ЧАСОПИС СВЕТИГОРА бр.191

obraznik za vjeru Kulturu i vaspitawe

··

Црна Гора 1,20 € Србија 100 Дин. Република Српска 2,5 КМ за Европу 3,5 €; за Америку $6; за Аустралију 10 AUD

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА  ГОДИНА XVII  МАЈ 2009. г.  БРОЈ 191

790 ГОДИНА САМОСТАЛНОСТИ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

ВАЗНЕСЕЊЕ ГОСПОДЊЕ средина XVI века, Новгородски музеј

sa redovnog zasedawa odr`anog u beogradu od 14. do 22. maja 2009. godine а благословом Његове Светости Патријарха српског г. Павла, а под председништвом Његовог Високопреосвештенства митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, који по члану 62 Устава Српске Православне Цркве врши дужност заменика оболелог Патријарха, у Патријаршијском двору у Београду одржано је, од 14. до 22. маја 2009. године, редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. У раду Сабора узели су учешћа сви епархијски архијереји Српске Православне Цркве, укључујући и Његово Блаженство Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована и остале архијереје православне Охридске Архиепископије. Са свешћу о одговорности Цркве за живот и спасење људи и о величини духовних изазова нашег времена, Свети Архијерејски Сабор се посветио решавању виталних питања Српске Православне Цркве данас. Пре свега, Сабор је највећу пажњу посветио стању Цркве и народа у нашој јужној покрајини после незаконитог проглашења тобожње независности Косова и Метохије. Сабор је одао дужно признање држави Србији за све напоре да се то вапијуће безакоње, са свим несагледивим последицама које из њега могу проистећи у ближој и даљој будућности, заустави и онемогући, као и свим државама које га, поштујући међународни правни поредак и елементарни морал, нису признале, а посебно свима онима који су на делу показали солидарност са српским народом на Косову и Метохији, чија основна људска, верска и политичка права се безобзирно газе, уз хладно и равнодушно ћутање најмоћнијих и најгласнијих заговорника људских права. Сабор је захвалан свим међународним институцијама и организацијама, као и угледним личностима из света науке, уметности и културе, које дижу глас протеста против ове историјске направде и небивалог оспоравања норми међународног права. Сабор је уверен да Србија и српски народ никада неће пристати на насилно одузимање Косова и Метохије. Посебна пажња је посвећена процесу обнове наших тамошњих светиња, порушених у мартовском погрому 2004. године. Та обнова, као прва фаза опште обнове која треба да обухвати и преко стоти-

ну храмова, манастира и црквених здања срушених или тешко оштећених пре мартовског погрома, треба да омогући живот монашким заједницама, свештенству и остацима прогнаног народа, као и да охрабри изгнанике да се враћају на своја прадедовска огњишта. Умољен је Преосвештени Епископ рашкопризренски г. Артемије да хитно прими већ обновљене црквене објекте. Ради што озбиљнијег сагледавања проблема везаних за нашу јужну покрајину, одржан је и радни сусрет са министром за Косово и Метохију у Влади Србије, г. Гораном Богдановићем, и његовом пратњом коју су сачињавали саветници Председника Србије г. Млађан Ђорђевић и г. Дамјан Крњевић. После разматрања приликâ у Српској Православној Цркви изазваних дуготрајном болешћу Његове Светости Патријарха српског г. Павла и анализе начина функционисања црквених тела и органа у садашњим условима, Сабор је одлучио да остане при својој ранијој одлуци да Патријарх и даље остане на челу Српске Православне Цркве. У току заседања Сабора одржана је и заједничка седница саборских отаца и Централног тела за изградњу Спомен-храма Светог Саве на Врачару. Том приликом присутни чланови Сабора су се упознали са чињеницама о досад извршеним радовима и са планом предстојећих радова. Сабор је, на основу извештајâ, анализирао положај Српске Православне Цркве на укупном српском духовном и етничком простору, у региону и у расејању широм света, и донео одговарајуће одлуке. Посебна пажња је посвећена положају Охридске Архиепископије и поздрављени су први наговештаји његовог побољшања, као и спремности свих на дијалог за ко-

pomesni sabor

saop[tewe za javnost svetog arhijerejskog sabora spc

мај / 2009 / svetigora

svetigora/ / 2009 / мај

начно превазилажење нередовних црквених прилика у Републици Македонији. Такође је показано дужно интересовање за интензивирање процеса реституције неправедно одузете црквене имовине, потребне Цркви ради вршења њене пастирске, социјалнодобротворне, мисионарске и културно-просветне мисије, а не ради нечијег богаћења, како подозревају извесни ванцрквени „аналитичари". Разматрани су односи међу сестринским Православним Црквама и са задовољством је констатовано да су они, уопште узевши, редовни, засновани на јединству вере и свези мира и љубави у Духу Светоме. Ипак, Сабор је био приморан да констатује да се наставља антиканонска и небратска делатност појединих представника Румунске Патријаршије у источној Србији, посебно у Епархији тимочкој. Сабор изражава наду да ће се проблем превазићи путем званичног дијалога двеју Цркава на највишем нивоу. Имајући у виду предстојеће свеправославно саветовање о стању православне дијаспоре на свим континентима, Сабор је уобличио општи став о питањима везаним за живот, међуправославну сарадњу, организационе и друге тешкоће, али и одговорност за сведочење аутентичног устројства Православне Цркве у специфичним условима живота у расејању, у већинском инославном или чак иноверном окружењу. Сабор сматра да и убудуће ваља неговати одговоран и конструктиван дијалог са тим окружењем. Најважнија одлука Сабора у овом контексту јесте усвајање и потврда Устава Српске Православне Цркве на америчком континенту и коначног успостављања њеног пуног административног јединства, кроз прихватање саборног договора свих српских архијереја који делују у Америци о арондацији епархијâ и парохијâ. Саслушан је и прихваћен извештај Светог Синода о његовом раду у протеклом периоду, са нарочитим нагласком на извршењу саборских одлука са прошлогодишњих заседања. Такође су саслушани извештаји господе епархијских архијереја о стању и проблемима у епархијама Српске Православне Цркве, као и извештаји о стању и проблемима у црквено-просветним установама и у настави веронауке у јавним школама, уз тражење путева и начина за побољшање њеног квалитета у сарадњи са надлежним министарствима и релевантним стручним службама и појединцима. Разматран је и рад Човекољубља, добротворне установе Српске Православне Цркве, и других важних установа, као што су, примера ради, поклоничко-туристичка агенција Доброчинство или Информативна служба Светог Синода. Сабор је са задовољством констатовао да је Влада Србије подржала иницијативу Светог Архијерејског Синода да се изграде Спомен-храм и Меморијални центар ради трајног молитвеног

сећања на жртве агресије НАТО-пакта пре десет година, погрома над српским народом на Косову и Метохији, претходних трагичних грађанских и међуетничких сукоба на тлу бивше Југославије у последњој деценији прошлог века, као и првог и другог светског рата и ослободилачких ратова Србије уочи првог светског рата и уопште жртава сукобâ, терора и насиља током читавог 20. века и почетка 21. века. Тиме се, наравно, не поричу нити умањују жртве других народа са којима српски народ вековима живи или заједно или у суседству. Сабор је основао и посебну саборску комисију која треба да припреми прославу 1700-годишњице Миланског едикта светог цара Константина (313-2013) којим је Црква, после три века гоњења, добила слободу деловања у тадашњој Римској Империји. Та прослава ће, ако Бог дâ, обухватити сав хришћански свет, али ће и у Српској Православној Цркви бити свеопшта, с обзиром на чињеницу да је Константинов родни град био Наисос, данашњи Ниш. Поред свега осталог, Сабор је посветио дужну пажњу и обнови конака манастира Хиландара на Светој Гори, пострадалог у пожару, и користи прилику да апелује на вернике Српске Православне Цркве да и даље морално и материјално помажу својој браћи и сестрама на Косову и Метохији, манастиру Хиландару и свуда где је помоћ потребна. Сабор је свестан дубине светске и домаће економске кризе, као и још дубље духовне и моралне кризе која ју је изазвала, али подсећа на то да се духовним и моралним оздрављењем свака криза може пребродити и тиме означити нови почетак. Његово Високопреосвештенство митрополит црногорскоприморски г. Амфилохије и даље ће вршити дужност заменика Његове Светости Патријарха у Архиепископији београдско-карловачкој и дужност председавајућег у Светом Архијерејском Синоду. За нове чланове Светог Синода Сабор је изабрао господу епископе нишког Иринеја, бачког Иринеја, далматинског Фотија и захумско-херцеговачког Григорија, а за чланове-заменике господу епископе жичког Хризостома и бихаћко-петровачког Хризостома. Свој пуноћи Српске Православне Цркве, свим хришћанима и свим људима добре воље Сабор упућује поруку љубави и мира у име Господње.

Епископ бачки др Иринеј, портпарол Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве

мај 2009 / број 191

IZ SADR`AJA: 6. • Митрополит АМФИЛОХИЈЕ

Света Троjица, дан jављања Божиjег

14. • ЗОРАН Ристовић

ЈУТРО У ОСТРОГУ

23. • ЈЕРОТЕЈ АЛЕКСЕЈЕВИЧ Татарски

Александар Сергејевич Пушкин,

30. • преподобни ЈУСТИН Ћелијски

Учење Св. Василиjа Великог о Духу Светом у Цркви

39. • св. исповједник ВАРНАВА (Настић)

Музика – велико откривење Божиjе

30. • РАЈКО Кривокапић

ПОВОДОМ 790 ГОДИНА САМОСТАЛНОСТИ

СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ Саопштење Породица Књига Товита Јеванђелско слово Медицина Помјесна Отачаствена Митрополија КОНКУРС за богословију

3 20 32 40 49 54 58 62 67

На насловној страни фотографија литије на дан Светог Василија Острошког 12. маја 2009. године у Никшићу и икона Свете Тројице - Н. Истомин

Издаје: SVETIGORA, Издавачко-информативна установа Митрополије Црногорско-приморске Директор: протојереј Радомир Никчевић

Савјет часописа: епископ диоклијски Јован (Пурић), протојерејставрофор Момчило Кривокапић, протојереј-ставрофор Радован Биговић, јеромонах Димитрије (Лакић), Матија Бећковић, Милутин Мићовић, Матеј Арсенијевић Главни уредник: јеромонах Кирило (Бојовић) Оперативни уредник: Рајо Војиновић Дизајн часописа: Мирко Тољић и братија цетињског манастира Секретар редакције: Татјана Марјановић Редакција: протосинђел Јован (Ћулибрк), протојереј Гојко Перовић, протојереј Велибор Џомић, јеромонах Никодим (Богосављевић), јеромонах Петар (Драгојловић), јереј Саво Денда, јереј Никола Гачевић, јереј Јован Пламенац, монах Павле (Кондић), монахиња Стефанида (Бабић), Весна Никчевић, Славко Живковић, Предраг Вукић

Лектура: Рајо Војиновић, Ивана Јовановић Фотографије: +Живота Ћирић, Зоран Тричковић, Марко Вујичић, Љубица Божановић, Радоје Живковић – Раџа Уредништво: Његошева 73, 81250 Цетиње, тел: 041/230-375, 234222; Краљице Марије, 1/3, 11000 Београд e-mail: casopis@svetigora.me Штампа: ПОЛИТИКА а.д., Београд

мај / 2009 / svetigora

Сарадници: монахиња Амфилохија (Драгојевић), Милена Тејлор, Сања Радовић, Марија Живковић, Ивана Кнежевић, Спиридон Булатовић, Драгана Керкез, Јелена Петровић

svetigora/ / 2009 / мај

BESJEDA

Митрополит АМФИЛОХИЈЕ

вјечности, бесмртности, непролазности. И све што ради, ради Света Троjица, не би ли макар мало продужио дане свога живота. И савремеи наука и све остало што човјек овдје на земљи дан jављања Божиjег наради,медицина, је подређено тој идеји. Али сви људски напори на крају И у тим ријечима записана је сва жеђ људска, а човјек је жедан

ијечи које смо управо чули, драга браћо и сестре: ''Послаћу вам Духа утјешитеља, Духа истине, који ће вас увести у сваку истину'', су ријечи Господње. У њима је садржано остварење данашњег дана, када је управо тај Дух истине, Дух Утјешитељ сишао на апостоле и кроз њих сишао на свако створење. И тако се остварило и древно пророштво да ће Дух Свети сићи на свако створење. Дух Свети није случајно назван ''раквитом'' - утјешитељем. Јер без Духа Светога, човјек би заиста остао без утјехе, остао би биће без наде. Још је Св. Григорије Нисиски, један дивни Светитељ Цркве Христове, у 4. вијеку, када је била расправа око тога да ли је Дух Свети заиста Бог, или је нека сила Божија, рекао: ''Ако није Бог, онда нека постане Бог.'' Јер ако није Бог, ако оно што нам се дарује није сам Бог, онда нас не може задовољити, не може заситити нашу глад за вјечношћу, за мудрошћу, за истином. А један други велики Светитељ Св. Григорије Палама, у 14. вијеку, када је опет дошло до расправе међу ондашњим умним људима око тога да ли је оно што нам је Христос јавио, оно што се открило на Гори Таворској тројици ученика, она свјетлост таворска, да ли је то заиста она вјечна свјетлост Божија, или је то било нешто попут ове наше земаљске свјетлости што је Бог дао, свјетлост која је обасјала тројицу ученика, па је онда нестала, Св. Григорије Палама следујући искуству опита, пророка, апостола, Јеванђеља, искуству цијеле Цркве Божије, најдубљем оном искуству и овом за које поменусмо Григорија Нисијског, је говорио, утврдио и свједочио да је то сами Дух Свети, сила Божија, вјечна свјетлост Божија, не нешто пролазно. И онда је он изговорио, управо, ове ријечи које сам ја сада поновио да је то једина нада људима и човјеку овдје на земљи. Јер човјек је по природи створено биће, пролазно биће. Ми то сви знамо, ми то видимо, осјећамо и доживљавамо. Сва историја нам то свједочи. И свијет у коме живимо, пролазан је и промјенљив. Мијења се у њему све. Пролазно је и сунце које нас грије. Све око нас и у нама је пролазно. А човјек опет, с друге стране, има најдубљу жеђ, дубоку исконску жеђ за непролазношћу за бесмртношћу. Сјећам се једног мог професора, дивног чика Мише Ђурића, ученог, великог зналца хеленске мудрости који нам је говорио на предавањима и помињао како су откривајући египатске пирамиде, нашли у гробу једног фараона, и једну златну плочицу, на којој је писало: ‘’Жедна сам’’. Ништа више! И онда се чудили арехолози шта то значи. А Миша каже: ‘’Ма, како нијесу схватили и разумјели? Онај који је ту сахрањен, жедан је, не воде пролазне, жедан је вјечне воде, вјечнога живота. Жедан је... и то је и записао, дао да се запише на тој плочици.

покажу да је смрт посљедње слово људскога живота. Тако се то чини рационално. Међутим, има наде и та нада јесте управо Духовдан – дан Св. Тројице. Дан јављања Божијега, дан када нам се оно што је вјечно, вјечни Дух уселио у нашу пролазну љуску тјелесну, пролазну људску природу и обасјао овај пролазни створени људски дух, и ум. И оно што је пролазно, постаје непролазно. Оно што је смртно, постаје бесмртно, добија квасац бесмртности. Зато је Господ и говорио у Јеванђељу да је Царство Божије као жена која стави квасац у копању брашна, у копању тијеста. Па оно тијесто нарасте. Тако и Царство Божије у копању нашега бића, нашега тијела, наше душе, Бог сипа свој квасац, своју силу, своју снагу, свога Духа Животворнога. И тај Дух Божији је оно што је једина нада, свим људским покољењима. Прије Његовог јављања, сви су чезнули и били жедни те воде и тога хљеба живота. И послије њега сви који су видовити, који су чистога ума и срца, и који прогледају духовно, пију са тога извора. Они се хране тим хљебом, они примају на себе тај свети печат. И кад се крштавамо, ми се у Христа облачимо. А на крају крштења као круну крштења, облачења у силу Христову, добијамо печат дара Духа Светога. Сјећате се, они који су старији крштени, да вас је свештеник на крају помазао светим миром, који је символ силе Духа Светога Животворнога, који символише исти онај огањ који је сишао на данашњи дан на свете апостоле, и изговорио ријечи додирујући ваше чело: ‘’Печат дара Духа Светога’’ па на очи печат дара Духа Светога, на нос, на уста, на уши, на груди, на леђа, на руке, на ноге. Запечати тако биће пролазно, запечати га печатом вјечности, печатом непролазности, печатом вјечнога живота. И даје му наду, непролазну наду, и даје прави смисао човјеку и људском животу. Велики је дан, страшан дан, овај дан који нас је сабрао. Кроз Оца, од Оца, кроз Сина у Духу Светом јавила се тајна Божанске љубави, на којој почива свијет, којом се одржава свијет. Тајна Божанске љубави којом нас је Бог изаткао у утроби земље и у материној утроби, тајна Божанске љубави која нас грије и као материно млијеко нас храни, пита. Тајна Божанске љубави која промишља о свијету, о човјеку, о људским покољењима, која руководи људску историју, иако ми, људи грешни, то не видимо. Они који су видовитији, они који су чистијега срца, они то виде, они то осјећају, они се томе радују, они то свједоче. Диван дан Духовдан, диван празник Св. Тројица. Узмите ‘’Горски вијенац’’, па ћете видјети први сабор у њему је о Тројичину дне, у вријеме мудрих главара Црногорских. А нијесу увијек главари мудри, као што ни ми нијесмо увијек мудри. Али то је било вријеме мудрих главара Св. Петра и Петра Другог Петровића Његоша. Онда се све догађало у име Св. Тројице. И узмите законик Св. Петра Цетињског, он почиње ријечима: ‘’У име Оца и Сина и Духа Светога. Амин’’. И, онда, 33 члана је имао онај чувени ‘’Законик’’ Св. Петра. Зашто 33 члана? Зато што је 33 г. Господ проживио, овдје, на земљи. Све су Божији људи радили у знаку Божијем, ништа нијесу по својој памети, по својој беспамети. Свему су давали печат Божији, све су осмишљавали Божијим законом, Божијом мјером, која је безмјерна. Дакле, отуда и Петар Други Петровић Његош да запише оне мудре ријечи: ‘’Ако исток сунце свијетло рађа, ако земља привиђење није, ако биће ври у луче сјајне, душа људска јесте бесамртна.’’

Данас кажу да смо ми од мајмуна, и то и наша дјеца уче, и ми се слажемо и нико се не буни. Ту негдје код Никшића, причао неки секретар комитета да су људи постали од мајмуна у оне године кад је то била једина догма живота, па питао има ли неко нешто да каже. Па ће рећи тај сељак: ‘’Друже секретаре, јесте, у праву си, овакви какви смо од мајмуна смо, али има међу нама понеко да није од мајмуна него од лисице.’’ Мислим да је добро рекао тај сељак, има нас и од мајмуна, има нас и од лисице, има нас и од тигра, има нас и од вука, и од сваке друге звјерке крви имамо у себи. Али није то она наша права крв. Наша права крв јесте Божија. Наш хљеб којим се хранимо то је - хљеб Божији. То је та сила Божија. Јесте да смо ми сродни том бићу, сродни смо са сваким створењем и са мравом, и са црвом, и са каменом, и са звијездом, и са свијетом. Јер исти закони Божији прожимају свеукупну Божију творевину. Исти је печат на сваком створењу од најмањег до највећег. Сродни смо са свим створењима, али најсроднији су људи међу собом. Јер из једне крви је крв свих људи, по ријечи Божијих пророка, и Божијих просвијетљених људи. Сродни смо са животињама, али и поред те сродоности са свима њима, није то наше поријекло. Само слијепци, само они који су кратке памети, кратког знања, који не знају право достојанство људско прихватиће то и такво учење о човјековом поријеклу. Од мајмуна смо, и доста нам је. Коме је доста - нека му буде доста. Мени то није доста. Ја и са мајмуном сродан јесам, и са сваким створењем сродан јесам, и то ме радује, јер осјећам да је у свему присутан Божији закон, Божија сила, Божија мудрост, Божија хармонија. Али, опет, кад цитирамо нашег владику Рада, каже он: ‘’Ја се надам нешто Тв о ј е , да у души мојој сјаје’’, е ту смо ми, то смо ми. Кам да би данашњи министри просвјете имали макар дјелић те памети владике Рада, не би

мај / 2009 / svetigora

(Бесједа изговорена на Духове у Будви, 19. 6. 2005. год.)

нас заводили за Голеш планину, са својим кратким памћењем, и кратком памећу. ‘’Ја се надам нешто Твоје, да у души мојој сјаје’’, а то је, владика Раде, само преточио у стих ријечи пророка Мојсија: ‘’И створи Бог човјека, по слици и прилици својој створи, по лику своме, по обличју своме.’’ Створи Бог човјека, удахну га, узе прах земаљски и задахну га дахом живота. А тај дах живота то је Дух Свети, кога ми данас прослављамо. То је оно што је најдубље у човјеку, то је оно што даје човјеку непролазно достојанство, вјечно. Свака идеологија, свака наука, свако знање, свака мудрост која лишава човјека вјечног достојанства бесмртности је мрак. Она је примитивна, она је ништавна, она није знање, она је незнање, она није истина него је лаж, или је обмана. Само она мудрост која не скрива то вјечно достојанство које је Бог удахнуо у нас, и на које нас је призвао, то је права мудрост. Е, та мудрост се нама открива на овај свети дан, на Духовдан. И кроз то смо ми постали, и постало нам је јасно да смо прави људи, Божији људи, богољуди. Ту нам је постало јасно да смо Божија дјеца, да смо сродни са свим створењима земаљским и небеским, и ту нам је постало јасно да се овдје рађамо, на овој земљи која је гнијездо за нас. И птица кад прави гнијездо не прави га да би птићи остали вјечито у том гнијезду, него привремено направи гнијездо, па кад окрилате младунци, онда они полете у широки свијет. Тако је и са човјеком. Прво нам мајка скроји гнијездо у својој утроби за девет мјесеци, па ми рачунајући да је само ту живот и да нема другога, кад излазимо из мајчине утробе деремо се, плачемо, јер чини нам се пропашћемо умријећемо, готово је с нама. А ми окрилатили па излазимо у ово широко Божије гнијездо које се зове земља и небо, па ни то није последње гнијездо које је Бог за нас припремио. И то је само једно од гнијезда, које је припрема за оно вјечно Божије гнијездо, које ми називамо Царством Небеским. И зато, и кад из овога живота излазимо, плачемо и кукамо и ми који умиремо, и они који нас испраћају, јер рачунамо готово, завршено. Није завршено, тек је почетак. Тек почетак. Ако је људски живот само ових 50, 60 или 70 година, онда заиста је проклет дан у који се родио човјек. И проклета је људска историја, и све је ништавно. Није зато Бог вјечни створио човјека, није га створио за смрт него за бесмртност. Није га створио за пролазност, него за непролазност. Није створио ову земљу да она постане последња судбина људска, него само да буде једно гнијездо, гдје ће човјек окрилатити духовно, силом Божијом, и ући у безобални океан Божанске вјечности, и Божанске непролазности. И зато радујмо се овоме дану, радујмо се Духовдану, радујмо се Оцу и Сину и Духу Светоме, Богу љубави, који нам је открио ту велику и свету тајну нашега смисла и нашега живота. И поклонимо се и овоме празнику у овом дивном граду. Поклонимо се и клањајмо се Њему у све дане нашега живота и у вјекове вјекова. Амин.

bogoslovqe

ХЕЛЕНА Блер

Символика боjа иконе Силазак Христов у Ад

Неколико општих примедби редање познаје две иконе Пасхе. Једна, названа Мироносице на Гробу, се односи на јеванђелска казивања1), и представља најстарије изображење Пасхалне Тајне. На њој се виде жене које носе мирисе и приближавају се отвореном гробу у коме се налазе бели погребни повоји. Близу гроба стоји један или више Ангела који носе сјајне беле одежде. Друга икона, чије је име Силазак Христов у Ад, приказује Христов боравак у Аду, непосредно после Његовог полагања у гроб, а пред Његово Васкрсење трећега дана. Она више истиче духовни аспект Васкрсења. Ово изображење, настало још у првим вековима Цркве, се заснива на једном члану вере ‘’Апостолског символа’’. У овом символу се каже да је Христос ‘’сишао у Ад и да је васкрсао трећега дана’’. Православна Црква, следећи апостолима, исповеда овај догађај од самог настанка Цркве. Композиција иконе се ослања на сиријске литургијске текстове, као и на неке беседе, од којих је упечатљива беседа Светог Мелиота из Сарда, који је живео средином другог столећа у Малој Азији. Ево један одломак из ње: ‘’Ослободио сам осуђене, мртвима даровао живот. Подигао погребене, Победио смрт, надвладао непријатеља. Сишао сам у Ад и тамо свезао силног, Подижући људе све до неба.’’2) Од осталих древних текстова, највише се цитира Никодимово апокрифно Јеванђеље (или ‘’Дела Пилатова’’, 20-27), од којег је један део из II века.

svetigora/ / 2009 / мај

Богословска порука иконе кона нам приказује онај снажни тренутак, када Христос, настављајући Своје спасоносно дело, силази у подземну тмину да би одатле извукао све упокојене од Адама и Еве, газећи ногама врата пакла на којима стоји. Обучен у светлоносну одежду, Он се налази у средини мандорле, која изображава Његову божанску славу. Он обухвата зглобове руку Адама и Еве, истржући их из њихових гробова који се издвајају из тамног по-

нора пакла. Адам и Ева представљају целокупно човечанство у очекивању васкрсења. Грчки назив ове иконе, ‘ανάστασις, означава ‘’подизање’’, јер је Христос подигао Адама, а преко њега и цело човечанство, из тешког сна смрти проузроковане падом. Испод ногу Христових налазе се врата пакла са истргнутим свезама. На неким иконама слика скршених двери је појачана низом металних предмета – баглама, кључева, брава – нацртаних белом бојом, како лебде у тамном простору пакла. Ова врата су управо символ снаге смрти, као што је речено у Јеванђељу по Матеју, када се Христос обраћа Петру: ‘’А и ја теби кажем да си ти Петар, и на томе камену сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати.’’ (Мт. 16, 18). Ова врата су била затворена и држала утамниченим све оне који су се упокојили од постанка времена, и чињеница да су сломљена показује снагу Христовог уласка у ову затворену област, одакле се пророк Јона надао да изађе када се молио из дна китове утробе: ‘’Сиђох до крајева горских, пријеворнице земаљске нада мном су довијека; али ти извади живот мој из јаме, Господе Боже мој.’’ (Јона 2, 7) Са једне и са друге стране Христа видимо праведнике Старог Завета у очекивању избављења. Лево од Христа, Светог Јована Крститеља који руком указује на Господа, пророка Данила и цареве Давида и Соломона како са поштовањем поздрављају свог Потомка. Десно од Христа, међу мноштвом праведника, Мојсија, сведока прве Пасхе и првог Завета, како држи таблице Закона. У позадини, стене које се раздвајају да би пропустиле Христа су прекривене светлошћу, и њихов облик изражава предучешће у космосу ослобођеном ‘’од ропства пропадљивости’’ (Рим. 8, 1922). Икона нам, уствари, приказује догађај који није од овог света, који је немогуће видети земаљским очима. Ради се о делу које је Христос савршио у току свог пребивања у гробу, да би подигао заточену људску природу из области смрти, тамо где се снага смрти показивала као коначна и вечна. Пребивање Јоне у утроби кита је цитирао сâми Исус да би означио мисију који ће он савршити у паклу, током три дана, од полагања у гроб до Васкрсења: ‘’Јер као што је Јона био у утроби китовој три дана и три ноћи, тако ће и Син Човјечији бити у срцу земље три дана и три ноћи.’’ (Мт. 12, 40). Овој тајни можемо да се приближимо само ако непрестано имамо на уму Господње страдање које је кулминирало смрћу на Крсту. Ова икона изражава победу над смрћу, односно победу љубави над мржњом. За хришћане, живот је јачи од смрти; овде се ради о самој основи наше вере, као што каже апостол Павле: ‘’А ако Христос није устао, онда је празна проповијед наша, па празна и вјера ваша.’’ (I Кор. 15, 14). Васкрсење Христово сачињава првину нашег властитог васкрсења. Ради се о нечувеном збивању, где се људско биће у својој смртној природи узноси Оцу преко своје телесне природе: ‘’да би живот прогутао оно што је смртно’’ (II Koр. 5, 4). Овде није реч о једноставном враћању у живот, него о преласку у нови живот, о приступању непропадљивом животу силом Духа. То је објава новог човечанства, по слици оног које је изображено у Божијем плану, када је Бог сместио Адама у Рај и када му је дао власт да дâ имена животињама и да обрађује врт (Пост. 1, 26-29). Злато лато служи да прикаже Божије присуство. То је по суштини боја која најбоље изражава Божију светлост, посебно светлост као енергију, као енергетско поље. За Дионисија Ареопагита, жуто је превише блиско сјају злата и

светлости да би поседовало свој сопствени символизам.3) Жута боја је најсјајнија од свију; она личи на белу која је згуснутија, материјалнија и њена крајња тачка обојености је црвена, прелазећи преко наранџасте. Јако жуто, које се обично назива ‘’златно жуто’’ подсећа на светлост сунца, чије се зрачење од давних времена везује за скупоцени метал – злато. Злато се још од најранијих античких времена везује за сунце. Први хришћани су одабрали да изразе најдубљу истину своје вере објављујући да је Христос истинити Бог и Светлост истинита, насупрот античких богова сунца, а посебно персијског бога Митре, обожаваног као непобедиво сунце које побеђује сваког непријатеља, и чији је култ био веома раширен међу војницима Римске империје све до првих векова хришћанске ере. За празник Рождества, дете Христос се упоређује са светлошћу излазећег сунца и назива се ‘’Исток са висине’’ или ‘’Исток истинити’’. Тропар Божића нам предочава Христа као Светлост истиниту: ‘’Рождество твоје Христе Боже наш, засија свету светлост познања; у њему се они који се клањају звездама научише клањати се Теби, Сунцу правде; и знати Тебе, Истока са Висине; Господе, Слава Теби!’’ Злато не произилази из светлости као остале боје, оно је сâмо светлост. Зато је на иконама основа најчешће златна или жуте боје, као најближе злату, јер основа символише божанску светлост усред које се истиче лик изображеног Светитеља. Значење символике боја иконе имвол нас везује за стварност која се налази с оне стране онога што он представља. Термин потиче од грчког глагола συμβάλλω - састављам, држим заједно. На пример вода, која служи за гашење жеђи, умивање, чишћење, је такође и слика бање поновног рођења при Крштењу. Символ је, дакле, нешто што нас повезује са једном неизразивом стварношћу, која је потпуно другачија, тајанствена, коју често називамо духовном. Према значењу грчке речи, символ спаја ове две стварности, емпиричку стварност видљивог света и духовну стварност која се у њему открива и оваплоћује. Од свега овога треба

Бела боја а овој икони бела одећа Христа је атрибут Његове божанске славе и непропадљивости. Својом покретачким сјајем она означава беспримерну снагу Васкрслога, Који обухвата сву творевину у Свом ослободилачком двигу. Од Спаситеља исходи нестворена светлост од пре Његовог Оваплоћења, и та иста светлост ће засјати за време Његовог Другог доласка. Нестворена светлост је она која постоји у Богу од вечних времена, нема ни почетка ни краја и која је слава Божија. Тако се Христос, друго Лице Свете Тројице, у древној вечерњој химни, упоређује са ‘’светлошћу Оца’’: ‘’Светлости тиха, свете славе, бесмртнога Оца Небескога, Светога, Блаженога; Исусе Христе! Дошавши на запад сунца, видевши светлост вечерњу, певамо Оца, Сина и Светога Духа Бога. Достојан си у сва времена да будеш певан гласима светим, Сине Божији, Који живот дајеш, зато Те свет слави.’’ Ова светлост, која се назива ‘’нествореном’’, треба да се разликује од светлости која је, према Постању, створена Богом четвртог дана, у виду светила, Сунца, Месеца и звезда ‘’да обасјавају земљу’’ (Пост. 1, 14-19). У Небеској јерархији Дионисије Ареопагит говори о белом као о ‘’облику светлости’’. То је управо оно што настоји да означи сјајно бела одећа Христова. Бело је ‘’боја’’ светлости Васкрсења, светлости зрачења Божије свемоћи, Његове чистоте и непропадљивости. Према савременом виђењу боја, бело се схвата као јединство скупа светлосних зрака. Збир ових зрака светлости, којих је седам на броју, а који произилазе из призме (што је открио Исак Њутн у XVII веку), производи белу светлост. Потпуно одсуство обојености у њој и њено блистање изражавају истовремено мирну чистоту и динамизам светлости по слици блеска. Супротно се дешава са црним, које је резултат крајњег засићења, када се сви светлосни зраци анулирају у апсорпцији светлости, проузрокујући мрак, таму. Савремене хроматске поделе приписују белом појмове ‘’светлости, зрачења, живота’’, а црном ‘’мрака, таме, смрти’’. Бело и црно нису више боје у уском смислу речи, него бело представља збир свих боја заједно, а црно разлагање свих боја.

мај / 2009 / svetigora

упамтити да се символ схвата у виду откривења, а не сликовитог приказивања. Од самог почетка хришћанске уметности, боја се користи као прави истински говор, који омогућава да се изрази трансцендентност и свештеност. Иконографи се увек ослањају на оно што је речено у крилу Цркве, зато што иконе које иконопишу припадају предању литургијског живота Цркве и из тог разлога не могу да буду основ за личне замисли и мање или више произвољна тумачења. Зато се иконографи слободно прилагођавају скупу канона и указатеља које је Црква дала, а који осигуравају непрекидност и јединство учења. Боја, у овом смислу, се не употребљава само у естетском циљу или циљу сликовитог приказивања, него највише у њеној символичкој, духовној димензији...

По својој црквеној функцији, икона је израз црквених догми, преко својих правила и кодова, али је она такође и пре свега, пут и средство, живи сусрет са Господом и Његовим Светима. Према овом приступу, боја је говор који служи да изрази божанску светлост и јасноћу речи истине садржане у Јеванђељу. Као што су речи састављене од слогова, икона је сачињена од боја.

Златни зраци иконографији, сноп танких златних зрака се често ставља преко Христове одеће, корице Јеванђеља, Спаситељевог престола, крила Ангела. Овај поступак служи да изрази божанске силе које прожимају створени свет, он ствара јасну разлику између земаљске и божанске равни. Овај поступак је символ божанске енергије као светлости, што важи и за златне зраке који избијају од Спаситеља.

Црно рна боја је једна од символичких боја апсолутног, као и бела која јој је супротна. На физичком плану она изражава мрак, таму, жалост, ништавило, негативност. У хришћанској иконографији, црно се користи у врло прецизном смислу, да би означило таму смрти, непостојање живота. Ово ништавило, царство Сатане, се најчешће представља у виду тамне пећине, као оне коју видимо испод Крста на икони Распећа, или на икони Силаска Христовог у Ад. Ад, доње место, означава пребивалиште мртвих... Слика тамне пећине се обично употребљава у иконографији да би изобразила или Ад, или место из чије ће унутрашњости избити светлост, јер је она јача од таме. (‘’У Њему бјеше живот, и живот бјеше свјетлост људима, и свјетлост свијетли у тами и тама је не обузе.’’ (Јн. 1, 4-5)). Символика црног се, значи, не ограничава само на смрт. Она такође изражава место, стање, у коме ће се појавити спасење са висине, од ког момента црно коначно губи своју мрачну снагу. Хтели бисмо овде да наведемо један одломак богослова Павла Евдокимова: ‘’Једно од основних символичких изображења смрти или њене владавине у иконографији је тама, црни део иконе. [...] Ипак, у свим овим иконама, тамна зона не представља независну реалност; она је само место где се одиграва прихватање нове творевине. Христос, или Његова светлост сијају у тој тами [...] Јеванђелисти су понекад изображени како пишу у тамној пећини, која символизује свет који ће примити Јеванђеље. У свим овим случајевима, тамни део се налази на дну иконе и символизује нижи свет коме ће спасење доћи с висине. [...] Иконографија подвлачи оно негативно и антиманихејско схватање зла. Само Бог постоји, само Његова светлост и Његова снага дају биће (постојање). Окрећући се од свог извора, ми упадамо у тамни бездан смрти и ништавила. Можемо или да се уздигнемо према извору нашег живота, изображеног на врху икона или да се сурвамо према свом ништавилу које се налази на дну.’’4) Речено се своди на то да црно на икони постоји и може да постоји само у функцији белог које ће да прими или коме ће бити придружено. Црно није никада аутономно. Оно може да се замисли само у односу са белим, као символом светлости.

Плаво (мандорла) оспод стоји у средини једне мандорле или ореола. Овај назив, од италијанског mandorla, бадем, подсећа да воће чија љуштура штити скупоцену семенку која је унутра. Ова геометријска фигура, круг или овал, ограничава један свештени простор чије је средиште Христос, Који зрачи светлошћу. Мандорла је увек плаве боје. По општем схватању, плаво је боја неба и односи се на све што је небеско, насупрот земаљском. У духовном смислу, плаво је знак трансцендентности Божије. Оно изражава нематеријалну светлост, ослобођену сваке земаљске тежине. Оно такође подсећа на дубину, на бесконачни простор, на непомућени мир. Због тога, оно означава и простор у коме се креће божанско; место где обитава Бог, неизмеривог тајанства и дубине. У иконографији, ова боја слу-

svetigora/ / 2009 / мај

жи да покаже оно што припада божанском. Налази се на мандорлама, на Христовој одећи током његовог земног живота, на одећи Богородице. Прецизан опис мандорле је дао философ Е. Трубецкој у својим Студијама о икони, у којима се различите нијансе плавог упоређују са небеским сферама које се налазе једна у другој. Затворена, а ипак блистајућа, мандорла изображава концентрацију светлости, она је символ божанске славе и увек знак изображења Христа изван равни земаљског живота. На иконама, мандорла се састоји од више концентричних кругова, углавном три, плаве боје, од најтамније у средини, у близини Христове личности, до најсветлије према спољашности. Овај распоред светлосног интензитета који се креће од најтамније до најсветлије нијансе, је изненађујући, зато што би по неком ‘’природном’’ схватању било логичније да је светли део у близини Христа, пошто је Он истински извор светлости. Овде се налазимо у срцу тајне, која је неизразива било речима, било облицима и бојама. Овим тамним делом се приказује место где је светлост тако јака да постаје заслепљујућа, као кад бисмо покушали да управимо поглед директно у сунце. Овај ‘’мрак’’ је, дакле, знак и символ корените трансцендентности Бога. Да би изразили ово у односу на Христа, Који је истинито Сунце, иконописци употребљавају тамно плаву боју у средини, која прелази у светлије тонове према спољашности. На тај начин она образује неку врсту ‘’светлосног мрака’’, који је знак несместивог виђења божанског сијања, као што су то окусили апостоли Петар, Јаков и Јован при Преображењу Господњем. Оци Цркве су више пута наводили ту блиставу ноћ, међу којима је и Дионисије Ареопагит, из чијег дела Мистично богословље и цитирамо одломак: ‘’У тишини сазнајемо тајну овог мрака о којем је мало рећи да блиста најсјајнијом светлошћу усред најдубље таме, и који, остајући сâм савршено неприступан и савршено невидљив, испуњава красотама дивнијим од лепоте разумна (бића) која знају затворити очи.’’ Могли бисмо сада накратко да резимирамо начин на који је иконописац изобразио божанствену светлост, употребљавајући цео један символички језик. Ради се о златном ореолу око главе, о мандорли у чијем је средишту Господ, као символу божанске славе, о чистом злату, светлости и исијавању енергије, о белој боји, светлости чистоте и истине, као изразу божанствене славе, о плавој боји, као тајинству трансцендентности... Црвена и зелена боја (Ева и Адам) дећа Адама и Еве се разликује најчешће по зеленом или браон - зеленом огртачу код Адама и увек јарко црвеном код Еве. Првостворени људи, Адам и Ева и праведници се налазе у очекивању избављења. Бог је од земље саздао Адама, његово име на јеврејском означава ‘’узет од земље’’. Изгнани из Раја, Адам и Ева треба да опстану у свету који је болан, у коме све пролази и умире. Безбројна су размишљања отаца Цркве и Светитеља о стању Адама и Еве пре и после пада. У наше време нам је Свети Силуан, светогорски монах, оставио дубоко размишљање о судбини Адама и његовом изгнанству далеко од Раја, о његовом удаљавању од Бога, по слици сваке душе која тражи Бога. Ево један кратки одломак из списа Светог Силуана познатог под именом Адамов плач: ‘’Адам је изгубио земаљски рај и тражио га је плачући: ‘Рају мој, Рају мој, мој прекрасни Рају.’ Али му је Господ, Својом љубављу на Крсту, отворио један други Рај, бољи од првог. Рај на Небесима, где сјаји Светлост Свете Тројице. Шта ћемо ми узвратити Господу за Његову љубав према нама?’’ Свети Макарије Египатски, отац Цркве из IV века, у једној од својих Духовних беседа каже да је Господ, Који је некада начинио тело и душу Адамову, Сâм сишао у Пакао да би избавио заробљеног Адама. На овој икони Христос се узајамно гледа са Адамом, Својим створењем. Тренутак првобитног стварања, када Адам прима дах

живота (Пост. 2, 7), је потпуно обновљен Христом Који пресаздаје На иконама, стене су обично браон боје, у широј човека, васкрсавајући га из мртвих. Овај узајамни поглед откригами нијанси које се крећу од светле окер до ва Божију љубав за Његово створење. браон-црвене или зеленкасте. Све ове нијансе Својим именом Адам сабира све људе, свако смртно људско биће налазимо у природном стању у свету минерарођено од тела и крви, узето од земље. Тако он означава стање ла у виду обојених пигмената названих окер или пропадљивости и слабости човечанства. На иконама, његов огземљане. Гама ових природних земљаних боја је ртач је често у различитим нијансама зеленог, од тамно зеленог врло распрострањена и добро позната сликаридо браон-зеленог, преко маслинасто зеленог, које је блиско боји ма и иконописцима. блата. Ове боје нас враћају пореклу имена Адам, ‘’узет од земље’’. Основна црта ових планина и стена у врло стилиУ свим овим случајевима оне су везане за земаљско вештаство, зованим облицима је то што су прекривене транасупрот боји неба, говима беле светлоодносно плавој боји. сти, односно божанске Што се тиче Еве, чије светлости која се свуиме значи ‘’Мајка жида распростире и све вота’’ (Пост. 3, 20), обасјава. Ово је нароона је увек обучена чито упечатљиво на у јарко црвени огикони Преображења ртач. Црвено је боја или на икони Силазак која припада облаХристов у Ад и у саглассти земаљског, она је ности је са црквеном везана за крв и огањ. песмом: Амбиваленција, ‘’Сада се све испунераздвојна од било ни светлошћу: Небо и ког символа, може Земља и да јој дâ божанствеПреисподња; да ни или адски каракпразнује сва твар тер. На овој икони Васкрсење Евин црвени огртач Христово, у коме је се природно везује наша снага.’’ за крв, витални бо(Пасхално јутрење, жанствени елеменат песма 3) који покреће људско тело. Закључак имволички језик боја у икони се заснива на сусрету, а њено созерцање, Браон-зелена и црвена боја Адама и с оне стране разумског схватања, нас увек упућује на једну трансценЕве треба да се разматрају као пар боја дентну и светотајинску реалност... Символика боја не произилази само упечатљивих по јакој комплементарноод одређеног уметничког начина изражавања; икона није каталог симсти. Ове две нијансе образују динамичан вола. Символика у икони се односи само на неколико суштинских елеи уравнотежен скуп стварајући изузетно мената. По својој црквеној функцији, икона је израз црквених догми, светлосну визуелну хармонију и хроматску преко својих правила и кодова, али је она такође и пре свега, пут и средравнотежу. Према савременом теоријском ство, живи сусрет са Господом и Његовим Светима. Према овом приступриступу боја, урађеном у XX веку од страпу, боја је говор који служи да изрази божанску светлост и јасноћу речи не сликара Johannes Itten, оне се називају истине садржане у Јеванђељу. Као што су речи састављене од слогова, комплементарнима, што значи да збир икона је сачињена од боја.5). Хтели бисмо рећи да боја припада ‘’поезији њихових светлосних зрака даје белу светбогословља’’, она је место кретања Духа оваплоћеног у материји, она лост, док мешање двају пигмената даје је знак лепоте и радости: неизрециве лепоте Господа Нашег и радости сиву боју, што је знак велике хармоније у Васкрсења. односу између ове две боје. Значи, присуство ове две боје - зелене и црвене – образује јаки светлосни контраст и овај за1) Мт. 28, 1-8; Мк. 16,1-8; Лк. 24,1-8 кон је већ био добро познат иконописаци2) PG 101-102, 775-785 ма. На символичком плану, такође, црвено, 3) Дионисије Ареопагит; Небесна јерархија, Scvi 58 подсећајући на крв живота и зелено, ве4) Stéphane Bigham: Etudes iconographiques, Axios, 1993. зано за блато, за влажну земљу, образују 5) Трећи канон Сабора у Цариграду каже: „Заповедамо да се поштује света ико сами по себи синтезу првог, Богом створе на Господа Нашег Исуса Христа као што се поштују књиге Јеванђеља. Јер, као што преко слогова који их сачињавају сви примају спасење, тако и пре ног човека, тело и крв. Адам и Ева су обра ко боја икона сви, мудри и незналице, имају користи од онога што они сад зовали нераздвојни пар, као што се види рже. Оно што речи објављују преко слогова, боје изображења показују“. када их Господ подиже из гроба. Спаситељ васпоставља онтолошко јединство човеса француског: сестринство манастира Бања ка, символизовано овде првом људском заједницом, сједињујући њена два чиниоИзворник: CONTACTS No 219, ца, раздвојена падом. јули – септембар 2007. Браон боја (преображени космос) позадини иконе су стене, које Аутор текста је православни иконописац и руководилац изображавају земљу која се отворила иконописног атељеа „Свети Јосиф“ у Паризу. да би направила пролаз Христу...

мај / 2009 / svetigora

reporta`a Прослава празника Светог Василија Острошког у Острогу и Никшићу

svetigora/ / 2009 / мај

jедина ри j ека ко j а тече узводно

манастиру Острогу 12. маја је свечано прослављен празник Светог Василија Острошког Чудотворца. Свету архијерејску литургију служио је Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорскоприморски Господин Амфилохије уз саслужење Високопреосвећеног Архиепископа берлинског и германијског Руске Заграничне Цркве Господином Марка и Епископа диоклијског игумана манастира Острог Господина Јована, те бројног свештенства међу којим је заједно са Високопреосвећеним Владиком Марком као изасланик Његове Светости Патријарха mосковског и све Русије Г. Кирила био и протојереј Николај Балашов, замјеник предсједника Одјељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије. «Свето је мјесто на коме стојимо и гора Господња на коју смо се попели», казао је Владика Амфилохије у архипастирској бесједи на Светој служби Божијој. «Биће нам на наше добро уколико, дошавши овдје, размислимо истински пред Богом и пред својом савјешћу, о дјелима својим, о свему ономе што смо учинили у току свога живота, ако срце своје очистимо покајањем пред ликом Живога Бога», рекао је он. «Ако, Бога молећи и Светог Василија, очистимо срце своје покајањем, милошћу, добротом, љубављу, помирењем са браћом и ближњима својима, онда заиста наш долазак на ово свето мјесто биће Богом благословен. Бог ће онда и нама подарити оно што је Христос подарио ставши на равно мјесто када су се прије двије хиљаде година тискали око Њега сабрани из разних крајева Палестине, као што се ми тискамо овдје послије толико вјекова. А подарио им је исцјељење душе и тијела, здравље и спасење, очишћење од демонске силе и од сваког насртаја демонског на душу, срце, ум и живот човјеков», објаснио је Митрополит црногорско-приморски. «Нека би нам долазак на ово свето мјесто и стајање на њему, ово наше пењање на ову гору Господњу било на просветљење, на покајање, на очишћење руку и срца нашег да би се и нас Господ и сила Његова дотакли

као што су се дотакли пророка Мојсија на гори Синајској, као што су се дотакли првих ученика Христових на гори Сионској, као што су се дотакли тројице ученика Христових на гори Таворској, као што су се сила и моћ Божја дотакле Светога оца нашег Василија», пожелио је Владика Амфилохије. Десетине хиљада поклоника од синоћ су непрекидно пристизале у манастир на поклоњење Острошком Чудотворцу. Многи од њих су пјешице пристигли из разних крајева Црне Горе у Острошку Светињу, али и из Требиња и других мјеста Херцеговине. Група од 250 Подгоричана је кренула испред саборног храма Христовог Васкрсења и пјешке стигла у Острог. И у Никшићу је свечано прослављен празник Светог Василија Острошког Чудотворца, слава саборне цркве и града под Требјесом. Светковина је почела Светом архијерејском литургијом, коју је у саборној цркви Светог Василија Острошког служио Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Господин Јоаникије. У току литургије Владика Јоаникије је говорио о сили Господњој која се најприје пројавила преко Његових Светих ученика и апостола, а Својим човјекољубљем Господ Своју благодат и моћ дарује људима и оне који те дарове чувају вјером и смирењем удостојава да чине безбројна чудеса. «А то ми најбоље осјећамо овдје у сјени манастира Острога и у овоме Светоме храму, под заштитничким омофором Светога оца нашега Василија Острошкога», рекао је он. Испред саборног храма је у 18 часова кренула свечана литија, у којој су пронијете митра Светог Василија из саборне цркве у Требињу и Светитељев јастук, реликвија никшићког саборног храма. Литију су предводили Архиепископ Цетињски Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије, Архиепископ берлинско-германски Руске Заграничне Цркве Господин Марко и Преосвећена Господа Епископи будимљанско-никшићки Јоаникије, захумско-херцеговачки и приморски Григорије, диоклијски Јован и умировљени Епископ Атанасије (Јевтић). Осим Високопреосвећеног Владике Марка, као изасланик Његове Светости Патријарха московског и све Русије Г. Кирила учествовао је и протојереј Николај Балашов.

МИЛУТИН Вековић

Спасила га иконица

Светог Василиjа

С.Ж./С.Ч./Р.В./И.Б.

^UDO

На Литији су учествовали и Његова екселенција Амбасадор Србије у Црној Гори г. Зоран Лутовац, проф. др Богољуб Шијаковић, министар вјера у Влади Републике Србије, као и г. Василис Марагос из сједишта Европске комисије у Бриселу, задужен за сарадњу са Црном Гором и Албанијом. Литија је прошла главним градским улицама заустављајући се повремено због читања Светог Јеванђеља и узношења молитава Богу и Светом Острошком Чудотворцу. Честитавши славу Никшићанима, Владика Амфилохије је у архипастирској бесједи рекао да је Никшић Божји град. «Никшић је био и остао град Светог Василија Острошкога Чудотворца и он мимо њега и мимо Цркве његове – нема другога пута. Јер, мимо оне тврде Божје вјере, коју смо примили као материно млијеко од предака и прапредака наших, другога пута и нема», рекао је он. «Човјеку који је духовно ослијепљен свако може бити бог и свако му може бити вођа. Зато су древни пагани чак и волове проглашавали за богове, јер су по менталитету и унутрашњем устројству били сродни само са бесловесним створењима. Па и данас постоје они, за које каже наш Владика Раде: гледа мајмун себе у зрцало. Ондје гдје је срце наше, ондје је и бог наш. Наше срце и наша Црква је Божја Црква, наша вјера је тврда Божја вјера и ми смо огледало славе Божје, истине Божје, доброте Божје, мудрости Божје. И зато кажем: Никшић је био и остаће до краја град који припада Светоме Василију Острошком Чудотворцу», објаснио је Митрополит Амфилохије. «Појављују се, као и у прошлости, и у наше дане некакве друге вјере. Или невјере. А народ каже да, поред праве, тврде Божје вјере, постоји и невјера, никаква вјера, ништа вјера, пасја вјера. Овај град никада неће исповиједати никакву и ништа вјеру, монтенегринску или не знам како да је зову. Овај град се једном за свагда опредијелио за Царство Божје, за пут који води у живот вјечни», рекао је Митрополит Црногорско-приморски, бурно поздрављен аплаузом преко десет хиљада Никшићана. По повратку литије, у саборној цркви је служено свечано вечерње, а потом приређена и славска вечера у Црквено-народном дому Св. Василија Острошког. Световасилијевском литијом завршена је овогодишња манифестација «Дани Светог Василија Острошког».

илован Анђелић родом из Мојковца студије на ДИФУ-у завршио је у Сарајеву. Једнога дана у мојој кући у Сарајеву био је мој гост, и испричао ми је свој доживљај у којем му је само чудом Божијим и Светог Василија спашен живот: ‘’Било је то негдје 1985. године. Возећи кола доживио сам тежи саобраћајни удес у којем су кола била уништена! Када сам се тешком муком некако извукао из олупине аута, под снажним шоком од преживјеле несреће, дрхтава рука ми пође према џепу да нешто као узмем, а ни сам не знам шта. То је био чисто механички покрет без неког одређеног циља. Једино што нађох и извукох из тог џепа била је мала иконица Светог Василија Острошког Чудотворца. Погледао сам зачуђено и широко отворених очију у икону. Са ње су ме продорно и мисаоно гледале очи великог Чудотворца и као да ми говоре – ‘Ја сам те спасио!’ Потресен до дна душе, очију замагљених сузама ја снажно на срце стегнух иконицу, па је принесох устима и почех љубити, љубити... Почех да се пипам по тијелу, јесам ли рањен и видјех да сам потпуно здрав! Тада схватих да ми је Светитељ спасио живот!’’ Упитах га: ‘’Јеси ли ти крштен?’’ ‘’Не!’’, рече тихим, готово стидним гласом. ‘’Ето видиш Бог и велики Његов угодник и светитељ Василије спасили су ти живот, а без крштења и крста Христовог нема спасења душе, која је вјечна и бесмртна. Само нас крштење и крст приближавају Христу Богу и уводе нас у вјечни живот.’’ Одмах одлучи да се крсти. Позва ме за кума. За седам дана послије крстио се у цркви Светог Преображења Господњег у Новом Сарајеву. Обред крштења извршио је добри и честити свештеник Лазар Васиљевић (Чија је ћерка монахиња, а син јединац је недавно хиротонисан за викарног владику дабробосанског, то је Максим, који носећи из породице и побожност и интелектуалност, одрече се свјетске сујете и постаде владика доктор наука.). Десетак дана послије крштења Милована, одлучи и крсти се и његовов млађи брат Лазар, студент треће године Факултета политичких наука, и поново ја кум. И ово крштење извршено је у истој Преображењској цркви и од свештеника Васиљевић Лазара. И тако: ‘’Док се муке не намучи, памети се не научи.’’, каже српска пословица. Видимо да примјери, да лични доживљаји јаче уче од ријечи! Ту се рађа вјера са духовном силом. Кад у судбоносном догађају човјек осјети помоћ и силу Божију и кад оваквим чудима Бог зида вјеру, онда се постаје истински вјерник, као мој кум послије овога догађаја и послије крштења.

мај / 2009 / svetigora

radio drama

нећемо ваљда због тога бјежати?! Ко побиједи прву нелагоду и остане, овдје вазда нешто нађе. Нешто што му је... веома потребно. И вама нешто треба. Реците, шта вам треба... МЛАЂЕН: Мени не треба ништа! МОНАХ: Треба, треба, како да не треба! Зар би сте иначе Божијим гредама амо запуцали? Остали бисте ви код куће да и даље умирете од својих црних мисли. А можда бисте, да вас не пресретосмо, већ сједјели са оном клетом чашом. Да њено зло у сопствену крв претварате и омамљујете се и трујете и свашта чините, само да заглушите крик који вашу утробу раздире и да ближе закорачите сопственој пропасти, које вас Господ милостиво штеди. Залуду то чините. Вама је у души празнина која несносно боли. МЛАЂЕН: Зашто? Не разумијем! По тексту књиге: ТАЈНА МОНАХ: Зато што непролазно храните пролазним. БесОСТРОШКОГ ЧУДОТВОР- мртну своју душу везујете за пропадљивост, за краткотрајна ЦА, аутора протојереја задовољства овога свијета, који пролази и чији закони, усљед Радомира Никчевића и људскога гријеха, одавно више нијесу закони Божији већ закоЗОРАН Ристовић ни сатанини.Трулежност, коју својим жељама у себе уносите, у Весне Никчевић вама остаје и нараста као тумор и нагриза вас и осваја и ваше тијело и вашу душу. МЛАЂЕН: Зашто то мени причате?! Ништа вас не разумијем и нећу да вас разумијем! МОНАХ: Ко љуби смрт и наслађује се њоме и храни њоме, гријехом у коме живи, више није у својој власти него служи ПОЈАВА ПРВА ономе који има њену моћ. Зле мисли, зла воља и жеља и зло МЛАЂЕН: Послије невјерства дјевојке коју сам волио, изранављен и згађен над људском расположење, дах су ђавољи у људима, који од Бога одступинесталношћу, одбацио и згазио све, и оне које сам ше. волио, и све што сам волио. Побјегао у алкохол, МЛАЂЕН: Ко мени, и то у мени, може бити господар?! Чиним само у бјесомучна опијања. Напустио студије, изабрао оно што сам желим. Сада су ми се све жеље слиле у једну једину самоћу и своја тражења за непролазном истином - да ме нема никада више, нигдје и ни у коме. То желим свим постојања. Завршавао у задаху кафана и довла- срцем! чио се кући пред свитање. Лежао сам непомичан, МОНАХ: Такви људи са лажју живе, са лажју би и да умру. А не са једном једином жељом, да напокон прекратим знају да и послије смрти живимо, да се и у вјечности наставља неподносиви бесмисао. Тама и празнина... Никог наш живот са Светињом, са Господом Светим и Истинитим. и ничег истинитог, што би те до сржи прожело и Ко није са Христом, он је противу Христа. Ко не пријатељује од мрака избавило. Ни погледа, ни сусрета, ни са Христом, непријатељ Његов постаје. Повратка у небиће и ријечи, ни додира, ни радости, ни бола, људског. непостојање, нема и неће бити. Није се играти са Богом Живим. Ничег. Узалудност... бескрајна ... мртвило... без- МЛАЂЕН: Ви стално о лажи. Па бар ја никада не лажем. Напротив, гранично... Полутама замрачене собе све више лаж презирем и настојим да увијек чиним оно истинито... (Чује ме је згушњавала. Гдје је спасење? Ко ће ме изба- се отварање врата, искушеник са послужавником уђе.) вити. О, нека ме не буде више - никада, нигдје, ни МОНАХ: Хвала, оставите то на сто. (Чује се поново отварање у коме. Нека нестанем!... Одједном тама у мојим и затварање врата.) Узмите манастирско слатко од дивљих склопљеним очима просину неким спољашњим јагода. Него, знате ли народна предања о нашем Свецу, слава свјетлом. Као на фресци, у златокругу свјетлости му и милост? стајао је стасит старац, дуге снијежне браде и МЛАЂЕН: О Св. Василију сам слушао од ђеда и бабе. Знам да је косе и дјетињег лица, одјевен у свјетлозарне био владика у вријеме турскога ропства, добротвор народни и хаљине са крстовима, које су богатим скутовима велики чудотворац. Знам неке примјере његовог чудотворства. сезале до земље! Био је то Светац. Острошки Чу- Знам да је родом Херцеговац и да је неколико пећина у овим крајевима промијенио прије но је на Острог узишао. дотворац. Онај из ђедових и бабиних кажа. МОНАХ: А нама данас ваља пред Свеца, слава му и милост! (глас Свеца): “Шта ти је? Зашто лежиш?” МЛАЂЕН: Зашто неки људи увијек кажу то “Слава му и милост!”, МЛАЂЕН: Болестан сам. Нема ми лијека... кад изговоре име Свечево? (глас Свеца): “Не бој се!..Дођи к мени!.. Ја ћу ти МОНАХ: Дугачка је прича о слави и милости. Те ријечи имају помоћи!..’’ овдје сва своја дубока значења, која може да осјети сваки МЛАЂЕН: Готово два мјесеца након јављања Свечевог, рекао сам себи: “Идем.”, полазећи за зо- хришћанин упућен у тајну вјере, али народ најчешће схвата вом који ме није напуштао: (глас Свеца) “Не бој се! славу - у смислу хвале, тј. људске захвалности Светоме за сва добра дјела, за чудотворну помоћ којом вјековима спасава Дођи к мени! Ја ћу ти помоћи!” оне који му прибјегавају, и милост у смислу њихове узвратне љубави и уздарја своме добротвору. ПОЈАВА ДРУГА МЛАЂЕН: А која су то дубока значења ових ријечи? (Чује се аутомобилска сирена и рад мотора.) МОНАХ: Слава је и јављење неописиве и неисцрпне пуноте МОНАХ: (Из аутомобила довикне.) Хоћете ли са Творчеве, која се преизлива кроз творевину, кроз Небеса и Аннама у манастир? геле Његове, кроз земљу, кроз воду, кроз камен, кроз цвијет и МЛАЂЕН: Ето ме! влат траве, кроз птицу небеску и звијер горску и, међу тварима МОНАХ: Ви ћете са нама у конак, зар не? земаљским, највише кроз човјека. У Светом Писму се вели да је МЛАЂЕН: Ако велите... (Кретање аута, заустављање, сва земља пуна славе Његове, а нарочито човјек којему је Бог отварање и затварање врата.) подарио словесност и моћ слова као најдрагоцјенији дар слаМОНАХ: Уђите, ту десно у гостопримницу и извове Своје. лите сјести! Јесте, код нас је мало нелагодно, али 14 svetigora/ / 2009 / мај

ЈУТРО У ОСТРОГУ

МЛАЂЕН: Полазимо ли одмах? МОНАХ: Нијесмо се припремили. МЛАЂЕН: Припремили? Како? Шта то имамо да се па толико при-

премамо? МОНАХ: Зар да расијани и љути изиђемо Свецу на очи, слава му

и милост?! Нијесте се потрудили да сазнате шта заправо значи крстити се у Цркви. МЛАЂЕН: Како нијесам?! Овдје сам се и крстио, прије годину дана. МОНАХ: Бисте ли имали смјелости да станете пред Светињу, да јој се принесете цијели, вапијући за опроштајем за све што сте били и за све што нијесте били, а могли сте бити? Бисте ли умјели да се пред њом умирите као дијете на грудима мајчиним? МЛАЂЕН: (дубоко уздахне) МОНАХ: Поћи ћемо к њему и он ће вам помоћи, не бојте се! С Божјом помоћи полазимо! МЛАЂЕН: Бијел манастир ка бијело гнијездо. Камен- гнијездо крсташине орла! МОНАХ: Ономе ко Бога носи не прилази се просто и олако, пред њега се излази са страхом и љубави, као пред самога Цара Небеског. МЛАЂЕН: Од бабе и ђеда сам као дијете слушао како се некада долазило Свецу у походе. Путници из далека пјешачили су данима. МОНАХ: Дивне су горе Божије, на којима се додирују земља и небо! МЛАЂЕН: Горе су за нас Црногорце, некако и питање нашег сопственог бића... “Што се нешће у ланце везати то збјежа у ове планине...” Црна Гора је “држава изгнаника и ратника”, говорили су енглески путописци... МОНАХ: Заиста... Црна Гора је рођена из љутих мука изгнаника, бранилаца и подвижника њених... као и свака друга српска и свака православна земља.

Нијесам их никад питао зашто... Е, соколе мој, слушај ти старог игумана шта ће ти рећи. А њему је некад давно рекао један велики владика српски, Свети Николај Жички. Пост нам је, говораше, наложен зато да се сјетимо бољег сродства свога, да се сјетимо да смо прије свега, сродници Небеса, па тек онда земље, и да олакшамо тијело своје од много једења и одлијепимо своје мисли од брига земаљских и да ослободимо срца своја од отежалости земље и имамо их горе, ка Господу. Да се сјетимо племства свога, тога да је

ИГУМАН:

мај / 2009 / svetigora

ПОЈАВА ЧЕТВРТА (поред ћивота Светог Василија Острошког) МОНАХ: (шапуће) Гробница моштију твојих силу благодати Свесветога Духа проповиједа, Који кроз мошти јавља милост вјернима, ограђујући Острог, у њему благоухање исцјељења подаје, показујући чудеса подобна апостолским, којима даљње и ближње просвјетљујеш и од биједа преславно избављаш... исповједниче дубине тајне спасења! Ковчег у коме лежи часно тијело твоје, благовоње истаче као рај Божији, облагоухавајући вјерне и оне који служе у обитељи твојој... Штитом Православља чуваш људе своје од погубних јереси, блажени Василије, ограђујући их од зловоња благоухањем богоносних моштију твојих добри пастиру Василије!...Ископавајући

ПОЈАВА ПЕТА ИГУМАН: Знаш ли соколе - зашто хришћани посте? МЛАЂЕН: Ђед и баба ми посте, а ми остали никако.

ПОЈАВА ТРЕЋА ИГУМАН: (Врата се отворе.) Помоз Бог! Добро нам дошао, соколе! Сам си?! Ама и нијеси. Веле да бити сам значи - бити са Богом насамо! А ти си још овдје, у Острошкој кући. Зар у дому код Свеца, а сам? Неће бити. МЛАЂЕН: Бог вам помогао! Боље вас нашао! МОНАХ: Оче игумане, благословите да нашега госта поведем к Свецу, слава му и милост, да се помолимо. ИГУМАН: Заједно ћемо поћи. Морамо за овога сокола заједно пред Свеца, слава му и милост! Излазиш ли то пред Свеца први пут? МЛАЂЕН: Није ми први пут. Већ сам и као одрастао долазио, а и ђед ме је са бабом неколико пута као дијете доводио. ИГУМАН: Није ти први пут, али биће! И прије си долазио и видио, али сада ћеш први пут... приступити. Само је прави пут први, бато мој! Кад пред Свеца клекнеш и кад ти се он, слава му и милост, срца дотакне... и послије тога ти свакад буде као први пут, а увијек другачије...

Божије благодати сладост, као гора Маслинска тијело твоје служи обитељи твојој, којом се хвалимо, прослављајући дјела Божија... Многим чудотворењем утјешавајући стадо своје православно, благовијестио си људима свето учење Христово, којим просвијетли и нас, свештенотајниче Василије! Стварима сујетним сав ум човјеков затупје и њему подај исцјељење словом својим, Василије, који учиш људе да поју: Благословен Бог отаца наших. Приђите људи да цјељујемо свете и чудотворне мошти богоносног оца нашег, који раздрешује узе греховне, прогонећи духове зле и ослобађајући вјерне своје... Умртви наше плотске страсти и похоте, устави буру душевних таласа, укријепи све нас који са вјером и љубављу штујемо успомену твоју, новојављени Василије!... (Млађену) Прекрстите се, па челом додирните земљу, и још једном то урадите, па онда приђите и цјеливајте Свеца, слава му и милост, и онда још једном направите исти земни поклон. (Млађен, у духу потресен, спусти чело на Свечеве груди и зарида.) МЛАЂЕН: Смилуј се на мене, грешан сам до у најскривенији кутак свога бића! Окрутан према околини, хладан у души. Пун лажи и мржње, неспособности и глупости, лењости и слабости! Прими ме у своје наручје! То је дубина. Прими ме у дубину Свети Василије, помози ми! Опрости ми, очисти ме, ослободи ме, дај ми да знам шта је добро и да чиним добро којем си ти људе учио! Измоли у Бога милост за мене, Свече, слава ти и милост!

наш Отац Сам Цар Неба и земље и свега видљивог и невидљивог и да су небеса наша истинска Отаџбина. Прије него што је изишао међу људе, Сам Господ наш је постио у пустињи четрдесет дана и показао нам да и ми морамо наш хришћански живот започети постом. Кад постом, молитвом и исповјешћу очистимо дом душе и тијела свога, то није крај. То ти је као кад љекар алкохолом рану очисти. Онда треба лијек да метне. Тако и овдје. У пометени и провјетрени, али од гријеха још увјек изранављени дом душе наше и тијела треба да ступи Сами Господ, Љекар и Лијек Бесмртности да нас исцијели. Треба Христа Бога да примамо. Да се причешћујемо Светим Тијелом и Крвљу Његовом на Светој Литургији или, како је још зовемо, Светој Евхаристији. (Спопадне га јак кашаљ, кад се кашаљ смири настави да говори.) А Евхаристија ти је, бато мој, грчка ријеч, која значи “Благодарење’’, Тајна над тајнама. То је оно богослужење које се служи недјељом и празницима, а у многим манастирима и свакодневно, служба благодарности на којој се приноси бескрвна Жртва Јагњета Божјег за живот свијета и живот наш: да заживимо и останемо у заједници са Господом нашим занавјек у Тијелу Његовом - Цркви. Од тијела Светих, свецијело и занавјек освештаних и освештаваних Духом Божијим, и остају свете мошти, препуне моћне силе Божије, какве су часне мошти нашег острошког Свеца, слава му и милост. А сад остајте с Богом.

svetigora/ / 2009 / мај

ПОЈАВА ШЕСТА МОНАХ: Ево нас код чесме Свечевог извора, наткриљене мозаиком Пресвете Богомајке. Попијте од ове воде. Од живе воде Свечеве! Свештене острошке чесмоваче. И умијте се мало. Укус њен упамтите. Ова флаша воде је за вашу мајку, благослов од Свеца.

Тако јој реците. Немојте да прећутите! И ово освештано уље за помазање у бољкама. Кажите јој да је то поздрав од острошких калуђера. МЛАЂЕН: Хвала, оче. Баш ће се изненадити. Оче, размислио сам. Искушавам своју жељу да раскинем са злом у коме сам досад живио. Дешава ми се увијек исто: сваки пут њена силина надилази моја кушања и пробија све моје мјере. Код Свеца пред ћивотом је све разоткривено и све ријешено. Моја је жеља благословена, вјерујем, и вашим молитвама. Волио бих, оче, да ми ви будете духовник. Волио бих да се код вас исповиједим, да вам све о себи кажем, и да се убудуће исповједам. Волио бих да ми Бог преко вас даје или ускраћује благослове за све што чиним и да више ништа без благослова не чиним. Волио бих да ме у мом даљем животу у свему руководи воља Божија, која ме је преко Свеца из пропасти избавила и на ову гору узвела. МОНАХ: А шта мислите у животу? Шта ћете радити? МЛАЂЕН: Ја бих најрадије у манастир, овдје. Оца немам да бих га питао, а са мајком ћу већ лако. Само да ви дозволите. МОНАХ: Полако, полако. О тако крупној ствари и у вашој ситуацији благослов се не тражи и не добија за оно што ви сматрате да треба чинити, него за оно што би духовник савјетовао. За почетак, дакле, студије. Да их наставите, неизоставно. Благослова ради Божијег и родитељског, без кога нас у многоме ни Божији неће. Прије него што одете у Београд да се распитате како ћете их наставити, доћи ћете овдје на исповјест и прву Литургију на којој ћете, ако Бог да примити Свету Тајну Причешћа. Нека то буде баш за Васкрс. Нека ваша прва причест за Васкрс означи почетак вашег новог живота, почетак вашег подвига покајања. За исповијест и причест припремићете се постом и молитвом. Постите на води, осим суботом и недјељом. Једите варива и воће, набавите маслина, рибу не. Риба се у овом посту узима само на Благовијести. За молитвено правило узмите три пута Оче наш, три пута Богородице Дјево и Символ Вјере, ујутру, у подне и увече, прије спавања, за почетак. Дођите нам, дакле, на Лазареву Суботу, да Цвијети овдје са братијом и народом прославимо и смиримо се и саберемо и молитве надишемо. Да узмогнемо са Распетим у седмици Страдања Његових, званој Велика недјеља, састрадавати и приправити се за први сусрет са Господом својим у Светој Тајни Причешћа. Прво студије, па ћемо даље видјети. МЛАЂЕН: Да, оче, како велите. Али, оче, то значи да ћу годинама живјети далеко од Свеца и манастира?! МОНАХ: Не, то само значи да извјесно вријеме у Острог нећете моћи да долазите баш сваке недјеље. Долазићете сваког мјесеца. И још нешто. Од манастира ћете добити стипендију. Светац тако хоће и отац игуман је благословио. Моћи ћете и да долазите к Свецу и да живите у Београду од стипендије, а и породица неће бити заборављена. Имаћете, надамо се, довољно. Али, вјерујте да је потребно да мајци понешто о своме новом опредјељењу кажете и заиштете њен благослов. Видјећете да ћете га добити и да ће од тога дана све у вашим животима почети да се лагано мијења, са Божијом помоћи.

МЛАЂЕН: Хвала вам, оцу игуману и вама, до Бога, оче! Свако вам

Објавио двије књиге: Аретологија Евагрија Понтијског (Никшић, 2002) и Асилиа (Београд, 2005).

Када одлазим долазим Ањи Јефтић Да дођем, мајко, само да се одморим, нећу ни књиге донијети. Треперавим плаштом да се огрнем и заклоним Осврнем и ослушнем Његовом присуству да се поклоним Да дођем, мајко Платанима огромним да се наслоним и удомим у жилама тврдошким Само да се одморим Нећу ни књиге донијети Мајко, Моја Оца Мога Шта да ти дарујем Књигу, Мене Само да се одморим И Долазим.

мај / 2009 / svetigora

ПОЈАВА СЕДМА МОНАХ: Благословите, оче игумане! Заборавих данас да вас кажем и покажем - стигло је писмо. Мислим, Млађеново. Да га отворимо? ИГУМАН: Ела, ела! Баш сам га рад чути, сокола нашег, кога нам Светац посла, слава му и милост. МОНАХ: (чита писмо) Поштовани оче! Најважније је да сам, хвала Богу и Свецу Острошком, слава им и милост, послије толико година положио прве испите. Сав мој живот одвија се на релацији факултет – црква - библиотека. Одлазим и на предавања на Богословском факултету. Читам и учим и превише, а молим се, ипак, премало. Понекад ухватим себе у некој врсти сластољубља сазнавања, за којим увијек слиједи умна и нервна пренапрегнутост, и тада неизоставно остављам књиге и умирујем се молитвом и шетњом. Благословите и свако вам добро од Господа и Свеца Његовог, Чудотворца Острошког, слава им и милост! Радио драма премијерно је изведена на Духове 2008. г. на радио Светигори

Протојереј Борис Б. Брајовић (Подгорица, 1967). Старјешина цркве Св. Димитрија на Крушевцу (Подгорица). Ванредни професор на Философском факултету у Никшићу и Богословском факултету Св. Василије Острошки у Фочи.

poezija

добро Господ дао! Све ћу вас послушати. И за мајку ћу вас послушати. (Чује се сирена и са благом шкрипом кочница се заустави аутомобил.) ИГУМАН: (довикне) Хоћете ли са нама? У Доњи манастир. Позвали су те, оче, доље, телефоном, потребан си. Уђите! Благосиљам, и тачка. Ми игумани смо за демократију и - тачка. МОНАХ: (Отвара задња врата на колима.) Нека је благословено, оче игумане! ИГУМАН: Дакле, бато мој, сада идеш дома?! МЛАЂЕН: Да, оче игумане. Такав ми је благослов. ИГУМАН: Ела, ела. Мало да се прибереш и припремиш. Је ли тако оче, да се прибере и припреми? Јеси ли га упутио како да пости и како да се моли? Јеси ли му за стипендију рекао? МОНАХ: Јесам. Испрва је мислио да му је далеко од Београда Светац, па се растужио, али се изборио. Неће, вели, себе више да слуша него слуге Божије и послушнике Свечеве. ИГУМАН: Од кога далеко Светац, слава му и милост Млађене? Каза сам ти чоче, коликијех сам се ја чуда овдје, крај Свеца нагледа и наслуша! Јављао се он људима чак и у другим земљама, па чак и на другим континентима. Богу и Светитељима Његовим су сви близу, они су увијек са нама, ако их само ми не заборављамо и гријехом од себе не одаљујемо. Тако, соколе! Па, да се потрудиш и да се ускоро видимо! Имам за тебе нешто. Поклањамо ти молитвеник. Имаш ту и правило које ти је дао отац свештеномонах, а имаш и духовне поуке за хришћане који живе у свијету. И не пропусти да свакодневно читаш Свето Јеванђеље и напајаш се силом духовном његове божанске ријечи. А када ти буде тешко, читај и поуке. И у њима се нађе утјеха. Са нама грешницима је, нажалост, тако - “Без невоље нема богомоље.” На жалост и на радост! Јер, шта би било од нас да нам није те прилике да се Бога сјетимо и за спасењем својим кренемо, бато мој! Остај с Богом! МЛАЂЕН: Зар ме је тако брзо остранио из својих мисли? МОНАХ: Стари је хришћански савјет: мислено се ни за кога не везуј осим за Господа, никога у срцу на мјесту Божијем не држи, а за све се моли, и за оне који те воле и за оне који те не воле, не правећи разлику, и свима у добру служи. Све Богу препуштај, молећи Му се овако: “Боже, сјети се свих, па и мени помози!” Остајте с Богом и нека буде онако како смо се сада пред Свецем договорили. Очекујемо вас свакако за Лазареву Суботу, прву сљедећу. Значи, ускоро! Бог вас благословио! (оде). МЛАЂЕН: Хвала ти Боже! Хвала ти, Свече Божији! Подржи и помози! И благослови доласке моје!

predavawe

едамдесет процената жена које траже оплодњу у епрувети имају болесне, зачепљене јајоводе. То су цјевчице које спајају трбушну шупљину с материцом. Оне су имале нормалне јајоводе, који су се због њиховог начина живота разбољели. Разбољели су се, врло чедр Антун Лисец сто, зато што је жена радила абортус, па су се појавили ожиљци, неке инфекције... Тако су се јајоводи зачепили, сасвим или дјелимично. До зачепљења јајовода може доћи и због ванматеричне трудноће, затим, врло често, због полних болести, нарочито кламидије трахоматис (Chlamydia trachomatis), уреаплазме уреалитикум (Ureaplasma urealyticum), гонореје (Neisseria gonorrhoeae)... Даље, због предбрачних и ванбрачних сексуалних односа у којима су се она или он негдје заразили, па су то донијели у свој брак. Већина жена и не зна да су заражене кламидијом, ништа не осјећају. Виде да нешто није уреду, да не остају трудне, или дијете које се у њиховој утроби зачне умире још прије порођаја зато што бактерија изгризе његове овојнице, те дође до некрозе; овојнице иструле, да кажем народним језиком. А та кламидија се преноси и преко оног грешног средства које јако рекламирају, преко презерватива. Лажно увјеравају народ да је то некаква заштита. Штавише, рекламирањем те пластике и подржавањем ванбрачних и предбрачних односа, постали су криви за многе болести, па и за пораст неплодности. Поготову жене имају посљедице од кламидије, јер су јој јајоводи њежни и уски, па се због инфекције понекад затворе. Жена тако постаје или неплодна, или долази до ванматеричне трудноће, или се беба усади у материцу али умре зато што мембрана некрозира. Разлози неплодности жене су и гнојења настала у вријеме употребе спирале. Нагноји се материца изнутра и та гној се прошири кроз јајоводе. Јајоводи онда постају нешто сасвим друго: врећа пуна гноја. Жене са таквим јајоводима врло често имају ванматеричну трудноћу, или трајну неплодност. Постоји и такозвана ендоментриоза (Endometriosis) слузнице материце, када материца оде на погрешну страну: прошири се према јајницима, према трбушној шупљини. Разлог томе су брачни односи у вријеме менструације, или употреба тампона. Слузница се задржава, иде у кривом смјеру, или дође до инфекције јер је крв хранљива за бактерије, и тамо намножене бактерије иду према материци, према јајоводима. Брачни односи у вријеме менстурације су лоши не само због ендрометиозе, него и инфекције, зато што је тада материца отворена и свака упала лако продре у њу, или према јајницима. Има још узрока неплодности. Са мушке стране ту 18 svetigora/ / 2009 / мај

Разлози против контрацепциjе, стерилизациjе, вjештачке оплодње и утробног чедоморства су алкохолизам, наркоманија, цигарете, али такође и уска одјећа, џинс. Још нешто доприноси неплодности код мушкараца, што је код вас јако непознато. Ни ја нијесам знао, док на једном конгресу нијесам чуо гинеколога, бившег министра здравља Словачке, доцента Ковача. Он је говорио о проблемима у Словачкој, гдје се рађа премало дјеце. Поменуо је мушку неплодност, за коју је као један од разлога навео квалитет исхране, односно употребу фитоестрогена биљних хормона, којима је нарочито богата соја. Они су слични женским хормонима и мушкарци који их много једу све више се феминизирају у неком смислу, чак и изгледом, и постају све мање плодни. А соја се налази у скоро свим саламама и у скоро свим паштетама, јер је јефтинија од меса, а вуче на себе воду. Међутим, и многи други производи садрже соју, само мало читајте шта пише на производима које купујете па ћете се изненадити колико њих садржи фитоестроген. Зато предлажем да што више једете домаћу храну, коју сами узгајате, у своме врту, или од властите стоке. Бићете здравији, нећете имати не само ових проблема, него ни многих других. Шта вам значи да имате пуно новца и купујете у супермакетима, а не знате шта је све у производу? Већина контрацептивних средстава уопште није контрацепција, него – абортус. То што су абортивна средства назвали контрацептивним, у суштини је велика превара. Контрацепција је оно што спрјечава зачеће, сусрет сперматозоида и јајне ћелије. Када је то спрјечавање трајног карактера, онда је у питању стерилизација, а када је привременог – контрацепција. И једно и друго је у Католичкој Цркви смртни гријех. За Православну Цркву важи слично. Мој пријатељ отац Василије Обухов из Руске православне Цркве, који води Центар за живот, послао ми је копију приручника за исповијест, гдје се контрацепција води као тешки гријех. Оно што убије дијете кад се зачне, што му не да да живи у материци, није контрацепција; то је убиство, абортус. Највећи број дјеце која данас бивају убијена у многим европским земљама, вјероватно и у Црној Гори и у осталим државама бивше Југославије, убијена су прије инплатације, такозваним контрацептивним средствима. То су, дословно, све врсте антибеби пилула и неке врсте спирала. Никада није постојала антибеби пилула која спрјечава зачеће, нити данас постоји. Када су, крајем шездесетих година, произведене прве антибеби пилуле, имале су већу количину хормона него ове данашње. Но, и при њиховој употреби је долазило до овулације у два до десет одсто циклусâ. Шта то значи? Јајна ћелија се ипак ослобађала док је жена гутала двије или десет кутија тих антибеби пилула. Данас те пилуле имају још мање хормона у себи и чешће се догађа овулација. Код мини пилула сматра се да се у више од пола циклуса ипак догоди овулација, и они који производе такве пилуле признају да је то тако. Али, жена која гута антибеби пилуле најчешће не примјети да је трудна, због њихових абортивних учинака. Због хормона који се налазе у антибеби пилули, слузница материце не доживљава свој уобичајни развој од менструације до сљедеће менструације. Иначе, након менструације, стара слузница излази ван и ствара се нова, да би се дјетенце имало гдје усадити, ако би тог мјесеца дошло до зачећа. Жене које гутају такве пилуле имају поремећај слузнице: она је суха, стањена. И тако, кад ипак дође до овулације и до зачећа, онда то дијете, које се зачело у јајоводу, па путује према материци, на том путу умире од глади јер слузница његове мајке је суха и стањена и нема жлијезда које производе храну за њега. У моменту када јој кћеркица или син умире у њеној материци поремећеној због хормона, не ријетко, мама се смије, шета улицом, разговара, пије кафу, јако је расположена, или спава. Исто тако страшно дејство има и спирала. То је жица обмота-

мај / 2009 / svetigora

на пластиком, некада баш у облику змије. То је страно тијело у рица деформише да се плод не би усадио у њу. Постоје организму, као када вам се у руку забоде трн. Организам хоће и неке депропревера нортланд ињекције. Све то има то да избаци и реагује упалом, гнојењем. Та упала која се ства- абортни учинак. ра у материци има утицаје на нерођено дјете. Дијете се зач- А у свијету су чак измислили и вакцине против не уз сваку врсту спирале, и уз оне које имају у себи хормоне, и трудноће. На превару су вакцинисали жене у разним уз оне које имају бакар. Ако спирала има хормоне, онда се они земљама. Као: „Ви нијесте биле у војсци, па ако се убоослобађају и слузница материце се исушује и истањује и беби- дете на ексер можете добити тетанус“. У тим вакцинама ца умире. Бакар, пак, улази у енпротив тетануса била је помијешана зиматске процесе у слузници мавакцина и против трудноће. Жена терице и ту се заметак не може вакцинисана том вакцином развија у усадити. Кад се жене које носе себи антитијела против хцг хормона спирале тестирају на ране тесто(Human chorionic gonadotropin (hCG) ве који показују трудноћу, уста) и уколико зачне дијете, оно умире. нови се да су у просеку три, чеКад су у преосталим ампулама откритири пута трудне у току године. ли да је ријеч заправо о подвали, поОне најчешће то не примјете, јер ставили су питања својим министардијете умре у првим данима своствима здравља. Они су рекли: „Ми га живота, јер му спирала не донијесмо провјеравали, иза тога стоји пушта да се усади у материцу. Свјетска здравствена организација“. Морам вам рећи и колико антиСвјетска здравствена организација беби пилуле штетно дјелују на је годинама радила експерименте са здравље жене. У новинама је нетом вакцином у Индији. давно објављен текст: дјевојка Није свеједно из каквих материца шетала улицом и пала мртва ће се рађати дјеца. Немојте дозво– јер је гутала антибеби пилулити да материце буду сметлиште ле. То није једини случај. Долази те индустрије. Тијело и жене и мушдо згрушавања крви и тај угрукарца мора бити достојни храм Духа шак често одлута, зачепи крвни Светога, а не сметлиште. суд неког органа. У хируршкој Нажалост, дјецу убијају и хируршпракси ми се догађало да ми ких методама, вакуум аспираторидође жена и имам што да вима, сијеку дијете на комаде разним дим: нога натечена, пуна угрушака од тих пилуклијештима и ножевима. То има штетне посљедице и по жену. ла. Посљедице њихове употребе су и: рак коже, Штетна посљедице абортуса на првом мјесту је губитак дјетета. Ако недојке, материце, старење прије времена, артекоме нешта украдете можете му вратити, ако некоме нешто ружно каросклероза, мождани и срчани удар. Тај хоржете можете му се изинити, а кад човјек погине више му живот не момон је сличан кортикостероидима који смањују жете вратити. отпорност организма, тако да су жене које коФизичке посљедице абортуса на мајци су: повреде грлића материристе антибеби пилуле склоније свим заразце, пробијање материце, крварење, упале у материци, упала јајовода, ним болештинама. сепса, крвни угрушци који запну у крвним судовима, непроходност Честа посљедица коришћења спирала је јајовода, неплодност, неуредна крварења из материце, ендометриоза, анемија. Знам случај када су довезли жену коју чешћа појава ванматеричних трудноћа, ожиљци, суженост грлића масу нашли у несвјесном стању. Примили смо је у терице, већа учесталост спонтаних побачаја, рак дојки... Све ово изазшок собу. Годину дана раније уградила је спивали су гинеколози, а онда ће све то да лијече. ралу. Од тада јаче крвари, зуји јој у ушима... Док Фармацеут који продаје абортивна средстава – и он је крив. Лопов је не се возила на бициклу, занемоћала је и пала. само онај који краде, него и онај који држи мердевине. Могла је погинути. Затим, упале из материце се Постоји и постабортус синдром – психичка посљедица абортуса (не знају прошиирити на трбух. У Хрватској више само код жена, него и код мушкараца) – људе прогони савјест, депресија, не употребљавају спирале, а чини ми се да их осјећај кривице, жаљења, несанице, тешки снови, напад узбуђења, у Црној Гори још увијек употребљавају. Пуно фрустрације, губитак самопоштовања, психичка саморазарања, појава смо учинили у борби против њих. Догађало се: емотивних хладноћа и животног песимизма, пад мотивације, појава отварају се врата, не пита се има ли кога у амсексуалних поремећаја, поремећај комуникације са другим људима и буланти или не. Хитан случај! Гурају се колица, брачним другом... Знају се јавити и акутне психотичне реакције, афекжена се грчи од болова, пресавија се, у шоку је, тивна психоза, губитак интереса за раније активности, склоност болетрбух је страшно боли. Да ли је пукло слијепо стима зависности, склоност сталном плакању и само драги Бог може то цријево, чир на дванестопалачном цријеву? излијечити. А, кад јој хирург отвори трбух, одмах му је Е, сад, замислите колико људи око нас трпи. Ови гријеси су прожејасно: унутра је по литар и по гноја, гној капа из ли друштво. Због њих пате чланови наше породице, људи које знамо јајовода – јер је у материци спирала. Колико је од дјетињства, нечији родитељи, браћа, најближe комшије, родбина... жена тако упропаштено! Жену је послије стид Идеш улицом и гледаш те људе, неке тужне фаце. Они се, можда, нијесу да каже шта јој је било, па каже: „Имала сам цини покајали, ни исповиједили. Понављам, само драги Бог има снагу да сту на јајнику“. А остала је и без материце и без може ово лијечити, преко свете тајне исповјести. У Цркви, свештеник јајовода зато што је користила спиралу. има право, у име Божије, покајаног грешника разријешити гријеха. Е, то Постоје средства која жене гутају послије је наша шанса. Није све изгубљено, јер ми вјерујемо у опрост гријеха. брачног односа, неки хормони. Ако се зачело дијете, то је убиство. Овим хормонима се мате(наставак у следећем броју)

porodica

МАРИНА Нефедов

Господ је мужу и мени даровао веру због наше деце Наталија Сергејевна Николајев рођена је 1951. године у Одеси. 1973. године завршила је Механичкоматематички факултет Одеског државног универзитета, а 1976. године – магистратуру при Факултету рачунске математике и кибернетике Московског државног универзитета. Радила је као програмер, затим од 1992. године 10 година као помоћник директора основне школе, а данас ради као професор математике у класичној гимназији. Пет кћерки, два сина, осмо дете је усвојено (син погинулог друга, у породици је 13 година). Бака осморо унучади. Парохијанка храма светитеља Николаја у Кузњецима.

svetigora/ / 2009 / мај

анимљиво је шта причају маме с много деце, које су већ одгајиле своја чеда? Наталија Сергејевна Николајев је седмострука мама. Њено четворо деце је већ засновало своје породице, при чему најстарија кћи има већ четворо своје деце. Да ли је овој мами с много деце било тешко и како је излазила на крај? Могуће је да ће њено искуство данас некоме добро доћи.

Родитељи и њихова деца Господ је мужу и мени даровао веру због наше деце. Ја не да просто нисам веровала у Бога, била сам атеиста. Муж и ја смо завршавали дисертације, већ смо имали двоје деце. И тада се испоставило да треба да се роди треће дете. То је рушило све планове породице младих научника (на крају нисмо ни одбранили дисертације – ни муж, ни ја). Али реч „абортус“ нисам могла чак ни да изговорим – до те мере ми је била одвратна... И за време ове трудноће у нашим душама се одиграва преврат – Господ нам открива Свој свет! У тренутку кад је требало да се роди наше треће дете, крстили смо се – мој супруг и ја и наше двоје деце – истог дана. И потпуно ми је очигледно да нам је ова милост Божија дата због овог нашег трећег детета, због старије деце. Да није Господа и да није Цркве не бисмо могли да одгајимо своју децу онаквом каква су одрасла – да се међусобно воле и да воле нас. Не могу да кажем да смо се све време радовали. Било је немогуће тешких тренутака. Најсложеније време је било кад је деце било троје или четворо и кад су сва била мала. Тада сам живела и мислила: „Још један дан је прошао – хвала Богу, а сутра опет...“ Кад се родило пето дете, разболело се од грипа и само што није умрло у трећој недељи, тада је било јако тешко. А кад су деца почела да одрастају, била су већ прави помоћници. Кад је моја најстарија кћерка имала тринаест година рекла је: „Мама, знам шта ће ти тако много деце – да све раде уместо тебе.“ Добро је кад мама успева да тако организује живот породице да јој деца помажу. Иако је важно да у томе не претера – јер деца иду у школу, а код нас у породици је учење увек било на првом месту, зато смо дозирали њихову помоћ. Али, кад су деца видела да физички нешто не могу да урадим, а она могу, помагала су ми са задовољством.

Ја сам уопште јако тежак човек, експлозивна сам, имам страшан карактер, својим најстаријим двема кћеркама сам говорила: „Не можете да замислите како бисте биле несрећне да осим вас у породици нема више деце.“ Имам довољно енергије да бих их намучила својим васпитним експериментима. Имам изванредног мужа, он ми је јако много помагао, и деца су видела како тата учествује у породичном животу, мислим да је то имало огроман утицај на њих. По себи знам: није толико важна физичка помоћ – да се оперу судови, као што је важно то да те муж воли и да саосећа с тобом. Чини ми се да је узрок чамотиње многих жена то што муж с њима не саосећа, што не схвата како им је тешко. Мама-диспечер Искрено речено, у великој породици помоћници су просто неопходни. Кад смо имали петоро деце Господ нам је послао дадиљу. Раније ми то ни на памет није падало, за то нисмо имали ни новца – и неочекивано су се нашли добри људи, који су нам плаћали дадиљу. И она је долазила три пута недељно на дватри сата. То нам је помогло да преживимо. А онда смо схватили да без помоћнице не можемо и почели смо да одвајамо средства од својих малих плата да пар сати два пута недељно имамо могућност макар да поделимо децу – да једне одведемо у шетњу, а друге оставимо код куће да се мало одморе једни од других. Како се борити против умора? Схватила сам да је главно да се наспавам. Сећам се да је наступио тренутак кад ми је постало јасно да немам права да перем судове ноћу, зато што после цео дан вичем на децу. И морала сам да бирам: или судови, или мир деце. Изабрали смо прљаво посуђе. Никад ми није полазило за руком да све иде како треба. Сматрали смо да је главно да се прошетамо, да се играмо с децом, а касније, кад су поодрасла, да им помогнемо да ураде домаћи... уопште, да организујемо њихов живот. А спремање хране и куће одлазили су у други план. Ми живимо у Зеленограду и увек је требало размишљати ко ће с ким отићи у школу која се налази у центру Москве, ко ће кога довести из школе, ко у колико сати иде у музичку школу, ко се кад враћа с факултета. Мобилних телефона није било, све је требало израчу-

нати унапред. Односно, мој главни задатак је био диспечерски. Јели смо врло скромно, нисмо много пажње обраћали на храну. Касније, кад сам почела да радим, најстарија кћерка је имала четрнаест година, а најмлађа се још није родила – уведен је следећи ред: пошто мама ради, старије кћерке треба да спреме вечеру. С четрнаест, с дванаест година девојчице су могле да припреме једноставне оброке – кашу, кромпир, кајгану. Што се тиче судова, кад су деца поодрасла такође су одређена дежурства – ко кад пере. Уочи саме перестројке, хвала Богу, стигли смо да добијемо велики стан, и свако дете је имало свој кутак, јер кад велика породица живи на малој стамбеној површини, сви живе као на тргу. Али са спремањем смо имали проблеме: стан је велик, малишана има много. Али зато, како је пријатно кад се све спреми!

преузето из часописа „Нескучний сад“, бр. 2, март/април 2008. Са руског: Марина Тодић

мај / 2009 / svetigora

Дечица ...У то време смо имали троје деце и ишли смо у храм у Отрадно, пут је трајао три и по сата у једном правцу. Сад мислим: јадна деца, седам сати само у путу! А тада сам се још љутила што могу

Ваша деца ће одрасти Морам да признам да сам вест о свакој новој трудноћи дочекивала с трепетом. Сваки пут кад бих схватила да ће доћи још једно дете, а још су ми последње трудноће биле компликоване, рађала се извесна напетост. Али деца су поодрастала и схватала су: мама треба да лежи, мами треба помоћи. А кад се у кући појављује малишан, он дарује такву радост која се преноси на све у породици. Сећам се да је код нас организовано дежурство коме је дозвољено да тог дана узима бебу у руке, зато што би је иначе просто развукли. И кад малишан почиње да расте, старији га дадиљају, уче га. Код нас је четврто дете, Тању, најстарија Даша научила да чита. Играла се с њом школе и на крају је дете почело да чита, а да нико није ни приметио како се то десило. Кад се пубертетлије брину о својој млађој браћи и сестрама, то им помаже да реше многе пубертетске проблеме, који се често појављују због тога што пубертетлија нема на шта да потроши своју енергију. Биће апсолутна неистина ако кажем да је породица с много деце – породица без недостатака и проблема. Али ако им успе да децу одгаје тако да се воле то је огромна утеха. Веома желим да кажем: „Потрпите, не падајте у чамотињу, ваша деца ће одрасти и својом љубављу ће вам седмоструко вратити вашу љубав.“ Понекад мислим: како је добро што моја деца имају толико браће и сестара. Јер колико се људи мучи због тога што немају блиских људи.

„Дјело руку мојих исправи“ Сећам се, доживела сам тренутак потпуног очајања и рекла сам духовнику: „Оче, шта је то – Господ ми даје децу, а ја не умем да их васпитавам?“ А он ми одговара: „Господ све зна. Ако даје, значи да тако и треба.“ Сад кад је већ прошло толико година гледам уназад и схватам да се вероватно један од разлога очајања састоји у томе што желимо да од деце добијемо неки идеал, који замишљамо, дете које ради све што му се говори, никад се не туче, не свађа се. Али у ствари, овакво дете није нормално. Нормално дете је живахно. Ако дечак није несташан могуће је да није здрав. Мене је у мојој породици највише љутило то што се деца свађају. А другарица ми је говорила: „Све ће то проћи!“ И сад могу да кажем:„Да, све пролази и све се може преживети, ако будемо волели своју децу са стрпљењем.“ Ни у ком случају се не сме говорити детету: „Како си ми досадио!“ Наравно, мама која тако каже воли дете, просто је нервозна, али деца често ове речи доживљавају као истину. Мајчина чамотиња је често разултат премора, нервне напетости, овде је најтежи осећај апсолутне узалудности њених напора: свеједно посуђе није опрано, играчке су разбацане, деца се свађају, домаћи није урађен, нико не слуша. Својевремено ми је духовник прописао врло делотворан лек: да у таквим тренуцима читам канон Мајци Божијој. Дешава се да је довољно да прочитам канон – а то не траје више од десет минута – или да помислим да ћу га прочитати увече кад сви легну на спавање, или чак ујутру успут у школу – и одједном се четворогодишње дете, на које уопште нисам рачунала, пење на столичицу и пере судове, средње почиње да се игра болнице, школе, кћерки-мајки и ангажује млађе, а старија без подсећања почињу да седају да раде домаће. Постоји још кратка молитва која врло добро одговара нама, мајкама многобројне деце: „Богородице Дјево, руку наших дјело исправи.“ И Мајка Божија помаже.

да се посвађају и да буду хировита – па, деца су била потпуно немогућа! И једном сам отишла на исповест код оца Тихона Пелиха: „Оче, имам дечицу, она се лоше понашају, па се љутим, вичем на њих...“ „А где су ти деца?“ Кажем: „Ево их!“ Једна је имала четири, друга две, трећи ми је био на рукама. И баћушка рече: „Дечица.“ И више ништа није рекао, само их је помиловао по глави... И одједном сам увидела да су то стварно дечица! А до тада је мала била само беба, а ови су били већ велики. То је била лекција за мене и све је било као руком однето, јер то су дечица! Још један од разлога чамотиње: маме с многобројном децом живе врло затворено, не виде изблиза живот других породица и чини им се да је код других све добро, а код њих је све лоше. Искрено сам сматрала да се нико не понаша горе према деци него ја. Али кад су деца почела да расту, почели смо да одлазимо у друге православне породице и неочекивано сам схватила да се испоставља да има деце која не воле да се играју с малишанима, која не воле да спремају или да читају! И одједном сам схватила како дивну децу имам! Мислим да је то врло важно – да мама схвати да је њено дете дивно. Чак и ако не воли да учи или да спрема, не може да се деси да нема неке друге изванредне особине.

OSVRT

протонамјесник ДЕЈАН Зељкић

Голуб у Светом Писму

svetigora/ / 2009 / мај

Отац Дејан је свештеник у Рибнику у Републици Српској и бави се голубарством од, како каже, “малих ногу”, а са нама је подијелио нека своја размишљања о овој племенитој птици.

Старом Завјету имамо доста мјеста на којима се говори о голубу као вјеснику, симболу новог свијета и нове земље прочишћене водом. ‘’И створи Бог... све птице крилате по врстама њиховим.’’ (1. Мој. 1, 21) Патријарх Ноје, који би изабран са својом породицом да преживи потоп, као праслику крштења уведе по наредби Божијој у лађу коју је сачинио од дрвета гафера, животиње по својим врстама мушко и женско. Међу тим животињама били су голубови ‘’по седам, мужјака и једну женку његову, да им се сачува сјеме на земљи’’ (1. Мој. 7, 3). ‘’И би потоп на земљи за четрдесет дана; и вода дође и узе ковчег и подигне га до земље.’’ (1. Мој. 7, 17). Након потопа ‘’Бог се опомену Ноја и свијех звијери и све стоке што бијеху с њим у ковчегу; и посла Бог вјетар на земљи да узбије воду.’’ (1. Мој. 8, 1).’’И стаде вода опадати на земљи.’’(1. Мој. 8, 3). Уставивши се на планини Арарату Ноје отвори поклопац, ‘’па пусти и голубицу да би видио је ли опала вода са земље.’’ (1. Мој. 8, 8). ‘’А голубица не нашавши гдје би стала ногом својом врати се њему у ковчег, јер још бјеше вода по свој земљи и Ноје пруживши руку ухвати је и узе себи у ковчег.’’ (1. Мој. 8, 9). Зар ово није први примјер записаног голубарства послије потопа, зар се нису срели човјек и љупка птица која му помаже у јављању, у провјери. Човјек коме је потребно да се ослони на туђа крила и туђе очи, да тиме погледа новорођени свијет, новокрштени, новопогружени свијет који израња из воде као симбола чистоће, да дочека обећаног Христа. ‘’И предвече врати се њему голубица, и гле, у кљуну јој лист маслинов, који бјеше откинула, тако позна Ноје да је опала вода са земље.’’ (1. Мој. 8, 11). Као захвалност за бригу коју јој је човјек пружио, она њега обавијести и обрадова, те бјеше први свједок, као кум на крштењу, новорођене земље. Већ тада је та мала птица заузела велико мјесто у хијерархији птица; чиста, доброћудна, лијепа, плаховите нарави. У Закону Мојсијевом, који га доби на Синају, говори се о приношењу управо голуба као жртве паљенице: ‘’Ако ли хоће да принесе птицу Господу на жртву паљеницу, нека принесе жртву од грлица или голубића.’’ (3. Мој. 1, 14). Пошто су се жртве приносиле редовно, те је постојала потражња за тим ‘’ситним’’ жртвама, као што је голуб, онда је морало постојати и узгајалиште, то јест, постојали су људи трговци који су гајили и продавали голубове у храму и од тога живјели. То је почетак организованог, комерцијалног узгоја голубова. Вјероватно су се ти трговци надметали ко ће да има што љепшег и

што крупнијег голуба, јер су такви голубови били љепши за око, а крупнији за жртву. Те трговце Христос истјерује из храма: ‘’И уђе Исус у храм Божији и изгна све који продаваху и куповаху по храму, и испремета столове оних што мијењају новце и клупе оних што продаваху голубове.’’ (Мт. 21, 12). Нису они истјерани зато што су били љубитељи голубова, него зато што су се богатили у храму, јер рече: ‘’Дом мој, дом молитве нека се зове; а ви начинисте од њега пећину разбојничку.’’ (Мт. 21, 13). Црква је за молитву, а голуб за небо. Голуб као симбол безазлености, мирноће, смирености, елеганције постао је новозавјетни симбол мира: ‘’И крстивши се Исус изиђе одмах из воде; и гле, отворише му се небеса и видје Духа Божијега гдје силази као голуб и долази на њега.’’ (Мт. 3, 16). Лик голуба долази од стварања, Ноја, жртвовања и Богојављења до нас као свједока нечега новога, чистијег и савршенијег.

МИЛУТИН Вековић

^udo

Увреду Свеца платио страшном смрћу Свједочење Николе Зеца, Србина из Сент Луиса

манастиру Острогу у фебруару 1942. године било је УЗаузели склониште комуниста. су скоро све просторије осим ћелије са моштима Светог Василија. Да ли им је и та просторија требала, или из мржње према вјери, тек у једном тренутку један од руководилаца предложи да се и ''буђаве кошчурине'' баце низ стијену. Можда би и то учинили, али сутрадан, са даљине од преко четири хиљаде метара, једна граната из непријатељског топа долетје и онога комунистичког руководиоца раскиде у комаде. Баш њега и никога више! А штета од експлозије била је незнатна. Да ли је ово пуки случај? На ово може да одговори како ко хоће, али кад је народ чуо што се десило и ко је погинуо, свако је у страху изговорио: ''Казна Божија!''.

6. јуна 2009. године навршава се 210 година од дана рођења великог руског пјесника. А. С. Пушкин се родио у Москви на празник Вазнесења Господњег 6. јуна 1799. године. Тим поводом наводимо дјелове рада објављеног у часопису Московске духовне академије - Богословском вјеснику број 6, за 1899. годину.

мај / 2009 / svetigora

Споменик Пушкину у Подгорици

до појављивања Пушкиликом писања свог „Бориса Годунова“, Пушкин на на литерарну сцену, код се сав дао на ревносно изучавање Шекспира, „Истинска националност“, нас је било неких издвојених веома високо цијенећи његово мајсторство изкаже Гогољ, „је у самом покушаја у смислу да се она раза на пољу трагедије и комедије. Но, Пушкин духу народа; пјесник може зближи са руским животом и је подражавао више техничку страну његовог чак и тада бити национаприродом; али сви ти покушаји израза, а не садржај његових дјела, садржајно лан, ако описује потпуно су били слаби и неубедљиви. увијек остајући у оквирима широке историјске Чак и у радовима важнијих страни свијет, али гледа на слике руског националног бита и карактера. Пушкинових претходника као Тако се развијао и стварао наш знаменити нањега очима свог националшто су Батјушков и Жуковционални поет повезан са великим стваралачног бића, очима свог нароски значајно се осјећа призвук ким генијима новог доба. Али је потпуно јасно, да. Када осјећа и говори туђине. Поезија Батјушкова, да сви они – Шење, Бајрон, Гете и Шекспир – и тако, да се његовим сунадостојанствена и строга по њихов утицај, означавају само прелазне фазе родницима чини, као да то стилу, била је прилагођена, у откривању сопствених поетских дарова код осјећају и говоре они сами.“ већим дијелом, његовим Пушкина, степенице по којима је он постепеиталијанским и древноно узлазио ка потпуном разумијевању општих класичним симпатијама које су задатака и закона умјетничког стваралаштва. стране руском духу. Такође је и сладуњава машИ можемо сматрати, да је управо, благодарећи њима, Пушкин и дота са меланхолијом, којом је проткана поезија стигао до таквог расуђивања. После изучавања Шекспира је сам за Жуковског, то његово непрекидно стремљене себе рекао: „Ја знам да су се моје моћи савршено развиле и осјећам ка нечему далеком – за њега недостижном; више да могу да стварам.“ У ствари, непристрасни критичар Пушкина несагласна са традицијом њемачког романтизма, посредно осјећа, да ни једно од његових дјела не исцрпљује у потнего са руским народним бићем. пуности његову духовну снагу, и да је он сам заправо много више од Тек у Пушкину руски живот и природа су први својих дјела. пут нашли свог надахнутог пјесника. Он је први и Дакле, изучавање поменутих страних аутора није обезличио, него одлучни проповједник руског националног духа још више узвисио опште национални значај нашег пјесника, дајући у нашој литератури и само он је за себе могао са изразу народног бића у његовим дјелима вишу и савршенију форпуним правом да каже: му. „Истинска националност“, каже Гогољ, „је у самом духу народа; И непоткупљиви мој глас пјесник може чак и тада бити националан, ако описује потпуно страБио је ехо руског народа. ни свијет, али гледа на њега очима свог националног бића, очима свог Пушкин је наша слава, национални понос; народа. Када осјећа и говори тако, да се његовим сународницима али ипак он је био човјек ширег европског чини, као да то осјећају и говоре они сами.“ Управо таква је народност образовања, васпитаван на образцима иностраПушкина. Она није примитивна и непосредна народност. У дјелима не литературе и ту се може поставити питање Пушкина се пројављује народност која је виша и савршенија, баш та, о стварној свенародности и оригиналности у којој присуствује заједнички манир нашег народног бића и у којој његове поезије. Познато је да је још на студијама, је кроз танане пројаве и односе националног због познавања важних дјела западно-европске духа непрекидно видљива њихова припадлитературе, добио од другова назив „Француз“, и ност широј опште - човјечанској заједници. такође знамо да је у идеји многих својих дјела он И сам пјесник је био убијеђен да ка нерупонекад свјесно подражавао стране ауторе. котвореном споменику, који је он својим Тако се може у неким периодима његовог ствадјелима сазидао себи над гробом, „нароралаштва уочити утицај француског лиричара дом утабана стаза неће зарасти“, и опиз доба револуције Андреа Шењеа. Заште народно прослављање његових тим слиједи утицај лорда Бајрона, појубилеја то и доказује. сле чега се осјећа значајан утицај Гетеа. Пушкин непристрасСа руског: братија но упоређује оба пјесника Цетињског манастира и са истински генијалном проницљивошћу даје предност машти њемачког пјесника која обухвата цио свијет, пред уским, иако дубоко изражајним, индивидуализмом лорда Бајрона. На крају, при-

jubilej

Александар Сергејевич Пушкин, као руски национални пјесник

ЈЕРОТЕЈ АЛЕКСЕЈЕВИЧ Татарски

svetigora/ / 2009 / мај

podvi`ni[tvo

О ДУХОВНОМ РАТУ

ада говоримо о духовном рату, треба да размотримо тактику коју непријатељ користи да би нас намамио да паднемо у грех, да би узео наше срце, ум и душу од Господа, да би нас упрљао својом нечистотом, да бисстарац ЈЕФРЕМ мо живели као он, ваљајући се у блату. Апостол Павле филотејски каже у Посланици Ефесцима да не ратујемо против крви и меса. То није телесни рат – у коме војује тело против тела, већ је то рат који се води у другом облику. То је духовни и умни рат. Дух ратује против духа. Свако од нас у себи има унутарњи дух, који је створен по лику Божјем. Тај унутарњи дух, који обитава у нашем телу, је прави део нас који се бори против ђавола. Очигледно, ђаво настоји свим снагама да нас наведе да паднемо у грех. Ђаво има огромно искуство за собом. Он има добро увежбане методе и тактику којима нас може навести да сагрешимо. На пример, једна од првенствених метода ђавола је да убаци лошу помисао у наш ум. Једно од оруђа којим се користи је и машта, односно оно што називамо умним приказима, сликама. Ти умни прикази нас вуку у правцу греха. Воде нас у таму и ђавољу прљавштину. Зашто ђаво то ради? Зашто је он толико пун мржње, злобе? Зашто толико жели да се противи Богу? Пре свега, ђаво то ради из љубоморе. Он је опседнут и обузет љубомором јер зна за сва добра која нам је Господ припремио. Због тога се још више труди, будући да нема приступ тим благословима, јер се побунио и отпао од Бога, и постао потпуни супарник Божји. Из мржње и љубоморе, којима је обузет, хоће да каже Господу: „Види колико њих сам узео од Тебе. Узалуд си послао Сина Свога да умре на Крсту. Ево види колико сам њих сам повео са собом.“ Тиме жели да огорчи Господа. Хоће да каже да су сав труд, сва енергија коју је Господ уложио да би нас привео спасењу, били узалудни. И на тај начин ђаво односи „гусарску победу“ - иако пада са људима, труд му се исплатио јер се осветио Богу. То је његов став. О помислима Свети Оци Цркве нам кажу да ђаво чини да греси на почетку изгледају као мрави, као нешто веома мало, наизглед безначајно, врло мало, препредено, као неприметни покрети душе. Чак су и оне мале мисли о којима сањаримо, које изгледају тако неважне, могуће замке у духовном рату. Можда ћемо рећи себи: „То је мрав, отићи ће.“ Али, ако одмах не одбацимо те мисли, према речима Отаца, оне мало-помало постају све јаче, све моћније и у ствари могу да нас преваре и дођу до тога да се онај мали мрав, који је пре био тако безазлен и безначајан, претвори у лава, односно у нешто што је веома опасно и готово немогуће ѕа искоренити. Свети Исак Сирин каже да је лако изаћи на крај с ђаволом на почетку, али чим успе

да угура ногу у врата, тада постаје много теже да се човек избори са њим. Главно је да се трудимо да избришемо маштање, покрете душе и мисли које нам ђаво убацује. Треба их одмах ишчупати из корена. Име Исусово је оружје којим се одгоне зле мисли. У Старом Завету пише да треба да призовемо име Бога Јаковљевог. Наравно, то је име Исуса Христа. Дакле, треба да изађемо на крај са помисли док је мала. Зато је неопходна духовна пажња. Пази, бди, посматрај све ствари. Мотри на оно што твоје очи гледају, прати мисли у свом уму, увери се да нема ничег скривеног у твом срцу, што може наудити твом духовном животу. Пази на све. Стави филтер. Пази да те околно загађење не испрља и одведе у грех. Узмимо као пример жену која има малу цисту или израслину на грудима. Ако пориче да израслина постоји и не оде код лекара, или се претвара да је то нешто мало што ће нестати само по себи, мало-помало израслина ће расти и постати опасна по живот. Оног тренутка када осетимо да нешто није као што би требало да буде, треба одмах да одемо и решимо проблем док је мали. У духовном рату који водимо, Христос нам даје светлоносно оружје. То су дарови Духа Светога. На пример, даром љубави се супростстављамо мржњи. Добрим помислима, које се рађају од Духа Светога, можемо победити лоше помисли. Наша истинита вера ће победити сваку сумњу која нам долази у мисли. Постоји читав процес супротстављања злу чињењем добра. Узмите на пример, операцију у којој хирург пресече неки нерв. Када пресечете нерв, део тела који је с друге стране нерва је мртав. У њему више нема живота нити покрета. Исто се дешава, када се пресече енергија греха. Ако истински пресечемо помисли пре него што постану греси и ако употребимо средства која су нам дата и почнемо да имамо у себи свете мисли, зауставићемо циркулацију зла и ђаволову енергију, и он нас неће нас одвести у нечистоту. Зато треба да стражимо. Имамо две ствари којима можемо да проверимо сваку од помисли која нам долази у ум. Једна је закон Божји, а друга Свети Дух који нас просветљује. Све помисли се могу проценити на основу Духа Божјег и закона Божјег. Лоше помисли можемо зауставити пре него што стекну упориште у нашем животу. Ево још једне илустрације: ако живиш негде где пуно људи пролази испред твојих врата, не отвараш их сваком пролазнику, већ правиш разлику: прво провериш ко стоји пред вратима пре него што га пустиш да уђе. Исто је и у нашем духовном животу. Ако неко дође и покуца на врата нашег ума, то јест било да ђаво хоће да нам убаци неку помисао или је у питању нешто друго, морамо га проверити, морамо га зауставити пре него што направи себи упориште. Ако дозволимо тој помисли да уђе, односно ако допустимо тој особи да уђе, пре него што имамо прилику да видимо ко је, она улази, и заузима место у нашем дому. После неког времена се осмељује, и пре него што се освестиш, везује нас и преузима наш дом. Као што Св. Исак Сирин каже, „Не отварај врата!“ Ако видиш ко је, ако видиш да тај није на добром гласу, затвори врата и отерај га Исусовом молитвом, „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме.“. Тако га отерај. Када те помисли дођу, не уступај им ни мало места јер, чим им даш мало простора, оне ставе ногу у врата и малопомало раде на томе да уђу и освоје читаву кућу. И тако, уместо у светлости, остајемо у тами. Уместо у Рај, идемо у пакао. Уместо да будемо са Господом, провешћемо вечност са демонима, који ће нас гушити, мучити. Постоје само две могућности: или ћемо бити са Господом у Рају или ћемо провести вечност одвојени од Бога, у друштву демона. Дакле, све почиње од помисли. Запитајмо се куда желимо да идемо, с ким желимо да проведемо вечност. Држимо свој ум чистим.

О молитви Једном је идолски жрец срео неке монахе, и почео да разговара са њима о молитви. Упитао их је: „Када се молите, да ли вам Бог нешто говори?“ А они су одговорили: „Не“. Затим је он рекао: „Када се ја молим, он ми одговара. То мора да значи да је моја молитва чистија и боља од ваше.“ Наравно, жрец се није молио Богу, већ ђаволу, и овај му је одговарао на молитве. Много пута, када се молимо, Бог нам не одговара, јер наша молитва има неке „паразите“. Другим речима, нешто нам одвлачи пажњу. Ум нам је расејан. Молитве се обављају као формална, рутинска ствар. У њима нема суштине. Молимо се, али размишљамо о другим стварима. Мисли које нам одвраћају пажњу нас одвајају од молитве. Много пута се молимо, а не знамо шта говоримо. Ако ми не знамо шта говоримо, ако на пример изговарамо молитву Господњу а не схватамо шта говоримо, како ће нас онда Бог разумети? Веома је битно да смо усредсређени на речи молитве. Наравно, постоји једна молитва која превазилази остале, која нам много помаже да саберемо пажњу. То је Исусова молитва. Иако је врло једноставна и може се изговорити у једном даху - врло је јака, врло моћна, и може да дејствује уз велику благодат Божју јер садржи свето Исусово име. Наша имена немају у себи силу које има име Исусово, јер је то једно од имена Божјих. Када призивамо име Исусово, призивамо у помоћ сву силу, духовну енергију и благодат, које само име откључава за нас. Чим се пробудимо ујутру, потребно је да што пре умно призовемо Исусово име, да помислимо на Бога. Док обављамо послове током дана, када улазимо у аутомобил, поново, умно призивајмо име Исусово да бисмо имали Божју заштиту. Држимо ум у Богу, као неку врсту осигурања, која нас штити, брине се о нама, и води нас ка спасењу. Стављамо у своје аутомобиле крстиће, иконице као благослов, тражећи Божју помоћ. Колико тек можемо осигурати свој живот призивањем Исусовог имена! Ми, хришћани, морамо схватити да је молитва дисање нашег живота. То је наша духовна храна. Другим речима, ако се не молимо, не можемо да живимо, умиремо. Нећемо имати ту радост да вечност проведемо са Христом. Када држимо име Господње у уму, онда речи из Светог Писма и Свете Тајне почињу да пуштају корен у нашем животу. Развијају у нама неку врсту богатства и приводе нас све ближе к Богу.

Шта је сопствена воља и у каквој је вези са грехом? Старац Јефрем: Сопствена воља је у ствари слобода избора. Ми смо слободни, не можемо сасвим свалити кривицу на ђавола. Ђаво може да ради своје само ако се ми определимо за то. Ако је наш избор лош, онда он може да нам науди. С друге стране, ако користимо своју слободу на прави начин, и одлучимо да не примамо лоше мисли које нам убацује, већ да их избацимо из ума, онда не грешимо. Сама чињеница да нас нека помисао или искушење нападају није сама по себи грех. У ствари, ми грешимо када неправилно користимо своју слободну вољу. Дакле, ако не примимо помисли или искушења и одбацимо их и тако на прави начин искористимо своју слободу, онда нема греха. Имамо слободу избора, која нам је од Господа дата. Ђаво нема контролу над нама.

мај / 2009 / svetigora

Шта да се ради у ситуацији када ђаво покуша да те превари да помислиш да је нешто добар знак од Бога, а у ствари није, већ је од ђавола. Како се поуздано може разликовати шта је од Бога а шта није? Старац Јефрем: Начин на који можемо да разликујемо да ли је духовно искуство од Господа или од ђавола је да сагледамо какав плод рађа у нашем животу. Ако је искуство које смо доживели од Господа, пратиће га смирење, мир у души, и одређени духовни плодови и благослови на основу којих ћемо знати да долазе од Господа. Али, с друге стране, ако је у питању нешто што долази од ђавола, резултати ће бити другачији. Осећаће се нека нелагодност, непријатност, осећаће се духовно непоскојство које ће ђаво стварати у нашем животу, па чак и гордост. Кад нисмо сигурни одакле потиче неко духовно искуство, и питамо се да ли долази од ђавола или од Господа, треба за сваки случај да одемо код свог духовног оца, да бисмо проверили своје мишљење. Треба да одемо код некога ко нам може помоћи да расудимо, да видимо да ли је то нешто што долази од Господа. Ако се само ослонимо на себе, ако сами доносимо суд, сами извлачимо закључке о томе да ли је искуство добро или не, врло се лако можемо преварити, мислећи да је нешто за-

О смрти Многи од нас имају страх Божји. Бојимо се смрти. Већина нас се плаши телесне смрти. Али, телесна смрт није оно чега се треба бојати. Она није тако важна. Оно чега треба да се бојимо је духовна смрт. А тога се не бисмо бојали да смо се помирили с Богом. Тај страх нам не би сметао. Али будући да наша савест сведочи против нас, бојимо се смрти. То је грех, а бојимо се смрти због чињенице да се нисмо помирили са Богом. Када бисмо имали чисто срце пред Богом, телесна смрт нам не би нам ништа значила. Знали бисмо да смо спремни да идемо. Човек би сматрао смрт као одмор на неком месту, јер зна да ништа лоше није учинио. Не би му сметала. Знам ко сам и знам шта сам радио. Када знаш да си нешто погрешно учинио и да те је полиција ухапсила, мисао би ти одмах рекла: „Јао, ухватили су ме!“ Исто је и у духовном животу. Када смо са Господом, ако смо у Господу, ако нам је ум у Господу, осигурани смо, те се немамо чега бојати. Ако ништа лоше нисмо учинили, немамо се чега бојати. Чак ни саме смрти.

Питања и одговори Шта да радимо када нам ђаво убацује помисли у ум и мучи нас гресима из наше прошлости? Старац Јефрем: Наравно, када нешто из наше прошлости исплива на површину, то може да представља проблем. Ако се тиме нисмо раније бавили, може да прерасте у велики проблем. Морамо да применимо одговарајући лек. Шта би то могло да буде? Да бисмо се супротставили злом утицају из прошлости, морамо прибећи исповести, молитви, призивању имена Господа нашег Исуса Христа. Другим речима, ако се нисмо борили против греха онда када се десио, он ће се поново вратити и прогонити нас, да тако кажем. Грех морамо да ишчупамо из корена, пре него што се врати да нам поново задаје неприлике.

svetigora/ / 2009 / мај

иста од Бога, а може бити од ђавола. Неопходно је нам помогне и приведе нас к спасењу. Нарочито је важно да су ови огромно духовно расуђивање да би се могло разманастири у Новом свету, Америци. То није мала ствар, да смо коликовати оно што је од ђавола од онога што је од начно пресадили светогорски манастир управо овде у нашој окоГоспода. лини, такорећи у нашем дворишту. Мора мо подржати манастир својим молитвама Неки пут се дешава да нас зли наи љубављу, јер ће то заквасити ову земљу пада кроз оне које волимо, као када да би се и други манастири примили на нас они нападају због наше вере и њој. То је место где ће наше гладне и жедживота у вери. Како се изборити с не душе јести и пити, место где ћемо наћи тим? спасење. Старац Јефрем: Кад год сматраСада очекујемо Антихриста. Ко је тај Антимо да су наши драги узрок могућег христ? Ко год не исповеда да је Исус Хригреха, морамо заузети став против стос Господ јесте антихрист. Господу се мотога и ако је потребно, морамо бити рамо клањати у духу и истини. Данас жиспремни да их одбијемо од себе, вимо у времену када међу нама живе мноако ће они бити узрочници нашег ги антихристи. Има многих који не верују пада. Знате шта је Господ рекао, у Христа. „Ако те рука саблажњава, одсеци Средиште демонске антихристове делатје“,„Ако те око саблажњава, ископај ности би могло бити место попут Њујорка, га.“„Ако те нога саблажњава, одсетелевизијског центра. Путем телевизије ци је.“ Један од пустињских отађаво би могао да комуницира са људима. ца каже да је боље отићи у Рај са Моћи ће да ступи у контакт с нама преједном ногом него у пакао са две. ко мас - медија. У одређено време, путем Једном ми је дошао један калуђер телевизије, моћи ће да ступи у контакт са на Светој Гори и рекао ми: „Како да сваком особом у нашој земљи, па чак и у одсечем ногу и како да ископам око?“, а ја сам му објаснио да не свету. Тако ће моћи да руководи нама и да нас привутреба то да схвати у дословном, већ у преносном смислу. На приче к себи преко тог средства. Данас има толико мномер, дете има друга, и овај хоће да га одведе на неко место где го сатаниста који живе у нашем окружењу. Очигледне би требало да иде (у дискотеку или сл.). Види да ће га тај друг но, да би се пресекла ова зла делатност, која се наодвести од Господа. Боље је да каже том другу: „Нећу да имам множила у наше време, потребни су нам манастири. ништа с тобом.“ Другим речима, пресеци пријатељство пре него Манастири стварају војнике. Ти војници су монаси и што те одведе у грех. Други пример је човек који се дави. Ако жемонахиње. Манастири су тврђаве из којих се боримо лиш да помогнеш дављенику, пази, јер те може повући са собом против тог злог утицаја који нас окружује. и онда ћете се обојица удавити. Када помажеш дављенику, пруБудући да је активност антихриста све јача, питање је жи му руку тако што ћеш се другом чврсто држати за место где да ли ће Господ наћи веру када се врати? Када је Господ си. Али, ако не пазиш, може да те повуче са собом. Боље је да га то рекао, знао је да ће на крају бити врло тешка врепустиш да се удави него да се обојица удавите. Учини шта можеш мена. Дакле, имамо неодложну потребу за манастида би му помогао, али пази. Исто је и са грехом. Ако видиш да је рима. Сва пророштва у Светом Писму говоре о томе човек огрезао у грех и упрљан њиме, може и тебе да увуче у то. како ће бити веома тешко када наступе последња Ако мора да иде, нека иде, али не дозволи да и тебе увуче. Завремена. Та пророштва су била надахнута Светим штити се. Св. Козма Етолски је био монах који је живео у мом маДухом. Чињеница је да ће у последње дане бити још настиру 17 година. Он је равноапостолни Светитељ наше Цркве. теже него што је било у првим данима хришћанства. Путовао је по Грчкој за време турске окупације покушавајући да Јер ће у последње дане бити потребе за новомучениоживи православну веру у људима који су се удаљили од Истицима. Новомученици ће бити сјајнији од сунца, јер ће не. Ишао је по читавој Грчкој проповедајући Јеванђеље. Рекао у последње време бити тако тешко наћи једну једину је: „Кад дођеш на раскршће, и видиш ђавола, прекрсти се и креособу која верује. Из тог разлога, морамо бити свесни даље, ђаво ће нестати. Али, ако дођеш на раскршће, и тамо ни чињенице да ће бити тешко. У прошлости, људи су сретнеш жену, ако се само прекрстиш, она неће отићи. Мораш примали веру преко чуда која су се дешавала. Но, дада предузмеш јаче мере да не би пао у грех.“ Другим речима, ти нас не видимо чуда која су се видела у време Исуса сâм мораш да пресечеш ту страст, тај однос, ту могућност да саХриста, јер је вера јако ослабила. Стога ће бити прагрешиш ако желиш да се спасеш. Још један пример је возач аутова реткост да пронађемо особу која је верујућа. Ко ће буса у Грчкој, који је имао знак на задњем делу аутобуса, на коме бити ти новомученици? Они који исповедају Христа, је писало: „Држи одстојање од овог аутобуса као од своје таште.“ који су непоколебљиви, који су сведоци своје вере. Другим речима, буди на одстојању од оних који греше. Они ће чак бити већи од мученика из прошлости, јер ће времена бити тако тешка. У последње дане, зло ће О манастирима у Америци све више привлачити људе. Човек који је јак у вери ће Велики је благослов за Питсбуршку Епархију да се у њој налазе бити још већи мученик. Подржимо манастире, и поманастири. Они су светлост свима нама. Сваки манасир је налик мозимо им да се развију и узрасту по читавој земљи. на тврђаву. Присутво светих отаца благосиља све и свакога, доноси нам мир. Због присуства манастира, анђели долазе да бораве с нама. Помажу хришћанима да живе у вери. Представљају духовно уточиште. Теше нас, дају нам живот, поготово ових дана Део духовног разговора старца Јефрема са када имамо тако велику потребу за духовном помоћи. Манастир парохијанима цркве Часног Крста у Питсбургу, је извор наде за све нас. Из њега добијамо снагу, благодат, имамо држави Пенсилванија, САД. опит Цркве који је оваплоћен у манастирском животу. Он је ту да Са енглеског: Милена Тејлор

представљајући књигу, рекао је, између осталога, да је ова монографија „књига која говори о озбиљности, мјери и умјетничком укусу, са јасним циљем да се истакне доброта, истина и љепота, обједињени у култу Острошког Светитеља“. За књижевника Драгана Лакићевића ова књиге је „читанка о Св. Василију Острошком, као о личности коју је Бог нарочито изабрао и послао да се јави у српском народу у тешком историјском времену“ и чијим је „чудесним дјеловањем Острог постао једно од средишта вјере и културе српског народа“.

мај / 2009 / svetigora

ПРОМОЦИЈА У ПОДГОРИЦИ У Подгорици је 13.. маја представљена нова монографија из популарне «Светигорине» едиције «Светитељи» «Свети Василије Острошки Чудотворац и исцјелитељ». Проф. др Слободан Томовић говорио је о есхатолошкој, оностраној димензији књиге. «Због те димензије мислим да ће ова монографија наићи на одзив у душама људи који имају вишак склоности и потребе за духовним животом. Мислим да ће она, својим дејствима и својим учинком, бити повод да се култ Светог Василија још више развије, да се многе нове богомоље подигну у његову част», рекао је он. Академик Зоран Лакић је истакао значај чињенице да су приређивачи књиге објаснили вријеме и околности у којима је живио Светитељ. «Црна Гора 17. вијека имала је, ма шта ми мислили, причали и писали о њој, деведесет села са укупно 3524 куће и 8027 људи под оружјем, од којих је око 800 са кубурама, док су остали користили сабље, штитове и копља. Сви живе по правилима српске православне вјере, каже Маријан Болица. Ово истичем стога што се данас у неким квазиисторијским студијама жели представити данашња Црна Гора као Црна Гора тога времена», подвукао је академик Лакић. Ова књига, по ријечима ректора Цетињске богословије протојереја Гојка Перовића, нема амбицију да исцрпи сву тајну острошког чуда, али има намјеру да прикаже актуелност Светог Василија Острошког. «Та актуелност је приказана, технички гледано, кроз чињеницу да, осим што имамо подсјећања на текст житија Светог Василија, имамо историографске осврте, ријечи људи који припадају бранши историје умјетности, савремене књижевне текстове о личности Светог Василија… Највредније су, свакако, свједочанства људи, непоновљива и лична свједочанства о сусрету са Светињом», сматра отац Гојко Перовић «Када је у питању актуелност Светог Василија у нашем времену, а то је основни мотив издавача да приближи актуелност Светог Василија савременом човјеку, у књизи је о томе много речено – од мудре ријечи књижевника да је једина ријека која узводно тече ријека поклоника која иде к ћивоту Светог Василија Острошког», закључио је он. На промоцији монографије говорио је и презвитер Предраг Шћепановић, директор Радио-Светигоре.

СЛАВКО Живковић

ПРЕДСТАВЉАЊЕ КЊИГЕ У БЕОГРАДСКОМ „МЕДИЈА ЦЕНТРУ“ На представљању ове књиге, одржаном 29. априла 2009. у београдском „Медија центру“, су говорили Митрополит Црногорскоприморски г. Амфилохије (Радовић), игуман манастира Острога епископ Диоклијски г. Јован (Пурић), jедан од уредника Вечерњих новости г. Александар Бацковић и књижевник г. Драган Лакићевић. У своме слову о књизи и личности Св. Василија митрополит Амфилохије је, поред осталог, истакао: „Људи увијек другачији оду него што дођу у Острог, зато што се ту осјећа дјејство благодати, која им враћа наду и радост… У књизи је на благословен начин приказана личност овога Светитеља, у слици, ријечи и догађајима….Нико у српском народу не може, без икаквих промоција и пропаганде, сабрати толико људи као што то чини Свети Василије, већ вјековима…“ Епископ Диоклијски, г. Јован,

МОНОГРАФИjА О ОСТРОШКОМ СВЕТИТЕЉУ

nove kwige

издању ИИУ ”СВЕТИГОРА”, ових дана, је изашла из штампе монографија о Светом Василију Острошком, као седма књига у едицији „Светитељи“. Штампана у пуном колору, на луксузном папиру и у тиражу од сто хиљада примјерака. Заједно са претходним издањима из ове едиције, чини заиста импозантан, и за наше прилике просто невјероватан, број од пола милиона књига, које су обогатиле наше домове уносећи у њих свјетлост Христове науке и на најљепши могући начин везујући нас, савремене људе, за наше Светитеље, славе и обичаје, претке и свеукупну православну- светосавску традицију и духовност. Рађена мозаички, са пуно детаља и преко одабраних текстова о Светом Василију и о времену прије и послије земаљског живота његовог, књига истиче и сву сложеност и муку српског националног хода кроз историју, чија се многозначност и борба прелама на најдубљи и најочигледнији начин кроз личност и делање великог острошког испосника и Божијег угодника Светог Василија, за кога је речено да ће бити „огледало земље српске о послетку дана”. Огромна је љубав народна према Светом Василију, о чему свједоче исповијести о разним исцјељењима и утјехама људи који су, и ван рационалних очекивања, добили помоћ од Чудотворца и Исцелитеља Василија, ако су му се са вјером и љубављу обратили. Потресне су у својој величанственој љепоти фотографије вјерника и поклоника, који као непрекидна ријека, погружено, често и босоноги по оштром камењу, са дубоким поштовањем и вјером, по дану и по ноћи, стари и млади, здрави и болесни, приступају Светитељевим Моштима. Поред Уводног слова са пастирским бесједама митрополита Амфилохија и владике Јована, књига има још девет поглавља: Свијет старог и новог Адама, Из свештене историје народа српског, Из старих српских љетописа, Животопис Светог Василија, Молитвословља Светом Василију, Изабрана чуда Светог Василија, Острошки манастир Пресвете Богомајке, Свети Василије и манастир Острог у народном предању и записима и Цркве посвећене Светом Василију Острошком.

reporta`a монахиња СТЕФАНИДА svetigora/ / 2009 / мај

ЛИТИЈА С МОШТИМА ПРЕВЛАЧКИХ МУЧЕНИКА

манастиру Михољска Превлака код Тивта одслужена је 10 маја свечана литургија у част Првог обретења моштију УСветих мученика превлачких. Тако је почела десета по реду свечаност под називом “У свјетлости Христовог Васкрсења Бокељи Светом Сави и Мученицима превлачким». Свету литургију је служило десет свештенослужитеља, а началствовао архимандрит Лука (Анић), игуман Цетињског манастира, који је и одржао празничну бесједу о мучеништву и вјечном животу. Након Свете службе Божије, којој је присуствовало око 300400 вјерника, одржан је пригодан програм уз учешће Асима Сарвана и етно-групе “Св.Димитрије” из Невесиња. Након тога је уследила трпеза љубави, коју је припремило Коло Српских сестара из Радовића. У касним поподневним часовима с Превлаке су кренуле војним чамцем до Тивта, у пратњи умировљеног Владике захумско-херцеговачког Господина Атанасија, свештенства и вјерног народа мошти Превлачких мученика. Верници су их дочекалии на Пинама, на пристаништу, а затим су ношене до цркве Св. Саве, гдје је одслужено вечерње. Након тога је у у тиватском Дому културе, одржана духовна академија на којој је бесједио Владика Атанасије (Јевтић). Учествовали су и сви црквени хорови из Боке. Светковина је завршена послужењем у хотелу “Мимоза”, а припремило га је Коло српских сестара из Тивта.

мај / 2009 / svetigora

Чарлс Дарвин, (1731-1802), енглески доктор и природњак

Цркве у Боки посвећене Св. Сави Поштовање Светога је велико у овим крајевима. Некада су верници, у ХIX веку, хтели да ову садашњу цркву Пресвете Тројице на Превлаци (која је била обновљена 1833. године на рушевинама цркве Св. Николе) посвете Св. Сави. Кртољани су хтели њему, а Грбљани да буде у част Св. кнеза Лазара, који је по предању родом из Грбља. На крају су је, због страха да тадашње аустроугарске власти неће хтети да дозволе да црква буде посвећена народном Светитељу, посветили Пресветој Тројици, али су на иконостасу поставили иконе и једног и другог Светог на местима где није њихово уобичајно место, већ где иначе стоје иконе Апостола, као да су тиме посветили цркву уједно и њима. Светом Сави је посвећена мала црква у селу Клинци, на Луштици, са лепим, новим мозаиком Св. Саве изнад улазних врата. Такође, црква у Морињу, близу Каменара, слави овог Светог. Па, велика и најмлађа од свих тих, црква у Тивту, која је саграђена пре Другог светског рата. Такође, постоји у Грбљу Савина главица, где се обнавља манастир. И црква на Његушима, у Поповићима, посвећена је Светом Сави. Сваке године на празник Светог Саве организује се на Превлаци и у Тивту свечаност под називом ''У свијетлу Христовог Васкрсења: Бокељи-Светом Сави''. Након Архијерејске Литургије на Превлаци, пригодног програма и трпезе, задњих девет година носиле су се војним чамцем до Тивта мошти Светих мученика превлачких, а онда проносиле кроз град у свечаној литији. Након тога се служило свечано вечерње у цркви Светог Саве, а увече је бивала свечана Академија на којој су учествовали сви црквени хорови из Боке – Которске, а такође и деца из Музичке школе.

“Свијет почива на законитостима, и у својем изгледу се јавља као производ ума – то указује на његовог Творца.”

Светој Гори, остатак свог живота је од српских земаља правио Свету Србију.

монахиња СТЕФАНИДА

rekli su poznati o bogu

Зашто су многе цркве у Боки посвећене Св.Сави?

osvrt

ериторије Боке су билe Немањићке још од друге половине ХII века. Св. Симеон Мироточиви је имао свој дворац у Котору, у ком је касније његов син Вукан саградио цркву Св. Луке 1195. године, док је Захумље, којим је Св. Сава управљао, досезало све до херцеговског залеђа. Касније, 1219. године, је Св. Сава, као архиепископ, основао Зетску епископију на Превлаци, а његов рођени брат, Св. Стефан Првовенчани, саградио је ту, на већ постојећим темељима древних цркава, велику цркву Св. Архангела Михаила. Постоји предање да је Св. Сава са Превлаке кретао на своја путовања за Свету Земљу (ноћио је на Превлаци, а кретао из луке Бигово). Ту је 1262. писана и чувена ''Иловачка Крмчија» – најстарији препис «Крмчије» («Законоправила») Св. Саве. Треба свакако поменути и то да је цар Душан имао дворац у данашњем манастиру Подластва Грбаљска и да постоји предање да је ту писан његов «Законик». И Свети великомученик краљ Стефан Дечански је имао као свој дворац манастир Подмаине у Будви. Последњи српски деспот, Ђурађ Бранковић је имао дворац – манастир Стањевићи у Поборима изнад Подластве. Постоји предање да су се у Грбљу опорављали од рана преостали ратници после Косовске битке. Луштицу су такође пре много векова населила неколицина браће са ивице Рашке области близу границе са Албанијом. Од њих је настала већина данашњих породица у Кртолама, на Луштици. Св. Сава је у своме бићу већ имао усађен аскетизам и стремљење ка узвишеном духовном животу. Сишавши у Захумље надисао се духа древних светиња које су расуте по оним пољима и стенама: пећина апостола Павла, темељи цркава из IV века, VI века... Он је цео живот био монах и остао монах, молитвеник, аскета, пун љубави према Богу и љубави према ближњима, која је одисала трезвењем, благодатном ревношћу и смирењем. Св. Сава - девствени, послушни испосник, нестјажатељ. Од детињства сачуван девствено, целовито окренут Богу. Оставља самога себе, отворен за вољу Другога, прихвата Божији призив. Оставља краљевића, богаташа, заповедника, уподобивши се Светим Апостолима оставља кућу, породицу, оно на шта је био наименован, и креће за Христом. И било је природно да посвети главну цркву у Хиландару Ваведењу, дану у ком се мала Пресвета Дјева принела Богу на дар, јер је и он као дете себе принео Богу. Увек је био на крсту између велике жеље да буде сав у Богу и бриге за ближње и за свој народ. Онај крст, који је као млад царевић почео да носи наставио се целог живота. Игуман. Ктитор. Епископ. Архиепископ. Просветитељ и учитељ. А у души монах. Сав у пламтећој ревности. Целим бићем припадајући

bogoslovqe

Поводом 1630. година од упокојења Светог Василија Великог

Учење Св. Василиjа Великог о Духу Светом у Цркви

svetigora/ / 2009 / мај

Духоносац богочовечанских сразмера, Свети Василије Велики, богонадахнуто нам описује обитавање и свеспасоносну делатност Светога Духа у тајанственом телу преподобни Цркве. Οн благовеЈУСТИН Ћелијски сти: Дух Свети обитава у свима, но нарочито обелодањује силу своју у онима који су чисти од страсти, али не у онима у којих је боголикост душе помрачена греховним нечистотама. Дух Свети је наш стражар. Када душа доноси рода достојног вечних житница, Дух борави с њом, чува је и одбија замке нечастивога. Али када она производи отровне родове, тада је Дух напушта и њу сатиру греховне помисли и скотске жеље. Ко ступа у борбу са искушењима, њему је, ради озарења Духом, неопходно подвижништво, упражњавање светих врлина. Обитавање Духа јесте обитавање Христа. Причешћујући се Духом Светим, твар се обнавља, пошто је, лишена Духа, остарила. Дух Свети свагда коначно завршава све што происходи од Бога Оца кроз Сина. Све што говори Отац, говори кроз Сина у Духу Светом. Дух Свети је даровао Себе свему мноштву Небеских Сила, и свему мноштву праведника. Све живи васцелом силом Његовом. И сваки од Светаца кроз Њега је бог; јер је речено њима од Бога: Рекох: богови сте и синови Вишњега сви (Пс. 81, 6). Бог Свеце назива боговима (Пс. 49, 1; 83, 8). Овог Духа Светог изобилно је излио на нас Бог кроз Исуса Христа. Овај Божји Дух обилато обитава у разумној души, ако не жели да по нехату одступи од саме себе. Α душа, која се приближава к Њему и на неки начин сједини себе са Њим чује: Ко се Господа држи, један је Дух с Господом (1. Кор. 6, 17). Дух Свети је неприступан по природи, и лако сместив по доброти; иако све испуњава Својом силом. Ипак се даје само достојнима, и то не свима подједнако, него Своју силу раздељује свакоме по мери његове вере. Дух Свети је једноставан по суштини, многоврстан у силама; сав присуствује у свакоме, и сав је свуда. Кроз Духа Светог бива узлажење срца, руководство немоћних, усавршавање напредујућих. Дух обасипајући светлошћу очишћене од сваке прљавштине, кроз општење ca Собом чини их духовнима. И као што блистава и прозрачна тела, када на њих падне зрак светлости, caмa постају светозарна, и из себе иззрачују нови зрак, тако духоносне душе, озарене Духом Светим, саме постају духовне, и изливају благодат на друге. Отуда — предзнање будућности, разумевање тајни, постигнућe сакривенога, раздавање дарова, небеско живљење, молитвено славословљење са Анђелима, бескрајно весеље, живљење у Богу, и крајњи циљ свих жеља: обожење. Свети Василије благовести: сав Богочовечански домострој 30

спасења, извршен великим Богом и Спаситељем нашим Исусом Христом, препун је Духа Светога. Дух Свети је саприсутан и саделатан свему Спаситељевом. Исто тако, управљање Црквом очигледно се и несумњиво води Духом Светим. Јер је речено: Бог постави у Цркви прво Апостоле, друго Пророке, тpeће Учитеље, а потом Чудотворце, онда дарове исцељивања, помагања, управљања, различне језике (1 Кор. 12, 28). Јер овај поредак установљен је са раздељивањем дарова Духа Светога. Силе Небеске утврдиле су се Духом Светим. Јер од Духа Светог даровано је Силама и општење са Богом, и несклоност ка греху, и живљење у блаженству. Долазак Христов — и Дух претходи. Бог у телу — и Дух је неодвојив. Све силе, дарови, исцељења — од Духа Светога. Демони се изгоне Духом. И све тако редом у Богочовечанском домостроју спасења. Уопште, нема дара који би без Светога Духа сишао к твари, јер смо од Господа и Спаса нашег научени у Еванђељу да ни једну једину реч у заштиту вере Христове није могуће изрећи без суделовања Духа Светога (Мт. 10, 20). По апостолској благовести Светог Василија Великог духовним се назива ко живи не по телу него је руковођен Духом Божјим и назива се сином Божјим, и постаје налик на лик Сина Божјег. И као што је сила вида у здравом оку,

тако је и делање Духа Светог у очишћеној души. Но, иако Дух Свети свагда обитава у достојнима, ипак Он дела само у случају потребе, или у пророштвима, или у исцељењима, или у другим делатностима сила. Дух Свети је ваистину место Светаца, и Светац је властито место Духа, и обиталиште и храм. Ми добијамо помоћ од Духа Светог по мери наше чистоте од греха. Нама се даје живот од Бога кроз Христа у Духу Светом. Бог живи у нама кроз Духа. Усавршене у врлини називамо боговима; та се усавршеност постиже кроз Духа Светог. Обитавање Духа Светог јесте обитавање Христа (Рм. 8, 9 -10). Врховно начело свете саборности црквене дато је на сву вечност кроз Богочовечност од Првог Светог Сабора Апостолског. Равноапостолни Свети Василије Велики благовести: Апостоли говоре: ''Нађе за добро Дух Свети и ми.''(Дап. 15, 28). Они то говоре не стављајући себе у исти ред са влашћу Апостола, него подчињавајући себе Духу, као Њиме тада научени. То они изражавају изјављујући да је у њих једно знање, једна мисао, једна власт са Духом. Тако и речи: ,,нађе за добро Дух" јесте дато од Господа озакоњење Цркви, проглашен службено од Апостола закон. Ο очигледној и чудотворној свудаприсутности и сведелатности Светога Духа, Свети Василије богонадахнуто све-

мај / 2009 / svetigora

Преузето из књиге ''ДОГМАТИКА ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ'', том III, стр. 411 – 415.

дочи: Дух Свети испуњује Анђеле, испуњује Арханђеле, освећуje Силе, оживљава све и сва. Он, раздељиван свакој твари, бива приман од сваке твари по њеној мери, не смањује се од мноштва удеоничара. Дух Свети свима даје Своју благодат, но Сам остаје неумањив и недељив. Он све просвећује на познање Бога, надахњује пророке, умудрује законодавце, посвећује свештенике, окрепљује цареве, усавршава праведнике, украшава поштене, додељује дар исцељивања, оживљава мртве, ослобађа сужње, усињује туђинце. То Он чини кроз рођење одозго. Ако узме цариника верујућег, Он га начини Еванђелистом (Мт. 9, 9). Ако буде у рибару, Он га учини Богословом. Ако нађе кајућег се гонитеља, Он га начини Апостолом незнабожаца, проповедником вере, сасудом изабраним (Дап. 9, 15). Њиме слаби постају јаки, сиромаси се обогаћују. Њиме неуки људи постају мудрији од мудраца. Павле је слаб, али присуством Духа Светога „чалме и убрушчићи знојави од тела његова" исцељиваху од болести (Дап. 19, 12). И сам Петар беше одевен слабим телом, али, благодаћу Духа која је обитавала у њему, сенка тела његова исцељиваше болеснике осењиване њоме (Дап. 5, 15). Сиромаси беху Петар и Јован, јер не имађаху сребра и злата, него даваху здравље које је драгоценије од многога злата (Дап. 3, 6-8). Јован није знао световну мудрост, али је јављао благовести у које не може проницати никаква мудрост. Дух Свети и на небу обитава, и земљу испуњава; свуда присуствује, и ничим се не обухвата. Сав у свакоме обитава, и сав је са Богом. Чудотворни духоносац Свети Василије благовести: Дух Свети се даје свакоме по мери вере његове. Док не станемо држати све заповести Господње, немојмо очекивати да ћемо се удостојити Духа Светога. Син и Дух Свети су извор светиње; од Духа Светога освећује се свака разумна твар, по мери њене врлине. Освећује, оживљује, просвећује, теши, и све слично производи подједнако Отац и Син и Дух Свети. И нико нека не приписује власт освећења искључиво делатности Духа Светога. У достојнима бива подједнако од Оца и Сина и Светога Духа све: свака благодат и сила, путовођство, живот, утеха, обесмрћење, ослобођење, и свако друго добро које силази на нас.

kwiga tovita

Превод: Архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски др АМФИЛОХИЈЕ (Радовић)

ГЛАВА ТРЕЋА 1. И ожалостивши се, плаках и помолих се с болом говорећи: 2. Праведан си, Господе, и сва дјела Твоја и сви путеви Твоји милостиња и истина, и суд истинит и праведан Ти судиш вавијек. 3. Сјети ме се и погледај на мене; не освећуј се гријесима мојим и незнањима мојим и отаца мојих, за оно што сагријешише пред Тобом; 4. Јер не послушаше заповијести Твоје. Предаде нас у разграбљење и ропство и смрт и причу презира свима народима, међу које се расејасмо. Пон. Зак. 28, 15 5. И сада многи судови Твоји су истинити, да чиниш од мене због гријеха мојих и отаца мојих, стога што не творисмо заповијести Твоје; јер не ходисмо у истини пре Тобом. 6. И сада, како је угодно пред Тобом, чини са мном: заповиједи да буде узет дух мој, да се раздријешим и постанем земља; зато што ми је корисније умријети неголи живјети, јер презире лажљиве чух, и туга је многа у мени; заповиједи да се већ разријешим од тјескобе у вјечно мјесто, не окрећи лице Твоје од мене. 7. Истога дана догоди се кћери Рагуиловој Сари у Екватанима Мидије, да и она буде поругана од робиња оца њеног: 8. јер она бјеше дата седморици мужева, и Асмодеј лукави демон уби их прије него што су они били са њом као са женом. И рекоше јој (робиње): Не схваташ ли да убијаш своје мужеве? Већ си их седам имала, и ниједног од њих ниси се назвала!

9. Зашто нас бијеш? Ако помријеше, иди са њима, да не видимо твога сина или кћери вавијек. 10. Ово чувши ожалости се силно, (готова) да се објеси, и рече: Јединица сам у оца мога. Ако то учиним, биће на срамоту његову, и старост његову низвешћу са болом у ад. 11. И помоли се наспрам прозорчића и рече: Благословен си, Господе Боже мој, и благословено је име Твоје свето и часно у вјекове; да Те благосиљају сва дјела Твоја вавијек. 12. И сада, Господе, очи моје и лице моје, к Теби окретох; 13. рекох дасе разријешим од земље и да не служим више поругу. 14. Ти знаш, Господе, да сам чиста од сваког гријеха мужевља, 15. и не оскрнавих име моје, нити име оца мога у земљи робовања мога, једнородна сам оцу моме, и он нема дијете, које ће га наслиједити, нити брата блиског нити који му има сина, да бих сачувала себе њему за жену. Већ ми погибоше седморица; чему ће ми живот? А ако ти није по вољи да ме убијеш, заповиједи да погледаш на мене и да ми се смилујеш, да не слушам више поруге. 16. И услиша Господ молитву обоје пред славом великог Рафаила, и би послан да исцијели обоје, Товита да очисти од бијеле (на очима), и Сару кћер Рагуилову да даде Товији сину Товитову за жену, и да веже Асмодеја лукавог демона, зато што је Товији приличило да је наслиједи. У то вријеме вративши се Товит уђе у дом свој и Сара Рагуилова сиђе из горње одаје своје.

svetigora/ / 2009 / мај

ГЛАВА ЧЕТВРТА

1. У онај дан подсјети се Товит на сребро, које је повјерио Гаваилу у Раге Мидијске, и рече у себи: 2. Ја тражих смрт; што не позовем Товију сина мога, да му покажем, прије неголи умрем. 3. И позвавши га рече: Чедо, ако умреш, сахрани ме; и не заборави мајку своју, поштуј је у све дане живота свога и чини што јој је угодно, и не ожалости је. Изл. 20, 12; Сирах 7, 29

4. Запамти, чедо, да је многе биједе видјела са тобом у утроби; кад умре, сахрани је поред мене, у исти гроб.

5. Све дане, чедо, Господа Бога нашега сјећај се, и не пожели да сагријешиш и да преступиш заповијести Његове; правду чини у све дане живота свога, и не иди путевима неправде. Проп. 12, 1 6. Јер кад чиниш истину, миомирна ће бити дјела твоја. 7. И свима који чине правду, од имања свог чини милостињу, и да не позавиди око твоје, када чиниш милостињу; не окрећи лице твоје од било ког сиромаха, па се неће окренути од тебе лице Божје. ПричеС. 3, 9; Сирах 4, 8-14; Лк. 14, 13

8. Од онога што имаш у изобиљу, чини од њега милостињу; ако имаш мало, не бој се да помало чиниш милостињу: Сирах 35, 9 9. јер залог добар сабираш себи у дан нужде, 10. пошто милостиња из смрти избавља и не допушта да се улази у таму. 11. Добар дар је милостиња за све који је чине пред Вишњим. 12. Пази себе, чедо, од сваког блуда и жену прво узми од сјемена отаца својих; не узимај жену туђинку, која није из племена оца твога, зато што смо синови пророка: Ноје, Аврам, Исак, Јаков оци су наши од вијека; сјети се, чедо, да они сви узеше жене од браће своје, и бише благословени у дјеци својој, и сјеме њихово наслиједиће земљу. 13. И сада, чедо, воли браћу своју и не горди се срцем својим – од браће своје и од синова кћери народа свога да узмеш за себе од њих жену, јер у гордости је пропаст и несигурност многа, и у несташици умољење и убоштво велико; јер несташица је мајка глади. 14. Награда сваког човјека, који ако буде радио, нека код тебе не касни, него му подај одмах, и ако послужиш Богу, узвратиће ти. Пази на себе, чедо, у свим дјелима

својим, и буди васпитан у свему понашању своме. Левит. 19, 13; Пон. Зак. 24, 14

15. И оно што (сам) мрзиш, никоме не чини. Вино на опијање, немој пити, и нека не ходи с тобом пијанство на пут твој. Мт. 7, 12; Лк. 6, 31 16. Од хљеба свога подај гладном и од хаљина својих нагом; свим што ти преостане, чини милостињу, и да не позавиди твоје око, кад ти чиниш милостињу. 17. Потроши хљебове своје на гробу праведника, и не дај их грјешницима. 18. Савјет од сваког мудрог тражи, и не презри ни један савјет користан: 19. И у свако вријеме благослови Господа Бога и од Њега ишти да путеви твоји прави постану, и све стазе и намјере да успију. Јер није сваки народ од (правог) савјета, него сам Господ даје сва добра, и ко га хоће – смирава, како хоће. И сада, чедо, памти заповијести моје, и нека се не избришу из срца твога. 20. А сада ћу ти показати десет таланата сребра, које предадох Гаваилу сину Гавријину у Рагама Мидијским. 21. И не бој се, чедо, зато што осиромашисмо: имаћеш ти много, ако се будеш бојао Господа и ако одступиш од сваког гријеха, и будеш чинио оно што је угодно пред Њим.

ГЛАВА ПЕТА

15. 16. 17.

18. 19.

21. 22. 23.

мај / 2009 / svetigora

20.

сазнам. А ти си брат мој од лијепа и добра рода: Знао сам Ананију и Јонатана синове Семије великог, пошто смо путовали заједно у Јерусалим на поклоњење, да принесемо првине и десетине плодова, и не заблудише у заблуду браће наше. Од доброг си коријена, брате. Него реци ми: коју плату да ти дадем? Драхму на дан и остало потребно као и сину моме? И још ћу ти придодати плати, ако се здраво вратите. И договорише се тако. И рече Товији: Припреми се за пут и нек вам буде са срећом. И припреми син његов, што је за пут. И рече му отац: иди са човјеком; а на небу обитавајући Бог благословиће пут ваш, и нека анђео његов, буде вам сапутник. И изађоше обојица да отпутују, и пас дјечаков са њима. А заплака Ана мати његова и рече Товиту: Зашто одасла чедо наше? Зар он није жезал руке наше, кад улази и кад излази пред нама? Сребро сребру и да не стигне, само чедо наше кад би нам остало. Јер што нам је дат да живи од Господа, то је нама довољно. И рече њој Товит: Не тугуј, сестро, здрав ће се вратити, и очи твоје видјеће га; јер анђео добри путоваће са њим, и благословиће се пут његов, и вратиће се здрав. И преста плакати.

1. И одговорившиТовија рече му: Оче, све ћу учинити што си ми заповиједио. 2. Али како ћу моћи узети сребро од (онога) кога не познајеш? 3. И даде му рукопис и рече му: Тражи себи човјека, који ће поћи с тобом, и даваћу му плату, док сам жив; и иди да узмеш сребро. 4. И пође да тражи човјека и нађе Рафаила, који бјеше анђео, и (он) не знадијаше. 5. И рече му: Могу ли поћи с тобом у Раге Мидијске, и да ли познајеш та мјеста? 6. И рече му анђео: Поћи ћу с тобом, и пут ми је познат, и код Гаваила брата нашег сам живио. 7. И рече му Товија: Причекај ме, и рећи ћу оцу моме. 8. И рече му: Иди и не касни. 9. И ушавши рече оцу: Ево нађох ко ће поћи са мном. А он му рече: Позови га к мени, да сазнам од којега је племена и да ли је повјерљив, да би ишао с тобом. 10. И позва га, и уђе и цјеливаше један другога. 11. И рече му Товит: Брате, из ког племена и из ког отачаства си ти, кажи ми? 12. И рече му: Племе и отачаство тражиш ли ти, или најамника, који ће поћи са сином твојим? И рече му Товит: Хоћу, брате, да знам род твој и име. 13. А он рече: Ја сам Азарије Ананија великог, од браће твоје. 14. И рече му: Добро си дошао, брате; и не љути се на мене што сам тражио племе твоје и отачаство твоје да

svetigora/ / 2009 / мај

jubilej

А. Е. Тахиаос

Свети Кирилo и Методиjе уочи словенске мисиjе Поводом 1140 година од упокојења Светог Кирила Словенског, подсјетићемо се укратко на његову мисију међу Словенима. Наводимо изводе из научног рада угледног универзитетског професора из Солуна. осле повратка у Константинопољ (из Хазарске мисије), браћа Кирило и Методије су се опет растали један од другог. Кирило је остао да живи при храму Светих Апостола, на располагању цару и повјерени су му важни државни послови, док је Методије био постављен за игумана манастира Полихрон. Пребивање Кирила у храму Светих Апостола и игуманство Методија у манастиру Полихрон, су биле само прелазне фазе и припрема за ново дјело које ће бити важније у поређењу са претходним. То ново и важно се брзо и испунило: двојица Солуњана ће се убрзо упутити на испуњење мисије васељенско-историјског значаја. И управо 862. године је дошла посланица, и то из веома удаљене, по тадашњим мјерилима, земље. Кнез моравски Растислав се, по Божјој заповијести, савјетовао са својим кнезовима и са Морављанима, а затим је послао писмо цару Михаилу у којем пише: „Иако су наши људи одбацили незнабоштво и држе се хришћанског закона, ми немамо таквог учитеља, који би нам на нашем језику изложио истиниту хришћанску вјеру, да би се и друге земље, видећи то, угледале на нас. Зато нам пошаљи, владико, таквог епископа и учитеља. Јер од вас се добар закон шири по свој васељени.“ Земљу којом је владао кнез Растислав, је византијски цар Константин Багрјанородни назвао Великом Моравском, да би разликовао област коју она обухвата, од области која се налазила јужно од ријеке Мораве, и која се називала „Мала Моравска“. Тако да придјев „велика“ уопште не указује на посебну величину земље, него на њен положај. Али гдје се заправо простирала Велика Моравска? Више од сто година историчари и слависти су сматрали да се њена престоница налазила у области горњег тока ријеке Мораве, тамо гдје она протиче кроз Моравску. Зато су они претпостављали да је Велика Моравска обухватала у себи Словачку, Панонију, јужну Пољску, и поједине дјелове источне Њемачке. У последње вријеме та теорија је доста оспоравана, и дати су довољно поуздани аргументи за њено исправљање. Прво се појавила теорија, која је ту област смјестила много јужније, у реон древног Сирмиума, поред доњег тока Мораве, у област данашње Славоније. Друга теорија, такође убедљиво, историјски центар Велике Моравске преноси у пространу долину ријеке Тисе, која тече из источне Мађарске у Румунију. У сваком случају, без обзира на то коју од тих теорија да прихватимо као тачну, у суштини то ништа не мијења, како у схватању значаја и важности дјеловања Солунске Браће међу Словенима, тако и у признању уистину колосалне културне улоге у животу тог новог народа, коме је требало да активно ступи на историјску сцену Европе. У вези са жељом Растислава да добије епископа

можемо закључити да је он без сумње тежио томе да моравска Црква добије независност од баварске јурисдикције, јер Моравска Баварију није сматрала пријатељском земљом. Поред тога, иза молбе о слању епископа извирује стремљење о уздизању Цркве у Моравској у ранг архиепископије. Растислав је без страха могао да тражи епископа из удаљене Византије, која није имала никаквих претензија на Моравску. Ипак, Моравска ће добити епископа много касније (после 869. године) у лицу Светог Методија. Поред питања о црквеној независности Моравске, молба Растислава за добијање хришћанског учења у писменој форми поставља, у правом смислу, и питање о културној и духовној слободи. Тако иза простих и немуштих израза у посланици кнеза Растислава императору Михаилу, крије се јасна и далековидна политичка перспектива од огромног историјског значаја. Када је цар Михаило саслушао молбу посланика кнеза Растислава, он је одмах позвао к себи Кирила и рекао му да, без обзира на умор од претходне мисије, мора одмах да пође у Моравску, јер нико други није у стању да изврши такав задатак. Кирило се прихватио да испуни наређење императора, уз услов да у Моравској постоје „слова (знаке) за њихов језик“. На те Кирилове ријечи император је одговорио: „Мој дјед и мој отац и многи други су их тражили (то јест слова словенске азбуке) и нијесу их нашли, како их ја могу наћи? Можда ће их теби дати Бог, Који даје оном који моли без сумње и отвара онима који куцају.“ Кирило се покорио царевом наређењу, и помоливши се заједно са својим сарадницима, одмах се прихватио посла. И Бог, Који слуша молитве својих слугу, брзо му је открио писмо и он је по-

После одговарајућих припрема, с прољећа 863. године мисионари су отпутовали у Велику Моравску, узевши са собом дарове и посланицу цара Михаила III књазу Растиславу. Михаило је увјеравао Растислава, да је Бог, видећи његову вјеру, „учинио и сада у наше дане – откривајући слова за ваш језик – то, што није било дато никоме у ранија времена, да би и ви били прибројани великим народима, који славе Бога на свом језику. Теби смо послали онога, коме их је (слова) Бог открио, човјека часног и побожног, књижевника и философа. Прими овај дар, који је вреднији од сваког сребра и злата, и драгог камења, и свог пролазног богатства.“ И тако, непропадљиви дар који је Византија послала Словенима их је увео једном и заувијек у круг културних народа васељене. Извор: Богословски вјесник број 3, за 2003. годину Са руског: братија Цетињског манастира

rekli su poznati o bogu

Алберт Ајнштајн, (1879-1955), физичар, творац теорије релативитета

мај / 2009 / svetigora

„Ја у Бога вјерујем и по савјести могу да кажем да, ни у једном тренутку свог живота нисам био атеиста“. Једном је неки коресподент поставио питање Ајнштајну, да ли признаје историјско постојање Исуса Христа. Научник је одговорио: „Неоспорно! Немогуће је читати Јеванђеље, а да не осјетите стварно присуство Исуса Христа. Његова личност пулсира у свакој ријечи“. И, ево како овај научник исповиједа своју вјеру. „Истина је да сам Јеврејин, али сјајно искуство Исуса Назарећанина је потресно утицало на мене. Нико се тако није изразио као он. Заиста, постоји на земљи само једно мјесто, гдје ми не видимо сјенку, а то је Личност – Исус Христос. У њему се Бог јавио у најјаснијем и најсхватљивијем лику. Њега поштујем!“

чео да пише ријечи Јеванђеља: „В начале было Слово, и Слово было у Бога, и Слово было Бог.“ и остало. Дакле први који је открио словенску писану ријеч био је Кирило, а поред њега и Методија у том дјелу су учествовали и многи сарадници „који су са њима били једномислени“. И писци житија Св. Кирила и Методија и други словенски извори биљеже, да је Кирило саставио словенску азбуку уз директну помоћ Божјег откривења. Стога је она одмах призната као Богом дата, за разлику од азбука које су позајмљене код других народа из сусједства, или које су састављене на основи азбука које су постојале до тада. Мудроме Кирилу заиста је успјело да створи нешто ново, што се разликовало од свега познатог до тада. Та азбука је названа „глагољица“ или, како је обично називају, „глагољичко писмо“. Назив произилази од словенске ријечи „глагол“. Писана слова те азбуке су посебног облика, који није сличан ниједној од азбука које су данас познате. Такав посебан облик слова довео је до многих теорија и расправа везаних за питање о поријеклу глагољице. Својевремено су биле написане теорије о њеном поријеклу од грузијске, јеврејске, сиријске, и цијелог низа других азбука и писама. Ипак, ниједна од тих теорија није дала задовољавајући одговор на питање на који начин и зашто се појавила тако необична азбука. Познати руски научник Е. Е. Гранстрем изнио је теорију, која је добила широко научно признање и која је у потпуности одговорила на питање о поријеклу глагољице, и обесмислила даље спорове о том питању. Гранстрем је доказао да је Кирило, састављајући словенску азбуку, бирао за њу слова из криптографских азбука и из симбола, који се употребљавају у разним областима наука које су се изучавале у Византији. Но, поред азбуке, тежак задатак за људе, који су радили под руководством Кириловим, било је и стварање књижевног језика за Словене, који код њих није ни постојао. Код народа, који није имао духовне и културне просвјете и образовања, у језику није постојало ни одговарајућих појмова. Управо њих је и требало створити на словенском језику. Прва књига, коју је Кирило превео на словенски језик, била је Јеванђеље. У књизи се налазио увод, у коме је велики филолог објаснио свој приступ при преводу. На жалост, од тог текста, који је, највјероватније, у почетку био написан на грчком језику, сачувао се само један исјечак у преводу на старословенски језик. Али чак и из њега можемо да одредимо циљ са којим је увод и написан. У њему се говорило о најважнијем дјелу, првом у историји преводу Јеванђеља са грчког на словенски језик. Објашњење језичких и филолошких особености тог подухвата, било је намијењено не толико Словенима, већ више царској и црквеној власти, да би они схватили на који начин је тако изражајно богата, узвишена ријеч, могла бити преведена на прости и још оскудни словенски језик. Кирило пише: „Ријечи нијесмо буквално мијењали њима одговарајућим изразима. Зато што нама нијесу биле потребне те (саме) ријечи и изрази, већ њихов смисао. Из тог разлога, када је смисао на грчком и словенском језику био исти, ми смо преводили израз (буквално) истом ријечју; али када је израз имао више значења, или је била опасност да се изгуби смисао, тада смо, не губећи смисао, ми преводили (тај исти израз) другом ријечју. Грчки језик, при преводу на други језик, немогуће је преводити на један исти начин, и то важи за све језике, на које се он преводи. Често се догађа, да ријеч, која има финоћу, у једном језику, није таква у другом; и која је узвишена у једном, није таква у другом; и која има важно значење у једном језику, није тако важна у другом... Зато је немогуће да се увијек слиједи грчки израз, али оно, што је обавезно да се увијек сачува, - то је његов смисао.“ Ево каква објашњења је давао Кирило, наводећи затим и примјере из оба језика, да покаже велику сложеност тог дјела и да оправда метод који је примијенио у раду.

reporta`a РАЈО Војиновић

ве године, 7. априла, на Благовести, навршило се 115 година од рођења и 30 година од блаженог упокојења преподобног Авве Јустина (Поповића). Тим поводом, у манастиру Ћелије надомак Ваљева, гдје је отац Јустин био архимадрит до упокојења, одржан је велики благовештењски црквено-народни сабор. Тога дана манастир Ћелије је подсјећао на Острошку Светињу; хиљаде вјерујућих сабрало се око гроба оца Јустина из свих крајева Србије, Црне Горе, Грчке, Свете Горе... Свету архијерејску литургију служили су Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије, Архиепископ Руске Цркве за Берлин и Германију Г. Марко, Епископи бачки Г. Иринеј, рашко-призренски Г. Артемије, ваљевски Г. Милутин, врањски Г. Пахомије, умировљени захумско- херцеговачки Г. Атанасије, липљански Г. Теодосије и диоклијски Г. Јован. Саслуживало је бројно свештенство и монаштво, а благољепију богослужења, на себи својствен начин, допринео је Хор Богословије „Свети Сава” из Београда. Свечаности је присуствовао и министар вера у Влади Србије проф. др Богољуб Шијаковић. Након Светог Причешћа, на гробу Авве Јустина је пререзан славски колач. Том приликом је Високопреосвећени Архиепископ берлински и германски Марко присутне поздравио подсјећањем да је „Авва Јустин овдје као сунце Европи, био и јесте звијезда православног српског народа и небо нашој земљи. Овдје имамо извор љубави, светости и светосавске мудрости. Његов гроб и мноштво сабраних око њега свједоче да је он свијетло у тами овога свијета и да нема мјеста гдје се свијетло оца Јустина није ширило”. Говорило се и о динамици радова на изградњи Ћелијске троцркве која се, по тестаментној жељи оца Јустина, подиже у част Светога Саве, Светога Јустина Философа и Свете Марије Египћанке. Највећи дио средстава обезбеђује се из издавачког фонда Манастира Ћелије заснованог, у највећој мјери, на дјелима Авве Јустина. У ваљевском дому културе увече је приређена величанствена духовна академија на којој је Митрополит Амфилохије бесједио о лику и дјелу оца Јустина. У овом броју «Светигоре» интегрално доносимо бесједу Владике Атанасија (Јевтића) коју је тога дана изговорио у току Свете литургије.

svetigora/ / 2009 / мај

Владика Атанасије (Јевтић) САВ ЈЕ БИО БЛАГОВЕСТ И БЛАГОВЕСТИВ Све што је Бог имао у срцу своме, у дубини Љубави Своје, у благовољењу Своме од вечности, данас је саопштио, рекао, објавио, благовестио. Благовесниик анђео је најавио Богородици највећу благовест,

Ћелијски сабор поводом 30 година од упокојења оца Јустина (Поповића)

НОВИ

СВjЕТИЛНИК ЦРКВЕ БОЖИjЕ

највећу радосну, благу, добру, спасоносну вест. Дакле, Благовест је највећа и радосна вест спасења. Син Божји, Син Једног Оца је, да би свако људско биће постало Син Божји, онај, по природи Јединородни, постао Прворођени међу многом браћом; а ми, по природи створења, постајемо усиновљени - браћа Његова, а деца Божија. Благовесник те благовести арханђелове, светотројичне, свеспасоносне, био је данас Свети Арханђео Гаврило. А у нашем времену благовесник је, опет, анђео у телу, Благоје - отац Јустин, који је рођен на овај дан на који прослављамо и 30 година од његовог пресељења у Царство Небеско. Сав је био Благовест и благовестив. Сав је био Јеванђеље и Јеванђелиста. Отац Јустин је говорио на овоме месту у овој светињи, у овоме народу, у овоме веку да постоји, нажалост, и горковест. То је сурогат за којим људи јуре и трче као што је Адам за лажима ђавољим појурио. И који је резултат био што га је послушао? Нађе се наг, скрива се од Бога. Отац Јустин је био Благовесник, али је говорио и о горчини горковести, и то немојмо да заборавимо. Пророк кога је Бог дао у наше време! А проверен је тиме што је био гоњен, прогоњен и оно што су били сви Божји пророци. Срцем је од детињства желео да буде мученик, и узео је име Светог мученика Јустина, али му је Бог дао да по савести, вољи, хтењу и по извољењу буде мученик. Зато је песник светогорац, написавши службу са тропаром и кондаком, назвао оца Јустина новим Исповедником, новим Богословом, тј. мучеником по произвољењу, по хтењу. Мучеништво није да га провоцирамо, јер треба да пожалимо и оне гонитеље. Каква ће бити њихова судбина зато што гоне исповеднике Христове? Али, с друге стране, не треба одступити кад дође час да се да сведочанство о исповедању Христа, тј. признању Њега за оваплоћење и остварење Благовести спасења. Његово име је ИСУС (ЈЕШУА), што значи и спасење и Спаситељ. Зато је, када му је донет, старац Симеон на Сретење рекао „видеше очи моје Спасење Твоје”. У јеврејском је и спасење и спаситељ иста реч. Сведочио је отац

те најпре Царство Небеско и правду његову, а остало ће вам се придодати”. Није нас Бог створио да нас све казни на овоме свету, и није овај свет овакав какав је изишао из руку Божијих. Сећате се великог Солжењицина који је био и велики пријатељ оца Јустина. Не трпи европска цивилизација никога ко није по њеној мери! А она нас сакати према својим мерама, према својим зупчаницима, па нас меље. Нек иду с милим Богом! „Бог с њима”, што кажу браћа Руси. Ми ћемо својим путем, усправни као човек. Човек усправан, кад стане, говорили су оци и мученици од првих векова, и кад рашири руке - то је живи ходећи Крст! Али, не крст као само мука, страдање, патња и једностраност и посуновраћења, него као Крст који води у Васкрсење. То је пут српскога народа - пут Богочовека! Пут Богочовека је пут усправнога, боголиког, христоносног, духом испуњеног и бесмртног човека. Отац Јустин је био проповедник Благовести Вечнога Живота, бесмртности. Сећају се млади, ако су читали, да је отац Јустин, тек поставши доцент, на молбу београдске омладине која је покренула један часопис, написао мали текст о револуционарности Светога Саве. Прави револуционар је био Свети Сава јер се побунио против смрти, трулежности, пропадљивости, против лажнога идола кога су истакли уместо Бога Живога па га прогласили човеком богом, или не знам каквим све именима! Децо, подсећам на оно што је отац Јустин нас све време подсећао: да је човек само са Богом заиста човек. Сећате се како је Меша Селимовић рекао, али једнострано и у једној посуновраћеној средини, да је човек са Алахом увек на штети. По Оцу Јустину „човек са Христом је увек на добитку. Шта ће нам Бог”, говорио је, „који не зна шта је човек, какав је људски живот, људско тело, људски бол, људска смрт?. Само Бог који је прошао људски живот у свим његовим стањима и фазама и прошао кроз смрт и изашао из гроба, само тај Бог вреди и заслужује и достојан је да буде Бог човека. Најгори бог кога човек може да изабере је сам човек, најлошији идол, насупрот човеку који је неотуђиво обдарен ликом Божијим, талентима, способностима, даровима, али слободан да изабира свој пут да не би Бог био тиранин и наметљивац”. Сетимо се Адама. Бог није хтео робове него синове. Зато каже Господ у Јеванђељу које се чита у служби оцу Јустину: ако ко хоће за Мном да иде, нека понесе крст свој. А «крст свој» је тај људски усправни став достојан човека, Бога и Вечнога Живота. Нека би благовест оца Јустина на овај његов празник и празник Богородице, на 30-годишњицу његовог блаженог упокојења, подсетио нас на то да смо Богом запечаћени. Највећа несрећа и трагедија је кад то у себи бришемо, мењамо, фалсификујемо, кривотворимо. Само већу несрећу тиме стварамо човеку. Наравно, човек је слободан да изабере, али и одговоран за оно што је изабрао. Нека би нас отац

Јустин о томе Спасењу. Нови Исповедник - али проверен! У исто време нови Пророк, нови Богослов! Велики знак и дар Божји нашем времену! Из Врања, с југа, овде у Србији, а на граници осталих српских крајева и земаља, сведочио је са љубављу, жртвом, озбиљношћу, са одговорношћу и строгошћу, а Јеванђелском Речју Благовести спасења. Посебно се вама обраћам, драга децо, јер је отац Јустин опомињао на речи Господње да сви будемо као деца. Сведочио је да је Бог послао Сина Свог у овај свет, и било у каквом стању да је свет, има спасења јер има Спаситеља. Кад је овде проповедао, наишао је неки новинар који се после подругивао у несрећној „Политици”. После тога Јустин је завршио беседу речима пророка Јеремије „проклет човек који се узда у човека”. А тај новинар је иронисао са тиме, као што најчешће и иронишу. Отац Јустин се насмејао:”Ех, нека их”. Кад се човек узда само у човека, било у себе, било у Европску Заједницу, или, не знам све какве „евроатланске интеграције”, онда је тај човек проклет. Али је Бог постао човек, да не буде човек проклет, него да испуни човека Богом, да постане Богочовеком - Син Божји - боголико створење, неотуђиво, неопозиво боголико! И отац Јустин је био овде проповедник, сведок и исповедник, не само Бога, него истинског човека. Данас је човек углавном располућен и, поготово, одвојен од Бога. Пробајте да у Европи кажете реч: БОГ! Нема је ни у такозваном Уставу, нема је нигде! А има - чега све нема: рашчовечења човека, обешчовечења човека, има „подчовека”, како говори отац Јустин, или, у бољој варијанти „качовека” који тек што има шансу да постане човек. Шта нам сада намећу уместо човека? Чак је Пилат, представник римске власти, рекао: ево човека! Ја овде покушавам да мало подсетим на Авине речи. Није мрзео Европу, али није био идолопоклоник Европе. Говорио је попут Достојевског. Европа је нама мила, али, Европа је гробље без Христа; окречени гробови ако нема Бога који васкрсава човека из гроба. Сав његов пут (човеков), сва његова достигнућа, сва цивилизација је, говорио је отац Јустин оно што и он каже, храна за црве у гробу. Говоре нам: ми хоћемо у Европу! А ми хоћемо у Царство Небеско! Ако Европа не воду у Царство Небеско не треба нам! Говорио је неко недавно да је наша будућност НАТО, и то је било на дан бомбардовања једног невиног народа. А ја кажем, говорећи пророчку реч: ако је то будућност српског народа - нек је проклета! Будућност је наша да се царство земаљско споји са Царством Небеским, а не да буде проклето и одбачено, како иронишу: Срби су народ Царства Небескога. Није тачно! Срби су народ култа мртвих. Није тачно! Све пароле и слогане који долазе са стране намећу се српском народу. Српски народ је народ живих! Царство Небеско освећује и осмишљује земаљско царство, и само такав земаљски живот и све што је у њему, и људи, и држава, и просвета и сва људска делатност Богом је благословена. Али, није она сама себи циљ, него „ишти-

мај / 2009 / svetigora

Св. Муч. Евтихије и др

svetigora/ / 2009 / мај

Јустин подсетио на тај прави избор, на избор Јустина Мученика, на избор Натанаила, на избор Светог Саве и Светог Владике Николаја, на избор овога народа који се зове Косовски избор. Зашто славимо Косовски завет? Зато што је био опредељење за Царство Небеско, али и борба за истинско земаљско царство. Борио се Свети Кнез великомученик, три коња под њим су убијена, седам рана је носио, и положио је свој живот јер се определио за Царство Небеско. Не верујте онима који деле Небо од земље! Лажу вас! Човек је биће небоземно. Ако заборави земљу па се вине само у небо, у разне мистике, зилотизме и једностраности, а има их и на Истоку и на Западу колико хоћете - нечовек је! Пориче да је Бог постао човек и показао вредност и достојанство човека. Исто тако је неправедан нечовек који човека своди само на земљу и на тело, на ову тамницу која се зове свет ако нема отворено небо. Човек је богочовечанско биће, као што је говорио отац Јустин. Човек је биће коме је заповеђено да постане Бог и снабдевен је потенцијалима да постане Бог! Али не отмицом, како му је понудио ђаво, него сарадњом, љубављу, синергијом. Зато, држимо се Православља, не као искључивости и мржње према другима, него као једноставног исповедања, сведочења и доживљавања истине о богочовечанском назначењу човека, о потенцијалу богочовечанском и о могућности тога остварења у заједници са Богом Живим и са другим боголиким људима, а то је - Црква. Црква је заједница деце Божије око Јединородног Детета Божијег Христа. „Велика је тајна”, како је говорио велики Патријарх Фотије, кум нас Словена, „како је Бог постао човек и остао Бог да нас учини боговима по благодати, а да останемо људи”. То је била Благовест оца Јустина и ништа мање од тога. На то вас подсећам и у име домаћина захваљујем свима присутнима. Отац Јустин је жижа, језгро и сабориште које нас све сабира. Нека вам, драга децо, ово остане као трајна успомена. Немојте да вам срце освајају друге лажљиве, варљиве и виртуелне ствари, нажалост, поразне. Њих је Отац Јустин називао врућим песком којим жедан у пустињи покушава да угаси жеђ. Нека је благословен Бог Благовесник и Благовест Његова Пресвете Богородице и Христос Спаситељ и Његов благовесник Свети Ава Јустин. Нека сте сви благословени Богом Благовесним, Богом Спасоносним, Богом Човекољубивим, Оцем, Сином и Духом Светим, и сада и у вечности. Амин!”

м. Беочин 6-IX-64

Господу предраге Сестре моје, Ево, иако ни по којој мери ни кантару ни секунда, заиста, времена немам, ипак, у љубави Христовој према Вама отимам време и пркосим ходу сунца и месеца, као што је пророк Божији у бици са непријатељима Израиљевим чинио. Зар и ми нисмо слуге Божије, зар и нама није Господ рекао:” Другови моји !” - Да, та света реч данас је упрљана другарством антихристовим (зар може ма где ван Христа бити другарства, зар није Стаљин, наказа у сподоби људској, показао шта значи” другарсто “ у кући нехристовој !?) - Да, и ми смо позвани на Велики Банкет који небо већ овде приређује и даје, већ овде, међу гладним просјацима овога света. Зато се и журимо, али у часовима силе своје вичемо сунцу: ‘’Стани!’’ и звездама: “Не мичите се !” Зато Вам ја данас пишем, данас, кад, заправо, ни секунда времена немам. Хоћу најпре о музици да Вам говорим. Да Вам саопштим коју реч о томе милозвучном Говору Божијем на овоме свету, и на свим световима Божијим. У ранијим вековима људи су говорили о “музици сфера”, и тврдили да се у васиони непрестано чује нека тајанствена, дивна, музика, која својим божанским звуцима испуњује цео бескрајни простор звездани. Мислили су да звезда звезди шапуће речи Вечне Љубави говором само звездама знаним, а тај говор, као говор изнад сваког говора, могао је бити само музика, мелодија нота, нота некомпонованих руком људском, и замишљених ограниченом, заглушеном људском душом. То су симфоније, мислили су наши преци, које су само анђели могли спевати, само њихове обасјане душе могле компоновати и предати звездама, да се дошаптавају кроз мрачне, кроз недокучне даљине звездане. И оне су шаптале, говориле су језиком музике, јединим могућим. И кад се потомак Адамов, мучен проклетством свога претка, пробијао кроз густе прашуме мука и зноја, кад је душа запиштала, у вечитој жалости за Изгубљеним Рајем, онда се милост Божија спустила на људе: научила их је музици, песми, тајном говору душе. Тако су песма и музика биле прве утехе које је небо дало земљи, прве, после оне највеће и главне:” ... И род женин стаће змији на главу ... “ Музика оста и данас оно што је била најпре: велико откривење Божије. Гласник лепших светова одређених за човека и за душу његову. Капара тих светова у недоступној лепоти звука, у шареном ткању мелодија, које дочаравају оно што сада немамо, али што нам је спремљено, што нас, припремљено, очекује. А музика, то тихо куцање на врата нашег срца, храбри нас, теши, доказује да смо заиста створени за лепше, за више, за савршеније и срећније светове, тамо где ће музика бити отворена књига, где ће њени звуци бити део самог живота, не прижељкивања, и наде, и чекања, већ Живота Самог. Зато се по музици распознају људске душе. Оне које музици отварају своје капије, те су душе ближе осећању неба, и невидљивих анђелских светова. Али, авај, све је на овоме проклетоме свету проклетство и искушење, све ја замка души, све је опчињено магијом змије, која пуже и вуче се по свима стварима земаљским, и од свих њих прави клопку за људе. Тако и с музиком. Многи су због ње и душе погубили. То је као кад би нам дали прекрасно језеро, зелено и плаво, и пуно златних обала и рајских птица. И кад би ми, уместо да уживамо у њему,

св. исповједник ВАРНАВА (Настић), Епископ Хвостански

Музика – велико откривење Божиjе Писмо монахињама манастира Јазак на Фрушкој Гори

muzika

скочили у њега и задавили и тело и душу своју. Тако и са музиком. Она је предивни предео, за онога ко има мапу, и познаје стазе и богазе своје сопствене душе, и ко зна и позна слабост људске природе, отрованост потомака Адамових, неспособних да седе на обали предивног језера зеленог и плавог, већ се отискују с његове меке обале, посуте цвећем, и налазе смрт у хладној води његовој. То је она прастара опасност, која мами, и коју треба познавати, да би постала неопасна. Јер музика није небо на овоме свету, она Га само предсказује, из далека на њега указује, и опомиње да се, сада, између нас и Неба налази непремостива провалија. Тешко оном ко покуша својим слабим ногама да је прескочи ! Заиста, уместо да остане на зеленој обали језера, и созерцава плаву и шарену лепоту његову, његова ће нога склизнути, и наћи ће свој крај на дну језерском. Ја се не бојим за Вас, сестре моје дивне, Ви сте обучене у оклоп мудрости и знања, Ваше душе отварају се звуцима божанске музике, али капије њихове остају затворене за све сиренске звуке који вуку на дно језера, које, најпре, омађијају, онда вуку, и напослетку довуку до паклених врата. Пазите, као што је и сама музика само по површини присутна, приступачна, тако су и ове моје речи о њој само једна далека напомена, њу треба тихо ослушнути. Сачекати тајне одговоре. Тада ће донети плода. Ја знам да међу Вама има бар једна душа која ће чути, и чувши разумети и радовати се. Како сте, миле сестре моје? Како бројите ове кратке дане јесени

наше битке? Пролеће је на прагу. И кад цича зашкрипи на прагу, ми јој довикујемо: “Склони се, мразе, ето маја, стоји за тобом, хоће да уђе у дом мој! Уђи, мају, уђи!” И ми никад нисмо ван маја Божијег. Кад Вам ово говори онај кога чува новембар и децембар овога света, са својом немоћном полицијом и ланцима, онда знајте да је тако! Нажалост, бес немоћи антихриста покушава на све могуће начине да нас омете: ево сам морао јуче Јелени послати два писма с повратним рецеписом. Сад га неће моћи прогутати мрак монахобораца и богобораца, ни у њихове мреже уловити рибу Божију. Ако ни сад не буде одговора, онда ћемо једног брзог дана пежоом, заједно с Вама, поћи у потеру за душом која нама припада. Добио сам од драгог Мирка карту из Србобрана, било мије много драго. Захваљује на транзистору. Како је транзистор служио? Нека Вам свира од јутра до мрака! Ово је папир из болнице. Ово су разни графички знаци и мерења срца, живаца, итд. То је остало у београдској болници. Баш Вама на њему пишем, јер хоћу да с његовом употребом, то значи нестанком, означим молитвену веру и наду да ће Вашим моћним молитвама невеста и заручница Христових нестати и болест моје миле мајке мученице. Ево шаљем карту, слику м. Беочина Мирку. С. Параскево, јави јеси ли могла прочитати сваку реч овде. Од Господа Вам Музичку Радост жели Ваш брат Ен. + Варнава (Настић)

rekli su poznati o bogu

„Желим да проникнем у основне принципе по којима је Бог створио универзум. Ништа друго ме не занима.“ Алберт Ајнштајн, (1879-1955), физичар, творац теорије релативитета

„Свето Писмо не може никако, ни у којем случају да проповиједа лажи, нити да гријеши; његове изреке су апсолутно и неприкосновено истините!“

„Очи и крила лептира су довољна да се постиди безбожник!“ Дени Дидро, француски филозоф и писац, отац енциклопeдиста

мај / 2009 / svetigora

Галилео Галилеј, (1564-1642), италијански физичар и астроном

jevan\elsko slovo

Јеванђеље o Вазнесењу Господњем

svetigora/ / 2009 / мај

На Св. Литургији на празник Вазнесења Господњег, који празнујемо у четвртак шесте недеље по Пасхи, о вазнесењу нам приповедају и Апостол (Дап 1, 1 - 12) и Јеванђеље (Лк. 24, 36 – 53). Ево како нам Св. апостол и јеванђелист Лука сведочи овај догађај у свом Јеванђељу: ‘’И док они ово ИВАНА Јовановић говораху, и сам Исус стаде међу њих, и рече им: Мир вам! А они се уплашише, и будући устрашени, помислише да виде духа. И рече им: Што сте збуњени? И зашто такве помисли улазе у срца ваша? Видите руке моје и ноге моје, да сам ја главом; опипајте ме и видите; јер дух нема тијела и костију као што видите да ја имам. И ово рекавши показа им руке и ноге. А док још не вјероваху од радости и док се чуђаху, рече им: Имате ли овдје шта за јело? А они му дадоше комад рибе печене, и меда у саћу. И узевши једе пред њима. А њима рече: Ово су ријечи које сам вам говорио још док сам био с вама, да се мора све испунити што је о мени написано у Закону Мојсејеву и у Пророцима и у Псалмима. Тада им от– вори ум да разумију Писма. И рече им: Тако је писано, и тако је требало да Христос пострада и васкрсне из мртвих трећега дана, и да се у његово име проповиједа покајање и опроштење гријехова по свим народима, почевши од Јерусалима. А ви сте свједоци овоме. И ево, ја ћу послати обећање Оца својега на вас; а ви сједите у граду Јерусалиму док се не обучете у силу с висине. И изведе их напоље до Витаније, и подигавши руке своје благослови их. И док их он благосиљаше, одступи од њих и узношаше се на небо. А они му се поклонише и вратише се у Јерусалим са радошћу великом, и бјеху непрестано у храму хвалећи и благосиљајући Бога. Амин!’’ У Делима Апостолским, пак, пише следеће: ‘’Прву ти књигу написах, о Теофиле, о свему што поче Исус и творити и учити до дана када се узнесе, пошто Духом Светим даде заповјести апостолима које изабра, којима и по страдању своме показа себе жива многим истинитим доказима, јављајући им се четрдесет дана и говорећи о Царству Божијему. С њима боравећи заповједи им да се не удаљују из Јерусалима, него да чекају обећање Оца, које чусте, рече, од мене; јер је Јован крстио водом, а ви ћете се крстити Духом Светим не дуго послије овијех дана. Онда они који бијаху сабрани питаху га говорећи: Господе, хоћеш ли у ово вријеме успоставити царство Израиљево? А он им рече: Није ваше знати времена и рокове које Отац задржа у својој власти, него ћете примити силу када сиђе Свети Дух на вас; и бићете ми свједоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и све до краја земље. И ово рекавши, док они гледаху, подиже се, и узе га облак испред очију њихових. И док нетремице гледаху за њим како иде на небо, гле, два човјека у хаљинама 40 бијелим стадоше поред њих, и они рекоше: Људи

Галилејци, што стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас узнесе на небо, тако ће исто доћи као што га видјесте да одлази на небо. Тада се вратише у Јерусалим са горе зване Маслинска, која је близу Јерусалима један суботни дан хода.’’ Вазнесењу Господњем нам од свих јеванђелиста најдетаљније приповеда Св. апостол и јеванђелист Лука. Овај догађај он описује на самом крају свог Јеванђеља, заокружујући тако све догађаје из живота Господњег и на самом почетку Дела апостолских, постављајући им тако добар темељ. Јер који би почетак овој књизи, која говори о животу младе Цркве, био прикладнији од спомена на славно вазнесење васкрслог Господа, Који ученике Своје не оставља сиротне, већ их при вазнесењу теши обећањем ''силе са висине''. Иако на први поглед може изгледати необично да исти писац о једном догађају приповеда на два различита начина, при пажљивом се читању види да та два описа један другом не противурече, већ да су суштински складни. Св. Лука вазнесење везује за остале кључне догађаје из историје спасења, пре свега за страдање, васкрсење и силазак Духа Светога и на тај нам начин показује право место овог великог и светог догађаја. О томе је надахнуто беседио и о. Јустин Ћелијски: ''Данас се завршава Ускрс, данас се завршава подвиг спасења, данас се завршава сав пут оваплоћеног Бога од рођења на земљи, од Божића, па све до завршетка спасења рода људског. Данас – Спасовдан. Данас, овај дивни празник открива нам сву тајну Господа и Богочовека Христа... Узео је на Себе тело да то тело спасе од греха, од смрти, од ђавола, и узнесе, вазнесе изнад свих Небеса и посади на сами престо Господа Славе.'' (Пасхалне беседе, Беседа 2. на Вазнесење) Господ се за тих четрдесет дана од васкрсења до вазнесења није просто јављао ученицима, већ је са њима боравио поучавајући их Царству Божијем и, како јеванђелист Лука наглашава, једући са њима. Св. Теофилакт Охридски овако ово објашњава: ''Након васкрсења, Он више није јео и пио због потребе, него само због тога да би се сви уверили у истинитост Његове телесне природе, као и у то да је Он добровољно пострадао и васкрсао, како и доликује Богу.'' (Тумачење Дела апостолских). И пошто им је отворио ум ''да разумију Писма'', то јест да разумеју да су сав Закон и Пророци уствари о Њему говорили и да је Он онај којег су чекали, Спаситељ народа израиљског, Господ ученицима казује још нешто, за њих потпуно ново: да Христос није дошао само ради рода израиљског, већ ''да се у његово име проповиједа покајање и опроштење гријехова по свим народима, почевши од Јерусалима''. Ово Господ не једном понавља ученицима после васкрсења. Морао је да им то наглашава, стога што су и они, као и генерације Израиљаца пре њих, одгајани у духу изабраности и изузетности свог народа и није им било лако схватити да је дошло ново време и да се милост Божија сада излила на све људе, без изузетка. Али зашто стоји онда ''почевши од Јерусалима'', или у Делима апостолским: ''и бићете ми свједоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и све до краја земље''? Апостолима је заповедио да остану у Јерусалиму да би благовест спасења света почела баш из оног града, који је био место највећег понижења које су људи приредили Господу и Богу своме и још ''због тога што је требало да и овде многи поверују... и због тога да нико не би рекао како је Он, напустивши Своје, отишао да тражи славу међу туђима'' (Св. Теофилакт). Или, како то надахнуто објашњава Св. владика Николај: ''Зато што је у Јерусалиму принета велика жртва за сав род људски, и што је ту засијала из гроба светлост васкрсења. У тајанственом смислу, пак , - ако Јерусалим представља ум у човеку, јасно је да од ума треба да почне покајање, смиреност, скрушеност, па да се одатле распростре на целог унутрашњег човека.'' Још им је заповедио да се не удаљују из Јерусалима и због тога да

мај / 2009 / svetigora

не би поклекли пред тежином сведочења, јер још нису били при- ће Отац сачинити са свима који посведоче Исуса мили у пуноћи Духа Светога: ''Наиме, као што нико не дозвољава Назарећанина за Господа, показује и питање које да војници, који треба да нападну велику (противничку) силу су упутили Господу: ''Господе, хоћеш ли у ово вријеме пођу на њу пре него што се наоружају и као што нико не допуш- успоставити царство Израиљево?'' Одговарајући та да коњи крену пре него што седне кочијаш, им на ово питање Господ одговара и свитако и Господ до силаска Светог Духа није дома онима до наших дана који сматрају да је пустио апостолима да ступају у препирке, како питање Царства Божијег пре свега питање их огромна већина не би победила и заробивремена: ''Није ваше знати времена и рокове ла.'' (Св. Теофилакт Охридски) које Отац задржа у својој власти, него ћете Даље Господ објашњава апостолима о какпримити силу када сиђе Свети Дух на вас.'' вом је обећању Очевом и сили са висине Другим речима, Царство Божије ће доћи у реч: ''а ви ћете се крстити Духом Светим сили када за то дође пуноћа времена, али не дуго послије овијех истовремено, Цардана.'' Израз крстиство Божије је већ ти се је употребљен, дошло свакоме ко објашњавају Оци, да би Духом Светим живи се истакла пуноћа даовај живот и верно и рова које ће по силаску храбро сведочи ГоДуха Светога примити спода свету. ученици: ''Наиме, онај Пошто их је утешио који се крштава у води, обећањем Духа, Гоцелим телом се погружава у њу и то чувствеспод се пред ученицима вазнео на небеса, но осећа, док се онај, који просто прима воду, благосиљајући их. Вазнео се на облаку који не орошава њоме у целости, нити по свим је символ славе Господње још у Старом Заместима (свог тела). На тај начин, оно што је вету. Овим Га је Отац изнова потврдио као сада речено не противуречи ономе, што се Себи источасног: ''Када је било потребно говори у светим Еванђељима. После Христопризвати слугу била је послана кочија; а вог васкрсења из мртвих апостолима је рекада Сина, престо царски; чак - не престо чено: Примите Дух Свети, и они су га примицарски, већ Очев. О Оцу говори Исаија: 'Гле, ли; тамо је тако и речено, да су они примили Духа Господ сједи на облаку лаком' (Ис. 19, 1). Стога, као што и Отац Светога. Овде пак израз: крстићете се Духом ознаседи на облаку, то је и Сину послао облак.'' (Св. Јован Златоуст, чава изливање и богатство благодати да руководе Беседа 1. на Вазнесење). А да не би оставио ученике збуњене друге коју им је Господ даровао након што се узнео и неутешне растанком послао им је ''два човјека у хаљинама код Оца.'' (Св. Теофилакт) У исто време Он их назибијелим'', два ангела, који су посведочили да се Христос заиста ва Својим сведоцима. У каквој је вези пуноћа даузнео на небо и да ће Он исти опет доћи. Зашто је било потреброва Духа Светога са сведочењем распетог, васкрно да им ангели посведоче вазнесење на небо, када су то могли слог и сада и вазнесеног Господа свету? Господ их и сами да виде? Зашто је било потребно да их теше обећањем није слао само да посведоче Његово дело, већ и да другог доласка, када им је Господ то већ и сам обећао? Ово свет кроз сваког од њих види какав чудесан печат прво, због тога што нису могли да погледом прате вазнесење на човека ставља вера у васкрслог Сина Божијег и до краја, јер ''мера те висине не постоји у створеном свету; можкако та вера рађа нове људе. Упркос времену које да је њој равна у противном правцу само дубина, у коју је горсу провели са Господом и упркос свему чега су за те дост сурвала Луцифера, одступника од Бога, дубина у коју је три године били сведоци, и ученицима је било поЛуцифер хтео сурвати и род људски'' (Св. владика Николај), те требно рођење свише да би заиста постали ''нова да не би посумњали у то да се заиста догодило вазнесење на твар''. То време које су провели следујући Госпосама небеса, до престола Очевог. Ово је друго, пак, плод велиду било је за њих време својеврсне катихезе, вреког човекољубља Господњег. Знао је да ће апостоли бити веома ме постепеног преображавања старог човека у ожалошћени када буду видели да њихов вољени Учитељ, Онај њима: ''Јеванђеље се збило не само на њихове очи за Кога су сада сигурно знали да је толико очекивани Месија, и уши него и унутра у срцу и уму њиховом. Читава одлази од њих. А када је човек у великој жалости он често губи револуција срца и ума одиграла се у њима за три из вида много тога што иначе зна. Да се не би десило да и они године њиховог учеништва у Христа. Та револуција падну у очајање, заборавивши на обећања, Господ им шаље ансастојала се у мучном умирању старог човека у геле да их подсете. Тако утешени, ''они му се поклонише и вратињима и још мучнијем рађању новога... докле они ше се у Јерусалим са радошћу великом, и бјеху непрестано у хранису постали истински и верни сведоци како тему хвалећи и благосиљајући Бога.'' лесног страдања, смрти и васкрсења Господа ИсуОвако су Св. Оци кроз векове тумачили овај светли и славни са, тако и свог сопственог душевног страдања, догађај, оставивши нам недвосмислен одговор на питање да ли смрти и васкрсења.'' (Св. владика Николај, Омилије, је и зашто вазнесење, после славног и целебног васкрсења, уопЈеванђеље о вазнесењу Господа). Али да би могште и било неопходно. Било је потребно, кажу, да би се свршило ли бити свету сведоци не само читавог домостроја дело спасења, јер васкрслој људској природи није место само спасења који је савршио Господ, већ и први светек на земљи, већ јој је у предвечном савету Божијем одређено доци тог чудесног преображаја унутарњег човека, друго место, са десне стране Оца, где нас на данашњи дан узвосваки од њих је морао бити заливен и запечаћен ди Господ Христос. ''Погледај'', каже Св. Јован Златоусти, ''како изобиљем и пуноћом дарова Духа. се ниско човек налазио, а како је високо подигнут; нити је било Да апостоли још нису потпуно разумели да је домогуће сићи ниже од онога где се спустио човек, нити је могуће шло сасвим ново време, време новога Завета који узнети се више од онога где га је подигао Христос.''

prikaz

''ДеСПА'' краља Николе, прича о красноj и отменоj српскоj принцези

svetigora/ / 2009 / мај

Деспа, прозно дјело краља Николе, наста''Ти царска кћери Лазарева, ти супруго ло око 1900.год, више и мајко Балшића, с бонијем срцем си од сто година је било негледала расап српске моћи и познато и скривено од јединства, виђела си очима дубину очију шире јавности. Поједини проучаваоци и понора што све то прогута и душа ти приређивачи краљевих крвава плаче за толике жртве и књижевних дјела заобиизгубе наше...'' ВЕСНА Тодоровић лазили су овај рукопис због његове оштећености и нечитљивости (...). Рукопис Краљ Никола је, као дио црногорске дворске архиве, у вријеме ''Деспа'' аустријске окупације био закопан у земљу, па су у то вријеме на њему настала и највећа оштећења. Касније је, до данашњих дана, чуван на Цетињу, у књижевног укуса и кредибилитета библиотечком одјељењу Музеја. Дуго су једини читао своја дјела. Вјероватно је тако траг о њему биле само узгредне напомене о било и са Деспом. томе да је дјело постојало, и да је негдје у првој Историја, средњевјековно – прадеценији 20. вијека објављивано у одломцима, у вославно и византијско поимање листу ''Мале новине'' у Београду. свијета, државе и друштва присутПроблем око ове књиге настаје и онда када је, у ни су као позадина, декор или постажанровском смислу, треба одредити. Ако Деспу мент на коме се ваја, и у центар збивања ставља, посматрамо као роман, намеће се закључак да поред наративлик жене, лик Деспе (деспина, на грчком знаног поступка и дужине, дјело има врло мало елемената ромачи госпођа), историјске Јелене Балшић. Деспа нескне структуре, макар у класичном књижевно-теоријском отмено, у својој трагичности и издвојености, смислу. (...) Атмосфера Деспе изнутра, ако се узму у обзир и чепреживљава тешке дане слабљења и пропадања сте интервенције и поуке које директно даје писац, личи на српске моћи ''госпоштине и царевања српског''. драму, док опет, по својој форми, то није. ''Госпођа Деспа, несретна кћер, несретна супруга, (...) Деспа је више рефлексивно, психолошко него историјско а несретна и владарка, због немирности, злијех дјело, иако је у њему историја стално присутна. На основу мисала и злога схватања ствари врснијех поглаових карактеристика, а и због чињенице да је, још за вријеме вара зетскијех, још је једина бдила над онијем, краљевог живота, дјело излазило у наставшто ками остаје од Зете. Видјела је, мучила се је, цима, у београдској штампи, под одредобијала је сирота, залуду, Жабљак, Дубровник, ницом ''дуже приповијетке'' , чини Млетке, па и сами Рим и вапијала за помоћ. Не би се да би га било најсрећније и поникога да јој руку пружи.'' сматрати као приповијест, или као Добра, тужна, мудра, умна и лијепа зетска приповијетку. При таквом посматрању, књегиња, царска кћер, ''дивна као дивни дан сва аргументација о Деспи као недовркојијем се прољеће завршује, а љето почиње'' шеном дјелу би пала у воду, јер, без обна страшној балканској позорници, у великим зира на широки, романескни увод о сукобима народа и вјера, гледајући како се грудвије војске које се састају у Зети, писац бо распарчавају и нестају српске територије, наубрзо ставља акценат на један догађај, диру Турци и Латини, а туђа историја и култура једну судбину и један лик, из чијег жигутају православне градове, цркве и људе, покувота, опет, издваја само једну епизошава снагом личног ауторитета, непрекидним ду. Ако би из таквог књижевног залагањем, молитвом и на крају и личном жртвом, поступка настао роман, тај да свом нејаком сину Балши Трећем улије српску роман би морао бити несвијест, обезбиједи му круну и ојача позиције. (...) довршен и фрагментаОпис њеног психолошког стања, велике напреран. Међутим, Деспа, гнутости, игре нерава су најбоља мјеста у дјелу. као приповијетка, (...) «Што мишљаше ова госпођа? Што се је збиваје потпуно доврло у они тренутак и каква је била њена душевна шено, зрело и, у борба? Ах, она и онда бјеше лијепа!...'' умјетничком смисТо људско непристајање, побуна против живолу, успјело дјело. та претвореног у једну мучну непромјенљивост Томе у прилог и стална потреба да се личне жеље, љубави и иде и тврдња Лазе потребе занемаре, рјешавају се вјером у Бога Костића да је краљ Нии пристајањем на жртву. Онога момента кад се кола по безброј пута изто схвати и прихвати, ма колико пут био тежак, нова и пред људима од 42

мај / 2009 / svetigora

грађењу цркава на Скадарском језеру и духовној преписци са Никоном Јерусалимцем, духовником – исихастом, који је у свом чувеном Горичком зборнику дио те преписке и сачувао. Јелена Балшић је умрла почетком 1443. године и сахрањена је у својој дивној, господственој задужбини цркви Пресвете Богородице на Горици.(...) Самим тим што је из те бурне биографије издвојио само детаље, својим дјелом, писац је показао да није хтио да изнесе пред читаоца историјску причу, хронологију, већ једну још дубљу причу о коријенима, духу и традицији, о човјековој припадности времену прије и времену послије њега, о смислу живота и појединцу који својим трпљењем побјеђује, а бирајући жртву, врлину и вјечност бира Христа који смрћу, смрт побиједи. Деспа је дјело настало из традиције нашег средњевјеков ља, гдје је брига о држави и ближњему, вјера у Бога и коначну правду, у Царство небеско она идеја, она норма, она граница преко које се пребијала и доносила свака одлука, лична или општега карактера, и гдје је појединац величином личне жртве и свјесном одговорношћу за свакога и за све, најбоље свједочио своју припадност и самоме себи и ближњему и своме народу, а на крају (или почетку) и самом Богу као своме Оцу и Створитељу. И као што је цјелокупна српска средњевјековна књижевност отмена и високог стила, златна и зрела по својим умјетничким дометима, политична у бризи за човјека, а поетична по вјери у Бога и у живи живот, тако је и ''Деспа'' краља Николе, настала почетком двадесетог, а темом везана за 15. вијек њен далеки и очигледни одјек и настављач. То је у сентиментализам и романтизам, као рухо новога доба, огрнути палимпсест кроз кога пробија сва вјековна сложеност и тежина српског националног хода од Немањића који су ''српски народ на врхунац славе, величине и части уздигли'', па преко цара Лазара, чије је крунисање овдје приказано великом епском сценом, тужне и отмене госпође Деспе - Јелене Балшић и свих српских владара и династија, до самог писца, краља Николе, који кроз своје ликове директно и активно опомиње и упозорава на достојанство живота, српску слогу, и стару истину да не пропадају мали него заборавни народи.

настаје олакшање. ''Сад си права кћер Лазарева'', су ријечи којима један од јунака поздравља исход унутрашње борбе Деспине. (...) Два момента, женидба Балше Трећега и Деспина одлука о поновној удаји, уз претходни опис турске војске и њеног надирања кроз Зету и чамовања и чекања јунака, сердара Раича у Подгорици, да се нешто деси и војска покрене, су сав садржај, наративни костур приче око којег писац доста успјешно плете своје рефлексивно ткање, мисли о животу, вјери, рату, посту, држави, слози, срећи љубави, љепоти, браку, политици... ''Вјера из решета човјечанскога и ништавила пропушта све што у њему има људскога, а задржава оно овијано зрно рајско.'' ''Колико се само у један рат суза пролије, јаднијех срдаца преломи, колико се жеља, милости и љубави смрви, колико се имања проспе? А ђе су опет саморанци? Удовице? Сирочад? Колико се њих поскита без бранитеља, без хранитеља?'' ''Царства и државе старају и умиру као год и људи.'' ''А за срећу – срећу Бог дијели.'' ''Не варајте се, људи, помоћи вам ни од куда нема, она вам је само у слози и српском прегнућу.'' ''Љубав, пажња, његовање, вјерност кадре су срце, чак и к злу окренуто, благодарношћу одвезати и са рђава пута извести на добар пут, срећу и мир.''(...) Историјска Јелена, госпођа Лена – како је у народу упамћена, кћерка цара Лазара, удала се 1385. год за зетског господара Ђурђа II Страцимировића - Балшића, а већ 1389. године дочекала је велику погибију српску и смрт свога благочестивог оца Лазара. Као млада жена сахранила је 1403. године мужа, а 1405. године и своју мајку Милицу, односно монахињу Јевгенију. Ова жена јаке воље, велике обдарености, мушке одлучности, мудра и племенита, у свом животном ставу и настојањима слична је своме брату деспоту Стефану. Послије смрти свога мужа, заједно са сином Балшом Трећим повела је одлучан рат против Венеције. У то вријеме 1407. године Балша се жени Маром, кћерком арбанашког господара Никете Топије. По свршетку исцрпљујућега рата са Млечанима, који су били уцијенили њену главу, са њима потписује мировни споразум. 1411. године удаје се за босанског војводу Сандаља Хранића. До тада опасан противник Балше III, Сандаљ постаје његов очух и заштитник. Настављајући свој живот у новој средини, Јелена своме сину у аманет оставља идеју о Зети као нераздвојном дијелу некадашњег Српског царства, блискост и ослањање на политику српског деспота и борбу за очување православља и српске цркве. Међутим, несрећа као да је била стални, и једини увијек присутни, пратилац српске принцезе, која ће 1421. године сахранити сина јединца, 1427. ће изненада умријети њен брат, деспот Стефан, а 1435. год је умро и војвода Сандаљ.(...) Јелена је посљедњу деценију свога живота провела у молитви, тишини,

reporta`a СЛАВКО Живковић svetigora/ / 2009 / мај

о благослову Високопреосвећеног Митрополита црногорскоприморског и скендеријског Амфилохија и Архиепископа тиранског и све Албаније Анастасија, Васкршњу литургију у цркви свете Тројице, у Враки, надомак Скадра служили су шеф кабинета Митрополита црногорско-приморског протојереј Радомир Никчевић, парох цетињски јереј Љубомир Јовановић и јерођакон Јефрем. У храму се сабрало око 150 вјерника, међу којима је било највише дјеце, која су у ствари живи свједоци очувања вјере православне и обичаја на просторима гдје се затирала и ријеч српска. У овом насељу које је одољело притисцима и репресијама комунистичког режима, посебно се очувала свијест о поријеклу и духовном наслеђу дијела данашње југоисточне Црне Горе. Отац Радомир је у литургијској бесједи говорио о величини и значају празника Христовог Васкрсења. „Велика је то тајна да један од Свете Тројице, онај који ствара сваког човјека – постане човјек и да дозволи да га разапну, да дозволи да га човјек изда, али и да васкрсне и да побиједи смрт и да нас спаси“, рекао је овај врли слуга Цркве Христове. Након литургије отац Радомир је, по благослову Цетињског Архијереја, пригодним поклонима даривао преко шездесеторо дјеце окупљене око празника Васкрсења Христовог у Враки. Посебну драж овом Васкршњем богослужењу дали су Срби и Црногорци римокатоличке и мухамеданске вјере, становници Враке и Скадра, који су, у складу са својим могућностима помогли да се Васкрс дочека и обиљежи како приличи Празнику над празницима. Представници Митрополије црногорскоприморске, међу којима је био и аутор „Скадарских елегија“ пјесник Будимир Дубак, као и поједини професори и ученици Цетињске богословије, уочи Васкрса били су гости оца Николе Петанија и својим присуством уљепшали су и увеличали јутарње Васкршње богослужење у цркви светог Димитрија у центру Скадра, храму који је такође под јурисдикцијом Албанске православне цркве. Током боравка у Скадру они су мјесним паросима, по благослову Архиепископа Амфилохија уручили васкршње поклоне за дјецу православних вјерника. Госте из Црне Горе дочекали су чланови удружења „МорачаРозафа“, на челу са предсједником Удружења Павлем Брајовићем, као и професор српског језика у Скадру Светозар Ћираковић. Они су организовали посјету граду Љешу, гдје су заједно са браћом из Митрополије цетињске обишли гроб Скендер-бега и нова археолошка налазишта са десне стране цркве светог Николе. Ту су, према сазнањима господина Брајовића, у каменој пластици пронађени ћирилични записи који би могли промијенити званичне етнолошке и антрополошке претпоставке и процјене на овим просторима.

ВАСКРС У СКАДРУ

крипти саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици промовисана је књига «Положи наду на Господа – духовна поетика оца Лазара» која је посвећена блаженом спомену на архимандрита Лазара (Аџића), бившег игумана манастира Острог, аутора монахиње Јелене (Станишић), настојатељице манастира Ћелија Пиперска. У склопу промоције приказан је и двадесетоминутни филм о животу и дјелању овог врлог слуге Божијег.Бројној публици књигу су представили Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско-приморски Господин Амфилохије, Преосвећени Епископ Захумско-херцеговачки и Приморски Господин Григорије, аутор филма мр Радомир Станишић и аутор књиге монахиња Јелена. «Сигурно је да се писање и говорење о оцу Лазару неће завршити нити са овим свјетлописом нити са овим његовим кратким животописом», рекао је Владика Амфилохије. «Његова биографија се пише, његов спомен и његово дејство и присуство је, рекао бих, живље данас него јуче, а сјутра ће бити живље него ли данас», казао је он. «Опипљиво свједочанство о њему је Јован-до, манастир Ћелија Пиперска, дјелови Острошког манастира – само то да поменемо. То је видљиво и материјално. Али оно што је невидљиво, трагови на многим душама – они остају и несумњиво да ће и у будућности то мало зрно горушично, личност оца Лазара, рађати и још богатијим плодовима», рекао је Митрополит Амфилохије и заблагодарио монахињи Јелени и Радомиру Станишићу «што су

МОШТИ СВЕТОГ ЂОРЂА У ПРОКУПЉУ

ДРАГАН Борисављевић

svetiwe

мај / 2009 / svetigora

урадио познати београдски архитекта Дероко, а одређено је и место - поред зграде Начелства. Ускоро је избио рат, па је све остало само на покушају. Недавно је, по одлуци господина Иринеја, епископа нишког, део моштију Светог Ђорђа однет у Крушевац и положен у цркву која носи име овог Светитеља. Тада је, уз одговарајућу молитву, после много векова, отворен ћивот. У њему су нађени делови шаке, као и коже са главе обложене косом. Свештенике и научнике изненадила је, такође, унутрашњост ћивота. На горњем поклопцу откривен је графички лист издуженог облика, подељеног на седам поља. У средини је представа Свете Тројице, а на шест поља представљен је циклус о Светом Ђорђу. Све је праћено и црквенословенским текстовима. Према првим налазима археолога, вероватно је реч о графичком раду из друге половине 18. века, који подсећа на радове знаменитог Христифора Жефаровића.

ало је познато да се у храму св Прокопија у Прокупљу чувају Мошти још једног Светог Ратника Светог Ђорђа. По казивању проте Лазара Бараћа, намесника топличког, ћивот са Моштима Светог Ђорђа донела је у Топлицу породица Пешић, када се крајем 19. века досељавала из села Лопиже код Сјенице. Миле Пешић донео је ћивот у село Пребрезу подно Јастрепца где се настанио, са аманетом предака да га преда првој цркви која није порушена. Таквих у Топлици скоро да није било. Пешићи су ћивот спаковали у ковчег где се чувала девојачка спрема. ако би неко случајно сео на тај ковчег, одмах би нешто од стоке страдало: крава, овца, свиња... Отуда се Миле одлучи да пређе педесетак километара до Прокупља и ћивот преда цркви. Његов унук Слава сећа се да је са дедом долазио 1934. године да се поклони Моштима Светог Ђорђа, када су патријарх Варнава и краљ Александар Карађорђевић присуствовали великој свечаности обележавања хиљадугодишњице прокупачке цркве. Тада је и основан одбор за изградњу нове цркве за смештај Моштију Светог Ђорђа. Пројекат је

се потрудили да један дјелић личности оца Лазара поново оприсутне и да га врате међу нас». Личност оца Лазара је, по мишљењу Владике Григорија јасно приказана у овој књизи, «потпуно реално, без икаквог претјеривања, без икаквог оцјењивања. То није било могуће без тога да је аутор, у овом случају сестра игуманија Јелена, била љубљено чедо оца Лазара и да је он био њен отац – духовник. То се види на свакој страници ове књиге», примијетио је Владика Григорије. «То је за мене, као некога ко је имао и част и радост да га познаје, велики догађај и ова књига ће свакако бити једна важна лествица изнад које ће бити тешко некоме да докучи ту саму срж бића оца Лазара, а испод које ће свако видјети да није достигао мету. Зато је ова књига заиста за препоруку, она је једна од оних књига које вас буде на стремљење Богу, на живот у Цркви», нагласио је Владика Захумско-херцеговачки. Домаћин промоције књиге о оцу Лазару, «златном крилу Митрополије Црногорско-приморске», како га је назвао Митрополит Амфилохије, био је подгорички свештеник Предраг Шћепановић.

prikaz СЛАВКО Живковић

zlatno krilo mitropolije

svetigora/ / 2009 / мај

jubilej

РАЈКО Кривокапић

еома је важно подсјетити се неких кључних историјских датума, управо по хронолошком реду, а памтећи шта нам се и како нам се нешто дешавало у прошлости. Чини нам се да смо тако спремнији за сличне или теже догађаје у будућности. Лако је израчунати да је ова година седамстодеведесетогодишњица добијања аутокефалности Српске Православне Цркве од Васељенског Патријарха који се те 1219 године налазио у Никеји у Малој Азији. Но, да би смо дошли до тог, за српски народ судбоносног догађаја, морамо се вратити уназад, што је и циљ овог писања да колико је то могуће редом набројимо слијед догађаја, макар најбитнијих, с обзиром на згуснутост дешавања на српској историјској сцени. Једанаести вијек на Балкану одликују велики сукоби у које су умјешани прије свих раздражена византијска империја, ојачала већ дуже време Бугарска, обе са источне стране и са јако израженим освајачким и идеолошким тенденцијама латинско-франачко-угарским са запада и сјевера. Можемо слободно рећи да у том периоду Балкан кључа. А Срби, као народ раздијељени у низ нестабилних кнежевина, сукобљени са свима около, теже да колико је то могуће осигурају опстанак свога живља. Срби се налазе као народ у расјелини између истока и запада. Знамо да је 1054. година означена као година раскола хришћанске цркве, али коријени тог раскола сежу у дубљу прошлост. Очајне су борбе српских народних вођа са наизмјеничним непријатељима. Папски утицај на приморском дијелу Балкана је у сталној експанзији, а са друге стране Византија покушава очувати свој утицај у, како их називају грчким посједима. Отворена мржња манифестује се од стране латинског свештенства, јер «ниједан прави син римске цркве не може да се радује кад при олтару чује словенски варварски језик». Коментар је излишан шта поводом тога слиједи у пракси. Мисионарски рад Ћирила и Методија и њихових наследника има у нашем народу видних резултата, али је тим већи притисак, посебно, католичког фактора и наша борба са доказима сопственог идентитета и цивилизације траје већ пуни миленијум. Немањићка епоха ће наредна столећа обиљежити свим елементима државности, културе и свим садржајима који ће постати нова основа за стабилну будућност српског рода. Ако будемо способни да точак историје вратимо уназад, то ћемо тим свијетлим примерима прегалаштва наших предака препознати што нам ваља чинити сада и у будуће. Епоха Немањића то заслужује и обавезује, а како је било непосредним носиоцима те идеологије казују свједочанства у нашој исориографији. Доста је неразјашњених потеза које треба препустити даљим истраживањима, али је чињеница да историјска фигура у лику Немање обиљежава значајну историјску епоху. У свом дугом земном животу (87) Немања вуче такве државничке потезе од којих се и тада и до дана данашњег државницима леди крв у жилама. Али, како би рекао наш неумрли пјесник:

ПОВОДОМ 790 ГОДИНА САМОСТАЛНОСТИ

СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

«Прегаоцу Бог даје махове». Заиста често пута том државотворцу само је Бог давао махове. Рођен је 1113. године у Зети. Крштен од стране католика, поново крштен као православан, ствара државну идеологију у духу православља, бескомпромисни борац за своје идеје, мач мачева за своја убјеђења и права. Дубоко свјестан да стабилност државе не може почивати само на мачу који деценијама не враћа у корице, осјећа да окупљене Србе поред силе мора држати и духовна снага. Дефинитивно се опредељује за православље као духовну вертикалу. На његовом двору се често виђају разни духовници из грчких земаља и са Атоса. Виспрени Немања имао је шта да их пита и од њих чује. У међувремену, дефинитивно одлучује да центар уједињења српских простора треба да буде Рашка. Имао је ту и дилема. Његова «дедовина» Зета, распарчана у међусобним обрачунима, била је тада краљевина. Нова духовна снага јачег православља мора пристизати из унутрашњости. Са свим осталим јересима и у духовном и у националном смислу сурово се обрачунава. Не смијемо заборавити да је Немања лично обишао богатства Константинопоља и осјетио божанствени сјај Свете Софије. Ово све се дешава прије ових далекосежних одлука у својој владавини. Немања ствара уједињену српску православну државу у којој је православље основна, али не и једина духовна творевина. До смрти византијског цара Манојла Комнена са којим је он имао низ договора, Немања се држао дате заклетве да неће ратовати са Византијом. Није дуго прошло, мијења се византијски трон, а Немања одмах наставља освајање према истоку. Напомињемо да су то била етничким Србима насељена подручја. На ширем плану из Европе језде крсташке хорде према истоку. То почиње 1080. године по одлуци и позиву папе Урбана II. Њихова крвава освајања, или како их они зову ослобађање Христовог Гроба, у суштини су поред пљачки Јерусалима и обала Мале Азије све припрема обрачуна са Византијском империјом, што ће се јасно манифестовати 1204. године, а и касније све до пропасти Византије. На сјеверу Србије избија нови велики непријатељ у лику све моћније Угарске, која се већ јавно изражава да је Србија њена интересна сфера. Неочекивано, Немања жени свог другог сина Стефана принце-

империје и васељенски Патријарх напустили Константинопољ, избјегли у малоазијску Никеју гдје је тада владао Теодор Ласкарис. О иронијо судбине, на патријаршијски трон сједа венецијански дужд, деведесетогодишњи Енрико Дандоло, који је уједно организатор читавог крсташког похода. Због несигурне владавине Стефан моли брата Саву да са очевим моштима дође у Србију и покуша га измирити са братом Вуканом. Сава је за овај пут већ био припремљен. Добро пратећи ситуацију мудри Сава у чину архимандрита упорно наставља мисионарску радњу канонизујући Симеона Мироточивог што ће у будуће бити духовна одредница за светородну лозу Немањића. У Хвосну се дешава свечани дочек Савин и Светих Симеонових моштију. Онако како је само он то знао, Сава је измирио браћу над Светачким моштима свога оца који је похрањен у својој задужбини манастиру Студеници. Пад Цариграда у латинске руке већ је чињеница. Нужна потреба је мењати политику, посебно према Риму одакле највећа опасност прети. Занимљиво је да Стефан први крупни потез прави женидбом унуком венецијанског дужда Енрика Дандола. Следећи Стефанов потез је тражење краљевске круне од папе Хонорија III. Нормално, Стефану се излази у сусрет 1217. године, али је крунисан он сам, јер је Латинка Ана због болести већ била умрла. Највећи ударац од овог чина прима Угарска која из своје титуле аутоматски брише Србију као саставни дио. Архимандрит студенички Сава у овом времену подиже манастир Жичу као Стефанову задужбину. Сада са још већом упорношћу треба наставити православну мисију. Јаки католици на западу, а у Србији православље потчињено Охридској Архиепископији, која такође има своје

мај / 2009 / svetigora

зом Јевдокијом, нећаком цара Исака Комнена. Византија мора озбиљно да рачуна са Србима као партнерима у сваком смислу. Али у том моменту Немањи нестаје мира у кући јер први син Вукан има право на велико жупански трон. Стефан је већ добио титулу севастократора од византијског двора, а то је практично већ намјесник велике жупаније. Немања је својевремено такође био најмлађи у плејади претендената на престо. Вукан ожењен Латинком добија на управу Зету и Требиње и задовољење својих тежњи барем за кратко. Титулом великог кнеза коју добија од Немање, видјеће се, није био задовољан па се само назива краљем Зете. 1195. године услеђују промене на престолу Византије и за цара долази Алексије III, таст Стефана, Немањиног сина. Синхронизовано томе 1196. године Немања се повлачи и препушта државу сину Стефану, зету византијског Василевса. Одлази у Студеницу, своју задужбину, са монашким именом Симеон и као такав држи све конце у рукама. У овом времену већ се мора рачунати на трећег сина Стефана Немање. Растко односно замонашени Сава већ пет година се налази на Светој Гори. Манастир Русик прва је Расткова-Савина станица. 1192. године прелази у већ тада чувени грчки манастир Ватопед. Сава неуморно стиче огромна црквена знања и спрема се за најважнију улогу у стварању уједињене самосталне српске државе. Kод Немањића нема случајних догађаја, све је прорачунато у смислу формирања моћне државе и Савина улога је ту у стварању свих услова за добијање самосталне српске цркве. Крајем 1197. године на Атосу се дешава прави потрес од топота коња и људске вреве. Стиже монашко појачање у лику Симеона, пређе великог жупана по чувењу свима добро познатог Стефана Немање, са обилном пратњом и товарима блага. На Атосу нема српских манастира и отац и син се укључују у потрагу за погодним местом за већ замишљену Лавру. Трагајући Атосом наилазе на остатке манастира из десетог века, у питомом крајолику у близини источне обале Атоса. Свидело им се то место. Лично од цара Алексија III Немања добија на вечни поклон то земљиште, а цар будући манастир наименује у «Царску лавру». Убрзано се почиње градити манастир, тако да већ остарели и изнемогли Симеон 13. фебруара 1200. године у скоро завршеном манастиру испушта своју племениту душу на постављеном камену као узглављу - сигурно да је тај камен темељ нашег постојања. Док су се ови величанствени догађаји дешавали на Светој Гори уз обилату помоћ великог жупана Стефана, око истог су се стезали обручи из Зете од Вукана и са сјевера од Угара, чији краљ Емерик узима титулу и краља Срба. Грађански рат у Србији букти и 1202. године Вукан протерује Стефана са жупанског трона. На ширем плану врше се припреме за IV крсташки рат чији епилог, видећемо, представља једну од највећих хришћанских катастрофа и увод у крај византијске империје. У Србији, у страшном метежу грађанског рата, Стефан уз помоћ Бугара успијева повратити свој положај у 1205. години, али Вукан и даље остаје као огорчени противник. Као што напоменусмо, већ 1204. у крсташком походу Латини заузимају Цариград. О овом стравичном догађају написани су томови књига и још се пишу, а ми ћемо само констатовати да су Василевс

poezija

протојереј БОРИС Б. Брајовић

претензије на духовно потчињавање српских простора. На растуреном византијском царству слове поред латинског и два византијска, никејско и епирско, између којих такође постоји ривалитет у смислу обнављања византијске империје. Ипак, у Никеји борави васељенски Патријарх Манојло Саратен, као и цар Теодор Ласкарис. Заједничком акцијом Стефан и Сава се одлучују за директни одлазак у Никеју. После упућеног писма Стефановог, Сава креће на пут. Он има спремну причу и за Теодора и за Манојла. Морао је дјеловати аргументовано и одлучно, што њему свакако није недостајало. Уз сва расправљања на самом царском и патријаршијском двору, уз самосталност цркве Сава добија наименовање првог српског архиепископа. Преко Хиландара и Солуна Сава се враћа у Србију уз, сигурно је веровати, списак будућих епископа самосталне цркве, бројну богослужбену литературу. Сава доноси и збирку црквених закона, такозвани Номоканон или Крмчију. Ово је важно напоменути јер се богослужење до тада у Србији вршило на грчком језику. У реформским пословима нове цркве архиепископ Сава уз постојеће двије епископије формира на српским просторима још осам нових. Епископија хумска, зетска, хвостанска, будимљанска, дабарска, моравичка, топличка и липљанска. Занимљив распоред. Првих пет епископија, не без разлога, формиране су на подручјима гдје има највише католичког утицаја и још увек трагова богумилства. Манастир Жича је седиште Архиепископије, а у већ постојећим архиепископијама рашкој и призренској грчке епископе Сава замењује српским. На Спасовдан 1219. године на сабору у манастиру Жичи Сава крунише Стефана за краља, проглашавајући и самосталност Српске Цркве. Од овог момента самостална српска црква постаје чврсти стуб српке државности и духовности до данашњег дана вршећи богоугодно и смјерно своју духовну мисију, а кад је то било потребно, због тешких историјских прилика, вршила је и послове државне . На самом крају, рушењем српског царства: «У вековима туђинске власти, Црква је била чувар историјских предања и заједничке српске духовности утемељене на светосављу и косовском опредељењу за царство небеско. Срби су постали народ јединствен у свијету по томе што су сачували свијест о својој историји и ту историју памтили у стиху, учинивши је главним извориштем својих високих моралних начела» ( Радован Самарџић). Ово кратко излагање обухвата веома дуг историјски период постојања српског народа и набраја само мали дио веома важних историјских чињеница.

„...Све ријечи које сам упућивао другима, осјећао сам као различите од моје сопствене мисли, – јер су оне постајале непромјенљиве”, Пол Валери Сијач. Неко други праши моје сјеме Али ниче гдје ја хоћу Цвјетник. Бере други моје. Али ниче гдје ја хоћу. Риза. Оно што је никло није моје. Али ниче гдје ја хоћу. Сократ. Боји се смрти Зато умире.

смрт сократова - Жак-Луј Давид

svetigora/ / 2009 / мај

Сокраћење

medicina

оштовани читаоци, у овом броју Светигоре представићу најпознатије биљке из природне ризнице које се користе за здрав, лијеп изглед коже и које помажу код ублажавања одређених промјена и проблема на кожи. Најчешће нам се обраћају млади (од 12-19 год.) због проблема масне коже испуњене митисерама и акнама. Такође долазе људи због проблема екцема, псоријазе, брадавица, младежа, себороичних промјена на кожи, осипа, оштећења длаке и ноктију и других проблема. Кожа је највећи орган нашег тијела, површине и до 2 квадратна метра и тежине од 10-20 килограма. Она је наш спољашњи омотач и граница тијела према спољашњој средини. Има виталну функцију за преживљавање, јер одржава температуру тијела и има имунолошку улогу штитећи организам од неповољних спољашњих агенаса. Преко коже се врши размјена материја и на њој се најчешће одражавају дешавања унутар нашег организма. Сваки сантиметар коже има око: 20 лојних жлијезда, 100 знојних жлијезда, 4 метра нерава, 1 метар крвних судова, око 5000 сензорних корпускула и просјечно око 5 длака. мр фарм. Уколико водите рачуна о свом здрављу неопходно је да спроводите медицинску његу која обДРАГИЦА Бојовић ухвата свакодневно чишћење и исхрану коже, употребу здраве хране са што мање адитива и конзерванаса и узимање доста воде и чајних напитака, око 2 до 3 литра дневно. Дио дана треба проводити на чистом ваздуху, треба се бавити физичком активношћу и треба имати довољно сна. На тржишту које нам нуди веома велики број медицинских и козметичких средстава није лако одабрати „онај прави“. Ми фармалосионом Стефалаз, два пута недељно наносицеути посебно уважавамо препарате који се израђују по старинти биљну маску у облику гела Стефалаз, једном ским рецептурама, гдје се користе природне подлоге, ароматичдневно нанијети на кожу хидрантну, хранљиву на уља и воде, биљни екстракти који су природни антисептици крему Стефалаз, свакога дана попити 1-1,5 литар и конзерванси. ароматичног чаја, у исхрани користити маслиново У биљној апотеци „Св. Василије Острошки“ препоручијемо преуље, избацити газирана пића, сухомеснате произпарате за његу и лијечење коже који су израђени искључиво воде, алкохолна пића и обавезно пушење. од природних супстанци: љековитог биља и њихових екстракаСува и осјетљива кожа је такође проблемата, биљних уља, природних воскова, ароматичних уља, биљних тична кожа, без сјаја је и веома брзо се иритипигмената. ра спољашњим агенсом. Препоруке за суву и Масна кожа настаје због прекомјерног лучења лојних жлијезда осјетљиву кожу су: чистити кожу једном дневно локоје се налазе у дубљим слојевима коже. За масну и себороичсионом Стефалаз или понекад прати кожу лица ну кожу препоручујемо: прање коже лица и тијела са специјално и тијела са биљним сапунима који садрже козије израђеном мјешавином за ту намјену, прање коже лица и тијела млијеко, једном недељно наносити биљну маску са биљним сапунима који не иритирају кожу (о њима смо писау облику гела Стефалаз, лице испирати само са ли у неком од ранијих бројева), ујутро и навече чистити кожу чајевима које вам препоруче у биљној апотеци „Св. Василије Острошки“, најмање два пута дневно наносити на кожу хидрантну, хранљиву крему Стефалаз, посебно препоручујем за исхрану суве, испуцале и осјетљиве коже биљно уље за масажу које се израђује у манастиру „Св.Стефана“ у Дуљеву. Узроци настанка разних типова екцема и псоријаза често су непознати. Код оваквих појава на кожи поред унутрашње његе уношењем зеленог поврћа са доста витамина и минерала, чајева припремљених од свјежих и сушених биљака, препорука је у одређеној количини наносити на оштећена мјеста мелем Стефалаз. Свакодневно нам се јављају пацијенти да нас обавијесте да је примјена мелема код неких излијечила обољење, а код неких га ублажила у великој мјери.

Биљни препарати за здраву кожу

мај / 2009 / svetigora

Ако имате питања у вези са овом темом можете се обратите на мејл адресу dragicabiljna@cg.yu

Јако је важно да знате: да за преглед, савјет и лијечење болесне коже (екцеми, младежи, себороична кожа, псоријаза, осипи, брадавице, гљивична обољења, разни дерматитиси, херпес...) искључиво треба консултовати стручну особу, да медицинске и козметичке препарате искључиво узимате код фармацеута и према његовој препоруци.

Протојереј Валентин Бобиљев то што се десило још увијек не може назвати чудом. Очекује се долазак специјалне комисије, која ће погледати икону и ако буде требало доставити је у епархију ради даљег изучаваања. Живописана је прије 200 година.

Кустос Одјела за средњевјековну умјетност Британског музеја Џејмс Робинсон нашао је мошти 39 светитеља у експонату из 12. вијека - преносивом олтару, који је направљен у Њемачкој. Олтар је чуван у музеју од 1902. године, али његов садржај нико није знао, саопштава часопис The Guardian. Највреднији проналазак су мошти светог Бенедикта Нурсијског, светитеља из шестог вијека, оснивача западне монашке традиције, небеског покровитеља Европе. Мошти су биле увијене у свилену тканину, која је сама по себи ријетко умјетничко дјело. Тај комад византијске тканине датира из осмог или деветог вијека. Преносиви олтар са моштима опет ће бити експонат.

ГРЧКИ АРХИЕПИСКОП УПОРЕДИО ОБАМУ СА АЛЕКСАНДРОМ МАКЕДОНСКИМ Поглавар Грчке православне архиепископије Америке (која је под јурисдикцијом Константинопољске Патријаршије), архиепископ Димитрије упоредио је Барака Обаму са Александром Македонским, саопштава агенција Associated Press. На пријему који је уприличен у Бијелој кући 25. марта, поводом Дана независности Грчке, владика Димитрије, говорећи о сложеним задацима који стоје пред Обамом, изразио је наду да ће предсејдник изаћи на крај са њима, као што је у своје вријеме грчки вођа Александар Македонски пресјекао Гордијев чвор. Одговарајући Обама је казао да ће неизоставно жени испричати о овом ласкавом поређењу. “Видјећемо, да ли ће послије тога порасти мој атуторитет у кући. Она зна да је код куће у свакој ситуацији она главна”, нашалио се Обама. Међу проблемима које је навео архиепископ Димитрије био је и спор између Грчке и Републике Македоније. Предмет тог спора је назив последње; који је по тврдњи Грчке, узет након распада Југославије, и који ствара пометњу, пошто се Македонија зове и једна од грчких провинција. Грчка инсистира да се Република Македонија преименује у Бившу југословенску републику Македонију. Због тог, до сада неријешеног спора, у априлу прошле године Грчка ја ставила вето на ступање Македоније у НАТО.

У КАБАРДИНО-БАЛКАРИЈИ ЗАКРВОТОЧИЛА ИКОНА Православни вјерници КабардиноБалкарије узнемирени су због чуда које се десило са једном иконом у Републици. У храму Св. великомученика Димитрија Солунског закрвоточила је стара икона Св. првомученика Стефана. То се десило још 8. фебруара. У подручју срца појавила се пукотина, одакле је почела точити течност црвене боје.

ЗАУПОКОЈЕНА ЛИТУРГИЈА ГОГОЉУ Поводом празновања 200 година од рођења Николаја Васиљевича Гогоља, у храму преподобних Антонија и Теодосија Печерских Светоуспењске Кијево-Печерске лавре служена је заупокојена Литургија писцу, којом је началствовао поглавар Украјинске Православне Цркве Блажењејши Митрополит кијевски и све Украјине Владимир, уз саслужење епископа и свештенства. На молитви су били присутни и учес-

svetigora/ / 2009 / мај

ПРОНАЂЕНЕ МОШТИ БЕНЕДИКТА НУРСИЈСКОГ

ници међународне конференције посвећене 200 - годињшем јубилеју рођења великог писца, мећу којима свештенство, политички и друштвени посленици Украјине и других земаља Савеза Независних Држава. НА ГОГОЉЕВОМ ГРОБУ ОПЕТ КРСТ Првобитни облик гроба писца Николаја Гогоља на Новодевичјем гробљу у Москви биће обновљен у септембру 2009. године, соапштио је на прес-конференцији министар културе Руске Федерације Александар Авдејев.

Гогољ је првобитно био сахрањен у Свето - Даниловском манастиру. Тамо је на његовом гробу стајао камен са бронзаним крстом. Кад је 1931. године пишчев прах пренешен на гробље Новодевичјег манастира, на гробу је подигнут споменик скулптора Томског. Сам Гогољ је завјештао да његово надгробје буде у складу са православним канонима. У ШКОЛЕ БЕЗ КРСТИЋА Социјалистичка влада Бугарске у четвртак је утврдила пројекат закона, по којем је дјеци забрањено да на себи носе религиозне симболе у школи. Забрана се тиче и муслиманског хиџаба и православног крстића. Тренутно је тај пројекат предат Парламенту на разматрање. У Бугарској муслимани чине 12% становништва, а православни хришћани више од 80%. Представник исламске организације земље већ је осудио тај пројекат закона. АБОРИЏИНИ ПРИМАЈУ ПРАВОСЛАВЉЕ Новозеландским Абориџинима је веома близак дух православног хришћанства. Све више представника племена Маори прима православље и даје својој дјеци ру-

Приредио: Славко Живковић

ска имена, саопштила је агенција “Нови регион”, позивајући се на информацију Јекатеринбуршке епархије Руске Православне Цркве. Свој напредак православно хришћанство на Новом Зеланду дугује мисионарској дјелатности емиграната из Русије. На примјер, јекатеринбуршка студенткиња Људмила Јаковљева, која се прије неколико година за вријеме студија на Уралском државном економском универзитету, удала за странца, постала је Људмила Лаури, и прешла је да живи на Јужној полулопти Земље. Како пише у писмима својој уралској родбини, досељеници из Русије чувају благочестиве руске обичаје и свака православна парохија је “део Русије, и то старе Русије”, а службе се одвијају у препуним храмовима. “Имајући пред собом примјер досељеника из Русије, православљу прилазе многи новозеландски Абориџини. Они крштавају своју дјецу, дајући им руска имена - Саша, Маша, Тања...”, прича Људмила Лаури.

чаеши...“ Планира се његова бесплатна дистрибуција, како би се омладини пренијело слово Божје, саопштава Интерфакс.Религија. Свештеник Јевгеније не искључује могућност да слични пројекти могу успети и са другим познатим рокерима, на примјер групом Алиса, чији је вођа Константин Кинчев такође вјерник. БОМБЕ У ГРЧКИМ ЦРКВАМА

СНАГА РОК МУЗИКЕ

ЛЕДЕНО ЈАЈЕ ТЕЖИНЕ ПОЛА ТОНЕ На Васкрс у московском парку културе „Краснаја пресња“ направљено је јаје тешко пола тоне, саопштили су у Централном окружењу. Јаје је било више од два метра, а направили су га скулптори „Галерије руске ледене скулптуре“, у најбољој традицији Карла Фабережеа. Представници галерије намјеравају да поднесу молбу да се ово васкршње јаје унесе у Гинисову књигу рекорда. НАЈВЕЋЕ ВАСКРШЊЕ ЈАЈЕ НА СВИЈЕТУ Организатори прољећне изложбе у саксонском граду Олденбург, који је некада припадао Данској, а сада припада Њемачкој, тврде да су они направили највеће на свијету „васкршње гнијездо“. Гнијездо је направљено специјално за Васкрс по западном календару. Осим главног експоната – гигантског јајета, чији је дијаметар 17 м, у гнијезду се налази још 20 хиљада других умјетнички украшених јаја разних димензија. ХРИШЋАНСКА СОЛИДАРНОСТ У СИНГАПУРУ Годину дана након што су изненадно исељени из просторија у којима је обављано богослужење, чланови православне заједнице Васкрсења Христовог у Сингапуру су уз помоћ Римокатоличке архиепископије пронашли нови дом. Након новинског написа од прошлог мјесеца, у коме је објављено да православна заједница обавља богослужења у Англо-кинеској међународној школи, свештеника парохије, оца Даниела Тојна, контактирао је римокатолички архиепископ Николас Чиа. „Католичка црква нам је понудила помоћ, и за то смо им захвални“, казао је отац Данијел, који је основао цркву у Сингапуру 2001. године. ЗА ПРОМОВИСАЊЕ ХРИШЋАНСКИХ ВРИЈЕДНОСТИ Начелник Одјељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, Епископ волоколамски Иларион, позвао је европске државе да буду активније у промовисању

мај / 2009 / svetigora

ПОМОЋ ЖИТЕЉИМА ЗИМБАБВЕА Блажењејши Патријарх александријски и све Африке Теодор Други обратио се невладиној организацији „Солидарност“, која дјелује при Грчкој Православној Цркви, са молбом да пошаље животне намирнице гладним житељима Зимбабвеа. Организација „Солидарност“ је већ

предала храну, која ће у најскорије вријеме бити распоређена међу најсиромашнијим грађанима, уз сарадњу Зимбабвејске митрополије Александријске Патријаршије.

Рок музика треба да доноси корист и тјера људе на размишљање, сматра клирик Дњепропетровске епархије, протојереј Јевгеније Максименко. „Руски рок – то је снага. Само послушајте текстове „ДДТ“... Ја лично сматрам да треба правити такву музику која доноси корист другима“, казао је о. Јевгеније у интервјуу украјинском часопису Комсомолска правда. Сам отац Јевгеније је признао да је одрастао на украјинском року. Слуша „Deep Purple“, „Led Zeppelin“, а у младости је свирао удараљке. Прошле године групе „ДДТ“ и „Браћа Карамазови“, које су учествовале у рок -турнеји по градовима Украјине, посвећеној 1020 - годишњици Крштења Русије, правиле су музику на стихове оца Евгенија. Као резултат тога снимљен је албум „Ниње отпуш-

Грчка полиција је демонтирала 9. априла бомбу, коју су терористи поставили у саборном атинском храму. Истога дана било је подметнуто још неколико експлозивних направа – једна од њих је експлодирала поред цркве Свете Тројице у лучком граду Пиреј. У овом нападу није било повријеђених. Осим бомбе, која је пронађена у атинској саборној цркви, полицајци су успјели да демонтирају експлозивне направе у двије цркве у Солуну – у цркви Св. Софије и цркви Светог Димитрија. Одговорност за ове акције је на себе преузела радикална групација „Фракција нихилиста“, која је хтјела на тај начин да изрази протест против учешћа Цркве у „угњетавању људи“. Непозната лица су извијестила полицију о терористичком акту који се припрема и зато је полиција успјела да реагује на вријеме.

IZ SVIJETA

хришћанског вриједносног система, умјесто да говоре о исламизацији. „Данас се много говори о исламизацији Европе, о демографском освајању Европе. Многочлане муслиманске породице не би требало да нам сметају, природно је имати пуно дјеце. Боље би било да се замислимо зашто хришћани имају тако мало дјеце“, казао је епископ Иларион током сусрета са италијанским амбасадором у Руској Федерацији Виториом Клаудијом Сурдом, који је одржан у уторак у Москви. То се дешава зато што „млади данас свој вриједносни систем не заснивају на хришћанским вриједностима, многи предност дају материјалном напретку, успјешној каријери, задовољствима, умјесто породици и дјеци“, рекао је владика Иларион. „Подршка породици је заједнички задатак европских држава и хришћанских цркава. Нека то буде наш одговор такозваној исламској пријетњи“, закључио је он.

svetigora/ / 2009 / мај

УСЛОВ ЗА МАДОНИН КОНЦЕРТ У ПЕТЕРБУРГУ

Директор Ермитажа Миахил Пјотровски нема намјеру да дозволи богохулни чин за вријеме концерта Мадоне на Дворском тргу 2. августа ове године. „Ми желимо гаранције да неће бити никаквог богохуљења на Дворском

тргу“, изјавио је Пјотровски за радио Ехо Москве, рекавши да се не боји окривљавања за „нарушавање слободе ријечи“. Он је подсјетио да на Дворском тргу стоји анђео са крстом – фигура анђела је рад Бориса Орловског. Прије три године хришћанске Цркве из цијелог свијета су изразиле протест поводом шоу-програма који је изведен на Мадонином концерту „Live to Tell“, гдје се пјевачица појавила распета на великом крсту у виду огледала. ХРАМ НА ТОЧКОВИМА Покретни православни храм на бази возила „Кам А3“ направљен је у Волгограду по наруџби Московске Патријаршије за Руску армију. То је 23. априла саопштио главни конструктор Волгоградске фабрике транспортних машинских грађевина Јуриј Еремин. „У маршовској ситуацији покретни храм веома личи на обично војничко возило Кам А3, заштитне боје. Међутим, у стајаћем положају, ми смо испоштовали све захтјеве наручиоца и испунили све каноне Православне Цркве. Уникатни систем шарки дозвољава да се каросерија камиона трансформише у праву цркву са куполом и крстом, са олтаром, припратом и чак са одвојеном исповједаоницом.“ „Површина цркве је преко 40 квадратних метара. Црква може да прими око 50 људи“, прецизирао је главни инжењер. „Покретна црква је опремљена аутоматским генератором и савременим огрјевним системом, тако да храм може бити послат на најудаљенија подручја и функционисати у најсуровијим климатским зонама и тешко доступним мјестима“, сматра Еремин. НЕОБИЧНА ЗАБРАНА „Не улазити на штиклама!“ – такве табле се ускоро могу појавити у Грчкој. Ствар је у томе што Министарство културе има намјеру да забрани женама - туристима које носе ципеле са високим оштрим штиклама, да посјећују историјске споменике. Показало се да помодарке наносе непоправљиве штете античким храмовима и театрима. Кривицом туристикиња на штиклама древни подови су испуњени мноштвом удубљења и пукотина. Рестауратори сматрају да ако даме и даље буду туда ходале на танким штиклама,

неће бити могуће обновити старе подове. Још и раније је понашање туриста забринуло грчке чиновнике. На примјер, за вријеме ремонта једног античког театра радници су пронашли под сједиштима 27 килограма жвакаћих гума. РЕСТАУРАЦИЈА ГРОБНИЦЕ ПРОРОКА ЈЕЗЕКИЉА Ирачко министарство за туризам и старине објавило је да ће почети са рестаурацијом гробнице библијског пророка Језекиља, која се налази јужно од Багдада, у граду Кифл. Представник министарства је објаснио да су спремни да рестаурирају све споменике културе, без обзира на њихову конфесионалну припадност. Језекиљеву гробницу муслимани поштују као мјесто погребења Зуљ-Кифла, једног од пророка који се помиње у Курану. За вријеме Садама Хусеина то светилиште се налазило под окриљем државе, каже се у часопису Jerusalem Post. На територији Ирака налазе се и гробнице других старозавјетних пророка – Данила, Јездре, Наума и Јоне. Данас на теритоији Ирака живи само неколико десетина Јевреја. ПРИНЦ ЧАРЛС ЋЕ ПОСЈЕТИТИ МОСКВУ

Принц Чарлс ће 7. септембра 2009. г. у саставу британске делегације учествовати у свечаностима поводом 100 - годишњег јубилеја МартоМаријинске обитељи у Москви. То саопштавају РИА Новости. Одлуку о празновању 7. септембра донио је Старатељски савјет обитељи. На засједању Савјета су учествовали Патријарх московски и све Русије Кирил, градоначелник Москве Јуриј Лушков, предсједник Фонда Андреја Првозваног Владимир

IZ SVIJETA Јакуњин. Последњи пут принц Чарлс у Русији је био 2003. године. Тада је посјетио Санкт-Петербург и Соловке. Женски Марто–Маријински манастир, који је 1909. године основала кнегиња Јелисавета Фјодоровна, у царској Русији је служио за припрему медицинских кадрова земље. Сада сестре раде у војним болницама и Хитној помоћи Склифософског. У СИРИЈИ ОБИЉЕЖЕН ДАН СВ. КИРИЛА И МЕТОДИЈА

У ДОКУМЕНТ УН-а УВЕДЕН ПОЈАМ ХРИСТИАНОФОБИЈА

Учесници конференције Уједињених Нација против расизма и ксенофобије, осудили су дискриминацију хришћана. У завршном документу Форума изражена је забринутост поводом „инцидената расне и религијске нетолерантности и насиља, укључујући исламофобију, анти-семитизам, христианофобију и анти-арабизам“, саопштено је из Московске Патријаршије. Руска Црква је недавно позвала учеснике конференције да у међународне законе уведу појам христианофобије. „Руској Православној Цркви је веома стало да се листи пријетњи, уз анти-семитизам и исламофобију, дода и идеја христианофобије“, казао је замјеник начелника Одјељења за спољне црквене везе, протојереј Георгије Рјабик. Он је истакао да постоје бројни примјери „кршења права хришћана, вријеђања њихових осјећања и искривљавања хришћанског учења које је покренуло христианофобију“.

мај / 2009 / svetigora

НАЈДУЖА ЛИТИЈА У РУСИЈИ „Од Спаса на Крви - до Храма на Крви“ је незванични назив најдужег крсног хода (литије) у Русији.

ЗАБРИНУТОСТ ЗБОГ ОТИМАЊА ЦРКВЕ Европски парламент је изразио дубоку забринутост поводом отимања цркве Преображења од стране расколничке групе, такозване Кијевске Патријаршије, у украјинском селу Бејево у Сумској области. „Треба знати да свако отимање храмова одлаже признавање Украјине као европске државе“, казала је Татјана Жданок, члан Парламента, предсједнику администрације Сумске области, Николају Лаврику. Она је нагласила да се у овој области „људска права систематски крше“, а посебно права вјерника Московске Патријаршије, парохијана у селима Хоружевка, Липова Долина, Јунаковка, Гудими и граду Ромни, гдје су чланови тзв. Кијевске Патријаршије отимали храмове. Она је подсјетила Лаврика да Европска унија „сматра Украјину земљом која је свјесно направила европски избор“ и да је „неопходно на тај избор одговорити, не само приближавањем свог законодавства европском закону, већ и прихватањем основних вриједности на којима се гради будућност уједињене Европе – мултикултуралне, мултиконфесионалне и толерантне, која неће допуштати нетолерантност и дискриминацију“.

ПАПА СЕ СУСРЕО СА ЛУКАШЕНКОМ Папа Бенедикт XVI се нада сусрету са патријархом Московским и све Русије Кирилом у блиској будућности, казао је белоруски предсједник Александар Лукашенко у Риму, сумирајући своју посјету Ватикану. „Папа је рекао буквално следеће: Можда ће Бог отворити ова врата и сусрешћемо се ускоро“, цитирао је предсједник римског папу. Лукашенко је додао да је током сусрета са папом разговарао о „многим питањима, укључујући и међурелигијске односе“. „Разговарали смо о односу између Православне и Римокатоличке Цркве“, рекао је он.

10. и 11. маја у сиријском граду Алепо обиљежен је празник Светих равноапостолних словенских просветитеља Ћирила и Методија. Свечаности су организоване на иницијативу бугарске општине, уз учешће представника Московске Патријаршије при Антиохијској Патријаршији, амбасаде Бугарске и Сиријске Арапске Републике и генералног конзулата Руске Федерације у Алепо. У Свето–Илинском саборном храму служена је Божанствена Литургија којом је началствовао Митрополит алепски и искандеронски Павле (Антиохијска Патријаршија) уз саслужење представника Руске Православне Цркве, посланика Бугарске Православне Цркве, клира Варненске митрополије и свештенства из Алепа. Служено је на арапском и словенском језику. Након Литургије митрополит Павле је уприличио пријем за високе госте.

Вјерници су кренули из СанктПетербурга за Јекатеринбург. Учесници молитвене шетње прије неколико дана кренули су из петербуршког храма Спаса на Крви и проћи ће 3000 километара. Путници ће молитвено проћи кроз територије осам епархија Руске Православне Цркве. На путу ће им се придруживати житељи Вологодске, Кировске, Јарославске, Костромске, Пермске и других области Русије. До Јекатеринбурга вјерници ће стићи за Царске дане. У ноћи између 16. и 17. јула учесници литије на челу са иконама Спаситеља, Пресвете Богородице и Светих царских мученика учествоваће у уралској престоници, са осталим поклоницима, на богослужењима Царских дана у храмовима Јекатеринбурга, Алапајевска, у манастиру на Гањиној јами, саопштава информативна агениција Јекатеринбуршке епархије. Тако ће путници поновити пут којим су бољшевици депортовали породицу потоњег руског цара из Царског села, за Сибир, Тобољск, а онда за Урал у Јекатеринбург.

ПРВА ЛИТУРГИЈА У ВИЈЕТНАМУ Свештенство Владивостокске епархије Московске Патријаршије служило је прву у историји Литургију у Ханоју, главном граду Вијетнама. Литургија је служена у Руском центру науке и културе у оквиру пастирске посјете Вијетнаму, коју су свештеници од 5. до 12. марта обавили по благослову Архиепископа владивостокског и приморског Венијамина. Поред тога, они су у Недељу православља служили у граду Вунг Тау. Том приликом служен је помен на гробовима осам морнара руске крстарице „Дијана“, који су учествовали у руско-јапанском рату. МАСОВНО МОНАШЕЊЕ У ДИВЈЕЈЕВУ

svetigora/ / 2009 / мај

Најмасовније монашење у последње вријеме било је у Дивјејевској обитељи. То је за Благовијест-инфо саопштено из Нижегородске епархије. 20. марта Архиепископ нижегородски и арзамаски Георгије замонашио је 18 послушница обитељи. Постриг је извршен у храму Московских светитеља нижегородског подворја Дивјејевског манастира. Сестрама обитељи, које су примиле монашки постриг, владика Георгије је пожелио да ону чистоту коју су данас добиле сачувају читав живот.

СВЕЦАРИЦА У КУРСКУ 20. марта у Знамењски саборни храм Курска достављена је копија чудотворне Богородичине иконе Свецарица, која се стално налази у СветоНикољском Црноостровском манастиру града Малојарославеца калуш-

ке области. Икона Мајке Божје, Свецарица, копија чудотворне иконе Пантанасе из Атонског манастира, предата је прије три године Русији. Хроника исцјељења болесних која се води у манастиру Ватопеду биљежи многе случајеве, као на примјер олакшање болова и исцјељење канцерогених болесника. ПОВРАТАК БУГАРСКИХ РАСКОЛНИКА Свети Синод Бугарске Православне Цркве изјавио је да се низ свештеника из тзв. Aлтернативног синода спрема да се врати под окриље канонске Цркве, саопштава сајт “Монитор” цитирајући администрацију Синодалне палате. Официјелни представник Светог Синода Бугарске Православне Цркве митрополит русенски Неофит је изјавио да су неки расколници почели преговоре о свом повратку под окриље канонске Цркве. Он је казао да постоји могућност да ће међу расколницима бити и оних који очекују пресуду Европског суда за људска права, и који ће узети новчане компензације од државе, па се онда вратити Цркви. Митрополит Неофит је казао: «Ми примамо све који се искрено кају и који немају неких нарочитих преступа, као на примјер други брак или криминалне радње.» Митрополит Неофит је прецизирао да Синод није формирао специјалну контактну групу за сусрете и преговоре са Инокентијевим људима, а патријарх Максим је лично благословио сваког од епископа и редовних свештеника да се састају са људима из Алтернативног синода поводом уједињења. ПРЕДСЈЕДНИКА БУГАРСКЕ НАГРАДИЛА МОЛДАВСКА ЦРКВА

Предсједник Бугарске Георгиј Пирванов, током званичног боравка у Републици Молдавији, посјетио је Кипријански мушки манастир.

Предсједника је пратио Владимир Вороњин, предсједник Републике Молдавије, који је упознао господина Пирванова са процесом обнове тог манастирског комплекса. У Свето-Георгијевској обитељи високе госте је дочекао Митрополит кишињевски и све Молдавије Г. Владимир, у пратњи клира и монаштва. Митрополит Владимир је служио молебан за здравље. По завршетку богослужења високопреосвећени Владимир се обратио гостима поздравним словом, у којем је изразио захвалност Његовом Превасходству предсједнику Бугарске Георгију Пирванову за напоре, које је уложио на очувању јединства православне вјере како на територији Бугарске, тако и ван њених граница, у другим православним земљама. У знак захвалности митрополит Владимир је наградио Георгија Пирванова Орденом Преподобног Пајсија Величковског првог степена, саопштава сајт Молдавске Православне Цркве. Високопреосвећени Владимир је подсјетио присутне на плодотворну сарадњу између Православних Цркава Републике Молдавије и Бугарске и на размјену студената теологије тих земаља. У наставку посјете гости су упознати са историјом и животом монашке обитељи, која је једна од најстаријих на територији Републике Молдавије. ПРАВОСЛАВНИ ХРАМ НА ТАЈЛАНДУ Представник Руске Православне Цркве у Краљевини Тајланд игуман Ољег (Черепањин) је на позив православних вјерника посјетио острво Самуи. За вријеме посјете, на острву су крштена два члана општине. Игуман Ољег је такође скупио паству, која је донијела одлуку о стварању православне парохије Вазнесења Господњег на том острву. Ова парохија ће територијално укључити, поред острва Самуи, и острва Ко Панган и Ко Тао. Документа о стварању нове парохије на Тајланду под јурисдикцијом Московске Патријаршије послата су Његовој Светости Патријарху московском и све Русије Кирилу. ОДЛУКЕ СВЕТОГ СИНОДА РПЦ У Москви је 31. марта засиједао Свети Синод Руске Православне Цркве који је донио неке нове одлуке по питању кадровских рјешења. Одлуком Светог Синода Руске Православне Цркве Епископ бечки и

Приредио: Славко Живковић

аустријски Иларион ослобођен је управе над Бечко-Аустријским и Мађарским епархијама и назначен је за Епископа волоколамског, викара Патријарха московског и све Русије. Епископ Иларион је назначен за предсједника Одјела спољних црквених веза Московске Патријаршије и за сталног члана Светог Синода. Привремено је управа над БечкоАустријским и Мађарским епархијама предата Епископу јегорјевском Марку. За замјенике предсједника Одјела спољних црквених веза Московске Патријаршије назначени су протојереј Николај Балашов и јереј Георгије Рјабих. За управника послова Московске Патријаршије изабран је Архиепископ сарански и мордовски Варсонуфије. Одјел за религиозно образовање и катехизацију повјерен је Епископу зарајском Меркурију. Издавачки одјел Московске Патријаршије предат је на управу Митрополиту калушком и боровском Клименту. Поменуто засиједање Светог Синода је прво под предсједавањем Патријарха московског и све Русије Кирила.

ВАСКРС ПРОСЛАВЉЕН И У КУВАЈТУ И ове године, као и многих претходних, православни у далекој и исламској земљи Кувајту окупили су се

ПАТРИЈАРХ КИРИЛ КОСМОНАУТИМА ЧЕСТИТАО ВАСКРС

Првога дана Свијетлог Христовог Васкрсења обављен је традиционални телефонски разговор поглавара Руске Православне Цркве са посадом Међународне космичке станице. Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил четитао је космонаутима Васкрс и пожелио им Божије помоћи у њиховом послу. Сада на Међународној космичкој станици ради експедиција у саставу три човјека – командира посаде Г. И. Падалкија из Русије, инжењера Барата Мајкла Рида из САД и инжењера Ваката Коичија из Јапана. Посада ради на станици око шест мјесеци.

мај / 2009 / svetigora

ПАТРИЈАРХ ВАРТОЛОМЕЈ И ОБАМА Након сусрета у Истанбулу са америчким предсједником Бараком Обамом, цариградски патријарх Вартоломеј је изразио оптимизам по питању поновног отварања богословије на Халки и других проблема са којима се Патријаршија суочава. „Васељенска Патријаршија је много оптимистичнија и по питању Богословије Халки и по питању других проблема“, изјавио је патријарх након петнаестоминутног сусрета са Обамом у хотелу у којем је предсједник одсјео. Сусрету је присуствовао представник Бијеле куће Рам Емануел и Ар-

ПРОТИВЉЕЊЕ ИДЕЈАМА О ‘’ЦЕНТРАЛИЗАЦИЈИ’’ ПРАВОСЛАВЉА Епископ волоколамски Иларион, начелник Одјељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, изразио је неслагање са тежњама Цариградске Патријаршије да управља свим православним заједницама у дијаспори. „Као један од главних изазова за међуправославне односе видим то што Цариградска Патријаршија полаже право на посебну улогу у Православној Цркви“, казао је епископ Иларион. „Православној Цркви хоће да се наметне модел Католичке Цркве“, казао је он и подсјетио да „у Православној Цркви таквих модела нема“. По ријечима владике Илариона водећи епископи Цариграда желе да преиспитају принцип првенства у православном свијету. Овај модел подразумијева да Цариградска Патријаршија „управља свим Црквама у такозваној дијаспори“. Заједнице које се не налазе у границама историјских националних цркава требало би да потпадну под јурисдикцију Цариграда. Владика Иларион је рекао да ће се ово сложено питање разматрати на међуправославном сусрету.

на поноћној и јутарњој Св. Литургији у православној цркви која припада Антиохијској Патријаршији. Свету Литургију служили су протосинђел Аврам и протојереј Филимон уз саслужење ђакона. Његово Преосвештенство Митрополит Константин се тренутно налази на лијечењу у Атини. У цркви и испред цркве окупило се преко 1000 вјерника махом из Сирије, али и из Србије, Русије, Бугарске, Украјине и Румуније. Свето Јеванђеље читано је на арапском, грчком, српском и енглеском језику, а црквом се орио тропар васкрсења на арапском, грчком и црквенословенском. Захваљујући одличној и завидној сарадњи наших људи у расејању и митрополита и свештенства ове цркве, иначе посвећене Пресветој Богородици, служба је дјелимично служена и на црквенословенском.

ПАТРИЈАРХ ИЛИЈА ДРУГИ ПОЗИВА НА МИР Патријарх-Католикос све Грузије Илија II позвао је власт и опозицију да не прибјегавају сили, већ да потраже мирне путеве рјешења проблема. „Ситуација је толико натегнута да се приближава критичној тачки. Позивам и власт и опозицију да у име добробити наше земље направе потезе који ће опустити ову напету ситуацију и мирно разријешити настале проблеме, и да не употребљавају силу“, казао је патријарх на служби у СветоТројицком храму у Тбилисију. Патријарх је позвао народ Грузије да покаже мудрост и остане миран.

хиепископ амерички Цариградске Патријаршије, Димитрије. Патријарх Вартоломеј је захвалио Обами на „свему што је изрекао пред турским парламентом по питању Богословије“, и објаснио да је рад богословије основна потреба Патријаршије. А такође је изразио и захвалност на подршци коју је Обама пружио турском европском курсу, као што је то чинила и „Васељенска Патријаршија, и ја лично, већ годинама“, рекао је патријарх.

IZ pomjesnih crkava

ЈУШЧЕНКО СЕ ПРИЧЕСТИО КОД РАСКОЛНИКА 16. априла на Велики четвртак, предсједник Украјине Виктор Јушченко учествовао је на

svetigora/ / 2009 / мај

литургији, која се одвијала у кијевском Владимирском сабору. Службу је служио Филарет Денисенко, који је себе прогласио за патријарха кијевског и све Русије - Украјине. Филарету Денисенку, бившем архијереју Руске Православне Цркве одузет је чин и предат је анатеми за учињени раскол. Како се каже на сајту расколника, Јушченко се исповиједио и причестио на литургији коју је служио Денисенко. Јушченко се залажући се за стварање „Јединствене помијесне Украјинске цркве“ активно мијеша у живот Цркве и указује помоћ расколницима. Међутим, парадоксално је што је предсједник Украјине, у исто вријеме више пута говорио о својој припадности канонској Украјинској Православној Цркви.

У ПРЕСТОНИЦИ МАЛЕЗИЈЕ ПРАВОСЛАВНИ МОЛЕБАН Православни Васкрс је ове године први пут у историји обиљежен у Малезији, саопштава Руска линија.У ову муслиманску земљу, гдје нема ниједне православне парохије, на многобројне молбе вјерника допутовао је настојатељ храма Успења Пресвете Богородице из Сингапура. Отац Марк и његов помоћник отац Александар, уз импозантан број народа, служили су празнични молебан у згради Руског културног центра у Куала–Лумпуру. Након тога крштено је неколико новорођенчади. Поред многобројних Руса који живе у Малезији, служби су присуствовали и амбасадор Русије у тој земљи и савјетник амбасаде. Духовно кријепљење које свеште-

ници Успењског храма из Сингапура пружају православним из сусједних земаља постало је добра традиција. Свештеници су се са радошћу одазвали на позив да посјете Куала-Лумпур на највећи хришћански празник, док локалне власти не рјеше позитивно питање о оснивању прве пуноважне парохије Руске Православне Цркве у Малезији. ПРВА ЛИТУРГИЈА У ЕМИРАТИМА На Васкрс у граду Шарџа у Уједињеним Арапским Емиратима (УАЕ) десио се историјски догађај – на мјесту изградње јединог у Уједињеним Арапским Емиратима руског православног храма посвећеног Светом апостолу Филипу, служена је прва Божанствена Литургија. На свечану службу скупили су се многобројни парохијани, емигранти из многих бивших република СССР-а. Њима који су далеко од домовине је црква постала уједињујући принцип. По окончању богослужења освештана су јаја и куличи (васкршњи колачи). Изградња првог православног храма и културно –просвјетног центра на Арабијском полуострву почела је у августу 2008. г. Данас је, без обзира на финансијску кризу, завршено већ 25% грађевинских радова. Гради се искључиво од прилога парохијана и спонзора. У РЈЕШАВАЊУ КИПАРСКОГ ПРОБЛЕМА

Поглавар Кипарске Православне Цркве Архиепископ Хризостом Други позвао је Грчку да укаже подршку влади Кипра у рјешавању кипарског питања. „Атина треба да одигра своју улогу и укаже суштинску помоћ у разрјешењу кипарског проблема, пошто су наступила подмукла времена“, изјавио је поглавар Кипарске Цркве, сусревши се са премијер-министром Грчке Костасом Караманлисом. „Ми желимо конструктивно и дугорочно рјешење“, нагласио је владика. „Ако рјешење буде конструктивно и трајно, оно ће бити

подржано од стране Цркве.“ ИЗ РУМУНСКЕ ЦРКВЕ У недјељу 10. маја, општина румунске парохије Светих Архангела донијела је једногласну одлуку о преласку под омофор митрополита Јосифа, у састав Румунске митрополије Западне и Јужне Европе (Румунска Патријаршија). „Румунска црква Париза“, која дјелује од 1853. године, одвојила се од Румунске Патријаршије 1948. године, послије успостављања комунизма у Румунији. 10. маја 2009. године завршени су вишегодишњи преговори и дошло је до потпуног помирења Општине са Румунском Православном Црквом, саопштава сајт Echo ortodoхe. На Божанственој Литургији коју је тога дана служио митрополит Јосиф, уз саслужење осам свештеника и три ђакона, ђакон Жан Бобок је рукоположен у чин презвитера. Он ће служити у цркви Светих Архангела. МЕЂУНАРОДНИ ФЕСТИВАЛ ПРАВОСЛАВНОГ ПЈЕВАЊА Десети, јубиларни, Музички фестивал у Минску уприличен је поводом 25 година од установљења празника Сабора белоруских Светих. Први Мински фестивал духовне музике одржан је по благослову Митрополита минског и слуцког Филарета 1989. године и био је посвећен 400-годишњици установљења Патријаршије у Русији. У великој сали Белгосфилхармоније одржан је свечани концерт, на којем су учествовали хорови из разних земаља. Један од њих је био хор „Зуморо“ Православне богословије града Котајама из Индије који је изводио богослужбено појање Православне Цркве у Индији. На фестивалу је учествовало 45 хорова и водећих музичара из разних земаља, међу којима и из Србије, Естоније, Индије, Пољске, Француске, Холандије, Италије и Бугарске. ГРУЗИЈА ТРАЖИ МОШТИ ЦАРИЦЕ КЕТЕВАН Грузија тежи да поврати у своју земљу мошти Свете мученице царице Кетеван. За мјесец дана у Грузију ће стићи званична делегација из Индије, која ће изнијети доказе да мошти које се чувају у Индији заиста припадају Светој царици Кетеван, саопштава „Грузија Online“.

IZ pomjesnih crkava Како је изјавио вјерник из Индије Давид Алавердели, који ради на помену-

том проблему, у питању је шака Свете царице, која се чува у граду Роа. Царица Кетеван је погубљена 1642. године у Персији. Дјелови њеног тијела били су послати њеном сину, цару Тејмуразу. Чувани су у цркви Алавердели, међутим касније су изгубљени. Како је изјавио Давид Алавердели, већ је урађена ДНК анализа, сагласно којој шака заиста припада светој царици. „Делегација ће изнијети читав списак материјала и одмах након тога ће почети преговори о предаји светих моштију“, изјавио је Давид Алавердели.

Он је такође овом приликом актуелну глобалну финансијску кризу описао као последицу похлепе западног свијета, и додао да свијет треба да из ове кризе извуче лекцију и нађе начина да у будућности избјегне сличне ситуације. Патријарх је последњи пут био у Замбији прије 15 година. ПОГЛАВАР ПОЉСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ НА КИПРУ

Поглавар Пољске Православне Цркве, Митрополит варшавски и све Пољске Сава, се током званичне посјете Кипру сусрео са предсједником Димитријем Христофиасом. Архиепископ кипарски Хризостом одликовао је митрополита Саву највишим одликовањем Кипарске Цркве, Златном медаљом апостола

ПОГЛАВАР ФИНСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У УКРАЈИНИ Током званичне посјете Украјини, поглавар Финске Аутономне Православне Цркве Цариградске Патријаршије, митрополит карелијски и све Финске Лав, посјетио је у Кијеву и храм Васкрсења Христовог у изградњи. Том приликом је у цркви Свих Светих, након Свете Литургије одслужио помен код моштију Светог Спиридона Чудотворца, које се по благослову архиепископа атинског Јеронима привремено налазе у Украјини. Са првојерархом Финске Цркве саслуживали су администратор Украјинске Православне Цркве Архиепископ Митрофан и викар Карелијске епархије, Епископ Арсеније. ПАТРИЈАРХ КИРИЛ ЗАБРИНУТ ЗБОГ ПОКУШАЈА ПОЛИТИЗАЦИЈЕ ЦРКВЕ У УКРАЈИНИ Патријарх московски и све Русије Кирил изразио је своју забринутост поводом покушаја неких украјинских политичара да Цркву у тој земљи искористе за своје политичке циљеве. „Ситуација у Украјини је веома сложена, а главни разлог лежи у томе што је тамошњи раскол заснован на политичким интересима и намјерама неких званичника да искористе Цркву и вјеру људи у своје циљеве, који ни у ком смислу нису повезани са хришћанским“, казао је патријарх у интервјуу за дневни лист Известиа. По његовим ријечима „Ово је још један доказ да политичари морају бити веома пажљиви када говоре о питањима вјере и да је веома опасно када неко покушава да Цркву користи у политичке сврхе“. „Ми сматрамо да је Кијев јужна престоница руског Православља. Јединствено предање цјелокупне јужнословенске цивилизације почиње тамо. Данас, као никада раније, православни у Русији, Украјини и Белорусији схватају значај духовног јединства историјске Русије која је подијељена политичким границама“, додао је патријарх Кирил.

мај / 2009 / svetigora

56 ГОДИНА ОД ОБНОВЕ БУГАРСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ Свечано богослужење у част 56 годи-

ПАТРИЈАРХ ТЕОДОР ДРУГИ У ЗАМБИЈИ Патријарх александријски и све Африке Теодор II, који се налази у пастирској посјети Замбији, изразио је своју задивљеност напретком ове земље, посебно у области здравства и образовања.

Варнаве, а митрополит Сава је архиепископа кипарског даривао златном панагијом и крстом, нагласивши да ће му званичну медаљу Пољске Цркве уручити приликом његове посјете Пољској. У свом обраћању архиепископ Хризостом је рекао да ова посјете представља „почетак новог периода тјешње сарадње између двије Цркве“.

У БУГАРСКОЈ ОБИЉЕЖЕН ДАН СВЕТОГ ГЕОРГИЈА ПОБЈЕДОНОСЦА На дан Светог великомученика Георгија Побједоносца у Софији су одржане свечаности, саопштава сајт Двери.Бг. Епископи стобијски Наум и знепољски Јован служили су свечани молебан, којем је присуствовао предсједник Бугарске Георгиј Пирванов, предсједник Народне скупштине Георгиј Пирински, предсједник Савјета министара Сергеј Станишев, депутати и многа друга официјелна лица. Епископ Јован је је покропио знамења Бугарске армије и позвао бугарске војнике да слиједе примјер Светог Ђорђа, ријечима: „Будите крепки, храбри, смјели и будите побједоносци!“ Послије молебана на тргу Александара Батенберга дефиловала је војна парада, поводом Дана храбрости и Бугарске армије, који се обиљежава на празник Светога Ђорђа.

на од обнове Бугарске Патријаршије служено је 10. маја у спомен-храму Светог благовјерног кнеза Александра Невског у Софији, саопштава сајт Двери.Бг. Свечаним богослужењем началствовао је Митрополит русенски Неофит, уз учећше многобројног свештенства. У богослужењу је учествовао Патријарх бугарски Максим, који је послије Литургије служио благодарствени молебан.

ВАСКРСЕЊЕ ЛАЗАРЕВО У АРХАНГЕЛИМА Празник васкрсења Лазаревог - Лазарева субота, у Рашкопризренској и Косовско-метохијској

епархији посебно се свечано прославља у манастиру Светих Архангела код Призрена. Након мартовског погрома 2004. године, по повратку монашког братства у манастир, изграђен је омањи конак са параклисом посвећеним Васкрсењу Лазара, пријатеља Господњег, са надом да ће то бити символ васкрсења и обнове манастира, како овог, тако и свих порушених српских светиња и васколиког Српства. Свету Литургију служио је настојатељ манастира Свети Архангели, јеромонах Бенедикт, уз дивно појање монахиња из манастира Светог Николе - Кончул и манастира Свете Петке - Улије, као и свег присутног народа Божијег, који је у великом броју и приступио причешћу светим и животворним Тајнама.

svetigora/ / 2009 / мај

ОСВЕЋЕЊЕ КАПЕЛЕ У СИСКУ Митрополит загребачко-љубљански Г. Јован је на празник Цвијети - улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим, посјетио парохију у Сиску и служио Свету Архијерејску Литургију у ка-

пели Свете Петке. На Литургији су Високопреосвећеном Митрополиту саслуживали протојереји ставрофори Маринко Јуретић, Звонко Пилингер, протојереј Петар Олујић (парох у Сиску), јереј Далибор Петковић, ђакони Угљеша Пилингер и Александар Обрадовић. Прије почетка Свете Литургије митрополит Јован је извршио чин малог освећењa новобновљене капеле. Митрополит Јован је у својој проповиједи говорио о свечаном уласку Господа Исуса Христа у Јерусалим. СРПСКА ШКОЛА И ВРБИЦА У ЈОХАНЕСБУРГУ Са благословом Српске Патријаршије и уз подршку Министарстава просвете и дијаспоре Владе Републике Србије, на велики дјечији празник, Лазареву Суботу - Врбицу, почела је са радом Допунска школа Свети Сава при Црквеношколској општини Свети Сава у Јоханесбургу. Свечаност поводом званичног почетка рада школе је одржана у малој црквеној сали која је за потребе школе адаптирана и донацијама чланова српске заједнице претворена у лијеп школски простор. Првом информативном часу је присуствовало двадесет и два ученика различитог узраста са родитељима и осталим гостима, сви запослени у амбасади Републике Србије у Преторији, старјешина храма Св. апостола Томе архимандрит Пантелејмон, представнице Кола српских сестара из Јоханесбурга и професор Виолета Павловић Мариновић. Дјеца, родитељи и многобројни вјерници су после свечаности отварања српске школе “Свети Сава”, прешли у храм Св. апостола Томе и присуствовали вечерњем богослужењу које је одслужено поводом празника Васкрсења Лазаревог (Врбице). Велика радост је била видети толики број српске дјеце у Јоханесбургу, окупљене око свог светог храма на овај дјечији празник. ЛАЗАРЕВА СУБОТА НА ВМА У БЕОГРАДУ Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије служио је на празник Лазареве суботе Свету Архијерејску Литургију у новоустановљеном параклису на ВМА у Београду који је посвећен Св. Луки, архиепископу симферопољском и кримском, новопросијавшем светитељу, хирургу, сликару и јерарху Руске Православне Цркве 20. века. У Литургији је узео учешћа и Његова Светост Патријарх српски Г. Павле, који је молитвено прославио своју крсну славу. Литургији су присуствовали и Епископ зворничко- тузлански Г. Василије, министар вјера у Влади Србије Богољуб Шијаковић, савјетник председника Србије за Косово и Метохију Младен Ђорђевић, помоћник министра иностраних послова Дамјан Крњевић, члан Крун-

ског савјета Драгољуб Ацовић, протонеимар храма Св. Саве проф. Војислав Миловановић, као и велики број запослених војних љекара и пацијената Војно - медицинске академије на челу са генерал-мајором др Миодрагом Јевтићем, начелником ове установе. ВРБИЦА У ЦРКВИ СВ. САВЕ У БЕОГРАДУ Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије служио је празнично вечерње уочи великог хришћанског празника Уласка Господа нашег Исуса Христа у Јерусалим - Цвети у малој цркви Св. Саве на Врачару уз саслужење свештенства овога светог храма. На крају вечерње службе, после освећења петохљебнице Високопреосвећени Митрополит се обратио вјернима пастирским словом и осветио врбове гранчице. Након овога, услиједила је празнична литија око мале цркве и великог храма. Празничном богослужењу присуствовало је мноштво вјерних, а посебно дјечице свих узраста што је призор учинило још величанственијим. МОНАШЕЊЕ У КАЛЕНИЋУ

Посјета Преосвећеног Владике шумадијског Г. Јована манастиру Каленићу шесте седмице Васкршњег поста обрадовала је сестринство ове свете обитељи, јер је сестринство постало богатије за двије монахиње. У сриједу, 8. априла, после вечерње службе монашки постриг примила је искушеница Ивана Николић добивши на монашењу име Јована. Сјутрадан је преосвећени владика служио Свету Литургију Пређеосвећених дарова и искушеницу Драгану Рунић, такође, удостојио монашког чина, давши јој име Дарија. СКУП О ОЦУ ЈУСТИНУ У ВРАЊУ У организацији Православне епархије врањске, града Врања, Књижевне заједнице „Борисав Станковић“ и друштва „Отац Јустин Поповић“ из Врања, 4. априла 2009. године одржан је научни скуп „Отац Јустин Поповић – живот и дјело“. У препуној сали Скупштине града о оцу Јустину Поповићу, говорили су угледни епископи наше Цркве: Епископ умировљени захумско-херцеговачки Г. Атанасије и викарни Епископ јегарски Г. Порфирије, а гости Епископа врањског

Приредио: Славко Живковић

Г. Пахомија били су и Епископ браничевски Г. Игњатије и Епископ шумадијски Г. Јован. О животу и дјелу оца Јустина говорили су и угледни професори Богословског факултета Универзитета у Београду, академик Владета Јеротић, професори Философског и Филолошког факултета из Београда, Ниша и Приштине, као и други угледни културни посленици из Србије. Научном скупу у Врању присуствовали су и ученици Богословије „Свети Кирило и Методије“ из Призрена, привремено смјештене у Нишу, на челу са ректором протојерејем-ставрофором Милутином Тимотијевићем, који су после научног скупа, посјетили обновљену кућу оца Јустина Поповића у Врању и манастир Свети Прохор Пчињски.

Душка Јовичића и протођакона Стевана Рапајића, освештао спомен обиљежје ђакону Авакуму постављено у парковском дијелу између павиљона Цвијета Зузорић и улице Тадеуша Кошћушка. Високопреосвећени митрополит је, у бесејди после молитвеног спомена овог мученика, истакао да је српска престоница утемељена на крви мученика и на мученичком подвигу. Високопреосвећени је све окупљене на молитви подсјетио на београдске прве мученике и заштитнике града светитеље Ермила и Стратоника, а затим и на светитеље Доната и Фортуната, и на њихову мученичку смрт ради Христа. Затим је нагласио и новију страдалну историју Београда и то пук мајора Гавриловића и његова бесједу из 1914. године, а онда и два бомбардовања - прво, шестоаприлско од стране фашистичких снага, а затим и савезничко бомбардовање Београда, на Васкрс 1944. године. На крају бесједе митрополит је говорио и о новомученицима, посебно о 89-оро пострадале дјеце у току НАТО бомбардовања 1999. године. Високопреосвећени митрополит је истакао мученичку жртву мале Милице која је својом невином крвљу посвједочила вјеру у Христа и вјеру у добро. После бесједе, митрополит је све окупљене даривао репродукцијом фреске мале Милице из Батајнице. СЈЕЋАЊЕ НА ЛЕЛИЋКЕ ВЛАДИКЕ Дана 18. марта 2009. године, у манастиру Лелић, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин, служио је Свету Архијерејску Литургију поводом 53 године од упокојења Светог владике Николаја Српског. Том приликом служен је и помен блаженопочившем Епископу шабачко-ваљевском Јовану (Велимировићу), поводом 20 година од упокојења. Бесједу, на овом значајном мјесту за нашу Цркву, одржао је умировљени

ПАТРИЈАРХ КИРИЛО ЧЕСТИТАО ВАСКРС СРБИМА Патријарх московски и цијеле Русије Кирило честитао је Васкрс српском народу, којем је пожелио јачање православне вјере и очување духовног јединства. Руски патријарх је пожелио српском народу “снажно јачање православне вере, очување духовног јединства народа независно од граница које су се појавиле у Европи а које дијеле српски народ”. Поглавар Руске Православне Цркве је на традиционалном предускршњем сусрету са руским и страним новинарима упозорио да постоји опасност или пријетња по очување културног идентитета српског народа, пренијела је руска агенција Итар-Тас. Патријарх Кирило је такође изразио солидарност са српским народом који тешко подноси једнострану сецесију Косова и Метохије гдје се налазе његове православне светиње. “Ми смо солидарни с нашом браћом Србима на Косову и у свим другим мјестима гдје Срби страдају, гдје се угрожава њихова национална самосвијест”, рекао је руски патријарх. Посебан поздрав поглавар Руске Православне Цркве је упутио српском патријарху Павлу, којег је окарактерисао као човјека узвишеног духовног живота и молитвеног подвига. Подсјетивши да је српски патријарх у болници, Кирил је рекао да ће се молити за поглавара Српске Православне Цркве и цијелу српску Цркву. “Ми ћемо се молити за њега и цијелу Српску Цркву како би без обзира на његову болест Црква очувала јединство и како би у ово тешко вријеме за Србе Црква наставила да буде духовна снага која обједињује народ”, рекао је руски патријарх. ВАСКРС У ГРАЧАНИЦИ

Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски Г. Артемије служио је васкршње јутрење а затим и Свету Архијерејску Литургију у манастиру Гра-

мај / 2009 / svetigora

ЗНАМЕЊЕ ЂАКОНУ АВАКУМУ Његово Високопреосвешетнство Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије је, 24. марта у 13 часова, у простору Београдске тврђаве, уз саслужење протојереја-ставрофора

протојереј-ставрофор Љубисав Аџић. У бејседи се осврнуо на страдални и крстоносни пут Светог владике Николаја, који је, уједно, био духоносан и плодотворан, а којим се наша Црква надахњује и Господа кроз Свете своје слави. Овом приликом је уприличена и света тајна исповијести ваљевског свештенства, коју је извршио настојатељ свете обитељи лелићке архимандрит Авакум.

МОЛИТВА ЗА ПОСТРАДАЛЕ У НАТО БОМБАРДОВАЊУ У Београду је, 24. марта, у цркви Светог Марка, Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије служио парастос пострадалима у НАТО бомбaрадовању Србије и Црне Горе (1999.), уз саслужење Епископа зворничко-тузланског Г. Василија, Епископа жичког Г. Хризостома, умировљеног Епископа захумскохерцеговачког Г. Атанасија, Епископа врањског Г. Пахомија и Епископа хвостанског Г. Атанасија, викара Његове Светости Патријарха српског Г. Павла. У бесједи, Епископ умировљени захумско-херцеговачки Г. Атанасије је истакао да је најбитније да се помолимо Богу и да се сјетимо свих пострадалих у НАТО агресији на једну истинску, чисту земљу, која је уздигнуте главе бранила своју духовну колијевку. Сјећање на све пострадале, а највише на дјецу, нам говори о нама самима, јер та дјеца говоре пред Господом о нама. Говоре и сјећају се и нас који се молимо за њихове душе. Преосвећени Владика је окупљенима на молитви истакао да смо ми они који треба да сједе на ријекама вавилонским и да плачу али тако да се снажно моле Богу, а не да буду они који тугују без наде.Треба да имамо на уму да ћемо се у Богу сви наћи. Лицемјерје и лицемјери који данас владају свијетом, и дан данас после десет година од како су Србију и Црну Гору бомбардовали нису кажњени, нити ће бити кажњени, нити ће се покајати за своја злодјела. Дубоко увјерени да ће историјски ток ствари, као и безброј пута у прошлости људског рода, потврдити и овог пута да Бог није у сили него у правди, помолили смо се сви за пострадале у току НАТО бомбардовања наше земље.

iz ota~astvene crkve

чаници. Служби која је почела у поноћ литијом око храма присуствовао је незапамћено велики број вјерника са читавог Косова и Метохије. Служба је настављена васкршњим јутрењем на коме се уз појање најрадоснијих стихира Православне Цркве на сваки поздрав ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ! проламало једнодушно и громогласно ВАИСТИНУ ВОСКРЕСЕ! од стране вјерника. Уз цјеливање крста, Јеванђеља и иконе Васкрсења Господњег епископ Артемије, свештенство, монаштво и вјерници су размијенили прве васкршње поздраве. У наставку је служена Литургија на којој се пар стотина верника причестило Светим Тајнама. На крају Литургије освећени су сир и васкршња јаја којима је епископ Артемије даривао све присутне. ДУХОВНА РАДОСТ У ЕПАРХИЈИ ЗВОРНИЧКО-ТУЗЛАНСКОЈ Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Г. Василије служио је на Источни Петак, Свету Архијерејску Литургију у храму Свете Петке у Угљевику. Светом Архијерејском Литургијом, акатистом икони „Живоносни Извор” и ломљењем славског колача обиљежена је слава свештенства и монаштва Епархије зворничко-тузланске. ‘’Окупили смо се данас да прославимо Пресвету Богородицу, њен свети, часни, живоносни Извор који нам снагу даје да издржимо у животу у настојањима доброте, племенитости, љубави и снази вјере у Господа Бога. Мајка наша Пресвета Богородица све вријеме је била са апостолима на које је мајчински гледала са љубављу, пријетходно прошавши са Сином својим и Господом нашим све страдалне муке. Она и данас гледа истим очима на нас, штити нас, љуби нас и помаже нам у свим данима живота нашега’’, рекао је тим поводом владика Василије.

svetigora/ / 2009 / мај

У СЕНТ АНДРЕЈИ МОЛИТВЕНО СЈЕЋАЊЕ НА ВЛАДИКУ ДАНИЛА (КРСТИЋА)

У недјељу 26. априла, након Свете Литургије, у саборном сентандрејском храму, служен је парастос о седмој годишњици упокојења епископа Данила (Крстића). По благослову Преосвећеног Епископа будимског Лукијана, служби су присуствовали професори и ђаци Цетињске богословије. Поред сентандрејских свештени-

ка Војислава Гајића и Лазара Пајтића у служењу парастоса учествовао је и отац Арсеније Радовић, док је ђакон Михајло Лазаревић руководио пјевницом коју су чинили цетињски богослови. Иначе епископ Данило (Крстић) је био један од најобразованијих архијереја Српске Православне Цркве и веома познат широм православног свијета. Уснуо је у Господу 20. априла 2002. године, у Сент Андреји, а сахрањен је у манастиру Ваведење на Сењаку у Београду. ПОНОЋНА ВАСКРШЊА ЛИТУРГИЈА НА ВРАЧАРУ На највећи хришћански празник у свим храмовима Српске Православне Цркве у земљи и расејању било је молитвено и радосно. У највећем храму наше свете Цркве Света Литургија служена је у поноћ, а вјерни су прилазили Чаши како би причешћујући се Живим Богом осјетили сву силу Васкрсења Христовог. У Храму Светог Саве на Врачару у поноћ, Његово Високопреосвешетнство Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије, са благословом и у име Његове Светости Патријарха српског Г. Павла, служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслужење петнаест свештеника и ђакона. Светој Литургији присуствовали су представници Владе Републике Србије, министар вјера др Богољуб Шијаковић, државни секретар Драган Чуровић, представници Римокатоличке цркве као и бројни представници културног и јавног живота српске престонице. ПРЕДСТАВЉЕНИ УЏБЕНИЦИ АКАДЕМИЈЕ СПЦ У Библиотеци града Београда, у Кнез Михајловој улици, на Одјељењу умјетности, представљена су издања уџбеници Академије Српске Православне Цркве за умјетности и консервацију. Овом приликом приказана су два уџбеника из области обнове и чувања: уџбеници за предмет Консервација и рестаурација икона - под називом Конзервација и рестаурација слика на платну и Проблематика подлепљивања слика на хладно воденим растворима лепкова, аутора мр Јована Пантића. То су трећа и четврта по реду књиге у едицији Уџбеници. На представљању су говорили рецензенти проф. др Милка ЧанакМедић и Аника Сковран, протојерејставрофор др Радомир Поповић, декан Академије, у име издавача и аутор. Аутор је нагласио да је због унапређења наставе на Академији СПЦ неопходно да се нови материјали и нове методе обнове и чувања прате и примјењују. Ово је један од покушаја, уједно и најуспјешнији на овим просторима, да се у област конзервације и рестаурације уведе нешто ново. ОСВЕЋЕЊЕ ПАРОХИЈСКОГ ДОМА У СИДНЕЈУ

После неколико деценија чекања, парохија Светога Саве на Еланори је коначно добила свој парохијски дом. У недјељу 26. априла 2009. године Његово Преосвештенство Епископ Иринеј је уз саслуживање протојерејаставрофора Раде Радана, протојереја Саше Радоичића -домаћег пароха, протонамесника Милића Ракића и ђакона Бранка Босанчића, Теодора Соколовића и Станка Србљанина, осветио ово новоподигнуто здање. Учестовало је преко 110 добровољних радника из свих грана грађевинске индустрије. Донације у раду и материјалу су далеко превазишле сва очекивања. Црквени одбор ове заједнице се свима захваљује на указаној помоћи. После освећења, на ручку у црквеној сали, подијељене су парохијске захвалнице свима који су на било који начин помогли изградњу овога дома. Сестре из Кола српских сестара су припремиле пригодан ручак за све. У плану је да се настави са радовима на уређењу црквеног имања. Такође, очекује се да фрескописање храма, које је тренутно у току, буде завршено у првој половини 2010. године. Посебну духовну радост вјерном народу је учинио и владика Иринеј, који је у току Свете Литургије у чин свештеника рукоположио ђакона Станка Србљанина. О. Станко ће бити постављен за пароха мисионарске парохије Св. Василије Острошки у Рокингему - око 50 км јужно од Перта. ОСТВАРЕН ЗАВЈЕТ СВЕТОГ САВЕ

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа милешевског Г. Филарета у суботу, другог маја, отворена је ризница Милешевске епархије у манастиру Милешеви код Пријепоља. Отварање ризнице обављено је у склопу припрема за обиљежавање осам вјекова од подизања Милешеве, задужбине краља Владислава и једног од највећих светилишта српског народа. Захваљујући труду и напорима владике милешевског Филарета, који је на овом богоугодном дјелу окупио врхунски тим стручњака, научника, консерватора и рестауратора, манастир Милешева постаје и остаје жила куцавица српског православног народа не само Полимља и Рашке области него и цијеле Србије - на славу Богу, на част Роду, а на корист свима који га посјећују и његове светиње поштују.

iz ota~astvene crkve СЛАВА ХРАМА СВЕТОГ САВЕ

У недељу, 10. маја 2009. године, братство храма Светог Саве на Врачару свечано је прославило храмовну славу. Тог дана, када се наша света Црква молитвено сјећа спаљивања моштију Светог Саве Српског 1594. године на београдском брду Врачар, Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије. У току Свете Литургије, Високопреосвећени Митрополит Амфилохије рукоположио је у чин ђакона дугогодишњег црквењака у цркви Св. Саве, ипођакона Драгана Неђића. У препуном параклису, поред свештенства и вјерног народа, Литургији су присуствовали представници државне власти, војске и Крунског савјета. МИНИСТАР ПОСЈЕТИО ЦРКВЕНУ ШКОЛСКУ ОПШТИНУ У ЈОХАНЕСБУРГУ

И СРБИ ПОЧЕЛИ ОБНОВУ КУЋА У БРЂАНИМА Срби из насеља Брђани започели су 13. маја рашчишћавање терена на пет локација за обнову својих кућа у овом дијелу сјеверне Косовске Митровице. Срби су двије седмице протестовали због обнове кућа чији су власници Албанци у том насељу, тражећи да се прије повратка Албанаца омогући и обнова њихових кућа у овом дијелу Косовске Митровице, као и повратак прогнаних Срба на Косово. У насељу Брђани, у 146 кућа, сада живи око 2.000 Срба, међу којима више од 500 дјеце. Током протеста Срба у минуле двије седмице Еулекс полиција је користила сузавац против демонстраната, док су првих дана протеста коришћене и шок бомбе.

ЛИТУРГИЈА У МИСЛОЂИНУ

У недјељу, 17. маја 2009. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије, уз саслужење Његовог Преосвешетнства Епископа шабачког Г. Лаврентија и Његовог Преосвешетнства Епископа осечко-пољског и барањског Г. Лукијана, служио је Свету Архијерејску Литургију у Мислођину, на темељима манастира Светог Христофора. Преосвећеним архијерејима су саслуживали свештеници и ђакони, а у Светој Служби, Високопреосвећени Митрополит Г. Амфилохије је јереја Владана Јефтића одликовао протојерејским чином. Том приликом високопреосвећени митрополит је освештао и нове манастирске конаке и, у име Његове Светости Патријарха српског Г. Павла, додијелио 10 грамата свим заслужним за изградњу конака у којима су први житељи монахиње Теодосија и Магдалина. Митрополит је грамату доделио и г. Владану Ранковићу, који је већ носилац Ордена Светог Саве III степена, због несебичног труда у изградњи нових конака овог манастира - задужбине краља Драгутина из XIII вијека. Циљ Архиепископије београдско-карловачке и свих вјерника у Мислођину и околини јесте да се овај средњовековни храм обнови и да се у манастир врати молитвени живот који је красио српски народ од Светог Саве наовамо.

мај / 2009 / svetigora

КРСНА СЛАВА ДУХОВНИХ ШКОЛА У ФОЧИ Богословски факултет и Богословија у Фочи прославили су у уторак, 12. маја, на православни празник Светог Василија Острошког, три славе - славу свих шко-

СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ПРОСЛАВЉЕН И У ЗАГРЕБУ На дан Светог Василија Острошког Чудотворца, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко - љубљански Г. Јован служио је Свету АрхијерјскуЛитургију у манастиру Свете Петке у Загребу. На Литургији, митрополиту Јовану саслуживали су јереј Михаило Жикић и ђакон Зоран Радић. У својој проповеди окупљеним верницима, митрополит Јован је говорио о Светом Василију, његовом подвижничком животу и поштовању српског народа према овом великом угоднику Божијем. После Литургије припремљена је трпеза љубави за све присутне.

У ГОРАЖДЕВЦУ ОБИЉЕЖЕНА СЕОСКА СЛАВА Мјештани Гораждевца прославили су Јеремијин-дан, који се још од времена Турака сматра заштитником Гораждевца. Становници овог метохијског села кажу да се сваки Јеремијин-дан разликује од предходног. Илија Дашић је пензионер и има 64 године. Он каже да се, иако без слободе кретања и без услова за нормалан живот Јеремијин-дан и данас слави и да су обичаји остали исти: “И данас се показало да ми ништа нисмо заборавили од онога што је некада било, ми настављамо традицију и надам се да ћемо наставити то и даље. То је најрадоснији празник за нас из Гораждевца. Ми тог дана имамо пуно гостију, то није појединачна слава већ слава целог села и тог дана дајемо себи одушка у целој години.” Сваке године на овај празник иде традиционална литија, која креће од цркве Рождества Пресвете Богородице, а прослава се наставља у конаку цркве.

У недјељу, 10. маја 2009. године, господин Вук Јеремић, министар спољних послова Владе Републике Србије, пошто је присуствовао инаугурацији новог предсједника Јужноафричке Републике, посјетио је Црквено-школску општину Свети Сава у Јоханесбургу, при једином српском православном храму на тлу Африке. Министар је поводом овог свечаног сусрета поклонио комплет књига за допунску наставу у иностранству од предшколског узраста до осмог разреда основне школе, најновије цд, двд, географске карте и сав додатни материјал неопходан за извођење наставе. Школа је добила лијепе и вриједне поклоне и од госпође Радмиле Тркуље, помоћнице министра финансија Владе Републике Српске.

ла Светог Саву, јер је 10. маја обиљежено спаљивање моштију Светог Саве на Врачару, крсну славу Богословског факултета Светог Василија Острошког и крсну славу Богословије Светог Петра Дабробосанског, јер су овог Светитеља на овај датум ухапсиле усташе у Другом свјетском рату и од тада почиње његово страдање. Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном Светом Василију Острошком и Светом Петру Дабробосанском, у кругу Богословије и Богословског факултета у Фочи, служио је Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански Господин Николај, уз саслужење осам свештеника и пет ђакона Митрополије дабробосанске. Ријечи добродошлице бројним гостима упутио је домаћин, декан Богословског факултета, проф. др Предраг Пузовић који је говорио о активностим Богословског факултета претходних и протекле године, са акцентом на томе да ова високошколска установа ове године слави јубилеј - 15 година свога рада у оквиру Универзитета у Источном Сарајеву. Митрополит Николај уручио је сребрни орден Светог Петра Дабробосанског директору Секретаријата за вјере у Влади Републике Српске /РС/ господину Јову Турањанину.

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ И ЕПИСКОП ЈОВАН СЛУЖИЛИ У МАНАСТИРУ ПОДМАИНЕ

раздвајају и пропадају. И није случајно да та дјеца обично користе дрогу и друге пошасти које им уништавају живот», рекао је Митрополит Амфилохије. Након литургије Владика је, заједно са свештенством и вјерним народом, пререзао славски колач. СЛАВА МАНАСТИРА ДАЈБАБЕ

svetigora/ / 2009 / мај

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Високопреосвећени Господин Амфилохије и викарни Епископ диоклијски игуман манастира Острог Преосвећени Господин Јована 21. марта су са свештенством Митрополије Црногорско-приморске служили Свету службу Божију у манастиру Подмаине код Будве. «Свака Православна помјесна Црква има своје саборе», рекао је Владика Амфилохије у архипастирској бесједи сабраним на Светој литургији. «Све оне имају своју јерархију, своје Архијерејске саборе на којима се сабирају у име Цркве Архијереји, Епископи, заједно са осталим члановима Цркве Божије који рјешавају црквена питања тога мјеста и тога времена у коме живе», рекао је он. Такво је и устројство наше помјесне Српске Цркве са Сабором Архијерејским, а тако и свака њена Епископија има своја сабрања, своје Епархијске управне одборе и Епархијске савјете и сабрања свога свештенства – све у духу прве Цркве Христове, Цркве Апостолске, у духу да се ништа што се догађа не догађа по једноме, јер је давно речено: једна хришћанин – ниједан хришћанин. У Цркви Божјој све је саборно.Зато сва наша сабрања почињу Светом литургијом», закључио је Владика. По завршетку литургије у манастиру Подмаине одржано је редовно засједање Епархијског савјета и Епархијског управног одбора Митрополије Црногорскоприморске.

ПРОСЛАВА МЛАДЕНАЦА У ПОДГОРИЧКОМ НАСЕЉУ МОМИШИЋИ Владика Амфилохије служио је 22. марта, поводом Младенаца, Свету службу Божију у цркви Светог Ђорђа у подгоричком насељу Момишићи. Говорећи о празнику четрдесет Севастијских мученика, у цркви у којој се чувају мошти четрдесет момишићких ђака и два свештеника пострадалих од Турака, Владика је подсјетио да се овај празник у народу зове Младенци и да га обиљежавају сви они хришћани који су приступили Светој тајни брака. «Ништа није толико обесвећено у овом нашем времену колико Светиња брака. Зато није чудо што је толико и развода бракова, што је толико поскитане дјеце која немају огњиште родитеске љубави и јединство између родитеља. И они сами се изнутра

Светом архијерејском литургијом, коју је служио Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије са свештенством, и резањем славског колача 29. марта је у манастиру Дајбабе код Подгорице прослављен празник преподобног Симеона Дајбабског. Митрополит Амфилохије је у архипастирској бесједи подсјетио како је 1937. године тадашњи професор Београдског универзитета, а данашњи светионик Цркве Васељенске отац Јустин Ћелијски посјетио манастир Дајбабе. «Тада се он сусрео са старцем Симеоном Дајбабским. Послије тог сусрета отац Јустин је оставио два своја записа о старцу Симеону. Ријетко кад је неко записао такве благодатне, прозорљиве ријечи о некоме, као што је отац Јустин записао о оцу Симеону», рекао је он. «У том запису отац Јустин назива старца Симеона ‘непогрешивом савјешћу Црне Горе’, додајући да су Светитељи савјест свакога народа и сваке државе и да народ и држава који немају Светаца немају очију окренутих према набесима и вјечном људском достојанству. Он је био сав дирнут тим сусретом. Очевидно, Светитељ божји препознао је Светитеља. И обадвојица су се обрадовали том сусрету. Као што су се обрадовале Света Богородица и Јелисавета када су се среле у Горњем крају. И као што су се обрадовали два ученика Христова на путу за Емаус кад им се Господ јавио и разговарао са њима, па на крају, када се удаљио од њих, рекли су: није ли нам срце горело док је са нама разговарао», рекао је Митрополит Амфилохије.

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У МАНАСТИРУ ЖДРЕБАОНИК Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије служио је 1. априла са свештенством Свету службу Божију у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. «Људско срце је једина, најдубља и непогрешива граница између добра и зла, између Бога и сатане, вјере и невјере, мржње и љубави, између истине и лажи. У њему се огледа све оно што јесте човјек и што би требао да буде човјек», рекао је Владика у архипастирској бесједи вјерницима сабраним на богослужењу. По завршетку литургије у манастиру је одржано редовно годишње братско сабрање свештенства Архијерејских намјесништава Цетињског и Подгоричко-даниловградскоколашинског. МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У РЕЖЕВИЋИМА Митрополит Амфилохије служио је 3. априла са свештенством Свету службу Божију у манастиру Режевићи. У току литургије Владика је у архипастирској бесједи тумачио посебну херувимску пјесму која се разликује од оне у литургији Светог Јована Златоуста и која се поје у склопу Свете литургије пређеосвећених дарова. «Жртва и жртвовање је суштина хришћанске вјере», казао је Владика Амфилохије. «Жртва и жртвовање је начин на који нам се јавља и открива Бог. То је начин на који Господ улази у матицу свеукупног, а посебно људског живота», рекао је он. «Жртва је у природи свеукупне Божје творевине. Отуда је она и у природи и у начину постојања и у односу према свијету Самога Бога», објаснио је Митрополит Црногорско-приморски. Након литургије одржано је редовно годишње братско сабрање свештенства Бококоторског и Барског архијерејског намјесништва. БЛАГОВЕШТЕЊСКИ САБОР У МАНАСТИРУ БЕШКА У манастиру Бешка на Скадарском језеру 5. априла је одржан традиционални Благовештенски сабор, који је почео Светом архијерејском литургијом. Служили су Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије и Његово Преосвештенство Епископ нишки Господин Иринеј са свештенством и уз молитвено учешће неколико стотина вјерника из Подгорице, Бара, Београда, Крушевца, Ниша и других мјеста Црне Горе и Србије. Жарку Команину је уручена књижевна награда “Јелена Балшић”, која се сваке двије године додјељује у спомен на пјесникињу, владарку и ћерку кнеза Лазара. Награда, чији је покровитељ Митрополит Црногорско-приморски, је установљена 2007. године, а њен први лауреат био је

Приредио: Рајо Војиновић пјесник Ђорђе Сладоје. Команину је награду уручио Митрополит Амфилохије, а лауреат је потом одржао пригодну бесједу. Затим је изведена духовна академија уз учешће Црквеног хора «Свети цар Лазар» из Крушевца. МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО НА ЗЛАТИЦИ Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије служио је 12. априла, на Цвијети, са свештенством Свету службу Божију на темељима древног манастира Златица код Подгорице. Подсјетивши да је Господ подарио васкрсење свом пријатељу Лазару, Митрополит Амфилохије је у архипастирској бесједи бројним вјерницима казао да је Он тиме предуказао васкрсење свију «када дође последњи дан, када се саберу сви дани и сва збивања у тај последњи дан. Тај дан Црква и Божји пророци називају осмим, незалазним даном». «Улазак Христов у Јерусалим, Њега као Цара небескога, описанога тијелом, неописивога по природи Својој и Своме Божанству, је оно чему су се радовала јерусалимска дјеца. То је оно чему се радује свако људско покољење, чему се радујемо и ми. То је велика и Света истина, Његова личност, Њега као Цара небескога и као Сина човјечијега у коме се све сабира и свему даје смисао», рекао је Владика.

потписан од стране патријарха цариградског г. Вартоломеја, којим је Дедеић испраћен из Италије, земље у којој је служио као свештеник до средине деведесетих година, а у коме се, поред осталог, каже: „Зато да се нико никада не усуди, ни од клирика, да се заједнички облачи или саслужује са њим, нити од вјерника да га било ко прими или почаствује као свештеника или клирика, или да цјелива његову десницу и затражи од њега благослов, јер је под бременом неопростивог лишења чина.“

ПРОСЛАВА ВАСКРСА У ПОДГОРИЦИ У свим подгоричким храмовима ове године је, према процјенама масовнијим

учешћем вјерних него претходних година, свечаним васкршњим службама прослављен највећи хришћански празник Васкрс. Централну васкршњу литургију у Митрополији црногорско-приморској служио је у крипти саборног храма Христовог Васкрсења викарни Епископ диоклијски игуман манастира Острог Господин Јован са свештенством. Све улице у околини храма биле су блокиране аутомобилима којима су вјерници дошли на Свету службу, а према грубим процјенама очевидаца у крипти храма је у једном тренутку било близу пет хиљада вјерника. Прочитана је Васкршња посланица Његове Светости Патријарха српског Господина Павла, а Владика Јован се вјернима обратио ријечју архипастирске поуке на тему празника и честитао им Васкрс. Свете службе служене су у поноћ и у раним јутарњим часовима и у свим осталим подгоричким храмовима: на Крушевцу, у Момишићима, манастиру Дајбабе, цркви Светог Ђорђа под Горицом, у манастиру Златица и на Дољанима. МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ДОЊЕГРБАЉСКОМ СЕЛУ ЉЕШЕВИЋИ Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорскоприморски Господин Амфилохије освештао је 25. априла обновљену цркву Светог великомученика Георгија у грбаљском селу Љешевићи и у њој служио Свету архијерејску литургију. «Од радионице смрти, какви су сви људски гробови били до Њега, Христос их је претворио у радионицу живота», рекао је Владика у архипастирској

мај / 2009 / svetigora

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ПОДГОРИЦИ Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије служио је 16. априла, на Велики четвртак, Свету службу Божију у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Владика је у архипастирској бесједи подсјетио вјерне на четири значајна догађаја који су се збили на данашњи дан и обиљежили историју свијета: жена, грешница и покајница, сипа Исусу мирисно уље на на главу и сузама и косом Му ноге умива, Христос који пере ноге Својим ученицима, «онај трећи догађај, који је и најзначајнији, Тајна вечера, коју су припремили ученици по заповијести Христовој, која је наставак јеврејске Пасхе». «Али она се није обављала код Јевреја уочи петка, него послије тога. Тај празник је био везан за Велику суботу, али је Господ, знајући да ће бити Он жртвован као јагње и да је жртвовање јагњета у Старом Завјету било предуказање на Његову Жртву, уочи Пасхе припремио Своју Тајну вечеру. И на тој Тајној вечери Он је узео хљеб, благословио га и изговорио оне потресне ријечи: примите, једите, ово је Тијело Моје... А онда је узео чашу испуњену вином и рекао: пијте из ње сви, ово је Крв Моја Новога Завјета, која се за вас и за многе пролива за спасење свијета», рекао је Митрополит Амфилохије. «Тајна вечера, којом је утемељена Црква Божја, наставља се кроз вјекове до наших времена и настављаће се до краја свијета и вијека. Свака литургија, свако сабрање, као и ово данашње, није ништа друго него је наставак те Тајне вечере и испуњење те Христове заповијести. Ми то чинимо у спомен Господа и обављамо силом Духа Светога исту Тајну вечеру сабирајући се око Њега, око Крви Његове и око Тијела Његовог и причешћујући се Тијела и Крви Његове», казао је он. Владика је посјетио и на четврти догађај – издају у Гетсиманској башти коју је починио Јуда Искариотски.

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКОПРИМОРСКЕ Цетиње, 13. април 2009.г. Православна Митрополија црногорскоприморска ће поднијети кривичну пријаву против Мираша Дедеића и његова три сарадника, зато што су неовлашћено упали на црквени посјед, лажно се представљали као православни свештеници и недозвољено користили црквене предмете. Јуче су, на празник Цвијети, Дедејићеви људи пореметили и оскрнавили вјековни богослужбени поредак цркве Св. Николе на Чеву, која не памти да је под њеним сводом икада боравио рашчињени свештеник. У подношењу ове кривичне пријаве Митрополију неће одговорити чињеница да се овај инцидент десио тајно и ненајављено, да га није подржао готово нико од Чевљана, и да су усамљени дјелатници „ЦПЦ“, на снимцима ТВЦГ изгледали гротескно, опонашајући црквену службу у пространој и, за њих превеликој, цркви на Чеву. Стиче се утисак, да су збивања на Чеву организована, само из једног разлога, да би се попунио телевизијски програм иначе „објективног, непристрасног и професионалног“ Јавног сервиса. У прилогу, још једне у низу кривичних пријава, којима полицијским и судским органима помажемо да се орјентишу у овој правно неуређеној ситуацији, ми ћемо доставити акт Васељенске патријаршије,

Hronika mitropolije

бесједи бројним вјерницима сабраним на литургији. «Отуда ми хришћани, будући Његови свједоци, смо уствари свједоци бесмртног, вјечног, непролазног људског достојанства. Јер кроз Њега и у Њему човјек постаје бесмртно и вјечно биће», рекао је он. Архиепископ Амфилохије потом је обишао доњегрбаљске цркве у обнови посвећене Светом Јовану Богослову у Трешњицама и Светог Илије у Загори. Вечерњу службу Владика Амфилохије синоћ је служио у цркви Светог Теодора Ушакова у Херцег-Новом. За пјевницом су били ђаци Призренске богословије Светих Кирила и Методија која се налази у изгнанству у Нишу, који се налазе на поклоничком путовању и посјети Светињама у Митрополији Црногорско, приморској, а служби су присуствовали руски амбасадор у Подгорици Јаков Герасимов, градоначелник Херцег-Новог Дејан Мандић, предсједник херцегновског Друштва српско-руског пријатељства Александар Бељаков и група свештеника и вјерника из Требиња. Говорећи о великом и страшном чуду Христовог Васкрсења, Владика Амфилохије је рекао да је и храм Светог Теодора Ушакова, који је изграђен на руском белогардејском гробљу, свједок тог чуда.

svetigora/ / 2009 / мај

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО НА ТЕМЕЉИМА ДРЕВНОГ ГРАДА ДУКЉЕ

Митрополит Амфилохије служио је 26. априла, на Томину недјељу, Свету службу Божију на остацима цркве Пресвете Богородице у древној Дукљи код Подгорице. Бесједећи на тему празника посвећеног апостолу Томи који није повјеровао у Васкрсење Христово све док није видио и својим рукама опипао ране Христове, Владика се осврнуо на све о чему говори данашња Ријеч Божја, Откривење Божје, Дух Свети Животворни који нас сједињује и рађа Цркву Божју. «Духом Светим се родио и Господ од Пресвете Дјеве,

Духом Светим се и ми рађамо кроз Тајну Крштења и Миропомазања. Духом Светим живимо, они који се вјенчавају, а сваки други према дару своме. Живимо животом по Богу», рекао је Митрополит Амфилохије. Током Свете архијерејске литургије Митрополит Амфилохије миропомазао је новокрштеног слугу Божјег Душана Спасојевића, а у Свету тајну брака ушли су Борис и Данијела Лабовић. ОСВЕЋЕЊЕ ЦРКВЕ СВЕТОГ ЂОРЂА НА КУЈАВИ

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије служио је 2. маја освећење обновљене цркве Светог великомученика Георгија у селу Кујава код Даниловграда. Говорећи о Васкрсењу Христовом, Владика је рекао да је Христос Васкрсењем својим све гробове сабрао у свој гроб, који је постао живоносни и животворни гроб. Након литургије и резања славског колача Митрополит Амфилохије је одликовао Одбор за обнову храма светог Георгија у Кујави, а овогодишњи кум храмовне славе Љубомир Јовановић ту част и обавезу за наредну годину предао је свом братственику Владимиру. За славском трпезом, амбасадор Русије у Црној Гори Јаков Герасимов подарио је икону свете Богородице цркви светог Ђорђа на Кујави. МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ ОСВЕШТАО ЦРКВУ СВЕТОГ ЂОРЂА НА КОСМАЧУ Владика Амфилохије освештао је 3. маја обновљени храм Светог великомученика Георгија на Космачу на Скадарском језеру и у њему служио Свету архијерејску литургију. У жртвеник цркве на Космачу он је у току освећења положио дио моштију момишићких мученика. У току литургије Владика је обавио саборно крштење и саборно вјенчање које већ постаје традиционални дио богослужења на овом острву. Храм на Космачу подигао је краљ Вукашин Мрњавчевић и у њему се по предању и вјенчао са супругом Јевросимом, па се бројни младенци сваке године припремају да уђу у Свету тајну брака баш на овом мјесту. Владика Амфилохије је оца Хризостома, игумана манастира Ком, произвео у чин архимандрита. Након литургије и резања славског колача, Митрополит, свештенство, монаштво и вјерни народ окупили су

се око славске трпезе коју је припремило братство Вукчевића. САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ ПРАВНОГ САВЈЕТА МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКОПРИМОРСКЕ 5. мај 2009.г. Правни савјет Митрополије Црногорско-Приморске одржао је, под предсједништвом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа Цетињског Митрополита ЦрногорскоПриморског г. Амфилохија, своју сједницу на Саборном Храму Христовог Васкрсења. Разматрана су бројна питања из области законске регулативе, као и извјештаји адвоката Митрополије по питању бројних судских процеса. Констатовано је да, на жалост, и даље нема квалитативних помака у погледу ефикасности рада тужилаштва и судства. Довољно је поменути да државински спор, који је покренула Митрополија поводом безаконог атака на Цркву Светог Јована Крститеља у Бајицама, траје скоро осам година што је „стандард“ којим се ријетко које судство у Европи може похвалити. Правни савјет поново указује да, на жалост, од приватизације није заштићена имовина цркава и вјерских заједница коју је претходни атеистички режим одузео и која, сходно свим европским стандардима, мора бити предмет праведне реституције. Такву судбину има и неправедно одузета имовина и других традиционалних цркава и вјерских заједница у Црној Гори. Довољно је поменути да је управо на сцени атак на преко 100 рала црквене имовине у Валданосу која припада Саборној Цркви Светог Оца Василија Острошког Чудотворца у Никшићу. По свему судећи, приватизацију противну европским стандардима не зауставља ни чињеница да се пред Комисијом за повраћај и обештећење у Бару (бр. 03У1-6-87/05) води реституциони поступак који још увијек није окончан. Такви „приватизациони“ поступци јасно указују због чега се одуговлачи са реституцијом имовине како грађанима тако и црквама и вјерским заједницама. Управо због тога, противимо се било каквим располагањима и приватизацији црквене имовине у Валданосу, као и приватизације друге црквене имовине која се што прије мора вратити или праведно надокнадити. Правни савјет ће и јавно и непосредно обавијестити инострану компанију „Cubus Lux“, која се помиње као будући концесионар Валданоса, да је ријеч о неправедно одузетој црквеној имовини која се налази у процесу реституције. Чланови Правног савјета су детаљно проучили и анализирали Предлог менаџмент плана историјског језгра Цетиња у коме се, поред историјских нетачности и недопустивих површности, налази и обиље нејасносноћа и нелогичности. Посебно зачуђује брзина којом је овај веома важан документ доспео на увид јавности, као и чињеница

Hronika mitropolije међувремену примили ислам, одувијек су на православни празник Свете Тројице – Бога Љубави ходочастили на православно црквиште на врху Румије гдје су православни свештеници вршили обред и литију са изнешеним Крстом Светог Јована Владимира, који вјековима чува братство Андровића из Микулића. Заједно са православнима на исти православни празник на православно црквиште су излазили и муслимани и римокатолици и присуствовали обреду са стране. О томе постоји безброј писаних извора и историјских доказа који се у општој медијској харанги на Митрополију Црногорско-Приморску намјерно потискују у страну. Тај обичај се још увијек поштује и чува. Није први пут да се Бардхи као припадник исламске вјероисповијести мијеша у ствари које му не припадају. По свему судећи, изгледа да би Бардхи хтио да наметне логику да се ниједна православна светиња коју су Турци након освајања ових простора порушили не може обновити док он или неко попут њега за то не дâ специјално одобрење. По тој логици, Барди би данас могао да тражи да се поруши и уклони све оно што је обновљено на подручју Црне Горе након турске окупације и пустошења. Бардхи је, немајући никакве аргументе, покушао да се заклони иза некаквих потписа које прикупља у свом народу. Врх Румије никада није припадао Крајини него Микулићима о чему постоји памћење и предање које се и до данас поштује, као и живи свједоци који то потврђују. Барди би требало да се бави својим послом, а не да ремећењем међувјерских односа и завађењем народâ у Црној Гори покушава да поправља политички рејтинг своје партије којој је као основу политичког програма уградио рушење, а не обнову и изградњу свега, па и порушених светиња у Црној Гори. СА ПРОСЛАВЕ ЂУРЂЕВДАНА, КРСНЕ СЛАВЕ ПЕТРОВИЋА НА ЊЕГУШИМА

МАРКОВДАНСКА ЛИТИЈА У ПОДГОРИЦИ Поводом празника Светог апостола и јеванђелисте Марка, небеског заштитника Подгорице, улицама главног града Црне Горе 8. маја је, предвођена Преосвећеним Епископом будимљанско-никшићким Господином Јоаникијем, прошла марковданска литија. У литији је учествовало бројно свештенство и вјерни народ Подгорице. Литију је, по традицији, на мјесту гдје је некада био храм Светог апостола Марка, код куће Ђечевића дочекао представник ове породице Мирсад Ђечевић. Он је поздравио Владику Јоаникија и њему, свештенству и вјерницима пожелио добродошлицу. «Код добрих смо домаћина, као и сваке године», узвратио је Владика Јоаникије. «Хвала вам што чувате ово свето мјесто и нека вас за то Бог благослови, и вас и вашу породицу и дај Боже да се увијек овако сретамо», рекао је он. По повратку литије пред цркву Светог Ђорђа под Горицом Владика се обратио свештенству и вјерницима. «Ако су наша срца прожета вјером, земаљске радости неће потиснути ону небеску коју даје вјера. А уколико имамо тешкоћа и доживљавамо страдања, као што Црква Божија кроз историју па и у данашње дане доживљава и понижења и патњу и страдања, те патње и страдања не могу да потисну ону Божанствену радост у срцима вјерних коју Господ даје онима који га љубе», рекао је Епископ будимљанско-никшићки. Након тога је у порти цркве Светог Ђорђа одржан музички концерт Асима Сарвана и етно-групе «Свети Димитрије» из Невесиња, а своје умијеће показао је и фолклорни ансамбл «Свети Ђорђе» који дјелује при истоименом подгоричком храму. СЛАВА МАНАСТИРА ВРАЊИНА Светом литургијом, резањем славског колача и славском трпезом љубави 22. маја је у манастиру Врањина на Скадарском језеру прослављен празник Преноса моштију Светог Николаја Мирликијског Чудотворца, који је храмовска слава ове

мај / 2009 / svetigora

Празник Светог великомученика и побједоносца Георгија, који је крсна слава светородне лозе Петровића, и ове године је свечано прослављен на Његушима. Свету архијерејску литургију у цркви Светог Ђорђа у Ераковићима служио је Његово Преосвештенство Епископ диоклијски игуман манастира Острог Господин Јован са свештенством

Митрополије Црногорско-приморске. Након литургије, Владика је у родној кући Митрополита Петра Другог Петровића Његоша благословио и пресјекао славски колач и одржао архипастирску бесједу на тему празника. Потом је приређена славска трпеза љубави у конаку код цркве Светог Николе у Дугом долу. Домаћини славе и ове године су били браћа Ђорђије и Мирко Петровићи са Његуша. Светковини на Његушима присуствовала је амбасадорка Украјине у Подгорица госпођа Оксана Сљусаренко, као и представници амбасаде Руске Федерације у Подгорици. Они су се пригодним бесједама такође обратили учесницима данашњег сабрања.

да у његовој припреми нису учестовали представници и стручњаци Митрополије Црногорско-Приморске која је власник највећег броја непокретности у историјском језгру Цетиња. Недопустиво је и то што је за јавну расправу одређен рок од свега 20 дана док, на примјер, Закон о планирању и уређењу простора ( ст. 2 чл. 44) прописује да јавна расправа за један детаљни урбанистички план локалне самоуправе траје од 15 до 60 дана што довољно говори да Министарству културе, спорта и медија очевидно није циљ да се поведе најшира расправа о том веома важном документу који је, мимо сваке правне логике и погрешног културолошког полазишта, стављен у процедуру прије доношења Закона о културним добрима. Црквене општине, управа Цетињског манастира, установе и стручна тијела Митрополије ЦрногорскоПриморске искористиће своје право да и у тако кратком року доставе своје примједбе и предлоге на тзв. менаџмент план. Правни савјет је донио одлуку да 25. маја ове године у Подгорици организује Округли сто под називом „Црква, држава и културна добра“ на коме ће стручњаци из различитих области изложити своје реферате и виђења овог веома важног питања. САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКОПРИМОРСКЕ 6. мај 2009.г. Злоупотреба слободе вјероисповијести православних вјерника, а посебно јеванђелске мисије и правног положаја Митрополије Црногорско-Приморске постаје, на жалост, пословична ствар када је у питању политички живот савремене Црне Горе. Тим, за политичаре неприпадајућим послом, наставио је да се бави и Мехмед Бардхи, посланик Демократског савеза Албанаца, својим, по ко зна који пут поновљеним, захтјевом да се са вјековног православног црквишта на Румији насилно уклони Црква Свете Тројице. Посланик Бардхи као припадник исламске вјероисповијести оваквим изјавама очевидно има за циљ да нарушава уставно начело одвојености Цркве од државе, да ремети међунационалне и међувјерске односе, а посебно да вријеђа вјерска осјећања православних хришћана у Црној Гори и то баш пред празник Свете Тројице као славу храма на Румији и овога народа. То је радио и раније када је, без икаквог разлога, јавно нападао Митрополију, митрополита и свештенство због служења службе Божије у Манастиру Пречиста Крајинска, некадашњем сједишту Зетске, данашње Црногорске Митрополије. Истине ради, напомињемо да је на врху Румије све до 1571.г. постојала Православна Црква Свете Тројице коју су порушили Турци након окупације тих простора. Вјерни православни народ, па и они некадашњи православци који су у

Hronika mitropolije У току Свете службе Божије пререзан је славски колач, у славу Светог Николаја, а ријечима пастирске бесједе вјерном народу, сабраном на Светом богослужењу, обратио се отац Борис Радовић. Поред храма посвећеног Светом Николи на Његушима налази се кућа, коју је монахиња Јулијана из манастира Острог завјештала Острошкој Светињи. Монахиња Јулијана је у овом дому, о коме иначе и брине, након Свете службе Божје припремила трпезу љубави за свештенство и вјерни народ који се сабрао да прослави данашњи празник. древне немањићке Светиње. Свету службу Божију служио је архимандрит Хризостом (Нешић), игуман манастира Ком, уз салужење настојатеља манастира Врањина јеромонаха Петра (Драгојловића), пароха зетског Жељка Ћалића, ђакона Бранка Вујачића са саборног храма у Подгорици и цетињског јерођакона (Јакова (Нинковића). На крају литургије отац Хризостом је у пастирској бесједи бројним поклоницима, који су се данас у огромном броју са разних страна свијета, од Москве до Бара, сабрали на Врањини, честитао празник и говорио о чуду Светог Николе када је Светом краљу Стефану Дечанском вратио тјелесни вид. Он је свима пожелио Божји благослов и тврду вјеру како би у овом тешком времену остали православни хришћани. На крају сабрања, након трпезе хришћанске љубави, приређен је пригодан културно-умјетнички програм.

svetigora/ / 2009 / мај

ПРАЗНИК ПРЕНОСА МОШТИЈУ СВЕТОГ ОЦА НИКОЛАЈА МИРЛИКИЈСКОГ НА ЊЕГУШИМА

Поводом празника Преноса моштију Светог Николаја Мирликијског, у храму посвећеном овом Светитељу на Његушима, Свету Литургију служили су јереј Слободан Јокић старјешина Саборног храма у Никшићу, протојереј Обрен Јовановић парох Цетињски, презвитер Љубомир Јовановић парох Цетињски, јереј Борис Радовић парох Будвански и ђакон Игор Балабан.

САОПШТЕЊЕ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ (РЕАГОВАЊЕ НА ИЗЈАВЕ ДР ЖИВКА АНДРИЈАШЕВИЋА) 23. мај 2009. Јуче, у петак, 22. маја у једној веома гледаној телевизијској емисији историчар др Живко Андријашевић је изнио низ ставова у вези са устројством Православне Цркве у Црној Гори, те осјећамо дужност да реагујемо на неке од њих. Наиме, др Андријашевић је о устројству Православне Цркве говорио на један веома анахрон и превазиђен начин, обазирући се на чињеницу да су Православне Епархије у Црној Гори под јурисдикцијом помјесне Српске православне цркве. Епархије Српске православне Цркве, како на територији данашње државе Црне Горе, тако и на територијама Србије, Босне и Херцеговине, Хрватске, од самог свог зачетка непрекидно су дио, најприје Жичке Архиепископије, затим Пећке Патријаршије, а данас и Српске православне цркве, али нису и не могу бити, с обзиром на модерно државно уређење, а нарочито због саме суштине Цркве, као Божанске а не људске установе, под влашћу Републике Србије нити било које од држава на којој постоје и дјелују. Зачуђује нас да једном професору Универзитета није у потпуности јасна таква уставна категорија одвојености Цркве и уопште вјерских заједница од држава у свим модерним и напредним европским земљама. У црквеном канонском праву, које баштини Православна Црква, а које је, са жаљењем морамо рећи, веома мало познато проф. Андријашевићу, нема говора о томе да се границе држава неизбјежно и обавезно поклапају са подручјима јурисдикција помјесних Православних Цркава. Црква, пак, као универзална установа још мање смије или може бити поистовјећена са било којом нацијом. Узимајући за правило околности 18. и 19. вијека, вијека националних револуција, које су у извјесној мјери утицале и на устројство појединих помјесних Цркава, г. Андријашевић чини врло грубу грешку анахронизма и превиђања модерних ставова о односима Цркве и државе. Tо ваљда значи да би требало увести и монархију у држави, те обавезно устоличење на државни престо, који би предводио духовни поглавар,

државну религију и сл.? Српска православна црква и сваки њен дио у потпуности поштује уставни поредак земаља у којима врши своју апостолску мисију, што се свакако односи и на Црну Гору. А мисију врши у читавом свијету, укључујући и припаднике других нација, не само српске или црногорске. Узимајући за примјер протест Преосвећеног Епископа Милешевског Г. Филарета и рекавши да су се поједини државни званичници Србије умијешали у, иначе незапамћен случај, забране уласка Преосвећеног Владике Филарета у Црну Гору, у којој Владика Филарет врши дужност епархијског архијереја на, не малом, простору, и говорећи да су се мијешали у послове Митрополије Црногорско-приморске, проф. Андријашевић је направио и врло грубу материјалну грешку, с обзиром да тај простор, над којим дужност епархијског архијереја врши Епископ Филарет , није под јурисдикцијом Митрополије и Високопреосвећеног Архиепископа Цетињског Митрополита Црногорскоприморског Г. Амфилохија. Надамо се да је то била само грешка, коју г. Андријашевић више неће поновити, јер би се у супротном могло претпоставити да г. Андријашевић жели наметати своје мишљење о унутрашњем устројству Православне Цркве, на шта нема право, нарочито имајући у виду чињеницу да није познато да је активан у животу Православне Цркве. То му ипак не би било први пут, јер је недавно изјавио да држава Црна Гора треба да арбитрира у наводном спору Православне Цркве и друге псеудовјерске организације, која се лажно представља као Православна Црква. Арбитража државе би значила само једно – директно и недозвољено кршење Устава и незапамћено нарушавање унутрашњег канонског поретка Православне Цркве. С друге стране, слажемо се да Црква сама треба да одлучује о свом устројству, што је такође проф. Андријашевић изнио као своје мишљење, али подсјећамо њега и сву јавност да изјавама, које су узрок ове реакције, заправо нарушавају, Уставом и савременим законодавством (нажалост не и у Црној Гори, у којој још увијек немамо Закон о Црквама и вјерским заједницама) загарантовану одвојеност Цркве и државе, тј. Цркава и вјерских заједница од државног и уопште грађанског устројства. Ово, наравно, не значи да Црква не треба да поштује законе и институције земаља у којима дјелује. Дакле, Црква није и не може бити оруђе било које државе, идеологије, нације, расе, културног, или било којег другог социјалног слоја. Она је увијек вјерна својој мисији – саборно Тијело Христово отворено за све вјерне Богу и Његовој животворној Ријечи, организујући се и дјелујући сагласно свом вјековном унутарњем устројству и канонском поретку.

На основу уредбе о богословским школама и условима уписа у Богословије СПЦ Митрополија Црногорско-приморска објављује

КОНКУРС За упис у I разред Цетињске Богословије школске 2009/10 године који садржи следеће услове: да кандидат није старији од 18 година да није ожењен да је душевно и тјелесно здрав да кандидат има развијен слух и глас за појање да кандидат има основно знање катихизиса и познавање Господњих и Богородичиних празника да је завршио основну школу, најмање са добрим успјехом и примјерним владањем Молбе за пријем подносе се одмах надлежном архијереју, преко надлежног парохијског свештеника. Уз молбу прилажу се следећа документа: а) оригинал извод из матичне књиге крштених, издат од надлежног пароха; б) свједочанство о завршеној школи, заједно са ђачком књижицом и оцјенама; в) љекарско увјерење да је кандидат душевно и тјелесно здрав г) увјерење надлежног парохијског свештеника о владању и подобности за свештенички чин и да није ожењен; д) писмени пристанак родитеља/старатеља да кандидат може учити богословију; ђ) писмену обавезу своју и својих родитеља/старатеља, потврђену од надлежног пароха, да ће уредно уплаћивати управи Богословије одређени допринос за своје издржавање у интернату школе. Пријемни испит за кандидате из Православне Митрополије Црногорско-Приморске одржаће се 4. 7. 2009. г. (субота) у просторијама Митрополије на Цетињу, са почетком у 10:00 часова. ПРЕДСЈЕДНИК ЕУО +АЕМ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Амфилохије с.р.

ПРЕТПЛАТА ЗА ЧАСОПИС за Црну Гору: Уредништво: Његошева 73, 81250 Цетиње, тел: 041/230-375, 234-222 e-mail: casopis@svetigora.me Жиро рачун код НЛБ Монтенегробанке: Митрополија Црногорско-приморска Светигора - Часопис 530-13396-80 за иностранство:

INTERMIDIARY INSTITUTION: COMMERZBANK AG FRANKFURT/MAIN SWIFT: COBADEFF /400876825101 EUR /400876825100 Other Currencies NLB Montenegrobanka AD Podgorica SWIFT CODE: MNBAMEPG /ME25530005120005043078 "MITROPOLIJA CRNOGOR. PRIMOR. SVETIGORA CASOPIS" 81250 CETINJE MONTENEGRO

за Србију - ул. Краљице Марије, 1/3, 11000 Београд, тел.: 011/33-76-309

ЗА САБОРНИ ХРАМ ХРИСТОВОГ ВАСКРСЕЊА

СВИ ПО ЕВРО

-Уплатницом код ЦБЦГ на рачун 550-3610-20 Са назнаком за САБОРНИ ХРАМ; -Код парохијског свештеника или управе манастира у свом мјесту; -Лично на благајни Храма Христовог Васкрсења, сваким даном од 9 до 15 часова; -Код овлашћеног прикупљача прилога који ће обилазити домове по градовима.

ЊА А Д З ВА И

НО

SVETIGORA Цетиње: +382 (0)41 234-222 Београд: +381 (0)11 337-63-17 337-63-09

ПРВИ ПУТ

КРАЉ НИКОЛА I ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ

САБРАНА ДЈЕЛА у необјављиван 8 књига РОМАН Деспа тврд70поствезр.

С благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа Цетињског и Митрополита Црногорско-Приморског Г. Амфилохија

Библиотека ПЕТРОВИЋИ Никола I Петровић Његош САБРАНА ДЈЕЛА

svetigora Издавачи СВЕТИГОРА, Његошева 73, Цетиње ОКТОИХ, Митра Бакића 140, Подгорица Пласман oktoih@t-com.me, ++382 20 624 889, sekretar@svetigora.me, ++382 41 234 222

на 27

Монографије у едицији СВЕТИТЕЉИ: • • • • • •

Свети Сава - принц и просветитељ Свети Цар Лазар и косовски завет Свети Никола - правило вере и српска слава Свети Ђорђе - витез Бога Живога Свети Јован - крститељ и претеча Господњи Свети Василије Острошки чудотворац и исцелитељ