ЧАСОПИС СВЕТИГОРА бр.209-210

obraznik za vjeru Kulturu i vaspitawe

··

·

·

·

Црна Гора 1,20 € Србија 120 Дин. Република Српска 2,5 КМ за Европу 3,5 €; за Америку $6; за Аустралију 10 AUD

·

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА  ГОДИНА XX  ПЕТРОВДАН  ЈУЛ-АВГУСТ 2011. г.  БРОЈ 209-210

МИТРОПОЛИТУ АМФИЛОХИ У ВЕЛИКА ВИДОВДАНСКА ПОВЕ А К

њижевна трибина „Ријеч“ и Православна црквена општина Подгорице су и ове године поводом Видовдана организовали Велико пјесничко бдјење на коме су уручена признања. Жири, под предсједништвом Гара Јовановића, и члановима Милицом Краљ и Веселином Ракчевићем, једногласно је одлучио да Велику видовданску повељу за књижевност, поводом изласка изабраних дјела, добије митрополит Амфилохије. Видовданску повељу за поезију добио је пјесник Миодраг Трипковић . Видовданску повељу за прозу добио је романсијер Радован Марков Караџић. Благодарећи на овом признању, Митрополит је у навечерје Видовдана подсјетио да у Цркви Христовој славимо само три рођендана: рођендан Пресвете Богородице, Јована Крститеља и Христов рођендан. „Сви остали празници, па и овај празник који је посвећен мученику Христовом Виду, пострадалом у вријеме онога проклетога цара Дукљанина - Диоклецијана, нису празници посвећени њиховом рођењу него управо празници у којима се празнује њихова смрт, дакле крај њиховог земаљског живота. Такав је и Видовдан, а када Црква Христова празнује те празнике и те догађаје она никада, ни у примисли, не празнује поразе јер то су дани истинске побједе, а не пораза. Зато је и Видовдан

ВИДОВДАНЕ МОЈ ОЧИЊИ ВИДЕ Видовдане мој очињи виде Тобом видим што други не виде Видим Лаза честитога кнеза Бесмртнога косовског витеза И са њиме јато мученика Из крви им изникли божури Из костију знак часнога крста Своје Небо носе на три прста. Вјера им је основа прегнућа А зеница Пресвета Тројица Сви одоше у бој на Косово За пресвето Име Исусово! Видовдане мој очињи виде Тобом видим што слепци не виде Видим Лаза небом обасјана И у њему зору новог дана У васкрслом Христу запретана Потврђеног Завјетом Косова Јединога пута Србинова. митрополит Амфилохије, 1989.

тако дубоко уткан у биће нашега народа, не као пораз него као побједа, јер кроз саможртвену љубав, кроз жртвовање себе се остварује једини истински смисао људскога живота и задобија једина побједа. Побједа која није привремена и пролазна него вјечна, кроз коју се улази у славу Царства Божјега. Зато је и Видовдан дан наше славе био и остао, зато сам ја и записао неколико стихова о Видовдану као очињем виду. Кад смо већ код Видовадна и уочи Видовдана, кад смо на Косову, а увијек смо на Косову, и ван њега нама нема постојања, онда да се сјетимо и Богородице Пећке, Краснице Пећке. Ове године на сабору на предлог наших сестара пећких, дивне мати Февроније, Свети Архијерејски Сабор је установио празник Краснице Пећке. Написана је служба и сваке године убудуће биће прослављан тај празник. А ја сам забиљежио о тој Красници Пећкој један мали запис у оном времену ништа мање страшном, ако не и страшнијем, 1999. године. А прије двије године, поводом обиљежавања 620-годишњице Косовског боја, за вријеме пјесничког причешћа пред Грачаницом записао сам и одмуцао ријечи, под називом: Црква Грачаничка... То је било прије двије године, а сјутра ћемо, ако Бог да, прослављати Видовдан у Подластви, ту гдје је по предању и колијевка Лазара Хребељановића, па отуда и назив Грбаљ. Спремамо и један храм да подигнемо ту према Котору који ће бити посвећен управо Видовдану, тако да нас Видовдан не заборавља, нити ми њега. Прослављајући њега ми прослављамо побједу, вјечну побједу, побједу за Царство небеско, јер земаљско је ништавно и пролазно. Знате да смо обновили литију од цркве Светога Ђорђа према темељима древног манастира Светога Марка, на мјесту званом Дрпе. Тамо нас дочекује часни Халид Ђечевић, који је и данас жив и који ми је исповиједао приликом првог сусрета: ‘Ми Ђечевићи смо српска властела који смо у она мутна времена преко данашње Албаније дошли овдје, нашли себи уточиште. Овјде смо примили ислам, али никада не заборављамо своје поријекло и увијек чекамо да нам дођете на празник Светог апостола Марка‘. Оно ради чега причам ову причу јесте тај што је његова снаја сваке године доносила и предавала нам три косовска божура. Увијек сам та три божура носио Светом Петру Цетињском. Косовски божур у срцу Подгорице гаји породица Ђечевића на темељима манастира Светога апостола Марка, гдје је изгледа било и сједиште прве Зетске епископије, прије него је пренијета у манастир Светих архангела на Превлаци. То што божура има овдје у Подгорици је велико знамење. Хвала вама што сте ме удостојили ове Видовданске повеље. Нема љепшег назива, нема љепше части и радости него да те неко подсјети да си и ти чедо Видовдана и да си прогледао очињим видом видовданским. Хвала вам, Бог вас благословио!“

У име Оца и Сина и Светога Духа! постол Павле нам у једној од својих посланица каже да су многи дарови Божији, али је један Дух који даје те дарове. И заиста не само свако људско биће, него свако створење од мрава до сазвежђа, има неки дар и има неку улогу од свога настанка до свога нестанка овдје на земљи. Сваки орган, сваки дјелић људскога тијела, а и тијела других живих, па и неживих створења и он има своју улогу, има свој циљ, има свој смисао, има разлог због чега постоји. Рецимо, некада су мислили да слијепо цријево код човјека нема никаквог циља зато су га ваљда и назвали слијепим цријевом, међутим данас медицина и те како зна да и тај безначајни орган има значај и улогу у човјековом организму. Тако то бива са свим створењима, тако то бива и у људском животу. Бројни су дарови којима је Бог обдарио људе, некоме је Бог подарио дар практичног дјелања и живљења. Господ је обдарио мајку материнством, без кога нема живота, и оца очинством. Господ је обдарио некога да има дар разума и мудрости, некоме је, како каже апостол Павле, дао дар пророштва, некоме је дао дар језика и знања. Научник физичар, математичар, и неки други има дар познавања закона природе и закона по којима се управља овај свијет. Неко има дар управљања и владања јер без владања, без управљања, без организовања људскога живота нема људима опстанка овдје на земљи. У животу је неопходно да све буде по поретку, да буде благообразно по ријечима истог апостола Павла. Тако је и људском друштву, људској заједници неопходно да има то правило како и на који начин да се живи, да се организује људски живот. Живот породице, и он има свој дар и своје устројство. Живот једнога града, једнога села, једнога насеља, једнога предузећа, живот једнога народа, једне државе, живот и устројство свих држава на овоме свијету и они захтијевају одређене законе и законитости и правила по којима се управљају.

А

јул - август / 2011 / svetigora

Дар управљања Ми данас прослављамо великог равноапостолног цара Константина и мајку његову царицу Јелену. Цар Константин је добио тај дар управљања и владања, и тај је дар употријебио на прави истински начин, јер сви дарови које добијамо од Бога могу бити употријебљени, могу бити злоупотријебљени. Рука може бити употријебљена, може бити злоупотријебљена. Људски разум и знање могу бити употријебљени и злоупотријебљени. Не догађа ли се често да су највећи разбојници, злочинци изузетно даровити људи? И највећи тирани у историји свијета, да поменемо Нерона или Калигу, од Наполеона и Хитлера, од Броза, Стаљина и Мао Це Тунга до савремених тирана Клинтона и компаније, сви они имају изузетне дарове, али на жалост те своје дарове умјесто да их употребљавају на прави истински начин, они их злоупотребљавају и користе за зло. Највећи лопови су били изузетно даровити људи, али

Mитрополит АМФИЛОХИЈЕ

Константина

besjeda

Крст цара

3

намјесто да користе тај дар свој и ту вјештину којим их је Бог обдарио на добро ближњих својих, они то користе на своју штету и на штету ближњих. Велики цар Константин је добио дар од Бога у једном времену које је било многобожачко вријеме, у времену великог гоњења Цркве Божије и имена Христовог. По Божијем надахнућу и ако још увијек многобожац, још увијек није био примио крштење и постао хришћанин, он је осјетио и сазнао и увидио какав је значај тог великог новог духовног покрета који се распростирао по римској царевини његовог времена и прије његовог времена. Када је ратовао против Максенција, свога противника у Риму, он је Богом озарен и надахнут видио часни крст на небесима на коме је писало: „Овим побјеђуј!“ Он је схватио да му је то знамење од хришћанскога Бога, који је био гоњен и прогоњен, да је то знамење за њега и за његову војску и наредио је да се на штитовима и на коњима његове војске, и на заставама извезе и направи то знамење крста и благодарећи томе много јачег непријатеља војно и по оружју Максенција на Милвијском мосту у Риму 311. г. је до ногу потукао. Максенција, који је био велики гонитељ Цркве Божије и противник истинског и правог уређења друштвеног и државног, тиранин и насилник. Извојевао је ту побједу благодарећи часноме крсту и од тада је часни крст постао не само знамење којим су се поносили хришћани, него знамење које је постало постепено и знамење моћног римског ромејског царства. Од времена када је цар Константин донио едикт 313. г. започињемо ми и сви хришћански народи Европе да прослављамо тај велики догађај у историји свијета и Цркве Божије: давање слободе хришћанској Цркви од стране цара Константина после тога догађаја и преношења престоног града римске царевине из старога Рима у Константинопољ. Тако је добио назив тај град који се звао Визант, отуда и држава која је настала около тога града називана је нарочито у западних народа Византијом и ако је она сама

svetigora / 2011 / јул - август

Цар Константин и царица Јелена су с правом названи равноапостолнима. Равни су апостолима јер је њихово дјело од огромног значаја било за ширење имена Христовог и вјере хришћанске, не само по ондашњем Римском царству него по читавом свијету.

4

себе звала Ромејским царством и била Ромејско царство. Дакле од тог времена Црква Христова почиње да цвјета, да се шири по свијету и велики је допринос, огромни, непроцјењиви допринос цара Константина који је донио тај едикт у Милану 313. г, благодарећи коме је Црква добила своју слободу. До тада је била гоњена и прогоњена, сјећамо се његовог непосредног предходника цара Диоклецијана који је одавде из наших крајева поријеклом, а цар Константин је из Ниша. Зато ће и свечаност везана за 1700 година од Миланског едикта нарочито бити обиљежена у Нишу. Диклецијан је оставио трагове прљаве иза себе, многи мученици које ми данас имамо у календару пострадали су у време цара Диоклецијана. Отуда и оно народ-

но предање које је сачувано о проклетом цару Дукљанину. Предање које се управо односи на тога цара Диоклецијана, великог убицу и великог гонитеља имена Христовог. Дакле цар Константин је по томе значајан што је управљао, што је почео да влада не само по неким људским правилима и законима, него је прихватио да земаљски закони по којима се управља и треба да се управља човјек зависе не само од човјека, него зависе од самога Бога, од божанства како га је он називао у то вријеме, како га назива у свом Миланском едикту дајући слободу хришћанима и у исто вријеме наређујући да се имања која су одузета од хришћана да врате, њихови домови, који су им отети, да им се такође врате, храмови који су разорени да се обнове. Савременост Миланског едикта И до данас важи тај Милански едикт и данашњи владари и главари, па и код нас у Црној Гори, не би било рђаво да прочитају Милански едикт и да се угледају на њега. Јер шта се у наше вријеме догађало, исто оно што се догађало у временима до цара Константина и у његово вријеме и после његовог времена. Почнимо са временом Октобарске револуције, временом страховитог гоњења Цркве Божије, када су хиљаде и десетине хиљада вјерника, епископа, свештеника, монаха, монахиња поубијани. Кад је хиљаде и хиљаде храмова срушено, милиони икона светитеља Божијих оскрнављено, када је настала велика страшна духовна пустош широм бескрајне Русије, а послије тога под утицајем бољшевичке револуције тај зли, безбожни, антихристовски дух је завладао и у другим земљама свијета и допро до нас. Онда није чудо што је овде код нас послије Другог светског рата отета, одузета велика имовина и појединаца и отета имовина храмова Божијих. Порушени су храмови на многим мјестима, оскрнављени, разагнат народ по оној јеванђељској - Ударићу пастира и овце ће се разбјежати. Напустио народ свој обичај, своју вјеру... Отуда данас имате хиљаде и хиљаде још увијек некрштених у Црној Гори, оно што се никада није догађало у Црној Гори. Имате хиљаде и хиљаде неопојаних и данас, који се сахрањују без свештеника и то је велика туга. И у овом граду Цетињу веома је мали број оних који се сахрањују на начин како је то благословио Свети Петар Цетињски и како је то радила Црква Божија, а све је то последица управо тог гоњења страшног Цркве Божије и тог прогона њеног, одузете имовине. И ево у наше вријеме када је дошло до извјесне промјене властодржаца у односу према Цркви, још увијек нису довољно сазрели властодршци, нису још увијек доспјели на висину оног Миланског едикта из 313. г. цара Константина. Отуда је цар Константин и те како савремен и за савремене владаре као што је био савремен за своје вријеме, за четврти вијек. Ево ми већ годинама тражимо, двадесет година, да се врати имовина храмовима, црквама, да се врате оне зграде које су отете и још увијек није доспјело до свијести, до ума оних који владају Црном Гором да ту неправду, тај злочин који је извршен против Цркве, да исправе. И не само то, него чак има међу њима и оних који би и оно што је остало Цркви да отму и да одузму. Па ево појављују се теорије како треба одузети и пренијети на државу све храмове и сву имовину црквену, као наводно то јој је некада припадало, за вријеме краља Николе. Апсолутно неистина! Краљ Никола, Божији човјек, хришћанин прави, владар хришћански, који је и када је градио свој двор, овде на Цетињу, у својој повељи из 1895. г. рекао и одредио и себи и своме потомству да за земљу на којој је подигао свој двор, која

јул - август 2011 / број 209-210

из садржаја: митрополит АМФИЛОХИЈЕ

Крст цара 3 Константина

јеромонах КАЛИНИК (Бергер)

Дођи и усели се у нас 16

Библијске књиге Путопис Јубилеј Приказ Актуелно Хронике

30 44 48 58 61 68

свештеник ПРЕДРАГ Шћепановић

Светост 18 по Светом апостолу Павлу РАДМИЛА Мишев

Без во е Божије 25 ништа не бива др КСЕНИЈА Кончаревић

Ф. М. Достојевски (1821-1881) 40 obraznik za vjeru Kulturu i vaspitawe

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА  ГОДИНА XX  ПЕТРОВДАН  ЈУЛ-АВГУСТ 2011. г.  БРОЈ 209-210

Издаје: SVETIGORA, Издавачко-информативна установа Митрополије црногорско-приморске Директор: протојереј-ставрофор Радомир Никчевић Савјет часописа: епископ диоклијски Јован (Пурић), протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, протојерејставрофор Радован Биговић, јеромонах Димитрије (Лакић), Матија Бећковић, Милутин Мићовић, Матеј Арсенијевић Главни уредник: протосинђел Кирило (Бојовић) Оперативни уредник: Рајо Војиновић Дизајн часописа: Мирко Тољић, Владимир Јакшић Секретар редакције: Татјана Марјановић Редакција: протосинђел Јован (Ћулибрк), протојерејставрофор Гојко Перовић, протојереј Велибор Џомић, игуман Петар (Драгојловић), протосинђел Никодим (Богосављевић), јереј Саво Денда, јереј Никола Гачевић, јереј Јован Пламенац, монах Павле (Кондић), монахиња Стефанида (Бабић), Весна Никчевић, Славко Живковић, Предраг Вукић, Весна Тодоровић, Јован Маркуш Сарадници: ђакон Игор Балабан, монахиња Амфилохија (Драгојевић), Оливера Балабан, Милена Тејлор, Марија Живковић, др Ксенија Кончаревић, Милана Бабић, Милутин Вековић, Ивана Кнежевић, Спиридон Булатовић, Сања Радовић, Драгана Керкез, Јелена Петровић Лектура и коректура: Ивана Јовановић

··

·

·

·

Црна Гора 1,20 € Србија 120 Дин. Република Српска 2,5 КМ за Европу 3,5 €; за Америку $6; за Аустралију 10 AUD

·

Фотографије: +Живота Ћирић, Зоран Тричковић, Жељко Шапурић, Јован Радовић, искушеник Павел (Алексејев)

Марковданска литија у Подгорици, 8. мај 2011. г.

Уредништво: Његошева 73, 81250 Цетиње, тел: 041/234222, 230-375; Косте Главинића бр 1/А, 11000 Београд, тел: 011/369-0757,369-0705 e-mail: svetigora.urednik@gmail.com Штампа: , Суботица INTERMIDIARY INSTITUTION: COMMERZBANK AG FRANKFURT/MAIN SWIFT: COBADEFF /400876825101 EUR /400876825100 Other Currencies NLB Montenegrobanka AD Podgorica SWIFT CODE: MNBAMEPG /ME25530005120005043078 "MITROPOLIJA CRNOGOR. PRIMOR. SVETIGORA CASOPIS" 81250 CETINJE MONTENEGRO

svetigora / 2011 / јул - август

6

је црквена земља, Цетињског манастира, да плаћа Цетињском манастиру аренду, во вјек и вјеков. Дакле, није краљ Никола одузимао него је градио, задужбине је градио, стотине храмова је саградио. Сви ти храмови су били грађени ради службе Божије, да се људи Богу моле, сабирају, причешћују, крштавају, вјенчавају, опојавају, као што је то било и прије њега и као што је то било после њега. Дакле и цар Константин је донио едикт да се храмови врате Цркви, да се обнове. Није мислио као неки од наших главара овде цетињских који хоће цркву на Ћипуру да претворе у маузолеј. Краљ Никола није њу градио да буде маузолеј, ни његов ни ничији други, него је хтио да обнови и обновио је на свој начин оне темеље храма старога Цетињскога манастира. Подигао је цркву на том мјесту, да би се у тој цркви служба Божија служила и њему за здравље и његовог владарског дома и за покој свих оних који су били ктитори тога светога храма од времена Ивана Црнојевића, митрополита Висариона и митрополита Вавиле. Није он правио маузолеје ни кад је градио храм Светог Василија Острошког у Никшићу, који је задужбина његова и цара Николаја Другог. Ни један храм није правио за маузолеје, чак није ни желио да буде сахрањен у цркви на Ћипуру. Она се назива дворска црква не зато што је припадала двору, него што је била близу двору. А краљ Никола се овдје, у овом храму вјенчао и крштавао своју дјецу, овдје је долазио да се причести са својим главарима и војводама и сердарима. Овдје је долазио Бога да моли и да цјелива ћивот свога претка Светога Петра Цетињскога. Ово је била, ако већ хоћемо да је назовемо, његова дворска црква. Она тамо, то је задужбина Ивана Црнојевића коју је он обновио и хвала Богу тамо смо га сахранили и велику хришћанку Милену, родом од Вукотића, тамо је и она сахрањена. Не да би тај храм постао мртвачница, него да би постао мјесто у коме ће се наставити молитва Божија. Надамо се да се ни ови наши садашњи, који су његови наследници на власти, неће вратити у времена Диоклецијана, проклетога цара Дукљанина, да одузимају оно што је Божије и што је црквено и да претварају у маузолеје. То су пагански обичај били, дохришћански, са маузолејима, како је правио Галерије, предходник цара Константина, ено Ромулијана тамо близу Зајечара на једном брду, маузолеј њему и његовој мајци. Хришћани никада нису правили маузолеје, они су правили задужбине, храмове за молитву Богу и за покој свој. Дакле, надати се да неће у наше

ВЛАДИМИР Лоски

Богословље

образа

Т

ема образа у познању Бога и човека је од толике важности за хришћанску мисао да верујемо да са правом може да се говори о „богословљу образа“ у Новом Завету или код овог или оног хришћанског писца, а да се притом не преувелича један елеменат богословског учења од другостепеног значења. Тако, на пример, студија оца Хенрија Крузела „Богословље образа Божијег код Оригена“ досеже све битне проблеме Oригенове мисли, па ипак, аутор се у уводу извињава што је ограничио „богословље образа“ на само један аспект, на аспект односа Бога према човеку посредством Слова. Чак и ова усредсређеност на улогу Друге Испостаси не може да ограничи опсег теме Божијег образа у Оригеновој мисли: ако је Логос Лик преко кога се познаје Очев Прволик, сви проблеми који се односе на „космичку“ божанску пројаву у природи створеној Словом, или на ону „историјску“ у откривењу датом изабраном народу да би се примила Реч Божија, припадају „богословљу “. Ако кажемо да је човек λоγκιός, употребљавајући овде Оригенов термин, ако је он „по лику“ Логоса, све што се односи на човеково назначење благодат, грех, искупљење Словом Које је постало човек – требало би да се односи и на богословље лика. Исто можемо да кажемо и о Цркви, светим тајнама, духовном животу, освећењу, задњим временима. Не постоји грана богословског учења коју би могли сасвим изо-

јул - август / 2011 / svetigora

Бесједа изговорена у Цетињском манастиру на празник Светог царa Константина и царице Јелене, 3. јуна 2011. године.

BOGOSLOVQe

вријеме се поново догодити оно што се догодило на Ловћену, када је посјечен Ловћен, када је оскрнављен храм Светога Петра Цетињског и срушен, када је погажено завештање пророка ловћенског Петра Другог Његоша и направљен му против његове воље, против његове савјести, против његовог завјештања, маузолеј. Тамо га затрпали негдје дубоко, колико чујем. Тамо нисам био и нећу бити на Ловћену све докле се златни крст не обнови на Ловћену, док се не обнови црква по завјештању Петра Другог Петровића Његоша, гдје ће он по свом завештању бити сахрањен. Дакле није он тражио маузолеје, као што их није тражио ни цар Константин. Он је сахрањен у храму Божијем у Цариграду, као што је сахрањена и његова мајка. Вјероватно да је мајка утицала на њега да он промијени однос према хришћанству, према Христу Богу и да донесе тај едикт о слободи хришћанске вјере и уопште о слободи. Света Јелена која је открила мјесто гроба и распећа Христовог, заједно је са царем Константином саградила онај храм Васкрсења у коме и данас се прославља име Божије, гдје се налази мјесто погребења Христовог и његовог Васкрсења и мјесто његовог распећа. Отуда су цар Константин и царица Јелена с правом названи равноапостолнима. Равни су апостолима јер је њихово дјело од огромног значаја било за ширење имена Христовог и вјере хришћанске, не само по ондашњем Римском царству него по читавом свијету, благодарећи том његовом Едикту и тој његовој промјени према хришћанству, према Цркви Божијој и благодарећи том престанку гоњења и благодарећи слободи коју су добили хришћани у његово вријеме. Надати се да ће у наше вријеме тај његов едикт и равноапостолна Јелена утицати на оне које Господ обдарује даром управљања и владања, утицати на њих да и они њиховим путем иду, не путем гонитеља имена Божијег, не путем рушитеља светиња и отимања, не путем насиља него путем слободе. На првом мјесту слободе за име Божије, за народ Божији, за свако људско биће. Слобода нас је родила и слободом треба да живимо и да дишемо и они којима Бог даје тај дар управљања и владања не даје им дар господарења, отимања од других, него управо да би тај дар употријебили на прави истински начин за своје добро, за добро народа који им је повјерен, државе којом управљају, људи који чезну за слободом, за сваким напретком. Дакле, многи су дарови али је један дух Божији, дух Христов кога је Господ узносећи се на небеса обећао својим ученицима, да ће послати Духа Утјешитеља који ће их увести у сваку истину, као што се и догодило на Духовдан, на Тројичиндан, када је у виду огњених језика Дух Божији сишао и обдарио све ученике Његове разним даровима, а послије њих и оне друге који су кроз вјекове примали те Божије дарове примајући једнога Духа Животворног и ходећи оним путем који јесте Христос – Пут, Истина и Живот. Њему Дародавцу свакога добра, Дародавцу свих дарова, Оцу Његовом и Духу Светом нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин!

7

svetigora / 2011 / јул - август

8

ловати од теме лика, а да се при притом не изложимо опасности да је одвојимо од живог стабла хришћанског предања. Можемо рећи да за једног католичанског богослова, на Истоку или на Западу, верног главним токовима патристичке мисли, тема образа (у свом двојаком значењу – образ као принцип божанске пројаве и образ као основа посебног односа човека према Богу) треба да припада „суштини хришћанства“. Невелика књига Романа Гвардинија која носи овај наслов даје појму лика посебно место. Насупрот томе, тему образа ћемо узалуд тражити у Харнаковом Das Wesen des Christentums. Разлози који се обично наводе од стране неких протестантских богослова који би хтели да искључе „богословље образа“ из суштине хришћанства могу да се подупиру на солидно познавање библијског речника. Тако Карл Барт у својој „Догматици“ (III, 1, 216, Zürich, 1945) изјављује да су учења Отаца Цркве о „образу Божијем“ потпуна новина, без икакве основаности у Светом Писму. Емил Брунер (Der Mensch im Widerspruch.., Berlin, 1937), мада мање категоричан, констатује ипак да „учење о Imago Dei, у оној мери у којој можемо овај термин да доведемо у везу са неким дефинисаним појмом, не игра битну улогу у Библији“. Андерс Нигрен у Ерос и Агапе (I, 257) елиминира тему лика цитирајући Е. Лемана који каже: „Аргуменат који се у формалном смислу највише супротставља ’стварању по образу Божијем’ јесте то што је оно у потпуности одсутно у Старом Завету. Кад би то била тема у већој мери уобичајена, она би била често коришћена, односно обрађивана, на бројним местима која говоре о односу Бога и човека. Међутим, нити Пророчке књиге, нити Књига Псалама, нити Књига о Јову, нити Поновљени закони који су толико људски, не говоре о тој суштинској сличности Бога и човека“... Исти аутор додаје: „Није случајно што се ова теорија о човеку сазданом по образу Божијем развила управо у одређеном моменту, када је грчки језик ушао у јудејску религиозну литературу“. Речи „није случајно“ заслужују пажњу. Леман и Нигрен би једноставно хтели рећи да је тема образа Божијег страна Откривењу: то је јелински уметак проузрокован платонистичким и стоицистичким латентним асоцијацијама присутним већ у терминима εικών и ὁμοίωσις у преводу књиге Постања од стране Седамдесеторице, са краја III или II века пре Христа. Ови појмови ће се развити у књизи Премудрости, написаној на грчком средином I века пре наше ере. Тамо налазимо парафразу израза „начинимо човека по нашем лику“,

јул - август / 2011 / svetigora

који човековом призвању приписује непропадљивост и роду посредством било какве слике, не остаје непосличност Богу у ономе што му је својствено (ἰδιὸτητος) или, знати Бог: Он говори и захтева одговор; Он открипрема једној другој верзији, сличност Његовој вечности ва своје Име и зове по имену оне које је одабрао (ἀιδιότητος) (II, 23). У истој књизи, Премудрост која је сатворац - Аврама, Исака, Јакова.То је личносни Апсолут који света, чини да се Бог позна у творевини: она је ἀπαύγασμα, улази у однос са људским личностима. То је тако за одсјај (сијање) вечне светлости, „огледало чисто Божанског јудаизам пре Христа, као и за верујућег Јевреја данас. дејства“, „слика (εἰκών) Његове доброте“ (VII, 26). Скоро да се Цитираћемо сведочење Мартина Бубера (Dieu Vivant, 2, ради о другој ипостаси средњег платонизма или о Филоно- 16): „Велико дело Израиља није у томе што је учио о вом Логосу. једином истинитом Богу, Богу јединственом, почетСвакако, поклапање развоја теме образа са појавом ку и крају свега што јесте, него у томе што је показао грчког језика у јудејској религиозној литератури није да је истински било могуће да Му се говори, да Му се случајно. Могли бисмо се, међутим, запитати - да ли ово каже Ти, да се стоји усправно пред Његовим лицем“... прибегавање новом речнику, богатом философском „Управо је Израиљ први схватио и, више од тога – житрадицијом, није одговарало једној унутрашњој неопходно- вео живот као дијалог између човека и Бога“. сти Откривења које је, у својој последњој старозаветној етаТо је Бог који објављује Себе трансцендентним пи, примило узрастајућу светлост која је требала да дâ нови свакој слици преко које би могла да се позна Његова тон јудејским свештеним списима. „Није случајно“ што је природа, али Он не одбија личносни однос, живи јудејска дијаспора, да би сачувала живом реч Истине откри- разговор са људима, са једним народом. Он им се вене Израиљу, хтела да јој да јелински израз, што је дозволи- обраћа и они Му одговарају у једном низу конкретло другоканонским писцима да започну једно богословље них ситуација које сачињавају свештену историју. образа уочи појаве хришћанства. Ипак, дубине Његове природе остају неприступачКонкретне чињенице на које се позивају богосло- не било каквом познању. Ако постоји чисто јеврејски ви који су против патристичког учења о лику морају бити гносис, он се не састоји у познању божанске природе, прихваћене од свих који, пред текстом Старог Завета, неће него у откривењу тајанствених планова Божијих дада затворе очи пред историјом формирања библијског том пророцима, у откривењу божанског домостроја Канона. Признаћемо да јеврејски изрази селем и демут, који се остварује у историји окренутој према праћени предлозима бе и ке, у Пост. 1, 26 (што даје: „по на- једном свршетку, историји која налази свој смисао шем лику, као наше подобије“), немају позитивни и ди- у обећању есхатолошког догађаја. Неке присталице ректни смисао израза κατ' εἰκώνα ἡμῶν καθ'ὁμοίωσιν ἡμῶν јудаизма ће нам рећи да чак ни тетраграм имена из превода Седамдесеторице. У контексту свештеног текста књиге Изласка не говори ништа о божанском Бићу, о Постања, стварање човека „по лику“ Божијем даје људским природи Божијој. Седамдесеторица преводилаца су бићима власт над животињама аналогну оној коју Бог има превели овај израз са ἑγώ εἰμὶ ὄ ῶν – Ја сам Онај Који над свим створењима. Ако је овај текст усмерен, како се по- јесте (или „Који јесам“). Према неким савременим егнекад претпоставља, против египатског култа териоморф- зегетима требало би превести „Онај сам Који јесам“ них богова, онда израз „по лику“ има пре свега негативни у смислу одбијања да себе именује. Према другима смисао. Животиње немају ништа божанско, јер је само човек овај израз означава: „Ја сам онај који остаје веран“. створен „по лику Божијем“. Али је такође уочено да израз Овај лични Апсолут је Бог историје, Бог Који озбиљно „као наше подобије“ треба још више да ограничи позитив- захтева од људи да се ангажују, зато што се Он сâм ни смисао који даје „по нашем лику“, можда и због тога да ангажује улазећи у однос са онима које је одабрао. се у исто време избегне ирански мит о „небеском човеку“: Незамислива лудост Јелинима: може ли се рећи Ти човек је створен само „по лику“, он поседује само извесну трансцедентном принципу постанка? удаљену аналогију са Господом по месту које заузима међу У ствари, у религијама и метафизици који су страземаљским створењима. Све ово је, очигледно, врло мало ни Откривењу датом Израиљу однос „Ја-ти“ је одда би могло да се говори о старозаветном учењу о лику ржив само на плану једног политеизма, на нивоу које Божијем, осим у негативним терминима: Бог Израиљев, Тво- остаје инфериоран једној философској теологији. рац неба и земље, нема ништа заједничко са божанствима Само што се приближимо Апсолутном, дијалог са бодругих народа; Он нема териоморфни или антропоморфни жанством постаје немогућ, апсурдан, јер ни сам налик кога би могли да обожавамо. Ово се врло добро слаже са зив Бога не може да му одговара. Требало би га наформалном забраном сваке ликовне представе Бога: „Зато звати другачије да се не изневери његова безлично чувајте добро душе своје, јер не видесте никаквога лика у објективна чистота: „Оно што уистину јесте“, „трансонај дан кад вам говори Господ на Хориву испред огња, да се цедентно добро бића“, „Једно“. Или, још боље, требане бисте покварили и начинили себи лик резан или какву год ло би одбити да се било како назове, прихватајући слику“ (Понз. 4, 15-16). „И проговори Господ к вама испред огња; негативни пут познања, чији би крај био мистика глас од речи чусте, али осим гласа лика не видесте“ (Понз. 4, 12). утапања у Непознативо. „Не постоји о Њему ни једно Противницима богословља образа направићемо следећи име, ни једна дефиниција, λὸγος, нити знање, нити уступак: у изворно јеврејском тексту Библије, протумаченом осет, нити мишљење“ – овај закључак прве хипотезе у историјском контексту редакције књига Старог Завета, не у Пармениду ће постати неки вид „писаног ауторитепостоји ништа (или скоро ништа) што би могло бити темељ та“ за целокупну платонистичку традицију негативне извесне теогносије или религиозне антропологије о појму теогносије, све до псевдо-Дионисија који ће увести лика Божијег. Ипак, овај „скривени Бог“ пророка Исаије (45, овај текст у хришћанску литературу не помињући 15), „Бог Израиљев, Спаситељ“, Који не пројављује Своју при- притом Платоново име.

9

svetigora / 2011 / јул - август

10

Супротно монотеизму јудејских пророка, овај се супростави „Бог Аврама, Исаака и Јакова“ „Богу философа монотеизам (или боље речено „xенотеизам“) грчких и учењака“, без сусрета, као код Паскала, живог Бога живе философа не искључује легитимност лика (образа): Библије. Јер, постоји и мртви бог, извесног пуризма библицибоље речено он је претпоставља. Апофатички усход ста превише привржених библијском слову (које изучавају у према божанству које је непознативо и анонимно историјском контексту његове редакције), да би били споу себи самом не би могао да се примени, када оно собни да препознају живот (динамичан, и у том смислу ништо наступа после, на нивоу бића и познања, не би кад једностран), живо предање, које и у најстаријим текстобило његов израз на мање узвишеном ступњу. Тако вима открива увек нови смисао, који одговара свакој новој је Νοῦς - Разум (Ум) код Плотина (Енеаде V, I, 7), εἰκὼν – етапи божанствене икономије пре Христа. У име једног Бога, лик Једног, док је Душа света названа ἐίδωλον Ума (Ibid, Који се своди на категорије једног апстрактног јудаизма V, 1, 6). Овај неличносни бог, коме се у молитви не би инертне књиге законски изучаване, једна библијска наобратили са „ти“, свакако није Бог свештене историје. ука која себе издиже на ниво теологије би хтела да укине Избегаваћемо, без сумње, да га означимо термином богословље лика, проглашавајући га страним Откривењу. „природа“, па ипак, пошто је он прототип онога што Свакако, Бог јелинске мисли, који допушта слике, још увек долази после њега, видљива природа космоса је није Бог јудејског Откривења који их забрањује; треба да такође, у крајњој линији, удаљена слика овога бога се учини акт „лудости“ да би се вером достигао, прелазећи који је трансцендентан свему што га чини познати- бездан. Али, не бисмо могли да кажемо, насупрот томе, да вим ван његовог апсолутног идентитета са самим со- је Бог философа неки „други Бог“, стран скривеном Богу бом (Ibid, VI, 8, 18). Плотиново Једно се јавља, у крајњем Израиља који обитава у мраку (III Цар. 8, 12). Он не допушта слисмислу, као бог свештене природе. Ово још више ке и кажњава радозналост оних који би хтели да истражују важи за бога средњег платонизма, као и онога окул- Његову трансцедентну природу зато што само Њему притистичких списа, да не говоримо о богу стоика. пада иницијатива Откривења у историји народа Којег је изЈер свештена је природа, као слика Непојмљивог, абрао да би обухватио у јединственом догађају целокупну пуна богова који, не будући никад господари историју и целокупну природу универзума. Овај личносни историје, примају жртве од смртних и одговарају Бог није Постојећи који би био лишен природе, али Он сањиховим молбама преко пророчанства, откривајући крива дубине свог Бића до одлучујућег момента и јавља се неумољиве законе универзума. самовластно онима које је изабрао. „Теологија“ у стриктном Јудејцима саблазан: Може ли да се допусти смислу, онако како је схватају Оци Цркве остаје неприступачпостојање света без историје, постојање све- на Израиљу пре оваплоћења Слова. Оно што је дозвољено та потчињеног нужности, који је без сумње леп и Грцима, забрањено је Јеврејима, али је ова забрана истовуређен, али у коме не може да се деси ништа ново? ремено и ограничење и њихова привилегија. Она ће се укиУ Старом Завету, то је песимистичко виђење Пропо- нути у моменту када ће Бог одлучити да се јави у пуноћи ведника. За аутора ове необичне књиге, написане свима, Јеврејима као и Грцима, савршеним образом који Му после изгнанства, нужност која управља и уређује је саприродан, да би учинио Себе познатљивим у (Светом) целокупност створене природе јесте „таштина“. Апо- Духу Који испитује дубине Његове природе. Оваплоћењем, стол Павле ће поновити овај израз (Рим. 8, 19-22), да би које је основна догматска чињеница хришћанства, појмови рекао да се твар није покорила „таштини“ по својој „образ“ и „богословље“ су тако тесно повезани да израз вољи, него услед човековог греха; људи, „синови „богословље образа“ може да постане скоро плеоназам – Божији“ су такође ти који требају да ослободе при- наравно, ако разматрамо богословље као познање Бога роду од служења пропадљивости. У истој Посланици у Његовом Логосу, Који је једносушна Икона (Слика) Оца. Римљанима (1, 19-23), апостол незнабожаца, одајући Ипак, термин „образ“ неизбежно покреће серију питања у признање Богу философа, познатљивог преко ство- хришћанском богословљу. Да се зауставим на овом термину рене природе, објављеног у сликама, које показују у тројичном богословљу. Апостол Павле назива Сина „Слиневидљиво и вечно, осуђује „таштину“ ових мудра- ком Бога невидљивога“ (εἰκὼν τοῦ Θεοῦ τοῦ ἀορὰτου) (Кол. 1, 15; ца који имајући заслугу за познање Бога космичке Кор. 4, 4). У оквирима једне јелинистичке теогносије овај израз природе, нису знали да га прославе као личног Бога би имплицирао однос лика према свом прволику. Будући да Откривења, Бога Историје, Бога обећâњâ - као Онога чини познатљивом прву Ипостас, Која је непознатљива по коме се каже „Ти“, него су наставили да упућују своје себи, Логос је њена слика. То би био неки однос сличности, молитве идолима. заснован на природној партиципацији инфериорног у супеПред овим текстом апостола Павла, Гамалило- риорном. Постојала би дакле једна не-идентичност прировог ученика, са правом се питамо: да ли израиљско де (или нивôа), која би остала сродност – συγγένεια. Ово знапредање уистину није познавало аспекат „природе“ чи да би било могуће превазилажење, односно довођење у Богу Који остаје увек искључиво личан и одбија нивоа Бога – Слике на ниво Бога – Прволика, кад би могне само слике Које би могле да Га пројаве у космосу, ли да достигнемо неизразиву природу Првог у Њему – санего и теологију (у јелинистичком смислу речи), раз- мом. У хришћанском контексту тројичног богословља овај умско или мистично тражење које би се усудило да однос слике и прволика треба да буде потпуно преобрасе уздигне према тајни, превазилазећи слике? Неки жен, као што можемо да закључимо из следећег текста Светекстови Књигâ мудрости, обиље гностичких списа тог Григорија Нисијског: „Син је у Оцу као што лепота слике каснијег јудаизма и посебно дело Филона (који је био пребива у облику прволика“... „Отац је у Сину као што леповерујући Јеврејин, и поред свог јелинизма) би треба- та прволика пребива у својој слици“... „и треба истовремено ло да сведоче супротно. Настоји се по сваку цену да мислити једно и друго“. (Против Ев. I, PG, 44, 636)

јул - август / 2011 / svetigora

Ради се, у ствари, о доктриналној новини, страној грчкој мисли, као и мисли једног Јеврејина јелинисте као Филона, за кога личносни Бог Библије поистовећен са неличносним Богом јелинизма још увек остаје затворена монада, личност-природа, трансцедентна по својој суштини Логосу који је њена слика, њен посредник у односу на створени свет – више персонифицирана него личносна Реч јудаизма. Нови елемент, својствен хришћанском богословљу, је разликовање између природе или суштине и личности или ипостаси у Богу, неизбежно за оне који признају божанство Христа. Неистоветни као личности, Отац, Син и Свети Дух су истоветне природе или суштине. То је тачни смисао појма ὁμοούσιος који преводимо са „једносуштан“. Пошто је Логос хришћана једносушна слика Оца, однос слике према архетипу (ако би хтели да сачувамо овај термин, близак Оригену, али који већ код Светог Григорија Нисијског постаје архаизам), односно однос слике према ономе што она објављује, не може даље да се схвата као учешће (μέθεξις) или као сродство (συγγένεια), зато што се ради о природној истоветности. Изгледало би, у том случају, да однос слике према моделу кога објављује треба да се интерпретира као лични однос Сина према Оцу. То је хтео да уради Leys у задњем поглављу своје књиге „Слика Бога код Светог Григорија Нисијског“. Ипак, ако се уведе појам објављујуће Слике у унутар-тројичним односима, не би се могла избећи једна друга тешкоћа: како може лични однос који указује на не-истоветност, сам по себи омогућити објављивање једне личности од стране друге? Појам Сина као Слике Оца имплицира, свакако, лични однос. Ипак, оно што је објављено преко Слике није личност Оца него Његова природа, истоветна Синовљевој. То је истоветност по суштини која се показује у различитости по личности, у односу на Другог. Син као икона сведочи о божанству Оца. Ово је опште место грчке патристике. Тако, за Светог Григорија Назијанског име Логос се односи на Сина „зато што Он остаје сједињен Оцу и открива Га“, „јер је Он у односу на Оца као дефиниција у односу на оно што дефинише. Јер логос означава и дефиницију, те онај што познаје Сина познаје и Оца. Син је значи кратка и јасна објава природе Очеве, јер свако рођено биће је нема дефиниција свог творца“ (Беседа XXX, PG, 36, 129A). Овај пример је прилично сугестиван. Једна људска индивидуа је „портрет свог оца по породичним обележјима које дели са њим, а не по личносним својствима које је одликују од њеног оца.“ Када хоћемо да применимо богословље лика на Свету Тројицу, требало би, да би избегли сваку двосмисленост, да говоримо о „природној слици“ као што је то урадио Свети Јован Дамаскин, за кога је Син εἰκὼν φυσική, „потпуна, у свему слична Оцу осим у неприступачности и очинству“. Исто може да се каже и о Светом Духу, Који

11

svetigora / 2011 / јул - август

Појам сродности - συγγένεια, οἰκείωσις - имплициран у је „слика Сина“, јер „нико не може да каже Господе Исусе осим Светим Духом“. „У Духу Светом, значи, јелинском схватању слике је недовољан, као што смо рекпознајемо Христа као Сина Божијег и Бога, и Сином ли, за хришћанско учење о Логосу, једносушној Икони Очевој. У ствари, овде се не допушта никаква неједнакост видимо Оца.“ (PG, 94 1340 AB, O сликама) Тројично богословље „сликâ“ има место само природе. Насупрот томе појам „сродности“ би био претеу вертикалној перспективи објављивања божан- ран у хришћанској антропологији, јер διάστημα, супротске природе на коју се односи древни патристич- ност створене и нестворене природе је бесконачна. Као и у ки израз „од Оца, преко Сина, у Духу Светом“. Ова тројичном богословљу, појам „слика“, или тачније „по слици“, објава није чин безличног божанства или остатак примењен на човека треба да прими нови смисао у правцу непревазиђеног јелинизма, зато што претпоставља мисли која је разликовала у Богу личносни или ипостатич„монархију Оца“, Који објављује својства своје при- ки моменат од суштинског или природног. Човек није само роде Логосом у Духу (Светом). Тако, на пример, у индивидуа природе схватан у генеричком односу људске овом богословљу слике, атрибут мудрости има Отац природе према Богу-Творцу свеукупности космоса, него је као извор Мудрости, Логос као испостасна Мудрост, такође, и пре свега, личност несводива на заједничка (или изражавајући потпуно у својој личности Прво- индивидуализирана) својства природе којом је обдарен лик, Свети Дух као енергетско зрачење Мудрости заједно са осталим људским индивидуама. Сваки човек јесте заједничко за све три ипостаси, откривено споља личност на основу посебног и јединственог односа према и саопштиво (причасно), као дар, створеним лич- Богу Који га је створио „по својој слици“. Овај персонални ностима. Тема слике у тројичном богословљу, када моменат у антропологији којег открива хришћанска мисао се постави у одговарајућој перспективи, може да не означава сам по себи однос учешћа, а још мање συγγένεια, разјасни истински смисао теорије енергија божан- „сродност“ са Богом, него пре аналогију: као и личносни Бог, ских својстава у византијском богословљу XIV века. по чијој је слици саздан, човек није само „природа“. Ово му У исто време она оправдава тројично богословље даје слободу у односу на самог себе као индивидуе која има пре-никејских Отаца, омогућавајући да се отклони природу. Ова нова категорија личности или ипостаси, мада најчешће незаслужен приговор за субордонацизам није експлицитно садржана у патристичкој антропологији ипак се увек претпоставља. Оно што је битно да се подвуче, овом тако богатом учењу. Нећу имати времена да дам неке примедбе на када се говори о богословљу лика примењеног на човека, тему „слике“ у христологији. Тема „слике (иконе) односи се на личност човека као ону која пројављује Бога. У тројичном контексту, појам слике је означавао божанБога“ је овде везана за испостас Сина Који, постајући човек, у својој људској природи коју је узео на Себе ствену Личност у смислу да она показује у себи самој причини видљивом своју божанску Личност, једносушну роду или својства природе, преносећи их на другу Ипостас: Оцу. Ипак, божанство Христово (и следствено томе, Свети Дух на Сина, Син на Оца. Ово је претпостављало, као Његову одлику „савршене Слике невидљивог Бога“) што смо рекли, истоветност природа или једносушност, што можемо да признамо само у благодати Светога Духа. је очигледно искључено за створену личност која треба У контексту Оваплоћења (или боље: чињеницом, да се разматра као „слика“ Божија (I Кор. 11, 7). Човекова личдогађајем Оваплоћења) стварање човека по слици ност не би могла да буде уистину „слика“ Божија. Човекова Божијој задобија своју потпуну теолошку вредност личност не би могла да буде уистину „слика“ или „по сликоја је невидљива (или прилично сиромашна) у тек- ци“, она не би могла да објављује Бога Који је трансценденсту свештеног списа Постања, како га види критичка тан природи коју она „уипостазира“, када не би имала способност уподобљавања Богу. Овде се ради о теми подобија егзегеза. (ὁμοίωσις) са свим оним што она може да садржи као платоновско наслеђе. У хришћанској антропологији, разуме се, сличност или Не постоји грана богословског учења коју би уподобљавање Богу не може да се схвати другачије осим могли сасвим изоловати од теме образа, а преко благодати која долази од Бога, што искључује прида се при притом не изложимо опасности да родно сродство (συγγένεια) јелинске философије које је је одвојимо од живог стабла хришћанског замењено појмом усиновљења. предања. ...Човек саздан „по слици“ јесте личност способна да пројави Бога у оној мери у којој је његова природа прожеПозитивни смисао посебног односа према Богу, та обожавајућом благодаћу. Тако слика, која је неотуђива, који не долази до изражаја у јеврејским изрази- може да постане подобна или неподобна до крајњих грама селем и демут, почиње да бива јаснији у грчком ница. До граница сједињења са Богом, када обожени човек преводу Седамдесеторице, где εἰκὼν и ὁμοούσιος, пројављује у себи, по благодати, оно што је Бог по прирокојима претходи предлог κατά, већ садрже најаву ди, по речима Светог Максима, или крајњег пада, што је Плобудућег богословља, означавајући развој предања, тин називао „место неподобности“ (τόπος τῇς ἀνομοιότητος) „јеванђелску припрему“ у снажнијој светлости постављајући га у тамни бездан Ада. Између ове две Откривења. Блага вест Иконе Бога објављене у Хри- крајност човеково назначење се креће у историји спасења, сту, Богочовеку, користећи овај превод откривајући надом оствариваном за свакога у оваплоћеној икони Бога нове подударности у корист једне откривене (мада Који је саздао човека по Својој слици. латентне) антропологије у тексту библијских списа Са француског превело сестринство манастира Бања.

12 (нпр. Пс. 8, 6, цитиран у Јевр. 2, 6). Изворник: V. Lossky, A l’image et à la ressemblance de Dieu; Paris, 1967.

РАЈО Војиновић

reporta`a

Прослава Васкрса у Митрополији црногорско-приморској

Њега славимо, Њему пјевамо, Његовом Васкрсењу се поклањамо У

сведочи и овај празник посвећен Његовом светом Васкрсењу, јер ево данас милиони људи, на разним земаљским језицима, на свих пет континената, Њега прослављају, Њему пјесме пјевају, Његовом Васкрсењу се поклањају. То је потврда да је Он заиста почетак и крај, да је Он темељ, да је крајеугаони камен. И могу људи да иду куда хоће и да раде шта хоће, али прије или касније они немају коме другоме да се врате сем Њему и да се поклоне Његовом светом Васкрсењу“, рекао је митрополит Амфилохије. Литургији је присуствовао амбасадор Србије у Подгорици Зоран Лутовац, као и савјетник у амбасади Руске Федерације у Подгорици Сергеј Феропонов. Митрополит Амфилохије је потом у Вирпазару благосиљао васкршња јаја и сусрео се са тамошњим вјерницима. Васкрс је прослављен је и у Скадру гдје је, са благословом Архиепископа тиранског и читаве Албаније Анастасија и Митрополита црногорскоприморског Амфилохија, служена Света Литургија у цркви Свете Тројице у Враки надомак Скадра. Литургију је служио протојереј-ставрофор Радомир Никчевић, а појали су монаси Цетињског манастира и полазници школе српског језика из Скадра. Поред многобројне дјеце на Литургији је био и велики број мјештана из Враке и Скадра , али и вјерника из Црне Горе који су дошли у мјесто одакле су њихови коријени.

јул - август / 2011 / svetigora

свим храмовима Митрополије црногорско-приморске 24. априла је прослављен најрадоснији и највећи хришћански празник – Васкрсење Господа Исуса Христа. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је у Цетињском манастиру служио васкршње јутрење и предводио литију која је ишла до цркве на Ћипуру и до Влашке цркве, па назад до манастира. Потом је у Саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици, уз саслужење свештенства и бројног вјерног народа, служио Свету Литургију. Одговарали су чланови подгоричког Црквеног хора „Свети апостол и јеванђелист Марко“. Посланицу Патријарха српског Иринеја и архијереја СПЦ прочитао је парох подгорички отац Велибор Џомић. Светој тајни Причешћа приступили су многобројни вјерници, међу којима је било много дјеце. На крају Литургије митрополит Амфилохије се обратио вјерницима кратком бесједом у којој је подсјетио да је камен који су одбацили зидари постао крајеугаони камен: „Дивно је то у очима нашим. Христа Господа одбацили, презрели, пљували, шибали, на крст разапели, власт Га продала, првосвештеници заслијепљени мржњом и самољубљем такође учествовали у Његовом распећу и убиству… Међутим, догодило се на Њему оно што је записано – Он је тај крајеугаони камен кога су зидари земље, зидари људске историје одбацили“. „И данас Га многи одбацују, али и поред тога Он је био и остао крајеугаони камен неба и земље, људске историје, људског живота, живота земаљских народа. Да је то тако,

13

povodom praznika

Свети Лука, архиепископ војно-јасенецки

ДАН СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ

svetigora / 2011 / јул - август

Н

14

аступио је велики празник, празник највеће радости за хришћане: Дух Свети је сишао на апостоле. И не само на апостоле – Дух Свети је дошао у свијет, да би испунио обећање Господа нашега Исуса Христа, Који је рекао: „Нећу вас оставити саме, послаћу вам Духа Светога Утјешитеља“. И Дух Свети је осветио земљу, и до краја вјекова ће читав род хришћански водити путем спасења. Дух Свети је најприје сишао на апостоле. Како је сишао? Очигледно, у виду огњених језика. Више никада тако очигледно Дух Свети ни на кога није сишао. Шта то значи? Зашто је било потребно да Дух Свети сиђе на апостоле у виду огњених језика, да га свако осјети и види? Зато што су апостоли били свети, јер је кроз њих, кроз њихову проповјед, требало да се по читавом свијету утврди Свето Јеванђеље. Они су били први проповједници Јеванђеља, први који су пронијели Христову свјетлост у свијет. Тако их је и обиљежио Дух Свети, сишавши на њих у виду пламених језика. Пламеним је Он учинио њихова срца и ум, осветио их и просветио, подсјетио их на све што су раније чули од Исуса Христа, и дао им силе да читав свијет Христу приведу. Али, зар и данас Дух Свети не силази на све који су достојни да Га приме? Зар није био преиспуњен Духом Светим преподобни Серафим Саровски? Дух Свети је сишао на њега у виду огњеног језика, али тако да је овладао свим помислима, свим жељама, осјећањима и тежњама. Он је испунио преподобног Серафима. Тако је силазио Дух Свети на многе и многе светитеље, тако је силазио Дух Свети и на све нас недостојне, садашње хришћане, јер нам се кроз Тајну миропомазања и светога крштења даје благодат Духа Светога. Свима се даје та благодат, сви су је добили, али је сви нијесу очували. Многи су изгубили то благо, лишили се благодати Духа Светога. Зар може обитавати Дух Свети у нечистом људском срцу пуном гријеха? Као што дим одгони пчеле, као што смрад одгони све људе, тако и смрад срца људског одгони Духа Светога. Дух Свети живи само у срцима чистим, само њима даје Своју божанствену благодат, Своје свете дарове, јер је Он „Ризница блага“ - свих истинских и најдрагоцјенијих блага којима може да овлада људско срце. Зар може да их прими срце нечисто? Зар срце огреховљено, лишено милосрђа и љубави може да прими благодат Духа Светога? А како да имамо чисто срце? Како да се уздржимо од срамних гријехова? Како да се уздржимо од саблазни непријатеља наших, од искушења свијета? Како се заштити од њих?

Потребно је неуморно, увијек, у све дане нашега живота, свакога часа, сјећати се тога да Дух Свети не обитава у нечистом срцу. Потребно је одолијевати искушењима и када нам нечисти дух, непријатељ нашег спасења дошаптава о потребама за земаљском срећом, када слика слике славног, просперитетног живота, када буди нашу гордост, жељу за славом и чашћу. Не смијемо срцем да прихватамо та ђаволска дошаптавања, не смијемо да прихватамо свјетовна искушења. Када у срце улазе такве саблазни, морамо да схватимо да је то искушење. Дужни смо да истог момента свим силама ума и срца отјерамо та искушења и без обзира на саблажњавајуће слике, које слика дух нечисти, кушајући нас, не смијемо да поклекнемо под његовим наговорима. А ако не урадимо тако, ако будемо размишљали о тим сликама славе и земаљског процвата, ако будемо све више и више мислили о њима, онда тешко нама, јер ће тада саблазан овладати нашим срцем. Велики благочестиви подвижници, кoји су умјели да прате покрете срца свога, говорили су да ако човјек прима саблажњујуће слике, он се слаже с њима, он душу своју везује за њих, сједињује се с њима. Свети оци кажу да треба да се плашимо наклоности према свим нечистим сликама. Ако послушамо тај савјет, неће нас задесити тешка и страшна несрећа – Дух Свети нас неће оставити. Морамо да се против саблазни сатанине наоружамо светим гњевом, а не да се наслађујемо њоме и дивимо. Апостол Павле изговара дубоке ријечи, које сви морамо трајно памтити: „Гњевите се и не гријешите!“(Еф. 4, 26). Постоји свети гњев, онај гњев којим је горјело срце Исусово када је бичем изгонио трговце из храма, када је Светоме апостолу Петру казао: „Одлази од мене, сатано!“ Како је то Господ Исус Христос светоме апостолу, којега је љубио свим срцем, могао казати такве ријечи? То је казао у гњеву. Тако је и требало да буде. Није Господ могао да се не гњеви на апостола Петра када га је овај одговарао од крсне смрти. Ето таквим светим гњевом треба да буду испуњена срца хришћана када осјете дошаптавање ријечи које се противе Христовом путу. Да нас тада Господ спасе да останемо равнодушни. Да нам подари свој свети гњев, како би отјерали кушача. Ето шта нам треба. Треба да читавог живота памтимо да нас је Господ позвао да будемо чеда Божија и да читав живот стремимо Христовој свјетлости. Потребно је читав свој живот посветити Господу Исусу Христу. Потребно је да свим дамарима своје душе стремимо томе да ничим не разгњевимо Господа, и да се усрдно молимо да нама који смо слаби духом помогне. И Господ ће помоћи. И Дух Свети ће доћи у наше срце и осветити га и даће нам снаге да идемо путем спасења. Дух Свети да сиђе у срца наша. Дух Свети да нам помогне на тешком путу спасења. Дух Свети да утјеши нас и све тужне. Ето чему нас учи овај велики празник Педесетнице. Извор: Православие и мир Са руског превела Марија Живковић.

јул - август / 2011 / svetigora

15

povodom praznika јеромонах КАЛИНИК (Бергер) svetigora / 2011 / јул - август

16

ДО И И УСЕЛИ СЕ У НАС

П

равославно хришћанство је par excellence „харизматски“ облик хришћанства – живота у Светом Духу. Свака служба у Православној Цркви – и саборна и лична – почиње призивом Светога Духа - молитвом „Царе небески“. Читава Црква, као и сваки верник, је позвана да непрекидно живи Педесетницом. „Тамо где је Црква, ту је Дух Свети. А где је Дух Свети, ту је Црква“, пише Св. Иринеј у другом веку. Црква удише Дух (призивом) и издише Га (својим благословима), непрестано дишући божанским животом. Тиме Црква показује да Дух почива у њој, али да Га не поседује – самој Цркви је потребна непрестана обнова непрекидним призивањем Духа. Исто важи и за сваког појединачног хришћанина. Присуство Светог Духа даје Православној Цркви и њеним богослужењима истовремено осећање присности и трансцедентности, локалне блискости и васељенског виђења, једног апостолског искуства пребивања у присуству Христовом које надилази време и место. Заиста, елемент вечности прати свако изворно православно богослужење. То није само због нашег Светог Предања, већ управо зато што Предање пројављује Дух, Који је, иако Сâм изван времена, благоизволео да буде присутан у њему. Присутност Светог Духа је управо врхунски критеријум Православља. Православно учење држи да се Дух никада не одваја од Сина. Можда је најјединственија ствар

у ставу Православне Цркве о Духу Светом величанствена равнотежа којом Црква види (богословски) и доживљава (литургијски, итд.) истовремено присуство Сина и Духа у свим стварима. Син и Дух се пројављују потпуно неразлучно: дело Христово омогућује Свети Дух који Га оваплоћује, води на сваком кораку Његовог људског живота и служења и васкрсава Га из мртвих (Рим. 8, 11). Дух се потом излива на Цркву кроз Сина (Јн. 15, 16; 16, 7; 20, 22). То гледиште је дивно резимирано у православном одговору из тринаестог века латинским заговорницима филиокве: Дух происходи из Оца и почива у Сину и „сија“ из Сина к Оцу. Рођење Сина и происхођење Духа нису два узастопна „чина“ - већ су истовремени и један у другом. Дакле, у православној мисли, јединство у Светој Тројици је истовремено суштаствено (Дух је „једносуштан“ са Оцем и Сином) и личносно (свака Божанска Личност зна једна другу унутар саме Себе, у вечном међусобном обитавању, или ономе што Оци називају „перихорезом“ - прожимањем). Дивна равнотежа православне светотројичне мисли се у огромној мери одражава на читаву културу Православне Цркве, манифестујући се и еклисиолошки и литургијски и аскетски и уметнички, итд. Наша вера је истовремено и јерархијска и харизматска (благодатна), због тога што се све наше Свете тајне савршавају Самим Христом, преко свештеника и верног народа, призивањем Духа Светог. Сâм Свети Дух је извор и јерархије и пророштва – и та два аспекта Цркве сапостоје на, да тако кажемо, халкидонски начин („несливено, непромењиво, нераздељиво и неразлучно“). Свака недеља у Православној Цркви није само спомен Васкрсења (суделовање у жртвеном и славном Христовом

присуству у Евхаристији), већ је и нова Педесетница - Дух се призива не само на Дарове, већ и на све присутне. Многе слике се користе у Светом Писму за Светог Духа - на пример: ветар, миро, вода и огањ. Свети Дух је слободна, присна, очишћујућа и преображајна Божанска Личност. Пре свега, Он је „Огањ који од Огња долази“. Он силази у јединственом, божанственом чину на дан Педесетнице, у виду ветра и огња, да установи Цркву. Огањ даје светлост, топлоту и преображајну енергију. Црква и сваки хришћанин живе том унутрашњом топлотом и енергијом, која је Свети Дух. Он је извор свих дарова (1. Кор. 12), које нам даје да бисмо их користили једни за друге, Он „држи заједно читаву институцију Цркве.“ Ми смо једно тело – Христово, јер имамо једног Духа – Духа Христовог (Рим. 8, 9), Светог Духа. Личност Духа Светог је тајанствена. Дух открива Сина, Син нас приводи к Оцу, али Сâм Дух се никада не открива. Св. Григорије Богослов напомиње да се Отац открива у Старом Завету, Син у Новом, док ће се потпуно откривење Духа десити само у будућем веку. Ипак, можемо Га предокушати у

Црква удише Духа (призивом) и издише Га (својим благословима), непрестано дишући божанским животом. Тиме Црква показује да Дух почива у њој, али Га она не поседује – самој Цркви је потребна непрестана обнова непрекидним призивањем Духа. Исто важи и за сваког појединачног хришћанина. ***

Пре свега, Дух је „Огањ који од Огња долази“. Он силази у јединственом, божанственом чину на дан Педесетнице, у виду ветра и огња, да установи Цркву... Он је извор свих дарова, које нам даје да бисмо их користили једни за друге, Он „држи заједно читаву институцију Цркве.“

Изворник: Solia - The Herald, мај-јун 2010. (званично гласило Румунског Православног Епископата Америке), С енглеског превела: Милена Тејлор

јул - август / 2011 / svetigora

овом животу. Светитељи су управо то и чинили. Дух „почива у Светима“ по благодати, као што почива у Сину по природи. Наш хришћански циљ је да постанемо једно са Христом и тиме и „храм Духа Светог“ као што каже Св. Павле (1. Кор. 3, 16) и као што је знаменито учио Св. Серафим. Дух нас приводи к Оцу, као усвојене синове (усиновљене), чак се и моли за нас: „сам Дух се моли за нас уздисајима неизрецивим.“ (Рим. 8, 26). Другим речима, спасење у Православљу јесте једноставно ступање у живот Свете Тројице у положају усвојеног сина: Дух се шаље на нас од Оца, почива у нама и враћа нас к Оцу. Непрестано призивање Светог Духа у Православној Цркви нас учи да Његово присуство није аутоматско, већ да захтева непрекидну обнову кроз молитву и борбу за самоочишћење. Његово присуство се осећа у оним црквама у којима верни стреме да разговарају са Богом, боре се да Га познају, следе Његове заповести у свим стварима и чврсто предају себе подвижничком и молитвеном животу у Христу. На таквим местима, верни „привлаче“ Духа међу себе. Он „долази“ и „усељава се“ тамо где је позван и где је добродошао да остане. Пројављују се Његова енергија и присуство: Црква напредује са радошћу, смерним одушевљењем и љубављу. Осећају се Његова светост и опипљиво присуство. Стога је наш изазов да увек – у свако време и у свим околностима, беспрекорно слушамо Његов благи глас у свом срцу. А то почиње од озбиљног приступа речима молитве „Царе небески“: Дођи и усели се у нас!

17

bogoslovqe свештеник ПРЕДРАГ Шћепановић svetigora / 2011 / јул - август

18

СВЕТОСТ

ПО СВЕТОМ АПОСТОЛУ ПАВЛУ

О појму Светости окушаћемо на самом почетку да пронађемо значење ријечи „свет“? Грчка библијска ријеч „свет“ којој се уподобљавају изрази које срећемо у латинском језику „sanctus“ и „sacer“, је превод јеврејске ријечи „гадош“, коју срећемо у Светом Писму, и она значи: одвојен, особит, необичан. Супротно томе би било: општи, профан, сваком приступачан.1 У Новом Завјету се светим прије свега назива Богочовјек Исус Христос, чија је светост неодвојива од светости Бога Оца и Духа Светога. У Посланици Јеврејима Светог апостола Павла се за Њега каже да је Он: „свети, незлобив, чист, одвојен од грешника и виши од небеса“ (Јевр. 7, 26). Господ Исус Христос је учинио причасницима Своје светости све оне који су повјеровали у Његову месијанску Личност и прихватили Га као свога Бога и Господа, крстили се , сјединили се с Њим, постали „храм Божији“ (1. Кор. 3,16) и на тај начин постали нова и словесна творевина – жива икона Божија. Господ Исус Христос је рекао „Ја посвећујем себе за њих, да и они буду посвећени истином“ (Јн.17,19). Сваки човјек Оваплоћењем Христовим има могућност да постане светитељ, а свети постају у Цркви Христовој, то јест они су „свети у Исусу Христу“ (Фил.1,1) јер светост Цркве јесте светост Христова. Свети апостол Павле се обраћа свима хришћанима у Филипима као „свима светима у Христу Исусу“, а хришћани су у Христу Исусу од самога почетка: од светога крштења. Светим крштењем се добија свети квасац освећења којим се проводи свети живот у Господу Христу. 2 Појам светости се не односи само на оне који творе добра дјела, већ на оне које освештава благодат Светога Духа. Опште је позната чињеница да је и међу незнабошцима било оних који су чинили добра дјела и имали морални закон усађен у себи и по њему се владали, међутим, није било светих, јер Духа Светога нису имали. Како се врши освећење човјека? Вјером у Сина Божијега човјек се измирује са Богом, постаје причасник Његов, препородивши се кроз крштење као отпуштење грехова, и светим миропомазањем задобивши благодат Светога Духа. Они који се крштавају облаче се у Христа, и како је на Њему починуо Дух Божији у свој пуноћи, то кроз Њега и у миропомазању нисходи на вјерујуће дар Светога Духа. Они су обиталиште Духа, јер су једног духа са Господом. Ето на основу чега су хришћани свети, и само су они свети.3

П

Учитељ народа, божанствени апостол Павле, знавши да се саборно спасавамо у заједници светих, ријеч „свети“ употребљава у множини, међутим када се та ријеч односи на Бога, тада он тај израз користи искључиво у једнини. На Светој Литургији сав народ једнодушно исповједа пјевајући: „Један је свет, Један Господ, Исус Христос, у славу Бога Оца. Аmин“. Он такође истиче да су Личност Христова и Богочовјечанска жртва на Крсту непосредно повезани са освећењем човјека, а преко човјека и са васцијелом Божијом творевином. Црква је света јер је она Тијело Христово, а све нас надахњује и призива Дух Свети Утјешитељ, коме се молимо на почетку Свете Литургије да „дође и да се усели у нас“. Ако је Дух Свети тај који сабира Цркву, светост Цркве не може ништа умањити, па ни гријеси хришћана – чланова те Цркве, тј. оних који је изграђују. Неки православни теолози праве јасну разлику између светости Цркве и њених чланова који дане проводе у гријеху, истовремено избјегавајући да говоре о обнови Цркве, преферирајући да афирмишу обнову у члановима Цркве: „Јер је храм Божији свет, а то сте ви“ (1. Кор. 3, 17). Христово Тело јесте прослављена Црква, света и непорочна (Еф.

5, 26). Народ Божији, Црква, јесте, дакле, на путу, продужујући свој земаљски ход према граду са чврстим темељима (Јевр.

11, 10): „Јер овдје немамо постојана града, него тражимо онај који ће доћи“ (Јевр. 13, 14). Земаљска Црква примила је залог Духа (Рим. 8, 23; 1. Кор 5, 5), капару наслеђа (Еф. 1, 4), али она није у стању потпуне славе (Кол. 3, 4), него уздише и трпи порођајне болове (Рим. 8, 22). „Стога се свагда уздамо и знамо да док боравимо у тијелу, удаљени смо од Господа“ (2. Кор. 5, 6). Дакле постоји буђење чак и у стању светитељства. Полазећи од есхатолошке перспективе, тј. оне која ће доћи, сазнајемо да је Домостројем тј. Планом Божијим и свијету који је створен као и човјек, намијењена улога да постане Црква у тајни крштења, преображавајући се у Царство Божије. У ранохришћанском спису Дидахи, срећемо молитву ,,Нека дође благодат и нека прође овај свет“ (10, 5). Парадокс који срећемо у Посланицама апостола Павла је тај да чланове Цркве назива светима, иако зна да су подложни гријеху и моралним преступима. Међутим ако светост схватимо као партиципацију у Божијој Светости у Богочовјеку Христу, сви удови Тијела Христовог (хришћани), учествујући у освећењу, могу се назвати светима. Аналогно томе, на Евхаристији, свештенослужитељ благовијести „Светиње Светима“, иако је дубоко свјестан да са моралног аспекта нису сви чланови тог Тијела по својим дјелима свети.

Закључак Светима се људи називају због Духа Светога Који у њима обитава. Зато и Св. апостол Павле назива светима оне који су запечаћени Светим Духом и имају Духа Светога. Он на много мјеста у својим посланицама користи термин „свет“ и „светитељи“. Путујући и проповиједајући Васкрслог Христа по Коринту, Солуну, Галатији и другим мјестима током својих плодних мисионарских путовања, Павле их назива светима. То му напротив не смета да на свјетло дана изнесе мноштво моралних преступа, да осуди исте оне које

јул - август / 2011 / svetigora

Светост у Старом и Новом Завјету Старозавјетно схватање ријечи светост подразумијевало је Бога као извор светости и Онога који освећује (Изл. 31,13; Лев. 20, 8; Ис. 6, 3 и др). Тај Бог је недоступан човјеку, бивајући узвишен изнад свега створеног (Лев. 11, 44). На другом мјесту се наводи Његово реално присуство на мјесту гдје се приноси жртва (Лев. 20, 3; 22, 2). Поједина мјеста се називају светима у смислу издвојености за богослужбену употребу, очишћености и посвећености Богу (Изл. 26, 33-34; 28, 4; 29, 33; 30, 30; Лев. 8, 12; 1. Цар.16, 5; 6, 20). Израиљ се као народ, на неколико мјеста назива „светим“ (Изл. 19, 6; Лев. 7, 6; 26, 19; Понз. 7, 6; 14, 2; 26, 19). По старозавјетном библијском учењу, свето је све оно што се налази у непосредној вези (повезаности) у односу и у контакту са

Богом тј. Оно што му припада (Ис. 48, 2; Нем. 11, 1), јер Бог као апсолутно свет у Себи и по Себи пројављује светост у свим Својим односима према свијету: свет је Закон Његов (Пс. 76, 14; Пс. 144, 17) свете су слуге Његове (2. Кор. 13, 12; Кол. 3, 12; 1. Сол. 5, 27; Отк. 18, 20) и свет је у свим дјелима Својим (Пс. 144, 17).4 Међутим, и они који су беспоговорно испуњавали Закон Божији, нијесу у себи имали могућност искупитељске жртве која би спасила људе од смрти. Тога је свјестан и апостол Павле, истичући да је Стари Завјет педагог (васпитач) за Христа. Људима је законом који је примио Мојсије на нивоу сазнања дата могућност да јасно разлуче шта је гријех, а шта не, међутим благодатна сила за ослобођење од гријеха ће се роду људском дати тек Васкрсењем и Вазнесењем Сина Божијега. Јевреји и незнабошци су били заједно у тами гријеха, јер „сви сагријешише“ (Рим. 5, 12), а спасење је само у Спаситељу Христу. Богонадахнути Псалмопјевац каже: „Неће се оправдати пред тобом нико жив“ (Пс. 143, 2). Светост Старог Завјета није била довољна, она ће се догодити крштењем Новом Завјету – у Христу, крштењем којим се постаје члан мистичког Тијела Цркве Његове. Свети апостол Павле под „светима“ подразумијева све крштене људе – хришћане (Еф. 2, 19) који су задобили дарове Духа Светога, и само њих назива „изабраницима“, „светима“ и „љубљенима“ (Кол. 3, 12). Тек када схватимо да чланови Цркве нису заједница морално савршених и коначно спасених, тек тада закључујемо да су хришћани заједница оних који се спасавају Духом Светим Који нас уводи у „сву истину“. Закључујемо да светости нема и не може бити ван Цркве. Ријеч „хришћанин“ значи „миропомазани“ светошћу Христовом. Стари Завјет цјелокупни Израиљ посвећује Богу и очекује од њега светост. „Кажи свему збору синова Израиљевих, и реци им: будите свети, јер сам ја свет, Господ Бог ваш“ (Лев. 19, 2; 3. Мој. 11, 44; 1. Пет. 1, 16). Свети апостол Петар назива хришћане „светим народом“ (1. Петр. 2, 9). Оваплоћење Бога Логоса је могућност за све народе и племена земаљска да теже светости, кроз могућност сједињења са Христом у Духу Светом. Димитрије Станилое сматра да „негирати свима могућност за светост, значи негирати истину да је Син Божији поставши човјек, сачувао Своје божанство активним у човјечанској природи у коју се обукао и да се с нама сједињује у том својству као оваплоћени Бог“.5

19

svetigora / 2011 / јул - август

20

1. др Мирко Томасовић, Посланица Јеврејима, Фоча 2005. г.

2. отац Јустин Поповић, Тумачење посланица Филипљанима и Колошанима Светог апостола Павла, Београд 1986. г.

3. Свети Теофан Затворник, Тумачење посланица Светог Апостола Павла Филипљанима и Филимону, Каленић, Крагујевац, 2008. г.

4. отац Јустин Поповић, Догматика Православне Цркве, књ.1, Београд, 1980. г.

5. Димитрије Станилое, Православна Догматика, стр.

199.

povodom praznika АЛЕКСАНДАР Вујовић

назива светима. У Посланици Галатима морални преступи су толики да резигнирано опомиње: „Ако ли један другога уједате и прождирете, гледајте да се међусобно не истребите“ (Гал. 5, 15). Православно поимање светости не полази од човјека већ од „Онога који је једини Свет“, она није плод моралних особина хришћана (морал се не искључује, напротив, он је неопходан, иако сам по себи није довољан за светост). Пресудна је благодат Божија, али и наша слободна воља да јој се уподобимо и постанемо њени причасници. Светост није за Цркву било чији индивидуални посјед, већ дар који се добија у заједници „са свима светима“, кроз лични однос са Богом у Светој Литургији, гдје се најприсније сједињујемо са Њим. Треба да се и ми, попут цвијета који се отвара да га се Сунце дотакне, отворимо срцем и душом ка Богу. Светост се задобија Причешћем, она се јавља као његова последица, никако као претходна активност, ма колико неко био праведан и чист пред Господом. Евхаристија (Благодарност) је свециљ подвига преподобних, монаха и мирјана, подвиг никада није циљ него средство које води ка циљу – да постанемо једно са Христом и једни са другима. Кад се занемари Евхаристија и Причешће као наше учешће, остаје само прича о светости и људска назирања кроз спољашњи суд о људима (да ли неко изгледа мршав и испијен од поста или је угојен, да ли неко може да нам „прочита“ будућност или не и друга психолошка схватања светости). Митрополит Јован (Зизјулас) у свом чланку Обожење светих као икона Царства Божијег закључује о светости: а) Светост се не поистовећује са достигнућима морала и нашег подвига, нити са натприродним искуствима било какве врсте, зато што се све то може срести и ван Цркве и изван Христа, а каткад и у већем степену. б) Светост је својство по природи само Бога и светитељи не располажу својом светошћу, него учествују у Божијој светости, по мери у којој само Он благоизволи и хоће.

СА АПОСТОЛОМ ПАВЛОМ

КРО ЖИВОТ

„А

ко једне мрзиш, друге нити волиш нити мрзиш, неке опет волиш али умјерено, друге веома волиш, ти из ове неједнакости љубави познај, да си далеко од савршене љубави која побуђује да волиш сваког човјека“1 Ове опомињуће ријечи Светог Максима Исповједника указују на чињеницу да се истинска, нелицемјерна љубав не налази у емоционалним изливима психолошког карактера човјека отуђеног, заробљеног и запосједнутог индивидуализмом. Истинска љубав пребива само у заједници, и то прије свега оној заједници која је икона и пројава Будућег Царства. У њој нема мјеста за било какву селекцију љубави а још мање за мржњу, јер је ово сабрање - заједница Духа Светога. У ту истину нас још више увјеравају ријечи Светог апостола Павла које је упутио коринтским хришћанима, а које су се временом укоријениле у биће свих оних који ходају на трновитом путу ка Царству Небеском. Сви они су ове надахнуте поуке Светог Апостола доживљавали као своју инспирацију, позив на врлински живот али истовремено и као оду евхаристијском сабрању, заједници која је својеврсни антипод индивидуализму и без које подвиг и врлинско узрастање немају пуноћу. Отуда можда и сам назив „Химна љубави“ јер је управо љубав према Богу и ближњима, као царица врлина, и почетак и крај, основ и врхунац, алфа и омега хришћанског живота и достојна оваквог славословља. У почетним ријечима своје „Химне љубави“ Свети апостол Павле указује на чињеницу да су вјерни у Kоринту међу свим даровима понајвише цијенили дар језика. Стога им одмах јасно ставља до знања да је љубав основ врлинског живота, па да и сам дар језика нема смисла уколико није љубављу оплемењен. Под самим термином „језици човјечији“ (1. Кор.

13,1) могу се подразумијевати језици којима се служе народи широм свијета. „Не задовољивши се тиме он додаје друго преимућство - језике, како каже, анђеоске. То није рекао зато што анђели наводно имају језике, него у намјери да им укаже на нешто боље и узвишеније од људских језика.“2 Такође под овим термином можемо подразумијевати и речитост, ораторски дар, који је у јелинском свијету био нарочито поштован. Међутим човјек речитошћу обдарен, ако нема љубави у себи, тад његов таленат постаје празан и пролазан, као што је све без љубави празно и пролазно, тад његов таланат постаје „звоно које јечи и кимвал који звечи“ (1. Кор. 13, 1). Пророштво је несумњиво велики дар Божији и Свети Апостол ову чињеницу не доводи у питање. Али и тако велики дар ако није „љубављу ограђен“ губи своју пуноћу. Али не само то, него и сва знања овога свијета, којима многи људи упорно теже као да су она најузвишеније богаство, лишена љубави постају ништа. У основи таквог знања укоријењене су страсти високоумља и зависти. Стога је од непроцјењиве важности за онога који посједује знање да стекне љубав да би сачувао ум свој нерањивим.3 Непотребно је уопште и говорити какав значај у човјековом животу има вјера као прва од врлина која се мора посједовати да би човјек уопште и могао постати члан Богочовјечанског организма који јесте Црква. Међутим, чак и вјера, ако у њој одсуствује љубав, постаје мртва и беско-

рисна за спасење човјека. „Удружена са љубављу вера преображава човека у бесмртно све. Вера се оплођује са љубављу и рађа бесмртни род“4. Велика је сметња и препрека човјеку који жели да напредује у врлинском животу, страст проткана тежњом за богаством и благом овог свијета. Али није довољно само ослободити се ове страсти, раздати сву имовину своју и препустити се аскетском уздржању, посту и молитви. Јер и овакав један чин без љубави према Богу и према ближњима, и заједничарења са њим остаје недоречен. Наравно, кад апостол Павле каже „...и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам ништа ми не користи“ (1. Кор. 13, 3), он не мисли само на ову жртву која у спрези са љубављу постаје богоугодна и спасоносна за човјека, него и на друге жртве које су погубне и неблагословене и као такве кочница на човјековом путу ка спасењу. Јер „...блудник зар не жртвује своје тело блуду? и среброљубац среброљубљу? пијаница пијанству? безаконик безакоњу? разбојник разбојништву? материјалиста материјализму? нихилист нихилизму? Није вредност жртве у самој жртви већ у побуди и циљу. Жртва ако није из божанске љубави не користи човеку“5. Љубав у срцу човјековом изграђује трпљење. Трпљењем човјек испољава своје призвање. Човјек који трпи угледа се на самог Господа Христа Који је најбољи примјер ријечи Светог Апостола по којима „љубав дуго трпи“ (1. Кор.13, 4). Онај Који је пострадао на крсту да би уздигао палу природу и подарио јој могућност спасења, најбоља је потврда трпљења као неопходне степенице у љествици спасоносних врлина. Дакле, трпљење Господа Христа треба да подстакне човјека да се смири и да на њега одговори својим трпљењем. Љубав наоружана трпљењем је благотворна и никаква завист, гордост као ни величање и надимање је не могу надвладати. Љубав као непогрјешиво мјерило исправног и истинитог, поуздани је путоказ за нечињење свега онога што је производ одсуства добра, онога што „не пристоји“ (1. Кор. 13, 5) човјеку који је призван на стално уподобљавање свом Творцу. Стога, човјек који је своје срце испунио љубављу никада не тежи да оствари сопствену добит, него чини само оно што је многима „корисно за спасење“. И не само то, него такав човјек ни своје не тражи имајући пред собом јеванђелски примјер блудног сина, који је од свог оца тражио дио имања да би га просуо на залудне ствари. Љубав нераздражљива, којој је смирење једно од својстава њене суштине, не само да не чини него и „не мисли о злу“, које по Светим Оцима не посједује онтолошку реалност, него је искључиво одсуство добра. Стога је управо добро оно што љубав порађа. Као што љубав порађа добро које је синоним за праведно, поштено, и све оно чија се исправна намјера не доводи у питање, тако и зло као одсуство добра порађа неправду и безакоње које је толико својствено свијету који је отпао од Бога. У свијету онаквом каквог га је Господ првобитно замислио, свијету чија је сврха стварања била управо то да се преобрази у Цркву, неправда не би могла пронаћи своје станиште. Зато је љубав нови на-

(Свети апостол Павле, Прва посланица Коринћанима, 1-13)

јул - август / 2011 / svetigora

Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи. Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи. Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати. Јер дјелимично знамо, и дјелимично пророкујемо; а када дође савршено, онда ће престати што је дјелимично. Кад бијах дијете, као дијете говорах, као дијете мишљах, као дијете размишљах; а када сам постао човјек одбацио сам што је дјетињско. Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат. А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав.

21

svetigora / 2011 / јул - август

22

чин да свијет, и човјек у њему и у име њега надвлада неправду. Али под самим термином „истина“ (1. Кор.

13, 6) не подразумијева се само сила него се управо указује на Личност Богочовјека Христа Који је „Пут, Истина и Живот“ (Јн.14, 6). Зато љубав радујући се истини - радује се Христу. У спасоносном и непролазном загрљају љубави, сумња никада не може пронаћи свој ослонац и пребивалиште. Сумња чији се извор и основа налази у душегубном очајању, својствена је маловјерју. Тако удаљена и отргнута из таме маловјерја „љубав све вјерује“ (1. Кор. 13, 7), и у „односу према људима“, а посебно када су у питању истине вјере од самог Господа Христа нам откривене. Као нераздвојиво својство љубави поред вјере је и нада. Љубав се нада радосно, узвишено, чврсто, непоколебљиво. А објекат такве величанствене наде је Света Тројица, Отац и Син са Светим Духом. Управо је то разлог што љубав никада неће престати, јер је њен циљ, њено одређење -Тројични Бог - вјечан и непролазан, стога и љубав према Оцу Који је кроз Сина у Духу Светом створио свијет не може имати краја. Само ће она продужити своје постојање у Будућем Царству. И „пророштво ће нестати“ (1. Кор. 13, 8), јер оно најављује долазак Царства, па када Царство дође пророштво у Њему неће имати своју службу. И „језици ће замукнути“ (1. Кор. 13, 8). Када вјечно Царство Божије дође од њих ће остати само славословље које и припада Тројичном Богу. А љубав ће остати јер је бескрајна, вјечна, бесмртна, непрестана и само под њеним окриљем човјек може побиједити свог највећег непријатеља - смрт! Овај свијет је окован у тами простора и времена. Стога је и човјек у њему обучен у пропадљиво и пролазно, и као такав он још увијек не може достићи потпуну љубав којом ће бити обасјан тек у реалности есхатона. Управо је то разлог што сад „дјелимично знамо и дјелимично пророкујемо“ (1. Кор. 13, 9), јер дјелимично и несавршено знање својствено је несавршеном човјеку који није остварио свој образ и подобије. У дан Страшнога суда, „када дође савршено“ (1. Кор. 13, 10), дјелимично, несавршено, пролазно и пропадљиво ће престати и

ишчезнути пред свјетлошћу и савршенством Новог Адама. Аналогију за једно овакво поимање истине о човјеку Свети апостол Павле проналази у примјеру дјетета и његовог говора, мишљења и размишљања који су у том раздобљу далеко од своје пуноће и правих могућности. А кад човјек достигне зрелост он одбацује све што је дјетиње у њему. Баш тако и љубав у човјековом дјетињем узрасту само је сјенка, обрис и најава за праву љубав коју човјек достиже у свом зрелом добу. Човјек и од Бога му повјерена творевина имају свој почетак у стварању од стране Бога, а последица створености је смрт. Али човјек је имао прилику да спасе себе и свијет тако што ће слободно узети учешћа у заједници са Тројичним Богом. Међутим, човјек првородним гријехом одбија ову и по себе и творевину спасоносну заједницу и одабира реалност „огледала и загонетке“ (1. Кор. 13, 12) и дјелимичног знања. Својим оваплоћењем Господ човјеку дарује нову шансу и могућност да се оваква реалност гледања кроз огледало и загонетку превазиђе. Оно што човјек треба да уради јесте да на овај нови Божији план и начин спасења човјековог слободно одговори, али тај слободан одговор је ништа друго него љубав. Јер сва човјекова гледања кроз огледало и загонетку, сва његова дјелимична знања и пророштва, као и сва његова лутања, одбацивања и, падања и устајања преживјеће само „вјера, нада, љубав, ово троје“ (1. Кор. 13, 13). „Вријеме се дијели на три дијела (прошло, садашње и будуће). И вјера се простире на сва три ова дијела. Нада - на један (будуће), а љубав на два (садашње и будуће). Вјера и нада се простиру до извјесне границе, а љубав остаје у бесконачне вјекове, и будући сједињена са надбесконачним вјечито се разраста. Због тога је већа од свега љубав“6. Дакле, не само што ће у Будућем Царству пророштво и језици изгубити своју службу, него ће у есхатону и вјера и нада имати свој свршетак. Остаће само љубав, али у својој пуноћи блистања, радости и бесконачног постојања. „Као што Отац љуби мене и ја љубим вас, останите у љубави мојој“ (Јн. 15, 9) - ријечи су које читамо у Светом Јеванђељу. Међутим, ове ријечи, баш као и тврдњу која нам казује да је Бог љубав (1. Јн. 4, 8) не треба да схватимо другачије него да је Бог - Света Тројица и да је Бог - заједница. „Бог нам се открива кроз личне, личносне односе“7. Он је Отац Који слободно и из љубави рађа Сина и исходи Духа, и Који и нас позива да слободно учествујемо у животу Свете Тројице. Али да би човјек испунио своје призвање неопходно је да постане чланом Цркве која је у свом евхаријистијском устројству икона и пројава Будућег Царства. Стога и вапај Светог апостола Павла изражен кроз Химну љубави треба да схватимо као позив на учешће у Светој Литургији, без које сви језици човјечији, сва пророштва и све тајне и знања, баш као и вјера која и горе премјешта, губе своју спасоносну пуноћу и циљ, а самим тим и свој смисао.

1. Свети Максим Исповједник, 400 глава о љубави, Подвижничко слово, Мистагогија, Призрен, 1997, стр. 59.

2. Св. Теофилакт Охридски, Тумачење Дјела Апостолских и Посланица Римљанима и Коринћанима, Београд, 2004, стр. 367.

3. Св. Максим Исповједник, нав. дело 4. Др Јустин Поповић, Тумачење Посланица прве и друге Коринћанима Св. Апостола Павла, Београд, 2001, стр. 223.

5. Исто, стр. 224.

6. Св. Максим Исповједник, нав. дело 7. Митрополит пергамски Јован Зизјулас, Догматске теме, Нови Сад, стр. 145.

РАЈО Војиновић

reporta`a

Прослава празника Светог Василија Острошког

путеводите пута у живот вјечни

Р

ијека од десетина хиљада ходочасника са разних страна свијета непрекидно је 11. и 12. маја дотицала у Острошки манастир на поклоњење Острошком Чудотворцу. Многи су пјешице допутовали из разних крајева Црне Горе, али и из Требиња и других херцеговачких мјеста. Свету Архијерејску Литургију су на дан празника служили Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и викарни Епископ диоклијски, игуман острошки, Јован уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Митрополије црногорскоприморске. Владика Јован је у литургијској проповиједи позвао све вјерне да се окрену Светом Василију како би их просветио вјером, надом и љубављу, да се обоже, сложе и умноже. „Заиста је дивно када наш народ држи до Светиње и држи до поклоњења, до ходочашћа, јер ходочашће има смисао баш управо као кад су мироносице трчале на гроб Господњи. Тако и данас хрли овај народ пред ћивот Светога Василија да се оснажи, да се укријепи и да крене још бољи кроз живот.“ „Заиста, наше путовање по земљи је краткотрајно. И свако путовање треба да има смисао као путовање оних путника за Емаус који су у путу размишљали: Зар нам није горело срце кад нам је говорио. Зар и нама увијек не гори срце када говори Господ преко Јеванђеља? Зар нам увијек не гори срце кад нам говори преко оваквих свједока Божјих, преко овога нашег анђела острошког чудотворства и Светиње острошке“, поручио је вјернима владика Јован. Празнична литија вјерног народа, свештенства и монаштва, предвођена митрополитом Амфилохијем и епископима захумско-херцеговачким и приморским Григоријем, диоклијским Јованом и будимљанско-никшићким Јоаникијем, кренула је испред никшићког Саборног храма. Литија, којој су присуствовали и амбасадори Руске Федерације у Црној Гори г. Андреј Несеренко са сарадницима, потом Украјине г-ђа Оксана Сљусаренко и Србије г. Зоран Лутовац, као и конзул Босне и Херцеговине

г. Ненад Шкипина, прошла је главним улицама града Никшића, заустављајући се на неколико мјеста како би се читало Свето Јеванђеље и узносиле молитве Христу Господу. Вјерни народ и уважене госте је на градском тргу поздравио епископ Јоаникије: „Изишли смо, драга браћо и сестре, на овај свештени ход у славу Бога живог и у част и славу Светог Василија Острошког Чудотворца. Сјећамо се оног момента када смо пронијели његове свете мошти под пљуском кише кроз град Никшић, када нас је загријала духовна топлота од његовог светог ћивота, од његових свештених и чудотворних моштију. Ту топлоту осјећамо и данас, она нас сабира и обједињује, јер Свети Василије Острошки сабира нас разједињене, лијечи и исцјељује наше туге, наше болести и наше немоћи, уклања завађе, јер смо се завадили са собом и са ближњима због гријехова наших. Овај свештени ход, уз оволико присуство Божијег народа и вјерних душа, потврђује присуство Светог Василија Острошког и свједочи љепоту наше свете вјере“, казао је владика Јоаникије. Честитајући празник Светог Василија Острошког, сабрање од више десетина хиљада вјерника је благословио и митрополит Амфилохије: „Свети Василије Острошки Чудотворац је био сљедбеник, ученик и насљедник Светог Саве. Он је био и остао путеводитељ пута који води у живот вјечни, а тај пут није само његов пут, није пут само Светог Саве и других светитеља из рода нашег, већ је то пут свих оних душа које су Бога, Божије правде и истине жедни и гладни кроз вјекове. И ми се налазимо на том путу, ходећи овим свештеним ходом и на нама се остварује ријеч Христова послије Његовог васкрсења, коју је упутио својим ученицима: ’Идите по свему свијету и

јул - август / 2011 / svetigora

23

svetigora / 2011 / јул - август

24

razgovor РАДМИЛА Мишев

проповиједајте Јеванђеље сваком створењу’. Тај пут који је Христов пут, пут који је сам Христос, јер Он је за себе рекао да је Он пут, истина и живот, јесте пут на који је призвано свако људско створење. Не путује ли дијете из утробе матере своје, не путују ли звијезде по небу и Сунце нема ли свој излазак и залазак? Не путује ли путем који води истини сваки научник, који путујући својим умом и својим срцем, трага у васиони у себи, за оним најдубљим истинама самог постојања? Тако путују ријеке од својих извора према мору, све је на овој земљи на путу и ми смо на путу и није случајно да је Црква Христова од првих времена називана путем. Христова наука, Христова личност, истина Његова је онај пут којим је призван човјек да ходи и благо оној души која ходи за Њим, која ходи тим путем који води у живот вјечни. Кроз вјекове ходе душе жедне и гладне Бога и Божије истине, ходе и проходе, али увијек иду за оним путеводитељима који воде истини и који откривају тајну вјечног и непролазног живота. Ти путеводитељи су „окати“, очи имају јер су сагледали дубље тајне, ум и срце њихово обасјани су вјечном истином, вјечним смислом људског живота и они, видјевши то, чувши и опипавши, они су свједоци тог пута и те истине и носиоци тог вјечног живота. Треба ли нам бољи свједок за то од Светог Оца нашег Василија Острошког.“

Aрхимандрит Алексеј (Богићевић), игуман манастира Светог Луке код Крушевца, који је у манастир отишао са свега 12 година, за Светигору говори о својим искушеничким данима и животу у манастиру Дечани, о блаженопочившим игуманима дечанским Макарију и Јустину, о свом монашком путу, о манастиру Светога Луке...

О

че, дуго сте у манастиру, пуне 43 године. У манастир сте отишли као дванаестогодишњак. Шта је био одлучујући тренутак и шта вас је са 12 година одвело у манастир? У тим годинама човјек не може да одлучи нешто тако важно. Није то била ствар одлуке него срца. Мени се лично догодио један сан, можда је то била визија. Био је то веома јак сан, који се односио на Светог кнеза Лазара. У том сну он ми је лично наредио да идем у манастир. Ето, то је била та одлука и то је био сан који се остварио. Тада још нисам имао пуних 12 година.

• Да ли сте отишли у Дечане зато што су били најближи? Мени је била ближа Пећка Патријаршија, али мајка ми је из дечанског краја, она је буквално била заљубљена у Дечане, тако да је, кад сам већ толико желео и наваљивао, у договору са оцем, одлучила да ја тамо идем. Тако смо кренули пешице, 18 км кроз шиптарска села и дошли у Дечане уочи Видовдана. Стигли смо у манастир негде око 11 сати када се служио парастос косовским мученицима. У манастиру Дечани је и костурница косовских јунака. Дошао сам у Дечане уочи Видовдана 1967. године и ту сам провео добре 24 године, од тога 8 година као искушеник.

• Сећам вас се као дечака који иде по цркви, сређује свеће и чираке и пева онако, од срца, из све снаге. И данас певам, и кад ми се плаче.

• То је почетак. У Дечанима вам је први духовник био архимандрит Макарије? Да, отац Макарије ми је био први и главни духовник. Он је поставио темеље мог духовног живота, ако га уопште има, а вјерујем по милости Божијој да сам ипак нешто и стекао.

• Архимандрит Макарије, игуман дечански, био је изузетна личност. Мало људи зна колики је он био духовник, сви га памте по духовитости, а ви знате и ову његову другу страну. За мене је он, поред своје духовитости, заиста био јака духовна личност. Мало људи зна какав је он молитвеник био и колико је волео молитву. То се види и из његовог каноника, који сам ја наследио, а сада је у поседу епископа жичког господина Хризостома. Кад погледате странице Макаријевог каноника, можете да видите колико је он читао. Види се то по листовима који су потамнели од употребе. Много је волео канон Пресвете Богородице и Господа Исуса Христа, ту су листови скоро поцрнели од листања. Волео је богослужење. Тада у Дечанима нисмо држали неки велики и строги типик, јер нас је било мало, а обавеза много. Игуман Макарије је посебно волео Литургију

Без воље Божије ништа не бива

јул - август / 2011 / svetigora

и служио је предано читав живот, све до месец дана пред смрт. Иако је пред крај живота био слеп, он се увек облачио у пуно одејаније.

• У то време, шездесетих година прошлог века, било је тешко и мирјанима који су ишли у цркву, а камоли игуману и монасима који су тада били у Дечанима. Како је игуман Макарије успевао све да усклади: да одржи манстир, очува братство, иако малено, буде духовник многих сада познатих духовника и архијереја, и да са властима некако излази на крај? Тада, због своје младости, нисам много разумевао и уопште нисам знао како се он сналази. Касније, у зрелим годинама, размишљајући о свему томе, схватио сам: не би могао тако добро да се сналази у лавиринту искушења која су спопадала манастир са свих страна, а посебно од тадашње службе безбедности (УДБЕ), да није био изузетно јака духовна личност. Тога се сећам одлично. Како сам био непунолетан, игуман Макарије је имао озбиљних проблема због мог боравка у манастиру. Звали су га на разговоре, претили, долазили у манастир. Ја сам у манастиру помагао колико су ми нејаке године допуштале и ишао сам у основну школу у Дечанима, а удбаши су захтевали да изађем из манастира, тако да је на крају моја мајка дошла да потпише изјаву да сам ја у манастиру са знањем и пристанком родитеља. И поред тога су много пута долазили да ме одведу и игуман је морао са њима ноћу да седи. Приреди им вечеру, нареже пршуте, изнесе вина. Открићу вам сада и једну малу тајну. Игуман Макарије је држао, поред ноге масивног старинског стола, један велики емајлирани бокал. Изгледало је да он са њима пије, а уствари је неприметно сипао вино у онај бокал. Тако би провео целу ноћ и догађало се да „гости“ ујутру оду, а да више ни не знају због чега су долазили. Ето, то је само једна мала илустрација његове сналажљивости. Игуман је био и изванредно храбар човек. Мало ко би се усудио да, као он што је радио, сам усред ноћи, оде у манастирску шуму, где су Албанци секли наша дрва и да спречи крађу. Ништа њима није значило што је то манастирска шума и што се налази одмах поред светиње. Ни страха ни поштовања нису имали, а и како би, кад се и власт исто тако понашала. А манастиру је та шума много значила, од продаје дрва се добрим делом издржавала манастирска обитељ, јер је све друго било оду-

25

Био је отац Макарије, како је једном приликом владика Амфилохије рекао: „мајка студената и богослова.“ Увек су се код нас налазили студенти, али и истерани ђаци (то су они који су удаљени из Богословије на годину дана, због неког прекршаја). Најчудније и најлепше је то што су ти ђаци после боравка у Дечанима завршавали Богословију и углавном постајали одлични свештеници. Ти свештеници су код нас у манстиру много научили, између осталог и како ми то одржавамо цркву, ред и поредак. Неки епископи су се касније хвалили свом свештенству да су им храмови необично чисти, а то је „дечанска школа“. Ништа се у Дечанима није радило на силу. Ред и поредак одржаван је захваљујући томе што је о. Макарије, са благом дозом хумора, умео да сваког постави на своје мјесто. Сујетне да приземљи, а младе и неуке да научи како се пева у цркви и свему осталом што је потребно, кроз разна послушања. Заиста је у Дечане долазила интелектуална елита. Данас су многи од њих епископи. Најстарији од оних које ја памтим, као привремене дечанце, је митрополит Амфилохије. Игуман га је много волео и звао га је бата Риста. Сећам се садашњег митрополита црногорско-приморског господина Амфилохија, као јеромонаха. Тада је био у Грчкој на последипломским студијама. Сваки његов долазак био је као да се са школовања враћа члан наше куће. И не само он, него и други, но њега се посебно сећам, зато што се отац Макарије увек њему посебно радовао, али му то ништа није сметало да му одмах да послушање и каже, на пример, да је трава око цркве порасла и да треба да се коси. Јеромонах Амфилохије би одмах, ручном косом, покосио траву у порти. Кад год је боравио кад нас, једно од послушања му је било да сређује библиотеку. То је заиста педантно радио, те би отац Макарије говорио: „То је бата Риста средио, сада добро пазите, и сваку књигу враћајте на њено место.“ Митрополит Амфилохије је волео да иде до испоснице Св. краља Стефана Дечанског, која се налази у клисури Дечанске Бистрице, високо изнад реке, наслоњена на огранке Проклетија. Тамо има много монашких келија, стручњаци кажу да потичу из XIII, XIV, XV и XVI

svetigora / 2011 / јул - август

зето. Тешко је било опстати поред оних који нису имали било каквог страха ни поштовања светиње. На жалост, и већина Срба се у оно време слично понашала, мало је било верујућих тада. Иначе игуман Макарије је био човек којег су поштовали и Шиптари и Срби. У то време је међу Шиптарима било много крвне освете. Чим би игуман Макарије чуо да се догодило неко убиство међу Шиптарима, одлазио је у њихове куће, изјављивао саучешће и покушавао да помири крвно завађене. Чак је имао и много кумстава са њима тако да су све нас звали куме. Био је познат и по томе да је сваком нешто даровао. Поштовао је све који су долазили у манастир, и сваком изражавао топлу добродошлицу, без обзира да ли је то био владика, студент, богослов, мирјанин, или радник који је радио на имању. За сваког је морало по нешто да се нађе, ако ничег другог није било, увек се нашло барем парче хлеба и тањир пасуља. Нико из манастира није отишао гладан. По томе је био познат. Нама монасима је, само својим примером, поставио темље будућег живота и понашања, не само у Дечанима, него било где да смо се касније нашли. Трудили смо се да идемо стопама којима је он ходио. Верујем да га нико од нас у молитвености и добротољубљу још увек није достигао, јер, заиста је био јединствен.

• Скоро је 30 година од упокојења о. Макарија, а још увек га се многи радо сећају и наводе његове речи у разним приликама. Једном сам чула митрополита Амфилохија како каже да су код Макарија слали „живахне“ студенте Богословског факултета, оне који су искакли из просека. У то време у Дечане је долазила интелектуална елита српског народа. О. Макарије их је све примао из свег срца. Шта су Дечани значили у оно тешко време тим младим људима?

26

манастир Светог Луке, Крушевац

јул - август / 2011 / svetigora

века, што говори о богатом монашком животу у манастиру и Макарију: „Нека, немој да га дираш, он је сав ту“. Ево, ја око њега. Било је у средњем веку у кањону Бистрице и мало мислим да сам и данас ту. монашко село, односно скит, у којем су живели монаси – исОно што тада нисам знао, касније сам научио. Пропосници, тиховатељи. Тамо су у потпуном миру преписиване читао сам неколико књига које је написао старац књиге. Место се зове Белаја, то је према турском називу, што Софроније, научио поуке. Читајући његова дела саззначи да је нешто тешко, неприступачно, да је велика мука – нао сам да је он био заиста велики духовник, као и то белај, доћи донде. Јеромонах Амфилохије је често одлазио у да је његов духовник био дивни преподобни Силуан испосницу Св. краља Стефана Дечанског. Тамо је читао је ака- Атонски. Једна од првих књига коју сам прочитао била тист Св. Краљу. Обично смо га пратили ми млађи, углавном ис- је везана за Силуана Атонског. Веома поучна књига, кушеници. И касније, кад сам већ био млади монах, волео сам али је за мене, младог искушеника, било застрашујуће да га пратим до ипоснице. Тако сам имао прилику да од њега кад сам схватио колико је преподобни Силуан био чујем и научим много, али не знам колико сам од тога што сам велики подвижник, а ја још тапкам у месту, то је увек научио, успео да применим. Надам се да нешто ипак јесам. било нешто што ме је мало плашило.

• Отац Макарије је често на необичан начин решавао • После сте кренули из Дечана на Свету Гору, па неке прилично мучне ситуације. Сећате ли се неког од у Јерусалим, где су се дешавале потпуно чудестих догађаја? не ствари и сусрети... Био је дечански сабрат отац Пантелејмон, који је због неКада сам дипломирао на Православном богоких својих слабости био тада под забраном свештенодејства. словском факултету, по благослову блаженопочившег Једном је отац Макарије морао да оде на сахрану у Пећ. У то патријарха Павла, тада епископа рашко-призренског, доба у Пећи је био само један свештеник и то за подручје од који ме је и замонашио и рукоположио за ђакона, отоко 50 километара, те је наш игуман често одлазио на испомоћ. ишао сам у Свету Гору 1984. године, после Божића, а Братија је била свако по свом послушању, неки у Великој пре Св. Саве. Требало је да останем негде до иза ВасХоџи, неки на другим пословима и игуман није имао коме крса, али ето догодило се да сам остао до Видовдада повери кључеве од цркве и подрума. Шта да ради? Како на и нешто касније. Мало пре Петровдана пошао сам никог другог није било, кључеве је поверио о. Пантелејмону, са једном Грчком групом (био ми је плаћен пут) за који је, Бог да му душу прости, волео мало да попије, али је Јерусалим, и тамо сам остао пуних 5 година. Тако се био добар човек. Игуман га је замолио да случајно не иде у све то чудесно догодило. Кад је искрсао проблем око подрум. Пантелејмон му је обећао и игуман Макарије је кре- мог даљег боравка у Јерусалиму, мој владика Павле је нуо својим чувеним НСУ мотором у Пећ. Али када је дошао написао писмо да останем још мало па да се вратим, до Дечана, нешто га је жацнуло и он се вратио у манастир, а да ми преостало време које тамо проведем буде на паркирао мотор иза зида, и вратио се на малу капију. За то корист душе и тела. Тврдим да ми је боравак у Светој време отац Пантелејмон није губио време. Како је игуман Земљи много помогао, поготово што сам тамо срео замакао за капију, заборавио је и игуманову молбу и своје дивног баћушку, старца Игњатија, који је био монах обећање. Сишао је у подрум са два балона и отворио слави- Оптинске Пустиње до њеног затварања око 1926. гону. Један балон је већ био напунио вином, а други до пола. дине. Он из Русије није отишао у првом наврату, одмах Макарије је само ушао и без речи стајо у оном полумраку. после доласка Лењинових присталица на власт, већ се О. Пантелејмон је подигао очи, видео га, али се није освртао. крио по катакомбама док га нису Немци, у току ДруНапунио је балон, онда се усправио, затворио славину и ре- гог светског рата интернирали и послали у логор. Покао о. Макарију: „Машо ове кључеве си ми дао једном у жи- сле рата, 1947. године, баћушка одлази у Свету Земљу, воту, немој да се гневиш.“ Предаде му кључеве и узе своја два у новоосновану државу Израел. Све до 1976. године балона. Макарије је све то ћутећи пропратио, а Пантелејмон боравио је у манастиру Св. Јована Крститеља на реци је отишао у своју келију. У томе се види његова мудрост, а и Јордану. шта би било да је реаговао тог истог момента? Све је касније Када је тај манастир затворен, због границе која дошло на своје место. је ту створена, он је прешао у Хеврон у манастир • Mноги велики духовници, старци, су долазили у Де- Мавријског дуба, где је боравио до свог упокојења чане. Ви сте имали прилике да упознате и старца 1986. године. Упознао сам га на дан Светог Саве, и Софронија из Есекса. Кажите нам нешто о њему. ето, остао сам 5 година у Светој Земљи. Старац ми је Тад ми је било можда 12 година, била је рана јесен, сећам рекао да будем тамо докле Богу буде угодно, али да се по шљивама, јер тад су сазреле, то значи, да је било иза се потом вратим у свој народ. У Јерусалиму сам приГоспојине. Дошао је старац Софроније у пратњи још неколи- мио и малу схиму у манастиру Гормиском Московске ко монаха у наш манастир, нисам знао ко је он, али био је бео, Патријаршије, ту су биле монахиње о којима се отац дуге косе и браде, баш као Деда Мраз и то ме је фасцинирало. старао и које је волео као своју децу. Увек сам имао страхопоштовање према људима који су били Мене је заиста волео. Био сам његово духовно седи. Једном, за време ручка, старац је седео на игуманском чедо. И малу схиму сам тамо примио. На Бадње јутро месту, а о. Макарије до њега. Нешто су причали, а мени је било сам освануо под именом Алексеј у част новомученика досадно, па сам узео три шљиве из чиније са воћем и почео царевића Алексеја. Мислим да сам био међу првима да жонглирам, онако лепо, и сад, сви гледају у мене да ли ће који је добио име по једном новомученику руском. И ми нека од шљива пасти, али ја сам то доста вешто изводио. У то име, ево, носим добрих 25 година. Пре Видовдана једном тренутку о. Макарије плане и каже: „Шићо, шта то ра- 1989. године вратио сам се у свој матични манастир, диш?“ - он ме је тако звао, јер се тако звао манастирски мачак Високе Дечане. који је био омиљен, па ме је по њему прозвао Шића. Ја сам се • Какав је био старац? укочио, шљиве су пале на сто. Онда старац Софроније каже Старац Игњатије је био чудесна личност. Помогао

27

svetigora / 2011 / јул - август

28

је ми много, како бих рекао, да и сам веслам. Он заиста никад није притискао људе, али је знао тако да се постави да га је свако заиста слушао. Био је старац са чудним очима, плавим, типично руским. По очима нисам могао да знам колико има година. Некада је то био стари монах, а некада јако млад. Лице му се просветљивало када је служио Литургију, тада су му очи биле као у детета. Кад му тада видите очи, рекли бисте да је младић. Примећивао је све моје промене, када види да сам тужан знао је да ми тепа, чим се ја мало дуже не исповедим он крене да прича у трећем лицу, као ето неко тамо..., а буквално се све односило на мене. Једном ме је за свагда победио. Било је грехова који су се понављали. Он ми је дао епитимију седам дана да постим на води, међутим када смо излазили из цркве, стао је, ухватио ме за руку, погледао у очи и рекао: „Ти ћеш постити три дана, а ја ћу четири.“ То што је он преузео моју кривицу и уместо мене испаштао мој грех ме је потпуно преобразило. Моју младост и самовољу потпуно је победила љубав, а старчева љубав је била безгранична.

• После вашег повратка из Грчке, у Дечане је дошло младо братство. Све се променило. Из манастира је отишао архимандрит Јустин. Ви сте дуго тражили свој манастир, своје место, али никако нисте могли да га нађете. Како сте дошли у манастир Св. Луке? После 1992. године, када смо отишли из Дечана, нисам себе могао да пронађем. Био сам игуман два велика манастира, и био сам најсрећнији када сам давао оставку. Онда сам по благослову патријарха Павла наставио последипломске студије у Грчкој. Прешао сам у Нишку епархију, у том периоду сам на Солунском универзитету одбранио магистарски рад 2000. године, а 2002. сам се вратио у Србију. Иако сам мењао места, никада нисам био ван манастира. Било је то мучан период, зато што ми је после Дечана било тешко да поново пронађем место где ћу живети. То време и моје душевно стање најбоље је описао дивни о. Јустин савински и дечански, мој игуман, поред којег сам, уз Макарија, растао и сазревао у Дечанима. Он је патријарху Павлу (кад су се питали шта ће бити са мном) рекао: „Не дирајте га, он је као миш на броду. Иде из кабине у кабину, али не иде никуд ван брода.“ И заиста је тако. Ја ван манастира никада нисам био, али некако, после Дечана, себе нисам могао да нађем. Вративши се из Грчке требало је нешто да прихватим. Тада је владика западноамерички Г. Јован постао владика шумадијски. Тек је био дошао у Шумадијску епархију. Срели смо се у Београду, на улазу у зграду Патријаршије. Питао ме је где сам. Реко сам му да сам први пут, од своје дванаесте године, већ месец дана у родитељској кући у Крушевцу. Владика Јован ме је тада позвао на своју интронизацију, ми се знамо још из студентских дана. Нажалост, био сам спречен да присуствујем, па сам, два дана након интронизације, дошао код њега да му честитам. Тада сам по први пут у животу био у Крагујевцу. У току разговора, владика Јован ми је рекао да на Усековање служи у Орашју и позвао ме да дођем. Испричао ми је да је ту сада лепа црква, а некада је био манастир. По предању, ту су се помирили краљеви Милутин и Драгутин. На Усековање је код цркве велики народни сабор. После Свете Литургије владика Јован ми је рекао да има један мали манастир на рубу Шумадијске епархије, посвећен Св. Луки, који је саграђен деведесетих година и да тамо тамо нема никога. Намесник и председник општине су предложили да одемо до манастира. Када смо дошли на то дивно брдо, осим цркве, једне старе кућице, тек прекривеног конака и једног дивног храста, није било ничега што би човека заинтересовало. Међутим, када смо стигли и сели на једну даску испод храста, мени је некако срце заиграло, још када сам сазнао да је ту била задужбина Св. кнеза Лазара, пожелео сам на том месту да останем. Владика се мало зачудио и рекао ми је: „Слушај,

манастир Дечани

јул - август / 2011 / svetigora

имам ја и лепших манастира у епархији, немој да се залећеш.“ Када сам дошао, манастир је био пуст, монахиње А окупљенима је у шали рекао: „Ево вам игумана!“ И ево, игу- које су раније биле ту су отишле, па је манастир водило ман сам у том манастиру већ пуних 8 година. Прве је године село. Село је и градило и манастир и конак. Ја сам забило страшно. У шали смо говорили да смо у Венецији. Спа- текао 28 чланова Одбора за изгрању. Деда Лива, угледвали смо у собама на сунђерима на бетону, а испод нас под- ни домаћин и благајник Одбора, желео је да ми преруми пуни воде. Воду за пиће смо доносили са чесме - извора да касу. Понадао сам се да је то права каса, и да ћемо Пресвете Богородице - а за кухињске потребе смо се снала- са тим средствима, у оној немаштини, моћи нешто да зили и грдно намучили. Једва смо се некако сналазили те го- урадимо. Међутим, у летопису је остало записано да је дине. Буквално нисмо имали где да се уселимо до 22. октобра, у каси било: 235 динара, 105 еура и 1 амерички долар. те сам пошао код старца Тадеја који је био код своје духовне Ето, од тога смо кренули, и Богу хвала, данас је манадеце, дакле у кући, те сам дошао по благослов и да га питам стир лавра, ни ми не знамо како, али је тако. Благослов да ли сам добро поступио. Он ми рекао да је и он долазиоу је то, воља Божја, без ње ништа не бива. Врхунац свега манастир Светог Луке. Рекао ми је да има тамо много муче- јесу иконе које мироточе, али често се питамо да ли ника који су побијени за време варваринске битке 1810. годи- је то опомена или благослов, ми се надамо да је блане. Још је рекао: „Ако издржиш до пролећа биће обнова и све гослов. ће бити добро, до пролећа мораш много да претрпиш.“ И за- • После смрти архимандрита Макарија, игуман иста, негде до Ђурђевдана имали смо страховитих проблема. дечански је постао о. Јустин. Расли сте поред Скупљали смо дрва по селу, нисмо имали чиме да се огрејемо. њега, стасавали, били сте као отац и син, а Издржасмо тако, и после Ђурђевдана, уз Божју помоћ, кренукад сте обојица морали да одете из Дечана, о. ли смо са обновом. Први нам је помогао манастир Хиландар. Јустин је отишао у манастир Савину, а ви траДали су нам новац да урадимо изолацију конака и да уредижили своје место, али сте стално били у вези. мо цркву. Тако је градња, и довршавање незавршеног конака, Често сте одлазили у Црну Гору и обилазили га. почела маја месеца 2003. године, и траје ево до данас. Провели сте доста времена у манастиру Са• Много сте урадили: сређен је конак, изграђена вина, и познајете прилике у Црној Гори. Да ли трпезарија и велики звоник, са звонима каквих нема у желите нешто да поручите нашем народу у Епархији шумадијској. У звонику је параклис посвећен Црној Гори? Св. царевима мученицима, Лазару Српском и Николају Са оцем Јустином сам у Дечанима провео 24 године. Руском. Сазидана је и освећена црква посвећена Свим После одласка из Дечана, он је отишао у Митрополију Светима. Недавно је проширен летњиковац, где се црногорско-приморску. Након краћег боравка у Беслужи Св. Литургија када има много људи па кад не ранама, у манастиру Ђурђеви ступови, он се усталио могу сви да стану у цркву. Сазидана је капија и огра- у манастиру Савина. Одлично је водио тај манастир, да, урађена хидроизолација. Све су то били велики и као што је водио и Дечане. Како сам био у Грчкој, он скупи послови, који су, Богу хвала, успешно приведени би стално нешто наручивао, само да бих ја долазио. И крају, али, ипак је од свега тога већа грађевина која се увек сам се са радошћу одазивао и радосно долазио. не види... Дивно је било видети како је архимандрит Јустин, игуПоред цркве Св. Луке и параклиса Св. кнеза Лаза- ман савински тамо био општеприхваћен. Служио је, ра и Св. цара Николаја руског Новомученика, сада има- исповедао народ, чак и многе епископе. Знао је да утемо и новосаграђену и освећену цркву Свих Светих, али ши, није од људи тражио само да се подвизавају већ највећа грађевина која се сада и те како види, јесте верни и да живе. Многима је помогао топлом речју, поуком, народ. Литургијама које се служе сваке недеље и празни- утехом. И мени је много помогао. Верујем да би људи, ка присуствује преко 200 душа, и то је највеће богатство. За- када би чешће слушали његове поуке, много зрелије орана је једна велика бразда. Верујем и настојим да наш ма- живели, лакше подносили животне недаће и суочаванастир буде управо оно што је Св. Сава оставио као завет: да ли се са проблемима. Митрополит Амфилохије је (као манастири буду народне куће и у радости и у жалости. Мно- што је то некад било у Дечанима) лоше или несташги од оних који долазе на службе у манастир, живе од једне не ђаке, богослове, слао код оца Јустина, зато што је недеље до друге недеље. Често чујем да кажу да им се одавде знао величину његову и да ће их пазити боље него не иде. Потврда тога јесте и Васкрс код нас у манастиру. Од њихови родитељи. Боравак код оца Јустина им је попре четири године служимо по јерусалимском типику. Служ- магао. Многи од њих су сада добри свештеници. Радо ба почиње око поноћи. У почетку је то било скромно, а ове се сећају свог о. Јустина и преносе његове поуке о догодине је било око 2 хиљаде људи. У једној од беседа сам ре- броти, љубави, разумевању, праштању, трпељивости, као да је ово Јерусалим у малом, други Јерусалим. Причешће а све то казано кроз какву причу или духовиту опадо зоре траје. То заиста треба видети и доживети. Чудесна је ску. О. Јустин је говорио да смо ми последњи изданваскршња радост, мир, молитвеност, кад су сва срца сливена ци старе дечанске школе, па би увек кроз смех додао: у једно, пуна сузне радости и ишчекивања, све до тренутка „Последњи Мохиканци“. када усклик: „Христос Васкрсе!“ не потресе све, разлије се по Што се нашег народа у Црној Гори тиче, поручујем бреговима и до неба се узнесе. да пре свега слушају свога архипастира. Без епискоДа, манастир Светог Луке је сада један прелеп манастир у па нема ни Цркве, а нема ни народа. Да слушају Св. централној Србији. Не као грађевина, већ по ономе шта он у Василија Острошког и иду у ту велику светињу, да животу народа тог краја значи. задобију благодат Божију, јер како каже Св. Серафим • Није било лако постићи све то за осам година. Када Саровски - циљ човековог живота јесте задобијање сте дошли, колико сте средстава затекли у каси? Духа Светога, а то се може само кроз Цркву и у Цркви.

29

biblijske kwige

Превод: Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски др АМФИЛОХИЈЕ (Радовић)

ГЛАВА СЕДМА 1. Уђоше пак цар и Аман да се госте са царицом.

2. Тада реч цар Јестири други дан гозбе: Шта је, Јестиро, царице, и која је прозба твоја и молба твоја? Даћу ти (макар било) и до пола царства мога.

3. А она одговоривши рече: Ако сам нашла милост пред царем, нека се даде живот мој за прозбу моју и народ мој за молбу моју.

4. Јер смо продани ја и народ мој на истребљење и разграбљење и ропство, а ми и дјеца наша у робове и робиње, и чух случајно: Зато није достојан клеветник предворја царевог.

5. Онда рече цар: Ко је тај који се усудио да учини тако нешто?

6. Рече Јестира: Човјек непријатељ, Аман овај зликовац. А Аман се смете због цара и царице.

КЊИГА ЈЕСТИРИНА

7. Цар пак уставши отиде са гозбе у врт; а Аман је молио царицу, јер видје себе да се налази (у великој) невољи. Приче 10, 24; 16, 14; 20, 2 8. Потом се цар врати из врта, а Аман бјеше пао на одар преклињући Јестиру. Тада цар рече: Зар хоће и царицу да силује у дому моме? Кад чу Аман ово, промијени се у лицу.

9. Онда рече Вугатан, један од евнуха цару: Ево, и вјешала је припремио Аман за Мардохеја који је спасио цара, и стоје подигнута код Амана на педесет лаката. Тада рече цар: Да се разапне на њима.

10. И објесише Амана на вјешалима која припреми за Мардохеја. И тада цар преста да се гњеви. Јестира 6, 4; Приче 26, 27

svetigora / 2011 / јул - август

ГЛАВА ОСМА

30

1. Тога дана цар Артаксеркс дарива Јестири сву имовину Амана клеветника; и Мардохеј призван би од цара, јер она каза да јој је сродник.

2. Онда узе цар прстен, кога скиде с Амана, и даде га Мардохеју, и постави Јестира Мардохеја над свим имањем Амановим.

3. И настави да говори цару, и паде пред ноге његове и мољаше га да уклони злобу Аманову и све што је учинио против Јудејаца.

4. Цар пак испружи Јестири златни штап те се Јестира подиже и стаде поред цара.

5. И рече Јестира: Ако ти је угодно и ако нађох милост, пошаљи да се врате писма која посла Аман, написана да се истријебе Јудејци, који живе у твом царству.

6. Јер како бих могла гледати зло народа мога и како бих се могла спасити погибијом отачаства свога?

7. Тада рече цар Јестири: Зар ти не дадох сву имовину Аманову и не даровах, и не објесих ли њега на вјешала, зато што је подигао руке на Јудејце, шта још хоћеш?

8. Напишите и ви у име моје, онако како вам одговара, и запечатите мојим прстеном. А оно што буде написано наредбом царевом и запечаћено прстеном мојим, то се не смије порећи.

9. И бише позвани писари, првог мјесеца, који је Нисан, двадесет трећега исте те године, и би написано оно што он заповиједи, управитељима и кнезовима и началницима, од Индије до Етиопије, у сто двадесет и седам области, од једне до друге земље, по његовој ријечи.

10. И би написано од стране цара и запечаћено прстеном његовим; и послаше писма преко писмоноша, 11. као што им заповиједи, да се управљају по законима својим у сваком граду и да им помажу и да чине супарницима својим и непријатељима својим како хоће, 12. у дан један, по свему царству Артаксерксову, тринаестог дана, дванаестог мјесеца, који се зове Адар. 12а. – Препис те посланице је као што слиједи: 12б. Цар велики Артаксеркс, свим од Индије до Етиопије началствујућим у сто двадесет и седам земаља кнезовима, нама јединодушним, радовати се. 12в. – Многи обиљем благости доброчинитеља често почаствовани превише се погордише, па не

само што траже да злостављају наше поданике, него неспособни да одоле надмености, покушавају и својим доброчинитељима да плету замке. 12г. – И не само што губе осјећање благодарности људима, него и надуваношћу неразумних уображени, мисле да самога Бога, који вјечно све надгледа, зломрзећи суд избјегну. 12д. – Но често и многе од посатвљених на власти, којима је повјерено да рукују пословима својих пријатеља, такви подстрекавају на проливање невине крви, и подвргавају их неподношљивим биједама, 12ђ. – лажљивом обманом своје зле нарави обмањују незлобиву благоразумност оних који владају. 12е. – Ово може да се види, не толико из древних повијести, као што рекосмо, колико из онога што је на дохват руке вама који испитујете нечасно учињена дјела злобом недостојних владатеља.

12ж. – Стога треба пазити послије овога како би царство за све људе безметежно устројили у миру, 12з. – користећи се промјенама, а оно што нам се пред очима догађа увијек разликујући с потребном предострожношћу. 12и.- Као кад је Аман Амадатов Македоњанин, уистину персијске крви, и веома отуђен од наше благости, кога смо гостољубиво примили, 12ј. – таквог човјекољубља које имамо према сваком народу, удостојио се да се зове оцем нашим, и да му се сви клањају као ономе који представља другу личност царског престола, 12к. – оптерећен гордошћу, настојао је да нас лиши власти и живота, 12л. - а нашег спаситеља и свагдашњег добротвора Мардохеја и непорочну нашег царства причасницу Јестиру са цијелим њиховим народом, разноразним подмуклим методама, тражио је да уништи. 12м. – На овај начин мислио је, оставивши нас усамљене, да персијску власт преда Македоњанима.

12н. – А ми налазимо да Јудејци осуђени овим злотвором на истребљење, нису злочинци, да живе сагласно најправеднијим законима, 12њ. будући синови Вишњега великога живога Бога, који управља наше и наших предака царство у савршеном поретку.

12о. – Стога ће ти добро учинити не поступајући по писмима посланим од Амана Амадатова, зато што је он који је ово урадио објешен код врата Сусана са свом породицом својом, достојан примивши брзо суд од Бога Сведржитеља. 12п. – Препис пак

Црна Гора и протојереј мр ВЕЛИБОР Џомић

13.

14.

15.

16.

17.

ове посланице изложите одлучно на сваком мјесту, како би се Јудејци држали својих закона, помажући им, да се у вријеме невоље одбране од својих нападача тринаестог дана дванаестог мјесеца Адара, у сами тај дан. 12р. – Јер њега, Свемогући Бог, намјесто пропасти изабраног народа учини (даном) весеља. 12с. – И ви, дакле, међу вашим именитим празницима, овај знаменити дан са сваком радошћу проводите, да би и сада и послије овога био спасење нама и доброжелатељима Персијанцима, а онима који нам подмећу замке – сјећање на погибију. 12т. – Сваки пак град или уопште земља, која по овоме не поступи, мачем и огњем биће уништена са гњевом; не само што ће бити људима непроходна него и звијерима и птицама за свагда најомраженија постаће. А ови списи нека буду јавно оглашени по читавом царству, сви пак Јудејци нека буду спремни да тога дана ратују против својих противника. Тада коњаници изидоше хитајући да изврше оно што је цар рекао; а би оглашена наредба и у Сусану. Мардохеј изиђе украшен царском одеждом, имао је златни вијенац и дијадему виолетну, пурпурну. Видјећи то становници Сусана, порадоваше се. А Јудејцима би свјетлост и весеље. У граду и земљи, гдје год се огласи наредба (царева), гдје год се огласи његов указ, то је била радост и весеље за Јудејце, гозба и весеље. А и многи од народâ (многобожних) обрезивали су се и примали јудејски закон, од страха јудејскога.

- наставиће се -

aktuelno

конкордати са Ватиканом

У наставку доносимо текст протојереја мр Велибора Џомића, координатора Правног савјета Митрополије црногорско-приморске, објављен 17. јуна 2011. на Порталу Аналитика

В

ећ неколико година уназад веома често слушамо црногорске званичнике и политичаре како истичу чињеницу да је Књажевина Црна Гора 1886. године прва балканска држава која је закључила конкордат (уговор) са римским папом и на тај начин регулисала правни положај римокатолика у Црној Гори. Тачно је да је Књажевина Црна Гора 18. августа 1886. г. закључила уговор са римским папом. У Риму су га, након претходних договора папе Лава ХІІІ и књаза Николе, потписали кардинал Лодовико Јакобини, папин лични секретар, и Јован Сундечић, књажев лични секретар. Текст потписаног конкордата је објављен у „Гласу Црногорца“ бр. 42 од 21. октобра 1886. године. До данас је прештампан у више књига и зборника. У данашње вријеме, нарочито током посљедњих неколико година, конкордат књаза Николе и папе Лава ХІІІ се тумачи веома тенденциозно и приказује политикантски провидно. У неодмјереним изјавама поводом конкордата од 1886. г. се одлази толико далеко да једни истичу хиљадугодишњу, а други двије хиљаде година дугу везу Црне Горе и Римокатоличке цркве! Такви се у оцјенама не разилазе много: само хиљаду година. Садржину конкордата и његов значај промашио је чак и папа Бенедикт ХVІ тврдњом, саопштеном преко амбасадора Црне Горе Антона Сбутеге, да је наведеним конкордатом у Црној Гори „потврђена равноправност свих вјера“ („Побједа“, 7. 2. 2007. г.). Конкордат се, судећи по одребама у њему, уопште није тицао других вјера у Црној Гори. Он се једино тицао припадника римокатоличке вјероисповијести с једне и Црне Горе као државе с друге стране. Конкордат се никако није тицао, нити се могао тицати Православља као већинске и у то вријеме државне вјере у Црној Гори. Није се тицао ни припадника исламске вјероисповијести чији правни положај у Црној Гори током читаве владавине књаза/краља Николе није био регулисан на један од, до тада примијењиваних, правних начина. Не би било нормално, а ни прихватљиво, да један римски папа (иако му не би било мрзно) потписује уговор о положају православних у њиховој држави и муслимана као мањине у тој држави. Ни књаз Никола то ни у сну не би дозволио.

јул - август / 2011 / svetigora

Конкордат и вјерска толеранција Нису ријетки данашњи политичари, правници и историчари који међународни уговор о положају римокатолика у Црној Гори тумаче као „врхунац вјерске толеранције“, подразумијевајући тај појам у његовом данашњем изразу и значењу. Црна Гора књаза Николе је била књажевина у којој је православна вјера и прије доношења Устава од 1905. г. била државна вјера и уживала је, као таква, заштиту црногорске државе и у предуставном и у уставном периоду (примјера ради, један од механизама уставне заштите државне вјере види се и у норми члана 136. Устава од 1905. г. којом је била „забрањена свака радња управљена против источно-православне цркве у Црној Гори (прозелитизам)“). Конкордат није закључен као некакав израз „вјерске толеранције“. Ваљало би поново и пажљиво прочитати члан 27. Берлинског мировног уговора или прочитати књигу Расима Халилагића „Босна и Херцеговина и Црна Гора од 1790. до 1918. године – територијално формирање у свјетлу међусобних политичких односа“ (ријеч је о магистарској тези која је 1998. г. одбрањена на Факултету политичких наука у Сарајеву пред комисијом којом је предсједавао Нијаз Дураковић. Књигу је 2001. г. објавио „Ел-Калем“, Издавачки центар Ријасета Исламске заједнице у Сарајеву).

31

svetigora / 2011 / јул - август

32

Уговор са римским папом од 1886. г. није ништа друго него плод међународно преузете обавезе Црне Горе, а не нека самоникла појава, како то неки данас ненаучно и нетачно желе да прикажу. Црна Гора је морала и хтјела да испоштује своју обавезу и одлуке Берлинског конгреса. Конкордат од 1886. г. представља резултат почетка сређивања правног положаја неправославних у Црној Гори након њеног територијалног проширења и измјене вјерске структуре становништва. Не смије се губити из вида да је Црна Гора у то вријеме била држава без устава, а са неограниченом влашћу књаза Николе. Ипак, морала је да се правно изграђује, а на то ју је упућивало и окружење. Посебно и највише – Србија. Дакле, конкордат јесте састављен, потписан од овлашћених представника Црне Горе и Римокатоличке цркве и потврђен је од папе Лава ХІІІ и Књаза Николе што је био услов да би његове одредбе ступиле на снагу и производиле правна дејства. Овим међународним уговором Црне Горе заштићени су, заправо, „вјероисповиједни интереси“ римокатолика у Црној Гори; регулисан је положај вишег и нижег римокатоличког свештенства; прокламована слобода исповиједања римокатоличке вјере; прописан начин избора архиепископа барског и примаса српског; прописан је текст његове заклетве црногорском књазу; одређен дјелокруг његових унутрашњих надлежности; проглашена је пуноважност римокатоличких и мјешовитих бракова; призната надлежност архиепископа барског у брачним споровима римокатоличких и мјешовитих бракова и, што је посебно важно за овај текст, одређен је, о трошку црногорске владе, начин школовања будућих римокатоличких свештеника у Риму. То је регулисано у члану 12. конкордата у коме се каже: „Ради припреме црногорскијех младића способнијех да буду католичкијем свештеницима, црногорска Влада у споразуму са Архијепископом барскијем, избираће неке заслужније, који ће се шиљати у Рим да тамо сврше науке, а ради исте сврхе Влада ће издавати њима пристојну годишњу припомоћ. За првијех пет година, бројећи од датума овога Уговора, шиљаће се по два младића сваке године, а послије само по један сваке година. Ти младићи бити ће обвезани да у Риму уче и српски језик“. Конкордатом је, као што се види, прописан службени и богослужбени језик римокатолика у Црној Гори. Богослужење је обављано на словенском као богослужбеном, а сва остала комуникација у Црној Гори на службеном језику Црне Горе, а то је, како се из конкордата јасно види, српски језик. Увођење словенског језика у римокатолички мисал у Црној Гори започето је, заправо, чланом 11. конкордата у коме се каже да се „молитва за Владаоца “Господи спаси Књаза“ има пјевати при службама Божијим у словенском језику“. Инсистирање књаза Николе на дефинисању уговорне обавезе будућих римокатоличких свештеника из Црне Горе да у Риму, током теолошког школовања, обавезно уче српски језик представља веома јасну поруку. Књаз Никола није имао потребу да од свог већинског народа и у свом народу посебним

правним нормама и законодавством штити српски језик као службени, али је међународним уговором са Римокатоличком црквом штитио службени језик своје државе у својој држави. И то што су и папа Лав ХІІІ и читава Римокатоличка црква прихватили захтјев књаза Николе и Црне Горе да будући римокатолички свештеници – држављани Црне Горе – на школовању у Риму обавезно изучавају српски језик такође има своју тежину и за оно и за ово вријеме. И то из више разлога. Из овога се јасно види како се називао службени језик Црне Горе у оно вријеме. Римски папа, чија је папска непогрјешивост одређена на Првом ватиканском концилу 1870. године (дакле само 16 година прије потписивања конкордата са Црном Гором), прихватио је захтјев Црне Горе у погледу српског језика као службеног језика свих римокатолика у Црној Гори. Такав став римског папе није, колико је нама познато, измијењен од потоњих римских понтифекса неким званичним документом сличне снаге. Чињеница је и то ниједан надбискуп барски и бискуп которски од тада до данас није, а и како би могао, порекао одлуку папе Лава ХІІІ о српском језику као службеном језику свих римокатолика у Црној Гори. Ни папа Лав ХІІІ, а ни његови насљедници, нису самовољно могли да мијењају ниједан члан конкордата, јер су чланом 13. једностране измјене конкордата биле забрањене. И ступање на дужност свих потоњих барских надбискупа након конкордата свједочи да им је српски језик био службени. Барски надбискупи су, сходно члану 4. конкордата, на службеном српском језику, а у руке књаза црногорскога, полагали заклетву. Занимљиво је и то да је и римокатоличка вјеронаука у државним школама извођена на службеном српском језику. То је „дух конкордата који је Црна Гора потписала са Ватиканом крајем ХІХ вијека“. Сматрамо да је веома значајно што је предсједник Црне Горе г. Филип Вујановић 16. јануара 2006. г. приликом аудијенције поклонио папи Бенедикту ХVІ примјерак конкордата из 1886. године. Ко пажљиво прочита одредбе Конкордата од 1886. г. лако ће уочити ове чињенице. Црна Гора и нови конкордат Већ неколико година, нарочито након референдума, један број државних званичника је више пута најављивао могућност потписивања конкордата између Црне Горе и Свете Столице. Помињане су двије могућности: прва, ново ратификовање Конкордата од 1886. г. и друга, закључивање новог конкордата између Владе Црне Горе и Свете Столице. У овом тренутку и у садашњем правном систему Црне Горе ни једна од двије могућности не би била законита и у складу са Уставом и важећим законима Црне Горе. Прије свега, губи се из вида чињеница да је правни положај свих цркава и вјерских заједница у Црној Гори већ регулисан. То законодавство није савршено, има доста мана и правних недостатака, али сваки правник ће се сложити да је у овом тренутку правни положај свих цркава и вјерских заједница регулисан на исти начин. У вријеме потписивања Конкордата од 1886. г. правни положај римокатолика у Црној Гори уопште није био правно регулисан. То је прва битна разлика у правном поретку ондашње и данашње Црне Горе. Ново ратификовање конкордата од 1886. г. би у садашњем правном систему Црне Горе представљало „немогућу мисију“ у правном погледу. Црна Гора, сагласно ст. 1. чл. 15. Устава од 2007. г. „на принципима и правилима међународног права, сарађује

и развија пријатељске односе са другим државама“. У том тако што ће им се на исти правни начин и у истом погледу, нема ничег спорног између пријатељских односа обиму права ријешити и гарантовати правни положај. између државе Црне Горе и државе Ватикан. Црна Гора са свим Евентуалним конкордатом постојећа равноправност међународно признатим државама, чланицама Уједињених би била нарушена. У ст. 2. чл. 17. Устава је прописано нација, треба да сарађује и развија пријатељске односе. Али, да су „сви пред законом једнаки, без обзира на било ти односи, као и међународни уговори, не могу угрожавати какву посебност или лично својство“. Ова одредба се правни поредак Црне Горе. односи на сва физичка и правна лица, па и на цркве и Овдје је од велике важности уочавање разлике између вјерске заједнице. билатералних уговора државе Црне Горе и државе Ватикан од Евентуалним конкордатом би се нарушила билатералних уговора државе Црне Горе и Свете Столице као једнакост цркава и вјерских заједница без обзира вјерске институције. Црна Гора већ има међудржавне уговоре на чињеницу што Ватикан представља и државну и са државом Ватикан, а и, као што је познато, успостављене црквену власт, тј. има такву посебност, тј. дуализам у дипломатске односе на амбасадорском нивоу. Уговор између односу на друге цркве и вјерске заједнице које су само двије државе не нарушава равноправност цркава и вјерских вјерске институције. У ст. 1. чл. 8. Устава забрањена је заједница, али, у оваквим правним оквирима као што је „свака непосредна или посредна дискриминација по црногорски, уговор о вјерским питањима за римокатолике било ком основу“. Како би се у случају потписивања би нарушавао равноправност цркава и вјерских заједница. Из конкордата извршила непосредна дискриминација? тих разлога, такав конкордат је правно недопустив. Свако, па и конкордатско нарушавање једнакости Први и највећи проблем евентуалног будућег конкордата и равноправности представља темељни основ за (чији нацрт, нигдје није објављен тако да то додатно дискриминацију. Друге цркве и вјерске заједнице би, оптерећује тај процес) јесте нарушавање Уставом и законима након евентуалног потписивања конкордата, биле

загарантоване равноправности и једнакости правног положаја свих осталих цркава и вјерских заједница. Како се конкордатом угрожава равноправност цркава и вјерских заједница у Црној Гори? Одговор на ово питање треба пронаћи, а лако га је наћи, у Уставу и важећим законима Црне Горе. У ст. 2. чл. 14. важећег Устава прописано је да су „вјерске заједнице равноправне“. Ова одредба означава да се њихова правна равноправност постиже само и једино

дискриминисане у односу на Римокатоличку цркву у Црној Гори тако што би њихов положај и даље остао ријешен на основу закона као израза једне, државне воље, а положај римокатолика уговором, тј. сагласношћу воља само двије стране. Све и када би све цркве и вјерске заједнице дале своју сагласност на потписивање конкордата, такав уговор би и даље био неуставан и незаконит. Имао би и несагледиве

јул - август / 2011 / svetigora

црква Светога Петра у Риму (Ватикану)

33

друштвене посљедице. Затим, у ст. 4. чл. 2. важећег Закона о правном положају вјерских заједница од 1977. г. прописано је да „све вјерске заједнице уживају једнака права и имају исти правни положај“. Евентуални конкордат са Ватиканом би створио такву могућност да све вјерске заједнице немају једнака права и једнак правни положај. И из тог разлога, евентуални конкордат би био незаконит. Даље, ст. 2. чл. 8. истог закона о вјерским заједницама забрањује било какве повластице, предности или посебну заштиту по основу вјерских убјеђења. Ова одредба се односи и на грађане и на вјерске заједнице. Ово је више него довољно правних чињеница о овом питању, али их има још (довољно је погледати нови анти-дискриминациони закон у Црној Гори). Како су то ријешиле друге државе? Они који су припремали конкордат нису имали у виду напријед изнијете правне чињенице, а, према мојим сазнањима носилац тог пројекта је амбасадор Црне Горе у Ватикану Антон Сбутега, љекар и рођени брат покојног римокатоличког свештеника дон Бранка Сбутеге. Нећу да будем малициозан, па да његове активности у том погледу посматрам кроз чињеницу да је амбасадор ревносни, јавни римокатолички вјерник (што изузетно поштујем) и рођени брат пок. дон Бранка Сбутеге. Прва чињеница коју уочавам јесте да он није правник. Сложићемо се да чињеница да је неко вјерник и љекар не може замијенити правна знања. Тај оптерећујућа чињеница не ослобађа одговорности правнике из ресорних министарстава.

svetigora / 2011 / јул - август

Треба имати у виду да питање конкордата са Светом Столицом нигдје није тако избрзано као у Црној Гори. Прво треба донијети европски закон о правном положају цркава и вјерских заједница у Црној Гори у коме треба предвидјети и такву одредбу за све цркве и вјерске заједнице, а потом приступити потписивању појединачних, али истовјетних конкордата и уговора са свим црквама и вјерским заједница. То је једини правни пут.

34

Ни у Хрватској, као земљи са већинским римокатоличким становништвом, правни положај Римокатоличке цркве није ријешен тако што је нарушен Устав Хрватске, било који закон или угрожена равноправност других цркава и вјерских заједница. Исти је случај и са Босном и Херцеговином. Наводим само ова два примјера као земаља које су у блиској прошлости потписале конкордате са Светом Столицом, али и другим црквама и вјерским заједницама. Да су осмислитељи новог евентуалног конкордата проучили како су потписани конкордати у ове двије земље онда не би упали у озбиљан правни проблем. Наиме, и Хрватска и Босна су прво донијеле нове законе о слободи вјере и правном положају цркава и вјерских заједница и у њима прописале могућност за закључивање конкорадата, али не само са Светом Столицом него са свим црквама и вјерским

заједницама. Те државе су, након доношења закона, приступиле потписивању конкордата, тј. уговора са свим црквама и вјерским заједницама које врше вјерску мисију у тим државама. На жалост, важећи црногорски Закон о правном положају вјерских заједница од 1977. г. не допушта такву могућност. Из тих, као и претходно наведених разлога, евентуални конкордат са Светом Столицом би био незаконит. Ван памети су наводи да ће се конкордатом „ријешити имовинска питања Римокатоличке цркве у Црној Гори“. Свакоме је јасно да су та питања већ ријешена не само за Римокатоличку цркву него и за друге цркве и вјерске заједнице. Можда се то некоме не свиђа, али морам да подсјетим да су имовинска права свих физичких и правних лица ријешена и заштићена важећим Законом о својинско-правним односима, који је недавно усвојен двотрећинском већином у Скупштини Црне Горе. Из тих разлога, а и на основу тога закона, не може се конкордатом као Владиним уговором нарушавати важност Закона о својинско-правним односима и уводити додатна правна заштита имовинских права Римокатоличке цркве која уопште нису угрожено и која, као и свака друга имовина, имају сасвим довољан правни оквир заштите у постојећем законодавству. Може бити да ће се евентуални конкордат бавити реституцијом одузете имовине Римокатоличке цркве у Црној Гори након Другог свјетског рата. Али, и ту постоји правни проблем. Држава још није донијела Закон о реституцији одузете имовине црквама и вјерским заједницама (а дужна је то учини у процесу европских интеграција). Ни то питање се не може рјешавати на начин који ће нарушити равноправност и једнакост цркава и вјерских заједница у том погледу. Православна Црква у Црној Гори је безброј пута до сада јавно апеловала на власт да осјетљиво питање правног положаја цркава и вјерских заједница ријеши тако што ће донијети један модеран европски закон за ту област. Из тих разлога је је прије неку годину и одржан велики међународни научни скуп у Бару на коме су учествовали бројни стручњаци, па чак и неки из најважнијих европских институција. На жалост, ти апели до сада нису уродили плодом из свима познатих разлога. На крају, Црна Гора мора водити рачуна да је земља са апсолутно већинским православним становништвом, али и о свом угледу. Ако се имају у виду све напријед наведене правне чињенице, а има их још, онда такав уговор не би могао бити ратификован у Скупштини Црне Горе нити би, судећи по законским нормама, могао да добије сагласност надлежних скупштинских одбора. Уколико би се то и неким случајем догодило вољом владајуће већине, а против Устава и закона, онда би цио случај ишао пред Уставни суд. А ако би и Уставни суд донио одлуку која би била у супротности са Уставом и законима онда би случај дошао до Европског суда за људска права, који не толерише нарушавање неравноправности и спровођење дискриминације. Мислим да ни Црној Гори ни Светој Столици такав епилог не иде у корист. Треба имати у виду да питање конкордата са Светом Столицом нигдје није тако избрзано као у Црној Гори. Књажевина Црна Гора је о томе деценијама разговарала и преговарала, а то се најбоље види из сачуване преписке ђаковског бискупа Јосипа Штросмајера. Не видим ниједан разлог да се данас томе приступа на овакав, правно неутемељен, да не кажем дилетантски начин. Прво треба донијети европски закон о правном положају цркава и вјерских заједница у Црној Гори у коме треба предвидјети и такву одредбу за све цркве и вјерске заједнице, а потом приступити потписивању појединачних, али истовјетних конкордата и уговора са свим црквама и вјерским заједница. То је једини правни пут.

poezija

МИОДРАГ Трипковић

Ах, све је таштина и смрт Срџба оскудног доба Прекриће сенка гроба Твоје име и пут Залудњи то су сати Сунца што коску греје Слушаш неко се смеје Над месом које пати

АНГЕЛ МИ У ВРТУ ПЕВА Ангел смрти Голобради младић Скоро дете Пева ми мојим гласом Каже Нема почетка ни краја времена Не умире све што смо љубили Што смо живели једном Када је младо сунце грејало Стопала Јонија Одавно не цвета јабука дивља У пустом пољу Зачета из своје семенке Самотне Ал’ замирише плод њен Опор и горак Тако си пролазио Стазом ураслом у шибље и чкаљ С које се види њена тамнозелена крошња И једва чују пред смирај Вечерња звона Док неповратно тону Одлазе И нестају У Богојављенску ноћ из збирке Ангел ми у врту пјева

СХИИГУМАНИЈА

ЈЕФИМИЈА

stare^ni k

ИСПЛЕТИ ВЕНАЦ СЛАВЕ

П

отоња схиигуманија Јефимија је рођена у Крупњу 5. јануара 1896. године и на крштењу је добила име Богиња. Пролазећи једном поред неког ђубришта, Богиња случајно, или боље рећи по промислу Божијем, нађе једно мало свето Јеванђеље. Узе га, очисти и с љубављу поче да га чита, али, како јој до тад није дошла до руку ниједна побожна књига, то јој је садржина те свете књижице била потпуно нејасна. Много се мучила и плакала трудећи се да је разуме. Једном, док је седела под неким тремом бацила је поглед на небо и угледала, усред сунчаног дана, седам звезда на небу, слично ономе што је видео Свети Јован у Откривењу. У томе тренутку осетила је у души одговор на оно што је мучило: „Не тугуј што сад не разумеш; још није време. Доћи ће време кад ће ти све бити јасно“. Једном се нашла у околини Обреновца по некој јакој киши и стигла је на конак код неких богомољаца. Добила је посебну собу, села је да се мало одмори и душом прибере за молитву. Извадила је из ташне малу руску књижицу коју је из љубави носила, иако је није потпуно разумевала. Отвори је и погледа. Видео је Господ жељу њеног срца, па је учинио да јој се отворе очи за разумевање руског језика, и толико је њој све то било јасно као да је писало на српском језику. У великој радости је узвикнула: „Дивна су дела Твоја, Господе!“ Од тог момента па до саме смрти читала је и преводила са руског тако лепо да је на своје слушаоце остављала пријатан утисак као да има пред собом српску књигу, а не руску. 1. октобра 1931. године Богиња је отишла у манaстир. Те исте године, на празник Ваведења замонашена je у расофорни чин и добила име Евгенија.

1932. године, на дан Светог великомученика Георгија, наша мати је примила малу схиму и добила име Јефимија. Живот ове преподобне био је чудан и узвишен. Мало га је ко познавао. Становала је на спрату одакле је могла да прати сво наше кретање. Њене тајне подвиге ко би могао исказати, јер се и сама старала да о својим подвизима не говори, а

јул - август / 2011 / svetigora

Потребно је кроз своју борбу разумети тешкоћу и борбу других, па се на свакога сажалити, да би се и на тебе Бог сажалио.

35

нарочито о свој келијском тајном животу и бдењу. Њена постеља била је проста, слама, али преко сламарице имала је даску покривену прекривачем за коју је мало ко знао. Спавала је већином седећи наслоњена на јастук, од страха да се не би успавала и пропустила ноћну молитву и ради тога се

svetigora / 2011 / јул - август

Ко подгрева у срцу своме благодарност према Богу и за најмањи дар који је добио од Бога, тиме ће побудити Дародавца да га обдари и многим великим даровима.

36

врло често будила. Своје молитвено правило свршавала је рано, па би тек тад будила све сестре. Често се могло чути да прави многе земне поклоне, грди себе, а понекад како умилно певуши неки канон или акатист и лије топле сузе. Мало је таквих, који би поднели толику жртву за спасење својих ближњих, каква је наша мати била. Њена је душа свагда тежила за усамљеним и созерцатељним животом, али је ради спасења својих ближњих и то жртвовала. Осећала је велику потребу да се негде повуче с времена на време. Како у самом манастиру таквог места није имала, изабрала је у шуми једно лепо место, које је било удаљено од манастира 1 километар, а у сред високе горе. На том месту направили смо келијицу са два мала одељења и оградили је малом портом. У темељу те зградице стављен је датум зидања, датум освећења темеља, као и намена. Ту је наша мати налазила утеху својој многонапаћеној души, одатле се враћала светлог и просвећеног лица. Кад год би посао дозвољавао, старала се да уграби нешто времена да се тамо повуче. Мати је била велики познавалац светоотачке литературе, коју је са љубављу изучавала. Превела је доста поука Светих Отаца са руског и црквенословенског језика на наш језик. Од свих светитеља мати се највише одушевљавала чврстином вере и богословља Светог Теодора Студита, Светог Јована Златоустог и Светог Димитрија Ростовског.

Са сестрама је кувала, са њима спремала зимницу, радила је и на шићу до преморености, уз дубоко ћутање. Сестре су је молиле да иде у келију, али она то није хтела, већ је свуда сама давала пример у раду. Мати је уметнички шарала воском ускршња јаја, везла је за цркву прекриваче и сестре је то научила. Дан Свете великомученице Јефимије се у нашој светој обитељи празновао свечано, као храмовни празник. У трпезарији би пре ручка најстарија сестра прилазила матери, честитајући јој у име свих имендан са најлепшим жељама: „Мати игуманијо, срећна вам слава. Желимо вам наслеђе у Царству Небеском, а на земљи мир и љубав између вас и нас, духовних чеда ваших. Нека вам буде у помоћи Света великомученица Јефимија и вашим светим молитвама нека и нас укрепи. Господ нека вас поживи докле је Његова света воља, а ми вам желимо многаја љета“. После овога би бивало отпевано многољествије. Затим би мати са сузама од умиљења говорила сестрама: „У Господу сестре моје, мене радује ваша љубав и усрђе које указујете према Светој великомученици Јефимији, али вас упозоравам да то не чините површно већ из дубине душе. Нека би дао Господ Бог, када предстанем у онај страшни дан Суда да и ја

Сестре, старајте се да љубав ваша према Богу буде постојана, и не допустите да вас понос сујете земаљске растави од небесне љубави. Спољни украси, уколико морате да их употребите, према приликама у којима живите, нека буду само у најнужнијој мери, како не би запленили срце и учинили вас недостојним љубави небеске. Мислите о овоме суштински, а не површно, јер љубав према Господу и љубав према земним украсима не могу се никад сложити. То су љубави бескомпромисне, супротне, као тама и светлост. Чувајте се ласкања, јер и оно штети души, нарочито ако потиче од мушкараца. Људи су, скоро сви без разлике, спремни да ласкају не водећи рачуна о штетном дејству на душу онога коме се ласка. Враг је том навиком као опијумом заробио све у своју власг и чини да се те јадне душе утопе у његову власт.

ДА ЛИ ЋУ ИКАДА

БИТИ ЧОВ ЕК?!

Б

јул - август / 2011 / svetigora

уктао је у пуном јеку грађански рат. У то вријеме, негдје у Русији живјела је племенита породица Никанора Стичинског. Како што се након много година дознало, Никанор је са супругом имао два сина и двије кћерке. Најстаријег сина – Николаја су те судбоносне године затекле на геолошком факултету. Остала браћа и сестре су били још малолетни. Због грађанског рата Универзитет је затворен и студенти су се разишли, сваки својим путем. Наравно, у тако трагичним приликама, када је Русија крварила на велико, нико није могао остати по страни, особито млади људи. И тако се студент геолошког факултета Николај Никанорович, као син „дворјанске“ породице, одлучио на одбрану православне Русије у редовима Бијеле армије. Борио се у чину поручника против безбожника на Јужном фронту под командом славног генерала Петра Врангела. Судбина Бијелог покрета, узроци пораза и последице су добро познате. Свој епилог Бијели покрет „дугује“ великој издаји савезника Америке и Енглеске и њиховој „помоћи“, допремљеној преко америчког Црвеног крста - оног истог који је убацио из Швајцарске Лењина, а затим из Америке Троцког са многобројним комунистичким борцима, огромну количину оружја и златне валуте за уништење православне Русије. Ова помоћ се за Бијелу армију састојала од муниције неупотребљивог калибра, хиљаде пари ципела све само за лијеву ногу и окрвављених неупотребљивих превоја. Ово је десетинама година прећуткивано. То је јако тужна прича, као и судбина нашег Николаја Никаноровича, који се на крају крајева обрео у Албанији. За вријеме краљевине и италијанске окупације је живио од случајних послова, док је са доласком комунистичких власти изгубио и последњу наду, па се срушио у тамну провалију разочарења. За вријеме комунизма у Албанији Николај Никанорович постаје обични чувар крава. У оно вријеме, у Албанији је још било дозвољено приватно-мало газдинство, па је у Тирани, престоници Албаније, невелики број породица држао по једну краву. Николај је свако јутро сакупљао те краве своје махале, напасао их је по брежуљцима ван града, а увече их је доводио натраг. И тако из дана у дан, из године у годину, тиме се одржавајући у животу. Сви су се од њега држали по страни и он је сам избјегавао људе. Чиме и како се хранио сем Николаја нико није знао, само се видјело да џеп његовог престарог поцијепаног џакета увијек виси до кољена од тежине флаше, али је чудновато, да га никада нико није видио пијаног. Увијек би бивао тријезан, уљудан и повучен. На глави је носио неки прегужвани, поцијепани, од старости неодређене боје шешир. Панталоне такође. Од старости и првљаштине неодређене боје и платна, на многим мјестима поцијепане па сакупљене и завезане концем у чвор, тако да су ногавице биле много окраћале и различите дужине. На босе ноге су биле обувени стари најпримитивнији опанци од аутомобилских гума, из којих су вирили прсти, а да не спадају са нога биле су повезане жицом. Никада не шишан, не бријан - личио је на прашумског дивљака. Ноћио је у штали једне руске породице са њиховом кравом. Био је средњег раста и већ у годинама. Таквог изгледа, чак ни газдарица га није пуштала даље од штале своје краве. Интересанта је чињеница, да су му се, упркос таквом изгледу, сви Руси (бјелогардејци) у Тирани обраћали са поштовањем са „Ви“- „Николај Никанорович“ или скраћено „Никанорович“- по оцу!

АЛЕКСЕЈ Мишченко

Извор: књига „Животопис схиигуманије Јефимије“ коју су саставиле сестре манастира Раваница и Света Петка. Приредиле сестре манастира Рустово

О, ГОСПОДЕ,

sj e ] a w e

са слободом могу рећи: Ево мене и деце коју си ми даровао, Боже“. Свима је спремана посебна мала просфора, вађена је частица и сви смо прилазили да јој честитамо славу и да примимо благослов и просфору. За време док је мати давала благослов певан је тропар Свете Јефимије. Мати је 1935. године посетила света места у Јерусалиму са осталим ходочансицима, а вођа тога пута био је владика бачки Иринеј. У одласку и повратку видели су многа света места, али мати није желела да само види те светиње, већ и да их осети. Ради тога је била принуђена да се издваја од својих сапутника и у неком углу храма да се клечећи помоли. Она није престајала да се моли док не осети силу оне светиње у којој се налази, ради чега је подносила пребацивање од својих сапутника. Кад су стигли за Ускрс у свети град Јерусалим, послала нам је телеграм у коме нам честита празник и каже: „Да сам птица па да имам крила, ја бих долетела вама“. Ово је рекла због велике своје бриге о нама, јер смо остале много ожалошћене, а још више неискусне. Шетајући у парку пред црквом, мати је наишла на оно место где јој је сада гроб и осетила неку неодољиву силу која је вукла да ту легне и осетила је да је то био неки знак да се ту сахрани, као што нам је касније и говорила: „Ту ме сахраните, да вам буде ближе“. Мати је 11. априла 1958. године, у тешкој болести, примила велику схиму из руку нашег епископа Хризостома. Она није могла ићи у цркву, већ су је сестре однеле на столицу у капелу. Владика је према њеној жељи исповедио и причестио пречистим тајнама Тела и Крви Христове. Дао јој је у руке путир да се сама причести. После примања велике схиме мати поживе међу нама свега четири месеца. На бденију уочи Светог Илије донели смо јој празничну икону да целива и свештеник ју је миросао. Сутрадан, на Светог Илију, предвече, примила је свету тајну причешћа и тада се приметило да су јој наступили последњи часови. У 63. години живота, 21. јула (3. августа) 1958. године наша се мати преставила и предала своју душу у руке Господње.

37

Средином јула 1958. године службено сам путовао путеви Господњи су неисповједиви. Ево што се збило из Скадра у Љушњу (средња Албанија). Пут пролази пре- са Николајем Никаноровичем...“ Док прича Викторија ко Тиране, гдје живи моја једина сестра Валентина са по- Алексејевна, моја сестра је нашла неки поштански коверодицом, па сам накратко свратио код њих. Стан је био рат и положила га астал преда мном. Будући да нисам у државној двоспратној згради, на горњем спрату са оп- имао никаквог појма о значењу тог писма, слушао сам ширном верандом, у близини центра града. Ту су стано- пажљиво Викторију Алексејевну: вале још двије породице, од којих једна јако вољеног и „Купили смо му ново радничко одијело од јаког предоброг Руса-бјелоемигранта, професора зоологије материјала, капут, чарапе, кошуљу, ципеле и сав доњи и препаратора Државног универзитета у Тирани, веш. Мадам К. у чијој штали је боравио (била је удовица Василија Васиљевича Пузанова са супругом Викторијом са троје дјеце) је позвала фризера. Никаноровича су ошиАлексејевном и братом, умировљеним монахом Алексан- шали, обријали, оскупали и преобукли у све чисто и ново. дром. Било је рано предвечерје када сам ушао у ходник Никанорович се тако преобразио да се није могао препона другом спрату. Видим, врата на веранди широм отво- знати. Интелигентно, симпатично отворено руско лице, а рена, а на веранди сједи 10-15 људи. Моментално сам се када је он угледао себе у огледалу, заплакао је као мало

svetigora / 2011 / јул - август

генерал Петар Врангел и бјелогардејци

38

збунио - Шта ли се догодило?! Када су ме угледали, неко повика – „Па ево Алексеја из провинције!“ Гледам - сви весели, насмијани и само наши Руси-бјелоемигранти. Питам – „Који је разлог овог скупа?“ „Па видите“ - кажу – „одлучили смо да уз прилог сваког, колико ко може, купимо ново радничко одијело за Николаја Никаноровича. Срамота је за нас у каквом је он виду.“ За Скадар сам се враћао преко Драча, тако да нисам имао прилике да будем поново у Тирани све до љета наредне године, и Николај Никанорович се био сасвим изгубио из мог сјећања. За вријеме моје нове посјете породици моје сестре, у присуству драгих Василија и Викторије Пузанових, у току срдачног разговора, не знам зашто сам се сјетио кравара, па упитах: „Да ли сте преобукли чобанина?“ Одмах драга Викторија Алексејевна (сликар рестауратор при Универзитету наука Албаније) пљесну рукама и прекрстивши се одговори повишеним гласом: „О, мили Аљоша,

дијете и кроз сузе изговорио - ’О, Господе милостиви, да ли ћу икада бити човјек?!’ (Тог дана га нису послали да напаса краве). Увече, та иста госпођа је позвала двије блиске срцу руске породице на свечану вечеру поводом преображаја Никаноровича и ’његовог повратка у живот’, како се она изразила. Али, на жалост, то је био први и последњи пут да се презрени кравар нашао међу људима за трпезом. Био је као ошамућен, мало је говорио, сасвим мало јео и пио, и стално је брисао сузе. Није пристао да остане да спава у кући, већ је отишао у своју шталу. Сјутрадан госпођа је завезала у један завежљај његово старо рухо и поручила Николају да га баци тамо негдје ван града. Након десет дана... о ужаса! Увече Никанорович доводи краву, а сам у свом старом, прљавом, поцијепаном одијелу. На ногама опанци завезани жицом. Господарица, мадам К. - како су је звали - са јаким узбуђењем од неочекиваног испада - упита: ’Шта је са Вама, Никаноровичу, гдје је ново одијело?’ Умјесто одговора Никанорович

је један бјелогардејац, није при себи, сваки дан га трпимо овдје. Албанске власти кажу да није крив ни за што, зато нас не могу избавити од њега.’ Генерал је наредио да га пусте да приђе. Наравно такав призор је привукао пажњу многих случајних пролазника, па се зато и нашло много очевидаца овог догађаја, и о томе се много говорило по граду. Пред генералом се нашао одрпанац испружен војнички мирно. Након дугог дијалога, питања и одговора између генерала и презреног, прљавог уличног одрпанца догодило се невероватно. Неочекивано, ошамућени генерал је јако поблиједио - хвата скитницу у загрљај и скроз сузе каже: ’Ово ми је рођени, одавно изгубљени старији брат!’ Није било човјека присутног што није заплакао. Смјеста је одрпанац био увучен у генералову лимузину и нико више никада у Тирани није видио Николаја Никаноровича.“ Са овом драга Викторија Алексејевна завршава и брише сузе, моја сестра такође и предобри Василије Васиљевич се крсти и каже: „Све се збива по промислу Божјем.“ Прошла су два-три мјесеца, када Валентина, моја сестра прима ово писмо што је преда мном из Русије - Калуге од Николаја Никаноровича Стичинског, које је у мојим рукама и које читам. У њему се Николај Никанорович захваљује на доброчинству када је био од свих напуштен и презрен у Тирани. Саопштава да га више нико не гони, да више не пије и да је запослен као стражар у једној радионици, да му је брат заслужни официр из Другог свјетског рата, да је нашао живе обје сестре, и да је стекао духовни мир и овоземаљски препород. Свака част и слава генералу, што се није одрекао брата - бјелогардејца, од којег га је безбожна револуција раздијелила!

јул - август / 2011 / svetigora

вади флашу из дубоког џепа и каже: ’Ево све што имам, све сам дао за ову флашу осим кошуље и чарапа.’ Ту се мадам К. јако разгневи и рече: ’Ви срамотите руско име. Нећу више да знам за Вас, живите како хоћете!’А он одговари: ’Ни ја више нећу да знам ништа за Вас, ни за ваше краве, нисам више слуга ваших крава, нађите другог чувара, а ја одлазим!’, и изгубио се у тамној ноћи. Бог зна куда је отишао!.. Скитао се по граду, гдје је ноћио само он и Бог знају. Ријетко је посјећивао моју сестру, која би га увијек нахранила и дала му неки ситни новац. По овоземаљском сјећању, Николај Никанорович је био пропали пијаница, бескућник скитница и нико није знао шта се дешава у његовој души, коју је он, живјећи у духовној пустињи, тјешио погрешним начином. Једног дана, Николај Никанорович, онако какав је био - дивљачког изгледа - се појавио пред Совјетском амбасадом. Ван дворишта (у двориште га нису пустили) неки службеник га је питао шта хоће. „Повратак у Отаџбину!“ Кажу му да дође за 2-3 мјесеца. Али Никанорович поче да досађује амбасади сваког дана. Због тога је препоручено полицајцу - чувару амбасаде да га тјера што даље. На захтјев амбасаде, градска полиција је одговорила, да је тај човјек безазлени бескућник и психопат, нема никога, не краде, никога не вређа, не пропагира, зато нема никакве законске основе да се примјењују било какве законске мјере против њега (то сам дознао много касније и то случајно од једног сарадника Министарства унутрашњих послова у Тирани). „Никанорович је свакодневно сједио супротно од амбасаде на тротоару удаљеном преко 50 метара и посматрао ко улази и излази, па му се обраћао за помоћ да се врати у Русију, вичући из даљине: ’Помозите само једним словом!’ И тако је једног зимског дана сједио Николај Никанорович, сигурно смрзнут, једнако обучен љети и зими, гладан и сасвим тријезан, као и обично, када је видио да из дворишта на улицу излази совјетски генерал у пратњи многих чланова амбасаде. Николај искочи и повика: ’Ваше Високоблагородије, само један тренутак, само једну ријеч да Вам кажем и ништа више!’ Полицајац се одмах баци на њега њега, псујући га, са претњама и наредбом да се губи. Али Николај Никанорович, као потпуно слободан човјек који не познаје страха, а на псовке се већ одавно навикао, опет повиче да га чује генерал који је обратио пажњу на њега: ’Ко је то, он говори руски?’ ’Па да’, каже неко из амбасаде, ’то

39

svetigora / 2011 / јул - август

др КСЕНИЈА Кончаревић

osvrt

ЗАТОЧНИК ЉУБАВИ ХРИСТОВЕ (други део)

40

Ф. М. ДОСТОЈЕВСКИ (1821­1881)

„Занео си ме љубавном чежњом, Христе, и изменио Својом божанском љубављу“ (Св. Симеон Метафраст)

Д

остојевски је био уверен да је руски народ истински близак хришћанском идеалу. У белешкама унетим у „Пишчев дневник“ за 1881. годину наћи ћемо овакво признање: „Руски народ је сав у Православљу и његовој идеји. У њему ништа више од тога нема, али ни не треба му, јер је Православље све. Православље је Црква, а Црква је венац уздања, и то занавек... Ко не разуме Православље, тај никада и ништа неће схватити о народу. Штавише, тај не може ни волети руски народ, него ће га волети само онаквим каквим би желео да га види.“1 На другом месту он пише: „Народ зна Христа свога зато што је током многих векова поднео мноштво несрећа и у најцрњој својој тузи слушао је о том Христу од Светих својих, тадашњих представника и вере и народа који су Њему служили и који су за Њега положили животе своје. Не презирите веру народну! Уосталом, на вољу вам - презирите: то вам и доликује! Све ваше мисли изашле су из једног континуираног презира према руском народу, презира који се упорно чува у културним сталежима још од Петрове реформе и од поробљавања сељака, а оно се дефинитивно догодило такође у Петрово доба. И премда ви не презирете народну веру на речима, ипак је у моралном погледу стављате испод културе.“2 Стављање вере у Христа на нижи ниво од културе представљало је уобичајени западњачки став који је разарао све темеље руског националног бића. Ако и није било експлицитно одбацивано, Православље је било признавано само за саставни део културе засноване на „општељудским, универзалним вредностима“, на идејама апстрактног хуманизма. Тај хуманизам Достојевски је радикално одбацивао: „Одсуство Бога не може се заменити љубављу према човечанству, зато што ће човек одмах упитати: зашто бих волео човечанство?“3 О љубави према човечанству он је на другом месту умно приметио: „Ко одвише воли човечанство уопште, углавном је

јул - август / 2011 / svetigora

слабо кадар да воли конкретног човека“. Писац се неколико у Цркви и у Христу људи уистину постају браћа и пута враћао овој мисли, јер је много животних противречности искључиво се у Христу губи опасност било какве било везано за тај проблем. Тако, у „Браћи Карамазовима“ деспотије, насиља и ђавоиманости; само у Њему старац Зосима говори о свом давнашњем пријатељу: „Ја – човек престаје да буде опасан за ближњег свог. Само у вели он – волим пријатељство, али чудим се себи самоме: што Цркви гасе се све фантазије и авети се одгоне“7. Сличне више волим човечанство уопште, то мање волим конкретне тврдње о Достојевском можемо наћи и код Владимира људе... Кажу да постајем непријатељ људи, скоро свих оних Соловјова, Вјачеслава Иванова, оца Василија који дођу у додир са мном. Али увек ми се тако дешавало: што Зјењковског, Берђајева, Лоског...8 Ово је утолико сам више мрзео људе као појединце, толико сам ватреније важније за поимање духовног пута Достојевског што волео човечанство уопште“. Иван Карамазов признаје то је његов пут ка уцрквењењу био дуг и мукотрпан. Сама исто: „Да би се заволео конкретан човек неопходно је да се љубав према Христу, коју је Фјодор Михаилович имао он скрије, а чим он покаже своје лице, љубав пропадне“. Узрок још од младости, ипак није значила и његову везаност оваквих настројења за Достојевског је био кристално јасан – за Цркву. Николај Лоски је исправно приметио: неверовање. „Љубав према човечанству чак је и потпуно „Његов повратак Цркви 1847. г. представљао је његово незамислива, несхватљива и апсолутно немогућа без присаједињење пре свега Христу као Богочовеку, а не истовремене вере у бесмртност душе људске. Међутим, они присаједињење Руској Православној Цркви. Љубав који су, одузевши човеку веру у његову бесмртност, зажелели према руском Православљу и према Цркви појавила да ту веру замене љубављу према човечанству, они, по мом се у њему касније и развијала се споро и постепено. мишљењу, подижу руке на саме себе, јер уместо љубави У писму Гогољу Бјелински, нападајући Цркву, ипак према човечанству у срца оних који су изгубили веру усађују показује симпатију за Христа и Његово учење. То је само клицу мржње према човечанству.“4 Другим речима, Достојевском било довољно да 1849. године не реагује Достојевски сматра да, уколико се нема љубави према човеку, протестно против писма Бјелинског.“9 Достојевски је, која је незамислива мимо вере у његову бесмртност, свака уосталом, и сам имао извесне критичке опсервације тобожња љубав према човечанству представља само кобну о историјској Цркви, односно о неким недостацима свештенства. Рецимо, 1877. године он је за једног самообману. У полемици са Градовским Достојевски износи следеће свештеника забележио да је био „свештеник у правом запажање: „Без обзира на то што у нашем народу постоји и смислу те речи“, односно „код њега је у првом плану зверство и грех, у њему ипак постоји нешто што је неоспорно, стајала материјална корист, а из тога је проистицала а то је управо чињеница да он у целини (и не само у идеалној спремност на сваки компромис и велики опрез“10. Међу тумачима дела Достојевског било је оних перспективи него у најистинитијој реалности) никада не прихвата, неће прихватити и неће ни зажелети да свој грех који су доводили у питање његову религиозност. По прихвати као истину. Он ће сагрешити, али увек ће пре или њима, Достојевски је у свом стваралаштву остао разкасније рећи: „Учинио сам неправду“. Ако починилац греха апет између вере и крајњег безверја. Григорије Пето не каже, то ће рећи неко други уместо њега и правда ће тров је у књизи „Достојевски и достојевштина“ тврдио бити задовољена. Грех је смрад, а смрад ће проћи када сунце да Кириловљеве речи: „Мене Бог мучи целог живота“, засија пуним сјајем. Грех је пролазан, а Христос је вечан. Народ које су и пишчеве, нису у суштини теолошки усмерене, свакодневно греши и пакости, али у најбољим тренуцима, у већ представљају израз жудње за искорењивањем тренуцима дотицаја са Христом он се никада неће преварити страдања и остварењем среће овде на земљи. „Да бису погледу правде и истине. Управо је то важно: у шта народ мо правилно разумели ту муку Достојевског“, – каже верује као своју истину, у чему је сагледава, како је замишља, Петров, – „и све јунаке његовог дела, не треба мислишта сматра за своју највећу жељу, шта је заволео, шта од Бога ти да је ово питање о Богу било питање вере, питање моли, за шта узноси молитвене вапаје. Идеал народа јесте религијско, богословско. То је била трагедија жеђи Христос. А са Христом – наравно, у просветљењу, у највишим, за општом хармонијом, трагедија жеђи за срећом и најсудбоноснијим тренуцима наш народ увек је решавао људи и природе“11. Божидар Ковачевић сматра да је и решава свако општенародно дело увек на хришћански „Достојевски и у вери тражио индивидуалну бесмртност“12. Стефан Цвајг је тврдио да код Достојевског „и начин.“5 Православље народно Достојевски ипак није у проблему Бога зјапи неизлечиви расцеп“, јер је „он апсолутизовао. За њега је врховна вредност била Црква. највећи верник и крајњи атеист“. И Бранко Лазаревић Фјодор Михајлович је, како се види из његових дневника, је истакао противречност теолошких схватања читао Хомјакова и слагао се са његовим поимањем Цркве Достојевског: „Кад се човек, потпуно измучен и узнекао „јединства Божије благодати која живи у мноштву мирен, изгуби у хаосу вечних питања, Бог је последње разумних створења која се покоравају благодати“6. „Његова уточиште, стање и став који задовољавају, и решење последња синтеза“, – писао је о Достојевском отац Георгије које је одводник зла ђавола и несреће, одводник и Флоровски – „била је сведочанство о Цркви. Владимир једновремено помиритељ. Најнесрећнији од људи, Соловјов је тачно дефинисао основну мисао Достојевског – Достојевски је морао да тражи грану спасења у Богу, Црква као друштвени идеал. Слобода је потпуно остварива још само та стаза могла је да га држи у животу. То је искључиво посредством љубави и братства. У томе је тајна био једини противотров и наркотик за њега“. Смасаборности, тајна Цркве као братства и љубави у Христу. То је трао је да је хришћанство Достојевског „слободно била реакција на целокупно тадашње хуманистичко трагање хришћанство, дебирократизовано и дезеклестициза братством међу људима, на тадашњу жеђ за братском рано, непосредно и лично хришћанство које се отљубављу. Његова дијагноза и закључак је да искључиво крива на личној савести и надахнућу и на искључењу

41

svetigora / 2011 / јул - август

42

посредника између личности и Бога“13. Много касније је ову исту у којима се калила његова вера. У трагању мисао изрекао Стјепан Куљбакин, истичући да Достојевски под за хришћанским идеалом Достојевски је, по Православљем није подразумевао „званично Православље и Цркву сведочанствима савременика, више пута већ Православље које се кроз векове чува у руском народу“14. Било посећивао Оптински манастир и лично је и мишљења да Достојевски исповеда руског Христа, односно да је познавао знаменитог аву Амвросија, што за њега Бог Русија, а не Христос. Називајући га новим Јованом Прете- је обогатило пишчево животно искуство чом који објављује новог, непознатог Христа, Цвајг износи тврдњу да и нашло одраза у његовом стваралаштву, Достојевски интерпретира Христа који се скоро суштински разликује нарочито у грађењу лика старца Зосиме. У поукама старца Зосиме блиста светоотачка од јеванђељског Христа15. Многи мемоаристи, међутим, посведочили су дубину, мудрост (истраживачи су запазили директан усредсређеност и озбиљност молитвеног и црквеног настројења утицај делâ Преподобног Исака Сиријског и Фјодора Михајловича Достојевског. Ево, рецимо, само једног приме- Св. Тихона Задонског на садржај поука овога ра (из успомена В. В. Тимотејеве): „Увек се сећам казивања које сам старца). У учењу старца Зосиме Р. Плетњов је чула случајно од једне поштовања достојне старице, која је често сретала Достојевског у храму Знамењске иконе Мајке Божије, иначе удо- издвојио следеће основне идеје које, рекли вице свештеника. Она је сведочила: ’Фјодор Михајлович је увек од- бисмо, представљају основне тачке креда лазио у овај храм или на јутрење или на рану Литургију. Најчешће је Достојевског: Христос је Богочовек, идеал, долазио пре свих и одлазио после свих. Увек би стао у угао крај самих циљ и круна овога света; лик Божији садржан врата иза десног стуба да га људи не би видели. И увек се молио на је у сваком човеку; основ свега света је коленима и са сузама. Дешавало се да читаву службу одстоји на љубав којом се свет повезује, која ову долину коленима и да ниједном не устане. Сви смо ми знали да је то Фјодор плача претвара у рај, која је основа за осећај Михајлович Достојевски, али смо се правили да га не знамо и не смирене одговорности свакога за све, док примећујемо. Он није волео да буде примећен‘“16. Добро су познате немогућност делатне љубави представља и речи Достојевског из писма Н. Д. Фонвизиној написаног фебруара ад; путем страдања ми постижемо смирење 1854. године: „О себи ћу Вам рећи да сам дете овога века, дете неверја и задобијамо срдачну љубав; неопходност и сумње до овога момента, а чак (то знам) и до гроба. Колико је слободне вере без чуда – вере срца; могућност страшних мука изискивала и данас од мене изискује та жудња за да се свако ко истински верује покаје у трену веровањем, која је у души мојој утолико снажнија уколико је више и да се на тај начин срцем препороди.18 Лик у мени супротних аргумената! Па ипак, Бог ми повремено шаље Христов блиста, по Достојевском, у свакоме тренутке у којима сам потпуно спокојан. У тим тренуцима волим човеку. Старац Зосима у том смислу поручује: и налазим да ме и други људи воле, и у таквим тренуцима ја сам за „Браћо, не бојте се греха људског, волите себе сачинио символ вере у коме ми је све јасно и свето. Тај символ човека и у греху његовом, јер ово је подобије је веома једноставан: веровати да нема ничега лепшег, дубљег, божанске љубави, и то је врхунац љубави на симпатичнијег, разумнијег, мужевнијег и савршенијег од Христа, и не земљи“. Професор Осипов је у вези са оваквим само што нема, него са љубоморном љубављу говорим себи да ни не схватањем боголикости свакога бића људског може ни бити. Штавише, ако би ми неко доказао да је Христос изван код Достојевског приметио: „Та мала књига истине и чак и ако би било сасвим реално да је истина изван Христа, – Јеванђеље – открила му је тајну човека, ја бих радије волео да останем са Христом него са истином“17. То је открила му је да човек није нити мајмун, нити веома важно сведочанство и о његовој жудњи за вером и о сумњама свети анђео, него да је то лик Божији који је по својој исконској, Богом сазданој природи добар, чист и предиван, само што је снагом 1. Ф. М. Достоевский, Полное собрание сочинений в 30 томах, Т. 27, Ленинград, 1982, стр. 64. греха дубоко извитоперен, и земља срца 2. Ф. М. Достоевский, Полное собрание сочинений в 30 томах, Т. 24, Ленинград, 1982, стр. 192.

3. Ф. М. Достоевский, Полное собрание сочинений в 30 томах, Т. 24, Ленинград, 1982, стр. 308. његовог почела је да произраста чкаљ и трње.

4. М. М. Дунаев, Православие и русская литература, Т. 3, Москва, 1997, стр. 308. Зато је стање које се данас назива природним 5. Ф. М. Достоевский, Полное собрание сочинений в 30 томах, Т. 26, Ленинград, 1982, стр. 152реално болесно, извитоперено стање 153.

6. Ф. М. Достоевский, Полное собрание сочинений в 30 томах. Т. 27. Ленинград, 1982, стр. 64. човеково у коме су истовремено присутни и 7. Г. Флоровский, Пути русского богословия, Париж, 1937, стр. 297-298. међу собом помешани и коров зла и семена 8. М. М. Дунаев, Православие и русская литература, Т. 3, Москва, 1997, стр. 315-316. добра.“19 9. Н. О. Лосский, Бог и мировое зло, Москва, 1994, стр. 45.

10. Ф. М. Достоевский, Полное собрание сочинений в 30 томах, Т. 24, Ленинград, 1982, стр. 254. Идући за Христом и сазерцавајући Његов 11. Григорије Петров, Достојевски и достојевштина. Сарајево, 1923, стр. 103. лик, Достојевски је створио идеју свечовека.

12. Божидар Ковачевић, Достојевски. - Реч и слика, Београд, 1926, бр. 7, стр. 108.

13. Бранко Лазаревић, Импресије из књижевности, Београд, 1935, књига 3, стр. 142. Владика Николај Велимировић назива га 14. Стјепан Куљбакин, Словенство и Русија по Достојевском, Просветни гласник, Београд, 1922, „највећим модерним апостолом оног морала стр. 259. који је Ниче назвао робовским и творцем 15. Стефан Цвајг, Достојевски, Београд, 1931, стр. 122.

16. Ф. М. Достоевский в воспоминаниях современников, Т. 2, Москва, 1990, 195-196. једног новог моралног типа – свечовека“20.

17. Ф. М. Достоевский, Полное собрание сочинений в 30 томах, Т. 28. Ленинград, 1982, стр. 176. Суштину његове идеје свечовека Свети 18. О Достоевском, Сборник статей, Париж, 1986, стр. 173-174.

19. О Достоевском, Сборник статей, Париж, 1986, стр. 57. Николај види у проповедању страдања за све 20. Николај Велимировић, Достојевски и Ниче - Дело, Београд, 1912, св. 62, стр. 353. људе, јер се само на том путу може реализовати 21. Николај Велимировић, Достојевски и Ниче - Дело, Београд, 1912, св. 62, стр. 355. свечовечанско братство. „Треба страдати јер у 22. Николај Велимировић, Достојевски и Ниче - Дело, Београд, 1912, св. 62, стр. 355.

23. Милош Ђурић, Филозофија панхуманизма, Загреб, 1922, стр. 100. страдању има радости, то је једна од главних 24. Милош Ђурић, Дух руске филозофије – Српски књижевни гласник, Београд, 1928, књ. 24, тачака филозофије Достојевског“. ’Ово ти је стр. 53. мој завет’ – говори Зосима Аљоши Карамазову 25. Н. Зернов, Три русских пророка: Хомяков, Достоевский, Соловьев, Москва, 1995, стр. 122.

26. Н. Зернов, Три русских пророка: Хомяков, Достоевский, Соловьев, Москва, 1995, стр. 123.

јул - август / 2011 / svetigora

– ’тражи срећу у страдању, наравно, не у бесциљном страдању је победила страх пред страдањима и смрћу, која се но у страдању за добро свих људи.’ То је суштина учења овог слободно потчинила вољи Очевој, јесте највиши обнесумњиво најгенијалнијег човека кога је Русија дала свету.“21 разац хармоније и савршенства. Они који су на свом У Николајевом схватању свечовека Достојевског истичу се путу срели Христа и који су били обасјани Његовом два момента: противречност и нужност. Противречност, јер у славом и лепотом родили су се за нови живот. Они су њему има и зла колико и добра, а нужност да буде идеал у коме угледали нову светлост, дотакли се истине и добра и човечанство тежи у свом развитку. „Ма колико да је идеал више их ништа и никада није могао приморати да засвечовека недовољно философски обоснован, и ма колико бораве тај доживљај. Чак и падајући у бездан греха, да је у неким својим потезима чак и несимпатичан - он је ипак страдања и бола, чак и потпуно испуњени очајањем, једини идеал кога људи као културна заједница могу имати.“22 предајући се греховних страстима и богохулећи, чак Ава Јустин Поповић размишља још радикалније, тврдећи из адских дубина они су кадри да ускликну: „Осана да је суштина свечовека Православље јер „свечовечанску на висини“, јер знају да у свету постоји добро, лепота улогу Достојевски приписује руском народу не зато што је и истина и ту славу њихову ништа умањити не може. руски, већ зато што је православни“. Другом приликом он Чак и ако су они сами лишени могућности да ту слакаже: „Његов свечовек није друго до историјски Богочовек ву гледају лицем у лице, она ће узвисити и просветлиИсус Назарећанин“. А прави лик Христов, по Јустиновом ти остали тварни свет“, – пише Николај Зернов у свом схватању, чува се једино у Православљу. По схватању огледу о Достојевском.25 И даље: „Достојевском приМилоша Ђурића, свечовек Достојевског је циљ највиших пада смела изјава: ’Лепота ће спасти свет’. Реч лепота мисли о човеку и пројекције најкрупнијих наших осећања, за Достојевског значи неочекивано откровење новог етичке снаге и лепоте23. За Ђурића је управо због учења о живота у којем је једино Христос могао изненада свечовеку Достојевски „највећи руски мислилац“ и „највиши осветлити мрачно биће оних који нису имали прилике израз словенског духа“. Он, насупрот европској концепцији да Га сретну. Као музика великог композитора, или човека – разломка, истиче схватање човека као целине. По слика великог уметника, Личност Христова потреса томе Достојевски „обележава кризу рационализма... кризу душу људску лепотом и хармонијом, покорава је, апсолутизованог периферног хуманизма, кризу схватања остајући мимо свих објашњења и доказа – Христос човека као тродимензионалног бића“. Развијајући даље спасава човека непоновљивошћу Свога живота, ову тезу, Милош Ђурић је доказује поредећи концепцију о љубављу и слободом која из Њега исходи... Христу човеку код Дантеа, Шекспира и Достојевског. У Дантеовом нису потребне речи у властиту одбрану. Он Сам јесте делу је нашло свој генијални израз „средњовековно осећање оваплоћена истина, Он не захтева потчињавање, јер света“, по коме је човек органски део васионског поретка само онај ко је апсолутно слободан и ко Га воли може у коме су Бог и ђаво, рај и пакао објективни реалитети. ићи за Њим. Слобода човекова је кључни моменат у Шекспир је сликар корените промене слике света коју је односу Достојевског према Христу. Христа налазе донела ренесанса. Коперник и Ђордано Бруно су истерали само они који се не боје слободе, а слободни су само из неба и Бога и демона, и ужаснут човек откри се усамљен они који су победили страх од страдања.“26 У целокупној светској литератури није био у бескрајним просторима и приви се јаче на груди земље. Шекспир је дао најдубљу студију о том апостатском човеку створен такав лик Христа који би се могао упоредити ренесансе. По Ђурићу, „Достојевски одбацује антропологију са остварењем Достојевског у „Легенди о Великом и Дантеа и Шекспира и уноси нову светлост у живот и биће. Инквизитору“. Најупечатљивија Христова црта Поново се откривају небо и пакао, светлост и мрак, али не у „Легенди“ јесте Његово потпуно ћутање. Током као код Дантеа, у смислу објективног и споља датог поретка целокупног прозивања Христос не изговара ни једну него као сазнање огњеног поларитета у последњим дубина- једину реч. Велики Инквизитор непрестано поставља ма људскога духа, као реалности које се изнутра отварају.“24 питања, покушава да докаже исправност својих Милиони људи из разних епоха и народа прихвати- гледишта, испољава мржњу, боји се и усхићује, жучно ли су Господа Исуса Христа за свога Учитеља и Спаситеља. расправља и гневно убеђује. Христос, међутим, стоји Достојевски је био један од многих кога је ранила љубав Хри- пред њим смирен али испуњен осећањем победе. Он стова и чију душу је занавек испунила личност Исуса из Наза- све разуме, све опрашта, али својим ћутањем изриче и рета, али за великог писца он није био само Учитељ истине последњи суд свету. или Мудрац који је боље од других знао шта је ваљано, узвиДанас, сто тридесет година по смрти Достојевског, шено и честито: Христос је за њега и истина и лепота и до- хришћани се налазе на судбоносном раскршћу. бро које се свету открива у савршеном Човеку. Достојевски Будућност наше цивилизације магловита је и се у својим књижевним и публицистичким делима никада неодређена. Њој све више прете растући секуларизам није користио богословском терминологијом и стога није ек- и антитеизам. Број оних који су спремни да је заштите сплицитно говорио о искупитељској улози Христа. Међутим, далеко је мањи од размера опасности које јој прете. читав пишчев живот се темељио на искуству искупљења. Чо- Велики руски писац упутио је реч о љубави Христовој век који је доживео такву судбину као што је то пало у дело и слободној вољи човековој пре свега својим Достојевском, који је спознао зло у његовим најужаснијим савременицима, али и свим потоњим покољењима. и најразорнијим облицима, морао је да стекне веру која би Уверени смо да будућност хришћанске цивилизације се могла упоредити са вером првих мученика да би са толи- у великој мери зависи од тога да ли ће и у којој мери ком увереношћу говорио о победи добра над злом и смрћу. бити оних који ће желети да чују пророчки глас Тријумф љубави и живота Достојевском се открио у лично- Достојевског, који ће прихватити онаквог Христа сти Богочовека Христа. „Човечанска природа у Христу, која каквог је он видео у свом бесмртном делу.

-крај-

43

p uto p i s

К

ад човек зида кућу не зида је за себе, него за своју децу и унучад. Тако настаје породица и домаћинство. Кад владар зида цркву, не зида је за себе, ни за своје синове, ни унучад него за народ који ће је кроз векове походити. Тако се ствара држава. Кућа је оно што остаје после човека. Црква је оно што остаје после владара. Кућа остаје деци, црква народу. Овe речи савременог писца осликавају владарску идеологију Светог Симеона Мироточивог и његових наследника који су градили задужбине и оставили их нама у аманет да их чувамо и кроз векове походимо. Носећи у срцу ове речи, матуранти петнаесте генерације обновљене Цетињске богословије су се, заједно са својим професорима, упутили да посете највеће српске задужбине.

16. маја 2011. године Господње са Цетиња смо се упутили ка првој одредници нашег поклоничког путовања – манастиру Морачи, велелепној задужбини Стефана, сина кнеза Вукана, а унука Стефана Немање. У манастиру нас је срдачно дочекао отац Рафаило, игуман ове свете обитељи и рекао нам неколико речи о манастиру. Целивавши руку Светог Харалампија која почива у манастиру, кренули смо даље са намером да посетимо манастир Црну реку. Овај манастир је саграђен у високим стенама, а једно време је био испосница Светог Јоаникија Девичког и Светог Петра Коришког, по чему је и највише познат. У манастиру и данас почивају мошти Светог Петра Коришког, чинећи разна чуда и исцелења. Од Црне реке пут нас је понео ка двема великим светињама, задужбини краља Уроша Првог – манастиру Сопоћани и задужбини великог

жупана Стефана Немање – манастиру Ђурђеви ступови. У ова два манастира смо се кратко задржали разгледајући лепоте ових светиња и после кратког предаха упутили смо се према Студеници која је уједно била и крајње одредиште првог дана нашег поклоничког путовања. Стигавши у ову велелепну задужбину Светог Симеона Мироточивог, најпре смо посетили манастирску цркву где смо целивали мошти Светог краља Стефана Првовенчаног и његове мајке Преподобне Анастасије, а потом смо се мало окрепили и кренули на починак жељно ишчекујући наредни дан. У уторак, 17. маја, у Студеници смо присуствовали Светој Литургији у цркви Успења Пресвете Богородице. Након Литургије обишли смо манастирску ризницу, а затим смо се мало окрепили за даљи наставак путовања. Из Студенице кренули смо према манастиру Жичи – првом седишту Српске архиепископије, дивној светињи коју је саградио краљ Стефан Првовенчани и посветио је Вазнесењу Христовом. Посјетити манастир Жичу и околне крајеве, а не свратити до Краљева и куће Светог Николаја Жичког, био би велики пропуст. Због тога смо се, одмах после Жиче, запутили према Краљеву. Пред кућом Светог Николаја дочекао нас је наш љубазни домаћин ђакон Радош Младеновић. Он нам је рекао неколико речи о животу Светог Николаја, као и о кући у којој је Владика написао многа велика дела. Након краткотрајног предаха, који нам је добро дошао, наставили смо путовање. Пут нас је повео даље на исток, према Трстенику, где смо посетили манастир Љубостињу, задужбину кнегиње Милице, која се после Лазареве смрти замонашила и добила име Јевгенија. У манастирској се цркви, са десне стране, налази њен гроб, а наспрам њеног налази се и гроб њене пријатељице - прве познате српске песникиње Јефимије. Следећа наша дестинација била је задужбина кнеза Лазара, понос целог српског рода – манастир Раваница. У Раваничкој обитељи дочекале су нас љубазне сестре које

svetigora / 2011 / јул - август

МИРОСЛАВ Новаковић

Од Мораче до Раче

44 У дому Св. владике Николаја у Краљеву

јул - август / 2011 / svetigora

су нам отвориле цркву Вазнесења Господњег где смо се поклонили светим моштима Лазаревим. После вечере и кратке шетње кренули смо на починак. У среду, 18. маја, након Свете Литургије у Раваници, кренули смо ка манастиру Ресави (Манасији). Ресава је задужбина деспота Стефана Лазаревића. У манастирској цркви посвећеној Светој Тројици у ћивоту почивају данас Деспотове мошти. Мошти су пронађене 2006. године, када су вршена ископавања у поду цркве. Поклонивши се овој дивној светињи кренули смо према Београду. На путу за Београд навратили смо у манастир Раковицу где смо се поклонили гробу блаженопочившег патријарха Павла. У Београду смо посетили цркву Светог великомученика Георгија на Бежанији. Ту нас је угостио протојереј-ставрофор Миљко Корићанин са осталом братијом светога храма. Након угодног ручка који су нам припремили наши домаћини и кратког одмора пошли смо да посетимо храм Светог Саве на Врачару, одакле смо се упутили ка Богословији Светог Саве, где смо коначили. Четвртак, 19. мај, био је предвиђен за обилазак Београда. Најпре смо посетили Саборну цркву где нас је примио старешина храма протојерејставрофор Петар Лукић. Обишли смо још и зграду Патријаршије, Калемегданску тврђаву и Војни музеј. Након упознавања са знаменитостима Београда пошли смо ка Ботошу, банатском месту, где нас је срдачно дочекала и угостила породица нашег друга из разреда Ђорђа Бајкића. Окрепили смо се и поразговарали са нашим домаћинима, па онда полако кренули према Сремским Карловцима и тамошњој Богословији, где је било планирано преноћиште. Испред школе су нас дочекали професори и ђаци Богословије на челу са ректором оцем Јованом Петковићем. Након упознавања са домаћинима и шетње по граду, кренули смо на заслужени одмор. Следећег дана, у петак 20. маја, након јутарње службе у саборном храму Светог Николе, обишли смо још две цркве у Карловцима: Цркву Светих Петра и Павла – Доњу цркву, у којој је примио епископски чин небески покровитељ наше Богословије Св. Петар Цетињски, и Горњу цркву. Из Кар-

45 манастир Соко-град

матуранти Карловачке и Цетињске богословије у Карловцима

ним песмама познатог под именом Змај Огњени Вук. Манастир је основан 1471. године. Одатле смо продужили пут до здужбине Светог владике Максима Бранковића, манастира Ново Хопово. Манастирска црква је посвећена Светом Николи. У храму се чувају мошти Светог мученика Теодора Тирона. Отпојавши тропар светоме и поклонивши се моштима кренули смо до оближњег Старог Хопова, задужбине Ђорђа Бранковића из петнаестог века. У Другом светском рату манастир је разорен, па се данас ради на његовој обнови. До сада је обновљена црква Светог Пантелејмона. Пошто смо кратко предахнули и окрепили се, наставили смо путешествије према велелепној задужбини деспота Јована Бранковића – манастиру Јазку где смо целивали мошти цара Уроша. Дочекале су нас и угостиле игуманија мати Параскева и љубазне сестре. Пуни утисака и презадовољни оним што смо видели вратили смо се у Богословију Светог Арсенија на конак.

svetigora / 2011 / јул - август

ловаца смо кренули у обилазак фрушкогорских манастира. Прво смо посетили манастир Велику Ремету. Постоји предање да је овај манастир основао краљ Драгутин после свог пада са коња када је власт предао брату Милутину. Манастирска црква је посвећена Светом Димитрију. Из Велике Ремете смо се упутили према Крушедолу, једном од најпознатијих фрушкогорских манастира. Крушедол је задужбина породице Бранковић, а основан је између 1509. и 1514. године. Манастирска црква је посвећена Благовештењу. Ту се налазе делови моштију светих из породице Бранковића, који су отргнути из пламена приликом турске похаре манастира. У манастиру почивају и два српска патријарха – Арсеније III и Арсеније IV и краљ Милан Обреновић. Наша следећа дестинација је био женски манастир Гргетег, задужбина деспота Вука Бранковића, у народ-

46 са игуманијом манастира Јазак

poezija

Аутор је матурант Богословије Светог Петра Цетињског.

Радомир Уљаревић је рођен 28. или 29. априла 1954. године у Равним Гомилама, село Горња Врбица код Билеће, Опутна Рудина, срез Вучедолски, општина Никшић, задња пошта Црквице. Књиге: Мијена, Бритва, Прикупљање података, Примални крик, Преса, Зимски дворац, Двострука колевка, Предговор, Говори и чланци, Песме и преводи, Опис, Ни а, Неке ствари и остало, Црна кутија.

ОКТОИХ ПРВОГЛАСНИК Прву црну кутију Октоих првогласник Савршио је Смерни свештеник Мних Макарије От Черније Гори Пет стотина година касније Раб божији Р. Уљаревић Жедан причања Огледнуо се над Ободом Начас да провири На другу страну У мраку миленијума Блиста црна кутија Пустињак Цетињски њена слова Са братијом провиђа Први људи Чекају на свом месту

јул - август / 2011 / svetigora

У суботу, 21. маја, опростивши се са домаћинима, тешка срца што одлазимо, упутили смо се на југ, у лознички крај, с намером да посетимо родно место Вука Караџића – Тршић. На Вуковом саборишту подигнута је црква брвнара у којој служе три негдашња ученика Цетињске богословије – свештеници Бојан Андрић и Веселин Стефановски и ђакон Жељко Марковић. По благослову владике Лаврентија они немају парохије, већ се баве мисонарском, издавачком и просветном делатношћу. Сваке недеље и празника служе у цркви-брвнари Свету Литургију, коју посећују и мештани и људи са стране. После Литургије организују послужење и духовне разговоре. Они су нас повели да посетимо Вукову кућу. Након обиласка овог предивног места и телесног утјешенија морали смо наставити наше путовање. Посетили смо манастир Троношу, недалеко од Тршића. Тамо је Вук учио прву школу. Наша крајња дестинација за овај дан био је манастир Светог владике Николаја Жичког – Соко-град код Љубовије. Манастир је подигао владика Лаврентије, подно старог града Сокола – последњег турског утврђења у Србији. Турци су овај град држали до 1867. године, да би га те године предали кнезу Михаилу Обреновићу. Одмах по изласку Турака град је, као символ терора и зулума над народом у овом крају, порушен до темеља. На стени где се налазила тврђава данас се уздиже велики крст, а на путу до крста изграђено је десет капелица у којима је исписано десет Божијих заповести. Сваке године у манастиру се одржава сабор омладине из земље и дијаспоре под називом „Моба“. Овде нам је домаћин био свештеник Зоран Ристивојевић, који се по благослову владике Лаврентија брине о овој светој обитељи. Ујутро, у недељу 22. маја, последњег дана нашег поклоничког путовања, присуствовали смо Св. Литургији у Соко-граду и након доручка запутили се до манастира Раче, недалеко од Бајине Баште. Рача, задужбина краља Драгутина, надалеко је чувена по својој преписивачкој школи, која је овде деловала у доба турског ропства. Најпознатији игуман манастира је био хаџи Мелентије Стефановић, чији лик је овековечио Филип Вишњић у песми Почетак буне против дахија. Карађорђе га је именовао за војводу соколског. У новије време за манастир се чуло и стога што се у њему педесетих година прошлог века подвизавао јеромонах Павле Стојчевић, потоњи патријарх српски. Из Раче смо преко Ужица кренули за Црну Гору. У Ужицама смо направили кратак предах, уживајући гостопримство свештеника Ненада Вучићевића и његове породице. Свештеник Ненад је ујак нашег друга из разреда Николе Врањевца. Но, све што је лепо, кратко траје. Тако се и наше путовање привело крају. Враћајући се на Цетиње размењивали смо утиске и коментарисали оно што смо видели. Били само пресрећни што смо имали прилику да посетимо највеће српске светиње, задужбине наших предака. Били смо захвални онима који су нам подарили овакве светиње; који нису градили за себе него за нас, за свој народ; који нису градили за данас него за векове. Нама који имамо овакво богатство, остављено нам од наших отаца и дедова, само остаје да га чувамо и кроз векове походимо, јер народ без своје прошлости није народ.

РАДОМИР Уљаревић

47

svetigora / 2011 / јул - август

j ubi lej

Поводом 90 година од смрти краља Николе.

48

Одговор краља Николе на здравицу краља Александра у Београду на Видовдан 1896. године

О

д када Твоје Величанство сједе вољом Божијом и народном на престол, Ја сам вазда желио доћи у Твоју ми братску Србију, којом, хвала Богу, мудро и сретно владаш, да Те посјетим драги брате, да се познамо и да измијенимо наше мисли за добро народа нашега. Још јача ми поста жеља ова, одкада си ми изјавио најљубазније, да си намјеран љетос походит ме у Мојој Црној Гори. Торжествени дани крунисања у Москви учињеше, да још прије неиспуним ову жељу, а тек се они окончаше, похитах Теби у госте и ево ме данас уз Твоје раме Краљу и брате драги! Ево ме у Твојој Србији, у Твојој престоници у твоме сјајном Двору, ка’ што се каже из дома дома дођох! Подносећи Ти братски поздрав јужнога србства Црне Горе – Зете Балшића Црнојевића и Дома Мога, стране у којој се непрекидност србске самосталности вјерно и срећно очува са млого жртава и прегнућа. И дођох Ти на Видовдан! А што баш овај дан изабрах, дан прије кобни за наше српско племе, изабрах зато, да га мили наш народ не проведе у сјети, као млоге до данас. Од Лазара на ови дан он се сјећа свијех мука својих, страдања и робовања свога и уздиса је за дугијем низом неуспјешни покушаја, да опет свој и велик буде. Ни бројно надмоћије ни урођена храброст разоритеља наше царевине не бише тако фатални за њен обстанак, колико наша неслога. Величанство! Промиса` Божји нас је двоицу означила, да смо владари и управљачи србскога народа. Проникнути том светом задаћом и најврућом жељом да то по Божјој вољи вршимо, дужни смо ми све учињети за племенити и драги наш Народ србски који, да се исправи, за слогом вапије. Јер само на дому сложан народ јак је и од другијех уважен. И данас, лицем на Видовдан, драги мој брате, а пред лицем милога нам Србства, поднашам ти израз, чист као најпрви зрак (видовског) сунца, којим је јутрос врх мога Ловћена обасјао, израз оне благословене слоге и љубави које народ жели, да међу нама постоји. Загрљене и слогом спојене нас ће добри србски народ испредвајан а из три вјере, благосиљати, благосиљаће нас сјенке умрлих мученика србских, благосиљаће нас робље србско. Он ће наш примјер шљедовати, те сложан, сав ће вјеровати једну вјеру, вјеру спасавајућу, вјеру народности. Цијело је Србство данас у духу с нама а што оно жели, желимо и ми двоица а наша је задаћа, да га поведемо правцем његових тежњи. Наш је народ и свијестан и праведан, он за туђим не тежи, он жели само своје и ничије осим своје, јер је сам изрекао: „Отето проклето“. Посједници свога, ми смо позвани бити ревносни сурадници другијех срећних народа на пољу напретка развића и цивилизације.

Ове праведне тежње наше не могу да не буду предусретнуте и праћене добром вољом од свијех напредних и већ уједињених народа, оне ће бит кријепљене ваздашњом љубављу наше сјеверне браће, оне ће јачати у нашој љубави с’ браћом Бугарима, с’ којима се твоји свијесни држављани братимише овдје и у Софији и у љубави са другијема народима сроднијема нам по вјери или крви или тежњама. Убијеђен у то, а са радошћу којом ми је срце изпуњено у твом брацком славном Дому и у средини твога вјернога те нашим братством одушевљенога народа, ја подижем ову чашу у твоје здравље Величанство, у здравље Њеног Величанства Госпође Краљице Мајке, у здравље србскога народа! Са оригинала фотокопију писма направио Томо Катурић

РАЗУМЕТИ СВОЈЕ ГРАНИЦЕ2. ЕЛЗА Бибић јул - август / 2011 / svetigora

О ношењу крста Како се некада живело, а како сада – шта је данашња генерација добила или изгубила? Ако мислите на младе, на данашњу омладину, па није јој богами лако, пошто јој ова претходна генерација, којој и ја припадам, није обезбједила да јој буде лакше. Знате, људи воле своју генерацију. Обично кажу – видите како смо ми добри, а видите како ови који долазе иза нас нису као ми – нису тако добри. Међутим, ја не мислим тако. Напротив, као што рекох, младима данас није лако, а било би им лакше и требало би да им буде лакше, мислим лакше да постижу неке елементарне циљеве како би могли да постижу и неке циљеве више врсте. Али ми, људи моје генерације, им то нијесмо осигурали. То је та нека средња генерација од неких Милорад Симуновић педесет и нешто година која је након 20Не кажем ни да је потреб25 година радног стажа остала без посла но направити рај на земљи. Не да децу при томе није успела на пут да изговори се о томе, наравно... Поведе... требне су и фрустрације и стреПа да вам кажем следеће, моја сови. Зна се, на крају крајева да генерација је добијала државне и одрастање не може без тога. стипендије, кредите и тако смо се шкоАко то изостаје, у некој мјери то ловали. Сад, међутим омладина има да није добро ни за личност, ни за плаћа своје школовање, и не само да она одрастање, ни за карактер. Но, не добија државне стипендије и кредите, чујте и ово. Не би било у реду да него још има да стипендира своје просамо јунаци, супермени имају фесоре... Дакле, професоре који су били Елза Бибић пролаз... школовани са државним стипендијама и кредитима. И кад данас неко каже - Види- • То је занимљиво... Ви износите нешто што је негде начин васпитања човека и узрастања у врлини; знате без те гдје нам иде омладина... - ма, пустите то искушења се не може, то нас гради. А ми би све без крста. Ми гдје нам иде омладина, гдје год да иде то би све - без проблема. Све да нам буде лако, да нам иде глатко. су у доброј мјери наше заслуге. Омладина Кад нам је тешко - трудимо се да нам буде лакше; а интересантно - то је увијек један потенцијал, којем треба је, да и кад нам је баш лако - трудимо се да нам буде теже, па некада омогућити да се актуализује.

• Реците ми, да ли је породица оста- измишљамо тешкоће. У природи је људског ЈА, да се мало прави важним; и да прихвата херојске погледе на ствари. Видимо то и у причала сачувана? Мислим да јесте, мада јој да се одржа- ма и у митовима, видимо то и у литератури, и у филмовима, непрева и функционише није лако. Није јој то кидно се апострофира јунак - па јунак! У филму на пример имате пуно улога, већина њих су епизодне, а само је једна херојска.(смех) Но, налако, али она успијева да одбрани себе.

• Породична терапија доста успеха равно прича о јунаку може да се разумије и у контексту освајања личне аутономије. постиже... Наравно. Постоје неке психолошке О Аутентичном расту димензије које психологија у вези са породицом може да прати. Једна од њих је • Дошли смо до једне занимљиве теме. Кад кажете аутентичност, шта је аутентична личност? И ко је по вама аутени - породична адаптабилност. У питању тична личност? је способност породице да одговори на Да не заборавимо, ако се слажете, на филм као модел. Ако бисмо разноврсне неприлике, на разноврсне стресове и у том смислу се породице на- филм пресликали на друштво као систем, то не би било у реду, пошто равно разликују. На очигледан начин је је у филму само један јунак, а сви остали су епизодисти. И не би било јасно да је данашњој породици потребан у реду да се у друштву тако ствари организују, да један побјеђује, а да висок степен адаптибилности и имуни- сви остали губе. А рекло би се као да се последњих деценија у нашим тета. Протеклих су двадесет година биле крајевима ствари управо тако програмирају. тешке, стварно. И говорити за омлади- • Ко је аутентична личност за вас, шта се под тим подразумева? ну да је она ту у нечему погрешна - није Ја под тим подразумевам аутономију, прије свега моралну оправдано. Омладина се нашла у приликама које нијесу баш најподесније за аутономију и лични интегритет; можда и још неколико елемената. сазријевање. Исто то, mutatis mutandis, • Али, не аутономија, интегритет у смислу терања своје воље, већ поштовање туђих судова... важи и за породицу. А треба у тим неприДа. Јер ви у суштини не поштујете ни себе ако не поштујете друликама - направити нешто. Па ко успе – успе. То ће га чинити сутра бољим чове- гог. Ако поштујете само себе нисте аутентични већ сте напросто глуком, квалитетнијим и бољим стручњаком пи. (смех) И то бисмо назвали надобудношћу. Једна ствар је понос, али гордост, претјерани понос и надобудност - то је већ поремећај у било којој области живота.

•

razgovor

У овом броју Светигоре доносимо наставак разговора са професором психологије Милорадом Симуновићем, шефом одсека на Одељењу за психологију Филозофског факултета у Никшићу.

49

неке мјере. О овоме су још стари Грци говорили као о озбиљном поремећају, гордост се штавише појављује и као окидач трагичких радњи; наћи ћете то у античкој драми. Гордост, надобудност и умишљеност су такође мете у које нишани и модерна психотерапија. Ако говоримо о аутентичности, аутентичан је такође онај који није човјек масе, онај који није прекомјерно конформиран и код кога извор моралног суда као и осталих судова није спољашњи. Аутентичан је онај који није копија. Истина, у неку руку сви смо ми копије као припадници једне врсте; копије смо по генетском програму, али унутар таквих програма и кодова има мјеста и за лични знак и индивидуацију - и то је аутентичност. Оно што се тражи – обично се и нађе Шта је то харизма? То је још једна важна ствар. У људској природи постоји изгледа тежња да се тражи и проналази нека врста супермена. Нико разуме се није супермен, али људима некад неко изгледа тако. Харизма можда ипак више зависи од оних који траже харизму него од онога ко је носи. Мада је указано и на неке елементе које улазе у састав харизматске личности.

• Духовне вође, политичке вође... Наравно. У разним дисциплинама постоје харизме. Ту су политичке харизме, умјетничке харизме, вјерске харизме, итд. Сви оснивачи религија су били харизматске личности, како сами по себи тако и по ставу следбеника који харизму прихватају и то захваљујући томе што су следбеници спремни да се идентификују са вриједностима које она уздиже, те стога што су увјерени да та харизма види и разумије и њихово срце и њихов ум. За харизму је потребна вјера. Изгледа да је у људској природи да се тражи харизма. А оно што се тражи, богами се често и нађе. Наравно, неке харизме можемо да поздравимо, а неке нипошто не, него напротив.

• Као на пример? Историјских примера нажалост имате колико хоћете, исувише. Исувише их имамо и у модерној, у најмодернијој историји која се може подичити крематоријима и концентрационим логорима, сиромашним и обогаћеним уранијумом. Поменули сте аналитичку психологију која нам говори о архетиповима, и која нам каже да постоји и архетип хероја, као и архетип демона те да постоји и њихова комбинација у виду демонског или сатанског јунака. Неки зликовци чија имена из пристојности нећемо наводити спадају управо у ову категорију.

• Толико је следбеника који су пратили такве негативне ликове и својим нечињењем доприносили да такав начин владавине опстане. Милиони људи је уништавано у логорима, а ниједан човек се ту није појавио да се запита – Еј шта ми то радимо? Било их је да су се и питали, како оних који нијесу припадали таквим покретима, тако и оних који су им припадали.

• То је нека врста патернализма са оцем нације... Да.

svetigora / 2011 / јул - август

•

50

•

Харизматска личност се понекада доживљава као спасиоц. Тако је.

• А ту се знају уплести и поједине филозофске идеје, идеја натчовека... Да. Тврди се, на примјер, да се у једној таквој причи активирао онај натчовјек из Ничеове филозофије. Мада се ничеолози ипак не би сложили да постоји нека ближа веза између Ничеовог појма натчовјека с једне стране, и нацистичког покрета с друге стране. Но, прича о натчовјеку као супермену је тако привлачна. Рецимо онда кад се за сопствену нацију каже да је изнад свих других. Људи такве идеје врло лако пригрле, те на тај начин постану опасни за друге, а ако мало боље погледамо они таквим ставом постају опасни и за себе, пошто на себе навуку силно непријатељство. ,,И Господ Бог створи жену од ребра, које узе Адаму, и доведе је к Адаму“ (1. Мој. 2, 22) • Предајете психологију личности и психологију индивидуалних разлика. Реците ми, иако је ово вечита тема, постоје ли и какве су разлике између мушкараца и жена? Јесте, части ми... Овде се сагласности нарави појављују као врло важна тема. Постоје неке психолошке разлике.

• Не постоје када је у питању интелигенција. Не би се могло рећи да су припадници једног пола паметнији од припадника другог пола, гледано генерално; с тим што се у појединим аспектима функционисања интелекта појављују неке разлике.

• Рецимо, особе мушког пола постижу боље резулта-

Карл Јунг

Сигмунд Фројд те када је у питању практична интелигенција, док жене на вербалном нивоу имају развијенију способност. Да. То што сад кажете као да је постало опште мјесто, мада бисмо ипак требали мало више о томе размислити обзиром да историју књижевности (као историју једне вер-

балне дисциплине) углавном чине мушка пера. Истина, у посљедње вријеме ствари се све више уравнотежавају, па је све више женских писаца и пјесника, али гледано кроз историју превага је на мушкој страни. Но, хтио бих да вам скопчано с тим разликама скренем пажњу на обрасце моралног мишљења. Прије једног вијека појавила се теорија која каже да једино мушки морал може бити у потпуности развијен, док су жене наводно у том смислу инфериорне, морално мекше и слабије. И таква теорија је у суштини потврђивала један традиционалистички став који не садржи превише наклоности према женском полу. Међутим, поменута теорија је у међувремену коригована. Осетљивијим инструментима дошло се до тога да има неких разлика, али да не бисмо могли да кажемо да је у том погледу један пол супериоран а други инфериоран. Утврђено је да је морал мушкарца оријентисан према појму правде, а морал жене према одговорности и бризи. А шта је од тога важније не бих могао да вам кажем. Према томе, разлике постоје али не у смислу супериорности и инфериорности.

• Већ допуњавања? Да.

•

Међусобна сарадња У плану је отварање Духовног центра за лечење наркомана при Митрополији црногорско- приморској. Ту ће бити организована помоћ са више страна: психотерапеутска, медицинска и духовна помоћ лица која припадају свештеничком и монашком реду, искусних духовника. Биће ту места и за психологе. То се може поздравити. Како отварање Центра, тако и

Алфред Адлер

•

Лепљење етикета Обраћају ли се људи који живе на територији Црне Горе психолозима за помоћ кад имају неку нужду? Некако сам стекла утисак да је

Виктор Франкл

Ерик Берн

укључивање психолога. Црква треба да се бави, и она се доиста и бави хуманитарним радом.

• Е сада, реците ми, како се вама чини, која психотерапијска техника би била одговарајућа при раду са таквим људима? При Ковиљском манастиру, у кућама за наркомане које већ дужи низ

Ерих Фром овде срамота бити болестан - посебно имати неку душевну тешкоћу. Није ли тако? Не знам до које мјере је тако... Раде психолошке ординације, раде психијатријске ординације и имају своје клијенте.

јул - август / 2011 / svetigora

Едуард Шпрангер

година постоје при Епархији бачкој, раде логотерапију Виктора Франкла. Мени се чини да је то прилично добра терапија у случају наркоманије. Ни за једно ни за друго нисам специјалиста. Ја нисам психотерапеут; међутим познато ми је да се код логотерапије ради о тражењу смисла. Кад особа има проблема са смислом свога живота, она то питање зна да себи постави на врло озбиљан, а некад и на драматичан начин. А често и одговоре тражи на ништа мање драматичан начин. Колико ми је познато, логотерапија може да помогне у том смислу.

• А све је данас подложно злоупотреби. Да, не искључујући ни логотерапију. Али мени се чини да је она, када се добро упражњава, примјерена проблему о којем говорите.

• Ту је у основи губитак смисла живљења. Да, а смисао је потребно наћи. И могуће га је наћи. Франкл на пример каже да је успио да преживи у концентрационом логору зато што је лични ослонац повезао са питањем смисла живота.

• Можда знате колико је психологија уопште присутна у делима Светих Отаца? Запамтићу ово ваше питање да бих потражио одговор.

51

svetigora / 2011 / јул - август

52

Сматрам да би и држава за то морала мало више да се побрине. Чињеница да се психологија као студиј овдје, под овим кровом, у овој држави, на овој територији, појавила тек прије неколико година је у том погледу депримирајућа. Значи да је то била сасвим маргинална ствар до које држава није баш много држала. То треба посматрати и као културолошку чињеницу сасвим зрелу за посебну анализу. У том погледу били смо безмало па јединствени. Увијек има људи којима је потребна психолошка помоћ. И ње има. Само је потребно да се она боље организује и надам се да ће то што прије и бити тако. Међутим, има и нешто што није баш добар знак. Ове студије су отворене као ванбуџетске, а то значи да држава није у стању да призна и да разумије њихову важност, као и важност менталног здравља. Појединцима је оно важно, разумије се. И држава би се морала побринути за то да га њени грађани могу и одржавати, поготово онда када је оно угрожено. Истина, и даље у популацији постоји нека врста устезања око тога, у праву сте колегинице.

• Некако је прихватљивије бити органски болестан, него душевно оболео. Знате већ кад се каже:,,Луд је...“ • Одмах се етикетира. Да. И то некако повлачи став о неурачунљивости и немогућности да се функциуонише у заједници. Етикетирани је у опасности да изгуби своје мјесто у њој. А управо психологија може да помогне у том погледу, као и психијатрија.

• У питању је превенција... Јесте. И превенција. И терапија. И разбијање предрасуда.

• У Италији се укидају психијатријске болнице; већ 70- их година прошлог вијека је започео тај процес. Значи, не постоје више велике менталне институције, типа Лазе Лазаревића у Србији, у Ковину или код нас у Доброти; све је организовано по приватним кућама где 6, 7 пацијената живи са стручним тимом. Да, постоје такве ствари. На разним странама свијета има таквих заједница. Важно је и следеће. Имамо ми у нашем менталитету и традицији и хуманији поглед на проблеме менталног здравља: чак и онда када су проблеми те врсте довођени у везу са ђаволом, ми нијесмо користили ломаче за њихово превладавање. Сложићемо се да ирационалне феномене који отежавају живот појединцима и заједницама треба рационалније сагледавати.

• Не бих се сложила с тим, као општим ставом. Чујте, нека становишта у којима се помињу ђаволи знају да уведу опасне сегрегације, које се тичу било појединаца, било заједница, било вјера, било нација... Говорити о савезу са ђаволом је такође врста етикетирања која зна да доведе до врло нехуманих исхода. Имали смо то и у културама које су касније постале високо развијене, али у којима се претходно појавила психолошка револуција при којој је перцепција менталне болести промијењена и ова је постала предмет научних истраживања, што ће рећи рационалних сагледавања и решавања. Неке старе праксе нису биле хумане, сложићете се...

• Пуштање крви, држање у ланцима, окивање, стварање азила... Инквизиција. А ту се врло често радило о хистеричним неурозама које су завршавале на ломачи. Је ли то била адекватна терапија за душу? Шта мислите?

• То је било мрачно доба Римокатоличке цркве... Да, мрачно доба. Добро је да се на све то подсјетимо, јер и психологија и психијатрија морају водити више рачуна о степену властите хуманизације. За крај морамо примјетити да смо у нашем разговору мање говорили о бољим странама људске природе које такође постоје, и које су ваљда ослонац.

- крај -

poezija

РАДОМИР Уљаревић

ТРИ РАДОМИРА О. Радомиру Никчевићу

Три су Радомира до града Радомира У бугарској Mакедонији Подучавао је отац Радомир Чувар кључева од винске ризнице Три су границе До безграничнога свијета И три цркве На путу до циља Ако се вратимо истим путем Поћи ћемо оним другим А ако пођемо овим Нећемо се враћати оним Кад смо вино кушали Зауставило се једно време Да би оно друго могло да протиче А три су времена на путу до онамо Три смо се пута заустављали Да испијемо сваки свој пехар Сваки Радомир своју словенску чашу До града који нас све спаја у једно име А када смо се пожељели света Било је касно за враћање Свануло је на другој страни И та светлост је ушла у наше очи

А

рхиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је 25. јуна за „Новости“ говорио о државним притисцима, судским процесима,подјелама у народу, клетвама... Читаоцима Светигоре овај разговор преносимо у цјелини.

• Суди вам се због „говора мржње“, тражи се рушење цркава, доводи у сумњу власништво над храмовима и другом имовином Митрополије… Дежурна сте мета власти? Несумњиво да је све то притисак. И овај судски процес је наставак гоњења Православне Цркве у Црној Гори, које је поодавно започело. Да не идемо далеко: прво су је гонили окупатори, када је митрополит пећки и црногорски, потоњи патријарх српски Гаврило Дожић и Први и Други свјетски рат провео у заробљеништву, завршивши у Дахауу. До дана данашњег ни гроба не знамо митрополиту Јоаникију Липовцу, којег су као и стотину свештеника Митрополије у вријеме револуционарног безумља, без суда и пресуде и без оправдања, ликвидирали комунисти. И Јоаникијев наследник Арсеније Брадваревић осуђен је на 11 година затвора, било му је забрањено да уђе у Црну Гору… Поводом рушења цркве на Ловћену седамдесетих је покренут кривични поступак против митрополита Данила Дајковића, само зато што је тражио да се тај храм не дира и да Његош почива у својој капели. И ево, то што се данас догађа са Митрополијом црногорскоприморском је наставак те идеологије! Плод тог бесудног понашања је вјештачко стварање псеудорелигијске заједнице, коју из политичких и идеолошких раз-

лога покушавају да подметну као једину православну цркву. Ту творевину подржавају и плаћају из државног буџета и то је државни пројекат. У међувремену су се догађали напади и отимања цркава, а народ је подијељен, први пут у историји Црне Горе, по основу православља. Подметнуто је, дакле, кукавичје јаје звано ЦПЦ, формирано искључиво ради политичких циљева.

• На дјелу је и протјеривање свештенства Митрополије, уз образложење да неки од њих, као страни држављани, немају регулисано мјесто боравка. Како објаснити поруку Ранка Кривокапића, предсједника парламента, изговорену недавно са Ловћена, да Митрополија правно не постоји? Или његову реченицу од лани којом је митрополита црногорског Амфилохија Радовића, из Мораче, и његово свештенство прогласио за окупаторе Црне Горе и узурпаторе Цетињског манастира? То је безочна харанга, не само против митрополита него и против Цркве и вјерног народа уопште. Ни тада се није огласило тужилаштво, али јесте, муњевито, оптужило митрополита за неколико ријечи истргнутих из контекста, које имају сасвим друго значење.

• Оптужени сте за говор мржње, јер сте клели евентуалне рушитеље цркава. Клетва је саставни дио библијског језика, старозавјетног и новозавјетног, дио хришћанске проповиједи кроз вјекове. Клели су, када није било другог начина да оне који су скренули са Божјег пута или ушли у злочин врате, и Мојсије, и сам Исус Христос, а, нарочито, Свети Петар Цетињски. Да и не говоримо о томе да је Његошев „Горски вијенац“ пун тог библијског језика који води рат против зла.

ПОТПИСИВАЊЕ КОНКОРДАТА Како коментаришете потписивање конкордата између црногорске владе и Ватикана? У вријеме када је књаз Никола потписао конкордат са Светом столицом, православна вјера је била државна, и било је природно што су католици тражили решење свог статуса. У то доба, наиме, Бечким конгресом Црној Гори су придодате територије на којима су живјели римокатолици, док је Митрополија била дио државе, као и данас црква у Грчкој, Данској и другим земљама запада. Сада, када немамо закона који регулише односе државе и Цркве, већ само закон из оне државе која је пропала, не може се говорити о конкордатима. Али, шта се ради: са највиших мјеста Митрополија се лишава идентитета, постојања и правног статуса и у исто вријеме потписује се конкордат са Римокатоличком црквом, иако 80 одсто народа Црне Горе припада Православној Цркви. Да ли је логично да се у таквом поретку ствари Митрополији пријети чак и конфискацијом имовине, а да се са Католичком црквом потписује уговор?

razgovor

ПРОГОНЕ НАС ПЛАНСКИ

•

јул - август / 2011 / svetigora

53

svetigora / 2011 / јул - август

54

Тај језик не показује мржњу, већ, напротив, потпуно обратно, бескрајну љубав. То је језик препун бриге за човјека! Данас би, вјероватно, судили и Светом Петру који је на самртном одру рекао да онима који праве смутњу и раздор треба да се дом ископа и од оних Црногораца који не би били вјерни једновјерној и једнокрвној Русији – „да Бог да од њих живо месо отпадало“. Њега би, ваљда, и у Хаг послали! Моје ријечи, да ће бити проклет онај ко руши цркву на Румији, само су дјелић онога што сам говорио на ту тему. Губи се из вида да је митрополит црногорски, управо испред цркве на Румији, изрекао и много ријечи које позивају на љубав, слогу и заједништво, и то не само међу православнима.

• Има ли власт посебне аршине када пријети Митрополији „снагом државе“? Како да не. Како другачије објаснити да тужилаштво уопште није реаговало када је, приликом напада на Цетињски манастир 2007. пријетило и крвопролиће и када се чула ријеч несрећног Дедеића да наше свештенство треба утјерати као стоку у манастир да не би легла крв? Када смо то тражили, рекли су да су ненадлежни. Било је још таквих примјера, који очевидно говоре да иза свега овога стоји план, смишљени план, да се уништи најстарија установа у овој држави, кичмени стуб око којег је садјенута Црна Гора, и то не само она Петровића. Ваљда треба сада измишљати неки нови идентитет у свим областима живота. Да постоји такав план, показује и одбијање да се донесе закон о реституцији црквене имовине. Уместо тога, пријете да ће бити одузето и оно што комунисти нијесу отели, па и име Цркве, чак и њено постојање!

• Усред свих ових збивања појавио се предлог Мила Ђукановића и ДПС да се формира једна Православна Црква. То је схваћено и као пред– лог уједињења МЦП са тзв. ЦПЦ и позив да се Митрополија „ослободи“ Београда и Српске Цркве? Занимљиво је да је Ђукановић, тај заговорник јединствене Православне Цркве, не тако давно, 2007. године, изјавио да није реално да у Црној Гори постоји једна Православна Црква. Сада он у програму своје странке, грађанске, и то у грађанској држави у којој је Црква одвојена, инсистира на јединственој цркви! То само показује у каквој се ситуацији Црква налази и са ким и чим имамо посла и на каквим принципима се гради савремена Црна Гора.

• Није ли то ипак могуће, пошто су ДПС и држава у Црној Гори, практично, једно?

АУТОКЕФАЛНОСТ ТЕОРЕТСКА МОГУЋНОСТ Ваша недавна изјава о могућој аутокефалности Православне Цркве у Црној Гори изазвала је различита тумачења. Та изјава је истргнута из контекста. Говорио сам само о теоретској могућности, и то као о питању које се тиче искључиво Цркве и помјесних Цркава. Какве везе са тим имају било која партија или држава?

•

У АРГЕНТИНУ ПОВРЕМЕНО Нисте више у Синоду СПЦ, а постављени сте за ад– мнинистратора епархије за Јужну Америку. Значи ли то да ће вас мање бити у Црној Гори… Ту дужност сам прихватио из бриге за наше православне вјернике у том дијелу свијета, не само Србе или Црногорце, већ и Аргентинце, Бразилце, Мексиканце, међу којима има све више православаца. Рачуна се да у Аргентини из наших крајева има око 30.000 људи који су очували идентитет, имамо четири цркве, али само једног свештеника. У Бразилу и другдје у Латинској Америци постоје домородачке црквене заједнице и свештеници. Тамо ћу ићи повремено.

•

С. Греговић - Ч. Прелевић Извор: Новости Online

јул - август / 2011 / svetigora

Сада имамо на дјелу један локални антицрквени дух и национал-шовинистичку идеологију. То је мала категорија да би могла да смјести једну универзалну, безобалну Цркву у своје калупе. Такав покушај, засигурно, догађа се први пут у Црној Гори, али и шире у хришћанству. А Митрополија је преживјела све и свашта у осам вјекова свог постојања – и Турке, и фашизам и нацизам и комунизам, па ће и ово!

• Идеја о једној Цркви тумачи се и као могућност да управо ви будете митрополит неке црногорске цркве, аутокефалне? Све то представља грубо мијешање у живот Цркве и уствари је покушај политичких манипулација. Неочекивано је што то долази од челника грађанске странке у секуларној држави, у којој постоји уставно начело о грађанском идентитету. То је доказ да се у тој, тако конципираној грађанској држави и у програмима странака, скрива покушај да се наметне само једно национално опредељење и да се у то наметање увуче и Црква. Но, у том науму неће успети, нити ће то Црква дозволити, по цену гоњења или појављивања пред међународним судовима у одбрани себе и свог идентитета.

• Стално се говори да Митрополија има свог „предстојатеља“ у Београду, а да у Црној Гори није ни регистрована. Нема никаквог закона који би наметао најстаријој установи у овој држави да се региструје. Позивање МУП-а на закон из 1977. је потпуна обмана и дезинформација, јер се тамо не говори о регистровању постојећих вјерских заједница, него о евидентирању нових. Тим законом се постојање Митрополије подразумијева као и постојање осталих традиционалних цркава и вјерских заједница у Црној Гори. Оптужбе да смо само „београдска експозитура“ потпуно су несхватљиве у тренутку када црногорска Влада потписује конкордат са Римокатоличком црквом и када постоји непосредна власт Ватикана над надбискупијом Барском и Бискупијом которском (заправо је Барска надбискупија под директном влашћу Ватикана, док је Бискупија которска суфраганска дијецеза Сплитско-макарске надбискупије), што уопште не важи за Митрополију и православне епархије.

55

aktuelno АЛЕКСАНДАР Вујовић svetigora / 2011 / јул - август

56

Испит зрелости О

д 4. до 9. јуна у Богословији Светог Петра вак даљег школовања и усавршавања у науци Божијој, Цетињског одржан је богословски испит зрело- уприличена је у згради Богословије. Након додјеле дисти и матура XV генерације обновљене Цетињске плома уследио је свечани ручак на коме је поздравно богословије. Председник испитне комисије и изас- слово и поуку упутио о. Владимир Вукашиновић, затим ланик САС СПЦ био је проф. др протојереј-ставрофор ректор о. Гојко Перовић, професор Слобо Станишић у Владимир Вукашиновић, а подпредсједник је био рек- име разредног старјешине, док је у име ученика говотор Цетињске богословије протојереј-ставрофор Гојко рио Слободан Спасојевић. Све присутне на ручку поПеровић. Испитну комисију сачињавали су профе- здравио је и представник руске амбасаде у Црној Гори сори Богословије протосинђел мр Кирило Бојовић, Сергеј Форопонов и предсједник СНС др Момчило јереј мр Арсеније, јереј Немања Кривокапић, ђакон Вуксановић. Павле Љешковић, др Будимир Алексић и разредни старјешина Благоје Рајковић. Богослови су прво полагали писмени рад, а затим испите из Светог Писма Старог и Новог Завјета, Догматике, Етике, Црквеног појања са правилом, Литругике и Црквеног Права. Полагању матуре присуствовао је и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Последњи дан матуре отпочео је Литругијом у Цетињском манастиру коју је служио митрополит Амфилохије, а саслуживали су му о. Владимир Вукашиновић, о. Гојко Перовић и игуман цетињски протосинђел Методије, а били су присутни професори и ученици Богословије и вјерни цетињски народ. Свечана додјела диплома, које је дванаесторици свршених богослова уручио митрополит Амфилохије благословивши их и пожелевши им успјешан наста-

ПОТПУНО ИЗДА Е СВЕТОГ ПИСМА

јул - август / 2011 / svetigora

издању Светог Архијерејског Синода наше Цркве изашло је су их хришћани и примили, тј. Апостоли = недавно (крајем 2010, на 1458 страна) потпуно српско Свето прва Црква, док је каснија рабинско-талмудПисмо Старог и Новог Завета - пуна Библија, која садржи све ска традиција ограничила јеврејски канон канонске и девтероканонске књиге Старог Завета, тј. свих 38 канон- на само 22 књиге (бројане сажето, сходно 22 ских и 11 девтероканонских књига (из ширег канона), и такође свих слова јеврејске азбуке; иначе бројане понаособ, има их 38 књига), које су касније Проте27 канонских књига Новог Завета. Ових 11 старозаветних девтероканонских, али такође богонад- станти примили као свој „канон“ књига Стаахнутих књига, сада се, заједно са првоканонских 38, појављују први рог Завета, док су Римокатолици прихватили пут у савременом српском преводу, као што су до сада биле заједно шири канон (са мањом разликом у бројању). са осталим сатрозаветним књигама у грчкој и словенској Библији. Напомињемо, да другоканонске књиге нису (Као додатак унета је сада и 4. Књига Макавејска, пошто се она нала- никакви „апокрифи“, како понекад неки из зи придодата најстаријим грчким рукописима Св. Писма Старог За- незнања, или злонамерно, говоре и пишу. вета из 4-5. века). Иначе, Синодска комисија за превод СвеЗа превод 38 књига Старог Завета узет је, засад, већ познати пре- тог Писма, после завршеног рада на превовод Ђуре Даничића, а осталих 11 књига, из ширег библијског канона, ду Новог Завета (који се, у међувремену, још преводи су Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија (7 „дорађује“), треба ускоро да настави свој рад, књига + превод са грчког додатака у Књизи Пророка Данила) и доле- а поједини њени чланове раде већ и самопотписанога (3+1 Макавејске). Напомињемо да се израз „шири канон“ стално, (У нашем преводу са јеврејског /МТ/ овде користи за све оне богонадахнута књиге Старог Завета, које су и грчког /LXX/ изашла је двостубачно Књига несумњиво биле у јеврејском канону старозаветне Синагоге, одакле Постања, а ускоро следи и Књига Изласка; изашли су такође и Псалми са грчког /LXX/, а ради се превод са јеврејског /МТ/, користећи већ изашли превод Псалама са јеврејског г. Предрага Самарџића, професора нашег Теолошког факултета у Либертивилу, САД). За превод Новог Завета је у ово издање Библије узет већ познати превод Комисије Светог Синода, плод њеног дугогодишњег рада, како је то у поговору овог издања напоменуо већ Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј, који даје кратак преглед садржаја и значаја свих богонадахнутих књига у овој по превасходству КЊИЗИ оба Божија Завета, Јахвеовог-Господњег Савеза са народом Својим и свецелим Родом људским кроз свештену историју човечанства, од Адама и Авраама до Христа Спаситеља и Светих Апостола, тј. кроз богочовечанску епопеју - Пасху=Прелазак Цркве као Сабора Народа Божијег, сабираног око Месије-Христа, од стварања света и човека до есхатолошког краја-бескраја у свечаном Сабору прворођених око Јединороднога у Царству Небеском. За Православно, Апостолско-светоотачко схватање и благодатно-животно искуство: Свето Писмо као Давар Јахве = Реч Господња, неодвојово је, за живљење и спасоносно познање, од Христа, Ипостасног Логоса=Речи Бога Живога и Истинитога, Оваплоћенога у Цркви и као Црква. Зато је толико значајно и ово Синодско издање потпуног Светог Писма на народном језику. Наравно, издање је, по сво-

епископ АТАНАСИЈЕ Јевтић

У

на савременом српском језику

p ri kaz

НОВО

57

svetigora / 2011 / јул - август

58

Недеља Св. Отаца Никејских, 2011. + Еп. Атанасије, Светосавска Херцеговина

pri kaz ВЕСНА Тодоровић

ме обиму, столно, док је Нови Завет издан више пута у џепном формату. [Да напоменемо овде, ради обавештења простом народу Православном: иако је Св. Синод и Сабор, преко надлежног Епископа, опоменуо протођакона Љубомира Ранковића, из Шапца, да не издаје „своја издања“ и „своје преводе“ Светог Писма, чинећи то нестручно, и притом врло приземно трговачки рекламирајући та издања на само своме радију „Глас Цркве“, он је недавно објавио Нови Завет /2009, џепни формат/, са оваквим поднасловом: „Нови Завет по преводу Вука Караџића, и Св. Архијерејског Синода, по исправкама и преводима /!/ Св. Владике Николаја, илустрован иконама и фрескама из српских манастира“. Ко и мало зна и схвата шта то значи, лако ће закључити да је по среди провидан „маркетиншки“, рекламни текст /за бољу продају/, јер такав „превод“ - трослојни! - могао је само неодоговоран и нестручан издавач да подметне наивним читаоцима /читај: купцима ове Свете Књиге/, просто напросто зато што је тако нешто неоствариво, и шарлатански неозбиљно. (Синодска комисија за превод је користила и Вука и Николаја, а мој слаби студен ђакон Љуба овако је, као „супер комисија“, постао „коректор“ сва три превода, мада Св. Николај није никад урадио свој превод, него са јеромонахом Василијем Костићем само донекле исправљао Вука). Зато овај „превод“ треба пре сматрати за „превод ђакона Љубе“, како га и зову људи који слушају ђаконове дозлабога нападне саморекламе на поменутом радију. Господин ђакон је имао храбрости да и нама у Херцеговину лично пошаље неколико примерака тог „свог превода“, зато се и осврћемо овде на овакав начин. За посебну је причу то што је, на унијатски начин, потписивао иконе и фреске из наших Светих Манастира, сасвим неприхватљиво, неправославно, несрпски: именујући Бога и Спаса нашег – „Име изнад сваког имена“ - негде Христос, а негде унијатски осакаћено као Христ. Ђакон Љуба прави недопустиву грешку, и обману, и у свом луксузно-маркетиншком издању Охридског Пролога Светог Владике Николаја /2009/ дајући датуме у Прологу „новостилским“ календаром, нпр. Божић: „7. јануар (25. ХII)“; или Св. Василије и Нова Година: „14. јануар (1. I)“; Благовести: „7. април (25. III)“, тј. тако да за Српску Цркву и њен верни Православни народ испада да је Божић првенствено „7. јануара“! - Нова Година и Св. Василије „14. јануара“! - Благовести „7. априла“! итд. Исто тако је дилетантски поступио и у Азбучнику на крају Пролога. То је увреда и Цркви, и Српском народу, и пре свега Светом Владици Николају, на коме је ђакон Љуба, нажалост не пастирски већ маркетиншки, итекако стекао глас, не Цркве, већ сопствени! И остало што уз то иде.]

МАНАСТИР

МОРАЧА Едиција Српска културна и духовна баштина, коло Немањићки манастири у издању Светигоре

М

анастир Морачу, прије готово 760 година, 1252. године подиже и молитвом утврди, на земљи својих отаца, велики кнез Стефан Немањић син Вуканов и унук Симеона Немање. Под сводовима овог храма, кога краси мјера и постојаност и који побиједи вријеме упркос свим ратовима, турском ропству, похарама и опсадама, болестима и сиромаштву, вјековима су, у савршеном складу са љепотом природе, живјели монаси зидајући молитвом и постом своје животе и вјером хришћанском утврђујући себе, свој народ и покољења која ће тек доћи. Стопу по стопу, полако и хришћански смјело у морачкој пустињи се пробијала, кроз вјекове, од човјека до човјека, од монаха до хришћанског борца и сељака тежака стаза према Путу, Истини и Животу као изворишту и ушћу сваког народа. И прича коју преноси Морача је опора, мушка и тврда, али истинита, из камена проистекла, у камену запамћена и записана, прича о духу и вјечности као и о човјеку који је од духа и за вјечност створен. То је прича чији се слојеви слажу један преко другог и коју причају покољења чији се путеви сустижу и допуњују. У својој бљештавој бјелини, као мјесто сјећања и сабора, свједок вјекова и трајања, у величанственом оквиру дивље и нетакнуте природе, овај храм је и носилац истина и порука које су, с кољена на кољено, као што су, по предању, у непрегледној колони руком руци додавали камен за његову градњу, преносили наши преци кроз вријеме, које је увијек било „тешко и нуждно“ за хришћански народ. У својим њедрима овај древни храм, који је у временима турског ропства поред мјеста молитвеног тиховања,

школе писмености, иконописа и фрескописа, бивао и војно утврђење и гранична кула, скрио је пред рушилачком руком и временом које му није било наклоњено велику духовну љепоту и снагу, најприје у људима који су се овдје рађали, живјели и духовно стасавали а онда и у књигама, записима, иконама, фрескама и предметима којима су славили Бога и Њему приносили своје искуство и своје поимање свијета, вјере и умјетности. И поред свих разарања, пљачкања, одношења и паљења књига, одузимања више од 80% њеног земљишта од стране комунистичке власти, као и других искушења које је у свом, готово осам вјекова дугом трајању ова немањићка лавра претурила преко главе, данас, и са тим остацима некадашње пуне словености и славе, има чиме да се подичи и покаже, као једна од најзначајнијих „установа“ културе које српски народ има. Довољно је да се присјетимо чувене фреске „Пророка Илију у пустињи храни гавран“, њежног и пастелног сликарства хиландарског зографа Георгија Митрофановића, раскошног, позлаћеног и у дуборезу рађеног иконостаса, више икона непроцјењиве вриједности, неколико умјетничких дјела рађених у техници интарзије, у сребру и злату окованих јеванђеља и других умјетнина, па да нам буде потпуно јасно о каквој ризници је ријеч. Чини се да је историја у Морачи била неумитна и строга. Памћење то свједочи и језик којим је то памћење посвједочено монашким записима (модерним језиком речено графитима) који су у недостатку свега „што за живот треба“ урезивани у зидове светиње. Древна је мудрост да оно ште се не зна, што је заборављено, не постоји и никог не обавезује. У времену тешком, од свашта оскудном, које је дробило сваки материјал који није био камен и пред варварима који су уништавали, палили или черечили сваку словесност, ријечи су се из књига и са трошних материјала повукле и у цркви као скровитом, од љубави и жртве сатканом гнијезду проговориле својом сведеном једноставношћу док их је невјешта монашка рука урезивала у зидове храма са обавезном поруком или поуком будућем читаоцу : „да буде знано“ или „да се зна“. Невјероватан је и просто величанствен, у својој исконској потреби да се догађај запамти, да се порука пренесе, и да се, значење ријечи не занемари, овај камени морачки љетопис. При томе, треба имати у виду да је највећи број ових записа забиљежен у најсветијем мјесту у цркви, у олтару. Нијесу ли тим чином морачки монаси показали да ће са духовном светињом коју су спремни да бране до посљедње капи крви бранити и право на постојање, на језик којим је све записано, који памтећи све открива своје високо поријекло, преносећи потомству најдубљу поруку да су ол-

reporta`a

тар и језик језгро и отаџбина сваког зрелог човјека и сваког озбиљног народа. Да би своју причу урезали у камени зид, ови необични писари су, дубоко поштујући „материјал“ на коме раде, веома водили рачуна да се не огријеше о љепоту на њему сликаних светитељских ликова, не наносећи им ни најмању огреботину, већ су своје поруке урезивали на празним мјестима на зиду. Наравно те поруке су различитог садржаја: од датума важних за историју - када је био Косовски бој, кад је разорен град Скадар, кад је погинуо Смаилага, кад се упокојио Свети Петар Цетињски, када су Морачани и Ровчани водили велике битке, до датума појединачних монашења или долажења на игумански престо неког од манастирске братије, а забиљежена су имена и датуми када су неки важни гости походили манастир, као и године глади, немаштине и болести. Приређивачи књиге „Манастир Морача“ у Светигориној едицији „Српска културна и духовна баштина“, коло „Немањићки манастири“ су имали деликатан задатак да, у оквиру популарне и сажете монографије од 64 стране, изнутра покажу и прикажу све знаменитости Морачког манастира. Поготово је то тешко ако се зна да су о манастиру Морачи, већ од средине 19. вијека писали многи страни и домаћи путописци, теолози, историчари и пјесници, и да у нашој научној литератури постоје велике и обимне студије професора: Сретена Петковића, Анике Сковран, Бранислава Тодића, Данице Поповић и других научника које свестрано и са пуно појединости освјетљавају сваку појединачну тему о којој је у књизи ријеч. Иначе и прије ове књиге у издању Светигоре је изашла и веома значајна књига публицисте Комнена Бећировића „Одбрана Мораче од потопа“, као и кратка „Историја Мораче до 1820. године“ Андрије Јовићевића који је као учитељ радио у манастиру Морачи 1892. и 1893. године. И само име наше издавачке куће по извору и водопаду „Светигора“ који избија испод самих темеља ове немањићке задужбине, говоре о томе да је манастир Морача наша најважнија књига старовница, наш темељ и кућа нашега бића. Задатак ове популарне монографије, као и свих књига из ове едиције, је да нас подсјети да су нам наши преци Немањићи у насљеђе оставили дјело високе културе и етике, јаког родољубља и хришћанске вјере која је за њих била животна и животворна моћ, а не узгредна чињеница живота. За данашње наше, у свему поколебано, покољење је важно да се наслонимо на то насљеђе као коријен и да схватимо да је истинска брига наше светосавске Цркве била и остала, поред очувања националног идентитета, очување вриједности и квалитета цјелокупног људског живота.

ђакон НИКОЛА Пејовић

У

Крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, 18. јула ове године представљена је пета књига из едиције „Немањићки манастири“ ИИУ Светигора, „Манастир Морача“. Присутнима се прво обратио професор српског језика и књижевноси Борис Јовановић. Он је истакао да је манастир Морача увијек био сабориште, уточиште, окрепљење и благост, опоменик и тврђава вјере који нас увијек опомиње да будемо мали пред Господом и велики пред собом и боголики. „Коме задужбина Немањићка

није светиња, живодарни извор, огњиште и дом, изабрао је разбраћење и изабрао је црног туђина за домаћина. Бјелина српских манастира једине је зјеница ненаклоњена и самовидива у Црној Гори, којој самозванци и варвари додају црнило и чине је још гором. Сачувајмо зато барут нашег бића, да се пламен не запрека у нашим срцима, јер шта је хладно срце и хладна душа, до пепео пепела, празнина ништавила, ништа у ничему. Године 1252. смо се обожили, збратимили, сложили и обећали да ћемо ватру сачувати.

јул - август / 2011 / svetigora

Промоција књиге „Манастир Морача“

59

svetigora / 2011 / јул - август

Проф. др Владимир Божовић се осврнуо на манастир МоДанас стрепимо и од самих себе да буктињу не загасимо и да се не вратимо у мрак леденог и незнабо- рачу кроз три сегмента, међусобно везана храмом, књигом, жачког доба. У Црној Гори нема сигурније тврђаве временом и потребом да се обрати млађим од себе. „Ако вам за мисао и смисао треба снажна, древном и узвишеније карауле од Острошког и Морачког манастира и они су гарант нашег постојања, који је мудрошћу обликована ријеч љубави, чућете је у храму. Свевидећи дао грешницима као залог духоликости Чућете да „овај храм Пресвете Богородице сазидах и украсих у име њеног Успења ја Стефан, син великог кнеза Вукана, унук и правдољубља.“ Осврнувши се на српско, језичко, а самим тим светог Симеона Немање.“ Према предању, испод великог Бои духовно наслеђе манастира Мораче, проф. др городичиног кола (лустера) заклињали су се они који су траЈелица Стојановић казала је да је богати књижевни жили и налазили правду и истину када није било другог начифонд манастира Мораче нарочито страдао у на да се она утврди. Ако желите путоказ за све што је речено и све што ће бити, ту је опет храм, али ту је и књига о храму. последњих сто година. „Веома важан дио српског, културног и духов- Као ни храмови, ни ова књига није усамљена. Она је вриједно ног наслеђа манастирских ризница и манастирског свједочанство што буди љепшу мисао о себи и о свом народу, блага чине старе књиге, рукописи, записи и натпи- а нови је члан породице од више од 500 наслова и милион си. И у томе не заостаје и није заостајала ризница и двјеста хиљада примјерака колико је досад објавила Издаманастира Мораче. Манастир Морача је, као многи вачка кућа „Светигора“. Од када је изграђен, 1252. године, манастир Морача је српски манастири, свједок великог богаства али и великог пустошења кроз вјекове, онога што је биће увијек давао оне великане који су проносили славу о њему. народа са муком стицало и сабирало да отргне од Један од тих великих људи који су рођени и тјелесно и духоввремена и остави своме роду. Најбогатије ризни- но у манастиру Морачи и који су о њој увијек надахнуто гоце старих српских књига сачуване до сада налазе ворили је и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. се у Хиландару, Светој Тројици код Пљеваља, Де- Зато је бесједа о манастиру Морачи, и на овој промоцији чанима, док су остале манастирске библиотеке на књиге, била прожета успоменама из дјетињства, ријечима о овај или онај начин, у овим или оним временима, значају, прошлости, као и будућности ове Немањићке лавре. „Добро је што је изашла ова књига у ове наше дане, да претрпјеле велико уништавање. Са страдањима српског народа и српских манастира страдале су и нам сачува и обнови памћење, јер судбина Мораче је судбиборате ризнице српског културног наслеђа, али су на Христова. И она је кроз вријеме разапињана и након тога остајали појединачни примјери као свједочанство, васкрсавала - Васкрсења не бива без смрти, крст носити нама да укажу на трагове духовне снаге и богатства. Би- је суђено. У ове наше дане манастиру Морачи пријети највећа блиотека манастира Мораче је много страдала кроз опасност - да буде потопљена. Не дај Боже да се то деси, јер све вјекове. У њој су се налазили писани спомени- би то био злочин без преседана, али надамо се да неће до тога ци српске културе и језика још од доба Немањића, доћи. То је манастир Морача, велика лавра, велики међаш и од којих се велики дио ту више не налази. Због свих велико историјско свједочанство и добро је што је ова књига свједочанстава о богатству манастирске ризнице изашла, као и остале које су прије ње. Све оно што крије ова можемо закључити да је манастир Морача био важ- светиња из 13. вијека, то нам ова књига говори... Ова књига но културно и преписивачко средиште у коме је чува спомен на све велике људе који су кроз ову светињу пролазили.“ била и преписивачка школа.

60

са редовног заседања одржаног у Београду од 16. до 27. маја 2011. године

јул - август / 2011 / svetigora

У Београду, у Српској Патријаршији, одржано је, од 16. до 27. маја 2011. године, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. У раду Сабора узели су учешћа сви епархијски архијереји Српске Православне Цркве, као и аутономне Охридске Архиепископије на челу са Његовим Блаженством Архиепископом охридским и митрополитом скопским г. Јованом. Свети Архијерејски Сабор је свој рад започео саборним служењем свете архијерејске Литургије у Саборном храму Светог Архангела Михаила у Београду, на којој је началствовао Патријарх српски г. Иринеј и извршен призив Светога Духа, Духа истине и мудрости, Којим Црква живи и дела свагда, а посебно на саборима својих епископа. Потом је Председник Сабора, Његова Светост Патријарх, у свом уводном обраћању Сабору указао на нека од актуелних питања живота и мисије Цркве у данашњем времену, времену тешких искушења код нас и у свету, али и времену наде и духовне акције. У току овогодишњег заседања Сабора Литургија је саборно и свечано служена још два пута - на празник Преноса моштију Светог оца Николаја, 9/22. маја, у Карловцима, поводом славе и генералне обнове Саборног Светониколајевског храма, и у београдском храму Светог апостола и јеванђелиста Марка на празник словенских просветитеља и учитеља, свете браће Ћирила и Методија, 11/24. маја. Литургијског живота Цркве тиче се и најважнија саборска одлука - установљење празновања чудотворне иконе Пресвете Богородице која се чува у Пећкој Патријаршији, сваке године сутрадан по празнику Вазнесења Господњег. Од сада тај празник губи локални, а добија општецрквени карактер. Почевши од најважнијег, богослужбеног аспекта, Сабор се позабавио и питањем предстојећег свечаног обележавања 1700-годишњице Миланског едикта (313-2013) у Нишу, родном граду светог Константина Великог, на помесном, свеправославном и свехришћанском нивоу. Сабор је такође упутио писмо Његовој Светости Васељенском Патријарху г. Вартоломеју којим се залаже за што скорије сазивање Светог и Великог Сабора Православне Цркве - наравно, после неопходних припрема, са дужном одговорношћу и у духу потпуне верности светим васељенским и помесним саборима из прошлости. Саслушавши извештај Светог Синода о његовим делатностима у протеклом периоду и извештаје епархијских архијереја о њиховом раду и о животу Цркве широм света, Сабор је донео одговарајуће одлуке. На заседању Централног тела за довршење Храма Светог Саве на Врачару, Сабор је са топлом благодарношћу поздравио братску спремност Руске Православне Цркве и велике руске државе да помогну подухват унутрашњег уређења Храма, а после заседања је одслужен парастос његовим ктиторима, задужбинарима, добротворима и приложницима. Извршена је реорганизација и арондација појединих епархија у Србији, у Европи, у Америци и у Аустралији, а

већина упражњених епископских катедри је попуњена, док су за неке, до даљњег, постављени епископи администратори. За епископа упражњене Епархије нишке изабран је досадашњи викар митрополита црногорско-приморског и старешина манастира Острога, Епископ диоклијски г. др Јован, а за епископа новоосноване Епархије крушевачке јерођакон др Давид (Перовић), доцент Православног богословског факултета Униврезитета у Београду. Администратор новоформиране Епархије аустријско-швајцарске са седиштем у Бечу биће Епископ бачки г. др Иринеј, а за администратора новоосноване Епархије буенос-ајреске, која обухвата црквене општине и мисионарске парохије читаве Јужне и Средње Америке, одређен је Митрополит црногорско-приморски г. др Амфилохије. За викарне епископе Патријарха српског изабрани су протосинђел мр Јован (Ћулибрк), са титулом епископ липљански, и архимандрит Андреј (Ћилерџић), са титулом епископ ремезијански. Исто тако, Сабор је умолио Епископа захумско-херцеговачког г. Григорија да, у својству заменика, помаже Митрополиту дабробосанском г. Николају у обављању архипастирских дужности. На америчком континенту, у резултату арондације, конституисана је Епархија новограчаничко-средњезападноамеричка, а престала да постоји митрополија либертивилско-чикашка. Притом је манастир Светога Саве у Либертивилу крај Чикага, одлуком Сабора, добио статус ставропигијалног манастира, односно манастира под непосредном управом Патријарха српског. За ново седиште Епархије источноамеричке одређен је Њујорк, односно Вашингтон. Одобрен је допуњени текст Статута Епархије канадске, као и Устав Митрополије аустралијско-новозеландске. Одложено је, до даљњег, издвајање нових епархија из Архиепископије београдско-карловачке. Исто тако, са свешћу да постоје очигледни пастирски разлози за обнову древне Рашке епархије, припојене Епархији призренској у тешким временима турског ропства, и да би стално присуство епископа у Рашкој области ојачало видљиво и делатно присуство Српске Православне Цркве у том делу Србије, Сабор је привремено одложио решавање тог питања - док се не стекну сви неопходни услови. У циљу што успешнијег организовања црквеног живота, Сабор је проширио састав постојеће саборске комисије за ревизију Устава Српске Православне Цркве. Сабор је, као и сваке године, посветио пуну пажњу црквеној просвети уопште и црквеном школству посебно. Православном богословском факултету Универзитета у Београду поверен је веома одговоран задатак - превођење делâ светих Отаца и Учитеља Цркве са изворних језика и њихово објављивање са пропратним научним уводима

Aktuelno

Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве

61

svetigora / 2011 / јул - август

62

и коментарима. Сабор, даље, очекује унапређење сарадње међу високошколским установама Српске Православне Цркве. Изабран је нови ректор Карловачке богословије, протојереј професор Јован Петковић, и донета одлука да се обнови рад Призренске богословије у самом Призрену, с тим да се део њених активности и даље одвија у Нишу. Сабор је препоручио мере за унапређење образовноваспитног система у богословијама Српске Православне Цркве и мере за улазак богословијâ на територији Србије у просветни систем Србије, а препоручено је и оснивање православних гиманазија и других школа које би радиле под окриљем Цркве, где год је то могуће. Сабор поздравља враћање верске службе у Војску Србије, као и одлуку Уставног суда Србије о уставности Закона о враћању неправедно одузете имовине Цркава и верских заједница. С тим у вези, Сабор очекује и тражи да се настави примена тог закона, који се сада не примењује иако је важећи и обавезујући, што је неприхватљиво. Сабор поздравља одлуку државних власти Србије да се Цркви врате матичне књиге које су јој биле одузете после Другог светског рата и жели да буду враћене и задужбине и закладе које до сада нису враћене. Очекујући и тражећи потпуно враћање отете црквене имовине, Сабор се заузима и за враћање имовине свим поједницима и установама од којих је она била неправедно одузета. Сабор жали што је суседна Република Мађарска одбила да врати Епархији будимској некадашњу црквену зграду у будимпештанској улици Ваци. Исто тако, Сабор жали што је дошло до дубоке кризе у односима између Јерусалимске Патријаршије, најстарије хришћанске Цркве, и Румунске Православне Цркве, због неканонског деловања ове последње у Светој Земљи. Нажалост, ни на другим местима јерархија Румунске Православне Цркве не поштује канонски поредак и јурисдикцију сестринских Цркава. У нашем случају, Сабор је захвалан Румунској Православној Цркви за добар однос према Темишварској епархији Српске Православне Цркве и за подршку коју пружа њеном администратору, свештенству и монаштву, чему одговара братољубиви став Српске Православне Цркве према Румунима у српском Банату, али истовремено изражава жаљење и одлучан протест због неканонских упада појединих епископа и клирика из Румуније на подручје двеју епархија у Источној Србији, без благослова и одобрења надлежних епископа Српске Православне Цркве. Уколико не престане неканонско и небратско деловање ових лица, Сабор и Синод Српске Православне Цркве ће предузети све канонске и законске мере да се оно заустави, да се очува вековни канонски поредак и да се онемогући поигравање светињом међуправославног јединства, ма ко био инспиратор и организатор активности које угрожавају то јединство. Сабор такође дубоко жали што власти Републике Македоније, иако им међународне организације упућују критике због кршења верских слобода и људских права, истрајавају на прогону канонског Архиепископа охридског г. Јована и одбијају да региструју Охридску Архиепископију, аутономну Православну Цркву која је у пуном јединству са свим Православним Црквама у свету. Саборски Оци најоштрије осуђују недавно насилничко понашање према једном архијереју, свештеномонасима и верницима Охридске Архиепископије, и то за време вршења богослужења, у Кавадарцима, подстакнуто и наручено од једног тамошњег епископа у расколу, по његовом сопственом јавном признању. Носиоци таквог нецрквеног менталитета не само што не желе дијалог који би зацелио рану раскола него ту рану још позлеђују, додајући безакоње на безакоње, наносећи огромну духовну штету заведеним верницима и провоцирајући Божју дуготрпељивост и људско стрпљење. Зло рађење, готово суђење, мудро каже народ. Сабор је са посебном пажњом размотрио озбиљне тешкоће са којима се суочавају Митрополија црногорско-приморска и остале епархије Српске Православне Цркве које делују у Црној Гори. Претње да ће бити срушена црква Свете Тројице на планини Румији; рушење храма Светог Александра Невског и Свете Госпође на Светом Стефану; противправна намера да се Цркви одузму храмови на Ћипуру и на Крушевцу; изјава са највишег државног места којом се Српској Православној Цркви оспорава и правно постојање и право на постојање у Црној Гори, а самим тим и право на имовину; јавно изражене амбиције појединих црногорских политичара да уређују црквена питања и да притисцима, чак претећи силом, манипулишу идентитетом и устројством Православне Цркве у Црној Гори, са нескривеном жељом да је учине инструментом својих политичких замисли; програмско опредељење владајуће црногорске странке, Демократске

(!) партије социјалистâ, да агресивно обликује црквени живот тину порушених храмова... Сабор подсећа домаћу и православних хришћана у Црној Гори (срећом, остављајући на међународну јавност на то да би сваки дијалог о Косомиру остале Цркве и верске заједнице)... - све то представља ву и Метохији који би водио ка гажењу Устава Србије угрожавање елементарних људских права и верских слобода, и непоштовању Резолуције Уједињених нација број делатно порицање секуларног карактера државе Црне Горе и 1244 представљао директно подривање Повеље УН и одбацивање демократског начела одвојености Цркве и држа- међународног поретка успостављеног после Другог ве, као и отворено увођење давно превазиђене социјалне светског рата. Погрешна решења не би била никаква категорије, категорије грађана другог реда, и то на основу вер- решења него би, нажалост, постала узрок дугорочне ске и етничке припадности. Стога Сабор захтева од државних - вероватно и трајне - нестабилности, несреће и хаоса органа Црне Горе да поштују сопствени устав, као и права сва- у Србији, посебно у њеној јужној покрајини, као и у ке Цркве и верске заједнице, па и Српске Православне Цркве, Југоисточној Европи уопште. зајамчена домаћим и међународним законима. Била би заиста Бригу и тугу чланова Сабора увећава чињеница велика брука и срамота да се по та права и по правду мора ићи да је у српском народу више умрлих него рођених, у Брисел, Стразбур или Вашингтон. што сведочи о дубини кризе морала и породице, Сабор је забринут и због тешкоћа кроз које пролази Репу- па и вере, без обзира на то што се огромна већина блика Српска, а тиме и Српска Православна Црква у Босни и људи код нас изјашњавају као верници. Стога Сабор Херцеговини. Сабор је уверен да и грађани Републике Српске, апелује на савест родитељâ, васпитачâ, државних чипопут грађана у савременим демократским државама уоп- новника и свих оних који утичу на стање у друштву, ште, имају право на слободно плебисцитарно изјашњавање о а епархијама Српске Православне Цркве и подручпитањима која сматрају важним јер је то право најизразитији, ним им црквеним јединицама свесрдно препоручује ако не и једини пример непосредне демократије. Сабор, такође, да оснивају фондове за помоћ породицама са троје тражи од свих - како од домаћих политичких структура тако и и више деце, да се и превентивно и пастирско-те-

рапеутски боре против неморала, порнографије, наркоманије и свих других духовних пошасти које непосредно угрожавају биће и будућност нашег народа и многих других народа. За чланове Синода у новом сазиву изабрани су епископи сремски Василије, бачки Иринеј, шумадијски Јован и будимљанско-никшићки Јоаникије.

јул - август / 2011 / svetigora

од релевантних страних чинилаца и центара одлучивања - да поштују Дејтонски споразум и да тако граде дугорочни мир у Босни и Херцеговини. Особиту забринутост изазивају у душама чланова Сабора непостојање - и после толико годинâ! - условâ за повратак прогнаних и избеглих са Косова и Метохије, ново угрожавање српске имовине и домова, немогућност обнове више од сто-

63

aktuelno

САОПШТЕЊЕ ПРАВНОГ САВЈЕТА МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ

П

оводом Елабората Владе Црне Горе о оправданости реорганизације Народног музеја и Центра „Његош“, усвојеном на предлог Министарства културе, којим је планирано да се црква Рођења Пресвете Богородице на Ћипуру прогласи „маузолејем црногорских господара“ и на небивали начин одузме од Цетињског манастира и Митрополије црногорско-приморске, Правни савјет Митрополије је одлучио да предузме све неопходне кораке како би се Светиња заштитила и остала оно што је вјековима била - темељ и саставни дио Цетињског манастира. Дужни смо да укажемо да је неодговорним односом према овом питању јавност доведена у заблуду да је црква на Ћипуру одузета од Митрополије и предата у надлежност Народном музеју Црне Горе. Са жаљењем констатујемо да нико од представника Митрополије није учествовао у припреми овог документа, а о његовом постојању смо сазнали медија. Црква на Ћипуру је 1961. године проглашена за споменик културе и у црквеном је власништву. Иако је она у јавности позната као „дворска црква“ дужни смо да подсјетимо јавност да то није њен прави назив, те да никада није представљала дио имовине династије Петровић-Његош. Блаженопочивши краљ Никола је у свом

тестаменту побројао и својим потомцима расподијелио своју владарску и личну имовину, а у њему се не помиње ни црква на Ћипуру ни црква Св. Димитрија на Крушевцу. Министарству културе то није сметало да Елаборат постави на нетачној и неистинитој претпоставци по којој наводно „црква на Ћипуру представља дио државне имовине сходно важећем Закону о државној имовини”. У прилог наше тврдње свједочи и обиље државних и црквених докумената од времена обнове овог храма на темељима првобитног Црнојевића манастира, преко активности око преноса посмртних остататака краљевске породице у тај храм, па све до дана данашњега (тражење ондашње црногорске власти да се Митрополија као власник храма сагласи око сахране краљевске породице у храму на Ћипуру). У Елаборату је грубо игнорисана и чињеница да је Министарство финансија као надлежни другостепени орган у законитом поступку поништило рјешење Управе за некретнине од 2005. г. којим је ова Светиња без правног основа укњижена као својина Пријестонице. Неистините су и тврдње да је било ком грађанину забрањен приступ цркви на Ћипуру. Митрополија црногорско-приморска и Цетињски

манастир примају све грађане без обзира на њихову припадност, али је чињеница, важећа у читавом свијету, да обреде у православним храмовима могу да обављају само канонски православни свештеници. Из напријед наведених разлога, Правни савјет ће уложити максималан напор да се на законит начин и у законитом поступку очува ова Светиња Митрополије црногорскоприморске, као и храм на Крушевцу. Правни савјет посебно указује на грубе злоупотребе и неједнака поступања појединих чиновника МУП-а Црне Горе којим се свештеницима и монасима, који деценијама живе у Црној Гори, одузимају лична документа. Недопустиво је да се само свештенство и монаштво на овај начин прогања и омета у вршењу свештеничке службе у Црној Гори, иако је познато да је ријеч о стеченим правима и чињеници да десетине хиљада грађана Црне Горе има идентичан правни статус. Правни савјет је примио обавезу да у што скоријем року размотри и предузме неопходне правне радње ради покретања судских поступака за обнову срушене цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену и повратка иконе Богородице Филермосе у црквено власништво. Цетиње, 21. априла Правни савјет Митрополије црногорско-приморске

aktuelno

Магистрирао ђакон Михајло Лазаревић

svetigora / 2011 / јул - август

Д

64

Иза себе има многобројне хорске наступе по ана 29. априла 2011. г. на Цетињској музичкој академији ђакон Михајло Лазаревић одбранио Србији, Црној Гори, БиХ, Грчкој, Средњој Европи са је свој магистарски рад на тему „Развој руске духов- СПД „Јединство“ и хором Богословије. Учесник је на не музике од најранијих записа до XXI вијека“ у класи многобројним фестивалима и академијама широм проф. др Даринке Матић-Маровић. Ђакон мр Михајло Митрополије и СПЦ и добитник многих награда на репуЛазаревић је рођен 1971. г. у Србобрану, завршио је Му- бличким и међународним фестивалима. Снимио је три зичку академију у Новом Саду. Од 1994. г. је диригент ЦД –а са СПД „Јединство“ и један са хором Богословије. СПД „Јединство“ из Котора, а од 1995. г. се бави педа- У припреми су још два ЦД-а на којима ће се наћи духовгошким и научним радом у Богословији Светог Петра на и свјетовна музика испирисана фолклором различиЦетињског, од када је и диригент хора Богословије. 1997. тих народа. Ђакон Михајло служи при храму Светог Ниг. постаје професор у средњој Музичкој школи „Вида коле у Котору, ожењен је супругом Бранком и има два Матјан“ у Котору у којој води два хора, мјешовити и жен- сина. Новом магистру музичке умјетности упућујемо ски. Такође диригује хором свештеника Митрополије срдачне честитке са жељом да својим научним радом и црногорско-приморске. Почасни је доктор наука Ев- даље служи Цркви Божијој. ропског универзитета. Приредио Александар Вујовић

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ

С

авјет за односе са јавношћу Православне митрополије црногорско-приморске је веома пажљиво прочитао предложени текст дијела програма ДПС, који износи планове и размишљања партијских идеолога на тему положаја и будућности Православне Цркве у Црној Гори. Добронамјерно разумјевајући да је мотив за писање оваквог политичког штива, била нечија жеља да се подјеле у Црној Гори превазиђу, те да се тако осигурају „стабилност, просперитет и међународни углед Црне Горе“, Митрополија црногорско-приморска поздравља таква настојања, доживљавајући их као подршку вјековним молитвама Цркве Христове и њене Цетињске митрополије „да сви Једно буду“, и

грађанског друштва. Уосталом, овако конципиран програм једне грађанске партије, утолико је несхватљивији, уколико се овдје ради о савременом друштвеном правном поретку пуне одвојености Цркве и државе! Коначно, брига око превазилажења подјела међу православним становништвом у Црној Гори, морала би, макар у програму владајуће црногорске партије, да буде артикулисана јасним порукама и идејама како зауставити идеолошко продубљивање националне конфронтације у православном народносном корпусу Црне Горе и уз то наметање и Цркви те диобе и конфронтације са далекосежним посљедицама. Како зауставити наметнуту вјештачку подјелу јединственог језика на два језичка табора, како спријечити национално и језичко дијељење ученика по разредима (које најављује министарство просвјете?!) и како заштитити већинску црногорску популацију и њена стечена права, да сопствену жељу за учењем и употребом свога језика не остварују путем тзв. „мањинских“ права. Ове теме би свакако више приличиле програму једне политичке странке од најављених расправа о аутокефалности Цркве и тиме директног противуставног партијског мијешања у унутрашњи живот Цркве. Међутим, осјећамо као своју дужност да у свакој ствари, Божијом милошћу и сопственом добром вољом, тражимо оно добро, да читамо добре намјере и да пружимо шансу неупућенима да се поправе и неукима да се уразуме. У том духу, ово наше обраћање јавности завршавамо подсјећањем да свако ко искрено жели народно јединство и унутрашњи мир у Црној Гори, има у Православној митрополији црногорско-приморској, односно Православној Цркви Српској, искреног сарадника. Подјеле, које аутори поменутог текста желе превазићи, никада нијесу имале мање додирних тачака са оним што Црква проповједа, него што то имају теме које данас дијеле људе око нас. Цетиње, 17. Маја 2011. г. Из Митрополије црногорско-приморске

јул - август / 2011 / svetigora

ретио је и спутао замислима које не погодују овом времену ни овом простору, и које самим тим, збуњују црногорско грађанство. Најприје се мора рећи да је потпуно депласирано и политички штетно, да једна политичка партија, која себе декларише као грађанску и социјалистичку, сада на почетку 21. вијека, у свој програм уписује отворене ставове о канонском устројству Цркве. Митрополија црногорскоприморска има пуно морално право да упозори на ту аномалију, јер је управо она, заједно са другим православним епархијама на тлу Црне Горе, без икаквих коментара испратила референдумски процес 2006. г, поштујући слободну вољу црногорских грађана и њихово мишљење о државно-правном статусу Црне Горе. Отуда сматрамо да не доприноси стабилности друштва када се политичке вође једне партије тако декларативно изјашњавају о питањима која представљају искључиво унутрашње ствари Цркве. Ако у једном секуларном друштву Црква треба да допринесе потпуној слободи грађана у процесу политичког изјашњавања, тим прије су политичари дужни да поштују и афирмишу слободу вјерујућих људи и свештенства да одлучују о канонском и организационом устројству Цркве. Овоме треба додати и опрез који Црква има према сваком покушају да се црквена заједница, која је по својој природи васељенска (универзална), своди на оквире који су државни или национални. Таква настојања су била да нарочито разумљива у 18. и 19. вијеку, у ери нау Цркви нема етничких, расних нити ционалног романтизма и њему посоцијалних подјела. добних политичких револуција. Али Са друге стране, Црква не може сваком разумном човјеку је јасно да прећутати оно што ће свако пис- то не одговара духу нашег времена, мен јасно и разговјетно видјети времена које брише границе међу у овом партијском тексту – а то је културама и нацијама, а не одговара непримјерен однос његових ауто- ни исконском устројству Цркве, које, ра према основним принципима по својој суштини, није ограничено секуларног и грађанског друштва. ничим земаљским. Зато, Митрополија Другим ријечима, онај ко је писао црногорско-приморска примјећује програм ДПС, своје добре жеље за очигледну ретроградност таквих превазилажењем унутрашњих идеја и њихову неупотребљивост подјела и напретком државе, опте- у погледу изградње стабилног

65

aktuelno

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ

svetigora / 2011 / јул - август

У

66

саопштењу за јавност МУП-а Црне Горе је изнијето више неистина и грубо је обманута црногорска јавност. Систематске акције упадања у манастире и парохијске храмове ни у ком случају не представљају само „примјену закона“ о којој говори министар Иван Брајовић. Митрополија Црногорско-Приморска и остале епархије Православне Цркве у Црној Гори немају ништа против важећих црногорских закона и права надлежних државних органа да поступају у складу са законом. Проблем је у незаконитом поступању појединих припадника и служби МУП-а Црне Горе по налозима иза којих стоји политичка партија којој припада министар Брајовић. Да је ријеч о својеврсном насиљу над свештенством на начин који није запамћен у историји довољно говори чињеница да поједини службеници МУП-а итекако препознају свештенство и монаштво као непожељан фактор и грађане у Црној Гори. Ако је ријеч о грађанима онда се поставља питање због чега су припадници служби од Митрополије и управа манастира тражили да им доставе спискове свештених лица који нису црногорски држављани? Ако је ријеч о редовним активностима МУП-а онда би то МУП лако ријешио на основу уредне евиденције граничних и полицијских служби. Свештенство и монаштво није правно и грађански неуко, како га у јавности жели приказати министар Брајовић, иначе грађевински инжињер, који се нашао на одговорној служби коју, по свему судећи, ни довољно, а ни стручно не познаје. Умјесто што је невјешто препричавао законске прописе на грађевински начин боље би било да је министар Брајовић одговорио из којих разлога и на основу којих прописа МУП као другостепени орган није у законском року од 60 дана одговорио на уредне и благовремене жалбе на негативне закључке и рјешења којима су у првостепеном поступку одбијене молбе више десетина свештеника и монаха за одобрење привременог боравка. Има случајева да и по двије године МУП у својим архивама држи те предмете мимо сваког, а посебно мимо закона на који се позива министар. Министар Брајовић није упознат ни са чињеницом да страна лица, па и свештеници и монаси нису у нелегалном статусу у Црној Гори све до коначне одлуке у њиховим поступцима. Такође, министар није добро информисан у погледу регистрације „Католичке вјерске заједнице“, како је погрешно и тенденциозно приказао и обмануо јавност у свом саопштењу. Више пута смо напоменули да Барска надбискупија и Которска бискупија

нијесу регистроване по закону од 1977. г, а фрањевачка мисија у Тузима, која се на тај начин регистровала, засигурно не представља највиши организациони вид у Римокатоличкој цркви у Црној Гори. У закону на који се министар неуспјело позива не постоји одредба по којој су тадашње цркве и вјерске заједнице биле дужне на било какву регистрацију у полицији. Да је таква одредба постојала и да постоји, Митрополија би је испоштовала. Прескачући преко свих битних правних чињеница, министар Брајовић је увидио да постоји „неспремност свештеника СПЦ да законски регулишу свој положај“. Читаве десетине поднијетих молби и исто толико незаконито неодговорених жалби МУП-а на чијем је челу министар Иван Брајовић најбоље демантују такве тврдње. Ријеч је о неспремности министра Брајовића да спроводи законе за које је својевремено гласао као посланик у Скупштини и небивалој спремности и дрскости истог министра да те законе флагрантно крши на штету свештеника и њихове дјеце, као и монаха и монахиња Митрополије. Умјесто било какве даље јавне расправе, министар је дужан да јавности, а и свима оштећенима што прије одговори зашто није одговорио на жалбе у року од 60 дана него чека толике године и увјерава нас „како спроводи закон“? Цетиње, 14. јун 2011. г. Из Митрополије црногорско-приморске

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ У ВЕЗИ СА ПРВИМ ПОЈАВЉИВАЊЕМ МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА ПРЕД ПРЕКРШАЈНИМ СУДОМ У ПОДГОРИЦИ

Њ

егово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије се, у пратњи свога браниоца адвоката Војислава М. Ђуришића из Подгорице, уредно одазвао судском позиву поводом прекршајног поступка, који је против њега 19. јануара 2011. г. покренуло Више државно тужилаштво. Подручни орган за прекршаје није обезбиједио адекватну просторију за одржавање овог суђења за које већ мјесецима влада велико интересовање медији и јавности. Омогућено је присуство само за представнике четири медија, док бројним новинарама није дозвољен приступ. Из тих разлога и присутни новинари су демонстративно напустили судницу, солидаришући се са својим колегама којима није био дозвољен приступ. На жалост, јавност је остала ускраћена за објективну информацију са овог суђења. Суђење је почело узимањем личних података од митрополита Амфилохија и читањем захтјева за покретање прекршајног поступка. Бранилац митрополита Амфилохија, адвокат Војислав Ђуришић је затражио одлагање рочишта ради припремања одбране, с обзиром да митрополиту

Цетиње, 23. јун 2011. Из Митрополије црногорско-приморске

јул - август / 2011 / svetigora

Амфилохију нису достављени докази уз захтјев за покретање прекршајног поступка. Судија Лариса Беговић је одбила захтјев адвоката Ђуришића. Адвокат је образложио да је у достављању позива и захтјева за покретање прекршајног поступка било доста пропуста, вјероватно грешкама доставне службе поште, те да се митрополит Амфилохије побринуо да, и поред тих пропуста, прими позив и уредно се одазове суду. Ти разлози, као и Митрополитова презаузетост на вјерским пословима у Црној Гори и шире, али и чињеница да је бранилац претходног дана добио пуномоћје су, по његовом мишљењу, такви да су окривљени Митрополит и бранилац очекивали да ће их судија Беговић уважити. На жалост, судија није уважила те објективне разлоге, на шта је адвокат Ђуришић изразио сумњу у непристрасност и објективност судије и уложио захтјев за њено изузеће. Судија Беговић је, након тога, донијела рјешење о прекиду расправе и упутила је митрополита Амфилохија и његовог браниоца да чекају у ходнику док предсједник тог органа одлучи по захтјеву за изузеће. Адвокат Ђуришић је у таквом поступању судије видио својеврсно прејудицирање одлуке о изузећу судије и усмјеравање исхода поступка на линији предсједника и судије. Из тих разлога је затражио и изузеће предсједника подручног органа за прекршаје. Судија је одбила изричито и правно утемељено тражење адвоката да у записник унесе захтјев за изузеће предсједника подручног органа за прекршаје и поново је упутила Митрополита и адвоката да чекају у ходнику. Изненађен таквим гестом судије, адвокат Ђуришић је обавијестио суд да ће Митрополит и он истога часа напустити суд, а да судији остаје могућност да изда налог за хапшење. Након тога, Митрополит и његов бранилац су напустили судницу. Са жаљењем констатујемо да је оваквим понашањем суда изневјерено очекивање Митрополије црногорскоприморске, свештенства, монаштва и вјерника да ће орган за прекршаје остати на нивоу објективног и непристасносног суда и да ће овај поступак бити у складу са законом.

67

aktuelno

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКОПРИМОРСКЕ ПОВОДОМ ПРИВОЂЕЊА И ДЕПОРТАЦИЈЕ СВЕШТЕНИКА СИНИШЕ СМИЉИЋА

svetigora / 2011 / јул - август

У

68

права црногорске полиције је депортовањем свештеника Синише Смиљића, пароха паштровског, погазила елементарна вјерска и људска права, нанијевши удар Православној Цркви, вјерницима и правди у Црној Гори. Нигдје се у цивилизованом свијету не сматра као прекршај намјера свештеника да посјети своје храмове нити се без образложења свештеницима и новинарима брани приступ јавним мјестима. Подсјећамо да се у Црној Гори налази група од десетак новинара водећих руских медија, који су дошли са намјером да направе репортаже о Црној Гори и Митрополији црногорско-приморској. Из тих разлога, још раније су изразили жељу да посјете Свети Стефан и православне храмове. Свештеник Смиљић је, као и у ранијим случајевима, обавијестио управу хотела о тој намјери и затражио дозволу за кратку посјету. Управа хотела, из необјашњивих разлога, није удовољила том захтјеву, али је одбила да службено образложи своју одлуку. Новинари су са парохом и члановима Одбора за обнову цркве покушали да посјете Свети Стефан макар и са плаћеном улазницом, али им обезбјеђење ни то није дозволило. На улазу је дошло до краће расправе групе мјештана са двоје људи из хотелског менаџмента у чему свештеник Смиљић није учествовао. Једна од странкиња-службеница хотела је на најгрубљи начин на националној основи вријеђала руске новинаре што је све забиљежено камерама. Циљ посјете руских новинара Црној Гори, Митрополији и Светом Стефану је био везан за афирмацију Црне Горе, њених светиња, туризма и природних љепота и не видимо ни један оправдан разлог да се на такав начин поступа према њима и свештенику. Паштровски вјерници су жељели да по древном обичају за празник Видовдан посјете храмове на Светом Стефану, помоле се и запале свијећу. Жалосно је да они који су то спријечавали нијесу размишљали о посљедицама таквих поступака и утиску који се ствара у јавности таквим поступањем. Након обиласка храмова и краћег боравка од десетак минута новинари су се несметано повукли, а мјештани са свештеником отишли кућама. Поступајући по пријави управе хотела, свештеник је са тројицом вјерника накнадно од својих домова полицијски приведен у будванску станицу полиције. Након вишечасовног задржавања, изречена му је мјера отказивања боравка и забрана уласка у Црну Гору на годину дана. У раним јутарњим часовима, у пратњи полиције је са својом супругом депортован до границе са Босном и Херцеговином. Свештеник Синиша Смиљић је у Црној Гори легално боравио са гаранцијом Митрополије црногорско-приморске, а у току је поступак по његовој жалби којом му је недавно, као и у другим свештеницима и монасима Митрополије, ускраћено право на привремени боравак на годину дана. Ријеч је о младом човјеку и свештенику, часног и честитог живота, који није од јуче у Црној Гори. Он је завршио петогодишњу Цетињску богословију, и више од једне деценије живи у нашој земљи, још док је била заједничка држава са Србијом. Он никада није осуђиван, а за кратко вријеме је са својим парохијанима обновио више храмова и окупио преко 250 дјеце из Паштровића на вјеронауку. Поступање Сектора граничне полиције према свештенику Смиљићу сматрамо дискриминаторним, посебно уколико се зна да се такве радње не предузимају према бројним изгредницима и учесницима туча и демолирања. Митрополија црногорско-приморска на овај шамар црногорске полиције, окреће и свој други образ, и пита, попут Господа: „Зашто ме удари?“ Правни савјет Митрополије ће у наредним данима искористити све законом дозвољене могућности да се преиспита ово полицијско насиље према човјеку и свештенику Синиши Смиљићу и вјерницима из Паштровића, да се поништи одлука о његовом депортовању и заустави даљи прогон нашег свештенства и монаштва. Цетиње, 29. јуна 2011. г., Из Митрополије црногорско-приморске

ЧИН БЛАГОСИЉАЊА БУДУЋИХ МАЈКИ На Благовијести, које Јерменска апостолска црква обиљежава такође 7. априла у свим јерменским храмовима на свијету, по благослову Католикоса свих Јермена Гарегина Другог служене су специјалне службе на којима се благосиљају будуће мајке. Поводом празника материнства, Гарегин Други је упутио поздравну посланицу у којој се између осталог каже да је женама од Бога дато да рађају и васпитавају дјецу. „Смирене као и Богородица, жене треба да схвате своју јединствену мисију да васпитавају у новом нараштају љубав према породичним вриједностима, врлине, љубав према Цркви и својој домовини. Да благословене и срећне буду жене које очекују рођење дјетета“, каже се у посланици јерменског патријарха. У ИСТАНБУЛУ ЗАТВАРАЈУ ПРАВОСЛАВНЕ ШКОЛЕ Константинопољска Патријаршија је према одлуци турског суда дужна да затвори своје школе у Истанбулу, у којима практично нико не учи. Како је саопштила новинска служба KIPA-APIC, позивајући се на радио NTV, одлука суда се директно односи на двије школе. Данас у Турској скоро да није остало православаца. Почетком ХХ вијека православни су чинили 45% становништва Истанбула (Грка је било 38%). Према условима грчко-турске размјене 1923. године православни Грци су морали да напусте Турску, а Турци муслимани Грчку. Према подацима неких истраживача, данас у Турској нема више од 0,008% православаца.

Приредио: Славко Живковић

тивног храма у забрањеној зони био НАЈСТАРИЈЕ ИЗОБРАЖЕЊЕ је знатно нижи него унаоколо, тврде ХРИСТА Енглески и швајцарски истражи- ликвидатори, саопштава Интерфакс. вачи који изучавају бронзане листове нађене у Јордану, претпостављају да је на њима изображен Исус Христос. На једном листу види се лице са трновим вијенцем и натписом испод „Спаситељ Израиља“.

IZ SVIJETA

Америчка комисија за међународне вјерске слободе (The U.S. Commission on International Religious Freedom, USCIRF) изразила је забринутост због тог догаћаја. Комисија је такође предложила турским властима Сјеверног Кипра да обнове срушено црквено здање, саопштава француски православни сајт „Оrthodoxie“. Предсједник комисије Леонард Лео је изјавио: „То што су турске мјесне власти и турска војска дозволиле рушење капеле, показује гажење слободе вјероисповјести и неуважавање православног наслеђа Грка и других вјерских мањина сјеверног дијела Кипра.“

јул - август / 2011 / svetigora

„Чак у најтежим данима осамдесет КАЗНЕ ЗА ПОДСТИЦАЊЕ шесте године мјесто око храма Све- ДЈЕЦЕ ДА ПИЈУ тог Илије у Чернобиљу је било чиПредсједник Руске Федерације сто од радијације, а да не говоримо о Дмитриј Медведев сматра томе да је сам храм био чист“, изјавио цјелисходним разматрање питања је предсједник „Савеза Чернобиљ- пооштравања казни за подстицање Украјина“, Јуриј Андрејев. дјеце и омладине на употребу алкоСада територија око храма има холних напитака, као и оних напитаСедамдесет бронзаних листова је нађено у периоду од 2005. до позадинску вриједност шест микро- ка који садрже мало алкохола. На засједању президијума 2007. године у пећини на брду близу рендгена на сат, док је у исто вријеме Државног савјета и комисије за нациГалилејског језера. Пећина се налази у Кијеву за три пута виша. оналне пројекте, опуномоћеник Ру100 км од Кумрана, гдје су пронађени ПОБЈЕДНИЦИ ЗЛАТНОГ ВИТЕЗА ске Федерације за дјечја права Павле познати папируси са Мртвог мора.

30. априла проглашени су Астахов је казао да је данас у кривичСада научници из Енглеске и Швајцарске изучавају обрасце побједници Другог међународног ном поступку немогуће кривично гопокушавајући да прецизно одреде словенског литерарног форума нити људе који подстичу малољетна лица на употребу пића која садрже њихову старост и поријекло. Према „Златни витез“ . Златног витеза у номинацији мање алкохола. незваничним оцјенама листови су из поезија је добио Константин Скворпрвог вијека. цов (Москва) за збирку пјесама „Кли- „РУСИЈА БЕЗ АБОРТУСА“ сура крилатих коња“. Међурелигиозна акција „Русија – ПОМИЛОВАНО СТОТИНУ У номинацији проза Златног ви- за живот! Русија без абортуса!“ старЗАРОБЉЕНИКА У Грузији је поводом Васкрса теза је добила популарна српска товала је 1. јуна на Међународни дан помиловано око стотину затворе- књижевница Љиљана Хабјановић- заштите дјеце. Учесници акције шире међу станика, саопштава CNL, позивајући Ђуровић за роман „Игра анђела“, се на Информативну агенцију који говори о преподобној кнегињи новништвом поучну литературу и антиабортусне брошуре. У Москви Тренд и предсједника комисије за Милици. Издавачки савез Руске Цркве на примјер православна омладина помиловања Елену Тевдорадзе. Према ријечима Тевдорадзе, додијелио је и специјалну награду дијели материјале на добротворним комисија је размотрила предмете Пут ка храму, Александру Пољакову концертима. „Наш циљ је да привучемо пажњу 330 кандидата за помиловање и ода- за роман „Великани сумрака“, и стубрала скоро трећину њих. Осим тога, дентима са Института књижевности друштва на обесправљени положај дјеце у мајчиној утроби, да отвонеким затвореницима према одлуци А. М. Горког, у номинацији деби. рено говоримо о проблему аборкомисије за два пута је скраћен рок НА КИПРУ СРУШЕНА туса, по којем Русија заузима висок казне. положај, да промовишемо залагање У Грузији има укупно 23, 8 хиљада СТАРА КАПЕЛА Православна капела Свете Те- за социјалне гаранције трудним затвореника. кле, која се током два вијека налази- женама, такође нам је циљ да подла у насељу Воколида, у сјеверном ржимо породичне вриједности ЧЕТВРТ ВИЈЕКА ОД ЧЕРНОБИЉА Свих 25 година од хаварије у дијелу Кипра, који је окупирала тур- и материнство“, изјавили су за Чернобиљу, ниво радијације око хра- ска армија 1974. године, срушена је 2. Интерфакс-религија у синодалном Одсјеку за питања омладине. ма Светог Илије – јединог сада ак- маја.

69

IZ pomjesnih crkava КАКО ДО ИСТИНЕ О НЕСТАЛИМА СА СЈЕВЕРНОГ КИПРА

Кипарска архиепископија је затражила од власти Кипра да достави информацију о свим Грцима који су нестали за вријеме турске окупације сјеверног дијела Кипра, саопштава сајт Ромфеа. Архиепископ кипарски Хризостом је 4. априла на прес-конференцији, која је одржана у оквиру „Маратона љубави за нестале“ оштро осудио турске власти које за 37 година нијесу пружиле никакву информацију о Грцима који су нестали без трага на територији Сјеверног Кипра. Архиепископ Хризостом је увјерио окупљене да Архиепископија неће прекидати своје покушаје да добије информације о лицима која су нестала и куцаће на сва врата док не дође до истине.

svetigora / 2011 / јул - август

ЧУДО НА МЕНХЕТНУ

70

У Николајевској цркви у Њујорку 27. марта замироточила је икона Светог Николе. Прве капље мира испод стакла

Приредио: Славко Живковић

Емилијан(Нике) прочитао је Синодални томос о присаједињењу лику светих старца Иродиона (Јонеску), који се подвизавао у обитељи у другој половини 19. вијека и био њен настојатељ. Божанствену Литургију поводом канонизације новог светитеља слуЧИН ПРИСАЈЕДИЊЕЊА ЦРКВИ На Лазареву суботу предсједник жио је Патријарх румунски Данило Одјела спољних црквених веза Мо- (Чоботја) у саслужењу Митрополита сковске Патријаршије митропо- олтенијског Иринеја (Попи) и мноштва лит Иларион обавио је у москов- архијереја, свештеника и ђакона. ском храму Свих тужних радост чин присаједињења Православној Цркви ПРОТИВ КРЕМАЦИЈЕ На Криту је одржан семинар људи који су привремено отпали од ње, који су били упали у секте, расколе, „Људско тијело и сила Христовог јереси. 54 човјека који су пожељели да васкрсења“. Основно питање семисе сједине са Православном Црквом нара је био проблем кремације. Наиодрекли су се паганства, секташких за- ме, православни вјерници све чешће блуда и расколничке лажне вјере и на кремирају своје упокојене рођаке. Црква мора да формулише свој Јеванђељу су се заклели на вјерност Цркви. Након тога митрополит Илари- став по датом питању, сматрају учесон је положио на главу сваког од њих ници семинара. Сагласно мишљењу Митрополита рефименског Евгенија, свој омофор. При храму Свих тужних радост које је саопштио на семинару, постоји центар за рехабилитацију традиција паљења тијела умрлих изжртава секти и расколника. Са секта- азива озбиљне сумње са православне шима и расколницима који желе да се тачке гледишта. „Кремација противречи правоврате под окриље Цркве ради свештеславној култури. У данима када говоник Евгеније Тремаскин. римо о Христовом васкрсењу, сви ми морамо мислено да се управљамо НОВИ СВЕТИТЕЉ РУМУНСКЕ ЦРКВЕ према Гробу Господњем“, закључио је митрополит Евгеније. гдје се налази мала светитељева икона примијетио је Зураб (Григорије) Андреашвили, Грузијац, кад је чистио витрину у којој се чувају двије мале иконе Светог Николе. Те вечери кад је откривено мироточење, по благослову Архиепископа Наро-Фоминског Јустинијана, пред иконом светитеља је служен први акатист.

ДАН ПРАВОСЛАВНЕ КУЛТУРЕ У САН-РЕМУ Православна румунска парохија у Сан-Рему (Италија), најстарија у том дијелу Европе, 11. маја обиљежила је свој престони празник – дан Светих равноапостолних Кирила и Методија, словенских учитеља. Залагањем парохијана отоворена је изложба експоната народне румунске радиности. Стари документи свједоче да су ктитори храма Светог Николе Чудотворца, који се налази у центру града и који је подигнут у У манастиру Лајничи, који се на- 19. вијеку у традицији старе румунске лази у долини ријеке Жиу у жупанији архитектуре са елементима неоготиГорж, која улази у састав Олтенијске ке, били потомци племићке породице митрополије, свечано је 1. маја 2011. Маврокордато. Послије рестаурације прослављен нови светитељ Румунске храм је поново освештао у децемЦркве. У присуству мноштва покло- бру 2010. године преосвећени Силуан ника који су дошли у обитељ, викар- (Спан), епископ Румунске православне ни епископ римникоски, архиепископ епископије Италије.

Приредио: Славко Живковић

УПОКОЈИО СЕ СТАРАЦ ВИСАРИОН Познати румунски подвижник монашког живота старац Висарион (Гибилик), који се подвизавао у скиту Сихла при манастиру Сихестрија у жупанији Њамц, отишао је Господу 19. маја послије неколико дана тешке болести.

20. октобра 2010. године монах Висарион је напунио сто година. У скиту Сихла старац се подвизавао последњих тридесет година свога живота. Монаси причају да би без обзира на старост, старац Висарион строго одстојао читаву службу у храму, не сједајући, само се понекад опирући о стасидију. Често су код њега долазили по благослов, иако није имао свештеничког чина.

1960 ГОДИНА ОД ПРОПОВЈЕДИ СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА У Грчкој је завршила са радом међународна научна конференција „Апостол Павле и Филипи – два миленијума европског сна апостола народа“, која је била посвећена 1960. години од почетка мисионарске проповједи Светог апостола Павла, саопштава Седмица.ру, позивајући се на бугарско издање Двери.Бг. Конференција је одржана од 20. до 22. маја у грчком граду Кавала, који се налази 15 км од развалина древног града Филипи, у којем је почела апостолска проповјед европским народима и гдје је, како се сматра, почео хришћански период историје Европе.

МОНАШЕЊЕ У ЕПАРХИЈИ ВРАЊСКОЈ

У Средопосну недељу, 2. априла 2011. године, Његово Преосвештенство Епископ врањски Пахомије је служио свеноћно бденије у манастиру Светог Николе, метоху манастира Хиландара у Врању. У току бденија епископ Пахомије је извршио монашење искушеника Саше и Милана, који су добили монашка имена Јустин и Николај, по Преподобном Јустину Ћелијском и Врањском и Светом Владици Николају Охридском и Жичком. ПОМЕН ПОСТРАДАЛИМА У ШЕСТОАПРИЛСКОМ БОМБАРДОВАЊУ Са благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја,

Његово Преосвештенство викарни Епископ хвостански Атанасије је у сриједу пете недеље поста служио Литургију Пређеосвећених Дарова у београдској цркви Вазнесења Господњег. Након Свете Литургије владика Атанасије је служио помен код Крста у порти цркве пострадалима у бомбардовању Београда 6. априла 1941. године. Поред вјерног народа помену је присутвовао и г. Зоран Алимпић, замјеник предсједника Скупштине града Београда. БЛАГОВИЈЕСТИ У КРКИ На празник Благовијести Пресвете Богородице Његово Преосвештенство Епископ далматински Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење игумана манастира Крке архимандрита Германа, јереја Станка Антића и протођакона Дејана Трифуновића. Након Литургије епископ Фотије је заједно са г. Марком Поповићем, савјетником потпредсједника Владе Хрватске г. Слободана Узелца обишао Оћестово и манастир Свете Недеље, гдје је одржан састанак са мјештанима о проблемима повратника и могућности увођења водовода у Оћестово. АРХИЕПИСКОП ДАМАСКИН У ЈОХАНЕСБУРГУ Пете недјеље Васкршњег поста, 10. априла 2011. године, Његово Високопреосвештенство Архиепископ Јоханесбурга и Преторије Дамаскин је посјетио српску парохију и храм Светог апостола Томе у Јоханесбургу. Ово је била прва посјета архиепископа Дамаскина српској парохији од његовог устоличења децембра 2010. године у трон православног архипастира јужноафричког. Архиепископ Дамаскин је присуствовао Светој Литургији коју је служио старјешина храма архимандрит Пантелејмон. После Литургије, архимандрит Пантелејмон је бираним речима поздравио високог госта захваљујући што српска заједница која живи на афричком континенту има свој храм у коме свештеник служи на српском језику.

јул - август / 2011 / svetigora

ДАН СЛОВЕНСКЕ ПИСМЕНОСТИ И КУЛТУРЕ У ЛОНДОНУ У недјељу 22. маја 2011. године уочи празновања Светих равноапостолних Кирила и Методија у Лондону је први пут обиљежен празник словенске писмености и културе, који чини неотуђиви дио европског културноисторијског наслеђа. Архиепископ сурошки Јелисеј је поздравио госте: дипломате словенских и православних земаља, представнике свештенства и православне вјернике из разних земаља, рекавши: „Положивши начело празновању Дана словенске писмености и културе на Британским острвима, ми помажемо ужу културну сарадњу међу Словенима и православним хришћанима који овдје живе и дајемо свој допринос разноликости културе Велике Британије и Ирске“.

У НИКШИЋУ НОВИ ЦРКВЕНИ ОДБОР Недавно је формиран нови Црквени одбор Црквене општине Никшић. Дужност предсједника, по благослову Његовог Преосвештенства Епископа будимљансконикшићког Јоаникија, обављаће дипл. економиста г. Ратко Кривокапић, иначе дугогодишњи члан никшићке Црквене општине, на мјесту потпредсједника је доктор економских наука г. Александар Зејак, док је секретар јереј Миодраг Тодоровић, а благајник ђакон Остоја Кнежевић. Уз старјешину никшићког Саборног храма јеромонаха Јефтимија Шкулетића, чланови новог Црквеног одбора су и Драган Бојовић, Зоран Павићевић, Милорад Аџић и Миле Цицмил.

iz ota~astvene crkve

71

ЛИТУРГИЈА У БЕЧУ САБОРНО КРШТЕЊЕ 9. априла 2011. године, Преосвећени Епископ средњоевропски Константин служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Св. Саве у Бечу, најстаријој бечкој богомољи православних Срба. Данашња црквена општина регистрована је код власти 1860. гоНа платоу испред београдског дине. Поводом сто педесет година храма Светог Марка на Цвијети, од овога догађаја патријарх српски 17. априла, обављено је саборно Иринеј посјетио је прошлога сепкрштење око 550 ученика београдтембра Беч и увеличао прославу ских основних и средњих школа. јубилеја тамошње црквене општине. Ово је најмасовније крштење У Бечу дјела шест српских пракоје је обављено у Београду. Заједно вославних свештеника и један са ђацима крштено је и понеко предђакон, а постоје три храма. Иако постоје и другачије процјене, по школско дијете, али и одрасла особа. званичним статистичким подацима Махом су то били блиски сродници у Аустрији живи 179 472 православ- новокрштених ученика. Крштење них хришћана, од чега 93 294 у Бечу. је организовао Одбор за верску наставу Архиепископије београдскокарловачке, а обавило га је више АРХИЈЕРЕЈСКА београдских свештеника на челу са ЛИТУРГИЈА У ТРСТУ викарним Епископом хвостанским У недјељу пету поста - Глувну, МиГ. Атанасијем, који је и предсједник трополит загребачко-љубљански Одбора за верску наставу. Јован је служио Свету Архијерејску

svetigora / 2011 / јул - август

Литургију у храму Преподобног Спиридона Чудотворца у Трсту уз саслужење протојереја-ставрофора Рашка Радовића. У бесједи митрополит Јован је говорио на тему прочитаног Јеванђеља и Великом посту. Велики број вјерника приступио је Светој тајни причешћа. У понедјељак по повратку за Загреб, митрополит Јован је посјетио Љубљану гдје је на националној телевизији Републике Словеније упутио васкршњу честитку свим вјерницима.

72

РЕКОРДЕРИ ПО БРОЈУ СТУДЕНАТА ТЕОЛОГИЈЕ Вјерници Српске Православне Цркве у Аустралији и на Новом Зеланду врло су поносни на чињеницу да су од недавно најзаступљенији студенти теологије међу цијелом српском дијаспором. Преко двадесет младих мушкараца и жена, епархиота аустралијско-новозеландских изучава православно богословље на универзитетима у Београду, Атини, Бечу и Сиднеју. Највише их је свакако у Београду, а од ове године наглашена је и присутност наших студената на Православном богословском факултету Светог Андреја Првозваног у Сиднеју.

ВРБИЦА У ГРИНСБОРОУ Иако далеко од Отаџбине, и у јесен, православни Срби Петога континента обиљежавају своје празнике, припремајући се за светли празник Христовог Васкрсења. У велелепној цркви Светог Саве на северу Мелбурна, у Гринсбороу, уочи празника Цвети, служено је вечерње богослужење са мноштвом дјеце, њихових родитеља и осталих чланова ове заједнице. Службу је служио месни парох, млади свештеник о. Владислав Шиповац, а у првим редовима су стајала дјечица ове парохије која похађају часове вјеронауке. Послије службе, освећене су гранчице врбе које су подијељене, а потом је сав вјерни народ, са звончићима око врата, кренуо у трократни опход око ове цркве, мелбурншке Лазарице.

је рекао да наша Црква са овим празником улази у велику недељу страдања Христових и позвао све вјернике да чувају своју свету православну вјеру.

После Литургије епископ Фотије је са служашчим свештенством и монаштвом обишао парохију у Голубићу где је завршено живописање цркве Светога архиђакона Стефана. ВЕЛИКА СРИЈЕДА И ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК У ТРЕБИЊУ

На Велику Сриједу у саборном храму Преображења Господњег у Требињу, служена је Света тајна Јелеосвећења, коју је служио Епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије са свештенством Саборног храма. На Велики Четвртак, дан када је установљена Света Евхаристија служена је Света Архијерејска Литургија. Литургију је служио Преосвећени Епископ умировљени захумско-херцеговачки Атанасије, уз саслужење игумана тврдошког оца Саве, те свештенства и ђаконства саборног храма. Након читања Светог Јеванђеља епископ Атанасије вјерницима се ВЛАДИКА ФОТИЈЕ обратио бесједом у којој је нагласио СЛУЖИО У КНИНУ смисао овога великог дана установе На Лазареву суботу Епископ дал- Свете Литургије. По завршетку Свематински Фотије је служио Свету те Евхаристије у епархијском дому Архијерејску Литургију у цркви По- приређена је трпеза љубави. крова Пресвете Богородице у Книну уз саслужење свештенства и мо- ВАСКРС У ЦАРСКОМ ПРИЗРЕНУ наштва Епархије далматинске. Његово Преосвештенство ЕпиУ својој бесједи епископ Фотије скоп рашко-призренски Теодосије

iz ota~astvene crkve служио је Свету Архијерејску Литургију у саборном храму Светог Ђорђа у Призрену, гдје се окупило око стотињак вјерника, већином преосталих Срба из Призрена и оних који су поријеклом из овога града, како би заједно са својим Епископом литургијски обиљежили Васкрсење Христово први пут након рата 1999. године у обновљеном храму Св. Ђорђа. У поподневним часовима владика Теодосије је посјетио четири српске старице у Ђаковици, затим манастир Високи Дечани гдје је братству и гостима честитао празнике. Владика је потом посјетио манастир Пећку Патријаршију, док је у манастиру Гориоч служио васкршње вечерње са читањем Јеванђеља на разним језицима. О КОСОВУ У ЈЕРУСАЛИМУ

ра за Јасеновац коју су чинили протосинђел мр Јован Ћулибрк, координатор Одбора, и монах мр Павле Кондић по посебном позиву је присуствовала централној свечаности у спомен-установи Јад Вашем у Јерусалиму. На свечаности су говорили предсједник Израела Шимон Перес и премијер Бенјамин Нетанјаху, док је централни дио свечаности било паљење шест меморијалних бакљи у спомен шест милиона страдалих Јевреја у току Другог свјетског рата. У име Јерусалимске Патријаршије скупу је присуствовао архиепископ Константине Аристарх, генерални секретар Светог Синода, као и представници других хришћанских заједница у Светој Земљи.

српском тенисеру највише одликовање Српске Православне Цркве додијељено је за његову дјелатну љубав према мајци Цркви, нарочито показану свесрдним и истрајним помагањем српског народа и светиња наше Свете Цркве, посебно на Косову и Метохији. Овај млади Србин, најистакнутији спортиста и амбасадор Србије у свијету, успио је да својом снагом, шармом и искреношћу на прави начин посвједочи свету јеванђељску поруку мира и љубави међу људима и солидарности са пострадалима, не само у српским земљама, него и широм свијета.

250 ГОДИНА ЦРКВЕ У СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА

НАЈВИШЕ ОДЛИКОВАЊЕ СПЦ НОВАКУ ЂОКОВИЋУ

У недјељу 22. маја 2011. године, на дан када Српска Православна Црква молитвено прославља Светог Николаја Мирликијског Патријарх српски Иринеј служио је Свету Архијерејску Литургију у Сремским Карловцима, уз саслужење једанаесторице епископа сабраних на редовном мајском засиједању Светог Архијерејског Сабора, свештеника и ђакона Епархије сремске. Поводом великог јубилеја - два и по вијека од изградње Саборне цркве у Сремским Карловцима, која је посвећена Светом Николају, и стотину година од обнове поменутог здања, после Свете Литургије Патријарх је повео литију улицама средишта Епархије сремске.

јул - август / 2011 / svetigora

На Свијетли четвртак, 28. априла, протосинђел Јован Ћулибрк, члан Одбора за Косово и Метохију Српске Цркве, одржао је предавање под насловом Освећено Косово и/или Гора Храма је у нашим рукама: државност Свете земље према косовском циклусу усмене народне поезије, на јерусалимском Институту Ратисбон у организацији Патролошког института ETRFI. Предавање је говорило о библијским корјенима Косовског завјета, његовој трансформацији у народно предање путем усмене Патријарх српски Иринеј урународне поезије, те мање познатим утицајима које је идеја освете чио је 28. априла 2011. године, у Косова имала на развој ситуације у Патријаршији у Београду Орден Светог Саве првог степена г. Новаку Светој Земљи у ХХ веку. Ђоковићу, истакнутом спортисти из Београда. ДЕЛЕГАЦИЈА СПЦ У ЈЕРУСАЛИМУ На предлог Епископа рашко-приУочи Дана холокауста, у недјељу 1. маја делегација Одбо- зренског Теодосија, прослављеном

73

Hronika mitropolije

Приредио: Рајо Војиновић

кокоторског, које се традиционално одржава током свете СУСРЕТ МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА И Четрдесетнице. АМБАСАДОРА ГЕРАСИМОВА Сабрање је започело Службом пређеосвећених даМитрополит Амфилохије је 5. априла у просторијама митрополије у Цетињском манастиру примио амбаса- рова у цркви Св. апостола Петра и Павла у Рисну, коју је дора Руске Федерације у Црној Гори г. Јакова Герасимо- уз саслужење свештенства и вјерног народа служио мива, који ових дана завршава своју дипломатску службу у трополит Амфилохије. Након Службе је архимандрит Варнава, игуЦрној Гори. ман манастира Савине, исповједао свештенство овог намјесништва. У наставку је у просторијама Црквене општине Рисан, које црквени одбор посљедњих мјесеци обнавља, одржан састанак на којем се резимирао црквени рад и живот овог намјесништва посљедњих годину дана.

Пожељевши да му боравак у Црној Гори остане у лијепом сјећању митрополит је амбасадору уручио одликовање Златни лик митрополита Петра II Петровића Његоша првог степена за изузетну сарадњу са Митрополијом црногорско-приморском за вријеме његове дипломатске службе у Црној Гори и значајан допринос унапријеђењу свеукупних односа наша два братска и једновјерна народа. Митрополит је г. Герасимову поклонио и традиционалну црногорску капу, док је амбасадор митрополиту поклонио икону Св. Архангела Михаила.

svetigora / 2011 / јул - август

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У МАНАСТИРУ КОМ Митрополит Амфилохије је 8. априла, на празник Сабора Св. архангела Гаврила, уз саслужење свештенства, монаштва и вјерног народа служио Свету службу пређеосвећених дарова у манастиру Успенија Пресвете Богородице на Кому на Скадарском језеру.

74

САХРАЊЕН ПРОТА БОРИВОЈЕ КОСОРИЋ У Сопотници – Новом Горажду код средњовјековног храма Св. Ђорђа 13. априла је сахрањен високопречасни протојереј-ставрофор Боривоје Косорић, пензионисани свештеник Митрополије црногорско-приморске, који се након краће болести упокојио дан раније, 12. априла, у Вишеграду.

Опијело је служио митрополит дабробосански Николај уз саслужење више од двадесет свештеника Митрополија дабробосанске и црногорско-приморске. Протојереј-ставрофор Данило Црногорац се у име свештенства опростио од оца Боривоја пригодном бесједом говорећи о његовом часном и ревносном свештеничком служењу и ратном страдању. У име митрополита Амфилохија, свештенства Митрополије црногорско-приморске и Богословије Св. Петра Цетињског, на гробу је саучешће породици пренио протојереј Обрен Јовановић, секретар Митрополије, нагласивши како је отац Боривоје био и јесте примјер младим генерацијама свештеника како се служи Цркви и народу Божјем. „Ми млађи свештеници увијек смо се дивили његовој кротости и честитости која је избијала из његовога Владика је уочи службе чином мале схиме замона- свијетлога лика. Када видимо њега, тако дивнога, онда се шио расофорног монаха Симеона, сабрата манастира запитамо како човјек долази до тога да та љепота и та чеКом, давши му име Гаврило. Након Литургије владика је у ститост избије на крају његовога живота? Као што добро манастирској трпезарији осветио нови живопис, рад но- дрво добре плодове доноси, тако је их је отац Боро сабирао читавог живота. Живот му нимало није био лак, али вопостриженог монаха Гаврила. он је свој крст заиста изнио часно и поштено.“ На сахрани су из Митрополије црногорско-приморМИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У РИСНУ У Рисну је 6. априла одржано братско сабрање са ске били још и игуман Цетињског манастира протосинђел исповјешћу свештенства Архијерејског намјесништва бо- Методије Остојић, протосинђел мр Кирило Бојовић, про-

фесор Цетињске богословије, ђакон Игор Балабан, монах Матеј Вуксановић и монах мр Павле Кондић. ЛАЗАРЕВА СУБОТА НА ЦЕТИЊУ Mитрoпoлит Амфилохије је 16. априла у Цeтињскoм мaнaстиру, нa прaзник Вaскрсeњa Лaзaрa Чeтвoрoднeвнoг – Лaзaрeву Субoту, служио Свету службу Божију. У пoпoднeвним чaсoвимa oд мaнaстирa дo црквe нa Ћипуру прoшлa је празнична литиja сa дjeцoм кoja су традиционално нoсилa мaслинoвe и пaлминe грaнчицe.

Mитрoпoлит сe у поподневним часовима први пут сусрeo сa нoвoимeнoвaним амбaсaдoрoм Рускe Фeдeрaциje у Црнoj Гoри г. Aндрejeм Нeстeрeнкoм, а у пријатељском разговору је разматрано више тема, уз обострано увјерење да ће се одлична сарадња Амбасаде и Митрополије наставити и убудуће. Митрополит и амбасадор су нарочито подјелили своје утиске са Кипра, на којем је митрополит често боравио, а г. Нестеренко провео више година у дипломатској служби. Митрополит Амфилохије је у Цетињском манастиру примио и високу делегацију Међународног друштвеног фонда Светога апостола Андреја Првозванога, на челу са предсједником Фонда г. Сергијем Шчеблигином, сенатором Савјета Руске Федерације, предсједником Покровитељског савјета Фонда г. Владимиром Ивановичем Јакуњином, г. Михаилом Иљичем Јакушевим, потпредсједником Фонда и још тридесетак угледних званица. ЦВИЈЕТИ – СЛАВА МАНАСТИРА ЗЛАТИЦА

диоклијски Јован, те свештенство из Подгорице, а у току Литургије, извршено је и саборно крштење, док је велики број вјерника том приликом приступио Светим тајнама. Појали су чланови хорова Светог апостола и јеванђелиста Марка из Подгорице и Светог новомученика Станка из Никшића. Темеље цркве на Златици је опходила и празнична литија у којој су дјеца, по древном обичају, носила палмове гранчице и вијенце од пољског цвијећа. ЈЕЛЕОСВЕЋЕЊЕ У ЦЕТИЊСКОМ МАНАСТИРУ Митрополит Амфилохије је 20. априла, на Велику Сриједу, у Цетињском манастиру, са почетком у 15 часова Свету тајну јелеосвећења. „Нека би свето уље којим смо се помазали било нама на освећење ума и срца, на очишћење душе и тијела“, рекао је митрополит Амфилохије у бесједи, „Нека би било на припремање духовно, кроз покајање и исповијест, за причешће Светим даровима на сјутрашњи Велики Четвртак, када је прадревни обичај био да се сви хришћани на тај дан причешћују, јер је то дан када је Господ установио Тајну вечеру у Јерусалиму. Тада је благословио хљеб и рекао: ’Узмите, једите, ово је тијело моје које се за вас ломи за отпуштење грехова.’ И узевши чашу благословио и рекао: ’Пијте из ње сви, ово је крв Моја новога завјета.’ Тако је установљена Света тајна причешћа и тако Црква ради од првих времена до данас и тако ће она радити у спомен Господњих страдања, у спомен Његове смрти, Његовог Распећа и Његовог Васкрсења до краја свијета и вијека.“ ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК У ЦЕТИЊСКОМ МАНАСТИРУ Митрополит Амфилохије је 21. априла, на Велики Четвртак, служио Свету службу Божију у Цетињском манастиру. У току Литургије владика је освештао неколико антиминса за потребе служења Светих служби у Митрополији. Митрополит Амфилохије је потом у манастирској цркви пред новинарима прочитао своју васкршњу поруку.

јул - август / 2011 / svetigora

Митрополит Амфилохије је 17. априла, на празник Уласка Господњег у Јерусалим – Цвијети, служио са свештенством и вјерним народом Свету Архијерејску Литургију у манастиру Златица у Подгорици. Митрополиту Амфилохију је саслуживао епископ

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ НА ВЕЛИКУ СУБОТУ СЛУЖИО У КОТОРУ Митрополит Амфилохије је 23. априла, на Велику Суботу, са свештенством служио Свету службу Божију у цркви Светог Николе у Котору. На Литургији је појало Српско пјевачко друштво „Јединство“ из Котора, на челу са диригентом ђаконом Михаилом Лазаревићем. „Господ је почивањем у гробу обликовао људску природу и заквасио је новим животом“, рекао је митрополит Амфилохије у литургијској проповиједи сабраном вјерном народу, „Не само оним животом који је човјек примио приликом првог

75

стварања, него је то нови, божански живот, божанска сила, вјечни и непролазни живот који Господ из Себе изњедрује пролазећи кроз смрт, силазећи до краја људског постојања и људску природу обнављајући и на нови начин обликујући, што се показало на велики и свети дан Христовог Васкрсења“.

Митрополит Амфилохије је чином протојерејаставрофора одликовао протопрезвитера Миленка Јекића, који већ двије деценије служи у овом храму и парохији которској, гдје је дошао почетком деведесетих година прошлог вијека након ратних страдања и прогона из Бјеловара у Хрватској.

svetigora / 2011 / јул - август

ВАСКРШЊИ ПОНЕДЈЕЉАК У МАНАСТИРУ МОРАЧА Митрополит Амфилохије је 25. априла, на Васкршњи понедјељак, служио Свету службу Божију у манастиру Морача. У току Литургије Свету тајну крштења примила је слушкиња Божија Јелена Ракочевић. Митрополит је посјетио и храм Св. Климента Охридског и Св. великомученика Пантелејмона у Барама Радовића. У крипти Саборног храма Васкрсења Христовог у Подгорици Митрополит је увече присуствовао Васкршњем концерту хора Св. апостола и јеванђелиста Марка, под вођством проф. Људмиле Радовић. На концерту су као гости наступали и чланови пјевачке групе храма Покрова Пресвете Богородице из Бијеле, која дјелује при хору Рождество из истог мјеста.

76

ВАСКРШЊИ УТОРАК НА ЛУШТИЦИ Митрополит Амфилохије је 26. априла, на Васкршњи уторак служио Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог Николе у Радованићима на Луштици. У току Свете Литургије Митрополит је у чин чтеца рукопроизвео Ненада Максимовића из Котора, а након Литургије је са свештенством и вјерним народом освештао новосаграђени Светосавски парохијски дом. За задужбинарство храма Светог Јована Владимира у Бару и градњу Светониколајевског светосавског дома на Луштици и обнову Св. Ар-

хангела Михаила у Клинцима, митрополит Амфилохије је архијерејском похвалницом одликовао Црквену општину луштичку, а заблагодарио је и Општини Херцег Нови за нарочиту сарадњу у изградњи овог дома. МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У МАНАСТИРУ ЖДРЕБАОНИК

Митрополит Амфилохије је 27. априла, уз саслужење даниловградског свештенства, служио Свету службу Божију у манастиру Ждребаоник. У манастиру Ждребаоник је одржан сабор женског монаштва Црне Горе на којем је учествовала већина монахиња и послушница Митрополије црногорско-приморске, и дијела Епархије будимљанско-никшићке. Након Свете Литургије је Владика одржао поучно предавање о монашком подвигу и животу, подстакнувши монахиње и оне које се спремају за примање монашког чина на још савршенији хришћански живот и задобијање хришћанских врлина. САОПШТЕЊЕ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ

Цетиње, 29. априла 2011. Поводом навода у појединим медијима да Митрополија црногорско-приморска има планове за помпезно освећење обновљене цркве Рођења Пресвете Богородице из XV вијека на Светом Стефану, на којем би присуствовале високе званице и које би имало некакав нарочити карактер, обавјештавамо јавност да су такви наводи неистинити и плод су, бојимо се, злих намјера и нетрпељивости према Цркви појединих новинара и њихових „извора блиских Београдској Патријаршији“ или извора блиских појединим политичким партијама. Посљедњих деценија било је мноштво освећења новосаграђених и обновљених цркава, и ова црква ће, ако побиједи разум и добра воља, љубав, а не мржња, у шта желимо да вјерујемо, бити обновљена, а потом и освећена на начин који приличи светињи каква јесте ова средњовјековна црква Свете Госпође, али без маштовитих сценарија какве најављују поједини медији. Притисак који се врши од стране неких медија и дијела власти, како према Митрополији, тако и према онима који желе или подржавају обнову цркве, који је, након немилих догађања прошлог четвртка, ево јуче, кулминирао и полицијским привођењем на „информативни разговор“ пароха паштровско-тудоровићког свештеника Синише Смиљића, не доприноси смиривању тензија и

Hronika mitropolije рјешавању проблема, већ га беспотребно компликује и отежава. Митрополија апелује на противнике обнове цркве да личне мржње и острашћености према Цркви не преносе на овај проблем, а онима који обнову желе, да буду стрпљиви с молитвом и уздањем у Бога. ТОМИНА НЕДЈЕЉА НА ОСТАЦИМА РАНОХРИШЋАНСКЕ ДУКЉЕ Епископ диоклијски и игуман манастира Острог Јован служио је 1. маја, на Томину недељу, са свештенством Свету Архијерејску Литургију на остацима древне Дукље код Подгорице. У литургијској проповиједи Владика је казао да се овим празником опомињемо да ли смо вјерни Господу или смо колебљиви. „Овај Христов сусрет са Томом је за нас увијек символичан, увијек нас некако опомиње да се самоиспитамо да ли и у нама постоји неко невјерство и да ли увијек и изнова себе утврђујемо у тајни вјере, или негдје сумњамо и колебамо се“. Након Литургије приређена је трпеза хришћанске љубави, за којом је уз пјесму и звуке гусала настављено заједничарење.

буде прихваћена од злочина и злочинаца. Присуство доброга човјека и праведнога човјека, истинског човјека, Божјег човјека је увијек био суд над онима који су одрицали Бога, који су газили правду Божју. Зато су се такви увијек трудили да те свједоке своје лажи, неправде, обмане, безбожништва искоријене и униште“, рекао је митрополит Амфилохије.

Сабрању на Његушима присуствовали су амбасадорка Украјине у Црној Гори Оксана Сљусаренко и савјетник у амбасади Руске Федерације Сергеј Форопонов. Након Свете Литургије у родној кући митрополита Петра II Петровића Његоша митрополит Амфилохије је благословио славски колач у част крсне славе династије Петровића са њиховим потомцима Ђорђијем и Мирком Петровићем и њиховим породицама, послије чега САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ МИТРОПОЛИЈЕ су чланови Удружења књижевника Црне Горе, на челу ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ са предсједником Илијом Лакушићем, као и Књижевног Цетиње, 5. мај 2011. друштва „Његош“ говорили своју поезију. Међу њима био Митрополија црногорско-приморска поздравља од- је и истакнути дјечји пјесник Љубивоје Ршумовић. луку Владе Црне Горе, као и улогу предсједника Владе г. Лукшића у доношењу исте, да се приступи обнови цркве МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У СУТОМОРУ Рођења Пресвете Богородице на Светом Стефану, с наМитрополит Амфилохије је 7. маја служио Свету дом да је то почетак обнове дијалога Цркве и државе на Литургију у цркви Свете Петке у Сутомору поводом сабоздравим темељима, који ће убудуће рађати добрим пло- ра и састанка Кола српских сестара Митрополије и Саведовима свеукупне обнове, изградње и напретка нашег за Кола српских сестара Црне Горе. друштва. Благосиљан је славски колач у част Недјеље Жена миМитрополија изражава наду и увјерење да, до роносица, крсне славе Кола српских сестара из Сутомора. доношења коначног пројекта и почетка реконструкције, Састанак и братска трпеза љубави одржани су у неће доћи до промјене постојећег стања на лицу мјеста. парохијском дому у Сутомору, а сестре из КСС Сутоморе Будући да је за потребе најновије планиране обнове биле су домаћини сабрања, заједно са Црквеном општипројекат већ израђен, Митрополија изражава наду да ће ном Спичанско-мишићком и надлежним парохом прега Министарство одрживог развоја и туризма узети у об- звитером Петром Церовићем. зир при изради коначног пројекта за обнову цркве Свете Госпође. Митрополија, са своје стране, остаје до даљњег отворена за сарадњу на реконструкцији овог храма. Сматрамо неизбјежним и неопходним даљу сарадњу и дијалог надлежних државних органа са Митрополијом и другим епархијама Православне Цркве у Црној Гори на рјешавању осталих отворених питања.

Митрополит је потом у Бару посјетио Саборни храм Св. Јована Владимира у изградњи, гдје се сусрео са члановима Одбора за изградњу. Након тога је у селу Зогање код Улциња у цркви Св. Василија Острошког освештао нови иконостас, прилог барског архитекте Драгана Дедића, чији је дјед Милун био предсједник Одбора за изградњу тога храма.

јул - август / 2011 / svetigora

ЂУРЂЕВДАН НА ЊЕГУШИМА Митрополит Амфилохије је 6. маја служио Свету службу Божију у цркви Св. Георгија у селу Ераковићи на Његушима, поводом славе владарске лозе ПетровићЊегош и храмовне славе. Ктитори храма су књаз Никола и војвода Божо Петровић. Изграђен је половином деветнаестог вијека. Појали су ђаци Богословије Св. Петра Цетињског. „Зло не може да воли добро, мржња не може да воли љубав, лаж не може да воли истину, правда не може бити подношена од неправде. Доброта и добро не може да

77

Hronika mitropolije

Приредио: Рајо Војиновић

Мјештани, заједно са својим свештеником протојерејем- БОКЕЉИ СВЕТОМ САВИ И ставрофором Радојицом Божовићем, парохом ПРЕВЛАЧКИМ МУЧЕНИЦИМА Светом службом Божијом, коју је служио митрополит улцињским, припремили су богато послужење за све присутне. Освећењу су присуствовали бројни вјерници Амфилохије, 10. маја је, на дан спаљивања моштију Светог Саве 1594. године на Врачару, у манастиру Светих ариз Улциња. хангела на Михољској Превлаци код Тивта прослављен и спомен страдања Превлачких свештеномученика и муМИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО НА КУЈАВИ Митрополит Амфилохије је 8. маја служио Свету ченика пострадалих за православну вјеру у 15. вијеку. „Расијани прах Светог Саве постао је, ево до данашњег Литургију у цркви Св. Георгија у селу Кујави – Творила. Саслуживало је свештенство и монаштво из дана, животворни и надахњујући прах“, рекао је владика Бјелопавлића, Подгорице, Никшића, уз молитвено Амфилохије у бесједи, „Његов спомен, у име његово поучешће мјештана и присуство гостију амбасадора Србије дигнуте светиње, можете видјети до Палестине, до Горе у Црној Гори г. Зорана Лутовца и делегације амбасаде СР Атонске, до Москве, до Аустралије, до Америке, до КанаЊемачке на челу са замјеницом амбасадора г-ђом Даг- де, широм Европе“. У касним поподневним часовима мошти Превлачких мар Шмит. мученика бродом су превезене до Тивта чијим улицама је, предвођена Митрополитом и свештенством, прошла литија до градске цркве Светог Саве гдје је служена вечерња служба. „Ученици Светога Саве, Свети мученици, ево њихове мошти обасјава свјетлост овога дана, и оне се радују. И ми се радујемо што је мученичка крв канула и на ове просторе приморске“, рекао је владика у бесједи у току литије. Увече је у сали старог Дома војске у Тивту одржан Сабор православних хорова Боке.

svetigora / 2011 / јул - август

Митрополит Амфилохије је, заједно са парохом даниловградским, презвитером Слободаном Зековићем и члановима тамошњег Црквеног одбора, посјетио и цркву Св. Јована Крститеља у селу Загорак, чија се обнова приводи крају и очекује се скоро освећење овог храма.

78

МАРКОВДАНСКА ЛИТИЈА У ПОДГОРИЦИ Митрополит Амфилохије предводио је 8. маја увече традиционалну Марковданску литију са моштима Светог Симеона Дајбабског, која је у част и славу Светог апостола и јеванђелисте Марка, небеског покровитеља Подгорице прошла улицама главног града Црне Горе. Литија се од цркве Светог Ђорђа под Горицом, кретала кроз центар града до темеља древног храма Светог Марка у Ђечевића махали. Домаћини, староподгоричка породица Ђечевића, на том мјесту су поздравили митрополита Амфилохија и учеснике литије. „У овој литији је садржан благослов овоме граду, свима његовим житељима“, рекао је митрополит Амфилохије обраћајући се сабраним вјерницима. „Ове темеље древног манастира Светог Марка чува часна и честита пороИ овогодишња прослава спомена Спаљивања дица Ђечевић. Данас је син старог Халида овдје са нама, моштију Светог Саве и Превлачких мученика на јер стари Халид који нас је овдје сваке године сретао има Михољској Превлаци и у Тивту одржана је под слоганом деведесет година, па није могао овог пута да изађе“. „У свјетлости Христовог Васкрсења – Бокељи Светоме „Јеванђелист Марко нас уједињује, сабира. Ђечевићи, Сави и Превлачким Мученицима“. часна породица муслиманска, а ми, ево, православни хришћани, у знак мира, братске љубави и слоге коју МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ГЛАВАТИМА потврђујемо управо овим свечаним чином“, рекао је миМитрополит Амфилохије је 22. маја, на Недељу трополит Амфилохије. Самарјанке и на празник Преноса моштију Св. Николаја Митрополит Амфилохије се вјернима обратио и на Мирликијског, уз присуство мјештана Грбља и других крају литије у цркви Светог Ђорђа, посебно поздравивши дјелова Боке, служио службу Божију у цркви Св. Николе поклонике са сјевера Русије на челу са оцем Михаилом. у селу Главати у Доњем Грбљу, поводом храмовне славе

јул - август / 2011 / svetigora

и освештања ове обновљене цркве, која се налази у род- код Колашина замонашио двојицу искушеника. Новопоном селу блаженог спомена митрополита Црне Горе и стрижени монаси добили су монашка имена Пахомије и Теодор. Брда Митрофана Бана. „Само Господ зна колико је било оних који су од четвртог вијека примили благи јарам Христов и који су примили за своје небеске покровитеље Пахомија Великог и његовог ученика и наследника у Египатској пустињи Теодора“, рекао је владика након монашења, „Тако се, ево, догодило по промислу Божјем на дан када прослављамо Пахомија Великог и ево, од ове ноћи, када прослављамо његовог ученика Теодора, да двојица наше нове сабраће, Пахомије и Теодор, наставе ту златну нит. Нека и они буду златне гране на том светом двоједном коријену преподобних Пахомија и Теодора, узраслих на камену станцу Митрополит је непосредно прије Литургије обавио – Христу Господу“. благосиљање овог храма, порушеног у земљотресу 1979. године.

300-ТА ГОДИШЊИЦА ЦРНОГОРСКО-РУСКИХ ВЕЗА Свечана литија је по древном обичају опходила храм Поводом 300 година од успостављања и обнављања и благосиљан је славски колач. духовних и дипломатских веза између Црне Горе и Русије, Митрополит Амфилохије је одслужио помен на гро1. јуна је у крипти подгоричког Саборног храма Христовог бовима Лазара Бајковића и његове супруге Крсте, који Васкрсења одржана свечана академија коју су организосу своју имовину завјештали овој цркви, а након посјете вали Богословија Светог Петра Цетињског са Цетиња и дому Сава Дамјановића у Главатима, присуствовао је свеФонд јединства православних народа из Москве. чаном ручку у хотелу „Грбаљ“ у Будви, и том приликом Свечаној академији су присуствовали представсу заслужнима за обнову храма додијељене захвалнице ници Митрополије црногорско-приморске, Епархије Црквеног одбора. будимљанско-никшићке, државних органа, амбасада православних земаља у Црној Гори и други представниМИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ЋИРИЛОВЦУ ци јавног и друштвеног живота. Поздравну ријеч су имали митрополит Амфилохије и амбасадор Руске Федерације у Црној Гори, Андреј Нестеренко. „Поред јединства и заједништва које носимо у свом језику, постоји једно дубље јединство, неразориво, које је на просторима Црне Горе нарочито дошло до израза за вријеме првог Петровића, Данила, како је сам себе звао, војеводича српске земље“, рекао је митрополит Амфилохије, „Међутим, није то почетак те дубље везе. Ако анализирамо све наше историјске токове, видјећемо да та изворишта заједништва и јединства, сретања и прожимања трају од много прије тога времена. Поменуо бих само Свету браћу Ћирила и Методија, наше равноапостолне учитеље и просветитеље словенске и њихове ученике петочисленике Климента, Наума, Саву, Ангеларија и Горазда. То се онда наставља и добија свој неизбрисиви печат у вријеме Светог Саве, архиепскопа и просветитеља српскога. Сви знамо, и дјеца већ то знају, како је Свети Сава отишао у манастир Русик на Свету Гору“. „Један од огранака тог збивања јесте управо оно што ми обиљежавамо, ова тристагодишњица те неразориве везе Црне Горе, митрополита црногорских и скендеријских, на челу са митрополитом Данилом“, рекао је владика Амфилохије. Поздрављајући скуп, амбасадор НестеренМитрополит Амфилохије је 29. маја служио Свеко је казао да он показује да су Црна Гора и ту Архијерејску Литургију у манастиру Светих Кирила и Русија три стотине година заједно. Методија – Ћириловцу у Речинама код Колашина у току На академији је бесједио које је замонашио сестру Мају, досадашњу искушеницу предсједник Фонда овог манастира којој је дао монашко име Гликерија. јединства православних У архипастирској бесједи Владика је говорио о Светим мученицима и великомученицима. Претходне вечери Митрополит је на бденију које је служио у манастиру Иконе Богородице Јерусалимске

79

народа Валериј Алексејев, а присуствовао је и директор Одјељења Фонда за Црну Гору г. Славко Крстајић, као и представник амбасаде Републике Србије у Црној Гори. У наставку је изведен богат умјетнички програм у којем су учествовали ђаци Цетињске богословије, подгорички црквени хор Светог Марка, оркестар КУД-а „Ђурђевданско коло“ из Подгорице и Српско пјевачко друштво „Јединство“ из Котора.

svetigora / 2011 / јул - август

СПАСОВДАН У ГОРЊИМ МРКАМА

80

свепобједне силе Божје. И један и други видјеше спасоносно знамење Крста Господњег на небу. И ево тога Часнога Крста и данас код честите породице Андровића у Микулићима, који га чувају и о празнику Педесетнице и Светога Јована Владимира износе на поклоњење вјерноме народу. И опет не случајно, и један и други крстоносац, и Свети цар Константин и Свети Јован Владимир прослављају се у Цркви Христовој један поред другога, дан за даном.“

Митрополит Амфилохије је 2. јуна, поводом храмовУ умјетничком дијелу програма учествовали су хор ске славе, празника Вазнесења Господњег – Спасовдана, „Свети Марко“ из Подгорице, дјеца полазници школе у цркви Вазнесења Господњег у Горњим Мркама у Пипе- вјеронауке, гуслар Максим Војводић, КУД „Црна Гора“ и рима, са свештенством и вјерним народом служио Свету пјевница цркве Свете Текле из Даниловграда. Архијерејску Литургију. Након академије Владика је благословио славски коУ оквиру Свете службе, око цркве је ишла свечана лач. литија, а митрополит Амфилохије је благосиљао и славски колач. ПРОСЛАВА ПРАЗНИКА СВЕТОГ Владика се присутном вјерном народу обратио и на- ЈОВАНА ВЛАДИМИРА У ОСТРОСУ И У БАРУ дахнутом архипастирском ријечју. Митрополит Амфилохије је 4. јуна, на празник Све„Ако су Христа гонили, онда ће гонити и хришћане, тог Јована Владимира краља српског служио Свету али Он је тај који побјеђује свијет. Јачи је Он, који је у нама, Архијерејску Литургију на темељима храма на Пречистој јер је Он сила, и снага, и моћ, и радост, и истина, и живот Крајинској у Остросу. непролазни и вјечни“, рекао је митрополит Амфилохије „Овдје у Пречистој Крајинској напајамо се воде жибесједећи о радости сусрета с Богом. вота, причешћујемо се истином која је засијала у срцима нашим и дотичемо се дрвета живота, Христа Бога нашеАКАДЕМИЈА У ЧАСТ СВЕТОГ ЈОВАНА ВЛАДИМИРА га и Њега као законодавца, Његових врлина којима нас Митрополит Амфилохије благословио је 3. јуна увече је просветио и нахрањујемо се маном небеском, Њиме Духовну академију, која је, поводом обиљежавања праз- као хљебом живота призивајући Духа Светога да сиђе на ника Светог Јована Владимира, краља српског одржана у нас“, рекао је митрополит Амфилохије. сали КИЦ-а Голубовци. Након што је посјетио манастир Рибњак код Бара, Подсјетивши да се приближава хиљадугодишњица владика Амфилохије је у поподневним часовима у Бару од страдања Светог Јована Владимира, Владика је рекао учествовао у промоцији зборника поезије „Румија да нас он вјековима сабира око свога имена, свога часно- Јованова“. О овом зборнику, унутар чијих корица се нага крста и око свога подвига. лази око седамдесет пјесама о цркви Свете Тројице на Свечану празничну бесједу изговорио је јеромонах Румији и о Светом Јовану Владимиру, поред митрополита Петар (Драгојловић), игуман манастира Врањина: „Није Амфилохија, говорили су приређивач Невен Милаковићнимало случајно, ни без дубоког промисла Божјег што Ликота и др Момчило Вуксановић у име финансијера је Свети Јован Владимир изникао као најчистији пројекта – Српског националног савјета из Подгорице. цвијет управо у околини Скадра Светога Претходно су у Бар Андровићи донијели Крст Светог цара Константина Великог. И један и дру- Јована Владимира, који ова породица чува вјековима, на ги бијаху владари. И један и цјеливање вјерном народу. Митрополит Амфилохије је други високо подигоше Све- породици Андровић уручио икону Светог Јована Владити Часни Крст као знамење мира и његове жене Косаре. страдања Господњег и „И ове године међу нама је Часни Крст Светог Јована Владимира, који до данас чува благодатна породица Андровића, Мило, Ратко и Илија, који су ових дана добили унука Јована Владимира. Тако се благослов Часнога Крста одражава прво на њиховом дому, на дому чувара ове велике древне Светиње. Ја бих искористио ову при-

Hronika mitropolije

јул - август / 2011 / svetigora

Након Литургије и благосиљања славског колача, салику, када је Часни Крст овдје са нама, да Милу за Јована бранима се обратио митрополит Амфилохије који је зауручим ову икону“, рекао је митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије и Преосвећени Епископи: благодарио епископу Теодосију што је донио благослов будимљанско-никшићки Јоаникије, рашко-призренски великих и древних косовско-метохијских светиња и епиТеодосије и наречени Епископ нишки (досадашњи Епи- скопу Јовану коме је пожелио много среће и помоћи скоп диоклијски) Јован (Пурић) предводили су у касним Божије на новој дужности на коју га је поставио Свети поподневним часовима литију која је у славу и част Све- Архијерејски Сабор на недавном засједању. тог краља српског Јована Владимира прошла улицама МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ ПРИМИО Бара. У току литије бесједом се бројним вјерницима обра- ВИСОКУ АКАДЕМСКУ ДЕЛЕГАЦИЈУ ИЗ РУСИЈЕ Митрополит Амфилохије је 8. јуна у просторијама тио Владика будимљанско-никшићки Јоаникије. Митрополије на Цетињу примио високу делегацију руских научника и умјетника из Русије. У организацији Центра руског језика и културног препорода из Будве већ више година руски умјетници и научници посјећују Црну Гору. На пријему код Митрополита су били: Владимир Фјодорович Павлов, заслужни сликар и један од руководиоца секције Иконописа у Савезу ликовних умјетника Русије, Владислав Анатољевич Бахревски, члан Савеза књижевника Русије и аутор многих дјела која су изашла у издању Московске Патријаршије, Александар Владимирович Голубев, члан Савеза књижевника Русије, виши научни сарадник и руководилац Центра историје отачаствене културе Института руске историје Руске академије наука, Лола Уткировна Звонарева, секретар Савеза књижевника Русије, доктор историјских наука, академик Руске академије наука и виши научни сарадник Института породице и васпитања Русије Руске академије образовања, Григорије Дмитрович Пјевцев, члан Савеза књижевника Москве и замјеник главног „У свему што је Свети Јован Владимир радио и Бог уредника Алманаха литературног знања, Елена Медвему је помагао. Носио је Христа распетога и васкрслога у дева, члан међународног савјета Руских сународника из срцу своме. Заиста је био богоносац и христоносац. Са- будванског Центра руског језика и културног препорообразио се своме Спаситељу до највеће мјере, што је на да и Надежда Сисојева, финансијски руководилац Руског крају потврдио и својом мученичком крвљу“, рекао је дјечијег фонда. владика Јоаникије. Митрополит и његови гости су након срдачног и пријатељског разговора размијенили пригодне поклоСЛАВА МАНАСТИРА ЋЕЛИЈА ПИПЕРСКА не, а потом су гости из Русије обишли ризницу Цетињског Митрополит Амфилохије, уз саслужење Епископа манастира, а у манастирском храму цјеливали мошти Св. рашко-призренског Теодосија и нишког (досадашњег Петра Цетињског, десницу Св. Јована Крститеља и честивладике диоклијског) Јована , служио је 5. јуна Свету цу Часног Крста. Архијерејску Литургију у манастиру Ћелија Пиперска, повом манастирске славе – празника Светог Стефана Пи- МАТУРА У ЦЕТИЊСКОЈ БОГОСЛОВИЈИ перског. Митрополит Амфилохије је 9. јуна у Цетињском манаПразник Светог Стефана Пиперског се по новом ка- стиру служио Свету Литургију и благодарење поводом лендару иначе слави 2. јуна, али како се ове године до- матуре 15. генерације обновљене Богословије Светог Пегодило да се он подудари са Спасовданом, по благосло- тра Цетињског. ву митрополита Амфилохија прослава је одложена за Владици су, поред осталих, саслуживали овогодишњи недјељу након Вазнесења. Литургијском сабрању при- изасланик Светог Архијерејског Синода СПЦ на масуствовало је бројно свештенство и монаштво из више турским испитима, протојереј-ставрофор Владимир епархија наше помјесне Цркве, и бројни вјерни народ. Вукашиновић, професор Богословског факултета у БеУ току Литургије бесједио је владика Теодосије који ограду, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор је подсјетио на богоугодни живот Светог Стефана Пипер- Цетињске богословије и игуман Цетињског манастира ског. протосинђел Методије Остојић. „Његов примјер нас подстиче да видимо да ли наш жи„Ево и наши наставници Богословије, заједно са извот личи на живот Божјих угодника и Божјих светитеља. аслаником Светог Архијерејског Синода протојерејем То смо дужни да чинимо, јер не можемо бити оправдани Вукашиновићем и они који су ових дана полагали испиако наш живот не личи мало на њихов живот и ако наша те и окончали своје богословско школовање у овој шкодјела нијесу дјела слична оним дјелима која Свети Сте- ли, шта друго да данас кажу, и ми заједно са њима, него фан, божји угодник, приносио Богу“, рекао је владика Богу да заблагодаримо за сва добра што нам је подарио. Теодосије. А посебно свршени богослови ове наше школе треба да

81

Hronika mitropolije заблагодаре Господу што их је Бог призвао управо овдје, код овог светог ћивота Светог Петра Цетињског, код руке онога који је крстио Господа у Јордану, код Часнога Крста на коме је Господ разапет, да добију најдивније звање које човјек може да добије – звање богослова“, рекао је митрополит Амфилохије у архипастирској бесједи у току богослужења. Владика је потом у управној згради Богословије матурантима подијелио матурске дипломе и присуствовао трпези хришћанске љубави. Свечаности су присуствовали савјетник у амбасади Руске Федерације у Подгорици Сергеј Форопонов и предсједник Српског националног савјета Момчило Вуксановић.

svetigora / 2011 / јул - август

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ГОРЊИМ БРЧЕЛИМА

82

проповиједи вјерницима. „Она све памти, сваку душу, свако биће, свако створење, сваку сузу, сваку тугу, сваку рану од настанка свијета до данас и до краја свијета и вијека. И зато у дан прије силаска Духа Светога је установила Задушнице, као дан сјећања на све упокојене од настанка свијета. Сви су они у њедрима Божјим прибројани Његовој Светој заједници, неуништивој Његовој заједници. А ми који смо овдје на земљи, на мјесу гдје су они некада били, дужни смо у љубави Божјој да се њих сјећамо, и својих родитеља и својих предака, и својих ближњих и даљних, и свих оних који су се упокојили у нади на васкрсење и на живот вјечни.“ ТРОЈИЧИНДАН НА РУМИЈИ Свечаним празничним бденијем и Светом Литургијом и литијом 12. јуна на Румији је прослављен Тројичиндан, храмовска слава цркве Свете Тројице која се налази на врху ове планине. Празнично бденије служено је у манастиру Светог Сергија Радоњешког у подножју Румије. Служио је московски игуман архимандрит Гурије, који је ових дана гост Митрополије црногорско-приморске. Након бденија, око 2 сата послије поноћи, вјерници су у литији с Крстом Светог Јована Владимира кренули ка врху Румије и цркви Свете Тројице. Мрак и услед кише квасан терен нијесу спријечили око 250 људи да се испење на врх планине. Литургија у цркви Свете Тројице је почела око 5 часова, а служили су је барски пароси јереји Иван Станишић и Јован Пламенац. У литији с Крстом Светог Јована Владимира и ове године су, по вјековној традицији, учествовали и римокатолици и мухамеданци, упркос медијској пропаганди која се води против Митрополије због обнављања цркве Свете Тројице. По повратку с Румије свештенство је обавило освећење воде и одслужило парастос свим упокојеним Андровићима, вјековним чуварима Крста Светог Јована Владимира. Обављено је и крштење малог Милоша Андровића.

Митрополит Амфилохије је 10. јуна са свештенством служио Свету службу Божију у манастиру Горњи Брчели, са поменом недавно упокојеној дугогодишњој настојатељици овога манастира монахињи Еликониди. „У њедрима божанске љубави почива и наша мати Еликонида“, рекао је митрополит Амфилохије у литургијској проповиједи, „За том љубављу је чезнула од утробе матере своје, тој љубави је принијела себе на дар. То је учинила следујући својој небеској покровитељки Светој Еликониди. Није мученички пострадала као она, проливши крв, али њено мучеништво је било мучеништво савјести. ТРОЈИЧИНДАН У БУДВИ Архијерејском Литургијом у цркви Свете Тројице у Њен труд, њена вјера, њен подвиг, животно хођење за ГоСтаром граду и празничном литијом градским улицама, у сподом, њена жеђ да се напоји водом вјечнога живота и Будви је 12. јуна прослављен Тројичиндан, градска и храГоспод, по Своме вјечноме промислу знао је кад ће да је мовска слава. призове у Своја њедра и у Свој божански вјечни загрљај. Служио је митрополит Амфилохије, уз саслужење Прах се вратио праху да чека васкрсење мртвих, а огањ свештенства и молитвено учешће вјерног народа. У касњене душе, оно што је она била и што јесте – то је ушло ним поподневним часовима митрополит Амфилохије је у радост Господа. И радује се она на небесима. Ту је она предводио празничну литију. благодаћу Божјом, заједно са нама, међу нама, у овој Честитајући празник сабранима, митрополит Светињи и остаће присутна у вјеки вјеков“. „Њу Господ да упокоји, а овој светој обитељи да пода- Амфилохије је рекао да је овај празник дан у који ри радости, мира, здравља душе и тијела, и свима нама“, се сабирају сви дани, од онога првога до седмога и завршавају бесконачном силом у онај дан незалазни, дан рекао је митрополит Амфилохије. Христове бескрајне радости и божанскога мира. „Дух Свети се уткивао у свеукупну творевину и све што МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У живи, Њиме живи – Он је тај Који је задахнуо човјека даЦЕТИЊСКОМ МАНАСТИРУ хом живота и човјек је постао душа жива. То је Дух Божји, Митрополит Амфилохије је 11. јуна, поводом Дуживоносни и животворни, Који све оживљује и свему даје ховских задушница, са свештенством служио Свету живот непролазни, утјеху, радост, мир и сва небеска боАрхијерејску Литургију са парастосом у Цетињском мажанска добра“, рекао је митрополит Амфилохије. настиру. Након литије на платоу испред цркве Свете Тројице „Црква је једина на земљи и у свим свјетовима која ништа не заборавља“, рекао је Владика у литургијској одржана је и свечана празнична Академија.

reporta`a АЛЕКСАНДАР Вујовић

Прослава храмовне славе Пресвете Тројице у Враки у Скадру С

а благословом Архиепископа тиранског и читаве Албаније Анастасија и Митрополита црногорскоприморског Амфилохија прослављена је свечано слава цркве Пресвете Тројице у Скадру. Слава је отпочела Литургијом коју су служили протојереј-ставрофор Радомир Никчевић, шеф кабинета митрополита Амфилохија и протосинђел Кирило, уредник часописа Светигора и професор Цетињске богословије. Причешћу је приступио велики број дјеце и вјерног народа. Након причешћа сабраном народу бесједом се обратио отац Кирило који је говорио о смислу наше вјере у Свету Тројицу и објаснио светотројичне догмате наше свете вјере. Такође је у својој бесједи заблагодарио Господу на дару служења у цркви у Враки и похвалио вјерне што су у великом броју дошли да прославе своју црквену славу и што су остали вјерни предању својих светих предака. Након Литургије пререзан је славски колач у славу и част имена Пресвете Тројице. Литругијском сабрању су присуствовали директор РТВРС и бивши министар вјера у влади Р. Српске г. Драган Давидовић, г. Будимир Дубак књижевник и бивши министар културе и вјера у влади РЦГ, г. Мишо Вујовић новинар и публициста, г. Алексеј Мишченко, г. Павле Брајовић предсједник удружења Морача – Розафа из Скадра, професор

српског језика у Скадру Светозар Чираковић, те представници дипломатског кора из амбасаде Србије у Тирани са г. Зорићем на челу. У току ручка представницима Срба у Албанији г. Давидовић и г. Вујовић су уручили пригодне поклоне издања својих књига и документарних филмова РТВРС. Приликом уручивања књига за библиотеку Удружења дародавци су истакли колика је жртва српског народа на овим просторима да очува свој национални идентитет и вјековно памћење. На лијепим ријечима и поклонима захвалио се г. Павле Брајовић, подсјетивши да су сви добро дошли у дрвни град Скадар и да они као домаћини неће заборавити своју вјеру, предање, традицију, заблагодаривши митрополиту Амфилохију који омогућава да се Литургија у овом храму служи на српском језику. Представници Митрополије црногорско-приморске и гости РТВРС из Бањалуке и Београда су у суботу 11. јуна обишли и мјесто надомак града Фира у коме живи 2500 становника српске националности мухамеданске вјере и полазницима школе српског језика подјелили уџбенике, књиге и вриједне поклоне. Прослава славе цркве Пресвете Тројице у Враки показује нераскидиво јединство српског народа на свим просторима као и благодат Светотројичне љубави божанске.

Недеља Свих Светих у Ђеновићима У

недељу Свих Светих храм Светог Спиридона и мјесто на којој је парох ђеновићки Радован Томовић одржао Ђеновићи покрај Херцег Новог прославили су своју уводно слово и поздравио митрополита Амфилохија и љетњу славу. Након вечерње службе Митрополит црно- све присутне међу којима је било руководство општине горско-приморски Амфилохије је освештао нови мозаик Херцег Нови са градоначелником Дејаном Мандићем на са ликом Светог Спиридона који се налази изнад улазних челу, као и генерални конзул Србије Марина Јовићевић. врата цркве. Мозаик је дјело Катарине Ристичевић сту- Потом је услиједио богат културно-умјетнички програм: дента продекана Академије СПЦ за уметност и конзерва- Мјесна музика и КУД„Слога“ из Ђеновића, пјевница цркве цију у Београду. У наставку је одржана свечана академија из Бијеле и женска вокална група „Лира“ из Херцег Новог.

ЗА САБОРНИ ХРАМ ХРИСТОВОГ ВАСКРСЕЊА

СВИ ПО ЕВРО

рукодјеље манастира Светог Луке у Жупи Никшићкој e-mail: svetigavrilo@yahoo.com тел: +38267249783

-Уплатницом код ЦБЦГ на рачун 550-3610-20 Са назнаком за САБОРНИ ХРАМ; -Код парохијског свештеника или управе манастира у свом мјесту; -Лично на благајни Храма Христовог Васкрсења, сваким даном од 9 до 15 часова; -Код овлашћеног прикупљача прилога који ће обилазити домове по градовима.

ИЗД НОВА

АЊА

SVETIGORA Цетиње: +382 (0)41 234-222 Београд: +381 (0)11 369-07-57 369-07-05