ЧАСОПИС СВЕТИГОРА бр.223

obraznik za vjeru Kulturu i vaspitawe

··

Црна Гора 1,20 € Србија 120 Дин. Република Српска 2,5 КМ за Европу 3,5 €; за Америку $6; за Аустралију 10 AUD

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА  ГОДИНА XXII  СВ. СИМЕОН МИРОТОЧИВИ  МАРТ 2013. г.  БРОЈ 223

УПОКОЈИО СЕ У ГОСПОДУ АРХИМАНДРИТ ЛУКА (АНИЋ)

Oтац који је тјелесно родио сина и син који је духовно родио оца У име Оца и Сина и Светога Духа! азмишљати и говорити о Светоме Сави можда нигдје није тако лијепо као управо овдје, у граду Тивту, који се налази у непосредној близини древног сједишта светосавске Зетске епископије, односно митрополије у манастиру Михољска Превлака. Свети Сава је послије избора за архиепископа жичког, 1219. године, по древном предању, попут самога Христа који је изабрао дванаест Апостола, основао дванаест епископских сједишта. Главно сједиште поставио је у манастиру Жичи, а остала премудро распоредио по кључним, виталним мјестима широм српских и приморских земаља, и та су епископска сједишта постала духовна и историјска средишта око којих се вјековима сабирао, и до данас се сабира српски народ. Једно од тих сједишта и средишта је и Превлака, која је била и остала вјековно огњиште светосавског духа и светосавског предања. Зато и кажем да о Светом Сави говорити на овоме мјесту није нимало тешко, јер буквално све оно што данас имамо вриједно, свето и честито у Приморју, почевши од Улциња и Бара па све довде до Тивта, и даље од Тивта обалом на сјевер, везано је за личност и дјело Светога Саве, и испуњено Светим Предањем Цркве Православне, које је Свети Сава пренио овим просторима, научивши се њему на Светој Гори Атонској. То живо Предање је оно Предање живота вјечног, које се разгорело огњем Божијим, сишавшим на Апостоле са Небеса, на Педесетницу, у Светом граду Јерусалиму, и које се одатле раширило по читавом свијету, да би преко Свете Горе Атонске и преко Светог Саве, дивног изданка Свете Горе Атонске и оснивача манастира Хиландара, било пренијето и на наше просторе, гдје – кроз вјекове па све до данас – рађа дивне духовне плодове, и не само овдје у Приморју, него и по свим српским земљама, а и шире од српских земаља: по читавом Балкану и широм васељене. Стопе Светога Саве су проходиле овуда, али његове стопе и трагови његових стопа су, на тајанствен начин, доспјели и на свих

900 година од рођења Светог

Симеона Мироточивог

besjeda Митрополит АМФИЛОХИЈЕ

пет континената свијета. Ено их у Аустралији – два велика манастира посвећена Светом Сави; ето тих стопа и у Америци, гдје је у Либертвилу, код Чикага, подигнута и Светом Сави посвећена највећа манастирска лавра новијег времена. И тако редом, трагове стопа Светог Саве налазимо на све четири стране свијета: од пустиње палестинске, од манастира Светога Саве Освећеног, који је Свети Сава посјетио и крај кога је некада постојао храм подигнут у његову част и част оца његовог Светог Симеона, црквица на једном бријегу; преко Свете Горе и Хиландара, па све до Русије, гдје и данас у руском Кремљу стоје иконописани ликови, његов и оца његовог, до манастира Светог Јована Рилског у Бугарској, и тако редом, да не набрајам даље... На крсту двоједне љубави Откуда том некадашњем кнезу хумском, Растку Немањићу, та моћ и та снага? Отуда што је он, заиста, био човјек велике и дубоке вјере у Христа Бога, човјек који се разапео на крсту двоједне љубави: с једне стране љубави према Богу, према Христу Богочовјеку, према Цркви Божијој и, са друге, љубави према своме народу. И не зна се која је љубав у њему била већа! Ова прва љубав – љубав према Богу била је испуњење оне прве заповијести Христове: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом дyшом својом и свим бићем својим (Мт. 22, 37), а ова друга – испуњење оне друге заповијести Христове: Љуби ближњега свога као самога себе (Мт. 22, 38). Свети Сава је испунио обје заповијести – разапео се на крсту и једне и друге љубави, и сав сагорио пламеном те Божанске и богочовјечанске љубави. Тим богочовјечанским пламеном је горио док је по земљи ходио и народ свој Христом походио и обилазио, на покајање позивао и Ријечју Божијом просвјетљивао, док је Јеванђеље Христово проповиједао. Тим пламеном двоједне богочовјечанске љубави је Свети Сава горио и послије свог упокојења

Свети Сава и његов отац Свети Симеон заиста су непролазна мјера нашег историјског постојања и историјске стамености. март / 2013 / svetigora

у Трнову граду у Бугарској и преноса његових моштију у манастир Милешеву. Тим огњем су сагорјеле и његове свете мошти на Врачару у Београду, тако да је сав, без остатка, сагорио том божанском и богочовјечанском љубављу. Та божанска и богочовјечанска љубав не само што је њега и свецијело његово биће преиспунила и

прибројала га међу велике Светитеље и Пророке, него је та љубав кроз њега и преко њега била пренијета на читава покољења српског народа, и преноси се и данас, у овим тешким временима. Том двоједном богочовјечанском љубављу Свети Сава, у вјекове вјекова, остаје надахнитељ и надахнуће, духовни темељ и мјера савршенства живота и историјског пута српског народа. Свети Сава и његов отац Свети Симеон – један као оснивач аутокефалне Цркве, а други као оснивач самосталне државе – заиста су непролазна мјера нашег историјског постојања и историјске стамености. И уистину је јединствен случај у свим европским народима да се духовна и историјска судбина једног народа утемељи на двије личности, два Светитеља – на оцу и сину. Нема сличног примјера у читавој европској историји: да се судбина духовности и духовне историје једног народа утемељи на једном човјеку, једној личности, а да се судбина државе и државотворности истог народа утемељи на другом човјеку, другој личности, а да, притом, и један и други буду Свеци Божији! Јединствен је случај, не само у Европи него и у свијету, да на светости сина, подвижника и духовника, епископа равноапостолног, и на светости његовог оца, државника и државотворца, почива један народ и сва његова историјска судбина; да светодуховско сагласје Светог сина и Светог оца – оца који тјелесно рађа сина и сина који духовно рађа оца – утјемељује Богом благословено сагласје Цркве и државе. И на том двоједном темељу почива све оно што је свето и честито у нашој Цркви и у нашој држави, у нашој историји кроз вјекове било и остало. Оно је, у ствари, свето и честито само утолико уколико је израсло и провјерено тим двоједним светим темељом. Кад год је наша држава одступала од тог изворног сагласја, када се откидала од тог двоједног теме-

svetigora / 2013 / март

Уистину је јединствен случај у свим европским народима да се духовна и историјска судбина једног народа утемељи на двије личности, два Светитеља – на оцу и сину.

ља, када је губила из вида тај свети двоједан путоказ, скретала је са свог правог пута на историјске странпутице и беспућа. Срећом, Црква никада није скренула са тог светосавско-светосимеоновског пута, и поред свих наших слабости, недостатака и мана људских. Држава је, у неким периодима историје, ишла тим путем, некад је и скретала са тог пута, али је, прије или касније, увијек морала да се враћа, јер за српски народ нема другог пута, осим тог светосавско-светосимеоновског пута, и нема другог путеводитеља, осим тог двоједног путеводитеља: Светог оца и Светог сина – Симеона и Саве. Свети Сава је, као што и пјевамо увијек на његов празник, учитељ и путеводитељ пута који није пут који води у смрт, него пут који води у живот. Пут Светога Саве је Господњи пут који је утемељен на Исти-

ни Божијој, пут који открива Истину и води ка Истини, али и пут који, преко живе Истине Божије, дарује истински, прави и вјечни Живот. Јер, и та Истина и тај Пут и тај Живот уствари јесте личност Христа Богочовјека и Његова свеобухватна Тајна која у себи обуима и Бога и човјека, и Небо и земљу, и прошлост и садашњост и будућност, и свеукупну судбину људску. Светим Савом откривамо будућност Свети Сава нас је упутио тим путем спасења и живота, научио нас је тој вјери православној и начину живота који израста из те и такве вјере, он нас је научио правој и истинитој вјери, правом и истинитом благочастију, правом и истинитом животу по тој вјери и тој побожности. Светим Савом смо постали зрео, хришћански, историјски народ, Светим Савом ходимо кроз таму вјекова и Светим Савом откривамо и сазнајемо не само своју прошлост, ближу и даљу, него откривамо праву и истинску будућност нашу. Зато је тако лијепо размишљати о Светом Сави, тако лијепо сјећати се његовог светитељског лика и светитељског дјела. А још је боље живјети сагласно његовом примјеру, и као појединци и као народ, и ходити тим његовим, апостолским и Господњим путем који води у живот вјечни. Нека би Бог подарио свима нама да ходимо тим светосавским путем, који је пут не само за наш народ него за све земаљске народе, јер је сваки земни народ призван да ходи тим путем Господњим, који води у живот вјечни. И сви народи земаљски су призвани да буду крштени у име Оца и Сина и Духа Светога, да би ходили једним путем Господњим, да би исповиједали једног истинитог Бога, да би се једним истинитим Крштењем крстили, да би једнога Светога Духа примали, и да би, онда, сви заједно једнодушно, једним срцем и једним умом, могли прослављати Оца и Сина и Духа Светога, Тројицу Пресвету, Бога нашег, који је био зеница живота и бића Светога Саве, и који је био Бог његов и Господ његов и свих оних који су његови били тада, који то јесу данас, и који ће то бити у будућности. У то име све вас поздрављам и преносим вам благослове из Светога града Јерусалима из кога сам се управо вратио, удостојен да прођем оним крајевима кроз које је у два маха пролазио и Свети Сава. Свети Сава је управо одавде, из Приморја, у два наврата кренуо на пут у Свету Земљу, да се тамо поклони светим мјестима и да отуда донесе светиње, Свете мошти и благослов Свете Цркве Јерусалимске, Цркве Сионске – мајке свих земаљских Цркава, и да тиме своја духовна чеда, читав народ свој засади као маслину у духовни рај небеског Јерусалима. Отуда нам је донио и икону Мајке Божије Тројеручице из Лавре Светог Саве Освећеног, која се и данас чува у манастиру Хиландару, која кроз вјекове двијема рукама грли цијели свијет, а оном трећом милује и зацјељује старе и нове ране нашег многострадалног српског народа. Тај благослов Светога града Јерусалима, светиња Истока древне Свете Земље, Витлејема и Назарета, који је и светосавски благослов, доносим вам и данас преносим, заједно са благословом Свесветога Гроба Христовог, гдје сам прије неколико дана служио Свету Литургију, помоливши се и за све вас, и за сав наш страдални народ, и за све људе на земљи, да нас Бог просвијетли свјетлошћу Богопознања и да нас поведе путем истине и живота на који нас, кроз вјекове, упућује и позива Свети Сава, Светитељ Христа Богочовјека, коме нека је част и слава са Оцем и Духом Светим у вјекове вјекова. Амин. Бесједа изговорена на Светосавској академији, одржаној 27. јануара 1997. године у Тивту.

март 2013 / број 223

из садржаја: Mитрополит АМФИЛОХИЈЕ

Божићна порука 12 Репортажа 15 Бесједа 27 Поезија 29 Библијске књиге 42 Хронике 54

Oтац који је тјелесно родио сина и 2 син који је духовно родио оца ВЛАДИМИР Лоски

Свесвета 6 ПРЕДРАГ Вукић

„И завјешта да се 20 Срби слогом вежу...“ Патријарх српски ИРИНЕЈ

Јубилеј - подстрек да истрајемо 32 РАЈО Војиновић

Свједок крста и радости васкрсења 50 obraznik za vjeru Kulturu i vaspitawe

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА  ГОДИНА XXII  СВ. СИМЕОН МИРОТОЧИВИ  МАРТ 2013. г.  БРОЈ 223

Издаје: SVETIGORA, Издавачко-информативна установа Митрополије црногорско-приморске Директор: протојереј–ставрофор Радомир Никчевић Савјет часописа: протојереј–ставрофор Момчило Кривокапић, архимандрит Димитрије (Лакић), академик Матија Бећковић, Милутин Мићовић, Матеј Арсенијевић, др Ксенија Кончаревић Главни уредник: протосинђел мр Кирило (Бојовић) Оперативни уредник: Рајо Војиновић Дизајн часописа: др Мирко Тољић, Владимир Јакшић Секретар редакције и уредник фотографије: Татјана Марјановић Редакција: Епископ липљански мр Јован (Ћулибрк), протојереј–ставрофор Гојко Перовић, протојереј–ставрофор мр Велибор Џомић, игуман Петар (Драгојловић), јереј мр Саво Денда, јереј Никола Гачевић, јереј Јован Пламенац, монах мр Павле (Кондић), Весна Никчевић, Славко Живковић, Предраг Вукић, Весна Тодоровић, Јован Маркуш Сарадници: протођакон Игор Балабан, монахиња Амфилохија (Драгојевић), Оливера Балабан, Милена Тејлор, Марија Живковић, Милана Бабић, Милутин Вековић, Ивана Кнежевић, Спиридон Булатовић, Сања Радовић, Драгана Керкез, Јелена Петровић Лектура и коректура: Ивана Јовановић

··

Црна Гора 1,20 € Србија 120 Дин. Република Српска 2,5 КМ за Европу 3,5 €; за Америку $6; за Аустралију 10 AUD

Фотографије: монах Игнатије (Алексејев), Јован Радовић, Жељко Шапурић, Зоран Тричковић, Иван Рашовић, ђакон Драган С. Танасијевић, †Живота Ћирић.

Блаженопочивши архимандрит Лука у манастиру Светога Саве на Савиној главици

УПОКОЈИО СЕ У ГОСПОДУ АРХИМАНДРИТ ЛУКА (АНИЋ)

Уредништво: Његошева 73, 81250 Цетиње, тел: 041/234222, 230-375; Косте Главинића бр 1/А, 11000 Београд, тел: 011/369-0757,369-0705 e-mail: svetigora.urednik@gmail.com Штампа: , Суботица INTERMIDIARY INSTITUTION: COMMERZBANK AG FRANKFURT/MAIN SWIFT: COBADEFF /400876825101 EUR /400876825100 Other Currencies NLB Montenegrobanka AD Podgorica SWIFT CODE: MNBAMEPG /ME25530005120005043078 "MITROPOLIJA CRNOGOR. PRIMOR. SVETIGORA CASOPIS" 81250 CETINJE MONTENEGRO

bogoslovqe ВЛАДИМИР Лоски svetigora / 2013 / март

Свесвета У

чење о Богородици у Православној Цркви није независна догматска тема; оно је проткано кроз целокупно хришћанско учење као својеврсни антрополошки лајт-мотив. Утемељена на христологији, догма о Мајци Божијој добија снажан пневматолошки карактер, а двојаком икономијом Сина и Светог Духа она је нераздвојно везана за еклисиолошку стварност. У суштини, ако бисмо хтели да о Мајци Божијој говоримо ослањајући се искључиво на догматске чињенице у ужем смислу речи, што ће рећи на дефиниције сабора, не бисмо срели други назив осим име Богородица (Θεοτόκος), којим Црква свечано потврђује божанско материнство Дјеве. Назив Θεοτόκος, када се употребљава у борби против несторијанаца, има пре свега христолошко значење: против оних који поричу божанско материнство истиче се и брани ипостасно јединство Сина Божијег који је постао Син човечији. Има се, значи, непосредно у виду христологија. Али, у исто време, посредно, поштовање које Црква одаје Оној која је родила Бога телом налази своју догматску потврду на тај начин што свако ко устаје против назива Θεοτόκος, ко не признаје ово својство које благочешће приписује Дјеви Марији, није истински хришћанин, јер се на тај начин противи догми о Оваплоћењу Слова. Ово би требало да укаже на уску везу која спаја догму и култ, који су нераздвојни у свести Цркве. И поред тога постоје хришћани који признају божанско материнство Дјеве из чисто христолошких разлога, али из истих разлога не одају посебно поштовање Мајци Божијој, не хотећи да признају другог посредника између Бога и људи осим Богочовека Христа. Ово нас ставља пред непобитну чињеницу да христолошка догма о Богородици узета „in abstracto“, изван живе везе са поштовањем које Црква одаје Мајци Божијој није довољна да оправда јединствено место – изнад сваког створеног бића – које заузима Царица Небеска, којој православна Литургија додељује „богоподобну славу“. У једном богословском излагању о Мајци Божијој је дакле немогуће да се стриктно раздвоје догматске чињенице од оних које се односе на поштовање Богородице. Овде би догма требала да расветљава живот, доводећи га у везу са основним истинама наше вере, док би живот хранио догму живим искуством Цркве. Са овим се сусрећемо и када узимамо у обзир писмена сведочанства. Ако хоћемо да размотримо сведочења Светог Писма одвајајући их од поштовања које Црква одаје Мајци Божијој, ограничени смо на неколико одломака из Новог Завета који се односе на Марију, мајку Исусову, и само један одломак из Старог Завета – Исаијино пророштво о рођењу Месије од Дјеве. Насупрот томе, ако разматрамо Свето Писмо у светлости овог поштовања, или, тачније речено, у духу црквеног Предања, свештене књиге Старог и Новог Завета нам доносе небројене примере које Црква користи да би прославила Мајку Божију. Неколико одломака из Јеванђеља, посматрано споља, изван

март / 2013 / svetigora

Предања Цркве, делују као да противрече овом превеликом само плод него у исто време и зачетак и извор Предапрослављању и безграничном поштовању. ња. У суштини, може да се нађе конкретна повезаност Навешћемо два примера. Христос, говорећи о Светом Јо- између личности Мајке Божије и онога што називамо вану Крститељу, назива га „највећим међу рођенима од жене“ Предањем Цркве. Установљујући ову повезаност, по(Мт. 11, 11; Лк. 7, 28). То би значило да њему, а не Марији припада кушаћемо да наслутимо славу Мајке Божије иза припрво место међу људима. На византијским иконама Деисиса видног ћутања Светог Писма. У овом смислу, помоћи Крститељ се налази заједно са Мајком Божијом поред Христа. ће нам испитивање унутрашње повезаности текстова. Лука нам, у једном одломку паралелном ономе Ипак, треба рећи да Црква никад није узвеличала Светог Јована Претечу изнад серафима, нити је његову икону ставила који смо навели, приказује Христа који о својој Мајци на иконостас, насупрот икони Христовој, као што је то случај и браћи говори: Мати Моја и браћа Моја, они су који са иконом Мајке Божије. слушају ријеч Божију и извршују је (Лк. 8, 21). Контекст Један други одломак из Јеванђеља указује на Христа, који, ових речи је очигледан. Према Светом Луки, у тренутрекло би се, умањује прослављање Своје Мајке. На узвик једне ку када је Мајка Божија хтела да види свог Сина, Он је жене из народа: Блажена утроба која те је носила и дојке које излагао причу о сејачу. Семе пало на доброј земљи, си сисао, Он одговара: Блажени су они који слушају реч Божију они су који чувши реч, у доброме и чистом срцу држе је, и држе је (Лк. 11, 27-28). Али управо овај одломак из Јеванђеља по и род доносе у трпљењу. Ко има уши да чује, неке чује (8, Луки, који као да умањује значај божанског материнства Дјеве 15). И даље: Пазите дакле како слушате, јер ко има даће пред врлином оних који примају и чувају откривење, свеча- му се, а ко нема узеће се од њега и оно што мисли да има но се чита на празницима Мајке Божије, откривајући нам под (18). Али управо ову способност да се слушају и чувају привидно негативним видом још већу славу. „у добром и чистом срцу“ речи које се односе на ХриПоново се налазимо пред немогућношћу да одвојимо дог- ста, коју је на другом месту (Лк. 11, 28) Христос узвеличао му од живота Цркве, Писмо од Предања. Христолошка догма изнад телесног материнства, Јеванђеље приписује не нас обавезује да признамо божанско материнство Дјеве. Пи- неком другом, него Мајци Господњој. Свети Лука насмено сведочанство нас учи да слава Мајке Божије не почива стоји да ово помене два пута, при излагању Христовог само на телесном материнству, на чињеници да је родила и детињства: А Марија чуваше све ријечи ове, и слагаше хранила оваплоћеног Логоса. Истовремено, Предање Цркве, их у срцу својему (2, 19 и 51). Она која је родила Бога телом као свештено памћење оних „који слушају и чувају“ речи От- чувала је у свом памћењу сва сведочанства о божанкривења, даје Цркви ону извесност са којом она велича Мајку ству Њеног Сина. Могли бисмо да кажемо да се овде Божију, приписујући јој безграничну славу. ради о једном личносном изражавању Предања ЦрИзван Предања Цркве, богословље би остало немо по кве, пре (настанка) Цркве, да Свети Лука није посвеовом питању и не би могло да оправда ову изненађујућу сла- дочио да су се Марија и Јосиф чудили речима Детета ву. Због тога и хришћанским заједницама које одбацују Пре- да оно треба да буде у ономе што је Оца Његовог (2, 4950). Речи које је Мајка Божија верно чувала у срцу, Њој дање остаје страно поштовање Цркве према Мајци Божијој. Уска веза која сједињује са Предањем све оно што се од- нису у потпуности биле јасне. Пре испуњења Христоноси на Мајку Божију не почива само на чињеници да пра- вог дела, пре Педесетнице и оснивања Цркве, чак ни зници проистекли из Њеног земног живота, као што су Њено Она коју је осенио Свети Дух да би могла да послужи Рођење, Ваведење, Успење, нису споменути у Светом Писму. Оваплоћењу Слова није још достигла пуноћу коју је Мада Јеванђеље не говори о овим чињеницама, које су опе- била призвана да оствари. И поред тога, већ је могуване на основу апокрифних извора, често доста касног дату- ће да се направи поређење између Мајке Божије која ма, основна тема која је у њима садржана припада тајни наше чува и сакупља пророчке речи и Цркве као хранитељвере и нераздвојива је од црквене свести. Ради се о томе да је ке Предања. То је клица исте стварности. Само Црква појам Предања много богатији него што се то обично мисли. као Тело Христово може да чува пуноћу Откривења, Предање се не састоји само у усменом предавању чињени- које, кад би било само писмено предано, не би могло ца које треба да допуне оно што је садржано у Светом Писму. да обухвати васељену у њеној свеукупности. Само је Оно чини једно са Светим Писмом и представља пре свега Мајка Божија, Она која је била одабрана да носи Бога у испуњење Старог Завета у Новом, чега Црква постаје свесна. утроби, могла у свом животу у потпуности да оствари Она је та која потврђује разумевање смисла откривене Исти- све што се односило на Оваплоћење Слова, односно не, не само онога што треба да се прими, него пре свега како на Њено божанско материнство. Христове речи упутреба да се прими и држи оно што чујемо. У овом општем ћене Његовој Мајци, које се чине тешке, величају ову смислу, Предање имплицира непрестано деловање Светог врлину која јој је заједничка са синовима Цркве. Али, Духа, који се у пуноћи распростире, и доноси плодове, само док ови последњи, чувајући Предање, могу да схвате у Цркви након Педесетнице. Само у Цркви смо способни да Истину и да је учине плодоносном само у одређеној откријемо уску повезаност свештених текстова која чини да мери, Мајка Божја, по снази јединственог личносног Свето Писмо – Стари и Нови Завет – буде јединствено и живо односа којег има према Богу, кога може да назове свотело Истине, где је у свакој речи присутан Христос. Само у Цр- јим Сином, може да се уздигне до потпуног схватања кви семе речи не остаје бесплодно, него доноси свој плод и ова плодоносност Истине, као и способност да се она учини Безгранична оданост Цркве Мајци Божијој, плодоносном, назива се Предање. Безгранична оданост Цркоја споља гледано може да изгледа противкве Мајци Божијој, која споља гледано може да изгледа проречна писменом предању, развила се унутар тивречна писменом предању, развила се унутар црквеног црквеног Предања и представља његов најПредања и представља његов најдрагоценији плод. Она није драгоценији плод.

svetigora / 2013 / март

онога што је Свети Дух предао Цркви, остварујући човечанства tabula rasa. У својој спасоносној Икономији, Преу својој личности ову пуноћу. Ова потпуна свест о мудрост Божија делује у складу са променама људске воље, Божанству, ово примање пуноће благодати, као од- са људским одговорима на Божији призив. На тај начин она лика будућег века, својствено је само обоженим би- од покољења праведника Старог Завета зида себи дом, који ћима. Ово нас поставља пред ново питање, на које је пречиста природа Свете Дјеве, преко које ће Логос Божићемо покушати да одговоримо да бисмо боље схва- ји постати саприродан нама. Одговор Марије на архангелову тили посебан карактер оданости Православне Цр- вест: Ево слушкиње Господње, нека ми буде по ријечи твојој (Лк. 1, кве Царици Небеској. 38), решава трагедију палог човечанства. Испуњено је све што *** је Бог захтевао од људске слободе после пада. Дело искупљеХристос, сведочећи о Светом Јовану Крстите- ња, које само Оваплоћени Логос може да изврши, може да се љу, назива га највећим међу рођенима од жене (Мт. оствари. Никола Кавасила у својој беседи на Благовести каже: 11, 11; Лк. 7, 28), али додаје: најмањи у Царству небеском „Оваплоћење није било само дело Оца, Његовог Сина и Светог већи је од њега. Светост Старог Завета се овде упо- Духа, него и дело Дјевине воље и вере. Без пристанка Непоређује са оном која може да се оствари после испу- рочне, без садејства вере, овај план би био исто тако неоствањења искупитељског дела Христовог, када ће „обе- рив као и без деловања Трију божанских Ипостаси... Као што ћање Оца“ – силазак Светог Духа, испунити Цркву се Он добровољно оваплотио, тако је хтео да Га Његова Мајка пуноћом обожујуће благодати. Свети Јован, „најве- роди слободно, својим пуним хтењем“. После Светог Јустина и Светог Иринеја Оци су често сући међу Пророцима“ зато што је крстио Господа и видео небо отворено и Светог Духа како силази на протстављали „две Дјеве“ – Еву и Марију. Непослушношћу Сина човечијег у виду голуба, упокојио се пре него прве смрт је ушла у човечанство, послушношћу „друшто је примио обећање, као сви они који су прими- ге Еве“ Саздатељ живота је постао човек и ушао у ли „добро сведочанство вере“, којих „свет није био Адамово потомство. Али између њих се налази достојан“, али који по Божијем плану нису могли да целокупна историја Старог Завета, прошлост достигну савршенство без нас (Јев. 11, 38-40), односно од које је неодвојива Она која је постала без Цркве Христове. Само кроз Цркву светост Ста- Богомајка. Њено избрање да изврши јерог Завета може да прими своје испуњење у буду- динствену улогу у делу Оваплоћења ћем веку, оно савршенство које је било затворено, последује и завршава избрања оних који су га уготовили. Не узалуд Пранедоступно за човечанство пре Христа. Она која је била изабрана да буде Мајка Божи- вославна Црква у литургијским ја неоспорно представља врхунац светости Старог текстовима назива Давида „БоЗавета. Ако је Свети Јован Крститељ нaзван „најве- гооцем“, а истим речима пева ћим“ пре Христа, то је стога што је величина Све- и о Јоакиму и Ани – „свети и свете припадала не само Старом Завету, где је она праведни Богооци“. Катоостала сакривена, неуочљива, него и Цркви где се личка догма о безгрешном остварила и пројавила у својој пуноћи да би била зачећу као да прекида ово прослављена од свих нараштаја (Лк. 1, 48). Личност непрекидно последоваСветог Јована остаје у Старом Завету, док Пресвета ње светости Старог Завета, Дјева прелази из Старог у Нови, и тај прелаз у лич- које налази своје испуњености Мајке Божије чини да схватимо у којој је мери ње у тренутку Благовести, други „испуњење“ првог. када Свети Дух силази Стари Завет није само низ праобраза Христових на Дјеву чинећи је спокоји могу да се тумаче после Благе Вести. Он је пре собном да прими у своју свега историја припреме човечанства за Христов утробу Слово Очево. Прадолазак, где се људска слобода стално испитује во- вославна Црква не допуљом Божијом. шта ово изузимање Свете Нојева послушност, Аврамова жртва, излазак Дјеве од остатка палог чонарода Божијег предвођеног Мојсијем кроз пусти- вечанства, ову „привилегињу, Закон, Пророци,низ Божијих избрања, при чему ју“ која би значила да је она људи понекад остају верни обећању, понекад клону искупљена због будуће заслуи подносе кажњавања (ропство, разрушење храма), ге свог Сина још пре савршења целокупно свештено предање Јевреја, јесте лагано Дела искупљења. Поштовање и мукотрпно путовање палог човечанства ка „пу- Богомајке изнад сваке твари није ноћи времена“, када ће анђео бити послан да јави последица привилегије коју би Она Дјеви оваплоћење Бога и да чује из Њених усана примила у тренутку зачећа од свољудски пристанак да би се испунио божански план спасења. По речима Светог Јована Дамаскина „име Мајке Божије садржи сву историју божанске ИконоБожанска Икономија, која је примиjе у овом свету“ (De fide ort. III,12 PG 94, 1029-32). премала људске услове за ОваплоОва божанска Икономија, која је припремала ћење Сина Божијег није једностраљудске услове за Оваплоћење Сина Божијег није на; то није воља Божија за коју је једнострана; то није воља Божија за коју је историја историја човечанства tabula rasa.

јих родитеља. Она је била света и чиста од сваког греха још из утробе своје мајке, па ипак ова светост је није одвајала од осталог човечанства пре Христа. У тренутку Благовести Она се није налазила у стању које би било аналогно стању Еве пре греха. Прва Ева, која је постала „мајка живих“, послушала је речи змије у рајском стању, стању безгрешног човечанства. Друга Ева, одабрана да постане Мајка Божија, чула је ангелске речи у стању палог човечанства. Због тога је ово јединствено избрање није одвојило од остатка човечанства, од свих Њених предака и браће, светих или грешних, представљајући оно најбоље што су они имали. Као и остали људи, као Свети Јован Крститељ, чије зачеће и рођење Црква такође слави, Света Дјева је рођена под законом првородног греха, носећи са свима заједничку одговорност за пад. Али грех није никад могао да се оствари у Њеној личности. Грешно наслеђе пада није могло да надвла-

март / 2013 / svetigora

да Њену исправну вољу. Она је без греха, чиста од сваке обмане усред човечанства подјармљеног кнезу овога света; не изнад људске историје да би послужила посебном плану Божијем, него остварујући своје јединствено призвање у ланцу историје, у заједничкој судбини људи који чекају своје спасење. И поред тога што у личности Мајке Божије видимо врхунац светости Старог Завета, то још увек није граница Њене личне светости, зато што ће Она превазићи и највише ступњеве светости Новог Завета, остварујући највећу светост коју Црква може да достигне. Прва Ева је била узета од Адама. У тренутку када ју је Бог створио она је добила своју природу од Адама да би била његова надопуна. Обрнуто је у случају Нове Еве. Преко Ње је Син Божији постао „Нови Адам“, узимајући од Ње људску природу. Адам је постао пре Еве, док је Нови Адам постао после Нове Еве. Ипак, не можемо да кажемо да човечанска природа узета од Христа у утроби Дјеве надопуњава човечанску природу Његове Мајке. To је, у ствари, људска природа једне Божанске Личности, „небеског Човека“ (IКор. 15, 47-48), док природа Мајке Божије припада створеној личности која је произашла од „земаљског човека“. Није Мајка Божија, него је Њен Син Глава новог човечанства, Глава Цркве која је његово Тело (Еф. 1, 2223), која допуњује Његову људску природу. Само преко свог Сина, у Његовој Цркви, Мајка Божија може да достигне савршенство припремљено онима који треба да буду по лику небеског Човека (IКор. 15, 49). Већ смо упоредили личност Мајке Божије са Црквом, говорећи о Предању које је у Њој, да тако кажемо, личносно изражено пре (настанка) Цркве. Она која је родила Бога телом чувала је у свом срцу и све речи које су откривале божанство Њеног Сина. То сведочи о духовном животу Богомајке. Свети Лука нам је описује не само као инструмент који је вољно послужио Оваплоћењу, него и као личност која настоји да у потпуности оствари чињеницу свог божанског материнства. Пошто је позајмила своју људску природу Сину Божијем, Она настоји да од Њега прими оно што јој још није заједничко са Њим, односно учешће у Божанству. У Њеном Сину Божанство обитава телесно (Кол. 2, 9). Оно што Њу повезује са Богочовеком још увек није омогућило личности Мајке Божије стање обоженог створеног бића, и поред силаска

svetigora / 2013 / март

Светога Духа на Њу на дан Благовести. У овом смислу, пре (настанка) Цркве, пре Педесетнице, Мајка Божија још увек припада човечанству Старог Завета, онима који чекају „обећање Оца“ и „крштење од Светог Духа“ (Дап. 1, 4-5). Предање нам говори о Мајци Божијој која се налази са ученицима на дану Педесетнице и прима са њима Светог Духа, који се даје свакоме у виду пламеног језика. Ово је у сагласности са сведочењем Дела Апостолских: после Вазнесења, Апостоли су остали једнодушно на молитви са неколико жена и Маријом, Мајком Исусовом, и браћом (1, 14). Они су сви били једнодушно на окупу на дан Педесетнице (2, 1). Заједно са Црквом, Мајка Божија је примила последњи услов који јој је недостајао да би могла да узрасте у човека савршена, у меру раста пуноће Христове (Еф. 4, 13). Она која је у својој утроби Духом Светим примила Божанску Личност Сина, прима сада Светог Духа који је послат од Сина. У извесном смислу можемо да упоредимо ова два силажења Духа Светог на Дјеву са два давања Духа Апостолима: у ноћи Васкрсења и на дан Педесетнице. Прво им је дало моћ да везују и разрешују: ова је моћ независна од њихових субјективних способности и резултат је божанског опредељења, које их поставља да врше ову улогу у Цркви. Друго даје свакоме од њих могућност да оствари личну светост, што увек зависи од субјективних услова. Ипак, ова два давања Светог Духа – функционално и личносно – се међусобно надопуњују, као што се види у случају Апостола и њихових прејемника: не можемо добро да испунимо своју улогу у Цркви, ако се не трудимо да задобијемо светост; и с друге стране, тешко је да се постигне светост, ако се занемари улога коју нам је Бог доделио у Цркви. Током живота ово двоје би требало све више да се подудара. Наша функција природно постаје пут на којем задобијамо личну светост, заборављајући сами себе. Нешто аналогно видимо и у случају Богородице, који је иначе јединствен. Објективна улога божанског материнства, која јој је дана на дан Благовести, биће у исто време лични пут Њеног освећења. Она ће током целог свог живота имати у свести чињеницу да је у својој утроби носила и хранила Бога Сина. Управо овде речи Христове, које изгледају као да умањују Његову Мајку (Лк. 11, 28), попримају смисао највеће похвале: блажена је Она која не само да је била Мајка

Пресвета Богородица је много више него предмет наше вере – Она је основа наше наде, плод вере сазрео у крилу Предања. Божија, него је и у својој личности остварила ону светост која одговара тако јединственој улози. Личност Мајке Божије је узвеличана изнад Њене улоге, а испуњење светости изнад оне коју је првобитно поседовала. Улога божанског материнства је већ испуњена у прошлости, али Дјева, пребивајући на земљи после Вазнесења свог Сина, остаје Мајка Онога који са прослављеном људском природом, коју је од Ње узео, седи са десне стране Оца изнад сваког началства, и власти, и силе, и господства, и изнад сваког имена што се може дати, не само у овом вијеку него и у будућем (Еф. 1, 21). Која би величина светости остварива овде на земљи могла да одговара овом јединственом односу Мајке Божије према Њеном Сину, који је Глава Цркве и који обитава на небесима? Само свеукупна светост Цркве, (...) која садржи пуноћу обожујуће благодати, коју јој Свети Дух стално даје после догађаја Педесетнице. Као што чланови Цркве могу да постану блиски Христу, Његови „мати, браћа, сестре“ (Мт. 12, 50), према степену испуњења њиховог призвања, тако само Мајка Божија, преко које је Логос постао тело, може да прими пуноћу благодати, да достигне безграничну славу, да оствари у својој личности свеукупну светост коју Црква може да поседује. *** Син Божији је сишао са неба и постао човек преко Дјеве, да би људи могли да се уздигну до обожења благодаћу Светога Духа. „Поседовати по благодати оно што Бог има по природи“, то је највеће призвање створених бића, коначни циљ према коме стреме синови Цркве овде на земљи, у ономе што ће Црква историјски бити. Ова будућност је већ садржана у божанској личности Христовој, који је Глава Цркве, који је васкрсао и вазнео се на небеса. Ако је Мајка Божија могла да оствари у својој човечанској и створеној личности светост која је одговарала Њеној јединственој улози, Она је благодаћу достигла већ овде оно што је Њен Син поседовао по снази Своје божанске природе. Ако је то тако, онда оно што ће Црква и свет историјски бити је већ садржано не само у нествореној Личности Сина Божијег, него и у створеној личности Његове Мајке. Зато је и Свети Григорије Палама назвао Мајку Божију „границом између створеног и нествореног“. Поред Божанске оваплоћене Ипостаси, налази се људска обожена ипостас. Раније смо рекли да у личности Мајке Божије можемо да видимо прелаз из највеће светости Старог Завета према светости Цркве. Пошто је Свесвета остварила у себи светост Цркве, највећу

Превод са француског: сестринство манастира Бања Изворник: Vladimir Lossky, A l’image et a la ressemblance de Dieu, Paris, 1967.

март / 2013 / svetigora

могућу светост за једно створено биће, ради се сада о другом прелазу – из света који ће доћи у вечност Осмог дана, из Цркве према Царству небеском. Ова последња слава Мајке Божије, есхатон који је остварен у једној створеној личности пре свршетка света, треба да је постави већ сада с оне стране смрти, васкрсења и последњег Суда. Она дели славу свог Сина, влада с Њиме, посредује за све код Онога који ће доћи да суди живима и мртвима. Највећи прелаз којим се Мајка Божија придружује небеској слави свог Сина, Црква слави на дан Успенија. То је смрт која према унутрашњем убеђењу Цркве није могла да не буде праћена васкрсењем и телесним вазнесењем Свесвете. Тешко је да се говори, и ништа мање тешко да се размишља о тајнама које Црква чува у скривеној дубини свог унутрашњег познања. Свака изговорена реч се чини грубом, свако настојање да се формулишу личи на безбожништво. Аутори апокрифних списа су се често несмотрено дотицали тајни о којима је Црква мудро ћутала због икономије према онима споља. Богородица није никад била предмет апостолске проповеди. Док се Христос проповеда са кровова, објављује свима у катихези која је упућена целом свету, тајна Мајке Божије се открива у унутрашњости Цркве вернима који су примили реч и стреме небеском призвању Божијем у Христу Исусу (Фил. 3, 14). Она је много више него предмет наше вере, она је основа наше наде, плод вере, сазрео у крилу Предања. Приволимо се дакле ћутању и немојмо настојати да догматизујемо о највећој слави Мајке Божије. Немојмо бити много причљиви, као гностици, који су, хотећи да кажу више него што треба, или више него што би могли, помешали кукољ својих јереси са чистом пшеницом хришћанског предања. Послушајмо боље Светог Василија Великог, који говорећи о Предању каже да се ради о „учењу које је необјављиво и неизрециво, које је сачувано од стране Отаца у тишини недоступној свакој љубопитљивости и наметљивости, јер су они били научени да ћутањем штите светост тајне. Не би било у реду да се писмено објави учење о стварима које не треба да се излажу погледима оних који нису уведени у тајне. Поред тога узрок постојања неписаног предања је следећи: изучавајући више пута заредом садржај ових учења многи су пред опасношћу да због навике изгубе поштовање. Јер једна је ствар учење, а друга проповед. Учења се чувају у тишини, а проповеди се објављују. Неки облик нејасности у изражавању, који се среће у Светом Писму, представља такође начин да се не говори, да би се смисао учења начинио тешко схватљив, због веће користи оних који читају“ (О Светом Духу,XXVII). Учење о Богородици припада Предању, и само кроз искуство нашег живота у Цркви можемо да схватимо безграничну оданост Цркве Мајци Божијој. Степен овог разумевања је мера наше припадности Телу Христовом.

Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ (Радовић)

Божићна порука 2012/13

svetigora / 2013 / март

Христос се роди! Ваистину се роди!

свјетлости Христовог рођења, браћо, сагледавамо себе и свијет око себе: видимо устројство свијета, устројство и поредак људске природе, као и коначни циљ, како човјека и људске заједнице, тако и свега постојећег, и начина на који све што јесте постоји. Заиста је, као што пјевамо на Божић „Рождеством Христа Бога нашега, засијала свијету свјетлост знања и вјечене истине.“ Знање које стичемо на основу проучавања творевине Божије и себе самих, тј. природно знање, тек у свјетлости Христа Богомладенца, који је једини могао рећи за себе да је Он „свјетлост свијета“ – „свјетлост истинита која обасјава сваког човјека који долази на свијет“ (Јн. 1, 9), постаје истинско и пуно знање. У Њему је не само пуноћа знања, него и пуноћа постојања свијета и човјека. У тој свјетлости познајемо да је „кроз Њега све постало“ (Јн. 1, 3) и да је све призвано да „познањем Сина Божијега“, узраста „у човјека савршена, у (безмјерну) мјеру раста пуноће Христове“ (Еф. 4, 13). У тој свјетлости познајемо да је све постојеће плод љубави Божије, „љубави Христове која превазилази разум“, створено не да би остало оно што јесте по природи него да би се „испунило сваком пуноћом Божијом“ (Еф. 3, 19-20). Та љубав Божија и са њоме слобода од смрти, ништавила и пролазности уткана је у људску природу самим начином на који је Бог створио човјека, мушко и женско, саздавши га од праха земаљскога и задахнувши дахом живота, створивши га по своме лику и подобију (ср. Пост. 1, 26; 2, 7). То значи: човјек је биће створено слободом Божијом, за слободу, а не за робовање, да на богоподобан начин господари собом, својом природом и природом око себе. И као што прво рођење човјеково није било „од крви, ни од жеље тјелесне, ни од жеље мужевљеве, него од Бога“ (Јн. 1, 13), тако је и Рођење Христово, као пуноћа откривења и даривања Љубави Божије, рођење пуног и савршеног човјека, било рођење „од Пресвете Дјеве и Духа Светога.“ Тиме Он онима који Га примају и који вјерују у име Његово „даде власт да буду дјеца Божија“ (Јн. 1, 12), Он, Јединородни Син Божији, у коме „бјеше живот и живот бјеше свјетлост људима“ (Јн. 1, 4). За стицање тог и таквог вјечног живота, Бог је дао својим благословом моћ рађања људској природи, али рађања за вјечни живот, а не за смрт; рађања за слободу дјеце Божије, а не за робовање пролазним стихијама овог свијета. Човјек својим стварањем и рађањем, обасјаним силом свјетлости Христовог рођења, не прима „духа ропства“ него „Духа усиновљења“ Богу, јер „које води Дух Божији“, они су синови Божији“ (Рим. 8, 14-15). Као такав човјек је биће не само сâмо рађано за слободу и за задобијање слободе, него и биће призвано да сву творевину „ослободи од робовања пропадљивости на слободу славе дјеце Божије“ (Рим. 8, 21). Сагледавајући свјетлошћу Христовог рођења, начина и смисла рађања, сâмо човјеково постојање и рађање, као и законе човјекове природе, њихову циљност и смисаоност, Црква Божија Христова је осмислила и осмишљава све оно што јесте човјек и што је уграђено у људско биће. Тако је Црква и зов узајамне при-

i lo go s p o stade ti j elo. . . март / 2013 / svetigora

влачности међу створењима, уграђен у њихову природу, тј. ним нагоном, његово ослобађање од бесловесности оно што представља „дјетородни нагон“ у људској приро- и усмјеравање на плодност и родност, на богодану ди, освјетлила и осмислила светошћу божанског призива на употребу, којим се задобија не просто пролазна љуусавршавање, на ново рађање и пуноћу постојања у тајни бав и тјелесно општење с другим бићем, него слобосверодне вјечне божанске Љубави. Тако схваћена природа да вјечне божанске Љубави и бесмртног заједништва човјекова и њени закони нијесу мјера и коначни циљ човје- у њедрима Живога Бога Љубави. Све што постоји, поковог постојања. Оно што је уграђено у човјекову природу, стоји да би постало савршеније и да би донијело плоприроду мушког и женског, представља квасац за узајамно да. Дрво које не доноси плода, сијече се и у огањ баца. усавршавање у љубави Божијој тајном брака и узрастање Управо због задобијања истинске слободе људског пуноћом Божијом, за рађање и умножавање рода људског. бића и (духовне и тјелесне) плодности човјековог поСа тог разлога за Цркву Божију брак није просто биолошко стојања Црква Христова непрекидно позива на укропарење мушког и женског и задовољење бесловесне похо- ћење и господарење људским нагонима, на њихову те него светиња остваривања њиховог јединства, подвигом богодану употребу, у право вријеме и за остварење христолике љубави и рађањем нових боголиких бића и тиме правих циљева њихове утканости у човјекову приро„испуњење сваком пуноћом Божијом“ (Еф. 3, 19) човјека и све- ду. Зато она постојано призива на уздржање од полукупне творевине Божије. Зато у светињи брака и „оставља них односа, како прије брака, тако и мимо брака, као човјек оца и матер своју и присаједињује се жени својој“, да и на цјеломудреност у самом браку. Утолико прије би двоје постало „једно тијело“ (= биће), на начин јединства се Црква свим својим бићем и свједочењем противи оствареног у тајни односа Христа и Тијела Његовог – Цркве противприродном, бесловесном и јаловом распаљи(ср. Еф. 5, 31-32). Као и постанак првог човјека, као и Христово вању мушког на мушко и женског на женско. Разлог рођење, ни ово рађање у светињи брака, није рађање по ти- за то је укратко сажео Апостол Павле у следећим ријелу (тијело је само „квасац“ за њега) него „по Духу“, пошто јечима: „Не варајте се“, каже он, „ни блудници, ни идоДух Божији живи у онима који рађају и који се рађају (ср. Рим. лопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни 8, 9). И пошто тијело рађа не својом силом него силом благог мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, слова – благослова Божијег у њега једном за свагда уграђе- ни опадачи, ни отимачи, неће наслиједити Царство ног. Па као што Христово рођење није било „од крви, ни од Божије“ (1Кор. 6, 9-10). Христов позив на промјену ума жеље тјелесне“ (Јн. 1, 13), него од Духа Светога и цјеломудрене (покајање) и на Царство Божије, представља позив на Дјеве Богородице, тако се и у Цркви рађа кроз светињу бра- истинску бесмртну слободу људског бића и на подвиг ка (гдје су двоје „помоћници“ једно другом на путу за Цар- човјековог ослобађања од свега онога што човјека ство небеско), али и кроз богородичанску дјевственост оних поробљујући лишава вјечног бића и неразориве закоји цјелосно безбрачно приносе себе Христу Богу на дар (= једнице богочовјечанске Љубави, што и јесте – Цармонаси и монахиње). ство Божије. Свјетлошћу Христовог рођења, којим се „побјеђује поУ свјетлости те духовне слободе која рађа живот и редак природе“ поимамо још једну велику истину: свеукуп- позива на Царство Божије, утемељене Христовим рона природа очекује да буде употребљена на прави начин, а ђењем, савремена тзв. „сексуална револуција“ – заине злоупотребљена од човјека. Отуда, сва људска цивили- ста представља „уништење слободе у име слободе“ зација и култура, све што је човјек истински добро урадио (Габријеле Куби). Данашња „сексуална слобода“ води и створио, представља управо укроћивање, усавршавање, ка поробљавању човјека сексуалним нагонима. Ми преобликовање природе, њено ослобађање од нужности живимо у времену револуције и афирмације нагони остваривање њених богоданих могућности. Свим тим се ског тоталитаризма, времену заборава „закона Духа сама творевина ослобађа од „робовања пропадљивости“. Живота“, кроз обоготворење „закона гријеха и смрти“ Зато и она „жарким ишчекивањем... очекује да се јаве Сино- (ср. Рим. 8, 2). Сверелигијско искуство човјечанства, које ви Божији“, помажући и сама остваривање „слободе славе је коначно открило своју дубину и остварило своју дјеце Божије“ (Рим. 8, 19-21). пуноћу у хришћанском подвижничком живљењу „не Ако то важи за природу уопште, утолико више важи за по тијелу и него по Духу“ (Рим. 8, 9), по Духу Божијем човјека и његову природу. Човјек је, заиста, по природи „који живи у нама“ и који је Дух преображене слобогладно и жедно биће: потреба за хљебом и жеђ за љубављу – де а не дух ропства и робовања слијепој бесловесној заједницом представљају два егзистенцијална „нагона“ у чо- нагоности, која води човјека хаосу, смрти и ништавивјеку. Но, потреба за храном и земаљским хљебом тек онда лу – то искуство се у наше доба све више презире као задобија прави смисао када се освешта Хљебом Живота „мрачњаштво“ и свјесно одбацује у име тзв. сексуалвјечнога. То исто важи и за дјетородни нагон, звани и полни них слобода и „родних“ права. Ова револуција новог нагон којим се пројављује жеђ за љубављу и заједништвом. (прастарог) паганског тоталитаризма обесмишљује Црква од памтивијека, као дубоки зналац људске природе, освештану светињу брака, разара породицу, укида укроћује, преображава, васпитава оба ова нагона са циљем моногамију, у име индивидуалног полног задовољда им оствари дубљи циљ и смисао, како би се човјек осло- ства претвара материну утробу из радионице живободио од робовања било каквој принуди, а изнад свега – од та у радионицу смрти, легализује све сексуалне изоробовања смрти и пролазности. Тако нам пост и уздржање пачености, од содомије до педерастије. Све се више у храни, откривају светињу хљеба и спречавају злоупотребу чак и у образовању форсира рани разврат и сексуалприроде у нама и око нас, ослобађајући нас од робовања за- ност без обзира на опште људско искуство колико је конима природе и стицањем слободе дјеце Божије. С друге погубна за човјеково здравље превремена употреба стране, томе истоме води укроћивање и господарење пол- било чега незрелога и непреврелога. Свима је позна-

svetigora / 2013 / март

то колико буђење ране сексуалности штети дјеци и да високе културе настају и постоје само ондје гдје је постоомладини, доводећи до раних трудноћа и абортуса, јао и био развијен високи морал. Када једно друштво, цивидоприносећи ширењу полно преносивих болести, лизација, напусти здрава морална правила живљења, након остављајући дубоке емотивне ожиљке, онеспосо- само неколико генерација оно пропада и нестаје са свјетске бљујући младо створење за истинску љубав и веза- историјске позорнице. Огледнута у огледалу овог антропоност, за поштовање своје личности и непоновљиво- лошког искуства, потврђеног свом историјом човјечанства, сти личности другога. Данас су мејнстрим и уопште ова данашња „глобална културна револуција“ несумњиво је савремени ТВ и други медији постали глобални тро- антихришћанска и затрована неизљечивим поривом самоувачи и играчи у ширењу ове тоталитарне заразе на ништења и самоубилаштва. начин без преседана у историји. Порнографија и све Тјелесно мудровање рађа смрт а духовна мудрост рађа њене настраности од хомосексуализма до педофи- живот: то је знање које смо задобили „кад је дошла пуноћа лије постали су бизнис који се мјери милијардама. времена и Бог послао Сина својега, који се роди од жене... Последњих четрдесетак година она се експлозив- да искупи оне који су под законом“ и ослободи „поробљено проширила и доспјела до најзабаченијег кутка не стихијама свијета“ да би „примили усиновљење“ (Гал. 4, 3-5). земље. Тврди се да је тридесет пет посто свих пре- Тако, Христовим рођењем, више нијесмо робови, него синоузимања на интернету порнографија, док најбрже ви, а ако смо синови, онда смо и насљедници Божији кроз расте тржиште са дјечјим порнографским филмови- Христа, пошто Дух Божији живи у нама (Гал. 4, 7; Р м. 8, 9). „А сада ма. Говори се да се ради најмање о око два милиона познавши Бога, или боље, будући познати од Бога“, зар се дјеце која се нуде на интернету или су приказана у смијемо враћати, бар ми Хришћани, „на слабе и биједне стисексуалном насиљу. Овај духовни отров његовања хије“ и поново постати робови пропадљивости и ништавиразврата и свих полних настраности од малих ногу ла?! (ср. Р м. 8, 21; Гал. 4, 9) Зато за разлику од оних који „не знају неупоредиво је заразнији и дугорочно опаснији за Бога и зато робују боговима који то по природи нису“ (Гал. 4, цјелосно људско здравље од било какве дроге или 8), ми Хришћани, просвећени свјетлошћу знања и истине и „ослобођени од робовања пропадљивости на слободу славе затроване хране. Ова пак „глобална сексуална револуција“ уто- дјеце Божије“ (Р м. 8, 21), сверадосно се поздрављамо: лико је демонскија и опаснија уколико иза ње стоМир Божији! Христос се роди! је свјетске организације с огромним финансијским средствима које финансирају те наводно квалитаБлагословен вијенац Нове године Господње! тивно нове образовне установе са „научним стручњацима“ на челу, у ствари добро плаћеним активистима овог новог глобалног тоталитаризма моралне С љубављу у Христу ваш молитвеник, деструкције и примитивизма. Посебно је корисно овдје подсјетити се на књигу „Секс и култура“ чувеног енглеског антрополога Ј. Д. Унвина, штампану Архиепископ цетињски тридесетих година прошлог вијека. Унвин је наиме Митрополит црногорско-приморски проучавањем различитих култура већ тада запазио +Амфилохије

Прослава Бадњег дана и Божића у Митрополији црногорско-приморској

РАЈО Војиновић

иром Митрополије црногорско-приморске Ш и ове године су Светим литургијама и традиционалним налагањима бадњака прославље-

ни Бадњи дан и Божић. Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије освештао је на Бадњи дан са свештенством, монаштвом и вјерним народом бадњаке пред саборним храмом Светог Јована Владимира у Бару, у коме је претходно служио Свету литургију. Обраћајући се сабранима око бадњака – симбола Христа Богомладенца, Владика је говорио о Божић Бати. „Његова вјечна свјетлост засијала је из Витлејема и обасјала, као што нас обасјава свјетлост бадњака, и небо и земљу и сву васиону. Ми не прослављамо некаквога непостојећега Деда Мраза, кога нити је било нити га има. Они који вјерују у ништа, у пролазност и ништавило, они се клањају лажним непостојећим боговима, међу којима је и тај производ aмеричке кока-коле. А ми прослављамо Божић Бату јер смо добили на овај свети дан, не само Бога, Спаситеља, Творца неба и земље, него и нашег Брата. Зато га и зовемо Божић Бата”, објаснио је Владика. Митрополит црногорско-приморски је затим благословио бадњаке у манастиру Светог Николе на Ободу Црнојевића. Честитајући Бадњи дан сабранима око бадњака, Владика је подсјетио да савремени надринаучници тврде да је човјек постао од мајмуна. „Сродан је човјек и мајмуну, као што је сродан и свим створењима руком Божјом створеним, али није то баш нека велика част за човјека да се хвали својим мајмунским поријеклом. И да њиме заклања и заборавља своје небеско, божанско поријекло.” Сродност човјека с Богом, рекао је Митрополит, остварена је једном за свагда управо на данашњи празник. „Могу људи да мисле, и нека мисле да су и од црва, и од мајмуна и лисице и од свих осталих животиња, али ми који смо божанског поријекла, ми знамо коме Богу треба да се клањамо и знамо ко је наш Отац небески, Творац неба и земље, и Син Његов Јединородни, од Дјеве рођени наш Брат, наш Божић Бата.” Потом је изведен празнични програм. Учествовали су гуслар Миладин Анђелић и дјеца с вјеронауке из Ријеке Црнојевића, која су од митрополита Амфилохија добила божићне поклон пакетиће и по примјерак његове књиге „Нема љепше вјере од хришћанске”.

сто Мартиновић који је рекао да је Митрополија црногорска-приморска створила Црну Гору. Он је подсјетио да ове године славимо 1700 година од Миланског едикта. „Тада је престала хајка на наше апостоле, које су до тада протјеривали и убијали, а данас ова мала Црна Гора то поново доживљава са својим свештенством од стране кривомозгића. Они то раде према онима чије плодове уживају. Ово је поздрав од браће и братства Мартиновића свима онима који са нама славе овај бадњак 300 и више година. И славићемо и даље у славу Српства и српске Црне Горе”, рекао је Крсто Мартиновић. Митрополит Амфилохије је подсјетио да ове године славимо 200 година од рођења Митрополита Петра II Петровића Његоша који је утемељио Црну Гору стиховима: Нема дана без очињега вида нити праве славе без Божића – „Тиме је владика Раде указао на значење Христовог Рођења и за небо и за земљу, за сву васиону и за сва времена. У исто вријеме, он је тиме утемељио и Црну Гору. И све у њој што је часно и честито било и што је остало и што ће остати, утемељено је на вјери Христовој, тврдој, Божјој вјери и на овом олтару, за кога је такође Његош рекао да је олтар прави на камен крвави”.

март / 2013 / svetigora

Слава која траје „триста и више година“ Пред Цетињским манастиром у поподневним часовима обављено је саборно налагање и освећење бадњака. По вјековној традицији, први бадњак су донијели представници племена Бајица, Мартиновићи и Бориловићи, а за њима представници осталих крајева Црне Горе, Боке, Приморја, Брда и Старе Херцеговине. Након службе благосиљања и освештавања бадњака, многобројним вјерницима се у име Бајица обратио господин Кр-

ОРДЕН СВЕТОГ ПЕТРА ЦЕТИЊСКОГ ПЕТРУ ШОЋУ Након освештања бадњака у Бару митрополит Амфилохије уручио је професору Петру Шоћу орден Светог Петра Цетињског, којим га је на његов предлог одликовао Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве. Митрополит је рекао да је старина Перо Шоћ један од најзаслужнијих Барана за почетак градње храма Светог Јована Владимира, за градњу парохијског дома и за обнову манастира Рибњак. „Из благодарности његовом труду и подвигу, његовој љубави према дому Господњем, на наш предлог, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве на челу са Патријархом нашим Иринејем додојелио је господину Петру Шоћу високо одликовање СПЦ – орден Светога Петра Цетињскога за вјерност Цркви Божјој, књижевно-просветни рад и велики допринос у обнови манастира Рибњак и градњи храма Светог Јована Владимира у Бару”, казао је Владика пред вјерним народом сабраним око бадњака. „Ово је један од најљепших тренутака у мојим годинама. Благодаран сам Богу, нашим пастирима на челу са нашим архиепископом Амфилохијем”, рекао је господин Шоћ.

i lo go s p o stade ti j elo. . .

Наш Бог и наш Брат

Божићни вертеп у Цетињском манастиру

svetigora / 2013 / март

Митрополит је „нашим главарима” честитао Божић и позвао их да о 200-годишњици Његошевог рођења обнове ловћенску цркву Светог Петра Цетињског у којој је био сахрањен Његошев земни прах. „Они су то дужни и пред Богом, и пред Светим Петром Цетињским и пред Петром II, да обнове цркву на Ловћену, која је разорена у безбожно вријеме, када су оскрнављени земни остаци Владике Рада, ухапшени у зиндан, затворени у бетон. А то је управо оно против чега се Владика Раде борио читавог живота. Попео се на Ловћен да би и мртав био слободан од силе и зла овога свијета”. Митрополит Амфилохије је говорио и о абортусу као убиству: „Злочин је, не мали, античовјечни злочин, убиство било којег дјетета у материној утроби. Материнска утроба, то нам свједочи утроба Пресвете Дјеве, дата је да буде радионица живота”. Изведен је и празнични културно-умјетнички програм у коме су учествовали Црквени хор „Новомученик Станко” из Никшића, Дјечји хор „Свети Петар Цетињски” и гуслар Миладин Анђелић. На сам дан Божића дјеца полазници вјеронауке са Цетиња су приредила божићни игроказ. Том су приликом својој вјероучите-

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ ОДЛИКОВАО КРСТА МАРТИНОВИЋА Митрополит Амфилохије је поводом 200 година од Његошевог рођења, у славу Мартиновића и Бориловића, који су заједно од почетка на данашњи празник доносили бадњак, Крсту Мартиновића уручио одликовање – Златни лик Митрополита Петра II Петровића Његоша. Владика је господину Мартиновићу признање додијелио „за чврсто и непоколебљиво стајање у православној вјери својих предака и чување вјековног идентитета, културе и традиције нашег народа у Црној Гори”.

љици, гђи Вери Вукић, честитали двадесетогодишњицу рада, а господину Митрополиту 75. рођендан. Након вертепа, Митрополит је свој присутној дјеци подијелио божићне пакетиће. Свако рођење је свети догађај Хиљаде православних вјерника сабрало се увече пред саборни храм Васкрсења Христовог у Подгорици на налагање бадњака које је са свештенством благословио и освештао Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Владика је архипастирском слову позвао Црну Гору на враћање нашем небеском брату Божић Бати: „Кроз Његово Рођење је освештана не само утроба Пресвете Богородице, него је и свака материнска утроба постала светиња над светињама. И свако рођење је кроз Христово Рођење постало свети догађај. Јер, тиме је свако рођење постало рођење за вјечност, а не за ништавило и смрт. Његов вјечни квасац Он уграђује у људску природу, природу сваке мајке. И то је оно што је од изузетног значаја за сва времена и за све људе. У наше вријеме, нажалост, постаје све важније од рађања дјеце. Масовна касапница је кроз абортусе завладала и Црном Гором, у свим нашим земљама и у цијелом свијету. То је страшно знамење нашега времена”, нагласио је владика Амфилохије. Владика Амфилохије је рекао да се у нашем времену дешава нешто што никад није било – да је више мртвачких сандука него колијевки: „То је велико зло, велика пропаст, богоборство, христоборство”. Владика је подсјетио и да је пред нама јубилеј 1700 година од Миланског едикта којим је дата слобода исповиједања хришћанске вјере: „Морамо на то подсјетити неке од наших главара који у последње вријеме, са некаквих својих безумних разлога врше прогон наше Цркве, нашег свештенства из Црне Горе. Ових дана су донијели одлуку, нови министар унутрашњих послова, ваљда да би се показао, донио је одлуку да се протјера пет свештеника из Пљеваља. Не дају боравак у Црној Гори не само људима из Републике Српске и Србије, него ни

Има нешто што не смије да се заборави Митрополит Амфилохије освештао је потом са свештенством и вјерним народом бадњаке пред црквом Свете Текле у Даниловграду. Владика је у бесједи Даниловграђанима казао да је Рођење Христово освештало свако рођење. „Свако убиство дјетета у материној утроби је због тога убиство малога Христа”. Владика је рекао да је самоубилачким духом затрован модерни свијет. „И то зло нам је дошло од онога Запада у који ми сада хоћемо да се интегришемо. Нека да Бог да се интегришемо са свим оним што је добро, али ако уз такве интеграције долази тај отров, то дјецеубиство и богоубиство, онда – хвала вам на таквом Западу и таквом НАТО пакту”. Владика је рекао да је Даниловград силовани град, јер је прва жртва НАТО бомбардовања из 1999. године била у Даниловграду. „То ви Даниловграђани не бисте смјели да заборавите, јер има нешто што не смије да се заборави”. У културно-умјетничком програму учествовали су гуслар Миленко Калезић, дјеца с вјеронауке при цркви Свете Текле и женска пјевница „Света Текла”, а програм је водио Никола Ракочевић. Након Даниловграда, Владика је благосиљао бадњаке пред црквом Светог Василија Острошког у Никшићу и у манастиру Светог Луке у Никшићкој Жупи.

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ ОДЛИКОВАО СНЕЖАНУ ПАВИЋЕВИЋ Митрополит Амфилохије служио је на Божић са свештенством и вјерним народом Свету архијерејску литургију у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. У току Свете службе јереј Далибор Милаковић прочитаo је посланицу Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, а на крају Литургије митрополит Амфилохије се сабраном народу обратио бесједом рекавши да се Христовим Рођењем остварила пуноћа људске природе и свега што је Бог зацртао за људску будућност до вјечности и непролазног Царства Божијега. Митрополит Амфилохије је подсјетио на ријечи пјесника Тина Ујевића да је срце сваке мајке – срце Богомајке. Он је потом уручио одликовање магистру економије Снежани Павићевић из Подгорице, мајци једанаесторо дјеце – Златни лик Петра II Петровића Његоша, и награду од 1000 евра као Божићни поклон њеној дјеци. „Са великом љубављу, страхом и великом одговорношћу примам овај орден. Даће Бог да нити ја нити било који члан моје породице никад не издамо симболику онога што он представља”, казала је Снежана Павићевић, примајући орден од митрополита Амфилохија.

i lo go s p o stade ti j elo. . .

браћи Русима. Кажу, забога, не постоји Митрополија црногорско-приморска. Па ко онда постоји у Црној Гори, ако не постоји Митрополија која је родила Црну Гору. Могу они, али ће то остати срамота за њих. Остаће упамћени у историји по најсрамнијим поступцима. Не могу они Цркви нашкодити, преживјела је она преко двије хиљаде година”. У умјетничком дијелу програма наступила су дјеца полазници вјеронауке при подгоричким храмовима, Катарина Богићевић и млади гуслар Максим Војводић. Сабрање је затим настављено народним весељем уз вокалне солисте и подгорички фолклорни ансамбл „Ђурђевданско коло”.

март / 2013 / svetigora

17 У крипти храма Христовог Васкрсења у Подгорици

Прослава Богојављења у Подгорици

РАЈО Војиновић

Погружење у нови Јордан Њ

svetigora / 2013 / март

егово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је 19. јануара, поводом Богојављења, Свету службу Божију са великим водоосвећењем у цркви Светог Ђорђа под Горицом у Подгорици. Владици је саслуживало свештенство Подгоричког архијерејског намјесништва. У току Литургије митрополит Амфилохије је крстио Францускињу јеврејског поријекла Клаудију. У литургијској проповиједи многобројним вјерницима Владика је рекао да се Господ на овај Свети празник јавио људима онакав какав јесте. „Зато више нема потребе да философи нагађају ко је и какав је Бог. Нема више више потребе да учењаци трагају за најдубљом тајном живота и свијета. Нема више потребе да они који су испуњени заблудама, а који су чезнули да открију ту истину, лутају и да више иду путевима који нијесу путеви прави него су беспућа”. „Јер, све оно за чим је човјек чезнуо и за чим чезне – то се открило на овај Свети дан преко Јована Крститеља, у личности Христа Господа који се крштавао и погружавао у Јордану, у ријечима Оца небескога који је говорио ‘ово је Син мој љубљени, Њега послушајте’ и у тајни јављања Духа Светога, који се открио и јавио у виду голуба који је сишао на главу Господњу. Бог се открио као вјечна свјетлост, као вјечна истина, као вјечни живот, као вјечна љубав. Открио се и као Спаситељ свијета у личности Христа Господа”, казао је митрополит Амфилохије. У присуству великог броја вјерника митрополит Амфилохије је са свештенством Подгоричког архијерејског намјесништва на подгоричким Скалинама потом освештао воде Рибнице и

i lo go s p o stade ti j elo. . . март / 2013 / svetigora

Мораче. Након тога је уприличено такмичење у пливању за Часним крстом, у којем је учествовало стотину младића и једна дјевојка – Николина Аћимић. До крста је први допливао Игор Пренкић, који је од митрополита Амфилохија на дар добио златник са ликом Митрополита Петра II Петровића Његоша, а од Подгоричке црквене општине 300 евра. „Свима благослов Божји, а посебно онима који су се, заједно са Господом, погрузили у ову нову ријеку Јордан, на челу са нашим братом Игором који је први дохватио овај Часни крст”, рекао је митрополит Амфилохије. „Морам да признам да ме је то обрадовало, јер недавно сам га вјенчао у цркви, тако да је то показатељ да они који нијесу у Цркви вјенчани, и још ако нијесу крштени, под хитно треба да се крсте, и да се вјенчају који су ожењени, да би идуће године њих Бог удостојио овога Часнога крста”. Приликом уручења златника са ликом Владике Рада побједнику такмичења Игору Пренкићу, митрополит Амфилохије је подсјетио да ове године славимо 200 година од Његошевог рођења. „Нека би Бог дао да из овога Часнога крста, и из овога Богојављења, и из овога одликовања на Ловћену израсте црква Светог Петра Цетињског, која је у она безбожна времена разорена. Нека би Бог дао да се Његош поново врати у свој храм као што је то он завјештао док је био овдје на земљи. Његове кости су шест пута вађене и враћане, а сада ће Црна Гора, ако Бог да, у част двјестагодишњице његовог рођења да испоштује његово завјештање, да врати цркву Светог Петра Цетињског, јер је то најстарија црква подигнута у част Светога Петра Цетињскога”. Он је додао да је гријех рушења ловћенске цркве двострук – да је учињен против Светог Петра Цетињског и против завјештања Владике Рада. „Црну Гору ћемо у правом смислу обновити само тада када се обнови црква Светог Петра на Ловћену”, поручио је митрополит Амфилохије.

p o vodom p razn i k a

ПРЕДРАГ Вукић

Прослава Светог Саве на Цетињу у раздобљу од 1856. до 1916. године

„И завјешта да се Срби слогом вежу...“ П

svetigora / 2013 / март

рослава Св. Саве као школске славе на Цетињу први пут је одржана 1856. на иницијативу књаза Данила. О тој прослави Милојко В. Веселиновић у својој расправи „Св. Сава – школски патрон у Срба” објавио је писмо дворског протођакона и секретара Цетињске митрополије Филипа Радичевића, које му је овај послао 1868. године и које гласи: „Идеја о јачој просвјети покренута је била о владалачком духу бесмртнога господара Црне Горе Данила I, када је ступио на владу самовољне Црне Горе 1851. године, борећи се неуморно да од самовољних Црногораца начини једну државицу давши јој облик монархичне кнежевине. Поред гвоздене мишице која је стављала темељац камен данашњој Црној Гори, на прво му мјесто бијаше да школа постане у Црној Гори правим избором народне образованости, те књаз Данило 1855. године претвори основну школу у пансион од 20 ђака стипендиста који најбољи бијаху из основне школе. У тај пансион узети су били синови заслужних Црногораца, којима бијаше највреднији професор Стево Петрановић и који им предаваше гимназијалне и богословске предмете. Од његова времена, а за владе књаза Данила, почиње се свечано прослављати Свети Сава просветитељ српски 14. јануара сваке године. Слављење се почиње 1856. године на овај начин: у просторијама манастира цетињскога, гдје се сада налази цетињ-

20 Цетиње крајем XIX вијека

ска конзисторија, прва и друга соба. Света служба у цркви са више свештеника и ђаконом, потом обучени иду у салу школску, за које вријеме слави се процесија са звоњењем звона пјевајући тропар Светог Саве. Школска сала декорисана је сликама књаза Данила и књагиње Даринке. Узвишено постоље за господара и књагињу, а поред тога на другом асталу спрам иконе Светог Саве освећење водице које свештенство обавља. Иза тога држи говор најбољи ђак, по свршетку кога пјевају укупно ђаци: Ускликнимо са љубави Светитељу Сави, Српске Цркве врховној светитељској глави, итд. И послије овога пјевања из руке књаза Данила награђује се најбољи ђак, међу којима спада Михаил Поповић и Филип Радичевић.“ Свечано и за памћење Ово је прва година слављења Светог Саве 1856. године на Цетињу. Прослављање Св. Саве у цетињској основној школи у континуитету ће се наставити све до 1946. године. У монографији „Цетињска школа 1834-1934“ Петар Поповић се осврнуо и на прослављање Савиндана у истој школи, о чему поред осталог каже: „Светосавске прославе биле су у цетињској основној школи по правилу увек свечано прослављене, неке чак и врло свечано. За светосавску прославу 1893. год. забележено је у школском летопису, да је била најсвечанија ’какву је до ове године не памте околни становници’. Прослави су

присуствовали кнез Никола, кнежевић Данило, кнез Петар Карађорђевић, велики војвода Мирко са многим чиновништвом и грађанством. На вече Св. Саве приредили су учитељ и са ђацима концерт у Зетском дому. Сутрадан су били учитељи са главним школским надзорником позвани у двор, где су учитељи са ђацима у дворском салону поново извели концерт. Школа је добила велики поклон у новцу од кнеза и кнегиње. Сав приход од концерта подељен је сиромашним ученицима и ученицама. Исто тако је свечано прослављен Св. Сава и 1894. године. Ученици су изводили читав програм пред гостима. У извођењу програма учествовао је и ученик првог разреда Ђорђе Карађорђевић. Он је са једним својим другом рецитовао одломак из Пјесника и виле. Врло свечано прослављен је Св. Сава у цетињској основној школи 1897. године. Те године навршило се двадесет пет година од оснивања женске основне школе на Цетињу и у исто време двадесет пет година рада њене прве учитељице. Свечаности су били присутни кнез и кнегиња са неколико чланова породице, митрополит и велик број грађана. Кнегиња је обдарила учитељицу скупоценом златном иконом Богородице. Увече је у част учитељице одржана забава. Светосавској прослави 1898. год. поред кнеза, његових синова и митрополита присуствовали су руски и српски опуномоћени министар на Цетињу.“ У току 1896. године цетињска основна школа добила је на поклон велику икону Св. Саве, коју јој је поклонио кнез Никола. Без сумње, кнез Никола је био централна личност у промовисању и развијању култа Св. Саве у Црној Гори, а на Цетињу посебно.

У седмичном листу „Црногорац“, који је публикован на Цетињу 1871. и 1872. године, као и у службеном гласилу цетињског двора „Глас Црногорца“, који је излазио на Цетињу од 1873. до одласка краља Николе у изгнанство 1916. године, редовно су објављивани исцрпни извјештаји о прослави Св. Саве на Цетињу. Неке од тих извјештаја публиковали смо у додатку нашег рада како би се добила садржајнија слика о томе како је и на који начин прослављан празник Св. Саве у престоном граду Црне Горе. Празник Св. Саве прослављан је на Цетињу и за вријеме аустроугарске окупације. Петар Поповић наводи да је почетком 1918. празник Св. Саве скромно прослављен у цетињској основној школи. С тим у вези, он каже: „Управа школе добила је о том инструкције од градског заповедништва. Један учитељ требао је да поздрави гувернерство и окружну команду. У седници наставничког већа од 21. јануара (н.к.) утврђен је програм прославе. Програм је био врло скроман. Прослава је сведена на три ђачке декламације и три пјесме које је отпјевао ђачки хор. Последња тачка била је дељење опанака.“ Настојањем књаза Николе на Цетињу је 1869. године отворена богословија. За ректора Богословије књаз је поставио Милана Костића, родом из Бачке. Празник Светог Саве прослављан је у овом просвјетном заводу сваке године. Описујући текући рад Богословије, Костић у студијском раду „Школе у Црној Гори од најстаријих времена до данашњег дана“ (Панчево, 1876.) поред осталог каже: „Једна соба посвећена је за домаћу богословску цркву, у славу првог српског просветитеља Св. Саве. У њој се редовно служило преко целе године и сваки дан и у празнике, као што ћемо рећи доцније.“

s v eto sa v s k o k andi lo

У току 1872. године богословија је добила на дар слику Св. Саве, о чему њен ректор Костић пише: „За богословију набављена је дивна слика Св. Саве, коју је насликао наш даровити живописац Александар Мародић. Иста слика представља Св. Саву, првог српског просветитеља, како благосиља народ црногорски, који је кренуо на пољу просветноме. На слици је много деце црногорске, где чекају светитељска благослова. С једне стране стоје међу народом, високопреосвештени митрополит Иларион, уредник „Црногорца“ и учитељ цетињски; а с друге стране Њ. Светлост кнез с књегињом, и с осталим Црногорцима. На средини доле стоје: глобус, руске рачунаљке и друге књиге. Њих приносе деца светитељу на благослов; а међу њима и ’Буквар црногорски’. Слика је ова дивно уметнички израђена, и остаће као вечити спомен најновије епохе у просветном раду у Црној Гори.“ Иста слика, нажалост, није сачувана и њена даља судбина није нам позната. У сваком случају, нема је у Цетињској митрополији.

svetigora / 2013 / март

Светосавски култ промовисан у основном и средњем образовању Култ Св. Саве промовисан је и у систему основног и средњег образовања у Књажевини/Краљевини Црној Гори. У читанци за други разред основних школа (Цетиње, 1897), коју је приредио Ђуро Поповић, на шестој страни публикована је пригодна пјесма „Св. Сава“. Наводимо двије строфе те пјесме, које дословно гласе овако:

22 Краљица Милена са рањеницима

Српска дјеца, српске школе, Српски народ слави славу у пјесмама диже, носи Немањића Светог Саву. … Свети Саво! Српски свече! Заслуге су твоје силне, Од радости Србин поје Данас пјесме преумилне. … У „Православном катихизису“ за трећи разред основних школа (Цетиње, 1906), који су приредили Ђуро Поповић и Перо С. Мартиновић, поглавље „Школска слава“ посвећено је прослављању Св. Саве. У истом се поглављу дословно каже: „Свуда на све стране, гдје год Срби живе, сваке године на дан првог српског учитеља и просветитеља, Светога Саве, свечано прославља тај дан црква и школа српска. Прије тога дана ђаци се по школама припремају у лијепим пјесмицама и родољубивијем бесједицама (декламацијама) да изразе свој душевни дуг великом, заслужном раденику црквеном и школском – Светом Сави; а на сами дан ђаци обуку чисте хаљине, па најприје оду у цркву, те се моле Богу. Затијем са свештенством и народом понесу из цркве литију и дођу у школу, гдје радосно прослављају Светог Саву – првог српског просвјетитеља и учитеља. А што може веселије и пријатније бити, него кад малени ђаци из дубине својих срца заоре пјесму: ’Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави’“, итд. У читанци за четврти разред основних школа, коју је приредио Ђуро Поповић, живот и рад Св. Саве исцрпно је описан у поглављу „Св. Саво“. Исто поглавље свршава се поруком ученицима: „Зато, Србине брате, не пропуштај никад прилику, а да не споменеш и прославиш славног и великог добротвора свог Светог Саву, који је свој живот посветио за срећу, благостање и душевни напредак своме народу. Нек је слава од цијелог српства Светитељу Сави.“

ра могли бисмо наћи још у бројним школским уџбеницима и приручницима који су у истом историјском раздобљу публиковани на Цетињу. Ипак, корисно је напоменути да су школске уџбенике у Црној Гори крајем 19. и почетком 20. вијека писали углавном домицилни просвјетни кадрови. Примјера ради, Ђуро Поповић, који је написао већи број уџбеника за просвјетни систем основног школства, рођен је 1845. године на Цетињу. Књаз Никола поставио га је 1884. године указом за главног школског надзорника Књажевине. Упокојио се 1902. године у престоном граду Црне Горе. И Перо С. Мартиновић, који је већ поменут у овом раду, један од значајнијих писаца уџбеника за ученике основних школа у истом раздобљу, рођен је на Цетињу 1868. године. Упокојио се 1916. у Подгорици. Не стоје, дакле, примједбе одређених индивидуа да су школске уџбенике у Књажевини/Краљевини Црној Гори углавном писали кадрови са стране и да је самим тим, наводно, српско национално осјећање импортовано у Црну Гору споља. Вјеродостојне чињенице говоре супротно.

Краљ Никола

И завјешта у аманет да се Срби слогом вежу, да туђину рад’ неслоге и трвења не подлежу.“ Краљ и господар Црне Горе полазио је са становишта да је Црна Гора, држава на чијем челу је он био, своје постојање и трајање утемељила на средњовјековној немањићкој државотворној традицији. Управо зато ће при свршетку пјесме посвећене Св. Сави надахнуто записати: А да нам је она љепша, Слобода је ресит’ мора; Слободи је колијевка Немањина Црна Гора. Одломци из саопштења проф. Предрага Вукића са научног скупа „Древнохришћанско и светосавско наслеђе у Црној Гори“ одржаног у манастиру Михољска Превлака 17. јануара 2010. Опрема текста редакцијска.

s v eto sa v s k o k andi lo

Уз ово поглавље, у истој читанци публикован је и текст пјесме „Немањићу Светитељу Сави“. Просвјетни систем у вријеме књаза–краља Николе развијао је и изграђивао снажно и утемељено српско национално осјећање код ученика. То је сасвим разумљиво, јер се култ Св. Саве није могао промовисати без афирмације идеје српског националног интегрализма. Примјера ради, у већ цитираној читанци за четврти разред основних школа публикована је и пјесма „Српче“: Ја сам Српче мало; Мене српство чека, Србоваћу, Боже, Мог цијелог в’ јека. … Српски ћу да живим, Српски да се владам, И готов сам увј’ ек Зато и да страдам. … Ове двије строфе исте пјесме навели смо само зато да бисмо на њеном примјеру илустративно показали какав се национални дух изграђивао и афирмисао у предјугословенској Црној Гори. Сличних примје-

Стихови краља Николе о Светом Сави Цијенећи личност и дјело Св. Саве и непроцјењив значај ове еминентне историјске појаве за будућност српског рода, краљ Никола је уочи празника Св. Саве 1912. године написао „Пјесму Светом Сави“. Сматрајући да је истрајан рад на духовном препороду и изградњи националног јединства српског народа суштина светосавске мисли, краљ–пјесник ће поред осталог записати: Српска црква би плакала Да се Растко не појави; Српској књизи и просвјети Кам темељац он постави,

p r i k az

др БУДИМИР Алексић

Светосавски мотиви

Момира Војводића

svetigora / 2013 / март

обимном, разноврсном и вриједном књи- ског рата, када су ратне теме и социјални мотиви били најчешћа прежевном стварању Момира Војводића, у ко- окупација овдашњих књижевника, ријетки су били пјесници из Црне јим је с правом стекао славу савременог срп- Горе који су се оглашавали пјесмама посвећеним Светом Сави. Први ског пјесничког барда, нашле су мјесто многе од њихје био управо Момир Војводић. Он је 1969. написао сонет у велике теме српске националне историје и ду- акростиху Слово славе Сави (по Силуану), са којим почиње модерније ховности. Ниједан српски пјесник није тако све- и комплексније поетско виђење личности Светог Саве у савременој обухватно и умјетнички успјело опјевао етно- српској поезији. Личношћу Светог Саве Војводић се потпуније инспицид над српским народом у Црној Гори у другој рисао од било којег савременог српског пјесника уопште (а не само половини прошлог и током прве деценије овог из Црне Горе), о чему свједочи 27 његових пјесама посвећених првом вијека, као Момир Војводић. Обурдавању Лов- српском светитељу и просветитељу, а објављеним у збиркама Азбучна ћена, рушењу цркве Светог Петра Цетињског и молитва, Грумен земље пред Тројеручицом, Излазак Чарнојевића, БожуЊегошевог гроба у њој, као и прогону, крађи рова царство, Кућни вук, Гласници искона и Отворено небо. У његовом и преименовању српског језика на простору пјесништву Свети Сава није само повод и инспирација за тренутно поданашње Црне Горе, Војводић је посветио по етско расположење, већ личност која заузима централно мјесто у зназбирку пјесама трајне умјетничке вриједности. чајном дијелу његовог књижевног опуса и његовог живота. Лик СвеНаравно, наше свето и великомученичко Ко- тог Саве Војводић дубоко емотивно доживљава и широко конципира, сово, и Метохија у којој је рођен, били су трајно свестраније од иједног пјесника српске књижевности. У структурисадуховно упориште у његовом животу, и умјет- њу лика Светог Саве Војводић користи средства, тон, лексику и израз и ничка основица из које су потекли његови мно- наших класичних народних пјевача, и наших средњовјековних писаца, гобројни рефлексивни и патриотски стихови и, наравно, модерних пјесника којима и сам припада. окупљени у више књига. Ослањајући се на српску књижевну баштину Војводић је у њој наВојводићево родољубље и приврженост шао инспирацију за своју прву пјесму о Светом Сави (Слово славе Сави српском националном бићу, његово правосла- – по Силуану). Написана у строгој и захтјевној сонетској форми, са акровље, оданост Српској Цркви, као и његова по- стихом, ова пјесма је плод његовог литерарног образовања, ерудиције, етска креативност, посебно су дошли до из- познавања књижевних и других кретања матичне културе. Дијапазон ражаја у пјесмама са светосавским мотивима. његовог светосавског пјевања и мишљења је импозантан. Он се креће Наиме, након Другог свјетод поетизовања народних прича и легенди о Светом Сави (Камење везано, а пашчад пуштена), Савиног одласка на Свету Гору (Растков долазак у Свету Гору), Немањиног доласка код сина Саве и подизања манастира Хиландара као њиховог заједничког подвига (Мних Симеон кад на Атос бану, Виландар, У Хиландар Срби стати могу), приче о чудотворној икони Богородици Тројеручици (Долазак Тројеручице у Хиландар, Чуварица српскога искона, Плач монашки пред Тројеручицом, Хиландарка Тројерука игуманка, Молба Тројеручици), врачарске ломаче и спаљивања свечевих моштију (Трави из пепела мошти Светог Саве, Пјесан себра Светоме Сави) до просветитељско-дидактичке сентенциозности и поучних порука о значају Савиног доласка у манастир и његовог свеукупног подвига (Свети Сава дремне Србе прену, Од пепела Светог Саве пламен, Свети Сава тврди историју). Врх Војводићевог поетског надахнућа животом Светог Саве чини сонетни вијенац Зов милосног доба – препјев житија Светог Саве по Доментијану и Теодосију, oд којих сви сонети имају своје акростихе, од којих је сјенчен шеснаести сонет овог сонетног вијенца – надмагистрале. А надмагистрале, иза класичног магистрала, први је у својим сонетним вијенцима, од којих је крунски Зов милосног доба, увео Момир Војводић. Стварање надмагистрала читаоцу изгледа као изузетна игра жишкама, тако смо добили Житије Светог Саве по Момиру Војводићу, названо Зов милосног доба. Војводићеве пјесме које се односе на Светог Саву остаће забиљежене не само по значајним естетским дометима, него и по продору у тематске просторе у које пјесници из Црне Горе читаве двије и по деценије послије Другог свјетског рата нијесу залазили.

r e p o rta`a

РАЈО Војиновић

Светосавска академија у Подгорици

Свети Сава - путоказ у живот вјечни крипти подгоричког Саборног храма Христовог У васкрсења 26. јануара је, у организацији Митрополије црногорско-приморске, одржана централна

Светосавска академија на којој је поручено да је Свети Сава најбољи учитељ и путоказ за српски народ. Архиепископ цетињски и Митрополит црногорскоприморски г. Амфилохије казао је у уводном слову да су Свети Сава и његово дјело нераскидиво уткани у историјско памћење нашег народа. „Свети Сава је иза себе оставио неизбрисив траг. И данас нас сабира око својих дјела. Свети Сава на најбољи начин свједочи о слободи царства небеског.” „Свети Сава је учитељ свих нас, али и будућих покољења. Он је, истовремено, и путоказ који води у вјечни живот”, истакао је Митрополит црногорско-приморски. Он је поново критиковао црногорску власт због признања независности Косова и Метохије. „Има оних у Црној Гори који се хвале како су највећи домет своје мудрости достигли када су признали такозвано независно Косово. Лажу, ми смо свједоци да лажу”, казао је митрополит Амфилохије. Професор Универзитета Црне Горе и предсједник Управног одбора Матице српске у Подгорици Владимир Божовић је у светосавској бесједи рекао да је данас у Црној Гори на дјелу покушај протјеривања Светог Саве. Он је навео да се, када је Свети Сава у питању, историјске чињенице желе прогласити необавезујућим, па

се тако Немањићи покушавају представити као окупатори Црне Горе. Божовић се послужио фрагментом из прошлогодишње светосавске бесједе Слободана Ерића, одржане у Бару, који се том приликом позвао на ријечи Ива Пилара, хрватског геополитичара, који у својој књизи о јужнословенском питању, објављеној 1917. у Бечу и прештампаној у НДХ, у Загребу 1942, тврди да је за Србе најважнији култ Светог Саве: „Док њега буде било, они могу живјети и без државе, и без војске, и без институција, и њихова ‘империјалност’ то јест, државотворна свијест заснована на духовном идентитету, неће нестати”. Божовић је указао де је Пиларовска формула јасна – избрисати, обесмислити сјећање, потријети вриједност Светог Саве у духу и карактеру српског народа. „Нажалост, та формула се неупоредиво суровије и свеобухватније примјењује у данашњој Црној Гори него у домовини њеног творца. И тако је мала Црна Гора постала јединствено мјесто на земљи гдје ниједној глупости, ма колико била велика, није тијесно”. Божовић је навео да је у данашњој Црној Гори, у том постмодерном театру апсурда, историјска или било која друга истина постала необавезујућа, па се тако чује да су Немањићи, док су у молитви и животној радости градили многе

s v eto sa v s k o k andi lo

svetigora / 2013 / март

храмове у Црној Гори, заправо вршили „насилну анексију” сопствене очевине и дједовине. „Наши преци су, кажу неки, огњем и мачем, а вјероватно и противно новом просторном плану, угурали те силне храмове у наше животе – драгуље свјетске културе, који су у међувремену постали најупечатљивији и најљепши докази нашег трајања и високих историјских домета. Е па, хвала Богу што смо тако ’анектирани’ и хвала Богу што се ’огњем и мачем’ некад тако лијепо градило. Хвала Богу што имамо Светог Саву, што смо на његовом извору сачували тај јединствен израз божанске и људске љубави – наше цркве дивне, свето и слатко Православље”, истакао је Божовић. У умјетничком дијелу програма учествовали су црквени хорови из Подгорице, Никшића, Цетиња и Котора, народни гуслари и рецитатори, као и дјеца из Велике Хоче са Косова и Метохије. Академији је присуствовао амбасадор Србије у Подгорици Зоран Лутовац, као и велики број вјерника који су до последњег мјеста испунили крипту подгоричког Саборног храма.

СВЕТОСАВСКЕ ПРОСЛАВЕ У МИТРОПОЛИЈИ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОЈ Празник Светог Саве и ове године торжествено је и свечано прослављен у свим храмовима и парохијама Митрополије црногорско-приморске. Светосавске свечаности и академије приређене су и у свим већим мјестима Црне Горе, уз масовна окупљања вјерника. „На симфонији оца и сина, Светога Симеона који је родио Светога Саву тјелесно и Светога Саве који је родио духовно свог оца, утемељено је свеукупно биће српског народа кроз историју, а у ствари то је оно што је утемељио и започео цар Константин у историји Европе и свијета 313, доносећи Милански едикт“, казао је између осталог митрополит Амфилохије на Светосавској академији одржаној 25. јануара у концертној дворани Музичке школе у Котору. Митрополит Амфилохије је на празник Светог Саве Свету Архијерејску Литургију служио у Тивту, у храму посвећеном првом српском архиепископу. На Цетињу је на празник цетињско свештенство служило Литургију у Цетињском манастиру. У наставку су дјеца с вјеронауке извела светосавски програм, а у Богословији Светог Петра Цетињског је благосиљан славски колач и приређена празнична трпеза љубави. Светосавске академије одржане су и у Бару, Будви, Херцег Новом, Даниловграду, Колашину и другим мјестима. Све те манифестације су и овога пута недвосмислено посвједочиле да се светосавски дух налази у самим темељима народног идентитета на овом простору.

26 Светосавска академија у крипти Храма Христовог Васкрсења у Подгорици

b e sj eda

ГОРАН Ж. Комар

Наслијеђе неочекиваних

размјера и облика У

муном и сама се наслонила на сопствено византијско наслијеђе. 1553. године Ђустинијани, млетачки синдик за Далмацију, увјерљиво говори о најстаријим паштровским привилегијама. У сусрету са овом земљом стијења требињска је ријека, као и ова бокешка, управо показала главно изворишно и цивилизаторско подручје њезино. Она се звала и презвала на рукосад свемоћном путнику да подиже у знак сјећања на Пресвету Богородицу и Св. апостоле Петра и Павла. Овај обалски гребен за Византије није раздвајао копно од мора и на тој планинској бори саставници коју ни једна сила овога свијета није могла поцјепати све док је Византија трајала и домашивала, саздане су ране базилике и дубровачка на хриди Лаве и бокешка у Бијелој Св. Апостола Петра. Али све то, снагом посвемашњег утицаја Аугуста Константина, равноапостолног цара, снагом која мијења свијет да узраста у легенду, попут снаге утицаја народног светитеља Саве који је међу Србима довршавао дјело великог извањца, подигнуто је наслијеђе неочекиваних размјера и облика. Подигнуто је по обрасцу који је законодавно успоставио Константин Велики у новом граду на Босфору. Овим светитељима, Константину и Сави, вријеме је продужило корак и оснажило руку да дотакну и преобразе земљу и да јој утисну Христов лик. Равноапостолни, може значити бљеском обасјавајући, јер не може људским кораком и дохватом бити натопљена свака стопа средишњег свијета. Дјело Константиново, као и дјело Савино, обезбјеђено је, несумњиво, својством Павловим и оно је у механизму својег остварења, заправо, павловско. Оно је остварено бљеском, а народи средњега свијета, по својој људској потреби, мјерише кораке и тражише тачке додира и рукодјетељства. А свакако, могло их је бити и таквих јер и Константин и Сава су, ипак, замјенили средиште своје пажње са високог сталежа народима тадашњег свијета. У 16. вијеку култ Св. Саве је обасјао велику Русију. Како, којим путем и средствима је пренијето казивање о српском светитељу? Све регуле које је донио Св. Сава, основане на световасилијевском наслијеђу, а тако и венедиктински ред који је баштинио ћирилометодијевски израз, саставили су се овдје у приморју и немањићка традиција овдје је наставила и надградила и византијску и венедиктинску традицију. Изузетна црквена скулптура из Кута и Сушћепана код Новога, или Стона, или Котора, иста је као студеничка и она у студеничкој налази свој финални израз. На Мљету стоји Богородичина црква коју је подигао Немањин сродник Деса и преслична је студеничка црква Десиној, а обојица бијаху диоклијски владари. Своје племенито, српским словима „Мати Божи-

s v eto sa v s k o k andi lo

години великог јубилеја Миланског едикта, на овај свијетли дан, ми у Новоме имамо више јубилеја обиљежених Савиним именом и својством. Далековидиоц Аугуст Константин, казује предање, одређује мјеста уз ријеку која избија из динарских гора и кроз динарску бору саставницу излива своју снагу у Јадран мало западније од хриди будућег Дубровника. А онда, по путањи Св. Павла, или ученика му, дуж ријеке, одмах на билу приморског гребена одређује мјесто светињи, баш у Завали, под брдом Острог, Св. Петру посвећену. И друго на Тврдошу, и треће Св. Апостолима у Чичеву Пољу и преостала уз ријеку, ка изворишном челу Требишњице, Косјерево и Добрићево. Има елемената у градњи предања о дјелима Константиновим која подсјећају на предања о дјелима Св. Саве Српског, но Савино је дјело по земаљској поверхности његова народа неупоредиво разуђеније. Вјерујем да се ове личности предањем састављају својством рукодјетељности и свеприсуством на бројним стопама повјереног им земаљског досега на којима дејствују. Динарске ријеке и ова рисанска, касније прозвана Боком которском, потпуније него широке континенталне области увезују историјске тековине Византије (радом Св. Браће) и венедиктинско-немањићког обрасца подастртог српскоме народу на овој обалској стопи. Сјетимо се и светог патријарха Фотија, посредног или непосредног крститеља и просветитеља свих Словена и нас Срба. Када се гледа на сва зрна посијана у старини, може ли се не казати о древним предањима сачуваним у Боки потпуније него било гдје друго? Не сјетити се „цар Шћепана“ који одређује средства и казује да се црква Божија подигне у Крушевицама па Бунгарићи у бјелској Вали дигоше мању? Шћепан је име свих Немањића и знак преображаја босанског владара велике амбиције Твртка I Котроманића. У крај Суторине, на подини Пријевора, рушевине цркве Св. Ирине, славнога помена, ваљда међу првим Константиновим црквама у престоници Византије. Била је та велепна црква у главноме граду подигнута као, могуће, прва велика црква посвећена управо Св. Ирини. Како год се стварно десило, ова црквица на крај Суторине, под монументалном архитектуром Рустова у којем можемо препознати Јиречекову Драчевицу, говори о утицају византијских средишта у овом дијелу простране државе. О византијским повластицама чувају се успомене у књизи паштровских привилегија у којој су in extenso доношене привилегије на чијем је темељу Млетачка република повластила Паштровиће. Због чега се данас не сјетити Паштровића и повеље пред Бемба изнијете 1423. године? Када је Венеција у лику Франческа Бемба склопила уговор са овом српском ко-

svetigora / 2013 / март

ја“, баш тако стоји у Студеници, унио је српски народ у Средоземље средњега свијета готово у самом часу рођења Симеона и Анастасије, рођења вођеног мишљу Сина. И даће Бог да дјеца потакну очеве свјежином и дубином Савиносимеоновског подвига и опита. Темељна кушња сваке заједнице и друштва и народа кроз историју лежи у свевременом конфликту који се надваладава само инструментом вјере и опитним искуством равним опиту Немање и Растка. Сва велика дјела створиле су заједнице очева и синова у Христу сједињених. Понос рода нашега спрам красних дјела средњевјековне умјетности и градитељства од Немањина доба – да, свакако, али још важније: посиновљење и поочење рода нашега, да слиједи Сину, како је велможни господар све српске земље слиједио Сину своме. Очински разур, разур међу Оцем и Сином у српскоме народу, санираће нашему народу дјеца ове земље која данас сједе у школским клупама. У историји нашега града, подсјетићу вас, велики млетачки експонент у Боки Сладоје Томашевић, створивши огромно богатство мачем крчећи пут у млетачку Боку, постао је монах Симеон. Баш у освит 18. вијека када Новљани крећу градњу своје саборне цркве Св. Спаса на Топлој. И његов синовац опредјељујући велика средства Цркви у њезином универзалном оквиру, главни ктитор саборне цркве. И Савина и Саватијева Савина – то је чиста тачка Православља која је кроз Нови вијек бокешке земље преузела функцију 244 године раније разореног превлачког Светоархангелског манастира, епископије установљене Св. Савом. Он припада множини светогоспођинских светиња којих има и малих и неугледних, али најдревнијих и по бокешким горама. Саватије је у мањој власти делао, али је кључно допринио одржању у Православљу ове обалске стопе са које ће се у читави тадашњи свијет отискивати славни Новљани којима је свима првоначелник био Савин имењак Сава Владиславић. Када у Савину и друге наше манастире приспију дарови његови и његових сродника, биће међу њима иконе Св. Саве и Св. Симеона. Тврдошко-савински манастир, ево биљежимо 320 година од његова разорења, показује органску везу древних константиновско-немањићких светиња. Када се један угињао и рушио, као тврдошки 1693, други се подизао и за њим се народ кретао. Један савинолики отац бокешки и кућански прозорљиви Саво Накићеновић, ево великим јубилејима придодајмо и јубилеј његова темељног дјела, није у својој визији гордо казивао да ће доћи свијетски метежи и насеља новска расти уз обалу гдје им није мјесто, него да покаже бојазан од искорака његовог народа ван обоженог отачког круга у којему је Нови растао отварајући седам великих Јованових печата, растући са средишњим свијетом. Новска Савова очевина, то је ход у малом цијелога народа, то су биљези од угловњака једне тврде господствене јадранске одаје која је сабирала и жњела док је поштивала оце. Нашем народу нема пута ван пута потпуног и безусловног светосавског народног помирења. Наш народ обновиће се само путем немањићким и путем поочења отаца и посиновљења синова.

28 манастир Студеница

Бесједа изговорена на Светосавској академији, 27. јануара 2013. у Херцег Новом.

poezija

МИЛИЦА Бакрач

Светосавски Родослов Од Солунске браће до Светога Саве, Све од прве черте, првог јеванђеља! И од обретења Јованове главе! За Великим петком – васкрсла недеља! Од Светог Лазара до словесног Вука! Од Душана силног до слабог Уроша! Све од Византије па до пашалука; Од времена златног, па до доба лоша! Од крста је крсту остајало трага! Од стазе је стази остало постање! Од порте, олтару, вечитога блага, Крепко завештање, моје савовање! Од молитве прве цветнике разноси, Од бити што јеси, па до бити ко си! Од бити што јеси! Крени од Тавора! Видећеш где светли светосавска гора! Однеће ти биће лаври Студенице, Том најлепшем гнезду немањићке птице! Кад на лицу радост засветли од иња, Отвориће своје двери Љубостиња...

И теби, путниче, греди попут Јова! Веран, певај слова савског родослова! Запливај у чистој, непресушној реци, У којој крштења примали су преци, Велможе, очеви, пастири и свеци! И не веруј да је изгорела нада, У зидање новог, лепог Призрен града. И не чуј да вода пресуши са зденца, Владичанске круне, ловћенскога венца. Однеси, путниче, за будуће дане, Алексе Шантиће, Дучиће Јоване! У три своја прста – склони испод Крста, Истину и Веру, да постоји врста, Која путе следи, певајућ да није, Оно туђа земља... подно Пећаршије! Однеси, путниче, рад будућих дана, Пут Газиместана, Високих Дечана, На уснама песму Ракића Милана! Од бити што јеси – па до бити ко си, Родослове оног, ком припадаш носи!

s v eto sa v s k o k andi lo

Милица Бакрач (дјевојачко презиме Ненезић) је рођена 6. марта 1977. године у Никшићу. Дипломирала је на Филозофском факултету у Никшићу, на Одсјеку за српски језик и књижевност. Књиге поезије: Нек ме птице криком буде (1996), Жиг (1998), Међурепубличка заједница за културу из Пљеваља; Сонети и писма, едиције Мостови, библиотека Ратковићеве вечери поезије 1999. године, Међурепубличка заједница за културу – Пљевља и Центар за културу – Бијело Поље; Од злата јабука (2004), у оквиру библиотеке Савремена поезија, Октоих, Подгорица; Азбучник, посвећен одбрани имена српског језика у Црној Гори, Књижевна задруга Српског народног вијећа – Подгорица (2007); Азбучник (друго издање, 2010), ПЕГАЗ

из Бијелог поља – под покровитељством Удружења ,,Кнез Мирослав“; Арсеније Чарнојевић по други пут међу Србима (2010), ИНТЕРПРЕС, Београд; Жена (2012), Матица српска, Друштво чланова у Црној Гори, Подгорица; Одбрана Азбучника (2012), са препјевом на руски језик и прилозима књижевне критике о Азбучнику, куће ПЕГАЗ из Бијелог Поља. Заступљена је у антологији Сневне Евине кћери (Савремено пјесништво жена у Црној Гори) – аутора Милице Краљ – издање „Комова“ из Андријевице 2002. године и у антологији савремених сонетних вијенаца на српском језику Црно једро ветра Љубисава Милићевића, у издању „Одзива“ – Бијело Поље, 2001. године. Добитница је I награде „Ратковићевих вечери поезије“ 1999. године. Награђена је Повељом СВЕТИ САВА – за књижевна дјела посвећена српском народу – Источно Сарајево, 2012. године, као и I наградом на конкурсу за љубавну поезију за ,,Дан љубљених“ у Мркоњић Граду, 2012. године. Живи у Никшићу.

p r i k az

ОЛИВЕРА Доклестић

Луч Светог Саве У издању СПКД „Просвјета“ почетком 2013. из штампе је изашао зборник „Светосавско кандило“. Ријеч је о радовима ученика основних школа са подручја Боке которске, а који су настајали од 2009. до 2012. г. у оквиру литерарног конкурса за ученике основних школа на тему о Светом Сави који организује СПКД „Просвјета“.

svetigora / 2013 / март

ада се помене име Светог Саве (кажемо и Светог Саве Српског) није довољно само да се прекрстимо због помена светитеља и чињенице да су му мошти спаљене на Врачару. Потребно је и да се дубоко поклонимо за све оно што је урадио за српски народ и српску државу, што нам је освијетлио мрачни ходник незнања, сужањства, мржње, зависти и указао на врлине човјечности, мира међу људима и поштовања. Та његова свјетлост хришћанска, божанска, вођена је провиђењем за будућа покољења, стазом мудрости, правичности, истинољубља. Тачно је да је у нашем народу и прије и послије овог Светог оца било и лажљивих и превртљивих, малодушних и бесрамних, злих и гњевних, али након Светог Саве, поучен његовим учењем, сваки човјек, сваки Србин, знао је да постоји луч Светитељева која негдје из потаје прати и опомиње како да се од грешака и погрешних путева врати на прави, светосавски, како да се из кала посрнућа уздигне до сјаја Сунца, како да се вјером и надом поткријепи љубав и да се, почевши од себе, бољим учини окружење. Он, светитељ и просветитељ, познавао је душу свог народа, његове мане и врлине, као и нарав своје браће, која су била огледало истог тог народа. Мудрошћу вођен, бескрајно одан хришћанским принципима, измирио је браћу пред одром мртвог оца, и поставио темељ националних вриједности, повезујући духовност, религију, традицију и обичаје. Био је просветитељ, учитељ, књижевник, Божји човјек. Учење о Светом Сави више није дио редовног образовног програма у основним школама

s v eto sa v s k o k andi lo

у Црној Гори. Његове слике више се не не вредновали су професори књижевности: Ратко Вујновић, налазе у школама и дјеца ништа, или тек Радмила Бендераћ, Гордана Булатовић, Душанка Петијевић, једва нешто знају о њему. Понеко дијете Маре Радонић–Вујновић, а имена најбољих су саопштена на зна да пјевуши Химну њему посвећену, светосавској духовној академији, 27. јанура. Наставница српали већина је сасвим нијема. ског језика и књижевности, која се прва одважила да се са своХерцег Нови и Бока которска вјеко- јим ученицима јави на први конкурс, у прилично валовитом вима његују култ Светог Саве, без обзира политичком окружењу, била је професорица Тамара Комар из на власт: од доба Млечана и Аустроугара основне школе „Илија Кишић“ у Зеленици. Три првопласирана до Краљевине СХС, социјалистичке Југо- рада су написали њени ученици: Тијана Накићеновић, Тамара славије и данашње независне Црне Горе. Богдановић и Нада Вавић, а посебну награду је добио СтрахиСветосавски култ појачавају топоними ња Драгојевић, ученик О. Ш. „Милан Вуковић“ који се сам јавио и легенде који су разбацани по читавој на конкурс. Након 2006. године све се одвијало лакше, узлазном линиБоки, попут Савинске дубраве и цркве Светог Саве на њеном врху, манастира јом, с мање бојазни. Реално гледано, није ни јасно чему страх, Савина, цркве Светог Николе у Радовани- чему резерва према једном светитељу, реформатору, мудрацу, ћима, на Луштици, коју је освештао Све- миротворцу, о коме се учило генерацијама уназад? Најбољи прозни рад 2007. године је написао Страхиња тац, превлачке цркве и манастира гдје је Драгојевић из О. Ш. „Милан Вуковић“, а најбољу пјесму, у којој успоставио своју другу епископију итд. Упркос чињеници присуства свето- је исказано необично зрело пјесничко умијеће, Катарина Ансавског духа у Боки, дјечје знање о Све- дреић, ученица О. Ш. „Илија Кишић“. У 2008. години на конкурс том Сави је веома скромно. Због значаја се јавио највећи број ученика основне школе „Илија Кишић“. Светог Саве и чињенице да се он потиТема конкурса 2009. године је била: „Свети Сава – наша скује из школских програма, те да у неко љубав, мудрост, нада, вјера“. Позивна писма су упућена свим догледно вријеме може да буде сасвим школама на подручју читаве Боке которске, у општине Котор, заборављен, СПКД „Просвјета“ је 2005. Тиват и Херцег Нови, али су пристигли радови само из херцеггодине покренула организовање лите- новских школа. Радови су вредновани у категоријама прозе рарног конкурса за ученике основних и поезије, а најбољи су били; у конкуренцији поезије, Ђорђе школа на тему о Светом Сави. Конкурс Злоковић из О. Ш. „Орјенски батаљон“ у конкуренцији прозе, је расписан у децембру, за ученике хер- Снежане Спаић из О. Ш. „Дашо Павичић“. цегновских основних школа, на тему Конкурс 2010. године је имао три теме: 1. „Свети Сава данас“ „Житије и дјело Светог Саве“. Тридесетак (о присутности лика и дјела Светог Саве у данашње вријеме), 2. приспјелих радова у јануару 2006. годи- „Човјек који је одбио да буде принц“ (суштину приче усмјерити на лични однос сваког ученика спрам ове дилеме), 3. „Пред иконом Светог Саве“ (монолог или замишљени дијалог ученика и Светог Саве). У 2010. години је конкуренција већ била јача због учешћа школа из Котора и Тивта. Нарочиту пажњу завриједио је прозни рад Дејана Ковача из О. Ш. „Народни херој Саво Илић“ у Доброти, који ће и наредних 2011. и 2012. године написати најбоље прозне радове. Зрелост четрнаестогодишњег младића, Дејана Ковача, задивила је не само професоре комисијe, већ и бројну публику и црквене оце у херцегновској дворани на светосавској академији, пред којима је млади књижевник прочитао свој рад о мирењу завађене браће. Током протеклих година, у жирију за вредновање приспјелих радова, учествовало је тринаест професора књижевности и књижевника: Ратко Вујновић, Маре Вујновић, Радмила Бендераћ, Гордана Булатовић, Душанка Петијевић, Миланка Петрић, Љиљана Карановић, професор, књижар и књижевник Никола Маловић, Зорица Марковић, Ана Замбелић–Пиштало, књижевница и сликарка Снежана Вукићевић–Чворо, професор и књижевни преводилац Загорка Зечевић и јереј и књижевник Шпиро Живковић. Овом приликом СПКД „Просвјета“ се свима захваљује на преданом раду. Сада, кад је пред нама ова књига са дјечјим радовима посвећеним Светом Сави, у којима се ређају мисли од потпуне, симпатичне наиве и бајковитог схватања живота младог Растка Немањића, до сасвим зрелих, мудрих размишљања о светитељу и државнику, знамо да луч нашег Свеца гори за нашу младост – они је виде, препознају и осјећају као своју. А наш конкурс наставља да траје...

besjeda Патријарх српски ИРИНЕЈ svetigora / 2013 / март

Јубилеј

-подстрек да истрајемо Бесједа Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја на свечаности отварања године Миланског едикта изговорена у Нишу 17. јануара 2013. године. рошло је 1700 година од доношења Миланског едикта, којим је Свети П цар Константин хришћанима гарантовао право да Господа Исуса Христа слободно прослављају. Пред нама је велики догађај, али и прилика да

се после много векова упитамо: шта је тај акт значио за Цркву Христову, после три века прогона хришћана у Римској империји због тога што су проповедали Благу вест Светог Јеванђеља и сведочили Христа Васкрслога и што се нису уклапали у слику и поредак обоготворених императора. Стога су хришћани били стављени ван закона као људи који проповедају „недозвољену веру“. Многи мученици из тог времена чијем се храбром сведочењу Истине дивимо, међу којима су и ранохришћански мученици са ових наших простора (Свети Флор и Лавр из Улпинане (данашњи Липљан), Свети Емил и Стратоник (Београд), Свети Ерасмо Охридски, Светих 150 мученика сирмијских (Сремска Митровица), испуњавају календар Свете Цркве Христове. Заслугом Светог цара Константина хришћани су постали слободни. Постали су део друштва са правима која су имали и људи других религија, са имовином и слободом рада и деловања. Тим едиктом је Цркви гарантована слобода, по речима царским: „да дозволимо и хришћанима и свима другима слободу избора и да следују вери коју би желели, као и било којој божанској или небеској ствари, да бисмо могли и ми и сви који су под нашом влашћу добар и миран живот водити“. Ова 2013. година је прилика да сагледамо колико је Хришћанство заслужно за преображај који је учинило у незнабожачком и идолопоклоничком античком свету. Зато је овај јубилеј велики дар који нам Бог дарује, дар који подразумева одговорност: да видимо колико смо Христови, колико је Бог са нама и ми са Њим. Не смемо се правдати временом и говорити како су у овом нашем времену скоро све вредности погажене. Ми смо ту да се у години овог великог Јубилеја покажемо способним превазићи сваку кризу; да смо спремни жртвовати се за истинску слободу и људско достојанство, за ону слободу и оно достојанство које нам је Христос даровао. Ово је тренутак, не само да се поносимо тиме што је Цар Константин „апостол међу царевима“ рођен у Нишу, већ да се угледамо на његов духовни преображај и сагледамо плодове које је тај преображај донео у уметности, култури, музици, науци, књижевности – једном речју, колико је допринео људском животу уопште. Овај равноапостолни Цар, који је владао по Божјим законима на корист и добробит заједнице, био је духовни узор потоњим владарима, а нарочито онима из нашег рода. О томе сведоче споменици средњо-

ОТВОРЕНА КОНСТАНТИНОВА ГОДИНА (313 – 2013)

март / 2013 / svetigora

вечаном академијом у Народном позоришту у Нишу 17. јануара 2013. године почела је прослава јубилеја Миланског едикта. Свечаност је отворио поздравним говором градоначелник Ниша др Зоран Перишић, после кога су говорили: амбасадор Руске федерације Његова Екселенција Александар Чепурин као домаћин свечаности, Његова Преузвишеност бискуп Реформаторске хришћанске цркве др Иштван Чете-Семеши, Његова Екселенција надбискуп Орландо Антонини, апостолски нунције у Београду, кога је преводио београдски надбискуп Станислав Хочевар. Поздравом двојице сапредседника Организационог одбора за обележавање 1700 година Миланског едикта, Председника Републике Србије г. Томислава Николића и Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, започела је ова јубиларна година прослављања толеранције и хришћанске љубави. Народно позориште са 540 места је било мало да прими све заинтересоване, па је испред зграде био постављен велики екран како би сви могли пратити свечану академију Светом цару Константину у част. Међу гостима запажени су неколико министара у Влади Републике Србије, међу којима министар културе и информисања г. Братислав Петковић, министар грађевине и урбанизма г. Велимир Илић, г. Милета Радојевић, директор Канцеларије за сарадњу са традиционалним Црквама и верским заједницама Владе Србије, затим Преузвишени Адем Зилкић, реису-л-улема Исламске заједнице Србије у пратњи муфтије србијанског Мухамеда еф. Јусуфспахића. У име Јеврејске општине свечаности у Нишу присуствовао је београдски рабин Исак Асиел. Примећени су многи професори Београдског, Нишког и других универзитета, директори и посленици значајних издавачких и других установа, научних института, културни и јавни посленици. Тринаест православних српских архијереја присуствовало је овом незаборавном чину. Доајен српског глумилишта Танасије Узуновић, иначе рођени Нишлија, са балкона Народног позоришта прочитао је текст Миланског едикта. Свечаност је на посебан начин увеличана појањем хора Сретењског манастира из Москве, чији су врхунски појци допринели да прослава у Константиновом завичајном граду свим присутним, али и онима поред ТВ екрана, остане у трајном сећању. Милански едикт потписали су 313. године тетрарх Запада Константин Велики (272–337), рођен у Нишу, односно древном Наисусу, и четворовласник Истока Ликиније (250–325). Тим законским текстом је проглашена верска равноправност и окончан прогон хришћана на територији Римског царства.

вековне књижевности, у којима су српски владари приказани на „подобије Константиново“, као „нови Константин“. Владари из Немањине лозе су често поређени са царем Константином. Архиепископ Данило II, говорећи о победама Светог краља Милутина, сматра да је он „сличан славном Константину“, док се Свети Стефан Првовеначани, у своме Житију Светом Симеону, моли да крст буде симбол и средство благословене победе, и да помаже његовом оцу „као древноме цару Константину“. У Краљевој задужбини, манастиру Светог Николе Дабарског, постоји монументална композиција Константинове победе над Максенцијем, коју истраживачи упоредо стављају са Краљевом победом на Велбужду. Цар Душан, такође, доносећи свој Законик, тражи историјски основ у Константиновој личности и делу. У пропратној повељи каже се: „Бог по својој милости... мене премести од краљевства на православно царство. И све ми даде у руке као и великом Константину цару...“ Настојећи да буду „Константиновог рода“, наши свети преци, „честити и Богу приступачни“, остварили су и оставили нам велика дела на пољу науке, политике, културе, цивилизације... Зато је Србија била, али и данас јесте, органски део Европског континента, оне Европе која се поноси хришћанским наслеђем, слободом и високим културним достигнућима. Ово славље вечерас у Нишу, и сва друга која ће бити у овом граду, али и у Београду и другим местима у току године, помоћи ће нам да се речи Миланског едикта и данас, након 1700 година, чују и зазвуче савремено; јер су, нажалост, савремени и прогони и страдања широм света, у нашем суседству, па и код нас, а нарочито на Косову и Метохији. Милански едикт је општељудска и општецивилизацијска тековина актуелна у сваком времену, па и у овом нашем. Колико ћемо ми принети плодова и оставити својим потомцима зависи од нас – колико смо спремни да, попут Светог Константина Великог и његове мајке Свете царице Јелене, лично доживимо непоновљиву и јединствену личност Господа Исуса Христа, да се у Њему огледамо, и да као плод тог чудесног и тајанственог сусрета остваримо апостолску мисију Цркве у свету. Зато је свечано обележавање овог Јубилеја подстрек да још истрајније сведочимо Господа Христа да би и други, видевши наша добра дела, прославили Оца нашега који је на небесима. Свети цар Константин је својим едиктом омогућио слободно исповедање Хришћанства у мору паганског света. Протекло време од 1700 година је гаранција да нико данас не треба да се плаши наше Свете Цркве, јер је она управо надахнута едиктом, истрајна у неугрожавању било чије слободе вере и савести. Таквим односом према другима на најбољи начин сведочимо снагу и љубав којом нас Христос и Свети цар Константин уче и данас. Овом вечерашњом свечаношћу проглашавамо 2013. годину, годином Миланског едикта.

svetigora / 2013 / март

Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ (Мићовић)

jubilej

200 година од рођења Владике Рада

Исихастички лик игумана Стефана у Горском вијенцу Р

ијеч исихазам је грчког поријекла (исихиа – тишина, самоћа); користи се углавном у аскетској терминологији и у том контексту преводи се – тиховање, или, ради веће јасноће њеног значења - молитвено тиховање. У оквиру црквене историје ова ријеч означава један монашко-аскетски покрет који је настао почетком XIV вијека, а који се из Синајске пустиње и Свете Горе проширио и на остале православне земље током XIV, XV и XVI вијека. Исихазам није само покрет који се у одређено вријеме појавио па тако и нестао, него је у ширем смислу значења те ријечи, једна подвижничко-созерцатељна дисциплина чији се почеци назиру још од пророка Мојсија и Илије, па се продужава кроз цио Стари Завјет до Св. Јована Крститеља и Св. Апостола, а наставља се кроз сва времена црквене историје до данас. Молитвеним тиховањем не баве се само монаси него и поједини лаици. Монасима је утолико лакше да узму на себе овај подвиг зато што су слободни од земаљских брига и што многи од њих од своје младости постављају себи за циљ стицање дарова Духа Светога посредством поста и молитве. Трагови исихастичког предања у Црној Гори За нашу тему је важно да размотримо питање: од кога је Његош могао сазнати за ову духовну дисциплину? Његош се од најраније младости сретао са многим монасима, међу којима је било аскета и молитвеника. Њему је први учитељ био јеромонах Мисаил који је, по свој прилици, раније био светогорски калуђер. Његошеви каснији учитељи, савински јеромонах Јосиф Троповић и Сима Милутиновић Сарајлија, заслужни су за његово образовање, а овај посљедњи и за развијање његовог пјесничког дара. Увјерени смо да је Његошу поред свих учитеља његов стриц Св. Петар Цетињски био и остао главни узор и учитељ. Важно је имати у виду да је најраније Његошево образовање и духовни развој са највећом пажњом и одговорношћу пратио Св. Петар који је због својих врлина, великог испосништва и даноноћне молитве још за свог земаљског живота био поштован као светитељ. Сасвим је извјесно да је млади и даровити Раде, пребивајући код свога светог стрица и претходника, са највећим пијететом слушао његове ријечи и смјештао их у срце своје (види Лк. 2,19). Такође мислимо да је још као „млад и невјешт“ (ГВ 2495) осјетио топлину светитељских молитава што му је дало извјесност да га торжествено прогласи за свеца само четири године послије његовог упокојења. Осим горњих назнака треба имати у виду да се исихазам његовао у зетској области још од немањићког доба, а посебно у вријеме Балшића и Црнојевића, а касније се наставља у Црној Гори и околним брдима, по скровитим манастирима и монашким испосницама. Старац Никон Јерусалимац, духовник Јелене Балшић и старац исихаста Макарије, по коме је манастир Старчева Горица добио име, били су носиоци исихастичког предања, али свакако не и једини међу бројним монашким заједницама на овом подручју у XV и XVI вијеку. Касније су цетињски митрополити одржавали живе везе са најзначајнијим духовним центрима Српске Цркве – Пећком патријаршијом и Дечанима, а повремено и са Св. Гором. Изузетно је важно што су у непосредној близини цетињске столице, мало прије појаве Петровића на историјској сцени, заблистали светошћу велики носиоци подвижничко-созерцатељног предања Преп. Исаија Острошки, Св. Василије Острошки и

Преп. Стефан Пиперски. Они нијесу били самоникли појединци него су исихастичко предање примили од својих претходника и оставили га у насљеђе својим ученицима. На једном малом простору тадашње Црне Горе и Херцеговине, почевши од Преподобног Исаије Оногошког до Св. Петра Цетињског, можемо пратити преношење монашког тиховатељског искуства преко два вијека. Даровити Митрополит Данило Петровић стасао је непосредно послије прослављења Св. Василија, а највјероватније је да се лично сретао са својим старијим савремеником Преп. Стефаном Пиперским. Прве владике из породице Петровић и њихова монашка братства имали су прилику да пију са бистрог источника обновљеног исихастичког предања које су горепоменути светитељи својим примјером посвједочили и млађима од себе преносили. То духовно искуство примио је од старијих, највјероватније од смиреног митрополита Саве Петровића, и Св. Петар – Његошев учитељ. Горња анализа наводи нас на закључак да се Његош са аутентичним тиховатељским искуством упознао на домаћим изворима. Претпостављамо да је Његош обогатио своја знања о исихазму кроз непосредне контакте са руским духовницима приликом својих боравака у Александроневској лаври и у Псково-пештерском манастиру. У Русији су се тада ширили култови и учења великих тиховатеља: Преп. Пајсија Величковског, Св. Тихона Задонског и Преп. Серафима Саровског. Треба још узети у обзир да му је била доступна богата руска духовна литература и да ју је без икакве сметње могао користити.

март / 2013 / svetigora

„Како старац на камен сједећи...“ Прије него што приступимо књижевном лику игумана Стефана, обратићемо пажњу на одломак из четвртог кола Горског вијенца у којем имамо слику старца са бројаницама. Бројанице су поменуте у двоструком значењу:

као помоћно средство за молитву и као символ исихазма. Ово друго значење појачава убједљива слика тајновитог, достојанственог старца. Звање старца у православној аскетској терминологији припада само духовницима-исихастама. Старац је молитвеник, свештенослужитељ имена Христовог, онај који је због дуготрајног молитвеног тиховања удостојен дара непрестане молитве и духовног руковођења душама вјерних. Упоређујући Нови град на обали мора са старцем који на камену сједи пјесник је укомпоновао у складну цјелину више естетских и духовних детаља. Због тога наводимо овај, поетски веома успјели одломак: „Нови граде, сједиш на крај мора и валове бројиш низ пучину, како старац на камен сједећи што набраје своје бројанице“ (ГВ 1210-1214). У Св. Писму врлински човјек се упоређује са утврђеним градом, а у српском језику постоји више варијанти истог поређења. Његош прави упоређење у обрнутом смјеру и на такав начин истиче одуховљену љепоту слободног града. Бескрајни низ таласа у ритмичком кретању ка каменом граду на обали изазива доживљај лијепог и узвишеног у природи, али пјесник ову слику истовремено користи да изрази духовну љепоту у коју се облачи старац исихаста непрестаним молитвеним призивањем имена Христовог. Довођењем у овакав однос природно и чулно добили су нову вриједност и пуни смисао кроз личност старца тиховатеља. Његош је овим стиховима сажео једно опширно поглавље светоотачке теологије према којем је сва творевина у двигу према свом Творцу, али не непосредно него преко човјека. „Твар је Творца човјек изабрана“ (ЛМ 134) између осталог и по томе што му је као боголиком створеном бићу дато да повезује природно са натприродним, творевину са Творцем. Природни феномен вјечитог таласања мора према граду овдје је слика те вјечите усмјерености творевине према Творцу. Његош је граду дао својство словесног бића, јер се и град и природа којој је он видљиви центар оличношћују кроз словесну службу старца. Он изражава, уобличава и приноси Богу славословље цијеле творевине. Његова служба је у функцији возглављења цијеле творевине у Христу. Пјесник слика тајанственог старца у оквиру чулних феномена природе, али на такав начин да сву пажњу са величанства природе мајсторски усмјерава на личност старца и на његово духовно дјелање. Тиме је најбоље истакао значај његове свештене службе и њену космичку димензију. Када се бавимо појавом тог безименог старца са којим се упоређује град слободе показује се да је важно и што је речено да он сједи на камену. Тиме се на првом мјесту указује на добру утврђеност града који је утемељен на станцукамену. Дубље значење тог детаља треба тражити у духовној символици камена. У овом свијету камен је символ трајности уопште и највеће сигурности уколико се гледа као темељ грађевине, а у духовном животу он је синоним за постојаност и исправност вјере. У новозавјетним списима користи се аналогија између камена и вјере. У том смислу духовна величина старца исихасте утемељена је на православној вјери која га оспособљава да богодолично славослови име Божије... Имагинарни лик овог старца са којим се упоређује град Његошеве младости само је ваљана слика за најаву једног од главних ликова Горског вијенца игумана Стефана, мудраца и учитеља, монаха исихасте који се бави непрестаном молитвом.

Живот Старца – продужена Христова биографија Други Његошев исихаста, књижевно много убједљивији лик од безименог старца из метафоре о Новом, игуман је Стефан. За његово појављивање Његош је направио сцену погодну за појачавање духовне пажње: „Смркло се; сједе главари около огња. Излази мјесец крвав и би велики потрес; у то исто доба дође к њима стари и слијепи игуман Стефан с бројаницама у руке“. Разговор простих људи са старцем почео је питањима о природним појавама: „Мож’ ли знати оче игумане рашта ове горе уздрхташе? ........................ Ада што је овај мјесец црвен...?“ (ГВ 2218/9, 2222)

svetigora / 2013 / март

Овај разговор није био довољан да открије дубину мудрости коју старац посједује; за тајанственост природних појава горштаци су овдје показали више интересовања него игуман, а он ће касније открити да је другим поводом дошао. Кратка пауза док је разговор кренуо у другом правцу испуњена је молитвеном, вечерњом тајновитошћу која прикупља пажњу: „Тишина је; игуман броји бројанице“. Од овог момента пажња се усмјерава на старчеве бројанице, односно на његово духовно дјелање чији ће смисао, и поред показане радозналости, остати скривен за обичну свијест. Интересантно је како се прости људи (кроз ликове Кнеза Јанка и Кнеза Рогана) односе према духовном дјелању старца исихасте. Сви

имају несумњиво поштовање према његовој личности, али будући духовно непросвијећени, склони су да старчеву тајанствену дјелатност извргну шали. Смијешно је, а посебно је психолошки интересантно, како непросвећена простота покушава да покаже своје преимућство над префињеном духовношћу. Кнез Јанко синовски слободно пита игумана видећи да он стално „броји“ бројанице: „А бројиш ли све тако игумане?“(ГВ 2231) – и добивши потврдан одговор, осјетио је потпуну немоћ да схвати смисао старчеве дјелатности те прибјегава шали са циљем да своју простоту прикрије општим смијањем:

„Доиста се мислиш набројити Да ли ти се, оче, не додије, А од тога? Ја бих воли сад гривну орахах Да је једном по нашки избројим Но стотину тијех бројаницах Да пребирам прстима зафајду“. (ГВ 2233-2239)

Горњи одломци показују блискост између православног пастира исихасте и његове пастве. Проста шала не може угрозити духовни ауторитет зато што је он реалан, није вјештачки, нити је наметнут. Шала показује да је овај ауторитет слободно прихваћен и да ни најмање не нарушава слободу личности, па ни оне просте и непросвећене. Игуман укратко открива своју биографију којом нехотично свједочи да је његов живот продужена Христова биографија. На чудесан начин Христови служитељи се кроз пламену љубав поистовјећују са Њиме и још овдје на земљи почињу да живе Његовим животом, као што свједочи Св. ап. Павле кад каже: „живим – не више ја, него живи Христос у мени“ (Гал. 2, 20). Говорећи о свом хаџилуку укратко излаже домострој спасења. Свим својим свједочењем, ријечју и дјелом, он се јавља као духовник који је израстао из Св. Предања које се у Цркви продужава кроз вјекове. Он је постао пријемник и прејемник Св. Предања не само због свештеничког достојанства, него понајвише због дугогодишњих трудова у светој служби који се препознају кроз стихове: „Ја сам многа зажега канђела на олтару цркве православне ........................ насрка се дима с жертвениках“. (ГВ 2247/8; 2263)

Вршећи свештеничку службу, обилазећи света мјеста ознамењена Христовим искупитељним дјелима, путујући по православној васељени од свога отачаства до Јерусалима и Кијева, носећи крст народног пастира и духовника стекао је аутентично животно искуство и познање зла у огреховљеном свијету: „Ја сам проша сито и решето, овај грдни свијет испитао отрови му чашу искапио... Он је состав паклене неслоге“. (ГВ 2486-8; 2501) Сликањем књижевног лика игумана Стефана, Његош не открива његово земаљско поријекло, док се друга свештена лица у Горском вијенцу и Лажном цару Шћепану Малом описују са више назнака о породичном поријеклу, мјесту пребивања и службе. Та празнина у биографији игумана Стефана појачава мистичност његове личности и дје-

лује као дубока и неизнијансирана подлога на икони из које, тим увјерљивије, исијава његов светитељски лик. Смисао игумановог символичког изражавања Символичко изражавање игуманово у складу је са библијско-исихастичком терминологијом. Спаситеља Богомладенца Христа он је назвао супститутивним именом сунце. Ово именовање утемељено је у исихастичкој теологији божанске свјетлости. Оно, у контексту богатог светоотачког предања, одређује аскетско учење о очишћењу, просветљењу и обожењу душе. Када се Бог именује као сунце (код пророка Малахије сунце правде (Мал. 4, 2), код Његоша сунце – ГВ 2268, отац и свјетило правде – ЛМ VI 151) онда се и душа која је пријемчива за вјечну свјетлост Сунца (Христа или Бога Оца) по аналогији назива искром, пламеном, а служитељ Божји свјетилником (ШМ IV 483). Његошев игуман исихаста Христа назива сунцем, а (своју) душу пламеном и тиме истиче сродност душе са Богом, јер огањ и свјетлост пламене душе тиховатеља су заправо вјечне енергије Божије које је она примила кроз св. тајне и непрестаном молитвом. Богочежњива душа просвећује се оном свјетлошћу „која обасјава сваког човјека који долази на свијет“ (Јн. 1, 10), Христом – Сунцем правде и украшава се Његовим врлинама. Тако се пројављује њена иконичност. У првом великом монологу игуман укратко излаже исихастички поглед на свијет. Сва догађања у природи, историји и људској заједници он сагледава у свјетлости оваплоћеног Логоса, Христа, чије име стално призива. Призивањем и дејством имена Божијег душа се просвећује свјетлошћу Логоса и благодаћу Пресветога Духа. Логос као вјечна свјетлост не само да просветљује ум и цијело духовно биће старца, него му даје и наднаучно познање свијета. Доживљавајући у свом срцу благодатно дејство од животворног имена Христовог исихаста истовремено упознаје и творачко дејство Логоса у цијелој творевини као и Његово провиденцијално управљање људском историјом. Здравом разуму често несхватљиве противрјечности, непријатељства и сукоби којих је препуна и природа и историја не могу збунити просвијетљени ум исихасте јер он прониче у њихов смисао. Он види да:

март / 2013 / svetigora

„Над свом овом грдном мјешавином опет умна сила торжествује“. (ГВ 2311/2)

У људском животу препуном несрећа: „нове нужде рађу нове силе, дјеиствија напрежу духове“. (ГВ2 319/20) Удари несрећа активирају затомљене енергије духа и потенцијале скривене свјетлости у човјеку: „Удар нађе искру у камену без њега би у кам очајала“. (ГВ 2322/3) Исихаста открива јеванђелски и сотириолошки смисао страдања: „страдање је крста добродјетељ; прекаљена искушењем душа рани тјело огњем електризма, а надежда веже душу с небом како луча са сунцем капљицу“. (ГВ 2324-28)

svetigora / 2013 / март

У горњим стиховима налазимо ријечи „искра“, „огањ“, „луча“, „сунце“ и друге које су карактеристичне за исихастичку терминологију, али је за нас од већег значаја што је пјесник дотакао најдубље слојеве исихастичког искуства и изразио га на њему својствен начин што се види по синтагми „огњем електризма“. Исихаста допушта да се појаве дубоке дилеме које одувијек прате људско мишљење, али се оне молитвом претварају у покретачку динамику духа који их коначно измирује, а мисао доводи до највеће висине и јасноће. Кроз уста игумана Стефана, Његош поставља фундаментално антрополошко

питање које прелази у тврдњу: „Шта је човјек, а мора бит човјек!“ (ГВ 2329). Оно отвара многе егзистенцијалне дилеме и сумње, али их не рјешава у равни егзистенције него у сфери етике („а мора бит човјек!“). Пењући се степеницама антиномичних тврдњи и питања („Тварца једна те је земља вара,/ а за њега види није земља./ Је ли јавје од сна смућеније?“ – ГВ 2330/2) мисао налази задовољавајући одговор тек у духовној сфери (која садржи и одговарајућу етику). Смисао живота је у задобијању „чесног имена“: „Име чесно заслужи ли на њој (на земљи, прим. а.) он је има рашта полазити“. (ГВ 2333/4)

Чесно, вјечно помињано име није евентуални подсјетник на Име које је изнад сваког имена (Фил. 2, 9) него се доводи са њим у органску везу. Име Божије које се молитвено призива обезбјеђује присуство Бога живога; оно је живо и дјелотворно, оно освећује, обесмрћује, даје част која се састоји у вјечном учествовању и вјечном помињању у заједници – Цркви. Исихаста не саопштава народу непосредно своје молитвено искуство призивања имена Христовог него посредно, путем назнака и символа. Он простодушне хришћане уводи у тајну дубљег смисла живота помоћу символа крста Христовог око којег се одвија цио њихов живот. Исихаста – надахнитељ јунака Његош слика лик игумана исихасте као духовног вође јунака, посвећеника историјске борбе за чесно хришћанско и народно име. Игуман као посвећеник духовне борбе највећег степена и смисла посједује ауторитет, не ратног, него духовног вође јунака и њиховог надахнитеља. Он је у стању да их уведе у тајну јеванђелског смисла те борбе:

„Покољење за пјесну створено... Крст носити вама је суђено страшне борбе с својим и с туђином! Тежак вјенац ал’ је воће слатко! Воскресења не бива без смрти“. (ГВ 2336; 2348-2351)

Праведну борбу и жртвовање за чистоту вјере прати провиденцијално Божје дјеловање: „Прегаоцу Бог даје махове… (ГВ 1066) ........................ Поругани олтар јазичеством на милост ће окренут небеса“. (ГВ 2359/60)

Игуман на све земаљске догађаје, па и на оне трагичне и ужасавајуће за народ, гледа са потпуном прибраношћу и непоколебивим духовним миром. Он, међутим, није, као што би се могло очекивати од неких аскета, пасивни посматрач са привилегијом неприкосновеног мира и посједовања истине. Његова улога нарочито долази до изражаја у временима народних страдања и распећа. Он је добио савршени дар „одозго“, „од Оца свјетлости“ (Јак. 1, 17) да открива вјечни смисао жртве и да вјерне просвећује силом и свјетлошћу крста Христовог. Његошев игуман Стефан је изузетно слојевит књижевни лик. Он је духовник који је спојио искуство које није од овог свијета, са искуством горчине живота и познања зла у свијету. Он је „овај грдни свијет испитао/ отрова му чашу искапио“ и прозрео да је он „состав паклене неслоге“. Као молитвеник он је увијек мистичан, али са развијеном способношћу да оствари духовну блискост са људима. Тајанственост његовог лика је неисцрпна због тога што људе не привлачи он сам, него Онај који у њему пребива. Његова христоликост се пројављује у разним приликама, и када прославља Божић окружен народном простосрдачном побожношћу, и када својом бесједом поджиже у срцима јунака свети огањ „на олтару Цркве и поштења“ (ГВ 2252), и када на божићно јутро причешћује ратнике „без приправе и без исповједи“, мичући, узимајући њихове гријехе на своју душу (ГВ 2618-21). Одуховљене врлине овог старца осјећају и поштују сви, али је једино владика Данило у стању да их сликовито опише. Он слика његову светачку икону: „Љепше ствари нема на свијету него лице пуно веселости, особено ка што је код тебе: са сребрном брадом до појаса, са сребрном косом до појаса, а лице ти глатко и весело; то је управ благослов вишњега“. (ГВ 2479-2485)

Његошево слављење Христа у историји Са овим кратким увидом тек смо назначили тему исихазма у Његошевом дјелу. Иако немамо поузданих доказа колико је Његош теоретски познавао исихазам, чак ни то да ли је уопште користио ту ријеч, ипак можемо закључити, на основу горње анализе, да је он кроз дјелотворно усмено предање упознао исихастичку праксу. С обзиром на околности у којима је одрастао Његош се могао, макар донекле, обучити у овој тајновитој духовној дисциплини и то најприје кроз личне контакте са духовницима, а у мањој мјери из светоотачких књига. Његош је својом просвијетљеном интуицијом дубоко проницао у тајне духовног живота надокнађујући извјесне недостатке у свом богословском образовању. Због тога је Горски вијенац аутентични књижевни израз предањске и искуствене православне духовности, а не књишке и школске. Светачки лик игумана Стефана из Горског вијенца отвара нам врата Луче микрокозма, Његошевог тешко разумљивог религиозно-космогонијског спјева. У оба поменута тематски разнородна дјела пјесник је мјестимично уобличавао светоотачко исихастичко искуство предајући га своме духовном потомству у облику надахњујућег пјесничког завјештања. Православни владика и пламени поета кроз иконични лик игумана Стефана прославио је Христа у историји, као што га је својом Лучом прославио у метаисторији. Из зборника радова „Његошеви дани 2008 – 2009“, са истоимене манифестације одржане у Никшићу. Опрема текста редакцијска.

март / 2013 / svetigora

Владика слика светитељски лик старог игумана који нарочито долази до изражаја на празничној свечаности. Наша пажња се одмах задржава на дјеловима описа који се најчешће не односе на старост: „лице пуно веселости“, „лице ...глатко и весело“. Откуда та неземаљска љепота и младост која краси лице слијепог и оронулог старца? То је божанска љепота коју је игуман упијао кроз дугогодишње литургијско служење Св. жртвенику (посвједочено стихом „насрка се дима с жертвениках“) и непрестаним призивањем имена Христовог. Молитвени живот утицао је и на биолошке процесе и дао им је другачији ток; није спријечио старост, игуман је остарио, али је његова старост увјенчана неувенљивим плодовима дугогодишњег молитвеног подвига. Бо-

жанска свјетлост која се настанила у срцу овог исихасте измијенила је и његов тјелесни изглед: његова коса и брада нијесу просто сиједе, него су добиле иконичну сребрну боју. Његово лице је глатко и весело – младо – због присуства духа који је вјечно млад. Опис светачког лика игумана Стефана успјешно је возглављен стихом: „то је управ благослов вишњега“. Игуманова скривена духовна активност даје силу његовој ријечи; мудрост ријечи и продорност мисли прати благи повјетарац духа који садејствује његовој умносрдачној молитви на бројаницама („бројим, синко, никад не престајем“). Стално присуство и топлина духа код смиреног исихасте побуђују религиозну пажњу вјерних да би се припремили да приме ријечи истине и пречишћеног искуства. Због облагодаћености његове личности (на њему је „благослов вишњега“) коју сви у већој или мањој мјери осјећају он је поштован од свих, а облик и квалитет истог зависи од духовне просвећености игуманових саговорника. Неки у извјесној мјери осјећају његов духовни ауторитет не успијевајући да изразе своје поштовање (Кнез Јанко, Кнез Роган), други, пак, гаје поштовање на етичком нивоу искрено цијенећи мудрост и морални углед који старац ужива (Сердар Јанко, Сердар Иван, Сердар Вукота). Само Владика Данило гаји према игуману одговарајуће, иконично поштовање које садржи битне елементе естетског и етичког поштовања; једино Владика Данило успијева да препозна христолику љепоту унутрашњег лика старчевог који се дугом свештеноаскетском службом у несагледивој мјери саобразио Христу као прволику.

guslari - ^uvari pam]ewa БОЖО Ђурановић svetigora / 2013 / март

Краљев гуслар Илија Вуковић лија је рођен у Наданићима код Гацка 1898. године. И По казивању Павла и Или-

је Вуковића, његових рођака из Наданића, кад се Илија родио хтјели су због његове тамне коже да му надјену име Гавран. Кад му то чује отац Обрен, распомами се и каже: „Какав Гавран, на кућу ви грактао!“ И надјене му име Илија. О Илији и његовом оцу Обрену опширно је писао књижевник Радослав Братић у својој познатој књизи „Зима у Херцеговини“, гдје за Обрена каже да је био један од најбогатијих и најпоштенијих људи у том крају. Бавио се лијечењем и постао један од најчувенијих травара у Херцеговини. Имао је деветоро дјеце, због чега су га звали Југ Богдан. Знао је лијепо да гусла, али само за своју душу и за своје пријатеље. По угледу на оца, Илија је врло млад почео да пјева уз гусле и израстао у врсног гуслара. Кажу да му је доста помогао да научи гуслати и пјевати чувени хајдук Раде Манојловић из Објешеника изнад Фојнице. Илијина прва и омиљена пјесма била је „Стари Вујадин“, коју је увијек, на свим такмичењима и скуповима пјевао и са којом је освајао прва мјеста; њу је и снимио на грамофонској плочи, да би на крају живота сам доживио муке старог Вујадина на којима је испустио душу. Један од најумнијих Херцеговаца, професор Перо Слијепчевић из Самобора био је велики пријатељ Илијиног оца Обрена. Као познат и признат човјек, он је често био у жирију на такмичењима гуслара и управо он је наговорио Илију да учествује на поменутом фестивалу гуслара у Београду. Кад се Илија, онако стасит и наочит, појавио на бини препуне сале „Задужбине Илије Коларца“ с гуслама у

рукама, одјевен у златом извезену ношњу, проломио се огроман аплауз. Прво се поклонио краљу Александру, који је сједио у првом реду, а онда публици. Док је пјевао „Старог Вујадина“ прекидан је честим аплаузима. Готово сва публика је крај пјесме дочекала на ногама, што је све, по причи очевидаца, краљу натјерало сузе на очи. Пошто су се изређали сви гуслари, краљ Александар је, као предсједник жирија, Илију прогласио за побједника, уз громогласно одобравање и на задовољство публике. Тада му је краљ, као награду, поклонио раскошну народну ношњу и позлаћени пиштољ – руски „наган“ са дванаест метака, а краљица Марија му је поклонила сат са златним ланцем у изрезбареној позлаћеној кутији. Тада га је краљ понудио да остане код њега као дворски гуслар, што је Илија одбио, изговарајући се да ће му на располагању бити кад год то буде потребно. И заиста, Илија је био чест гост на краљевом двору. Јер, познато је да је краљ Александар често окупљао гусларе и тај би дан отказивао све државне послове, забаве и посјете. Све тадашње новине писале су о Илијиној побједи и објавиле његову фотоИзмеђу два свјетска рата пографију. О томе је убрзо сазнала и томе чела су да се одржавају такмисе овеселила сва Херцеговина. На вратичења гуслара, на којима је чема гатачког хотела „Метохија“ појавила сто предсједник жирија бивао се огромна Илијина слика, која је ту дуго краљ Александар Карађорђеи остала. Његова мајка Стана, родом од вић, велики љубитељ гусала и Марковића из Наданића, која је била без епске поезије. Тада су четири школе, али мудра и паметна, извезла је на најчувенија и најбоља гуслаплатну лик Светог Василија Острошког и ра у српском роду била: Петар послала краљу на поклон. Перуновић Перун из ПјешиваКада се за Илију Вуковића сазнало као ца, Танасије Вућић из Дробза врсног гуслара, позвало га је Министарњака, Јеврем Ушћумлић из ство за културу Чехословачке да гостује у Пиве и Илија Вуковић из ГацПрагу. Његово пјевање одушевило је тадака. За првака фестивала српшњег министра, касније предсједника Реских гуслара, који је органипублике Едварда Бенеша. Честитао је Илизован 1931. године у Београду, ји и рекао да ће му, кад добије сина, бити под покровитељством краља кум. Када се касније Илији родио син, он је Александра (који је уједно био Бенешу послао писмо у стиховима којим и предсједник жирија) проглашен је Илија Вуковић.

га је позвао на обећано кумство. Но, пошто је Бенеш тих дана био заузет, крштење је обављено преко Илијиног земљака генерала Јова Кукавичића, који је у Бенешово име обавио кумство. Тада је Бенеш свом кумчету Милошу послао вриједне дарове и тридесет хиљада динара. Илија Вуковић је са гуслама обишао све градове Србије, Црне Горе, Херцеговине и читаве краљевине. Свуда је поздрављан бурним аплаузима. Често је пјевао војницима по касарнама. Тако је једном у Београду пјевао пред двије хиљаде војника. Своје гусларске вечери увијек је отварао и госте и публику поздрављао стиховима које је сам срочио: Гусле моје, свирко најмилија, Поздравља вас Вуковић Илија – Краљев гуслар из свечаних сала, Боже мили, на свему ти хвала! Илију су често позивали да пјева по страним земљама. Тако је једном позван у Париз да пјева на Сорбони, гдје му је одато велико признање. Тада је Земаљска управа француских пошта објавила разгледницу с његовим ликом и кратком биографијом. Илија је посједовао пјеснички и пророчки дар. Кажу да је, након повратка из Париза у Београд био веома тужан и нерасположен. Није уопште хтио да узима гусле. А онда је написао пјесму краљу Александру у којој је предвидио његову погибију. Смијући се, краљ је читао пјесму, иако се баш тих дана спремао да иде у Француску. Илија га је молио: „Не идите, господару, у Марсељ – тамо ћете погинути“. Није га послушао. Један од генерала из краљеве пратње оставио је запис да је краљ, када је у Марсељу излазио са брода, рекао: „Надам се да Илијина пјесма није истинита“. Нажалост, пјесма се обистинила. Краљ је погинуо у Марсељу. Кад су краљеви посмртни остаци стигли у Београд, Илија је своју пјесму о краљу пјевао као тужбалицу уз гусле. Стари Вуковићи из Наданића причају да је Илија могао да гусла и да истовремено спјевава пјесму, као и да се и данас памте његове шаљиве пјесме настале на тај начин. Код њих се до недавно налазила и Илијина грамофонска плоча из 1933. године. На њој су биле снимљене пјесме „Стари Вујадин“ и „Косовка ђевојка“. Кад је 1941. избио рат, Илија је напустио Београд и са женом Радом, која је била из Обреновца, стигао у Сарајево. Ту је сањао да му је умро отац Обрен и одмах се запутио у Гацко. Сан се обистинио, јер је затекао мртвог, још несахрањеног оца. Тих дана су се по Херцеговини окрвавиле усташке каме и почеле се јаме пунити Србима. Свега двадесет дана након усташког звјерства у Коритима, гдје је за једну

март / 2013 / svetigora

ноћ у Корићку јаму бачено више од стотину Корићана, Омер Капетановић, дотадашњи Илијин пријатељ и кум, донио је у Наданиће вијест да је у гатачку пошту стигао брзојав да траже Илију да се хитно врати у Београд. Чак му је извадио и објаву и путну пропусницу код тадашњих Павелићевих власти и обезбиједио му мјесто у аутобусу. Затим је одјурио на бициклу и усташама казао кад ће за Београд кренути краљев гуслар Илија Вуковић. Сачекали су га у Кифином селу, које се налази близу Невесиња, и избацили из аутобуса. Затворили су га заједно са неколико десетина Срба и почели да га муче. Прво су му пребили ноге, а онда му утрпали гусле у крило и нагонили га да гусла и пјева, што је он одбио. Затим су му одсјекли уши и извадили очи, па га поново нагонили да пјева о старом Вујадину, о краљу Александру, о Русији, о Муси Кесеџији... Илија је мушки трпио муке, не дајући гласа од себе. Кад су усташе увидјеле да са њим не могу да сеире, главу су му разбили дрвеним маљем и његово изнакажено тијело бацили у огромну ископану рупу, а сврх њега 82 искасапљена тијела Срба. Након 148 дана, на празник Светог арханђела Михаила, Илијина мајка Стана, са снахом Радом, кријући је пренијела Илијино тијело и сахранила га у наданићко гробље. Касније су му подигле споменик. Ни споменик, међутим, ни Илијину кућу усташе нијесу оставиле на миру. Опљачкали су му златно одијело – дар краља Александра, као и скупоцјене поклоне које му је послао кум Едвард Бенеш. Однијели су и Илијине гусле које су биле на склапање – из два дијела, ради лакшег ношења. Прича се да су се дуго налазиле код неког Турчина у Кључу, који их је, наводно, продао некоме у Билећи, али до сада нијесу пронађене. Стана је надживјела све деветоро дјеце. Под старост је ослипјела, а умрла је у деведесетој години. Илијин син Милош са породицом живи у Београду.

svetigora / 2013 / март

biblijske kwige

Превод: Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски др АМФИЛОХИЈЕ (Радовић)

КЊИГА ПРОРОКА данила

ГЛАВА ЈЕДАНАЕСТА 1. И ја у години првој Кировој стекох моћ и силу. 2. И сада ћу ти истину објавити: Гле, још три цара настаће у Персији, и четврти ће се обогатити богатством великијем више од свих. И по задобијању богатства својег, устаће на сва царства Јелинска. 3. И настаће цар моћан и владаће влашћу великом и чиниће по вољи својој. (Дан. 5, 19) 4. И када нестане, царство његово ће се смрвити и раздијелиће се на четири вјетра небеска, и то ни на насљедство своје нити на владавину своју, којом је владао, пошто ће се раздати царство његово и другима изван овога. 5. И ојачаће цар јужни, и један од кнезова његових надјачаће га и завладаће влашћу великом над владавином његовом. 6. И послије нешто година његових, спријатељиће се, и кћер цара јужног отићи ће к цару сјеверном да учини савез са њим. Но она неће задржати снагу мишице своје, и неће опстати сјеме његово, и биће предана, како она, тако и пратиоци њени, и кћер, и онај који јој је помагао у тим временима. 7. И изнићи ће из коријена цвијета њезина на мјесто његово, и стећи ће силу и ући ће у утврђења цара сјеверног, и дјејствоваће у њима и надвладаће их. 8. И богове њихове са одливцима њиховим, сваки сасуд њихов драгоцјен од сребра и злата, заплијењен однијеће у Египат; и он ће надјачати цара сјеверног. 9. Потом ће ући у царство цара јужног, и вратиће се у земљу своју. 10. И синови његови скупиће велику војску, и стићи ће долазећи и плавећи; и проћи ће и запосједнути и сударити се свом силином својом. 11. Тада ће се разгњевити цар јужни и изићи ће и заратити с царем сјеверним: и подигнуће велику војску и предаће се мноштво (народа) у руке његове. 12. И заузеће мноштво (народа), и погордиће се срце његово, и побиће тисуће но (ипак) неће надвладати. 13. И повратиће се цар сјеверни и довешће војску велику, вишу од прве; и послије неколико година доћи ће с моћном силом и великим богатством. 14. У то вријеме многи ће устати на цара јужног: и синови погибли народа твога уздигнуће се, да се испуни виђење, и изнемоћаће. 15. И ући ће цар сјеверни, направиће опкопе и заузети градове утврђене, и мишице цара јужног неће опстати, и устаће изабраници његови, но неће имати снаге да се одупру. 16. И чиниће овај што му дође, по вољи својој, и неће бити никога да му противстане; и стаће на земљу Савинску (=красну) те ће и она завршити у руци његовој. 17. Потом ће окренути лице своје да уђе силом свега царства својега, и право ће с њим све учинити: даће му кћер између женâ да је оскврни, но она неће остати, и неће бити његова. (Дан. 2, 43; 11, 27) 18. И окренуће лице своје на острва, и освојиће многа, и понизиће кнезове њихове срамотом, али ће се срамота његова вратити њему. 19. Потом ће окренути лице своје моћи земље своје, и

изнемоћаће и пашће и нестаће га. (1Мак. 6, 8.16) 20. И устаће из коријена његова изданак царства намјесто њега уздигнут на престо, славу царства продајући, те ће у дане оне бити смрвљен и то не од лицâ ни у рату (него отровом). (Зах. 9, 8) 21. Поставиће се на његово мјесто други; он ће бити понижен и неће му дати славу царску, али ће доћи с богатством и завладаће царством преварама. 22. И мишице онога који плави биће преплављене од стране његове и сатрвене, као и старјешина Завјета. (Дан. 11, 10)

23. И од мијешања с њим направиће обману и уздићиће се и надјачаће га с мало војске, 24. И доћи ће у изобиљу и у богате крајеве и учиниће што не учинише оци његови ни оци отаца његових: плијен и грабеж и имовину ће им расточити и на Египат смишљаће намисли своје, до времена. 25. И подићи ће се сила његова и срце његово на јужног цара великом снагом, и цар ће јужни изаћи у бој са силом великом и веома јаком, али неће одољети, јер ће смишљати превару против њега. 26. И јешће оно што је њему потребно и сатрће га и преплавити и попадаће многи рањеници. (Пс. 40, 10; Јн. 13, 18)

27. И обојици царева, срца ће ићи на лукавство, за једнијем столом ће лагати, али се неће остварити; јер ће имати још времена. 28. И вратиће се у земљу своју с великим имањем, и срце његово (биће) против Завјета светог и учиниће му (зло), и вратиће се у земљу своју. 29. У своје вријеме ће се повратити и доћи на југ и неће бити последње као прво. 30. И ући ће с њим исходећи Китејци (=Јелини), и понизиће се; и повратиће се и разгњевити на Завјет свети: и учиниће и повратити и намислити против оних што оставише Завјет свети. (Број. 24, 24) 31. И војска од њега ће се подићи, и оскрнавиће светињу царску и прекинути свакодневну жртву и оставити мрзост опустошења. (Број. 28, 4; 1Мак. 1, 15) 32. И који чине безакоње насрнуће на Завјет преступима, а народ знајући Бога свог противстаће им и извршиће (га). 33. И разумни у народу, много шта ће разумјети: страдаће од мача и од огња, од ропства и грабљења много дана. 34. И у страдању њиховом добиће помоћ малу, и навалиће на њих многи преступима. 35. И неки од разумних пострадаће, да би прошли кроз огањ и били изабрани и открили се до краја времена, јер ово је још привремено. 36. Тако ће чинити по вољи својој и узвисити се цар и узвеличати над сваким богом, и говориће надмено и управљати, док се не наврши гњев; јер све ово за свршетак бива. (2Сол. 2, 4; 1Јн. 2, 18; Отк. 10, 7) 37. И о свим боговима отаца својих неће марити, ни о похоти према женама ни о било ком божанству неће мислити, јер ће се над свима величати. 38. Бога Маозина (=бога рата) славиће на мјесту његовом, бога кога нијесу знали оци његови,

славиће га златом и сребром и драгим каменом и завјештањима. 39. И оградиће склоништа своја богом туђим и умножити славу и покорити њима многе, и земљу ће раздијелити на дарове. 40. А на крају времена, сукобиће се с царем јужним, и кренуће против њега цар сјеверни с колима и коњаницима и многим бродовима, и ући ће у земљу, погазиће је и проћи. 41. И ући ће у земљу Савинску (=красну), и многи ће пострадати; а ови ће се спасити из руке његове: Едом и Моав и главни дио синова Амонових.

42. И испружиће руку своју на земљу, и земљи Египатској то неће бити на спасење. 43. И загосподариће скривницама злата и сребра и свим добрима Египта и Ливије и Етиопије у утврђењима њиховим. 44. Но гласови и вијести узнемириће га са истока и са сјевера те ће изаћи с великом јарошћу да уништи и затре многе. 45. И разапеће шаторе попут двора својега (афадано) између морâ, на Савинској гори светој; стићи ће до дијела њеног и неће бити никога да га избави.

ГЛАВА ДВАНАЕСТА 1. А у то ће се вријеме подигнути Михаило велики кнез који ће се заузети за синове народа твога; и биће вријеме жалости, жалости какве није било од настанка народа на земљи до тог времена. И у то ће се вријеме спасити твој народ, сваки који се нађе записан у књизи. (Дан. 10, 13; Отк. 12, 7; Мт. 24, 21; 2Мој. 32, 32; Флп. 4, 3)

2. И многи од оних који спавају у земаљском праху устаће, једни у живот вјечни а једни у срамоту и стид вјечни. (Мт. 25, 46; Јн. 5, 29) 3. И разумни ће засијати као свјетлост небеска и многи од праведника као звијезде, у вјекове вијекова. (Прем. 3, 7; Мт.

жртве и настанка мрзости опустошења биће дана тисућу двјеста деведесет. (Дан. 9, 27; Мт. 24, 15) 12. Блажен је који претрпи и који достигне до дана тисућу триста тридесет петог. (Мк. 13, 13; 2Сол. 2, 8) 13. А ти иди и почивај; јер још има дана до испуњења свршетка, и устаћеш по жребу твоме на свршетку данâ. (Лк. 19, 17; 1Сол. 4, 16; Отк. 20, 6) - наставиће се -

13, 43)

4. А ти, Данило, затвори ове ријечи и запечати књигу до времена свршетка, док се многи не науче и док се не умножи знање. 5. И видјех, ја Данило, и гле, два друга стадоше, један с једне стране обале ријеке а други с друге стране ријеке. (Отк. 10, 5)

8, 17.26; Дaп. 1, 7; 1Петр. 1, 12)

10. биће изабрани и убијељени и огњем испробани многи, и чиниће безакоње безаконици; и неће разумјети безаконици а умни ће разумјети. (Дан. 11, 35; 1Петр. 1, 7; Дан. 11, 33)

11. Од времена пак укидања свагдашње

март / 2013 / svetigora

6. И рече један човјеку обученом у ланену ризу, који бјеше изнад воде рјечне: кад ће бити крај чудесима о којима си говорио? 7. И чух човјека обученог у ланену ризу, који бјеше изнад воде рјечне, и он подиже десницу своју и љевицу своју к небу и закле се Живим вавијек да (ће бити крај): у вријеме временâ и пола времена (=у току једне и двије и пола године, тј. за три и по године, по тумачима); (в. Дан. 7, 25) а када се оконча расијање руке освећеног народа, разумјеће све ово. (Отк. 10, 5-6) 8. И ја чух и не разумјех и рекох: Господе, шта су ова последња времена? 9. Дођи, Данило, јер су затворене и запечаћене ријечи, до краја времена: (Дан.

predavawe Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ svetigora / 2013 / март

Православље у Јужној Америци

IIIдио

У овом броју „Светигоре“ заокружујемо предавање о Православљу у Јужној Америци, које је Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије одржао 27. септембра 2012, на празник Воздвижења Часног крста, за православни портал Поуке. Орг. и које је директно преношено из Каракаса. њемо Антиохијску Патријаршију, отуда су многи већ за вријеСарадња међу православнима Сарадња између православних – која посто- ме Отоманске империје морали да бјеже у ове крајеве и ту се ји и која се све више развија – нажалост још није створила једна моћна заједница Антиохијске Патријаршије, и ни приближно таква каква би требало да буде. Ра- у Сјеверној и Јужној Америци. Онда послије тога страшна мазлог за то је што су се помјесне Цркве некако суви- лоазијска катастрофа, која се догодила после Првог свјетског ше затвориле у своје аутокефалности. Дошло је до рата, када је око милион Грка морало да бјежи из Мале Азије хипертрофије назива аутокефалан. Та реч не озна- и из Цариграда, из тог вјековног језгра хришћанства. Једни су чава само самосталност, него и самоглавост – на- отпутовали за Грчку, али велики број њих се расијао по читажалост, то се значење и остварило. Поистовјећење вом свијету. А исто то се догодило и са Словенима, прво са РуЦркве помјесне односно аутокефалне са нацијом и сима после Октобарске револуције, када су се милиони Руса са државом је један од гријехова XIX вијека и прве расијали по свијету; онда и са нама под насиљем комунизма, половине XX вијека. Тај гријех нарочито сада рађа педесетих година, кад су многи избјегли, укључујући и оне који својим плодовима у ономе што условно назива- су овдје основали Цркву, а који су били припадници југосломо православном дијаспором. Дакле, постоји опа- венске војске у отаџбини Драже Михајловића. Они су, бјежећи сност да свака јурисдикција има своје испоставе и од насиља комунизма, дошли у сјеверне и јужне крајеве Амеда живе паралелно једни поред других као да нису рике, и видите: то зло и та невоља и то гоњење су уродили блаједна Црква. Срећом, у новије вријеме се то полако гословеним плодовима – створиле су се заједнице православпреброђује и надамо се да ће у догледно вријеме не, служи се православна Литургија, и то је већ један квасац некако заживјети управо тај литургијски дух, као за свједочење изворне Цркве Христове Православне на овим оно што обједињује људе на првом мјесту и изнад просторима западнога свијета који је оптерећен расколом свега, и што превазилази те границе. То је нарочи- Римске цркве, а послије и многим расколима протестантским. то неопходно овдје на Западу гдје су православни мањина: да Литургија остварује свој циљ у правом Будућност Православља у неправославним земљама и истинском смислу. Литургија која је принос васеЦрква Божија, Црква Православна овдје у Латинској Амељенске Цркве за све и сва, и која открива Христа рици не само да има будућности, него је њено постојање овкао Спаситеља не само Грка или Срба или Руса, или дје животни позив Цркве. Као што каже апостол Павле како га не знам ни ја кога другога, него као Спаситеља сви- позваше из Македоније да иде да проповиједа Христа, тако је јета. Он је живот свој жртвовао за спасење свијета очигледно Бог позвао ове епископе православне у Сјеверној и – то непрекидно понављамо на Литургији – а кад Јужној Америци да проповиједају изворну вјеру православну, се каже спасење свијета то не значи само спасење вјеру неподјељене Цркве. Да посвједоче међу овим хришћаВаљеваца или Цетињана, или само Украјинаца или нима, ипак су они хришћани на свој начин, праву Цркву и пуноћу божанске благодати. Руса, него и Кинеза и Јапанаца и Африканаца... Колико ја могу да разумијем, оно што се догоДа помогну на првом мјесту римокатолицима да се ослодило са Православним Црквама у XX вијеку је исто боде од гријеха против Духа Светога, јер то у ствари и јесте оно оно што се догодило првој Цркви када је убијен што је одвојило Римску цркву од Православне: огријешили су Св. апостол Јаков, брат Господњи и први епископ се о Духа Светога уводећи Филиокве у Символ вјере. Огријејерусалимски, када је мученички пострадао Св. ар- шили су се и о своју браћу, о саборни ум Цркве – јер све што је хиђакон Стефан, и кад су се Хришћани разбјежали Црква радила од сабора у Јерусалиму, она је радила по оном према Антиохији, према Дамаску. Те прве заједни- начелу које је записано у Дјелима апостолским: Изволи се Духу це хришћанске – та, да кажем, дијаспора – послу- Светоме и нама… (Дап. 15, 28), не: „Духу Светоме и мени“, као жиле су као сјеме за нове хришћане међу бившим што тврди сада римски епископ који себе сматра, после Првог паганима, а не само међу исељеницима Јеврејима: ватиканског концила, за непогрешивог, како је записано тамо: последица тог првог гоњења је било ширење Цр- „Еx sese et non ex consensu Ecclesiae“ – Непогрешив сам по себи, кве по ондашњој римској империји. а не по сагласности Цркве! То је гријех против Духа Светога! То Отприлике то се догодило са Православном је оно што је отац Јустин назвао трећим падом. Страшна ријеч Црквом у XX вијеку. На првом мјесту су постра- оца Јустина, али вјерујте ми – у историји се она показује као дали православни Блискога истока: стално поми- верификована. Први пад је Адамов, други пад је Јудин, а трећи

пад је пад римског епископа, који је себе прогласио за непогрешивог. Сва надменост евро-америчке цивилизације – почевши од инквизиције средњевјековне, па преко отпора Лутеровог против те надмености, па све до ових нових поредака (од француске и бољшевичке револуције, преко Хитлера, па до овог новог садашњег клинтоновског поретка, који је испуњен духом гордости и надмености, империјалним духом) – то је нешто што се родило из те непогрешивости једнога човјека: епископа у Риму. Ако може један у Риму бити непогрешив, зашто онда не може бити непогрешив Хитлер у Берлину и Стаљин у Русији? Или, данас ови непогрешиви који управљају судбинама свијета и врше насиље над Европом и над Азијом, започевши насиљем над нашом земљом, прво у Босни, па онда бомбардовањем, па злочином који је извршен на Косову и Метохији његовим одвајањем… Ту је започео тај Нови свјетски поредак, империјални и освајачки, који се наставља преко Либије, Авганистана, Ирака, Сирије, Израела, Ирана… Наставља се тај тоталитарни дух, непогрешиви дух који управо показује куда иде једна цивилизација која је одступила од оног смиреног Христа који је дошао у овај свијет не да Му служе него да служи и да живот свој положи за ближње своје. Показује куда иде једна хришћанска цивилизација која је замијенила Духа Светога са човјеком коме је дах у носу, и која такође има у себи тај империјални дух, који наравно није Дух Божији. Јер Дух Божији је Дух смирења и Божије благодати, истине и љубави Божије; милости и милосрђа; Дух саборни, Дух Цркве Божије Христове, коју представља на овој земљи Православна Црква.

Овај народ овдје је веома живахан народ – од игре, од радости, од једноставности… Народ отворен за вјеру, што је веома значајна ствар, и руку на срце: треба признати да су ту римокатолички мисионари оставили доброга трага, пробудивши тај народ за хришћанство. Е, сад би био велики дар Божији да изворна Црква Православна то што је пробуђено миропомаже Духом Светим, да га прибере и сабере, да га укључи у заједницу изабраних Божијих народа једне, свете, саборне и апостолске Цркве.

Превођење богослужбених књига Ви знате да је први превод богослужбених књига на српски дао наш Свети отац Јустин Ћелијски. Не треба изгубити из вида да је Синод двадесетих година забранио да се његов превод употребљава у богослужењу. То треба да знају и они који се сада дијеле, нарочито по Србији, на новотарце и ткз. конзервативце: да је први новотарац био отац Јустин! Јер промјенити језик је нешто најозбиљније, много озбиљније него да ли се навлачи завјеса или не; да ли читаш молитву окренувши се овамо или окренувши се онамо… Дакле, отац Јустин је започео и било је, хвала Богу, и још превода, које је Синод прихватио, и ми данас имамо преводе наших Литургија и других неких богослужбених текстова одобрене Светим Синодом. Треба само мало вреднијих људи и самопожртвованијих, па да преведу и Минеје и Октоихе, а то није једноставна ствар: није свако отац Јустин и владика Николај, да би могао да преводи на прави и истински начин. Оно што важи за српски језик важи и овдје за шпански. Имао сам прилике да видим овдје разне преводе, неке које су преводили у руским црквеним заједницама и друге у грчким, али у тим преводима има толико разлика и неправилности, да те Бог велики сачува! Отуда би једна од тема коју бих радо покренуо, ако Бог да да будем на трећем састанку православних епископа овде у Латинској Америци, била оснивање комисије за редиговање тих превода и за превођење на шпански језик свих богослужбених књига. Тако да то буде одобрено од епископа, јер је то веома битно. Шпански језик је други језик по употреби у свијету, па је ред да се и за њега нађу неки Кирило и Методије, неки Свети Сава, па да се преведу богослужбене књиге… Иначе, овом народу овдје, и у Венецуели, и уопште у Латинској Америци, треба мисионара типа владике Николаја, треба људи који неће цједити комарца а гутати камилу као што ради нажалост сад мој брат Артемије и његова дружина. Намјесто да ту енергију коју им је Бог дао утроше у бризи за народ расијан по бијелом свијету и за то народа што је остало вјерно цркви по српским земљама, они га трују и праве расколе, мржње. Управо циједе комарца а гутају камилу: због тога да ли неко навлачи завјесу или не навлачи, због тога неко чита тропар трећега часа или не чита (кога иначе нема ни у једном светосавском служебнику!), или да ли неко оне молитве Светог Јована Златоустог прочита мало гласније него што они мисле да треба да се прочитају, због тога проглашавају да је Црква Српска пропала! Док се баве тиме и док стварају те цркве мржње и тзв. катакомбне, попут других секти широм православне васељене, од њих нема вајде. Али даће Бог праве мисионаре, као што је увијек проналазио, и за ове крајеве, како даје и за читави свијет. - Крај Опрема текста редакцијска

март / 2013 / svetigora

Ја то све више доживљавам овдје у Јужној Америци: Црква овдје је квасац – не треба много квасца да се једно тијесто закваси. Присуство нас православних овдје је присуство квасца, што значи присуство Царства Божијега и пуноће Цркве Божије на овим просторима. Позив и свједочење и другима да и они приме пуноћу тих божанских дарова и да постану Црква Божија, изабрани Божији народ сабран од свих народа, и из свих покољења и из свих времена, и са свих континената, и из свих језика. Заиста, она има велику улогу и у будућности ће имати много већу улогу него што је имала у прошлости. Не треба изгубити из вида да је за Бога и Цркву Божију двије хиљаде година као два минута. За Бога је хиљада година као један дан, а један дан као један час… Тако су и ових двије хиљаде година тек почетак дјеловања Цркве Христове у свијету. Квасац Цркве Божије расте и узраста, а сјеме за нове хришћане је мученичка крв. Нико није толико убијелио мученичком крвљу ову земљу као што су је убјелили православни народи. Међу њима и јелински народ и православни Арапи, и наш светосавски народ, а да не говоримо о руском православном народу

који је убјелио мученичком крвљу бескрајну Русију и то је сјеме за обнову не само Руске Цркве, него је то сјеме оно о чему је Достојевски говорио у XIX вијеку: да је спасење свијету у рускоме Христу, што значи у православном. То је спасење овог свијета – било, јесте и биће, ако Бог да.

zapis Епископ ГРИГОРИЈЕ Захумско-херцеговачки svetigora / 2013 / март

Житомислић К

ао дечак често сам путовао возом. Једном, док сам ишчекивао да стигнемо до Плоча и угледамо море, чуо сам како неко изговара чудну и мени тада непознату реч – Житомислић. Између Мостара и Чапљине воз је стајао кратко, неко је изашао, вероватно и ушао. А у мојој глави је стално звонила чудесна реч, необично име које ми се у свест увукло тихо и неосетно као дух – да ту остане заувек. Да, има таквих речи које изненада бљесну, или зазвоне у нашем уму. И никада не знамо откуда се појаве, ни због чега тако затрепере. Не сећам се када смо стигли до Плоча, чинило ми се да је остатак путовања прошао за трен. За све то време кроз моје мисли и свест непрестано су пролазиле речи: Жито – Мисао – Мислић. Био сам сигуран да никада нећу заборавити ту наизглед неважну, успутну станицу на путу до мора и њено загонетно лепо име. Десетак година након тога Житомислић је почео да се оваплоћује у мом уму као жива реалност, нешто много веће и стварније од имена. Када сам кренуо у богословију, прво што сам сазнао о свом тадашњем пастиру, митрополиту Владиславу, било

је да највише времена проводи управо тамо – у Житомислићу. То се некако савршено слагало: за мене тада најважнији човек Цркве живи на месту најчудеснијег имена. А онда је почео рат. Стари митрополит је умро, а Срби су протерани далеко из плодне долине Неретве. Лудило је тријумфовало; ускоро је дошла и најневероватнија вест: срушен је Житомислић! Трпети бол – било је једно, но мени се чинило да са Житомислићем треба да ишчупам и део сопственог бића, онај део у коме је та необична реч стајала дубоко урезана. Али и рат се завршио. Једног дана се пред капијом нашег Тврдоша појавио чупави немачки бајкер и из свог руксака извадио огромну, свилену владичанску мандију покојног митрополита Владислава, коју је овај успутни пролазник, странац и путник ненамерник, можда и нехотично ишчупао испод хрпе камења срушене светиње. „Тамо је све срушено“, разумео сам га некако, „Нашао сам ово, мислим да је најбоље да то теби дам. Да бар нешто од свега онога остане.“ Били смо захвални плавом чупавом Немцу. Бајкеру. Туристи. Имао је добро срце – то је било све што смо знали о њему. Недуго затим посетио сам разрушени Житомислић и затекао ругобу пустоши на светом месту. Тада нисам ни помишљао о обнови. Душом ми је колала неописива туга, а у глави је једнако звонило: Жи-то-ми-слић! Ускоро сам се и по други пут вратио на место опустошења – са истим непријатним осећајем у утроби. Овај пут нисам дошао сам, и не својом вољом већ по задатку, што сам морао. Било је пролеће, април сав у цвету. Ненадано сам угледао где из једног спаљеног платана стреми ка небу пет нових, бојажљивих младица. Птице су певале необично гласно, све је било окупано у светлости и силни осећај новог живота навирао је одједном у моје биће. Једна мисао севнула ми је кроз главу: Иди, целивај Престо! Друга јој се супротстављала: Како да целивам Престо када је све срушено? Кренуо сам преко рушевина према Олтару и ту где је уместо Престола стајала хрпа камења угледао сам млади чемпрес који тек што је био изникао. Његова светла зелена боја значила је васкрсење... Тихо, мирно, тужно и радосно у исто време, сакупили смо миниране кости житомислићких монаха пострадалих у претходном рату, оне страшне 1941. г. Поздравио сам се са чемпресом и још једном погледом помиловао младице спаљеног платана. Полако сам прешао дланом преко камења срушеног храма и кренуо натраг само са једном жељом – да поново васкрсне Житомислић. ... Данас увек када улазим у тај васкрсли манастир у моме сећању искрсавају две-три слике: Како шкрипи воз док неко изговара ону чудну реч: Жи-то-ми-слић; Како пупају младице спаљеног платана; Како се смело зелени млади чемпрес. А онда полако, док целивам мошти монаха мученика, са осећајем исте оне радосне туге, присећам се освећења и поновног оживљавања светог места. Видим нашег светлог патријарха Павла како, погурен и сед, служи Божанску службу оног топлог мајског дана 2005, у који је Житомислић васкрсао. Сетим се и оне светлости и радости које су надолазиле као плима, и владике Атанасија, који занесен и срећан објашњава шта та необична реч – Житомислић – значи: Жито – као хлеб, а Христос је Хлеб живота. Мисао – као Логос, а Логос је опет Син Божији и Син човечији Христос, због нас Распети и Васкрсли. Зато увек када приступам Житомислићу чини ми се као да приступам Гробу Господњем. Оном једином Гробу који је постао Извор живота, светлији од сваке царске одаје. Такав је и Житомислић. И оне који верују, и оне који не верују у то – он чека. Увек отворен за све.

Свето предање нам говори о томе да послије усјеченија часне главе Св. Јована Крститеља, несрећна Ирoдијада није дозволила да она буде сахрањена заједно са тијелом Светитеља, него је, да би понизила њега и његове ученике, ударила ножем беживотну главу Крститеља Господњег и закопала је на „нечистом мјесту“. Жена Хузе, управника царског двора, благочестива Јована (о њој говори Св. јеванђелиста Лука, Лк. 8, 3) видјела је гдје је закопана глава Св. Јована и кришом ју је узела, ставила у сасуд и сахранила на Маслиновој гори – на једном од Иродових имања.

Прво обретење главе Св. Јована Крститеља (9. март) Послије много година ово имање је прешло у руке благочестивом племићу Инокентију који је одлучио да баш ту сагради цркву. Када су копали темеље за храм, нађен је сасуд са главом. Како су се пројавила многа чудеса, Инокентију је било јасно да се ради о глави Претече Господњег. Како се плашио да послије његове смрти велика светиња не падне у руке невјерницима, Инокентије ју је непосредно пред смрт поново сахранио на мјесту на ком ју је и нашао. Након његове смрти храм је запустио и временом се урушио. Друго обретење главе Св. Јована Претече (9. март) Након неколико стољећа двојици монаха–ходочасника се у сну јавио Св. Јован и открио им мјесто погребења своје главе. Они су је ископали и одлучили да се врате назад у свој манастир. Успут предају торбу са светињом једном сиромашном грнчару из Емесе Сиријске. Пред смрт овај благочестиви и богоугодни грнчар мошти предаје својој сестри, уз заповијест да главу даље предаје богобојажљивим и добродетељним хришћанима. По Божијем промислу, глава је током неколико вјекова прелазила од једног до другог хришћанина, све док 18. фебруара 452. није пренесена у Емесу, у новосаграђену цркву посвећену Св. Јовану. Послије неког времена глава Св. Јована је пренесена у Константинопољ гдје је била све до иконоборачке јереси. Благочестиви хришћани, напуштајући град, тајно су је изнијели и сакрили је у планинама Абхазије, близу Сухумија.

Дио главе Св. Јована, Минхен, Rezidence museum

Епископ Амјена је 1220. године положио камен темељац за један од најљепших готских храмова Европе, управо посвећен Св. Јовану Крститељу. Током револуционарних преврата 1789. и гоњења цркве и мошти бивају склањане из храма и поново враћане у њега. Коначно су враћене 1816. године. Вршена су ДНК истраживања и она су потврдила да се ради о особи која је живјела у I вијеку наше ере, припаднику блискоисточног бедуинског народа. Недавно су, приликом археолошких истраживања олтарског дијела урушеног бугарског манастира из V вијека, на острву Св. Ивана на Црном мору, у дрвеном

Глава Светог Јована се сада налази у средишњем дијелу храма у Амјену, са лијеве стране, поред олтара у ниши храмовног зида, иза масивне гвоздене решетке. Видљива је и повреда изнад лијевог ока за коју се сматра да је нанијела Иродијада ударом ножа.

реликвијару пронађени фрагменти лобање, вилице и дијела руке. Бугарски научници и њихове колеге из Копенхагена, који су вршили испитивање ДНК и C14 анализу, сматрају да ове мошти припадају Св. Јовану Крститељу. Грчки натпис на каменој плочи је датум рођења Св. Јована – 24. јун. Из „Одигитрије“

март / 2013 / svetigora

Треће обретење главе Св. Јована Претече (7. јун) Након утврђења Православља на Константинопољском сабору 842. мошти су враћене у византијску престоницу око 850. године. Црква празнује тај догађај 7. јуна. Након неког времена дио моштију главе нашао се у Петри, у манастиру Продром, а други дио у Студитском Претечином манастиру. Тај дио се данас налази у Минхену у дворцу баварских краљева (Rezidence museum). Други дјелови ових моштију се налазе у атонском манастиру Дионисијату, Угровлахијској обитељи Калуи и цркви папе Силвестера у Риму. Крсташи су, пљачкајући Цариград 1204, дошли у по-

сјед великог броја светиња које су понијели папи и западним краљевима на поклон. Дио моштију главе Св. Јована (лице) на тај начин је дошао до Амјена на сјеверу Француске.

"odigitrija" vas vodi

Мошти Светог Јована Крститеља

sve[tenik odgovara јеромонах ЈОВ Гумеров svetigora / 2013 / март

У чему се састоји духовни смисао празника Сретења?

Како то да је сусрет старца Симеона са Богомладенцем Исусом постао велики хришћански празник?

огађај који је довео до празновања овог празника има вишезначни духовном смисао. Реч „сусрет“ не преводи у потпуности црквенословенски појам „сретења“, јер сусрећу се углавном они који су једнаки. „А овде“, како је приметио митрополит Венијамин (Федченков), „више одговара словенска реч сретење, која указује на излазак мањих у сусрет већем – указује на људе који сусрећу Бога“ (Писма на дванаест празника, Москва, 2004). Догађај у Јерусалимском храму има посебан значај. Сам Божанствени Законодавац, као рођени пре сваке твари (Кол. 1, 15) и као првенац Дјевин (Мт. 1, 25), приноси се на дар Богу. Овај символички чин је својеврстан почетак оног дела које се на земљи свршило великим догађајем: оваплоћени Син Божији је читавога себе принео Оцу ради искупљења човечанства, са којим се раније сусрео у лику праведнога Симеона. Јер видјеше очи моје Спасење твоје, које си уготовио пред лицем свију народа. Свјетлост, да просвјећује незнабошце, и славу народа твојега Израиља (Лк. 2, 30-32). Мисао и израз ове благодарствене песме произилазе из стихова Књиге пророка Исаије: И у то ће се вријеме за коријен Јесејев, који ће бити застава народима, распитивати народи и почивалиште његово биће славно (Ис. 11, 10). Јесеј је био отац цара Давида. Стога је корен Јесејев – Месија, Христос којег су људи ишчекивали, Син Давидов (уп. Мт. 1, 1), Онај који је – како је показала две хиљаде година дуга историја – постао знак против кога ће се говорити. Овај знак је поделио људе на верујуће и неверујуће, на оне који су заволели светлост и оне који су изабрали таму. „Шта је у ствари знак против кога ће се говорити? – Знак крста, који Црква исповеда као онај кроз ког се спасава васељена“ (Свети Јован Златоусти). Сусрет Бога и човека, који се први пут догодио у Јерусалимском храму, треба да за сваког човека постане његов лични догађај. Пут спасења за свакога мора почети сусретом са Исусом Христом као његовим личним Спаситељом. Уколико до таквог сусрета не дође, човек остаје онај који сједи у тами… и сјени смрти (уп. Мт. 4, 16). У четрдесети дан по рођењу Богомладенца дошло је до још једног сусрета – цркве старозаветне и Цркве новозаветне. Све јеванђелске приповести су прожете мотивом потпуног испуњења Закона Мојсијева: четрдесетодневни период очишћења, који прописује Књига левитска (уп. 3Мој. 12, 2-4); посвећење првороднога сина Богу (уп. 4Мој. 3, 13) и његов симво-

лички откуп (2Мој. 13, 13). Истовремено се лако може уочити да је духовно тежиште описаног догађаја у потпуности пренесено у новозаветну историју. Сада (Лк. 2, 29), означава да је време доласка Месије, које су очекивала толика покољења, дошло. Праведни Симеон говори о изласку из тога света (глагол „отпушташ“ је у садашњем времену). Надахнута реч старца Симеона је пуна хвале и благодарења Богу за то што се испунило време обећања. По светоотачком предању, Свети пророк Захарија, отац Светога Јована Претече, није Пречисту Дјеву (која је дошла да по Закону испуни обреде) поставио на месту предвиђеном за жене, већ на оном предвиђеном за девојке (на којем нису смеле да стоје удате жене). Када су књижевници и фарисеји изразили негодовање, Захарија је објавио да је та Матер и по рођењу остала девојка и чиста: „стога ову Мајку нисам уклонио са места предвиђеног за девојке, јер је Она дјева изнад свих“. Трећа димензија овог сусрета је изричито личног карактера: за старца Симеона је дошао дан који је чекао необично дуго. Њему је било обећано да ће видети Спаситеља света, рођенога од Приснодјеве Марије. Праведни Симеон је био изузетно образован и мудар човек, и добар познавалац Светога Писма, отуда је био један од седамдесет двојице преводилаца који су осамдесетих година III века пре Христа на острву Фарос у Александрији преводили са јеврејскога на грчки језик књиге Старога Завета. Преводећи књигу пророка Исаије, он је стигао до стиха дјевојка ће затрудњети и родиће сина (Ис. 7, 14). Читајући ове стихове, он је посумњао, мислећи како није могуће да жена без мужа роди. Симеон је већ кренуо да реч девојка замени речју жена, но у том тренутку му се јавио анђео Господњи, и ухвативши га за руку, казао му: „Веруј написаном – и сам ћеш видети испуњење тога, јер нећеш умрети док не видиш Онога који ће се родити од чисте Дјеве, Христа Господа.“ Поверовавши анђелским речима, старац Симеон је са нестрпљењем, проводећи праведан и непорочан живот, очекивао Христов долазак у свет. По предању старац Симеон је дочекао блажено упокојење у 360-ој години. Његове свете мошти су за време цара Јустина Млађег (565–578) биле пренесене у Константинопољ, и положене су у Халкопратијском храму, у параклису Светог апостола Јакова. Молитва Светога Симеона Богопримца (Сада отпушташ у миру слугу својега, Господе) се поје (празничним данима) или чита (на свакодневним богослужењима) на свакој вечерњој, да би дан који је на измаку подсећао сваког верног на вече његовог живота, које ће се завршити и изласком из овога привременог живота. Подсећа нас на то да живот треба да проживимо у миру са Богом и у испуњавању јеванђелских заповести, да бисмо, као Свети старац Симеон, са радошћу сусрели светлост незалазног дана Царства небеског. Преузето са Православие.ру Са руског превела Ивана Јовановић

РАЈО Војиновић

POM EN

Благо томе ко довијек живи... Првог фебруара су на породичном гробљу у Љеворечким Тузима сахрањени земни остаци дипломате, бившег амбасадора СРЈ у Москви, Борислава Милошевића, брата покојног Слободана Милошевића, некадашњег предсједника Србије и СРЈ. Опијело је служио Високопреосвећени Митрополит Амфилохије са свештенством Митрополије црногорско-приморске. Посљедњем испраћају Борислава Милошевића присуствовали су бивши југословенски премијер Момир Булатовић, представници руске Думе и Министарства одбране Русије и многобројни пријатељи породице Милошевић. Владика Амфилохије је након опијела одржао бесједу коју објављујемо интегрално.

март / 2013 / svetigora

„’Благо томе ко довијек живи имао се рашта и родити’. И сад смо чули ријеч Божију да ће у онај последњи, Судњи дан они који су чинили добро васкрснути за живот вјечни, а они који су чинили зло за суд и осуду вјечну. Овде смо на овој гори, која по много чему подсјећа на Ловћен и као гора и као простор око ове горе. Овдје смо на једном освештаном мјесту и данас испраћамо једно часног, врлог и честитог човјека Црногорца, Србина, свесловена. Испраћамо сина Светозара Симеунова, Светозара Милошевића, једног незаборавног човјека, братственика и племеника, који је завршио Богословски факултет у Београду и који је остао вјеран Богу и Цркви и истинској просвети до последњег свог издисаја. Један од његових колега професора ми је говорио његова је такође она о којој Његош говори, говорећи о Милошу Обикако га је, прије његовог упокојења, затицао у лићу – чије је име садржано у имену породице Милошевића. Жртва његова је благородна. То је жртва која не може бити избрисана, као његовој соби на кољенима на молитви. Светозар Симеунов родио је два сина: ни његов витешки подвиг против повампиреног нацифашистичког Слободана Милошевића и Борислава Мило- духа у Европи и на Балкану. Говорио је француски генерал Галоа да се шевића. Борислава данас испраћамо, а Сло- Слободан Милошевић не бори само за слободу и част свог народа и бодан је заједно са њим овдје данас, овде државе, већ за слободу и част свега онога што је часно и узвишено у одакле је његова лоза. Слободан Милоше- Европи. Те ријечи сам чуо из његових уста боравећи у Паризу у вријевић је записао себе у књигу вјечног живота ме Рамбујеа, а те ријечи не могу бити избрисане из памћења као што и у памћење неизбрисивим словима. Слобо- не може бити избрисано из памћења ни свједочење Слободана Мидан Милошевић који је на Видовдан послан лошевића пред Хашким судом, који није суд већ бесуђе. Морам да се исповједим овдје пред вама. Слободан Милошевић на хашко бесуђе и чији је живот и животно дјело било у духу великомученика косовског ме је позвао из Хага да будем његов свједок на суђењу. Извинио сам Лазара. Видовданско и Лазарево житије је и се, нијесам могао, иако ми је срце говорило да треба то да испоштужитије и крај Слободана Милошевића. Његов јем. Нијесам могао, јер су ми надлежни у Цркви рекли да то не било брат, кога данас испраћамо овде, Борислав добро за мене као Митрополита црногорско-приморског. Ако, међуходио је истим тим часним и честитим путем, тим, нијесам отишао у Хаг да свједочим за њега, онда данас овдје на као човјек и дипломата, као амбасадор Срби- овом мјесту свједочим оно што сам требао и морао да кажем у Хагу је и Црне Горе у Москви. Ко је био и какав је – да они којима је требало да буде суђено, и којима ће бити суђено био Борислав Милошевић најбоље свједочи пред судом Божјим, пред судом историје и правде, они су Милошевивијенац који је на његов ковчег положила де- ћу судили, а, у ствари, судили су себи и пресудили. А он и његов брат легација Министарства одбране Русије, војни- су осветлали свој и образ часног братства Милошевића и записали ци и официри руске војске. Како његов брат ово мјесто у златну књигу народа овога, у златну књигу свесловенску Слободан, тако и он. Они су ишли оним путем и свечовјечанску. Испраћајући Борислава ми смо дужни да споменекоји је зацртао Свети Петар Цетињски, који је мо и име његово и његовог брата, и да поменемо њиховог оца и ово поручио да проклет буде сваки онај Црного- часно братство Милошевића, који су и раније рађали витезове и јурац три пута и три хиљаде пута који не буде наке, али су ови двојица, Слободан и Борислав Милошевић и њихов вјеран мајци Русији. Борислав и Слободан су отац представљали златни вијенац не само у свом братству, већ и у испоштовали тај завјет. Остали су вјерни свом Црној Гори, Србији и српском народу. Нека Господ упокоји душу и Светозара Симеуновог и Слободана народу до последњег издисаја, остали вјерни Светозаревог и Борислава Светозаревог, и нека њихов примјер остаКосову и Метохији. Слободан Милошевић остаће записан не међу нама и у нама, и нека њихов примјер буде подстицај будузлатним словима у историји Црне Горе и Ср- ћим покољењима како вриједи на овој земљи живјети и чему треба бије, односно српског народа, као човјек који на овој земљи служити. Заиста: ’Благо томе ко довијек живи – имао се се до последњег издисаја жртвовао. А жртва рашта и родити’. Бог да му душу прости.“

РАЈО Војиновић

Упокојио се у Господу архимандрит Лука (Анић)

Свједок крста и

радости васкрсења

svetigora / 2013 / март

а манастирском гробљу у Дајбабама код Подгорице 10. фебруара су сахрањени земни остаци архимандрита Луке (Анића), игумана манастира Дајбабе, који се упокојио у Господу у 54. години земаљског живота. Свету заупокојену литургију и опијело служили су Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Преосвећена господа Епископи будимљанско-никшићки Јоаникије, захумско-херцеговачки Григорије, рашко-призренски Теодосије и липљански Јован, уз саслужење свештенства и свештеномонаштва и молитвено учешће многобројних вјерника из Црне Горе, Србије и Републике Српске. Након читања Јеванђеља, владика Григорије је у литургијској бесједи казао да „пред нама лежи један истински монах, истински заљубљеник у Царство Божије, један човјек на чијем лицу смо могли да очитамо истину да је све у свему једино важно носити крст и вјеровати у васкрсење.“ „Сви ви, а много сте га боље познавали од мене, сјећате се његовог осмијеха и његовог лица. И знате да је у његовом осмијеху и његовом лицу увијек могло да се види и крст, и страдање, и патња, али и радост васкрсења истовремено“, казао је владика Григорије. Од архимандрита Луке опростио се бесједом и његов духовни отац митрополит Амфилохије: „Ево једнога младића, нашег Луке, који је питао Господа како да се спасе и чуо Његову ријеч. И не само чуо него је и послушао, узео крст свој и гредио за Њим, ево до последњег свога издисаја”. „Наш отац Лука један је од оних младих људи који су у Београду осамдесетих година, дотакнути Божјим крилом, Духом Светим, доживјели препород духовни и који су ону дубоку људску духовну глад, исконску глад за Божјом истином, за Божјом правдом, за Божјом љубављу, за мудрошћу вјечном на прави и истински начин заситили. Наш отац Лука је првенац ћивота Светога Петра Цетињскога. Матеј, Марко, Лука и Јован – они су први који су на Це-

POM EN тињу у овом новом покољењу Цркве светосавске и светопетровске, цетињске Цркве Божије, ту поред ћивота Светог Петра постригли власи своје главе”, подсјетио је владика Амфилохије. „Нека буде благодарност Господу што нам га је подарио и послао међу нас. Нека је благодарност и цетињској и овој дајбабској светињи што га је пригрлила, којој је служио, благодарност и свима вама који сте данас дошли на ово свето сабрање да испратимо нашега оца Луку, молећи га да нас он и дочека кад ми, сваки у своје вријеме, будемо кренули овим путем на који је њега Господ призвао”, рекао је митрополит Амфилохије. Отац Лука (Анић) је рођен 17. 09. 1959. у Дубровнику. Седму београдску гимназију завршио је 1977. Студије историје умјетности на Философском факултету у Београду свршио је 1983.

Већ 1984. изабран је за асистента проф. др Миодрага Миће Јовановића, на одсјеку за историју умјетности на Философском факултету у Београду. Код професора Јовановића је магистрирао 1991. на тему „Живот и дјело вајара Ђорђа Јовановића”. У јулу 1991. дошао је у Цетињски манастир и постао искушеник. Митрополит Амфилохије је у Цетињском манастиру искушеника Уроша Анића замонашио на Ивањдан 1993. године и дао му монашко име Лука. Владика Амфилохије га је, такође у Цетињском манастиру, рукоположио у јерођаконски чин на Крстовдан 1995, а у чин јеромонаха у цркви Светог Луке у Котору 22. 10. 1995. Митрополитовом одлуком отац Лука је постављен за намјесника Цетињског манастира на празник Светог Луке, 1995. У том звању остаће све до 31. 01. 2010. У чин игумана митрополит Амфилохије га је произвео на Петровдан 2000, а у чин архимандрита на Лучиндан 2008. Рјешењем од 13. јануара 2010. постављен је за оснивача и игумана манастира Светог Саве на Савиној Главици у Доњем Грбљу, а рјешењем од 1. априла 2011. постављен је за в. д. настојатеља манастира Дајбабе код Подгорице. Архимандрит Лука (Анић) је био један од најугледнијих и најомиљенијих клирика Митрополије црногорско-приморске.

Добри духовник и пастир Бесједа Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија на опијелу блаженопочившем архимандриту Луки У име Оца и Сина и Светога Духа! Имао је велику повластицу што је рођен од таквих аше Високопреосвештенство, ваша Преосвештенства, родитеља, и што је поживио у таквом дому, и што оци свештеници, драга браћо и сестре, је примио такво и васпитање и образовање. Знамо Све нас је изненадила и дубоко ожалостила смрт игу- добро колико је било широко и темељно образовамана Луке, нашега драгога оца Луке. Тјеши нас што вјеру- ње оца Луке! Још је важније да се сјетимо какво је јемо, што осјећамо да он иде у бољи свијет, да иде Христу било његово стремљење од младости. Он је траГосподу коме је од младости своје почео да служи, и слу- гао за Христовим ликом од најранијег свога узраста. жио му, и прослављао Његово Свето име до последњега Тако се и опредјелио да упише Философски факултет, свога издисаја – докле није душу своју предао Господу Богу Историју умјетности. И своје младе године посветио живоме у овој светој обитељи. Вјерујемо да га је Господ за- је тражењу Христовог лика и нашао Га је. Када Га је грлио и примио и да ће му дати мјесто свето и свијетло у срео кроз љепоту, он је полако почео свега другога Царству небескоме. да се ослобађа. Иако тако образован човјек, иако чоНемојте замјерити што се у овом часу домишљам како вјек коме је била отворена блистава каријера унида почнем ово моје слово, како да се опростим од оца Луке. верзитетскога професора, јер је већ био почео да Како год да почнем, знам да ће моја ријеч бити оскудна. Да предаје на Философском факултету, његово срце је поменем прво његове родитеље, честитога Жику и мајку тражило нешто друго боље и трајније од свјетског Драгу који су старим поријеклом негдје из ових гора, из образовања. Његова душа је тражила јеванђелску Васојевића и из Жупе Никшићке. Нови дом Анића је опје- мудрост и вишње знање али још више и божанско вани Орашац, одакле су преци оца Луке као јунаци и осло- смирење. У тим годинама непоколебиво се опредибодиоци са Карађорђем и Милошем дунули Србу и српској јелио да постане монах. Само је то заправо и желио, души нови живот, као што то Његош пјева. Из те породице да послужи Богу у монашком чину. А имао је пред потиче отац Лука. Жика бјеше људина, и собом свога духовног оца и учидухом и појавом, каква се ријетко могла теља Високопреосвећеног МиИма ли кога ко је познавао срести, а мајка Драга смјерна и проництрополита Амфилохија код кога оца Луку, а да у овом мољива жена – права господа и угледни је давно дошао у Банат, у манаменту не осјећа да с њиме београдски интелектуалци. Отац Лука стир Хајдучицу; за њим је касније сахрањује и дио себе?... Наи његова, овдје присутна сестра Јелена дошао у Црну Гору, испуњавајући дамо се да ће се небеске рођени су и васпитани у тој и таквој поријеч Божију да све друго остави обитељи обогатити овим родици. и крене за Христом. приносом који ми данас са Сувишно је говорити какво је то ваСањао је о Светој Гори, сањао болом и молитвом приноспитање имао отац Лука. Као ријетко ко. је о Синајској гори, али га је Босимо испраћајући оца Луку.

март / 2013 / svetigora

svetigora / 2013 / март

жији промисао упутио Ловћену, гори Његошевој, XX вијека. Са великом радошћу гледао је на новоформираи ћивоту Светог Петра Цетињскога, те је у Цетињ- не православне монашке заједнице у Француској, Енглеској, ској обитељи примио монашки и свештенички чин Аљасци и Аризони. Када бисмо хтјели нешто више да сазнаи убрзо изабран за игумана. мо о неком подвижнику из ранијих или новијих времена – Има пуно интересантне духовне знаковито- идемо и питамо оца Луку. А он је тада отварао ризнице свог сти у монашко-свештеничкој биографији оца Луке. срца. Имали смо прилике да видимо које је духовно богатЊегов подвижнички пут кренуо је од светитељског ство овај човјек сабирао у своје срце и колико су биле драгроба оца Јустина, доспио је до ћивота Светог Пе- гоцјене ризнице његовог знања. Живио је пуноћом живота тра Цетињског и завршио се код живоносног гроба Православне Цркве. Био је човјек широког срца, фине блапреподобног Симеона Дајбабског. Тајну његовог гочестивости и људске топлине, тако да му је сваки човјек монашког и свештеничког служења Цркви сасвим био близак. Био вјерујући или невјерујући, без обзира којим добро открива и сљедећа символика: родио се као језиком говори, које је нације и какве је боје коже, он је знао монах у манастиру Рођења Богородице, пастир- са сваким да успостави блиски контакт, а нарочито са људиствовао у граду Светог Петра Цетињског, духовно ма у Цркви. Када смо бивали у некој бризи и тешкоћи, у некој се усавршавао и просвјетљавао на Савиној Глави- недоумици или љутњи, или пак у некоме гријеху, знали смо ци, окончао своју службу и упокојио се у манасти- да је најбоље било отићи код оца Луке, поразговарати, разру Успенија Пресвете Богородице Дајбабске. мијенити са њиме мисли и ријечи, и после неколико минута Његовом срцу и духовном видокругу ника- разговора већ се свако од нас другачије осјећао. Јер је био да није била далека ни Света Гора, ни Богом осве- човјек велике молитвености, велике духовне топлине и свиштани Синај, ни свето Кијево, ни Тројице-Сергије- јетлога ума, дубоког осјећања, истински слуга Божији. ва лавра... Нећете ми замјерити што ћу овде међу Кад је постао јеромонах наш драги отац Лука, који ни бројним монаштвом рећи да је од свих нас мона- прије ни касније није истицао своју важност, одједном се поха био најбољи познавалац и древног и савреме- јавио у новом свјетлу. Задивили смо се дару његове ријечи. ног монаштва православног свијета. Он је сабирао Изливала се ријеч Божија из његових свештених уста, низадуховно благо и предања Светога града Јеруса- ле су се бесједе препуне духовног искуства, молитвености лима, Нитријске и Синајске пустиње и Свете Горе и драгоцјеног знања. Откривао је своје богочежњиво срце. Атонске; исто тако тражио је, уклањајући праши- Чезнуо је за небом, а земаљске ствари нијесу га много занину заборава, духовне драгуље древног ирског мо- мале. Он је посвједочио да је молитва важнија од свега и то наштва и налазећи их одушевљавао се њима као је оно драгоцјено наслеђе и поука које нам оставља наш чедијете. Надахњивао се вјером првих хришћанских стити отац Лука. мученика, а не мање и новим мучеништвом и исБио је риједак и успјешан пастир. Ево многе од његове повједништвом из руских тамница и катакомби духовне дјеце овде данас сабране од Цетиња и Приморја

POM EN до Београда и Новог Сада и Републике Српске. Дошли су да пролију своју сузу због растанка са њиме и да запале свијећу за његову душу. А бројно монаштво које се сабрало данас овдје свједочи да је Лука био и остао, не само свима драги монах, него и понос нашега монаштва и понос Цетињске и ове свете обитељи. Има ли кога ко је познавао оца Луку а да у овом моменту не осјећа да с њиме сахрањује и дио себе? Ово је велики губитак за Цркву, за нас, за Црну Гору, али надамо се и да је велики добитак на небу. Тугујемо и осјећамо дубоки бол због његове преране смрти, али Божије човјекољубље зна кад је најпогоднији час за одлазак из овог свијета. За слугу Божијег који се вјечито припрема за сусрет са Господом смрт отвара врата Царства небескога. Надамо се да ће се небеске обитељи обогатити овим приносом који ми данас са болом и молитвом приносимо испраћајући оца Луку. Сада говорим као сабрат Цетињског манастира у име братије која се сабирала и умножавала код ћивота Светог Петра. Отац Лука је први који одлази на Небо између нас и сигуран сам да дијелим ваше осјећање да одлази најбољи, најчеститији, човјек великог срца, најширих погледа и највеће молитвености од свих нас. Па нека нас његове молитве укријепе да идемо путем Божијим, да носимо свој крст и да имамо пред собом примјер оца Луке који је живио таквим начином живота, заљубљен у Христа и у Цркву. Живио је Христом, надахњивао се Духом Светим, славио је Оца нашега небескога. Живио је Црквом, живио је љубављу. Није допуштао да се у његово срце усели ни мржња нити неки неспоразум са било киме, нити подозрење, него је своје срце увијек чистио покајањем и увијек отклањао неспоразуме и са свима је остајао у љубави. А наравно, ми као људи због наше огреховљености увијек међусобно имамо неких мањих или већих неспоразума овдје на земљи. Отац

Лука је био увијек најхитрији и најспретнији да уклони неспоразуме међу нама и да са свима остане у братској љубави. А бивало је и много прилика када ми калуђери почнемо да причамо о манама појединих људи, а отац Лука као да не примјећује њихове мане прича о њиховим врлинама. Ми га подсјећамо: „Човјече, зар не видиш?“, а он је, гледајући на човјека са позитивне стране, увијек видио боље и гледао дубље јер су његове очи биле чисте и његова савјест је била свијетла. Као што каже Свети апостол Павле : „Чистима је све чисто“. А сада одлази из овог живота измирен са свима, у љубави са свима, иде у наручје Христово, одлази у незаборав Цркве, одлази у наше вјечно памћење. Нека му буде вјечан спомен. Нека га Господ настани у свијетлим обитељима небеским, у своме животворноме наручју, нека га настани тамо гдје су преподобни отац Симеон Дајбабски и преподобни Јустин Ћелијски. Сада се он њима придружује. Нека га они сретну и нека га настане заједно са преподобнима и свима онима који су Богу угодили. Драги оче Лука, опрости нам за све. Опрости нам што ти често нијесмо вјеровали да имаш тешкоћа са здрављем, ту је било нашега неразумијевања и зато тражимо опроштај. Опрости нам и за сва друга неразумијевања, јер врло често ми грешни људи огрубјелог срца и осјећања не можемо да схватимо и не можемо добро да разумијемо људе префињене, продуховљене, молитвене, саосјетљиве као што си ти био, незаборавни брате Лука.

март / 2013 / svetigora

ВИДО П. Радовић

POM EN

Опроштај Паштровића од монахиње Јефимије Перић

svetigora / 2013 / март

асни оци, драга браћо и сестре! Осјећајући велику тугу али и једнаку част, обраћам вам се данас у име мјештана Режевића, а могао бих рећи и цијелих Паштровића, поводом тешког губитка за братство манастира Режевића, за нашу свету Цркву и сав вјерни народ. Са невјерицом, али знајући за њено крхко здравље и болест, примили смо вијест да је престало да куца племенито срце једне дивне особе и монахиње, ЈефимијеПерић! Својим хришћанским животом и радом оставила је за собом неизбрисиву успомену. Била је у непрекидној служби Богу и нашем народу! Њен однос према свима био је мајчински, топао и срдачан, монашки, хришћански, родољубив, несебични и најприје људски. Од самог доласка у наш крај, својим мукотрпним радом и љубављу, раме уз раме са блаженопочившим оцем Мардаријем, уткала је себе у овај свети храм направивши од њега топли дом за сваког званог и незваног, намјерног или случајног поклоника или посјетиоца наше светиње! Високо је поставила љествицу највећих људских врлина и вриједности. Саживјела се са овдашњим становништвом, прихватила наше лијепе обичаје и обогаћивала их као своје. Зато јој дугујемо неизмјерну захвалност и незаборав. Сагласно њеном скромном животу и великом дјелу још једном изражавамо најљудскију захвалност за све што је учинила за ове људе и овај крај, са надом да ће јој Господ Бог надомјестити у рајском насељу. Нека јој је вјечна слава и хвала!

НЕМА ВИЗА ЗА ГРУЗИЈЦЕ Министарство унутрашњих послова Израела је уочи Божића одбило да изда визе грузијским туристичким агенцијама, као и Одјељењу за вјерски туризам при Грузијској Патријаршији. Из Патријаршије не искључују могућност да је повод за овај инцидент повезан са честим случајевима илегалних емиграната из Грузије. Међутим, постоји могућност да одбијање издавања виза има везе и са гласањем Грузије за државу Палестину на недавном засиједању Генералне скупштине Уједињених Нација. „Послали смо захтјеве за 40 особа за божићне празнике и сви су одбијени“, казао је митрополит Сава, предсједник Одјељења за вјерски туризам Грузијске Патријаршије.

Од њих је само Нађа Јуида, радница авио-компаније Бритиш Ервејз, запослена на аеродромском терминалу, добила је право да носи крстић око врата, упркос званичне политике компаније. Суд је пресудио да су њена права прекршена по члану 9 Европске конвенције о људским правима. Међутим, у случају медицински сестре Ширли Чаплин, која је добила отказ након што је одбила да скине крстић који је носила на радном мјесту већ 30 година, Европски суд је одлучио у корист болнице, тврдећи да су „здравствена заштита и безбиједност на одјељењу од већег значаја“. У МИРИ ЛИКИЈСКОЈ ПРОНАЂЕН ПРАВОСЛАВНИ ХРАМ Руине византијске капеле, која је срушена прије 700 година, откривене су на средоземној обали Мале Азије.

КРСТ НОСИТИ

Европски суд за људска права је у уторак 15. јануара донио одлуку у случају четири британска држављана која су уложила жалбу због дискриминације на основу њихове хришћанске вјере.

Ископавања у древној Мири Ликијској (сада град Демра) почела су 2009. године. Испод слоја земље од 5, 5 метара, археолози су пронашли остатке старога храма из византијске епохе. Поред дјелимично очуваног саборног храма Светог Николе, ово је једини споменик из тог периода, који је пронађен на том локалитету. Према мишљењу археолога, црква је изузетно добро очувана и то даје основу за мишљење да се ту могу наћи и друге грађевине главнога града, Мире Ликијске, који се можда такође сачувао, изјавио је шеф археолошке екипе Невзат Че-

Приредио: Славко Живковић

вик (Nevzat Cevik), археолог из уни- нисане странице светог муслиманверзитета Akdeniz. ског текста. Сазнавши за то мјештани су испребијали мушкарца, а онда га У ИСТАНБУЛУ ДОЗВОЉЕНА предали полицији. Међутим, након ГРАДЊА ПРАВОСЛАВНОГ неколико сати, полицијску станицу ХРАМА је напала гомила од 200 људи. ОкриГрчке агенције црквених новости вљеног мушкарца су извукли на ули„Ромфеа“ и „Амен“, позивајући се на цу и живог га спалили. Око тридесет турски часопис „СТАР“, саопштиле су нападача је ухапшено, а седам полида је општински савјет Истанбула дао цајаца је добило отказ. дозволу за изградњу православног храма посвећеног Светом Стефану. 2012. УБИЈЕНО 105 ХИЉАДА То је прва дозвола за изградњу ХРИШЋАНА нове цркве коју су дале турске влаПрема подацима Католичке црсти од времена проглашења Турске кве током 2012. године је због своје Републике 1923. године. вјере погинуло око 105 хиљада хриМолбу за изградњу храма подни- шћана, саопштава координатор надјели су православни Арапи који живе зорног одбора за питања вјерске у Истанбулу. слободе у Италији Масимо Интровине. Статистика коју је приложио екКУМРАНСКИ СВИЦИ НА сперт заиста је застрашујућа. У проИНТЕРНЕТУ Свици с Мртвога мора, који су сјеку сваких пет минута погине по најстарији познати примјери библиј- један човјек зато што је Христов ских текстова, постали су доступ- следбеник. ни јавности захваљујући интернету. Експерт је издвојио најопасније Пројекат припада Израелској управи територије, а то су афричке земље: за старине, заједно са корпорацијом Нигерија, Сомалија, Мали, гдје се Google. људи плаше да дођу у цркву на службу. Осим тога, велики ризик за хришћане постоји у Пакистану, неким регионима Египта, земљама у којима до данас господаре тоталитарни комунистички режими, на челу са Сјеверном Корејом, или земљама у којима друштвом влада етнички национализам, као на примјер у Индији.

Патријарх Илија се захвалио предсједнику Русије на честиткама и пренио му поздраве од премијера Грузије Бидзини Иванишвилија: „Он чини све што је потребно и што може да би побољшао односе са свима“, изјавио је Патријарх. „Мислим да ће проблеми који постоје између нас бити отклоњени и да ћемо, као и прије, бити браћа“. ПОДАЦИ О СВЈЕТСКИМ РЕЛИГИЈАМА 23. јануар – Француски православни сајт Оrthodoxie.com, позивајући се на издање „Свијет религија“, саопштава резултате истраживања развоја савремене религиозности у свијету, које је недавно публиковао амерички центар Pew Forum, саопштава „Седмица“. Сагласно објављеним подацима, 84% свјетског становништва (тј. 5, 8 милијарди људи, од општег броја становника Земље који износи 6, 9 милијарди, припадници су неке од најкрупнијих традиционалних религија свијета: хришћанства, хиндуизма, ислама, будизма, јудаизма или неке од других традиционалних религија – сикизма, шинтоизма, таоизма, зороастризма и других... Хришћанство је најмногобројнија вјерска заједница на свијету и чини је скоро трећина становника Земље (32%). Други по броју су муслимани (23%). Pew Forum је такође изнио детаљније податке о хришћанима, којих има 2, 2 милијарде, од којих су: 50% католици, 37% протестанти разних деноминација, 12% православци (264 милиона људи; али у датој статистици у број православних су укључене и дохалкидонске цркве), остали 1% (то су разне деноминације, које условно зову хришћанима: мормони, Јеховини свједоци и други).

март / 2013 / svetigora

У електронској библиотеци смјеПУТИН СА ПАТРИЈАРХОМ штено је 5 000 фрагмената текстова у ГРУЗИЈСКИМ ИЛИЈОМ веома високој резолуцији. Да би наПредсједник Русије, Владимир правили дигиталну копију, стручњаПутин се 23. јануара срео са Патрици су користили инфрацрвену технојархом московским и све Русије Килогију снимања. Дигиталне копије ће рилом и Католикосом-патријархом омогућити експертима да их изучасве Грузије Илијом II. вају, а да не наруше осјетљивост доПоздрављајући поглавара Грукумената. зијске Цркве, Владимир Путин му Свици садрже библијске текстоје честитао осамдесети рођендан и ве и апокрифе на старохебрејском и тридесет пет година патријарашке грчком језику, као и литературу куслужбе. мранске заједнице. „Посебну благодарност желим да вам изразим зато што у овдашњим У ПАКИСТАНУ сложеним условима (имам у виду У Пакистану разјарена гомила је сложене међудржавне односе измеубила муслимана који је осумњичен ђу Русије и Грузије), ви чините све да је запалио Куран. што је у вашој моћи да подржите хуКако саопштава УНИАН, према манитарне, духовне и културне конподацима мјесне полиције, следећег такте међу нашим братским наројутра пошто је мушкарац провео ноћ дима. Без икаквог преувеличавања у џамији у једном селу на југу Пакижелим да кажем ове ријечи“, казао је стана, у џамији су пронађене угљепредсједник Путин.

IZ SVIJETA

IZ pomjesnih crkava

Приредио: Славко Живковић

svetigora / 2013 / март

ПАТРИЈАРХ ИЛИЈА КРСТИО 915 вези са 1150 година од њиховог главДЈЕЦЕ ног мисонарског подвига – састаКатоликос–патријарх све Грузије вљања прве словенске азбуке 863. Илија II је обавио масовно крштење године. новорођенчади на дан Свете велиПланирано је да се у Солуну, у комученице Варваре, 17. децембра другом кварталу 2013. године, орга2012. г. Како саопштава међународни низује велики међународни научни добротворни фонд Католикоса–па- симпосион. тријарха све Грузије, у саборном храму Свете Тројице у Тбилисију крштеУ ЦРКВЕНОЈ ПРОДАВНИЦИ но је 915 дјеце. „ЗАПЛАКАЛА“ ИКОНА 17. јануар – У граду Краснокаменску Забајкалског краја десило се мало чудо: у киоску у коме се продају иконе, почела је да мироточи икона Мајке Божје. Радница која ту ради је објаснила да је „заплакала“ копија Остробрамске иконе Мајке Божје. „Икона је заплакала и након тога су је пренијели у храм и премјестили у олтар“, додала је она. Радница је казала да су икона, као и киоск у коме се она налазила сасвим обични. МиОво је двадесет пето масовно кр- роточива икона ће се налазити у олштење које је обавио лично поглавар тару све док Руска Црква не изнесе Грузијске Цркве, који сада има око 14 став о овоме, саопштавају „Вијести“. хиљада кумчади. ВРАТИЛИ САМО ЗЕМЉУ Подсјећамо да у сагласности са Савјет вакуфа Генералне дирекродитељима, поглавар Грузијске православне цркве постаје кум тре- ције при влади Турске је вратио 470 ћем или следећем дјетету у породи- акара земљишта богословији Конци чији су родитељи вјенчани у цр- стантинопољске Патријаршије, на острву Халки. кви. Турска влада је затворила богословију 1971. године, ослањајући се ГОДИНА СВЕТИХ на национални Устав од 1961. годиЋИРИЛА И МЕТОДИЈА не, који је предвидио да „само турске оружане снаге и полиција могу дозволити отварање неких колеџа“. Константинопољска Патријаршија више година води битку да обнови рад богословије, у којој је духовно образовање добило скоро 1000 свештеника Константинопољске Патријаршије у периоду између 1844. и 1971. године. Међу њима је и данашњи патријарх константинопољски, Вартоломеј I.

16. јануар – Година 2013. ће у Солуну бити посвећена Светом Ћирилу и Методију, просвјетитељима словенских народа, саопштава грчка агенција „Ромфеа“. Одлука о празновању Светих Првоучитеља Словена у њиховом родном граду је донијета у

албанског града Елбасана. Лопови су два пута, 30. децембра и 4. јануара, сјекиром одваљивали фреске, које је 1554. године живописао Онуфрије, познати иконописац који је живописао мноштво православних храмова у Албанији и Грчкој, и кога често зову „Микеланђело из Албаније“. Фрескама је нанијета непоправљива штета. Неке од њих су одваљене, а дјелови неких су украдени. Капела коју нико није чувао је била затворена. Прошло је неколико дана док државне и црквене власти о случају нијесу обавијестили мјештани. Међутим, према информацији неких медија, власти су дјеловале споро, што је лоповима дозволило да се врате у капелу још једном и нанесу још већу штету. Министарство туризма и културе Албаније је изјавило да је немоћно, због недостатка средстава, да заштити културно наслеђе Албаније од крађа и рушења. УПОКОЈИО СЕ СХИМИТРОПОЛИТ ЈУВЕНАЛИЈЕ (ТАРАСОВ) Послије тешке и дуге болести, 13. јануара 2013, отишао је Господу схимитрополит Јувеналије (Тарасов).

Опијело почившем Митрополиту је обављено након Литургије у Знамењском саборном храму града Курска, 15. јануара. Спиридон Тарасов, будући владиУ АЛБАНИЈИ УНИШТЕНЕ ка Јувеналије је рођен 1929. године. УНИКАТНЕ ФРЕСКЕ За епископа вороњешког и лиУ Албанији су уништене древне пецког је хиротонисан 1975. године, фреске из XVI вијека, које су се нала- а од 1984. године је био архиепископ зиле у капели Свете Параскеве. Оне курски и белгородски. су преживјеле Османску владавиЗа двадесет година свог архијену, разне устанке, два свјетска рата рејског служења на Курској и Белгои комунистички режим, а уништили родској епархији (1984-2004), Владису обични лопови, саопштава пор- ка је отворио десетине православних тал Православие.by, позивајући се на храмова, препородио живот многих сајт Pravmir.com. древних манастира и основао обиКапела се налази југоисточно од

тељи. Напорима владике Јувеналија препорођена је Курска богословија, а у курским школама је почело предавање основа православне културе. 180 ГОДИНА ОД ПРЕСТАВЉЕЊА ПРЕПОДОБНОГ СЕРАФИМА САРОВСКОГ Свечаности поводом 180 година од престављења преподобног Серафима Саровског одржане су 15. јануара у Дивјејеву у Нижегородској области, саопштава сајт Руске Цркве. Божанствену литургију у Светотројично-Серафимо-Дивјејевском женском манастиру, гдје су уочи празника биле пренијете мошти Светог Серафима, служио је Митрополит чебоксарски и чувашки Варнава. Након Литургије, служен је молебан преподобном Серафиму Саровском. ВИШЕ ОД ДВА МИЛИОНА РУСА УЧЕСТВОВАЛО У БОГОЈАВЉЕНСКИМ БОГОСЛУЖЕЊИМА И КУПАЊИМА У богослужењима и богојављенском купању у Русији је учествовало око 2, 2 милиона људи, саопштава Итар-Тас, позивајући се на прес центар Министарства унутрашњих послова Русије. Према подацима, у ноћи на 19. јануар у Руској Федерацији свечана богослужења и масовна купања, поводом празника Богојављења организована су у 5500 мјеста. Ради безбједности је било ангажовано око 53, 4 хиљаде сарадника органа унутрашњих послова и једна хиљада војника.

март / 2013 / svetigora

УРУЧЕНЕ НАГРАДЕ ФОНДА ЈЕДИНСТВА ПРАВОСЛАВНИХ НАРОДА ЗА 2012. г. У свечаној сали црквених сабора храма Христа Спаса у Москви, Патријарх руски г. Кирил – предсједник Покровитељског савјета Фонда, уручио је годишње награде за изузетан допринос на учвршћивању јединства православних народа, за утврђивање и ширење хришћанских вриједности у друштвеном животу. Награда носи име блаженопочившег патријарха Алексија II. Ово је већ тринаести пут да се одвија једна од значајнијих друштвенополитичких и друштено-црквених

манифестација у Руској федерацији ника Ирске исна годишњем нивоу, у којој по тра- повиједа катодицији учествују предсједници др- лицизам, који жава, чланова влада, представници се негативно дипломатског кора, угледни цркве- односи према ни, културни, друштвено-политички абортусу. радници. „БУРАНОВСКЕ БАБУШКЕ“ СКУПИЛЕ ЗА ИЗГРАДЊУ ХРАМА 6 МИЛИОНА РУБАЉА 22. јануар – Више од 6 милиона рубаља су скупиле „Бурановске бабушке“ за изградњу храма Свете Тројице у родном селу Бураново, саопштава Итар Тас. Како је саопштила прес секретар групе Светлана Сиригина, осим што прилажу хонорар од концерата, „Бабушке“ се баве и прављењем вунених лутака, које дијеле приложниОва ауторитетна и у цијелом пра- цима. вославном свијету респектабилна награда за 2012. годину је уручена ПРОМОЦИЈА ДНЕВНИКА ОЦА тројици лауреата који су остварили КИПРИЈАНА (КЕРНА) значајан допринос и труд на утвр23. јануара у Јерусалимској богођивању православног јединства: словији одржана је презентација тек Његовом Блаженству Католикосу– издате књиге „Излазак у Јерусалим. патријарху цијеле Грузије Илији II, Јерусалимски дневници архиманпредсједнику Либана Мишелу Сулеј- дрита Кипријана (Керна). Октобар ману, и предсједнику ОАО „Руске же- 1928 – јун 1930. г.“) У презентацији љезнице” г. Владимиру Ивановичу су учествовали архиепископ МарЈакуњину. ко берлински (Руска Загранична Црква), који се бави пословима Руске У ДАБЛИНУ ПРОТЕСТИ ПРОТИВ духовне мисије, јеромонах Роман ЛЕГАЛИЗАЦИЈЕ АБОРТУСА (Красовски), игуманија Гетсиманског 21. јануар – Више од 25 хиљада манастира, мати Јелисавета, монаси људи изашло је на улице Даблина и мирјани Јерусалима. Књигу је пред(Ирска), да би изразили протест про- ставио ђакон Александар Занемотив планова владе да дозволи абор- нец, који ју је припремио за штампу. тусе. Акција је постала дио кампање Отац Кипријан је два пута у мла„Пикетирање за живот“, саопштава дости био у Јерусалиму као шеф РуБи-би-си. ске духовне мисије, и ови дневници Прије демонстрација, католички описују управо те године. архиепископ Даблина Диармуд МарКњига показује колико је била тин је служио специјалну службу „у жива „Руска Палестина“ и Руска дуиме дјеце, која се налазе у мајчиним ховна мисија у Јерусалиму 20-их и утробама“. 30-их година, када више није било Истовремено, присталице пра- државне подршке, нити масовног ва на абортус организовале су своју поклоништва. Међутим, дјелатност акцију на улицама ирске престони- Руске Цркве у Светој Земљи била је це, на којој је, према саопштењу да- у складу са визијом оснивача „Руске блинске полиције, учествовало око Палестине“: епископа Порфирија (Ус200 људи. пењског), архимандрита Антонина Прошлог мјесеца влада Ирске је (Капустина), архимандрита Леонида објавила да је спремна да женама да (Сенцова), велике кнегиње Јелисавеправо на вјештачки прекид трудно- те Фјодоровне и других. ће у случајевима када је мајчин жиПрелазак оца Кипријана под српвот угрожен. Повод за такву одлуку ску јурисдикцију, у епархију Светог је била смрт, због забране абортуса, Николаја (Велимировића), након помладе жане Савите Халапанавар. вратка из Свете Земље, свједочио је Да подсјетимо, да већина станов- о тијесним контактима руског загра-

IZ pomjesnih crkava ничја са Српском Црквом. Ти односи, по ријечима владике Марка, нијесу поремећени чак ни у најтежим данима за Руску Заграничну Цркву.

svetigora / 2013 / март

ПРЕНИЈЕТЕ МОШТИ ТРИДЕСЕТ СВЕТИТЕЉА Ковчег са моштима више од тридесет светитеља пренијет је из Третјаковске галерије у храм-музеј Светог Николе у Толмачах, саопштава Интерфакс-религија. „Данас се сва Црква радује, јер су Свети обрели свој дом“, казао је настојатељ храма протојереј Николај Соколов, послије богослужења којим је на Никољдан началствовао Епископ воскресењски Сава. У ковчегу се чувају мошти апостола Петра и Павла, Јована Златоуста, Василија Великог, Григорија Богослова, Светог Николе... На Светог Николу храм-музеј Светог Николе у Толмачах, који се налази при Третјаковској галерији, обиљежио је двадесет година од обнове богослужења у њему. Раније су у тај храм пренијете на чување велике хришћанске светиње: Владимирска икона Мајке Божје, чудотворни Дмитровски крст и Иверска икона Мајке Божје.

У АЛЕКСАНДРО-НЕВСКОЈ ЛАВРИ УРУЧЕНЕ КЊИЖЕВНЕ ПРАВОСЛАВНЕ НАГРАДЕ У Свето-Тројицкој АлександроНевској лаври 20. јануара је одржано годишње уручивање Сверуске православне књижевне награде. Књижевну награду Светог кнеза Александра Невског основала је Александро-Невска лавра уз подршку Савеза писаца Русије. Ове године је, међу многобројним осталим лауреатима у разним номинацијама, у номинацији „Поезија“ диплому „За допринос развоју руско-српске културне размене“ добила монахиња Теодора из манастира Ваведење из Београда. Награде, дипломе и медаље Светог кнеза Александра Невског уручио је намесник лавре, епископ виборшки Назарије. У РУСИЈИ ПОЧЕЛО ЗАСИЈЕДАЊЕ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА РПЦ У Москви је 2. фебруара у Катедралном храму Христа Спаситеља

почело засједање Архијерејског сабора Руске Православне Цркве, које ће трајати до 5. фебруара. Архијерејски сабора РПЦ први пут се одржава после фебруара 2011. и на њему учествују епископи епархија, старешине храмова, чланови Високог црквеног савјета, руководиоци синодских и општецрквених институција, представници више од 33 хиљаде парохија из 62 земље из цијелог света. Више од 300 чланова Архијерејског сабора на молбу патријарха Кирила сусрело се у Андријевској сали Великог Кремаљског дворца са предсједником Русије Владимиром Путином. Предсједник Русије је најприје поздравио врховног поглавара РПЦ и захвалио се Патријарху што му је омогућио сусрет са учесницима Сабора. Истакавши Патријархов непрестани труд и бригу за Цркву , Отаџбину и народ Русије, предсједник је рекао да се с радошћу одазвао на позив да по традицији разговара са представницима Сабора. „Заједно са вама ћемо радити на учвршћивању јединства у нашем друштву, јачању његовог моралног стожера. Традиционалне вриједности, религиозна осјећања вјерника, а такође и права, слобода, достојанство људи морају бити заштићени и снагом јавног мњења, али и силом закона“, подвукао је предсједник, додајући да је партнерство државе са традиционалним конфесијама веома потребно. „Чувати световни карактер државе не значи примјењивати вулгарно, примитивно схватање секуларизма“, сматра Вадимир Путин, „РПЦ и друге традиционалне религије треба да добију све могућности за потпуно служење и дјеловање у таквим сферама као што су подршка породици и материнству, васпитање и образовање дјеце, омладинска политика, решавање социјалних проблема, учвршћивање патриотског духа у армији.“ „Ми веома цијенимо могућност дијалога између Цркве и државе”, рекао је патријарх Кирил, „Црква је веома поносна оним што је постигла последњих деценија . Ми заиста уживамо истинску слободу и нисмо подвргнути никаквим административним ни политичким притисцима.“

ПРЕСТАВИО СЕ У ГОСПОДУ ЈЕРОМОНАХ РОМИЛО Jеромонах Ромило из манастира Св. Петке из Извора код Параћина се 30. 11. 2012. г. преставио у Господу. Отац Ромило је рођен 21. 4. 1943. На крштењу је добио име Радан. Као што му и име каже био је радан и вредан и највише времена је проводио у „свом“ манастиру Св. Петке у свом селу. Проводећи дане у манастиру, заволео је монашки живот и после одслужења ЈНА, родитељима саопштава да жели да се замонаши. Прво одлази у монашку школу у манастир Острог, у којој је био од 1968. до 1970. Замонашен је 1973. г. Своје монашке дане проводио је у манастирима Раваница и Св. Петка, у зависности од потреба. Свима који су га познавали остаће у добром сећању као пријатан и частан монах, јерођакон и јеромонах. Погребен је сутрадан по упокојењу, на манастирском гробљу манастира Раванице. Опело је служио протојереј-ставрофор Младен Симоновић у име Епископа браничевског г. Игнатија, који је био спречен да дође, у присуству шеснаест презвитера, ђакона, монахиња манастира Раваница и Св. Петка на чијем челу је игуманија преподобна мати Марија и верног народа. Бог да му душу прости! Вјечнаја памјат! Вест приредио Војислав Рупић САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, на сједници одржаној у Патријаршији српској у Београду 14. децембра 2012. године, узео је на знање постојеће извјештаје и укупну расположиву документацију о тешком стању Средњеевропске епархије Српске Православне Цркве у погледу међуљудских односа, функционисања епархијских тијела, финансијско-материјалног пословања и канонскога стања уопште и, на основу тога, са жаљењем донио одлуку да поведе поступак утврђивања канонске одговорности Његовог Преосвештенства Епископа средњеевропског г. Константина за то стање. У том циљу Свети Синод је суспендовао епископа Константина од управљања Епархијом средњеевропском до окончања поступка, а

iz ota~astvene crkve

Приредио: Славко Живковић

за њеног администратора у том пе- сова и Метохије, и тога да се у бившој риоду изабрао Његову Светост Па- Југославији историја углавном збитријарха српског г. Иринеја. ва у огледалу, не могу се разумети сви видови религиозности који су на ОБНОВА ХРАМА У сцени у конфликту на Косову и МетоПРЕБИЛОВЦИМА хији и вишеструко га обликују”, реПрвобитни храм посвећен Сабо- као је епископ Јован. ру Српских светитеља и Пребиловачких мученика у селу ПребиловВЛАДИКА ЈОВАН цима код Чапљине грађен је 1991/92. ШУМАДИЈСКИ У ЖИЧКОЈ године и није довршен до рата. У јуну ЕПАРХИЈИ 1992. срушен је храм и оскрнављенe Његово Преосвештенство Епису мошти мученика из Другог свјет- скоп шумадијски Јован, админиског рата. Са благословом Епископа стратор Епархије жичке, служио је захумско-херцеговачког г. Григорија на празник Mатерица Свету архијепројекат обнове урадили су архитек- рејску Литургију у манастиру Благоти из Београда, Предраг и Сава Ри- вести Пресвете Богородице у селу стић, по узору на храм Гроба Господ- Трнави, у подножју планине Јелице њег у Јерусалиму. недалеко од Чачка. Епископа је срдачно дочекала игуманија ове свете обитељи мати Серафима заједно са сестринством, а на Литургији је саслуживало свештенство и монаштво из више градова Епархије жичке. Ова канонска посјета је услиједила након недавног упокојења Епископа жичког Хризостома, када је, по одлуци Светог Архијерејског Синода, за администратора ове Епархије постављен Епископ шумадијски Јован. Градња мора почети најкасније до 26. марта 2013. како би грађевинска дозвола остала на снази.

Припадници ултранационалистичког покрета Самоопредељење окупили су се испред улаза у православну цркву Успења Пресвете Богородице у Ђаковици, протестујући због најављеног доласка расељених Срба из тог града поводом Божићних свечаности. Упркос протесту група од 40 православних вјерника унијела је бадњак у цркву. И поред покушаја албанских екстремиста да онемогуће служење Литургије и прославу Бадњег дана, свету Литургију је одслужио јеромонах Петар из манастира Високи Дечани. Група вјерника из Ђаковице је после свете Литургије уз пратњу косовске полиције посјетила манастире Високи Дечани и Пећку патријаршију.

ЕПИСКОП ЛИПЉАНСКИ ЈОВАН ОДРЖАО ПРЕДАВАЊЕ У ЈЕРУСАЛИМУ На празник Светог Николаја, 19. децембра 2012. године, Његово Преосвештенство Епископ липљански Јован (Ћулибрк), викар Патријарха српског у Пећкој патријаршији и секретар Одбора за Косово и Метохију Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, одржао је предавање под насловом Косовски конфликт: верски или не?, на Истраживачком институту Хари С. Трумана за унапређење мира на Јеврејском универзитету у Јерусалиму. Предавање епископа Јована бавило се вишеслојношћу религијског аспекта конфликта на Косову и Метохији, његовом историјом и савременим оквирима, а нарочито утицајем НАПАД НА ВЈЕРНИ НАРОД У агресивног атеизма за вријеме социЂАКОВИЦИ јалистичке Југославије и псевдо- и Албански екстремисти покушали квази-религиозности пројављеним су да онемогуће долазак вјерника у у вријеме нестанка Југославије. „Без храм Пресвете Богородице у Ђакоразумевања свештене димензије Ковици и прославу Бадњег дана.

вио бадњаке.

БОЖИЋНИ ПРАЗНИЦИ У АУСТРАЛИЈИ Хиљаде вјерних Срба прославило је Божићне празнике у храмовима Српске Православне Цркве ши-

март / 2013 / svetigora

НАВЕЧЕРЈЕ БОЖИЋА У ПЕЋАРШИЈИ Уочи празника Рођења Господа нашег Исуса Христа, у капели манастира Пећке патријаршије свету Литургију служио је Епископ липљански г. Јован, викар Патријарха српског. Владици су саслуживали јереј Драган Кивић и синђел Игњатије Илић. Поред сестринства на челу ОСКРНАВЉЕНО ГРОБЉЕ У са игуманијом мати Февронијом и КНИНУ вјерника пристиглих из најближе Дана 2. јануара 2013. године у околине манастира, светој Литургији послеподневним часовима осврна- је присуствовало и педесет вјерника вљено је гробље код храма Светог родом из Ђаковице, који су са разних великомученика Георгија у Книну. страна гдје су нашли уточиште после Оштећена су многа гробна мјеста, а погрома 1999. године дошли да приспоменици, крстови и полупане вазе ме благослов светиња својих предаса цвијећем разбацани су по гробљу. ка и огњишта. Починиоци нису презали од тога да усред бијела дана почине такво недјело. Нажалост, храм и гробље често, боље рећи перманентно, мета су вандализма. Полиција је обавијештена о том немилом догађају и извршила је увиђај. Како смо информисани, четворица су затечена на гробљу или код гробља у моменту доласка полиције негирајући да су то они починили?! Представници Цркве истичу наду да ће починиоци бити пронађеУ вечерњим часовима после бони и да ће се према њима примјени- гослужења, владика Јован је, по ти адекватне законске мјере. древном српском обичају, благосло-

iz ota~astvene crkve

svetigora / 2013 / март

ром Аустралије и Новог Зеланда. На најрадоснији хришћански празник, Божић, Преосвештени Владика Иринеј је служио Свету архијерејску Литургију у прокатедралном храму Светог Саве у Мона Вејлу у Сиднеју. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Саша Радоичић и ђакони Немања Мрђеновић и Желимир Миловић. На крају свете Литургије Владика је са дјецом преломио божићну чесницу, а најсрећније руке био је млади Лука коме је припао скривени дукат. На други дан Божића, на Сабор Пресвете Богородице, света архијерејска Литургија је служена у историјском Саборном храму Светог Георгија у Кабрамати.

се упознају са богатим уметничким ција и вера и одсуством владавине наслеђем ове братске земље и се- права и закона. стринске нам Цркве. С обзиром да на овим просторима никада није дјеловала иконоборачка јерес, сачуване иконе су од непроцењиве вриједности и ријетке старине. Учесници прослава везаних за ове јубилеје, па међу њима и делегација СПЦ, су се још сусрели са предсједником Грузије г. Михаилом Сакашвилијем, предсједником Владе Грузије г. Бидзином Иванишвилијем и предсједником Грузијског парламента г. Давидом Усупашвилијем. Присуствовали су такође и свечаном концерту приређеном у част патријарха Илије II, и посјетили манастир Свете Нине. Свечаности су заокружене СвеПАТРИЈАРХ ИРИНЕЈ У ГРУЗИЈИ Његова Светост Патријарх срп- том архијерејском литургијом коју ски г. Иринеј боравио је током јану- су 13. јануара у Светотројичком саПочиниоци овог злочина тешко ара у пријатељској четвородневној борном храму у Тбилисију служи- да ће икада бити идентификовани, посети Грузији поводом прославе 35. ли: Његова Свесветост Патријарх јер то није учињено ни у случају стогодишњице устоличења и 80. годинa константинопољски и васељенски тина других српских гробаља који од рођења Његове Светости Католи- г. Вартоломеј, Његова Светост Като- још леже у рушевинама. коса–Патријарха све Грузије г. Илије ликос - Патријарх све Грузије г. Илија, Патријарх српски г. Иринеј, МестоII. КРАЉ ПЕТАР II У ОТАЏБИНИ бљуститељ бугарског патријарашког У пратњи принца Александра, трона Његово Високопреосвештен- унука краља Петра II, 22. јануара у ство Митрополит варненски г. Кирил, Београд су приспјели посмртни остаМитрополит чешки и словачких зе- ци краља Петра II, које су уз највише маља г. Христофор, Његово Високо- државне почасти дочекали Њихопреосвештенство Митрополит воло- ва Краљевска Височанства престоколамски г. Иларион, представници лонаследник Александар, принцеза делегација помесних православних Катарина, принц Петар, принц ФиЦркава и преко стотину архијереја, лип и принц Александар, заједно са свештеника, свештеномонаха и ђа- кћерком принцезе Катарине Алисон, кона. председник Владе Републике Србије г. Ивица Дачић, савјетник предсједСАОПШТЕЊЕ ЕПАРХИЈЕ ника Републике проф. др Оливер АнЊегова Светост Католикос и ПаРАШКО-ПРИЗРЕНСКЕ тић, Његово Преосвештенство Епитријарх све Грузије г. Илија организоЕпархија рашко-призренска и ко- скоп хвостански г. Атанасије, као и вао је 10. јануара пријем за делегаци- совско-метохијска најоштрије осуђучланови Одбора за пренос посмртје православних помјесних Цркава је скрнављење 58 надгробних споних остатака чланова краљевске покоје су учествовале у свечаностима. меника на српском православном родице. Након нешто више од часа прове- гробљу у Косову Пољу. Овај акт крајКовчег са тијелом Краља је, преденог у пријатној атмосфери, уз слу- њег варварства, нажалост, показукривен српском заставом и краљевшање композиција које је патријарх је да данас на Косову и Метохији не ским регалијама, унијет у капелу, гдје Илија својевремено компоновао страдају само преостали Срби, већ је Његова Светост Патријарх српски (Кирије елеисон и Аве Марија), сви мира немају ни њихови упокојени г. Иринеј, уз саслужење Преосвећеприсутни су констатовали да та дје- сродници. Већ годинама смо сведоне Господе Епископа будимљанскола једноставно одузимају дах својом ци бесомучног рата против мртвих, никшићког Јоаникија, хвостанског љепотом. који се одвија пред очима међуна- Атанасија и ремезијанског Андреја, Патријарх српски г. Иринеј, у чи- родне заједнице и привремених кослужио помен у присуству чланојој пратњи је био и Митрополит цр- совских институција. ва краљевске породице, премијера ногорско-приморски г. АмфилохиОвакво понашање одраз је јед- Србије Ивице Дачића, представника је, и остали високи гости посјетили не шире политичке атмосфере и (не) традиционалних Цркава и вјерских су музеј „Симон Џанаши“, као и На- културе која је испуњена неиживљезаједница, и великог броја грађана ционални музеј умјетности у који- ним национализмом, нетрпељивоБеограда и Србије који су се окупили ма су имали јединствену прилику да шћу према припадницима других наиспред капеле.

После службе, патријарх Иринеј СВЕТОСАВСКА ПРОСЛАВА У је у свом обраћању истакао: „КоначМЕЛБУРНУ но смо дочекали овај тужно-радоЦентрална Светосавска прослава сни дан, дуго жељен и очекиван. Дан у Аустралији и Новом Зеланду била од историјског значаја за цео српски је у манастиру Светог Саве у Илајну, народ“. Патријарх је још истакао да поред Мелбурна, гдје се окупило око је Србији као модерној држави по- осам хиљада вјерника. Свету архијетребан краљ, у некој од савремених рејску Литургију служио је Његово форми постојања монархије. Преосвештенство Епископ г. Иринеј уз саслужење већине свештеника СВЕТИ САВА У ВУКОВАРУ Викторије и дивно појање хора „КорПосебна част и радост за грађане нелије Станковић” из парохије светог Вуковара била је овогодишња про- архиђакона Стефана из Кизбороа. У слава Светог Саве. Због досадашњих току Литургије Преосвештени Владипроблема око налажења одговара- ка Иринеј рукопроизвео је секретара јућег простора, уназад неколико го- Митрополије аустралијско-новозедина свечана академија и просла- ландске, ђакона Немању Мрђеновива одржаване су у биоскопској сали ћа, у чин протођакона. у Борову Насељу, које номинално припада граду Вуковару, а ове годиПРАЗНИК СВЕТОГ САВЕ У не по први пут централна епархијПРИЗРЕНУ ска прослава и академија одржана је у самом граду Вуковару, у згради Хрватског дома. На самом почетку присутнима се обратио домаћин, Епископ Лукијан који је благословио светосавско саборовање ријечима да је Христос наш Пут, Истина и Живот и да је то пут Светога Саве. САВИНДАН У НИШУ

из школе Светог Атанасија Великог - њихов хор умилно је отпевао две песме о Господу, као и девојчице Руске школе балета, које су биле наше драге гошће. Празновање је завршено заједничком славском трпезом. Вијест приредили Лада и Жика Јовановић ЕПИСКОП ЛИПЉАНСКИ ЈОВАН – ЛИЧНОСТ ГОДИНЕ У свом двоброју од 27. децембра 2012. године београдски недељник „Време” донео је вест да је Епископ липљански Јован (Ћулибрк), викарни епископ Патријарха српског у Пећкој патријаршији, изабран за личност године већином гласова уредништва овог недељника. Критеријум за награду је као и претходних година био позитиван допринос унапређењу друштвених институција у јавном интересу.

Свети Сава је свечано прослављен у царском граду Призрену. Свету Литургију служио је Епископ рашко-призренски Теодосије уз саслужење свештенства. Епископ је у чин протосинђела рукопроизвео дечанског јеромонаха Андреја, професора Призренске богословије. После Свете литургије, из грла призренских богословаца заорила се Светосавска химна, а девојчица Милица, једини српски ђак првак у Призрену, рецитовала је пјесмицу, после које је услиједила бесједа епископа Теодосија.

март / 2013 / svetigora

Празник најдивнијег изданка српскога рода, Светитеља Саве свечано је прослављен у КонстантиСВЕТОСАВСКА ПРОСЛАВА У новом богочуваном граду Нишу. У ЈОХАНЕСБУРГУ катедралном храму уочи празниПрослава је започела је Светом „Колегијум недељника ’Време’ ка Епископ нишки г. Јован служио литургијом у цркви Светога апостосматра да је епископ липљански Јоје празнично бденије, а дан празни- ла Томе, коју су служили протонаван, радећи у тешким условима, нека крунисан је светом Литургијом, у месник Сима и архимандрит Пантетоку које је у свештенођаконски чин лејмон. У празничном расположењу зависно од дневне политике и испод рукоположио г. Дејана Шарића, а за- причестио се са радошћу на овај ве- радара медија, током 2012. Године једници светих Цркве Христове при- лики празник већи број деце и одра- покренуо низ важних активности које су унапредиле и прошириле десајединио младенца Николу Пурића, слих. светом Тајном Миропомазања и ПриПо завршетку Литургије, у свеча- ловање Пећке патријаршије, важне чешћа. По свршетку Божанствене но украшеној црквеној сали, изведен духовне и културне српске институСлужбе и освећења кољива и кола- је празнични програм у ком су уче- ције,” каже се у саопштењу редакције ча, епископ Јован поучио је сву децу ствовала деца из Дечијег културног „Времена”. Oвo je дванаести пут дa редакцисветосавску, синове и кћери наше центра „Свети апостол Тома“, КУД ја „Времена” додељује признање за свете Цркве. Балкан, афрички дечаци и девојчице личност године.

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ПОДМАИНАМА Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је 29. децембра Свету службу Божију у манастиру Подмаине у Будви, чиме је почело братско сабрање свештенства Митрополије црногорско-приморске. У литургијској проповиједи Владика је казао да су сви Свети они који су сабрани око Божјег имена. „Зато је Црква Божја Црква Светих. И она се непрекидно сјећа, у својим молитвама, у свом памћењу свих Светих који су Богу угодили“.

svetigora / 2013 / март

ОДБРАНА ДОКТОРСКЕ ДИСЕРТАЦИЈЕ ИЗ ДРЖАВНО-ЦРКВЕНОГ ПРАВА У четвртак, 27. децембра 2012. године на Правном факултету у Крагујевцу je, после више од 60 година запостављања научне дисциплине државно-црквеног права, одбрањена докторска дисертација из на тему „Правни положај традиционалних цркава и верских заједница у Републици Србији и Црној Гори” мр Велибора Џомића. Докторска дисертација је урађена под менторским руководством проф. др Ненада Ђурђевића, дугогодишњег професора Црквеног права и других предмета из уже грађанско - п р ав н е научне области. Иначе, на п р е длог

проф. Ђурђевића Црквено право је пре 20 година уведено као предмет на Правном факултету у Крагујевцу. Тај пример су касније следили и други Правни факултети у Србији. Слобода вероисповести, као једно од темељних људских права, има свој индивидуални и колективни аспект, а цркве и верске заједнице представљају једну од константних појава у сваком друштву. Задатак правне науке је да нормира те двојаке односе зајемчењем и заштитом остваривањa слободе вероисповести и регулисањем правног положаја цркава и верских заједница. Значај ове, прве на овим просторима, докторске дисертације као оригиналног научног рада се огледа у унапређењу црквено-државног права које је на нашим просторима деценијама било запостављено или оптерећено идеолошким префиксима. Обзиром да је извршена темељна и свестрана анализа правно-историјских односа цркава и верских заједница у Србији и Црној Гори и државама некадашње СФРЈ, ово дело представља темељ за даљи развој академске дисциплине Државно-црквено право. Одбрани докторске дисертације су, поред стотинак посетилаца, присуствовали Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорскоприморски г. Амфилохије

Приредио: Рајо Војиновић

Hronika mitropolije

и Њихова Преосвештенства Епископи умировљени заУ току Литургије Владика је у бесједи тумачио јеванхумско-херцеговачки г. Атанасије, шумадијски г. Јован, ђелску причу о Царству небеском, рекавши да су хриваљевски г. Милутин, рашко-призренски и косовско-ме- шћани призвани на узрастање ка Царству небеском, јер тохијски г. Теодосије и викарни липљански г. Јован, као је Царство небеско оно царство које је Господ Исус Хрии више свештених и монашких лица међу којима и архи- стос заквасио својим Рођењем. Владика је рекао да је то мандрит студенички Тихон. оно јеванђелско сјеме што узраста и да је то оно зрно гоНови доктор државно-црквеног права Велибор Џо- рушичино које је на први поглед невидљиво, али које је мић је свeштеник у Подгорици, координатор Правног присутно и које се временом дејством Божје благодати савета, црквено-судски тужилац Митрополије црногор- увећава и узраста. ско-приморске и секретар Комисије Светог АрхијерејГоворећи о новопрестављеној слушкињи Божјој моског Сабора Српске Православне Цркве за ревизију Уста- нахињи Марији (Тинтор), Владика је казао да је она своју ва СПЦ. На јавној сцени је присутан више од 20 година, младост, своје биће и своју снагу даровала Христу Госпоа, осим објављивања радова у научним часописима, бави ду уградивши је у Свету обитељ манастира Ћелија Писе писањем из области друштвене тематике на историо- перска. графски начин. До сада је објавио петнаестак књига којe обилују вредном архивском документацијом из историјско-политичке области друштвеног живота Србије и Црне Горе. Члан је Лексикографског одељења Матице српске у Новом Саду. ОСВЕШТАНО СПОМЕН-ОБИЉЕЖЈЕ ГРБАЉСКИМ ДОБРОВОЉЦИМА Митрополит Амфилохије служио је 30. децембра Свету архијерејску литургију у манастиру Подластва у Ластви Грбаљској, помен и освећење спомен-обиљежја погинулим и преминулим грбаљским добровољцима од 1912-1918 године.

„До последњег свога издисаја остала је вјерна, она права дјева Христова, једна од милиона оних који су га слиједили кроз историју и који га данас слиједе“, рекао је владика Амфилохије.

ПОМЕН МОНАХИЊИ МАРИЈИ (ТИНТОР) Митрополит Амфилохије је 5. јануара служио у манастиру Ћелија Пиперска Свету архијерејску литургију и 40-дневни помен новопрестављеној слушкињи Божјој, монахињи ове обитељи, Марији (Тинтор).

март / 2013 / svetigora

Владика Амфилохије је у литургијској бесједи казао да се ове године, поводом 100 година од балканских ратова сјећамо витезова који су тада своје животе жртвовали за вјеру и отачаство. „Међу њима је и не мали број оних који су одавде, из ових крајева приморских, из Боке которске, из Паштровића, из Маина, из Грбља и других мјеста. Они су добровољно, пошто је овај крај тада припадао Аустроугарској, и тајно, и напуштајући војску окупаторску ишли да учествују у ослобођењу нашег народа. И многи од њих су на бојиштима оставили своје кости, обдаривши наш народ слободом“. Митрополита Амфилохија, свештенство и вјерни народ поздравио је, након освећења спомен-обиљежја, г. Саво Гривић, предсједник грбаљске подружнице Удружења добровољаца 1912– 918.

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У МОРАЧИ Митрополит Амфилохије служио је 8. јануара, на Сабор Пресвете Богородице – други дан Божића, Свету службу Божију у манастиру Морача.

svetigora / 2013 / март

„Предвјечни Бог се уселио у утробу Пресвете Дјеве, Дочек су организовале Митрополија црногорскоуселио се у људску природу, у природу Исуса из Назаре- приморска и Црквена општина Подгорица. та, Дјетета Младога. Кроз Њега и преко Њега освештана Молебан су служили свештеници Архијерејског наје вјечним и непролазним животом људска природа”, ка- мјесништва подгоричког. Након молебана, сабранима се бесједом обратио протојереј-ставрофор Велибор Џомић. зао је Владика. Након Литургије дјеца с вјеронауке при цркви Светог Честитајући ново љето доброте Господње, он је присутДимитрија у Колашину извела су божићни игроказ, након нима пренио поздрав и благослов митрополита Амфичега им је митрополит Амфилохије подијелио божићне лохија који је тих дана боравио у посјети Грузији. „Преносим вам благослов нашег митрополита Амфилохија, поклон пакетиће. Владика је затим посјетио цркву Светих Пантелејмо- који се налази у канонској посјети Грузијској Цркви. Он се на и Климента Охридског, која се налази у његовом род- моли Богу да се Црна Гора сложи, обожи и умножи”, реном селу Баре Радовића у Доњој Морачи, и на сеоском као је отац Велибор. гробљу Биљеге служио помен својим родитељима Ћиру Подсјетивши да је дочек почео пјесмом дјечјег хора и и Милеви. молитвом, отац Велибор је казао да се нада да ће њихова молитва стићи и до данашњих главара. „Надамо се да ће престати да прогоне свештенике и да неће тражити да СЛАВА МАНАСТИРА ДУЉЕВО Светом службом Божијом, коју су саборно служили цару дајемо Божје, нити ћемо ми тражити царево. То је и свештеници и свештеномонаси Митрополије црногор- пут наше Цркве током свих ових 2012 година и надамо се ско-приморске, и благосиљањем славског колача, у ма- да ће тако бити и у овој години. Молимо се Богу за мир, настиру Дуљево је молитвено прослављена храмовска благостање и истински напредак Црне Горе и свих православа – празник Светог првомученика и архиђакона Сте- славних људи са све четири стране свијета”. Свечани дочеци Нове године организовани су и у фана. Свету службу су служили протосинђел Кирило (Бојо- Бару и Херцег Новом. вић), сабрат Цетињског манастира и професор Цетињске богословије, парох паштровићки отац Синиша Смиљић, ПРОСЛАВА ПРАЗНИКА СВЕТОГ настојатељ манастира Стањевићи јеромонах Јефрем (ДаЕВСТАТИЈА НА МИХОЉСКОЈ ПРЕВЛАЦИ бановић) и јеромонах Василије, сабрат манастира ПодмаМитрополит Амфилохије је 17. јануара, поводом праине. Сабраном народу се празничном бесједом обратио зника Светог Евстатија Српског, са свештенством служио отац Синиша Смиљић преносећи поздрав и благослов Свету архијерејску литургију у манастиру Светих арханмитрополита Амфилохија, који због архипастирских оба- гела на Михољској Превлаци код Тивта. У бесједи након читања Светог јеванђеља митроповеза није био у могућности да присуствује сабрању. Отац Синиша је честитао славу игуманији манастира, лит Амфилохије је рекао да су Христови ученици по свом мати Ангелини и њеном сестринству, рекавши да Свети животу, опиту и подвигу уподобљени Христу и постапрвомученик Стефан треба да буде примјер хришћани- ли христолики. „Они су се благодатно поистовјетили са ма за живот у вјери у Богомладенца Христа. Он је казао Њим. Један од таквих дивних Божјих угодника којега је да није довољно само посјећивати богослужења у хра- изњедрио овај наш српски народ у она древна времена мовима, већ да треба вјеру свједочити у свим животним јесте Свети отац наш Евстатије Превлачки, просветитељ ситуацијама и њене истине унијети у свакодневни живот. српски кога ми данас прослављамо. Рођен је у Будимљи Празник је прослављен и на Светом Стефану, у цркви поред данашњих Берана, које је било немањићка препосвећеној Светом архиђакону Стефану, гдје је Свету слу- стоница у она древна времена, у времена Светог Стефана жбу служио јеромонах Климент из манастира Прасквица. Првовјенчаног. Ту се научио страху Божјем и изучио науку Господњу, да би своје духовно сазријевање и усаврДОЧЕК ЈУЛИЈАНСКЕ НОВЕ ГОДИНЕ шавање наставио управо овдје у овој Светоархангелској Хиљаде Подгоричана, међу којима је највише било светињи”. младих, дочекало је 13/14. јануара, упркос киши и хлад„Одавде је кренуо за изворима воде живе, па је стигао ном времену, пред црквом Светог Ђорђа под Горицом, до светога града Јерусалима да би ходио стопама самога Православну нову годину, уз Радишу Урошевића, народ- Господа. Одатле је наставио свој свештени пут стигавши ни оркестар и трубаче из Гуче. до Царске лавре Хиландара гдје је био игуман и гдје је оставио велики и свети спомен. Одатле је призван српском светосавском Црквом за епископа и за архиепископа свих српских земаља”, рекао је митрополит Амфилохије. Обављено је и благосиљање славског колача и приређена славска трпеза љубави. БОЖИЋНО-БОГОЈАВЉЕНСКИ ПРИЈЕМ У обраћању представницима црквеног, политичког, дипломатског, културног и медијског живота у држави на Божићно-богојављенском пријему који је Митрополија црногорско-приморска 17. јануара уприличила у подгоричком хотелу „Црна Гора”, митрополит Амфилохије по-

Hronika mitropolije ручио је да се нада да ће у 2013. години Петар II Петровић Његош добити своју слободу. „Шест пута су Његошеве кости претресане, вађене и поново враћане. Посљедње вађење његових костију и њихово утамничење у ледени мермерни саркофаг, горе је од свих осталих. Побјегао је од мрака, ропства, окова, а окован је по шести пут прије четрдесет и неколико година”, подсјетио је присутне владика Амфилохије. Он је рекао да Његош чека, да чекају његове свештене кости слободу и да неће имати, нити је могу имати све док се не обнови црква Светог Петра Цетињскога на Ловћену и док се не испоштује његова посљедња воља да буде сахрањен у тој црквици коју је сам подигао и посветио свом стрицу, Светом Петру Цетињском.

„Ту слободу и то поштовање достојанства Његошевог тражимо у име његово, у име његових костију и у име његове личности непролазне. Надамо се да ће ове године бити враћено достојанство Петру II Петровићу Његошу, да ће утамничени Његош добити своју слободу и по седми пут, сахрањен у својој цркви”, казао је митрополит Амфилохије. Владика је рекао да је пријем посвећен и 1700-ој годишњици Миланског едикта. Он је казао да је Свети цар Константин, који је доношењем едикта дао слободу вјероисповиједања хришћанима схватио да нас је слобода родила и да смо за слободу рођени. „И то не само физичка, тјелесна слобода, него метафизичка, дубинска слобода од смрти, пролазности и ништавила”.

Новопостриженој монахињи Нини Владика је пожелио да буде мила Богу и да и она постане причасник велике и свете тајне Христовог богојављења. Митрополит Амфилохије је благословио славске колаче монахињама Синклитикији и Аполинарији.

март / 2013 / svetigora

КРСТОВДАНСКА СЛУЖБА И МОНАШЕЊЕ У РУСТОВУ Митрополит Амфилохије служио је 18. јануара у манастиру Рустово, поводом Крстовдана, Свету службу Божију са крстовданским освећењем воде и замонашио искушеницу манастира Радмилу, која је добила монашко име Нина. У литургијској бесједи Владика је рекао да се водом у вријеме Ноја потопио гријех. „Водом је Бог подарио исконску слободу изабраном Божјем народу када га је

Мојсије провео кроз Црвено море, водом је Господ напојио народ када је био жедан у пустињи египатској, водом је крштавао Свети Јован Крститељ и Претеча говорећи да је то његово крштење водом, али да ће доћи Онај који ће крстити водом и Духом. Управо то крштење водом и Духом, то погружење у најдубљу тајну нашега живота и испуњење њоме догодило се на овај Свети дан Христовога крштења – водом и силаском Духа Светога. Тиме је освештана природа воде, тиме је освештана људска природа и тиме је установљена Света тајна крштења”.

Hronika mitropolije ПРОСЛАВА ЈОВАНДАНА У ЦЕТИЊСКОМ МАНАСТИРУ У Цетињском манастиру, гдје се чува једна од највећих хришћанских светиња, Света рука Светог Јована Претече и Крститеља Господњег, Светом архијерејском литургијом коју је 20. јануара служио митрополит Амфилохије са свештенством Цетињског архијерејског намјесништва прослављен је Јовањдан. Светој служби присуствовало је монаштво из других манастира Митрополије, и многобројни вјерници са Цетиња и из других градова.

Након Светог причешћа, митрополит Амфилохије је благосиљао славске колаче многобројних свечара који Сабор Светог Јована Крститеља славе као крсну славу. „Мимо Христа и мимо Пресвете Дјеве, Свети Јован је трећи и зато је велики дар Божји вама који сте свечари, који њега славите да би се кроз њега и ви прославили у Царству небескоме, славећи Оца и Сина и Духа Светога”, рекао је митрополит Амфилохије честитајући славу свечарима.

svetigora / 2013 / март

OДЛИКОВАЊЕ ЗА ВАТЕРПОЛИСТЕ ВЛАДИМИРА ГОЈКОВИЋА И МИЛОША ШЋЕПАНОВИЋА Митрополит Амфилохије је 27. јануара на Светосавској академији у Херцег Новом одликовао ватерполисте Владимира Гојковића и Милоша Шћепановића Злат-

ним ликом Митрополита Петра II Петровића Његоша, за врхунска спортска остварења. Ово одликовање установљено је поводом двијестоте годишњице рођења Владике Петра II Петровића Његоша.

Владика је приликом уручења одликовања казао да се наставља дјело Светога Симеона и Светога Саве, „јер из тог благог коријена ничу нови изданци. Неуништив је коријен, неуништиво је стабло, а онда и плодови бивају све богатији“. „То је тако, ево, све до наших дана, до овдје присутних подвижника, који су у ове наше дане на једном другом пољу, такође блиском овом светосавском пољу и подвигу, показали свој подвиг и посвједочили дух витештва и дух подвижништва у нашем народу. Са тог разлога имамо радост да одликујемо Златним ликом Митрополита Петра II Петровића Његоша господина Владимира Гојковића из Херцег Новог за чврсто стајање у православној вјери својих предака, чување културе и традиције светосавског народа и показано витештво у врхунским спортским достигнућима. Такође истим Златним ликом Митрополита Петра II Петровића Његоша одликујемо и господина Милоша Шћепановића. Нека их Господ благослови као нове свједоке светосавског подвига у нашем светосавском народу“.

saop[tewe

САОПШТЕЊЕ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ

По древном апостолском обичају, свештенство Митрополије црногорско-приморске је одржало своје овогодишње братско сабрање у манастиру Успења Пресвете Богородице – Подмаине (Подострог) у Будви, у суботу, 29. децембра. Након саборног учешћа у Светој Евхаристији, коју је предводио Високопреосвећени Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, а на којој је неколико свештеника добило одликовања за своју дугогодишњу службу, сабрање је настављено састанком у манастирском конаку. осподин Митрополит и архијерејски намјесници су предГсљедњих ставили усмене извјештаје о животу Митрополије у погодину дана, а Митрополит се нарочито дотакао

своје мисионарске активности у Јужној Америци. Он је исказао своје задовољство бројем свештеника и њиховом укупном активношћу, али нагласио да нових „посленика на њиви Господњој” никад није доста. Митрополит је подсјетио и на све свештенике, монахе и монахиње упокојене у посљедњој години. Након реферата презвитера Мирчете Шљиванчанина на тему: „Унутрашња и спољашња мисија пароха у модерним условима” развила се веома жива дискусија међу присутним свештеницима. Наглашена је потреба јасног пастирског одређења Цркве према савременим биоетичким питањима, као што су: вјештачка оплодња, утробно чедоморство, абортивна контрацепција и слична питања, с којима се пароси и свештеномонаси скоро свакодневно сусрећу у својој служби. У том смислу је начелно договорено неколико пројеката који би допринијели активнијем учешћу Цркве у јавном дискурсу по овим питањима. Свештенство се дотакло и других питања из пастирског живота и литургијског поретка Цркве. Свештенство Митрополије подсјећа вјернике и заинтересовану јавност на неколико значајних јубилеја који се прослављају у 2013. години. То су: 1700-годишњица издавања Миланског едикта цара Константина, којим је Хришћанство, до тада прогоњено, постало слободна религија у тадашњем Римском царству (Митрополија је почетком 2010. године, поводом овог јубилеја и 790 година Митрополије, организовала научни скуп на тему:Древнохришћанско и светосавско наслеђе у Црној Гори, са кога је издат и зборник радова); потом 900 година од рођења Преподобног Симеона Мироточивог (Стефана Немање), који је по предању рођен на Рибници (у данашњој Подгорици); 600 година манастира Прасквице, сједишта паштровске духовности и културе; 300 година од изградње цркве Св. Спаса на Топлој гдје је и Митрополит Петар II Петровић Његош учио школу, а коме прослављамо 200 година од рођења. Црквене заједнице у Митрополији ће се трудити да, свака у складу са могућностима, обиљежи сваки од ових јубилеја. Као још један од догађаја вриједних спомена је и 100-годишњица Балканских ослободилачких ратова у којима су десетине хиљада Црногораца, Брђана и Бокеља положили своје животе. Господин Митрополит је недавно, почетком децембра, тим поводом служио парастос на Бардањолу код Скадра, а у априлу 2013. године у манастиру Острогу ће се одржати и научни скуп посвећен балканским ратовима. У вези са прославом великог јубилеја Хришћанства и подизања првог Храма Васкрсења над Христовим гробом у Јерусалиму, за другу половину ове године се планира освећење Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Свештенство и овом приликом позива да се свако угради у овај Храм, макар са минималним прилогом, јер завршни радови морају да имају своју убрзану динамику. Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару, такође један од великих пројеката Митрополије, с Божјом помоћу је по-

кривен и завршени су груби грађевински радови, али му предстоји још пар година изградње, са надом да ће бити завршен и освештан за 1000-годишњицу мученичког упокојења Светог Јована Владимира (2016. г.). Са великим жаљењем, свештенство констатује да се и даље, од стране појединаца из државних и локалних власти, врши зачуђујуће безакоње према интегритету, достојанству и имовини Православне Цркве, проглашавањем окупаторима Митрополије црногорско-приморске и осталих православних Епископија у Црној Гори, које су у саставу Српске Патријаршије. Бестидне неистине о наводно незаконитом дјеловању наше Цркве и њеним баснословним приходима нису ни вриједне коментара. Надамо се брзом рјешавању ових наметнутих питања. Свештенство Митрополије је посвећено свом народу, а тиме и Црној Гори, јер је народ овдашње Цркве управо овај који овдје живи, без обзира на национално опредјељење, те одлучно одбија сваку оптужбу која тврди да Митрополија и њено свештенство, или Српска Патријаршија у цјелини, предузимају било какву активност која би штетила Црној Гори и интересу народâ који у њој живе. Црква, као вјековни учесник, па и темељ модерне државности Црне Горе, задржава право да се изјашњава о питањима важним за будућност и напредак Црне Горе и свих њених грађана, најприје свједочењем истинске црногорске духовности, културе и памћења. Необична је и неразумљива мржња према једној малој цркви на врху Румије. Црква која је посвећена Богу Љубави и истинском заједништву лажно се проглашава за узрок наводног угрожавања суживота у подножју Румије. Свештенство Митрополије, а нарочито Митрополит и свештеници из Бара, још једном увјеравају јавност да та црквица није уперена ни против кога и да нико нема разлога да је посматра као пријетњу или опасност. Свештенство не прихвата логику недавно изречене пресуде Господину Митрополиту за наводни говор мржње, изговорен у одбрану овога храма. Није јасно како они који позивају на рушење нису позвани на одговорност за мржњу, а Митрополит који је бранио деструкцију светиње храма бива осуђен! С друге стране, православни вјерници имају повјерења према својој Цркви и то је оно што свештенство Митрополије с радошћу свједочи. Трезвеност већине грађана Црне Горе ће се најбоље очитовати у предстојећим Божићним празницима када ће испунити своје храмове у заједничкој молитви и причестити се Тајнама Христовим. Свима њима и свим људима добре воље, којима је на срцу вјечна добробит човјека, желимо благословену Нову 2013. годину Господњу и срећан Божић са спасењским поздравом: Мир Божији! Христос се роди! Ваистину се роди! Манастир Подмаине (Подострог), 29. децембар 2012.

ЗА САБОРНИ ХРАМ ХРИСТОВОГ ВАСКРСЕЊА

СВИ ПО ЕВРО

-Уплатницом код ЦБЦГ на рачун 550-3610-20 Са назнаком за САБОРНИ ХРАМ; -Код парохијског свештеника или управе манастира у свом мјесту; -Лично на благајни Храма Христовог Васкрсења, сваким даном од 9 до 15 часова; -Код овлашћеног прикупљача прилога који ће обилазити домове по градовима.

Жиро рачуни Народних кухиња у Подгорици: 550 – 12288 – 79 на Цетињу: 550 – 13699 – 17

ЊА

ИЗДА НОВА

SVETIGORA Цетиње: +382 (0)41 234-222 Београд: +381 (0)11 369-07-57 369-07-05

перска ира Ћелија пи издање манаст

а ског манастир

издање Цетињ

ира Превлака издање манаст