ЧАСОПИС СВЕТИГОРА бр.225

obraznik za vjeru Kulturu i vaspitawe

··

Црна Гора 1,20 € Србија 120 Дин. Република Српска 2,5 КМ за Европу 3,5 €; за Америку $6; за Аустралију 10 AUD

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА  ГОДИНА XXII  ВАСКРС  МАЈ 2013. г.  БРОЈ 225

ХРИСТОС ВАСКРСЕ! ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ О ВАСКРСУ 2013. ГОДИНЕ

poslanica

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

Иринеј, по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве, свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосан васкршњи поздрав: Христос васкрсе! – Ваистину васкрсе! ... Нећеш оставити душу моју у аду нити ћеш дати да Свети твој види труљење (Пс 15, 10)

мај / 2013 / svetigora

аиста је истинита ова реч пророка Божјег којом нам благовести светли празник Христовог Васкрсења, празник велике хришћанске радости и духовног весеља. Ако постоји дан међу свим данима за радовање, то је данашњи дан, дан у који прослављамо Васкрсење Христа Бога нашега. Благодарећи овом светом Дану, сви дани људски – од настанка па до краја света – добијају свој прави смисао и све оно што се у те дане догодило и догађа добија своје право значење. Ако се одиграо догађај на који се може свести хришћанство, онда тај Догађај јесте Васкрсење Христово. Ако има празника на који се могу свести сви празници, то је, опет, Васкрсење Христово. Црква зато празник Васкрсења Христовог и назива Празником над празницима. А у цркви појемо: Ево дана који створи Господ! Радујмо се и веселимо се у њему! (Пс 117, 24). Васкрсење Христово је темељ хришћанства, темељ Цркве, јер је њиме Господ потврдио Своје целокупно учење. До Васкрсења Он је учио о вечном животу; Васкрсењем је потврдио то Своје учење и доказао да је Он заиста Живот вечни. До Васкрсења, Он је учио о непрестаној љубави Божјој према људима; Васкрсењем је посведочио ту љубав, јер је ради човека победио највећег непријатеља људског – смрт. Да није васкрсао, Христос не би био ни Бог ни Господ, ни Спаситељ ни Искупитељ, већ обичан човек. Једино у светлости Васкрсења Његовог постаје јасан и објашњив Његов живот на земљи и сва дела Његова. О томе преподобни Јустин Ћелијски каже: „Одузмите Васкрсење Христу, одузели сте Му Божанство, јер сте Му одузели оно што га чини Богочовеком, и Спаситељем, и Васкрситељем“. Тек Васкрсењем Христовим људи су стварно познали у Њему Богочовека. Без Христовог Васкрсења, вера хришћанска би била бесмислена и немогућа, јер би смрт, главни непријатељ рода људског, остала непобеђена. Ова истина омогућава Апостолу народâ да каже: „... Ако мртви не устају, то ни Христос није устао. А ако Христос није устао, узалуд вера ваша; још сте у гресима својим. Онда и они који уснуше у Христу, пропадоше. И ако се само у овоме животу надамо у Христа, јаднији смо од свију људи. Но заиста је Христос устао из мртвих, те постаде Првенац оних који су умрли” (I Кор 15, 16–20). Хри-

svetigora / 2013 / мај

стово Васкрсење даје смисао и небу и земљи, и човеку и људској историји. Клањајући се Живомe Богу, ми се клањамо и свом бесмртном, непролазном људском достојанству. Када је Христос васкрсао, свети квасац бесмртности ушао је у људску душу, у људско биће и у људски ум, и обасјава човека да би људски живот задобио вечни смисао и вечно значење. Истина Васкрсења посебно снажно одјекује у нашем времену, препуном патњи и страдања – времену у којем се, као ретко када раније, поставља питање смисла и циља живота. Сведоци смо тога да је из дана у дан све више усамљених и остављених; толико је домова без топле људске речи, толико је деце лишено родитељске пажње и љубави. Пуне су болнице страдалника, оних који болују телом или душом. Појаве као што су насиље, терор, пљачка туђе имовине, невиђени немир који је данас завладао у душама људи широм света, склоност криминалу, угрожавање мира и среће других, произилазе из духовно опустелих и морално раслабљених душа, и то најчешће код младих људи који се губе пре него ли и нађу неки пут у живот. Себичност и непоштење и данас, као и јуче, уништавају сваки прави живот у заједници, заједничко добро и имовину. Неповерење и грамзивост, насиље и отимање туђег, угрожавају личност и њену сигурност и достојанство. За човека нема веће тајне и непознанице од постојања зла у свету. Понекад нам се чини да се оно толико склупчало и згуснуло да га можемо сасвим јасно видети, готово опипати. Зло наступа спектакуларно, оно воли да се експонира и да напуни све штампане и електронске медије поруком: ја сам непобедиво – живот је бесмислен јер у њему ја владам. Оваква порука указује на догађаје Великог Петка: зло не влада само земљом већ је јаче и од Бога јер и Њега Самог може да отера у гроб, поручује нечастиви, не схватајући да Христос смрћу Својом побеђује смрт. Од када постоји, човек читавог живота жуди за миром, срећом и успехом у животу. Воли да буде признат и познат, да чини дела која ће га надживети, да иза себе остави своје име. И крајње обичан човек, а не само обдарени геније и светска величина, ужива када неко хвали нешто његово или се диви његовом поступку. Врло често, међутим, у животу не успевамо, нисмо срећни нити умемо дар Божји до краја да употребимо на добро. Многобројнији су они који иза себе остављају више дана са мукама и немирима него ли они са много дана среће и спокојства. Да ли је то тако због тога што је зло јаче од нас или зато што не умемо да живимо? Шта нам недостаје да бисмо и ми били срећни? Одговор је хришћанима познат: на првом месту је да научимо истински волети, а на другом – да научимо довољно праштати. Никада човек не може досегнути истинску висину као када воли и из љубави даје себе. Такође, висини стреми и када прашта и када се у праштању не осврће на увреде. Никада човек не личи толико на Бога као када моли Бога за опроштај и брата да му опрости. Љубав и праштање пружају човеку неизмерну радост. Човек је највећи када схвати да се свака рђава реч коју упути другоме враћа њему и повређује га. Не можемо другом да нанесемо зло, а да пре тога не повредимо себе. Све што отрпимо и праштањем поравнамо даје нам снагу да победимо,

било шта да је у питању. Блажени миротворци, јер ће се синови Божји назвати – рекао је Спаситељ наш (Мт. 5, 9); а миротворци су сви људи великог срца који воле и који праштају. Живот је леп само када је прожет љубављу, а осмишљен је само онда када се са љубављу уносимо у туђи живот, када смо заједно са гладнима и жеднима, са сиромашнима и прогнанима, када смо и у тамници са осуђеницима. Љубав није само огољена реч. Љубав је сила Божја само када је прожета и испуњена жртвом, давањем себе за другог, за добро другог. Живот са смислом је позив на љубав, на служење Богу и сваком човеку. Докле год живот будемо схватали као служење себи, у свету ће владати сукоби, немири и ратови. Када човек прихвати да је позван да себе даје за опште добро свих људи и да свој таленат умножава тиме што га раздаје за добро ближњег, и сваки пут кад учини добро дело, он предокуша Царство небеско у историји. У великој и свеобухватној Тајни божанске љубави, прожете Васкрсењем Христовим, открива се и остварује Тајна Цркве Христове, у коју су позвани сви људи и сва створења Божја. Часни Крст, који је равноапостолни цар Константин видео на небу и под чијим знаком је пре 1700 година победио, својом вертикалом и хоризонталом укида све преграде међу људима и створењима и сабира све човечанство у једну заједницу, јединствени живи организам који је призван на вечност и непролазност Царства Божјега. У тој заједници, сабраној око Васкрслога Христа, нема Јелина ни Јудејина…, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос (Кол. 3, 11). Зато ми православни хришћани исповедамо Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву, један Божји Народ, сабран око Христа са свих крајева земље, из свих народа у свим временима. Из овог произилази да је неопростив грех темељити Цркву, у овом и у оном свету, било васељенску било помесну, на било чему или било коме другом изузев на Васкрслом Христу и Његовом Часном Крсту. Црква је утемељена на Христу као крајеугаоном Камену, на пророцима, апостолима и светим Оцима, и испуњена је светим Тајнама и светим врлинама. Своје устројство и историјски поредак заснива на тој својој унутарњој Тајни, призивајући све земаљске народе да се крсте у име Оца, Сина и Светога Духа и да држе све што је Господ заповедио Својим ученицима (Мт. 28, 19–20). Посебно наглашавамо да се Црква темељи само на Васкрслом Спаситељу јер, нажалост, и у наше време поједини људи, у незнању или у злоумљу, покушавају да утемеље Цркву на себи, а тако разарају живи организам Цркве Божје, одводећи појединце у пропаст „Земље Недођије”. Чувајмо се, браћо и сестре и децо духовна, старих и нових идола! Живимо вечном истином Саборне Цркве Божје, која једина даје слободу од греха, ђавола и смрти! Утврдимо свој живот у Цркви на љубави и праштању! Имајмо на уму да ће Бог свима бити последњи Судија и да ће Он мерити искључиво по мерилима добра, богољубља и човекољубља. Ове вредности је неопходно следити у нашим животима – и то без изузетка, без оправдања и без изговора на лаке или тешке животне околности – уколико желимо да се сврстамо међу децу Божју. Последња реч неће бити људска већ Божја. Овај наук наших светих предака никада не заборавите ни ви, децо Светог Саве, који сте расејани вољно и невољно по свим меридијанима, од Аустралије и Америке до Европе и Азије. Позивајући вас све на богољубље и човекољубље, децо наша духовна, позивамо вас и да свагда останете уз Онога

мај 2013 / број 225

из садржаја: Репортажа 11 Поводом празника 20 Приказ 25 Путопис 38 Старечник 42 Хронике 56

Српска Православна Црква својој 3 духовној деци о Васкрсу 2013. г. Mитрополит АМФИЛОХИЈЕ

Васкршња порука 6 2013. љета Господњег мр ДРАГАН Радоман

Етимологија термина 8 крштење - погружење Mитрополит АМФИЛОХИЈЕ

Косово - злочин без казне 29 Теодот, епископ Анкире Галатијске

Виђење Светог великомученика Георгија у слави 35 obraznik za vjeru Kulturu i vaspitawe

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА  ГОДИНА XXII  ВАСКРС  МАЈ 2013. г.  БРОЈ 225

Издаје: SVETIGORA, Издавачко-информативна установа Митрополије црногорско-приморске Директор: протојереј–ставрофор Радомир Никчевић Савјет часописа: протојереј–ставрофор Момчило Кривокапић, архимандрит Димитрије (Лакић), академик Матија Бећковић, Милутин Мићовић, Матеј Арсенијевић, др Ксенија Кончаревић Главни и одговорни уредник: протосинђел мр Кирило (Бојовић) Оперативни уредник: Рајо Војиновић Дизајн часописа: др Мирко Тољић, Владимир Јакшић Секретар редакције и уредник фотографије: Татјана Марјановић Редакција: Епископ липљански мр Јован (Ћулибрк), протојереј–ставрофор Гојко Перовић, протојереј–ставрофор др Велибор Џомић, игуман Петар (Драгојловић), протојереј др Саво Денда, јереј Никола Гачевић, јереј Јован Пламенац, монах мр Павле (Кондић), Весна Никчевић, Славко Живковић, Предраг Вукић, Весна Тодоровић, Јован Маркуш Сарадници: протођакон Игор Балабан, монахиња Амфилохија (Драгојевић), Оливера Балабан, Милена Тејлор, Марија Живковић, Милана Бабић, Милутин Вековић, Ивана Кнежевић, Спиридон Булатовић, Сања Радовић-Евлахов, Драгана Керкез, Јелена Петровић Лектура и коректура: Ивана Јовановић

Црна Гора 1,20 € Србија 120 Дин. Република Српска 2,5 КМ за Европу 3,5 €; за Америку $6; за Аустралију 10 AUD

Фотографије: монах Игнатије (Алексејев), Јован Радовић, Жељко Шапурић, Зоран Тричковић, Иван Рашовић, ђакон Драган С. Танасијевић, †Живота Ћирић.

Уредништво: Његошева 73, 81250 Цетиње, тел: 041/234222, 230-375; Косте Главинића бр 1/А, 11000 Београд, тел: 011/369-0757,369-0705 e-mail: svetigora.urednik@gmail.com Штампа: , Суботица

··

Рад иконописачке радионице манастира Ждребаоника

ХРИСТОС ВАСКРСЕ! ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

INTERMIDIARY INSTITUTION: COMMERZBANK AG FRANKFURT/MAIN SWIFT: COBADEFF /400876825101 EUR /400876825100 Other Currencies NLB Montenegrobanka AD Podgorica SWIFT CODE: MNBAMEPG /ME25530005120005043078 "MITROPOLIJA CRNOGOR. PRIMOR. SVETIGORA CASOPIS" 81250 CETINJE MONTENEGRO

svetigora / 2013 / мај

Христос васкрсе! – Ваистину васкрсе! Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2013. године.

poslanica Митрополит АМФИЛОХИЈЕ

Који је победио сва страдања и искушења, Који је на крају победио смрт као нашег највећег непријатеља; да, остајући уз Њега, останемо душом и срцем и уз наш страдални народ на Косову и Метохији и у свим крајевима земаљским где православни страдају због свог имена и своје вере у Христа, Који је рекао: Не бојте се, Ја сам победио свет (Јн. 16, 33). Смрћу и Васкрсењем Господ је победио нашу смрт и подарио људима непобедиву и неуништиву снагу, којој не могу одолети никакве силе овога света. Та се снага не испољава као зло – саморекламом и светском буком. Напротив, она се пројављује у миру, трпљењу, у привидним слабостима деце светлости. Он Који је победио свет дарује снагу онима који су Његови да и они побеђују миром и трпљењем страх у себи, као и своје неверје и маловерје; да побеђују сва насиља која се врше над децом Божјом; да одолевају насиљу, опет миром и трпљењем, сигурни да је Божја сила свевремена, а људска привремена, да су све силе овога света долазиле и пролазиле, док је Бог остајао, и светиња Његова остајала, усправно и непоколебиво. Тако је било, тако јесте и тако ће бити. Ову истину из тамнице сведочи и Архиепископ охридски и Митрополит скопски господин Јован, коме упућујемо речи љубави, утехе, охрабрења и наде да ће Васкрсли Христос отворити очи и његовим прогонитељима. Верујући у Васкрсење Христово, ми верујемо у непрекидно обнављање људског достојанства. Верујући у Васкрсење Христово и у опште васкрсење, ми верујемо у могућност васкрсења људског морала, стида и доброте! Само вера у Васкрсење може обновити веру и верност несебичној љубави. Само вера у бесмртност спаљује својим пламеном саможивост као лажно начело живота, откривајући да је у саможртвеној љубави према Богу и ближњем излаз и спас из наше таме и свих наших безизлаза! Браћо и сестре, децо наша духовна, радујмо се Васкрсломе Господу! Радујући се Њему, ми се радујемо самима себи јер постајемо вечни и бесмртни. Клањајући се Њему Васкрсломе, ми се клањамо вечном животу! Причешћујући се Телом и Крвљу Његовом, постајемо једно са Њим и задобијамо живот вечни. У Васкрсломе Христу откривамо све наше претке. Све што је добро у историји света и у историји нашега рода налази се у Њему и постаје непролазно и неуништиво. У Васкрсломе Христу ми смо у заједници са нашим светима и они су са нама! У Васкрсломе Христу правда увек побеђује. Њиме и у Њему она ће победити и у наше дане. Ако је Васкрсли Христос са нама и ми са Њим, онда – ко ће против нас? Са овим мислима и жељама, ми вас поздрављамо најрадоснијим поздравом:

Васкршња порука 2013. љета Господњег Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

ва догађања, браћо и сестре, од настанка свијета и вијека, врхуне и добијају свој вјечни смисао и пуноћу у овом догађају над догађајима, празнику над празницима – у Васкрсењу Христа Бога нашега. Својим васкрсењем Он заиста показује и посвједочује да је стварно – Први и Посљедњи, Почетак и Крај – Пуноћа и Свршетак свега постојећег. Зато, није нимало случајно Апостол народâ Павле рекао: „Ако Христос није васкрсао, онда је празна проповијед наша, па празна и вјера наша“ (1Кор. 15, 14), додавши: „Ако се само у овоме животу надамо у Христа, јаднији смо од свих људи“ (1Кор. 15, 19). Христово васкрсење представља квасац вјечног живота, дарован људској природи. Тако исповједајући Његово васкрсење, ми истовремено свједочимо „васкрсење мртвих и живот будућег вијека“ (Символ вјере). Управо у томе се састоји достојанство Хришћана: Хришћанин је свједок побједе вјечног живота над смрћу, бесмртности над смртношћу, нетрулежности над трулежношћу, вјечног постојања над ништавилом; побједа вјечне истине над лажју, добра над злом, вјечног смисла свега постојећег над бесмислом. Једнога од истинитих свједока да „над свом овом грдном мјешавином, опет умна сила торжествује“ управо ове године прослављамо двјестагодишњицу рођења – Цетињског пустињака и Ловћенског пророка светог Митрополита Петра II Петровића Његоша. Не просто вјеру него свој дубоки доживљај бесмртности људског бића Његош је исказао својим знаменитим ријечима: „Ако исток сунце св’јетло рађа/ ако биће ври у луче сјајне/ ако земља привиђење није/ душа људска јесте бесамртна/ ми смо искра у смртну прашину/ ми смо луча тамом обузета.“ Са тог разлога, он Питагору и Епикура и све њихове „последоватеље“, тј. све оне који не вјерују у бесмртност, назива „злим тирјанима душе бесамртне“, јер су они „људско име унизили/ и званије пред Богом човјека/ једначећ га с бесловесношћу/ небу грабећ искру божествену/ с којега је скочила огњишта/ у скотско је селећи мртвило“ (Луча Микрокозма). Повукавши се у келију Цетињског манастира у току четрдесетодневног Васкршњег поста, Његош је очевидно доживио молитвено виђење најдубље истине и тајне живота, записавши то виђење у „Лучи Микрокозми“. То његово виђење је сво у знаку свјетлости Христовог васкрсења и бесмртности постојања „свих свјетова“ и човјека. У ономе што је суштинско његово виђење, и из њега рођено знање, истовјетно је са виђењем тајновидца Јована Богослова и боговидца Апостола Павла. Јован Богослов, свједочи „оно што је видио, чуо и опипао, о Слову (Логосу) живота (ср. 1Јн. 1, 1), – да „Све кроз њега постаде, и без њега ништа не постаде што је постало“, као и то „да Слово постаде тијело и настани се међу нама, и видјесмо славу његову“ (Јн. 1. 3. 14). Истовјетно је са тим и свједочење Његошево, сажето у његовом Завјештању: „Твоје је Слово све из ништа створило, твоме је Закону све покорно“. То „Свемогуће Слово Створитеља“, пуни простор свјетовима

+Амфилохије

мај / 2013 / svetigora

својом стваралачком силом („простор пуни мировима“), „а мирове (=свје- „Слава тебје показавшему нам свјет! Хвала тове) сретним ангелима“. Оно је и „ланац миродржни“, унутарња свјетлосна ти Господе, јер си ме на бријегу једнога Твога Сила, „свети магнетизам“, која „свесветије“, све видљиве и невидљиве свје- св’јета удостојио извести и зраках Твојега тове, чува, прожима и одржава у неразоривом јединству. То „свето Слово дивнога сунца благоволио напојити... Колипремилосна Оца“, својом свемогућом вољом, спасава, „с границе вјечне поги- ко ме од мога ђетињства Твоје непостижибије“, Адама и људски род. Њиме, Словом свемогућим, Творац земљу ствара мо величество топило у химне божанствеи испуњен бескрајним човјекољубљем своје „Слово возљубљено“ (=вољено), не радости, удивљенија и велељепоте Твоје, облачи у човјечије тијело („у плот људску“) и шаље Га „да избави људе“ и да толико сам биједну судбину људску са ужа„законом свете своје правде/ помрачене осв’јетли умове“. Па на крају своје сом расматрао и оплакивао... Човјек је смр„Луче“ пјесник кличе: „Гле дивнога сада видјенија (=виђења)/ сунце правде и тан и мора умријети. Ја са надеждом стуземљу огрија.../ Син достојни Оца превјечнога/ обука се у человјечество/ На- пам к Твојему Светилишту Божественом...“ оружан оружјем правде/ и стр’јелама светог просвјештења“. Зато он пјева А та његова „надежда“ која „вољом Творца „свештеној гори“ у Јерусалиму и пећинама „ђе се сунце христјанству родило/ блиста“ непоколебиво је заснована на свјеђе је небо јасли освештало/ ђе су цари небесном младенцу/ похитали с даром тлости Христовог васкрсења, на опиту гропоклонит се“ (Горски вијенац). А његов слијепи али духовно видовити игуман ба и смрти, као „дверима вјечног живота“. Стефан пјевајући Рождеству Христовом, додаје: „Нема дана без очнога вида/ Све то опет врхуни у његовој химни „Пренити праве славе без Божића“. благом, тихом учитељу“ гдје сверадосно С друге стране, овај тајновидац Ловћенски, темељећи све и сва на Пред- поје: „О преблаги, тихи учитељу!/ Слатка вјечном Слову Бога вишњега, истовремено попут Апостола Павла, све оба- ли је света бистра вода/ с источника Твога сјава свјетлошћу Христове смрти и васкрсења. Као што Апостол знаде да бесмртнога!/ Од Твога су св’јетлога погледа/ „оно што се сије неће оживјети ако не умре“ и да тако бива и васкрсење мр- уплашене мраке исчезнуле/ од Твога су хода твих: „сије се у распадљивости, устаје у нераспадљивости“ (1Кор. 15, 35. 42), тако свештенога/ богохулни срушени олтари;/ Ваи Његош, не само у пшеничном зрну, него и у „мрачним просторима“, „испод скрсењем смрт си поразио/ небо Твојом хвахаосних густих тмуша“, „у ужасном мрачном гробу“ тј. у дубинама свеукупног лом одјекује/ Земља слави свога Спаситеља“. Свети Петар II Ловћенски пророк и бобића „види оком магическим/ ђе с’ ускрса сјеме таји“. По његовом прозрењу Божја „зубља свјетла“, „свјетило“ – „хаос мјери“, „с мраком збори“; она у иско- говидац, који је био на земљи „сирак тужни ном „студеном атому“, „што предвјечним санком спава“ види „симбол боже- без иђе икога“, који је мислио за своју судбу ствени и некога бића клицу“. „Ускрса сјеме“ и „бића живоносна клица“, уписана да је „нема подобне на земљи“, на кога је за Божјом руком у прадубинама „свесветија“ – свих знаних и незнаних свјетова, живота „ад са проклетством рикао“, дожизадобијају свој смисао, своју пуноћу и савршенство у свјетлости Христовог вио је шестоструку смрт и послије смрти: васкрсења. Његош јасно сагледава „страву“ и „ужас“ лица смрти, смрти која шест пута су му кости на Ловћену премеје „туге мати“, која не признаје ни „чин ни лице“ али истовремено он зна да тане, а његов „олтар прави на камен крва„васкрсења не бива без смрти“. Пред „мрачним двором“ смрти, невине „жр- ви“ у коме је похрањен, црквица његовог тве се пуше“. „Гроб је њена колијевка“. Но, с друге стране, он назире спасоно- стрица Св. Петра Цетињског, срушена. Тако сну страну смрти. За разлику од њеног наличја, смрт истовремено „хладним „хула на свештени ћивот“ његових моштиситом исијаје (=исијава)/ вјечну искру из прашине, да на небу брже сјаје“. На- ју и његовог гроба и дан данас траје. Заиста, мјесто да уништава, претвара у ништавило, смрт, гробом као колијевком „ка не само земна судба, него и његова смрт вјечности њиха душе“. „На огњишту вјечитоме“, престолу Свевишњега, вије „нема подобне на земљи“... Сав живот, од кад се, пламти плам: кроз гробницу душа човјекова се спаја, тајанствено слива му је клица „зрном заметнула“ – до смрти, са тим пламом. Ако људска мисао, душа као искра, није „бесмртности свје- у смрти, а ево и послије смрти – сва му је у док“, онда нам је она „бич и тирјанин љути“. Будућност, бесмртност и знаку Христовог крста и васкрсења. Његовјечност човјекова је „велика таина, која се садржи у оним њедри- во животно апостолско свједочење Христа ма/ из којих је наше проистекло биће“. Вјечне зраке, луче и ис- распетога и васкрслога, биће несумњиво кре, људске душе, које су заробљене „мрчавама од облака“ посвједочено и васкрсењем његовог свесве су призване да се врате „свештеноме диску“, „Пре- штеног ћивота на Ловћену, обновом цркве столу Вишњега“, „свештеној Литургији у Сабору свесве- Св. Петра Цетињског и покојем његових мотија“. Тој Свештеној Литургији у „Сабору свесветија“ штију у њему, сагласно његовој посљедњој човјек се враћа силом Христове смрти и васкрсења. вољи. „Ускрса сјеме“ и „клица“, уписани у дубинама бића, у Тако ће овај уистину Ловћенски велисамом „природе таинству“, задобија у Христовој комученик, поново и својим гробом, као и богочовјечанској тајни, у којој се, Божанским и својим свеукупним дјелом и животом, заједљудским дјелањем, сједињује „небо с земљом, зе- но са свештеним Сабором свесветија, свима мља с небом“, урађа плодом, задобија своје савр- нама и свима створењима, појати бесмртну шенство и пуноћу, и то не само човјек и његова пјесму вјечног живота: природа, него и свеукупна природа „свесветија“, Христос васкрсе! свих бића и ствари. У овом контексту се једино Ваистину васкрсе! могу разумјети Његошеве истине: „Страдање је Крста добродјетељ“, „васкрсења не бива без смрС његошевском радошћу васкрсења, ти“, „крст (Христов) носити нама је суђено“. И ону Ваш молитвеник пред васкрслим Христом, о „Гетсиманској башти, оцрњеној страшћу и издаАрхиепископ цетињски јом…“ Као и оно што је записао у свом Тестаменту, у Митрополит црногорско-приморски чему је садржано сво његово пјесничко биће и дјело:

svetigora / 2013 / мај

мр ДРАГАН Радоман

bogoslovqe

Етимологија термина крштење - погружење

ња у воду крштење није спасоносно и благодатно ако се обавља ван благодатног јединства Цркве. Јер једино у јединству Бога Оца, Сина и Духа Светога у крштењу добијамо истинско спасење (Еф. 4 ,3-5). Ријечи апостола Павла: Јер се једним Духом сви ми крстисмо у једно Тело, и сви смо једним Духом напојени (1 Кор. 12, 13) нам говоре да кроз крштење једним Духом у једно тијело задобијамо истински и вјечни живот. Али, ово горе наведено не значи да не треба крштење обављати трократним погружењем у име Свете Тројице, јер то представља наше видљиво поистовећење са крштењем Христовим. Поистовећење не само са оним у Јордану, него још више са оним крштењем на Голготи, односно са смрћу на Крсту и погребењу и устајањем из мртвих, тј. са крсном смрћу и Васкрсењем. Отуда, словенско-кирилометодијевски назив Свете тајне крштења има пуни смисао. Крштење је одувијек схватано као почетак и основа хришћанског живота. Али примећујемо да су се давно појавиле разлике у објашњењу и тумачењу саме Свете тајне. Ови су проблеми настали услед неадекватности људских ријечи и појмова који би описали Свету тајну, а самим тим је и дошло до девијације у схватању суштине крштења. У Православној Цркви сав живот хришћана зависи од крштења, односно он се даје у крштењу. Литургијско предање ране Цркве нас учи о вези између крштења и смрти и Васкрсења Христовог, и чини је заправо садржајем и смислом Свете тајне, јер се ми крштавамо у подобије смрти и Васкрсења Христовог: Јер ако постадосмо сједињени са обликом смрти Његове, онда ћемо и са васкрсењем (Рим. 6, 5). Зато је у литургијској традицији стављен посебан акценат на синергијску повезаност између крштења и Пасхе. У данашње вријеме ова литургијска традиција нема више примарно мјесто, јер се богословље схвата као рационално објашњење и тумачење хришћанске вјере. Рана Црква је одражавала крштењски „символизам“ смрти и васкрсења, што читамо у Катихезама Светог Кирила Јерусалимског, који каже: „подражавајући тиме Христа који је на Крсту висио“1, али нажалост, реално значење ове Свете тајне се променило. Данас се нарочито истиче да се крштење угледа на Христово крштење у Јордану, у смислу погружења, и да очишћује од првородног гријеха, као и од досадашњих гријехова. Ово не значи да наведено није исправно, већ да се крштење све мање схвата као подобије смрти и васкрсења Христовог кроз благодат Духа Светога. Рана Црква, учећи да се крштење обавља по подобију и образу смрти и Васкрсења Христовог, не прави разлику између форме и суштине, јер их схвата као органски нераздвојиве. Образ и подобије у крштењу су, очигледно, за ранохришћанску Цркву представљали форму крштења, односно погружење онога који улази у воду и из ње излази. Форма је имала епифанијски карактер, који најављује и открива суштину, истински је пројављује и испуњава; она је средство њеног познања и објашњења. Стога, крштење погружењем, које се обавља по образу и подобију смрти Христове на Крсту, Његовог погребења и васкрсења, јесте заиста смрт и васкрсење. Први хришћани су знали да идење

мај / 2013 / svetigora

тимолошкο значење грчке ријечи βαπτίζω, односно латинске baptiso, јесте погружавати, а из њих произилази (гр.) το βαπτισμα или (лат.) baptismum, које значе погружење. На руском и српском језику, како су је Света браћа Кирило и Методије превели, та ријеч значи крштавати или крштење. Проблем терминолошке разлике између грчке и латинске ријечи која је преведена на словенски, састоји се у форми и суштини саме радње која се под том ријечју подразумјева. Грчка и латинска ријеч означавају форму односно, урањање или погружење у воду, док словенска ријеч крштење одражава суштину. Она значи обући се у Христа. тј. примити крст Христов и Његову смрт, а преко тога примити славу и благодат Васкрсења. У дубљем смислу, она представља раст у мјеру висине Христове. Крштење дакле означава цјелосно посвећење крсноваскрсној жртви Христовој, а кроз то и саучествовање у слави Очевој. Зато и ријечи црквене химне Који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте, пјеване приликом трократног опхода око крштењске воде (бање купељи), значе да се кроз крст Христов успињемо ка Оцу Створитељу Духом Светим у Царство Божије. Употребом ријечи крштење треба да добијемо јасну и тачну представу о томе шта се приликом крштења обавља и уједно да имамо праву свијест о значају крштења у животу Цркве. Нажалост, пракса одјељеног хиљадугодишњег живота Источног и Западног хришћанства увела је на Запад типично схоластички и рационалистички приступ Светој тајни крштења, као и томе на који начин ову тајну треба савршити. Када Господ Исус Христос говори да Му се ваља крстити крштењем, каже и: Како ми је тешко док се то не изврши (Лк. 12, 50), Он овдје очигледно мисли на Крсно страдање, од којег потиче словенска, кирилометодијевска, ријеч крштење. Даље видимо како Господ слично говори и својим апостолима: да ће се крстити крштењем којим се ја крстим (Мк. 10, 38-39), најављујући њихово „крштење крвљу“, тј. мучеништво њихово, као и касније Светих мученика. Њихово мучеништво, као и Христово, није било „погружење у крв“, него обливање, квашење својом крвљу. Било је чак и мученичких крштења без проливања крви, као што је, на примјер, вјешање или дављење Светих мученика итд. Није нам из Светог Писма познато да су апостоли били крштени погружењем у воду, или уопште „водом“, али видимо да су они крштени Духом Светим и огњем (Мт. 3, 11; Дап. 20, 3-4), силаском Духа Светога на њих на педесети дан од Христовог Васкрсења. Јер, благодат Духа Светога и јесте оно главно у Светој тајни крштења „водом и Духом“. Нажалост, постоје и таква савремена поимања крштења, којима је примарнија форма, односно сам чин погружења, од суштине која је истинско умирање и истинско васкрсење у Духу Светоме. Отуда се поједини данас више баве тиме колико је материје, односно воде, потребно за крштење, како и на који начин треба обавити крштење, или гдје ћемо се крстити: у којој цркви или манастиру. Можемо рећи да и примјеном потпуног погруже-

svetigora / 2013 / мај

за Христом подразумијева умирање и васкрсавање са Њим и у Њему. Крштење је управо смрт и васкрсење. Ово је централни опит ране Цркве.2 Велики проблем литургијског богословља данас је у томе што се занемарио првобитни опит и пракса крштења. Овај проблем се десио када је ради бољег разумијевања Свете тајне дошло до одвајања форме и суштине. Тако форма више не представља јављање и испуњење суштине, већ је само спољашњи знак и њено успутно саопштење. Они који се држе погружења као правилне форме крштења, а одбацују кропљење и поливање као неправилно и јеретичко, заступају став да се кропљење и поливање разликују од праксе ране Цркве. Но, обављање крштења кропљењем и поливањем је рана Црква несумњиво користила у посебним случајевима, што видимо у спису Дидахи где се каже: „крштавајте у име Оца и Сина и Светога Духа у текућој води. Ако ли немаш текућу воду, крштавај у другој...Ако ни једне ни друге немаш, онда излиј на главу три пута у име Оца и Сина и Светога Духа“3, затим и при крштењу болесних4. Из овога видимо да се крштење не мора нужно обавити погружењем. Јер човјек који се крштава, умире и васкрсава по подобију и образу смрти и Васкрсења Христовог. Потребно је истински умријети са Христом и истински васкрснути са Њим, како би се ходило у обновљеном животу. Крштењска смрт уништава смрт кроз крст Христов, а крштењско васкрсење изнова потврђује Христово Васкрсење, дар новог живота који је засијао из гроба. За Христа се не каже да умире: умријевши и васкрснувши једном и за свагда, Христос више не умире; смрт више не влада Њиме (Рим. 6, 9). Ни човјеку се више не говори да умире, него да има нови и вјечни живот кроз смрт и васкрсење које изображава на крштењу. У Новом Завету примећујемо да грчке ријечи βαπτίζω и το βαπτισμα имају друга и различита значења, не мање важна од буквалног значења – погружење. Негдје се користе за описивање хришћанског крштења, а негдје за јеврејска обредна прања (као што видимо у Мк. 7, 2; 10, 38; Лк. 12, 50; 11, 38; Рим. 6, 4; 1 Кор. 10, 2; Јев. 9, 10). Ови термини могу да се користе и за прање, умивање, квашење, умакање, натапање, као што је то случај у Мк. 7, 4; Лк. 11, 38; Јевр. 9, 10, кад фарисеји и Јевреји перу руке, умивају се и чине разна друга прања, итд. Затим, можемо упоредити прелазак јеврејског народа кроз Црвено море и путовање под облаком у пустињи, које апостол Павле назива крштење, што нам и свједочи у 1 Кор. 10,1-2, иако су Јевреји Црвено море прешли непоквашени, а о погружењу у воду нема ни трага. Погружење је видимо доживио фараон и његова

1. Кирило Јерусалимски, Тајноводствена поука 2, у: Катихезе, Београд-Ваљево-Србиње, 2001, стр. 270. 2. Види: Александар Шмеман, Изабрана литургичка дела, Шибеник, 2007, књига I, стр. 187-191. 3. Учење дванаесторице апостола VII, 1-3, у: Дела апостолских ученика, прев. Атанасије Јевтић, Врњачка Бања-Требиње, 2002, стр. 137. 4. Канон 12. Неокесаријског сабора, у: Свештени канони Цркве, прев. епископ Атанасије Јевтић, Београд, 2005, стр. 236.

војска, али их то погружење није спасило. Такође, Јевреји су ишли под пратњом облака дању, а ноћу тај облак бјеше пламен огњени који их је осењивао и заклањао од непријатеља, и нису били погружени у облак, па ипак то не спречава Апостола да ово назива прасликом крштења. Света браћа Кирило и Методије и њихови Свети ученици нису погрешили преводећи грчку ријеч βαπτίζω словенском ријечју крштење, већ су пренијели акценат на најважнији моменат крштења. Слично као што је ријеч Литургија преведена на словенски и српски са Служба Божија, као главна и најважнија служба, иако је све у Цркви служба Богу. То што се у нашем језику ређе среће назив Евхаристија а чешће Причешће, није разлог да се свеспасоносна Евхаристија сведе само на причешћивање, али је значајно да ријечју Причешће означавамо наше учешће и заједничарење у Христу тј. у Цркви као у Тијелу Његовом. Свештенство је дужно да се у току чина крштења канонски придржава трoкратног погружења у Име Свете Тројице, јер се тако, по ријечима Апостола и сходно чину Светога крштења сапогребосмо Христу крштењем у Крсну смрт Његову ... да бисмо и васкрснули са Њим у нови живот (Рим. 6, 3-5). Ово је предање и пракса свих Православних Цркава, Светокирилометодијевске и Светосавске Цркве. Ми ћемо навести само нека недвосмислена свједочанства из прва три вијека живота Цркве. У њој су вјерујући живјели реалност свемоћног дејства и спасоносне благодати Духа Светога Утјешитеља, посланог кроз Сина од Оца на апостоле и изливеног на „свако тијело“ у дан Педесетнице, у Цркви Бога Живога, која од тада живи непрекидну животодавну Педесетницу, како каже свети Јован Златоусти. Пракса полагања руку након трократног, у Име Свете Тројице, крштења настављена је да се примјењује и даље на Западу, а на Истоку замјењена је миропомазањем новообраћенога. И то миропомазање није било умањено ако је помазана само глава верујућег, него је он сав душом и телом бивао испуњен благодаћу Духа Светога (то је смисао онога када Апостол каже напојени у 1 Кор. 12, 13. Тако са истом сигурношћу можемо рећи да и трократно, у Име Свете Тројице, крштење водом и Духом препорађа свецијелог човјека, без обзира да ли је он погружен, обливен или покропљен водом. Данас можемо примјетити да јеретици баптисти крштење у крстионицама обливањем не признају, већ поново крштавају. Они то правдају тиме што сматрају да сама ријеч крштење значи погружење, тако да, по њима, ако крштавани није сав потопљен у воду, или ако чак остане неки мали део тијела непогружен, онда то крштење није потпуно и није спасоносно, јер благодат, наводно, не дјелује на тим непогруженим дијеловима тијела. Сходно наведеним чињеницама, очигледно је, да мисија равноапостолне браће Кирила и Методија представља истински продужетак Педесетнице. Када се у догађају Педесетнице Дух Свети излио на апостоле, они су прихватили задатак свеопштег преображаја свега у Христу. Исти тај задатак и ношени истим Духом Светим, наставили су Света браћа Кирило и Методије. Дух Свети, од кога се у божанској икономији спасења оваплоћује, крштава, умире и васкрсава Господ Исус Христос, водио је Свету браћу вјером ране Цркве, чинећи да и данас Христос умире и васкрсава у свакоме ко прилази бањи новога рођења. Стога је кирилометодијевски термин крштење у потпуности оправдан, чак је и дубљи, потпунији и савршенији од термина погружење.

РАЈО Војиновић

Прослава Недјеље Православља на Цетињу

reporta`a

Свједочанство да се Господ јавио С

ветом архијерејском литургијом, коју је са свештенством у Цетињском манастиру служио Архиепископ цетињски и Митрополит црногорскоприморски г. Амфилохије, празничном литијом с иконама која је прошла градским улицама и славском трпезом хришћанске љубави у Богословији Светог Петра Цетињског, 24. марта је на Цетињу прослављена Недјеља Православља.

мај / 2013 / svetigora

svetigora / 2013 / мај

„Шта су друго иконе које цјеливамо него свједочанство да се Господ јавио, да се уселио у нас пун благодати”, рекао је митрополит Амфилохије у литургијској проповиједи вјернима, „Зато они који су порицали поштовање икона у древна времена и који данас поричу поштовање икона у ствари показују да не вјерују да је Бог постао човјек, да се вјечно Слово Божје уселило у нас пуно благодати и истине”. „Иза њиховог непоштовања Светих икона се скрива управо то порицање живога Господа, Његовог присуства, Његовог виђења и Његовог јављања. Такви ће несумњиво порицати и све оно што је написано о Христу као Сину Божјем у Светом Јеванђељу”, објаснио је митрополит Амфилохије. Након Литургије митрополит Амфилохије је предводио свечану празничну литију с иконама, која је прошла од манастира до цркве на Ћипуру, Влашке цркве и назад. Пред Цетињским манастиром је потом, по устаљеној традицији, прочитан Синодик Православља, документ којим је VII Васељенски сабор осудио јерес ико-

12 Литија на Недељу Православља, испред Цетињског манастира

ноборства и утврдио поштовање икона у Православној Цркви. Светковина на Цетињу је завршена у трпезарији Богословије, гдје је приређена славска трпеза љубави. Чланови никшићког Црквеног хора Светог новомученика Станка, под управом Ленке Дурутовић су приредили пригодан празнични програм. Литургијском сабрању на Цетињу присуствовали су амбасадор Украјине у Подгорици Оксана Сљусаренко и замјеник амбасадора Руске Федерације у Подгорици Сергеј Феропонов. На свечаној академији у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, коју је увече организовала Богословија Светог Петра Цетињског, о иконама и о догматима Православља, као и о 200-тој годишњици од рођења Петра II Петровића Његоша бесједио је професор Универзитета у Подгорици и професор информатике у Богословији Светог Петра, Здравко Кривокапић. У умјетничком дијелу програма наступили су црквени хорови, глумац Гојко Бурзановић, рецитатори, полазници вјеронауке при Цетињском манастиру и етно групе.

b e sj eda

др ЗДРАВКО Кривокапић

Духовна прослава Побједе Православља

асни оци, господо хришћанска, уважени професори и дивни богослови Богословије Светог Петра Цетињског, моју маленкост и недовољну знавеност је припала част да вам се обратим на Недељи Православља. „Ово је апостолска вjера, ово је вjера Отаца, ово је православна вjера – потврда васељенске вjере“ су свечане ријечи које је Света Црква установила да се служe на овај дан. Данашњи дан је духовна свечаност којим се слави Побједа Православља над свим јересима, лажним учењима и расколима. Ова недеља Тријумфа Православља, пада у години када се слави 1170 година од успостављања овога празника, када се наша Света Црква свечано сjећа своје побjеде над иконоборцима. Али, ова Недјеља Православља пада и у години када се слави 1700 година Миланског едикта, када је хришћанство добило право на исповиједање вјере, 900 година од рођења Светог Симеона Мироточивог, који је васпоставио темеље Прaвославља на свесрпским просторима и 200 година од рођења највећег нашег пјесника Петра II Петровића Његоша. Ово је слово управо посвећено 200-годишњици од рођења Његошевог, јер мало ко се на тај начин борио за православну вjеру. Владика Раде је и ријечју и учењем, а изнад свега својим писањем, односно дјелом свједочио православну вјеру. Његош је упоређиван и са Милтоном и Гетеом, али је Његош – Његош: увијек актуелан, општечовјечански, стално присутан, ванвременски и ванпросторан, и зато репер другима. Његово дјело превазилази све прије и све послије њега на овим просторима, па не чуди појава термина његошологија, јер су о њему писали сви значајни пјесници и историчари, филозофи и научници. У својим дјелима Владика Раде свједочи о борби: добра и зла, истине и лажи, правде и кривде, човјечности и нељудскости, племенитости и охолости, части и нечасти, поштења и непоштења, свјетлости и таме. Избор, прeпуштен слободној вољи човјековој, једино се постиже посвећивањем мисли, самоусавршавањем и достизањем Бога у себи самом, или како то пјесник твори: Моћ ће човjек ова два закона, кад посвети мисли моjоj правди, без никакве муке различити… (Луча микрокозма)

(Луча микрокозма)

Његош је, као и сви Катуњани, васпитан на прадједовским, хришћанским вриједностима. У Катунској нахији су се све вриједности сводиле на три врлине: поштовањe, поштење, и правичност. Петар II Петровић је све своје врлине свео на правду. Баш онако како свједо-

1. „Јер и у многом другом, што у животу бива, ми налазимо разлику како кад бива: тако, убијати није допуштено, али убијати у рату непријатеље и законито је и достојно похвале, и ради тога, који се одликују у рату удостојавају се великих почасти и споменици им се подижу, који казују њихова славна дела“.

мај / 2013 / svetigora

А порука је јасна: Све што блатној земљи принадлежи, То о небу поњатија нема: Духовни је живот на небеси, Материје – у царству гњилости.

чи и Свети ава Јустин Ћелијски, који каже: Еванђелске врлине се преливају једна у другу, и сливају у једну свеврлину: правду. У прозном дјелу „Сан на Божић“, Владика Раде, кроз лик старца збори: Ово стројеније опште, свијех свјетова, а у њему живе двије ствари, тј. правда и кривда. Његош свједочи о једној јединој истинској правди, Правди Божјој, и то најизражајније исказују стихови из религиозног, филозофског, метафизичког дјела „Луча микрокозма“: Ја сам отац и свјетило правде! Сунце правде и земљу огрија, храм се мрачни засја заточниках, робовима олакшаше ланци: син достојни оца превјечнога обука се человјечество, наоружан оружјем правде. Данас када су уста свијета пуна праведног рата, и када се на данашњи дан сјећамо почетка агресије НАТО пакта, не може да се не укаже да Владика Раде, као и Свети Атанасије Велики1 имају исто поимање o рату, а то најбоље свједоче следећи стихови: Гњев праведни оружје је правде! (Луча микрокозма) или Ал’ тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија! (Горски вијенац) И стихови које говори Владика Данило, позивају на борбу за отечество, крст и чест: Удри за крст, за образ јуначки ко гођ паше свијетло оружје, ко год чује срце у прсима. Њима се придружују стихови које изговара Игуман Стефан: Крст носити вама је суђено Страшне борбе са својим и туђином! Тежак вијенац, ал` је воће слатко! Његошева пупчана веза са каменим морем је тема увијек присутна са основном поруком: тамо гдје нема шта да роди рађа се људскост и јунаштво. Без муке се пјесма не испоја, без муке се сабља не сакова! Јунаштво је цар зла свакојега а и пиће најслађе душевно. (Горски вијенац) Како је Ловћен врх над врховима, који надилази и Олимп у поимању Црногораца, као мјесто гдје се спајају небо и земља, тако и Његош својим дјелима надилази све, и на чудесан и недокучив начина спаја небо и земљу, на исти начин као што сваки пут то бива на Божанским летурђијама. Васцела творевина саучествује у славословљу Бога, тако и Владика Раде указује на највећег Умјетника. Умјетност је неизоставна карактеристика Бога, Творца свега видљивог и невидљивог. Свједоче о томе и ови инсерти: Свијет је сад Божји, стога у свакојем његовом нуглу виде се дјела великога мајстора. Трудољубије и искуство мрава и пчеле, и уредно летење ждраљевах ја радије гледам но све параде

svetigora / 2013 / мај

европејских столицах (писмо Л. А. Франклу од 12. октобра 1851). Исто тако, добивши на поклон микроскоп, Владика благодари: Имао сам чест примити од Ваше стране послани ми микроскоп. Овај чудесни инструмент заслужује свакојега вниманија: чрез њега људске очи јасније виде природу и човjека, у велико восхишченије доводе твари великога Створитеља, који је како у великијема својијема дјелима тако и у најситнијема животнијема своје совершенство показао. Владика, владар и пјесник, све уједно, мора да се брине о просвећењу свога народа, па тако отвара прву основну школу, при Цетињском манастиру, а набавља и штампарију, да би рекао: Ја сам намјеран штампавати овђе букваре, чаславце и псалтијере, и то на малом колу. Отварање школе и просвећење народа је нешто што је неминовност за Петра II. Иако je већином самоук, он је имао најбољи начин учења, на бази туторског приступа. Духовно га је водио Свети Петар Цетињски, а посебно поетски напајао Сима Милутиновић Сарајлија. Своје узрастање у знанију свједочи ријечима: Самоук сам, али штогод знадем: по буквици учио сам књигу, по људима учио сам свијет, по звијездама и богословију. (Шћепан Мали) Неопходност потребе за просвјетом најбоље потврђује Поп Мића, који за ум дам бум, каже: Какав наук, такво и читање! Да сам има бољег учитеља, те бих и ја данас боље чита (Горски вијенац) И данас је то упозорење, које сваки наставник треба да има на уму. Међутим, то није препрека да се одговори свештеничком задатку, па исти Поп Мића збори: Аманат ми, ја је и не читам, нити ми је књига за потребу нит је кад у цркву отварам. Напамет сам је добро утврдио летурђију, крстит и вјенчати а и друге помање потребе. (Горски вијенац) Црногорци су, због своје изразите црте индивидуализма и самовоље испољавали јединство само на бојном пољу и у цркви, па желећи свим бићем да заведе ред и поредак, тамо гдје је прво право – право силе, Његош вапи:

14 Литија улицама Цетиња, Недеља Православља

Ја нећу бити црногорски владика, моја душа не подноси безвлашће, ја нећу да будем владар у безвлашћу. Јер он зна да: Ове горе не љубе регуле. Народни дух, језик, колективна свијест, предање предака, то је уградио геније Његош у своја дјела. Слика народног присуства у његовим дјелима достиже врхунац у Горском вијенцу, гдје се глас народа, кроз народно коло, ослушкује од главара. То морају да уваже данас и они који мисле да на брду стоје, јер то је једина истинска демократија. У последњим својим часовима рекао је: Ево ме на ждријелу вјечнога дома... Копајте ме у Ловћен код нове цркве. Његошев завјет да буде сахрањен у цркви коју је подигао на Језерском врху ни до данас није испоштован. Владика Раде, који је одржао завјете Светог Петра Цетињског, са четири сеобе од Цетиња до Ловћена, данас почива у фараонским одајама. Можда је и то разлог што се мир у нашим душама не осјећа. Када смо код цркве на Ловћену, треба се подсјетити да је aрхитекта Никола Краснов, који је обнављао цркву на Ловћену рекао: Његош је велики човјек када је могао овако оригиналну идеју да има за овакав облик и овакву основу цркве на Ловћену, то јест два круга у основи различитих пречника који продиру један у други. Још један Његошев завјет није поштован. То је косовски завјет, јер са косовским завјетом Његош je дисао и мислио, о њему свјeдочио, а нама остaвио да следствујемо тим путем. Владика збори: О Косово грдно судилиште, док је Љуба Ненадовић био изненађен кад је видио у Црној Гори живу снагу косовске традиције, која је у тим брдима и послије вјекова била стварност, исто толико блиска и стварна као хљеб и вода. Сам народ је тада туговао: Наша је правда на Косову закопана. Владика Петар II Петровић Његош је казао све и више него било ко други. Нама само остаје да његовим примјером славословимо Православљу. У сусрет највећем празнику Воскресењу, како Његош и завршава Лучу микрокозму, треба глаголaти: Воскресења не бива без смрти. Као што је Његош већину писама завршавао, тако и ја да завршим ријечима: Вашега Високоблагородија покорњејши слуга.

Прослава Благовијести у манастиру Бешка

РАЈО Војиновић

reporta`a

Светолазаревски пут - једини наш пут С

ветом архијерејском литургијом, коју су у цркви Благовијести са свештенством Митрополије црногорскоприморске и Епархије крушевачке служили Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Епископ липљански г. Јован, у манастиру Бешка је 7. априла почео традиционални Благовештенски сабор.

Сабору је присуствовало више стотина вјерника из Црне Горе, Србије, Републике Српске и Албаније. У току Литургије митрополит Амфилохије је у искушеничку ризу обукао послушницу овог манастира Наду. Владика Јован је у литургијској проповиједи говорио о значају празника Благовијести. „Ова наша служба није ништа друго него живи живот Христа Бога нашег, Оног који је најављен, предсказан у Пророцима, који је ходио по земљи, по језеру Галилејском и по Светој Земљи. Њега чекамо у Судњи дан да заблиста на водама, како оним водама прапостања, тако водама галилејским, тако на овим водама језерским и коначно, тако изнад града Новог Јерусалима који се диже у небо“. Поводом манастирске славе благосиљан је и славски колач. Митрополит Амфилохије је на крају заблагодарио свима присутнима на учешћу у овом литургијском и свеправославном сабрању и пожелио им да се и даље сабирају у овом светилишту око моштију Јелене Балшић, у њен спомен, а кроз њу и у спомен Светог кнеза Лазара Косовског. „Оливера и Јелена су изданци светородне лозе Лазареве, великомученика косовскога Лазара, онога који је, заједно са својим витезовима, живот свој положио за вјеру и отачаство, за слободу и за Крст часни. Од тада па до данас и до краја свијета и вијека он је остао примјер и узор свакоме своме потомку без обзира које звање он имао у овом народу светолазаревском, светосавском и светопетровском“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Владика је рекао да као што је Свети кнез Лазар у своје вријеме са својим витезовима изабрао Царство небеско, знајући да је земаљско за малена царство, тако се по ње-

мај / 2013 / svetigora

Манастир Бешка на Скадарском језеру

ОКРЕЋЕМ ЛИЦЕ СВОЈЕ ТЕБИ, ГОСПОДЕ

Окрећем лице своје теби, Господе. Гледам како корачаш по води, преко брегова, изнад шума борових узлећеш. Гледам како се њишу кровови кућа наших у облацима, високо, расута гробља преко утрине. Кроз шупље дечије кости, као кроз двојнице, ко то кога дозива: мати дете своје ил дете матер своју? Црни хлебови за браћу изгнану; труло воће у котарицама и на гранама; црно млеко у зделама и просо у ћуповима.

Црни лептири из чаура излећу, црне пчеле из кошница. Ал лептири то нису, ни пчеле то нису. Над угашеним огњиштима крваве вериге. А пили смо рајску воду и вино огњено; златну пшеницу и раж сејали. Осмехивао нам се млади анђео свакога јутра над Метохијом. Сада ни имена својих да се сетимо. Гледам црног бивола на извору, кентаура у пољу, чауша на прагу кућном. Зар си заборавио децу своју, Господе? Ком царству да се приклонимо?

svetigora / 2013 / мај

Слободан Ракитић

говом примјеру и његов светолазаревски, косовски српски народ кроз вјекове увијек изнова враћао њему и његовом подвигу, његовом подвигу, његовој жртви и његовом избору. „Другога пута и избора овом народу и његовим челницима и нема ако хоће да остане народ Божји“, рекао је митрополит Амфилохије. Приређена је и славска трпеза љубави, којој су присуствовале бројне познате личности из нашег јавног, културног и политичког жи-

вота. Између осталих, ту је била амбасадор Украјине у Подгорици Оксана Сљусаренко, представници конзулата Грчке, затим предсједници општина са Косова и Метохије, прослављени српски кошаркаш Дејан Томашевић… Чланови хора Светог великомученика косовског Лазара из Крушевца, чланови Етно групе „Ступови” и дјеца полазници школе српског језика из Скадра извели су празнични културно-умјетнички програм. Промовисана је и књига Драга Лековића о Скадарском језеру. На промоцији су говорили митрополит Амфилохије, академик Зоран Лакић, Зоран Фатић и аутор.

СЛОБОДАН РАКИТИЋ – ДОБИТНИК НАГРАДЕ „ЈЕЛЕНА БАЛШИЋ“

Слободан Ракитић је рођен у Власову, крај Рашке, гдје је завршио основну акон светог богослужења у манастиру Бешка доди- школу. Гимназију је учио у Новом Пазару. Од 1960. живио је у Београду. Једно време јељена је књижевна награда студирао је на Медицинском факултету, а дипломирао је на Филолошком факулте„Јелена Балшић”. Ове године је ту у Београду, на Групи за југословенску и општу књижевност. Уређивао је часопичин уручења награде обављен се: „Књижевна реч”, „Савременик” и „Рашка”. Од 1973. до 2007. радио је у Задужбини постхумно, пошто је њен лау- Илије М. Коларца, као уредник катедре за књижевност и језик. Био је предсједник реат недавно преминули пје- Удружења књижевника Србије од 1994. до 2004. Био је предсједник Српске књижевсник Слободан Ракитић. не задруге од 2005. Одлуку о додјели награДобитник је готово свих наших најугледнијих књижевних награда. За књигу „Таде Ракитићу донио је жири у пије у пламену“ награђен је Октобарском наградом града Београда (1990) и награсаставу: проф. др Валентина дом „Раде Драинац” (1991). Добитник је „Велике Базјашке повеље” (Темишвар, 1998), Питулић, проф. др Мило Лом- дипломе „Златно перо” (Москва, 2005), јубиларне Медаље Удружења књижевника пар, др Душко Бабић, Ранко Србије (2006), Вукове награде (2008), Ордена Светог Саве (2010). Пјесме су му преЈововић и Љубица Петковић. вођене на руски, бјелоруски, француски, енглески, њемачки, кинески, италијански, У образложењу одлуке жири- пољски, чешки, словачки, шведски, јерменски, румунски, македонски... Двије београдске издавачке куће: „Рашка школа” и „Просвета”, објавиле су саја стоји да „у поетици Слободана Ракитића налазимо чита- бране пјесме Слободана Ракитића, у десет књига: „Светлости рукописа и ране певе слојеве духовне културе где сме” (1), „Рашки напеви” (2), „Свет нам није дом” (3), „Земља на језику” (4), „Душа и језиком традиционалних сим- спруд” (5), „Потомак, нови потомак” (6), „Основна земља” (7), „Тапије у пламену” (8), бола улази у древне обрасце „Водена слова” (9) и „Пламен и роса” (10). архетипских наслага, на чијем Упокојио се у Београду 1. јануара 2013. године. фону гради своју поетику“. У одлуци се као посебан слој у Ракитићевој поезији посебно истиче његов однос према Богу: „Песников однос према Богу је глас вапијућег у пустињи који тражи Господа који је у некој нигдини нестао, без комуникације са човеком, а изражен је у стиховима куда си се запутила мимо дома, мимо Бога?“ Награду, која се састоји од повеље, новчаног дијела и иконе Јелене Балшић, примили су чланови Ракитићеве породице. На награди се захвалио пјесников син Душан. Он је рекао да је породица одлучила да дио од новчаног износа награде приложи за обнову Синови Слободана Ракитића (у средини и десно ) на уручењу награде. манастира.

мај / 2013 / svetigora

17 Говори Оксана Сљусаренко, амбасадор Украјине у Црној Гори

РАШКИ НАПЕВ Далеке слике дома мога и рана цваст дрена и глога. И јагорчевина у присоју и небо које мења боју. И лед кад се на Ибру топи и кукурек што ме опи. И дебло што на мразу пуца и лампа кад у мраку засветлуца. И мирис стручка босиока. И мирис стручка босиока. 1988.

Слободан Ракитић

МИЛЕТА РАДОЈЕВИЋ НА БЕШКИ И У БОГОСЛОВИЈИ

svetigora / 2013 / мај

иректор Канцеларије Владе Србије за односе Богословије протојереј–ставрофор Гојко Перовић са црквама и вјерским заједницама Милета Ра- и чланови наставничког колегијума, као и инспекдојевић, који је такође присуствовао Благовештен- тор богословија СПЦ протојереј-ставрофор др Диском сабору у манастиру Бешка, посјетио је сјутра- митрије Калезић. дан Богословију Светог Петра Цетињског. Радојевић је са сарадницима обишао редовну Са њим су у ректорату Богословије разговара- наставу у свих пет разреда школе, након чега је са ли секретар Митрополије црногорско-приморске ректором и наставним особљем разговарао о унапротојереј–ставрофор Обрен Јовановић, ректор пређењу услова живота и рада школе.

Г. Милета Радојевић, директор Канцеларије Владе Србије за односе са црквама и вјерским заједницама у Цетињској богословији.

^udo СВЕТИ АРХАНЂЕЛИ, КОД ПРИЗРЕНА Боље да остадосте под земљом, дубоко, за неко часније поколење. Овако, слушам осињак где беху пчеле и царево око. Јер, време је опет наопако. Још само име вам оста ко испражњено лице. Сви су анђели слепи, и слепо је поколење. И ниједан плод не дочека зрење. Уместо сокола – орао изнад Бистрице. Кратка је слава света! Црни биво дремље крај реке, испод невидљивог звоника. Као последњи залогај, узех шаку земље. Боље да сте остали скривени, у дубини. То што сад видим, сасвим је друга слика. Осванух, на своме гробу, у туђини. 1985.

Слободан Ракитић

Чудо Светог Василија Острошкога З

овем се Веселин Лутовац, из Дапсића, општина Беране. Са вером у срцу сведочим о чуду Св. Василија Острошког о чудесном исцељењу моје рођене сестре Вере, удате Вукадиновић. У породици нас је троје деце, а Вера је најмлађа. Имала је само четири године, скакутала је за нама док смо прелазили прометну улицу… На Веру је налетео ауто… Бутна кост је била поломљена, следили су операција, шина, ушивена рана, гипс и кућно лечење после хоспитализације… Од несмотреног возача, који је дошао да је посети, на поклон је добила лутку. Лежала је у кревету са својом лутком… Мала непажња – на трен је остала сама – и баш тада лутка јој је испала из руку. У намери да дохвати своју лутку, пала је из кревета на под. Било је време летњих врућина…Дошло је и време за контролу код хирурга. Скидају гипс, а конци попуцали, рана пуна црва, нога евидентно тања – народски речено, нога се суши. Лекарски конзилијум предлаже ампутацију. Тада се јавља наша бака Милица и наговара наше родитеље да спас траже у Манастиру острошкоме, у коме почива Светац који чини чудесна исцељења. Тако и би. Веру су унели у малену пећину Острошкога манастира, у којој се налази нетрулежно тело Свеца. После неког времена моја сестра је изашла на светло дана ослањајући се на ногу коју су лекари „отписали“! Када су то видели, наши су родитељи били у чуду, а на питање шта се дешавало унутра – јер са Вером је био само монах који је читао молитву – моја сестра је казала: „Мазила сам деку по белој коси”. Вера је касније постала шампион Југославије у џуду, удала се и добила два сина... А што се ноге тиче, и данас уме да нас забавља тако што стави ногу која је била повређена за врат и скакуће на оној другој као какав врхунски гимнастичар. Са ногом, никада, слава Богу живоме, није имала проблема током, могло би се рећи, бурног и богатог живота, све до данашњих дана, на спасење. У манастиру Острогу, 7. фебруара 2013.

мај / 2013 / svetigora

povodom praznika свештеник ЏОРЏ Морели svetigora / 2013 / мај

Брачно призвање и облачење у Христа у светлости Васкрсења Ж

елим да искористим празник Ва- Христа. У раној Цркви ово је био дан када су се крштавали оглашени, они скрса да оживим међусобну по- који су учили да постану хришћани, да буду у заједници са Његовим Телом, свећеност супружника, сједињених у Црквом. На великопосним Литургијама пређеосвећених дарова, молили благословеном браку, као и њихову бри- смо се на јектенијама за оглашене и оне који су се припремали за просвегу за домаћу цркву. ћење. Васкрс је преломни тренутак у овој Ово су молбе у јектенији оглашених: обнови јер целокупно Христово учење Да их научи речи истине. о томе ко је Он, ко тврди да себе да је, ко Да им открије Јеванђеље правде. ми кажемо да је, и то како живимо наше Да их присаједини својој светој, саборној и апостолској Цркви. животе и лично и у светој заједници са И молбе за оне који се припремају за просвећење: супругом у једном телу и телу које деДа их Господ наш утврди и укрепи. лимо са децом – у потпуности зависи од Да их просвети просвећењем богопознања и побожности. Светог Васкрсења. Да их у погодно време удостоји бање поновног рођења, отпуРазмишљајмо о речима Светог Павла штења грехова и одеће непропадљивости. Да их препороди водом и Духом. Коринћанима: Да им дарује савршенство вере. „А ако се Христос проповеда да је устао из мртвих, како неки међу вама Да их приброји своме светом и изабраном стаду. Васкрс и васкршњи период није само време за све нас, појединачне говоре да нема васкрсења мртвих? А ако нема васкрсења мртвих, то ни Хри- хришћане, да обновимо свој завет са крштења, већ ово нарочито важи за стос није устао. А ако Христос није устао, оне који су у браку, јер су двоје браком постали „једно тело“. онда је празна проповед наша, па праСв. Григорије Палама је, на пример, користио символизам венчања да зна и вера ваша. А показујемо се и ла- опише потребу свих да се вежу за Христа када је написао: „Завршетак туге жни сведоци Божији што сведочисмо лежи у потпуном свадбеном сједињењу са Жеником. Из тог разлога је Свепротив Бога да васкрсе Христа, којега ти Павле, након описа заједнице мужа и жене у једном телу као ‘велике тајне васкрсе, ако, дакле, мртви не уста- не’, додао, ‘а ја говорим о Христу и о Цркви.’ (Еф. 5, 32). Пошто су једно тело, ју. Јер ако мртви не устају, то ни Христос тако они који су са Богом један су Дух ... А ко се сједини са Господом, један није устао. А ако Христос није устао, уза- је дух с Њиме.“ (Добротољубље IV). Ово би требало да буде природа залуд вера ваша; још сте у гресима својим. једништва у православном хришћанском браку. Онда и они који уснуше у Христу, пропаНеки црквени оци и духовни писци истичу да није доше. И ако се само у овоме животу на- случајно то што је Христос започео свој јавни дамо у Христа, јаднији смо од свију људи. живот чудом на свадби у Кани. Свети ЈоНо заиста је Христос устао из мртвих, те ван нам каже: „Овим, у Кани Галилејпостаде првенац оних који су умрли. Јер ској, учини Исус почетак знамења, и пошто је кроз човека смрт, кроз чове- показа славу своју; и вероваше у ка је и васкрсење мртвих. Јер као што у њега ученици његови.“ (Јн. 2, 11). Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви Лако нам је да догађај у Кани оживети. Но сваки у своме реду: прве- доживимо као нешто веома нац Христос, потом, о његову доласку, уобичајено – толико уобиони који су Христови; Онда крај, кад пре- чајено се лако може преда Царство Богу и Оцу, кад укине свако видети богати смисао поглаварство и сваку власт и силу“ (1 Кор. његовог значења. 15, 12-24). Тумачи Јеванђеља Овај је одељак тако важан јер даје нам кажу да су „знамеразлог брачницима да свој брак живе ња“ важна када се ко„у Христу“, даје разлог онима који имају ристе у Јеванђељу. Када децу да их васпитавају у православном Свети апостол и јеванђедому. То је коначан разлог због кога крај- лист Јован описује чудо њи смисао брака и родитељства лежи у свадбе у Кани он га назива Христовом учењу а не у силама злога. „знамењем“. Дакле, шта знаЈедна од прелепих песама која се чи мењање воде у вино? Шта пева на васкршњој служби је крштењска је смисао тог знамења? Знамепесма: „Јелици во Христа крестистесја, ња која је Исус чинио нису триво Христа облекостесја, Алилуја“ (Ви који кови, магија или разметљиве горсе у Христа крстисте, у Христа се обуко- де пројаве моћи. Исус покушава да сте, Алилуја). На крштењу се облачимо у нам пренесе знамење: присуство

Превод са енглеског: Милена Тејлор

мај / 2013 / svetigora

и дејство самог Бога. Он је рука свог Оца, која садејством Светога Духа, открива мо активности наше деце? Да ли нас Оца љубави и животворно дело у Исусу. Треба да се угледамо на Његово учење и занима оно о чему она желе да разпоступке као на своје водиче. Знаци које Исус твори обзнањују Његову славу као говарају са нама? На пример, мајку истинског Сина Божијег, и имају за циљ да нам Га покажу као наш циљ. Треба да нас или оца можда не занима бејзбол, воде ка преданости Њему и Његовој речи. Он је Реч Истине и Живота. али ако наше дете занима тај спорт Веома је знаковито то што се ово догађа у амбијенту венчања, амбијенту светог онда треба и нас да занима оно што брака. Својим присуством Исус благосиља младенце на самом почетку њиховог и њега. С друге стране, да ли губимо заједничког живота. Даље, благосиља брак свих који ће доћи пред Њега и замо- „компас вредности“? На пример, да лити Га за овај благослов до данашњих дана и до Његовог другог доласка. Али на ли допуштамо да спорт замени Лидубљем нивоу, Исусов благослов на овом венчању указује на супружнички однос тургију? Да ли прескачемо молитву Христа и Цркве, при чему је Он Женик а Црква је супруга, невеста. Овај христоцен- пре оброка или пре спавања? Спитрична брачна заједница се протеже на домаћу цркву коју ће благословени пар сак би могао да се настави. Препорустворити. Они треба да Га подражавају у свему, посебно у жртви сопственог уни- чујем свакој породици да узме молжења. бе из прелепих јектенија горе и да их Три године касније, Исус ће победити грех и смрт крајњом жртвом коју ће при- постави за породични циљ. Споменуо сам раније да је Црнети за своју невесту: Цркву. Попеће се на крст. Својом сопственом жртвеном људском смрћу и победоносним Васкрсењем Он гази грех и смрт. Ово нам омогућује ква болница, Црква је Христос, наш да се крстимо у Њему, да сада можемо да се „обучемо у Њега“. Када смо се обукли небески лекар. Дошао је да исцели у Христа припремамо се за улазак у вечну свадбу Раја. Они који су у браку раде на све наше немоћи и болести. Црква томе „делећи једно тело“. постоји да исцељује наше немоћи и Молбе у јектенији за оглашене и оне који се припремају за просвећење треба болести; домаћа црква би требало сматрати духовним водичима домаће цркве. Истина, благовест Правде, живо сје- да исцели немоћи наше и болести. дињење са апостолском православном Црквом. Крепост да се истраје у брачној и Он је ово учинио својим Васкрсењем. родитељској верности. Мудрост да се доносе побожне одлуке о сопственом жи- Очистимо своју крштењску хаљину, воту, брачној заједници и родитељству, да се очишћујућом благодаћу Духа обно- обновимо брачну преданост и обуве, добију отпуштење грехова и на тај начин буду прибројани Његовом изабраном цимо се у Христа. Покајање и помистаду. Ове молбе постају средство благословеног пара да сједини крштењске заве- рење могу и треба да буду део нашег те са брачним, и поново се преда Христу у једном телу. васкршњег поновног предавања крУвек волим да користим практичне примере... конкретне... „Јер где је благо штењским и брачним обећањима и ваше, онде ће бити и срце ваше“ (Мт. 6, 21): Да ли се у вашем домаћинству живи по циљевима наше домаће цркве. узору на истину? Да ли говоримо истину о онима који нас окружују? Да ли говоНишта од горе наведеног нема римо истину о догађајима у свету? На пример: Да ли указујемо на то да је абор- смисла ако се не гледа у празан гроб тус грех? Да ли указујемо на то да су интимност и полни односи пре брака, као и и не сретне Христос, као што су то сви истополни бракови (по)грешни и да такав однос не може учинили Његови апостоли и ученипримити благослов од Бога? Да ли знамо уче- ци када им се јавио по свом Васкрсење које је откривено Његовој Цркви? Зна- њу. Све ово је истина само ако промо, на пример, зашто Бог благосиља живљавамо радост празног гроба: брачне односе тек након венчања. Васкрсењем имајући Христа, Небе[Зато што је то залог жртве једног ског Лекара да пребива у нашим срсупружника другом као што се цима и објављује се онима у нашем Христос жртвовао за нас]. Да ли окружењу, а посебно у нашим породовољно знамо да објаснимо дицама преко наших мисли, речи, друга питања која би деца дела и поступака. Као што смо ранимога да поставе или пла- је размишљали о речима Светог Панирамо да питамо па- вла: „...Ако Христос није устао, узалуд рохијског свештеника? проповед наша и узалуд вера ваша“. Да ли говоримо лоше Сведочимо сада: није узалуд, јер о другима, ширимо нас васкрсли Христос оживљава кртрачеве, гласине, или штењском обновом, а за оне у браку, откривамо нешто о поновном преданошћу браку, кроз другима чак и ако је Њега који столује у самом средишту истина? Да ли упра- наших срца. жњавамо милостињу у Протојереј др Џорџ Морели је клинички породици? Да ли имамо психолог и брачни и породични терапеут. породичне добротворне Свештеник је у антиохијској православној пројекте? Молимо ли се цркви Св. Георгија у Сан Дијегу у заједно, читамо ли Писмо и Калифорнији, САД. духовна штива, црквене оце? Коментаришемо ли почињеИзворник: http://www.orthodoxytoday. org/view/morelli-pascha-marital-vocation-andно зло, али се и молимо за поputting-on-christ чиниоце? Да ли брижно прати-

erminevtika протојереј–ставрофор др ДИМИТРИЈЕ М. Калезић svetigora / 2013 / мај

О двама значењима библијскога почетка К

ад узмемо у руке Би- споређена у шест сцена, названих данима, јер је први астрономски дан имао услоблију, видјећемо да ве да буде тек четврти, пошто су тада одвојени дан од ноћи, и створена светила њен почетак гласи: У по- – велико и мало. Значи, одвојени су днев и ноћ. А III и VI дан стварања имају по два четку Бог створи небо и садржаја, па је тако постигнут број дана (стварања – шест, а осам садржајних сцена), земљу (1Mој 1, 1). Кад ово до- па је тек седми дан – дан одмора, сабат (=одмор), субота. Овдје имамо проблем преводни. Док Јевреји почетак изражавају ријечима В’rešit ведемо у везу са нашим данашњим правописом, по- barah, Грци и Латини имају друкчији склоп и израз: εν άρχι и In principio. Код Словена ставља се питање: о каквој је овдје друкчије: ВЪ НАЧАЛѢ... (односно црквенословенски ВЪ НАЧАЛѢ), што је земљи ријеч: ако је у пи- има исто значење горњега класичног облика. Ту нема никакве значењске двојбе. тању планета којој је то име, Али како Јевреји немају књиге Новога завјета, а Грци и Латини употребљаи, уз то, она је једна, онда вају за почетак Јеванђеља по Јовану (1, 1) исте изразе, настаје забуна код иде велико почетно слово – словенског превода. Овдје не стоји код Словена у почетку, него: З, а ако је у питању твар, ма- ИСКОНИ БѢ СЛОВО. Постоји именица ИСКОНЪ као именитерија, онда иде мало по- ца прве деклинације мушкога рода тврде промјене и њена четно слово – з. локативна синтагма би била ВЪ ИСКОНИ БѢ СЛОВО, Даље, какав је почетак што није тачно, него је од ње направљен прилог за у питању? Свакако да је ри- вријеме – искони, па ИСКОНИ БѢ СЛОВО. Тако јеч о почетку нечега чега су писале и преписивале прве генерације Слораније није било; али кад је вена док касније нијесу измијениле, слично настао тај почетак? Свака- Мојсијеву запису ВЪ НАЧАЛѢ СОТВОко у вјечности предвреме- РИ БОГЪ НЕБО И ЗЕМЛЮ... Ово нас ној и безвременој – значи, упућује на мисао да је словенски свиједнога момента, а није га јет препородио свој ум јеванђебило раније, предвремено. љем, па овај други почетак (Јн 1, 1) Прије тога почетка у вјеч- не преводи тим изразом, него ности није било никакве другим: ИСКОНИ БѢ СЛОтвари, него је, одједном, ВО. Значи, искон је старији вољом Божјом тај почетак од почетка: он је претпостворен ни из чега, и при- четан, и у њему СЛОВО је времена, јер нема ознаке БѢ (бе, бјеше, постојадана. Ту је, практично, син- ше), а не створи га Бог, тетички дато – све: небо и макар то било и приземља, идејно и плански, је времена и твари. и та твар бјеше пуста, пра- Словенски превод зна, безоблична... По ово- из Јн 1, 1 није исме судећи, ово дјело Божје казан прилогом и творевине је предвремено, именицом у локабезоблично, неодређено... тиву (ВЪ ИСКОали ипак није вјечно, него НИ БѢ СЛОВО), је постало, али не само од него другим себе, него га је Бог ство- изразом – ИСрио ни из чега. Термин из КОНИ БѢ, што почетка библијскога из- значи да Слово лагања (1Mој 1, 1) руски ау- Божје није тада тор Владимир Николајевич створено, него Иљин у књизи Шест дней је постојало (БѢ) творения (УМСА PRESS, Париж, од искона, одувијек, 1930) именује изразом дјело беспочетно – оно је творения, а ово друго – дје- извитак. Да је Божја Рило украшения (то је период јеч – Син Божји постојао и библијскога шестоднева). У раније (ИСКОНИ) јасно је и по питању је детаљисање, из- томе што већ других стих (Јн 1, 2) то двајање, поступност... ра- каже на други начин: да је кроз њега по-

стало све што постоји. Па ваљда је Он беспочетни старији од своје творевине коју из 1Mој. 1, 1 тек створено Бог створи у почетку. Он је беспочетан – зато ИСКОНИ БѢ СЛОВО, не да га Бог ВЪ једнога одређеног момента НАЧАЛѢ СОТВОРИ. Дакле, небо и земља су у почетку (ВЪ НАЧАЛѢ) створени, а прије времена. И још нешто: Ријеч (Логос) ИСКОНИ БѢ, већ је постојала беспочетно. Логос који бјеше искони (безОвакве прилоге, изведене од именица, ми имамо и данас: љети и зими, дању и времено и исконски, беспоноћу и сл. То су прилози не изворни него временскога значења, а именичкога по- четно, вјечно) није уопште ријекла, а не именице – ни било изворне, било изведене. Ово је примјер како се створен нити је твар и створ наш језик ретроактивно и даље, усаглашавајући се са модернима језицима каснијих него беспочетно рађајући се времена, удаљио од своје првотне прецизности и јасности, јер су, очигледно, грчки Син Божји, Божји Логос – Рии латински послужили као модел другим језицима, бар на овим мјестима. Треба да јеч, Мисао. Није без дубљега нам је јасно – и ту је потребно тумачење – да Бог створи небо и земљу, а његов Ло- разлога и основа управо овај гос, Ријеч бјеше у вјечности, одувијек, беспочетно. По људској логици, а још више по текст узет за литургијску упоБожјој надлогици, Творац – Бог: Отац, Син и Дух Свети је старији од своје творевине, требу / читање баш на Ускрс па било да је у питању земља – твар, било Земља – плане- – Прологу Јеванђеља по Јовата. И једно и друго је твар и тварно, а он је над- ну (1, 1-18) нема равнога, чак ни тваран, и свему томе је надуслован. Да- сличнога казивања у свјеткле, почетак из 1Mој. 1, 1 и из Јн. ској литератури по дубини, 1, 1 нијесу исти – ово друго узлету, излету, тананости мије исконско и оно је сли... и, биће, да томе треба већ било одуви- тражити залет још из његојек и вјечно ве беспочетности – у ономе кад је исконскоме из кога излази и о в о овамо долази Логос који ИСКОНИ БѢ (искони бе, беше, бејаше) а није се тада ни родио ни створио, него је био вјечан, исконски, одисконски... беспочетан.

мај / 2013 / svetigora

a k tueln o

Патријарх српски ИРИНЕЈ

Јавни апел државном руководству Србије Господину Томиславу Николићу, Председнику Србије Господину Ивици Дачићу, Председнику Владе Србије Господину Александру Вучићу, првом Потпредседнику Владе Србије Београд

svetigora / 2013 / мај

Уважени господине Председниче, уважени господине Председниче Владе, уважени господине први Потпредседниче Владе, У овом, за Србију и Српство тешком и пресудном – а можда и судбоносном – тренутку обраћамо вам се у име Српске Православне Цркве очински и братски, са поштовањем и поверењем у Вашу православну хришћанску савест и у Ваше осећање родољубља и државничке одговорности. Не обраћамо вам се на уобичајени начин него јавним апелом, а то чинимо из више разлога, од којих су најважнија два – краткоћа времена (бриселски ултиматум истиче, наиме, већ у уторак) и потреба да се на најочевиднији начин оповргне безочна лаж коју последњих дана шире одређени људи и извесни медији тврдећи да наша Црква ћути о Косову(!). И ми, као и читав српски народ, знамо и осећамо колико је вама сада тешко, пред каквим мучним избором се налазите и под каквим сте притисцима и уценама. Подсећамо вас, међутим, у циљу охрабрења и духовне подршке, да вам није теже него што је било честитоме Кнезу уочи Косовског боја, или књегињи Милици после боја, или патријарсима Пајсију, Арсенију III Чарнојевићу и другима под османским игом, или свештенемученику ђакону Авакуму пред устанак, или Карађорђу и Милошу током оба устанка, или краљу и влади у време аустроугарског ултиматума 1914. године, или српској држави у недавној прошлости, у време ултиматума из Рамбујеа. Црква, по својој саборној природи, није против идеје о европском обједињавању народâ и државâ нити против идеје о још ширим процесима уједињавања. Уосталом, Црква је искључиви историјски зачетник и носилац учења о свечовечанском јединству и о свејединству творевине Божје у Христу. Али овде сада више није реч о томе. Сада се од Србије ултимативно тражи фактичко одрицање од Косова и Метохије, од изворишта нашега црквеног, народног и државног

бића, и препуштање тамошњег остатка српског народа власти оних који су претходно његов већи део или побили или прогнали, у замену за магловиту и неизвесну могућност добијања фамозног – само за Србију условног – „датума за почетак преговорâ”, преговорâ чије трајање и исход нико жив не може предвидети. Захваљујући бруталној, али зато лековитој искрености берлинског речника, за разлику од бриселског, једно је сасвим предвидиво и извесно – последњи ултиматум ће гласити: или и званично, формално, признајете „државу Косово” или од пријема у Европску унију нема ништа. Другим речима: од Срба се захтева да се добровољно одрекну територије и суверенитета, чак и трагова свог хиљадуипогодишњег живота на Косову и Метохији (будући да косовско-метохијски Арбанаси и у присуству НАТО-снагâ могу некажњено да скрнаве цркве, манастире и гробља и нападају људе), а за узврат се нуди празно, необавезујуће обећање „светле европске будућности”, односно нуди се у пракси једно велико ништа, уз циничну поруку: држите то чврсто! Дух данашње Европске уније није, нажалост, дух добре старе Европе. Ми и даље јесмо за идеју слободног духовног и економског обједињавања европског континента, али никако нисмо за пројекат поробљавања или понижавања било које европске државе, па ни наше Србије. Уверени смо да ниједно државно руководство Србије, па ни данашње, нема ни право ни мандат да пристане на услове који нису испостављени ниједној другој држави кандидату за чланство у Европској унији. Улазница је прескупа. Србија не би смела да пристане да унапред плати такву цену за робу која јој можда никад неће бити испоручена. Она то никад у својој историји није учинила, без обзира на чашу жучи коју је због тога из века у век морала да испија. Најважније предизборно и непосредно постизборно обећање вас који сте добили народно поверење да у бурном и смутном времену водите државни брод Србије било је да ни под каквим условима нећете ни предати, ни издати, ни продати Косово и Метохију, историјску Стару Србију. Ми, архијереји Српске Православне Цркве, уверени да представљамо и изражавамо став свих њених верника, сматрамо својом светом дужношћу да вас на то обећање подсетимо и да вас уверимо да очекујемо, као и огромна већина нашег народа, да га одржите. То чинимо управо сада јер смо потпуно свесни трагике тренутка и бремена одговорности на вашим плећима. Ипак, нада никад не умире. Када се разиђу тмасти облаци, сијаће сунце. Сутра је у нашој Цркви недеља поклоњења Крсту, а ускоро ће празник Васкрсења. Када су пред нама два зла, мање зло је најбоље решење. Верујемо у љубав и помоћ Божју како нама тако и свим људима добре воље. Са благословом Председник Светог Архијерејског Синода АЕМ Патријарх српски Иринеј Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода Доставља: Епископ бачки Иринеј, 6. април 2013.

p r i k az

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије

Косовско-метохијска хроника Предговор књизи Епископа рашко-призренског Павла „Годишњи извјештаји о религиозном стању и животу Епархије рашко-призренске (1958–1991)“

k o so vo мај / 2013 / svetigora

лаженог спомена Патријарх Павле био је тридесет три го- ва кроз све његове извештаје, јесте отуђеност народа дине Епископ рашко-призренски (1957/8-1990/1). Примио је од познања истина вере, оптерећеност магијским одтрон древне Рашке и Призренске епархије у тегобна после- носом према Богу и разноврсним сујеверјем. Што се ратна времена. За све те године оставио је „Годишње извје- тиче свештенства, како оног које је затекао, тако и оног штаје (Св. Арх. Сабору) о религиозном стању и животу“ у овој које је он рукоположио (37 младих свештеника рукоЕпархији. Ови извјештаји представљају својеврсни Љетопис, положено је у његово време) – недостаје му, често, по Дневник у коме Епископ Павле, на њему својствен, једноста- њему, права ревност у проповедању Христа, како речван и ненаметљив, али јасан и прегледан начин осликава, из ју, тако и личним и породичним примером. То се види године у годину, управо оно о чему извештава: религиозно на примеру одржавања веронауке: тек је последњих стање и живот, не само Цркве, него и опис самих друштвених година његовог служења, и поред свег његовог настозбивања на Косову и Метохији овог преломног историјског јања, одржавана веронаука у Ђаковици и на још два времена. места са малим бројем деце, па ће у вези са тим запиУ свим својим извештајима Епископ Павле се држи исте сати (1966): „Веронауке нема, због чега нам се Муслимасхеме: излаже општи рад архијереја, рад епархијских уста- ни чуде, а Римокатолици подсмевају“. Он наводи чак и нова (Црквеног суда, Епархијског управног одбора), изно- пример једног свештеника који је изјавио да је атеиста си опште стање у Епархији (архијерејски намјесници, паро- (наравно због тога је и рашчињен). При томе записуси, црквене општине, верска настава, је и још једну горку истину: манастири и монаштво), религиозно„Није народ оставио ЦрОсновно начело којим Епископ Павле морално стање верних и однос са кву, колико Црква народ.“ мери како себе, тако и свештенство и Карактеристичне су речи државним властима. Сваки извештај, народ јесте еванђелска, светоотачка и једног оџе из Рибарића поред уобичајеног понављања претвера и свакидашњи живот по вери. ходног , садржи не само неке нове коме су православни ишли податке него и ново, макар сажето, за помоћ, које Епископ Павредновање појединих личности (повле наводи: „Е, Срби, Срби! себно свештенства и монаштва), религиозног стања у народу, Ви имате такве светиње, ево и овде (мисли на Св. Пезбивања, духовних и економских промјена у друштву, у одно- тра Коришког), али сте их напустили.“ На другом месту сима власти и Цркве итд. он каже да народ има побожности и вере али је често На првом месту, кроз све ове извештаје, открива се еван- скрива. За време новог атеистичког система, који влађелски лик Епископа Павла, као пастира и учитеља Цркве да, у то време, као да се повампирио страх времена Свето-Павловског типа. Он непрекидно служи и проповеда турског ропства. Све је мање венчања, све су мањи сана апостолски начин. Успоставља непосредни однос са све- бори око храмова, све је мање учешћа у богослужењу, штенством, монаштвом, народом. Као обични путник, без свог посту и Причешћу, о исповести и да не говоримо; све аутомобила, он стиже до најзабаченијег села. С обзиром да је је више самоубистава, нарочито у сјеничком крају. Назбог ратног страдања и поратног прогона Цркве свештенство род му се понекад чини, нарочито у бројним местима било десетковано, па многе парохије упражњене, Епископ где дуго није било свештеника „као овце без пастира“. Павле је све ове године обављао поред својих епископских Али кад му неко дође и почне са њим предано да ради, дужности, и дужности парохијског свештенства тамо гдје га онда се „распламса“ у њему „замрзла религиозност“. није било: служио за празнике, крштавао, венчавао, сахрањи- Примећује да је Метохија, у којој су већином досељевао, причешћивао. Не само што је надгледао рад Богослови- ници из Црне Горе и други, верски много угроженија је у Призрену него је стално учествовао у настави, нарочито због послератног недостатка свештеника (у Пећком при богослужењу, васпитно дјелујући не само на ђаке, него и намесништву су остали само 2-3 од предратних 21 – на наставнике. Одржавао је сваке године тродневна-дводнев- „од Титограда до Пећи“ није било ниједног свештенина молитвена сабрања са младим свештеницима, ради про- ка), али и због јачег утицаја на народ безбожне идеодужења њиховог богословско-пастирског образовања. То је логије и њеног прихватања. чинио и са малобројним монаштвом, нарочито у женским маИначе, притисак на верни народ од стране државнастирима, исповедајући сестре, учећи их Светом Писму, мо- не власти и идеологије, по сведочењу Епископа Павла, нашком животу, појању, црквенословенском језику, богослу- није престајао, нарочито на ђаке у школи, у војсци, на жењу. раднике, све до деведесетих година. Бројне примере Основно начело којим Епископ Павле мери како себе, тако за потврду тога он наводи везано за ђаке, за војнике и свештенство и народ јесте еванђелска, светоотачка вера и (забрана сахране војника са свештеником и др.), за досвакидашњи живот по вери. Не превиђајући обнову и град- бијање дозвола за обнову, градњу храмова и црквењу храмова, манастира, парохијских домова (чак у сваком из- них домова, отимање имовине, затварање свештенивештају наводи шта је и где у току те године урађено), он се ка, забрану проповеди на сахранама итд. Свему томе непрекидно враћа на духовно-морално стање, како свештен- доприноси и чињеница да су нам „свештеници у вества, тако и верника. Главна његова забринутост, која провеја- ћини случајева немолитвени, недуховни, више најам-

ra s p eto

svetigora / 2013 / мај

ници него пастири“, брину о себи и свом економском ју Ранковића: наводно, он их је на то подстицао да би окривио бољитку, а не о народном просвећењу. У народу нема Албанце.Организовани притисак, па и економски (запошљаспремности за препород, покајање. Примећује на јед- вање „по кључу“ - ¾ Шиптарâ) се појачава, тако да је народа ном месту појаву „новог типа верника“, као и то да се све мање и мање. Године 1969. наводи обијање будаком црверско и морално стање погоршава, променом начи- кве у Неродимљу, сечу три хектара шуме манастира Девича, на живота; телевизија и радио делује да осећање сти- пребијање монахиње (1968) у манастиру Бинчу, игуманију Пада отупљује, губи се појам да је грех грех, саможивост раскеву у Девичу Шиптар претукао... и неморал разбијају брачну везу. Порнографске слике Толико је малих на изглед догађаја, које Епископ Павле наи ревије продиру у најудаљенија села и по кућама за- води из године у годину, али који дају слику континуираног насиља и прогона на Косову православних Срба. Тако, на примењују иконе... Послератна антирелигиозна пропаганда је несум- мер, исте ове године наводи летописац: ударен каменом дуњиво утицала на све слојеве косовског друштва, без ховник у манастиру Гориочу; каменоване жене у Мушутишту разлике на верско опредекод цркве (у наше време већ сруљење, иако се на Србе најшене); свештеници не могу мирно проћи од шиптарске омладине, од више одразила. Тако је она Толико је малих на изглед догађаја, њихових псовки и каменица; код духовно угрозила и осирокоје Епископ Павле наводи из године Гњилана поломљени споменици на машила и Муслимане, осоу годину, али који дају слику континуигробљима. Па за Мушутиште додабито Албанце, што је дораног насиља и прогона на Косову прапринело код њих развоју је Епископ: „У овом селу овако невославних Срба. суровог и примитивног нашто није се дешавало ни за време ционализма, уз експлозипрошлог рата, па ни у доба под Турју албанског насиља, прогона и „етничког чишћења“ цима...“ За идућу (1970) годину бележи како је црквена земља које Епископ Павле примећује и прати читаво време остала необрађена: Задруге је враћају али Срби не обрађују свог пастирствовања на Космету. Он је од самог по- јер је Шиптари уништавају... Расељавање се наставља, земља четка своје службе (1958) приметио „стално исеља- продаје у бесцење... Напади на жене и дјецу при одласку у црвање нашег живља“, које се из дана у дан, из године кву... Свуда вређање свештенства и верних, свуда псовке, Кру годину повећавало, повећавањем сваковрсног на- ста, Цркве, оца и мајке... Пљунула га девојчица у Дечанима... За сиља, пред којим је власт затварала очи. Правдала га 1972. г. наводи између осталог: провале у цркве Неродимља, економским разлозима, минимизирала. Владика Па- Бабљака, манастира Грачанице... Притисак на децу у Ђаковивле не искључује ни економске разлоге, али бројни ци која похађају веронауку, иако 100% шиптарске католичке примери и догађања, пражњење читавих насиља, па деце је похађају... И у другим местима за Светог Саву... Само и оних чисто српских, све је то јасно потврђивало да из Парохије витинске се иселило 360 кућа, из врбовачке – 160. се ради, не просто о „несташној деци“ и појединци- Притисак на Цркву постао је још жешћи после збивања у Хрма насилницима који гађају каменицама, него о пла- ватској (1971). Приметан је и пад наталитета као последица пре нираном и из центара диригованом незаустављивом свега морално-религиозног стања у народу... У 1974. г. Владипроцесом – насиљу и прогону. Оно што се догађало у ка поново наводи како су Шиптари у Девичу каменицом развреме отоманске власти, нарочито у XIX и почетком били монахињи главу зато што је бранила имање од њихове XX века, настављено је, попримајући још перфидни- стоке. У једном селу од 176 домова у Гњилану, остало само 17; је и бруталније облике и то на нивоу целог Косова и у другом од 48 – остало 18, у трећем од 61 дома – ниједан, у Метохије. Једни наводе страх од шиптарских репре- четвртом од 29 – ниједан. За идуће године (1976, 1977) наводи да сија, други – фаворизовање Шиптара (1961). Испади су провале у цркве не јењавају, нарочито у мјестима одакле су се стални: од разбијања слика на гробовима, до руше- наши иселили. Кад је дошао у Подујево затекао је 2 свештениња споменика и читавих гробаља; од крађе и пљачке ка и две парохије са око 1000 домова. Сада је остао један свеманастирске имовине, сече шума, уништавања усева штеник са 350 домова, који не могу да га издржавају. Стално и летине, до псовања и пљувања, физичких напада и се понавља шиптарски рефрен: „Селите се, ово није Србија...“ угрожавања живота. Владика Павле наводи податак На путу за Девич деца га гађала каменицама, псовала му мајку (1962): године 1912. било је Срба на Косову 40 одсто, сад српску... У Призрену, на путу за пошту, младић од 16-17 годиих је свега 25 одсто. Томе је допринео и изгон у току на повукао Владику за браду и рекао му: „попе“! При уласку Другог свјетског рата око 200.000 Срба, а већини њих исти га је ударио отпозади снажно у главу, тако да се „завео“. је спречен повратак (1946) на њихова имања. Наводи На увиђају, међу четворицом „није га препознао“ – опрашта и следећи пример: из Гњиланског намесништва (1962) му, „али да се поправи...“ А „одсељавању се не види крај“ (1978). иселило се преко 200 домова. Оно што је битно за њи- Тек је до те (1979) године рукоположио онолико свештеника коховог пастира Павла није просто останак, битно је „са- лико их је погинуло у рату (26), да би их те године било свега 36 чувати образ, име и душу“. Он бележи (1966) да Шипта- у Епархији. Већ је те године у Подујеву остало свега 200 домори утерују стоку у усеве и прете: „Селите се, ово није ва (од 1000!), тако да је парохију морао припојити Приштини... Србија!“Већ се тада примећује организована хајка „с Идуће године (1980) биљежи да су Шиптари у манастиру Сококраја на крај Космета“. У извештају од 1967. г. бележи лици покушали да отму бика, запаливши стог сена; у најугрода је пре рата однос Православних према Муслима- женијем манастиру Девичу одјекују гласови мржње: „Ово је нима био 1 наспрам 2, а сад је 1 наспрам 4; бележи и наше... селите се у Србију, иначе ћете бити ликвидирани...“ Рато да се исељавање после Четвртог пленума Партије сељавање се догађа и у местима где су се до сада држали: Жепојачало и да је „стање још теже и озбиљније“: Неки гра, Церница, Косово Поље и др. У току пак 23 године његоза дотадашње исељавање, наводи Владика, окривљу- вог пастирствовања најтеже му је било, каже, „прошле и ове

ra s p eto

k o so vo

Ова тридесеттрогодишња докуменИдуће (1983) године конста(1981) године“: запаљена Пећка Патована хроника Владике Павла косовтријаршија, земљотрес три цркве тујући са забринутошћу да у срушио; двојицу ђака богословинароду опада интерес за приских збивања савршено јасно указује је напали младићи Шиптари и чешће, псовање и шунд се на стварне узроке свега онога што се посекли их по рукама и леђима умножавају, оставља још један догађало са Косовом и Метохијом до ножем и стаклом. Ректора проту запис да је у Девичу: запаљено 1999. г. Милутина Тимотијевића напао 6 стогова сена, у Гориочу намладић, он пао и ишчашио руку и паднута Ана монахиња (73 г), банадлактицу. Професорицу енглеског језика из Загре- чен јој мантил преко главе, оборена, напасник почео да јој скиба у манастиру Св. Тројице напао и силовао Албанац; да одећу а она вапије: „побогу синко, могла би ти бити мајка и учитељ и учитељица код Призрена отпуштени због баба...“ Срећом неко је наишао, па је овај безумник побјегао... свог религиозног става. У разним местима изводе се И следеће године (1984) наводи да је „албанска иридента демонстрације студената, наставља се сеча шума, на- све присутнија“, нова рушења и исељавања (из једног села пади на монахиње, шовинистички притисак је непре- иселило се 53 дома), жалбе без резултата... Ни идуће године кидан. Из Косова Поља иселило се 100 домова про- (1985) није ништа боље: силована (54 г) Српкиња у Белом Пољу шле године; у местима где су се Православни иселили и девојчица од 12 г. у селу Љубенић код Пећи... На гробљу код - „руше нам цркве и време и људи...“ При томе наво- Вучитрна, изметом намазали гробове. Та страшна година биће ди да је у то време број крштења и венчања у пора- запамћена и по набијању на колац (=на флашу) Ђорђа Мартисту, граде се нове цркве и поправљају старе, али се и новића; по Недјељковићу у Мушутишту коме су обе руке слопита: „Ако овако потраје – коме?“ мљене. Рањен младић у Липљану, и даље се руше надгробни Даље Владика записује: после демонстрација споменици, у Тополници срушено гробље – преорано. Па допрошле године, срушено је много споменика на гро- даје овај живи сведок новог косовског распећа: „Тешко у злу бљима (Бресје, Косово Поље, Штимље), многе цркве добро чекајући.“ обијене, оскрнављене, уз непријатељске пароле... Те године је с његовим благословом штампан и знаменити У манастиру Св. Тројице ударен манастирски бик и зборник „Задужбине Косова“, па Владику изненађује „мало инослепљен (чувена слика игуманије мати Иларије са тересовање у неким већим Епархијама за ову књигу и проблепушком обишла је свет!). У Гњилану запаљена кућа, ме које износи.“ Посебно га забрињава ново откриће: Шиптастог сламе... Напаствована девојчица на путу до шко- ри да би показали да на Косову Срба нема, ни њихових цркава, ле (остала слика несрећног оца како држи повређе- систематски „џамијају“ цркве: у селу код Суве Реке пише умену девојчицу на рукама!). Убацују се претећа писма у сто цркве – џамија; на другом месту „кућа“; у самој Сувој Реци дворишта... црква Св. Петра и Павла записана је као „џамија“, у Речанима исто (храм из 1370. г.), чак и Света Тројица и других десетина цркава уписане су као „џамије“, „куће“... Црквиште порушене цркве у Другом свјетском рату постало је „општенародно доМИРА Цекић p j e sm a бро“... За 1988. г. бележи наш летописац како је у цркви Св. Јеремије у Леочанима код Пећи, на више места вршена нужда; кад је за празник дошао свештеник (сусетка била очистила цркву рано изјутра) – опет су то учинили. Хватају децу за грло код ЂуАмерико и Европо, раковца уз повике: „Ово је Енверхоџина земља, селите се док не тражите Косово од нас, сте читави.“ јер ми у души још носимо жиг роба Ових последњих година Владика примећује извесно буод петсто лета. ђење код народа: повећао се број оних који посећују цркву, Још Милош држи крвави мач у руци крштавање старијих, венчавања... Овај притисак Албанаца и још по Косову клетва мајке Муратове натерао је неке Србе који су раније били против Цркве да са осветом хуји, озбиљније размисле о свему. У време обележавања шестогоНе тражите Косово од нас. дишњице Косовске битке (1989), које је „подстакло веру“ и донело (бар привремено) промену односа власти према Цркви, Косово наше, како да те дамо, бележи такође како је милицајац Албанац (36 г.) са троје деце, Косово колевко наша, напао монахињу у Грачаници. У Бабином мосту Албанац Сарач Косово колевко нашег српства, Шеремет, просветни радник из Бивољака, направио шталу на како да те дамо. гробљу, а сви споменици поломљени. У селу Граце код Вучитрна умрло двоје деце, сахрањена на гробљу. После неколико Косово, Јерусалиме православља нашег, дана, кад је мајка дошла на гробље, нашла је гробове деце расКако да те дамо. копане, тела раскомадана па разбацана по гробљу... У 1990. г. Свети Владика опомиње ђака богословије и остаКосово – Палестино Балкана, ле: да истрају у вери, с поверењем у Бога, како доликује Хрикоме да те дамо. шћанина: „Ако нам, каже, недостаје храбрости и издржљивости, макар стид (да имамо), да не осрамотимо своју породицу Америко и Европо, и своје претке, да нам Бог помогне да издржимо као људи, ниНЕ ТРАЖИТЕ КОСОВО ОД НАС. кад као ништаци.“ Па додаје: „Надамо се у Бога да ће се зло саВрање, 2005. године владати:“ Следеће (1991. г), у последњем извештају у својству

Не тражите Косово од нас

мај / 2013 / svetigora

Епископа рашко-призренског наводи да Епархија има горочно гледано несумњиво трагичније од нацифашистич37 свештеника активних и 7 пензионисаних, упола мање ке окупације Другог светског рата; усуђујемо се рећи и од него што их је било прије Другог свјетског рата (90); од – шествековне султанмуратовске тираније. То се јасно види затечених (1958) 63 црквене општине остало их је 36, по и по најновијем развоју догађаја у Бриселу: прихватање de чему се види драстично умањење православног народа. facto, под перманентним насиљем, и од стране садашње И ове године наводи да су два свештеника испребија- србијанске власти, управо овог априла 2013. г, ампутације и на, да су напетост и национална подвојеност – све већи... вађења из њедара Србије њеног срца – Косова и Метохије! Ова тридесеттрогодишња документована хроника Је ли тиме „нада у Бога да ће се зло савладати“ ЕпискоВладике Павла косовских збивања савршено јасно ука- па рашко-призренског, потоњег Светог Патријарха српског зује на стварне узроке свега онога што се догађало са Павла, посведочена овим његовим извештајима из пакла Косовом и Метохијом до 1999. г. тј. до бомбардовања новог косовског распећа – изневерена и коначно изгубљеНАТО пакта, и до устоличења шиптарских терориста на на? Непоколебива вера овог светог Божијег човека нашег власт. Да апсурд буде већи и Косово постане заиста је- времена у победу добра над злом, Бога над Сатаном, правдинствен случај у европској историји: овим су вековна де и слободе над неправдом и тиранијом, несумњиво да је отоманска тиранија и нововековни шиптарски терори- основа и овом његовом косовско-метохијском Хроником зам награђени од Европске заједнице и Америке доде- посведочене неугасиве наде у Бога, да ће свако зло па и ово љивањем Шиптарима „независне“ државе, ради чега је – коначно бити савладано, сагласно Светом Патријарху Пабомбардовање и извршено. Последице свега тога, као влу блиској еванђелској истини: „Трпљењем својим спасаи ове нове окупације, за Србију и српски народ су ду- вајте душе своје“ (Лк. 21, 19).

a k tueln o

Патријарх српски ИРИНЕЈ

Саопштење за јавност

Светог архијерејског Синода СПЦ

Обраћање држави Србији и српском народу поводом парафирања споразума у Бриселу

svetigora / 2013 / мај

Бриселу је парафиран текст споразума „о принципима нормализације односâ“ између „Београда“ и „Приштине“, што је, свакако, еуфемизам уместо „Србије и Косова”, односно између председника Владе Србије и „председника Владе Косова“, иначе лица са потернице коју је расписала Србија. Неотклоњиви је утисак да се ради о потпуном повлачењу институционалног присуства Србије на територији њене јужне покрајине, о успостављању ограничене аутономије српске заједнице на простору северно од моста на Ибру у Косовској Митровици, у оквиру Тачијевог естаблишмента, и, самим тим, о посредном и прећутном, али ипак фактичком признавању постојања система државне власти на Косову и Метохији независног од постојећег државног устројства Србије. Ствар је отежана пристанком државног врха Србије на несметани процес „евроинтеграцијâ“ тачијевског Косова (без помена Метохије, која звучи превише православно и српски, али и без било каквог помињања Србије у том контексту), а нема никакве сумње у то да ће, после плаћања овако високе цене за фамозни „датум о почетку преговора“, и то преговора са непознатим бројем нових услова и са неизвесним исходом, цена за сам евентуални улазак у Европску унију бити и формално признавање „независног Косова“ од стране Србије и њена обавеза да не омета добијање столице „Косова“ у Уједињеним нацијама. Како изгледа, посреди је пре чиста предаја него ли макар каква-таква продаја наше сопствене вековне и, у духовном и историјском смислу, најважније територије, темпирана од великих сценариста, иначе наших

проверених пријатеља и савезника, за стоту годишњицу ослобођења историјске Старе Србије од петовековног робовања Османлијама (1389-1912/1913). Нама се чини да би, у односу на овакав споразум, и подела територије била боље, праведније и одрживије решење. Такође се питамо шта је наша висока државна делегација тражила у Москви пре неколико дана ако је већ била спремна да прихвати „максимум могућег“, који је ипак мањи од „минимума пожељног“ са становишта елементарног државног и националног интереса Србије. Имајући у виду све овде речено, а још више неизречено, али подразумевано, апелујемо на посланике у Народној скупштини Србије и на Председника Србије да, пред Богом, историјом српског рода и сопственом савешћу, измере и одмере своју моралну и историјску одговорност приликом одлучивања о давању или ускраћивању сагласности Србије као државе на овакав текст споразума. Истовремено апелујемо на српски народ који је опстао и остао на својим вековним косовско-метохијским огњиштима и на сав остали српски род, ма где живео, да, каква год била одлука државног врха Србије, не призна диктат силе и неправде него да Косово и Метохију сматра, увек и заувек, својом земљом, не спорећи, ни на који начин, чињеницу да је то и земља оних Албанаца који у њој вековима живе заједно са Србима. Црква ће, у сваком случају, остати са својим народом и у својим светињама на Косову и Метохији. То јој даје право и намеће дужност да упути овај апел. АЕМ и Патријарх српски ИРИНЕЈ Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода доставља: Епископ бачки Иринеј, 22. април 2013.

p r eda va we

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије

Косово - злочин без казне

Предавање које је Митрополит црногорско-приморски Амфилохије одржао у Подгорици 29. марта 2013. године, у организацији Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори. године звонила у част Косова, па до агресије здружених снага Евроатлантског пакта Запада и бомбардовања наше земље – Косово је било и остало у епицентру историјских збивања. То је простор на коме непрекидно долази до усијања сукоб зла и добра, свјетлости и таме, правде и неправде, истине и лажи. Зашто не рећи и оно најдубље: сукоб Бога и Сатане. Узвишени агон за слободу – која нас је родила и за коју смо рођени, у оном есхатолошком апсолутном смислу ријечи – јесте, у ствари, борба за Царство небеско, у сталном сукобу са оним што слободу поништава: са насиљем, смрћу и ништавилом. Управо тога је Косово његошевско судилиште: мјесто суда над људима и над народима, над њиховим дјелима и њиховим недјелима. У Божијем Имену, у косовској светињи и Косовском завјету, примјењеном Старом и Новом Завјету у крви и мартирском опредељењу једног од небоземних Божијих народа, открива се и посвједочује Божији суд и Божија правда, по ријечима Светога Петра Цетињскога, од кога је Његош и научио ову мудрост: „У имену Божијем је суд и правда.“

k o so vo

Озакоњење старих и најновијих злочина На Косову, бомбардовањем 1999. године, Европа је по ко зна који пут у историји пројавила свој утилитарно-земни освајачки нагон. Освајачки нагон виђен у крсташким, франачким, наполеоновским, аустроугарским, нацифашистичким, титоистичким походима. Увијек су постављани свети циљеви

мај / 2013 / svetigora

ао што знате, наслов овог нашег вечерашњег разговора гласи „Злочин без казне“. Најприје бих хтио да вас подсјетим на „Писма из Италије“ Љубе Ненадовића, који је забиљежио један сусрет владике Рада – Његоша у Италији са неким Димитријем, Србином из Војводине. Димитрије је чуо за славног господара славне Црне Горе и дошао да му пољуби руку. Заплакавши, рече му за Црну Гору – тај Димитрије из Војводине, који је био стражместер негдје у Италији: „То нам је све што наше имамо.“ А Његош ће на то: „Јадни мој народе, расијао си се по најму у туђина, служиш туку и манџуку, а на твом огњишту и ватра се гаси.“ На то ће Димитрије: „Опрости ми, господару, растужио сам се, осам година нисам био код своје куће.“ „Немамо је ниђе“, одговори Владика, „изгорјела је на Косову.“ Овај сусрет у Италији педесетих година XIX вијека, и ове ријечи владике Рада показују да за њега косовска драма, започета 1389. године, траје непрекидно: и до њега, а ево и до дан данас – свих ових шест стотина и тридесет година. Видимо да је за владику Рада оно кућа једина коју имамо, да је оно наше огњиште, мјесто обитавања и борављења, како би на њему у унапријед одређена времена остваривао овај народ свој смисао и доносио своје плодове, да употријебимо ријечи апостола Луке из Дјела апостолских (ср. Дап. 17, 26 ). У свом пророчком виђењу, свеукупном свом пророчком виђењу, Његош – говорећи о свом времену – као да гледа оно што се данас са Косовом збива. Видјели сте шта се данас збива и видјели сте како и он каже да нам је на Косову кућа сагорјела – као да је видио како од 1999. године до данас горе куће, гори Косово и његове светиње, како његов народ постаје бескућник, погорелац. Тако су се звали они који су прогнани 1941. године са Косова – погорелци, који су остајали без своје једине куће. Ево ту је међу нама и пјесник Момир Војводић, један од тих погорелаца из 1941. године… Његошева пророчка видовитост још се силније исказује оним јеремијевским ријечима: „О, Косово, грдно судилиште, на сред тебе Содом запушио!“ За њега очевидно Косово није прости географски појам, мјесто тјелесног обитавања и биолошког опстанка. За Србе је оно што и за Јевреје Јерусалим – Земља обећана, мјесто зрења и свенародног опредељења за оно што је вјечно и што је непролазно: за Царство небеско. Косово и Метохија су по њему позорје јерусалимског голготског типа, на коме се један историјски народ увијек изнова опредељује за пут живота или пут смрти, за земаљско, пролазно или за вјечно Небеско, непролазно царство. Отуда није чудно што се догађања на Косову и око Косова одражавају не само на нашу историјску судбину, него и много шире: на судбину Европе, па и још шире – на евроазијске, евроамеричке просторе. Тако се догађало у прошлости, тако се то догађа и данас. Од времена када су звона на Нотр-даму 1389.

ra s p eto

Патријарх Павле са Бернаром Кушнером, тадашњим шефом Цивилне мисије УН за КиМ, у Пећкој патријаршији 1999.

svetigora / 2013 / мај

Митрополит Амфилохије са монахом Давидом Перовићем (садашњим Епископом крушевачким) служи опијело и сахрањује побијене Србе на градском гробљу у Пећи, јуна 1999.

тих освајачких похода: ослобођење Христовог гроба, јединство Европе, нови „хумани“ друштвени пореци, људска права и спречавање хуманитарних катастрофа и слично, а свима њима – сагледаваним у свјетлости свете Божије правде и Божијег поретка – трагови смрде нечовјештвом. Куга људска, демонски месија који пружа лажне посластице, султаномуратовска тиранија која је својом злошћу овај свијет отровала, отров своје адске душе и на овај камен избљувала, и са духом злим се управо на Косову удружила, и то никад тако силно као у наше дане. Отуда све оно што се догађало и што се догађа на овом судбинском простору Европе, на евро-азијском, косово-метохијском размеђу, није последица природних процеса и здравог историјског развоја и није независно од дубљих и моралних закона и кретања, него је ишчадије, пород од муратовских времена непрекинутог ланца насиља, изгона, отимачине и уништавања светосавског народа косовског и његових светиња и добара кроз вјекове. То насиље врхуни у бомбардовању Нато-пакта 1999. године, удруженом са џихадско-терористичком мехмед-фатиховском организацијом званом УЧК или ОВК, данас награђеном за своје насиље, злочине и прогоне - „независном“ државом Косова. При том домети трајања тог затирања одувијек стоје у тајанственом односу са духом и дјелима боговјерности или богоодрицања самога нашега народа, што важи и за сваки други крштени народ на кугли земаљској. Основно пак правило Божије и људске правде гласи: злочин никад не застарјева. У свјетлости те историјске истине, бомбардовање Србије и Црне Горе, односно Косова и Метохије 1999, као самога срца српских земаља, праћено шиптарским погромом 2004. године и нарочито проглашавањем независне државе Косова, не представљају ништа друго него озакоњење и продужетак старих и нових и најновијих злочина и насиља. С том разликом што се ово више не чини у име џихада или наци-фашизма или бољшевизма, као оно што се радило после Другог свјетског рата, и што је породило и припремило ово што се данас догађа, него у име самих такозваних људских права и демократије, спровођених уз помоћ бомбардерских томахавка и уз пуну сарадњу терористичких формација на земљи. Пред нашим очима и у нашем вијеку се одиграва не само злочин без казне, него злочин који бива награђиван и одликован највећим могућим евро-америчким одликовањима.

Није добро заборављати крв мученичку Овдје бих искористио прилику да вам прочитам неке од изјава моћника евро-америчких из тих година несрећних, који су породили све оно што се догодило и што се догађа данас на Косову. Ево, на првом мјесту да поменемо изјаву Робина Кука, министра иностраних послова Велике Британије, после Рамбујеа, који каже да „Албанци морају да потпишу наметнути споразум, јер у супротности Нато алијанса неће моћи да бомбардује Србе“. Један други функционер ОЕБС-а каже: „Ово на Косову и није сукоб Срба са Албанцима, него сукоб Вол стрита са Византијом“ (Вол стрит, центар свјетског банкарства). Баш у то вријеме, послије повратка из Париза и Рамбујеа, Радију Светигори сам дао изјаву у којој сам казао да не знам на основу чега неки сматрају како Црна Гора није заинтересована за Косово, да то не припада њој. Међутим, ако се отказујемо Косова ми се морамо одрећи и свих Обилића медаља наших предака, као највишег одликовања у Књажевини и Краљевини Црној Гори; и Милоша и краља Николе и његове политике, и свега онога што се догађало у Црној Гори у XIX и у првој половини XX вијека, да не идемо дубље у прошлост. Ми не бисмо смјели да заборавимо да је много крви витезова Црне Горе проливено почетком вијека за ослобођење Косова и Метохије. Не бисмо смјели заборавити да је Метохија припадала Црној Гори до 1945. године по Букурешком и Лондонском уговору, у то вријеме под видом Зетске бановине. Било би срамота за Црну Гору да заборави своја историјска опредељења, да заборави Косово као завјет, као своје опредељење космичко-историјско, да заборави своју крв проливену за ослобођење Косова, да заборави свој живаљ који живи заједно са нашим старосједиоцима на Косову, и то да уради из неког страха пред моћницима овога свијета или из неких шићарџијских интереса, из неког опортунизма свога, или ради било чега другог. У свјетлости овога треба се сјетити не тако давне изјаве министра „вањских“ послова Црне Горе, који се јавно пред Црном Гором похвалио како је највећи

k o so vo мај / 2013 / svetigora

побијене Србе на градском гробљу у Пећи, јуна 1999.

ra s p eto

допринос његов Црној Гори и међународном вља господин Клинтон да је управо он са оним што је радио спалио миру и правди то што је утицао да се прогла- кућу и оставио дугорочно запаљени фитиљ бурета барута у срцу Балси независно шиптарско Косово. Питао бих кана, и у срцу Европе. тог господина, знам га, па и питам га одавде: Да ли он зна да у Ђаковици и данас постоји Најнеравноправнији сукоб у историји Европе гробница у којој је сахрањено око седам стоИ само једна кратка статистика: деветнаест држава које бомбардутина витезова црногорских, који су животе ју Србију 1999. године, у кругу Нато пакта на челу са Америком, земље своје жртвовали за ослобођење Косова, само које су непосредно напале Србију, биле су 228 пута веће од ње, имале њих да поменемо? И да ли он заборавља и су 67 пута бројније становништво и биле су 518 пута богатије. Био је то, оних 13.000 који су уградили своје кости у према неким мишљењима, од напада Персијанаца на Стару Грчку, најослобођење Скадра и Албаније, све до Тира- неравноправнији оружани сукоб икада виђен у досадашњој историји не, од отоманске империје, заједно са срби- Европе, а можда и свијета. У њему је од бомби Нато агресора у Србији јанском војском краља Петра I. Из тих костију, и Црној Гори погинуло више од 2500 мушкараца, жена и дјеце, а да не из те жртве је 28. новембра 1913. године ни- говоримо о свим осталим последицама тога злочина. У то вријеме Америка и Европа брујали су од најневјероватнијих кла независна Албанија, која ево данас насташовинистичких и расистичких изјава њихових званичника. вља свој поход и шире од те Албаније. „Срби су дводимензионалан народ са тежњом ка простаклуку. Крв мученичку заборављати није добро! Није добро да десетине и хиљаде наших Ме- Животиње користе своје ресурсе знатно сређеније него ови наопатохијаца и дан-данас као просјаци, ево, обија- ки створови, чија припадност људској раси је у великом закашњењу“, ју прагове по Црној Гори и шире, презрени од каже Питер Јустинов, глумац, амбасадор Унеска, Европљанин, 10. јуна свих. Није добро ни да они, као ни они који су 1993. „Срби су народ без закона и вјере, то је народ разбојника и теросе жртвовали за Црну Гору почетком XX вијека, који су оставили на Косову своје кости и риста“, изјава предсједника Француске Жака Ширака за ручком јуна своје гробове (а препуна је Метохија до При- 1995, поводом састанка шефова влада држава чланица Европске уније. зрена њихових гробова) буду „награђивани“ таквим незнањем, примитивизмом и духовним и моралним, и да се на тај начин, с презиром, помињу. Десило се ово уочи јубиларне педесетогодишњице Нато пакта, који ју је прославио агресијом на суверену земљу, Савезну Републику Југославију, под изговором спречавања хуманитарне катастрофе Шиптара на Косову и Метохији, погазивши повељу Уједињених нација, али и сопствени оснивачки акт којим је пола вијека раније дефинисан као одбрамбени савез. Како се истиче у званичним анализама, до напада је дошло мимо сагласности Савјета безбједности Уједињених нација, супротно Документу о европској безбједности Хелсинкија и уставима појединих чланица Нато пакта. Медлин Олбрајт, свима нама знана, која је одрасла као дијете чешког дипломате Јеврејина у Београду, крај Ташмајдана, на Савиндан 1999. године објављује – запазите гдје објављује – из Сaудијске Арабије план за брзо решавање косовске кризе, оцјењујући га нешто касније као прави начин да се оконча хуманитарна катастрофа на Косову. А амерички предсједник тадашњи, Бил Клинтон, окончање „српске офанзиве“ на косовске Шиптаре назива моралним императивом, и додаје: „Дјелујемо да бисмо спријечили шири рат и демонтирали буре барута у срцу Европе, које је већ два пута у овом вијеку експлодирало“ (Већ се Срби проглашавају као они који су били узрочници и кривци за Први свјетски рат и прву свјетску катастрофу. Митрополит Амфилохије са монахом Давидом Перовићем Дакле, не само за Косово и за ту „агресију“ на (садашњим Епископом крушевачким) служи опијело и сахрањује Косову, него и за Први свјетски рат). Забора-

Ролф Дитер Круге, директор Славистичког семинара Универзитета у Тибингену, на округлом столу Универзитета у Тибингену каже: „Предлажем да се српској дјеци забрани у школама учење српског народног пјесништва“ – ево, наши монтенегрини су већ послушали тај његов предлог. Њемачки књижевник, нажалост нобеловац, Гинтер Грас каже: „Крајње је вријеме било да се Југославија нападне, надам се да није прекасно“. Па опет Медлин Олбрајт: „Срби ће клечати на кољенима и молити за милост“ – као што, нажалост, ови садашњи челници Србије, ено их, не код Медлин Олбрајт, него код Кетрин Ештон иду непрекидно, већ по осми пут, да од ње траже решење свога распећа и распећа свога народа. Канал плус француски приказује 1999. године у ТВ емисији „Хоризонти“ натодесрбизатор – реклама антисрпска: натодесрбизатор се појавио на тој реклами. Бил Клинтон ће рећи, такође поводом педесетогодишњице Нато пакта: „Србија је срце европског мрака, регион бомбардованих џамија, побијених мушкараца и дјеце, силованих дјевојака. Срби спроводе терор и силују албанску дјецу. Срби ће ово скупо платити.“ – и заиста, скупо плаћају, али не то, него плаћају своју вјерност себи и свом Косовском завјету. Тони Блер, британски премијер током Нато агресије на Србију 1999: „Рат против Србије није више само војни сукоб, то је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства“.

svetigora / 2013 / мај

Нато намеће свијету закон џунгле Хвала Богу, у тој и таквој Европи помрачене свијести и савјести, ипак су се чули гласови људи непоткупљене савјести, међу које спада и Жозе Сарамаго, португалски писац, који каже: „У балканској трагедији већ постоји један губитник, Европа. Није могуће да један савез створен ради одбране предузме необјављени рат, да бомбардује само ради бомбардовања и то на очиглед немоћних европских политичара и равнодушних Европљана, који су лишени чак и способности за гнушање због тога што је учињено.“ Тако исто и Харолд Пинтер, британски драмски писац: „Америчка спољна политика може се дефиниса-

Владика Атанасије служи опијело четрнаесторици пострадалих српских жетеоца у Старом Грацку код Липљана, 23. јула 1999.

ти овако – пољуби ме у задњицу или ћу ти разбити главу! Милошевић је то одбио и зато је Клинтон разбио главу српском народу, са катастрофалним последицама по све на Космету. Оправдање за ову акцију, хуманитарни обзири и разлози, очигледно је лош виц. Овај злочин је очито изузетно лицемјерје САД и Британије. Без икаквог увијања, то је чист геноцид. Кад је бомба пуна ексера експлодирала у близини Олд Крамптон улице у Лондону, господин Блер је то описао као варварски чин. Кад су касетне бомбе експлодирале по српским пијацама, сјекући дјецу на комаде, нама је речено да је такав чин предузет у име борбе цивилизације са варварством. Ја бих свакако рекао да Клинтона и Блера сматрам убицама. Права опасност за свјетски мир није бивша Југославија, него САД“. То су ријечи Харолда Питера. А и Петер Ханке, свима нама познати, каже: „Бог рата (римски Марс) напада од 24. марта Србију и Црну Гору, Југославију – отачаство свих оних који нису постали његови слијепи поданици, сирови касапи. Нема народа у Европи који је издржао оно што су Срби морали да издрже само током последњих година. Нема категорија за то, има категорија и схватања за Јевреје, о томе се може говорити, али ово са Србима то је трагедија без разлога, чисти скандал.“ А ево шта каже велики, дивни и богонадахнути крстоносац, Александар Солжењицин: „Згазивши повељу Уједињених нација, Нато је читавом свијету и следећем вијеку наметнуо древни закон, закон џунгле: онај ко је сила у свему је у праву, и у таквом свијету налажу нам од сада да живимо. Пред очима човјечанства уништава се прекрасна земља, и цивилизоване владе томе аплаудирају, а људи у очајању напуштају заклоне и излазе у живом ланцу у смрт да би спасли дунавске мостове. Не видим зашто Клинтон, Блер и Солана не би почели да их спаљују и уништавају.“ И још само један детаљ и ријечи једног Кинеза, кинеског писца Лијанг Сјао Шенга: „На вашем тијелу све је више трагова свјеже крви и њеног тешког задаха и када буду пређене границе стрпљења свих оних у свијету који воле мир ви ћете без сумње бити први (тј. Бил Клинтон, то је писмо њему упућено) коме ће се судити пред међуна-

ra s p eto

k o so vo

Опојавање пострадалих на Савиним Водама у планинама изнад Пећи

родним судом за мир. Свакоме ко се усуди да укаже на нељудско разарање једне суверене мале земље, ви показујете своје право лице великог шефа мафије. Надам се да ће се Господ постарати да крвљу у којој сте огрезли не упрљате вашу супругу и кћер. Док будете размишљали о томе да је то што су оне живе за вас највећа лична срећа, можда бисте могли да помислите и на све оне који су у баш том часу од ваших пројектила изгубили супругу, мужа, родитеље и дјецу.“ Па и Карел Косик, чешки философ каже: „Овим ратом шаље се сигнал да се нико не усуди да доведе у сумњу јасан став Американаца да су они једина планетарна супер-сила. Стварношћу разбукталог рата Америка само потврђује вјеродостојност својих мега представа о будућности: она мора бити америчка. У рату против Срба она не само да тестира оружје на живим циљевима и провјерава способност својих командних штабова, већ се такође испитује и психа људи: шта је потребно да би се понашање, осјећања и размишљања Земљана обрадила до те мјере, да многи спремно прихвате позив енглеске жуте штампе из неког листа Sun: ’Гађајте их (тј Србе) као псе‘. Амерички рат против Срба очигледан је, јавно обзнањен наговјештај онога како ће изгледати свакодневница и нормалност у XXI вијеку. ‘Лудило‘, вели Шекспир, ‘издаје наређење разуму: ти ћеш ми служити.‘“

Опрема текста редакцијска

мај / 2013 / svetigora

Ал` не рече Турчин: ако Бог да... То су само неке од изјава везане за годишњицу тог безумног насиља, тираније над Србијом и Црном Гором, које се наставља данас са истом жестином на Косову и Метохији. И добро је да се на то подсјетимо, јер заборав злочина је оно што даје злочину снагу да буде продужен и да буде настављен, као што се и наставља и продужује тај злочин. У свјетлости овога што смо рекли можете да сагледате улогу Хашкога суда, за кога сам рекао, а ето понављам и данас, јер не бих смио од Светог Петра другачије: Своје псето не бих послао на Хашки суд, макар то псето било и српско псето. Све оно што је тај суд чинио и чини до данас је очевидно само наставак

и оправдање тог злочина без казне, односно злочина који се тиме награђује највећим могућим наградама – удруженог злочина терориста, џихадоваца албанских и Нато пакта. Данас, као што видите, и Црна Гора и Србија се припремају за улазак у Нато пакт. Добро је рекла она наша Жигон: „То личи на дјевојку коју је неки дрипац силовао па јој после нуди брак из љубави.“ Дакле, треба заиста размислити о свему овоме, и схватити да је заиста владика Раде био пророк – „О, Косово, грдно судилиште, на сред тебе Содом запушио.“ Као да је наш савременик, као да је гледао инсерт овог филма који смо малоприје гледали, који је радила једна Њемица, наша часна и честита сестра Ксенија, која је ишла заједно са нама на Косово. Она је сад у Русији, у манастиру Валаамском. Крштена је у Русији, у Москви, гдје је као режисер ишла на постдипломске студије. Тамо је примила православље и, ево, показала да је заиста православна: косовка дјевојка, наша Ксенија, постала је живи свједок ових дубоких косовских рана које су пред нашим очима. А све ово што говоримо, гледамо и чујемо требало би да буде опомена онима који данас у својим рукама држе судбину Црне Горе и Србије: да није добро на оваквој невино проливеној и крви, на оваквом злочину градити будућност Европе. Као што и нама није добро прихватати ход за злочинцем и личити на оног затвореника који се, кад је изашао из затвора, поново враћа у свој затвор. Јер, управо све ово показује да је бомбардовање из 1999. године, и то је речено и од представника међународне заједнице, урађено не тобожње хуманитарне заштите ради, него је урађено управо ради стварања независног Косова, које ће бити мјесто одакле ће Нато пакт – преко Бондстила – кренути оним истим путевима којима су ходили крсташи, којима је ходио Карло Велики Барбароса, којима је ходио Наполеон, којима је ходио Хитлер и нацифашизам. Кристално је јасно, за сваког ко има разума да види, да су тим путем наставили и Клинтон и Блер и остали, хотећи да освајају свијет који им се још није покорио и идући преко Авганистана, Сирије, Ирана, Ирака и даље, само Господ знаде куда и докле ће доспјети… Али има и она народна, и тиме да завршимо: „Ал’ не рече Турчин ако Бог да, као што му ни помоћи неће.“

svetigora / 2013 / мај

biblijske kwige

Превод: Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски др АМФИЛОХИЈЕ (Радовић)

КЊИГА ПРОРОКА данила

ГЛАВА ЧЕТРНАЕСТА ВИЛ И ДРАКОН 1. И цар Астијаг се придодаде оцима својим, и преузе Кир Персијски царство његово. 2. А Данило живљаше са царем и бјеше славнији од свих пријатеља својих. 3. И бјеше идол код Вавилоњана, по имену Вил и трошиле су се на њега сваког дана дванаест великих мјерâ (артаве) пшеничног брашна1 и оваца четрдесет и вина шест мјерâ.2 4. И цар га је поштовао и ходио сваки дан да му се поклони: Данило пак се клањао Богу своме. 5. И рече му цар: Зашто се не клањаш Вилу? А он рече: Јер не поштујем идоле рукотворне, него живог Бога који је створио небо и земљу и који господари сваким тијелом. 6. И рече му цар: Зар не мислиш да је Вил живи Бог? 7. И рече Данило насмијавши се: Не варај се, царе, јер он је изнутра глина а споља бакар, тако да никада ништа нити је јео нити пио. 8. И разгњевивши се цар позва свештенике своје и рече им: Ако ми не кажете ко једе ову храну, умријећете, ако ли докажете да је Вил једе, умријеће Данило, јер је похулио на Вила. 9. И рече Данило цару: Нека буде по твојој ријечи. И бјеше Вилових свештеника седамдесет осим женâ и дјеце. 10. И дође цар са Данилом у храм Вилов. 11. И рекоше свештеници Вилови: Ево, ми ћемо изићи ван, а ти, царе, постави јела и вино захвативши положи, па затвори врата и запечати својим прстеном. И кад дођеш ујутро ако не нађеш све поједено од Вила да будемо убијени ми или Данило који је лагао против нас. 12. Они обмањиваху, јер су били направили испод трпезе тајни улаз, кроз који су улазили стално и јели (храну). 13. А би кад они изиђоше, цар постави јела Вилу. 14. И нареди Данило слугама својим и донесоше пепео и посуше сав храм пред самим царем. И кад изиђоше, затворише врата и бише запечаћена прстеном царевим, па отидоше. 15. Свештеници пак дођоше ноћу по свом обичају и жене и дјеца њихова те све поједоше и попише. 16. Цар порани ујутро и Данило с њим. 17. И рече цар: Јесу ли печати цијели, Данило? Он рече: Цијели су, царе. 18. И би кад отвори врата погледавши цар на трпезу завика великим гласом: Велики си, Виле, и нема код тебе никакве обмане. 19. Тада се Данило насмија и задржа цара да не уђе сам унутра и рече: Погледај патос и разуми чији су трагови ови. 20. И рече цар: Видим трагове људи и женâ и дјеце. 21. И разгњевивши се тада цар похвата свештенике и жене и дјецу њихову, и показаше му тајна врата, кроз која су улазили и јели оно што је било на трпези. 22. И поби их цар и предаде Вила Данилу и он га уништи и храм његов. 23. И бјеше ондје велики дракон (змија) кога Вавилоњани поштоваху. 24. И рече цар Данилу: Не можеш рећи да он није бог живи: Зато му се поклони. 1. артаве = велика персијска мјера, 12 артава око 660 литара. Прим. прев. 2. једна мјера = 39 литара вина. Прим. прев.

25. И рече Данило: Господу Богу мом ћу се поклонити, јер он је Бог живи; 26. ти пак царе, дај ми власт и убићу дракона без ножа и штапа. И рече цар: Дајем ти. 27. И узе Данило смолу, маст и длаке и свари заједно и направи смјешу и стави дракону у уста, и појевши дракон се распаде. И рече: Видите ли ваше светиње! 28. И би кад чуше Вавилоњани, заропташе веома и обратише се цару и рекоше: Јудејац поста цар: Вила уништи, дракона уби и свештенике покла. 29. И рекоше дошавши к цару: Предај нам Данила, ако ли не, убићемо тебе и дом твој. 30. И видје цар да врше на њега велики притисак, и приморан, предаде им Данила. 31. Они пак га бацише у јаму лављу, и би ондје шест дана. 32. А бјеху у јами шест лавова, и даваху им дневно по два тијела и по двије овце. 33. А бјеше пророк Авакум у Јудеји, и он скува јело па надроби хљебове у сасуд, и отиде преко поља да однесе жетеоцима. 34. И рече анђео Господњи Авакуму: Понеси ручак, који имаш, у Вавилон Данилу у јаму лављу. 35. И рече Авакум: Вавилон нисам видио и јаму не познајем. 36. И узе га анђео Господњи за тјеме и држећи га за косу његове главе постави га у Вавилону изнад јаме брзином духа свога. 37. И повика Авакум говорећи: Данило, Данило, узми ручак, који ти посла Бог. 38. И рече Данило: Зар си ме се сјетио, Боже, и ниси оставио оне који те воле. 39. И уставши Данило, једе; анђео пак Господњи поврати Авакума одмах у његово мјесто. 40. А цар дође седми дан да оплакује Данила; и дође на јаму, и погледа, и гле, Данило сјеђаше. 41. И повикавши гласом великим рече: Велики си, Господе Боже Данилов, и нема другог осим Тебе. 42. И извади га а кривце његовог погубљења баци у јаму, и бише поједени одмах пред њим. Крај Књиге пророка Данила, има у себи четрнаест глава. Чисти четвртак 2009, манастир Цетињски, Митрополија +Митрополит Амфилохије

Георгија у слави Теодот, епископ Анкире Галатијске (430. године) деси се за време богољубивог цара Теодосија, блаженог сећања, да он првог дана своје владавине имађаше величанствено виђење Светог Георгија како силaзи с небеса у великој слави, и архангела Михаила са њим. Свети Георгије постави богољубивог цара Теодосија на престо Римског царства, и царева вера у Светог Георгија беше јака читаво време његове владавине. И након што владаше двадесет година, подиже богољубиви цар Теодосије велику цркву посвећену Светом Георгију и посла по све епископе да дођу на освећење цркве, па чак и по мене грешног и слабог. И кад смо освештали све-

Тропар Светом Георгију Као ослободитељ заробљеника и заштитник сиромаха, лекар болесника и помоћник царева, победоношче, великомучениче Георгије, моли Христа Бога да се спасу душе наше.

мај / 2013 / svetigora

ту цркву у име Господа и Светог Георгија, појац запева псалме по реду, и цар и његова свита и читав град бејаху са нама. И након што цар и мноштво људи седоше, цар заповеди да се чита мученичко житије Светог Георгија, јер тог дана беше 24. април, те слушасмо без даха. Али кад читач дође до оног места кад Господ посведочи Светом Георгију, казавши: „Нема никог ко ти је раван међу свим Светитељима, нити ће икада бити“, то ме заинтересова, па рекох: „Ако толико мноштво генерала, владара и управитеља овог света презре сву славу овог света и свој положај и богатство, и даде свој живот за нашег Господа Исуса Христа у време владавине безбожног и самовољног цара Диоклецијана, откуда то да је овај Светитељ узвишенији од свих њих?“ Наступи смирај дана Господњег, јер освећење цркве беше у суботу, у току дана. А кад наступи вече и кад, к’о што је прикладно, одслужисмо вечерњу службу, и рекосмо: „Амин“, седосмо да поразговарамо о величанствености Господа, те и цар седе са нама. И један од наших отаца, епископ, беше узнет на небо у визији и виде најузвишеније тајне о којима је недостојно да иједан земаљски створ проговори. И рече он причу ову: „Видех себе како стојим пред престолом Оца и видех хиљаде и хиљаде, милионе и милионе како славе Свету Тројицу, како прилазе у мноштвима прослављајући Господа, узвисујући Га и благосиљајући Га, и молећи Му се. Они стајаху у редовима,

povodom praznika

Виђење Светог великомученика

svetigora / 2013 / мај

и ниједан земаљски створ не могаше описати славу и част коју они примаху од Свете Тројице. И видех једног како изађе испод застора, налик на краља, са златном дијадемом са седам круна на њој, јашући белог коња, много пута светлији од самог сунца, опасан мачем и закривен штитом, у краљевској одећи; укратко, његово краљевско достојанство очигледно и немерљиво беше. И кад изађе напред, мноштво крене за њим и са једне и са друге стране, и видех све Светитеље како му се клањају, и кад га погледах занемех и пожелех да сазнам ко је. И погледах с лева и видех монаха који стајаше са ангелским крилима, као ангео Господњи, и који носаше краљевску круну и одежду које нигде до сад не беше ни у једном краљевству, и златан штап у десној руци; лице му беше радосно и велика слава га окруживаше. Ја му се обратих, рекавши: ’Оче драги, преклињем те да ми кажеш ко си ти који стојиш у таквој слави као што је ова’. Он ме загрли и рече ми: ’Ја сам Павле из Тиваиде, и добро си дошао, о пастиру нашег истинитог Цара, нашег Господа Исуса Христа’. Кад ми ово рече, узрадовах се што добих слободу да говорим пред њим и рекох му: ’О господару, мој свети оче, пошто ме удостоји оваквог светог поздрава, преклињем те да ми кажеш ко је овај велики краљ који управо дође, пред којим читаво мноштво људи паде на колена.’ Тада се овај блажени човек благо осмехну и рече ми: ’Знаш ли ко је он? ’. А ја му рекох: ’Ох, оче драги, откуд бих знао ко је, кад га не видех никад пре? ’ Он ми одговори: ’Послах по тебе да те уверим у истину о којој си размишљао јуче у твом срцу у цркви – о Светом Георгију, од Господа вољеном мужу, изабраном мученику који уздигнут беше изнад свих Светитеља, према речима нашег Господа. Покрети сваке душе која из тела излази, био то праведан човек или грешник, пишу се на духовној табли која је увек уз душу, на којој се и дела пишу. Кад је Господ мој усхтео да ме узведе к Себи, мене – слугу Његовог, да отпочинем и да ме посети, изађох из света и удостоји ме велике доброте своје и доведе ме у Његов град, те видех то Божје биће које ти управо виде. Он на глави имађаше краљевску дијадему са седам круна, коју погледах и на којој прочитах: Ја сам Георгије из Диоспоља, Божјег града, који трипут за нашег Господа Исуса Христа даде живот свој, и видех све Светитеље како падоше на колена пред њим. А како ја искусих многе патње због имена Господњег и дадох свој живот четири пута, помислих у себи: Замисли, једнак сам му по слави, те не падох на колена пред њим. И одмах, истог трена, Онај који познаје срца свих људи п о -

сла ми арханђела Михаила који ми рече: О пресвети Павле, зашто и ти не поздрави духовним поздравом, како Свемоћни нареди? Рекох му шта ми је на души. Онда ме он одмах поведе Светом ави Нубу Исповеднику, који беше монах и мученик, и рече му Божју заповест. Свети исповедник ми рече: О Павле, мој свети оче, иди и изврши заповест Божју и не говори да и ти пропати колико и Свети Георгије, јер си ти од своје воље пропатио; али тај исправни човек зарад Господа испашташе од секире, двоглаве секире, тестере, ексера, ватре, двосеклог мача и чељусти дивљих зверова. И кажем ти, о вољени мој оче, да кад ти пратилац дође и рече ти: ’Господ те зове, одмах дођи’ није ли твој одзив Господњем позиву бољи од седамдесет година монашког живота у келији? Кад чух ове речи Арханђела и Светитеља, промених мишљење и рекох: Опростите ми, и они се радоваху са мном, па одох до Светог мученика Христовог и одмах му исказах почаст наклоном. А Свети човек ми рече: О верни пастиру Христов, утеши се, јер нема ко ти је раван међу мученицима и који је крунисан, осим Светог Георгија. ’ И док овај свети човек (Свети Павле из Тиваиде) са мном причаше, Свети Георгије, војник Христов, дође до мене и лица озареног светлошћу поздрави ме и срце ми испуни радошћу и задовољством, па ми рече: ’Кад одеш у град Анкиру, подигни ми храм да могу доћи и бити са тобом, јер ће проћи још сто пет месеци док не дођеш к мени, у овај свети град’. Кад ми рече ово, пренух се из овог виђења.“ Кад цар и дванаест епископа видеше светло лице свог пријатеља епископа закључише да је имао виђење и мољаху га да им каже шта угледа. А он, кад се сабра, рече им све што виде у визији, и они се зачудише веома и прославише Господа и великог мученика Светог Георгија. И цар рече: „Оног дана кад ме Господ постави на трон Римског царства, иако грешан, видех својим грешним очима Светог Георгија предивног изгледа како силази са небеса са златним скиптаром у десној руци, и арханђел Михаило беше с њим. И видех златну дијадему и седам круна на његовој глави, и видех како сија хиљаду пута сјајније од сунца, и приђе ми испуњен радошћу и поведе ме и постави ме на царски престо и многи племићи га видеше лицем у лице. И видех га опет у његовој светој цркви и показа ми ствари које ће чинити добро мојој души“. Кад ја (Теодот) чух ову приповест, благосиљах Господа Бога мојега и Његове Свете мученике. Након овог догађаја, тај епископ оде у свој град и сагради прелепу цркву у име Господа и Светог Георгија и освешта је својим рукама пре него што напусти своје тело. Тај епископ беше један од три стотине и осамнаест епископа који се окупише на сабору у Никеји, и на месту епископа служаше седамдесет и пет година, и упокоји се у Господу кад беше стотину и осамнаест година стар. Извор :The Passion of St. George (BHO 320), Translation from E. A. W. Budge (1888), 274-331 Превела и приредила: Нада Антуновић

poezija

РАНКО Јововић

НАША ПЈЕСМА Ја не бих брате Да се дијелимо Ја бих да се у вјечност преселимо. Да живимо од исте Земље и Неба Да се прехранимо таквом кришком хљеба. Како би било мој невољни брате Да деобу нашу као злочин схвате. И јесте злочин Да крвавих руку Дијелимо Његоша, Вука и Азбуку.

СРПСКА ПЈЕСМА ЗА ВАСКРС Руше нам отаџбину – Зар се Отаџбина срушити може, На Твоје очи Господе Твоја дјеца гину А сотоне се множе. На Васкрс Твога Сина Што нас тужне обасјава Оче, зар и ми нијесмо Твоја суштина И род и слава. Зар и ми нијесмо са именом Твојим Патили, страдали кроз вјекове – Зар се љубави српске боје Душе од душе Каинове. Зар можеш гледати Господњим очима Како антихристи суде хришћанима. 7. април 1999.

мај / 2013 / svetigora

анко Јововић je добитник „Дучићеве награде“ за 2013. годину. У образложењу жирија наводи се да Јововићево пјесничко дјело карактерише усамљеност, слобода и жестина, својствени аутентичној стваралачкој личности, уз чување духовне вертикале српске лирике. „У најтежим условима за српски језик и културу Јововићева лирика је свједок и залог њиховог опстанка у Његошевој, његовој и нашој Црној Гори“, стоји у образложењу. Јововић је рођен 1941. године у Косићу код Даниловграда. Основно и средње образовање завршио је у Даниловграду и Подгорици. Студирао је на групи Југословенска књижевност и српскохрватски језик на Филолошком факултету у Београду. Аутор је књига поезије: Гвоздена шума (1968), Додир таме (1971), Јемство (1974), Дивљи плач (1977), Пса ми (1981), Пољубац за Ану Ахматову (1985), Гомилање страха (1986), Земља за укоп (1987), Црњански (1994), Пагани пред распећем (1994), Шта је човјек без подвига, Господе (1998), Мрачни хљеб (2001), Мој допринос разарању свијета (2007), Муње и молитве (2008), Не окрећи од мене главу, Господе (2010). Добитник је ви ше значајних књижевних признања. Песме су му превођене на руски, енглески, италијански и друге језике. Живи и ствара у Подгорици.

putopis

ри светиње – икона Богородице Филермске, дјелић Часног крста и Десница Светог Јована Претече – које су Малтешки витезови поклонили сверуском самодршцу Павлу I Романову, преко два вијека су чуване у величанственом Гатчинском дворцу, резиденцији руских царева Павла I и Александра III. Послије несрећне Октобарске револуције, дворац у Гатчини је најприје претворен дијелом у музеј, а дијелом у фабрику за производњу дјелова за војне подморнице. Тако је било све до доласка њемачке војске, која је некадашње царске одаје претворила у касарну за своје војнике. На самом крају рата, 1945. године, Њемци су дворац опљачкали и запалили, а неименовани њемачки војник, ако се војником може назвати, оставио је на једном камену успомену на културно пребивање њемачких трупа у овом дворцу, која гласи: „Овдје смо били ми (Њемци). Овамо се више нећемо враћати. Кад дође Иван (Руси су за вријеме Другог светског рата говорили за Њемце – Ханс, док су Њемци говорили за Русе – Иван), биће све пусто“. Интересантно је то, да једини дио дворца који у том великом пожару, о којем свједоче бројне фотографије и видео записи, није никако горио, и у којем је чак сачуван и паркет из царских времена, управо храм Свете Живоначалне Тројице, у којем су три Светиње и чуване толико времена. Управо при томе дворцу данас се труде и раде људи – архитекте, рестауратори, конзерватори, дуборесци и туристички водичи, који су, поред тога што су професионалци у свом послу, уистину и вјерујући људи. Они су обнову овог музеја управо почели обновом храма Свете Тројице – постављајући тако добар и тврди темељ за

svetigora / 2013 / мај

јереј АНЂЕЛКО Боричић

Икона Светог Јована у Гатчини

38 Пренос иконе у Тројицки храм, бденије

обнову тако великог и значајног дома као што је Гатчински дворац. При поменутом храму они су, благословом митрофорног протојереја Михаила Јуримског (настојатеља храма Покрова Пресвете Богородице у Гатчини и в. д. настојатеља храма Свете Тројице при Гатчинском дворцу) основали и Црквену општину, да би се – крајем октобра 2012 – обратили Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију, са молбом да се за потребе Светотројицког храма наслика икона која би била освештана на самој Десници Светог Јована Претече, која се данас чува у Цетињском манастиру. Наравно, ова молба је Митрополиту послата уз сагласност Митрополита санктпетербуршког и ладошког г. Владимира, као и викарног Епископа Санктпетербуршке епархије, гатчинског г. Амвросија. Митрополит Амфилохије, знајући колико је за цијели руски народ и Цркву важна обнова таквог једног храма у којем су се молили руски цареви, благословио је сестринству манастира Дуга Морачка, да наслика икону Светог Јована Крститеља за потребе поменутог храма. Благослов митрополита Амфилохија је игуманија, мати Јована, прихватила са великом радошћу – што ће баш икона насликана у манастиру повјереном јој на старање бити централна светиња новообновљеног храма у Гатчини. Насликана икона је стављена у ручно рађени дуборезни рам, и иста је освећена на руци Светог Јована Крститеља у Цетињском манастиру. Старањем туторства храма Свете Тројице, а посебно г. Владимира Д. Васиљева, предсједника и гђе Татјане А. Кустове, потпредсједнице истог туторства, договорен је пренос иконе Светог Јована Крститеља у храм Свете Тројице при Гатчинском дворцу.

Литургија у гатчинском храму

Настојатељ Цетињског манастира, протосинђел Методије Остојић и протојереј Обрен Јовановић испред Покровског храма у Гатчини.

мај / 2013 / svetigora

По благослову митрополита Амфилохија, делегацију која је однијела икону у Гатчину сачињавали су протосинђел Методије Остојић, намјесник Цетињског манастира; протојереј Обрен Јовановић, секретар Митрополије црногорско приморске и јереј Анђелко Боричић; службеник ЕУО-ра Митрополије. Делегација је у Санкт Петербург стигла 5. марта 2012. Протосинђел Методије је 6. априла началствовао Светом литургијом коју су у храму Казанске иконе Божије Матере у Вирици служили свештенослужитељи Митрополије, протоје-

реје Георгије Преображенски, настојатељ храма и братија храма. По завршетку Свете литургије, протосинђел Методије је са служашчом братијом служио молебан у капелици на гробу Светог Серафима Вирицког, која се налази непосредно поред храма Казанске иконе Мајке Божије. Овом приликом о. Георгије је о. Методију дао да служи молебан у епитрахиљу Преподобног. Отац Георгије нам је послије одслуженог молебна показао и парохијски дом у Вирици, у којем се између осталог одржава и вјеронаука, а при школи вјеронауке постоји и глумачка секција, која има свој мали театар са којим су већ имали неколико запажених наступа на духовним академијама у Санкт Петербургу. Протојереј Обрен Јовановић је у име митрополита Амфилохија позвао о. Георгија да заједно са полазницима вјеронауке учествује у XIV Православном дјечјем сабору на Цетињу. Истога дана нас је наш домаћин, Владимир Васиљев, упознао са храмовима у Гатчини. Најприје смо посјетили храм Покрова Пресвете Богородице, а потом смо се поклонили моштима Преподобномученице Марије Гатчинске, које почивају у Павловском сабору. Управо у храму Светог апостола Павла су једном годишње, по допуштењу цара Павла I, доношене малтешке Светиње на поклоњење вјерном народу, а потом су опет враћане у Гатчински дворац. Та традиција је настављена и послије смрти императора Павла I, све до 1917. године. Сљедећег дана, 7. марта, гђа Татјана Кустова нас је упознала са самим Гатчинским дворцем. Он је изграђен за потребе грофа Григорија Орлова, а послије његове смрти дворац је купила Екатерина II и поклонила га свом сину, будућем цару Павлу I, да би га држала даље од Санкт Петербурга, а самим тим и од престола. Овдје смо се кроз историју и причу водича упознали посебно са ликовима руских царева Павла I и Алексан-

дра III (оца посљедњег руског цара-Мученика Николаја II), који је овдје у Гатчинском дворцу живио са својом породицом, слободно можемо рећи скромним животом, иако је био Самодржац тада најмоћније силе свијета. Том смо приликом видјели и неке поставке музеја које су тек у припреми, и чије се отварање за посјетиоце тек планира, а упознали смо се и са директором Гатчинског музеја, г. Василијем Јурјевичем Панкратовим. Навече истог дана служили смо свечано бденије у храму Свете Тројице у Гатчинском дворцу, којом приликом смо и предали икону Светога Јована. Она је у храм постављена као централна цјеливајућа икона. На празник Обретења главе Светог Јована Крститеља, 8. марта, саслуживали смо на Светој архијерејској литургији коју је служио Његово Преосвештенство Епископ гатчински г. Амвросије. Ово је уједно и прва Литургија која је служена у овом дворцу од када су бољшевици преузели власт 1917. године. Послије Свете литургије, владика Амвросије је изразио благодарност митрополиту Амфилохију и нама, који смо по његовом благослову донијели икону у Гатчину, на уложеном труду, и истакао значај непрекинутих веза између Црне Горе и Српске Цркве у лицу Митрополије црногорско-приморске, још од времена императора Петра Великог 1711. године. Истога дана смо отишли у сам Санкт Петербург, тачније у братски корпус Светотројицке Александро-невске лавре, гдје смо били смјештени с благословом Епископа виборског г. Назарија, намјесника

Лавре. Ту нас је примио економ Лавре, јеромонах Прокопије, којем смо предали поклоне митрополита Амфилохија епископу Назарију – икону Светог Петра Цетињског и неколико књига за манастирску библиотеку, на чијој обнови се тренутно труди манастирска братија, као и копију иконе Пресвете Богородице Филермске за Митрополита санктпетербуршког Владимира. Сам владика Назарије се налазио у Украјини са Хором Лавре, на концертима посвећеним 300-годишњици Лавре, а

svetigora / 2013 / мај

Пренос иконе у Тројицки храм

40 Код Св. Серафима Вирицког

Литургија у грузијском храму

маћин је био архимандрит Георгије Гурчијани, бивши архиђакон патријарха грузијског Илије, сада магистрант Петроградске духовне академије. На Светој литургији је прочитано Свето јеванђеље на црквенословенском, грузијском и српском језику, а у току Литургије владика Амвросије је у чин презвитера рукоположио ђакона Сергија Коростиљева, студента Академије. Ово је прва свештеничка хиротонија у овом храму од његове обнове. Послије свечаног ручка, посјетили смо Исакијевски сабор (посвећен Светом Исаку Далматском) који још увијек служи као музеј; Казански сабор, у којем се чува чудотворна Казанска икона Пресвете Богородице (Овај је храм дуго времена био Музеј религије и атеизма; у њему су пронађене мошти Светог Серафима Саровског); музеј Ермитаж, као и чувени споменик Петру Великом на обали Неве, који је подигла Екатерина II. У понедељак, 11. марта, служили смо Свету литургију у крипти Александро-невске лавре, која је посвећена Светом Јовану Крститељу, а у којој се налази новоизграђена крстионица, урађена по идеји намјесника Лавре, епископа Назарија. Послије Свете литургије посјетили смо гробове Фјодора М. Достојевског и Петра И. Чајковског, који почивају на гробљу у непосредној близини Лавре. У наставку дана посјетили смо Смољенско гробље и поклонили се моштима Блажене Ксеније Петербургске, а посјетили смо и Јовановски манастир на ријеци Карповки, у којем почивају мошти Светог Јована Кронштатског. По повратку у Александро-невску лавру уприличен нам је сусрет са Преосвећеним Епископом Назаријем, који се у међувремену вратио из Украјине. Том је приликом он предао на поклон митрополиту Амфилохију монографију посвећену 300-годишњици Лавре. На Цетиње смо се вратили у уторак, 12. марта, дубоко срећни због сусрета са Русијом и остацима оне старе царске Русије, чији се обриси осјећају сада још само у Цркви, која је по ко зна који пут доказала да су истините ријечи Спаситеља нашег Господа Исуса Христа, који је рекао за њу да је „ни врата пакла неће надвладати“.

мај / 2013 / svetigora

митрополит Владимир је био на редовном засиједању Синода Руске Цркве, те се из тих разлога нисмо могли срести са њима. На Задушнице, 9. марта, заједно са о. Прокопијем и братијом Лавре смо служили Свету заупокојену литургију, послије које смо служили парастос за душе упокојених. Потом смо у Благовештенској цркви (која је нажалост још увијек музеј и једини је дио Лавре који још није враћен Цркви), одслужили парастос над гробовима патријарха Василија Бркића и митрополита Василија Петровића Његоша, који почивају у овом храму. У току дана смо посјетили и подворје Валаамског манастира на обали ријеке Неве, које је у непосредној близини Лавре, а у вечерњим часовима служили смо свечано бденије у храму Светог Јована Богослова у Петроградској духовној академији, гдје смо били гости Епископа гатчинског г. Амвросија. Свечано бденије су увеличала три хора Академије. Послије свечаног бденија, предали смо поклон митрополита Амфилохија епископу Амвросију: икону Светог Петра Цетињског са житијем и службом истом Светитељу, а владика Амвросије је Митрополиту послао минијатуру: икону Пресвете Богородице у порцуланском раму. Владика Амвросије, захваливши се митрополиту Амфилохију на поклону, позвао нас је да заједно са њим 10. марта служимо Свету литургију у грузинском храму Шестаковске иконе Божије Матере на Староруском проспекту. Отац Обрен Јовановић се епископу Амвросију захвалио на лијепом дочеку и поздравио студенте Санктпетербуршких духовних школа. Истичући љепоту богослужења којем смо присуствовали, о. Обрен је рекао да нисмо знали да ли се небо спустило на земљу или се земља уздигла до неба, и пожелио свим студентима помоћи Божије у усавршавању, било да се уче теологији, дириговању црквеним хоровима или иконопису. У недељу смо, заједно са епископом Амвросијем служили Свету литургију у грузинском храму, а наш до-

stare^nik Мати МАРИЈА Скобчова svetigora / 2013 / мај

О уподобљавању Мајци Божијој П

равославна Црква чува свету На Голготи, Марија је слушкиња Сина Божијег који страда, заробљена својим тајну Мајке Божије као своје сопственим страдањем. То је она иста послушност као на дан Благе Вести, исто најдубље познање. У Њој она види учешће у сазидању дома Божијег, али док Благовести објављују Рођење и учене само Мајку која страда у поднож- шће у ангелским химнама: „Слава на висини Богу и на земљи мир међу људима ју Крста свога Сина, него и Царицу добра воља“, Голгота је учешће у неизбежним страдањима, у Божијој кенози Небеску, „часнију од херувима и не- – камење и стене се распадоше, земља се потресе, храмовна завеса се раздеупоредиво славнију од серафима“. ли на двоје, крстообразно оруђе прободе срце Мајке, Син предаде свој дух у Црква Дјеву – кћи Давидову од пле- руке Оца. мена Јудина – сматра за Мајку сва*** ког људског бића, личносно оваплоОво материнско страдање садржи више елемената које можемо да издвоћење Цркве, тело самога Христа. Ако се о Мајци Божијој разми- јимо и сагледамо, и да из њих изведемо закључке о нашим људским страшља само са тачке гледишта Њеног дањима. земаљског пута, односно на равни Пре свега видимо Христову човечанску природу, Цргде може да се говори о уподобља- кву Христову, тело Христово узето од Марије. Овај вању, оно што смо рекли би требало израз није само побожни лиризам; он одговара да буде довољно хришћанској души схватању Цркве као Тела Христовог. Мајка Бода разуме какве се могућности жија осећа према Цркви оно што осећа преотварају пред њом. Јер управо на ма свом Сину. Мајку божанске човечности том путу материнства треба да по- – Цркве, и данас пробадају страдања Тела тражимо темеље и оправдање наде, Христовог, страдања сваког члана овог Тела. да пронађемо тајанствени смисао Другим речима, небројени крстови које чоистинског односа са другим, који је немогућ изван материнства. Мати Марија Скобчова је канонизоМожемо да кажемо да нам је вана 2004. под именом Света Мариаутентичан верујући однос преја Паришка. Акт канонизације садржи ма човеку у његовој целокупности, још имена њеног сина Јурија, оца Диса свим његовим индивидуалним митрија Клепинина, духовника дома у посебностима, истински доступан Паризу где је ова монахиња збрињасамо када је озарен, освећен путем вала руске избеглице и Јевреје, као и Мајке Божије, када следи Њене стоиме Илије Фондаминског, Јевреја, попе; када је у буквалном смислу протајног хришћанина који је примио крсвећен Њоме. штење 1940, био ухапшен и пострадао у Аушвицу. Изузетним литерарним та*** лантом, који није престала да умножаНајбитније је да се схвати шта ва и после свог монашења, описала је представља Голгота за Мајку Божију. велике догађаје свог времена, као и Христос добровољно подноси свосвоје унутрашње доживљаје и страдаје страдање. Мајка Божија страда ња, која су за њу била свештени призив. са Њим не по својој вољи. Он узима Ухапсио ју је Гестапо 1943. и последње на себе грехе света. Она учествује у две године живота је провела у нацитоме, састрадава. Он је распет. Она стичком логору Ревенсбрук. У њеном је сараспета са Њим. житију читамо: „Најзад је освануо и тај Таква је мера страдања Голгодан. Њен последњи дан у Ревенсбруку те: Крст Сина у свој својој величини и на овом свету. Био је Велики петак – и свом бремену постаје двосекли дан страдања Исуса Христа. У ваздумач који пробада срце Мајке Божиху се осећао дах пролећа, дах васкрје. Христова страдања и страдања сења свеколике природе. Близу је био Његове Мајке су једнако неизмерна. и дан Васкрсења Богочовека Христа... Разликују се по томе што су страдаДостојанствено и с неком чудесном ња Сина делујућа, слободна и домирноћом она је, заједно са осталима бровољна, док су она Мајке Божије за смрт одабранима, пошла у гасну котрпећа и неминовна. мору логора смрти. Било је то 31. марта На Голготи, благовештенске (Велика субота) 1945. године, свега неречи: „Ево слушкиње Господње“ не колико дана пре свршетка Другог светзвуче победоносно, зато што је поског рата“. Њено тело је спаљено и она мрачена мисао која их прати – „сви је постала једна од 28.000 жртви овог нараштаји ће ме звати блаженом“. злогласног логора.

вечанство подиже на своја рамена да би следило Христа се претварају у исто толико мачева који пробадају срце Мајке. Марија и данас саосећа и страда са сваком људском душом као и на дан Голготе. Ово јесте најбитније. Мајка Божија ће увек бити са нама на нашем крсном путу; сваки наш крст је мач за Њу. Постоји још једна исто тако суштинска ствар. Човек није само слика Божија, икона божанства, брат по телу Бога који је постао човек, обожен Њиме, почаствован Крстом који му је дао, и у том смислу син Мајке Божије. Сваки човек је такође икона Мајке Божије, која

зачиње у себи Христа Духом Светим. У свом унутрашњем бићу сваки човек је икона Мајке Божије са Дететом, као пројаве тајне богочовечности. Ово можемо да разумемо ако погледамо како се старозаветно човечанство припремало за ово рођење од Дјеве и како је рођење Слова рекапитулирало сва обећања Божија. Дјева Марија је у потпуности била придружена том ишчекивању рођења Бога у дому Давидовом, у племену Јудином, Аврамовог семена. А ми, као Црква Новога Завета, која је произашла из Старог, нисмо ништа изгубили од ове могућности. Можемо да говоримо о физичком учешћу човечанства, односно свакога од нас у рођењу Сина Божијег. Еквивалентна употреба израза „Син Божији“ и „Син Човечији“ показује: човек је родио Бога.

мај / 2013 / svetigora

*** Људска душа сједињује у себи два изворна праобраза: Сина Божијег и Мајке Божије. Оба су вечни символи према којима се усмерава душа на свом духовном путу. Душа треба да учествује не само у судбини Сина него и Мајке. Она треба да подражава не само Сина него и Његову Мајку. То значи да треба не само да узме свој крст вољно изабран, него и да прихвати тајну крста који постаје мач, који се прима а није изабран. С једне стране Крст Голготе треба као мач да прободе сваку људску душу, као састрадање и учешће у страдањима Сина Човечијег. С друге стране душа треба да прихвати као мач и крст свог ближњег. Ако је човек у исто време икона Божија и икона Мајке Божије, он треба да види и у другом ове две иконе. Људска душа као материнска прима благовест Рождества, рађа Христа и пре свега учи да види Христа у другима. Почиње да их сматра својом децом, да их прихвата. Крајња граница у оваквом односу је да се у другом види у исто време Бог и Син. Јасно је да је само Мајка Божија могла да достигне ову крајњу границу. Али у оној мери у којој треба да се трудимо да идемо Њеним стопама и у којој је Њен лик слика наше душе, требали бисмо да видимо у другоме у исто време Бога и Сина. Бога, зато што је сваки човек створен по Његовом лику и подобију; Сина, зато што рађајући Христа у себи, људска душа сабира у себи цело Тело Христово, цело богочовечанство и сваког човека посебно. Као што човек на свом путу управљеном ка подражавању Бога носи вољни крст, тако његово срце треба да буде прободено невољним двосеклим мачем, што представља крст другога. Крст мог ближњег треба да буде мач који пробада моју душу. Треба да састрадавам, да учествујем у његовим страдањима. Овај мач није мој избор; мој ближњи га је одабрао и подигао као крст на своја рамена. Уподобљавајући се Мајци Божијој људска душа се пење на Голготу, стопама Сина Његовом; она не може да избегне да буде натопљена његовом крвљу. Ово су, по мом нахођењу, истинске мистичне основе односа са другим. Ово материнство на које смо позвани не би требало да нас баци у гордост, јер мајка није изнад свог детета – често је управо обрнуто. Овде се не ради о духовном подвигу. Материнство изражава само смирену и послушну жељу да се учествује у крсном путу другога, да се прихвати то невољно страдање, да се отвори срце

за ударце двосеклог мача. Или,речено једноставније, материнство јесте љубав. *** Ми се односимо према ближњем на овакав начин не да бисмо отежали свој крст, или да бисмо извршили неки свој лични подвиг или задатак, нити да бисмо развили своје врлине. Овај став произилази само од наше могућности да откријемо у другом слику Божију, да га прихватимо. Овде се не ради о задатку, врлини, побожности. Мајка Божија, која је такође и извор свих подвига љубави, учи нас да смирено прихватамо крст другог. Она позива свакога од нас, и када је рањеног срца и орошен крвљу, да понови са Њом: „Ево слушкиње Господње“. То је мера љубави, граница којој треба да стреми људска душа. Можемо чак да кажемо да је то једини могући и истински људски став човека према ближњем. О одгоМајка Божија осећа према Цркви оно што осећа према свом Сину … небројени крстови које човечанство подиже на своја рамена да би следило Христа се претварају у исто толико мачева који пробадају срце Мајке.

svetigora / 2013 / мај

варајућем ставу према ближњем моћи ћемо да причамо само када прихватимо крст другог, његове сумње, жалости, искушења, грехове. Као што је Христос једини достојанствено понео Крст у овом свету, Мајка Божија, стојећи у подножју Крста, Она је која је најдостојанственије прихватила тај крст као пробадајући мач. Јединственој светости Христа одговара вечна и неизмерива светост Мајке Божије. Према томе, сваки други став према Крсту је грех, било да се ради о ретким посртањима подвижника или потпуном одбијању апостате. Требало бисмо да будемо изузетно будни и обазриви у односу на своје грехе, који су по природи ствари греси против човека као слике Божије, против крста Божијег и крста другог који нисмо у свом срцу прихватили као двосекли мач.

*** Али како обухватити безбројне мачеве човечанства, када имамо утисак да наше срце није довољно широко да прихвати ни онај који припада нашим најближима, нашој највољенијој браћи? Ово питање, као реакција самоодбране против тешкоћа које нас окружују, јесте природно. То је порука природног закона који се уплиће у натприродну област духовног живота и који нам говори: „Носи достојанствено, вољно и поштено свој крст, отварајући с времена на време своје срце за крст ближњег, и ово ће бити довољно“. Према природном закону, крст Мајке Божије није ништа мање саблазан и лудост него Христов Крст. Насупрот томе, за хришћанина крст трба да буде Божија сила и Бо-

жија премудрост. И то без обзира на мање или више тачне процене наших снага. Имајмо смелости рећи: све што није пуноћа узимања сопственог крста и прихватања мача који пробада, јесте грех. Узети ово двоје као меру нашег односа према другом значи открити да су сви наши односи грех. Грех су наши односи са онима који су далеко од нас, у којима не видимо икону Божију и не трудимо се да их прихватимо. Са онима којима служимо и помажемо, али од којих нисмо рањени тежином њиховог крста који није мач за наше срце. Грех су и наши односи са ближњима који нас понекад потресају, у којима видимо лик Божији и које прихватамо, али најчешће смо краткотрајно, пре него што поново упаднемо у неосетљивост која носи кривицу. Грех је на крају наш однос према Сину Човечјем, јер ми ретко доживљавамо Његов Крст као мач који пробада наше срце. *** Али, шта је то што нас спречава да имамо истински однос према другоме? Шта чини да наш однос буде са кривицом и недостојан? Одговор је једноставан. То је чињеница да се потчињавамо природним законима, да премеравамо своје природне снаге, заборављајући да су на хришћанском путу наше снаге натприродне, што значи неисцрпиве. Отворено говорећи, препрека је наш недостатак вере. Људска душа треба да буде синовска и да носи свој крст, али и материнска која прима мач. У хришћанском животу треба да постоји не само лудост крста, него и лудост мача. Не само распеће, него и учешће у распећу другога, стајање на Голготи у подножју сваког људског крста. Људска душа треба да буде синовска и да носи свој крст, али и материнска која прима мач. Страшно је сагледати и мерити свој живот у светлости наше верности овом крсту који постаје мач! Видимо само падове, издаје, охладнелост и незаинтересованост. У сваком односу са другим, грех и опет грех. Увек по законима света, никад по слици Божијој. Увек са мојим подмуклим разумом који не престаје да дошаптава неопходност природних закона, немогућност крста, неподношљиву тежину мача. Шта урадити да реч крст не буде више нити лудост нити саблазан? Син Божији, изворни и вечни праобраз сваке људске душе, у својој молитви Оцу каже: „Да буде воља Твоја“. Његова Мајка је рекла исто: „Ево слушкиње Господње“. То је оно што проналазимо ако сиђемо у дубину нашег срца, које је по слици Божијој и по слици Мајке Божије, синовско и материнско по свом духовном саставу. Ово нам даје снагу, не зато што нас ослобађа греха у нашим односима према Богу и ближњима, него зато што га барем осећамо као грех, а не као природно стање оправдано разумом и природом. Из књиге Мати Марија, „Света тајна ближњег“ (Mere Marie,“Le Sacrement du frere“, Paris 2001) Превод са француског: сестринство манастира Бања

У Тврдошу и Мостару Прва светиња коју смо посјетили био је манастир Тврдош. Тамо нас је дочекао јеромонах Димитрије, који нам је укратко испричао историјат овог манастира, посвећеног Успењу Пресвете Богородице. Да та историја није била лака свједочи податак да је рушен шест, седам пута. У манастиру се налазе стари темељи из доба Св. цара Константина и мошти – рука Св. Јелене Анжујске. Ту смо имали прилику да се сусретнемо са владиком Атанасијем Јевтићем, умировљеним Епископом захумско-херцеговачким, који је ученицима причао успомене из свога школовања, као и више поучних прича и свједочанстава из живота. Обишли смо и малу капелицу која се налази близу манастира, у којој се налазе кости монаха а

ЛАЗАР Илић

С благословом Његовог Високопреосвештенства господина Амфилохија, IV разред Цетињске богословије кренуо је 8. марта на поклоничко путовање у Јасеновац са својим разредним старешином Аполоном Мишченком и професором Благојем Рајковићем, који су предводили екскурзију. Са Цетиња нас је испратио наш стари вјерни друг, који нас никад не оставља саме, киша, која нас је и пратила на овом дугачком путовању.

putopis

IV разред Цетињске богословије у Јасеновцу преко пута на једној полици њихове лобање. Лијеп детаљ јесте и то да је владика Атанасије годинама широм свијета, на многобројним путовањима, сакупљао разно камење, које је потом и уградио у ову необичну капелицу. Наравно, пробали смо и чувено тврдошко вино, које је својим квалитетом и укусом потврдило све оне позитивне приче које о њему круже. Пролазећи тим путем нисмо пропустили прилику да свратимо у Попово поље, родно мјесто Св. Василија Острошког. На мјесту рођења саграђена је црквица, посвећена управо Св. Василију. Недалеко од ове црквице налази се гроб мајке Св. Василија, Анастасије Јовановић, који смо такође обишли. Међутим, пошто вријеме не чека, морали смо да наставимо даље – пут Мостара и административног сједишта садашњег Епископа захумско-херцеговачког и приморског г. Григорија.

мај / 2013 / svetigora

45 На гробним мјестима јасеновачких мученика у Доњој Градини.

У Мостару нас дочекују два свештеника и један ђакон. Они тренутно воде бригу око изградње великог саборног храма Свете Тројице и епархијског двора, који су срушени у последњем рату. Пошто су нас домаћини лијепо угостили у владичанском двору, заједно са професорима и свештеницима смо прошетали старим градом Мостаром, направивши неколико фотографија и на чувеном новообновљном мостарском мосту. На поласку смо добили по једну књигу пјесама чувеног српског пјесника, Алексе Шантића.

шне казане гдје су усташе од Срба правиле сапуне. Ипак, поред нашег личног убјеђења да самим својим доласком одајемо почаст невино пострадалим Србима, и са њима се саосјећамо, морали смо да кренемо назад. На путу назад свратили смо у Козарску Дубицу, гдје нас је веома гостољубиво примио протојереј–ставрофор Гојко Слијепчевић и његова попадија. Након кратког предаха наш пут се наставља до Цркве у Драксенићу. Та Црква је позната и као „гробље мозгова“, јер су усташе у њој убили 360 Срба, а крв је, по извјештајима свједока, прелазила праг цркве. Одмах поред цркве налазе се гробови тих мученика, а и нова црква – саграђена по узору на стару. Ни у Дракулићу српски народ није било поштеђен: ту су под видом хуманитарне помоћи побијени и стари и млади. Исту судбину доживјела су и села Шарговац и Мотике. Све то нам је испричао свештеник Срђан Рољић, који нас је дочекао у Дракулићу. Још под утисцима са српских стратишта, долазимо у манастир Моштаницу, гдје нас дочекује игуман Василије, који је у манастиру око че-

svetigora / 2013 / мај

У Јасеновцу Настављајући даље, из Мостара смо се упутили ка Бањој Луци, гдје смо и ноћили, да бисмо већ сјутра дан пристигли на Свету литургију у Јасеновац. После службе у јасеновачкој цркви посјетили смо музеј и некадашњи комплекс логора Јасеновац, познатијег и као „Логор без повратка“. Све оне приче и извјештаји преживјелих мученика, оне страхоте које су се на том мјесту дешавале, биле су пред нама. Некада на папиру читане са посебним осјећањима, а данас посматране са великим жаљењем за огромним бројем невино пострадалих Срба. Број од 46. 000 пострадалих Срба био је толико минимизиран, да је то понижавајуће. Како нам то налаже Црква и наша хришћанска вјера, пред огромним јасеновачким спомеником који се тамо налази, учинили смо и помен тим жртвама, које су канонизовани као Нови српски мученици. Наравно, прешли смо и на другу страну комплекса логора Јасеновац, Градину, гдје нас је наш водич, Димитрије упознао са догађајима који су се ту дешавали. Ту се налази велики комплекс масовних гробница које као да још чекају достојно извињење њихових починитеља. Имали смо прилику да видимо и оне стра-

46 Испред споменика у Јасеновцу

Са домаћином свештеником у Козарској Дубици

бинског рата, а има их 982 који су ту сахрањени заједно са својим породицама. Многи од пострадалих нису проживјели ни пола просјечног животног вијека, што свједочи да су ти млади момци имали лавље срце кад је одбрана отаџбине у питању. Одатле смо отишли на Равну Романију у манастир Св. Георгија, гдје нас је љубазно дочекао игуман манастира, јеромонах Андреј. У томе манастиру се налазе плоче са именима 4000 погинулих бораца и неколико десетина имена оних који су одведени у логоре. У веселом друштву јеромонаха Андреја били смо око пола сата, а затим смо пут наставили ка Сарајеву. У Сарајеву смо обишли стару цркву Св. арханђела Михаила, у којој се чува десна рука Св. првомученице Текле и честице моштију других Светитеља. Затим нас је свештеник одвео у музеј, праву ризницу старих икона, који се налази одмах поред цркве. Поред толиких џамија заиста је било лијепо видјети обновљену Саборну цркву у Сарајеву. Наша последња станица прије Цетиња била је Фочанска богословија. Ту су нас дочекали професори и ученици ове школе, са којима смо били заједно на вечери. Пошто богослови иначе нису компликовани, а и не разликују се превише, брзо смо стекли пријатеље, са којима и даље одржавамо контакте. Међутим, по оној чувеној да „све што је лијепо кратко траје“, морали смо да кренемо назад ка Цетињу, али и овога пута богатији за једно драгоцјено искуство. Аутор је ученик четвртог разреда Богословије Светог Петра Цетињског.

мај / 2013 / svetigora

трдесет година. Заиста, било је пријатно и лијепо искуство упознати га, он самом својом гостољубивошћу позива народ у ту светињу. Као мали поклон добили смо од њега разгледницу са сликом манастира. Ујутру смо присуствовали Св. литургији у храму Христа Спаситеља у Бањалуци. Народ у храму нас је примио са великим одушевљењем. Ту смо отпјевали тропар Св. Петру Цетињском и Св. Василију Острошком, како бисмо њихову славу пренијели и у крајеве Републике Српске. Имали смо ту част да одемо у цркву Св. Тројице и цјеливамо мошти Св. епископа бањалучког Платона, који је такође пострадао од усташке руке. Са благословом надлежног Епископа бањалучког г. Јефрема, свештеник Драган Максимовић, старешина Саборног храма Христа Спаса и остали свештеници су нам приредили и свечани пријем. На пријему смо били љубазно дочекани, добивши пригодне поклоне од домаћина, којима смо овом приликом пренијели поздраве и поклоне свештенству и вјерном народу града Бања Луке од нашег митрополита Амфилохија. Даље нас је пут водио ка Соколцу, садашњем сједишту Његовог Високопреосвештенства Митрополита дабробосанског г. Николаја. Ту смо обишли цркву Св. пророка Илије и сједиште Дабробосанске митрополије, и присуствовали вечерњој служби на којој смо пјевали. Црква је у Другом свјетском рату била окупирана од стране усташа, а Италијани су је претворили у коњушницу. Заједно са парохијским свештеницима сутрадан смо отишли да обиђемо војничко гробље „Мали зејтинлик“, такође на Соколцу. То су гробови бораца из Отаџ-

svetigora / 2013 / мај

МАТИЈА Бећковић

jubilej

200 година од Његошевог рођења

Свети Петар II Петровић Његош

Пустињак цетињски Д

ва је века од рођења Петра II Петровића Његоша, најзначајнијег владике Српске Православне Цркве после Светог Саве и највећег песника српског језика од Светог Саве до данас. Као и Свети Сава, и Његош је већи и значајнији данас него што је икада био. Једино је мањи од себе сама, оног који ће тек бити. Док је света и века, српског народа и српског језика славиће се његов долазак на овај свет. Нашем нараштају пало је у део да прослави његов двестоти рођендан. Таква част више нам се неће указати. То је најважнији датум у нашем, али не и у Његошевом животу. Су чим изиђемо пред Његоша, по томе ће нас памтити будући нараштаји, који ће Његошево рођење тек славити. Ми – нећемо. „Пустињак цетињски“ – како је звао себе; „трагични јунак косовске мисли“ – како га је назвао Иво Андрић; „који је народну судбину доживљавао као свој лични доживљај“ – како је написао Слободан Јовановић; „најјачи и најдубљи дух међу српским писцима“ – како га је оценио Јован Скерлић; „тако да до данас цело српство нема два Његоша“ – како је казала Исидора Секулић; „песник који би и да сав наш народ изумре, јасно и горостасно сачувао његов лик међу народима“ – како је тврдио Милош Црњански; „сев муње наше у човечанству, у Космосу“ – како се изразио Милован Ђилас; „чија појава остаје изван објашњења“ – како је закључио један савремени песник. Уз све то, али не на крају – да додамо суд који је, у својој првој књизи „Религија Његошева“, изрекао млади богослов, будући Свети владика Николај Велимировић: „У новијој српској историји нема личности која би се, у погледу своје религиозности, могла и издалека равнати са Његошем“. А у продужетку, дописао: „Кад би се, календарским језиком, карактерисала његова природа – он би се могао назвати Његош Великомученик“. Кад се тако могао назвати 1910, с колико више права бисмо могли да га назовемо данас, и какав,и колики је тек Великомученик постао у међувремену, век касније. У једном писму, он сам се исповедио: „Судба ти је и моја позната, мислим нејма подобне на земљи“. „Праотац Јаков“ – навод је из књиге „Религија Његошева“ – „рвао се с Богом једну ноћ, а Владика Раде, рвао се са свим силама овога света не једну ноћ него цели један век.“ Ову реченицу могли бисмо наставити, и рећи, да то рвање није престало до данашњег дана. Није ли се испунило време, да га духовна деца Светог Саве упишу у диптих светих СрпНека Свети Петар II Петровић, Пустињак цетињски, Прометеј ловћенски, почине у новом образу и отпочне нову мисију у свом народу.

ске Православне Цркве? Два века чекамо, да се дорекне оно што је време давно рекло. И пост и „Луча“ завршавају се васкрсењем Пустињак цетињски, није наслов књиге него име аутора, или је једно и друго, јер другог имена на корицама нема. Из камене цетињске пустиње, која је описана „као стравичан пејсаж с Месеца“ Петар Петровић, камен, именом и презименом, јавио се гласом каменштака: „Ја се надам нешто твоје да у души мојој сјаје.“ А потом, у песми „Црногорац к свемогућем Богу“ певао: „О ти бићем бесконачни/Без почетка и без краја/Почетак си сам осново/А крај свега у теби је“. Исте године, кад су настали ови стихови, зове Васа Поповића: „Сјутра увече дођи овамо да се учиниш сасвим житељ пустиње цетињске… Христос воскресе! Алилуја!“ Пустињак цетињски, „за четири неђеље часнога и великога поста“, „не пуштајући никога к себи“ , од 10. марта до 7. априла испевао је „Лучу микрокозма“. Луча, дело „које владици беше најмилије“, до данас је остала најзакључанија. На говору катунске нахије, настао је спев каквих је најмање и на највећим светским језицима. „Тешко ли се у полет пуштати/На лађици крила распетијех/Без кормила и без руковође/У опширни океан ваздушни!“ Али Пустињак цетињски одразио се у опширни океан ваздушни, као нико на српском језику, пре ни после њега. Однекуд је докучио, колико има небеса, покретних и непокретних,

Непознати аутор: Петар II Петровић Његош, друга половина XIX вијека

движимих и недвижимих, и где је столица престолодржнога. Набројао је милион небеса, а тај милион није милион него ознака за бесконачно и безбројно. Знао је колико река има у паклу и како се зову и те реке и пас Цербер и наопако исписивао имена кнеза зла и духа зла. Извори и подстицаји за „Лучу“ тражени су највише тамо где их је можда било најмање, а нимало у њему самом и истини да се „пустињаци хране сопственом супстанцом, дубином свог испосништва и усамљености.“ Што је писана у време поста узимано је као податак без суштинског значења, као да је „Луча“ постом више датумирана него инспирисана. А што је песник, црноризац и испосник највише знао о посту и што је пост одрицање, а причешће завет и спремност на жртву и поистовећење с Христом, и што се и пост и „Луча“ завршавају васкрсењем, томе као да није придавано значаја. Упоређиван је и с Марксом, а није с Максимом Исповедником. Истина, Његош је тако знао руски као и српски да их је често помешао, а у руским преводима налазио је многе појмове, мирове и шарове, колеснице, сапернике и легионе. Луча је литургијска поема, а литургија – скраћена Библија, и једина истина о човеку. Из цетињске пустиње поручивао је, да „Лучу“ штампају у петсто примерака и њему пошаљу сто. Ни данас тираж не би био већи, а сто примерака, изгледа да је тада имао коме раздати, а не знам коме би их раздао данас. „Ја сам се надао“ – пише Сими Милутиновићу – „а по твоме обећању, да ће „Луча“ из печатње изићи још у почетку ове године, но ево и по године преко рока, а ње барем овамо, још нема. Впрочем, може бити да је она и давно штампана па ја још не знам.“ Па као да се пустињак покајао због пожуривања и одмах додао: „Не прими ово као потрк к врху магическе горе, него за општу слабост људску“...“Желаније, и по вишој части будаласто неограничено влада у чоека“. Ако је човек само поезијом више него што јесте, ако песници изричу смисао постојања једног народа, ако се постојање може оправдати само стварањем, ако је народ заветна поетска заједница – „званије је свештено поете.“ Бог је песник, али поезија то нису само песме. Стихови су „пламтеће врсте“, а свет и космос „општега оца поезија“... „Ја сам један који стварат могу!“ – говори Творац. Он је изнад свега, па и изнад вечности. „Свемогућство светом тајном шапти/Само души пламена поете!“ Песник „изводи клицу небеског, трулину боготвори!“

мај / 2013 / svetigora

Његошево дјело је посрбљено јеванђеље Речено је, да један језик постаје језиком тек кад се на њега преведе Библија. Тако и један народ постаје народом кад има себе на свом језику и добије своју Библију. Његошев песмотвор није друго до посрбљено јеванђеље, чије су речи непропадљиве. Знати их напамет, најсигурнији је оријентир и начин да сачувамо себе. Корице ње-

гових стихова су усне његовог народа које те стихове свакодневно понављају и у камење уклесују. А данас исписују и на аутомобилским регистарским таблицама. „Горски вијенац“ постао је национална Библија, мада ни највећи зналци нису увек сигурни из којег су спева поједини стихови, као што ни најупућенији неће увек погодити из које је посланице или јеванђеља неки навод из Библије. Његошева књига држи се уз Свето писмо, а посвећеници се прекрсте пре него што је отворе и почну да читају. Њему се обраћају молитвом, а без разлога не узимају у уста његово име. Његова фотографија јесте икона којој је место уз свеће и кандила. У његов гроб се куну. У храмовима се осликава његов лик међу светим ликовима. Има много владика, али кад се каже Владика сви мисле на једнога. Нема светијег ореола од оног који блиста око његове главе, а тај ореол потребнији је нама него оном који је певао: „Што ћеш мају плести вјенац кад му га је сплео творац“. Он је и пророчка савест српскога народа и Небош и Пророковић и тајновидац и путоводитељ и „једна сламка међу вихорове“ и „сирјак тужни без ниђе никога“. А да није без ниђе никога данас, може показати само његова Црква. То не би било само црвено слово у црквеном календару, него и највећа радост и охрабрење његовом народу. Тешко да је било писаца светих књига а да нису светитељи. Толике је посветила једна реч коју су изговорили, а како не би Његоша хиљаде светих речи које је написао и од којих је свака неумрла. И многе су уклесане у каменове његове земље и та каменотека јесте јединствена библиотека и неботека. Његошеви стихови нису само стихови. Отуда и питање постављено на једном другом месту: Како процењивати стихове за које је погинуло толико поколења? Највећи духови и умови уступили су му почасно место и таква једнодушност у погледу нечије величине није запамћена у српском народу. „На Ловћену Његош спава/Најмудрија српска глава“ – не пева се на Његушима, него свуда, где има Срба. Тешко је наћи такав народ у којем најмудрија глава не би била и најсветија. Сем Светог Саве и Косова нема трећег, осим Његоша, око кога се окупља сав српски род. Косова, косовског завета, Обилића и вере Обилића, онаквих како их знамо, пре Његоша није ни било. Он их је стварао, и „опомињао на косовску заветну мисао чије је испуњење била наша дужност пред Богом и пред људима“. Његовим именом зову се поједина места, а тешко да има и једнога у којем његово име не носи или улица или школа или библиотека или читаоница или дом културе или духовни центар или књижара или апотека или – све то у једном истом месту. У новијој историји српског народа, у Сабору светих Српске православне цркве, нема ни једног светитеља а да му Његош није био светац и светиња. Народ га је канонизовао, и ако је Народ Црква, канонизован је одавно. Како се превидело, и како је било могуће да се то не деси , питање је које се и раније постављало, али никад чешће, и са више разлога, него у овом часу. С друге стране, кад бисте упитали било кога да наброји које светитеље зна, најређи би били они који не би споменули Његоша. Зато би нас његова канонизација утолико више изненадила што би се тако открило, да није учињено одавно. Многи ће се питати, ни

је ли то нека грешка и зар то није обављено кад-икад. Или се та истина подразумевала па није изговорена, или је била толико очигледна да се није видела, или тако логична да се тога нико није сетио, или је реч о још једној тајни његове појаве и његовог генија. Било је и пре Његоша монаха – светих песника, али таквог песника-монаха, и такве судбине, није било после њега. Осведочили смо се да се такав више не рађа ни у двеста година. И растом виши за главу од целог народа, једино није био виши од своје Цркве за коју се родио, у којој је живео и у којој се сахранио. Владичино посмртно мучеништво – поглавља његовог житија Његовом прибрајању у Сабор светих, обрадовали би се сви: од Светог Саве и Светог Петра Цетињског и Светог Василија Острошког до Светог Николаја Лелићког и Светог Јустина Ћелијског и Светог Вукашина Клепачког, духовног сина Пустињака цетињског, кога је посветила једна његошевска реч, са стотинама свештеномученика Митрополије црногорско приморске, који су богопрослављени „како крв праведника не би пала на бесплодну земљу“. Обрадовала би се његова паства широм земљиног шара,а највише његова Црна Гора, јер данас можда нико не вапи за спасењем колико она.

svetigora / 2013 / мај

Толике је посветила једна реч коју су изговорили, а како не би Његоша хиљаде светих речи које је написао и од којих је свака неумрла.

Најзад, да Његош за живота није ништа ни био ни створио, посмртно мучеништво прославило би га и овенчало несвенљивим венцем. И да ништа није претрпео сем што су му седам пута кости претурали и седам пута га сахрањивали, било би довољно да буде уписан у мученикослов светих. Они који су га мртвог прогањали и опорочавали, нису ни слутили, да му, тако, исписују житије и да ће његово посмртно страдање, на правди Бога и пред очима света, постати и најречитије образложење за његово светитељство. Нема песника који је толико страдао. Тако страдају само светитељи, утолико светији уколико страдају за поезију и због поезије. Само се око светитеља и светиња разгоревају бојеви који не престају. Седам сахрана, кршење његовог завета, ломљење и лумбардање гроба, рушење гробне цркве, клеветање, скрнављење, цензурисање, притицање у помоћ његовом песмотвору с два нова слова, свлачење с неба на земљу и укључивање у актуелна безакоња и крвопролића, уписивање у стране и странке, век и по после смрти, само су поглавља његовог житија. Рушење капеле на Ловћену, за коју је он поставио први камен и рекао – „овде ме копајте“, најварварскији је чин времена које је обиловало небројеним варварствима. Пошто је срушена на Ловћену та капела умножава се и, као „у време кад су цркве летеле“ појављује се на другим висовима. Откуд би свака од тих капела била света, а да онај чије су оне, није светац. Његошев аманет, да се сахрани на врху Ловћена, има најдубљи смисао. Он је желео да заувек почине не

само на највишем врху свог завичаја, него и на месту највеће дубине његовог дела. Као да је имао искуство будућег времена, које нико нема, Његош је знао, да се његов гроб – црква на Ловћену, неће лако одржати. И заиста, одмах су се наоштрили да му одсеку мртву главу. Али, као да је он хтео, да, и после своје смрти настави бој који је водио за живота, верујући, да народ који не може да одбрани гроб, не треба ни да постоји. Као и Свети Сава, и Његош је већи и значајнији данас него што је икада био. Једино је мањи од себе сама, оног који ће тек бити. Планине су споменици саме по себи и споменике подигнуте на њима планина засени и прогута. Једино се гробна црква на Ловћену одржала и планину преобразила у цркву. То је био разлог да се сруше и црква и планина и ту ништа није могла да учини сва мислећа интелигенција, домаћа и страна, која је, на челу са Црквом, устала да је брани. Тако је Његош остао у казамату, као једини владика на чијем гробу неће горети свећа и неће се држати опело ни о његовој двестагодишњици. За два века, колико са нама живи, чини се да све знамо и о његовом животу и о његовој мисији и о његовом посмртном страдању. Истовремено, као да је са тим сазнањима, тајна његове појаве међу нама постала дубља. Можда је трећи век његовог живота прилика да се њему скине трнов венац и оконча битка која траје два века. Можда ће тај трећи миленијум донети нове видике, нове увиде, нова читања, нова виђења,нова разумевања монашког и косовског завета Пустињака цетињског, чија реч временом постаје све сложенија, живља и актуелнија. Књижевна тумачења изгледа су исцрпљена, а књижевно братство као да му најмање дугује. Ново може доћи само од Цркве. Можда је дошло време, да га, на свом иконостасу, постави на оно место које заслужује. Да га из сфере парница и интрига избави и премести у свој календар. Била би то сатисфакција, не само за њега и његово страдалништво. Нека се још једном покаже да „све што блатној земљи принадлежи/То о небу поњатија нема“. И нека се на сва питања, ко је, шта је, чији је, какав је, заувек добије један једини одговор – Његош је светац! Све што је било, остаје за нама. Не може се делити оно што је било некад. Садашњост је привремена. Потреса ће, свакако још бити; без потреса, Његоша је немогуће и замислити. Биће и противника, као што их је Његош увек имао, али чију ће страну заступати његова Црква није тешко погодити. То се морало догодити, пре или касније. Нека Свети Петар II Петровић, Пустињак цетињски, Прометеј ловћенски, почине у новом образу и отпочне нову мисију у свом народу. Час је да се њиме помогнемо и себе потврдимо међу људима и народима. Доста је било онога – што бити не може. Нека сад буде оно – што бити мора. Давно му је речено: „Као владар, као човек, као песник, ти си небесник!“ И на том владару, човеку, песнику и небеснику обистинили су се стихови: „Плам ће, вечно животворни/Блистат Србу твоје зубље/ Све ће сјајниј и чудесниј/У вјекове биват дубље!“ Напомена: међунаслови у тексту су редакцијски

о се десило 1905. године у руско-јапанском рату. Наши пукови стајали су у источној Манџурији на Сипингајским положајима. Пред њима је из редова Јапанаца иступио јахач са бијелом заставом. У име свог командира, он је изазивао руске официре да изађу на широко поље, на мегдан сабљама са јапанским самурајем. У руском логору почели су да траже ко ће да изађе пред самураја. Тада се испред шатора војсковође појавио висок и веома мршав поручник. Звали су га Лексо Саичић. Имао је тридесет двије године, био је Србин из Црне Горе, из племена Васојевића. Својевољно је пошао у рат против Јапанаца и служио у Одреду црногорских добровољаца Јована Липовца. Награђиван и рањаван, храбри Лексо Саичић је изашао да посијече самураја. Овај Црногорац је био познат по својим борилачким вјештинама. Могао је да оседла коња у пуном галопу и да се провуче испод њега током трке. Говорили су да је једном на сајму прескочио два вола упрегнута у јарам са ралом. Он је простим штапом избијао сабљу из руку искусног борца. А када се задесио у неком двобоју са италијанским учитељем мачевања, разоружао га је и приморао да бјежи главом без обзира. Уз звуке марша, поручник Саичић је иступио из руских редова на средину поља. У сусрет му је долазио јахач са јапанским закривљеним мачем, катаном. Самурај је био обучен у црно крзно, и како

zapis

Црногорац против јапанског самураја се касније сјећао сам Црногорац, личио је на злу орлушину. Страх Божији. Бодрећи гласови војника су утихнули када су противници скочили један на другога и земља се затресла под коњским копитама. Уздрмале су се сабље и одједном на клизећи ударац катане који му је расјекао чело, Лексо Сајичић је одговорио смртоносним нападом. Одјекнуо је врисак, коњ је и даље носио самураја чије се мртво тијело вукло, а ноге биле заглављене у узенгије. Црни труп је пао на стотину метара испред првих редова јапанске војске. Саичић је дојахао до противника који је лежао, поклонио се и галопом кренуо назад својима. Руски су пукови у ставу „мирно“ дочекали Црногорца! А онда се разлегао громогласан аплауз. Адмирал Рождественски је стиснуо поручника у свој широки загрљај. Убрзо је са специјалном пратњом стигао и јапански адмирал Того, који је благим наклоном честитао побједнику. За овај двобој Лексо Саичић у војсци је назван „Муромец“. (Иља (Илија) Муромец је православни светитељ, кијевски монах и јунак, који је опјеван у бројним народним епским пјесмама. Уз Добрињу Никитича и Аљошу Поповића сматра се највећим средњевјековним руским витезом и пустоловом. У младости је због тешке болести коју је претрпио био непокретан, до своје 33. године, али је онда чудесно оздравио и добио велику снагу. Иља Муромец је синоним раскошне физичке и духовне снаге и интегритета, као и посвећености заштити домовине и људи. Он је једини епски јунак којега је канонизовала Руска Православна Црква.) Извор: http://www.liveinternet.ru/

мај / 2013 / svetigora

51 Свети Александар Пересвет, монах-војник, у двобоју са Татарином Челубејом непосредно пред чувену Куликовску битку, 1380. године. (аутор: М. И. Авилов)

Држава и Црква

svetigora / 2013 / мај

др БОГОЉУБ Шијаковић

prikaz

Поводом 1700 година од Миланског едикта

у границама права Д

ва су повода а један је мотив за ово наше излагање. Повод је 1700 година Миланског едикта, тог веома важног документа правне и опште културе. Други повод је пет година од нашег међународног научног скупа „Правни положај цркава и вјерских заједница у Црној Гори данас“ (Бар, 23-25. мај 2008) посвећеног теми вјерских права и слобода. А мотив је један: садашње правно стање у овој области, наиме то што у Црној Гори још увијек не постоји закон који би регулисао ову област (мада је у свим државама насталим на простору бивше Југославије такав закон донесен и практикује се, тако да већ постоји солидно правно искуство). „Правни положај цркава и вјерских заједница у Црној Гори данас“ Да се осврнем укратко на Зборник радова барског скупа (објављен 2009): ради се о вриједном теоријском правном доприносу, који садржи не само стручне радове него од стране Православне Цркве у Црној Гори носи примјерено цивилизовану поруку и понуду Влади Црне Горе да изради Закон о вјерској слободи и тако цивилизује практиковање вјере, што данас у години прославе Миланског едикта треба посматрати и симболички. Поменућу само неколико аутора Зборника: др Герхард Роберс професор државно-црквеног и јавног права у Триру (Њемачка), главни експерт Европске уније за законодавство у овој области и извјестилац ODIHR (The OSCE Office for Democratic Institutions and Human Rights) у Варшави о стању људских права у области вјероисповиједања; др Силвио Ферари професор упоредног црквеног права у Милану, такође експерт Европске уније; др Сима Аврамовић професор а сада и декан Правног факултета у Београду, и сарадник у изради Закона о црквама и верским заједницама у Србији (2006); др Милан Радуловић министар вјера у Србији, кад је његовим трудом донесен поменути Закон; митрополит француски Васељенске Патријаршије Емануил Адамакис, директор канцеларије Васељенске Патријаршије у Бриселу; бискуп хилдесхајмски Јозеф Хомајер, генерални секретар Бискупске конференције у Њемачкој; Петер Вајс посланик Бундестага и члан парламентарних делегација Њемачке које се баве Балканом, иначе дипломирани теолог из Фрајбурга; др Дарко Танасковић исламолог и дипломата; наш ранопреминули професор др Радован Биговић; др Томо Вукшић професор теологије у Сарајеву, у међувремену интронизован за бискупа у Херцеговини, коме треба приписати највећи дио ауторства Закона о правном положају цркава и вјерских заједница у Босни и Херцеговини и темељног уговора Црне Горе са Римокатоличком Црквом; др Валериј Алексејев предсједник Међународног фонда јединства православних народа; др Драго Чепар директор Канцеларије за вјерске заједнице у Влади Словеније, коме треба приписати заслуге што је и Словенија добила закон у области вјерске слободе. Дакле, кад наведемо само нека од имена са барског скупа јасно је да Зборник радова карактеришу: висок стручни ниво, објективност у приступу, добронамјерност – јер је сачињен наглашено као приручник ономе ко треба да сачини Закон у овој области, а учесници скупа и аутори настојали су да дају добре услуге и да са најбољим намјерама подстакну један важан посао. Наиме, начин на који је у овај важан посао ушла наша Црква карактерише

висок стручни ниво, објективност, добронамјерност и стрпљивост (пет година након скупа чека се на одговор!). Ако то посматрамо као гест наше Цркве упућен својој Држави – упитајмо се какав гест је у смислу стручности, објективности, добронамјерности и стрпљивости упућен од стране државе Црне Горе Православној Цркви. Знамо да је ово у Црној Гори једно идеолошки пренапрегнуто политичко питање, и то не треба крити, мада не желим да овом приликом отварам ту тему, па прелазим на кратко подсјећање на неке садржаје Миланског едикта који су и данас инспиративни за размишљање о државно-црквеним односима. Но, само још да поменем и то да све што су аутори у барском Зборнику и организатори скупа, Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка, тражили као право за себе – исто то су тражили и за све друге: јер слобода је слобода ако важи за све.

Саборни храм Васкрсења Христовог у Подгорици

Импулси Миланског едикта Језичке формулације Миланског едикта одликује најтежи изражајни спој: с једне стране оне су једноставне и општеразумљиве, с друге стране су дубоке и мисаоно подстицајне (в. Lactantius, Liber de mortibus persecutorum XLVIII, PL 7, 267). Ријечи којима цар Константин даје „и хришћанима и свима слободу вјероисповијести“ (daremus et christianis, et omnibus liberam potestatem) упућују нас у срж слободе. Када се каже да свако буде след– беник религије коју жели (sequendi religionem, quam quisque voluisset) онда смо ту у сржи савјести, без које нема моралне свијести. Ријечи да сви имају право да по својој вољи изаберу вјеру говоре о суштини вјере, јер је она у вољи и срцу. Ове једноставне и дубоке ријечи покрећу многе теме. Данас сви већ знамо да вјерске слободе, и индивидуалне и колективне, треба схватити не само као права вјерујућих него и као одговорност државе за реализовање права вјерујућих. Држава је наиме дужна да у јавној сфери, и у културном и политичком амбијенту уопште, јемчи практиковање вјерских слобода у свакодневном животу, јер су оне фундаменталне и структурално важне за свако савремено друштво. Оне су фундаменталне и структуралне за сам појам људске слободе. Тиме је неутралност демократске грађанске државе у погледу религије демонстрирана на један позитиван начин, и то је важно истаћи у овој прилици, јер ту мотивацију садрже и ријечи Миланског едикта. Дакле, постоји ду-

жност да се обезбиједи правни и социјални амбијент за слободу вјере. Али: не само да је држава одговорна за практиковање наше вјерске слободе, него смо и ми као вјерујући одговорни за свијет у ком живимо. И можда би се могло рећи: што је јача и племенитија наша вјера, то је и наша одговорност за свијет у ком живимо већа. Па онда би у овој саодговорности државе према вјерској слободи и вјерујућих према свијету у ком живимо могао бити један данас важан аспект Миланског едикта. Секуларно Држави – сакрално Цркви Милански едикт наглашава начело неутралности Државе кад је у питању област вјероисповиједања. Секуларност је савремни израз за неутралност Државе, који се нарочито у нашем локалном амбијенту често погрешно користи када се са квазиинтелектуалистичког становишта говори да секуларна Држава наводно не би требало да је заинтересована за област вјероисповиједања. Међутим, у појму секуларности треба да разликујемо два реална момента: секуларност државе и секуларност друштва. Секуларност државе значи да држава разликује свето и секуларно да би се задржала у проУ Подгорици представљен зборник радова „Правни положај цркава и вјерских заједница у Црној Гори данас”

Нерегуларни, неартикулисани и неријешени односи

Р. В.

мај / 2013 / svetigora

У крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици је 1. априла, у организацији Правних савјета Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке, промовисан Зборник радова са Међународног научног скупа „Правни положај цркава и вјерских заједница у Црној Гори данас“, који је одржан 2008. године у Бару. Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је казао су односи између државе и Цркве у Црној Гори потпуно нерегуларни, неартикулисани и неријешени, али да се нада да ће ипак доћи до једног здравог успостављања односа државе са Српском Православном Црквом, и да ће та питања бити што скорије ријешена. Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије је казао да, гледајући садашње стање у односу црногорске државе и Српске Православне Цркве, а имајући на уму Милански едикт који се налази у самим темељима европске цивилизације у односу на нашу правну традицију, изгледа као да смо утонули у неко предцивилизацијско стање. На представљању зборника говорио је и др Богољуб Шијаковић, професор Православног богословског факултета и бивши министар вјера у владама СРЈ и Србије, чије излагање доносимо у интегралном и ауторизованом облику. Модератор промоције био је координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске протојереј–ставрофор Велибор Џомић.

svetigora / 2013 / мај

стору секуларног а простор светог препустила Црквама и вјерским заједницама. Управо то је начин да држава доношењем добрих закона и владавином права покаже да поштује религију као израз људске слободе и традиционалне културе која је дио идентитета личности. Према томе, секуларност државе у начелу није супротстављена практиковању вјерске слободе, већ овај реални момент секуларности државе служи да се практиковање вјерске слободе правно и културално омогући. Нешто сасвим друго је секуларност друштва као његово стање, карактер, идеологија, итд. Такође је потребно правити још једно важно разликовање: оно између секуларности грађанског друштва и секуларизма као идеологије. Секуларност грађанског друштва је један момент у историји социјалног развоја и у историји политичких идеја. И како год да је схватимо, секуларност грађанског друштва би морала да подразумијева наведену секуларност државе која простор светог препушта црквама и вјерским заједницама. Секуларизам пак као идеологија (а она је још увијек присутна, нарочито у посткомунистичким друштвима и такорећи обавезно је повезана са атеизмом, а понекад и са нетрпељивим, чак и агресивним антитеизмом) оријентисан је ка деструкцији традиционалних идентитета, ка митологизацији науке и научне рационалности, и окренут је индивидуалистички схваћеним правима и индивидуалистички схваћеној људској јединци, индивидууму, а каткад води и у прави егзистенцијални солипсизам. На Милански едикт ослоњена неутралност Државе или, речено модерним језиком, секуларност Државе нипошто не значи право Државе да ограничи вјерске слободе него, напротив, садржи захтјев да Држава простор светог препусти Цркви тако што ће ту област правно нормирати. Управо је тако у законодавству Европске уније. У Амстердамском уговору су наглашена два интересантна момента. У области вјероисповиједања нема наднационалног права на нивоу Европске уније него све чланице Европске уније доносе национална законодавства у складу са својом историјом, традицијом и потребама у овој области. У питању је толико суптилна и рафинована правна област да ју је немогуће униформисати неким надправом. Други важан момент Амстердамског уговора је што је Европска унија прокламовала и државама чланицама наложила не само да као државе буду толерантне према црквама и вјерским заједницама него да константно позивају и укључују Цркву у активни дијалог у свим битним социјалним, културним и политичким питањима у држави и друштву. То је стандард и тренд у Европској унији. Будући да је Црна Гора изричита у намјери да приступи Европској унији и налази се у процесу придруживања, а одређена поглавља у том процесу односе се на људска права и слободе па самим тим и на вјерска права и вјерске слободе, то ће дакле бити један важан разлог и инстанција ради чега ће Црна Гора морати да правно уреди ову област. Начела закона о верској слободи Без обзира што је у сфери вјероисповиједања законодавство препуштено локалном националном нивоу, знамо да кад је у питању правно уређење односа Државе и Цркве постоје универзална начела и стандарди који су данас у демократским државама такви да се не могу практиковати селективно. То су следећа начела (остављам по

страни њихове различите формулације): поштовање вјерске слободе, неутралност државе, право цркава и вјерских заједница на самоодређење и једнакост или равноправност цркава и вјерских заједница. Елементарно је да цркве и вјерске заједнице имају право на самоодређење, што значи да субјекти вјерских слобода и права имају надлежност да сами одреде ко су и каква је њихова природа и структура. Ни један законодавац није властан да прописује, одређује и формулише шта је то Црква или шта је то вјерска заједница, а с тим у вези је и један важан аспект овог начела закона о вјерској слободи: законодавац не смије да измишља или уводи нове реалитете у вјероисповиједну стварност, већ треба да призна постојеће реалитете. Такође, начело једнакости или равноправности цркава и вјерских заједница, тј. начело паритета, не може да се изобличи у тзв. егализацију цркава и вјерских заједница, па ако сви имају једнака права да се са становишта административне моћи изједначавају (егализују) у смислу да су сви исти. Наиме, имам на уму покушаје да се питања вјерске слободе до краја формализују и да се онда заступа становиште неког апстрактног паритета, односно изједначавања у свим аспектима и онога што по својој природи није једнако. Такав паритет се у теорији права у овој области назива егализација. Дакле, закон мора да јемчи паритет, али тај паритет држава не смије да претвори у егализацију, односно у потпуно изједначавање свих цркава и вјерских заједница у свим аспектима. Дакле, третман треба да буде адекватно равноправан. То значи да се једнако третира само оно што је једнако, а не да се третира идентично и оно што реално није једнако. Према томе, приступити овој проблематици само формално-правно и позитивистички – било би неадекватно, јер би тако могли да буду правно изједначени они феномени који у стварности нису исти, па би онда изједначавање и нивелација лако могли да се преокрену у неправо. Дакако да сви пред законом треба да буду једнаки, али то не значи да су сви реално исти. Ако не поштује начело и да легалистички сви пред законом јесу једнаки и да реалистички сви у стварности нијесу исти, онда држава може да предузима дискриминацију користећи своје инструменте да административно егализује оно што у комплексној стварности није једнако. (Више о овим питањима у: Б. Шијаковић, „Дужност Државе да призна Цркву и њено право на самоодређење“, Правни положај цркава и вјерских заједница у Црној Гори данас, Никшић 2009, 38-42 = Огледање у контексту, Београд 2011, 469-474.)

Срж људске слободе је вјерска слобода. У Црној Гори сама ријеч слобода би требало још увијек да буде света ријеч. Припадамо традицији у којој се стотинама година збори и твори „за крст часни и слободу златну“: слобода је дакле златна и света, па треба очекивати да и законодавац поштује ову традицију, поштује своју и нашу слободу, и схвати да је вјерска слобода као срж људске слободе света ствар. У наше доба се често истиче да нема мира међу народима без мира међу религијама. А претпоставка мира су право и правда. Обавеза државе је да штити мир, право и правду.

мај / 2013 / svetigora

иако непотпуне, видимо да је Ребић објавио велики број студија и огледа у различитим листовима и часописима, као и велики број књига, уџбеника за гимназију и основну школу, и методичких приручника за наставнике. Током протекле двије деценије његов истраживачки напор био је усмјерен према најстаријем раздобљу српске књижевне и културне историје. Таква усмјереност је тражила компетентност и у књижевно-историјској, и у књижевно-теоријској и у културолошкој анализи. Ребић је један од ријетких у нашој филологији и културологији који су успијевали да прате и стваралачки примјењују нова достигнућа и у богословљу и у науци о књижевности. Да би се успјешно могле утирати нове стазе у проучавању најстаријег раздобља српске књижевне и културне баштине, ваљало је уз све то имати неопходну теолошку ширину. Свим тим захтјевима нико не може да удовољи у младалачком добу, и то је објашњење зашто се прва књига Чедомира Ребића из ове области појавила када је он био већ афирмисани научник – 1996. године. Било је потребно пуно напора да би се написала књига каква је његова Естетика унутрашњег и умна виђења (1996) која је измијенила многа, на погрешним претпоставкама утемељена становишта. Ребић је, наравно, као што смо рекли, писао и прије: пажљиви читаоци његових текстова осјећали су да се у њему крије научна снага која ће се преточити у важна достигнућа наше медиевистике. Уз споменуту Естетику унутрашњег и умна виђења, Ребић је најстарије раздобље српске књижевности обрадио у још осам књига: Духовност српске средњовјековне књижевне културе (1998), Светогорска духовност старе српске књижевности (2000), Дух и истина старе српске књижевности (2003), Византијска мисао и умјетност у старој српској књижевности (2004), Етика и поетика (2005), Духовна кретања код Срба (2006), Историјска свијест и есхатолошке теме (2007) и Теме источног монаштва и форме византијске поетике (2008). Пажљиви читалац ових Ребићевих књига лако ће уочити стручњака изузетне снаге који је учинио оно што само ријеткима успијева: да и међу стручњацима и међу образованим лаицима измијени устаљену слику о предмету којим се бави. У односу на раније приступе старој српској књижевности, гдје се обично превиђала органска повезаност књижевних текстова те епохе са православним хришћанством, Ребић је пошао другим, ефикаснијим и дјелотворнијим путем: истакао је карактер и циљ са којим су писана та дјела и указао на њихов еминентно хришћански садржај. Научник који проучава српску средњовјековну књижевност мора бити истовремено књижевни историчар и теоретичар, текстолог и језикословац, али мора имати и солидно богословско образовање. Споменуте књиге Чедомира Ребића, посвећене овој проблематици, говоре нам да је он управо такав научник. Загледан у српски искон, Ребић је урођеном даровитошћу, изузетним радом и заљубљеношћу у дјело непревазиђених стваралаца наше најстарије умјетности ријечи створио дјело које ће остати. Текстови о њему у овом Зборнику имају скромну претензију: да помогну у писању неке будуће темељне анализе једног респектабилног књижевноисторијског дјела.

др БУДИМИР Алексић

борник научних радова под називом Духовно стваралаштво Чедомира Ребића објављен је у издању Института за српску културу у Приштини, са привременим сједиштем у Лепосавићу, 2011. Посвећен је животу и научном раду др Чедомира Ребића, научног савјетника, једнога из славне плејаде херцеговачких научника који су трајно задужили српску културу. Одмах на почетку овог приказа треба истаћи да зборник о коме је ријеч не презентује цјелокупно научно дјело др Чедомира Ребића, већ само један, додуше најважнији, аспект његовог големог научног стваралаштва. Наиме, у овом Зборнику су укључени само они радови ,,у којима се показује како др Чедомир Ребић тумачи духовне појаве и стваралаштво српског народа на широј равни: од примања прве писмености и заједничке вероисповести источног хришћанства па до нових средишта културне делатности, у помереним културним центрима, који су формирани на подручју некадашње сремске Деспотовине и центрима о којима казује подунавска књижевност“ (проф. др Маринко Божовић, О делу које нас уводи у духовни свет и открива смисао стваралаштва, стр. 14). У Зборнику је објављено 12 радова истакнутих научних радника – историчара и теоретичара књижевности, лингвиста и теолога, који су, свако из свог угла, освијетлили Ребићев допринос српској науци о књижевности и показали да његово дјело, како истиче др Срђан Словић у предговору овог Зборника, ,,представља врхунски домет српске медиевистике“. То су ови радови: проф. др Маринко Божовић, О делу које нас уводи у духовни свет и открива смисао стваралаштва (13-22); протојереј–ставрофор проф. др Димитрије М. Калезић, Девет књига Чедомира Ребића (23-51); др Љубиша Рајковић, Научно дело достојно дивљења и поштовања (52-92); мр Момчило Голијанин, Манастири као носиоци духовности (93-104); др Будимир Алексић, Монументално научно дјело (105-127); протојереј–ставрофор проф. др Радомир В. Поповић, Осврт на трудове Чедомира Ребића (128-137); Јања Поповић-Тодоровић, Служба Богу Слову и Књизи живота (138-154); Мирјана Бечејски, Научна и стваралачка мисао Чедомира Ребића (155-188); мр Марија Јефтимијевић-Михајловић, Светосавље у делима Чедомира Ребића (189-205); Сања Микетић, О Чедомиру Ребићу, језиком Чедомира Ребића (206-218); Бошко Миловановић, Христоцентрична педагогија др Чедомира Ребића (219-227); проф. др Срето Танасић, Реченица у ‘Повељи о пријатељству и трговини са Дубровником’ Стефана Првовенчаног (228-239). Поред наведених радова посвећених Ребићевом стваралаштву, објављен је и рад Чедомира Ребића О смислу стваралаштва и методи стварања под видом вјечности (240-266), као и Библиографија др Чедомира Ребића (267-294), коју је урадила Милосава Вујовић, и која показује Ребићева научна интересовања и његов развојни пут. Из ове библиографије,

prikaz

Духовно стваралаштво Чедомира Ребића З

Приредио: Славко Живковић

ПРВИ ПУТ У ЕВРОПИ ИЗЛОЖБА O ГОЊЕЊУ ЦРКВЕ У СОВЈЕТСКО ВРИЈЕМЕ Православни светотихоновски универзитет припрема изложбу „Свјетлост свијетли у тами“, посвећену гоњенима на Руску Цркву, која ће бити отворена у Италији у августу ове године. Експозиција ће бити организована у италијанском граду Римини, у оквиру свјетског омладинског фестивала „Митинг у Риминију“ и биће прва изложба представљена на Западу, која је посвећена новомученицима и исповједницима Руске Цркве, саопштава прес служба Светотихоновског универзитета. Студенти овог Универзитета за своје вршњаке из разних земаља свијета организоваће обилазак изложбе. Крајем прошле и почетком ове године у Москви изложбу је посјетило више од седам хиљада људи.

svetigora / 2013 / мај

ПАТРИЈАРХ КИРИЛ О ОДЛИВУ ХРИШЋАНА ИЗ ПАЛЕСТИНЕ Патријарх Кирил је забринут због смањења хришћанске популације у Палестини. „Под утицајем спољних околности, у којима се налази Палестина, хришћани напуштају вашу земљу“, казао је он приликом састанка са палестинским лидером Махмудом Абасом у Москви. Патријарх је замолио политичара да пажљиво размотри ову информацију, да помогне да се заустави излив хришћанског становништва, и да допринесе толерантном односу сарадње између хришћана и муслимана на територији Палестине.

„ХОРДА“ ИЗАБРАН ЗА НАЈБОЉИ ФИЛМ У Москви је уручена награда Russian Internet Movie Award, RIMA– 2012 у номинацији за најбољи руски филм. Већ други пут је уручена једна од „најпопуларнијих“ руских филмских награда, коју додјељују интернет корисници.

Шездесет двије хиљаде гледалаца Према ријечима лидера Покрета, имало је задатак да изабере најбоље улица Љусиновска је названа у част међу 500 и више филмова. У номина- двадесетогодишње „револуционарцији „Најбољи руски филм“ награду је ке и терористкиње“ Љусик Лисинјан, освојила „Хорда“, филм ТВ компаније „која је активно учествовала у неустав„Православна енциклопедија“. ним акцијама, усмјереним на уништаЗа најбољу глумицу је изабрана вање темеља државности и легитимНадежда Михалкова, за улогу у фил- не владе, што је на крају довело до му „Љубав са акцентом“, за најбољег колапса земље и милионских жртава“. глумца Данило Козловски за улогу у Јевгенија Родионова обезглавили филму „Духless“. су 23. маја 1996. године чеченски терористи, који су га држали у заробљеБАРАК ОБАМА ПОСЈЕТИО ништву, зато што је одбио да скине ХРАМ ХРИСТОВОГ РОЂЕЊА У свој крстић и прими ислам. ВИТЛЕЈЕМУ Приликом посјете Израелу 22. БУГАРСКА ПРАВОСЛАВНА марта, предсједник САД Барак Обама ЦРКВА НОМИНОВАНА ЗА је посјетио храм Христовог рођења у НОБЕЛОВУ НАГРАДУ Витлејему, гдје му је указао пријем ПаБугарска Православна Црква је тријарх јерусалимски Тефило III. По- номинована је за Нобелову награду главар Јерусалимске Патријаршије је за мир, поводом 70-годишњице спапровео предсједника по древној ба- савања бугарских Јевреја у Другом зилици. свјетском рату. Патријарх јерусалимски је у до„Дјело спасавања бугарских Јевребродошлици назвао Обаму „вјесни- ја од холокауста није довољно познаком мира и помирења“. Предсједник то у свијету, иако има довољно папира САД је у храму запалио двије свијеће који то документују. Оваква номина– једну за себе, а једну за своју поро- ција ће макар мало бацити свјетло на ово питање“, казао је г. Лачезар Тошев, дицу. Обаму је пратио министар ино- потпредсједник сталне делегације Бустраних послова САД Џон Кери и ли- гарског народног сабора при Савјету дер Палестинске аутономије Махмуд Европе. Абас, саопштава Седмица.Ру, позива„Тај чин Бугарске Цркве предстајући се на агенције „Амен“ и „Ромфеа“. вља преседан и достојан је сваке похвале, јер је Црква ризиковала сопИМА ЛИ МЈЕСТА ЗА УЛИЦУ ствену будућност ради спасавања мањине друге вјероисповијести“, доВОЈНИКА ЈЕВГЕНИЈА РОДИОНОВА дао је он.

Предсједник православног покрета „Света Русија“ Иван Отраковски обратио се префекту Централног административног округа Москве, Виктору Фуеру са захтјевом да се преименује улица Љусиновска.

ПРОТЕСТИ У ПАРИЗУ У недељу 24. марта, стотине хиљада људи у Паризу учествовало је у финалном протесту против усвајања нацрта закона којим би истополним браковима било дозвољено да се вјенчавају и усвајају дјецу. Забиљежено је неколико сукоба са полицијом и испаљен је сузавац, када се протест прелио на Јелисејска поља, авенију која пролази поред предсједничке палате. Француски Сенат би требало идућег мјесеца да разматра нацрт закона, након што је раније усвојен у Доњем дому парламента. Социјалистичка партија француског предсједника Франсоа Оланда и њихови савезници доминирају у оба дома парламента. Према посљедњим резултатима испитивања јавности, већина Фран-

IZ SVIJETA цуза и даље подржава истополне бракове, али је тај број опао у протеклих неколико седмица. МЕДАЉА ЗА ВАТОПЕД Грчки џудиста Илијас Илијадис је испунио обећање да ће своју олимпијску медаљу приложити Пресветој Богородици на Светој Гори. У сриједу 27. марта, он је посјетио манастир Ватопед и, након сусрета са архимандритом Јефремом, медаљу оставио пред чудотворном иконом Мајке Божије „Утјешитељке“, једне од највећих светиња ове светогорске обитељи.

Када је Илијадис на Љетњим олимпијским играма 2012. у Лондону освојио бронзу, на питање грчких репортера коме посвећује медаљу, одговорио је „Прво је посвећујем Богу, а онда свим Грцима“, да би потом додао: „Хвала Богу! Ова медаља иде на Свету Гору“.

У СИРИЈИ СЕ УНИШТАВА ПРАВОСЛАВЉE У интервјуу средствима масовног информисања, јерарх Антиохијске Патријаршије Епископ сејднајски Лука открива размјере прогона који трпе православни хришћани у региону од самог почетка устанка против режима Башара Асада. До сада је из својих домова протјерано 138 хиљада хришћана, а паралелно са тим систематски се руше хришћански храмови. „Они убијају људе.Тако су у граду Хомс антивладине снаге извршиле масакр хришћана. Погинуло је на стотине људи. Забиљежено је такође на десетине случајева силовања.“ „Наши преци су се населили на овој земљи много прије него што се овдје појавио ислам. Мноштво светитеља, проповједајући љубав, примило је на овој земљи мученичку смрт“, каже епископ Лука, који без обзира на све горе описане ужасе, и даље назива муслимане „браћом“. ГОДИНА СВЕТОГ ЕКВТИМЕ ТАКАИШВИЛИ У част 150 година од рођења историчара, археолога, етнографа и писца, Светитеља Грузијске Православне Цркве Еквтиме Такаишвилија, УНЕСКО је објавио 2013. годину, годином Светог Еквтиме, човјека Божјег.

Еквтима Такаишвили је рођен 3. јануара 1863. године у западној области Грузије, у племићкој породици, а упокојио се 21. фебруара 1953. Завршио је Санкт-петербуршки државни универзитет. Предавао је историју Грузије у

разним угледним школама у Тбилисију. Почетком двадесетог вијека организовао је серију археолошких експедиција у историјској области Грузије Тао Кларџети (сада је то територија Турске). Такаишвили је био у кућном притвору до краја живота. Аутор је многобројних студија из историје и археологије Грузије и Кавказа, које имају велики значај и данас. Грузијска Православна Црква га је канонизовала под именом Еквтиме, човјека Божјег. Сахрањен у Пантеону на Мтацминди. НА КОСОВУ ХРАМ ПОСВЕЋЕН АЛЕКСАНДРУ НЕВСКОМ На Косову ће бити изграђен храм Александра Невског, саопштава настојатељ Александро-невске лавре Епископ кронштатски Назарије.

„Постоје планови да се чак подигне црква посвећена Светоме кнезу на Косову“, казао је архијереј, чије ријечи наводи Интерфакс-Религија. „У част 300 година јубилеја манастира, у Москви се отвара изложба фотографија, која ће након Москве бити организована и у другим градовима Русије. Планирамо да је на јесен одвеземо у Београд, јер и тамо постоји храм посвећен Александру Невском“, изјавио је епископ Назарије. ОРДЕЊЕ ВОЈНИЦИМА КОЈИ СУ СПАСИЛИ КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКУ ЛАВРУ Уочи Благовијести, по благослову поглавара Украјинске Православне Цркве, Блажењејшег Митрополита кијевског и све Украјине Владимира, настојатељ Кијево-печерске лавре Митрополит вишгородски и чернобиљски Павле је наградио официре и војнике посебног Предсједничког пука Украјине ордењем Украјинске Цркве, саопштава сајт Лавре.

мај / 2013 / svetigora

АМЕРИКАНЦИ И БИБЛИЈА Више од половине Американаца сматра да Библија нема довољно утицаја на културу, која је, по њиховом мишљењу, у моралном паду, а ипак, само један од пет становника Америке редовно чита Свето Писмо, резултати су најновијег истраживања. Више од три четвртине Американаца (77%) мисле да је морал нације у паду, према истраживању Америчког библијског друштва. Истраживање је показало да је Библија и даље чврсто укоријењена у америчком тлу: 88% испитаника је одговорило да посједују Свето Писмо, 80% сматра да је Библија света, 61% би вољели да је више читају, а просјечно домаћинство има 4, 4 примјерака Светог Писма. Ако је Библија толико присутна у Америци, зар не би њено морално учење требало да спријечи морални пад? Готово трећина испитаника је рекло да је морални пад резултат нечитања Библије, док је 29% навело „негативни утицај Америке“, а један од четворице корпоративну корупцију.

IZ pomjesnih crkava

Приредио: Славко Живковић

У прву недјељу Великог поста у мироточи док је он износио иконе Спасопреображењској саборној цр- испред храма, гдје је служена Света кви града Белгорода Митрополит литургија. Међу њима је била руска белгородски и старосокољски Јован икона Мајке Божије „Касперовска“, је са свештенством служио чин Тор- која је поклоњена храму након изжества православља. градње. Свештеник је одмах обавијеТоком свечаног пјевања величања стио Митрополита, а затим се вијест о свештеномученику Никодиму, његове чудесном догађају проширила. часне мошти пренијете су из олтара и „Касперовска“ икона чудотвори од постављене на катедру. XVI вијека, када су је руске и српске избјеглице донијеле из Трансилваније. Војници су награђени јер су спаЖитељи Одесе, такође, вјерују да сили древну лавру од плављења, до своје ослобођење од британске окукојег је могло да дође усљед отапања пације током Кримског рата 1854. дуогромних количина снијега. Наиме, у гују посредовању Богородице „КаспеКијеву је ове године пао највећи снировске“. јег у потоњих сто година. Само над пештерама је било неколико хиљада ЧЕСТИТКА ПАТРИЈАРХА РУСКОГ тона снијега. Захваљујући оперативКИРИЛА ним мјерама Предсједничког пука, Његова светост Патријарх моелиминисана је пријетња националсковски и све Русије Кирил упутио је ној светињи. васкршњу честитку поглаварима не-

svetigora / 2013 / мај

У ЛОНДОНУ СЛУЖЕНА СВЕПРАВОСЛАВНА ВЕЧЕРЊА У Недјељу православља, 24. марта, у Лондону је служена традиционална свеправославна вечерња. Црквене пјесме пјеване су на грчком, арапском, црквенословенском, грузијском, румунском и енглеском језику, пише сајт Сурошке епархије. У складу са установљеним редом, ове године вечерња је служена у храму Софије, Премудрости Божије (Константинопољска Патријаршија). У богослужењу су учествовали Архиепископ фиатирски Григорије (Константинопољска Патријаршија), Архиепископ сурошки Јелисеј (Московска Патријаршија), Епископ скандинавски и великобритански Доситеј (Српска Патријаршија), Архиепископ керченски Анатолије, викар Сурошке епархије (Московска Патријаршија), Епископ тропејски Атанасије, викар Фиатирске архиепископије (Константинопољска Патријаршија), као и клирици Константинопољске, Антиохијске, Руске, Грузијске, Српске, Румунске и Бугарске Цркве.

Архипастири су на богослужењу прочитали резолуцију Патријарха московског и све Русије Кирила: „На јубилејном Архијерејском сабору 2000. године Епископ белгородски Никодим (Кононов) је пробројан лику Светих новомученика и исповједника Руске Православне Цркве. 2. новембра 2012. године на мјесту где је сахрањен Свети Никодим, обретене су његове нетрулежне мошти. Након идентификације остатака, Његова светост Патријарх московски и све Русије Кирил је утврдио следеће – Пронађени остаци да се признају моштима новомученика Никодима (Кононова), Епископа белгородског, да се у мјесецослов Руске Православне Цркве унесе датум обретења моштију Свештеномученика Никодима.“ Кивот са моштима свештеномученика Никодима, Епископа белгородског налазиће се у Спасопреображењском саборном храму града Белгорода.

ПРОПЛАКАЛА ИКОНА Како преноси Romfea.gr, у субоОБРЕТЕНЕ МОШТИ ту 23. марта, стотине вјерних сабрало СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА се у храму Светих Кирила и Методија НИКОДИМА, ЕПИСКОПА у бугарском граду Бургас, да би се поБЕЛГОРОДСКОГ клонили икони Пресвете Богородице Свето Белогорје је обрело мошти „Касперовске“, која је чудесно пропласветога архипастира, свештеномучекала пред почетак Великог поста, у ника Никодима (Кононова), Епископа недељу праштања. белгородског, саопштава сајт ЕпархиПо ријечима надлежног свештеје. ника, о. Петра, икона је почела да

православних цркава. Међу њеним примаоцима су: Папа римски Франциско, врховни Патријарх и католикос свих Јермена Гарегин II, глава aнгликанске заједнице Архиепископ кентерберијски Џастин Велби, предсједник Савјета Евангелистичке цркве у Њемачкој намјесник Николаус Шнајдер, глава Еванглистичко-лутеранске цркве Финске доктор Карл Макинен. У честитки се каже: Најискреније Вам честитам Васкрс и поздрављам Вас радосним ријечима: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! У ове свијетле Пасхалне дане ми свечано прослављамо „Спаситеља нашега Исуса Христа, који разруши смрт и обасја живот и нераспадљивост“ (2Тим. 1, 10). Хришћани се данас суочавају са многим изазовима. У низу региона и даље траје крвопролиће, не прекида се непријатељство међу људима, предузимају се покушаји истискивања хришћанских вриједности из јавног живота. Међутим, ма како била сложена стварност која нас окружује, ми смо позвани да заједно побиједимо зло „овога свијета“, надахњујући се Господњим ријечима: „Не бојте се, Ја сам побиједио свијет“ (Јн. 16, 33). Од свег срца Вам желим свјетлости васкршње радости, здравља и помоћи Божје у Вашем одговорном служењу. С љубављу у Христу васкрслом, +Кирил, Патријарх московски и све Русије

iz ota~astvene crkve ЗА ПОМОЋ КИПАРСКОМ НАРОДУ Високопреосвећени Димитрије, Архиепископ амерички Константинопољске Патријаршије, сазвао је састанак представника водећих грчко-америчких организација ради разматрања ситуације на Кипру и изналажења начина за помоћ кипарском народу. Састанак је одржан у сриједу, 3. априла у сједишту Америчке архиепископије у Њујорку. Архиепископ Димитрије је претходно разговарао са кипарским предсједником Никосом Анастасиадесом и изразио снажну подршку и солидарност дијаспоре у овој веома тешкој економској ситуацији у којој се Кипар налази. Предсједник Анастасиадес је, захваливши Његовом Преосвештенству и дијаспори, истакао да ће се Кипар, упркос тешкоћама, борити и превазићи проблеме.

дипломирани теолог и нишки катихета, ђакон Огњен Станковић. По древној пракси, на крају Литургије је обављена литија са иконама око храма и прочитан Синодик који се у Православној Цркви чита још од 843. године. НЕДЕЉА ПРАВОСЛАВЉА У ЕПАРХИЈИ БУДИМЉАНСКОНИКШИЋКОЈ Ђурђеви ступови – Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије служио је на Недјељу Православља Свету архијерејску литургију у манастиру Ђурђеви ступови. Саслуживало је бројно свештенство и монаштво Епархије будимљанско-никшићке, а сабраном народу литургијском поуком обратио се епископ Јоаникије.

У Саборном храму Успења Пресвете Богородице у 16 часова почело је свечано вечерње богослужење. У наставку богослужења, ПреосвећеОн је казао да постећи и молећи ни Владика, свештенство и верни на- се Богу хришћани чисте своје душе и род кренули су у свечану литију кроз обнављају свој лик пред Богом, обнаград Крагујевац носећи у рукама ико- вљају икону Божију у себи, јер је Бог не светих и тако символизујући побе- човјека створио по слици и прилиду Православља. ци својој, по свом лику, а то значи по По повратку литије у храм, Пре- икони својој. освећени Владика је одслужио молебан. Прочитан је Синодикон, који садржи анатему на све јеретике, посебно на иконоборце, и похвалу за све ревнитеље православне вере. На крају молебна, похвалном песмом Никите Ремезијанског Тебе Бога хвалим узнета је молитва и захвалност Свевечном Творцу због сачуване чистоте православне вере. Никшић – На Недјељу ПравоНЕДЕЉА славља Света литургија је служена ПРАВОСЛАВЉА У НИШУ У прву недељу Великог поста, на- у Саборном храму Светог Василизвану Недељом Православља, у ни- ја Острошког у Никшићу. Литургију шком Саборном храму Свету архије- су служили: протојереј–ставрофор рејску литургију је служио Епископ Марко Ђурковић, протосинђел Нинишки г. Јован. Епископу је саслужи- кифор Миловић, протојереј Никола вало свештенство Саборног храма. Тодоровић из парохије Портланд у После прочитаног Јеванђеља Влади- Епархији западноамеричкој, као и јека је многобројном сабраном народу реји Данило Зиројевић, Слободан Јоупутио речи поуке. У току Литургије кић, Миодраг Тодоровић, Остоја Кнеу свештенички чин рукоположен је жевић и ђакон др Никола Маројевић.

мај / 2013 / svetigora

РУСКА ЦРКВА ПОДРЖАВА СРПСКУ ЦРКВУ ПО ПИТАЊУ КОСОВА „Руска Православна Црква подржава став сестринске Српске Православне Цркве по питању Косова, што је наглашавано у многим излагањима Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила, као и његовог почившег претходника блаженог спомена Патријарха Алексија II“, истакао је 11. априла замјеник предсједника Одсјека спољних црквених веза Московске Патријаршије протојереј Николај Балашов, „О трагичној судбини православног становништва Косова и Метохије и древних светиња те исконске српске земље, представници наше Цркве свједоче на свим међународним форумима на којима учествујемо и многобројним јавним наступима, на састанцима са политичарима разних земаља“. Овакав коментар отац Николај је дао новинару часописа „Црквени гласник“ у вези са недавним апелом Патријарха српског Иринеја и чланова Светог синода Српске Цркве. У свом излагању на Архијерејском сабору у фебруару ове године, патријарх Кирил опет је позвао да се појача помоћ православном народу на Косову и тамошњим светим обитељима.

НЕДЕЉА ПРАВОСЛАВЉА У КРАГУЈЕВЦУ Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Јован и свештенство при Саборном храму организовали су у Недељу Православља, 24. марта 2013. године, велику литију у част и славу свих оних који су за две хиљаде година трајања Свете Цркве дали себе, своје трудове и своје животе за победу вечне истине, као и ради обележавања победе коју је Православна Црква извојевала после дуге борбе над онима који су свете иконе избацивали из православних храмова.

Приредио: Славко Живковић

iz ota~astvene crkve

svetigora / 2013 / мај

Бијело Поље – Светом литургијом и причешћем великог броја вјерника у цркви Светих апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу је обиљежена Недјеља Православља. Литургију је служио протојереј Дарко Пејић, који се вјерницима обратио пригодном бесједом.

ЊЕГОВА СВЕТОСТ У ПОСЕТИ ЕПАРХИЈИ СРЕДЊОЕВРОПСКОЈ Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, по други пут у року од два месеца, у својству администратора посетио је Епархију средњоевропску. Канонска посета је започела доласком у Франкфурт у сриједу, 27. марта, где су га на аеродрому дочекали архијерејски замјеник, протојереј–ставрофор Милан Пејић и старешина франкфуртског храма протонамесник Симон Туркић. У наставку је Његова Светост посетио нови храм наше свете Цркве у Франкфурту. Свештенство Архијерејског намесништва за Јужну Немачку и мноштво благочестивог народа окупили су се пред храмом и достојанствено дочекали свога поглавара. Његова Светост није крио задовољство пријемом који му је приређен. После краћег задржавања и пастирске поуке, Патријарх је са пратњом наставио путовање за Химелстир, седиште Епархије средњоевропске, гдје га је дочекало подручно свештенство. У четвртак, 28. марта, после јутрењег богослужења, Његова Светост се обратио присутном свештенству пре њиховог приступања Светој тајни исповести. Наш Првојерарх је посебно истакао значај ове Свете тајне у животу Цркве, а посебно улози коју би она требало да има у животу пастира свете Христове Цркве. У преподневним часовима, после подношења извештаја архијерејских намесника о животу и раду парохија и црквених општина у Епархији средњоевропској у протеклој години, свештенство је узело учешћа у дискусији по многим питањима која се тичу живота и рада пароха у савременим условима. Донети су многи корисни закључци и одлуке везане за мисијску, пастирску, организациону и харитативну делатност свештеника у Немачкој. У петак ујутро служена је Света

У петак, 29. марта 2013. године, литургија пређеосвећених дарова, на којој су Његовој Светости саслу- делегација се сусрела са деканом живали: протојереј–ставрофор Ђор- Кијевске духовне академије и Семиђе Трајковић, парох дортмундски; нарије, Високопреосвећеним Митропротојереј Милорад Јовановић, па- политом бориспољским Антонијем. У рох минхенски; протонамесник Ду- току сусрета делегације су разматрашко Спасојевић, парох берлински; ле могућност сарадње и унапређења и Миленко Марковић, парох филин- односа двају факултета. Састанку је ген-швенингенски. Након Литургије присуствовао и први проректор Кипочела је са радом седница Епархиј- јевске духовне академије Владимир ског управног одбора Епархије сред- Бурега, као и професор Богословског факултета у Фочи Дарко Ђого. њоевропске. Отац Борис Брајовић и представници делегације Богословског факултета присуствовали су литургијском сабрању у Трапезном храму Светих Антонија и Теодосија Печерских у недељу, 31. марта, када је прослављен празник Свих преподобних печерских Отаца. Светом литургијом је началствовао митрополит Антоније уз саслужење 25 владика и неколико десетина свештеника, међу којима је саслуживао и протојереј–ставрофор Борис Брајовић. Делегација Богословског факултета Светог Василија Острошког је учествовала и на годишњој конференцији коју организује Кијевска духовна академија. Ове године конференција је била посвећена 1700-годишњици Миланског едикта. Патријарх српски Иринеј је 30. У радном дијелу конференције, помарта, при повратку за Београд, поред наше делегације, учествовали сетио Српску православну црквену су и представници Ужгородске богоопштину у Вуперталу, покрајина Сесловске академије, Черновичког праверна Рајна Вестфалија. Дочекао га је вославног богословског института, надлежни парох са свештенством архијерејског намесништва за Северну Одеске, Волинске, Полтавске, ХартовРајну Вестфалију и великим бројем ске, Почајевске, Таврическе духовне семинарије и Черниговског духовног верујућег народа. После доксологије у храму Ро- училишта. ђења Пресвете Богородице, Његова Светост је уручио орден Светог Саве др Славољубу и др Мирјани Матовић, којим их је одликовао Свети Синод СПЦ. Његова Светост је одржао пригодну беседу и благословио присутни народ поделивши свима иконице, а затим се задржао у црквеној сали на ручку и у разговору са народом.

На крају је одржана презентација Православног богословског фаДЕЛЕГАЦИЈА БОГОСЛОВСКОГ култета Светог Василија Острошког ФАКУЛТЕТА СВЕТОГ ВАСИЛИЈА Универзитета у Источном Сарајеву, ОСТРОШКОГ У КИЈЕВУ коју је одржао декан др Борис БраДелегација Православног бого- јовић. словског факултета Светог Василија Након презентације потписан је Острошког, коју је предводио декан, и споразум о сарадњи Православног протојереј–ставрофор Борис Бра- богословског факултета Светог Вајовић, посјетила је Кијевску духовну силија Острошког са Кијевском дуакадемију. ховном академијом.

ХОР „МОЈСИЈЕ ПЕТРОВИЋ“ У име организатора, промоциУ КАЛАБРИЈИ ју је отворио проф. др Веселин ДраСрпски византијски хор „Мојсије шковић подсјећајући да је Удружење Петровић“ је у суботу, 6. априла одр- Кнез Мирослав организовано у циљу жао концерт у градићу Ређо ди Ка- очувања српског православног налабрија (Reggio di Calabria) у цркви слијеђа, вјере, језика, писма и култуChiesa Madre di Laureana di Beorrello. ре, као и посебне бриге о обнови ПеКонцерт је организован са бла- трове цркве у Бијелом Пољу за коју је гословом мати Стефаније, игуманије писано Мирослављево јеванђеље. манастира Sant’ Elia il Giovane e San Filareto l’ Ortolano, у оквиру симпозијума „Свети Илија Нови и Свети Филарет Баштован: символи мира, љубави, наде и молитве“, који се одржавао од 5. до 7. априла 2013. г. ДРЖАВНИ ВРХ СРБИЈЕ КОД ПАТРИЈАРХА ИРИНЕЈА Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 8. априла 2013. године, у Патријаршији српској у Београду председника Републике Србије г. Томислава Николића, председника Владе Републике Србије г. Ивицу Дачића и првог потпредседника Владе г. Александра Вучића. Састанку су присуствовали чланови Светог Архијерејског Синода, Преосвећена господа епископи: сремски Василије, бачки Иринеј, шумадијски Јован и будимљанско-никшићки Јоанкије. Портпарол СПЦ, Епископ бачки г. Иринеј, обратио се после састанка представницима медија и између осталог рекао: ,,Одбацујем као потпуно неприличне и недобронамерне све инсинуације да наводно Црква жели да се бави политиком или да уместо изабраних представника народа она доноси одлуке у име државе. То не постоји не само као намера него ни као помисао. Али и ако било која невладина организација са комби чланством сматра да има право да буде консултована од стране владе и државе, толико пре има и Црква, јер су њени верници у исто време и апсолутна већина грађана ове државе.”

ЕПИСКОП ГРИГОРИЈЕ ПРЕУЗЕО ДУЖНОСТ ПРЕДСЈЕДАВАЈУЋЕГ МЕЂУРЕЛИГИЈСКОГ ВИЈЕЋА Владика Григорије преузео је 9. априла 2013. године у Сарајеву дужност предсједавајућег Међурелигијског вијећа у БиХ од надбискупа врхбосанског, кардинала Винка Пуљића, који је ту дужност обављао у протеклих годину дана. Епископ Григорије сматра да је проблем враћања зграде Богословије у Сарајеву проблем реституције, који је условљен низом проблема, а међу њима и чињеницом да је у њој смјештен Економски факултет. „Упркос свим проблемима, постоји добра воља, прије свега вјерских лидера, због чега не можемо рећи да смо по том питању и даље на мртвој тачки. Надамо се да ћемо бар дјелимично доћи до рјешења тог проблема“, рекао је владика Григорије у Сарајеву. Он је као дио рјешења навео могућност уступања одређених просторија које Факултет не користи, што би, како је нагласио, представљало добар корак ка крајњем рјешењу.

мај / 2013 / svetigora

ПРЕДСТАВЉЕН СЕРИЈАЛ „СТУПОВИ ДУХОВНОСТИ” Радио Телевизија Републике Српске, у сарадњи са Епархијом будимљанско-никшићком, снимила је серијал „Ступови духовности”. У оквиру обиљежавања осам вијекова од подизања Ђурђевих ступова у Беранама, 8. априла 2013. године у Парохијском дому Храма Светог Саве на Врачару одржана је јавна промоција документарног записа.

Његова Светост, Патријарх Иринеј благословио је преко 200 присутних на промоцији и истакао важност записа о Епархији будимљанско– никшићкој: „Драго ми је што ће сви имати прилику да виде наше дивне светиње из ове обновљене светосавске Епархије, која је имала и сачувала велике светиње; доказ наше прошлости, наше историје и наше духовне величине, наших предака, који су оставили трагове о себи и на чијим траговима ми почивамо, доказујемо ко смо и шта смо некада били и какви треба да будемо данас.“ Генерални директор Радио Телевизије Републике Српске Драган Давидовић, истичући значај сарадње са Будимљанско-никшићком епархијом и рада на овом великом пројекту, казао је: „Овим серијалом прославља се и осам вијекова постојања Ђурђевих ступова, јубилеја важног за све територије на којима живе Срби.” Епископ Јоаникије одликовао је Радио Телевизију Републике Српске Архипастирском граматом, за како је навео, показану дјелотворну љубав према светој Цркви, нарочито због цјеловитог и стручног упознавања јавности с духовним и културним благом немањићких светиња. Он је, између осталог рекао: „РТ Републике Српске урадила је једну значајну ствар за српски народ снимајући подручје Епархије будимљанско-никшићке, гдје су бројне старе српске светиње и многе новије... Овај серијал има и веома велику образовну функцију јер је Телевизија успјела да на један популаран начин исприча историјску причу о нашим древним и новијим светињама али и да кроз један живи однос са свештенством и са

народом похвата оне најљепше слике из живота тих светиња и то у ово вријеме духовне обнове.” Ауторка серијала Мира ЛолићМочевић је изјавила да је било веома изазовно радити на овом пројекту, који је припремала екипа од око петнаесторо људи. „По први пут посјетили смо територије, цркве и манастире о којима смо мало знали а које су врло битне за формирање српског друштва, језика, културе и духовности. На тој територији настајале су прве најзначајније државотворне институције, школе, болнице, осликане прве фреске и написане прве књиге, под окриљем Немањића и Српске Православне Цркве, карике која од давнина вуче напријед. Наш задатак је да овим серијалом то гледаоцима појаснимо и приближимо. Овом приликом позвала бих све људе да посјете ову територију јер ће наићи на гостопримство и братску љубав!” Промоција се одржала са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, а домаћин промоције било је Удружење Кнез Мирослав из Београда.

iz ota~astvene crkve

svetigora / 2013 / мај

који вршимо јавне функције, али и ГРАДОНАЧЕЛНИК НОВОГ САДА свих грађана је да отворено причаПОДРЖАО „ЗЕМЉУ ЖИВИХ“ Град Нови Сад подржава проје- мо о ономе са чиме се суочавају они кат „Земља живих“, у оквиру којег који имају проблем са болестима засе годинама успешно лечи наркома- висности, како бисмо постали боље нија, болест савременог доба, изја- друштво“, рекао је Вучевић. Према вио је 11. априла градоначелник Но- његовим речима, неопходно је да вог Сада Милош Вучевић, истичући што већи број државних и друштведа је важно да проширујемо свест о них чинилаца узме активно учешће том изузетно великом и подмуклом у решавању тог проблема и помогне проблему, који је узео маха у нашој рехабилитацију и брже враћање изземљи. Вучевић је заједно са Еписко- лечених у нормалне токове живота. пом јегарским др Порфиријем, игуЕпископ Порфирије је у разговоманом манастира Ковиља, посетио ру са градоначелником Вучевићем Центар за рехабилитацију зависни- рекао да људи који су укључени у ка „Земља живих“ на Ченеју, који у пројекат „Земља живих“ долазе потоквиру Епархије бачке ради од 2006. пуно добровољно, наводећи да та године, и кроз који је велики број „комуна функционише као место за штићеника прошао кроз програм рехабилитацију оних који имају проодвикавања од зависности. блема са дрогом у оквиру терапијске Градоначелник је нагласио да ће заједнице, а ми смо ту као подршка Град Нови Сад наставити да пружа са стране и духовни подстрек“. Он се захвалио Граду на помоћи, која пуну подршку тој комуни се не огледа само у моралчији је рад од изузетне друштвене ваној подршци већ и у жности. „Обаматеријалној повеза нас моћи.

ПОСЕТА ПАТРИЈАРХА ИРИНЕЈА БОГОСЛОВИЈИ У НИШУ

У суботу, 13. априла 2013. године, Богословија Светих Кирила и Методија у Нишу била је домаћин високим гостима. Наиме, састанком везаним за рад Задужбине Симе Игуманова председавао је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. Његову Светост је у Богословији дочекао домаћин, Преосвећени Епископ нишки др Јован, са ректором Богословије протојерејем–ставрофором Милутином Тимотијевићем, као и професорима и ученицима ове средњошколске установе наше Цркве. Учешће на састанку узео је и Преосвећени Епископ рашко-призренски г. Теодосије. По завршеном састанку уследила је трпеза љубави припремљена од стране Богословије. Његова Светост посетио је и нишки Саборни храм и зграду Епископије. САОПШТЕЊЕ СВЕТОГ СИНОДА СПЦ Свети Архијерејски Синод је, на својој седници од 22. априла 2013. године, донео одлуку да усвоји оставку Епископа зворничко-тузланског г. Василија на службу активног епархијског архијереја, поднету из здравствених разлога 6. новембра 2012. године, и да га разреши даљег управљања Епархијом зворничко-тузланском. Овим се утолико мења одлука Светог Архијерејског Синода од 6. новембра 2012. године којом је оставка Епископа г. Василија била начелно прихваћена, а он умољен да остане у служби епархијског архијереја до редовног заседања Светог Архијерејског Сабора у мају 2013. године, ради завршетка започетих пројеката. За администратора Епархије зворничко-тузланске постављен је Епископ бањалучки г. Јефрем.

Приредио: Рајо Војиновић УПОКОЈИЛА СЕ У ГОСПОДУ ПОСЛУШНИЦА МАНАСТИРА ДАЈБАБЕ ДОБРИЛА СИМИЋ У манастиру Дајбабе код Подгорице 20. марта су сахрањени земни остаци послушнице ове свете обитељи Добриле Симић, мајке сабрата Цетињског манастира, некадашњег дајбабског игумана јеромонаха Исака (Симића).

Опијело су служили свештеници Подгоричког архијерејског намјесништва и цетињски свештеномонаси. Парох момишићки јереј Никола Пејовић је, опраштајући се од покојнице, казао да је Добрилу упознао прије десет година, када је по благослову оца Исака обављао послушање манастирског црквењака. „Обављала је сва послушања као монах, иако није примила монашки чин. Она је, служењем у овој светињи, испунила све монашке завјете. Јер, шта су друго монашки завјети него да човјек остави сав свијет и све оно што му је Бог дао и пође да служи у неку светињу”, рекао је отац Никола. „Са својим супругом Славком, честито и поштено, у зноју лица свога, градила је своју будућност, подизала и васпитавала свога сина и на крају и њега и све што је стекла предала Христу Богу. Зато се на њеном примјеру најбоље могу посвједочити ријечи да је блажен пут којим данас идеш, душо, јер ти је припремљено мјесто покоја”, казао је јереј Никола Пејовић.

Он је позвао присутне да буду поносни на своје претке и Цркву, али и на испуњење онога што она од њих тражи: „Православље обавезује. Дешава се редовно да се на Велику суботу, само на молитву православног патријарха јерусалимског, појављује Благодатни огањ, што је потврда да је Бог жив и да је са нама”. ПРИЈЕМИ У МИТРОПОЛИЈИ ЦРНОГОРСКОПРИМОРСКОЈ Високопреосвећени Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије се 26. марта, у просторијама Митрополије на Цетињу, сусрео са Његовом Екселенцијом амбасадором Љубомиром Копајем, шефом мисије ОЕБС-а, и у одвојеном сусрету са Његовом Екселенцијом г. Мехметом Нијазом Танилиром, Амбасадором Републике Турске у Црној Гори.

Амбасадор Копај је у децембру прошле године дошао на ову нову дужност и ово му је прва посјета Митрополији. Амбасадор је ову прилику искористио да посјети Цетињски манастир и ходочасти светињама које се у њему налазе. Господин Митрополит и амбасадор Копај су се у срдачном разговору дотакли питања улоге Цркве и вјерских заједница у црногорском друштву. Господин амбасадор је у разговору изразио своју радост што је имао прилике да посјети манастир Острог, рекавши да је у њему доживио једно врло снажно лично искуство.

мај / 2013 / svetigora

НЕДЈЕЉА ПРАВОСЛАВЉА У КОТОРУ Традиционалном литијом око цркава Светог Николе и Светог Луке, 24. марта је у Котору, у организацији Српске православне парохије прослављена Недјеља Православља. О историјском догађају „из времена када је царица Теодора дала слободу и тиме разријешила питање поштовања или непоштовања икона”, говорио је парох которски, намјесник бококоторски протојереј–ставрофор Момчило Кривокапић. „Сви они који пођу за Христом и нађу истину, нађу Православље, они ће ићи према Царству небеском и видјеће много више од тога него што видимо сад”, казао је о. Момчило, додавши да православни „тиме што су свјесни да су сачували истину неокрњену и цијелу не треба да се горде”.

Hronika mitropolije

Нешто касније, Митрополит је примио и амбасадора Танилира, који је такође био у првој званичној посјети Митрополији, иако се прије неколико мјесеци одазвао и Митрополитовом позиву за традиционални Божићни пријем.

благоугодан одговор на Страшном суду”, рекао је митрополит Амфилохије. Владика је рекао да тиме задобијамо праву, тврду вјеру. „Она се утврђује у нама тиме што се сам Онај у кога вјерујемо уселио у нас, пун благодати и истине”, објаснио је Митрополит црногорско-приморски. У току празничног бденија, које је са свештенством претходне вечери служио у манастиру Дајбабе, Владика је замонашио искушеника Михаила давши му монашко име Симеон, по преподобном Симеону Дајбабском чије мошти почивају у овом манастиру.

У врло отвореном разговору саговорници су говорили о значају вјере за морално унапријеђење друштва и улози коју различите Цркве и вјерске заједнице могу играти у питањима помирења и мира међу народима, говорећи првенствено о односима Православне Цркве и ислама, како у Црној Гори, тако и у свијету. У вези са тим, поменули су Васељенску Патријаршију и Патријарха као важан фактор у дијалогу Православља и ислама. Митрополит и гости су размијенили пригодне поклоне.

svetigora / 2013 / мај

Новопостриженом монаху Симеону Владика је пожелио да га Господ утврди да буде вјеран овој Светињи и Светоме старцу Симеону „да ходи Светим путем обасјан његовим примјером. Да уграђује себе у Свету Цркву Божју кроз ову Светињу светосимеоновску и да у све дане жиМИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У РУСТОВУ вота свога памти и сагласно томе живи ово што је ове свеМитрополит Амфилохије служио је 27. марта, на пра- те ноћи обећао Господу”. зник преподобног Бенедикта Нурсијског, са свештенством Литургију пређеосвећених дарова у манастиру РуСАБРАЊЕ ЦЕТИЊСКОГ, ПОДГОРИЧКОГ, стово у Паштровићима. КОЛАШИНСКОГ И ДАНИЛОВГРАДСКОГ „Само онај који познаје Бога и познаје шта је Божје и СВЕШТЕНСТВА каква је Божја сила, тај може знати и познавати и човјеУ Цетињском манастиру 3. априла је, на празник Прека”, рекао је владика Амфилохије у литургијској бесједи, подобног Јакова Исповједника, Литургију пређеосвеће„Отуда пророк Давид каже да је срце човјеково средиште них дарова служио митрополит Амфилохије. свеукупног човјековог живота. Гдје је срце ваше тамо је и благо ваше – то је ријеч самога Господа“. Он је рекао да је срце човјеково „оно средиште у коме се сабирају све људске силе, све оно што је извор човјековог и тјелесног и духовног живота”. Поводом имендана архимандрита Бенедикта (Јовановића), игумана манастира Светих архангела на Михољској Превлаци, благосиљан је славски колач.

СЛАВА МАНАСТИРА ДАЈБАБЕ Митрополит Амфилохије служио је 31. марта, уочи празника Преподобног Симеона Дајбабског, Свету службу Божију у манастиру Дајбабе код Подгорице. У току Литургије Владика је крстио слугу Божјег Петра. У архипастирској бесједи Владика је, честитатујући Након причешћа свештенства и вјерног народа влавјернима празник Преподобног Симеона Дајбабског, рекао да нема већега и бољега лијека за здравље душе и дика Амфилохије се свим сабраним обратио ријечима бесједе, у којој је говорио о светом посту, тумачивши и тијела од Светога причешћа. „Зато се ми молимо Господу свих и свега да нам даде молитву из Литургије пређеосвећених дарова коју је запричешће Светим Тијелом и Крвљу, да нам оно буде на писао Свети Григорије Двојеслов. „Од онога шта улази у човјека, зависи и шта ће излавјеру непостидну, на љубав нелицјемерну, на умножезити из човјека”, рекао је митрополит Амфилохије, „Од ње мудрости, на исцељење душе и тијела, на одагнање свакога противника, на вршење заповијести Његових, на онога коме смо даровали своје срце, зависи и шта ће то

Hronika mitropolije срце говорити, шта ће мислити и шта ће осјећати и чиме ће живјети. Срце је размеђе између Бога и сатане, између добра и зла, између истине и лажи, између врлине и страсти. Из њега излазе и добре и благословене и свете мисли и помисли, али из њега се рађају и зле, отровне мисли које трују човјека, човјеков ум и лишавају човјека тог унутарњег ума”. Након Литургије свештеници из Цетињског, Подгоричко-даниловградског и Подгоричко-колашинског протопрезитеријата приступили су и редовној, по древној пракси устаљеној Светој тајни исповијести, коју је извршио протојереј–ставрофор Радојица Божовић, парох улцињски. После исповијести услиједио и братски састанак свештенства на коме је разматран пастирски рад у намјесништвима током протекле године. Такође су донијете важне одлуке везане за даље унапређење парохијског живота у Митрополији. САБРАЊЕ СВЕШТЕНСТВА БАРСКОГ И БУДВАНСКОГ ПРОТОПРЕЗВИТЕРИЈАТА У манастиру Режевићи 10. априла је одржано братско сабрање свештенства Барског и Будванског протопрезвитеријата.

Цетињског, поводом 20-годишњице обновљења њеног рада. Дугогодишњи професор и васпитач у Богословији Владика Јоаким се сусрео са садашњим ректором, протојерејом–ставрофором Гојком Перовићем, првим ректором обновљене Цетињске богословије протојерејом– ставрофором Момчилом Кривокапићем и професорима ове црквено-просветне установе.

Владика Јоаким је удијелио и пригодне поклоне професорима за њихово заједничко служење Господу. Обишао је и редовну наставу благословивши ученике, упутивши им поуку како треба да се труде да њихов труд буде мио Господу. САБРАЊЕ СВЕШТЕНСТВА БОКОКОТОРСКОГ И ХЕРЦЕГНОВСКОГ ПРОТОПРЕЗВИТЕРИЈАТА У манастиру Светих архангела на Михољској Превлаци код Тивта 12. априла је одржано братско сабрање свештенства Бококоторског и Херцегновског протопрезвитеријата.

ВЛАДИКА ЈОАКИМ ПОСЈЕТИО ЦЕТИЊСКУ БОГОСЛОВИЈУ Његово Преосвештенство Епископ полошко-кумановски г. Јоаким (Јовчевски), из Охридске Архиепископије, посјетио је 11. априла Богословију Светог Петра

Сабрање је почело Светом литургијом пређеосвећених дарова коју је са свештенством служио Митрополит црногорскоприморски г. Амфилохије.

мај / 2013 / svetigora

Сабрање је почело Светом литургијом пређеосвећених дарова коју је служио митрополит Амфилохије. У литургијској проповиједи Владика је рекао да тјелесна храна људима даје пролазни живот у овом свијету, а Светиња, духовна храна, Тијело и Крв Христова оживотворава и даје предукус живота вјечнога. „Она нам даје могућност да се сјединимо са самим Христом, који је вјечни Бог и истинити Човјек, који је и рекао управо стога, ради нас и нашега спасења: Ко једе моје тијело и пије моју крв, у мени обитава и ја у њему”, казао је Митрополит црногорско-приморски, „То је најдубља истина људскога живота, најдубља истина свеукупне људске творевине”. Свештенство је исповиједио архимандрит Павле, игуман манастира Градиште. У наставку сабрања вођен је разговор о мисији Цркве у савременом свијету и разматрана су питања и донесене важне одлуке у вези унапређења парохијског живота у Митрополији црногорско-приморској.

Hronika mitropolije У литургијској бесједи свештенству и вјерном народу митрополит Амфилохије је рекао да је Свети пост очишћење душе и тијела, ослобођење од страсти и од наше отуђености од Бога: „Тако се у нама обнавља нада на васкрсење и осјећање вјечнога и непролазнога живота. Зато Свети оци кажу да је вјечни живот и Царство небеско осјећање вјечности и бесмртности. Човјек тако осјети да је вјечно, а не само пролазно биће, ништавно биће које данас јесте а сјутра није”. Исповијест свештенства обавио је игуман манастира Светих Архангела, архимандрит Бенедикт (Јовановић). У наставку сабрања било је ријечи о мисији Цркве у савременом свијету, а донесене су и важне одлуке које се тичу унапређења парохијског живота у Митрополији црногорско-приморској. МОНАШЕЊЕ У МАНАСТИРУ БАЊА Митрополит Амфилохије замонашио је у манастиру Бања код Рисна 12. априла увече 83-годишњу искушеницу Вукосаву Ковачев из Баната.

У литургијској бесједи многобројним вјерницима сабраним на Светом богослужењу владика Фотије је рекао да је Цетињски манастир свето мјесто и мјесто славе Божје. „Ако хоћемо да у нама обитава благодат Божја, Дух Свети, сам Господ, морамо постом побиједити своје тијело и умртвити страсти тјелесне. То је та борба активна која прати читав овај период поста и уопште нас прати кроз читав живот”, рекао је владика Фотије. „С друге стране, потребно је непрестано и непрестано се молити, јер молитвом задобијамо благодат Светога Духа”, поручио је Епископ далматински. Након причешћа вјерних и благосиљања славског колача Милосрдног кола сестара „Краљица Милена”, митрополит Амфилохије је поздравио епископе Фотија и Јоакима и честитао славу свечарима. „Честитамо нашим сестрама милосрдним овај дивни и величанствени празник, да се милосрђе умножи у њиховом срцу. Не треба им више милосрђа од онога које је имала Пресвета Богородица чији лик оне прослављају. Нека буде и пола од тога, па ће то бити добро и благословено”, рекао је митрополит Амфилохије.

svetigora / 2013 / мај

Новопострижена монахиња добила је на монашењу име Рафаила, по Светом Рафаилу Банатском.

СЛАВА МИЛОСРДНОГ КОЛА СЕСТАРА „КРАЉИЦА МИЛЕНА“ Светом архијерејском литургијом у Цетињском манастиру и резањем славског колача цетињско Милосрдно коло сестара „Краљица Милена”. 14. априла је прославило своју крсну славу – празник Иконе Богородице Филермске. Свету архијерејску литургију је служио Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, уз саслужење Преосвећене Господе Епископа далматинског Фотија и полошко-кумановског Јоакима и свештенства Митрополије црногорскоприморске.

У трпезарији Богословије Светог Петра Цетињског организована је трпеза хришћанске љубави. Ђацима Богословије се, поред митрополита Амфилохија, ријечима архипастирске поуке обратио и Епископ далматински Господин Фотије, који је и ректор Богословије Света три Јерарха у Крки.

ЗА САБОРНИ ХРАМ ХРИСТОВОГ ВАСКРСЕЊА

СВИ ПО ЕВРО

-Уплатницом код ЦБЦГ на рачун 550-3610-20 Са назнаком за САБОРНИ ХРАМ; -Код парохијског свештеника или управе манастира у свом мјесту; -Лично на благајни Храма Христовог Васкрсења, сваким даном од 9 до 15 часова; -Код овлашћеног прикупљача прилога који ће обилазити домове по градовима.

Жиро рачуни Народних кухиња у Подгорици: 550 – 12288 – 79 на Цетињу: 550 – 13699 – 17

ИЗД НОВА

АЊА

SVETIGORA Цетиње: +382 (0)41 234-222 Београд: +381 (0)11 369-07-57 369-07-05

на свим киосцима у Црној Гори

Ново у издању библиотеке „Иловичко законоправило“ манастира Светог архангела Михаила – Михољска Превлака: • Акатист Светим Превлачким Мученицима – прво засебно издање • Акатист Светој великомученици Злати Меглинској, јединој српској Светитељки из реда Светих мученица која је у званичном црквеном календару • Акатист Светом мученику Трифуну Рецезент свих Акатиста је Митрополит Амфилохије (Радовић), а куповином Акатиста помажете обнову манастира Светог архангела Михаила –Михољска Превлака.