ЧАСОПИС СВЕТИГОРА бр.212

obraznik za vjeru Kulturu i vaspitawe

··

Црна Гора 1,20 € Србија 120 Дин. Република Српска 2,5 КМ за Европу 3,5 €; за Америку $6; за Аустралију 10 AUD

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА  ГОДИНА XX  ЛУЧИНДАН  НОВЕМБАР 2011. г.  БРОЈ 212

160 година од упокоје а Петра II Петровића егоша

СВЕТА АНА СА БОГОРОДИЦОМ рад сестара манастира Ждребаоник

Поводом 160 година од упокојења Петра II Петровића Његоша

новембар / 2011 / svetigora

Прво издање Горског вијенца, Његошев прстен и биљежница, Огледало српско и Обилића медаља

савременика, нарочито на ширем словенском и европском простору. Међутим писана ријеч се никад не мјери количином, већ се увијек мјери каквоћом, квалитетом. То важи управо и за Његошеву ријеч и за Његошево дјело. Дубина и разуђеност његове пјесничке ријечи, његовог доживљаја егзистенцијалне, историјске, космичке и метафизичке стварности чине га стално изазовним, чине га вјечно савременим, па према томе, како рече Матија Бећковић у уводној ријечи овога Зборника, чине га нашим савремеником. Његош је једном ријечју савремен и свом времену, али спада у оне личности које су увијек савремене, управо зато што оно што је у њима условљено временом, тога има несумњиво и код Петра II Петровића Његоша, није оно што преовлађује у њима, односно у Петру II Петровићу Његошу. Он се дотакао у тим временским токовима, у историјским збивањима, социопсихолошким, научним, теолошким, дотакао се нечега што је увијек савремено и то је изразио на један вјечно савремен начин и тиме је увијек изнова близак, изазован за свако покољење. Он је заиста велики пјесник и мудрац. Изложен је кроз сво ово вријеме разним тумачењима, изазован је за бројне тумаче и још бројније интерпретације. Могли бисмо слободно рећи да имамо толико Његоша колико има његових интерпретатора, јер сваки налази у Његошу оно што има у себи и што у себи носи. Наравно они који су га најдубље познали они су и најбоље изразили - не себе кроз њега, него њега кроз себе. Међу те наравно да спадају и велики Свети владика Николај и Исидора Секулић и још понеки који су се њиме бавили, а има их доста. Међутим има и таквих интерпретатора који су управо њега сликајући и њега изражавајући и износећи, сликали га у ствари по својој слици и прилици. Скрећем пажњу само на Душана Недељковића, познатог марксистичког филозофа који је оставио једну опширну анализу Луче микрокозме, у којој свега има само Његоша нема, а има Душана: он је ту сав присутан са својом материјалистичком концепцијом коју је приписао Његошу и његовом схватању метафизичком. Сваки од оних који су се бавили Његошем, који су трагали за Његошем, а многи су били који су трагали за Његошем, у суштини су трагали веома често сами за собом и налазили себе у њему и опет - стварали су Његоша, као што рекох, по својој слици и прилици. На крају га је ипак његова дубина, живо и животоворно језгро његовог стваралаштва, сачувало чак и од његових тумача. Kао такав он остаје увијек подстицајан

Mитрополит АМФИЛОХИЈЕ

Поштована господо, браћо и сестре, еома ме радује да је Матица српска, једна од најстаријих и међу најзначајнијим установама српкога народа, од скора присутна и у Црној Гори и на овај нови начин - преко друштва чланова Матице српске у Црној Гори. Такође се радујем да је исто тако друштво Матице српске основано у Републици Српској. Тиме Матица наставља своје драгоцјено дјело на свим просторима нашег народа. Значајно је што се то догађа управо у ово наше вријеме када је наш народ у стању одређене декомпозиције, нестабилности духовне, угрожености идентитета, можда по први пут на овакав начин у XX вијеку. Тако да Матица српска наставља своје културно дјело, што показује и овим Зборником Његошевим - првим овакве врсте, управо изашлим из штампе у издању Његошевог одбора при Матици српској, основаног 2007. г. По правилима тог одбора сваке треће године је предвиђен научни скуп посвећен Његошу и његовом дјелу. Научни скуп који увијек треба да резултира у пракси и штампањем оваквог зборника. Као што нам је свима познато о ријетко ком од наших књижевника, философа, теолога и значајних људи је толико писано колико о Петру II Петровићу Његошу у току ових више од 150 година од времена његовог упокојења, а још и за вријеме његовог земног живота. Његово дјело квантитативно гледано, његова писана ријеч, није толико велика колико неких других наших новијих писаца, па и неких његових

besjeda

Вјечно жива ријеч Његошева

за истраживаче управо зато што је неисцрпан, што је пророчки разапет на распећу оба свијета на један потпуно дубински, реалан начин, не маштовит, не имагинаран, не идеолошки, него на начин егзистенцијалан. Он је присутан у жили куцавици времена и људске судбине, а у исто вријеме је тако присутан и у оном што је ванвремено, што је онога свијета нарочито у његовој Лучи микрокозми и не само у Лучи микрокозми. У потрази за извориштима његовим и увориштима он је разапет на распећу утканом у његову личну егзистенцијалну, али и космичко-метафизичку и историјсконародну драму.

svetigora / 2011 / новембар

Његошева ријеч и његова личност и његово дјело стоје као суд Црној Гори и времену и свему ономе што се у Црној Гори данас догађа.

Том се трагању за Његошем управо придружује и овај први Његошев зборник Матице српске кроз различите прилоге. Што је природно, њихови аутори се дотичу како његове сложене личности тако и утицаја на њега и његово пјесничко дјело. По ко зна који пут освјетљава се питање његовог књижевног језика, утицај народне поезије и народног етоса на њега. На примјер, Јован Стриковић трага за културолошким и архетипским у Његошевом дјелу. Овде присутни Светозар Кољевић, који ће бити главни уредник следећег Зборника Матице српске - ја му благодарим што је то прихватио - говори на себи својствен начин о Његошевом хумору. Други аутори анализирају понеки од његових стихова, други се баве неким од његових пјесама. Нису мање значајани прилози о односу Његоша са другим личностима, његовим савременицима и књижевним потомцима. Рецимо Младен Шукалов говори о односу Његоша и Андрића, Јован Делић говори о перцепцији Његоша код нашег знаменитог пјесника Миодрага Павловића, Горан Максимовић опет осветљава однос Његоша са његовим савремеником Матијом Баном. То је онај Матија Бан по коме је Његош поручио ондашњем књазу Александру I Карађорђевићу ону знамениту поруку: „Ти у Призрен, а ја у Пећку патријаршију“, то је била његова концепција односа Србије и Црне Горе. Миро Вуксановић по први пут, на занимљив начин, тумачи и записује своја размишљања о Крсту Обрадовом више Горе Црне, анализирајући онај крст који се од Острога до Скадра открио и показао, а наш професор Богољуб Шијаковић, министар вјера у Влади Србије, даље открива право мјесто Христа у Његошевом дјелу. Можда је ово и први пут да се неко директно, у контексту других дјелова Његошеве мисли, дотиче личности Христове у Његошевом дјелу, нарочито кроз анализу Луче микрокозме, оних завршних стихова о преблагом тихом Учитељу и о Христовом васкрсењу, као што такође се дотиче Његошевог тестамента.

Све заједно узето овај Матичин Зборник представља значајан допринос проучавању Његоша и његовог дјела и потврђује оправданост оснивања Његошевог одбора при Матици српској. Оно што се и кроз овај Зборник пројављује, а што се нарочито види и осјећа у личности самога Његоша и у његовом свеукупном дјелу, то је пророчки етос, пророчка нота присутна у Његошу. Дакле, не само што се бави двама свијетовима, и овим и оним, него се бави овим свијетом дотичући се оних дубљих ткања људског бића и људске судбине на начин на који су се бавили велики пророци, као што су били пророк Исаија и пророк Јеремија, тако и Његош носи у себи ту пророчку нит. Треба се само сјетити онога што је Његош записао о Косову. Ја ових дана обилазим Косово скоро свакодневно, уздуж и попријеко, и гледам шта се на њему догодило и шта се на њему догађа, па се питам откуд му такав дамар, таква мудрост: па све оно што се данас догађа он је видио ево прије 150 година: „Косово грдно судилиште, на сред тебе Содом запушио“. Довољна је та једна његова реченица да нам открије ту његову пророчку црту, то његово виђење онога што ће се догодити после толико времена на Косову, као да се то догодило у његово вријеме. Догађало се и онда, али ни приближно на начин на који се данас догађа, а он кроз оно што се догодило и прије њега и у његово вријеме дубински осјећа и види, предвиђа оно што се данас догађа. Дакле овај Зборник Матице српске Његошу посвећен је из тог разлога заиста значајан. У толико је и значајнији из разлога што се Његошева Црна Гора по много чему данас отуђује од Његоша онаквог какав је он био и онаквог какав он јесте. Отуђује се од изворног Његоша у свим областима живота, бјежећи од њега, с једне стране свјесна да јој без Његоша нема живота, а с друге стране Његошева ријеч и његова личност и његово дјело стоје као суд Црној Гори и времену и свему ономе што се у Црној Гори данас догађа. Па бјежећи од њега, хтјела би данашња Црна Гора да се спасе од њега, а још је теже што га веома често ставља у прокрустовску постељу свог такозваног новогд читања Његоша. А

Његош остаје увијек подстицајан за истраживаче управо зато што је неисцрпан, што је пророчки разапет на распећу оба свијета на један потпуно дубински, реалан начин, не маштовит, не имагинаран, не идеолошки, него на начин егзистенцијалан. какво је то ново читање свима нам је јасно: ново читање у коме је Његош потпуно неко други и нешто друго и његово дјело од онога што јесте, што је било, другим језиком говори, другим умом мјери свијет и Црну Гору и збивања у њој, али то је већ тема за себе. У сваком случају да тиме и завршимо, веома је добро што се овај зборник Његошев појавио и веома је добро што се Матица српска, које је Његош био члан и који је своју Оду Лукијану Мушицком објавио већ давне, ваљда 1847. године, и тиме и себе, а и нас, везао за Матицу српску, још конкретније и још присније појављује овде у Његошевој ужој постојбини. Бесједа изговорена 13. 10. 2010. на промоцији Његошевог зборника Матице српске у Подгорици.

новембар 2011 / број 212

из садржаја: митрополит АМФИЛОХИЈЕ

Оглед Предавање Поезија Путопис Медицина Хронике

Вјечно жива ријеч егошева 3 ДРАГАН Радоман

Пуноћа крште а у евхаристији 9

6 17 36 43 47 52

СЛАВКО Живковић

Одбранити Косово и Метохију 13 Превод: митрополит АМФИЛОХИЈЕ

К ига пророка Варуха 31 ОЛИВЕРА Балабан

Зорка Бећковић 39 obraznik za vjeru Kulturu i vaspitawe

Издаје: SVETIGORA, Издавачко-информативна установа Митрополије црногорско-приморске Директор: протојереј-ставрофор Радомир Никчевић

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА  ГОДИНА XX  ЛУЧИНДАН  НОВЕМБАР 2011. г.  БРОЈ 212

Савјет часописа: Eпископ нишки др Јован (Пурић), протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, протојерејставрофор др Радован Биговић, јеромонах Димитрије (Лакић), академик Матија Бећковић, Милутин Мићовић, Матеј Арсенијевић Главни уредник: протосинђел мр Кирило (Бојовић) Оперативни уредник: Рајо Војиновић Дизајн часописа: др Мирко Тољић, Владимир Јакшић Секретар редакције: Татјана Марјановић Редакција: Епископ липљански мр Јован (Ћулибрк), протојереј-ставрофор Гојко Перовић, протојереј мр Велибор Џомић, игуман Петар (Драгојловић), јереј мр Саво Денда, јереј Никола Гачевић, јереј Јован Пламенац, монах мр Павле (Кондић), монахиња Стефанида (Бабић), Весна Никчевић, Славко Живковић, Предраг Вукић, Весна Тодоровић, Јован Маркуш Сарадници: ђакон Игор Балабан, монахиња Амфилохија (Драгојевић), Оливера Балабан, Милена Тејлор, Марија Живковић, др Ксенија Кончаревић, Милана Бабић, Милутин Вековић, Ивана Кнежевић, Спиридон Булатовић, Сања Радовић, Драгана Керкез, Јелена Петровић Лектура и коректура: Ивана Јовановић

Портрет владике Петра II Петровића Његоша

··

Црна Гора 1,20 € Србија 120 Дин. Република Српска 2,5 КМ за Европу 3,5 €; за Америку $6; за Аустралију 10 AUD

Фотографије: +Живота Ћирић, Зоран Тричковић, Жељко Шапурић, Јован Радовић, искушеник Павел (Алексејев)

160 година од упокојења Петра II Петровића Његоша

Уредништво: Његошева 73, 81250 Цетиње, тел: 041/234222, 230-375; Косте Главинића бр 1/А, 11000 Београд, тел: 011/369-0757,369-0705 e-mail: svetigora.urednik@gmail.com Штампа: , Суботица INTERMIDIARY INSTITUTION: COMMERZBANK AG FRANKFURT/MAIN SWIFT: COBADEFF /400876825101 EUR /400876825100 Other Currencies NLB Montenegrobanka AD Podgorica SWIFT CODE: MNBAMEPG /ME25530005120005043078 "MITROPOLIJA CRNOGOR. PRIMOR. SVETIGORA CASOPIS" 81250 CETINJE MONTENEGRO

МАТИЈА Бећковић jubilej

А ја што ћу, али са киме ћу? Мало руках, малена и снага, Једна сламка међу вихорове, Сирак тужни без нигђе никога! Моје племе сном мртвијем спава, Суза моја нема родитеља, Нада мном је небо затворено, Не прима ми плача ни молитве; у ад ми се свијет претворио, А сви људи паклени духови. Црни дане, а црна судбино! О кукавно Српство угашено, Зла надживјех твоја сваколика, А с најгорим хоћу да се борим! Да, кад главу раздробиш тијелу, у мучењу издишу членови! Куго људска, да те Бог убије! Али ти је мало по свијета Те си својом злоћом отровала? Но си отров адске своје душе И на овај камен избљувала! Мала ли је жертва сва Србија Од Дунава до мора сињега? На трон сједиш неправо узети, Поносиш се скиптром крвавијем...

svetigora / 2011 / новембар

ада бисмо ове стихове вечерас чули у ТВ Дневнику највећи број гледалаца не би се двоумио кад су настали: одавно или недавно. А кад би спикер поентирао: Да је игђе брата у свијету Да зажали, ко да би помога тешко би ико разуверио и једну поштену душу да нису написани овог часа и да су баш зато доспели међу најновије вести. И када би се разјаснило кад су ти стихови написани, лако би се сагласили да је тако сада, а тешко прихватили и поверовали да је тако било и онда. А то је само доказ више да од Његоша можда нема присутнијег духовног савременика ни актуелнијег и сатиричнијег спева од Горског вијенца, који никад није био и никад не може бити по вољи ни једној сатрапији. За ту трагичну актуелност није крив Његош, мада га сваки час неко оптужује. Деликатности мотива Горског вијенца он је морао бити свеснији од свих његових ововремених опадача. Мотив је временом бивао све деликатнији и с њим је на крај могао изићи само Његош и само тада - ономе што се догађа данас није узрок Горски вијенац. Али Његош остаје дежурни кривац јер је дирнуо у живац нашег људског и националног посртања. Они савременици којима се чини да је

ЊЕГОШ НАШ САВРЕМЕНИК Поводом 160 година од упокојења Петра II Петровића Његоша

Његош на њих мислио зато су сами криви. Како бисмо могли друкчије разумети кривотворење, чишћење и цензурисање Његоша него покушај да се преведе на супротну страну и докаже да је он мислио онда оно што његови цензори мисле сада. Узалудно је интервенисати уназад ма колико актуелне појаве биле давно именоване онако како их нико више не би смео ни могао именовати. Оптуживати Његоша за антиисламизам, исто је као кад би сада неко Шекспира или Гетеа оптуживао за антисемитизам. Драматизација Горског вијенца коју сам приредио заједно са Бориславом Михајловићем Михизом изведена је у Народном позоришту у Београду 1980. године у режији Виде Огњеновић. То је била тек друга поставка и драмска обрада после прве послератне сценске адаптације и режије Раше Плаовића. И како сада тако и онда представа је изведена у деликатним друштвено-политичким околностима, јер друкчијих околности код нас никад није ни било. Зато је и ово извођење било много мање позоришни, а далеко више значајан друштвено политички догађај. Публика је нагрнула у позориште радозналија да чује текст него да гледа и ужива у сценским решењима и глумачким остварењима. Више бринући о оригиналном тексту него о оригиналним сценским решењима. Више мотрећи шта је штриховано, него како је казано. На сваки стих у коме су поменути Срби, Српство, Србија проламали су се френетични аплаузи. То је била и реакција на околности и тадашње примере сакаћења оригинала који су узимали маха и чињени увек „из естетских а никад ванкњижевних разлога“. Тада смо веровали да ће се Горски вијенац вратити на редовни репертоар националног театра. А кад се утврди и одбрани изворник доћи ће на ред нове адаптације и режије, виђења и тумачења, а са сваким новим глумачким нараштајем добићемо и новог владику Данила. На почетку нашег рада Михиз је већ тада препричавао почетак Горског вијенца шатровачким сленгом, као „спољнополитички реферат владике Данила“. Мислили смо да нећемо дуго чекати да се Његош игра као наш савременик. Од свега што је писано о Његошу једино што мислим да није написао нико други јесте мој закључак и домишљање да су преговори између Црногораца и потурчењака, којима почиње Горски вијенац, вођени у црквици на врху Ловћена. Није било достојнијег места за такав разговор. То би могао бити и скривени разлог што је Његош пожелео да се на том врху сахрани. Од тада то више није била само црквица, ни само врх Ловћена, ни граничник међу световима, већ кључно место националне судбине. Помишљам да је Његош зато пожелео да векује не само на врху најмилије планине, него и на месту највеће дубине сопственог песмотвора. И данас, када по многим мишљењима живимо у време највећих слобода у историји, слобода малих народа можда је угроженија више него икад. Тешко да су икад чешће спомињани мали језици, сиромашне културе, споредне историје. Изолација, раскорењивање, потирање идентитета, борба за опстанак, свемоћни владари света и однос немоћних према њима, питања су која не силазе с дневног реда. Једни вас уништавају, други то равнодушно посматрају. Стреле не стижу увек са исте стране, али је циљ према коме се одапињу остао исти. Времена су се променила, али се не мења тескоба у којој је настао Горски вијенац. Старе пошасти јављају се преображене под

новим именима и знамењима. Потурице се сваки дан зову друкчије, а Турци се овог часа крију под скраћеницом јединог војног савеза. Најбитнија разлика што је тада постојао Његош и његова лозинка: „Нека буде што бити не може!“ исписана на барјаку бескомпромисне борбе за одбрану свог културног идиома. Одбранити се могло само Горским вијенцем, иза кога није стао него у њему стоји цео језик. Опстао је и своје постојање оправдао једино онај ко има себе у свом језику. Ако нас буде, о овој теми ће се расправљати и за сто година и у овом слову је свакако нећемо расправити. Бог је поделио људе по језицима дајући им их и као казну и као награду. Није чудо да се Његош све ређе спомиње и цитира. Спомињу се Тесла, Пупин, Миланковић... Његоша нема, мада би они били почашћени његовим друштвом, свесни да без њега не би било ни њих. „Е, сироти Славјани, шта би Европа без робова, да јој није њих“ писао је владика Раде као Европљанин и једна од наших највећих европских вредности. Али Европа нема ни једну алтернативу, а Његош их има колико хоћете. И већ се чини да би се многи у дилеми Његош или Европа лако определили. И сада нуде купу меда и гору од шећера, а неће бити ништа ново ако се још једном испостави да нема ни нас ни меда ни шећера. Ако се одрекнемо Његоша због шенген визе, није искључено да визу добије неко ко није ништа. Његош нам је оставио аманет који се не може лако испунити. Зато би свима било лакше да га није било и лагодније да га нема. Готово да зажалимо што онај аустријски монумент није подигнут на врху Ловћена. Он би нам сада био најбољи путоказ и препорука. Маузолеј се показао као неубедљива замена. Није случајно један песник већ поодавно предлагао да се једно сто година одморимо од Његоша, а тај предлог као да се прећутно све више и усваја. Замислимо за ову прилику неког нашег данашњег јунака који би пред неког од наших владика изашао са преломљеним џефердаром и плачући говорио: „Жа ми га је ка брата роднога!“, а да га владика теши речима: „Здраво твоја глава на рамена, ти ћеш

другу пушку“, а у твојим рукама свака пушка ће бити убојита. Да се ми не бисмо замарали и ишли у Млетке Млеци су дошли код нас. Оно питање које се некад односило на Бошњаке и Арбанасе „Кад ухвате, каже, Црногорца / било жива ал’ мртва у руке / хоће ли га изјест / што ли раде?“ - сада се односи на Србе и поставља овако: „Кад ухвате каквог Арбанаса / или сколе каквога Бошњака / било мртва ал’ жива у руке / хоће ли га изјест / што ли раде?“ Такво питање у наше време чује се по мало већим Млецима и

новембар / 2011 / svetigora

7 Споменик на Студентском тргу у Београду

istorij a

svetigora / 2011 / новембар

поставља на најугледнијим катедрама, најчитанијим гласилима и најгледанијим телевизијама света. Сада у самој Црној Гори, као у Млецима некад, понеки „од богатства бјеху полуђели / ђетињаху исто као бебе“. О гуслама ту више нема збора. Нема теже увреде него нешто назвати гусларским или за некога рећи да је гуслар или да гусла. А лако је замислити шта би се десило кад би се неко усудио да изјави „Ох, да ми је очима виђети / Црна Гора изгуб да намири / тад би ми се управо чинило / да ми свјетли круна Лазарева / е слетио Милош међу Србе!“ Како би тек реаговала Друштва за заштиту животиња на стихове „Хоћах убит једну кукавицу / но жа ми је фишек оштетити!“ Борци за равноправност полова би с правом каменовали песника који би написао „Ћуд је женска смијешна работа / стотину ће промијенит вјерах / да учини што јој срце жуди“. Ко би одолео да не доведе у везу данашње еколошке проблеме, глобално отопљавање и загревање са речима „Ћескота их несретња дављаше / смрад велики и тешка запара“. Али и онда и сада једнако звуче стихови „Што је ово ево неко доба / те су наше горе умучале / не разлежу ратнијем клицима / бјеху мушка прса охладњела / а у њима умрла свобода!“ И да ову скромну реч о Његошу данас закључимо стиховима за које се не чудимо што су тако актуелни данас него како је могуће да никад и није било друкчије:

О Косово, страшно судилиште, Насред тебе Содом запутио! (...) Куд та срећа да грдне главаре Све потрова и траг им утрије, Сам да оста Милош на сриједи Са његова оба побратима Те би Србин данас Србом био! Преузето из Његошевог зборника, Матица српска, Нови Сад, 2010.

Петар Лубарда о Ловћену и егошу P

eдакција „Политике“ примила је од сликара Петра Лубарде копију телеграма који је он упутио Скупштини општине Цетиње и Одбору за подизање Његошевог маузолеја на Ловћену, с молбом да је објави. „Политика“ доноси Лубардин телеграм и текст који је уз њега као објашњење дописао, исто онако као што је, у свим ранијим случајевима, верно преносила све ставове Скупштине општине Цетиње, мишљења грађана и друштвених организација Црне Горе и Одбора за подизање Његошевог маузолеја. Ево Лубардиног текста: На поновљени позив цетињског Одбора за подизање Његошевог маузолеја на Ловћену, послао сам телеграм следеће садржине: Скyпштини општине града Цетиња Одбору за подизање Његошевог маузолеја на Ловћену Цeтиње Драги другови, не могу да се примим чланства у југословенском Одбору за подизање Његошевог маузолеја на Ловћену. Сматрам да ми моја савест уметника не дозвољава да вас не замолим да опозовете одлуку коју сте донели. Ловћен је вековни симбол поноса и слободе, старе и новије наше историје, кога је сама природа створила као најлeпше уметничко дело. Његош, велики песник, осетио је то и желео да му Ловћен буде споменик. И зато сматрам да не треба кршити његову вољу. Поштујем веома много уметника Мештровића и предлажем да се споменик подигне изнад Лeтњe позорнице, на месту где је Његош и писао своју поезију. И да се установе Његошеви дани поезије, када би наши и страни уметници својим учешћем настављали традицију ширења људске мисли у славу великог песника и тако подизали најлепши живи споменик Његошу. Молим да се ово прочита на скупштини Одбора. Уз другaрски поздрав Петар Лубарда П. С. - Да би било јасније хтео бих да додам још нешто. Сам врх Ловћена, такозвана ловћенска капа, има један облик пирамиде, изванредно лепо и деликатно моделиране, која сама по себи представља природни cпоменик маузолеј, онакав какве су стари Египћани подизали уз велике жртве, па мислим да је без смисла градити споменик на cпоменику. Савременици Његошеви имали су велико поштовање и љубав према њему и сигурно је да би му и у оно доба подигли велелепни споменик. Али поштyјући његову жељу, однели су га у планину да почива у нетакнутој природи. И мислим да би за све садашње и будуће генерације ова жеља великог песника требало да буде изнад свих туристичких и материјалних разлога. Говорим ово као умeник без икаквих републичких, политичких и других мотива. Петар Лубарда Објављено у Политици од 5. VII 1969.

ДРАГАН Радоман новембар / 2011 / svetigora

авремени човјек, говорећи о крштењу као уласку у Један догађај је пробадање Христовога ребра док Цркву и литургијску заједницу, сматра да је то један је био прикован на Крсту, када су потекли вода и морални чин који му даје могућност да буде бољи човјек, крв. Крв и вода, као и на мјесту код Јеванђелисте или га доживљава као традицију коју треба испоштовати. које смо управо навели, значе крштење и Заборавља се, дакле, најважније, да је крштење као улазак у божанствену Евхаристију. Свети Јован Златоусти литургијску заједницу ново рођење и превазилажење смрти, јасно каже: „Символ Крштења и Тајни су она крв и а то је једино могуће у заједници са Богом кроз Евхаристију. вода“4. Други догађај који нам казује јеванђелиста Створена природа је смртна, а сви смо ми створени Јован се десио у ноћи Тајне вечере, када Господ (смртни), једино је нестворени Бог бесмртан. Да би створена Исус Христос својим ученицима пере ноге, прије природа постојала, треба да има нераскидиву везу са Богом. него што им је предао своје свето тијело и крв. И Свако прекидање везе са Богом значи смрт, што и видимо тај је чин, према Светом Јовану Дамаскину био код палог Адама, не зато што нас Он кажњава, већ зато што символ светога крштења: „У горњој одаји светога створено не може да постоји само од себе, нема ништа у и славног Сиона... (Христос) пере ученицима ноге, себи вјечно да га таквим одржава. Оно је по својој природи као символ светог Крштења“5. И Григорије Богослов такво да ако је створено оно је и смртно, јер није вјечно и има нас позива да примимо светим крштењем Христа свој почетак и крај. Једини начин да поново природа крене да нам опере ноге, како „не би хитале на путеве ка животу, односно да превазиђе смртност, да превазиђе зла, него да буду спремне да објаве Јеванђеље пропадљивост, јесте њено сједињење са Богом. То и да ступају према награди призива свише“6. На сједињење се остварује једино у Христу, по чијем се образу Тајној вечери Христове ријечи упућене апостолу и подобију ми крштавамо и сједињујемо причешћујући се Петру: „ако те не оперем немаш удио са мном“ (Јн. 13, 8), значе да је свето крштење претпоставка Његовим светим Тијелом. Само у Евхаристији човјек одржава нераскидиву везу и учествовања у Тајној вечери. Следствено томе јединство са Богом који даје живот вјечни. Сходно мишљењу Свети Максим Исповедник запажа: „јер не могу митрополита пергамског: „Човјек у Евхаристији поново да уђу у небеске насеобине нечисти, него они налази своју цјеловитост, свој интегритет и своју заједницу који са својом љубављу према Христу имају чисту са Богом“1. Крштење јесте поновно рођење, али оно своју савест и освештали су се светим Крштењем у савршеност управо остварује у Евхаристији, јер дијете које Светом Духу“7. А пошто смо сасвим заблистали се роди не може живјети ако се не храни. Управо се ми благодаћу Божјом коју смо примили у светом хранимо светим причешћем – Тијелом и Крвљу Господњим, крштењу, и миропомазали се на напредовање како би имали живот вјечни. Ту нам се „даје и сама Ипостас према духовном савршенству, „као да имамо Дародавца, када се Христос усељава Телом Својим у наше руке чисте и пречисте, приносимо Богу приносе тело. То је најприснији и најузвишенији начин сједињења са Дарова, оне духовне“8. Слично запажање присутно оваплоћеним Логосом“2. Овдје можемо казати да крштење је у Тертулијановом спису „О Крштењу“ гдје он добија своју пуноћу у светој Евхаристији. Како истиче говори да је Пасха најсвечанији дан за крштење блаженопочивши епископ Данило Крстић: „Врхунац и и спомиње горе наведену припрему Пасхе и каже, завршетак свију Тајни је у томе да се, ослободивши се од да Христос указује на место прославе Пасхе по заблуде и греховне нечистоте, и начинивши се чистим и знаку воде. То видимо у Марковом и у Лукином запечаћеним Христу у Светом Духу, причестимо телом и Јеванђељу, када су ученици упитали Христа гдје да крвљу Самога Христа и да се тесно сјединимо са Њим“3. спреме Пасху, а Он им одговара: „кад уђете у град, Још од апостолских времена света тајна крштења је била срешће вас човјек који носи крчаг воде, идите за уско повезана са Евхаристијом, што и видимо у Светом Писму њим у кућу у коју он уђе и он ће вам показати мјесто (Дап. 9, 18-19; 16, 33-34), које нам свједочи да су се новокрштени у и тамо спремите пасхалну вечеру“(Мк. 14, 13-16; Лк. 22, апостолско вријеме одмах након крштења причешћивали, а 8-13). Код Светог Кирила Александријског крчаг са та пракса је настављена и у следећим вјековима. водом представља символ светог крштења: „Јер Човјек који се родио у Христу светим крштењем и онде ако уђе вода (која означава свето крштење), запечатио се даром Утјешитељевим у светом миропомазању, тамо ће починути Христос. Јер она свакога од нас позива се да сједне за Трпезу Христову. Блиску везу ових ослобађа прљавштине, тако да постајемо и светим светих тајни наглашава и јеванђелист Јован у својој Првој храмом Божјим и причасницима Његове божанске посланици. Исус Христос је „тај што дође водом и крвљу, природе учествовањем Светога Духа“9. Свети не само водом, него водом и крвљу; и Дух је онај који свједочи, Максим Исповједник пише да је крчаг са водом јер Дух је истина. Јер је троје што свједочи на небу: Отац, символ благодати која се даје на светом крштењу. Логос (Ријеч) и Свети Дух; и ова тројица су једно. И троје је Са том благодаћу човјек улази у горњу одају што свједочи на земљи; дух и вода и крв; и ово троје су једно“ Тајне вечере, гдје „пребива Логос и Себе Самога (1. Јн. 5, 6-8). Љубљени ученик Господњи наглашава везу између предаје“10. крштења и божанске Евхаристије, он спаја два догађаја из Први опис крштења које се савршава последњих дана Христовога земног живота са ове двије тајне. заједно са божанственом Евхаристијом даје

bogoslovqe

ПУНО А КРШТЕ А У ЕВХАРИСТИ И

svetigora / 2011 / новембар

Јустин Философ (165. г. после Христа). Од часа када се у крстионици савршава крштење, браћа су у Божијем дому. Послије крштења, новопросвећенога свештенослужитељ води у главни храм: „(Новопросвећенога) водимо братији, како бисмо се благогласно заједно помолили и за себе и за просвећенога и за све друге посвуда... Пошто окончамо молитве, целивамо једни друге целивом. Затим предстојећи брат приноси хлеб и чашу воде и вина... Пошто предстојећи заблагодари и благослови сав народ, ђакони дају сваком од присутних од благословеног хлеба и вина и воде, а одсутнима се односи“11. Наставља Свети Јустин: „ту храну, ми вјерни зовемо Евхаристијом и у њој не може да учествује нико до онај који вјерује као у истинито у учење Цркве, а крштен је и живи сагласно ономе што нам је рекао Христос.“12 Да у најстаријој литургијској пракси није било одвајања светих тајни од Евхаристије, нарочито крштења које је било нераскидиво повезано са Евхаристијом, образујући тако један литургијски чин са строгим поретком, то јасно видимо код Светог Јована Златоустог, када говори онима који требају да се крсте: „Јер чим изађу из оне свете купељи, одмах их сви присутни грле, цјеливају и љубе, радују се с њима и честитају им, јер су негдашњи робови и сужњи постали слободни људи и синови и узваници царске трпезе. Јер

1. Јован Зизјулас, Евхаристијски поглед на свет, Теолошки погледи 1, 1973, стр. 45. 2. Данило Крстић, Мистагошки значај свете Тајне Евхаристије, у: У почетку беше Смисао, Београд – Ваљево – Србиње, 1996, стр. 29. 3. Симеон Солунски, О томе да је причешће венац тајнама крштења и миропомазања, у: Крштење - света тајна уласка у Цркву, Београд, 2008, стр. 73-74. 4. Јован Златоусти, према, Г. Светогорац, у: Крштење - света тајна уласка у Цркву, Београд, 2008, стр. 149. 5. Јован Дамаскин, према Г.Светограц, нав. дело, стр. 149. 6. Григорије Богослов, исто, стр. 149. 7. Максим Исповедник, исто, стр.150. 8. Кирило Александријски, према Г. Светогорац, нав. дело, стр. 150. 9. Кирило Александријски, према Г. Светогорац, нав. дело, стр. 149-150. 10. Максим Исповедник, нав. дјело, стр. 150. 11. Јустин Мученик, исто, стр.151. 12. Сравни, исто, стр.151. 13. Јован Златоусти, Наставак беседе онима који хоће да се крсте и јасно објашњење символичких и обредних свештњнорадњи које се врше на божанском крштењу, у Катихезе, Београд, 2008, стр. 36. 14. Теофан Никејски, Посланице, III, према М. Томасовић, нав. дело, стр. 281. 15. Ненад С. Милошевић, О начину савршавања светих тајни, у Богословље, LXVII, 1, Београд, 2008, стр.32. У својој докторској дисертацији, „ Η θεια Ευχαριστια ως κεντρον της θειας λατρειας“, θεσσαλονικη, 2000, професор Милошевић показује да су свете тајне настале у оквиру Литургије и да су за њу биле нераскидиво везане дуги низ векова. 16. Никола Кавасила, О животу у Христу, Беседа, Нови Сад, 2002., стр. 137. 17. Григорије Палама, Беседе, 62, према М. Томасовић, нав. дело, стр. 280. 18. Методије Олимпијски, према М. Т, нав. дело, стр. 283. 19. Види, Јустин Мученик, Апологија, А, према нав. М. Т, исто, стр. 284. 20. Атанасије Јевтић, О Цркви и Литургији, Врњци-Требиње, 2007, стр. 43. 21. Сравни, Grgur iz Nise, Velika kateheza, prev. M. Mandac, Makarska, 1982. str. 67. 22. А. Шмеман, Водом и Духом, манастир Хиландар, 2008, стр. 92. 23. Атанасије Јевтић, О Цркви и Литургији, Врњци-Требиње, 2007, стр. 221.

након изласка из бање одмах се воде за страшну трпезу која је преиспуњена безбројним добрима. Причешћују се владичанским телом и крвљу и постају боравиште Светога Духа, па као да су се оденули у самога Христа“13. Овдје видимо да се крштење завршава Евхаристијом, а то наглашава и Теофан Никејски који каже да Христос крштењем људе чини својом браћом, а Евхаристијом их чини својим удовима: „Шта после тога следи? Није благоизволео само да их учини истог облика са Собом или Својом браћом. Јер се ту не зауставља у доброчинству. Него их чини Својим телом и удовима, те се назива нашом главом, као оних који смо Му удови и тело; не само браћом, везом с Њим која је изнад ума и речи. Зато, оне које намерава да сједини са Собом, као Своје удове, прво их учини истог обличја са главом у Крштењу, затим преко општења и причешћивања Његовим телом и крвљу, прилепљује их за Себе као исте богодоличне удове. Ради тога Крштење претходи Светом Причешћу.“14 А писац Ареопагитских списа категорички истиче да готово ни један јерархијски обред не може бити савршен (довршен) без најбожанственије Евхаристије.15 Поновно духовно рођење задобијамо у крштењу, оно је дар Духа Светога, којим се открива приступ ка Цркви, ка Христовој трпези у Његовом Царству гдје постајемо живи удови Тијела Христовог. Данас постоји веома искривљено схватање светих тајни као одвојених обреда који омогућавају неко лично спасење вјерујућег човјека. У раној Цркви Евхаристија је представљала „Тајинство над тајинствима“, односно испуњење и завршетак сваке друге свете тајне. Једино на овај начин Црква увек постаје оно што јесте, односно испуњава себе као Тијело Христово и као Храм Духа Светог, и предокуша у икони остварење Царства Божијег у овом свијету овдје и сада. Света тајна Евхаристије није само један од седам извора благодати, већ сам живот Цркве и испуњење сваке тајне. Она је „једна од Тајни од које све остале свете Тајне добијају савршенство... јер без ње оне не могу да буду делотворне.“16 Евхаристија јавља и саопштава у Цркви новокрштенима да су постали учесници и сапричасници, умријевши са Христом и саучествујући у Његовом васкрслом животу, чинећи их свједоцима будућег вијека. Григорије Палама каже да од крштења и Евхаристије „зависи сво наше спасење, јер је васцели богочовечански домострој спасења рекапитулиран у овим двема Тајнама.“17 О истој теми Методије Олимпијски каже да хршћани „постају христоси по заједништву Духа Светога“18. Јустин Мученик нам даје прво писмено свједочанство о нераздвојивости свете тајне крштења и Ехаристије.19 Крштење се у раној Цркви „обављало у склопу Литургије. Тако је одувек било и тако треба да је и данас, то показује и црквени календар, постови пред Божић и Ускрс завршавају се Бадњиданском и Великосуботњом Литургијом на којој се крштавају оглашени и затим новокрштени уводе у Литургију и причешћују“.20 Удаљавање крштења од Ехаристије представља драстично одступање од ране богослужбене традиције. Оно заиста искривљује обије тајне, претварајући их у одвојене обреде. Са друге стране, одвајање Евхаристије од других тајни највише је одговорно за њено свођење на статус једне од многих служби у Цркви, што је и довело до престанка доживљавања Ехаристије као тајне јединства, тајне нове творевине која је Тајинство над тајинствима Цркве. Али и данашње крштењско богослужење посједује у себи дио литургијске традиције из ране Цркве, које свједочи

управо изнутра21, јер су како каже апостол Павле: „суграђани светих и домаћи Божији“ (Еф. 2, 19). Ово је начин на који могу, према Шмеману, „живети са Словом и узрастати у Његовом схватању. Евхаристија, дакле, пројављује Цркву као тајинство Слова“22. Она пројављује Цркву и као тајинство предложења, самим предложењем хлеба и вина (Тијела и Крви) које је схваћено као жртвено стремљење према Богу, и које нас уједињује са Христом као савршеном Жртвом и савршеним животом. Евхаристија Цркву пројављује и као јединство вјере и љубави, самим цјеливом мира и исповједањем вјере чиме се показује прихватање божанске љубави по ријечима апостола Павла: „која се излила у срца наша Духом Светим који је дат нама.“ (Рим. 5, 5) Али, оно што

и у читањима Светог Писма (Посланице и Јеванђеља) која се обављају после входа. Све ово видимо и у данашњем вршењу крштењског обреда, као и на самој Евхаристији - вход око крстионице непосредно претходи читању из Апостола и Јеванђеља, што обично сачињава први дио евхаристијског богослужења, и то су пасхална читања (она која се слушају у вријеме пасхалног богослужења Велике суботе). Новокрштени су слушали ријеч Божију док су били још катихумени. У Евхаристији је пак први пут не слушају више са стране, као призив и обећање, као слово о Богу, него

нас уводи у вјечност и омогућава нам да станемо пред Бога у Христу кроз Духа Светога јесте Анафора, приношење Христа као све творевине у знак благодарности Богу. Само јединство крштења и Евхаристије чини јединство Пасхалне тајне у којој се види и јединство Свете Тројице и јединственост домостроја спасења. „Крштење као и Евхаристија савршава се у име Његове смрти и васкрсења и отуда црпи сву своју спасоносну силу и благодат“23. Крштење једино у свијетлу Евхаристије има свој смисао и пуноћу.

новембар / 2011 / svetigora

да је крштење било нераздвојиво и органски повезано са Евхаристијом. То видимо код Трисвете пјесме, која се данас пјева пред мали вход. Он је означавао улазак у цркву, када су послије миропомазања новокрштени у бијелим хаљинама улазили у храм, предвођени епископом и презвитерима и код светог олтара слушали Божанствену Литургију и причешћивали се. А Трисвета пјесма бјеше химна која је изражавала смисао уласка у Цркву. Тако ротација Трисвете пјесме са крштењским појањем: „Који се у Христа крстисте у Христа се обукосте“ (Гал. 3, 27), која се савршава на сам дан Пасхе, јасно указује да је у пракси ране Цркве крштење било нераскидиво повезано са евхаристијским сабрањем, и да је представљало улазак у Цркву и учешће у Евхаристији. Вход око крштењске воде је представљао почетак празновања Христовог Васкрсења у цркви. Литургијску традицију ране Цркве видимо

povodom praznika протојереј СТИВЕН Роџерс svetigora / 2011 / новембар

Воздвижење (Подизање) З апочињући у септембру путовање кроз литургијску годину, Црква нам представља полазну тачку нашег спасења - Крст Господа нашег и Спаса Исуса Христа. Четрнаестог септембра славимо велики празник саборног Воздвижења (Подизања) Часног и Животворног Крста. Током богослужења, свештеник врши ход кроз храм подижући крст украшен цвећем. У наставку службе, свештенство и сав верни народ се клањају и целивају часно оруђе нашег спасења. Историјски, овај празник слави спомен на обретење Истинитог Крста од стране Свете Јелене, мајке Светог Константина. Реч о овом обретењу се разгласила по читавом Светом Граду. Како се огромно мноштво народа сабрало да целива Крст Господњи, Свети Макарије, патријарх јерусалимски, га је изнео на узвишицу и подигао га пред свим народом, који је почео да кличе: „Господе, помилуј!“ Овај празник

Крста слави и друго „подизање Крста“ 629. године. Након што су Персијанци поробили Јерусалим и запленили Крст, цар Ираклије га је вратио, доневши Крст у Константинопољ где је био подигнут у величанствној цркви Свете Софије. У ова оба историјска догађаја, Крст је био „поново откривен“ и потом подигнут да би га сви верни целивали. Славећи овај велики празник, Црква нас позива да „поново откријемо“ Крст. Као што је Крст Христов лежао под земљом док га Света Јелена није открила, тако Крст често лежи под наслагама нашег немара, грехâ и световних брига. Попут Свете Јелене, и ми морамо открити Крст. Попут Светог Макарија, и ми га морамо подићи и уздићи на узвишеном месту свога срца. Попут Ираклија, и ми морамо „вратити“ Крст од духовних непријатеља који су нас лишили радости Крста и однели га у туђу земљу далеко од наших срцâ. У Јеванђељу по Луки, Исус каже Својим ученицима: „Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ко изгуби живот свој мене ради, тај ће га сачувати.“ Христова жртва на Крсту нам је отворила животни пут. Тиме што је положио Свој живот за нас, добили смо обећање вечног живота. Узимајући свој крст, не само да имамо обећање вечног живота, већ и живота у овом свету који је испуњен богатством и милосрђем Царства Божијег. Какав је то крст који узимамо на себе? То је да живимо као што је Христос живео, чинећи свој живот живом жртвом за Њега и Његово Царство. То је вечни живот. Тражећи живот, постављамо многе ствари на олтар свога срца: људске односе, богатство, статус и моћ... Али, овде, на почетку нашег путовања кроз литургијску годину, Црква нас подсећа да истински живот може доћи само ако је Крст Христов у средишту свега што чинимо. Целивајући Крст на празничном богослужењу, певамо: „Крсту Твојему поклањамо се, Владико, и Свето Васкрсење Твоје хвалимо и славимо.“ Нека свако од нас одлучи, полазећи на ово путовање кроз црквену годину, да учини Крст средиштем свога живота, подижући га на олтар свога срца. Чинећи то, наћи ћемо истинску радост, истинску срећу и вечни живот. О. Стивен је свештеник цркве Св. Игњатија у Франклину, држава Тенеси, САД. Изворник: часопис „Реч“, Антиохијске Православне Архиепископије Северне Америке, септембар 1998. године, стр. 21. С енглеског: Милена Тејлор

атријарх српски Иринеј апеловао је 15. септембра у Косовској Митровици на јединство српског народа у одбрани Косова и Метохије. Он је, након служења молебна за спас српског народа, уз саслужење архијереја, у храму Светог Димитрија у Косовској Митровици, истакао да се српски народ на Косову и Метохији нашао у великом искушењу и страдању. „Никада овако нисмо пострадали, нисмо били препуштени злу као последњих неколико десетина година“, нагласио је он у обраћању вјерницима у препуном храму. Патријарх је подсјетио да су многи оставили своје домове и животе на Косову и Метохији, и да су им чак живима одузимани органи.

новембар / 2011 / svetigora

ОТВОРЕНО ПИСМО Поводом злокобних најава из Приштине, упућено је писмо са ванредне заједничке сједнице Светог Архијерејског Синода и Одбора за Косово и Метохију Светог Архијерејског Сабора, предсједницима Руске Федерације, Кине, Грчке, Кипра, Шпаније, Словачке и Румуније, као и генералном секретару Организације уједињених нација и генералном секретару Организације уједињених нација за образовање, науку и културу (УНЕСКО). Писмо преносимо у цјелини: „Године 1999. српски народ на Косову и Метохији је прихватио присуство међународне заједнице као начин да се оконча сукоб трагичан за Србе, Албанце и све који су живели у тој покрајини. Следствено томе, највећу одговорност за стање у тој покрајини од тада па до данас сноси управо међународна заједница. То своје поверење у међународну заједницу и њену вољу и способност да уведе и одржи ред и правду, српски народ у овој покрајини је од 1999. године до данас платио ценом од неколико стотина хиљада изгнаника, хиљадама убијених и киднапованих и преко стотину и педесет срушених и тешко оштећених цркава и манастира. У овом тренутку међународне снаге и институције на Косову и Метохији, противно свом мандату, међународном праву и свакој Божјој и људској правди, прете да – напуштајући статусну неутралност и de facto делајући за рачун екстремних претензија самопрокламоване власти у Приштини – укину и последње остатке слободе српском народу у овој покрајни у којој он живи близу два миленијума и која представља извор српског народног бића.

СЛАВКО Живковић

КОСОВО И МЕТОХИЈУ

aktuelno

ОДБРАНИТИ

svetigora / 2011 / новембар

aktuelno СЛАВКО Живковић

Апелујемо на Вас лично и молимо да спречите нову ескалацију насиља и неправду које се спремају, и да помогнете да се криза решава већ започетим преговорима и мирним путем, у чему смо Српска Православна Црква и ми лично спремни да на сваки начин помогнемо, и да се предупреди трагедија чије би последице могле далеко да превазиђу оквире нашег региона.“ Са исте сједнице упућена су писма и поглаварима Православних помјесних Цркава и осталим црквама и вјерским заједницама и организацијама, као и предсједнику Србије Борису Тадићу, гдје се духовним поглаварима поручује да се „у ове наше дане надвила нова непосредна опасност за мир и безбедност на Косову и Метохији. Наиме, у циљу заокружења од Албанаца једнострано проглашене независности Косова, супротно важећој резолуцији Уједињених нација број 1244, спрема се ново насиље над Србима, нарочито у северном делу Косова, прекидом његове везаности за матичну Србију. Ако би се, не дај Боже, то догодило, и то уз помоћ КФОР-а и ЕУЛЕКС-а, задужених од Уједињених нација и од Европске заједнице за мир и за безбедност свих на Косову и Метохији, то би несумњиво проузроковало коначно етничко чишћење православних Срба и других неалбанских заједница са овог простора, који је представљао и представља срце државе Србије, наше Цркве и нашег православног српског народа.“ Предсједнику Тадићу упућено је увјерење „да у српском народу има снаге и воље да се и сад, у последњи час, храбро, мудро, одговорно и на достојанствен начин супротстави насиљу које му прети. И себе и Вас и сав народ подсећамо на мудре речи блажене успомене патријарха Гаврила изречене уочи много тежих збивања марта 1941. године: ‚Понизимо се пред Богом и усправимо се пред људима‘. Овакав став ће разумети и наш народ, и његови пријатељи и непријатељи“, каже се у писму.

а основу одлуке Светог Архијерејског Сабора , са сједнице од 26/13. маја 2011. године о избору високодостојног протосинђела Јована (Ћулибрка), докторанта Универзитета у Јерусалиму, за викарног епископа Његове Светости Патријарха српског, са титулом: Епископ липљански, свечану литургију у манастиру Пећка патријаршија служио је у недјељу, 4. септембра патријарх српски Иринеј уз саслужење 15 епископа и бројног свештенства Српске Православне Цркве. Хиротонији новог епископа присуствовало је преко пет стотина вјерника из разних крајева Србије, Црне Горе и Републике Српске. Патријарх српски је Иринеј је у бесједи рекао да „српски народ мора очувати своје светиње на Косову и Метохији мирним путем“. Он је нагласио да српске светиње на Косову морају остати у оквиру Српске Православне Цркве. Свечаном догађају у Патријаршији присуствовали су министри у Влади Србије, Горан Богдановић и Ивица Дачић. Нешто прије почетка службе у манастир је дошао и одлазећи командант КФОР-а Ерхард Билер, а међу окупљенима били су и представници ЕУЛЕКС-а и УНМИК-а. Oвај свечани догађај су обезбеђивале јаке снаге КФОР-а и косовске полиције. Упркос обезбеђењу, каменован је аутобус који је у Пећку патријаршију, уз пратњу полиције, довезао госте из Краљева.

ХИРОТОНИ А ЕПИСКОПА

ОВАНА ЛИП АНСКОГ

новембар / 2011 / svetigora

ПРИСТУПНА БЕСЈЕДА ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА српских архијереја, међу којима и неких од вас, дошавЕПИСКОПА ЛИПЉАНСКОГ ЈОВАНА O ЈАСЕНОВЦУ, ши да освештају обновљени храм Светог Јована ПреПАДУ У ВРТЛОГ ЗАБОРАВА И ВАСПОСТАВЉЕЊУ тече, ступиле у Јасеновац и његову равницу, која како „Достојно јесте и праведно Тебе пјевати, Тебе благосиљати, вели пјесник, „није Кнешпоље него поље невоље“. Тебе хвалити, Теби благодарити, Теби се клањати на сваком Покољење једно, исповиједам, покољење синомјесту владавине Твоје, јер си Ти Бог неисказан, непојмљив, ва и кћери матера отетих с ножева и очева испузаневидљив, непостижан, који увијек јеси, и на исти начин јеси, Ти лих из јама, покољење којем су блажену ноћ искои Једнородни Син Твој и Дух Твој Свети. Ти си нас из небића при- пали са сретнијем видом из очињих јама, родило се вео у биће, и када смо отпали подигао си нас опет, и ниси оду- из јасеновачке Градине, и наш први плач стапао се с стао да све чиниш док нас ниси узвео на небо, и даровао нам јасеновачким јауком и јасеновачким муком. И умјесто Царство Твоје будуће.“ „искони бје логос“ и „слово“ и „ријеч“, говорили смо Ево ову вјеру у васпостављење и обновљење предла- „искони бје јаук“ и „искони бје мук“, и за пјесником из жем пред Вас ваша Светости и од данас браћо архијереји, чије небића понављали: „Ми долазимо из Црних шума и су „красне ноге благовјесника мира и добара“, како је гово- њихова студен остаће у нама заувијек“, јер наш мук рио Григорије Богослов поздрављајући архијереје окупљене у бјеше сахрањен испод сивих стијена без смисла и без цркви Анастасији, цркви обновљења с којом се отоич опраш- значења подигнутих на пољу нашег рађања, и бјесмо тао, донијеле вас данас на Метохију, у мајку свих српских црка- покољење за заборав и очај створено, покољење у ва, свештену Пећку патријаршију, да хиротонијом запечатите то коме је образ Божији био затомљен и заћутао, и лажју што ме изабрасте међу себе, на предлог мога архијереја, оца и био прекривен. учитеља, митрополита Амфилохија. Али „ако и матер заборави пород свој, ја те забораА избор је наш био у дан и дане опет новог страдања, те се вити нећу“ вели Господ, Он који „жижак тињајући неће као никад испунише на нама ријечи пјесника наше народне утрнути“. И дотаче се Вишњи оног покрета душе о теодицеје да „јошт нико чашу меда не попи да је чашом жучи коме говори Свети Максим Исповједник, покрета који не загрчи“, на поуку нама призванима на архипастирско делање се сачувао испод омамљујуће бајке о прогресу као исда смо ту да народу служимо, његово бреме носимо и њему ра- конски људски двиг, праобраз оне жудње ка напретку чун подносимо, као што је то био предодређен да чини сваки у којој „Бог прегаоцу даје махове“, двиг који захтијева архијереј који је приклонио своју главу под овим сводовима ис- подвиг и жртву и који је у коријену Јовове ријечи „није под којих стојимо. ли човјек на војсци на земљи?“ И у данашњи дан пре Како се и Свети Григорије, напуштајући Цариград, осјетио скоро три деценије, кад походише јасеновачку Нову позван, како сам он вели, „да вам и сами јавно поднесемо од- Голготу и Ново Косово ноге архијерејске и кад се исговор за ово чиме смо управљали“, тако се и ја - иако тек се пуни вријеме, „као иза сна пробуди се Господ, прену се прихватајући дјела - осјећам дужан да посвједочим и повијест као јунак кад се напије вина“, и обновисмо се! кажем одакле то долазимо и куда смо се намјерили. И огледнуше се мочваре јасеновачке у свеопштој А та кажа је голема; и започиње – нечудним чудом – баш крстионици, у Кинерету, језеру Галилејском, и у данашњи дан прије двадесет и седам година, када су ноге Јордану; и Охриду, нашој словенској бањи крштења и

svetigora / 2011 / новембар

ословесења, на којем смо сви први пут Богу рекли „Ти!“. И заблиста у њима као у горским очима Онај „који нас гледа кроза све звезде на небу и све ствари на земљи“ и познасмо јасеновачку жртву као Жртву Голготску и своје дједове и баке сараспете на Крсту Христовоме и саваскрсле Њиме и с Њиме у Дан невечерњи. И као што тек у свјетлости Христовој препознајемо свјетлост, тек када смо били лишени бремена лажи с наших плећа, могли смо се запитати где смо били, сагледати себе како куцасмо на врата најтамнијих одаја пакла и видјети себе као никада пре, слике траума и изопачења. И сазнали смо да „Онај од кога смо и Онај што нас возљуби неће да нас остави“ и могли смо иступити из себе и познате нам долине суза, из бола за који је Владика Николај рекао да су „громови слаби да га објаве“, и за Авра’амом коме Господ нареди „лех леха“ – да изађе из дома свог - и на „акеда“, на Авра’амовом везивању Исаака, подиже храм, поћи да тражимо вољу Божју, непредвидиву и заумну. Јер, како чух од блаженог спомена патријарха Павла, Господ рече Саулу да изврши жестоки гњев Његов на Амалику – и то би воља Његова; и Господ рече „Не убиј“ Мојсију – и то би воља Његова. И тражити вољу Божију, за себе и народ мој, биће мој главни задатак као епископа, и ту се Ваша Свeтости и браћо архијереји нећу умарати тражећи ваш савјет и мисао, јер ако чему учи Света Земља и свештена историја то је да пропаст долази где нема савјета и да је премудрост у савјету многих. И зато, исповедајући благодат, проповедајући милост, не тајећи доброчинства, са Исаијом, који „чу глас Господњи гдје рече: кога ћу послати? И ко ће нам ићи?“ одговарам вашем свештеном позиву и говорим: „Пошаљи мене!“ А онима који нам данас говоре са Језекиљем -„не види нас Господ, оставио је Господ ову земљу“ и са Јеремијом -„Гдје је жито и вино?“ – мислећи да смо оборени и расути, говоримо: гле овог народа окупљеног овдје, који се као пшеница мљео зубима зверова, и сабрао се овдје као што је овај хљеб који смо преломили и раздијелили био расијан по горама, и сабран постаде један. Гле народа, умивеног, преображеног и освештаног, који Бога свога, који га је обновио и васпоставио, а и ја с њима и пред њима, и с Никоном Јерусалимцем, благодарим и пјесмопјевам, прослављам и поштујем као Бога мојега, Тројицу Једносуштну и Нераздељиву, Једнослaвну и Једнопрестолну, у вијекове. Амин.

ПРВА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА Сјутрадан по рукоположењу у епископски чин, Његово Преосвештенство Епископ липљански Г. Јован, на празник Светог Иринеја Лионског служио је прву Свету Архијерејску Литургију у саборној цркви Светих Апостола у Пећкој патријаршији уз саслужење четрнаест свештеника и свештеномонаха и двојице ђакона. У Светој Литургији молитвено су учествовали Његово Преосвештенство Епископ бачки Г. Иринеј и новоизабрани Епископ ремезијански Г. Андреј који је својим појањем придодао духовној атмосфери и благољепију богослужења. Готово сви саслужитељи епископу Јовану на овој Светој Литургији били су његови ученици у Цетињској богословији, којима је био и разредни старјешина, а који су му у знак захвалности за подучавање у богољубљу и братољубљу, ријечима и дјелом, даровали одежду у којој је и служио са њима. Владика је у рукама држао жезал, украшен седефом и слоновом кости, дар и благослов Јерусалимске Патријаршије, који му је предао лични изасланик патријарха Теофила, архимандрит Макарије Мавројанакис.

Богочовјечанско Преда е Цркве мјера и провјера ене историје

Предавање изговорено на V међународном конгресу високих православних богословских школа који је одржан у Београду у септембру 2001. на Богословском факултету СПЦ, а на тему Јединство, мисија и богословље Цркве у трећем миленијуму. аша преосвештенства, драги оци, браћо и сестре, као што сте већ чули и као што знате тема овог кратког саопштења гласи Богочовјечанско Предање Цркве – мјера и провјера њене историје. На самом почетку удубљивања у ову тако значајну тему поставља нам се питање: Шта подразумијевамо под стварношћу, под појмом Богочовјечанско Предање Цркве? Тек кад то разумијемо схватићемо како оно може бити мјера и провјера историје Цркве, а кроз њу и преко ње мјера и провјера свеукупне историје човјека и свијета. Сажети одговор на ово питање даје нам савршено јасно Свети Јован Богослов ријечима које гласе: „Логос постаде тијело, и настани се међу нама, и видјесмо славу Његову, славу као Јединородног од Оца, пун благодати и истине“ (Јн.1, 14). Суштина дакле богочовјечанског предања је Он сам, Господ Христос, схваћен у свој својој пуноћи као Први и Последњи, као Алфа и Омега свега постојећег. То је Он који је у Себи сјадинио Бога и човјека, Бога и свијет, вјечност и вријеме, безграничност и простор. Христос Богочовјек је по Оцима IV Васељенског сабора (451. г. – ове године обиљежавамо 1550 година тог изузетно важног Сабора, зато је добро да је овај наш Пети конгрес Теолошких школа на неки начин везан за ту прославу), једносуштан Оцу по божанству и једносуштан нама по човјечанству. По Оцима овог Сабора у Њему су Божанска

Данас је уобичајено да се говори како живимо у постхришћанска времена. Тај апокалиптички појам претпоставља да се Хришћанство већ остварило у историји. Да су дошле силе које га истискују из историје и да је оно завршило своју улогу у историји. Историјски песимизам такве врсте скрива у себи несхватање саме суштине Цркве, па и суштине саме историје, сагледаване у свјетлости распетог и васкрслог Христа и Његовог есхатона.

Mитрополит АМФИЛОХИЈЕ новембар / 2011 / svetigora

рад сестринства манастира Бешка

predavawe

и човјечанска природа сједињене: „несливено, непромјенљиво, нераздјељиво, неразлучно“. Открива нам Господ Богочовјек Христос и дарује Собом тајну Оца и Светога Духа, то јест Пресвете Тројице. По Његовим ријечима: „Ко је видио Мене видио је Оца“ (Јн. 14, 9). Истовремено Собом открива и конституише тајну свијета и човјека као тајну Цркве. Ако је по богомудрој ријечи Св. Григорија Нисијског, стварање свијета, стварање Цркве; ако је по Оцима Цркве човјек створен као потенцијални Богочовјек, онда није никакво чудо што је оваплоћени Логос „пуноћа закона и пророка“, пуноћа времена, и што је све постојеће призвано да узрасте у мјеру раста пуноће Његове (ср. Еф. 4, 13), у мјеру раста Његовог узраста, то јест у безмјерну мјеру Његовог божанског савршенства. Управо та Његове безмјерна богочовјечанска мјера је мјера свијета и човјека, мјера свеукупне историје, свега што је настајало и што настаје, што се догађало, догађа и што ће се догађати до краја свијета и вијека. Свијет, човјек, вријеме, историја човјека и свијета само мјерени мјером Његове личности и Његовог есхатона задобијају прави смисао и право вјечно значење сагледавано у свјетлости Христовог преображења и васкрсења, у свјетлости Његовог богочовечанског лика. Историја свијета и човјека отуда, историја Цркве, као да је тек почела. У том погледу Христово упоређивање Царства небеског са квасцем, са зрном горушичиним, са сјеменом које сије сијач (ср. Мт. 13, 3, 23, 3133) има дубоко значење. Оптерећени свијетом који у злу лежи, носећи преко гријеха клицу смрти у себи као да смо често у опасности да изгубимо осјећање за све дубине и ширине и висине тајне Христове, тајне Онога који „све чини новим“ (Отк. 21, 5), то јест тајне Онога који је једино ново под Сунцем, предвјечног Бога, Дјетета младога. Данас је уобичајено да се говори како живимо у постхришћанска времена. Тај апокалиптички појам претпоставља да се Хришћанство већ остварило у историји. Да су дошле силе које га истискују из историје и да је оно завршило своју улогу у историји. Историјски песимизам такве врсте скрива у себи несхватање саме суштине Цркве, па и суштине саме историје сагледаване у свјетлости распетог и васкрслог Христа и Његовог есхатона. Тај песимизам се такође заснива на свјесном или несвјесном увјерењу да је Црква у свом Господ Исус Христос,

svetigora / 2011 / новембар

двијехиљадугодишњем ходу постиг- Његовог свеприсуства. Шта то значи? Значи једноставно да је историја Цркве ла и остварила пуноћу свога прису- тек почела, да је такозвано постхришћанско, а и хришћанско вријеме у стваства у историји и да су хаљине које ри вријеме Христа распетог и васкрслог. Само Он Једини човјекољубац знаје у овом времену облачила, форма де колико су за Њега и за Његово богочовејчанско распето Тијело, Цркву, у којој се оваплоћавала, нешто што била тегобна али и жетвено-свјетлоносна ова „два часа таме“, које ми назије одређује и дефинише једном за вамо двије хиљаде година историје Хришћанства. И колико је била дубока свагда. Довођење под знак питања богоостављеност Њега и оних који су били у то вријеме Његови пријатељи. „форме и хаљина“, такозваним „но- А за оне који Га нису познали у том времену у свим земаљским народима, а вим временима“ и „новим поретци- који су такође Његови по својој природи, а и по призиву христолики и хрима“ за песимисте такве врсте изгле- стоподобни, и да не говоримо. У том смислу ово такозвано постхришћанско да као криза самог идентитета Цркве, вријеме, вријеме трећег тисућљећа, подједнако је, ако не и више Христово и ако не као и њен крај у историји. Но хришћанско вријеме колико и она прошла такозвана „златна времена“. Овај обоготворење и апсолутизирање трећи миленијум шта је друго него трећи час таме за Христа и за човјека, овог или прошлог времена не скрива али и трећа нова чудесна шанса за мисију Цркве, за човјечанство и за свијет. ли у себи оно себично начело фран- Сва времена и свако вријеме (καιρος) једноставно „позлаћена“ су једном за цуског краља, „после мене потоп“. свагда Његовим распећем и васкрсењем, присуством и неиспражњивим „Хармонија праестабилита“ прошлих „испражњењем“ (κενωσιν) Онога који је „јуче и данас и у вјекове исти“ (Јевр. 13, 9). У времена као идеал и пуноћа за- том „свом времену“ Господ и Отац Његов досада дјела (ср. Јн. 5, 17, 19; 8, 28) и „човјек снива се на превиђању једне битне излази на дјело своје до вечера“ (Пс. 103, 23), то јест до онога трена када „времена чињенице ван које је несхватљива више бити неће“ (Отк. 10, 6) у незалазном дану Царства Божијега, великом „Дану како Христова личност и Његова Господњем“ (Дап. 2, 17) у који ће се улити историја и сва створења Његова. Црква тако и сама људска и космичНавешћемо само неколико самоочевидних доказа да је и ово наше, као и ка историја. Тај факат је непосредно прошла и будућа времена, Христово вријеме. Италијански књижевник Курцио везан за личност Христа Богочовјека Малапарте описује у једном свом спису човјека који је у очима свог умирућег и за Цркву као живо Тијело Његово, пса видео распетог Христа. Заиста сва творевина и сва створења Божија уздиза тајну њеног присуства у историји шу, да се јаве синови Божији (ср. Рим. 1, 22). Очекују Сина Божијег да их помилује и у времену, времену схваћеном као „пуноћа временâ“ (Гал. 4, 4). Наиме, историјски Оваплоћени и Оваплоћавани Христос сада и овдје и свагдје, није само васкрсли Христос, него Христос Распети, Христос на Голготи. „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?,“(Мк. 15, 34) нису само ријечи које су се чуле једном за свагда у Гетсиманској башти. „Час таме“ (Лк. 22, 53) пред Христово распеће и у вријеме Његовог распећа, управо зато што је то Његов голготски час, не смије никада бити схваћен као само један тренутак у историји. Његово распеће представља перманентно распеће и распињање свијета и човјека. Његов „час таме“ представља час таме свеукупног живљења у времену и простору, то је свеукупни „час“ (καιρος = вријеме) људске и космичке историје. Тај „час“ је истовремено „суд овоме свијету“ (Јн. 12, 31), по Његовим истинитим ријечима: суд је сталан јер је присуство Христово у историји стално. Тако схваћена двијехиљадугодишња историја Цркве, а у свјетлости Христовог суда, историја свијета и човјека представљају просто „два часа таме“ Христове космичке и свечовјечанске драме, то јест Његове Голготе, два часа Његовог распећа, освјетљена и осмишљена квасцем и вјечном свјетлошћу Његовог васкрсења и

и спасе својом састрадалном љубављу. Ако га је Малапарте видео у сјају очију умирућег пса, зар га је онда тешко видјети и доживјети у нацистичким гасним коморама, у нашем Јасеновцу и Јадовну, у страшним совјетским гулазима... Не само апостол Павле, него цио свијет и данас као и јуче, као и сјутра, носи на себи ране Христове, али и у себи – Његову цјелебну спасоносну моћ и „ка бољем напредовање“. Наравно, на голготи људске историје, Христове драме, тројица су распети, али је само Христова рана цјелебна рана. Само она освјетљава и представља суд свим људским дјелима

Ово такозвано постхришћанско вријеме, вријеме трећег тисућљећа, подједнако је, ако не и више, Христово и хришћанско вријеме колико и она прошла, такозвана „златна времена“. Овај трећи миленијум шта је друго него трећи час таме за Христа и за човјека, али и трећа нова чудесна шанса за мисију Цркве, за човјечанство и за свијет. Сва времена и свако вријеме (καιρος) једноставно „позлаћена“ су једном за свагда Његовим распећем и васкрсењем, присуством и неиспражњивим „испражњењем“ (κενωσιν) Онога који је „јуче и данас и у вјекове исти“ (Јевр. 13, 9).

новембар / 2011 / svetigora

и недјелима и људским страдањима. Тако само слијеп духовно човјек није у стању да види и опипа Христове ране у распетим храмовима Кападокије и Понта, у распетој Светој Софији и мајки Цркви Цариградској, али и Његову стваралачку, преображајну силу у свечовјечанским историјским токовима и збивањима. Исто тако само духовно обневидео човјек не може видјети истог тог Христа и осјетити Његов „час таме“ у милионима убијељених мученичком крвљу (ср. Отк. 4, 4) у прошлом 20. вијеку од Јадрана до Сјеверног леденог мора, у безбројним оскрнављеним иконама и порушеним храмовима сликаним и подизаним у славу Христову и Његових светих свједока. Када смо сахрањивали 1999. године уочи Видовдана, иза олтара Пећке патријаршије, мајке цркве српских цркава, ретардирану, силовану, па заклану Марицу Мирић из Белог Поља код Пећи, док је рука чедне монахиње умивала њен страдални лик имао сам осјећај да јој ту рану њену пере и милује Христова рука, обдарујући је бјелином и миром мученице. Та иста рука и голготска рана Христова није ли се пројавила у стотинама у наше дане разорених косовских храмова и манастира, у смртној рани монаха косовског Харитона, јеромонаха Стефана, и других невино покланих на Косову и Метохији, у Србији и у Мурину, у Црној Гори и свугдје у свијету. Шта је друго бомбардовање НАТО пакта 1999. године него клинови у ране Христове. Зар је баш случајно да је то бомбардовање вршено 1999. године на Велики Петак и на Васкрс, као што је то на овом нашем простору у исти дан учињено и 1941. године када је бомбардован Београд и 1999. године када је такође бомбардован Београд и други градови у нашој земљи. На крају да наведемо и 11. септембар, црни амерички септембар у који је, како се с правом каже, моћна Америка рањена у срце. Нема сумње да је огањ у коме су сагорела два њујоршка облакодера, торња, претворивши се у прах и пепео

предукус оног предапокалиптичког огња кроз који пролази свијет и кроз који ће неминовно проћи Другим Христовим доласком. Већ је апостол Павле казао да ће сва људска дјела проћи као „кроз огањ“ (1. Кор. 3, 13) којим ће се испробати да ли су злато или сребро, дрво или слама. Научени од Светих Отаца, историји људској па и историји Цркве не приступамо ни оптимистички ни песимистички већ трезвеноумно. Схватићемо да је историја у својој свеукупности усвајање и све дубље оприсутњење и доживљавање Христове Голготе и распећа, али и преображајне силе Његовог васкрсења. Све већа тензија је у свијету између добра и зла, између Бога и сатане, све опипљивије божанско и демонско у историји свијета и човјека. Ако је Црква продужени Христос кроз вјекове, схваћена не само временски него и есхатолошки, то онда значи да је она све дубље доживљавање и оприсутњење у историји Христовог „часа таме“, због остављености Његове и богоотуђености свијета и човјека, али истовремено и све дубље доживљавање реалности и чежње за стварношћу „новога неба и нове земље“ (Отк. 21, 1) васкрслога Христа. У свјетлости тог и таквог Предања Цркве, историја Цркве не само што није завршена него није још у правом смислу ни почела. Њена пак мисија и њена одговорност за свако створење је у нашем времену већа него икада у историји, као и њене могућности. Само сагледавана у свјетлости безмјерне мјере тог Богочовјечанског предања присутног у времену и временима до краја свијета и вијека као Хљеб живота, за којега се молимо да се њега још присније и све присније причешћујемо у невечерњем Царству Христовом, које је дошло и које долази, историја Цркве ће нам открити своје право лице и мјеру свог оваплоћења у токове људскога живота. Једино они које опитно обасја та вјечна божанска свјетлост у стању су и биће у стању да разликују шта је у Цркви Предање као живи живот, као вода живота која отиче у живот вјечни, а шта су „предања“ као њене привремене хаљине, условљене временом и структурама свијета и појединих епоха, њено оваплоћивање и бивање свима све, по ријечима апостола Павла, не би ли кога придобила за Христа (ср. 1. Кор. 9, 22). Обоготваравање и апсолутизирање тих форми значило би лишавање Цркве њених крила, ограничавање њеног спасоносног дјела на слово које убија, ограничавање безграничног, њено лишавање Духа који оживотворава и који уистину све чини новим. Да ли су православни хришћани нашег времена, па онда и Црква и њена мисија у 21. веку оптерећени неким од тих таквих „предања старих“, као што је некада у Христово вријеме био оптерећен стари Израиљ? Несумњиво да јесу. Нови Израиљ је исто тако подложан као и стари том вјечно присутном искушењу. С обзиром на то, међутим, што нам је вријеме ограничено овдје само указујемо на ту чињеницу. Подробнију анализу тих „предања старих“, онога што је архиепископ тирански блажењејши Анастасије овдје назвао затворени језик, који нас омета да говоримо живим и живоносним језиком једне Свете Саборне Католичанске Цркве, а тиме и савременог планетарног села какав је постао овај наш свијет, оставићемо за неку другу прилику: овдје смо се укратко дотакли само неких од „предања“ којим је Црква живјела кроз вјекове, увијек изнова их обнављајући и преображавајући оним што је у 19 њој вјечно ново и богочовјечно.

reporta`a СЛАВКО Живковић svetigora / 2011 / новембар

СИМПОСИОН

О ЖЕНСКОМ МОНАШТВУ

У ЖИЧИ У

манастиру Жичи, задужбини Светога Саве и Светога Симона (краља Стефана Првовjенчаног), кроз прославу националног јубилеја 800 година постојања и непрекинуте духовне мисије овог светог мјеста, 1. септембра 2011. године, свечано је отпочео са радом Први међународни научно-духовни симпосион о женском монаштву. Настављајући и у нашем времену духовним путем Светога Саве, сестринство манастира Жиче окупило је најважније теологе и духовнике православља данас. Бројне госте из Русије, Грчке, са Кипра, из Израела, Француске, Пољске, Румуније, Сирије, Грузије, Црне Горе, Републике Српске, Хрватске и Србије најприје је поздравио предсједник организационог одбора Симпосиона, Његово Преосвештентсво викарни Епископ јегарски Г. Порфирије, а потом и Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј. Затим су се окупљенима обратили и домаћин овог скупа игуманија жичка мати Јелена, градоначелник Краљева г. Љубиша Симовић, предсједник Српске академије наука и умјетности г. Никола Хајдин, предсједник Матице српске г. Чедомир Попов и државни секретар Министарства вјера и дијаспоре г. Предраг Тојић. Затварајући церемонијални дио, госте је поздравио и надлежни Епископ жички Његово Преосвештенство Г. Хризостом. Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије провео је присутне кроз историју српког монаштва од његових почетака до данашњих дана. Као значајну особеност данашњег монаштва Митрополит је истакао прожимање и преношење искустава између наше и других помјесних Цркава, што раније није био случај. У том контексту је указао и на значај Симпосиона у Жичи. Обраћајући се окупљеном монаштву и осталим бројним гостима у жичкој трпезарији Епископ далматински Г. Фотије је истакао да монаштво тежи нечем вишем, есхатолошком и да отуда не треба да нас чуди што монаштво постоји у свим религијама, па и у античкој Грчкој и подсјетио да су стари Грци знали и за једну врсту философског монаштва. Епископ бачки Г. Иринеј говорио је на грчком језику како би испоштовао бројне госте из Грчке Цркве. Он је нагласио да монаштво није надахнуто неким нарочитим учењем, мистагогијом, теолошким учењем, већ живим личностима, онима који су Богу угодили, а узор par excellеnce је Богочовечанска ипостас Господа Исуса Христа. Професор Манзаридис рекао је да избором слике сјемена, коју користи Свети Григорије Палама да би указао на дар Свете Тајне, он испочетка наглашава динамички карактер светотајинског живота. „Реч Божија упућена човеку даје се, по познатој еванђелској причи, као семе за рађање плода. Као што, дакле, земљорадници припремају земљу, орући је ралом, како

би примила семе и донела род, тако су и људи дужни да се припремају за примање духовног семена.“ Умировљени Епископ захумско-херцеговачки Г. Атанасије је говорио о духовном утицају Светог Николаја Жичког и Охридског и Преподобног Јустина Ћелијског на монаштво наше Цркве и истакао да је владика Николај живоходеће оличење монаштва, живоходећи манастир и да је то и на дјелу показао. Ксенија Кончаревић, професор Теолошког факултета у Београду је у свом раду освијетлила формирање и историјски пут женског монаштва од III-IV вијека до периода иконоборства (прва половина VIII стољећа), при чему је посебно указала на његове феноменолошке црте и пројаве у личности и дјелу светих жена подвижница, као и на специфичне карактеристике типика женских монашких обитељи. Др Евгенија Жукова је говорила о практичном опредјељењу жена IV и V вијека за монашки живот и о облицима женског монаштва, са посебним освртом на животе преподобне Макрине и Меланије. Мати Теоксенија, игуманија манастира Хрисопаги на Криту је нагласила да је игуманија, као духовна мати, призвана да учи и надахњује монахиње и да су њени узвишени циљеви материнска љубав и трпљење слабости сестара. Указујући на јаке везе манастира Ватопеда и манастира Хиландара, као и Србије уопште, архимандрит Јефрем је изнио увјерење да Свети Сава и Свети Симеон могу да буду истакнути и данас, у времену негирања свега, презирања институција, рушења етоса, духовног пада човековог, као примери истинског живота у Христу. Старац Мојсије Светогорац је својим систематичним и фактографски исцрпним текстом провео присутне кроз историју светогорских стараца као утемељивача женског

ogled

проф. др КСЕНИЈА Кончаревић

монаштва. Посебну вриједност његовом излагању дао је духовни и пастирски осврт на учење и поуке светогорских стараца монахињама. Марина Маријантеос-Куфопуло, архитекта из Атине, стручњак за сакралну архитектуру међународног угледа, говорила је о специфичностима манастирске архитектуре, а њено излагање пратила је и богата видео презентација. Др Сара Пено, научни сарадник Музиколошког института САНУ, осврнула се на српско црквено појање у контексту појачке традиције на Балкану. Говорећи о историји сиријског монаштва некад и сад, митрополит Павле (Антиохијска Патријаршија) је истакао да је постојећа обнова претпоставка даљег ширења монаштва и да је савремено сиријско монаштво природан наставак богатог антиохијског монашког наслеђа. Митрополит Андреј (Грузијска Црква) је присутне упознао са историјом Грузијске Цркве и посебно истакао чињеницу да је грузијско монаштво увијек било у чврстој вези са својим богољубивим народом. Митрополит Николај (Грчка Црква) је изразио увјерење да главни допринос ових сусрета није у ономе што ће говорници изложити – што такође има своју вриједност – него у заједници у Духу Светоме која се јавља кроз разговоре, познанства, освједочења заједничке вјере, осјећај братства. Maти Методија, игуманија манастира Часног Крста са Пелопонеза је говорила о корјенима девственичког подвизавања на просторима Грчке од најранијих времена, спомињући изворе из прва четири вијека па до данас. Игуманија се посебно зауставила на оном дијелу историје који је испуњен страдањем монаха, посебно монахиња, у вријеме Турака и западних окупатора и нагласила да су освајачи знали да треба најприје ранити монаштво да би се побиједио један народ.

I дио

ЖЕНСКО МОНАШТВО ОД IIIIV ВЕКА ДО ИКОНОБОРСТВА:

ИСТОРИЈСКА, КАНОНСКА И ФЕНОМЕНОЛОШКА ПЕРСПЕКТИВА

У раду се расветљава формирање и историјски пут женског монаштва од III-IV века до периода иконоборства (прва половина VIII столећа), при чему се посебно указује на његове феноменолошке црте и пројаве у личности и делу светих жена подвижница, као и на специфичне карактеристике типика женских монашких обитељи.

Осећајући да би хришћанство без монаштва било исто што и неплодна смоковница крај пута, Света Црква је од најранијих времена налазила у себи довољно дубине, молитвеног плама, ревности и богочежњивости да најбоље синове и кћери своје упућује на стазу којом се достижу врхови хришћанског савршенства. А двехиљадугодишња историја новозаветне Цркве показала је да је управо број и квалитет монаштва један од најпоузданијих показатеља духовне снаге и светости једног народа. Преподобни Јован Лествичник, говорећи о подвигу одрицања од света и ступања на пут монаховања, вели: „Сви који су спремно одбацили оно што припада овоме животу, свакако су то учинили или ради будућег царства, или због обиља грехова, или пак из љубави према Богу“ (Лествичник 1993, 20). Рекли

новембар / 2011 / svetigora

онаштво, та похвала и украс Цркве Христове (св. Исак Сирин), представља једну од најимпресивнијих и можда најсветлијих појава у хришћанском животу и хришћанском духовном искуству. У историји Православне Цркве монаштво је извршило снажан утицај на многе аспекте хришћанског учења и начина живота, доприносећи развоју хришћанске етике, православног богословља, аскетике, канонског права, литургике, иконографије, пастирства и духовништва... Монашке обитељи – манастири – одувек су били расадници духовности, просвете и културе, средишта добротворне делатности, места савршеног богољубља и топлог братољубља.

svetigora / 2011 / новембар

бисмо да је за већину калуђера водећи био алу живљења у Христу, одрицање од „света што у злу лежи“, рађа овај трећи мотив – незадрживи порив душе у душама оних који су се свецело приволели Господу „скромка Бесмртном Женику, али су, зацело, многи но понашање, скривену мудрост, памет која не труби о себи, самеђу њима били руковођени и тежњом за кривен живот, невидљиви циљ, немо размишљање, скромност у потпуним испуњењем заповести Господње: прохтевима, жудњу за мучењем, подлогу богочежњивости, обиље „Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај љубави, порицање таштине, дубину ћутања“ (Лествичник 1993, 27). Мосве што имаш и подај сиромасима; и имаћеш нашке врлине – послушност, сиромаштвољубље, девственост, благо на небу; па хајде за Мном“ (Мт. 19, 20- јесу штап отачки на који се богољубиви иноци и инокиње ослањају 21), и несумњивом вером у обећање Спасо- докле не достигну у духовни рај, пењући се лествицом духовних во: „Сваки који остави кућу, или браћу, или дарова од трезвеноумља, преко расуђивања, затим умиљења, сестре, или оца, или матер, или жену, или тиховања, чистоте, бестрасности, све до савршене љубави, у којој децу, или земљу, имена Мога ради, примиће је испуњење и сладост свих блаженстава. По речима архимандристо пута онолико, и добиће живот вечни“ та Георгија Капсаниса, игумана манастира Григоријата на Атосу, (Мт. 19, 29). А двери милосрђа Божијег, како монаси се „удостојавају, као и свети Апостоли, да буду „очевици нам сведоче безбројни примери спасења Његова величанства“ (2. Петр. 1, 16) и да стекну лично искуство блабогољубивих и христочежњивих душа, увек годати Светога Духа, тако да такође апостолски могу да кажу <...>: су отворене за оне који га траже. „што смо чули, што смо видели очима својима, што сагледасмо и О живљењу монашкоме свети Исак Си- руке наше опипаше, о Логосу живота: и Живот се јави, и видели рин казује: „Посветити се Богу и живети смо, и сведочимо, и објављујемо вам живот вечни, који беше у Оца, добродетељно јесте један од великих да- и јави се нама“ (1. Јован. 1, 1-2). Ово гледање славе Божије и сладчајша рова Христових“ (Сирин 1998, 121). И заиста: посета Христова монаху оправдава све његове апостолске борбе полагање монашких завета рађа у срци- и чини монашки живот „истинским животом“ и „блаженим живома преизобилну благодат. Неповратно том“, који смирени монах ничим не жели да замени. Ту благодат монапуштање свега што се супротставља иде- нах тајанствено зрачи и према браћи и сестрама у свету, тако да би

„Монах не служи свету

новембар / 2011 / svetigora

Богоносац сведочи да је у сви видели, да би се сви покајали, спољашњим делима милосрђа првом веку по градовима Мале да би сви поверовали, да се утеили знања, нити првенствеше, да се обрадују у Господу и Азије постојао велики број девно гостопримством или дуда прославе Милостивога Бога ственица, које он поздравља ховним саветом, већ својим „који је дао такву моћ људима“ (Мт. упућујући им посланице. О унутрашњим делањем – мо9, 8)“ (Капсанис 1998, 337). Одрицање њима сведоче, између осталитвом. Његова молитва је у од света у монашком подвигу нилих, св. Јустин Философ, Орикада, међутим, не води у отуђеген, Тертулијан, св. Кипријан, ствари његова љубав.“ ност, себељубље, самозатворесв. Методије и други Оци Цркве ност, него прераста у најдубље, и хришћански аутори. У IV веку, самораспињуће, саможртвено, агапично (=љубвено) служење по сведочанству св. Јована Златоуста, било је свету. О овоме епископ диоклијски Калист Вер пише: „У једном женских колико и мушких обитељи. Блажени од најстаријих монашких текстова говори се о неком младом Теодорит, приповедајући о животу преподобне монаху који, обузет горким очајањем, прилази своме духов- Домне (V век), додаје: „Има много других подном оцу са речима: „Оче, шта да радим? Помисли моје муче ме, вижница које живот проводе усамљено, делом говорећи ми: Ти ни у чему не показујеш никаквог напретка, нити живе у заједници проводећи време у молитваико има икакве користи од тебе; иди одавде!“ На то му старац ма и ручном раду, користећи се заједничким одговара: „Реци својим помислима: Ради љубави Христове ја чу- столом и и спавајући на голој рогозини. Постоји вам зидове!“ - Ја чувам зидове!... Монаси су као неки стражари на безбројно мноштво училишта ове философије бедемима који штите остале чланове Цркве. - Ја чувам зидове!... (манастира) не само по нашим пределима него Од кога? Први монаси су имали прецизан одговор: од демона и по целом Истоку“ (Радовић – Драгојевић 2009, 16). Обично се почетак анахоретског монаштва као јединих непријатеља човечанства. Повлачећи се у пустињу, монах у ствари улази у подручје запоседнуто од демона како везује за преподобног Антонија Великог († 335), би ту, усред непријатељске силе, предузео борбу против зла и а киновијског (општежитељног) за преподобног против Злога. Том борбом – уколико се пустиња схвати као по- Пахомија Великог († 348), чији је устав ушао у оссед исконског узурпатора, ђавола – он чини највећу могућу ус- нову свих потоњих монашких устава (најпотпунији лугу целоме свету“. И даље: „Монах не служи свету спољашњим преглед монашких устава и историјата монаштва на Истоку делима милосрђа или знања, нити првенствено гостоприм- и Западу на српском језику в. у: Радошевић 1994). Као осством или духовним саветом, већ својим унутрашњим делањем новни узроци настанка монаштва обично се на– молитвом. Његова молитва је у ствари његова љубав“ (Вер воде опадање моралног нивоа живота чланова 1998, 409). А као својеврстан закључак претходних расуђивања Цркве у доба после издавања Едикта о верској подсетићемо на то да се у црквеном Предању монашки подвиг толеранцији 313. године заслугом императопоима као „осма“ тајна Цркве, тајна која, како вели проропрез- ра Константина Великог и Ликинија, обележевитер Михаил Кардамакис, „вечни живот показује присутним но знатним приливом номиналних хришћана, и дејствујућим у овоме свету“, тајна која „овде и сада показује затим зближавање света (државе, друштва) последњу стварност живота“ (Кардамакис 1996, 174). Није случајно са Црквом и улажење у њен унутрашњи жируски мислилац Павле Евдокимов монаштво, каогод и брак, на- вот, инфилтрирање у хришћанску средину сезвао – светом тајном љубави (Вер 1998, 406). куларних вредности далеких од изворних Монаштво је лепотом, узвишеношћу и чистотом свога иде- јеванђељских начела и искустава ране Цркве, ала од најстаријих времена привлачило како мушкарце, тако и супротствављање олаком „сакраментализжене. Жене решене да се заветују Богу постриг су примале, и да- му“, које је било све израженије почев од V нас примају, под истим условима и по идентичном обреду као века (Шмеман 1994, 141-148; о историјату раног монаштва и мушкарци и даље се у њему управљале, као што се и у наше детаљније в. Милаш 1902, 5-12; Поповић 1992, 497-490, 685доба управљају, по веома сличним правилима спољашњег 687, 731-733; Мајендорф 1997, 74-81; Бек 1998, 293-274; Радић благоустројења и истоветним нормама унутрашњег живљења. 2006, 40-44; Каплан 2008, 210-218; Сидоров 2008, 37-209). Монашка духовност није ванисторијска и ванвремена. Она Пре краја III столећа, како наводи Јевсевије никада није представљала неко метафизичко прибежиште, без- Поповић, није био познат ниједан случај женличну пасивност и бежање од живота, него аутентичну „борбу ског пустињаштва, односно анахоретског начии подвиг за људско достојанство унутар историјске и космич- на подвизавања (Поповић 1992, 486), док је касније ке стварности“ (Кардамакис 1996, 20). Ову историјско-есхатолошку таквих примера било знатно више. Најчувенији димензију монашког живота доживљавамо у историјско- је свакако пример преподобне Марије есхатолошком Телу Христовом – Цркви. У даљем излагању Египћанке († 522), која се 48 година подвизаванастојаћемо да расветлимо формирање и историјски пут жен- ла у пустињи с оне стране Јордана. Сигурно је да је женско киновијско монаштског монаштва од III-IV века до периода иконоборства (прва половина VIII столећа), посебно указујући на његове феноме- во постојало после средине IV столећа, да су се нолошке црте и пројаве у личности и делу светих жена подвиж- прве женске обитељи налазиле у близини градова и села, и да су имале исто уређење као и ница. Подвижнички живот привлачио је хришћанке још од са- мушки манастири (Поповић 1992, 486). За жене су мог настанка Цркве Божије. Прве познате девственице у од тога доба подизани нарочити манастири, новозаветној Цркви, после Пресвете Богородице, биле су чети- monasteria gynaikeia, мада је било и заједничких ри кћери Филипове и две кћери ђакона Николе. Свети Игњатије манастира, monasteria dipla, у којима су под

svetigora / 2011 / новембар

управом једнога старешине живели и монаси и монахиње, али такви су манастири били укинути већ у VIII веку одлуком Седмог васељенског сабора (Милаш 1902, 6, 28). Подвижнице које су живеле у женским манастирима називале су се коптски ноне, nonnae, тј. девојке, грчки монахиње, monahai, monaststiai, усамљенице, касније и калуђерице, kalograiai, добре, побожне старице, латински sanctimoniales, moniales. Настојатељица се у Египту називала amma(s), тј, мати, на Западу abbatissa, опатица, а код Грка игуманија, igoumenissa, тј. водитељица (Поповић 1992, 486). Ипак, број калуђерица на Истоку, макар у Византији, био је неупоредиво мањи од броја калуђера. Једно истраживање, спроведено на ограниченом узорку и само за два последња столећа византијске историје, казује да међу онима који су одабрали подвиг монашког живљења пребивало свега 4% жена. Однос мушких и женских манастира у Константинопољу током целокупне историје Ромејског царства износио је 270 према 77, што значи да је удео оних које су настањивале монахиње био 22%. У унутрашњости, додуше на ограниченом географском узорку, тај однос је био 225 према 17, другим речима, само 7% манастира настањивале су жене (Радић 2006, 44-45). Источно монаштво нашло је присталице и на подручјима латинског језика. Свети Јероним (†420) и заједница учених и побожних жена којом је он управљао у Риму и Витлејему популарисали су монашке идеале међу женама, а еминентни западни епископи попут светог Амвросија Медиоланског, светог Августина Ипонског и Паулина из Ноле лично су подржавали ове идеале и групе жена које су почеле да их спонтано упражњавају. Од IV дo IX века женска општежића шире се по Италији, Шпанији, Галији, Саксонији,

Енглеској и другим земљама северне и западне Европе. Као што су за монахе правила прописали Пахомије Велики и Василије Велики, тако су за монахиње уредбе подвижничког живота утемељиле најпре Пахомијева сестра, а затим и света Макрина, сестра Кападокијских Отаца Василија Великог и Григорија Нисијског. Пахомијева сестра увела је за своје калуђерице правила која је он написао за своју сабраћу: његов устав садржи 194 таква правила (142 у ужем смислу, и 52 додатка и разјашњења), која се тичу молитве, трпезе, занимања и заједничког живота уопште. Као што су Пахомијева правила касније била замењена за монахе Василијевим (50 опширних и 313 краћих), тако је та иста правила на монахиње своје обитељи применила преподобна Макрина, да би затим она постала основ свих женских манастирских устава. Сличан процес догодио се и на хришћанском Западу: као што су за све западне калуђере била усвојена правила св. Венедикта Нурсијског, тако је та иста правила усвојила преподобна Схоластика и за калуђерице на Западу (Милаш 1902, 6-12). Типицима мушких и женских обитељи идентично је, уз мање модификације, регулисано устројство степена акетског живота, ступање у монаштво, чин монашког пострига и последице његовог примања, смисао и начин пројављивања монашких завета, као и устројство самих манастира (Милаш 1902, 13-40). - Наставиће се -

Монаштво је лепотом, узвишеношћу и чистотом свога идеала од најстаријих времена привлачило како мушкарце, тако и жене. Жене решене да се заветују Богу постриг су примале, и данас примају, под истим условима и по идентичном обреду као и мушкарци и даље се у њему управљале, као што се и у наше доба управљају, по веома сличним правилима спољашњег благоустројења и истоветним нормама унутрашњег живљења.

новембар / 2011 / svetigora

„Моја духовна деца често су моли- плаче и рида, а потом слави, ликује и благодари. Ово обавезно иде ла да им причам о свом животу“. једно за другим. Славље и ликовање је тако силно, да он постаје глув тарац је рођен 1898. у Санкт Петер- и нем. А када изостане, он пада у крајњу тугу јер га је нешто омело бургу од оца грофа Еспера Алексан- - неки грех, неко осуђивање или страст. Наравно, не телесна страст, дра Сиверса и мајке Ане, која је била него душевна. Енглескиња. Имао је сестру Олгу и брата Дакле то је оно наслађе на земљи, то је оно хришћанско стање Александра. Сви су крштени које можда и јесте узрок једине у Англиканској цркви. Добио радости на земљи, и једини Сећам се: видим ја преподобног Сеје име Едвард. смислени начин постојања на рафима Саровског. Прилази ми у дуОд седме године читао је земљи. Јасно нам је шта је за гачком огртачу, сагиње се нада мном, јутарње и вечерње молитве угоднике Божије светска сујета а ја седим или лежим, не сећам се, заједно са мајком, клечећи и зашто мрзе своје страсти и и чита ми полако молитву „Свемииспред велике иконе „Бласвоју привезаност за њих - за то лостива“. Ја осећам на челу његове говести“, рада његовог семе пропадања које им загорсузе. Ујутру сам скочио и записао ту деде Александра Сиверса, чава живот. Зато се и труде да се молитву: професора на Уметничкој одвоје од тела. Њихова је жеља „Свемилостива Владичице моја, Преакадемији. да се раздвоје од тела и да буду света Госпођо, Свепречиста Дјево, „Када сам се уверио да са Христом - због чистоте. Богородице Маријо, Мајко Божија, је Православље једина исЗар се никада нисте запитаНесумњива и једина моја Надо, тина на земљи, једина блали: зашто сам се данас пробудио годатна заједница сачувана не гнушај се мене, не одбаци мене, и не могу да се молим? Глава ми Господом и светим апостоне остави мене, заступи, умоли, је одморна, кости су ми одморне, лима - ништа осим тога није услиши: призри Госпођо Пречиста, ништа ме не боли. Па зашто онда ми било потребно. Томе сам не могу да се молим, зашто ми је помози, опрости, опрости, Пречисве подредио. То је постао тешко: да ли то мајчица - лењост ста!“ смисао мог живота. и после седам и више сати сна Мој истински живот појош увијек сједи у мени? Разлог чео је када сам по Божијем промислу свакако треба потражити на другој страни. То је сигурно упозорење постао искушеник у руском манастиру.“ савјести због нечистог срца, од кога долазе сва зла. Дакле, треба што Упокојио се 24. августа 1979. годи- прије сјести за сто, узети папир и оловку и присјетити се шта се све не. Баћушку су опевала његова духов- догодило: шта сам лоше рекао јуче, преко дана или увече, и шта сам на чеда, свештеници. Диригент хора лоше помислио? Или зашто желим нешто лоше? Шта ме лишава спобила је његова духовна кћи. Опевала собности и права да се молим? Нећете заборавити? Способности и су га његова духовна чеда и богослови права да се молим, зар не? из Лавре. Након опела понели су га око цркве уз звоњење са појањем Свети Изасланици Божији Боже... Из храма су сви пошли на гробље. Ја њу, Пелагију, сматрам за своју учитељицу. Она ме је научила да Улице су биле посуте цвећем... се молим. Тачније, Бог преко ње. То је било у Спаском. Тада је први пут дошла код мене. Поразила ме је једноставност њеног обраћања СТАРЧЕВЕ ПОУКЕ Богу. Она је са мене одрала сву кожу, за коју се испоставило да је О молитви једна врло танка опна. Бацио сам је у пећ и готово. Једном за увек. Овај процес стајања на молитви Чак ми је и искуство са ислеђивањем било недовољно да откријем одвија се кроз две, да тако кажемо, фазе. тајну плача, а она ми ју је открила. Зато се према њој односим са веОн почиње на земљи - човек се загре- ликим уважавањем. Она то свакако не зна. Дивим се њеној молитви ва и почиње да прониче умом у све што и њеном стајању пред Богом. чита. А потом постаје сасвим сабран Молити се, значи - стајати пред Богом, зар не? Односно - беседии препушта се плачу. Но, плач је теш- ти са Богом. Она је тако једноставна, једноставна душа, која је свеско имати увек, јер схимник је ипак чо- на своје грешности, своје бескорисности, своје немоћи, своје мрске век: некога је осудио, некога је исме- прошлости, и има жељу да буде нова, проклињући све старо. вао, са неким се шалио, за некога нема Такав однос према молитвеном стајању пред Богом одразио се на разумевања, некога његово срце не овој старици на врло једноставан начин. Када се између нас повео љуби, или га не љуби довољно. А то сме- разговор о молитви Исусовој, она је то прихватила по своме, али зата. Он се дуго бори да задобије то стање иста прихватила. „Помилуј ме“ - исто као атонски монах Силуан. Сиплача. Тада свакако одбацује све да би луаново схватање се потпуно подударило са мојим, испоставило се изашао из себе. И потпуно је одсутан. да је потпуно истоветно. А Пелагија је то потврдила. Е, мени је управо То описује преподобни Серафим та њена потврда била неопходна. Ето, та малена Пелагија, постала је Саровски: као да се налази изван тела - учитељица. То нису прости људи, то су изасланици Божији.

stare^nik

СТАРАЦ САМПСОН

О разлици између плача и покајања Каква је разлика између покајања и плача? Ви сте нашли код мене бјелешку гдје сам прецртао ријеч „(дај ми) покајање“, и исправио на „дај ми плач“. Е на то питање морам да одговорим. Покајање - то је увиђање гријеха, оплакивање и тврда намјера да се гријех више не понавља. Мољење: „Помози!“ То је цјелокупност покајања, тј. увиђање гријеха, жаљење због њега, исповиједање свештенику, је ли тако? То је тврда намјера да се гријех више не понавља и молитвено тражење: „Помози“ и „Опрости“. А плачем се назива - оплакивање срцем, кроз свијест, учињено и без ријечи. И тражење: „Помози!“ То је стање које траје данима, недељама, мјесецима, чак и годинама. Ето, у манастиру Светог Јована Лествичника постојала је обитељ плача, а не покајања. Веома је велика разлика између плача и покајања. Коришћени текстови из књига: „Блажени чисти срцем“ - издање библиотеке „Образ Светачки“ и „Поуке духовним чедима“ - издање манастира Тресије. Приредило сестринство манастира Рустово

svetigora / 2011 / новембар

Старчева молитва после причешћа

даруј ми да те волим свим срцем својим, свом мишљу, свим умом својим, и свим Твојим Пречистим Телом, жилама својим да се приљубим уз Тебе Твојом Пречистом Крвљу, и да живим за Тебе, не за себе, не за грех. Исусе, Спаситељу мој, Учини са мном по милости Твојој. целог ме обнови: Да у свему, у свему буде воља Твоја. обнови срце моје, обнови душу моју, Амин. обнови тело моје, обнови ум мој, Даруј ми слух да Те слушам, даруј ми уста обнови вољу моју, обнови живот мој. да Те окусим, даруј ми ноге да Ти приђем, Узми од мене тешко бреме грехова мојих. даруј ми срце да Те се бојим, даруј ми срце Исцели срце моје. Умртви страсти моје. да Те волим. Научи ме да се молим, научи ме да се кајем. Узми све моје од мене и дај ми да Научи ме да плачем, научи ме да вапим Теби. творим вољу Твоју. Одузми све старо Смири срце моје, смири ум мој, и даруј ми ново, уништи моје камено срце излечи гордост моју. и подари ми срце пламено, што Тебе љуби, Подари ми да сада поставим добар почетак. Тебе моли, Теби плаче, Теби се каје, Прими моје покајање, не остави ме, Теби уздише, Тебе се боји, не одступи од мене. Теби живи, не себи, не греху. Даруј ми да плачем због грехова мојих, Даруј ми срце кротко, смирено, даруј ми да исповедам своје грехе, целомудрено, чисто, трпељиво, не остави ме, не одступи од мене које се греха боји, који грех мрзи. због грехова и преступа мојих. Буди мојој души храна и пиће. Помилуј ме по великој милости Својој. Буди источник жедној души мојој. Поштеди ме. Буди светлост ума мог, срца мог, Не одгурни ме. грехом помрачних. Даруј ми незлобивост, даруј ми кротост, Буди утеха у тегоби мојој. даруј ми целомудреност, даруј ми трпљење, Буди радост у тузи мојој. даруј ми послушност, даруј ми ћутање, Буди избављење од страсти мојих. даруј ми непрестано самоосуђивање и Буди премудрост безумља мог. стражење над собом. Буди смирење гордости моје. Подари ми пламену, огњену, Буди освећење нечистоте моје. као камен чврсту веру. Буди окрепљење слабости моје. Даруј ми да омрзнем грех, даруј ми да оставим Буди сила немоћи моје. грех. Прикуј ме страху Твом, обавиј ме страхом Твојим, Верујем, помози мом неверују. Амин.

ПОВОДОМ 300 ГОДИНА ОД УСПОСТАВЉАЊА ЗВАНИЧНИХ ОДНОСА ИЗМЕЂУ ЦРНЕ ГОРЕ И РУСИЈЕ

Амблем Русије и Црне Горе

новембар / 2011 / svetigora

ле I. Они су произашли из рата који су након Херцеговачког устанака (1876-1878), водили црногорски, србијански и руски војници против Турског царства. Примирје у Једрену, односно завршетак ратних операција, значило је окончање оружане фазе Велике источне кризе. Војничку надмоћност коју је у току рата испољила Русија одразили су услови мира издиктирани Турском царству у Сан-Стефану 19. фебруара 1878. године. Међутим, тиме није била окончана криза у цјелини. Напротив, услови мира наметнути Турском царству и њихово неприхватање од стране западних држава отвориће њен други дипломатски дио. У склопу ревизије основних одредаба наметнутог мира, на конференцији великих сила у Берлину 13. јула 1878. године ријешена је и судбина Црне Горе и Србије, које су постале међународно признате. Иако због тренутно лошијих позиција у односу на друге велике силе није успјела да одржи рјешење из Сан-Стефана, руска заштита црногорских и србијанских интереса била је значајна, посебно за коначно уобличавање државних граница Црне Горе, укључујући и право излаза на море. Никола I Петровић Његош је тако постао први црногорски владар који је као суверен међународно признате државе могао са пуним легалитетом и легитимитетом заступати интересе Црне Горе. На спољнополитичком плану у периоду након стицања независности, а и прије тога, посебно од своје прве посјете Петрограду 1868. године, књаз Никола се снажно ослањао на Русију. Стицај међународних околности и аустрофилство владајуће династије Обреновића у Србији условили су да је до краја 19. вијека Црна Гора била један од најзначајнијих ослонаца руске спољне политике на Балкану. Релативно честе посјете црногорског књаза руском двору говориле су о пријатељским и веома срдачним односима између двије земље. На недвосмислен начин висок степен међусобног разумијевања и уважавања потврдиле су и ријечи руског цара Александра III изречене у здравици приликом књажевог боравка у Петрограду 1889. године: „Пијем у здравље књаза црногорског, јединог искреног и вјерног пријатеља Русије“. Удајом својих кћери за чланове руске императорске династије Романов књаз Никола се знатно окористио. Политички је добио још јачи углед и стекао и друга добра за себе и за своју земљу. Вјешт, окретан и обдарен као политичар, он је успијевао да још повољније поведе „кормило свог државног брода“. Добра

политичка сарадња остварена у посљедњим годинама 19. вијека имала је и своју вјерску, просвјетнокултурну и финансијску страну. Митрополији црногорској одржавање веза са Руском Црквом било је у првом плану, било преко митрополита или преко књаза Николе. Друштвени развој Црне Горе Русија је помагала стварањем услова за рад просвјетно-културних установа, међу којима су се посебно истицале Богословско-учитељска школа и Дјевојачки институт (1869). Као примјер вриједан посебне пажње треба поменути одлуку о слању у Црну Гору професора Одеског универзитета Валтазара Богишића, Србина из Цавтата, и финансирање његовог рада на изрди Општег имовинског законика за Црну Гору. Русија је тиме показала тежњу да убрза развој грађанских односа у земљи, односно да се Црна Гора реформише на начелима модерног европског права. Све наведене активности пратила је и стална финансијска помоћ која је посебно значајна била у првим годинама након стицања независности. Већ у септембру 1879. Црној Гори је одобрен зајам намјењен за наоружање црногорске војске. Од осталих финансијских трансакција уз годишњу помоћ влади и сталних субвенција књазу, треба истаћи и то да је 1889. за отплату неповољних аустријских зајмова и других дуговања иностраним повјериоцима од стране Русије одобрен зајам од милион рубаља. Због сталне финансијске оскудице у којој се Црна Гора налазила, Русија је и 10 година касније (1900) приступила сређивању финансијских прилика у земљи. Помоћ је овог пута била изражена не само у преузимању отплате неких доспјелих ануитета, већ и у установљењу савременог буџетског система у Црној Гори, што је учињено уз помоћ руских финансијских стручњака. На тај начин је отворена могућност да Црна Гора финансира свој друштвени развој од прихода добијених из властитих извора. На почетку 20. вијека је, због измијењених спољних околности, дошло до знатних промјена у односима између двије земље у односу на посљедњу деценију 19. вијека. Погоршан међународни положај Русије, експанзионистичка политика Аустро-Угарске према Балкану, продор страног капитала (италијанског и аустријског) у Црну Гору, али и

ЈОВАН Маркуш

оначни резултати у погледу вишевјековне борбе за незаК висност остварени су за вријеме владавине посљедњег владара из светородне лозе Петровић-Његош, књаза Нико-

jubilej

Црногорци су се увијек окретали према Русији као према сунцу! II дио

svetigora / 2011 / новембар

проаустријска политика у дијелу црногорске власти, нарочито изражена након промјена на српском престолу 1903. године и израстања Србије у главног спољнополитичког партнера Русије, су довели до тога да односи између двије земље западну у кризу. Новостворена ситуација изазивала је и дилеме код руских званичника у погледу сврсисходности пружања даље помоћи Црној Гори, посебно у ранијем обиму. У таквој атмосфери десила се и посљедња књажева посјета Петрограду 1908. године. Тада је одржано и врло важно савјетовање, на највишем нивоу, посвећено црногорском питању. Уз детаљно претресање свих аспеката међусобних односа одлучено је да се продужи са давањем војне субвенције као начина путем кога би могао бити сачуван руски утицај у Црној Гори. Уз бројне друге детаље, овакву одлуку је пратио и закључак о потреби појачане контроле утрошака средстава која су упућивана у Црну Гору. Мада је изгледало да су разјашњена спорна питања из међусобних односа и повраћено раније повјерење, брзо се показало да степен синхронизованости политичког дјеловања који је раније постојао између два двора више није било могуће остварити. То су спријечавале битне разлике у погледу смјера спољнополитичког дјеловања једне и друге државе на Балкану. Док је Русија била за одржавање status quo, у Црној Гори је све више сазријевала идеја о рату балканских држава против Турске као погодном средству за разјашњење не само балканске кризе, већ и као начин изласка из нагомиланих унутрашњих проблема. Одлучан покушај да се таква политика црногорског двора заустави, а истовремено настави са давањем војне помоћи, било је закључивање војне конвенције између двије земље 1910. године, којим се краљевска влада обавезала: „да не предузима са својом војском никаква офанзивна дејства без претходног договора са императорском владом, нити да закључује војне споразуме без сагласности Његовог Императорског Величанства“. Црногорске оружане формације тиме су биле стављене под команду руског суверена, што је са становиштва војног командовања било неуобичајно за праксу суверених држава. Наклоност руског цара, Александра III, коју је уживао краљ Никола резултирала је и признањем које је добио приликом проглашења Црне Горе за краљевину 1910. године. Највишим указом, од 15. августа 1910. године, Николај II наименовао је црногорског владара за генерал-фелдмаршала , највеће звање које се добијало у руској армији. Црна Гора ипак није испоштовала одредбе Војне конвенције, већ је закључивањем уговора са Србијом и Бугарском и уласком у I Балкански рат урадила управо супротно од договореног. Овакво понашање Црне Горе прије почетка балканских ратова и касније у вези са скадарском кризом настављено је у току Првог свјетског рата покушајем освајања Боке, заузимањем Скадра, сепаратним преговорима о миру. Самосталним војним акцијама,

укључујући и одлуку о изласку њене војске из рата, Црна Гора је у значајној мјери дошла у сукоб са основним принципима савезничке политике, па тиме и са политиком руског двора. Тим поступцима Црна Гора је испољила претјерану политичку самосталност, неуобичајену за мале државе, којом се у великом степену конфронтирала са политиком великих сила. То је на крају угрозило егзистенцијалну позицију Црне Горе, у чијем очувању је, бар када је ријеч о финансијској помоћи и подршци, од свих великих сила ипак најиздашнија била Русија. Свакако да је и то био један од разлога који су у коначном опредијелили и њену судбину у Првом свјетском рату. Октобарска револуција у Русији 1917. године и расплет догађаја на југословенским просторима у последњој фази рата, односно стварање југословенске државе 1918. учиниће да се односи између двије земље, након капитулације Црногорске војске (1916) и одласка краља Николе из земље, сведени на врло низак ниво, сами од себе угасе. Посљедице Првог свјетског рата су биле велике геополитичке промјене које су измијениле из темеља мапу Европе, а добрим дијелом и свијета. Тада су нестала четири велика царства: Руско, Отоманско (Турско), Њемачко и Аустроугарско. Са геополитичке мапе су као суверене државе престале да постоје краљевина Србија и краљевина Црна Гора. Октобарском револуцијом у Русији 1917. године и трагичном судбином Светих царских мученика Романових, читаве породице цара Николаја II, која је без суђења звјерски побијена од безбожних бољшевика, је промијењен друштвени систем и започета ера комунизма, а руско царство преименовано у СССР. У корист стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (од 1929. г. Краљевина Југославија) жртвоване су Краљевина Црна Гора и Краљевина Србија, као самосталне државе. Краљевина Југославија је била административно подијељена на девет бановина. Територија некадашње Краљевине Србије је била подијељена на четири бановине: Дунавску, Дринску, Моравску и Вардарску и Управу града Београда. Територија некадашње Краљевине Црне Горе је ушла у састав Зетске бановине, којој су припојене: Бока которска са Будвом и Петровцем; Јужна Далмација (Корчула, Мљет, Пељешац) са Дубровником; Источна Херцеговина (Требиње, Столац, Љубиње, Билећа, Гацко, Невесиње, Фоча и Калиновик) са Чапљином; Рашка област (Прибој, Нова Варош, Пријепоље, Сјеница, Тутин, Нови Пазар, Рашка, Студеница и Ивањица) и Митровица са Косова. Дипломатски односи између нових држава, краљевине Југославије и СССР, су успостављени тек неколико година након убиства краља Југославије Александра Карађорђевића (1934), тако да се у том периоду не може говорити чак ни о индиректним односима Црне Горе и Русије. Међутим, ако се не може говорити о дипломатским односима међу државама, онда се са поштовањем и поносом може говорити о односу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (Краљевине Југославије) према великој сеоби дијела руског народа који је у вихору грађанског рата морао отићи из отаџбине. Тада је у Русији дошло до велике подјеле на два табора, ,,бијеле“ и ,,црвене“. Покрет Бијелих су представљале политичке странке, организације и војне јединице, које су се супротстављале Црвенима (бољшевицима) за вријеме грађанског рата у Русији - бијела боја је по традицији симболизовала легитимну владавину права. Већ од љета 1920. године, било је извјесно да је Бијела армија изгубила грађански рат и командант оружаних снага југа Русије, генерал Врангел, издаје наређење да се у случају неуспјеха припреми план

евакуације са Крима. Почетком јесени број људи који је требало превести достигао је цифру око 100.000, и то само војника. Осим војника из Русије је тада отишао и велики број цивила, претежно интелегенције. Како је о овом егзодусу писао И. Шмељев, од свих земаља Европе које су примиле руске избјеглице издвојила се „једна земља, која није спадала у велике државе, једна хришћанска земља, мала Србија“, која је примила руске изгнанике као православну браћу, Словене и ,,дала велики примјер части, братства, савјести, великодушности, историјског памћења и долазећег провиђења…“. У новембру 1920. године влада Краљевине СХС је одобрила општи план пријема и насељења ,,кримских“ избјеглица и донијела одлуку о примању 20.000 људи. Организованим морским транспортом пристигло је за мјесец дана више од двадесет хиљада руских грађана (21. 343), од тога више од половине (12. 473) на црногорску обалу, у Боку Которску, на челу са 33 виша официра из штаба главног команданта руске армије генералалајтнанта барона Петра Николајевича Врангела, вође антибољшевичког покрета у Руском грађанском рату после Октобарске револуције 1917. године (упокојио се 25. априла 1928. године у Бриселу, а у складу са својим последњим жељама 6. октобра 1929. је пренијет у Србију и поново сахрањен у Београду, у руској цркви Свете Тројице на Ташмајдану, поред цркве Светог Марка). Побједа комуниста-лењиниста у Русији 1917. године и велика идеолошка обмана, нашла је и на територији некадашње краљевине Црне Горе у краљевини Југославији погодно тле,

новембар / 2011 / svetigora

Народ у Црној Гори је вјековима био везан за Русију, али не само као за словенски и православни народ. Русија је била његова заштитница а Црногорци су то са љубављу узвраћали, многи због ње страдали и умирали са њеним именом на уснама. Можда о том односу најрјечитије говори анегдота настала приликом завршетка изградње руског посланства на Цетињу 1903. године. Пролазећи поред мајстора, који је размишљао како да обликује завршетке врхова ограде, старији цетињанин предложи: „Немој се много мучити, направи врхове у облику сунцокрета“, мајстор упита: „Зашто баш у облику сунцокрета?“ На ово је старац одговорио: „Зато што су се Црногорци увијек окретали према Русији као према сунцу!“ И данас послије 108 година од изградње, стоје украси у облику сунцокрета на огради око руског посланства на Цетињу као подсјећање на нашу љубав према мајци Русији.

svetigora / 2011 / новембар

не због идеолошке изграђености присталица комунизма, него због идеализоване љубави према Русији, коју су поистовјећивали са СССР. Да су комунисти у Црној Гори били идеолошки образовани, вјероватно би знали да су Маркс и Енгелс у свом раном периоду заговарали тезу по којој би најплеменитија историјска улога Њемаца била – када би варварске балканске Словене затрли као народе. Да су им биле познате ове званично публиковане идеје твораца „научног социјализма“, вјероватно не би слиједили оно што је било уперено у корист сопствене штете. Нажалост, нашим необразованим и неинформисаним комунистима-марксистима постали су узор они који су били против нашег државног и народног опстанка. Борба за слободу, социјалну правду и уопште еманципацију човјека, што су били идеали човјечанства вјековима, од почетка хришћанства до данас, тумачени су као изуми марксизмалењинизма. По правилу зло долази од злоупотреба. Поред великог страдања током II свјетског рата, једно од највећих страдања Црногораца десило се послије рата 1948/49. године, послије разлаза комунистичке Југославије и СССР. Црногорци су мање због идеологије, а више због вјековне љубави према Русији преваспитавани на Титовим „Голим отоцима братске љубави“. Голи отоци нијесу измишљени за ратне непријатеље него за ратне другове. По признању тадашњег министра унутрашњих послова Југославије, преко 50% је било потпуно невиних мушкараца и жена. Претежно су то били борци – побједници Другог свјетског рата, а процентуално највише из Црне Горе и Србије. Тобожњи идеолошки разлаз информбировци су отпочели на Голим отоцима бесмисленим туцањем камења да би то прерасло у мучења која су била равна средњовјековним – инквизиторским. Без суђења депортовани у лабораторије за гажење људског достојанства и убијања човјека у човјеку, многи непреваспитани оставили су кости на овим голим острвима гдје је и гробница представљала привилегију. Покајање се плаћало обезличењем себе и убијањем душе, што је била најстрашнија казна са којом се морало живјети. Вјероватно ће историја показати да је и крвави распад СФР Југославије припремљен у време вође југословенских комуниста Јосипа Броза Тита.

Поводом 300 година од успостављања политичких односа (17112011) могли бисмо казати да, без обзира на све успоне и падове кроз које су пролазили политички односи Црне Горе и Русије у свом спољнополитичком дјеловању, несумњиво су најбољи резултати постизани онда када су се интереси Црне Горе и њене династије поклапали са интересима Русије и руског двора. Двовјековно трајање тих односа је представљало судбоносну компоненту историјског бића Црне Горе, њеног државног конституисања и историјског трајања . При томе Русија је, а тиме и њена династија, највише утицала на судбину Црне Горе и династије Петровић у другој половини 19. и почетком 20. вијека. Могло би се закључити да, за разлику од политичких, вјерски односи Митрополије црногорске и Руске Цркве током протеклих 300 година могу служити за примјер. Управо је ослонац у православљу створио духовно јединство ова два словенска народа, и оно је темељ на коме се створило и стољећима чувало словенско братство. Ако се поједини политичари у разним временима и околностима нијесу понашали у складу са завјештањем Светог Петра Цетињског, црквена лица су до данас тај завјет испунила. Свједоци смо да су и у наше вријеме ти односи веома добри, а могло би се рећи и изузетни. По први пут у историји, Митрополију црногорско-приморску посјетио је блаженопочивчи руски патријарх Алексеј II заједно са садашњим

Орден Светог Александра Невског

патријархом руским Кирилом, као и бројни митрополити и епископи Руске Цркве. Од Руске Цркве митрополиту црногорско-приморском Амфилохију указана је посебна част избором за почасног доктора наука на Московској духовној академији у Москви, као и почасти приликом хиротоније руског патријарха Кирила. Цијенећи допринос митрополита Амфилохија братству православних народа и Руска федерација га је одликовала орденом Светог Александра Невског првог степена, који је до сада од митрополита црногорских добио само Свети Петар Цетињски од руског цара Павла I, 1798. године. - крај -

biblijske kwige

КЊИГА ПРОРОКА ВАРУХА

Превод: Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски др АМФИЛОХИЈЕ (Радовић)

ГЛАВА ПРВА

16. и царевима нашим и кнезовима нашим и свештеницима нашим и пророцима нашим и оцима нашим, 17. стога што сагријешисмо пред Господом, и што му се не покорисмо 18. и не послушасмо глас Господа Бога нашег да ходимо по заповијестима Господњим, које је дао пред лицем нашим. 19. Од дана у који изведе Господ оце наше из земље Египатске, и до дана данашњег, непокорни смо Господу Богу нашем и отказивасмо се да послушамо глас његов. 20. И снађоше нас зла и клетве, коју наложи Господ Мојсију слуги своме у дан, у који изведе оце наше из земље Египатске, да нам даде земљу којом тече мед и млијеко као и дан данас. 21. И не послушасмо глас Господа Бога нашег по ријечима пророкâ, које нам је послао, 22. и ходисмо сваки од нас по разуму срца свога злога, служећи боговима туђим, творећи зла пред очима Господа Бога нашег. (Јерем. 3, 17)

новембар / 2011 / svetigora

1. Ово су ријечи књиге коју написа Варух син Ниријин, сина Масејева, сина Седекијина, сина Асадијева, сина Хелкијина у Вавилону, 2. године пете, седми дан мјесеца, у вријеме, у које заузеше Халдејци Јерусалим и сажегоше га огњем. 3. И прочита Варух ријечи књиге ове у уши Јехоније сина Јоакимова цара Јудејског и у уши свега народа долазећег ка Књизи, (4. Цар. 25, 9) 4. и у уши велможа и синова царских, и у уши старешина, и у уши свога народа, од малог до великог, свих који живе у Вавилону на ријеци Суд. 5. И плакаху и пошћаху и мољаху се пред Господом, 6. и сабираше сребро, колико је год могла рука сваког, 7. и послаше у Јерусалим Јоакиму сину Хелкијину, сину Саломову, првосвештенику, и свештеницима и свему народу који се нашао са њим у Јерусалиму, 8. кад он узе сасуде дома Господњег, изнијете из Храма, да се врате у земљу Јудину десетог Сивана (мјесеца), сасуде сребрне, које начини Седекија син Јосијин цар Јудин, 9. пошто је преселио Навуходоносор цар Вавилонски Јехонију и кнезове, и затворенике и велможе и народ земље из Јерусалима и одвео их у Вавилон. 10. И рекоше: Ево посласмо вам сребро, да купите за сребро свеспаљеницу за гријехе, и тамјан, и припремите принос и принесете на жртвеник Господа Бога нашега, (1. Јездр. 3, 3) 11. и помолите се за живот Навуходоносора цара Вавилонског и за живот Валтазара сина његова, да буду дани њихови као дани неба на земљи. 12. И даће нам Господ крјепост и просветиће очи наше, и живјећемо у сјени Навуходоносора цара Вавилонског и у сјени Валтазара сина његовог и служићемо њима много дана и наћићемо милост пред њима. (Јерем. 29, 7) 13. И молите за нас Господа Бога нашега, јер сагријешисмо Господу Богу нашем, и не одврати се јарост Господња и гњев Његов од нас до дана данашњег. 14. И прочитајте књигу ову, коју вам посласмо да се обнародује у дому Господњем у дан празника и у дане пригодне, 15. и да речете: Господу Богу нашем правда, а нама – стид на лицима, као данас, човјеку Јудину и онима који живе у Јерусалиму,

ГЛАВА ДРУГА 1. И испуни Господ ријеч своју коју је говорио против нас и против судија наших, који су судили Израиљу, и против царева наших и кнезова наших и против људи Израиља и Јудеје. 2. Није учињено под свим небом оно што Он учини у Јерусалиму по написаном у Закону Мојсијеву, (Пон. зак. 28, 53)

3. да једемо тијело човјечије сина свога и тијело човјечије кћери своје. 4. И предаде их да буду поданици свих царстава око нас, на поругу и издвојеност међу свим околним народима, ондје гдје их расија Господ. 5. И нађосмо се доље а не горе, зато што сагријешисмо Господу Богу нашем тиме што не послушасмо глас Његов. 6. Господу Богу нашем правда, а нама и оцима нашим срамота на лицима као у дан овај. 7. Што је говорио Господ против нас, сва ова зла дођоше на нас. 8. Нисмо се молили пред лицем Господњим, да се окрене сваки од помисли злих срцâ својих. 9. И стражи Господ над злима, и наведе их Господ на нас, пошто је праведан Господ над свим дјелима својим, које нам заповиједи. 10. И не послушасмо гласа Његовог да ходимо по заповијестима Господњим, које је дао пред лицем нашим. 11. И сада, Господе Боже Израиљев, који изведе народ свој из земље Египатске руком моћном, знацима и чудесима и силом многом и мишицом високом, и прослави своје име, као и у дан овај, 12. сагријешисмо, поступасмо нечасно и неправдовасмо, Господе Боже наш, према свим наредбама Твојим. (Дан.

svetigora / 2011 / новембар

9, 5)

13. Нека се одврати јарост Твоја од нас, јер нас остаде мало међу народима, у које си нас расијао. 14. Услиши, Господе, молитву нашу и молбу нашу, и избави нас Тебе ради, и дај нам благодат пред лицем преселивших нас, 15. да позна сва земља да си Ти Господ Бог наш, да се име Твоје призва на Израиља и на род његов. 16. Господе, погледај из дома Твога светога и спомени се нас; приклони, Господе, ухо Твоје и услиши нас; 17. отвори, Господе, очи Твоје и погледај: јер неће умрли, који су у аду, којима се узе дух њихов из нутрине њихове, дати славу и оправдање Господу,

18. него душа тугујућа због величине (невоља), која ходи погружена и болна, и очи потамњеле и душа гладујућа, даће Ти славу и правду, Господе. 19. Јер не због оправдања отаца наших и царева наших приносимо мољење пред лице Твоје, Господе Боже наш, (Дан. 9, 18)

20. јер си послао јарост Твоју и гњев Твој на нас, као што си казивао руком слугу својих пророка говорећи: 21. Овако рече Господ: Сагните рамена ваша и служите цару Вавилонском и сједите на земљу, коју дадох оцима вашим; (Јерем. 27, 12) 22. и ако не послушате глас Господњи да служите цару Вавилонском, 23. учинићу да ишчезне из градова Јудиних и изван Јерусалима глас весеља и глас радости, глас младожењâ и глас невјестâ и постаће сва земља неприступна за житеље. 24. И не послушасмо глас Твој да служимо цару Вавилонском, и Ти испуни ријечи своје, које си казао руком слугу Твојих пророкâ, да се изнесу кости царева наших и кости отаца наших са мјеста њиховог. 25. И гле, изложене су врућини дневној и студени ноћној, и помријеше у боловима злим, глађу и мачем и прогонством. 26. И оставио си дом, у коме се призивало име Твоје, до дана данашњега, због злобе дома Израиљева и дома Јудина. 27. И учинио си с нама, Господе Боже наш, по свему снисхођењу Твоме и по свему милосрђу Твоме великом, 28. као што си говорио руком слуге свога Мојсија у дан кад си му заповиједио да запише Закон Твој пред синовима Израиљевим, говорећи: (Левит. 26, 39) 29. Ако не послушате гласа мога, мноштво ово велико и много (народа), претвориће се у мањину међу народима, у које ћу их расејати; 30. јер разумјех да ме неће послушати, будући да је народ тврдоврат и обратиће се срцу свом, у земљи пресељења свога, 31. и познаће да сам ја Господ Бог њихов, и даћу им срце и уши које чују, 32. и хвалиће ме у земљи пресељења свога, и сјетиће се имена мога. 33. И обратиће се од надмености своје и од злих дјела својих; јер ће се сјетити пута отаца својих сагријешивших пред Господом. 34. И вратићу их у земљу, за коју сам се заклео оцима њиховим Авраму и Исаку и Јакову и загосподариће њоме; и умножићу их и неће се умањити. (Јерем. 1, 10; Пост. 12, 7; 13, 15)

35. И поставићу им завјет вјечни да им ја будем Бог и они ће бити народ мој; и нећу покренути више народ мој Израиља са земље, коју сам им дао. (Јерем. 32, 38) - наставиће се -

СВЕТОГ ПИСМА СТАРОГ И НОВОГ ЗАВЈЕТА, Београд 2011.

новембар / 2011 / svetigora

га паралипоменон = онога што је изостављено у Књигама о царевима), својим садржајем допуњују претходне историјске књиге, нарочито Књиге о царевима. Прва и Друга књига Јездрина (Друга књига Јездрина се сада први пут преводи на српски, у преводу митрополита Амфилохија, а раније је није било у преводу Ђура Даничића) и Књига Неемијина, садрже хронику историјских збивања у народу Божјем времена вавилонског ропства и његовог повратка из ропства у Јерусалим, који се обнавља. Остале историјске књиге Старог Завета говоре о збивањима и значајним личностима Израиљског народа у вријеме његовог туђинског ропства и изгнанства: Књига Товита (Асирско ропство), Књига Јудите (животопис ове храбре, лепе и витешке удовице која је спасила Израиљ од Асирског покоља), Књига Јестире, јеврејске персијске царице, која је спасила народ Божји од погрома и истребљења у време вавилонског ропства; Четири књиге Макавеја у којима се говори о првосвештенику Зоровавељу и о Богу верној и витешкој породици Макавеја, која се жртвује за Закон Божији и води борбу против оновремених поробљивача Свете Земље и угњетача Израиљског народа. Ове историјске књиге, које спадају у тзв. шири канон Старог Завјета (зване девтероканонске књиге), тј. које нису биле укључене у ужи Масоретски јеврејски канон (па их отуда није до сада било у преводу Ђура Даничића, заснованом на јеврејском канону Лутерове њемачке Библије), уносе се, на основу јелинског превода Седамдесеторице и словенске Библије, у ово издање Старог Завјета, у новом

Патријарх српски ИРИНЕЈ

СТАРИ ЗАВЈЕТ представља савез између Бога и првог Изабраног Божијег народа. Свeедочење о том Савезу и о свим догађањима из историје спасења и Божјег промишљања о том народу и преко њега о свему човечанству и свету, садржано је и записано у 49 старозаветних књига. Већина тих књига написана је првобитно на јеврејском језику, неке млађе међу њима писане су и на јелинском. Православна Црква Истока од апостолских времена до данас употребљавала је јелински превод Старог Завјета назван Септуагинта, по седамдесеторици преводилаца са јеврејског на јелински, извршен око три века пре Христа у Александрији. Господ Христос, као и његови ученици и еванђелисти користили су углавном овај превод у Јеванђељима и Посланицама Новог Завјета. Ове богонадахнуте књиге Старог Завјета обухватају период историје Израиља од око 2000. г. до доласка Господа Исуса Христа. С обзиром на њихов садржај и основну поруку уобичајено је да се оне деле на законске, историјске, књиге мудрости (поучне), и пророчке књиге. У Законске књиге, зване Пентатевх (=Петокњижје) спадају пет Мојсијевих књига: Књига Постања (почиње са постањем, стварањем света), Књига Изласка (говори о изласку Израиљаца из египатског ропства), Левитска (говори о свештенству из Левијевог племена и богослужењу), Бројева (почиње са бројањем Израиља, по изласку из Египта и четрдесетогодишњем путовању по пустињи) и пета књига Мојсијева – Поновљених закона, која садржи поновљене и додате Законе дате Мојсију од Бога - Јахвеа. У овим Мојсијевим књигама описује се стварање света и човека (Адама и Еве), човеков пад, и историја народа Божијег од времена праоца Авраама, од око 2000. г. пре Христа, до данâ Мојсија пророка, око 1250. г. пре Христа. Историјске књиге почињу са Књигом Исуса Навина, вође народа Божијег после смрти Пророка Мојсија, који га је увео у Земљу обећану. Књига судија записује предања о племенима Израиљевим и Богом изабраним судијама који су га руководили; Књига о Рути, побожној Моавки, која иако туђинка, уграђује себе у претке царске породице Давидове и тиме у претке Исуса Христа, очекиваног Месије, Спаситеља и Избавитеља изабраног народа Божијег. Прва и Друга књига Царева (зову се и Прва и Друга књига Самуилова, по пророку Самуилу, који је крунисао првог израиљског цара Саула и цара Давида, његовог наследника), говоре о првим царевима и историји Израиља у њихово време. Трећа и Четврта књига царева (Прва и Друга књига царева) почињу са Соломоновим царством и завршавају са пропашћу царства, укључујући разарање града Јерусалима и изгнанство и пад народа Божјег у вавилонско ропство. Прва и Друга књига дневника (Прва и Дру-

pri kaz

НОВО ДОПУЊЕНО И ПОТПУНО ИЗДАЊЕ

svetigora / 2011 / новембар

српском преводу митрополита Амфилохија и епи- Вавилонској (гл. 3, ст. 26-45 и 52-90), Повест о Сусани (гл. 13), скопа Атанасија (Макавејске књиге). Вил и дракон (гл. 14) (превод митрополита Амфилохија). Књиге Мудрости (зване и Поучне књиге) спадају Књиге 12 малих пророка и њихови богонадахнути писпо садржају у трећу врсту старозаветних књига, међу ци, називају се малим, не по садржају и значају, већ просто којима прво место заузимају Псалми Давидови и по величини њихових списа. Њихово сведочанство о судбиКњига о Јову: прва садржи чудесне песме и молитве, ни изабраног Божјег народа, о Божјем старању о Израиљу препуне богонадахнуте мудрости древног Израиља и начину тог старања, исто је толико важно, као и књиге веи његовог цара Давида, а друга преко личности мно- ликих пророка, и све остале старозаветне књиге, почевши гострадалног и праведног Јова открива смисао чо- са Мојсијевом књигом Постања. Оно што је суштинско за вековог страдања и путева Божјег избављења и чо- све ове свештене Списе јесте да је у њима записано Божије вековог спасења. Књига Приче Соломонове садржи откривење, Божија дјела и Божије јављање Божијим изабраморалне и духовне поуке, нарочито за младе (по по- ницима, а преко њих народу Божијем и свему роду људском; вратку из Вавилонског ропства); Књига Проповедни- описана су у њима такође дела тих изабраника Божијих, као кова (Еклесиаста), говори о смислу људског постојања, и историја изабраног Божијег народа, до појаве Христа Боо добру и злу, плодовима добра и зла у човековом гочовека. Поред Закона Божијег откривеног Мојсију и друживоту, док књига Песма над песмама, говорећи о гим пророцима, записаног у овим Списима, кроз њих се прољубави између човека и жене, указује тајанствено влачи као златна нит и идеја и пророштва о доласку Месије и пророчки на љубав између Бога и Његове „неве- – Искупитеља и Избавитеља рода људског, Који ће се својим сте“ – људске душе, Христа и Цркве Божје, Његове Рођењем открити и јавити „као Пуноћа закона и пророка“, као Невесте. Премудрости Соломонове и Премудрости Онај који ће својом појавом запечатити „Нови Завјет“ – склоИсуса Сина Сирахова, које такође спадају у Књиге пити Нови Савез између Бога и човека. Стари Завјет потврђује мудрости и припадају ширем старозаветном кано- да је Бог заиста Творац и Промислитељ света; да је он „Бог Авну („девтероканонским“ књигама), прослављају Пре- раама, Исака и Јакова“, „Бог живих, а не Бог мртвих“. мудрост Божију и оне који њоме живе и њоме се просвећују, говоре о бесмртности оних који се њоме НОВИ ЗАВЈЕТ хране и њоме васпитавају, следујући пут праведноКад је „дошла пуноћа времена“, Бог Отац је послао сти и Божје науке. И ове две књиге се први пут уносе Сина свог Јединородног, да се сваки који у Њега верује спау пуно издање Старог Завјета на српском, у преводу се и задобије познање истине, преко Њега који је „Пут, митрополита Амфилохија. Истина и Живот“. Списи Новог Завјета представљају управо Књиге пророчке представљају четврти и зав- сведочанство о Њему као истинитом Богу и истинитом Човершни део старозаветних богонадахнутих списа. У ку, Сину Божјем и Сину Човечијем, Спаситељу и Избавитељу њих спадају књиге четири велика пророка: Исаије, рода људског, о Новом вечном Савезу између Бога и људи. Јеремије, Језекиља и Данила и дванаест тзв. малих Његови ученици су записали и посведочили оно „што бјеше пророка: Осије, Јоила, Амоса, Авдије, Јоне, Михеја, од почетка, што су чули, што су видјели очима својима, што су Наума, Авакума, Софоније, Агеја, Захарије и Малахије. сагледали и рукама својим опипали, о Речи Живота: И живот Пророк Исаија у својој књизи (коју научни- се јави, и видјели смо и свједочимо, и објављујмо Вам живот ци деле по времену постанка на Протоисаију и вјечни, који бјеше у Оца и јави се нама...“ (Прва саборна послаДевтероисаију) подстиче народ Божји на поверење ница апостола Јована 1, 1-2). у Господа и на верност Његовом Закону. Он нам Суштина, дакле, Новог Завјета јесте личност Богочовека записује пророштво о рођењу Месије од Богороди- Христа, од пророка најављеног, од Дјеве Богородице и Духа це, о страдајућем Слузи Господњем – Месији („Евед Светог рођеног, у Јордану крштеног, на Гори Таворској преЈахве“), вођеном као „јагње на заклање“. Књига проро- ображеног, распетог и погребеног, у трећи дан васкрслог из ка Јеремија, писана пред и у време вавилонског роп- мртвих и на небо вазнесеног, и који ће доћи да суди живима ства, изобличава народ израиљски због одрицања и мртвима и чијем Царству неће бити краја... У новозаветним од Истинитог Бога и враћања идолопоклонству, због списима је записана Његова наука и описано Његово богочега народ сналази страдање и ропство. О томе гово- човечанско дело, забележено Његово учење и откривење о ри из времена ропства Плач Јеремијин, као и Књига Пресветој Тројици: Оцу и Сину и Светом Духу, Богу Љубави; пророка Варуха и Посланица Јеремијина (две књиге о Његовом оснивању Цркве Божје, њеном ширењу у првом такође ширег старозаветног канона, које се доно- веку. У њима је поред свједочења о Христу записана и апосе на српском у овом издању у преводу митрополи- столска проповед, апостолско тумачење Његове науке и та Амфилохија). Пророк Језекиљ, пророк прогнаног њихова мисија у Јерусалиму, Малој Азији, по Истоку, Јелади, народа, говори у својој књизи о старању Божјем за до Шпаније и Рима. свој народ и у робовању, позивајући га на покајање. Новозаветни списи садрже на првом месту четири Међу списе великих Пророка спада на крају и књига Јеванђеља: по Матеју, Марку, Луки и Јовану. Њима следе Дјела Пророка Данила, која својим пророштвима казује Апостолска апостола Луке, 14 посланица апостола Павла: о, пророку савременим, као и будућим, до есхато- Римљанима, Прва и Друга Коринћанима, Галатима, Ефесцина, тајанственим збивањима, са знацима и символи- ма, Филипљанима, Колошанима, Прва и Друга Солуњанима, ма, само пророку Данилу својственим. Ова књига се Прва и Друга Тимотеју, Титу, Филимону и Јеврејима; Послаштампа по јелинском преводу Седамдесеторице, у ница апостола Јакова, брата Господњег и првог епископа потпуно новом преводу на српски, заједно са први Јерусалимског, Прва и Друга посланица апостола Петра, три пут преведеним на српски девтероканонским дода- посланице апостола Јована Богослова, Посланица апостола цима: Молитва Азаријина, Песма три младића у пећи Јуде, брата Господњег, и на крају Откривење Јованово, у коме

pism o

Писмo митрополита Петра II Петровића егоша ГЕОРГИ У НИКОЛА ЕВИЋУ Цетиње, 18. октобра 1850. Драги прото, Црногорска је пјесна: Ко ћ' уфатит маглу у висине, Ко ли Црну Гору покорити! Нека се Турци фале и говоре што им драго, ми за њихове пријетње не маримо. Имали смо се кад од Косова познати једни с другијема. Остали народи нека мудрују како им је и од трага, нека дипломатизирају с Турцима, нека се гладе и лажу колико им је драго, нека у својим отечествима и на својим огњиштима христјаци вежу пријатељство с јазичницима; доиста ми и Турци, доклем год једном траг из Европе не погине, оном ћемо здравицом напијати којом смо и досле. Највјештија клупка дипломатическа да оснују своју пређу између Турске и Црне Горе, мучно би нас и Турке сложила, а пољубила никада. Истина је, Турци су спрама нас силни, спрама нас богати, али је страшније гордости крушеније када слабији силноме ужене дим у нос. Ја мислим да млади султан преобразоватељ са својом благошћу неће бити поклапан, јербо се не слажу благост и поклапност. Да је лијепа Црна Гора не би се црна гора звала него млијечна и медена. А како ће и бити лијепа кад је једнако сироту дивљи таласи турски нападају и потресају? Та, свештени Едем да га је оваква судбина постигла, би се већ зла препунио и злом отровао. Црну Гору је свакојако зло пратило, у њој мало попријед није смио ни Европејац свободно ући, него су се кријући увуковали, као што се крадом увукују по конопима у бродове трговачке европејски пацови те се пресељавају из Европе у Америку. Ово се исто догодило с покојним Милутиновићем и с истим Милаковићем, али је данас, слава Богу, друкче. Црна Гора је само зло како је зли нарок гони, и ја који сам њен син не могу јој име произрећи што се нећу згрозити. Али је опет с тим знаменита што је коматић од развалинах нашега царства, као једна ластовица (ћошак) од развалинах једнога великога града. Стога је знаменита Црна Гора што је доиста показала шта може слабији са силнијем, што може човјек, кад хоће, радити. Црна Гора је гњијездо војинствене гордости, ђе се браћа, јединци синови – све радо на жртву дава, само да остане непорочна чест прађедовска. Црна Гора је урна у коју је силно име Душаново прибјегло, у којој се свештено храни витешко име Обилића и Скендербега. Збогом, драги прото, будите ми здрави и весели! То вам од срца жели Ваш почитатељ владика црногорски П. П. ЊЕГОШ

новембар / 2011 / svetigora

се говори о савременим збивањима и животу Цркве апостолског времена, као и о ономе што ће се догађати у будућности, до Другог Христовог доласка и Страшног суда. Сви ови списи су настали после силаска Духа Светог на Апостоле на Тројичиндан, па до краја првог века по Христовом Рођењу. Писали су их очевици Бога и Слова или њихови непосредни ученици: апостол Марко, апостол Лука, апостол Тимотеј, апостол Тит, апостол народа Павле, прво гонитељ Христа и Цркве, а после сусрета са Христом и просвећења на путу за Дамаск, Његов ненадмашни благовесник. Управо зато што су списе писали, уз то надахнути Духом Светим, очевици и савременици Христови, њихово сведочанство је аутентично и истинито и као такво се преноси и чува кроз векове, како на изворном јелинском језику, на коме су писани, тако и у њиховим преводима на скоро све земаљске језике и дијалекте. Овај превод Новог Завјета је плод дугогодишњег труда Комисије Светог архијерејског синода, којој је у своје време председавао и блаженог спомена патријарх Павле. Што се тиче превода Светог писма Старог Завјета, већина књига је овде, у овом издању, дата у преводу Ђуре Даничића, док су књиге Старог Завета ширег канона (тзв. девтероканонске књиге) дате у преводу митрополита црногорско-приморског Амфилохија и епископа Атанасија, умировљеног захумско-херцеговачког. Наша помесна Црква, нажалост, још нема свој званични превод на српски језик старозаветних књига. Надамо се да ће библијска Комисија за превод Светог писма, као што је дала званични превод списа Новог Завјета, то учинити у што скорије време и са списима Старог Завјета. О значају читања Свештених списа – Светог писма за свакодневни живот човека и његово спасење у Царству Божијем, упућују и ријечи блаженоупокојеног патријарха Павла: „Сваки онај који жели да позна свет и човека, да схвати дубљи смисао историјских збивања, да појми тајну неба и земље, времена и вечности, треба да се увек изнова враћа Књизи истине и живота, да се њоме умудрује, освећује и просветљује светлошћу разума и богопознања. Истина Божијих речи нас просвећује и ослобађа од мрака незнања и сенке смрти. Зато се њоме треба непрестано освећивати и просвећивати, хранити ум и срце као Хлебом Живота.“ Молимо се Господу Христу, који је „Пут, Истина и Живот“, да речи ове Књиге, онима који је читају и живе по њима, буду путоказ у Цартсво Божије. Амин, Боже дај!

poezija

ГРОБ НА ЛОВЋЕНУ

После свих пораза: смрт Рада Томова Највећи је српски пораз од Косова! А сирак тужни, утреник, владика Гроб нам остави за свог наследника! И наше племе да изгуб ублажи На гробу-јединцу ослонац потражи! И до данданас, све од тога доба Наш Род се држи на врху тог гроба! Ал кад дирне пијук и у основ свети Како ли ћемо тај дан преживети?

Стеван Раичковић

ЗАПИСИ О ГРОБУ НА ЛОВЋЕНУ Ископаше ти очи лепа слико... Милан Ракић

Матија Бећковић

Владико, у мог сећања стоји Дан, тако чудесан, ко да не постоји: У киши, под ниским небом смо се пели На Ловћен, твом гробу, ко на облак бели... Још на врху (ко у магли моје главе) Стоји твој облачни камен усред јаве. Ал веле да ће га ускоро, Владико, Нестати с ловћенског кама где је свико. Збиља, зар долази тај дан, кад ће драга Слика да ишчили из ока, без трага? И у суру јаву ловћенскога рама Стати нека друга, непозната нама? Владико, у нашој глави, испод кости, Тиња мала урна твог духа, опрости. А има у нама места где би стало И све што ће пасти да би из нас сјало. Кад с врха, твог гроба први камен сруше, Он ће у дубину сићи наше душе.

svetigora / 2011 / новембар

ВЕЋИ ГРОБ ЗА НОВУ СМРТ

Његоша подмићују нуде му нову смрт и већи гроб маме га у своју раку, у казамат, да га ставе под свој камен и своје страже да једино они буду надлежни за његов случај да нам једино они могу препричавати његове праве мисли да није мислио оно што је мислио и да није написао оно што је написао и да је одувек мислио оно што они мисле.

Душан Радовић

za p i s

ИЗГРАДИТИ У СЕБИ ХРАМ БОГУ ЖИВОМЕ У току јула 2011. г. члан редакције часописа Светигора је боравио на Светој Гори. Овај запис је настао приликом његовог боравка у манастиру Григоријату, чији је игуман архимандрит Георгије Капсанис.

анастир Григоријат је основан 1360. године. Ктитор је био преподобни Григорије Нови Синаит, поријеклом Србин, ученик преподобног Григорија Синаита. Старац Георгије Капсанис, игуман манастира Григоријата је рођен 1934. г. у Атини од побожних родитеља, угледних Атињана. Завршио је Теолошки факултет у Атини, гдје је и магистрирао и докторирао и био асистент на предмету Канонско право. Докторат са насловом „Пастирска служба по светим оцима“ је одбранио код професора Муратидиса. Постао је игуман манастирa Светог Георгија у Атини одакле је позван да прими мјесто игумана Григоријата 1974. године. Један је од познатијих теолога у Грчкој. Човјек је врлинскога живота, кротке нарави, пун благодатне љубави, црквено саборне савјести, живе ријечи и светоотачког духа. Кроз своје списе улива повјерење и надахњује православне вјернике на прави смисао живота, на благословени светотајински живот у Христу и задобијање Духа Светога. Велики је поштоватељ светог владике Николаја и преподобног оца Јустина. Својим трудом допринио је обнављању монаштва на Светој Гори и светоотачке теологије у Грчкој Цркви. Духовник је више женских манастира у Грчкој са преко 300 монахиња, духовно води и преко 100 монаха манастира Григоријат, као и мноштво православих вјерника у Грчкој. Манастир Григоријат има своју мисију и у Африци (Конго). У његовом манастиру се подвизавају монаси разних националности: Грци, Руси, Срби, Грузијци... Опште је признат у цијелој Православној Цркви као добар пастир и теолог, а дјела су му превођена на више језика, међу којима и на српски. Његова љубав према српском народу нам је свима добро позната. Лични је пријатељ и са нашим митрополитом Амфилохијем.

Служба монашког пострига нам помаже да преиспитамо себе и оно што смо завјетовали Господу и да видимо који су нам недостаци. Потом следи труд на исправљању тих недостатака и прије свега да на томе да останемо вјерни до смрти у ономе што смо обећали Господу, у монашком постригу свете ангелске схиме. То што говорим говорим и себи, а не само другима, зато што и ја треба да довршим храм своје душе.

новембар / 2011 / svetigora

ПОУКА СТАРЦА ГЕОРГИЈА МОНАХУ Који хоће да иде за мном нека се одрекне себе, узме крст свој и крене за мном, ријечи су светог Јеванђеља, као и ријечи: Рече Господ - нека се свијетли свјетлост ваша пред људима... Љубљено чедо, треба да захвалимо Господу што те је удостојио да зажелиш небески анђелски живот. Да оставиш твоју породицу, твоју отаџбину и да дођеш овдје на Свету гору и да се посветиш Христу. Заједно да захвалимо Господу, зато што се све догађа са помоћу Божјом, јер нашом силом се не може ништа постићи. Није лако младом човјеку да остави све оно што је волио до сада и да постане монах. Он се уподобљава Аврааму који је чуо глас Божији да пође за њим у страну земљу. Друго, молимо се Господу и желимо ти да те облагодати Господ Бог. Као што му и захваљујемо што ти је помогао да дођеш у Свету гору и постанеш монах, уз то Га и молимо да те облагодати обилно и да ти да силу с висине, да би у тешким часовима монашког живота био учвршћен и утемељен на камену вјере. Сви ми морамо у овом животу прећи бескрајни океан подвига, и на том путу

сви можемо да понекад осјетимо слабост. Можемо да осјетимо оно што је доживио свети Силуан кад је чуо глас Божији - Држи свој ум у аду и не очајавај. Не треба да губимо наду, зато што је Господ наш помоћник који је у сваком тренутку са нама. Он је наш сапутник кроз живот и Он нам помаже у нашем труду. Хтио сам да те подсјетим на учење Новог Завјета које говори да је хришћанин – који је повјеровао у Господа, у Исуса Христа, а утолико више монах (а монах шта је друго него савршено испуњење хришћанског живота), дужан да постане свети храм Божији. И сваки хришћанин и сваки монах треба да има за циљ да постане свети храм Бога живога, да би се Дух Свети уселио у њега. Да се Дух Свети не ожалости и да га не напусти и остави празног, без његовог присуства. Када кажемо да човјек постаје свети храм Божији не мислимо само на душу или само на тијело, него на обоје, и душа и тијело треба да буду у хармонији. Да буду достојни да се настани у њих Дух Свети. За то да у себи саградиш свети храм биће ти потребан цијели живот. Сваки ћеш дан по мало своје биће изграђивати у храм Бога живога, да би полако постајао достојан да учествујеш у свјетлости Духа Светога. И да гледаш Бога, по ономе што је Господ рекао: Блажени чисти срцем јер ће Бога видјети. Ево ти се даје прилика да кроз свакодневни подвиг у животу саградиш дом своје душе онако како Бог хоће. Прво треба да поставиш добре темеље. А ријеч Божија нам говори што је добар темељ – то је вјера у Господа Исуса Христа. Нема другога темеља осим Господа Исуса Христа. Он је крајеугаони камен. Што год да чине људи, уколико не ставе за темељ Господа Исуса Христа, доживјеће неуспјех. Неуспјех наше савремене цивилизације и свих људских подухвата, колико год да имају добар циљ и да су добри, лежи у томе што немају за темељ крајеугаони камен, Исуса Христа. Ти си ставио Христа за темељ, али није довољно да ставиш само добар темељ. Да би били учвршћени на том темељу морамо непрестано имати у себи Исусову молитву. Та молитвица - Господе Исусе Христе, Сине

Божији, помилуј ме грешног!- то успијева. Она нас држи учвршћене на камену вјере. Тако ћеш полако учврстити себе на љубави Христовој и послушности Христу. Кроз послушност Његовој светој вољи и Његовим светим заповијестима, своме духовнику и својој братији. Јер послушност духовнику и братији води ка послушности Христу. Христа можда не видимо, али на његовом су мјесту братија и духовник. И кад се потрудиш у добром подвигу послушности, које је темељ за зидање храма Божјег који треба да саградиш, саградићеш полако и преостали дио храма. Саградићеш врата и прозоре и све преостало што је потребно, а то су врлине: смирење, ревност, молитва, уздржање, и све свете врлине, које ће бити чврсти зид твоје душе. И кад саградиш храм преостаће да се постави и кров, јер ако крова нема онда

је храм недовршен, биће у опасности да се разруши. А кров је она - тиховатељско умно-срдачна молитва, коју знам да волиш и коју желиш. Без такве молитве здање остаје недовршено, али и без темеља чврстог и без зидова врлина не може да се одржи ни непрестана умносрдачна молитва. Треба да постоје потребни услови да би се учврстио монах или хришћанин у непрестаној молитви. Драго чедо, стави добре темеље, подигни чврсте зидове, на којима ћеш да учврстиш кров – непрестану молитву, да би могао да се усели у тебе Дух Свети и да постанеш храм Бога живога, да би Господ Исус Христос дошао у тебе и ти да будеш у Господу Исусу Христу. То је моја смирена молитвена жеља теби, ове ријечи чувај у свом срцу цијелог свог живота, до последњег даха, да би могао себе да предаш као живу жртву Богу.

svetigora / 2011 / новембар

Бесједа изговорена на монашком постригу монаха поријеклом из Грузије.

стране вјерника и посјетилаца, који понекад смета монашком животу. Како све то ускладити са монашким призвањем? Ако људи надахнути Богом долазе у манастире, ми смо дужни да их по својој моћи примамо, угостимо и да им говоримо ријечи спасења и утјехе. И у Светој гори имамо велики број посјетилаца којима указујемо гостопримство и хришћанску љубав. • Да ли ће се та брига о гостима и посјетиоцима манастира монасима урачунати у монашки подвиг? Наравно. С тим што монах не би требало да у себи прижељкује долазак посјетилаца и гостију, али ако их Бог пошаље – тада - слава Богу! Њима треба поклонити брижну пажњу и постарати се да им, по својим могућностима, кажемо ријечи поуке о животу у Христу. • Код нас у Црној Гори се догађају чудни процеси, наиме политичке партије које су на власти покушавају да Цркву потчине и ограниче њиховим уским националним или државним оквирима. У програм политичких странака уносе циљеве који су усмјерени против канонске Цркве у Црној Гори. Политичари уносе подјеле међу браћом инсистирајући на разликама у језику и поријеклу, које уствари реално не постоје. У склопу притисака на Цркву и митрополит Амфилохије је позван на суд, због наводног вербалног прекршаја („говора мржње“). Дајте • Оче Георгије у разговору сте рекли, ако смо пранам савјет - како изаћи из тих проблема? вилно схватили, да се на монаштво може глеДобро је да је митрополит Амфилохије у Црној Гори, дати као на свету тајну. Да ли је то различито мишљење од устаљеног мишљења о 7 светих он је пастир великих квалитета и широке љубави за све православне народе. Он зна како треба управљати тајни? Знамо да свети оци нијесу сагласни око броја светих Црквом и водити људе ка спасењу. Ако се српски народ буде држао слоге и међусобне тајни, неки сматрају да их има 3, неки 5, неки 7. Могло би се то посматрати и овако: Црква је света тајна, па се и сво љубави биће добро, иначе ће имати озбиљних проблењено дјеловање у времену и простору може сматрати ма. Треба радити и на слози, једномислију и љубави светом тајном. Тим прије се може сматрати светом тајном свих православих народа. Што се тиче напада на кад један човјек свецијело посвети себе животу у Христу. Цркву, суђења митрополиту Амфилохију и измишљању • Оче Георгије, услови за монашки живот у Светој непостојећих нових језика, то је ништа друго до једно вегори су веома повољни, док у неким нашим лико искушење за Црну Гору и дај Боже да се то што прије већим манастирима постоји велики притисак од превазиђе.

Пред читаоцима Светигоре је разговор у којем је, за емисију Радио Светигоре „Мајке хришћанке“, наш познати пјесник Матија Бећковић говорио о својој мајци Зорки и драгоцјеним успоменама везаним за одрастање под њеним окриљем. •

рдесет и прве године, мој отац је отишао у Ровца, у село Веље Дубоко, у своје родно место, код своје браће. Као официр, пошто је војска капитулирала, мислио је да треба да остане код куће и да сачека крај рата. Тако смо у Веље Дубоко доспели и ја и моја мајка. Био сам једино дете које није рођено у Вељем Дубоком. Једини од све деце био сам пелцован, и као доказ имао писанице на мишицама, којима сам се поносио као еполетама. У Веље Дубоко је дотерала је прва дечја колица. Имао сам и ципеле и сомотско одело и кошуљу са белом крагном. И написмено, крштеницу у којој је писало да сам се родио у Сенти, а то значи и да сам једини од вршњака видео град. Нисам признавао да Сенту нисам запамтио, да се града нисам сећао, него сам потанко описивао шта све има у граду и како Сента изгледа. Нисам имао много маште, него сам све што је постојало у селу увећавао, тврдећи да је све то у градовима три пут веће. На коње се пење уза стубе, а куће су чардаци ни на небу ни на земљи. Ту би можда могао бити заметак некаквога мога уметничког стварања. Моја мајка је похађала неку школу коју некад зову радничка, а некад грађанска. У тој школи девојке су се подучавале домаћинству и кућним пословима. И у Ровцима она је бринула о кућним пословима, док су друге стрине радиле у пољу. Рецимо, мајка никад није чувала стоку, није никад научила да музе, не

новембар / 2011 / svetigora

Ваша мајка је рођена 1913. године. Њен отац, Миладин Таушан, пореклом Пивљанин, био је борац на Солунском фронту. У Кањижу, где су добровољци добили земљу, се породица Таушан доселила после Првог светског рата. Ту је мајка Зорка и упознала свог будућег мужа који је службовао у Сенти. Да ли Вам је некада причала о свом детињству, родитељима, удаји? Како да није! Мој деда Миладин Таушан отишао је из Безуја у Пиви у Америку, у печалбу. Кад се заратило, као добровољац стигао је на Солунски фронт. После рата је добио земљу у Војводини. Моја мајка се родила у Безују и као дете је стигла у Кањижу. Имала је две сестре и два брата. У Сенти је мој отац службовао као официр… А пошто су и у Сенти и у Кањижи, Срби и тада, а и сада мањина, они су се готово сви познавали. Девојке које су тамо стасавале нису се удавале за тамошње Србе који су им постали готово најближа родбина, него најчешће за неког ко би дошао са стране. Тако је и мог оца неко довео у Кањижу где је срео своју будућу жену 1939. године. Те године сам се ја родио у Сенти. Она је с њим провела у браку од 1939. до 1945. године. Значи, била је шест година удата, а педесет година удовица. • Ви сте најстарије дете у кући Зорке и Вука Бећковића. Име сте добили по једном мајчином сну... Мајка је имала брата који се звао Милан и који је извршио самоубиство у својој двадесетој години. То се догодило баш у време њене трудноће која је после породичне трагедије протицала у кошмарима и траумама. Сваку ноћ је сањала. Једном је уснила, како неки Мађар (како је, истине ради, говорила) хоће да је удари ножем у стомак. У том тренутку се испред њега испречује, тад већ покојни брат, мој ујак, и ставља руку на њен стомак, говорећи: „Немој, ту је Матија!“ А онда се обратио сестри речима: „Родићеш сина и даћеш му име Матија.“ Тако сам име добио пре рођења. И да би мистерија око мог имена била већа, родио сам се 29. новембра, на дан Св. апостола Матеја. Кум, Јован Вуковић је дошао из Београда с идејом да ми да име Радосав, како се звао један од мојих пређа од кога није остало порода. Али моја мајка није хтела да чује - Матија, или мењамо кума. Име Матија није постојало у родослову Бећковића у Црној Гори, као што знате постоји Матије или Мато, а Матија је најређе. У Далмацији и још понегде Матија је женско име. То име је и мене обележило. Сента, моје родно место, постала је она звезда у бескрајном плавом кругу. Чим се заратило, чет-

majke hri[]anke ОЛИВЕРА Балабан

орка Бе кови

svetigora / 2011 / новембар

сећам се да је носила бурило. Непрестано је прала и рибала кућу. Баба Јеја се бунила тврдећи да ће од рибања иструлити лучеве даске. За пеглу је говорила да ће све изгорети, а мајка је тврдила да неће: „Притисни је мало на стомак да видимо хоће ли или неће.“ Онај ко има мајку - има и оца. Онај ко нема мајку нема ни оца. Мајке рађају не само децу него стварају и њихове очеве. За то стваралаштво било је погодно што оца није било. Ја сам га памтио тек из неколико невезаних призора. Он тој слици није могао да смета, ни да је наруши. Виђајући његове другове, што школске, што ратне, онако изгубљене и понижене, мислио сам, да ли је могуће да би он тако изгледао, да би и он такве послове радио и био исто тако деградиран као што су били сви остали. Пошто га није било, израстао је у фигуру која је више припадала небу него земљи. У рату су се родили мој брат и сестра као посмрче. Они га нису запамтили нимало, али мајка им га је обликовала и улила и њима бескрајну љубав према оцу. • Да ли памтите тренутке тог повлачења, тада сте имали око четири године, отац вас је повео са собом? Да ли се сећате повратка са мајком преко тих брда и пустара? Да, да, да! Мајка је волела да се фотографише. Ако је била у прилици није заборављала да за сваки важнији догађај позове фотографа. Отуда имамо доста фотографија, чак и из ратног периода. Живо се сећам коморе и повлачења. Ишли смо заједно с оцем све до планине Цера, између Мојковца и Бијелог Поља. И ту се моја мајка опраштала са мојим оцем. Тад му је рекла: „Е сад би било најбоље да нас овде својом руком побијеш, па онда ти види шта ћеш!“ Отац је рекао: „Зар да убијем Матију?“ Често смо ту сцену препричавали, пребацујући му да из оног што је рекао испада да му не би био проблем да убије своју жену и сина, него једино не би могао да убије мене. Мој свесни и прави живот почео је можда том реченицом! После су се чуда на чуда надодавала и до данашњег дана та прича није испричана. Мајка се вратила у село, међу удовице мојих стричева. Њих је у рату погинуло пет. Кућа је била пуна сирочади, а о свима је на неки начин бринула моја мајка. Она се до те мере била уклопила у фамилију свог мужа да је деверима била више брат него снаха. Најважније на свету је било да се, по сваку цену, школујемо. Школа је била једини спас. Знање и вера у знање, убеђење да ти - ако си најбољи ђак - не може нико ништа, било је њено вјерују. Могу да те гоне, могу да те мрзе, могу да ти не дају ово и оно, али знању не могу ништа и оно на крају триумфује. Знала је ко су најбољи ђаци, чији су и које удовице. Мени је претила да ће се обесити ако добијем четворку! Пошто је рано оседела, пре тридесете године, претила ми је ће, будем ли учинио какав преступ, офарбати косу. Негде под старост питао сам је да ли би то стварно учинила, а она је узвратила: „Пре бих је запалила.“ Она је живела под оним звањем којег више нема, а које је после Другог светског рата било тако често и уочљиво. То су биле удовице. Носила је црнину и негде је много касно скинула црну мараму. После се кајала и себи пребацивала што је то учинила. „Знам што сам ја скинула моју. Нисам имала другу, а она је

толико на сунцу избледела да више није била црна.“ Удовице су црногорске монахиње. Мислим да женскога монаштва у Црној Гори све до наших дана није ни било. Вероватно зато што су се сестре и удовице сматрале монахињама, и тешко су подносиле да би неко други могао бити већа, жешћа, љућа монахиња него што су оне саме. О томе сам причао и са Митрополитом. Он се присећао легенде о некој монахињи која се појавила међу нашим црним сестрама и мајкама. И да су је готово линчовали и нагнали да скочи низ неку греду. И ево данас скоро да је ишчезла и та реч. Кад неко умре, ни у читуљи се нико тако не потписује и не именује. А удовице су биле један нарочити монашки ред. Удовице су у најгорим временима сачувале част својих мужева, наших очева. • Када је дошла у Веље Дубоко, дочекала је велика породична заједница, другачија средина, губитак мужа, невоље око школовања деце... Колико је вера у Бога, Његову милост и помоћ, држала у свему томе? Говорила је да онај ко воли мужа, воли све његово. Тако је и волела његову браћу, његове сестре, његову мајку, сав род. И до те мере се са њима сродила и поистоветила да је задобила нечувену слободу. Деверску децу би често изударала без икаквих снебивања. Под старост је негирала да је то чинила, а кад би је неко подсетио на то она се љутила: „А што си ти баш то запамтио? Зар је то једино што сам за тебе учинила.“ Када је у Колашин, у тадашњи хотел Бјеласицу, стигла куварица Мађарица нико није с њом могао да се споразуме. Распитивали су се да ли неко зна мађарски у Колашину, па се она јавила: „Ја знам.“ „Никад ниси рекла да знаш мађарски.“ „Нико ме то није ни питао!“ Живећи са Мађарима у Кањижи, није научила само мађарски, већ и толико других ствари везаних за кућу и домаћинство. Од њих је научила све о кувању, о плетењу, о везу, о белом вешу, о свему о чему у Ровцима нису имали појма. Прва је кувала слатко, пекла палчинке, месила кнедле и гурабије, правила презлу… Ничег слатког у Ровцима и нема, сем понека воћка, али се она чува за болеснике и децу. Сви су били жељни нечег слатког и нису се могли наситити посластица попут пекмеза или кнедли са шљивама. Уз шпорет је била неуморна. Шпорет је био њена продужена рука, део тела. Ништа јој није било лакше него да спреми и неког позове на ручак и све сервира по најстрожим прописима. Пред велике празнике, за крсну славу, Васкрс, Божић, износила је посуђе које је донела из Војводине: сервис за ручавање, есцајг, кухињске ћилиме, столњаке, салвете, везове и флаше са украсним чеповима које је крила од конфискација и закопавала по траповима. Застирала је подове, стављала завесе, палила кандило. Била је верник, одлазила сама под Острог и водила друге. Њена узречица је била: „Бог ће помоћи.“ Увек нас је опомињала да се пред спавање помолимо и прекрстимо. Ако би заспали, будила нас је да пита: „ Јеси ли се помолио?“ Служила се и лукавствима. Кад би негде набавила ребро чоколаде рекла би ми да кад се будем молио замолим Бога и да ми пошаље мало чоколаде. И ујутру подсећала: „Провери је ли ти испунио жељу.“ И ја бих, сав срећан, под јастуком нашао чоколаду. Кад сам је једном касније питао могу ли опет затражим мало чоколаде није одобрила. „Е, не може сваки пут. Ниси му ти једина брига.“ Није волела да чује да је неко у лошим односима са својом мајком. Кад бих је питао је ли истина да је неко вређао мајку (што су сви знали да је истина) она је то љутито негирала: „Не, то је лаж, то је немогуће, свет би се распао кад би то била истина. Рука би се осушила сваком ко би је подигао на своју мајку!“ Кад је одмах по рату у Веље Дубоко стигла лекарска

комисија која је прегледала ђаке, нашла је за сходно да ми шапне, како јој је доктор рекао да сам ја најздравији од свих. Као да постоји ранг листа здрав, здравији, најздравији. Али ја нисам сумњао да је то лекар рекао и да је то истина. И било је веома важно што сам то чуо. Кад је ваљало продужити школовање стигли смо смо у Колашин. Тада смо први пут ишли у биопскоп. Приказивао се славни мексички филм „ Један дан живота“. То је филм о официрима које суде и који се јуначки држе. Док се орила песма посвећена мами Хуанити, она се нагнула према мени и показујући на главног јунака, најхрабријег и најлепшег, прошапутала: „Онакав је био твој отац.“ • Она је једну школску библиотеку у Безујама, у Пиви, напунила књигама... Чувајући успомену на брата Милана, чијим се гробом клела и кога није престала да спомиње, почела да шаље књиге за библиотеку школе у Безују. Слала их је

одлазите у Ваљево, па у Београд. Постајете песник, муж, отац... Да ли је и на који начин живот ваше мајке инспирисао ваш живот, ваше песме, приче. Колико је она била инспирација у свим тим вашим делима? Она је посејана кроз све моје књиге. Лако би се могло препознати шта је њено. У дванаестој години одвојила ме је од себе и послала сестри у Славонски Брод... Мислим да је није ни питала да ли може да ме пошаље. То је сама пресуђивала и о томе није могло бити говора. Путовао сам уском пругом од Никшића, око Поповог поља, преко Сарајева, Врпоља, Винковаца за Славонски Брод. Рекла ми је да кажем да су ми родитељи у другом вагону, ако ме у возу ко пита ко сам и где сам кренуо. И када на то мислим, често се питам откуд јој толика снага и спремност да плати сваку цену само да се избавимо и спасимо оног недо-

Мајка Зорка са својом децом, Љубом, Љубицом и Матијом

новембар / 2011 / svetigora

учитељу Бајовићу, кога сам и зова. Не само зато да не бих ја упознао прошле године. Набављала је чувао овце: „Овце су одличне, кад би све што је излазило и уредно слала. После су те књиге у неком имао своје, него ћеш, ако не будеш учио, чувати туђе!“ пожару изгореле. И брата и сестру је тако васпитала и међу нама развиСама је била и писмена и усмена. Волела је да пише пис- ла бескрајну љубав, без пегице рђе, без икаквог нанома, најчешће сестрама, и брату. Поверавала се хартији и писа- са. Брат, кад већ причам то све што причам, кад нешто ла брзином којом је мислила. И свако њено писмо било је по- прича са мном, куне се: „Живота ми Матијева.“ капано сузама. Научила је и да тужи. Њене тужбалице су биле • Када сте отишли у тај свет далеко од Роваца, нека врста литургије. У кући, у Вељем Дубоком, сваке недеље, од мајке и кућног огњишта, сигурно сте са содок меси хлеб почињала је да тужи. Сви би се умирили и слубом понели неки мајчин савет, неку њену реч, шали. Кренула би од брата Милана, па наставила да ређа имена од чега можда никад нисте одступили, и кад из наше дуге и велике читуље. Сви се исплачу, подсете својих вам је у неким тренуцима било тешко да то не најмилијих, а кад то узме маха и запрети да се претвори у веурадите, то вам је некако одзвањало у ушима, лики колеж и кукњаву, баба Јеја која је била велики јунак и тај неки њен став, савет, нешто што је усадиозбиљна, прибрана личност, све прекине и заустави „Сад је дола у вас... ста! Идемо на посао.“ То је била мала Божија служба, кад се кућа Не знам шта бих пре могао да вам испричам. У оној претварала у цркву, а тужбалица у литургију. ендемској немаштини, у туђем свету, пипао сам шаво• Други разред ниже гимназије завршавате у Славонском ве на капутићу и кад наиђем на какву громуљицу раБроду код своје тетке Јеле, мајчине сестре. После тога шивао шавове и налазио ушивено парче тисовине или

svetigora / 2011 / новембар

чене белог лука. То ми је ушивала мати да ме сачува премала за тај дан. Рано је почела да са собом носи одећу за од светских зала, ала и врана. Али сам и ја чувао њу, укопа. Кад је оперисала срце у Женолијеу у Шварцајској, носиод свих проблема који сам имао. Од мене је слушала ла је у малом коферу шта да јој обучем, ако се све заврши на да је све добро и да не може бити боље, да сам ђак најгори начин. Кад год бих јој купио нову кошуљу, заменила каквога нема и да никог безбрижнијег од мене нема. би ону ранију намењену за тај дан. Кад је сестра питала што Када у садашње време слушам колико су родитељи се о томе толико брине и дотерује, рекла јој је: „Хоћу да будем упућени у живот и проблеме своје деце, помишљам лепа кад се сретнем са Вуком!“ да је баш то један од највећих проблема. Да је моја Увек је детаљно поспремала кућу пред спавање да не мајка знала шта сам претурао преко главе, какве сам остане какав неред, ако би у току ноћи преминула. Последње паклене путеве пролазио, то не би преживела. По- вече на овом свету, окупала се, пресвукла постељину, обукла штедео сам је од таквих увида. До ње су допирале чисту пиџаму, наместила папуче поред кревета, упалила кансамо цензурисане вести, дило, помолила се Богу, заспајер праве би је надживела и у сну преминула. Тада је ле. наш митрополит био банатски • „1. јула 1985. године, владика. Он је и као монах код у својој 72-ој годиње долазио. Кад би избио кани живота, умрла кав тежи проблем, говорила је: је Зорка Бећковић. „Долазило ми је да му пишем, да Са руком под гласклопи оне његове руке и и то вом, испод иконе Св. реши.“ На њену сахрану дошао еванђелисте Луке.“ је из Баната. И то је била прва Тако се наводи у сахрана у Колашину са свеш440-ом броју листа теником. И не само са свештеПравославље. На ником, него и са владиком, а њеној сахрани бесетај владика није био не знам дио је митрополит ко, него онај којег је она толиАмфилохије рекавко волела и са чијим је оцем ши: „Опростите ми гајила дугогодишње искрено и моја браћо и сестре дубоко пријатељство. Митрошто на овај дан полит није дошао сам, него су туге не могу тугоса њим, са свих страна, стигли вати и што ми се у наши најугледнији свештенињему туговање преци - од Мома Кривокапића из твара у радовање. Котора, до Фемића из Берана Овакав доживљај и Перовића из Улциња, и још сам имао још само где се који нашао. Сахрањена три пута у животу. је у Колашину, на месту које Први пут када сам је за живота изабрала. Кроз сахрањивао једну Матија Бећковић са Стеваном Раичковићем на врху Ловћена град је прошла последњи пут, просту сељанку по а звона на цркви су звонила имену Харитину, први пут после четрдесет гоблизу Атине. Њен лик на самртном одру зра- дина. Из Београда су допутовали пријатељи и некако је све чио је неким чудним неземаљским сјајем, до- било као у оној песми: „Ништа собом не понесе, сем скрштене такнут зраком вечне свјетлости. Други пут, беле руке...“ Мислила је да ћемо у Колашин долазити чешће када сам у царској лаври Хиландара, на Светој него што бисмо да се сахранила у Ровцима, где је наша погори сахрањивао једног хиландарског мона- родична гробница. Али, такве су прилике да ретко одлазимо ха. Ту сам осетио победу живота над смрћу. и у Колашин. Није могла предвидети шта ће се све догодити. Умирање смрти. И трећи пут, кад смо пре Помишљао сам да је пренесем у Београд, да је не остављам неколико година сахрањивали у манастиру тамо. А опет, моја сестра каже да би јој то било као да поноЋелијама код Ваљева мудрог ћелијског стар- во умире. Једини још живи стриц поручује да ни ово неће ца Јустина. Што је време одмицало од његове трајати вечно. Проживели смо и већа чуда па ћемо и ово. смрти, његов лик је бивао све сјајнији и милији. • Потрудили смо се, колико је то било могуће, да проЗаблистао је топлином вечности и сјајем неживимо заиста трновит и саткан од жртве живот– уништиве лепоте. Ето тај и такав неунишни пут Зорке Бећковић, мајке Матије, Љуба и Љубице. тиви сјај је просијао са лика и из очију наше Вама неизмерно хвала што сте ваше дивне успомене покојнице. Она као да је још за живота живела о својој мајци поделили са нама. Надам се да ће многим у царству духова. Зато благо њеној деци што мајкама ова прича бити на корист. су имали и што имају овакву мајку.“ Наравно, Хвала вама што сте ме звали, а ја верујем да је она ово све тежак и дирљив тренутак, али, ето, шта би- слушала и ко зна шта ми је све приговорила: „Рекао си ово, а сте ви рекли? ниси оно и крају изоставио најважније! Јесам ли те зато шкоДа подсетим на стихове: „Ко је мајку у ледно чело ловала?..“ Имала је смисла за јавне чинове и мислила о вечнопољубио, тај је највећу студен осетио.“ Она се при- сти и посмртној слави.

ПАРАСКЕВА Станишић

putopis

Хиљаде молитава пиперске дјеце

манастир Морача манастир Ђурђеви ступови

идиш ли онај цвијет на гори? Сам је. Сам се бори да оп- смо дванаест манастира: Морачу, Ђурђеве Ступове у Берастане. Такво је наше Косово и наша Метохија. Као што нама, Високе Дечане, Пећку патријаршију, Грачаницу, Стухиљаде других цвјетова бодри њега једног да опстане, деницу, Лелић, Ћелију Ваљевску, Жичу, Петрову цркву у да издржи, тако и читав наш народ одзвања пјесмом под- Расу, Ћурђеве ступове у Новом Пазару и Сопоћане. ршке за Косово и Метохију. Сваки манастир је дјелић непроцјењивог блага које Сестринство манастира Ћелија пиперска дошло је на ми као народ и земља имамо. У сваком смо наилазили на идеју да организује четвородневни пут кроз Црну Гору и увијек расположене монахе и монахиње који су нам причацентралну Србију до Косова и Метохије. Кренули смо 27. ли о светињама, ктиторима, о цркви. Првог дана смо стигле јуна, рано ујутру. у Високе Дечане, гдје смо биле послужене ручком. Ова веОво путовање је било велико искуство и велики личанствена немањићка задужбина придобила је највећи доживљај за све. На њему су склопљена многа пријатељства, дио групе. Гостољубиви монаси овог манастира примили не само између нас дјеце, него и између одраслих. Обишле су нашу групу с великом љубављу.

новембар / 2011 / svetigora

43 Са владиком Јоаникијем испред Ђурђевих ступова

манастир Дечани

svetigora / 2011 / новембар

манастир Грачаница

Монах Данило, кога су многи запамтили, насмијао нас је причајући нам догађаје из манастира и њиховог монашког живота. Као што је о. Лазар рекао: „Више сам се насмијао у манастиру за један дан него за читаво вријеме у свијету.“ Но, пошто нас је чекала пратња, нијесмо се дуго задржали код Св. Стефана Дечанског, који је морао за кратко вријеме да саслуша хиљаде жеља нас „пиперске дјеце“. Потом смо присуствовали вечерњој служби у предивној Пећкој патријаршији, највећем духовном центру Српске Цркве. Као и у сваком манастиру дочекали су нас срдачно. Игуманија нас је примила на конак, ноћ уочи Видовдана.

28. јуна, на Видовдан, били смо на Светој Литургији у Грачаници, а касније смо учествовали у програму који је био приређен тамошњој дјеци. Чинило се да су сви препознали искреност и љубав са којима је спреман програм. Неколике косовске пјесме подстакле су људе на сузе, подсјетивши их на слободу за коју се боре и за којом чезну. Последњи дан нашег поклоничког путовања започели смо у манастиру Жичи. Пјевале смо на Литургији заједно са сестринством манастира.

Газиместан манастир Ћелије Ваљевске

У Црну Гору смо се вратиле пуног срца, са великом благодарношћу према браћи монасима и сестрама монахињама, који су показали своје истинско гостољубље. Многе од нас изразиле су жељу да опет посјете Високе Дечане, Грачаницу, Жичу, Пећку патријаршију ... јер сви смо ми наследници драгоцјене заоставштине наших задужбинара који су градили Богу и народу.

„Данас нама кажу, деци овог века, Да смо недостојни историје наше, Да нас је захватила западњачка река И да нам се душе опасности плаше. Добра Земљо моја, лажу! Ко те воли Данас, тај те воли јер зна да си мати, Јер пре тебе ни поља ни кршеви голи Не могоше нама свесну љубав дати. И данас кад дође до последњег боја Озарен старог ореола сјајем Ја ћу дати живот Отаџбино моја Знајући шта дајем и зашто га дајем.“ Дио пјесме На Газиместану Милана Ракића

новембар / 2011 / svetigora

НОВО

СТУДЕНИЦА МА КА ЦРКВА СВИХ СРПСКИХ ЦРКАВА

svetigora / 2011 / новембар

Нова књига Светигорине едиције „Српска културна и духовна баштина“ из кола „Немањићки манастири“, у оквиру којег су већ изашле књиге о Дечанима, Бањској Морачи, Светим Арханђелима, Грачаници и Сопоћанима.

Мајком зовемо ону која нас је родила. Поред мајке која тјелесно рађа постоји и она која рађа духовно. Једна мајка роди једно, а друга више дјеце. Студеница, посвећена Богородици Добротворки, Мајци Христа Бога, јесте „многородна нероткиња“ о којој говори Пророк, родила је више дјеце од најмногодјетније мајке. Изњедрила нам је, прво, оне који су је прије више од осам стотина година сазидали: Симеона и Саву, свету двојицу, уткану у наше историјско и вјечно будуће биће, тај двоједан темељ, свети путоказ и призив на узрастање у мјеру раста висине Христове (ср. Еф. 4, 13) једног читавог народа у свим његовим временима. Дуги живот Студенице, дужи од осам вјекова, пун је духовних плодова као пчелиње саће меда. То је и више од осам вјекова нашег зрења и сазријевања у Христу, наших стравичних распећа али и васкрсења, наших студеничких саборовања и сабрања и студеничке просвјете и просвјећења, израслих из свјетлосног и благог симеоновско-савинског коријена. Из предговора Митрополита Амфилохија

Пелим Б

иљке нам служе, веселе и уљепшавају нас. Преко њих постижемо приснији однос са природом. Многе љековите биљке које су се вјековима успјешно користиле у традиционалној терапији, а развојем нових аналитичких метода утврдио њихов садржај и стандардизовале активне компоненте, све више налазе мјесто у савременој медицини. Да би што мање оболијевали неопходно је да водимо рачуна о превентиви, како се у народу каже „боље спријечити него лијечити“. Бог нам је природу обогатио изузетним љековитим биљкама. На нама је да их познајемо, чувамо, разликујемо од оних које нијесу љековите и на крају да их употријебимо у корисне сврхе. Salvia oﬃcinalis L. Lamiaceae Једна од најзаступљенијих биљака наше флоре је Salvia oﬃcinalis L. Lamiaceae, односно пелим, жалфија или кадуља. Пелим расте као самоникла љековита биљка дуж цијеле јадранске обале по камењарима, сувим и кречњачким теренима, у топлој медитернаској клими. Ријетко расте на надморским висинама већим од 800 метара. Веома је отпоран - издржава високе љетње температуре и има велики значај у спречавању ерозије земљишта. То је разгранатa грмолика биљка, висока од 30 до 40 цм. Зелена стабљика након друге године постаје дрвенаста. Листови су наспрамни,уздужно јајасти, густо покривени сиво-сребреним длачицама у чијим се жлијездама налази етарско уље од кога потиче ароматичан мирис, нагорког укуса који се сушењем не губи. Цвјетови су свијетлољубичасте боје смјештени на врховима стабљике. Од биљке се користи лист који се бере од маја до септембра, али садржај етарског уља по коме се процјењује квалитет пелима оптималан је у листу на самом почетку цвјетања биљке, а то је најчешће крајем маја. Приликом бербе пажљиво се маказама сијече надземни дио пазећи да се не чупа биљка са коријеном, на тај начин ћемо заштитити биљку од уништавања. Код убирања пелима треба обратти пажњу на фалсификате, а то су најчешжће друге самоникле врсте пелима као што су: Salvia sclarea, Salvia pratensis, Salvia silvestris... које су сасвим другачијег мириса и квалитета етарског уља. Суши се у танком слоју у хладу на промаји. Након сушења пажљиво се скидају листови са гранчица. Гранчице се одбаце или користе за даљу прераду. Лист садржи: етарско уље, танине, росмаринску киселину, горке материје дитерпенског типа (карнезол, пикросалвин), флавоноиде (лутеолин, апигенин), тритерпене и друге материје. Квалитет пелима се процјењујe према количини и хемијском саставу етарског уља. Захтијеви у званичној фармакопеји су да у листу има најмање

На Првом конгресу фармацеута Црне Горе са међународним учешћем који је одржан од 12. до 15. маја 2011. у Бечићима представљен је рад Драгице Бојовић (Галеника Црна Гора), Вање Тадић (Институт Јосип Панчић) и Милена Ђуричковић (Институт за јавно здравље Црне Горе) на тему „Љековите биљке и биљни препарати у манастирима“ Циљ овог испитивања је била провјера исправности поступака, квалитета сировинам и хигијенске исправности при изради традиционалних биљних лијекова по старим манастирским рецептурама. Испитивани узорци су узети из три женска манастира (манастир Ћелија Пиперска, Св.Стефан, Дуљево и Св.Никола, Ријека Црнојевића). За процјену квалитета урађена су физичко-хемијска и микробиолошка испитивања по важећи прописима за: 8 ароматичних биљака, 5 узорака маслиновог уља (3 узорка са црногорског приморја, 2 узорка са Свете Горе), 2 узорка кантарионовог уља, 3 узорка меда, 2 узорка пчелињег воска, 3 узорка љековитих сапуна, 2 узорка мелема. На основу добијених резултата произилази закључак да љековите биљке, природне сировине и од њих израђени готови производи који се производе у ова три женска манастира задовољавају захјеве важећих прописа у пoгледу квaлитетa.

новембар / 2011 / svetigora

Дјеловање Жалфија се примјењује код: • лијечења парoдентозе, гингивитиса, крварења десни, • код запаљења слузокоже цријева, • код тегоба варења, надимања, • прекомјерног знојења, јер регулише терморегулацију, • код туберкулозе и других инфекција респираторнох органа, • снижавања концентрације шећера у крви, • смањивања лучења млијека, • јачања организма, због садржаја горких материја и полифенолних једињења: најновија истраживања показала су да активне компоненте потпомажу циркулацију што је нашло примјену у лијечењу проширених вена са оштећеним зидовима крвних судова, • лијечења обољења јетре и жучи, повишених масноћа у крви • реуматизма, артритиса, • кожних екцема, себороичних промјена коријена длаке, • херпесних промјена • проблема менопаузе, неуредног циклуса и код лијечења неплодности Нама је најприступачнија примјена пелима у облику чаја који се припрема на неколико начина. Фармакопеје генерално прописују израду чаја или инфуза, али за припренање чаја од пелима најчешће

ДРАГИЦА Бојовић, мр. фарм. спец. љековитог биља

Љековите биљке и биљни препарати у манастирима

ио наш пелим, је коришћен као конзерванс за меса и сухомеснате производе, у прехрамбеној индустрији за ароматизацију пића, у кулинарству као зачин, у козметичкој индустрији за израду љековитих купки, ароматизацију сапуна, пасти за зубе, освјеживаче простора. Пелиму се приписују изванредна љековита својства. Отуда му и латински назив потиче од ријечи salvare- спасити, излијечити и oﬃcinalis- што значи љековит. Користи се од давнина у лијечењу и превентиви. Имао је статус свете биљке која лијечи скоро све болести.У античко вријеме користио се као антибиотик код разних упалних процеса, код проблема жучи, јетре, претјераног знојења, код крварења десни, против кашља. Познато је да је Карло Велики толико цијенио кадуљу да је чак донио закон по коме су је сви самостани морали узгајати у својим вртовима. Данас се за жалфију истраживачи веома интересују. Велики је број објављених радова са аспекта хемијског садржаја разних Salvia варијетета и њиховог фармаколошког дјеловања. Можемо је слободно назвати најважнијом биљком у свијету љековитих биљака којој припада значајно мјесто у народној и званичној медицини због антибактеријског, антифлогистичког, антифунгицидног и антивиралног дјелованја. Употребљава се у облику чаја, екстраката, тинктура и других фармацеутских облика као што су таблете, ориблете, раствори...

medicina

1,5% етарског уља и најмање 40% кетона тујона. Експериментално смо утврдили да лист пелима са неколико локалитета из Црне Горе у просјеку садржи 2,4-2,6% етарског уља. Етарско уље се добија дестилацијом помоћу водене паре. Блиједо жуте до зеленкасто-жућкасте је боје, јако ароматичног мириса и нагорког укуса. Садржи: кетон тујон, 1,8 цинеола, борнеол, борнилацетат и друге материје. Сматра се да је најквалитетнији далматински пелим јер има најфинију арому која потиче од етарског уља које садржи и до 60% тујона, око 15% цинеола. Показало се да му не могу конкурисати ни шпанска Salvia lavandulifolia, која не садржи тујон, ни грчка Salvia triloba, која има мало тујона, али јако много цинеола чији мирис подсјећа на етарско уље еукалиптуса. Некадашња Југославија је била главни произвођач и извозник пелима: и до 2 милиона тона годишње и до 30 000 литара етарског уља. На Западу, гдје се највише извоз-

svetigora / 2011 / новембар

препоручујемо индивидуално припремање за различите најмене водећи рачуна да се у припремљеном чају екстрахује оптималан садржај љековитих материја. За спољашњу употребу препорука је да се 3 равне супене кашике уситњеног чаја прелију са један литар прокључале воде, суд поклопи, остави да стоји пола сата, проциједи и може се користити за: • Испирање уста и грла, • Испирање лица, очију, облоге за уморне капке, чишћење очију од последица дугог гледања у ТВ-екран и компјутер, • Прање косе и других косматих дјелова тијела нарочито код себороичних промјена • Испирање гениталних органа и хемороида • Купање цијелог тијела чиме се ослобађају токсини из организма За унутрашњу употребу препорука је да се један прстохват (колико се узме са три прста, то је око 1-1,5 грама) уситњеног чаја прелије са 250 мл прокључале воде, суд поклопи, остави да стоји највише 10 минута, проциједи и пије дневно, може гутљај по гутља ујутро мјесто кафе, или се количина подијели у 3 дозе и пије између оброка. Овакав напитак веома ће користити за боље расположење, за јачање имунитета јер чај потпомаже избацивање токсина и чисти крв, код слабог рада желуца, слабог апетита. И како је казао Rudolf Breus „онај ко пије чај од кадуље тешко да ће се икада разбољети“. Овако припремљен напитак можете свакодневно пити у периоду од 2 до 3 мјесеца. Затим је неопходно правити паузу из предострожности, јер дуготрајна употреба жалфије има нежељена дејства. Наиме код дневних доза већих од 15 грама уситњене биљке јављају се симптоми као: сувоћа уста, вртоглавица, аритмија, несвјестица. Токсичне дозе етарског уља су 2 грама. Значи чај од пелима, жалфије, кадуље није добро конзумирати у већим количинама дужи временски период зато што се тујон, који је иначе главна љековита супстанца кумулира у организму због спорог времена елиминације и постаје отрован изазивајући нежељена дејства. Често пацијенти питају за примјену чаја од пелима према Бројсовој препоруци. По њему чај треба припремати тако што је неопходно да кључа 3 минута. Кључањем испарава термолабилно етарско уље које је и носилац активних састојака, а у чају остају хетерозиди, танини и друга полифенолна једињења која се могу користити дужи временски период. Закључак је да чај од пелима треба у разумним количинама пити превентивно и увијек се консултовати са стручном особом о примјени. Улази у састав чајних мјешавина за лијечење различитих обољења. Безбједну чајну мјешавину у чијем саставу је лист пелима може израдити искључиво стручна особа која позанаје хемију и фармакологију биљака. Ако имате питања у вези са овом темом можете се обратите на мејл адресу dragicabiljna@t-com.me

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ

оводом бројних спекулација у јавности о правном положају Српске Православне Цркве у Црној Гори, односно њених: Митрополије црногорско-приморске и Епархија будимљанско-никшићке, захумско-херцеговачке и милешевске још једном, и опет изнова, подсјећамо свеукупну јавност да у модерним државама у којима су ратификоване Европска конвенција о људским правима и други међународни документи, ниједној државној власти или политичкој гарнитури не припада право да се посредно и непосредно мијеша у уређивање унутрашњег црквеног устројства било које цркве или вјерске заједнице и на такав начин угрожава слободу вјероисповијести. Парадоксалност таквих изјава се најбоље огледа кроз чињеницу да се од Цркве упорно тражи да, иако за то није надлежна, престане да буде Црква и постане уред за признавање већ признате државе, нације и језика, а поједини представници власти упорно пледирају да се, без обзира на уставну одвојеност Цркве и државе, отворено мијешају у унутрашња црквена питања и то све уз позивање „на правну државу и владавину права“. Такви, на начелу идеолошког обоготворења државе и своје нације, радикално негирајући уставни грађански карактер Црне Горе, хтјели би да свенационалну, по природи универзалну Цркву – затворе у кавез своје етатистичко-нацистичке идеје. Православни вјерници се свуда у свијету, па и у Црној Гори, обједињују и уједињују именом Богочовјека у Цркви Христовој,

САОПШТЕЊЕ СА ШЕСТЕ СЈЕДНИЦЕ ЕПИСКОПСКОГ САВЈЕТА ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У ЦРНОЈ ГОРИ Манастир Ждребаоник, 28. септембар 2011.

складу са одлуком Светог архијерејског сабора Српске Православне Цркве из маја 2006. године о оснивању Епископског савјета Православне Цркве у Црној Гори, који се по потреби састаје ради разматрања живота Православне Цркве на територији државе Црне Горе, данас је у манастиру Ждребаонику код Даниловграда, благодаћу Божјом, одржано шесто засједање православних епископа Црне Горе, којем су присуствовали сви епископи који чине овај Савјет и то: Високопреосвећени Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, као предсједник и Преосвећени Архијереји: милешевски Филарет, будимљанско-никшићки Јоаникије, захумско-херцеговачки Григорије и ум. захумско-херцеговачки Атанасије. Епископи су најприје заблагодарили Богу на благословеном животу Цркве Божије у Црној Гори и непрекидном унапријеђивању њеног свакодневног дјеловања, које је осјетно међу вјерним народом и уопште у друштвеном животу Црне Горе. Поздравили су и коначан престанак неправедне забране слободе кретања на територији Црне Горе епископу милешевском Филарету, које му је омогућило да присуствује данашњој сједници, с надом да се оваква врста неприличног односа према високим јерарсима било које Цркве или вјерске заједнице неће поновити у Црној Гори.

друштвеној стабилности, преко потребној у овим кризним временима. Православни архијереји, у име свога свештенства, вјерника и пуноће Цркве, изражавају спремност и вољу да сарађују са свим надлежним институцијама државе Црне Горе на превазилажењу отворених питања, подсјећајући на то да је држава Црна Гора већ потписала Темељни уговор са Светом Столицом, те да у једном и јединственом правном систему не може бити повлашћених. Српска Православна Црква се старала и наставиће да се стара о свим православним вјерницима у Црној Гори, без обзира на њихове националне, идеолошке, политичке и друге разлике, остајући такође отворена за сарадњу са свим добронамјерним људима на унапријеђењу општег добра и напретка свих без разлике. Народ Божији позивамо да не поклекне пред духом времена, пред бесплодним дјелима, распрама и подјелама, које, без икакве сумње, не доносе никакво добро Црној Гори, већ да остане стамен у својој вјери у Распетога и Васкрслога Господа нашега Исуса Христа , који је једини наш камен темељац, наш Пут, Истина и Живот.

Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије Епископ милешевски Филарет Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије Епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије Епископ умировљени захумско-херцеговачки и приморски Атанасије

новембар / 2011 / svetigora

Имајући у виду потребу правног уређења односа Српске Православне Цркве и државе Црне Горе, нарочито због бројних злонамјерних тумачења појединаца из државне и локалне управе, Епископи изражавају своју заједничку вољу да се ови односи уреде на начин обостраног уважавања и поштовања, сагласно уставном начелу одвојености Цркве и државе и немијешања државе у вјековно канонско устројство Цркве и њена аутономна права. У том погледу, и овога пута скрећу пажњу да је Православна Црква у Црној Гори оличена у епархијама Српске Патријаршије (Митрополији црногорско-приморској и Епархијама, будимљанско-никшићкој, милешевској и захумско-херцеговачкој) и да она има неспорно историјско и канонско право да самостално уређује свој организациони живот. Ову чињеницу, по једногласном мишљењу свих присутних архијереја, све државне адресе морају неизоставно имати као полазну тачку будућег Уговора између Цркве и државе. Архијереји исказују своју забринутост у погледу непримјерених изјава појединих високих политичких адреса, који, иако потпуно ненадлежни за таква питања, показују зачуђујуће амбиције за унутрашње преуређење Цркве. Овакав притисак на највећу Цркву у једној модерној, секуларној држави је без преседана у Европи, којој се, макар номинално, тежи. Нарочито су бесмислене, злонамјерне и правно неутемељене изјаве о томе да би договори државе Црне Горе и Српске Православне Цркве били незаконити и невалидни. С њима се могу мјерити и већ учестали позиви на развлашћивање Православне Цркве и неразумно и противправно подржављење њене имовине, који нису и засигурно да неће ни у будућности допринијети смиривању напетости између Цркве и државе, нити допринијети укупној

Aktuelno

а не кроз нације, државе, партије и идеологије. Државна модел да Црква, и то само Православна, буде одвојена од територија не зависи од унутрашњег црквеног устројства државе, али да, при том, држава не буде одвојена од Цркве било које Цркве или вјерске заједнице и то је једини здра- како би се Црква претварала у послушницу и полугу режима воразумски и правно утемељени приступ овом питању. У и његове ефемерне идеологије. Цркву Христову Православну у Црној Гори су сви добро Још једном позивамо државне званичнике да предошли без обзира на њихове расне, националне и језичке стану да се поигравају са Црквом и вјерским осјећањима разлике. То што она у Црној Гори има и административни грађана и црквеном историјом у политичке сврхе зарад назив „Српске“ плод је историјских прилика и већинског на- разарања јединства Цркве, продубљивања подјела у наророда у коме служи, а никако њеног канонског устројства и ду и прикупљања политичких поена. Од Владе Црне Горе саме њене природе, још мање националног поистовјећења очекујемо да се, по истом принципу када је Српска ПравоЦркве са српском или било којом другом нацијом. Да је то славна Црква у питању у Словенији, Хрватској и Босни и тако јасно свједочи и назив у новије вријеме основне пра- Херцеговини, приступи потписивању уговора у истом обивославне епархије у Црној Гори „Митрополија црногорска“, му и садржају права као и са Римокатоличком црквом како која је скоро 400 година словила као „Зетска“, па ником данас би се што прије уклониле постојеће вјештачки и антиуставне пада на памет да је поистовјећује са Зећанима. но стваране разлике у правном положају Цркава и вјерских Отуда правни положај црква и вјерских заједница у Црној заједница и престало са понижавањем ове најстарије устаГори се, као и у свуда у демократском свијету, једино може нове у Црној Гори, која је била и остала, континуирано и без рјешавати уз обострано уважавање државе и Цркве, а раз- прекида осам вјекова, њена кичмена мождина. Митрополија говори о тим темама не могу бити коришћени као простор црногорско-приморска и Епархије будимљанско-никшићка, за нарушавање унутрашње аутономије било које цркве или захумско-херцеговачка и милешевска са своје стране имају вјерске заједнице. Чињеница је да је источно-православна добру вољу и намјеру које су утемељене на канонском правјера у Црној Гори краља Николе била уставом потврђена ву и црквеном уставу са једне, међународних стандарда са државна вјера, али је, такође, чињеница да она то данас, на друге и важећег законодавства Црне Горе са треће стране. жалост, није. Такође, чињеница је да важећи Устав Црне Горе Са своје стране, схватамо и разумијемо да тај процес, као и и законе по којима су цркве и вјерске заједнице одвојене од у случају припремања Темељног уговора Црне Горе и Свете државе није припремала и доносила Православна Црква Столице, не треба и не може бити брз, јер је, по оној народној, већ Скупштина Црне Горе. Судећи по неким изјавама изгле- кусо све што је брзо. 14. септембар 2011. г. да да би појединим државним функционерима, попут акИз Митрополије црногорско-приморске туелног предсједника Скупштине, једино био прихватљив

pomen

РАЈО Војиновић

У Подгорици сахра ен Богдан Радевић из Пећи

svetigora / 2011 / новембар

суботу 8. октобра на градском гробљу Чепурци у Подгорици сахрањен је Богдан Радевић из Пећи кога су шиптарски терористи 24. јуна 1999. године отели, а потом и мучки убили. Опело пострадалом Богдану служио је митрополит црногорско-приморски Амфилохије уз саслужење подгоричких свештеника. У потресној бесједи митрополит Амфилохије је поручио да служећи опело Богдану, ми служимо опело свима који су пострадали од НАТО – агарјанске безбожне руке: „Рахиља плаче за дјецом својом и неће се утјешити, јер их нема. Мајка Југовића до Милене Радевић плаче за дјецом својом и неће се утјешити. Данас испраћамо нашег Богдана Радошева Радевића са молитвом да га Господ упокоји у њедрима Авраама, Исака и Јакова, у њедрима Симеона Мироточивог и Светога Стефана, краља Дечанскога. Пронађене су његове кости после дванаест година и проналаском његових костију пронађене су расијане кости многе дјеце мајке Југовића и Рахиљине кости. Данас, ево, помињемо и сина Богдановог Ивана и са њиме пострадалу дјецу у �Панди� у Пећи, чијом смрћу је и започело крваво коло на Косову и Метохији. Данас вршимо опијело свима онима којима није извршено опијело од 1999. до данас, чије су кости расијане широм земље Косова и Метохије.“ „Ево га Богдан, дошао овдје међу нас, у престони град Црне Горе, да га цјеливамо и да се у његово име застидимо пред црногорском влашћу, не пред Црном Гором, која се одрекла његових костију и која је пљунула на кости свих оних који су од времена краља и господара Црне Горе Николе I Петровића уградили своје кости у слободу Косова и Метохије. Није их мало и у вријеме краља и господара Николе I и у времена послије њега и у времена нацифашистичке окупације 1941. до 1945. године, и у овим новијим временима нарочито од 1999. године, па до данас. Није добро одрицати се костију својих предака, нарочито оних који су живот свој положили за вјеру и отачаство. Никада се прије у историји Црне Горе није догодило да се нађе таква власт која се одриче своје земље, костију својих синова и својих светиња, као што је то учинила ова данашња власт у Црној Гори, а не Црна Гора. Вршимо данас опијело свима онима који су од натоарнаутских злотвора побијени: нашој браћи, нашим мајкама, нашим очевима, нашој дјеци, и у временима нацифашистичке окупације и у временима ове натоарнаутске савремене окупације Косова и Метохије. Једно је сигурно: земља коју нам је Бог дао, у коју су уграђене кости оваквих витезова какав је Богдан Радевић и његов син Иван, земља која је посијана ко-

стима витезова, земља која је украшена светињама, земља коју чува краљ српски Стефан Дечански, земља патријараха српских, коју чувају преподобни Јоаникије Девички и Петар Коришки – та земља никада не може и не смије бити изгубљена. Свједок тога је и Богдан Радошев Радевић. Његов долазак овдје међу нас представља опомену, на првом мјесту онима који су пљунули на његове кости, на кости наше дјеце и на оне који су освештали својом жртвом свету земљу Косова и Метохије. Они су свједоци велике и свете истине да је ипак у имену Божијем суд и правда и да ће Божија правда на крају да тријумфује, да побиједи без обзира на људску помраченост, на људску злобу, без обзира на братомржњу, и мржњу - била она домаћа мржња или европска или било која друга - која је проузроковала овај злочин који је започео и који се наставља на Косову и Метохији. Злочин моћника савременог свијета који би хтјели да одсјеку живо тијело, жив организам народа светосавскога. Који би хтејли да поново на муратовски начин, Мурата тиранина, поново посјеку главу великомученика косовског Лазара. Косово је глава Лазарева. Његово тијело свето је у Раваници, његовој задужбини, његово тијело је свако мјесто тамо гдје данас гори кандило његовог народа и гдје је огњиште његових потомака. И тијело Богданово је свједок тога да ово мјесто и овај град престављају органски дио те свете земље и представљају сјеме за будућа покољена. Сјеме из којега ће нићи правда Божија, истина Божија и слобода распетога народа и слобода гробова настрадалих од злочинаца и слобода светиња Божијих посејаних по Косову и Метохији. Бог нека подари покоја нашем Богдану и нека његове свештене кости буду сјеме будуће правде Божје и слободе за ону земљу и оне светиње за које је жртвовао живот свој. Бог да му душу прости!“

јереј ПРЕДРАГ Шћепановић

pomen

Поводом упокојења великог књижевника и музичког педагога Миодрага Ћупића

ОДЛАЗАК ЗВИ ЕЗДАМА ПАДАЛИЦАМА

дан својим идеалима, богатећи српски језик и ћирилицу којима је посветио свој живот. Роман „Јади Горчина Петровића“ му је 1975. године спаљен судском одлуком, а нешто касније су спаљене и књиге „Ђавољи троугао“ (у рукопису) и „Утваре“. Међутим, од свог страдања и прогона није правио маркетинг и није себи подизао цијену. Његов богат књижевни опус чине преко 30 књига и неколико уџбеника умјетничке музике. Ушао је у бројне антологије, едиције, лексиконе и зборнике. Добитник је Вукове награде, награде Марко Миљанов и Макаријево слово за животно дјело. Био је почасни члан Интернационалног биографског центра Кембриџ и заступљен је у едицији 100 стваралаца свијета. Иако је био тих, скроман, био је и неустрашив. На једној сахрани у Доњем Загарачу, испровоциран од једног од челника тадашње УДБЕ, витешки га је - у Пушкиновом стилу - позвао на двобој, што је овај избјегао. Читав живот је посветио обичном, малом човјеку и за правду је увијек био спреман да страда. Његови јунаци су углавном свакодневни, „мали“ људи, заклоњени од осталог свијета подрумима, мансардама и поткровљима. Ти људи су, крећући се „међу јавом и мед сном“, тражили и најчешће нису налазили срећу у овом свијету у коме, хвала Богу само привремено, тријумфују зло и смрт. Са поносом и тугом ми је причао о Косову и Метохији гдје је примио свето крштење у Високим Дечанима, а бољело га је то што су му шиптарски терористи у Пећи разрушили гроб оца Васа. Ту неће бити крај распећу породице Ћупић, јер ће Брозови џелати 1956. године, мучки, са леђа убити 28-мо годишњег брата му Милорада, који ће бити сахрањен уз специјалну дозволу скоро 20 година касније. У браку са својом животном сапутницом и великом љубављу Бранком-Бебом неће имати дјеце, али ће јој диван споменик љубави у прози подићи књигом „Тамо гдје умиру звијезде падалице“ и књигом поезије „Небеска трибина“. Име Миодрага и Бранке Ћупић носиће фондација која ће постхумно, из средстава од продатог стана, награђивати најбоље младе пјеснике. Као и већина људи у Црној Гори, имао је неку индивидуалну вјеру у Бога и водио је како је сам говорио „разговор са Богом“. Говорио је да 40 година није легао у постељу да се није помолио Богу, Светом Василију Острошком, који му је у младости исцијелио брата Милорада, и Светој Петки, крсној слави Ћупића. Светог Василија Острошког ће поменути у својој књизи „Омча“ седамдесетих и осамдесетих година прошлог вијека. Свом народу је оставио обимно дјело и драги лик човјека јагњећих очију и душе. Овим скромним редовима желио сам запалити свијећу воштаницу за покој његове племените душе.

новембар / 2011 / svetigora

ихо, скромно и једва чујно, како је углавном и живио, у згради пуној сивила и смога, како је и писао да ће скончати овоземаљски живот, дан послије Преображења, упокојио се у 76. години књижевник, музичар, музички педагог, композитор и један од утемељивача класичне гитаре у Црној Гори, Миодраг-Мијо Ћупић. Сахрањен је у обасјању цркве Светог Симеона у Доњем Загарачу уз црквени обред. Рођен је 1936. године у Доњем Загарачу-Катунска нахија. Загарач је за њега био уточиште и оаза мира, извориште и увориште љепоте. У њему је провео босоного и убого дјетинство гдје је досањао неизрециви сан о правди, доброти и љубави који ће бити сапутници на његовом земаљском путу. Од ране младости је стекао двије љубави: књижевност и музику. Још као младић латио се пера и окушао се у књижевности која му није донијела побједнички вијенац, али му је на извјестан начин осмишљавала живот. Године 1954, објављујући своје прве приче у ондашњим гласилима „Омладински покрет“ и у „Сусретима“ стекао је себи многе идеолошке противнике. Од тада па до свог упокојења, ходао је по мукама, својим великим даром крчећи себи пут у свијет лијепе ријечи и чаробног звука. Био је хапшен, саслушаван и осуђиван на дуге условне затворске казне, које су у то доба значиле не само губитак грађанских права већ и етикету писца опасног по самоуправљање и социјализам. Остао је непоколебљив, досле-

АРХИМАНДРИТУ ЗАКХЕЈУ ВУДУ ЗАБРАЊЕНО СЛУЖЕЊЕ Поглавара московског храма Свете великомученице Екатарине, представника Америчке Православне Цркве при Московској Патријаршији, архимандрита Закхеја (Вуда) уклонио је са дужности и позвао у Америку Блажењејши Митрополит Јона, који је забранио архимандриту Закхеју да обавља богослужења и остале свештене радње, саопштава званични сајт Америчке Православне Цркве, не наводећи узроке наложене забране. О храму Свете Екатарине бринуће се клирик храма свештеник Јован Кечкин. Обавезе представника Америчке Православне Цркве у Америци обављаће протојереј Леонид (Кишковски), поглавар Одјела спољних црквених веза Америчке Православне Цркве.

svetigora / 2011 / новембар

ЦРКВЕНИ МУЗЕЈ

граду острва – Хори освештао је александријски патријарх Теодор, који се тада налазио у посјети острву. На првом спрату су постављени експонати из ранијег хришћанског и византијског периода, као и црквене утвари, а на другом иконе, старе штампане књиге, одежде (међу којима је и одежда почившег архиепископа Христодула). ЗАТВОРЕНИЦИМА ОСНОВЕ ПРАВОСЛАВЉА На Свето-Тихоновском универзитету предаваће се основе православља затвореницима из појединих поправних домова. Предавања ће три пута недјељно држати свештеници који редовно посјећују затворе. Након завршеног курса затвореници који буду успјешно положили испит добиће дипломе. Послије истека казне они ће с тим документом моћи да ступе у духовне школске установе. МЕДВЕДЕВ ЧЕСТИТАО ПРАЗНИК СВЕТОГ ПАНТЕЛЕЈМОНА Предсједник Русије Дмитриј Медведев честитао је архимандриту Јеремији (Аљехину) и братији манастира Светог Пантелејмона на Светој Гори славу манастира, светог Пантелејмона, саопштава Интерфакс. „Свети Пантелејмон је један од најпоштованијих светитеља у хришћанству и већ много вјекова чува нашу древну обитељ – један од најважнијих духовних центара Свете Горе“, каже се у честитки, коју цитира прес-служба предсједника државе.

ЖИТЕЉИ ГАНЕ ПРИМАЈУ ПРАВОСЛАВЉЕ 9. августа митрополит Акре, Георгије (Александријска Патријаршија) био је у пастирској посјети по парохијама источне Гане. Посјетио је цркве: Светог апостола Марка, Прeподобне Макрине, Светог апостола Андреја Првозваног, Светог мученика Трифуна, Благовијeсти Пресвете Богородице и Светог апостола Петра. У храму Рождества Христова у селу Дваха митрополит Георгије је обавио саборно крштење. Послије тога се срео са вођом племена и расправљао о проблемима који се тичу изградње школе и болнице на земљишту које је подарено храму, саопштава Amen.gr. ПАТРИЈАРХ ВАРТОЛОМЕЈ ПОЧАСНИ ЧЛАН ФУДБАЛСКОГ КЛУБА Константинопољски патријарх Вартоломеј је постао почасни члан грчког фудбалског комитета „Атлитики еноси Константинуполеос“ (Спортски клуб Константинопоља), саопштава грчки сајт Ромфеа. Патријарх је примио представнике Спортског клуба Константинопоља, који су основали Грци, које су турске власти депортовале из Истанбула у Грчку 1920. године. Он је добио на поклон од Клуба фудбалску лопту са потписима свих играча и златни диск на којем су угравиране ријечи Вартоломеја Првог, које је изговорио за вријеме отварања новог стадиона клуба 2004. године.

ПРЕМИЈА МИРА ПАТРИЈАРХУ МЕЂУНАРОДНИ ФЕСТИВАЛ КОПТСКЕ ЦРКВЕ СЛОВЕНСКЕ КУЛТУРЕ Аугсбуршку међународну наНа Кубану је одржан граду за мир ове године је добио Међународни фестивал словенске патријарх Коптске цркве Шенуда културе – прави народни празник Трећи, пише Kipa/Apic. Премија од 12 - који је окупио учеснике из разних 500 евра предата је патријарху Ше- региона Русије, Словачке, Србије, нуди Трећем за заслуге миротворца Пољске, Грчке и Босне и Херцеговиу области међуконфесионалних и не. међувјерских односа, објавио је граФестивал су отворили домаћини доначелник Курт Грибл. – чувени Кубански козачки хор, а 5. августа на острву Аморгос отТрадиција уручења ове награде било је присутно више хиљада ворен је црквени музеј, који је наза мир везана је за Фестивал мира у људи. Стигли су и глумци из Кипра зван у част покојног поглавара АтинАугсбургу, који се празнује од 1650. и Турске, који наизглед са словенске Архиепископије архиепископа године. Фестивал је јединствен на ском културом немају додира. У окХристодула (1998-2008). свијету и празнује се као државни виру фестивала је такође отворен Музеј који се налази у главном празник. и сајам, на коме су своје производе

Приредио: Славко Живковић

IZ SVIJETA

Александар Ерошин донио је одлу- сектору Газа, подржавају стварање ку да изврши грађански дуг пред на тим територијама палестинске отаџбином – одслужи војни рок. државе са сједиштем у Јерусалиму, Кад је слободан од гардијске служ- изјавио је у интервјуу за EuroNews МАРАТОН УЗ МОЛИТВУ Олег Софјаник, маратонски пли- бе морнар Ерошин свлачи војничку Архиепископ севастијски Теодосије вач из Севастопоља, препливао је од униформу и облачи мантију и већ (Аталла Ханна), који је рекао да „наАнталије у Турској до обале Кипра за као отац Александар служи црквену род Палестине заслужује сопслужбу у храму војне јединице. 36 сати и 17 минута, без одмора. ствену државу коју ће да признају Како је саопштио сам пливач, Уједињене Нације“. главне потешкоће представљали су ПОМОЋ МАЛОЉЕТНИМ МАЈКАМА „Ми смо дио народа ПалестиМладе мајке које су се нашле у не и раме уз раме, заједно са остаму супротни јужни вјетар и висока температура ваздуха, а помогле су тешкој ситуацији, и које су умјесто лим представницима палестинског му, као и обично, молитве које је из- абортуса изабрале да роде, сада ће народа – са муслиманима и друдобијати помоћ у специјалној служ- гим хришћанима радимо на томе говарао током пливања. После неколико дана одмора би, која је отворена на бази Кризног да добијемо слободу и независСофјаник намјерава да по први пут центра за помоћ женама, саопштава ност и да створимо независну палепреплива од турског града Синоп до портал Новгород. ру. Сада се у том стинску државу, са престоницом у града Балаклава у Украјини, који су Центру појавила специјална соба за Јерусалиму.“ малољетне мајке, у којој може да се међусобно удаљени 230 км. Данас у Палестини живи 57 смјести шест мама са бебама, а пла- хиљада хришћана. нирано је проширење мјеста, каже ПОМИЛОВАЊЕ директор Центра за помоћ. И ЖЕНЕ НА ИЗБОРИМА Од 7 200 беба које су рођене у Новогородској области 2010. године, 112 беба су родиле малољетнице, додаје портал. представили мајстори декоративнопримијењене умјетности.

новембар / 2011 / svetigora

СВЕШТЕНИК ИЗВРШИО ОПЕРАЦИЈУ НА СРЦУ Операцију, која је постала прва у свијету, извела је на Националном медицинско-хируршком центру Пирогова, екипа хирурга, којом је руководио академик Руске академије медицинских наука, директор Хируршког центра Пирогова, јереј Георгије Шевченко: тумор десне срчане преткоморе уклонили су Револуционарно рјешење за мина отвореном куцајућем срцу без лионе жена Саудијске Арабије довјештачке циркулације, саопштава нио је краљ Абдала ибн Абдел Азиз прес-служба Министарства здравља. Предсједник Грузије Михаил СаАл Сауд. Монарх најконзервативније Свештеник и академик Георгије кашвили издао је, поводом празника исламске државе изјавио је да жене Шевченко налази се на челу НациоУспења Пресвете Богородице, указ добијају право учествовања у Коннално медицинско-хируршког ценкојим је помиловао 201 затвореника. султативном савјету ( Меџлис аштра Пирогова од 2002. године. Како је саопштено из Шура) и на следећим општинским предсједниковог кабинета, 171 заизборима, саопштава ИТАР-ТАСС. ПАЛЕСТИНА твореник ће одмах бити пуштен на „Иступајући против изолације слободу, а тридесеторици ће казна жена и њиховог искључења из жибити скаћена на пола. вотне сфере коју потчињава заМеђу помилованима је декон шеријата, размотривши дато сет жена, троје малољетника и два питање о религиозним ауторитетистранца. ма, донијели смо одлуку да се жене укључе у Консултативни савјет у МОРНАР, НАСТОЈАТЕЉ ХРАМА својству пуноправних чланова, поУ бригади ракетних бродова Балчев од следећег мандата“, изјавио тичке флоте отворен је православје краљ у свом обраћању члановини храм, посвећен Фјодору Ушакома Консултативног савјета. „Жене Православни Палестинци, који такође могу истицати своје кандиву, чији настојатељ је постао регрут живе у источном Јерусалиму, на датуре на општинским изборима и морнар. Двадесет петогодишњи отац западној обали ријеке Јордан и у имати право гласања“.

IZ pomjesnih crkava

Приредио: Славко Живковић

ЦРКВА НА ПРВОМ МЈЕСТУ ПАТРИЈАРХ ТЕОДОР НА КРИТУ Социолошко испитивање које Почетком августа на Крит је стигао Патријарх александријски Тео- је спроведено у Бугарској показало је раст повјерења грађана према дор. За вријеме сусрета у Бугарској Цркви, саопштава сајт Двеархиепископској резиденцији са ри.Бг. Бугарској Цркви у јулу 2011. годикритским Архиепископом Иринејем патријарх је разговарао о актуел- не повјерење је дало 44, 1 % Бугара. ним проблемима који се тичу жи- У марту исте године тај број је изновота Александријске Патријаршије сио 39, 3%. Одмах за Црквом иде бугарска и Критске аутономне Цркве (која је у саставу Константинопољске полиција (којој даје повјерење 37, 2% грађана), војска (35, 6%), влада (30, 8), Патријаршије). Посебну захвалност Патријарх предсједник (30, 6%), судски систем Теодор је изразио Критској (15, 8%), парламент (14, 5%). Архиепископији за економску подршку мисионарске дјелатности ПРАЗНИК СВЕТОГ СЕРАФИМА Александријске Патријаршије у САРОВСКОГ земљама Африке.

svetigora / 2011 / новембар

КАНОНИЗАЦИЈА У БЕЛОРУСИЈИ

вота. Њихово пресељење прати ширење православне вјере међу мјесним житељима. У вези са тим Александријска Црква је уложила све напоре да унаприједи пастирско служење у Африци, на начин организовања првих грчких општина, изградње храмова и грчких школа. Недавно је у оквиру тог мисионарског програма неколико новоизграђених храмова у Зимбабвеу посјетио Епсикоп зимбабвејски Г. Серафим. Он је богослужио и организовао добротворне акције, дијелећи храну сиромашним породицама.

ПОВОДОМ ЂАКОНСКЕ ХИРОТОНИЈЕ ПАТРИЈАРХА ВАРТОЛОМЕЈА 12. августа острво Имброс, које припада Турској, посјетио је министар спољних послова Грчке, Ставрос Ламбринидис поводом одржавања свечаности – 50 година ђаконске хиротоније константинопољског патријарха Вартоломеја, који је и рођен на том острву и у саборном храму на острву 13. августа 1961. године замонашен и добио чин ђакона, саопштава „Ромфеа“. Посјета С. Ламбринидиса је прва посјета грчког министра спољних На празник Обретења моштију преподобног Серафима Саровског послова Имбросу, којег је већина на саборном тргу Свето-Тројицког становништва до 60-их година била Серафимо-Дивјејевског женског ма- грчка. Сада на Имбросу има свега 500 настира служена је Божанствена Грка, од којих су већина старци. Литургија. Литургијом је началствовао Митрополит крутицки и коломенски Г. ИЗ ЕТИОПСКЕ ЦРКВЕ Јувеналије уз саслужење мноштва епископа. Ова година је за СерафимоДивјејевски манастир значајна због три јубилеја: 150 година од њеног оснивања, 20 година препорода обитељи и 20 година од другог обретења светих моштију преподобног Серафима. Тим поводом празнично богослужење је окупило неколико хиљада вјерника.

Црквене свечаности посвећене канонизацији свештеномученика Кипријана Климуца, одржане су 4. августа у Свето-Михаиловском саборном храму белоруског града Лида, саопштава Патријархија.ру. На Божанственој Литургији с чином канонизације, којом је началствовао Митрополит мински и слуцки Филарет, патријарашки егзарх цијеле Белорусије, присуствовао је цио епископат Белорусије. „Пут до данашњих свечаности почео је још прије 20 година када су савременици оца Кипријана, који су преживјели атеистичке године, по- ШИРЕЊЕ ПРАВОСЛАВЉА У чели да пишу писма црквеном руко- АФРИЦИ У сриједу 14. септемЗахваљујући Грцима водству у којима су говорили о подбра, предсједник Одјељења за вижништву настојатеља цркве у селу православље се шири међу спољне црквене везе Московске мјештанима Африке. Финансијска Јатра. Већ тада су се према њему односили као према светитељу“, ка- криза је довела до тога да Грци из Патријаршије, Митрополит волозао је за сајт САБОР.БУ свештеник Ро- своје отаџбине, Грчке и Кипра од- коламски Иларион, се сусрео са лазе у Африку ради бољег жи- Патријархом етиопским Абуном Павстислав Лемачко.

КИПАР П о г л а вар Кипарске Цркве, Архиепископ Хризостом, који је био у званичној посјети Грузији, позвао је Католикосапатријарха Илију да подржи Кипране на било који могући начин, користећи се својим утицајем на међународној сцени, саопштава Famagusta Gazette. Према ријечима Архиепископа, данас се више од 500 православних храмова и манастира на територији коју су окупирали Турци налази у жалосном стању. „Неке од тих храмова и манастира су срушили, друге су претворили у џамије, треће у ноћне клубове, војне логоре, и чак у коњушнице. Он је подсјетио на то да је Турска илегално извршила инвазију на Кипар 1974. године, заузевши 37% кипарске територије. Турска реализује тактику „етничког чишћења“, истјерујући православце са својих огњишта и доводећи муслимане-имигранте из Анадолије, те тако мијења демографску карту читавог Кипра. ХИЉАДУ ГОДИНА СОФИЈЕ КИЈЕВСКЕ

21. септембра, на Малу Госпојину, почеле су свечаности посвећене хиљадугодишњем јубилеју Софије Кијевске – саборног храма кијевских митрополита. Архиепископ перејаславхмељницки и вишњевски Александар служио је у Софијском сабору благодарствени молебан, након чега је сарадницима музеја Софија Кијевска честитао празник и предао одликовања и честитке поглавара Украјинске Цркве.

новембар / 2011 / svetigora

лом, поглаваром дохалкидонске Ети- знаменовано је интересантним опске Цркве. У топлој и пријатељској догађајима у културно-вјерском жиатмосфери они су разговарали о ак- воту украјинског региона. туелним питањима међухришћанске сарадње и високо оцијенили САБОР ПОГЛАВАРА ПЕТ ДРЕВНИХ досадашње везе двају Цркава. ПОМЈЕСНИХ ПРАВОСЛАВНИХ Предстојатељ Етиопске Цркве ЦРКАВА је упознао свог високог госта са Од 1. до 3. септембра у положајем своје Цркве у друштву и згради Константинопољске савременим задацима и изазовима. патријаршије у истанбулском кварМитрополит Иларион је у име ту Фанар засједао је сабор посвештеноначалија Руске Цркве по- главара пет древних православзвао студенте Етиопске Цркве да се них Цркава – Константинопољске, школују у духовним школама Мо- Александријске, Антиохијске, сковске Патријаршије. Јерусалимске Патријаршије и Кипарске Архиепископије. РУМУНСКИ ПАТРИЈАРХ НА Састанку није присуствовао ТЕМЕЉИМА ХРАМА антиохијски патријарх Игњатије. Румунски патријарх Дани- Њега је представљао епископ ло посјетио је 25. августа темеље апамејски Исак. будућег Саборног храма народног У центру пажње сабраних је био спаса у Букурешту. Током посјете положај хришћана на Блиском истоЊегово Блаженство је упознат са то- ку у вези са последњим политичким ком радова и фазом у којима се на- догађајима и припрема за сазив Свелази градња. православног сабора. Саборни храм румунског народа биће типична латино-византијска МЕДАЉА МИТРОПОЛИТУ ЈОНИ базилика румунског стила. Чувајући 8. септембра 2011. године на елементе источне традиције, храм дан празника Рођења Пресвете ће бити обогаћен са неколико за- Богородице, по новом календару, падних архитектонских елемената, Блажењејши Митрополит све Амекоји ће „подсјећати на заједничку рике и Канаде Јона служио је Божантрадицију, и истицати улогу румун- ствену Литургију у храму Свето-Власког Православља као моста између димирске богословије (Православна православног Истока и претежно Америчка Црква). католичког Запада“, саопштено је из Након Литургије предсједник Румунске Цркве. добротворне организације „НародХрам ће моћи да прими око 5000 ни наградни комитет“ (Русија) В. С. вјерника, биће 120 метара дугачак, Балакирјев, који се налази у САД, 70 метара широк и 120 метара висок. уручио је митрополиту Јони медаљу „Побједа православља“ за јачање 450 ГОДИНА ПРВЕ УКРАЈИНСКЕ братских веза између народа Русије КЊИГЕ и САД. У захвалној ријечи погла2011. године у Украјини се вар је казао да је нарочито дирнут обиљежава 450 година Пересопниц- пажњом народа Божјег, који му је ког јеванђеља. 29. августа у свечано- уручио тако високу награду. стима у селу Пересопница (Ровенска област) учествовао је и предсједник УПОКОЈИО СЕ НАЈСТАРИЈИ Украјине, Виктор Јанукович, саоп- ЈЕРАРХ штава званични сајт предсједника 15. септембра у 91-ој години жидржаве. вота у архијерејској резиденцији, на Јанукович је казао да се свеча- територији Свето-Покровског мушности одржавају на земљи на којој ког манастира у Харкову упокојио се је Иван Фјодоров створио Острош- најстарији јерарх Руске Цркве, Мику Библију и Буквар, а Мелетије Смо- трополит харковски и богоудуховтрицки Граматику. ски Г. Никодим. Према ријечима предсједника Изразе саучешћа Митрополиту Синодалног одјела Украјинске кијевском и све Украјине Владимиру Цркве „Црква и култура“ игуманије упутио је предсједник Украјине, ВикСерафиме (Шевчик) празновање тор Јанукович. 450 година прве украјинске књиге

СЈЕЋАЊЕ НА НОВОМУЧЕНИКЕ У недјељу, 7.августа, на празник Успења Св. Ане, мајке Пресвете Богородице, у манастиру Преображења Господњег у Милтону служена је Света Архијерејска Литургија којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ канадски Г. Георгије. Након заамвоне молитве одржан је парастос за све новомученике из рода нашега пострадалим у Херцеговини и Крајини и у протеклим ратовима на подручију Српских Крајина, Барање, Лике, Кордуна, Баније, Крбаве... до оних пострадалих на Косову и Метохији, на коме је прочитано више хиљада имена пострадалих. На крају Св. Литургије владика Георгије је изговорио веома дирљиву бесједу о страдању и страдањима нашег народа

svetigora / 2011 / новембар

СВЕЧАНОСТИ У ЧИКАГУ У оквиру Двадесетог годишњег српског фестивала при саборном храму Светог Васкрсења у Чикагу, Епископ средњезападно-амерички и новограчанички Лонгин началствовао је Светом Архијерејском Литургијом у недјељу, 7. августа 2011. године, уз саслужење Епископа кливлендског Петра (Руска загранична Црква). Овогодишњи Српски фестивал, традиционални фестивал српске културе, музике и националне кухиње који је установљен 1991. године и који се одвија у организацији парохијана-волонтера ове највеће српске црквене заједнице у Америци, посјетило је више од 50.000 људи из Чикага и околине.

СПОМЕН КРСТ НА ПЕТРОВАЧКОЈ ЦЕСТИ У организацији Веритасa у Јањилима надомак Петровца, тик поред Петровачке цесте у недјељу, 7. августа 2011. године, освећен је нови спомен-крст на мјесту ратног злочина ваздухопловства Републике Хрватске над српским избјеглицама из Републике Српске Крајине 7. августа 1995. године. Нови спомен-крст у Јањилима, по пројекту архитекте Марка Билбије, осветио је Владика бихаћко-петровачки Г. Хризостом. У бесједи након освећења

владика је рекао: „Прође 16 година од њиховог трагичног страдања ево овдје на Петровачкој цести.

усташки графити на храму Светог Илије у Задру. Великим словима исписана су усташка знамења „U“ и други вулгарни садржаји.

САБОР У МРАКОВЦУ У недjељу по Светом Илији (7. августа) и ове године одржан је традиционални сабор православних Срба у Марковцу. Епископ далматински Г. Фотије је тим поводом служио Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог Илије уз саслужење монаштва и свештенства Епархије далматинске. После Свете Литургије пререзан је славски колач и одржана литија. У својој бесjеди епископ Фотије је захвалио свима који помажу обнове цркава и манастира у Епархији далматинској истакавОкуписмо се да се молитвено ши да сада предстоји обнова крова сјетимо на оно што се те 1995. годи- цркве у манастиру Лазарици, као и не дешавало, а дешавао се прогон живописање цркве Светог Илије у српског народа из Даламције, Лике, Марковцу. Кордуна и Баније! Дешавао се пред очима цијелога свијета геноцид У МИЛЕШЕВИ ЗВОНО СА УРАЛА На звоник манастира Милешеве над српским народом! Истребљење је подигнуто звоно тешко девет тона, српског народа!“ највеће у Србији. У СПЦ само је звоно храма Христовог Васкрсења у ПодгоНОВИ ГРАФИТИ ОТВАРАЈУ СТАРЕ рици теже за тону. Звоно је, поводом РАНЕ осам вјекова постојања Милешеве, даровао Андреј Козицин, генерални директор „Угмк холдинг“, фабрике бакра на Уралу у Русији. Израђено је у фабрици ЗАО „Пјатков и К“, у граду Каменски. На звону су ликови три светитеља – Николе Чудотворца, апостола Андреја Првозваног и кнеза Александра Невског, као и икона Богородице Тихвинске, испод које је натпис „Пресвета Богородице, спаси нас“. Поводом седамдесетогодишњице мученичке погибије СЛАВА У МИЛТОНУ мјештана села Трибањ-Шибуљине Преображење Господње, сладана 6. августа 2011. г, у цркви Све- ва манастирског храма у Милтону, тог пророка Илије у Задру надлеж- сједишту Канадске епархије, и ове ни свештеник протојереј-ставрофор године свечано је прослављена. Петар Јовановић одржао је парастос Служена је Архијерејска убијенима, којему су присуствовали Литругија у присуству великог и вјерници из села Шибуљина. броја вјерника, којом је началстоПрије седамдесет година на дан вао грчки епископ Г. Христифорос Светог пророка Илије од усташке уз саслужење домаћина Епископа руке су побијена 103 мјештана села Г. Георгија и више свештеника КаШибуљине од тридесет и пет домо- надске епархије. Након читања Св. ва српске националности колико је Јеванђеља Епископ Христифорос је тада било у Шибуљинама. надахнуто бесједио о значају празДва дана раније, у четвртак (4. 8. ника Преображења Господњег. 2011.) поново су осванули пријетећи

iz ota~astvene crkve КРСНА СЛАВА ЖАБЉАКА

лом, за оријентацијом, за духовним животом, за трајним вредностима и стабилношћу не пролази поред истинског смисла живота, већ да у крилу Цркве Христове сви заједно креативно пратимо нове изазове у којима овај наш измучен свет дела и живи.“

На ремезијанској катедри је до 420. године столовао велики учитељ, проповедник, мисионар и јерарх Цркве Свети Никита Ремезијански, један од отаца чувеног Антиохијског сабора из 378. године којим је председавао Свети Атанасије Велики. Седиште Епископије ремезијанске било је смештено на простору данашње Беле Паланке, која данас административно припада Епархији нишкој којом сте Ви, Ваша Светости, управљали скоро 40 година. Епископија ремезијанска била је од првих векова хришћанства спона између јединственог, једнодушног и истоверног православног Запада и православног Истока. У данашњем чину моје епископске хиротоније видим дивни Промисао и намеру Божју, да и ја, својим снагама и помоћу Божјом, продужим ову лепу традицију мостоградње Запада и Истока.“ У ПРИЗРЕН ВРАЋЕНА БОГОСЛОВИЈА СВЕТОГ КИРИЛА И МЕТОДИЈА 19. септембра је званично враћена и, после дванаест година избеглиштва, почела са радом Богословија Светог Кирила и Методија. Уписом прве генерације будућих богослова, коме су присуствовали Епископ призренски Теодосије, професори Богословије, ђаци и њихови родитељи свечано је обновљен рад једне од најпознатијих просветних установа СПЦ. Иако при-

новембар / 2011 / svetigora

надског Георгија под насловом Ковчежић успомена – мој пут ка Богу. У невеликој по обиму, али веома драгоцјеној по садржају, збирци кратких описа догађаја који су испунили његову досадашњу животну путању, владика Георгије подијелио је са читаоцима, садашњим и Епископ будимљанско-никши- потоњим, драгоцјено свједочанство ћки Г. Јоаникије је у петак, 19. августа, о времену свога духовног узрастања на празник Преображења Господњег, и службе Богу и народу Божијем на служио Свету Архијерејску Литургију просторима српских земаља и далеу храму посвећеном овом празнику ке Канаде. на Жабљаку. „Овај празник је празник МИТРОПОЛИТ ИЛАРИОН ПРИМИО свјетлости, празник нестворене, ДЕЛЕГАЦИЈУ СПЦ вјечне Божије свјетлости која је преПредседник Одељења ко Христа Господа засијала овоме спољних црквених веза Московсвијету, јер када се Он, са својим Све- ске Патријаршије, Митрополит вотим ученицима и апостолима, молио локоламски Г. Иларион, примио је на Гори таворској из Његовога лица 8. септембра 2011. године српску и Његових хаљина засијала је Божан- делегацију, која је дошла у Москву ска свјетлост тако да је људске очи ради консултација по питањима нијесу могле гледати, а апостоли су, реализације пројекта израде мозаобасјани том свјетлошћу попадали ика у Храму Светог Саве у Београду. на земљу, осјетивши велику радост Делегацију из Србије сачињавали су у свом срцу, па су говорили 'Господе Митрополит црногорско-примордобро нам је овдје бити, да остане- ски Г. Амфилохије, савјетник минимо овдје стално'“, рекао је владика стра спољних послова Републике Јоаникије. Србије г. Дамјан Крњевић и протонеимар Храма Светог Саве проф. др ЕПАРХИЈСКИ ДАНИ У Војислав Миловановић. ЗАПАДНОАМЕРИЧКОЈ ЕПАРХИЈИ Митрополит Иларион и митроУ петак 3. септембра, Епархијски полит Амфилохије посебно су раздани 2011. у Западноамеричкој мотрили питања учвршћења веза епархији Српске Православне између Руске и Српске Цркве, као и Цркве отпочели су сабором свеш- теме међуправославних односа. тенства. Епископ Максим, домаћин овог годишњег догађаја, Архие- ЈОШ ЈЕДАН ЕПИСКОП СПЦ пископ санфранцискански Кирил Његово Преосвештенство (Руска Загранична Црква), Епи- Епископ ремезијански Г. Андреј скоп Лос Анђелеса и Запада Јосиф (Ћилерџић) хиротонисан је за епи(Антиохијска Патријаршија) и Епи- скопа древне Ремезијане на Светој скоп новограчанички Лонгин, Архијерејској Литургији, коју је у заједно са свештенством из цијеле Саборној цркви у Београду, 18 сепјужне Калифорније и Западноа- тембра, служио Свјатjејши Патријарх меричке епархије сабрали су се у српски Г. Иринеј уз саслужење петнасрпској цркви Светог Стефана у Ал- ест епископа Српске и Грчке Цркве. хамбри да чују ријеч специјалног гоИз програма будућег епископског ста, архимандрита Василија Гондика- служења владике Андреја издвајамо киса са Свете Горе. ријечи да „Црква није била и неће Након вечерње службе, око ни убудуће бити беспомоћна када 200 вјерних окупило се да чује су у питању жртва, љубав и њено акпредавање архимандрита Василија тивно учешће у свему што је за дона тему Света Гора. бро њеног народа. Јер љубав према Богу не може никако бити одвојена КОВЧЕЖИЋ УСПОМЕНА од љубави према ближњему, и обУ свечаној сали Српске ратно. Истинско служење у Господу књижевне задруге 8. септембра јесте даровано заједништво Бога и је представљена књига – моза- људи као дар у Духом Светом. Нека ик збитија из живота Епископа ка- данашња потрага у свету за смис-

svetigora / 2011 / новембар

iz ota~astvene crkve

времено измештена Призренска богословија у Нишу наставља са радом, у току наредних година радиће се на потпуном повратку ове школе у Призрен. Владика Теодосије, који је од Светог Архијерејског Синода СПЦ постављен за вршиоца дужности Ректора богословије, истакао је да је повратак Богословије један од најважнијих догађаја у последње време и да ће у том смислу почетак рада школе утицати на већи повратак расељених: „Обнова Богословије и почетак рада је велико охрабрење за српски народ који тренутно живи у Призрену, на Косову и Метохији и за све оне који су избегли, а желе да се врате. Призренска богословија је у својој историји била једна од темеља нашег постојања и она ће имати ту улогу и убудуће. Било је времена када је школа прекидала своја рад али ово је најдужи период и нешто што смо чекали 12 година... Почетак рада ове Богосовије је велики успех за нашу Цркву и народ, а рекао бих и за град Призрен, јер ће добити једну од својих одлика и сви грађани Призрена, без обзира које су нације и вере, треба да буду срећни јер је ова школа увек имала своје место у овом граду.“ У обновљеном и реконструисаном старом делу комплекса Богословије који је задужбина Симе Андрејевића Игуманова биће смештени ђаци и професори и за њих су у потпуности обезбеђени сви услови за рад и смештај. Прву годину уписало је укупно 9 ученика (већином из Епархије Рашко-призренске). С постепеном обновом осталих оштећених зграда Богословије, повећаваће се број ученика и наставног кадра ове установе. Богословија Светог Кирила и Методија престала је са радом у јуну 1999, одмах након досласка снага КФОР-а на Косово и Метохију. Тада су у њене просторије ушли призренски Срби истерани из својих домова. У мартовском погрому 2004. комлекс зграда је запаљен и уништен. Богословија у Призрену основана је 1871, а завршиле су је, или су били њени професори, готово све најважније личности српског црквеног живота и новије историје, а међу њима и патријарси Варнава, Гаврило, Павле и садашњи српски патријарх Иринеј.

САБОР ПРАВОСЛАВНЕ ОМЛАДИНЕ НА МИХОЉСКОЈ ПРЕВЛАЦИ 26. 7. 2011. г. Светом Архијерејском Литургијом, коју је служио митрополит Амфилохије са свештенством, прослављена је летња слава манастира Светих Архангела на Превлаци. Митрополит је одржао празничну бесједу, и пресекао славски колач, након чега је услиједио пригодан програм, на коме је јереј Мијајло Бацковић говорио о Братству православне омладине, а певали су: хор „Арс Вива“ из Москве, хор „Св. Сава“ из Подгорице, етногрупа „Захумље“ из Требиња, Асим Сарван и гуслар Голуб Биговић са Превлаке.

Митрополит је рукоположио монаха Григорија Миленковића, дугогодишњег старешину манастира Старчева горица на Скадарском језеру у чин јеромонаха. О. Григорије је свој монашки живот започео у Епархији банатској, гдЈе је био искушеник на двору епископа Амфилохија од лета 1985. год, а затим старешина манастира Хајдучица у селу Хајдучица. Замонашен је у капели Владичанског двора у Вршцу. Неочекивано, као благослов Епархије банатске, на његовом рукоположењу присуствовао је и свештеник Милан Пауновић из Вршца. На самој Светој Литургији, и касније, у току трпезе, пјевао је хор „Свете мати Ангелине“ из Никшића. МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ОСТРОГУ Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије је 4. авуста, на празник Свете Марије Магдалине – Благе Марије, са свештенством и вјерним народом служио Свету архијерејску Литургију у Доњем манастиру Острогу. Високопреосвећеном Митрополиту саслуживали су новоизабрани Епископ нишки (а досадашњи викарни епископ диоклијски и игуман острошки) др Јован Пурић, игуман Цетињског манастира јеромонах Методије Остојић, и свештенство Митрополије црногорско-приморске. Митрополит Амфилохије је у надахнутом литургијском слову говорио о логици људској и Божанској тумачећи јеванђељске ријечи о пролазности

Приредио: Рајо Војиновић

Hronika mitropolije

земног нашег битисања, истичући зашто нам је потреб- парохијски дом, а након Литургије храм је опходила но да „изгубимо смисао“ земног живота Христа ради, да литија. Благосиљан је и пререзан и славски колач, након би тако Њиме задобили живот вјечни, наводећи и жи- чега је приређена празнична трпеза љубави са пригодвот Свете равноапостолне Марије Магдалине и Светог ним културно-умјетничким програмом. Василија Острошког, као примјере како треба тежити СЛАВА ЦРКВЕ У ГОРЊЕМ ЛИПОВУ вјечном животу. Митрополит Амфилохије је 13. августа, поводом Надахнутом ријечју присутнима обратио се новоизабрани епископ нишки др Јован Пурић, који се на овај празника Преноса моштију Светог првомученика и начин и опростио од игуманског послушања Острошкој архиђакона Стефана, храмовске славе цркве у Горњем Липову, служио Свету службу Божију у овој цркви, бласветињи. гословио и пререзао славски колач, а храм је опходила и празнична литија. МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ „Вјечна, Божја свјетлост је она која чува људско биће СЛУЖИО У БАРАМА РАДОВИЋА Поводом храмовне славе цркве Светог Пантелејмона да се не поквари, да не сатруне, да не буде подложно и Светог Климента Охридског, митрополит Амфилохије смрти и ништавилу, и пролазности“, рекао је митрополит је 9. августа, са свештенством и вјерним народом у Бара- Амфилохије у литургијској проповиједи вјерном народу ма Радовића у Доњој Морачи служио Свету архијерејску сабраном на богослужењу, „Том вјечном свјетлошћу и ми се причешћујемо када се крштавамо, крстећи се у име Литургију. Оца и Сина и Духа Светога.“ Домаћин славе и ове године био је проф. др Милован Бојић.

Митрополит Амфилохије је у бесједи подсјетио на то колико је „диван Бог у свему, а нарочито у Светима својим“, а говорио је и о знаменитој хришћанској историји овог краја: „Гдје нема људи који греде храмовима, ту више нема будућности, ту ишчезава народ. То је искуство од памтивијека. Зато и ми подигосмо овај храм да се око њега сабирамо, на првом мјести тридесет братстава Богићеваца, а онда и сви други који живе овдје у овој морачкој и ровачкој долини, и сви други који су жељни Божје љубави, доброте и мудрости и истине. Зато нас радује што данас овдје са нама имамо и нашу браћу из других крајева, других племена и братстава. Имамо их који су дошли и из Москве и нека је хвала Господу и нека то тако буде и убудуће“.

СЛАВА ТОЛОШКЕ ЦРКВЕ СВЕТИХ МАКАВЕЈА Црква Светих Макавеја у подгоричком насељу Толоши, званично једини храм у Српској Православној Цркви који је посвећен Светим Макавејима, прославила је 14. августа своју храмовну славу. Свету архијерејску Литургију са свештенством и вјерним народом у њој је служио Митрополит Амфилохије. Тумачећи ријечи Христове: „Не мислите да сам дошао на земљу да донесем мир, него мач“, митрополит Амфилохије је рекао да је Господ дошао да Својим мачем духовним раздијели свјетлост од таме, истину од лажи, Бога од сатане: „Његов мач расијеца те стварности – стварност добра и стварност зла. Добро је уткано у свеукупну творевину Божју, свеукупно биће, у људску природу. Оно је и призив сваком створењу, а првенствено словесном бићу – човјеку. Али, демонска сила посија лаж, онај који је лаж и отац лажи, посија обману, посија заблуде, посија мржњу – богомржњу и човјекомржњу. Демонска сила посија сјеме којим се трују људска покољења и отуда је био неопходан Христов мач у коме се огледа вјечно и непролазно добро Божанско, Божанско лице којим Бог улази у овај свијет и раздјељује између свјетлости и таме.“ Након Свете Литургије, Владика је пререзао славски колач.

Митрополит Амфилохије је у току Свете службе крстиo Мину Радовића и освештао новосаграђени

новембар / 2011 / svetigora

ХЕРЦЕГ НОВИ ПРОСЛАВИО ГРАДСКУ СЛАВУ Митрополит Амфилохије је 15. августа служио Свету архијерејску Литургију у манастиру Савина, поводом празника Преноса моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана, градске славе града Херцег Новог. У толу Литургије Влади-

Hronika mitropolije

Приредио: Рајо Војиновић

ка је крстио малог Луку Јовићевића, сина конзула Репу- морски Амфилохије, Епископ будимљанско-никшићки блике Србије у Херцег Новом госпође Марине Јовићевић. Јоаникије, Епископ милешевски Филарет, Епископ захумЛитургији је присуствовао и градоначелник Херцег ско-херцеговачки Григорије и Епископ умировљени заНовог Дејан Мандић са сарадницима. хумско-херцеговачки Атанасије засједао је, уз оправдано одсуство Епископа Филарета, дана 16. августа 2011. године у манастиру Острогу, под окриљем Светога и Христоноснога Василија Острошког Чудотворца. Пастирски одговорно и братски срдачно архијереји су разматрали однос Цркве и државе у Црној Гори и остала текућа питања црквеног живота, у чему су удјела узели и чланови Правног савјета Митрополије црногорскоприморске и Епархије будимљанско-никшићке. Архијереји и други учесници су послије састанка приступили ћивоту Св. Василија с благодарношћу и молитвом Господу Христу за утврђење Цркве Божије, слогу међу свим људима и спасење свих и свега.

svetigora / 2011 / новембар

„Овај свијет је руком Божјом створен, дат нама на употребу, не на злоупотребу, не на отимање од Бога и једних од других“, рекао је Владика у литургијској бесједи након читања Светог Јеванђеља. На крају Свете службе митрополит Амфилохије је благословио и пререзао славски колач.

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ ЦЕТИЊЕ, 19. августа - Честитајући празник Христовог Преображења свим православним вјерницима у Црној Гори, Православна митрополија црногорско-приморска изражава бригу и жаљење што је и ове године пред Преображењским храмом на Ловћену држава Црна Гора показала насиље и неправду према Православној Цркви. Свештеницима Митрополије и вјерном народу је од стране црногорске полиције забрањен улаз у храм Христовог Преображења на Ивановим Коритима, и вршење службе које је у овој цркви деценијама прије тога вршена, и која је и ове године припремана и најављена јавности. Колико је овај поступак полиције противправан и мимо сваке логике, говоре чињенице: да се поменути храм, у складу са свим државним прописима, води као власништво Митрополије; да је свештенство Митрополије у овоме храму служило и у времену када су ријетки појединци и фамилије у Црној Гори знали да постоји празник Преображења и када се он слави; да су сви свештеници којима је јутрос забрањен улаз у храм – слободни грађани Црне Горе који су се јутрос упутили на своје радно мјесто, које је и мјесто вјековног исповиједања православне вјере – загарантованог и заштићеног грађанским Уставом ове земље. На овај поступак полиције, за који њени припадници нијесу имали никакво писмено образложење изузев нејасних усмених тумачења црквеног живота и поретка – за Цркву потпуно неприхватљивих, Правни савјет Митрополије црногорско-приморске ће у наредним данима одговорити правном мјером заштите своје имовине, слободе кретања и вјероисповиједања. Из Митрополије црногорско-приморске

Обраћајући се градоначелнику Мандићу, Владика је њему, његовим сарадницима и свим Новљанима пожелио благословену славу: „Херцег Нови је темељ свих градова Црне Горе, и по своме знамењу, и по својој историји, и по својој љепоти. Нека би Господ овом граду, у домовима свих који овдје живе, који овдје долазе, умножио свако изобиље, и духовно и тјелесно. Да Бог подари хљеба и свих дарова за храну и напредак и умножење свакога добра, прво у душама грађана овога града, а онда и у њиховим домовима, да овај град остане оно што је увијек био – углед и примјер по честитости, по вредноћи, по стваралаштву, по напретку свима другим градовима у ПРАЗНИК ПРЕОБРАЖЕЊА НА БЈЕЛАСИЦИ Црној Гори и шире“, рекао је владика Амфилохије. Митрополит Амфилохије је 19. августа са свешМитрополит Амфилохије је претходне вечери у тенством, поводом храмовне славе,служио Свету Херцег Новом присуствовао и свечаној Академији архијерејску Литургију у цркви Преображења Господњег организованој поводом славе града. на Кључком Тавору, на Бјеласици. У служби су учествовали монаси и монахиње из ЗАСЈЕДАО ЕПИСКОПСКИ САВЈЕТ два манастира у Речинама – женског, Светих Кирила и ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У ЦРНОЈ ГОРИ Епископски савјет Православне Цркве у Црној Гори Методија и мушког, Пресвете Богородице Јерусалимске, који чине епископи епархија Српске Православне Цркве: као и бројни вјерници из Колашина и околине, али и друАрхиепископ цетињски и Митрополит црногорско-при- гих мјеста.

Храм је опходила и литија, а митрополит Амфилохије је и пререзао славски колач и традиционално освештао преображењско грожђе. „Нека је благословен Господ, и Црква Божја, што су нас удостојили на данашњи дан да благосиљамо и грожђе, да благосиљамо вино које Божјом заповијешћу узимамо и које се призивом Духа Светога, заједно са хљебом пшеничним претвара се у Тијело и Крв Христову“, рекао је митрополит Амфилохије у литургијској проповиједи. Након богослужења, на оближњем гумну је одржана традиционална манифестација „Пјесничко преображење“, уз учешће пјесника и народних гуслара. Преображењско саборовање на Кључком Тавору настављено је уз пјесму и весеље, уз послужење за све присутне. МИРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ЋЕЛИЈИ ПИПЕРСКОЈ, МОНАШЕЊЕ У ОСТРОГУ Митрополит Амфилохије је 20. августа са свештенством служио Свету архијерејску Литургију у манастиру Ћелија Пиперска. Током Службе Владика је крстио мале Стефана Савовића и Јулију Срдановић из Подгорице. Након тога, у поподневним часовима, присуствовао је бденију у цркви Свете Тројице у Доњем манастиру Острогу, а потом замонашио чином мале схиме послушника Горана, давши му име Зосим.

МИТРОПОЛИТ АМФЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ОСТРОГУ Митрополит Амфилохије је 21. августа са свештенством служио Свету архијерејску Литургију у цркви Св. Тројице у манастиру Острогу. На Литургији, којој је присуствовало мноштво вјерника, појао је хор „Свети цар Ла-

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ ПАРОХИЈЕ РОГАМСКЕ Обавјештавамо јавност да су Мираш Дедеић, Драган Павловић и Јован Томовић, 25. августа, као саизвршиоци обили и оскрнавили цркву Светог Архангела Михаила у Рогамима, која се налази у својини Митрополије црногорско-приморске и припада рогамској парохији. Обијање је извршено свјесно, са циљем да се атакује на имовину Митрополије црногорско-приморске, али и да се подстакну подјеле на вјерској основи међу житељима Рогама. И ова црква је, као и друге раније, обијена уз помоћ електричне бушилице и других механичких средстава. Након увида у стање цркве јасно је да су Дедеић, Павловић и Томовић извршили кривична дјела из чл. 169. и 253. Кривичног законика. Из тог разлога, против починилаца кривичних дјела и скрнавитеља Божије светиње поднијели смо кривичну пријаву. Од Тужилаштва очекујемо да у најкраћем року покрене поступак против пријављених, те да против истих предузме све законске мјере, како не би даље наставили нападе на туђу имовину, јер истимa ово није први пут. Црква Светог Архангела Михаила у Рогамима са својим вјерним народом остаје у саставу канонске Митрополије црногорско-приморске. У Подгорици, 27. 08. 2011. Парох парохије рогамске, јереј Јован Радовић МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ПРЕКОБРЂУ Митрополит Амфилохије је 27. августа обавио благосиљање црквице-капеле на Јабуци у Прекобрђу, скита женског манастира Светих Архангела у Прекобрђу у Доњој Морачи, а потом служио и Свету Литургију, уз саслужење свештенства, монаштва и вјерног народа из овог села. Митрополит је капелу посветио Светој Ксенији Петербуршкој. У току Свете Литургије Господин Митрополит је чином мале схиме замонашио дугогодишњу послушницу манастира Прекобрђе Полину, давши јој име Пелагија, по преподобномученици Пелагији, пострадалој у вријеме римског цара Диоклецијана, великог гонитеља хришћана. „Наша досадашња послушница – искушеница Полина, која је дошла за зовом Божјим из далеке, благословене, наше мајке Русије, стигла је овдје да служи Господу, и данас је Господ удостојио да прими ангелски лик. Да прими постриг монашки, да да завјете целомудрености, послушности и сиромаштва, да саму себе преда Христу Го-

новембар / 2011 / svetigora

Монах Зосим је већ седам година искушеник у манастиру Острогу, а монашко име је добио по преподобном Зосиму Туманском, једном од многих подвижника из монашког покрета Синаита, који су током 14. и 15. вијека на подручју данашње Србије и Црне Горе препорађали монашки живот. „Старац Зосим припада јату дивних подвижника који су својим трудом освештали српске земље и стигли и до данашње Румуније“ рекао је митрополит Амфилохије у архипастирском слову у току монашења, „И као што је то чинио Зосим Преподобни, тако нека Бог да снаге нашем новом Зосиму, пострижнику ове свете обитељи да, угледајући се на њега, греди, без узмака, путем Христовим.“

зар“ из Крушевца. Владика је благосиљао и славски колач поводом првог имендана новопостриженог монаха Зосима, који је замонашен претходне вечери.

споду на дар, као што је то и преподобна Ксенија урадила, којој је овај свети храм посвећен. То је велики благослов за нашу новопострижену монахињу Пелагију, која је добила своју заштитницу небеску, и покровитељку, Пелагију Тарсијску, која се празнује 4. маја, која је не само била вјерна Христу, била невјеста Христова у она древна и прадревна времена, и служила Њему свим срцем и свом душом, него је своју вјерност Христу потврдила мученичком крвљу. Нека је Господ благослови и нека благослови ово свето мјесто и све који од данас па убудуће буду овдје долазили, овдје се Богу молили и овдје Господу приносили себе на дар“, рекао је митрополит Амфилохије.

svetigora / 2011 / новембар

Манастир Прекобрђе је задужбина Милана Д. Вујисића из Подгорице, родом из Прекобрђа. Сестре монахиње (иначе све Рускиње) се већ неколико година подвизавају у овој новој монашкој обитељи. Због честе неприступачности манастира у зимским мјесецима, сестре су, уз помоћ приложника из Русије и других, нешто ниже, на Јабуци, купили имање Меденица на којем је изграђена црквица, али и манастирски конаци и помоћне зграде.

број братственика Милића, који су дошли са Цетиња, из Подгорице и Никшића, као и са црногорског приморја, међу њима и Милићи из црмничког села Лимљани, као и сродници Милића – припадници братства Горановића са Голије.

Служби су присуствовали и амбасадор Руске Федерације у Црној Гори Андреј Нестеренко, његов замјеник Сергеј Форопонов, предсједник Црквене општине цетињске Рајко Радусиновић, као и бројни други угледни гости, међу којима је био и Срђан Милић, предсједник Социјалистичке народне партије Црне Горе, поријеклом управо из овог села. Митрополит је током Свете Литургије изговорио празничну бесједу о значају празника Успења Пресвете Богородице, заблагодаривши свима заслужнима на обнови ове светиње и подсјетивши присутне на жртву девет брата Милића, овдашњих војвода, сажежених у самој цркви приликом њене одбране у вријеме напада османског везира Ћуприлића на Црну Гору 1714. године. У име домаћина братства Милића, присутне је поздравио Чедо Милић, а пригодне здравице су одржали митрополит Амфилохије, амбасадор Нестеренко, надлежни парох протојереј-ставрофор Гојко Перовић и представници братстава Горановића и Кривокапића. Скуп су звуцима гусала увеселили народни гуслари Жељко Бугарин и Славко Горановић.

ОСВЕЋЕЊЕ ЦРКВЕ У БЈЕЛИЦАМА Митрополит Амфилохије је, уз саслужење свештенства Митрополије, освештао 28. августа, на храмовну славу, обновљену цркву Успења Пресвете Богородице на Ресни у Бјелицама, крај Цетиња, познатију у народу као МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ПОДМАИНАМА „црква Милића“. Ова древна православна светиња и велики споменик Митрополит Амфилохије је 29. августа са свештенцрногорске борбе за слободу, недав- ством служио Свету службу Божију у манастирској цркви но је обновљена трудом припадни- Успења Пресвете Богодице у манастиру Подмаине код ка братства Милића из катунског Будве. племена Бјелице. „Црква је Црква Светих, тј. оних који су примили пеСветој служби чат дара Духа Светога на себе и њиме се запечатили. је присуство- Сва историја Цркве је усмјерена у томе да тај Дух Свевао велики ти испуни оне који се крштавају и да их упути великој и неизрецивој истини и тајни која се открива у Христу Господу. И овај дан данашњи потврђује како је Бог диван у Светима Својим, у свима које је Црква забиљежила у свом памћењу, да би они били нама путовођи пута који води у живот вјечни“, рекао је владика Амфилохије. Игуман подмаинске манастирске обитељи отац Рафаило (Бољевић) је

Hronika mitropolije прославио свој имендан, па је тим поводом благосиљан и славски колач.

Божовић. Божовић је рекао да су на крају затражили изузећа због тога што сматрају да не постоје ни минимални законски услови за рад адвоката. „Ово је кршење црногорских закона и европске конвенције о људским правима и слободама, јер је право на одбрану једно од основних људских права које нам овдје није омогућено. Такође смо захтијевали и успјели у томе да се данашњи претрес одложи. Суд је сходно закону одлучио да се списи прослиједе Државном тужиоцу Црне Горе који ће одлучити о нашем захтјеву за изузећем тужиоца Рутовића и ми смо, ако можемо тако рећи, задовољни том одлуком суда да се претрес одложи на неодређено вријеме, да се одлучи о нашим захтјевима и да нам се напокон омогући право на поштено суђење и одбрану коју ћемо моћи да дамо у адекватним условима“, рекао је он. Божовић је нагласио да као православни вјерник зна да у Митрополитовим ријечима, због којих је покренут поступак, нема ниједног елемента за било које дјело које је кажњиво, јер „шта ће рећи Митрополит и шта ћу ја рећи као православни вјерник него: 'Ко срушио цркву, Бог га срушио'“.

новембар / 2011 / svetigora

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ОСТРОГУ Митрополит Амфилохије служио је 10. септембра, у навечерје помена на Усековање главе Светог Јована Крститеља, акатист Светом Василију Острошком Чудотворцу, поред светитељевих моштију у манастиру Острогу. „Нека нас Господ нашим покајањем, нашом вјером у силу и чудотворну моћ Светог Василија, исцијели од сваке душевне и тјелесне немоћи и просвијетли свјетлошћу истинског богопознања“, рекао је митрополит Амфилохије у бесједи након читања акатиста. Митрополит Амфилохије је 11. септембра, поводом празника Усековања главе Светог Јована Крститеља, са свештенством служио Свету службу Божију у храму Свете Тројице у Доњем манастиру Острогу. „Ирод, који је поштовао Јована Крститеља, имао је страх од њега. И пошто је на наговор своје несрећне жене Иродијаде дао да се посијече његова глава, када се Господ појавио да проповиједа Своје Јеванђеље, је рекао: 'То мора да је васкрсао Јован Крститељ'. Толико је био потресен и дирнут његовом личношћу, а очевидно МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У БАРУ ни савјест његова није била мирна због злочина који је Поводом празника Светог благовјерног књаза Алекдозволио да се изврши над Јованом. То је најстрашнији сандра Невског, митрополит Амфилохије је 12. септемзлочин послије Христовог распећа овдје на земљи. Зато бра у крипти Саборног храма Светог Јована Владимира у се овај дан Усековања назива и другим Великим петком“, Бару служио Свету архијерејску Литургију, уз саслужење између осталог је казао митрополит Амфилохије. свештенства и вјерног народа. На Светој Литургији појао је камерни хор Salutaris из ПРЕКИНУТ СУДСКИ ПРОЦЕС ПРОТИВ МИТРОПОЛИТА Минска, Бјелорусија. АМФИЛОХИЈА У литургијској бесједи, митрополит Амфилохије је гоУ Подгоричком суду за прекршаје 12. септембра је на ворио о празнику Светог Александра Невског. „Његов неодређено вријеме прекинут главни претрес у поступ- лик је, заиста, не само лице православне Русије, него је ку који се води против Митрополита црногорско-при- лице Цркве Божије Православне у свим земаљским наморског Г. Амфилохија. родима“, рекао је митрополит Амфилохије. На захтјев адвоката митрополита Амфилохија у судПосле Свете службе уприличен је културно ском поступку против њега за наводни говор мржње, умјетнички програм који су приредила дјеца из КУД-а судија Лариса Беговић је прекинула главни претрес на Свети Јован Владимир. неодређено вријеме. Адвокати Војислав Ђуришић и Владимир Божовић тражили су изузеће предсједника вијећа ПРОСЛАВА МАЛЕ ГОСПОЈИНЕ НА ЦЕТИЊУ за прекршаје Зорана Живковића, предједника првоЦетињски манастир и Влашка црква на Цетињу простепеног прекршајног органа Срђана Ђуровића, судије славили су 21. септембра, на празник Рођења Пресвете Ларисе Беговић и заступника захтјева за покретање Богородице своју храмовску славу. прекршајног поступка, замјеника вишег државног тужиОвај празник слава је града Цетиња и све четири оца Вељка Рутовића. цркве у граду. Након претреса, новинарима се обратио адвокат ВлаСвету Литургију у Цетињском манастиру служидимир Божовић, који је рекао да су он и адвокат Ђуришић ли су игуман манастира протосинђел Методије, игуман одбили да сједе у неадекватним условима, на столицама манастира Орахово јеромонах Козма, јеромонах Исак, за окривљене. „То је понижење за адвокате и одбрану. јерођакон Јаков, уз саслужење свештенства из Русије. Није нам обезбијеђено мјесто као што је државном тужиСветој служби присуствовао је велики број вјерника оцу, који сједи на мјесту предвиђеном за адвокате“. са Цетиња и гостију из Русије. „Судија је одбила мој захтјев да ми се омогући увид У Влашкој цркви Свету службу служили су протојереју списе и копирање предмета, јер сам ангажован тек ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, крајем мјесеца. Судија је такође одбила наш предлог да протојереј Обрен Јовановић, секретар Митрополије, нам се доставе цјелокупни видео и аудио записи изгово- јереј Анђелко Боричић и ђакон Игор Балабан. рених проповиједи Високопреосвећеног Митрополита Пререзан је славски колач, а потом служен помен за Амфилохија, како би се на један цјеловит начин видјело све ктиторе, приложнике, краља Николу и краљицу Мишта је Митрополит црногорски заиста рекао, а не како је лену, који су вјенчани у овом храму, митрополита Иларито тужилац само фрагментарно и у инсертима доставио она Рогановића и све сахрањене на црквеном гробљу. вадећи, наравно, одређене ријечи из контекста“, рекао је

Hronika mitropolije МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ЋЕЛИЈИ ПИПЕРСКОЈ Поводом празника Рођења Пресвете Богородице – Мале Госпојине, митрополит Амфилохије је 21. септембра служио Свету службу, уз саслужење свештенства и вјерног народа, у манастиру Ћелија Пиперска. „Пресвета Дјева родила се силом Божјом, која се уселила у утробу Анину“, рекао је митрополит Амфилохије у литургијској проповиједи вјернима. „Из ње, те утробе, је процвјетао овај најљепши цвијет на земљи – Пресвета Дјева, која се онда удостојила, својом чистотом, цјеломудреношћу, својим смирењем, да привуче и Самога Духа Светога да сиђе на њу и да се из ње роди Христос Господ, Јединородни Син Божји, поставши човјек, примивши људску природу, освештану, очишћену и оздрављену. Христос на тај начин није само људској природи вратио првобитну љепоту, него јој је подарио и много више од онога што је имао први човјек овдје на земљи. Пост и молитва су нам даривали Пресвету Дјеву, пост и молитва су нам даривали и Самога Господа. Пост и молитва су постали правило сваког правог човјека који греди за Господом, који твори вољу Божју и који жели у себи да васпостави Божји лик на начин на који су то урадили Јоаким и Ана и на начин на који је то урадила Пресвета Дјева“, рекао је владика Амфилохије. На крају бесједе Владика је новопостриженој монахињи Сари, коју је замонашио претходне вечери, пожелио Божји благослов на њеном монашком путу. „Нека Господ посебно благослови нашу новопострижену монахињу Сару која је себе принијела на миомирну жтрву Христу Богу, подаривши себе и сав свој живот Христу Богу, припремивши се да постане једна од оних мудрих дјева која улази са Господом у царство Његово, у вјечну ложницу Његову. Бог нека благослову ову свету обитељ и све вас који сте се данас сабрали овдје“, рекао је митрополит Амфилохије.

svetigora / 2011 / новембар

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ КРСТИО УНУКУ АМБАСАДОРА НЕСТЕРЕНКА

шио четири искушенице, које су добиле монашка имена Теофанија, Антонија, Касијана и Бенедикта. Тим поводом цетињски Архијереј је рекао: „Ко чува живот свој изгубиће га, а ко изгуби живот свој Мене ради, наћи ће га. Чувати живот, бринути о ономе што је земаљско и што је пролазно, поистовјетити свој живот са својим тијелом и са својим тјелесним постојањем овдје на земљи, неминовно рађа губитак живота на небу, хтјели ми то или не хтјели. Такво чување живота је увијек унапријед осуђено на губитак, јер човјек рођен на земљи створен је од праха земаљскога, задахнут је дахом живота и по Божјем промислу, прах се враћа праху, а дах Божји се враћа ономе који нас је задахнуо и надахнуо. Тако да чување овога живота земаљскога и уздање у оно што је земаљско и пролазно сигурно ће, прије или касније, бити потпуни губитак. Али, каже ријеч Господња, ко изгуби живот свој Мене ради, не овога свијета ради и онога што је пролазно, него Мене ради који сам вјечан, који сам творац неба и земље, који сам пут истина и живот, који сам свјетлост непролазна и вјечна која обасјава свакога човјека који долази на овај свијет, свјетлост у којој обитава Бог, он ће га наћи. Такав налази себе не у пролазности, него у вјечности. Дакле, и кад губи овај пролазни живот, он га задобија стоструко више.“

„Ево наше четири дјеве Христове, новопострижене Бенедикта, Антонија, Теофанија и Касијана чуле су ту ријеч Господњу и не само да су је чуле него су је примиле у своје срце и одрекле су се онога што је пролазно, одрекле су се улагања у оно што је ништавно, ради онога што је вјечно и што је непролазно, попут оних преподобних отаца и матера чија су имена примиле ове свете ноћи и који су од данас па у будуће њихови небески путеводитељи и покровитељи.“

КРСТОВДАН У ОСТРОГУ Митрополит Амфилохије је 27. септембра, на празник Воздвижења Часног Крста – Крстовдан, служио Свету Митрополит Амфилохије крстио је 23. септембра службу Божију у цркви Часног Крста у Горњем манастиу Цетињском манастиру малу Марију Владиславовну ру Острогу, поводом храмовне славе цркве. СаслуживаШпиљеву, унуку амбасадора Руске Федерације у Црној ли су му свештеници и свештеномонаси из Црне Горе, са Гори г. Андреја Нестеренка. Митрополит Амфилохије је Косова и Метохије, из Београда и Босне и Херцеговине. На Литургији су појали ђаци Богословије Светог Пебио и кум новокрштеној Марији. тра Цетињског. Након причешћа којем су приступили многи приМОНАШЕЊЕ У РУСТОВУ Митрополит Амфилохије је 23. септембра у манасти- сутни вјерници, на платоу испред црквице Часног Крста ру Рустово служио вечерњу службу у току које је замона- Митрополит је благословио славски колач и одржао

празничну бесједу: „Гледајући Часни Крст и његово Воздвиженије на овом светом мјесту и клањајући се подножју ногу Господњих, ми Крсни Часни прослављамо и призвани смо да га узносимо“, рекао је Владика. Митрополит Амфилохије је потом у цркви Ваведења Пресвете Богородице, у којој почивају мошти Светог Василија Острошког уручио поклоне за цркву Светог Василија Острошког у Лепосавићу – покровац који је неколико година био на моштима Светог Василија, а за цркву посвећену истом светитељу на Бежанији у Београду наруквице које су такође неко вријеме биле дио Светитељеве одежде. Додјелио им је и по икону Светог Василија Острошког Чудотворца. Са благословом надлежних архијереја Патријарха српског Иринеја и Епископа рашко-призренског Теодосија, на овај дан су у Острогу, са својим вјерним народом, боравиле делегације ова два храма. Из бежанијског храма Светог Василија дошло је сво свештеничко братство: старјешина протојереј-ставрофор Душан Јовановић и јереји Предраг Тимотијевић, Мирослав Чолаковић и Вукашин Милићевић. У име лепосавићког храма и народа тог краја данас су били присутни архијерејски намјесник митровички протојереј-ставрофор Милија Арсовић, старјешина храма Светог Василија у Лепосавићу, протојереј Миломир Влашковић и ђакон при истом храму Иван Јеремић. МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ЗЕТИ Митрополит Амфилохије је 1. октобра са свештенством служио Свету службу Божију у цркви Свете Петке у зетском селу Махала, а потом и годишњи помен покојној Љиљани Кликовац. Након богослужења у Махали Митрополит Амфилохије посјетио је манастир Космач на Скадарском језеру. Затим је у селу Грбавцима у Љешанској нахији одржао састанак са члановима сеоског црквеног одбора који се већ годинама труди на обнови цркве Свете Параскеве подигнут још далеке 1900. године. У наше вријеме овај храм добија нови сјај, па је митрополит Амфилохије благословио његове обновитеље. Владика је посјетио и Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици, заједно са члановима одбора за спољашње уређење храма. Рок за завршетак радова на храму умногоме ће зависити од прилога вјерног народа. Акција за прикупљање средстава за ту намјену је у току.

ОСКРНАВЉЕНА ЦРКВА У СТУБИЦИ Група следбеника Мираша Дедеића је 6. октобра ујутро оскрнавила цркву Св. Јована Крститеља у Стубици надомак Никшића. С обзиром на то да је црква била закључана, они су браву на вратима храма напунили силиконом како би спријечили вјернике да у њу улазе. Правни савјет Митополије црногорско-приморске размотриће правне радње и покренути одговорност против оних који су покушали да провале у храм и залили браву. У саопштењу за јавност Парохије подострошко-стубичке Митрополије црногорско-приморске се између осталог каже: „У најподлијем и најподмуклијем маниру група атеиста поријеклом из Стубице, потпомогнута атеистима из цијеле Црне Горе, а зачињена распопом и непопима, заустављена је самим Св. Јованом и светиња је остала чиста. Не могавши ући у светињу, јер нијесу имали кључ, одлучили су да браву напуне силиконом и да тако спријече вјернике да улазе у њу. Оне које су одлучили да остану до краја атеисти, а цијенимо да на то имају право, умољавамо да буду доследни и не мијешају се у црквена питања. Лажне вјернике позивамо да се покају, не ми, него Св. Јован ријечима: Покајте се јер се приближило Царство небеско! За све људе добре воље као и до сада врата ове светиње су широм отворена. Црква је увијек позивала, па то и овом прилком чини, на мир, љубав и заједништво.“ новембар / 2011 / svetigora

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ЦЕТИЊСКОМ МАНАСТИРУ Митрополит Амфилохије је 2. октобра, у недјељу по Крстовдану, са свештенством служио Свету службу Божију у Цетињском манастиру. „Човјек заиста има слободу да ради шта хоће са оним што је добио од Бога, али – све нам је слободно, али није све на корист“, подсјетио је Владика на ријечи Светог апостола Павла у литургијској проповиједи вјерницима, „Имамо право да станемо и над провалију и извршимо самоубиство, али да ли је то оно што води остварењу човјековог смисла и човјековог живота? Човјек има право да природне силе које је Бог уградио у њега употребљава на прави, истински начин, да би онда те при-

родне силе уродиле правим и истинским плодом. Али човјек може те природне силе и да злоупотребљава. И то је његово право. Али злоупотребом онога што му је Бог дао и што је у нас уградио, и погрешним начином употребе тих сила човјек губи своју душу. На тај начин човјек губи смисао тих дарова које је од Бога примио. Ево, видите, ових дана су у Београду припремали тзв. параду поноса. Али наш Патријарх свети је с пуним правом ту параду назвао парадом срама. Зашто срама? Управо зато што у таквој употреби природних сила обесмишљава човјек оне Божје дарове које су у њега уграђени.“ „Ријеч је Божја – а она је истина – човјеку на земљи: Рађајте се и множите се и напуните земљу. Тај благослов Божји важи не само за човјека него за свако створење, за сваку биљку. Зашто човјек сади воћку? Она се сади да би донијела плода. А воћка која не доноси плода се сијече и огањ се баца. Тако и човјек, свако људско биће. И ако злоупотријеби оно што је Бог дао човјеку и људској природи, а има право да то уради, човјек самим тим скрнави своју душу, обесмишљује своју душу. Тако се онда и тзв. парада поноса заиста претвара у параду срама и бестидности“, поручио је митрополит Амфилохије.

Hronika mitropolije

svetigora / 2011 / новембар

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ЈОВАН ДОЛУ Митрополит Амфилохије је 6. октобра, на празник Зачећа Светог Јована Крститеља, служио Свету службу Божију у острошком скиту Јован до код Никшића.

У литургијској проповиједи Владика је бесједио о два начина рађања: природном, својственом свим људима и о оном чудесном, натприродном које је дјело Духа Светога, Божанскога промисла, какво је било рођење Светог Јована Претече и Крститеља Господњег. „Јован Крститељ је највећи рођени од жене, како је записано у Светим књигама. Он је онај који је био и остао глас вапијућег у пустињи, који је припремао долазак Христов у овај свијет. Његово зачеће данас славимо славећи Бога који је Творац неба и земље и који на различите начине обликује људе и земаљске народе. Међу њима су најважнији носиоци људског звања и призвања рођени кроз побјеђивање природе и њенога поретка благодатном силом Божјом“, рекао је митрополит Амфилохије. У току Свете Литургије Владика је крстио малу Христину Кнежевић, кћерку јереја Миладина Кнежевића, пароха подгоричког. На крају службе обављено је благосиљање славских колача и одслужен помен на гробовима архимандрита Лазара, схимонаха Давида, монаха Захарија и ктитора и приложника скита Јован до, породице Никчевић која је приложила имање манастиру Острогу на коме је саграђен скит.

МУП-У СМЕТАЈУ СВЕШТЕНИЦИ Подгорица, 11. октобра – Протојереј Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске, оптужио је јуче Министарство унутрашњих послова, које му није одобрило привремени боравак у Црној Гори, да спроводи насиље: „На мом примјеру је, као и на примјерима других свештеника и монаха канонске Цркве, јасно да МУП не само што крши законе и уставна начела, него спроводи насиље. Оглувјесмо слушајући приче о правној држави и владавини права, а срећемо се са најгорим безакоњем. Када су ми у марту ове године, евидентно по налогу Ранка Кривокапића, фуриозно одузели личну карту и поништили пребивалиште, добро сам проучио важеће законе из те области и дао им могућност за частан излаз кроз одобрење привременог боравка. Касније сам сазнао да је одузимање личне карте служило како би ме онемогућили да добијем стално настањење, али, још више, да би ме испровоцирали да учиним нeки корак који би им послужио да ме депортују из Црне Горе и казне временском забраном уласка. На тај начин би ме уклонили из црквеног живота Цркве и земље којој сам дао своју младост, али и из јавног живота и медијских наступа, јер одавно не могу да пронађу адекватног дукљанског саговорника који би ми парирао.“ Отац Велибор, кога је раније директор Управе полиције Вељовић оптуживао да је учествовао у наводној припреми „паљења Скупштине“, иако се у то вријеме налазило у Грчкој са групом вјерника, након чега је услиједило одузимање личне карте, а сада одбијање чак и привременог боравка, каже да се стално сјећао јеванђелских ријечи ученицима Христовим да ће у овом свијету бити гоњени: „Потрошили су ми огромно и драгоцјено вријеме, али ме нијесу поколебали. Не постоји ниједан њихов разлог или нељудски чин због кога би ме натјерали да напустим Црну Гору и Цркву у којој служим. Све је ово ситница у односу на мученичко страдање свештеника Митрополије кроз вјекове. Уосталом, они ми пружају шансу да се на њиховом незнању, злој вољи и безакоњу потврдим као човјек, свештеник и као правник.“ Чињеницу да га је МУП образложењем овакве одлуке прогласио „опасним по националну безбједност“, он коментарише ријечима да је евидентно да МУП-у нијесу проблем вехабије, али јесу православни свештеници и само они: „Нијесу им проблематични ни кампови по Гусињу. Нисам чуо да су одбили неког римокатоличког свештеника из Босне, а има их сијасет и нека их има, који служе у Которској бискупији. Нисам ја никакав 'опасник' по било чију, а посебно не по националну безбједност Црне Горе. У својој породици у питомој Шумадији сам, као и људи у Црној Гори, научио ону народну: 'У добру се не понеси, а у злу се не понизи'. Припремио сам жалбу и уложићу је благовремено. О њој ће, колико знам, рјешавати Осман Субашић. Има прилику да се не обрука“, поручио је отац Велибор Џомић.

Док је Косова биће и распећа. И нас на њему. Као живо знамење да смо живи. Јер не зборимо ми о Светој земљи, земље ради, већ себе ради, исконски вођени промишљу да чувајући њу спасавамо себе. Ова небеска дијалектика жива је нит записа косовског, о којем у светлу стравичних дешавања на Косову и Метохији 1999-2003. године митрополит Амфилохије у сабраним дневничким белешкама и запажањима сведочи у ,,Љетопису новог косовског распећа“. [...] Духовним миром, достојанством дара и осећањем Његоша, митрополит Амфилохије у летопису исписује временски најновији замах, бол, патњу и сузу Христовог распећа. Он само чини оно што ни Његош не би пропустио. А коју другу дужност би и имао митрополит Скендерије, Црне Горе и Приморја и егзарха пећког за оба света? МАЛИ ЉУДИ - ВЕЛИКА ВРЕМЕНА [...] Велико време донело је велико страдање. Операција комадања српске државе почиње у навечерје 2000-е годишњице рођења Исуса Христа. Бомбардерска кампања САД-а и хришћанске Европе на српски народ започета је 24. марта 1999. године. „У умовима америчког Пентагона“, записује митрополит, „ова операције носи назив: ‘Милосрдни анђео‘, са резервном варијантом: ‘Племенити наковањ‘. Уместо о разарачкој операцији ‘милосрдног или племенитог анђела‘ чија се права ‘природа по плодовима‘ уништења познаје, деца у европским школама зацело ће учити о хуманом евроатлантском наковњу...“ И док Бил Клинтон славодобитно одбројава почетак акције на Србију речима: „Србија је срце европског мрака“, патријарх цариградски „преклоњених кољена позива сав свијет да сместа и трајно обустави ватру“, московски са платоа Светог Саве подсећа српски народ на „ријечи Господње: сила се Моја у немоћи показује“, чешки филозоф Карел Косик пророчки изговара: „Амерички рат против Срба очигледан је и јавно обзнањен наговештај онога како ће изгледати свакодневица и нормалност 21. века“. ПРОГОН, КРВ И МОЛИТВА „Помишљам“, бележи митрополит, „да је било морала код најмоћнијих и најцивилизованијих не бисмо, ни ми, ни свијет, до овога доспијели, не бомбе ‘хуманитарних‘ интервенциониста, пуне радиоактивног отпада затровале за следећих хиљаду година ову земљу, не и усмртиле Бојану Тошовић (11 месеци) у очевом наручју, на кућном прагу у Мердарима, ни Милицу (3) на ноши у купатилу у Батајници, ни малог Бранимира Станијановића (6) из Прћиловице, у возу, на мосту у Грделичкој клисури, ни малу Дејану (5) и Стефана (7) Павловића у њиховим кревецима у Рачи код Београда, ни сироту дјецу избеглице из Хрватске Марка Ивановића (3) и Ивана Иванчића(7) у Мајином Haceљу код Ђаковице, ни малу Драгану Димић (4) у сеоској кућици у Старом Гацком, ни ...“ Крај бомбардовања означиће и почетак погрома над Србима у јужној покрајини. О томе митрополит у књизи сведочи: „Поново на сјевер крећу очајне поворке српских бездомника... Стижем у Пећку патријаршију. Над градом Пећи и околином, у подножју Проклетија надвија се страх. У граду хаос и пустош. Шиптари тек пристижу...“

,,Љетопис новог косовског распећа“ прераста у страницу косовске Свете књиге - исписану страдањима, прогонима, кpвљу и молитвом. На њој по датумима митрополит исписује имена убијених, киднапованих и несталих Срба у данима када су Пећ и околина горели, када се Метохија претварала у згариште, а првославни манастири у једино прибежиште испод шиптарског ножа измаклих Срба. [...] Дневничке белешке очевица постају зборник, памтник имена најсвирепије настрадалих. На очи међународних снага... „У Ђаковици отети: Радован (10), Ђорђе (15), Александар (17). Александар је био ђак генерације у Економској школи, Ђорђе је имао све петице, само четворку из математике, отац Неђељко, радник у ‘Металику‘, мајка Даринка... У Пећи уграбљени Радојица Шћепановић (38) од оца Радоја. У Приштини Ружица Шиљић (63) и дјечак Ненад Живић (15) у Урошевцу отет, можда и линчован...“ Списак је непрегледан. Нема белешке без имена по којег сељака умореног на путу, несталог детета, отете жене ... [...] „Јечи земља и ори се небо од бијесног хајкања са Проклетија и јаука и мука уловљених, од праскања мина и рафала... И овог 1999. лета Господњег нестајемо са свим што на земљи јесмо, у пожарима и димовима, опет, као толико пута до сада грцамо на свом голготском путу, држећи свој косовски крст и под њим клецајући...“ Митрополит је сведок, очевидац, сапатник. Са патријархом Павлом и епископима Артемијем и Атанасијем обилази српска села, спашава опкољене српске породице, моли помоћ од КФОР-а за отете, заказује састанак са пећанским гвожђарем Агимом Чекуом ... [...] Више нема колона. Нестају читави градови људи. Урошевац напушта 20.000 Срба, тужни збегови у страху од шиптарских хорди заклањају главе под српске светиње. Али ни манастири, ни цркве нису поштеђени: „Горе оскрнављени и експлозијама размрскани манастири и цркве, падају крстаче, руше се мрамори... уз демонски кикот скрнавитеља ... витлају се увис и расипају унаоколо мртве српске кости. И звјери бјеже од ових ломача и ломљаве дуге ‘вартоломејске‘ ноћи која пада на Косово усред дана и траје непрестано и трајаће ко зна до када...“ Но монаси не напуштају светиње. Док је светиња биће и Срба. „Старице монахиње догоријевају у Пећкој патријаршији, у служењу Господу, шта послије њих?“, пита се митрополит. „Чува Господ све који га љубе, а безбожнике ће истријебити, наставља сестра монахиња са псалмима. Не уздајте се у кнезове и сина човечијег у којега нема помоћи... Велики је Господ, велика је крепост Његова.“ „Никада нисам“, записује митрополит, „тако дубоко доживио истину ових ријечи и њихову утјеху... као једину наду.“[...] Ова књига је заустављена слика једног страдања, безвремљa, за свако време и за све љyдe - да подсети, као у оба Завета, шта се догађа када су хришћанска Европа и хришћанска Америка окренуле леђа Христу и Истоку. Потреба ове књиге мери се небески и земаљски. Она је у молитвама пред Господом и Светим Савом, а пред нама у живом подсећању наше језиве склоности да заборављамо. Дијелови текста преузети из недељника „Печат“, бр. 187, аутора Наташе Јовановић

prikaz

Летопис стрaдaњa

Поводом дела „Љетопис новог косовског распећа“ митрополита Амфилохија

ВО

!!!

НО дин. П

И ИЗ КЊ

ПОМЕНИК НОВОГ КОСОВСКОГ СТРАДАЊА

Митрополит Амфилохије (Радовић)

КОМПЛЕТ ОД 4 КЊИГЕ НА СВИМ КИОСЦИМА У СРБИЈИ “ПОМЕНИК НОВОГ КОСОВСКОГ СТРАДАЊА” - дневнички и други записи митрополита Црногорскоприморског Амфилохија, у издању Светигоре, из времена почетка НАТО-окупације Старе Србије - Косова и Метохије 1999. и 2000. године са многим, досад непознатим детаљима о страдању појединаца и читавих породица , и текстовима о Косовском завету, у четири књиге (укупно 1400 страна, формата А5, тврди повез, шивено). У продаји на свим киосцима у Србији, од 15. октобра до 15. новембра 2011. г.

КОСОВО ЈЕ ГЛАВА ЛАЗАРЕВА У продаји од 05. новембра 2011.

999

ЧАСНИ КРСТ ХРИСТОВ И КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ

Данашња етничка и свака друга неравноправност на просторима Старе Србије - Косова и Метохије, као једном У продаји од од судбинских простора Европе, није посљедица 29. октобра 2011. природних процеса и здравог историјског развоја и није независна од духовних кретања, него је ишчадије непрекинутог ланца насиља, изгона, отимачине и уништавања српског православног народа и његових светиња и добара кроз вјекове.

ЉЕТОПИС НОВОГ КОСОВСКОГ Овај Поменик новог косовског страдања и нововремски споменик РАСПЕЋА / 2 светосавско-косовске завјетности 999

српског народа на размеђи двају хиљадугодишта хришћанске историје, у четири књиге настајао је у јеку шиптарских погрома и измицања свих ослонаца које је дотада српска држава као стожер и бранич пружала своме народу.

У продаји од 22. октобра 2011.

999

Основно правило Божије и људске правде гласи: злочин никада не застаријева. У свјетлости те историјске истине и трагичне стварности, НАТО-бомбардовање Србије, посебно њеног Косова и Метохије као самога срца српских земаља, 1999. љета Господњег, не представљају ништа друго него озакоњење и продужетак старих и нових злочина и насиља.

999

ЉЕТОПИС НОВОГ КОСОВСКОГ РАСПЕЋА / 1

Циљ свједочанстава ових спомен-књига јесте да буду не само поменик и опоменик нама самима, него и будилник, обијешћу и насилништвом, помрачених савјести моћника овога свијета, не би ли коначно почели да суде и пресуђују о Косову и Метохији „ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога Истинога!”

У продаји од суботе 15. октобра 2011.

Телефон издавача за поруџбине поузећем: 011 / 369 07 49; 064 / 24 56 300

SVETIGORA