕ _________________________________________________________________________ АДРЕСА ________________________________________________________________________________________ ТЕЛЕФОН ___________________________ ДАТУМ _______________________

ПОТПИС _______________________

ПЕЧАТ

ПРЕТПЛАТА ЗА ИНОСТРАНСТВО: 60 ЕУРА Претплатници из иностранства треба претплату да усмера на рачун: Саша Јовановић, VOLKS BANK AD BEOGRAD, RS 35285011138071000193 а потом доказ о уплати и адресу на коју слати новине треба послати на нашу адресу: ДОО ГРАД ПРЕС, Булевар ослобођења 11, Нови Сад, СРБИЈА, телефон и факс ++381 (0)21 447 424, ++381 (0)21 571 173 е-mail: sasjov@eunet.yu

ОГЛАСИТЕ СЕ У ЧАСОПИСУ СРПСКИ КРАЈЕВИ! Да ли желите да послујете са српском дијаспором, да ли желите да послујете са Србијом, да ли желите да широм света знају за Ваше успехе, да ли желите да у Србији знају за Ваше успехе.

ОГЛАСИТЕ СЕ!!!