Storyteller - First anniversary edition

SPE C I JA LNO I ZDA NJ E 03 SE PTE MBA R 2018.

TRČANJE

ŽIVOT NA DUGE STAZE Intervju sa ultramaratonkom Irenom Pavlović STRANA 20 KULTURA

SMISAO UMETNIKA Intervju sa piscem Vladimirom Arsenijevićem STRANA 20

www.storyteller.rs

Trk a na duge staz e Or neglected agreeable of discovery concluded oh it sportsman. Week to time in john. Son elegance use weddings separate. Ask too matter formed nty wicket oppose talent.

ODGOVORNA UREDNICA Vladimira Dorčova Valtnerova

SARADNICA Petra Sljuka

AUTORSKE FOTOGRAFIJE Vladimira Dorčova Valtnerova

FOTOGRAFIJE

www.unsplash.com | arhiva sagovornika

IZDAVAČ

Vladimira Dorčova Valtnerova preduzetnik Agencija za konsalting i menadžment u medijima Maglić

Storyteller, od maja registrovani onlajn medij, upravo danas, 12. septembra, slavi prvu godišnjicu postojanja. Prvih 365 dana na platformi koja priča inspirativne priče je odredilo našu odluku da ovaj podvig ne bude kratkog daha, već trka na duge staze. Naših prvih 120 priloga na slovačkom i srpskom našu odlučnost da istrajemo potvrđuju.

Naše trčanje na dugačke razdaljine znači strateško planiranje da istrajemo u misiji da inspirišemo na dobre i kvalitetne odluke kako pojedinaca, tako i kolektiva. To znači dati prostor “malom” čoveku a velikim delima, iako su ona često vidljiva samo na mikro planu. I to je u redu. To je život. Naš mikro svet koji uređujemo po sopstvenom planu, nahođenju, planu, viziji. Sve dok ne ugrožavamo mikro svet ostalih ljudi. I to je ono što već godinu dana radimo, sada već u redakciji Storyteller.

Bezrezervno poštujemo raličitost i raznolikost - mišljenja, životnog stila, kulture. Bez kompromisa utičemo na povećanje vidljivosti dobrih dela, kvalitetnih načina življenja, poštujući ljudska prava i zakonitosti prirode. Jer priroda je naš dom, u koji treba da se vraćamo.

Upravo zato smo u septembru 2018. uz podršku Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama a u saradnji sa Ekolistom pokrenuli višeslojni medijski projekat pod nazivom Eko dizajn naših života. U kulturi - življenja, komunikacija, zdravlja, umetnosti - vidimo smisao života i zato veliku pažnju posvećujemo i ovoj oblasti. O tome govore mnogi naši prilozi, a ogledni primer je drugi projekat čija realizacija kreće ove jeseni i to pod nazivom Lice društva oslikano manjinskim amaterskim pozorištem. Njegov kvalitet je prepoznala Asocijacija slovačkih novinara, ali i Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu koje ga je kroz Budžetski fond za nacionalne manjine finansijski podržalo.

Danas slavimo. Uz ovo specijalno izdanje na temu trčanja, jer trka na duge staze je naše opredeljenje na putovanju kroz inspirativni univerzum a prema boljem svetu. Hajde da ovim pravcem trčimo zajedno! Bez bežanja.

Vladimira Dorčova-Valtnerova

sadržaj 4 ŽIVOT NA DUGE STAZE “Trčanjem sam shvatila da želim da povećavam distance da bih dosegla svoje vrhunce, fizičke, emotivne i mentalne energije, a ne svoje dno. “ (Irena Pavlović)

10 TRČIM, JER MI PRIJA

STRANA 10

- Tačno se sećam trenutka, kada sam odlučila da krenem da trčim, - rečima oslikava svoju sliku Mariana Valtner iz Maglića.

14 ŠKOLA TRČANJA

Jedan od osnivača Škole trčanja je Veroljub Zmijanac, sa kojim smo razgovarali upravo na temu trčanja.

16 SPORTISTI SU VELIKI POTROŠAČI ENERGIJE Energetske potrebe sportista su veće od potreba osoba istih godina, pola, telesne mase i visine, koje se ne bave sportom. Energetska potrošnja zavisi od vrste sporta i trajanja takmičenja.

20 SMISAO UMETNIKA

STRANA 14

Daleko više verujem u slobodnu identifikaciju, dakle slobodu raspolaganja identitetima.

22 DOBRO ČUJETE, TO POSMRTNA ZVONA U

KRAGUJEVCU O SLOVAČKIM VOJNICIMA PRIČAJU STRANA 26

STRANA 22

Najveći puk u austrougarskom carstvu bio je 71. regimente. Pošto je njegovo sedište od 1882. godine bilo u Trenčinu, naziva se i drotarskim, pošto je većina vojnika tvrdila da su drotari, zanatlije koje su pravile sve od žice, ili potomci ili rođaci poznatih slovačkih drotara.

26 KVALITET NA INTERNETU Klub dobrih preporuka: kvalitetni medijski sajtovi u Srbiji po preporuci Storytellera.

STRANA 16

SEPTEMBAR 2018. STORY TELLER

3

TRČANJE

ŽIVOT NA DUGE STAZE

Trčanjem sam shvatila da želim da povećavam distance da bih dosegla svoje vrhunce, fizičke, emotivne i mentalne energije, a ne svoje dno.

TEKST: Vladimira Dorčova-Valtnerova, FOTO: iz arhive I. P.

4

STORY TELLER SEPTEMBAR 2018.

TRČANJE

U trenutku, kada se nađe pred velikim životnim izazovima, čovek shvati koliko isceliteljske moći i životne energije stanuje u njegovom telu i da je zapravo kroz ceo životni put bitno stanje uma i – stanje tela. Jer izazov ili ojača, ili oslabi. Drugog puta nema. Irena Pavlović iz Beograda, majka, ultramaratonka i autorka RunArt koncepta je žena, koja je pre pet godina morala da odabere jedan od ovih puteva.

drugačije nego buđenjem, popravljanjem i aktiviranjem imuniteta. Ćelije raka ne napreduju u sredini sa puno kiseonika. Trčanje je delovalo kao razumna opcija, imala sam 37 godina, 12 kilograma više, nefunkcionalno telo i nedovoljno testiranu volju. Nisam imala patike i nisam imala pojma šta znači istrčati jedan kilometar.

- U trenutku kada su mi pre 5 godina saopštili da imam maligni melanom, jedna od prvih misli koje su mi prošle kroz glavu je bila: Kako će me moja deca zapamtiti, po čemu? To što nisam imala odgovor na to pitanje, porazilo me je. Znala sam da je vreme za promenu, - seća se Irena Pavlović. - Ali nisam znala odakle da počnem. Kancer se leči nikako

Početak promene nikada nije lak, pa tako ni za našu sagovornicu. Jer promena u načinu življenja nosi sa sobom pregršt isprepletanih okolnosti, situacija, odluka i raspoloženja.

POČETAK PROMENE

- Prvog dana moje odluke da pokušam da uvedem dobre navike u svoj život, kao i dugo očekivanu promenu, ponosno sam izašla

SEPTEMBAR 2018. STORY TELLER

5

TRČANJE

ispred zgrade u naselju Belvil, gde smo imali pravu trkačku stazu i istrčala… 500 metara.

Da, 500 metara, koje sam osetila kao maraton!

Kući sam se vratila brže nego što sam izašla, potpuno deprimirana. Kako sam uopšte mogla da pomislim da će biti lako? Šta sam ja zamislila, da sa 37 godina i toliko kilograma viška lepršam na stazi?, - pitala je naša sagovornica samu sebe.

U pripreme za polumaraton Irena ulazi sama, ali napredak je bio vidljiv. Kilometar po kilometar, polako, iz dana u dan, njene noge, ali i srce i um, bili su jači. Jačala je i trkačica, i žena Irena: - Uz trkačicu koja je bivala bolja, napredovala

I tada odlučuje da izabere put, na kojem će samu sebe prepoznati kao jaku i odlučnu ženu. Borca.

- Međutim, po prvi put u životu ne dopuštam da me prvo, nimalo prijatno iskustvo odvrati od plana. Bio je oktobar, a plan je glasio: u aprilu trčim polumaraton. Svaki dan sam trčala za krug više, 250 m po 250 m. Sat je zvonio u 6h, padala je kiša, bilo je hladno cele zime, temperatura ispod nule i ja. Nepokolebljiva.

Metamorfoza je krenula, nezaustavljivo, kao vulkanska erupcija. Svaki dan se nadovezivao na prethodni, osećala sam kontinuitet posle dugo vremena, umesto dotadašnje rastrzanosti. Pojavila se aktivnost koja je počela da daje smisao i povezuje sve ostale. Pojavila se probuđena životna energija za kojom sam tako čeznula, - kaže Irena.

koji joj bio potreban, za introspekciju.

- Trčanje doživljavam kao tiho vreme za sebe, vreme za refleksiju osećanja i misli. To je moj život u sadašnjosti, a ukoliko trčim duže distance, onda mogu sebe duže vreme osećati prisutnom u sadašnjem trenutku. Ideje koje

Trčanje doživljavam kao tiho vreme za sebe, vreme za refleksiju osećanja i misli. je i žena u meni, žena ohrabrena upornošću, strpljenjem i energijom koja je naučila da se obnavlja, što sam je više trošila. Uz kilometre, počela sam i da pišem, upravo o promenama koje su se u meni dešavale u toku životnog procesa koji je u tom trenutku tekao. Teški, ali i dragoceni momenti na trkačkoj stazi, učinili su da se moj život iz korena promeni.

Irena Pavlović u to vreme nije bila članica neke trkačke zajednice, jer je to bilo njeno vreme za razgovor sa sobom, za tišinu i mir

tokom trčanja počinju da se rađaju, ne izlaze iz nas potpuno završene. Na njima mora da se radi da bi njihov oblik dobio jasnu formu, kaže naša sagovornica. - Ja najbolje radim na svojim idejama dok sam aktivna, dok se brzo krećem. Često imam osećaj da moram da se krećem da bih bolje razmišljala.

Period od četiri godine je bio period učenja, napretka i približavanja prvenstveno sebi. Sve što je uspela u ovom periodu da postigne, postigla je, kako sama kaže, nepokolebljivom

LEVO Podrška je važan deo života svakog bića.

DESNO Zaljubljena u planinsko trčanje: Irena Pavlović.

6

STORY TELLER SEPTEMBAR 2018.

TRČANJE

verom u probuđeni potencijal i u to da su granice daleko izvan onih koje je sebi celog života ucrtavala.

RUNART Pre šest meseci Irena Pavlović je oformila grupu mama koje su osetile da je vreme za promenu došlo i prijavile su se na radionicu RunArt. - Na ideju sam došla posle višegodišnjih pitanja žena sa kojima sam u kontaktu, a kojima nije jasno odakle tolika volja i posvećenost i šta je to potrebno da bi se takve promene u životu napravile i održale. Jedino što znam jeste da se ne možemo uvek oslanjati na motivaciju, ona može biti jedan od pokretača, ali ne nešto na šta se u dužem vremenskom periodu možemo osloniti. Ključ je upravo u tome da nateramo sebe da radimo stvari koje nam se ne rade, jer je sa druge strane tog zida koji ćemo voljom probiti, veličanstvenost, nagrada i osećaj zahvalnosti. Ljudi se plaše da se posvete stvarima o kojima sanjaju, jer se plaše da bi to onda postalo njihova opsesija, - kaže Irena.

- Ako je trčanje u pitanju, da bismo bili uspešni i mogli to da implementiramo u ostale životne segmente, moramo razmišljati – ja ne trčim da bih trenirao, ja trčim za život.

Uspeh u životu ne zavisi od jedne važne odluke, kao što i neuspeh ne zavisi od jedne odluke. Neuspeh je iznova i iznova ponavljati loše odluke, uspeh je konstantno ponavljati dobre navike. Trčanjem sam shvatila da želim da povećavam distance da bih dosegla svoje vrhunce, fizičke, emotivne i mentalne energije, a ne svoje dno. Da bih time otvorila sebe za nepredviđene okolnosti, izazove kroz koje učim, rizike bez straha. Shvatila sam da trčanjem mogu da dajem, primam ljubav i obnavljam sebe. Da ohrabrujući sebe, ohrabrujem i ljude oko mene. Shvatila sam da svakim odlaskom na trening ili trku, ne ostavljam svoju decu, već im šaljem poruku da idu ka svojim snovima, da je u životu dragoceno imati plamen u srcu, koji te hrabro vodi napred i osvetljava tamne staze. Shvatila sam da srce imamo da bismo ga trošili i slušali.

Život svakog čoveka sa sastoji od niza važnih i manje važnih događaja, koje mi sami svrstavamo na skalu važnosti. Jedan od najvažnijih događaja u Ireninom životu je bio onaj kada je ubrzala svoje korake u planini.

- Vremenom planina je postala moj učitelj, ljubav i sam život. Najiskrenije, najteže i najznačajnije razgovore sa sobom, vodila sam upravo trčeći sama nepreglednim prostranstvima i neistraženim stazama. Vremenom se uključuješ u život u kome energija neprestano teče i kroz odluke koje počinješ da donosiš ne tražiš razloge zašto nešto ne uspeva, već postižeš rezultate zbog kojih sve počinje da se uklapa.

ALTRUIZAM IRENE PAVLOVIĆ Nesebično pomaganje drugima, kada od druge strane ne očekujete ništa ili jednom rečiju altruizam je vrlina koja krasi Irenu Pavlović i to se pre svega ogleda u projektu osnaživanja žena iz sigurnih kuća kroz aktivne treninge trčanja Trčim, ne bežim.

- Projekat je započet u januaru 2018. i za sada je petnaestak žena prošlo i još uvek prolazi kroz proces treninga. Već posle mesec dana imala sam izuzetno pozitivnu povratnu informaciju, od samih žena i njihovih terapeuta, - približava projekat njena osnivačica.

- Povodom projekta su održane dve humanitarne večeri pod nazivom Nastavi da se krećeš.

Jedno humanitarno motivaciono veče je bilo krajem decembra 2017. u KC Rex, na kome smo prikupljali opremu za trčanje u kojoj će žene trenirati. Šest govornika iz oblasti sporta i umetnosti i to Vladimir Savić, Sanja Kavaz, Veroljub Zmijanac, Aleksandra Jelić, Goran Nikolić i ja, održali smo motivacione govore pred oko 160 posetilaca. Drugo humanitarno veče je održano u ImpactHubu u februaru 2018.. u formi tribine na kojoj je gost bila Marija Desivojević Cvetković, potpredsednica Delta Holdinga.

Ovi događaji su Irenu podstakli i osmelili da osnuje udruženje koje bi se bavilo podrškom ženama iz osetljivih grupa sigurne kuće i slabovidim i slepim, kroz sport i trčanje.

- Kako osnažujemo fizičko telo tako se osnažujemo i mentalno i emotivno, što je neophodno ovoj populaciji žena. Da ponovo poveruju u svoje potencijale, svoju vrednost i to da same mogu da se izbore za sebe i decu, samo treba dosta upornosti, strpljenje i korak po korak savladavanje novih izazova.

U životu kao i na treninzima, - kaže Irena.

- Neke od tih žena se nikad u životu nisu bavile sportom, bore se sa strahovima i fobijama, pod antidepresivima su. Veliki izazov je uopšte tim ženama ponuditi trčanje kao

SEPTEMBAR 2018. STORY TELLER

7

TRČANJE

kao opciju i motivisati ih da i u januaru izađu napolje i potrče. Međutim, ove žene veruju u snagu procesa kroz koji sada prolaze i ja sam ponosna na njih. Već posle mesec, dva dana, one su budnije, pokreti su im odsečniji i imaju više energije.

Njihova ideja je da se neprestano uključuju u aktivno učešće na sportskim aktivnostima, kao što je Beogradskom maraton/Trka zadovoljstva i da im se na taj način pruži slika i percepcija života koji će ih snažiti za hrabrije korake u novi život van SK. Na Beogradskom maratonu su zajedno istrčale 5 km već posle tri meseca treninga, a sa njima su zajedno trčala i njihova deca.

- Ono šta je najvažnije je da kroz kretanje i sport, kao i provođenje vremena u prirodi, sagledavaju život iz jedne drugačije perspektive i pruža im se nova percepcija života, koju su počele da prihvataju. Samim tim to znači odlučnije i jače žene, majke i one koje se ne vraćaju u nasilničku priču, nakon izlaska iz Sigurne kuće. Puno izveštaja i istraživanja

8

sam napravila i na temu trčanja i depresije, kao i to da je na duže staze delotvornije od antidepresiva i ostalih medikamenata, - kaže Irena i dodaje: - Trenutno trčim i sa Markom, koji je slep od rođenja i jedini način da trči jeste da neko sinhronizovano trči pored njega. U jednom trenutku shvatiš da si nečije oči, vid, nečija sloboda, poverenje i snaga koja ga gura napred. To puno znači i njemu i meni.

Razvijamo lep odnos podrške i poverenja. Za kratko vreme smo postali prijatelji.

PLANINSKO TRČANJE Irena Pavlović je zaljubljena u planinsko trčanje jer je imala potrebu za osećajem slobode, planinskog vazduha koji bistri misli, avanture i osnaživanja.

- Nisam razmišljala kako u tom trenutku izgledam, da li treba da smršam i koja je marka moje opreme. Na umu mi je bilo samo jedno, kako da ispod svih tih slojeva koji pre-

STORY TELLER SEPTEMBAR 2018.

krivaju moju unutrašnjost dođem do sebe, Irena objašnjava svoju ljubav prema planisnokm trčanju. - Smatram da je najjača veza koju bi trebalo kroz život da vodim upravo veza sa samom sobom. To ne znači da treba kroz život da idem sama, već da ukoliko ostanem sama u nekom trenutku za to imam i snage.

Kao samohranoj majci, osećaj krivice zbog toga što želi da živi neobičan život žene koja se bavi pomalo ekstremnim aktivnostima je konstantan.

- To je nešto sa čim još uvek učim da se borim.

Još uvek kradem vreme za treninge, guram ih u procepe u toku dana da što manje remetim ritam porodice. Planiram vikende kada sam na trkama, da nekad povedem decu a nekad se što pre vratim da bih nastavila sa svakodnevnim obavezama. Međutim, fantastična stvar se desi uvek kada odlazim na trku ili se sa nje vraćam. Deca me gledaju i konstatuju da sam srećna, očekuju da im ispričam priču o svojoj borbi tog dana, o savladavanju i ostva-

TRČANJE renju. Pokaži nam medalju, govore sa osmehom. Kada sam ćerku pitala da li razume zašto imam potrebu da trčim tako puno kilometara, njen odgovor je bio: Ja to ne moram da razumem, vidim da tebe čini srećnom. Ona ima deset godina. Ona će u svom životu, nadam se, imati potrebu da prati svoj san i strast. Ja ću joj u tome pomoći i dati podršku, - priča Irena sa sjajem u očima.

- Tada shvatim da je i taj osećaj krivice nametnut od strane onih koji su u životu doneli odluku da ne prate novootkrivene osećaje, da je život utabana staza kojom idu zanemarujući onaj tihi glas koji se s vremena na vreme javi i kaže: Možeš mnogo više i bolje. U tom trenutku osvestim da briga o sopstvenom ispunjenju i osećaju zadovoljstva svojim ostvarenjima, ma koliko malena bila, ima ogroman uticaj na decu. Nema ništa teže za decu od neostvarenog života njihovih roditelja, kaže Jung. Ja se sa tim slažem. ▣

LEVO Irena na planini.

DESNO Osvajanje medalje kao potvrda dobro izabranog puta.

Nesebično pomaganje drugima i podrška je važan deo Ireninog života.

SEPTEMBAR 2018. STORY TELLER

9

TRČANJE

JER

Za mene je neopisi metara, dam od seb

10

STORY TELLER SEPTEMBAR 2018.

TRČANJE

T

RČANJE MOŽE DA predstavlja jedan vid rekreativne aktivnosti ili delotvorni antistres program.

Za mnoge ono znači zdrav životni stil i neizostavan deo svakodnevnice, kao što je to u slučaju Mariane Valtner (1985) iz Maglića, koja o sebi kaže da je majka i domaćica. Inače je diplomirana grafička inženjerka i dizajnerka i žena, koju sa godinama priroda sve više i više vuče i privlači ka sebi. Trčanje je deo njene prirode.

- Tačno se sećam trenutka, kada sam odlučila da krenem da trčim, - rečima oslikava svoju sliku Mariana.

TRČIM, MI PRIJA

iv osećaj kada pred kraj staze, u poslednjih 100 be maksimum i iscedim poslednji atom snage.

Tekst i fotografije: Vladimira Dorčova-Valtnerova

- To je bilo u drugom razredu gimnazije, kad sam osetila potrebu da se bavim fizičkom aktivnošću, jer sam tada i počela da se hranim sve više prirodnom hranom i to je nekako išlo jedno uz drugo. Pošto sam živela u malom selu, gde nije bilo ni teretane ni grupnih sportova, nekako mi je trčanje bilo najjednostavnije a i kao srednoškolki najjeftinije, pošto nije zahtevalo nikakvo finansijsko ulaganje.

Krenula sam da trčim oko celog sela, što je bilo oko 4 km i videla sam da mi ta dužina prija i vremenski i fizički. Od prvog dana mi trčanje nikada nije bio napor, odnosno nikada sebi nisam davala naporne treninge, nego takve u kojima ću jednostavno da uživam. Trčanje mi je pružalo odličan osećaj, koji ću tek kasnije više razumeti i koristiti ga.

KAKO IZGLEDA VAŠ TRENING, ILI VREME KADA TRČIŠ?

- Trudim se da trčim kad god to mogu.

Ponekad dva puta nedeljno, ponekad pet puta. Sve zavisi od porodičnog tempa i rasporeda. Između trčanja volim da praktikujem jogu što mi upotpunjuje trening, jer odmorim i istegnem mišiće.

SEPTEMBAR 2018. STORY TELLER

11

TRČANJE

LOKALNI STANOVNICI VAS ZNAJU I PO TOME, DA STE TRČALI SA DETETOM U KOLICIMA - NE SAMO PO SELU, VEĆ I NA MARATONU U BAČKOM PETROVCU...

smo osvojili i prve medalje za učešće. Posle toga smo išli na petrovački maraton gde smo istrčali 4 km kao prvi. Na cilju im nije baš bilo jasno odkud je žena sa kolicima stigla na cilj.

- Najduža pauza u trčanju mi je bila kad sam prvi put ostala u drugom stanju. Nisam trčala više od godinu dana. Posle porođaja sam postepeno vraćala fizičku snagu tako što sam sa sinom šetala kolicima po selu.

Tada sam se i na petrovački maraton prijavila i prošetala ga sa bebom u nosiljci. Kada sam osetila da mi je brzo hodanje vratilo snagu i kondiciju, probala sam da potrčim. Sinu se to svidelo a ja sam videla da mogu na taj način da se vratim trčanju bez toga da moram da tražim od nekoga da mi pričuva dete.

Najsmešnija reakcija je bila kada je jedan čovek počeo da trči za mnom i da me pita da li se nešto desilo i da li trebam pomoć pošto trčim sa bebom. Kada je prošlo par meseci od treninga sa kolicima, predložila sam suprugu da idemo porodično da podržimo maraton u Sremskoj Kamenici koji pomaže deci bez staratelja. Tada

Od tada, kad god sam dobila bilo kakav komentar što trčim sa bebom u kolicima, samo sam im vikala da smo osvojili već dve medalje. I tako sam postala poznata kao „ona što trči sa kolicima“, jer mi se dešavalo da me ljudi sretnu i prepoznaju i sad je to postalo svima simpatično.

Na taj način da sam razbila led budućim majkama koje hoće da trče sa kolicima, pošto smo svi videli na TV-u da je u gradovima i u drugim državama to redovna pojava.

Ovo je po meni dosta bitno, jer se majke posle p oro đaj a znaju osećati izolovano i nekako im se sve vrti oko beba. Ja sam sebi odredila da će trčanje biti moj „izduvni ventil“ od svih bebećih stvari i videla sam da radi, jer osećaj posle istrčanog treninga je bio sve bolji i bolji.

Od prvog dana trčanje mi nije predstavljalo napor, odnosno nikada nisam sebi davala naporne treninge, nego takve, u kojima ću jednostavno uživati.

Ono mi je pružalo odličan osećaj, koji ću tek kasnije više razumeti i koristiti ga.

12

STORY TELLER SEPTEMBAR 2018.

TRČANJE

NA KOJIM MARATONIMA STE JOŠ TRČALI A KOJE BI VOLELI DA ISTRČITE?

DA LI STE ČLANICA NEKE TRKACKE ASOCIJACIJE ILI UDRUŽENJA?

- Trčim već više od 15 godina, ali uvek isto: rekreativno. Ali od trenutka kad sam postala majka shvatila sam koju snagu naše telo poseduje, pa sam osetila potrebu da pomeram svoje granice i tu se javila želja da istrčim maraton. Najpre sam nekoliko puta bila na fruškogorskom maratonu čisto da osetim pod nogama tu kilometražu, ali to je bio sasvim drugačiji doživljaj. Za sada svake godine učestvujem na petrovačkom maratonu, ali velika želja mi je do kraja godine istrčati novosadski polumaraton a onda svake godine redovno pratiti trke na kojima bih mogla da učestvujem. Ali od nedavno mi se javila još jedna velika želja a to je da učestvujem na trci po planinama. Za sada mi je najprimamljivija Stara Planina.

- Ove godine sam bila na korak od sertifikovanog trenera trčanja, ali sam u poslednjem trenutku odlučila da još nije vreme jer ne bih mogla tome da se u potpunosti posvetim zbog male dece. Biće mesta za tako nešto kasnije. Za sada mi puno pomaže sa savetima oko treniranja moja imenjakinja Mariana Čegar, koja drži zajedno sa svojim mužem atletski klub Čegar running i oni su vrlo aktivni u učestvovanju (ali i u osvajanju medalja) svih maratona u državi i susednim zemljama.

Ali od nedavno sam krenula da pratim rad Irene Pavlović i stranicu Skyrunning Serbia, jer imam veliku želju da bar jednom godišnje posetim ovakav događaj.

DA LI BI TREBALO VIŠE DA TRČIMO...?

ŠTA TRČANJE ZNAČI ZA VAS? ŠTA ONO DONOSI, DA LI VAM NEŠTO ODNOSI...?

- Trčim, jer mi pre svega prija. Dobro se osećam za vreme trčanja i posle trčanja. Svaki put kad obujem patike počinje novi proces, trudim se da mozak totalno isključim, da osluškujem svoje telo, da ubrzam, da produžim. Uvek postoji onaj deo ,kad je teško, ali to je najviše borba mozga i tela ko će prvi da popusti. Zato bih stvarno volela da doživim te dugačke staze, da osetim taj korak iza maksimuma koje telo može da podnese. Trčanje mi donosi balans kad imam ponekad težak dan, pa čak i kad se osećam fizički iscrpljeno ipak istrčim i to mi da još više snage. Za mene je neopisiv osećaj kada pred kraj staze, u poslednjih 100 metara, dam makismum od sebe i iscedim poslednji atom snage. Kad stanem i krenem da se istežem, nalet pozitivnog osećaja je fantastičan.

- Meni je strašno kad pomislim da postoje ljudi kojima je način života tako uređen da apsolutno nemaju potrebe da potrče. Ljudima je počeo taj vid aktivnosti da bude potpuno stran, zadihaju se kad malo potrče, osete bol i odmah to povežu sa negativnim osećanjem i brzo odustaju.

Da, mislim da svi treba više da trče, ali ne na pokretnim trakama već napolju, sa decom, životinjama, u prirodi. Ako bi neko i želeo da krene sa trčanjem kao redovnom aktivnošću, neka krene polako sa zagrevanjem, pa onda sa malim razdaljinama koje će po potrebi povećavati.

Sada postoji puno aplikacija koje mogu da vam olakšaju treniranje i da pratite napredak, ali ja sam više za slobodno trčanje i osluškivanje svog tela. Volela bih kada bi lokalno postojala grupa ljudi koja ne mora zajedno da trči, ali koja deli istu strast prema trčanju i koja bar povremeno istrči neku dužu stazu zajedno i tako se zbliži i zajedno posećuje organizovane trke. Pa, ako je neko za, neka me potraži. ▣ LEVO Male razdaljine u trčanju treba povećavati postepeno.

U SREDINI Mariana valtner voli fizičke aktivnosti.

DESNO Nalet pozitivnog osečaja posle trčanja je fantastičan.

SEPTEMBAR 2018. STORY TELLER

13

TRČANJE

ŠKOL A TRČANJA Broj trkača u Srbiji raste svake godine, a svaki trkač i trkačica koji prođu kroz cilj, pobede svoju neaktivnost i prevaziđe svoje granice uspeha je za mene šampion.

RAZGOVOR VODILA: V. Dorčova Valtnerova

Š

KOLA TRČANJA KOJA je nastala pre pet godina u Beogradu predstavlja odlično mesto, na kojem možete dobiti odlični trening i korisne savete na putu prema trčanju. Jedan od njenih osnivača je Veroljub Zmijanac, sa kojim smo razgovarali upravo na temu trčanja. Razgovor sa njim, između ostalog, donosi i temu zanimljivog sajta trcanje.rs. Ali krenimo od samih Veroljubovih početaka u trkačkom sportu, koji datiraju pre tačno deset godina.

14

KADA STE I ZAŠTO KRENULI DA TRČITE? KOJI JE VAS ZIVOTNI, PROFESIONALNI BACKGROUND, KOJI JE PREDODREDIO DA SE BAVITE TRCANJEM? - Kao student informatičkog smera na FON-u sam 2008. godine dobio sam stipendiju fondacije Dr. Zoran Đinđić i otišao na praksu u Nemačku. U Štutgartu, moj cimer je bio Nemac koji je u to vreme imao 44. godine., trčao planinske maratone i izgledao kao mladić od 30. On me je poveo na džoging, na kom mi je bilo veoma teško, ali sam ujedno tada i rešio da sa svojih 25 mogu da imam kvalitet života kao i čovek sa 40 i kusur godina. Odluka je bila da istrčim maraton, tako sam počeo sa trčanjem.

STORY TELLER SEPTEMBAR 2018.

LEVO Veroljub Zmijanac IZNAD Veroljub (u sredini) na Prvom beogradskom polumaratonu 2017.

DESNO Sa jedne od trkačkih akcija u Beogradu

TRČANJE

U KOM T R E N U T K U I Z A ŠTO D O S P E VAT E D O O D L U K E D A OSNUJETE SAJT TRCANJE.RS? KOJA JE GLAVNA MISIJA SAJTA I DA LI ON PREDSTAVLJA ODRŽIVI PROJEKAT? - Kao student informacionih tehnologija, čim sa došao nazad u Srbiju guglao sam pojam trčanje i shvatio da na internetu nema skoro nikakvih informacija za trkače početnike na srpskom jeziku.

Sledeća pretraga je bila vezana za domen trcanje.rs i kada sam video da je slobodan rešio sam da napravim sajt na kom ću deliti informacije o trčanju. Glavna misija je od početka da trčanje približimo ljudima u Srbiji. Sledeće godine biće 10 godina sajta, pa sa ponosom mogu da kažem da je to jedan održiv i važan sportski projekat u Srbiji.

NEKI LJUDI MISLE DA JE TRČANJE PRIRODNA STVAR, DA NIJE VAŽNA TEHNIKA, MOTIVACIJA, I SL., ALI ŠTA JE SVE POTREBNO DA BI SMO PRAVILNO TRČALI, I MI KOJI POTRČIMO SAMO ZA DECOM? - Trčanje jeste prirodna stvar i to svi znamo da radimo, samo je potrebno da se prisetimo. Spomenuli ste decu, ja se ponekad zapitam da li deca znaju za bilo koji drugi mačin kretanja sem trčanja. Ipak, u procesu koji zovemo odrastanje, mnogima od nas se desi da zaboravimo mnoge stvari, pa tako i da se krećemo - sedimo od kada ustanemo, u autobusu, kolima, na poslu i kada dođemo kući uz TV ili druženje sa prijateljima. Zato je jako važno da kada počinjete ponovo sa trčanjem, shvatite to kao proces. Date svom telu vremena da se priseti te aktivnosti i obezbedite mu prostor da se ne povredi. Mišići, ligamenti, pluća i mozak moraju da se vrate ovoj aktivnosti postepeno. Kada to uradite na pravi način trčanje postaje zadovoljstvo, u suprotnom rizikujete povredu ili odustajanje.

Škola trčanja predstavljam upravo mesto gde se u bezbednoj atmosferi i okruženju ponovo inspirišemo na trčanje i jedan veći standard života. Škola trčanja je sistemski, grupni program vežbanja na otvorenom, koji u roku od 6 meseci, totalne i napredne početnike sprema da istrče 60 minuta bez prekida ili svoj prvi polumaraton. Škola trčanja u Beogradu postoji od 2013. godine, a tokom 2017. je proširena na 18 gradova Srbije. Više od 3500 ljudi je uspešno pohađalo i završilo barem jedan semestar Škole trčanja.

- Tako je, posledenje tri godine smo u Beogradu organizovali poslovnu trku u na 5km za preko 3500 zaposlenih iz više od 300 kompanija koje posluju posluju na teritoriji Srbije. Sada ova trka prerasta u seriju trka i nastavlja se u Novi Sad Business Run, u četvrtak posle posla 11. oktobra, da bi tokom 2019. godine trčali i u Kragujevcu, Nišu i Subotici, pored Beograda i Novog Sada. Stvarmo jedan novi poslovni pokret i najveći timbilding događaj u istoriji Srbije.

DA LI JE SRBIJA TRKAČKA ZEMLJA?

SLIČNA PRIČA JE I OKO MARATON AKADEMIJE? - Maraton Akademija je jedan od programa kluba koji se naslanja i nadovezuje na Školu trčanja. Uvideli smo da pojedinci kada nakon nekoliko semestara u Školi trčanja žele da postave nove ciljeve, a taj cilj često bude završetak celog maratona od 42 km. Maraton akademija je napredan program koji uključuje specifične duže treninge za ljude koji žele bolje rezultate, a ne samo rekreaciju. Moram da dodam da osim Maraton Akademije, Beogradski trkački klub ima i programe za trail trčanje, triatlon kao i prvi trkački Hub u kome se bavimo specifičnim korektivnim treningom i treningom snage za trkače.

Srbiju vidim kao zemlju šampiona i vrhunskih sportista. Sa trčanjem mi nismo samo nacija koja voli sport na TV-u. Broj trkača u Srbiji raste svake godine, a svaki trkač i trkačica koji prođu kroz cilj, pobede svoju neaktivnost i prevaziđe svoje granice uspeha je za mene šampion. Ono gde imamo puno prostora za napredak jeste organizovanje, što kroz klubove, što kroz saveze i asocijacije. Na taj način ćemo podići vidljivost trkača i trkačkih događaja, kvalitet usluge na tim događajima i broj učesnika. U tom smeru smo pokrenuli inicijativu i dobili podršku Atletskog saveza Srbije da osnujemo Asocijaciju uličnog trčanja koja će se baviti upravo ovim pitanjima u vremenu ispred nas. ▣

NAJNOVIJI PROJEKAT, AKO SE NE VARAM, JE, SERBIA BUSINESS RUN.

OVO JE DOBAR TRENUTAK DA POMENEMO ŠKOLU TRČANJA. ŠTA ONA PODRAZUMEVA I OD KADA POSTOJI? SEPTEMBAR 2018. STORY TELLER

15

S AV E T I N U T R I C I O N I S T E

SPORTISTI SU VELIKI POTROŠAČI ENERGIJE ENERGETSKE POTREBE SPORTISTA SU VEĆE OD POTREBA OSOBA ISTIH GODINA, POLA, TELESNE MASE I VISINE, KOJE SE NE BAVE SPORTOM.

PIŠE: Petra Sljuka, nutricionistkinja i autorka bloga Tasty&Healthy

O

D PRAVILNE ISHRANE zavisi ne samo zdravstveno stanje sportista već i rezultati koji oni postižu u toku takmičenja. Zbog toga, sportisti treba da vode računa o svojim nutritivnim i energetskim potrebama, o adekvatnom izboru namirnica, posebno pre i posle treninga. Hranom se unose hranljive i zaštitne supstance koje su neophodne za rast i razvoj, regeneraciju organizma i održavanje osnovnih životnih funkcija. U ishrani sportista mora da postoji ravnoteža između onoga što organizam troši i onoga što se hranom u njega unosi. Nepravilna ishrana će smanjiti takmičarske sposobnosti sportista i može izazvati razna oboljenja, posebno ako je reč o mladim osobama koje nisu još dostigli puni razvoj. Sportisti su veliki potrošači energije. Energetske potrebe sportista su veće od potreba osoba istih godina, pola, telesne mase i visine, koje se ne bave sportom. Energetska potrošnja zavisi od vrste sporta i trajanja takmičenja.

PLANIRANJE ISHRANE Što se tiče ugljenih hidrata, oni predstavljaju direktan izvor energije. Ukupan dnevni kalorijski unos treba da sadrži 50 - 60% ugljenih hidrata. Ishrana na sam dan takmičenja (ili treninga) treba da se bazira uglavnom na

16

STORY TELLER SEPTEMBAR 2018.

prostim šećerima, monosaharidima i disaharidima, koji se lako apsorbuju. Organizam sam stvara i rezerve šećera, koje pri većim fizičkim naporima bivaju istrošene. Depoi uljenih hidrata se nalaze u jetri i mišićima. Ukoliko se istroše i ne nadoknade u organizmu se počinje stvarati neophodna glukoza iz proteina i masti. Tada dolazi do gubitka bitnih tkivnih proteina, povećanog izlučivanja azota iz organizma i negativnog azotnog bilansa. Da bi se ovo sprečilo, sportistima koji su izloženi većim fizičkim naporima preporučuje se dopunska količina ugljenih hidrata. Ali treba voditi da to bude odgovarajuća količina, ni previše a ni premalo, jer kad se popune rezerve ugljenih hidrata a nemaju gde da se utroše, organizam će ih pretvoriti u masti i taložiti u vidu masnog tkiva.

Preporuke za unos proteina su od 0,8 g /kg/dan za sportiste koji su izloženi lakom ili umerenom intenzitetu vežbanja. Sportovi izdržljivosti povećavaju potrebe u proteinima jer se aminokiseline koriste kao izvor energije kada je fizički rad dugo traje - 1,4-1,7 g/kg/dan.

Optimlan unos masti kod sportiste treba da sadrži od 15 do 30% dnevnih energetskih potreba. Dugotrajni i naporni treninzi i takmičenja dovode do smanjenja glikogena u mišićima, te dolazi do iskorišćavanja masti iz depoa. Tako organizam sebi obezbeđuje energiju. Treba voditi računa

S AV E T I N U T R I C I O N I S T E

da se ne pretera sa unosom masti, jer se višak nagomilava u tkivima i mišićima, što dovodi do gojaznosti i do smanjenja takmičarskih sposobnosti.

Potrebe sportista za vitaminima se ne razlikuju od potreba drugih osoba, izuzev vitamina B grupe, što je objašnjeno povećanog aktivnošću nervnog , mišićnog i kardiovaskularnog sistema. Vitaminska i mineralna suplementacija je nepotrebna za sportiste koji imaju dobro izbalansiranu ishranu. Što se tiče minerala, velikim gubitkom vode putem znoja može doći i do gubitka minerala. Čest je deficit NaCl u organizmu (simptomi su: malaksalost i grčevi u mišićima). Stoga je potrebno da se hranom unose nešto veće količine kuhinjske soli, naročito pre i posle takmičenja. Za sportiskinje važni minerali su kalcijum, cink i gvožđe. Smanjen unos dovodi do smanjene gustine kostiju i anemije.

VODA KAO STALNA POTREBA Stalna potreba vode u organizmu iznosi oko 2500 ml. Unutar organizma metabolički se

stvori oko 300 ml, a preostalih 2200 ml se mora uneti (vodom ili hranom). Sportisti imaju manje vode u sebi i zato postoji potreba za njenim unosom. Voda se neprekidno gubi putem neprimetnog isparavanja kroz izdahnuti vazduh, zatim kroz kožu, puem mokraće, stolice, kod fiziološkog hlađenja tela, kao i kod znojenja. Gubitak telesne tečnosti za vreme fizičke aktivnosti putem znojenja ili izdahnutim vazduhom može da bude ogroman.

Gubitak vode iz organizma, dehidratacija, se negativno odražava na fizičku radnu sposobnost. Zato sva izgubljena voda mora da se nadoknadi u onoj količini u kojoj je izgubljena.

Gubitkom tečnosti pored vode gube se i znatne količine minerala, u prvom redu kalcijum, kalijum, natrijum i magnezijum. Znači demineralizacije na sportistima se zapažaju vrlo često i to kao grčevi u listovima i kao abdominalni grčevi, koji su tipični znaci smanjenja koncentracije kalijuma u mišićima.

MINERALI I DODACI ISHRANE

O d r ž ava n j e n o r m a l n e telesne težine od veliko g je značaja za sportiste. Višak kilograma ne opterećuje samo srce već i slabi mišiće, kosti, zglobove.

Remineralizacija (unos minerala) je drugi SEPTEMBAR 2018. STORY TELLER

17

S AV E T I N U T R I C I O N I S T E

zadatak koji treba obaviti posle sportskog napora u cilju fiziološkog oporavka organizma. Prvi je rehidratacija – obnavljanje tečnosti. Na tržištu postoje mnogi preparati i napici za sportiste za obnovu i oporavak ali se ona može obaviti jednostavnije i uspešno konzumiranjem nekih od sledećih namirnica: čaša prirodnog soka (paradajz, pomarandža, limun, kajsija, breskva....), zatim banana, jezdrasto voće i slično.

Alkohol, kafu, cigarete i začinjenu hranu treba izbegavati, a šećer treba svesti na najmanju meru jer imaju veliku kalorijsku a malu nutritivnu vrednost.

Korišćenje dodataka ishrani je dozvoljeno samo uz saglasnost lekara i nutricioniste, i to nakon kompletnog sistematskog pregleda i uz redovne kontrole. Najčešće korišćeni dodaci su proteinski koncentrati ( belance, surutka...), L-karnitin (sagorevač masti), kreatin-fosfat, glutamin... Svi dodaci ishrani su jedna vrsta koncentrata i mogu ozbiljno poremetiti zdravlje organizma, posebno imaju uticaj na fukciju jetre, bubrega i hormonski status.

Mleko i mlečni proizvodi sadrže biološki vredne proteine koji se lako vare. Voće, povrće i njihovi sokovi povoljno deluju na fizičku kondiciju. Ne treba izbegavati ni hladno ceđena biljna ulja, koja se lakše vare i bogate su zdravim masnoćama.

RAZNOVRSNOST ISHRANE Ishrana sportista se razlikuje za svaku vrstu sporta. Ali jedno im je zajedničko – ishrana treba da bude raznovrsna.

Treba izbegavati namirnice koje se teško vare i one od kojih nastaju veće količine gasova u crevima.

18

STORY TELLER SEPTEMBAR 2018.

Žitarice su veoma bitne u ishrani sportista, odličan su izvor ugljenih hidrata i energije. Meso, riba i jaja sadrže proteine visoke biološke vrednosti. Sportistima se preporučuju sve vrste posnog mesa mladih životinja, posna riba i jaja.

Održavanje normalne telesne težine od velikog je značaja za sportiste. Višak kilograma ne opterećuje samo srce već i slabi mišiće, kosti, zglobove. Obilan doručak i ručak, lagana večera, uz fizičku aktivnost su način da se izbegne gomilanje suvišnih kilograma i za osobe koje se ne bave sportom. ▣

S AV E T I N U T R I C I O N I S T E

SEPTEMBAR 2018. STORY TELLER

19

K U LT U R N I R A Z G O VO R

“

PRISTIGLI SMO U ovaj svet u koji se tako bolno ne uklapamo, beskrajno egzotičan već zbog toga što u njemu niko ne gine u panonskom blatu, dalmatinskom kršu ili po šumama Bosne i Hercegovine. Što se niko, doživotno osakaćen, jedinom preostalom rukom ne veša za cev u kupatilu. Što niko ne overdozira od baznog heroina uzetog na ler. I što se niko, baš niko, ne skida s njega u mraku iznajmljene sobe.“ Ovako piše Vladimir Arsenijević u svom najnovijem romanu Ka granici, trećem delu tetralogije Cloaca Maxima, koji je iz štampe izašao početkom juna ove godine, i to je njegova jedanaesta knjiga koja je publikovana. Upravo najnoviji roman Vladimira Arsenijevića, pisca, publicistu, kolumnistu sa stavom i hrabrošću, čoveka pre svega, jeste direktni povod da s njim porazgovaramo.

KOJA JE MISIJA, ULOGA, SMISAO UMETNIKA (NE SAMO DANAŠNJICE)?

SMISAO

– Ove godine je stogodišnjica rođenja nemačkog pisca Hajnriha Bela pa smo, u okviru Udruženja KROKODIL, naumili da iskoristimo tu priliku kako bismo pozvali istaknute pisce mlađe generacije da bismo s njima prodiskutovali o smislu političkog angažovanja danas i pre svega kroz književnost ali, što je još i važnije, o formatu tog angažmana koji bi morao da bude prilagođen zahtevima trenutka ukoliko želi da promeni nešto u društvu. Biće interesantno videti šta svi oni imaju da kažu na tu temu. Što se mene samog tiče, rekao bih da je u književnosti sve legitimno. Dakle ako vi osećate da treba da pišete o cveću dok gradovi

UMETNIKA rekao bih da je u književnosti sve legitimno.

20

STORY TELLER SEPTEMBAR 2018.

K U LT U R N I R A Z G O VO R gore, to je zapravo u redu, jer je i to jasna promocija jedne određene politike. Čvrsto verujem da je nemoguće pisati a ne govoriti nešto o svetu oko sebe, tj. promovisati određenu politiku. Tako da stav nije nešto što ja nosim unaokolo kao sažetu personalnu agendu, nego nešto što prirodno izvire iz svake reči, koju napišem ili izgovorim hteo ja to ili ne. Dakle, misija, uloga, pa i smisao umetnika jeste u jednoj kompleksnoj javnoj iskrenosti.

ROĐENI STE U PULI, ŽIVITE U BEOGRADU, PUTUJETE PO SVETU. GODINE 2009. STE IZDALI KNJIGU ESEJA JUGOLABORATORIJA. TEOFIL PANČIĆ JE U JEDNOM OSVRTU NA OVU ZBIRKU NAPISAO DA JE TO MALA ENCIKLOPEDIJA PROPADANJA. KAKO GLEDATE NA JUGOSLAVIJU, JUGONOSTALGIJU A KAKO NA SADAŠNJU SRPSKU POLITIČKU ELITU KOJA PROPADANJE NE ZAUSTAVLJA…?

-Poslednjih dana prisustvujemo provalama mrziteljske histerije izazvane uspesime reprezentacije Hrvatske na svetskom prvenstvu u fudbalu. Sve je to jedna indukovana atmosfera, koju proizvode i promovišu naši

krvožedni mediji, pre svega dnevni list Informer, koji svojom toksičnošću već dugo nadmašuje sva naša očekivanja. U njemu se najbolje reflektuje sva beda savremene Srbije.

Jugoslaviju vidim kao propuštenu priliku. Mi se kao društvo (ili kao društva) nismo pokazali dostojnim, pa ni sposobnim da realizaciju i emancipatorski potencijal jedne takve ideje održimo u životu. Tako da je valja posmatrati isključivo tako – kao propuštenu priliku. Život nam govori da je u redu osećati nostalgiju prema propuštenim prilikama, ali da ono što se slomilo ne treba popravljati. Za nas je, dakle, vreme da idemo dalje. Osvežavajuće je otkriće da Jugoslavija i jedan specifičan jugoslovenski osećaj i dalje postoje, uprkos svemu, i to na jednom lepšem meta-nivou i da bilo kakva državna zajednica uopšte nije potrebna, kada bi prirodnost i genijalnost jedne drugačije spone umeli da prihvate svi ti (post)jugoslovenski narodi.

Ona se reflektuje kroz deljeni jezik, senzibilitet, čitav splet bliskosti, uzbudljivost razlika, ali na žalost i kroz i nepomirljivost uzajamnih mržnji, koje premrežavaju čitav ovaj naš prostor koji u nedostatku boljeg termina nazi-

vamo zapadnim Balkanom ili jugoistočnom Evropom, kako vam drago.

IDENTITET. VEČITA TEMA I POJAVA KOJA ME PROGANJA, POSEBNO SADA, KADA SE MASA PRIPADNIKA ZAJEDNICE SLOVAKA „VRAĆA“ U SL OVAČ K U, R E E M IG R AC I JA , POVRATNA MIGRACIJA, ALI NE ODLAZE SAMO SLOVACI. KAKO VI OSEĆATE IDENTITET? – Isključivo kao nasilje. Daleko više verujem u slobodnu identifikaciju, dakle slobodu raspolaganja identitetima. Sve što mi je nametnuto, donekle čak i sopstveno ime, o poreklu, etnicitetu, nacionalnosti da ne govorim, odbijam.

Dakle, ne zadirite mi u identitete i nemojte misliti da su oni isključivo u oku posmatrača.

To ko sam, šta sam i kako me je najlakše prepoznati u svetu moja je stvar i to je jedina intimnost u koju duboko verujem. ▣

RAZGOVOR VODILA: V. Dorčova Valtnerova FOTOGRAFIJE: Iz arhive sagovornika.

SEPTEMBAR 2018. STORY TELLER

21

PRIČE IZ ISTORIJE

DOBRO ČUJETE, TO P O SM RT NA Z VO NA U K R AG U J EVC U O SL OVAČ K I M VOJ N IC I M A P R IČ AJ U

“Draga mama, ja vaš sin Janko, se pozdravljam sa mojom voljenom majčicom, posebno sa sestrom i sa voljenim bratom Otkom, jer mene će 8. juna poslepodne streljati. Ovde vam šaljem 39 kruna. Polovinu dajte za crkvu a polovinu siromašnim prosjacima. Tako da se sa vama pozdravljam, i sa celom rodbinom. Zbogom!“urce: Uptatie mod tin voluptat praesse

O

quisit utpat nisci eraessequam dolenim do ex eu feugait

DESNA STRANA Spomenik streljanim slovačkim vojnicima u Kragujevcu Ondrej Kiss sa suprugom (Izvor: Europeana)

VAKO JE JANKO Piter tog jutra 8. juna pisao svojoj majci poslednje pismo, jer će za nekoliko minuta poslednji put udahnuti i više ga neće biti. Naime komandir austro-ugarskog pluka Artur Marks je posle izricanja presude za 44 slovačka vojnika 71. pešadijskog trenčanskog puka za zločin pobune u Kragujevcu 8. juna 1918 „velikodušno“ dozvolio da napišu najbližima zadnja pisma.

SLOVAČKE VOJNIKE SUDBINA U KRAGUJEVCU NEPRIJATNO IZNENAĐUJE Najveći puk u austrougarskom carstvu bio je 71. regimente. Pošto je njegovo sedište od 1882. godine bilo u Trenčinu, naziva se i drotarskim, pošto je većina vojnika tvrdila da su drotari, zanatlije koje su pravile sve od žice, ili potomci ili rođaci poznatih slovačkih drotara. Nakon proglašenja mobilizacije (28. juna 1914) rezervni bataljon 71. pešadijskog puka je brojao 8.000 rezervista koji su već u avgustu 1914. otišli na ruski front, a od 1915. slovački vojnici odlaze i na austrijsko-italijanski front. Na primer

22

STORY TELLER SEPTEMBAR 2018.

u bici kod Pjave (1917) ovaj puk zaustavlja prodor italijanskih i savezničkih trupa, ali u krajnjem sumaru se radi o katastrofalnom porazu austrougarske vojske na italijanskom frontu. Međutim, na ovim frontovima, naročito na istočnom, počelo je da se umnožava dezerterstvo austrougarskih vojnika. Pored toga, 15. decembra, 1917. potpisan je sporazum sa sovjetskom Rusijom o prekidu vatre, u kojem se pominjao i povratak zatvorenika, do čega je i došlo. Među njima se vratilo oko 60-70 hiljada vojnika slovačke i češke nacionalnosti. Iako su mislili da se za njih rat završio, sudbina je za njih isplanirala nešto drugo.

Mnogi vojnici 71. pešadijskog puka došli su u Kragujevac 1918. godine, odakle su trebali da se vrate u bitku na italijanskom frontu. Međutim, vojnici su pokazivali potpuni otpor prema povratku na ovaj front. Čak i to nedeljno popodne, kada je sunce ogrejalo kragujevačku kasarnu, vojnike, povratnike iz ruskog zatočeništva, koji su, pored novih i starih vojnika, formirali rezervni puk, dobili su platu (žold) pre odlaska u Italiju i slobodni dan koji su proveli sa Srbima u lokalnim kafanama. Da, pevali su, ali su posebno žudeli za kućom, porodicom, svojim

PRIČE IZ ISTORIJE najdražim, svom drotarskom zanatom.

Kritikovali su austrougarsku politiku rata, besmislenih smrti, nevinih žrtava. Imali su pune zube rata!

Brinuli su ih „mali“ ljudski problemi, unutrašnja linija emocija bila je jača od ideje austrougarske monarhije u Prvom svetskom ratu. Vrteška rata se vrtela, ali slovačke vojnike nije boleo rat, boleo ih je život koji su ostavili kod kuće. Pored ostalog, i zato su imali neprijatan ukus u ustima zbog činjenice da su oni, povratnici 71. pešadijskog puka, dobili samo četiri sedmice odsustva, dok je 15. Honvedski puk u Trenčinu dobio dva do tri meseca godišnjeg odmora. Ali nije ih mučila samo dužina odmora. Beda, koja se naročito osećala te 1918. godine zbog nedostatka hrane, uniformi, osnovnih higijenskih i smeštajnih sredstava i predmeta (stolice, kreveti itd.) u poređenju sa terevenkama oficira, samo su dodavali varnice na vatru. Odlazak kući, na odmor, koji je trebao da pruži malo opuštanja i doda snage, vojnicima je dodao više bora, jer su otkrili da njihove porodice muči glad i siromaštvo.

ISKRA, KOJA JE UPALILA VATRU POBUNE SLOVAČKIH VOJNIKA U KRAGUJEVCU Ni te zadnje mirne večeri 2. juna 1918. vojnici drotarskog puka nisu ni sanjali da se u njihovo društvo u Kragujevcu uvukao lukavi službenik monarhije agent Hubert Jindra, koji je bio zadužen da prati slovačke vojnike i prijavi potencijalne nemire, pobune i opozicione stavove. I on je „doprineo“ nesrećnoj sudbini slovačkih vojnika koji su vraćajući se iz izlaska i javno pokazala svoj revolt zbog planiranog odlaska na italijanski front i ujedno zbog neljudskih manira svojih komandanata u Kragujevcu. Izgovor je bio „gavrilovskoprincipovski“: neukusna hrana, grdnja vojnika za glasno pevanje ili preterana demonstracija snage nadređenih oficira prema vojnicima koji su se vratili iz izlaska, posle čega u noći 2. i 3. juna 1918. u kasarni u Kragujevcu dolazi do pobune oko 700 vojnih povratnika 71. rezervnog pešadijskog puka koji je u napadu za tren osvojio kasarnu i razoružao jedan vod regruta.

SEPTEMBAR 2018. STORY TELLER

23

PRIČE IZ ISTORIJE Pobuna se brzo širila. Zahvatila je celi Kragujevac koji je tada imao oko 18 hiljada stanovnika. Pobunjenicima su pripale kasarne, bolnica i praktično ceo grad, ali stari lisac, komandir kragujevačkih kasarni, potpukovnik Artur Marks nije sedeo skrštenih ruku.

Iz okoline je mobilisao konjičko pojačanje, odred mitraljezaca, bateriju planinske artiljerije i oficire, sa kojima je uspeo da zauzme most koji je vodio prema arsenalu skladišta municije, i time je praktično onemogućio dalje snabdevanje pobunjenika municijom, što je već značilo Marksovu pobedu. Kada je sunce zašlo, predvče 3. juna, pobuna je bila ugušena. Posle toga su tražili organizatore pobune, među kojima je, kako tvrde, bio Viktor Kolibrik, dvadesetosmogodišnji feldvébel, koji je mrzeo dikaturu.

Ana, ne plači! Možda se upravo ovako, kako je posle toga često govorio deda, stavljajući je u krevet, obraćao otac. da bi se te letnje večeri mogao mirno oprostiti sa bližnjima, kada se sa odmora u Hoholnoj vraćao svome puku u srpski Kragujevac. Svi su ga zadržavali, neka ne žuri, dan-dva će se lako zagubiti, rećiće da se nešto desilo na putu. Ali on nije hteo da posluša. Mnogi su se čudili, jer ne samo proizvoljno produženje odmora, već je dezertiranje tada bila masovna forma protesta protiv rata. Protiv rata u kome ni „na početku nijedna strana nije postigla značajan uspeh, iako su gubici ljudskih života bili ogromni. “ Međutim, Jan Križan je želeo da protestuje drugačije „, napisala je urednica Marta Moravčikova u Smeni 10. januara 1986. godine.

Vojno tužilaštvo je bilo okrutno, vojnici su se držali zajedno. Niko nikog nije odao, niti je odgovorio na poziv potpukovnika Marksa da se glavni organizator pobune dobrovoljno prijavi. Komisija za vojno-sudsku istragu registrovala je 82 optuženika, dokaze su imali za 59 vojnika koji su izvedeni pred lice pravde.

Subota, 8. juna 1918., bila je zadnji dan za njih 44. Tog dana su okrutni službenici austrougarske vojske u Kragujevcu prisilili mnoge stanovnike Kragujevca da gledaju streljanje slovačkih vojnika. Mnogi su prikrivali oči, drugi su gledali u nebo i pitali da li uopšte, nakon potpisivanja Brestlitovog mira između Rusije i Austro-Ugarske u martu 1918. godine, kojim su okončane borbe na istočnom frontu, što je bio dobar znak da se približava kraj Prvog svetskog rata, ima smisla tako neljudski kažnjavati pobunjenike. Odgovor nisu dobili.

Stavljajući ćerku u krevet, te poslednje majske večeri, Jan Križan se opraštao od nje, jer se morao vratiti u svoj puk u Srbiju. Tako se Jan Križan vratio u Kragujevac, a nekoliko dana kasnije bio je deo pobune, posle koje je Ana Križanova, devojčica od nepune tri godine, ostala bez oca.

Ni Jan Križan iz Hoholne-Velčice nije imao odgovor na pitanje ko će brinuti o njegovoj dvoipogodišnjoj ćerki Ani, rođenoj 12. oktobra 1915. Na njenom rođenju nije bio, iako su se sa suprugom Evom 27. jula 1914. uzimali iz ljubavi. Nije bio zato što je kao pripadnik 71. trenčanskog pešadijskog puka bio u Kragujevcu. Svoju ćerku je video tek posle skoor tri godine, kada je bio na odmoru u maju 1918. godine. Ana je bežala od njega, krila se iza mamine suknje. Jer „otac na daljinu je straniji nego komšija, sa kojim ne pričamo zbog slomljene ograde… I ovako rat uzima svoj okrutni danak.

24

„Molim te, prijatelju, kada se vratiš kući, uzmi moju ženu za suprugu a moju decu vaspitavaj kao sopstvenu,“ pred konačni čin izvršenja streljanja kazao je dvadesetosmogodišnji vojnik Ondrej Kis-Kralj iz Krpeljana pri oproštaju od prijatelja, sa kojim je služio u puku. Njegov verni prijatelj je to i uradio po povratku iz rata. Sa udovicom Ondreja Kisa je kasnije imao sina Julija. „Slovački vojnici na putu ka mestu za streljanje su skidali ogrlice, dajući ih gomili prolaznika, ili jednostavno bacali na put, ispod nogu, takođe porodične fotografije, molili su Kragujevčane da ih, kada to bude moguće, predaju rođacima… Meni je jedan vojnik dao lančić. Ja ga nisam ispuštao iz ruke, gledajući svog oca šta… izgubljen je bio moj otac… kako ćemo poslati lančić njegovoj majci, kako nas je osuđenik molio… „, pričao je Petar Petrović Kraguj iz Lužnice kod Kragujevca, svedok streljanja, koji je 2003. godine, kada je nastala reportaža Vladimira Dorče pod nazivom Dobro čujem, to ‘je’ glas posmrtnih zvona, objavljena u časopisu „Hlas ljudu“ 14. juna 2003., imao devedeset krstova na leđima.

STORY TELLER SEPTEMBAR 2018.

A onda su se čuli pucnjevi na Stanovljanskom polju u Kragujevcu! Potekla je krv 44 slovačka vojnika rezervnog bataljona 71. pešadijskog puka. Posmrtna zvona su počela da zvone.

POSMRTNA ZVONA U KRAGUJEVCU KAO MEMENTO DANAŠNJICE Četrdeset četiri. Toliko vojnika je streljano 8. juna 1918. u Kragujevcu i najčešće se ovaj broj spaja sa kragujevačkom pobunom pred kraj Velikog rata. Ali pobuna u Kragujevcu ima više žrtava. U nekim publikacijama i radovima pominju se i drugi vojnici, koji su učestvovali u pobuni sa oružjem u rukama a koji su ubijeni ili umrli od posledica ranjavanja tokom pobune, na šta ukazuje i amaterski istoričar (uz dokaze) Peter Pavlik. Konačni, za sada poznati bilans palih slovačkih vojnika u pobuni u Kragujevcu, prema Pavliku, jeste 44 + 2 + 1 + 3: 44 streljanih vojnika, dva ubijena tokom pobune – Juraj Ridzi i Jan Olešnanik, jedan drugog dana posle pobune – Pavel Kozlar – i ranjeno je šestoro vojnika, od kojih je troje umrlo između 3. i 8. juna – Pavol Sikora, Jan Štrbka i Jan Domanicki, i osim njih troje još troje vojnika je bilo teško ranjeno i odvedeno u bolnicu – Jakub Krivaček, Andrej Pastva i Vincent Zahradnik, ali o njihovoj daljoj sudbini se ništa ne zna.

Sudbine (streljanih) slovačkih vojnika ne govore o sudbinama i životima velikih „heroja“, već o odanosti, ljudskosti, solidarnosti i životu izvan podmuklog rata, za kojim su čeznuli svi stvarni heroji – pobunjenici – vojnici u Kragujevcu, koji više nisu mogli i nisu želeli da ubijaju u ime austro-ugarske politike u koju nisu ni verovali. Govore i o plaču majki, udovica, dece, sestara, jer kada su u novembru 1918. slovačka, ali i svetska zvona oglašavala kraj Prvog svetskog rata, majke slovačkih vojnika 71. pešadijskog trenčanskog drotarskog puka streljanih samo pet meseci pred potpisivanja primirja su plakale na Stanovljanskom polju u Kragujevcu.

Pogubljeni su, jer su se pobunili protiv vojne dresure koja im je bila preko glave. U ratu na izmaku borili su se protiv rata, za život i ljudsko dostojanstvo. ▣ V. Dorčova-Valtnerova

PRIÄŒE IZ ISTORIJE

SEPTEMBAR 2018. STORY TELLER

25

KLUB D OBRIH PREPORUKA

KVA LI T ET NA I N T E RN ET U MILICA Magazin

MILICA magazin od 2017. slavi proboj ženskih principa u svakodnevnom životu, umetnosti i društvu.

Ovaj balkanski magazin kroz inovativni koncept internet-magazina realizuje svoju osnovnu ideju o promociji ženskih principa na svim frontovima i otvorenom konceptu feminizma. Pravo je osveženje u množini medija na ovim prostorima, posebno u Srbiji.

Milica ima i svoj manifest, u kojem između ostalog piše:

Remix Press

Portal Remix Press je osnovan je 2012. godine. Od svog osnivanja članovi redakcije posvećeni su promociji rokenrol kulture, pisanju o aktuelnim dešavanjima u Srbiji, regionu i svetu u domenu muzike, filma, pozorišta, likovne umetnosti i književnosti.

Osim redovnih vesti koje podrazumevaju najave događaja, na portalu se mogu čitati recenzije aktuelnih muzičkih izdanja, filmova, reportaže sa brojnih koncerata i festivala, intervjui sa poznatim izvođačima, ali i mladim, neafirmisanim čije vreme tek dolazi.

“Milica je ženski magazin. Tesan nam je, međutim, koncept časopisa u kojem se žensko podređuje potrošačkim načelima, nametnutim idealima lepote i uputstvima za Pepeljugu. Pravimo proboj ka svim frontovima.”

Godine 2013. osnivači portala Remix Press registrovali su i Udruženje Remiks radi ostvarivanja ciljeva u oblasti unapređenja kvaliteta života ljudi u savremenom društvu.

MILICAMAGAZINE.COM

REMIXPRESS.COM

26

STORY TELLER SEPTEMBAR 2018.

Plezir Magazin

Plezir magazine je besplatni online mesečnik koji izlazi od 2013. godine.

Ovo je online magazin posvećen modi, ekologiji, dizajnu, kulturi i životnom stilu.

Na sajtu i u magazinu imate prilike da pročitate intervjue sa mladim kreativcima, umetnicima i preduzetnicima kao i svim uspešnim ljudima čije karijere i postupci vas mogu motivisati.

Ujedno tu možete naći izveštaje sa različitih događaja, putopise, savete za negu lepote prirodnim preparatima, informacije o kulturnim dešavanjima kao i autorske tekstove i fotografije.

Od drugih se izdvajaju zahvaljajući ozbiljanim, kreativnim autorskim pristupom temama i fotografijama.

PLEZIRMAGAZIN.NET

FO NA R .RS E L EL T Y T OR S .

W

E IN Å I V WW

CIJA A RM

450,

00

SEPTEMBAR 2018. STORY TELLER

27

ZAPLOVITE U NAŠ SVET INOVACIJA U MEDIJIMAaessequam dolenim do ex eu feugait

I

PREDUZETNIČKA RADNJA AGENCIJA za konsalting i menadžment u medijima VDV MEDIA osnovana je 13. aprila 2018. godine u Magliću.

Misija naše Agencije je pružanje podrške u razvoju i inovaciji pristupa u medijima i komunikacijama kroz konsultantske usluge, mentorstvo i edukacije.

U našem fokusu je unapređenje medija i informisanja, uz poseban naglasak na manjinske medije.

VDV MEDIA veruje da svaki medij ili organizacija može da zaplovi u more inovacija i pronađe svoj model najboljeg pozicioniranja i

povećanja vidljivosti u onlajn i oflajn okruženju radi unapređenja medijskog kvaliteta sadržaja i forme, odnosno poslovanja Vaše kompanije ili organizacije.

Zato smo tu da pružimo podršku u razvoju Vaših medijiskih i komunikacionih strategija uz stalnu ponudu raznih edukacija, radionica, kurseva, onlajn kurseva, konsultacija, izrade sajtova, copywritinga i prevoda.

KONTAKT +381 64 33 33 272 info@vdvmediaconsulting.com www.vdvmediaconsulting.com